Deca Kapetana Granta - Zil Vern

Жил Верн

ДЕЦА КАПЕТАНА ГРАНТА Наслов оригинала Jules Verne Les enfants du capitaine Grant

Са француског превео Иван Димитријевић

1. Морски чекић Двадесет шестог јула 1864, под јаким североисточним ветром, пловила је пуном паром велелепна јахта по Северном каналу. Енглеска застава лепршала је на задњој катарци. На врху главне катарке вила се троугаона плава застава на којој су била слова Е. Г., извезена златом, а више њих војводска круна. Јахта се звала „Данкан“, а била је својина лорда Гленарвана, једног од шеснаест шкотских перова, посланика Горњег дома, и члана Краљевског јахт-клуба, чувеног у целој краљевини. Лорд Едвард Гленарван пловио је јахтом у друштву своје младе жене, леди Хелене, и свога рођака, мајора Макнаба. „Данкан“, тек недавно саграђен, вршио је пробно путовање на неколико миља1 испред Клајдског залива, и сад је пловио натраг у Глазгов. На видику се већ помаљало острво Аран кад морнар са стражарнице објави да се за лађом устремила огромна риба. Капетан Џон Манглес обавести одмах лорда Едварда о овоме, и лорд се с мајором Макнабом попе на командни мост, па запита капетана шта он мисли о тој животињи. – Заиста, ваше господство – одговори Џон Манглес – мислим да је то џиновска ајкула. – Ајкула у овим водама! – узвикну Гленарван. – Нема сумње! – продужи капетан. – Та је риба нека врсте ајкуле које има у свим морима и на свим географским ширинама. То вам је ајкула чекићара, не варам се ја, имаћемо ми овде посла баш с тим гадом! Ако ваше господство пристаје, и ако би леди Гленарван желела да види један занимљив лов, знаћемо убрзо на чему смо. – Шта мислите о томе, Макнабе? – обрати се лорд Гленарван мајору. – Мислите ли да окушамо срећу? – Мислим онако како ви желите – одговори мајор спокојно. – Уосталом – умеша се Џон Манглес – никад се не може истребити довољно тих гадова. Искористимо ову прилику, па ако је по вољи вашем господству, биће то истовремено и узбудљив призор и добро дело. – Нека буде, Џоне – рече лорд Гленарван. Он онда посла да то јаве леди Хелени, која му се придружи на мосту, јер ју је заиста занимао овај необичан лов. Море је било дивно, те су лако могли да посматрају како се ајкула брзо креће по површини и како необично снажно зарања у море, а затим се опет нагло помаља на површини. Џон Манглес нареди да се преко ограде десне предње стране баци у море јако уже, коме су на крају привезали куку са великим комадом дебеле сланине. Иако је била удаљена добрих педесет метара, ајкула осети мамац, који надражи њену прождрљивост. Она се нагло приближи јахти. Путници и посада „Данкана“ пажљиво су пратили ајкулине покрете. Ускоро је животиња дошла до мамца и окренула се на леђа да би га боље дохватила. Огромни мамац се изгуби у њеном широком грлу. Одмах потом она се закачи и страховито дрмну уже, а морнари подигоше огромну ајкулу помоћу ужета са котурачом, везаног за велику катарку. Ајкула се жестоко бранила. Ласом јој ухватише реп и тако га спуташе. После неколико тренутака

издигоше је изнад ограде и бацише је на палубу. Један се морнар одмах опрезно приближи и снажним ударцем оштре секире одруби јој опасни реп. Лов је био готов; освета морнара била је задовољена, али не и њихова радозналост. Заиста, обичај је на сваком броду да се пажљиво прегледа желудац уловљене ајкуле. Пошто морнари добро знају како су ајкуле необично прождрљиве, надају се неком изненађењу. Убрзо су секиром распорили трбух огромне рибе без икаквих даљих обзира. Кука је продрла у сам желудац, који је био потпуно празан; очигледно, риба је већ одавно гладовала, и таман су разочарани морнари хтели да баце остатке у море кад шеф посаде примети некакав груб предмет који се чврсто забио у утробу. – Гле, а шта је то? – повика он. – То је – рече један морнар – парче стене које је животиња прогутала ради равнотеже. – Ма какви! – упаде други. – То ти је неко ђуле из топа које је та хуља добила у трбух, па није могла да га свари. – Ћутите ви ту, момци! – рече Том Остин, помоћник капетана. – Зар не видите да је та животиња била нека древна пијаница, па је, да јој не би ништа отишло у штету, пила не само вино већ и боце? – Како? – повика лорд Гленарван. – Зар има нека боца у ајкулином трбуху? – Права правцата боца – одговори шеф посаде. – Али се добро види да није скоро извађена из подрума. – Онда, Томе – одговори лорд Едвард – извадите је пажљиво, јер флаше нађене у мору често садрже драгоцене документе. – Зар стварно то мислите? – упита мајор Макнаб. – Верујем да се може догодити тако нешто. – О, ја вам не противуречим – одговори мајор. – Можда је ту скривена нека тајна. – Одмах ћемо знати – рече Гленарван. – Па шта је било, Томе? – Ево је – одговори помоћник, показујући један безобличан предмет који је, не без муке, извадио из ајкулиног трбуха. – Лепо – рече Гленарван. – Наредите да се опере та прљава ствар и нека је донесу у кабину. Том послуша, и боца, нађена на тако необичан начин, би стављена на сто у трпезарији око кога поседаше лорд Гленарван, мајор Макнаб, капетан Џон Манглес и леди Хелена, јер жена је, кажу, увек бар мало радознала. На мору је сваки догађај занимљив. За тренутак завлада тишина. Свако је погледом испитивао тај ломљиви плен из мора. Да ли је ту тајна каквог тешког бродолома, или само прост извештај што га је неки докони морепловац поверио ћудима таласа? Пре него што ће прећи на испитивање унутрашњег садржаја, боцу су испитивали споља. Грлић јој је био дугачак, а на дебелом врху висила је још зарђала жица; бокови су били дебели и кадри да издрже притисак неколико атмосфера и очигледно су показивали да је боца пореклом из Шампање. – Флаша фирме Клико – рече просто мајор. Како се вероватно он у то добро разумео, његово тврђење би примљено без примедбе. – Драги мајоре – рече Хелена – мало ће нас се тицати порекло боце ако не будемо знали одакле долази. – Знаћемо, драга Хелена – рече лорд Едвард – и већ се може тврдити да је издалека.

Гледајте само како су је покриле окаменотине, те материје минерализоване под утицајем морске воде. Ова ствар је дуго времена морала провести у океану, пре него што је доспела у ајкулин желудац. Говорећи ово, Гленарван поче да полако струже тврду наслагу око грлића; ускоро се појави запушач, али јако оштећен морском водом. – Лош знак – рече Гленарван – јер ако је унутра нека хартија, биће у врло рђавом стању. У том тренутку најбрижљивије извади запушач и у кабини се осети јак, слан мирис. – Па? – упита леди Хелена са свом женском нестрпљивошћу. – Дабогме! – узвикну Гленарван. – Нисам се преварио; унутра су хартије. – Документи! Документи! – повика леди Хелена. – Само – одговори Гленарван – изгледа да их је влага јако изгризла; немогуће их је извадити, јер су се прилепили уз стакло боце. – Разбијмо је – рече Макнаб. – Више бих волео да је целу сачувам – одговори Гленарван. – Ваше господство нека одбије само грлић – рече Џон Манглес – па ћемо онда моћи да извадимо документ неоштећен. Тешко је било поступити друкчије, те се лорд Гленарван одлучи да одбије грлић драгоцене боце. Морали су употребити чекић, јер камени слој око грлића беше тврд као гранит. Убрзо падоше комади по столу, и сви приметише неколико међусобно слепљених листова хартије. Гленарван их пажљиво извади, раздвоји их и положи преда се, док су се леди Хелена, мајор и капетан окупили око њега.

2. Три документа Ти листови хартије, упола упропашћени дејством морске воде, садржавали су тек понеку реч, неразумљиве остатке редова који су потпуно ишчезли. Лорд Гленарван их је пажљиво испитивао неколико минута, обртао их је у свим правцима, излагао их је дневној светлости; посматрао је најмање трагове рукописа које је море поштедело, затим погледа своје пријатеље који су га брижно посматрали. – Овде има – рече он – три одвојена документа, вероватно три преписа истог документа преведеног на три језика – на енглески, на француски и немачки. Неке речи које су остале недирнуте не допуштају никакву сумњу у том погледу. – Да ли бар те речи имају каквог смисла? – упита леди Гленарван. – Тешко је то рећи, драга Хелена, јер су речи на овим документима превише непотпуне. – Можда једне допуњавају друге? – рече мајор. – То би могло бити – одговори Џон Манглес – јер је немогуће да је морска вода оштетила редове баш на истим местима; па ако се скупе ови остаци реченица, можда ћемо пронаћи неки разумљив смисао. – То ћемо и урадити – рече лорд Гленарван – али да идемо по реду. Ево најпре енглеског документа. Докуменат је показивао овакав распоред редова и речи:

– Тја, ово баш нема много смисла – рече мајор разочарано. – Ма како да је, ипак је писано на чистом енглеском језику – одговори капетан. – У том погледу нема никакве сумње – рече лорд Гленарван – речи sink, aland, that, and, lost су неокрњене; skipp је очигледно од речи skipper, а у питању је неки господин Gr, вероватно капетан потонулог брода. – Додајмо – рече Џон Манглес – речи monit и ssistance2, чије је значење очигледно. – Ех, па то је већ нешто – одговори леди Хелена. – Нажалост – одговори мајор – недостају нам читави редови. Како наћи име несталог брода и место бродолома? – Наћи ћемо их – рече лорд Едвард.

– Нема сумње – одговори мајор, који се увек слагао са мишљењем осталих – али како? – Допуњавајући један докуменат другим. – Онда покушајмо! – узвикну леди Хелена. Други комад хартије, који је био више оштећен од првог, очувао је само тек понеку реч, и оне су биле овако распоређене:

– Ово је немачки – рече Џон Манглес чим је бацио поглед на хартију. – Знате ли тај језик, Џоне? – упита Гленарван. – Веома добро, ваше господство. – Лепо! Реците нам шта значе ове речи овде. Капетан прегледа пажљиво докуменат, па онда поче: – Пре свега, сад знамо тачно датум догађаја; 7 juni значи 7. јуни, па ако том броју додамо број 62 са енглеског документа, добијамо потпун датум: 7. јуни 1862. – Одлично! – повика леди Гленарван. – Продужите, Џоне. – У истом реду – настави млади капетан – ево је реч Glas, и кад је саставимо са речју gow са првог документа, добијамо Glasgow. Очигледно је реч о неком броду из пристаништа Глазгов. – И ја тако мислим – одговори мајор. – Други ред документа не постоји, али на крају трећег реда видим две важне речи: zwei, што значи два, и atrosen или боље Matrosen, што на немачком значи морнари. – Дакле – рече леди Гленарван – тиче се једног капетана и два морнара. – Вероватно – одговори лорд Гленарван. – Признаћу вашем господству – настави капетан – да ме збуњује следећа реч graus. Не знам како да је преведем. Можда ће нам трећи документ помоћи да је разумемо. Што се тиче двеју последњих речи, њих није тешко разумети. Bringt ihnen значи: пружите им, па ако им се дода енглеска реч из истог седмог реда у енглеском документу, мислим реч assistance, цела се реченица појављује сама по себи: Пружите им помоћ. – Да! Пружите им помоћ – рече Гленарван. – Али где су ти несрећници? Досад немамо ни најмање ознаке о месту, и поприште пропасти је потпуно непознато. – Надајмо се да ће француски документ бити јаснији – рече леди Гленарван. – Погледајмо француски документ – одговори Гленарван – а тражење ће нам бити утолико лакше што сви знамо тај језик.

Ево тачне слике трећег документа.

– Има ту неких бројева – повика леди Хелена. – Погледајте, господо, погледајте! – Само редом – рече лорд Гленарван – и почнимо од почетка. Допустите мени да сложим једну по једну од ових раштрканих и непотпуних речи. Видим одмах по првим словима да је овде реч о броду са три катарке (troi(s)-(m)âts) чије нам је име, кад саставимо енглески и француски документ, потпуно сачувано: Британија. Од две наредне речи gonie и austral, друга реч austral (јужни) има значење које сви знате. – То је већ важан податак – одговори Џон Манглес. – Бродолом се десио на јужној полулопти. – То није довољно одређено – рече мајор. – Идем даље – настави Гленарван. – Ах! реч abor је корен глагола aboreder – пристати. Ти су се несрећници негде искрцали. Али где? Contin! Да није на континенту? Cruel! – Cruel! – повика Џон Манглес. – Ето објашњења немачке речи graus... grausam... cruel... свиреп! – Продужимо! Продужимо! – рече Гленарван, у коме се радозналост утолико више будила уколико се значење непотпуних речи појављивало пред очима. – Indi... да није то Индија, да се нису тамо искрцали? Шта ли значи ова реч ongit? Ах... longitude... дужина! Ево је и latitudе, ширина, тридесет седми степен и једанаести минут. Најзад имамо један тачан податак. – Али нема дужине – примети Макнаб. – Не може се све имати, драги мајоре – одговори Гленарван – а то је већ нешто кад се зна тачан степен ширине. Заиста, француски документ је најпотпунији од свих. Очигледно је да је сваки од њих дослован превод других, јер сваки садржи исти број редова. Сад их треба сабрати и превести све на један језик, па потражити њихов могући смисао, најлогичнији и најјаснији. – А на који ћете језик превести – упита мајор – на француски, енглески или немачки? – На француски – одговори Гленарван – јер је највећи број значајних речи сачуван на том језику. – Ваше господство има право – рече Џон Манглес – а, уосталом, сви знамо тај језик. – Тако је. Написаћу докуменат спајајући речи и одломке реченица, водећи рачуна о празнинама које их раздвајају и попуњавајући оне код којих је значење несумњиво; затим ћемо поредити и оценити.

Гленарван узе одмах перо и после неколико тренутака показа својим пријатељима хартију на којој је писало ово:

У том тренутку један морнар дође да јави капетану да је „Данкан“ упловио у Клајдски залив и да потражи наређења. – Шта намерава ваше господство? – упита Џон Манглес, обраћајући се лорду Гленарвану. – Да стигнемо у Дамбартон што пре, Џоне; затим, да се леди Хелена врати у МалколмКасл, а ја ћу отићи у Лондон да овај документ предам Адмиралитету. Џон Манглес изда према томе своја наређења и морнар оде да их саопшти првом официру. – А сад, пријатељи – рече лорд – продужимо потрагу. Ми смо на трагу велике несреће. Живот неколико људи зависи од наше оштроумности. Приберимо сву своју памет да решимо ову загонетку. – Спремни смо, драги Едварде – рече леди Хелена. – Пре свега – настави Гленарван – треба имати у виду три сасвим различита проблема у овом документу: 1. Оно што нам је потпуно јасно. 2. Оно што можемо претпоставити. 3. Оно што не знамо. Шта ми знамо? Знамо да је 7. јуна 1862. брод са три катарке „Британија“, из Глазгова, потонуо; да су два морнара и капетан бацили овај документ у море на 37o и 11’ географске ширине и да траже помоћ. – Тако је – одговори мајор. – Шта смемо да претпоставимо? – продужи Гленарван. – Најпре, да се бродолом догодио у јужним водама, и одмах вам скрећем пажњу на реч gonie. Зар већ она сама не казује име земље којој припада? – Патагонија!3 – повика леди Хелена. – Без сумње. – Да ли Патагонију пресеца тридесет седми упоредник? – упита мајор.

– То је лако проверити – одговори Џон Манглес, развивши карту Јужне Америке. – Тако је. Тридесет седми упоредник додирује Патагонију. Он пресеца Арауканију, иде дуж пампаса северно од патагонских крајева и губи се у Атлантском океану. – Лепо. Наставимо наше претпоставке. Два морнара и капетан су abor... abordent: пристали. Где? На континент, разумете ли, континент, а не неко острво. Шта је било с њима? Видите ова два судбоносна слова pr... која вам објашњавају њихову судбину. Они су pris – заробљени, заиста. Несрећници! Заробили су их свирепи Индијанци. Јесте ли убеђени? Зар речи саме не попуњавају своја празна места? Зар документ не постаје сасвим јасан пред вашим очима? Гленарван је говорио са убеђењем. Његове су очи одавале потпуну убеђеност. Своје снажно уверење пренео је на слушаоце, који повикаше: – Тако је! Очигледно да је тако! Лорд Гленарван продужи после неколико тренутака: – Све ове претпоставке, пријатељи, по мом мишљењу могу се прихватити. Ја верујем да се несрећа догодила на обалама Патагоније. Уосталом, питаћу Глазгов који је правац имала „Британија“, и видећемо да ли је могла залутати у те воде. – Ох! Не морамо тражити тако далеко – одговори Џон Манглес. – Имам ја овде комплет Трговачко-поморског весника који ће нам дати тачне податке. – Дајте, дајте! – рече леди Гленарван. Џон Манглес донесе један свежањ тих новина из 1862. и стаде брзо да их прелистава. Потрага није дуго трајала, и он убрзо узвикну задовољно: – 30. маја 1862. – Перу! Калао! Правац Глазгов. „Британија“, капетан Грант. – Грант! – повика лорд Гленарван – Онај смели Шкот који је хтео да оснује Нову Шкотску на обалама Тихог океана! – Да! – одговори Џон Манглес – онај исти који је 1861. отишао из Глазгова на „Британији“ и о коме се више ништа није чуло. – Нема више сумње! Нема више сумње! – рече Гленарван. – То је баш он. „Британија“ је пошла из Калаоа 30. маја, а 7. јуна, осам дана после одласка, он се изгубио на обалама Патагоније. Ето целе његове приче у овим остацима речи, који су изгледали неразумљиви. Видите, пријатељи, да су се многе наше претпоставке показале тачним. Од свега онога, пак, што нисмо знали, остало је непознато још само једно: степен географске дужине. – Није нам ни потребан – одговори Џон Манглес – јер нам је познато име земље, и ја примам на себе да одем право на место бродолома само помоћу географске ширине. – Знамо, дакле, све – рече леди Гленарван. – Све, драга Хелена, и ове празнине на документу, које је море начинило, ја ћу попунити без муке као да ми их у перо говори сам капетан Грант. Лорд Гленарван дохвати перо и без колебања написа на хартији ово: 7. јуна 1862. „Британија“, брод са три катарке, из Глазгова, потонуо је на обалама Патагоније на јужној полулопти. Идући ка копну, два морнара и капетан Грант покушаће да се искрцају на континент, где ће их заробити Индијанци. Они су бацили овај документ на ___ степену дужине и 37° 11’ ширине. Пружите им помоћ, или су изгубљени.

– Врло добро, драги Едварде – рече леди Хелена. – И ако ови несрећници икада угледају своју отаџбину, имаће теби да захвале за ту срећу. – И угледаће – одговори Гленарван. – Овај је докуменат толико јасан, толико разумљив, толико поуздан, да Енглеска неће оклевати да притекне у помоћ тројици својих синова који су напуштени на пустим обалама. Што је учинила за Франклина4 и толике друге, учиниће данас за бродоломнике са „Британије“. – Али ови несрећници имају без сумње своје породице које их оплакују. Можда и тај јадни капетан Грант има жену, децу... – Имате право, драга леди, и ја примам на себе да их обавестим да свака нада није изгубљена. А сад, пријатељи, хајдемо на мост, јер би требало да смо већ близу пристаништа. Заиста, „Данкан“ је возио пуном паром и у шест часова увече усидрио се пред базалтном стеном Дамбартона, на којој се дизао чувени замак Воласа, шкотског народног јунака. Ту су већ чекала кола, с вишеструком запрегом, спремна да у Малколм-Касл одвезу леди Хелену и мајора Макнаба. Пошто је загрлио своју младу жену, лорд Гленарван похита на брзи воз за Глазгов. Али пре него што је пошао, послао је бржим путем један важан телеграм, и телеграфска жица после неколико минута донела је Тајмсу и Морнинг крониклу овако написану вест: „За обавештења о судбини трокатарног брода ‘Британија’ из Глазгова, капетан Грант, обратити се лорду Гленарвану, Малколм-Касл, Лас, грофовија Дамбартон, Шкотска.“

3. Малколм-Касл Замак Малколм, један од најлепших у горњој Шкотској, лежи у близини села Лас и надвисује његову лепу долину. Бистре воде Ломонског језера запљускују његове гранитне зидине. Од памтивека припада породици Гленарван, која је у домовини Роба Роја и Фергаса Мак Грегора5 сачувала гостољубиве обичаје старих јунака сер Валтера Скота. Лорд Гленарван располагао је великим богатством, и он га је употребљавао да чини многа добра дела; доброта његовог срца била је већа од његове дарежљивости, јер је његова доброта била бескрајна, док је дарежљивост, природно, имала својих граница. Господар Ласа, „лорд“ од Малколма, заступао је своју грофовију у Горњем дому. Отварајући напретку широм врата своје грофовије, он је ипак остајао стари Шкот, и за славу Шкотске борио се својим јахтама на утакмицама Краљевског јахт-клуба. Едвард Гленарван имао је тридесет две године; стас му је био висок, црте лица нешто строге, поглед бескрајно благ, сва душа надахнута поезијом шкотских брда. Знали су да је неустрашив, предузимљив и племенит, Фергас XIX века, али добар изнад свега, јер би дао и свој огртач својим сиротим земљацима – брђанима. Лорд Гленарван се оженио тек пре три месеца. За жену је узео Хелену Тафнел, кћерку познатог путника истраживача Вилијама Тафнела, који је пао као једна од многобројних жртава географске науке и страсти истраживања. Мис Хелена није била из племићке породице, али је била Шкоткиња, што је у очима лорда Гленарвана вредело више него ма које племство. Ту лепу младу жену, храбру и одану, господар Ласа начинио је животном сапутницом. Лорд Гленарван и леди Хелена живели су срећно у Малколм-Каслу, усред ове величанствене и дивне природе горње Шкотске. Шетали су се стазама у сенци кестенова и јавора, обалама језера по којима су још одјекивале старинске ратничке песме, по дубинама теснаца у којима је вековним рушевинама исписана историја Шкотске. Тако су прошли први месеци њиховог брака. Али лорд Гленарван није заборавио да је његова жена кћи великог светског путника, те је помишљао да она у дну срца чува чежњу наслеђену од оца, и није се варао. Можете мислити колико се обрадовала кад је њен муж ставио „Данкана“ њој на располагање. Заиста, има ли веће среће него провести своју љубав крај дивних предела Грчке и гледати како се медени месец диже изнад чаробних обала Истока? Међутим, лорд Гленарван беше отпутовао за Лондон. Тицало се спасавања несрећних бродоломника, те је због тог тренутног растанка леди Хелена била више нестрпљива него жалосна. Сутрадан, један телеграм њеног мужа оживе јој наду у његов брз повратак; увече, писмо је молило да се повратак одложи. Предлози лорда Гленарвана наилазили су на тешкоће; кроз два дана, стиже ново писмо, у коме лорд Гленарван није крио своје нерасположење према Адмиралитету. Леди Хелена је бивала све нестрпљивија. Увече је седела сама у својој соби, кад управник замка, мистер Халберт, дође да је упита да ли хоће да прими једну младу девојку и неког дечка који желе да говоре са лордом Гленарваном.

– Јесу ли из нашег краја? – упита леди Хелена. – Не, госпођо – одговори управник – јер их ја не познајем. Дошли су возом до Балока, а из Балока у Лас пешке. – Замолите их нека се попну, Халберте – рече леди Гленарван. После неколико минута млада девојка и дечко уђоше у собу леди Хелене. Били су брат и сестра. У то се није могло сумњати, јер су били веома слични. Сестра је имала шеснаест година. Њено лепо и помало уморно лице, очи које су свакако често плакале, њен изглед особе помирене са судбином али храбре, њена сиромашна али чиста одећа – све је то говорило њој у прилог. Водила је за руку одлучног дечка од дванаест година, који је изгледао као да он штити своју сестру. Кад се нашла пред леди Хеленом, девојка се мало збуни. Леди Гленарван похита да је прва упита: – Желите да говорите са мном? – рече она, храбрећи девојку погледом. – Не – одговори дечак одлучно – не са вама, већ лично са лордом Гленарваном. – Лорд Гленарван није у замку – одговори леди Хелена – али ја сам његова жена, и ако могу да га заменим... – Ви сте леди Гленарван? – упита девојка. – Да, мис... – Жена лорда Гленарвана из Малколм-Касла, који је преко Тајмса објавио једну белешку о бродолому „Британије“? – Да, да – одговори леди Хелена брзо – а ви сте? – Ја сам мис Грант, госпођо, а ово је мој брат. – Мис Грант, мис Грант! – повика леди Хелена привлачећи девојку себи и пољубивши дечка у оба образа. – Госпођо – рече девојка – шта знате о бродолому мог оца? Да ли је жив? Хоћемо ли га икад видети? Говорите, преклињем вас! – Драго дете – рече леди Хелена – нека ме бог сачува да вам олако одговорим у оваквој прилици... Не бих хтела да вам дам лажну наду... – Говорите, госпођо, говорите! Бол ме је очеличио и спремна сам да чујем све. – Драго дете – одговори леди Хелена – нада је заиста мала, али ако бог хоће, могуће је да једног дана видите свога оца. – Боже! Боже! – повика мис Грант, која није могла да задржи сузе, док је Роберт љубио руке леди Гленарван. Кад је прошао први излив ове болне радости, девојка поче постављати безброј питања. Леди Хелена јој исприча догађај са документом, како се „Британија“ изгубила крај обала Патагоније, како су се после бродолома капетан и два морнара, једини преживели, искрцали на копно; најзад, како су призивали цео свет у помоћ тим документом, написаном на три језика и препуштеном ћудима океана. Роберт Грант је гутао очима леди Хелену док је причала. Без даха је очекивао шта ће она рећи, његова дечачка машта му је цртала страшне призоре чија је жртва имао да буде његов отац. Видео га је на мосту „Британије“; посматрао га је усред таласа; грчевито се хватао с њим за обалско стење; вукао се с њим задихан по песку ван домашаја таласа. Више пута за време причања омакли су му се узвици: – Ох, тата! Јадни мој тата! – узвикивао би, прибивши се уз своју сестру.

А мис Грант је слушала склопљених руку, не изговоривши ни речи. Кад се причање заврши, она рече: – Ох, госпођо, документ, дајте документ! – Није више код нас, драго дете – одговори леди Хелена. – Није више код вас? – Не, за добро вашег оца лорд Гленарван га је однео у Лондон, али сам вам ја дословце рекла све што у њему пише и како смо успели да му докучимо тачан смисао. – Да, госпођо – одговори девојка – али бих волела да видим рукопис свога оца. – Сутра ће се можда већ лорд Гленарван вратити. Он је хтео да комесарима Адмиралитета покаже тај непобитни документ и да се постара да се хитно пошаље брод који би тражио капетана Гранта. – Да ли је могуће, госпођо! – повика девојка. – Ви сте то учинили за нас? – Да, драга, и сваког часа очекујем повратак лорда Гленарвана. – Госпођо – рече млада девојка дубоко захвална – нека бог благослови вас и лорда Гленарвана. – Драго дете – одговори леди Хелена – ми не заслужујемо никакву благодарност; свако би на нашем месту учинио то што смо ми учинили. Нека би бог дао да се остваре наде које сам усадила у ваша срца! До повратка лорда Гленарвана ви ћете се сместити у замку. – Госпођо – одговори девојка – не бих хтела да злоупотребим наклоност коју сте указали нама туђинцима. – Туђинци! Драго дете, ни ваш брат ни ви нисте туђинци у овом дому, и ја желим да лорд Гленарван саопшти деци капетана Гранта шта ће се све учинити да би се спасао њихов отац. Овако срдачна понуда није се могла одбити. Би дакле одлучено да мис Грант и њен брат сачекају у Малколм-Каслу повратак лорда Гленарвана.

4. Предлог леди Гленарван У овом разговору леди Хелена није ни споменула бојазан о којој је писао лорд Гленарван у вези с тим како су чланови Адмиралитета дочекали његову молбу. Такође ни речи о вероватном робовању капетана Гранта код јужноамеричких Индијанаца. Зашто ожалостити сироту децу тешким стањем њиховог оца и смањити наду која им се родила? То није ништа мењало ствари. Леди Хелена је стога прећутала те околности. Пошто је одговорила на сва питања мис Грант, она ју је са своје стране испитивала о њиховом животу, о њеном положају у свету у којем је она – како је изгледало – била једина заштита своме брату. Њена је прича била једноставна и дирљива, што појача наклоност леди Гленарван према младој девојци. Мис Мери и Роберт Грант били су једина деца капетана Гранта. Хари Грант је изгубио жену при Робертовом рођењу, и за време његових дугих прекоморских путовања о деци се старала једна њихова стара и добра рођака. Капетан Грант је био смео морепловац, који се добро разумео у свој посао, добар поморац и добар трговац у исто време, сједињујући тако обе главне вештине толико важне за капетане трговачких бродова. Становао је у граду Данди, у Шкотској. Његов отац, свештеник, дао му је потпуно образовање мислећи да оно не може шкодити никоме, па ни капетанима прекокеанских бродова. За време првих путовања преко океана, најпре као други официр а касније као капетан, имао је успеха у пословима, и неколико година после Робертовог рођења стекао је нешто имања. Тада се у њему заче једна велика мисао која га учини познатим у Шкотској. Као Гленарвани и још неке породице у доњој Шкотској, и он је био срцем, ако не лично, далеко од освајачке Енглеске. По његовом мишљењу, интереси његовог завичаја нису се могли подударати са интересима Англосаксонаца, и да би им помогао да се развију, он одлучи да оснује пространу шкотску колонију на неком од континената Океаније. Да ли је он сањао о независности коју су већ Сједињене Државе истакле као пример, и коју ће и Индија и Аустралија поуздано освојити једнога дана? Можда. А можда је допустио да се назру његове тајне наде. Разумљиво је, дакле, што је влада одбила да подржи његов предлог о колонизацији, а чак је стварала капетану Гранту такве тешкоће да би оне у сваком другом случају уништиле своју жртву. Али Хари се није дао сломити; он се обрати родољубљу својих земљака, све своје имање стави у службу своје идеје, сагради један брод и са првокласном посадом крете на пут да испита велика острва Тихог океана, пошто је бригу о деци поверио старој рођаци. То је било 1861. године. До маја 1862. јављао се редовно, али од поласка из Калаоа у јуну месецу нико више ништа није чуо о „Британији“, и Поморски гласник био је нем кад се тицало судбине капетана Гранта. У то доба је умрла стара рођака Харија Гранта, па оба детета остадоше сама на свету. Мери Грант је тада имала четрнаест година, али њена храбра душа није малаксала у таквом положају. Сва се посветила свом брату. Требало га је одгајити и васпитати. Захваљујући штедњи, озбиљности и довитљивости, радећи дан и ноћ, одричући се лично свега, сестра је

омогућила да се њен брат васпита, и храбро је испуњавала све материнске дужности. Та два детета живела су тако у Дандију у сиротињи коју су храбро прихватили, али против које су се одважно борили. Мери је мислила само о свом брату и сањарила о његовој лепој будућности. По њеном мишљењу је „Британија“, нажалост, пропала, а њен отац сасвим сигурно погинуо. Не треба дакле ни покушати да се опише њено узбуђење кад ју је белешка у „Тајмсу“, која је случајем дошла до ње, тргла из очајања. Није било места колебању; она се истог тренутка решила. Па и ако би чула да је леш капетана Гранта нађен на пустим обалама на дну неког пропалог брода, ипак би и то било боље него она непрекидна сумња, она вечита стрепња и неизвесност. Рекла је све брату. Истог дана они пођоше возом из Перта и увече стигоше у Малколм-Касл, где је Мери после толиких мука поново добила наду. Водећи рачуна о замору деце, леди Хелена није хтела да дуже води разговор. Мери и Роберта Гранта одведоше у њихове собе, и они заспаше сањајући о најлепшој будућности. По њиховом одласку леди Хелена дозва мајора и исприча му шта се догодило те вечери. – Храбра нека девојчица, та Мери Грант! – рече Макнаб пошто саслуша причу своје рођаке. Сутрадан су Мери Грант и њен брат, који су се зором пробудили, шетали по великом дворишту замка, кад се зачу тандркање кола. Лорд Гленарван враћао се у Малколм-Касл свом брзином својих коња. Скоро истовремено је леди Хелена, заједно са мајором, сишла у двориште журећи у сусрет своме мужу. Овај је изгледао жалостан, разочаран и бесан. Загрли своју жену ћутећи. – Па, Едварде, Едварде? – повика леди Хелена. – Па, драга Хелена – одговори лорд Гленарван – ти људи немају срца! – Одбили су? – Да! Одбили су да ми дају брод! Прогласили су документ нејасним и неразумљивим! Рекли су како је капетан Грант са својим морнарима нестао још пре две године, и да има мало наде да га пронађу! Тврдили су да су их као заробљенике Индијанци морали одвући у унутрашњост земље, да се не може претрести цела Патагонија да би се пронашла три човека – три Шкота! Да би то тражење било узалудно и опасно и да би стало више жртава него што би их спасло. Дали су све оне слабе разлоге које људи дају кад хоће нешто да одбију. Сетили су се капетанових планова, и несрећни Грант је заувек изгубљен. – Оче мој! Јадни мој оче! – јаукну Мери Грант и паде на колена пред лордом Гленарваном. – Ваш отац? Како...? Мис... – рече он, изненађен што види ту девојку крај својих ногу. – Да, Едварде, мис Мери и њен брат – одговори Хелена – двоје деце капетана Гранта, коју је Адмиралитет осудио да буду сирочићи. – Ах, мис – рече лорд Гленарван подижући младу девојку – да сам слутио ваше присуство... После неколико тренутака мајор се обрати лорду Гленарвану: – Дакле, ви више немате наде? – Ни најмање. – Е, онда – повика мали Роберт – отићи ћу ја до тих људи, па ћемо видети! Роберт не заврши своју претњу, јер га сестра задржа, али његова стиснута песница је откривала не баш мирољубиве намере. – Не, Роберте – рече Мери Грант. – Захвалимо овој честитој господи на оном што су учинила за нас. Будимо им вечито захвални и пођимо.

– Мери! – повика леди Хелена. – Мис, куда мислите да идете? – упита лорд Гленарван. – Идем да клекнем пред краљицу – одговори девојка – па ћемо видети хоће ли се и она оглушити о молбу два детета која преклињу за живот свога оца. Лорд Гленарван одмахну главом, не зато што је сумњао у срце Њеног величанства, већ стога што је знао да Мери Грант не може доћи до ње. Леди Хелена је разумела свог мужа. Знала је да би млада девојка само узалудно покушавала, видела је како убудуће та два детета проводе очајнички живот. Тада јој паде на ум велика и племенита мисао. – Мери Грант – повика она – причекајте, дете моје, послушајте шта ћу рећи. Девојка је држала брата за руку и била је спремна да пође, али сад застаде. Онда леди Хелена, узбуђена и влажних очију али чврста гласа, приђе мужу. – Едварде – рече му она – кад је написао оно писмо и бацио га у море, капетан Грант га је препоручио самом богу, а бог га је предао нама! Без сумње бог је одредио нас да спасавамо те несрећнике. – Шта хоћете да кажете, Хелена? – упита лорд Гленарван. Дубока тишина завлада целим скупом. – Хоћу да кажем – настави леди Хелена – да се треба сматрати срећним ако се брачни живот отпочне добрим делом. Па лепо... Ви сте, драги мој Едварде, предложили путовање ради уживања да бисте мени причинили задовољство! А има ли истинитијег, кориснијег задовољства, него спасти несрећнике које њихова домовина напушта? – Хелена! – повика лорд Гленарван. – Да, ви ме разумете, Едварде! „Данкан“ је чврста, добра лађа! Она може да плови јужним морима! Она може да оплови свет, и опловиће га, ако треба! Пођимо, Едварде! Потражимо капетана Гранта!

5. „Данкан“ креће на пут Већ смо рекли да је леди Хелена имала храбру и племениту душу. Ово што је сад учинила непобитно је то доказивало. Лорд Гленарван је с правом био горд што има тако племениту жену, способну да га разуме и да пође за њим. Још у Лондону, кад су одбили да му пруже помоћ, обузела га је мисао да сам потражи капетана Гранта, и није је открио само зато што му је било немогуће да се одвоји од своје жене. Али кад је леди Хелена захтевала да и она пође, више се није устезао. Послуга замка поздравила је клицањем овај предлог; ту се радило о спасавању њихове браће, Шкота као и они што су, и лорд Гленарван се искрено придружио усклицима у славу господарице Ласа. Полазак је био одређен, те није требало губити ни часа. Лорд Гленарван је истога дана послао Џону Манглесу наредбу да доведе „Данкан“ у Глазгов и да припреми све за путовање по јужним морима, што лако може да се претвори и у пут око света. Уосталом, кад је дала предлог, леди Хелена није преценила способности „Данкана“. Он је био тако изврсно саграђен и толико брз да је без страха смео да се одважи на пут по далеким морима. То је била изврсна парна јахта са више од две стотине тона, а први бродови који су приспели у Америку – Колумбови, Веспучијеви, Пинсонови и Магеланов – били су далеко испод ње. „Данкан“ је имао два јарбола, предњи са четири мања једра, и велики јарбол с главним једром и стрелом, поред тога још три троугласта једра, два велика и једно мало, и помоћна једра. Опрема за једрење била је довољна и могао је да користи ветар као и најједноставнија једрилица, али „Данкан“ је пре свега рачунао са машинском снагом у својој утроби. Његова машина од сто шездесет коњских снага, саграђена по најновијем систему, имала је котлове за загревање који су пари давали висок потисак и покретали двојну елису. Кад би возио пуном паром, „Данкан“ је превазилазио све дотле познате брзине. Заиста, за време пробних путовања по Клајдском заливу његов брзиномер је показивао седамнаест миља на сат. Дакле, такав какав је био, могао је да крене на пут око света. Џону Манглесу је остало само да се постара за унутрашње уређење брода. Прва брига му је била да прошири складишни простор и да довуче што више угља, јер је на путу тешко обнављати гориво. Исту је пажњу поклонио остави за храну, и побринуо се да у њу смести намирнице за две године. У новцу није оскудевао, чак га је имао толико да је могао да купи један покретан топ, који је причврстио на предњи део лађе. Човек не зна шта се све може догодити, па није наодмет да може да пошаље подобро ђуле на четири миље растојања. Треба рећи да се Џон Манглес у то прилично разумео. Мада је заповедао господском јахтом, важио је за једног од најбољих капетана у Глазгову; било му је тридесет година, имао је мало сурове црте лица, али су оне откривале храброст и доброту. Одрастао је у замку, и породица Гленарван га је васпитала и начинила га одличним морнаром. У више прилика за време ранијих путовања се истакао вештином, одлучношћу и хладнокрвношћу. Други официр брода, Том Остин, био је стари морнар, достојан пуног поверења. Двадесет пет људи, укључујући ту и капетана и другог официра, сачињавало је целу посаду „Данкана“.

Сви су били родом из Дамбартонске грофовије, сви искусни морнари, сви деца грофових наполичара, па су тако на броду чинили групу честитих људи који су међу собом имали чак и свог уобичајеног гајдаша. Лорд Гленарван имао је у њима чету ваљаних момака, срећних што су морнари, оданих, храбрих, вештих у руковању оружјем као и бродом, способних да га прате и у највратоломније подухвате. Иако је био веома заузет опремањем и снабдевањем своје лађе, Џон Манглес није заборавио да припреми одаје лорда и леди Гленарван за тако далеки пут. Морао је такође да спреми кабине за децу капетана Гранта, јер леди Хелена није могла да одбије молбу младе Мери да пође с њима. А млади Роберт би се пре сакрио у дну лађе него што би пристао да не отпутује. Чак кад би морао да служи као мали од палубе, као Нелсон и Франклин, он би се укрцао на „Данкана“. Како би се то могло ускратити таквом дечку! Нису ни покушали. Чак су морали пристати да не путује у својству путника, јер је хтео да служи било као мали, било као приправник или морнар. Џон Манглес прими на себе да га научи морнарском позиву. – Лепо – рече Роберт – па чак и бич да се не изостави ако не будем радио како ваља. – Буди спокојан, деране – одговори озбиљно лорд Гленарван, не објашњавајући му да је већ забрањена употреба „мачке са девет репова“,6 уосталом, сасвим излишна на „Данкану“. Улогу путника имао је и мајор Макнаб. Мајор је био човек од педесет година, мирног и правилног лица, који је ишао тамо куда би му рекли да иде, изврсне и савршене нарави, скроман, ћутљив, попустљив и благ; у свему се са свима слагао, никад се није препирао ни са ким, није никад плануо; истим кораком пео се уз степенице ка својој спаваћој соби и уз бедем који туче артиљерија; никад се није узбудио, никад уплашио, чак ни од топовског ђулета, и вероватно ће умрети не нашавши прилике да се наљути. Овај човек је имао не само храброст ратника, физичку храброст која потиче једино из снаге мишића, већ штавише, и моралну храброст, тј. чврстину душе. Ако је имао недостатака, онда му је једина мана била то што је био Шкот од главе до пете, пунокрвни Каледонац, тврдоглави чувар старих обичаја своје домовине. Због тога никад није хтео да служи Енглеску, и чин мајора добио је служећи у 42. пуку горње Шкотске, чије су чете састављене искључиво од шкотских племића. Као рођак Гленарванових, Макнаб је становао у замку Малколм, а као мајору учинило му се сасвим природно да путује на „Данкану“. Ето, то је било све особље на „Данкану“, које су непредвиђене околности окупиле да изврши најнеобичније путовање нашега времена. Откако је пристао у пристаниште у Глазгову, „Данкан“ је привукао пажњу публике; гомила света долазила је сваког дана да га види, сви су само о њему говорили, на велико незадовољство осталих капетана, а нарочито капетана Бертона, команданта „Шкотске“, сјајног пароброда који се укотвио поред „Данкана“, и који се спремао на пут за Калкуту. С обзиром на своју величину, „Шкотска“ је могла да сматра „Данкана“ за просту лађицу. Међутим, сва је пажња била поклоњена јахти лорда Гленарвана и расла је сваким даном све више. Заиста, приближавао се тренутак поласка. Џон Манглес показао се вичан и окретан. После месец дана пробне пловидбе по Клајдском заливу, „Данкан“ је био натоварен, снабдевен, опремљен и спреман да се отисне на море. Полазак је био заказан за 25. август, да би на тај начин јахта стигла у јужне воде пред почетак пролећа.

Чим је намера лорда Гленарвана била позната, многи пожурише да му саопште своје мишљење о замору и опасностима таквог путовања, али он није водио о томе ни најмање рачуна и био је спреман да остави Малколм-Касл. Уосталом, прекоревали су га и они који су му се искрено дивили. Потом се јавно мњење отворено изјасни у корист шкотског лорда, и сви дневни листови, са изузетком „владине штампе“, једнодушно су осуђивали држање чланова Адмиралитета у целом овом случају. Међутим, лорд Гленарван се није обзирао ни на похвалу ни на покуду: он је вршио своју дужност, а остало га се није тицало. Двадесет четвртог августа, Гленарван, леди Хелена, мајор Макнаб, Мери и Роберт Грант, мистер Олбинет – шеф кухиње, мисиз Олбинет – његова жена, пратиља леди Гленарван, оставише Малколм-Касл после дирљивог опроштаја са послугом замка. После неколико часова били су већ на броду. Становништво Глазгова поздравило је с дивљењем леди Хелену, младу и храбру жену која се одрицала мирних задовољстава угодног живота и хитала у помоћ бродоломницима. „Данкан“ је требало да крене ноћу између 24. и 25. августа, по наступу осеке у 3 сата ујутру. Али, пре тога, становништво Глазгова било је сведок дирљивог призора. У осам часова увече, лорд Гленарван и његови сапутници, сва посада, од ложача до капетана, сви они који ће учествовати у овом походу пожртвовања, одоше у Свети Мунго, стару Глазговску катедралу. Ова стара црква, која је остала недирнута усред рушевина које су преостале из ратова реформације, а коју је тако дивно описао сер Валтер Скот, прими под своје тешке сводове путнике и морнаре са „Данкана“. Огромна маса света ишла је за њима. Унутра, у цркви, која је била пуна гробница као какво гробље, пречасни отац Мортон молио је бога да благослови подухват и да заштити учеснике експедиције. У једанаест часова сви су се вратили на брод. Џон Манглес и посада били су заузети последњим припремама. У поноћ упалише ватре. Капетан је наредио да се добро ложи, и ускоро се густи облаци дима измешаше са ноћном маглом. Једра на „Данкану“ била су брижљиво савијена у платнене завоје да не би од дима почађавила, јер је дувао северозападни ветар који им није могао олакшати пловидбу. У два часа почео је „Данкан“ да се тресе под напоном својих казана; манометар је показивао притисак од четири атмосфере; загрејана пара зазвижда кроз вентиле; плима је била готова; светлост праскозорја осветљавала је пролазе у Клајду између путоказа на којима је светлост фењера бледела пред зором што се рађала. Наступио је тренутак за полазак. Џон Манглес обавести лорда Гленарвана, који се одмах попе на мост. Убрзо се осети осека. Пиштаљка са „Данкана“ просече снажно ваздух, одрешише се једеци, и брод се одвоји од лађа које су га окружавале; пропелер би стављен у покрет и потера лађу у канал. Џон није узео кормилара; он је добро познавао пролазе Клајда и нико не би боље од њега водио свој брод. Јахта се кретала по његовом знаку: десном руком давао је знак машини, левом крми, сигурно и ћутећи. Убрзо се изгубише последње фабрике и указаше се летњиковци раштркани по обалским брежуљцима, а градска хука гасила се у даљини. После једног сата, „Данкан“ пролете крај дамбартонских стена; након два сата био је у Клајдском заливу, у шест часова изјутра оплови Кентајру, изађе из Северног канала и уплови у недогледни океан.

6. Путник из кабине број шест Првог дана путовања море је било мало узбуркано, а пред вече ветар је ојачао. „Данкан“ се прилично тресао, па путнице нису ни излазиле на кров, већ су лежале у својим кабинама. Али сутрадан ветар нешто промени правац. Капетан Џон разапе једра на предњој и великој катарци. „Данкан“ се сад боље кретао по таласима и мање је осећао колебања, како бочна тако и предња. Леди Хелена и Мери Грант могле су још од јутра да се придруже лорду Гленарвану, мајору и капетану на мосту. – Хоће ли пут дуго трајати, драги Едварде? – упита леди Хелена. – То ће нам рећи капетан Џон – рече лорд. – Да ли добро идемо? Јесте ли задовољни вашим бродом, Џоне? – Веома задовољан, ваше господство – одговори Џон. – Ово је изванредан брод и морнару је милина да њиме плови. Никад се брод и машина нису боље слагали. Видите како је равна бразда и како јахта лако пресеца таласе. Ми пловимо седамнаест миља на сат. Ако одржимо ту брзину, за десет дана ћемо пресећи полутар и за мање од пет недеља ћемо опловити Рт Хорн. – Чујете, Мери – рече леди Хелена – за мање од пет недеља! – Да, госпођо, чујем – одговори девојка – и моје је срце брже закуцало на капетанове речи. – А како подносите пут, мис Мери? – упита лорд Гленарван. – Доста добро, милорде, и не осећам велике непријатности. Уосталом, привикнућу се брзо. – А наш млади Роберт? – Ох, Роберт! – одговори Џон Манглес. – Кад се није завукао код машине, онда виси на врху катарке. Тај вам се деран подсмева морској болести. Ено, гле! Погледајте га! На покрет капетанове руке, сви се погледи управише ка предњој катарци и сви су могли да виде Роберта како на висини од сто стопа виси у ваздуху држећи се за ужад која служе за учвршћивање једара. Мери није могла да се не тргне. – Ох, не бојте се, госпођице – рече Џон Манглес – ја јемчим за њега и обећавам вам да ћу убрзо представити капетану Гранту савршеног морнара, јер ћемо сигурно пронаћи нашег честитог капетана. – Нека би вас бог услишио, господине Џоне – одговори девојка. – Зар није, госпођице Мери, наш „Данкан“ изврсна лађа? – упита лорд Гленарван. – Ох – одговори девојка – дивим му се и то као неко ко познаје материју. – Ах, заиста!? – Ја сам се као дете играла по бродовима свога оца. Припремао ме је за морнара, и ако би требало, без проблема бих исправила једро или оплетла једек. – Ех, госпођице, шта ви то причате! – зачуди се Џон Манглес. – Ако тако и даље будете говорили – умеша се лорд Гленарван – ви ћете сасвим освојити пријатељство капетана Џона, јер он сматра да на свету нема бољег позива од морнарског. Чак ни за жене не постоји бољи. Зар није тако, Џоне? – Свакако, господство – одговори млади капетан. – Ипак признајем да мис Грант више

приличи место на мосту него да потеже једеке од једара, али мени је мило кад овако говори. – А нарочито кад се диви „Данкану“ – одговори Гленарван. – Који то и заслужује – додаде Џон. – Бога ми – рече леди Хелена – пошто сте тако поносни на вашу јахту, желим да је прегледам до дна и да видим да ли су наши добри морнари лепо смештени у међупалуби. – Њихов смештај је прворазредан – одговори Џон – и удобно им је као да су у својим домовима. – А они заиста и јесу код куће, драга моја Хелена – рече лорд Гленарван. – Ова јахта је део наше старе Каледоније, делић Дамбартона који је кренуо на пут вођен племенитим побудама, тако да смо на неки начин ми и даље у својој домовини. „Данкан“ је Малколм-Касл, а океан је језеро Ломонд. – Врло добро, драги Едварде, проведите ме замком, онда. – Вама на услузи, мадам; само дозволите да претходно обавестим Олбинета. – Олбинете – рече лорд, кад се стјуард7 одазвао на његов позив – идемо у обилазак брода пре доручка. Молим вас, постарајте се да буде готов док се вратимо. Лорд је ово рекао као да се спрема у шетњу до Тарбета или језера Катрин, на шта је кувар одговорио савршеним наклоном. – Хоћете ли с нама, мајоре? – Како наредите – одговори Макнаб. – Ох – примети лорд Гленарван – мајор се сав изгубио у диму своје цигаре. Не треба га одвајати од ње. Он вам је, мис Мери, страствени пушач. Пуши чак и кад спава. Мајор климну главом у знак одобравања и гости лорда Гленарвана сиђоше у међупалубу. Макнаб оста сам, разговарајући сам са собом по свом обичају, а да се никад не споречка, и утону у још гушће димове. Стајао је непомично и гледао у бразду иза лађе. После неколико минута немог посматрања окрете се и спази пред собом неку нову особу. Да га је нешто могло изненадити, мајор би био изненађен овим сусретом, јер му је овај путник био потпуно непознат. Овај човек, висок и мршав, могао је имати четрдесет година. Глава му је била велика и јака, чело високо, нос подужи, уста велика а брада јако избачена напред. Очи су му се једва виделе иза огромних округлих наочара, а поглед му је имао нешто од оне неодређености својствене никталопима.8 Изгледао је као уман и весео човек; није у њему било напетости оних људи који се из начела никад не смеју и маском озбиљности крију своје ништавило. Иако није ништа говорио, видело се да је говорљив, а нарочито расејан, као људи који не виде оно што гледају и не чују оно што слушају. На глави је носио путнички качкет, на ногама јаке жуте ципеле са кожним доколеницама, панталоне од кестењастог сомота и капут од истог материјала, са безброј џепова пуних речника, календара, бележница и хиљаду других предмета, који управо толико исто сметају колико су и непотребни, а поврх тога доглед, који му је о каишу висио преко рамена. Немир овог непознатог човека био је права супротност мајоровом спокојству. Вртео се око Макнаба, загледао га, питао га очима, а овај није осећао ни најмању жељу да сазна ко је овај, куда иде и како се нашао на крову „Данкана“. Кад је ова загонетна личност видела да су му пропали сви покушаји због мајорове равнодушности, докопа свој доглед који је – кад се сав извуче – био дугачак више од једног

метра, па, раскорачивши се и без покрета као какав стуб поред друма, упери свој дурбин на ону линију у којој су се на видику састајали вода и небо. После пет минута испитивања, спусти доглед на под, па се ослони на њега као на неки штап, али делови догледа увукоше се један у други, а наш путник изгуби изненада ослонац и умало што не лупи о под крај велике катарке. Свако би се други сем мајора бар насмешио на ово. Мајор чак и не трепну. Тада се непознати одлучи. – Стјуарде! – повика са нагласком који је јасно одавао странца. У том тренутку мистер Олбинет је пролазио туда идући у кухињу која се налазила испод предњег узвишења на крову. Он се необично изненади кад виде да га зове нека висока особа, коју не познаје. Ко је овај, помисли он. Некакав пријатељ лорда Гленарвана? Немогуће. Ипак се попе на мост и приђе странцу. – Јесте ли ви стјуард на броду? – упита га овај. – Да, господине – одговори Олбинет – али ја немам част да... – Ја сам путник из кабине број шест. – Број шест? – понови стјуард. – Свакако! А ваше име? – Олбинет. – Па, Олбинете, драги пријатељу – одговори странац из кабине број шест – треба мислити на доручак и то брзо. Већ тридесет и шест часова откад нисам јео, или боље рећи откад сам спавао, што се може опростити човеку који је без задржавања дошао из Париза у Глазгов. У колико сати служите доручак, молим вас? – У девет – одговори Олбинет по навици. Странац хтеде да погледа у свој часовник, али то није било тако лако, јер га је нашао тек у свом деветом џепу. – Добро, нема још осам. Лепо, онда, Олбинете, један бисквит и чашицу шерија док чекам, јер падам од глади. Олбинет је слушао не разумевајући; уосталом, странац је непрекидно говорио и прелазио с предмета на предмет са савршеном лакоћом. – Па – рече – а где је капетан? Капетан још није устао? А други официр? Зар и он још спава? Срећом, време је лепо, ветар погодан, и лађа иде сама. Управо док је тако говорио, Џон Манглес се указа на степеницама моста. – Ево капетана – рече Олбинет. – Ах! Мило ми је – повика непознати – веома ми је мило, капетане Бертоне, да се упознамо. Нико није могао бити тако изненађен као Џон Манглес, не само стога што га зову „капетан Бертон“, већ и зато што на свом броду види овог непознатог човека. Међутим, човек продужи пуном паром: – Допустите ми да вам стегнем руку – рече – а то нисам учинио прексиноћ зато што не треба ником сметати у тренутку поласка. Али сам данас, капетане, врло срећан што смо се упознали. Џон Манглес је ширио очи гледајући час Олбинета час овог непознатог. – Сада – настави непознати – упознали смо се, драги капетане, и сад смо стари пријатељи.

Причајмо мало: реците ми јесте ли задовољни „Шкотском“? – Шта хоћете да кажете тим „Шкотском“? – упита најзад Џон Манглес. – Па ова „Шкотска“ која нас носи. Добар брод, чије су ми особине хвалили исто као и моралне особине њеног команданта, храброг капетана Бертона. Да нисте ви рођак чувеног афричког путника који се тако зове? У том случају, честитам! – Господине – упаде Џон Манглес – нити сам рођак путника Бертона, нити сам ја капетан Бертон. – Ах, ви сте други официр на „Шкотској“, мистер Берднес, с ким имам част да разговарам. – Господин Берднес? – одговори Џон Манглес који је почео да схвата у чему је ствар. Само, да ли има посла с лудаком или с неозбиљним човеком? О томе је премишљао и таман је хтео да се отворено објасни кад се на крову појавише лорд Гленарван, његова жена и мис Грант. Странац их примети и повика: – Ах! Путници, путници! Одлично! Надам се, господине Берднесе, да ћете ме представити. И не очекујући посредовање Џона Манглеса, он се без устезања упути. – Госпођо – рече он мис Грант – госпођице – поздрави леди Хелену – господине – обрати се најзад лорду Гленарвану. – Лорд Гленарван – рече Џон Манглес. – Милорде – настави непознати – опростите, молим вас, што се сам представљам, али на мору се треба мало ослободити укрућености друштвених форми. Надам се да ћемо се брзо упознати и да ће нам у друштву ових дана путовање „Шкотском“ бити и краће и пријатније. Леди Хелена и мис Грант нису умеле да нађу речи да одговоре. Њима је била несхватљива појава овог уљеза на крову „Данкана“. – Господине – рече тада Гленарван – с ким имам част да говорим? – Са Жаком Елијасен-Франсоа-Мари Паганелом, секретаром Географског друштва у Паризу, дописним чланом друштава у Берлину, Бомбају, Дармштату, Лајпцигу, Лондону, Петрограду, Бечу, Њујорку, и почасним чланом Индијског краљевског института за географију и етнографију, који је, после двадесетогодишњег изучавања географије у кабинету, одлучио да пређе на примењену науку и упутио се у Индију да повеже међусобно радове великих путника.

7. Одакле је дошао и куда иде Жак Паганел Секретар Географског друштва морао је бити диван човек, јер је све то био рекао са необично много љупкости. Уосталом, лорд Гленарван је одлично знао с ким има посла. Име и заслуге Жака Паганела биле су му потпуно познате; његови радови из географије, извештаји о савременим открићима објављеним у билтенима Друштва и његова преписка са целим светом створили су му име једног од најпознатијих француских научника. Стога Гленарван пружи срдачно руку свом неочекиваном госту. – А сада, кад смо се упознали, хоћете ли ми дозволити, господине Паганеле, да вам поставим једно питање? – И двадесет питања, милорде – одговори Жак Паганел. – Увек ће ми бити пријатно да с вама разговарам. – Јесте ли ви прексиноћ дошли на овај брод? – Да, милорде, прексиноћ у осам часова. Искочио сам из каледонског воза у кола, а из кола на „Шкотску“, на којој сам још из Париза задржао кабину број шест. На лађи нисам видео никог. Како сам био врло уморан од тридесетчасовног путовања, а пошто сам знао да је одлично средство против морске болести да се одмах легне и не мрда из постеље за прва два дана путовања, ја сам остао у постељи и најсавесније спавао тридесет шест часова. Молим да ми то верујете. Сад је слушаоцима Жака Паганела било сасвим јасно како се он нашао на броду. Француски путник је погрешио лађу и укрцао се кад је цела посада са „Данкана“ била на молитви у Светом Мунгу. Све је било објашњено. Али шта ће рећи учени географ кад дозна име и правац пута брода на коме се налази? – Дакле, господине Паганеле, ви сте изабрали Калкуту за полазну тачку ваших путовања? – упита Гленарван. – Да, милорде, целог живота сањам о томе да видим Индију. – Дакле, господине Паганеле, не би вам било свеједно ако бисте походили неку другу земљу? – Не, милорде, то би ми било непријатно, јер имам препоруке за лорда Сомерсета, генералног гувернера Индије, и извесну мисију за Географско друштво, и стало ми је да је обавим. – Ах, имате мисију? – Да, имам да покушам да спојим корисно и занимљиво на путовању, а програм је саставио мој учени пријатељ и колега господин Вивијан од Сен-Мартена. Треба, заиста, поћи по трагу браће Шлагинвајт, пуковника Вога, Веба, Хоџсона, мисионара Хуга и Гејбета, Муркрофта, господина Жила Ремија и толиких других учених путника. Хоћу да успем тамо где је мисионар Крик, нажалост, пропао 1846; једном речи, да испитам ток Јару-Џангбо-Чуа, који тече кроз Тибет читавих хиљаду пет стотина километара, па дуж северног подножја Хималаја, и да дознам да ли се та река улива у Брамапутру североисточно од Асама. Златна медаља, милорде, обећана је оном путнику који објасни то важно питање у географији Индије.

Паганел је био сјајан. Говорио је са узвишеним одушевљењем. Пустио је да га носе брза крила маште. Било га је немогуће задржати као Рајну код Шафхаузена. – Господине Паганеле – рече лорд Гленарван после кратког ћутања – то је заиста леп пут на коме ће вам наука бити веома захвална; али ја нећу да вас дуже држим у заблуди, и – за сада бар – ви се морате одрећи задовољства да видите Индију. – Да се одрекнем? Зашто? – Јер полуострво Индија је иза ваших леђа. – Како! Капетане Бертоне... – Ја нисам капетан Бертон – одговори Џон Манглес. – Али „Шкотска“...? – Овај брод није „Шкотска“. Било је немогуће описати Паганелово изненађење. Он је гледао редом лорда Гленарвана, увек озбиљног, леди Хелену и Мери Грант, на чијим се лицима огледала пријатељска туга, Џона Манглеса, који се смешио, и мајора, који се није ни мрднуо; затим слегнувши раменима и спустивши наочаре с чела на очи, повика: – Каква је то шала? Али у том тренутку његов се поглед заустави на точку крме на коме су у кругу сијале ове две речи: ДАНКАН ГЛАЗГОВ – „Данкан“! „Данкан“! – повика он уз очајан јаук. Затим, стрмоглавце низ степенице моста, одјури у своју кабину. Чим се несрећни научник изгубио, нико на броду, сем мајора, није могао да остане озбиљан; сви су се смејали, чак и морнари. Може човек да погреши воз. Може се попети у воз за Единбург уместо за Дамбартон. Али погрешити лађу, па путовати у Чиле кад човек има намеру да путује у Индију, заиста је пример савршене расејаности. У том тренутку, скрушен и постиђен, Паганел се врати на мост, пошто се уверио да су његове ствари на броду. Он је без прекида понављао кобне речи: – „Данкан“! „Данкан“! – Друге није умео да нађе у свом речнику. Најзад, он приступи лорду Гленарвану. – А куда плови овај „Данкан“? – упита он. – У Америку, господине Паганеле. – Мало тачније? – У Консепсион.9 – У Чиле, у Чиле! – повика несрећни географ. – А моја мисија у Индији! А шта ће казати господин од Катрфажа, председник средишне комисије! А господин од Авезака! А господин Кортанбер! А господин Вивијан од Сен-Мартена! Како ћу да се појавим на седницама Друштва?! – Чекајте, господине Паганеле – одговори Гленарван – не очајавајте. Све се може уредити, и ви ћете имати само нешто закашњења, сувише малог у односу према величини вашег посла. Јару-Џангбо-Чу ће вас увек чекати у тибетским планинама. Ми ћемо се задржати ускоро на

Мадери, а тамо ћете наћи брод који ће вас вратити у Европу. – Хвала, милорде, морам се повиновати. Али, смем рећи, врло необичан доживљај, и тако што само се мени може догодити. А моја кабина коју сам задржао на „Шкотској“! – Ах, што се тиче „Шкотске“, од ње се за сада морате опростити. – Али – рече Паганел пошто је поново промотрио лађу – „Данкан“ је јахта за личну потребу? – Да, господине – одговори Џон Манглес – и својина је његовог господства лорда Гленарвана. – Који вас моли да примите његово гостопримство – рече Гленарван. – Велика хвала, милорде – одговори Паганел – ја сам необично захвалан на вашој љубазности; али дозволите ми једну просту примедбу. Индија је лепа земља, путници у њој наиђу на чудна изненађења; госпође је без сумње не познају... Па лепо – крманош има само да окрене точак и јахта „Данкан“ ће тако исто лако запловити према Калкути као што сад плови према Консепсиону; пошто је ово путовање ради забаве... Одбијање главом које пропрати Паганелов предлог не даде му да га даље развија. Он ућута нагло. – Господине Паганеле – рече тада леди Хелена – кад би ово путовање било ради задовољства, ја бих вам одговорила: „Хајдемо у Индију заједно“, и лорд Гленарван не би ми противречио. Али „Данкан“ иде да пронађе бродоломнике на обалама Патагоније и не може да промени правац обележен толико човечним разлозима... За неколико минута француски путник би обавештен о стању ствари. – Госпођо – рече он – допустите ми да се дивим вашем држању у овом случају. Нека ваша јахта само продужи свој пут. Ја бих замерао себи ако бих је задржао и за један једини дан. – Хоћете ли да се придружите нашој потрази? – упита леди Хелена. – Немогуће ми је, госпођо, јер треба да испуним своју мисију. Ја ћу се искрцати на вашој првој успутној станици. – У Мадери, онда – рече Џон Манглес. – У Мадери, лепо. Бићу само сто осамдесет миља далеко од Лисабона, и сачекаћу тамо прилику да се вратим. – Лепо, господине Паганеле – рече Гленарван – биће како ви желите; а што се мене тиче, срећан сам што вам могу понудити гостопримство за ово неколико дана. Само бих желео да вам не буде сувише досадно у нашем друштву. – Ох, милорде! – повика научник – ја сам срећан што сам се тако пријатно преварио. Ипак је мој положај смешан. Човек путује у Индију, а броди за Америку. Упркос оваквој жалосној помисли, Паганел се помири са закашњењем коме није било лека. Понашао се љубазно, био је весео, чак забаван. На његову молбу показали су му документ. Брижљиво га је испитао, дуго, потанко. Мери Грант и њен брат придобили су његову наклоност. Он им је уливао највећу наду. Његов начин предвиђања догађаја и прорицање поузданог успеха „Данкану“ изазвали су осмејак младе девојке. Заиста, да га није везивала мисија, он би се придружио потрази за капетаном Грантом. Кад је чуо да је леди Хелена кћи Вилијама Тафнела, усклицима његовог дивљења није било краја. Он је познавао њеног оца. Какав одважан научник! Колико се он с њим дописивао, кад је Вилијам Тафнел постао дописник Друштва! Какав сусрет и какво задовољство да путује

заједно са ћерком Вилијама Тафнела. Најзад је затражио дозволу да пољуби леди Хелену. Леди Гленарван пристаде на то, иако је то можда било мало „необично“.

8. На „Данкану“ је један честити човек више Међутим, јахта је, захваљујући северним афричким струјама, пловила брзо ка полутару. Тридесетог августа угледали су групу острва Мадере. Гленарван, веран датој речи, понуди свом новом госту да пристане уз острво, да би се он искрцао. – Драги лорде – одговори Паганел – не треба да околишим са вама. Пре мога доласка на брод јесте ли имали намере да се задржавате на Мадери? – Не – рече Гленарван. – Па, лепо, дозволите да искористим последице своје проклете расејаности. Мадера је сувише познато острво. За једног географа ту нема више ничег што би га занимало. Све је речено, све је написано о тим острвима, која су, уосталом, у пуном опадању у погледу виноградарства. Ако вам је онда свеједно, да се задржимо на Канарским острвима? – Задржимо се на Канарским острвима – одговори Гленарван. – То нас ништа не удаљује од нашег правца. – Знам, драги лорде. На Канарима, видите, постоје три неиспитана острва, да не говоримо о врху Тенерифа, који сам увек желео да видим. Чекајући брод који ће ме вратити у Европу, ја ћу се попети на ту чувену планину. – Како год хоћете, драги Паганеле – одговори лорд Гленарван, који није могао да задржи осмех. И имао је разлога да се насмеје. Канарска острва су мало удаљена од Мадере. Једва деведесет миља раздвајају те две групе, што је незнатно растојање за тако брзу лађу као што је „Данкан“. Тридесет и првог августа, у два сата ноћу, Џон Манглес и Паганел шетали су се мостом. Француз је обасипао свог сапутника питањима о Чилеу; одједном га капетан прекиде, и показујући му јужно једну тачку на видику, рече: – Господине Паганеле. – Драги капетане – одговори професор. – Изволите погледајте онамо. Да ли не видите нешто? – Ништа. – Ви не гледате куд треба. Не на видику, већ више њега, у облацима. – У облацима? Узалуд тражим. – Гледајте сад, преко врха предње катарке. – Не видим ништа. – Јер нећете да видите. Било како било, иако смо још четрдесет миља далеко, врх Тенерифа се јасно види изнад хоризонта. Да ли је Паганел хтео да види или не, кроз неколико часова морао је да се у то увери, или да пристане да је слеп. – Видите ли сад? – упита га Џон Манглес. – Да, да, одлично – одговори Паганел. – Зар је то то – додаде он презриво – зар се то зове врх Тенерифа? – Баш то.

– Изгледа ми да је сасвим осредње висине. – Ипак мери једанаест хиљада стопа изнад морске површине. – Шта је то према Мон Блану! – Можда, али кад вам буде требало да се испењете, биће вам можда доста висок. – Ох! Да се попнем, да се попнем! Драги капетане, зашто да се пењем, молим вас лепо, после господе Хумболта и Бонплана? Геније је био тај Хумболт! Пео се на ту планину и дао је опис да не може бити бољи. – Заиста – одговори Џон Манглес – ту више нема шта да се напабирчи. То је незгодно, јер ће вам бити досадно док чекате брод у пристаништу Тенерифе. Тамо се не можете надати богзна каквим разонодама. – Осим моје расејаности – рече Паганел смејући се. – Али, драги Манглесе, зар нема на острвима Зеленог рта никаква згодна лука? – Уистину има. Ништа лакше него укрцати се у Вила Праји. – Да и не говорим о једној доброј страни, која је најмање за потцењивање, а та је да су Зеленортска острва близу Сенегала, где бих могао да наиђем на сународнике. За та острва кажу да су мало занимљива, да су нездрава и дивља, али све је занимљиво за око једног географа. Умети видети је велика вештина. Има људи који не умеју да гледају и који путују са исто толико памети колико какав зглавкар. Верујте ми да не припадам тој врсти. – Како год хоћете, господине Паганеле – одговори Џон Манглес. – Уверен сам да ће географска наука добити вашим бављењем на Зеленортским острвима. Ми се морамо управо ту и задржати ради набавке угља. Ваше искрцавање неће нас ни најмање задржати. После тога, капетан упути брод да прође западно од Канарских острва, славни врх оста лево и „Данкан“ у свом брзом ходу пресече северни повратник 2. септембра у пет часова изјутра. Тад се време промени. Осећала се влажна и тешка атмосфера кишног доба које је мучно за путнике, али корисно становницима афричких острва, јер они немају дрвећа, па према томе оскудевају у води. Врло бурно море није давало путницима да се задржавају на мосту, али су зато разговори у трпезарији били врло живи. Трећег септембра Паганел је почео да спрема пртљаг за своје скоро искрцавање. „Данкан“ је пловио између острва Зеленог рта, пролазећи поред других коралских спрудова, остави по страни острва Светог Јакова. Затим Џон Манглес уђе у залив Вила Праје и укотви се пред том вароши на осам хвата дубине. Време је било ужасно и таласи су се силно одбијали од обале, иако је лука била заштићена од ветрова са пучине. Киша је лила у млазевима, тако да се варош једва видела кроз њу. Леди Хелена није могла да оствари своју намеру да обиђе варош; утовар угља обављао се изванредно тешко. Путници са „Данкана“ били су заробљени под мостом, док су море и небо страховито мешали своју воду. О времену се стално разговарало на лађи. Сваки је рекао своје мишљење, сем мајора који би и потоп дочекао потпуно равнодушно. Паганел је ишао тамоамо машући главом. – То као да је намерно – говорио је он. – Заиста – одговори Гленарван – природа као да се заверила против нас. – Ипак ћу ја победити. – Ви не можете изићи по таквој киши – рече леди Хелена. – Ја ћу, госпођо, сасвим лако. Бојим се само за пртљаг и инструменте. Све ће пропасти.

– Треба се бојати се само искрцавања – рече Гленарван. – У Вила Праји вам неће бити рђаво; не баш тако чисто, свакако; у друштву мајмуна и свиња, са којима није увек пријатно. Најзад, треба се надати да ћете се кроз седам или осам месеци моћи укрцати за Европу. – Седам или осам месеци – повика Паганел. – Најмање! За време киша бродови ретко свраћају на Зеленортска острва. Али, ви можете сасвим корисно употребити своје време. Овај архипелаг није још довољно познат, и може се много што учинити у области топографије, климатологије, етнографије и хипсометрије. – Имаће ту да се пронађе каква река – рече леди Хелена. – Нема их, госпођо – одговори Паганел. – Па речице? – Још мање. – Потока, најзад. – Ни њих! – Добро – рече мајор – удрите онда на шуме. – Да би било шума, треба да има дрвећа. А дрвећа – нема. – Красна земља – рече мајор. – Утешите се, драги Паганеле – рече онда Гленарван – имаћете бар планина. – Ох! ниских и незанимљивих. Уосталом, већ су описане. – Описаних! – рече Гленарван. – Да, то је моја редовна срећа. Ако сам на Канарским острвима имао пред собом Хумболтове радове, овде ме је претекао један геолог, господин Шарл Сент-Клер Девил! – Није могуће! – Тако је – одговори тужно Паганел. – Тај учени човек био је на државној корвети „Одлучна“ док се она бавила на острвима Зеленог рта, и он је обишао најзначајнији врх међу свима, вулкан на острву Фого. Шта сад ја да радим после њега? – То је заиста за жаљење – одговори леди Хелена. – Шта ће бити с вама, господине Паганеле? Паганел је ћутао неко време. – Доиста – рече опет Гленарван – ви бисте боље урадили да сте се искрцали на Мадери, мада више нема вина. Опет ћутање ученог секретара Географског друштва. – Ја бих чекао – рече мајор потпуно истим гласом као што би рекао и „Ја не бих чекао“. – Драги Гленарване – рећи ће тад Паганел – где мислите да се поново задржите? – Ох, не пре Консепсиона. – До ђавола, то ме знатно удаљује од Индије – Не, напротив. Чим обиђете Рт Хорн, ви јој се приближавате. – То већ знам. – Уосталом – настави Гленарван најозбиљније – кад се иде у Индију, свеједно је да ли је то Источна или Западна. – Како свеједно! – Да не рачунамо што су становници пампаса у Патагонији тако исто различити од Европљана као и урођеници Пенџаба. – Ах, врага, милорде – повика Паганел – тога се никад не бих сетио.

– Па онда, драги Паганеле, може се добити златна медаља на ком било месту; свуда има шта да се тражи и пронађе, у кланцима Кордиљера као и у Тибетским планинама. – Слушајте, господине Паганеле, хајдете с нама – рече леди Хелена гласом што је могуће примамљивијим. – Госпођо, а моја мисија? – Подсећам вас да ћемо проћи кроз Магеланов мореуз – упаде Гленарван. – Милорде, доводите ме у искушење. – Узмите и то у обзир, господине Паганеле – опет ће леди Хелена – да ћете у овом подухвату имати право да име Француске придружите имену Шкотске. – Да, свакако. – Један географ биће користан нашем подухвату, а има ли шта лепше него да наука служи човеку? – То је лепо речено госпођо. – Верујте мени. Пустите на вољу случају, или још боље провиђењу. Учините што и ми. Провиђење нам је послало документ, и ми смо кренули на пут. Оно вас је довело на „Данкан“, и немојте га остављати. – Хоћете ли да вам кажем нешто, моји честити пријатељи? – одговори онда Паганел. – Па ви сви заиста желите да ја останем. – А ви, Паганеле, ви умирете од жеље да останете – одговори Гленарван. – Свакако! – повика учени географ. – Само сам се бојао да не изгледа да се намећем.

9. Магеланов мореуз На броду је завладала општа радост кад се дознало за Паганелову одлуку. Млади Роберт му се обесио о врат са толико убедљивом жестином да умало није оборио уваженог секретара. – Опасан љубазан деран – рече он – мораћу га научити географији. Како је Џон Манглес узео на себе да од њега начини морнара, Гленарван јунака, мајор да га научи хладнокрвности, леди Хелена да га учини добрим и племенитим, а Мери опет учеником захвалним таквим учитељима, Роберт би зацело морао једног дана бити савршенство од човека. „Данкан“ брзо натовари потребан угаљ, па остављајући ово жалосно место, дохвати се на западу бразилске струје, и 7. септембра уплови у јужна мора. Путовали су без тешкоћа. Сваки се надао добру. Изгледало је да је вероватноћа да ће се пронаћи капетан Грант расла сваким даном. Највише поуздања осећао је капетан Манглес. Оно је потицало из топле жеље да мис Мери види срећну и утешену. Он је гајио неко нарочито осећање према младој девојци, и то је тако вешто крио да су то сем њега и Мери Грант сви на броду одмах приметили. А учени географ био је вероватно најсрећнији човек на јужној полулопти; целог дана је изучавао своје карте којима је покривао столове у трпезарији. Отуда свакодневне његове препирке са мистер Олбинетом, који није могао да постави сто. Али на Паганеловој страни били су сви гости са моста, осим мајора, који је био сасвим равнодушан према свим географским питањима, нарочито у време ручка. Штавише, пошто је у сандуцима другог официра пронашао читав товар разноврсних књига, а међу њима и неколико дела на шпанском језику, Паганел одлучи да научи Сервантесов језик, који на лађи нико није знао. То му је могло олакшати истраживања на чилеанским обалама. Захваљујући својим полиглотским способностима, надао се да ће до доласка у Консепсион говорити добро тај нови језик. Стога је марљиво учио, и сви су га чули да непрекидно мрмља неке неразумљиве слогове. За време одмарања давао је практичне поуке младом Роберту и учио га је историји ових земаља којима се „Данкан“ тако брзо приближавао. „Данкан“ се 25. септембра налазио пред Магелановим мореузом и уплови у њега не оклевајући. Пароброди више воле тај пут кад улазе у Тихи океан. Дужина му је само сто тридесет миља; бродови највећег оптерећења имају довољно дубоку воду чак и крај самих обала, одлично дно, много питке воде, реке богате рибом, на двадесет места поузданих и лаких постаја, пуно угодности којих нема у Лемеровом мореузу и на страшним стенама Рта Хорн, који увек засипају буре и урагани. За првих часова пловидбе, тј. на простору од шездесет до осамдесет миља, до Рта Грегори, обале су ниске и песковите. Жак Паганел није хтео да изгуби ниједну појединост мореуза. Пролазак је имао да траје једва тридесет шест часова, и изглед двеју обала заслуживао је да му се учени географ диви под сјајном светлости јужног сунца. На северној страни нису видели ниједног становника. Неколико бедних житеља Огњене Земље лутало је по голим стенама. Паганелу је било криво што не види Патагонце и љутио се наглас, на велико

задовољство његових сапутника. – Патагонија без Патагонаца није Патагонија – говорио је он. Најзад, тридесет шест часова откако је упловио у мореуз, указа се пред њим стена Рта Пиларес, на другом крају Земље Очајања. Огромно, сјајно, слободно море пружало се пред кљуном лађе, а Жак Паганел га одушевљено поздрави руком и осети исто узбуђење као и Фернандо Магелан кад се његов брод „Тринидад“ повио пред ветром Тихог океана.

10. Тридесет седми упоредник Осмог дана откако је опловио Рт Пилар, „Данкан“ је пуном паром ушао у залив Талкауано, величанствени речни залив дуг дванаест миља и широк девет. Јахта се укотвила у пристаништу Талкауано четрдесет и другог дана пошто је напустила магловите воде Клајда. Лорд Гленарван нареди одмах да се спусти чамац у море и заједно са Паганелом искрца се испод дрвеног моста. Учени географ хтео је да искористи прилику и да се послужи шпанским језиком који је тако марљиво изучавао; али, на своје велико изненађење, примети да га становници не разумеју. – Немам још правилан нагласак – објасни он. – Хајдемо у царинарницу – одговори Гленарван. Ту му уз помоћ неколико енглеских речи и много покрета руку рекоше да се енглески конзул налази у Консепсиону, који је удаљен свега један сат. Гленарван лако најми два добра касачка коња и убрзо с Паганелом уђе кроз капије овога великог града, који је основао предузетни дух Валдивија, храброг друга браће Писаро. Не губећи времена, Гленарван право оде Џ. Р. Бентоку, конзулу Његовог британског величанства. Овај господин их прими врло љубазно и обећа, чим су му испричали догађај са капетаном Грантом, да ће потражити обавештења по целој обали. На питање да ли се „Британија“, брод с три катарке, у правцу тридесет седмог упоредника насукала на обалама чилеанским и арауканским, добили су одречан одговор. Никакав догађај сличан томе није достављен ни енглеском конзулу ни његовим колегама других држава. Гленарван не клону духом. Он се врати у Талкауано, и не жалећи ни напора, ни новца, посла агенте да се распитују дуж обала. Узалудан труд. Ни најпажљивија распитивања код обалског становништва не доведоше ни до каквог исхода. Морало се закључити да „Британија“ није оставила никаква трага о свом бродолому. Гленарван обавести своје друштво о неуспеху својих покушаја. Мери Грант и њен брат нису могли да сакрију бол. То је било шестог дана откако је „Данкан“ допловио у Талкауано. Сви су путници били у трпезарији. Леди Хелена је тешила не речима – шта би им и могла рећи – само их је миловала. Жак Паганел је узео докуменат и пажљиво га је разматрао, као да је хтео да му измами неку нову тајну. Читав час га је тако испитивао, кад га Гленарван прекиде: – Паганеле, уздам се у вашу оштроумност. Да није погрешно наше тумачење документа? Да није бесмислен значај наших речи? Паганел не одговори ништа, он је и даље размишљао. – Можда се варамо по питању места катастрофе? – настави Гленарван. – Зар се реч „Патагонија“ не намеће сама собом и мање оштроумним људима? Паганел је још увек ћутао. – Најзад – продужи Гленарван – зар нам реч „Индијанци“ не даје за то право? – Потпуно – одговори Макнаб. – И зар није очигледно да су се бродоломници, у тренутку кад су писали ове редове, бојали да ће их и Индијанци заробити?

– Ту станите, драги лорде – одговори најзад Паганел – ако су сви ваши закључци тачни, овај ми не изгледа основан. – Шта мислите тиме рећи? – упита леди Хелена, а очи свих присутних биле су упрте у географа. – Мислим – одговори Паганел наглашујући сваку реч – да је капетан Грант сада заробљеник Индијанаца, и додајем да у томе докуменат не допушта никакву сумњу. – Објасните то, господине – рече мис Грант. – Ништа лакше, драга Мери; уместо да читамо у документу: биће заробљени, читајмо: јесу заробљени, и све постаје јасно. – Али то је немогуће – одговори Гленарван. – Немогуће! А зашто, драги пријатељу? – упита Паганел, смешећи се. – Јер је боца могла бити бачена само у тренутку бродолома о хриди. Отуда се степени ширине и дужине односе на место бродолома. – То се нигде не тврди – одговори живо Паганел. – Ја не видим зашто бродоломници, пошто су их Индијанци већ одвукли у унутрашњост континента, не би потражили начина да помоћу ове боце обавесте свет о месту свога робовања. – Сасвим просто, драги Паганеле, јер да би се бацила боца у море, треба бар да има мора. – А ако нема мора – одговори Паганел – онда бар да има нека река која се улива у море У ћутању и чуђењу дочекаше овај одговор, који је био неочекиван, а ипак сасвим вероватан. Леди Хелена прва проговори. – Каква мисао! – повика она. – И то добра мисао! – додаде наивно географ. – Онда, ваше мишљење? – упита Гленарван. – Моје је мишљење да потражимо место где тридесет седми упоредник сече америчку обалу и да идемо њим не удаљујући се ни за пола степена све до обале Атлантског океана. Можда ћемо на свом путу наћи бродоломнике са „Британије“. – Слаба нада! – одговори мајор. – Ма колико да је слаба, не смемо је занемарити – одговори Паганел. – Ако, случајно, имам право да је боца доспела у море неком реком са континента, ми ћемо морати наићи на траг заробљеника. Погледајте, пријатељи, погледајте карту ове земље, и ја ћу вас уверити до очевидности. Говорећи ово, Паганел разви по столу карту Чилеа и аргентинских покрајина. – Погледајте – рече он – и пратите ме у овој шетњи по америчком континенту. Пређимо преко целе узане чилеанске области. Пређимо Анде. Сиђимо усред пампаса; реке, мање реке, речице у изобиљу свуда. Ево је Негро, ево Колорадо, ево њихових притока које пресеца тридесет седми упоредник и од њих је свака могла да пренесе боцу. Тамо, можда, у каквом племену стародревних Индијанаца, поред ових сасвим мало познатих река, у кланцима планинским седе они које с правом називам својим пријатељима, седе и очекују помоћ провиђења! Зар да изневеримо њихова надања? Зар није и ваше мишљење да пођемо кроз ове крајеве трагом што га повлачи мој прст по овој карти; ако се, поред свег предвиђања, ја ипак варам, зар није наша дужност да идемо до краја овог упоредника, па ако треба ради ослобођења наших бродоломника начинимо и пут око света идући по њему? Велико одушевљење којим је изговорио ове речи учинише снажан и дубок утисак на

Паганелове слушаоце. Сви скочише да се рукују с њим. – Да, ту је мој отац! – повика Роберт Грант гутајући карту очима. – И ма где да је, дете моје, ми ћемо га наћи! – одговори Гленарван. – Ништа није тако логично као тумачење нашег пријатеља Паганела, и треба без оклевања поћи путем који је показао. Капетан је у рукама или многобројних Индијанаца, или је заробљеник каквог слабог племена. – Господине, господине! – рече Мери Грант гласом сломљеним од узбуђења – чиме да се захвалимо на оданости која вас излаже толиким опасностима? – Опасностима! – повика Паганел. – Ко то говори о опасностима? – Ја заиста не – одговори Роберт Грант, зажарених очију и одлучна погледа. – Опасности! – продужи Паганел. – О чему се, уосталом овде ради? Путовање од три стотине педесет миља, пошто ћемо ићи правом линијом кроз географску ширину сличну готово оној у којој су Шпанија, Сицилија, Грчка на нашој полулопти, па према томе у готово истој клими! Пут, најзад, који ће трајати месец дана! То је шетња! – Господине Паганеле – упита тада леди Хелена – ви мислите, дакле, да су Индијанци, у чије су руке можда пали наши бродоломници, поштедели њихове животе? – Да ли мислим, госпођо! Па Индијанци нису људождери! Далеко од тога! Један мој земљак, кога ја познајем из Географског друштва, господин Гинар, био је три године заробљеник Индијанаца у пампасу. Доста су га намучили, али се најзад мушки извукао из тог искушења. Европљанин је користан у овим пределима; Индијанци му знају вредност, и они га негују као какву скупу домаћу животињу. – Ту више нема оклевања – рече Гленарван – треба отпутовати и то одмах. Којим ћемо путем? – Лаким и угодним – одговори Паганел. – Мало планином у почетку, затим благ нагиб на источној планини Анда и најзад једноставна низија, пуна траве и песка, уређена, прави врт. – Да видимо карту – рече мајор. – Ево је, драги мој Макнабе. Поћи ћемо од краја тридесет седмог упоредника на чилеанској обали између гребена Румене и залива Карнеро. Пошто будемо прошли кроз престоницу Арауканије, прећи ћемо Кордиљере кланцем Антуко, остављајући вулкан јужно; затим низ подуже планинске падине, прелазећи Неуквем и Колорадо, доћи ћемо у пампасе, на језеро Салинас, реку Гвамини и планину Тапалквем. Попећемо се преко планине Тандил и продужићемо своју потрагу до Рта Медано на обалама Атлантског океана. Дакле, драги пријатељи, пут је прав. Прећи ћемо га за тридесет дана и стићи ћемо пре „Данкана“ на источну обалу, само ако га ветрови за мало задрже. – Онда ће „Данкан“ – рече Џон Манглес – морати да крстари између Рта Коријента и Рта Св. Антонија. – Тачно. – А како бисте саставили људство за ову експедицију? – упита Гленарван. – Што је могуће простије. Треба упознати положај капетана Гранта, а не тући се са Индијанцима. Ја мислим да је лорд Гленарван, наш природни вођ; мајор Макнаб, који своје место не би уступио ником, ваш слуга Жак Паганел... – И ја! – повика мали Грант. – Роберте! Роберте! – рече Мери.

– А зашто не? – одговори Паганел. – Путовања образују младост. Дакле, нас четворица и три морнара са „Данкана“. – Како – рече Џон Манглес обраћајући се свом господару – ваше господство не тражи мене? – Мој драги Џоне – одговори Гленарван – ми остављамо своје сапутнице на броду, дакле оно што нам је најмилије на свету! Ко би се о њима старао, ако не верни капетан „Данкана“? Полазак би одређен за 14. октобар. Кад је требало одабрати морнаре за експедицију, сви се они сами понудише и Гленарван није знао кога пре да изабере. Он је више волео да то одреди судбина, да се не би замерио тим добрим момцима. Тако и би, и коцка реши да то буду други официр, Том Остин, Вилсон, један снажан момак, и Малреди, који би у боксу збунио и самога Тома Сајера.10 Гленарван је необично журио с припремама. Хтео је да буде готов за одређени дан, и био је. Истовремено је Џон Манглес утоварио угаљ да би се могао одмах отиснути на море. Хтео је да доплови на источну обалу пре наших путника. Због тога наступи такмичење између лорда Гленарвана и капетана, које је ишло у корист свих. Заиста, 14. октобра, у уречени час, сваки је био спреман. У тренутку поласка путници су били окупљени у трпезарији брода. „Данкан“ је био спреман и крила његовог пропелера већ су мутила бистру воду Талкауана. Гленарван, Паганел, Макнаб, Роберт Грант, Том Остин, Вилсон и Малреди, наоружани карабинима и револверима, спремали су се да се искрцају. Воће и мазге чекали су их на крају дрвеног моста. – Време је – рече најзад лорд Едвард. – Хајдете, пријатељи – одговори леди Хелена уздржавајући своје узбуђење. Лорд Гленарван је притисну на груди, док се Роберт обисну о врат Мери Грант. – А сада, драги другови – рече Жак Паганел – последњи стисак руке који треба да нам траје до обала Атлантика.

11. Пролаз кроз Чиле Чета урођеника, коју је Гленарван образовао, састојала се од три човека и једног детета. Главни вођ мазги био је некакав Енглез, који се природио овим крајевима већ двадесет година. Живео је од тога што је странцима издавао мазге под закуп, и водио их кроз разне прелазе Кордиљера. Затим их је предавао једном аргентинском вођи који је био вичан путевима кроз пампасе. Овај Енглез није у друштву мазги и урођеника потпуно заборавио свој матерњи језик, те се тако могао разговарати са путницима. Због тога је лорд Гленарван могао да лако спроводи своју вољу и да тражи да му се наређења брзо извршавају, пошто Жак Паганел још није успео да га урођеници разумеју. Газда мазги, „катапас“, према чилеанском називу, имао је за помоћнике два урођеника пешака и једног дечка од дванаест година. Људи су надгледали мазге натоварене стварима, а дечко је водио „мадрину“, малу кобилу која је имала звонце и прапорце, ишла напред и водила за собом десет мазги у низу. Путници су јахали седам мазги, вођ једну; на две последње биле су натоварене намирнице и неколико комада сукна, којима су мислили да придобију касике, поглавице племена у равницама. Мазгари су, по обичају, ишли пешке. Пролаз кроз кланце Анда није обично путовање. На њ се не може поћи без снажних мазги, од којих су најбоље аргентинске. Те издржљиве животиње у овим крајевима знатно су развијеније од осталих мазги. Скромне у исхрани, пију само једаред дневно, лако пређу десет миља за осам часова и стрпљиво носе свој товар. На том путу између два океана нема гостионица. Једе се суво месо, пиринач са паприком, и дивљач, ако је путник успе да улови. Вода се пије из горских потока, а у долинама из речица; у њу се сипа мало рума, који свако носи собом у воловском рогу, који се овде зове шифл. Што се тиче постеље, њу сачињава индијанско седло звано рекадо. Начињено је од „пелиона“, овнујских кожа, које су постављене вуном и увезане широким коланима, богато извезеним. Гленарван, као човек који зна да путује и да се прилагоди обичајима разних земаља, беше узео за себе и све своје чилеанско одело. Паганел и Роберт, два детета пливали су од радости кад су навукли свој пончо, широк огртач који је у средини имао рупу, и обули чизме начињене од коже задњих ногу младих коња. Требало је видети њихове богато опремљене мазге, које су имале арапски ђем, оглав са украсима од метала, узду од уплетене коже која је служила и као корбач, и „алфорхе“, бисаге од платна, сјајне боје, у којима је била храна за један дан. Паганела умало није ритнула његова красна мазга кад је хтео да је узјаше. Али кад се већ једном попео, са својим вечитим дурбином о рамену, и увукао ноге у узенгије, он се потпуно предао разуму своје животиње и није имао разлога да се покаје. Млади Роберт је одмах показао одличне способности да постане изврстан јахач. Растанак је оставио жив утисак на наше путнике. Још су могли видети дим „Данкана“, који се губио на видику. Сви су ћутали, осим Паганела; овај вредни географ постављао је сам себи питања на шпанском језику и одговарао на њих тим новим језиком. Катапас је и сам био ћутљив човек и његово занимање није га могло начинити говорљивим. Он је мало говорио својим момцима. Ови, као људи од заната, знали су добро свој посао. Ако би се која мазга зауставила, они би је подстицали некаквим грленим узвиком, а ако узвик

није био довољан, камен бачен поузданом руком излечио би је од тврдоглавости. Обичај мазгара је да на пут крену у осам часова, одмах после јутарњег обеда, и да иду тако све до заласка сунца, до четири часа по подне. Гленарван се држао овог обичаја. Дакле, управо кад је катапас дао знак за заустављање, путници су стигли у варош Арауко, која лежи на крајњем југу залива. Требало им је ићи још двадесет миља на запад до залива Карнеро да би нашли почетак тридесет седмог упоредника, али су Гленарванови улаци већ прошли овај простор и нису наишли ни на какав траг од бродолома. Ново истраживање било би, дакле, некорисно, те би одлучено да се Арауко узме као полазна тачка. Одатле би пут ишао на исток по сасвим правој линији. Чета уђе у варош да преноћи, и смести се у дворишту једне гостионице, у којој је удобност била још у зачетку. Сутрадан у осам часова изјутра, мадрина пође прва, пешаци на крају, и цела чета крену на исток путем тридесет седмог упоредника. Она прође кроз плодно земљиште Арауканије, богато виновом лозом и стоком. Али мало-помало, поче пустош. Једва, с миље на миљу, по која колиба растреадора, индијанских укротитеља коња, чувених у целој Америци. Понегде каква напуштена поштанска станица. Венци Анда помаљали су се на видику, њихов је бок једнако растао и врхови се множили на северу. То су били тек доњи пршљенови огромног кичменог стуба на који се наслања цео костур Новога света. У четири часа увече, пошто су превалили тридесет пет миља, зауставили су се усред поља под једним трупом џиновских мирти. Мазге пустише да слободно пасу густу траву прерије. Из бисага извадише, као и обично, меса и пиринча. Седла су наместили по земљи и била су им и покривач и узглавље, и на овако приређеној постељи сваки потражи одмор и окрепљење, док су катапас и мазгари стражарили наизменично. Пошто је време било погодно, а сви су се путници осећали добро, требало је ићи даље као играч кад га „служи карта“. То је било мишљење свих. Наредног дана ишло се журно, увече су се зауставили на обалама реке Биобио, која одваја шпански Чиле од независног Чилеа. Гленарван је могао да допише још тридесет и пет миља као добитак експедиције. Изглед земље није се мењао. Била је богата амарилисом, шибљастим љубичицама, татулама и кактусима са златним цветовима. Понека животиња, нарочито тигарска мачка, шћућурила се у чести. Али, урођенике су слабо сретали. Једва ако је поред њих као сенка промакао какав „гвасо“, дегенерисани мелези Индијанаца и Шпанаца, на својим коњима које су раскрвавили огромним мамузама, причвршћеним на босе ноге. Нису имали с ким да проговоре на путу, те не добише никаквих обавештења. Гленарван је мислио да је капетан Грант, заробљеник Индијанаца, одведен некуда преко планинских венаца Анда. Тражење ће донети плода тек у пампасима, раније не. Требало се, дакле, стрпети и ићи напред, стално и брзо. Земљиште постаде стрменитије; речице постајаху све чешће, журећи хучно по ћудљиво распоређеним коритима. Паганел је често погледао своју карту, и кад која од тих речица није била на њој забележена, његова се географска крв бунила и он се љутио најљупкије на свету. – Поток без имена – говорио је он – то је као човек без личних података. Не постоји према законима географије. И он се није устезао да крсти такве безимене потоке, убележавао их је на карти и украшавао их је придевима најзвучнијим што их има у шпанском језику.

Тог дана, око десет часова, наиђоше на неки пут који је пресецао њихов дотадањи правац. Гленарван запита за име, и, разуме се, одговори Жак Паганел. – То је пут из Јумбела за Лос Анђелес. Гленарван погледа катапаса. – Тачно! – одговори овај. Затим, обраћајући се географу, рече: – Јесте ли већ путовали овим крајем? – Како да не! – одговори озбиљно Паганел. – На мазги? – Не, у наслоњачи. Катапас не разумеде, слеже раменима и оде на чело своје чете. У пет часова увече зауставише се у једном ниском кланцу, неколико миља изнад варошице Лоје; ту ноћ путници су коначили у подножју планина које сачињавају први гребен великих Кордиљера.

12. На висини од дванаест хиљада стопа Пролазак кроз Чиле протекао је досад без икаквих озбиљних сметњи. Међутим, одједном су се појавиле све незгоде и све опасности планина. Борба са природним тешкоћама управо је имала да почне. Одмах би дат знак за полазак и уђоше у долину Лехаса, између великих маса кристалисаног кречњака. Пели су се скоро неосетним успоном. Око једанаест часова требало је заобићи једно мало језеро, природно и живописно збориште свих околних речица. Изнад језера пружале су се простране, високе заравни покривене травом, по којима су пасла индијанска стада. Затим наиђоше на неку бару која је отицала и на север и на југ, и кроз њу их изведе нагон мазги. У један сат указа се тврђава Баленар на једној шиљатој стени, коју је овенчала својим порушеним бедемима. Прођоше. Падине су већ биле стрме, шљунковите, и камење, које су потковице мазги гурале, котрљало се низ брег и покретало читаве слапове камења. Од тога места пут је био тежак, чак опасан; нагиб је био све стрмији, стазе су се сужавале све више, провалије су страховито зјапиле. Мазге су опрезно ишле напред, оборивши њушку, њушиле су пут. Понекад на некој заокуци, мадрина би се изгубила из вида и мали би се караван управљао једино по звуку њеног звонца. Често су ћудљиве кривине стазе доводиле поворку у две напоредне линије, и катапас је могао да говори са својим људима, од којих га је делио јарак широк једва два хвата, али је дубина његова од неколико стотина стопа чинила заиста непребродив понор. Трава се још ипак борила против стења, али се већ осећала навала минералног царства против прорашћа. Близина вулкана Антуко познавала се већ по млазевима лаве гвоздене боје и начичкане жутим игличастим кристалима. Једна преко друге нагомилане стене, готове да се сруше, одржавале су се некако упркос свим законима Земљине теже. Кад човек посматра ове врхове без равнотеже, ове неспретне наслаге, несигурна брда, могао је лако разумети да још није дошао час завршног слегања овог бреговитог предела. Под таквим условима тешко је било разазнати пут. Стога се катапас колебао; заустављао се, испитивао облике стена, тражио по трошном камењу трагове Индијанаца. Свако распознавање било је искључено. Још читав један час катапас је ишао готово на срећу, али увек пењући се све више на планину. Најзад је био приморан да се заустави. Налазили су се у дну једне уске увале, тескобног кланца какве Индијанци зову „квебраде“. Зид од црвеног гранита са заоштреним врхом затварао му је излаз. Пошто је узалуд тражио пролаз, катапас сјаха, прекрсти руке и причека да лорд Гленарван дође к њему. – Да нисте залутали? – упита овај. – Не, милорде – одговори катапас. – Али ми нисмо у пролазу Антука? – Јесмо. Не варам се. Ево остатака индијанске ватре, а ево трагова стада коња и оваца. – Значи, овуда се пролазило? – Да, али се више неће пролазити. Последњи земљотрес је затрпао пролаз. – Мазгама, да, али не и људима – одговори мајор.

– Ах, то је ваша ствар – одговори катапас. – Ја сам урадио што је било могуће. Ја сам спреман да се с мазгама вратим ако желите да потражимо друге прелазе преко Кордиљера. – Хоћемо ли имати закашњења? – Најмање три дана. Гленарван је ћутећи слушао катапасове речи. Овај је несумњиво био у праву по погодби. Мазге нису могле даље. Међутим, кад паде предлог да се врате назад, Гленарван се обрати својим друговима: – Хоћете ли да пређемо пошто-пото? – Ми идемо за вама – одговори Том Остин. – Па чак и пред вама – додаде Паганел. – У чему је, најзад, проблем? Прећи један планински ланац који се на другој страни спушта благим и ненапорним нагибом! Кад пређемо, наћи ћемо аргентинске бакеане, који ће нас провести кроз пампасе, и добићемо брзе коње, који су навикли да јуре преко равнице. Напред, дакле, и без оклевања. – Напред! – повикаше пратиоци Гленарванови. – Ви нас нећете пратити? – упита лорд катапаса. – Ја сам спроводник мазги – одговори мазгар. – Како хоћете. Гленарван онда исплати катапаса и отпусти њега, његове момке и мазге. Оружје, справе и нешто намирница разделише међу седам путника. По заједничком договору, решише да се одмах даду на пењање, и, ако треба, да се на то употреби и један део ноћи. По левом обронку вијугала је стрма стаза, којом мазге не би могле да прођу. Тешкоће су биле велике, али после два сата замора и заобилажења, Гленарван и његови другови поново су нашли пролаз Антука. Они су били на такозваном андском делу, који није много удаљен од највишег гребена Кордиљера, али нигде ни помена о каквој угаженој стази, о каквом одређеном пролазу. Последњи земљотрес је испретурао цео овај предео, и требало је пети се све више и више по стрмени гребена. Паганел је био врло узнемирен што није нашао прави пролаз и предвиђао је велике напоре док достигну на врх Анда, јер се сматра да је њихова средња висина између једанаест хиљада и дванаест хиљада шест стотина стопа. Срећом, време је било тихо, небо чисто, погодно доба године. Пели су се целу ноћ; прескакали су широке и дубоке јаруге; хватајући се међусобно за руке, стварали су живу ужад, а рамена су им замењивала пречаге. Ови неустрашиви људи личили су на трупу кловнова, који изводе вратоломне циркуске игре. Ту су Малреди и Вилсон имали хиљаду пута прилике да окушају, први своју снагу, а други окретност. Ова два храбра Шкота чинили су чуда. Гленарван није губио из вида Роберта, који је у својој младости и живости чинио непромишљености. Паганел је ишао напред свим жаром правог Француза. А мајор, опет, кретао се само колико је требало, ни више, ни мање; он се пењао неким неосетним покретом. Да ли је само и запажао да се пење већ неколико часова? Можда је мислио да силази. У пет часова изјутра путници су се попели на висину од седам хиљада пет стотина стопа, што су одредили помоћу барометарског мерења. Цео изглед предела био је потпуно измењен. Велики блокови сјајног леда, плавичасте боје на неким нагибима, дизали су се одасвуд и одбијали прве зраке јутарњег сунца. Пењање је постајало врло опасно. Нису се смели више насумице пењати већ су најпре морали пажљиво

да испитују сваку пукотину. Вилсон је стао на чело поворке и ногом је испробавао тле глечера. Остали су корачали управо по трагу његових корака, не дижући гласа, јер би и најмањи покрет ваздуха могао да изазове пад снежне масе која се наднела на седам-осам стотина стопа изнад њихових глава. Били су доспели у предео жбуња, које је већ нестајало, и на растојању од две стотине педесет хвата уступало места трави и кактусима. На једанаест хиљада стопа нестаје и овог биља на неплодном земљишту, и одатле се губи сваки траг било каквог растиња. Путници су се зауставили само једном, у осам часова, да се мало поткрепе скромним доручком, па надчовечанском храброшћу продужише да се пењу, пркосећи све већим опасностима. Око два часа огромна зараван без икаква прорашћа, као каква пустиња, пружала се измећу два гола врха. Ваздух је био сув, небо јасно плаво. На тим висинама не зна се за кише, ту се пара претвара у снег и град. Тамо-амо по неки врх од базалта или порфира штрчи из белог омотача као кост каквог скелета. Али, мала чета, и поред све храбрости, била је готово исцрпела снагу. Видећи малаксалост својих другова, Гленарван се поче кајати што је оволико зашао у планину. Млади Роберт се кочоперио да би прикрио замор, али даље више није могао. У три часа Гленарван се заустави. – Треба се одморити – рече он, јер је добро видео да нико неће то да предложи. – Одморити се? – одговори Паганел. – Али нигде нема никаква заклона. – Али неопходно је, макар само због Роберта. – Та не, милорде, ја још могу да идем, немојте се заустављати... – одговори храбри дечко. – Носићемо те, дечко – рече Паганел – али по сваку цену треба прећи на источну падину. Можда ћемо тамо наћи и какву колибу. – Је ли то мишљење свих вас? – упита Гленарван. – Да – одговорише његови другови. Малреди додаде: – Ја ћу се бринути о дечку. И продужише у правцу истока. Још два часа трајало је страховито пењање. Разређеност ваздуха проузроковала је болове познате под именом „пуна“. Десни и усне су крвариле због неуравнотежености притиска, а можда и под утицајем снега, који на великим висинама очигледно квари ваздух. Због разређености ваздуха људи су приморани да убрзано дишу, а тиме се убрзава крвоток, што умара исто толико колико и одблесак сунчаних зракова о снежну површину. Ма колика да је била воља ових храбрих људи, био је дошао тренутак кад клоне и најхрабрији, а несвест, та страховита планинска болест, разара не само физичку снагу већ и моралну енергију. Ускоро су почели често да падају, и они који су пали могли су се само још на коленима вући. Премор је претио да прекине ово предуго пењање, и Гленарван је са зебњом посматрао огромно снежно пространство, мраз који је испуњавао овај кобни предео, сенку која се пела ка усамљеним врховима, кад га мајор заустави и рече мирно: „Колиба“.

13. Силазак са Кордиљера Сваки други сем Макнаба прошао би сто пута поред, около, па чак и преко ове колибе, и не слутећи да она постоји. Због наслаге снега на њој једва се разликовала од оближњих стена. Требало је разгрнути снег око ње. После пола часа истрајног рада, Вилсон и Малреди ослободили су улаз „казуне“ и мала се чета брзо шћућури унутра. Казуну су саградили Индијанци и то од „адоба“, неке врсте цигала, печених на сунцу. Личила је на коцку, стране дугачке дванаест стопа, а била је саграђена на базалтној стени. Камене степенице водиле су до врата, јединог отвора на колиби. Али ма колико да су она била уска, олује, снег и град умели су да прођу кроз њих, кад би ураган беснео на планини. Десет особа могло се угодно сместити у њој. Ако јој зидови нису били довољно јаки да одоле у сезони киша, у ово доба штитили су барем од оштре зиме, која је на термометру показивала десет степени испод нуле. Уосталом, нека врста огњишта са димњаком од опеке, који није био без пукотина, омогућавала је да се заложи ватра и да се успешно бори против спољне температуре. – Ево склоништа – рече Гленарван – бар довољног, ако и није угодно. Провиђење нас је овде довело, и морамо да му захвалимо. – Како да не – повика Паганел – ово је дворац! Само што нема стражара и дворјана. Овде ће нам бити одлично. – Још кад буде ватре на огњишту – рече Том Остин. – Ако смо и гладни, још нам је више зима. Чини ми се, мене би бар више обрадовало добро бреме дрва него срнећи бут. – Лепо, Томе – одговори Паганел – покушаћемо да нађемо горива. – Горива на врху Кордиљера! – рече Малреди, одмахнувши главом са изразом сумње. – Пошто је у казуни начињено огњиште – рече мајор – онда се вероватно може наћи и нешто да се ватра заложи. – Наш пријатељ Макнаб има право – рече Гленарван. – Спремите све за вечеру; ја ћу поћи да будем горосеча. – Ја и Вилсон идемо с вама – одговори Паганел. Гленарван, Паганел и Вилсон изађоше из казуне. Било је шест часова увече. Хладноћа је штипала иако је ваздух био потпуно тих. Небесно плаветнило је већ тамнело, и последњи зраци сунца осветљавали су врхове Анда. Пошто је био понео свој барометар, Паганел утврди да жива стоји на 0,459 милиметара. Притисак барометарског стуба одговарао је висини од једанаест хиљада седам стотина стопа. Овај предео Кордиљера био је, дакле, свега за девет стотина десет метара нижи од Мон Блана. Да су ове планине имале оних тешкоћа којима обилује швајцарски џин, или да су нешто вихори и урагани беснели око њих, нико од наших путника не би прешао велики ланац Новог света. Дрва није било; срећом, танка и сува маховина покривала је стене; накупише је много, као и неке биљке љарете, чији је корен могао доста да гори. Донеше то драгоцено гориво у казуну и бацише га на огњиште. Тешко је било запалити ватру, још теже одржавати је. Проређен ваздух није давао довољно кисеоника за сагоревање, бар тако је то мајор објаснио. – У накнаду за то – додао је он – води не треба сто степени да проври; они који воле кафу у

води од сто степени неће је моћи добити, јер на овој висини вода ће проврети пре деведесет степени. Макнаб се није варао; термометар, који су спустили у котлић чим је вода почела да ври, показивао је само осамдесет седам степени. Са задовољством је сваки попио неколико гутљаја вруће кафе; међутим, сувог меса није баш било довољно; то наведе Паганела на ову мисао која је била исто толико мудра колико и некорисна. – Врага! – рече он – треба признати да какво печење од ламе не би било наодмет. Веле да та животиња замењује говече и овцу; било би ми баш пријатно да знам да ли је то тако и у погледу исхране. – Како! – рече мајор – нисте задовољни нашом вечером, учени Паганеле? – Одушевљен, мој драги мајоре; међутим, признајем да би комад дивљачи баш добродошао. – Ви сте сладокусац – рече Макнаб. – Примам то својство, мајоре; али, и ви, ма шта рекли, не бисте се намрштили кад би вам понудили какав бифтек. – Могућно – одговори мајор. – И кад би вас замолили да изађете и постојите у заседи иако је ноћ и мраз, ви бисте отишли без размишљања? – Очигледно, и ако вам је стало до тога... Другови Макнабови нису имали времена да му захвале и да га задрже, кад се чу неко далеко урлање, које се надуго отезало. То нису били крици какве осамљене животиње, већ стада које се нагло приближавало. Да им неће провиђење, које им је већ дало склониште, понудити још и вечеру? То је баш била помисао ученог географа. Али Гленарван му расхлади радост примедбом да се кордиљерски четвороношци не сусрећу никад на оваквим висинама. – Одакле онда ова ларма? – рече Том Остин. – Зар не чујете како се приближава? – Лавина? – рече Малреди. – Немогуће! Ово је право урликање – одговори Паганел. – Да видимо – рече Гленарван. – И то као ловци – одговори мајор, који узе свој карабин. Сви изађоше из казуне. Месец није још показао свој начети лук последње четврти. Врхови на истоку и северу губили су се у помрчини, и човек је могао само назирати необичне силуете неких огромних стена. Урликање – урликање застрашених животиња – удвостручило се. Оно је долазило са мрачне стране Кордиљера. Шта се то збивало? Одједном наиђе бесна лавина, али лавина живих бића, полуделих од страха. Стотине животиња, можда и хиљаде, проузроковале су страховиту ларму и поред све разређености ваздуха. Да ли је то било звериње из пампаса или само стадо лама и оваца? Гленарван, Макнаб, Роберт, Остин, два морнара имали су једва времена да легну на земљу, док је тај живи вихор прохујао неколико стопа више њих. Паганел је као никталопс остао стојећи да би боље видео, али би оборен за трен ока. У том тренутку одјекну пуцањ једне пушке. Мајор је пуцао насумице. Учинило му се да је једна животиња пала неколико корака од њега, док је цео чопор, понет својим неодољивим залетом и појачавајући крике, одјурио низ падине, које је осветљавао одблесак вулкана. – Ах, нађох их – рече неки глас, глас Паганелов. – Шта сте нашли? – упита Гленарван.

– Своје наочаре, до ђавола!... Није никакво чудо ако се изгубе наочари у оваквом окршају. – Да нисте рањени? – Не, само мало изгажен. А ко би ме ранио? – Ево ко – рече мајор, вукући за собом животињу коју је убио. Сви се пожурише да се врате у колибу и да при светлости огњишта разгледају лов Макнаба. Била је то лепа животиња, која је личила на малу камилу без грбе; глава јој је била ситна, тело спљоштено, ноге дуге и танке, длака мека и боје беле кафе, а по трбуху је имала крупне беле мрље. Тек што ју је Паганел видео, он повика: – То је гванак! – Какав је то догађај, каква је то појава могла уплашити те животиње и потерати их из њиховог склоништа онда кад је требало да у њему мирно спавају? – упита Гленарван. – На то већ, драги мој Гленарване, не умем вам одговорити. Ако ћете ме послушати, хајдете да спавамо без даљег разговора о томе. Ја већ падам колико ми се спава. Да спавамо, мајоре? – Да спавамо, Паганеле! После овога сваки се зави у свој пончо. Ватра је била наново подстакнута да би горела целу ноћ, и ускоро се зачу страховито хркање у свим тоновима и у свим ритмовима. Само Гленарван није спавао. Против своје воље мислио је на стадо, које је у бесомучном страху бежало скупа у истом правцу. Дивље звери нису могле гонити гванаке. Нема их на овим висинама, а ловаца још мање. Какав их је то страх сјурио у поноре Антука, какав је то разлог био? Гленарван је наслућивао неку блиску опасност. Међутим, под утиском полудремежи његове су се мисли постепено мењале, страх је уступао места нади. Он је замишљао сутра себе у подножју Анда. Ту је стварно требало да почне његово истраживање, па можда ни успех није далеко. Мислио је на капетана Гранта и његова два морнара, које ће ослободити из тешког ропства. У једном тренутку учини му се да разазнаје неку далеку грмљавину, потмулу, претећу, као тутањ грома који не би долазио с неба. Та тутњава могла је настати само од буре која бесни по падинама планине, неку хиљаду стопа испод врха. Гленарван је хтео да се увери, и изађе. Месец је био изашао. Ваздух је био бистар и тих. Нигде облака, ни изнад ни испод њега. Понегде само одблесак пламена са Антука. Ни буре, ни муње. На видику је блистало хиљаде звезда. Мећутим, тутњава је још увек трајала; изгледало је да се приближава и да јури кроз венац Анда. Гленарван се врати још узнемиренији, питајући се каква веза постоји између ове подземне тутњаве и бекства гванака. Одједном, нека страшна ломњава прену га из сна. Била је то заглушна хука, као да каква бескрајна артиљерија јури преко неравне калдрме. Изненада Гленарван осети како му земља измиче испод ногу; он спази како се казуна љуља и раствара. – Устај! – повика. Његови другови, пробуђени, клизили су по неком стрмом нагибу. Зора је већ свитала, и призор је био страховит. Облик планина се нагло мењао, брегови су се крњили; висови су нестајали као да се какав бездан отворио у њиховим основама. По једној појави, својственој Кордиљерима, један читав масив, широк неколико миља, померао се и клизио ка долини. – Земљотрес! – повика Паганел. Он се није варао. То је била једна од честих катаклизми у бреговитој области Чилеа. Овај део света узнемирава подземна ватра, а вулкани на овом скорашњем планинском ланцу нису

довољни вентили подземним гасовима. Отуда чести потреси које овде зову тремблори. Међутим, зараван на којој се затекло седам путника, који су се ошамућени и преплашени грчевито закачили за бокоре лишаја, клизила је брзином брзог воза, тј. педесет миља на сат. Немогућно је било ни викати, ни бежати, ни зауставити се. Није се могло ни споразумевати. Подземно хучање, лом лавине, судари базалтних и гранитних маса, вихори распршеног снега, чинили су немогућном сваку везу. Час се масив спуштао без судара и трускања, час је као брод кад га дохвате велики таласи пролазио поред провалија у које су се стропоштавали делови планине чупајући из корена столетна дрвета, а при том је као каква огромна коса поравњавао све неравнине на источној падини. Нико не би могао израчунати колико је трајало то падање; нико не би смео предвиђати у какав ће их бездан одвести. Нико није могао ни рећи да ли су ту још сви, живи, или је ко од њих на дну какве провалије. Заглушени брзином, слеђени од зиме која их је прожимала, обневидела од вихора, снега, они су били у ропцу, смрвљени, скоро без свести, држећи се грчевито за стену само последњим нагоном самодржања. Одједном удар, тресак неупоредиве јачине отрже их са њихове покретне санте. Они беху бачени напред и котрљали су се по последњим падинама брда. Зараван се била зауставила. Неколико минута нико није ни мрднуо. Најзад, један се подиже сав заглушен од потреса, али још снажан – мајор. Он отресе прашину која га је ослепљавала, затим погледа око себе. Његови другови су били у једном уском кругу као оловне драмлије испаљене заједно, и сви су лежали један преко другог. Мајор их изброја. Сви, сем једног, лежали су по земљи. Није било једино Роберта Гранта.

14. Хитац из пушке провиђења Диван се дан спремао; сунчеви зраци, изишавши из влажне постеље Тихог океана, клизили су преко аргентинске низије и већ се купали у таласима другог океана. Било је осам часова изјутра. Захваљујући мајоровом старању, лорд Гленарван и његови другови долазили су полако к себи. Уистину, били су у страшној несвестици, али ништа више. Кордиљери су били пређени, и они би могли само да се радују што их је природа тако брзо и о свом трошку превела да није недостајао један из чете, најслабији, једно дете, Роберт Грант. Сви су волели тог храброг дечка, Паганел се посебно спријатељио с њим, мајор поред све своје хладноће, сви, нарочито Гленарван. Био је очајан кад је дознао за Робертов нестанак. Он је замишљао сирото дете на дну какве провалије, како очајно и бескорисно дозива оног кога је звао својим драгим оцем. – Који се од вас, пријатељи, сећа ког је тренутка нестао Роберт? На ово питање нико не одговори. – Реците ми бар – настави мајор – поред кога је лежао Роберт док смо ми силазили низ Кордиљере? – Поред мене – одговори Вилсон. – Добро, до ког си га тренутка видео поред себе? Сети се. Реци. – Ево чега се само сећам – одговори Вилсон. – Роберт Грант је био још крај мене и држао се грчевито за један бокор маховине на два минута пре удара који је завршио наше силажење. – На два минута! Пази добро, Вилсоне! Минути су ти могли изгледати предугачки! Да се не вараш? – Не верујем да се варам... Тако је... на два минута. – Лепо – рече Макнаб. – Да ли се Роберт налазио лево или десно од тебе? – Лево. Сећам се како ме је његов пончо шибао по лицу. – А ти, на којој си се страни од нас налазио? – Такође на левој. – Онда је Роберт могао испасти само на ову страну – рече мајор, окренувши се ка планини и показујући десно. – Водећи пак рачуна о времену које је протекло, дете је морало пасти на овом делу планине почев од подножја па за две миље узбрдо. Тамо треба да га тражимо, и то да сваки узме по један део земљишта, и ту ћемо га наћи. Нико више ништа не рече. Њих шесторица, пењући се уз падине Кордиљера, распоредише се по разним висинама и отпочеше тражење. Држали су стално десну страну од правца силажења, испитивали су и најмању јаругу, силазили у провалије, које су делимично испунили остаци масива; многи од њих враћао се исцепаног одела и окрвављених руку и ногу, стављајући на коцку свој живот. Цео тај део Анда, осим неких неприступачних платоа, био је најсавесније претражен сатима, а нико од ових честитих људи ни не помисли на одмор. Узалудна потрага. Дете мора да је нашло не само смрт у планини, већ и гроб, који је нека огромна стена заувек поклопила. Око једног сата нађоше се опет у долини Гленарван и његови другови, сломљени и

погружени. Гленарвана је обузео страшан бол; није говорио готово ништа и са његових усана готово чуле су се само ове речи испрекидане уздасима: – Нећу да идем! Нећу да идем! Свако је разумео ову упорност, која му је постала једина мисао, и поштовао ју је. – Чекајмо – рече Паганел мајору и Тому Остину. – Одморимо се мало и прикупимо снагу, јер ће нам бити потребна било да наставимо тражење или кренемо на пут. – Да – одговори Макнаб – останимо, пошто Едвард хоће да остане. Он се нада. Али чему ли се нада? – Бог то зна! – одговори Том Остин. – Сиромах Роберт! – рече Паганел бришући сузе. У долини је расло много дрвећа. Мајор изабра једну групу високог рошчићевог дрвећа, испод кога постави привремени логор. Неколико покривача, оружје, мало сувог меса и пиринча – то је преостало нашим путницима. Недалеко одатле текао је поток, из кога су могли узети воде, али још мутне од сурване земље. Малреди заложи ватру на трави и ускоро понуди своме господару топао и окрепљујући напитак, али Гленарван одби, и лежаше ћутке на свом пончу, сав изнурен. Дан прође тако. Доће ноћ тиха и мирна као и прошла. Док су његови другови остали мирни, иако без сна, Гленарван се успе на планину. Ослушкивао је, надајући се још увек да ће какав последњи позив доћи до њега. Ишао је далеко, високо, сам, приљубљујући ухо к земљи, слушао је и стишавао своје срце, и викао очајним гласом. Целе је ноћи јадни лорд лутао по планини. И ти последњи покушаји били су бесплодни, хиљаду пута викао је очајно „Роберте! Роберте!“, а само му је одјек одговарао, понављајући му то драго име. Дан освану. Требало је тражити Гленарвана по удаљеним заравнима и довести га силом у логор. Ко би му смео предложити да крену даље и да оставе ову кобну долину? Међутим, намирница је нестајало. Ту, у близини, морали су наћи аргентинске путовође, о којима им је говорио мазгар, и коње нужно потребне за пролазак кроз пампасе. Повратак би био опаснији него да иду даље напред. Уосталом, „Данкан“ их је чекао на обалама Атлантског океана. Сви озбиљни разлози нису дозвољавали дуже оклевање, и у интересу свих, час одласка се није смео одлагати. Макнаб покуша да отргне Гленарвана из очајања. Дуго је говорио, али његов пријатељ као да га није слушао. Гленарван је вртео главом. Ипак неколико речи пређоше преко његових усана. – Да се полази? – рече он. – Да! Да се пође. – Још један сат! – Добро, још један сат! – одговори честити мајор. Кад тај сат прође, Гленарван замоли да му се подари још један сат. Човек би рекао да то осуђеник на смрт моли продужење живота. Тако је ишло све до подне. Онда се Макнаб, према мишљењу свих осталих, више није устезао, него рече Гленарвану да се мора ићи и да од брзе одлуке зависи живот његових другова. – Да! Да! – одговори Гленарван. – Пођимо! Пођимо! Али док је тако говорио, његов поглед скрете с Макнаба. Његове су очи посматрале једну

црну тачку на небу, одједном рука му се подиже и оста у ваздуху као скамењена. – Тамо, тамо – повика он – гледајте тамо! Сви се погледи управише небу, правцем на који је он тако заповеднички указивао. У том тренутку црна је тачка приметно расла. То је нека птица лебдела на бескрајној висини. – Кондор! – рече Паганел. – Да, кондор! – одговори Гленарван. – Ко зна? Долази! Спушта се! Чекајмо. Чему се надао Гленарван? Да није умом пореметио? „Ко зна?“ рекао је. Паганел се није варао, кондор се сваког тренутка све јасније видео. Та величанствена птица, коју су некад Инке обожавали, краљ је јужних Анда. У овим пределима он достиже необичну величину. Снага му је огромна, често стровали вола у провалију. Напада овце, коње, телад који лутају по равници и зграбивши их канџама носи их у огромне висине. Шта ли је видео тај кондор? Лешину? Можда леш Роберта Гранта? „Ко зна?“ понављао је Гленарван не губећи га из вида. Огромна птица се приближавала, час лебдећи, час спуштајући се брзином тела које слободно пада кроз ваздух. Убрзо је кондор описивао широке кругове на сто хвата од земље. Јасно су га видели. Раширена крила могла су мерити више од петнаест стопа. Његова моћна крила носила су га кроз ваздух скоро без махања, јер је особина великих птица да лете с неким величанственим миром, док инсекти морају по хиљаду пута у секунди да махну крилима да би се одржали у ваздуху. Мајор и Вилсон беху дограбили своје карабине. Гленарван их заустави покретом. Кондор је својим кружењем обухватио једну неприступачну зараван на падини Кордиљера, удаљену четврт миље. – Тамо је, тамо – повика Гленарван. Одједном, једна мисао му проструји кроз главу. – Ако је Роберт још жив! – повика он јаукнувши страховито. – Птица ће га... Пуцај, пријатељу, пуцај! Али је већ било доцкан. Кондор је био зашао иза високог врха стене. Прође један тренутак; тренутак који је трајао вечност. Онда се огромна птица појави с тешким теретом и издижући се отежаним летом. Чу се крик ужаса. О канџе кондора висило је неко млитаво тело, тело Роберта Гранта. Птица га је држала за одело и љуљала се на стопедесет стопа изнад логора. Кондор је опазио путнике и, настојећи да побегне са својим тешким теретом, снажно је тукао крилима кроз ваздух. Гленарван зграби Вилсонов карабин, покуша да узме кондора на нишан. Али му је рука дрхтала, очи су му се замаглиле. – Пустите мене – рече мајор. Мирног ока, поуздане руке, непомичан, он нанишани у птицу која је била већ на три стотине стопа изнад њега. Али још није повукао ороз карабина кад кроз долину одјекну пуцањ; беличаст дим појави се између две базалтне стене, а кондор, погођен у главу, падаше полако окрећући се око себе одржаван својим раширеним крилима као каквим падобраном. Он није испустио свој плен и некако споро сруши се на земљу на десет корака од стрме обале потока. – Брзо! брзо! – повика Гленарван. Не питајући се одакле је дошао тај хитац провиђења, он се сјури до кондора. Остали су

трчали за њим. Кад стигоше, птица је била мртва, а Робертово тело губило се у њеним огромним крилима. Гленарван избави детиње тело из птичијих канџи, положи га на траву и прислони уво на његове груди. Никад се са људских усана није отео страшнији крик радости као тад Гленарвану, који се подиже вичући: – Жив је! Још је жив! За трен ока са Роберта су скинули одело и умили му лице свежом водом. Он учини један покрет, отвори очи, погледа, изговори: – Ах, ви, милорде!... оче мој! Гленарван није могао да одговори, узбуђење га је гушило. Он је клечао и плакао крај детета, које је на тако чудесан начин било спасено.

15. Шпански језик Жака Паганела После огромне опасности из које се избавио, Роберт је био изложен другој, не мањој, да га угуше пољупцима. Иако је био још веома слаб, сви ови честити људи жарко су желели да га загрле. Изгледа да ти срдачни загрљаји нису опасни по болесника, јер дете не умре. Напротив. Али после спасеног, помислише на спасиоца. Наравно, мајор се први присети да погледа око себе. На педесет корака од потока, на једном од првих брежуљака планине, један човек необичне висине стајао је непомично. Дуга пушка била му је крај ногу. Тај човек, који се изненада појавио, био је широких плећа и дуге косе, везане кожном врпцом. Висок је био више од шест стопа. Његово бронзано лице било је црвено између очију и уста, црно на доњем очном капку, а бело по челу. Одевен као патагонски граничари, носио је раскошан огртач украшен црвеним шарама, начињен од гванакова крзна, прошивен нојевим жилама, а свиласта му је вуна била окренута споља. Испод огртача била му је одећа од лисичије коже, стегнута у струку. О појасу му је висио мали тоболац с бојама, којима је мазао лице. Чизме су биле начињене од комада говеђе коже, привезане уз чланак пређицама правилно укрштеним. Лице овог Патагонца, поред свег мазања, било је поносито и показивало стварну разборитост. Очекивао је у положају пуном достојанства. Чим га мајор спази, показа га Гленарвану, који му потрча у сусрет. Патагонац приђе корак, два. Гленарван му срдачно стеже руку. У погледу лордовом, у блажености његовог лица, у целом његовом изгледу било је толико осећања благодарности да се Индијанац није могао двоумити. Он лагано климну главом и рече неколико речи које ни мајор ни његов пријатељ нису могли разумети. Онда Патагонац, пошто је пажљиво промотрио странце, поче другим језиком, али га ни на овом језику нису разумели. Међутим, неке речи у његовом говору привукоше Гленарванову пажњу. Учинише му се да су шпанске, јер је и сам знао по неку обичну шпанску реч. – Шпански? – упита он. Патагонац потврди покретом главе одозго наниже, што је код свих народа знак потврђивања11. – Добро – рече мајор – таман згодно за нашег пријатеља Паганела. Срећа је што му је пало на ум да учи шпански језик. Позваше Паганела. Он дотрча одмах и поздрави Патагонца са чисто француском љубазношћу, у коју се Индијанац свакако ништа није разумео. Одмах обавестише ученог географа у чему је ствар. – Врло добро – рече он. Па отварајући широко уста да би боље изговарао, рече: – Vos sois um homem de bem.12 Индијанац ослушну пажљиво и не одговори ништа. – Он не разуме – рече географ. – Можда не изговарате тачно? – одговори мајор.

– Тако је, ђаволски нагласак. И Паганел опет понови своју похвалу, али са истим успехом. – Да променим реченицу – рече он, и изговарајући што је могао спорије, изусти: – Sem duvida, um Patagâo?13 Овај је ћутао као и пре. – Dizeime!14 – додаде Паганел. Патагонац не одговори ништа. – Vos compriendeis?15 – продера се Паганел тако силовито да му прсну гласне жице. Било је очигледно да га Индијанац не разуме ништа, јер он одговори, али на шпанском: – No comprendo.16 Сад је Паганел био збуњен и једним покретом баци своје наочаре са чела на нос као раздражен човек. – Нека ме ђаво носи – рече он – ако разумем што од овог поганог наречја! То је свакако араукански. – Али не – одговори Гленарван – овај вам је човек сигурно одговорио на шпанском. Па окренувши се Патагонцу, поново упита: Español? – Si, si!17 – одговори Индијанац. Паганелово изненађење пређе у пренеражење; Гленарван и мајор погледаше се испод ока. – Ама, мој учени пријатељу – рече мајор док му се полуосмех оцртавао на уснама – да то опет не буде каква ваша расејаност на коју сте изгледа ударили монопол? – Како!? – упита географ наперивши уши. – Да. Јасно је да овај Патагонац говори шпански... – Он! – Он! Да нисте ви случајно научили неки други језик, мислећи да учите... Мајор не доврши. Једно снажно научниково „ох!“ пропраћено слегањем рамена пресече му реч. – Мајоре, ви мало претерујете – рече Паганел хладно. – Али, кад ви не разумете! – одговори Макнаб. – Ја не разумем, јер овај урођеник говори рђаво – одговори географ, који поче да бива нестрпљив. – Односно, он говори рђаво, јер га ви не разумете – рече мирно мајор. – Макнабе – рече онда Гленарван – таква је претпоставка недопуштена. Ма колико да је расејан наш пријатељ Паганел, не може се претпоставити да његова расејаност иде дотле да научи један језик уместо другог. – Онда, драги Едварде, или боље ви, мој драги Паганеле, објасните ми ово што се збива. – Немам шта да објашњавам – одговори Паганел – ја утврђујем чињенице. Ево књиге из које сам свакодневно вежбао тешкоће шпанског језика. Погледајте је, мајоре, и видећете да ли вас варам. После неколико минута тражења по својим многобројним џеповима, Паганел извуче неку књигу у прилично рђавом стању и пружи је с пуно самопоуздања. Мајор узе књигу и погледа је. – Какво је ово дело? – упита он. – То су Лузијаде – одговори Паганел – дивна епопеја, која...

– Лузијаде! – повика Гленарван. – Да, пријатељу, Лузијаде великог Камоиса, ни мање ни више! – Камоиса! – повика Гленарван. – Али, несрећни пријатељу, Камоис је Португалац! Па ви то већ шест недеља учите португалски!... – Камоис! Лузијаде! португалски!... Паганел није умео више ништа рећи. Очи му се помутише испод наочара, док хомерски смех одјекну крај његових ушију, јер су се сви његови другови били сакупили око њега. Патагонац није ни трепнуо; он је стрпљиво чекао да му објасне овај догађај. – Ах! лудак! будала! – рече најзад Паганел. – Да није можда каква шала? И ја сам то урадио? Па то је збрка од језика! Ох, пријатељи! Поћи у Индију, а доћи у Чиле, учити шпански па говорити португалски! То је исувише! Ако тако продужим, ја ћу једног дана уместо цигарете бацити самог себе кроз прозор. Нико није могао остати озбиљан слушајући Паганела док се јадао на свој комични положај. Уосталом, он је сам дао пример. – Смејте се, драги пријатељи – рече он – смејте се од свег срца! Ви ми се нећете слађе насмејати него што ћу се ја сам себи насмејати. И он прсну у громогласни смех какав се још није чуо са усана једног научника. – Али је исто тако истина да смо сад без тумача – рече мајор. – Ох, не очајавајте – одговори Паганел. – Португалски и шпански толико су слични да сам се ја преварио, али ће ми та сличност помоћи да поправим своју погрешку, и неће много проћи а ја ћу моћи да захвалим овом честитом Патагонцу језиком који он тако лепо говори. Паганел је имао право, јер је убрзо могао да понеку реч измени са Индијанцем; дознао је чак да се Патагонац зове Талкав, што на арауканском језику значи „Громовник“. Овај је назив вероватно добио због вештине у руковању ватреним оружјем. Али Гленарвану је било најпријатније кад је сазнао да је Патагонац по занату путовођа кроз пампас. У овом сусрету имало је провиђење толико удела да више нико није сумњао у спасење капетана Гранта. Међутим, и путници и Патагонац су се вратили Роберту. Овај пружи руке Индијанцу, који му, не говорећи ништа, стави руку на главу. Он претледа дете и опипа му нагњечене удове. Затим, смешећи се, оде и набра неколико свежњића дивљег целера, којим истрља болесника. Док га је он најобазривије трљао, дечко осети да му се снаге враћају; било је очевидно да ће му неколико часова одмора бити довољно да се потпуно опорави. Одлучише да тај дан и ноћ проведу у логору. Требало је, уосталом, решити питање исхране и превоза. Није било ни мазги ни намирница. Срећом, ту је био Талкав, овај путовођа, вичан да води путнике дуж патагонске границе, и то један од најтрезвенијих у целом крају, прими се да набави све што је недостајало Гленарвану и његовој дружини. Понуди му се да га одведе до једне толдерије Индијанаца, удаљене једва четири миље, где ће наћи све што је њиховој чети било потребно. Одмах су се Гленарван и његов учени пријатељ опростили са друговима и кренули уз речицу под вођством Патагонца. Читав сат и по морали су брзо корачати најкрупнијим корацима да би могли стизати џиновског Талкава. Цео овај предео Анда био је диван и врло плодан. Огромне испаше ређале су се једна за другом и могле су да без по муке исхране читаву гомилу од сто хиљада преживара. Широке баре, повезане међусобно неразмрсивом мрежом потока, давале су овим

равницама влагу пуну зеленила. Црноглави лабуди су се башкарили и отимали о господарство над овим барама с многобројним нојевима, који су јурили кроз љаносе. Птичији свет био је врло блистав, врло бучан и необично разноврстан. Изаке, нека врста грлица сивог перја са белим пругама, шириле су се по грању као живо цвеће; голуби путници су пресецали простор, док је читав народ врабаца свих врста јурио кроз ваздух и испуњавао га својим цвркутањем. Научник се није могао пожалити на ову шетњу, нити на њено трајање. Чинило му се да је тек пошао, а већ се пред његовим очима указа индијански логор. Ова толдерија налазила се у дну једне долине уклештене између два огранка Анда. Ту је под колибама од грања живело тридесетак номада Индијанаца, који су напасали своја велика стада крава, оваца, волова и коња. Они су ишли од једне до друге испаше и налазили увек готов обед за своје четвороножне питомце. Талкав преузе да се погађа с њима, и погађање није дуго трајало. За седам малих коња аргентинске расе под пуном опремом, за стотинак фунти сувог меса, неколико мерица пиринча и неколико кожних мешина за воду, Индијанци су добили двадесет златних унци18, којима су одлично знали вредност, иако би више волели да су уместо новца добили вина и рума. Гленарван је хтео да купи и осмог коња за Патагонца, али овај некако објасни да је то непотребно. Пошто је пазар био завршен, Гленарван се опрости од својих нових „лифераната“, како се Паганел изразио, и врати се у логор. Дочекали су га одушевљено, што је он протумачио како је и требало, тј. због намирница и коња. Сваки је са задовољством ручао. Остатак дана провели су у потпуном одмарању. Разговарали су помало о свему, о драгим бићима која нису била ту, о „Данкану“, о капетану Џону Манглесу, о његовој ваљаној посади, о Харију Гранту, који можда није био далеко. Паганел се, међутим, није раздвајао од Патагонца; био је просто као Талкавова сенка. Био је сав усхићен што гледа истинитог Патагонца према коме је он изгледао као прави кепец. Затим је шпанским реченицама засипао озбиљног Индијанца, а овај је то трпео. Географ је учио овога пута без књиге. Чули су га како изговара звучне речи, напињући и грло, и језик, и вилице. – Ако не ухватим нагласак – понављао је он мајору – не треба ми пребацивати! Ко би то рекао да ће ме једног дана Патагонац учити шпанском језику.

16. Колорадо Сутрадан, 22. октобра, у осам часова ујутру Талкав је дао знак за полазак. Аргентинско земљиште између двадесет другог и четрдесет другог степена нагнуто је са запада на исток; путници су имали само да силазе благим нагибом све до мора. Кад је Патагонац одбио коња, лорд је мислио да овај воли да иде пешке као што неке путовође имају обичај. Али Гленарван се варао. У тренутку поласка, Талкав звизну на неки нарочити начин. Одмах се из једног оближњег шумарка појави један сјајан аргентински коњ, и дође на позив свога господара. Животиња је била савршено лепа; мрка боја показивала је чврсто, поносито, храбро и живахно живинче. Глава му је била лака, ситна, врат витак, ноздрве широке, отворене, очи сјајне, чврста колена, извијен гребен, високе груди, дуга путишта, једном речи све особине које чине снагу и гипкост. Као стручан познавалац, мајор се нескривено дивио овом узорку пампаског соја, налазећи да има неке сличности и са чистом енглеском расом. Ова лепа животиња звала се „Таука“, што значи птица на патагонском језику, и заиста је заслуживала то име. Кад се Талкав бацио у седло, коњ поскочи под њим. Дивно је било погледати Патагонца, који је био искусан јахач. Његова опрема имала је и два ловачка оруђа, редовна у аргентинској низији, болас и ласо. Болас се састоји од три кугле међусобно везане кожним каишем и привезане за дршку. Индијанац их баца често и на сто корака растојања на зверку или непријатеља кога гони и то тачно тако да се они обмотају око ногу ловине и одмах је оборе. Ласо се никад не пушта из руку. Састоји се само од ужета, дугачког око тридесет стопа, исплетеног од два каиша, а завршава се замком која клизи кроз гвоздени прстен. Замка се баца десном руком, а лева држи уже, које је крајем чврсто везано за седло. Дугачак карабин преко рамена допуњавао је Патагончеву ратну опрему. Путници су превалили читавих тридесет осам миља и осећали су се нешто уморни, зато су са задовољством дочекали час одмора. Улогорили су се на обалама брзог Неуквема, мутне и хучне реке која пролази кроз кланце црвених стена. Преко ноћ и целог идућег дана није се догодило ништа што би вредело забележити – ишли су брзо и добро. Равно земљиште и повољна температура олакшавали су путовање. Око подне, међутим, сунце поче бацати знатно топлије зраке. Кад вече паде, појави се југозападно на видику једна трака облака, поуздан знак промене времена. Патагонац се није могао варати и показа прстом географу западну страну неба. – Лепо! знам – рече Паганел, па се обрати својим друговима: – Спрема нам се – рече он, – промена времена. Задесиће нас памперо. Он им објасни да је памперо сув југозападни ветар, врло чест у аргентинској равници. Талкав се није преварио, јер преконоћ задува памперо необично снажно, што је било веома мучно за људе који су имали само свој пончо да се заклоне. Коњи полегаше на земљу, а људи се збише густо у гомилу. Гленарван се бојао да га бура не задржи, али га Паганел умири, пошто је погледао свој барометар. – Обично – рече он – памперо бесни три дана, и спуштање живе у барометру то увек јасно покаже. Али кад се барометар пење, као што је сад случај, онда ће нас лупати неколико

часова. Умирите се, драги пријатељу, сутра у зору имаћемо небо ведро као и обично. – Ви говорите као каква књига, Паганеле – одговори Гленарван. – Па ја и јесам књига – рече Паганел. – Изволите ме само прелиставати, колико год вам је воља. Књига није погрешила. У један сат по поноћи ветар се нагло стиша. Сутра зором сваки се пробудио свеж и расположен, нарочито Паганел, који је од задовољства пуцкао прстима и теглио се као млад пас. Био је двадесет четврти октобар, десети дан откако су пошли од Талкауана. Двадесет и три миље требало је прећи до места на коме Колорадо пресеца тридесет седми упоредник, дакле још три дана. За време тог преласка преко америчког континента лорд Гленарван је необично пажљиво мотрио на близину индијанских племена. Међутим, иако је Гленарван имао право да жали што не може да наиђе на Индијанце, догоди се нешто што необично потврди њихово тумачење докумената. Правац којим је ишла наша чета у више махова пресецао је путеве пампаса, па и врло значајни друм из Кармена у Мендозу. Дотле Талкав није чинио никакву примедбу о правцу кога су се строго држали. Ипак, он је добро увиђао да, пошто се нигде не спаја са путевима пампаса, тај правац нити води у градове нити у села ни у друге аргентинске крајеве. Као путовођа од заната, Талкав се морао зачудити што види да не само што он не води друштво већ друштво води њега. Али, ако се и чудио, чинио је то уздржано као прави Индијанац, не показујући своје осећање, и док су пролазили поред споредних путева, он није правио никакве примедбе. Али сада кад су наишли на овај важан друм, он заустави свог коња и обрати се Паганелу. – Пут за Кармен – рече он. – Да, тако је, мој добри Патагонче – одговори Паганел што је могао лепше шпањолски – пут из Кармена за Мендозу. – Зар ми нећемо њим? – упита Талкав. – Не – одговори Паганел. – То значи не ићи никуд. – Ко зна? Талкав заћута и погледа географа дубоко изненађен. Он ипак није претпостављао да се Паганел шали. Индијанац, који је увек озбиљан, не мисли никад да неко не говори озбиљно. – Ви, дакле, не идете у Кармен? – додаде он после малог ћутања. – Не – одговори Паганел. – Ни у Мендозу? – Још мање. У том тренутку им се приближи Гленарван, па запита Паганела шта каже Талкав и зашто се зауставио. – Питао ме је да ли идемо у Кармен или у Мендозу – одговори Паганел – и веома се чудио кад је на оба питања добио одречан одговор. – Заиста, њему се наш пут мора чинити врло чудноват – рече Гленарван. – Тачно, он и вели да ми не идемо никуд. – Знате шта, Паганеле, како би било да покушате да му објасните циљ нашег путовања, и због чега идемо стално на исток?

– Биће то врло тешко – одговори Паганел – јер Индијанац не разуме географске степене, а прича о документу изгледаће му као бајка. – Али – рече озбиљно мајор – да ли он неће разумети причу или приповедача? – Ах! Макнабе – одговори Паганел – ви опет сумњате у мој шпански језик? – Па покушајте, драги пријатељу. – Покушајмо. Паганел се окрете Патагонцу и поче разговор, који је често био прекидан непознавањем речи, тешкоћом да искаже извесне особености и да објасни једном урођенику појединости које су биле врло неразумљиве за њега. Било је занимљиво посматрати научника. Млатарао је рукама, викао, кривио се на сто начина, а крупне грашке зноја сливале су му се с чела на груди. Паганел сјаха с коња и на песку нацрта географску мапу, где су се укрштали подневци и упоредници, оцртавала се два океана и показивао се пут за Кармен. Никад се професор није нашао у таквој неприлици. Талкав је све то посматрао мирна израза и није показивао да ли разуме или не. Професорово предавање трајало је пола сата. Затим заћута, обриса лице које се купало у зноју и погледа Патагонца. – Да ли је разумео? – упита Гленарван. – Видећемо – одговори Паганел – али ако није разумео, ја се повлачим. Талкав се није мицао, нити је што рекао. Његов је поглед упорно гледао слике на песку, које је ветар полако брисао. – Па? – упита га Паганел. Талкав као да га није чуо. Паганел је већ приметио како се на уснама мајора оцртава подругљив осмех, и, осетљив на своју част, хтеде да с новом снагом понови своја географска објашњења, кад га Патагонац заустави покретом руке. – Ви тражите једног заробљеника? – рече он. – Да – одговори Паганел. – И баш на овој линији која лежи између изласка и заласка сунца – додаде Талкав одређујући на тај индијански начин пут од запада на исток. – Да, да, тако је. – Је ли то ваш бог – рече Патагонац – таласима пространог мора поверио заробљеникову тајну? – Бог сам. – Нека онда буде воља његова – одговори Талкав некако свечано – ићи ћемо на исток, макар и до сунца. Гленарван рече Паганелу да пита Патагонца да ли није што чуо да се прича о каквим странцима који су пали у руке пампаских Индијанаца. Паганел упита и очекну одговор. – Можда – рече Патагонац. Чим је овај одговор био преведен, седам путника окружише Талкава; њихове су га очи питале. Паганел је био узбуђен и једва је налазио речи; он је и даље постављао своја важна питања. Сваку Патагончеву шпањолску реч преводио је на енглески тако да су његови другови слушали као да Патагонац говори њиховим матерњим језиком. – И тај заробљеник? – питао је Паганел.

– Био је неки странац – одговори Талкав – Европљанин. – Видели сте га? – Не, али су Индијанци причали о њему. Храбар човек. У њега је било срце бика. – Срце бика! – рече Паганел. – Ах! Сјајан је патагонски језик! Разумете ли, пријатељи, човек одважан. – Мој отац! – повика Роберт Грант. Затим дете запита Паганела како се на шпанском каже „то је мој отац“. – Es mi padre – одговори географ. Роберт одмах докопа Талкава за руке и рече благим гласом: – Es mi padre! – Su padre!19 – понови Патагонац, коме се лице разведри. Он подиже дете са коња и посматраше га с великом наклоношћу и радозналошћу. Његово умно лице показивало је уздржано узбуђење. Али Паганел још није завршио са питањима. Где је тај заробљеник? Шта ради? Кад је Талкав чуо да се о њему говори? Сва су се та питања тискала у исти мах у његовој глави. Одговоре је одмах добио. Он дознаде да је Европљанин био роб једног индијанског племена које лута измећу Колорада и Црне реке. – Где се последњи пут налазио? – упита Паганел. – Код касике Калфукуре – одговори Патагонац. – На овој линији којом идемо? – Да. – Какав је тај касик? – Старешина Индијанаца Појуша, човек са два језика, човек са два срца. – То значи притворан и лукав – рече Паганел пошто је друговима превео ову лепу фигуру патагонског језика. Можемо ли ослободити нашег пријатеља? – упита он. – Можда, ако је још у индијанским рукама. – Кад сте чули да се о њему прича? – Давно. Отада је већ два пута лето прошло кроз пампасе. Не може се описати Гленарванова радост. Овај се одговор потпуно слагао са датумом документа. Али је преостајало још једно питање и Паганел га одмах постави. – Ви говорите о једном заробљенику, зар их није било тројица? – Не знам – одговори Талкав. – И не знате шта је с њим сада? – Ништа. Ова последња реч доврши разговор. Било је могућно да су се и три заробљеника одавно растала. Али је из Патагончевих одговора излазило да су Индијанци причали о неком Европљанину који је пао у њихове руке. Датум његовог заробљавања, место на коме се вероватно налазио, све, па чак и патагонска реченица којом се сликало његово јунаштво, односило се очевидно на капетана Харија Гранта. Сутрадан, 25. октобра, путници су одушевљено продужили пут на исток. Следећи дан, 26. октобар, био је заморан. Требало је доћи до Колорада. Али коњи, које су јахачи гонили, толико су се журили да су исте вечери на 69° 45’ дужине стигли на обале лепе

пампаске реке. Њено индијанско име, Кобу-Леубу, значи „велика река“, и она се после дугог тока улива у Атлантски океан. На њеном ушћу дешава се чудна појава: огромна маса њене воде смањује се уколико је ближе океану; да ли је земља упија, да ли испарава, не зна се; разлог ове појаве још није објашњен. Стигавши на Колорадо, прва Паганелова брига била је да се „географски“ окупа у његовој води, обојеној од црвеног шкриљца. Изненадила га је дубина воде, чему је једини разлог био топљење снега под зрацима раног летњег сунца. Уз то је ширина реке била толика да је коњи нису могли препливати. Срећом, неколико стотина метара узводно налазио се мост исплетен од шибља, повезан каишима и обешен на индијански начин. Мала чета је, дакле, прешла реку и могла се улогорити на левој обали. Пре него што ће заспати, Паганел је хтео да тачно у своју карту уцрта Колорадо и извршио је то најсавесније, пошто је остао далеко Јару-Џангбо-Чу, који је без њега текао кроз планине Тибета. Два наредна дана, 27. и 28. октобар, прођоше без догађаја. Требало је проћи кроз канаде, поплављене увале, и естере, сталне лагуме испреплетане травуљином. Увече се коњи зауставише на обали великог језера Уре-Ланквем, „горког језера“, како га Индијанци зову због његове сувише минералне воде, а које је 1862. године било сведок сурових поступака аргентинске војске. Улогорили су се као обично и ноћ би била добра да ту није било мајмуна рода алуата и дивљих паса. Ове бучне животиње, вероватно из почасти, али свакако на велико незадовољство европских ушију, приредиле су један такав симфонијски концерт каквог се можда не би одрекао неки композитор будућности.

17. Пампаси Аргентинска Пампазија пружа се од тридесет четвртог до четрдесетог степена јужне ширине. Реч пампас је арауканског порекла, значи травна равница, и сасвим пристаје за овај предео. Пошли су у зору, пошто су проверили пут. Земљиште, ојачано жбуњем и шибљем, било је савршено чврсто; није више било песковитих наноса, ни прашине, да лебди по ваздуху. Коњи су корачали добрим ходом између бусена паја-браве, особене пампаске траве у коју се Индијанци крију за време буре. На извесним растојањима, али све ређим и ређим, на улеглом влажном земљишту расле су врбе и нека нарочита биљка, аргентинска гигнерија, која воли слатку воду. На тим местима коњи су се добро напојили, да искористе прилику и да се обезбеде за будућност. Талкав је ишао напред и ударао батином по жбуњу. Тако је плашио и разјуривао колине, једну врсту изузетно опасних змија отровница, од чијих уједа и во угине за непун сат. Кроз овако једноставне и праве равнице путовање је било лако и брзо. Никакве промене у природи прерије; на сто миља унаоколо ни камена, ни шљунка. Ретко се налази оваква и овако бескрајна једноликост. Требало је бити такав одушевљени научник као што је Паганел, који види и тамо где нико не види ништа, па се моћи заинтересовати за појединости тога пута. И то поводом чега? Он то не би умео рећи. Какав жбун! Травка! То је било довољно да пробуди његову неисцрпну речитост и да поучи Роберта, који је волео да га слуша. Увече се зауставише код једне напуштене колибе, начињене од исплетеног грања, олепљене блатом и покривене сламом; уз колибу је био тор од полуиструлелих кочева, али ипак довољних да преко ноћи заштите коње од напада лисица. Неколико корака даље од колибе била је ископана некаква рупа, која је служила као огњиште и у њој је још било хладног пепела. У колиби је била једна клупа, простирка од говеђе коже, лонац, ражањ и један самовар за зеленику. Зеленика је омиљено пиће у Јужној Америци. То је за Индијанце чај. Исушено и измрвљено лишће искува се у води, па се кроз сламку срче као и друга америчка пића. По Паганеловој жељи, Талкав им спреми неколико шоља овог напитка, који је добродошао уз свакодневни обед, и сви нађоше да је одличан. Сутрадан, 30. октобра, сунце се роди у зажареној магли и просу на земљу своје најтоплије зраке. Они су храбро продужили пут на исток. Често су наилазили на огромна стада, која нису имала снаге да по жези пасу, већ су се лењо извалила по земљи. Није било ни помена о чуварима и чобанима. Само пси, навикнути да сисају овце кад их жеђ нагони, чували су ова велика крда крава, волова и бикова. Око подне појавише се неке промене у пампасу. Трава је бивала све ређа. Уместо ње појавио се мршави чичак и џиновски чкаљ, висок до девет стопа, који би усрећио све магарце на свету. Закржљала боца и друго трновито биље мркозеленог лишћа расло је овдеонде. Од неког времена осећао се у ваздуху мирис дима. Међутим, на видику нигде се није примећивала ватра. Дакле, тешко је било дати овој појави неко природно објашњење. Ускоро је овај мирис изгореле траве био тако јак да је зачудио све путнике сем Паганела и Талкава.

Географ, који се никад није збуњивао кад је требало што објаснити, даде овакав одговор својим пријатељима: – Не видимо ватру, а осећамо дим. Пословица „Нема дима без ватре“ тачна је у Америци исто као и у Европи. Значи да негде нешто гори. Само, пампас је толико раван да ваздушне струје не наилазе ни на какве сметње и мирис запаљене траве осећа се често на тридесет миља растојања. – Тридесет миља растојања? – понови мајор неповерљивим гласом. – Бар толико – потврди Паганел – али додајем да ови пожари каткад захвате огромне просторе. – А ко пали прерије? – упита Роберт. – Некад муња, кад је жега пресушила траву; некад сами Индијанци. – А зашто? – Они верују, а ја не знам колико је то основано, да после таквих пожара трава боље расте. То би онда био начин да се земља оживи помоћу пепела. Што се мене тиче, ја пре мислим да ови пожари треба да униште оне милијарде паразитских инсеката који нарочито нападају стоку. – Али они – рече мајор – уништавају и многе животиње које лутају по равници? – Да, изгори их доста, али шта је то према њиховом броју? – Не бринем се ја за њих – продужи Макнаб – то је њихова ствар, већ за путнике који пролазе кроз пампас. Зар се не може десити да их пожар изненади и опколи? – Како да не! – повика Паганел са видним задовољством. – Дешава се, и што се мене тиче, био бих врло задовољан да присуствујем таквом призору. – Ето што ти је научник! – одговори Гленарван. – За љубав науке пристао би да се жив спали! Али се жеље Паганелове нису испуниле, па ако се и пекао, пекао се само на топлим сунчевим зрацима, који су пржили необичном жестином. Коњи су дахтали под овом тропском температуром. Нису се могли надати никаквом хладу, сем кад би какав облак заклонио ужарену куглу; тад је сенка јурила преко равног земљишта, а јахачи, гонећи своје коње, покушавали су да се одрже у свежини облака које је западни ветар гонио испред њих; али би убрзо коњи заостали иза облака, а откривено сунце просуло би опет нову ватру на изгорелу земљу пампаса. Кад је Вилсон рекао да ће воде бити довољно, није рачунао на неутољиву жеђ својих другова, а кад је мислио да ће наићи на какав поток, исувише се пребацио. Заиста, не само да није било потока, јер због равног земљишта нису могли да теку туда, већ су и вештачке баре, које су ископале индијанске руке, биле потпуно пресушиле. Видећи ове знаке опште суше, која се сваком миљом повећавала, Паганел напомену то Патагонцу и упита га где се нада да ће наћи воде. – На Салинском језеру – одговори Индијанац. – А кад ћемо тамо стићи? – Сутра увече. Коњи су били преморени, цркавали су од жеђи; и мада су се јахачи лишавали воде да би за коње било довољно, ипак им је оброк био врло смањен. Суша је била све јача, а топлота неиздржљивија под прашњивим дахом северног ветра, тог пампаског самума.

Тога дана једноличност путовања би за тренутак поремећена. Малреди, који је јахао напред, поврати се да јави о близини неке индијанске чете. О том се сусрету различито судило. Гленарван је мислио о обавештењима која би му ти Индијанци могли дати о страдалницима са „Британије“. Талкав се опет није радовао да се сусретне са преријским Индијанцима номадима. Он је њих сматрао за лопове и пљачкаше и више је волео да их избегне. По његовим упутима, чета се зби и оружје би узето на готовс. Требало је бити спреман на све. Убрзо опазише једно индијанско одељење. Оно је бројало дванаест људи, што умири Патагонца. Индијанци се приближише на стотину корака, те су их могли добро видети. То су били лепи типови индијанске расе, високог чела, испупченог а не косог, високи растом, маслинасте боје. Били су одевени у одела од коже гванака и смрдљиваца, а носили су копља, дугачка по двадесет стопа, ножеве, праћке, боласе и ласа. По вештини којом су управљали коњима видело се да су одлични јахачи. Зауставише се на стотину корака и као да су се нешто договарали вичући и млатарајући рукама. Гленарван се упути к њима. Али тек што је прешао два метра кад се цело одељење окрете и утече невероватном брзином. Изнурени коњи наших путника никад их не би стигли. – Кукавице! – повика Паганел. – Сувише брзо беже да би били поштен свет – рече Макнаб. – Који су ово Индијанци? – упита Паганел Талкава. – Гаучоси – одговори Патагонац. – Гаучоси! – узвикну Паганел обративши се својим друговима. – Нисмо морали бити толико опрезни! Није се имало чега бојати! – Зашто? – упита мајор. – Јер су гаучоси мирни сељаци. – Мислите, Паганеле? – Без сумње, они су мислили да смо ми лопови и побегли су од нас. – А ја пре верујем да нису смели да нас нападну – одговори Гленарван, коме је било врло криво што није могао да општи с овим Индијанцима, па ма какви да су. – То је и моје мишљење – рече мајор – јер су гаучоси, ако се не варам, дрски и опасни разбојници. – Таман посла! – повика Паганел. И он поче живо да расправља о овом етнолошком питању, чак толико живо да је успео да узбуди мајора, те је овај употребио израз сасвим необичан за његов речник: – Мислим да ви грешите, Паганеле. – Ја грешим? – упита научник. – Да. Ево и Талкав је сматрао ове Индијанце за лопове, а он ваљда познаје овај свет. – Е, видите, Талкав се преварио овог пута – одговори Паганел нешто љутито. – Гаучоси су земљорадници, пастири, ништа више, ја сам у једној прилично запаженој расправи писао о пампаским Индијанцима. – Значи да сте начинили грешку, господине Паганеле. – Ја начинио грешку, господине Макнабе? – Из расејаности, може бити – одговори тврдоглаво мајор. – Али ви ћете то исправити у новом издању.

Паганела је веома вређало што се расправља па чак и шали с његовим географским знањем, те осети како га обузима љутња. – Знајте, господине – рече он – да мојим књигама нису потребне такве исправке! – Овога пута биће потребне – одговори Макнаб, који је бивао све тврдоглавији. – Господине, мени се чини да се ви ругате данас! – примети Паганел. – А ви као да вређате! – одговори мајор. Препирка је почела да узима неочекиване размере, и то свакако због једне тричарије. Гленарван је сматрао за потребно да се умеша. – Заиста – рече он – с једне стране има ругања, а са друге стране горчине, што ме заиста чуди од вас двојице. Иако Патагонац није разумео око чега се свађају два пријатеља, лако је погодио да се препиру. Он се смешкао и рече: – То је због северног ветра! – Северног ветра! – повика Паганел. – Шта има везе северни ветар са овим? – Сасвим је тако! – повика Гленарван. – Северни ветар је кривац за ваше рђаво расположење. Слушао сам да он нарочито раздражује нервни систем у Јужној Америци. – Тако ми светог Патрика, Едварде, имате права! – рече мајор и прште у смех. Али Паганел, већ избачен из равнотеже, није хтео да прекине препирку и обори се на Гленарвана, чије му се мешање учинило неозбиљно. – Ах, тако, милорде, мој нервни систем је веома раздражен? – Да, Паганеле, северни ветар, који доведе до многих злочина у пампасима као северни ветар у римској равници. – Злочина! – одговори научник. – Зар ја личим на човека који би могао да изврши злочин? – Не велим баш то. – Реците одмах да хоћу да вас убијем. – Ех! – одговори Гленарван, који се није могао уздржати од смеха. – Страх ме је. Срећом, северни ветар траје само један дан. На овај одговор сви ударише у смех. Онда Паганел, сувише раздражен, ободе коња и одјаха напред да се издува. После четврт часа био је већ све заборавио. У осам часова увече, Талкав, који је био одјахао напред, објави им да је у близини толико жељено језеро. После четврт часа мала чета силазила је низ стрму обалу језера. Али их је ту чекало озбиљно разочарање. Језеро је било пресушило.

18. Тражећи извор слатке воде Језеро Салина завршава низ сланих вода који полази од планине Вентане па иде до реке Гвамини. Некада су многобројне експедиције долазиле из Буенос Ајреса да узимају со, јер у овој води има много кухињске соли. Али у овом часу, под утицајем жарке жеге, вода се испарила и оставила сву своју со, тако је језеро било само једно огромно сјајно огледало. Кад је Талкав говорио о питкој води код Салинског језера, он је мислио на слатководне потоке који се на много места уливају у језеро. Али сада су и ове притоке пресушиле као и језеро. Жарко сунце попило је све. Стога је наступило пренеражење кад је жедна чета стигла на суве обале Салина. Требало се одлучити на нешто. Оно мало воде у мешинама било се покварило, и није се могло пити. Жеђ их је свирепо мучила. И глад и умор губили су се пред овом страховитом потребом. У једној увалици нађоше кожни шатор, који су Индијанци оставили. Он им послужи да се тако исцрпљени склоне, док су коњи полегали по каљавој обали језера и с гађењем жвакали водено биље и суве трске. Кад су се сви завукли под шатор, Паганел се обрати Талкаву и упита га шта би по његовом мишљењу требало радити. Између Индијанца и њега започе жив разговор, од кога Гленарван успе да разуме по неку реч. Талкав је говорио мирно, док је Паганел млатарао рукама за обојицу. Разговор је трајао неколико минута, па Патагонац прекрсти руке. – Шта је рекао? – упита Гленарван. – Чини ми се да сам разумео да он предлаже да се раздвојимо. – Да, у две групе – одговори Паганел. – Они којима су коњи толико малаксали од жеђи и замора да једва мичу ноге продужиће колико могу пут тридесет седмим упоредником. Они на бољим коњима ићи ће напред да потраже реку Гвамини, која се улива у језеро Светог Луке, на тридесет једну миљу одавде. Ако воде буде имало довољно, они ће чекати своје другове на обалама Гваминије, а ако воде нема, вратиће им се у сусрет да им уштеде бескористан пут. – А онда? – упита Тим Остин. – Онда бисмо се морали одлучити да се спустимо за седамдесет пет миља ка југу до првих огранака планине Вентане, где има пуно река. – Мисао је добра – одговори Гленарван – и примићемо је без одлагања. Мој коњ није још малаксао од жеђи и ја ћу пратити Талкава. – Ох! милорде, поведите и мене – рече Роберт као да је у питању био какав излет. – Али, хоћеш ли моћи упоредо с нама, дете моје? – Да, мој је коњ добар и једва чека да потрчи. Хоћете ли, милорде, молим вас? – Хајде, дечко – рече Гленарван, коме је било врло мило да се не раздваја од Роберта. – Нас тројица били бисмо врло неспретни ако не бисмо нашли какав извор свеже и бистре воде. Вечерали су без пића, што им није много пријало, и спавали су од све муке. Паганел је сањао бујице, водопаде, потоке, реке, баре, чак пуне боце, једном речи, све оно у чему се обично налази вода за пиће. То је заиста било право мучење у сну. Сутра, у шест часова, коњи Талкава, Гленарвана и Роберта Гранта били су оседлани; дадоше им последњи остатак воде, и они је попише жељно, али без задовољства, јер је већ

заударала. Затим три путника појахаше своје коње. – До виђења! – повикаше им мајор, Остин, Вилсон и Малреди. – А нарочито, гледајте да се не враћате! – додаде Паганел. Ускоро су Патагонац, Гленарван и Роберт са жаљењем изгубили из вида малу чету поверену географовој разборитости. Коњи су жустро галопирали. Те дивне животиње су несумњиво по нагону осећале куда их воде њихови господари. Нарочито је Таука предњачила хитрошћу, коју нису умањили ни умор ни жеђ. Она је прескакала као птица исушене јаркове и жбуње кура мамела уз рзање које је слутило на добро. Коњи Гленарвана и Роберта, иако спорији, журили су храбро за њом. Талкав, непомичан у свом седлу, давао је својим пратиоцима пример као и Таука својим. Патагонац се често окретао да посматра Роберта Гранта. Видећи како дечко чврсто и добро седи, витак у струку, како су му рамена размакнута, а ноге природно висе с коленима уз седло, он је изразио своје задовољство једним бодрећим ускликом. Заиста, Роберт Грант је постао одличан јахач и заслуживао је Патагончеву похвалу. – Браво, Роберте – рече Гленарван. – Талкав као да ти честита. Он ти пљеска, дете моје. – А због чега, милорде? – Због доброг држања у седлу. – Ах, ја се само чврсто држим, то је све – одговори Роберт, који поцрвене од задовољства што га хвале. – То је главно, Роберте – одговори Гленарван – али си ти сувише скроман. Проричем ти да ћеш постати савршен спортиста. – Лепо – рече Роберт смејући се – а шта ће рећи тата који хоће да ја будем морнар? – Једно не смета другом. Ако сви јахачи не могу бити добри морнари, сви морнари су способни да буду добри јахачи. Јашући на моткама, морнар се научи да се чврсто држи. А притегнути коња, ићи косо или у круг, то већ долази само по себи, јер то је сасвим природно, – Сиромах отац! – одговори Роберт. – Како ће вам бити захвалан, милорде, кад га будете спасли. – Ти га много волиш, Роберте? – Да, милорде. Био је тако добар према сестри и мени. Само је на нас мислио. Са сваког путовања доносио нам је успомене из разних земаља и, што је још боље, много нас је миловао и лепо нам причао. Ви ћете га заволети. Мери личи на њега. Његов је глас исто тако мек као и њен. Необично за једног морнара, зар не? – Да, врло необично, Роберте – одговори Гленарван. – Као да га још видим – говорио је даље Роберт. – Добри, добри тата. Успављивао ме је на својим коленима кад сам био мали и певушио ми увек некакав стари шкотски припев у коме се опевају наша језера. Сећам се, али нејасно, мелодије. Мери исто тако. Ах, милорде, колико смо га волели! Видите, мислим да треба бити још дете па заиста волети свог оца. – И одрастао да бисмо га поштовали, дете моје – одговори Гленарван узбуђен речима овог детињег срца. За време овог разговора коњи успорише и сад су ишли укорак. – Наћи ћемо га, је л’ те? – рече Роберт после неколико минута ћутања. – Да, наћи ћемо га – одговори Гленарван – Талкав нам је показао траг, и ја верујем у њега. – Талкав је честит Индијанац – рече дете.

– Сигурно. – Знате ли шта, милорде? – Реци, па ћу ти одговорити. – У нашем друштву сви су честити. Леди Хелена, коју толико волим, мајор са својом мирноћом, капетан Манглес, господин Паганел, па морнари са „Данкана“, који су толико храбри и одани. – Да, ја то знам, драги дечко! – одговори Гленарван. – А знате ли да сте ви најбољи међу њима? – Не, заиста, то не знам. – Ех, лепо, сад и то знате, милорде – рече Роберт, па зграби лордову руку и принесе је својим уснама. Гленарван благо одмахну главом, и њихов се разговор прекиде, јер их Талкав позва да похитају. Они су били доста изостали. Пођоше брзим галопом, али је ускоро било јасно да сем Тауке њихови коњи више не могу да издрже. У подне су им морали дати један сат одмора. Они више нису могли и нису хтели да једу бокоре неке врсте мршаве детелине, коју су сунчеви зраци сасвим осушили. Гленарван се узнемири. Знаци неплодности нису престајали и немање воде могло је довести до страшних последица. Талкав није говорио ништа и вероватно је мислио да ће, ако је Гвамини пресушила, имати времена да очајава. Талкав је могао да појури јер би га Таука за два-три часа донела на обалу реке. Он је, вероватно, и мислио на тако што, али без сумње није хтео да остави своје другове саме у пустињи, и да им не би измакао, натера Тауку да иде кораком. Таука се приволе на корак, али је очигледно негодовала њиском и пропињањем. Њеном господару није требало толико снаге да је савлада, колико речи. Талкав је стварно разговарао са својим коњем, а Таука, ако му и није одговарала, ипак га је разумевала. Треба веровати да јој је Патагонац навео јаке разлоге, јер их је Таука, мада се неко време „препирала“, ипак усвојила и покорила се, само гризући свој ђем. Али ако је Таука разумела Талкава и Талкав је исто тако разумео Тауку. Паметна животиња помоћу свог вишег чула осетила је влагу у ваздуху; дисала је бесно, узнемирено пљескајући језиком као да га је загњурила у благотворну течност. Патагонац се није могао преварити: вода није била далеко. Он охрабри своје сапутнике, објашњавајући им нестрпљење Тауке, које и оба друга коња убрзо схватише. Учинише последњи напор и галопом пођоше за Индијанцем. Око три сата у једној удолици указа се бела пруга. Треперила је под сунчаним сјајем. – Вода! – рече Гленарван. – Вода! Вода! – повика Роберт. Није више требало да гоне коње; сироте животиње, осећајући да им се снага враћа, појурише у неодољивом бесу. За неколико минута стигоше до реке Гвамини и у свој својој опреми нагнуше се у њене благотворне воде све до груди. Њихови јахачи, и против своје воље, окупаше се, али нису ни помислили да се љуте. – Ах, како је пријатно! – говорио је Роберт, пијући воду усред реке. – Умери се, дете моје! – говорио је Гленарван, али није примером потврђивао своје речи. Чуло се само шуштање њиховог хучног напајања. Талкав је пио спокојно, не журећи се,

малим гутљајима, али „дугим као ласо“, како Патагонци веле. – Најзад – рече Гленарван – наши пријатељи неће се разочарати; кад стигну на Гвамини, наћи ће доста бистре воде ако им Талкав то остави. – Зар им не можемо поћи у сусрет! – упита Роберт. – Уштедели бисмо свима неколико часова бриге и патње. – Тако је, дете моје, али како да им пренесемо воде? Мешине су све остале код Вилсона. Не, боље је чекати их као што је уговорено. Ако рачунамо потребно време и то да коњи могу ићи само кораком, наши ће пријатељи стићи ноћас. Припремимо им добар конак и обед. Талкав није чекао Гленарванов предлог за логор. Он је, срећом, већ на обали реке нашао рамаду, тор за стоку ограђен са три стране. Место је било одлично за смештај, чим се неко није бојао да заноћи под ведрим небом, а Талкавовим друговима то је била последња брига. Стога нису ни тражили боље, већ се испружише на сунцу да осуше своја скроз мокра одела. – Пошто смо нашли склониште – рече Гленарван – треба мислити на вечеру. Верујем да наши пријатељи неће имати разлога да се пожале. Један сат лова не би било изгубљено време. Хоћемо ли, Роберте? – Да, милорде – одговори дечак дижући се с пушком у руци. Они кретоше у лов и у почетку су занемарили перад ради крзна. Њихови први хици били су уперени на крупну пампаску дивљач. Ускоро се појавише пред њима, и то на стотине, срндаћи и гванаке, сличне онима које су их прегазиле на висовима Анда. Али ове плашљиве животиње утекоше таквом брзином да им није било могуће прићи на домет пушке. Онда се ловци оборише на дивљач која није толико брза, а која у погледу укусности меса није била ништа гора. Устрелише једно туце јаребица и тркачица, а Гленарван уби врло вешто једну пампаску свињу, дебелокошца риђе длаке одличног за јело, који је вредило испаљеног метка. За непуних пола сата ловци су, без замора, убили колико им је требало дивљачи; Роберт је убио једну ретку животињу из реда мравоједа, оклопника покривеног коштаним покретним плочицама, дугог читаву стопу и по. Талкав је, пак, својим друговима приредио лов на нанду, врсту пампаског ноја неописиве брзине. Индијанац није покушавао да вара овог опасног тркача; он потера Тауку у галоп, право на ноја, тако да би га одмах стигао, јер ако би први напад промашио, нанду би убрзо заморио коња и ловца вечитим кривудавим бежањем. Кад му је Талкав дошао на згодно одстојање, баци снажно свој болас, и то тако вешто да се овај умота око нојевих ногу и онемогући му покрете. За неколико секунди, нанду је лежао на земљи. За вечеру ловци се задовољише јаребицама, остављајући бољу парчад за своје пријатеље.

19. Црвени курјаци Ноћ паде. Ноћ младине кад нико на земљи не види сјајну светиљку ноћи. Само је жмирава светлост звезда обасјавала равницу. На видику сазвежђа су се гасила у тамној магли. Гвамини је текао без жубора као кад уље тече по мермеру. Птице, животиње и гмизавци одмарали су се после заморног дана; пустињска тишина владала је на огромном простору пампаса. Гленарван, Роберт и Талкав подлегли су општем закону. Лежећи на дебелом слоју детелине, спавали су дубоким сном. Преморени коњи беху полегали по земљи, само Таука, као чистокрвни коњ, спавала је стојећи чврсто на ногама, горда у одмору као и у трци, и спремна да полети на први миг свога господара. У огради је владао потпуни мир, и ватра је полако догоревала, бацајући последњу светлост у нему помрчину. Међутим, око десет часова, Индијанац се пробуди после кратког сна. Испод сведених обрва поглед му се уоштри, а уво напери ка равници. Очевидно хтео је да ухвати какав неприметан шум. Убрзо на његовом лицу, обично непомичном, указа се траг неспокојства. Да ли је осетио приближавање индијанских скитача, долазак јагуара, водених тигрова, или каквих других опасних звери, које нису ретке у речним долинама? Несумњиво, ова последња претпоставка учини му се могућна, јер он баци брз поглед на гориво у огради које би се могло запалити, и он постаде још неспокојнији. Заиста, сва ова сува трава би се брзо потрошила и не би могла дуго да задржи дрске животиње. Према овом, Талкаву је остало само да чека догађаје, и он је очекивао у полулежећем положају, наслонивши главу на руке и упревши лактове о колена, укочена погледа, као човек који се услед великог страха нагло пробудио. Читав сат прође. Сваки би други, сем Талкава, био умирен спољном тишином и опет легао. Али тамо где какав странац не би ништа сумњао, напрегнута чула и природан нагон Индијанца наслућивали су блиску опасност. Док је он тако вребао и ослушкивао, Таука зарза мукло; њене ноздрве окренуше се ка улазу у обор. Патагонац нагло скочи. – Таука је осетила непријатеља! – рече он. Он се диже и поче пажљиво проматрати равницу. По њој је још владала тишина, али не и мир. Талкав назре сенке које су се без шума кретале кроз високо жбуње. Овде-онде засијале би светле тачке, које би се укрштале у свим правцима, час се гасиле, час опет палиле. Рекао би човек игра тајанствених лампиона на површини каквог бескрајног лагуна. Странац би помислио да су те летеће искре свици, који ноћу светле у многим пампаским пределима, али Талкав се није варао; разумео је с каквим непријатељем има посла, те запе своју пушку и намести се да посматра код првог коља обора. Није дуго чекао. Кроз пампас одјекну чудан крик, нека мешавина урликања и лавежи. Пуцањ карабина му одговори, а за овим стотину страшних урлика. Гленарван и Роберт, нагло пробуђени, скочише. – Шта је? – упита млади Грант – Индијанци? – рече Гленарван. – Не – одговори Талкав – агуари.

Роберт погледа Гленарвана. – Агуари? – понови он. – Да – одговори Гленарван – пампаски црвени курјаци. Кад је Патагонац изговорио реч агуари, Гленарван се одмах сетио имена које пампаски Индијанци дају црвеним курјацима. Та звер, canis jubatus по золозима, велика је као велики пас; има главу лисице, крзно јој је црвено, а по леђима јој иде црна грива дуж целе кичме. Окретна је и снажна, живи по баровитим местима и пливајући лови барске животиње; преко дана спава у својим рупама, а ноћ је истера из њих. Нарочито је се боје по испашама, јер чим је глад спопадне, напада и крупну стоку и наноси велике штете. Кад је сам, црвени курјак није опасан, али је нешто друго кад их је много, и боље је имати посла с каквом пумом или јагуаром кога човек може напасти непосредно. Дакле, према урлању од кога је равница одјекивала, по множини сенки које су скакале по прерији, Гленарван се није могао варати о броју црвених вукова, окупљених око обала Гваминија. Ове животиње су осетиле сигуран плен, месо коњско или људско, и ниједна није хтела да се врати у јазбину док не добије свој део. Положај је, дакле, био веома опасан. Међутим, круг курјака се све више и више стезао. Пробуђени коњи давали су знаке најживљег страха. Само Таука лупала је копитама, тежећи да прекине улар, па да излети напоље. Њен господар је једва успео да је утиша отегнутим звиждањем. Гленарван и Роберт беху се поставили тако да бране улаз у рамаду. Били су спремни да оборе ватру на први ред курјака кад Талкав руком отклони њихове пушке. – Шта хоће Талкав? – рече Роберт. – Не да нам да пуцамо! – одговори Гленарван. – Зашто? – Мисли ваљда да још није време. Индијанац није тако поступио из тог разлога, већ из једног много озбиљнијег, и Гленарван га схвати кад Талкав, подижући своју фишеклију, показа да је она скоро празна. – Па? – рече Роберт. – Треба штедети муницију. Наш данашњи лов скупо нас је стао, немамо ни праха ни олова. Имамо свега двадесет метака! Дете не одговори ништа. – Бојиш ли се, Роберте? – Не, милорде. – Добро, дете моје. У том тренутку одјекну пуцањ. Талкав је оборио једног одвећ дрског непријатеља; курјаци, који су се приближавали у густим редовима, устукнуше и зауставише се на сто метара од обора. На један знак Индијанца, Гленарван заузе одмах његово место, а овај дохвати сено, траву, једном речи све што је могло горети, нагомила их пред улаз у рамаду, и баци у њих један угарак који је још пламтео. Убрзо, пламена завеса одблесну на црној позадини ноћи и кроз њене размаке указа се равница живо осветљена дрхтавим пламеном ватре. Никад се није видела толика маса вукова и тако раздражених глађу. Ватрена преграда коју је Талкав ставио према њима заустави их одмах, али удвоји њихову јарост. Ипак се неколико њих приближише до саме ватре и опекоше своје шапе. С времена на време требало је поново испалити по који

хитац да се заустави ова хорда зверова, тако да је после једног часа петнаестак лешина лежало на пољани. Гленарван погледа Роберта и осети да му се срце стеже. Заборавио је самог себе мислећи на ово сирото дете, чија је храброст превазилазила његов узраст. Роберт је био блед, али је у руци држао пушку, и чврстим духом чекао јуриш разјарених вукова. Али Гленарван, пошто је хладно размотрио положај, реши се да сврши с тим. Кроз један сат, помисли он, нећемо имати ни праха, ни олова, ни ватре. Значи, не треба чекати до тог тренутка да би се на нешто одлучивали. Он се обрати Талкаву, прибирајући по памети оно мало шпанских речи којих се могао сетити, па започе са Индијанцем разговор често прекидан пуцањем пушака. С муком су ова двојица успели да се разумеју. Срећом, Гленарван је познавао навике црвених курјака. Без тога не би могао да разуме речи и покрете Талкава. Гленарван је питао Индијанца о њиховом управо очајном положају. – Шта каже? – упита Роберт Грант. – Рекао је да се по сваку цену морамо држати до зоре. Црвени курјак излази само ноћу, а чим дан сване, враћа се у своју рупу. То је ноћни курјак, подмукла животиња која се боји дана, буљина на четири ноге. – Па лепо, бранимо се до зоре! – Да, драго дете, ножевима кад више не будемо могли да се бранимо пуцањем из пушака. Талкав је већ дао пример: кад се један вук сувише приближио ватри, дуга оружана Патагончева рука прошла је кроз пламен и изашла из њега сва крвава. Међутим, средства одбране почела су да недостају. Око два сата изјутра Талкав је бацио на жеравицу последњи нарамак горива, а у свему остало је опседнутима још пет метака да испале. Гленарван погледа болно око себе. Он је мислио на то дете, на своје пријатеље, на све оне које је волео. Роберт је ћутао. Можда његовој машти пуној поверења опасност није изгледала тако неизбежна. Али Гленарван је мислио и за њега; он је замишљао ту страховиту ствар, сад неизбежну, бити жив поједен! Није више био господар својих осећања; он привуче дете к себи и стеже га на груди, прислони своје усне на његово чело, док су му крупне сузе и против његове воље текле низ лице. Роберт га погледа смешећи се. – Ја се не бојим – рече он. – Не, не, дете моје, не – одговори Гленарван – ти имаш право. Кроз два часа дан ће сванути и бићемо спасени! Браво, Талкаве, браво, храбри Патагонче! – узвикну он у тренутку кад је Индијанац кундаком убио два огромна курјака који су хтели да прескоче ужарену брану. У том тренутку светлост ватре која је малаксавала показа им густ ланац агуара који су се спремали за јуриш на рамаду. Талкав последњи пут испали свој карабин, обори још једног непријатеља, па оставши без муниције, прекрсти руке. Глава му клону на прса; изгледало је да дубоко размишља. Да ли је тражио какво средство, дрско, немогуће, безумно, да би одбио ову побеснелу хорду? Гленарван није смео да га пита. У том тренутку наступи промена у нападу курјака. Изгледало је да се удаљују, и њихово урлање, које је домалочас заглушивало, одједном престаде. Нема тишина завлада равницом.

– Они одлазе! – рече Роберт. – Можда – одговори Гленарван ослушкујући спољне гласове. Али Талкав, погађајући њихову мисао, одмахну главом. Он је знао да зверови неће оставити сигуран плен, све док их зора не отера у њихове мрачне јазбине. Међутим, тактика непријатеља била се очигледно изменила. Они више нису покушавали да се пробију кроз улаз у рамаду, већ су по неком заједничком споразуму отишли да је обиђу и да је нападну са противне стране. Ускоро зачуше како њихове канџе чупају дрво упола труло. Између расклаћеног коља пролазиле су већ снажне шапе и крваве њушке. Заплашени коњи, прекинувши улар, трчали су по огради. Гленарван зграби дете, намеран да га брани до крајњих граница. Можда би већ покушао неко немогућно бекство и изјурио напоље кад му поглед паде на Индијанца. Пошто је трчао као звер по рамади, Талкав се нагло приближи свом коњу, који је дрхтао од нестрпљења, и поче да га брижљиво седла не заборављајући ни једну пређицу, ни један језичак. Изгледало је да га више не узнемирава појачано урликање споља. Гленарван га је са самртним страхом гледао шта ради. – Он нас оставља! – повика видећи Талкава како скупља узде као човек који се спрема да скочи у седло. – Он, никад! – рече Роберт. И заиста, Индијанац се спремао не да напусти своје пријатеље, већ да их спасе жртвујући се за њих. Таука је била спремна и гризла свој ђем, скакала је; њене очи пуне неког узвишеног жара сипале су варнице; она је разумела свога господара. У тренутку кад је Индијанац докопао гриву свог коња, Гленарван га грчевитом руком дохвати за мишицу. – Ти идеш? – рече му он показујући руком слободну равницу. – Да – рече Индијанац, који је разумео покрет свог друга. Затим рече на шпанском неколико речи које су значиле: – Таука! Добар коњ! Брз! Повући ће курјаке за собом! – Ах! Талкаве! – повика Гленарван. – Брзо! Брзо! – одговори Индијанац, док је Гленарван говорио Роберту гласом сломљеним од узбуђења. – Роберте! Дете моје, чујеш ли! Хоће да се жртвује за нас! Хоће да јурне у пампас и да бес курјака навуче на себе, а отклони од нас. – Пријатељу Талкаве! – одговори Роберт бацивши се на колена пред Патагонцем – пријатељу Талкаве, не остављај нас! – Не – рече Гленарван – он нас неће оставити. Па, окренувши се Индијанцу, настави: – Бежимо заједно! – рече показујући остале коње, преплашене и прибијене уз ограду. – Не – рече Индијанац, који је разумео смисао његових речи. – Рђави коњи, преплашени, Таука, добар коњ. – Добро! – рече Гленарван. – Талкав те неће оставити, Роберте. Показао ми је шта треба да радим. Ја ћу да идем, а он ће остати код тебе. Он дохвати Тауку за узду.

– Ја ћу ићи – рече он. – Не – рече мирно Патагонац. – Ја, кад ти кажем! – повика Гленарван отевши му узду из руку. – Ја! Спаси ово дете, ја ти га поверавам, Талкаве! Ни Гленарван ни Талкав нису хтели да попусте. Гленарван, заслепљен, хтео је да се жртвује, кад га одједном нешто снажно одгурну. Таука је скакала, она се пропела на задње ноге и изненада, једним скоком, прескочи ватрену барикаду и појури поред лешева, док детињи глас повика: – Бог нека вас чува, милорде! Гленарван и Талкав су једва имали времена да опазе Роберта како се грчевито ухватио за гриву Тауке и ишчезава у помрчини. – Роберте! Несрећно дете! – повика Гленарван. Али те речи није ни Индијанац могао чути. Проломи се страховито урлање. Црвени курјаци, поведени трагом коња, јурили су ка западу невероватном брзином. Талкав и Гленарван изјурише из рамаде. Равница је већ била мирна и једва су могли видети како се једна покретна линија лелуја далеко у ноћи. Гленарван се сруши на земљу, очајан, кршећи руке. Он погледа Талкава. Индијанац се смешио својим обичним мирним изразом. – Таука! Добар коњ! Храбро дете! Спашће се! – понављао је он, потврђујући то и главом. – А ако падне? – Неће пасти. Упркос Талкавовом уверавању, сиромах лорд је провео остатак ноћи у самртном страху. Хтео је да трчи да тражи Роберта, али га Индијанац задржа. Он му објасни да ови коњи никад не могу стићи Тауку, која је морала далеко за собом оставити и своје непријатеље, да је по мраку не могу наћи и да треба чекати дан па поћи по Робертову трагу. У четири часа поче да свиће. Беше дошао тренутак за полазак. – На пут! – рече Индијанац. Гленарван не одговори, али појаха Робертовог коња. Убрзо су два јахача галопирала према западу држећи се праве линије којом је требало да дођу њихови другови. Читав сат ишли су необичном брзином, тражећи погледом Роберта и страхујући да не наиђу на његов крвави леш. Одједном се зачуше пушке, које су пуцале са извесним растојањем као знак распознавања. – То су они! – повика Гленарван. Талкав и он пожурише своје коње, и после неколико тренутака стигоше до четице коју је водио Паганел. Из груди Гленарвана оте се крик. Роберт је био с њима, жив и здрав, јашући сјајну Тауку, која зањишта од задовољства што види свог господара. – Ах! дете моје! дете моје! – повика Гленарван са неописивом нежношћу. И бацише се један другом у загрљај. Затим и Индијанац загрли храброг сина капетана Гранта. – Жив је, жив је! – викао је Гленарван. – Да – одговори Роберт – захваљујући Тауки. Индијанац није чекао ову реч признања да би захвалио своме коњу. Он га је већ грлио и

говорио му као да људска крв тече кроз жиле ове дивне животиње. Дотле је Гленарван грлио Роберта и говорио му: – Зашто, сине мој, ниси пустио Талкава или мене да окушамо тај последњи изглед да те спасемо? – Милорде – одговори дете са изразом највеће захвалности – зар није била моја дужност да се жртвујем? Талкав ми је већ једном спасао живот! А ви, ви ћете спасти мог оца.

20. Аргентинске равнице После првих излива задовољства, Паганел, Остин, Малреди, Вилсон, сви који су били заостали, сем можда мајора Макнаба, приметише нешто – да умиру од жеђи. Срећом, Гвамини је текла близу. Кретоше даље и у седам часова мала чета приспе до рамаде. Кад се погледају лешеви курјака којима је била пољана прекривена, лако је било оценити каква је била жестина напада и снага одбране. Пошто су се путници добро освежили, приступише необичном ручку. Оценише да су печенице од нандуа изврсне, и да је тату, испечен у свом оклопу, савршено јело. – Јести умерено – говорио је Паганел – значило би бити незахвалан провиђењу; дакле, треба јести сувише. И он је јео претерано, и ништа му није било, захваљујући бистрој води Гваминија, која као да је у себи имала неких састојака који помажу варењу. Не желећи да понови Ханибалову погрешку код Капуе,20 Гленарван у десет сати даде знак за полазак. Мешине су биле напуњене водом, и они пођоше. Добро опорављени коњи грабили су жустро напред. Све влажнија земља показивала је већу плодност, али је још увек била пуста. Никакав догађај није се десио ни 2. ни 3. новембра, и увече путници, навикнути већ на дуга путовања, улогорише се на ивици пампаса, на граници покрајине Буенос Ајреса. Из залива Талкауано пошли су 14. октобра, тако да су за двадесет и два дана прешли четири стотине педесет миља, дакле, две трећине пута беху срећно пређене. Откако су напустили Гвамини, путници су опазили, на своје велико задовољство, нагло побољшање температуре. Средња температура није прелазила седамнаест степени захваљујући јаким и хладним ветровима из Патагоније, који беспрекидно таласају ваздух. Ни људи ни стока нису се имали на шта жалити. Ишли су напред с вољом и поверењем. Али ма шта да је Талкав говорио, област је изгледала потпуно ненасељена, или, тачније, напуштена. Талкав се често заустављао да посматра видик, и сваки пут се на његовом лицу огледало живо чуђење. Не видећи крај себе свог редовног тумача, покушао је Гленарван, али узалуд, да испита Индијанца. Стога, чим је надалека спазио ученог географа, повика му: – Ходите, драги Паганеле, Талкав и ја не можемо никако да се споразумемо. Паганел се неколико минута разговарао с Патагонцем, па се окрете Гленарвану и рече: – Талкав не може да се начуди једној збиља необичној појави. – Којој? – Што није срео ниједног Индијанца, ни њихових трагова у овим равницама, иако су оне обично увек биле пуне њихових чета, било да су пред собом терали покрадену стоку или да су путовали ка Андима, да тамо продају своје ћилиме и бичеве од плетене коже. – Чему приписује Талкав ту појаву? – Не уме да каже, он се само чуди, и то је све. – На какве је Индијанце рачунао да наиђе у овим крајевима пампаса? – Управо на оне који су заробили странце, оне којима заповедају касике Калфукура, Катријел или Јанчетрус.

– Који су то људи? – Поглавице племена која су до пре тридесет година била свемоћна, док их нису пребацили с оне стране планина. Од тога доба, они су се покорили колико је то Индијанцима могућно и лутају кроз пампас као и кроз покрајину Буенос Ајрес. – Па онда – упита Гленарван – на шта ћемо се одлучити? – Знаћу – одговори Паганел. После кратког разговора с Талкавом, он рече: – Ево шта он мисли, а ја налазим да је то сасвим на свом месту. Треба продужити пут на исток до тврђаве Независност – то је наш пут – а тамо ако не будемо добили вести о капетану Гранту, знаћемо бар шта је било с Индијанцима аргентинских равница. – Да ли је далеко та тврђава Независност? – упита Гленарван. – Не, једно шездесет миља у планини Тандил. – И ми ћемо тамо стићи...? – Прекосутра увече. Гленарван је био јако збуњен. Не срести ниједног Индијанца у пампасима! Заиста, томе се није могао надати. Обично их има исувише. Морала их је нека нарочита околност отерати одатле. Али нарочито је важно било знати куда је одведен Хари Грант, ако је био заробљеник тих племена; на север или на југ? Требало је по сваку цену сачувати траг капетана Гранта. Најзад, најбоље је послушати савет Талкава и отићи у то село у Тандилу. Тамо ће бар имати са ким да разговарају. Око четири сата по подне појави се на видику једно брдо, које се у овако равној земљи могло сматрати планином. То је била планина Тапалквем, у чијем подножју путници преноћише и сутрадан пређоше врло лако ову планину. Ишли су песковитим и благим нагибом. Таква планина била је играчка за оне који су превалили Кордиљере, и коњи једва ако су нешто мало успорили свој трк. У подне су прошли поред напуштеног утврђења на Тапалквему, први беочуг у ланцу тврђавица подигнутих дуж границе ради одбране од урођеничких пљачкаша. Али нигде ни трага од Индијанаца, на све веће чуђење Талкава. Међутим, око подне три јахача на добрим коњима и добро наоружани посматрали су неко време малу чету али нису допустили да им се приђе, већ побегоше што су брже могли. Гленарван је беснео. – Гаучоси – рече Патагонац називају ове Индијанце оним именом које је довело до препирке измећу мајора и Паганела. Према Талкавовој наредби ишли су у збијеној гомили; ма колико да је земља изгледала пуста, требало се бојати изненађења; али је ова предострожност била непотребна, и исте вечери заноћили су у једној пространој напуштеној колиби, у којој је касика Катријел обично скупљао своје чете. Прегледавши земљиште и пошто је утврдио да нема скорашњих трагова, Патагонац закључи да овде већ одавно нико није свраћао. Сутра су се Гленарван и другови опет нашли у равници; угледали су прве естанције21 у близини планине Тандил; али Талкав одлучи да не свраћају, већ да право иду у тврђаву Независност, у којој се хтео обавестити нарочито о чудном стању ове напуштене земље. Дрвеће, које је од Кордиљера било тако ретко, поче се поново јављати. Обично је окруживало корале, велике торове од колаца одређене за стоку. Ту се напасало и товило хиљаде волова, оваца, крава и коња, жигосаних усијаним гвозденим жигом свога господара, а

многи велики и опрезни пси чували су их унаоколо. Помало слано земљиште у подножју планине одлично је за стоку и изврсна сточна храна расте на њему. Изабрали су га нарочито за подизање естанција, којима управља један управник с помоћником и по четири чувара на хиљаду грла. Ти људи живе као стари библијски пастири; њихова су стада тако исто многобројна, можда чак и многобројнија него стада којих је некад било пуно по равницама Месопотамије; али овде чобани нису имали породице, и велики естанцери у пампасима јесу груби сточарски трговци, а ни најмање патријарси из библијских времена. Све је то Паганел врло лепо објаснио својим друговима и том приликом одржа једно занимљиво антрополошко предавање о поређењу раса. Успео је чак да заинтересује и мајора, који то није крио. Талкав је журио, желео је да још исто вече стигне у тврђаву Независност; коњи, које су подстрекивали њихови јахачи и вођени примером Тауке, летели су кроз високу траву. Видели су многе живописне салаше, са широким јарковима ради одбране; на главној кући био је раван кров, са кога су становници, потпуно војнички васпитани, могли да се пушкарају са пљачкашима из равнице. Гленарван би можда и ту нашао обавештења која је тражио, али је најсигурније било стићи у село Тандил. Ускоро се појавише прве травне падине планине Тандил, а после једног часа указа се и село у дну једног уског кланца, над којим су се наднели зупчасти бедеми тврђаве Независност.

21. Тврђава Независност Планина Тандил има око хиљаду стопа надморске висине и најстаријег је постанка, то јест постала је пре свег органског стварања и пре промена, само што се њен састав мењао малопомало под утицајем унутарње топлоте. Она се састоји из низа полукружних брегова од гнајса22 покривених травом. Срез Тандил захвата цео југ провинције Буенос Ајрес и граничи се једном падином, са које многе реке теку на север. Овај срез има око четири хиљаде становника, а среско му је место село Тандил, које лежи у подножју северне падине планине под заштитом тврђаве Независност. Тврђаву Независност, која је имала да штити насеље од честих напада Индијанаца, подигао је Француз Паршап 1828. године. Пошто је дао ове појединости, Паганел додаде да се обавештења о свему морају добити у селу Тандил; у тврђави је, уосталом, увек један одред народне војске. Гленарван остави коње у стају једне фонде, која је доста пристојно изгледала, па Паганел, мајор, Роберт и он, под вођством Талкава пођоше у тврђаву. После неколико минута пењања стигоше до врата, која је аргентински стражар чувао доста рђаво. Прођоше без тешкоћа, што је показивало или велику небрижљивост или потпуну сигурност. Неколико војника вежбало се на заравни тврђаве; али најстаријем било је двадесет, а најмлађем једва седам година. Истину рећи, ту је било дванаест дечака, који су доста складно вршили војне вежбе. Униформа им се састојала од пругасте кошуље опасане у струку кожним појасом, а није било ни помена о каквим панталонама или бар о шкотској сукњици. Блага клима оправдала је, уосталом, оскудност одевања. Сваки од ових дечака носио је пушку и сабљу; сабља је била сувише дугачка а пушка сувише тешка за малишане. Сви су имали преплануло лице и неки заједнички сроднички израз. Каплар који их је учио личио је такође на њих. Они су морали бити, а и били су заиста, браћа, њих дванаест, којима је командовао тринаести брат. Паганел се није зачудио томе. Он је познавао аргентинску статистику и знао је да просечно свака породица у Аргентини има деветоро деце, али га је врло изненадило да ова децавојници вежбају на француски начин, и то без погрешке врше напад у дванаест раздела. Често је каплар командовао матерњим језиком ученог географа. – Ово је збиља чудно – рече он. Али Гленарван није дошао у тврђаву Независност да гледа како се деца вежбају као војници, а још мање да се распитује о њиховој народности и пореклу. Он није допустио Паганелу да се дуже чуди и замоли га да потражи команданта гарнизона. Паганел то и учини и један војник оде у једну малу кућу која је служила као касарна. После неколико минута појави се сам командант. То је био човек од педесет година, снажан, војничког изгледа, великих бркова, истакнутих јагодица, проседе косе, заповедничког погледа, колико се то могло оценити кроз облак дима који се дизао из његове кратке луле. Талкав се обрати команданту и представи му лорда Гленарвана и његове другове. Док је он говорио, командант је гледао Паганела толико упорно да га је скоро збунио. Научник није

знао шта овај војник хоће и таман је хтео да га пита кад му командант пружи руку без устручавања и упита језиком ученог географа: – Француз, је л’ те? – Да, Француз – одговори Паганел. – Мило ми је, добро ми дошли! И ја сам Француз – одговори командант дрмусајући снажно научникову руку. – Ваш пријатељ? – упита мајор Паганела. – Врага! – одговори овај нешто мало гордо. – Човек има пријатеља у свим деловима света. Пошто је с муком ослободио руку из живих стега које су је хтеле смрвити, он отпоче разговор са снажним командантом. Гленарван је желео да постави питање, које је имало везе с његовим послом, али војник је почео да прича своју историју, и није био расположен да га у томе прекидају. Видело се да је овај добри човек одавно отишао из Француске; више није лако владао својим матерњим језиком, и он је заборавио, ако не речи, а оно бар начин да их везује. Говорио је скоро као Црнци из француских колонија. Заиста, као што су путници одмах дознали, командант тврђаве био је некадањи француски наредник, стари друг Паршапов. То је био човек од педесет година. Баск, звао се Мануел Ифарагер. Годину дана пошто је дошао у Аргентину, примио је поданство, ступио у аргентинску војску и оженио се једном ваљаном Индијанком, која је сад хранила два близнаца од шест месеци. Два дечака, разуме се, јер врлој жени команданта тврђаве не би пало на ум да рађа женску децу. Мануел није могао да разуме други позив до војнички, и надао се да ће временом и божјом помоћу дати републици пуну чету младих војника. – Видели сте их! – рече он. – Дивни! Добри војници! Хозе, Хуан, Мигел! Пепе! Пепе, седам година! Већ сам пуни пушку! Пепе, који је разумео да га хвале, састави ножице и поздрави пушком савршено љупко. – Тај ће отићи далеко! – додаде наредник. – Једнога дана биће пуковник, па и бригадни генерал. Све ово приповедање трајаше четврт сата, на огромно чуђење Талкава. Нико није прекидао команданта. Али како мора и један наредник, па чак и француски наредник, на крају крајева да заћути, Мануел ућута најзад, пошто је претходно позвао путнике у свој стан. Ови се помирише с тим да буду представљени госпођи Ифарагер, која им се учини „врло красна дама“, ако се овај израз старог света уопште може применити на једну Индијанку. Пошто су извршили све што је хтео, наредник упита своје госте чему има да припише част њихове посете. Паганел, говорећи француски, исприча му њихово путовање кроз пампас и упита га из кога су разлога Индијанци напустили ову земљу. – Ах... никог! – одговори наредник слегнувши раменима. – Заиста! Никог... Онда ми да скрстимо руке... нема посла! – Али зашто? – Рат. – Рат? – Да, грађански рат. – Грађански рат?... – понови Паганел, који је и нехотице почео да говори као Црнци. – Да, рат измећу Парагваја и Буенос Ајреса.

– Па? – Па, Индијанци сви на северу, у позадини генерала Флореса. Индијанци пљачкаши, пљачкају. – А касике? – Касике са њима. – Шта! Катријел? – Нема Катријела. – А Калфукура? – Ни Калфукуре. – А Јанчетрус? – Још мање. Овај одговор објаснише Талкаву, који климну главом у знак одобравања. Талкав није знао, или је заборавио на грађански рат, који ће десетковати обе републиканске партије. Индијанцима иду у прилог овакви братоубилачки ратови, те нису могли да пропусте одличну прилику за пљачку. Стога се наредник није варао кад је рекао да је разлог што су Индијанци оставили пампасе тај грађански рат који се води на северу аргентинских провинција. Али је тај догађај рушио Гленарванове намере и кварио му све планове. Јер ако је Хари Грант био заробљеник касика, онда су га они одвукли собом на север. Где сад и како да га нађу? Треба ли покушати ту опасну и скоро узалудну истрагу и отићи до крајњих северних граница пампе? Та је одлука веома значајна и требало ју је најозбиљније претрести. Међутим, требало је да се нареднику постави још једно важно питање, и тога се сети мајор док су се његови другови ћутке гледали. „Да ли је наредник слушао да се прича о неким Европљанима, које су заробиле пампаске касике?“ Мануел је размишљао неколико тренутака као човек који покушава да се сети. – Да – рече он најзад. – Ах! – рече Гленарван хватајући се за ту нову наду. Паганел, Макнаб, Роберт и он окружише наредника. – Пре неколико година – одговори Мануел – ... да... тако је... европски заробљеници... али нисам видео. – Неколико година – умеша се Гленарван... – ту се варате. Датум бродолома је тачан. „Британија“ је пропала јуна 1862... нема дакле ни две године. – Немогућно! – повика Паганел. – Тако је! То је било кад ми се Пепе родио... то су била два човека. – Не, три! – упаде Гленарван. – Два! – одговори наредник поузданим гласом. – Два! – рече Гленарван врло изненађен. – Два Енглеза. – Не! – одговори наредник. – Ко говори о Енглезима? Један Француз и један Италијан. – Италијан, кога су исекли Појуши? – повика Паганел. – Да, чуо сам касније... Француз се спасао. – Спасао! – повика Роберт који је без даха чекао сваку реч с наредникових усана. – Да, спасао се из индијанских руку – одговори Мануел. Сви су гледали географа како очајна лица лупа себе по челу.

– Ах, разумем – рече он – све је јасно, све је разумљиво! – Ма шта је у ствари? – упита Гленарван и забринуто и нестрпљиво. – Пријатељи – рече Паганел узимајуће обе Робертове руке – треба да се помиримо с великим разочарањем. Ишли смо лажним трагом. Овде није реч о капетану, већ о једном мом земљаку. Његовог друга, Марка Вацела, убили су Индијанци Појуши, док је Француз у више махова ишао с тим суровим Индијанцима до реке Колорада, и једном приликом успео да утекне и да се врати у Француску. Мислећи да идемо за трагом Харија Гранта, ми смо ишли за трагом младога Гинара.23 Дубоко ћутање дочека ову изјаву. Погрешка је била очигледна. Појединости које је дао наредник, убиство Италијана, бекство Француза, све се до последње тачке подударало. Гленарван погледа збуњено Талкава. Онда Индијанац узе реч: – Нисте ли чули да се говори о тројици заробљених Енглеза? – запита он наредника. – Никад – одговори Мануел – чуло би се у Тандилу – ја бих знао... Не, није. После овог изричитог одговора Гленарван више није имао никаквог посла у тврђави. Пошто су се захвалили нареднику и руковали срдачно с њим, путници пођоше. Гленарван је био очајан због својих порушених нада, Роберт је ишао ћутке поред њега, сузних очију; Паганел је млатарао рукама, говорећи сам са собом. Мајор је био стегао усне, а Талкав је био увређен у свом частољубљу – Индијанац па зашао на лажни траг. Нико, међутим, није ни мислио да му замери за ту толико могућну погрешку. Вратише се у фонду. Паганел је опет затражио од Гленарвана докуменат на основу кога су њихова тражења толико скренула с правог пута. Он га је прочитавао с нескривеном љутином. Гледао је да пронађе неко ново тумачење. – Докуменат је, међутим, сасвим јасан! – понављао је Гленарван. – Он на најнедвосмисленији могући начин објашњава место капетанова бродолома и место заробљавања. – Ех, не! – одговори географ лупајући песницом о сто – сто пута не! Пошто Хари Грант није у пампасу, онда није у Америци. А где је он, то треба да каже овај документ, и он ће рећи, пријатељи моји, или ја више нисам Жак Паганел.

22. Поплава Још сто педесет миља имало је од тврђаве Независност до обала Атлантског океана. Изузимајући непредвиђена и мало вероватна закашњења, за четири дана Гленарван је морао да стигне до „Данкана“. Али није могао да се помири са мишљу да се на брод врати без капетана Гранта, пошто су им сва тражења пропала. Зато сутрадан није ни мислио да изда наређење за полазак. Тај посао прими на себе мајор, који се постара да се обнови храна, да се оседлају коњи и одреди правац пута. Захваљујући њему, мала се чета у осам часова изјутра спуштала низ травну падину планине Тандил. Роберт је јахао поред Гленарвана, који је ћутке галопирао; његов смели и одлучни карактер није му допуштао да мирна срца прими овакав неуспех. Паганел, кога је љутила ова новонастала потешкоћа, окретао је на сваки начин речи из документа да би пронашао какво ново објашњење. Талкав је ћутао и пустио је да га Таука води како зна. Само мајор, као човек којим не може да овлада малодушност, био је пун вере и чврст у свом држању. Једног тренутка, кад им један плашљив зец претрча пут кроз шуму, празноверни се Шкоти погледаше. – Рђав знак – рече Вилсон. – Да, у Шкотској – одговори Малреди. – Што је рђаво у Шкотској, не може ни овде бити боље – одговори Вилсон пословички. Око подне, путници су били прешли планину Тандил и поново се нашли у таласастим равницама, које су се пружале до мора. На сваком кораку бистре реке заливале су ову плодну долину и губиле су се у високој трави. Земљиште је опет постало равно као океан после буре. Последњи брегови Пампазије беху пређени, и коњи су газили дуги зелени ћилим једнолике прерије. Време је било лепо, али тога дана небо се сумњиво помрачи. Међутим, облаци се не отворише, и увече, пошто су храбро прешли четрдесет миља, коњи се зауставише на ивици дубоких канада, природних јарака пуних воде. Никаквог заклона није било. Њихови огртачи послужили су им истовремено и као шатори и као покривачи. Сви су заспали под небом које је претило, само што је, срећом, и остало једино на претњи. Сутрадан, уколико се равница спуштала, све се више осећало присуство подземне воде; влага је избијала кроз земљу. Убрзо широке баре, неке већ дубоке, неке тек у стварању, пресецаху пут ка истоку. Док су то још били лагуне, омеђене баре и без барског биља, коњи су се лако пробијали; али је ишло много теже са оним живим глибовима, који се зову пенганоси; скривала их је висока трава, и опасност се показивала кад је човек већ у њу упао. Талкав је са извесним страхом посматрао ово стање ствари, које му се није чинило обичним. Никада, откако он памти, и откад обавља посао путовође, није газио по овако мокром земљишту. Чак и у сезони великих киша, аргентинска равница имала је увек сувих пролаза. – Чему приписати оволику влагу? – упита Паганел. – Не знам – одговори Индијанац – и кад бих знао!... – Да се планинске реке не излију понекад, кад набујају услед киша?

– Понекад. – Па и сада можда? – Можда! – одговори Талкав. Паганел се морао задовољити овим делимичним одговором и исприча Гленарвану њихов разговор. – И шта мисли Талкав? – рече Гленарван. – Шта треба радити? – упита Паганел Патагонца. – Ићи брзо! – одговори Индијанац. Овај је савет било лакше дати него извршити. Коњи су се брзо умарали идући по земљишту које им је клизило испод ногу. Притисак ваздуха бивао је све јачи, и овај део земљишта могао се зачас претворити у увалу у коју би се вода брзо сакупила. Требало је што пре изаћи из овог ниског предела, који би каква поплава у једном трену претворила у језеро. Пожурише. Али као да није било доста те воде која се као плитке баре пружала под коњским ногама, око два сата провалише се облаци и бујице тропских пљускова сручише се на равницу. Никад лепше прилике да се човек покаже као филозоф. Пошто није било никаква начина да се склони од непогоде, најбоље је било примити је стоички. Огртачи су им били скроз мокри, са шешира им је лила вода као с кровова којима су запушени олуци, кићанке на шаловима изгледале су као течни конци, а јахачи, које су прскали коњи који су копитама газили потоке, јахали су у двоструком пљуску, који је на њих лио и с неба и са земље. Сталожени Макнаб био је увек изнад догађаја. Паганел, опет, као сваки Француз, покушао је да се шали, али није успевао. – Моје су шале покисле – рече он – не пале! Киша је била ослабила, али непропустиво земљиште са својом непромочивом глином задржавало је воду и стварало баре, баруштине, језера подмуклих дубина. Паганел је прегледао своју карту и мислио, са разлогом, да су две реке, Гранда и Виварота, којима отичу воде ове равнице, морале спојити своја корита, која су сад могла бити широка и неколико миља. Била је потребна изванредна брзина, јер је ствар била у спасавању сопствених живота. Куда да се склоне, ако наступи поплава? На бескрајном видику није се опажала никаква узвишица, а плављење овакве хоризонталне равнице морало је бити необично нагло. Коњи су гоњени да јуре што брже. Таука је била на челу и заслуживала је име морског коња пре него какви водоземци са снажним перајима, јер је скакала као да је у свом природном елементу. Одједном, око десет часова пре подне, поче Таука да показује знаке крајње узнемирености. Често се освртала према огромној равници на југу, рзала отегнуто, широким ноздрвама журно удисала ваздух. Пропињала се бесно. Талкав, навикнут на њено пропињање, ипак ју је с муком савлађивао. Пена на устима била је крвава због ђема који ју је стезао, жустра се животиња није смиривала; њен је господар осећао да, кад би јој пустио на вољу, одјурила би на север што је ноге носе. – Шта је то с Тауком? – упита Паганел. – Да је није ујела каква пијавица, које су врло опасне у аргентинским водама? – Не – одговори Индијанац. – Она се онда плаши неке опасности?

– Да, она је осетила неку опасност. – Какву? – Не знам. Ако око још није откривало опасност коју је Таука погађала, уво је, барем, могло да утврди. Заиста, тамо иза граница видика, чуло се неко потмуло хучање, слично плими која надолази. Ветар је дувао влажан и пун водене прашине; птице су бежале испред неке непознате појаве и пресецале ваздух брзим летом; коњи, који су газили више колена, осећали су прве замахе брзака. Ускоро, на пола миље јужно од њих, заори се страховита дрека, рикање, блејање, њискање, и огромна стада навалише; падајући, дижући се у невероватној пометњи, преплашена стока јурила је паничном брзином. Тешко их је било разликовати усред вихора воде који се дизао при њиховом трку. Сто највећих китова не би тако узбуркали таласе океана. – Anda! Anda!24 – повика Талкав звонким гласом. – Шта је то? – упита Паганел. – Поплава! Поплава! – одговори Талкав мамузајући коња, кога упути на север. – Поплава! – понови Паганел и на челу својих другова полете за Тауком. Било је крајње време. На пет километара јужно, висок и широк поводањ избио је на равницу, која се претварала у океан. Високе траве нестајало је као под косом. Жбуње мимозе, ишчупано из корена, пловило је и градило покретна острва. Течна маса навирала је у дебелим слојевима неодољиве снаге. Очигледно је да су били проваљени насипи великих пампаских река и вероватно да су се воде Колорада са севера и Рио Негра са југа спојиле у заједничко корито. Поплава, на коју је упозорио Талкав, стизала је брзином тркачког коња. Путници су бежали пред њом као облаци пред буром. Очи су им узалуд тражиле прибежишта. Небо и вода саставили су се на видику. Коњи, раздражени опасношћу, дали су се у дивље бекство, тако да су се јахачи једва држали у седлу. Гленарван се често освртао. „Вода нас стиже!“ – помишљао је он. – Anda! Anda! – викао је Талкав. И још су више подстрекивали несрећне животиње; из њихових слабина, које су мамузе цепале, лила је крв, која је остављала дуг црвен траг у води; спотицали су се о пукотине, заплитали у невидљивој трави, посртали; јахачи су их поново дизали на ноге; падали поново, опет устајали. Вода се осетно пела. Четврт часа трајала је борба са најужаснијим елементом. Бегунци нису били свесни колики су пут прешли, али судећи по брзини трке, морао је бити велики. Међутим, коњи, који су били до груди у води, кретали су се са крајњим напором. Гленарван, Паганел, Остин, сви су мислили да их чека очајна смрт несрећника остављених на мору. Коњи почеше да губе земљу под ногама, а шест стопа воде било је довољно да их подави. Не треба описивати самртне муке ових људи које је давила плима. Осећали су да су немоћни да се боре против катаклизама природе. Њихово спасење више није зависило од њих. После пет минута коњи су пливали; матица их је носила вртоглавом снагом и брзином једнаком најбржем галопу који је вероватно премашао двадесет миља на сат. Свако спасење изгледало је немогуће, кад се заори мајорев глас: – Дрво – рече он.

– Дрво? – узвикну Гленарван. – Тамо! тамо! – понови Талкав. И прстом показа на једно џиновско дрво, неку врсту ораха, које се усамљено дизало у води. Није било потребно подстицати друштво. По сваку цену требало је доћи до тог дрвета. Коњи свакако то не могу, али би бар људи били спасени. Матица их је носила. У том тренутку коњ Тома Остина зарза подмукло и ишчезе. Јахач се ослободи узенгија и стаде снажно пливати. – Држи се за моје седло – повика Гленарван. – Хвала, господство – одговори Том Остин – чврсте су моје руке. – А твој коњ, Роберте? – упита Гленарван, окрећући се малом Гранту. – Добро је, милорде! Плива као риба! – Пази! – повика мајор снажно. Једва је то изговорио кад огромни прилив наиђе. Чудовишан талас, висок четрдесет стопа, налете на бегунце са страшним шумом, и људи и животиње нестадоше у вихору пене. Течна маса, тешка неколико милиона тона, сковитла их у своје бесне воде. Кад прилив прође, људи се појавише на површини и пребројаше се брзим погледом, али коњи, сем Тауке која је носила свога господара, беху заувек ишчезли. – Смело! Смело! – понављао је Гленарван, који је једном руком подржавао Паганела, а другом пливао. – Иде! иде!... – одговори врли научник – па чак, није ми криво... Али шта му није било криво, никад се не дознаде, јер је сиромах прогутао пола литре мутне воде заједно са остатком своје реченице. Мајор је мирно напредовао, радећи равномерно рукама, да му никакав учитељ пливања не би имао шта да примети. Морнари су се кретали у води као делфини; Роберт пак држао се чврсто Тауки за гриву, која га је носила. Таука је пресецала воду савршеном снагом и држала правац дрвету, куда ју је матица и носила. До дрвета је било још свега двадесет хвати. За неколико тренутака сви су стигли до њега. Срећом, јер да њега није било, сви би се подавили у бујици. Вода је допирала до врха стабла на месту где се дебло рачвало у гране. Било је, дакле, лако попети се. Талкав се скину с коња и придржавајући Роберта, попе се први, затим његове снажне руке прихватише исцрпљене пливаче и наместише их на сигурна места. Али Тауку беше дохватила матица и нагло је одвлачила. Она је окретала ка господару своју паметну главу, и тресући својом дугачком гривом, звала га њиском. – Ти је напушташ?! – рече Паганел Талкаву. – Зар ја!? – повика Индијанац. И заронивши у усковитлане воде, појави се на десет хвати од дрвета. После неколико тренутака његова рука се дохвати Таукиног врата, и заједно – коњ и господар – отпливаше ка мутном северном небу.

23. У којој људи живе као птице Дрво на коме су Гленарван и његови другови нашли склониште личило је на орах. Имало је као орах сјајно лишће и заокругљен облик. Уистину, то је био омбу, који се налази усамљен по аргентинским равницама. Ово дрво са изувијаним стаблом огромно је и учвршћено у земљу не само својим дебелим кореном већ и јаким изданцима који га веома жилаво везују за земљу. Стога је он и одолео навали поплаве. Овај омбу могао је имати до стотину стопа висине, а сенка му је могла покрити шездесет хвата у обиму. Сва се његова зграда развила на трима великим гранама које су се утростручиле при врху дебла, а ово је било широко добрих шест стопа. Две су се гране дизале готово усправно и носиле су читав шатор лишћа; њихове гране и гранчице тако су се измешале и изукрштале, као да их је какав плетар испреплетао, те су образовале непробојан заклон. Напротив, трећа грана пружала се скоро водоравно над водом која је хучала и њено најниже лишће квасило се у таласима; она је личила на рт овог зеленог острва усред океана. У унутрашњости ове џиновске крошње било је доста простора; лишће на спољној површини имало је довољно размака, градило као какве прозоре, тако да је ваздуха и свежине било у изобиљу. Кад човек погледа како се кроз ове гране, које готово до облака дижу своје безбројне гранчице, док су их паразитски лијани повезали међусобно, пробијају сунчеви зраци, заиста би рекао да дебло овог омбуа само собом носи читаву шуму. Такво је склониште нашла Гленарванова дружина. Мали Грант и хитри Вилсон, тек што су се попели на дрво, пожурише да се успужу до врха. Главе им се помолише изнад зелене круне. Са те високе тачке њихов поглед обухвати далеки видик. Са свих страна окружавао их је океан поплаве, и њихови погледи, докле год су допирали, нису могли да му опазе границе. У воденој равници није се нигде видело никакво дрво. Једино је омбу, сам усред набујалих вода, подрхтавао при удару таласа. Далеко, пловећи с југа на север, брза матица носила је ишчупана стабла, поломљене гране, кровове скинуте са какве разваљене колибе, лешеве стоке, а на једном дрвету које се клатило пловила је читава породица јагуара која је рикала држећи се канџама за свој слаби сплав. Далеко на северу једна црна тачка, једва видљива, привуче Вилсонову пажњу. То је био Талкав и његова верна Таука, који су се губили у даљини. – Талкаве! Пријатељу Талкаве! – повика Роберт ширећи руке према храброме Патагонцу. – Спашће се он, господине Роберте – одговори Вилсон. После једног минута Роберт Грант и морнар сиђоше низ три спрата грања и нађоше се на стаблу. Гленарван, Паганел, мајор, Остин и Малреди седели су према својим природним склоностима, ко наслоњен на дрво, ко опкорачивши какву грану. Вилсон им саопшти шта су видели са врха дрвета. Сви су били његовог мишљења у погледу Талкава. Једино су се разликовали у томе да ли ће Талкав спасти Тауку, или Таука Талкава. Положај људи на омбуу био је на сваки начин неизвеснији. Дрво ће свакако одолети матици, али би поплава могла да досегне до високих грана, јер је удубљено земљиште на томе делу равнице образовало дубок резервоар. Гленарван се одмах постара да помоћу зареза, знакова, обележи ниво водостаја. Изгледало је да је поплава била достигла своју највишу тачку. То је већ мало успокојавало.

– Шта ћемо сад да радимо? – упита Гленарван. – Да направимо гнездо, до врага! – одговори весело Паганел. – Гнездо! – повика Роберт. – Без сумње, дете моје, и да живимо животом птица, пошто не можемо да живимо као рибе. – Добро, али ко ће нам дати хране у кљун? – Ја – одговори мајор. Сви се погледи окретоше ка Макнабу. Мајор је угодно седео у једној природној наслоњачи коју су градиле две витке гране и једном руком пружао је своје бисаге, мокре али пуне. – Ах! Макнабе – повика Гленарван – То тако личи на вас! Ви мислите на све, чак и у приликама кад је допуштено да се све заборави. – Чим смо се били решили да се не подавимо – одговори мајор – свакако да то нисмо учинили зато што бисмо после умрли од глади. – Ја бих се заиста тога сетио – рече Паганел наивно – да нисам толико расејан. – А шта има у бисагама? – упита Том Остин. – Дводневна храна за седам људи – одговори Макнаб. – Добро је – рече Гленарван – надам се да ће поплава знатно опасти за двадесет четири часа. – Или ћемо наћи начин да се докопамо суве земље – одговори Паганел. – Прва нам је дужност да ручамо – рече Гленарван. – Пошто се најпре осушимо – примети мајор. – А ватра? – рече Вилсон. – Заложићемо је – одговори Паганел. – Где? – На стаблу, међу рачвама, до ђавола! – Чиме? – Сувим гранчицама које ћемо одсећи на дрвету. – А како да их запалимо? – рече Гленарван. – Труд нам је мокар као сунђер. – Можемо и без њега! – одговори Паганел. – Мало суве маховине, један зрак сунца и сочиво мога догледа, и видећете каква ће фина ватра да буде. Ко ће да потражи дрва у шуми? – Ја! – повика Роберт. И заједно с Вилсоном изгуби се у густом дрвету као каква млада мачка. За то време, Паганел нађе довољно суве маховине; зачас ухвати зрак сунца, које је сијало пуним сјајем, па помоћу свог сочива упали ову лако горљиву материју, коју су наместили на добар слој мокрог лишћа међу рачве три горостасне гране. На тај начин, ово природно огњиште искључивало је сваку опасност пожара. Убрзо се Роберт и Вилсон вратише с нарамком сувих грана, које бацише на маховину. Паганел опкорачи својим високим ногама огњиште као што чине Арапи, и поче силно махати својим огртачем да изазове пламен. Дрво се упали и ускоро је весели пламен пуцкарао на овом неочекиваном огњишту. Сваки се сушио по својој вољи, док су им се огртачи, обешени о грање, лелујали на ветру; затим су ручали, врло скромно, јер је требало мислити и на сутра. Омбу није рађао воће, али, срећом, на њему је била велика количина свежих јаја, благодарећи небројеним гнездима по гранама, не рачунајући и њихове пернате становнике.

– Пошто су кухиња и трперазија у приземљу – рече Паганел – спаваћемо на првом спрату, кућа је довољно велика; закуп није скуп, не треба се стешњавати. Видим горе дивне колевке, и када се лепо увежемо, спаваћемо као у најбољим постељама. Немамо се чега бојати; уосталом, стражарићемо, а има нас довољно да лако одбијемо сваку навалу Индијанаца и других животиња. – Једино што немамо оружја – рече Том Остин. – Ја имам револвере – рече Гленарван. – И ја – одговори Роберт. – Шта нам вреде – настави Том – ако господин Паганел не пронађе начин да израђује барут. – Није потребно – рече Макнаб показујући сасвим исправну фишеклију. – Откуда вам, мајоре? – упита Паганел. – Од Талкава. Помислио је да ће нам бити потребна и дао ми ју је пре него што је скочио у помоћ своме коњу. – Племенит и храбар Индијанац! – повика Гленарван. – Да – рече Том Остин – када би сви Патагонци били таквог соја, ја бих честитао Патагонији. – Молим да се не заборави коњ! – рече Паганел. – Он је саставни део Патагонца и, или се ја варам јако, или ћемо их опет видети заједно. – Колико смо далеко од Атлантског океана? – упита мајор. – Четрдесет миља највише – одговори Паганел. – А сад пријатељи, пошто је овде сваки свој господар, молим вас за дозволу да вас оставим; хоћу тамо горе да изаберем једну осматрачницу и помоћу догледа обавештаваћу вас о томе шта се догађа у свету. Пустише научника да ради шта хоће, а он се врло вешто пребаци с гране на грану и изгуби се у густом зеленилу дрвета. Његови другови латише се да удесе преноћиште и припреме себи постељу. Тај посао није дуго трајао јер није требало простирати чаршаве ни померати намештај, те се убрзо сваки врати на своје место око огњишта. Разговарали су, али не више о свом садашњем положају који су морали стрпљиво поднети, већ о неисцрпној теми, о капетану Гранту. Ако би се вода повукла ускоро, већ за три дана „Данкан“ би на свом крову угостио ове путнике, али Хари Грант и његова два несрећна морнара неће бити с њима. После овог неуспелог покушаја, после овог некорисног прелаза кроз Америку, изгледало је да је изгубљена свака нада да их икад пронађу. Где да их траже? Какав ће бити бол леди Хелене и Мери Грант кад буду дознале да убудуће нема више никакве наде? – Сирота моја сестра! – рече Роберт. – Све је за нас изгубљено. Први пут Гленарван није нашао утешне речи да му одговори. Какву би наду могао да да детету? Зар није најпажљивије ишао према подацима документа? – Ипак – рече он – овај тридесет седми упоредник није неки неоснован број! Било да се он односи на бродолом или на заробљавање капетана Гранта, он није измишљен и наслућен! Ми смо га сви видели својим рођеним очима. – Тако је, господство – одговори Том Остин – па ипак наша потрага нису успела. – Због тога се и гневим и очајавам истовремено – повика Гленарван. – Можете се гневити ако хоћете – рече мирно Макнаб – али не и очајавати. Управо зато што имамо један тачан број, морамо га до краја испитати. – Шта ви то велите – упита Гленарван – шта нам, по вашем мишљењу, остаје да радимо?

– Ствар врло проста и врло логична, драги Едварде. Чим будемо били на „Данкану“, окренимо брод ка истоку и пловимо по томе тридесет седмом упореднику, па ако треба чак и до места одакле смо пошли. – Мислите ли, Макнабе, да ја на то већ нисам помишљао! – одговори Гленарван. – Али каквих изгледа имамо на успех? Зар напустити Америку не значи удаљити се од места које је сам Хари Грант наговестио, од те Патагоније тако јасно назначене у документу? – Хоћете ли да поново претражите Пампазију – одговори мајор – иако знате поуздано да „Британија“ није претрпела бродолом ни на обалама Пацифика ни на обалама Атлантског океана? Гленарван не одговори ништа. – Ма како да је слаба нада да ћемо пронаћи капетана Гранта ако идемо упоредником који је он означио, зар не треба да покушамо? – Не кажем не... – одговори Гленарван. – А ви, пријатељи – додаде мајор обраћајући се морнарима – делите ли ви моје мишљење? – Потпуно – одговори Том Остин, а Малреди и Вилсон одобрише климањем главе. – Слушајте, пријатељи – одговори Гленарван после неколико тренутака размишљања – и ти, Роберте, добро слушај, јер је ово озбиљна расправа. Учинићу све на свету да пронађем капетана Гранта, на то сам се обавезао, и ако треба посветићу цео свој живот томе. Сва ће се Шкотска придружити мени да спасемо тога одважног човека који се жртвовао ради ње. И ма колико тај пут око света давао мало наде, ја ћу га остварити. Али није у томе питање. Ово је много важније: треба ли да коначно још сад напустимо наша тражења на америчком континенту? Ово јасно постављено питање оста без одговора. Нико није смео да се отворено изјасни. – Па? – продужи Гленарван обраћајући се само мајору. – Драги Едварде – одговори Макнаб – одговорити вам одмах значи примити на себе велику одговорност. Треба размислити. Пре свега, желим да знам преко којих земаља пролази тај тридесет седми упоредник јужне ширине. – То, то ће Паганелова најбоље знати да нам каже – одговори Гленарван. – Питајмо га – рече мајор. Научника нису видели, јер га је лишће крило. – Паганеле! Паганеле! – повика Гленарван. – Овде! – одговори глас из висине. – Где сте ви? – У својој кули. – Шта радите тамо? – Испитујем бескрајни видик. – Можете ли да сиђете за часак? – Потребан сам вам? – Да. – Поводом чега? – Желимо да знамо преко којих земаља прелази тридесет седми упоредник. – Врло просто – одговори Паганел – то вам могу и одавде рећи. – Лепо, реците.

– Ето, почев од Америке тридесет седми упоредник прелази Атлантски океан. – Добро. – Наилази на острва Тристан да Куња. – Добро. – Пролази два степена испод Рта добре наде. – После? – Пресеца Индијски океан. – После? – Додирује острво Св. Петра из групе Амстердамских острва. – Само даље. – Пресеца Аустралију преко провинције Викторије... – Онда. – Од Аустралије... Ова реченица оста недовршена. Да ли је географ оклевао? Да ли научник није знао више? Не, већ један страшан крик, један снажан узвик зачу се у висинама дрвета. Гленарван и остали побледеше и погледаше се. Да се није десила катастрофа? Да није пао несрећни Паганел? Већ су му Малреди и Вилсон појурили у помоћ, кад се помоли једно дугачко тело. Паганел је падао с гране на грану. Да ли је жив? Да ли је мртав? Нису знали, али он је већ хтео да падне у хучну воду кад га снажне руке мајорове задржаше у пролазу. – Врло сам вам захвалан, Макнабе! – рече Паганел. – Шта вам је? – рече мајор. – Шта вам је наспело? Да не буде опет ваша расејаност? – Да, да! – одговори Паганел пригушеним гласом од узбуђења. – Да, расејаност... феноменална, овог пута! – Каква? – Ми смо се преварили! Ми се варамо још! Ми се варамо и даље! – Изјасните се! – Гленарване, мајоре, Роберте, пријатељи – викаше Паганел – ми тражимо капетана Гранта тамо где он није. – Шта? – повика Гленарван. – Не само где он није – додаде Паганел – но где никад није ни био! Дубоко чуђење пропратило је ове неочекиване речи. Шта хоће да каже географ? Али овај, савладавши узбуђење, узе реч. – Да – рече он уверљивим гласом – да, ми смо залутали у својој потрази, и прочитали смо у документу оно што тамо није писало! – Објасните то, Паганеле – рече мајор – и мирније! – Врло просто, мајоре. Као и ви, и ја сам био у заблуди; као и вас, и мене ја завело нетачно тумачење, кад пре неколико тренутака, одговарајући са врха дрвета на ваша питања и изустивши реч „Аустралија“, муња ми сину кроз мозак и све ми би јасно. – Шта! – повика Гленарван. – Ви претпостављате да је Хари Грант...? – Ја претпостављам – одговори Паганел – да реч austral која се налази у документу није реч довршена, како смо ми досад веровали, већ само корен речи Australie. – Врло занимљиво! – одговори мајор. – Занимљиво! – одговори Гленарван слежући раменима. – То је просто немогућно.

– Немогућно! – одговори Паганел. – „Немогућно“ је реч коју ми у Француској никад не прихватамо. – Како! – додаде Гленарван гласом пуним крајње неверице. – Ви смете да тврдите са документом у рукама да се бродолом „Британије“ догодио на обалама Аустралије? – Ја сам у то сигуран! – одговори Паганел. – Вере ми, Паганеле – рече Гленарван – то ме тврђење много чуди кад долази од секретара Географског друштва. – Зашто? – упита Паганел погођен у живац. – Јер ако прихватате реч Аустралија, онда истовремено прихватате да се тамо налазе Индијанци, што досад још нико није чуо. Паганел се није ни најмање изненадио овом доказу. Без сумње га је очекивао, и стаде се смешити. – Драги Гленарване – рече он – не журите се да тријумфујете; тући ћу вас до ноге, као што то кажемо ми Французи, и никад Енглез неће бити боље потучен! То ће бити одмазда за Креси и Азенкур! – Ја ништа боље и не тражим. Туците ме, Паганеле. – Слушајте, дакле. У тексту нема Индијанаца, као што нема ни Патагоније! Недовршена реч indi... не значи Индијанци, већ indigénes.25 Признајете ли да има урођеника у Аустралији? У том тренутку Гленарван је нетремице гледао Паганела. – Браво, Паганеле! – рече мајор. – Примате ли моје тумачење, драги лорде? – Да! – одговори Гленарван. – Ако ми докажете да се остатак речи „гони“ не односи на земљу Патагонију. – Не! Свакако – одговори Паганел – није ту реч о Патагонији! Читајте како хоћете, само не то! – Али како? – Космогонија! агонија! – Агонија! – рече мајор. – То ми је потпуно свеједно – одговори Паганел. – Та реч нема никакве важности. Нећу чак ни да тражим шта она значи. Главно је да реч аустрал значи Аустралија, и требало је бити слепо заведен на странпутицу, па не открити одмах тако очигледно објашњење. Да сам нашао документ, и да моје расуђивање није било заведено вашим погрешним тумачењем, ја бих га одмах друкчије разумео. Гленарван, који је почео постепено да увиђа истину и био спреман да то и призна, рече и ово: – Још једна примедба, мој драги Паганеле, и бићу готов да признам вашу оштроумност. – Реците, Гленарване. – Како доводите у везу све те речи по новом тумачењу и како читате документ? – Најпростија ствар. Ево документа – рече Паганел вадећи драгоцену хартију, коју је тако савесно проучавао неколико дана. Наступи тајац, док се географ, прикупљајући своје мисли, спремао да одговори. Прстом је ишао по испрекиданим редовима, док је поузданим гласом, наглашавајући неке речи, читао овако:

„Седмог јуна 1862. трокатарни брод ‘Британија’ из Глазгова потонула је после“... рецимо, ако хоћете, „дводневне“, „тродневне“ или „дуге агоније“... то је свеједно, јер је безначајно, „на обалама Аустралије. Упутивши се обали, два морнара и капетан Грант покушаће да се искрцају“ или „искрцали су се на континент, на коме ће бити“ или „су их заробили свирепи урођеници. Они су бацили овај документ“... и тако даље. Да ли је јасно? – Јасно је, ако се назив „континент“ може дати Аустралији, која је само једно острво? – Будите без бриге, мој драги Гленарване; најбољи географи су се сложили да то острво назову „аустралијски континент“. – Онда имам да кажем само једно, драги пријатељи – повика Гленарван. – У Аустралију! И нека нам бог помогне! – У Аустралију! – повикаше сви углас. – Знате ли, Паганеле – додаде Гленарван – да је ваше присуство на „Данкану“ дело провиђења. – Добро – одговори Паганел – рецимо да сам ја изасланик провиђења, и не говоримо више о томе.

24. Између ватре и воде Док су они тако разговарали, наступило је вече. Само добар сан могао је повољно завршити овај бурни дан. Гости омбуа нису били заморени само због поплаве, него и прекомерном топлотом дана. Њихови су им крилати другови већ дали пример; хилгуероси, ти пампаски славуји, престали су своје мелодично извијање и све су се птице на дрвету изгубиле у густом сумрачном лишћу. Најпаметније је било учинити то исто. Ипак, пре него што ће се „угнездити“, као што је Паганел рекао, Гленарван, Роберт и он попеше се до осматрачнице да још једном погледају течну равницу. Било је око девет часова. Сунце је тек зашло у светлим маглама западног видика. Цела та половина небеске сфере све до зенита губила се у топлој пари. Сјајна сазвежђа јужне хемисфере била су као у сенци неког лаког вела. Ипак су се толико видела да су се могла распознавати, и Паганел их је показивао Роберту, користећи истовремено и Гленарвану. Показивао им је циркумполарну, зону у којој су звезде најјасније. Мећу осталим, показа им Јужни крст, скуп четири најсјајније звезде, распоређене ромбично, скоро над самим полом; Кентаура, у коме сија звезда најближа земљи, свега осам хиљада милијарди миља; показа им Магеланове магле, две широке небулозе, а површина само једне од њих две стотине пута је већа од привидне површине месеца; па онда „црну рупу“, где изгледа нема никаквих звезда. На његову велику жалост, још се није био појавио Орион, који се види на обема Земљиним полулоптама; али Паганел објасни својим ђацима једну занимљиву ствар из патагонске космографије. У очима ових поетских Индијанаца, Орион представља огроман ласо и три боласа бачена руком ловца који јури небеским преријама. Сва су се ова сазвежђа огледала у воденом огледалу и опчињавала поглед стварајући око њега као два неба. Док је учени Паганел говорио, на источном видику се јављала бура. Једна густа и мрачна пруга, јасно обележена, постепено се пела и гасила звезде. Тај облак, злокобна изгледа, попе се ускоро до половине небеског свода. Ниједан лист није треперио на дрвету, нити се површина воде мрешкала. Чак је изгледало да и ваздуха нема, као да га је проредила каква огромна пнеуматична машина. Електрична струја врло високог напона испуњавала је атмосферу, и свако живо биће осећало ју је својим живцима. Гленарван, Паганел и Роберт осетише јако ове електричне таласе. – Имаћемо буре – рече Паганел. – Да се не бојиш грмљавине? – упита Гленарван дечка. – Ох, милорде! – одговори Роберт. – Утолико боље, јер бура није далеко. – И биће врло јака – рече Паганел – ако је судити по небу. – Не брине мене бура – рече Гленарван – већ пљускови који ће с њом доћи. Покиснућемо до коже. Гленарван погледа још једном у небо које је претило. Облаци су га били сасвим покрили, једва још нешто мало неба на западу светлело је сутонском светлошћу. Вода је постала мрачна и личила је на неки велики доњи облак који се спремао да се споји са тешком атмосферском паром. Нити је око видело какву светлост, нити је уво чуло какав звук. Мрак и

тишина били су подједнако дубоки. – Сиђимо – рече Гленарван – муња само што не блесне. Гленарван је већ сишао до мајора и три морнара, и опоменуо их да се ноћу пазе. Требало је очекивати јаку буру. После прве грмљавине, наићи ће без сумње олуја, која ће добро продрмати омбу. Сваки треба да се добро веже за своју грану. Ако се не може избећи вода с неба, бар се треба чувати од земаљске воде и пазити да се не падне у брзу матицу која се ломила о дебло дрвета. Пожелеше један другом без велике наде лаку ноћ, затим се сваки увуче у своју ваздушну постељу, уви се у пончо и очекиваше сан. Али близина великих природних појава улива у свако осетљиво срце неко неодређено неспокојство, од кога се ни најхрабрији не умеју одбранити. Узнемирени и уплашени становници дрвета нису могли ока да склопе, и први удар грома затекао их је будне. То је било нешто пре једанаест часова, у облику далеке тутњаве. Гленарван оде на крај хоризонталне гране и промоли главу кроз лишће. Црну позадину ноћи пресецале су жестоке и сјајне пруге које су се јасно огледале у воденој површини. Облак се цепао на много места, али као меко памучно ткиво, без оштрог звука. Пошто је посматрао зенит и видик, који су били подједнако тамни, Гленарван се врати своме лежишту. – Шта велите, Гленарване? – упита Паганел. – Велим да почиње како треба; ако тако продужи, имаћемо страховиту буру. – Тим боље – одговори одушевљени Паганел – кад не могу да га избегнем, онда волим леп призор. Само ме једно узнемирава – настави Паганел – ако моја бојазан помаже да се избегне опасност, а то је да је омбу на коме се ми налазимо највиша тачка у целој равници. Овде би био као поручен какав громобран, јер међу свим дрвећем у пампи, гром као да највише воли ово дрво. А као што знате, пријатељи, наука препоручује да се за време буре нико не склања под дрвеће. – А! – рече мајор – та вам је препорука баш као поручена. – Заиста, Паганеле – одговори Гленарван – изабрали сте згодан тренутак да нам испричате те лепе ствари. – Ех! – одговори Паганел – сваки је тренутак згодан да човек нешто научи. Ето почиње. Много јача грмљавина прекиде овај неумесан разговор; њена снага је расла и добијала све јачи глас; она се приближавала и прелазила из „грава“ у „медијум“, да позајмимо од музике ова два подесна стручна израза. Ускоро је грмљавина постала оштра и брзим дрхтањима трепериле су атмосферске струне. Цео је простор био у ватри, и није се могло одредити којој електричној варници припада бескрајно продужена грмљавина, која је до дубине неба прелазила из одјека у одјек. Беспрекидне муње стварале су најразноличније облике. Неке су слетале сасвим усправно на земљу и понављале се по пет, шест пута на истом месту. Друге би побудиле до највишег степена научникову радозналост, јер ако је Араго у својој занимљивој статистици навео само два примера ракљасте муње, овде их је било стотинама. Неке, поцепане у хиљаде разних грана, развиле су се у мерџанасте вијуге и на мрачном небеском своду стварале чудне шаре у облику разгранате светлости. Гленарван и другови ћутке су гледали у овај застрашујући призор. Нису могли да чују један другог. Млазеви беле светлости прелазили су преко њих и осветљавали час мирно мајорово

лице, час радознали Паганелов лик, час опет одлучне црте лорда Гленарвана, час преплашено лице Робертово или безбрижне црте морнара. Ипак киша није још падала, а ветар није дувао. Али се убрзо отворише облаци и вертикалне водене пруге као жице ткача оцрташе се на мрачној основи неба. Ове крупне кишне капи тукле су површину воде и одскакале у хиљаде варница муње. Да ли је киша наговештавала крај буре? Да ли ће се Гленарван и другови извући само са неколико добрих тушева? Не. У тренутку најјаче борбе међу ваздушним ватрама, на крају оне главне хоризонталне гране, појави се изненада једна зажарена лопта окружена црним димом, велика колико песница. Ова се кугла неколико секунди окретала око себе, онда пуче као бомба тако страховитим треском да се чуо кроз сву општу ломњаву. Сумпораста пара испуни атмосферу. Наступи тајац, па се зачу глас Тома Остина: – Дрво гори! Том Остин је имао право. За трен ока, као да је био спроведен до каквог предмета, спремљеног за ватромет, пламен букну на западној страни дрвета; суве гране, гнезда од сена, сунђераста кора били су одлична храна за прождрљивост ватре. Ветар се подиже и поче да распирује пожар. Гленарван и његови другови побегоше журно на источни крај дрвета, који пламен још не беше дохватио; неми, збуњени, преплашени, они су се пели, клизали и ишли на срећу по гранчицама, које су се угибале под њиховом тежином. Међутим, гране су гореле, пуцкале, увијале се у ватри као змије које живе горе; њихови зажарени отпаци падали су у надошлу воду и текли су матицом са дивљим сјајем. Гленарван, Роберт, мајор, Паганел и морнари били су поражени; густ их је дим гушио, пекла их је неподношљива врућина; пожар је већ захватио гране испод њих, и ништа га више није могло ни обуздати ни угасити. Више се није могло издржати, и од две смрти требало је изабрати мање свирепу. – У воду! – повика Гленарван. Вилсон, до кога је ватра већ допрла, беше скочио у воду, кад га чуше да запомаже избезумљен од страха: – У помоћ! У помоћ! Остин појури к њему и поможе му да се врати на дрво. – Шта је? – Кајмани! Кајмани! – одговори Вилсон. Око подножја дрвета крстариле су ове најстрашније животиње из породице гуштера. Њихова крљушт одсјајивала је у широким пљоснима од светлости пожара, реп спљоштен у усправном правцу, глава им је личила на гвоздено копље, очи избуљене, а чељуст разјапљена до иза ушију. По свим овим знацима Паганел је одмах погодио да су то крволочни амерички крокодили, које Шпањолци зову кајманима. Било их је ту десетак, који су тукли воду својим страховитим реповима и нападали на дрво гризући га дугачким зубима својих доњих вилица. После овога несрећници осетише да су изгубљени. Њима је била намењена страшна смрт, било да их прождере пламен или зуби каимана. И онда се чак и мајор чу, који рече, истина мирним гласом: – Можда је ово заиста крај! Бура је слабила, али је у ваздуху створила огромну количину паре. На југу се постепено образовао огроман водени вихор, једна купа од паре, која је спајала узбуркану воду са

олујним облацима. Овај се метеор приближавао окрећући се око себе вртоглавом брзином. Он је према средишту свог стуба увлачио воду из језера, а његов кружни покрет привлачио је себи све околне ваздушне струје. За неколико тренутака џиновски вихор навали на омбу и обави га са свих страна. Дрво се из корена затресе. Гленарвану се учини да су га кајмани својим снажним чељустима чупали из корена. Он и његови другови држали су се чврсто један за другог и осетише како се велико дрво љуља и стрмоглављује; његове запаљене гране падоше у узбуркану воду уз страховито шиштање. То се све одиграло у једној секунди. Вихор је већ прошао са својом рушилачком снагом, црпећи воду из језера које као да се празнило при његовом пролазу. Дрво је лежало у води, и удруженим снагама ветра и матице поче да плови. Кајмани су се били разбегли, сем једног који је гмизао по изврнутим коренима и јурио напред разјапљених чељусти; али Малреди докопа једну нагорелу грану и тако жестоким ударцем млатну животињу да је грану пребио напола. Кајман се стропошта у матицу, коју је снажно тукао својим опасним репом. Гленарван и остали, пошто су се спасли ових прождрљивих животиња, попеше се на гране куда ветар није бацао ватру док је дрво у пламену, који је ураган претварао у усијана платна, пловило као запаљена буктиња кроз сенке ноћи.

25. Атлантски океан Читава два сата омбу је пловио по огромном језеру не додирнувши нигде земљу. Прождирућа ватра постепено се гасила. Главна опасност ове необичне пловидбе била је прошла. Мајор само рече да више не би било чудо ако би се и спасли. Матица, не мењајући свој првобитни правац, још увек се кретала са југозапада на североисток. Мрак, овде-онде растеран блеском које задоцнеле муње, постао је дубок, и Паганел је узалуд тражио на видику ма какве знаке. Бура се стишавала. Пљусак се претворио у лаку ретку кишу коју је ветар растурао, а велики испражњени облаци цепали су се високо на небу. Дрво је пловило брзо, ношено снажном матицом; клизило је невероватном брзином, као да је под кором имало какав мотор. Изгледало је да ће овако данима путовати. Међутим, око три сата изјутра, мајор примети да жиле дрвета понекад додирну земљу. Помоћу једне дугачке гране Том Остин је испитивао воду и открио да се терен пење. Заиста, после двадесетак минута, они се са нечим сударише, и дрво се одједном заустави. – Земља! Земља! – повика Паганел. Крајеви нагорелих грана ударили су о неко узвишење. Никад они који плове нису били задовољнији што су се насукали. Овде, спруд је био пристаниште. Већ су Роберт и Вилсон искочили на чврсту земљу и гласно клицали, кад се чу познато им звиждање. Топот коња одјекну равницом и високи стас Индијанца указа се у сенци. – Талкав! – кликну Роберт. – Талкав! – понови друштво једноглаоно. – Amigos!26 – рече Талкав, који је чекао путнике тамо где их је матица морала довести, јер је и њега ту довела. Истог тренутка он подиже Роберта Гранта, и не слутећи да се Паганел окачио о њега, и стеже га на груди. Ускоро су се Гленарван, мајор и морнари, срећни што опет виде свог верног путовођу, срдачно руковали с њим. Затим их Патагонац одведе у шупу једне напуштене естанције. Ту су се на доброј ватри огрејали и испекли комаде дивљачи, од којих ни мрвице нису оставили. Кад су се мало смирили и почели размишљати, нико од њих није могао да схвати да су се избавили од толиких опасности: воде, ватре и страшних кајмана. Талкав у неколико речи исприча Паганелу како се спасао и сву славу приписивао је свом неустрашивом коњу. Паганел опет покуша да му објасни ново тумачење документа, и како су добили нове наде. Да ли је Индијанац разумео оштроумне научникове претпоставке? Може се сумњати, али он је видео да су његови пријатељи срећни и пуни наде, и то му је било доста. Може се лако веровати да наши неустрашиви путници, после одмора проведеног на дрвету, нису оклевали да крену на пут. У осам часова изјутра били су спремни за полазак. Били су сувише јужно од естанција и саладероса27 да би могли набавити средства за пут. Дакле, нужда их натера да продуже пут пешке. У ствари требало је прећи само још неких петнаест миља, а Таука је с времена на време носила по једног уморног пешака, а по потреби и двојицу. За тридесет и шест часова могли су стићи до обале Океана.

Кад је дошло време, вођ и другови оставише за собом још поплављену огромну низију и пођоше кроз равнице које су биле узвишеније. Аргентински предео имао је опет свој једнолики изглед, тек понегде група дрвећа које је посадила рука неког Европљанина уздизала се изнад пространих паша, али исто тако ретких као у планинама Тандилу и Тапалквему. Домаћа дрвета су расла само на границама ових дугих прерија и у близини Рта Коријентеса. Тако је прошао тај дан. Сутрадан се већ осећала близина Океана, до кога је требало само још неколико миља. Виразон, један особит ветар, који дува увек у другој половини дана и ноћи, повијао је високу траву. Из мршавог земљишта расло је ретко дрвеће, мале дрвенасте мимозе, жбунови багрема; неколико солних бара сијале су као комади разбијеног стакла и отежавале су путовање, јер их је требало обићи. Журили су да би стигли истог дана до језера Саладо на обалама Атлантског океана. Путници су били већ врло заморени кад су око осам часова увече угледали дуге пешчане наслаге, високе двадесет метара, које су их делиле од запенушене обале. Ускоро су чули шуштање плиме. – Океан! – ускликну Паганел. – Да, океан! – понови Талкав. И ови пешаци, којима је снага била на измаку, узлетеше лако уз насип. Али се већ било смрачило. Узалуд су им погледи лутали по мрачној пучини. Они су тражили „Данкана“, али га нису видели. – Он је ипак ту – понови Гленарван – он нас чека и плови укруг. – Видећемо га сутра – одговори Макнаб. Мајор је утицао на свог нестрпљивог друга да се смири. – Нема начина да се разагна ова густа помрчина. Затим он уреди неку врсту логора у заклону дина. Последње намирнице биле су последња вечера на путу; онда следећи мајоров пример, сваки ископа постељу у песку, па нагомилавши себи песак до грла, заспа дубоким сном. Само је Гленарван стражарио. Лутао је пустом обалом коју су таласи засипали својом светлом пеном. Гледао је, слушао, чинило му се чак да понекад назире на мору неку неодређену светлост. – Не варам се – мислио је он – видео сам светлост на броду, то је на „Данкану“. Ах! Што ми очи не могу да пробију мрак! Тада се сети да се Паганел хвалио да је никталопс. Паганел види и ноћу. Он оде да га пробуди. Научник је у својој рупи спавао као кртица, кад га две снажне руке извукоше из његове пешчане постеље. – Ко је то? – повика он. – Ја сам, Паганеле. – Ко ви? – Ја, Гленарван. Ходите, потребне су ми ваше очи. – Моје очи? – одговори Паганел трљајући их снажно. – Да, ваше очи да у овој помрчини пронађете нашег „Данкана“. Хајдете. – Ах, до ђавола с никталопијом! – мислио је Паганел, али уистину радостан да може бити од користи Гленарвану. Гленарван га замоли да осмотри мрачни морски видик. Неколико минута Паганел је савесно проматрао пучину. – Видите ли што? – упита Гленарван.

– Ништа! Ни мачка овде не би видела на два корака пред собом. – Тражите црвену или зелену светлост, светлост леве или десне стране брода. – Не видим ни црвено ни зелено! Све је црно! – одговори Паганел, коме су се очи затварале и против његове воље. Пола сата је он ишао за својим пријатељем, несвесно, час обарајући главу на прса, час је нагло дижући. Није одговарао ништа. Корак му је био несигуран као у пијана човека. Гленарван погледа Паганела. Овај је спавао ходајући. Онда га Гленарван узе испод руке, и, не будећи га, одведе га до његове јаме и удобно га затрпа. Чим се зора јавила, сви су се пробудили на узвик: – „Данкан“! „Данкан“! – Ура! Ура! – одговорише Гленарвану његови другови и потрчаше ка обали. Заиста, на пет миља на пучини, јахта, брижљиво савијених једара, кружила је са пола паре. Дим јој се нејасно губио у јутарњој магли. Море је било бурно, и брод такве тонаже није се смео без опасности приближити спрудовима. Паганеловим догледом Гленарван је посматрао кретање „Данкана“. Џон Манглес свакако још није опазио своје путнике, јер није мењао ход, већ је и даље пловио. Али у том тренутку, пошто је добро напунио свој карабин, Талкав опали у правцу јахте. Три пута је плануо Индијанчев карабин одјекујући по динама. Најзад на боку јахте указа се бео дим. – Видели су нас! – повика Гленарван. – То је топ на „Данкану“. И после неколико секунди потмули пуцањ допре до обале. Одмах затим „Данкан“, мењајући правац и подстичући ватру, заокрену тако да приђе што ближе обали. Убрзо су помоћу догледа видели како се чамац одваја од лађе. – Леди Хелена неће моћи доћи – рече Том Остин – море је сувише немирно. – Ни Џон Манглес – додаде Макнаб – он не може да остави брод! – Сестро! Сестро! – говорио је Роберт пружајући руке према јахти која се јако љуљала. – Ах, једва чекам да будем на лађи! – повика Гленарван. – Стрпљења, Едварде. Бићете тамо кроз два сата – одговори мајор. Два сата! Заиста, чамцу са шест весала требало је најмање толико времена да дође и да се врати. Онда Гленарван приђе Талкаву, који је скрштених руку стајао поред Тауке и мирно посматрао узбуркане таласе. Гленарван га узе за руку и показујући му јахту, рече: – Хајде с нама! Индијанац одмахну благо главом. – Хајде, пријатељу – понови Гленарван. – Не – одговори благо Талкав. – Овде је Таука, а тамо су пампаси! – додаде обухватајући страсним покретом бескрајност равница. Гленарван разумеде да Индијанац не би никада оставио прерију, где труну кости његових предака. Он стеже Талкаву руку и више није наваљивао. Није наваљивао ни онда кад Индијанац, осмехујући се на свој начин, одби да прими награду за свој труд, говорећи: – Из пријатељства. Гленарван није умео да му одговори. Хтео је бар да му да нешто као успомену на пријатеље из Европе. Али шта му је остало? Оружје, коње, све је изгубио у поплави, а његови пријатељи исто тако.

Није знао како да се захвали за великодушност храброг вође, кад му једна мисао паде на памет. Он извуче из лиснице драгоцен медаљон у коме је била дивна слика, ремек-дело Лауренса, и пружи га Индијанцу. – Моја жена – рече он. Талкав је нежно посматрао слику, па изговори ове просте речи: – Добра и лепа! Затим се Роберт, Паганел, мајор, Том Остин и два морнара дирљивим речима опростише са Патагонцем. Паганел му поклони карту средње Америке и оба Океана, коју је Патагонац тако често и пажљиво проматрао. Роберт није имао шта да му поклони, осим пољубаца којима обасу свог спасиоца, а при том није ни Тауку заборавио. У том тренутку се чамац са „Данкана“ приближи; он се повуче кроз уски канал издубљен између спрудова и брзо се насука на обалу. – Моја жена? – упита Гленарван. – Моја сестра? – повика Роберт. – Леди Хелена и мис Грант чекају вас на броду – одговори старешина барке. – Али да пођемо, господство, не смемо губити ни минута, јер почиње осека. И последњи пут се загрлише са Индијанцем. Талкав је отпратио пријатеље до чамца, и у тренутку кад се Роберт пео у чамац, Индијанац га подиже и гледаше га с љубављу. – Сад иди – рече – ти си човек! – Збогом, пријатељу, збогом! – рече још једном Гленарван. – Зар се никад више нећемо видети? – повика Паганел. – Quien sabe?28 – одговори Талкав подижући руку пут неба. Дуго се кроз пену таласа видела непомична прилика Талкава. Затим се његов високи стас смањи и нестаде га из вида његових случајних пријатеља. После једног сата Роберт је први ступио на кров „Данкана“ и бацио се око врата Мери Грант уз гласно клицање целе посаде, које је радосно проламало ваздух. Тако се довршио овај прелаз преко Јужне Америке по једној строго одређеној линији. Ни планине, ни реке нису натерале путнике да скрену са свог непоколебљивог пута; иако се нису морали борити са злом вољом људи, изузетне природне појаве, које су често биле против њих, изложиле су тешким искушењима њихову пожртвовану неустрашивост.

26. Повратак на брод Први тренуци били су испуњени радошћу због поновног виђења. Лорд Гленарван није хтео да неуспех потраге помути радост у срцима његових пријатеља. Стога су његове прве речи биле: „Уздајте се, пријатељи, имајте вере! Капетан Грант није са нама, али смо убеђени да ћемо га наћи.“ Само једно такво уверење могло је да врати наду „Данкановим“ путницима. Заиста, леди Хелена и Мери Грант су с великом зебњом очекивале повратак чамца. Са врха команданог моста покушавале су да преброје путнике у чамцу. – Ту је, ту је мој отац – шапутала је млада девојка. Али како се чамац све више приближавао, обмане су нестајале. Путници нису били ни на сто хвати од брода, а не само леди Хелена и Џон Манглес, већ је и Мери, сва уплакана, изгубила сваку наду. Било је време да лорд Гленарван каже своју утешну реч. После првих загрљаја, леди Хелена, Џон Манглес и Мери Грант беху обавештени о главним догађајима на путу, а пре свега, лорд Гленарван им саопшти ново тумачење докумената, за које треба да захвале довитљивости Жака Паганела. Он такође похвали Роберта, којим се Мери могла с правом поносити. Гленарван је истакао његову храброст, оданост, опасности кроз које је прошао. – Не треба се стидети, Роберте – рече Џон Манглес. – Ти си се понашао као прави син капетана Гранта. Спомињемо само узгред срдачан дочек који указаше Паганелу и мајору, и успомену посвећену племенитом Талкаву. После првих излива, Макнаб оде у своју кабину, у којој се мирном и поузданом руком бријао. Паганел, пак, летео је од једног до другог као пчела, пијући сок похвала и осмеха. Хтео је да загрли сву посаду на „Данкану“, па тврдећи како им и леди Хелена и Мери Грант припадају, почео је њима и завршио са мистером Олбинетом. Шеф кухиње је мислио да ће се најбоље одужити за ову пажњу тиме што ће објавити да је време ручку. Одушевљено поздравише ручак мистер Олбинета и изјавише да је одличан, да је чак бољи него гозбе у пампасима. Паганел је од сваког јела сипао по двапут, „из расејаности“, како је говорио. Ова злосрећна реч наведе леди Хелену да запита да ли је љубазни Француз подлегао који пут својој уобичајеној мани. Мајор и лорд Гленарван се погледаше смешећи се. Паганел искрено прасну у смех и даде „часну реч“ да целог пута више неће бити расејан; затим врло занимљиво исприча причу о својој пометњи и како је дубоко проучавао Камоисово дело. – Најзад – рече он на завршетку – свако зло има своје добро, и ја не жалим ову омашку. – А зашто, драги пријатељу? – упита мајор. – Јер не само да знам шпански већ знам и португалски. Говорим два језика уместо једног. – Вере ми, на то нисам ни мислио – рече Макнаб. – Честитам, Паганеле, искрено честитам. Честитали су Паганелу, који није губио ни један залогај. Он је и јео и причао истовремено. Али он није приметио нешто што није умакло Гленарвану: пажњу коју је Џон Манглес

указивао Мери Грант. Неприметни знак који леди Хелена даде мужу обавести га да је „то тако!“ Гленарван погледа ово двоје младих са искреном наклоношћу, и он се обрати Џону Манглесу, али поводом сасвим друге ствари. – А како је текао ваш пут, Џоне? – упита га он. – Не може боље бити – одговори капетан. – Само ћу рећи вашем господство да се нисмо вратили кроз Магеланов мореуз. – Лепо, ви сте опловили Рт Хорн, а ја нисам био т, – повика Паганел. – Сад вам остаје само да се обесите – рече мајор. – Себичњаче, саветујете ми то само да бисте узели комадић мога ужета – рече географ. После ручка сви одоше у салон леди Хелене; поседаше око стола, који је био претрпан картама и плановима, те разговор одмах отпоче. – Драга Хелена – рече лорд Гленарван – при доласку на брод ја сам вам рекао да ако бродоломници са „Британије“ и нису са нама, имамо велике наде да ћемо их наћи. Та нада, или боље рећи та извесност је исход нашег пута кроз Америку, и уверени смо да се бродолом није догодио ни на обалама Тихог ни на обалама Атлантског океана. Срећом, наш је пријатељ Паганел, у једном тренутку надахнућа, открио грешку. Показао нам је да идемо погрешним трагом и протумачио је документ тако да у томе више нема никакве сумње. Ми морамо да претражимо Аустралију. И Гленарван изјави да ће „Данкан“ одмах кренути на пут у Аустралију. Међутим, пре него што ће се дати наредба за полазак на исток, мајор замоли да учини једну напомену. – Говорите, Макнабе – рече Гленарван. – Мој циљ – рече мајор – није да ослабим доказе мог пријатеља Паганела, а још мање да их одбацим; налазим да су озбиљни, оштроумни, да заслужују сву нашу пажњу и да сасвим оправдано треба да буду основица наших даљих тражења. Али желим да буду подвргнути једном последњем испитивању, да би њихова вредност била несумњива и неоспорна. Нису знали шта хоће опрезни Макнаб, и његови пријатељи слушали су га са извесном зебњом. – Продужите, мајоре – рече Паганел. – Спреман сам да одговорим на сва ваша питања. – Ништа простије – рече мајор. – Кад смо пре пет месеци у Клајдском заливу испитивали сва три документа, њихово тумачење учинило нам се очевидно. Ниједна друга обала, сем обале западне Патагоније, није могла бити место бродолома. У том погледу код нас није било ни сенке сумње. – Врло правилно размишљање – одговори Гленарван. – Па ипак смо се преварили – рече мајор. – Преварили смо се – понови Паганел. – Али, Макнабе, човек се може преварити, јер је човек; али ако остаје при својој заблуди, онда је луд. – Чекајте, Паганеле – одговори мајор – немојте се узрујавати. И не мислим да кажем да наша тражења треба наставити у Америци. – Па шта хоћете? – упита Гленарван. – Признање, ништа више, признање да данас изгледа да је Аустралија позорница бродолома „Британије“ као што је Америка то изгледала пре пет месеци. – Признајем радо – одговори Паганел.

– Узимам то на знање – продужи мајор – и користим се тиме да позовем вашу машту да се чува тих непрестаних и очигледних супротности. Ко зна да нам се после Аустралије нека друга земља не учини исто тако несумњиво очигледна, па да и после накнадног узалудног тражења, не буде „очевидно“ да треба опет некуда тражити? Гленарван и Паганел се погледаше. Мајорове напомене су их погодиле својом исправношћу. – Желим, дакле – продужи Макнаб – да још једном, пре него што кренемо за Аустралију, прегледамо документа и карте. Испитајмо једну за другом све тачке кроз које пролази тридесет седми упоредник и погледајмо има ли још које земље која би се подударала са подацима документа. – Ништа лакше ни брже – одговори Паганел – јер, срећом, на тој географској ширини нема тако много земаља. – Да видимо – рече мајор, развијајући једну енглеску карту, израђену по Меркатору, и на којој се видела цела земљина површина. Карту су наместили пред леди Хелену, а они се сјатише око ње да могу да прате Паганелово излагање. – Као што сам већ рекао – поче Паганел – чим пређе Јужну Америку, тридесет седми степен ширине наилази на острва Тристан да Куња. Међутим, ја тврдим да ниједна реч у документу нема везе са овим острвима. Документа су савесно прегледали и признали да је Паганел у праву; Тристан да Куња би једногласно одбачен. – Наставимо – рече географ. – Излазећи из Атлантског океана, пролазимо два степена јужније од Рта Добре наде и улазимо у Индијски океан. Ту се на нашем путу налази само група Амстердамских острва. Прегледајмо и њих као и Тристан да Куњу. После пажљивог прегледа и Амстердамска острва била су одбачена. Ниједна реч, ни цела ни окрњена, ни француска, ни енглеска, ни немачка, није се могла применити на ову групу у Индијском океану. – Ево нас сад у Аустралији – настави Паганел – тридесет седми упоредник наилази на овај континенат код Рта Бернуји, а излази код залива Туфолд. Сложићете се са мном, не мењајући речи, да се енглески слог stra и француска реч austral могу применити на Аустралију. Ствар је толико очевидна да немам потребе да је истичем. Сви су се сложили са Паганеловим закључком. Овај систем је у свему давао њему за право. – Продужимо – рече мајор. – Хајдемо – одговори географ – пут је лак. Излазећи из залива Туфолд, иде се морем које се пружа од источне Аустралије док се не наиђе на Нови Зеланд. Подсетићу вас одмах да реч contin из француског документа несумњиво означава „континент“. Капетан Грант се није могао склонити на Нови Зеланд, који је само острво. Ипак, прегледајте, окрећите, поредите речи и видите да ли је могуће да се оне односе на овај предео. – Ни у ком случају – одговори Џон Манглес, који је до крајности пажљиво сравњивао докуменат са картом. – Не – рекоше сви слушаоци, па и сам мајор – није овде реч о Новом Зеланду. – Сад – настави географ – на целом овом огромном простору који дели ово велико острво од америчке обале, тридесет седми упоредник пресеца само једно неплодно и пусто острво. – Које се зове...? – упита мајор.

– Погледајте карту. То је острво Марија Терезија. Од тог имена нема ни трага у овим документима. – Ни најмање – одговори Гленарван. – Сад изволите, пријатељи, одлучите да ли сва вероватноћа, да не кажем извесност, не говори да је овде у питању Аустралија. – Очигледно – одговорише у један глас сви путници и капетан „Данкана“. – Џоне – упита Гленарван – имате ли довољно угља и намирница? – Да, господство, ја сам се обилно снабдео у Талкауану, уосталом, Кејптаун нам је на путу и лако ћемо набавити гориво. – Лепо, онда на пут!... Убрзо се „Данкан“ удаљавао од америчке обале пловећи ка истоку, и његов кљун је брзо секао таласе Атлантског океана.

27. Тристан да Куња – Рт – Острво Амстердам Рачуна се да од америчке обале до Тристан да Куње има осам стотина седамдесет и пет миља. Џон Манглес се надао да ово растојање пређе за десет дана, ако источни ветрови не би успорили ход лађе. Дакле, могли су бити задовољни, јер се пред вече ветар осетно смирио, тако да је „Данкан“ могао на мирном мору да развије све своје изврсне особине. Џон Манглес је намеравао да се снабде угљем на Рту добре наде. Морао је, дакле, да се мало удаљи од тридесет седмог упоредника и да за два степена оде на север. „Данкан“ се налазио испод оне зоне пасатских ветрова и пловио је под врло повољним западним ветром. Најмање за шест дана превалиће шест стотина миља, колико има од Тристан да Куње до врха Африке. У три сата по подне, 24. новембра, угледали су планину Столове, а мало касније Џон спази планину Знаке, која означава улаз у залив. Брод стиже у залив око 8 часова увече и баци котву у пристаништу Кејптауна. Путници са „Данкана“ искористише прилику да разгледају варош. За ову шетњу имали су свега дванаест часова, јер је капетану Џону био довољан један дан да изврши набавке, и хтео је да се крене 26. ујутру. Уосталом, није ни требало више времена да се прокрстаре улице ове шаховске табле која се зове Кејптаун. Сутрадан је „Данкан“, разапевши сва једра, за неколико часова опловио тај чувени Бурни рт, коме је португалски краљ Жоао II са неоправданим оптимизмом сасвим невешто дао име добре наде. Требало је прећи хиљаду и двеста миља до Рта добре наде до острва Амстердам. По лепом мору и под повољним ветром за то би требало десетак дана. Путници, срећнији него у пампасима, нису имали разлога да се жале. Ваздух и вода, који су се на копну били окомили на њих, овде су се удружили да им олакшају пут. У освит дана, 6. децембра, једна нова планина помоли се из таласа. То је било острво Амстердам, на 37° 47’ ширине и 77° 24’ дужине, а по ведром времену његова се висока купа види са педесет миља. У осам часова његови још нејасни облици доста су личили на Тенерифу. Кад је „Данкан“ пристао уз обалу, 6. децембра 1864. становништво острва достигло је бројку три, један Француз и два мулата, сва тројица у служби трговца сопственика. Паганел је могао да се рукује са једним земљаком, уваженим господином Виотом, тада већ врло старим. Овај честити старац их је дочекао са пуно љубазности и почасти. За њега је то била ретка срећа да угости овако отмене странце. Острво Свети Петар посећују само ловци фока и ретко китоловци, а ти људи, већ по природи врло груби, нису се могли много образовати у друштву морских паса. На Гленарванова питања господин Виот је изјавио да ништа не зна ни о „Британији“ ни о капетану Гранту. Овај одговор није Гленарвана ни изненадио ни ожалостио. И он и његови другови на овим заустављањима тражили су где није капетан Грант, а не где он јесте. Они су хтели само да утврде да њега нема на овим разним тачкама упоредника, то је све. Би одлучено да „Данкан“ отпутује сутрадан.

28. Опкладе Жака Паганела и мајора Макнаба Седмог децембра у три сата ујутру казани на „Данкану“ били су под пуном паром; замоташе чекрк, котва се попе увис, остави песковито дно пристаништа, окачи се о своју греду, вијак поче да се окреће и они се отиснуше на пучину. Ово је била последња етапа на тридесет седмом упореднику, и још хиљаду три стотине миља одвајало их је од аустралијске обале. Нека западни ветар дува још дванаест дана, нека море буде повољно и „Данкан“ ће стићи на одредиште свог путовања. Мери Грант и Роберт посматрали су узбуђени ове таласе које је и „Британија“ вероватно просецала неколико дана пре своје пропасти; ту се можда и капетан Грант, са својим већ онеспособљеним бродом и смањеном посадом, борио против страшних урагана Индијског океана и осећао како га неодољива сила гура ка стенама обале. Џон Манглес је младој девојци показивао на карти означене струје, објашњавао јој њихов увек исти правац. Једна од тих струја, која пролази Индијским океаном, води право Аустралији, и њен се утицај осећа са запада на исток, и у Тихом исто колико и у Атлантском океану. Тако је „Британија“ без крме и катарке, без одбране против сила ваздуха и воде, морала бити одвучена на обалу и разбијена. Међутим, овде искрсну једна тешкоћа. Последње вести о капетану Гранту биле су из Калаоа 30. маја 1862, према „Трговачком поморском веснику“. Како је 7. јуна, после осам дана откако је напустила перуанску обалу, „Британија“ могла бити у Индијском океану? Запиташе за ово Паганела, а он им тако одговори да би и највеће сумњалице морале бити задовољне. То је било 12. децембра увече, шест дана пошто су напустили острво Амстердам. Лорд и леди Гленарван, Роберт и Мери Грант, капетан Џон, Макнаб и Паганел разговарали су на командантском мосту. Као и увек, говорили су о „Британији“, јер их је једино та мисао заокупљала. Дакле, баш тад би постављено ово питање, ова нова пoтешкоћа и она одмах заустави све духове на овом путу наде. Гленарван је поставио ово неочекивано питање, а Паганел нагло подиже главу. Уместо сваког одговора, он оде да донесе документ. Кад се вратио он само слеже раменима као човек кога је стид што се због „такве беде“ препао један тренутак. – Добро, драги пријатељу – рече Гленарван – али нам бар одговорите штогод! – Не – одговори Паганел – ја ћу само да поставим једно питање, и то капетану Џону. – Реците, господине Паганеле – рече Џон Манглес. – Може ли брод који брзо плови да пређе за месец дана цео тај простор Тихог океана између Америке и Аустралије? – Да, ако плови двеста енглеских миља за двадесет четири часа. – Да ли је то изванредна брзина? – Ни најмање. Обичне једрилице често имају већу брзину. – Па ето – рече Паганел – уместо да читате на документу „7. јуни“, претпоставите да је море појело једну бројку на документу и читајте „17. јуни“ или „27. јуни“, и све је јасно. – Заиста – одговори леди Хелена – од 30. маја до 27. јуна...

– Капетан Грант је могао прећи Тихи океан и стићи у Индијски. Опште задовољство пропрати овај Паганелов закључак. – Још је једна тачка објашњена – рече Гленарван – захваљујући нашем пријатељу. Сад нам треба само стићи у Аустралију и на западној обали потражити трагове „Британије“. – Или на источној обали – рече Џон Манглес. – Заиста, имате право, Џоне. Ништа у документу не говори да ли се катастрофа догодила на источној или на западној обали. Морамо, дакле, потражити на обема тачкама Аустралије које пресеца тридесет седми упоредник. – Значи, милорде, да у том погледу има неке сумње? – упита млада девојка. – Ах! не, мис – пожури се да одговори Џон Манглес, који је хтео да растера сумњу Мери Грант. – У случају да се капетан Грант искрцао на источну обалу Аустралије, он би готово одмах нашао помоћ и потпору. Цела та обала је тако рећи енглеска, те посада „Британије“ не би имала да пође ни десетак миља и наишла би на своје сународнике. – Тачно, капетане Џоне – одговори Паганел. – Слажем се с вама. На источној обали, у заливу Туфолд, у вароши Едену, капетан Грант би нашао не само уточиште у каквој енглеској колонији већ и средства да се врати у Европу. – Значи да бродоломници нису могли наћи иста средства у овом делу Аустралије куда нас води „Данкан“? – упита леди Хелена. – Не, госпођо – одговори Паганел – та обала је пуста. Никакав пут је не спаја ни са Мелбурном ни са Аделејдом. Ако се „Британија“ разбила о гребене ове обале, онда је остала без икакве помоћи, као да је настрадала о негостољубиве афричке обале. – Али шта је онда било с мојим оцем за ове две године? – упита Мери Грант. – Драга Мери – одговори Паганел – ви сматрате као извесно, зар не, да је капетан Грант после бродолома доспео на аустралијско земљиште? – Да, господине Паганеле – одговори млада девојка. – Лепо, па кад је једном дошао на тај континент, шта је могло бити с капетаном Грантом? Нема ту много претпоставки. Има их свега три. Или су Хари Грант и његови другови наишли на енглеске насеобине, или су допали у руке урођеницима, или су се најзад изгубили у огромним пустињама Аустралије. Паганел заћута и погледом затражи да слушаоци одобре његово излагање. – Продужите, Паганеле – рече лорд Гленарван. – Продужавам – одговори Паганел – најпре одбацујем прву претпоставку. Хари Грант није доспео до енглеских насеобина, јер би онда његово спасење било обезбеђено и он би одавно био крај своје деце у своме мирном граду Дандију. – Јадни отац! – прошапута Мери Грант. – Већ две године без нас! – Сестро, пусти господина Паганела да говори – рече Роберт – он ће нам све објаснити. – На жалост! Не, дете моје! Све што смем да тврдим јесте да је капетан Грант заробљеник Аустралијанаца, или... – А ти урођеници – упита живо леди Гленарван – да нису они...? – Не брините се, госпођо, – одговори научник, који је разумео мисао леди Хелене – ти урођеници јесу дивљаци, али су миран народ, ни најмање крволочни као њихови суседи у Новом Зеланду. Ако су они заробили бродоломнике са „Британије“, можете ми веровати да им живот никад није био у опасности. Сви се путници у томе слажу да се Аустралијанци

грозе проливања крви и много пута путници су у њима нашли вредне савезнике да одбију чете европских разбојника, који су много суровији од њих. – Чули сте шта вели господин Паганел – рече леди Хелена Мери Грант. – Ако је ваш отац у рукама тих урођеника, што и документ наговештава, ми ћемо га наћи. – А ако се изгубио у тој великој земљи? – одговори млада девојка питајући погледом Паганела. – Па лепо – одговори географ убеђено – опет ћемо га наћи! – Без сумње – одговори Гленарван, који је хтео да разговору да мање жалостан ток. – Не допуштам да се неко може изгубити... – Ни ја такође – одговори Паганел. – Да ли је велика Аустралија? – упита Роберт. – Аустралија, дете моје, има око седам стотина седамдесет пет милиона хектара, а то значи четири петине Европе. – Зар толико? – рече мајор. – Да, Макнабе, баш толико. Мислите ли сад да толика земља има право да се назива континентом, као што то у документу стоји? – Зацело, Паганеле. – Додаћу – настави научник – да је мало путника који су се изгубили у овом пространом пределу. Мислим да је Лајхарт једини за чију се судбину не зна, па ипак сам извештен у Географском друштву, непосредно пред свој одлазак, да Мак Интајер мисли да му је нашао траг. – Зар Аустралија није испитана у свим правцима? – упита леди Хелена. – Не, госпођо – одговори Паганел – напротив! Тај континент није ништа боље познат од средње Африке, а ипак то није због тога што није било смелих истраживања. Од 1606. до 1862. више од педесет истраживача радило је на упознавању Аустралије, како њених обала тако и унутрашњости. – О! педесет! – рече мајор са изразом сумње. – Ако ме чикате, ја ћу без оклевања навести тих педесет имена. – Ето, што су ти научници! – рече мајор мирно. – Они мисле да све знају... – Да ли знате, Паганеле, зашто Аустралија не припада Француској? – Али, мени се чини... – Или, у најмању руку, чему то Енглези приписују? – Не, мајоре – одговори Паганел кисело. – Просто зато што се капетан Боден, који ипак није био кукавица, толико уплашио од крекетања аустралијских жаба, да је брже-боље дигао котву и утекао да се више никад не врати. – Шта? – повика научник. – Зар се тако што прича у Енглеској? Па то је неукусна шала! – Врло рђава, признајем – одговори мајор – али заиста историјска у Великој Британији. – То је недостојно! – повика родољубиви географ. – И то се озбиљно препричава? – Принуђен сам да признам, драги Паганеле – одговори Гленарван усред општег смеха. – Како? Зар ви нисте знали ову појединост? – Никако, али се буним! Уосталом, Енглези нас зову жабоједима. Уопште, човек се не боји оног што једе.

– Па ипак, тако се прича, Паганеле – одговори мајор, скромно се смешећи.

29. Јарост Индијског океана Два дана после овог разговора, Џон Манглес, одредивши положај свога брода, објави да се „Данкан“ налази на 113° З7’ дужине. На своје велико задовољство, путници видеше на бродској карти да их свега пет степени одваја од Рта Бернуји. Могли су се, дакле, надати да ће кроз четири дана угледати како се пред њима уздиже Рт Бернуји. Западни ветар, који је дотле помагао пловидбу јахте, већ неколико дана почео је да слаби и постепено се утиша, а 13. децембра сасвим стаде, те се једра обесише мртво низ катарке. Без своје моћне елисе „Данкан“ би био окован на непомичном Океану. Увече је лорд Гленарван разговарао о томе са Џоном Манглесом. Младог капетана је силно љутило то што је ветар престао да дува, јер је видео како му се празне магацини за угаљ. Сав је брод окитио једрима само да би искористио и најмањи дашак ветра, али је то по морнарском изразу било хватање ветра капом. – Ипак – рече Гленарван – не треба се одвећ жалити. Боље је и немати ветра него имати супротан ветар. – Ваше господство је у праву – одговори Џон – али управо овакве тишине наговештавају промену времена. Стога их се и бојим. Ми пловимо границом монсуна29, који од октобра до априла дувају са североистока, и само нека нас мало докопају спреда, наша ће се пловидба прилично продужити. – Шта ћемо, Џоне? Ако нам се деси та непријатност, морамо је поднети. Најзад, то ће бити само закашњење. – Свакако, осим ако се и бура ту не умеша. – Зар се бојите рђавог времена? – рече Гленарван посматрајући небо, које је од видика до зенита било без облака. – Да – одговори капетан – ја то кажем вашем господству, али не бих хтео да поплашим леди Гленарван и мис Грант. – И то је паметно. У чему је ствар? – Поуздана претња буре. Немојте дозволити да вас завара изглед неба, милорде. То највише вара. Већ два дана барометар очајно пада, сада је на 73,09 сантиметара. Такву опомену не смем да занемарим. Да, ја се бојим беса јужног мора, јер сам се већ борио с њим. Згушњавање паре на Јужном полу производи ваздушне струје огромне снаге. Из тога наступају борбе поларних и полутарских ветрова које стварају циклоне, торнада и многоструке облике буре, против којих се лађа не може борити а да не буде оштећена. Кад је Џон Манглес испољио свој страх, поступио је по нагону морнара. Он је био вешт „weather-vise“, енглески израз за човека који посматра време. Стално падање барометра натерало га је да предузме све мере предострожности на свом броду. Он издаде наређење Остину и шефу посаде да би одолели нападу урагана, који ће свом силином грунути сваког часа. Удвојише конопце којима су везани чамци, појачаше затеге на топу, затегнуше једеке катарке и једеке измећу катарки. Димњаке на крову лађе затворише. Џон, као официр у рату, није напуштао своје место и са врха командантског моста покушавао

је да отме тајну том намрштеном небу. У том тренутку барометар је пао за још један степен, пад који се ретко дешава на барометарском стубу, а stormglass30 показиваше буру. Био је један час по поноћи. Леди Хелена и мис Грант, због снажног љуљања у кабинама, усудише се да изађу на кров. Ветар је дувао брзином од четрнаест хвати у секунди, и жестоко је звиждао кроз затегнуте једеке. Ова челична ужад, слична жицама на инструменту, звучала су као да је неко џиновско гудало превлачило преко њих; котури су се сударили, кроз њихове жљебове, челична ужад је јурила правећи ужасну буку; огромни таласи наваљивали су на лађу, која се као морска ласта играла на њиховој запенушеној површини. Ломљава природних елемената била је тако јака да је леди Хелена једва чула капетанове речи. – Има ли опасности? – стиже она да запита у једном тренутку затишја. – Ни најмање, госпођо – одговори Џон Манглес. – Али ни ви ни мис Мери не можете остати на крову. Леди Гленарван и мис Грант нису се могле успротивити овој наредби која је личила на молбу, и сиђоше доле баш када је један талас, разбијајући се о задњи део лађе, затресао стаклена окна на њиховим кабинама. У том тренутку, удвостручи се и снага ветра; катарке су се повијале под притиском једара и изгледало је да јахта одскаче изнад таласа. – Смотај доње једро! – повика Џон Манглес. – Купи предња! Морнари јурнуше на своја места, ужад за дизање једра олабавише, а затегоше ужад за спуштање; једра се покупише са праском који је надјачао хуку са неба, а „Данкан“, пуштајући читаве облаке црног дима, неједнако је тукао таласе крилима своје елисе, која је повремено израњала из воде. Гленарван, мајор, Паганел и Роберт посматрали су са дивљењем али и са страхом ту борбу брода са таласима; они су се грчевито држали за ограду и нису могли да разговарају; посматрали су јата галебова, те кобне птице буре, како се играју на разбеснелом ветру. У том часу један заглушан писак чу се кроз хуку урагана. Пара силовито изби, али не кроз излазне цеви, него кроз вентиле казана; писак на узбуну одјекну неуобичајено снажно, јахта скрену страховито нагло, и Вилсон, који је држао точак би оборен јаким трзајем крме. „Данкан“ пође попреко на талас, и њиме се више није управљало. – Шта је то? – повика Џон Манглес и сјури се на мали мост. – Брод се нагиње! – одговори Том Остин. – Да нам није крма однета? – У машину! У машину! – чу се глас машинисте. Џон се пожури машини и скотрља се низ степенице. Просторија је била пуна водене паре; клипови су били непомични у стублинама, полуге нису покретале осовину. Тада се машинист, видећи да су њихови напори узалудни, побоја за своје казане, те затвори доводну цев и не пусти пару кроз излазну цев. – Шта је то? – упита капетан. – Елиса се искривила или заглавила – одговори машинист – више не ради. – Зар ју је немогуће ослободити? – Немогуће. Није сад било време да се тражи лека овој невољи; једно је било несумњиво: елиса није радила, а пара, како више није дејствовала, изашла је кроз вентиле. Џон је морао прибећи

својим једрима и потражити савезника баш у том ветру, који му је сад био најопаснији непријатељ. Он се попе на мост и у неколико речи објасни положај лорду Гленарвану. Затим га замоли да се врати у кабину са осталим путницима. Гленарван је хтео да остане на крову. – Не, ваше господство – одговори Џон Манглес одлучно. – Треба да сам овде ја сам са својим морнарима. Сиђите! Таласи могу да наиђу и да вас однесу без милости! – Али ми можемо бити од користи! – Сиђите, сиђите, милорде, тако мора да буде! Има прилика када сам ја господар брода! Сиђите, ја тако хоћу! Невоља је морала бити сувише велика кад је Џон Манглес говорио тако заповеднички. Гленарван је схватио да он мора први дати пример послушности, те се са три своја друга придружи путницама, које су са страхом очекивале решење ове борбе са стихијом. Међутим, Џон Манглес није губио ни тренутка да извуче брод из опасног положаја у који га је довела укочена елиса. Он одлучи да се послужи једром на великој катарци како би се што мање удаљио од одређеног пута. Требало је, дакле, сачувати једра и окренути их тако да ветру буду изложена косо. Јахта, која је имала пуно особина добре лађе, полете као добар коњ који је осетио мамузу, и окрете бок огромним таласима. Да ли ће издржати овако смањена једра? Била су начињена од најбољег енглеског платна; али каква би тканина одолела овој сили? Овакво пловљење имало је ту предност што је лађа окренула таласима своју најчвршћу страну, а одржавала је свој правац. Међутим, постојала је опасност да лађа упадне у празан простор између два таласа и да се више не помоли. Али Џон Манглес није имао другог избора и он се реши да плови на тај начин. Његова посада била му је пред очима, спремна да појури тамо где буде требало. Џон, везан за једеке велике катарке, посматрао је разјарено море. Остатак ноћи проће у таквом стању. Надали су се да ће бура ослабити кад сване. Узалудна нада. Око осам часова ујутру ветар се још појача и брзином од осамнаест хвати у секунди претвори се у ураган. Џон не рече ништа, али је стрепео за свој брод и за оне које је возио. „Данкан“ се страховито нагињао; подупирачи крова пуцали су, а понекад би спољне пречке велике катарке шибале врхове таласа. Једног тренутка посада је мислила да се „Данкан“ неће ни исправити, и морнари појурише са секиром у руци да пресеку једеке велике катарке кад се једра откачише од својих конопаца и одлетеше као џиновски албатроси. „Данкан“ се исправи, али без правца и без ослонца на таласима, који су га ужасно љуљали, тако да је било бојазни да се катарке не заломе до самог корена. Он није могао дуго да издржи овакво клаћење, горњи део је попуштао, његове би се даске убрзо раздвојиле, спојеви расцепили и отворили би слободан пролаз таласима. Џону Манглесу је остајало још једино средство, да истакне троугласто једро на предњој катарци и да бежи пред буром. Успео је да га намести после вишечасовног рада, који је ветар двадесет пута омео. Тек око три сата после подне, једро је било истакнуто на катарку и отворено утицају ветра. Тада се са овим комадом платна, „Данкан“ предао ветру, који му је дувао у леђа, и бежао је непрорачунљивом брзином. Он је јурио ка североистоку, куда га је гонила бура. Морао је да

сачува што више брзине, јер је само од ње зависило спасење. Понекад, престижући таласе, он их је секао својим оштрим и издуженим кљуном и ронио у њих као какав огроман кит, а талас би спирао кров од кљуна до крме. Други пут, опет, брзина му је била равна брзини таласа, крма му је била без икаквог дејства и он је тако нагло заокретао да је био у опасности да се преврне. Дешавало се да таласи понети ураганом престигну лађу. Они би тада скакали преко ограде и немилосрдно би почистили цео кров од крме до кљуна. У таквим ужасним околностима, усред наде у очајање, протекао је цео дан 15. децембра и ноћ за њим. Џон Манглес ни за тренутак није напуштао своје место, он није хтео ништа да једе. Мучио га је огроман страх, који његово мирно лице није одавало, а очима је стално покушавао да продре у маглу која је скривала север. Заиста, имао се и чега бојати. „Данкан“, одбачен са свог правца, јурио је необузданом брзином ка аустралијској обали. Џон Манглес је осећао нагонски, не друкчије, да га носи нека муњевита струја. Сваког тренутка бојао се да не налети на неки гребен, о који би се лађа разбила у хиљаду комада. Рачунао је да је земља удаљена још дванаест миља на исток. Земља је значила бродолом, пропаст лађе. Сто пута је боље бити на пространом океану, од кога се лађа још може бранити, макар и попуштајући; али кад је бура баца ка земљи, лађа је изгубљена. Џон Манглес потражи лорда Гленарвана; разговарао је с њим насамо и описао му положај не ублажавајући опасност; он је посматрао положај са хладнокрвношћу морнара спремног на све и заврши говорећи да ће можда бити принуђен да баци „Данкан“ на обалу. – Да бих спасао, ако је могућно, оне које брод носи, милорде. – Урадите то, Џоне – одговори Гленарван. – А леди Хелена? Мис Грант? – Обавестићу их у последњем часу, кад буде изгубљена свака нада да се одржимо на мору. Ви ћете ме известити. – Известићу вас, милорде. Гленарван се врати путницама, које, иако нису знале колика је опасност, ипак су осећале да им прети. Оне су се показале исто тако храбре као и мушкарци. Паганел се упустио у најнеприкладнија објашњавања о правцу атмосферских струја; он је износио Роберту, који га је слушао, занимљива поређења измећу торнада, циклона и праволинијских ветрова. Мајор, опет, чекао је крај са фатализмом каквог муслимана. Око једанаест сати ураган као да се мало стишао, влажне магле су се растурале и, у тренутној ведрини, на шест миља пред собом, Џон спази ниску земљу. Јурили су управо к њој. Огромни таласи пели су се до педесет стопа увис. Џон схвати да таласи ту наилазе на чврст ослонац кад могу да се подигну до те висине. – То је пешчани спруд! – рече он Остину. – И ја тако мислим – одговори официр. – Ми смо у божијој руци – настави Џон. – Ако он не пружи какав пролаз и ако нас не проведе кроз њега, пропали смо. – Плима је велика, капетане, можда ћемо моћи прећи спруд? – Погледајте, Остине, какав је бес тих таласа. Која би им лађа одолела? Молимо бога да нам помогне, пријатељу! Мећутим, „Данкан“ је летео страшном брзином ка спруду. Ускоро је био само на две миље

пред стрменима спруда. Магле су сваки час сакривале земљу, па ипак се Џону учинило да иза ове пенушаве границе види један мирнији базен. Ту би „Данкан“ могао наћи извесну безбедност. Али како проћи донде? Џон позва путнике на кров, јер није хтео да у часу бродолома буду затворени у унутрашњости лађе. Гленарван и његово друштво посматрали су разбеснело море. Мери Грант пребледе. – Џоне – рече сасвим тихо Гленарван своме младом капетану – ја ћу покушати да спасем своју жену или ћу пропасти с њом; ти се старај о мис Грант. – Да, господство! – одговори Џон Манглес. „Данкан“ је био још свега непун километар пред спрудовима. Море, које је тада било довољно високо, допустило би можда јахти да преплива ово опасно земљиште. Али огромни таласи, дижући и спуштајући брод, несумњиво би га насукали и разбили. Има ли начина да се ублаже покрети таласа и олакша прелаз преко воде, једном речи, да се заустави узбуркано море? Џону Манглесу сину последња мисао! – Уље! – повика он. – Децо, сипајте уље! Сипајте уље! Сва посада је одмах разумела ове речи. Требало је употребити средство које понекад успе; може се ублажити бес таласа ако се по њему проспе простирка од уља; ова простирка плива по врху таласа и сломи ударац воде, коју је замастило. Дејство је тренутно, али брзо пролази. Кад брод пређе тако вештачки смирено море, бес таласа се удвоји и тешко оном који после тога наиђе. Посада, којој је опасност устостручила снагу, доваља бурад са уљем од фока на предњи крај лађе. Ту их зачас отворише секирама и држаху их над оградом с леве и десне стране кљуна. – Држи чврсто! – викао је Џон Манглес вребајући погодан тренутак. За двадесет секунди јахта дође у један пролаз запречен огромним хучним таласима. Наступио је тренутак. „У име бога сад!“ – повика млади капетан. Окренуше бурад и из њих потекоше млазеви уља. Истог часа масна простирка поравна, такорећи, пенушаву површину мора. „Данкан“ прелете преко утишане воде и ускоро се нађе с оне стране опасних спрудова, у једном мирном базену.

30. Рт Бернуји Прва брига Џона Манглеса била је да чврсто усидри свој брод са две котве. Он се укотви на пет хвати дубине. Дно је било добро, чврст шљунак који одлично држи. Стога није било бојазни да се брод откачи или насуче на ниску обалу. После толико страшних часова „Данкан“ се нашао у некој врсти затона, високим кружним брегом, заштићен од пучинских ветрова. Лорд Гленарван стеже руку младог капетана говорећи: – Хвала, Џоне. Џон се осетио довољно награђен овим двема речима. Гленарван задржа за себе тајну свога страха, те ни леди Хелена, ни Мери Грант, ни Роберт нису ни сумњали из какве су се опасности избавили. Требало је утврдити једну важну ствар. На коју је страну „Данкана“ бацила ова страховита бура? Куда ће се вратити на свој стални упоредник? На ком се растојању југозападно налази Рт Бернуји? То су била прва питања упућена Џону Манглесу. Овај одмах приступи одређивању места и на бродској карти обележи своје знаке. Углавном, „Данкан“ се није сувише удаљио од свог пута: једва два степена. Он се налазио на 136° 12’ дужине и 35° 07’ ширине, код Рта Катастрофе, који се налази на једном крају јужне Аустралије, три стотине енглеских миља од Рта Бернуји. Хоће ли „Данкан“ моћи да поправи свој квар? То питање је требало решити. Џон Манглес је хтео да зна на чему је. Он пусти гњурце са задње стране лађе. Они га обавестише да се једна лопата пропелера искривила и закачила за задњу греду на крми. Зато елиса не може да ради. Овакав квар сматра се великим, толико великим да су потребни нарочити инструменти, какве у Аделејди неће моћи да нађу. После зрелог размишљања, Гленарван и Џон решише да „Данкан“ помоћу једрила оплови Аустралију тражећи траг „Британије“; зауставиће се на Рту Бернуји, где ће потражити последња обавештења, па ће продужити пут на југ до Мелбурна, где ће се квар лако отклонити. Кад елиса буде поправљена, „Данкан“ ће обићи источну обалу да доврши своја трагања. Овај предлог би усвојен. Џон Манглес одлучи да искористи први погодан ветар за полазак. Није чекао дуго. Већ увече, ураган се потпуно стишао. Сменио га је благ југозападни ветар. Поставише нова једра. У четири часа ујутру морнари замоташе чекрк, котва се убрзо исправи и откачи, и „Данкан“ под пуним једрима, затегнутим с десне стране, појури крај аустралијских обала. После два сата изгуби се из вида Рт Катастрофа, и јахта се нађе испред Истраживачког мореуза. Увече опловише Рт Борду и прођоше поред Кенгуровог острва на непун километар. Оно је највеће од свих малих аустралијских острва и бегунцима изгнаницама служи као прибежиште. Изглед му је био чаробан, огромни зелени ћилими покривали су слојеве стена на његовим обалама. Као у доба открића острва, 1802, видела су се безбројна стада кенгура како скачу кроз шуме и равнице. Сутрадан, док је „Данкан“ пловио поред самог острва, послали су чамце да претраже обалске литице. Острво је било на тридесет шестом

упореднику, а Гленарван је хтео да испита свако место до тридесет осмог упоредника. Чамци су за време ове пловидбе имали много посла, али се морнари нису жалили. Скоро су их увек пратили Гленарван с нераздвојним Паганелом и Робертом. Они су хтели да сопственим очима потраже траг „Британије“. Али ова савесна потрага не откри ништа о бродолому. Аустралијске обале у томе погледу биле су неме исто као и патагонске равнице. Међутим, није требало губити наду све док се не дође до оне тачке коју је докуменат означавао. Они су тако радили из предострожности, да ништа не би препустили случају. Тако су 20. децембра стигли на Рт Бернуји, који завршава залив Ласипид, не нашавши никаких остатака. Али овај неуспех није ништа доказивао против идеје да овде треба тражити капетана „Британије“. За две године, од времена кад се десила катастрофа, море је могло, морало је разглавити остатке брода и откинути их са гребена. Уосталом, урођеници, који нањуше бродолом као орлушина лешину, могли су покупити све до последњих иверака. Најзад, Хари Грант и његова два морнара, заробљени кад их је талас бацио на обалу, свакако су одвучени у унутрашњост континента. Али, онда је отпала и оштроумна претпоставка Жака Паганела. Док се тицало аргентинских покрајина, географ је с правом могао претпостављати да бројке у документу означавају не место бродолома, већ место заробљавања. Заиста, велике пампаске реке и њихове многобројне притоке могле су лако однети у море драгоцени докуменат. Напротив, у овом делу Аустралије, мало је река које пресецају тридесет седми упоредник. Штавише, Колорадо и Рио Негро теку кроз пусте и ненастањене равнице, док главне аустралијске реке, Мари, Јаро, Торенс и Дарлинг, или утичу једна у другу, или се уливају у Океан широким ушћима која су постала живе луке, или врло посећена пристаништа. Откуда онда могућност да ломљива боца сиђе читава током оваквих река и стигне у Индијски океан? Ова немогућност није измакла њиховом оштром духу. Паганелова претпоставка, вероватна у Патагонији, у аргентинским покрајинама, била би, дакле, немогућна у Аустралији. Паганел је и сам то признао у току препирке коју је започео мајор Макнаб. Било је сад сасвим очевидно да се степени ширине поменути у документу односе само на место бродолома, те да је према томе боца бачена у море на месту на коме се „Британија“ разбила, на западној обали Аустралије. Међутим, како је умесно приметио Гленарван, ово тумачење није искључивало претпоставку о заробљавању капетана Гранта. Сам он је то наговестио у свом документу речима: где ће нас заробити сурови урођеници. Али више није било никаквих разлога да се заробљеници траже на тридесет седмом упореднику, пре него на осталима. Пошто се о овом питању дуго расправљало, дошло се најзад до овакве одлуке: ако се траг „Британије“ не нађе ни на Рту Бернуји, лорду Гленарвану не остаје ништа друго до да се врати у Европу. Његова потрага није уродила плодом, али он је храбро и савесно испунио своју дужност. То је јако ожалостило путнике на броду и бацило у очајање Мери и Роберта Гранта. Полазећи ка обали са лордом и леди Гленарван, Џоном Манглесом, Макнабом и Паганелом, оба детета капетана Гранта мишљаху да ће се сад питање спасења њиховог оца неопозиво решити. – Надајмо се! Надајмо се! Увек се надајмо! – понављала је леди Хелена младој девојци, која је седела крај ње у чамцу што их је носио ка обали.

Свега још пола километра било је до обале; она је доста благо завршавала крај рта, који је две миље улазио у море. Чамац пристаде у један мали природни залив, између коралних спрудова који су још били у току стварања и који ће појасом оштрих гребена временом опасати јужну страну Аустралије. Такви какви су сада, били су довољни да раздробе дно лађе, и „Британија“ је могла да се о њих сва разбије. Путници „Данкана“ искрцаше се без тешкоћа на потпуно пусту обалу. Литице од слојевитих стена биле су високе шездесет до осамдесет стопа. Тешко би било пети се уз ове природне зидове без лествица или ужета. Срећом, Џон Манглес пронађе једну пукотину, која је на пола миље јужно постала рушењем литица. Вероватно да је море у својој јарости о равнодневицама тукло о ову препреку од трошне стене, подлокало је и на тај начин изазвало рушење горњих слојева. Гленарван и његови другови пођоше том јаругом и попеше се на врх литице. Роберт се као мачка успуза уз једну литицу и стиже први на зараван, на велико очајање Паганела, који се осетио осрамоћен што су мале ноге дванаестогодишњет дечка победиле његове дугачке ноге четрдесетогодишњака. Ипак, он је далеко за собом оставио равнодушног мајора, кога се то није ништа тицало. Убрзо се цело друштво окупи и стаде проматрати раван која се пружала пред њим. То је било пространо земљиште, необрађено, пуно џбуња и шибљака, неплодна земља, коју Гленарван упореди са долинама у доњој Шкотској, а Паганел са неплодним лединама у Бретањи. Али ако је непосредна околина дуж обале изгледала ненасељена, ипак се присуство човека, не дивљака већ радног човека, примећивало по неким зградама које су лепо изгледале. – Ветрењача! – повика Роберт. Заиста, на три миље одатле крила неке ветрењаче окретала су се на ветру. – То је збиља ветрењача – рече Паганел, који је одмах уперио свој доглед на ту страну. – Ево споменика који је колико скроман толико и користан, и увек је најпријатнији за моје око. – Она је скоро као какав звоник – рече леди Хелена. – Да, госпођо, и док један припрема хлеб телесни, други готови хлеб духовни. И у том погледу су слични. – Хајдемо у ветрењачу – рече лорд Гленарван. После пола часа хода, земљиште, обрађено руком човека, показа други изглед. Био је то нагли прелаз са неплодног земљишта у обрађена поља. Уместо шибља, жива ограда је окруживала скоро раскрчен забран; неколико волова и пет-шест коња пасли су по ливадама оивиченим дебелим багремовима, пресађеним са Кенгуровог острва. Убрзо се појавише житна поља, неколико јутара земље под златним класјем, пластови сена који су се уздизали као какве огромне кошнице, воћњаци са новом оградом, један леп врт достојан Хорација31, у коме се корисно удружило с пријатним, затим стаје и споредне зграде паметно распоређене, најзад један прост и угодан стан, који је својом шиљатом кулом надвисивала весела ветрењача и миловала покретном сенком својих великих крила. У том тренутку човек педесетих година, љубазна изгледа, изађе из главне куће на лавеж четири велика пса, који су најављивали долазак странаца. Пет снажних и лепих младића,

његових синова, ишли су за њим са својом мајком, високом и кршном женом. Ту се није могло погрешити: овај човек, окружен својом породицом, усред ових још нових зграда, у овој готово још недирнутој земљи, одавао је правог ирског колонисту коме је досадила беда његове земље па је дошао овамо да преко толиких мора потражи спокојство и срећу. Гленарван и његови још се нису били представили, јер нису имали времена да кажу своја имена и занимања, кад их човек поздрави срдачним речима: – Господо странци, будите добродошли у кући Падија О’Мура. – Ви сте Ирац! – рече Гленарван прихватајући пружену руку. – Био сам – рече Пади О’Мур. – Сад сам Аустралијанац. Уђите, господо, ма ко да сте, ова је кућа ваша. Домаћица поведе леди Хелену и мис Грант док су насељеникови синови ослободили путнике оружја. Пространа, светла и свежа соба заузимала је цело приземље ове куће, саграђене од широких храстових балвана поређаних водоравно. Неколико углачаних дрвених клупа, које су биле причвршћене уз зидове обојене светлом и веселом бојом, десетак дрвених столица, два храстова ормана у коме је светлело посуђе од порцелана и ибрици од калаја, дугачак и широк сто за који би се двадесет званица угодно сместило, чинили су намештај достојан ове чврсте зграде и њених снажних становника. У подне би донет ручак. Чинија са чорбом пушила се између говеђег печења и овчијег бута, а около су били велики тањири са маслинама, поморанџама и грожђем. Домаћин и домаћица били су толико љубазни, примамљив сто тако простран и тако обилно снабдевен, да би било непристојно да не седну. Већ је и послуга са мајура, једнака са својим господарем, дошла да подели обед. Пади О’Мур показа руком гостима њихова места. – Очекивао сам вас – рече он просто лорду Гленарвану. – Ви? – упита лорд зачуђен. – Увек очекујемо оне који дођу – одговори Ирац. Гостили су се. Разговарали о свему. Шкот и Ирац блиски су један другом. Твид32, широк свега неколико хвати, ископао је између Енглеске и Шкотске јарак дубљи од оних двадесет миља Ирског канала, који одваја стару Каледонију од зелене Ерин33. Пади О’Мур исприча своју причу. Била је то прича свих исељеника које је беда прогнала из рођене земље. Многи одлазе далеко да потраже благостање, па нађу само невољу и беду. Онда оптужују своју судбину, уместо да криве своју глупост, лењост и пороке. Сваки који је умерен, храбар, штедљив и честит мора да успе. Цела јужна Аустралија подељена је на имања, од којих свако има по осамдесет јутара. Влада ова имања уступа колонистима, и вредан земљорадник може да заради колико му треба за живот и да сваке године остави на страну по осамдесет фунти стерлинга. Пади О’Мур је то знао. Живео је, штедео је и помоћу добити са првог имања стекао је друга. Његова породица је напредовала, посао исто тако. Ирски сељак постао је поседник; иако није прошло ни две године откако је започео свој рад, сад је већ имао пет стотина јутара земље коју је сам раскрчио, и пет стотина грла стоке. Био је свој газда. На ову причу ирског исељеника, гости одговорише срдачним и искреним честитањем. Пади О’Мур је свакако очекивао поверење за поверење, али га није намерно изазивао. Он је био од оних скромних људи који веле: „Ево ко сам ја, али ја вас не питам ко сте ви.“

Гленарван је имао разлога да одмах говори о „Данкану“, а и о неуморним трагањима. Али као човек који иде право циљу, он Падија О’Мура најпре запита о бродолому „Британије“. Ирчев одговор није био повољан. Он није никад чуо да се говори о том броду. Већ две године ниједна се лађа није изгубила на овој обали. Катастрофа се догодила пре две године. Могао је, дакле, поуздано да тврди да бродоломници нису бачени на ову страну западне обале. – А сад, милорде, питаћу вас, из кога ми разлога постављате ово питање? Онда Гленарван исприча колонисти причу о документу, пут јахтом, покушаје да се пронађе капетан Грант. Он није крио да су се његове најлепше наде срушиле пред овим јасним тврђењем, и да очајава што никада неће пронаћи бродоломнике са „Британије“. Ове речи оставиле су болан утисак на све слушаоце. Мери и Роберт Грант слушали су га уплаканих очију. Паганел није умео да их утеши. Џон Манглес је осећао бол, који није могао да ублажи. Очајавање је све више обузимало ове племените људе, које је „Данкан“ узалудно довео на ове далеке обале, кад се зачу: – Милорде, благодарите богу. Ако је капетан Грант жив, онда је жив у Аустралији.

31. Ертон Завлада неописиво изненађење. Гленарван је скочио са свог места. – Ко то каже? – повика он. – Ја – одговори један од слугу Падија О’Мура, који је седео при крају стола. – Ти, Ертоне! – рече колониста, ништа мање изненађен од Гленарвана. – Ја – одговори Ертон узбуђеним али чврстим гласом. – Ја. Шкот као и ви, милорде. Ја, један од бродоломника са „Британије“. Ова је изјава изазвала запрепашћење. Мери Грант, готово онесвешћена од узбуђења, и премрла од среће, клону на груди леди Хелене. Џон Манглес, Роберт и Паганел оставише своја места и похиташе оном кога је Пади О’Мур назвао Ертоном. Био је то човек од четрдесет пет година, груба изгледа, коме се блистав поглед крио у јако увученој очној дупљи. Средњег раста, широких рамена, лица разборита и одлучна. Наклоност коју је уливао појачавала се тиме што су му се на лицу видели трагови скорашње беде. Видело се да је много препатио, иако је изгледало да је кадар да поднесе патње, да им се одупре и да их победи. То су Гленарван и његови пријатељи одмах осетили. Гленарван га обасу питањима на која је Ертон одговарао. Сусрет Гленарвана и Ертона подједнако је узбудио обојицу. Стога су прва питања Гленарвана била без реда, и као ван његове воље. – Ви сте бродоломник са „Британије“? – упита он. – Да, милорде, подофицир капетана Гранта – одговори Ертон. – Спасен с њим после бродолома? – Не, милорде, не. У том страшном тренутку, ја сам био подигнут са моста лађе и бачен на обалу. – Ви, дакле, нисте један од оне двојице морнара о којима говори документ? – Не. Нисам ни знао да тај документ постоји. Капетан га је морао бацити кад ја више нисам био на броду. – А капетан? Капетан? – Веровао сам да се удавио, ишчезао, као и цела посада „Британије“. Мислио сам да сам ја једини остао жив. – Али ви рекосте да је капетан Грант жив. – Не. Ја сам рекао: ако је капетан жив. – Додали сте: он је у Аустралији. – Заиста, само ту може бити. – Ви дакле не знате где је? – Не, милорде, понављам вам да сам мислио да се он или удавио у таласима, или разбио о стене. Од вас тек чујем да је можда још жив. – Онда шта знате? – упита Гленарван. – Само ово. Ако је капетан Грант жив, он је у Аустралији. – А где се догодио бродолом? – рече тада мајор Макнаб. Ово је питање требало најпре поставити, али узбуђени Гленарван, у журби да што пре

дозна где је капетан Грант, није ни питао где је „Британија“ настрадала. Разговор, који је до тог тренутка био нелогичан, напрескок, тек додиривао ствари а није их продубљивао, мешајући догађаје, пође сад разумним током, и убрзо се појединости овог мрачног догађаја појавише јасне и тачне. На Макнабово питање Ертон одговори: – Кад сам био отргнут са предњег узвишења лађе, где сам скупљао једро, „Британија“ је јурила ка аустралијској обали, од које смо били удаљени свега још пола километра. Бродолом се, дакле, догодио на том месту. – На тридесет седмом степену ширине? – упита Џон Манглес. – На тридесет седмом – одговори Ертон. – На западној обали? – Не! На источној – одговори живо подофицир. – Кад? – У ноћи, 27. јуна 1862. – Тако је, тако је! – повика Гленарван. – Ви видите, дакле, милорде – додаде Ертон – да сам с правом могао рећи, ако је капетан Грант жив, онда је у Аустралији и треба га ту тражити, а не на другој страни. – И тражићемо га, пријатељу, и наћи ћемо га и спашћемо га – повика Паганел! – Ах, драгоцени документе! – додаде он потпуно наивно. – Треба признати да си заиста пао у руке паметних људи! Нико, без сумње, није чуо ове Паганелове ласкаве речи. Гленарван и леди Хелена, Мери и Роберт опколили су Ертона. Изгледало је као да им присуство овог човека даје јемство да је капетан Грант спасен. Кад је морнар могао да се спасе из бродолома, зашто се и капетан не би извукао жив и здрав из ове катастрофе? Ертон је радо понављао да би и капетан Грант могао бити жив као и он. Где, он то не уме рећи, али свакако на овом континенту. На хиљаду питања која су му постављали, одговарао је паметно и са упадљивом тачношћу. Док је говорио, мис Мери га је држала за руку. То је друг његовог оца, овај морнар, морнар са „Британије“! Он је живео крај Харија Гранта, пловио истим морима, излагао се истим опасностима! Мери није могла да одвоји поглед са тог грубог лица, и плакала је од среће. Дотле ником није ни падало на ум да посумња у истинитост и идентитет подофицира. Само мајор, а можда и Џон Манглес, нису тако брзо подлегли, и питали су се да ли Ертонове речи заслужују пуно поверење. Његова неочекивана појава могла је изазвати извесне сумње. Истина, Ертон је наводио чињенице и датуме који су се потпуно подударали. Али појединости, ма колико да су тачне, не стварају извесност и, уопште, зна се да се лаж потврђује баш тачношћу појединости. Макнаб задржа своје мишљење за себе и уздржа се да се изјасни. Што се тиче Џона Манглеса, он није дуго сумњао у речи овога морнара, и сматрао га је за истинитог друга капетана Гранта кад га је чуо како говори девојци о њеном оцу. Ертон је врло добро познавао Мери и Роберта. Видео их је у Глазгову пред полазак „Британије“. Он их је подсетио на опроштајни ручак на лађи, који је капетан приређивао својим пријатељима. Шериф Мак Интајер био је присутан. Роберта, коме је било тек десет година, чувао је шеф посаде Дик Тарнер, а он му се искрао и успузао на катарку. – Тачно, тачно! – повика Роберт Грант.

Ертон је наводио безброј ситница не придајући им, како је изгледало, ону важност коју им је давао Џон Манглес. У том је разговору Ертон испричао причу о „Британији“ и њено путовање по Тихом океану. Мери Грант је знала доста о томе, јер су вести о броду допирале до маја 1862. У току те године Хари Грант је пристајао уз Хебриде, Нову Гвинеју, Нови Зеланд и Нову Каледонију, имајући врло често сасвим неоправданих непријатности, подносећи злу вољу енглесских власти, јер је његов брод био већ озлоглашен у енглеским колонијама. Међутим, он је био нашао једну важну тачку на западној обали Папуе; ту му се учинило да је лако основати шкотску колонију и да би њено напредовање било обезбеђено. Заиста, тако добро пристаниште за одмор измећу Молучких острва и Филипина морало би да привуче бродове, нарочито кад прокопавањем Суецког канала буде укинут пут око Рта Добре наде. Хари Грант је био један од оних који је у Енглеској хвалио Лесепсово дело и није стављао политичку суревњивост насупрот великој међународној користи. После извиђања Папуе, „Британија“ је ради снабдевања отпловила у Калао, а из тог пристаништа кренула 30. маја 1862, да се преко Индијског океана и Рта Добре наде врати у Европу. Три недеље после поласка, страховита бура је опустошила брод. Морали су одсећи катарку, вода је продрла у дно лађе, и никако нису могли да запуше отвор. Посада је убрзо малаксала, била је на ивици снаге. Пумпе нису могли ослободити. Осам дана „Британија“ је била играчка урагана. Воде у лађи било је на шест стопа. Она је полако тонула. Бура је однела чамце. Мало је требало па да потону, кад у ноћи 22. јуна, као што је одлично протумачио Паганел, угледаше источну обалу Аустралије. Ускоро се брод насуче на обалу уз страховит потрес. У том тренутку Ертона је дохватио талас и бацио га усред стена и он је изгубио свест. Кад је дошао к себи, био је у рукама урођеника, који су га одвукли у унутрашњост континента. Од тада није више ништа чуо о „Британији“ и претпостављао је да се она разбила о опасне стене залива Туфолд. Овде се завршила прича која се односила на капетана Гранта. Заиста, благодарећи документу знало се да је капетан Грант са још два морнара преживео бродолом као и Ертон. Према томе, могло се према судбини једног закључити о судбини другог. Зато позваше Ертона да исприча своје доживљаје. Прича је била проста и кратка. Бродоломника, као заробљеника једног урођеничког племена, одвели су у крајеве које запљускује Дарлинг, тј. четири стотине миља северно до 37 упоредника. Ту је живео врло бедно, јер је и племе било бедно, али га нису злостављали. Тако су протекле две дуге године мучног ропства. Једне ноћи, у октобру 1864, успео је да завара пажњу урођеника и нестао је у дубини бескрајних шума. Читав месец живео је од корења, папрати и мимозине гуме. Лутао је по овим пространим пустошима, управљајући се дању по сунцу, а ноћу по звездама и падајући често у очајање. Тако је прелазио баре, реке, планине, читав тај ненастањени део континента, који су ретки путници избраздали својим смелим путовањима. Најзад, готово на издисају, исцрпљен, стигао је до гостољубивог дома Падија О’Мура, у коме је за свој рад добио срећан живот. Ертон сачека да ли ће га још што запитати, мада је сматрао да је оправдана радозналост слушалаца морала бити задовољена. Гленарван је таман хтео да поведе разговор о новом плану и да искористи сусрет са Ертоном, кад се мајор обрати морнару:

– Ви сте били подофицир на „Британији“? – Да – одговори Ертон без устезања. Али, схвативши да је неко осећање неповерења, нека сумња, ма и најмања, морала навести мајора да ово пита, он додаде: – Уосталом, спасао сам из бродолома и свој уговор. И он одмах изађе из заједничке собе и оде да донесе тај званични акт. Задржао се свега један минут, али је Пади О’Мур имао времена да каже: – Милорде, велим вам да је Ертон честит човек. За ова два месеца откако је у мојој служби, нисам имао ни за шта да га прекорим. Знао сам причу о његовом бродолому и ропству. Тај је човек поштен и заслужује ваше поверење. Гленарван је хтео већ да одговори да није ни сумњао у Ертона, кад овај уђе у собу и показа свој уговор. Потписали су га власници „Британије“ и капетан Грант, и Мери одмах познаде рукопис свог оца. Ту је стајало да је „Том Ертон, морнар прве класе, узет за подофицира на трокатарном броду ‘Британија’ из Глазгова.“ Више није могло бити сумње у Ертонову личност, јер је било тешко претпоставити да се уговор налази у његовим рукама а да није његов. – Сада – рече Гленарван – молим вас да сви узмете учешћа у саветовању; хоћу да одмах поведем разговор о томе шта нам треба радити. Ваше мишљење, Ертоне, биће нам нарочито драгоцено и бићу вам захвалан ако нам га кажете. Ертон размисли неколико тренутака, затим одговори: – Хвала, милорде, на поверењу и надам се да ћу га оправдати. Познајем ову земљу, обичаје урођеника, и ако вам могу бити од користи... – На сваки начин – одговори Гленарван. – Мислим као и ви – одговори Ертон – да су се капетан Грант и два морнара спасли из бродолома и пошто нису доспели до енглеских насеобина, задесила их је иста судбина као и мене и заробљеници су каквог урођеничког племена. – Ви сад, Ертоне, поновисте ствари које сам ја већ изнео – рече Паганел. – Бродоломници су очигледно заробљеници урођеника, као што су се и бојали. Али смемо ли претпоставити да су и они, као ви, одведени северно од тридесет седмог упоредника? – То се претпоставља, господине – одговори Ертон. – Непријатељска племена не живе у близини енглеских области. – То ће нам већ отежати потрагу – рече Гленарван прилично збуњен. – Како ћемо пронаћи трагове заробљеника у унутрашњости овако пространог континента? Дубока тишина пропратила је ову напомену. Леди Хелена је погледом питала своје пријатеље, али јој нико не одговори. Чак је и Паганел ћутао, преко свог обичаја. Његова редовна оштроумност отказала му је послушност. Џон Манглес се шетао крупним корацима по соби, као да је на крову своје лађе, и у каквој неприлици. – А ви, господине, Ертоне – рече леди Хелена морнару – шта бисте ви радили? – Госпођо – одговори доста брзо Ертон – ја бих се вратио на „Данкан“, и отпловио бих на место бродолома. Тамо бих потражио савета према околностима и траговима које би случај могао да пружи. – Да – рече Гленарван – само треба чекати да се „Данкан“ оправи. – Ах, ви имате квар? – упита Ертон.

– Да – одговори Џон Манглес. – Озбиљан? – Не, али су потребни алати којих немамо на броду. Једна се лопата елисе искривила и мора ићи у Мелбурн на оправку. – Зар не можете пловити једрима? – упита Ертон. – Можемо, али би нам супротни ветрови могли исувише продужити пут до залива Туфолд, а, ипак, лађа мора да се врати у Мелбурн. – Лепо, нека она иде у Мелбурн! – повика Паганел – а ми ћемо ићи у залив Туфолд. – Како? – упита Џон Манглес. – Кроз Аустралију, као што смо прошли кроз Америку, све правцем тридесет седмог упоредника. – А „Данкан“? – упита Ертон, чудновато се држећи истог питања. – „Данкан“ ће чекати нас, или ми њега, према приликама. Ако у путу нађемо капетана Гранта, отићи ћемо заједно у Мелбурн. Продужимо ли своју потрагу до обале, „Данкан“ ће доћи тамо да нас узме. Има ли ко шта да примети овом плану? Ви, мајоре? – Не – одговори Макнаб – ако се кроз Аустралију може путовати. – Тако лако – одговори Паганел – да предлажем леди Хелени и мис Мери да и оне пођу с нама. – Говорите ли озбиљно, Паганеле? – упита Гленарван. – Најозбиљније, драги лорде. То је пут од три стотине и педесет енглеских миља највише! По дванаест миља дневно, то ће трајати свега месец дана, управо колико ће бити потребно за оправку „Данкана“. Ах, кад би требало прећи Аустралију на некој другој ширини, ако би је требало пропутовати тамо где је она најшира, проћи кроз огромне пустиње где влада тропска врућина, учинити оно што нису смели ни најодважнији истраживачи, било би то нешто друго! Али тридесет седми упоредник пресеца покрајину Викторију, праву енглеску земљу, са друмовима, железницама и највећим делом насељену. Тај се пут може прећи у каруцама или, што је још боље, у теретним двоколицама. То је шетња од Лондона до Единбурга. Ништа више. – А звериње? – рече Гленарван, који је хтео да истакне све сметње. – У Аустралији нема дивљих звери. – А дивљаци? – На овој географској ширини нема дивљака, а у сваком случају, нису свирепи као они на Новом Зеланду. – А осуђеници? – Нема осуђеника у покрајинама јужне Аустралије, већ само у источним колонијама. Покрајина Викторија не само да је из своје земље отерала осуђенике него је донела закон по коме је ван својих граница протерала све ослобођене осуђенике из других покрајина. Влада Викторије је чак ове године припретила Полуострвској компанији да ће им одузети новчану помоћ, ако се њени бродови буду и даље снабдевали угљем у пристаништима западне Аустралије, која прима осуђенике. Како то да ви то не знате! Ви, Енглез! – Прво, ја нисам Енглез – одговори Гленарван. – Потпуно је тачно што је рекао господин Паганел – рече тада Пади О’Мур. – Не само Викторија већ сва јужна Аустралија, Квинсланд и чак Тасманија, договориле су се да не

примају осуђенике. Од када сам ја на овом имању, нисам чуо ни за каквог осуђеника. – А ја нисам никад ниједног срео – одговори Ертон. – Видите, пријатељи – настави Паганел – врло мало дивљака, без зверова, без осуђеника, ретки су у Европи крајеви који се могу похвалити тиме! Дакле, пристајете ли? – Шта мислите, Хелена? – упита Гленарван. – Оно што мислимо сви, драги Едварде – одговори она, окренувши се друштву. – На пут! На пут!

32. Одлазак Какав ли ће бити исход тог пута кроз Аустралију? Пошто је присуство Харија Гранта постало непобитна чињеница, последице ове експедиције могле су бити велике. Нико није мислио да неће наћи капетана баш на том тридесет седмом упореднику, али ће можда наићи на његове трагове, а у сваком случају одвешће их право на место његовог бродолома. То је било главно. Штавише, ако би се Ертон придружио путницима да их проведе кроз шуме покрајине Викторије, да их доведе до источне обале, било би још нових изгледа на успех. Гленарван је то добро осећао, те запита домаћина да ли би се сложио с тим да им се Ертон придружи. Пади О’Мур пристаде, иако му је било жао да изгуби тако доброг радника. – Да ли бисте, Ертоне, пошли с нама у ову експедицију да потражимо бродоломнике са „Британије“? Ертон не одговори одмах на ово питање; изгледало је да оклева неколико тренутака; најзад, пошто је добро размислио, рече: – Да, милорде, ићи ћу с вама, па ако вас и не доведем на траг капетана Гранта, одвешћу вас бар на место где се његов брод разбио. – Хвала, Ертоне – рече Гленарван. – Само једно питање, милорде. – Реците, пријатељу. – Где ћете наћи „Данкана“? – У Мелбурну, ако не пређемо Аустралију с једне обале на другу, а на источној обали, ако се наша тражења продуже дотле. – А његов капетан? – Његов капетан чекаће у Мелбурну на моја наређења. – Лепо, милорде – рече Ертон – рачунајте на мене. – Рачунам, Ертоне – одговори Гленарван. Сви путници са „Данкана“ захвалише подофициру са „Британије“. Кад је и то било закључено, путници се вратише на лађу, пошто су заказали састанак са Ертоном. Повратак је био весео. Свако је колебање ишчезло. Одважни истраживачи више неће насумице ићи тим тридесет седмим упоредником. Нема више сумње, Хари Грант је нашао склониште на континенту, и сваком је срце било пуно оног задовољства што га даје извесност после сумње. Кроз два месеца, ако се све буде повољно одвијало, „Данкан“ ће довести капетана Гранта на обале Шкотске. Кад је Џон Манглес подржао предлог да покушају да прођу кроз Аустралију, претпостављао је да ће се овог пута и он придружити експедицији. Стога је с Гленарваном и повео реч о томе. Он је навео пуно разлога у своју корист, оданост према леди Хелени и његовом господству, корист коју ће имати од њега као организатора каравана, и хиљаду ванредних разлога, осим оног најважнијег, у који није ни требало да убеђује Гленарвана. – Добро, Џоне – одговори Гленарван – ићи ћете с нама, јер може бити потребно – додаде он смешећи се – да ви будете присутни кад будемо нашли оца Мери Грант.

– Ох, ваше господство... – промрмља Џон. Само је толико умео рећи. Он пребледе и стеже руку коју му је пружио лорд Гленарван. Сутрадан, Џон Манглес с дрводељом и неколико морнара, који су понели намирнице, отишао је опет на имање Падија О’Мура. Требало је да у договору са Ирцем, припреми средства за пут. Цела га је породица чекала спремна да ради по његовим упутствима. Пади се слагао с њим у томе да путнице треба да путују у воловским колима, а путници на коњима. Он је могао да набави кола и стоку. Била су то обична сељачка кола под арњевима, дуга до двадесет стопа на четири пуна точка, без паоца и наплатака, без шина, једном речи, обични дрвени котури. Предње и задње точкове везивала је најобичнија спојница, која није дозвољавала лако окретање. За предњи део била је утврђена руда дугачка тридесет пет стопа, те су дуж ње једно за другим могла стати три пара волова. Оваква запрега вукла је главом и вратом помоћу јарма на потиљку и једног камута причвршћеног гвозденим клином за јарам. Требало је много вештине да се управља овом уском, дугачком направом која се клатила, и да се гоне волови помоћу остана. Али је Ертон научио тај посао на ирском имању и Пади је одговарао за његову умешност. Њему је дакле пала у део улога возара. Та кола, без опруга, нису била удобна; али каква су да су, морали су их прихватити. Како није могао да им измени састав, Џон Манглес их је бар изнутра удесио што је боље могао. Прво, преградом од дасака поделио их је на два дела. Задњи део био је одређен за намирнице, пртљаг и покретну кухињу мистер Олбинета. Предњи део припадао је путницама. Под руком дрводеље тај се предњи део претвори у угодну собу, покривену дебелим тепихом, са једним сточићем са огледалом и двема постељама за леди Хелену и мис Грант. Јаке кожне завесе затварале су овај први део и штитиле га ноћу од хладноће. У случају јаких киша, могли су се и мушкарци ту склонити; али они су имали шатор за редовна коначења. Џон Манглес се постарао да у тако узан простор прикупи све ствари неопходне женама, и успео је. Леди Хелена и мис Грант у овој покретној соби нису морале много да жале за својим кабинама на „Данкану“. За путнике је било лакше. Седам снажних коња било је одређено за лорда Гленарвана, Паганела, Роберта Гранта, Макнаба, Џона Манглеса и два морнара, Вилсона и Малредија, који су пратили свог господара и у овој новој експедицији. Ертон је, природно, имао своје кочијашко место на колима, а мистер Олбинет, који није много волео јахање, снаћи ће се врло добро у одељењу за пртљаг. Пошто је Џон Манглес издао наређење бродском дрводељи, он се упути на брод са целом ирском породицом, која је хтела да врати посету лорду Гленарвану. Примили су их раширених руку. Гленарван им приреди ручак на броду. Пади О’Мур се дивио намештају у кабинама, засторима и зидовима обложеним јаворовим дрветом и палисандром. Ертон, насупрот томе, једва поклони пажњу овој скупоценој сувишности. Али је зато подофицир „Британије“ испитао јахту са гледишта више морнарског. Обишао ју је од дна до врха; сишао је у одељак елисе, посматрао машину, распитивао се о њеној снази, њеној потрошњи; прегледао је просторије за угаљ, храну, прах; нарочито га је занимао магацин оружја, топ на предњем узвишењу лађе, његов домет. Гленарван је имао пред собом човека који се у тим стварима добро разуме; то је оценио по нарочитим питањима Ертона.

Најзад је завршио прегледом катарки, једара и једека. – Леп брод имате, милорде – рече он. – Добар, пре свега – одговори Гленарван. – А тонажа? – Две стотине десет тона. – Нећу ли се много преварити – додаде Ертон – ако кажем да „Данкан“ јури својих петнаест чворова пуном паром? – Реците седамнаест – одговори Џон Манглес – и казаћете тачно. – Седамнаест! – узвикну Ертон. – Али онда њега не може стићи ниједан ратни брод, и то најбољи. – Ниједан! – одговори Џон Манглес – „Данкан“ је права тркачка јахта коју је немогуће тући. – Чак ни са једрима! – упита Ертон. – Ни са једрима. – Милорде, и ви, капетане – одговори Ертон – примите честитање човека који зна шта је то брод. Олбинет дође у том тренутку да извести његово господство да је јело на столу. Гленарван и гости упутише се великој кабини на крову. – Интелигентан човек, овај Ертон – рече Паганел мајору. – Сувише интелигентан! – промрмља Макнаб, коме се лице и понашање подофицира није свиђало и то без икаквих видних разлога, мора се признати. За време ручка, Ертон је давао занимљива објашњења о аустралијском континенту, који је одлично познавао. Он се распитивао о броју морнара које Гленарван води на пут. Кад је дознао да само двојица, Малреди и Вилсон, треба да га прате, он је изгледао изненађен. Говорио је Гленарвану да треба да поведе собом најбоље морнаре са „Данкана“. Он је то нарочито подвлачио, што је, узгред буди речено, требало да уклони сваку мајорову сумњу. – Али – рече Гленарван – ваљда наш пут кроз средњу Аустралију нема никаквих опасности? – Ни најмање – пожури се да одговори Ертон. – Онда, оставимо на броду што више људи. Треба доста момака за маневар са једрима и ради оправке. Важно је пре свега да он тачно стигне на место састанка који ћемо му накнадно јавити. Дакле, не смањујмо посаду. Изгледало је да је Ертон разумео примедбу лорда Гленарвана и више није наваљивао. Увече, Шкот и Ирац се опростише. Ертон и породица Падија О’Мура вратише се у свој стан. Полазак је био утврђен за осам часова изјутра. Леди Хелена и мис Грант обавише последње припреме. Оне су биле кратке и нарочито мање пажљиве од Паганелових. Научник је дуго у ноћ одвијао, завијао и поново одвијао стакла на свом двогледу. Стога је још спавао кад га је изјутра пробудио громки мајоров глас. Џон Манглес се већ био постарао да се пртљаг пренесе на мајур. Један чамац је чекао путнике, који се убрзо сместише. Млади капетан је издао своје последње наредбе Тому Остину. Он му је нарочито препоручио да у Мелбурну чека наредбе лорда Гленарвана и да их тачно изврши. Стари морепловац одговори Џону Манглесу да може рачунати на њега. У име посаде пожеле његовом господству срећан исход експедиције. Чамац се отисну, и громко

клицање одјекну кроз ваздух. За десет минута чамац је био на обали. После четврт часа путници су били на Ирчевом мајуру. Све је било спремно. Леди Хелена је била усхићена својим одељењем у колима. Нарочито су јој се свидела огромна кола са својим старовремским точковима. Шест упрегнутих волова имали су нечег старинског у себи и дивно су јој изгледали. Дат је знак за полазак. Леди Хелена и мис Грант уђоше у своје одељење, Ертон заузе своје место, Олбинет у задњем делу кола; а Гленарван, мајор, Паганел, Роберт, Џон Манглес и оба морнара, сви наоружани пушкама и револверима, појахаше своје коње. – Бог вам помогао! – довикну Пади О’Мур, што прихвати његова породица. Ертон подвикну некако необично и потера своју запрегу. Кола се заклатише, даске пуцкараху, зашкрипаше осовине у главчинама точкова, и ускоро се из друмске завојнице изгуби мајур гостољубивог и честитог Ирца.

33. Провинција Викторија Било је то 23. децембра 1864. Децембар тако жалостан, тако тмуран и влажан на северној полулопти, требало би да се зове јуни на овом континенту. По астрономском рачуну, то је био други летњи дан, јер је 21. сунце досегло до Козорога34 и већ испод видика бежало за неколико минута. Дакле, то је било најтоплије годишње доба и ново путовање лорда Гленарвана одвијаће се под зрацима готово тропског сунца. Од Рта Бернуји до границе Викторије има свега двадесет четири морске миље. Највише два дана хода, и Ертон се надао да сутра заноћи у Аплеју, најзападнијој вароши покрајине Викторије. У почетку путовања обично су жустри и коњаници и коњи. Нема се шта приговорити одушевљењу првих, али је паметно умерити жестину других. Ко хоће далеко да иде, треба да штеди свог коња. Одлучише стога да дневно не прелазе више од двадесет пет до тридесет миља просечно. Уосталом, ход коња морао се подешавати према споријем ходу волова, тих правих механичких машина које губе у времену оно што добију у снази. Кола са својим путницима и намирницама била су срж каравана, покретна тврђава. Коњаници су могли са стране извиђати путеве, али се нису смели удаљавати од њих. Како није био усвојен никакав нарочити ред кретања, сваки је у извесним границама био слободан да се креће по својој вољи, ловци да крстаре по равници, љубазни људи да разговарају са путницима у колима, филозофи да филозофирају. Паганел, који је имао све ове особине, морао је бити свуда у исто време. Пошто су за два дана превалили шездесет миља, караван је 23. увече стигао у Аплеј, прву варош покрајине Викторије, која лежи на сто четрдесет првом степену дужине, у вимерском срезу. Ертон се постара да кола смести у једну крчму, која се, штавише, звала „Хотел код круне“. На столу се пушила вечера само од овчетине, зготовљене на све могуће начине. Јело се много, али се још више разговарало. Сви су желели да што више знају о особеностима Аустралије и жељно су испитивали географа. Паганела нису морали молити, и описивао је провинцију Викторију, која је названа срећна Аустралија. – Нетачан назив – рече он. – Требало ју је назвати богата Аустралија, јер и са земљама је као и са људима, богатство не чини срећу. На Аустралију су, због њених златних рудника, навалиле дивље и рушилачке чете пустолова. – Колонија Викторија је сасвим скорашњег порекла? – упита леди Гленарван. – Да, госпођо, тек је тридесет година како она постоји. Управо 6. јуна 1835, једне среде... – У седам и четврт увече – додаде мајор, који је волео да задиркује Паганела због његове тачности при навођењу. – Не, у седам часова и десет минута – настави озбиљно географ – Бетман и Фокнер основали су насеобину у Порт-Филипу, у оном заливу где се данас пружа велика варош Мелбурн. – И од тог доба и напредује? – упита Гленарван.

– Просудите сами, мој племенити пријатељу – одговори Паганел. – Ево бројева последње статистике, па ма шта мислио Макнаб, ја не знам да је ишта речитије од бројева. – Продужите само – рече мајор. – Године 1836. колонија Порт-Филип имала је две стотине четрдесет и четири становника. Данас, провинција Викторија броји 550 хиљада. Седам милиона чокота лозе даје јој годишње 121 хиљаду галона вина. Сто три хиљаде коња јури по њеним равницама, а 675 хиљада рогате марве напаса се по њеним пространим пашњацима. – Браво, господине Паганеле! – повика леди Хелена, смејући се од свег срца. – Мора се признати да сте добро потковани у географији; мој рођак Макнаб узалуд се мучи, не може вас ухватити да грешите. – Па то је мој посао, госпођо, да знам те ствари и да вам их објасним кад затреба. Дакле, можете ми слободно веровати, ова необична земља показаће нам чуда. – Досад, међутим... – одговори Макнаб, коме је било задовољство да зачикује географа. – Причекајте мало, нестрпљиви мајоре! – повика Паганел. – Једва сте ступили ногом на њено земљиште, а ви се већ жестите! Па лепо, ја вам велим, понављам и тврдим да је ово најзанимљивији предео на свету. Његов постанак, природа, производи, клима па чак и његово ишчезнуће у будућности чудило је, чуди, и чудиће све научнике света. Представите себи, пријатељи, континент, чије су се ивице, а не средине, у првобитно доба издигле изнад таласа као какав џиновски прстен, који можда у свом централном делу затвара неко унутрашње море, већ упола испарило; континент на коме реке полако пресушују, где влаге нема ни у ваздуху, ни на земљи; где дрвеће не губи сваке године лишће, већ кору, а лишће окреће сунцу не своје лице, већ ивицу и не даје хлада; где дрво често не може да гори, а тесани се камен раствори у води; континет на коме је дрвеће ниско, а трава џиновска; на коме су животиње чудне; где сисари имају кљунове као аустралијски јеж и кљунар, који су натерали природњаке да за њих створе нови ред сисара, ред монотрема, кљунара; континент на коме кенгур скаче на неједнаким ногама; где овце имају свињску њушку; где лисице лете с дрвета на дрво; где је лабуд црн; где пацови граде гнездо; где „бовер – птица“ прима у салонима посете својих крилатих пријатеља; где птице запањују машту разноврсношћу песама и својом уметношћу; где једна подражава часовник на цркви, а друга пуцкања кочијашког бича; једна пева као кад се ножеви оштре, друга као клатно на сату кад одбраја секунде; једна се смеје изнутра кад се сунце рађа, а друга плаче кад сунце залази. Ох, чудна земљо, земљо бесмислена, какве нигде нема, земљо необична и неприродно створена! Паганел је све ово говорио веома брзо, као да се више неће зауставити. Речити секретар Географског друштва више није владао собом. Говорио је, говорио, млатарао рукама и махао виљушком тако да је представљао опасност за своје суседе око стола. Али га најзад поклопи једно громогласно „браво“, и он напослетку ућута. Заиста, после овог набрајања аустралијских необичности, нико више није мислио да још запиткује, али ипак се мајор не могаде уздржати а да не запита својим мирним гласом: – И то је све, Паганеле? – Ех, није, није све! – одговори научник са још већом жестином. – Шта? – упита леди Хелена врло радознало. – Зар има нешто још чудније у Аустралији? – Да, госпођо, њена клима. Својом необичношћу та клима односи превагу над својим производима.

– Гле! – повикаше сви. – Ја не говорим о особинама Аустралије, која је толико богата кисеоником, а сиромашна азотом; она нема влажних ветрова, јер пасати дувају паралелно са њеним обалама, и већина болести овде су непознате, почев од тифуса до богиња и хроничног запаљења. – Па то није мало преимућство – рече Гленарван. – Свакако; али не говорим о томе – одговори Паганел. – Овде клима има једну невероватну особину... – Какву? – упита Џон Манглес. – Она врши морални утицај. – Морални? – Да – одговори научник убедљиво. – Да, морални! Овде метали не рђају на ваздуху, а људи још мање. Чист и сув ваздух бели све брзо, и рубље и људе. У Енглеској су добро приметили својства ове климе, чим су одлучили да овамо шаљу људе на поправак. – Зар се заиста осећа тај утицај? – упита леди Хелена. – Да, госпођо, и на људима и на животињама. – Ви се шалите, господине Паганеле? – Не шалим се. Коњи и говеда су овде необично послушни. Видећете већ. – Али онда, господине Паганеле, какви ћете ви постати у овој благословеној земљи, ви који сте већ тако добри? – Савршен, госпођо – одговори Паганел – просто савршен.

34. Вимера Сутрадан, 24. децембра, кренули су рано на пут. Врућина је већ била врло јака, али ипак подношљива; пут је био потпуно раван и погодан за коње. Мала чета крену кроз једну ретку младу шуму. После доброг дана хода, стигоше увече на обале Белог језера, чија је вода полуслана, те није за пиће. Ту је Жак Паганел био приморан да призна да Бело језеро није бело, као што и Црно море није црно, ни Црвено море није црвено, ни Жута река жута, ни Плаве планине плаве. Из географског частољубља жестоко се бранио, али његови докази нису били прихваћени. Мистер Олбинет је спремио вечеру са својом редовном тачношћу; затим су путници, неки у колима, неки под шаторима, мирно заспали, поред свег завијања аустралијских шакала званих динго. Иза Белог језера пружала се дивна равница, која се сва шаренила од хризантема. Сутрадан, Гленарван и остали радо би уживали у дивном пределу који им се указао пред очима, али су морали да продуже пут. Око четири часа по подне, Џон Манглес најави да се на три миље пред њима види неки огроман стуб прашине. Откуда та појава? Паганел је претпостављао да је то неки метеор и већ је његова бујна машта тражила природан узрок. Али Ертон га заустави у његовим нагађањима, тврдећи да ту прашину подиже стадо у ходу. Морнар се није преварио. Густи се облак приближавао. Чуло се блејање, рзање, мукање; а у ову пастирску симфонију мешали су се људски гласови, вика, звиждање, псовке. Из овог хучног облака помоли се један човек. То је био главни вођа ове четвороножне армије. Гленарван му пође у сусрет и без нарочитих формалности ступише у разговор. Вођа, или „стокипер“ по његовом правом наслову, био је сопственик једног дела стада. Звао се Сем Мечел и долазио је са истока идући у залив Портланд. Његово стадо бројало је дванаест хиљада седамдесет пет глава и то хиљаду говеда, једанаест хиљада оваца и седамдесет пет коња. Све су те животиње купљене мршаве у падинама Плавих планина, па их сад води на товљење у плодну испашу јужне Аустралије, где ће их добро продати. Сем Мечел је на тај начин зарађивао две фунте на говече и пола фунте од овце, и требало је да укупно заради педесет хиљада франака. Посао је био велики. Али колико је требало стрпљења, колико воље да се јогунасто стадо одведе где треба, и колики је замор требало издржати. Мучна је то зарада коју даје овако тежак занат! Сем Мечел је у неколико речи испричао своју причу, док је његово стадо ишло даље кроз џбуње мимоза. Леди Хелена, Мери Грант и остали путници беху сели у хлад једног дебелог смолног дрвета, да слушају стокиперову причу. Сем Мечел је пошао пре седам месеци, прелазио је десет миља дневно и требало је да путује још три месеца. Као помагаче у овом тешком послу имао је двадесет паса и тридесет момака, међ којима пет црнаца, врло вичних да пронађу траг залутале стоке. Шест кола је пратило поворку. Гониоци су имали бичеве, чије је бичаље било дуго осамнаест палаца, а каиш девет стопа; они су се кретали између редова и успостављали ред, док су пси јурили са обе стране.

Наши су се путници дивили дисциплини стада. Различите су врсте биле одвојене, јер се говеда и дивљи овнови нису слагали. Говеда не би никад пристала да пасу тамо куда су овце прошле. Стога су говеда стављена на чело поворке и она су, подељена у два батаљона, ишла напред. Пратило их је пет пукова оваца, којима је управљало двадесет спроводника, а вод коња ишао је у заштитници. Сем Мечел скрену пажњу својим слушаоцима на то да вође поворке нису ни људи, ни пси, већ волови, трезвени „предводници“, којима сав овај четвороножни народ признаје надмоћност. Они су савршено озбиљно ишли први, држећи се доброг пута по нагону, и с правом су тражили да се према њима лепо поступа. И штедели су их, јер им се цело стадо без поговора покоравало. Ако им се свидело, они су се заустављали, и морало им се пустити на вољу; тако исто не би вредело терати их да крену, ако они сами не даду знак за полазак. Стокипер је додао још неке појединости опису овог похода, који је заслуживао да га Ксенофонт35 бар опише, ако не и води. Све је било добро, док је поворка ишла равницом. Нема ни забуне, ни умора. Стока је пасла, уз пут, напајала се на многобројним потоцима, спавала ноћу, путовала дању, окупљала се послушно на лавеж паса. Али по великим шумама, кроз честаре еукалиптуса и мимоза, множиле су се и тешкоће. Водови, батаљони и пукови су се мешали, удаљавали и требало је више времена да их прикупе. Ако би на несрећу залутао који предводник, морали би га по сваку цену наћи, иначе би наступило опште расуло, па су црнци често морали да употребе више дана на та мучна тражења. При великим кишама стока није хтела да иде, а при великим бурама самртни страх и неред овладао би целим стадом. Ипак, снагом воље и рада стокипер је побеђивао све ове непрекидне тешкоће. Напредовао је, миље су се низале; равнице, шуме, планине, остајале су иза њих. Али свим овим способностима требало је додати ону највишу способност која се зове стрпљење – крајње стрпљење, стрпљење које не сати, не дани, већ ни недеље не смеју да поколебају – а то је при преласку река. Понекад је то трајало читавих месец дана, и стокипер више није знао шта да ради са својом поворком, која је блејала, мукала и њиштала. А онда, једног дана, без икаква разлога, из ћефа, једно би одељење прегазило реку, и сад би наступила друга невоља, да се стадо задржи да у нереду не јурне у реку. Настала би забуна, и много би се животиња подавило у брзацима. Док им је Сем Мечел то причао, стадо је пролазило у добром реду и доста је одмакло. Било је већ време да се он стави на чело своје војске и да избира најбоља пасишта. Он се опрости од лорда Гленарвана, узјаха свог одличног коња, кога је за узду држао његов момак, и поздрави се срдачно рукујући се са свима. После неколико тренутака нестало га је у облаку прашине. Паганел тада умесно примети да је тог дана 25. децембар, Божић, који се тако свечано прославља у енглеским породицама. То ни стјуард није био заборавио, и сви га похвалише за одличну вечеру коју им је послужио под шатором. Треба рећи да је мистер Олбинет превазишао самог себе. У његовој шкрињи било је доста европских јела, која се ретко налазе у аустралијским пустињама. Срнећи бут, усољена говеђа печеница, смуђ осушен на диму, колач од ражи, чај, изобиље вискија и неколико боца портоа сачињавали су ову чудну гозбу. Човек би помислио да вечера у Малколм-Каслу усред шкотских брда. Заиста, ништа није недостајало гозби, почев од чорбе од ђумбира па до пите с месом. Паганел је ипак мислио да треба додати плод од дивље наранџе, која је расла у подножју

планине. Ова врста аустралијске наранџе рађала је доста неукусан плод, а када би јој се семе загризло, она је палила уста као паприка. Географ их је из љубави према науци тако савесно јео да су му се сва непца упалила, и није могао да одговори мајору, који га је обасипао питањима о особеностима аустралијских пустиња. Дан 26. децембра прошао је без икаквог нарочитог догађаја. Сутрадан у једанаест часова кола стигоше до обала Вимера, на сто четрдесет трећем подневку. Бистра река, широка пола миље, протицала је између два висока реда багремова и смолног дрвећа. Неколико величанствених мирта, високих 15 стопа, шириле су своје дугачке жалосне гране, начичкане црвеним цвећем. Хиљаду птица, жуја, зеба, златокрилих голубова и брбљивих папагаја, летело је по зеленим гранчицама. По површини воде пливала су два црна лабуда, плашљива и неприступачна. Ова „rara avis“36 аустралијских обала изгуби се у окукама Вимере, која је ћудљиво наводњавала ову примамљиву равницу. Кола су се била зауставила на травном ћилиму, коме су кићанке висиле над брзом водом. На реци ни моста, ни скеле. Требало је ипак прећи. Ертон је тражио какав згодан плићак. Четврт миље узводно река је изгледала мање дубока, те се одлучи да на том месту пређу реку. Испитивање на разним местима показало је да вода није дубља од три стопе. Кола су дакле могла ући у овај плићак не излажући се великој опасности. – Зар нема другог начина да се пређе река? – упита Гленарван морнара. – Не, милорде – одговори Ертон – али прелаз ми не изгледа опасан. Извући ћемо се. – Треба ли да леди Гленарван и мис Грант изађу из кола? – Нипошто. Моји су волови јаки, а ја ћу их водити куд треба. – Добро, Ертоне – одговори Гленарван – уздам се у вас. Коњаници опколише тешка кола и уђоше храбро у воду. Кад кола покушавају да овако преброде реку, обично се окруже празним бурадима, која су за кола везана и одржавају их на површини воде. Али овде нису имали овај пловни појас; морали су се поверити нагону волова, које је водила опрезна Ертонова рука. Он је са свог седишта управљао запрегом; мајор и два морнара пресецали су брзу реку за два-три хвата напред. Гленарван и Џон Манглес ишли су са стране кола, увек спремни да притекну у помоћ, а Паганел и Роберт завршавали су поворку. До половине реке све је ишло добро. Али одатле се показа да је дубина већа, вода се пела до наплата. Кад би изгубили тле под ногама, волови би могли пасти и повући за собом направу која се клатила. Ертон одважно скочи у воду, па докопавши волове за рогове, успе да их изведе на прави пут. У том тренутку догоди се удар који је било немогуће предвидети; чу се ломљење; кола се нагоше под врло сумњивим углом; вода дође до ногу путница, сва се направа поче кретати низ воду, иако су Гленарван и Џон Манглес свим силама држали за лотру. Тај тренутак је био страшан. Срећом, једним снажним покретом запреге кола се приближише супротној обали. Волови наиђоше на подлогу која се пела, и убрзо се и људи и стока нађоше на другој обали и у безбедности, исто толико задовољни колико и мокри. Само предњи део кола био је сломљен од удара, а Гленарванов коњ изгубио је предње потковице. Ово се одмах морало поправити. Погледали су се мало збуњено, кад Ертон

предложи да он оде до Блек Поинта, једне станице двадесет миља на север, и да доведе поткивача. – Идите, мој драги Ертоне – рече му Гленарван. – Колико вам треба времена да одете и да се вратите? – Можда петнаест часова, али не више – одговори Ертон. – Идите, а ми ћемо, чекајући вас, логоровати овде на обали Вимере. После неколико минута Ертон, на Вилсоновом коњу, изгуби се иза густих шумарака мимоза.

35. Пруга Мелбурн–Сендурст Остатак дана су провели у разговору и шетњи. Разговарајући и дивећи се, путници су ишли обалом Вимере. Ибиси и пепељави ждралови, уз промукле крике, бежали су чим би се ови приближили. Птице су се скривале у врхове дрвета; срнајке и тресирепе летеле су између дивних стабала дивљих перуника; ковач-птице остављале су свој уобичајени лов; али је цела породица папагаја, оних са седам боја, па мали са црвеном главом и жутим вратом, „лори“ са црвеним и плавим перјем, продужила своје хучно ћеретање у врховима расцветаног смолиног дрвета. На тај начин, час одмарајући се крај хучне реке, час лутајући без плана кроз џбуње мимоза, путници су уживали у дивној природи до заласка сунца. Ноћ, после кратког и наглог сумрака, изненади их на пола миље од логора. Они се вратише управљајући се, не сада по Северњачи која се не види на аустралијском небу, већ по Јужном Крсту, који се сијао на пола неба између зенита и видика. Мајор је с неповерењем примио то што је Ертон отишао из логора на Вимери да у станици Блек Поинт потражи каквог поткивача. Али он не рече ништа о својим сумњама, само се задовољио тиме што је пажљиво надгледао околину. Спокојство овог мирног краја није било ничим нарушено, и, после неколико часова ноћи, сунце се помоли на дну видика. Гленарван је опет страховао да се Ертон не врати сам. Без стручног радника кола не могу кренути. Пут би се можда одложио за неколико дана, а Гленарван, у нестрпљењу да успе и да достигне свој циљ, није допуштао никаква закашњења. Срећом, Ертон није изгубио ни време ни труд. Један човек, који рече да је поткивач из Блек- Поинта, дође с њим. То је био снажан, висок момак, али дивљег и подмуклог изгледа, који му није говорио у прилог. Уосталом, главно је било да он зна свој занат. У сваком случају, није говорио много, а нарочито не узалуд. – Да ли је способан радник? – упитао је Џон Манглес морнара. – Знам га колико и ви, капетане – одговори Ертон. – Видећемо. Поткивач се даде на посао. Био је човек од заната, то се познавало одмах по начину како је оправљао предњи део кола. Радио је вешто и с необичном снагом. Мајор је приметио да му је месо на чланцима руке разједено и модро од изливене крви. То је био знак какве скорашње повреде, коју су рукави похабане вунене кошуље недовољно скривали. Макнаб упита поткивача за те повреде, које мора да су веома болне, али овај не одговори ништа и продужи свој рад. После два сата квар на колима био је поправљен. Са коњем Гленарвановим био је брзо готов. Поткивач се постарао да собом понесе готове потковице. На потковицама је био један нарочити знак, који примети Макнаб. То је била детелина грубо урезана на предњем делу потковице. Макнаб показа то и Ертону. – То је жиг Блек Поинта – одговори морнар. – То им служи да могу да нађу коње кад се удаље од станице и да их не помешају са другим траговима. Убрзо је коњ био поткован. Поткивач затражи своју награду и оде не казавши ни четири речи.

После пола сата путници су већ ишли даље. Иза шумарака мимоза пружао се откривен, слободан предео. Нешто остатака кварца и гвожђевитих стена вирило је између џбуна и високе траве и ограда иза којих су пасла многобројна стада. Путовање се одвијало без тешкоћа и није било досадно. Тада су дијагонално пресекли пут Крауленд–Хоршам, један страховито прашњав друм који пешаци увек избегавају. Додирнули су неколико брежуљака идући ивицом грофовине Талбота и увече је чета стигла на три миље изнад Мерибароа. Падала је ситна киша, која би у свакој другој земљи раскаљала тло, али овде је ваздух тако дивно упијао влагу да логору то није ништа шкодило. Сутрадан, 29. децембра, у једанаест часова стигли су у Карлсбрук, доста велику општину. Ертон је био мишљења да се у варош не улази, већ да је заобиђу како би добили у времену. Гленарван је био истог мишљења, али је Паганел желео да види Карлсбрук, увек лаком да упозна нова места. Оставише му на вољу и кола продужише лагано свој пут. Паганел је, по свом обичају, повео Роберта са собом. Његова посета била је брза, али је била довољна да му створи тачан појам о аустралијским варошима. Била је ту једна банка, судница, трг, школа, црква и стотинак кућа од опека потпуно једнобразних. Све је то било распоређено у једном квадрату испресецаном паралелним улицама на енглески начин. Ништа простије. Ако се варош увећава, продужавају се њене улице, као чакшире детета које расте, а првобитна симетрија ни у ком случају није поремећена. После једног сата бављења у Карлсбруку, њих двојица стигоше своје другове у пољима, која су била брижљиво обрађена. Потом су наишли на непрегледне прерије са небројеним стадима оваца, и чуварским колибама. Затим се указа пустиња; нагло, без прелаза, као што је то редовна појава у природи Аустралије. Брежуљци Симпсон и планина Тарангувер обележавали су врх којим на југу покрајина Лодо прелази четрдесет четврти степен дужине. Они досад још нису наишли ни на једно урођеничко племе које живи дивљим животом. Гленарван се питао да ли и у Аустралији неће бити Аустралијанаца, као што није било Индијанаца у аргентинској пампазији. Паганел му објасни да се у овом појасу дивља племена крећу само у равници Мари, на сто миља на исток. – Приближавамо се земљи злата – рече он. – Ту се 1852. сручио читав облак рудара. Урођеници су утекли у унутрашњост пустиње. Ми смо, иако то не изгледа, у цивилизованој земљи. Још пре него што се спусти ноћ ми ћемо пресећи пругу која спаја Мари с морем. Видите ли, пријатељи, треба ли да кажем да ми изгледа сасвим необично видети железничку пругу у Аустралији! – А што то, Паганеле? – упита Гленарван. – Зашто! Па то боде очи! Ох! Знам добро да вама који сте се навикли да колонизујете далеке земље, вама који сте спровели телефонске линије у Новом Зеланду, вама то све изгледа просто! Али то збуни Француза и побрка му све идеје које има о Аустралији. – Јер ви гледате прошлост, а не садашњост – одговори Џон Манглес. Снажно пиштање прекиде овај разговор. Путници су били свега једну миљу удаљени од железничке пруге. Једна локомотива, која је долазила с југа и ишла доста споро, заустави се баш на раскрсници где друм, којим су се упутили наши путници, пресеца пругу. Као што је Паганел био рекао, ова је пруга везивала престоницу Викторије с Мари, највећом реком

Аустралије. Тридесет седми упоредник пресеца железничку пругу на неколико миља изнад Каслмејка, управо на Кемден бриџу, мосту на Литону, једној од многобројних притока Мари. Маса света ишла је према железничком мосту. Становници оближњих места напустили су своје куће, пастири своја стада, и сви су закрчили прилазе ка прузи. Чули су се често гласови: „На пругу, на пругу!“ Гленарван, са својим друговима, ободе коња. За неколико минута био је код моста. Ту је разумео разлоге узбуђења. Догодила се страшна несрећа, не судар возова, већ исклизнуће са пруге и пад који је подсећао на најстрашније катастрофе у Америци. Река испод пруге била је пуна остатака сломљене локомотиве и вагона. Било да је мост попустио под теретом воза, или да је воз исклизнуо из шина, пет вагона са машином сурвали су се у корито Литона. Само последњи вагон, чудесно спасен тиме што се прекинуо везани ланац, стајао је над провалијом. Гленарван, Паганел, мајор, Манглес, помешани са гомилом, слушали су разговоре. Сваки се трудио да објасни узроке катастрофе, док се радило на спасавању. – Мост се прекинуо – говорио је један. – Прекинуо! – одговори други. – Како прекинуо када је још и сад читав. Заборавили су да га саставе за пролаз воза, то је све. Заиста, то је био покретан мост који се отварао за пролаз лађа. Чувар, из неопростиве непажње, можда је заборавио да га састави, па кад је воз наишао свом брзином, морао је наићи на празан простор и сурвао се у корито Литона. Ова претпоставка изгледала је тачна, јер, ако је половина моста лежала под рушевинама вагона, друга половина на супротној обали била је читава на својим непрекинутим ланцима. Нема сумње, небрижљивост чувара проузроковала је ову катастрофу. Гленарван се представио и разговарао је са генералним инспектором колоније, господином Мичелом, и полицијским командантом. Овај други био је висок и мршав човек, невероватно хладнокрван, па ако је што и осећао, његово лице није допуштало да се то види. Пред свом овом несрећом он је био као математичар пред проблемом: тражио је да га реши и да пронађе непознату. И кад је Гленарван рекао: – Да велике несреће! – он је мирно одговорио: – Више од тога, милорде. – Како више!? – узвикну Гленарван увређен овим изразом. – Шта је више од несреће? – Злочин! – одговори мирно полицајац. Не обраћајући пажње на неприкладност израза, Гленарван упитно погледа господина Мичела. – Да, господине – одговори генерални инспектор. – Наша истрага нас је довела до те извесности да је катастрофа последица злочина. Последњи вагон с пртљагом је опљачкан. Преживеле путнике напала је чета од пет-шест злочинаца. Мост је отворен с предумишљајем, не из непажње, па ако томе додате и то да је чувар нестао, може се закључити да је тај бедник био у дослуху са разбојницима. На овај закључак генералног инспектора, полицајац одмахну главом поричући. – Ви нисте мог мишљења? – упита га господин Мичел. – Не, у погледу саучесништва чувара. – Ипак, ово саучесништво – настави инспектор – омогућава да се злочин припише

дивљацима који крстаре по пољима око реке Мари. Без чувара урођеници не би могли да отворе покретни мост, јер не познају његов механизам. – Тако је – одговори полицајац. – Дакле – додаде Мичел – утврђено је изјавом једног бродара, чији је брод у 10,45 увече прошао Кемден бриџ, да је мост затворен после његовог проласка. – Тако је. – Онда ми саучесништво чувара изгледа потврђено и јасно као дан. Полицајац и овога пута одмахну главом поричући. – Према томе, господине – упита Гленарван – ви не приписујете овај злочин дивљацима? – Никако. – Па коме, онда? У том тренутку, пола миље узводно, подиже се велика граја. Била је тамо нека гомила људи, која је сваким часом расла. Убрзо стигоше на станицу. Усред ове гомиле два човека носили су неко тело. Био је то леш чувара. Усмртио га је ударац ножем у срце. Убице су свакако одвукле леш далеко од Кемден бриџа, у намери да у првом тренутку истраге заведу полицију. Ово откриће потпуно је потврђивало сумњу полицијског официра. Дивљаци нису били умешани у овај злочин. – Извршиоци овог дела – рече он – познају врло добро ову справицу. – Говорећи то, он показа пар полицијских „лисица“ са двоструком кариком и малом бравом. – Неће много проћи – продужи он – а имаћу задовољство да им поклоним ове гривне као дар за Нову годину. – Ви сумњате, дакле, на...? – На људе који су се бесплатно возили бродовима Њеног величанства. – Шта? Прогнаници! Робијаши! – повика Паганел, коме је била позната ова метафора у аустралијском језику. – Мислио сам – примети Гленарван – да прогнаници немају право да се баве у покрајини Викторији. – Ех! – одговори полицајац – ако немају право, они га узимају. Хоће они понекад и да умакну. Или се јако варам, или они долазе управо из Перта. Па лепо, вратиће се тамо, то ми можете веровати. Господин Мичел је климањем главе потврђивао официрове речи. У том тренутку, кола су се приближавала прелазу преко пруге. Гленарван је хтео да путнике поштеди овог страховитог призора. Он се опрости са генералним инспектором и даде знак својим друговима да пођу за њим. – То није разлог – рече он – да ми прекинемо своје путовање. Приспевши до кола, Гленарван обавести леди Хелену о железничкој несрећи, не говорећи јој да је посреди злочин. Не напомену ни то да се у околини налази банда прогнаника, намеравајући да о томе насамо разговара са Ертоном. Потом, на неколико стотина метара узводно од моста, путници пређоше пругу и продужише свој редовни пут ка истоку.

36. Рудници на планини Александар Сер Родрик Импе Мерчизон, тадашњи председник Географског друштва у Лондону, пронашао је 1814, упоређујући извештаје о саставу планине Урала и саставу планинског венца који се пружа са севера на југ, недалеко од јужне обале Аустралије, изванредну подударност. Пошто Урал има златних руда, учени геолог се питао да нема злата и у аустралијским планинама. Није се преварио. Заиста, после две године, из Новог Јужног Велса послали су му неколико примерака злата, и он се реши да из Корнуаја упути велики број радника у златоносне пределе Нове Холандије. Чим се то рашчуло, нагрнуше рудари из целог света, Енглези, Американци, Италијани, Французи, Немци, Кинези. Ипак, тек 3. априла 1851. Харгрејвз наиђе на богата налазишта и предложи гувернеру колоније Сиднеј, сер Фицроју, да му за скромну суму од пет стотина фунти стерлинга открије где се она налазе. Понуду одбише, али се глас о проналаску рашири. Ловци злата упутише се у Самерхил и Ленис Понд. До тог времена провинција Викторија била је безначајна, али убрзо ће се прочути по богатству својих наслага златне руде. Заиста, после неколико месеци, августа 1851, ископали су прве грумене злата. Ускоро се у четири среза вршила експлоатација. То су Баларат, Овенс, Бендиго и планина Александар, сви врло богати. Али на реци Овенс обиље воде отежавало је посао; у Баларату неједнак распоред злата често је варао истраживаче и кварио им рачуне; у Бендигу земљиште је било врло неподесно за рад. На планини Александар стекли су се сви повољнн услови, и овај драгоцени метал, коме је цена ишла до хиљаду четири стотине франака фунта, доносио је приход бољи него ма на ком светском тржишту. Управо преко тог места, које је довело многе до тешких пропасти или до неочекиваног богатства, тридесет седми упоредник је водио тражиоце капетана Гранта. Пошто су целог дана 31. децембра ишли по неравном земљишту, што је изузетно уморило коње и волове, указаше се нашим путницима обли врхови планине Александар. Улогорише се у једној ували, а сапету стоку пустише да тражи хране између стена кварца. У том пределу још није вршено копање. Тек сутрадан, првог дана године 1866, њихова кола почеше да браздају путеве овог богатог краја. Жак Паганел и његови другови били су одушевљени што су у пролазу могли да виде ово чувено брдо, које се на аустралијском језику зове Гебур. Ту се сјурила читава хорда пустолова, лопова и поштених људи, оних који су кадри да друге обесе, и оних који ће бити обешени. Златна грозница постала је епидемична, заразна као куга, и колико их је од ње умрло верујући да су се већ докопали великог богатства. Веле да је издашна природа на двадесет пет степени ширине посејала милионе по овој чудесној Аустралији. Било је време жетве, и ови нови жетеоци појурили су на жетву. Занат копача злата превазишао је све остале, па и ако су многи подлегли, саломљени од умора, ипак су се понеки обогатили једним ударом пијука. О пропастима се ћутало, причало се само о успесима. Ти срећни удеси одјекивали су на све четири стране света. Убрзо читава плима користољубаца сваке врсте

наиђе на аустралијске обале, и за последња четири месеца 1852. само је у Мелбурну било дошло педесет четири хиљаде исељеника, читава војска, али војска без вође, без дисциплине, једном речи, педесет четири хиљаде пљачкаша најгоре врсте. Неисказан је неред владао првих година тога лудог заноса. Ипак, Енглези својом уобичајеном енергијом постадоше господари ситуације. Полиција и урођенички жандарми оставише лопове и пређоше на страну поштеног света. Стога Гленарван није ни видео ништа од оног ужаса из 1852. Тринаест година је протекло од тог доба, и сада се искоришћавање златоносних предела вршило уредно, по правилима строге организације. Око једанаест часова стигли су у средиште експлоатације. Ту је била права варош, са фабрикама, банкама, црквом, касарном, новинарским бироима. Било је ту и хотела, вила, мајура. Чак је било једно позориште, за које се улазница плаћала десет шилинга, а било је увек посећено. Играли су тада комад који се звао Франсис Обадиаг, или срећни копач злата. На завршетку, јунак драме из очајања удара последњи пут пијуком и налази комад злата огромне величине. Жељан да види ову велику експлоатацију на планини Александар, Гленарван нареди да кола иду даље под вођством Ертона и Малредија, а он ће их стићи после неколико часова. Паганел је био усхићен тиме, и, по своме обичају, постаде вођа мале групе. Улице су биле широке, макадамисане и обилно поливене. Огромне објаве као „Компанија злата“, „Главна канцеларија копача“ итд. привлачиле су погледе. Удружење капитала и рада заменило је усамљени рад рудара. Свуда су се чуле машине које су испирале песак и мрвиле драгоцени кварц. Иза настањених места пружала су се пространа налазишта у којима је вршена експлоатација. Ту су копали рудари које је најмила компанија за свој рачун и које је она одлично плаћала. Нису се дале избројати рупе које су изрешетале земљиште. Сечиво ашова блистало се на сунцу и беспрекидно је одбијало зраке. Било је ту радника свих народности. Нису се међусобно свађали, радили су ћутке свој посао као људи који су плаћени за свој рад. – Не треба мислити – рече Паганел – да у Аустралији нема више оних грозничаво узбуђених истраживача злата, који траже богатство у рудницима. Знам, заиста, да многи продају своју снагу компанији, и морају, јер је влада продала или издала под закуп сва налазишта злата. Али оном сиромашку, који не може ни да купи ни да узме под закуп, остала је још једна могућност да се обогати. – Која? – упита леди Хелена. – Могућност да искористи „џампинг“ – одговори Паганел. – Ево и ми, који немамо права на ова налазишта, могли бисмо ипак – уз много среће, разуме се – могли бисмо да се обогатимо. – Али како? – упита мајор. – Помоћу џампинга, као што сам имао част да вам кажем. – А шта је то џампинг? – понова упита мајор. – То је прећутна погодба међу рударима, која често доводи до нереда и насиља, али коју власти још нису могле да измене. – Оставите се тога, Паганеле – рече Макнаб – поћи ће нам вода на уста. – Дакле, утврђено је да свако земљиште у кругу експлоатације, на коме се није радило

двадесет и четири часа, осим у велике празнике, постаје опште добро. Ко год се њега дочепа, сме да копа и да копа и да се обогати, ако му бог помогне. Ето, Роберте, потражи једну напуштену рупу и твоја је. – Господине Паганеле – рече Мери Грант – не стављајте такве мисли у главу моме брату. – Шалим се, драга госпођице – одговори Паганел – и Роберт зна да се ја шалим. Зар он рудар? Никад! Копати земљу, превртати је и обрађивати, па затим засејати и као награду за свој труд чекати добру жетву, у добри час! Али рити земљу као кртица, онако слепо као што то она ради, да би се из земље ишчупало мало злата, то вам је жалостан занат, и само онај човек кога су напустили и бог и људи, може да се бави њиме. Ма колико да Паганел није марио за овоземаљска блага, није начинио ниједан корак а да није непрестано очима тражио по земљи. То је било јаче од њега, и ништа га нису узнемиравале пошалице његовог друштва. Сваког тренутка се сагињао, узимао какав камен, шљунак, комад кварца, пажљиво их проматрао, па их онда презриво бацао. Тако је радио за све време шетње. – Ах, Паганеле, да нисте што изгубили? – упита га мајор. – Свакако – одговори Паганел – човек је увек изгубио оно што није нашао, кад је већ у овој земљи злата и драгог камења. Не знам зашто, али волео бих да понесем један грумен од неколико унција, па чак и двадесетину фунти, не више. – Па шта бисте с њим, драги пријатељу? – Ох, не бих се збунио – одговори Паганел. – Дао бих их својој отаџбини, положио бих их код француске народне банке...

37. „Аустралијске и новозеландске новине“ При изласку сунца 2. јануара путници су прошли границу златних предела грофовије Талбот. Њихови коњи газили су прашњаве стазе грофовије Далузије. После неколико сати прегазили су реке Колбан и Кампасп на 144° 35’ дужине. Половина пута била је преваљена. Још петнаест дана таквог срећног путовања, и мала би се група нашла на обалама залива Туфолд. Само је од Кемден бриџа унета једна мала измена у начину вожње. Злочиначка катастрофа на железници побудила је Ертона да преузме неке мере предострожности, које су дотле биле непотребне. Коњаници сад нису смели да губе кола из вида. Кад су логоровали, неко је увек чувао стражу. Изјутра и увече обавезно су прегледали оружје. Било је извесно да нека разбојничка банда крстари пољима, па и ако није било разлога за непосредан страх, требало је бити спреман за сваки случај. Не треба ни рећи да леди Хелена и Мери нису ништа знале о овим предузетим мерама, јер Гленарван није хтео да их плаши. На једну миљу од места Кимар, кола уђоше у честу џиновског дрвећа, и први пут сад од Рта Бернуји путници продреше у једну од оних шума које покривају просторе од више географских степена. Гласно су се дивили еукалиптусима високим по две стотине стопа, а код којих је сунђераста кора дебела готово пет палаца. Стабла, обима двадесет стопа, избраздана неком мирисавом смолом, дизала су се до сто педесет стопа изнад земље. Ниједна грана, ни гранчица, ни ћудљиви изданак нити чвор није мењао њихов раван изглед. Ни стругач их не би могао израдити тако глатко. То су биле читаве стотине потпуно једнаких стубова. Тек на огромној висини они су развијали своју крошњу грана које су, опет, на крају имале наизменично распоређено лишће; о пазуху листова висили су усамљени цветови, који су личили на изврнуту урну. То што у овој шуми нема дебела хлада нити тешког мрака, долази отуда што дрвеће положајем свога лишћа показује једну врло занимљиву необичност. Ниједан лист не окреће своје лице сунцу, већ своју ивицу. Оком се види само профил овог необичног лишћа. Стога сунчани зраци продиру до земље као да пролазе кроз размакнуте шалоне. Сваки је то приметио и изненадио се. Откуда такав необичан распоред лишћа? Природно, потражили су објашњење од Паганела, који је одговорио као човек кога ништа не може да збуни. – Из чисто физичког разлога, пријатељи – одговори Паганел – и ви ћете га разумети одмах. У овом пределу сувог ваздуха и ретких киша, у којима је земља исушена, дрвеће нема потребе ни за сунцем ни за ветром. Отуда је лишће овако уско и покушава да се само одбрани од светлости и сачува од претераног испаравања. Стога сунчаним зрацима окреће само ивицу, а не своје лице. Ништа није тако разумно као лишће – И ништа себичније! – одговори мајор. – Оно мисли само на себе, а не и на путнике. Сви су били помало Макнабовог мишљења, сем Паганела, који је уживао што иде испод дрвећа без хлада, мада је једнако брисао зној са чела. Ипак је такав ход кроз ове шуме врло мучан, и дуг, а ништа не штити путника од сунчане жеге. Цео дан су кола ишла кроз бескрајну шуму еукалиптуса. Нису срели никакву животињу,

нити урођеника. Неколико папагаја живело је на врховима дрвећа, али на тој висини једва су се примећивали, а њихово брбљање претварало се у неприметан жамор. Понекад би јато папагаја прелетело у даљини и изгледало као какав разнобојни зрак. Иначе је владала дубока тишина у овом пространом храму зеленила, само топот коња, понека реч у испрекиданом разговору, шкрипа колских точкова и, с времена на време, узвик којим би Ертон гонио своју немарну запрегу, реметили би ову бескрајну тишину. Ипак, предвече, редови дрвета се разредише, и у једној дољи, на неколико миља, појави се насеље правилних кућа. – Сејмор! – повика Паганел. – Ево последње вароши на нашем путу пре изласка из Викторије. – Да ли је велика? – упита леди Хелена. – Госпођо – одговори Паганел – сад је то обична парохија, која је на путу да постане општина. – Да ли ћемо наћи какав пристојни хотел? – рече Гленарван. – Надам се – одговори географ. – Лепо, хајдемо у варош, јер наше храбре сапутнице неће се љутити, чини ми се, да проведу угодно једну ноћ. – Драга Едварде – одговори леди Хелена – Мери и ја пристајемо, али под условом да то не изазове ни сметње ни закашњења. – Ни најмање – одговори лорд Гленарван. – Наша је запрега заморена; уосталом, сутра ћемо зором даље. Било је девет сати. Месец се приближавао видику и бацао је косе зраке, који су се губили у магли. Мрак је бивао све већи. Они уђоше у широке улице Сејмора под вођством Паганела, који је, изгледа, савршено познавао све што никад није видео. Али њега је водио његов нагон, и он стиже право пред „Кемпбелс Норд бритиш хотел“. Коње и волове одведоше у шталу, кола у стају, а путници добише доста угодне собе. У десет часова гости су били за столом, на који је Олбинет бацио свој мајсторски поглед. Паганел је био прошетао с Робертом кроз варош и испричао је своје утиске најлаконскије. Он није видео баш ништа. Међутим, мање расејан човек морао би приметити да по улицама Сејмора влада неко узбуђење: овде-онде мале гомиле које су се једнако увећавале; разговарали су на кућним вратима; запиткивали су један другог са јасним узнемирењем; читали су наглас новине. Све ово не би измакло иоле пажљивом посматрачу, али Паганел није приметио ништа. Мајор пак, иако није ишао тако далеко, иако чак није ни изишао из хотела, сазнао је какав страх узнемирава мали град. Десет минута разговора са брбљивим Диксоном, директором хотела, били су довољни да сазна у чему је ствар. Али не рече ни речи. Тек кад је вечера била завршена, кад су леди Хелена, Мери и Роберт Грант отишли у своје собе, мајор задржа остало друштво и рече им: – Зна се ко је извршио напад на железницу код Сандурста. – Јесу ли похватани? – упита живо Ертон. – Не – одговори Макнаб, као да није приметио журбу са којом је морнар поставио то питање, журбу која је била сасвим разумљива у овој прилици. – Тим горе – дода Ертон.

– Па? – упита Гленарван – Коме приписују тај злочин? – Читајте – одговори мајор, пружајући Гленарвану један примерак „Аустралијских и новозеландских новина“ – и видећете да се полицијски инспектор није преварио. Гленарван прочита гласно овај чланак: „Сиднеј, 2. јануара 1866. Читаоци се сећају да се код Кемден бриџа, пет миља иза станице Каслмејн, на прузи Мелбурн–Сандурст, брзи ноћни воз у 11,45, у највећој брзини, сурвао у реку Литон. Мост на Кемдену био је остао отворен при проласку воза. Многобројне крађе извршене после катастрофе, леш чувара пруге, пронађен на пола миље од Кемден бриџа, показали су да је посреди злочин. Заиста, после истраге иследника, злочин се мора приписати осуђеницима одбеглим још пре шест месеци из робијашнице у Перту, у западној Аустралији. Осуђеника има двадесет девет; њих предводи неки Бен Џојс, злочинац најопасније врсте, који је пре неколико месеци стигао у Аустралију, не зна се којим бродом. Правда досад још није успела да ухвати овог човека. Становници вароши, села и насељеници позивају се да предузму све потребне мере пажње и да главном инспектору доставе сва обавештења која би помогла у истрази. Џ. П. Мичел.“ Кад је Гленарван завршио, Макнаб се обрати географу и рече му: – Видите, Паганеле, да и у Аустралији има одбеглих. – Одбеглих, очигледно! – одговори Паганел. – Али примљених правилним путем, не. Ти људи немају право да овде живе. – Тек, они су ту – одговори Гленарван. – Ипак мислим да њихово присуство не може изменити наше намере, нити задржати наше путовање. Шта ти мислиш, Џоне? Џон Манглес не одговори одмах; он се колебао између помисли на бол који ће нанети деци ако напусте предузето тражење, и страха од опасности која прети њиховом подухвату. – Да леди Гленарван и мис Грант нису са нама – рече он – не бих се ни обазирао на ту чету бедника. Гленарван га разумеде и додаде: – Разуме се да овде није реч о томе да одустанемо од нашег посла; али би можда било паметније, ради наших сапутница, да идемо право за Мелбурн и да се укрцамо на „Данкан“, па да потражимо на истоку траг Харија Гранта. Шта мислите ви, Макнабе? – Пре своје изјаве – рече мајор – волео бих да чујем Ертоново мишљење. Подофицир са „Британије“, тако непосредно запитан, погледа Гленарвана. – Мислим – рече он – да до Мелбурна има две стотине миља, па ако има опасности, има је и на путу за југ као и на путу за исток. Оба су пуста, оба су једнака. Поред тога, ја не мислим да тридесет злочинаца могу да уплаше осам одлучних и добро наоружаних људи. Дакле, ако неко не би саветовао нешто боље, ја бих ишао напред. – Врло добро, Ертоне – одговори Паганел. – Идући даље, моћи ћемо да наиђемо на трагове капетана Гранта. Ако се враћамо на југ, ми бежимо од њих. Мислим, дакле, као и ви, и ја се

не обазирем на те одбегле робијаше из Перта, о којима срчан човек и не треба да води рачуна. Овај предлог да се не мења план пута би стављен на гласање и би једнодушно усвојен. – Још једну примедбу, милорде – рече Ертон баш кад су хтели да се разиђу. – Говорите, Ертоне. – Да ли не би било згодно да се „Данкану“ пошаље налог да се приближи обали? – Зашто? – одговори Џон Манглес. – Кад будемо у заливу Туфолд, имаћемо времена да пошаљемо налог. Ако би нас какав непредвиђен догађај приморао да одемо у Мелбурн, можда бисмо зажалили ако не бисмо тамо нашли „Данкана“. Поред тога, он још није могао бити оправљен. Из свих тих разлога, мислим да треба чекати. – Добро – одговори Ертон без даљег наваљивања. Сутрадан је мала чета, наоружана и спремна на сваки догађај, напустила Сејмор. После пола сата ушла је опет у шуму еукалиптуса која се протезала на исток. Гленарван би више волео да путује пољем. Поље је мање погодно за заседе него густа шума. Али нису могли да бирају, и целог дана кола су се провлачила између великог једноликог дрвећа. Увече, пошто су прошли северном границом грофовије Англезеј, пређоше сто четрдесет шести подневак и улогорише се на граници среза Мари.

38. Мајор тврди да су пред њима мајмуни Сутрадан изјутра, 5. јануара, путници су стигли у простран предео Мари. Овај се ненасељени и пусти крај пружа до високог венца аустралијских Алпа. Цивилизација га још није поделила у одвојене покрајине. Тај део провинције мало је познат и ретко га ко посећује. Његове ће шуме једног дана оборити дрвосечина секира; ливаде ће поплавити насељеничка стада – али засад ово је земљиште још нетакнуто, онакво какво је изронило из Индијског океана: оно је пустиња. Целокупно ово земљиште обележено је на енглеским картама значајним именом: „Reserve for the blacks“ – „Одређено за црнце“. Ту су насељеници сурово одагнали урођенике. Оставили су им у далеким равницама, у неприступачним шумама, нешто одређеног места, где ће се староседелачка раса постепено угасити. Заиста, цео тај крај изгледао је потпуно ненастањен. Нигде ни трага од логора и колибе. Равнице и шуме су се смењивале, и постепено је предео добијао изглед дивљине. Изгледало је чак да никакво биће, ни човек ни животиња, не живи у овим далеким крајевима када Роберт, зауставивши се пред једном групом еукалиптуса, повика: – Мајмун! Ено мајмуна! Он показа неко велико црно тело које је необично живо, прелазило с гране на грану, прелетало с једног врха на други као да га нека опнаста крила одржавају у ваздуху. Да ли у овој чудној земљи и мајмуни не лете као нека врста лисица којима је природа дала крила као слепом мишу? Међутим, кола су се зауставила, и сви су оком пратили животињу, која се постепено изгуби у врховима еукалиптуса. Убрзо су га видели како силази брзином муње, како трчи по земљи у хиљаду скокова и увијања, док се руком не дохвати глатког дебла каучуковог дрвета. Чудили су се како се пење уз то право и глатко дрво, које није могао да обухвати рукама. Али је мајмун неком врстом секире ударао наизменично по дрвету градећи тако зарезима тачке ослонца на једнаким растојањима, и по њима дохватао се рачве на дрвету. За неколико секунди нестало га је у густом лишћу. – Гле сад! какав је то мајмун? – упита мајор. – Тај мајмун – одговори Паганел – то је чистокрвни Аустралијанац. Географови другови нису још имали времена ни да слегну раменима а недалеко од њих одјекнуше крици, који би се могли овако да запишу: „Кое! кое!“ Ертон подстакну волове, и на стотину корака одатле путници изненада наиђоше на урођенички логор. Какав жалостан призор! Десетак шатора било је ту на голој земљи. Ти шатори били су начињени од коре дрвета, поређане као цреп, и своје бедне житеље заштићивали су само с једне стране. Ова бића, које је невоља потпуно унизила, била су одвратна. Било их је тридесетак, што људи, што жена и деце, одевених у кенгурову кожу, исцепану, у дроњцима. Кад су кола пришла, стадоше да беже. Али неколико речи, које Ертон изговори неким неразумљивим језиком, као да их умири. Вратише се упола уплашени, упола поверљиви, као стока којој се пружа укусан комад. Урођеници су били високи од пет стопа и четири палца до пет стопа и седам палаца, боја

им је била гарава, не црна, већ као стара чађ; коса праменаста, руке дуге, мали испупчен трбух, тело длакаво и све у ожиљцима од тетовирања и засека, које врше на себи при посмртним церемонијама. Ништа није тако страшно као њихово чудовишно лице, огромна уста, нос широк и спљоштен по образима, доња вилица истурена, са белим зубима али избаченим напред. Нигде људска створења нису имала толико животињских ознака. Леди Хелена и Мери Грант сишле су с кола, пружиле су благо руке овим бедним створовима, и дале им храну, коју су ови дивљаци гутали с одвратном прождрљивошћу. Урођеници су утолико пре могли да сматрају леди Хелену као неко божанство, јер по њиховој религији, белци су некадањи црнци који су побелели после смрти. Љубазно држање путника је, међутим, припитомило урођенике; они су окружили путнике, који су морали да се причувају од њиховог дивљачког нагона за пљачком. Говорили су неким пискавим говором, а гласови су се стварали пљаскањем језика. Личило је то на животињске крике. Ипак, глас им је био умиљат и врло благ, реч „ноки, ноки“ често се понављала и њихови покрети довољно су објашњавали. Она је значила: „дај ми, дај ми“ и односила се на најситније ствари код путника. Олбинет је имао много муке да одбрани одељак за пртљаг, а нарочито намирнице експедиције. Ови изгладнели јадници бацали су на кола страшне погледе и кезили своје оштре зубе, који су можда окушали и комаде људског меса. Већина аустралијских племена нису људождери, бар за време мира, али мало је тих дивљака који би одбили месо побеђеног непријатеља. По Хелениној жељи, Гленарван нареди да им се подели мало хране. Урођеници су разумели њену намеру и стадоше се тако радовати да би узбудили и најнеосетљивије срце. Рикали су као звери кад им чувар доноси дневни оброк. Тешко се могло порицати да се ова раса не одваја много од животиња. На помисао да је њен отац заробљеник овако сурових урођеника, Мери Грант осети да јој сузе навиру у очи. Замишљала је колико мора да пати човек као што је Хари Грант као роб оваквих скитачких племена, у беди, у глади, у злом поступању. Џон Манглес ју је посматрао са особитом пажњом и погађао је какве се мисли врте по њеној глави. Он предухитри њене жеље и упита подофицира са „Британије“. – Ертоне – рече он – јесте ли се ви спасли из руку оваквих дивљака? – Да, капетане – одговори Ертон. – Сва су та племена по унутрашњости континента слична међу собом. Само, ви овде гледате једну четицу тих јадника, док на обалама Дарлинга постоје многобројна племена којима заповедају поглавице-шефови, чија је власт огромна. – Али – упита Џон даље – шта може да ради Европејац код ових дивљака? – Оно што сам ја радио – одговори Ертон – лови са њима, бори се уз њих; као што сам вам већ рекао, поступају с њим према томе колико им услуга чини, и само ако је то храбар и паметан човек, брзо стиче код њих велики углед. – Али он је заробљеник? – упита Мери Грант. – И то тако чуван и дању и ноћу да не може ни корака да се удаљи – додаде Ертон. – Ви сте ипак, Ертоне, успели да умакнете – рече мајор, који се умеша у разговор. – Да, господине Макнабе, у једној борби између мог и једног суседног племена. Успео сам, да, и не жалим. Али ако би то требало још једном да се уради, мислим да бих више волео вечито робовање него оне муке које сам претрпео у пустињи. Нека бог сачува капетана Гранта да не окуша такво спасење.

– Да, заиста – одговори Џон Манглес – требало би да желимо, мис Мери, да ваш отац остане код урођеника. Лакше ћемо наћи његов траг него ако би лутао по шумама континента. – Ви се још надате? – упита девојка. – Надам се увек, мис Мери, да ћу вас с божијом помоћи видети срећном једног дана. Једино су сузне очи Мери Грант могле да захвале младом капетану. За време овог разговора, међу дивљацима наста неко необично комешање; почели су ужасно да вичу, да трче на све стране, латише се свог оружја и изгледало је да их је обузео дивљи бес. Гленарван није знао шта они намеравају, када се мајор умеша и упита Ертона: – Пошто сте дуго живели мећу Аустралијанцима, свакако да разумете њихов говор? – Скоро – одговори морнар – јер колико племена, толико наречја. Ипак, мислим да погађам да ови дивљаци из захвалности хоће да покажу вашем господству како изгледа једна њихова борба. То је заиста и био узрок узбуне. Без икаква увода, урођеници нападоше једни друге са таквим подражаваним бесом да сваки који не би знао у чему је ствар мислио би да је озбиљан мали рат. Али су Аустралијанци, како путници причају, врло вешти мимичари, па су и у овој прилици показали свој изванредан дар. Њихово одбрамбено и нападно оружје састојало се од главолома, дрвене батине која може разбити и најтврђу лобању, и неке врсте „томахавка“, тврдог изоштреног камена, који је био углављен између две батине, слепљене неком гумом. Ова секира имала је дршку дугачку око десет стопа. Ово оружје, страшно у рату, било је корисно у миру; оно је секло гране и главе, цепало дрва и тела, према потреби. Уз дреку и вику, сва су се ова оружја витлала у помахниталим рукама, борци су наваљивали један на другог, једни су падали као да су мртви, други су победнички клицали. Жене, нарочито старе, као да их је дохватио демон рата, дражиле су их на борбу, бацале су се на тобожње мртваце и сакатиле их привидно са таквом суровошћу која ни у стварности не би изгледала ужаснија. Леди Хелена се сваког часа бојала да се ова игра не изметне у истинску битку. Тако исто су и деца с пуно воље суделовала у боју. Дечаци и девојчице, које су биле још бешње, шамарали су се међусобно с дивљом ревношћу. Та привидна битка трајала је десет минута, када се борци одједном зауставише. Оружја им падоше из руку. Дубоки мир замени бучну хуку. Урођеници остадоше непомични у свом последњем ставу, као лица из живих слика. Рекао би човек да су се скаменили. Шта је био узрок овој промени и зашто одједном та мраморна непомичност? Убрзо се знало. Једно јато папагаја указало се на врховима дрвећа. Ваздух се испунио њиховим цвркутом, и јаким преливима свог перја изгледали су као дуга што лети. Појава тог облака птица прекинула је борбу. Лов, кориснији од рата, имао је да наступи. Један урођеник, дохвативши неко црвено обојено оружје нарочитог облика, одвоји се од својих другова, који су и даље непомично стајали, и, између дрвећа и џбуња упути се ка јату папагаја. Док је пузио, није ни шушнуо, није покренуо ни лист ни шљунак. Милио је као сенка. Дошавши на потребно одстојање, дивљак баци своје оружје водоравно у висини две стопе

од земље. Оружје је тако летело око четрдесет стопа; онда, не додирнувши земљу, полете увис под правим углом, погоди смртно десетак птица, па описујући параболу, врати се и паде ловцу пред ноге. Гленарван и његови другови били су запрепашћени и нису могли да верују својим очима. – То је бумеранг – рече Ертон. – Бумеранг! – повика Паганел. – Аустралијски бумеранг! Као какво дете он потрча и дохвати оружје да види „шта има унутра“. Заиста се могло помислити да му неки унутрашњи механизам, нека одједном одвијена опруга, мења правац. Од свега тога није било ништа. Бумеранг се састојао од једног комада дрвета, тврдог и повијеног, дугог тридесет до четрдесет палаца. У средини је имао три палца дебљине а оба су му краја била зашиљена. Издубљена страна била је увучена за пола палца, а испупчена је имала два оштра посувратка. Био је и прост и нејасан. – То је, дакле, тај чувени бумеранг! – рече Паганел, пошто је пажљиво промотрио чудни инструмент. – Комад дрвета и ништа више. Зашто он, пошто је извесно време хоризонтално летео, полети увис да се опет врати руци која га је бацила? Научници и путници нису умели никад то да објасне. – Да то није слично ономе код дечјег точка, који се враћа натраг кад се баци на известан нарочити начин? – рече Џон Манглес. – Или још пре – додаде Гленарван – као код билијарске кугле кад се одбије од ивице. – Никако – одговори Паганел – јер у та два случаја постоји тачка ослонца која производи реакцију, земља код точка и чоја код кугле. А овде нема тачке ослонца, оруђе не додирује земљу, па ипак се пење на велику висину. – Па како објашњавате тај случај, господине Паганеле? – упита леди Хелена. – Не објашњавам га, госпођо, само га још једном констатујем; свакако је то последица начина којим се бумеранг баца и његовог необичног облика. Али како се то баца, то је још увек тајна Аустралијанаца. – У сваком случају, ствар врло оштроумна за мајмуне – додаде леди Хелена погледавши мајора, који заврте главом у неверици.

39. Фармери милионери После мирно проведене ноћи на 146° 15’ дужине, путници су 6. јануара, у 7 часова изјутра, продужили пут кроз пространу пустињу. Ишли су увек према истоку, и трагови њихових корака бележили су по равници строго праву линију. Двапут су пресекли трагове насељеника који су ишли ка северу, и ту би се измешали њихови трагови да Гленарванов коњ није остављао у прашини жиг Блек Поинта, који се познавао по двема детелинама. Равница је била понекад избраздана на све стране барама, окруженим шипрагом, и у којима је вода била више привремена него стална. Вода је долазила са падина Буфалопланине, осредњег планинског венца чија се живописна линија оцртавала на видику. Решише да тамо логорују још те вечери. Ертон пожури запрегу, и волови стигоше мало заморени, јер су тог дана прешли тридесет пет миља. Разапеше шаторе испод великог дрвећа; ноћ је била пала, брзо су вечерали. После таквог хода више се мисли на спавање него на јело. Паганел, коме је допало да буде први на стражи, не леже, већ са карабином о рамену чувао је логор, ходајући горе-доле да би се боље одупро сну. Иако без месечине, ноћ је била светла од сјаја јужних сазвежђа. Научник се забављао читањем те велике књиге – неба – која је увек отворена и врло занимљива за оне који умеју да је читају. Дубоки мир заспале природе реметио је само звекет ланаца којим су коњи били сапети. Паганел се био удубио у своја астрономска размишљања, и више је био заузет небеским но земаљским пословима, кад га неки далеки звук трже из сањарења. Он пажљиво ослушну и, на своје велико изненађење, познаде звук клавира; неколико акорда, јасно одвојених, допирали су звучно и дрхтаво до њега. Није било могуће да се вара. – Клавир у пустињи! – помисли Паганел. – То никад не бих поверовао! Заиста је то било изненађујуће, и Паганел би пре поверовао да нека чудна птица подражава тонове Плејела или Ерара, као што неке подражавају куцање часовника и оштрење ножева. Али управо у том тренутку кроз ваздух се разлеже чист звонак глас. Поред пијанисте, ту је био и певач. Паганел је слушао иако још није хтео да призна шта то чује. Ипак, после неколико тренутака, био је принуђен да позна дивну арију која је допирала до његовог уха. То је била: “Il mio tesoro tanto“37 из Дон Жуана. – До врага! – помисли географ. – Ма колико да су чудне аустралијске птице, па чак нека би то били и најмузикалнији папагаји на свету, ипак не могу да певају Моцарта! Кад је Вилсон дошао да смени Паганела, овај је био утонуо у дубоко сањарење. Паганел не рече ништа морнару; хтео је да сутра обавести Гленарвана о овом необичном догађају, и оде да легне под шатор. Сутрадан чету је пробудило неочекивано лајање паса. Гленарван се одмах диже. Два висока поентера, два дивна представника најбоље енглеске расе ловачких паса, скакали су на ивици једне шумице. Кад су им се путници приближили, вратили су се у шуму, али су лајали удвојеном жестином. – Значи да има нека насеобина у овој пустињи – рече Гленарван – и ловаца, кад ево има ловачких паса?

Паганел је већ отворио уста да исприча своје доживљаје од прошле ноћи кад се појавише два млада човека, који су јахали расне коње изванредне лепоте, праве хантере. Два господина, у отменом ловачком оделу, застадоше кад видеше малу чету улогорену на цигански начин. Изгледало је да се питају откуда овде наоружани људи, кад приметише путнице које су силазиле из кола. Они одмах сјахаше, и скинувши шешире, упутише се к њима. Лорд Гленарван им пође у сусрет, и, као странац, рече своје име и занимање. Младићи се поклонише и старији од њих двојице рече: – Милорде, да ли би госпође, ваши другови и ви хтели да нам учините част и да се одморите у нашем дому? – Господо?... – поче Гленарван. – Мичел и Сенди Патерсон, сопственици Хотам-станице. Ви се већ налазите на земљишту нашег имања, и свега је четврт миља до нас. – Господо – одговори Гленарван – не бих хтео да злоупотребим гостопримство које нам тако љубазно нудите... – Милорде – продужи Мичел Патерсон – ако примите наш позив, ви ћете обавезати сироте изгнанике, који ће бити необично срећни да вас угосте у пустињи. Гленарван се наклони у знак пристанка. – Господине – рече тада Паганел, обраћајући се Мичелу Патерсону – смем ли да вас упитам да ли сте ви то јуче певали ону арију божанственог Моцарта? – Ја, господине – а мој брат Сенди ме је пратио. – Онда, господине – настави Паганел – примите искрено честитање једног Француза који обожава ту музику. Паганел пружи руку младом џентлмену, који је врло љубазно прихвати. Затим, Мичел Патерсон показа на пут који је водио десно. Ертон и морнари остадоше да чувају коње. У разговору и дивећи се, путници кренуше са младићима пешке ка кући Хотам-станице. Било је то велелепно имање, одржавано са савесном строгошћу енглеских паркова. Огромне ливаде, ограђене сивом оградом, пружале су се унедоглед. Ту је пасло хиљаде волова и милиони оваца. Много овчара и још више паса чувало је ову бучну гомилу. У мучање и блејање мешао се лавеж дога и оштар пуцањ бичева. На истоку се видела шума смолног дрвета, а изнад ове на седам хиљада пет стотина стопа издизао се величанствен врх планине Хотама. У свим правцима пружали су се дуги низови зеленог дрвећа са постојаним лишћем. Тамоамо видели су се густи шипрази такозване „grass-trees“, шибља високог до десет стопа, које је са својом крошњом од дугих и танких листова било слично малим палмама. Ваздух је сав мирисао на нану, из чије се беле цвасти, сад у пуном цветању, ширио опојни мирис. Том дивном растињу овог поднебља придружило се и пресађено дрвеће европске климе. Бресква, крушка, јабука, смоква, поморанџа, чак и храст били су поздрављени гласним клицањем наших путника, који, мада се нису чудили што иду у хладу дрвећа њихове отаџбине, ипак су били задивљени што међу њиховим гранама лете свиларке с перјем које је пола златно а пола кадифасто црно. Лорд Гленарван се, међутим, није задовољио тиме да се само диви овој вештачки створеној оази у аустралијској пустињи. Он је слушао причање младе господе. У Енглеској, у њеним

цивилизованим селима, путник би одмах обавестио свог домаћина одакле је и куда иде. А овде, из необично лепог осећања обазривости, Мичел и Сенди Патерсон су сматрали да је њихова дужност да се прикажу путницима којима су нудили гостопримство. Они стога испричаше своју повест. То је била прича свих оних младих Енглеза, вредних и паметних, који не мисле да богатство ослобађа људе од рада. Мичел и Сенди Патерсон били су синови једног лондонског банкара. Кад им је било двадесет година, отац им рече: „Ево, младићи, милиона. Идите у неку далеку колонију; оснујте тамо какво корисно предузеће, у раду упознајте живот. Утолико боље, ако успете. Ако не успете, нећемо жалити за новцем који вам је помогао да постанете људи.“ Младићи су послушали. Изабрали су у Аустралији колонију Викторију да ту посеју очев новац, и нису се покајали. После три године предузеће је већ напредовало. Захваљујући притокама реке Овен, која се северно одатле улива у Мари, било је ту довољно добре воде. Стога је ту подједнако напредовало и сточарство и пољопривреда. Две хиљаде јутара земље, изврсно правилно засејане и уређене, давало је поред жетве домаћег жита и иностране производе, док се неколико милиона животиња товило по зеленим пашњацима. Стога су производи Хотам-станице били на високој цени на трговима у Каслмејну и Мелбурну. Мичел и Сенди Патерсон таман су довршавали причу о свом вредном раду кад се на крају реда казуарина38 указа њихов дом. То је била дивна кућа, саграђена од дрвета и опеке, сва у цвећу емерофилиса. Она је имала елегантан облик швајцарске куће и веранду о којој су висили кинески лампиони, и која је кружила око куће као антички имплувијум. На прозорима шарени застори, као да су били од цвећа. Мало шта било је тако укусно, тако пријатно за око, а опет тако угодно. По травњацима, по шумарцима унаоколо уздизали су се бронзани стубови, који су држали врло лепе фењере; кад би пало вече, цео би се парк осветлио белом светлошћу плина, што га је производио један газометар, скривен под сводом акација и папрати. Убрзо су прешли дрворед казуарина. Мали гвоздени мост, крајње укусан, преко брбљивог потока уводио је у посебан врт. Врло господствени надзорник пожури у сусрет путницима; врата на кући се отворише, и гости Хотам-станице уђоше у скупоцено намештене одаје, које је скривала ова кора од опека и цвећа. Сва раскош господског и уметничког живота указа се пред њима. Из предсобља, које су красиле слике прибора за трке и лов, улазило се у простран салон са пет прозора. Тамо, један клавир претрпан нотама старих и нових композиција, започети сликарски радови, постоља украшена мраморним статуама, неколико платна фламанских мајстора, богати теписи по којима је нога газила меко као по густој трави, по зидовима застори са веселим сценама из митологије, старински лустер висио је о таваници, скупоцен порцелан, уметнички предмети савршеног укуса и велике вредности; пуно скупих ситница, којима се човек чуди што их види у аустралијској кући, све то доказивало је савршени склад уметности и угодности. Све што је могло да зачини досаду драговољног изгнанства, све што је могло да изазове успомену на европске навике, све је то красило овај вилински салон. Човек би помислио да се налази у каквом замку у Француској или Енглеској. Наизменичност ливада и шума, пропланци, лепо заобљени брегови, рељеф овог неравног земљишта пружао је изглед који превазилази сваки опис.

Овај пространи видик, испресецан великим површинама сенке и светлости, мењао се сваког часа према ћуди сунца. Машта не би могла да измисли ништа боље, и чаробни овај крај задовољавао је све прохтеве погледа. По налогу Сендија Патерсона послужен је ручак, који је домаћи кувар зачас спремио, и, четврт часа по свом доласку, гости су поседали око раскошно снабдевеног стола. Није се могло ништа замерити квалитету јела и вина; али међу свим овим ђаконијама најпријатнија је била радост младих досељеника, који су били срећни што у свом дому могу да пруже овако сјајно гостопримство. Ускоро су и они били обавештени о циљу експедиције и показаше живо интересовање за потрагу лорда Гленарвана. Они такође улише наде капетановој деци. – Хари Грант – рече Мичел – пао је очигледно урођеницима у руке, јер се никад није појавио на насељима на обали мора. Он је тачно оценио свој положај, то доказује и докуменат, па пошто није доспео ни у једну енглеску колонију, њега су одмах чим је ступио на земљу заробили дивљаци. – То се управо догодило и његовом подофициру Ертону – одговори Џон Манглес. – А зар ви, господо, нисте никад чули да се прича о катастрофи „Британије“? – упита леди Хелена. – Никад, госпођо – одговори Мичел. – А шта мислите како су Аустралијанци могли да поступају са својим заробљеником, капетаном Грантом? – Аустралијанци, госпођо, нису сурови – одговори млади насељеник. – Мис Грант може у том погледу да буде потпуно спокојна. Има доста честих примера који говоре о благости њиховог карактера; неки су Европљани живели дуго међу њима и нису се жалили на њихову суровост. Ове су речи изазвале велико задовољство међу присутнима. Оне су се поклапале са оним што су говорили Паганел и Ертон. Кад су путнице отишле од стола, говорили су о одбеглим осуђеницима. Патерсонима је била позната катастрофа на железничком мосту, али их присуство одбеглих робијаша није узнемиравало. Злочинци се неће усудити да нападну станицу, која има више од стотину људи. Не треба ни мислити да ће се зликовци упутити у ове пусте области, где немају шта да очекују, а још мање у колонији Новог Велса, где су путеви под јаким надзором. То је, уосталом, било и Ертоново мишљење. Лорд Гленарван није могао да одбије љубазним домаћинима да проведе цео дан на Хотамстаници. Тих дванаест часова закашњења постали су дванаест часова одмора; коњи и волови могли су само да се ваљано опораве у угодним шталама станице. У поноћ, одвели су госте у њихове свеже и удобне собе, да у сну продуже задовољства тога дана. Сутрадан, у зору, опростили су се од младих насељеника с пуно захваљивања и обећања да ће се поново видети у Европи, у замку Малколм. Затим кола кренуше, обиђоше подножје планине Хотама, и убрзо се дом изгуби из очију путника као какво привиђење. Ипак су још пет миља ишли по имању станице. Тек у девет часова прешли су и последњу ограду и мала чета уђе у готово непознате пределе провинције Викторије.

40. Аустралијски Алпи Огромна брана пресецала је пут на југоистоку. То је био ланац Аустралијских Алпа, простран масив чије се ћудљиве падине пружају у дужину до хиљаду и по миља и заустављају облаке на четири хиљада стопа висине. Облачно небо пропуштало је само топлоту која је прошла кроз густ вео паре. Температура је стога била подношљива, али ход отежан по врло неравном земљишту. Неколико брежуљака, обраслих смолним дрветом, уздизала су се овде-онде. Џон Манглес и два морнара ишли су на стотину корака напред; бирали су погодне прелазе, или боље рећи пролазе, јер су сва ова узвишења стварала толико гребена, међу којима су кола бирала најбољи канал. То је била права пловидба кроз ово валовито земљиште. Тежак посао и често опасан. Неколико пута Вилсонова секира морала је да прокрчи пролаз кроз густе шибљаке. Глинасто и влажно земљиште угибало се под ногама. Пут се продужио због хиљаду заобилажења на које их примораваху неприступачне препреке, високе гранитне стене, јаруге, сумњиве лагуне. – Муке ћемо имати да пређемо – рече Гленарван посматрајући планински ланац, чија се слика већ утапала у помрчину вечери. – Алпи! То је име које вас гони да се замислите. – Драги Гленарване – рече Паганел. – Има у Аустралији Пиринеја, Алпа, Плавих планина, као у Европи или у Америци, али је све то у минијатури. То само доказује да машта географа није безгранична. – Значи да су ови Аустралијски Алпи...? – упита леди Хелена. – Џепне планине; прећи ћемо их и не осетивши. – Говорите само за себе! – рече мајор. – Само расејан човек може прећи планински ланац а да то и не примети. – Расејан! – повика Паганел. – Нисам ја више расејан. Позивам се на госпође. Откако сам ступио на овај континент, одржао сам своје обећање, зар не? Да ли сам кадгод био расејан? Можете ли ми пребацити какву погрешку? – Никакву, господине Паганеле – рече Мери Грант. – Ви сте сад најсавршенији човек. Сутрадан, 9. јануара, поред свих географових уверавања, мала чета је са највећим тешкоћама ушла у пролазе Алпа. Морало се ићи на срећу, залазити у уске и дубоке кланце, који су могли бити и без излаза. Ертон би зацело био врло збуњен да се после једног часа хода на планинској стази неочекивано не указа једна крчма, један бедни ћумез. – Врага! – повика Паганел – газда ове крчме неће стећи имање на оваквом месту. Чему ли само служи она? – Да нам о нашем путу да потребна обавештења – одговори Гленарван. – Уђимо! Гленарван у Ертоновој пратњи прекорачи праг крчме. Газда „Крчме код грма“ – тако је стајало на натпису – био је човек груб и одвратна лица. Он је свакако био свој главни потрошач џина, брендија и вискија. Обично су код њега свраћали само фармери, и гоничи стада. Одговарао је зловољно на постављена питања, али су одговори били довољни да обавесте

Ертона о путу. Гленарван са неколико круна награди гостионичарев труд и пође кад једна објава на зиду привуче његову пажњу. То је била објава колонијалне полиције. Она је оглашавала бекство робијаша из Перта и уцењивала главу Бен Џојса. Сто ливара стерлинга ономе ко га преда. – Заиста – рече Гленарван Ертону – тог би бедника било добро обесити. – А нарочито ухватити! – одговори Ертон. – Сто ливара! То је новац! Он не вреди толико. – А и гостионичар ми није много поуздан – додаде Гленарван – и поред ове објаве. – Ни мени – одговори Ертон. Гленарван и морнар се вратише колима. Упутише се тачки где се завршава пут за Лакноу. Одатле вијуга узан пролаз који укосо пресеца планински ланац. Почеше да се пењу. Тешко је било ово пењање. Више пута су путници морали да сиђу; требало је помоћи тешким колима и погурати точак, често га и придржавати на опасним нагибима, испрегнути волове кад се њихова тешка запрега није могла да искористи на наглим окукама, понекад закочити кола да се не врате натраг, а више пута је Ертон морао да као помоћ употреби већ иначе заморене коње. Да ли због тог дугог замора, или из каквог другог разлога, али један коњ подлеже тога дана. Он се одједном сруши. То је био Малредијев коњ, и кад га је овај хтео да подигне, виде да је коњ мртав. Ертон приђе да погледа коња, који је лежао на земљи, и изгледало је да ништа не разуме одакле ова напрасна смрт. – Мора да је животињи прсла нека вена –рече Гленарван. – Очигледно – одговори Ертон. – Узми мог коња, Малреди – рече Гленарван. – Ја ћу сести у кола код леди Хелене. Венац Аустралијских Алпа није гломазан и основица му није шира од осам миља. Дакле, ако прелаз који је Ертон изабрао излази на источну падину, могли би да за четрдесет осам часова прећу ову високу препреку. Онда све до мора не би било више питања о непремостивим препрекама и тешком путу. У току 10. јануара путници су стигли на највишу тачку прелаза, на око две хиљаде стопа. Налазили су се на једној отвореној заравни, одакле се видело надалеко. На северу је светлуцало језеро Омио, препуно водених птица, а позади њега простране равнице Мари. На југу се развијао зелени застор Џипсленда, са пределима богатим у злату, са високим шумама, са изгледом примитивне земље. Ту је природа још била господар својих производа, својих вода, свог великог дрвећа, поштеђеног од секире и од насељеника, који, још до тада ретки, нису се усуђивали да се боре против ње. Изгледало је да овај алпски ланац одваја два разна предела, од којих је један сачувао своју дивљину. Сунце је залазило, и неколико зракова, пробијајући црвене облаке, оживљавали су изглед предела Мари. Напротив, Џипсленд, заклоњен планинама, губио се у неодређеном сумраку, и човек би рекао да мрак спушта прерану ноћ на овај трансалпијски предео. Ову су супротност живо осетили наши путници, налазећи се на међи ових двеју толико одвојених земаља, и обузе их узбуђење гледајући тај готово непознати предео који ће они прећи до границе Викторије. Логоровали су на тој заравни, а сутрадан отпоче спуштање. Ишло се доста брзо. Сваки се журио да стигну на циљ, на Тихи океан, на место где се разбила „Британија“. Ту су се само могли наћи трагови бродоломника, а не по овим пустим пределима Џипсленда. Стога је

Ертон наваљивао на лорда Гленарвана да пошаље налог „Данкану“ да се упути обали, како би имали на располагању сва средства за трагање. По његовом мишљењу требало је искористити Лакноуски друм за Мелбурн. Доцније ће бити тешко, јер неће бити непосредних веза са престоницом. Гленарван је био неодлучан, и можда би послао налог, како је то Ертон тражио, да се томе није противио мајор, и то врло одлучно. Он је доказао да им је Ертоново присуство потребно, да ће му околина обале бити позната, и ако их случај нанесе на трагове Харија Гранта, Ертон би био једини кадар да пође за њима; најзад, да једини он може показати место бродолома „Британије“. Макнаб је дакле мислио да се продужи пут без икакве промене у програму. Џон Манглес подржа његово мишљење. Он чак примети да ће наредбе његовог господства пре стићи до „Данкана“ ако се пошаљу из залива Туфолд неголи посредством гласника, који би имао да пређе две стотине миља кроз дивље пределе. То превагну. Мајор је посматрао Ертона, који је изгледао доста разочаран. Али он не рече ништа, и по свом обичају, задржа своје примедбе за себе. Тешка оморина притискивала је околину. Њен утицај трпели су и људи и животиње. Тишину су реметили једино Ертонови узвици, којима је подстицао заморене животиње. Од подне до два сата пролазили су кроз шуму папрати, која би побудила дивљење код мање исцрпљених људи. То дрвенасто биље у пуном цвету досезало је до тридесет стопа висине. Коњи и коњаници пролазили су угодно испод њихових опуштених гранчица, и понекад би жврк на мамузи одјекнуо кад би се очешао о дрвенасту стабљику. Под овим непомичним сунцобранима владала је свежина, на коју нико није помислио да се тужи. Жак Паганел, као човек који своја осећања увек испољава, гласно је охтао од задовољства, те је узбунио јата папагаја, и настаде заглушно чаврљање. Географ је једнако клицао од задовољства, кад његови другови видеше како се одједном заљуља на своме коњу и сруши се као каква маса. Да ли је то била несвестица или гушење због високе температуре? Притрчаше му. – Паганеле! Паганеле! Шта вам је? – повика Гленарван. – То ми је, драги мој, да више немам коња – одговори Паганел ослобађајући се узенгија. – Шта? ваш коњ? – Готов! Сможден као и Малредијев. Гленарван, Џон Манглес и Вилсон прегледаше животињу. Паганел се није варао. Коњ је био напрасно угинуо. – То је чудно – рече Џон Манглес. – Врло чудно, заиста – промрмља мајор. Гленарван је био јако забринут због овог новог удеса. У пустињи није могао набавити друге коње. Ако би зараза погодила све коње експедиције, морао би да се упита како ће продужити пуг. Пре свршетка дана, реч „зараза“ као да се потврдила. Угину и трећи коњ, Вилсонов, и, још једна озбиљнија околност, један во би исто тако погођен. Средства за вучу и пренос била су сведена на три вола и четири коња. Положај је постао озбиљан. Људи лишени коња још су се могли решити да наставе пут пешке. Толико је колониста већ тако прешло кроз ове пусте пределе. Али ако се морају

оставити и кола, шта ће бити од путница? Да ли оне могу прећи још сто двадесет миља, колико има до залива Туфолд? Џон Манглес и Гленарван, врло забринути, прегледаше преостале коње. Можда би се могле спречити нове недаће. Али преглед показа да нема никаквих знакова болести, чак ни малаксалости. Гленарван се понада да ова необична зараза неће имати нових жртава. То је исто мислио и Ертон, који изјави да су му сасвим неразумљиве ове напрасне смрти. Прешли су добрих петнаест миља и вешто превалили један бреговит крај са црвенкастом земљом. По свему је изгледало да ће то вече логоровати на самим обалама Сноуја, велике реке која се јужно од Викторије улива у Тихи океан. Убрзо је точак кола браздао широке равнице црног наноса, пролазећи измећу бокора бујне траве. Паде вече, и магла јасно оцртана на видику означи ток Сноуја. Висока шума указа се на окуци пута, иза једне осредње узвишице. Ертон упути своју преморену запрегу између великих стабала, која су се губила у тами, и већ је био на излазу из шуме, на пола миље од реке, кад кола изненада утонуше до главчина. – Пази! – повика он коњаницима за собом. – Шта је то? – упита Гленарван. – Заглибили смо се – одговори Ертон. Гласом и останом подстицао је своје волове, који су запали до колена и нису могли ни да се макну. – Логорујмо овде – рече Џон Манглес. – То ће бити најбоље – одговори Ертон. – Сутра, по дану, гледаћемо да се извучемо. – Стој! – повика Гленарван. Ноћ је брзо наступила после кратког сумрака, али топлота није нестала заједно са светлошћу. Атмосфера је скривала у себи загушљиву пару. Муње су палиле видик, као светли одрази неке далеке буре. Уредише преноћиште. Наместише се како-тако у заглибљеним колима. Мрачни врхови високог дрвећа штитили су шатор. Ако не би наишла киша, могли су још бити и задовољни. Ертон је са тешком муком успео да извуче волове из глиба. Те ваљане животиње биле су каљаве до трбуха. Морнар их смести заједно са коњима, и сам се потруди да им спреми храну. Он је тај посао увек разумно радио, али овог вечера Гленарван примети како је удвојио бригу, на чему му захвали, јер је одржање запреге било од највећег значаја. Мало-помало сви заспаше тврдим сном. Мрак су појачали облаци који прекрише небо. У ваздуху није било ни дашка ветра. Тишину ноћи прекидало је само лулукање „морепорка“, који је изводио малу терцу са истом тачношћу као жалосне европске кукавице. Око једанаест часова, после тешког и заморног сна, мајор се пробуди. Његове полузатворене очи узнемири нека слаба светлост која се кретала под дрвећем. Човек би рекао неко бело платно, које је светлуцало као језерска вода. Макнаб је најпре помислио да је то светлуцање неког пожара који се ширио по земљи. Он устаде и пође у шуму. Велико је било његово изненађење кад угледа чисто природну појаву. Пред њим је било читаво поље печурака, које су сијале фосфорном светлошћу. Светле споре ових криптогама светлеле су доста јако у помрчини. Мајор није био себичњак, и таман је хтео да пође да пробуди Паганела, да би научник видео својим очима ову појаву, кад га један догађај задржа. Фосфорна светлост осветљавала је шуму на пола миље, и Макнабу се учини да на крају

осветљеног простора промакоше неке сенке. Да ли га је поглед варао? Да није он био играчка привиђања? Макнаб леже на земљу, и после оштрог посматрања јасно примети неколико људи како се сагињу и дижу као да траже по земљи свеже трагове. Требало је знати шта хоће ови људи? Мајор није оклевао, и не будећи своје другове, пузећи по земљи као дивљак у прерији, изгуби се у високој трави.

41. Неочекивани преокрет Ноћ је била ужасна. У два сата изјутра почела је да пада киша, плаха киша која је лила из облака све до зоре. Шатор је постао недовољан заклон. Гленарван и другови склонише се у кола. Није се могло спавати. Водили су разноврсне разговоре. Само мајор, чије се кратко одсуство није ни приметило, слушао је ћутке. Страховити пљусак није престајао. Могли су страховати да се не излије Сноуј, што би било велико зло за кола, заглибљена у меку земљу. Зато су Малреди, Ертон и Џон Манглес више пута излазили да испитају водостање, и враћали се натраг мокри до коже. Најзад свану дан. Киша преста, али сунчеви зраци нису могли да пробију густи слој облака. Широке баре жуте воде, читаве мочваре, мутне и узбуркане, прекриле су земљу. Гленарван се одмах забавио око кола. За њега је то било најважније. Прегледали су тешка кола. Предњи део се био сав заглибио, а задњи до осовине. Имаће доста муке да ову тешку направу извуку, и то да се удруже све снаге, и људи, и волова и коња. – У сваком случају, треба се журити – рече Џон Манглес. – Кад се иловача осуши, биће посао још тежи. – Пожуримо се – одговори Ертон. Гленарван, два морнара, Џон Манглес и Ертон зађоше у шуму где су животиње преноћиле. То је била висока шума смолног дрвета, али страшног изгледа. Све само осушено дрвеће на великим растојањима, огуљено већ вековима, или боље рећи одрано као плутово дрво у време бербе. На две стотине стопа у висини пружао се мршав скелет њихових голих грана. Ниједна птица није се гнездила на овим ваздушним костурима; ниједан лист није дрхтао о сувим гранама, које су клопарале као гомила костију. Корачајући напред, Гленарван је гледао сиво небо по коме се јасно оцртавала најмања гранчица смолних дрвета као каква фина резбарија. Ертон се чудио што нема коња и волова на месту где их је оставио. Сапете животиње нису ипак могле далеко да оду. Тражили су их по шуми, али их нису нашли. Изненађени Ертон упути се тада ка реци, дуж које су расле величанствене мимозе. Он узвикну на начин који је познавала његова запрега, али она не одговори. Ертон је изгледао веома забринут, а остали су се гледали разочарано. Читав сат су изгубили у узалудном тражењу, и Гленарван је већ хтео да се врати колима која су била далеко на читаву миљу, кад чу рзање. Истовремено одјекну и мучање. – Ту су! – повика Џон Манглес угазивши у густу траву, која је била довољно висока да сакрије стадо. Два вола и три коња лежали су непомични на земљи, угинули изненадно као и они раније. Њихове лешине биле су већ хладне, и једно јато мршавих гаврана, гракћући на мимозама, вребало је овај неочекивани плен. Гленарван и остали погледаше се, а Вилсон није могао да уздржи псовку која му слете с језика. – Шта ћеш, Вилсоне! – рече лорд Гленарван који се једва савлађивао. – Ми ту не можемо ништа. Ертоне, поведите вола и коња који су нам преостали. Треба уистину да нас они извуку из неприлике. – Да се нису кола заглибила – одговори Џон Манглес – ове две животиње, идући полагано,

одвукле би кола до мора. Треба по сваку цену извући та проклета кола. – Покушаћемо, Џоне – одговори Гленарван. – Вратимо се у логор, где су већ сви зацело узнемирени због нашег дугог задржавања. Ертон ослободи вола а Малреди коња, па идући кривудавом обалом реке, вратише се у логор. После пола сата Паганел и Макнаб, леди Хелена и мис Грант знали су шта се догодило. – Вере ми! – не уздржа се мајор – штета је, Ертоне, што нам нисте потковали све коње кад смо пролазили кроз Вимеру. – А зашто, господине? – упита Ертон. – Јер од свих коња само овај који је прошао кроз руке вашег поткивача избегао је злу судбину осталих. – То је истина – рече Џон Манглес – и то је чудан случај! – Случај и ништа више – одговори Ертон посматрајући оштро мајора. Мајор стеже вилице, као да је хтео да задржи речи које су му биле на језику. Гленарван, Манглес и леди Хелена очекивали су да он допуни своју мисао, али мајор ућута и упути се колима, која је Ертон прегледао. – Шта је хтео да каже? – упита Гленарван Џона Манглеса. – Не знам – одговори млади капетан. – Ипак, мајор није човек који говори без разлога. – Не, Џоне – рече леди Хелена – Макнаб мора нешто да сумња у Ертона. – Да сумња? – рече Паганел слегнувши раменима. – Зашто? – одговори Гленарван. – Да ли не претпоставља да је Ертон кадар да убије наше коње и волове? Али у ком циљу? Зар Ертонов рачун није истоветан с нашим? – У праву сте, драги Едварде, и ја ћу још додати – рече леди Хелена – да нам је Ертон од почетка пута дао поузданих доказа оданости. – Нема сумње – потврди Џон Манглес – Али шта значи онда мајорова примедба? Морам с тим бити начисто. – Да не мисли да је овај у договору са одбеглим робијашима? – повика неопрезни Паганел. – Каквим робијашима? – упита мис Грант. – Господин Паганел се вара – одговори живо Џон Манглес. – Он зна добро да нема слободних осуђеника у провинцији Викторији. – До врага! то је тачно – одговори Паганел који је хтео да повуче своје речи. – Шта ми је било! Робијаши! Ко је чуо да се у Аустралији говори о робијашима? Сиромах научник, желећи да поправи своју погрешку, урадио је управо што и кола, он се заглибио. Леди Хелена га погледа, што му одузе сву храброст. Не желећи да га више збуњује, она оде с мис Мери пут шатора, где се Олбинет старао да спреми ручак по свим правилима своје вештине. У том тренутку Ертон и два морнара покушавали су да ишчупају кола из глиба. Во и коњ, упрегнути упоредо, вукли су свом снагом својих мишића; ужад су се затегла да пукну, изгледало је да ће јарам да попусти. Вилсон и Малреди гурали су точкове, а Ертон је подстицао запрегу и гласом и останом. Тешка кола ни да се макну. Џон Манглес је квасио иловачу да би отпустила. Узалуд. Кола су остајала непомична. После новог напора, и људи и стока стадоше. Једино да се кола расклопе комад по комад, иначе се морало одустати од извлачења из глиба. Оруђа нису имали, те тај посао нису могли

да предузму. Ипак, Ертон, који је хтео да успе по сваку цену, хтеде да покуша новим напором, али га лорд Гленарван заустави. – Доста, Ертоне, доста – рече он. – Треба штедети вола и коња који су нам преостали. Ако морамо пешке продужити пут, један ће носити наше две путнице, а други храну. Још они могу бити од користи. – Добро, милорде – одговори бивши подофицир и испреже заморену стоку. – Сада, пријатељи – додаде Гленарван – вратимо се у логор, посаветујмо се, испитајмо наш положај; погледајмо где су добри а где рђави изгледи и одлучимо се на нешто. После неколико минута путници су се од рђаво проведене ноћи, окрепили приличним ручком, и разговор отпоче. Сви су били позвани да кажу своје мишљење. Најпре, требало је што тачније да се одреди положај њиховог логора. Ово би дато Паганелу, који то најсавесније обави. Према њему, експедиција се налазила на тридесет седмом упореднику, 147°53’ дужине, на обали реке Сноуј. – Који је тачан положај обале залива Туфолд? – упита Гленарван. – Сто педесет степени – одговори Паганел. – Колико мере та два степена и седам минута? – Седамдесет пет миља. – А колико има до Мелбурна? – Најмање две стотине миља. – Лепо. Наш положај је одређен – рече Гленарван. – Шта нам ваља радити? Одговор је био једнодушан: ићи одмах ка обали. Леди Хелена и Мери Грант обећале су да ће ићи пет миља дневно. Храбре жене нису се плашиле да иду и пешке, ако треба, од реке Сноуј до залива Туфолд. – Ви сте храбра другарица, моја драга Хелена – рече лорд Гленарван. – Али да ли смо сигурни да ћемо у заливу наћи средства која ће нам бити потребна кад тамо стигнемо? – Без сумње – одговори Паганел. – Еден је општина која већ одавно постоји. Његово пристаниште мора да има честе везе с Мелбурном. Претпостављам чак да ћемо, на тридесет пет миља одавде, код парохије Делегет, на граници Викторије, моћи да експедицију снабдемо храном и да нађемо средства за превоз. – А „Данкан“? – упита Ертон. – Зар не би било добро по вашем мишљењу, милорде, да га позовемо да дође у залив? – Шта мислите ви, Џоне? – упита Гленарван. – Мислим, господство, да се по том питању не треба журити – одговори млади капетан пошто је размислио. – Имаћемо увек времена да пошаљемо налоге Тому Остину и да га позовете ка обали. – Очигледно – додаде Паганел. – Помислите – настави Џон Манглес – да ћемо кроз четири до пет дана бити у Едену. – Четири до пет дана! – рече Ертон одмахнувши главом. – Реците петнаест до двадесет, капетане, да се не бисте после кајали због заблуде. – Петнаест до двадесет дана за седамдесет пет миља! – повика Гленарван. – Најмање, милорде. Прећи ћете сад најтежи део Викторије, пустињу где ничег нема, како веле колонисти, равнице шипрага без путева. Мораће се ићи са секиром или буктињом у

руци, и, верујте ми, нећете ићи брзо. Ертон је говорио одлучно. Паганел, на кога су се обраћали сви погледи, потврђивао је главом морнареве речи. – Признајем да има тешкоћа – одговори опет Џон Манглес. – Лепо, кроз петнаест дана ваше господство ће послати своје налоге „Данкану“ – Додајем – настави Ертон – да главне сметње не проистичу из тегоба пута. Треба прећи Сноуј, и вероватно чекати да се вода повуче. – Чекати! – повика млади капетан. – Зар се не може да прегази? – Не верујем – одговори Ертон. – Јутрос сам тражио згодан прелаз, али узалуд. Ретко је наћи овако бурну реку у ово доба, а против тог удеса ја не могу ништа. – Је ли широка река Сноуј? – упита леди Гленарван. – Широка и дубока, госпођо – одговори Ертон – широка једну миљу, са врло брзом матицом. Добар пливач не би је без опасности препливао. – Најзад, имате ли какав бољи план? – упита Џон Манглес нестрпљиво. – Да, ако „Данкан“ остави Мелбурн и приђе источној обали. – Ах! увек „Данкан“! По чему ће нам његово присуство у заливу олакшати да стигнемо тамо? Ертон је размишљао неколико тренутака пре него што би одговорио, па онда рече врло околишно: – Не мислим да намећем своје мишљење. Што радим, радим за корист свих, и готов сам да пођем, чим његово господство да знак за полазак. Затим скрсти руке. – То није никакав одговор, Ертоне – одговори Гленарван. – Изложите нам ваш план, па ћемо га претрести. Шта нам ви предлажете? Ертон онда поузданим гласом рече ово: – Предлажем да у оваквом стању оскудице не пођемо на срећу с оне стране Сноуја. Овде треба очекивати помоћ, а помоћ нам може доћи само од „Данкана“. Улогоримо се овде, где има животних намирница, а један од нас нека однесе налог Тому Остину да дође у залив Туфолд. Извесно изненађење пропратило је овај неочекивани предлог, против кога Џон Манглес није крио своје негодовање. – За то време – настави Ертон – или ће се вода повући, те ћемо моћи да нађемо згодан прелаз, или ћемо морати прибећи чамцу, а имаћемо времена да га саградимо. Ево, милорде, то је мој план, који вам подносим на одобрење. – Добро, Ертоне – одговори Гленарван – ваш план заслужује да се озбиљно размотри. Његова највећа мана је што проузрокује закашњење, али он уштеђује озбиљан замор и можда стварне опасности. Шта мислите о томе, пријатељи? – Говорите, драги Макнабе – рече леди Хелена. – Од почетка разговора ви само слушате и сувише штедите своје речи. – Кад већ тражите моје мишљење – одговори мајор – даћу вам га отворено. Чини ми се да је Ертон говорио као разуман, опрезан човек, и ја се слажем с њим. Нико се није надао овом одговору, јер се дотле Макнаб увек противио Ертоновим предлозима по овој ствари. Стога и Ертон погледа изненађено мајора. Мећутим, Паганел,

леди Хелена и морнари били су расположени да потпомогну Ертонов предлог. Сад се, после Макнабових речи, нису устезали. Гленарван објави да је Ертонов план примљен у начелу. – Сад, Џоне – рече он – не мислите ли да опрезност налаже да се тако ради, да се логорује на обали реке и чекају средства за даљи пут? – Да – одговори Џон Манглес – ако при том наш гласник успе да преће Сноуј, који ми не можемо да пређемо! Погледаше Ертона, који се осмехну као човек поуздан у себе сама. – Гласник неће прећи реку – рече он. – Гле! – узвикну Џон Манглес. – Он ће се вратити на Лакноуски друм, који ће га одвести право у Мелбурн. Остао нам је један здрав коњ. То је посао од четири дана. Додајте два дана да „Данкан“ стигне у залив, двадесет четири часа да се гласник врати у логор, и за седам дана он ће бити натраг са људима из бродске посаде. Мајор је климањем одобравао Ертонове речи, и једино је остало да се изврши овај план, који је заиста био добро смишљен. – Онда, пријатељи – рече Гленарван – остаје нам да изаберемо гласника. Ко хоће да однесе нашу поруку у Мелбурн? Вилсон, Малреди, Џон Манглес, Паганел, па чак и Роберт, одмах се пријавише. Џон је нарочито наваљивао да налог буде њему поверен. Али Ертон, који се још није изјаснио, узе реч и поче: – Ако дозволи ваше господство, ја ћу отпутовати, милорде. Навикао сам на ове пределе. Ја ћу се извући тамо где би други пропао. Једно ваше писмо прибавиће ми поверење вашег другог официра, и јамчим вам да ћу за шест дана да доведем лађу у залив Туфолд. – Добро речено – одговори Гленарван. – Ви сте паметан и храбар човек, Ертоне, и ви ћете успети. Бивши морнар је заиста био најподеснији да изврши овај задатак. Сваком је то било јасно, и сви се повукоше. Џон Манглес стави последњу примедбу, рекавши да је Ертоново присуство нужно да се наћу трагови „Британије“ или Харија Гранта. Али мајор му одговори да ће експедиција чекати на обалама Сноуја до Ертоновог повратка, да се неће без њега ни предузимати та важна тражења. – Онда, идите, Ертоне – рече Гленарван. – Журите се и вратите се преко Едена у наш логор на Сноују. Зрачак задовољства засија у Ертоновим очима. Он окрете главу, али ма како да ју је брзо окренуо, Џон Манглес примети овај сјај, и само по нагону осети како његово неповерење према Ертону опет порасте. Уз помоћ оба морнара, Ертон поче да се спрема за пут; један му је морнар спремао коња, а други намирнице. За то време Гленарван је писао писмо Тому Остину. Он је наређивао другом официру „Данкана“ да без оклевања иде у Туфолд. Препоручио му је Ертона као човека у кога може имати потпуно поверење. Кад приспе у залив, Том Остин ће једно одељење морнара ставити под Ертонову команду. Гленарван је управо писао кад га Макнаб, који га је очима пратио, упита неким необичним гласом како је написао име „Ертон“.

– Па онако како се изговара – одговори Гленарван. – Погрешно – одговори мирно мајор. – Изговара се „Ертон“, али се пише Бен Џојс.

42. Aland! Zealand! Откриће имена Бен Џојс пукло је као гром. Ертон се нагло исправи. У руци му је био револвер. Чу се пуцањ. Гленарван паде погођен куршумом. Пуцање пушака чуло се напољу. Џон Манглес и морнари, у почетку изненађени, хтедоше да се баце на Бена Џојса, али дрски разбојник беше утекао и нашао своју дружину расуту по ивици шуме смолног дрвећа. Шатор није био довољан заклон од куршума. Требало се повући. Гленарван, који је био лако рањен, беше устао. – У кола! У кола! – повика Џон Манглес и одвуче леди Хелену и Мери Грант, које су ускоро биле у безбедности иза дебелих лотри. Џон, мајор, Паганел и морнари докопали су своје карабине спремни да одговоре осуђеницима. Гленарван и Роберт били су код путница, а Олбинет је дотрчао да помогне одбрани. Све се то догодило брзином муње. Џон Манглес је пажљиво посматрао ивицу шуме. Пуцњава је нагло престала, чим је тамо стигао Бен Џојс. Дубоки мир је заменио бучно пушкарање. Неколико праменова беле паре колутало се још међу гранама смолног дрвећа. Нестало је било сваког знака напада. Мајор и Џон Манглес пошли су у извидницу до високог дрвећа. Место је било напуштено. Видели су и многе трагове корака, а неколико полуутрошених фитиља пушило се на земљи. – Осуђеници су отишли – рече Џон Манглес. – Да – одговори мајор – то ме и брине. Више бих волео да се сретнемо лице у лице. Бољи је тигар у равници него змија у трави. Погледајмо ово џбуње око кола. Мајор и Џон прегледаше целу околину. Од ивице шуме до обале Сноуја не видеше нигде ниједног осуђеника. Изгледало је да је чета Бена Џојса одлетела као јато птица грабљивица. Овај нестанак био је сувише чудноват да би се веровало у потпуну безбедност. Стога решише да буду на мртвој стражи. Кола, права заглибљена тврђава, постадоше средиште логора, а двојица, који су се смењивали сваког сата, чували су стражу. Прва брига леди Хелене и Мери Грант била је да превију рану лорда Гленарвана. У том тренутку кад јој је муж пао од куршума Бена Џојса, уплашена леди Хелена јурнула је к њему. Затим, савладавши страх, ова храбра жена одвела је свог мужа у кола. Ту су прегледали рањениково раме и мајор утврди да је куршум прошао кроз месо и да није нанео никакву озбиљну повреду. Изгледало је да није повређена ни кост, нити који мишић. Рана је јако крварила, али је лорд мрдао прстима шаке и умирио своје пријатеље. Кад су га једном превили, није допустио да се више старају о њему. Малреди и Вилсон били су на стражи, а остали путници сместише се како су могли у кола. Позваше мајора да говори. Пре него што ће почети своју причу, он са неколико речи обавести леди Хелену о стварима које она није знала, тј. о бекству једне чете осуђеника из Перта, о њиховом доласку у пределе Викторије, о њиховом уделу у железничкој катастрофи. Пружи јој број „Аустралијских и Новозеландских новина“, који је купио у Сејмору, и додаде да је полиција уценила главу Бена Џојса, опасног разбојника. Али како је Макнаб дознао да су тај Бен Џојс и подофицир Ертон једно исто лице? Сви су

желели да расветле тајну, и мајор им објасни. Од првог дана сусрета мајор по нагону није имао вере у Ертона. Две-три готово безначајне ствари, измењен поглед између Ертона и поткивача у Вимери, устезање Ертона да пролази кроз вароши и насеља, његово стално захтевање да „Данкан“ дође на источну обалу, чудна смрт стоке о којој се он старао, најзад известан недостатак искрености у његовом понашању, све те појединости постепено скупљане изазвале су сумњу код мајора. Ипак он није могао да га оптужи све док се нису збили непосредни догађаји прошле ноћи. Провлачећи се кроз високо шибље, Макнаб се приближио сумњивим сенкама које су на пола миље од логора пробудиле сумњу. Фосфоресцентно биље бацало је бледу светлост кроз мрак. Три човека испитивали су трагове по земљи, још свеже отиске. Међу овом тројицом Макнаб познаде поткивача из Блек-Поинта. „Они су – рече један. – Да, одговори други – ево потковице с детелином. – Сви су коњи липсали. Згодна биљка овај гастролобијум.“ – Затим заћуташе – додаде Макнаб – и удаљише се. Ја још нисам знао све, те пођох за њима. Разговор се ускоро опет настави: „Вешт човек овај Бен Џојс – рече поткивач – одличан морнар са својом измишљеном причом о бродолому! Ако успе његов план, дивна ствар! Ђаволски Ертон!“ Знао сам што сам хтео да знам, и вратих се у логор. Мајор ућута. Његови другови су ћутали и размишљали. – Значи – рече Гленарван блед од љутине – да нас је Ертон завео довде да би нас опљачкао и побио. – Да – одговори мајор. – И од Вимере нас његова дружина прати и вреба згодну прилику? – Да. – Па тај бедник онда није морнар са „Британије“? Он је дакле украо име Ертон и његов уговор са бродом? Сви се погледи уперише на Макнаба, који мора да је сам себи поставио исто питање. – Ево – рече он својим увек мирним гласом – шта се може извести као поуздано из свих ових мрачних околности. По мом мишљењу, овај се човек стварно зове Ертон. Бен Џојс је његово ратничко име. Неоспорно је да је он познавао Харија Гранта и да је био подофицир на „Британији“. Ово, потврђено свим оним појединостима које смо чули од Ертона, слаже се са речима осуђеника које сам вам саопштио. Не губимо се у бесплодним претпоставкама и сматрајмо као извесно да је Бен Џојс Ертон, као што је Ертон Бен Џојс, морнар са „Британије“ који је постао вођа разбојничке дружине. Случај нас је довео к њему. Чуо је Гленарванову причу, историју о бродолому, и као смео човек одмах се решио да то искористи. У Вимери је дошао са својима у везу, са поткивачем из Блек-Поинта, а од тада је остављао јасан траг нашег проласка. Његова нас је дружина пратила. Помоћу једне отровне биљке побио нам је постепено волове и коње. Затим нас је у погодном тренутку заглибио у мочвари реке Сноуј и предао дружини којој он заповеда. Све је било речено о Бену Џојсу. Макнаб је васпоставио прошлост Бена Џојса, и бедник се појавио такав какав је био, дрзак и опасан злочинац. Његове јасно показане намере захтевале су од Гленарвана да буде изузетно опрезан. Срећом, мање се требало бојати откривеног злочинца него издајника. Али из овог јасно оцртаног положаја произлазила је једна озбиљна последица. На њу још

нико није ни помислио. Само је Мери Грант, док су остали расправљали о прошлости, гледала у будућност. Први Џој Манглес примети да је она бледа и очајна. Он разумеде шта се у њој збива. – Мис Мери! Мис Мери! – повика он. – Ви плачете! – Ти плачеш, дете моје? – рече леди Хелена. – Мој отац! госпођо, мој отац! – одговори девојка. Није могла да продужи. Али свима би сад јасно. Откриће Ертоновог издајства уништило је сваку наду. Да би навукао Гленарвана, злочинац је измислио бродолом; то су јасно потврђивале речи осуђеника, које је чуо Макнаб. Никад се „Британија“ није разбила о гребене залива Туфолд. Никад Хари Грант није ступио ногом на аустралијско земљиште. По други пут је већ погрешно тумачење документа одвело тражиоце „Британије“ на погрешан траг. Пред таквим околностима, пред болом два детета, сви су били неми и потиштени. Ко би још и нашао речи наде? Роберт је плакао у сестрином наручју. Паганел је гунђао срдитим гласом: – Ах! Несрећни документе! Ти се заиста можеш похвалити да си ваљано намучио главе дванаест честитих људи. Врли географ, истински љут на самога себе, лупао се по челу као да хоће да га разбије. Међутим, Гленарван је отишао да обиђе Малредија и Вилсона на спољној стражи. – Да нисте што видели или чули за овај сат? – упита Гленарван своја два морнара. – Ништа, господство – одговори Вилсон. – Осуђеници су, ваљда, далеко одавде на неколико миља. – Мора да их није било довољно да нас нападну – примети Малреди. – Тај Бен Џоје би ваљда хтео да прикупи неколико зликоваца као што је он међу скитницама које лутају у подножју Алпа. – Вероватно, Малреди – одговори Гленарван. – Те хуље су кукавице. Они знају да смо ми наоружани и то добро наоружани. Можда чекају ноћ да нас нападну. Треба да појачамо пажњу чим падне вече. Ах! кад бисмо могли да изиђемо из ове баровите равнице па да продужимо наш пут ка обали мора. Али је река тако надошла да нам препречује пролаз. Платио бих сувим златом сплав који би нас пренео на другу страну. – Зашто ваше господство – рече Вилсон – не нареди да саградимо сплав? Дрва имамо довољно. – Не, Вилсоне – одговори Гленарван – Сноуј није река, то је непрелазна бујица. У том тренутку Џон Манглес, Паганел и мајор дођоше Гленарвану. Они су управо испитивали реку. Од последњих киша већ надошла вода попела се још за једну стопу. Она је образовала матицу врло хучну, сличну америчким брзацима. Немогуће је било упустити се на те таласе који су хујали. Џон Манглес изјави да је прелаз немогућ. – Али – додаде он – не треба стајати и ништа не покушавати. Оно што се хтело да уради пре Ертоновог издајства, сад је још потребније. – Шта велиш, Џоне? – упита Гленарван. – Велим да је помоћ нужна, па пошто је немогућно да се иде у залив Туфолд, треба отићи у

Мелбурн. – То је опасан покушај, Џоне – рече Гленарван. – Да не говорим о опасностима пута од две стотине миља кроз непознату земљу, али и стазе и путеве сигурно чувају саучесници Бена Џојса. – Знам то, милорде, али знам да се ово стање не може да продужава. Ертон је тражио само осам дана да доведе људе са „Данкана“. Ја ћу се за шест дана вратити на обале Сноуја. Дакле! Шта наређујете, ваше господство? – Пре него што се Гленарван изјасни – рече Паганел – хоћу да ставим једну примедбу. Пристајем да се иде у Мелбурн, али не да те опасности буду одређене Џону Манглесу. Он је капетан „Данкана“, стога не сме да се излаже опасностима. Ја ћу ићи уместо њега. – Лепо речено – рече мајор. – Али зашто баш ви, Паганеле? – Зар нисмо и ми ту? – повикаше Малреди и Вилсон. – А зар ви мислите – продужи Макнаб – да се ја плашим да пређем две стотине миља на коњу? – Пријатељи – рече Гленарван – ако неко од нас мора да иде у Мелбурн, нека то коцка реши. Паганеле, напишите наша имена. – Али, бар не ваше, милордре – рече Џон Манглес. – Зашто? – упита Гленарван. – Да се ви одвојите од леди Хелене кад вам је рана још отворена? – Гленарване – рече Паганел – ви не можете оставити експедицију. – У питању су опасности – одговори Гленарван – и ја нећу да пребацим свој део на другога. Пишите, Паганеле. Моје име мора да буде измешано са именима мојих другова, и нека би бог дао да оно буде прво извучено! Сви су се приклонили пред таквом вољом. Гленарваново име би помешано са осталима. Приступише извлачењу, и судба одреди Малредија. Храбри морнар кликну одушевљено. – Милорде, спреман сам да идем – рече он. Гленарван стегне морнареву руку. Потом се он врати колима, а мајор и Џон Манглес остадоше на страни. Би одлучено да Малреди крене у осам часова, одмах по сумраку. Он се присети да потказивачку потковицу, коју је коњ имао на левој нози, замени потковицом једног од коња липсалих прошле ноћи. Разбојници не би могли да нађу Малредијев траг, нити би могли да га прате, јер сами нису имали коња. Док се Вилсон старао око опремања, Гленарван спреми писмо за Тома Остина; али његова рањена рука му је сметала, и он замоли Паганела да пише уместо њега. Научник, сав занесен неком мишљу, као да није ни запажао шта се око њега догађа. Зато он није ни чуо Гленарванову молбу, те је овај морао да је понови. – Ах, врло добро – рече Паганел – спреман сам. Говорећи тако, Паганел извади своју бележницу, откиде чисто парче хартије, па, са оловком у руци, био је спреман да пише. Гленарван поче да говори у перо ове налоге: „Наредба Тому Остину да без оклевања крене на пучину и доведе ‘Данкан’...“ Управо кад је исписивао ову последњу реч, поглед му паде случајно на онај број новина „Australian and New Zealand“ који је лежао на земљи. Новине су биле тако савијене да су се

видела само последња два слога наслова: aland. Паганел застаде, и изгледало је да је потпуно заборавио и Гленарвана, и његово писмо и његово казивање. – Па, Паганеле? – рече Гленарван. – Ах! – рече географ узвикнувши. – Шта вам је? – упита мајор. – Ништа! ништа! – одговори Паганел. – Затим је тихо понављао: Aland! aland! aland! Он беше устао, дохватио новине и тресао их покушавајући да задржи речи које су хтеле да му слете са усана. Леди Хелена, Мери, Гленарван, Роберт гледали су га не разумевајући његово необјашњиво узбуђење. Паганел је личио на човека кога је изненада обузело лудило. Али то раздражено стање није трајало дуго. Он седе на своје место и рече мирним гласом: – Кад хоћете, милорде, ја сам вам на располагању. Гленарван продужи своје казивање, и писмо би овако састављено: „Наредба Тому Остину да без одлагања крене на пучину и доведе ‘Данкан’ на тридесет седми степен ширине на источну обалу Аустралије.“ – Аустралије? – рече Паганел. – Ах! да! Аустралије. Затим заврши писмо и поднесе га Гленарвану на потпис. Како је лорду сметала свежа рана, он са муком обави овај посао. Писмо затворише и запечатише. Паганел, коме је рука још дрхтала од узбуђења, стави овај наслов: ТОМУ ОСТИНУ другом официру на јахти „Данкан“ МЕЛБУРН Затим изађе из кола млатарајући рукама и понављајући неразумљиве речи: „Aland! Aland! Zealand!“.

43. Четири дана страха У шест часова су заједно вечерали. Падала је обилна киша. Под шатором није било довољно заклона и сви су се склонили у кола. То је, уосталом, било сигурно скровиште. Иловача их је држала углављена у земљу, и она су на њој лежала чврсто као тврђава на својим темељима. Убојна спрема састојала се из седам карабина и седам револвера, што је омогућавало да издрже дугу опсаду, јер су имали довољно муниције и довољно хране. Међутим, пошто прође шест дана „Данкан“ ће приспети у залив Туфолд, и после двадесет четири часа његова ће посада бити на другој обали Сноуја, па ако још и не буде могућан прелаз, осуђеници ће морати да беже пред јачом силом. Али пре свега, требало је да успе Малредијев опасни подухват. У осам часова ноћ се потпуно спустила. Било је време да се крене. Доведоше Малредијевог коња. Копите су му из предострожности обавили крпама да не чине никакву ларму. Животиња је изгледала уморна, а од снаге и брзине њених ногу зависило је спасење свих. Мајор је саветовао Малредија да штеди коња чим буде изван домашаја разбојника. Боље је закаснити пола дана, па стићи безбедно. Џон Манглес даде своме морнару револвер који је најбрижљивије напунио. Опасно оружје у руци човека који се не плаши, јер шест метака за неколико секунди лако очисте пут који су запречили зликовци. Малреди појаха. – Ево ти писма за Тома Остина – рече Гленарван. – Нека не губи ни часа! Одмах нека плови ка заливу Туфолд, па ако нас тамо не нађе, ако не будемо прешли Сноуј, нека дође к нама без оклевања! Сад хајде, мој храбри морнару, и нека те бог штити! Гленарван, леди Хелена, Мери Грант, сви се руковаше с Малредијем. Полазак по овој мрачној и кишовитој ноћи, на пут опасности, кроз непознату и огромну пустињу уплашио би свако слабије срце, али не срце овога морнара. – Збогом, милорде – рече он мирним гласом и изгуби се стазом која је ишла дуж ивице шуме. У том тренутку бура је удвостручила свој бес. Високе гране еукалиптуса пуцкарале су у мраку неким тупим звуком. Чуло се како падају суве гране на влажну земљу. По Малредијевом одласку путници се збише у кола. Мајор и Џон Манглес стражарили су напољу. Била је то нужна опрезност, јер је напад разбојника био лак, па према томе и могућан. Два верна чувара стражарили су своје време и филозофски примали ударе које им је ноћ сипала у лице. Уво није могло ништа да докучи услед хуке буре, завијања ветра, пуцкања грана, падања стабала и хујања разбеснеле воде. Ипак, понекад, кратка затишја прекидала су буру. Ветар би се стишао као да хоће да предахне. Само је Сноуј шумела кроз непомичне трске и црни застор смолног дрвећа. Тишина је изгледала дубља у тим тренутним стишавањима. Мајор и Џон Манглес слушали су онда са напрегнутом пажњом. За време једног таквог затишја допре до њих оштро звиждање. Џон Манглес приђе брзо

мајору. – Јесте ли чули? – рече он. – Да – одговори Макнаб. – Да ли је то човек или животиња. – Човек – одговори Џон Манглес. Затим су обојица слушали. Необјашњиво звиждање понови се изненада, а на то одговори нешто као пуцањ, али једва приметно, јер бура заурла новом снагом. Мајор и Џон Манглес нису се могли споразумети. Они се заклонише код кола. У том тренутку размаче се кожна завеса и Гленарван им се придружи. Он је такође чуо кобно звиждање и пуцањ који је одјекнуо под арњевима. – У ком правцу? – упита он. – Тамо – одговори Џон показујући мрачну стазу којом је Малреди отишао. – На којој даљини? – Ветар је јако дувао – одговори Џон Манглес. – То мора бити на три миље најмање. – Хајдемо! – рече Гленарван бацивши карабин на раме. – Не идимо! – одговори мајор. – То је клопка да би нас удаљили од кола. – А ако је Малреди пао од удараца тих бедника! – рече Гленарван докопавши руку Макнаба. – Знаћемо сутра – одговори хладно мајор, чврсто решен да спречи Гленарвана да не почини некорисну неопрезност. – Ви не можете оставити логор, милорде. Ићи ћу ја сам – рече Џон. – Још мање! – настави одлучно Макнаб. – Зар хоћете да нас побију појединачно, да нам смање снагу, да останемо на милост и немилост тих злочинаца? Ако је Малреди пао као жртва, то је несрећа, али њу не треба удвојити. Малреди је отишао, јер га је коцка одредила. Да је коцка на мене пала, ја бих отишао као и он, али не бих ни тражио ни очекивао помоћ. Уосталом, куда бисте? Где ћете наћи Малредија? Њега су напали на две миље одавде. На ком путу? Којом стазом да се пође? У том тренутку, као одговор на мајорове речи, зачу се један очајан вапај. – Чујте – рече Гленарван. Тај је крик допирао са исте стране са које се чуо пуцањ, удаљен мање од четврт миље. Одгурнувши Макнаба, Гленарван је већ јурио стазом, кад се чуше речи: „У помоћ! у помоћ!“ Глас је био тужан и очајан. Џон Манглес и мајор појурише у том правцу. После неколико тренутака приметише како се кроз честу вуче нека људска прилика и јауче. То је био Малреди, рањен, готово на умору, и кад га другови подигоше, осетише да су им руке све крваве. Киша је све јаче падала, а ветар је беснео кроз суво грање. Под налетом страшног вихора ветра Гленарван, мајор и Џон Манглес пренеше Малредијево тело. Сви устадоше кад они стигоше. Паганел, Роберт, Вилсон и Олбинет изиђоше из кола; леди Хелена уступи своје одељење сиротом Малредију. Мајор скиде са морнара капут, који је био сав мокар од крви и кише. Он пронађе рану. Био је то ударац ножем у десну слабину несрећног човека. Макнаб га вешто преви. Он није умео рећи да ли је сечиво повредило који важан орган. Испрекидан млаз румене крви излазио је из ране; бледило и изнемоглост рањеникова показивали су да је озбиљно погођен. Мајор стави на отвор ране добар чеп од труди, пошто је рану најпре испрао свежом водом, па онда шарпију коју је добро утегао завојем. Тако успе да заустави крв.

После четврт часа рањеник, који је дотле лежао непомично, покрену се, а очи му се отворише. Мрмљао је неке речи без везе. Мајор приклони уво и чу га да понавља: „Милорде... писмо... Бен Џојс...“ Мајор понови ове речи и погледа своје другове. Шта је хтео да каже Малреди? Бен Џојс је напао Малредија, али зашто? Зар то није било само зато да га спречи да не стигне до „Данкана“? То писмо... Гленарван прегледа џепове Малредијевог капута. Писма за Тома Остина више није било. Ноћ је прошла у бризи и стрепњи. Бојали су се сваког часа да рањеник не издахне. Још у рану зору, Гленарван, Џон Манглес и Паганел пођоше у извидницу по околини логора. Ишли су по још окрвављеној стази. Нигде није било трага ни од Бена Џојса ни од његове дружине. Дошли су до места где је био извршен напад. Ту су на земљи лежала два леша, које је Малреди оборио. Један је био леш поткивача из Блек-Поинта. Смрт је нагрдила његово лице, те је изгледало ужасно. Гленарван није хтео да даље извиђа. Опрезност му је забрањивала да се још удаљује. Он се врати колима, веома забринут због озбиљности њиховог положаја. – Не може се ни мислити да се пошаље други гласник у Мелбурн – рече он. – Ипак треба, милорде – одговори Џон Манглес. – Ја ћу покушати да прођем тамо где мој морнар није могао. – Не, Џоне. Ти чак немаш ни коња, да те носи ових две стотине миља. Заиста Малредијев коњ, последњи кога су имали, био је нестао. Да ли је и он пао од куршума злочинаца? Да ли не јури кроз пустињу? Да га нису ухватили разбојници? – Ма шта се догодило – рече Гленарван – ми се више нећемо раздвајати. Чекаћемо недељу, две недеље дана да се вода повуче на своју нормалну висину. Онда ћемо лаганим ходом отићи у Туфолд, а одатле ћемо поузданијим путем послати наредбу „Данкану“ да доплови до обале. – То једино може да се уради – одговори Паганел. – Дакле, пријатељи – настави Гленарван – више се не раздвајамо. Појединац се излаже великој опасности кад путује сам кроз ову пустињу, којом врве разбојници. А сад, бог нека спасе нашег сиротог морнара, и нека сачува и нас! Гленарван је двоструко имао право: прво што је забранио сваки појединачни покушај, друго што се решио да могућност прелаза стрпљиво чека на обалама Сноуја. Свега их је тридесет пет миља одвајало од Делегета, прве граничне вароши Новог Јужног Велса, у којој ће моћи да нађу средетва за пут у Туфолд. Одатле ће телеграфисати у Мелбурн своје наредбе „Данкану“. Ове су мере биле паметне, али су нешто касно усвојене. Да Гленарван није слао Малредија на Лакноуски друм, колико би се невоља избегло, а да и не помињемо напад на Малредија. Кад се вратио у логор, нашао је своје другове мање тужне. Они као да су добили нешто наде. – Боље му је! Боље му је! – викао је Роберт трчећи у сусрет Гленарвану. – Малредију? – Да, Едварде – одговори леди Хелена. – Наступио је преокрет. Мајор је расположенији. Наш морнар ће остати жив. – Где је Макнаб? – упита Гленарван. – Код њега. Малреди је хтео да говори с њим. Не треба их узнемиравати. Заиста, пре једног сата рањеник се освестио, а температура је спала. Чим је дошао к себи,

Малреди је одмах тражио Гленарвана, или, ако он није ту, мајора. Видећи га тако слабог, мајор је хтео да му забрани сваки разговор, али Малреди је тако одлучно захтевао, да је мајор морао да попусти. Разговор је трајао већ неколико минута, кад Гленарван стиже. Имали су само да чекају Макнабов извештај. Убрзо се затресоше завесе на колима и Макнаб се појави. Он приђе својим пријатељима, који су били под једним смолним дрветом где је био шатор разапет. Његово лице, иначе тако мирно, показивало је велику забринутост. Кад му се поглед заустави на леди Хелени и младој девојци, појави се болна туга у његовим очима. Гленарван га упита, и ево у главним потезима шта је мајор сазнао: „Кад је Малреди напустио логор, ишао је путањом коју му је Паганел означио. Журио је колико му је помрчина дозвољавала. По његовом мишљењу, прешао је око две миље, кад неколико људи – петорица, како он мисли – бацише се на његовог коња који се пропе. Малреди докопа револвер и опали. Учинило му се да су двојица пали. При светлости пуцња познао је Бена Џојса. То је било све. Није имао времена да докраја употреби револвер. Нешто га је снажно ударило у десну слабину и он је пао. Међутим, није изгубио свест. Разбојници су мислили да је мртав. Осетио је да га претресају. Затим чу ове речи: Ево писма! – то је рекао један разбојник. – Дај – одговори Бен Џојс – и сад је ‘Данкан’ наш!“ На овом месту Макнабовог причања Гленарван није могао да не узвикне. – Макнаб продужи. „А сад ви остали – рече Бен Џојс – ухватите коња. За два дана бићу на ‘Данкану’, за шест у заливу Туфолд. Ту је састанак. Милордово друштво биће још заглибљено у барама Сноуја. Пређите реку преко моста на Кемплпиру, дођите на морску обалу и ту ме чекајте. Наћи ћу начина да вас уведем на лађу. Кад посада буде у мору, са бродом као што је ‘Данкан’ бићемо господари Индијског океана. – Ура за Бена Џојса! – повикали су разбојници. Довели су му Малредијевог коња, и Бен Џојс је отишао трком Лакноуским друмом, а његова дружина оде југоисточно на реку Сноуј. Малреди, иако тешко рањен, довукао се на три стотине корака од логора, где смо га нашли полумртвог“ – заврши Макнаб. – Ето Малредијеве приче. Сад разумете зашто је јадни морнар хтео да по сваку цену говори. Ово откриће је скаменило Гленарвана и његове. – Гусари! Гусари! – повика Гленарван. – Моја посада побијена! Мој „Данкан“ у разбојничким рукама. – Да! јер ће се Бен Џојс докопати брода – одговори мајор – и тада... – Онда треба да ми стигнемо до обале пре тих неваљалаца! – рече Паганел. – Како ћемо прећи Сноуј? – рече Вилсон. – Као и они! – одговори Гленарван. – Они ће га прећи преко моста у Кемплпиру, и ми ћемо тамо прећи. – А Малреди, шта ће бити с њим? – упита леди Хелена. – Носићемо га! Смењиваћемо се! Зар смем да предам моју посаду на милост и немилост дружини Бена Џојса? Мисао да се река пређе преко моста на Кемплпиру била је изводљива, али и опасна. Разбојници су се могли наместити на мосту и бранити га. Биће их тридесет против

седморице. Али има тренутака кад се не може рачунати, кад се и поред свега мора ићи напред. – Милорде – рече Џон Манглес – пре него што ставимо на коцку нашу последњу могућност, пре него што пођемо на срећу ка томе мосту, паметно је да га извидимо. Ја то примам на себе. – Ја ћу с вама, Џоне – рече Паганел. Пошто су усвојили овај предлог, Џон Манглес и Паганел спремише се да одмах пођу. Требало је да се спуштају низ Сноуј, да иду његовом обалом, док не стигну до тог моста, који је означио Бен Џојс, а да нарочито пазе да их не виде разбојници, који свакако крстаре обалама. Снабдевени намирницама и добро наоружани. два храбра друга одоше и убрзо се изгубише, провлачећи се кроз високе трске на обали. Чекали су их целог дана. Дође вече, а њих још нема. Све су се више плашили. Најзад, око једанаест сати Вилсон објави њихов повратак. Паганел и Џон Манглес били су посустали од умора, прешли су десет миља. – Мост! Постоји ли тај мост? – упита Гленарван, који се пожури пред њих. – Да! Мост од лијана – рече Џон Манглес. – Разбојници су, заиста, прошли њим, али... – Али...? – понови Гленарван који је предосећао нову несрећу. – Пошто су га прешли, спалили су га! – одговори Паганел.

44. Еден То није био тренутак за очајавање, већ за рад. Пошто је мост на Кемплпиру уништен требало је прећи реку по сваку цену и престићи Бен Џојсову дружину пре обала залива Туфолд. Зато нису губили време у празним разговорима, и већ сутрадан рано, 16. јануара, Џон Манглес и Гленарван су испитивали реку да би припремили прелаз. Хучна, од киша надошла вода није опадала. Ковитлала се са неописивим бесом. Њих двојица вратише се у логор. Дан је протекао у највећој зебњи. Десет пута је Гленарван ишао на Сноуј. Покушавао је да пронађе неки смели начин да га пређе. Али узалуд. Да је коритом текао поток лаве, не би прелаз био немогућнији. Гленарван је очајавао што га то задржава. Леди Хелена и мајор узалуд су покушавали да га умире. Зар да се стрпи у том тренутку када се Бен Џојс можда укрцавао на јахту! Кад „Данкан“, одвезавши једеке, пуном паром броди кобној обали, и кад се сваког часа њој приближава! Џон Манглес је преживљавао исте муке као и Гленарван. Стога, желећи да по сваку цену савлада препреку, он сагради чамац по аустралијском начину, од широког комађа коре смолног дрвета. Ове одвећ лаке пљосни, спојене пречагама, сачињавале су врло крт чамац. Капетан и морнар испробаше овај слаби чамац 18. јануара. Учинили су све што је зависило од храбрости, снаге и вештине. Али само што их је дохватила матица, чамац се претури, и умало што нису главом платили тај смели покушај. Вртлог дохвати чамац, и он се у њему изгуби. Џон Манглес и Вилсон нису били прешли ни десет хвати, а река, надошла од киша и отопљеног снега, мерила је читаву миљу у ширину. У том стању прођоше 19. и 20. јануар. Мајор и Гленарван ишли су за пет миља уз реку, али нису нашли место где би се могло прегазити. Свуда иста силина воде, иста вртоглава брзина. Сва јужна падина Аустралијских Алпа слала је своје воде у ово једино корито. Требало је одрећи се наде да се спасе „Данкан“. Пет дана је прошло од одласка Бена Џојса. У овом часу јахта је морала бити на источној обали и у рукама разбојника! Ипак је било немогуће да то стање ствари и даље траје. Повремене поплаве брзо се повлаче, и то баш због њихове жестине, Заиста, у зору 21. јануара, Паганел утврди да је вода почела да опада. Он јави Гленарвану исход својих посматрања. – Шта сад то вреди? – одговори Гленарван. – Сувише је касно. – Нека ме саслуша ваше господство – продужи Џон Манглес. – Ја познајем Тома Остина. Он је свакако извршио ваше наредбе и пошао чим је то било могуће. Али, ко нама тврди да је „Данкан“ био спреман, да је квар био поправљен у време доласка Бена Џојса у Мелбурн? И ако јахта није могла да се отисне, ако је закаснила дан, два! – Имаш право, Џоне! – одговори Гленарван. – Треба отићи у залив Туфолд. Ми смо само тридесет пет миља од Делегета. – Да, и у тој вароши наћи ћемо средства за брз превоз – рече Паганел. – Ко зна, можемо још стићи на време и спречити да се догоди несрећа. – Полазимо! – повика Гленарван. Џон Манглес и Вилсон одмах се латише да саграде сплав великих размера. Искуство је

показало да комађе коре не може да одоли матици. Џон обори дебла смолног дрвета и направи сплав груб, али чврст. Посао је био дуг, читав дан прође, а сплав не би готов. Тек сутрадан био је довршен. Вода Сноуја била је осетно опала. Бујица је опет постала река, истина са брзим током. Џон се ипак надао да ће кривудајући и савлаћујући матицу некако стићи на другу обалу. У подне натоварише онолико намирница колико свако може да понесе за два дана. Остатак хране, кола и шатор морали су да оставе. Малреди се осећао доста добро, те је могао бити пренет на сплав. У један сат сви су заузели место на сплаву, који је једеком био везан за обалу. На десну страну сплава Манглес је поставио неку врсту весла и поверио исто Вилсону, а циљ му је био да одржава сплав против матице и да смањује скретања. Он сам стајао је на задњем делу и рачунао да управља помоћу једног грубог весла. Леди Хелена и Мери биле су са Малредијем у средишту сплава. Џон Манглес одвеза сплав и одгурну га на воду Сноуја. Петнаестак хвати све је ишло добро. Али убрзо вртлог докопа сплав и стаде га окретати тако да га ни весло ни крма нису могли да одрже у нормалном правцу. Упркос њиховом труду Вилсон и Џон Манглес имали су сасвим обрнут правац, што је онемогућавало рад веслима. Морали су се помирити с тим. Није постојало никакво средство да се спречи то обртање сплава. Окретао се врлоглавом брзином и ишао низ реку. Џон Манглес је стајао блед, стиснутих вилица и посматрао запенушену воду. Међутим, сплав је доспео до средине реке. Налазио се на пола миље низ воду од тачке поласка. Ту је матица била необично силна, и како је секла вртлоге, вратила је сплаву нешто чвршћи положај. Џон и Вилсон узеше весла и успеше да ухвате кос правац. Приближили су се левој обали. Били су још педесет хвати далеко, кад се Вилсону преломи весло. Вода понесе сплав, којим се сад више није управљало. Џон је покушао да се одупре, излажући се опасности да му се сломи крмило. Вилсон, раскрвављених руку, притече му у помоћ. Најзад су успели, и сплав, после прелаза који је трајао више од пола сата, удари у шиљато избочену обалу. Удар је био тако јак да се греде раздвојише, а ужад попуца. Путници су једва имали времена да се ухвате за жбуње на обали. Повукоше к себи жене и Малредија, који су били упола мокри од воде. Укратко, сви су били спасени, али највећи део спремљених намирница и све оружје, сем мајоровог карабина, било је однето са растуреним сплавом. Река је била пређена. Мала дружина била је готово без средстава на тридесет пет миља од Делегета, усред непознатих пустих крајева на границама Викторије. Ту није било ни насељеника, ни сточара, једино ако би још наишли на дивље пљачкашке чете. Решише да одмах крену даље. Малреди је увидео да ће им он бити велика сметња и молио је да га оставе, да га чак оставе самог, да сачека помоћ из Делегета. Гленарван одби. До Делегета је требало још три дана, до обале пет, тј. тек до 26. јануара, а већ 16. јануара „Данкан“ је имао да крене из Мелбурна. Шта је сад значило неколико часова закашњења? – Не, пријатељу – рече он. – Нећу да оставим никог. Начинимо носила, па ћемо те наизменично носити. Саградише носила од грана еукалиптуса, покрише их гранчицама, и хтео-не хтео Малреди је морао да легне. Гленарван је хтео први да понесе свог морнара. Он узе носиљку за један

крај, Вилсон за други, и кренуше напред. Жалосно је било погледати како се зло завршавало путовање које је тако добро почело! Нису више тражили Хари Гранта. Овај континент, на коме он сад није био, на коме никад није био, претио је да буде злокобан за оне који су тражили трагове капетана. И кад његови смели сународници буду дошли на источну обалу, неће наћи чак ни „Данкана“ да их врати у отаџбину. Ћутке и мучно прошао је тај први дан. Сваких десет минута мењали су се носачи носила. Сви су се морнареви другови без роптања излагали том замору, који је још појачавала јака жега. Пошто су прешли свега пет миља, улогорили су се увече у једном шумарку смолног дрвета. Остатак намирница, који су спасли од бродолома, био им је вечера. Сад су могли рачунати само на мајоров карабин. Ноћ је била ружна. Киша је падала. Дан се једва појавио. Кретоше даље. Мајор није имао прилике ниједном да опали. Пут је сада постао изванредно тежак. По песковитом земљишту расла је само нека врста боце, коју у Мелбурну зову „бодљикаво прасе“. Она је цепала одело и рањавала ноге путницима. Увече су се зауставили у подножју брда Була-Була. Вечера би била мршава да Макнаб није најзад убио једног великог пацова „mus conditor“, који се много цени као храна. Уморни, али још увек храбри, пугници продужише пут 23. јануара. Пошто су обишли подножје планине, прођоше кроз дуге ливаде по којима је расла трава слична китовим зубима. То је био сплет копаља, хрпа шиљатих бајонета, и пут се морао крчити час секиром, час ватром. Тога дана није било ни говора о ручку. Ништа неплодније од тог предела од ситног кварца. Тешко се патило не само од глади већ и од жеђи. Несносна топлота увећавала је тешке муке. Гленарван и његово друштво једва су преваљивали пола миље на сат. Да се та несташица воде и хране продужила до вечери, попадали би на путу да више не устану. Али кад човек мисли да више нема помоћи, да му је дошао задњи час и да ће подлећи мукама, тада се укаже помоћ Провиђења. Она им је дала воде у „уставама“, једној врсти биљне купе пуне благотворне течности, која је висила о шибљу коралног облика. Сви угасише жеђ и осетише да им се снага враћа. Јели су храну коју употребљавају урођеници кад нема ни дивљачи, ни инсекта, ни змија. У осушеном кориту једног потока, Паганел нађе једну биљку, о чијим му је добрим особинама више пута причао неки његов колега из Географског друштва. То је био „нарду“, цветоноша из породице „marsilacea“. Испод њеног лишћа облика детелине расле су бобице, сад осушене. Ове бобице, величине грашка, здробили су између два камена и добили су нешто што је личило на брашно. Умесили су груб хлеб, који мало стиша муку глади. Ситна, продорна киша падала је већ неколико сати. Не би било никаква заклона да Џон Манглес није наишао на једну колибу дрвосеча, напуштену и полуразрушену. Морали су се задовољити том бедном колибом од грања и сламе. Вилсон је хтео да заложи ватру да би испекао хлеб од нардуа, и покупио је суво дрвеће које је покривало земљу. Али никако не успе да га запали. Велика количина алуминијума из којег се оно састојало спречавала је сагоревање.

Морали су да се лише ватре, па према томе и хлеба, и да спавају у мокрим хаљинама, док су птице дрекавци, сакривене у високом грању, као исмевале ове несрећне путнике. Ипак је Гленарван био на крају својих мука. Било је и време. Жене су чиниле јуначке напоре, али су сваког часа све више малаксавале. Оне више нису ишле, оне су се једва вукле. Сутрадан пођоше у зору. У једанаест часова указа се Делегет, у грофовији Велслеј, на педесет миља од залива Туфолд. Ту су зачас нашли средства за брз превоз. Осетивши се близу обале, нада се поново јави у Гленарвановом срцу. Ако је било и најмање закашњења, још ће можда стићи пре „Данкана“. У подне, после доброг ручка, сви путници поседаше у велика поштанска кола, која пет добрих коња одвукоше у галопу. Кочијаши, придобијени обећањем на кнежевску награду, терали су брзу запрегу по путу који је био добро одржаван. Нису губили ни два минута на смену запреге, која се вршила сваких десет миља. Целог дана, и целу ноћ такође, јурили су по шест миља на сат. Сутра у зору, потмула тутњава наговести им близину Океана. Требало је заобићи залив да би се дошло на обалу тачно на тридесет седми упоредник, управо на оно место на коме је Том Остин имао да чека путнике. Кад се море појави, све се очи окретоше пучини, испитујући далеки простор. Да ли ће неким чудом „Данкан“ бити ту и пловити дуж обале, као што је пре месец дана пловио код Рта Коријентес, на аргентинској обали? Нису видели ништа. Небо и вода стопили су се у један једини видик. Ниједно једро није оживљавало огромни простор Океана. Преостала је још једна нада. Можда је Том Остин сматрао да треба да се укотви у заливу Туфолд, јер је море било бурно, а такве обале нису биле поуздано место за брод. – У Еден! – рече Гленарван. Одмах кола продужише на десно путем који је кружно обилазио залив и упутише се малој вароши Едену, удаљеној пет миља. Кочијаши се зауставише недалеко од куле светиље која означава улазак у пристаниште. Неколико бродова било је усидрено у луци, али ни на једном се није лепршала застава Малколма. Гленарван, Џон Манглес и Паганел, сишавши с кола, одјурише у царинарницу, запиташе чиновнике и прегледаше листу долазака бродова. Ниједан брод није пристао за последњих седам дана. – Можда још није отпутовао! – повика Гленарван, који услед једног преокрета који се често догађа људском срцу није хтео више да очајава. – Можда смо стигли пре њега. Џон Манглес заврте главом. Он је познавао Тома Остина. Његов официр не би никад одложио за десет дана извршење наредбе. – Хоћу да знам на чему сам – рече Гленарван. – Боља је извесност од сумње. После четврт часа био је послат телеграм удружењу бродовласника у Мелбурну. Затим су путници отишли у хотел „Викторију“. У два сата предадоше лорду Гленарвану телеграм ове садржине: ЛОРД ГЛЕНАРВАН, ЕДЕН, ЗАЛИВ ТУФОЛД

„Данкан“ отпутовао 18. текућег у непознатом правцу. Џ. Ендру, С. Б. Телеграм испаде из Гленарванових руку. Више није било сумње. Часна шкотска јахта, у рукама Бена Џојса, постала је гусарски брод! Тако се завршио прелазак Аустралије, започет под тако повољним изгледима. Трагови капетана Гранта и бродоломника изгледали су заувек изгубљени. Овај неуспех стајао је живота читаве бродске посаде. Лорд Гленарван је изгубио битку. Овог храброг тражиоца, кога сједињене природне силе нису могле да зауставе у пампасима, победила је људска поквареност на аустралијском континенту.

45. „Макарија“ Ако је требало да људи који су тражили капетана Гранта икада изгубе наду да ће га наћи, зар није за то био тренутак сада кад су били лишени свега? У који крај света треба да пође нова експедиција? Како да се изврши истраживање нових предела? „Данкан“ више није постојао, а о скором повратку у домовину није могло бити ни говора. Тако је пропао покушај ових племенитих Шкота. Неуспех! Жалосна реч која не налази одзива у души храбра човека; па ипак, Гленарван је морао да се покори ударима судбине и да призна да није кадар да и даље истраје на делу на које га је подстицала оданост. У овој прилици Мери Грант је била тако храбра да није више ни споменула име свога оца. Угушивала је своју патњу сећајући се несрећних морнара који су се подавили. Пријатељска наклоност победила је осећања која је гајила као кћи, и сад је она тешила леди Гленарван, која је њу толико пута бодрила. Прва је споменула да би се требало вратити у Шкотску. Џон Манглес се дивио њеној храбрости и мирењу са судбином. Хтео је још нешто да каже у прилог капетану, али га је Мери задржала погледом и доцније му објаснила: – Не! господине Џоне. Сетимо се оних који су се жртвовали. Лорд Гленарван треба да се врати у Европу! – Имате право, мис Мери – одговори Џон Манглес. – Енглеске власти треба да сазнају за судбину „Данкана“. То не значи да је свака нада изгубљена. Радије ћу сам наставити трагање но да га сасвим напустим. Пронаћи ћу капетана Гранта, или ћу пасти као жртва своје дужности! Џон Манглес је овим узимао на себе тешку обавезу. Мери ју је прихватила и у знак одобравања пружила је руку младом капетану. Џон Манглес је овако поступио осећајући оданост која га везује за цео живот, а Мери је била подстакнута непоколебљивом захвалношћу. Тога дана су коначно донели одлуку да пођу. Решено је да отплове у Мелбурн не часећи ни часа. Сутрадан је Џон отишао да се распита које лађе крећу на пут. Рачунао је да више бродова саобраћа измећу Едена и престонице Викторије. Преварио се у рачуну. Бродови који су саобраћали били су ретки. Три-четири лађе, укотвљене у заливу Туфолд, сачињавали су целокупно трговачко бродовље тога места. Ниједна од њих није ишла ни за Мелбурн ни за Сиднеј ни за Поинт-ов-Велс. То су, међутим, била једина три пристаништа у Аустралији, где би Гленарван нашао бродове који превозе робу за Енглеску. Peninsular Oriental steam navigation Company39 има утврђен пут који преко поменутих места води у Енглеску. Шта да се ради при оваквом стицају прилика? Да се сачека нека лађа? Ко зна колико би се чекало на њу, јер је залив Туфолд ретко посећиван. Зар је мали број бродова који се укаже на видику и прође мимо залива! После дужег размишљања и договора, Гленарван је био готов да се упути у Сиднеј путем који иде дуж обале, кад се Паганел појави с предлогом који нико није очекивао. Географ је за свој рачун обишао залив Туфолд. Знао је да нема превозних средстава за Сиднеј и Мелбурн, али се једна од укотвљених лађа спремала за Окланд, престоницу Икана-

Мауји, северног острва Новог Зеланда. Паганел предложи да узму брод под закуп и да отпутују у Окланд, а одатле ће се превести у Европу којом од лађа Полуострвске компаније. Предлог је узет у озбиљно разматрање. Паганел се овога пута није упуштао у опширно образлагање као што је обично чинио. Задовољио се тиме што је изнео чињеницу, додајући да пут може да траје 5 до 6 дана. Између Аустралије и Новог Зеланда нема више од четири стотине миља. Зачудо, Окланд се налазио на тридесет седмом упореднику, дуж кога су се истраживачи упорно кретали већ од обале Арауканије. Географу се не би приговорило да је пристрасан да је ову чињеницу навео као потпору уз свој предлог. Овако се сасвим природно указивала прилика да се посете стрме обале Новог Зеланда. Паганел, међутим, није искористио ово преимућство. После два неуспела покушаја да протумачи документ, није хтео да се упушта у нове претпоставке. Сем тога, шта би из тога закључио? Тамо је јасно речено да се капетан Грант налазио на „континенту“ а не на острву. Међутим, Нови Зеланд је острво. Било да се руководио горњом опаском, или чиме другим, тек Паганел, кад је предложио да се иде у Окланд, није мислио да тамо треба почети ново истраживање. Наговестио је само да постоји редован саобраћај измећу овога места и Велике Британије, и да ће га лако искористити. Џон Манглес је био сагласан са Паганеловим предлогом. Саветовао је да га прихвате, пошто је немогуће очекивати долазак неког брода у залив Туфолд, брода за који се не зна да ли ће уопште и доћи. Али, пре свега, капетан је хтео да осмотри брод који је предложио географ. Са Гленарваном, мајором, Паганелом и Робертом седе у чамац и после неколико удара весала приспе на брод који се укотвио на једно 400 метара од обале. Једрилица са два јарбола, од 250 тона, звала се „Макарија“. Саобраћала је између пристаништа Аустралије и Новог Зеланда. Капетан, или боље рећи „газда“, дочекао је своје посетиоце доста грубо. Видели су пред собом човека необразована, који се по понашању није разликовао од својих пет морнара, колико их је било на броду. Широка црвена лица, дебелих шака, спљоштена носа, без једног ока, балавих усана о којима виси лула, сурова изгледа – ето то је био Вил Халеј, жалосна личност. Али, други избор није постојао, а за путовање од неколико дана није било потребно да човек залази у појединости. – Ша тражите, хеј ви тамо? – обрати се Вил Халеј странцима који су ступали на палубу његова брода. – Капетана! – одговори Џон Манглес. – То сам ја, – рече Халеј. Па онда? – „Макарија“ укрцава робу за Окланд. – Да, па онда? – Шта превози? – Све што се купује и продаје. Па онда? – Кад полази? – Сутра у подне, са плимом. Па онда? – Прима ли путнике? – То зависи од путника и да л’ би им се свидела бродска храна. – Намирнице бисмо понели са собом.

– Па онда? – Шта бисте хтели још? – Да. Колико их има? – Деветоро, од којих су две жене. – Немам кабина. – Даће им се морнарска кабина и дотерати за њих. – Па онда? – Пристајете ли? – заврши Џон Манглес, кога капетаново опхођење није много узнемиравало. – Видећемо! – одговори му газда „Макарије“. Вил Халеј се прошета неколико пута у круг по палуби лупајући окованим цокулама, па се нагло врати Џону Манглесу. – Шта плаћате? – упита га. – Шта тражите? – одговори му Џон. – Педесет фунти. Гленарван климну главом у знак одобравања. – Добро! Педесет фунти – одговори Џон Манглее. – Али то важи само за путовање, без ичег даљег! – додаде Вил Халеј. – Без ичег даљег. – Засебно храна. – Засебно храна. – У реду. Па онда? – рече Вил и пружи руку. – Како? – А капара? – Ево половина цене, двадесет пет фунти – рече Џон Манглес, и изброји новац газди, који га стрпа у џеп и не рекавши хвала. – Сутра се укрцајте – рече. – Пре поднева. Дођете ли, не дођете ли, ја се губим. – Бићемо на броду. Одговоривши ово, Гленарван, мајор, Роберт, Паганел, Џон Манглес сиђоше са лађе, а Вил Халеј се не дотаче ни малим прстом платненог шешира који му је покривао риђу косурину. – Какав клипан! – примети Џон. – Свиђа ми се – одговори Паганел. – Прави морски вук. – Медвед! – поправи га мајор. – Рекао бих – рече Џон Манглес – да је овај медвед некада морао трговати људским месом. – Шта нас се то тиче! Главно је да је он капетан „Макарије“ и да она плови за Нови Зеланд. Од залива Туфолд до Окланда видећемо га ретко, а по доласку у Окланд, нећемо га више ни видети. Леди Хелена и Мери Грант са радошћу су примиле вест да је полазак уговорен за сутрадан. Гленарван им је објаснио да „Макарија“ није угодан као „Данкан“, али после толиких искушења, овакве ситнице их нису могле да бацају у бригу. Мистер Олбинету било је наложено да се побрине за намирнице. Откако је пропао „Данкан“, јадни човек често је оплакивао несрећну госпођу Олбинет, која је остала на броду, па према томе пала као жртва дивљих разбојника, што се десило и са целом посадом. Свој посао је свршио марљиво као и

увек, и „засебна храна“ се састојала из одабраних намирница које се нису никада појављивале у јеловнику на једрилици. За неколико сати је све набавио. За то време мајор је отишао до мењача и уновчио Гленарванове чекове који су гласили на Јунион-Бенк из Мелбурна. Желео је да се снабде не само златом већ и оружјем и муницијом, зато је и обновио свој арсенал. Паганел је пронашао изврсну карту Новог Зеланда, од Џонстона, издату у Единбургу. За смештај путника на „Макарији“ бринуо се Вилсон. Метлом и четком изменио је изглед морнарске кабине. Вил Халеј је слегнуо раменима и пустио морнара да несметано ради. Гленарван, његове сапутнице и пријатељи нису га се ни најмање тицали. Није знао ни како се зову, нити се трудио да дозна. Они су представљали за њега вишак терета, који му је донео педесет фунти, и он се више бринуо за две стотине бала уштављене коже, које су му запремиле цео магацин. Био је трговац пре свега. Сматрали су га као доста добра морнара, који је прилично познавао овај део мора, испуњеног коралним спрудовима који представљају велику опасност. С вечери Гленарван науми да обиђе део обале куда је пролазио тридесет седми упоредник, и то из два разлога: желео је да још једном види место где се веровало да се догодио бродолом. Ертон је несумњиво био морнар са „Британије“, и сасвим је могуће да је „Британија“ пропала на овој обали Аустралије. Ако се то није догодило на западној, онда се вероватно догодило на источној обали. Не би било мудро да се занемари место које се засвагда напушта. А затим, ако то и није био случај са „Британијом“, „Данкан“ је ту несумњиво пао у руке разбојника. Можда је дошло и до борбе. Можда се на обали налазе трагови борбе, последњег отпора? Ако је посада настрадала на мору, зар не би море избацило који леш на обалу? Гленарван је у пратњи верног Џона извршио увиђај. Газда хотела „Викторије“ снабдео их је коњима, те су се упутили на север путем који обилази залив Туфолд. Истраживање је текло суморно. Гленарван и Џон су јахали ћутећи. Разумевали су се: мучиле су их исте мисли, исте слутње. Посматрали су стење издубљено морем. Нису имали потребе да се запиткују и да одговарају један другом. Знајући како је Џон одан и разборит, може се рећи да су сви кутови обале били пажљиво претражени, све увале марљиво разгледане, стрме падине, пешчани жали – сва места где је плима Тихог океана могла да избаци који део лађе. Али нису нашли никакав траг који би послужио као повод новим истраживањима у овом крају. О „Данкану“ ни трага ни гласа. Цела ова аустралијска обала, окренута Океану, била је пуста. Ипак, Џон Манглес је на обали крај мора, под стенама, наишао на несумњиве трагове скорог логоровања: неко је ту палио ватру. Можда је туда пре кратког времена прошло неко номадско племе урођеника? Не, јер један знак је на несумњив начин казивао Гленарвану да су разбојници боравили на овој обали; угледао је морнарску кошуљу, сиву и жуту, изанђалу, злослутни дроњак остављен у подножју једног дрвета. На кошуљи је био број списка Пертског казненог завода. Робијаша не беше на видику, али место њега се налазила његова прљава одећа. То одело злочина, пошто га је носио неки бедник, сада је трунуло на пустој обали.

– Видиш ли, Џоне – рече Гленарван – да су овде били разбојници! А шта ли је са нашим јадним друговима са „Данкана“? – Јесте! – одговори Џон једва чујно. – Јасно је да их нису искрцали. Погинули су... – Бедници! – узвикну Гленарван. – Ако ми икад падну шака, осветићу своју посаду! Остало им је још само да обаве формалности код полиције и да јој доставе шта им се све догодило. Те вечери и то је било саопштено Томасу Бенксу. Овај чиновник једва је могао да сакрије своје задовољство док је бележио њихову изјаву. Био је усхићен када је дознао да су Бен Џојс и његова банда отишли. Варош је била исто тако задовољна. Разбојници су напустили Аустралију, додуше захваљујући новом злочину, али углавном су отишли. Ова важна вест је одмах телеграфски саопштена властима Сиднеја и Мелбурна. Пошто је поднео изјаву, Гленарван се вратио у хотел „Викторију“. Путници су провели врло тужно ово последње вече, блудећи у мислима по тој земљи богатој недаћама. Сећали су се толиких нада које су са правом поникле на Рту Бернуји, а које су се тако сурово скрхале у заливу Туфолд. Паганел је био грозничаво узрујан. Џон Манглес, који га је посматрао откако се десила незгода на реци Сноуј, видео је да се географ колеба да ли да говори или не. Виш пута га је Манглес запиткивао али не доби одговора. Те вечери Џон га отпрати до собе и запита га за разлог његове узнемирености. – Драги пријатељу – одговори му Паганел неодређено – нисам узнемирен више него обично. – Господине Паганеле – настави Џон – ви кријете неку тајну која вас мучи. – Па шта ћете – одговори географ живо – то је јаче од мене! – Шта је јаче од вас? – И радост и очајање. – Весели сте и очајни у исти мах? – Тако је: радујем се што ћу да видим Нови Зеланд, а у исто време сам и очајан због тога. – Значи ли то да сте наишли на нов траг? – упита га живо Џон Манглес. – Или сте се вратили на изгубљени? – Не, драги пријатељу! Са Новог Зеланда се још нико није вратио! Али, ипак... најзад, знате шта је човек! Докле год дише, нада се. Таква вам је и моја девиза „спиро, спере“ и сматрам је као најпаметнију на свету.

46. Стеновити спрудови Сутрадан, 27. јануара, путници „Макарије“ су били смештени у тесном прамцу једрилице. Вил Халеј није понудио госпођама своју кабину. Не треба жалити што није био довољно љубазан, јер је јазбина приличила медведу. Око пола један дигоше једра, пошто море поче да се повлачи. Котва оста усправно и са муком би подигнута. Ветар је умерено дувао са југозапада. Мало-помало и сва су једра била разапета. Посада од пет морнара је споро радила. Вилсон је хтео да им помогне, али га је Вил Халеј замолио да мирује и да се не меша у ствари које га се не тичу. Његов је обичај био да се сам извлачи како зна, и ни од кога није тражио ни помоћи ни савета. Ово последње се односило на Џона Манглеса, који би се осмехнуо невештом руковању морнара. Џон је разумео примедбу и био је решен да се не меша, изузев кад би неспретност посаде довела у питање сигурност брода. Временом и снагом петорице људи, које је газда подстицао псовкама, најзад су једра била намештена. „Макарија“ је у почетку користила коси ветар, истакла предња једра, затим редом додавала остала. Овај додатак није помогао много: једрилица је једва одмицала. Пупчаста спреда, широких бокова, оптерећена позади, то су биле околности које јој нису дозвољавале да брзо плови. Била је то права дереглија. Требало се помирити са судбином. Срећом, ма како рђаво да једри „Макарија“, за пет, највише шест дана мора доспети до Окланда. У седам сати увече изгубили су из вида аустралијску обалу и кулу светиљу Еденског пристаништа. Море се таласало и отежавало брођење; лађа је тешко падала између таласа. Путници су трпели жестоке ударе. Међутим, на мосту се није могло остати због јаке кише. Били су осуђени на строго тамновање. У таквој прилици сваки се предао својим мислима. Разговарали су мало. Леди Хелена и Мери Грант тек би проговориле по коју реч. Гленарван се није могао скрасити на једном месту; ишао је тамо-амо. Мајор је био непомичан. Џон Манглес и Роберт излазили су с времена на време на мост да посматрају море. Паганел је у свом куту мрмљао речи нејасне и неповезане. На шта ли је мислио чувени географ? На Нови Зеланд, куда га је водила судбина? Сећао се његове историје, и прошлост ове страшне земље излазила му је пред очи. Но да ли је у тој прошлости био какав догађај или ма шта друго што би дало право проналазачима ових острва да их сматрају за континенат? Могу ли данашњи географ и морепловац да их тако назову? Као што видимо, Паганел је непрекидно тумачио докуменат. Та га је мисао прогонила и није му дала мира. После Патагоније, после Аустралије, његова машта је јуришала на Нови Зеланд, подстакнута једном речи. Ипак га је нешто заустављало, једна једина ствар. „Контин... контин...“, понављао је у себи. „Шта друго може да буде него ,континент’!“ Тридесет првог јануара, четири дана по свом поласку, „Макарија“ не беше превалила ни две трећине пута између Аустралије и Новог Зеланда. Вил Халеј се мало бринуо за посао на лађи. Ретко су га виђали, и то им није сметало. Нико му не би замерио што цео дан проводи у

кабини да се газда лађе није заливао џином и брендијем. Морнари су се поводили за њим, и ретко је која лађа пловила на милост и немилост као „Макарија“ из Туфолд залива. Оваква небрижљивост, којој нема оправдања, принуђавала је Џона Манглеса да непрестано бди. Малреди и Вилсон су више пута исправљали крму у тренутку кад су се таласи спремали да једрилицу положе на бок. Вил Халеј би се појављивао и сипао на два морнара кишу псовки. Ово су били слабо трпељиви људи и желели су да излемају ту пијаницу и да га сместе у дну лађе до краја пута. Џон Манглес би их у томе спречавао и са муком стишавао њихов оправдани гнев. Међутим, стање у коме се налазио брод бацало га је у бригу, али се није поверио Гленарвану, не желећи да га узнемирава, већ се обратио Паганелу и мајору. Макнаб му је дао исте савете као Малреди и Вилсон. – Ако мислите, Џоне, да је то потребно – рече му Макнаб – немојте оклевати, већ преузмите команду, или, ако вам се више свиђа, управу над бродом. Кад стигнемо у Окланд, ова бекрија ће бити поново господар на своме броду и моћи ће по вољи да га изврће. – Тако је, господине Макнабе – одговори Џон – то ће се и десити ако буде неопходно. Док смо на пучини, довољан је мали надзор. Ја и моји морнари смо све време на мосту. Али кад се будемо примакли обали, признајем да ћу се наћи у недоумици ако се тај Халеј не отрезни. – Зар не бисте ви могли да одредите правац пута? – упита Паганел. – Тешко – одговори Џон. – Нећете веровати, али на броду нема ниједне поморске мапе. – Није могуће? – Могуће је. „Макарија“ прелази само пут од Едена до Окланда, и овај Халеј тако добро познаје овај део мора да не узима никакве податке. – Биће да замишља да и његов брод познаје пут, те сам може да плови. – Немам поверења у лађе које саме плове – рече Џон – и не знам шта ћемо да радимо ако се Халеј не отрезни кад будемо прилазили обали. – Надајмо се – рече Паганел – да ће му се разум повратити у близини копна. – То значи – упита Макнаб – да у случају потребе, не бисте могли да управљате бродом до Окланда? – Без карте то је немогуће. Стрме обале су нарочито опасне. Тамо вам је читав низ фјордова, неправилних и ћудљивих, као што су они у Норвешкој. Мноштво стена вири из воде, и потребно је велико искуство па да их човек срећно избегне. Ма колико да је чврст брод, настрадао би да случајно закачи неку стену која се крије на неколико стопа испод водене површине. – И тада посади остаје једино обала као уточиште? – упита мајор. – Да, господине Макнабе, ако време дозволи. – Неповољна крајност! – додаде Паганел – јер обале Новог Зеланда су негостопримљиве, и не зна се где је већа опасност, да ли на обали или на мору. – Можда мислите на Маоре, господине Паганеле? – упита га Џон Манглес. – Да, пријатељу. У Индијском океану они су већ добро познати. Овде нису у питању плашљиви и тупави Аустралијанци, већ бистар али крволочан народ, људождери похлепни на људско месо, канибали од којих не треба очекивати милости. – То значи – рече мајор – да нам ви не бисте саветовали да тражимо капетана Гранта, у случају да је он доживео бродолом на обали Новог Зеланда?

– По обали, да, јер би се остаци „Британије“ можда могли и наћи, али тражити га у унутрашњости острва било би излишно. Сваки Европљанин који се упусти у ове злокобне пределе, пада у руке Маора, а њихов заробљеник је пропао човек. Наговорио сам своје пријатеље да пређу пампасе и Аустралију, али их никада не бих повео путањама Новог Зеланда. Нека нас Господња рука води, и не дај боже да се нађемо у власти дивљих урођеника! Путовање је и даље бивало мучно. Другог фебруара, шест дана по поласку „Макарије“, Окланд још не беше на видику. Ветар је био повољан и дувао је у правцу југозапада, али морске струје су сметале те је једрилица једва одмицала. Таласи и оштри ударци потресали су горњи део брода, бокови су му крцкали, и он се с муком издизао из таласа. Ужад која држи јарболе није била добро затегнута и дозвољавала им је да се клате и подрхтавају кад год би лађа силазила низ таласе или се пела уз њих. Добро је што је Вил Халеј био човек коме се не жури, те није разапео сва једрила, иначе би катарке неминовно попадале. Џон Манглес се надао да се овој олупини неће десити никаква несрећа и да ће стићи срећно до пристаништа, али бригу му је задавало неповољно стање његових пријатеља. Паганел је покушавао да прекрати време својим причама, али му то није полазило за руком. Сви су били изгубили храброст, будући да су залутали на овом повратном путу. Некад су радо слушали географа док је говорио опширно о пампасима или Аустралији, а сад, међутим, сви су били хладни, и нико није желео да чује његово мишљење и опаске о Новом Зеланду. Уосталом, ка овој земљи сурове прошлости ишли су под притиском судбине, а не из убеђења, или по сопственој вољи и са полетом. Од свих путника на „Макарији“ највише је био за жаљење лорд Гленарван, који није могао нигде да се скраси. По природи осетљив, а сад узнемирен, није могао да подноси тескобу затвора између четири зида. И дању и ноћу шетао се по мосту, понекад би се наслонио на ограду, а мало после би продужио ходање, узбуђен и не обазирући се на пљусак и таласе. Непрестано је зурио у даљину. Кад би се за који час разведрило, његов би се доглед неуморно пружао пут видика. Као да је запиткивао немо море. Као да је био рад да руком одагна маглу и пару која му скриваше пучину. Није могао да се преда судбини. Био је човек чврсте воље, доскора моћан и срећан, а сад одједном лишен воље и среће. Џон Манглес се није одвајао од њега, и у његовом друштву подносио је непогоду. Тога дана је Гленарван још упорније упирао свој дурбин пут најмањег делића неба где би се указала чистина. Џон му приђе и упита га: – Ваша господство тражи копно? Гленарван заврте главом у знак одрицања. – Ипак – настави млади капетан – зацело једва чекате да напустите ову једрилицу? Још пре тридесет шест часова требало је да угледамо светиљке у Окланду. Гленарван му није одговорио. И даље је посматрао. Један часак се доглед заустави према делу видика према коме је дувао ветар. – Копно није са те стране – примети Џон Манглес. – Погледајте, господство, десно од лађе. – Зашто, Џоне? – упита Гленарван – Ја не тражим копно. – Шта желите да видите, милорде? – Своју јахту! „Данкан“! – одговори срдито Гленарван. – Ту негде мора да је, у овим водама, секући ове таласе и упражњавајући грозни гусарски занат! Ту мора да је, Џоне, кажем ти, ту

негде на путу којим иду бродови из Аустралије за Нови Зеланд. Све ми се чини да ћемо је срести! – Сачувај нас, боже, таквог сусрета! – Зашто, Џоне? – Господство, ви заборављате наш положај? Шта бисмо радили на овој једрилици кад би нас „Данкан“ почео да гони? Не бисмо имали наде ни у бекству. – У бекству, Џоне? – Да, милорде! – Узалуд бисмо то покушали. – Били бисмо похватани и остављени на милост тих бедника, а Бен Џојс је показао да не зазире од злочина. – Што се тиче нас, не бисмо жалили свој живот и бранили бисмо се до последњег даха; али помислите на леди Гленарван и Мери Грант! – Сироте жене! – прошапута Гленарван. – Џоне, срце ми је сломљено. Чини ми се да нас нове несреће очекују, да се небо заверило против нас! Страх ме хвата! – Зар вас, милорде? – Не због мене, Џоне, већ због оних које волим, које и ти волиш такође! – Будите без бриге, милорде – одговори млади капетан. – Немате се чега више бојати. „Макарија“ лоше одмиче, али ипак одмиче. Вил Халеј је глупо створење, али ту сам ја. Ако ми се буде чинило да је опасно да се искрцамо, окренућу брод натраг према пучини. С те стране, као што видите, нема тако рећи никакве опасности. Али, наћи се сучелице са „Данканом“, нека нас бог сачува. Ако га ваше господство и тражи, нека то буде зато да га избегнемо, да му умакнемо. Џон Манглес је имао право. Сусрет са „Данканом“ био би кобан за „Макарију“. Међутим, у овако тесном делу мора, где су разбојници могли да вршљају без страха, имало је разлога да их се човек боји. Тога дана се јахта није појавила, наступила је и шеста ноћ од поласка из залива Туфолд, а стрепње Џона Манглеса се нису обистиниле. Али, та ноћ била је страшна, у седам сати намах се смркло. Небо је наговештавало олују. Морнарски нагон, јачи од отупелости услед пијанства, отрезнио је Вилија Халеја. Изашао је из кабине, протрљао очи и затресао риђу главурду. Удахнуо је снажно ваздух, као што би други попио велику чашу воде да се освести, и погледао на јарболе. Ветар је био хладан и окретао за четврт према западу, те је терао брод право према зеландској обали. Вили Халеј окупи посаду многим псовкама, нареди да се савију горња једра и да се наместе једра за ноћ. Прошла су два сата. Море је бивало све узбурканије. Брод се тако тресао да се чинило да дно „Макарије“ задире у стене. У ствари, та тешка дереглија се с муком издизала из таласа. Сем тога, запљускивање таласа набацивало је знатне количине воде. Чун, обешен о висаљке на левој страни лађе, ишчезе при једном удару таласа. Џон Манглес је био забринут. Свака друга лађа не би се ни осврнула на овакву буру. Али са овом тешком лађом постојала је опасност да се потоне, јер се палуба пунила водом при сваком понирању, и та водена маса, пошто није могла довољно брзо да отече кроз испусне отворе, могла је да одвуче лађу на дно мора. Било је паметно, секирама оборити ограду палубе да би се олакшало отицање воде. Вил Халеј, међутим, није хтео да предузме ту меру предострожности. Уосталом, једна већа опасност претила је „Макарији“, и заиста било је касно да се она отклони.

Око једанаест и тридесет, Џон Манглес и Вилсон, који су стајали на мосту шибани ветром, чуше необичан шум. У њима се пробуди морнарски инстинкт. Џон узе Вилсона за руку. – Таласи запљускују земљу! – рече му. – Да – одговори Вилсон. – Таласи се разбијају о спрудове. – На једно четири стотине хвати најдаље? – Да, на том је одстојању копно. Џон се наже преко ограде, загледа се у тамну воду и викну: „Вилсоне, сонду, дај ми сонду!“ Газда лађе изгледа да није био свестан свога положаја. Вилсон дограби уже сонде смотано у чабру, и истрча на спољну платформу. Бацио је олово. Уже му измицаше кроз прсте, кад уже заста, у руци је држао трећи чвор. – Три хвата! – довикну Вилсон. – Капетане – рече Џон хитајући Вилију Халеју – налазимо се изнад стења. Можда је приметио да је Халеј слегао раменима, а можда и није, тек он притрча крми, обори полугу на доле, а Вилсон, остављајући сонду, стаде вући ужад средњег платна, како би брод пошао низ ветар. Морнар на крми, снажно одгурнут, није разумео шта треба да значи овај изненадни напад. – Низ ветар! ослобађај платно! – викаше млади капетан, управљајући са намером да се удаљи од стења. Упркос помрчини, Џон угледа пругу која је тутњала и беласала се на четири хвата десно од лађе. Брзо руковање Џона Манглеса удаљило је „Макарију“ од спрудова. Џону је, међутим, био непознат положај. Можда је био опкољен спрудовима са свих страна. Ветар је дувао према истоку и свако понирање брода у таласе могло је да га насуче. Ускоро се зачу још јачи шум таласа. Џон обори полугу надоле и окрете кљун таласима. Спрудови су се гомилали под кљуном једрилице, те је било потребно да се окрене насупрот ветру и бежи ка пучини. Да ли ће им овај посао поћи за руком са овако лоше уравнотеженим бродом и скупљеним једрима? Не зна се. Ипак је било потребно покушати. – Полуга доле, цела! – викну Џон Манглес Вилсону. „Макарија“ се приближавала новом низу стена. Море се пенушало при удару о камење које је вирило из воде. Био је то тренутак неисказане стрепње. Пена је осветљавала таласе као да је то била фосфоресцентна светлост. Вилсон и Малреди, нагнути над точак крме, притискивали су свом својом тежином. Полуга се окренула до краја. Уто се осети ударац. „Макарија“ је ударила о стену. Конопци на кљуну се покидаше ослабивши равнотежу предњег јарбола. Да ли ће окретање лађе да се изведе без даље штете? Не. Изненадно затишје врати једрилицу низ ветар и она одједном престаде да се окреће. Велики талас је подухвати, понесе је стенама и сручи је с необичном жестином. Предњи јарбол паде са целокупном својом опремом. Једрилица задњим делом два пута додирну дно и заустави се, накренувши се на своју десну страну за читавих 30 степени. Окна на светларнику одоше у комаде. Путници истрчаше на палубу, али море се преливало преко ње, и људи су се задржавали на њој излажући се опасности. Џон Манглес је знао да се једрилица насукала на спруд, те их замоли да се врате унутра. – Истину, Џоне? – упита хладно Гленарван. – Истина је да нећемо потонути, милорде – одговори Џон Манглес. – А што се тиче могућности да нам море разори брод, то је нешто друго, али имамо времена да размислимо.

– Је ли поноћ? – Да, милорде, ваља сачекати јутро. – Зар се не би могао да спусти чамац у море? – По овако узбурканој води и оваквој помрчини? То је немогуће. Уосталом, где бисмо се искрцали? – Добро, Џоне, останимо овде до свитања. За то време Вил Халеј је као луд јурио по палуби своје једрилице. Његови људи, кад су се повратили од чуда, провалише буре са ракијом и почеше да пију. Џон је наслутио да ће њихово пијанство ускоро да им приреди велике непријатности. Није се могло рачунати на капетана да ће их моћи умирити. Овај је чупао косе и кршио руке. Мислио је на товар који није осигурао. – Пропао сам! Пропао сам! – Викао је јурећи с једног краја брода на други. Џону Манглесу није ни пало на памет да га теши. Он наоружа своје људе и сви се спремише да потисну морнаре који су се наливали брендијем, псујући ужасно. – Првога који се појави на прамцу, убићу као пса – рече мирно мајор. Морнари су без сумње увидели да су путници били спремни да их држе на растојању, те се после неколико покушаја пљачке изгубише са палубе. Џон Манглес више није водио рачуна о овим пијаницама, и нестрпљиво је очекивао дан. Једрилица је била потпуно непомична. Море се стишавало постепено, а исто тако и ветар. Кад се сунце буде појавило, Џон ће осмотрити обалу. Буде ли згодна за искрцавање, чунић, који им је једини остао, послужиће за превоз путника и посаде. Биће потребно бар трипут да отплови до обале и да се врати, пошто може да прими само четири особе. Великог чамца више није било. Видели су кад га је талас однео. Џон Манглес је размишљао о опасностима свога положаја, наслоњен на светларник, и слушао хуку таласа који су се одбијали од обале. Трудио се да разазна шта је са оне стране помрчине. Питао се на којем ли се одстојању налази земља које су се бојали а истовремено је и тражили. Спрудови се често налазе на више миља од обале. Хоће ли моћи слаби чунић да издржи мало дужи пут? Док је Џон овако размишљао, молећи тамно небо за мало светлости, жене су се спокојно одмарале на својим лежиштима, имајући поверења у његове речи. Мировање једрилице им је омогућило да се одморе неколико сати. Гленарван, Џон и њихови другови крепили су се лаким сном, не чујући више узвике мртвопијане посаде. Око једног сата изјутра, нема тишина је владала на једрилици која се и сама успавала, изгледа, на пешчаном легалу. Око четири сата на истоку се појави светлост. На облацима су се огледале нејасне јутарње боје. Џон се попе на палубу. Светлост је бивала све јача и на видику црвенило све живље. Застор се полако издиже изнад пространог обзорја у дну. Црне стене су штрчале изнад воде, а на морској пени оцрта се дуга пруга. Светлост засија као кула светиља на планинском врху чија је сенка крила сунце које се рађало. Земља је била на мање од девет миља. – Земља! – викну Џон Манглес. На његов узвик другови се пробудише и истрчаше на палубу, ћутке посматрајући обалу која се оцртавала на видику. Хоће ли им бити пријатељски расположена или судбоносна? Било како било, они се морају искрцати на њу.

– Где је Вил Халеј? – упита Гленарван. – Не знам, милорде – одговори Џон Манглес. – А његови морнари? – Ишчезли као и он. – И као он што је, мртви су пијани, без сумње – додаде Макнаб. – Потражите их! – рече Гленарван. Не можемо их оставити на броду. Малреди и Вилсон сиђоше у одељења на предњем делу лађе. После два минута се вратише. Нису никог нашли. Претресли су цео брод. Не нађоше ни Вилија Халеја ни његову посаду. – Шта је? Зар нема никога? – упита Гленарван. – Да нису пали у море? – рече Паганел. – Све је могуће – одговори Џон кога је њихов нестанак бацио у бригу. Окрећући се крми, повика: – Чамац! Вилсон и Малреди пођоше да спусте чун у море. Њега више не беше.

47. Случајни морнари Користећи ноћ и сан путника, Вили Халеј и његова посада беху побегли јединим чамцем. У то се није могло сумњати. Тај капетан, који је по дужности својој требало да остане последњи на броду, побегао је први. – Ове хуље су побегле – рече Џон Манглес. – Па лепо, утолико боље, милорде. То ће нам уштедети многе непријатне сцене. – Верујем – одговори Гленарван. – Уосталом, имамо увек једног капетана на броду, Џоне, а и морнара, ако не вештих а оно одважних. Заповедај, а ми смо спремни да слушамо. Млади капетан пређе погледом пучину, погледа непотпуне катарке на лађи и рече после неколико тренутака размишљања: – Имамо два начина, милорде, да се избавимо из овог положаја: да извучемо лаћу и да наставимо пловидбу, или да се искрцамо на обалу помоћу сплава, који ћемо лако начинити. – Ако се брод може да извуче, извуцимо га – одговори Гленарван. То би било најбоље, зар не? – Да, господство, јер шта ћемо радити без превозних средстава ако се искрцамо? – Избегавајмо обалу – додаде Паганел. – Треба се чувати Новог Зеланда. – Утолико пре што смо много скренули – настави Џон. – У подне ћу одредити наш положај, па ако смо, као што ја мислим, испод Окланда, покушаћу да се с „Макаријом“ попнем пловећи дуж обале. – Прегледајмо стање брода – рече мајор. – То је најважније. Гленарван, Џон и Малреди отворише велики поклопац и сиђоше у магацин лађе. Око две стотине тона штављеие коже лежало је ту неуређено. Могли су их померити без велике муке помоћу чекрка утврђеног за велику пречагу над главним поклопцем. Џон нареди да се један део ових бала одмах баци у море да би олакшао брод. После три сата тешког рада могли су да прегледају дно брода. Два састава дасака на левој страни била су отворена у висини перваза. Како је „Макарија“ била нагнута на десну страну, лева јој је страна била издигнута и оштећени састави били су у ваздуху. Вода није могла да улази. Уосталом, Вилсон похита да запуши саставе кучином и бакарним листом који је брижљиво прикуцао. Испитујући дно, нису нашли ни за две стопе воде. Пумпе су могле лако да исцрпе ту воду и да олакшају брод. Џон је могао да утврди да је брод мало настрадао од тога што се насукао. Вероватно да ће један део лажног хрбата остати заглављен у песку, али без тога се могло. Пошто је прегледао дно брода, Вилсон зарони да одреди његов положај на дну. Окренута кљуном на северсеверозапад, „Макарија“ се насукала на врло стрм а глибовит пешчани спруд. Доњи крај кљуна и две трећине хрбата били су дубоко заривени. Остали делови позади пловили су у води која је била дубока до пет хвати. Крма није била ухваћена и слободно се окретала. Џон је сматрао да није потребно да се она олакшава. То је била истинска корист, јер су се могли и њом да послуже. Остало је да се изврше припреме да се „Макарија“ свуче са спруда. Тежак и дуг посао.

Очигледно је било немогуће да буду спремни до пуне плиме у дванаест и четврт. Видело би се само како ће се држати лађа, делимично олакшана, под дејством таласа, а тек при наредној плими учинили би главни напор. – На посао! – нареди Џон Манглес. Ти случајни морнари чекали су његове наредбе. Џон најпре нареди да се скупе једра која су још остала на својим једецима. Мајор, Роберт и Паганел, под командом Вилсона, попеше се на катарку с корпом. Једро над кошом, под утицајем ветра, сметало би да се брод ослободи. Требало га је скупити, што учинише како су умели. После упорног и тешког рада за невичне руке, и с великом катарком било је у реду. За време овог тешког посла, млади Роберт, окретан као мачка, смео као млади морнар, учинио је највеће услуте. Требало је сад спустити сидро, а можда и два, позади брода у правцу хрбата. Напор вучења требало је да прелази на ова сидра да би се „Макарија“ одвукла кад наступи плима. Тај посао није ни најмање тежак уз помоћ чамца; узима се мало сидро и пушта се на погодно место, које је унапред изабрано. Гленарван је прилично познавао поморство да је могао да разуме нужност овог посла. Сидро се морало пустити да би се ослободио насукани брод. – Шта да се ради без чамца? – упита он Џона. – Употребићемо остатке поломљене предње катарке и празну бурад – одговори млади капетан. – Посао ће бити тежак али не и немогућ, јер су сидра на „Макарији“ малих размера. Кад их спустимо, и ако се не откаче, моћи ћу се надати. – Лепо, не губимо време, Џоне – рече Гленарван. Сви се латише посла. Секирама пресекоше везе које су још држале предњу катарку. Катарка се преломи при дну, тако да је лако било скинути њену платформу, од које ће Џон Манглес начинити сплав. Он је намести на празну бурад, тако да је сад могла да понесе сидра. Наместише крму, да би се управљало сплавом. Осека би сплав одвукла иза брода, а кад би већ сидра била једном на дну, било би лако вратити се на лађу помоћу гвозденог једека сидра. Тај посао био је упола готов, а сунце се стаде примицати подневку. Џон Манглес остави Гленарвана да надгледа, а он пожури да одреди тачан положај, што је било веома важно. Срећом, Џон је у соби Вилија Халеја поред годишњака Гриничке опсерваторије нашао и један врло прљав секстант, али добар да се одреди тачка. Он га очисти и понесе на кров. Положај „Макарије“ био је овај: дужина 171°13’, ширина 38°, изузев незнатне омашке због несавршености справа, о чему се није морало водити рачуна. Прегледавши Џонстонову карту, коју је Паганел купио у Едену, Џон Манглес виде да се бродолом догодио на улазу у залив Аотеа, на обалама провинције Окланда. Како је варош Окланд на тридесет седмом степену, „Макарија“ је била одбачена један степен јужно. Требало би се попети један степен да би дошли до престонице Новог Зеланда. – Дакле – рече Гленарван – пут од највише двадесет пет миља. То није ништа. – Што није ништа на мору, биће дуго и мучно на копну – одговори Паганел. – Зато – одговори Џон Манглес – урадимо све што је у људској моћи да ослободимо „Макарију“. Пошто је положај био одређен, продужише посао. У дванаест и четврт море је достигло

највећу висину. Џон није могао да се користи плимом, јер му сидра још нису била бачена. Али је он ипак са извесном стрепњом посматрао „Макарију“. Да ли ће да заплови под утицајем таласа? Питање ће се решити за пет минута. Чекали су. Било је мало крцкања. Она су наступила ако не издизањем оно бар дрхтањем дна лађе. Џон доби наде за наредну плиму, али у ствари једрилица се није мицала. У два сата сплав је био готов и на њега ставише сидро. Пошто су најпре везали жичано уже за задњи део лађе, Џон и Вилсон сиђоше на сплав. Осека их понесе и они бацише сидро на сто метара од лађе на дубину од десет хвати. Сидро је добро држало и сплав се врати на лађу. Преостајало је још велико сидро. С доста муке спустили су га на сплав. Он поново крену и убрзо је и друга котва била утврђена позади прве, на петнаест хвати дубине. Џон и Вилсон се помоћу ужета вратише на „Макарију“. Гвоздена ужад била су намештена на чекрк, и очекивали су наредну плиму, која је требало да наступи у један по поноћи. Било је шест сати увече. Џон Манглес је похвалио своје морнаре и рекао је Паганелу да би са добром вољом и ваљаним владањем могао једног дана постати морнарски подофицир. По обеду, Џон Манглес изврши и последње припреме. Ништа се не сме да заборави кад треба вратити на море насукани брод. Џон Манглес је раније био наредио да се велики део робе баци у море, да би олакшао једрилицу, а остатак бала, тешке греде и резервне мотке, неколико тона гвоздених одливака који су служили за равнотежу, наместише на задњи део, да би њиховим теретом олакшали издизање предњег дела. Вилсон и Малреди докотураше и бурад коју напунише водом, да би издигли кљун једрилице. Избијала је поноћ кад су и последњи радови били готови. Посада је била исцрпљена, а то је било за жаљење, у тренутку кад су потребне све снаге да се окреће чекрк. То натера Џона Манглеса да донесе нову одлуку. У том тренутку ветар се стишавао. По површини воде једва се кретао по неки таласић. Џон је посматрао видик и запази да ветар има тежњу да се с југозапада врати на северозапад. Морнар не може да се превари у нарочитом распореду и боји облака. Вилсон и Малреди делили су мишљење свога капетана. Џон Манглес саопшти своја опажања Гленарвану и предложи му да покушај ослобођења одложе за сутра. – Ево због чега – рече он. – Најпре, врло смо уморни, а све су нам снаге потребне да ослободимо брод. Затим, ако га извучемо, како да га спроведемо кроз ове опасне гребене и по овако мрклој ноћи? Боље је радити при дневној светлости. Најзад, још један ме разлог нагони да чекам. Ветар обећава да нам помогне, а мени је стало да се њим користим. Хтео бих да он погура ову стару олупину, док је море буде подизало. Ако се не варам, сутра ћемо имати северозападни ветар, окренућемо једра на великој катарци да ветар дува спреда, и она ће нам помоћи да подигнемо брод. Гленарван и Паганел, најнестрпљивији на броду, пристадоше, и посао би одложен за сутра. Ноћ прође добро. Била је одређена стража да посебно пази на котве. Дан свану. Предвиђања Џона Манглеса су се испунила. Дувао је ветар са северозапада, и изгледало је да ће бити све јачи. Посада се окупи. Роберт, Вилсон и Малреди на великој

катарци; мајор, Гленарван и Паганел на палуби спремише се да у потребном тренутку развију једра. Било је девет часова; требало је још четири сата до пуне плиме. Та четири сата нису била изгубљена. Џон их употреби да намести привремену предњу катарку. Моћи ће да се удаљи из ових опасних вода чим брод буде био на таласима. Радници се опет дадоше на посао, и пре подне пречага великог једра била је чврсто углављена као катарка. Пошто је све било готово, иако је „Макарији“ много недостајало да буде лепа, ипак је могла да плови под условом да се не удаљује од обале. Међутим, море је расло. Морска површина издизала се у малим ускомешаним таласима. Врхови спрудова постепено су се губили, као морске животиње које роне испод свог течног елемента. Приближавао се час великог покушаја. Нико није говорио. Сви су гледали у Џона. Чекали су његову наредбу. Џон, нагнут преко ограде на задњој кабини, посматрао је плиму. Бацао је по неки узнемирен поглед на оба ужета издужена и чврсто затегнута. У један сат море је достигло врхунац. Оно се било притајило, тј. био је то онај кратак тренутак кад море више не расте, али се још не повлачи. Требало је одмах радити. Оба једра била су разапета и под утицајем ветра прекрила су катарку. – На чекрк! – повика Џон. То је био чекрк са ручицама као пожарни шмрк. Гленарван, Малреди и Роберт с једне, Паганел и мајор с друге стране притискоше на ручице које су покретале чекрк. Истовремено, Џон и Вилсон, дохвативши паоце, удружише своје снаге са снагом својих другова. – Јуначки! Јуначки! – повика млади капетан – и сложно! Ужад се затеже под снажним утицајем чекрка. Сидра су добро држала и нису се откачила. Требало је радити. Вода ће ускоро да опадне. Удвојише напор. Ветар је снажно дувао и нагонио једра на катарку. Осети се мало дрхтање једрилице. Изгледало је да ће се издићи. Можда би била довољна само још једна мишица па да се ишчупа са пешчаног спруда. – Хелена! Мери! – повика Гленарван. Обе жене се својим трудом придружише напору својих другова. Чу се још последши звекет језичка на зупчанику. Али то би све. Једрилица се не помери. Покушај беше пропао. Осека је већ била почела, и било је очигледно да, чак ни уз помоћ ветра и мора, ова оскудна посада не може да ишчупа своју једрилицу.

48. Најзад на земљи коју би требало заобићи Први покушај Џона Манглеса да се спасу беше пропао. Јасно је било да им још остаје само да одмах напусте брод. Било би неразумно и лудо да се на лађи очекује каква сумњива помоћ. Пре доласка каквог брода, који би судбина послала на позорницу бродолома, „Макарија“ би била раскомадана. Прва бура или само мапо јачи таласи потерани пучинским ветром ваљали би је по спрудовима, разбили и разнели остатке. Џон је хтео да се докопа копна пре те неизбежне пропасти. Он предложи, дакле, да се сагради сплав, или на морнарском језику „пловак“, прилично чврст да путнике и довољну количину намирница пренесе на обалу Новог Зеланда. Радови су одмах почели и врло много напредовали, кад их ноћ прекиде. Око осам часова увече, после вечере, док су се леди Хелена и Мери одмарале на својим постељама, Паганел и његови пријатељи расправљали су о озбиљним питањима шетајући по крову лађе. Паганел је питао Џона Манглеса да ли би сплав, уместо да искрца путнике на суво, могао да их обалом одвезе до Окланда. Џон рече да је пловидба немогућа са тако несавршеним средством. – То што не можемо сплавом – рече Паганел – да ли би се могло чамцем са нашег брода? – Да, за невољу – одговори Џон Манглес – али тако да се дању плови а ноћу укотви. – Дакле, они бедници који су нас оставили... – Ах, они! – одговори Џон Манглес. – Они су били пијани, и по онаквој помрчини бојим се да своју подлост нису платили главом. – Утолико горе по њих – рече Паганел – а и по нас, јер би нам тај чамац заиста био од користи. – Шта ћете, Паганеле? – рече Гленарван. – Сплав ће нас одвести до копна. – А ја сам баш то хтео да избегнем – одговори географ. – Шта! Зар двадесет миља могу да уплаше људе навикнуте на замор и после онога што смо преживели у пампасима и Аустралији? – Пријатељи – одговори Паганел – не сумњам ни у вашу храброст ни у одважност наших другарица. Двадесет миља! То је ситница у свакој другој земљи само не на Новом Зеланду. Ви ваљда не мислите да сам малодушан. Ја сам вас први навео да прођемо кроз Америку и кроз Аустралију. Али овде, то вам опет кажем, све је боље неголи ући у ову подлу земљу. – Чега имамо да се толико плашимо на Новом Зеланду? – упита Гленарван. – Дивљака – одговори Паганел. – Дивљака! – одврати Гленарван. – Зар их не можемо избећи ако идемо уз обалу? Уосталом, напад неколицине тих бедника не може задавати бригу десетини Европљана добро наоружаних и решених да се бране. – Није овде реч о бедницима – одговори Паганел одмахнувши главом. – Новозеланђани имају страховита племена која се боре против енглеске превласти, против освајача, које побеђују често, али које увек поједу! Није се могло сумњати у свирепост Новозеланђана. Дакле, било је опасно искрцати се на

копно. Али, нека би та опасност била и сто пута већа, морало јој се поћи у сусрет. Џон Манглес је осећао потребу да без оклевања напусти брод, осуђен на скору пропаст. Измећу две опасности, једне неизбежне и друге вероватне, није било могућно колебати се. Што се тиче изгледа да их прими каква лађа, на то се није могло разумно ни мислити. „Макарија“ није била на путу бродова који иду у пристаниште Новог Зеланда. Они плове или мало више горе у Окланд, или мало ниже у Нови Плимаут. Њихов брод се управо насукао измећу те две тачке, на пустом делу обала Икана-Мауји. Неприступачна обала, опасна, злокобна. Бродови настоје да је избегну, а, ако их ветар гони на њу, да се удаље што брже могу. – Кад ћемо поћи? – упита Гленарван. – Сутра у десет часова – рече Џон Манглес. – Тад ће почети плима и носиће нас ка копну. Сутрадан, 5. фебруара, у 8 часова сплав је био саграђен. Сплавић, који је служио за спуштање сидра, није био довољан да пренесе путнике и намирнице. Било је потребно чврсто возило, којим би се могло управљати и које би било способно да се одупре мору на путу од девет миља. Само су катарке могле да пруже потребну грађу за сплав. Вилсон и Малреди дали су се на посао. Пресекоше једеке који су држали велику катарку, ударајући секиром по њеном подножју, и катарка се сруши преко леве ограде, која се поломи. „Макарија“ је сад била гола као скела. Доњи, средњи и горњи део катарке би претестерисан и одвојен. Главни делови сплава већ су пловили. Придодаше им и остатке предње катарке и сви делови беху чврсто међусобно повезани. Џон се постарао да у међупросторе стави шест празних буради који ће одржавати сплав изнад воде. На овај основни део Вилсон је поставио неку врсту пода са решетком. Сад су таласи могли да се преливају преко сплава а да се вода не задржава на њему, и да путници буду заштићени од влаге. Сем тога, судови с водом, чврсто повезани, сачињавали су кружну ограду, да би сплав штитили од великих таласа. Видећи тог јутра погодан ветар, Џон усред сплава намести мотку малог једра као катарку. Везаше је конопцима и ставише на њу привремено једро. Велико весло са широком лопатом послужило је уместо крме. Такав сплав могао је издржати ударе мора. Али хоће ли се њим моћи управљати, може ли се доћи до обале ако ветар промени правац? То је било у питању. У девет часова поче утовар. Најпре су намирнице биле укрцане у довољној мери да могу потрајати до Окланда, јер није требало рачунати на производе ове неплодне земље. У десет часова поче се осећати плима. Ветар је слабо дувао са северозапада. Лаким гибањем таласала се морска површина. – Да ли смо готови? – упита Џон Манглес. – Све је спремно, капетане – одговори Вилсон. – Силазимо! – повика Џон. Леди Хелена и Мери Грант сиђоше по грубим лествама од ужета и наместише се поред катарке, на сандуцима са храном, а њихови другови око њих. Вилсон узе крму, Џон ужад једра, а Малреди пресече уже које је држало сплав за бок једрилице. Једро би разбијено, и сплав поче да се креће ка копну под утицајем плиме и ветра. Обала је била удаљена девет миља; то је осредње растојање које би чамац са добрим

веслима прешао за три сата. Али са сплавом ће бити потребно више. Ако би ветар стално дувао, могли би доћи до обале у току једне плиме. Али ако се ветар стиша, осека би сплав одвукла и морали би се укотвити и чекати наредну плиму. Џон Манглес се веома забринуо. Почетак пута био је срећан. Постепено су ишчезавале црне главе гребена и жута површја спрудова под таласима и плимом. Била је потребна огромна пажња и особита вештина да би се избегли потопљени гребени и да се управља сплавом који је слабо осетљив на крму, а врло је склон скретању. У подне био је још пет миља до обале. По ведром небу лако је разликовати главне контуре земљишта. Североисточно се уздизала планина од две и по хиљаде стопа. Она се необично оцртавала на видику, и њена слика личила је на искривљени профил мајмунске главе са затуреним потиљком. То је била Пиронгиа која је, према карти, лежала тачно на тридесет осмом упореднику. У пола један Паганел напомену да су сви спрудови ишчезли под плимом. – Сем једног – одговори леди Хелена. – Који, госпођо? – упита Паганел. – Тамо – одговори леди Хелена показујући некакву црну тачку на једну миљу напред. – Заиста – одговори Паганел. – Гледајмо да запамтимо његов положај, да не бисмо ударили на њега, јер ће га плима ускоро покрити. За пола сата пређоше пола миље, али за дивно чудо црна тачка је још увек вирила из таласа. Џон ју је пажљиво посматрао, па да би је боље видео, позајми Паганелов дурбин. – То није спруд – рече он после кратког посматрања. – То је нешто што плови, јер се диже и спушта са гибањем мора. – Да не буде неко парче од катарке са „Макарије“? – упита леди Хелена. – Не – одговори Гленарван. – Никакав отпадак не би могао да оде тако далеко од брода. – Чекајте! – повика Џон Манглес. – Познајем га, то је чун. – Чун са једрилице? – упита Гленарван. – Да, милорде! Чун са једрилице, изврнут! – Не може се зар ништа с њим? – упита Макнаб. – Ништа – одговори Џон Манглес. – Добар је само за ватру. – Жалим – рече Паганел – јер би нас тај чамац могао однети до Окланда. – Треба се помирити с тим, господине Паганеле – одговори Џон Манглес. – Уосталом, на овако немирном мору ја више волим наш сплав него овако слаб чун. Довољан му је био слаб ударац па да га разбије! – Напред, Вилсоне – продужи млади капетан – и право ка обали! Плима је имала да расте читав сат. Могли су да пређу још две миље. Али тада ветар скоро сасвим престаде. Сплав је стајао у месту, чак ускоро поче да се враћа ка пучини под утицајем осеке. Џон није ни часка оклевао. – Спуштај сидро! – узвикну он. Малреди пусти сидро на пет хвати дубине. Сплав се повуче за два хвата на ужету јако затегнутом. Скупише једро и све припремише да би дуго остали на месту. Заиста, море се није могло променити пре девет часова увече, а како Џон није хтео да плови ноћу, он се био укотвио до пет часова ујутру. Земља се видела на непуне три миље.

Доста јако гибање мора стварало је таласе и изгледало је да један равномерни покрет води ка обали. Стога кад Гленарван дознаде да ће се ноћ провести на сплаву, запита Џона што не искористи ово таласање да се приближи обали. – Ваше господство – одговори млади капетан – вара се због једне оптичке обмане. Иако изгледа да напредује, гибање не иде напред. То је само гибање течних молекула и ништа више. Баците парче дрвета усред ових таласа, и видећете да се неће мицати све док не наступи осека. Остаје нам једино да будемо стрпљиви. – И да вечерамо – дсдаде мајор. Олбинет извади из једног сандука неколико комада сувог меса и дванаестак двопека. Стидео се што својим господарима подноси тако мршав обед, али обед су радо примиле чак и путнице, којима нагло гибање мора није отварало апетит. На кратким и ћудљивим таласима везани сплав је трпео ударце као да се сукобио са каквом подводном стеном. Уже је непрестано трзало и Џон је био приморан да сваких пола сата попушта по један хват да би га ојачао. Без те опрезности, прекинуло би се, и сплав, остављен сам себи, одлутао би на пучину. Џонова страховања лако је разумети. Било да се прекине уже или да се откачи сидро, он би био остављен на вољу таласима. Мучан положај за бродоломнике на овом тескобном сплаву усред ноћи! Неки заспаше у неспокојном дремежу, погодном за ружне снове, други нису могли ни ока да склопе. У зору су сви били сломљени од ноћног замора. Плима донесе ветар са пучине. Било је шест часова изјутра. Требало је хитати. Џон припреми све за полазак. Нареди да се извади сидро. Али куке сидра, услед потреса ужета, зариле су се тако дубоко у песак да их је и поред котурача, које је Вилсон наместио, било немогуће извадити без чекрка. Пола сата је протекло у узалудним покушајима. Нестрпљив да што пре пође, Џон нареди да се пресече уже, остављајући своје сидро и одузимајући себи сваку могућност да се поново укотви за случај невоље. Али он више није хтео да губи време, и један ударац секире предаде сплав вољи ветра, коме је помагала струја брзином од два чвора на сат. Развише једро. Лагано су пловили ка земљи која је прелазила у сиву масу ка позадини неба осветљеног сунцем на изласку. Гребене су вешто избегавали и заобилазили. Али под слабим пучинским ветром изгледало је да се сплав не приближује обали. Колико муке да се дође до тог Новог Зеланда, коме је било тако опасно да се човек приближи! У девет сати имали су још непуну миљу до обале, која је била начичкана гребенима. Била је врло стрма. Требало је пронаћи погодно место за искрцавање. Ветар је постепено слабио док сасвим не престаде. Непокретно једро лупало је о катарку и дрмало ју је. Џон нареди да га скупе. Само је још плима носила сплав ка обали, а огромна морска маховина успоравала је његов ход. У десет сати Џон виде да се готово не мичу, на шест стотина метара од обале. Нису имали сидро да се укотве. Да га осека не врати на пучину? Стиснутих песница, узнемирена срца, Џон је бесно погледао ту неприступачну земљу. Срећом – срећом овога пута – догоди се судар. Сплав стаде. Он се насукао на пешчани спруд за време плиме, на двадесет пет сежања од обале. Гленарван, Роберт, Вилсон и Малреди скочише у воду. Сплав би конопцима чврсто везан за оближње стење. Ношене с руку

на руку, путнице не оквасише ни један набор на својим хаљинама, и ускоро сви, са оружјем и намирницама, искрцаше се најзад на опасне обале Новог Зеланда.

49. Тридесет миља на север Гленарван је хтео, не губећи ни часа, да се пење обалом ка Окланду. Али још од рана јутра небо се беше тешко наоблачило, и око једанаест часова, после искрцавања, пара се претвори у јаку кишу. Стога су морали да потраже заклон. Вилсон је управо кад треба пронашао у базалтским стенама пећину коју су таласи продубили. Путници се склонише у њу са оружјем и храном. Унутра је била читава гомила исушене морске маховине, коју су некада нанели морски таласи. То је била природна постеља по којој се разместише. На уласку у пећину заложише ватру, и сви се исушише што су боље могли. Џон се надао да ће ова тропска киша трајати обрнуто сразмерно својој јачини. Али не би тако. Око подне ветар поче јаче да дува и бура постаде снажнија. Ова незгода извела би из стрпљења и најмирнијег човека. Али, шта се могло радити? Лудо би било да се без кола пркоси оваквој непогоди. Уосталом, до Окланда им је требало свега неколико дана, те ово закашњење од дванаест часова није могло ништа да оштети путнике, осим ако се не појаве урођеници. За време тог принудног одмора разговарали су о рату који се у то доба водио на Новом Зеланду. – Па према вашем мишљењу, Паганеле – рече Гленарван – попришта ове борбе су провинције Таранаки и Окланд? – Тако мислим. – Баш ова провинција где нас је довео бродолом „Макарије“. – Тачно. Ми смо се искрцали на неколико миља северно од пристаништа Кавије, где се вероватно још лепрша народна застава Маора. – Онда ћемо паметно урадити ако се пењемо ка северу – рече Гленарван. – Врло паметно, заиста – одговори Паганел. – Зеланђани су озлојеђени на Европљане – а нарочито на Енглезе. Дакле, пазимо се да им не паднемо шака. – Можда ћемо срести какав одред европских трупа – рече леди Хелена. – То би била срећа. – Можда, госпођо – одговори географ – али ја се не надам. Осамљене јединице нерадо се упуштају у унутрашњост, кад сваки жбунић, најмањи шибљак можда крије вештог стрелца. Не рачунам ни најмање на то да нас прате војници четрдесетог пука. Али има на западној обали неколико установљених мисија, и ми можемо лако путовати само дању од једне до друге све до Окланда. Чак помишљам да изиђемо на пут којим је прошао Хохштетер идући током Вајката. – Је ли то неки истраживач, господине Паганеле? – запита Роберт Грант. – Да, дете моје, члан научне комисије која се 1858. укрцала на аустријску фрегату „Навару“, за време њеног пута око света. У шест часова изјутра, 7. фебруара, лорд Гленарван даде знак за полазак. Киша је престала преко ноћи. Небо је било пуно малих сивих облака, који су на три миље над земљом заустављали сунчеве зраке. Умерена топлота дозвољавала је да се издрже једнодневни напори путовања.

Паганел је измерио на карти растојање од осамдесет миља измећу Рта Кахуе и Окланда. То је био пут од осам дана, рачунајући по десет миља дневно. Али уместо да иду вијугавом морском обалом, учини му се добро да се на тридесет миља одатле дохвати ушћа Вајката и Вајпе. Туда иде проходан пут, да не кажемо стаза, који пролази великим делом острва од Напијера преко залива Хокс до Окланда. Тада би било лако доћи до Друрија и ту се одморити. Носећи сваки свој део хране, путници су почели да обилазе обале залива Аотеа. Из предострожности су ишли заједно и, са пуним карабинима надгледали су таласасту равницу на истоку. Паганел је држао у руци своју одличну карту, и са задовсљством уметника утврђивао је тачност најситнијих појединости. У четири сата по подне без муке и замора превалили су десет миља. Путнице су желеле да продуже пут до ноћи. У том тренутку морали су да промене правац; пошто обиђу планине које су се већ помаљале на северу, требало је да уђу у долину Вајпе. Из далека се земљиште чинило као низ ливада које су се протезале унедоглед и обећавале лаку шетњу. Али су се путници јако разочарали кад су дошли на границу овог зеленог поља. Уместо паше пружао се честар шибља са малим белим цветовима, помешаног са високом, небројеном папрати, која преовлађује на Новом Зеланду. Требало је прокрчити пут кроз ово дрвенасто шибље, и то је била велика незгода. Ипак у осам часова заобишли су већ прве гребене Хакарихоата. После пређених четрнаест миља с правом су помислили на одмор. Уосталом, више нису имали ни кола ни шатор, и сваки спреми своју постељу испод огромних борова. Покривача је било доста, и од њих су лако начинили постељу. Сутрадан, 8. фебруара, Паганел се пробуди расположенији и већ помирен са овом земљом. Маори, од којих се нарочито плашио, нису се појављивали и чак није ни у сну сањао ове људождере. Он то са задовољством исприча Гленарвану. – Надам се – рече он – да ће се ова мала шетња свршити без непријатности. Вечерас ћемо стићи до ушћа Вајпе и Вајката, а кад то пређемо, не морамо се бојати сусрета са урођеницима на друму за Окланд. – Колико још имамо да пређемо – упита Гленарван – до састава Вајпе и Вајката? – Петнаест миља, приближно онолико колико смо јуче прешли. – Али ћемо се задржати, ако по стазама буде и даље овог честара. – Не – одговори Паганел – ићи ћемо обалом Вајпе, а тамо нема сметње, то је, напротив, лак пут. Првих часова тога дана честар их је још увек задржавао. Ни кола ни коњи не би прошли онуда куда су путници прошли. Врло су мало жалили за аустралијским колима. Док колски путеви не просеку те биљне шуме, Новим Зеландом моћи ће само пешаци да путују. Папрати небројених врста са истом упорношћу учествују у одбрани националног земљишта као и Маори. Уз безбројне тешкоће мала чета је прошла кроз равнице у подножју планине Хакарихоато. Али пре дванаест сати стигоше до реке Вајпе, и без муке кренуше на север стрмом обалом реке. Предео је био пуст, нигде ни трага од урођеника, нигде стазе која би одавала присуство човека у овим равницама. Воде реке текле су између високог жбуња или преко дуге

шљунковите обале. Поглед је тад могао да допре до малих брегова који су на истоку затварали долину. Својим необичним обликом, својим рељефом који је тонуо у варљивој магли, личили су на џиновске животиње достојне препотопског времена. Човек би рекао читаво стадо огромних китова, изненадно скамењених. Из све те узнемирене масе оцртавао се вулкански карактер. Нови Зеланд је уистини скорашњи производ који је из огња настао. Његово уздизање над водом стално траје. Ватра још увек струји кроз његову утробу, тресе га, набира и куља на много места кроз гротла гејзера и кратере вулкана. У четири часа по подне весело су превалили девет миља. Према карти, коју је Паганел једнако погледао, до ушћа Вајпе и Вајката имали су још пет миља. Туда је пролазио пут за Окланд, ту би се улогорили. Да би прешли педесет миља колико им је остало до престонице, довољно је било два или три дана, или осам часова, ако би Гленарван срео поштанска кола, која двапут месечно саобраћају измећу Окланда и залива Хокс. – Дакле – рече Гленарван – бићемо принуђени да још једну ноћ преноћимо под ведрим небом? – Да – одговори Паганел – али надам се последњи пут. – Утолико боље, јер су то велике незгоде за леди Хелену и Мери Грант. – Које оне подносе без жалбе – додаде Џон Манглес. – Али, ако се не варам, господине Паганеле, ви сте говорили о неком селу на ушћу ових река. – Да – одговори географ – ево га обележеног на Џонстоновој карти. То је Нгарнавахија, на две миље испод ушћа. – Па, зар не бисмо могли ту да преноћимо? Леди Хелена и мис Мери радо би прешле још две миље више, кад би нашле ма колико пристојан хотел. – Хотел! – повика Паганел. – Хотел у маорском селу. Та нема ни кафане, ни крчме чак! Село је скуп маорских колиба, и уместо да тамо тражимо преноћиште, мој савет је да га пажљиво заобиђемо. – Увек ваша бојазан, Паганеле! – рече Гленарван. – Драги мој лорде, боље је бојати се него веровати Маорима. Не знам како они сад стоје са Енглезима, да ли је устанак угушен или је победио, да ли нећемо упасти усред борбе. Без ласкања, људи као што смо ми, увек ће бити одличан плен, и мени није стало да против своје воље окушам маорско гостољубље. Зато налазим да је паметно да заобиђемо то село, да избегавамо сваки сусрет са урођеницима. Географово мишљење победило је. Леди Хелена је више волела да још последњу ноћ проведе под ведрим небом а да не излаже опасностима своје другове. Гленарван и његови убрзаше кораке. Позната им је већ краткоћа сутона на овим ширинама, и како се брзо спушта ноћ. Требало је доћи до састава двеју река пре потпуне помрчине. Али се густа магла дизала са земље и отежавала разазнавање пута. Срећом слух је замењивао вид, који је био некористан по мраку. Ускоро је јачи шум воде наговештавао спајање двеју река у једно корито. У осам часова је мала чета била на месту где се Вајпа састаје са Вајкатом уз јасан шум сударања таласа. – Ево Вајкате – повика Паганел – а пут за Окланд иде њеном десном обалом. – Видећемо је сутра – одговори мајор. – Улогоримо се овде. Чини ми се да су оне упадљиве сенке од неког шумарка који је ту порастао само зато да нас заклони. Вечерајмо и спавајмо! – Вечерајмо – рече Паганел – али двопека и сува меса; ватру нећемо ложити. Дошли смо

овде инкогнито, гледајмо да тако и одемо! Срећом, ова нас магла скрива. Вечераше своју хладну вечеру у тишини, и ускоро дубоки сан обузе путнике преморене после петнаест миља пешачења.

50. Народна река Сутрадан, у освит зоре, густа магла вукла се тешко по реци. Један део паре презасићеног ваздуха згуснуо се од хладноће и као густ облак скривао површину воде. Али ускоро зраци сунца пробише ову мехурасту масу, која се разиђе под погледом зрачне звезде. Замагљене обале се помолише, а ток Вајката појави се у свој својој јутарњој лепоти. Када се магла разиђе, указа се чамац који је пловио уз Вајкато. То је био чамац дугачак седамдесет стопа, широк пет, а дубок три стопе, сав истесан од једног јеловог дебла. По његовом поду била је посута сува папрат. Осам весала напред гонила су га да лети по површини воде, док је један човек позади управљао помоћу покретног весла. Био је то урођеник висока стаса, стар око четрдесет пет година, широких плећа, жилавих удова са снажншм мишићима. Испупчено чело избраздано дубоким борама, оштар поглед, мрачан израз давали су му изглед опасне особе. То је био маорски поглавица високог реда. То се видело и по густом и ситном тетовирању, које је ишарало његово тело и лице. Од орловског носа полазиле су две спирале, окружавале његове жуте очи, састављале се на челу и губиле су се у дивној удешеној коси. Уста са сјајним зубима и подбрадак нестајали су под правилним шарама, које су се у елегантним колутовима пружале до снажних груди. Тетовирање, „моко“ Новозеланђана, знак је високог одликовања. Ових почасних знакова достојан је само онај који се храбро истакао у више битака. Робови, људи нижег сталежа не могу на то да полажу право. Славне поглавице познају се по савршенству, тачности и врсти цртежа, који на њиховом телу показују често ликове животиња. Понеки трпе и по пети пут врло болну операцију „моко“. Уколико је ко славнији у овој земљи, утолико има више цртежа на свом телу. Није се могло сумњати у углед поглавице, који је управљао чамцем. Оштра кост албатроса, којом се служе маорски мајстори тетовирања, пет пута је дубоко и густо избраздала његово лице. Око тела био му је огртач од формиума40 са украсима од псеће коже, а о појасу сукњица окрвављена у последњим борбама. О ушима су му висиле минђуше од зеленог јасписа, а око врата подрхтавали су ђердани од „пунамуса“, неке врсте светог камења, за које Зеланђани везују неке своје празноверице. Поред њега је лежала пушка из енглеске фабрике и један „патупату“, врста секире са две оштрице, зелене боје и дуга осамнаест палаца. Поред њега девет ратника нижег реда, али наоружани, дивљег изгледа, неки још са свежим ранама, били су беспрекорно мирни, огрнути овојим огртачима. Крај њих су лежала три пса врло зла изгледа. Осам предњих веслача као да су били слуге или робови поглавице. У средини дугачког чамца били су збијени једни уз друге десет европских заробљеника, везаних ногу али слободних руку. То су били Гленарван, леди Хелена, Мери Грант, Роберт, Паганел, мајор, Џон Манглес, Олбинет и два морнара. Јуче увече, преварена густом маглом, наша мала чета улогорила се усред многобројног одељења урођеника. Путници су били заробљени у дубоком сну, затим пренети у чамац. Оружје и муниција били су у рукама дивљака, и убили би их њиховим сопственим мецима.

Ухвативши по неку енглеску реч којом су се дивљаци служили у разговору, убрзо су сазнали да су ове потисле британске трупе, потукле и десетковале, и да се враћају у пределе горњег Вајката. Маорски поглавица био је потучен после јуначког отпора, и пошто су му изгинули најбољи ратници у борби против 42. пука, враћао се да прикупи нове ратнике, па да се придружи несавладљивом Вилијаму Томпсону, који се још увек борио против освајача. Поглавица се звао Каи-Куму, злокобно име које на језику урођеника значи „онај који једе удове свог непријатеља“. Он је био храбар и смео, али његова суровост није била ништа мања од његове храбрости. Од њега није требало очекивати милости. Енглески војници су добро познавали његово име, и гувернер Новог Зеланда био је већ уценио његову главу. Овај тежак ударац погодио је лорда Гленарвана управо кад је требало да доспе у тако жељено пристаниште Окланд и да се врати у отаџбину. Ипак, кад човек погледа његово хладно и мирно лице, не би могао да погоди величину његових стрепњи. Његови другови били су достојни њега, они су имали исте племените мисли, и кад би човек погледао њихова мирна и поносита лица, не би поверовао да срљају ка најстрашнијој катастрофи. Поред тога, по заједничком споразуму и на Гленарванов савет, одлучили су да покажу крајњу равнодушност према урођеницима. То је био једини начин да се ове дивље природе натерају на поштовање. Дивљаци уопште, а нарочито Маори, имају извесно осећање достојанства, које се код њих никад не губи. Они поштују оне који својом хладнокрвношћу и храброшћу умеју да улију поштовање. Гленарван је знао да ће поступајући тако, другови и он бити поштеђени рђавог поступка. Од поласка из логора, урођеници, мало брбљиви као сви дивљаци, једва су говорили међусобно. Ипак, из неколико измењених речи, Гленарван увиде да они знају енглески. Он се реши да упита зеланђанског поглавицу о судбини која им је намењена. Обративши се Каи-Куму, он га упита гласом у коме није било ни најмање страха: – Куда нас водиш, поглавицо? Каи-Куму га погледа хладно и не одговори ништа. – Шта мислиш с нама? – продужи Гленарван. Каи-Кумове очи засијаше брзо, па онда одговори озбиљним гласом: – Да те променим, ако те твоји хоће; да те убијем, ако они одбију. Гленарван није даље питао, али му нада оживе у срцу. Без сумње су неке маорске поглавице пале у енглеске руке, па урођеници хоће да их ослободе разменом. Ту је имало дакле наде на спасење, и положај није био очајан. Међутим, чамац је брзо пловио уз реку. Паганел је повратио сву наду, јер га је његова жива природа лако носила из једне крајности у другу. Он је мислио како им Маори штеде труд да иду до енглеских положаја, што је увек добитак. Сасвим помирен са судбином, он је на својој карти пратио ток Вајката кроз равнице и долине провинције. Докле ли ће ћуд Каи-Кумуа одвести заробљенике? Он то не би погодио да му пажњу није привукла реч „Таупо“, која се често понављала у разговору између поглавице и његових ратника. Он је погледао карту и видео да је Таупо име једног језера чувеног у географским летописима, које се налази у најбрдовитијем крају острва и најјужнијем крају провинције Окланд. Вајкато истиче из тог језера пошто га прође целом ширином. Од ушћа до језера река тече још сто двадесет миља отприлике.

Паганел се на француском обрати Џону Манглесу, да га дивљаци не би разумели, и замоли га да оцени брзину чамца. Џон је рачунао да је брзина три миље на сат. – Онда – рече Паганел – ако се преко ноћи заустављамо, наш пут до језера трајаће скоро четири дана. – А где ли су енглески положаји? – упита Гленарван. – То је тешко знати – одговори географ. – Ипак, рат се морао пренети у провинцију Таранаки, и по свој вероватноћи, трупе су се окупиле на супротним падинама планина у околини језера, онде где је била жижа устанка. – Нека би бог дао! – рече леди Хелена. Гленарван жалосно погледа своју младу жену и Мери Грант, препуштене на милост и немилост ових сурових урођеника, у овој дивљачкој земљи, далеко од људске заштите. Али он опази да га посматра Каи-Куму, и из опрезности не хтеде да дивљак погоди да му је једна од заробљеница жена, он потисну своја осећања и са крајњом равнодушношћу стаде хладно да посматра обале реке. Сунце је залазило на хоризонту кад чамац наиђе на обалу закрчену стенама, које Вајкато ваља, јер истиче из вулканских планина. Ту је расло неколико дрвета, која су изгледала погодна да се испод њих склоне. Каи-Куму нареди да се искрцају заробљеници; људима везаше руке, а жене осташе слободне. Поставили су их у средину логора, а свуд у круг заложише ватре, које су начиниле непрелазну пламену ограду. Док Каи-Куму није саопштио својим заробљеницима да намерава да их размени, Гленарван и Џон Манглес су расправљали о томе како да се докопају слободе. Што нису могли да покушају у чамцу, надали су се да ће пробати за време логоровања, користећи ноћ. Али после разговора Гленарвановог са зеланђанским поглавицом изгледало је да је мудро причекати. Размена заробљеника давала је више изгледа на спасење неголи борба или бекство кроз непознате пределе. Доиста, шта је могла ова шака људи без оружја против тридесет добро наоружаних урођеника! Гленарван је, поред тога, претпостављао да је КаиКумуово племе изгубило каквог знатног поглавицу, кога би по сваку цену хтело да ослободи, и није се варао. Сутрадан зором наставише своју дугу пловидбу уз Вајкато. Разним малим притокама пристизали су нови урођенички чамци. Шездесет ратника, свакако бегунци из последњег устанка, које су више или мање рањавали енглески куршуми, враћали су се у планинске пределе. Понекад би се са чамаца који су ишли један за другим заорила песма. Један би урођеник започео родољубиву песму мистичног „Пихе“: Папа ра ти вати тиди И дунга неи... народну химну која је повела Маоре у борбу за независност. Певачев звучан и пун глас одјекивао је кроз планине, а после сваке строфе урођеници би, лупајући се у груди, које су одјекивале као добош, понављали ратничку песму. Тога дана је пловидба реком пружила једну занимљиву појаву. Око четири сата чамац је без задржавања ушао у један уски кланац, вођен чврстом руком поглавице. У овом уском пролазу

Вајката никако се није смело допустити да се чамац преврне, јер нигде на обалама није било спаса. Ко год би стао ногом на узаврели муљ на обали, не би изнео живу главу. Заиста, река је текла између топлих извора на које је путницима одувек скретана пажња. Оксид гвожђа обојио је јасно црвено сав муљ дуж обале, где није било ниједног хвата чврстог ослонца. Ваздух је био пресићен јаким и продорним задахом сумпора. Урођеницима то није сметало, али су заробљеници озбиљно трпели због кужних испарења из пукотина земље и мехура који су се распрскавали под напоном унутрашњих гасова. Али ако се чуло мириса тешко навикавало на та испарења, око је морало да се диви овом снажном призору. Чамци су на срећу кренули кроз густ облак беле паре. Њени сјајни колути образовали су свод изнад реке. На обалама је било стотину гејзера, једни су избацивали силну пару, други су избијали у течним стубовима, те су тако давали разноврсне утиске као водоскоци и водопади каквог базена који је удесила људска рука. Вода и пара мешале су се у ваздуху и блистале под сунчевим зрацима. На овом месту Вајкато тече покретним коритом које беспрекидно кључа под утицајем подземног огња. Недалеко одавде, према језеру Роторуа, на истоку, хучали су топли извори и водопади паре Ротомахана и Тетарата, које су наслутили неки смели путници. Овај предео је пун гејзера, кратера и сумпорних јама. Ту избија сувишак гасова који нису нашли одушке у недовољним кратерима Тонгарира и Валарија, јединих активних вулкана на Новом Зеланду. Читаве две миље урођенички чамци ишли су испод тог свода паре, увијени у топле облаке, који су се котрљали по речној површини. Најзад се разби сумпоровити дим, и чист ваздух, појачан брзином реке, освежи задихане груди. Били су прошли предео топлих извора. Увечеј Каи-Куму се улогорио на сто миља од састава Вајпе и Вајката. Река је прво скретала ка истоку, онда се нагло спуштала јужно ка језеру Таупо, као огроман млаз воде у какав базен. Жак Паганел је сутрадан прегледао карту и на десној обали нашао планину Таубару, високу три хиљаде стопа. У подне су сви чамци упловили рукавцем реке у језеро Таупо. Махањем руку урођеници поздравише једно парче тканине које је ветар лепршао на врху колибе. То је била народна застава.

51. Језеро Таупо Једнога дана, много пре историјског времена, услед сурвавања пећина у трахитичне лаве у средишту острва, створила се једна неизмерна провалија, дугачка двадесет пет миља и широка двадесет. Вода са оближњих врхова се сјурила и испунила ову огромну шупљину. Провалија је постала језеро, али увек без дна и никакве справе нису у стању да измере њену дубину. Такво је то необично језеро Таупо, које лежи хиљаду две стотине педесет стопа изнад морске површине, а окружено је планинским венцем од четири стотине хвати. На западу, огромне стеновите литице; на северу, неколико удаљених врхова под малом шумом; на истоку, широка равница, коју је пресецао друм од камена плавца који се преливао између жбуња; на југу далеко, вулканске купе иза шума величанствено су уоквиривале ову огромну воду, на којој буре нису ншпта мање од океанских циклона. Цео овај предео кључа као какав огроман казан обешен над подземним ватрама. Топла испарења куљају на многим местима. Земљина кора се цепа у велике пукотине као сувише нарастао колач, и свакако би се цео овај плато срушио у зажарену пећ кад на дванаест миља даље не би задржана пара нашла излаз у кратерима Тонгарира. Каи-Куму остави реку, пређе мали затон којим се река улива у језеро, оплови један шиљаст рт и пристаде на источној обали језера, где су почињали први повијарци брега Манге, високог три стотине хвати. После доста дугог заобилажења, Гленарван, леди Хелена, Мери Грант и њихови другови доспеше у унутрашњост утврђења. Тврђаву је штитио прво један бедем од чврстих палисада, висок до петнаест стопа; а један ред честих кочева и јака плетена ограда са пушкарницама сачињавала је други одбрамбени бедем и бранила зараван тврђаве, на коме су биле грађевине и четрдесетак симетрично поређаних колиба. Заробљеници су се ужасно узнемирили кад видеше да кочеве другог бедема красе људске главе. То су биле главе непријатељских поглавица, побијених у борбама, а њихова тела била су храна победника. Очи поглавице биле су поједене, глава је уређена на њихов урођенички начин, мозак извађен и кожа одерана, нос су придржавале дашчице, ноздрве су испуњене формиумом, уста и капци зашивени, онда су димљене на ватри тридесет часова. Тако спремљене главе сачувају се неограничено без промена и борања, и то су знаци победе. Често Маори чувају тако и главе својих сопствених поглавица, али у том случају не ваде очи, већ оне остају и то отворене. Новозеланђани с поносом показују ове остатке; они служе за пример младим ратницима, и пошта им се одаје свечаним обредима. Али у Каи-Кумуовом паху41 само су непријатељске главе китиле овај грозни музеј, и свакако је много енглеских глава, празних очних дупља, увећавало збирку маорског поглавице. У том часу стотинак Новозеланђана беше се окупило у паху: стараца, зрелих људи, младића. Неки мирни али суморни очекиваху Каи-Кумуове наредбе, други су се предали

неком тешком болу; они су оплакивали своје рођаке или пријатеље који су пали у последњим борбама. Од свих поглавица који су се одазвали на поклич Вилијама Томпсона, једини се Каи-Куму вратио у пределе језера, и он је саопштио свом племену пораз народног устанка, који је био сломљен у равницама Вајката. Од две стотине ратника који су са њим похитали у одбрану земље, свега се педесет вратило. Ако су неки и остали живи као заробљеници Енглеза, колико их је остало на разбојишту да се никад више не врате у земљу својих предака. Отуда та велика жалост коју је племе осетило при Каи-Кумуовом повратку. Код дивљака се душевни бол увек испољава физичким манифестацијама. Стога су рођаци и пријатељи погинулих ратника, а нарочито жене, гребли своја лица и рамена оштрим шкољкама. Крв је шибала и мешала се са сузама. Дубоки засеци означавали су дубок бол. Страшно је било погледати несрећне Зеланђанке, полулуде и искрвављене. Чуше се грдње, покрети су постајали све жешћи. За виком би наступила сурова дела. Бојећи се да га не предухитре фанатици из његовог племена, Каи-Куму нареди да се заробљеници одведу на освећено место, на супротном крају утврђења, на једној заравни са стрмим странама. У овој „вареатуи“, светој кући, свештеници су проповедали урођеницима веру у једног бога са три лица, у оца, сина и птицу или духа. Колиба је била пространа, чврста, а у њој је било одабране и свете хране коју је Мауји-Ранга-Ранги јео кроз уста својих свештеника. За тренутак заштићени од урођеничке јарости, заробљеници полегаше по простиркама од формиума. Леди Хелена, осећајући да нема више снаге, да је изгубила сву храброст, паде у наручје свога мужа. Гленарван је притиснуо на своје груди и понављао јој: – Буди храбра, драга моја Хелена. Бог нас неће напустити! Тек што су их затворили, а Роберт се попе на рамена Вилсону, и успе да промоли главу кроз размак између крова и зида, где су висиле бројанице од амајлија. Одатле је могао да види цео простор у паху све до куће Каи-Кумуа. – Окупили су се око поглавице – рече он шапатом. – Машу рукама, урличу... Каи-Куму хоће да говори. Неколико минута дечко је ћутао, па продужи: – Каи-Куму говори... Дивљаци се смирују... Слушају га. – Очевидно – рече мајор – овај поглавица има личног рачуна да нас заштити. Он хоће да нас размени за неке њихове главешине! Само да ли ће и његови ратници пристати на то. – Да! Слушају га! – настави Роберт. – Разилазе се... Неки одлазе у своје колибе... Неки излазе из утврђења... – Је ли то истина! – повика мајор. – Да, господине Макнабе – одговори Роберт. – Ах... један ратник полази нашој колиби. – Силази, Роберте! – повика Гленарван. У том тренутку леди Хелена дохвати руку свога мужа: – Едварде – рече она чврстим гласом – ни Мери Грант ни ја не смемо живе пасти у руке ових дивљака! Рекавши ово, она пружи Гленарвану пун револвер. – Оружје! – повика Гленарван, коме очи севнуше блеском муње.

– Да, Маори не претресају своје заробљенице! Али ово оружје је за нас, Едварде, не за њих! – Гленарване – рече Макнаб брзо – сакриј тај револвер! Још није време... Револвер нестаде у лордовом оделу. Застор који је затварао улаз у колибу размаче се и један се урођеник појави. Он даде знак заробљеницима да пођу за њим. Гленарван и остали, чврсто збијени, пређоше пах и застадоше пред Каи-Кумуом. Око поглавице беху се окупили главни ратници његовог племена. Међу њима је био и онај Маор који се са својим чамцем придружио Каи-Куму на ушћу Похаинхене у Вајкато. То је био човек четрдесетих година, снажан, дивља и сурова изгледа. Звао се Кара-Тете, тј. „плаховити“ на зеланђанском језику. Каи-Куму се опходио с њим са извесним поштовањем, а лепота његовог тетовирања показивала је да Кара-Тете заузима висок положај у свом племену. Међутим, добар посматралац погодио би да међу овим поглавицама постоји суревњивост. Мајор примети да утицај Кара-Тетеа засењује Каи-Кумуа. Обојица су били поглавице великих племена око Вајката, и једнаких моћи. Стога, мада су се Каи-Кумуова уста смешила, његове очи су показивале дубоко непријатељство. Каи-Куму запита Гленарвана: – Ти си Енглез? – Да – одговори лорд без устезања, јер је тиме размена била олакшана. – А твоји другови? – Моји другови су Енглези као и ја. Ми смо путници, бродоломници. Ако желиш да знаш, ми нисмо учествовали у рату. – Свеједно! – одговори суво Кара-Тете. – Сваки Енглез је наш непријатељ. Твоји су напали наше острво! Спалили су наша села! – Нису урадили добро! – одговори Гленарван озбиљно. – Ја ти то кажем што тако мислим, а не зато што сам у твојој власти. – Слушај – продужи Каи-Куму. – Тохонга, велики свештеник Нуи-Атуе,42 допао је шака твоје браће; он је заробљеник код Пакека.43 Наш бог нам наређује да откупимо његов живот. Ја бих ти ишчупао срце, ја бих хтео да твојом главом и главама твојих другова окитим ове бедеме да вечито висе на овим дирецима! Али Нуи-Атуа је проговорио! Говорећи ово, Каи-Куму, који је дотле владао собом, поче дрхтати од јарости и његово лице изражавало је свирепу раздраженост. После неколико тренутака он продужи нешто хладнокрвније: – Мислиш ли ти да ће Енглези разменити нашег Тохонгу за тебе? Гленарван се чувао да не одговори и пажљиво је посматрао маорског поглавицу. – Не знам – рече он после кратког ћутања. – Говори! – настави Каи-Куму. – Вреди ли твој живот колико живот нашег Тохонге? – Не – одговори Гленарван – ја нисам код својих ни свештеник ни поглавица. Паганел, изненађен овим одговором, гледао је Гленарвана са дубоким чуђењем. И Каи-Куму је изгледао изненађен. – Дакле, ти сумњаш? – рече он. – Не знам – одговори Гленарван. – Твоји те неће узети у замену за нашег Тохонгу?

– Мене самог не – одговори Гленарван. – Нас све, можда. – Код Маора је – рече Каи-Куму – глава за главу. – Понуди најпре ове две жене у замену за твог свештеника – рече Гленарван показујући леди Хелену и Мери Грант. Леди Хелена хтеде да притрчи своме мужу, али је мајор задржа. – Ове две госпође – настави Гленарван клањајући се дубоко и с поштовањем леди Хелени и Мери Грант – имају висок положај у својој земљи. Ратник погледа хладно свог заробљеника. Зао осмех прелете преко његових усана, али га он одмах савлада и одговори гласом који је једва уздржавао: – Зар мислиш да тим лажљивим речима превариш Каи-Кумуа, проклети Европљанине? Зар мислиш да очи Каи-Кумуа не знају читати у срцима људи? Показујући леди Хелену: – То је твоја жена! – рече он. – Не! Моја! – повика Кара-Тете. Затим, одгурнувши заробљенике поглавичина шака спусти се на раме леди Хелене, која пребледе од овог додира. – Едварде! – повика несрећна жена избезумљена. Не говорећи ни речи, Гленарван подиже руку. Пуцањ одјекну. Кара-Тете се сруши мртав. На овај пуцањ урођеници покуљаше из својих колиба. Утврђење се за тили час испуни. Сто руку подигоше се на несрећнике. Лорду Гленарвану отеше револвер. Каи-Куму чудно погледа Гленарвана, затим једном руком заштити тело убице, а другом задржа гомилу која је јурила на Европљане. Најзад његов глас надвиси вику. „Табу! Табу“ повика он. На ову реч се гомила заустави пред Гленарваном и његовим друговима, одједном задржана неком натприродном силом. После неколико тренутака одвели су их опет у Варе-Атуу, која им је била тамница. Али Роберта Гранта и Жака Паганела више није било међу њима.

52. Погреб маорског поглавице Као што је чест случај на Новом Зеланду, Каи-Куму не само што је био племенски поглавица већ је био и „арики“ – свештеник свог племена. Као такав могао је да над извесним лицима и стварима прогласи сујеверну заштиту „табу“. Табу, код свих народа Полинезије, у тренутку кад је изречен, забрањује сваки однос или додир са предметом или лицем које је под његовом заштитом. По маорском веровању, сваког оног ко би се дотакао такве особе, разљућени бог би казнио смрћу. Уосталом, ако би божанство задоцнило да се освети за нанету увреду, свештеници би сами убрзали његову освету. Гленарван се ипак није заваравао надама у погледу судбине која га је очекивала. Само је његова смрт могла платити уморство једног поглавице. Код дивљака је смрт само крај дугог мучења. Гленарван је очекивао да тешко испашта за оправдани гнев који му је наоружао руку, али се надао да ће јарост Каи-Кумуа погодити само њега. Какву су ноћ провели он и његови другови! Ко би могао да опише њихове стрепње и да измери њихове патње? Јадни Роберт и храбри Паганел не беху се вратили! Зар нису они били прве жртве освете урођеника? Свака је нада ишчезла, чак и у срцу Макнаба, који није лако падао у очајање. Џон Манглес је осећао да губи памет пред патњама Мери Грант, која није знала где јој је брат. Гленарван је мислио на страшан захтев леди Хелене, која је хтела да јој он одузме живот само да избегне муке или ропство. Да ли ће он имати ту ужасну храброст? „А с каквим правом убити Мери?“, мислио је Џон, коме се срце цепало. Бекство је очевидно било немогућно. Десет до зуба наоружаних ратника чувало је улазак у Варе-Атуу. Свану јутро 13. фебруара. У кући је било нешто хране, које су се несрећници једва мало прихватили. Глади је нестајало пред болом. Дан је пролазио не доносећи им нити какве промене, нити какве наде. Свакако ће истовремено избити час погреба мртвог поглавице и час мучења и погубљења. Мада Гленарван није крио да је Каи-Куму морао напустити сваку мисао о размени заробљеника, мајор је налазио да ту још има зрачка наде. – Ко зна – говорио је он подсећајући Гленарвана на утисак који је Кара-Тетеова смрт оставила на поглавицу – ко зна да ви нисте уистини учинили услугу Каи-Кумуу? Ипак, поред свих тврђења Макнаба, Гленарван више није хтео да се нада. И сутрашњи дан је прошао, а ништа се није припремало за погубљење. Ево шта је томе био разлог. Маори верују да душа још три дана после смрти станује у телу покојника, и за то време тело се не сахрањује. Тај обичај се строго чувао. Џон Манглее је, испевши се Вилсону на рамена, често посматрао спољашне опкопе. Тамо није било ниједног урођеника. Само се стража на улазу Варе-Атуе редовно смењивала. Трећег дана колибе се отворише; дивљаци, људи, жене, деца, неколико стотина Маора искупише се у паху, неми и мирни. Каи-Куму изиђе из своје колибе, окружен виђеним људима свога племена, попе се на једну узвишицу усред логора. На неколико метара даље гомила урођеника образовала је полукруг.

Цео скуп је дубоко ћутао. На дати знак Каи-Кумуе један ратник се упути Варе-Атуи. – Сети се! – рече леди Хелена своме мужу. Гленарван притисну на груди своју жену. Истог тренутка Мери Грант приђе Џону Манглесу. – Лорд и леди Гленарван – рече она – мисле да ако жена може да погине од руке свога мужа да би избегла сраман живот, и вереница може да умре од руке свог вереника да би се и она спасла. – Џоне, могу да вам кажем у овом последњем тренутку, зар у дну вашег срца нисам већ одавно ваша вереница? Смем ли да рачунам на вас, драги Џоне, као леди Хелена на лорда Гленарвана? – Мери! – узвикну са очајањем млади капетан. – Ах, драга Мери! Није могао да доврши; асура се подиже, и заробљенике одведоше пред Каи-Кумуа. Стадоше пред зеланђанског поглавицу, који без оклевања пређе на суђење. – Ти си убио Кара-Тете! – рече он Гленарвану. – Да, убио сам га – одговори лорд. – Сутра, у освит дана, ти ћеш умрети. – Сам ја? – упита Гленарван, коме је срце тукло од узбуђења. – Ах, да живот нашег Тохонге није драгоценији од вашег! – повика Каи-Куму, док му се у очима огледала дивља туга. У том часу међу урођеницима настаде неко комешање. Гленарван баци брз поглед око себе. Гомила се брзо отвори, и појави се један ратник окупан у зноју и сломљен умором. Чим га опази, Каи-Куму му се обрати на енглеском, у очевидној намери да га заробљеници разумеју: – Долазиш из логора Пакека? – Да – одговори Маор. – Да ли си видео заробљеника, нашег Тохонгу? – Видео сам га. – Жив је? – Мртав је! Енглези су га стрељали! Сад је било свршено са Гленарваном и његовим друговима. – Сви – повика Каи-Куму – сви ћете умрети сутра у зору! Три дана је протекло од смрти Кара-Тетеа. Покојникова душа је, дакле, коначно напустила мртво тело. Церемонија поче. Положише тело на малу узвишицу усред утврђења. Био је одевен у раскошно одело и огрнут сјајним огртачем од формиума. Главу су му красила пера и венац од зелена лишћа. Лице, руке и груди, истрљани зејтином, нису показивали трагове распадања. Рођаци и пријатељи се окупише око узвишења, и одједном, као да је какав капелник дао знак за погребну песму, огроман концерт плача, јадања, јецања заори се кроз ваздух. По неком тужном и спором такту оплакивали су покојника. Његове сроднице су се ударале по глави, а блиске рођаке су ноктима гребале лице и више су проливале крви но суза. Те несрећне жене вршиле су савесно ту дивљачку дужност. Али ово испољавање бола није било довољно да умири покојникову душу, чији бес би могао да казни надживеле саплеменике, те његови ратници, кад га нису могли оживети, хтели су да он на другом свету не зажали за добрима земаљског живота. Стога је и супруга Кара-Тетеа имала да прати у гроб свог мужа. Несрећница ни сама не би хтела да га преживи. То је био обичај и дужност, и примера таквог

жртвовања има много у зеланђанској историји. Жена се појави. Била је још млада. Косе су јој у нереду падале по раменима. Њени јауци и њена јецања парали су небо. Њено јадиковање прекидале су неразговетне речи, жалбе, недовршене реченице којима је узносила врлине свога мужа, и кад је била на врхунцу бола, она се баци пред мртвачки одар ударајући главом о земљу. У том часу њој се приближи Каи-Куму. Намах се подиже несрећна жртва, али жесток ударац „мереа“, неке врсте страховитог маља, који се завитла у поглавичиној руци, баци је поново на земљу. Она се сруши смождена. Ужасни крици се одмах заорише. Стотину руку претило је заробљеницима, који су били престрављени овом сценом. Али се нико није макао с места, јер погребни обред није био готов. Супруга Кара-Тетеа пошла је у гроб са својим мужем. Њихова тела лежала су једно поред другог. Али за вечан живот покојника није била довољна само његова верна жена. Ко би их обоје служио тамо код Нуји-Атуе ако и њихови робови не би пошли с њима на онај свет? Доведоше шест несрећника пред лешине њихових господара. За живота свога господара били су изложени најтежој оскудици, бивали злостављани, једва храњени, обављали најгрубље послове, и сада, по маорском веровању, имали су и у вечност да продуже свој ропски живот. Ови несрећници као да су се били помирили са судбином. Њихове руке, без икаквих веза, сведочиле су да ће умрети не бранећи се. Уосталом, смрт је била брза и уштедела им је дуго мучење. Муке су они оставили за виновнике убиства, који на двадесет корака одатле окретаху главе да не виде овај грозни призор, који ће убрзо бити још страшнији. Шест удараца маљева, у снажним рукама шест ратника, оборише жртве на тле, усред крваве баре. То је био знак за ужасан призор људождерства. Тело робова није штитио табу као тело господара. Оно припада племену. То је ситна награда погребним нарикачима. Стога, чим су жртве пале, цела се гомила урођеника, старешине, ратници, старци, жене, деца, у наступу животињског беса сјури на мртве остатке жртава. Брже него што би перо стигло да опише, још топла тела била су раскомадана, испарчана, подељена, не у комаде, већ у мрвице. Од две стотина Маора који су присуствовали жртвовању, сваки је добио свој део овог људског меса. Борили су се, отимали о најбеднији остатак. Било је то као лудило и бес тигрова острвљених на свој плен. Човек би рекао да је у циркусу где укротитељи прождиру дивље зверове. Затим на разним тачкама утврђења запламташе двадесет ватри; мирис нагорелог меса окужи ваздух и, да није било страховитог метежа на овој гозби и дреке из уста која су се гушила месом, заробљеници би чули како прште кости жртава под зубима људождера. Гленарван и његови другови, задихани, покушали су да скрију овај одвратни призор од очију сиротих жена. Они су разумели какво их испаштање чека сутрадан, у освит зоре, и какве ће страшне муке претрпети пре смрти. Били су неми од ужаса. Затим почеше погребне игре. Јака пића, начињена од „piper excelsum“, права ракија од паприка, убрзала је пијанство дивљака. У њима више није било ничег људског. Можда би чак заборавили и табу свог поглавице и јурнули на заробљенике, који су дрхтали због њиховог лудила. Али Каи-Куму је сачувао разум усред општег пијанства. Он дозволи један сат за ту

крваву оргију, да би она достигла врхунац и угасила се. Последњи чин погреба одигра се по уобичајеном церемонијалу. Подигли су лешине Кара-Тетеа и његове жене, пошто су им по зеланђанском обичају пресавили ноге и руке и прибили уз трбух. Требало је да их сахране не заувек, већ док земља не уништи тело и остану само кости. Место за гроб „удупа“, изабрано је на врху омање планине Маунгахауми, на две миље изван утврђења, на десној обали језера. Тамо је требало пренети мртваце. У две веома просте носиљке наместише оба превијена леша, тако да су више седели него лежали. Четири ратника подигоше их на рамена, и цело племе, уз погребне песме, пође за њима у поворци све до места сахране. Заробљеници, увек под стражом, видеше како се поворка изгуби иза ограде утврђења, затим постепено ослабише крици и песме. Племе се заустави на висини од осам стотина стопа, на врху Маунгахауми, где је све било припремљено за сахрану Кара-Тетеа. За каквог простог Маора гроб би био једна рупа и гомила камења, али за моћног и виђеног проглавицу, кога ће можда ускоро претворити у божанство, племе је спремило гробницу достојну његових дела. Гроб је био окружен дрвеном оградом, а кочеви су били украшени киповима који су били обојени окером. Рођаци нису смели с ума да се дух мртвих, Вајдуа, храни истом храном којом и тело за кратког земаљског живљења, стога су иза ограде ставили храну, оружје и одело покојника. Све је било удобно у гробу. Оба супружника положише једно поред другог. Затим их покрише земљом и травом, уз нова јадиковања. Онда се поворка ћутке врати низ планину, а од тог часа нико није смео да се по цену живота, успење уз Маунгахауми, јер је био под заштитом табу, као и Тонгариро, где је почивало тело једног поглавице, настрадалог од земљотреса 1846.

53. Последњи часови У тренутку кад је сунце залазило за језеро Таупо одвели су заробљенике у њихову тамницу. Ту су имали да остану до часа када први зраци дана запале врхове Вахити-Ранџа. Остала им је ноћ да се припреме за смрт. Поред све утучености, поред ужаса који их је задесио, они су вечерали заједно. – Треба нам много снаге – рече Гленарван – да бисмо погледали смрти у очи. Треба показати овим дивљацима да Европљани умеју умрети. По завршеном обеду леди Хелена очита наглас вечерњу молитву. Сви се придружише овом чину. После ове дужности заробљеници се пољубише међусобно. Мери Грант и леди Хелена повукоше се у један угао и полегаше на асуре. Оне заспаше загрљене, савладане умором и дугим неспавањем. Гленарван одведе пријатеље на страну, и рече: – Драги другови, живот наш и живот ових јадних жена припада богу. Ако је судбина решила да сутра умремо, умрећемо, ја то знам, као храбри људи, као хришћани, спремни да без страха изађемо пред највишет судију. Бог, који види до дна наших душа, зна да смо били пошли за племенитим циљем. Ако нас уместо успеха чека смрт, значи да он тако хоће. Ма како да је тешка његова одлука, ја не ропћем. Али смрт на овом месту није само смрт, она је и мучење, можда бешчашће. И ево, две жене... Дотле чврст Гленарванов глас се промени. Он заћута да би савладао узбуђење. Затим, после кратког ћутања обрати се младом капетану: – Џоне, обећао си Мери оно што сам ја обећао леди Хелени. Шта си решио? – Мислим – одговори Џон Манглсс – да пред богом имам право да испуним то обећање. – Да, Џоне! Али немамо оружја! – Ево – одговори Џон показујући нож. – Узео сам га из руку Кара-Тетеа, кад се тај дивљак срушио крај вас. Милорде, онај од нас двојице који надживи другог испуниће жељу леди Хелене и Мери. После тих речи колибом завлада дубок мир. Најзад мајор проговори: – Пријатељи, оставите то крајње средство за последњи тренутак. Не марим да се уради оно што се после не може поправити. – Нисам говорио о нама, ми ћемо умети да пркосимо смрти, па ма каква да је – одговори Гленарван. – Ах! Да смо сами, већ бих вам двадесет пута довикнуо: Пријатељи, покушајмо да побегнемо! Нападнимо ове беднике! Али оне! оне! Џон у том тренутку подиже асуру и наброја двадесет пет урођеника који су чували излаз Варе-Атуе. Велика ватра је бацала злокобну светлост на избочине утврђења. Неки су дивљаци лежали око ватре, неки стајали мирно, и њихове црне прилике оштро су се оцртавале на пламеној светлости. Али су сви често погледали на колибу која им је била поверена на чување. Веле да је срећа увек на страни заробљеника који хоће да умакне, а не на страни тамничара који га чува. Чувар може да заборави да чува, али заробљеник не може да заборави да је заробљен. Заробљеник чешће мисли да бежи него што чувар мисли да му спречи бекство.

Због тога и има честих и чудноватих бежања. Али овде су заробљенике чувале мржња и освета, а не равнодушни тамничар. Заробљенике нису везали само зато што је то било непотребно, јер су двадесет и пет ратника стражарили на једином излазу из Варе-Атуе. У ову колибу, која је задњом страном била приљубљена уз стену, могло се ући само једним уским језичком земље, коју је спајао са заравни утврђења. Лева и десна страна, одсечене као зид, надвисивале су провалију дубоку сто стопа. Туда је било немогуће сићи. Још мање је било начина да се побегне задњим делом, који је затварала огромна стена. Једини излазак био је улазак у Варе-Атуу, а Маори су чували тај језичак земље који ју је као мост везивао за утврђење. Свако бекство било је немогућно, и Гленарван је то морао да призна, пошто је по двадесети пут испитао зидове своје тамнице. Било је око четири часа изјутра кад мајорову пажњу привуче лак шум који као да је долазио иза задњих дирека, са оне стране којом се колиба наслањала на стену. Макнаб, најпре равнодушан на овај шум, видећи да он не престаје, ослушну, потом прислони ухо к земљи да би боље чуо. Учини му се да неко гребе, копа са спољне стране. Кад је био сигуран у то, мајор се привуче Гленарвану и Џону Манглесу, трже их из њихових болних мисли и одведе их у задњи део колибе. – Слушајте! – рече им шапатом показујући покретом да се сагну. Гребање је било све јасније, добро се чуло како се ситан камен котрља под притиском неког оштрог предмета и да се некуд споља одрања. – Нека звер у својој јазбини – рече Џон. Гленарван се лупи по челу. – Ко зна можда је човек? – Човек или животиња, сазнаћу шта је уистину! Вилсон и Олбинет им се придружише, и сви почеше копати испод зида, Џон ножем, а остали камењем извађеним из земље или ноктима, а Малреди, лежећи на земљи, надгледао је кроз отвор на асури шта раде урођеници. Дивљаци, непомични око ватре, нису ни слутили шта се догађа на двадесет корака од њих. Земља је била трошна и растресита и покривала је силикатну подлогу. Стога, и без алата, рупа се нагло увећавала. Ускоро је било очевидно да неки човек или неки људи, придржавајући се за литице утврђења, буше тунел испод спољњег зида. У ком циљу? Да ли су знали стање заробљеника? Или је случај каквог личног рачуна објашњавао рад који се обављао? Заробљеници удвојише напоре. Рањави прсти су крварили, али су ипак копали. После пола часа рада, рупа са њихове стране имала је пола хвата дубине. По јаснијем звуку могли су да увиде да још само слаб слој земље спречава непосредну везу. Прођоше још неколико минута, и мајор нагло трже руку коју је посекло неко оштро оружје. Једва задржа крик бола. Помоћу свог ножа Џон Манглес одби нож који се кретао изнад земље; али ухвати руку која је тај нож држала. То је била рука европска, рука неке жене или неког детета. Ни једна ни друга страна не рече ништа. Очигледно је обема ишло у рачун да ћуте. – Да ли је то Роберт? – промрмља Гленарван. Ма како да је тихо рекао ово име, Мери Грант, коју је већ пробудило комешање у колиби, довуче се до Гленарвана, докопа ту руку сву прљаву од земље и обасу је пољупцима.

– Ти! ти! – говорила је девојка, која се није могла преварити – ти, Роберте мој! – Да сестрице – одговори Роберт – ја сам, да вас све спасем! Али мир! – Храбро дете! – говорио је Гленарван. – Пазите на стражаре! – рече Роберт. Малредијеву пажњу је за тренутак привукао дечков долазак, али он настави да мотри. – У реду је све – рече он. – Још су четири стражара будна, остали спавају. Зачас је рупа била проширена, и Роберт загрли сестру и леди Хелену. Око његовог тела било је обавијено дутачко уже од формиума. – Дете моје, дете моје! – шапутала је млада жена. – Дакле дивљаци те нису убили! – Не, госпођо – одговори Роберт. – Не знам како, за време узбуне, умакао сам њиховим погледима, прескочио сам бедем и два дана крио сам се по жбуњу, а ноћу сам лутао. Хтео сам да вас опет видим. Док је племе било заузето око погреба, уходио сам ову страну утврђења где је тамница и видео сам да могу доћи до вас. Из једне пусте колибе украо сам нож и ово уже. Бусење и жбуње послужили су ми као степенице. Нашао сам срећно неку пећину у стени испод саме колибе, требало ми је да ископам само неколико стопа у трошној земљи, и ево ме. – Је ли Паганел доле? – упита Гленарван. – Господин Паганел? – одговори дете изненађено овим питањем. – Да, он нас чека? – Али не, милорде! Зар господин Паганел није овде? – Не, Роберте – одговори Мери. – Он није овде. – Шта? Зар га ти ниси видео? – настави Гленарван. – Зар нисте побегли заједно? – Не, милорде – одговори Роберт, поражен вешћу о нестанку његовог пријатеља Паганела. – Хајдемо – рече мајор – не смемо губити ни једног минута. Ма где да је Паганел, не може му бити горе него што је нама овде. Хајдемо! Заиста, тренуци су били драгоцени. Требало је бежати. У бежању не би било великих тешкоћа да није било једног готово окомитог зида одмах иза пећине, и то свега двадесет стопа. А затим је нагиб био доста благ све до подножја брда. Одатле би заробљеници брзо сишли до долина, док би Маори, ако би и приметили њихово бекство, морали дуго да заобилазе да би их стигли, јер нису знали за тунел који је био ископан измећу Варе-Атуе и спољног зида. Све су предострожности предузели да би успели. Један по један провукоше се кроз уски тунел и дођоше у пећину. Пре него што ће изићи из колибе, Џон Манглес уклони сву ископану земљу, па се и он провуче кроз отвор, а за собом навуче асуре. Прокоп је био потпуно скривен. Сад је требало сићи низ окомиту стену до падине, а тај би силазак био потпуно немогућан да Роберт није донео уже од формиума. Одмоташе га, утврдише за испупчење једне стене и спустише низа зид. Пре него што би дозволио да му се пријатељи спуштају низ влакна формиума од којих је било исплетено уже, Џон Манглес га испита. Није му се чинило особито чврсто. Дакле, морало се опрезно поступати, јер би сваки пад био смртоносан. – Ово уже – рече он – може да издржи само тежину два тела, стога и урадимо тако. Нека се лорд и леди Гленарван спусте први; кад буду стигли доле, нек трипут повуку уже за знак да и

ми пођемо. – Ја ћу ићи први – одговори Роберт. – Нашао сам доле неку доста дубоку рупу, у којој се могу склонити они који први сиђу, и да сачекају друге. – Иди, дете моје – рече Гленарван стегнувши дечкову руку. Роберт се изгуби кроз отвор пећине, и после једног минута уже се трипут задрма што је био знак да је малишан срећно сишао. Одмах пођоше из пећине лорд и леди Хелена. Помрчина је била још дубока, али се на врховима планина на истоку указивала нека белина. Прво Гленарван, затим леди Хелена спустише се низ уже до места где стрми зид додирује врх падине. Затим он поче натрашке да силази придржавајући своју жену. Тражио је бусење и жбуње као ослонац, пробао их је, па је онда ту намештао ногу своје жене. Бегунци су дрхтали кад би се какав камен, измештен из свог лежишта, откотрљао шумно до дна брда. Били су већ на половини нагиба кад се из пећине чу глас. – Станите! – шапутао је Џон Манглес. Држећи се чврсто једном руком за жбун, а придржавајући другом своју жену, Гленарван је чекао једва дишући. Вилсон их је зауставио. Чувши неки шум са спољне стране Варе-Атуе, вратио се у колибу и подигнувши асуру, посматрао је Маоре. На један његов знак Џон је зауставио Гленарвана. Један ратник, изненађен неким необичним шумом, устао је и пришао Варе-Атуи. Стојећи на два корака од колибе, слушао је погнуте главе. Тако је стајао један минут, који је био дуг као један сат, напрегнутог слуха и ока. Затим, одмахнувши главом као човек који се преварио, врати се својим друговима и дохвативши нарамак сувог дрвећа бацио га у полуугашени огањ, који се одмах распламте. Његово осветљено лице није показивало никакво узбуђење, и пошто је мало посматрао прве знаке зоре која се белела на видику, леже поред ватре да угреје своје озебле ноге. – Добро је – рече Вилсон. Џон даде знак Гленарвану да продужи силажење. Гленарван се спусти опрезно на падину, и убрзо он и леди Хелена сиђоше на стазицу где их је чекао Роберт. Повукоше уже трипут, и сад Џон Манглес и Мери Грант пођоше опасним путем. Њихов силазак успе. После пет минута сви бегунци, који су срећно умакли из Варе-Атуе, оставили су своје тренутно скровиште, и избегавајући настањене обале језера, уским стазама утекоше у најдубљу шуму. Ишли су брзо, нису говорили, пролазили су као сенке између шибља. Куда су ишли? Насумице, али су били слободни. Око пет часова дан поче да руди. Плавичаста боја појављивала се по горњим ивицама облака. Још мало па ће се родити сунце, али оно уместо да да знак за погубљење, само ће, супротно томе, обелоданити бекство осуђеника. Требало би, дакле, да пре тог судбоносног тренутка бегунци буду изван домашаја урођеника. Али су они споро напредовали, јер су стазе биле стрме. Леди Хелена се пентрала уз падине, а лорд Гленарван ју је придржавао и готово носио. Мери Грант се ослањала на руку Џона Манглеса. Роберт, срећан, срца пуна радости због свог успеха, пео се први, а оба морнара завршавала су поворку.

Још пола часа па ће сунце пробити маглу видика. За то време бегунци су ишли насумице. Није било Паганела да их води – Паганела, кога су жалили и чије је одсуство бацило сенку на њихову срећу. Ипак су се кретали ка истоку, колико се више могло, и ишли у сусрет величанственој зори. Убрзо су се попели на висину од пет стотина стопа изнад језера Таупо, и осећали су јутарњу хладноћу, која је била још јача на тој висини. Неодређени облици брегова и планина дизали су се једни изнад других; али Гленарван је само желео да се изгуби у њима. Доцније ће покушати да изиђе из тог лавиринта. Најзад се сунце појави и његови зраци потекоше у сусрет бегунцима. Наједном страховито урлање, вика стотину гласова проломи се кроз ваздух. Долазила је из утврђења, коме Гленарван није знао да одреди тачан положај. Али бегунци нису могли сумњати; њихово бекство било је откривено. Да ли ће умаћи потери урођеника? Да ли су их видели? Да ли ће их одати њихови трагови? У том тренутку доња се магла подиже, за неколико часака обави их влажан облак, и на три стотине стопа испод себе угледаше разјарену гомилу урођеника. Они су их видели, али су и њих урођеници видели. Разлеже се урлик, коме се придружи лавеж паса, и цело племе, пошто је узалуд покушавало да пређе преко стене код Варе-Атуе, изјури ван бедема и најкраћим стазама потрча да гони заробљенике.

54. Планина табу До врха планине требало је још стотину стопа. Бегунцима је било стало да се што пре попну до њега да би се на супротној падини изгубили из вида Маора. Они су се надали да ће им неки погодан гребен омогућити да се докопају оближњих висова, који су се помешали у неком орографском систему, коме би конце зацело размрсио Паганел, да је нешто био ту. Журили су се уз брдо, јер су се гласови који су им претили све више и више приближавали. Хорда је већ била стигла до подножја планине. – Храбро! храбро, пријатељи! – викао је Гленарван подстичући своје другове гласом и покретом. За непуних пет минута били су на врху брега, над језером Таупом које се пружало ка западу у живописном планинском оквиру. На северу врхови Пиронгие, на југу пламени кратер Тонгариро. Али, према истоку, поглед је задржавала брана врхова и падина Вахити-Ранџа, тог огромног ланца непрекинутих беочуга који је испуњавао цело северно острво од Куковог мореуза до источног рта. Требало је, дакле, сићи низ супротну страну и ући у уске кланце, који су можда били без излаза. Гленарван баци забринут поглед око себе. Није му могао избећи ни најмањи покрет Маора. Урођеници су били на пет стотина стопа испод њега, кад су се они попели на зараван на којој се дизала усамљена купа. Гленарван се није смео задржавати. Преморени или не, морали су бежати да не би били опкољени. – Силазимо! – повика он. – Силазимо док нам нису пресекли пут! Али у тренутку кад су се сироте жене последњом снагом дизале са земље, Макнаб их задржа и рече: – Непотребно, Гленарване. Погледајте! И сви заиста видеше необјашњиву промену у држању Маора. Одједном су престали да их гоне. Као да је нека супротна наредба задржала њихов јуриш на планину. Гомила урођеника се зауставила као што се морски таласи зауставе пред каквом непрелазном стеном. Сви ти дивљаци, крвожедни, стајали су поређани у подножју планине, урлали, млатарали пушкама и секирама, али се нису мицали ни за стопу даље. Њихови пси, као укопани на истом месту, бесно су лајали. Шта се то догодило? Каква је то невидљива моћ задржала урођенике? Бегунци су гледали не разумевајући, бојећи се да се не прекине та чаролија која је оковала племе Каи-Кумуа. Одједном Џон Манглес узвикну, и сви се окретоше к њему. Руком им је показивао утврђење на врху купе. – Гроб поглавице Кара-Тете! – повика Роберт. – Је ли то истина, Роберте? – упита Гленарван. – Да, милорде, то је заиста гроб, познајем га. Роберт се није варао. На педесет стопа изнад њих, на крајњем врху планине, свеже обојено коље градило је читаво мало дрвено утврђење. Гленарван познаде гроб зеланђанског

поглавице. У њиховом бежању случај их је довео на сам врх Маунгахауми. Лорд и његови другови пређоше и последњи нагиб планине до саме ограде гроба. Широк отвор покривен асурама водио је унутра. Гленарван је таман хтео да уђе у унутрашњост гробнице кад нагло устукну. – Један дивљак је ту! – рече он. – Један урођеник у гробници? – упита мајор. – Да, Макнабе. – Шта мари, уђимо! Гленарван, мајор, Роберт и Џон Манглес уђоше унутра. Један Маор је био ту, увијен у велики огртач од формиума; помрчина у гробници скривала му је лице. Изгледао је врло миран и најнемарније је доручковао. Таман је Гленарван хтео да му се обрати кад га урођеник предухитри и рече му љубазно на чистом енглеском језику: – Изволите сести, мој драги лорде; доручак вас чека. То је био Паганел. Чувши његов глас, сви утрчаше у гробницу и изгрлише честитог географа. Пронашли су Паганела! У његовој особи оличавало се опште спасење. Хтели су да га питају како и зашто је он ту и на врху Маунгахауми; али Гленарван једном речи прекиде ту неумесну радозналост. – Дивљаци! – рече он. – Дивљаци! – одговори Паганел слегнувши раменима. – То су створења која ја савршено презирем. – Али зар они не могу...? – Они! Ти глупаци! Ходите да их видите! Сви пођоше за Паганелом, који изађе из гробнице. Зеланђани су стајали на истом месту, около подножја брда, и на сав глас викали. – Вичите, дерите се, цепајте плућа, глупи створови! – рече Паганел. – Чикам вас да пођете уз брдо! – А зашто? – упита Гленарван. – Зато што је ту сахрањен поглавица, јер нас штити његов гроб, јер је планина табу. – Табу? –Да, пријатељи! Ето зато сам се ја склонио овде као у она средњовековна уточишта, која су примала несрећнике. – Бог је с нама! – рече леди Хелена дижући руке к небу. Заиста брдо је било табу, дакле светиња, и стога празноверни дивљаци нису смели да се пењу. То још није било спасење за бегунце, али било је спасоносно прибежиште, којим ће се користити. Гленарван у неизрецивом узбуђењу није могао ни речи да каже, а мајор је климао главом са изразом особитог задовољства. – А сад, пријатељи – рече Паганел – ако ови дивљаци мисле да се на нама вежбају у стрпљењу, варају се. Ни два дана неће проћи, а ми ћемо бити ван домашаја тих лупежа. – Бежаћемо! – рече Гленарван. – Али како? – Не знам – одговори Паганел – али ћемо ипак бежати. Сад је сваки хтео да зна шта се догодило географу. Чудна и необична уздржљивост код тако брбљивог човека. Он, који је толико волео да прича, околишно је одговарао на сва питања

својих пријатеља. „Изменили су ми мог Паганела“ – мислио је Макнаб. Заиста, изглед научников више није био исти. Завијао се брижљиво у свој широки огртач од формиума и изгледало је као да избегава сувише радознале погледе. Кад се говорило о њему, он се понашао некако збуњено, што су сви примећивали, али су се правили невешти. Али чим би се повела реч о нечему другом, Паганел је био опет ведар. Кад су седели поред ограде гроба, ево шта је он сматрао за потребно да исприча својим друговима: После убиства Кара-Тетеа, Паганел се као и Роберт користио општом забуном урођеника и побегао из утврђења. Али мање срећан од Роберта, упао је право у други маорски логор. Ту је заповедао неки стасити поглавица паметна изгледа, очигледно способнији од свих ратника свога племена. Овај поглавица говорио је течно енглески и пожеле добродошлицу протрљавши врх свога носа о врх носа ученог географа. Паганел се питао да ли треба да се сматра заробљеником или не. Видећи пак да не може да начини ни један корак а да га његов љубазни домаћин не прати, знао је колико је сати. Овај поглавица, који се звао „Хихи“, а то ће рећи „сунчев зрак“, није био рђав човек. Наочари и географов доглед изазвали су у њему лепо мишљење о Паганелу, и он га је нарочито привезао за своју личност не само доброчинствима већ и чврстим конопцима од формиума. Особито ноћу. Тако је то трајало три цела дана. Да ли се са Паганелом добро и зло поступало? „Да и не“ – рекао је он не објашњавајући ништа више. Укратко, био је заробљеник. Срећом, једне ноћи он успе да прегризе конопце и да побегне. Издалека је присуствовао сахрани Кара-Тетеа и знао је да је сахрањен на врху Маунгахауми, и да је самим тим та планина постала табу. Он одлучи да се тамо склони, пошто није хтео да иде из краја у којем су задржани његови другови. Он је успео у овом опасном подухвату. Прошле ноћи стигао је до гроба Кара-Тетеа и очекивао је, „крепећи узгред своје снаге“, да бог неким чудом спасе његове пријатеље. То је била Паганелова прича. Да ли је он намерно изоставио неку појединост о свом бављењу код урођеника? У то се могло поверовати јер је често био збуњен. Како било да било, сви му честиташе, и пошто је прошлост сад била позната, почеше говорити о садашњости. Положај је био још увек веома озбиљан. Ако се урођеници нису усуђивали да се успентрају на Маунгахауми, рачунали су да ће се помоћу глади и жеђи поново докопати својих заробљеника. Ствар времена, а урођеници су веома стрпљиви. Пре свега, Гленарван је хтео да боље упозна Маунгахауми, случајну тврђаву, не да би је бранио, јер се није требало бојати опсаде, већ да из ње изиђе. Мајор, Џон, Роберт, Паганел и он израдише тачан цртеж планине. Запазили су правце стаза, њихово протезање, нагибе. Гребен, дуг једну миљу, који је везивао Маунгахауми са венцем Вахити, спуштао се ка равници. Његов венац узан и ћудљиво изрезан, био је једини проходан пут у случају да бекство буде могућно. Ако би бегунци успели да по ноћи прођу неопажени, можда би преварили маорске ратнике. Гленарван и његови пријатељи покушали су да прођу опасним делом гребена, али их је поздравила ватра из пушака. Попеше се натраг стрмим стазама до врха и упутише се гробу,

који су хтели да прегледају. Кад дивљаци видеше да бегунци поново бешчасте ово свето место, испалише многе пушке и дадоше се у још страховитију дреку. Али срећом, куршуми нису допирали толико далеко као узвици, и падали су још на пола пута, а дрека се губила у даљини. Видећи да је маорско празноверје јаче од њихова гнева, леди Хелена, Мери Грант и остали, сасвим успокојени, уђоше у гробницу. Гробница зеланђанског поглавице била је ограђена црвено обојеним кољем. Симболичне слике, право тетовирање на дрвету, говориле су о племенитости и јуначким делима покојника. Бројанице од амајлија, шкољки и тесана камена њихале су се од једног дирека до другог. Земља је била покривена зеленим лишћем. У средини мала узвишица показивала је да је ту свеже иекопан гроб. Ту је било и оружје поглавице, његове напуњене и потпрашене пушке, копље, дивна секира од зеленог јасписа, а барута и олова колико би било довољно за вечити лов. – Читав арсенал – рече Паганел – који ћемо ми боље употребити него покојник. Леп обичај код тих дивљака да носе своје оружје и на други свет. Заиста, рођаци и пријатељи покојника били су врло дарежљиви. Количина хране показивала је колико су поштовали поглавичине врлине. Било је хране довољно да се исхране десет особа за петнаест дана или покојник за вечност. Храна је била биљна и састојала се из папрати, слатких патата и кромпира, које су Европљани одавно пренели у ове крајеве. Велики судови били су пуни чисте воде коју пију Зеланђани при обедовању, и дванаестак уметнички исплетених котарица биле су пуне плоча неке зелене смоле, потпуно непознате. Бегунци се дакле неко време нису морали бојати глади и жеђи. Приступили су првом обеду на рачун покојног поглавице. Гленарван покупи велику количину намирница и предаде их Олбинету. Како је овај увек био формалиста, чак и у најозбиљнијим приликама, нађе да ће обед бити сасвим мршав. Уз то, није знао како ће да спреми то корење, а и ватре није имао. Паганел га извуче из неприлике саветујући му да слатко корење и папрат просто завуче у земљу. Заиста, температура горњих слојева била је врло висока; кад би се термометар завукао у ову земљу, зацело би показао шездесет до шездесет пет степени. Умало што се Олбинет није опекао, јер баш кад је ископао рупу да у њу стави своје корење, изби из ње стуб водене паре до хвата висине. Олбинет од страха паде на леђа. – Затварај славину! – повика мајор, и уз помоћ оба морнара притрча и затрпа рупу, док је Паганел необичним погледом посматрао ову појаву и мрмљао: – Гле, гле! Хе, хе! Зашто да не? – Да се нисте повредили? – упита Макнаб Олбинета. – Не, господине Макнабе – одговори стјуарт – али се нисам надао... – Толикој помоћи с неба – повика Паганел веселим гласом. – После воде и намирница од Кара-Тетеа, ватра из земље! Па ова је планина прави рај! Предлажем да овде оснујемо колонију, да обрађујемо ово брдо и да ту останемо до смрти! Ми ћемо бити Робинзони на Маунгахауми! Заиста, узалуд тражим да пронађем чега немамо на овој удобној купи! – Баш ништа, ако је чврста – рече Џон Манглес. – Она није јуче створена – рече Паганел. – Одавно се она одупире раду подземног огња, и

одупираће се до нашег одласка. – Вечера је готова – објави Олбинет онако исто озбиљно као да је на служби у замку Малколму. Седећи уз ограду, бегунци се одмах прихватише обеда што им га провиђење од неког времена стално пружа. Кад су се заложили, Гленарван предложи да се без одлагања расправља о плану бекства. – Зар већ! – рече Паганел искрено тужним гласом. – Како? Зар да напустимо овако дивно место? – Али, господине Паганеле – рече леди Хелена – и кад бисмо били у Капуи, ви знате да не треба подржавати Ханибала! – Госпођо – одговори Паганел – нећу никада допустити себи да вам противуречим. Пошто хоћете да расправљамо, расправљајмо. – Мислим пре свега – рече Гленарван – да треба да покушамо да побегнемо пре него што нас на то буде натерала глад. Ноћас, користећи се мраком, пробаћемо да се дохватимо источних долина, провлачећи се кроз редове урођеника. – Одлично – одговори Паганел – ако нас Маори пусте да прођемо. – А ако нас спрече? – упита Џон Манглес. – Онда ћемо употребити велика средства – одговори Паганел. – Ви, имате, дакле, и велика средства? – упита мајор. – Толико да не знам шта ћу с њима! – одврати Паганел без даљих објашњења. Остало је само да се сачека ноћ, па да се покуша пролазак кроз урођеничке редове. Али ови се нису удаљавали. Изгледало је да се њихов број повећавао придошлицама из племена. Упаљене ватре образовале су појас око подножја брега. Кад мрак захвати суседне долине, изгледало је као да се Маунгахауми издиже из великог пожара, док се његов врх губио у густој помрчини. У девет часова, по мрклој ноћи, Гленарван и Џон Манглес решише да пођу у извидницу. Силазили су нечујно читавих десет минута, па пођоше уским гребеном који на педесет стопа изнад логора пролази преко непријатељске линије. Дотле је све ишло добро. Лежећи крај својих ватара, Маори као да нису примећивали два бегунца. Али одједном, и десно и лево од гребена, поче удвојено пушкарање. – Натраг! – рече Гленарван. – Ови разбојници имају мачије очи и пушке стрелаца. Пожурише натраг узбрдо и стигоше на време да умире своје пријатеље, који су се уплашили због пуцњаве. Два метка су пробушила Гленарванов шешир. Било је, дакле, немогуће да се прође тим бескрајним гребеном. – Онда, сутра – рече Паганел. – Пошто не можемо да заварамо пажњу тих дивљака, ја ћу им сутра послужити једно јело из моје кујне. Било је прилично хладно. Срећом, Кара-Тете је понео у гроб своја најбоља одела, топле покриваче од формиума, којима су се они без зазора огрнули, и ускоро су бегунци мирно спавали иза ограде, на меком земљишту које је треперило од подземног кључања, а чувало их је празноверје урођеника.

55. Паганелова велика средства Сутрадан, 17. фебруара, сунце својим првим зрацима пробуди спаваче на Маунгахауми. Бесна вика дочекала је Европљане при изласку из оскврнављеног гроба. Како су сви желели да сазнају нове намере Паганела, скупише се око њега и питаху га погледима. Паганел одмах задовољи узнемирену радозналост својих другова. – Пријатељи – рече он – добра страна моје намере је у томе што, ако баш и не произведе дејство које очекујем, ако чак и пропадне, неће погоршати наш положај. Али она мора да успе, и успеће! – А та намера? – упита Макнаб. – Ево је – одговори Паганел. – Урођеничко празноверје створило је од овог брда уточиште; сад треба да нам то празноверје помогне да се одавде извучемо. Ако успем да уверим КаиКумуа да смо били жртве нашег скврнављења, да нас је погодио божански гнев, једном речи, да смо мртви, и то да смо умрли страшном смрћу, мислите ли да ће се они вратити у своја села и оставити на миру планину Маунгахауми? – Без сваке сумње – рече Гленарван. – А каквом нам страшном смрћу претите? – упита леди Хелена. – Смрћу обесвећења, пријатељи – одговори Паганел. – Осветничка ватра је под нашим ногама. Отворимо јој пролаз. – Шта! Хоћете да створите вулкан? – повика Џон Манглес. – Да, привидни вулкан, вештачки вулкан, а ми ћемо да управљамо његовим бесом! Ту вам је читаво слагалиште паре и подземне ватре, која једва чека да изађе. Удесимо у нашу корист једну вештачку ерупцију! – Мисао је добра – рече мајор. – Добро смишљено, Паганеле. – Разумете – настави географ – ми ћемо се направити као да нас је прождрла ватра зеланђанског Плутона, и да смо духовно потонули у гроб Кара-Тете. – У коме ћемо остати три дана, четири, пет ако треба, управо до тренутка кад се дивљаци, убеђени у нашу смрт, не повуку одавде. – Али ако им падне на ум да провере? – рече мис Грант. – Ако се попну горе? – Не, драга Мери – одговори Паганел. – Они то неће урадити. Планина је освећена, а кад она буде прогутала нас који смо је оскврнавили, биће још много више освећена. – Тај план је заиста сјајно смишљен – рече Гленарван. – Само би једна околност била против њега. Да се урођеници не узјогуне и не остану дотле док не останемо без хране. Али то је мало вероватно, ако будемо вешто извели нашу игру. – А кад ћемо учинити тај последњи покушај? – упита леди Хелена. – Још вечерас – одговори Паганел – кад мрак буде најгушћи. – Нека тако буде – одговори Макнаб. – Паганеле, ви сте геније, мада немам обичај да се одушевљавам, ја одговарам за успех. Ах, битанге, приредићемо им једно мало чудо, што ће их бар за сто година удаљити од хришћанства. Нека нам мисионари то опросте! Паганелов предлог би усвојен, и с обзиром на маорско празноверје, морао је, и требало је

да успе. Мисао је била добра, али извршење тешко. Да вулкан не прождере смеле људе, који ће му отворити кратер? Да ли ће се моћи да управља том ерупцијом, кад покуљају њене паре, пламенови и лава? Да цело брдо не потоне у ватрени амбис? Паганел је предвиђао ове тешкоће, али је мислио да поступа опрезно и да ствар не тера до краја. Довољно је била привидност да се обману Маори, а не да се приреди страховита, права ерупција. Како је тај дан изгледао дуг! Сваки му је бројао бескрајне часове. Све је било спремљено за бекство. Намирнице из гробнице биле су подељене у завежљаје који неће сметати. Нешто огртача и ватреног оружја допуњавало је овај лаки пртљаг. Спусти се вече. Сунце зађе за застор густих облака, који су наговештавали буру. Муње су обасјавале хоризонт, а у дубини неба чула се потмула тутњава грома. Паганел поздрави буру која је помагала његовим намерама. На дивљаке необично утичу те велике природне појаве. Новозеланђани сматрају да је гром глас гнева њиховог Нуи-Атуе, а муња је само љутито севање његових очију. Изгледаће да је бог лично дошао да казни оне који су оскврнавили светињу. У осам часова врх Маунгахауми ишчезао је у потпуном мраку. Маори више нису могли да виде своје заробљенике. Требало је деловати брзо. Гленарван, Паганел, Макнаб, Роберт, Олбинет, оба морнара, сви се дадоше на посао истовремено. Место за кратер изабраше на тридесет корака од гробнице Кара-Тете. Било је важно да се гроб сачува од ерупције, јер нестанком гроба престао би и табу планине. Ту је Паганел раније запазио велику стену, око које је избијала густа пара. Стена је покривала један природни мали кратер издубљен у купи, и само је својом тежином задржавала подземну ватру. Ако успеју да је уклоне из лежишта, пара и лава покуљаће одмах кроз ослобођени отвор. Као полуге послужише им кочеви из унутрашњости гроба, и они снажно навалише на стену, и она попусти. Они јој ископаше мали јарак низ падину брега, да би склизнула том нагнутом страном. Уколико су је подизали, дрхтање земље било је све јаче. Ускоро неколико пукотина и млазеви усијане паре показаше им да то место постаје опасно. Крајњим напором покренуше стену, која се скотрља низ брег и нестаде је. Истог часа истањени слој попусти. Зажарен стуб сукну пут неба уз страховиту пуцњаву, док потоци кључале воде и лаве јурнуше у правцу урођеничког логора. Цело брдо задрхта као да ће нестати у провалији без дна. Гленарван и другови једва умакоше ерупцији; побегоше иза ограде гробнице, мада су ипак били мало попрскани водом, чија је температура износила двадесет четири степена. Вода је имала најпре мирис чорбе, али убрзо доби сасвим одређен мирис сумпора. А тада блато, лава, вулкански остаци смешаше се у истом пожару. Пламене бујице браздале су падине Маунгахауми. Сви дивљаци су поскакали урличући од опекотина лаве која је кључала усред њиховог логора. Они које ватрена река није докачила, бежали су и пели се на суседне брегове. У тренуцима, кад би ослабила хука ерупције, чуло се како са страхопоштовањем урлају: „Табу! табу! табу!“ Међутим, из кратера на Маунгахауми куљала је и даље огромна количина паре, зажареног камења и лаве. Сав тај вулкански материјал остајао је згомилан под коровом брега, јер је кратер на Тонгариру био довољна одушка његовом напону. Али кад су му отворили нов излаз,

он је појурио крајњом жестином. Читав сат после почетка рада овог новог вулкана широки потоци зажарене лаве текли су падинама брега. Војска пацова напуштала је своје рупе, и бежала са усијаног земљишта. Целу ту ноћ кратер је беснео жестином која је забрињавала Гленарвана. Ерупција је проширивала отвор кратера. Заробљеници, скривени иза ограде од коља, посматрали су страховити феномен. Јутро свану, али се бес вулкана није смиривао. Густа жућкаста пара мешала се с пламеном; бујице лаве текле су на све стране. Гленарван, увек на опрези, уздрхтала срца, гвирио је кроз пукотине на огради и посматрао урођенички логор. Каи-Куму дође међу своје ратнике. Гленарван га познаде. Поглавица пође напред до подножја брега, страном куда лава није текла, али не пређе границу. Раширивши руке као чаробњак који врача, стаде кривити лице. Као што је Паганел предвидео, Каи-Куму је на осветничку планину бацио још строжи табу. Ускоро урођеници у дугим поворкама одоше по кривудавим стазама које су водиле у пах. – Одлазе! – повика Гленарван. – Драга моја Хелена! Храбри моји другови! Ми смо мртви, ми смо сахрањени! Али вечерас, у ноћ, ми ћемо васкрснути, оставићемо наш гроб и побећи ћемо од ових дивљих племена. Тешко је описати радост која је завладала у гробници. Нада је испунила сва срца. Храбри путници заборавили су прошлост, заборавили су будућност, мислили су само на садашњост. Ипак, није било лако доспети до каквог европеког насеља усред ових непознатих предела. Али, пошто су преварили Каи-Кумуа, они су мислили да су се спасли свих дивљака на Новом Зеланду. После договарања, бегунци решише да иду на исток према заливу Пленти. Навикнути већ да се извуку из природних тешкоћа, да заобиђу физичке препреке, они су се једино бојали сусрета с Маорима. Хтели су да их избегну по сваку цену и да дођу до источне обале, где су мисионари основали неколико насеља. Растојање између језера Таупо и залива Пленти могло се ценити на сто миља. Десет дана хода по десет миља дневно. То је заморно, али ће се прећи; у овој храброј чети нико није бројао кораке. Кад доспу до мисија, они ће се одморити и чекати док се не појави згодна прилика да оду у Окланд, јер су још увек били решени да стигну у ту варош. У девет часова, по мрклој ноћи, Гленарван даде знак за полазак. Наоружани и опремљени о трошку Кара-Тетеа, почеше да опрезно силазе низ Маунгахауми. Џон Манглес и Вилсон били су на челу, напрегнута слуха и погледа. Заустављали су се на најмањи шум, и испитивали су и најслабију светлост. На две стотине стопа испод врха, Џон Манглес и његов морнар дођоше до опасног гребена који су урођеници тако упорно бранили. Ако су Маори којом несрећом били лукавији од бегунаца па извршили лажно одступање да би их домамили, ако нису били обманути појавом вулкана, онда би се на том месту открило њихово присуство. За тих десет минута колико је било потребно да се овај пут пређе, њихов спас био је стављен на коцку. Млади капетан, за ким су ишли остали, заштићен потпуно помрчином, пузио је по уском гребену, заустављајући се кад би се какав камен откотрљао до подножја брега. Да су дивљаци били у заседи доле, на овакве неочекиване шумове одговорила би учестана паљба с обеју

страна гребена. Пузећи као змије по овом нагнутом гребену, бегунци нису одмицали брзо. Кад је Џон Манглес дошао до најниже тачке, двадесет пет стопа их је одвајало од заравни где су јуче логоровали урођеници; одатле се гребен нагло дизао и пео ка једном шумарку дужином од четврт миље. Ипак, тај најнижи део пређоше без икакве незгоде и почеше се у тишини пењати. Шумарак се није видео, али су знали да је ту, и само ако у њему не буду заседе, Гленарван се надао да ће ту наћи сигурно склониште. Међутим, сети се да га од тог тренутка више не штити табу. Тај гребен није припадао Маунгахауми, већ систему планина источно од језера Таупа. Не само да се овде требало бојати урођеничких метака већ и напада прса у прса. Мала чета се десет минута неосетно пела ка вишим заравнима. Џон још није видео мрачни шумарак, али до њега је могло бити око две стотине стопа. Наједном он застаде, готово устукну. Учинило му се да чује неки шум у мраку. Стајао је непомично, и то тако да је то узнемирило оне који су га пратили. Чекали су. Са каквом стрепњом! Тешко је то било описати! Зар ће морати да се врате на врх Маунгахауми. Али видећи да се шум не понавља, Џон продужи да се пење уском стазом гребена. Ускоро се у мраку оцрта слика шумарка. После неколико корака били су у њему, и бегунци се шћућурише под густим лишћем дрвећа.

56. Између две ватре Ноћ им је помагала при бекству. Требало се користити њом да би се удаљили од кобне околине језера Таупо. Паганел преузе вођење групе и његов одличан нагон путника испољи се опет за време овог тешког путовања кроз планину. Он се невероватно вешто кретао кроз мрак, бирајући без колебања готово невидљиве стазе и држећи се сталног правца од кога се није удаљавао. Његова никталопија му је помагала и он је својим мачјим очима разликовао и најмање предмете у дубокој помрчини. Читава три сата непрекидно су ишли по дугим падинама источног венца. Паганел је водио мало ка југоистоку, да би се дохватио једног уског пролаза прокопаног измећу Кајманаве и Вахити-Ранџа, куда пролази пут из Окланда за залив Хокс. Кад прођу кроз тај кланац, намеравао је да скрену с пута и да, у заштити високих планинских ланаца, иду ка обали кроз ненастањене крајеве провинције. У девет часова изјутра били су прешли дванаест миља за дванаест сати. Више се није могло захтевати од храбрих жена. Поред тога, место је изгледало погодно за логоровање. Паганел заокрену на североисток и у десет часова група стиже на једну избочену литицу планине. Повадише намирнице да се заложе. Мери Грант и мајор, којима се раније није свиђала папрат, овога пута су је јели у сласт. Одмарали су се до два часа по подне, па продужише пут на исток; зауставише се увече на осам миља од планине. Сутрадан је путовање било доста тешко. Требало је прећи кроз онај занимљиви предео вулканских језера, гејзера и сумпорних извора који се пружа источно од Вахити. Очи су биле много задовољније од ногу. Сваку четврт миље завојице, сметње, заобилажење, све то сувише заморно, али какав необичан призор, и какву бескрајну разноврсност пружа природа својим велелепним изгледима! Некорисно је излагати безначајне и незанимљиве догађаје у осталом делу путовања. О Харију Гранту се више није говорило. Чему, кад више ништа нису могли да учине за њега? Име капетаново помињало се само још у разговорима између његове кћери и Џона Манглеса. Џон није подсећао Мери на оно што му је млада девојка рекла последње ноћи у Варе-Атуи. Његова скромност није хтела да искористи реч која је била дата у тренутку крајњег очајања. Кад је говорио о Харију Гранту, Џон је правио планове за накнадно тражење. Он је уверавао Мери да ће лорд Гленарван поново предузети овај неуспели покушај. За њега је било главно да се истинитост докумената не може порећи. Дакле, Хари Грант постоји негде. Ако треба, преврнуће цео свет и наћи ће га. Мери су опијале ове речи, и Џон и она, сједињени истим мислима, сједињавали су се у истој нади. Леди Хелена је често учествовала у овим разговорима, али се није подавала толиким надама, но ипак се чувала да младе људе не разочара суровом стварношћу. За то време Макнаб, Роберт, Вилсон и Малреди ловили су не удаљујући се сувише од свог друштва. Паганел, који је још увек био увијен у свој огртач од формиума, ишао је сам, нем и замишљен. Прешли су скоро сто миља, а до обале је остало још тридесет. Џон Манглес је рачунао да

ће тај пут прећи за десет дана, али он онда није знао какве их тешкоће очекују. Заиста, заобилажења, препреке, недостатак тачног одређивања места, продужили су пут за читаву петину, а на несрећу, кад су стигли у подножје планине Икиранги, путници су били потпуно исцрпљени. Патње Гленарвана и његових пријатеља биле су ужасне, и морална снага их сада први пут поче да напушта. Вукли су се као тела без душе, која је водио нагон за одржањем, који је надживео сва остала осећања. У таквом стању избише на Рт Лотин на Тихом океану. На том месту било је неколико опустелих колиба, рушевине неког села које је недавно било разорено у рату, напуштене њиве, свуда трагови пожара и пљачке. Ту је судбина припремила ново и страховито искушење несрећним путницима. Лутали су обалом, кад се на једну миљу од обале појави одред урођеника, који су машући оружјем јурили к њима. Гленарван, прибијен уз море, није имао куда да бежи, и прикупивши последњу снагу, поче правити распоред за борбу, кад Џон Манглес повика: „Чамац, чамац!“ На двадесет корака, насукана на обали, лежала је једна пирога са шест весала. Извући је на море, јурнути у њу, и побећи са ове опасне обале, све је то било готово за трен ока. Џон Манглес, Макнаб, Вилсон и Малреди докопаше весла, а Гленарван дохвати крму; обе жене, Олбинет и Роберт опружише се поред њега. За десет минута чамац је одмакао четврт миље ка пучини. Море је било тихо, бегунци су ћутали као неми. Џон није желео да се сувише удаљи од обале, и таман је хтео да нареди да плове дуж копна кад му заста весло у руци. Он опази како се три пироге одвајају са Рта Лотина у очигледној намери да их гоне. – На пучину – на пучину – повика он. – Боље је да се подавимо у таласима. Уз снажно веслање четири веслача пирога полете ка пучини. Пола сата су успели да одрже растојање; али онако исцрпљени, несрећници ускоро почеше да малаксавају. У том тренутку од три урођеничка чамца раздвајале су их једва две миље. Никакве могућности да се избегне сукоб, и урођеници, са својим дугим пушкама, спремали су се да отворе паљбу. Шта је радио Гленарван? Стојећи у чамцу, тражио је на видику неку утварну помоћ. Шта је чекао? Шта је хтео? Да ли је што предосећао? Одједном поглед му засија, а рука му се пружи према једној тачки у даљини. – Лађа – повика он –пријатељи, лађа! Веслајте, веслајте снажно! Нико од веслача не окрете се да погледа тај неочекивани брод, јер није хтео да изгуби ниједан замах весла. Само се Паганел подиже и упре свој доглед на пучину. – Да – рече он – лађа! Пароброд! Вози пуном паром! Иде к нама! Храбро другови! Бегунци удвојише снагу, бежећи са својим чамцем убрзаним веслањем. Пароброд је био све јаснији. Виделе су се две катарке са покупљеним једрима и велики колутови црног дима. Гленарван је дао крму Роберту, а он је дохватио географов дурбин и пратио сваки покрет пароброда. Али шта су могли да помисле Џон Манглес и његови другови кад су опазили како се лордово лице згрчи, побледе, а доглед му испаде из руку. Једна једина реч им објасни ово изненадно очајање. – „Данкан“ – повика Гленарван. – „Данкан“ и разбојници! – „Данкан“ – повика Џон, па остави весло и диже се.

– Да! Смрт на обема странама! – промрмља Гленарван, сломљен толиким недаћама. То је заиста била јахта, није било ни најмање сумње. Јахта са својом разбојничком посадом! Мајор не могаде да задржи псовку! То је већ било превршило меру. Чамац је био остављен самом себи. Куда да га упуте? Куда да беже? Зар је било могуће бирати између урођеника и разбојника? Из најближег уроћеничког чамца чу се пуцањ, и метак погоди Вилсоново весло. Неколико замаха весла приближише чамац „Данкану“. Јахта је пловила пуном паром и била је свега на пола миље. Џон Манглес био је опкољен, није знао шта да ради, куда да бежи. Две јадне жене, престрашене, клечале су и молиле се Богу. Дивљаци отворише брзу паљбу, и куршуми су пљуштали око чамца. У том тренутку разлеже се један громки пуцањ, и ђуле из топа са брода прелете преко главе бегунаца. Налазећи се између две ватре, бегунци су стајали непомично између „Данкана“ и урођеника. Џон Манглес, ван себе од очајања, дохвати секиру. Хтео је да пробуши чамац и да га потопи заједно са својим несрећним друговима кад га један Робертов крик задржа. – Том Остин! Том Остин! – повика дете. – Он је на броду! Видим га! Познао нас је! Маше нам капом! Секира заста у ваздуху у Џоновој руци. Друго ђуле зазвижда изнад њихових глава и преби надвоје најближи урођенички чамац, а громко „ура!“ одјекну са „Данкана“. Преплашени дивљаци бежали су ка обали. После неколико минута, не разумевајући ништа, не знајући ни како ни зашто, десет бегунаца били су у безбедности на крову „Данкана“.

57. Зашто је „Данкан“ крстарио источном обалом Новог Зеланда? Немогуће је описивати осећања Гленарвана и његових пријатеља кад у њиховим ушима одјекнуше песме старе Шкотске. У тренутку кад су се пели на кров „Данкана“, гајдаш је отпочео народну песму клана Малколма, а снажно „ура“ поздрави лордов повратак на његову лађу. Гленарван, Џон Манглес, Паганел, Роберт, па и сам мајор плакали су и грлили се. То је била радост, право лудило. Географ је био потпуно изван себе; скакао је и својим нераздвојним дурбином нишанио је урођеничке пироге које су бежале ка обали. Али кад погледаше Гленарвана и његове сапутнике у дроњцима, малаксале, бледе, са јасним траговима страховите патње, посада јахте се утиша. То више нису били они смели и снажни путници, који су, пре три месеца пуни наде, кренули по трагу бродоломника, то су биле авети. Само их је случај, пуки случај вратио на лађу коју нису веровали да ће икад више видети! Како су били исцрпљени и слаби! Ипак, пре него што би помислио на умор, на глад и жеђ, Гленарван упита Тома Остина откуда он у овим водама. Зашто се „Данкан“ налазио на источној обали Новог Зеланда? По каквој га је игри судбине бог довео на пут бегунца? Како то да брод није у рукама Бен Џојса? Зашто? Како? На који начин? Са свих страна истовремено обасипали су питањима Тома Остина. Стари морнар није знао кога да слуша, те се реши да слуша само лорда Гленарвана и да одговара само њему. – А разбојници? – упита Гленарван. – Шта сте урадили са разбојницима? – Какви разбојници? – упита Том гласом човека који баш ништа не разуме. – Да, бедници који су напали јахту? – Коју јахту? – рече Том Остин – јахту вашег господства? – Па да, Томе, „Данкана“! Па тај Бен Џојс, који је дошао на лађу? – Не познајем тог Бен Џојса, нисам га никад видео – одговори Том. – Никада! – повика Гленарван изненађен одговором старог морнара. – Онда, Томе, реците ми зашто „Данкан“ у овом тренутку плови обалом Новог Зеланда? Ако Гленарван, леди Хелена, мис Грант, Паганел, мајор, Роберт, Џон Манглес, Олбинет, Малреди, Вилсон нису разумели чуђење старог морнара, какво је било тек њихово запрепашћење кад Том одговори сасвим мирним гласом: – „Данкан“ крстари овуда по наредби вашег господства. – По мојој наредби! – узвикну Гленарван. – Да, милорде! Ја сам поступио само према упутствима која се налазе у вашем писму од 14. јануара. – Моме писму! Моме писму! – викао је Гленарван. У том тренутку сви путници опколише Тома Остина и просто су га гутали очима. Дакле, ипак је писмо са реке Сноуј стигло на „Данкан“? – Чекајте – рече Гленарван – да се објаснимо, јер се мени чини да сањам. – Ви сте примили једно писмо, Томе?

– Да, једно писмо од вашег господства. – У Мелбурну? – У Мелбурну, баш кад сам довршавао оправку брода. – А то писмо? – Писмо није било написано вашом руком, али сте га ви потписали, милорде. – Тачно. Моје писмо донео вам је робијаш по имену Бен Џојс. – Не, већ морнар Ертон, подофицир са „Британије“. – Да! Ертон, Бен Џојс, то је исто лице. Па лепо шта је писало у том писму? – Оно ми је наређивало да одмах напустим Мелбурн и да крстарим источном обалом... – Аустралије? – повика Гленарван жестином која збуни старог морнара. – Аустралије? – понови Том Остин ширећи очи. – Али не! Новог Зеланда! – Аустралије, Томе, Аустралије! – одговорише у један глас сви Гленарванови другови. У том тренутку Остин као да се помете. Гленарван му је говорио са толико поузданости да се он побоја да се није преварио читајући писмо. Он, стари и искусни морнар, па да начини такву грешку? Поцрвене и збуни се. – Приберите се, Томе – рече леди Хелена – провиђење је хтело... – Не, не, госпођо, опростите – упаде стари Том. – Не! То није могуће. Нисам се преварио. И Ертон је читао писмо као и ја, и баш он је хтео да ме одведе на аустралијску обалу. – Ертон? – повика Гленарван. – Баш он! Он је тврдио да је то омашка и да ме ви чекате у заливу Туфолд. – Имате ли то писмо, Томе? – запита мајор кога је то веома занимало. – Да, господине Макнабе – одговори Том. – Идем да га потражим. Остин утрча у своју кабину на предњем делу брода. За тај минут колико се он тамо бавио, сви су се гледали и ћутали, само је мајор оштро посматрао Паганела, па прекрсгивши руке, рече му: – Треба признати, Паганеле, да би овог пута то било мало много! – Како! – замуца географ, који је погнут, с наочарима на челу, личио на неки огроман знак питања. Остин се врати. У руци му је било писмо које је писао Паганел, а потписао Гленарван. – Нека ваше господство прочита – рече стари морнар. Гленарван узе писмо и прочита: „Наредба Тому Остину да одмах отплови на пучину да одведе „Данкана“ на 37. степен ширине, на источну обалу Новог Зеланда...“ – Новог Зеланда! – повика Паганел скочивши. Он зграби писмо из Гленарванових руку, протрља очи, намести наочаре на нос и прочита: „Новог Зеланда“. Он то изговори гласом који је било немогуће поновити, а писмо му испаде из руку. У том часу се једна тешка рука спусти на његово раме. Диже главу и погледа се очи у очи с мајором. – Тако, мој драги Паганеле – рече Макнаб озбиљно – још је срећа што нисте послали „Данкана“ у Кошиншину! Ова шала дотуче сиротог географа. Општи, неодољиви смех обузе целу посаду. Паганел је

као луд ишао тамо-амо, хватао се за главу, чупао косе. Силазио је несвесно степеницама са горњег крова, прешао палубу посрћући, ишао некуд без циља и попео се на предњи крај лађе. Ту му се ноге заплетоше у гужву ужади, посрну, рукама се случајно придржа за једно уже. Одједном се разлеже страховити пуцањ. Топ на предњем делу је опалио, решетајући картечом мирне морске таласе. Злосрећни Паганел се руком придржао за уже напуњеног топа, и обарач је упалио капислу. Отуда тај громовити пуцањ. Географ се сруши на степенице предњег дела и нестаде га кроз отвор у одаји посаде. Разлеже се узвик страха. Побојаше се неке несреће. Десет морнара стрчаше у доњи део и изнесоше Паганела превијеног надвоје. Географ није ништа говорио. Пренеше његово дугачко тело на горњи кров. Другови честитог Француза били су очајни. Мајор, који је у оваквим приликама увек био лекар, таман се спремао да скине хаљине с несрећног Паганела, да би превио ране; али само што је ставио руку на рањеника, а овај се исправи као да га је додирнула електрична струја. – Никад! никад! – повика он, па увијајући своје мршаво тело у дроњке, закопча се необичном брзином. – Али, Паганеле – рече мајор. – Не, кад вам кажем... – Треба видети! – Нећете видети! – Можда сте што сломили... – продужи Макнаб. – Да – одговори Паганел, који је опет стајао на својим дугачким ногама – али то што сам сломио, поправиће дрводеља. – А шта то? – Стуб на степеништу, који се сломио при мом паду. Разлеже се општи смех. Овај одговор је умирио другове честитог Паганела, јер је изашао жив и читав из ове авантуре са предњим топом. – Ипак – помисли мајор – необично стидљив географ. При свем том, пошто се повратио од узбуђења, Паганел је морао да одговори на једно питање, које се није могло избећи. – А сад, Паганеле – рече Гленарван – одговорите ми искрено. Признајем да је велика расејаност била руковођена провиђењем. Заиста, без вас „Данкан“ би сигурно пао у руке робијашима; без вас, нас би Маори поново ухватили! Али тако вам бога, реците ми, каквим сте чудним повезивањем мисли, каквом натприродном забуном свести могли да напишете реч Нови Зеланд уместо Аустралија? – Ех, врага – повика Паганел – стога што... Али у том тренутку његов поглед паде на Роберта и Мери Грант, и он одговори: – Шта ћете, драги Гленарване, ја сам махнит, лудак, непоправиво створење, и умрећу као најчувенији расејанко, у кожи у којој сам се родио... – Осим ако вас не одеру – додаде мајор. – Да ме одеру! – повика географ бесно. – Је ли то нека алузија? – Каква алузија, Паганеле? – упита Макнаб најмирнијим гласом. Догађај је остао без последица. Била је објашњена тајна „Данкановог“ бављења у овим

водама. Путници, који су се спасли на овај чудесан начин, мислили су сад само на своје угодне кабине и на ручак. Међутим, док су леди Хелена, Мери Грант, мајор, Роберт и Паганел отишли у кабине, Гленарван и Џон Манглес задржаше још Тома Остина. – А сад, мој стари Томе – рече Гленарван – одговорите ми, зар вам се није учинио мало чудан тај налог да крстарите дуж обале Новог Зеланда. – Јесте, ваше господство, био сам врло изненађен, али мој обичај није да расуђујем о примљеним наредбама, и ја сам послушао. Зар сам могао другачије да радим? Претпоставимо да нисам поступио по наређењу, и да се догодила каква несрећа, зар не бих био крив? Да ли бисте ви другачије урадили, капетане? – Не, Томе – одговори Џон Манглес. – А шта сте мислили? – упита Гленарван. – Мислио сам, господство, да треба да идем тамо куда ми наређујете и да је то у корист Харија Гранта. Мислио сам да ћете се због неких нових комбинација превести каквим бродом на Нови Зеланд, и да ја треба да вас чекам на источној обали тог острва. Уосталом, полазећи из Мелбурна, чувао сам тајну о правцу свог пута, и посада је дознала то тек кад смо били на пучини и Аустралија се изгубила из нашег вида. Али тада се на броду догодило нешто што ме је јако збунило. – Шта хоћете да кажете, Томе? – упита Гленарван. – Хоћу да кажем – одговори Том Остин – да када је морнар Ертон сазнао, сутрадан по одласку, куда „Данкан“ плови... – Ертон? – повика Гленарван – Он је, дакле, на броду? – Да, ваше господство. – Ертон овде! – повика Гленарван гледајући Џона Манглеса. – Божја воља! – одговори млади капетан. За тренутак, брзином муње, у очима ове двојице пролете Ертонов поступак, његово унапред смишљено издајство, Гленарванова рана, покушај убиства Малредија, невоље експедиције заглибљене у барама код Сноуја, сва његова бедна прошлост. И сада, неком чудном игром случаја, разбојник је био у њиховим рукама. – Где је он? – упита живо Гленарван. – У кабини на предњем делу, под стражом – одговори Том Остин. – Зашто сте га затворили? – Зато што се Ертон, кад је видео да јахта плови ка Новом Зеланду, разјарио, хтео је да ме натера да променим правац, претио ми је, и најзад хтео је да изазове побуну међу момцима. Видео сам да је то опасан човек, и морао сам да предузмем мере предострожности против њега. – А после? – После је остао у својој кабини и више није ни тражио да изиђе. – Добро, Томе. У том тренутку Гленарвана и Џона Манглеса позваше у трпезарију. Поседаше око стола не говорећи ништа о Ертону. Али када су се, после јела, сви опорављени и поткрепљени попели на палубу, Гленарван им саопшти да је бивши морнар-подофицир на лађи. Истовремено им рече да намерава да га доведе пред њих.

58. Ертон или Бен Џојс? Ертон се појави. Он чврстим кораком пређе палубу и попе се уз степенице на горњи кров. Поглед му је био мрачан, зуби стиснути, песнице грчевито стегнуте. У њему није било ни дрскости ни понизности. Кад ступи пред Гленарвана, скрсти руке, нем и миран. – Ертоне – рече Гленарван – ево дакле и нас и вас на овом „Данкану“ који сте хтели да предате разбојницима Бена Џојса? На ове речи морнарове усне лако уздрхташе. На овој јахти, на којој се надао да заповеда као господар, био је заробљеник, и његова судбина имала је да се одлучи за неколико тренутака. Међутим, он не одговори ништа. Гленарван је стрпљиво чекао, али Ертон се одлучио да јогунасто ћути. – Мислим, Ертоне – настави он – да нећете одбити да ми одговорите на нека питања која желим да вам поставим. Најпре, треба ли да вас зовем Ертон или Бен Џојс? Да ли ви јесте или нисте морнар са „Британије“? Ертон је стајао непомично, посматрао обалу, глув на сва питања. Гленарвану засијаше очи, али он продужи да испитује морнара. – Хоћете ли ми рећи како сте отишли са „Британије“, зашто сте били у Аустралији? Исто ћутање, иста непомичност. – Слушајте ме, добро, Ертоне – настави Гленарван. – За вас је боље да одговарате. Водиће се рачуна о вашој искрености, која вам је још једино средство. Последњи пут, хоћете ли да одговарате на моја питања! Ертон се окрете Гленарвану и погледа му право у очи. – Милорде – рече он – немам шта да одговарам. Суд, а не ја, треба да пружи доказе против мене. – Докази ће се лако наћи – одговори Гленарван. – Лако! милорде! – одговори Ертон подругљиво. – Изгледа ми да се ваше господство пребацило. Ја опет тврдим да би се најбољи судија у Темпл-Бару збунио када би решавао мој случај. Ко ће рећи зашто сам дошао у Аустралију кад нема капетана Гранта да то исприча? Ко ће да докаже да сам ја тај Бен Џојс, кога полиција тражи, кад ме полиција никад није видела и кад су моји другови слободни? Ко сме, сем вас, да ме оптужи не за злочин, већ ма за какав непоштен поступак? Ко може да каже да сам се хтео докопати ове јахте да бих је предао разбојницима? Нико, разумете ли, нико! Ви сумњате? Добро, али треба доказа да би се осудио један човек, а ви доказе немате. Докле не докажете супротно, ја сам Ертон, подофицир са „Британије“. Ертон се био узрујао говорећи, али убрзо постаде равнодушан као пре. Он је ваљда мислио да ће се овим завршити испитивање, али Гленарван настави: – Ертоне, ја нисам судија да водим истрагу против вас. То није мој посао. Важно је да наши односи буду јасно одређени. Не тражим од вас ништа што би вас довело у неприлику. То је ствар суда. Али ви знате шта ја истражујем, и једном речи можете ме вратити на изгубљени траг. Хоћете ли да говорите? Ертон одби главом као човек који је решен да ћути.

– Хоћете ли ми рећи где је капетан Грант? – упита Гленарван. – Не, милорде – одговори Ертон. – Хоћете ли да ми кажете на ком је месту пропала „Британија“? – Још мање, – и додаде јаким гласом: – Не! Нећу да говорим! Обесите ме ако вам је воља. – Да обесим! – повика Гленарван под изненадном навалом јарости. Затим се савлада и рече озбиљно: – Ертоне! Овде нема ни судија, ни џелата! На првом пристаништу бићете предати енглеским властима. – То и желим! – одговори морнар. Затим се мирно врати у кабину, а два морнара беху постављени да мотре на сваки његов покрет. Сведоци овог призора разиђоше се гневни и очајни. Шта је сад остало Гленарвану да ради кад су његови планови пропали због Ертоновог јогунства? Очевидно да изврши свој план смишљен у Едену и да се врати у Европу, па можда да се доцније лати овог засад неуспелог посла, јер је изгледало да су сви трагови „Британије“ неповратно изгубљени, а документу се није могло дати никакво ново тумачење, никакве друге земље више није било на тридесет седмом упореднику. Пошто се посаветовао са својим пријатељима, Гленарван је посебно са Џоном Манглесом разговарао о повратку. Џон је прегледао своје оставе; угља је било још највише за петнаест дана, и требало је да се у првом пристаништу снабдеју горивом. Џон предложи Гленарвану да усмери брод у залив Талкауано, у коме се „Данкан“ већ једном снабдео пре поласка на кружну пловидбу. Тај пут је управо водио тридесет седмим упоредником. Кад се јахта добро снабде, ићи ће на југ, обићи ће Рт Хорн и вратиће се у Шкотску Атлантским океаном. План би усвојен и народба дата машинисти да појача пару. После пола сата брод је пловио у правцу Талкауана Тихим океаном, који је био достојан свог мирног имена. У шест часова увече и последње планине Новог Зеланда изгубише се на видику у топлој пари. То је био почетак повратка; жалосно путовање за ове храбре иетраживаче, који су се враћали кући без Харија Гранта! Човек који је највише испољавао и мучна и весела осећања, тај Паганел који би ако устреба измислио и наду, и он је био суморан и ћутљив. Једва су га виђали. Његова природна говорљивост, његова француска живахност преобразила се у ћутање и суморност. Изгледало је да је он више утучен него сви његови другови. Кад би Гленарван говорио о томе да поново почне тражење, Паганел би одмахнуо главом као човек који се више не нада ничему и коме је јасна судбина бродоломника са „Британије“. Међутим на броду је био један човек који је могао да каже последњу реч о тој катастрофи, али који је упорно ћутао. То је био Ертон. Није било сумње да тај бедник зна, ако не истину о садашњем стању капетана Гранта, а оно бар место бродолома. Али очевидно је било да би Грант, ако би га нашли сведочио против њега. Стога је он јогунасто ћутао. Отуда су против њега нарочито били гневни морнари, који су желели да с њим пречисте. Гленарван је још неколико пута покушао са бившим морнаром. И обећања и претње остале су јалове. Ертонова необјашњива тврдоглавост ишла је тако далеко да је мајор почео веровати да Ертон и не зна ништа. То је мишљење делио и географ.

Али ако Ертон није ништа знао, зашто није хтео да призна своје незнање? Оно му није мотло ништа да шкоди. Да ли треба закључити да се и Хари Грант налази у Аустралији, зато што је ту био Ертон? Требало је по сваку цену навести Ертона да се о томе изјасни. Видећи неуспех свога мужа, леди Хелена замоли за допуштење да се она бори против Ертоновог јогунства. Можда ће жена својом благошћу успети тамо где је човек претрпео неуспех? Зар то није вечита прича о ветру који није могао да скине кабаницу с рамена путникова, а први зрак сунца је то одмах урадио? Познавајући разумност своје жене, Гленарван јој даде пуну слободу. Тога дана, 5. марта, доведоше Ертона у кабину леди Хелене. Мери Грант је присуствовала том разговору, јер је њен утицај могао да буде велики. Читав сат су две жене разговарале са подофициром са „Британије“, али се ништа не сазнаде о њиховом разговору. Шта су говориле, какве су разлоге употребиле да ишчупају тајну овог разбојника, све појединости тога испитивања остале су тајна. Кад су се растале од Ертона, видело се да нису успеле, и њихова лица одавала су право очајање. Стога кад су Ертона спроводили у његову кабину, морнари га дочекаше жестоким претњама. Он је само слегао раменима, што је још повећавало јарост посаде, тако да су се Гленарван и Џон Манглес морали да умешају. Леди Хелена ипак није сматрала да је побеђена. Она није хтела да се до краја бори против те душе без сажаљења, и сутрадан оде лично у Ертонову кабину, да би се избегле сцене при његовом пролазу преко палубе. Добра и блага жена је два сата остала сама, очи у очи са разбојничким вођом. Гленарван, веома узнемирен, лутао је око кабине, час спреман да до краја исцрпе све изгледе на успех, час решен да своју жену отргне од тако непријатног разговора. Али кад је овог пута леди Хелена изишла, на њеном се лицу огледала вера. Да ли је успела да докучи тајну, да ли је успела да у срцу тог бедника пробуди осећања саучешћа? Међу посадом се пронесе глас да је бивши морнар најзад попустио пред молбама леди Хелене. Завладало је опште узбуђење. Сви се морнари окупише на палуби брже но да их је позвала пиштаљка Тома Остина ради маневра. Гленарван је пожурио у сусрет својој жени. – Је ли рекао? – упита он. – Не – одговори леди Хелена. – Али попуштајући мојим молбама, Ертон жели да разговара с вама. – Ах, драга Хелена, ви сте успели! – Надам се, Едварде. – Да ли сте му дали каква обећања, која бих ја имао да испуним? – Само једно, пријатељу, да ћете употребити сав свој угацај да ублажите судбину тог несрећника. – Лепо, Хелена. Нека Ертон одмах дође. Леди Хелена у друштву Мери Грант оде у своју кабину, а Ертона доведоше у трпезарију, где га је чекао лорд Гленарван.

59. Погодба Чим се бивши морнар нађе пред лордом, стражари се повукоше. – Желите да говорите са мном, Ертоне? – рече Гленарван. – Да, милорде – одговори морнар. – Само са мном? – Да, али мислим да би било боље да разговору присуствују мајор Макнаб и господин Паганел. – За кога боље? – За мене. Ертон је говорио мирно. Гленарван га је оштро посматрао; затим он извести Макнаба и Паганела, који дођоше одмах на његов позив. – Ми вас слушамо – рече Гленарван, чим су његови пријатељи поседали за сто у трпезарији. Ертон се прибираше неколико тренутака, па рече: – Милорде, обичај је да сведоци буду присутни сваком уговору или погодби између странака. Ето, зато сам тражио да дођу господа Паганел и Макнаб. Јер, да се тачно изразим, ја хоћу да вам предложим један посао. Навикнут на Ертонов начин изражавања, Гленарван се чак и не намршти, мада је чудно изгледао сваки посао између њега и тога човека. – Какав је то посао? – рече он. – Ево – одговори Ертон. – Ви желите да од мене дознате извесне појединости које вам могу бити корисне. Ја желим да од вас добијем извесне користи које су за мене драгоцене. Дајте да бих дао, милорде. Пристајете или не? – Какве су то појединости? – упита Паганел. – Не – прекиде га Гленарван – какве су то користи? Ертон климну главом у знак да је разумео шта Гленарван мисли. – Ево – рече он – какве користи тражим. Ви, милорде, имате још увек намеру да ме предате енглеским властима? – Да, Ертоне, и то је право. – Не кажем да није – одговори мирно морнар. – Дакле, ви не бисте пристали да ми поклоните слободу? Гленарван се устезао пре него што ће одговорити на овако јасно питање. Од онога што ће рећи зависила је, можда, судбина Харија Гранта! Ипак, осећање дужности према правди надјача. – Не, Ертоне, не могу да вам вратим слободу. – Ја је и не тражим – одговори гордо морнар. – Онда, шта хоћете? – Једну средину, милорде, између вешала која ме очекују и слободе коју ми не можете дати. – А то је...? – Да ме оставите на неком пустом острву Океана, са најнужнијим стварима. Ја ћу се извући

како будем могао, и покајаћу се, ако будем имао времена. Мало припремљен за овакав предлог, Гленарван погледа своје пријатеље, који су ћутали. Пошто је размислио неколико тренутака, он рече: – Ертоне, ако пристанем на ваш предлог, ви ћете ми рећи све што ми је потребно да знам. – Да, милорде. Управо, све што знам о капетану Гранту и о „Британији“. – Целу истину? – Целу. – Ко ми јемчи? – Ох! Видим шта вас брине, милорде. Треба да се уздате у мене, у реч једног злочинца? Али шта ћете? Такве су околности! Треба примити или одбити. – Верујем вам, Ертоне – рече просто Гленарван. – И имаћете право, милорде. Уосталом, ако вас преварим, увек имате начина да се осветите. – Какав? – Да се вратите и да ме поново ухватите на острву, са којег не могу да бежим. Ертон је имао одговор за све. Ишао је у сусрет тешкоћама. Сам је давао против себе доказе без приговора. Видело се да је преговарао о свом „послу“ са непобитном искреношћу. Није било могуће предати се са више поверења. Ипак он оде и даље на том путу несебичности. – Милорде и господо – додаде он – хоћу да будете уверени да ја играм отвореним картама. Не покушавам да вас варам и хоћу да вам дам још један доказ о мојој искрености у овом послу. Ја радим искрено, јер и сам рачунам на вашу искреност. – Говорите, Ертоне – одговори Гленарван. – Милорде, ја још немам вашу реч да пристајете на мој предлог, па ипак не устежем се рећи да знам врло мало о Харију Гранту. – Мало – повика Гленарван. – Да, милорде, појединости које знам више се односе на мене; оне се тичу само мене, и мало ће вам помоћи да вас одведу на траг који сте изгубили. Тешко разочарење оцрта се на лицима Гленарвана и Макнаба. Они су веровали да бивши морнар зна важну тајну, а он ето изјављује да ће његова открића бити бескорисна. Само је Паганел био потпуно миран. Било како било, тек ово признање Ертона, који се на тај начин предавао везаних руку, дирну сву тројицу, нарочито кад бивши морнар рече још ово: – Тако, ви сад знате, милорде, да ће посао бити мање користан по вас него по мене. – Свеједно – одговори Гленарван. – Примам ваш предлог, Ертоне. Дајем вам реч да ћу вас искрцати на неком острву у Тихом океану. – Добро, милорде – одговори морнар. Да ли је овај необични човек био срећан због те одлуке? Могло се сумњати, јер његово мирно лице није показивало никакво узбуђење. Изгледало је да се он погађа за рачун неког другог, а не за себе. – Спреман сам да одговарам – рече он. – Ми немамо шта да вас питамо, Ертоне – рече Гленарван. – Реците нам све што знате, а најпре нам кажите ко сте ви? – Господо – одговори Ертон – ја сам заиста Том Ертон, подофицир на „Британији“. Пошао

сам из Глазгова на броду Харија Гранта, 12. марта 1861. Четрнаест месеци смо заједно пловили Тихим океаном, тражећи неко погодно место да оснујемо шкотску колонију. Хари Грант је био човек способан да створи велика дела, али међу нама је често долазило до тешких несугласица. Његов карактер није ми био по вољи, а ја се нерадо покоравам. Кад се Хари Грант, милорде, на нешто одлучи, сваки је отпор немогућан. Ипак, ја сам се усудио да се побуним и покушао сам да увучем посаду у своју побуну и да се дочепам брода. Да ли сам имао право или не, није важно. Ма шта било, Хари Грант није оклевао, и 8. априла 1862, избацио ме је на западну обалу Аустралије. – У Аустралију? – рече мајор прекидајући Ертона у причању. – Према томе, ви сте оставили „Британију“ пре њеног одласка у Калао, одакле су датиране последње вести о њој ? – Да – одговори морнар – јер „Британија“ није никад пристајала у Калао док сам ја био на њој. А на фарми Падија О’Мура говорио сам о Калау, јер сам ту појединост дознао из вашег причања. – Наставите, Ертоне – рече Гленарван. – Био сам сам, напуштен на готово сасвим пустој обали, али свега на двадесет миља од казненог завода у Перту, престоници западне Аустралије. Лутајући по обали, наиђем на једну чету робијаша, који су утекли из завода. Придружим се њима. Ви ћете ме разрешити, милорде, обавезе да вам причам свој живот за време те две и по године. Знајте само да сам постао вођа тих одбеглих робијаша под именом Бен Џојс. Септембра 1864. дошао сам на ирску фарму. Био сам примљен као слуга под мојим правим именом Ертон. Чекао сам прилику да се докопам какве лађе. То је био мој крајњи циљ. После два месеца стигао је „Данкан“. Кад сте походили фарму, милорде, испричали сте повест капетана Гранта. Дознао сам оно што нисам знао, пристајање „Британије“ у Калао, последње вести из јуна 1862, два месеца по мом искрцавању, догађај са документом, нестанак брода на неком рту тридесет седмог упоредника и најзад озбиљне разлоге због којих тражите Харија Гранта на аустралијском континенту. Нисам се предомишљао. Одлучих да се докопам „Данкана“, дивног брода, који је бржи од ма које енглеске лађе. Али требало је да се лађа оправи. Пустих да отплови у Мелбурн, а ја се погодих с вама да вас проведем кроз Аустралију до места бродолома, које сам лажно означио као да је на источној обали Аустралије. На тај начин, док је моја дружина робијаша ишла час напред час позади нас, водио сам вашу експедицију кроз покрајину Викторију. Моји људи учинише у Кемден-Бриџу један непотребан злочин, непотребан, јер кад би „Данкан“ стигао на источну обалу, не би ми могао умаћи, а ја бих био господар Океана. Тако сам вас без вашег подозрења одвео до реке Сноуј. Коњи и волови поцркали су постепено отровани гастролобиумом. Заглибих кола у баре код Сноуја, и на моје наваљивање... Али ви знате све остало, милорде, и верујте, да није било расејаности г. Паганела, данас бих ја заловедао на „Данкану“. То је, господо, моја прича. Моје вас изјаве не могу, на жалост, одвести на траг Харија Гранта. Видите, дакле, да сте, преговарајући са мном, закључили врло рђав посао. Бивши морнар заћута, прекрсти по свом обичају руке, и чекаше. Гленарван и његови пријатељи су ћутали. Они су осећали да је тај необичан злочинац рекао потпуну истину. Отимање „Данкана“ није успело због случаја сасвим независно од његове воље. Његови саучесници били су дошли на обалу залива Туфолд, као што је сведочила разбојникова блуза коју је Гленарван нашао. Ту, извршујући наредбе свога старешине, вребали су јахту, и најзад,

кад им је додијало да чекају, вратили су се свом занату паликућа и пљачкаша по Јужном Новом Велсу. Мајор први поче опет да пита, да би утврдио неке датуме о „Британији“. – Дакле – упита он морнара – ви сте заиста 8. априла 1862. били искрцани на западну обалу Аустралије? – Тачно – одговори Ертон. – А знате ли какве је намере имао Хари Грант? – Врло неодређено. – Само реците, Ертоне – рече Гленарван. – Најмањи податак може нас одвести на добар пут. – Ево шта вам могу рећи, милорде – одговори морнар. – Капетан је имао намеру да походи Нови Зеланд. Тај део његовог плана није извршен за време мог бављења на броду. Није немогуће да је „Британија“, по одласку из Калаоа, пошла да испита и Нови Зеланд. То би се подударало са даном 27. јуна 1862, који је по документу дан бродолома. – Очигледно – рече Паганел. – Али – одговори Гленарван – у остацима сачуваних речи у документу ниједна се не може односити на Нови Зеланд. – Ту ја не умем ништа да вам кажем – одговори морнар. – Лепо, Ертоне, ви сте одржали своју реч, а ја ћу одржати своју. Решићемо на коме ћемо вас острву Тихог океана оставити. – Сасвим свеједно, милорде – одговори Ертон. – Идите у вашу кабину – рече Гленарван – и чекајте нашу одлуку. Ертон оде у пратњи два морнара. – Овај зликовац могао је бити човек – рече мајор. – Да – одговори Гленарван – јака и разборита природа. Зашто је требало да се његове способности окрену на зло? – А Хари Грант? – Бојим се да је заувек пропао. Сирота деца, ко им може рећи где им је отац? – Ја – рече Паганел – јесте! ја! Могло се приметити да иначе толико нестрпљиви и разговорни географ једва да је проговорио коју реч за време Ертоновог иопитивања. Слушао је не отварајући уста. Али ова сад изговорена реч вредела је колико све остале. Гленарван поскочи чувши то. – Ви! – повика он – ви, Паганеле, ви знате где је капетан Грант? – Да, уколико се то може знати – одговори географ. – А откуда знате? – По нашем вечитом документу. – Ех – рече мајор гласом потпуног неповерења. – Слушајте најпре, Макнабе, имаћете кад да слежете раменима – рече Паганел. – Нисам говорио раније, јер ми не бисте веровали. Ооим тога било је некорисно. А данас сам се решио зато што се Ертоново мишљење потпуно поклапа са мојим. – Дакле, Нови Зеланд? – упита Гленарван. – Слушајте, па судите – одговори Паганел. – Није без разлога, али управо није без „извесног разлога“ што сам учинио погрешку која нас је спасла. У тренутку кад сам писао оно писмо по Гленарвановом говорењу, реч „Зеланд“ ми се вртела по памети. Ево зашто.

Сећате се да смо тада били у колима. Макнаб је управо испричао леди Хелени догађај са робијашима; био јој је дао онај број „Аустралијских и Новозеландских новина“, у којима је била описана катастрофа код Кемден-Бриџа. Дакле, у тренутку кад сам писао, новине су лежале на земљи, савијене тако да су се само два слога од наслова могла да виде. Та два слога били су „аланд“. Каква ми светлост сину у памети! „Аланд“ је управо реч из енглеског документа, коју смо ми преводили са „на земљу“, а која може да буде и завршетак особне именице „Зеаланд“. – Како! – повика Гленарван. – Да – одговори Паганел дубоко уверен – то ми тумачење није раније пало на ум, а знате ли зашто? Јер сам ја природно тражио решење по француском документу, који је потпунији од осталих, а те речи тамо нема. – Ох! ох! – рече мајор – ту има много маште, Паганеле, а ви лако заборављате своја ранија тумачења. – Говорите, мајоре, спреман сам да вам одговорим. – Онда – настави Макнаб – шта значи ваша реч „аустра“? – Оно што је значило у почетку. Означава просто јужне пределе „аустралес“. – Лепо, а слог „инди“, који је најпре био корен речи „индијанац“, а после корен речи „индигенес“, урођеници? – А трећи и последњи пут – одговори Паганел – биће први слог речи „индигенце“, тј. невоља, немаштина. – А „контин“! – повика Макнаб – значи ли још увек континент? – Не, јер Нови Зеланд је само острво. – Па? – рече Гленарван. – Драги лорде, одговори Паганел – ја ћу вам превести документ по мом трећем тумачењу, а ви судите. Чиним вам само две примедбе: 1, заборавите што више можете ранија тумачења; 2, извесна места изгледаће вам на силу дотерана, и могућно је да их рђаво преводим, али она су без значаја, као на пример реч „агонија“, која ми боде очи, али коју не могу другачије да преведем. Основица је мог тумачења француски докуменат, а не заборавите да је њега писао Енглез, коме особине француског језика нису у крви. После овога, почињем. И Паганел, наглашавајући сваки слог, изговори полако ове речи: „27. јуна 1862, трокатарни брод „Британија“, из Глазгова, потонуо је, после дуге агоније, у јужним морима на обалама Новог Зеланда – енглески Зеаланд. – Два морнара и капетан Грант могли су се искрцати. Ту, непрестано у опасности од сурове беде, они су бацили овај докуменат на... дужине и 37°,11’ ширине. Дођите им у помоћ или су пропали.“ Паганел застаде. Његово тумачење се могло примити, али баш зато што је изгледало исто толико вероватно као и ранија, могло је бити исто тако нетачно. Гленарван и мајор нису хтели да о њему расправљају. Ипак, пошто нису нашли трагове „Британије“ ни на обалама Патагоније, ни на обалама Аустралије, онде где ове земље пресеца тридесет седми упоредник, изгледало је да то може бити Нови Зеланд. Та Паганелова напомена нарочито паде у очи његовим пријатељима.

– Хоћете ли сад, Паганеле, рећи – рече Гленарван – зашто сте два месеца крили то тумачење? – Јер нисам хтео да опет будим у вама узалудне наде. Уосталом, ми смо хтели ићи у Окланд, који управо лежи на том упореднику. – Али кад смо били одведени с тог пута, зашто онда нисте рекли? – Зато што баш ово тумачење не може да спасе капетана. – Зашто, Паганеле? – Јер ако примимо претпоставку да је капетан Хари Грант настрадао код Новог Зеланда, чим се две године није појавио, значи или је био жртва бродолома, или жртва Зеланђана. – Дакле, ваше мишљење је...? – упита Гленарван. – Да би се можда могли наћи какви трагови бродолома, али да су бродоломци са „Британије“ заувек пропали. – Ћутите о свему овоме, пријатељу – рече Гленарван – и оставите мени да изаберем час кад ћу ову жалосну вест саопштити деци капетана Гранта.

60. Крик у ноћи На лађи је завладала дубока потиштеност, јер су рачунали на бившег морнара, а овај није знао ништа што би их одвело на траг „Британије“. Лађа је продужила истим путем. Имали су само још да изаберу острво на коме ће оставити Ертона. Паганел и Џон Манглес прегледали су бродске карте. Управо на тридесет седмом упореднику налазило се усамљено острво познато под именом Марија-Терезија, једна стена усред Океана, на три и по хиљаде миља од америчке обале, а хиљаду и пет стотина од Новог Зеланда. Никакав брод није свраћао да испита то пусто острво, а многе географске карте чак и не бележе ту стену о коју ударају таласи Тихог океана. Ако игде на земљи има потпуне усамљености, онда је то на острву удаљеном од путева којима се крећу људи. Саопштише све то Ертону. Он пристаде да живи далеко од осталог света, и лађа пође право острву Марија-Терезија. После два дана, у два сата, стражар објави да је земља на видику. То је била МаријаТерезија, ниска, издужена, једва се помаљала из таласа и личила је на каквог огромног кита. Сунце, које се клонило западу, пуном светлошћу је обасјавало кривудаве контуре острва. У пет часова се Џону Манглесу учини да распознаје лаки дим који се пео ка небу. – Да то није вулкан? – упита он Паганела, који је дурбином посматрао. – Не знам шта да мислим – одговори географ. – Марија-Терезија је врло мало позната. Ипак се не треба чудити ако и она свој постанак дугује дејству подморског издизања, тј. вулканским силама. – Лепо – рече Гленарван. – Мислиш ли, Џоне, да можемо вечерас пристати? – Не, господство. Не смем да излажем „Данкана“ опасности по мраку, на обали коју не познајем. Под слабом паром пловићу недалеко од обале, а сутра у зору послаћемо чамац на острво. У осам часова увече, на пет миља уз ветар, Марија-Терезија је била као издужена сенка, која се једва видела. „Данкан“ се све више приближавао. У девет часова видела се доста јака светлост, нека ватра горела је у мраку. Била је стална и непомична. – Ово потврђује да је вулкан – рече Паганел посматрајући пажљиво. – Ипак – примети Џон Манглес – на овом растојању морали бисмо чути тутњаву која увек прати ерупцију, а источни ветар нам не доноси никакву буку. – Заиста овај вулкан гори а не говори – рече Паганел. – Чак би се рекло да светли у прекидима, као каква кула светиља. – У праву сте – рече Џон Манглес – међутим, ми нисмо поред обале где има кула светиља. Ах! – повика он – још једна ватра! Овог пута на обали! Гледајте! Креће се, мења место! Џон се није варао. Појавила се нова ватра, која као да се понекад гасила, да би се опет распламтела. – Острво је значи насељено? – рече Гленарван. – Дивљацима, очевидно – одговори Паганел.

– Онда ту не можемо оставити Ертона. – Не – одговори мајор – то би био исувише рђав поклон, чак и за дивљаке – рече мајор. – Тражићемо неко друто пусто острво – рече Гленарван, који се мораде осмехнути на „нежну“ примедбу Макнаба. – Обећао сам Ертону безбедност, и хоћу да одржим реч. – У сваком случају, чувајмо се – рече Паганел. – Зеланђани имају дивљачки обичај да бродове варају ватрама, као што су некада радили становници Корнвала. Можда и урођеници на Марији-Терезији знају за ово лукавство. – Скрени за четврт – довикну Џон морнару на крми. – Сутра у зору знаћемо на чему смо. У једанаест часова Џон Манглес и путници повукоше се у своје кабине. На кљуну се шетао дежурни морнар; на крми је био само крманош. Мери Грант и Роберт попеше се тада на кров. Наслонише се на ограду и тужно посматраху светлуцаво море и сјајну бразду коју је остављао „Данкан“. Мери је мислила на Робертову будућност; Роберт је мислио на будућност своје сестре. Обоје су мислили на свога оца. Да ли је још у животу њихов драги отац? Зар се више не треба надати? А шта би био живот без њега? Шта ће бити с њима? Шта би већ до сад било с њима без лорда Гленарвана и леди Хелене? Дечко, кога је невоља начинила зрелим, погађао је сестрине мисли. Он узе Мерину руку. – Мери – рече он – не треба никад очајавати. Сети се шта нам је говорио отац: „Храброст замењује све.“ Имајмо ту упорну храброст којом је он све побеђивао. Досад си ти радила за мене, сестро, а сад ћу ја радити за тебе. – Роберте драги! – рече девојка. – Треба да ти кажем нешто – рече Роберт. – Нећеш се љутити, Мери? – Зашто бих се љутила, дете моје. – И ти ћеш ми то дозволити? – Шта то хоћеш? – упита Мери узнемирено. – Сестро, ја хоћу да будем морнар. – Зар да ме оставиш? – повика девојка стежући братовљеву руку. – Да, сестро! Бићу морнар као мој отац, морнар као капетан Џон. Мери, драга Мери! Капетан Џон није изгубио сваку наду. Ти ћеш, као и ја, веровати у његово пријатељство. Он ми је обећао да ће од мене створити доброг, способног морнара, а дотле ћемо заједно тражити нашег оца. Шта би отац све учинио за нас, и наша је дужност, или бар моја, да то учиним за њега. Мој живот има циљ коме ћу се сав посветити: тражити, увек тражити онога који нас никад не би напустио! Мери, како је добар био наш отац! – Па како племенит и великодушан! – одговори Мери. – Знаш ли, Роберте, да је он већ био понос наше отаџбине и да би био један од њених великих синова да га судбина није зауставила у његовом напредовању? – Како да не знам! – одговори Роберт. – Брате мој – рече Мери – како би наш отац био срећан кад би те могао чути! Како личиш на нашег милог оца! Кад одрастеш, бићеш исти он. – Нека би бог дао, Мери – одговори Роберт руменећи од свете и синовљеве гордости. – А како ћемо се одужити лорду и леди Гленарван? – упита Мери. – Ох! то неће бити тешко! – повика Роберт с младалачким поуздањем. – Поштоваћу их, волећу их, казаћу им то, а једнога дана, у згодној прилици, погинућу за њих!

– Напротив, живи за њих – повика млада девојка љубећи чело свога брата. – То ће и њима и мени бити милије. Затим предајући се неодређеним сањаријама, оба капетанова детета погледаше се у нејасном мраку ноћи. Ипак, у мислима, они су још разговарали, питали једно друго и одговарали на питања. Мирно море се гибало дугачким таласима, а елиса је у мраку стварала светао вртлог. Тада се зби необичан догађај и заиста натприродан. Брат и сестра, неким хипнотичним спојем који тајанствено везује душе међу собом имали су одједном и истовремено исто привиђење. Из таласа, наизменично мрачних и сјајних, Мери и Роберту се причинило да до њих допире неки глас, од чијег дубоког и тужног звука уздрхташе свом својом душом. – У помоћ! у помоћ! – викао је глас. – Мери – рече Роберт – јеси ли чула? Јеси ли чула? И усправивши се нагло, нагнуше се преко ограде. Али нису видели ништа осам мрака који се пружао у бесконачност. – Роберте – рече Мери бледа од узбуђења – мислим, да, мислим као и ти... Роберте мој, ми смо обоје у грозници!... Али нов крик допре до њихових ушију, а овога пута обмана је била тако силна да обоје јекнуше из дна душе: – Оче!... Оче мој!... То је било исувише за Мери Грант. Сломљена узбуђењем, сруши се без свести на руке Роберту. – У помоћ! – повика Роберт. – Сестра моја! Отац мој! У помоћ! Крманош полете да прихвати девојку, дежурни морнари притрчаше, затим Џон Манглес, леди Хелена, Гленарван, изненада пробуђени. – Моја сестра умире, а наш отац је тамо! – викао је Роберт показујући таласе. Нису могли да схвате његове речи. – Јесте – понављао је он. – Мој отац је тамо! Чуо сам глас свога оца! И Мери га је чула! У том тренутку Мери је дошла к себи, и унезверена, избезумљена, викала је: – Мој отац! Мој отац је тамо! Несрећна девојка, дижући се и нагињући се преко ограде, хтела је да се стрмоглави у таласе. – Милорде! Господо! – понављала је она кршећи руке. – Кажем вам да је мој отац тамо! Уверавам вас да сам чула његов глас како долази из таласа као јаук, као последње збогом! Тада сирото дете опет доби грчеве и напад. Морали су је пренети у кабину, док је Роберт једнако понављао: – Мој отац је тамо! Мој отац је тамо! Убеђен сам, милорде! Најзад су сведоци овог болног призора схватили да су капетанова деца била жртве халуцинације. Али како их сад разуверити кад су тако силно заведени? Гленарван ипак покуша. Он узе Роберта за руку и рече му: – Чуо си глас твог оца, дете моје? – Да, милорде. Тамо из таласа! Викнуо је: „У помоћ! у помоћ!“ – И познао си његов глас? – Да ли сам познао његов глас, милорде? Ох, да, кунем вам се! И моја је сестра чула и

познала га као и ја. Како можете мислити да смо се обоје преварили? Милорде, пожуримо у помоћ мом оцу! Чамац! Чамац! Гленарван је схватио да не може разуверити сирото дете. Ипак учини последњи покушај и позва крманоша. – Хокинсе – упита га он – ви сте били на крми кад се ово догодило мис Мери? – Да, ваше господство – одговори Хокинс. – И нисте ништа видели, ништа чули? – Ништа. – Ето, видиш, Роберте. – Да је то био Хокинсов отац – одговори дете – Хокинс не би рекао да ништа није чуо. То је био мој отац, милорде! Мој отац! Мој отац! – Јадни сирочићи – рече Џон Манглес. – Бог их куша на страшан начин. – Да – одговори Гленарван. – Превелика туга изазвала је у обома, и у истом часу, слично привиђење. – У обома! – мрмљао је Паганел. – Чудно! То наука не признаје. Давши знак свима да ћуте, Паганел се наже над морем и напрегнувши ухо, слушаше. Дубока тишина владала је свуда. Он викну снажним гласом. Ништа му не одговори. Сутрадан, 8. марта, у пет часова изјутра, на крову лађе искупили су се путници, Мери и Роберт међу њима, јер их је било немогуће задржати. Сваки је хтео да посматра ту земљу, која се јуче једва видела. Јахта је ишла дуж обале на растојању од једне миље. Погледом се могла видети свака појединост. Одједном Роберт снажно узвикну. Дете је тврдило да види како два човека трче и млатарају рукама, а трећи маше заставом. – Енглеска застава! – викну Џон Манглес – који је био дохватио свој доглед. – Заиста – рече Паганел окрећући се живо Роберту. – Милорде – рече Роберт дрхтећи од узбуђења – ако нећете да отпливате до обале, наредите да спусте у море чамац. Нико се није усуђивао да говори. Како! На једном острву које просеца тридесет седми упоредник три човека бродоломника, Енглеза! Сећајући се јучерашњег догаћаја, сваки је мислио на тај глас који су Мери и Роберт чули у ноћи. Можда су се деца преварила само у једном погледу. Можда је до њих допро какав глас, али да ли је то могао бити глас њиховог оца? Не, хиљаду пута не, авај! И сваки, мислећи на ужасно разочарење које их је чекало, бојао се да то ново искушење не премаши њихове снаге. Али како их задржати? Лорд Гленарван повика: – У чамац! За минут је чамац био спуштен у море. Оба капетанова детета, Гленарван, Џон и Паганел појурише у чамац који полете брзо под снажним ударцима шест весала. На десет хвати од обале Мери страховито врисну: – Мој отац! Један човек је стајао на обали, између друге двојице. Његов висок и снажан стас, његов израз лица и благ и смео истовремено, показивао је изразиту мешавину црта Мери и Роберта Гранта. То је заиста био човек кога су оба детета толико пута описивала. Њихово срце их није преварило. То је био њихов отац, то је био капетан Грант!

Капетан чу Мерин крик, рашири руке и паде на песак као громом погођен.

61. Острво Табор Не умире се од радости, јер и отац и деца дођоше к себи пре него што су их одвели на јахту. Слабе су речи које би могле да опишу овај призор! Сва је посада плакала док су се та три створења ћутећи грлила. Хари Грант, попевши се на јахту, клече. Побожни Шкот је хтео, чим ступи ногом на оно што је за њега значило тле отаџбине, да пре свега захвали богу на спасењу. Затим, обраћајући се леди Хелени, лорду Гленарвану и њиховим друговима, он им захвали гласом који се гушио од узбуђења. Док су прелазили са острва до јахте, деца су му у неколико речи испричала путовања „Данкана“. Колико је много дуговао тој племенитој жени и њеним друговима! Зар нису сви они, почев од лорда Гленарвана па до последњег морнара, патили због њега? Хари Грант је изразио своју захвалност од свег срца, тако племенито и просто, а његово мушко лице било је озарено толико чистим и благим узбуђењем да се цела посада осетила награђена и поред претрпљених мука. Чак је и хладнокрвни мајор пустио сузу. А добри Паганел је плакао као дете које се и не труди да сакрије своје сузе. Хари Грант се није могао нагледати своје кћери. Била му је лепа и дивна. Он је то говорио и понављао сасвим гласно, позивајући леди Хелену као сведока, да потврди да његова родитељска љубав не претерује. Затим се окренуо своме сину. – Како је порастао! Па то је читав човек! – повика он одушевљено. Роберт му је представио своје пријатеље и нашао је речи да о сваком на други начин што каже! Јер сви су они били тако добри према њима сирочићима. Кад је дошао ред да представи Џона Манглеса, капетан је поруменео као девојка, а глас му је дрхтао одговарајући Мерином оцу. Затим му је леди Хелена испричала цело путовање и уверила капетана Гранта да се може поносити својим сином и својом кћери. Хари Грант је дознао за подвиге младог јунака и да је његов син већ добрим делом платио лорду Гленарвану очев дуг. Онда је Џон Манглес говорио о Мери таквим речима да Хари Грант, кога је претходно обавестила леди Хелена, стави руку своје кћери у јуначку руку младог капетана, па, обраћајући се лорду и леди Гленарвану, рече: – Милорде, и ви, госпођо, благословимо нашу децу! Пошто је све било испричано и поновљено сто пута, Гленарван обавести Харија Гранта о свему што се тицало Ертона. Грант потврди признања свога бившег подофицира односно његовог искрцавања на аустралијску обалу. – То је паметан и смео човек – рече он – али су га страсти одвеле на рђав пут. Нека би га кајање и размишљање вратили добру. Ипак пре него што би Ертона искрцали на острво, Хари Грант је хтео да на својој стени почасти нове пријатеље. Позвао их је да посете његову дрвену кућу и да седну за сто океанског Робинзона. Гленарван и његови пријатељи пристадоше од свег срца. Роберт и Мери горели су од нестрпљења да виде то пусто место на коме је њихов отац толико плакао за њима.

Чамац је био спреман, и сви се брзо искрцаше на обале острва. Неколико часова било је довољно да се пређе цело имање Харија Гранта. То је уистину био врх једне подморске планине, зараван пуна базалтних стена и вулканских остатака. Кад су се бродоломници са „Британије“ ту склонили, људска рука је дотерала напоре природе. За две и по године Хари Грант и његови морнари су изменили острво. Више јутара земље, које су они брижљиво обрађивали, производило је поврће одличног квалитета. Путници су стигли до куће која се налазила у хладу зеленог смолног дрвећа; пред прозорима се пружало величанствено море, које је блистало под сунчевим зрацима. Хари Грант нареди да се намести сто у хладу дрвета. Обед се састојао од козјег бута, хлеба од нардуа, млека, неколико корена дивље цикорије и чисте, свеже воде; прост ручак, сасвим као код пастира из Аркадије. Затим, на овом истом острву, у овој истој скромној кући, сваки је хтео да сазна страдања бродоломника са „Британије“ за ове две дуге године растанка. Хари Грант похита да испуни жељу својих нових пријатеља. – Моја прича – поче он – јесте прича свих Робинзона избачених на какво острво, и који су могли да се ослоне само на бога и на саме себе, јер су осетили да морају да бране свој живот од сила природе. „Британија“, онеспособљена после шестодневне буре, ноћу између 26. и 27. јуна 1862. разбила се о стење на Марији-Терезији. Море је било побеснело, спасавање немогућно, и сва се моја несрећна посада подави. Једино моја два морнара, Боб Лирс, Џое Бел и ја, успесмо да се докопамо обале после двадесет узалудних покушаја. Било је то пусто острво, широко две миље, дуго пет, са тридесетак дрвета, нешто ливада и једним извором слатке воде, која срећом не пресушује. Сам са своја два морнара, ја нисам очајавао у овом куту света. Поуздах се у бога и реших да се одлучно борим. Боб и Џое, моји честити другови у несрећи, моји пријатељи, помогоше ме свесрдно. Положај острва знао сам тачно по инструментима које сам спасао са лађе. Налазили смо се далеко од пута којим бродови пролазе, и само нас је какав срећан случај могао да спасе. Увек мислећи на оне који су ми били драги, а које више нисам веровао да ћу видети, примио сам храбро то искушење, и имена моја два детета помињао сам сваког дана у својим молитвама. Ми смо међутим храбро радили. Ускоро је неколико јутара земље било засејано семеном са „Британије“. Кромпир, цикорија, зеље и друго поврће обезбедише над здраву храну. Ухватили смо неколико јарића, које смо лако припитомили. Имали смо млека, масла. Нарду овде расте по увалама, и од њега смо правили доста хранљив хлеб. Материјални живот нас више није бринуо. Саградили смо дрвену кућу од остатака „Британије“. Покрили смо је добро насмољеним једрима, и у таквом добром заклону кишна сезона прошла је срећно. Ту су се претресали многи планови, многи снови, од којих се ево најлепши остварио! Сирота моја децо! Колико смо пута са врха обалских стена изгледали бродове на пучини! За све време нашег изгнанства свега два-три једра помолила су се на видику, да би одмах нестала. Прошло је тако две и по године. Ми се више нисмо надали, али нисмо још очајавали. Најзад, јуче се бејах испео на највиши острвски врх, кад спазих на западу лак дим. Дим се ближио. Убрзо сагледах лаћу. Изгледало је као да се упутила к нама. Да ли неће и она да заобиђе ово острвце на коме нема пристаништа? Ах, какве страшне

муке! Како ми срце није препукло? Моји другови заложише ватру на једном врху МаријеТерезије. Ноћ паде, а јахта није дала никакав знак да нас је опазила! Међутим, ту је било спасење! Зар ће и ње нестати! Нисам више оклевао. Мрак је постајао још гушћи. Лађа је могла ноћу да заобиђе острво. Скочих у море и залливах према њој. Приближио сам се јахти, још тридесет хвати свега до ње кад она поче да заокреће. Тада почех очајно викати, и чула су ме једино моја деца. Тад се вратих обали, исцрпен, савладан замором и узбуђењем. Страшна је била та последња ноћ на острву. Ми смо мислили да смо заувек напуштени, кад ујутру видех лађу како полако плови дуж обале. Спустили сте чамац у воду... Били смо спасени, и благи боже! моја деца, моја драга деца била су ту и пружала ми руке! Причу Харија Гранта завршише пољупци и миловања Мери и Роберта. И тада тек капетан сазнаде да за своје спасење има да захвали загонетном документу, који је он осам дана по бродолому затворио у боцу и поверио ћудима таласа. Али шта је мислио Жак Паганел док је капетан Грант причао? Врли географ је по хиљадити пут понављао у себи речи из документа. Сећао се сва три тумачења, сва три нетачна. Како ли је острво Марија-Терезија било означено оним речима које је морска вода нагризла? Паганел се није могао да уздржи, и дохвативши капетана за руку, узвикну: – Капетане, хоћете ли ми најзад рећи како је гласио онај неразумљиви докуменат? Ово питање пробуди општу радозналост, јер ће се најзад решити загонетка, коју су одгонетали девет месеци. – Капетане – упита Паганел – да ли се тачно сећате израза из документа? – Тачно – одговори Хари Грант. – А како гласи, капетане? – упита Гленарван. – Реците, јер је у питању наше самољубље. – Спреман сам да вас задовољим – одговори Хари Грант. – Али ви знате да сам ја, ради тога да би изгледи на спасење били већи, у боцу ставио три документа, написана на три разна језика. Који желите да чујете? – Зар они нису истоветни? – повика Паганел. – Јесу, осим једног имена. – Кажите нам француски докуменат – одговори Гленарван. – Њега су таласи највише поштедели, и он нам је послужио као основица за тумачење. – Милорде, ево га реч по реч – одговори Хари Грант. „Јуна 27, 1862, трокатарни брод „Британија“, из Глазгова, настрадао је на хиљаду и пет стотина миља од Патагоније, на јужној полулопти. Бачени на копно, два морнара и капетан Грант доспели су на острво Табор...“ – Како – повика Паганел. „Ту – продужи Хари Грант – непрекидно трпећи свирепу беду, бацили су овај документ на 153° дужине и 37° 11’ ширине. Пружите им помоћ или су пропали.“ Чувши име „Табор“, Паганел је нагло скочио, па не могући се уздржати, повика: – Како острво Табор! Ово је острво Марија Терезија. – Да, господине Паганеле – одговори Хари Грант. – Марија Терезија на картама енглеским и немачким, али Табор на француским картама. У том тренутку нека тешка рука свали се на Паганелово раме, који се пови под ударцем. Ради истине мора се рећи да је то била рука мајора Макнаба, који се сад први пут у животу

огрешио о своја строга правила пристојности. – Географ! – рече Макнаб тоном најдубљег презирања. Али Паганел није ни осетио мајорову руку. Шта је то било према ударцу географије који га је мрвио? Тако дакле, као што је испричао капетану Гранту, он се постепено био приближио истини! Он је готово до краја протумачио неразјашњиви докуменат. Наизменично су му се јављале речи Патагонија, Аустралија, Нови Зеланд као непобитна истина! Contin, најпре је био континент, да би после добио своје право значење continuelle. Indi је најпре значило indiens, па indigenes, и најзад тачно indigence. Само окрњена реч „abor“ преварила је досетљивог географа. Паганел ју је јогунасто сматрао основом глагола aborder (пристати, искрцати се), а то је била окрњена именица Табор, фрaнцуско име овог острва, које је прихватило бродоломнике са „Британије“. Међутим, ту је погрешку било тешко избећи, јер су све карте на „Данкану“ обележавале ово острво именом Марија-Терезија. – Свеједно! – викао је Паганел чупајући косе. – То је неопростива грешка, недостојна секретара Географског друштва! Ја сам обешчашћен! – Али, господине Паганеле – рече леди Хелена – обуздајте свој бол. – Не, госпођо, не! Ја сам само магарац! – И то чак не ни учен магарац – рече му мајор да би га утешио. После ручка Хари Грант уреди све у својој кући. Није понео ништа јер је хтео да злочинац наследи богатство поштеног човека. Вратили су се на лађу. Гленарван је намеравао да отпутује истог дана, и он издаде наређење за искрцавање бившег морнара. Ертона доведоше на командантски мост пред Харија Гранта. – Изгледа, Ертоне, да сам погрешио што сам вас искрцао на насељену земљу. – Изгледа, капетане. – Ви ћете ме заменити на овом пустом острву. Нека вам бог улије у душу кајање. – Амин! – одговори Ертон мирно. Затим се Гленарван обрати подофициру: – Ви остајете при том да вас овде оставимо? – Потпуно. – Сад, послушајте моје последње речи, Ертоне. Овде ћете бити далеко од сваке земље, далеко од сваког општења са људима. Чуда су ретка, и ви не можете побећи са овог острва на коме вас „Данкан“ оставља. Али ви нећете бити ни изгубљени ни остављени, као што је био капетан Грант. Ма колико заслужујете да вас се људи сећају, људи ће се сетити вас. Ја знам где сте, Ертоне, знам где ћу вас наћи, ја то нећу никад заборавити. То су биле последње речи између Гленарвана и подофицира. Чамац је био спреман. Ертон уђе у њега. Џон Манглес је већ раније пренео на острво неколико сандука конзервиране хране, алата, оружја и извесну количину барута и олова. Свега је имао, па чак и књига, и међу њима Свето писмо, тако драго енглеским срцима. Био је дошао час растанка. Посада и путници стајали су на крову. Многима се ипак стегло срце. Мери Грант и леди Хелена биле су веома узбуђене. – Зар се баш мора? – упита млада жена свога мужа. – Зар се баш овде мора да остави овај несрећник? – Мора, Хелена – одговори лорд Гленарван. – То је испаштање.

У том се тренутку одвоји од лађе чамац, којим је заповедао Џон Манглес. Ертон, стојећи и увек миран, скиде шешир и дубоко се поклони. Гленарван и сви присутни такође скидоше шешире, као што се поздравља самртник. Чамац се удаљи усред дубоке тишине. Приспевши до обале, Ертон искочи на песак, и чамац се врати на лађу. У четири часа по подне, са горњег крова путници су још могли да виде подофицира, како као кип на стени стоји непомично прекрштених руку и посматра брод. – Полазимо, милорде? – упита Џон Манглес. – Да, Џоне – одговори Гленарван узбуђенији него што је желео да изгледа. – Go head! – командова Џон машинисти. Пара писну кроз цеви, елиса удари у таласе, и у осам часова последњи врхови Табора изгубише се у мраку ноћи.

62. Последња расејаност Жака Паганела Једанаест дана после поласка са острва, „Данкан“ угледа 18. марта америчку обалу, и сутрадан уђе у залив Талкауано. Вратио се после пет месеци, пошто је идући увек тридесет седмим упоредником обишао око света. Путници ове знамените експедиције, којој нема равне у летопису Travellers club-а, пропутовали су Чиле, пампасе, острва Акуну, Индијски океан, острво Амстердам, Аустралију, Нови Зеланд, острво Табор и Тихи океан. Њихов труд није био узалудан јер су враћали у отаџбину бродоломнике са „Британије“. Сви ови Шкоти, који су пошли на позив свог лорда, били су на окупу, сви су се враћали у своју стару Шкотску, и њихова експедиција подсећала је на ону „битку без суза“ из класичне историје. Пошто се био снабдео, „Данкан“ је пловио дуж Патагоније, опловио Рт Хорн и запловио у Атлантски океан. Пут је текао без икаквих неприлика. Лађа је носила на себи товар среће. Више није било тајни на броду, нису била тајна ни осећања која је Џон Манглес гајио према Мери Грант. Па ипак, једна је тајна занимала Макнаба. Зашто је Паганел увек закопчан до гуше и увијен у шал до ушију? Мајор је горео од нестрпљења да сазна разлог тог чудноватог понашања. Али поред свег запиткивања, задиркивања, сумњичења Макнаба, Паганел се не раскопча. Чак ни онда кад је „Данкан“ прелазио полутар и кад се смола на крову топила на топлоти од педесет степени. – Он је тако расејан да мисли да је у Петрограду – говорио је мајор, видећи како се Паганел завија у велики огртач, као да се жива у термометру смрзнула. Најзад, 9. маја, педесет трећег дана после поласка из залива Талкауано, Џон Манглес распознаде светлост на Рту Клиру. Јахта уплови у канал Светог Ђорђа, прође кроз Ирско море и 10. маја уђе у Клајдски залив. У једанаест часова пристаде у Дамбартону. У два сата по подне путници су ушли у Малколм-Касл, поздрављени клицањем горштака. Било је писано да Хари и његови другови буду спасени, да се Џон Манглес венча с Мери Гран у старој катедрали Светог Менга, у којој је пречасни Пакстон, који се девет месеци молио за спас оца, благословио сад венчање његове кћери и његовог спасиоца. Било је писано да Роберт буде морнар као Хари Грант, морнар као Џон Манглес, и да са њима продужи велике намере свог оца, под високом заштитом лорда Гленарвана. Али, да ли је било писано да Паганел умре као матор момак? Вероватно. Заиста, учени географ је после својих подвига постао славан. Приче о његовој расејаности пронеле су му славу кроз целу Шкотску. Отимали су се о њега, он више није могао да одговара свим силним позивима. И тада једна тридесетогодишња госпођица, рођака мајора Макнаба, и она мало настрана, али добра и лепа, заволе необичног географа и понуди му своју руку. Био је у тој руци и један милион, али о томе се није говорило. Паганел није био неосетљив према осећањима мис Арабеле, али није смео да се изјасни. Мајор прими на себе да буде посредник. Он рече Паганелу да сме допустити себи

последњу расејаност, да се венча. Паганел је био у великој неприлици, и из неких необичних разлога није се одлучивао да изговори судбоносну реч. – Ваљда вам се не допада мис Арабела? – питао га је једнако Макнаб. – Ох! мајоре, она је дивна! – повика Паганел – Хиљаду пута дивна! И ако хоћете да вам кажем истину, више би ми се свиђала кад би била мање дивна! Хтео бих да има какву ману. – Будите спокојни – одговори мајор – она их има и то више. И најсавршенија жена има свој део недостатака. Дакде, Паганеле, јесте ли се одлучили? – Не смем – одговори Паганел. – Којешта, мој драги и учени пријатељу, зашто не смете? – Нисам достојан мис Арабеле – одговараше јогунасто географ. И ништа друго није хтео да каже. Најзад, кад га једног дана неуморни мајор дотера до дувара, он најзад признаде, као тајну, једну своју особеност, која би помогла његовом опису, ако би га полиција икад гонила. – Ех! – рече мајор. – Као што вам кажем – одговори Паганел. – Шта то мари, мој драги пријатељу! – Мислите? – Напротив, тим сте само необичнији. То вам још више појачава вредност! Бићете у очима мис Арабеле човек без такмаца, о коме је она сањала! И мајор, који је остао до краја озбиљан, остави Паганела да умире од бриге. Између Макнаба и мис Арабеле разговор је био кратак. После петнаест дана славила се, са великим сјајем, у капели Малколм-Касла њихова свадба. Паганел је био савршен, али херметички закопчан. Географова тајна била би заувек сахрањена у бездани незнања да мајор није то испричао Гленарвану, који је није сакрио од леди Хелене, која је опет нешто казала госпођи Манглес. Укратко, ова тајна дође до ушију мисис Олбинет и одјекну на све стране. Жак Паганел, за она три дана робовања код Маора, био је тетовиран, али од пете до рамена, и на грудима је имао слику птице киви, раширених крила, како му кљује срце. То је био једини догађај због кога се Паганел никад није утешио и који никад није опростио Новом Зеланду. Капетанов повратак био је прослављен у Шкотској као народни празник, и Хари Грант поста најчувенија личност у Старој Каледонији. Његов син Роберт постао је морнар као и он, морнар као и капетан Џон, и под заштитом лорда Гленарвана поново се сложио с предлогом да у Тихом океану оснује једну шкотску колонију.

1 Наутичка миља, јединица за мерење дужине, износи 1852 метара. (Прим. прев.) 2 Речи: sink, aland, that, and, lost значе: потонути, на земљи, ово, и, изгубљено. Skipper је титула коју у Енглеској дају капетанима трговачких бродова. Monit(ion), документ и (a)ssistance, помоћ. (Прим. прев.) 3 Патагонија је најјужнији део Јужне Америке, предео између Магелановог мореуза и Рио Негра, и између Анда и Атлантског океана. (Прим. прев.) 4 Сер Џон Франклин (Sir John Franklin) (1786–1847), официр Британске морнарице и истраживач Арктика. Сматра се да је он на мапе уцртао око две трећине северне обале Северне Америке. Нестао је за време своје друге експедиције, када је покушао да истражи Северозападни пролаз – водени пут који спаја Северни ледени океан са Тихим океаном. Адмиралитет је тада послао спасилачку експедицију и понудио награду од 20.000 фунти ономе ко успе да пронађе и спасе Франклина и чланове његове посаде. (Прим. прев.) 5 Шкотски национални јунаци. (Прим. прев.) 6 Деветострука шиба, некада у употреби у енглеској морнарици. (Прим. прев.) 7 Шеф кухиње на лађи. (Прим. прев.) 8 Никталоп, човек који боље види ноћу него дању. (Прим. прев.) 9 Консепсион је пристаниште у Чилеу на Тихом океану. (Прим. прев.) 10 Тада чувени лондонски боксер. (Прим. прев.) 11 Изузетак од овог правила су, рецимо, Бугари, код којих овај гест означава управо супротно. (Прим. прев.) 12 Ви сте честит човек. (Прим. прев.) 13 Без сумње сте Патагонац. (Прим. прев.) 14 Отворите. (Прим. прев.) 15 Разумете ли? (Прим. прев.) 16 Не разумем. (Прим. прев.) 17 Да, да. (Прим. прев.) 18 Стара мера за масу, износи 28,35 грама. (Прим. ур.) 19 Твој отац. (Прим. прев.) 20 Ханибал, пошто је освојио Капуу, дивну варош у Италији, остао је да презими у њој. Због обиља угодности и пријатности, његови војници су се ту опустили. (Прим. прев.) 21 Велике фарме у Аргентини за гајење стоке. (Прим. прев.) 22 Врста тзв. метаморфних стена. (Прим. прев.) 23 М. А. Гинар био је заиста заробљеник Индијанаца Појуша од 1856. до 1859. Издржао је храбро сва тешка искушења, а успео је да утекне, прешавши Анде преко кланца Упсалате. Он се вратио у Француску и постао члан Географског друштва, дакле, колега славног Паганела. (Прим. прев.) 24 Брзо! Брзо! (Прим. прев.) 25 Indigénes (франц.) – урођеници. (Прим. прев.) 26 Пријатељи! (Прим. прев.) 27 Саладерос, кланице у Аргентини, Уругвају, у којима се приређује усољено месо за извоз и усољава кожа. (Прим. прев.) 28 Ко зна? (Прим. прев.) 29 Сезонски полугодишњи ветрови у јужној и источној Азији; дувају наизменично с копна на море (зими) и с мора на копно (лети). (Прим. прев.) 30 Стаклена цев са раствором, херметички затворена, који се упахуљича кад се бура ближи. (Прим. прев.) 31 Римски песник из првог века пре н. е. (Прим. прев.) 32 Река која дели Шкотску од Енглеске. (Прим. прев.) 33 Стари називи за Шкотску и Ирску. (Прим. прев.) 34 Назив сазвежђа. (Прим. прев.) 35 Ксенофонт, хеленски писац и историчар, живео у IV веку пре н. ере; учествовао у војним походима Кира Млађег, командовао је повлачењем Атињана. Главио му је дело Анабаза, у коме је описао ово повлачење. (Прим. прев.) 36 На латинском: ретка птица (Прим. прев.) 37 „Велико благо моје“, арија из опере Дон Жуан Волфганга Амадеуса Моцарта. (Прим. прев.) 38 4 Врста посебног аустралијског дрвета, чије лишће личи на крила велике аустралијске птице (казуар), сличне ноју. (Прим. прев.) 39 Источно полуострвско парабродско пловидбено друштво. (Прим. прев.) 40 Корисна биљка. Драгоцени лан Новог Зеланда; из цвета се добија мед; из стабљике се цеди лепљива материја која замењује восак или штирак; свеж лист се употребљава као хартија а осушен служи као труд; од исеченог се плету мреже, конопци, ужад. (Прим. прев.) 41 Маорско утврђење. (Прим. прев.) 42 Зеланђански бог. (Прим. прев.)

43 Европљанин. (Прим. прев.)