David R. Palmer - Pomaljanje

David R. Palmer

POMALJANJE (Emergence, 1980)

Ništa ne radite? Nikuda ne idete? Vreme se razvuklo? Dosadno? Depresivni? Takođe, veoma uplašeni? Uzročni faktori ne pod kontrolom? Nezgodno. Za žaljenje. Zatvoreni krug – zmija grize svoj rep. Um okupiran problemima; problemi se zagnoje, dobijaju sve veću važnost kojom okupiraju um. Itd. Dovoljno loše i gde problemi minorni. Moji nisu. Psihološki tekstovi nude razna rešenja: preporučuju zaposlenost, zamajavanje ako je potrebno; odvraćanje pažnje. Bolje ukoliko zamajavanje predstavlja izazov, u određenom stepenu frustraciju. Još bolje što imam odgovornost. Sve pomaže. Možda. U svakom slučaju, uposlenost teško postići. Jeste, više knjiga u skloništu nego u javnoj biblioteci; više alata, opreme, zaliha, itd. nego u nasukanom brodu švajcarske porodice Robinson – sve najnovija dostignuća: najlakše, najjednostavnije, najpametnije, najpouzdanije, nerđajuće. Senforizovano. Sve neupotrebljivo ukoliko ne – ispravka – dok ne izađem (a od cele gomile znam upotrebim možda pola tuceta: šrafciger da otvorim zaglavljenu fioku; čekić da razmekšam šniclu, lomim led za kockice; testerica da sečem smrznuto meso...) Pa, naravno da postoje knjige koje objašnjavaju odabir, upotrebu. Zaista, naravno postoje knjige – na hiljade! Plus biblioteka mikrofilmova – još veća. Mnogo značajnih stvari: klasika, savremenici; sveobuhvatni muzej najboljih Čovekovih ostvarenja: reči, platna, 3-D i multigledne reprodukcije skulptura. I nauka: medicina, stomatologija, veterina, entomologija, genetika, pomorska biologija; mašinstvo, elektronika, fizika (i nuklearna i baštenska), meteorologija, astronomija; stolarstvo, poljoprivreda, zavarivanje (sa čitavom opremom), lov, preživljavanje, itd. itd.; poezija, beletristika, biografije velikana, skoro velikana; filozofija – čak i kompletan izbor svetske fantastike, stare i nove. Kompletne knjige o Ozu, itd. Lepo iznenađenje. Tata bio odlučan da Čovekova najveća dostignuća ne treba da nestanu u Vatrometu; takođe siguran da isti vreba iza ćoška. (Priznanje: Zapitala se ponekad igra li kompletnim špilom; potrošio nezamislivu količinu para na sklonište i sadržaj. Ispalo da u pravu; verovatno se poslednji smeje Negde. Želela da je ovde da me zafrkava

zbog toga – ali ne bi da može; bio previše fin. Nedostaje mi. Mnogo.) Postajem plačljiva. Gore spomenuto po definiciji predstavlja „zadržavanje“ u patološkom smislu, po definiciji iz lekcija psihologije. Vreme da se kucne petama, pljesne rukama, nasmeši, krene poskočicom. U svakom slučaju, planine knjiga, mikrofilmova, ograničena korist; preozbiljni. Uzmimo klasike: mogu se tolerisati neko vreme, onda nastupaju uzgredni efekti. Podseća na manikiranje grebanjem po školskoj tabli, moguće, ali ću radije trpeti duge nokte. Isto sa klasikom kao jedinim lekom za «zadržavanje». Ne sigurna šta gore. Može biti previše kulture u naglim dozama škodi zdravlju; možda se imunitet mora postepeno izgrađivati. A tehnika još gora. Iako imala dobre osnove u matišu, osnovnim naukama. Ispravka – osnove dobre, s obzirom na starost; ali ovde ne pronašla bilo šta doviljno elementarno da iskoristim za proboj. Naravno, još se ne organizovala; ne proučila katalog, planirala postepen pristup interesantnim temama. Hoću; ali za sada, šetnja kroz klasike skoro dosadna koliko i gledanje užasnih slika endokrinih poremećaja. I racionišem fantastiku, naravno. Hiljade naslova, ali ne gubim glavu. Brzočitač, znate kako je; prekršim disciplinu, bunar presuši za par dana. Onda našla knjigu o Pitmenovoj stenografiji. Promenilo sve. Čula jednom iz nesumnjivog izvora (gđica Hartman, Tatina sekretarica i recepcionerka) najbolji je, potencijalno najbrži, i najraznovrsniji sistem zapisivanja. Takođe najteži se nauči kako treba. (Fusnota, u prilog istorijske preciznosti; Ona ga koristila: izvor možda zagađen nijansom pristrasnosti.) U svakom slučaju, izgledalo obećavajuće; nudilo izazov, frustraciju. Takođe, kukice prilično lepe; umetnost u neku ruku. Nadala se biće zabavno. Bilo – oko dva dana. Onda memorija završila apsorbiranje principa stenografije, vodilje skraćivanja i formulacije; prenela iste u korteks – kraj izazova. Ponekad zamorno biti genije. Pa, čak i ako ne više zabavna sama po sebi, još uvek korisna, mnogo praktičnija od rukopisa; idealna za vođenje zapisa, pisanje biografije za arheologe. Verovatno se ne bih trudila da sam ograničena na rukopis; presporo, nezgrapno. Ulagani napor bi otupio entuzijazam (kojeg i tako nema mnogo), uništio zalihe hartije po kratkom postupku. Pitman celu životnu priču smešta u red i po. (Naravno, pomaže što moj život bio kratak – ispravka: pomaže sažetosti; ne i stanju duha.) Problem stanja duha ozbiljna stvar. Telo zarobljeno duboko pod zemljom; emotivna razina pozamašno niža. Izgledi ne dobri da se telo izvuče živo, ali izgledi ne poboljšani emotivnim stanjem. Depresija čini inteligentnu procenu opcija slabo verovatnom. U sadašnjem stanju bih verovatno previdela deset dobrih mogućnosti, bacala novčić zbog škarta. Situacija verovatno ne toliko bezizgledna kako izgleda; ali bez

podataka, korisnog obrazovanja, specijalizovanog znanja (i jake petlje), ne mogu formirati živorođeni zaključak koji ukazuje na hepiend. U nedostatku istog, sklona pretpostavim najgore. Pa zapis nije samo za arheologe; terapeutski je. Katarza: Prospeš dušu na hartiju, osetiš se bolje. Mora biti tačno – tako tvrde psihološki tekstovi (iako upozoravaju da bolje platiti nedeljnu zaradu za sat slušanja voajeru opremljenom doktoratima. Međutim, takvog nema u inventaru skloništa; valja se snaći). Prvi korak: Ažurirati zapis. Nikad pisala tako nešto; ne prisna sa zahtevima forme, Pravim Stvarima. Shodno, upotrebiti sopstveno nahođenje. Jedna stvar sigurna: Rečenična struktura skroz će naterati profesore maternjeg jezika se okreću u grobovima (one dovoljno srećne da ih imaju). Jezik je šezdeset procenata salo, nesimboličan, škart. Pretpostavljam, masivna neefikasnost potiče od podsvesno priznate potrebe za odugovlačenjem, davanjem inferiornom intelektu šanse skupi misli u nešto nalik koherentnosti (obično bez uspeha) i razmeće se (moja reč od dvanaest dolara može rasturi tvoju reč od deset dolara). Neću se držati precendenta; malo smisla u pisanju stenografijom, a onda odbacivanja prednosti zalaženjem u akademsku blagoglagoljivost. Stalno skrećem u kritiku društva. Verovatno simptom stanja. Glupo; po svemu sudeći, društva više nema. Rekoh: Prvi korak: Ažurirati zapis do ovog trena; iščistiti se od neuroza, raznih vezanosti. Onda beležiti uredni dnevni napredak u proučavanju situacije, posledičnom sistematskom (briljantnom) samospašavanju iz čupave situacije. Korist dvostruka: Prvo, opraću, osušiti, složiti, spremiti psihu; vratiti umu uobičajenu genijalnost; poboljšati izglede za uspešan spas, posledično preživljavanje. Drugo, pružiću arheolozima detalje o uzroku prerane smrti među zbunjujućom masom artefakata u skloništu, ukoliko očekivani prvi doprinos izgubi ružičasti sjaj. (Moram priznati brižnost za kostokopače isiljena: kosti u pitanju moje! Dosta trabunjanja. Vreme se krene, ogoli duša za sopstveno dobro. Biti neurotičan skoro isto zamorno kao biti genije. (Pažnja, arheolozi: Ispraznite prostoriju od osetljive mladeži i/ili mešanog društva – vrući detalji slede:) Rođena pre jedanaest godina u malom viskonsinskom gradu, jedino dete normalnih roditelja. Prozvana Kandidija Marija Smit; skraćeno na Kendi pre nego se mastilo osušilo na krštenici. Rani nagoveštaji atipičnosti: Oči fokusirane, pratile po rođenju; uzročnoposledične veze jasne sa šest nedelja; prve reči sa četiri meseca; rečenice sa šest meseci. Siroče sa deset meseci. Roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći. Bez rodbine – stvorilo dilemu u pogledu bebisitera. Rešeno kada se socijalni radnik angažovao. Bila strašno slatka beba, usvojena u

rekordnom vremenu. Doktor Foster i supruga dobri roditelji: nežni, pažljivi, privrženi jedno drugom, to pokazivali. Pružili dobru sredinu za godine formiranja. Onda Mama umrla. Ostali samo Tata i ja; jako nas približilo. Bila verovatno besramno razmažena, ali i sputana: Onda imala jedva pet godina, ali želela da učim – samo što Tata imao čvrsta ubeđenja u pogledu odgovarajućeg tempa učenja, smernica za „normalan“ odgoj. Ne odobravao preranu zrelost; smatrao da nezdrava, vodi ka budućoj neprilagođenosti, nezadovoljstvu. Takođe paternalističko seksistički; imao težak slučaj uraštenog stereotipisa. Cenzurisao aktivnosti, čitanje; odugovlačio pri najmanjem nagoveštaju prezrelog ponašanja, netipičnih interesa. Mama se ne složila; pomagala, puštala na volju. Uz njenu pomoć naučila da čitam do druge godine; razumela osnovne brojčane odnose do treće: Mogla dodati, oduzeti, množiti, deliti. Mnogo pomogla dok nije morala da ode. Pa većinu znanja stekla krišom. Morala – ne dobija se lako u provincijskoj učionici. Ne teško; razvila brzočitačke navike, mogla završiti srednjoškolski udžbenik za deset, dvadeset minuta; svariti tipičan bestseler za pola, tri četvrt sata. Visila u školskoj, mesnim bibliotekama kad god mogla (samo čitalačke; ne mogla nositi kući). Ali grad mali; iscrpla očigledne izvore pre tri godine. Od tada preživljavala na mršavim plodovima tajnih operacija po kućama prijatelja, knjižarama; povremenim napadima na biblioteke, škole susednih gradova. Naravno, svi takvi poduhvati ne plodonosni; provincijski izvori većinom isti, u uskom krugu. Katalozi većinom plitki, duplirani; Nedostaje originalnost. Frustrirajuće. Pojačano znanjem da Tatina lična kućna biblioteka po broju primeraka tuče školske i mesne biblioteke zajedno (ne računajući kolekciju u skloništu, ali za nju onda ne znala) – a ne mogla preći polovinu prve strane devedeset pet procenata knjiga. Tata patolog; knjige nedostupno tehničke. Toliko viši nivo, ne mogla odrediti gde leži jaz (tražite od amazonskog ljudoždera, sveže dopremljenog avionom, analizu obrazovnih manjkavosti koje uzrokuju nerazumevanje strukture komercijalnog bankarstva). Tekstovi teški; pretpostavljaju visoku kompetenciju čitaoca. U sopstvenom slučaju žalosno niska – rezultat zavere. Pa čeznula, hranila se mrvicama kad bi neumorno istraživanje otkrilo nove izvore. Jedini svetli izuzetak: Su Kim MekDivot, sin američkog misionara iz dana Bokserskog ustanka, proizvod ranog saveza Istoka i Zapada. Imao sedamdeset tri prilikom odlaska u penziju, doselio u komšiluk pre dve godine. Očigledno bio učitelj celog života, ali nikad postigao stalnu katedru. Izgleda mu nije smetalo. Čudan starac. Nežan, tihog glasa, veoma učtiv; malen, izgledao skoro krhak. Orijentalni začin dodavao vilinski utisak izboranim crtama;

utisak ne smanjen svetlošću nestašluka u očima. Za dve nedelje postao fokus omladinske aktivnosti većini grada. Ne mogu reći za većinu klinaca, ali u sopstvenom slučaju motivacija očigledna: Pored urođene srdačnosti, znao sve – a ako se izuzetak pojavi, rado bi ostavio sve, pomogao u otkrivanju – i imao knjige. Kuća nesumnjivo prekršaj protivpožarnih propisa; često se pitala kako građevinski elementi izdržavaju teret. Fascinantan čovek: Mogao, hteo diskutuje o svemu. Ali se pitala neko vreme kako se snalazio kao učitelj; nikad odgovarao na pitanja sem pitanjima. Izgledalo kad god imam pitanje, na kraju sama istražim, saopštim odgovor njemu. Trebalo malo dok shvatila, više dok stvarno ispoštovala: Nije ga interesovalo prenošenje znanja, činjeničnih informacija – prenosio proces učenja. Razlika značajna; retko shvaćena, još ređe cenjena. Ne sumnjam to bio razlog niskog iznosa penzije. O, skoro zaboravila: Mogao prepoloviti cigle mrkim pogledom, naneti nemerljivu štetu pokretom mišića. Bilo kog mišića. Bio majstor karatea desetog dana. Nisam znala da ima takvih: mislila da stepeni završavaju osmim – a čula glasine da oni mogu hodaju po vodi. (Ali sumnjam bi se Majstor Mek zamajavao. U slučaju potrebe, ljubazno zamolio vode da se razdvoje – ali najverovatnije zahtev predupređen, nepotreban.) Drugog dana po doseljenju, Majstor šetao glavnom ulicom kad naleteo na četiri mlada čoveka, rane dvadesete, pijani, zapušteni – Vikendaši (žalim, moja jedina neizbrisiva predrasuda) – zabavljena samoizražavanjem u Milerovom dragstoru. Aktivnosti se sastojale od prevrtanja nameštaja, inventara; bacanja kontejnera (mleko, sirupi itd.) na pod; bacanja robe kroz izlog. Diskutovali o bacanju i g-dina Milera kad Majstor Mek stigao na lice mesta. Ocenio situaciju; učtivo zahtevao prestanak, uzdržanost, sačekivanje organa vlasti. Zapanjeni posmatrači zatvorili, odvratili oči; ne želeli posmatrati očekivani pokolj. Prljava Četvorka ispustila g-dina Milera, stuštila se na starog Kineza krhkog izgleda. Onda svi pali dole, imali posledične teškoće sa ustajanjem. Situacija ostala statična dok policija stigla. Prljavci uhapšeni, otpremljeni u bolnicu. Pokušana istraga o prepirci neuspela: Previše svedočenja – Sva kontradiktorna, puna neverice, slabo verovatna. Međutim, ponavljanje određenih sličnosti u pričama sugerisalo simultano saplitanje kada Prljavci posegnuli za Majstorom: onda svi pali, zadobivši od toga ozbiljne povrede: četiri slomljene vilice, dve ruke, dve noge, dva ručna zgloba; dva iščašena kuka; dve rupture slezine. Plus masnice na zapanjujućim mestima. Jedina jednoglasna stvar – pitajte bilo koga: Majstor Mek nije uopšte mrdnuo. Policija pisala beleške u vidno nategnutoj tišini. Takođe uzela izjavu od Majstor Meka. Ali od sumnjive pomoći:Sastojala se većinom od

pitanja. Sledeće nedelje YMCA objavila će Majstor Mek voditi obuku u karateu. Rezultiralo skoro izgredima (po provincijskim standardima). Samo mesta za stajanje pri upisu; skoro tučnjave oko mesta u redu. Bila šesnaesta na listi za početne časove, ali nemam zasluga za upis: Tatino maslo. Jako želela – s obzirom na sociološke trendove, umeće samoodbrane izgledalo sve više kao neophodna društvena veština za preživljavanje u budućnosti – ali oklevala da načnem temu; izgledalo kao verovatni sukob sa načelom «normalnog odgoja». Pa konačno upitala. Iznenađenje! Složio se – dao blagoslov! Bila još u šoku kad Tata zapitao za vreme, datum upisa. Pokazala članak u novinama; sutra u podne. Izgledao zamišljen nekih pet sekundi, onda smo izjurili kroz vrata, niz ulicu do Y. Već petnaest ispred nas, opremljeni da izdrže čekanje. Tata na izgled kao stara papuča: topao, udoban, opušten. Ali delio osobine ledenog brega: Devet desetina uma ne očigledno u svakodnevnom životu. Znala da jako pametan, naravno. Proizilazilo iz zanimanja; patolog zna sve što i drugi specijalisti, plus vlastiti posao. Očigledno ne karijera za kretena – a bio dobar patolog. Cenjen. Ali ne razmetljiv; bilo lako zaboraviti; podsećanja malobrojna, retka. Širina duha, dalekovidost, brzina reagovanja, Moć Komandovanja se pokazivali samo u vreme potrebe. Tako bilo tad: Dok stajala u redu otvorenih usta (sa još dvadeset perspektivnih na gomili iza mene poput policajaca iz burleski), Tata organizovao prijatelje da donesu stolice, poljski krevet, hranu, piće, toplu odeću, ćebad, kabanice itd. Trebalo mu tri minute na telefonu. Bila impresionirana. Onda zapanjena – proveo celu noć na trotoaru sa mnom, deleći bdenje, odmenjujući pri odlascima u One Prostorije kad bilo potrebno. Steglo me u grlu kad saopštio nameru. Zagrlila ga bez daha; rekla mu da Kismet obezbedio boljeg oca od većine pokušaja genetskom koincidencijom. Nije odgovorio, ali bila zagrljena jače nego obično; uhvatila odblesak jačeg odsjaja uličnog svetla u uglovima očiju. Posebna noć; puna topline, osećanja pripadnosti, zajedništva. Nakon Tatinog veličanstvenog doprinosa, napora da me upiše na kurs, osećala blagu krivicu zbog krivog uslmerenja, skrivanja prave motivacije. Istina, pohađala časove, trudila se; postala, u stvari, zvezda među učenicima. Ali morala – učeničke zvezde išle na obuku u – aha! – Majstorovu kuću, okružene onim što izgledalo devedeset posto knjiga na ovom svetu. Zaslužžila pristup tamo. Uložila velike napore da održim povlašćeni status; postigla crni pojas za deset meseci, državno prvenstvo (u dobno/težinskoj kategoriji) šest meseci kasnije. Smatrana verovatnim kandidatom za savezno prvenstvo, možda svetsko. Uživala; zabavno, odlično za kondiciju, očigledna potencijalna vrednost (pitajte

Prljavu četvorku), dobro za ego zbog laskanja povodom sve dužeg niza uspeha, osvajanja državnog Kupa ljubavi (ironično krštenog – takmičenje bilo „borba“: „ubila“ sedam protivnika, „obogaljila“ još dvadeset dva za ceo život ili duže). Ali čisto usputno, ni u kom pogledu ne odvlačilo od glavnog cilja: Uz pomoć Majstora (oslovljavanog „Učitelju“ van dojoa) apsorbirala ekvivalent naprednog srednjoškolskog obrazovanja, nešto fakultetskog dok nije svet propao: Matematika do diferencijalnog računa, hemija, počeci fizike; dobri temelji za fakultetsku biologiju, prirodne nauke – dobro mi išlo. Povremeno uhvatila Učitelja kako me gleda poput kokoške koja lupa glavu nad labuđim jajetom ubačenim u gnezdo; dodaje beleške u «Dosje Tarzan» (nerešena zagonetka: veliki dosje, nikada objašnjen, delimično u vezi sa mnom, pošto dostignuća često rezultirala unosima, ali bio devedesetcentimetarski pre nego se ja pojavila), ali definitivno odobrava – a njegovo odobravanje bolje za ego od državnog kupa. U pogledu čega, do tada dostigla peti dan; mogla slomiti ciglu bridom šake, kolenom, stopalom. Ali nisam, nakon naučila da mogu. Mogućnost brinula Tatu. Jadni dragi mogao profesionalnom preciznošću zamisliti patološke posledice neveštog pokušaja; znao tačno kako koja krhotina kosti izgledala, gde se zarila; koje tetive isečene kojim zarivanjem; koji nervi zauvek uništeni itd. Imao čežnjivu ambiciju ga nasledim u medicini: smatrao izglede mršavim za pretendenta kojem deformisani, nažuljani čekići rastu iz zapešća. Bespotrebna briga; žuljevi nepotrebni. Uz pravu kontrolu telo zadaje udarac normalnim rukama bez nelagode, oštećenja. Moguće, naravno, zloupotrebiti prirodu do tačke u kojoj se prsti, zglobovi, brid šake itd. pretvore u kremen, ali nikad videla spoljnu manifestaciju. Ne služi svrsi u praktikovanju Veštine; posmatrano sa prezirom i od strane ozbiljnih učenika i Majstorove. Toliko o lepim sećanjima. Nedavno svetska situacija krenula nagore. S obzirom na uobičajene novinske naslove kad promena počela, izgledi postali skroz crni. Tata pokušao da sakrije brigu, all provodio duge sate čitajući izveštaje iz Vašingtona (prvi put shvatila koliko ustvari cenjen kad videla od koga), gledajući vesti, konsultujući razne inostrane, domaće zvaničnike telefonom. Izgledao dovoljno vedro, ali kad mislio da ne gledam, maska spadala. Konačno me pozvao u radnu sobu. Rekao da sednem; održao dugo, ozbiljno predavanje o koliko ozbiljno stvari stoje. Tražio da provedem kroz kuću, pokažem ulaze tunela za hitne slučajeve koji vode u sklonište (stravična stvar šezdesetmetarski vertikalni pad u mrklom mraku, ublažen tek na dnu postepenim zakrivljenjem kad polirani zidovi zavinu u horizontalu, uđu u sklonište). Onda insistirao da upotrebimo za probu. Iako smatrala „probu“ verovatnim uzrokom psihičke blokade,

onemogućavanja daljnje upotrebe čak i u slučaju potrebe postupila po zahtevu. Ne loše koliko očekivano; nivo užasa možda pet posto manji od predviđanja. Ali ne zabavno. U svakom slučaju, prvi put u skloništu od treće godine. Scenske atrakcije brzo skrenule pažnju od trenutnog srčanog napada dobijenog u dolasku. Skriveno ispod neugledne provincijske kućice skromnog doktora bilo Osmo svetsko čudo. Sklonište je trospratna struktura usečena u kamen, trideset sa petnaest metara; pet osmina police, skladišta. Odmah prepoznala gledač mikrofilmova; identičan onom iz velike bolnice u susednom okrugu. I ormari za čuvanje filmova isti samo zauzeli punom dužinom dva zida, plus četiri neprislonjena idu skoro celom dužinom sobe. Ostatak police za knjige, kao i ceo drugi sprat. Podrum izgleda većinom alati, mašinerija, instrumenti. Jedva čula predavanje o funkcionisanju osnovnih funkcija održavanja života: obnavljanja vazduha, reciklisanja otpadaka, proizvodnje energije itd. Jedva uspevala da izgledam koncentrisano knjige me privlačile kao magnet. Ipak, ne izgubila glavu; obratila dovoljno pažnje da postavim pametna pitanja. Zaista naučila osnove kontrole vitalnih komponenti skloništa. ...Jer mi palo na pamet: Mogla neuznemiravana čitati tu dole ako znam kako da učinim nastanjivim. (Osećam se loše i zbog toga; Tata bolestan od brige za moj opstanak U slucaju Da a objekt brige planira nastavljanje sebične potere za pisanom reči.) Tura, predavanje završili. Beskrajno spiralno stepenište uz cev prečnika metar i po odvelo natrag u udoban svet provincijske stvarnosti. Život nastavljen gde prekinut. Sa izuzetkom: Sada vrebala pogodnu priliku da počnem istraživanje skloništa. Ne lako naći. Kao Peti bila kvalifikovani pomoćni instruktor na zvaničnim časovima; to uzimalo popriličan deo vremena. Mnogo ostatka posvećeno sopstvenom učenju — i Veštine (htela dodem do Šestog; bila bih najmlađa na svetu) i akademskih predmeta, oboje pod budnim okom Majstora. Plus prazno vreme potrošeno na zauzimanje prostora u srednjoškolskoj učionici, pokušavajući da ne pokazujem previše očigledno koliko mi dosadno dok održavam nivo skroz odličnih ocena. (Jedina zabava vezana za ispravljanje profesora, udžbenika obično povezana sa iskopavanjem dokaza, suprotstavljanjima u direktorovoj kancelariji.) Plus raznovrsne aktivnosti koje popunjavaju predstavu o „normalno uklopljenoj jedanaestgodišnjakinji“. Ali strpljenje uvek nagrađeno. Ukoliko dovoljnog trajanja. Tata pozvan u Vašington; složio se da dovoljno odrasla da brinem o sebi, kući, Teriju za vreme tri dana očekivane odsutnosti. Uspela da ne šenim zbog šanse. Teri? Tačno, ne pomenula pre, po imenu; samo da imam odgovornost. Sećate se? Strana prva, pasus četvrti. Obratite pažnju možda napravim kviz. Teri zaostali, usvojeni brat blizanac. Ugledao svetlost dana

bukvalno istog momenta kad i ja ili bi da je otvorio oči. U početku više obećavao od mene: Hodao sa devet nedelja, prve reči sa tri meseca, mogao leti sa četrnaest nedelja. Postizao prilično složene fraze sa šest meseci, ali nikada stigao do kompletnih rečenica. Rano dostigao vrhunac, ostao nisko. Ne pošten opis. Ustvari, Teri je briljantan za makoa. Takođe prelep. Hijacintski mako, poznat niščima duhom kao Hijacint, pseudointelektualcima kao anodorhynchus hyacinthius užasna stvar da se kaže o slatkoj ptičici. Puno ime Teri D. Foster (ono D je za Daktil). Dug oko devedeset centimetara (od čega su pola repna pera); osnovna boja jarka, bleštava hijacint plava (apsolutno električne nijanse na suncu), sa svetložutim mrljama oko očiju poput klovna, crnim nogama i kljunom. Crte lica permanentno složene u veselu iskeženu facu seoskog idiota. Ishrana se sastoji od svega na dohvatu, ali idealno od odgovarajuće mešavine semenja, raznog voća, oraha, parčića mesa itd. Hobiji se sastoje od podvrgavanja češkanju glave i vrata (ozbiljan posao), umetnosti konverzacije, uništavanja sveta. Talenat za poslednje navedeno dostojan divljenja: 680 kila pritiska na raspolaganju na radnom kraju velikog, kukastog kijuna. Čvrsto verujem da, ako ostavila Terija sa desetcentimetarskom kockom tungsten karbida, bi posle dva sata našla ekvivalentnu količinu metalne prašine, nesmanjen entuzijazam. Bila zaista ubeđena da rođeni brat kao vrlo mala. Prva duboka dečja trauma (ne pogođena gubitkom pravih roditelja; suviše mlada u to vreme, suviše se interesantnih stvari dešavalo) uzrokovana shvatanjem da pogrešno građena, neću nikad naučiti da letim. Tvrdoglavo ovladala čučanjem na prečki rešetke za bebe neposredno pre nego prohodala (iako nikad došla do toga da preferiram nonšalantnu pozu na jednoj nozi koju brat upotrebljava — nožni prsti deformisani: zakržljali, prekratki da čvrsto uhvate), ali sledeći korak jednostavno van sposobnosti. Pretpostavljam ova faza detinjstva doprinela pojavi simptoma koji doveli do preranog odlaska Mame Foster. Jasno pamtim prvi put kad ona ušla u sobu, zatekla nas kako zajedno čučimo na prečki, furiozno „vežbajući krila“. U retrospektivi, čudo nije izdahnula na licu mesta. (Zvuči hladno, bezosećajno; nije. Mama obaveštena mnogo unapred; znala skoro u dan kad može očekivati da ode. Pripremila me s mudrošću, razumevanjem, ljubavlju. Videla odlazak kao neizbežnu ali divnu priliku, avanturu; naglasila da spremna da prihvati, čak oprosti, razumno žaljenje zbog planova pokvarenih, stvari neučinjenih — ali ne žalost. Uporedila žalost zbog smrti prijatelja sa zavišću na prijateljevoj sreći: sebična reakcija žaliti sebe, ne prijatelja. Uporedila vlastiti odlazak sa divnim putovanjem; „pokvarene planove“ sa odustajanjem od poklapajućeg filma, piknika, plivanja u jezeru. Osim toga, data mi velika

odgovornost stavila mi u dužnost „brigu o Tati“. Objasnila da on pravio mnoge složene planove za nas troje mnogo više od nje ili mene. Biće bez sumnje više razočaran, osećati više žaljenja zbog nemogućnosti da ostvari. Trebaće mu ljubav, razumevanje tokom perioda potrebnog da preradi planove za dvoje preostalih. Tako obavila posao sa mnom da zaista ne patila zbog gubitka, žalila; samo mi nedostajala kad otišia, nadala da se dobro provela.) Probudila se na jutro Tatinog odlaska uz iznenađujuću spoznaju ne želela da ode. Ne sviđalo mi se da ostanem sama tri dana: ne sviđala ideja da on bude sam tri dana. Ležala u postelji trudeći se da razrešim uznemiravajući osećaj. Ili ga bar identifikujem. Ne uspela ni u jednom; nikad ranije predosećala. Podsvesno osećanje: ispod nivoa svesti, ali nametljivo. Uvećano dovoljan broj puta, moglo bi se zameniti za strah — ne, ne baš strah; pre bezumni, vristeći užas. Ali glupo; nema se čega plašiti. Gđa Hartman će raditi u kancelariji u prednjem delu kuće tokom dana, kuća će biti čvrsto zaključana noću uz dodatnu sigurnost koju pružaju neke sasvim neprovincijske spravice, čije instaliranje Tata nedavno prouzrokovao. Plus dobri susedi sa svih strana, raspoloživi preko telefona pored kreveta ili jednim glasnim vriskom. Osim toga, nisam li ja Kendi Smit-Foster, državni prvak, bič božji kategorije ispod dvanaest godina, drugi najopasniji smrtnik unutar kruga od 200 milja? (Sad već znala detalje „saplitanja“ Prljave četvorke i sumnjala bi tako lako prošli da ja bila posrednik.) Jesam. Pa rekla predosećaju da umukne. Oprala se, obukla, sišla da doručkujem sa Tatom i Terijem. Držanje tokom ispraćaja za divljenje; izvedba ušla u finale za nagradu za uzdržanost godine. Samo zagrlila, izljubila; upozorila da izbegava nevolju u prestonici, all ako se desi, me zove što pre dolazim u pomoć: razbijam glave, lomim kosti, pravim ružne stvari od protivnika. Izliv nagraden podužim zagrljajem zauzvrat, sličnim upozorenjem u pogledu sebe tokom odsustva (ali dostojanstvenije izraženim). Onda se vrata vladine limuzine sa šoferom i policijskom pratnjom zatvorila; vozilo krenulo svojim izduženim, crnim putem niz ulicu, van pogleda iza ćoska. Provela jutro u školi, popodne držeći čas u Y, propraćen vlastitim časom sa Majstorom. Najzad se našla u kući, sada praznoj, sa izuzetkom Terija (koji izražavao negodovanje zbog celodnevne izolacije punim pozamašnim plućima); gda Hartman završila za taj dan, otišla kući. Utišala bracu češkanjem glave, prebacivanjem na rame (obožava pomaže u vršenju kućnih poslova, ali prihvatanje znači triput veći posao nego kad radim sama treba sve raditi ispruženih ruku, van dohvata). Spremila večeru, pojela, dala Teriju celu kašičicu kikiriki-putera kao kompenzaciju za dosadan dan (izrazio oduševljenje presavijanjem kašičice napola). Oprala sudove, očistila kuću muvajući se besciljno;

počela ponovo. Konačno shvatila da se kolebam, zamajavam; bojim da priznam da stvarno sama kod kuće, zaista imam priliku za nesmetano istraživanje skloništa. Dobrano razmotrila konflikt; ocenila vuče korene iz krivice zbog namere da iskoristim Tatino odsustvo da prekršim poznate zahteve. Podsetila sebe da postojanje prekršaja zavisi od preciznosti mišljenja koja se tice neizrečenih žeija; ako „poznati zahtevi“ nisu dubiozna terminologija, šta jeste? Takođe odlučno rekla sebi analiza osećanja krivice isto što i eliminacija. Skoro poverovala. Nestrpljivo ustala, krenula ka vratima podruma. Teri prepoznao znake, uložio protest protiv mogućnosti celovečernjeg napuštanja. Uzdahnula, vratila se, prebacila na rame. Bata trljao glavom obraz u znak zahvalnosti, nežno gricnuo vršak nosa, rekao „Baš si gadna“ tonom olakšanja. Načas se zagrcnula; dah ptice koja jela kikiriki-puter nije baš počast. Spustila se dugim spiralnim stepenicama niz cev do skloništa. Obavila rutinu uključivanja, aktivirala sisteme. Onda počela istraživanje. Nastavila polako. Teriju prvi put dole; smatrao zabavnim. Govorio „Ma šta mi reče!“ svakih deset sekundi. Takođe istezao vrat, ljuljao glavu, izražavao strašnu želju da proba svaku knjigu izvađenu iz police. Oštro upozorila na skoru budućnost u obliku krilca u sosu ako samo takne i jednu stranu. Izgleda mislio dotična mogućnost zabavna, udvostručio napore. Ali navikla na asocijalno ponašanje idiotskog brace; pokvarila mu zabavu skoro bez svesnog napora dok nastavila sa istraživanjem. Uskoro shvatila nasumično zavirivanje beskorisno; bila u položaju gladnog klinca ubačenog usred Vili Vonkine fabrike čokolade: prevelik izbor. Primer: ceo ormar pored gledača mikrofilmova bio katalog! Metar širok, dva i po visok; fioke metar duboke, petnaest centimetara široke (po šest u redu); deset naslova po kartici (tankoj kartici) dva kubna metra čistog kataloga. Oduzimalo dah pri pomisli. I bacalo u depresiju; verovatnoća za uspeh u planiranju uredne kampanje za dopunu obrazovanja ne velika. Ne znala gde da počnem; koje knjige, filmovi odgovaraju trenutnom kapacitetu; gde krenuti dalje. Jedina stvar zamornija od biti sputani genije je biti ignorantni genije svestan svog stanja. Odlučila se konsultujem sa Učiteljem; pokušam ga navesti da nabroji knjige koje smatra idealnim za najbrži nastavak obrazovanja, bez obzira na cenu. (Vodila računa o Tatinoj ambiciji da me vidi kao doktora; ali bez obzira, nikakvo obrazovanje bačeno. Znanje vredno samo po sebi.) Ne mislila da treba prijavim otkriće bilo bi kršenje poverenja ali mogla upotrebim indirektan pristup. Ne laž; samo ne spominjati da svaka predložena knjiga nesumnjivo raspoloživa istog trena. Bi trebalo ga zavara čitavih deset sekundi. Krenula ka komandnoj tabli da isključim struju u skloništu. Ruka dotakla prvi prekidač u redu kad red crvenih svetala zatreptao, tri velika zvona na zidu do table otpočela prave zaglušujuću buku. Trgnula ruku

natrag kao od vrele ringle; pomislila uključila alarm za provalnike (ako reakcija uopšte vezana za misao). Grozničavo razgledanje table ne otkrilo tako nešto, ali našla prekidač označen „Alarmna zvona, Uzbuna Severnoameričke komande vazdušne odbrane“. Brzo otvorila, s olakšanjem primetila prestanak buke, ali svetla nastavila trepću. Onda, dok gledala, drugi red, označen „Napad otkriven“, počela treptanje. Problem sa genijalnošću je tendencija da se misli duboko, razmatra skriveno značenje, previdi očigledno. Vratila Terija (kao i uvek, krenuo po pomoć nakon prvog glasnijeg zvuka), češkala glavu da smirim nerve. Braca odgovorio „To ne valja!“ nekoliko puta; zario kandže u rame, Iepršao krilima da pokaže da se stvarno nije uplašio. Zahtevala se smiri, umukne; želela razmotrim implikacije table. Impresivno. Tata mora da zaista visoki potajni budža kad mu se takvi podaci dostavIjaju u kućno sklonište. Dok razmatrala to, još jedan red zasvetleo, ovaj označen „Uzvraćanje otpočeto“. Zamislite detaljne informacije o toku nuklearnog rata dostavljene u vlastitu kuću! Divno biti tako važan. Čudesan čovek. A tako skroman sve ove godine ne otkrivao. Zapitala se o stvarnom položaju u vladi. Sa takvom pameću bio verovatno na čelu supertajnog špijunskog biroa, zadužen za tuce džemsbondovskih tipova. Ne znam koliko dugo bezumno preživanje trajalo; konačno nešto kvrcnulo u glavi: Napad? Uzvraćanje? Hej...! Jurnula ka stepenicama. Teri ukopao kandže, glasno izrazio protest zbog naglih pokreta. Stala kao ukopana. Tatin glas, sićušan, očigledno snimak: „Crvena uzbuna, primećena radijacija. Nivo preko granice opasnog. Sklonište će se hermetički zatvoriti za 30 sekundi 29, 28, 27...“ Stajala nepomično; slušala dok je poznati glas izvodio rekvijem za sve poznato i voljeno uključujući verovatno i sebe. Prekinuo brojanje jednom kod petnaest sekundi da ponovi upozorenje o radijaciji, ponovo kod pet sekundi. Onda došlo duboko zujanje; snažni motori postavili blokove betona, čelika, azbesta preko vrha stepeništa, uradili isto sa tunelskim ulazom. Proces zatvaranja okončan čvrsto mehaničkim treskom, udarcem. Motori zacvileli zbog trenutnog preopterećenja dok program brinuo da bude hermetičko. Tada zaista sama. Stajala gledajući u ništa duge minute. Ne znala kad neme suze počele; primetila lice vlažno kad Teri probao, ustanovio previše slano. Zatresao glavom; rekao tiho „Jaa-dna maala...“ Konačno se našIa u stolici. Radio uključen; ne mogla se setiti kako okrenula prekidač, našla frekvenciju KONELRAD-a. Samo sedela, slušala izveštaje. Jedini put pomerila bilo kad dala hrane, vode Teriju; upotrebila WC. Stanica Još emitovala, all posade bilo samo prva tri dana. Bilo dovoljno, čula priču: Čovečanstvo eliminisano. Radijacija,

veštački stvorena bolest. Medunarodno takmičenje u brzom potezanju okončano nerešeno. Konacni glas na talasima slabašno protestovao situacija besmislena: Govorio iz komande odbrane blizu Denvera miljama pod zemljom, potpuno otporno na bombe, hermetično; ima svoj vlastiti vazduh, vodu pa zašto umiru? Zašto poslednji živ u celoj ustanovi? Nije bilo jasno... Slagala se, ali smatrala primedba previše ograničenog obima. Takođe se pitala otkud mi još živi. Isto toliko besmisleno. Ako se neranjivost KONELRAD-ovog štaba lociranog jedva s ove strane Zemljine kore pod planinom Čejen pokazala neefikasnom, kako to luksuzna mišja rupa ispod provincijske kućice još drži stanare u životu? I koliko dugo? Računala bilo samo pitanje vremena. Zato postala opsednuta brigom zbog sudbine zaostalog bate. Bili sigurni od radijacije (izgleda), ali zaraza druga stvar. Sumnjala da bi uticala na ptičju biohemiju; ubila mene, ostavila jadnu bebicu da crkava od gladi, žeđi. Danima bila u agoniji zbog dileme. Konačno otišla dole; nadala mogla iskopati nešto u zalihama da upotrebim kao Terijevo Skraćenje Muka. Jesam. Našla arsenal. Pomisao šta možda morati da uradim skoro uzrokovala katatoniju; ali znala bracino izbavljenje od patnje zavisi od mene, pa mehanički nastavila sa odabirom sačmare. Našla patrone, napunila puškuOdnela gore, stavila na sto. Onda čekala na znak. Znala simptome; razni glasovi KONELRAD-a opisali vlastite i svojih prijatelja. Bilo šest po sindromu. Red kojim se pojavljivali varirao; broj prisutnih početkom konačne nesvesti ne. Uvek četiri simptoma, onda peti; period jake vrtoglavice znak početka kraja. Bilo važno, kritično za određivanje vremena u pogledu Terija. Očajno se bojala ću možda predugo čekati; osuditi jadnog nesposobnjakovića na višednevnu agoniju. A skoro još uplašenija ću možda reagovati na lažnu uzbunu, obaviti eutanaziju, onda ne umreti morati se suočim sa raštrkanim, krvlju umrljanim perima, bezglavim telom najslađeg, najveselijeg, najodanijeg bezuslovno privrženog prijatelja kojeg ikad znala. Što bilo u izgledu ukoliko delam prerano nameravala da stanem na tri metra, rasturim glavu dok bude zanet kiklriki-puterom. Slika širenja sačme na toj razdaljini dovoljna da obezbedi bukvalno trenutno uništenje čitave glave, trenutnu smrt pre mogućnosti oseta, bola. Bih radije pretrpela vlastito čerečenje, u kipućem ulju, nego vidim nevinu bebicu da pati, zna da ja uzrok. Stoga, veoma važno precizno procenim vlastito stanje kad se zaraza pojavi. Samo, nije još. Čekala tri nedelje, paralizovana žalošću, strahom, bojazni, neodlučnošću. Ali takve emocije zamorne kad se razvuku; konačno ispuste žrtvu iz stiska. Mislim možda jesu pogotovu sada kada zapis ažuran, katarza završena. Knjiga kaže terapija zahteva se dobro ispavam nakon prosipanja duše; onda se ujutro osećam bolje.

Mislim da moguće da u pravu; se osećam bolje. U redu. Sutra ću se organizovati...!

Dobro jutro, Buduća Pokolenja! Srećna da izvestim da dobro provela noć. Spavala kao da već mrtva prvi put otkad nevolja počela. Bez snova; ako se prevrtala, okretala ne primetila. Izgleda pisac udžbenika psihologije znao posao (i trebalo bi; više slova ispred imena nego u). Katarza funkcionisala barem izgleda; dobro se osećala po buđenju. Rane očigledno još ne zaceljene, ali zatvorene. Početak kraste na duši mnogo bolje od krvarenja. Situacija neizmenjena; očigledno, ne srećna zbog toga (da jesam, znala bih mi fali neka daska u glavi). Ali jutros mogu pogledam Terija a da ne provalim u plač; mogu se suočim sa mogućnošću možda morati pošaljem pticoglavog bracu Bogu na istinu pre nego vlastito stanje učini nesposobnom. Pomisao izaziva sasvim razumljivo gnušanje, iskrenu nadu će se pokazati nepotrebnim ali ništa više. Paraliza očajanja nestala, um ne više zatvoren u beznadežnu inverznu logaritamsku spiralu, vijajući vlastiti rep uokolo u sve užim krugovima, obuzet strahom od gadne mogućnosti. Izgleda povratila praktično gledište kojeg se držala pre Armagedona; tj. smatram brigu za rasipničku, neproduktivnu stvar ukoliko nastavljena nakon definisanja, analize neizbežnih problema, pokrivanja svih tačaka do stepena koji mogućnosti na raspolaganju dopuste. Beskrajno razglabanje ne konstruktivna vežba; ako ništa, eliminiše šanse za povoljan rasplet jer ograničava obim operacija uma, ukida prilike da intuicija pripomogne. Osim toga, uklanja zabavu iz života posebno važno kad je ionako malo ima. Vreme se vratiti u svet živih (možda ne najprigodnija formulacija nadam se neću ustanoviti ga činim samo ja). Prvi korak: razmotriti svoje stanje. Žalosno zanemarila zdravstveno stanje poslednje tri nedelje; većinom samo sedela u stolici, ležala u krevetu slušajući šum radio-talasa. Govoreći o fizičkom stanju upravo primetila: užasno sam gladna! Grickala povremeno, ne obraćajući pažnju na učestalost, sastojke većinom kad hranila, pojila Terija. (Bez obzira na sopstveno stanje, ne zanemarila veselog imbecila tokom depresije. Čak sklepala priručni stalak od stolice, drvene drške za alatku; našla jake posude, učvrstila u mestu da onemogućim potencijalno šenlučenje. Svakako, ishrana ne idealna konzervisano povrće, voće, meso, itd. ali ne čula pritužbe od klijentele, sumnjam da ne bi, da ih bilo: Nezadovoljstvo ponudom obično prvo izraženo bacanjem na pod; ako poboljsanje odmah ne stigne, odbacuje suptilnost.) Takođe primetila da prljava! Nosila istu odeću u kojoj sišla dole

pre tri nedelje. Ni veš ni smrdljiva plantaža bakterija pod njim izloženi vodi, sapunu, dezodoransu od tada. (Može li ovo biti ista ona profinjena Kendi Smit-Foster koja insistira na tuširanju, kompletnom presvlačenju nakon svakog nagoveštaja fizičkog napora, kontakta sa samo potencijalno prljavom okolinom? Nažalost jeste.) Sada kada sam u stanju da primetim – i jesam! Crv sa imalo samopoštovanja bi potražio posao drugde. Pa molim izvinite. Moram ispraviti odmah. Kupanje (verovatno će trebati tri, četiri kompletne promene vode da obave posao); onda pravi obrok, čista odeća. Onda na posao. Vreme se ustanovi sadržaj skloništa raspoloživost resursa relevantnih za probleme. Vraćam se kasnije...

Izvinjenje za zastoj, čekanje. Ali imala toliko posla! Kupanje, povratak pravilnoj ishrani kompletirali lečenje. Stanje duha povraćeno; takođe odlučnost, snalažljivost, znatiželja (intelektualne vrste, nisam njuškalo priča se suprotno). Takođe nastavila vežbe, dril (platila trenutnu kaznu za tronedeljno zanemarivanje Veštine prvi pokušaj uobičajenih kata skoro slomio važna mesta, ostavio mnoge bolne mišiće). Sistematski napravila plan skloništa. Odnela olovku, blok dole do zaliha, napravila inventar. Onda pregledala police polako, pedantno; zapisala naslove, mesto tomova relevantnih za probleme. Projekt zauzeo skoro tri dana. Vredno truda; asortiman, količina opreme jednostavno zapanjujuća. Zajedno sa bibliotekom, verovatno predstavlja sve neophodno za svojeručno utemeljenje lepe nove civilizacije iz ničega, ako treba. (Mada ne baš zagrejana za ono svojeručno; zvuči usamljenički. Osim toga, ne znam ništa o Primenjenoj Partenogenezi; nije baš predmet za koji se dobija izviđačka značka. Jedino sećanje pominjanja predmeta je u kontekstu srodnih istraživanja bilo ne-ne; četovođa tvrdio uzrokuje kratkovidnost, bubuljice, nenavedene psihoze. O, pa, s obzirom na uzrast, izglede za stizanje do funkcionalnog puberteta, izgleda ne mnogo hitno pitanje.) Govoreći o hitnim pitanjima, ma kako našla hranu. Osnivač civilizacije će u međuvremenu itekako dobro jesti. Zalihe mora da su dosta za pet godina smrznuto meso, voće, sveže povrće u hladnjači koja se nalazi pored nižeg nivoa (poveća stvarčica – oko pet kvadratnih metara). Naišla na nju slučajno; vrata ne označena. Otvorila tokom rutinskog istraživanja očekujući samo još jedno skladište. Svetlo se upalilo osvetljavajući pejsaž skoro smrzla vrh nosa diveći se sadržaju pre nego shvatila stojim na promaji od minus četrdeset pet stepeni. Dobre vesti i za Terija: Tata predvideo prisustvo; u ćošku dovoljna zaliha mešavine semena. Trajaće večno; previše hladno za gamad i sl.

Nije smetala ishrana iz konzervi; dovoljno raznovrsna ali zaista bilo fino spustiti smrtonosno zapapren stek na skoro usijan roštilj, udisati dim dok se pekao; onda raseći viljuškom dok još krvari unutar zagorele spoljašnjosti. Naravno, morala se tući sa Terijem za svoj deo; možda ima nešto što više voli, ali se teško setiti. Žalosno što ovo možda deo Poslednje Ispovesti; znači moram upražnjavati iskrenost u polaganju računa. Većina organizovanih teologija koje pročitala smatra umiranje sa laži na usnama sluti na zlo u pogledu odredišta. Pošto ne može biti sumnje u pogledu Terijevog Konačnog odredišta, moram paziti barut bude suv. Braca bi bio usamljen se pojavi Tamo bez mene osim toga, bez nadzora bi se najavio Svetom Petru konzumiranjem rešetke na kapiji. Zato i pored sebičnih poriva, moram verno zabeležiti sramne detalje poslednje faze monumentalnog inventara: napada na ormar sa karticama. Nameravala da obavim pedantnu, kartica-po-karticu inspekciju kataloga mikrofilmova (enormno šireg od kolekcije tomova), beležeći naslove koji sugerišu relevantnost u pogledu problema. Mrka kapa: dva i po kubna metra sadržavaju užasnu količinu kartica svaka sa deset naslova. Uzevši u obzir i vlastitu popriličnu brzinu čitanja, upotrebu Pitmena za beleške, izgledalo verovatno će projekt pokriti pozamašno parče ostatka života čak i pretpostavivši mogu računam sa normalnim trajanjem. Međutim, ne videla drugi način; trebala informacije. Tako izvukla prvu fioku (prva ispod plafona, naravno, ali promišljeni Tata obezbedio klizne Iestvice kao u javnim bibliotekama), stavila na sto pored blokčeta. Uzdahnula, izvadila prvu karticu, pregledala zastala, ponovo pogledala. Izvadila sledećih dvadeset, trideset; brzo proverila. Stavila nimalo damsku primedbu na račun sopstvenog mozga (genije, je li?). Razmotrila (nakon iscrpljivanja samoopisnog talenta) kako opet potcenila Tatu. Skromni lekar, nežni otac bio otelotvorenje strpljenja ali ga nije imao za nepotrebnu neefikasnost. Očigledno bi smislio sistem da se određena stvar nađe u tolikoj kolekciji. Inače neupotrebljiva; istraživač može provesti većinu života tražeći podatke umesto koristeći. Prvih dvesta kartica indeks indeksa. Alfabetno kategorizovan, brojne unakrsne reference na numerisana mesta u karticama. Odabereš kategoriju, pogledaš mesto u glavnoj kartici; pogledaš u glavnoj kartici naslove, autore; nađeš filmove po posebnom kataloškom broju na individualnoj kartici. Kao u centru. Pa, nakon se oporavila od samonanesenih rana (deset dobrano zasluženih udaraca oštrim jezikom), organizovala se. Odabrala kategorije koje se odnose na situaciju; potražila u glavnom indeksu; odabrala određene filmove, knjige. Ponovo upozorila Terija na nestašicu krilca u sosu, izvadila odabrano. Krenula da postanem stručnjak za nuklearni rat, virusni genocid, detalje konstrukcije, kompletnih operacija

sistema skloništa. Uradila. Sad znam tačno šta bilo. Svaki ružni detalj. Znam koji fisioni materijali upotrebljeni, trajanje poluživota; koje virusne, bakterijske vrste korišćene; kako korišćene, koliko dugo ostaju potencijalno opasni van odgovarajućih živih domaćina. Znam šta oni koristili na nama i obrnuto. Našla Tatine papire koji govore o tajnom životu. Ispostavilo se bio vladin savetnik teske kategorije. Specijalnost bila suprotstavljanje biološkom ratu. Upućen u najveće tajne; znao sve o najgorim životinjicama na obe strane. Znao kako se koriste, koje protivmere najefikasnije lično odgovoran za programe razvoja koji obuhvatali etiotropske antiagense širokog spektra. Takođe znao intimne detalje o nuklearnoj artiljeriji spremnoj na obe strane suočenja. Izgleda morao: Nivo radijacije često ključni faktor; u mnogim slučajevima benigni virusi, bakterije postaju trenutno štetni po izlaganju određenim talasnim dužinama. Jedina razlika izmedu bezazlenog turiste i patogena: Smirujuće sredstvo se od miroljubivog gena u DNA spirali citoplazmatičnom arsenalu prenosi preko RNA kurira osetljivog na radijaciju. Zdravo poplavi energetskih čestica, zbogom uzdržanosti; zdravo Atili mikroorganizmu. Lukavi, ti ludi naučnici. Bez sumnje to način na koji napad izveden objašnjava i pad hermetički zatvorene NORAD-ove citadele. Čitava zemlja zasejana tokom dužeg perioda vremena bezazlenim prvostepenim organizmima dok ne bili dovoljno rašireni. Onda posebne bojeve glave pažljivo raspoređene da svaki centimetar mete ozrače radijacijom određene talasne dužine-simultano detonirane na velikoj visini nad čitavom zemljom. Bombe koje padaju vertikalno iz svemira ostale neotkrivene dok se ne odale bleskom do tada već suviše kasno; front radijacije ide odmah iza vidljive svetlosti. Nijedan razbijeni prozor, a rat već gotov: Svi koji trče u skloništa već zarazni, zaraženi bar jednom vrstom sada aktivirane, potpuno smrtonosne drugostepene bolesti. Dva, tri dana kasnije svi mrtvi. Trebalo bi bude još jedan dosje ovde negde sa detaljima posledica po napadače; još ne našla. Jedini pomen u ovom nagoveštava uništenje još sigurnije, potpunije među lošim momcima a uključuje i razbijene prozore. Ton komentara žalostan. Ne sigurna se mogu složiti. Tačno, većina mrtvih na obe strane civili ali, da li zaista nevini? Ko dozvoljavao kontinuiranu vladavinu megalomana? Tačno, bilo bi skupo za stanovništvo da zbaci lupeže koji zaseli, postavi svoje lupeže ali gledajući koliko je koštao neuspeh sa gledišta posle ovog... Moram razmisliti pre donošenja sudova. Dosta filozofije. Saznala vlastita taktička situacija ne loša. Instrumenti ne registruju nikakvu radijaciju na površini, u bližoj okolini (instrumenti u

skloništu; senzori gore na krovu kuće ugrađeni u TV antenu). Ne iznenađujuće: po tezi, nuklearke koriste isključivo kao katalizator za virusnu, bakterijsku invaziju. Eksplozije potpuno čiste bez ikakvog pada radioaktivne prašine dovoljno visoko da ne bude fizičke štete. Izuzeci: Predviđeni direktni pogoci na poznate silose sa interkontinentalnim projektilima, baze Strateške Vojne Komande, podmornice klase Polaris, nosače aviona opremljene bombarderima, baze u inostranstvu i Vašington... Gde je Tata išao. Se nadam bilo brzo, čisto. Zaraza sasvim drugo pitanje. Po Tatinom mišljenju infekcija samonestajuća. Nijedna vrsta u arsenalima obe strane ne sposobna preživi više od mesec dana van odgovarajuće sredine tj. živog ljudskog tkiva (stresam se na pomisao gde, kako obezbeđena sredstva za eksperimente koji doveli do zaključka). Šanse veoma slabe da takvo bude raspoloživo duže od dva, tri dana posle početnog napada; shodno tome bi trebalo protekne još samo jedna nedelja pre nego sigurno izaći, pogledati šta ostalo od sveta. Medutim, fraza „bi trebalo“ erodira poverenje u pretpostavku; implicira nepotpunost podataka, nagadanje kockanje. S obzirom da ulog u pitanju vlastiti vrlo cenjeni život, davanje apsolutnog poverenja navedenom maksimalnom parametru zaraznosti ne baš lukav potez. Pa neću. Sada kad mogu izaći kad hoću, ne više imam tako jaku potrebu da; klaustrofobične tendencije nestale. Sklonište prilično udobno (s obzirom na); Toplo, suvo, tekuća voda, namešteno; odlična hrana (briljantno spremljena), voda čista; dobro društvo, nadahnuta konverzacija („Zdravo, mala! Šta radiš? Baš si gadna! Trt mrt!“); plus neiscrpna zaliha znanja. OdIaganje u takvom luksuzu mala cena za poboljšanje izgleda. Pa ću investirati još dva meseca za svaki slučaj. Cifra arbitrarna; zasnovana na teoriji da trostruki sigurnosni faktor bio dovoljno dobar za NASU, bi trebalo bude dovoljno dobar za mene. (Naravno da teorija ipak sadrži red „bi trebalo“, ali se negde mora povući crta.) A mogu izaći kad spremna. Lako; Samo pritisnem odgovarajuće prekidače. Sve nabrojeno u detaljnom priručniku u sistemima, funkcionisanju skloništa. Nikakav problem. Samo uzeti knjigu, pročitati. Kad je nađeš. Kad saznaš da uopšte postoji. (Tata mogao smanjiti traumu iz prve tri nedelje da se potrudio spomene, pokaže gde se nalazi sa druge strane, da znala kako da izađem pre nego saznala detalje o napadu, nesumnjivo već mrtva.) Fascinantno štivo. Sklonište rečito svedočanstvo o mudrosti dizajnera. Dalekovidnost, konstruktorska briljantnost oličeni u svakom detalju. Plus grozna količina novca, besramni nivo političkog uticaja Što dalje zalazila u priručnik, bila sve više impresionirana. Je NORAD-ov štab minijaturizovan, poboljšan: hermetički zatvoren; vazduh, voda, otpad reciklirani; složena komunikacijska oprema; sofisticirani kompleks

senzora za radijaciju, elektroniku, otkrivanje, seizmologiju, medicinu. Energiju obezbeđuje nuklearno postrojenje veličine Folksvagena naravno, supertajno (ko spomenuo politički uticaj?). Ne znam radi li; predviđeno se automatski uključi čim u gradskoj mreži nestane struje. Ali, prema instrumentima, još uvek koristimo struju spolja. Da vidimo jok; izgleda to je sve za sada. Dopuniću zapis čim se uzbudljivi događaji dese.

Haj. Danas istekao prvi mesec. Uzbudljivi događaji do sada; 1. Našla zalihe mleka u prahu: odvratno. U redu u supi, čokoladi, kulinarstvu itd., ali samo ima kuvan ukus. 2. Otkrila telefonski aparat u ranije neprimećenom ormaru. Našla i utičnicu. Utakla, ustanovila sistem još radi. Zabavila se pozivajući brojeve širom zemlje nasumični pozivni brojevi. Naravno, bez odgovora; i uskoro primetila suze teku niz lice. Ocenila ne emotivno zdravo nastaviti. Prekinula. 3. Upotrebila stolarski alat, delove postojećeg improvizovanog smeštaja da sklopim propisnu prečku za brata. Spremno iskazao zahvalnost pregrizanjem stalka (koji nije dirao ceo mesec!). Zamenila debelom, tvrdom drškom za ašov; nakezila se, čikala ga da proba. Tako izvojevala privremenu pobedu; Nitkov odmah nastavio igru, ali ne postigao napredak. Želela imam prečke odozgo iz kuće. Ima tri, sve jedanaest godina stare još uvek neoštećene (naravno, prečke napravljene od obrađenog, glatkog livenog betona detalj možda relevantan u pogledu dugovečnosti). Pretpostavljam to sve za sada. Ostanite sa nama do sledećih značajnih novosti.

Dva meseca teško poverovati ne vekovi. Ajnštajn u pravu: Vreme jeste relativno. Se nadam neće postati još više; verovatno se skroz zaustaviti. Povremeno se zapitala da već nije. Čime ne aludiram na dosadu. Bože, kako se dosađivati usred neprekidnog pritiska vrtoglavog niza društvenih aktivnosti? Na primer, upravo priredila gala prijem da proslavim istek drugog meseca. Bio uspeh, vrhunac zagrobnog života, senzacija u društvenim aktivnostima sahranjenih. Razvalila se skroz pozvala čak i Terija (laknulo u duši kad ustanovila da uzvanik uspeo da uklopi događaj u vrtoglavi spisak brojnih društvenih obaveza). Prvoklasan događaj: Umesila tortu, ispržila pileće batake; pekla manji odrezak; našla čak i sladoled. Sve ispalo dobro. Sama više volela odrezak, tortu; uvaženi gost odabrao sladoled (do obrva), pileće kosti

(lomi ih, proždire srž možda najomiljenija poslastica). Ništa što pravi buku u inventaru (veliki propust), ali okupljeni udružili napore da to nadoknade. Na vrhuncu veselja pticoglavi završio progrizanje prečke. Stajao na njenoj ivici u tom trenutku, naravno; prihvatio pad sa ponosom, osećanjem pravednog trijumfa. Onda se sa izvesnim namerama odgegao u pravcu najbliže noge od stolice. Morala delati brzo da odvratim. Zamenila prečku. Takođe pročitala sto četiri mikrofilmovane knjige, obične knjige. Sam verovatno najveći svetski živi autoritet u pogledu svega. Kao da je važno. Kasnije. Ste nekad želeli nešto toliko jako da skoro osećali ukus, trebali toliko dugo da izgledala glavna životna ambicija? Konačno dobili zažalili? Pogodili ste: tri meseca istekla – najzad! Otišla gore, napolje. Ostala možda dva sata. Obišla stara mesta: komšiluk, Glavnu ulicu, park, školu, Y, itd. Trebalo ranije se zaustavim; bih, da sam razumela prirodu ispaštanja koje nastalo. Kad stigla natrag, već bilo prekasno; drhtala celim telom, suze tekle niz lice. Kraste sve sastrugane sa rana; crvi budni, glođu dušu. Rečeno jezikom prošlih vremena, bio loš trip. Međutim, stanje napolju životna činjenica, moram suočiti. Moram prevazići reakciju ako ne želim provesti ostatak života izigravajući načitanu krticu. Priroda radi polako, neestetskim metodama; čišćenje zahteva godine. Neizbežno; moram prihvatiti kako jeste; razviti slepu tačku, imunitet. U međuvremenu se moram nositi što bolje mogu sa rezultantnom traumom, svaki put kad se pojavi, dok pojavljivanje ne prestane. Pa, nošenje s tim ne trebalo bude problem. Katarza uspela pre, bi trebalo opet. Ali želela ima neki drugi način. Nije zabavno, skoro isto toliko boli drugi put. Ali uspeva – a već naučila ne mogu funkcionisati sa psihom vezanom u čvorove. Pa vreme da prestanem sa odugovlačenjem. „Pre počneš, pre završiš, pre napolju, ne vrištiš.“ Anon. (Razumljivo.) Samo jednostavno ne mogu sad. Ne raspoložena; još prevelik bol od početne traume. Mislim ću ići da čitam još malo. Ili lupam čekićem dok nešto ne sastavim. Ili rastavim. Kasnije.

U redu. Još se ne osećam bolje, ali manje loše. Vreme je se nastavi sa terapijom. Pretpostavljam tekuće probleme komplikuje deja vu. Još držim u

mislima živu sliku tela Mame Foster minutima nakon proglašena za mrtvu. Imalo fizičku sličnost sa toplom, mudrom, vitalnom ženom čiji neograničeni interesi, živa radoznalost, spremno divljenje, srdačno uživanje u postojanju toliko obogatili rane godine. Ali telo ne osoba osobe nema. Sličnost samo podvlačila odsutnost. Isto sa selom: Letimično pogledam, ne vidim razliku. Ima sličnosti sa mirnim, marIjivim, nepretencioznim farmerskim gradom srećnog detinjstva. Isto visoko, razgranato drveće baca senku na iste uske ulice; dobro održavani, udobno vanvremeni stari domovi. Staromodne svetiljke oivičavaju poslovni deo sa izlozima u Glavnoj ulici, nepromenjenoj pedeset godina, koja izbija na klasični seoski trg. Stogodišnja gradska većnica smeštena na trgu sred kolekcije herojskih statua, spomenika iz Prvog svetskog rata, opreme za igrališta; jarko obojeni, uzdignuti gazebo za javne govore. Pogledam u drugom pravcu niz ulicu, vidim vlastitu školu od crvene cigle, pokrivenu bršljanom, na drugom kraju, odmah preko puta Y. Do nje, Učiteljeva kuća izgleda vedro, prijatno, privlačno kao i uvek na suncu letnjeg popodneva. Ali otvorim vrata, stanem na verandu iluzija bledi. Česta zabluda se javlja u slici malih gradova: Svi znaju su „tihi“. Nisu: dosta buke, ali prave vrste prijatne, neprimetne. Dok ne nestane. Tišina je šok. Pogrešna, ali trebaju čitave minute da analiziraš zašto pogrešna; identifikuješ osećaj anomalije, nedostajući priliv. Naprežeš uši tražeći poznate zvuke: Bi trebalo biti blage mijazme glasova, saobraćajnih zvukova iz pravca Glavne ulice; žagora, vrisaka, smeha iz školskog dvorišta. A i, grad zaista mali, farme nablizu: Bi se trebalo čuju traktori u polju, stoka koja se glasa na paši. Bi trebalo hvatati česti šuplji žamor poput udaljenog hrkanja sa autoputa pored grada; povremeni, jedva čujni tutanj rnlaznjaka, vidljivog samo kao vunasti trag naspram indigo neba. Bi trebalo biti raznih poznatih zvukova. Ali isto tako mogla biti usred severnih šuma; zvuci koji dopiru do uha ograničeni na buku insekata, ptičji zov, šum vetra kroz lišće. I vizuelna iluzija brzo izbledi. Trava do kolena buja gde bili besprekorno negovani travnjaci; novi izdanci izbijaju iz živica, kvareći prethodno matematički tačne obrise. Kuće uz, niz ulicu pokazuju prve znake nemara: poneki razbijeni prozor, vrata otvorena, crepovi nedostaju. Drvo delom izvaljeno iz korena naslanja se na kuću Poterovih, mrveći malter, lomeći strehu, potiskujući krov. Sama ulica blokirana kolima parkiranim pod ludačkim uglom; guma izduvana, zadnje staklo razbijeno, vozačeva vrata vise. Kad se bolje pogleda, lepa jednospratnica od žute cigle Svensonovih samo nagorela ljuštura, krova skoro nema, malo okna čitavo, prijave crte čađi iznad poluizgorelih vrata, prozora; obližnje drveće oprljeno. A tek smrad...! Da ne provela poslednja tri meseca zatvorena u

vlastitoj atmosferi, sumnjam ostala u blizini.Još dovoljno jak napolju da povratiš doručak čim osetiš. I jesam. Srećom, ljudska konstitucija može nauči toleriše skoro sve ako mora. Dok se vratila u sklonište, smrad iščileo iz svesti imala druge, hitnije probleme: Saznala šta trava do kolena skriva. Tromesečno izlaganje viskonsinskom letu nimalo ne ulepšava kozmetičke aspekte pogrebničkih metoda Majke Prirode: Sunce, kiša, insekti, ptice, verovatno i psi, se pobrinuli za veći deo mekog tkiva. Ostali kosturi (većinom razbacani, nekompletni, delom pokriveni poluuštavljenim mesom, nešto odeće). Bez sumnje dosad bili skroz mumificirani u suvoj klimi, ali viskonsinska leta nisu. U najboljem slučaju, rezultati neprivlačni, u najgorem (na prvi se saplela u vlastitom dvorištu) gadan šok. Da, znam; trebala predvideti. Verovatno jesam, na odsutni, ne lično upleteni način ali ne očekivala da nađem tri leša u krugu od tri metra od vlastitih vrata! Ne očekivala se suočim sa mrtvim komšijama tri minuta nakon napustila jazbinu. Ne očekivala toliko mnogo! Mislila većina će biti pošteno zavučena u kuću, možda u krevetu. Tamo bih ja bila, pretpostavljam. Pa, proživela prvi šok, nastavila izviđanje. Ne bila sistematska pretraga; samo lutala ulicama, pustila nas noge nose nasumice. Ne izgledalo važno; ista stvar svuda. Zavirivala u kuće, radnje, kola; kucala na vrata, mnogo se drala. Nisam, dok ne primetila da braca ukopao kandže, mahao krilima, glasno protestovao, onda shvatila zaslepljeno trčim, vrištim zovući nekog bilo koga! Onda stala, lijući suze, drhteći, zaduvana, (mora da trčala priličnu razdaljinu); učinila očajnički pokušaj povratim privid kontrole. Spustila se gde stala, sela u Lotos. Kanalisala misli na opuštanje tela, postizanje fizičke mirnoće; nadala se će psiha slediti primer. Jeste u neku ruku. Barem dovoljno uspelo da omogući promišljeno kretanje natrag do skloništa, promišljeno zatvaranje vrata, promišljeni silazak niz stepenice, promišljeno stavljanje Terija na stalak sve pre nego dobila napad vrištanja. Izbacila mnogo napetosti, strašno zabavila Terija. Pri kraju izvedbe braca funjara imitirao zvukove. Završila histeričnim smehom. Naopačke, jeste, ali delotvorno. Dovoljno se oporavila unesem gornje u zapis. Jeste, sadašnji (terapeutski) dodaci van mogućnosti istog trena; ali nakon što provela ostatak dana ližući rane, prespavala noć, bila u stanju da ispišem trenutni nastavak, izbacim nataloženi bol na hartiju. Čudesna stvar, terapija: Još uvek se baš ne radujem ponovnom izlasku; ali izgleda apsorbirala traumu leševi/pusti grad šoka, prilagodila se izgledima ću se opet suočiti sa. Upozorena, bi trebalo mogu obavljati poslove, funkcionisati efektno i pored okoliša.

Što dovodi do potpuno relevantnog pitanja: Šta tačno jesu moji poslovi, funkcije...? Sada kad izašla, šta raditi? Kuda ići? Šta raditi kad se dođe tamo? Zašto se uopšte truditi oko odlaska? Okej, poštena pitanja. Očigledno je primarni cilj naći Još Nekog. Po mogućnosti nekog ko se strašno mnogo razume u Civilizacije, Utemeljenje & Održavanje da ne pominjemo nalaženje sledećeg obroka kad se zalihe iscrpe. Sigurno još preživelih. Negde. Pa moram sastaviti razuman plan akcije zasnovan na logičkom proširenju raspoloživih podataka. Zvuči dobro, hm, osim, sta jesu raspoloživi podaci? Raspoloživi podaci: Svako izložen blesku, vazduhu u vreme bleska, ikom drugom izloženom blesku ili vazduhu izloženom blesku ill ikom drugom izloženom ikom drugom itd. ili u vreme bleska ili tokom sledećih meseci, je mrtav. Tačka. Heh. Već sam se zabrinula; za trenutak pomislila imam problem. Bi trebalo bude dosta preživelih; moderna civilizacija vrvi od hermeričkih utočišta: nuklearne podmornice, hiperbarične komore, svemirske laboratorije, mlazni transporteri, fabrike sa „čistom proizvodnjom“, mnoga druga (da ne pominjemo ranije modele Folksvagenove bube, dok god prozori zatvoreni). Trebalo bi mnogi preživeli blesak, početnu fazu zaraze. Ali pitanje sa zadrškom koliko njih dovoljno znalo; ostalo zatvoreno tokom neophodnih mesec dana? Ili imalo sreće; ne moglo izaći i pored svih napora? Ili, sa najboljim namerama, imalo zalihe, vazduh da izdrži? Ili preživelo emotivnu pustoš; oduprlo se impulsu da otvore prozor, namerno duboko udahnu? Mogla upotrebiti magnet da nađem iglu u plastu sena; lako u poređenju sa. Pravi problem je: Ima li tu igle uopšte? Pa, nema veze; ostavimo podsvesti da promisli. Do sada se dobro pokazala; će verovatno iznedriti rešenje, uz dovoljno vremena. Drugi, hitniji problemi preda mnom; Pod jedan, moram razmišljati o okućnici. Ne mogu provesti ostatak života pod zemljom. Nezdravo; dovodi do bledila. Sem toga, sumnjam je dobro za psihu; previše duhova. Gde nije problem na kratak rok; mogu živeti bilo gde toplo, suvo. Adekvatnih zaliha hrane ima u skloništu, radnjama, kućnim ostavama itd.; isto sa odećom, raznim potrepštinama. Mogu se snalaziti od ostataka godinama ukoliko mi to namera. Međutim, pretpostavljajući će se ekskluzivnost nastanjenosti produžiti (a moram gledati sa pesimističke strane kad planiram), moram kad-tad proizvoditi sopstvenu hranu, potrepštine; postati samodovoljna. Pitanje je: Treba li početi sada ili čekati; nadati se neće se pokazati potrebnim? Ne zaista teška odluka: Duže odlaganje, težim prelaz postaje. Samo faktor domaćih životinja zahteva pažnju odmah. Nesumnjivo,

mnogo pocrkalo tokom leta. Preglupe da provale iz farmi, sa pašnjaka, potraže vodu, hranu, većina izginula „domaće“ sinonom za „zavisne“. A i među preživelima, sumnjam će jedna od hiljadu preživeti zimu bez pomoći. Znači, ako planiram budem farmer, moram okupiti početni inventar pre nego se vreme promeni. Takođe znači moram pre toga imati spremne hranu, vodu, fizički smeštaj za novodovedene. Znači, moram imati farmu. U svakom slučaju, logika nalaže zauzimanje farme koja relativno blizu. Previše vrednog u skloništu; moram imati razumno lak pristup. Raspoloživost alata, knjiga, itd. korisna pri započinjanju projekta: snabdevanje, opravka ograda, remont pumpi za vodu itd. Plus rad potreban se kuća pripremi za zimu. Viskonsinske zime ne nežne sa građevinama; karakteristični ulegnuti krovovi obično ne navedeni u konstrukciji, građevinskoj dozvoli. Nakon letnjeg zapuštanja, zgrade odabrane farme sklone zahtevanju mnogo rada koji uopšte nisam kvalifikovana da obavim. Očekujem ću ostatak leta, jesen provesti vrlo poučno, vrlo uposleno. Pa možda trebala prestati razmišljati o planovima, mrdnuti dupe. Najbolje izvideti obližnje farme. Bilo bi lepo naći jednu sa solidnim zgradama, bunarima punim vode, netaknutim ogradama itd. Bilo bi isto toliko lepo sresti veselog, u crveno obučenog sedobradog gospodina kako juri putem u sankama koje vuku jeleni.

Haj, opet. Iznenađeni što sam tu? I ja. Razmišljam o promeni imena u Polina, serijalizaciji zapisa. Ili jednostavno da ostanem kod kuće, počnem štrikam. Izgleda za vreme ukopanosti karakter komšiluka promenjen; opao, postao gadan bukvalno pasji. IzašIa iz A & P pravo u Ne, ne ide ovako. Bolje se držim hronologije; inače sigurno propustim nešto.Može čak biti važno jednog dana. Pa: Probudila se skroz oporavljena opet (zaista mi dojadila ova jo-jo psihologija). Pošto planirala budem napolju ceo dan, sakupila malu hrpu opreme, provijanta: čuturica, sušeno meso, suve kajsije, kesica semenske mešavine za papagaje; čekić, pajser (u slučaju da istraživanje zahteva provalu). Otišla gore, napolje. Zadržala doručak u stomaku snagom volje dok se navikla na aromu. Uzela bicikl iz garaže, odvezla se do centra (prva vožnja za tri meseca; skoro zaglušena bracinim manijakalnim odobravanjem). Nakon tromesečnog zapuštanja, gume malo mekane (ovim gumama treba 4 bara); zastala na Olijevoj Standardki, dopunila. I začudila se: komunalije još funkcionišu, kompresor, pumpe itd. još rade čak i zvono još uvek zvonilo kad prešla preko creva. Krenula da odem; stala pomislila. Vratila se, izvukla vazduh iz

rezervoara kao što videla da Veliki Oli radi. Jednom objasnio; Sabijanje, širenje vazduha „pravi vodu“ kondenzacijom: akumuliše se, kvari opremu. Ustanovila mislim u okvirima očuvanja svega potencijaIno korisnog zbog budućih potreba. (Se nadam neće preći u razvijenu neurozu; održavanje celog sveta ne ostavlja mnogo slobodnog vremena.) Krenula na proveru raspoloživih sredstava nad zemljom: Očima inventarisala bakalnice, gvožđare, trgovine semenom: odvezla se do silosa za žito. Našla zaliha ima svuda; veoma zadovoljavajući rezultati. Očigledno posao vođen kao i obično nakon bleska dok se nisu pomolili prvi simptomi. Nema znakova pljačkanja; verovatno svi isuviše bolesni za to. A pošto struje još ima, zamrzivači u mesarama održavaju temperaturu: količina na raspolaganju verovatno triput veća od one u skloništu. Ako stanje slično u obližnjim gradovima, nesumnjivo imam zalihe svega za ceo život ili dok ne nestane struje. (Lično sam pomalo iznenađena još je ima; letnje oluje stalno obaraju vodove, oštećuju transformatore dva, tri puta godišnje a tek zimi...! Jedna dobra ledena oluja nas natera da danima trošimo sveće; osnovni razlog zašto čak i nove kuće, u koje su ugrađeni najnoviji grejni sistemi, sve imaju staromodne Frenklinove peći na naftu u većim sobama, obično sa više gorionika. Sumnjam će biti struje na proleće.) OH SRANJE! Izvinjavam se; nimalo damski uzvik ali upravo shvatila: Kladim se svaki bunar na farmama širom države radi na struju. U nevolji sam...! Pa, samo još jedan problem za podsvest da razmatra. Ne mogu ništa u pogledu toga sada ali moram ozbiljno razmisliti. Natrag na hronologiju: Pomolila se iz A & P oko deset, podigla nogaru, spremila da prebacim nogu preko bicikla. Najednom Teri zakreštao, stegao rame tako jako da osećala kao da se kandže spojile usred. Ispustila bicikl, okrenula se. Šest pasa. Veliki, mršavi, gladni; vidljivi izuzeci od pojma „najbolji prijatelj“. Nemala vremena razmišljam o strategiji; čim otkriven, čopor napustio prikradanje, napao. Imala jedva vremena da odbacim bracu u vazduh, otprilike u smeru krova radnje, poželim sretan put. Onda postala vrlo uposlena. Ne borila se tri meseca, ali nastavila sa katama, bila u dobroj formi. Srećom. Prva dvojica (nemački ovčar, eskimski) odvojila se od zemlje u formaciji, sa dobermanom odmah iza. Presrela eskimskog (većeg od dvojice) u vazduhu udarcem iz okreta nalevo u spoj donje vilice. Osetila kosti krckaju, videla bez gledanja kako se veliki pas zavrteo u stranu, udarivši u ovčara, oborivši. Zauzela čvrst stav, zadala udarac napred pesnicom pod dobermanovu vilicu, ciljajući visoko u grudni koš, levo od

centra. Pesnica se zarila do zapešća; osetila kako skapula, klavikul, možda i humerus pucaju; napadač odskočio metar i po unatrag, pao spetljan. Obrnula se, izvela udarac postrance ovčaru iza uveta dok pokušavao da ustane; osetila pršljenovi popuštaju. Jednom brzo koraknula, slomila eskimskom vrat udarcem bridom šake. Opet se obrnula, skočila do dobermana, slomila vrat pre nego mogao ustane. Digla pogled, tela izvijenog za daljnje kombinacije opustila se. Ostala trojica promenili planove; bili na pola puta preko parkirališta. Panično se osvrnula, tražeći Terija; ugledala bracu kako upravo koči radi spuštanja na ručku kolica iz samousluge šest metara dalje. Zapitala se šta radio u međuvremenu: izgledalo je mogao odleti kući, pojede večeru, vrati se da posmatra ishod. Vratila ga, očitala bukvicu zbog gluposti, neizvršenja naredbi šta da ih bilo i sa boka? Bi postao ručak pre nego ja stigla tamo. Pticoglavi prihvatio prekor; mazio obraz u znak saglasnosti, promrmljao, „Baš si trt-mrt!“ Odustala; nastavila izviđanje. Na tren se začudila vlastitoj hladnokrvnosti. Prvi udarci koje ikad zaozbiljno zadala; napola očekivala uzgredne emotivne efekte. Ali nema; samo blago žaljenje što napadače ne susrela pod boljim okolnostima. Pogotovo doberman bio prekrasan primerak, ako izuzmem omršalost. Odlučila, u svetlu događaja, moglo biti najbolje da nastavim istraživanja na manje ranjiv način. Ocenila da vreme da vozim sama. Vozila kola i pre, naravno; seoska deca nauče osnove upravljanja vozilom čim oči (poduprte jastucima) stignu iznad instrument-table, stopala dosegnu pedale. Pitanje koja kola prisvojiti nateralo na pauzu. Nemam posebnih problema: upoznata (za nevozača) sa automaticima, troi četvorobrzinskim ručnim, itd. Ali ću zabadati nos niz pokrajnje seoske puteve, ulaziti kroz prolaze naviknutije na (pogodnije za) traktore, konje; uvlačiti, izvlačiti na tesnim mestima. Tačno, bilo relativno suvo u poslednje vreme; zemlja čvrsta na većini mesta. Ali s obzirom na potencijalne uslove korišćenja, fizičke zahteve... Ću uzeti Tatinog starog folciku. Srećan izbor: Odgovara fizičkim kriterijumima (dobro manevriše, jaka vuča, pouzdan, itd.); sem toga, već vozila zasigurno mogu doseći pedale, gledati napolje. Pomišljala na Emersonov džip, ali nikad ne imala priliku proverim u kontrolisanim uslovima. Štaviše, ima obilje poluga menjača (tri!). Istina, možda sposobnije vozilo, ali trezveno razmatranje navodi da nepoznate prednosti mogu biti klopka; izgledalo jednostavnija, familijarnija igračka nudi bolje izglede za povratak. Otpedalala brzo kući, motreći okolo zbog grabljivaca (brzo učim). Stigla bez incidenata. Našla ključ, postavila razdraganog batu na naslon suvozačkog sedišta; prilagodila vlastito sedište visini od 147

centimetara, okrenula ključ. Rezultat bi uneo toplinu u srce pisca reklama: nakon nepaljenja tri meseca, Buba vredno verglala oko dve sekunde, proradila. Kazaljka pokazivala rezervoar više od tri četvrtine pun, ali htela se osiguram; usamIjeni seoski put kojim lutaju gladni čopori pasa krivo mesto da otkriješ kazaljka zaglavljena. Pa pipavo izašla unatrag iz dvorišta (gasila samo dvaput), oprezno manevrisala do Olijeve. Ubacila crevo, sipala desetak litara pre nego počelo curi napolje. Bubin izraz kao da govorio „... pa lepo ti rekoh“ dok stavljala poklopac, vraćala crevo. Krenula da tražim odgovarajuću farmu u obradivom stanju, za početnika. Pokupila oblasnu mapu Geodetskog zavoda iz šerifove kancelarije. Metodično planirala napredovanje dok išla, izbegavala kruženje, ponavljanje. Vozila 240 kilometara; posetila trideset, trideset pet farmi; označavala na mapi po odlasku, ocenjene od jedan do deset. Bilo mnogo lepih mesta; neka bi poslužila u nuždi. Ali nijedno ocenjeno iznad sedam; ništa ne palilo lampicu u glavi skoro do sumraka. Našla se na završetku kravlje staze. Krivudala kroz retke šumice, brda; osećala mora vodi negde, pa sledila do kraja, gde našla poštansko sanduče, odvoj puta. Skrenula na; uskoro naišla na zatvorenu kapiju. Otvorila, provezla se, zatvorila. Sledila put kroz šumu, preko malog nagiba, na čistinu, u dvorište. Naglo stala. Odmah znala da kod kuće... Zdesna bila lepa, skoro nova kuća od crvene cigle; sleva, potpuno nov, moderan čelični ambar, kokošinjac; dva silosa (jedan nov), tri spremišta za kukuruz sve puno. IzašIa, polako obišIa kuću, usta otvorenih, srce lupalo. Bez razbijenih prozora, vrata zatvorena, svi crepovi na mestu trava pokošena! Na divan tren srce skroz stalo; pomislila naišla na gnezdo prezivelih. Onda obišia ćošak, sudarila se sa vrtlarima ovcama. VIasnici sasvim mrtvi. NašIa ostatke muškarca na stolici na verandi. Očigledno proveo poslednje svesne trenutke razmišljajući o srećnim sećanjima. Album sa slikama u krilu nagovestio četiri na brzinu iskopana groba bili žena, troje dece; oznake potvrdile. Lepi ljudi; lica iskazivala poverenje, zadovoljstvo, ljubav; stanje farme potvrđivalo, svedočilo o brizi, ponosu. Zamaglile se oči dok listala album. Rešila da vodim farmu na način koji bi osnivači odobrili. Uručili mi bukvalno „ključ u bravu“ domaćinstvo; nemerljivo ubrzali raspored, pojačali šanse za samodovoljnost, preživljavanje. Najmanje što mogla učiniti zauzvrat. Farma udobno ugnežđena u dolini usred blago uzdignutog, pošumljenog predela. Čist, hladan, brz potok krivuda kroz sredinu, prolazi na manje od sto metara od kuće; i, zahvaljujući spretno postavljenim ogradama, uvija se, krivuda ili skreće kroz sve pašnjake. Granična ograda netaknuta; jaka, debela žica, gusta mreža. Verovatno ne skroz prepreka za pse, ali visokootporna; uz malo dodatnog truda trebalo bude dovoljna.

Sadržaj silosa, spremišta, ambara proizvod prve sezonske setve; druga žetva još na poljima osnovni razlog što stoka još živa, zdrava. Interne kapije skroz otvorene; dopuštale pristup vodi, raznovrsnoj ispaši (uključujući grickanje onog što iscurelo iz silosa, spremišta). Živinčad provela leto bukvalno jedući „najbolje što zemlja rađa“; tako i izgledaju. Osim pet ovaca tu su i devet krava (dva teleta, jedno bik), dve kobile, jedan uštrojeni konj, razna perad (pevac, dva tuceta kokoši, mešanih pola tuceta pataka, gusaka). Nema svinja, ali ne plačem; ne volim svinje, a ne ludujem ni za svinjetinom. Po dokazima, gubici preko leta mali. Našla samo tri trupla: dve krave, jedan konj. Kosti ne raštrkane, ne verujem psi uzrok smrti. Verovatnije bolest, povreda, glupost istaknuta osobina domaćih preživara: Dobiju li priliku, naždraće se ne-ne, skupo platiti kasnije. Lutala farmom, zavirivala u zgrade dok ne nestalo svetla. Našla dobre vesti gde god pogledala. Sve mogu upotrebiti kako jeste, uz manje popravke. Proverila razdaljinu u povratku: dvadeset tri kilometra putem. Nije loše; mogu prepešačiti ako potrebno u slučaju kvara dok putujem ali možda mudrije zakačiti bicikl za branik. Ipak, mašine ne traju večno; samo pitanje vremena pre nego prisiljena se vratim četvoronožnoj vuči. Ću imati prilike posećujem sklonište često. Karta pokazuje rastojanjeu pravoj liniji samo četrnaest kilometara; pretpostavljam bolje da naučim upravljam buldožerom, dodam pravljenje puteva savladanim veštinama. (Bože budućnost obećava tako raznovrsna iskustva; mogla bih umreti od raznovrsnosti...) Bilo kasno kad se konačno vratila u sklonište, umorna ali zračećj zadovoljstvom zbog izgleda. Jedva mogu dočekam jutro, počnem se pakujem, selim; počnem novi život. Zaostali braca deli poglede; ne zatvarao usta dok bili na farmi. I posle. Držao predavanja stoci, diktirao živini, komentarisao celu inspekcijsku turu. Jedva napravio pauzu da prezalogaji, popije. Mora je seoski dečko u duši. Toliko urban, nikad pretpostavIjala. Ej sam zaista umorna! Laku noć. Joj! Bole mesta koja ni slutila da imam. Sumnjam na njih da se pojavila upravo u tu svrhu. Šest odlazaka do farme. Slovima š-e-s-t. Svetla nestalo malo pre snage. Pakovanje stvari iz kuće u kola ne problem: Osam, deset odlazaka do kola; sve obavljeno. Caka je u stvarima iz skloništa. Jest. Pravo gore šezdeset metara, sa rukama punim. Nekoliko puta. Mora da postoji bolji način. Laku noć.

0vo je sramota; izgleda da je vreme da prestanem da se predstavljam kao genije. Na delu se dokazuje. Šta vredi koeficijenat inteligencije preko dvesta ako se dela mogu uporediti sa pokretnom biljkom? Setila se jutros da razmislim (nakon treećg odlaska gore) kako je iskopani materijal uklanjan tokom gradnje. Ručno nošen u kofama...? Računajući i stepenište, materijal u pitanju predstavlja više od 5600 kubnih metara. Sa petnaest stotih delova metra po kofi, pretpostavljajući jak momak nosi dve, petnaest minuta do gore i natrag, to je nešto manje od kubnog metra svakih osam sati. Bi trebalo desetočlanoj ekipi 625 dana da ne spominjemo vreme izgubljeno na srčane napade, bruhove, ravne tabane... A šta je sa težim stvarima? Sumnjam nuklearni generator donesen dole ručno težak par tona. U redu. Očigledno obavljeno na neki drugi način. Ali kako? Oh – priručnik za sklonište; zaboravila. Prelistala, brzo našla odgovor: lift! Naravno. Ne shvatila značenje malenog, praznog skladišta čudnog oblika tokom prvog razgledanja. Druge stvari na umu: ne primetila dugmad. Ostatak dana mnogo lakši. Jesam umorna večeras, ali mogu da mrdam. Sutra je novi dan...!

ZAUSTAVITE ŠTAMPU! Dajte mesta na prvoj strani! Senzacija! Ja nisam ja ja sam nešto drugo. Ne mi nismo mi ne Ma, zbrka; nema nikakvog smisla. Ali sam tu nemoćna; teško organizovati misli tako DOVRAGA uzbuđena...! Ću pokušati, moram pokušati. Inače na kraju izostaviti najbolje delove, najvažnije stvari. Onda, dok se ne smirim, snizim krvni pritisak, ću zaboraviti sve! Oh, moram zaustaviti ovo veseljenje. Moram se vratiti na hronologiju. Pa... Dubok uzdah... izdahni po-o-laa-koo srce usporava na normalu. Fizička smirenost...mirnoća...humm-m-m... Čudesno, opet uspelo. U redu. Nastavila sa pakovanjem jutros. Prenela dve ture, vratila se po treću. Završila; sve u kolima, na farmi, što mislila će mi trebati. Ali se još vrpoljila; ne mogla odrediti zašto. Ne u pitanju nešto što zaboravila; put do farme ne dug; propust ne kriza. Konačno spoznala uzrok nepočešanog svraba: Bilo vreme obavim dužnost. Izbegavala u početku; znala se ne mogu suočiti sa. Onda imala toliko posla, smetnula s uma. Ali se sada setila: Su Kim MekDivot. Utilelj. Prijatelj. Na prijatelja pada dužnost se pobrine za konačno odmorište. Uopšte uzev se sada privikla na lik smrti kao takve; poslednjih

par dana ne potresana mnoštvom leševa preko kojih preskakala tokom obavljanja poslova. Nemala problema, na primer, pri pomeranju gospodina Haralsena sa verande na ispravno mesto pored žene, dece; čak završila posao sa osećanjem topline iznutra. (Pretpostavljam originalna trauma uzrokovana naglim šokom događaja; intenzitetom, potpunošću izolacije.) Stanje se sada popravilo; osećala mogu učiniti poslednju uslugu starom prijatelju štaviše, osećala potrebu da. Otišla u susednu kuću, potražila telo. Pretražila celu kuću: sprat, prizemlje, podrum čak zavirila i na tavan. Konačno se vratila u biblioteku. Učitelj koristio kao radnu sobu; tamo pisaći sto,većina omiljene literature, pune magarećih ušiju, pri ruci. Se nadala možda nađem putokaz u pogledu mesta nalaženja u zakrčenosti... Prva stvar koja upala u oko bio „Dosje Tarzan“ na stolu. Velika koverta prilepljena za vrh, ispisana napred. Pogledala tekst. Krv se sledila. Bilo adresirano na mene! Odlepila, otvorila prstima najednom drhtavim Učiteljevim pedantnim rukopisom, čitkim, predivnim kao Džefersonov na Deklaraciji nezavisnosti, pisalo: Najdraža Kandidija, Uvreženo je mišljenje nekoliko učenih ljudi upoznatih sa tvojom situacijom, među kojima smo i dr Foster i ja, da ćeš preživeti zarazu da bi našla i pročitala ovo. Virusni kompleks kojeg neprijatelj koristi ti ne može naškoditi, to znamo; bio je stvoren kao specifično uperen protiv Homo sapiensa. Skoro ispustila pismo. Sigurno ne traži genijalnost da se uoče implikacije. Duboko udahnula, nastavila čitam: Znam, dete moje, da ova izjava mora da zvuči kao lupetanje starca kojem se kraj bliži... Lupetanje? Učitelj? Ha! Istina, bio star; stanje urođeno za branu preko koje protekla voda i to mnogo (prilično duboke). Verovatno i blizu kraja svi bili u trenutku kad ovo pisano. Ali lupetanje? Učitelj? Dan kad Učitelj prolupa biće dan kad Onaj Dole objavi trend zahlađenja, zaposli se kao instruktor skijanja na padinama Drugog Odredišta. Ja lupetam; Učiteljeva svaka reč precizna, tačna. U preciznom, tačnom pismu dalje pisalo: ...ali te molim, pre nego što doneseš svoj sud, udovolji mi time što ćeš pročitati ostatak ovog pisma i razmotriti priložene dokaze, koji svedoče o dvadeset pet godina napornih istraživanja sa moje strane i

strane drugih. Obrati pažnju da se od 1248 slučajeva u kojima su najrazličitije životinje „usvojile“ ljudsku decu, nijedan (s izuzetkom onih najmlađih vraćenih iz divljine pre treće godine) nije razvio značajnije preko nivoa usvojilaca. Nisu mogli naučiti da komuniciraju; nisu pokazivali sposobnost apstraktnog razmišljanja; nisu se mogli učiti ničemu. Test inteligencije, u slučajevima gde se mogao primeniti, davao je rezultate koji se nisu mogli razlikovati od rezultata testa sprovedenog na nasumice odabranim pripadnicima „roditeljske“ vrste. Štaviše, sem u dvadeset devet slučajeva u kojima su usvojioci pripadali vrsti koja raspolaže rudimentarnim rukama (manji majmuni, čovekoliki majmuni, dva slučaja sa rakunima; u manjoj meri jazavac i kuna), deca nisu pokazivala svest o konceptu hvatanja, niti se pokazalo mogućim naučiti ih ikakvoj veštini koja iziskuje upotrebu ruku. Konačno, većina autoriteta (obrati pažnju na citate u dosjeu) slaže se da se čovek rađa lišen instinkta, sem (tačka oko koje se još uvek raspravlja) sisanja; shodno tome, za razliku od nižih životinja, razvoj ljudskog bića potpuno zavisi od učenja i, prema tome, sredine. Ovaj princip mi je duboko ukorenjen u svest tokom godina koje sam proveo proučavajući neku od te dece; i palo mi je na pamet da se zapitam kakve bi posledice taj mehanizam mogao imati unutar ljudskog društva da li bi prosečni roditelji, na primer, nakon što izrode dete koje poseduje izraženo superioran genetski potencijal, mogli vaspitati takvo dete (da li zbog neznanja, nesvesne odbojnosti ili zavisti, svesne zlonamernosti, ili nekog nepoznatog razloga) na takav način da spreče njegov razvoj do prestizanja njihovih sopstvenih dostignuća; i, ukolikoje do takvih napora došlo, u kom stepenu bi to dete bilo ograničeno. Zatim sledila pripovest o prvim danima istraživanja, solo u početku, ali dolazeći do preliminarnih nalaza toliko iznenađujućih da uskoro upravljao trudom grupe briljantnih saradnika (uključujući i Tatu!), a čitav projekt finansiran vladinim fondovima bez dna. Cilj istraživanja: pouzdani podaci, pokazatelji na kojima bi mogao biti zasnovan program testiranja koji omogućuje identifikaciju nadarene dece (potencijalnih genija) ubrzo po rođenju, pre no što retardacija (ukoliko zaista postoji) počne da deluje. Napori urodili plodom: Ustanovljeni različiti faktori koji, delujući u grupi, bili bitni za genetski superiornu decu. Time proučavanje prešlo u drugu fazu. Čim „pozitivni“ nalaženi, identifikovani, bili određeni u grupu za proučavanje. Bilo ih četiri: AA (pozitivni/povlašćeni), potencijalno nadareni klinci čiji su roditelji upoznati sa eksperimentom; savetovani, vođeni, pomagani na sve moguće načine da pruže optimalnu sredinu za učenje, razvoj. AB (pozitivni/nepovlašćeni), potencijalni geniji čiji roditelji ne upoznati sa tajnom; sami treba da procvetaju ili uvenu, zavisno od kvaliteta korena. BA (negativni/povlašćeni), obične bebe, nasumice odabrane, čiji su

roditelji ohrabreni (što treba pročitati kao „prevareni“) da pomisle njihovo potomstvo genijalno; takođe dobili plodove roditeljske brige kao i AA (a organizatori obuke ne znali radi li se o AA ili BA roditeljima), finansijsku pomoć. I BB (negativni/nepovlašćeni), kontrolna grupa: običine bebe odgajane na običan način. Ma šta to bilo. Po očekivanjima, AA-ovi dobro prolazili u školi; prosečan napredak triput veći od nacionalnog proseka. Štaviše, razvitak ličnosti takođe izuzetan: AA klinci gotovo sablažnjivo dobro prilagođeni; srećne, dobro integrisane licnosti. BA-ovi su takode dobro prošli, ali su nadmašili nacionalni prosek za samo petnaest odsto. Bili takođe srećni u celini, ali retki pojedinci iskazivali simptome koji nagoveštavaju nesigurnost ; možda gurani blizu, ili čak preko, granice svojih mogućnosti. AB-ovi takođe dali šarene rezultate: Dobri veoma dobri, ravni sa AA-ovima u nekim slučajevima. Međutim, loši jako loši: AB-ovi imali najveći procenat akademskih neuspeha, problema sa ponašanjem, osetno neprilagođenih ličnosti. BB-ovi, naravno, ne odstupali uopšte od nacionalnih proseka; bili samo klinci. Proučavanje fino napredovalo; svi zadovoljni kako potvrdni dokazi vlastite pameti proizilazili iz statističke analize, nastavili se gomilaju (pogotovo Učitelj uživao u svetlosti koja obasjavala potvrđivanje teorije), kada najednom džoker ispao iz špila: Postalo je očigledno da su AA i AB deca gubila izuzetno malo vremena u školi zbog bolesti. Daljnje analize, štaviše, pokazale su da otprilike jedna trećina pozitivnih nije nikad gubila ni dan, dok je ostatak imao broj izostanaka koji se nije mogao razlikovati od normalnih. Detaljna pojedinačna ispitivanja su pokazala da dotična deca nisu nikad bolovala od bilo kakve bolesti, dok je ostatak imao uobičajeni asortiman dečjih bolesti. Takođe je utvrđeno da su ti izuzetno zdravi pozitivni bili daleko najviša grupa po dostignućima u AA grupi i predstavljali najbolje, najgore i najneprilagođenije iz AB grupe. Tada proučavanje olakšano slučajnom tragedijom: AA „zdravo“ dete poginulo u saobraćajnoj nesreći. Telo pribavljeno za autopsiju. Svaki organ je detaljno pregledan, svaki uzorak tkiva je proučen mikroskopski i hemijski, i obavljen je pregled hromozoma. Svaki test za koji patološka nauka zna je primenjen, većina tri, četiri i pet puta, jer niko nije bio voljan da poveruje rezultatima. Nakon toga, brzo i uz pomoć raznih izgovora, kompletni rezultati sistematskih pregleda, uključujući rendgenske snimke i uzorke krvi, koštanog tkiva, kože, kose i nekih organa, obezbeđeni su za celu eksperimentalnu grupu i upoređeni. Razlike između „zdravih“ pozitivaca i ostatka su se pokazale

istovetnim, i nisu mogle promaći antropologu... Šok za šokom: Prijatni, skromni, jednostavni Učitelj imao doktorate tri komada! Lekar (dvocevni -pedijatar, psihijatar) plus antropolog. Za očekivati, bio istaknut na sva tri polja vrline koje dovele do desetog dana ne ograničene na Veštinu. ...ali nijedna sama po sebi nije bila takve prirode da privuče pažnju lekara koji nije u specifičnoj i metodičnoj potrazi za nepoznatim „zajedničkim činiocem“, upotrebljavajući veliki broj uzoraka i veliku širinu uma; niti bi privukli pažnju uticajem na ishod bilo kog poznatog medicinskog testa ili postupka. Najdramatičnija pojedina razlika je nesumnjiva činjenica, još uvek neobjašnjena, da su „zdravi“ pozitivci imuni na kompletan spektar ljudskih bolesti. Razlika nije zavisila od rase, pola: Sastav AA, AB „zdrave“ dece pedeset dva odsto ženski; pola kavkazoidi, jedna trećina negroidi, ostatak razdeljen na orijentalne, hispanske, indijanske frakcije, ostale teško identifikovati. Sastav tačno odražavao populacione procente oblasti iz koje bili. Zaključak je nesumnjiv: Iako očigledno pripadaju rodu Homo, AA i AB „zdrava“ deca nisu ljudska bića; oni pripadaju jasno odvojenoj vrsti. Na stranu očigledna osobina imunosti i manje očigledne anatomske karakteristike koje ih identifikuju, ova deca poseduju jasno određenu fizičku nadmoć nad decom Homo sapiensa iste veličine i težine. Oni su jači, brži, otporniji na traume i iskazuju znatno veću brzinu refleksa. Vizuelne, auralne i olfaktorne funkcije zahvataju šire područje i uz viši nivo osetljivosti nego kod ljudi. Nemamo podatke na osnovu kojih bismo mogli da zasnujemo nagađanje o trajanju, ali sve indicije ukazuju na znatno duži životni vek. Odmah je započeta studija, potraga za nagoveštajima koji bi mogli pomoći pri objašnjavanju ovog fenomena jednoobrazno mutantne dece koju rađaju inače normalni, zdravi ljudski parovi. A ti parovi jesu bili normalni: U granicama naših kliničkih sposobnosti da odredimo, nisu se mogli razlikovati od ostalih Homo sapiensa. Međutim, tek je nedavno, nakon godina i godina izuzetno iscrpne istrage i analize porekla i vaspitanja, uočena moguća veza. Bila je očigledna, ali vremenski toliko udaljena da smo skoro propustili da shvatimo njen značaj, zbog uobičajene tendencije naučnika da ispituju skrovito, a ignorišu očigledno. Bake te dece su sve bile približnog godišta, rođene tokom dve godine: Sve su rođene dok je besnela velika pandemija gripa 1918-19. Ova koincidencija samo što ne izvikuje svoje implikacije: Temeljna rekombinacija gena, nastala zbog određene viralne invazije,

delujući na bilo koji od gameta pre, ili oba za vreme formiranja zigota koji su postali bake, stvarajući u svakoj polovini matricu koja se uklopila dve generacije kasnije da postane AA i AB „zdrava“ deca. Lično, ja ne sumnjam da je to objašnjenje; međutim, toliko skoro je ova informacija obelodanjena da nismo imali vremena da detaljno proučimo pitanje. A pretpostavIjati da je nešto tačno makar to bilo i duboka unutrašnja ubeđenost nije isto što i dokazati to. Nadam se da ćeš jednog dana imati priliku da dodaš ovo pitanje tvojim vlastitim studijama. Treba ga razrešiti. Nakon mnogo razmišljanja nazvali smo ovu novu vrstu Homo post hominem, što znači „Čovek posle čoveka“, jer izgleda da je mutacija evolutivnog karaktera i da će, uz dovoljno vremena i pretpostavljajući da se prenosi na potomstvo (nema razloga da se u to posumnja štaviše, pregled hromozoma sugeriše da je mutacija dominantna; tj. veza sapiens/hominem će uvek dati hominema), potpuno zameniti Homo sapiensa. Divna stvar, ljudski nervni sistem, brzo se prilagođava smrtonosnim šokovima. Nisam ni trepnula kada je usledio sledeći udar ili možda već predvidela iz prethodnog; samo se pitala kojim rečima će biti rečeno: Vrlo lepo, bez fanfara, samo faktička izjava: Ti si, dete moje, Homo post hominem. Ti si znatno mlađa od ostalih u proučavanoj grupi i nikad nisi potpadala pod ta proučavanja. Tvoja identifikacija i uključenje među naše objekte se desila dosta kasno i sticajem prilično zapletenih i zabavnih okolnosti. Kao što znaš, Fosteri su dugo čeznuli za detetom i isto toliko dugo znali da ga ne mogu imati. Kada su tvoji prirodni roditelji poginuli, bilo je potpuno predvidljivo to što nisu izgubili ni tren usvajajući te (što je svakako razumljivo; bila si izuzetno simpatična beba). Ni Tata ni ostatak ekipe ne pomišljali me testiraju; bila izložena desetomesečnom „nenadziranom odgoju“; bila „kompromitovan subjekt“. Osim toga, Tata ne bio zainteresovan da me proučava; želeo uživa u odgajanju „svoje male devojčice“. Profesionalna kompetentnost ustuknula pred navalom atavističkog paternalizma. Baš za osudu. Mama se ne složila; smatrala će određivanje potencijala obezbediti korisnu informaciju za podizanje deteta. Držeći se formule koja odavno postavljena za održavanje mirnog braka, zadržala neslaganje za sebe; međutim, preduzela korake: nagovorila ekipu da me testira bez Tatinog znanja. Testovi bili pozitivni, ali sledeće određivanje statusa „zdravog“ ne urađeno ne palo na pamet naučnicima zaslepljenim disciplinom, a Mama ne znala za to pa ne insistirala.

Bila si genije; nju je to zadovoljilo. I shodno tome je uzela na sebe brigu da budeš odgajana na isti „napredan“ način kao i ostali AAovi s izuzetkom činjenice da doktor nije znao da se to dešava. On je nastavio da uživa u „tatinoj curici“ kao i pre, neprekidno blebećući o boljim stranama „malih lepotica“, itd. A što se nas ostalih tiče, nakon što smo jedan drugog zakleli na ćutnju u pogledu tvojih rezultata na testu i naše umešanosti, zaboravili smo na tebe. Ti si, na kraju krajeva, bila „kompromitovan subjekt“. Bilo mi skoro pet kad sledeći put privukla njihovu pažnju. Pokvarila utisak o „maloj lepotici“ pogledavši naviše, komentarišući da zid dnevne sobe „...izgleda strašno vruć.“ I bio rezultat kvara na električnom vodu. Bi uskoro izazvalo požar, spalilo kuću. Jasno se sećam incidenta. Ne da je uzrokovalo frku istog trena, ali Tata proveo ostatak večeri pokušavajući da ne pokaže da bulji u mene. Doktor je proveo mnogo vremena tokom nekoliko prethodnih godina posmatrajući decu čija vizuelna percepcija zalazi u infracrveno i ultraljubičasto; odmah nakon toga, čim je bilo moguće, ne obavestivši gospođu Foster, dao je da se pregledaš i testiraš. Oho! Konačno objašnjenje šta uzrokovalo Tatinu reakciju tog dana i neobjašnjivog noćnog slepila prijatelja, čak i Ieti. Naravno, mogla shvatim teškoće sa vidom zimi; je mračno napolju tokom hladnih noći. Jedini primetan sjaj dolazi od lica, ruku, a nakon kratkog izlaganja hladnoći, obrazi, nosevi vidljivo zgasnu. A sećam se i tog testiranja. Istaknuto obeležje bili izrazi lica ostalih naučnika dok ponavljali testove već obavljene prethodnom (upadljivo nespomenutom) prilikom; totalno bezlični. Tek nakon što su te testovi (ovaj put obavljeni do kraja) identifikovali kao Hono post hominema; nakon što je doktor oklevajući saopštio tu činjenicu gospođi Foster a ona mu, bespomoćno se kikoćući, sve priznala; i nakon što smo i mi izašli načistac, daljnje testiranje je pokazalo da si ti značajno naprednija u intelektualnom razvoju nego što je profil razvijen tokom naših proučavanja ukazivao da bi trebalo da budeš u tim godinama. Baš fino. Čak ni kao superklinac ne mogu biti normalna; još uvek genije. Opet nema pravde. Detaljne analize ovog fenomena su ukazale na dva neodrediva činioca: jedan, iskusila si desetomesečni nenadzirani odgoj; i dva, tvoje daljnje vaspitanje je bilo AA od strane tvoje majke ali BB od strane tvog oca. Pošto nismo mogli ni da analiziramo ni da utičemo na prvi od ta

dva, odlučili smo da ne menjamo drugi faktor, pažljivo te posmatrajući i nadajući se da će na neki, tada nepoznat način, klackava kombinacija popuštajuće razmaženosti i ubrzanog, motivišućeg obrazovanja koju si dobijala do tada nastaviti da daje te izuzetne rezultate. Mamina smrt stavila tačku na eksperiment; ali pre nego otišla, naterala Učitelja da obeća će preuzeti otvoreno upravljanje obrazovanjem i dalje me gurati da idem što brže mogu, dok će Tata (na izgled) nastaviti sa klasičnom BB ulogom oca. Mama smatrala da glad za znanjem već usađena; potpomognuta Tatinom pažljivom negativnom psihologijom, sejanjem po okolini odabranih knjiga (Ha! Uvek sumnjala nešto mutno oko okolnosti koje okruživale stalna nalaženja željenog, potrebnog materijala za učenje, uvek baš na vreme, taman kad završila sa prethodnim tomom ne žalim se, samo htela sejanje išlo brže), nastaviti da raste ne gubeći zamah. Bila u pravu samo sad znam kakav osećaj marionete čiji konci bili pretanki se zapaze. Međutim, druga faza plana zapela: nije očekivano da Učitelju trebati četiri godine se izvuče iz komplikacija vezanih za svoju profesiju (profesije), „penzioniše“. Srećom, odlaganje izgleda nije imalo posledica. Mišljenje gospođe Foster o tebi se pokazalo tačnim: dr Foster je izvestio da si pronašla svaku knjigu koju je namestio i ne malo koje nije. Rekao je da je retko bilo potrebno „usmeravati“ te; da si bila prilično samomotivisana, izrazito uporna, i da si umela biti prilično okolišna kada je trebalo pronalaziti znanje i pored „prepreka“ koje ti je postavljao. Do vremena kada sam uspeo da prebacim sve moje druge odgovornosti na moje naslednike i posvetim ti svu moju pažnju, tvoja prednost nad ostalim AA-ovima se impresivno povećala. Bilo je samo par retkih individua koje su iskazivale približno tolike mogućnosti. A do trenutka kada su brljotine naših pokojnih prijatelja s one strane gvozdene zavese stavile tačku na sva istraživanja, ti si za svoje godine bila najnaprednija od svih naših hominema. Ukoliko se čini da stalno guslam istu pesmu o tome, to je zbog toga što moraš zapamtiti da je ova studija započela pre nekih dvadeset godina. Ti si deset godina mlađa od sledećeg najmlađeg iz naše grupe; i, ma koliko bila napredna za svoje godine, ostalo ti je dosta dostizanja da bi se izjednačila sa ostalima gledaj da ga obaviš. Da, znam; neophodnosti vezane za samostalno preživljavanje će ti oduzimati mnogo vremena, ali nemoj skroz zanemariti svoje učenje. Smanji ga ako moraš, ali ga nemoj ukidati. A sada, ukoliko mi je dopušteno da se drznem da savetujem jedinstveno nadarenog pripadnika naprednije vrste, sigurnost i udobnost se nalaze u brojnosti. Bez sumnje ćeš ustanoviti da je očuvanje i širenje znanja olakšano kada se jednom okupite u grupu. Unutar Dosjea Tarzan

naći ćeš kompletan spisak Homo post hominema za koje se zna. Ne mogu smisliti nikakav razlog zbog kojeg ne bi većina bila u životu i dobrog zdravlja. Zgrabila Dosje drhtavim rukama. Našla spisak o kojem govorio; kolekciju mini-dosjea. Jedan imao zakačenu kratku belešku. Pročitala: Draga Kendi, Sada je već skoro vreme da idem, a dosta toga je ostalo neurađeno, pa moram biti kratak. Subjekt ovog dosijea, Piter Bel, direktni je, skoro s obe strane potomak Aleksandra Grejema Bela (voleo bih da sam mogao da testiram njega). Pokazatelj njegove inteligencije je činjenica da je on, jedini od naših hominema, dedukcijom otkrio postojanje i cilj naših proučavanja, implikacije u pogledu njega i većinu karakteristika njegove i tvoje vrste. Njemu sam, nedavno, poverio da postojiš, zajedno sa mojim utiscima o tvom potencijalu. Ne samo da ti je ravan (nakon što dostigneš zrelost, naravno), već ti je i, sa dvadeset jednom godinom, najbliži po dobu; i, od svih naših subjekata, predviđam da je on najverovatnije onaj koji će se pokazati kompatibilnim sa tobom dok budeš nastavIjala svoju nepopustljivu potragu za znanjem ubuduće čak će te možda i prestići u tome; on je vrlo motivisan mladić. Međutim, nisam uspeo da stupim u kontakt sa njim nakon napada; tako da on ne zna da si živa i zdrava u skloništu. Na tebe pada da uspostaviš kontakt, ukoliko bude moguće a ja te požurujem da pokušaš; osećam da bi se partnerstvu koje činite vas dvoje bilo teško suprotstaviti, ma šta vam budućnost donela. S ljubavlju, Učitelj Ruke se tresle, krv navirala u glavu dok se vraćala prvom pismu. Ostatak se sastojao od saveta o kontaktiranju sa ostalim hominemima AA-ovima sa liste. Upozoravao da, zasnovano na (jako labavoj) ekstrapolaciji poznatih podataka, trebalo biti oko 150.000 nas na severnoameričkom kontinentu ali bukvalno svi moraju biti smatrani za AB-ove, sa svim implikacijama: visok procenat neprilagođenih, nezadovoljnika, buntovnika, graničnih slučajeva (ili još gore, nakon šoka depopulacije) psihoze, plus povremeni geniji. Plus retki slučajevi preživelih Homo sapiensa. Učitelj sugerisao postupati vrlo promišljeno pri susretu sa strancima: Ocenjivati pažljivo, brzo, sebično. Ako odlučim nije tip kojeg bih želela za komšiju, udariti prva; ubiti bez oklevanja, upozoravanja.

Nema mesta u razmatranju za rasne altruizme. Eliminacija poneke trule voćke neće uticati na sveukupne šanse za skidanje vrste sa spiska ugroženih, ima dosta nas da popunimo redove nakon probiranja ali samo jedna ja. Lepo rečeno. Pismo nastavilo: Pa, vremena ponestaje. Toliko toga je ostalo da uradim pre nego što odem, pa bolje da požurim. Odlazim pun pouzdanja; znam da je budućnost rase u rukama kao što su tvoje i Piterove. Napredovaćete i postići nivoe razvoja koje ja ne mogu ni zamisliti; u to sam siguran. Nadam se da će ti vrhunci imati u sebi mnogo radosti i zadovoijstva. Mogu ovo da dodam u odlasku: Kada vaši istoričari budu budućim generacijama govorili o nama, nadam se da neće biti neopravdano strogi. Tačno, nismo izdržali do kraja; takođe je tačno, istrebili smo sami sebe, očigledno primenom bezumne, nekontrolisane agresije; isto toliko tačno, uradili smo mnoge druge stvari koje su bile skroz pogrešne. Ali jesmo stvorili moćnu civilizaciju; jesmo sakupili fond znanja ogroman preko naših mogućnosti da apsorbujemo ili kontrolišemo; zamislili smo i stremili moralnosti jedinstvenoj u istoriji, koja dobro drugih stavlja ispred naših vlastitih interesa čak i ako se većina nas nije nje držala. I jesmo iznedrili vas! Može lako biti da nam nije suđeno da potrajemo više od ovog. Može čak biti da je vaš dolazak aktivirao seme samouništenja već postavljeno u nas sa tom svrhom; da je naš nestanak isto toliko neophodan za vaše pomaljanje kao vrstu koliko je naše postojanje bilo za vaš nastanak. Ali, kakav god bio mehanizam ili njegova svrha, misIim da će, kada nam svima bude Suđeno na kraju Vremena, Homo sapiens biti prosuđen, ako ne kao trijumf, onda barem uspeh, u skladu sa standardima koje nameću okolnosti sa kojima smo se suočavali i svrhe u koje smo stvoreni; kao što su Kromanjonac, Neandertalac i Pitekantrop pa čak i brontosaur bili uspešni u svoje vreme, kada se o njima sudi u svetlu izazova koje su savladali i svrhe kojoj su poslužili. Samo jedna stranica ostala. Oklevala; bila poslednja veza sa živom prošlošću. Jednom pročitana, saznata, postaće samo još jedna uspomena. Uzdahnula, naterala oči da se fokusiraju: Kendi, moja draga kćerko-u-duši, ovo je tako teško završiti. Iracionalno, nalazim da žalim zato što te gubim; „iracionalno“, kažem, jer sam očigledno ja taj koji mora otići. Ali otići moram, i to se ne može izbeći a ni mnogo odgoditi. Sa tobom i tvojima će sve biti u redu. Tvoj rast je bio dobar,

tvoje usmerenje ispravno i zdravo; nemoguće je da ne proživiš život koji mora učiniti nas, koji smo te otkrili i pokušali da vodimo dovde, ponosnima na naš mali udeo u tvojoj sudbini, čak i ako nam nije dato da vidimo njegovo upotpunjenje. Mislim da razumem nešto od onoga što Mojsije mora da je osećao onog poslednjeg dana gledajući Nebo. Znaj zauvek da te ja, doktor, i gospođa Foster nismo mogli voleti više ni da si plod našeg mesa. Sećaj nas se sa naklonošću, ali vidi da ne gubiš vreme oplakujući nas. Budućnost je tvoja, dete moje; idi oblikuj je kako nađeš za potrebno. Zbogom, moja najbolja i najvoljenija učenice. Zauvek te voli Su Kim MekDivot PS. Ovlašćenjem koje posedujem kao najviši preživeli zvaničnik Karate Saveza Sjedinjenih Država, ovim te unapređujem u šesti dan. Više si nego kvalifikovana; pazi da verno vežbaš i ostaneš takva.

Pročitala, ponovo čitala poslednju stranu dok suze ne izobličile vid, učinile razaznavanje pojedinih reči nemogućim. Odložila pismo sa poštovanjem na sto, otišla gore, napolje na balkonsku verandu. Bila Učiteljevo najdraže mesto za meditaciju. Smestila u ljuljašku verande, opustila noge u Lotos. Teri razumeo: premestio tiho sa ramena u krilo, privio bliže, počeo recitovanje nasumičnih brojeva jedva čujnim, tanušnim glasićem poput devojčice. Držala bracu u skupljenim rukama dok bol rastao, suze prešle u tihe, bolne, razdiruće jecaje. Bracino nekritično društvo, bezuslovna ljubav bilo jedino što stajalo izmedu mene i sveobuhvatne tame, sveže svesti o stepenu gubitka koja pretila da preplavi dušu. Zajedno smo posmatrali ranopopodnevne kumulonimbuse kako se formiraju, oblikuju u nadnoseće kule, besne i vriju, konačno iznedruju iskre grmljavine u tami podnožja, ispuštaju tamne pruge kiše dole ka zapadnom horizontu; gledali dok zgasla svetlost nije donela shvatanje koliko smo dugo tu sedeli. Svetlije zvezde se već videle na istoku. Razmotrila stanje uz rastuće iznenađenje: oči suve, bol nestao iz grla, srca; tama koja lebdela nad dušom samo sećanje. Očigledno transcendentalizirala bez svesne namere, rešila se zaostale žalosti. Sve što ostalo bila slatka tuga kad mislila na Tatu, mamu, Učitelja, nestali skupa sa svim, svakim drugim, ostavljajući samo sećanja. Najednom shvatila da zahvalna što dozvoljeno da njih zadržim. Oprezno pomerila probne mišiće, prve nakon nekoliko sati. Teri se mrdnuo, izmigoIjio; onda probudio, izrazio opravdani protest povodom stanja izgladnelosti. Ustala, prebacila bracu na rame; otišla unutra, dole. Pokupila Dosje Tarzan, Učiteljevo pismo, vratila se u Tatinu kuću.

Nahranila pticoglavog, sebe; sela, razgledala sadržaj Dosjea. Uskoro zaključila Učitelj u pravu (baš me iznenadilo): Piter Bel nesumnjivo najbolji potencijalni sadrug od svih. Veoma pametan, veoma zainteresovan, veoma svestan; podaci o dosadašnjem obrazovanju zvuče kao podvala (Niko toliko mlad ne može naučiti toliko mnogo, osim, hm... možda mene u redu); veoma jak, brz; veoma napredan u proučavanju Veštine (osmi dan!), plus (Učiteljevim rečima): „Predivno nevezan za svoje uspehe; prvenstveno zainteresovan za ono što će sledeće uraditi“. I „...poseduje uvrnut smisao za humor.“ Zvuči kao moj tip frajera. Se nadam će ispasti ga mogu podneti. Sedela duge trenutke skupljajući hrabrost. Onda podigla telefon, odlučno okrenula pozivni broj, broj. Nasukala se nakon nekoliko trenutaka škljocanja, šuštanja kad se neki relej Tamo Negde zaglavio. Pokušala ponovo; naišla na zauzetu vezu (razlikuje se od zauzetog broja; razlika čujna isto uzrokuje zaglavljen relej). Probala ponovo, mrmIjajući u bradu. Opet se nasukala. Pokušala opet. Opet ništa. „To ne valja!“ primetio je Teri sa entuzijazmom, veselo mlatarajući glavom. Duboko uzdahnula, rekla jako ružnu reč, probala opet. Zazvonilo! Jednom, dva, tri puta; onda: „Klik. Alo, jesi li to ti, Kendi? Baš ti je dosta trebalo. Ovde Piter Bel. Ne mogu sada da dođem do telefona; napolju sam, brinem o stoci. Ali sam postavio ovu telefonsku sekretaricu da mi čuva leđa. Ima alarm koji će me obavestiti da si zvala pa mogu da proverim traku. Kada čuješ zvuk na kraju moje poruke, ostavi mi svoj broj telefona ako nisi kod kuće-nemoj zaboraviti pozivni broj ako je različit od tvog i nazvaću te čim se vratim i nađem tvoju poruku. Ej, baš mi je drago da je sa tobom sve u redu.“ „Bip!“ Snimak me uhvatio otvorenih usta. Jedva uspela se saberem na vreme da promucam ću biti kod kuće; dodam da ako ne, ću biti na farmi, dam broj pre nego mašina prekinula vezu, se opet čuo telefonski signal. Ponovila ružnu reč. Dodala dopune usmerene specifično na telefonsku sekretaricu. Oprala sudove, spremila. Dopunila bracinu posudicu sa hranom, promenila vodu; pomerila stalak u radnu sobu, stavila pored stola, nadohvat za češkanje glave. Smestila se u Tatinu veliku stolicu, otvorila zapis, unela dopune. Obavljeno. Sada najnovija dešavanja. Trenutno. Kompletno. Ništa više za zapisivanje. Pa ne zapisala ništaviše. Dosta dugo. Ponoć. Baš bih mogla i pročitam neku knjigu. Glupavi telefon. Probudila se uz nešto što ličilo na petlov pozdrav ranoj svetlosti zore. Zatekla se kako stojim nesigurno nasred radne sobe, trepćući

sanjivim očima, slušajući zamiruće odjeke. Mrko pogledala bracu; zauzvrat dobila kvarno kikotanje. Trebalo nekoliko trenutaka ustanovim lokaciju, okolnosti koje dovele do noći koju provela u stolici, obučena. Kad uspela, otvorila usta, onda se ne potrudila shvatila ružna reč neće pomoći; više ne pružala olakšanje adekvatno situaciji. Nonšalantan pristup se istrošio oko jedan posle ponoći do kada pročitala možda deset strana (od kojih ne zapamtila nijednu reč). Pernatoglavi hrkao na stalku; ništa na dohvatu da rasturi, izgubio interes. I sama žestoko zevajući u trenu kad odbacila strpljenje, zgrabila telefon, okrenula broj. Uspela od prve. AU bilo zauzeto! Ponavljala pokušaje u intervalima od pet minuta tokom dva sata ili dok ne zaspala šta već bilo prvo. Upravo ponovo pokušala. Još uvek zauzeto. Bolje odem spremim doručak.

Problem kontakta ne više zabavan. Tokom dva meseca od poslednje beleške pokušavala u proseku pet puta na dan. Rezultat: Ili (obično) znak da zauzeto ili tranzistorski kreten vergla istu poruku. Jedno moguće objašnjenje (od mnogih): Snimljena poruka ne pomi-nje nikakav datum; mogla biti snimljena dan posle Armagedona, juče bilo kad. Nije da venem, sedim kršeći ruke pored telefona, nikako; imala posla. Završila preseljenje na farmu, popunila rezerve zaliha; popravila slabe tačke; sakupila dodatnu stoku, perad. Elektrifikovala ograde, ojačala gde izgledale manje otporne na pse; dovezla još žita (naučila da vozim kamion, sa-sa-sa sve šesnaest-brzinskim menjačem zaista mi je žao zbog stuba kapije žitne kompanije, ali smetao prolazu; odavno ga trebalo ukloniti); našla, dovezla dva automatska dizel-generatora, spojila lukavim sistemom releja da se prvi samoukijuči ako struje nestane, drugi uključi ako prvi prestane radi. Dosad radilo svaki put kad isprobala, kao što piše u knjizi. Sakupila dovoljnu količinu goriva: Dovezla četiri cisterne do vrha pune dizela (preko 27 000 litara svaka); sastavila međusobno povezani sistem creva koji garantuje da gravitacija tera gorivo u generator koji radi, dobija. Sa malo više od trideset pet litara na sat (pod maksimalnim opterećenjem) bi trebalo da obezbedi više od četiri meseca rada u slučaju potrebe. (Međutim, farma rapidno poprima izgled servisne stanice. Moram uskoro razmisliti kako se oslobodim praznih kanti; inače neću moći hodam kroz dvoriste.) Preterane pripreme ne rezultat paranoje. Pokušavam da učinim

mesto bezbednim u odsustvu; poboljšam izglede za nalaženje nastanjive, funkcionalne farme po povratku, čak i ukoliko misija potraje duže od očekivanog. Što moguće; je skoro 1500 kilometara (pravolinijski) do adrese Pitera Bela navedene u Dosjeu. A on je samo prvi na AA listi; ostali raštrkani posvuda. Probala pokrijem sve eventualnosti, i za kuću i za sebe na putu. Pažljivo odabrala vozilo: Ševrolet kamionet sa pogonom na sva četiri točka. Velike snežne gume štrče preko branika na sva četiri ćoška, dodaju petnaest centimetara izdignutosti od tla, stravična vuča. Na prednji branik montirano električno vitlo koje verovatno u stanju izvuče vozilo uz okomitu stenu. Unutrašnjost ima krevet, wc, sudoperu, šporet, razne ormare – a spoljašnjost je ukrašena odvratnim baroknim muralima sa strane. lako izgleda kao da pravljen specifično za moje potrebe (sem murala i potrebe za povišavanjem papučica), bio ljubljena igračka gradskog bankara. Kada ne prevrtao parice, provodio vreme krstareći divljinom u beskrajnoj potrazi za nepristupačnim, neprolaznim terenima. Se hvalio nije našao takve. Nadam se; sluti na dobro za vlastiti poduhvat. Lične potrebe, stvari unutra. Uključuju: dovoljno hrane, vode za sebe, Terija: posteIjina, odeća, toaletne potrepštine; razne alatke, uključujući sekiru, sekač žice itd; rezervne gume za kamionet; pumpu, crevo za uzimanje goriva; mali, veoma gadan arsenal, uključujući skraćenu sačmaricu šefa policije, dva magnum revolvera, M-16 sa dosta magacina i optikom. Ne očekujem nevolje, ali naginjem teoriji da verovatno neće padati kiša ako poneseš kišobran. Ostavljam ovaj zapis ovde u skloništu za arheologe; pisaću u posebnu knjigu dok na putu. Mogu ih spojiti po povratku, ali ako se planovi poremete, ovaj izveštaj ipak na raspolaganju Budućim generacijama. Pa, vreme da se krene: Nepoznato zove. Ali se nikad ne osećala ovako malenom. Mnogo veliki svet tamo napolju čeka. Na mene.

2 Traganje Zdravo opet, Budućnosti. Drago vam što me vidite? Ili samo iznenađeni? Volela bih da sam srećnija što se srećemo. Treba da jesam, naravno, i možda jednog dana opet hoću. Ali trenutno na nastavljanje ovih beleški gledam sa smanjenim entuzijazmom. Znatno smanjenim: sadašnji zaostatak ne rezultat obične lenjosti, neefikasnosti; kašnjenje proizvod trezvenog razmatranja, zdravog razmišljanja. Potpuno namerno: odugovlačila sam. Ali pre no što unapred osudite piskaralo koje odugovlači, molim da me svi do jednog pažljivo saslušate; sledi objašnjenje, da kažemo: Uplašena. Ne, ne pune-gaće uplašena, ne krv-postaje-sir uplašena; više preteća-nelagoda uplašena, dva drhtaja jače od kucnimo-u-drvo uplašena. Zazirem od verovatne sudbine. Vidite: u skladu sa upornim optimizmom, koji se očekuje od pripravničke Poliane, planiram da ovaj zapis (skupa sa prethodnim prvim delom, plus svi sledeći memoari) u budućnosti proučavaju, za korist i pouku sledećih generacija — ako ih bude — na poštovanja dostojan, neužurban način istoričari, studenti, arheolozi u odgovarajućem dostojanstvenom okruženju: Smit-Foster Postarmagedonska istorijska biblioteka i arhiv. Lepa nadanja zamišljaju mnogo sledećih tomova, koji će konačno sačiniti zaista impresivnu zbirku, koja pokriva veoma dug period vremena; sakupljeni uredno od strane Biblioteke pomoću Iskreno Vaše putem redovnih priloga, predatih lično. (Ključne reči ovde su redovnih i lično: ne želim pauze — a pogotovu ne želim da poslednji tom isporuči neoprani, iznureni, u kožu odeveni neustrašivi Istraživač Nepoznatog, koji ga pokupio bogzna gde.) Gore navedeni uredni scenario bitan za trenutnu emotivnu udobnost; pretpostavljajući, kao što pretpostavlja, dugoročne ciljeve; sopstvena smrt odložena za mnogo, mnogo godina; stiže (ako ikad) dugo nakon što stekla poštovani status kao omiljena sedokosa stara savetnica; autentični mudrac, proročica senectutis causa, izdišući elegantno u sopstvenom krevetu sred rasplakane gomile odgovarajuće privrženih potomaka, poštovalaca. Međutim (sad pažljivo pratite sled logike): što duže odlažem nastavljanje zapisa, duže sam u stanju da ignorišem alternativne mogućnosti — možda čak verovatnoće — da događaji koji će uslediti mogu prekinu beleženje usred poglavIja. Čak i usred rečenice. Dok ne započet, ovaj tom ne može biti poslednji u seriji. (Ne može biti otkriven, nedovršen, među sopstvenim kostima negde na opusteloj planeti.) Što je u najmanju ruku onespokojavajuća pomisao. Radije čekam dok događaji ne opravdaju pozitivnije raspoloženje, razumno

očekivanje ću preživeti, živeti Srećno i Zadovoljno. (Čudno ponašanje, moram priznati, za overenu genijalku.) Međutim, lični problemi nisu opravdanje se kompromituje zapis; odgovorni istoriograf se mora suočiti sa najcrnjim izgledima, obaviti posao. Istina, ovaj zapis predviđen za pravilnu dostavu pravoj publici; a ukoliko takve sigurno bude, može isto tako biti obavljena nakon činjenice da sam bila, natenane, mali činilac pridodat aktivnostima koje uzrokovale Srećan Kraj. Ali ako ne — pretpostavljajući najgore; nađen u groznim okolnostima od strane kolege, nevoljnog odrpanog istraživača — i on zaslužuje kompletan zapis, u granicama koje nameću okolnosti. Ne najmanja od istih: veoma osnovana sumnja će tipični Smeli Lutalica biti u stanju da dešifruje Pitmenovu stenografiju. Ali u rukopisu zapisa ne bi bilo: tako neefikasno, ubistveno sporo; rezultat kabast, predstavlja teret pri kretanju. Međutim, ne moj problem; stenografski sistem naznačen na koricama, zajedno sa autorom, predmetom. Objašnjenje raspoloživo u svakoj biblioteci (većina bi trebalo opstane, štiti sadržaj stolećima). Moje beleške jasne, direktne; bez neuobičajenih skraćenja, nestandardnih veznih fraza. Uz vreme, motivaciju, čitke svakome. A moram očekivati nekakav uloženi napor od Budućnosti (bez obzira ko je bude sačinjavao). Ipak, pružene vredne, detaljne informacije o Kraju Sveta. Toga nema na svakom kiosku. I tako to. Piter Bel, poverijiv, pouzdan, odgovoran (po Dosijeu Tarzan — takođe i briljantan, osećajan, duhovit, zgodan). Svakako ne neko ko u stanju da ignoriše stalnu zvonjavu telefona. Ili pedeset poruka na telefonskoj sekretarici. Da ne spominjemo gospu za koju zna (u nevolji ili ne, potpuno nevažno; po svemu sudeći, nema nas baš mnogo). Uzvratio bi poziv da bio kući, primio poruku. Pošto nije, nije bio. Svakako. To sam znala. Ali Ijudska — pardon, mislim Homo post hominemska — psiha sigurno najperverznije beskorisni kutak kompletnog uma. Nerazumno živinče, sasvim nelogično. Nema nikakvog smisla da potvrda golim okom činjenice, shvaćene mesecima pre, izazove paniku. Iseljenje promišljeno, polagano, temeljito; znaci očigledni: vrata, prozori uredno zatvoreni; ormari ispražnjeni, lične stvari uzete; kućni aparati isključeni, osigurači izvađeni. Očigledno imao posla drugde, otišao; imao dovoljno vremena za to. Ništa u odsutnosti što bi izazvalo zloslutne misli, pretpostavke, nagađanja. Jednostavno se iselio. Tačka. Uzevši u obzir, ostaje zagonetka: Kandidija Marija Smit-Foster, superklinka, dragoceni intelekt u svakom istraživanju i van njega — hladnokrvno analitična, logična, racionalna itd, itd. — uzrujano jurca kroz praznu kuću Pitera Bela; neprestano zaviruje u prazne ormare, stalno pretura po praznim fiokama; pušta praznu traku telefonske sekretarice uvek iznova; krši ruke, roni suze, šmrca, slini-

Skoro tri puna sata!... Sramotno ponašanje: postupala kao mlada napuštena pred oltarom. Atavistički. Bez opravdanja. Teri izdržao relativno ćutke, povremeno se premeštajući s jednog ramena na drugo, prebacujući težinu, ponekad se stresajući da mu perje bolje legne. Komentari ograničeni na jedan jedini tihi zvižduk kada ušli u očigledno praznu kuću, povremene „Ma šta mi reče” dok vreme prolazilo. Nesumnjivo bio postiđen zbog mene. Ček, ček. Bez opravdanja? Ispravka, molim: atavistički, istina, ali delimično opravdano... Opravdano. Potpuno opravdano. Oprav-prokleto-dano u komadu! Zašto ne budem uzrujana? Meseci nada, iščekivanja, očekivanja; dugo, naporno putovanje — za ništa! Ni nagoveštaj — ni najmanji znak ostao da nagovesti odredište, lokaciju. I to neki natčovek! Nezamislivo da mogao ode, a ne ostavi poruku — petogodišnje Ijudsko dete sa imalo svesti bi me očekivalo na svom pragu kad-tad (ako preživela), ostavilo novu adresu. Ali sam možda preoštra... Umesto toga bi trebalo da tražim utehu u otkriću da određeni osnovni principi ponašanja premošćuju jaz među vrstama; nastavljaju se nepromenjeni, nedirnuti, večni; urođeni novoj rasi kao i staroj. Podatak nesumnjivo fascinantan sam za sebe; donosi veliko zadovoIjstvo onom ko proučava. Ali, iskreno, do sada nikad ne lupala glavu ima li u novoj vrsti neuviđavnih, sebičnih, imbecilnih muških krelaca! A, joj. Ma vidi samo — mastilo samo što se osušilo nakon valjanja u dobronamernoj (iako dubioznoj) brizi za položaj hipotetičnog Neočekivanog Čitaoca (NOĆ), a već do pojasa u tiradi shvatljivoj samo određenoj publici. Izvinjavam se; trudiću se bude bolje. Zaista. Do sada se NOČ verovatno pita šta li je H. post hominem. Ili Dosije Tarzan. Ili možda ko je Piter Bel. Ili Učitelj. Ili Teri. Ili (na kraju) ja. U redu. Poštena pitanja, zaslužuju iskrene odgovore. Pa ću se truditi da mislim da je moguća i drugačija publika od predviđene: Kolega preživeli, možda — ali očigledno veštiji u tome — neko ko ne raspolaže pregledom urednog kontinuiteta od Prvog toma (ostavljenog u biblioteci skloništa pod adresom na koricama, broj indeksa 1.1.1.). Sa te tačke gledišta, ma koliko nevoljno, upoznavanja ipak potrebna: Ime: Kandidija Marija Smit-Foster. (Napomena: nema ničeg »zlokobnog« u »crtici«; s ponosom upotrebljena ovde da oda počast roditeljima-usvojiocima zajedno sa rođenima.) Rođena pre jedanaest godina kao Smit; ostala siroče deset meseci kasnije; usvojili je dr i gospođa Foster — Tata i Mama. Poznatija sam kao Kendi od prvog daha. Ostalo (ukratko): Homo post hominem je nova vrsta; nastala

nakon velike pandemije gripa 1918-19. viralnom rekombinacijom gena nerođenih; izgleda su imuni na sve »ljudske« bolesti, plus pametniji, jači, brži itd.; otkriveni slučajno od strane naučnika koje predvodio Učitelj (prvi komšija, genije), uz Tatinu pomoć, dok tražili pokazatelje koji identifikuju decu-genije kao novorođenčad; pomaljaju se da naslede Zemlju nakon se H. sapiens istrebio kratkim, efikasnim bionuklearnim ratom. Dosije Tarzan Učiteljeve beleške o gore navedenim istraživanjima; identifikuje, profiliše, locira sve poznate homineme. Piter Bel je H. post hominem povezan sa Učiteljevim istraživačkim projektom; najbliži od hominema iz projekta mojim godinama, najbolja šansa od svih za budućeg životnog saputnika, po provodadžiji Učitelju u pismu koje predstavlja Poslednju Poruku. Teri sopstveni usvojeni brat blizanac (punim imenom Teri D. Foster — inicijal je za Daktil); identičan sem mentalne zaostalosti i činjenice da je Hijacintski mako. Ja sam Homo post hominem. Pregrmela rat u Tatinom čudesnom skloništu; sada se bavim obilaskom, tražeći ostale preživele. Od kojih čitalac mora biti jedan. Eto. Dovoljno jasno? Ne? Primedbe — od strane NOČ-a? Prekratko? Zbunjeniji sad nego pre objašnjenja? Bezobrazluk! Ako čitalac zaista neočekivan, onda pisac skoro sigurno mrtav!... Čekaj, bez durenja, molim; sigurno ne možeš očekivati saosećajnost od leša — treba da budeš zahvalan i za običnu uviđavnost... Tačno, bih mogla ponavljati kompletnu priču svaki put kad počnem novi zapis — naravno, tomovi bi uskoro konkurisali Dosijeu Tarzan po obimu, čak i pre unošenja novih podataka. A zašto sam se onda uopšte namučila pišući Prvi tom? Zato neću; imam pametnija posla. Sad: Dosije Tarzan navodi imena, adrese svih AA, poznatih AB hominema. Ali Učitelj me posebno uputio na Pitera Bela — AA superdete, pametan kao ja (nagovestio da možda i pametniji; bacio rukavicu da ja dokažem nije u pravu). A i rekao mu o meni. Predlozio da stupim u kontakt. Sada, trenutno interesovanje za budućeg »životnog saputnika« ograničeno na praktične aspekte: hranu, zaklon, preživljavanje — kratkoročne osnovne stvari; odlažem očigledno pitanje produženja vrste dok ga pubertet, završetak hormonskih promena, ne učine relevantnim. (I verovatno neizbežnim — nemam valjanih osnova da posumnjam ću biti isto toliko luda za momcima, kada jednom instalacije počnu normalno da funkcionišu, kao i svaka druga šiparica. Ali mogu se nadam.) Međutim, dugogodišnje iskustvo (relativan izraz, naravno, s obzirom na skromno trajanje dosadašnjeg životnog veka) i te kako opravdava naviku izjednačavauja i najmanjeg UčiteIjevog nagoveštaja sa Otkrovenjem Sa Nebesa. Svakako dovoIjan podsticaj da se pokuša.

Sistem telefonskih veza još funkcioniše u mnogim delovima zemlje (po slušnim utiscima: zvuk zvonjenja se dobija upotrebom većine pozivnih brojeva, nasumice); pa pokušala sa brojem navedenim u Dosijeu Tarzan. Nemala sreće. Istina, telefonska sekretarica priključena na liniju uzela vezu. saopštila mi poruku; ali Piter ne uzvratio pozive. Dva i po meseca! Preosetljiva dušica bi, do sada, posumnjala u recipročnost interesa. Možda čak (uz malo ohrabrenja) razmislila o osećanju zanemarenosti; pokrenula kampanju vodice za usta, promene dezodoransa; turpijanja zuba, ispiranja noktiju, poliranja kose itd.) Besmislice, naravno. Bezbroj mogućih objašnjenja: defektna telefonska sekretarica, odgovara ali ne prima poruke; sistem veza konačno u raspadu (ne neobično: šest meseci bez održavanja — čak i u sistemu zasnovanom na hidroelektričnoj energiji, sa kompjuterizovanim usmeravanjem poziva, koji automatski zaobilazi problematična mesta, mora doći čas kada problematična mesta postaju normalna situacija, sistem se raspadne). Takođe, možda — u svakom slučaju isto toliko moguće — Piter jednostavno ne kod kuće, iz sopstvenih valjanih razloga. Nemam nimalo više razloga da se valjam u morbidnim pretpostavkama sada nego što imala tokom proteklih meseci, otkad prvi pokušaj kontakta propao. lako, mora se priznati, bila prezaposlena da posvetim dovoljno vremena samosažaljenju. Nije lako, za samo dva i po meseca, locirati odgovarajuću farmu blisku tatinoj kući (i blagu u skloništu ispod); obaviti sve radove neophodne za poboljšanje šansi da stoka, zgrade prežive nevolje viskonsinske zime. Niti na putu od srca Mlečne države — Viskonsina — do Piterovog univerziteta Kornel (država Njujork) bilo mnogo vremena za razmišljanje o neugodnim mogućnostima, nepravednosti života uopšte. Fizička krhkost ljudske civilizacije postala očigledna nakon samo šest meseci nemara: mreža puteva u žalosnom stanju, postaje ubrzano još gora. Oboreno drveće tu, tamo; bandere slomljene, vodovi elegantno polegli po nezgodnim mestima; iznenađujući broj otplavljenih ispusta, neprelaznih mostova. Ševroletov kamionet, sa pogonom na sva četiri točka, divnih sposobnosti, lak za vožnju — sa dopunama na pedalama da kompenzujem sopstveni skroman rast. Visoka izdignutost iznad tla, stravična vuča prosto gutaju granične terene. Rešila pitanje mnogih blokiranih puteva jednostavno vozeći okolo — kroz ograde; preko polja, manjih potoka; preko brda i dolina itd. — ali provela isto toliko vremena žipčeći, sekući, cimajući, namotavajući, kopajući, itd, kao i u vožnji. (Vrlo poučan način putovanja: stvarno »osetiš« zemlju — osetiš je pod noktima, u cipelama, u kosi, u odeći...) Pa, nastavljanje zapisa, ma koliko zakasnelo, donelo uobičajeni rezultat: bol, bes, razočaranje ispražnjeni na hartiju; krvni pritisak

snižen, praktično stanje duha povraćeno — zajedno sa perspektivom: plakanje nad prolivenim mlekom zaludna aktivnost; ne koristi ni prolivaču ni prolivenom. U redu. Znači Piter Bel ne ovde. Negde drugde. Otišao. Šta sad? Primarni cilj očigledno nedirnut; nepromenjen od prvog dana kad pomolili nos iz skloništa, po isteku maksimalnog roka karantina nakon Sudnjeg Dana: naći nekog drugog. Nekog pametnijeg, većeg, jačeg; širokih ramena, nasmejanih očiju, plave kose zamršene vetrom; izvor znanja u pogledu svih aspekata uspostavljanja sjajnih novih civilizacija za zabavu i zaradu. (Bilo lepo, takođe, ako znao gde se nalazi Drum od žute cigle.) Ali Učiteljeva statistika stavlja samo 150000 hominema na severnoamerički kontinent (Ceo kontinent— 2277918468 hektara, po Svetskom atlasu Nešnel Džiogrefika.) Drugi pogled na isti problem: 15185.17 hektara po osobi. Jedno od rešenja: podellti kontinent na mrežu kvadrata sa ivlcama od 12.2932 kilometra, nasumice odabrati kvadrat; stati u centar; urlati kroz megafon. Onda ponoviti — 150000 puta. Kako god se pogleda, mnogo prostora. Populacija strašno raštrkana. Mogućnost slučajnog susreta svedena na nulu što, kad se razmisli, možda i bolje... Nije baš da želim sretnem AB-ove ; ne dok ne budem na sigurnom u nedrima AA zajednice. Ne volim da zvučim puna predrasuda, ali jesam; ne mogu zaboravim Učiteljevo mišljenje da većina nosi teret nekakvog emotivnog problema, visok procenat baš patoloških. Ne nerazumno, stoga, pretpostaviti svaki kontakt sem AAova, u odsustvu uverljivih dokaza u suprotno, verovatno vuče loše spakovan teret — potencijalno opasan. Što vraća na gorući problem: Piter Bel ne ovde; nema nagoveštaja koliko odsutan, gde otišao. Možda čak i mrtav po raspoloživim podacima, moguće koliko i ne. Nagađanje besmisleno. Ali ja živa. I to poprilično. Čvrsto odlučna da nastavim u tom stilu. Dakle, logičan sledeći korak: odabrati drugog AA-a iz Dosijea. Nije važno koga; samo Piter Bel lično preporučen, opisan. Ostali samo predstavljeni neutralnim opisima u Dosijeu. U redu, ali bezlični. Međutim, skoro sto AA-ova navedeno, raštrkanih širom SAD. Nije uopšte sigurno da ijedna adresa još važi, a nasumične posete bi potrajale do večnosti, ili duže. Jedina razumna procedura: pronaći lokacije na mapi; ucrtati najkraći meander koji ih sve dotiče, uz najmanju dužinu trajanja puta — rezervišući, naravno, pravo da se odjuri najluđom tangentom, ukoliko događaji dovedu do i najuvijenijeg nagoveštaja. Upravo to i nameravam. Ipak, sutra ujutro; ne sad. Umorna. Razočarana. Verovatno i još kivna, kad bih imala energije za to. Čak i Teri obuzdan — u poređenju sa inače. Možda oseća raspoloženje. Možda

samo loš dan: predugačak, previše očekivanja. Previše razočaranja. Nema veze. Sutra je novi dan — Poliana živi!... Dobro jutro, Budućnosti! Dobro prospavana noć; obiman, hranljiv, ukusan doručak (pripremljen od strane vrsne kuvarice, uz — ili i pored — intenzive pomoći brace manijaka (urlao od smeha, grabio sve na vidiku), doveli do uobičajenog rezultata: energija, optimizam obnovljeni — zajedno sa nezavisnošću. Kome treba Piter Bel!... Ima još riba u moru: Dosije Tarzan pun alternativa — ili, ukoliko to ne uspe, moglo biti još zabavnije krenuti u lov, naći, vrebati, uloviti domorodačkog AB mužjaka u njegovom okolišu; onda ukrotiti, upristojiti, naučiti osnovama koherentnog mišljenja, civilizovanog govora. Što da ne? Moglo bi uspeti. (Ako ne, nežno razdvojiti vratne pršljenove (da ne dođe do olajavanja; ne htela steknem „reputaciju”, baciti, probati opet) Istina, jednostavnije pronaći AA-ove, ponovo se smestiti u sigurnu ulogu devojčice/učenika; dopustiti drugima da donose važne odluke, hrane, oblače, smeštaju, štite. (Ponekad zamorno biti gospodar svoje sudbine. Gore nego biti genije. A i samotno. Hoću zagrljaj.) Dosta! Juče potrošila celu godišnju zalihu slinjenja. Glavu gore! Izbaci ramena! Napred marš! Tako ovog jutra, nakon doručka, pretražila univerzitetsko naselje (noseći pajser, čekić; instrumente neophodne, ovih dana, za ozbiljno bavljenje veštinom pretrage); našla veliku mapu SAD, obeležila mesta AA-ova, spojila pravim linijama. I otkrila predvidljiv trend: svi okupljeni oko vrhunskih univerziteta, vodećih istraživačkih centara. Harvard, M.I.T, Džons Hopkins itd. na Istočnoj obali. UKLA, Kalifornijski univezitet (Dejvis) itd. na Zapadnoj. Državni univerzitet Kanzasa, Univerzitet Minesote, Univerzitet Kolorada, Čikaški univerzitet, itd. itd. širom Srednjeg zapada. Plus ustanove AEC, NASA, JPL, širom zemlje. Izgleda AA-ovi prilično zaslužni za skorašnji uspon nacije. (Se nadam nisu i za sunovrat.) U redu. Toliko što se tiče kratkoročne strategije: od sada lov teče po planu. A šta je sa dugoročnom? Dobro pitanje. Šta ako, konačno, potraga ne dovede do rezultata? Što moguće... Zaista — Šta ako?... Ne najugodnija premisa koju zadrta Poliana može razmatrati, ali važeća. Svaki novčić ima dve strane. Očigledna glupost ignorisati mogućnost da pogrešno odaberem; izostaviti planiranje za slučaj nužde koji se javlja u mračnijoj varijanti. Vrio dobro. Razmišljam kao pesimista, tmurno: mudra stvar ostaviti poruke posvuda, na svakom mestu, bilo kome ko svrati, bude u prolazu, poseti; gde ih drugi preživeli (bilo koje boje) mogu pronaći.

Tačno, verovatno — sigurno — će privući pažnju lutajućih AB-ova. Tome nema pomoći. Pa šta onda? Kendi Smit-Foster; najmlađi ikad osvajač crnog pojasa šestog dana, uplašena pri pomisli da sretne strance? Čak i potencijalno opasne strance? Da. (Ali i sama potencijalno prilično opasna; ne gajim nikakve stvarne sumnje u sposobnost da se po potrebi snađem u slučaju poremećenog ponašanja. Ću postići mirno razumevanje, snalaženje sa kolegama preživelima; ću živeti u altruističkom, blagom skladu sa komšijama, ko god bili, kakvog god porekla, Ili.) Komunalije univerzitetskog naselja još funkcionišu; zgrada administracije dobro opremljena medijskim čudima moderne komunikacije: električnim pisaćim mašinama, fotokopir-aparatima itd. Zgodna prilika; iskoristiću pogodnosti, provesti sledećih nekoliko dana ovde; sastaviti najogoljeniji. najsažetiji rezime koji moguć: poruku koju ću ostavljati po zemlji dok putujem. Zbog sadržaja moram zastati. Trebalo bi identifikovati sebe — ali u granicama. (Nema svrhe, na primer pominjati uzrast, pol, dimenzije. Učiteljeva upozorenja ukorenjena u um; dovoljno svesna da, koliki god bio broj odgovora, priličan procenat mora biti neprilagođen. Nema smisla usmeravati oglašavanje na privlačenje čudaka.) Treba opišem raspoloživa sredstva, prednosti domaćeg kraja, farme (izostavljajući pominjanje skloništa; moja mala tajna za sada, dok se ne upoznam sa regrutovanima, budem sigurna kakve im namere). Moram ubaciti poziv za posetu, učestvovanje u zajedničkom razmatranju da li primanje u društvo obostrano korisno. Takođe zaključila, nakon početnog oklevanja, da poruka mora sadržavati objašnjenje H. sapiens/post hominem situacije, itd. Činjenice, svedočenja lako dokumentovati: UčiteIjev zaključak neosporen sprdnjom — ali sumnjam bi mi stalo do komšija čiji um nedovoljno otvoren da prihvati zaključke, razume implikacije i (najviše od svega) prihvati neophodnost sledećeg koraka: Glavna aktivnost u mojoj zajednici treba da bude AA-ovsko odgajanje, obrazovanje dece (do stepena koji moguć u uništenom svetu). Sve drugo sporedno, zaleđe. Bez prisile, pritiska; samo dobrovoljci. Ali, nesložni se ne moraju prijave. Svet veliki; mogu žive drugde. Istina, plemenita namera sasvim zgodno paralelna sa mojim sebičnim željama (toliko toga ima da se nauči!); ali ako Mračno doba usledi posle kolapsa civilizacije H. sapiensa, neće biti moja krivica. Eto! Ne bilo teško: samo tri puna dana neprekidnog rada — pisanja, prepisivanja, doterivanja, sažimanja, cepkanja, saosećanja, destilovanja, trebljenja, ponovnog prepisivanja, itd. itd. — i letak gotov. Remek-delo sažetosti: jedna strana (pravnička kartica, tekst s

obe strane; ravnomerne margine od 2.5 cm gore, dole, levo, desno; štamparske veličine 15) kaže sve što neophodno sa samo 5768 dobro odabranih reči — plus metaforičnih još hiljadu, impliciranih malom mapom skiciranom na kraju. Početna mala zaliha proizvedena na zgodnoj obe-straneodjednom Kseroksovoj kopir-mašini. (Divna spravica; neke blagodeti stare civilizacije se moraju sačuvati za budućnost— 10000 kopija za tri sata!) Pričvrstiću na vrata bakalnica, gvožđara, trgovina sportskom opremom, odećom itd. dok budem prolazila. Prolazim pored stotina svaki dan; vozim lokalnim putevima radije nego državnim. (Stvar estetike; priznajem, nije logično: državni sigurno u boljem stanju, lakše se vozi; ali nekako usamljeniji (rekoh ne logično, depresivniji.) Plan ne bas strašno originalan, ali ja tragam stalno, skoro svakodnevno; razumno zaključivanje navodi da i drugi preživeli rade isto. A svakako imaju slične potrebe, „šopinguju” na istim mestima. Konačna analiza — postaje pitanje broja: postavim dovoljno letaka, moraju privući pogled. Nečiji pogled. Negde. Nekad. Verovatno. Sutra odlazim za Boston. Oblast Harvarda i M.I.T.-a, dom petoro AA-ova: Herman Smit, Mario Ling, Gejl Kinart, Teron Parker, Reks Holister. Parker, Ling, Smit duboko upleteni (po Dosijeu) u projekat koji je kombinacija M.I.T.-ovog centra za svemirska istraživanja, kompjuterskog centra, nuklearnog reaktora, laboratorije za magnetiku; Harvardovog medicinskog fakulteta, biohemijskih projekata, seizmografske stanice. Ne otkrivali cilj projekta, ali uzgredna otkrića, pronalasci, proizvodi toliko brojni da administracija ne htela zaustavi projekat. Holister radio samo na Harvardu, ali na medicinskim istraživanjima, antropologiji, biofizici, geologiji, teoriji politike. Kinartova imala doktorate iz nuklearne fizike, okeanografije, kompjuterskih nauka, meteorologije, astronautike. Radila kad, gde, s kim, na čemu god je htela. Predavala, istraživala, pronalazila po volji. Uživala da protrese institucije establišmenta, što debelokožnije to bolje; stekla titulu Juris Doktor u slobodno vreme, pored organizovanog protivljenja Udruženja pravnika (ne odobravali zaobilaženje uobičajenog puta kroz pravne škole). Tužila pro se, dobila J.D. odlukom Vrhovnog suda. Takođe ima sedmi dan crnog pojasa. (Ako svesno, aktivno traži uzor, devojčica može i lošije proći — nadam se ću joj se svideti.) Dosta razglabanja. Sad u krevet. Treba mnogo prevaliti sutra; dosta toga obaviti. Ali trezveno, hladnokrvno; optimistički ali uz oprez, disciplinu. Nema više paralizujućih razočaranja, histerije, suza — ma šta da se desi. Ako trag bude hladan, ravnaću se po onom što imam u ruci: proučavati činjenice kad iskrsnu; nastaviti logički, efikasno, kako treba.

Ali mogu se nadam... Glupava ja. Kad pomislim, zaista očekivala da stignem do Bostona za jedan dan (izgledalo razumno dok gledala u mapu: samo 442 kilometra u pravoj liniji). Ali nisam ptica, ne letim. Vozim. Polako, oprezno. Preko izrazito šumovitog, veoma brdovitog (skoro planinskog) terena; brojni gradići, sela; uzanim, vijugavim, neravnim putem koji očigledno zacrtao, gradio pohlepni građevinar, čija jedina ambicija (i te kako realizovana) bila da betonom pokrije najskuplju razdaljinu između bilo koje dve tačke. Uz već ranije primećeno ravnomerno propadanje putne mreže, uslovi ne baš idealni za brzo kretanje: palo drveće, napuštena vozila, klizišta itd. ne pomažu mnogo u napredovanju. Onda poslednja neočekivana prepreka: reka Hadson. Ne predviđena kao problem: karta pokazuje mostove posvuda uz i niz reku. Tačno, ima mnogo mostova; međutim, oni na koje naišla do sada sasvim neprelazni: neki blokirani stravičnom saobraćajnom gužvom; neki vidljivo nepouzdani, lukovi opušteni itd.; neki čak propali, nalaze se u/pod vodom. Nekoliko njih se može pohvaliti kombinacijom svega navedenog. (Više volim da ne pomišljam kako moralo izgledati kad se mostovi natovareni izbeglicama, opterećeni više od najgorih noćnih mora konstruktora, počeli da ruše.) Kampujem noćas na romantičnoj zapadnoj obali, na ivici bujne šume, pod vedrim, zvezdama osutim, mesečinom osvetIjenim nebom. Nesumnjivo bi mnogo lepše izgledalo da gledala s druge strane. Sutra krećem južno duž reke. Učestalost mostova se povećava sa približavanjem Njujorku. Sigurno ću preći, pre ili kasnije. Odbacite prethodni biser mudrosti. Napisao ga idiot koji ne mislio na činjenice, Ijudsku prirodu. Zaista, mostovi češći na jugu. Takođe i veći, širi, većeg kapaciteta. Međutim, gušća populacija više nego nadoknadila razliku. Vozila na jug sve od mosta preko tesnaca Veracano u Njuarku do Bruklina. Svi blokirani, oštećeni, ili oboje. Gužve na preostalim mostovima da ne poveruješ. Primer (ne najgori): suočen sa nepomerljivom gomilom vozila parkiranom na mostu Džordža Vašingtona, opsednut mimo razuma, kontrole, neko odlučio da napusti Menhetn — velikim buldožerom, preko drugih. A kola bila toliko stisnuta jedna do drugih da većina u njima ne mogla da otvori vrata, izađe kroz prozor itd. na vreme pobegne. Rezultat predvidljivo užasan. (Ali neko se snašao: vozač, buldožer, oboje isključeni; zastali na pola puta, u stavu ogromne grabljivice na smrskanim vozilima ispod.) Ponovo kampujem noćas na romantičnoj zapadnoj obali Hadsona, isto mesto kao i preksinoć — ista bujna šuma, pod istim vedrim, zvezdama obasjanim, mesecom osvetljenim nebom itd. (Bah!...)

Sutra krećem na sever duž reke. Gustina naseljenosti prilično opada u tom pravcu. Moram da pređem, pre ili kasnije. Ili provezem oko te prokletinje. Marfi bi se cerekao, rekao: „...lepo ti rekoh.“ I bio u pravu: prvi most, severno od mesta gde prestala da tragam pre tri dana, bio širom otvoren, nezakrčen, siguran. Prešla bez incidenata: nastavila kroz državu Njujork, u Vermont, istočno-jugoistočno preko grebena Apalačkih planina u Masačusets — u novu nevolju sa mostovima. Reka Konektikat. Lepa reka. Ali široka, neprelazna zbog oštećenja na mostovima. Mnogo mostova, mnogo oštećenja. Izgleda da dolazilo do velikih poplava: šlepovi bacani kao igračke; prisutnost stubova mosta na putu ne predstavljala prepreku. Nezastrašena ali sad mudrija, odmah krenula na sever; uzvodno. Tričavih dvesta kilometara bilo dovoljno da dođem do netaknutog mosta. Na drugoj strani, okupana samopouzdanjem, ponovo krenula na jugoistok — prema Bostonu, bez ikakvih potencijalnih geografskih prepreka preda mnom na mapi. Stižem tamo do sutra u podne, ako ne bude nevolja. (I ne uzbuđujem se. Čekam da vidim šta preda mnom. Razumno, hladnokrvno, objektivno.) Ništa ne leži preda mnom! Ili sedi, stoji, skakuće, poskakuje, skače. Dobrano mi je preko glave svega ovog. Jednom je ništa više od slučajnog incidenta, pada novčića, izmrvljenog kolača, udarca mokrom krpom. Dvaput, verovatno koincidencija, bez statističkog značaja; nesumnjivo zabrinjavajuća za pesimistu, ali ne zbunjuje racionalan duh. Triput bi još uvek mogla biti koincidencija, ali zabrinjavajuća koincidencija; zakoni verovatnoće dobrano nategnuti. Četiri puta je trend. Nema sumnje; zabrinutost je odgovarajuća reakcija. A šest puta — zaključno. Potpuno. Nikog kod kuće. Ponovo. Svi znaci ukazuju na uredno iseljenje. Ponovo. Nikakav znak ne ukazuje na moguće odredište, mesto gde se nalazi. Ponovo! Sprovela najdetaljniju pretragu kuća, kancelarija, laboratorija svih pet AA-ova iz oblasti M.I.T.-Harvard. Pronašla ništa. Jednostavno iščezli. Pažljivo, efikasno, bez ostatka. PONOVO! Kuća Kinartove prvo pretražena; onda kancelarija. Prizor u kući identičan onom kod Pitera Bela: kancelarija jednako gola: sve lično, ako uopšte prenosivo, nestalo. Rezultati kod Smita, Linga, Parkera, Holistera slični, isto onespokojavajući. Nikakvog potvrdnog podatka; svi dokazi negativni, obilazni, zasnovani na tome šta nije nađeno.

Vratila se u kuću Kinartove da prenoćim. Divno mesto: čak i ogoljeno od svega što odražava ličnost, još uvek prijatno; zadržalo udoban ženstveni ambijent. Veliko olakšanje nakon nedelja koje provela živeći u kamionetu, spavajući na ležaju, kuvajući na ćumuru, špiritusu. Struje nema, ali gas, voda još rade. Sasvim lako sprovesti produžni kabl za osvetljenje za jedno veče. Odluka o provođenju noći pod civilizovanim krovom naišla na odobravanje brace. Voli da putuje ali bon vivant u duši; ogrezne u luksuzu čim dobije priliku (veruje da sve što vredi isterati, vredi i preterati). A očigledno zaključio došlo vreme za pošteno preterivanje: uneo se u projekat sa oduševljenjem (čiji bi samo delić, iskazan u javnosti u prošlim vremenima, sigurno rezultirao nedobrovoljnom hospitalizacijom). Učestvovanje uključivalo: pomaganje u unošenju prečke iz kamioneta (ja nosila; manijakalni braca držao šipku nogama, maksimalno lepetao krilima); raspakivanje hrane (otvaranje pakovanja jedna od bracinih najmilijih strasti – problem se javlja u ograničavanjuentuzijazma na odgovarajuće vreme, mesto, objekat); postavljanje stola (to obožava: veselo se gegucka po stolu, hvatajući tanjire, pribor za jelo – bilo šta što nije zakucano za sto – strpljivo odnese/odvuče do ivice; potajno baci pogled da vidi je li primećen; onda gurne preko ivice, gledajući pad, klimajući glavom, kikoćući se ispod glasa kada lomljava usledi — pa se vrati po još). U posebnom raspoloženju danas; divno se zabavlja: priča, cvrkuće kao dresirana motorna testera, pomaže dok se ne učini da ga ima trojica. Konačno postalo neophodno — da ne siđem sa sopstvenog uma — proterati ga na prečku, narediti mu: „Sedi!” Osećanja nepomućena prekorom, naravno. U momentu otkrio ručku vrata frižidera na dohvatu. Klimajući glavom u stranu, iskazivao stalnu volju — ne, žarku želju — da pomogne u raščišćavanju stola. Pre završetka obroka. Uključila gas čim došla, upalila grejač vode. Stavila čiste čaršave na najčvršći krevet u kući. Jedva čekam neopisivi užitak tuširanja toplom vodom, posle kojeg sledi najbolje prospavana noć poslednjih nedelja. Intenzivno jedva čekam — pomaže u odvraćanju misli sa nestanka AA-ova. Nemoguće šest Ijudi moglo nestati tako kompletno, ne ostavivši nikakav trag. Pa, možda će jutro doneti inspiraciju: možda podsvest primetila nešto što takozvana »svest« propustila brinući. Laku noć. Eureka! (Otprilike.) Po buđenju ovog jutra, shvatila pretraga ne onoliko iscrpna koliko trebalo da bude. Ma, dovoljno iscrpna u pogledu nepropuštanja nijedne fioke, zavirivanja pod krevete, pregledanja svakog centimetra —

ali tražila čega ima; ne obratila pažnju šta nedostaje. Navela u jučerašnjem zapisu: „...svi dokazi negativni, obilazni, zasnovani na tome šta nije nađeno.“ Ali se ne potrudila da odredim šta nije nađeno; ne zaključila ni pišljivog boba. I tako, nakon doručka (u podrumu pronašla starinski kamperski tiganj za vafle; radi dobro i na gasnom plamenu u kuhinji — rezultati divni sa javorovim sirupom posle toliko vremena) prešla natrag u kancelariju Kinartove; obavila ponovnu pretragu, ovog puta sa očima, zapažanjem, umom otvorenim. I saznala: Preostala oprema u laboratoriji ograničena na standardnu opremu, naučne potrepštine koje se svagde mogu naći. Ništa od toga nije tipično za rad najbriljantnijeg istraživača u pet (ne)povezanih polja. Prazna mesta na stolu nagoveštavaju opremu koje nema, ali ne mnogo. I nema nagoveštaja kakvu. Međutim, jedna stvar primetno odsutna — njen Prvi Mikroskop. (Svaki student i/ili doktor dobija na poklon ili kupuje u školi nekakav Prvi Mikroskop. Ponekad moćan, složen instrument; ponekad studentski model iz robne kuće — ali uvek čuvan čitavog života; uvek na istaknutom mestu u kancelariji, bio upotrebljavan ili ne.) Odsutnost značajna. Ali ne toliko upadljiva kao odsutnost bilo kakvog komadića radnih beležaka, memoranduma, programa, kompjuterskih disketa, fotografija, odštampanog materijala — ukratko: nezamenljivih stvari, bez kojih se bilo kakvo istraživanje vraća na početak. Onda se vratila; ponovo proverila kuće, kancelarije ostalih četvoro AA-ova iz Bostona; ustanovila slično stanje. Preostala naučna oprema izvanredno raznovrsna, ali ograničena na katalošku robu; ništa rađeno po narudžbini, nema beležaka. I nema Prvih Mikroskopa. Toliko o dostupnim činjenicama; a sada implikacije: otišli, verovatno u grupi; otišli negde gde već imaju opremu da nastave istraživanja, ponevši specijalizovane, nenadoknadive instrumente, beleške, arhivu itd. (Priznajem, premisa zahteva astronomski skok kroz logiku; ali uz razumnu paralelu između njihovog i mog načina razmišljanja — pretpostavljajući radove u toku (i priliku) — jedini održiv zaključak.) Osim toga, bilo neophodno: zaboravila, dok razmišljala, propratne efekte Armagedona. Ne bilo šanse da hominemi, sa olfaktornom osetljivošću koja daleko nadmašuje H. sapiensovu, ostanu u gusto naseljenoj oblasti Bostona tokom meseci koji usledili nakon kraja vrste. Ili bilo kojoj velikoj, populaciono bogatoj oblasti. Sopstveno iskustvo u malom viskonsinskom gradiću dovoljan dokaz: da ne provela prva tri meseca zatvorena u skloništu, dišući sopstveni reciklirani vazduh, bila bih primorana da odem. Pa — opet — šta sad? Zaključci interesantni, verovatno valjani — skoro sigurno valjani. Takođe, u pogledu prakse, skoro sasvim

beskorisni. Čak i da budu potvrđeni — sve adrese AA-ova u Dosijeu Tarzan zastarele — šta onda? Koga briga? Jednako besmisleno nagađanje zašto otišli. Goruće pitanje je gde! Bez nekakvog nagoveštaja — potvrdni podatak, ne gomilanje odrečnih — potraga se pretvara u čisto pretraživanje. Očigledno uzaludno; kontinent jednostavno preveliki za nasumično zagledanje. Prevelika oblast; premalo meta — a čak ni metodična pretraga ne bi povećala šanse. Ne zaista. AA-ovi se mogli preseliti u upravo pretraženu oblast, ostati. Zauvek neotkriveni. Osim toga, šta (sem čežnjive kratkovidosti) ograničava oblast pretrage na Severnu Ameriku? Cela planeta sada na raspolaganju (izuzev samo nekoliko ekstremno radioaktivnih oblasti u Aziji, gde (po Tatinim tajnim dokumentima) nezadovoljstvo SAD zbog napada najintenzivnije izraženo). Iznenađujuće bi bilo da AA-ovi propuste da iskoriste sve raspoložive resurse, prirodne i veštačke, gde god postojali, da zasnuju, izgrade, razviju zajednicu u kojoj mogu da skupljaju, skladište, čuvaju i konačno i prošire osnovu znanja sakupljenu tokom prevlasti H. sapiensa na Zemlji. Hmm... Neobavešteni posmatrač bi mogao posumnjati se ovde formira sled: izgleda svaki put kad se centralno pitanje (“Šta sad?“) postavi, nekako se opet zatrpa bujicom irelevantnih detalja, filozofiranja, razmatranja. Bože... Kendi Smit-Foster podsvesno odbija se suoči sa činjenicama? Možda zato što odgovori nesvarljivi? GIupost! Nema tu ništa podsvesno. Jasno kao dan: smrtno uplašena. Sa najboljim mogućim razlogom: odgovori smrde! Razmotrimo preostale mogućnosti: jedan, mogu pretpostaviti — ne nerazumno nakon šest uzastopnih promašaja — Dosije Tarzan zaista ćorsokak; krenuti naslepo u divljinu, postupajući sasvim po nahođenju; postavljajući letke svuda, skupljajući AB-ove metodom „uhvati šta možeš”, ako je uopšte moguće. Ili, dva, ignorisati šestostruku koincidenciju; igrati kartama koje podeljene po Dosijeu Tarzan, ići do kraja; ne toliko očekujući dramatične rezultate, koliko držeći se naučnog metoda, osiguravanja da prosejavanjem kuća, kancelarija ne previdim ni najmanji nagoveštaj koji mogao sugerisati lokaciju. Onda krenuti naslepo u divljinu. Ili slediti blesave ideje, od kojih najmanje ćaknute pomisli uključuju: sticanje potrebnog znanja (ne nemoguće s obzirom na zavidnu brzinu čitanja, nivo pamćenja/razumevanja); konstruisanje, upotreba jake radio-stanice na svim talasima; emitovanje neprekidnog apela za društvom širom sveta. A šta sa ispisivanjem slova na nebu? Svakako privlači pažnju; a efikasno svaki put nad velikim delom terena. Sa H. post hominem umom, refleksima (daleko brži, bolje integrisani od prethodničkih),

koliko teško bi moglo biti naučiti osnove upravljanja letelicom? Memorisati knjigu, apsorbovati teoriju; onda primeniti u praksi. (Tja, braća Rajt samo Ijudi, uspeli bez teorije.) Verovatno nijedna ne zaista blesava ideja. Malo nategnute, to da. Ali ne potpuno van mogućeg, uz dovoljan podsticaj (tj. očaj — pacov sateran u ćošak će svašta pokušati). Ne, ne zaista blesave — besavo razmatrati da li moguće vrlo brzo odgajiti poseban soj komarca (koji pije isključivo hominemsku krv); pričvrstiti veoma male poruke na veoma male ogrlice, poslati da nađu hranu. E, to je blesavo... I pokazuje do kojih granica spremna da odem da izbegnem suočavanje sa pitanjem „Šta sad“. Nije da imam neki veliki izbor: svet veliki; jedina informacija bar potencijalno korisna je Dosije Tarzan, bio zastareo ili ne. Mora se proveravati, do gorkog zaključka ako treba. Što bi i moglo biti. Dakle. Šest obavljeno, još devedeset tri. Sledeća stanica: Baltimor, Univerzitet Džons Hopkins; Barbara, Džems, Frederik Harper. Ne, nisu rod — porodica su: idilični menage a trois višegodišnjeg trajanja. Harperovi su, po Dosijeu, uživali prednosti, zaštitu zakona o braku, ne kršeći ih, ali bez rizika zajedničkog života po običajnom pravu, jednostavno suživeći; definišući odgovornosti prema svakome od njih, naslednicima, u pogledu imovine itd. formiranjem korporacije u čije propise uneli korisne propise iz bračnog, naslednog prava. Po izveštaju, veoma srećni. Možda to što sve troje lekari, isprepletanih specijalnosti, pomaže. Otkriće podstaklo radoznalost. Proverila drugde u Dosijeu. I saznala višestruke životne zajednice neretke među AA-ovima: čitava trećina upletena u porodične zajednice više od dvoje. Najveća takva obuhvata petoro. Intrigantno. Ali ne sigurna bi mi baš odgovaralo. Najranija sećanja prožeta nežnom, intenzivnom Ijubavlju koja izvirala iz, između, svud oko Tate, Mame Foster. Ne mogla provesti godine formiranja obasjana sjajem koji ih uvek prožimao, okruživao, a da ne postanem u neku ruku pristrasna prema opštoj lepoti života udvoje — uživanju u tome što ste jedina najvažnija stvar u životu Nekog Divnog. Svakako se nadam Harperovi kod kuće. Sem očiglednog razloga, i zainteresovana da posmatram svakodnevno funkcionisanje porodičnog života; da vidim sijaju li zajedno. (Ako da, kolikim intenzitetom u kojim kombinacijama.) Krećem sutra u Baltimor — ili “prema” realističniji predlog: iako samo 678 kilometara, po karti, sada znam za udaljenost po karti (već smo prošli kroz to, zar ne). Pa ne očekujem da stignem za jedan dan. Ili čak dva, tri. Pre svega, moram natrag preko dobrog parčeta reka Hadson,

Konektikat — to već udvostručuje razdaljinu. Uz to, česta zaustavljanja, zbog ostavljanja letaka na obećavajućim lokacijama, oduzimaju vreme. Konačno, karta pokazuje još dve veće reke između ovde i tamo (Delaver, Suskvehana); obe toliko blizu velikih populacija, skoro sigurno mostovi niz reku neupotrebljivi. Ne može trebati manje od nedelju dana. Možda dve. Ukoliko uopšte moguće — iz vrlo različitog razloga: mada do sada ne bilo nagoveštaja zaostale radijacije, Baltimor veoma blizu Vašingtona. Prestonica jedan od nekoliko ciljeva u zemlji gde predviđeni razbijeni prozori; po Tatinim tajnim dokumentima, počastvovan mnogim direktnim pogocima. Sasvim zamislivo, područje D.C. još vruće. Isto toliko verovatno, Baltimor takođe ne bezbedan. Povremeno proveravala okolišnu radijaciju Gajgerovim brojačem iz skloništa (skorašnje konstrukcije: lagan, prilično složen — devet desetina funkcija mi nejasno). Povećaću učestalost provera sa približavanjem oblasti Baltimora. Ponovo vreme za leganje — nakon još jednog divnog tuširanja. A onda u onaj čvrsti, sveži krevet. Sutrašnjica zove... Da, Budućnosti, opet vas zanemarujem — izvinite. Potrudiću se, zaista. Nekad je teško naći energiju. Ali verujte mi: ne izgubili ništa zbog propusta da beležim svakodnevni napredak iz Bostona, dan po dan. Propušteno, ako ga ima, nebitne prirode — događaji nebitni; njihova odsutnost iz istorije neće potresti svet. Jer većinom dosadni. Neopisivo. Stotinama milja. Što putevima, što ne. Podloga varirala od auto-puteva do pašnjaka; prolaznost od nikakve do bez prepreka. Mnogobrojne izađi-pa-se-snađi situacije. Mnogo koristila pogon na sva četiri točka. Često rašćišćavala put čekrkom. Dosta se vraćala. Prva promena u rutini se javila dok se probijala na jug kroz ruralni deo Pensilvanije, kraj gde jaja glavni proizvod. Slučajno otkrila najstariji izvor svežeg mesa: naletela na kokošku. Srećom, ne išla brzo; ubila čisto branikom umesto zgnječila točkom. Odmah stala, očistila; ispekla na ćumuru i rano večerala. Ukusno — moje mišljenje — ali Teri bio u totalnoj ekstazi. Navalio sa uživanjem; lomio, krckao kosti; smazao svaki delić srži, hrskavice. Mnogo prošlo otkad poslednji put večerali piletinu; jadna bebica verovatno u apstinentskoj krizi. Iskustvo koristilo na duži rok, koliko i na kraći. Te noći prekidač kliknuo u mozgu, razbijajući san. Stari prekidač. Na primitivnoj vezi. Najednom se našla budna, buljeći u tamu. Jasno oslikana u mislima bila majica, koju videla na nekom turisti pre nekoliko godina: karikatura gladnog lešinara koji osmatra sa grane, mrmljajući: „Strpljenje, do đavola, — idem ja da ubijem nešto!...“

H. sapiens ne lešinar. Čak bio, i pored slabačke građe, najsmrtonosniji grabljivac na planeti. Ima li razloga da njegov naslednik bude izbirljiviji u načinu zadovoljavanja apetita? Možda zbog moralne strane? Treba li H. post hominem da bude vegetarijanac, zbog filozofskog principa? Ne!... Ništa filozofskog u nedostatku. vitamina, postepenom izgladnjavanju. U redu, verovatno sasvim moguće marIjivom poljoprivredniku da, radeći sve vreme, uzgaji dovoljno raznih useva za uravnoteženu ishranu bez mesa. Ali za istraživača, nomada, jednostavno nepraktično. Tako da sledećeg dana, opet mesožderski raspoložena (predviđajući ishod bracinog glasanja da je upitan), zaustavila kamionet, uhvatila kokošku trčeći za njom. Ishod u početku bio prilično neizvestan. Plen trčao tamo-amo, izmicao kokodačući. Neko vreme se pitala hoću li morati primenim vatreno oružje. Ali, konačno krenula tamo kad trebalo pare uložiti na amo; pala kao žrtva grabljivog skoka, koji bi uneo radost u srce najkrvožednijeg gladnog grabljivca koji ikad primljen među lovce — što me, pravo rečeno, u tom trenutku dobro opisivalo (iako niti režala tokom trke ni stala nogom na žrtvu posle, busajući se u grudi, urlajući pobednički krik manganija). Večera te noći posebno ukusna. Možda kalorije utrošene u lovu izoštrile apetit; možda užitak na još atavističkijem nivou. Teško odrediti — a i nije me mnogo briga: ako se vraćam na primitivu, uživaću u tome. Počela skrećem na zapad da obiđem reku Delaver, dok još uvek toliko na severu da obilazak ne značajan. Pitanje nalaženja prelaznog mosta se uopšte ne postavilo. Ali isto nije tačno za Suskvehanu; sasvim druga stvar: dugačka, proteže se daleko na severozapad, veoma široka. Mostovi, na koje naišla tokom početne pretrage, svi srušeni. Počela pomišljam da ću ipak morati obilazim. Dok ne došla do železnickog mosta. Naglo zaustavila kamionet. Zabuljila se. Dugo, nevoljno razmišljala. Izvidela peške, sve do druge strane. Pažljivo premerila. Da, bilo moguće — verovatno čak ni stvarno opasno. Ali uznemirujuća pomisao: razmak između srednje brazde na gumi i razmak šina identični; džinovske gume za blato/sneg punih 38 centimetara široke, obezbeđujući sigurnosnu marginu od desetak centimetara na obe strane pre rizične situacije. A čak i da dopustim vozilu da sklizne sa šina, drveni pragovi dovoljno malog razmaka da dopuste dovršavanje prelaza tres-tres-tres metodom, uz pretpostavku budem pažljiva, napredujem odmereno. (Ipak, radije ne bih skliznula sa šina, hvala. Istina, prošla ceo most; proverila da na izgled sve u redu. Ali laik; ključna reč je “na izgled”; nisam upućena, lično, u opskurna umeća koja omogućuju se jednim pogledom odredi koji spoj čvrst, koji truo. A pritisak na noseće

konzole predstavlja najstroži test jačine; nema sumnje bi tres-trestreskanje, celim putem preko, bilo siguran sistem za ustanovljavanje da neki spoj faličan. Brzo, nepobitno ustanovljavanje.) Međutim, što duže razmišljala, altemativa bivala sve manje privlačna. Po karti, uzvodno nestašica mostova, zemlja puna planina, putevi u stilu ne-može-odavde-tamo, sve manje zamamna bila pomisao o vožnji oko Suskvehane. Izgledalo kao najmanje hiljadu milja; verovatno i više, s obzirom na sadašnje stanje puteva. Ne sviđalo mi se da potrošim još dve nedelje obilazeći glupavu reku. Stoga se vratila do najbližeg gradića. Pronašla gvožđaru; pretražila je sa dobrim rezultatima, skupivši delove neophodne za “što jednostavno kad može komplikovano” spravu bitnu za očajničko rešenje: ogledalo, postavljeno na trokraku šipku pričvršćenu za prednji kraj krovnog nosača, oba kraja branika; sa kontrolnom polugom koja omogućava precizno nameštanje sa vozačevog sedišta — omogućujući direktan pogled na kontakt prednjih guma sa podlogom, što uklanja elemenat vozačkog šestog čula iz precizne vožnje neophodne da se ostane na šinama. Sa šipkom sa ogledalom nameštenom, kontrolnom polugom isprobanom, radi kako treba, sledeći korak bio postavljanje kamioneta na tračnice. Postignuto dobrano dalje od mosta, na pružnom prelazu. Sa prednjim točkovima lako; išli gde usmereni. Većinom. Naravno, naišli na šine pod prilično oštrim uglom. Sa uključenim pogonom na sva četiri točka, menjačem u prvoj, reduktorom u najnižem stepenu prenosa, otpustila kočnicu, puzala napred centimetar po centimetar. Desni prednji točak se popeo na prvu šinu bez problema, spuštajući se na putnu podlogu između tračnica. Sledeći kontakt bio dvostruk; težina udvostručena — i udvostručen otpor, kada koeficijent glatka guma/čelik pokušao da izvuče težinu čitavog prednjeg kraja kamioneta. Napredovanje prvo ograničeno na postrance, gume klizile sa hrbata šina, puzeći duž tračnica a da se ne popnu. Ali konačno ćoškovi velikih guma za blato/sneg zahvatili, povukli prednji kraj nagore. Za nekoliko trenutaka, nakon pažljivih ispravljanja volanom, prednje gume centrirane na šine. Zadnje, međutim, druga stvar: zadnja desna se tvrdoglavo vukla uz levu šinu desetak metara pre nego što poskočila gore, preko na putnu podlogu. Onda dobrih tridesetak metara obe zadnje uzaludno šlajfovale, ne mogavši da dohvate podlogu. Konačno, kada ne ostalo ni stotinak metara do uspona na most, odustala. Povukla kočnicu, izašla. Upotrebila ašov da od šljunka napravim mali uspon do tračnice, ispred obe zadnje gume. Rešenje primitivno (upotreba graditeljskih principa koji razrađeni još u doba faraona), ali upotrebljivo: metar i po dalje, sva četiri točka uredno na šinama. Začuđujuće, nakon sveg tog napora, kako brzo entuzijazam za

zamisao (proizvod sopstvene pameti) iščileo: Na trećem metru na mostu, da budemo precizni. DovoIjno isturena da do tada neprimećeni vetrić, sada neometan ničim sem paučinastom strukturom mosta, zahvati pozamašnu površinu jedara, koju predstavljale bočne strane kamioneta, i pritisne. Nežno ali osetno. (U retrospektivi, sumnjam stvarni pomak šasije (ograničen, naravno, na blago popuštanje ovešanja, bočno skupljanje guma.) bio veći od pola centimetra bilo u kom pravcu. Tada, međutim, to izgledalo kao jači tektonski poremećaj.) Bila najednom svesna koliko drugačije most izgledao kada razgledan peške: širi, solidniji, mnogo sigurniji. A drveni pragovi, koji štrčali ispod šina na obe strane, sada izgledali kraći, gledani kroz vetrobran iz vozačkog sedišta uz reku kao pozadinu, dole — duboko dole. Krajevi pragova ne vidljivi, na primer, kroz bočne prozore — ništa ne bilo vidljivo kroz bočne prozore. Osim udaljenog tla, reke. Primetila kamionet stao. Nakratko se zapitala da li i tome uzrok vetar, dok ne otkrila (gledajući pored pobelelih ruku koje stezale volan) da obe noge pokušavaju proteraju pedalu kočnice kroz pod. Zaboravila kvačilo; motor ugašen. (Što verovatno dobro. Sa ugašenim motorom ne mogla popustiti očajničkim impulsima: ne mogla pokušati se vratim. Ogledalo nije postavljeno da dopusti precizno osmatranje odnosa zadnje gume/šine, niti mogla zamisliti neki praktičan način da to postignem. Nadalje, geometrija koja sastavni deo upravljanja u rikvercu sprečavala se upustim u pokušaj stizanja do čvrstog tla krmom: male promene ugla pozadi se postižu velikim bočnim pomeranjima napred. Trenutno bi dovelo do tres-tres-treskanja. Ili gorih stvari.) Postala svesna da se znojim po celom telu. Osetila spontani osećaj bola u tabanima, dlanovima. Oči počele da peku, suze. Takođe primetila rastući osećaj gušenja. Pamćenje odabralo taj momenat da prizove, odvrti celog života skupljane bukvice koje se odnose na Mostove, Prerano Spaljivanje istih; Ćoškove, Kako Se Ne Zarobiti U njima; Skakanje Pre Gledanja itd. Obrazi se zažarili; bilo drago što Učitelj ne mogao vidi najsjajniju učenicu tada, sleđenu za volanom usred škripca, stvorenog isključivo sopstvenim propustom da razmotri sve aspekte problema pre nego uleti u njega. Ali čekaj — šta ako Učitelj zaista vidi?... Gleda Odozgo. Ne bi valjalo da i dalje gleda izgubljenost. Trenutna užasnutost verovatno jedva opravdana, s obzirom na okolnosti, ukoliko ne pređe granice pristojnosti. Ukoliko posmatra, Učitelj bi očekivao uskoro vidi konstruktivne znake oporavka. Ili bi izgledao žalosno; zapisao napomenu u beležnicu. (U dotični oporavak nesumnjivo uključeni pokreti delova

kompletno paralisanog tela — što će biti najteži deo.) Uz napor skoro fizičke prirode, uspela otrgnem pogled od reke ispod. Okrenula percepciju unutra, pokrenuvši kodirani niz koji dovodi do transcendentalnog stanja. Odmah požnjela uspeh: nakon zatvaranja očiju uzrok optičke nelagodnosti postao jasan —verovatno ne trepnula nekoliko minuta! Takođe, kratkoća daha olakšana ponovnim početkom disanja... A kad meditativna disciplina preuzela kormilo, misaoni procesi počeli stiču koherentan oblik; dejstvovali da stisnu, zakoče kipuće emocije, povrate kontrolu. Puls usporio, znojenje prestalo. Otvorila oči; fokusirala ih na tačku gde šina nestajala pod gumom. Primetila da perfektno centrirana prema urezima. Usmerila pažnju na levu ruku. Pokušala tri puta pre nego se prsti odvojili od volana, prebacili na polugu za kontrolu ogledala. Pomerila ogledalo da proverim drugu gumu, šinu. Takođe centrirana. Dobro. Sve. Pod. Kontrolom. Vratila ogledalo na levu gumu, šinu. Bez ugla pod kojim gledala desnu, pruzala direktnije zapažanje, jasniju perspektivu. Vratila levu ruku na volan. Olabavila stisak desne ruke do momenta kada se prstima vratio osećaj; premestila na prekidač za paljenje. Trebalo duže da skinem levu nogu sa kočnice, pritisnem kvačilo. Okretanje ključa zahtevalo napor volje. Nakon što bio ugašen zbog kvačila, motor startovao neravnomerno, radeći u džombastom, galopirajućem leru, dok su se benzinom natopljene svećice gasile, kresale, opet gasile. Reakcija klipova, preneta nosačima motora na šasiju, proizvodila pomake zastrašujuće skoro koliko i vetar. Ignorisala to. Pomerila desnu nogu sa kočnice; nežno stavila na gas. Lagano popustila kvačilo (uopšte ne vadila iz brzine); dodala malo gasa. Kretanje napred nastavljeno. Dodala još malo gasa. Jako malo. Nastavila odmereno. Za prelazak preko mosta treba oko kilometar. ali bez žurbe. Imam dovoljno vremena. Brzo naučila vožnja uopšte ne teška: samo pitanje fiksiranja očiju na šinu koja nestaje pod gumom; preciznog upravljanja da ostane nacentrirana; ignorisanja čestih trzaja kamioneta uzrokovanih vetrom. (Takođe, ignorisanja pejsaža i sopstvenog položaja u odnosu na.) Ne, ne uopšte teško. Ali prilično napet posao. A posle određenog perioda počela osećam posledice trajne koncentracije; ocenila bi bilo mudro zastati, pauzirati. Uradila to, okrenula se — ustanovila prešla jedva stotinak metara! Ne, ne teško. Ali trebalo dobra tri sata da dovršim prelazak. A kad konačno prešla most, kad čvrsta zemlja bila pod šinama ispod sva četiri točka (čekala se uverim u retrovizoru, da budem sigurna nije optička/psihička varka; ne uradim nešto glupo dok zadnji kraj još

uvek visi nad prazninom), ne gubeći vreme, oštro skrenula sa tračnica, prebacila se preko šina, prevezla niz nasip do čvrstog tla. Stala, izašla; otišla natrag do ivice stene, teško dišući. Najednom noge od slame sugerisale još jedan tajm-aut. Naglo sela. Dok zurila u dolinu, dole u reku, gore u most, otkrila da analiziram incident do detalja: uštedela najmanje nedelju dana puta; a, sem uvek prisutne mogućnosti nezgode zbog mehaničkih kvarova (i pored stalnih prestanaka rada srca dok prelazila), verovatno ne opasno samo po sebi. Konačno razmotrila, sabirajući pluseve, minuse. Na kraju zaključila: najblesavija kretenska idiotarija koju ikad izvela!... Gde sam to žurila? Pa bih možda morala da provedem još nedelju dana obilazeći reku. Ili mesec dana, što se toga tiče. Pa šta!... Da ne idem možda po voznom redu?... Rizik u pogledu mehaničkog kvara stvaran; ali tek tada, dok sedela na rubu, posmatrala pređenu visinu, implikacije u praksi ušle u glavu: šta bih radila da se ispumpala guma nasred mosta? Ili crkao motor? Ili upravljački mehanizam otkazao?... Zbir potencijalnih kvarova, zbog kojih mogla biti nasukana ili pasti u prazninu, bar jednak, a verovatno i veći od broja delova od kojih kamionet napravljen. Ludost doći u rizičan položaj u kojem kvar na nečemu, što košta deset centi, može uzrokovati bilo šta sem trenutne gnjavaže. Sad, gubitak kamioneta ne katastrofa sama po sebi; zamene stalno na raspolaganju, iste ili druge vrste. Ali nezgodno; mnogo polunezamenljive opreme u njemu, (Ovim razmatranjima treba dodati neugodnost vezanu za činjenicu da ja i Teri padnemo u reku, par desetina metara dole.) Ipak, kad proučavan pod oštrim mikroskopom retrospektive, incident ne sasvim lišen zadovoljavajućih aspekata (ne računajući očigledan: da, jesam na drugoj strani te reke). Sada nema sumnje: brljala sam, zahvaćena čudnim oblikom mentalne kratkovidnosti. I to dobrano zahvaćena: čak i kad se pojavio tračak razuma (u obliku rasturajuće panike na tri metra od bezbednosti), nikad ne ušlo u glavu da odustanem — povučem kočnicu, zgrabim Terija, napustim brod kroz zadnja vrata. Malo mostova, od onih koji još čitavi, fizički zaista neprelazno — peške. Da nije bilo slepila uma u pogledu kamioneta, mogla prepešačiti preko, noseći opremu; onda odabrati novo vozilo na drugoj strani. Nestašice sigurno nema. Naravno, trebalo bi nekoliko prelaza da se prenese ceo inventar. Verovatno naporan posao. AIi brži od vožnje oko svake reke koja mi se pojavi na putu. (A sigurno zdravije za nerve od imitiranja akrobata.) Ali, neverovatno, to prvi put da taj koncept pao na pamet, čak i kao uzgredna pomisao. (Čudno ponašanje za overenu genijalku — možda bi trebalo da samo elegantno podnesem ostavku; izbegnem

poniženje razotkrivanja, proterivanja iz redova istih.) U redu! Bila glupa — lekcija naučena. Ali to oteklo niz reku; nema koristi od kukanja nad greškama (osim toga, kostret izaziva svrab; pepeo teško isprati iz kose). Sada pribeleženo — moguće odreći se kamioneta; zapamtiću. (Ali možda, s obzirom na razumna nagađanja, nov način postupanja nepotreban. Bilo kad. Jer ne baš oduševljena idejom — naravno, ne iz nekih mutno-sentimentalnih razloga, besmislene vezanosti za mrtvu mašinu; samo iz praktičnih razloga: vozilo izvanrednih sposobnosti na putu i van njega; njegove mušice, ograničenja sada dobro upoznati. Takođe prostran: mnogo opreme u njemu, uredno smeštene; sve na svom mestu, pri ruci. Nadalje, nakon stavljanja dodatka na pedale, produžavanja ručice menjača, pomeranja sedišta, odgovara mi — što ne beznačajno sa visinom od 147 centimetara. Sem toga, konačno se odomaćila u kuhinji: police, fioke organizovane; šporet, rerna valjano razrađeni. Mrzela bih da to opet moram da radim.) Znači, kamionet ne neophodan, istina. Činjenica sada upamćena. Ali “ne neophodan” ne sinonim za “nepotreban” ta činjenica takođe upamćena. Sledeće pitanje, molim. Koje (ako ga postavlja ozbiljan istoričar, student) mora biti: Jesi li otkrila bilo koga, bilo šta u Baltimoru? Odgovor: Naravno da nisam. Ipak — tek stigla ovamo. (Sem srećnog otkrića da, i pored blizine Vašingtona, radijacija ne prelazi normalan nivo.) Harperovi ne kod kuće; to nije iznenađenje. Kuća pokazuje uobičajene znake (koje naučila da prepoznajem, mrzim) metodičnog iseljenja, viđene i drugde. Na prvi pogled, nema nikakvih nagoveštaja; detaljno pročešljavanje mora sačeka do sutra — bio dugaćak dan. Ali prvo, još jedno valjanje u dekadenciji civilizacije. Struje nema na najvećem delu Istočne obale, ali kuća Harperovih potpuno solarno opremljena, plus ima sopstveni duboki bunar — potpuno nezavisna od lokalnih komunalija. Kvrcneš prekidač, eto struje. Voda u sistemu već ugrejana automatskim funkcionisanjem skupljača kalorija na krovu; sa strujom ukIjučenom, pumpa spremna da po potrebi dopuni vodu. Ukratko: opet je vreme za vreo tuš! Što praktično prva stvar koju uradila nakon pretrage kuće. Priprema, konzumiranje večere sledeće; tek tada se posvetila ovoj dopuni zapisa. (Izvinite, Budućnosti; svrbeća, smrdljiva koža i prazan stomak imaju prednost.) A, na stranu odlaganja, sada izgleda ispunila dužnost: vredna zapažanja, aktivnosti ovekovečeni. Vreme za vrhunac večeri. Tri kreveta na izbor. Međutim, ne teško odlučiti. Najveći ne odgovara (hodala sam po mermernim podovima koji bili mekši). Veliki opremljen dvadeset pet centimetara debelim penastim madracem (u

koji bi neoprezan spavač mogao utonuti i nikad ne izroniti). Bračni krevet, međutim, baš kako treba. Laku noć, Budućnosti. Bogovi!... Teško znati odakle da počnem. Toliko toga treba reći, ali moram porive držati na uzdi da ne bi zapis postao još manje koherentan nego inače. Zato, striktno hronološkim redom: Ustala odmorena. Uživala u još jednom dugom, toplom tuširanju. Pripremila doručak uz uobičajene urnebesne probleme; odbijajući, uz teškoće, pomoć koju intenzivno dobrovoljno nudio veseli proždrljivi braca (svakako najteži aspekt našeg odnosa: izgleda da što ranije jutro, to on veseliji). Obavila uobičajene polučasovne kate da se slegne doručak, razmrdaju mišići. Nakon toga pretražila kuću. Iscrpno. Negativni rezultati potvrdili već uobličene sumnje: polagano, unapred planirano iseljenje; da li pre kraja H. sapiensa ili odmah nakon, nepoznato, nevažno. Pitanje koje ostaje još uvek je gde. Završila pretragu kuće; vreme se pretres proširi i na kancelarije, radnu okolinu. Spakovala se, prešla u kamionet. Iskopala listu sa adresama iz Dosijea Tarzan, stavila na instrument-tablu pored volana. Očistila, napunila Terijeve posude za hranu, vodu. Naravno da vodim bracu: i ne sanjam da ostavim pticoglavo nevinašce samo, nezaštićeno. Sem toga, šta ako se ne vratim? Nikad. Hrana, voda bi brzo nestale. Posledice neizbežne; na detalje (kakav bi bio kraj, koliko trajao) jednostavno ne mogu ni da pomislim! Da, stalno prisustvo zaostalog bate poprilična smetnja (ponekad bukvalno izluđujuće), ali neophodno za duševni mir. Našla kartu grada u obližnjoj radnji, orijentisala se, našla odredište; krenula otprilike u pravcu Hopkinsa; tačnije, ordinacija smeštenih pored nastavne bolnice. Nikad ne stigla tamo. Sve se desilo najednom, u slou-moušnu: jednog trena sam vozila na zapad (prešla sam odredište, jer prvo išla do kuće Harperovih) niz jednu od gradskih arterija srednje širine (četiri trake, parkiranje zabranjeno; soliteri štrče po ivicama, obrazujući betonski kanjon), usporila da skrenem za sledeći ćošak. Sledećeg trena, baš kad pomerila volan da počnem skretanje, uhvatila pogledom (istog trena začula urlik motora, škripu guma) sjajnu crnu mrlju, obrubljenu zlatnim, kako već ulazi u raskrsnicu sa severa, skrećući na istok: trkački opremIjen Pontiac Trans American (široki točkovi, gume; neprigušeni hromirani auspusi; sam Bog zna šta još) koji uleće u skretanje skoro postrance, radijusom koji, uz upotrebu cele širine obe ulice, završava negde između prednjih svetala mog vozila. Ne bilo vreme za pametovanje — instinktivno nagazila kočnicu,

digla ruku da zadržim Terija, ukočila drugu ruku na volanu da učvrstim sebe, stisla zube, čekala ishod. Vozač Trans Ama reagovao, nekako: osetila, više nego videla, prednje točkove kako trzaju na spoljnu stranu; čula grmljavinu motora kako se utišava, skoro guši, a onda duplira. Pristup jurećeg vozila postrance oko skretanja naglo promenio radijus, trenutno ravnajući krivinu, promašivši levi prednji ćošak kamioneta za delić centimetra. Dalje napredovanje manje jasno: posmatranje ograničeno na ono što videla u retrovizoru. Trans Am valjda završio eskiviranje ćoška (i krhke male mene) očešavši zadnjim desnim točkom ivičnjak, dok oba prednja točka bila usmerena oštro nadesno. Odmah presekao preko trotoara u izlog. Vozilo, zgrada, oboje buknuli u pljusak krhotina, prašine, iznenadnog pramena vatre. Ostatak kola se odbio iz oblaka nastalog udarom, obrćući se poput čigre, dok delovi usput otpadali, da bi ponovo prešao ulicu. Udario u zgradu s druge strane sa užasnim treskom, uzrokujući još jednu eksploziju đubreta, mnogo veći plamen; iz kojeg izleteo još se vrteći znatno smanjen, još sejući delove, sada ozbiljno bljujući vatru; opet preko ulice u novi sudar. I opet. I — ma, nije važno. Bilo bi lepo izvestiti da sopstvena reakcija tog trenutka bila hladnokrvna, efikasna, inteligentna. Ne mogu. Nije bila. Intelekt na trenutak isključen. Zaboravila na postojanje velikog, sasvim punog ugljen-dioksidnog aparata za gašenje; zaboravlla na Gel-Kout (na plamen otporno, mokrim hemikalijama natopljeno ćebe, uz čiju zaštitu se mogla kupati u gorućem benzinu pet minuta, bez posledica); zaboravila na Herstovu benzinski-motor-hidrauličku opremu za spasavanje (sposobnu da silom otvori bilo koja vrata, zguli krov, razmota vozilo zgužvano u loptu i izvadi putnike); pajser, malj — sve spremno u sanduku, pozadi u kamionetu. Čak zaboravila da povučem kočnicu, izbacim menjač iz brzine pre nego preduzmem nešto. (Nije bilo važno; u uzbuđenju opet pustila motor da se ugasi.) Samo znala da najzad našla nekog — moguće poslednju živu dušu na Zemlji — i da ista možda umire pred mojim neverujućim očima. Skočila sa vozačkog sedišta dok se incident još dešavao (izgledalo da traje večnost). Dočekala u trk. Morala da preskočim nekoliko tragova benzina, koji se zapalili dok je vrteća olupina prelazila čas na ovu, čas na onu stranu ulice. Pristigla do Trans Ama kada se konačno smirio, napola zariven u veliki izlog, stotinak metara od kamioneta. Stigla kad je pljusak građevinskog materijala već prestajao; šut se nagomilao na krovu, haubi, zadnjem delu, rasipajući se unaokolo po trotoaru. A pošto poslednji metri koje ovaj kamikaza prešao bili unatrag, vozilo sada počivalo na sopstvenom benzinskom tragu; lokva plamena se polako širila oko olupine, izloga, dok sadržaj isticao iz probušenog rezervoara za gorivo (spasavanje postajalo sve komplikovanije dok sam

stajala tamo, štiteći lice od jare (bolne čak i na deset metara, žmirkajući ne bih li u tom paklu ugledala vozača). Ali ne poslednja-očajnička-sekunda, vrišteća-kriza hitnost; samo gadno. Plamenovi još ne bili vidljivi unutra; razumno pretpostaviti putnički deo očuvan (bar odozdo; odozgo užas: staklo nestalo, zajedno sa branicima, maskom; oba prednja nosača za brisače otrgnuta; krov pod uglom na koji konstruktori i ne pomišljali). Kuvanje vozača neminovno, ali ne istog trena; imala vremena da uzmem iz kamioneta opremu potrebnu za siguran prelazak benzinske lokve, silom otvorim verovatno zaglavljena vrata, izvučem žrtvu, povučem se. (Eksplodirajući rezervoari za benzin nemaju veze — postoje samo u grozničavoj mašti senzacionalističkih, neodgovornih holivudskih scenarista: šef vatrogasaca Hatavej (Tatin prijatelj, komšija; stanovao u istoj ulici) govorio tako. Tvrdio da beskrajno podsticanje tog mita dovelo do širenja nepotrebnog straha od eksplozije. Šef Hatavej smatrao ponašanje filmadžija skoro kriminalnim — u svakom slučaju, teškim nemarom: publika videla toliko sudara propraćenih eksplozijama na TV, u filmovima, verovala u to; mnogo je više Ijudi povređeno kada ih neprofesionalno izvlačili iz uništenih kola — gorućih ili ne — Dobri Samarićani, koji se bojali eksplozije posle sudara, nego što bi bili u eksplozijama. Tečni benzin ne eksplodira; samo benzinska para, izmešana sa kiseonikom u pravoj meri, eksplodira — i to samo ako se paljenje desi tek u momentu kad idealna mešavina postignuta. Goruća kola ne eksplodiraju.) Dotično razmatranje ne u vezi sa činjenicom da vozač na dobrom putu da bude ispečen ako ga ne izvadim odmah — benzinski plamen vreo! Stoga očeličila srce, potisnula osećanja, blokirala iz mozga dekoncentrišuću svest o tome šta je stvarno na kocki; sabrano se koncentrisala na taktičku procenu, odabrala alat, nastavila sa organizovanim spasilačkim naporima... Pa, ne baš. (Pamet još uvek isključena.) Kratko se zaletela, uskočila. Prolaz kroz plamenove prekratak da osetim više od nagoveštaja stvarne vreline. Osetila samo trenutan, nepodnošljiv osećaj kao u rerni; jedva imala vremena se prepadnem dok dah bio isisan iz pluća reakcijom. Više me prepao neverovatni urlik plamena koji liznuo lice, kosu, odeću: izdaleka neprimetan; u srcu požara zvučao kao teretni voz. Proletela kroz levi prednji bočni prozor, zaustavljajući se u pometnji s druge strane pored vrata. Podigla glavu da pogledam unaokolo, otkrila da vapim za vazduhom; unutra već prilično vruće. Ispravila se, otpuzala do vozača — ispruženog pod komandnom tablom. Pregledala nežno koliko bilo moguće u žurbi, detaljno koliko se moglo u okolnostima; ocenila da nema ničega što bi po hitnosti

nadmašilo vatru; krvario iz raznih posekotina, od beznačajnih do ozbiljnih, ali nikakvi lomovi ne bili vidljivi — iako kičma sasvim drugo pitanje, nemoguće oceniti u sadašnjim uslovima. Moraću držim palčeve, (Naravno da kvalifikovana da ocenim: Ijubljena devojčicajedinica najboljeg doktora na svetu! Iscrpno, pravilno podučavana za naprednu prvu pomoć; bolje poznajem medicinu od bolničara.) Kad se jednom uverila da spasavanje verovatno neće ubiti njega (njega? — NJEGA!...), posvetila pažnju pitanju kako da izađemo odatle: postajalo zaista vruće. Pogotovu pod automobila, sada kad stigla da primetim; ne idealno spremište za unesrećenog dok razmatram sledeći potez. Oslonila se, izvukla mlitavo telo jednim pa drugim krajem, spustila na sediste. Pogledala po unutrašnjosti, tražeći inspiraciju. U početku ne našla razloga za optimizam,. Onda pogled pao na zadnje sedište: istrgnuto iz ležišta. ležalo unakrst, jedan kraj skoro virio iz zadnjeg prozora. Uvidela moguće rešenje. Probala otvorim leva vrata. Ne iznenađena kad odbila se pomere. (Ali razočarana.) Ne trudila se oko desnih; potpuno pritisnuta uza zid u koji vozilo uletelo. Na momenat dopustila brigu: ne trebalo mnogo mašte se zamisle posledice pokušavanja da gurnem sedište kroz prozor, postavim da premosti proliveni benzin; popnem kroz prozor vukući unesrećenog — usred šestmetarskih plamenova!... Mogućnosti (kojih i inače malo) nestajale kako se lokva benzina napolju širila, temperatura unutra rasla. U stvari, praktično samo jedan način ostao. Ali razmatran sa nelagodom: prilično rizičan. Ne — prokleto rizičan. Po mene (do sada lična sigurnost ne u pitanju; mogla odustati, izaći putem kojim došla, šteta ograničena na moguće površinsko prženje, nagorelost po ivicama) kao i spasenika: ako ne uspe, oboje hrana za pse. (Reš pečena.) Zaista moglo ne uspeti: potrebna snaga daleko iznad one kojom uobičajeno raspolažem. Plus prilična izdržljivost. Sad. Snage ima. Ali izdržljivost veliko pitanje. Sigurno se svako seća priče o četrdeset pet kila teškoj domaćici koja, kad videla kola kako padaju sa dizalice na muža, prešla sto metara za tri sekunde, podigla kola jednom rukom, izvukla muža drugom. Ili kampera, koji bez upozorenja susreo grizlija, koji se našao deset metara iznad zemlje, na najnižoj grani drveta predebelog da se obuhvati rukama, nogama; nemajući pojma kako stigao tamo. Itd. Manje poznato: mnoge takve priče istinite. Rešenje tajanstveno ali ne natprirodno. Čista biohemija: u proteinskoj mašini (pretpostavljajući solidnu muskulaturu, priličan kapacitet pluća, zdravo srce, krvotok u dobrom stanju), utrošak energije ograničen na brzinu metabolizacije goriva; hranjenja mišićnih ćelija; odvod toplote, otpadnih materija. Rezerve uskladištene u mišićnim

ćelijama zanemarljive. Ćelije od kojih se mišići sastoje ne kontrahuju se odjednom, već se smenjuju; rade kao štafeta. Sistem dopušta svakoj ćeliji period odmora da se ponovo napuni energijom, za vreme čak i najnapornijeg rada; što takođe znači da samo mali deo učestvuje u svakom pojedinom pokretu. Sad, ako dođe do stimulusa koji odjednom pokrene znatnu većinu ćelija u datom mišiću, dolazi do čudesnih podviga (uz znatne mogućnosti pucanja ligamenata, tetiva, lomova kostiju — sistem je dizajniran za rad na smenu). Vlastita obuka u karateu, kao i kod svakog naprednog učenika, pokrila temu Histerične Snage, Oslobađanje i UpravIjanje Istom; zašla, čak, dalje od rutinske analize, teoretske diskusije — u praksu: Učitelj uključio hipnozu u nastavne planove. Ubacio u psihu posthipnotičke kodove za oslobađanje Zveri Iznutra u slučaju krajnje potrebe. Trenutna nevolja ulazila u definiciju: trebalo mi više snage nego što imam; inače ću umreti. Dovoljno jasno, čak i poštujući Učiteljeva stroga upozorenja. Jer, nema tu nikakve čarolije. Jednostavna aritmetika: proizvedeno X kalorija, na raspolaganju za Y period vremena. Strogo kontrolisano pravilima obrnute proporcije: dvostruki utrošak, prepolovljeno trajanje. Tokom testova videla sopstvenu snagu udesetostručenu. Nakratko. Posle čega usledio cedeći umor; striktno po taanstafl principu. Ali, ne videla alternativu. Legla na prednje sedište, zadnjicom blizu vrata. Stegla volan jednom rukom, ivicu sedišta drugom. Uvukla noge, kolenima na grudi. Koncentrisala se iznutra. Skupila snagu; usmerila tok ki u, kroz noge. Pretvorila izgovor pokretačkih reči u kiai, od čijeg intenziteta zabolelo grlo, i ... UDARILA! Zapanjujući rezultati: vrata se otvorila, zviznula u luku, lupila na izmaku dometa šarki; varovi popustili, vrata odletela niz trotoar kotrljajući se. Odmah nestao vazduh unutar vozila kad toplota uletela kroz otvor vrata; pržeći pluća; sušeći oči, nozdrve; pekući izloženu kožu. Namirisala goruću kosu; nesumnjivo moju. Vreme sada najbitnije, kao nikad pre: ako ne mogla izvući nastradalog, sebe na sigurno, van plamena, pre nego se metabolički naboj istroši, verovatno neću uopšte — nesvest udaljena samo nekoliko sekundi. Organizovanje akcije da se izbegnu suvišni pokreti najednom zadobilo očajničku važnost. Povukla zadnje sedište napred; gurnula ga kroz otvor vrata (kroz koji sada lizali plamenovi, počinjući da pale tapacirung), postavila da premosti pakleni opkop. (Ili skoro premosti —

nedostajalo malo dužine da pokrije jer se lokva još širila.) Uhvatila vozača, postavila u otprilike sedeći položaj, naslonjenog na sedište. Otkopčala jaknu, povukla preko glave, zakopčala. Gurnula opuštene ruke dole, u pantalone; stegla kaiš da ih drži u mestu. Povukla sopstvenu jaknu gore, uvlačeći glavu kao kornjača. Stavila rame tik ispod pojasa unesrećenog; povukla, osetila težinu kako se prebacuje na leđa kad torzo pao napred. Gurnula ruku pod butine; podigla, mrdajući rame da centriram teret u vatrogasni zahvat. (I čudila se sopstvenoj snazi — dok se užasavala neminovnih posledica bezumnog trošenja: nivo trošenja goriva sigurno četiri, pet puta veći od normalnog; verovatno i više.) Eksperimentalno se uspravila: lupila krov da ocenim odnos između zadnjice unesrećenog, svojih ramena — trebalo čučnuti zbog prolaza kroz otvor vrata. Fiksirala mesto sedišta neizbrisivo u misli. Duboko udahnula, zadržala dah; zatvorila jaknu, zgrabila je da stoji preko lica. I... SKOČILA! Vreme stalo, kad opet osetila kako atmosfera visoke peći preplavljuje telo. Izgledalo da visim nepokretno u vazduhu; ovog puta svesna plamenova koji streme, kopaju, traže prolaz kroz tanku odeću. Užasna vrućina, zaglušujući urlik pokrili sva druga osećanja. Noge slepo tražile oslonac, ali doskok nekako neočekivan, iznenadio. Sedište se ugnulo pod nogama dok su se kolena svijala, apsorbujući dodatnu težinu; onda opet u vazduhu, skačući ka granici vatre — i srce stalo kad se sedište izmaklo ispod nogu, uskraćujući skoku snagu potrebnu za toliku razdaljinu, poremetivši ravnotežu. Oči se otvorile, glava trgnula napred, pokušavajući da se oslobodi iz jakne; čak i po cenu opekotina očiju, morala da vidim, ponovo se orijentišem — ne smemo pasti dok još unutar pakla! Svukla tkaninu sa očiju upravo kad hladan vazduh prešao preko nje, ostatka odeće, u pluća; kad se prizemljila, posrnuvši na momenat, na ravan, suv, hladan pločnik. Spustila unesrećenog na zemlju; na brzinu proverila gori li odeća — moja, njegova. Upotrebila svoju jaknu da ugasim manji plamen na levoj nozi unesrećenog. Tada pažnju privukla brzo šireća lokva krvi pod nogom: svetlo crvena — arterijska. Verovatno femoralna, sudeći po količini. Mora da ležao tako da položaj stvorio blok pritiskom, sprečavajući krvarenje u kolima. Pomeranje uklonilo prepreku. Ako je femoralna, preostalo mi samo nekih dvadeset sekundi — minus vreme tokom kojeg krvario u kolima otkad pomeren. Jaka džins-tkanina se razdvojila kao paučina pred natprirodnom snagom: pocepala nogavicu od stopala do šlica; onda je sasvim otrgla. Preokrenula unesrećenog; sumnja odmah potvrđena: Duboka posekotina, od sredine gornjeg dela bedra do

unutrašnjeg dela kolena — iz koje štrcalo. Uvrnula komad džinsa da napravim konopac; obavila oko bedra iznad rane. Načas, željno, pogledala okolo — nikakvog štapa pri ruci. Zavukla prste pod povezak, stegla u čvrstu pesnicu; delimično ustala, koraknula tri brza kruga oko tela, koristeći svoju ruku kao štap, stežući Ezmarhovu povesku jako lepo, hvala na pitanju, ali sprečavajući dotok krvi u svoje prste. Uhvatila kragnu levom rukom, desna još uvučena u povezak; zabacila unesrećenog na ramena u vatrogasni zahvat. Onda posrnula, obuzeta napadom vrtoglavice; najednom svesna upozoravajućih probada, jer su mišići svud po telu zapretili grčevima. Takođe svesna bujice znoja, koji najednom potekao po celom telu, kada je autonomni nervni sistem sa zakašnjenjem primetio brzinu trošenja kalorija, pokušao da uradi nešto u pogledu rastuće unutrašnje temperature. A i disanje sada pogođeno; vazduh stiže dubokim, mučnim uzdasima. Ali se ne mogla žaliti; ne neočekivano. U stvari, čudno kod situacije to što simptomi toliko odloženi — nemala pojma otkud to da još funkcionišem. Po podacima, mukotrpno sakupljenim u prethodnim (umerenim) eksperimentima pod nadzorom, nivo aktivnosti održavan tokom poslednjih nekoliko minuta jednostavno nemoguć. Trebalo odavno stignem do kome zbog ogromnog nagomilavanja produkata zamora, dok vitalni organi otkazuju zbog sistemskog šoka; smrt neminovna, sem uz najefektniju opremu za reanimaciju, tretman. Međutim, izgledalo ne baš najzgodniji momenat da preispitujem srećnu okolnost. Jurnula prema kamionetu. Stigla još svesna, ali raspadajući se: bilo grmelo u lobanji; pluća gorela; grčevi ozbiljno napadali; crne mrlje pred očima; odeća se cedila, natopljena znojem. Teri pozdravio sa: „Zdravo mala, šta raa-diš?“; ali nemala daha, vremena da odgovorim. Raskrilila bočna vrata, smestila unesrećenog na svoj ležaj. Onda otkrila da ne mogu doseći ormarić sa alatom stojeći pored kreveta. Frenetična vizuelna potraga otkrila pajser na podu pored vrata (upotrebila ranije da uđem u radnju). Ispružila nogu, zakačila stopalom. Dovukla nadohvat leve ruke; zamenila njime desnu u povesku — sa olakšanjem. Oteturala do frižidera, masirajući prste. Pretresla hranu; našla litar soka Getorejda i plastičnu posudu sa pilećom supom od juče. Progutala oko pola dr Kejdovog eliksira u jednom gutljaju; slistila istu količinu jevrejskog »leka za sve«. Pomalo brinula o mogućim posledicama; Hrana, piće ne idealni putnici u stomaku za vreme, posle produženih jakih napora. Pogotovu hladni. Ali znala mi potrebno nešto istog trena da pruži popunu posle ogromnog utroška energije.

Ne mogla dopustiti da tada kolabiram; nemala vremena za sopstvene probleme. Unesrećenom preti da izgubi nogu — plus sigurno u šoku, bez sumnje tonući tren po tren: čak i da nekako ne umre od direktnih posledica povreda, šok bi mogao da dovrši posao — i hoće, ako ne bude zbrinut. Vratila se do ležaja. Brižno se ponovo oslonila na natprirodnu snagu. Ustanovila, na svoje iznenađenje, da dovoljno ostalo da podignem donji deo ležaja jednom rukom; držim izdignutim dok ubacujem oslonac (Gel-Kout komplet — stvari otporne na vatru, koje trebalo da budu upotrebljene da se izbegne dobar deo dramatičnosti spasavanja). Bilo bi lakše izdići noge na uobičajeni način, jastukom; na nesreću, položaj nauznak nemoguć zbog lokacije rane: morala ga postaviti ispruženog da obavim tretman. Našla Tatinu crnu torbicu Broj dva, opremu za intravenozno davanje iz ormarića sa lekovima. Prokopala po torbi; našla štopericu, sfigmomanometar. Izmerila puls, proverila krvni pritisak: brz, jak, tim redom. Podigla očne kapke, usmerila sunčevo svetlo na zenice ručnim ogledalom. Bile nejednake, bez reakcije; plus nesumnjivi trzajući pokreti; nistagmis — sigurno kontuzovan. Onda se ukočila, zapanjena. Sve ovo vreme — dok pregledala u kolima, na trotoaru; dizala, vukla, nosila; stavljala Ezmarhovu povesku, proveravala znake života — bavila se odvojenim anatomskim delovima. Ne sklopila slagalicu; niti jednom u mislima ne povezala u osobu. Ne videla lice. Do tada. Bio klinac!... Malo, ako uopšte, stariji od mene. Najednom mi svanulo: mislila da imam posla sa odraslim; da nosim, pored svoje kompaktne kilaže, možda i tri puta toliku težinu (napor teško oceniti kad je srce čisto, a snaga je snaga desetorice). U stvari, sem najvećih napora (odvaljivanje vrata, prelaz lokve u plamenu sa putnikom na krkače), nivo napora jedva udvostručen. Mogla većinu podviga isto tako izvesti i bez metaboličke prečice. Pa... možda. Međutim, sa razumevanjem došlo do zastrašujućeg shvatanja: klinička slika još manje ružičasta nego što u početku izgledala. Zdrav podatak o krvnom pritisku samo klopka, zabluda kod deteta kad se o krvarenju radi. Mladi kardiovaskularni sistemi zapanjujuće otporni kad izazvani. Jednostavno pumpaju brže, jače dok se količina krvi smanjuje, zadržavajući sve vreme odgovarajući pritisak. Sve do naglog, katastrofalnog, konačnog rasula; totalnog otkazivanja. Gledano tako, puls veoma uznemiravajući: nagoveštavao važan deo ukupne zalihe krvi već istekao. A brzi pregled rane potvrdio da do gubitka još dolazi, iako sporije zbog poveska. Očajavala beskrajne trenutke, dirijivo svesna ograničenosti

sopstvene obuke; neodlučnost ojačana otupelošću mentalnih procesa zbog fizičke, psihičke iscrpljenosti. Znala, naravno, šta treba uraditi; ali bežala od neizbežnog zaključka ko treba da uradi. (Naravno, posedovala potrebno znanje. Neizbežno, pošto Tata (patolog ili ne) jedan od jedina dva doktora u gradu, često pozivan da rešava hitne slučajeve, obično u svojoj kući, stalno u vreme kad nema nikoga kao ispomoć sem Iskreno Vaše. Posmatrala izbliza, tada; pažljivo slušala propratna objašnjenja. Čak, na ponosan roditeljski nagovor, stekla umeće u nekim hirurškim veštinama, vežbajući na životinjskim leševima. Ali nikad — sama, bez pomoći — niti stavila flaster na nekog). Međutim, vreme — krv — teklo. A sopstveno stanje sada ozbiljna prepreka koncentraciji, preciznosti. (Možda ne sagorevala energiju četiri puta brže nego inače; ne znala koji su faktori preopterećenja. AIi znala da iscrpljena, nikad pre ne osetila takav zamor.) Niti je, bez dugačkog odmora, mnogo ishrane, bilo izgleda da se situacija popravi. Što je isključivalo upotrebljivost neposredne budućnosti. Sem ako... Pažljivo odvagnula mogućnosti — zadrhtala. Ali ne videla izlaz. Sklopila oči, usmerila svest unutra. Udahnula duboko, odlučno; kratko zadržala dah; polako ispustila, oslobađajući se napetosti s njim. Onda — po drugi put, za samo nekoliko minuta — aktivirala izvor histerične snage Kao čarolijom, osetila se vid bistri, ruke smiruju, grčevi prestaju. Ali ne zavarana: srce još čekićalo; znoj još kuljao; dah, iako ne više paničan (sada ravnomeran, usporen do stepena kojim ne ometa spretnost), još predstavljao dahtanje. Stanje nepromenjeno: ispod površine bila još uvek totalno iscrpljena. Probala da ne razmišljam o verovatnoj ceni kad dođe vreme za isplatu dugova. Nadala se da će koristi dovoljno potrajati — sigurno ne bi uspelo treći put. Sela na hoklicu pored ležaja. Nagnula se nad nogu; razdvojila ivice rane da procenim stepen oštećenosti, ozbiljnost. Količina krvi učinila vizuelnu identifikaciju strukture nemogućom. Uzela kesu sa rastvorom iz pribora; izvukla cev za intravenozno davanje, otkinula kraj. Stiskajući kesu da obezbedim pritisak, upotrebila kao šmrk da natopim, očistim područje. Uspelo prilično dobro, ali samo privremeno; tkivo pored bilo puno žila iz kojih krv curila, a na samom dnu posekotine, sada vidljiv, zjapio rez u femoralnoj arteriji, bujajući sa svakom sistolom, preplavljujući područje svetlocrvenom krvlju. Što nije valjalo; morala da vidim da bih radila. Načas se zamislila; onda okrenula još jedan krug poveska. NezadovoIjna rešenjem: Prvi Zakon Ezmarha kaže moraju se popuštati svakih dvanaest minuta, osamnaest u krajnjem slučaju. Propust da se ispoštuje rezultira umiranjem tkiva ispod poveska, autolizom, konačno gangrenom. Ali ovde pitanje manje jasno: pet-centimetarski rez u arterijskom zidu komplikovao jednačinu; hidraulički principi zahtevali pažnju

jednako kao i ostali faktori. (Verovatno više jednako, kad nastavila da razmatram stvar: krv koja štrca kroz mesto najmanjeg otpora sigurno zanemarljivo doprinosi ispod poveska — a i ako nekako korisna, prednosti za nogu dubiozne ako telo, za koje je vezana, istog trena izdahne kao sporedni efekat.) Ali znanje da taj izbor preti, ako saniranje arterije ne bude gotovo unutar vremenske granice, poslužilo kao inicijativa da ubrzam posao. Navalila; skupila, rasprostrla, složila opremu. Opet isprala ranu. Osmotrila izbliza; odahnula: povezak sad postizao željeni rezultat; arterijalni tok zaustavljen. Skoro neprimetno natopljavanje ostalo iz okolnog tkiva, ali improvizovani sprej za rane adekvatno sredstvo. Onda vagala šanse brzo, nezadovoljno. Vreme najkritičnije, tačno; ali posle razmišljanja, zaključila moguće posledice šoka opravdavaju utrošak vremena potrebnog za počinjanje davanja rastvora pre obavljanja pravih popravki. A ako Tata gledao Odozgo, učinila ga ponosnim: ubacila kateter, učvrstila trakom, rastvor potekao — sve unutar jednog minuta. (Praksa na strpljivoj imitaciji ruke (sredstvo za treniranje bolničara) se isplatila: ubola venu od prve.) Obavila neophodno, skraćeno ribanje koristeći pijaću vodu, sapun, završavajući ispiranjem alkoholom. Uvukla se u gumene rukavice, uz poteškoće — nije lako, solo, dok održavate asepsu. (Većinom ne zabrinuta zbog infekcije same po sebi; UčiteIjevo mišljenje da H. post hominemi imuni na poznate Ijudske bolesti. Ali ključne reči, makar bile Učiteljeve sopstvene, su »mišljenje«, »poznate«, a posebno »H. post hominem« (među koje unesrećeni mora spadati — ali to ne znam) — a bilo bi ponižavajuće uspešno obaviti popravke; onda izgubiti pacijenta, toksemijom zbog sepse koja se mogla sprečiti. Zato se, unutar granica koje nametale okolnosti, trudila koliko mogu se držim sterilne procedure.) Otvorila prvi paketić, u kojem bio atraumatski konac (blagosiljajući modernu medicinsku tehnologiju; nikad ne bih bila dobro stereotipno žensko — da moj život u pitanju, ne mogla uvući konac u iglu sa manje od dvadeset pokušaja). Uzela dve hvataljke. Zagledala se u ranu. Duboko udahnula. Uhvatila iglu finim vršcima desne hvataljke. Krenula. Pokazalo se manje teškim nego se plašila. Nakon početnog šoka (kad naučila da živi pacijenti topli iznutra), tehnička fascinacija preuzela, zamenila nervozu; dopustila utreniranosti da se pojavi, uradi posao kako valja. Hvataljke stegle iglu čvrsto; stoga kontrola pokreta divno precizna, čak i u tesnim mestima na dnu rane. Arterija čisto posečena; ivice ravne, šavovi lepo legli na mesto, ravno, jedan blizu drugog, baš kao kad vežbala slične stvari na svinjskim truplima po Tatinim uputstvima.

(I te kako čeznem da češće vežbala; razvila nešto kao profesionalnu kompetentnost, brzinu — zatvaranje arterije visokog pritiska zahtevalo tako sitne šavove; tako malo vremena ostalo, a rez tako dug...) Ali, ne bacala vreme na poglede na sat; koncentrisala se na posao koji radila. Već čvrsto odlučila, bar negde u podsvesti: neću rizikovati dečakov život da mu spasem nogu. Naravno, bilo fino ako mogla i to — čak, žestoko se trudila da završim posao na vreme, da ne dođe do odumiranja uda. (Žestoko — ali ne brzo: nikad ne shvatila da vaskularna hirurgrja oduzima toliko vremena.) Pre svega, jednonogi drugar predstavlja prilično opterećenje u današnjoj društvenoj klimi orijentisanoj na preživljavanje. A, i pored pretenzija na tvrdokorni pragmatizam, moram priznati da imam nekih estetskih predrasuda u korist fizički kompletnog partnera — možda čak, ako stvari krenu tim tokom, životnog saputnika. (Ali postupak trajao tako dugo.) Konačno, čak i uz prednosti koje pruža obavljanje amputacije natenane, u operacionoj sali Hopkinsove nastavne bolnice, među najnovijim, najnaprednijim čudima medicine (što nije važno — nemam blage veze kako se njima rukuje), šanse mršave da pacijent preživi postupak. Natkolena amputacija ozbiljna stvar, težak hirurški zahvat; pristupaju mu sa dužnim poštovanjem čak i lekarski veterani — mogućnost srećnog ishoda, s obzirom na amaterski nivo usluge u proceduri već samoj po sebi komplikovanoj, izgledala manje pitanje ozbiljne procene, a više povod za crni humor. (Ali meni ne smešno; saznaću ako ne nastavim — predugo traje!) A ne želela da odsečem nogu klincu! Čak i ako nekako izbegnem da ga ubijem time, ne bih mu nikad mogla pogledati u oči a da se ne štrecnem. Da — i pored saznanja da je manijački stil vožnje tog kretena doveo do katastrofe; da posledice idu njemu na dušu; da je moja uloga ograničena na spašavanje života te budale — ipak bih se osećala krivom... (Do vraga — predugo traje!...) Brzo pogledala na sat — bar šesnaest minuta proteklo (po proceni od sudara), a skoro centimetar i po još neurađen. Šta da radim!... Otkrila se ipak nisam odlučila. Ubeđenja se ljuljala, rušila u momentu istine. Da li da nastavim sa šivenjem, držim palčeve da bude izuzetka od nepromenljivih metaboličkih zakona? Ili se kockam da će gubitak krvi biti održavan na minimumu tolerancije lokalnim pritiskom, sada kada rana najvećim delom zatvorena? (Ah koliki je minimum tolerancije — uzevši u obzir gubitak do sada; ublažen, zasad, sa samo pola litre fiziološkog rastvora? Nadalje,

koliko će efektivan lokalni pritisak biti na femoralni mlaz — čak i sa ranom najvećim delom zatvorenom?) Čekaj. Možda ima drugo rešenje. Ne saterana u ćošak — možda. Uz malo sreće. Rešenje zahtevalo jako vešto postavljanje hvataljke: bilo neophodno stegnuti, spojiti preostale otvorene ivice rasečenog arterijskog zida zakrivljenim oštricama; ukočiti dršku, da drži zatvoreno. Sada mogla otpustiti povesku privremeno, bezbedno... ...Ako hvataljka čvrsta. ...Ako šavovi adekvatni. ...Ako ništa drugo ne krvari značajno u ranu. ...Ako naglo puštanje zalihe krvi u ranije znatno ispražnjeni ekstremitet ne uzrokuje konačni šok i kolaps zbog velikog pada krvnog pritiska... ...Ako — ma, do vraga! Jednostavno ne mogla više izdržati — otpustila povezak, spremna da dejstvujem po potrebi. Nije je bilo. Pa mi bilo drago. Zastala da se izduvam, najednom svesna prvih znakova povratka zamora. Svukla rukavice; dovršila Getorejd, supu. Skinula pacijentu cipele, čarape; pregledala nožne prste dok se cirkulacija uspostavljala. (Trebalo to u startu: boja, temperatura, ključni klinički znaci stanja cirkulacije u nozi, stopalu.) Naslonila se, očiju sklopljenih, opuštena; disala duboko, smanjujući dotok kiseonika tek na rubu simptoma hiperventilacije, nadajući se da uspešno počinjem sa popunom zaliha pre nego što raspad zaista nastupi. Znala da ne može da zaista pomogne, ali bolje od dokonog čekanja na kolaps — za koje još uvek nemala vremena. Nakon pet minuta opet zategla povesku, stavila drugi par gumenih rukavica, otpustila hvataljku. Ponovo isprala mesto, uklanjajući krv koja iscurela iz okolnog tkiva. Nastavila sa šivenjem. I čudila se: delikatne šavove, malene čvorove najednom lako izvesti — sad kad se više ne utrkujem s vremenom, ometajući sopstvene napore sindromom tesnog okovratnika. Uskoro poslednji šav završen; femoralna sređena. Ostali samo zatvarački poslovi, domaćinske stvari: spajanje presečenih mišića, zatvaranje slojeva kože; sklapanje, postavljanje uradi-sam zavoja sa udlagom da spreči savijanje kolena u početnom periodu zarastanja. Mnogo lakša stvar — ništa od čega zavisi život. I mogla praviti veće šavove. Onda usledio brz, zabrinut pregled sopstvenog stanja. Nikakvi ozbiljni nagoveštaji primećeni; pa svukla mlitavo telo (da, sasvim; tkivo koje potencijalno najbrže iskrvari kod muškaraca je pod šorcem; nisam stidljiva gospa — osim toga, čednost šugav razlog da se nemarom izgubi pacijent); pregledala od glave do pete, pronašla dodatne ozbiljne

(relativan termin, u poređenju sa femoralnom) posekotine; zatvorila šavom tu i tamo, zavojem gde moglo. Završila pokrivanjem ćebetom, stavljanjem jastuka pod glavu, spajanjem nove kesice rastvora na cev. Nakon čega se, bez ikakvog upozorenja, našla licem nadole pored ležaja, gledajući svet kroz mračnu, treperavu maglu (gledajući dva sveta, u stvari), dok disanje najednom pretvoreno u agonijske izdisaje, puls se zaustavio na nivou tahikardije, svaki mišić u telu stegao u jedan veliki grč. Ne mogla čak ni da vrisnem. A želela. Mogla prekinuti bol pokretanjem posthipnotičke sekvence opuštanja; ali san — sličan komi — usledio bi odmah, a ne mogla još dopustiti; važni detalji ostali neobavljeni: Dvostruka vrata sa desne strane kamioneta zjapila širom otvorena; i vozačka, kako ih ostavila kad iskočila. Znala moram ispraviti pre nego što se opustim: mora da ima pasa u okolini (nisam zaboravila (neću nikad zaboraviti) susret sa čoporom pasa ubrzo nakon pomaljanja iz skloništa); kuce bi bile baš obradovane da nađu otvoren kamionet — i lak pristup do tri bespomoćna stanovnika. Osim toga, Terijeve posude za hranu, vodu ne bile napunjene otkad izašli od Harperovih; ne mogla znati koliko će nesvestica potrajati. Plus hitna potreba da sebi sipam gorivo pre nego se isključim; nedostatak hrane kritičan skoro koliko i zamor. Što sve predstavljalo problem: Telo u štrajku. Mozak očigledno još uvek funkcioniše na nivou koji prolazi kao normalan, ali komande ignorisane kad se reakcija na pregorevanje pojačala, simptomi pogoršali. Pokušavala koliko god mogu, ne uspevala da izvučem voljni pokret ni iz jednog mišića, čak ni malog prsta. Prezauzeta nevoljnim pokretima; u stvari, grčevima: telo se trzalo, uvijalo, treslo kao odgovor na mnoštvo nasumičnih grčeva koji napadali, popuštali, napadali od glave do pete. Nasilno bacali telo okolo kao pile nedavno lišeno glave (poređenje nelagodno prigodno; mozak isto toliko nemoćan da komunicira sa telom, kao da fizički odvojen). Grčila se beskrajno dugo. Najmanje nekoliko sekundi. Onda se smirila na blago drhtavu gomilu, licem nagore, udova isprepletanih u gordijski nered; grčevi se smirili, mišići opustih, omlitaveli — bolovi prešli u zaostao tupi bol. Uzdahnula bih od olakšanja da bilo moguće, ali disanje tada ne među voljnim funkcijama. Sem toga, znala da olakšanje samo varka: mogla osetiti vrelinu; znala lice zajapureno. Mogla osetiti kako se perspiracija pojačava, znoj lije iz celog tela; curi gde može, drugde se skuplja po udubljenjima — jedno jezerce ubrzo pretilo da prepuni dolinu između nosa i obraza; krene na oko. A tempo disanja takav da nos počeo da curi. Pretpostavljala nisam lep prizor. Ali ne ohrabrivalo što shvatila da Teri, koji koncentrisano posmatra sa prečke, zaista nema šta da kaže. Samo izbečio velike, okrugle, zabrinute oči; zurio prvo jednim

okom, pa drugim. A znam koliko toga treba da se moj brat zabrine. Ali briga sigurno najzaludnija aktivnost. Shvatala problem; znala jedino rešenje hrana, san. A znala da moram prvo obavim poslove. Pa ponovo okrenula percepciju prema unutra. Koncentrisala se. Grabila ki u duši. Osetila da mrda. Stvorila kanal, osetila da tok počinje. Nežno skrenula u desnu ruku. Poželela se mrtvo meso pomakne. Strašno mi drago što primetila reakciju. I ne malo začuđena. Proširila područje kontrole. Uspravila telo u sedeći položaj; onda se prevrnula na ruke, kolena. Krećući se maksimalno pažljivo (ništa ne uspevalo bez detaljnog, korak-po-korak nadzora), otpuzala napred do vozačkog sedišta. Gde zastala načas, razmatrajući mogućnosti, računajući šanse. Najkraći put uključivao penjanje u sedište da dosegnem ručicu vrata. Ali uopšte ne razmatrala ozbiljno kao rešenje (moglo isto tako biti planina). Ili mogla ići okolo; između sedišta, pored poklopca motora, pod volan. Veća razdaljina. Ali ravno. I pored toga, morala da zastanem, odmorim se. Dvaput. Konačno, ipak, prsti se mlitavo zatvorili oko ručice vrata. Skupila snage za napor — povukla vrata dovoljno jako da brava uhvati. Jedva. (Primetila, sa zahvalnošću, prednji prozori dovoljno podignuti za sigurnost; svi ostali na isturanje, nemoguće otvoriti toliko da predstavljaju sigurnosni rizik). Onda — nekako — uspela se okrenem pod volanom, izbegavajući da se upetljam u pedale usput; krenula na povratak sredinom vozila. Stigla nekako nadohvat ručice srednjih vrata. Ponovo skupila energiju (koliko već preostalo), zatvorila vrata — čak zapamtivši da to uradim pravim redom; Prvo zadnja, pa prednja, da se zatvore umesto odbiju, ponište napor. Osetila duboko uzbuđenje, zadovoljstvo što obavila kako treba. Razmatrala da uzmem kratak tajm-aut za odmor, ali shvatila da ne bi pomoglo. Pa se uspravila na kolena, ignorišući tendenciju okoline da orbitira oko moje vertikalne ose. Zagrabila pun tanjirić papagajske mešavine semenja iz kontejnera na polici; smandrljala se (još na kolenima) do prečke, pripremila da spustim sadržaj u batinu posudu za hranu. I stala, zbunjena: bila puna. Kao i — sada vidljiva na drugom kraju prečke — posuda za vodu. Pažhivo spustila tanjirić. Pokušala da shvatim suštinu problema, ali ne lako: prebrz unos podataka; takvih anomalija, kontradiktornosti; um radi tako sporo. Zatresla glavom — odmah zažalila: niko u takvom stanju ne bi trebalo da brzo pokreće glavu. Nikad. Bol trenutno zamračio vid. Kada se povukao, našla se naslonjena na bočna vrata, glave oslonjene na prozorsko staklo, očiju sklopljenih. Rešenje očigledno, ali do njega došla tek nakon napornog

razmatranja: naravno da hrana, voda nedirnuti: izašli od Harperovih ovog jutra — pre nekoliko vekova — pre nešto manje od sata! (Zaista, Albert znao šta priča: vreme jeste relativno; zaista leti kad se zabavljaš...) Verovatno se nasmešila kad došla do zaključka. Taj izraz je sigurno iščileo kad se oči otvorile, fokusirale na blesak koji okruživao Trans Am, nekih stotinak metara iza kamioneta. Zgrada u koju vozilo zariveno sad već prilično gorela: dim, vatra kuljali iz prozora mnogo spratova iznad, očigledno se brzo šireći. A sa rame-uz-rame strukturom arhitektonskog betonskog kanjona, samo pitanje sati pre nego ceo blok bude u plamenu — faktički, kad plamenovi načnu solitere, kolaps strukture sigurno sledi; puneći, premošćujući ulice gorućim otpadom, šireći požar iz bloka u blok. Samo još nekoliko sati, pre no što ceo grad bude obuzet plamenom olujom. Implikacije se kuvale polako ali neumitno. Iako usporen, otupeo, um funkcioniše više-manje koherentno; znala da ako se sada onesvestim, neću se više osvestiti: uništenje kamioneta, zajedno sa krhkim sadržajem, garantovano kad se užareni zidovi obruše da napune ulicu u kojoj parkirani. Ali problem dublji od puke svesti o pretnji, nepopustljive odlučnosti. Telo gurano predaleko; bilo gotovo: potpuno u vlasti kolapsa nalik mijasteniji, izazvanog prevelikom dozom toksina zamora. Niti jedna ćelija iz voljne mišićno-skeletne grupe ne odgovarala na komande mozga — sumnjam bi primena struje iz gradske mreže izvukla išta više od milimetarskog pokreta. Suze počele da teku ispod kapaka kad se oči zatvorile, telo mlitavo skliznulo niz vrata, rušeći se na pod da leži nepomično. Poslednje pomisli bile nestajuća mešavina puna razočaranja, žaljenja, besa: stigla toliko blizu; osećala se tako prevarenom ,,Zdraa-vo, mala!...“ zakreštao Teri očajničkim tonom. — i užasa: nadala se će nas dim, para, veliko parče padajućeg otpada naći pre plamena; ne mogla podneti pomisao na zaostalog batu, divnog perja zapaljenog, kako se valja po podu, boreći se, vrišteći... Buđenje bilo fino: postepen, luksuzan proces, davalo vremena da uživam u istom lagodnom nedostatku hitnih potreba, koji uvek pratio prvo osvešćivanje u letnja jutra za vreme školskog raspusta. Krevet bio divan: čvrst; postavljen svežim, čistim, mirisnim čaršavima; lagano, mekano ćebe. A odnekud dopirali ritmični zvuči Betovenove Patetične sonate. Kada konačno došla do trena otvaranja očiju, videla da se okolina sastoji od velike, vedre, dobro nameštene spavaće sobe, koja jednostavno zaudarala na dobar ukus. Nemala pojma gde mogla biti, kako dospela tamo, ili zašto; i nije me bilo mnogo briga. Bilo dovoljno što se osećala čudesno odmorenom,

predivno udobno — dok ne pokušala prvo lenjo protezanje. Prateći zev skrenuo pažnju na cev u nosu; otkriće toliko iznenađujuće, skoro skrenulo pažnju sa saznanja da desna ruka nepokretna, izgleda vezana. Namerno gutanje knedle potvrdilo da cev prisutna i u ezofagusu. Neprijatno prisutna. Sledila cev očima do flaše koja stajala na stalku pored kreveta. Ne bilo potrebno da pročitam etiketu da bih prepoznala Izokal HCN, vrhunsko sredstvo omiljeno u medicinskoj profesiji za endogastrično hranjenje komatoznih pacijenata. A pored Izokala visila kesica Ringerovog laktatno-salinskog rastvora sa dodatim elektrolitima. Od nje išla cev do intravenozne igle — zabodene u desnu ruku. Dok proučavala te fenomene (sa rapidno opadajućim entuzijazmom), još jedan nenormalan osećaj se ubacio među već uskovitlane misli. Ili bi preciznije bilo reći nedostatak osećaja. Prvi put otkad pamtim probudila se bez saznanja o prepunoj bešici. Dotično saznanje se, bez pauze, pretočilo u svitanje spoznaje da Ima Nešto Čudno i u toj oblasti. Počela trenutno istraživanje levom rukom da ocenim prirodu, obim štete. Bila prepadnuta saznanjem da mi se odeća sastoji od prevelike (do kolena) majice — i pelena!... Sa sve zihernadlama. I, govoreći kao iskusna bebi-siterka, sasvim profesionalno stavljenih. Strateški locirani prorez u ponižavajućem odevnom predmetu propuštao (kao što i mislila) Folijev kateter. Dalja pretraga otkrila sumnjivu odsutnost obrva, trepavica; kosa na glavi na nekim mestima prilično kraća nego što se sećala. Bila očigledno iščetkana, što odlomilo spržene, spaljene krajeve... Oh! Sećanje se vratilo u zbunjujućoj navali. Donoseći sa sobom naglu strepnju, živu radoznalost: Gde je Teri? Šta je sa klincem“? Šta se desilo? Još preciznije, ko učinio da se desi? Sigurno razumna pitanja. Kad poslednji put učestvovala u dešavanjima, skor bio Kendi nula, Crni Žetelac devet — u igri do deset poena. Situacija obilovala smrtonosnim ishodima; bez preterivanja, bilo čupavo. Poznata postava na licu mesta uključivala Terija, kontuzovanog klinca (ukočene noge, sa ozbiljnim gubitkom krvi, šavovi svud po koži); i, naravno, Iskreno Vašu — veselog zombija iz komšiluka. Teri nas nije izvukao iz sosa; mene očistio, prikačio, napunio, sredio. Ja sigurno nisam — a klinac je bio... Ne! Dosta... Bez činjenica, pretpostavke gore od neproduktivnih; sasvim izluđujuće!... Morala da ustanovim sama — ne mogla mirno ležati u krevetu, čekajući na nekoga (koga god!) da uđe, kad se njemu prohte, i popuni prazna mesta (selektivno — govoreći pacijentkinji »samo ono što je

dobro za nju«). Morala da znam — sada!... Uporno se vratila samopregledanju. Našla nežna područja ružičaste kože na čelu, rukama, člancima nogu — još nekoliko sekundi i bile bi ozbiljne opekotine. Ustanovila svi mišići, mada slabi, ponovo reaguju na komande. (Skoro nepodnošljivo olakšanje: Tata navodio slučajeve da preterana upotreba mišića rezultirala trajnim oštećenjem.) Zaključila, napokon, da dovoljno zdrava da eliminišem igračke za održavanje života; vratim se na lično obavljanje ličnih potreba. Mogla jesti brže, apsorbovati proteine, kalorije efikasnije oralno nego kroz cevi (u svakom slučaju, više uživati u tome). Nadalje, pregled ne pokazao nikakve kliničke simptome dehidracije; znači, nema smisla ostati na intravenskoj. A svakako mogla sama na nošu! U redu, nema razloga da ne ustanem — samo stvar isključivanja cevčica. (Jasno zvuči, jednostavna izjava o nameri: lako reći.) Sprovođenje, međutim, manje lako. Osećaji koji prate uradi-sam uklanjanje nasogastrične sonde nemaju obezbeđeno mesto u katalogu iskustava bez kojih život nije potpun. Isto sa kateterom. Nijedno baš bolno pri vađenju. Zaista. Tačno. Sasvim. Ali osećaj grozan... Intravenska je, s druge strane, bolela. Ali brzo gotovo; slabo krvarenje odmah prestalo na pritisak. Onda se posvetila pitanju ustajanja. Znala da slaba, ali prilično sigurna se mogu snaći. Uz brigu, polako, koračajući veoma kratkim koracima. Pitanje veoma kratkih koraka se, međutim, pokazalo preuranjenim. Provela priličan interval sedeći na rubu kreveta, čekajući da se soba smiri. Što se konačno i desilo. Nakon čega pažljivo ustala, načas zastala da se uverim da ravnoteža funkcioniše; onda upotrebila gore pomenutu predostrožnost, veoma kratke korake, da polako odmanevrišem do vrata. Hodnik u kojem se našla bio višeg plafona, širi od onih u kućama koje sačinjavale iskustvo tokom godina formiranja. Dekor, takođe, preko onog što smatrala za normu. Klavir sada u prvim taktovima nepoznate mi solo transkripcije Vagnerove Rienci uvertire. Načas zastala, slušala. (Tata uključio u kolekciju u skloništu skoro ceo Andre Pereov međunarodni katalog; kolekcija ploča iznad u kući skoro ravna tome. Sama provela važan deo kratkog života izložena, apsorbujući, uživajući u klasičnoj muzici. Plus me Tata jednom odveo na Horovicov koncert u Čikagu, na kojem je, tokom tri prekratka sata, umetnik demonstrirao sve što je naučio o sviranju klavira tokom više od sedamdeset godina učenja, prakse, posvećenosti tome. Stekla, i pored mladosti, prilično istančano uvo.) Ovaj pijanista dobar. Možda čak i toliko dobar. Ali ne prepoznavala stil. Pitala se ko bi mogao biti; kada snimak napravljen.

Sledila muziku niz hodnik do balkona — s kojeg se na oba kraja spuštale široke, zavojite stepenice (one vrste na kakvima je Pepeljuga izgubila cipelicu), završavajući se foajeom u koji bi se komotno mogla smestiti čitava Tatina kuća (ako se malo ugne u stranu da ne zakači luster). Kliznula niz bliže stepenice, osećajući se kao lik u snu. Muzika dolazila iza delimično otvorenih vrata sa druge strane foajea. Prešla prostoriju, tiho sasvim otvorila vrata. Terijeva prečka stajala pored blistavog, kao abonos crnog velikog koncertnog klavira na sredini biblioteke/radne sobe, na čijim policama bilo knjiga u broju koji konkurisao možda čak i Tatinoj biblioteci u skloništu — a sve tvrd povez, većinom kožni. Šašavi batica, glavom i perjem (živ!), oslanjao se na jednu nogu, predano gledajući, slušajući, dok je moj nekadašnji pacijent, sa nogom u zavoju ali sada bez udlage, svirao, a muzika tekla kroz sobu, puneći srce, rušeći brane iza kojih mislila ta osećanja zauvek sigurno zaključana. Ušla tiho u sobu; ispružila ruku. Bracine oči se raširile; skoro skočio od želje se smesti. Sela u fotelju neposredno iza, sa strane zanesenog muzičara. Teri odmah izrazio histeričnu radost što ponovo zajedno serijom klimanja glavom, trljanja obraza; onda se šćućurio u krilo, stisnuo uz mene, uzdahnuo, sklopio oči. Držala svog malog batu u rukama. I, bez zvuka, plakala. Plakala zbog Mame, zbog Tate; zbog neznanih, zaboravljenih prirodnih roditelja; zbog Učitelja; zbog svih mojih prijatelja; zbog poznanika; zbog celog sveta stranaca — plakala zbog svih mrtvih. Plakala zbog Terija, čudesno živog iako trebalo da umre u plamenu. Plakala zbog dečaka — druge osobe! — neverovatno još živog i pored sudara, užasnih ozleda, mog nespretnog tretmana, vatre — koji sad sedi za klavirom, svirajući kako je kompozitor mogao samo da sanja. Plakala zbog sebe — zbog bola, zbog olakšanja, zbog sreće. Plakala zbog prošlosti. Plakala zbog budućnosti. Plakala zbog nade... Plakala dok dečak završavao Rienci, prešao na Rahmanjinova, Šopena, Bramsa, mnoge druge; sve iz glave, većinom orkestarska dela nekako transkribovana samo za klavir; sva svirana kao da klavijatura sama oživela, dobila dušu koja traži oduška, izražava se. Dečak završio Berliozovu Fantastičnu simfoniju čudesnim kakafoničnim klimaksom, čija silovitost više nego nadoknadila nedostatak orkestra; ušunjao se, iznenađujuće nežno, u Pakelbelov Kanon uD. I u nastaloj slatkoj mirnoći progovorio je; glas bio tih, jako kontrolisan: „Mislio sam da si mrtva.“ Ne odgovorila — ispravka: ne mogla. „Teri me probudio pokušavajući da te osvesti — on i ja smo

postali prijatelji čekajući na tebe, i imao sam vremena da pročitam tvoj zapis. Sišao je sa prečke, šetao svud po tebi, lepećući krilima, očajnički te vukući, mazeći te, vrišteći na tebe. To me probudilo.“ Zaćutao nekoliko dugih trenutaka, dok muzika tekla bez pauze. „Ceo blok do nas bio je u plamenu. Vrelina je bila neverovatna, a krš je padao svuda okolo. Ulica se punila gorućim otpacima, a zgrada sa druge strane je takođe počela da gori — izgledalo je kao prizor iz nekog starog filma o Londonu za vreme Blickriga.“ Ponovo ućutao, nervozno mrdajući zavijenom nogom, ali muzika nije zastajala. Vraški sam se namučio sedajući na vozačko sedište sa onom udlagom na nozi, da ne pominjem manevrisanje intravenoze i kesice; ali sam znao da je bolje da je ne uklanjam — bio sam slab kao mače, a zbog krvi posvuda bilo je očigledno zašto. Konačno sam obesio kesicu na retrovizor, ispružio nogu kroz prozor i upotrebio desnu nogu za vožnju. Nije bilo lako baratati nepoznatim menjačem bez upotrebe kvačila. Ne mislim da sam išta oštetio. Izvukao sam nas odande i došao kući. Mislio sam da si mrtva.“ Muzika se lagano vinula, puneći produženu tišinu lepotom, dok se brzina dečakovog disanja vidljivo povećala, postepeno smirila. Samo četvrtprofil vidljiv sa mog mesta, ali vlažnost obraza jasna. Ipak, kad nastavio, ton glasa bio skoro konverzacnski. „Izgledala si mrtva. Bila si sivo-bela, i izgledalo je da uopšte ne dišeš. Teri prvo nije dopuštao da te dodirnem; stajao je na tvom telu, krila poluraširenih, perja nakostrešenog da izgleda triput veći, vrata ispruženog, tog kukastog kljuna preteći otvorenog i proizvodeći neki glas u grlu koji...“ Glas je utihnuo, ali prsti nisu ni zastali. „...koji me podsetio na zvuk koji je moja majka proizvela kada je našla telo mog oca. On je bio prvi kog je zaraza oborila.“ Žile iskočile na vratu, ali muzika se neprekidno nastavljala. „Mislio sam da si mrtva; pa sam se koncentrisao na to da utešim Terija, smirim ga, navedem da me prihvati, da mi priđe. Tek onda sam mogao da ti se posvetim — i da primetim da se još znojiš. Nikada nisam čuo da se mrtva osoba znoji — nikada nisam video da se neko znoji toliko — pa sam te uneo unutra, očistio te i stavio u krevet. Imala si neverovatnu temperaturu za živu osobu — knjige koje sam pročitao kažu da ljudi ne prežive 42.7 stepeni, a nije ni izgledalo da ćeš ti još dugo — pa sam te strpao u led i krenuo sa intravenskom da povratim nešto te vode koja se izlivala iz tebe. Spojio sam te na naš EKG... O, da, imamo potpuno opremljenu šok-sobu ovde u kući. Ovo je bio takav komšiluk, onda kad smo imali dosta starih, hipohondričnih bolesnika, gde nisi mogao sebi dopustiti da nemaš tako nešto; zbog toga bi te bar olajavali, a verovatnije i lišili nasledstva. Sva kućna posluga je morala da bude potpuno upućena u upotrebu sve opreme, za

svaki slučaj. I mada je postojao žig na ljudima koji su znali takve stvari — fizički rad, znaš, koji obavlja »služinska klasa« — i iako nisam nikad bio bolestan u životu...“ Opa! Srce mi poskočilo — nikad bio bolestan!... „...ocenio sam da je to stvar koja bi nekad mogla dobro doći. Pa sam držao oči širom otvorene — i podmitio nekoliko zaposlenih kod nas, usput rečeno — i postao prilično dobar bolničar, mada to sam kažem. Ali ti...“ Naracija ponovo zastala; muzika popunila prazninu dok se disciplina disanja borila da zadrži kontrolu. „Ti si bila moja diplomska vežba.“ Izjava propraćena dugim uzdahom, neprekinutom muzikom. „Održavanje tebe u životu je zahtevalo sve što sam naučio od naše posluge, znatna proučavanja s moje strane, i više sreće nego što iko ima pravo da očekuje — tvoje ili moje, nisam siguran. Bila si u groznom stanju.“ „Hvala.“ Lanula odgovor nakon dečakovih pet poslednjih reči, ah pre nego sadržaj registrovan. Osetila trenutni ubod očajanja da ne shvati pogrešno, bude uvređen. Kako bi mogao da zna kako mi sporo misli funkcionišu; koliko shvatanje zaostaje za izrečenim. Ali ne bilo važno. Ne čuo. Verovatno uopšte ne slušao, udubljen u sopstvene misli. Monolog nastavljen bez pauze: „Srce ti je stalo dva puta. Prvi put sam uspeo da ga pokrenem samo masažom; drugi put je trebalo tri udara defibrilatorima i injekcija adrenalina direktno u srce. To je nešto čemu me osoblje nije naučilo...“ Bez voljne naredbe, ruka krenula ka grudima; prsti potražili, našli mali zavoj odmah levo od grudne kosti, između četvrtog, petog rebra. „Pomoću leda — zahvaljujući ledari industrijskog kapaciteta u baru balske dvorane — i intravenske, skinuo sam ti temperaturu u granice normale i povratio ravnotežu tečnosti u organizmu. Za to mi je trebao veći deo dana. Ali si još uvek kopnela, maltene na moje oči. Iz nekog razloga, tvoje ćelije su konzumirale same sebe, što se dešava kod totalne izgladnelosti, ali brže — što mi uopšte nije bilo jasno, jer si bila dobro uhranjena i inače na izgled zdrava. Pa sam ti ubacio gastričnu sondu i dao Izokal. A da uštedim na vremenu, da počnem odmah da ti hranim ćelije, ne čekajući da Izokal prođe metabolički ciklus, nakratko sam ga ubacio kao filtrirani rastvor intravenozno i, umesto običnog rastvora, dao ti Ringerov. Srećom, morao sam i sam da obavim prirodnu potrebu u to vreme, pa me to podstaklo na razmišljanje: sva ta tečnost mora da završi negde. Prestala si da se znojiš; logika je pružala samo jednu alternativu: ako ti sfinkter izdrži, doći će do rupture bešike. Pa sam te kateterizovao. Da, to je još nešto čemu me posluga

nije naučila. Ali po knjizi, verovatno sam to uradio kako treba — nisi krvarila i nisi pokazala znake infekcije. I potvrdila si moju pretpostavku istog trena, napunivši prvu posudu u jednom neprekidnom mlazu. Morao sam da obrišem pod nakon što sam zabrljao pri letećoj izmeni posuda. Verovatno ne želiš da čuješ detalje kako sam se snašao sa tvojim crevima; ali mogu posvedočiti da si bila čudesno redovna dok se nisi ispraznila od onog što si ranije pojela i svela stvar na talog od Izokala; kojeg — drago mi je što mogu to reći — skoro da i nema. Ali zato si u pelenama. A i premeštao sam te između dva kreveta kada je bilo potrebno da se zamene i očiste. Kao i ti.“ Zatresao glavom, skoro zadrhtao, ali muzika nije zastajala. „Od trena kada sam dorastao do puberteta i saznao šta to podrazumeva, moja osnovna ambicija u pogledu devojaka se vrtela oko skidanja njihove odeće. I tako dalje. To nije bio slučaj sa tobom; nisam nekrofil, a kateter nije baš pogodan za romantiku. Nije bilo »i tako dalje«. I mada sam stekao iscrpno detaljno, do tančina potpuno, bez ograda intimno znanje o svakom tvom telesnom aspektu — u stvari, o tebi sam fizički naučio više nego o bilo kojoj devojci iz mog iskustva — moram priznati da bih rado menjao svaki uspeh koji sam u prošlosti imao u tom pogledu, svakog trena tokom ovih šest dana, za povlasticu da te obučem. Nisi bila zabavno društvo.“ Ne mogu reći tačno kad izgubila nit izlaganja; otplovila u sopstveno blaženo, muzikom ispunjeno sanjarenje. Ne morala da slušam; detalji nevažni — našla sam nekoga!... Meseci akumulirane očajničke napetosti istekli iz duše kao pesak iz pocepane vreće, ostavljajući pomalo labavu, vrtoglavu euforiju koja prožimala čitavo biće. Ne bi me iznenadilo da počela da sijam od glave do pete. Bila uzvišeno srećna. I ne bez određenog stepena opravdanosti — ne donosim preuranjene zaključke; neki podaci već tu (tanki, očigledno preliminarni, ali („pored same činjenice njegovog postojanja) ohrabrujući); Izgleda dobra prilika. Hominem bez sumnje: očigledno inteligentan (samo sviranje klavira ukazuje na intelekt nivoa genija; a kad se poveže sa snalažljivošću iskazanom u održavanju mene u životu, plus sintaksičkim znacima očiglednim iz prvih reči, ostalo malo mesta za sumnju u moždane kvalitete). Nadalje, pokazao džentlmenske porive. Uz to, fizički solidan primerak, sa izuzetkom povreda (koje izgleda lepo zarastaju); prijatnih, plemenitih crta lica. Konačno, bio dobar prema bespomoćnom pticoglavom, a idiotskom bati se sviđa (Teri provodi većinu svesnog vremena veslajući samo jednim veslom — ali nikad ne greši u ljudima). Ne savršen, naravno: postojaće period prilagođavanja; može zahtevati nežno prevaspitavanje (Kao najminimalnije, na ponašanje za

volanom treba pripaziti!) Ali pitanje ne aktuelno. »Zauvek« je dug period, a još sam premlada za vezivanje udvoje; dok dečko (i pored impliciranih osvajanja) jedva godinu, dve stariji. Pitanje rešivo natenane, bez rokova. Jer sada nije važno!... Učitelj bio u pravu — tamo napolju zaista ima drugih ljudi!... Hominema — mojih! Možda 150 000, po Učitelju. Možda više, možda manje — koga briga! — brojevi ne važni... Ima ljudi! I mi ćemo ih pronaći. Zajedno...

3a Potraga Iznenađenje, Budućnosti, evo me opet!... Bože, ko bi pomislio, pre samo nekoliko meseci — još uvek živa (da kucnem u drvo) i sve to. Ne kukuričem zbog toga, da znate; moram priznati, imala sreće. Dosta sreće. Neverovatne sreće. Kao prvo, bionuklearna efikasnost konačnog sukoba dala nove granice značenja definiciji »pomora«; kao drugo, napori neophodni da se preživi u okolini, koja nastala nakon toga, čine isto to za reč »nemilosrdno«. U stvari, sve do nedavno vaša Skromna Istoričarka bavila se mračnim mislima zbog eminentno potvrđivanog, sve dubljeg uverenja da sopstveno maleno biće čini celokupnu preostalu razumnu populaciju Zemlje. Pod takvim okolnostima »obično« preživljavanje dobija razmere epskog podviga — bez obzira da li sopstveni slabašni napori imaju udela u tome. Ne, svakako ne kukuričem. Zadovoljna. I ne malo iznenađena. Ali zadovoljstvo, iznenađenje sada sporedni prema skoro neizrecivom olakšanju: našla nekog! Konačno — prava, živa osoba!... To što je on slučajno inteligentan, sposoban, osećajan, ne neprivlačan, još i briljantan muzičar — sve nevažno. Sasvim dovoljno što živ! Jer, stoga (ipso facto, a u konjukciji sa tvrdom verom u Učiteljevo mišljenje (kako izraženo u Poslednjem Pismu), zajedno sa mojim neugasivim optimizmom), prisutnost jednog dokazuje da ima i drugih. Mora ih biti. Negde... Međutim, nemam nameru da naglavačke uletim u romansu, pa makar i bila jedina stvar na raspolaganju. Ipak, tek mi je jedanaest. Zaista hoću da »izvršim dužnost« za dobrobit vrste kad dođe vreme, ukoliko se pojavi krajnja nužda; ali mnogo draži bi mi bio odnos koji izrasta iz uzajamne privlačnosti, slaganja, poštovanja. Ne bi bilo teško (sem početne napetosti uzrokovane susretom pod trenutnim prinudnim okolnostima) biti privučena novim poznanikom. Poseduje mnoge dobre osobine, malo (na prvo crvenjenje) neoprostivih mana. Ne loš primerak, objektivno gledano. Što ne znači da totalno nema osobenosti, kojih mi priličan broj ne bi nedostajao. Kao prvo: ne znam mu ime!... Neće da odgovori izravno; jednostavno pogleda iskosa, izdigne bližu obrvu, nadmoćno se nasmeši, odgovori „Misli o meni kao »Adamu«.“

Sad, nisam konzervativna, niti naivka, ne smetaju mi štosovi, ma koliko uveličani, ali taj vic ima bradu! Kladim se da i Eva to mislila. (Pitam se, ponekad, zašto uvek izgleda neophodno toliko gledati kroz prste u kontaktima sa dečacima od dvanaest ili trinaest godina (približna starost, i pored besmislene tvrdnje, uz ozbiljan izraz lica, da ima osamnaest). Na kraju krajeva, meni je jedanaest — je li toliko nerazumno očekivati od dečaka približnog uzrasta ponašanje bar isto toliko uravnoteženo, razumno, logično, dostojanstveno?) Kao drugo, pravi je manijak za volanom: ambicija, pre Kraja Sveta, bila da postane Gran Pri vozač, takmiči se po Evropi, svetu; osvoji Šampionat sveta. Neparnim danima, naime; na parne želeo da se priključi Paklenim vozačima, da ide na turneje po jugu SAD, lupajući branike sa »Dobrim starim momcima« pri trista deset na sat na superstradama, u kolima iz Grend Nešnel utrka — što skoro opisuje kako smo se sreli: na jednoj raskrsnici u centru Baltimora — izbegli sudar za dlaku. (Šta? Smatrate neverovatnim se jedino dvoje ljudi u gradu »slučajno sretnu«? Razmislite — ili bolje, pitajte komšiju zaluđenog za statistike osiguranja za čuveni odštetni zahtev iz 1902. kad se jedina dva automobila u državi Ohajo sudarila na raskrsnici.) Adamova treća osobenost je što... što... Ne. Ne mogu to reći. Izvod iz konverzacije za doručkom prvog jutra nakon buđenja dovoljno ilustrativan. Upoznavali smo jedno drugo sa svojim biografijama. Adam bio u prednosti: pročitao Drugi tom dok ja ležala u komi. (Usput, to još jedna indikacija koliko dečko ima mozga. Da dešifruje sadržaj, morao naučiti teoriju Pitmanove stenografije — uradio to u jednom danu — meni trebala dva!). Naravno, izvukla iz njega krvnu zakletvu da neće vežbati novostečeno znanje proučavanjem ovog zapisa; misli ovekovečene u dnevniku su — moraju se smatrati za — tajna komunikacija između pisca, Istorije. U svakom slučaju, pošto moje znanje o Adamu tada prilično tanko (bistar kao pčelica, dobar sa aparaturom za održavanje života, dobro kuva, briljantan pijanist i vozi poput nesreće koja studira za katastrofu), dečko stoga većinom držao konverzaciju. Upoznavao me sa značajnim činjenicama egzistencije pre Armagedona: Roditelji neobičan par: majka državni senator, jako zauzeta, važna osoba; otac muzički direktor Baltimorske simfonije. Adam pola vremena provodio proučavajući Muzu, drugu polovinu prisluškujući Pokrete i Potresanja u državnoj vladi. Rano zaključio da umetnost zabavnija od politike. A veličina talenta se uskoro pomolila; pravo čudo od deteta na klaviru; prvi javni recital sa sedam godina. „Tata je bio tako ponosan; i mama. A ja sam

bio zagolican svim tim divljenjem — u stvari, bilo mi je smešno da nešto što je tako lako privlači toliko mnogo pažnje. Ali mi nije udarilo u glavu; nisam imao vremena za takve gluposti. Bio sam opsednut usavršavanjem svog umeća, i time da zapamtim što više odabranih kompozicija. I, mada sam pokušao da posvetim istu količinu pažnje svim velikim majstorima, postepeno sam sve više i više vremena provodio proučavajući radove i stil jednog određenog. Za izuzetno kratko vreme sam postao ne baš nabusit, ali prilično Bahat.“ Shvatate!... Vekovima smo mi žene podnosile muškarce koji šaraju; gutaju jelo a da ne kažu ni hvala; kupaju se suviše retko; bacaju po podu opuške cigara, pepeo, smrdljive čarape; plemenito idu u rat, ostavljajući nas da se same snalazimo (i najčešće donesu kući odvratne boleštine); tuku nas; i, ne retko, jednostavno sasvim napuštaju porodice, jer je odgovornost prevelika muka. U redu. S tim se može živeti. Ako baš mora. Ovako ili onako. Moguće uz pomoć diplomatije; verovatnije na štetu dotičnog muškog. Ali se može. Ovo, ipak, sasvim druga stvar! Dečko je neicrpno vrelo zloupotrebljenih reči. Uživa u aluzijama raznih vrsta, što u lošijem ukusu to bolje; kao i obrtanju uobičajenih složenica na svoj izopačeni način: događaj koji će se sigurno desiti je ,,umitan“, izvući nešto iz nečeg tesnog je „protivglaviti“, a ono što se radi po savesti je „nekrivedno“. Kada učinila grešku da spomenem postojanje reči koje posao obavljaju preciznije, ne tražeći od slušaoca da obavlja zamršeno raščlanjivanje, analizu, Adam odgovorio da voli preturBahcije reči. Da voli, voli; U stanju da ubaci ili naglasi Baha u svakoj (ne)prilici; što neprikladnija ili nategnutija upotreba, to izgleda on srećniji. Na primer, neobrazovane osobe u govor ubacuju Bahbarizme; ponosan što ume da napravi ukusna jela od Bahkalara, ili koBahsice; kad roditelji odsutni, pravio žurke koje bile prave Bahanalije (na koje dolazile i Bahlerine) itd. Ali nevažne stvarčice; obično neočekivane, često zaista smešne (ponekad urnebesno), samo ponekad iritirajuće. U celini gledano, mislim da mu to plus. Međutim, postoji još jedan problem, komplikacija sasvim drugog reda veličine: Adam zainteresovan da krene sa projektom repopulacije. Odmah ili još skorije. Hoće da povali mene. (U stvari: „opsednut sa“ verovatno precizniji opis nego „zainteresovan da“.) Ukoliko bilo u kom datom momentu propustio da bude usred direktnog predlaganja, nagoveštava. Naširoko. Stalno. Načeo (figurativno rečeno) temu dok opisivao muke odrastanja kao bogataš (još smo kod tog prvog doručka — dok ja sedela tamo, jedva šesnaest časova nakon kome; jedva živa; bleda, mršava prikaza ranije mene):

„... pa čak i nakon što su me i porota i kongresni komitet oslobodili odgovornosti, škola je povukla dozvolu da parkiram Lamborginija na studentskom parkiralištu, morao sam svaki dan biti vožen u školu, svi su to znali, bilo mi je strašno nelagodno, koliko dugo će ti trebati da se dovoljno oporaviš da bi spavala sa mnom?“ Zastao; pogledao krajičkom oka, onda brzo odvratio pogled; čekao na reakciju. I čekao. I čekao... Jer, objekat naklonosti imao teškoća sa funkcionisanjem usta. Reakcija komplikovana: prvo, bila zaprepašćena; potpuno neočekivan konverzacijski obrt, iz vedra neba. Drugo, pravi bez-zezanja predlog je nešto u pogledu čega, u mojim godinama, imala malo — ma, u redu! — nimalo iskustva. Treće, blazirano očekivanje — ne; džentlmenska pretpostavka — automatskog pristanka sasvim oduzela dah — nisam još čak ni odlučila hoću li ga zadržati!... Prešlo iz zaprepašćenja u šok, direktno odatle na povređenu žensku osećajnost; ah oklevala načas, pre nego dam oduška osećanjima — sve u trajanju jednog daha. Zaključila, nakon kraćeg razmatranja, verovatno Adam ne kriv. Sasvim. On je, na kraju krajeva, od onih pogrešnih; ne može se očekivati se ponaša kao normalna osoba. Sem toga, mlad je, zdrav, pubertet u punom jeku, puca od želje. Bez sumnje me posmatra kao bogomdano rešenje; možda čak teško osvojenu nagradu, s obzirom na napore uložene u spašavanje života — od koje misli ću ga trenutno odučiti!... (Ali razmotrimo paralelnu situaciju: ako štene, čim učini Gadnu stvar u kući, istog trena bude upucano, zamenjeno; da li će vlasnik doći do propisno dresiranog psa? Ikad? Postojale sličnosti s ovim. Adam zaslužuje poverenje tokom probnog/pripremnog perioda. Odlučila ga ostavim u životu — ukoliko...) Pa čvrsto zatvorila usta; duboko uzdahnula, odmereno izdahnula; Odbila, sa zahvalnošću. „Ma hajde!“ ulagivao se iz sve snage. „Oboje smo zdrave, mlade odrasle osobe...“ (Istoriografska Zabeleška: zaista rekao „odrasle osobe“.) „... sviđamo se jedno drugom, a jednostavno nije zdravo nemati pravog oduška za naše napetosti.“ Sad, shvatam da bih bila smatrana »dovoljno starom« u izvesnim (sada bivšim) kulturama. U redu; ne poričem (niti impliciram to razlog što bivše). Nadalje, posmatrajući pitanje sa čisto mehaničkog stanovišta, verovatno sam i »dovoljno velika«. Međutim Koliko god se trudila budem pragmatična u svakom pogledu, ustanovljavam da ne mogu suzim gledište; posmatram ovo pitanje samo kao praktičnu stvar — da ne kažem ništa o zamisli da se vrednost snizi do tačke na kojoj postaje ništa više od nonšalantne rekreacije, privremenog leka za dosadu. Istina, ne pozvana da ističem svoje mišljenje kao stručno — nemam znanje iz prve ruke. Moram se

osloniti na instinkte razvijene druženjem sa Mamom, Tatom, Učiteljem; njihove neizrečene stavove odražene u ponašanju prema sebi, jednog prema drugom, svetu uopšte — i posebno meni. Ne, ne mogu pokazati prstom na određene datume, sate, mesta; ni reči, dela kojima podvlačili sopstvene stavove. Ali znam da ukore njena u samo biće ubeđenost da je seks mali-ali-važan deo veoma komplikovane celine; povezuje privlačnost-poštovanje-nežnost-brigupotrebu-ljubav-koitus sa impli ciranim doživotnim partnerstvom/porodičnim obavezama, be be opciona stvar. Nisam spremna za bebe: ni fizički, ni emotivno — ne sad! Ni na vezivanje. Ne još. A ukoliko ne mogu da se snađem sa paketom in toto (uključujući odmerenu odluku da li da kre nem u majčinstvo ili ne), i te kako sumnjam da je mudro... Pa, može doći do toga, korak-po-korak. A nesumnjivo i hoće (ako ga zadržim). Ali neću počinjati tim korakom. Tačka. Bez obzira šta »praktični obziri« na izgled diktiraju! Pa prvo pokušala da kontriram Adamovom entuzijazmu logikom: podsetila ga na uzrast: verovatno još ne plodna; a čak i ukoliko htela da začnem u jedanaestoj — a neću! — u ginekološko-akušerskim krugovima dobro poznata činjenica da preterano mlade majke rađaju krhku, bolešljivu decu. „Siguran sam da je to tačno za žene Homo sapiensa“, odgovorio Adam sa nervirajuće opuštenom superiornošću, kao i obično ignorišući netehnički aspekt primedbe; „ali koli ko je podataka sakupljeno o nama?“ (Dečku to jedna od manje privlačnih vrlina: trenutno skače na pukotinu u rezonovanju; puca da ubije, bez primirja, ne uzimajući zarobljenike.) „Ne, ne znam da li je to tačno u pogledu nas“, priznala sam. „Kako bih mogla da znam? Kako bi bilo ko mogao da zna? Ko bi imao vremena da skupi bazu podataka o nama? Samo je par stotina ljudi uopšte znalo za nas, čak i pre; a oni nisu imali vremena...“ „Osim toga“, glatko je ubacio Adam: „ako još nisi plodna, ima li to onda veze? Jedino pitanje o kojem treba da razmiš ljamo je da li je dobro za nas; da li će nam povećati šanse za opstanak poboljšavanjem naše mentalne, emotivne i fizičke kondicije — što i hoće, znaš; svi tekstovi to tvrde. Ali čak i ako te mogućnost začeća i mogući efekat tvojih godina na naše dete zaista toliko brine, i radije bi odložila zasnivanje porodice, to je lako rešivo. Pa nema ničega da nas spreči u uživanju koristi iz jednog aktivnog, zdravog, zadovo ljavajućeg fizičkog odnosa. Vidiš?...“ Otvorila usta da odgovorim. Stala. Primetila krajnji ishod dobrano na putu da nestane u mehanizmima rasprave. Brzo ponovila u sebi dijalog koji neposredno prethodio; zaključila skretanje ne slučajno.

(Očigledno, Adam bio izložen nepovoljnim uticajima to kom godina razvoja (možda suviše vremena provodio u dru štvu majčinih saradnika iz državne vlade); pokupio umeće u verbalnom prepucavanju — plus ko zna još kakve alatke od kojih se sastoji osnovni politički arsenal.) Tada shvatila: moglo biti pametno da pripazim kako se krećem oko Adama u pogledu konverzacije. Uvek do sada smatrala koncept »obećanja« svetinjom, što orijentacija koja bi se mogla pokazati otežavajućom: radije ne bih ustanovila da se složila sa nečim što me, zbog propusta da razumem, sledim transakcionu semantiku do pravog zaključka, obavezuje na nešto što suprotno očekivanjima, namerama. Pa prešla na direktniji pristup: „Nije me briga da li je tačno ili nije. Nije to u pitanju. Isuviše sam mlada — neću da ulećem u seks. Ne sada!...“ Kao i većina H. post hominema, Adam ima ekstremno osetljiv sluh. Ah može da bude i te kako tvrd na ušima što se slušanja tiče: „Nemoj se razBahcivati ljutnjom“, smirivao je. „Znam, znam — sve te je ovo udarilo prilično iznenada, i još nisi imala vremena da porazmisliš o tome. Ali znaš isto tako dobro kao i ja da postojimo samo nas dvoje. Mi nemamo izbora — potrebni smo jedno drugom. A čak iako je »potreba« strašno širok pojam, srce svega pod ovim okolnostima je seks — trebaš mi!...“ „Ja ne želim“, odgovorila sam, nešto čvršće (moguće zato što »potreba« takla nerv, načela ubeđenja). „Bar ne još. Ne sumnjam da ću jednog dana možda želeti — u krajnjem sluča ju, sarađivaću do stepena potrebnog za obnovu populacije... Ali još nemam potrebu — a, kladim se, ni ti; iako priznajem da verovatno imaš prilično jaku želju, kao i svaki adolescentni muškarac. Oboje smo isuviše mladi — ja sigurno jesam. Ali čak i da nismo, nikad nisam čula da je celibat ikoga ubio, pa ne mislim da nam preti neposredna opasnost; bar ne sa te strane. A ukoliko je fizička napetost ono što ti smeta, znaš rešenje za to kao što ga i ja znam...“ „Za ime Božje“, završila sam nestrpljivo; „pogledaj me — ja sam skoro još uvek dečak!...“ „Gledao sam te“, odgovorio je sa nadmoćnim smeškom, „do najmanjih detalja, šest dugih dana dok si bila komatozna; dok sam ti menjao pelene, kupao te i održavao tvoj kateter. Niko te više ne bi proglasio za dečaka. Malo si nedovršena tu i tamo, ali si veoma lepa. I počinjem da žalim što sam bio toliki džentlmen dok sam te imao na milost i nemilost. Jesam li to propustio svoju najbolju šansu?“ „Mislila sam da ne voliš maženje leševa i da nalaziš da kateteri nisu romantični.“ „Ne volim, nisu, pa nisam. Ali bilo je vrlo prijatno gledati te, i pored tvog stanja. A sada nisi u nesvesti, i nema nikakvih cevki. Iskreno rečeno, ne razumem tvoj stav — pomislio bih da će ti samo zahvalnost

biti dovoljna motivacija, ako već ne saosećanje prema kolegi preživelom, koji pati...“ Ovo poslednje izrečeno tonom povređene zbunjenosti; uz izraz lica pun poverenja, raširenih očiju, kao štene koker-španijela. (Adam lukav u rasturanju tuđih argumenata, ali nepažljiv u pogledu ostavljanja prostora za kontranapad. To je uvek greška: niko, ko me zna, ne bi posumnjao u volju da zategnem konopac kad ga žrtva ima dovoljno da se obesi.) „Drago mi je što se tako osećaš. To znači da zaista razumeš kako se ja osećam u pogledu toga, i da će ti biti drago da prestaneš da me proganjaš — ako ne iz saosećanja, onda iz zahvalnosti.“ „Zahvalnosti?...“ Adamov izraz se raspao. Prekasno shva tio da je narušio obrazac logike, uprskao argumenat; ali previše tvrdoglav da to prizna, promeni taktiku, elegantno odustane. „Da, »zahvalnosti«. Ko te izvukao iz onog požara i zakrpio ti nogu?“ ,,A ko se našao na putu i naterao me da se slupam?“ ,,A ko je vozio kao manijak?“ „A, je li?“ „Jeste!“ (Bilo nekoliko takvih razgovora od tada; svi se vrteli oko prve teme diskusije; svi završavali u istom stilu.) To na stranu, Adam do sada izgleda prilično dobar. Što je deo razloga da još nisam preduzela oštrije mere u pogledu njega i njegove neprekidne kampanje protiv moje »čednosti«. Mogla bih, svakako, i imalo bi rezultata. Zna za moj karate status iz pročitanog zapisa; zna da sam i te kako u stanju da sprovedem želje, ako tako odlučim. Ali nisam odlučila. Još. I iskreno se nadam neće nikad biti neophodno. Imala samo pet kad Mama Foster umrla, ali je uspela da mi do tada usadi njeno mišljenje o krhkosti muškog ega; brizi potrebnoj da se sačuva od nepotrebnih udara. Ne naišla ni na šta, tokom godina koje usledile, što bi ukazivalo na mudrost promene gledišta (čak i te kako naprotiv). Ključna reč, naravno, je »nepotrebnih«; ne bih oklevala da upozorim na neminovne posledice, upotrebim silu u sluča ju potrebe. Ali pronicljivoj, inteligentnoj ženi uvek bilo mogu će da izbegne direktno suočavanje, a da pri tom ipak bude po njenom: samo je pitanje otkrivanja gde dugmad postavljena, katalogiziranja efekata svakog od njih, pritiskanja pravim redosledom — a da ne bude uhvaćena u tome... Sa tim ciljem proučavam Adama; ispipavam reakcije na podsvesne sugestije; učim kakvi psihički trzaji kolenom postoje, gde se nalaze, kako aktiviraju; reakcije na moje emocije itd. Ali, napredujem pažljivo. Ne malo komplikovan momak, uopšte ne glup (teškoće osnažene političkom psihologijom koju posisao sa majčinim mlekom); pokvariće sve ako posum nja da pokušaj manipulacije u toku. Bar dve verovatne posle dice predvidljive: jedan, shvatiće pokušavam da izbegnem da ga kontrolišem silom; i dva, time

će mu na nos biti okačena upravo činjenica da to mogu. Srž problema, naravno, u činjenici da Adam, mada sigur no hominem, nije pripadnik AA grupe — to znam: sva imena, adrese u Dosijeu Tarzan. A svi ostali koji žive danas na planeti se, po definiciji, moraju smatrati AB-ovima — moraju biti posmatrani kao, ukoliko nema znatnih dokaza da suprotno, potencijalna opasnost po moj život, zdravlje, imovinu. Stoga, i pored jednoobraznih pozitivnih podataka prikupljenih do sa da — uključujući i Terijevo mišljenje — još ne donosim konačnu odluku; održavam blago oprezan pristup po pitanju Adama. (Istina, počinjem se osećam pomalo nezahvalnom u tom pogledu; ali naučila iz iskustva: Učitelj ne zvocalo; nema navi ku natura suvišne sugestije. U retkim prilikama, kad se potru dio ponudi savet (pogotovu kada tako nedvojbeno iskazan da predstavlja, bez sumnje, Presuđujuće Mišljenje), postupanje ne u skladu sa preporukom skoro neminovno propraćeno Posledicama, obično nesrećnim po prirodi stvari.) Poznajem Adama (svesnog) samo dva dana. Većina onoga što do sada naučila ograničeno na rekla-kazala (njegova), ili navedene dokaze (sopstvene zaključke, zasnovane na posmatranju). Još ne, svojim očima, videla ništa dovoljno konkretno da opravda potpuno odbacivanje opreza — ili ga potvrdi, što se toga tiče. Ali, preliminarni utisak povoljan; pretpostavljam ću uskoro isključiti alarm; prigrliti (figurativno rečeno) novog poznanika kao kompanjona, prijatelja, partnera — možda čak i (da se zamisliti, jednog dana, ako se okolnosti tako razviju) životnog saputnika. Što će biti i te kakvo olakšanje: paranoja jako iscrpljujuća pri preteranoj upotrebi; zamoran način da se kreće kroz život. Verujem u komotniji pogled na svet — sem kad mi eksplodira u lice, naravno. Ali sumnjam da ovaj može. Često se, tokom kratkog živo ta, zabavljala »posmatranjem ljudi«; Plus uvek koristila prili ke da sretnem, upoznam što više ljudi. Time postigla nešto nalik kompetentnosti u izboru prijatelja (bar oni koje tako označila nikad ne izdali poverenje). A, iako možda Terijevom sudu dajem veći značaj nego što treba prilikom formiranja svog utiska o strancima, nisam ni sama baš bespomoćna u tom pogledu. A, iako ne mogu da pokažem prstom na neki određeni događaj ili razlog zašto, osećam se opuštenom u Adamovom društvu. Još otkad sam ga prvi put videla posle kome. Skoro kao da ga znam oduvek... (Beleška za Odeljenje Značajnih Otkrića: upravo ovog trena shvatila — osećala se ovako sa tačno troje ljudi u celom životu: Tatom, Mamom, Učiteljem. Pitam se šta to znači. Zvuči kao pitanje u koje bolje ne ulaziti preduboko baš sada. Ili ga rešavati na brzinu.) Pa, žurba nepotrebna; imaću dovoljno vremena da razma tram stvari. Očekujem da ovde provedem bar nekoliko nedelja, odmarajući

se, jedući proždrljivo, vežbajući: rehabilitacija nakon fiziološkog izgaranja predstavlja zamašan projekat; propratni efekti nisu šala — ne šalila se kad rekla da skoro umrla; stvarno se maksimalno udesila. Adam me izmerio tokom početne dijagnostičke procedure; i, po njegovim poda cima, izgubila skoro dvadeset procenata ukupne telesne teži ne, u vodi i tkivu. Ne, nije iskustvo od kojeg se oporavlja preko noći. A još daleko od stvarne oporavljenosti. U stvari, sad kad razmislim o tome, ovo je sasvim dovo ljno za prvi pokušaj; umorna sam!... Laku noć, Budućnosti. Pomoć!... Adam pokušava novim pristupom: indirektnim, podmuklim, neočekivanim — debljajućim! Takođe divnim. Ko bi očekivao od muzički nadarenog, na izgled hedonističkog, veštog na rečima mladog stranca, kojeg podigla i odgajila posluga, da bude kompetentan kuvar — ne, brišite to, inspirisani majstor kulinarstva? Ne mogu zamisliti gde nalazi ovu neverovatnu raznolikost sastojaka — mesa, voća, povrća itd. Sve pripremljeno na zaista čaroban način... (Sama proizvela ista jela; rezultati samo adekvatni. Ali neka Adam prođe kroz kuhinju, zastane pored šporeta, onjuši sadržaj lonca; nekako se Nešto Desi — nešto predivno!) A u sadašnjem stanju, pokušavajući da povratim izgublje nu težinu, ne mogu da objektivno posmatram ponuđeno: sve što propusti da me ujede završava u mom stomaku (Adam je već upotrebio izraz »frenetično hranjenje«, smejao se dok to govorio, ali sumnjam da se zaista šalio). Ukratko, umirem od gladi; apetit mi je pobesneo; nisam odgovorna za sopstvene postupke u prisustvu hrane — bilo koje hrane. Ali posebno ovakve hrane!... Primer, današnji doručak: dve domaće palačinke od integralnog brašna, sa kojih curi pravi puter, potopljene u med od deteline; delikatni dva-jajeta-šunka-sir-pečurke omlet; sto grama filea, prženog spolja, poluživog iznutra; pekarski krompir; trista grama soka od pomorandže, pola litra mleka; megavitaminske/mineralne pilule; velika činija svežih jagodal (Gde li je mogao da nađe sveže jagode?...) Prepodnevna užina: pola tuceta vrućih, svežih kolačića sa borovnicama sa kojih se sliva rastopljeni puter; velika činija čokolada/menta sladoleda sa domaćim vrućim prelivom, posu tog lešnicima, zatrpanog pod planinom sveže umućenog šlaga, sa višnjom na vrhu; polulitarska čaša domaćeg punča sa jajima. Ručak: velika zelena salata sa Adamovim sopstvenim prelivom od bleu sira; pet centimetara debeli odrezak od pečenke, koji pliva u pečurkama, masti; pečeni krompir (kora hrskava, zgodna za grickanje; unutrašnjost uklonjena, umu ćena sa pavlakom i puterom, vraćena); mekani karfiol u fan tastičnom sosu od sira; činijica sosa od jabuka sa

strane; sveže vruće kifle; još jedna polulitarska čaša mleka. Plus desert: neverovatno nešto što poseduje najbolje osobine patišpanja (posutog čokoladom), pudinga od vanile pokrivenog (svega mi) minijaturnim svežim krofnicama. Popodnevna užina: dve kriške prženica potpuno natoplje ne jajetom i mlekom, posute cimetom, šećerom u prahu, po šteno obložene puterom, sa kojih curi sirup od javora; kolosal ni čokoladni milk-šejk. Uf!... Nije još vreme za večeru; ne znam šta je planirao. Ali nije važno; samo podsećanje na današnji meni daje mi osećaj poverenja u budućnost (a i čini opet gladnom): znam sa sigur nošću da će, šta god bilo, biti proizvod čiste kulinarske umetnosti. (A biće i izvanrednog ukusa!...) Ovo je očigledno težak život: polagano se budim, negde sredinom prepodneva, uz mirise koji dopiru iz kuhinje dok Adam priprema doručak. Zazvonim da mu dam do znanja da sam opet među živima. Nekako pravi pauzu u pripremi. Istog trena se pojavi u sobi da mi pomogne u ustajanju (mogu sama hodam, ali ravnoteža još nesigurna; još sam užasno slaba) do toaleta zbog jutarnjeg istovara. Onda u kadu (koju prethodno napunio ne probudivši me); uključuje sistem vodene masaže Jakuzi, masira da krv ponovo počne cirkuliše. Kupa me nežno ali efikasno; bezlično, bez »nasrtanja« (ni u šali ni zaista), i pored intimnog kontakta do kojeg neizbežno dolazi (i pored neprikrivenih libidinoznih ambicija). Pomaže mi da ustanem iz kade, osuši me velikim, debelim, čupavim peškirima; oblači me u odeću koja odgovara dnevnom planu (obično penjoar, papuče); osuši, očešlja kosu. Onda, oslonjena na njegovu ruku, odlazim do kuhinje, gde on dovršava doručak, nekako nastavljajući tamo gde prekinuo, bez i jednog nagoveštaja teškoće. Nakon doručka, opet naslonjena na njegovo rame, prošetam par stotina metara (jednom oko kuće, iznutra — ne šalim se!) zbog vežbe; onda se izležavam u biblioteci, čitajući, dok Adam vežba na klaviru. (U prošhm vremenima ljudi širom sveta davali pare da slušaju lošiji rad prstiju po dirkama od onog koji ja dobijam kao ličnu »žvaku za uši«, dok uživam plodove najimpresivnije kolekcije knjiga koju ikad videla.) Adam me probudi kad dođe vreme za povratak u kuhinju zbog prepodnevne užine (neizostavno zaspim na kauču); onda natrag u biblioteku po još muzike, čitanja (dok oči ostanu otvorene). A onda vreme za ručak. Nakon čega ponovimo terapeutsku šetnju; posle koje odremam do popodnevne užine. Obično uspevam da ostanem budna posle, čitajući do večere. Posle večere Adam postaje ozbiljan. Svira Dobre Stvari; svako delo skroz, umesto kao, tokom vežbanja, ponavljajući nekoliko puta teže delove. Potrudi se. Za tako nešto ostajem budna. Čak i ne čitam. Veče se konačno završi skromnim zalogajčićem za laku noć (ne

više od nekih 1500 kalorija); pa u krevet, da možda sanjam (obično o hrani). Pored negovateljskih obaveza, Adam nalazi vremena da održava sebe čistim, urednim; kuhinju blistavom; opere veš; kao i očisti kuću (brisanje prašine, tepisi itd.) u onim delovima koje ja vidim; a još uvek isto toliko brižan prema Teriju kao što bih i ja bila. Konačno, uspeva — nekako! — da nađe, pripremi taj zapanjujući asortiman predivne hrane! (Gde li je mogao naći one jagode?...) A tokom svega toga ostaje jednoobrazno brižljiv, pun optimizma, »...veseo, štedljiv, hrabar, čist...« itd. Imati takvu osobu u blizini moglo bi postati navika. (Verovatno mu to i namera — audicija — bio bi nekoj srećnici odličan muž i domaćin). Samo, ako dopustim me i dalje dvori — a posebno ovako hrani — za šest meseci biću predebela da mrdnem. (Možda to smera?... Možda mu se sviđaju punije ženske?) Ako je tako, načekaće se. Samo nedelju dana prošlo od buđenja iz kome. Jela, spavala predana tom zadatku još od tada; a, istina, stanje se popravlja — ten opet normalan, ne više dehidrirana, metabolička ravnoteža povraćena — ali ne počela da dobijam na težini; još prilično slab primer Ženstvenosti U Cvatu. Da imala bilo kakvu konkurenciju, sumnjam bi me Adam dvaput pogledao. Ne, brišite to; pogledao bi, ali sa saosećanjem: strašno fina osoba — za adolescentnog muškarca, naravno. A jeste adolescentni muškarac, da ne zaboravimo. Daleko od savršenstva. (Mislim — svako ko može da bude toliko veseo ujutro!...) Nadalje, on... Ne, ne mogu nastavim. Citat sa doručka jutros (doručka, pazite) dovoljno inkriminišući: „... bilo najusamljenije leto u mom životu“, razmišljao je setno. „Majku je uhvatila ta ideja da bi trebalo da steknem nešto nalik disciplini i u oblastima koje nemaju dodira sa muzikom. Odlučila je da treba da radim ujutro u njenoj kancelariji. Zaključila je, pretpostavljam, da će me to naterati da ustajem rano, što će samo po sebi biti Dobro Za Mene. Osim toga, otkriti šta znači raditi u stvarnoj radnoj sredini, zarađujući minimalnu platu, bilo bi »dobro za tvoju perspektivu.« Iako je rekla — ja sam mislio da je moja perspektiva u redu onakva kakva je. Tako sam postao kurir. Ne samo kurir: najmlađi kurir — najniži od najnižih. Bio sam odgovoran za sortiranje, spremanje i raspodelu bezbrojnih malih IBM-ovih kuglica, ili elemenata, različitih veličina i tipova slova koje je Majka koristila u svojoj zvaničnoj prepisci — bila je to velika kancelarija, i bilo ih je dosta. Posao je bio dosadan i izgledao besmislen. Međutim, čvrsto sam odlučio da situaciju gledam sa lepše strane i obavljao sam svoje dužnosti vedro, marljivo i trudeći se koliko mogu da budem ljubazan prema svima.“ Adam se nasmešio, zagledan u daljinu. „Posebno, najviše sam se

trudio da budem ljubazan prema sekretaricama; kojih je bio priličan broj, jedna zgodnija od druge. Istina, neke su bile malo starije od mene; ali to me nikad ranije nije zaustavljalo — izlazio sam sa mnogim ženama starijim od dvadeset. U stvari, neki od mojih najinteresantnijih i, hm, produktivnijih sastanaka su bili sa starijim, iskusnijim ženama. Izgledalo je da leto lepo počinje, sem naravno posla. Pa možeš zamisliti koliko me uznemirilo to što, nakon više od nedelju dana tamo, nisam uspeo da mi niti jedna od gospođica odgovori ni na šta sem isključivo poslovnih rečenica: »Hvala vam što ste vratili taj Orator-10 elemenat, gospođice Pič, i izvolite vaše Elite-12 i Italik-12. Prijatno.« »Hvala, Adame.« Van toga — ništa!...“ Nemala pojma kuda to vodi; nije me ni bilo briga. Dobro društvo, zabavan pripovedač; živeo interesantnim životom do sada, zabavno priča o tome. Ali mi to ne odvraćalo pažnju od hrane. „Bilo je užasno“, nastavio Adam žalosnim glasom. „Počeo sam da se pitam da li nešto nije u redu sa mnom: možda mi je nakon postnasalne infekcije ostala neka neizreciva varijanta halitoze, koje samo ja nisam svestan. Ili mi je dezodorans otkazao. Ili je možda neko pustio podmuklu glasinu da imam herpes — ili, još gore, možda je Majka stavila zabranu u pogledu mene. Zapitao sam je i ona je to porekla. Sad, koliko ja znam, nije me nikad lagala. Bila je odličan advokat i savršen političar, to je tačno; i često je bilo neophodno pažljivo je slušati da bih bio siguran da reči koje sam čuo imaju smisao koji se uoči na površini — ali nikad nije lagala... Pa, po isteku prvog meseca bio sam potpuno zbunjen. Nisam znao šta da radim; na koju stranu da se okrenem. Obavljao sam dužnosti besprekorno. Pazio sam na sve elemente bez greške; izdavao ih, primao natrag, naručivao nove od IBM-a; sve na najšarmantniji, najljubazniji, najličniji mogući način — a ja jesam sin svoje majke: imam potrebna znanja iz društvene psihodinamike. Međutim, sve to nije pomagalo: gospođice jednostavno nisu htele moje društvo, bez obzira šta ja uradio ili ne uradio. Moje samopouzdanje je bilo ruinirano; moja reputacija razvratnika je propadala. Konačno, sasvim sluđen, obratio sam se jednom od Majčinih starijih savetnika. Bio je lukavi stari lisac, upoznat sa svim intrigama političkog života — ali, još važnije, poznavao je ljude. Ispričao sam mu svoj problem. Očinski se nasmešio i potapšao me po ramenu. »Adame,« tešio me, »ne daj da te to pogađa. Nije u pitanju ništa što si uradio ili što možeš uraditi; stvar je u tvom poslu.« »Mom poslu?« Sada sam bio još zbunjeniji. »Sve što radim je da pazim na -« »Elemente,« rekao je on. »Naravno da one ne žele da se viđaju sa tobom. Zar ne razumeš? Ti si elementarno nepogodan...“„

Tišina je odjekivala kuhinjom. Sledila sam se, buljeći, s viljuškom na pola puta do usta. Adamov izraz bio studija zbunjene nevinosti. Teri uhvatio vibracije; ispustio dugačak, tih zvižduk; rekao: „Ma šta mi reče.“ Nakon što izbrojala do deset, polagano, ponovo postala svesna raznih mirisa koji se dizali sa gozbe prostrte preda mnom. Ocenjivala korisne, štetne strane. Pažljivo. Nasilje pruža tako prolazno zadovoljstvo. Odlučila ga ostavim u životu. Ali zamislite samo: ako odlučim da ga zadržim, provešću ostatak života nikad ne znajući kada će nešto takvo opet iskrsnuti — ali sigurna da ga ima. Da čeka. Naciljano na mene... Laku noć! Iznenađenje! Adam upravo pitao da krene sa nama kada nastavimo potragu za AA-ovima — umesto da jednostavno objavi nameru, kao što obično postupa. (Ovo, samo po sebi, daje nadu: moguće da napreduje; možda status upristojenog moguće postići u razumnom roku.) Pa se složila. Ali uz uslove... Prvo: mora shvatiti da sporazum ne podrazumeva nikakvo drugo (čitaj »seksualno«) popuštanje. Bićemo partneri; deliti sredstva, koristi, rizike, teškoće — tačka. Drugo: dve glave bolje nego jedna, raspravljamo kad god moguće o tome šta da radimo — ali ja određujem politiku. Moje odluke konačne. Ako vreme dopušta, prethodna diskusija dozvoljena; ali u slučaju izbijanja krize, ili kad se događaji odvijaju prebrzo, naredbe se moraju poslušati bez oklevanja. Hijerarhija neophodna: savremena okolina nemilosrdna; neodlučnost, neiskustvo, izostanak timskog rada — sve smanjuje šanse za opstanak. I pored Adamove male prednosti u godinama, iskusnija sam u preživljavanju u svetu kakav jeste; lutala unaokolo, sama za sebe, već mesecima. Plus moje obrazovanje mnogo šire, opet i pored razlike u godinama; jer posvetila većinu vremena oponašajući Riki-TikiTavija (»Trči i saznaj!«); pokušavajući da saznam ponešto o svemu, postanem »generalist« pre nego se bacim na specijalizaciju. Adam, nasuprot tome, naučio veoma mnogo o veoma malom broju stvari; prerano suzio interese: koliko primetila, bez premca za klavijaturom, u kuhinji; prvorazredan bolničar; efikasan u kućnim poslovima (Bože! — čitavo poreklo, zajedno sa duhovima većine baltimorske više klase, mora da se prevrće u grobu na taj zaključak!); plus naučio da oceni ljude. Takođe vešt, koliko čula, u mehanici, elektronici. Vraški pronalazač, inovator; većina stereo opreme u kući proizvod Adamovih ruku; plus garaža sadrži (kaže on; još ne bila tamo) brojne veoma modifikovane automobile, od kojih niti jedan konstruktori ne bi prepoznali, koji se svi mogu pohvaliti karakteristikama na putu,

štednjom goriva, lakoćom upravljanja, izdržljivošću mnogo većom od proizvođačkih specifikacija. Ali, nakon Kraja Čoveka, istrajavao (i pored drskog karaktera) u konzervativnom ostajanju kod kuće, snabdevanju po potrebi. Istraživanja ograničena na pohode u (njemu) već poznate delove grada. Potpuno nespreman da krene u divljinu. Stoga, poslednji uslov. mora postati moj učenik u karateu. Dva razloga: prvo, srešćemo neprijateljske AB-ove na putu — to je potpuno sigurno. Bilo bi utešno znati partner kompetentan da mi čuva leđa (plus ću se osećati mnogo bolje znajući da Adam u stanju se snađe ukoliko se meni nešto desi — što u post-armagedonskim uslovima svakako ne najneverovatnija mogućnost). Drugo, davati njemu lekcije dobra terapija za mene. Bukvalno sam olupina; trebaće nedelje i nedelje odmora/hrane/vežbanja da se povratim u spremnost za borbu, a sparing jedini trening bolji od kata. Sada u drugoj nedelji. Jača; mogu hodam bez pomoći, sama se perem — iako stekla naviku jutarnjeg kupanja; opuštanja u vreloj, jakuzijem pokretanoj vodi, masaži, lenjoj predoručkovnoj konverzaciji, smejanja Teriju: glupavo pile zaključilo da ako možemo mi, može i on — i obavlja najenergičniju zamislivu kupku na rubu bazena (kade — kade — veličina navodi na grešku!); čuči pažljivo na ivici, grabi vodu kljunom, prskajući na sve strane, divljački lepeće krilima, ekstatično krešti, kvasi sve u krugu od tri metra — sve to a da ništa, sem možda najsitnije kapljice, ne dospe na njegovo perje. Započela Adamov trening. Početni rad se zasniva na vežbama za jačanje ravnoteže, gipkosti, koordinacije, snage, vremena reagovanja, brzine; pomaganja učeniku da prepozna osećaj sopstvenog kija; učenju da koncentriše tok; fokusira, usmerava kroz telo da postigne trenutnu, automatsku (po mogućnosti ispravnu!) reakciju, kontrareakciju, snagu udarca. Adam, naravno, brzo uči (pretpostavljam svi hominemi rođeni sportisti, ukoliko nemaju fizičkih oštećenja). Savladao principe ravnoteže za rekordno vreme (da, i tu brži od mene); isto sa radom nogu, fizikom koja određuje snagu udarca. Sada radimo na ustanovljavanju osnovne grupe hiperbudnih, istančanih refleksa koji čine osnovu borilačke veštine; »tajnu« zaslepljujuće brze, šokantno nasilne, koncentrisane zastrašivosti: Kompetentan, dobro obučen učenik reaguje bez razmišljanja. Isprepletani, međusobno zavisni, višestruki lanac da/ne odluka, jednom programiranih u podsvest, formira automatski »borbeni kompjuter«. Uslovljeni refleksi procenjuju stepen pretnje, određuju oblik reakcije. Sve se odvija suviše brzo za svesnu misao, oblikovanje nepovredi/povredi/jako-povredi/ubij namere. (Sto objašnjava zašto iznenadno upućivanje kobajagi udarca učeniku karatea, pogotovu relativnom početniku, takva glupost:

novoustanovljene reakcije nesavršeno uklopljene; podsvest preceni ozbiljnost pretnje, prereaguje. Dok namera šale dopre u mozak, glupi poznanik već nastradao. Posebno rizična igra ako se uradi brzo — požurivati čak i najveštijeg majstora sigurna karta za sopstveni pogreb.) Na ovom stepenu, međutim, sve se odvija promišljeno, precizno. Iako slaba, u stanju sam da pružim potrebne instrukcije. A dril sa Adamom od neprocenjive koristi za moje stanje: svakog dana osećam snaga se vraća; telo sve spremnije da odgovori zahtevima. I, mada nisam stigla ni blizu borbene spremnosti, moja brzina reagovanja, preciznost, snaga privlače Adamovu punu pažnju. Pokazala na početku da, ma koliko bila slaba i spora, on me ne može nikako udariti; mogu blokirati šta god uputi, rukom ili nogom; čak ne izgledam užurbana. Pa ipak ga mogu dotaknuti gde hoću, kad hoću, bilo kojim udom, i pored svih njegovih napora. U početku se brinula kakav će efekat na Adamovu psihu (opet upozorenje Mame Foster) imati otkrivanje koliko sam daleko ispred njega u borbenom umeću, ali se pokazalo nepotrebnom sekiracijom: ako osetijiv na to što ga nadmašuje »obično žensko«, dobro to skriva; reaguje na izazov kao čistokrvni konj na bič — najtakmičarskiji duh koji ikad srela! Jednoobrazna reakcija na svaku pokazanu slabost (nakon što iskolači oči) bila da pljune u šake, prokleto se potrudi da me dostigne. A znam iz sopstvenih lekcija: iskazana superiornost neophodna za efektivno učenje: učenikovo divljenje učiteljevoj veštini mora biti blizu stepena pobožnosti. Napredak u karateu stvar prelaženja sopstvenih granica. Redovno potrebno podsticati preterane izjave sračunate da podstaknu učenikovo samopouzdanje (podsvesna autosugestija jedno od najdelotvornijih sredstava učitelja karatea) da omogući dostignuća koja prelaze pretpostavljene granice moći. Jer, sa svakom pređenom barijerom, malo važno da li zadatak nekad bio nemoguć (što i mogao biti, bez prestimulisanih mišićnih reakcija): karate se, na pripravničkom nivou, oslanja bar isto toliko na psihologiju koliko i na fino izbrušenu fiziologiju. Bio dobar osećaj vratiti se treniranju. A još bolje što imala sparing-partnera. Čini nam oboma dobro: Adam uživa u aktivnosti, dobrobit za mene jednostavno nemerljiva. Što se lošijih strana tiče, samo dve vidljive: jedna, verovali ili ne, apetit se još povećao (pojačavajući Adamovu zapanjenost!). A druga, između obroka, drilova, spavam neprekidno!... Laku noć, Budućnosti. Sačuvaj me Bože od bezazlenih dobronamernika!... Naivnost u ovolikim količinama ne može biti slučajna: sam Stvoritelj mora da stavio Adama meni na put, zajedno sa okolnostima koje nalažu prihvatanje. Sledite: „Znaš, Kendi“, počeo je večeras dok završavali večeru, „razmišljao sam...“ (i kosmos je zadrhtao) „... bićeš spremna za

putovanje vrlo skoro.“ „Tačno.“ „Pa, razgledao sam tvoj kamionet...“ ,,I ... „Mali je. Nas troje ćemo, živeći u toj malenoj stvarčici, poludeti.“ „Nije toliko loše“, ubeđivala sam ga. „Sigurno nije tako prostrano i udobno živeti u njemu kao ovde, a biće još tešnje kad se i ti pridružiš; ali je adekvatno, kada jednom navikneš da koristiš prostor koji imaš i kad treba da izađeš napolje zbog kuvanja, oblačenja, kupanja, i šta već ne.“ „Ako ti tako kažeš.“ Sa sumnjom. „Ali“ — sa nadom — „imamo i alternativu, ako si zainteresovana.“ Bila sam; pa me Adam poveo u garažu. Prvi put tamo od kome. Impresivna kao i ostatak kuće. I tu mogla stati Tatina kuća. Nekoliko puta. Sa podignutom TV antenom. Takođe mi se svideo sadržaj: zapanjujući asortiman benzinskih igračaka. Lamborginiji su fini. Pogotovu crvene boje. Pogotovu te crvene. Ni Ferariji nisu loši. Ni Maseratiji. Ni Poršei. Nikad ne volela preterano Linkolne, Kadilake, uopšte limuzine (glomazne, nespretne, neefikasne stvari — osim toga, ko bi voleo da bude vožen svuda?); s druge strane, na Rolsa (Rolseve?) se može navići (na kraju krajeva, postoji nešto što se zove elegancija). Ali Adam prošao pored dragulja na četiri točka do daljeg (možda »udaljenog« bolji izraz) ćoška, gde bilo nešto za šta na prvi pogled pomislila da zid garaže. Nije bio. Bože... „Ovim smo ranije putovali“, izjavio je uz ponosno mahanje rukom. „Nije loše, a? To je prerađeni bus Grejhaund.“ Loš nije bio; veliki, očigledno u stanju da smesti, hrani, zabavi čitav puk. Vozilo bilo sredstvo Adamove majke da reši potrebu obilaženja izbornih jedinica, a da ne mora da (fuj) spava po motelima. Uređenje bilo maltene sladostrasno. ,,A moraš da vidiš kuhinju“, oduševljavao se. „Duplikat je one u kući, minijaturizovana. Sve što mogu tamo da skuvam, mogu i ovde da napravim: ima sve!“ Jak argument; usta se napunila vodom na samu pomisao na Adamovo kuvanje. Međutim... Glupava stvar bila dvanaest metara dugačka! Tri i po metra visoka, ne računajući erkondišne koji štrčali sa krova. Dva i po metra široka. Jedva petnaest centimetara odignuta od tla (spustila se, pogledala). A, od tri osovine, očigledno samo prednji par pogonski; zadnja samo oslonac; sasvim prednja, samo upravljačka. Plus na tablici bila navedena maksimalna težina od šesnaest tona! Načas lovila u mislima način da se Adamov mehurić taktično rasprsne — bio tako ponosan na sebe, svoje rešenje. Još uvek veselo

blebetao o dobrim stranama mastodonta; shvatao moje ćutanje kao entuzijazam, bez sumnje. Razmatrala nekoliko alternativnih pristupa; nijedan ne zadovoljavao kriterijume. Konačno, zaključila da pomoći nema; moram da krenem, serviram gorku pilulu bez šećernog začina — koren razočaranja je u sadašnjoj stvarnosti; mora se suočiti pre, posle. Možda doza razbijenih iluzija dobra stvar; možda izvlačenje tepiha ispod prividne upotrebljivosti grdosije A-kategorije pomogne u stvaranju razumnog gledišta na prilike u stvarnom svetu. Počela laganom servom: „Uh, što je dobar!“ Onda volej: „Ali nešto ovako veliko mora da ima stvarno jak čekrk za prelazak preko mekane podloge. Gde li su ga sakrili?“ Adam zakočio; izgledao zbunjen, takođe blago uvređen. „Ne stavljaju čekrke na superluksuzne drumske jahte“, objasnio je, pomalo prenaglašavajući strpljivost. ,,A, shvatam; onda mora da su sve tri osovine pogonske — mora da ga je nemoguće zaustaviti. To je dobro; inače mi ne bi bilo drago da pokušam da pređem reku — bez čekrka.“ Adam oklevao, po prvi put izgledao nesiguran. Pa ga podsetila, dok bio van ravnoteže, na nevolje iznete u Drugom tomu. Pitala da li bi želeo da pređe železnički most ovim, kao ja kamionetom. Složio se da pomisao nije privlačna. I to bilo to. Adam nije budala. Glavni nedostatak se sastoji od velikih praznina u obrazovanju; nepoznavanju stvari očiglednih svakom, sem povučenom geniju odgajanom sred blagostanja, preteranog bogatstva. Uz podsticaj, brzo i sam uspeva da shvati problem. Ali još uvek nezadovoljan izgledima da nas troje živimo u kamionetu; odlučan da nađe rešenje. (Nadam se da će uspeti — stvarno će mi nedostajati ona kuhinja...) Zdravo opet, Budućnosti. Molim, budite strpljivi; moram nastaviti pažljivo; primeniti čvstu kontrolu da emotivno stanje ne uneredi zapis izostavljanjem važnih, možda vitalnih, detalja. Danas se desilo Nešto Važno: našla trag!... Desilo se ovako: Osećala se prilično dobro poslednjih nekoliko dana. Ozbiljno razmišljala o nastavljanju potrage. Međutim, nedovršen posao upravo ovde u Baltimoru: na putu da pregledam kod Harperovih, kad naletela na Adama, bila sprečena. Logika nalagala da dovršim to pre kretanja dalje. Saopštila Adamu nameru; pitala da li upoznat sa tim krajem grada. Bio; ponudio se me odvede tamo — ispravka — nas odvede tamo: (Teri tako srećan što opet zdrava; stvarno se dosađivao tokom oporavka. Adam mu se mnogo dopada, ali je moj mali braca, zna to;

očekuje da meni pomaže u svakodnevnim poslovima, istraživanjima itd.) Lako našla kancelariju Harperovih; ušla (Adam isto tako dobar u pajser-bravarstvu kao i ja), nastavila pretragu. Objasnila da tražimo nagoveštaje konačnog odredišta AA-ova, objašnjenje jednoobraznog nestanka; opipljive ili neopipljive — bilo šta nađeno, ili dedukcija zasnovana na identifikaciji nečega što nedostaje. Onda počeli. Adam se pokazao prilično dobrim u pročešljavanju; u stvari, on bio taj koji našao trag. Mirno saslušala kad rekao: „Da li je moguće da je sa tim ljudima povezan još neki Su Kim MekDivot?“ „Šta? Gde?“ Adam iscepao list hartrje iz kompjuterskog printera, ispružio. Zgrabila iz ruke, grozničavo preletela pogledom, i ...POGODAK! Deo poruke Harperovima — od Učitelja!... Sadržaj nejasan, izgleda zbog kvara na kompjuteru. Ali izbledela slova na ostatku bila: ...dnostavno kao što je u početku izgledalo... Telemetrija... njihovo »rešenje za svaki slučaj«... već postavljen... oblem nije rešen kad to bude »gotovo«. Vlasti još odbijaju... mora se odbaciti. Naći ćemo se ... Palomarskih uređaja čim... i molim vas da donesete sve!!! Sve vas volim, i mnogo sreće u dolaženju ovamo. Su Kim MekDivot To bilo sve. Ali više nego dovoljno. Svakome ko ga poznavao ovi odlomci poruke vrištali o hitnosti. Da ne videla sopstvenim očima, ne bih nikad poverovala da će Učitelj završiti rečenicu sa tri uzvičnika. Tvar od koje Univerzum stvoren ne mnogo postojanija od Učitelja. Čula ga da izražava hitnost samo jednom. Desilo se možda tri meseca pre Kraja Sveta: Iako u penziji, Učitelj još uvek cenjen član gradskih medicinskih »rezervi«. Često brinuo o praksi kad Tata, dr Žorge Kurakao (»drugi« gradski lekar) morali biti odsutni. U jednoj takvoj prilici (seminar kakvom »mora« prisustvovati svaki lekar) Učitelj se dobrovoljno javio za dežurstvo da bi obojica mogli da odu. Ordinirao u Tatinoj kancelariji (prednji deo naše kuće). Ni dva sata nakon što obojica otišli, histerični kamiondžija stigao sa prikolicom punom unesrećenih u prevrtanju školskog autobusa (pregazio krmaču — osnovno seosko no-no). Više od četrdeset povređenih, dvanaest kritično; ostatak varirao između manjih preloma, posekotina/ogrebotina/modrica, akutnog samosažaljenja. A, u skladu sa pravilima koja upravljaju takvim slučajevima (ponegde zvanim Marfijev zakon), Iskreno Vaša jedino pri ruci što ličilo na medicinsku sestru/asistenta. Zujala po ordinaciji, pokušavajući da budem tri mene: oblačila, svlačila gumene rukavice da dodam

instrumente, rukujem aparatima, podvezujem; dodajem, stavljam zavoje; brišem krv itd. Ali Učitelj još brži; kretao se brže nego što ikad videla van dojoa — na izgled bio svuda! Činio čuda: sortirao pacijente po stepenu kritičnosti; izgleda snagom volje stabilizovao neke koji bili u kritičnom stanju, dok radio na drugima još kritičnijim. Nekako se snašao ne izgubivši nijedan život (a neki kritični su zaista bili) dok ne stigla pojačanja iz Okružne bolnice iz susednog grada, udaljenog pedeset šest kilometara. Bio sat velike zauzetosti. Tokom kojeg hitnost tolika da Učitelj propustio da kaže „molim“. Dva puta. A tri uzvičnika!... „Važno, a?“ Adam teško mogao propustiti da primeti drhtanje ruke koja držala hartiju. Nemo klimnula glavom, misli uskovitlanih. Sačekao pristojan interval; onda probao opet, još uvek nežno: „Pročitao sam, ali ne razumem važnost. Je li taj MekDivot tvoj »Učitelj«?“ ,,Oh...“ Vratila se u stvarnost. „Izvini. Da. Ovo jeste od Učitelja, sigurna sam; poručuje Harperovima da ga susretnu negde; verovatno neposredno pre napada, iako možda neposredno posle. I zabrinut je zbog nečega — ne znam čega, ali izgleda nečega što će biti problem i kad čovečanstva nestane — čak i kad on sam nestane, jadnik; takav je Učitelj bio: uvek je brinuo za druge više nego za sebe.“ „Imaš li neku predstavu šta je »to« koje spominje?“ „Ne. A i »Palomar« je prilično nejasno — ukoliko ne misli na planinu Palomar kod San Dijega. Ali ne mogu da zamislim nikakvu vezu između Učitelja, AA-ova i opservatorije. Ovo ne pruža mnogo informacija.“ „Dovoljno da pobudi nade, ali postavlja više pitanja nego što odgovara...“ „Upravo tako. Taman dovoljno da nas pošalje na nešto što će se verovatno završiti kao hvatanje zjala i na šta ćemo protraćiti mnogo vremena.“ „Ne zaista; čak i ako od toga ne bude ništa, tamo je dosta AA adresa. Samo ćeš izmeniti redosled kojim ih obilaziš. Smeši ti se potencijalni dobitak, čak i ako su šanse malo manje. Ne možeš izgubiti, kako god okreneš.“ Blaženo se nasmešio. „Ne vidim u čemu je problem.“ Adam nikada toliko iritirajući kao kad tačno navodi očigledno, pogotovu kad ja ta koja to previđa (ispravno uvek izrečeno s takvom veselom uverenošću): međutim, duboko udahnula, progutala rečenicu koja bila navrh jezika, složila se izbor sužen: bilo koji drugi postupak od

trenutnog odlaska ka »Palomaru« očigledna besmislica. Treba, međutim, završiti pretres kancelarije Harperovih. Nikad se ne zna šta se može pojaviti. Uradili tako. Bez rezultata, što bilo predvidljivo. A na putu do kuće, posle, Adam primetio: „Izgleda mi neuobičajena koincidencija. Da li su dvoje Harperovih u braku, a treći njihov sin; ili je to kombinacija muž/žena/brat, ili šta?“ Pogledala u njega. Zanet vožnjom; izraz lišen pokazatelja koji obično ukazuju na zafrkanciju. Moguće da ne zna? Pročitao Drugi tom, pregledao Dosije Tarzan, ali možda ne primetio to. Odlučila da prihvatim pitanje kao ozbiljno. „Ne, oni su u braku.“ „Ko?“ „Svo troje.“ ,,A“, odgovorio je nezainteresovano; nastavio da vozi. Nekoliko minuta kasnije glava se trgnula, oči sumnjičavo suzile. Zapitao: „Šta?“ Onda se opustio. ,,A, shvatam. Jeste koincidencija: svako u svom braku; nisu rod?“ „Ne, nisu uopšte rod. Niti u odvojenim brakovima. U braku.“ Ne uspela da se ne nasmešim posmatrajući Adama dok žonglirao mogućnosti. Primetio; postao zaista sumnjičav. Bilo lako uočljivo kad izveo zaključak: vilica se opustila, oči iskolačile. „Svo troje“!...“ Adam se muški potrudio da bude vedar; ali izraz — čak totalni izgled od glave do pete — otelotvorenje šokiranog neodobravanja. (Naravno, nemam pojma proteže li se odnos muškaraca i dalje od deljenja žene, ali nemala nameru da pustim Adama da se izvuče.) Nasmešila se. Ljubazno dodala: „Svakako. Naravno, oni nisu jedini; mnogo AA-ova je u grupnim brakovima. Hoćeš reći da nisi znao?“ Nije. He, he. Vuk u vučjoj koži. Razvratnik, zavodnik, švaler, slobodnjak, bećar, plejboj. Ostavljač duboke brazde u lepšem polu Baltimora. Bilo šta i sve od navedenog. Kaže on. Pa, možda. Ali upravo otkrila kilometarsku naprslinu u mačooklopu: Adam okoreli, zadrti, tvrdokorni seksualni konzervativac! Susret licem u lice sa podacima o najpoštenijem menage a trois ga ostavlja bez daha, u šoku. Ipak, ima nade za Adama. Svakog dana mi sve draže što ga našla. Drago mi što ide sa nama... Adam se ne šalio kad rekao da mrzi pomisao na nas troje u malom kamionetu. Ni kad govorio o mehaničkoj, elektronskoj snalažljivosti, sposobnostima. Bio u poslu poslednjih nekoliko nedelja; u dobre svrhe. Primer: sada pričvršćena otpozadi za kamionet, jakim držačem za uravnoteženje tereta, lagana, samodovoljna prikolica sedam i po

metara dugačka. Pametna zamisao: uživati u luksuzu bez lošijih strana vezanih za vozilo dovoljno veliko da ga obezbedi — u stisci možemo ostaviti prikolicu, nastaviti samo kamionetom. Adam to izveo kao iznenađenje: pročešljao imenik, obišao radnje, našao odgovarajuću prikolicu; našao, montirao držač; zakačio, dovezao kući. Onda instalirao kuhinjsku opremu identičnu onoj u drumskoj jahti njegovih roditelja. (Moja nepca su ti zahvalna, moj apetit ti je zahvalan, ja sam ti zahvalna!...) Tihi, multikilovatni, 120/240-voltni Hondin alternator, pokretan motorom, zamenio rezervoare na priključku prikolice; pokreće sve. Onda pregledao kamionet okom ludog pronalazača, odredio slabosti, ispravio. Preradio motor zamenivši skoro svaki pokretni deo; sve to u skladu sa nečim što opisao kao »takmičarske specifikacije« (zvuči impresivno, iako su to meni španska sela). Isto i sa upravljačkom opremom. (Šta god... Svodi se na sledeće, momče; nije me briga kako sat napravljen — koliko je sati? Govori normalnim jezikom!... Verbalni upit, naravno, sročen pristojnije. Malo.) ,,U redu, u redu“, složio se. Ton nestrpljiv, ali oči se cakle; jasno da zadovoljan sobom. „Ono što sam uradio će motor i prenosni mehanizam učiniti pouzdanijim pod teretom, i prebacuje mu raspon snage naniže, što mu daje veću obrtnu snagu — čini ga jačim pri manjem broju obrtaja i omogućava mu jaču vuču, tako da lakše vuče prikolicu i savlađuje strmije uspone. A sad je i efikasniji; ide dalje sa istom količinom goriva. Pošto moramo da se oslanjamo na nalaženje kola iz kojih ćemo uzimati gorivo, kojeg može ali ne mora biti toliko da nam se isplati da se pomučimo, ili na nalaženje benzinskih pumpi čije poklopce na rezervoarima možemo obiti, to nam pruža sigurnost.“ „Zvuči kao obiman posao.“ ,,I bio je.“ Klimnuo je glavom. „Ali rešavanje mehaničkih problema je zabavno; radio sam to godinama kao hobi — zajedno sa elektronikom.“ „Kako je lepo vaspitan, umetnički tip poput tebe stekao takve fizičke interese?“ „Hoćeš reći »bogat i razmažen tip« i »prljave interese«.“ Adam se nasmešio; ispružio prefinjene ruke sada prekrivene ogrebotinama, posekotinama, masnicama; ulepljene prašinom, zamašćene. To je nastalo od onog što bi mogla nazvati »drugom stranom novčića« odrastanja u izobilju, sa roditeljima isuviše upletenim u sopstvene karijere da bi provodili vreme sa mnom. Bio sam aktivan. Čak ni ja nisam mogao da stalno vežbam klavir, a učio sam brzo kao i ti, pa mi je škola oduzimala još manje vremena. Dobar deo ostatka sam provodio prateći po kući moje omiljene

pripadnike posluge i učeći njihove poslove. Tako sam otkrio da volim kuvanje — a odatle mi, naravno, i bolničarsko znanje. Ali i to mi je ostavljalo dosta vremena. Sad, sviranjem klavira sam stekao naviku da budem cenjen, a primetio sam da ljude impresioniraju brza kola i ljudi koji ih prave i voze. Izgledalo je kao zanimljiv hobi i dobar način da se razmećem. Prirodno, šta god sam materijalno poželeo, trebalo je samo da pitam; cena nije ni bila spominjana. Odatle Lamborgini, Ferari, Porše i motocikli — i, naravno, Trans Am koji sam slupao. Zaposlili su Gasa Vilsona da se brine o njima. Bio je to ponositi stari mehaničar koji je imao uzornu servisnu stanicu. Postao sam njegova senka, i potrudio se koliko je mogao da me nauči svemu što zna — oduševilo ga je što se bogato, razmaženo derište zaista interesuje za njegov zanat i što ne okleva da svoje devojačke ručice uprlja radeći. Gas me naučio osnovima konstrukcije, mehaničkim i električarskim poslovima. Međutim, tokom toga, naučio me jednoj od najvažnijih lekcija koje sam ikada savladao: sve možeš srediti — ako to dovoljno jako želiš. Ponekad, ono što je potrebno je da znaš gde da pronađeš specijalne alatke i delove; ponekad treba moči smisliti kako da napraviš specijalne alatke i delove.“ Opet se nasmešio. „Ponekad je samo potreban veći čekić — iznenadila bi se da saznaš šta se može postići prostom silom. Ranije je, naravno, ono što je u većini slučajeva bilo dovoljno bilo trpanje novca u problem. Ali bilo šta se može popraviti ako ti je dovoljno potrebno. Nekako. Na primer — seti se kako si prešla Suskvehanu“, rekao je naglo, iz vedra neba. Izjava, ne pitanje. I te kako se sećam; iskustvo se redovno ponavlja u snovima. Želela bih da ne: budim se sa lupanjem srca, oznojenim dlanovima. Balansiranje kamionetom na tračnicama jedinog koloseka, na visini jedva unutar Zemljine atmosfere, ne zabavno. „Vidi...“ Adam čučnuo, pokazao na dvostruke ramove sa šarkama pričvršćene na donji deo šasije kamioneta, prikolice; „...ovo je moje remek-delo: sredio sam to.“ Zbunjenost mora da se pokazala na licu. Adam se nasmešio, rekao: „Gledaj“; okretao poluge koje štrcale na donjem delu kamioneta, prikolice — i dodatni par točkova se spustio do zemlje. Male metalne stvarčice, prečnika jedva dvadeset pet centimetara; smeštene ispred prednjih, iza zadnjih točkova na kamionetu; neposredno iza onih na prikolici. Ali, čak i uz demonstraciju, u početku ne mogla proniknuti u svrhu — a zaista želela; Adamov izraz lica bio kao da rešio Tajnu Postojanja. Da je očekivao pohvalu, očigledno; ali bi primetio blefiranje,

i razumevanje prirode postignutog bilo preduslov za inteligentno milovanje po glavi. Onda se lampica upalila; zaista razumela — i poprilično i sama zadovoljna: raspon točkova odgovara razmaku šina, zahvata unutrašnjom ivicom — sasvim sam Adam smislio, proizveo spravu koja omogućava korišćenje tračnica bez drame, napora. Stane se na prelaz na ravnom, spuste točkovi — nije čak ni potrebno upravljati. „Ponovo sam pročitao taj deo tvog dnevnika nakon što si mi ukazala na problem sa drumskom jahtom“, objasnio je Adam. ,,I meni su se oznojili dlanovi kad sam mislio na to. Pomislio sam da mora da postoji bolji način. Setio sam se da sam čitao kako su železničke firme prilagođavale ovakva kola i kamione za sopstvene svrhe. Odvezao sam se do železničkog skladišta, našao ovako opremljen kamion, i proučio način na koji su to uradili. Nije uopšte izgledalo teško, ako ti ne smeta što moraš točkove da dižeš i spuštaš polugom — kamion je imao hidrauliku; ljudi sa železnice su želeli da svoje izvlače i uvlače a da ne pokisnu. Nakon toga je samo trebalo skinuti delove sa par kolica i nešto malo izmajstorisati. Svako bi to mogao.“ ,Ja ne bih“, odgovorila. „Meni čak nije ni palo na pamet da vučem prikolicu.“ „Palo bi ti da si na mom mestu.“ Nasmešio se. „Trebalo nam je više mesta, a morali smo da izbegnemo trajno opterećenje; prikolica je očigledno rešenje. A i dodaci za šine su jednako očigledni: bez njih, ukoliko bismo apsolutno morali da pređemo železnički most, morali bismo da ostavimo prikolicu. Jednostavno, ne bih mogao da gledam kako iza ostaje sav moj najbolji alat i muzika i sve drugo.“ „Da ne pominjemo tvoju kuhinju!“ ,,I tuš sa toplom vodom i topao, čist, prostran krevet.“ „Čiji?...“ Tata često izražavao mišljenje da se oni koji sebi dopuštaju reakcije u stilu trzaja kolenom kad udareno, najbolje mogu opisati kao udareni pod skalpom. Ovo bio školski primer. Zažalila odmah. Ali bilo suviše kasno. Adamov osmeh nepromerrjen, ah oči ne učestvovale više u njemu. Shvatila, tada, sumnja neosnovana; seks bio daleko od pomisli. Jednom pažnja bila ograničena na demonstriranje plodova sopstvene tehničke briljantnosti. Uvređen, u to nema sumnje. I to s pravom. Bez daljih komentara, Adam me odveo do spavaće sobe u zadnjem delu prikolice. Smeštaj se sastojao od duplih ležajeva smeštenih na obe strane sobe; garderobnog ormara sasvim pozadi; ormara za odlaganje odeće sa obe strane, između vrata i donjeg dela oba kreveta. Adam stao, obrnuo se tako naglo da skoro naletela na njega. „Ja ću spavati u jednom od ovih“, izjavio je s visine, uz pokazivanje palcem

preko ramena. „Ti možeš upotrebiti drugi ili možeš, svakog jutra i večeri, da se gnjaviš nameštanjem i razmeštanjem trpezarijskog sedišta ih kauča u salonu — po želji; oba se rasklapaju u duple krevete. Ali, kad sam ja umoran, ja hoću da se strovalim u krevet, ne gnjaveći se nepotrebnim glupostima kao što je nameštanje. Kako hoćeš.“ Okrznuo me, krenuo da ode. Već u grčevima pokajanja; ne trebalo mnogo napora da izgledam i više. Vukla donju usnu zubima; dopustila očima da se napune, skoro prepune; „impulsivno“ posegnula da ga uhvatim za ruku, zaustavim. „Adame, žao mi je!“ istisnula. (I ustanovila da zaista jeste — zapanjilo me kad otkrila koliko!) „To nije bilo lepo reći. Nije trebalo da to tako shvatim. Prilično sam osetijiva čim se to spomene, i ne znam kako da to popravim. Pokušavam... ali...“ Adam, neočekivano, širokog srca kad pobeđuje: zastao, duboko udahnuo; onda se okrenuo, nežno mi stavio ruku preko usta, zaustavivši poplavu izvinjavanja; rekao: „Ćuti, nisi ti kriva; nisam ti dve reči rekao a da jedna od njih nije bila predlog.“ (To bilo i te kakva istina; ali uspela (bar jednom!) da obuzdam goropadni jezik, izbegnem da se dublje uvalim. Srećom. Jer Adam ne gotov; imao još iznenađenja u rukavu.) „Nijedno od nas nije krivo. Ne zaista. Ovo teško da je idealna situacija za ašikovanje. Možda smo poslednji par na kugli zemaljskoj, a ti si i inteligentna i odgovorna osoba; razumeš, kao i ja, da bu u takvoj situaciji neke stvari neizbežne: ukoliko ne nađemo nekog ko nam se više svidi, moraćemo da krenemo sa pravljenjem dece — u primitivnom društvu deca su neophodna; ona su naš penzijski fond, sve što ćemo imati da se o nama brine kad ostarimo. Sve vreme sam znao da osećaš pritisak. Teško da bi i moglo biti drugačije, i da nisam rekao ni reč o tome. Ti to znaš, ja to znam, i znam da ti znaš — i nisam bio toliko uviđavan da ti dozvolim da se na miru suočiš s tim. Ali nisam mogao da se uzdržim i zbog toga mi je žao.“ Priznanje bilo tako nenadano, uhvatilo me na krivoj nozi. Ali izgledalo, zvučalo zaista iskreno. Tada iznenađena intenzitetom privrženosti koja navrla kao odgovor. Skriveno iza Adamove bezobzirne fasade nalazi se ljudsko biće, kakvo mi se može svideti. Koje, možda, čak mogu voleti. Kad dopušta da bude voljeno... Hej, Budućnosti!... Raspust gotov: ponovo na putu, krećemo sutra ujutro. A već i vreme — iako bi bila ludost poći u nepoznato sa mnom u kondiciji manjoj od borbene spremnosti. I, naravno, radiću dril dva puta dnevno tokom puta, i zbog fizičke kondicije i zbog nastavka Adamove obuke. Govoreći o kojoj, napredak zbunjujući: briljantno savladavanje svake demonstrirane tehnike, forma sjajna; snaga, brzina vanredne.

Sastavio kate neuporedive nasilnosti, elegancije. Nikad ne videla tako besprekorno izvođenje kod učenika ispod nivoa crnog pojasa. Ali... Nije uspostavio osnovni refleksno-matrični program. Svesno planira, izvodi svaki korak. Istina, svesne reakcije veoma brze — u kombinaciji sa veštinom izvođenja, verovatno ravan bilo kojoj dvojici, trojici neobučenih protivnika ovog momenta — ali ne toliko brze kao ispravno programiran, podsvesni borbeni kompjuter. Možda je problem podsvesni strah od opuštanja; možda ne veruje refleksima ukoliko cerebrum nije za kormilom. Ako je tako, ne znam kako mu pomognem. Problem se ne pojavio tokom sopstvene obuke; programiranje uhvatilo korena, uraslo kao da svest htela odmor. Štaviše, Adamova podsvest se očigledno opire programiranju korišćenja histerične snage. Naravno, objašnjenje jasno: nakon što me negovao tokom posledica zloupotrebe, ne žudi za iskustvom iz prve ruke. Ali nikad neće dostići pun status šegrta/Majstora bez toga; neke tehnike moguće samo uz, makar trenutni, izliv fokusirane natprirodne snage. Jasno se setila Učiteljeve formule unosa; plus Adam dobar hipnotički subjekt: dostiže najdublje stanje somnabulističkog transa lako, prvo po mojim uputstvima, zatim kroz sopstvenu autohipnotičku koncentraciju. Ćutke sluša dok u stanju transa; izgleda apsorbuje formulu programiranja. Ali, posthipnotičko aktiviranje bez efekta; snaga na raspolaganju nikad ne prelazi normalnu. Dobro, sve što sad mogu je da nastavim sa sadašnjim načinom obuke: nastavim sa kritikom kata, vođenjem; svakodnevnim sparingom; prolaskom kroz odbrane kad god hoću, dok on ne može ni prstom da me dotakne. Možda će podsvest shvatiti poruku. To je jedan problem; drugi je pakovanje u kamionet, prikolicu za put. Adam očigledno diplomirao (sa najvišim ocenama) u školi naučnog pakovanja; jedino moguće objašnjenje kako uspeo strpa toliko stvari u tako mali prostor. Ovo, nakon nekoliko dana patnje nad onim što predstavljalo višak; svedeno na sadašnje dve, tri tone nenadoknadivih stvari. U stvari, preterujem. Malkice. Možda. Na primer, uspeo da strpa celu kutiju sa alatom (metar i po visoku, metar i dvadeset široku, šezdeset centimetara duboku), sa čitavom sadržinom, u ranije neprimećen prazan ćošak u unutrašnjosti kamioneta (ne znam kako — svakako nemala višak prostora ranije). Pretvorio jedan zid dnevne sobe u prikolici u elektronski centar: dvosmerni radio za sve frekvencije, sopstvenog dizajna; stereo sistem — naravno, sa kolekcijom od više od hiljadu kaseta. Našao i mesto za klavijaturu i procesor veoma modifikovanog Mug sintisajzera (svira preko zvučnika; čudesan ton — ne mogu razlikujem čujem li raspevane elektrone ili pravi koncertni klavir iz biblioteke). Takođe, spakovao sitnice: hranu, odeću, Terijevu prečku, oružje itd. Plus završni misteriozni objekat: sedam i po metara dugi svežanj

aluminijumskih cevi umotanih u platno jarkih boja, pričvršćen za krovni nosač prikolice. Nemam predstavu šta je. Ne samo da Adam neće da kaže nego i samozadovoljan povodom toga: kaže da je iznenađenje; nešto što će, ako se ukaže potreba, biti nezamenljivo. Verovatno: isuviše mnogo vremena je u pravu. Ali ako nastavi sa ovim, možda neće doživeti da izjavi „Lepo sam ti rekao“ kad za to bude vreme! Oh, još nešto — obećajte da nećete reći... Sad je ozbiljno — stvarno obećajte! Zahteva svečanu, prljave-čarape-mi-trpali-u-ustaako-kažem izjavu. U redu. Ali smo na stvarno opasnom terenu — saznala „Adamovo“ pravo ime. Ne iznenađena, naravno — da se prvi muškarac kojeg sretnem nakon kraja H. sapiensa zaista zove „Adam“, bilo bi natezanje verovatnoće. A znala da potiče iz stare porodice; znala roditelji uticajni. Ali nikad, ni u najluđim maštarijama, ne posumnjala na dubine dečakove užasne tajne. I ne sanjala da aristokratija spremna na takvu otvorenu okrutnost — bez vidljivog cilja, sem uobraženog kontinuiteta. Dok se muvala po kući, njuškajući po sobama ranije neistraženim, tražeći stvari u poslednji čas (onu vrstu stvari koje uvek zaboraviš, a posle zažališ), naišla na ono za šta se ispostavilo bila spavaća soba Adamovih roditelja. Ne teško identifikovati: zidovi, komode prekrivene slikama njih u paru, od fotografije sa venčanja pa nadalje; plus slike bebe koje počinju još od vlažnog, veoma nezadovoljnog, crvenog lica koje izviruje iz kanala rodnice (ovi su baš bili ažurni u pogledu slikanja deteta!). Pretražila dok ne našla album. Otvorila, pogledala prvu stranu... I bilo je tu: Melvil. Vinčester. Higinbotam. Gruvnor. Penobskot-Džons. Četvrti... Možete li zamisliti? Užasna stvar da se uradi slatkoj, nezaštićenoj bebi! (A i bio slatka beba, kad se sindrom oštroglavog novorođenčeta izgubio, bore se popunile, izraz lica postao prepoznatljiv kao preteča sadašnje sračunate nevinosti.) Nije ni čudo što izabrao novo ime prvom prilikom. Pa, identitet siguran što se mene tiče. Niti će „Adam“ ikada saznati od mene da znam istinu: izvesno znanje, jednostavno, suviše opasno... S druge strane, učena odavno poštovanja vredna alatka u kompletu diplomatskog oruđa. A „nikad“ je dug period... Pozdrav, Budućnosti, iz predivnog Istočnog Sent Luisa. Provodimo se divno; šteta što niste sa nama. I ostali klišei. (U stvari, put prilično dosadan (tj. bez događaja — dabogda tako bilo i dalje...).) Adam se, sa nagonima ka riziku pod kontrolom, pokazao kao čudesno fin i precizan vozač kad se ne razmeće (ili možda zadovoljava potrebu za razmetanjem iskazivanjem drugih aspekata vozačke

veštine): barata kamionetom sa prikolicom kao da rođen sa ručicom menjača u ustima umesto srebrne kašičice. Klizi putevima bez drame; provlači se kroz rupe između prepreka gde bih se ja zaklela da nema mesta. Ima neverovatnu moć procene čvrstine terena; plus lako prelazi u i iz pogona na sva četiri točka, ubacuje u najniže brzine, bez zastajanja, gubljenja vučne sile: uopšte ne koristili čekrk — i pored dodatnog tereta, prikolice. Međutim, morala priznati da činjenica da većinu vremena proveli presecajući kontinent skoro pravim linijama, jureći bez napora železničkom prugom sto na sat, zaobilazeći zakrčene auto-puteve, možda imala uticaja na lakoću putovanja. Adamov pronalazak funkcioniše kao što reklamiran: izravnaš na otvorenom prelazu, spustiš točkice, namestiš kontrolu brzine, odabereš kasetu, ubaciš u uređaj, nasloniš se, opustiš, uživaš u pejsažu koji promiče. Teri obradovan povratkom na put. Tako voli vožnju u kolima. Ali, prvih nekoliko kilometara na tračnicama, uopšte ne bio siguran odobrava li vožnju bez ruku. Stajao nelagodno na prečki, premeštao se s noge na nogu, sumnjičavo mrdao glavom, stresao da mu perje legne. Virkao kroz vetrobran prvo jednim pa drugim okom. Povremeno mrmljao: „Ma šta mi reče“ zabrinutim tonom. Iskusan putnik; zna šta je neodgovarajući stil vožnje, čim ga vidi... Teško poverovati, nakon sopstvenih iskustava u postarmagedonskom putovanju preko zemlje: Adam i ja stigli u Istočni Sent Luis — put od oko 1600 kilometara — samo tri dana nakon odlaska iz Baltimora! Mogli stići i za jedan, ali ne žurili; ustajali kad nam se htelo, jeli dobro (obožavam tu kuhinju!), radili kate, sparingovali, istraživali, rano legali, davali Adamu vremena da vežba na Mugu, itd. Ali, čak i ovim tempom, bićemo u Maunt Palomaru za nedelju dana. Zar to nije sjajno? Laku noć, Budućnosti. Dobro jutro, Budućnosti. Povratak u stvarnost — sa zadrškom: ne shvatam kako mogla zaboraviti koliko je zabavno prelaziti reku. Po svemu sudeći, Stari Misisipi zloupotrebio odsutnost stručnjaka za borbu protiv poplava da malo razmrda mišiće. Mora da je bujica od topljenja snega bila poprilična: jedan most preostao — sasvim zakrčen kolima, kamionima. Oznaka najvišeg vodostaja ukazuje da talas i nije bio toliko visok, ali nešto i te kako napravilo rupu. Možda reka imala pomoć — niz punih šlepera koji juri nošen bujicom odgovarao bi opisu, a bilo ih dovoljno na raspolaganju. Ali... Adam grubo prekinuo razmišljanje, ukazujući daje smišljanje načina da se uklone prepreke sa mosta relevantnije pitanje na koje se može usmeriti znatiželja — molio da obratim pažnju. (Bio nepodnošljivo samozadovoljan otkad se sprava za vožnju po šinama pokazala uspešnom — a „nepodnošljivo“ sigurno odgovarajući termin. I pored toga, još ga ne uništila; shvatam situaciju kao priliku da

ojačam karakter, vežbam samokontrolu. Za sada.) Laku noć, Budućnosti. Čišćenje mosta uopšte ne teško! Iako u početku i te kako izgledalo da moglo biti: prva vozila na putu sva imala prazne akumulatore. Onda odbila da startuju kad paljena na kablove. Adam posumnjao na razvodnjen benzin — kondenzacija usled promena temperature, protoka vremena. (Njegova reakcija na frustraciju zabavna: nenaviknut na poraze (iskustvo sa mnom ubraja u „radove u toku“); smatra čak i mogućnost da ne trijumfuje napadom na hvaljenu snalažljivost. Izgleda ljut. Postaje pomalo defanzivan. Ponekad se čak i mršti. Ali nikad ne odustaje.) Konačno se popeo na krov međugradskog autobusa, s rukama na bokovima posmatrao problem. Uskoro sišao sa samozadovoljnim izrazom lica. Tvrdio ima odgovor. Ah ne hteo mi saopšti plan; hteo me „iznenadi“. Našao telefonski imenik Istočnog Sent Luisa, listao dok ne našao „Trgovine mašinerijom“. Podvukao pola tuceta adresa, posetio redom. Našao ono što tražio u trećoj radnji: tovarni viijuškar — stvarno veliki. Uspeo da pokrene monstruma; vrati se do mosta (ne kratak put; udaljenost nekoliko milja). Adam me uputio da vozim za njim dok on raščišćava blokadu. Podvukao viljuške pod prva kola, podigao, sklonio u stranu, krenuo na sledeća. Napredovanje brže kad se popeli na prilaz mostu: Adam jednostavno podizao, iskrenuo viljuške, ispuštao sa strane. Ne traćio vreme, trud: čistio samo stazu dovoljne širine za kamionet, prikolicu. Uskoro ušao u ritam rukovanja viljuškarom, brzo se probijao preko mosta. Počeli da prelazimo oko podneva; spustili se u Sent Luis pre mraka. Tada prekasno da nastavimo, pa proveli noć na obali reke. Adam planira da pronađe železnićku stanicu, nađe karte, vrati se „u kolotečinu“ sutra (izgleda da ga nešto u toj frazi čini srećnim; pitam se da li bi bio uvređen da mu iščupam jezik...) Bože blagi — kakav dan! Čitav koncept putovanja sada izmenjen. Trebalo ovo da predvidim; sigurno bih se isto osećala na njihovom mestu. Ali ipak predstavlja šok. U redu — dosta bulažnjenja; da krenem sa ispravnom, urednom naracijom dok događaji još svezi u mislima. Adam razočaran kad ustanovio da je iz Sent Luisa, i pored (ili zbog) funkcije središta državne železničke mreže, nemoguće izaći tračnicama. Isti problem koji često susretan na putevima oko velikih gradova: previše mrtvog saobraćaja. Beskrajni ranžirni koloseci, gde skretnica za skretnicom pogrešno uključena; zaustavljeni vozovi, lokomotive, izolovani vagoni i/ili kola u nizovima svuda. Jednostavno, nema mesta za kretanje. Pa našli plan grada; počeli se probijamo ulicama. Ne teško, u

poređenju sa ranijim iskustvima, ali ne baš najbrži deo putovanja. Adamova vozačka veština ovde bila još izraženija, dok se provlačio oko, između napuštenih kola, kamiona; prelazio na pogon na sva četiri točka, nisku brzinu, da se popne na ivičnjake; obilazio prepreke niz pokrajnje ulice, duž trotoara. Samo jednom morali da upotrebimo čekrk; i tada samo da odvučemo druga kola s puta, ne da izvlačimo svoja. Ne loše, sve u svemu; popodne nas zateklo duboko u rezidencijalnom delu, van najgore gužve u centru. Za Adama i ovakav način vožnje dovoljan izazov, čak i pri malim brzinama; plus stalno svestan rasutosti, lomljivosti sadržaja prikolice. Shodno tome, napredovali sasvim razumnom brzinom kad, zamišljeno trčkarajući, između dve zgrade izbio nosorog!... Neverovatno? Naravno! Ali momenat u kojem nosorog, veliki kao kuća, otkriven kako šetka preko ulice direktno na nečijem putu, ne zgodno vreme za raspravljanje verovatnoće. Adam dobro reagovao: oštro skrenuo udesno, pokušao se provuče iza — i glupava gomila stala! Nemao gde — nagazio kočnice, klizeći, prisno se zaustavio uz rame zverki. Bez udarca, samo dodir. „Ma šta mi reče“, rekao Teri zadivljeno. Nosorog okrenuo glavu, mrzovoljno žmirnuo preko ramena zlobnim, malim prasećim očima. Frknuo. Rog oko metar i dvadeset dugačak. Izgledao oštar. Adam mirno, odmereno ubacio u rikverc; lagano se udaljio, koncentrišući se na prikolicu vidljivu u retrovizoru. Pazio da ostane u liniji sa kamionetom. Nastavio. Nosorog buljio. Opet frknuo. Glasnije. Onda se namrštio. Okrenuo. Zagrebao zemlju nogom. Spustio glavu. Mirno, odmereno odstupanje dobilo na brzini, poprimilo primetne karakteristike žurnog povlačenja — onda vratolomne jurnjave kad nosorog prešao nekoliko brzih koraka sa jasnom namerom. Brza vožnja u rikverc sa prikolicom ne laka; zahteva koncentraciju. Prešli možda dvesta metara, ne gubeći pravac, pre nego što nosorog usporio, frknuo, skrenuo među zgrade, nestao. Adam stao, sedeo nepomično, dišući kao čistokrvni trkački konj nakon prelaska ciljne linije. Susret trajao tridesetak sekundi, ali on bio sasvim mokar. Oči brzo treptale. Prsti pobeleli stežući volan. Kad pokušao da progovori, nikakav zvuk ne izašao iz usta. Zaista bio koncentrisan. Duboko udahnuo, zadržao dah na tren, a onda ga ispustio dugačkim izdisajem. Pokušao ponovo: „Zar ne bi trebalo da ovoliki grad ima oštrije propise o šetanju bez brnjice?“ Smešak neuverljiv. „Odakle li je ta stvar došla?...“ Istog trena znala sam odgovor. Zaista očigledno; trebalo predvideti. A čudesno je što je ovo bio prvi takav susret. Nosorog šeta ulicom, nekoliko kilometara od Gradskog zoološkog

vrta Sent Luisa. Koincidencija? Ha! Izolovano bekstvo, bez ičije pomoći? Teško. Stavite se na mesto čuvara — srdačnih, duševnih ljudi koji bi, da ne vole životinje, mogli naći mnogo lakši, bolje plaćen posao negde drugde. Kad potpuno sigurni da sopstvena smrt neminovna, kako bi reagovali na izglede svojih prijatelja životinja, zaključanih u kavezima? Ništa ne uradili? Učinili sigurnom smrt u agoniji od gladi, žeđi? Ni u milion godina!... Sigurna pretpostavka, stoga, da većina — verovatno sve — životinje iz zoološkog vrta sada lutaju zemljom, moguće celim svetom. Iznela pretpostavku Adamu. „»Lavovi i tigrovi i medvedi — a, joj!«„ citirao, vrteći glavom. „Kladim se da si u pravu. Da svratimo i proverimo?“ Ne oduševljena idejom, ali logika nepobitna: nameran ostanak u neznanju o napadačima loša strategija. Nastavili do zoološkog vrta. Izvršili preliminarnu inspekciju tokom vožnje, obilazeći zgrade. Spoljni kavezi prazni, ali ne sigurno: svi povezani sa unutrašnjim. Tela mogla biti unutra. Samo jedan način da se sazna. Nevoljno izvadili, napunili M-16-ice, magnum pištolje. Opasali kaiševe sa koricama oko struka. Izašli skupa, sa Terijera na mom ramenu (ako se ne vratili, ni ja ne htela njega ostavim zaključanog). Ne baš elegantno izvedeno; verovatno izgledali kao Abot i Kostelo koji vrše provalu: leđa-uz-leđa, hodali na prstima prenaglašeno se šunjajući, okrećući se na sve strane, pokušavajući da odjednom gledam u svim pravcima (bar ja; Adam izluđujuće opušten). Pažljivo proverili svaku zgradu, s puškama na gotovs, podešenim na automatsku paljbu, otkočenim — bila toliko napeta da bih verovatno, da se Tata iznenada pojavio, i njega presekla na pola. Međutim, nikakvih nezgodnih susreta ne bilo; samo potvrdili moja najgora strahovanja: svi — ponavljam: svi — kavezi otvoreni, prazni. Čak i onaj za kobre... „Blagi bože, kakvi to ljudi uspevaju da osete simpatiju za kobre?...“ zapitala se naglas, pokušavajući da hodam ne stavljajući stopala na zemlju. „Fini ljudi“, primetio Adam, zainteresovano razgledajući okolo. ,,I kobre imaju osećanja.“ „Pa dobro, možda...“ Vratili se do kamioneta; krenuli odmah. Raspravljah o situaciji usput: „Ekologija planete neće nikad više biti ista“, otpočela sam. „Mnoge zverke će se fino snaći u novim okolnostima.“ „Misliš?“ Zoologija ne među Adamovim specijalnostima. „Pretpostavljam da će životinjama iz umerene klime biti dobro, ali šta sa »lavovima i tigrovima i medvedima« iz tropskih krajeva?“

Zavalila se u sedište, duboko udahnula, održala sažeto predavanje iz zoološke istorije/geografije: Kobre (iako mi se na pomisao ježi koža) teško da će predstavljati problem bilo gde u umerenoj ili hladnijoj klimi. Otrovnice uopšte ne društveni tipovi; usamljene lutalice, traže hranu, sklonište solo. Eksplozija populacije glodara, nakon odlaska H. sapiensa, garantuje raštrkavanje ionako male početne populacije svih vrsta: dovoljno hrane na raspolaganju, kud god da krenu. Nadalje, tropski stranci nesposobni za zimski san; nikad ne prežive zimu. Šanse praktično nikakve da se pripadnici sretnu, spare, produže vrstu pre no što svi pomru od hladnoće, starosti, nesreće u lovu. Čak i u toplijoj klimi, južnije, pretnja će potrajati najviše nekoliko godina. Međutim, toplokrvni grabljivci predstavljaju poseban problem: opšte pravilo navodi na pomisao da svemu što ima dlake može izrasti zimsko krzno. Poznata činjenica, tigrovi žive ne samo u prašumama već i dobrano iznad snežne linije na Himalajima. Jedna maca se čak i zove „snežni leopard“. Lavovi lutali delovima Evrope pre samo nekoliko vekova; nestali iz turskih planina tek nakon pada Otomanske imperije. Osim toga, većina zooloških vrtova imala povelike populacije velikih mačaka, a one jesu društvene, pogotovu lavovi: skupljaju se u čopore, kote kao zečevi. Produženje osigurano. Ali mačkice ne jedini problem. Grizliji, vukovi, pume, svi domoroci u Severnoj Americi; u odsustvu čoveka, razbaškariće se svagde. A šta sa kodiačkim medvedom? Umirujuća pomisao: osamsto kilograma apetita. A polarni medvedi — tri i po metra dugački (ne uopšte pravi medvedi; porodica kuna — odgovarajući temperament). Oba se ubrajaju u najopasnije grabljivce na planeti. Vegetarijanci, takođe, potencijalni problem: Hanibal preveo slonove preko Alpa; mamuti ovde pre ljudi. Sumnjam će im prijati zima, ali će većina verovatno preživeti, razmnožiti se. I nosorozi. Ni jedni ni drugi ne preterano agresivni; ne opasni sami po sebi (ne računajući glupost — ne baš idealni kao objekat začikavanja), ali nepoželjne komšije: za zemljoradnika njihove posete isto što i zemljotres, poplava, suša, skakavci. Nadam se odvraćanje bez krvoprolića moguće. Razne vrste antilopa verovatno će preživeti zimu kao i lokalni preživali — nesumnjivo se bolje snaći s novom lepezom grabljivaca. Što sve sigurno komplikuje gledište. Treba pažljivo razmišljati o budućnosti. Mora se sastaviti procena potencijalne konkurencije; naučiti o jačim, slabijim stranama, formulisati planovi za hvatanje u koštac. U međuvremenu, M-16 verovatno adekvatno pomagalo u škripcu: teško će išta ostati na nogama nakon što se pogodi rafalom od pedeset metaka (eksplodirajućih) u golicava mesta. Ostale prednosti: lagana, precizna, pouzdana; rezervne delove, municiju lako naći svuda; sada već upoznati sa rasklapanjem, održavanjem.

Plus konačna vrlina: trzaj me ne obara (minoran detalj, ali pruža ličnu satisfakciju). Osnovi fizike, naravno: sila koja izlazi na onom kraju obično ograničena (ako strelac teži 31 kg) silom koja se ispolji na ovom kraju. Jednačina isključuje primenu Vederbijevog .457 Dabl Magnuma, omiljene mere predostrožnosti afričkih vodiča. „A ako ništa drugo ne uspe“, ponudio Adam kad zastala da uzmem vazduha: „možemo pokušati sa strogim izrazom lica i odlučnim tonom glasa: »Šic!«„ Ne udostojila ga odgovorom. Rekla: „Treba da malo pripazimo na način putovanja.“ „Jeste, i vreme je da u naše navike ubacimo spravu za tucanje.“ „Mislim da treba da počnemo da nosimo pištolje i držimo M-16ice na dohvatu — šta!“ Adam se nasmešio. ,,U pravu si; zaista moramo da promenimo navike. Do sada smo putovali kao turisti, a moramo da budemo avanturisti...“ Mrko ga pogledala. „Nema više solo lutanja“, nastavila odlučno. „Svuda idemo zajedno...“ „Svuda?“ „... i idemo naoružani.“ ,,Oh. Šteta.“ „Budi ozbiljan!“ Adamov nedostatak brige zabrinjava više od novootkrivenih komšija. Kako može biti tako nonšalantan, okružen izgladnelim ljudožderima?... „I jesam.“ Opet se nasmešio. Gledao me, strpljivo čekajući. Otvorila usta da izbacim žestoku tiradu; onda zastala, opet ih zatvorila. Obavila brz pregled događaja od pojave nosoroga — naročito sopstvenog ponašanja. Zaključak bio neprijatan: niti jednom sakupila, obradila činjenice sa mozgom uključenim. Tipična „rukekršeća, krhka heroina“ iz najgorih herc-romana bi se stidela ponašanja kakvo moje bilo poslednjih nekoliko sati. Stisnula zube. Adam u pravu. Opet. Lako moguće to mu najgora navika. Sem u neposrednoj blizini zooloških vrtova, šanse za neprijatan susret sa beguncima manje od šanse da nas udari grom. Jeste, moguće. Ali prvih nekoliko godina — dok se ne rašire, razmnože, faktor rizika jednostavno ne opravdava preterane mere predostrožnosti. Da, verovatno treba da nosimo M-16-ice kad god čeprkamo po nepoznatim zgradama; da, verovatno treba da ukinemo solo istraživanja, i tačka; da, verovatno treba da posebno pazimo da ne bacamo otpatke hrane blizu logora, gde bi miris mogao privući grabljivce. Da, treba da preduzmemo uobičajene mere opreza, tj. one koje preduzima svaki razuman kamper, ali da ne gubimo glavu... Trenutna reakcija nesumnjivo zasnovana na isuviše odgledanih trećerazrednih filmova — plus odsustvu racionalnog razmišljanja. Rezultat života u provinciji: svake subote uveče, tokom leta, Gradski Oci

razapinjali čaršav na jednom kraju prirodnog travnatog amfiteatra u parku; davali besplatne projekcije za decu sezonskih radnika: beskrajni niz predivno loših starih filmova, uvek sa crtaćima pre, često spojeni stari naučno-fantastični/horor serijali. Verovatno odgledala sve filmove o Tarzanu sa Džonijem Vajsmilerom; kao i Bombu, dečaka iz džungle, Šinu, kraljicu džungle; Tima Tajlera; „Osa“ pseudo-dokumentarce Martina Džonsona o istraživanju „najcrnje Afrike“; (plus Zombije iz stratosfere; Flaša Gordona, Baka Rodžersa), itd. itd. A svako (bar među gledaocima besplatnih projekcija) zna da svi grabljivci iz džungle žive samo da bi zarili očnjake u drhtavo meso heroine (obično fine devojke, čija je većina problema nastala nepoštovanjem saveta, glupim ponašanjem). Glupim skoro kao moje. Proveli noć u spoljnom delu predgrađa. Procenila da blizina zoološkog vrta povećava rizik do stepena pri kojem dodatna predostrožnost opravdana. Adam se složio. Smestili kamionet i prikolicu u javnu garažu; zatvorili vrata, prozore. Proverili (skupa, naoružani) da ništa dovoljno veliko da bi predstavilo pretnju ne vreba u mračnim ćoškovima. Provodimo noć sa vratima, prozorima zatvorenim, erkondišnom uključenim. Zidovi verovatno dovoljno porozni da eliminišu pretnju ugljen-monoksida, ali Adam ipak stavio crevo na ispust alternatora, spojio sa krovnim otvorom. Ovog jutra Adam proverio u imeniku, našao obližnji servis za ugradnju zaštite od provalnika. Odvezao nas posle doručka. Prekopao inventar, odabrao iz asortimana rešetaka od kovanog gvozda, instalirao na prozore kamioneta, prikolice. Čak i na vetrobran. Prošla me jučerašnja nervoza (dobro, histerija) i složila se sa Adamom: rešetke glupava, preterana predostrožnost. S druge strane, sve faktore teško oceniti. Čvrst izgled rešetaka uverljiv prilikom razmatranja buduće mogućnosti da iznutra gledamo u nešto gladno napolju što gleda unutra. Čini san mirnijim, dužim, što se može pokazati važnim u nekoj budućoj kritičnoj situaciji bez životinja. (Procena naročito teška kad se većinom sastoji od racionalizacije odluka već donetih na osnovu instinkta, a ne logike.) Oh, Budućnosti, molim za strpljenje. Verovatno najteži zapis sa kojim suočena. Emocionalna kontrola krhka kao kristal, nestabilna kao da se klacka na vrhu igle. Izvinite na buncanju ako se desi. Potrudiću se, ali će podsvesno verovatno pokušati me odvrati od teme. Sada ulogoreni na zemljištu koje pripada opservatoriji Maunt Palomar u južnoj Kaliforniji. Ne zapisivala otkad napustili Sent Luis, pre deset dana. Neoprostivo ponašanje za istoriografa, tačno. Ali ne mogla pišem o onom što se desilo tog dana, tako skoro nakon — a ne mogla mislim na bilo šta drugo. Prva stvar posle montaže rešetaka, Adam identifikovao tračnice

koje idu u pravom smeru. Uskoro opet na putu, jureći prugom, odvojeni od puteva koji su u raspadu, zakrčeni. Interesantno kako je pružna mreža bolje prošla od putne nakon Kraja Čoveka. Možda je u osnovi fleksibilna priroda čelika montiranog na drvo, postavljenog na isto tako fleksibilnu podlogu od kamenja... Pa, podsvesti ne trebalo mnogo da počne sa taktikom odvraćanja. Izvinite. Bili nekih stotinak kilometara udaljeni od Sent Luisa, prolazeći kroz neki gradić u Misuriju, kad začuli sablasan zavijajući zvuk. Adam, koji osmatrao zbog oštećenih tračnica ili otvorenih skretnica, ali inače opušten, naglo ustao, gledajući u retrovizor. „Kog đavola!...“ promrmljao je. Legao na kočnice, naglo nas zaustavljajući. Isto tako naglo izjurio iz kola, trčeći natrag. Ne videla ništa u bočnom retrovizoru, ali takođe uzbuđena. Potrčala ka zadnjem delu prikolice, s namerom da nađem Adama, saznam razlog čudnog ponašanja. Međutim, kad obišla prikolicu, sve postalo jasno: zaustavljena iza nas, osvetljona kao pozornica Jefferson Starshipa, bila državna policijska kola, sa vozačevim vratima otvorenim. Čovek — visok, mršav, zapuštenog izgleda, dugokos/bradat, zadihano razrogačen, uplakan-alijako-srećan čovek, neodredive starosti — izlazio iz kola. Stranac jecajući pao Adamu oko vrata, kao da mu davno nestali brat, naizmenično ga grlio, lupao po leđima, tresao ruku kao da nikad neće pusti. (Tada ponosna na Adama: notorno netrpeljiv u pogledu emotivnih izliva (a još više u pogledu miomirisa neopranog tela), ali plemenito istrpeo maltretiranje — setio se sopstvenih osećaja kad prvi put otkrio da ipak ne sam na planeti. Nagoveštaj strpljive uzdržanosti, koji otkrivala poza, vidljiv samo meni — i to samo zato što ga toliko poznavala.) Konačno, čovekov pogled pao na mene. Dugo buljio, onda istisnuo: „Ti si žensko!...“ Brzo koraknuo u mom pravcu, posežući kao da će i mene uhvatiti u zagrljaj — i stao. Pogledao sebe, najednom svestan higijenskih nedostataka. Pustio Adama; ustuknuo. Izgledao postiđen. „Mora da gadno izgledam“, rekao izvinjavajućim tonom. ,,I zaudaram“, dodao uz grimasu. Nastavio žustro: „Dosta je prošlo otkad sam imao za koga da se oblačim. Bojim se da sam ispao iz prakse. Istuširaću se, obrijati i presvući čim stignemo kući.“ Žustrina se pojačala, nota histerije uvukla u glas: „Zaista sam pristojna osoba kad se očistim i stavim poštenu odeću. I ošišaću se. Doći ćete sa mnom kući, zar ne? Imamo toliko toga da pričamo. Molim vas? Molim?...“ Tada, neočekivano, iznenadno kao kad prekinuo pokret ka meni, čovek zatvorio usta, presecajući sve bržu verbalnu bujicu skoro u pola reči. Zatvorio oči; dugo, polako, duboko udahnuo. Ispravio se. Utisak

zapuštenosti bio narušen, onda nestao: i pored odeće, pred nama stajao samopouzdan, dostojanstven gospodin. Glas, kad nastavio, bio dubok, dobro modulisan; izražavanje kulturno, artikulisano: „Izvinite, mora da zvučim kao da sam sasvim poremećen kad tako zapenim. Dugo sam bio sam. Bio sam siguran da sam poslednji čovek na Zemlji. Ja sam Rolo Džons. Moja kuća je na tridesetak kilometara odavde. Jurio sam za vama otkad sam vas načas ugledao, dok ste prolazili pored tržnog centra.“ Najednom zablistao dečački osmeh. „Nemate pojma koliko je ta potera bila neudobna. Podloga tračnica nije napravljena za brzu vožnju kolima, makar i tako izdržljivim kao što su patrolna kola. Mogu li vas upitati za imena, gospođice i gospodine?“ Transformacija čudesna. Sada već skoro mogla zaboraviti izgled, aromu — ionako oprostivi, u okolnostima (iako se Adam nije zapustio, ni ja). Pred našim očima frenetični odrpanac se pretvorio u obrazovanu, prefinjenu, izrazito dopadljivu osobu. Predstavili se; ukratko ispričali biografije. Rolo slušao pažljivo, iskazao iskrenu zainteresovanost. Onda nas iznenadio: imao snimke Adamovih koncerata, iako ga nikad ne slušao uživo — i profesionalno poznavao i Tatu i Učitelja: kao direktor provincijske medicinske škole, lekar, pre Sudnjeg dana, susretao se sa obojicom na seminarima, itd. I nikad ne bio bolestan. Uvatila Adamov pogled, izvijenu obrvu. On klimnuo. U ime oboje prihvatila poziv sa zahvalnošću; složila se da imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Nastavili na tračnicama do sledećeg prelaza; uvukli točkove (kojima se Rolo izrazito divio, na šta se Adam stidljivo obradovao). Rolou dobro poznati svi problemi na lokalnim putevima, vodio nas do svoje kuće. Vozili se oko sat vremena. Živeo u velikoj kući udobnog izgleda okruženoj zelenilom; nekada lepo negovanim, sada propalim. Rolo se izvinjavao za stanje; objasnio kuću, održavanje obezbedila škola. Žena se ponosila, u njoj uživala; bez nje kao inspiracije, bez ekipe za održavanje da obavi posao, ne bio zainteresovan za izgled. Dočekani na pragu od strane velikog, mršavog, žuto-crnog mačora pocepanih ušiju i punog ožiljaka, koji me pozdravio grubom učtivošću, ali pao u ekstazu kad video Adama: mazio se o njegove noge, uvijao oko stopala dok nije jedva mogao hoda. Sledio ga do vrata, ponudio da prati unutra. Rolo podigao nogu; mačak odjurio u žbunje, počastvovao ga nimalo laskavom primedbom. „Izvinite“, izrekao, primetivši moj izraz. „To je Tora-hohi, mačka moje pokojne žene. Tora-hohi znači »tigrov dah« na japanskom.“ Uočila da Adam blago maše glavom, ali ne mogla obratiti pažnju da vidim šta hoće. Razvila se iznenadna kriza; tražila punu pažnju: Dok Rolo prolazio pored, Teri zarežao duboko u grlu, zgrbio

ramena, nakostrešio perje, klatio glavom, suzio zenice u tačkice; onda pokušao da ga dohvati kljunom, sa očiglednom namerom da prorilja po bilo kom komadu Roloovog tela koji u domašaju. Bila zapanjena reakcijom inače veselog brace; prvi put ga videla da na prvi pogled zamrzi očigledno prefinjenu, dobro obrazovanu osobu. Verovatno u pitanju miris, odrpan izgled. (Ne mogla mu zaista zameriti; bilo davno kad se Rolo poslednji put okupao, presvukao.) Moguća žrtva ne primetila. Još se izvinjavao zbog postupka prema ženinoj mački: „Ja nisam baš ljubitelj mačaka, a ni ona me nikad nije zavolela. Smatrala nas je konkurentima za Selinu naklonost još otkad je bila mače. Sukob nije nikad prešao u otvoreni rat; jednostavno smo održavali, tokom godina, jednu vrstu antagonizma uz međusobno poštovanje, koji je postao neka vrsta porodične tradicije. Ta mačka bi sad bila užasnuta da iskažem nekakvu privrženost ili prijateljstvo prema njoj. Na to bi gledala kao na jasan prekršaj primirja.“ „A otkad je Seli umrla, nisam mogao da je puštam u kuću jer bi — pa“ Rolo se žalosno nasmešio — „izrazila svoje mišljenje o meni — na moj jastuk!...“ Osim toga, ne mislim da bi je bilo dobro »razmaziti«, s obzirom na okolnosti. Ako mi se nešto desi, bolje će joj biti ako je već navikla da se sama snalazi.“ Rolo procenjivački merkao mačku. „Pa sam je izbacio napolje i postepeno prestao da je hranim. Do sada se dobro snalazila; nisam je nahranio već mesecima, a još izgleda prilično dobro.“ (Zavisi kako se gleda, pomislila; ali odlučila da ovog puta držim jezik za zubima. Takođe se čudila što ga ne zove po imenu: izgledalo nepotrebna grubost zvati ga »ona«.) I sama zaista volim mačke, iako ne zaluđena »mačkoljupka« sama po sebi: Teri ima prednost, i tačka; a mačke, ptice ne idealni parovi — što ne znači da se idiotski braca boji, a pogotovu ne da je u opasnosti od normalne domaće mačke. Sretao ih ranije. Obično škljocne kljunom glasno, sugestivno; preteći strese perje; mačka se seti važnog posla drugde, ode bez žurbe. Sve veoma civilizovano. Čak godinama prijateljevao sa jednom pristojnom mačkom iz komšiluka. „Zaista mi nije jasno zašto se još uvek muva unaokolo“, nastavio Rolo. „Naš odnos je vrlo ograničen. Kad god izađem iz kuće, ona bulji u mene — ne, da se ispravim: ponekad i sedi na prozoru i bulji u mene.“ Adam me iznenadio. Ne imao ljubimca dok rastao; nikakvog iskustva sa mačkama. Poslednja osoba od koje bih očekivala bude »mačkoljubac«. Ali tada izlanuo: „Ne znam šta se kod mačaka smatra »prilično dobrim«, ah meni izgleda strašno mršav. Možemo li ga uvesti, samo za večeras, i nahraniti? Ja ću paziti da ne uradi ništa što ne bi smeo.“ Rolo razmišljao na trenutak, pogledao u mene, onda se nasmešio. „Naravno, zašto da ne.“ Kad ušli, Rolo nestao da se sredi. Ja se načas vratila do

kamioneta da donesem Terijevu prečku; postavila u prazan ćošak dnevne sobe. Onda čekali Roloa. Tora-hohi bez oklevanja skočio Adamu u krilo. Adam izgledao iznenađen dok ga mačak autoritativno gurkao u stomak, izvršio tri formalna okreta, onda se smestio uz mekani zvuk predenja koje zvučalo prilično zarđalo. Jačina zvuka prešla sve granice kad ga Adam oklevajući počešao pod bradom. Zvučalo kao mešalica za beton. (Tada saznala da Adam pravi mačkoljubac; ima ruku za to: jedan od onih koji svaki put nepogrešivo počešu pravo mesto. I Tora-hohi znao: Adam upecan.) „»Tora-hohi« ne znači »tigrov dah«“ rekao Adam tiho. Izraz lica dok češkao vrat mačke, milovao tu i tamo kao odgovor na podsvesne znake, navodio na poređenje sa majkom u Mikelanđelovoj »Madoni sa detetom«. „Takmičio sam se na Ozava konkursu u Tokiju pre par godina. Nisam tečno naučio japanski; naučio sam tek dovoljno da se snađem — ali mi klinci naučimo sve nezgodne reči. »Tigrov dah« bi bilo »Tora-kokju«. Mislim da »hohi« znači »prdež«. Pitam se zna li Rolo za to. Ja ću ga zvati »Tora-čan«. To znači »dragi tigar«.“ Zastao da počeše određeno mesto mačku iza uveta. Tora-čan reagovao tako što se još više privio, pojačao ionako impresivnu jačinu predenja, zatvorio oči kad se izraz potpunog zadovoljstva raširio banditskim licem. Nasmešila se u sebi: Adam, naravno, ne bio svestan, ali upravo obelodanio nameru da usvoji mrzovoljnog starog ratnika, ma kakav odnos sa Roloom bio uspostavljen. Naravno, ne mogao odluči o tome — takve odluke mačke donose same. Rolo se pojavio sat vremena kasnije, sa pitanjem: „Je li ovako bolje?“ I ne dobio odgovor jer i Adam i ja buljili, otvorenih usta. Postigao ništa manje nego potpunu transformaciju: bio čist, glatko izbrijan, grubo ali adekvatno podšišan; imao na sebi čistu, blago elegantnu, sportsku odeću. I mirisao dobro: after-šejv (Koteov mošus, pretpostavljam). Izgled sada odgovarao držanju: Rolo prefinjen, elegantan; visok, vitak, nenametljivo zgodan; otprilike srednjih četrdesetih; malo sivog na slepoočnicama; visoko čelo, jagodice; brada jaka, sa rupicom; oči zapanjujuće plave; mnogo bora od smeha — bio zaista impresivan. Rekla mu to. Izgledao zadovoljan. Onda predložio da krenemo u kuhinju; planirao da spremi svečanu večeru. Sledila, noseći Terijevu prečku. Adam nahranio Tora-čana, koji jeo dok mu se stomak ne naduo. Rolo izvadio staru posudu iz ostave, napunio peskom, ponudio mački. Tora-čan ga sumnjičavo pogledao, ali iskoristio. Adam fasciniran procesom; ne znao da mačke zakopavaju svoj izmet. Takođe, zakopavaju sve što suviše ukvareno da se pojede, đubre uopšte, dodao Rolo kao informaciju. Onda Tora-čan primetio Terija. Skočio na kredenac pored stalka;

seo, buljio. Braca nekoliko puta škljocnuo kljunom; našušurio, slegao perje; buljio i on bez sukobljavanja. Tora-čan razmatrao za, protiv; odlučio da ima i pametnijih stvari. Vratio se u krilo Adamu. Onda udružio snage sa pticom, mrko gledao dok se Rolo muvao po kuhinji spremajući večeru, neprekidno čavrljajući (tokom dugih meseci izolacije nagomilao priličnu dozu potrebe za razgovorom). Ne mogla shvatiti Terijev stav; Rolo tako fin — sem što nije mačkoljubac, naravno. A čak i u tome imao — pa — ne sasvim nerazumno opravdanje za ponašanje. Možda bratovo mišljenje zasnovano na početnom izgledu, mirisu; ili trenutnom slaganju sa mačkom —uvredilo ga Roloovo ponašanje na vratima prema novom prijatelju. Ali, iako ga nikad ne videla da greši u pogledu stranaca, sada bila sklona da budem manje uzdržana, pošto je susret sa Adamom prošao dobro; sada imala partnera, pouzdano obezbeđenje za slučaj krize. Sem toga, želela da susret sa Roloom prođe dobro; htela ga za prijatelja. Oličavao većinu vrlina koje prijatelj treba ima: inteligentan, saosećajan, veseo — zabavan (pet užasnih minuta se on i Adam suprotstavljali jedan drugom u pravljenju igara rečima; Adam pobedio, ali ishod neizvestan sve do poslednje zloupotrebljene reči). Plus se, u razgovoru pre večere koji se pretvorio u razgovor tokom večere, ispostavilo da Rolo bio svuda, radio svašta: godinama bio lekar u Mirovnim trupama u Africi, Indiji, Južnoj Americi. Proveo godinu dana putujući sa cirkusom Braće Ringling kao dežurni lekar. Na godišnjim odmorima išao na snimateljske ekspedicije po Malaji, Australiji, Aljasci. Vozio trkačka kola u Evropi (Adam iskolačio oči; već sastavljao listu pitanja), kamione tokom leta dok se školovao; leteo jedrilicom u planinskim turbulencijama nad Mindenom u Nevadi; ronio u Karibima, Južnom Pacifiku; popeo se na K-2 u Himalajima. Pisao udžbenike, imao sopstvenu emisiju na lokalnoj televiziji, proveo dva mandata kao poslanik u skupštini savezne države, Konačno započeo sa privatnom praksom, nastavom, onda administracijom. Učitelj, Tata, obojica bili gosti-predavači u njegovoj školi. To dovelo do rasprave o Učiteljevom radu, H. post hominem teoriji, fizičkim osobinama nove rase. Rolo koncentrisano slušao sažeti prikaz događaja koji doveli do otkrića vrste. Povremeno postavljao pitanja. Konačno, začuđeno zatresao glavom: „Do đavola, baš bih voleo da sam učestvovao u tim istraživanjima. MekDivot me pre mnogo godina pozvao da se priključim, ali sam baš kretao da Spasavam Svet u Mirovnim trupama. Predivno...“ Onda smo došli do mog, Adamovog preživljavanja, susreta; putovanja do sada, problema sa životinjama iz zooloških vrtova; do sada otkrivenih tragova, cilja, konačnog odredišta. Rolo impresioniran: tiho, dugo zviznuo po završetku priče. Izneo mišljenje da mi hrabriji od njega jer sami istraživali. Njegova reakcija na tragediju bila da iskopa

rupu, zavuče se, zatvori poklopac: povukao se, sažaljevajući samog sebe, žaleći zbog gubitka žene. Rolo ju je upoznao tu, u školi. Dvadeset godina mlađa od njega, ona „... me održavala mladim i zainteresovanim — a naše naglo venčanje je proizvelo sve moguće vrste zabavno-pakosnih rekla-kazala tokom prvih nekoliko meseci. Kada se ništa nije pojavilo, sve se stišalo uz prizvuk razočaranja. Nismo imali dece — a kamoli ono nedonošče koje su svi očekivali. Nisu u pitanju bile godine; dvadeset pet bi bilo odlično doba za Seli da počne sa rađanjem; a, po mikroskopskim analizama, izgledalo je da ću ja biti plodan do dana kad mi isklešu epitaf. Čekali smo da odem u penziju da bismo oboje provodili sve vreme uz decu. Imao sam neke investicije koje bi se debelo isplatile za još dve godine. Bili smo dovoljno oprezni da zamrznemo oko litar moje sperme za slučaj da su moje prognoze bile isuviše optimističke... Što nas dovodi do sledeće teme našeg razgovora...“ Zavalio se, uzdahnuo, potapšao po stomaku, koji još bio zapanjujuće ravan i pored količine hrane koju uneo u njega. „Uh, ala je ovo bilo dobro. Pitam se šta sam to potrefio kao treba.“ (Adam prazno zurio u plafon; Rolo ga nije primetio kako miriše sadržaj lonaca tokom kuvanja.) „... koja je, naravno, Kendi.“ Rolo mi se srdačno nasmešio. Uzvratila osmeh; tako fin čovek. Onda se okrenuvši Adamu, Rolo se uspravio u stolici, prekrstio ruke na ivici stola, uozbiljio se. „Gospodine“, otpočeo: „izgleda da ste vi jedini vlasnik nečega što obojica želimo. U nedostatku zakona, postaje neophodno da lično razrešimo tu stvar. Pitanje je: hoćemo li to resiti kao džentlmeni, što pretendujemo da budemo, ili se moramo poslužiti starom, uvreženom metodom?“ Adamov izraz lica prava ilustracija zbunjenosti. Rolo ga trezveno posmatrao. „Drugim recima, hoćeš li deliti Kendi sa mnom ili se moramo boriti zbog nje?“ Adamove oči se raširile. Sada shvatio — a I ja!... Otvorila usta, odgovor lebdeo navrh jezika; ali Adam me preduhitrio. I dobro obavio posao; dotakao sve teme koje bih i ja spomenula, plus tačke na koje nisam ni pomislila (i rečnikom mnogo umerenijim od onog koji bih ja koristila): „Kendi nije moje vlasništvo. Ona nije ničije vlasništvo. Sumnjam da će ikada biti ičije vlasništvo. Nemam nikakvog autoriteta nad njom, niti je moja dozvola potrebna za bilo kakav dogovor koji bi bilo ko mogao postići ili ne postići sa njom. Ukoliko želite da raspravite o deljenju bilo čega sa njom, moraćete njoj da se obratite.“ Rolo skupio usne. Onda sa odobravanjem klimnuo. ,,To je pošteno, gospodine. I rečeno džentlmenski. Hvala vam.“ Okrenuo se meni. „Žao mi je; pogrešno sam shvatio odnos između vas. Mislim da mi je sada jasan.

U redu; da li si ti voljna da deliš Adama sa mnom, ili se moramo boriti zbog njega?“ Ukoliko Adam ranije zatečen, sada potpuno zbunjen. Usta se nemo otvarala. A sigurno ni ja ne izgledala bolje. Situacija statična nekoliko dugih trenutaka. Rolo gledao, sa besprekorno ozbiljnim izrazom, čekajući odgovor. Onda oči zablistale, nekoliko sekundi kasnije se zacerekao, odmah prešao na smeh iz stomaka. Suze tekle niz lice pre nego što uspeo da se zaustavi. Lično ne videla šta smešno, ali ćutala, čekajući objašnjenje. ,,Oh, zaista se izvinjavam“, konačno uspeo da izgovori. Voleo bih da sam vas slikao sa tim izrazima lica. Dobro...“ Rolo se konačno smirio; raspoloženje se promenilo, postalo skoro tmurno. „Šokirao sam vas oboje. Uradio sam to namerno, da bih bio siguran da ćete me pažljivo saslušati. Zafrkavao sam se, naravno; seks je Najstariji Predmet Šale i lako je skrenuti sa teme. Osim toga, ponekad se uz šalu lakše raspravlja o ozbiljnim pitanjima. A ovo je veoma ozbiljno. Vas dvoje ste suviše mladi da biste shvatili koliko seks može biti ozbiljna stvar u svetu odraslih. Ali verujte mi kad vam kažem: nijedna stvar nije bliža sirovom, neukroćenom primitivcu u svakom čoveku. Ljudi su ubijali, i opet će ubijati, zbog seksa. Seks je ozbiljna stvar: to je unapred formulisano; nepromenjiva životna činjenica. Nemojte to zaboraviti. Nikad. Sad, ne znam da li ste vas dvoje već stupili u seksualne odnose ih ne — pravo da vam kažem, nije me ni briga, to je prošlost; nije moja stvar. Ono što jeste moja stvar je činjenica da sam zdrav odrastao muškarac. U najboljim sam godinama. Bio sam pet divnih godina oženjen isto toliko zdravom odraslom ženom, čiji je seksualni nagon bio razvijen koliko i moj. Uživali smo u entuzijastičkom, veoma aktivnom i predivno ispunjavajućem seksualnom životu...“ Zastao, uputio mi bezličan pogled. „Nedostaje mi ona — i to — veoma mnogo.“ Adam kasnije izvestio da bilo neodredivo jesam li više raširila oči ili razjapila usta. Rolo saosećajno klimnuo, nastavio blagim glasom: „Da, upravo na to ciljam. I da, ti jesi mlađa od bilo koje sa kojom sam razmišljao o seksualnom odnosu. Ali ne mnogo. Imao sam vezu sa devojčicom skoro tvojih godina kad sam bio stacioniran u Uđainu. Bila je dete ulice: bez roditelja, bez sredstava za život, gladna, redovno silovana. Primio sam je kod sebe da je zaštitim — to sam sebi govorio. A dobra dva meseca je upravo tako i bilo. Onda se, jedne noći, ona pojavila u mom krevetu i stvari su krenule predvidljivim tokom. Ona je tvrdila da joj je bilo četrnaest kad smo postali intimni — ja u to sumnjam. Ni sa jedne strane nije bilo »ljubavi«; bili smo samo veoma dragi jedno drugom i imali smo komplementarne potrebe. Njene

su bile hrana, smeštaj i zaštita; moje su bile društvo, neko o kome ću se brinuti i seksualno olakšanje. Kada sam premešten, dve godine kasnije, ostavio sam je kod prijatelja, dobre porodice, sa novcem za nju u posebnom fondu — u Indiji, tada, nije trebalo mnogo novca da se to postigne. Kasnije se dobro udala i, do vremena napada, izrodila troje dece. Nikad nisam osetio nikakvu grižu savesti što sam »iskoristio dete«; a ako je kod nje bilo bilo kakve gorčine, nikad je nije iskazala — ni tada ni kasnije, a redovno smo se dopisivali. U stvari, ona je sama pomenula to pitanje u jednom pismu, neposredno nakon što je rodila prvog sina — feminizam je tada još bio slab u Indiji; sinovi su bili važni. Istakla je da meni ima da zahvali za svoju sreću: svog muža, svog sina — i sam njen život Smetalo joj je što nikada neće moći da isplati ono što je osećala da mi duguje; još više joj je smetalo što nikada neće moći ni da mi objasni koliki je taj dug. Pominjem nju kao primer varijabilnosti pojma dobra i zla, zavisno od mesta i vremena, to je bilo tamo i tada; Bilo je društveno prihvatljivo. Sad, pre napada — ovde i nedavno — ja bih prvi bio na čelu povorke za linčovanje da sam načuo da neko mojih godina predlaže seks nekome tvojih godina: to ne bi bilo ispravno u društvenoj strukturi koja je postojala. Međutim, ovo je ovde i sada. Ta društvena struktura više ne postoji — a sa njom su nestali i zakoni i moralna načela iz kojih se sastojala. Dobro i zlo više nemaju značaja, sem kada se određeni ljudi sretnu i primene ih na pitanja koja ih se oboje tiču. Sve što ostaje je načelo prosvećenog sopstvenog interesa, kada se radi o razumnim ljudima, i nadmoćnoj sili protiv slabije sile, u ostalim slučajevima. Jedan od ključnih elemenata prosvećenog sopstvenog interesa je princip ponude i potražnje. Svako ko poseduje nešto za čim postoji potreba u položaju je da sam odredi svoju cenu. Ali cena je veoma osetijivo pitanje i zahteva poznavanje svih činilaca koji mogu potencijalno uticati na transakciju. Jedan od važnijih činilaca je prisustvo ili odsustva konkurencije, i važnost tvoje ponude po tržište. Ukoliko tvoja roba nije naročito kritična i postoji dovoljno drugih mogućnosti, isticanje suviše visoke cene jednostavno znači da eliminišeš potražnju. Međutim, kad imaš monopol, možeš istaći cenu koju hoćeš, a ako je roba stvarno bitna, tvoje mušterije će nekako sakupiti dovoljno da plate. Ili“ — Rolo me prodorno pogledao — „ako uoče da iskorišćavaš situaciju na nepošten način, mogu jednostavno uzeti ono što im treba. Silom. Počeo sam diskusiju o apstraktnim pojmovima“, nastavio tiho; „ali dobro znate, kao i ja, da govorimo o dve određene stvari: tebi i seksu. Svidelo se to tebi ili ne, za svakog muškarca starijeg od deset

godina ti predstavljaš ponudu — robu. Nije fer, priznajem, ali to je činjenica: ne svojom krivicom, u položaju si da držiš ključ za zadovoljenje želje — veoma goruće želje. Ukoliko svojom robom ne raspolažeš na način koji tvoje tržište shvata kao fer i razuman, u najboljem slučaju, često ćeš se naći u nevolji — u najgorem, saznaćeš kako izgleda kad ti oduzmu kontrolu nad tvojom robom. Da, silom.“ Rolo primetio da lagano odmičem stolicu od stola. Nemao pojma o stvarnim mogućnostima, namerama, ukoliko događaji nastave se odvijaju tim tokom; verovatno pomislio se spremam da kidnem. Odmah nastavio, da otkloni bojazan. „Molim te, nemoj pomišljati da bih ja upotrebio silu“, naglasio je. „Ne bih — nikad. Seks sa Seli je bio takvo uživanje, tako zabavan za oboje — imao sam isto toliko uživanja od gledanja nje kako uživa koliko i od sopstvenih fizičkih osećaja — da bih radije potpuno odustao nego imao nevoljnu partnerku, ili čak neraspoloženu.“ Onda zastao, zatvorenih očiju. Izraz lica ništa ne govorio, ali se utisak praznog prostora nekako materijalizovao pored njega. Na trenutak Rolo izgledao užasno sam. Trenutak prošao. Otvorio oči; ceo se stresao. „Ali“, nastavio odlučno: Ja sam sigurno u manjini što se toga tiče. Do đavola, verovatno sam jedinstven.“ Bledo se nasmešio. Razuveravanje imalo željeni smirujući efekat: opustila se, naslonila natrag u stolicu, pažljivo gledajući. Ne brinula o ishodu da Rolo pokušao da izlaganje dopuni nasiljem, ali mirnija znajući da iskazivanje nepotrebno. Međutim, još na oprezu. Izlaganje do sada zaobilazno, ali svakako vodi nečemu. Imala osećaj da već znam poslednju rečenicu. ,.Sad, tokom kratkog perioda otkad sam vas upoznao, zaključio sam nekoliko stvari: jedna, ti si de facto vođa ove grupice, iako si par godina mlađa od Adama; jer, pretpostavljam, bolje poznaješ preživljavanje i život posle napada, i jer imaš na umu određene ciljeve. Tačno?“ Adam polako klimnuo glavom, lica poput maske. „Druga, ti si užasno inteligentna — oboje ste; ti si pametna bar koliko i ja. Moja prednost je samo u obrazovanju i iskustvu, a pitam se koliko preimućstva oni zaista pružaju. Prilično sam siguran da si me već procenila i da si pomišljala da me pozoveš da vam se pridružim u vašoj potrazi za AA-ovima — bar jesi pre nego što je počela ova diskusija. Sada se premišljaš. Ali, znaš da sam mnogo putovao; imam mnogo praktičnih iskustava, u pogledu života uopšte i preživljavanja u primitivnim uslovima. Takođe, znaš da sam doktor. Znaš koliko bih bio koristan kao član vaše grupe. Sad, voleo bih da vam se pridružim i pomognem. Međutim...“ Rolo zastao, pažljivo birajući reči: „Ne mogu i neću trpeti tvoje društvo na celibatnoj osnovi ukoliko, nakon pregleda spekulumom, moje

profesionalno mišljenje bude da si fizički sposobna da me prihvatiš kao ljubavnika. Ukoliko nisi, u redu; ako ti ne bi uživala, ne bih ni ja. Onda ću se brinuti za svoje fizičke napetosti na način koji sam koristio otkad sam izgubio Seli, i ponašati se kao član grupe u svakom slučaju — i bez rezervisanosti. Ali ako jesi a nećeš, smetnja tvog prisustva, stalno blizu a nepristupačna, jednostavno će me izludeti; a ne bih se podvrgavao toj vrsti frustracije. Da, znam: da imam i mrvicu uviđavnosti, sačekao bih. Činjenica da si srela Adama, i sad mene, daje potvrdu tezi Su Kima: ima još ljudi, negde, i sigurno će među njima biti i žena mojih godina; problem je samo naći ih. Ali ko zna koliko će za to trebati — mogao bih biti mrtav već sutra. S druge strane, ti si sada ovde; a ja sam već jako dugo sledbenik »vrabac-u-ruci« škole. Znam da ovo nije kavaljerski stav i ne ponosim se; ali realista sam i poznajem sebe. Pazi“ — ironično se nasmešio — „nema ničeg posebno ličnog u ovom. Da, dopadaš mi se, onoliko koliko te poznajem, i još više ti se divim. Štaviše, slatka si kao šećer i možeš se samo još više prolepšati. Ali — siguran sam da ovo tvom egu neće prijati, i žao mi je, ali nemam nameru da te lažem — u ovim okolnostima bilo koje živo, funkcionalno žensko bi izazvalo isti efekat.“ Rolo opet zastao, fiksirao na mene pogled tih svojih plavih očiju. „Pa ako, nakon odgovarajućeg razmatranja, oceniš da bi vam moje društvo kao u svemu iskusnog svetskog čoveka, koji je mnogo putovao, koji ima prilično iskustvo sa problemom novih divljih životinja, i moja medicinska obuka, bili dovoljno korisni na vašim putovanjima da opravdaju cenu, vaš sam — uz sve što to implicira; poći ću sa vama i ostati sa vama koliko god hoćete — ceo život ako tako odaberete — i boriti se i umreti za tebe ako zatreba, ili za Adama — ali samo kao tvoj pozvani, željeni ljubavnik. I prihvatiću svaki razuman raspored deljenja vremena sa Adamom koji bi mogla predložiti. Niti ću insistirati da preuzmem vodstvo te ekspedicije samo zato što sam najstariji i, prema tome, očekivano najmudriji. Uopšte nisam siguran da jesam mudriji od tebe. Iskusniji, obrazovaniji, to da. I deliću to sa vama ako zatražite. Ali, mudriji? Nedovoljno podataka. Sad, napomenuo bih ti da je pravo svake žene da odredi vrednost svog pristanka. Svaka žena od Eve naovamo i jeste. I ne znam ko bi mogao da joj zameri što je uključivala praktične parametre u tu razmenu. Tokom vekova žene su ocenjivale da obećanje izdržavanja, druženja i bezbednosti — što se u primitivnim društvima prevodi kao »zaštita« — za njih, njihovu decu i/ili braću i sestre, predstavlja poštenu cenu zauzvrat. Mnoge su, ako ne i većina, uz pretpostavku da čovek u pitanju poseduje smisao za humor makar u tragovima, živele srećnim, potpunim životima. Nije bilo neuobičajeno da te žene veoma zavole

svoje partnere u braku iz računa, i da budu potpuno zadovoljne tom pogodbom.“ Mogla krajičkom oka videti Adama bez izraza na licu. Verovatno se u sebi šamarao — žaleći što se on nije prvi setio takvog pristupa!... „Dodaću još jednu stvar, a onda ću da umuknem i povinujem se tvojoj odluci“, konačno rekao Rolo. „Ja sam dobar materijal za muža: nežan sam, pun razumevanja i promišljen; a ništa me ne usrećuje više od usrećivanja moje žene, u krevetu i van njega. Kao jedini muž, činio sam Seli srećnom; kao Broj Dva od dvojice, radiću najbolje što mogu da tebe usrećim. Što se samog seksa tiče, ukoliko mi priđeš sa dobrom voljom, uživaćeš. Znam da to zvuči uobraženo, ali to je moje pošteno mišljenje, zasnovano na dugogodišnjem iskustvu — a ako ti se ne svidi, nakon poštenog pokušaja, neću insistirati da nastaviš: to bi eliminisalo pola tvoje privlačnosti za mene. A i ostaću sa vama dokle god hoćeš. Ali uveren sam da će ti se svideti: moja specijalnost je bila ginekologija i seksualno savetovanje — malo je onog što ne znam o izazivanju i zadovoljenju ženske seksualnosti.“ Opa! — ala je ovo suptilno?... Najdirektniji predlog koji ikad čula, pročitala, a kamoli susrela. A tek ono »ničeg posebno ličnog«! Ili »bilo koje živo, funkcionalno« itd.! (Iako jeste bolje nego da me laže. Pretpostavljam. Verovatno. Možda. Hmm...) Pa, razmotrimo stvar logički: ponašao se kao džentlmen, u uslovima koji bili i te kako teško iskušenje (mogao tresnuti Adama po glavi, imati me samo za sebe, u svakom slučaju mislio da može). Ali činjenica da jeste mislio da može činila džentlmenski pristup još pohvalnijim. Da, Rolo u osnovi fina osoba; posedovao većinu kvaliteta koje cenim kod prijatelja. Plus vešt u preživljavanju; snalazio se u životu u divljini; i ranije se sretao sa uvoznim mesožderima. I doktor — prisustvo neprocenljivo, ako ne i sasvim neophodno, u situacijama koje isuviše lako zamisliti. Ali mrzim logiku!... Kakvog prava imala logika da upada u ovakvu situaciju?... Nikakvog — eto kakvog! Da/ne odluka treba biti stvar samo emocija, bez uticaja sirove stvarnosti. Logika treba se sama sredi posle, kao deo scenarija Živeli-Dugo-I-Srećno — to svi znaju... Međutim, »svi« ne suočeni sa mojim problemima, odgovornošću. Niti sa ovim izborom. O Bože, i to tako teškim izborom. Da sam sama, odbila bih uz hvala, bez oklevanja. Ali moram misliti i na Adama, sa kojim delim kineski dug — obostrani, istina; ali obostranost ne ukida dug; štaviše, pojačava ga. Razmatrala pitanje iz svakog ugla. Odmerila svako za, protiv. Detaljno proučila argumente. Morala priznati bili čisti, faktički, ekonomični, pragmatični — i eminentno korektni, ma koliko uvredljiva

korektnost bila u ovim okolnostima! Tražila izlaz — pažljivo tražila. Ali, mada ne mogla naterati sebe da se složim sa tim rezonovanjem, ne mogla naći ni neki oslonac na osnovu kojeg mogla da se ne složim, bar ne legitimno. Konačno, shvatila mogućnosti izbora zapravo nema; ne za savesnog, odgovornog partnera. Koristi koje potencijalno imao Adam od toga da se inteligentna, iskusna odrasla osoba (i doktor) pridruži ekspediciji stavljale lično oklevanje u pravu perspektivu: pogodba; nikakav drugi zaključak moguć. Na kraju krajeva, ništa posebno — svaka devojka to radi. Samo je pitanje kada. I sa kim... Pa, pošto donela odluku, rešila da pokušam najbolje što mogu. Čisto pitanje uzvraćanja: Rolo nudio sve; vreme, napore, plus obilje znanja, iskustva. Verovatno će se i njegov život naći u opasnosti pre nego događaji stignu do raspleta. Zaslužio poštenu isplatu investicije. (Nemala nikakvu realnu sumnju u sopstvenu fizičku sposobnost da ispunim svoj deo pogodbe.) I niti jednom ne razmatrala mogući izlaz, ponuđen sugestijom da će izgubiti interes ako ne uživam. Fer je fer; obećanje je obećanje. Pokušaću da budem entuzijastično srećna partnerka kao i Seli koje se sa osmehom seća. Možda i bolja... (Oh — oh!... Tada se setila (kad već pomenula fer): teško da mogla prihvatiti Roloa, nastaviti da odbijam Adama, koga duže poznavala i koji mi, do sada, postao jako drag.) Duboko udahnula, polako izdahnula da uspostavim kontrolu nad emocijama, glasom. Ustala, opet duboko udahnula, otvorila usta... I pre nego mogla izreći odluku, ista postala odjednom, šokantno, užasno nevažna. Rolo, muvajući se po kuhinji, sređujući posle večere, prišao suviše blizu Terijevom stalku. Bracina glava izletela, velike polovine kljuna se zatvorile, otkidajući parče mesa veličine loptice za golf od levog tricepsa, sa sve rukavom košulje. Obradovano zaljuljao glavu, očiju svetlucavih od zlobnog trijumfa, kad bacio krvavu gomilicu preko kuhinje; onda uvukao glavu, krila poluraširenih, crveno umrljanog kljuna razjapljenog u položaju da opet napadne. Rolou stao dah, oči se raširile od šoka. Okrenuo se, urlajući od bola, besa. Podigao šaku — u kojoj bio teški gvozdeni tiganj!... Smrskao bi krhki ptičji kostur kao ljusku jajeta — Rolo će ubiti mog malog batu! »Vreme usporilo« stari kliše. Ali se dešava — i desilo se tada: najednom se sve odvijalo usporeno. Imala dovoljno vremena da proučavam svaki sitan detalj dok se situacija razvijala. Dovoljno vremena da primetim sekvencu zatezanja Roloovih mišića, počevši od trbušnih, onda grudnih, vratnih, ramenih, nadlaktice, podlaktice, kad smrtonosni zamah otpočeo, tiganj ubrzavao putanjom ka bespomoćnom

bratu. Vremena da primetim Adamov izraz rastućeg užasa; usta koja polako otvarao da uzvikne upozorenje, protest: „Ne-e-“ Dovoljno vremena da shvatim sopstveno telo najednom u pokretu. Ali bez svesne volje; kreće se samo od sebe: borbeni kompjuter, matrica uslovljenih refleksa, uključena, kontroliše. Sada samo suvozač u sopstvenom telu; relativno spora svest nemoćna da se umeša, izmeni ishod tokom sledećih nekoliko milisekundi. Osetila, onda čula sopstveni kiai kako izleće iz grla; gledala sebe kako kroz vazduh prelazim tri metra koja nas razdvajala, obrćući se udesno. Leva peta presrela Roloovu podlakticu; ud se presavio na neprirodnom mestu, u neprirodnom pravcu. Tiganj izleteo iz prstiju, nastavio putanju tangencijalno, daleko od mete. Žile Roloovog vrata iskočile, počinjući pokret koji će okrenuti besom izobličeno lice ka meni. Mišići koji upravljali još funkcionalnom desnom rukom se zgrčili; ruka se polako oblikovala u kandžu, krenula u pravcu mene. Već ne bila tamo. Prizemljila se u stabilan mačeći položaj, još suvozač. Koraknula pod, mimo ruke koja posezala; uputila udarac u stranu tik ispod boka. Butna kost pukla sa zvukom drške sekire koja se lomi. Udarac gurnuo Roloa uza zid, u položaj u kojem ne mogao pasti od udaraca. Koji se nastavili kad podlakticom blokirala kandžu koja posezala, izmakla se unatrag prema prednjem delu, otpočela seriju naizmeničnih napred-natrag udaraca u ključnjaču, grudnu kost, grkljan, svaki dovoljno snažan da lomi cigle prolazio kroz krhko ljudsko tkivo kao kroz pihtije. Rolo započeo pokret udesno, padajući duž zida prema povređenoj nozi; ali borbeni kompjuter to protumačio kao pokušaj napada s boka. Udarac u stranu udesno izmakao noge ispod njega, lomeći levo koleno u tački udara. Donji deo šake izleteo iz stalne rotacije, zahvatio duž vilice. Gornja, donja vilica se raspale uz zvuk lomljave. Rolo udaren još desetak puta dok svest ne preuzela događaje. Povratila kontrolu nakon što borbeni kompjuter završio uzastopnu seriju udaraca pesnicom u vrh grudnog koša. Sprečen da se odbije, zidom niz koji klizio, Rolo apsorbovao punu snagu udaraca u svoju unutrašnjost. Rebra pucala kao letvice; okolno tkivo se pretvorilo u kašu. Vreme se vratilo u normalan tok. Poslednji deo Adamovog krika odjeknuo kuhinjom: „-e-e-e!...“ Rolo stigao do poda uz šljapkav zvuk. Tiganj zaklepetao uz udaljeniji zid, pao na pod. Teri zaklatio glavom, rekao: „Ma šta mi reče.“ Ja se drhtavo smirila, zureći u nered pod nogama. Podigla pogled i oči se susrele sa Adamovim. Šokirani izraz odražavao moj sopstveni. Pokušala izgovorim: „Nisam htela... ubio bi...“ Tora-čan prišao. Seo, jedan dugi trenutak posmatrao telo. Onda

ustao, razgledao izubijano lice; onjušio duž slomljenog tela, od glave do pete. Pokrenuo prednju šapu duž poda ka telu, mrdnuo nagore: isti pokret kojim zakopavao izmet u posudi sa peskom. Tora-čan završio, pogledao nagore sa jasnim mačjim osmehom. Počeo da prede i da se mazi o moju nogu. Sledeća stvar koje se sećam je da se probudila, potpuno obučena, sledećeg jutra u sopstvenom krevetu u prikolici. U užasnoj depresiji, ali trebalo nekoliko trenutaka da se setim zašto. Adam obezbedio ostale detalje: Bila u šoku, katatoniji — šta god: ne odgovarala, fizički inertna, stupor otvorenih očiju. Adam zaključio da trenutno uklanjanje dokaza, odvođenje sa mesta događaja najbolja terapija. Obrisao Terijev kljun, stavio pticu na rame. Pokupio stalak, pozvao Tora-čana. Onda me, oprezno se krećući, pažljivo me gledajući za slučaj da Oružje još otkočeno, uzeo za ruku, odveo do prikolice. Svukao, ugurao pod tuš, sprao krv, slepljene parčiće mesa. Obukao me u čistu odeću. Na trenutak razmatrao staru odeću; zaključio da beznadežno ulepljena, plus sada verovatno puna duhova. Bacio. Smestio me u kamionet. Onda vozio kao da demoni za petama. Nastavio do duboko u noć, dok akumulirani šok, nervna iscrpljenost, umor ne naterali da stane — skoro se mrtvosao za volanom. Smestio me u krevet; krenuo u svoj. Ali tada nastupila zakasnela reakcija: imala takav napad histerije da mi Adam (ne pomenuo, ali verovatno uz popriličan rizik po sebe) dao sedativ. Konačno, legao sa mnom, držao me dok ne zaspala pre nego prešao u sopstveni krevet. Sada deset dana od ubistva. Počinjem da se suočavam sa krivicom. Adam velika pomoć: ukazao, a moram se složim, da ništa više kriva za Roloovu smrt nego nepoznato vatreno oružje kojim uspeo da se upuca. Jesam šesti dan crnog pojasa. I žensko. Teri moj brat/zamenaza-dete. Roloov ubilački pokret aktivirao materinski zaštitnički instinkt, koji sa svoje strane podstakao matricu uslovljenih reakcija na najogoljenijem nivou. Verovatno ne bih reagovala sa takvom usredsređenom, neprekidnom efikasnošću da samo zamahnuo na mene — ali na mog zaostalog batu bebicu!... Osim toga, požurivao me. U redu. Apsorbovala sve; verujem u to. Na intelektualnom nivou. Problem je što još ne razrešila na nivou instinkta. Još boli. Mnogo. Rolo fin čovek, u osnovi dobar — svakako ne svetac, ali iskren u pogledu toga. Izneo poštenu ponudu, vrednost za vrednost, da ili ne, moj izbor. Bez sumnje bi ispunio svoj deo. Adam misli Teri osetio da Rolo ima nezgodan temperament; otud instant antipatija. Moguće. Isto tako moguće: jednostavno, samo

užasno bolan ujed — svakako izgledao tako. Adam se ne slaže; ljudi ga povređivali slučajno, jednom ozbiljno. Istrpeo ne padajući u belo usijanje. Priznajem. Ali, čak i da istina, samo karakterna mana; ne zločin. Ne nešto zbog čega zaslužio da umre. A mogla sprečiti da naškodi Teriju bez ubijanja, da nije bilo programirane reakcije. Tu se krije ono što teško progutati: ubila nevinu osobu — nepotrebno. Ne može se zaobići: nepotrebno. Neizbežno, istina, u datim okolnostima; ali još uvek nepotrebno. I on još mrtav. Što još gore, glasić otpozadi u glavi stalno pominje da možda ne bilo potpuno neizbežno. Možda podsvesno želela da pustim programiranost s lanca jer me saterao u ćošak. Ne verujem, ali uznemirujuća pomisao. U svakom slučaju, neće se ponoviti. Vežbala poslednjih deset dana sa modifikovanim katama, sparing rutinom. Radim na uklanjanju svih automatski smrtonosnih reakcija. Programiranje duboko ukorenjeno; trebaće vremena za stvarnu promenu. Ali u sadašnjem stanju sam hodajuća tempirana bomba; čekam da eksplodiram, povredim, ubijem ljude na dati znak — čak i nenamerno dat! Mnogo rada potrebno, a izvršenje ne bez rizika. Ali neophodno: nameravam da više nikad ne ubijem!... Pročešljali ceo kompleks Maunt Palomara veoma pažljivo. Ništa u sadržaju ne nagoveštava prisustvo AA-ova u nedavnoj prošlosti. Ali pretraga ne sasvim neplodna: pronašli u jednoj kancelariji imenik zaposlenih u Kal-Tehu — sadrži ime, adresu jednog od AA-ova iz Dosijea Tarzan, koji živi u Pasadeni! Proverićemo to sutra ujutro, sem ako... Budućnosti, jednostavno nećete poverovati šta Adam uradio danas. Sećate se svežnja cevi, platna pričvršćenog na krov prikolice? Pa, saznala šta je. Negodovala, nakon pretrage opservatorije, da mada tajno sastajalište AA-ova može biti na samo stotinak metara od puta, nećemo ga nikad pronaći u gusto pošumljenom, brdovitom području. Predložila da pronađemo terenske mape Geološke službe SAD i Šumarske službe; otkačimo prikolicu, istražimo šumske puteve samo u kamionetu. Možda naiđemo na nešto. Adam se u principu složio, ali rekao da ima bolju ideju — i jeste!... Nakon čega skinuo misteriozni svežanj sa krova prikolice i, za nekih trideset minuta, razvio, raširio, onda sklopio avion — pune veličine, sposoban da nosi čoveka, ultralaki model od aluminijumskih cevi i platna. Načas nestao u prikolici; pomolio se noseći drveni sanduk okovan metalom, veličine kutije za hleb, iz kojeg izvadio minijaturni motor, propeler, pričvrstio na mesto. „Još jedna blagodet od toga što odrastao bogat i zanemaren.“

Oči svetlucale dok mešao benzin, naftu; punio rezervoar. „»Mama, svi ostali klinci ovog leta imaju ultralake!« Bila je to izborna godina, znaš; nije imala vremena da proveri priču — koja jeste bila istinita...“ nastavio vragolasto, migoljeći pored cevi, sedajući u pilotsko sedište; zakopčavajući sigurnosni pojas sa pet oslonaca, stavljajući kacigu; proveravajući reakcije na komande mrdanjem palice, pedala: „... zavisi od toga na koji komšiluk misliš i koliki broj smatraš reprezentativnim uzorkom.“ Povukao kurblu; motor oživeo uz bukvalno zaglušujuću buku (počeo život kao dvotaktni motor za motocikl; Adam ga, kao i obično, modifikovao zbog dodatne snage, pouzdanosti; zamenio prigušivač megafonskim ispustom — rezultat zvučao kao steroidima kljukana motorna testera). Zabila prste u uši. Tora-čan klisnuo pod prikolicu; ništa se nije videlo sem dve besne oranž tačke. Terijeva reakcija, s druge strane, iznenađujuće mlaka: samo lepetao krilima da iskaže negodovanje — obično tolika količina buke navede pernatoglavog da ode po pomoć. „U stvari“, urlao Adam, navlačeći letačke naočari „mislim da je ona mislila da je ultralaki dugačak manje od metra i da se pilotira daljinskim upravljačem.“ Uz šta je stisnuo gas, povukao palicu, ubrzao otprilike do brzine čoveka koji trči, nežno se digao sa parkinga, vinuo nad Šumsko područje Klivlend, ostavljajući me razrogačenih očiju, sa donjom vilicom koja je dodirivala nožne prste. Uspela da pratim deo leta dvogledom: tačkica jarkih boja vidljiva na mnogo milja sa platforme koja okružuje kupolu petmetarskog refraktorskog teleskopa. Adam proverio svaki šumski put, kravlju stazu, pešački puteljak u krugu od četrdeset kilometara od opservatorije. Posebno pažljivo tražio nagoveštaje izolovanih struktura — kompleksa kojima se ne može prići putem, ili čiji bi način izgradnje i/ili smeštaj ukazivao na pokušaj skrivanja. Odsustvovao tri sata, ali se konačno nežno spustio s neba, dodirnuo tle brzinom hodanja, nežno kao padajući list. Ugasio motor, skinuo kacigu. „Ako su tamo napolju, dobro su se sakrili“, viknuo u tišinu; onda malo tiše dodao: „Govorim li preglasno? Obično sam isuviše glasan kad letim ovim. Treba upotrebiti akustičke čepiće za uši, ali ih uvek zaboravim.“ Premalo vremena do mraka da nastavi, pa proveli noć na parkingu opservatorije. Adam ceo sijao; jednostavno briljantan: pun igara rečima, zafrkancije, dobro raspoložen — nikad ne videla nikoga da se toliko divi sopstvenoj pameti... Pa dobro, zaista minorna smetnja. Više zabrinjava promena u meni samoj: otkad gledala Adama kako leti u ultralakom, osećala neuobičajenu želju, čežnju, stremljenje, pik, privlačnost, potrebu,

žudnju — neobuzdanu, patološku opsesiju! Prvi put razumela reakciju gospodina Žapca iz Vetra u vrbama kada prvi put video automobil... Oh, Budućnosti, bila tako uzbudljiva dva dana!... Ali ću se držati discipline istoričara; izneti događaje kako se odvijali, ne dajući nagoveštaje, ne muteći hronologrju — moguće da bih izgubila kasnije važne detalje u tom procesu. Pa: pošli iz Maunt Palomara rano jutros; krenuli ka Pasadeni. Došli do Riversajda kad se rutina raspala: Adam skretao na ćošku na uobičajeni nežan način — a mališan na biciklu izjurio iza napuštenih kola, direktno na put, jedva par metara od branika. Adam povukao volan; skoro istovremeno legao na kočnice. Nekako promašio dete; stali delimično presavijeni na mestu na kojem bilo pre jednog otkucaja srca. Dete nastavilo preko ulice, zašlo između dve zgrade, van vidika. Kao jedan iskočili iz kamioneta, dočekali se u trk. Adam, dobrano u prednosti, prešao dobrih dvesta metara, uzvikujući umirujuće pozive, pre nego pogrešno procenio visinu prepreke, zapeo nožnim prstom usred skoka, svom težinom pao na zemlju. A pošto obuka u karateu još ne usadila reflekse, pao pogrešno: na levi lakat. Prasak kosti još glasniji od bolnog uzdaha, psovke. Stigla do poprišta. Upozorila: „Ne mrdaj“; zadržala rukama. Adamova karate disciplina se tad iskazala; kasno, ali ipak korisno: bled, oznojen ali miran, ležao nepomično dok pregledala. Ispitala što nežnije mogla, ali ipak uzrokovala grimase, uzdahe. Nadlaktica vidljivo kraća, plus dobio još jedan lakat. „Humerus“, bila ocena. Čak ni u agoniji, Adam ne mogao odoleti: „Nije mi do humora“, procedio kroz stisnute zube. Onda se iskra ugasila, ostavljajući samo bol: „To sam i pomislio. Možeš li namestiti?“ (Rolo bi mogao, rugao se glasić u glavi. Ali ga ignorisala; koncentrisala se na Adama (nameštanje slomljene ruke dovoljan izazov i bez dodatnih komplikacija upuštanja u osećaj krivice).) Znam kako se to radi; naravno, nisam nikad sama nameštala. I neće ti prijati. Krajevi se preklapaju; znaš šta to znači.“ Adam znao. Još više prebledeo. Pomogla mu da ustane, pridržavala ruku da imobilišem. Vratila se do prikolice. Privremeno uvezala nadlakticu uz telo; onda se uputila do najbliže bolnice. Našla plastični gips — i Airway. Pomogla Adamu da se popne na sto, svezala ga. „Ne znam ništa o anesteziji. Najverovatnije bih te ubila da ti išta dam.“ Klimnuo glavom, zureći u plafon, već se znojeći od očekivanja. „Sad, jedini način da savladam mišićne spazme, koji će držati te krajeve jedan preko drugog, je da upotrebim svoju histeričnu snagu. Kad jednom počnem, moraću da radim i dovršim sve iz prvog puta, ma koliko bolelo. Inače ću pregoreti, a ti ćeš imati kratku, savijenu ruku ili

još gore.“ „Znam“, odgovorio je stisnuto. Ubacio Airway, zagrizao zubima. Duboko udahnuo, sklopio oči, nerazgovetno progunđao: „Uradi to!“ Stavila koleno u pazuho. Čvrsto stegnula lakat desnom rukom; stisnula podlakticu u svoje pazuho. Stavila levu ruku iznad loma i... Oklevala, dobivši ideju. Moglo uspeti ili ne. Nikad pre ne pokušala. Ali uspeh zavisio od toga da Adam poveruje: pozitivan pristup neophodan za uspešno izvođenje. Poprimila samouveren izraz, rekla: „Oops!... Adame, ne moramo to da uradimo na teži način!...“ Adam otvorio oči, oprezno me pogledao. Izvadio Airway; telesna napetost popustila neprimetno malo. „Kako drugačije?“ „Hipnozom!“ izjavila onim za šta se nadala da trijumfalan ton. „Smetnula sam sa uma — ti si odličan subjekat za hipnozu. Samo ćemo te uspavati i anestetisati ti ruku. Nećeš ništa osetiti. Adam izgledao sumnjičav. „Nije uspelo sa korišćenjem histerične snage.“ „Naravno da nije uspelo; opirao si se“, ubeđeno sam izjavila. „Znaš da jesi — plašiš se histerične snage zbog onoga što se meni desilo. Dostižeš isto toliko dubok trans kao i ja, ali blokiraš sugestiju. Ako budeš želeo da uspe, i hoće.“ Laknulo kad uočila da se nagoveštaj nade pojavio pored izraza bola na Adamovom licu. Znala da seme zasejano, pustilo koren; ali mu ne davala vremena da razmisli. I dalje nastavljala sa reklamiranjem ideje, preindukcionom psihologijom: „Sećaš se kako sam ti pričala da je Tata obavljao dvostruku dužnost, radeći pored patologije i kao lekar opšte prakse? Pa, nisu mu se sviđali porođaji pod anestezijom zbog dejstva lekova na bebe; upotrebljavao je herniju samo kada žena apsolutno nije bila u stanju da dostigne upotrebljivo stanje transa na kursu tokom meseci pre porođaja. Inače je koristio isključivo hipnozu. Ja sam mu često pomagala pri porođajima i nijednom nisam videla da žena ispoljava znake bola tokom porođaja pod hipnozom — a porođaj je standard po kojem se mere svi ostali bolovi, seti se toga. Sad, već si prevalio najteži deo: dostižeš pun trans na somnabulističkom nivou. Ukoliko se ne boriš protiv sugestije, uspeće!“ Adamu vidljivo laknulo. „U pravu si. Ali ne mislim da to mogu sam izvesti dok me ovoliko boli; teško je koncentrisati se na bilo šta sem bola. Ali mogu da pratim tvoj glas. Hoćeš li ti da me uspavaš?“ Naravno da htela. I jesam. Adam odmah reagovao na preprogramirani indukcijski kod; kliznuo u duboki trans spremno kao da seansa samo još jedna u redovnoj seriji rada na fokusiranju kia, korišćenju histerične snage. Crte lica, zategnute od bola, opustile se čak i pre nego posvetili pažnju anesteziji: totalna koncentracija, karakteristična za najdublji trans, sprečavala odvajanje dovoljno pažnje

da se primeti bol. Međutim, teško da mogla računati na usputne efekte da štite od agonije nameštanja kosti. Pa nastavila sa indukcijom anestezije: podsetila Adama kako od spavanja u pogrešnom položaju ruka ponekad utrne: potpun nedostatak osećaja, plus motorna paraliza. Objasnila da akupresurna tačka tik ispod pazuha odgovorna za to. Stavila prst na navodno mesto; rekla mu da trideset sekundi pritiska na to mesto uklanja osećaje iz ruke na najmanje dva sata; po potrebi se može ponavljati. Čvrsto pritisnula i — nikakvo čudo što primitivni narodi smatrali hipnotizam za magiju — celo telo klonulo kad olakšanje od bola ukinulo podsvesnu adrenalinsku uzbunu. Što još važnije, zgrčeni mišići u slomljenoj ruci se opustili; možda mogla izvesti nameštanje ne pokrećući sopstvenu histeričnu snagu. Samo jedan način da se ustanovi. Ponovo stavila koleno u Adamovo pazuho. Uhvatila lakat desnom rukom, levu ruku stavila nad prelom; opet stegla podlakticu u svoje pazuho. Onda povukla čvrsto ali odmereno. Razvukla ud dok ne osetila da se slomljeni krajevi razmakli, izbočine nestale pod levom rukom. Popustila, pustila krajeve da se spoje u ono što se nadala da je apozicija. Proučavala rezultat. Na izgled uspešno: ruka sasvim prava, iste dužine kao i desna. Ali dodir neefikasan za konačnu ocenu, a nemala znanja o rendgenu. Nadala se da u redu. Bilo najbolje što mogla uraditi. Stavila polovine plastičnog gipsa na mesto. Učvrstila nadlakticu uz torzo; savila lakat za devedeset stepeni, učvrstila podlakticu. Dala kod za buđenje. Adam uzdahnuo, mrdnuo — onda se sledio, tela zategnutog, očigledno očekujući povratak bola. Kad se ne pojavio, oprezno otvorio oči, pogledao okolo. „Gotovo?“ „A-ha.“ „Sređeno?“ „Mislim da jeste. Prava je, i obe su iste dužine. Pitaj me ponovo za šest nedelja.“ Adam me ispitujuće pogledao. Je li sa tobom sve u redu? Nakon onog što se desilo poslednji put kad si koristila histeričnu snagu...“ Objasnila mu da metaboličko naprezanje nepotrebno; nemala teškoća. Odvezala ga; pustila da neko vreme sedi na ivici stola, čekajući da vrtoglavica, mučnina prođu. Konačno se stresao. „Ovo nije bilo zabavno. Sada ne boli, ali pre bogami jeste.“ Osmotrio levu ruku koja virila iz zavoja. „Ovo jeste kao kad se probudiš sa utrnulom rukom. Ali plaši — pretpostavljam da će mi ruka opet funkcionisati kad efekat ovoga prestane?“ „Čim budeš hteo da prestane. Možeš je držati neosetljivom koliko ti god odgovara, obnavljanjem blokade pritiskom. Ali ćeš svirati klavir čim ti skinem gips.“

Adam klimnuo glavom; onda naglo digao pogled. „Moramo da nađemo onog klinca. Bio je čist — to znači da nije sam: toliko veliko dete se ne kupa bez prisile.“ Dobro rečeno. (Zaista ima jedinstven talenat za uočavanje bitnih detalja.) „Pretpostavljam da se možemo muvati po ulicama, trubiti i urlati dok ih ne nađemo.“ Adam odmahnuo glavom. „Klinac na biciklu se muva po većoj teritoriji nego mačor — trebala bi nam čitava večnost. Da nema ovoga“ — pokazao na ruku u udlazi — „preleteo bih oblast. To bi ih izvuklo — sumnjam da su avioni uobičajen prizor ovih dana.“ Osetila kako srce zastalo, ali pokušala da ne iskažem oduševljenje. Nonšalantno zapitala: „Treba li mnogo da se nauči letenje?“ Adam me zamišljeno posmatrao. „Ne; letenje je skoro instinktivno — mada je »skoro« važno; razlika te može ubiti. Ali sa tvojom pameću, refleksima i koordinacijom, sumnjam da ćeš imati problema.“ Načas se premišljao. „Treba da nađemo neko prostrano i ravno mesto. Većina parkinga su dovoljno prostrani za ultralake, ali bi aerodrom bio bolji za učenje.“ Proverili na nekoliko benzinskih pumpi, našli plan Riversajda; onda se odvezli do aerodroma. Uz savete, pomoć jednorukog trenera skinula svežanj sa krova prikolice, sklopila avion-igračku za oko sat vremena. Adam objasnio, pokazao komande, kacigu sa radio-vezom (ne potrudio se da pokaže primopredajnik na zidu sa elektronikom u prikolici kad on leteo; samo me pustio da brinem!), proverio funkcioniše li. Privezao me na pilotsko sedište, pokrenuo motor. Onda davao uputstva radiom, korak po korak: Prvo sporo rulanje, polako povećavala brzinu da naučim prebacivanje upravljanja sa diferencijalnog kočenja na upravljač; onda brzo rulanje da steknem osećaj za sve komande pri strujanju vazduha. Posle toga, još brzog rulanja; naizmenično podizanje, spuštanje svakog krila da uhvatim osećaj za sadejstvo krilnih i repnih upravljačkih površina. Onda opet još brzog rulanja; dizanje, spuštanje nosnog točka da naučim podizanje. Veliki Trenutak konačno stigao: dozvolio mi da povećam gas malo više od nivoa za brzo rulanje. Stajni trap se odigao od piste — letela!... Ne visoko, naravno; Adam me satima držao na metar od zemlje, navodeći me da svaki čas skrećem, očešem pistu: uzdizanje, spuštanje; malo udesno, okret ulevo — beskrajna ponavljanja. Ni jednom ne prešla trideset čvorova. Vežbanje sporog leta se nastavilo dok ne mogla da osetim da li sila uzgona deluje ili ne; da li je normalna ili gravitacijom

izazvana, ubrzana varijanta (baš sladak fenomenčić: uzgon se pojačava kad dejstvo teže uveća efektivnu težinu aviona); naučila da prelazim sa komande na komandu bez gubitka brzine, kontrole. (Fascinantno, kakve pogrešne pretpostavke mogu se pojave kod inače obrazovane osobe: zbog iskustva sa kolima, pretpostavila da znam za šta koja kontrola služi. Nije tako. Na primer: pokret palice napred-natrag upravlja nagibom, stoga brzinom u vazduhu — i tačka. Ranije pretpostavljala da povećava, smanjuje visinu. To se postiže podešavanjem gasa. Takođe, ne shvatala da krilne komande uzrokuju nagib, a onda pritisak na palicu uzrokuje sam okret. Jedina funkcija repnih komandi je da spreče zatezanje (poskakivanje,) koje uzrokuje vazdušni pritisak na krilne komande — ili da uzrokuju namerno zatezanje pri gubitku visine kad se hoće naglo spuštanje bez dobijanja na brzini, zbog spuštanja na kratku pistu.) Adam konačno zadovoljan: tokom proteklog sata perfektno izvršila sve manevre, plus izvela „neuobičajena izvlačenja visine“ (sa više visine pod točkovima) bez incidenata. Saopštavao mi novosti preko radija dok se koncentrisali na let u krugu oko jedne tačke. (Čupavo: da se održi konstantni radijus, neophodno povećati napadni ugao kad ideš niz vetar, smanjiti ga uz vetar — stalno podešavajući čitavom putanjom.) Prizemljila se sa smeškom od uveta do uveta. (Gospodin Žabac u pravu: „Predivno, potresno... poezija pokreta... jedini pravi način kretanja!“) Proveli noć na aerodromu. Sledećeg jutra dopunila gorivo, Adam detaljno ispitao letelicu. Konačno, uzletela u pretragu. Adam bio navigator na zemlji: ja javljala orijentire odozgo; on nalazio položaj na planu grada, usmeravao let. (Alternativa bila da se rvem sa komadom hartije metar sa metar u letelici otvorene kabine — bilo bi smešno.) Letela na nekih sto metara; dovoljno nisko da primetim znake naseljenosti: dim iz dimnjaka, veš okačen da se suši, uzgajanje useva usred stambene oblasti, itd. A letenje je, kao što znala da će biti, predivno („Danas ovde — u sledećoj nedelji sutra... Oh, blaženstvo!“): u odsustvu Čoveka, kalifornijsko nebo sada čisto, bistro; vidijivost neometana, oduzimala dah („Uvek nečiji tuđi horizont! Hej hej! Hej hej!“) Popustila pred impulsom; izvela okret. „Ma, prekini sa zevzečenjem“, zarežao Adam, istrošenog strpljenja. „I ja sam ga čitao. Sada obrati pažnju; ukoliko se ubiješ, više nikad neću govoriti s tobom.“ Obećala da ću biti dobra. Izravnala let, krenula ka početnoj oblasti pretrage, gde zamalo pregazili dete. Adamov plan izdeljen mrežom. Svaki kvadrat metodično ispitala, leteći polako, dajući svakom na zemlji dovoljno vremena da ostavi sve kad čuje buku motora (zaista glasna — akustički čepići i te kako

neophodni), istrči napolje, bude primećen. Pregledala nekih šest kvadrata pre srećnog otkrića. Osoba istrčala iz kuće dok ja prolazila, divljački mašući (baš divljački: skakala gore-dole, urlala — čak čula slabe povike na visini, i pored buke motora, kacige, čepića). Okrenula natrag; precizirala lokaciju Adamu, koji uskočio u kola, krenuo putem. Onda proučila uslove za sletanje. Spustila se na trideset metara, izvela lagani prelet, proučavajući tle; pazeći na prisutnost, odsutnost vodova, stubova, ograda, jaraka itd. Ne videla ništa opasno; izgledalo sigurno. Krenula putanjom pri kojoj pretpostavljala pravac, brzina vetra su isti kao na aerodromu. Nežno se spustila, nisko iznad kuće na kraju niza, usporila skoro do lebdenja, pustila da nas veliko platneno krilo dovede do dole. Dodirnula tle na petnaest metara od veoma uzbuđene osobe — dve uzbuđene osobe: jedne velike, jedne male. Ugasila motor, otkopčala se, izvukla glavu iz kacige, izvukla čepiće iz ušiju, ustala... I odmah oborena s nogu napadom grljenja, sa sve plakanjem, nekoherentnim mokrim jecajima — još grljenja, plakanja, itd. itd. Uspela da razaznam da napadačice obe ženske. I meni drago što ih vidim; ali, naravno, to već susret sa trećom, četvrtom Još Jednom Preživelom Osobom: stara kuka, znate već, spolja se na izgled kontrolisala. (Pa, dobro; pustila poneku suzu...) Konačno se emocije dovoljno smirile da se razmene preliminarne informacije: veća, Kim Melon, stara dvadeset pet godina; manja, kćerka Liza, godina šest. Porodica nedirnuta preživela depopulaciju — i muž, ali slučajno poginuo ubrzo nakon. Dečačić viđen ranije jeste bio Liza („Ja nisam dečko!“). Adam stigao; pozdravna histerija se nakratko ponovila. Adam hrabro istrpeo... (Jesam već opisala Kim? Ne? Možda bi opis pomogao u razjašnjavanju Adamovog položaja. Kim mogla poslužiti kao pramera za kalifornijske Zlatne Devojke Sa Plaže: „metar i šezdeset visoka, bistrog plavog oka“. Vitka, izdužena, dugonoga. Prirodno plava švedska griva do pojasa. Zgodno lice — ispravka, prelepo lice — dvostruka ispravka, lice filmske zvezde. Plus prezime Melon opisuje izražene fizičke karakteristike sa nenamernom urnebesnom preciznošću. Potpisivanje ugovora sa đavolom ne neuobičajeni rezultat susreta smrtnog ženskog sa Kiminom sortom. Do đavola, verovatno bih se tako osećala i da mi nije jedanaest godina; a kako stvari stoje...) Efekat predvidljiv: Adam najednom, za svoju visinu, jako visok; dobio nekoliko centimetara na širini grudnog koša između dva udisaja. Po ponašanju, ostario nekoliko godina tokom jednog treptaja oka. Nonšalantno pomenuo da ima osamnaest godina (sa ozbiljnim izrazom

lica) oko pola tuceta puta tokom prvih pet minuta: „... iste godine u kojima je moj otac bio kad je sreo moju majku — i ona je bila nekoliko godina starija.“ Itd. Bili biste ponosni na mene, Budućnosti: osmeh nepokoleban; niti jednom se ne ponudila da pomognem navođenjem nekih činjenica koje ne bile izrečene tokom umilnih replika. Čak ni kad, tokom jednog od tih nonšalantnih spominjanja svojih godina, uspeo da spomene i moje, i da sam „... divna mlada osoba, neverovatno talentovana u mnogim stvarima, ali, naravno, ne dovoljno stara za ozbiljnu vezu...“ Međutim, drago mi što se opredelila za trpeljivost: kasnije te večeri, dok se Adam, kezeći se svaki put kad uhvatio njen pogled, trudio u kuhinji prikolice (odmah pozvao na večeru), pripremajući kulinarski trijumf koji sračunat da podstakne divljenje, zaseni nepca (razgali srce, otopi inhibicije), Kim se primakla meni i, ne mičući usne, prošaputala: „Volela bih da Adam prestane da se toliko trudi. Sigurna sam da je zaista fin dečko, ali je to strašno teško primetiti. Imaš li neku ideju?“ Nekoliko mogućnosti odmah palo na pamet. Kim dobila napad kikotanja kad čula. Onda ponudila svoje predloge, od kojih većina bolji od mojih. Najbolji od svih tada neizvodljiv: gde da u tom trenutku nađemo jastuče koje skviči na pritisak?... Mislim da mi se ona sviđa. Znam da mi se sviđa, Budućnosti! Slažemo se kao puter i džem. Nikad ne imala sestru, nikad shvatala šta mi nedostaje. Ali je imam sada. I ne pokušava da bude starija sestra; ne sveznalica; tretira me kao sebi ravnu. Najprijatnija osoba koju srela van uže porodice — ali odmah znala ćemo se slagati: Teri oboje obožavao na prvi pogled. A i Tora-čanu se svideli. Pogotovu Liza: Tora-čan provodi isto onoliko vremena u njenom krilu, predući pored nje, sledeći je okolo, koliko i sa Adamom, svojim zvaničnim novim tatom. A Teri misli da je ona najbolja stvar posle instant pice. Posmatra svaki njen pokret kad u vidokrugu. Već pokupio nekoliko fraza od nje; skinuo ih do poslednjeg slovceta, sa sve dečijim „izgovolom gde tleba“. Neobično: normalno mu treba nekoliko meseci da poprimi, izglanca novu reč, frazu. S druge strane, mali bata se možda pretvara u idiot savanta: ne sigurna kad to počelo, ali nedavno primetila bogatiji rečnik. Baš ovog popodneva, na primer, izbacio sasvim nov, prilično komplikovan niz reči, iznenađujuće odgovarajući prilikama — a ne mogu zamisliti kad, gde ga mogao čuti. Proveravala da li Adamov gips odgovarajući, u pravom položaju, itd. Teri, na mom ramenu, rekao: „Nije previše tesan? Ne steže te? Kako su ti prsti? Topli? Rumeni?“ Zaista fantastično. I tako prigodno. Naravno, uvek imao slonovsko pamćenje za fraze, glasove, odgovarajuće situacije. Možda iskopao iz prošlosti; možda nešto što čuo kako Tata kaže.

Iz kog god izvora, bila jako impresionirana — praktično mi uzeo reči iz usta... Sada smo ovde već nedelju dana, upoznajemo se. Dobar intermeco, prijatno društvo. Adam se konačno opustio do tačke na kojoj se ne muči da se istakne — i iznenađen što video da razlika nije značajna za Kim. Sviđa joj se onakav kakav je (ili možda i pored toga). I njega tretira kao sebi ravnog. Završili osnovnu razmenu predistorija; tokom ovih dana bilo dosta opuštenih seansi razgovora. Adam ispričao približno istu priču koju i ja čula; ali je uporan sa osamnaest godina. Kim prihvatila sa iskrenom, zadivljenom ozbiljnošću; tako prihvata da mu možda i zaista veruje. Teško reći. Ali sumnjam. Kim ne naivka. Vrhunski elektrotehničar, specijalista za kompjutere Pre. „Dokaži mi!“ bio neizgovoreni moto. Vedra, optimistička duša, očekuje od svakog najbolje — ali bez trunke naivnosti; u odnose ulazi otvorenih očiju, ne propuštajući ništa. Oboje imali samo po sedamnaest godina kad se venčali, još u srednjoj školi. Ali nastavili obrazovanje, sa kraćom pauzom kad dve godine kasnije stigla Liza. Istakli se na komplementarnim poljima (Džejson vrhunski programer); tesno sarađivali tokom čitave karijere. Nijedno nikad ne bilo bolesno. Liza, stoga, po pretpostavci dupli hominem — šta god to značilo!... A, po Kim, odgajana, mada nenamerno, na čist AA način. Rezultat predvidljiv: stravično napredno dete. Međutim, u suštini isuviše poverljiva — mada malo manje nakon moguće katastrofe. Stranac se pojavio nedavno dok Kim napolju istraživala. Obradovana što posle tolikog vremena vidi nekog novog, Liza pozvala unutra. Pokazalo se, sudeći po ponašanju, da klasični AB sociopata: Kim se vratila U Poslednji Čas — Liza vrištala, svučena, čovek Samo Što Nije. „Ne znam kako sam to uradila.“ Zapanjenost se osećala u glasu. „Ako izuzmemo Rat, i onda gubitak Džejsona, do tada sam živela najmirnijim životom koji se može zamisliti; nisam čak morala ni da podižem glas kao dete! Ovaj tip je bio za glavu viši od mene i dobrih pedesetak kila teži. Ali sam videla šta se dešava i uhvatila ga za kosu i bacila preko sobe — bukvalno! Skočio je — nikad nisam na ljudskom licu videla takav izraz — i jurnuo na mene. Bilo je očigledno da su mu namere iste; samo je našao novu žrtvu — prvu žrtvu!... Eskivirala sam njegov napad, ne razmišljajući. A dok se okretao, uzela sam žarač sa kamina i udarila ga njim po glavi. Pao je i ja sam nastavila da ga udaram dok nije bio mrtav. Trebalo mi je nedelju dana da očistim tepih.“

Kim uopšte nije uznemirena nikakvim sumnjama. I te kako zadovoljna uzrokom, rezultatom svog ubijanja. Volela bih da moj slučaj tako raščišćen. Rekla joj to. Onda prepričala incident. Kim saslušala činjenice ćutke, zamišljeno, saosećajno. Ali presekla jadikovku: „Prestani s tim — prestani odmah! Nemaš zašto — nemaš! — da se osećaš krivom! Sa svojom obukom nisi mogla ništa drugo da uradiš... Ali!...“ Plave oči nestrpljivo sevnule. „Da si mogla — da si opet u toj situaciji i da je jedini način da spaseš Terija da ubiješ Roloa — ili nekog drugog koga ne poznaješ — a da imaš vremena da svaki pokret unapred isplaniraš, šta bi uradila?“ Usta se otvorila, onda zatvorila bez odgovora. Ceo svet se okrenuo na šarkama. Veoma uznemiravajući ugao gledanja ali, naravno, pitanje tako formulisano sadrži i odgovor: Da! — u milisekundi bih ubila da spasem svog batu — i deset puta ako treba!... „Ne moraš da vičeš“, primetila Kim, smešeći se. „Udaljene smo samo metar.“ Osetila se toliko bolje! Ubistvo me opterećivalo, iako sam ga intelektualno opravdala uz Adamovu pomoć. Ali je Kim, nepogrešivim instinktom za bitne stvari, uočila grešku u rezonovanju koja podvlačila zaostalu krivicu; ubola jednim pitanjem; sredila na nivou osećaja, gde je važno. Međutim, odluka nepromenjena: nameravam da uradim sve što mogu da više nikad ne ubijem. Još radim na eliminaciji automatskih smrtonosnih reakcija iz borbenog kompjutera. Sila još uvek na raspolaganju ako okolnosti zahtevaju, ali hoću koristim komplet nakon svesne procene, odluke. Nema više slučajnih eksplozija. Kim se ne slaže. Izričito naglasila, nakon što se (sa Lizom) uključila u trening, da hoće ceo arsenal, nerazvodnjen. Smatra da mali rizik neadekvatno opravdanje za blokiranje pristupa najmoćnijim tehnikama. Ne suprotstavila se; učim ih istom programu po kojem ja učila, kako je i htela. Čak i Liza radi dečiji dril usmeren (kad se jednom dostigne potrebna masa, snaga, koordinacija) na potencijal smrtonosan bez razmišljanja. Ali ja ne. Volela bih da sa sobom imamo stručnjaka za ponašanje životinja. Možda bi mogao pružiti jednostavno, razumno objašnjenje; time sačuvati moj zdrav razum: Terijev rečnik se i dalje širi eksponencijalnim dodacima: rečima, frazama, rečenicama — pasusima — od kojih je malo njih mogao čuti dovoljan broj puta da mu se usade u pamćenje. Ne znam kako to da protumačim. Uvek bio dobar u govoru, naravno (za jednog hijacintskog makoa; ne vrhunski govornici među psitacinima, samo među najprivrženijima, najinteligentnijima). A skorašnji uspesi ništa manje nego fenomenalni, bez sumnje. Možda čak i nenormalni. Ali to jedva opravdava Adamovu sadašnju reakciju: ubedio sebe

da je u parteru većeg Neprirodnog Dešavanja (koje se razlikuje od manjeg Neprirodnog Dešavanja). Najnovija pretpostavka: Teri i ja povezani umovima — „To je jedino moguće objašnjenje: on kaže skoro sve što ti radiš pola sekunde pre nego što ti izrekneš.“ Gluposti počele onog dana kad Teri izgovorio novi niz reči dok proveravala Adamov gips. Tada primetila pacijentov zapanjen izraz lica, ali propustila da uočim značaj. Da jesam, sasekla bih u korenu. Objašnjenje očigledno, razumno, logično — ovozemaljsko: Naravno da me redovno predviđa: bio sa mnom skoro svaki budan trenutak otkad se ispilio: razvio složenu matricu uslovnih refleksa zasnovanu na mom ponašanju. Primećuje nagoveštaje suviše nejasne posmatraču kojem nedostaje dugogodišnje blisko druženje; postiže priličan stepen preciznosti u pogađanju šta ću sledeće uraditi, reći. Ali propustila voz; od tada ne popušta. I izluđuje me... Bar Adam sada opušteniji sa Kim. Znaci očigledni. Ovog jutra pričala o iskustvu sa benzinskim generatorom posle kolapsa komunalija: pronašla, spojila na kućnu mrežu; uživala blagodeti dve nedelje — dok ne prestao radi. Pregledala, primetila skupljanje oksidacije na prenosnim površinama; bezuspešno pokušala da očisti alkoholom. „Naravno da nisi uspela“, prekinuo je Adam; „nijedan generator neće raditi kad ga natopiš alkoholom.“ Kim izgledala zbunjeno; savet očigledno suprotan naučenom. „Zašto ne?“ „Zato“, popovao on: „što mu ne možeš dati gas, jer je već pod gasom.“ Kim mi se, ne oklevajući ni trenutak, pridružila u kaznenoj ekspediciji golicanja. Mi (i Kim i Liza; nekako, u priključenje ekspediciji nikad i ne posumnjano) smo nastavili do Pasadene, našli adresu AA-a iz KalTehovog imenika iz Palomara. Pregled na licu mesta doveo do slabašnih nagoveštaja koji ukazivali na Laboratoriju za mlazni pogon. Otišli tamo, uložili nekoliko dana u pretragu. Rezultati mešoviti. Prilično skorašnja aktivnost uočljiva, samo u nekim oblastima: otisci stopala u dubokoj prašini sadrže plitku prašinu; drugde sloj nedirnut. Plus Kim kaže da mnogo opreme, koju videla tokom nedavne turističke posete, nedostaje. Što najčudnije, jedinu relevantnu informaciju pronašla Liza. Parče hartije zgužvano na podu kancelarije: izgleda nečije beleške sa sastanka u tajnom (a-ha!) AA okupljalištu, nakon napada — sastanka kojem prisustvovali svi raspoloživi AA-ovi, sa porodicama. Napad ne iznenađenje za zajednicu AA-ova. Znali kako će biti izveden, ali ne kad. Bez uspeha obavestili Ministarstvo odbrane. Iako

znali da moguće izvesti (Tatina istraživanja), a Druga Strana nesumnjivo posedovala odgovarajuću tehnologiju, zvaničnici ocenili mogućnost upotrebe — i prisutnu implikaciju da je cilj eliminacija svakoga na ovom svetu ko ne u njihovim redovima — neverovatna: „To nije rat; to je ludilo! Ne možemo na tome zasnivati politiku — to niko ne bi uradio!...“ AA-ovi živeli u koferima nedeljama pre napada; nenadoknadiva imovina već u skloništima uporedivim sa Tatinim, spakovana, spremna za utovar, ili sređena i postavljena nadohvat. U trenutku kad faza projektila bila gotova, svi na putu u skrovište. (Svi sem mene!... Tata ništa ne nagovestio — sem Stvari Stoje Loše predavanja, provere skloništa pred put u Vašington. Takođe, Učitelj znao da će me napad zateći kod kuće, samu — pitam se zašto me ostavio da trunem u skloništu, i mesecima posle. Sigurno mogao kaže nekome, ostavi poruku...) Kao i obično, ništa u dokumentima ne nagoveštavalo lokaciju skrovišta AA-ova. Očigledno, stavljanje na hartiju dogovorom zabranjeno. Frustrirajuće, ali razumno: na kraju krajeva, jeste tajna... Sadržaj većinom sažetak tužnog razmatranja događaja koji doveli do svega; lista piščevih dužnosti u pogledu ekspedicija za prikupljanje određenih podataka, opreme u Kal-Tehu, pridruženim istraživačkim ustanovama, sakupljanja stvari sakrivenih Kad Balon Pukao (da se zaštite od nasumičnog pljačkanja i/ili vandalizma). Plus napomena da te stvari jako korisne, kad se sve smirilo nakon što „Jadni stari H. sap.“ nestao, i svakako neophodne tokom „neposredne hitnosti“. Ali ni pomena kako korisne. Ili gde. Adam još uporan: posmatra Terija kao kontrolor testiranja na Institutu Rajn — ili neko ko prvi put prisustvuje seansi. Svaki put kad mali bata izrekne nešto neočekivano, relevantno, lukavo, komplikovano — šta god — Adam odmah skače na to, preuveličava njegov značaj. Uvukao je i ostale u to — tj. Kim. Ali Liza je odgovorna za trenutni intenzitet manije posmatranja Terija: svi sedeli u dnevnoj sobi jedne večeri, ćaskajući ni o čemu posebnom. Da budem preciznija, Kim i ja ometali Adama dok on pokušavao da ispriča jednu očigledno izmišljenu priču iz svoje prošlosti. Teri sa prečke pratio dešavanja, dok Tora-čan dremao u Adamovom krilu. Liza, na izgled nezainteresovano, čitala knjigu. „...bilo najusamljenije leto mog života. Ako sam radio za njega, Otac bi mi povremeno dopustio da soliram ili sviram sa orkestrom na koncertima. Dobijao sam platu za sviranje, ali ne i za kancelarijske poslove. Nije mi mnogo smetalo: kao izvođač, bio sam poznat; a većina mladih dama u okolini se mogla smatrati za moje grupije.“ Kim prevrtala očima; Teri ispustio podrugljiv zvuk baš kad i ja pomislila na isti. Liza se zakikotala.

Adam, nepokoleban, nastavio: „Na žalost, dat mi je posao inventarisanja imovine orkestra — svega što se nalazi u zgradi. Trebalo je dosta trčkarati naokolo, ali sam imao pristup kompjuteru, pa je izgledalo da neće biti mnogo teško napraviti spisak, kategorisati i označiti sve predmete, mada je posao bio nezgodan. Mnogi stari muzičari su orkestru ostavljali legate, i tu se nakupilo raznih partitura i slično...“ „Jesi li skoro pročitala neku dobru knjigu?“ upitala Kim ljubazno. „NEE-nee-ne-nenene!...“ zavrištao Teri, veselo klateći glavu. „Teško je naći dobru priču“, odgovorila sam, čvrsto kontrolišući izraz lica. Nameravala da započnem svoj odgovor sa „ne“. Liza se opet zakikotala. „Nakon što smo sve prebrojali“, nastavio Adam, strogo nas gledajući „i ubacili čitavu gomilu podataka u kompjuter, pokrenuo sam program za analizu i pravljenje kataloga. Sistem je počeo da radi; onda je najednom izbrisao sve podatke.“ „Boo-oožže!...“ reče Teri. Ja sam trepnula, zatvorila usta; opet me pretekao. Primetila da se Liza trudi da se ne kikoće. „Pozvao sam servis; došli su odmah. Majstor za hardver je pregledao sve i rekao da je u redu. Programer je analizirao ponašanje sistema, ponovo učitao softver, sve još jednom proverio, i uveravao me da je sve u redu.“ „Oho, ho, ho...“ zapevala ptica. Ovog puta ne pokušala da prikrijem reakciju: mrko pogledala pernatoglavog; volim da sama kibicujem. Liza zauzeta pažljivim proučavanjem nokta. „Ponovo sam uneo inventar, startovao program — i opet se desila potpuno ista stvar!“ „Ma šta mi reče!...“ dobacio Teri. Adam, na izgled zauzet buljenjem u plafon, sada krajičkom oka gledao pticu. I Kim obratila pažnju. Što sve veoma smešno; Terijev odgovor ovog puta sigurno njegov sopstveni; nisam nameravala da prokomentarišem. „Opet sam pozvao ljude iz servisa i oni su opet uradili isto. Opet sam uneo inventar i-“ „Opet se dogodilo isto!“ Kim i ja rekle u jedan glas — opet pola trenutka posle Terija. Pogledi Kim i Adama se na trenutak sreli. Liza se opet zakikotala. Ja sam se pravila nezainteresovanom. „Desilo se šest puta zaredom“, nastavio je Adam rasejano, pažnje sada usredsređene na pticu. „I već mi je prilično dojadilo. Ali konačno je analitičar izjavio da je identifikovao problem. Naš sistem je koristio treću generaciju njihovog softvera, koja je izgleda imala grešku koja se javlja samo pod određenim uslovima. Naš inventar je te uslove davao.

Upravo su završili rad na softveru četvrte generacije, i odlučili su da ga isprobaju na našem sistemu. Nakon učitavanja, stajali su i čekah dok sam ja unosio inventar poslednji put — sa mnogo nade.“ „Šta je tad bilo?“ Ovog puta se hor sastojao samo od blizanaca Foster, sa Terijem opet pola trenutka pre. Kim je ovu repliku propustila, posmatrajući. Adam vidljivo oklevao; skoro izgubio nit priče. Skoro. „Ovog puta je uspelo — skoro sasvim. Kompjuter je obradio inventar i nije ga izbrisao, ali nije hteo da ga odštampa. Programer je pogledao ekran pun nerazumljivih brojeva i simbola, nekoliko minuta ga proučavao, a onda klimnuo glavom. »To je to,« likovao je. »Vidite« — označio je jedan deo ekrana — »ovo je programski jezik našeg softvera četvrte generacije, a ovo je program za štampanje.« Na trenutak se vratio u program treće generacije i izvukao na ekran sort odeljak. »Ovde se,« ponosno je rekao, »nalazi ona greška koja vam je brisala inventar. Upravo ova komanda ovde.« Pokazao je jedan simbol. »Nameravali smo da upotrebimo tu komandu, modernizovanu na nivo četvrte generacije, za naredbu send-to-printer. Ali nekako smo je izostavili kad smo pisali program.«„ Adam zračio atmosferom zlobnog iščekivanja. „Siguran sam da ste do sada shvatili u čemu je bio problem.“ Jesam, stidela se da priznam. Kim, međutim, nije; rezultat nežnog vaspitanja: u osnovi fina osoba; misaoni procesi neprilagođeni takvoj izobličenosti. Adam se anđeoski nasmešio, uživajući u tom momentu; onda počeo: „U inventaru je bilo toliko nasleđenih stvari...“ „— da ih je samo naslednik programa mogao obraditi!„ zaurlao Teri kad ja otvorila usta. Mrštila sam se dok se ptica tresla od manijačkog smeha, veselo drmajući glavom, igrajući tamo-amo po prečki. Adamov izraz lica prešao iz zlobnog veselja na besno razočaranje — a onda istinsku zapanjenost. Oboje buljili u pticu kao da odjednom počela da kucka. Liza prešišala „kikotanje“; prešla pravo na „grčeve od smeha“. „To nije bilo po sećanju“, Adam mirno izjavio. „Niti nasumičnim sastavljanjem reči“, podržala ga Kim. „Ti si pogodila kako glasi ključna rečenica“, nastavio je Adam smrknuto. „On je to saznao od tebe.“ „U poslednje vreme ti mnogo uzima reči iz usta“, izjavila Kim nelagodno. Adam odlučno navalio dalje: „To se nije dešavalo sa mnom ili sa Kim; ti si jedina koju predviđa — ili sa kojom govori stereo, najčešće. Ta ptica ti čita misli!“

„Ne čita“, pobunila sam se, verovatno pomalo osorno. Opet objasnila kako su godine bliskog druženja pružile malom bati privatan uvid u nagoveštaje koji ukazuju na predstojeća dela, reči. Adam otpočeo sa žestokim odgovorom; Kim stavila ruku preko usta. „Ali, čak i da je to ranije čuo“, rekla nežno, „ne čini li ti se čudnim što je odabrao baš taj trenutak da to kaže?“ Otvorila usta da odgovorim; onda ih zamišljeno zatvorila. Kim postavlja teška pitanja! „To je malo teže objasniti, priznajem“, počela. „Ali sam sigurna...“ „Ovo je glupo“, upala Liza, sa rukama na bokovima, sa izrazom lica koji zračio neprikrivenim nestrpljenjem zbog glupih odraslih. „Svi znaju da Teri zna šta Kendi misli. A da Kendi misli o tome, i ona bi znala šta Teri misli.“ Opipljivu tišinu je konačno razbio Terijev komentar: „Ma šta mi reče.“ Adam sada buljio u Lizu. „»I ona«?...“ Liza frknula; naglo postala nezaintersovana. „»I ona«?...“ ponovio Adam. Pogledao Kim, čije lice izražavalo naglo neodobravanje novog pravca u kojem razgovor krenuo. „Ne misliš valjda...“ „Ne, ne mislim“, odgovorila je čvrsto. Ton glasa sugerisao da bi bilo mudro promeniti temu. Ali Adam sada nanjušio trag; ne obraćao pažnju na suptilnosti. „Ona jeste dvostruki-hominem dete.“ Dramski zastao; onda nastavio utišanim tonom: „Ko zna kakvi talenti vrebaju iza tih velikih, bezdanih crnih očiju...“ Liza digla pogled, uzdahnula, ponovo se posvetila knjizi. Kim neelegantno frknula. „To je glupost“, primetio Teri — dok ja otvarala usta da kažem upravo to. Pa, kraj staze: lov na blago bio zabavan dok trajao. Ništa ne preostalo za neposrednu budućnost sem povratka na Plan A: natrag na pretraživanje kuća, radnih mesta AA-ova. Adam, Kim, ja smislili gomilu alternativnih pristupa za lociranje štaba AA-ova na duži rok: na primer, Adam i Kim zajedno mozgali oko iznutrica zida sa elektronikom; planiraju da neku nedužnu komponentu prevarom nateraju da posluži kao signalizator za pretragu talasnih dužina. Sprava će neprekidno ići uz i niz spektar, zastajući na tren da ispuca poruku u kojoj se moli odgovor na određenoj talasnoj dužini, na koju, naravno, prijemnik podešen, sa relejno-aktivirajućim rikorderom za slučaj da niko ne sluša kad poruka stigne. Ubeđeni u uspeh. Nedostaje im samo još nekoliko tranzistora, čipova, čega već ne. Ali, trenutno opcije potrošene. Odlučili, nakon diskusije, da sledimo trag AA-ova duž Zapadne

obale, skrenemo oko severnog kraja Stenovitih planina, promuvamo se po Srednjem zapadu, okončamo potragu povratkom kući... Ih, do sada, nakon ostavljanja svih onih letaka, lepi gradić, okolna oblast, verovatno ponovo popunjeni — samim AA-ovima, lako moguće, koji naišli na oglas. Po povratku ćemo sigurno naći naprednu, procvetalu, veselu farmersku zajednicu — koja se pita gde li sam se ja zadržala... Evo nas u Fresnu — onome što je od njega ostalo — i izgleda da smo ovde zapeli. I pored udaljenosti od raseda San Andreas, zemljotres mora da je bio pošten: putevi — čak i teren van njih! — neprolazni na sever i zapad. Teren razbijen, pun pukotina, stepeničast, uopšte žestoko rasturen. Ukoliko se ne vratimo, skrenemo sasvim oko Stenovitih, izgleda da nema načina da odavde dođemo do San Franciska, Sakramenta, itd. sledećih AA adresa. Kim stalno gleda okolo, zahvaljuje Bogu što ne živela bliže epicentru — dobro ih je prodrmalo i skoro petsto kilometara dalje u Riversajdu. I da su preživeli same tektonske poremećaje (za šta šanse bile male, sudeći po tome na šta ovo ovde liči), teško da bi imali gde da žive. Malo je toga ostalo čitavo. Zašli smo na svaki puteljak na mapi Geodetskog zavoda, čak i krenuli preko terena van puteva, sekući ograde kad potrebno — ne stizali nikuda. Nekoliko puta. Svaki put i pravac kompasa putem/van njega blokirani oštećenjima od zemljotresa. U pitanju veći poremećaji: ne našli prolaz ni za sam kamionet, a kamoli sa prikolicom. Stenovite zaravni štrče po desetak, dvadesetak metara u visinu; bezdane pokotine se šire po stotinak metara ili više — i jedne i druge se protežu kilometrima preko terena, obično se sekući sa drugima i praveći neprolazne barijere, ćorsokake. Adam počeo da gunđa o nalaženju buldožera, pravljenju sopstvenog puta: odustao kad ne mogao da nađe dovoljno očuvan. Što sve konačno dovelo do („O, kakvo blaženstvo!“) pregledanja iz vazduha. Upravo se vratila sa drugog izviđačkog leta. Novosti u pogledu zapada, severa sve mračne: jednostavno se ne može proći. Razaranje zapanjujuće. I pešice bi bilo teško. Sutra krećemo na istok; možda ćemo naći šumarski/vatrogasni put koji vodi oko gužve u Sijera Nevadi. Ovo izveštava Kim: Kendi je nestala. Udaljila se više od sto kilometara, pošto je uočila niz na izgled upotrebljivih vatrogasnih puteva duboko u Nacionalnom parku Sekvoja, kada je izvestila da joj je motor izgubio snagu i da gubi visinu. Odredila nam je svoju lokaciju koliko je mogla, postavljajući kompasom orijentire, tokom nekoliko momenata pre nego što su joj okolne planine presekle signal. Adam je takođe uspeo da odredi njen pravac, za to vreme, koristeći goniometar ugrađen u onaj njegov čudesni elektronski zid, pa imamo dosta dobru predstavu o tome gde se nalazi.

Međutim, ukoliko su koordinate ispravne, spustila se u oblasti koja je neravna i gusto pošumljena starim sekvojama. Džejson je bio dobrovoljac u Civilnoj Vazdušnoj Patroli i učestvovao je u mnogim pretragama u divljini. Videla sam CVP-ov film o preporučenim tehnikama za prinudno spuštanje među drveće. Po teoriji, ako se spustite među vrhove drveća sa potpuno ugašenim motorom, ulećući u položaju u kojem je nos dignut nekih četrdeset pet stepeni, postižete dodir pri najmanjoj mogućoj brzini, i prema granama postavljate najveću moguću površinu, pa se kinetička energija potroši na lomljenje grana na putu nadole. Nije neuobičajeno da otpor drveća sam zaustavi pad, pa avion završava zapetljan u grane. To je bolje od pada sasvim do tvrde zemlje, koji završava priličnim udarcem čak i nakon uračunavanja kočionog efekta lišća. U oba slučaja šanse da se takvo spuštanje preživi su veće nego što bi se moglo očekivati. Na nesreću, u filmu se radilo o normalnom drveću, gde su stabla visoka od petnaest do dvadeset pet metara. Šuma starih sekvoja u visini varira od šezdeset do devedeset metara. Sekvoje, uopšte, podsećaju na ogromne borove: debla su jako debela, dostižu i dvanaest metara u prečniku, a donja polovina je obično bez grana. Gornja polovina podseća na siromašnu parodiju božične jelke, sa izuvijanim granama veoma debelim u odnosu na dužinu, i malo sekundarnog i tercijarnog grananja. Struktura šume sekvoja daje malo nade za uspešno prinudno spuštanje među stabla. Nema ničega što bi podsećalo na relativno ravan „krov“ normalne šume; šuma sekvoja je more velikih, nagore štrčečih vrhova. A pošto veće drveće istiskuje manje komšije, blokirajući im sunčevu svetlost, pobednici u toj borbi su obično manje zbijeni od običnog drveća. Lišće se obično isprepliće, krijući nebo sa zemlje i obrnuto, ali samo u srednjim i nižim nivoima; a grane koje to postižu su suviše debele da bi se lomile i apsorbovale energiju sudara sa tako lakim i krhkim predmetom kao što je ultralaki koji pada, pogotovu na samim vrhovima. Ukoliko Kendi uspe da locira relativno zbijenu grupu sekvoja i postigne savršeno pljosnato spuštanje u gornje-srednje grane, i ukoliko one uspore i upletu njen avion bez većih oštećenja — a mogli bi, mada je on lagan za svoju veličinu — ona ima šansi. Naravno, to će je ostaviti na najmanje trideset metara od zemlje, ih na kojem već nivou grane prestaju. Njen komplet za preživljavanje sadrži mnoge stvari; ah, užad su teška, a kad se radi o ultralakom, kompromisi moraju biti prihvaćeni. Pa joj, čak i ako je neozleđena, neće biti lako da se spusti. Međutim, ukoliko nije uspela da ostane u granama, ne vidim kako bi mogla preživeti prolaz kroz grane, ili konačni slobodni pad do tla. Serija sudara sa tim velikim, čvrstim granama na putu nadole bi rasturila njen minijaturni avion kao da je maketa od balze. Ono što

preostane bi poslednjih tridesetak metara padalo kao kamen. Ne znam koliko je Adam svestan svih tih stvari. Još to nisam raspravila sa njim. Ne mogu ni da pomislim na to a da se ne zaplačem. Osim toga, ovo nije dobar momenat da se bilo šta raspravlja sa Adamom. Od jutros sam pomagala gde god sam mogla i ćutala i sklanjala se s puta u ostalim slučajevima. Adam je apsolutno podivljao: nikad nisam videla nekog da je tako tiho, intenzivno, efikasno i konstruktivno histeričan. Tokom dva furiozno aktivna sata locirao je prilično neoštećen privatni aerodrom, našao jednu još netaknutu staru Cesnu 180 i, radeći kao jednoruki tornado, uz moju malu pomoć, osposobio je za let. Tokom sledećeg sata, držeći palicu zdravom rukom i pritiskajući pedale nogama, sa mnom kao drugom rukom za upravljanje ostalim komandama, naučio je kako se leti na staroj repatoj mašini, navikavajući se na poprilične razlike između upravljanja njom i ultralakim koji je opremljen kao tricikl. Onda smo skupili zalihe, medicinsku opremu, opremu za preživljavanje, uključujući dosta konopca, utovarili u Cesnu, napunili rezervoare i poleteli — svo petoro; nismo mogli da ostavimo životinje. Pronašli smo lokaciju koju nam je Kendi odredila. Od te tačke smo povukli krug prečnika trideset kilometara, i u toj oblasti počeli pažljivu pretragu, leteći sporo na samo nekoliko desetina metara nad krošnjama. U početku sam rizikovala i predložila Adamu da ne gubi vreme pokušavajući da bilo šta razazna na zemlji. Šanse da je tako primetimo su bile minimalne ili nepostojeće. Iz vazduha smo mogli videti samo delić tla; drveće je jednostavno bilo suviše gusto. Bilo je verovatruje da ćemo ugledati blesak boje one tkanine jarkih duginih boja od koje su krila napravljena. Adam je odsutno klimnuo glavom. Leteo je pomoću uslovljenih refleksa, sve pažnje usredsređene pod nas, ali mislim da me čuo. Pretražili smo područje nekoliko puta, nas troje, pregledajući teren dok nas nisu zapekle oči, neprekidno pokušavajući da je dobijemo radiom. Nakon što smo prešli početni krug od trideset kilometara ne primetivši nikakav trag nje, udvostručili smo prečnik. Kasnije smo ga utrostručili. Mislim da bismo po Adamu još bili tamo, buljeći u mrak, da nije počelo da nam nestaje goriva u otprilike isto vreme kad je i dnevne svetlosti nestalo. Kako je išlo, čak sam i ja zaboravila da će nam trebati skoro pola sata da se vratimo na aerodrom, i da sunce duže sija na visini nego na zemlji. Još je bilo moguće uočiti orijentire ispod nas, ah mi je bilo drago što farovi za sletanje na starom avionu rade. Spustiti smo se u tmini koju je bilo teško razlikovati od noćne tame. Komunalije su odavno otišle u ovoj oblasti pa svetla na pisti više ne rade, čak i da je neko bio tamo da ih uključi.

Dok sam ja spremala večeru, Adam je sedeo i buljio u prazno. Intenzitet njegovih osećanja je bio skoro opipljiv. Nikada nisam videla da izraz lica oličava tako čistu, besnu frustriranosL U njegovim crtama lica nije ostalo ništa dečačko. Mislim da je pojeo ono što sam stavila pred njega i ne znajući da to radi, i ne menjajući izraz na licu. Nakon večere, Tora-čan mu je skočio u krilo i munuo ga u stomak. Kada to nije proizvelo željeno češkanje vrata, mačak je svoje napore prebacio na trljanje glavom. Opet ništa. Onda je uspravno seo u Adamovom krilu, pogledao ga u lice sa zbunjenim izrazom, i rekao: „Mii-ja-uu!...“ Ali dečak se nije ni mrdnuo; ostao je u istom položaju, nepokretan, ne reagujući na spoljne nadražaje. Razmišljala sam o tome da ga fizički trgnem iz toga, i bila na ivici pokušaja, kada je on najednom, neočekivano, ustao i čvrstim, odlučnim, potpuno razumnim glasom rekao: „Hajdemo, pakujmo se. Možemo biti u sedištu uprave parka do ponoći ako su oni putevi koje je Kendi spomenula zaista prolazni.“ Bila sam potpuno iznenađena. Mislila sam da se povukao u sebe zbog šoka, a on je razmišljao, furiozno, precizno; procenjivao svaki aspekt situacije, kao i naše mogućnosti. Skoro uzgredno, dok smo se pripremali za polazak, informisao me o svojim zaključcima: „Pretraga iz vazduha je gubljenje vremena. Trebalo bi da se desi čudo pa da je primetimo u onom drveću. A, i kad bismo je primetili, ionako ne bismo mogli da joj pomognemo iz vazduha. Pa ćemo uštedeti na vremenu ako što pre stignemo tamo po zemlji. Orijentiri koje je odredila su jasni, a moja goniometarska linija tačno seče njene linije kompasa, pa možemo precizno odrediti gde se spustila. Idemo pravo tamo da pretražimo teren. Uzećemo par megafona iz neke policijske stanice — mora da neki još radi — i uzeti terenske motocikle iz prve radnje. Doći ćemo prikolicom najbliže što možemo; onda ćemo nastaviti u kamionetu. U slučaju potrebe, prelazimo na motocikle. Ili pešice... Oh...“ Adam je zastao, izgledajući zabrinut na preokupiran način. Očigledno je to bio prvi put da je moje prisustvo bilo makar delimično zapaženo, van mog potencijalnog doprinosa njegovoj misiji nalaženja i spašavanja. „Ovo će biti gadno. Ne mogu da tebe i Lizu uvlačim u to. Ostaviću vas u prikolici u sedištu uprave parka, i vratiti se po vas čim je nađem. Još uvek je bio samo napola svestan s kim razgovara, inače ne bi nikad predložio nešto toliko glupavo seksističko. Moj odgovor je na to stavio tačku, a i samim tim privukao njegovu punu pažnju: „Ti i koji tim komandosa ćete nas ostaviti!...“ odbrusila sam mu. Adamove oči su se najednom fokusirale. Ugledao me. Čula sam kako se Liza kikoće iza mojih leđa. „Šta?... O, ne-ne, nisam mislio-“ „Znam da nisi mislio“, odvratila sam malo blaže. „Ali Kendi je i

moja prijateljica. I ja treba da pomognem.“ „A šta sa Lizom?“ Adam naginje ka konzervativnim stavovima, da ne kažemo naivnosti, kad ocenjuje krhkost onih koje smatra »decom«. Liza je bila samo malo manje direktna od mene kad ga je ispravila. „Nikada je nećete naći bez mene“, izjavila je ozbiljno. Adam je buljio. Onda se bezbojno osmehnuo. Protumačio je njenu izjavu kao nešto što znači da bi mu bolje bilo da nas ne ostavlja, i pomislio da ona pokušava da ga razveseli. Ali, ja poznajem svoju kćerku. To nije bilo junačenje ili loša formulacija; Liza je to bukvalno mislila. Uhvatila sam sebe kako je pažljivo posmatram. Ona se pravila da ne primećuje. Ona i ja ćemo morati o tome da porazgovaramo, i to uskoro. Zaista smo stigli u sedište uprave parka odmah nakon ponoći; Kendine informacije o putevima su bile precizne. Oterala sam Adama u krevet čim smo stali. Nije se bunio, i dopustio mi je da ga uspavam upotrebom formule za postizanje transa koju mu je Kendi ubacila u podsvest. Kada je čvrsto ušao u trans, izmenila sam trans u normalan, dubok san. Volela bih da neko to može da uradi meni. Jedan od razloga što pišem ovo je što ne mogu da zaspim. Stalno mi pred oči izlazi Kendi, kako onim ultralakim od paučine i čačkalica sleće u šumu sekvoja, kako se ram lomi na sve manje i manje komade dok se odbija od onih velikih viših grana, od jedne do druge — dok konačno ne padne pravo na zemlju. Drugi razlog je što prilično dobro pišem Pitmenovim sistemom... Ali najvažniji razlog zbog kojeg to radim je obična pristojnost: Adam ne sme videti Kendin zapis dok god postoji šansa da je ona živa. Ne bi bilo fer dopustiti mu da zaviri u njena intimna razmišljanja, pogotovu njena razmatranja o njemu, kad će ona možda opet morati da stane pred njega. Da, on bi se zakleo da neće prekršiti njeno povererrje tako što bi gledao bilo gde drugde sem strane na kojoj trenutno piše, a to bi i mislio, pa i sam verovao u to što je obećao. Ali i mene samu zanima da vidim šta je napisala o meni, a ja nisam Zaljubljena u nju; iako sumnjam da bih i sa rođenom sestrom, da je imam, bila bliskija nego s njom. Dragi Bože — molim te da s njom sve bude u redu!...

4 Sudbina Zdravo, Budućnosti!... Život je lep, zar ne? Oprostite; glupava sam. Izvinjavam se. Euforija otkriva intenzitet olakšanja što ustanovila da još živa. I to potpuno neočekivano: preživljavanje jutrošnjih događaja daje novo značenje izrazu »s malim šansama«. Priznajem, detalji flertovanja sa Crnim Žeteocem, posmatrani objektivno, verovatno interesantni samo učesniku (i te kako bili; srce sigurno stalo nekoliko puta samo zbog faktora strave). Ali podaci važni Adamu; razumevanje uzroka problema ključ za sprečavanje ponavljanja — a i te kako glasam za to: kvar na avionskom motoru ima potencijala se pretvori u mnogo više od prolazne neugodnosti! Neću se ovog puta zamajavati uvodom, pregledom istorije. Ne očekujem da potrošim mnogo vremena na ovaj deo: spojiću sa Trećim delom čim se ponovo pridružim ostalima (sutra ujutro, uz malo sreće). Mogla da zapišem i tada, ali događaje najbolje beležiti dok još sveži u mislima. (Inače, planirala da iskoristim ovu olovku, blok da pišem beleške, nacrtam kartu usput. Umesto toga ću tokom sutona obaviti dužnost prema istoriji, plus zabaviti sebe.) Mišolovka se zatvorila tokom prvog izviđačkog leta jutros, dok kretala otprilike ka istoku preko Sijera Nevada, en passant proučavajući puteve, izveštavajući preko radija u kacigi. Karta Geodetskog zavoda sugerisala da, koristeći vatrogasne puteve/staze, moguće proći preko planina kroz Nacionalnu šumu Sekvoja. Prelet potvrdio da putevi tvrde površine i/ili zaravnjeni nedirnuti prilikom zalaženja pukotina u divljinu. Prolazna staza vodila odatle u šumu, preko planina. Jedva se dala videti kao rez u gustom pokrivaču šume, kroz koji mogla videti tle tu i tamo; uverila se da nema štete od klizišta, zemljotresa, tolike da bi mogla blokirati vozilo. Nameravala da sledim, proverim staze dok me ograničenje goriva ne natera da krenem natrag. Ne stigla do toga. Došla na nekih petnaest minuta od tačke na kojoj morala okrenuti kad motor zaštucao. Jednog trena veselo urlao, kao što svaki bivši motor motocikla i treba; sledećeg kašljao, kazaljka tahometra se spuštala; pretilo, bilo neizbežno, totalno isključivanje. Do tada uživala u čistoj radosti letenja („O blaženstva“); bezbrižno utonula u slobodu pokreta, beskonačnu vidljivost. Ponekad izvela kovit, ili neki drugi aerobatski eksces, iz čiste zabave. Divno se provodila, i ne pomišljajući na potencijalne posledice mehaničkog kvara. Nagli gubitak pogonske snage naterao da se ponovo usredsredim na stvarnost. I to ne blago. Ništa na vidiku što bi podstaklo nadu za

sigurno prinudno spuštanje. Ništa, sem beskrajnog mora kupastih vrhova drveća koje se protezalo u svim pravcima do neravnog horizonta i preko njega. Najednom svesna hladnih prstiju koji dodirivali moj stomak. Odmah smanjila gas. Znala iz iskustva sa kosilicom, vanbrodskim motorom: ponekad moguće održati rad motora u kvaru pažljivim postupanjem sa gasom; često nastavlja da radi pod delimičnim opterećenjem, iako maksimalno ne bi podneo. Verovala da uočavam istu reakciju kod motora ultralakog: zvuk ispusta se smirio kad broj obrtaja opao. Brzo opet dodala gas, tražeći kritičnu tačku. I našla je... Mnogo niže od onoga čemu se nadala, dobrano ispod nivoa na kojem moguće održavati visinu. Osetila kako hladni prsti stežu crnu i belu džigericu. Opet čačkala gas, pokušavajući da bolje upoznam problem. Uskoro sklopila sliku: mada samo oko četvrt snage raspoloživo za stalnu upotrebu, mogla izvući čitavih pet sekundi punog gasa ili 15 do 18 sekundi dovoljnog ako ga držim na minimumu skoro ceo minut. Ali to sigurno najviše što motor može pruži. Produžavanje rada na minimumu ne dovodilo do promene u trajanju rada pod opterećenjem. Dok još ispitivala granice problema, već uključila radio, upozorila Adama; naginjala avion, tražeći u kartu ubeležene, prepoznatljive orijentire. Odgovarajući deo karte bio uvučen između dve ploče pleksiglasa (Adam tako pametan), učvršćen na cevi šasije preko kolena. Trebalo samo nekoliko sekundi da sravnim obližnje vrhove sa onima na karti, radiom saopštim položaj. Adam potvrdio prijem, čitao koordinate zbog provere, kad se glas, ionako slab zbog razdaljine, sasvim izgubio kad zašla ispod nivoa planinskih vrhova. Pa, bilo bi lepo da imala društvo na putu dole; baš tad se osetila prilično usamljenom. Ali prinudno spuštanje koje na dnevnom redu obećavalo da će zahtevati punu pažnju; verovatno ionako suviše uposlena za ćaskanje: teren ispod zaista težak; ništa na vidiku sem čvrstih vrhova drveća dokle god oko seže — naglasak na „čvrstih“. Nepozvane, karakteristike imenjaka šume pale na pamet: čula kako sekvoje opisuju kao »drveće drugog reda veličine«. Plus videla fotografije drveta General Grant u starom kompletu Tajm-Lajf knjiga koje Tata držao u kući: visoko više od 80 metara, samo deblo dvanaest metara u prečniku — po lokalnim standardima, samo »poveće«. Razmatrala šanse za uspešno sletanje na vrhove drveća. Ali već očigledno, čak i sa ove visine, da granje velikog drveća tanko u odnosu na ukupnu masu; takođe da veće grane debele, vidljivo neelastične. Pokušati da nađem, uspem se spustim među njih, grane dovoljno

elastične da apsorbuju udar bez štete po sebe, a ipak dovoljno jake da prihvate avion, upetljaju ga, spreče pad na šumsko tle, sigurno predstavljalo nerazuman zahtev sreći. A promašaj značio dugačak pad. Jedva 150 metara iznad najviših vrhova drveća kad uočila otvor u granama. Ne velika rupa, ali raspon krila ultralakog samo sedam i po metara; možda dovoljno velika. (Ne da provlačenje kroz rupu automatski eliminiše rizik. U stvari, samo se u šumi sekvoja takvo pitanje i moglo postaviti; drveće u normalnim šumama isuviše zbijeno da se i pomisli na pokušaj da se provlači između, oko debala dovoljno dugo da se netaknut stigne do tla. Nemala pojma šta bih mogla naći tamo dole; sa ove visine, pri jakoj sunčevoj svetlosti, detalji nevidljivi u senci.) Ali stalno gubila visinu; odluka neminovna, očigledno ili-ili tipa. Morala se odlučiti. Uskoro. Pitanje sadržalo odgovor na sebe: kad jednom stigla na nivo vrhova drveća, prava veličina, proređenost grana, postali očigledni. Uspešno spuštanje u to granje ne pitanje puke sreće; zahtevalo bi neuvijeno čudo. Pošto odluka već unapred doneta, posvetila punu pažnju otvoru. Odavde, već blizu, mogla sa sigurnošću razaznati neke detalje — i novosti ne sasvim loše! Ulaz bio otprilike pedeset do šezdeset metara ispod vrhova, dno rupe koju činio nedostatak lišća, slomljene grane. Horizontalni prolaz unutar rupe bio ograničen na tridesetak metara na uskim mestima, ali često i više. Sama rupa petnaestak metara u prečniku, otprilike kružnog oblika; oivičena najnižim slojem grana koje štrcale sa okolnog drveća. Prilično tesno, čak i pri najmanjoj brzini pri kojoj se ultralakim može upravljati (22 čvora u ravnom letu), ali ne i nemoguće. Dosta razglabanja; trenutak istine nastupio. Pokušala da ignorišem vlažne dlanove, najednom lupajuće srce; namestila komande za sletanje na kratku pistu: odvrnula karburator, motor opet u ler, flapsove sasvim dole na maksimum uzdizanja, nos gore (zategla pojas, podbradak kacige). Sasvim smanjila jačinu zvuka radija da me ne bi dekoncentrisalo statičko krčanje. Usporila na 30 čvorova; ušla u spiralu, čiji radijus određivao razmak između drveća; pazila na preliminarno aerodinamičko trzanje, koje upozorava na početno ubrzanje koje se javlja pri oštrom zaokretu zbog gravitacione sile (čak i iskusne pilote ponekad to prevari). Onda već u rupi, prinuđena da se spuštam. Teško odrediti, dok se drveće dizalo sa svih strana, da li gubljenje visine zaista onoliko blago koliko se činilo (ili možda percepcija vremena i prostora opet sama sebi daje ritam), ali izgledalo da traje večno. Pokušala da podelim pažnju dok se spuštala: bilo vitalno ne dozvoliti do tada neprimećenoj grani koja štrči da očeše vrh krila; ali

takođe neophodno da vidim šta je dole, što pre vidim kakvi su uslovi ispod lišća. Ali detalje u senci još teško razaznati; morala čekam, vidim; oslonim se na sopstvenu snalažljivost, urođenu odlučnost, toliko hvaljene H. post hominemske reflekse — plus junačku dozu pomoći od stare prijateljice Sreće. Načas dala gas, na otprilike pola puta do dole, da pročistim svećice od nečistoće nakon dugog rada u leru (Adam kaže da su dvotaktni osetljivi na to); onda opet na desetak metara iznad samog otvora da obezbedim bolje reagovanje na komande: neophodno za poslednji oštar zaokret, uletanje i zavlačenje u usko dno rupe. Uletanje iz dnevne svetlosti u relativnu tamu ispod lišća izazvalo samo trenutnu krizu prilagođavanja zenica, ali slepilo potrajalo dovoljno da obezbedi zbilja ružnu jezu dok se vid nije povratio. Brzo pogledala unaokolo; istovremeno podigla flapsove na pedeset odsto, smanjujući aerodinamički efekat kočenja, a pri tome ne gubeći na uzdiznoj sili. Takođe vratila pogon na maksimalan. Što bilo otprilike dvadeset pet odsto, ali nije da se žalim; bila zahvalna za svaki od tih procenata: čak i delimičan gas poboljšavao karakteristike leta; a svaka sekunda više koju ostala u vazduhu poboljšavala šanse da uočim sigurno mesto za sletanje. Ali slika ne ohrabrujuća: iza male čistine u kojoj se našla, mračna zelenkasto osvetljena pećina pod lišćem pružala se dokle oko seže u svim pravcima; plafon stajao na masivnim stubovima, prilično ujednačeno razmaknutim; većina zbijenija nego što bih pod ovim okolnostima volela; uopšte, između nih jedva dovoljno mesta za prolaz ultralakog. Oprezan, vest pilot bi mogao odlagati katastrofu čitavih nekoliko minuta pre no što se neizbežno desi. Tvrdokorni manijaci za ultralake bi verovatno bili oduševljeni ovakvim izazovom. I sa srećom im bilo! Sopstveni interesi mnogo skromniji, više osnovni: samo htela da dospem do dole u jednom komadu — a trenutni izgledi ne baš umirujući: manje drveće skrivalo šumsko tle između sekvoja, plus sveprisutno žbunje činilo gust pokrivač tla. Postala, stoga, preokupirana grozničavim traženjem bilo kakve ravne površine bez prepreka, na koju imala blage šanse da se spustim relativno netaknuta pre nego što kazaljka visinomera svojim opadanjem stavi tačku. Traženje ne odmah produktivno. Ništa na vidiku sem već opisanog. Nigde ničega sem ogromnih, tvrdih debala sekvoja iznad; manjeg drveća, žbunja ispod, što sve u stanju da zgrabi krhki avion, zaplete ga i natera da bez kontrole udari u zemlju. Konačno, pogledala dole i — gle! — bogomdano rešenje!... Ako dovoljno dobro pilotiram da to izvedem. (Bog očigledno ne mari za kompletna, sveobuhvatna rešenja. Možda smatra da bi, ukoliko uradi previše za nekoga u nevolji, narušio njegovo samopoštovanje, uništio inicijativu, oslabio ga. Možda. Ali u

tom trenutku bi davanje samopoštovanja za opipljiviju pomoć izgledalo jako dobra trampa.) Rupa kroz koju se spustila, kao i čistina, obe nastale kad se u nedavnoj prošlosti srušila ogromna sekvoja. Truplo se pružilo po zemlji nekih stotinak metara, lomeći manje drveće, gnječeći drugo rastinje pod neverovatnom masom. Čistina koja nastala nekih tridesetak metara široka oko krošnje, petnaestak oko korena. Prečnik debla ravnomeran, najmanje deset metara sve do pola puta; prvih pedeset metara bez grana. Ako mogu priđem na pravi način, biće dovoljno mesta da sletim kao buva na zakrivljenu površinu palog džina... Ako mogu priđem na pravi način: Mesta dovoljno da napravim zaokret samo na najširem delu čistine: preko krošnje čije najniže, najmasivnije grane štrčale nagore, blokirajući put do debla iz tog pravca. Nemoguće se spustiti dovoljno brzo, nakon prelaska preko grana, a da ne dobijem isuviše na brzini pre dodira. Nikako se ne bih zaustavila pre sudara sa zamršenim korenjem. Međutim, da se spustim iz drugog pravca na veliku kladu, trebalo prići sa strane pune drveća: prvo ući u šumu, izvesti okret za 180 stepeni između brobdignjanskih debala sekvoja, ponovo izbiti na čistinu — sve to ne postajući king-sajz zgnječeni komarac na nekom deblu... Nadala se da će se Adam brinuti o Teriju. Pa, nema smisla zadržavati se na neprijatnim uzgrednim efektima neuspeha; očigledno jedino rešenje. Izviđanje očima, rezimiranje strategije, zaključak, trajali samo nekoliko dužina aviona nakon što izbila na čistinu; zelenilo skoro nadohvat ruke iznad dok odmeravala ono što bilo verovatno poslednja neishitrena odluka do dodira sa podlogom: biranje između prilaza s leve ili desne strane — eufemistički opis kratkog-ali-jezivog grizenja noktiju dok procenjivala sa koje strane drveće zbijenije. Krenula ka onom kraju drveta-monstruma na kojem bilo korenje. Nameravala da izvedem klasični prilaz od 180 stepeni. Teško naći jednostavniji, plus će svesti na minimum vreme među deblima. Poravnaću se sa deblom, ući u šumu samo koliko mi treba da izvedem okret za 180 stepeni; izaći iz drveća na kraju, tačno iznad kraja sa korenjem, spremna za sletanje, dodir, rutinsko brzo zaustavljanje. Razmatrala načas, nevoljno, dok se ne odlučila za brzinu od 35 čvorova, 13 više od normalnog rada. Krenula bih još odlučnije da imala mogućnost izbora; ali jastuče neophodna zaštita od ubrzanog zastoja ukoliko okolnosti budu zahtevale nagli vertikalni pomak, ili slično. Što bi se lako moglo desiti. Ali, trebalo bi da sve bude u redu. Samo dvostruka trčeća brzina, na kraju krajeva; dovoljno sporo da dozvoli da primetim drveće kad mu se približim, ocenim razmak, donesem odmerenu idem-ne idem odluku, eskiviram ukoliko potrebno. Sigurno. Verovatno. (Ako postoji i drugi

prolaz.) Sem toga, 35 čvorova efikasna letačka brzina: optimalan ugao za let; maksimum vremena u vazduhu na raspolagarrju pre ukrštanja linije leta sa linijom tla. Možda čak nekoliko minuta. Imala vremena za jedan duboki udisaj kad izbila iz čistine; onda spoznala novo značenje reči »uposlen«: Kliznula između prva dva masivna stuba sa viškom prostora za prolaz. Krenula malo nadesno da prođem pored još jednog monolita: onda izvela nežno naginjanje ulevo da ga obiđem — kada se korom pokriveni zid najednom stvorio nasred puta, pojavljujući se iznenada iza onog oko kojeg skretala. Između velikih debala bilo tri-četiri metra razmaka. Jedva. Oborila palicu nalevo, onda je naglo trgnula natrag. Letelica uspravila krila, iskrivila se u skretanju, struktura zadrhtala od sile okreta. Prošla pored bližeg drveta, tako blizu da se začudila kako ga vrh repa nije ogrebao. Izletela iz razmaka kao semenka lubenice; onda izravnala, krećući ka širem razmaku koji videla napred. Sada, naravno, dosta nisko. Elementarna aerodinamika: samo određena uzdizna sila na raspolaganju pri datoj brzini. Okret pojačava otpor vazduha, uzrokujući gubljenje brzine. Ako spustiš nos da povratiš brzinu, krećeš nadole. Brže se okreneš, brže toneš. Čista ravnoteža energije. Ovakvi manevri sasvim rasipnički. Još nekoliko ovakvih epizoda i naći ću se na zemlji pre nego planirala. Plus primetila da kompas sada beskoristan: od žestokog manevrisanja igla se veselo zavrtela. Kliznula pravo napred između još dva debla, posmatrajući krajičkom oka kompas da vidim hoće li se na vreme smiriti. Očigledno neće; vreme za slobodnu procenu Kamikaze Kida — uz pretpostavku da sopstvena orijentacija nije isto toliko sluđena okretanjem, što lako moguće. Prošla bezbedno pored, između nekoliko zgodno raspoređenih stabala, pokušavajući da se vratim natrag u pravcu u kojem mislila da se nalazi čistina. Ah, pre nego završila okret, morala da zaobiđem još jedno deblo. Najednom samo suvozač: borbeni kompjuter opazio nemoguće zbijenu grupu gargantuanskih debala neposredno ispred; preuzeo kontrolu. Bespomoćno sedela; gledala kako se avion ...uspravlja vertikalno na levo krilo, juri kroz otvor nalevo između prva dva drveta, onda odmah — bez obrtanja — u sledeći nadesno, izazivajući suprotnu silu; obrće kontrole da izvede obrnuti zaokret. Tada ...ram se zatresao, drmnuo, trgnuo na ivici ubrzanja, kad opet sekao ulevo između dva stuba, toliko blizu da zaista osetila trzaj kad poluga ispod dupeta okrznula koru. I ...konačno izbila na čistinu, krila horizontalnih, u pravcu sa

kladom, pravo na masivno korenje koje štrcalo iz donjeg kraja — sada suviše nisko da prođem. Ali ...Gas već dat, poluga nazad; motor zaglušujuće zaurlao u punoj brzini. Avion skočio uvis nekoliko metara, za dlaku promašio korenje; zagrcnuo se jedan vanvremenski trenutak na ivici stajanja kad motor opet zakašljao; onda palica napred... I konačno više ne suvozač, guram palicu natrag, trzam flapsove u pun uzdizni/kočeći položaj, puštam nepotreban gas, ispružam se, osećam udarce dok točkovi poskakuju na gruboj, neravnoj kori koja pokriva gornju površinu klade. Posle nekoliko metara uspela da ukočim. Ugasila motor. Tišina odjekivala šumom. Sedela nepomično neodređen period vremena, trepćući brzo, dišući teško, ne verujući. Razmotrila događaje tokom poslednjih trideset sekundi; pretpostavila kolike šanse da neko to preživi. Zaključila da nigde nema mesta da se ispisu tolike nule. A onda me uhvatilo kikotanje: Teri bi obožavao ovaj ludački let. Mogla skoro osetiti manijakalnog bracu kako steže rame dok vrludamo među deblima sekvoja, na centimetar od smrti. Bio bi pogrbljen, krila poluraširenih, klimao glavom, urlao: ,,Jipiii-i-i-i!...“ Kikotanje se pojačalo; uskoro ga bilo nemoguće razlikovati od histerije. Onda nastupilo drhtanje. Proteklo dosta vremena dok ne bila u stanju da otvorim kopču, skinem sigurnosni pojas. Prvi pokušaj stajanja doveo do predvidljivog rezultata: noge od pihtija ne mnogo korisne za upotrebu. Odlučila da najbolje da se prvo pobrinem za fizičko, emotivno stanje: Skinula kacigu. Izvadila čuturicu iz ranca iza sedišta. Sipala vodu na glavu, istresla višak iz kose, obrisala lice rukavom. Naslonila se na sedište, zatvorila oči, duboko udahnula, zadržala dah, polako izdahnula. Započela sekvencu relaksacije; osetila kako se telo polako opušta dok su se osećaji smirivali. Sedela dugo vremena zatvorenih očiju, ravnomerno dišući. Onda otvorila oči, pogledala okolo. I potisnula trenutni povratak histerije. Tajm-Lajfove slike nisu dale utisak koliko sekvoje velike. Razmera okoline izobličavala stvarnost: one izgledale normalno; ja se osećala malenom. Niko ne bi mogao da stane na čistinu a da ne razmotri sopstvenu važnost u Opštem Planu. Primer: mogu da se odmaknem više od tri metra bočno od uzdužne linije na vrhu klade, pa da tek onda stojim s jednom nogom nižom — klade, za ime Božje!... A kad dignem pogled... Rupa u lišću skoro nestaje u daljini, naspram poleđine. Niko, gledajući ovu scenu, ne bi goverovao da je avion uleteo ovamo na sopstvenim krilima! Čak ni minijaturni avion.

(Skoro da i sama ne verujem — borbeni kompjuter pilot i po!...) Dobro, dosta divljenja, filozofije; treba negde i ići, nešto obaviti, nekoga sresti. Pokvareni motor me doveo na nekih stotinak kilometara od bilo čega, sa laganim minimumom zaliha, alata — i nikakvim poznavanjem mehanike. (Zvuči kao obećavajući scenario, a?...) Pogledala unaokolo, procenjujući okoliš uz pomisao na eventualni odlazak. Sasvim vidljivo da, mada ne zabavniji od dolaska, let napolje moguć, pod pretpostavkom da nateram motor da proradi: ultralaki konstruisan za putnika maksimalne težine stotinak kilograma; moja težina triput manja. Kao rezultat toga, odnos ugla/brzine uspinjanja mnogo bolji od proizvođačkih specifikacija. Ne očekujem probleme pri dizanju, kroz otvor u zelenilu nad glavom, do prolaza kroz rupu do otvorenog neba. Međutim, uzletanje potencijalno isto toliko čupavo kao i sletanje; razlog identičan: moram zađem u šumu, vratim se; onda okrenem krug oko šireg kraja čistine, spiralno se uspnem do, kroz otvor. Samo zbog onog »u šumu« zastanem. To sam već radila, hvala lepo. Ipak, povratak bi trebalo da bude manje uzbudljiv. Imam dosta vremena da pešice proučim rutu: neću improvizovati iz trena u tren. Ali nema smisla sad brinuti. Postaje predmet razmatranja tek nakon što uspem da sredim motor... I, poznavanje mehanike ili ne, logika (i vreme provedeno u gledanju Adamu preko ramena, skoro isto toliko kompulsivan predavač kao i Tata, kaže da rad motora sa unutrašnjim sagorevanjem zavisi od tri osnovna faktora: benzina, kiseonika, iskre sa svećice. Kao dodatak, potrebna je prava mešavina benzina i vazduha. Takođe je neophodno da svećica iskri u pravom trenutku. Ne, suviše osnovno; motor radi dobro — ah gubi elan nakon nekoliko sekundi jačeg rada. Sad, kakav bi lako-uočljiv, lako-otklonjivbez-alata-i-iskustva kvar mogao to da uzrokuje? (Svakako bi bolje bilo da bude tako nešto; to jedina vrsta problema koja potpada pod moju ekspertizu. Inače bi isto tako mogao bude i totalna havarija.) Gurnula avion duž debla, uz manje teškoće zbog hrapave kore. Stigla do prvog sloja grana, obrnula avion, nosem prema korenju. Upotrebila laganu najlonsku nit iz ranca da ga čvrsto svežem, koristeći grane kao sidro. Trgnula kurblu. Ostala mi u ruci. Rekla ružnu reč. Onda pipavo pokrenula na gurku — prvi put čačkala po motoru dok uključen. Neugodan osećaj: kao da kršiš roditeljsko upozorenje da ne guraš prste u ventilator. Pustila da radi, merila vreme do prestanka. Pri prvom pokušaju radio punom snagom skoro dvadeset sekundi; onda držao stalno pet sekundi tokom sledećih pet pokušaja.

Dobro, bar problem konstantan. Ništa gore od pokušavanja da dijagnosticiraš neujednačen problem. Sad samo trebalo otkrijem zašto... Opet ugasila motor. Onda shvatila da zaboravila da stavim čepiće u uši; Adam se ne zezao kad rekao da ga let bez zaštite čini napola gluvim. Zvuk ispusta još jači, kad stojiš pored letelice, nego tokom leta; kaciga pruža određenu zaštitu, plus strujanje vazduha odnosi deo buke. Čudan osećaj: po vikala eksperimentalno; osetila glas u grlu, ah skoro nečujan u ušima. Ne posebno zabrinuta. Gluvoća nakon buke obično privremena; nastaje kad se aktivira odbrana ušiju: kratkotrajna paraliza ušnih koščica štiti unutrašnje uvo od preopterećenja. Sluh se uskoro vrati na normalu ako se više ne maltretira. (Naravno, česta izloženost dovodi do trajnog gubitka, kao što su ljubitelji rok-koncerata u prošlosti često ustanovljavali. Odlučila da od sada redovno koristim čepiće.) Sem toga, čak i da trajna, gluvoću nemoguće lečiti ovde, sada. Pa je ignorisala; imala drugih problema. Buljila u motor, razmišljala. Problem sa opravljanjem dvotaktnih je što tako jednostavni. Previše jednostavni: dva klipa, dve spojnice, jedna kurbla. Pet pokretnih delova. Šta može da otkaže?... (Tu bilo i paljenje, ali ako problem leži u tome — nema veze...) Prvo obavila uobičajene rituale: zamenila svećice (stavljene nove jutros; teško da problem u tome); proverila da li se otkačio kabl, žica; da se nije zapušila pumpa za gorivo, karburator itd. Stavila čepiće, ponovo pokrenula motor, dala gas, uverila se da problem još prisutan. Ugasila, nemoćno buljila. Misli: za čim se to zahtev povećava dodavanjem snage? Za benzinom, naravno. Pa šta bi bilo da je cev za dovod delimično blokirana? Možda dopušta dovoljan protok pri manjoj snazi, ali zakida ga motoru posle određenog nivoa? Zvučalo obećavajuće; teoretski simptomi odgovarali stvarnoj situaciji. Ali kako proveriti ne rasipajući gorivo? Sigurno ga ne bi trebalo prosipati na kladu. Već je skoro pola potrošeno kad problem nastao; nema ga previše. Razmišljala na trenutak; odmeravala prioritete. Izgled okoline ne nagoveštavao nestašicu vode u ovoj oblasti. U redu. Otčepila čuturicu, okrenula, poduprla; posvetila pažnju dovodu goriva. Trebali jaki prsti: pričvršćen jakim štipaljkama. Kad uklonila štipaljke, kraj koji ulazi u motor izašao bez mnogo teškoća. Do tada čuturica već prazna, pa stavila kraj cevi nad grlić, pustila da teče. Skoro odustala od istraživanja i pre nego zaista počela; mlaz jak, stalan, očigledno adekvatan. Ali, već uložila vodu u eksperiment; mogla ga i dovršiti. Nastavila, pažljivo posmatrajući. Pogodak!... Posle deset sekundi mlaz prešao u slabo curenje.

Osećaj trijumfa, samozadovoljstva prohujao dušom: Eto ti, Adame — nije sve u iskustvu; i sa logikom se može uspeti!... U redu, sada problem naći uzrok blokade. Verovatno nešto što pluta unutra u rezervoaru. Bilo šta, dovoljno veliko da začepi odvod, moralo bi biti vidljivo golim okom. Na tren zapušila cev vrhom prsta. Odvrnula poklopac za gorivo drugom rukom... Rezervoar zašištao kad se poklopac olabavio, kao vakuumirana tegla. Istog trena na prstu osetila pojačan pritisak goriva. Ne — nemoguće je daje toliko prosto! Ili je moguće?... Ponovo stavila cev na ulaz karburatora. Sipala gorivo iz čuturice natrag (sve sem poslednje kapi, za slučaj da se nešto vode zadržalo u čuturici). Skroz skinula poklopac, zavirila u rezervoar. Ulaz deset centimetara u prečniku; rezervoar lepo izrađen, blistavi cilindar od lake legure. Čitavo dno vidljivo kad malo pomerim glavu. I, kao što pretpostavljala, apsolutno čist; unutra ništa sem benzinsko-naftne mešavine za dvotaktne. Onda obratila pažnju na poklopac. Bio zaista otvoren, ali lukavo urađen: komplikovani polužni ventil sa plovkom i protivtegom konstruisan da začepi dovod tokom perioda obrtanja u letu. Pažljivo posmatrala ventil kad obrnula poklopac, onda ga opet okrenula uspravno. I to je bilo baš to! Ventil ostao u zatvorenom položaju, hermetički zatvarajući dovod. Primer iz užbenika fizike: vazduh ne ulazi na mesto potrošenog goriva; vakuum koji nastane sprečava dovod goriva, motor gubi snagu. Primetila, nimalo iznenađena, u kojoj zemlji proizveden: nemački konstruktori notorni po prekonstruisanju, opsednutosti preteranom komplikovanošću. Diter Hajnc, stalni ćaknuti mehaničar/kritičar društva u malom Folksvagenovom servisu kod kuće, posedovao u obilnim dozama praktični prezir terenca prema visokoparnim teoretičarima; smatrao da većina povlačenja modela pod garancijom na prepravke bila rezultat insistiranja fabričkih konstruktora da nađu ingeniozna rešenja za nepostojeće probleme. Govorio o debaklima koji rezultat toga kao o ,,ofi idioti opet upucali sebe u noga“. Diter pretpostavljao da to pravo objašnjenje zašto nacisti izgubili rat. Posebno uživao u ismevanju biltena o defektima, sa naglaskom na tehničkom preterivanju. Jednog se posebno sećam: UPUĆENO: Svim podoficirima i nižim činovima. OD: Centar kontrole kvaliteta Komande Blickriga. PREDMET: Dopuna Biltena o popravci ručnih bombi. PORUKA: U prethodnom biltenu, ZVPU1000WUB-827-D, rečeno je da su izvesne ručne bombe, koje je proizvela firma Sturm & Drang između 3. juna 1943. i 8. oktobra 1943. čija se oznaka serijskog broja od 87A000-112498BZQ148 do 87A000-

112498BZS157 nalazi u karakterima visine jednog milimetra sa unutrašnje strane poluge za aktiviranje, eksplodirale 4.91465 sekundi nakon aktiviranja, umesto naznačene 4.97771 sekunde. Ova varijacija je prelazila granice proizvodne tolerancije. Bilten ZVP-111000WUB-827-D je opisivao kako se ovaj kvar može ispraviti. Međutim, saznato je da se u tom biltenu potkrala štamparska greška. Ako se radnja br. 3 vrši kako je opisano, granate tako modifikovane eksplodiraće za 0.07331 sekunde, što bi moglo biti opasno po korisnika. Svi primerci biltena ZVP-U1000WUB-827-D moraju biti ispravljeni na sledeći način: kod radnje br. 3, reč „levi“ u trećem redu treba izbrisati i umesto nje ubaciti reč „desni“. Ukoliko se postupa po ispravljenom uputstvu, ručne bombe će vršiti funkciju na zadovoljavajući način. Međutim, ukoliko se primeti da je neka bomba eksplodirala za 0.07331 sekunde, čak i nakon što je ispravno modifikovana, sigurnosna igla i poluga za aktiviranje takve bombe se moraju poslati u Garantni centar Blickriga. Po primitku sigurnosne igle i poluge za aktiviranje, zajedno sa ispravno popunjenim formularima za Izveštaj o kontroli kvaliteta, naknada će biti isplaćena. Naknada neće biti isplaćena ukoliko formulari nisu ispravno popunjeni. Diter stavio gore navedeno na oglasnu tablu servisa tokom planirane inspekcije predstavnika fabrike. Fabrički inspektor rođen i odrastao u Nemačkoj; bio u pešadrji Rajhsvera. Nije mislio da to smešno. I, dok proučavala mehanizam, ustanovila da ni meni nije smešno. Jednostavan ventil sa plovkom i iglicom bi obavio posao bez komplikacija koje dovele do kvara. Međutim, Adam rekao da nikad nije našao spravu koja previše komplikovana da se ne bi popravila jednostavnom metodom. Treba samo imati dovoljno veliki čekić. Ili, u ovom slučaju, klešta: prstima ga držala u otvorenom položaju; iskrivila, izobličila lukavo smišljenu spravicu tako da je više ni Onaj Gore ne bi mogao da natera da mrdne. Stavila poklopac na rezervoar. Stavila usta na otvor, dunula; osetila, čula kako vazduh šišti kroz otvor. Opet pokrenula motor. Odvrnula gas do daske, merila vreme ručnim satom. Dva minuta kasnije još uvek radio kako treba. Onda, da zadovoljim naučnu radoznalost, stavila prst na rupicu u poklopcu — kašljanje počelo dvadesetak sekundi kasnije. Pustila, motor opet proradio. Ljude su vešali zbog manje ubedljivih dokaza. U redu. Motor popravljen; sada treba otići odavde. Prvi korak: izvideti rutu za poletanje. Prostranu, nedramatičnu rutu za poletanje. Odabrala koren koji vodio nadole od osnove klade; iskoristila da stignem do zemlje. Provela sate premeravajući petlju sa klade u šumu i natrag, planirajući bezbednu rutu. Ne rizikovala; Napravila prolaze-li-

krila/ne-prolaze merilo od mladice; fizički proverila razmak između svakog para stabala kroz koji morala proći, označila put. (Zvuči kao da govorim o dobranom pešačenju kroz šumu. Ne baš; tamo i natrag, najkraćim mogućim putem. Ali težak posao, na svakom koraku ometan okolišem. Ne bi bilo problema da sam solo, ali sedam i po metara dugačka mladica ne idealan kompanjon za hodanje među žbunjem, manjim stablima itd.) Konačno obavljeno. Ali prekasno da se krene; pomrčina nastupa. Ultralaki nije opremljen za noćni let; nema svetla, samo rudimentarna instrument-tabla. Sigurno bih se izgubila. Plus ne mogu ni da pomislim na ateriranje u mraku (percepcija infracrvenog ne toliko dobra). Nemam izbora: moram sačekati jutro. Ne oduševljena što provodim noć ovde, ali ću se snaći: napravila samo malo neudobniju postelju ispod krila; skupljena mahovina, lišće itd. Konzerve napunile stomak, mada ne baš na način na koji navikla — ni nalik na Adamove đakonije. Pronašla hladan, brz potok. Napunila čuturicu, protresla, ispraznila; ponovila beskrajno mnogo puta dok ne ostao samo nagoveštaj ukusa benzina. Onda sela da ispišem ovaj zapis. Što i jesam. Stvari tako stoje sada. Vreme da se malo odspava. Ako je moguće. Znam da se glupo ponašam, ovoliko brinući. Fizički proverila razmak između stabala, jasno označila put. Nema mogućnosti da izgubim, naletim na drveće preblizu smešteno da bi avion prošao. Nemam zbog čega da brinem. Ali ne mogu da ne brinem. Iako mrzim čekanje!... Oh, Budućnosti, Budućnosti... Ako pređem sve ovo a da ne otkrijem glavnu stvar, svakako ću opravdati zahtev za titulom istoriografa. Toliko toga treba reći; tako malo vremena... Međutim. Setila se istoriografskih principa: bez emocija, odmereno, hronološki. Stoga: Probudila se sledećeg jutra u zoru, ukočena, nažuljana, smrznuta. Provela noć sklupčana u fetalni položaj na gomili mahovine, koja ni u kom slučaju ne mogla zameniti udoban krevet u prikolici, čiste čaršave, toplu ćebad. Pretpostavljam sam razmažena. Sluh opet normalan: zvonjave nema; mogla čujem zov ptica, zujanje insekata itd. Veoma mi laknulo, iako bila uverena da hendikep samo privremen. Sumnjam da gluvoća mnogo zabavna — osim toga, ometa opstanak: šta da ne čula približavanje uvoznog mesoždera? Smandrljala se sa klade do potoka; pljusnula vodu na lice, vrisnula, izgubila dah, zagrcnula se od reakcije — sigurno ne toplija od jednog stepena! Doduše, jeste me razbudila... Obavila jutarnje pražnjenje. (Zapanjujuće koliko mali broj ljudi

shvata važnost pražnjenja bešike, creva, pre rizikovanja moguće povrede. Tata povremeno služio kao lekar pored staze na lokalnim kratkim utrkama serijskih kola. Omiljena sekiracija mu bile junačine koje, i pored često ponavljanih upozorenja, počinjali trku a da prvo sami ne svrate u boks da se srede. I ne znao broj onih čija jedina povreda posle manjih karambola bila ruptura bešike, creva. Tata često spominjao kako malo ko to ponovi: pekuća, urinom ispunjena šupljina između bedrenih mišića, pod kožom, i/ili peritonitis, nakon kojih sledi inače nepotrebna hirurška intervencija, veoma poučno deluju.) Obavila skraćene kate da razmrdam mišiće, izoštrim reflekse; usledio mršav doručak iz konzerve. Onda bilo vreme. Uklonila veze; smotala, spremila nit; ponovo stavila ranac iza sedišta. Stavila čepiće u uši; navukla kacigu. Pokrenula motor, uvukla se u sedište, zakopčala pojas. Proverila sve komande; obavila dvominutni test punog gasa; tokom kojeg se opustila; proširila svest, pažnju. Borbeni kompjuter preuzeo kontrolu. Otpustila kočnice. Samo marginalno svesna poskakivanja točkova po gruboj kori dok avion ubrzavao. Podigla nosni točak pre oznake za petnaest metara; izbacila flapsove pedeset odsto kad brzina u vazduhu dostigla 22 čvora. Totalno rulanje za poletanje jedva dvadesetak metara. Usredsredila se na prvi par sekvoja koji oivičavao ulaz u unutra-napolje prolaz kroz šumu. Održavala brzinu na 30 čvorova da dobijem najbolji ugao uspona; gledala kako debla postaju sve veća, ostaju iza mene — onda već u šumi, koncentrišući se na to da ostanem u označenom koridoru. Nije bilo iznenađenja, potrebe za brzim manevrisarrjem (drveće nije mrdalo od juče). Igra eskiviranja ovog puta ne dramatična; dovoljno prostora celim putem, okolo, natrag. Izašla iz šume već na pola puta do najnižih grana. Letela ravno, skoro nadohvat zelenila, do drugog kraja čistine. Izvela oštro rezanu stoosamdesetku; izravnala, krenula ka otvoru, dobijajući na brzini. Išla skoro šezdeset kad povukla palicu natrag, uletela kroz mali otvor u rupu. Smesta spustila nos, stabilizovala brzinu na 35 čvorova (što takođe najbolja brzina za dobijanje na visini); ušla u beskrajni penjući okret. Odahnula sa olakšanjem kad izašla iz rupe iznad vrhova drveća — onda se opet neobjašnjivo zakikotala, želeći da je Teri tu. Tako bi uživao u vožnji, makar bila i manje uzbudljiva nego juče. Skoro mogla videti batu kako klima glavom, polu-raširenih krila, sa izrazom totalne ekstaze. Strašno mi nedostajao. Nedostajao mi i Adam. I Kim, Liza. I Tora-čan. Nedostajala mi porodica. Popela se na visinu leta. Posegnula ka prekidaču radija u kacigi

nameravajući da ih pozovem čim budem iznad vrhova koji bili prepreka — da bih otkrila da već uključen; baterije sasvim prazne, očigledno juče zaboravila da isključim. Pa, dobro. Neugodno, ne problem. (Ali veoma neugodno...) Uzela kurs za povratak. Potisnula želju da legnem na gas do daske. Ne baš sigurna kako stojim sa gorivom, ali znala da sam tanka. Stegnula zube, usporila do efikasne brzine. Nije bilo problema; kad stigla do tačke polaska, preostalo još goriva — ali tamo ne bilo nikoga... Spustila se, potražila naokolo poruku, nagoveštaj kuda otišli. Ne našla ništa — lepa zbrka! Na momenat se prepustila samosažaljenju; onda razmislila o celoj stvari: stavila se u Adamovu, Kiminu situacnu. Naravno: krenuli da traže mene — isto što bih i ja uradila da položaj obrnut. Pa, to bar lako rešiti: naći nove baterije za radio, vratiti se do oblasti u kojoj bila prisiljena da se spustim, leteti okolo dok me familija ne primeti, uključi svoj radio (sigurno hoće: zvuk ispusta se verovatno čuje u krugu od sedam kilometara). Kad uspostavimo kontakt, dogovorićemo se gde se sresti. U redu, problem rešen. Ponovo krenula, opet uzletela, letela nisko, sporo. Tražila, našla benzinsku pumpu. Proverila: na izgled u dobrom stanju. Spustila se na ulicu, dovezla do pumpe. Prilaz stanici nikakav problem; sve širom otvoreno. Malo preturala; našla cev, pumpu, nekoliko kanti nafte za dvotaktne. Izmešala sa benzinom, natočila. Onda našla radnju sa elektronikom. Uspela da nađem pakovanje odgovarajućih 9-voltnih baterija za radio, kao i tester kojim proverila stanje. Zamenila baterije u kacigi najboljim iz pakovanja; rezervne stavila u džep. Izašla napolje taman na vreme da osetim podrhtavanje tla, čujem prasak. Pogledala uvis, podstaknuta starom navikom; primetila jedva vidljiv, brzo krećući trag mlaznjaka kako cepa nebo, krećući se na jug-jugozapad. Nastavila prema ultralakom ne zastajući. Stavila kacigu i... Trag mlaznjaka? TRAG MLAZNJAKA!... Tada sam, Budućnosti, na tren izgubila razum. Mora da jesam. Kako drugačije objasniti da overena genijalka trči tamo-amo po ulici; skakuće gore-dole; maše, vrišti — prema avionu koji leti na sedam kilometara visine... Histerija se prekinula isto tako naglo kako i počela: vetrovi u visinama raspršivali paru; dokaz se brzo razilazio. Krenula brzo; verovatno postavila rekord za pokretanje motora ultralakog, uzletanje, penjanje u visinu. Postavila svoj avion prema

tragu čim se odlepila od zemlje. Održavala kurs, posmatrajući kompas, dok nastavljala da se maksimalno penjem. Trebala mi dovoljna visina da budem sigurna da lokalne magnetske anomalije (akumulacije gvozda, itd.) ne utiču na kompas. Pet minuta, hiljadu metara kasnije, i poslednji vunasti pramen traga izgubljen u daljini, pravac nepromenjen. Što ostavilo omladinku-letačicu opet nataknutu na oštre rogove dileme: Tihi okean dvesta-trista kilometara ispred na sadašnjem kursu, ako je verovati memoriji. Ukoliko nije krenuo preko mora, odredište mlažnjaka leži negde unutar tri i po sata leta ultralakim. Ali, slediti ga bi oduzelo najmanje osam sati tamo i natrag; dodalo ceo dan razdvojenosti od porodice — bilo bi okrutno ostaviti Adama, Kim i ostale da pročešljavaju šumu sekvoja tražeći moje rasute ostatke. S druge strane, najmanje je ceo dan posla naći ih, pridružiti im se. Cak i da se spusti negde napred, mlažnjak bi mogao biti na drugoj strani planete dok ja našla porodicu, vratila se. (Odlučivanje je ponekad usamljen posao!) Ali neke odluke lakše doneti od drugih, mada ne neophodno prijatne: morala da sledim mlaznjak dok trag još topao. Jednostavno, nema alternative. Pa ignorisala očajnički glasić koji bio zabrinut za porodicu; koncentrisala se na kurs, teren ispred. Sledeća tri i po sata. Sramota, zaista, kako kompletno zatečena može biti inače dobro obaveštena osoba. I pored sopstvenog živog interesovanja za naučne stvari, pozamašnog poznavanja geografije, uopšte ne pomišljala na odredište mlaznjaka dok se ne pojavilo u daljini, toliko veliko da svojim obimom izobličavalo perspektivu. Tek kad prišla veoma blizu, uspela da prepoznam. Prvo osetila grč razočaranja kad ugledala obalu; uplašila se da promašila mesto sletanja mlažnjaka, ili je on nastavio preko vode. Tek kad mi tuponosa srebrna školjka leptirastog oblika — koja se protezala duž polovine velike, oštrokupolaste, tamno bež kule koja se uzdizala iz grupe još većih struktura — privukla pogled, prepoznala Vandenbergov kompleks za lansiranje spejs-šatla. Ali tehnička čudesa samo na trenutak privukla pažnju: trenutak kasnije mogla razaznati vozila koja se kretala oko podnožja šatla... I ljude... Ljude svuda — mnogo ljudi!... Ne znala kako uspela da se spustim u jednom komadu. U svakom slučaju, tada ne u stanju da letim: čula se vrtela, srce lupalo, disala jecajima, napola zaslepljena suzama. Samo znala da se konačno ultralaki zaustavio u senci gigantskog svemirskog broda. Ljudi se okupili; pomogli mi da skinem pojas, kacigu; povukli me

na noge. Svi stranci, ali me tokom prvih trenutaka nečim podsećali na Tatu. I muškarci i žene; većinom mladi; ljubaznih lica, saosećajnih izraza; vitalni, lepi ljudi. Jedva da iko u početku izgovorio razgovetnu reč. Ali i ne trebalo: čak i dok se svi smejali, dodavali me iz zagrljaja u zagrljaj kao plišanu igračku — ni za trenutak ne posumnjala! Našla AA-ove!... Uspela, konačno, da procmizdrim ime kao odgovor na pitanje nežnog mladog Adonisa koji bio vođa. Odgovor uzrokovao čudnu metamorfozu izraza lica; nemir se raširio gomilom. Ali brzo se oporavio. Nasmešio se, rekao: „Onda je ovde neko koga će ti biti jako drago da ponovo vidiš.“ Osetila kako me par ruku otpozadi hvata za ramena. Bila okrenuta. Onda pogledala nagore — ne mnogo nagore — u dobro zapamćene, izborane, vilenjačke crte lica. Neizreciva ljubav, radost izbijali iz tamnih, kosih, blago nestašnih očiju dok, i sam lijući suze, Učitelj govorio: „Kandidija, dete moje, kad te vidi ovaj starac...“ Nikad ne saznala šta taj starac kad me video. Glas pukao. Učitelj me uzeo u ruke, stegao. Nakon čega se, po prvi put u čitavom životu, Kendi Smit-Foster — smela devojčica-avanturista; najtalentovaniji adolescentni intelekt do sada otkriven među Homo post hominemima; najmlađi dosad nosilac šestog dana crnog pojasa; snalažljiva, nezaustavljiva, uporna klinka; ona koja je savladala nezamislive teškoće, tražila, našla AA-ove uzduž i popreko severnoameričkog kontinenta... Onesvestila. Veče kad se probudila. Ležala u uzanom krevetu, sama u maloj, čistoj sobi, očigledno „vojničkog“ izgleda. Prva stvar na koju oči pale bila poruka prilepljena na uzglavlje kreveta. Udobno se protegnula, odlepila je, počela da čitam. Od Učitelja: izvinjava se što me iznenadio; obećava da će sve objasniti na sastanku večeras... Učitelj!.... Sećanja potekla. Uspravila se u sedeći položaj — tokom čega ustanovila da obučena u ono u čemu se rodila — buljila u poruku kao da bi me mogla ujesti. Ali kako... koji... Daljeg blebetanja me poštedelo tiho kucanje na vratima. Povukla čaršav do brade; uspela da promucam: ,,N-n-nnapred.“ Vrata se otvorila, žena ušla. Nekih petnaest godina starija od mene; visoka, izvanredno građena; držanje otkrivalo besprekornu utreniranost i kondiciju: kretala se puna nesvesne snage, opuštenom elegancijom pantera. Sjajna tamna kosa, šiške napred, ostatak u konjskom repu do struka. Zadivljujuće lepe crte lica zračile unutrašnjom toplinom; trenutno uobličene u oklevajući, blago brižan osmeh.

Podsećala me na Kim. Svidela mi se na prvi pogled. (Ali spremna da ubijem da izgledam tako!) Ono što joj bilo smotano pod miškom bila moja odeća, sada čista, suva, uredno složena — pažnja koja bila i te kako potrebna nakon dva uzbudljiva, znojava dana. Ali pogled na sređen veš pokrenuo točkiće u glavi: mora da bila van cirkulacije minimum nekoliko sati; dotični zaključak podsetio na sramotno ponašanje tipa „rukekršeća, krhka heroina“ kad ugledala Učitelja; što opet podsetilo na neverovatan šok što videla Učitelja — živog!... Žena shvatila izraz, stav, hartiju, drhtave ruke, sve jednim pogledom; ispravno procenila problem. Smešak se raširio, postao zarazan osmeh, dok stavljala odeću na krevet. „Pretpostavljam da nisi imala mnogo iskustva u sretanju sa duhovima“, počela kao pozdrav. Primakla stolicu bliže krevetu; sela u položaj za ugodno čavrljanje. „Učitelj me zamolio da se izvinim umesto njega“, nastavila, dok ja belo gledala. „Zna da te je i te kako šokirao, i jako mu je žao. Ali sasvim je udubljen u projekat, i tvoj dolazak ga je tako iznenadio...“ (Brzo sam se ujela za usnu, potisnula trenutni impuls da prsnem u histeričan smeh — ona mislila da on iznenađen!) „...i bilo mu je tako drago što te vidi da je zaboravio, u trenutnom uzbuđenju, utisak koji mora da si stekla iz pisma koje ti je ostavio sa Dosijeom Tarzan — naravno, utisak pod kojim je i on sam, u tom trenutku, u velikoj meri bio. Usput, ja sam Gejl Kinart“, nastavila je druželjubivo. „Ja sam jedno od Učiteljevih zvaničnih AA zamorčića. Dok se ti nisi pojavila, bila sam jedan od njegovih izložbenih primeraka.“ Blistavo se osmehnula, dajući utisak nestašne osmogodišnje vragolanke — tada izgledala ni nalik na buntovnika sa pet doktorata koji se sukobio sa Udruženjem pravnika na njihovom terenu, ukucao ih u patos u direktnom sudaru pred Vrhovnim sudom! „Tvoji rezultati sa testova su uzrokovali popriličnu gužvu u našoj maloj grupi“, dodala je vedro. „Niko nije mogao da te objasni. Tvoje vaspitanje nije bilo ni blizu AA standardima; tvoj intelektualni razvoj je kršio sva pravila. Naravno, Učitelj je rekao da ti na pravila nikad nisi obraćala neku pažnju. Uzgred, treba da te odvedem na sastanak. Učitelj je želeo da bude ovde kad se probudiš, ali je toliko zauzet...“ Lice se na trenutak smrklo. „Svi smo, u stvari, a vremena ima tako malo — ali Učitelj radi za petoricu. Upravo polazim na dužnost i obećala sam da ću te dovesti. Pretpostavljam da si se ovog minuta probudila?“ Neodređeno sam klimnula glavom. Stvari se kretale suviše brzo; imala problema da održim korak. Najviše od svega, imala problema da se usredsredim na diskusiju: jedino neodgovoreno pitanje stalno upadalo, vapeći za odgovorom, izbacujući spoljne misli iz šina. Duboko

udahnula, smirila emocije dovoljno dugo da pregrupišem moždane ćelije, napabirčim nešto što ličilo na koherentnu misao: „Čekaj malo! Mislila sam da nijedan Homo sapiens nije ostao; kako je Učitelj preživeo?“ Osmeh se vratio. „Njega je to iznenadilo više nego bilo koga drugog. Bio je toliko bolestan odmah nakon napada da je bio ubeđen da se zarazio kao i svi ostali H. sapiensi. Svi smo tako mislili: i te kako je imao sve simptome; izgledalo je kao logično objašnjenje. Ali nikad nećeš pogoditi šta se ispostavilo da je u pitanju...“ Gejl zastala, razigranih očiju. „Trovanje hranom!...“ čudila se. „Ne uopšte zaraza mikroorganizmima; samo je uneo toksin u organizam. Na to čak ni mi nismo imuni. Tri dana je jedva bio u stanju da podigne glavu — a, naravno, ipak je insistirao da neprekidno radi, očekujući da mu vreme istekne svake sekunde. Učinili smo sve što smo mogli, naravno, lečeći ga, pokušavajući da mu poslednje časove učinimo udobnijim. Ali, bili smo zaprepašćeni koliko i on kada je počeo da pokazuje znake poboljšanja. Piter je bio taj koji je sve razrešio. Učitelj je tada već sastavio osamdeset uzastopnih sati; bio je pomalo namrgođen, mrmljajući sebi u bradu, pitajući se zbog čega je uopšte još živ. Piter je digao pogled sa svoje konzole, onda se trgnuo, na trenutak duboko razmišljao, a onda ga upitao da li je ikad samog sebe podvrgnuo testu za homineme. Bila sam tamo, i nikada neću zaboraviti kako je Učiteljevo lice izgledalo u tom trenutku. Možeš li poverovati da mu, nakon što je skoro trideset godina radio na proučavanju hominema, nikad nije palo na pamet da se zapita zašto sam nikad nije bio bolestan?“ Gejl se smejala prijatno; podsećalo me na Mamu Foster. „Bilo je teško, pošto smo svi prezaposleni, da nađemo vremena makar za nekoliko preliminarnih testova, ali su svi dali pozitivan rezultat. Što potkopava teoriju o pandemiji gripa 1918-19. iako je taj virus postojao i ranije, u izolovanim slučajevima, već...“ Upadanje u reč nepristojno, znam. Ali ni sa pištoljem uperenim u glavu ne bih mogla začepim usta u tom trenutku. Očigledno u kom pravcu objašnjavanje išlo, od samog početka; um već jurio napred, sećajući se još nekog koga nikad ne videla, čula da je bolestan: „Ako je Učitelj jedan od nas, šta je sa Tatom? Znate, dr Foster — je li on ovde? Je li neko čuo nešto o njemu? Da li bi on mogao biti...“ Glas utihnuo zbog izraza na Gejlinim licu. „Žao mi je, Kendi. Niko sa kim sam razgovarala nije ni čuo ni video dr Fostera od nekih dva sata pre napada. On je bio u Pentagonu. A na Vašington su ispalili rakete za površinske eksplozije, znaš.“ Klimnula sam glavom. Nisam zaista očekivala. Samo se nadala. I još uvek se nadala, do đavola! Tata isuviše pametan da ga tako uhvate, dok svi iz trena u tren očekuju napad. Dva sata dovoljno vremena da se izađe iz dometa. Samo pitanje naći ga. Ako živ. Kao što

bi mogao biti. Kao što bi i te kako mogao biti. I jeste — znala sam! Naći ću ga. Jednog dana. Negde. Nekako... „Nadam se da hoćeš, Kendi“, rekla Gejl tiho. „Ni ja nisam napustila nadu. Moj verenik je bio na toj konferenciji. Ali nije bilo vremena da...“ Odlučila da promenim temu: ne mogla se zadržavati na Tatinoj mogućoj sudbini bez emotivnih komplikacija; a Gejlin izraz takođe otkrivao potrebu za promenom. Osim toga, proždiralo me dovoljno znatiželje da čitavo tuce Slonove dece dovede u nevolju — a Gejlina sposobnost da odgovori na neizgovorena pitanja izgledala dobro mesto da se počne sa kopanjem. „Ne, ne čitam tvoje misli“, rekla mi, dok ja stajala otvorenih usta — opet pre nego stigla da pitam. (Pa, ako ona tako kaže, u redu. Ali ubedljiva imitacija; i te kako uznemirujuća.) Gejl objasnila: zapažanje nesvesnih facijalnih, telesnih mišićnih pokreta dugogodišnji hobi. Zasnovano na, proširena verzija, takozvanom »jeziku tela« koje toliko voleli pregaoci popularne psihologije iz ranijih dana; rezultati pouzdaniji, precizniji. Zaista, ne čita misli; čita mišiće: vešto primećuje suptilne nagoveštaje. Zbacila pokrivače, skočila iz kreveta pod tuš, odvrnula vodu. A dok ribala prljavštinu skupljanu dva dana, podigla glas da se čujem iznad šuma vode: „Šta vi radite ovde? Šta se dešava? U poruci koju smo našli kod Harperovih pomenut je neki trajni problem, što nas je odvelo do Palomara...“ „Kakva poruka!“ Gejlin glas najednom toliko oštar da me naterao da poskočim. Lice se pojavilo na vratima tuš-kabine, bledo kao poslovični čaršav. Ne znala šta uzrokovalo paniku; ali prepričala pretragu kancelarije Harperovih u Baltimoru, otkrivanje kompjuterske poruke od Učitelja koja obaveštavala o okupljanju AA-ova u tajnom skrovištu, uz usputno pominjanje Palomara. Gejl slušala pažljivo, ne prekidajući me; onda rekla, još uvek skoro grubo: „Gde je ta poruka sada? Jeste li je poneli sa sobom kad ste izašli iz kancelarije?“ Na trenutak se premišljala dok izlazila ispod tuša, koristila peškir. Prvo se ne mogla setiti; konačno se setila da strpala u džep kad izašli iz kancelarije. Verovatno je još uvek u kući Adamovih roditelja ili negde u kamionetu, prikolici. Gejlino olakšanje skoro opipljivo. Tada sam je prostrelila onim što se nadala da prodoran pogled; predložila joj da me informiše. Očigledno po njenoj reakciji: nešto gadno se sprema. Bio bi loš vic da ja, znajući nešto vitalno, možda slučajno naučeno tokom putovanja, propustim da to saopštim odgovarajućoj osobi zbog nepoznavanja važnosti. Gejl me ocenjivački pogledala. Premišljala se; onda klimnula

glavom. „U pravu si“, polagano rekla. „Ali »gadno« nije prava reč. »Noćna mora« to bolje opisuje: Oni prijatni, zabavni ljudi koji su nam poklonili Kraj Sveta nisu očekivali da će izgubiti rat. Pažljivo su planirali. Tokom mnogih godina su vršili iscrpna obaveštajna proučavanja Amerike i svake druge važnije vojne sile. Kada su napali, bili su sigurni da su se pobrinuli za svaku mogućnost. Fanatici u pravom smislu te reči, jedva da su i mogli pomisliti na neuspeh. Ali čak i ta minijaturna mogućnost je bila neprihvatljiva; nisu mogli da podnesu pomisao da neko drugi pobedi — makar oni i izgubili. Pa su se pobrinuli za izvesno »osiguranje«, za svaki slučaj.“ Gejl se stresla; ali ispričala činjenice brzo, efikasno, bez izostavljanja, preterivanja, dok se ja oblačila. A ako išta, »noćna mora« bila blag izraz: čak i u noćnoj mori bih teško zamislila bude dovoljno fanatične da izvrše ubistvo tog reda veličine. A da se zamisli tako neumoljiva osveta nakon sopstvene smrti, bili bi potrebni misaoni procesi koji su jako daleko od bilo čega što se do sada smatralo ljudskim. Agresori poznati kao Bratstvo (što znači »Bratstvo«): selektivan kadar ideološki zadrtih tipova regrutovanih odasvud iza Gvozdene/Bambus zavese; klika koja je prožimala birokratsku/vojnu hijerarhiju na najvišem nivou, koristeći sredstva vlasti za sopstvene svrhe. Svi fanatici, posvećeni pretpostavci da je ideološki čist, totalitarni komunizam predodređen da postigne prevlast u čitavom svetu. Prezirali kao ideološku slabost čak i ograničena zastranjivanja, slobodu izražavanja, kapitalističke ambicije koje tolerisale njihove vlade. Smatrali uobičajene metode za postizanje cilja — prevlast pomoću propagande, sabotaže, terorizma, vojne sile itd. — za slabićke, neeefikasne. Pala im na pamet pomisao o čišćenju planete od nevernika jednim jakim udarcem; počinjanju ispočetka, bez konkurencije. Što bi i uspelo da nije bilo neočekivane delotvornosti obaveštajnih službi Slobodnog sveta (ojačanih, što ne bilo poznato ni liderima SAD, suptilnim doprinosima AA-ova — u čemu Učitelj bio glavni pokretač!); plus neočekivane preciznosti ciljanja, vatrene moći koje bilo u odvratničkom arsenalu. Sedište Bratstva zamišljeno, konstruisano da bude otporno čak i na direktne, skoro direktne pogotke — ah ne toliko mnogo njih; postalo krater prečnika šezdesetak kilometara, dubok dvadeset kilometara; sve okolne ustanove takođe pretvorene u paru. Čišćenje, po satelitskim izveštajima, potpuno. Mnogi ciljevi još svetlucaju. Ah te iste vlade Slobodnog sveta, koje odbijale da poveruju da konačni cilj fanatika uništenje svih koji ne dele njihova mišljenja, sve dok bojeve glave, zaraza nisu opustošili planetu, takođe ne obraćale pažnju na savete AA-ova da se napravi plan za svaki slučaj; ne preduzele korake da se počisti sve što treba.

Što ostavilo populaciju hominema sa problemom: parkirana, ranije neprimećena, u geosinhronoj orbiti iznad centralne Azije je Mašina Sudnjeg Dana, bomba od stroncijuma-90, programirana da siđe iz orbite kad ne primi periodične šifrovane signale — od kojih je sledeći trebalo da usledi kroz jedanaest dana; frekvencija emitovanja, sadržaj, poznati samo odavno mrtvim fanaticima. Velika bomba od stroncijuma-90: pravi pravcati multimegatonski rušitelj planeta, ako špijunski izveštaji tačni; eksplozija uporediva sa udarom asteroida. Naciljana na duboke vode iznad frakturne zone Marej, sedam stotina milja južno-jugozapadno od San Franciska. Programirana da potone na dno okeana pre nego što eksplodira. Efekat eksplozije trostruki: prvo, probiće zemljinu koru kao balon (na tom mestu manje od pet kilometara debela), šaljući masivne cunamije lave u talasima preko otopljene površine gornjeg sloja, lomeći tektonske ploče, uzrokujući katastrofalne seizmičke posledice širom sveta. Cunamiji morske vode koji bi usledili, iako visoki i preko sto metara, u poređenju s tim zanemarljivog značaja. Drugo, izbaciće nebrojene kubne kilometre morske vode, blata, kamenja u stratosferu, kojom će isti kružiti tokovima planetarnih atmosferskih strujanja, izbacujući padavine zagađene stroncijumom-90 prvo na severnoamerički kontinent, a kasnije i na ceo svet. Poluživot stroncijuma-90 dvadeset i devet godina — ako se bomba ne zaustavi, Zemlja nenastanljiva za ljudska bića bez zaštite otprilike sledeća dva vekal Konačno, zagađenje atmosfere će dovesti do nuklearne zime, uništiti ono malo biosfere što ostane. „Ali, ni Bratstvo nisu bili nesposobnjakovići što se špijunaže tiče; možemo se kladiti da su oni znali o nama koliko i mi o njima. Morali smo da pretpostavimo da su sledili trag naših pitanja duž linije do nas samih, i da su znali gde većina nas živi i radi. Takođe, morali smo pretpostaviti da će u vreme napada ovde imati operativce kako bi pokušali da proniknu u naše planove — možda samoubice; ili su, verovatnije, uspeli da sakriju činjenicu da imaju vakcinu protiv smrtonosnog virusa. U svakom slučaju, pretražili bi naše domove i kancelarije čim mi odemo, i ne bi mogli promašiti tu poruku. Obično smo uništavali takve poruke čim bismo ih pročitali; a sumnjam da bi iko od Harperovih napravio takvu omašku. Verovatnije je kompjuter nekako sačuvao poruku i izbacio jedan njen deo zbog uzgrednih elektromagnetskih efekata svih onih bombi. Očekivali smo jake elektromagnetske efekte i svoju elektroniku smo dobro zaštitili od toga. Ali, njihove katalizatorske bojeve glave su emitovale zračenja iz neobičnog dela spektra i proizvele jako malo normalnog elektromagnetskog pulsiranja; zato su komunalije i slično nastavile da funkcionišu posle napada. Ali jesu proizvele nešto; a šta

god to bilo, imalo je interesantan, mada privremen, efekat na neke kompjutere. Ali da su agenti Bratstva zaista pronašli tu poruku, i odredište bi im bilo dovoljno da shvate naše planove. Bili bi u stanju, tokom početne konfuzije, da pre nas stignu do centara za lansiranje i da sabotiraju šatlove, što bi uništilo sve naše nade.“ „Pa, očigledno je nisu našli“, primetila sam; „ili ipak nije ni bilo agenata. U svakom slučaju, sada mi je jasno zašto si skoro iskočila iz kože kad sam pomenula da sam je našla. U međuvremenu, rekla si »šatlove«? Šta to mi činimo u pogledu bombe?“ Rekla bez razmišljanja; ne obraćajući pažnju na razliku u godinama, poreklu, obrazovanju; dotadašnjem učešću, doprinosu. Ali, Gejl uočila, prihvatila »mi« u duhu u kojem izrečeno; bez i nagoveštaja arogancije. „Kada smo saznali šta su uradili, počeli smo da pravimo sopstvene planove“, ispričala zamišljeno, dok ja dovršavala oblačenje, sledila je iz sobe, duž hodnika, napolje. „Udružili smo svoja sredstva — ispostavilo se da imamo dosta novca — i sagradili veliki, potpuno samodovoljan kompleks skloništa u rudniku soli, smeštenom u teoretski seizmički stabilnom delu Kanzasa. Ali, bilo je potrebno da izdržimo napad dovoljno blizu JPL-a i Vandenberga da bismo zaštitili te ustanove od pljačke i/ili vandalizma, pa smo sagradili manje sklonište pod Maunt Palomarom. Nije ni blizu toliko geološki stabilno, ali nismo ni očekivali izuzetno jake zemljotrese, sem ako ne budemo u stanju da zaustavimo bombu — u tom slučaju, naravno, ne znamo ni da li će sklonište u Kanzasu izdržati.“ „Zašto ste morali biti blizu JPL-a i Vandenberga?“ zapitala sam. „Strpljenja; doći ću i do toga. Oba skloništa su dobro skrivena i jako zaštićena. Brinula nas je isto toliko radijacija koja bi procurila napolje, što bi moglo odati naš položaj, koliko i spoljna radijacija od eksplozija i padavina. Ti sama ne bi našla sklonište pod Palomarom. Takođe smo organizovali plan da, što je pre moguće, nađemo i razvrstamo preživele homineme po nivou mentalne i emotivne stabilnosti i upotrebljivim veštinama. Nivo radijacije je opao na bezbedan nivo već nedelju dana nakon napada, a H. sapiensa više nije bilo, pa smo se dali na posao. Tokom samo dva do tri meseca našli smo i regrutovali preko hiljadu ljudi. Bilo nam je drago što smo ustanovili da je, u praksi, samo oko dvadeset procenata hominema nestabilno. Ostale je teško razlikovati od AA-ova: simpatični, dobro prilagođeni, inteligentni, visoko motivisani, istaknuti ljudi. Priličan broj čak i manjine je u redu, ukoliko se postave pred izazov i pod inteligentno rukovodstvo. Naravno, na kraju smo okupili mnogo više nego što smo predvideli, a nemamo mesta za sve njih u skloništima. Ako ne budemo

mogli da zaustavimo bombu, suočićemo se sa nekim teškim odlukama ili ćemo, verovatnije, žrebom odlučivati ko ide u skloništa.“ „Zadržavaću dah dok ne dođeš do poente“, upozorila sam je. Gejl se nasmešila. „Tvoje pitanje je glasilo: »Šta to mi činimo u pogledu bombe?« Srećom, tridesetak nas — proširenih nas, ne samo AA-ova — bili su ključni ljudi NASA-e. Kažem »srećom«, jer je naša jedina nada da izbegnemo dva veka podzemnog života — ukoliko preživimo zemljotrese — da lansiramo Natana Hejla...“ Skrenuli smo iza ugla i Gejl je pokazala na monstruozni sklop postavljen na rampu, nonšalantnim pokretom koji bi sigurno bio prigodniji za razgovor o vremenu nego za najveće tehnološko dostignuće H. sapiensa. „... priđemo bombi u orbiti i deaktiviramo je.“ (Nešto u toj izjavi mi je zvučalo neobično, ali odmah zaboravila u navali divljenja pred veličinom plana.) Načas potvrdila vic s bradom o naivnoj seljančici kad naglo stala, otvorenih usta se sa neprikrivenom zadivljenošću zagledala u ogromni svemirski brod koji se uzdizao nad nama. Televizija uopšte ne daje predstavu o razmerama. Veći nego na ekranu. Mnogo. Blizina tehnološkog čuda stimulisala maštu, pokrenula inspiraciju; smislila bolje rešenje, mnogo jednostavnije: „Gejl, ako možete da lansirate šatl, zašto ne pošaljete veliki termonuklearni balistički projektil —ili...“ Shvatila, još dok izgovarala, da nije tako lako, ili bi već bilo fait accompli. Gejl izgleda još čitala misli — ili šta već — potvrdno klimnula glavom kad ja došla do pravog zaključka. „Bratstvo je mislilo na to i preduzeli su mere predostrožnosti. Prvo, ceo brod u kojem je bomba napravljen je od novog, laganog materijala dugačkih molekula, koji je izgleda neka vrsta metalnog polimera. Beki Čemberlin, koja je medu našim najboljim metalurzima — plastika joj je druga ljubav — imala je priliku da se poigra jednim uzorkom, malo pre napada. Ona kaže da je tako jak i toliko dobar izolator da bi, u svemiru, bomba mogla izdržati multimegatonski, skoro direktan pogodak bez oštećenja — zavisi od toga koliko su komponente dobro spakovane, naravno. Ali i ne mora da izdržava; raspolaže i te kakvom odbranom: najnoviji analitički radar, složeni kompjuter i laseri sposobni da unište svaki projektil mnogo pre nego što se dovoljno približi da bi bio pretnja. Konačno, programirana je da krene nadole onog trena kad bude napadnuta.“ „Kako smo došli do uzorka?“ „Jedan od nas je bio četvorostruki agent...“ Gejl zastala, primetivši beo pogled; objasnila: „Jedan od nas, koji se pred njima pretvarao da se pretvara da radi za nas dok u stvari špijunira za račun četvrte strane —je li ti to jasno?“ „Sve to sa špijuniranjem zvuči neprincipijelno pokvareno i,

uopšte, isuviše komplikovano“, odgovorila sam sa tobožnjim gađenjem. „Naravno da jeste.“ Nasmešila se. „Tako je to bilo u stara vremena: sve su se profesije uvijale u koliko je god tajanstvenosti bilo moguće — špijuni nisu bili ni upola tako tajanstveni kao, recimo, procenjivači nekretnina. U svakom slučaju, Volas Grifin je dopustio da ga regrutuje Bratstvo dok je bio u Rusiji, navodno se obučavajući u KGB-u za rad u SAD. Priličan broj KGB-ovaca su bili članovi i stalno su tražili odgovarajuće regrute. Volas je as u svom poslu: dok je na izgled pomagao u programiranju ugrađenog kompjutera, uspeo je da na mikrofilm snimi kompletni šematski paket bombe — bojevu glavu, pogon, sistem za navođenje, softver, sve. On je taj koji je doneo uzorak materijala natrag. Onda je, samo nekoliko dana pre napada, sve što je Volas saznao bilo potvrđeno kad je jedan od ljudi Bratstva bezuspešno pokušao da prebegne i upozori svet. Zove se Kiril Svetlanov; bio je u najužem vrhu fanatika. Ali, njegovoj priči nisu verovali ništa više nego našoj; pa smo ga mi preuzeli i od tada nam pomaže. On je naš glavni ekspert za stroncijumsku bombu: bio je umešan u njenu konstrukciju, izradu i lansiranje, i trudi se više od bilo koga ovde, sem možda Učitelja. Ali to je razumljivo: na njegovom mestu, ne bih mogla da živim sa tim na duši!“ Pogledala Gejl iskosa. Nije mi izgledala kao neko ko veruje u Deda Mraza. Primetila, nasmejala se, razjasnila neizgovorenu dilemu. „Da, bilo nam je sumnjivo da se član na toliko visokom položaju, takve fanatične organizacije, u tako zgodan čas predomisli, pojavljujući se baš kad su nam trebale određene informacije na polju za koje je on stručnjak. Ali proverili smo njegovu priču iz svih mogućih uglova, čak ga i ispitujući pod dubokom, drogama ojačanom, hipnozom, i sve se slagalo. Postavili smo ga da radi na projektu deaktivacije bombe. A od tada smo ga i dalje proveravali: nekoliko puta smo naveli podatke za koje smo znali da nisu tačni, i naveli ga da poveruje da mi verujemo da su tačni i da ćemo ih uključiti u naše planove. Bile su to razumljive greške, kakve mogu nastati zbog lošeg prevoda sa ruskog, ili čak podataka koji nedostaju zbog nepotpunog obaveštajnog rada, ali koji bi nas sigurno na kraju sapleli. Svaki put je uočio i ispravio grešku. Jednom, kad smo insistirali da znamo šta radimo, digao je ruke i hteo da odustane od projekta, tvrdeći da smo mi osudili projekat na propast i da je dalji trud besmislen. Prošao je sve testove besprekorno. Proučavala sam ga izbliza najbolje što znam, i nikad nisam primetila ni nagoveštaj da nije iskren. I, konačno, on ide na Hejlu da bi se uverio da će sve ići kako treba, što je samo po sebi prilično ubedljiv dokaz njegove iskrenosti i želje da se iskupi. I pored toga, naravno,

nikad nije sam“ (Ono isto neobično nešto me opet zažuljalo u glavi, ali još ne mogla da pokažem prstom na uzrok.) Gejl nastavila dok skretali oko ćoška zgrade. „Videćeš ga na sastanku — eno ga, a i mi smo stigle“, završila je, pokazujući mladića dok smo dolazili do mesta lansiranja. Masa se skupljala po klupama složenim u polukrug oko izdignute platforme pored kontrolnog tornja, blizu velike prostorije za pripremu tereta; bili prisutni svi koji se makar na tren mogli odvojiti od posla; bilo ih na stotine... A u centru pozornice bio Učitelj! Nedostojanstveni urlik, pritrčavanje i zagrljaj verovatno omeli dešavanja ako već bila u toku; ali me ne bilo briga, a nikom drugom izgleda nije smetalo — Učitelju najmanje. Prošlo mnogo pre nego što me pustio. Konačno me držao u ispruženim rukama; pregledao od glave do pete. „Mislim da si u boljem stanju nego kada sam te poslednji put video u Viskonsinu“, rekao je sa odobravanjem. Osmeh ovenčao crte lica, oči zasjale; ali se napor, zamor, možda čak i nešto što bi se moglo nazvati očajem (kod bilo koga sem Učitelja) videlo na licu. Dok gledala, sjaja nestalo, bore se produbile, ramena pognula. Glas bio ozbiljan dok izgovarao: „Zapanjen sam što si nas našla.“ „Samo sam imala sreće“, odgovorila sam. „Bila sam na pravom mestu u pravo vreme. Čula sam zvučni udar, pogledala gore i videla trag mlaznjaka. Da nisam uletela u nevolju dan ranije, već bismo bili najmanje dvesta kilometara odatle.“ Učitelj zamišljeno podigao pogled, na trenutak zaboravivši probleme. „Sa čitavim severnoameričkim kontinentom koji treba pretražiti, tebi se »eto, desilo« da ugledaš i da budeš dovoljno blizu da iskoristiš njen povratak, prvu ekspediciju sakupljanja zaliha koju smo vršili u poslednja dva meseca, a koja će biti poslednja na poduže vreme.“ Upitno me pogledao. „U koincidenciju tolikog stepena nije lako poverovati, a mi hominemi smo uglavnom nepoznatih osobina. Pitam se da li bi se moglo sprovesti proučavanje fenomena takve vrste i u kom bi nas pravcu to odvelo...“ Napor opet vidljiv na licu dok Učitelj govorio. „Planirao sam da te povedem sa sobom. Ali vratio sam se i našao te bezbedno zaključanu u skloništu, a ni telefon ni kompjuterski terminal nisu odgovarali — iz kog razloga, ne mogu ni zamisliti. Želeo sam da ti u pismu kažem kuda idemo — kuda AA-ovi idu, naime; tada nije izgledalo da ću ja mnogo potrajati — i zašto. Ali nisam mogao; nadam se da razumeš zašto nisam mogao. Najbolje što sam mogao učiniti je da te upoznam sa tvojim nasleđem i predložim ti da potražiš svoje parnjake. Nameravao sam da pošaljem nekoga natrag da te potraži čim

bude moguće, ali još nije bilo: da amaterska grupa, ovako malobrojna kao što mi jesmo, prilagodi i pripremi i lansira šatl, koji inače sređuje vojska koja se sastoji od nekoliko hiljada visokoobučenih stručnjaka, nije skroman zadatak. Nismo mogli nikoga da odvojimo.“ „Pretpostavljam da to daje odgovor na moje sledeće pitanje.“ Uzdahnula sam. „Moja porodica — moja usvojena porodica — pretražuje Sijera Nevade da nađe moje telo. Volela bih da odem da ih nađem i dovedem ovamo. Ali, vi ne možete odvojiti posadu, čak ni helikopterom?...“ Učitelj polako za tresao glavom. „Ne; žao mi je. Ako možeš da sačekaš dok ne lansiramo Hejla, onda sigurno. Ali tada će ostati prilično malo vremena da ih pronađemo i upozorimo, ukoliko misija ne uspe, zar ne? Iako...“ Učiteljeve oči su se na trenutak sklopile od bola: „...će, naravno, u tom slučaju oni morati izvlačiti lutriju kao i svi ostali. Oni će biti među onima za koje će odgovor na pitanje ima li mesta dati sreća. Mada“, brzo je dodao, „lutrija se odnosi samo na odrasle; vi deca ste automatski uključeni.“ Učitelj tada trepnuo, kao da najednom shvatio s kim razgovara. „Nisam mislio da zvučim zaštitnički, Kendi. Ako dođe do toga, stvar se svodi na pitanje opstanka rase. Moramo pokušati da spasemo mlade i one koji imaju znanja i umeća koja će poboljšati njihove šanse. Gde god je moguće, oni sa znanjem će biti mladi. Niko u mojoj starosnoj grupi, čije znanje poseduje bilo ko mlađi, neće moći da učestvuje u lutriji.“ To shvatala. I smrtno postiđena zbog dubine olakšanja koje osetila kad saznala da imam osigurano mesto u skloništu, zajedno sa Adamom, Lizom. Ali šta ako Kim ostane napolju?... Ili Teri! — Učitelj sigurno ne bi isključio batu! Na kraju krajeva, ne zauzima mnogo mesta, jede kao... Ne. Sada ni vreme ni mesto za tu raspravu. Ionako se pitanje verovatno neće nikad postaviti; Hejlova misija sigurno uspešna. Nema koristi od otežavanja Učiteljevog tereta prerano, možda nepotrebno. Trenutni problem bio pronaći porodicu. Htela da ih dovedem ovamo čim bude moguće: budem i sama pri ruci, stavim svoje ograničene talente na raspolaganje na bilo koji način na koji ih planeri mogu iskoristiti (kao i talente porodice — Kimini, Adamovi ni blizu toliko ograničeni). Jedina ne neophodna osoba u okolini očigledno ja; moraću odem sama. Odlučila da krenem ujutro, čim ustanem. Nemala pojma koliko može potraga da potraje, ali oni tamo na udaru zemljotresa, radioaktivnih padavina; morala ih dovesti do AA-ovskih skloništa pre pada bombe, za svaki slučaj. Tek onda da brinem o lutriji. Primetila da Učitelj gleda okupljene; zapitala se da li propustila

nešto dok razmišljala. „Mislim da su svi koji su u stanju da prisustvuju stigli. Moram da počnem sa dnevnim redom. Zašto ne bi sela ovde gore sa nama? Ima dovoljno mesta.“ Koraknuo na podijum, skupljajući beleške; pročistio grlo, uključio mikrofon. Pregledala pozornicu. Sastojala se od uzdignute platforme desetak metara dugačke, tri široke. Na stalku u centru, odmah iza podijuma, bila velika tabla. Jedan kraj pozornice bio natrpan mašinerijom čudnog izgleda. Na zemlji pored stajala velika, komplikovana skulptura sa jednim zakrivljenim zidom, jako izuvijana, unutrašnjosti otvorene na strani prema okupljenima. Kad bih pustila mašti na volju, to bi mogla biti kriška iz makete aviona. Ili trodimenzionalni lavirint za pacove. Zdravo pretrpana unutrašnjost; jedna unutrašnja površina pretrpana izboćinama, tasterima, brojčanicima, koturovima žice sakupljenim u neuredna klupka. Izgledalo kao mesto prilično nezgodno da se u njemu kreće. Mali ovalni otvor u pregradnom zidu pružao pogled kroz zid na koji većina skalamerije pričvršćena. Smestila se na stolicu blizu zagonetnog predmeta; pokušala da izgledam neprimetna. Gejl sela pored mene, ohrabrujuće se nasmešila. Bila joj zahvalna što tu; osećala se kao da mi tu nije mesto. Učitelj započeo sastanak kratkim, usiljenim ljubaznostima; onda razmatrao napredak u dosadašnjem toku priprema Natana Hejla za lansiranje. (I konačno ustanovila izvor podsvesnog svraba koji me mučio otkad Gejl prvi put pomenula sati: znala imena svih NASA-inih šatlova; Natan Hejl ne među njima. Očigledno AA-ovi prekrstili. Pa, dobro; zašto ne? Ranijim vlasnicima teško da će smetati. Osim toga, imalo herojski prizvuk; zvučalo fino (iako ne onoliko fino kao Enterprajz — bilo jeftina izvlaka pretvarati se da su ispoštovali zahtev lobija; onda potrošiti ime na prototip namenjen samo letačkim probama!).) Učitelj pohvalio dosadašnje kolektivne napore: grupa se suočila, prevazišla velike, nezapamćene izazove. Među najvažnijim: činjenica da šatlovi nisu konstruisani za rad u geosinhronoj orbiti. Zamišljeni, proizvedeni kao teretnjaci za niske orbite, koji ne rade na visinama većim od oko 1100 kilometara. Ali hominemi postizali čuda: smislili način da montiraju četiri pogonske rakete umesto dve. Nova, vešto smišljena mešavina tečnih goriva podigla efikasnost glavnog motora za nekoliko neophodnih procenata, poboljšala sliku potrošnje. Prostor za teret sada sadržavao veliki, po meri izrađen, rezervoar sistema za orbitalno manevrisanje (mnogo veći od ranijih orbitalnih sistema). Brod takođe znatno olakšan: u stvari, skoro ogoljen. Sve što ne neophodno za misiju iščupano: zalihe vazduha, hrane, vode, svedene na minimum. Ostave za opremu, ne neophodni instrumenti, „pogodnosti“

za posadu, odbačeni. Mehanizam za spuštanje potpuno uklonjen... (Odlično smišljeno: šatl se može odbaciti po završetku misije; padobrani dovoljni za posadu.) Pomični sistemi aerodinamičke kontrole stalno zaglavljeni u neutralan položaj; sva njihova hidraulika, kompjuteri, senzori, komandne palice, pedale itd. skinuti... (Zagrcnula se kad čula to; ne mogla zamisliti kako očekuju da se uspešno usmere natrag ka zemlji.) ... zajedno sa svom spoljnom izolacijom. (Šta reče?) Kalkulacije pokazivale da Natan Hejl sada u stanju da dostigne željenu orbitu. Jedva. Vilica pala; čula kako sopstveni glas šapuće „Oh!...“ kad konačno ukopčala. Sada shvatala novo ime šatla: Natan Hejl — „Jedino žalim što imam samo jedan život koji mogu da dam svojoj domovini...“ Jednosmeran put. Tročlana posada, sva trojica dobrovoljci, pokušaće da stignu do bombe, deaktiviraju je... i umru! Vid se zamutio. Osetila kako suza potekla niz obraz. Druge je pratile. Gejl primetila; shvatila uzrok. Nagnula se bliže, prošaputala da posada odabrana iz kompletne populacije lansirnog centra — svaka osoba vezana za projekat se dobrovoljno javila; i AA-ovi i AB-ovi. Zatresla glavom; pokušala da zamislim kako izgledalo istupiti napred, uz potpuno poznavanje činjenica; napraviti racionalnu, inteligentnu, promišljenu odluku da daš život da bi drugi mogli živeti. Ne mogla. Spontani, nesvesni heroizam razumljiv; hrabrost u žaru bitke, uzbuđenju trenutka, ne neobična (i sama ponekad popuštala naglim impulsima); ali ovo — potrebna hrabrost jednostavno bila neshvatljiva!... Trepnula, obrisala suze da se zadivljeno zagledam u prisutne. Dok gledala, osetila nepoznato uzbuđenje; neodređeno, umirujuće. Izvor ne mogla definisati; ali svest o okupljenima se nekako proširila, produbila. Otprilike shvatila da osećam zajedništvo koje se proteže više od trenutne opasnosti, projekta, ciljeva. Deljena toplina, zajedništvo skoro opipljivi: sjaj polako preplavio, prožeo celo biće. Srce bilo puno, duša podstaknuta nenadanom, apsolutnom svešću da su nove stegonoše razuma dobro odabrane. Polagane suze se vratile, ali ovog puta ponosne — moj narod valjani naslednici. Zemlja u dobrim rukama... Kiril ustao, pridružio se Učitelju pored table. Pogledala ga u novom svetlu, saznanju; sada shvatala Gejlin komentar kako insistiranje da bude u posadi Hejla dalo ubedljivost promeni mišljenja, pokajanju.

Visok, zgodan čovek, ali imao isti umoran izgled kao i Učitelj. Otkrio veliki, višeslojni, providni preklopni crtež bombe, projektila u koji smeštena. Počeo diskusiju o slabostima bombe. Kojih, ispostavilo se, bilo prokleto malo! Opremljena složenim komjuterom, opremom za detekciju/ analizu; ugrađeni laseri sposobni da projektil koji prilazi sprže kao moljca u oksiacetilenskom plamenu; strukturalno praktično neranjiva; sve sem pogona nuklearno — raketni motori konvencionalni ali efikasniji: pripadaju sledećoj generaciji, čiji razvoj omogućili novi materijali, sposobni da podnesu deset G. Fanatici dobro planirali, gradili. Mašinu Sudnjeg dana nije lako eliminisati. Ali, ne svemoćna. Konstruktori smrtni ljudi. Ahilova peta svakog kompjuterski kontrolisanog mehanizma je softver, koji pisali isti ti smrtni ljudi, pokušavajući da predvide, nose se sa hipotetičnim budućim problemima — naterani ograničenošću memorijskih kapaciteta da odaberu koji će se, iz čitavog spektra, najverovatnije pojaviti u stvarnosti — unesu odgovarajuće reakcije. Programiranje ograničavalo svest bombe, njen odgovor na stimule koji bi mogli biti projektili; metalni objekti velike brzine koji prelaze određenu masu, ulaze u stopedesetkilometarski sferični perimetar, čije izračunate putanje prilaze na više od sedam kilometara. Kiril ne lično umešan u pravljenje programa za detekciju, ali bio mišljenja, po opštem znanju kriterijuma projekta, da će ljude u skafanderima koji se polako kreću, čak i ako ih radar registruje, kompjuter verovatno ignorisati. Verovatno. Učiteljevi stručnjaci, nakon što proučavali nabavljene crteže i softver nekoliko nedelja, u osnovi se slažu: komponente napravljene od tih elemenata verovatno neće brinuti zbog nejasnih signala koje primaju od malih, sporih, većinom nemetalnih ciljeva. Stoga, strategija zahtevala da se Hejl parkira na bezbednoj udaljenosti, nastavi u skafanderima do bombe, uz upotrebu manevarskih jedinica; provali kroz otvor za servisni prilaz, uđe u brod; pošalje robot opremljen TV kamerama, snažnim alatkama, kroz otvor u unutrašnjoj šasiji (premali da prođe čovek u skafanderu) da izvuče utikač. Međutim, projekat u nevolji. Velikoj nevolji. Sasvim moguće, nerešivoj nevolji: konstruisanje robota ne napreduje kako planirano... „Tokom meseci koje smo proveli radeći na ovom projektu“, uzdahnuo Učitelj, ramena pognutih, „znatno smo proširili polje robotike preko granica u kojima je bilo kada smo započeli. Postigli smo zapanjujuće stvari; ali, na žalost, to nisu bile zapanjujuće stvari koje smo nameravali da postignemo. Sada smo u ćorsokaku.“ Ne mogla poverovati ušima, očima! Učitelj — zvuči, izgleda, ponaša se kao da poražen!

„Zbog toga smo i sazvali ovaj sastanak.“ nastavio je, odlučnije. „Treba nam svež pristup i treba nam sada. Svi ste dobili kopije crteža kad ste došli. One prikazuju šta smo do sada pokušali da bismo postigli upotrebljivu konstrukciju.“ Primetila da svi sem mene imaju snop hartije. Munula Gejl, podigla obrvu. Ona klimnula, prosledila mi kopiju viška. Brzo pregledala, primećujući ključne detalje. Učitelj nastavio, ne zastajući: „Prvi list je spisak konstrukcijskih parametara, počevši od ograničavajućeg faktora veličine unutrašnjeg otvora, 23 sa 35 centimetara; a nastavlja se detaljima snage stiska koju alatke moraju imati, sila neophodnih pri povlačenju, guranju i odvrtanju; i crteža putanje koju bi mašina trebalo da pređe od otvora, kao i radne sredine u bombi, sa ilustracijama svih poznatih oslonaca i prepreka. Oni među vama koji imaju predloge, neka priđu i pogledaju maketu u prirodnoj veličini unutrašnjosti bombe...“ A, znači to je ta stvar. Tiho ustala, sišla sa pozornice, uporedila crteže sa replikom. Jasno nacrtani; lako upoređivati. Zakrivljeni zid bio spoljna školjka sa glavnim ulaznim otvorom. Mali otvor za prilaz bio u sledećem zidu. Ona izbočina predstavljala lokaciju bojeve glave, smeštene pored centra nosne kupole. Tamo je pupčani kabl, poslednja stvar izvučena pre lansiranja. Ugrađeni kompjuter iza one ploče tamo, itd. A tamo, u središtu paukove mreže žica, koje se sve moraju ukloniti određenim redom, bio detonator, dostupan samo nakon provlačenja kroz uzani otvor, veranja kroz lavirint strukturalnih ojačanja. Isključivač morao biti akrobatski nastrojen patuljak bez kostiju da uopšte dođe do tamo. Ali deaktivacija ne izgledala isuviše komplikovana: ukloniti žice pravim redosledom, odvrnuti poklopac, povući oblikovano punjenje hvatanjem za rebraste navoje, izvući. I — ah, da, tolerancija navoja/nareza precizno urađena, dobro pasovalo; sila od 200 do 250 kilograma neophodna za izvlačenje, uvrtanje, kad izviri da prođe izbočine. Patuljak bi morao biti popriličan snagator. Sada mi bio jasan problem: komplikovane, isprepletane, mnogostruke funkcije, neophodne za obavljanje osnovnog zadatka, stavljale prevelike zahteve pred malu mašinu, koja nemala ni taktilne informacije da prenosi upravljaču ni zajedničku fleksibilnost ljudskih šaka, zglobova, laktova, ramena. Potreba robota da se uravnoteži dok radi u bestežinskoj okolini predstavljala dodatni problem. Kao i neophodnost da se nađe mesto za kolor TV kameru visoke rezolucije, da bi upravljači mogli da umanevrišu mašinu kroz nezgodan put od otvora do detonatora, izvedu postavljeni zadatak. „Niko do sada nije pokušao da izvuče toliko funkcija iz jedne toliko minijaturne mašine“ nastavio Učitelj.

(I te kako verovala u to!) „Uspeli smo da odvojeno izvedemo svaku od funkcija koje su neophodne, ali nismo uspeli da ih kombinujemo u jednoj mašini zahtevane veličine. Postaje verovatno da nećemo uspeti pre nego što nam ponestane vremena: najkasnije vreme za lansiranje je za samo sedam dana; a bilo bi bolje da ne odlažemo do tada, za slučaj da naletimo na neke probleme u poslednji čas. Mislim da su implikacije jasne svima ovde: ovaj problem mora biti rešen, i to za sedam dana. Ukoliko naša udružena inventivnost do tada ne dovede do rešenja, svi naši napori će biti uzaludni; nećemo imati izbora, sem da napustimo rad i požurimo natrag u skloništa. Međutim, svi znamo da skloništa mogu primiti maksimum petsto ljudi. Izvlačićemo lutriju da odlučimo ko će ući, a ko ostati napolju. Oni koji ostanu napolju nemaju nikakve šanse da prežive: zemljotresi, vulkanski stvorena toksičnost vazduha i radioaktivne padavine će se za to pobrinuti. Čak i opstanak onih u skloništu je pod znakom pitanja, u zavisnosti od toga da li će iz perioda seizmičke aktivnosti izaći dovoljno neoštećeni. Naši seizmolozi i inženjeri ne pružaju nam mnogo nade. U stvari, da nije radioaktivnih padavina i otrovnih emisija, možda bi bilo sigurnije pokušati da se to prebrodi na površini.“ Učitelj završavao; drugi govornici stali u red da dopune izlaganje. Ljudi se već okupljali oko makete, pregledali crteže, razgledali robote, razgovarali prigušenim tonovima. Ja opet sela da ne budem nekome na putu. Sastanak se razvukao satima. Beskrajni nizovi ljudi punih nade prilazili, zajednički mozgali, predlagali, prepirali se, upoređivali beleške, konačno odlazili, odmahujući glavama. Ja ubijala vreme ćaskajući sa Gejl, kao i sa Učiteljem, kad ne bili zauzeti. U međuvremenu, do nivoa mogućeg a da se ne bude nametljiv, prisluškivala. I, naravno, posvetila sopstvene misli problemu. Ali nisam ni mehaničar, ni elektroinženjer, ni programer — niti bilo šta upotrebljivo, što se toga tiče. Uglavnom držala jezik za zubima; trudila se da nikom ne smetam. I brinula, naravno: uz mesto za samo petsto ljudi podeljenih u dva skloništa — od kojih za jedno još manje verovatno da će izdržati zemljotrese od drugog — negde oko šest do sedam stotina ljudi bi ostalo napolju ako misija ne uspe. A počelo da izgleda da neće: problem sa robotom ne bliži rešenju sada nego kad sastanak počeo. Želela Adam, Kim ovde; nemala pojma da li bi doprineli ih ne — samo mi nedostajali. I Liza. I posebno Teri. Čak i Tora-čan — kladim se da ni njega ne bi pustili u sklonište: prestar; hvatanje miševa, predenje, sedenje u krilu verovatno nisu svrstani pod „korisne veštine“. A i da jesu, verovatno ih ima neko mlađi.

Atmosfera očaja zarazna; povećala sopstveno samosažaljenje, brigu za šanse porodice, prijatelja. Tmurno raspoloženje se produbljavalo dok osoba za osobom, stručnjak za stručnjakom, prilazili sa različitim stepenom samopouzdanja, pokušavali najbolje što mogu, vraćali se na sedišta nedugo zatim, izgledajući potišteni. Konačno tok usporio, stao. Učitelj pogledao okolo, tražeći još. Izraz odražavao dubinu razočaranja kad shvatio da ideje presušile. Pogledao Kirila. Rus slegnuo ramenima, zatresao glavom; vratio se na stolicu, seo pogureno, oborene glave. Učitelj se polako okretao, beznadežno pregledajući lica. Oči nam se srele upravo u trenutku kad... Oh! Naravno. Kako... očigledno! Zaključak, odluka, šok uz njih, mora da se pokazali na licu; jer Učiteljeve misli išle paralelno s mojima, stižući do istog rešenja delić sekunde kasnije. Nikad ne videla nikog da bio tako pogođen. Beskrajne sekunde stari Kinez gledao u, kroz moju dušu. Onda stegnuo vilicu, uspravio se, očiju sjajnih od ljubavi, ponosa, suza. Neprimetno klimnuo; nemo posmatrao dok se ja trzavo dizala sa sedišta, moji najednom neosetljivi prsti posuli pozornicu hartijama, konzervom osvežavajućeg pića, preostalim grickalicama. Sopstvene polagane suze ponovo potekle, ali jedva da ometale vid dok podizala dijagram, stavila u džep, sišla sa pozornice, naterala nevoljne noge da me ponesu do makete. Prošla kroz spoljna vrata, došla do malog unutrašnjeg otvora, gurnula glavu kroz, potražila oslonce za ruke. Uvukla ramena, prvo jedno pa drugo. Uhvatila zgodno postavljenu prečku, provukla torzo. Bokovi, zadnjica tesno prošli; nagoveštaj Boljih Stvari Koje Bi Bile (šteta što nikad neću saznati). Ignorisala najednom žamoreću publiku, vidljivu kroz isečen zid makete. Progmizala između ojačanja školjke do detonatora. Komplikacije sa žicama u tom trenutku nevažne; iščupala en masse. Onda izvadila dijagram, načas proučavala. Pažljivo se postavila na leđa, naslonila noge sa obe strane cevi detonatora. Čvrsto uhvatila. Duboko udahnula, polako izdahnula; opet udahnula, prošaputala pokretačke reči za korišćenje histerične snage, i... POVUKLA! Čak ne bio potreban veći napor. Publika uzdahnula kad detonator lako kliznuo napolje. Uskoro naišla na prepreku. Eksperimentisala, okrećući na jednu pa na drugu stranu; opet povukla. Momenat kasnije prošla kroz odsečeni deo zida, noseći detonator u jednoj ruci. Zapanjeni muk propratio povratak na sredinu pozornice gde Učitelj čekao, dok mu niz naborane obraze tekle suze. Sopstvene suze još tekle, ali inače održavala kontrolu; disanje skoro normalno, ruke mirne. Pažljivo odložila detonator, ustala, zagrlila najdražeg prijatelja.

Ponovo se začudila koliko je čvrst, uprkos godinama. Čvrsto ga držala dug trenutak; želela da mogu nešto uradim da olakšam tihe grčeve koji ga obuzimali. Ah uzrok očigledan, situacija neizbežna; oboje to znali. Koraknula na podijum, povukla mikrofon nadohvat. Osećala se čudno mirnom kad pogledala sav taj narod. Sav moj narod. Reči izašle iznenađujuće lako; glas jasan, čvrst, postojan, kad duboko udahnula, izgovorila: „Zna li neko ovde kako se sužava skafander?“ Pa, ne baš toliko prosto, naravno. Čak i nakon što predvidljivo usijana debata oko uključivanja jedanaestogodišnjakinje u samoubilačku misiju izbledela pred sušom drugih mogućnosti, ostale teškoće praktične prirode: Među kojima, skafander malo teže „suziti“ od para farmerica. Glavni izazovi: plastični šlem iz jednog dela; zaptivni prstenovi oko vrata, struka; prenosna oprema za održavanje života; aluminijumski ram oko grudnog koša, bokova — sve kruto; sve proizvod složenog dizajniranja, krajnje preciznih proizvodnih postupaka; sve znatno šire od dimenzija otvora 23 sa 35 centimetara, čak i u najmanjoj od tri raspoložive veličine. Ali nemala priliku da pratim napredak krojača; imala sopstvenih problema: odmah ubačena u astronautsku obuku (odmah: te večeri — samo šest dana preostalo da savladam neophodna znanja). Vidite: lansiranje jedan od najkritičnijih delova misije; proces koji vrvi od prigoda za sabotažu. Originalna posada se sastojala od jednog iskusnog pilota šatla iz NASA-e, jednog iskusnog civilnog probnog pilota, jednog prebega iz Bratstva. Određivanje dvojice najiskusnijih pilota da obave poletanje dozvolilo da se taktično izbegne isticanje činjenice da će Kiril, kome se još ne veruje sasvim, biti držan podalje od vitalne opreme. Moje prisustvo neumitno oborilo džentlmensku fasadu: minimum personala se sveo na jednog pilota, jednog stručnjaka za bombu, jednog patuljka-snagatora. Zadržavanje prvog kopilota ne bi bilo efikasno po pitanju korišćenja goriva; jedini važeći kriterijum. Što postavilo begunicu iz osnovne škole, rumenih obraza (bivšu veliku jahačicu ultralakih), na desnu stolicu simulatora, da čita liste, reprogramira kompjutere, odgovara na poruke na ekranu, pritiska dugmad na sve strane, gleda brojčanike — pokušavajući da ignoriše činjenicu da eminentno kvalifikovani inženjer/kompjuterista/pilot mlaznjaka, vrti palčeve na stolici za deaktiviranog stručnjaka misije pored nje: očigledno bi bio samo balast. Toliko me to mučilo u početku da konačno povela Kirila u stranu, u pauzi, propisno se spetljala pokušavajući mu se izvinim što unapređena preko njega. Međutim, Rus me odmah smirio, koristeći šarmantan, izlomljeni konverzacijski engleski (volim da ga slušam, mada se ponekad pitam da nije namerno takav — tehničke sintakse besprekorne).

Kiril se potpuno slaže sa datim rasporedom zaduženja; razume rezervisanost hominema u pogledu iskrenosti — insistirao bi na istim predostrožnostima da pozicija obrnuta. Ne osećao apsolutno nikakvu ljutnju na mene što „uzurpirala“ ulogu ni na bilo koga drugog, što se toga tiče. Sugerisao da zaboravim razlike u godinama, obrazovanju; koncentrišem se na posao — predvideo da će mi dosta toga zaokupiti um i bez pravljenja nepotrebnih briga. Mogla imati problema da prihvatim iskrenost, čak i tada, da najednom ne prekinuo govor ohrabrenja usred reči, iznenadio me kad impulsivno uzeo moju ruku u svoju i, sa očajnički udubljenim izrazom na licu, rekao: „Kendi, Haris se ponaša kao bivši marinski pilot-lovac: punačkog srca, morajući heroj. On ide posledično što zna da je najbolji; ne bi mogao živeti sa sobom da se misija prolomi zbog greške što neko manje sposoban seo u njegovo mesto. Moje opravdanosti podsećaju: moje tečno znanje bombe jako mnogo. A jesam u krivici. Ali ti...“ Uhvatio me u kratak, intenzivan zagrljaj; onda pustio, držao u ispruženim rukama, gledajući me u oči. „Ja sam zadivljen sa tobom! Kažem bez proterivanja: unutar prozora devojčice je najplodnija žena koju sam ikad bio sretan da slučajno srećnem.“ Sad, emocije ovih dana prilično na površini, kao što i možete misliti; klackam se od usiljene veselosti do dubokog očajanja. Golo divljenje koje sijalo iz Kirilovih očiju u tom trenutku daleko prelazilo prag stimulusa neophodnog da pokrene bujicu. Umesto toga, užasnuta pri otkriću da se duboko u meni rađa pravi kikot; raste, dobija na snazi svake nove sekunde, krećući neumoljivim putem nagore i pored svih napora da potisnem — jer nisam htela da se smejem: Kiril bi sigurno pogrešno protumačio — ne; u tome bio problem: sigurno bi ispravno protumačio; a smejanje nepoznavanju jezika u istoj ravni sa ismevanjem fizičkih nedostataka. Kiril zaista divna osoba; poslednje što htela je da mu povredim osećanja. Pa prisilila crte lica da se oblikuju u zaneseni, dirnuti osmeh; grizla usnu, pokušala da pregrmim oluju koja se kuvala u meni. Ali Rusov entuzijazam još dobijao na zamahu: „Mislim da je ono što mi drugo najteže pada u ovoj tarapaniji što te ne poznao deset godina stariju — đavoljeg mu oca, bih se skrasio da te sreo četiri, čak tri godine posle. Kako ti izgledaćeš onda nije važnost; spolja bi bila dovoljno stara da te upoznam a da ne uzdignem prdljive talase moralnih ustajalnika. Bih nikad hteo da te zapetljam u lažan skandal...“ Posle toga, konačni ostaci uzdržanosti pukli kao mehur od sapunice. Prvo prsnula, i pored suprotnih plemenitih namera; onda nekontrolisano vrištala, što se posle smirilo u bespomoćno smejanje — situacija koju nekako još smešnijom činila krivica koju osećala u srcu zbog zbunjenog izraza koji se raširio Kirilovim licem. Ali dok sam se držala za stomak koji me boleo, pokušavajući da uhvatim dah uzdržanosti, on se podlo osmehnuo, rekao: „Tako je bolje.

Od početnosti, bila mi očajanka što ti ispala tako besmehna. A i ne izgledaš ruski.“ Što, naravno, dolilo ulje na vatru smeha. Smešak se pretvorio u topao osmeh. „Reći mi: zar si stvarno mislila da me boli unutrica oko takvih ivera kao što je ko gde sedi? Imamo obavezne poslove da obavimo. Ja radim moj, ti radiš tvoj.“ Tada se osmeh istopio. Pomilovao mi obraz nežnim vršcima prstiju; rekao blago: „Ali nemoj pravila nerazumljivost; mislio sam baš ono što sam rekao: ponosito sam što sedim uz tebi bok.“ To je bilo to: rasplakano se rastopila Rusu u zagrljaj; neupotrebljiva sledećih dvadeset minuta. Bila zaista frenetična nedelja; zaposlena svake sekunde. Provela deset sati svakog dana vežbajući na simulatoru šatla, upotrebljavajući hipnotički ojačanu koncentraciju da savladam dužnosti — mnogo manjeg obima, srećom, od tereta koji inače na plećima onog ko sedi na desnom sedištu, zbog izbacivanja čitavih sistema, njihovih kontrola, instrumenata. Ali, Kiril u pravu: ostalo sasvim dovoljno da se ne olenjim! Međutim, obuke za šatl samo deo rasporeda; posle njih svakog dana sledio dril: upoznavala bombu spolja i iznutra, sticala osnovne pojmove ruskog, dovoljno poznavanje odgovarajućeg programskog jezika kojim softver napisan (ispostavilo se da i hard — i softver američka čeda), neophodna programerska znanja. A morala da dobro zagrejem stolicu; i kompjuterski i ruski mnogo teži od Pitmenove stenografije — a vremena tako malo! AA-ovi odavno zaključili da bomba suviše opasna da se ostavi u okolini, bila deaktivirana ili ne. Ali ne hteli da rizikuju i aktiviraju je u orbiti. Bojeva glava za čitave redove veličine veća od bilo čega ikad detoniranog na Zemlji, a stroncijum-90 stvarno gadna stvar. Mada preliminarni proračuni pokazuju da bi samo delić nusprodukata fisije verovatno ušao u atmosferu tokom sledećih dvesta godina, sama količina izbačaja garantuje nivo radioaktivnih padavina na granici opasnosti. Staviše, jedna škola mišljenja među AA astrofizičarima pominje mogućnost da bi eksplozija tog nivoa mogla imati negativne posledice po Van Alenov pojas. Stoga, AA-ovi smislili komplikovanu, ali nadajmo se efikasnu, proceduru koja bi trebalo da definitivno reši problem, uz izbegavanje svih nezgodnih uzgrednih efekata. Sama zastrašujuća snaga svemirskog broda, rezerve goriva čine srce plana eliminacije. Bratstvo predvidelo moguću potrebu za potpunim izlaskom iz orbite, kretanje nadole u što kraćem roku. Planirali, proizveli brod sa dovoljno goriva, snage da obavi posao. Ako uoči napad, kočnice se uključuju sa deset G. Potrebno malo više od trideset sekundi da se skine orbitalna brzina, ali predviđeno da motori rade pun minut dok se pravac potiska sasvim menja: ubrzanje po završetku rada skoro pravo nadole; mase-udarac sa blago istočnim vektorom, što dovodi do visokobrzinskog

kometnog okrznuća. Motori opet prorade neposredno pre perigeja: preostalo gorivo ublažava zastrašujuću brzinu; prilagođava brzinu, kurs, namešta precizno na predviđeno mesto ulaska u atmosferu. Međutim, ukoliko usmeren u odgovarajućem pravcu, brod sposoban za ubrzanje sasvim dovoljno za potpuno napuštanje Zemljinog gravitacijskog polja. Što se svodi na prilično temeljno eliminisanje. Prvi korak je fizička deaktivacija bojeve glave (baš prvi korak, da ne bi došlo do neke greške tokom ostalih etapa posla; rezultat bi bio neplanirani ulazak u atmosferu sa aktivnom bojevom glavom ili, što isto toliko loše, detonacije u orbiti). Terminal veličine koferčeta sa displejom od tečnih kristala se tada otvara, uključuje na priključak ugrađenog kompjutera; briše se balistički program, učitava novi; motori se upale po planu, kraj problema. Ali, AA-ovima ne izgledalo ispravno da samo izbace odvratnu spravu negde u svemir da bi neko drugi nekad naleteo na nju u nepredvidljivoj budućnosti; cilj novog balističkog programa je unutrašnjost zvezde — programirana da uleti u Sunce: kad se AA-ovi nečeg otarase, to više nikad nikom nije smetnja! (Očigledno moj narod u osnovi uredni ljudi. To mi se dopada). Pa, ovo sve što se zapisa tiče, pretpostavljam; nemam još mnogo toga da kažem. Lansiranje je sutra ujutro. Nalazim da su izgledi za let šatlom uzbudljivi, ako dovoljno suzim prespektivu; posmatram pažljivo, ne misleći dalje. Ali došla do interesantnog otkrića tokom nedelje; Za divno čudo, ne plašim se da umrem. Oh, straha ima, naravno. I savršeno sam voljna da odložim smrt na vek-dva. Ali ne zaista, stvarno, lično uplašena od smrti kao takve. Ne sigurna zašto, ali istina. Možda delimična posledica užasnih nedelja koje usledile posle napada. Možda to, zajedno sa nekim epizodama kasnije, očeličilo psihu. Možda strah od smrti nešto na šta, stalnim izlaganjem, moguće steći neki stepen imuniteta. Ne znam. Ali kad razmislim o prošlosti, mogu se setim nekoliko ranijih prilika u kojima izgledi da probam nešto novo, nepoznato, doveli do osetno viših nivoa usplahirenosti. Na primer, sadašnji stav prema smrti ništa u poređenju sa strahom koji se načas pojavio pri odluci da prihvatim Roloovu ponudu. (Nikad mu to ne bih priznala, ali razmišljala o izgledima za prvu seansu sa njim sa istim entuzijazmom sa kojim bih razmatrala i čišćenje zubnog kanala bez anestezije.) Hmmm... Pomisao na Roloa me tera da se zapitam nije li trebalo reći „da“ Adamu. Osećam se pomalo krivom zbog umiranja sa tim pitanjem nerešenim. Posmatrano u retrospektivi — možda. Jednom čula da „ljubav“ opisana kao stanje u kojem sopstvena sreća zavisi od sreće nekog drugog. Zvuči razumno, sem što bukvalna interpretacija pokriva i odnose roditelj/dete, brat/sestra itd. koji obično ne dovode do seksa. A osećaji prema Adamu sigurno različiti od onih

prema Tati... Stani malo. Zar zaista? Usvojeni otac, na kraju krajeva: nema genetskih prepreka; nema razloga zašto ne. Samo nikad pre ne palo na pamet; nikad posmatrala Tatu iz „ženske“ perspektive; nikad ne mislila o njemu kao o „muškarcu“. Možda je trebalo sa Adamom. Tada bar ne bih umrla kao devica (znam, znam — ne bih umrla kao devica ako bilo s kim). Ali, na kraju krajeva, imam samo jedanaest godina. Očekivala da natenane postanem funkcionalno, funkcionišuće žensko; dobijem onaj užitak o kojem se razglaba u svim knjigama — ali ne želela još, sa Adamom ili bilo kim drugim. (U stvari, još ne želim.) Ali žestoko znatiželjna, a vreme ističe. Pa, sada suviše kasno — ukoliko možda ne zbarim Harisa ili Kirila (ili obojicu?) na putu do bombe, ili nakon obavljene misije, pre nego što se potroše sistemi za održavanje života. Ali ne, ne Harisa; smatra me verovatnim kandidatom za sveticu. Izgleda da smatra da moje godine nekako čine moju žrtvu vrednijom od njegove. Meni lično to rezonovanje nije jasno, ali on je ubeđen. Takođe smatra da bih bila dobar marinac. Osim toga, smatra me najslađom stvari otkad izmišljeni mačići. Ponaša se kao otac sve u šesnaest — obično me rasejano oslovljava imenom jedne od njegovih kćerki. Čak i da uspem da ga ubedim da ponuda ne iracionalno ponašanje, na koje naveo neminovan kraj, ne bi nikad iskoristio. U stvari, kad još razmislim, verovatno bi bio smrtno uvređen da iko i na sekund pomisli da njega može interesovati neko mojih godina. Ne, previše mi drag da rizikujem. A Kiril — o-o, ne mislim ni on. Jeste, zaista prelep čovek, i dosta mi drag, ali — pa, ne znam zašto; nekako mi pomisao izaziva nelagodnost. Ne volim što se tako osećam i nakon svega što priložio — daje život kao i mi, na kraju krajeva — ali negde u najdubljem, najmračnijem kutku duše možda delim nerazrešene sumnje AA-ova o Rusovoj iskrenosti. A pored toga, tako je neverovatno inteligentan, osetijiv (kao i sladak), verovatno bi shvatio pravi motiv; sarađivao iz želje da zadovolji detinjastu naučnu radoznalost, postupajući kao prijatelj koji pomaže drugom prijatelju. Ne zvuči baš kao formula za postizanje Pomeranja Zemlje. Nije važno; možda ću imati više sreće sledeći put. Ipak, bilo bi lepo znati Šta Dolazi Posle. Pretpostavljam je glavni razlog što se ne bojim smrti stav Mame Foster dok joj se kraj približavao. Takve stvari su upečatljive za petogodišnjake; ostave utisak, postanu deo osnovnih shvatanja. Nema u mom umu nikakve sumnje da Mama otišla u Raj; i nalazim da se nadam ponovnom susretu

— možda i sa Tatom? Nadam se... Ako dospem tamo, naravno... Ceo život tek treba da mi „prođe pred očima“, ali teško odoleti ponekom brzom pogledu preko ramena dok se vreme približava. Pokušala da živim „dobrim“ životom: uvek se trudila da pomognem gde mogla; nikad ne povredila nekog namerno kad mogla izbeći. Ali ponekad dobre namere ne uspevaju da se ostvare. Pitam se kako ubistvo Roloa izgleda u Zapisniku Velike Knjige. Nesrećan slučaj? Da. Neizbežan? U datim okolnostima, da. Ali, kao što Kim istakla, da unapred znala da je to ono što treba uraditi da spasem batin život... Eto. Sada došla do stvarnog središta bola — nikad ne naznačila da suočavanje sa neminovnom smrću lako; ili da znati način, tačan čas, zabavno. Nije. Boli. Boli mnogo. Boli gadno!. Misliti na bol voljenih osoba. Prebrajati sopstvene gubitke — nema više ulaženja u ozbiljne »odrasle« filozofske diskusije sa Lizom; nema više prošaptanih, kikotavih diskusija sa Kim na temu Muškaraca, Žena i Života; nema više hvatanja za nos zbog nekog od Adamovih viceva, ili posmatranja kako raste kao kvasac dok ja lirski opisujem proizvod kulinarske genijalnosti. Nema više učenja od Učitelja, ili iskopavanja sopstvenih podataka, samostalnog otkrivanja — a toliko toga ostalo nenaučeno!... I nema više čavrljanja, igranja, deljenja zadovoljnih tišina sa Terijem... To bi mogla biti pomisao koja najviše uznemirava — svi ostali racionalni, inteligentni: razumeju okolnosti, razloge; boleće ih, preboleće, sećaće me se, nastaviće da žive. Ali bezazleni pticoglavi ne u stanju da razume okolnosti; ne rezonuje. Samo zna da je srećan sa mnom, nesrećan bez. Samo zna da ga napustila, nikad se ne vratila. Možda će se oporaviti, možda neće. Ali će ga boleti veoma, veoma dugo i nikad neće saznati zašto. Ne. Nema ničeg zabavnog u saznanju o neminovnoj smrti. Prvi put u poslednjih nekoliko meseci iskusila ponovo praznu, stravičnu samoću; užas, noćne more; depresiju koja toliko paralizovala tokom nedelja posle napada: osećaje bespomoćnosti, uzaludnosti; osećaje da saterana u ćošak. Tačno, u nevolji dobrovoljno — ali okolnosti koje dovele do toga da se prijavim ne dobrovoljne. (A razglabanja o prolivenom mleku možda prigodna, ali svakako ne mnogo utešna.) Pa baš bih i mogla da završim, odem u krevet. Lansiranje zakazano za 6:00 ujutro; to znači ustajanje u 3:30: moram biti u kabini Hejla sat i pedeset minuta pre poletanja; treba mnogo toga obaviti pre paljenja fitilja. Plus pre toga predviđen obilan doručak; tradicionalno astronautsko biftek-i-jaja prežderavanje — posebno važno ovog puta,

jer nas problemi sa težinom sprečavaju da ponesemo mnogo stvari za jelo: svaki gram ostavljen na zemlji daje nam još goriva za manevrisanje kad se budemo približavali bombi — a i ovako ćemo se tesno provući. I izvinjavam se za zanemarivanje, Budućnosti. Htela da ažuriram zapis, zaista; ali ovih par minuta pre odlaska u krevet večeras bukvalno prva prilika koju imala otkad se pre šest dana spustila ovde. Ne izbegavala odgovornost; sasvim svesna važnosti: ako misija uspe, buduće generacije učitelja će želeti da dosađuju učenicima inspirativnim Životom i Vremenom Kandidije Smit-Foster, Hrabre DevojčiceSpasiteljke Naše Rase. (Naravno da sarkastična; ah, takođe, navodim činjenicu. Narodni junaci — ne, junaci rase, što još važnije — zaista bi trebalo se potrude da ostave precizne, čitke (učinila koliko mogla; zapise na temu Kako sam Zaista To Uradio/la i Zašto. Propust da se odgovornost ispoštuje dovodi do neizbežne inflacije folklora — a ne mogu podnesem pomisao da buduće generacije slušaju kako sam prešla Suskvehanu na jedinoj preostaloj tračnici trulog železničkog mosta, balansirajući na dva točka kamioneta, tako utekavši pljačkaškom čoporu mutanata-silovatelja; ili da sam bila toliko glupa da u mladosti posečem trešnju i onda to još gluplje priznala.) Ostaviću zapis na stolu sutra ujutro da ga Učitelj nađe. Obećao je da će potraga za mojom porodicom biti najprioritetnija stvar posle krize; pozvaće ih da se priključe hominemskoj zajednici. U dogledno vreme će on ili oni — neko, u svakom slučaju — spojiti ovaj tom sa prva tri. (A, moram da istaknem, rezultantna knjiga razočaravajuće tanka. Planirala, nadala se mnogo obimnijem spomeniku.) Sada stvarno moram u krevet; 3:30 grozan čas. (I ne razumem potrebu: geosinhrone orbite, kao i vešala, na raspolaganju dvadeset i četiri časa dnevno — pa zašto moraju i astronauti i osuđeni na smrt uvek ustati pre zore? Nema baš mnogo logike.) Pa zbogom, Budućnosti. Čuvajte mi vreme koje dolazi. I zbogom svima ostalima. Mnogo sreće — ja ću se potruditi. Volim vas.

3b Nagoveštaji Prošla su već četiri dana, a od nje ni traga ni glasa. Vatrogasni put nam je omogućio da dovučemo prikolicu na dve milje od mesta gde se Adamova goniometarska linija i Kendini orijentiri po kompasu seku, pa smo uspostavili bazni logor u samom centru oblasti pretrage. Imamo velike zalihe; moći ćemo da ostanemo nekoliko nedelja pre nego što budemo morali da se vratimo da ih obnovimo. Šuma sekvoja je apsolutno veličanstvena. Sam boravak ovde, u njenom srcu, trebalo bi da bude predivan, duševno ispunjavajući. Veoma je tiho: jedini zvuci su spoj vetra, koji šušti u vrhovima drveća daleko iznad, i ptičjeg zova, zujanja insekata, i životinjica koje šuškaju u žbunju. Prirodno svetlo ovde dole na zemlji, skoro odsečeno od neba i direktne sunčeve svetlosti, raspršeno je i smirujuće. Drveće je tako ogromno da lako zaboravite da to jeste drveće; debla se protežu nagore kao ogromni stubovi koji drže zeleni plafon, i skoro daju sceni osobine katedrale. Toliko je mirno i da nije stalne svesti o tome šta nas je dovelo ovamo, uživala bih u svakoj sekundi. Kako jeste, sve vidim samo kroz oči Kendi: zamišljam kako to mora izgledati njoj, verovatno povređenoj, sa samo kojim kilogramom sušene hrane, čuturicom vode, i bez skloništa — ovde noću postaje hladno. Teško je ne osetiti krivicu spavajući u toplom, udobnom krevetu, jedući obilne obroke, dok je ona izgubljena negde tamo. Ima dovoljno mesta da se kamionet provuče između sekvoja, ali je taj prostor često zakrčen raznim manjim drvećem i žbunjem. Adam je ubeđen da se može provući da je pokupi kad je nađemo, ako je isuviše teško povređena da se vozi iza nekog od nas na terenskom motociklu. Ali, do tog trenutka, više voli da ne rizikuje kamionet bez potrebe; kad bismo ga pokvarili, morali bismo napustiti prikolicu kad odemo, i vratiti se po nju ako budemo mogli. To ne bi bilo zgodno. Iz tih razloga koristimo motocikle za pretragu. U pitanju su Honde, lagane i lake za vožnju. Imaju osam brzina, automatska kvačila i velike, jake gume sa kramponima. Adam je doneo pet motocikala, obezbeđujući dvostruku zalihu za slučaj da jedan ili više njih otkažu tokom korišćenja. Do sada nijedan nije, a imali su dovoljno razloga. Tražimo od izlaska do zalaska sunca, prelazeći po sedamdeset pet ili više milja dnevno, pod uslovima koji variraju od ravne vožnje po čvrstom, suvom, ravnom, lišćem pokrivenom tlu, do veranja i poskakivanja po kladama i stenama.

Adam je obavio debeli peškir oko ručica Lizinog motora da obezbedi siguran oslonac, a Teri provodi dan vozeći se s njom. Njegovo prisustvo dosta pomaže: uvek mogu da saznam kad se Liza suviše predala entuzijazmu po jačini Terijevog glasa. On voli skokove, okretanja i brzu vožnju; što se više zabavlja, to je glasniji. Kada postane čujan preko buke auspuha mog motora, uperim megafon u tom pravcu i progovorim strogo. Liza se u početku teško snalazila sa svojim motorom. Nije mogla doseći tle sa sedišta; a zato što je bar četiri puta teži od nje, imala je velikih teškoća da ga održava uspravnim, oslonjena jednom nogom. Pa je naučila da joj to nije potrebno: stoji ili sedi, zavisi od toga koliko je teren težak, sa nogama uvek na osloncima, nikad potpuno ne staje i nikad ne spušta nogu na zemlju. Njeno napredovanje bez napora preko ili kroz bilo šta što joj Priroda postavi na put je jednostavno čudesno posmatrati. Još je čudesnije iz moje perspektive: ja često vučem jednu ili obe noge zbog stabilnosti, i obično moram da održavam ravnotežu kad idem polako preko teškog terena, gurajući jednom ili drugom nogom. Vrlo često jednostavno sjašem i prepešačim najgore delove. Adam je u tome bolji od mene, ali me Liza zapanjuje. Vršimo pretragu tako što idemo šumom po kursu kompasa, troje uporedo, Liza sa Terijem u sredini, Adam i ja ih jedva držimo na vidiku, sve troje proučavamo tle ispred i sa obe strane, i pokušavamo da zapamtimo da gledamo i gore, u slučaju da je Kendi upetljana u drvo. Povremeno potpuno zastajemo, gasimo motore, vičemo kroz megafone, i osluškujemo ne bismo li čuli odgovor. Oblasti koje smo pretražili označavamo tako što zasecamo oznake u stabla dok napredujemo, i obeležavamo pređene delove na geodetskoj karti. Zbog toga što motori omogućuju toliko brzinu i pokretljivost, Adam je zaključio da bi se neko od nas mogao naći van domašaja megafona za ciglih par minuta. Pa je, kad je tražio megafone, usput pokupio i nekoliko kompleta policijskih radija, sa pakovanjima baterija koja se nose na pojasu i mikrofonom/slušalicama koji se pričvrste na kragnu. Svako od nas nosi dva; jedan na sebi, drugi kao rezervu na motoru. Oni predstavljaju veliku utehu kad pogledam u Lizinom pravcu, i ne mogu po nekoliko minuta da je ugledam. Nešto neobično se desilo prekjuče, uzgred budi rečeno, nevezano za pretragu: imali smo zemljotres. Nije bio naročito jak; verovatno ga ne bismo ni primetili da nismo zastali da ručamo, sedeli na kladi, gledali Terija kako izvodi kolutove naglavačke, viseći sa puzavice. Na tren su i klada i tle zadrhtali, i čuli smo, ili možda osetili, blagi, udaljeni tutanj. Adam kaže da je kamione koji su prolazili pored kuće njegovih roditelja u Baltimoru bilo lakše primetiti. Pretpostavljam da to znači da nije bio impresioniran. Ali ja jesam: ovo nije baš „drhtava zemlja“ ovde. Da bismo ga

osetili na ovolikoj udaljenosti od Raseda, morao je da bude pošten potres. Što znači da bismo mogli biti odsečeni ovde. Došli smo jedinim prohodnim putem u krugu od trista kilometara; ako je sada blokiran, nikada nećemo izvući prikolicu, a verovatno ni kamionet. Oboje se mogu zameniti, naravno, ali bismo morali toliko opreme da ponovo nađemo. Nisam to pominjala Adamu; već ima dovoljno stvari na umu. Uzgred, pitam se da li sam otkrila neočekivano delimično objašnjenje za vreme i napor koji je Kendi ulagala u ove zapise: sesti, preći događaje proteklog dana ili nedelje, i sastaviti jasan, koncizan rezime, predstavlja neuporedivu priliku da se stvari sagledaju u pravoj perspektivi. Detalji, koji su ranije izgledali beznačajni, često dobiju na značaju kad se o njima razmisli, ili obrnuto. Na primer: davno sam imala tetku Beki koja je imala šarmantnog panamskog papagaja zvanog Eleri Grin. Bili su veoma bliski. A kada je ona umrla, zamalo da izgube i Elerija. Odbijao je da pije i jede ili se zainteresuje bilo za šta; samo je sedeo u svom kavezu i tugovao. Silom su ga hranili nedeljama. Verovatno bi ipak uginuo da jedna od mojih rođaka nije čistim intenzitetom ljubavi prevladala njegovu žalost. Sad, Teri i Kendi su mnogo bliži nego što su tetka Beki i Eleri bili, i u početku sam brinula da bi Teri mogao slično da reaguje. Ali nije. Jedini nagoveštaj promene u njegovom ponašanju je činjenica da je prestao da upotrebljava one duge, komplikovane, totalno neobjašnjive rečenice. U stvari, osim toga, ukoliko to jeste značajno, ne mogu videti da je uopšte primetio da je nema! Potpuno je miran, a ne razumem zašto. Istina, Teri voli i Adama i mene. Dopušta da ga nahranimo i napojimo i čistimo njegovu prečku, i očigledno je zahvalan kad mu jedno od nas ponudi češkanje glave. Ali njegov odnos prema nama ostaje više stvar pristojnosti i prijateljstva nego ljubavi. Liza, naravno, spada u drugu kategoriju. Pre nego što smo izgubili Kendi, Liza mu je bila drugi najdraži drug za igru: ako je ona bila prisutna a Kendi nije, nije bio srećan dok nije bio ili na njenom ramenu, ili dovoljno blizu za čest, obostrano prijatan fizički kontakt. To je još uvek aktuelno; igraju se kalamburnih igara, urnebesno se smeju i „razgovaraju“ satima. Ali Liza nije Kendi, i njegov odnos sa njom je bitno drugačiji od onog koji ima sa svojom „bliznakinjom“. Na primer, samo sa Kendi je Teri ikada učestvovao u satima dugim Zanesenim Ćutanjima, tiho sklupčan u njenim rukama, oboje samo zadovoljni što su zajedno. Ima i drugih razlika, naravno; ali je u pitanju to što je, ma koliko nas troje bili zadovoljavajući bebi-siteri, centar Terijevog sveta Kendi, baš kao što je Eleriju bila tetka Beki, i jako mi je čudno što tako nonšalantno prihvata njenu odsutnost. Ali ono što me najviše od svega brine je što ni Liza nije

zabrinuta. Pokušala sam da joj objasnim da se Kendi možda nešto desilo i da bi mogla biti povređena, ili daje čak Otišla U Nebo, kao Tata. Znam da ona oseća za Kendi isto što i ja, ali je bila potpuno bezbrižna. Rekla mi je da ne brinem; da je Kendi dobro. Ispitivala sam to onoliko duboko koliko sam se usuđivala, s obzirom na njene godine i mogućnost traume, i ne mislim da je ono što kaže odbijanje da se suoči sa činjenicama. Liza je mirno, potpuno ubeđena da je sa Kendi sve u redu — ne, ispravka: Liza zna da je sa Kendi sve u redu. Ali ne zna kako to zna. A onda je tu i čudna stvar koja se desila onog jutra kad smo izgubili Kendi, i rano odmah sutradan. Sedeli smo u dnevnoj sobi, slušajući kako Kendi izveštava o stanju puteva. Adam je bio za radiom; ja sam bila na kauču. Liza je bila u fotelji u ćošku, Teri na svojoj prečki. Stvari su se odvijale veoma brzo nakon Kendinog poziva u pomoć, pa ni Adam ni ja nismo imali vremena da obraćamo pažnju na Lizu i Terija, bar ne svesno. Od tada, međutim, imala sam vremena da složim sliku onoga što su radili, tako što sam se prisećala periferno uočenih stvari koje sam primetila, ali nisam registrovala. Liza je sedela, buljeći u prazno staklastim očima, stežući oba naslona za ruke svoje fotelje pobelelim rukama, zagonetno se smešeći. Teri je bio zgrčen, tela horizontalno postavljenog, repa ispruženog. Izraz mu je bio još veselo — prazniji nego inače. Glava mu se klimala, krila su mu bila poluraširena, a i on i Liza su se usklađeno ljuljali nasumično. Nedugo nakon što smo izgubili signal, Teri je najednom divljački zalepetao krilima. I on i Liza su se naginjali i klimali napred-natrag, cičeći: „Jipiii-i-i-i!“ dok ili Adam ili ja nismo zarežali na njih da umuknu. I jesu; ali sam čula kako je Liza prošaputala Teriju: „To je bilo ludo!“ Onda su sledećeg jutra, dok je Adam vozio kamionet i prikolicu brzo, ali bez truckanja, po vatrogasnim putevima prema oblasti pretrage, opet to uradili! Tišina koja je odjekivala iz pozadine kamioneta privukla mi je pažnju — to je nešto što majke rano nauče. Teri je opet imao onaj glupavi, razdragani, ne-ovde izraz na licu; zgrčio se na prečki, blago izdignutog repa, poluraširenih krila. Liza je, takođe, opet buljila u prazno, stežući obema rukama naslone stolice, i smešeći se. Oboje su se usklađeno naginjali i premeštali težište; posebno su Terijevi pokreti podsećali na avion koji se naginje zbog okreta. Sve sam posmatrala u retrovizoru dok nije bilo gotovo. Kao i ranije, oboma se vratila svest o okolini istovremeno, ali nezavisno jednome od drugog. Liza je par puta trepnula i onda zadovoljno uzdahnula. Teri se vratio u svoj normalan uspravni položaj i načas se stresao da mu se slegne perje. Liza ga je pogledala i nasmešila se. Ptica je na to klimnula glavom. Sad, ja sam inženjer. Moje obrazovanje se odnosi na stvari koje

je moguće matematički dokazati, i njihove odnose sa opipljivim objektima ili dokazano neopipljivim. Imam maštu, ali je pod kontrolom. Do sada nisam imala problema da razlikujem maštu od stvarnosti. Niti sam imala problema da odvojim ono što bih želela da bude od onoga što jeste. Ali sada nisam sigurna. Događaji iz poslednjih nekoliko dana nagoveštavaju stvari van mog obrazovanja i iskustva. Ponekad se pitam jesam li ja to pustila svojoj mašti, podgrevanoj ranijim Adamovim pretpostavkama, na volju, i vidim li više od onog što je zaista tu. U drugim prilikama se pitam da možda čak i njegove pretpostavke nisu samo deo istine; da možda ne posmatramo površinske indikacije fenomena koji funkcioniše na nivoima koje mi nismo opremljeni da osetimo. Međutim, uvek sam se ponosila otvorenim umom. Nikad nisam neku mogućnost odbacila bez tvrdih dokaza i/ili matematike, koji su potkrepljivali moje mišljenje. Uvek sam verovala u naučni metod i trudila se da ga primenjujem: suočena sa enigmom, uvek sam odlagala donošenje suda dok ne obavim proučavanje raspoloživih podataka. Samo odsustvo potvrdnih podataka ne dokazuje negativna mišljenja. U stvari, nekoliko puta sam odbijala da dam stručno mišljenje kad bih cenila da su podaci, mada svi ukazuju na određeni zaključak, nedovoljni da ga potvrde. Niti sam ikada dozvolila da moja upletenost utiče na moja posmatranja i/ili zaključke. Do sada, naime. Pitam se jesam li ovog puta. Veoma se nelagodno osećam zbog ovoga. Liza je moje dete, moje prvorođenče, sve što je ostalo od ljubavi koju sam delila sa Džejsonom. Mogla bih, čak, biti kriva za opiranje zaključku na koji sve veća gomila dokaza sve više ukazuje: Liza ili Teri, ili oboje, mogli bi, preko nekog nepoznatog mehanizma, biti u vezi sa Kendi. Ne mogu da zamislim kako bi mogli, ali ne mogu da dokažem ni da nisu. Ukoliko jesu, ni njima nije ništa jasnije kako to funkcioniše nego meni — a šta god da jeste, ako išta jeste, orijentacijsko nije; Liza nema pojma gde se Kendi nalazi, kao ni ja. Pokušala sam da je ispitam kako zna ono, šta već jeste to što misli da zna, ali nisam u tome imala mnogo sreće. Mislim da ne izvrdava odgovore namerno, ali nekako svaki razgovor završi gde je i počeo, a da nikakva razumljiva informacija ne pređe liniju. Kada sam pokušala da saznam šta su ona i Teri radili odmah nakon što smo izgubili Kendin signal, na primer, išlo je ovako: „Liza, šta ste Teri i ti radili? Jeste li igrali neku igru?“ „Išli smo brzo.“ „Ali sedela si u fotelji. Kako si mogla da ideš brzo?“ „Kendi je išla brzo.“ „Ali Kendi nije bila ovde.“ „Nije; išla je brzo.“ „Ali, ako nije bila ovde, kako znaš da je išla brzo?“ „Osećalo se brzo.“ „Šta se osećalo brzo?“ „Kendi.“

„Ali ona nije bila ovde?“ „Ne; kako bi mogla da bude ovde i da ide brzo?“ „Pa, odakle je dolazio osećaj?“ „Od Kendi.“ . „Oh. I kakav je osećaj bio?“ „Brzo, osećalo se brzo! „Šta se osećalo brzo?“ „Kendi.“ „Kako znaš da je išla brzo?“ „Osetila sam.“ „Ali kako si mogla znati, kad si sedela u fotelji?“ „Osetila sam.“ „Osetila šta?“ „Išli smo brzo.“ Alternacija ovakvom kraju razgovora je prazan pogled i: „Ne znam.“ Počinjem da mislim da je deo problema u tome što Liza i ja nemamo zajedničke reference da opišemo ono što ona pokušava da mi kaže. Ovo bi moglo termin »generacijski jaz« vratiti iz mrtvih. Nedelju dana je prošlo, a od Kendi još uvek ni traga. Nismo srećna grupa; Adamova odlučnost je poprimila nijanse očaja. Liza je poslednjih nekoliko dana takođe nervozna. Još uvek insistira na tome da je Kendi dobro, ali priznaje da je „jako zauzeta i nekako uplašena.“ Što verno opisuje i moja sopstvena osećanja. Čak ni Teri nije više uobičajeno bezbrižan. Još uvek jede sa entuzijazmom, pa se ne brinem da je krenuo u sindrom Eleri Grina, ali svakim danom je sve mirniji. A pored toga, jednostavno nas izluđuje! Rečnik je opet ubacio u najveću brzinu. Ponovo priča apsolutno bez prestanka, upotrebljavajući reči u kombinacijama koje niko od nas nije koristio pred njim, praveći rečenice koje jednostavno nije nigde mogao pre da čuje. Njegovo ponašanje negira razumna objašnjenja. Kada je Kendi bila ovde, mogli smo pretpostavljati da on to nekako vadi iz njenih misli. Ah ona nije ovde; a i da jeste, njeno prisustvo bi teško objasnilo ovo, izrečeno u delićima i odlomcima tokom nekoliko dana: „... žutu prugu na zelenom prvo, onda crnu prugu na zelenom, onda sasvim crvenu. Tačno? Glupavi prekidači...“ „... ako je zbir veći od sigma, crta; idi na pod-YBVD. Ako veći od lambda, crta; idi na pod-YBVE. Ako manji od sigma, idi na pod-YBVE..“ „... uvrni desno i povuci. Mislila sam levo! — žao mi je, žao mi je!“ Liza kaže da zna odakle mu, ali njena objašnjenja nisu bacila ništa više svetlosti na ovo nego na bilo šta drugo. Bože, volela bih da znamo nešto. Jedina stvar koja je gora od neizvesnosti je — verovatno istina... Ovo je bio bizaran dan. Neproduktivan i uznemiravajući, ali naročito čudan! Još nema znaka od Kendi ni posle devet dana — ako ne

računamo neobjašnjivo ponašanje Lize i Terija, koje bi mi teško palo da pripišem tome. Adam uopšte ne veruje u to. Prestao je da se drži hrabro; nije se nasmejao maltene otkad smo stigli ovamo, a sada je skoro prestao i da govori. Nastavlja da pretražuje, tmurno, odlučno, odbijajući da prizna mogućnost poraza, ali bez nade. Ni Liza nije više naročito vesela. Kaže da je Kendi uplašena, i to svakim danom sve više. Ne zna zašto, ali to i nju plaši. U stvari, niko od nas nije naročito vedar. Kao da se nekakav čemer raširio nad šumom. Već nekoliko dana imam rastući osećaj neizbežne kobi. Pokušavam da to ne pokažem pred Lizom, ali svakog dana postaje sve teže. A Terijevo ponašanje stalno postaje sve neobičnije. Jutros je krenuo sa monologom pre izlaska sunca. Čula sam ga od početka — još otkad sam rodila Lizu, budim se na svaki neobičan zvuk. A ovo je, čak i u poređenju sa njegovim normalnim ponašanjem ovih dana, i ne računajući čas kad je počelo, bilo neobično. Počelo je sa pevušećim glasom u mraku: „Kontrola, ovde Natan Hejl. Provera radija.“ „Št-ha? Šta je sad?“ pospano promrmljao Adam iz spavaće sobe. „Razumeo, jasno i glasno“, stigao bestelesni odgovor. Adam promrmljao nešto o „blesavoj ptici!“. Čula sam kako mu stopala lupaju o pod. „Izgleda da je ozbiljan. Pa, sunce će uskoro izaći. Mogli bismo baš i da ustanemo i jedemo, pa ćemo moći da krenemo sa prvim svetlom.“ Isteturao se iz spavaće sobe i upalio svetlo; zaštitila sam oči od naglog bleštavila. Teri je sedeo na prečki na jednoj nozi, žmireći očima, s glavom blago povijenom unatrag i uvučenom među ramena. Izgledao je prilično namrgođen, kao da smo mi probudili njega. „Podešavanje jedinice za inercijalno merenje u toku“, rekao je zevajući. „Ovo je nova žvaka“, zevnula sam i ja, protežući se, ustajući, onda sklapajući krevet u kauč. Nisam probudila Lizu koja je spavala na rasklopljenom trpezarijskom sedištu; u njenim godinama potreban joj je sav san koji može da ima. Biće dovoljno vremena kad doručak bude skoro na stolu. „Ali zvuči nekako poznato, zar ne?“ „A-ha, ovo jesam već negde čuo“, odgovorio je Adam, petljajući sa priborom za kuvanje i sudovima. „Ali se ne mogu setiti gde. Hoćeš ti prva u kupatilo?“ „Prekidač kontrole ložišta uključen. Prekidač za snabdevanje azotom uključen.“ „Ne; ti si kuvao juče. Ti idi prvi; ja ću pristaviti doručak.“ „Hej...“ Adam zazvao iz kupatila posle nekog vremena. „Znam zašto ovo zvuči poznato. Jesi li nekad gledala lansiranje šatla na televiziji?“ „U pravu si. Bože, zar ta ptica nikad ništa ne zaboravi?“ Nešto

me je žacnulo u sećanju. Na tren mi je izmicalo. Onda sam se setila: „Adame, ja se ne sećam da se neki šatl zvao Natan Hejl, a ti?“ „Ne.“ Nastala je kratka tišina, prekinuta kad Teri nastavio: „Autonomne pogonske jedinice uključene.“ „Ni ja. Ovo mu je najjezivija predstava do sada.“ „Amin.“ Adam izašao iz kupatila i zbunjeno pogledao pticu. „Mrzim kad izvodi ovakve stvari. Bukvalno je zastrašujuće.“ Ovlaš se nasmešio. „Ali je zaista skinuo sav žargon. Dođe mi da otrčim do televizora da gledam.“ „I ja.“ Mogla sam da poljubim glupavo pile; to je prvi put da se Adam nasmešio poslednjih dana. Opušteno stojeći na jednoj nozi, poluzatvorenih očiju, s glavom blago povijenom natrag i uvučenom među ramena, Teri je nastavio da blebeće: „Hidraulika glavnih motora na nominalnom.“ Adam je seo na kauč. „Šta ima za doručak?“ „O-dva ventili se zatvaraju. H-dva pritisak u redu — krećemo na lansiranje...“ „Palačinke, jaja sa slaninom, kakao i sok od pomorandže“, odgovorila sam. „Autonomne pogonske jedinice kreću“, rekao Teri. „Nektar bogova“, složio se Adam. ,.Kompjuter obavlja posao.“ „Pitam se koliko će još ovako“, razmišljao Adam. „Koliko me pamćenje služi, pri kraju je sekvence lansiranja.“ „Pet, četiri — radi glavni motor — dva, jedan...“ „Toliko“, nasmejala sam se. „...nula — paljenje pogonskih motora — POLEĆEMO!“ Teri vrisnuo poslednju reč, glasom koji se lomio, divlje lepećući krilima. Liza se naglo uspravila u krevetu i zavrištala. Oči su joj buljile, okrugle, ne videći ništa. Uhvatila se za krevet kao da se namešta. „Opa!...“ Teri sada klimao glavom; čak sam i ja mogla prepoznati luđačko uživanje u njegovom izrazu. „Opa!...“ opet je procičao; „mi smelo idemo!...“ Lizine oči su se razbistrile i fokusirale kad sam stigla do nje. Zbunjeno je pogledala unaokolo. Onda je opet zatvorila oči i — kunem se — pogledala unaokolo unutar kapaka. „Heej“, udahnula je. „Mislila sam da sanjam. Ovo je fino!“ Adam uhvatio moj pogled. Obrva mu se savila. „Uvodimo zaokret“, ponudio Teri. „Liza, dušo“, rekla sam blago, „šta se dešava?“ Nije odgovarala čitavih nekoliko minuta. Konačno sam je nežno prodrmala. „Liza?“ Otvorila je oči. U njih se vratio onaj daleki izraz. „Smanjenje gasa glavnog motora“, rekao Teri. „Liza?“ „Maksimalno Q.“ rekao Teri. „Idemo brzo“, stigao je sanjivi odgovor.

„Šta?...“ rekao Adam, oštro je pogledavši. Sada sam žalila što nisam s njim raspravila o svojim prethodnim razgovorima s njom na tu temu. Brzo i jako sam zatresla glavom, pokazala na Lizu iza njenih leđa, i otpevušila: „O tome možemo pričati kas-ni-je.“ „Glavni motori natrag na sto posto.“ Adam ukopčao, ali nije izgledao zadovoljan. Popreko je zurio u Terija, koji je još klimao i lepetao, a onda dole na Lizine sklopljene oči i zanesen izraz. „Odvajanje pogonskih motora“, izjavio Teri da pomogne. Adamov izraz lica bio studija zbunjenosti i bede, nedirnuta nadom. „I te kako hoćemo“, promrmljao je mračno.

5 Otkrovenje Do đavola! — nadam se će ovo ispasti čitko. Ima lakših stvari od pokušavanja da se piše Pitmenovom stenografrjom dok se lebdi bez težine u mraku, smrtno preplašena, jedino svetlo pruža baterijska lampa uglavljena među ojačanja šasije, a ruka koja drži pero uvučena u glomaznu rukavicu skafandera i raspolaže svim razlozima da drhti. Nikad ne bila toliko užasnuta u čitavom kratkom, nasilja punom životu. Još uvek ne uplašena od smrti same po sebi — mada ako pogrešno pretpostavila (što lako moguće, sa ograničenom količinom podataka sa kojima bila prisiljena da donesem odluku), sledstvena agonija obećava da će biti dovoljno bolna da ispuni sanjarije čak i najzahtevnijeg mazohiste. Ne; strah zasnovan na mogućnosti da možda još više pogrešila; u tom slučaju, verovatno uopšte neće biti fizički bolno: umesto čega ću imati nekoliko sati tokom kojih mogu razmišljam o posledicama koje će sigurno pogoditi porodicu, prijatelje — sav moj narod. Prihvatila bih večnost fizičkog mučenja da sprečim da se to desi. Jeste, Budućnosti, to sam opet ja: Kandidija Marija Smit-Foster, avanturistkinja, avijatičarka, uopšte heroina — nesuđena Hrabra Devojčica-Spasiteljka Naše Rase — vama na usluzi. Pa, šta ovako fina devojka kao ja radi na ovakvom mestu? Nekako pomislila da to moglo biti sledeće pitanje. Znoji se, eto šta — i drhti kao prut. Plus grozničavo radi da dovrši izveštaj o poslednja četiri dana, sa slabom nadom da će bar ovaj zapis preživeti sledećih par sati; upozoriti hominemsku zajednicu na dalje postojanje neumoljive pretnje za sam opstanak vrste. Sasvim skromna ambicija; a po površnom pregledu problema, izgledi blago ohrabrujući, uz mere predostrožnosti koje u toku: umotaću završen zapis u jedan skafander, staviti to u drugi, ubaciti to u treći. Sa termostatima postavljenim sasvim na najniže, trostruka izolacija bi trebalo da hartiju održi ispod čarobne brojke 451 Farenhajta. A bolje da skafanderski sendvič zaštiti svesku; jer, ukoliko postane vruće do blizu te brojke, kao što verovatno hoće, zapis nasleđuje svu odgovornost za prenošenje upozorenja — Vaša Ponizna Sluškinja će odavno biti izdinstana u sopstvenom soku. (Ne volim da pomišljam na taj deo — ali važna stvar je da ovaj zapis mora stići do Učitelja!...) Pretpostavljam da blebećem. Delom namerno, delom sama sebi ugađam: prvo, dobra terapija — pokušaj da ponovo postignem nešto kao kontrolu nad rukom kojom pišem; svedem drhtanje na nivo na kojem rukopis čitak još nekom sem (verovatno, do tada, već blaženo

počivšoj) meni samoj. A izgleda da uspeva. Pomalo. Grčevite škrabotine vidljivo postaju jasnije dok neophodna koncentracija na posao potiskuje iz uma okolinu, prošle užasne događaje, buduće verovatno još gore; kukice počinju opet izgledaju smisleno. I ugađanje terapeutsko: prilično dobro znam koliko vremena preostalo pre nego sudbina zapečaćena. Moram održati um zaposlenim između sada, tada. Inače bih sigurno izgubila kontrolu. A poslednja stvar koja mi ovde gore treba je vrišteća, histerična ludača koja haotično mlatara rukama. Pogotovu kad ta ludača ja. U redu, drhtanje sada pod kontrolom. Uglavnom. Idemo dalje sa predstavom: Probudila me, u 3:30 na jutro lansiranja, Gejl koja očigledno pokušavala da ne zaplače. Bilo mi žao nje; pretvarala se ne primećujem, uvukla je u laku konverzaciju, izbegavajući Temu. Iskoristila priliku za poslednje raskošno tuširanje vrelom vodom — pošto sa Natana Hejla skinute sve komunalije, to poslednja prilika. Baš poslednja... Gurnula tmurnu svest o neminovnoj sudbini u udaljeni ćošak uma; strogo joj rekla da sedne tu, umukne; krenula na doručak/oproštajnu zabavu. Haris Džilbert, komandant misije, i Kiril Svetlanov, ruski stručnjak za bombu, obojica već tamo, zajedno sa svima koji ne bili neophodni tokom priprema za odbrojavanje. Moj doručak se sastojao od polusirovog filea; pahuljaste kajgane na tostu; palačinaka sa javorovim sirupom; soka od pomorandže, mleka; velikog parčeta sočne čokoladne torte sa gustim, tamnim, skoro gorkim čokoladnim prelivom. Predivno!... Ne baš doručak koji bi nutricionisti preporučili jedanaestogodišnjoj devojčici, istina. Ali brige o što manjem teretu sprečavale nas da ponesemo mnogo hrane na misiju; veliki poslednji obrok važan — plus bio, bar simbolično, Poslednja Večera i u onom drugom smislu, pa sam i te kako jela šta sam htela. (Za divno čudo, saznanje o skoroj smrti utiče na apetit samo tokom prvih nekoliko dana nakon saznavanja; posle gubi efekat. Nemala problema da se natrpam do pucanja.) Ali tada došli na red pozdravi sa onima koji mogli da prisustvuju. To bilo teško. Učitelj je, sa emocijama pod veoma nategnutom kontrolom, održao kratak govor; izrazio zahvalnost čitave hominemske zajednice; uveravao nas da nećemo biti zaboravljeni. Rukovao se sa muškarcima, načas ih zagrlio. Onda me zagrlio dugo, jako, dok nam se suze mešale; nežno poljubio usne — naglo izašao iz sobe. Ostali postrojeni duž puta do lansirnog kompleksa. Bila grljena, na meni plakali en passant ljudi koje čak i ne srela pre. Konačno, našli se zakopčani u sedištima na vrhu Natana Hejla, započinjući onaj deo odbrojavanja u kojem učestvuje posada. Svo troje nosili skafandere (najnoviji modeli; teoretski

neprobojni za Van Alenovu radijaciju — kao da imalo veze!) da predupredimo pad pritiska koji bi ugrozio misiju — ovo bio jedan let šatlom koji se morao nastaviti, bez obzira kakvi se minorni problemi pojave. Oba muškarca nosila standardne skafandere. Ali, moj bio proizvod herojskog postprodukcionog prekrajanja najmanje raspoložive veličine: morao da prođe kroz prilazni otvor 23 sa 35 centimetara unutar bombe, plus još ostavi mesta za sopstveno 147 centimetara visoko telo. Što i uspeva. Jedva. Čvrsti aluminujumski ram za grudni koš, na koji učvršćeni rameni zglobni spojevi konstantne zapremine, ostavlja prilično malo mesta za sekundarne seksualne karakteristike. Ali srećom (usko okolnostima ograničen smisao!), nisam zapanjujući primer fizički napredne jedanaestogodišnjakinje; karakteristike stisnute, ali ne toliko da bude neudobno. Slično i sa razvojem bokova/zadnjice: da me bilo još centimetar, sumnjam da bih se mogla utrpam u odgovarajući spojni ram za stomak/bokove. Moj portabl sistem za održavanje života ne postavljen na leđa skafandera kao što slučaj kod druga dva, i kao što bilo otkad uvedeni šatlovi. AA konstruktori razmatrali da li je lakše, pouzdanije, prekrojiti komponente sistema u paket 22 sa 34 centimetra ili odvojiti od skafandera, spojiti cevima dovoljno dugačkim da mi dopuste da stignem do detonatora dok sistem ostaje napolju; odlučili se za potonje. Rešenje šlema klasičan primer trijumfa improvizatorske mehanike nad sofisticiranošću konstrukcije: isekli široku traku iz jednodelnog mehura od leksana; spojili rubove tako što izbušili mnoštvo rupica duž ivica, ubacili rubove u usku, savijenu titanijumsku traku Hpreseka. Zavrtanje mnoštva malih šrafova stiska nožice H uz leksan, formirajući jak spoj, potpunu hermetičnost. Prerađeni šlem normalne veličine u preseku; mnogo pljosnatiji napred i natrag: kad kosa na potiljku čvrsto naslonjena pozadi, nos ima oko dva i po centimetra prostora napred. Ne znam kako su zadržali kružni oblik oko vrata za spajanje na zaptivni prsten rama gornjeg dela grudnog koša, ali jesu. Zaptivni prsten oko struka, s druge strane, i ne pokušava da bude okrugao. Zaptivanje uključuje skupljanje, zatezanje mnoštva šrafova, matica, leptirastih šrafova; stiskanje polovina prstena da se skupe. Mnogo komplikovanije od drugih skafandera. Pa, lansiranje se pokazalo do tančina onoliko uzbudljivim koliko reklamirano. Odbrojavanje išlo glatko, bez Pauza; uspela da obavim sopstvene zadatke bez neispravljivih grešaka... A onda digitalni sat odbrojao poslednjih nekoliko sekundi: „...start glavnog motora“, protisnula sam, sprečena sigurnosnim pojasevima da skakućem gore-dole na stolici; „... dva, jedan, nula!...“ Napola se pitala, tokom obuke, da li će me koncentracija na brzometnu dužnost kopilota održati isuviše uposlenom da iskusim,

osetim uzbuđenje lansiranja. Ali nema brige — ne propustila ništa: adrenalin jurnuo kroz vene; dlanovi se ovlažili, disanje ubrzalo; bilo udaralo u lobanji dok ga ne istisnula čudesna, nadiruća, sveobuhvatna tutnjava koja se oblikovala, rasla dok ne prožela čitav univerzum, na izgled u samim mojim kostima. A tada: paljenje pogonskih motora — POLETANJE!...“ povikala sam, glasom napuklim od uzbuđenja. I jesmo — iako se obrukala cičeći: „Opa!... Opa!... Mi smelo idemo!...“ dok me gravitacija potiskivala u jastuke sedišta. Na tren poželela da Teri ovde; voleo bi polazak, ubrzanje, osećaj snage koji pulsira u samom vazduhu — mogla skoro osetiti batine kandže kako stežu rame dok klima glavom, urla odobravajući. Uhvatila trenutni prizor Harisovog privatnog nadmoćnog smeška pre nego što mi glas Zemaljske kontrole vratio pažnju na zadatak: „Natane Hejl, odvojili ste se od kule. Svi motori izgledaju dobro.“ „Rodžer“, odgovorila sam, pokušavajući da zvučim kao da ovako nešto radim svaki dan (ne lako dok u središtu vrhunskog zadovoljenja maštarije); „uvodimo zaokret.“ Moji instrumenti, ekrani itd. nastavili da očitavaju optimalne pokazatelje dok smo dostizali, postigli Mah 1. Kontrola objavila kompjuterski izvedeno smanjenje gasa glavnog motora (ranije, niže nego obično, zbog kombinacije duplirane potisne sile i potrebe da se zaštiti sada ranjivi, lako topljivi aluminijumski omotač) — nepotrebno, što se mene tiče: opadanje gravitacije sasvim osetno. Maks-Q stigao kad predviđeno; motori krenuli sa sto posto; obavestila Kontrolu. Odvajanje pogonskih motora došlo oko minut posle; sila gravitacije blago opala. Ali, nekoliko minuta kasnije, kompjuter opet smanjio gas glavnih motora da izbegne prelazak tri g kad gorivo prestalo da bude teret. Nakon što spoljni rezervoar presušio kako predviđeno (nastala neravnoteža mešavine paljevinom upropastila glavne motore — Harisa bolela duša, ali ponovna upotreba ne predviđena planom misije, a trebala nam svaka kap), uključili smo sisteme za orbitalno manevrisanje. Neko vreme nakon toga, Haris objavio da imamo dovoljno delta-V da dostignemo geosinhronu orbitu; isljučio sisteme za orbitalno manevrisanje. Sve je radilo kao sat. Pobrinuli smo se za neophodne detalje koji bili potrebni dok Hejl miruje sledeća tri dana; postavili se trbuhom prema Suncu da zaštitimo od toplote rezervoar sa gorivom u prostoru za teret, otvorili vrata za teret... I konačno imali vremena da dišemo. Sa olakšanjem odbacili skafandere. Skupili se oko prozora, diveći se lepoti Zemlje Gledane Iz Orbite, pokazujući poznata mesta. Neko vreme posle toga živo čavrljali, prepričavajući lansiranje, uopšte opuštajući se posle intenzivne koncentracije.

Teško reći kad klatno krenulo natrag. Ali konačno primetila da nas troje plutamo po kabini, pokušavajući da se ne gledamo u oči. A tišina se mogla seći sekirom. Razumljivo, naravno: pad raspoloženja posle uzbuđenja pri lansiranju, spojen sa saznanjem da nemamo apsolutno ništa da radimo tokom tri dana koliko će Hejlu trebati da završi dugačku parabolu prema spolja, zajedno sa pokušajima da ne mislimo šta će se desiti tokom jedinog dana posle završetka misije, udružili se da obore raspoloženje društva. Sve dobrano na putu ka zadovoljavajućem valjanju u melanholiji do trena kad Haris prepoznao sopstvene, tuđe simptome; dovoljno se pridigao da ih zaustavi: „Ovo neće moći ovako, narode. Ne sviđa mi se šta se ovde dešava. Ako nastavimo ovako sledeća tri dana, svi ćemo biti povučeni u katatoniju kad dođe vreme da obavimo svoj posao.“ Kiril trepnuo, na tren pogledao okolo kao da iznenađen. I sama se osećala tako nekako. Ali pošto više naginjala bundžijstvu (tj. razmaženosti) od blagog Rusa, borila se za svoje pravo da postanem zombi; zarežala, „Pustite me na miru. Sad mi baš nije do društva.“ „Nije ni meni“, odgovorio Haris strogo. „Ali ću ga imati — a i ti ćeš.“ Haris ne mora da podigne glas da bi bio ubedljiv; ima Moć Komandovanja: veoma nalik na Tatu u tom pogledu. Već se trgla iz početka depresije pre nego pošteno završila da se ljutim zbog upadice. Obavila brzo samoinventarisanje; ustanovila Komandant u pravu, kao i obično. Uputila izvinjenje za osoran ton. Haris ljubazno prihvatio. Okrenuli se i ustanovili da nam se Kiril smeje. „Šteta...“ zafrkavao nas je; „opet prijaznelji, baš kad su stvari postale zahvatljive. Bio u toku da zažalim zbog odsustva posluživanja i kolege numerologa nasumičnih brojeva, sa kojim da usređujem pretpostavljenosti. Ishod pobune pružao temu za razgled. Odsutna gravitacija odbacuje odnos visine i širine, ali mislim da moj uložak ipak na Komandanta.“ Uglovi Harisovih usana mrdnuli; pogledao me prodornim okom, neprimetno odmahnuo glavom. „Samo ti ne stavljaj suviše veliki »uložak« na mene“, savetovao. „Postajem isuviše star da se kačim sa nekim ko je mlad i gibak kao Kendi.“ Kirilov smešak se proširio; cenio humor u čijoj osnovi tobožnja skromnost: kao da bi mala devojčica mogla biti pretnja starom, žilavom bivšem marincu. (Ali, posle dijaloga zamišljeno pogledala Harisa. Najednom shvatila da, mada mi niko ništa ne rekao na tu temu, niko nije ni pomenuo moj rang u borilačkim veštinama pred Kirilom. Rus očigledno ne zna za izvor moje snage — isto toliko očigledno: Harisu draže da tako i ostane; izgleda moje sposobnosti Najstroža Tajna što se Rusa tiče. Stav izgledao ekstreman, ali poštovala neizgovorene želje; držala

jezik za zubima.) „Tako, to je bolje“, pohvalio Haris. „Svi se opet smešimo. Sada je pitanje: kako da ostanemo ovako raspoloženi sledeća tri dana? Nismo mogli doneti nikakvu prokletu stvar da zaposlimo ruke i umove — čak ni špil karata. Pa, kako da ostanemo zainteresovani i budni i izbegnemo da se osećamo kao da nas Bog nikad nije video?“ Kirilovo lice oživelo kao lice deteta na Božić. „Spomenuo si »video«? Kako bi bilo mi programiramo šatlov kompjuter za video-igre na ekranu? Mu kapacitet dovoljan.“ Haris izgledao zamišljen; mogla videti kako u glavi raščlanjuje petljanje po softveru letačkog sistema ne bi li uočio nešto što moglo ugroziti misiju. Onda se lice razvedrilo. „Dobra ideja. Blokiraću par fajlova da ne napravimo neku nevolju; onda možemo da počnemo sa pisanjem programa. Samo“ — oči zaigrale na pomisao — „umesto da imitiramo bilo kakvu video-igru, hajde da napišemo interaktivni simulator orbitalne mehanike za Kendi — to je zabavnije od »Osvajača iz svemira«.“ Kiril protrljao ruke u znak saglasnosti. Obojica se dali na posao. Trebao im veći deo prvog dana da napišu, izbace bagove iz programa. Stalno me zasmejavali vedrim mrtvoozbiljnim tehničkim začkoljicama, non-stop se prepirući oko umeća, tehnike programiranja onog drugog itd. Bilo kao da gledam staru nemu komediju sa Laurelom i Hardijem. Ali konačno gotovo: ponosni tvorci me smestili pred terminal, objasnili koja komanda gde na tastaturi — onda seli da posmatraju (smejući se kao blesavi, dobacujući kontradiktorne savete) dok pokušavala da ovladam na izgled varljivo jednostavnom, vraškom kompleksnošću orbitalnih odnosa. Na displeju se videla dvodimenzionalna predstava orbitalnog problema: kružić u sredini predstavljao planetu, izvor gravitacije; dva objekta kružila oko njega, jedan duguljast, jedan trouglast. Hipotetični šatl orbitirao nisko, velikom brzinom; ciljni satelit, lociran na dve trećine udaljenosti od ivice ekrana, kretao se mnogo sporije. Stanje goriva šatla se očitavalo u donjem desnom uglu; cifre se konstantno menjale dok se koristili motori, bilo reakcioni sistem kontrole (promena visine) ili pogonski motori. Kontrolni ulazi (vektori, koliko metara u sekundi; da li relativna konstantna ili orbitalna manevarska brzina) u donjem levom uglu. Cilj igre bio prilaz u orbiti, pristajanje. Igrač ubacivao promene delta-V, pokušavao da promeni orbitu broda, postigne prilaz. Kada orbite jako bliske, ekran prelazio na uveličani prikaz; omogućavao manevrisanje, pristajanje. Ali brzo otkrila orbitalna mehanika nije laka — u stvari, nestalo mi goriva ravno trinaest puta uzastopce pre nego što slučajno otkrila osnovni princip: što dalja orbita, sporija orbitalna brzina (svako to zna)

— ali da se pretekne cilj koji ispred u istoj orbiti, neophodno usporiti brod! Ubrzavanje te šalje u širu, sporiju orbitu — nikad ne dostigneš. Smanjenje delta-V te spušta u nižu, bržu orbitu. Kad sa unutrašnje strane prestigneš cilj, dodaš delta-V što te vraća natrag u širu, sporiju orbitu; onda opet u krug. Tek kad položaj, orbita praktično identični, onda pokušaji manevrisanja daju rezultate u skladu sa razumnim očekivanjima. Trebalo mi dvadeset i šest pokušaja da postignem pristajanje. I tek tada primetila kako je kabina postala tiha; shvatila da zafrkavanje, dobacivanja, dobroćudni, dečački smeh odavno utihnuli pozadi. Pogledala gore i srela Harisov pogled. „Obično“, suvo je primetio, „puštam da moji učenici od nekog drugog saznaju koliko su neverovatni. Međutim, ovo su posebne okolnosti. Kendi...“ Haris zastao, lagano mašući glavom, „pored tebe ja izgledam jadno! Neću ti reći koliko je meni pokušaja trebalo da postignem svoj prvi prilaz i pristajanje na ovakvom simulatoru — a ja nisam morao da prvo otkrijem teorijske principe!...“ Kirilov osmeh bio od uveta do uveta. „Si sigurna da nisi Ruskinja?...“ začikavao. „Ja znadem ti ne izgledala Ruskinja, ali...“ „Ali sada opet ulazim u softver“, odlučno ga prekinuo Haris, „i instaliraću program za lansiranje antisatelitskih projektila.“ „Oho, taj je potežak“, odobrio Kiril. Okrenuo se Harisu: „Hoćeš opet probaš?“ Haris odmahnuo glavom. „A-a, neću se opet kladiti protiv nje. Nisam dospeo ovde gde sam tako što sam ponavljao greške...“ Zastao, pogledao po kabini; onda se žalosno nasmešio. „Nije baš odgovarajuća formulacija.“ Tada već suviše kasno za dodatno zezanje na kompjuteru; vreme za krevet. Vreme, takođe, da se gricne iz nezadovoljavajuće male zalihe visokoproteinske, energijom bogate hrane koja, zajedno sa Tangom (bljak), činila kompletan prehrambeni inventar. Onda vreme da se obavi ona druga neophodna funkcija — zaista odvratan posao: Bog očigledno računao na gravitaciju kad dizajnirao ljudska creva. (A jesam li spomenula? Čisti, bezmirisni, NASA-dizajnirani uniseks sistem za skupljanje otpadaka smatran suvišnom težinom; izbacivanje, gledano hladnom praktičnošću, samo prolazna neprilika za one kojima bi trebao — neprilika ionako gotova za nekoliko dana. U međuvremenu, plaćam cenu što mi taktika pražnjenja bešike manje zgodno smišljena od muške: nosim svog starog prijatelja, Folijev kateter. Opet. Do „kraja mog života“. Divno.) Završetak dugog, uzbudljivog dana. Nemala problema da odmah zaspim; svezala se ćebetom, promrmljala posthipnotičku pokretačku frazu, odmah se isključila.

Probudila se usred noći, taman toliko da shvatim: komični entuzijazam odraslih, mada svakako uzajamno terapeutski, tu prvenstveno da meni koristi: Haris, Kiril troše svu tu energiju da spreče da ja padnem u depresiju. Otkriće mi pružilo topao, prisan, „voljen“ osećaj, iako nijedan od njih ne bio pri ruci za zagrljaj tog trena. Dobri momci, pomislila pospano; dobra vrsta — nadam se da su preneli dovoljno gena dok imali šansu, pre nego se upleli u ovo. Znala da Haris ima tri odrasle kćerke; ne znala za Kirila. Zacerekala se pospano u sebi: da samo malo starija, pobrinula bih se da obojica umru sa osmehom na usnama. I odlučila da uložim isto toliko energije da i ja njih razvedrim: ko zna — moglo bi biti efektna petlja, pozitivna sprega, uzajamno ojačanje. Bilo bi dobro za sve nas. Drugi dan umnogome nalik na prvi, ali spavala duže. Zemlja vidljivo manja; još toliko lepa da ti srce stane. Haris, Kiril pojačali igru orbitalne mehanike, kao što obećali. Trebao mi dobar deo jutra da postignem prvi pogodak. Ali mi uspeh ne pomogao; kad sam uspela da se naviknem, oni produžili fitilj tako što su opremili metu antiantisatelitski-projektil projektilima, plus sposobnošću izmicanja. Tog dana ne postigla više nijedan pogodak. Ali primetila da hrana još manje zasićujuća. A u nekim stvarima se praksom ne postaje bolji: ustanovila da se nadam da u Raju ima gravitacije, mesta za sedenje. Treći dan repriza drugog. Posada ne klonula duhom. Povremeno pogađala tokom jutra u igri orbitalne mehanike; ne promašila niti jednom tokom ranog poslepodneva, pa momci mućnuli glavama da još komplikuju stvari. Ne hteli da kažu šta im palo na pamet. Jedva mogla da čekam; ne bila fanatik za video-igre ranije, ah ovo bilo izazovno. Glad na putu da postane ozbiljna smetnja. (A postalo neophodno paziti na momke da se uverim da jedu svoj deo; obojica imali tu slatko nezgodnu tendenciju da me tretiraju kao Gospu U Nevolji. Uhvatila ih kako izvode nekakvu verziju šibicarenja da bih ja dobila lavovski deo.) Još mrzela nedostatak toaleta; iako se količina izbačenog smanjivala u proporciji sa unesenim — a i ova hrana ne daje mnogo ostatka. Natan Hejl stigao do tačke pristajanja četvrtog dana u 4:57 ujutro (po vremenu Pacifičke zone), samo sedam sati pre nego bomba trebalo da krene dole, što značilo ustajanje u 3:30 (opet!). Ali ipak ustala da pojedem ostatak hrane kad se probudila („Jedimo, pijmo, veselimo se, jer sutra...“ itd.) Zagrevanje brodskih sistema, priprema za paljenje orbitalnog manevarskog sistema da zaokružimo orbitu, oduzeli nam oko sat vremena. Paljenje sistema kratko ah slatko; start, stop, sve kako treba. Haris digao pogled kad isključio sistem. Pogledao kroz vetrobran,

lica najednom čvrstog. „U redu, hajde da pronađemo to kopile“, protisnuo je. Aktivirao pulsni radar. Antena pokrivala konus od devedeset stepeni pravo napred, sa središtem u osi broda. Ekran se uključio, ostao prazan. Haris rotirao brod manevarskim motorima da dovede novo parče neba u fokus. Radar pulsirao — i, pogodak! Haris pažljivo odredio razdaljinu, očitavajući podatke. Zabeležio ih, isključio radar brzim pokretom. Osmeh ukrasio lice dok se otkopčavao, odgurkivao od komandne table. „Ako već moraš da to uradiš poslednji put“, odahnuo je, „lep je osećaj uraditi ga kako treba! Na manje smo od deset kilometara iza nje. Orbite su nam toliko identične da ne mogu da očitam razliku. Dobrano smo u dosegu manevarskih jedinica. Hajdemo da sredimo tu kučku pre nego što se nešto desi.“ Kiril se otkopčao, zaplutao kabinom. „Je li vidljiva odavde?“ zapitao je. Haris izvadio jedini dvogled ekspedicije, dovukao se do vetrobrana, pogledao u odgovarajućem pravcu. „Da, jasno se vidi kroz ovo“, odgovorio je. Veoma nizak albedo, mora da je crna kao ugalj. Pitam se da li je to boja kojom je ofarbana ili taj novi materijal. Zverka izgleda baš preteće-..“ Otkopčala se tada. Krenula da se lagano odgurnem od sedišta; predomislila se, ali se ruka okliznula — počela da nepomično lebdim, van dohvata bilo čega. Nasmešila se kad shvatila da upravo počinila omiljenu naučno-fantastičnu standardnu grešku novajlija. Digla pogled da pustim momke da me zafrkavaju zbog toga. I... Krv se sledila u žilama. Najednom se sve dešavalo u slou-moušnu. Oči se fokusirale na Kirila, koji plutao pored s nožem u ruci. Bile možda dve desetinke sekunde tokom kojih se mogla uhvatiti, udariti ga svim onim što ikada naučila o borbi; dovoljno vremena čak i za karatistu skromnog znanja da spase situaciju... Ali ne mogla da se pokrenem! Mogla samo da visim tamo, otvorenih usta, uzalud pokušavajući da udahnem, vrisnem upozorenje, dok refleksi ratovali u telu. Nedeljama vežbala modifikovane kate, sparing rutine, radeći da eliminišem smrtonosne reflekse. Ali, moj sistem nedirnut stečen od Učitelja: njegov sopstveni—uravnotežen, efikasan; pedantno razvijan od strane generacija Majstora tokom vekova; slabosti odavno otkrivene, iskorenjene. Sada saznala kakva kazna za petljanje... Konfliktne reakcije me držale nepomičnom tokom delića sekunde, koliko trebalo Kirilu da izađe iz dohvata, zarije oružje pod Harisovu levu lopaticu. Komandant se tako brzo opustio da sumnjam da je i osetio.

Tada uspela da vrisnem: „Kirile — NE!...“ Rus se brzo okrenuo, sa krvavim nožem još u ruci; pokret odbacio male drhtave crvene kuglice preko kabine da mokro pljesnu na pregradu. Pogledi su nam se sreli; njegov je bio luđački. Razdaljina između nas je bila manja od dva metra. Kiril se čvrsto držao za komandno sedište praznom rukom, obema nogama; spreman da se odbije. Ja sam lebdela usred kabine, van dohvata bilo čega, okrećući se skoro neprimetno oko uzdužne ose — već mu okrenuta bočno: uskoro ću leđima biti okrenuta potencijalnom napadaču. Zamahala rukama, nogama, pokušavajući da zaustavim, obrnem okretanje — umesto toga dodala komponentu prevrtanja. Taktička situacija postajala svakog trena sve manje obećavajuća. Već htela da pobudim histeričnu snagu, prepustim posao borbenom kompjuteru sa instrukcijama da se potrudi koliko god može kad Kiril stigne nadohvat, kada se razum vratio u oči Rusa. Pogledao je nož, stresao se, bacio ga od sebe. Osetila navalu olakšanja. Ali ne popustila oprez. Kiril mi se žalosno nasmešio; onda brzo odvratio pogled, zatresao glavom kao da ga boli. Bila šokirana kad shvatila da su blistave iskrice koje plutaju od njega suze. Bilo ih još; Kiril ih odsutno obrisao. Vaš general Šerman je bio u pravu, Kendi.“ Uzdahnuo je; „Rat jeste pakao, bilo mi je odvratno da to uradim.“ Povukao je mlitavo telo nadole, stavio ga na levo sedište, privezao skoro nežno. „Hejl je bio poslednji brod kojim je komandovao; tu mu je mesto“, objasnio je nesigurnim glasom. Opet se okrenuo meni. „Voleo bih da je postojao neki način da te sprečim da ovo vidiš.“ nastavio je, još uvek teško izgovarajući. „Znam da si mu bila veoma bliska. Ali Haris je bio dobar marinac, iskusan stari veteran. Znao sam da moram imati sreće da bih ga uhvatio jedini put kad nije na oprezu. Morao sam udariti u trenutku kada mi se pružila prilika. Sad“ — Kiril se okrenuo natrag instrumentima — „ne mislim da postoji razumna mogućnost da radio-poruku poslatu odavde čuje bilo ko u Vandenbergu; ipak je to sa druge strane sveta. Međutim...“ odlomio pokrivnu ploču komunikacijskog uređaja; izvadio ploče sa kolima, zamišljeno ih pogledao, onda odmereno počeo da ih lomi na male parčiće. „... ne mogu da rizikujem. A koliko god bio fanatik, ne želim da budem prisiljen da tebe hladnokrvno ubijem... Ranije sam rekao da žalim što te nisam sreo pošto odrasteš. I mislio sam tako. Još uvek mislim. Nikada nisam sreo ženu bilo kojih godina o kojoj imam više mišljenje. Našu decu od rođenja uče da razumeju, kao što ja razumem, da postojimo samo da bismo izvršili svoju funkciju; da žrtvujemo život u tom cilju je sveta dužnost i privilegija svakog od nas — pa ipak, sumnjam da bi se bilo ko od njih, u

tim godinama, dobrovoljno javio poput tebe. Ne preterujem kad kažem da sam bio šokiraniji od MekDivota kad si istupila.“ Kiril se okrenuo od upropašćenog radija. „Eto, s tim je gotovo. Oboje znamo da ne bih mogao paziti na tebe svake sekunde; ovako ne moram — niti moram da te ubijem. Ne postoji način da upozoriš svoje prijatelje.“ Tek tada mi ozbiljnost situacije postala jasna: odgovornost za uspeh, neuspeh misije sada pala samo na moja pleća — nema saveta, nema pomoći, nema podrške. Opstanak čitavog mog naroda, sem male šačice, bio na kocki (a zemljotresi značili šanse male čak i za grupu u skloništima); zavisi od onoga što ja uradim tokom sledećih nekoliko minuta. Nikad u kratkom, burnom životu nisam se osećala tako potpuno samom, neadekvatnom, bespomoćnom. Prisilila pažnju da se vrati na ovde/sada. Shvatila da Kiril govori besprekornim engleskim, bez stranog akcenta; zaključak poslao žmarce uz, niz kičmu: ako igrao ulogu tako ubedljivo, tokom tolikog perioda vremena; prošao drogama ojačano hipnotičko ispitivanje od strane AAova; prevario Učitelja, Pitera, sve one AA-ove — čak i Gejl koja čita mišiće — Kiril mora da dobar u svom poslu. Bila suočena sa prvoklasnim protivnikom. Sada razumela zašto Haris ćutao o mom karate-umeću. I zahvalna. Protivnik nije upozoren, zahvaljujući njemu; misli o meni kao o običnoj devojčici, i pored čudne snage. Iskusan stari veteran, zaista — lukav: nakon što sve ovo vreme radio s njim, stari marinac još uvek ne verovao u iskrenost nasmejanog Rusa; držao konačni adut u rukavu — mene. I te kako se nadala da Haris znao svoj posao; mnogo toga zavisilo o ishodu — sad bi bio zaista loš momenat da se sazna da bio sklon preteranom optimizmu u pogledu talenata, sposobnosti saradnika. Nameravala uradim najbolje što mogu, naravno; ali ne bih ni peni uložila na sopstvene šanse u tom trenutku. Ali dok misli jurile — tražeći rešenje, procenjujući alternative, određujući rizičnost — već postavljala temelje za koju god akciju da se odlučim: simulirala užasnutu, razrogačenu bespomoćnost (ne trebalo baš mnogo simuliranja!); ohrabrila suze da poteku (a takva su smetnja u bestežinskom stanju; ostaju tamo gde izviru, sakupljaju se, ima ih sve više, strašno ometaju vid); plus počela da jecam ucveljenim glasom. „A-ali zašto, Kirile?“ procmizdrila sam, uzaludno brišući oči. „Ovo je ludo. Tvoji ljudi su svi izginuli. Kakvo dobro može doneti to da sad ubiješ sve ostale? Šta time postižeš? To je zloba radi zlobe. To je glupo — čista pakost. To je — Kirile! Nemoj me ignorisati!...“ „Ne ignorišem te.“ Odgovor bio izrečen, neočekivano, šapatom. Pogledala pažljivije. Rus usred vežbe disanja, izgleda boreći se da potisne svoja osećanja. „Nikad te ne bih ignorisao. Ali, postati heroj svog naroda ima svoju cenu. Kolika je ta cena, nisam shvatao. Prihvatio

sam svoju smrt. Ali Haris je bio najbolji prijatelj kojeg sam imao među vama. Bio je hrabar, inteligentan — »plemenit« nije prejaka reč. Bio bi odličan hranitel, završio Kiril žalosno. Najednom je dodao: „Ne, Kendi, moji ljudi nisu uopšte pobijeni.“ Srce zastalo na tren. „Šta?...“ izletelo mi; „kako bi iko...“ „Niko od nas nije poginuo u holokaustu. Mnogi naši podređeni jesu; ali bilo je neophodno razotkriti njihovu lokaciju da se stvori uverljiva iluzija da smo totalno uništeni. Izgledalo je strateški loše da dopustimo da vi genetički superiorni hominemi budete svesni da smo preživeli vašu odmazdu.“ „»Vi genetički superiorni hominemi«?“ papagajski sam ponovila, ne verujući ušima. „Ali — zar nisi i ti hominem? Šta si ti onda? Ko ste vi...“ „Ne, ja nisam jedan od vaših Homo post hominema“, nastavio Kiril. „Niko od hranitela nije. „Vaši ljudi su me podvrgli izuzetno razovrsnim testovima, pokušavajući da dokažu ili opovrgnu moju iskrenost, ali im taj nije pao na pamet. Srećom, uspeo sam da ostanem zdrav i oni nisu posumnjali. Zato što te toliko cenim, reći ću ti ko smo mi i kako je došlo do ove žalosne situacije. Sada to ne može naškoditi. Mi smo mala, pažljivo proverena, rigorozno obučavana grupa pravih ljudi — Homo sapiensi, pravi gospodari ove planete. Otkrili smo vas i vaše i pre dr MekDivota. Iscrpno smo vas proučavali. Doznali smo vaše jake i slabe strane — doznali smo za vaš genetski imperativ..“ Glas postao rezonantan; dobio na oštrini. „I odlučili smo da ne želimo da budemo zamenjeni. Homo sapiens je moćna rasa. Nas nije lako odgurnuti kao što su kromanjonci odgurnuli neandertalce.“ „Ali mi ne bismo...“ Kiril prekinuo protest skoro u pola sloga: „Ne namerno“, rekao je strogo; „niti silom. Ne biste morali; vi ste nasledni: parenje sapiensa/hominema daje samo hominemsko potomstvo; dokazali smo to. Za par generacija biste nas potpuno istisnuli. Pa smo unutar mreže Bratstva, ali bez njihovog znanja, formirali hranitele, što znači »Čuvari«: tajno društvo unutar tajnog društva, posvećeno očuvanju pravih ljudi. Naravno, uz genetske osobine koje imate, jedini način da se to uradi je bio, i jeste, da vas eliminišemo pre nego što vi eliminišete nas. Bratstvo je, u vreme kad smo se mi infiltrirali i preuzeli upravljanje, efikasno delalo u cilju dominacije svetom iz ideoloških pobuda, sa čim smo se potpuno slagali. Ali to je bio tek početak; podsticali smo njihove prirodne impulse i širili opseg njihovih razmišljanja. Nije trebalo preterano mnogo psihologije da se dovedu do verovanja da su oni sami od sebe došli na ideju da ponovo počnu, bez protivnika, na inače nenaseljenoj planeti. Već je bilo dosta hominema u Bratstvu — mada nijedan nije

shvatao da se razlikuju od nas ostalih. Svi su bili prva generacija hominema, koju su odgajili ljudski roditelji nesvesni njihovog potencijala. Svi su bili ljuti, poremećeni asocijalni tipovi, kakve ste vi označili kao »klasične AB sociopate«. Ali jesu bili briljantni, pa smo im dali da rade na poljima gde će njihova briljantnost biti najdelotvornija. Ona nova legura, kojom su vaši naučnici bili toliko fascinirani, delo je naših hominema. Oni su bili odgovorni i za većinu otkrića koja su dovela do konačnog konstruisanja broda u kojem je stroncijumska bojeva glava.“ Kiril se hladno nasmešio. „Mislili su da je ono što grade konačna ideološka metla za veliko spremanje. Nikada nisu saznali da su stvarali sredstvo za uništenje njihove sopstvene vrste. Naravno, postavili smo ih na mesta koja su vašim obaveštajcima bila poznata u trenutku napada. Američke rakete su rešile naš problem. Bili smo zapanjeni brojem vas koji ste preostali nakon što je zaraza eliminisala sve ostale ljude. Naša proučavanja nisu predviđala ništa slično brojci do koje je MekDivotova grupa dedukcijom došla, koju je izgleda praksa potvrdila. Ali nema veze; izolovani hominemi širom sveta nisu problem: čak i da nekoliko njih nekako uspe da se skloni pod krov i izbegne smrtonosnu dozu u početku, padavine stroncijuma-90 su strpljive. Potrebni su planiranje i pripreme da se prežive dva veka pod zemljom; samo smo mi i MekDivotovi ljudi spremni. Znali smo da će on i njegova organizacija preživeti napad i zarazu netaknuti — bilo mi je smešno što on nije znao da je i sam hominem. Pa smo pustili da »procuri« dovoljno detalja o postojanju stroncijumske bombe, i šta će biti potrebno da se zaustavi, da bismo garantovali da on neće imati drugog izbora sem da lansira šatl. Znali smo da će morati da skupi tamo sve članove svoje grupe, do jednog, da bi uspeli u tome. Bio sam ubačen da pratim njihov napredak, kao i da učinim sebe neraskidivim delom misije. Prilično me iznenadilo, nakon što me prihvatila njihova organizacija, kad sam saznao da su svojim trudom došli do mnogo više informacija od onih koje smo im namerno pružili. Što je značilo da ću morati da pazim šta radim; nisam imao pojma šta bi još mogli znati. Zato sam igrao apsolutno čisto, računajući na mogućnost da sprečim misiju u poslednji čas, kao što i jesam. Sad, na celom svetu su postojala samo tri mesta opremljena za lansiranje ovakve ekspedicije. One u Rusiji, naravno, više nema; to je ostavilo dve u Americi. Ja sam predvideo da će upotrebiti Vandenberg; pošto je vojna baza, mnogo je kompletnije opremljen, nezavisniji od Kejp Kanaverala. I bio sam u pravu. Ali ne bi bilo razlike: u oba slučaja ishod bi bio isti. Vidiš, frakturna zona Marej nije cilj. Nije nikad ni bila. Bojeva glava je manje jačine nego što je MekDivot naveden da misli; mada bi i pored toga, ukoliko eksplodira tamo, nastali zemljotresi pretvorili većinu

Zemljine kore u šut. To bi čak i za nas bio suviše jak lek — iako bi to bila zadovoljavajuća osveta, da nam je to zaista bio cilj. Ne; nećemo uništiti Zemljinu površinu; potrebna nam je za nas. Bomba je naciljana da eksplodira oko 40 kilometara zapadno od Point Arguelja. Kora je tamo deblja. Esplozija će uzrokovati zemljotrese, i to intenzivne; ali neće upropastiti planetu, bar ne za stalno — bar ne naš deo. Mi ćemo to pregrmeti; naša skloništa su izrađena od nove legure — metrima debele. Međutim, Vandenberg se nalazi unutar vatrene lopte, u prečniku totalnog uništenja. MekDivotova grupa će još biti tamo, svi do poslednjeg. Biće elinunisani jednim udarcem; bukvalno neće znati šta ih je pogodilo. Uzgred rečeno, nikada nije ni postojao signal za odustajanje, samo signal za promenu cilja, u slučaju da bude potrebno pomeriti udar na, recimo, 40 kilometara od obale u Golfskoj struji, pored Kenedija. To je bila lažna informacija, namerno puštena da »procuri« da bi vas zbunila. Bomba se ne može zaustaviti na drugi način sem da se fizički dođe i demontira. Sprečiti da se to desi bila je moja misija. Nije bilo teško. Sad, siguran sam da me u ovom trenutku mrziš više nego što si ikad ikoga mrzela u životu, i ne zameram ti. Ali želim da znaš da je upoznavanje s tobom bilo jedna od najvećih privilegija koje sam imao u životu. Voleo bih da pripadaš ljudskoj vrsti. I, mada ne pripadaš, pozdravljam te.“ I, Bog mi pomogao, zaista jeste salutirao. Ali Kiril ne u pravu. Nisam mrzela nikoga — ne imala vremena za periferne misli. (Možda ću ga mrzeti kasnije.) Ah sada imala posao da obavim: najednom proširen, očajnički važan posao — ovo je menjalo sve!... Deaktiviranje bombe ne više adekvatno rešenje. Još uvek neophodno, da — vitalno! Ali će hraniteli samo opet pokušati, upotrebljavajući drugi pristup; verovatno uspeti sledeći put— hominemi nisu čak ni znali da pretnja postoji, neće biti upozoreni! Jednostavno, morala da upozorim svoj narod! — to je sada bio primarni cilj misije! Deaktivirati bombu, onda plemenito umreti, samo stilska vežba iz uzaludnosti ako time ne pošaljem obaveštenje. Nemala izbora. Jednostavno morala. I hoću. Nekako. Ali Kiril između mene i sledećeg koraka — šta god bi to moglo biti. Morala da uradim nešto u pogledu toga. Prvo. Odmah. Debata o mogućnostima trajala samo nekoliko sekundi; ograničena, sa praktične strane, na jedan jedini smer dejstva. Nadala se da glumačka veština dovoljna da to izvedem. Odgovorila na Kirilovo objašnjenje, salutiranje totalnom bujicom: sigurno najodvratnija šmira otkad Bambi zvao Majku u šumskom požaru. Pokrila lice rukama (vireći kroz prste, procenjujući efekat),

skupila se u fetalni položaj. Jecala kao da došao kraj sveta — što, ako ne uspem da uradim nešto, i bio slučaj! (Sad, Kiril mi strašno drag — bio — a Rus i te kako svestan osećanja. Takođe, kao vrhunski operativac u Hranitelima, imao verovatno opravdano visoko mišljenje o sopstvenim fizičkim sposobnostima. Teško neko ko će se uplašiti napada jedanaestogodišnjakinje. Plus i ja njemu bila jako draga. Konačno, bio veoma dobro obrazovan; sigurno čitao iste teorije o dečijoj psihologiji kao i ja; znao da se zlostavljani obično obraća zlostavljaču tražeći utehu kad napad gotov. (Iracionalno? I te kako. Moj pristup bi bio da sačekam dok odrasli ne zaspi, uzmem palicu za bezbol — stoj; udaljavam se od teme..) Poenta je u tome da se zavisno dete obično obrati najbližoj odrasloj osobi koja mu draga, tražeći utehu, bez obzira kakve grozote dotična odrasla osoba upravo počinila.) Pogledala nagore kroz suze, ispružila ruke, zajecala: „Oh, Kirile!...“ Progutao mamac; Izraz lica se smekšao; odgurnuo se preko kabine, nežno me uhvatio u prolazu. Udvostručila plač, zagrlila oko vrata, spustila lice na rame. Nesrećno uzdahnuo, obgrlio me, držao, nespretno tapšao po leđima, mrmljao umirujuće zvuke. Ne primetio da mu se moje noge obavijaju oko struka dok ne bilo prekasno. Ako uopšte primetio. Zašmrcala, zaslinila, onda obrisala oči desnom rukom; što dovelo nadlakticu ispod Rusove brade, dok leva još oko vrata. Prošaputala pokretač histerične snage, zatvorila klopku jednim pokretom: noge se stegle oko torza, nožni članci se dodirnuli. Leva ruka uhvatila za potiljak, s leve strane; desna ruka stegnula bradu, desnu stranu lica; obe neraskidivim zahvatom. Kiril jedva imao vremena da se iznenadi pre nego ja ... POVUKLA! Ne znam kako bih prošla u poštenoj borbi sa Rusom — pogotovu u bestežinskom stanju. Kao vrhunski agent Hranitela, verovatno jedan od najboljih. Ali, neću nikad saznati: histerična snaga rotirala glavu preko granice okretanja kičme za najmanji delić sekunde. I ako doživim stotu, neću nikad zaboraviti taj zvuk. Telo se na trenutak zgrčilo; polako se opustilo do čvrstine pihtija. Držala u zahvatu dok, uveta pritisnutog na grudi, ne čula da zvuci srca usporavaju, prestaju. Onda pustila, izmigoljila se iz zagrljaja leša, odgurnula se ka zidu. Stigla, čvrsto se uhvatila za ručku; gledala kako telo pluta kabinom prevrćući se u slou-moušnu. Tada shvatila da deo pažnje koja nagnala Kirila da veže Harisa u komandno sedište bio jednostavna urednost: inače bi stalno ometao kretanje u bestežinskom stanju. Skočila preko kabine, uhvatila telo za pojas, gurnula u kopilotovo sedište, privezala sigurnosnim pojasevima. Onda promišljeno razgledala okolinu. Nad kojom imala

neospornu vlast. Bilo bi lako prepustiti se emocijama: upravo ubila nekoga ko mi postao jako, jako drag. Bila usamljenija od ikoga u istoriji ljudskog roda — najbliže ljudsko biće udaljeno više od 50000 kilometara. A trajanje sopstvenog života sada mogla meriti satima... Da, bilo bi veoma lako prepustiti se. Ali ne mogla sebi dopustiti taj luksuz. Bomba kreće iz orbite za manje od pola dana; mora se prvo razoružati. Mnogo posla ostalo neobavljeno u pripremi — plus još ne znala kako da pošaljem poruku natrag na Zemlju... Pa, logičan prvi korak u rešavanju bilo kakvog problema je inventarisanje sredstava koja na raspolaganju: poznavanje opreme ograničeno na sopstvene ranije ograničene odgovornosti; svakako Haris, Kiril poneli opremu potrebnu za njihove poslove. Provela dobrih sat vremena pretražujući kompletno prostranstvo Hejla koje pod pritiskom; ubeđena da ću naći nešto što će rešiti, ili nagovestiti rešenje za dilemu komunikacije. Ali ne našla. Momci poneli još manje ličnih stvari od mene (moja četkica za zube ništa verovatniji deo rešenja nego njihove). Oprema misije ograničena na tri skafandera za odrasle osobe, četiri orbitalne manevarske jedinice (po jedna rezervna), jednu kutiju sa alatom, dva priključna kompjuterska terminala veličine akt-tašne. Od čega ništa ne podstaklo spontanu inspiraciju. Vratila se u kabinu, postajući sve zabrinutija svakog trena. Na tren razmatrala mogućnost da se vratim nakon što deaktiviram bombu, pokušam orbitalno retropaljenje da spustim Hejla iz geosinhrone orbite. Možda mogla skrpiti nešto nalik na heliograf od sjajne unutrašnje ploče, preneti upozorenje hominemima prolazeći iznad Kalifornije (prilično dobra sa Morzeom; jedina u izviđačkoj četi zaslužila značku za to). Prilično sigurna da bih mogla pokrenuti sve motore (pokušala da memorišem Harisove dužnosti jednako iscrpno kao i svoje tokom beskrajnih časova leta na simulatoru). Ali odustala od toga onog trena kad videla kazaljke merača goriva: mogla se spustiti iz geosinhrone orbite sa preostalim gorivom, ali ne daleko; trebalo bi mnogo sreće da postignem makar i plitku parabolu. Plus napredovanje u početku veoma sporo; Hejl bi bio brod duhova kad bi stigao nad drugu stranu planete: bilo vazduha za još jedva osamnaest sati; čak i bez dodatne potrošnje momaka, ne bilo šanse da ostanem živa dovoljno dugo da pošaljem signal. Sada zaista zabrinuta. Ukoliko ne uspem da pošaljem poruku, Hraniteli sigurno uspešni u uklanjanju hominema sa lica Zemlje, pre ili kasnije. Ali kako?... Sedela (dobro, lebdela) tu, nasukana u orbiti — u brodu bez goriva sa kojeg skinuta spoljna izolacija, aerodinamičke komande, stajni trap — sve što neophodno za sletanje. Što sve

beznačajno: i da sve sto posto spremno za let, jako teško da me nešto više od petnaest časova leta na ultralakom kvalifikovalo da pokrenem motore, uspem solo da izađem iz orbite, spustim se — u najkomplikovanijem vozilu koje H. sapiens ikad napravio!... Ah uvek imala ovu sklonost da lupam glavom u zid kad situacija beznadežna — čak i više kad očigledno bezizlazna. Jednostavno, nisam od onih koji odustaju. Misli izmicale, plele se, skakutale, tražeći rešenje. Ne odbacivala nijednu ideju a da je pažljivo ne proučim. Čak ni najgluplje primisli ne odbacivane odmah; zadržavane dovoljno dugo da se vidi kako izgledaju u poređenju sa ostalim. Dotle došlo da čak počela da se pitam da li bi kompjuter, laseri bombe bili mirni ako bih se sporo približavala Hejlom pomoću manevarskog pogona. Svakako, u bombi dovoljno goriva za spuštanje. Ako nekako mogla prebaciti gorivo iz bombe u Hejla, možda mogla produžiti retropaljenje dovoljno dugo da me dovede iznad Kalifornije pre nego što vazduha nestane. Znala da ću imati samo jednu šansu da signaliziram, naravno; proći će dani dok se Hejl opet ne vrati u perigej. Hominemi bolje da gledaju! Samo, kako se izvodi prebacivanje u velikim količinama monometil-hidrazina i azot-tetroksida iz jednog u drugi brod u vakuumu? Bez odgovarajuće opreme... Nikako, naravno. Briši još jednu ideju. Briši Hejla, u stvari: „Ni svi kraljevi konji i svi kraljevi ljudi“ ne bi mogh šatl pripremiti za spuštanje bez svih mogućnosti i posade NASA-e na raspolaganju. Jednostavno, ne bilo načina da olakšani, očerupani šatl preživi sunovrat u atmosferu kao rezultat bilo čega što ja mogla da uradim. Šteta što brod u kojem bomba ne konstruisan za teret, pomislila suvo. Mogla samoZaslepljujući bljesak. Bezvučni potres. Univerzum se trgnuo, zaljuljao, zatresao. Naravno! (Odjednom se osetila jako glupo.) Bomba!... Postavljena u vozilo koje i te kako u stanju da siđe iz orbite; već programirano, opremljeno — čak zakazano — da uradi upravo to, započinjući za manje od šest sati. Pa šta što ne konstruisano za teret; dosta strukturnih praznina oko bojeve glave; isti prostor kroz koji ću puzati kad krenem da je deaktiviram. Nema razloga da tamo ne ostavim poruku!... Sem što projektil trenutno naciljan na mesto udara četrdeset kilometara od obale; da se pošalje poruka, biće neophodno reprogramirati balistički softver kompjutera (nakon što deaktiviram bombu). Pa... u jednom od onih retkih mirnih trenutaka tokom inače užurbane nedelje u Vandenbergu, primetila žućkastu knjižicu sa

naslovom Letački imenik Sjedinjenih Država. Sadržavala dužinu, širinu, vremensku zonu itd. plus druge značajne podatke za skoro svaki aerodrom na severnoameričkom kontinentu. Prelistala; uočila nekoliko poznatih imena. Jedno od njih bilo Vandenberg; dobro ga se sećam — kao i koordinata: 34 stepena 44 minuta severne širine, 120 stepeni 35 minuta zapadne dužine. Ne kompleks za lansiranje, naravno; obližnja vazduhoplovna baza. Štaviše, i pored činjenice da profil misije (pod pretpostavkom da sve ide po planu) zahtevao jednostavno brisanje softvera, učitavanje AA-ovskog programa za eliminisanje bombe, iskoristila sam priliku da iskrolujem ruski softver tokom programerskog dela obuke. Jasno se sećam da videla podmeni nazvan Ballistika, u kojem bio podpodmeni sa opcijom popunjavanja naslovljen Koordinaty Prizemlenya, sa recima Dolgota, Shirina, propraćenim nizom brojeva. Sad, ako je verovati mom brzometno stečenom, površnom poznavanju ruskog, Ballistika je otprilke „balistika“; Koordinaty Prizemlenya su „koordinate prizemljenja“; Dolgota, Shirina su „dužina“, „širina“. Ako brojevi iza njih zaista dužina, širina, za promenu cilja ih verovatno treba samo zameniti. Verovatno. AA-ovi sigurno još tamo; teško da bi mogli previde spuštanje — malo se stvari danas spušta na velikim višestrukim padobranima. AA-ovi bi navrli na bombu kao mravi na piknik; prvo bi požurili da provere da bojeva glava deaktivirana; onda bi naučnici dobili dovoljno podataka da se usreće, uposle sledećih deset godina. Neko bi našao poruku prilepljenu na zid detonatorske komore. Morao bi. Što duže razmatrala pitanje, sve bolje ideja zvučala. Svakako pružala najbolje izglede da upozorenje stigne. (AA-ove verovatno neće obradovati što su dobili sav taj plutonijum, ali će se snaći — a naučnici će lagano ludeti proučavajući inovacije, itd. sadržane u strukturi vozila, samoj bojevoj glavi. Plus će im stečeno znanje dobro poslužiti u ratu protiv Hranitela — o čijem će postojanju, namerama, sada biti upozoreni.) Posvetila pažnju očuvanju poruke. Nemala pojma koliko su Hraniteli zaštitili kompjuter, bojevu glavu, detonator, od vreline ulaska u atmosferu, ali će verovatno unutra postati prilično toplo (odbacimo lepljenje na zid). Pa, sigurno lakše održati hartiju ispod mistične brojke 451 nego zaštititi ljudsko biće, sa mnogo manjom izdržljivošću. Mogla obmotati poruku skafanderom — dva skafandera, sa termostatima uključenim na najniže. Sada tri skafandera na raspolaganju kad Harisu, Kirilu više ne trebaju. Plus sopstveni kao rezervaOh!... Saznanje sinulo kao skoro fizički šok. Cele nedelje se psihički pripremala da umrem. Prihvatila neophodnost, neizbežnost Ali možda ne morala... Mogla se spustim u bombi!

Ne sećam se jasno sledećih nekoliko minuta. Pretpostavljam da intenzitet olakšanja premašio kapacitete za racionalno radovanje. Maglovito se sećam jurnjave po kabini, odbijanja od zidova, plafona, poda; vrištanja, plakanja, smejanja kao luda. Sledeći događaj kojeg se sećam je da čučala na Kirilovom krilu, uhvatila za kragnu letačke odeće, drmala ga snažno (ali bez efekta, u bestežinskom stanju), vrišteći u mrtvo lice: „Pobedićemo vas, vi hladnokrvni, cenzurisano sinovi, neizrecivo, izbačen pridev! Istrebićemo vas do poslednjeg čoveka, žene i larve! Mi ćemo...“ (Prilično se promenila u odnosu na raniju Kendi Smit-Foster — onu koja odlučila da više nikad ne ubije.) Ne toliko povratila kontrolu koliko se istrošila. Izbacivala bes, mržnju, frustracije na leš koji ne reagovao, dok se sve ne potrošilo, ostavilo me mlitavom, drhtavom, suznom. U kojoj tački se opet pojavile koherentne misli. Neprijatne koherentne misli. Ceo niz neprijatnih koherentnih misli koje, sabrane, dale još neprijatniji zbir šanse da preživim ulaz u atmosferu tanke ili nepostojeće. U najboljem slučaju. Šanse slabije za mene samu nego za poruku: na primer, nemala pojma kolike će se gravitacione sile javiti usput. U projektilu se nalazili kompjuter, mehanizam za detoniranje, bojeva glava itd.; sve potencijalno delikatno, osetljivo. Ali motori dovoljno moćni za deset g — u kom trenu su inženjeri Hranitela povukli crtu, rekli: „Sve preko ovog nivoa je neprihvatljivo naprezanje“? Pitanje na koje nema odgovora, naravno. Ali, verovatno, daleko preko onoga što onaj ko mene konstruisao smatrao prihvatljivim. Štaviše, originalni plan uključivao sletanje u vodu. Moj cilj kopno. Tvrdo kopno, verovatno priličan udarac. Međutim, gore pomenuta briga ni približno zastrašujuća kao pitanje vreline pri ulasku u atmosferu: izgledi da se polako umre u plamenu ne baš nešto što lako odbaciti. Videla kako to izgleda. (I neću nikad zaboraviti: dva dana nakon desetog rođendana vozila se u kolima sa Tatom, vraćajući se iz Oskoša posle TV emisije u kojoj Tata gostovao kao medicinski stručnjak. Ugledali saobraćajnu nesreću na pustom delu puta oko ponoći: pijanac u Korveti sleteo s puta; udario u drvo. Staroj Korveti; opremljena takmičarskim rezervoarom za benzin — 136 litara. Pukao od sudara, plaveći unutrašnjost kola gorućim sadržajem. Žrtva isteturala, u plamenu od glave do pete. Tata isprskao protivpožarnim aparatom iz sopstvenih kola. Ali žrtva već osamdeset odsto u opekotinama trećeg stepena. Tata mi naredio da ostanem u kolima, zatražim pomoć preko radioamaterskog predajnika. Ne želeo da vidim opekotine izbliza. Ali uskoro shvatio da mu treba još ruku; morao me upetljati. Neću nikad zaboraviti tog čoveka: izgorela, ispucala koža. Skuvano meso koje

krvari kroz žive, centimetrima široke, puknute duboke plikove. Meso koje visi. Zapaljeno tkivo. Opaljene kosti koje vire kroz spržene mišiće. Visoki, tanki, neprekidni krici. Smrad.) Sad, ako tip ulaska uopšte nalik NASA-inom, pad od susreta sa atmosferom na nekih 120 kilometara do usporavanja ispod dva maha na 20 kilometara traje petnaestak minuta. Nagomilavanje toplote u brodu progresivno, nezaustavljivo: postaje sve vrelije, vrelije, još vrelije, dok se ne pređe neprimetna granica; nelagoda postaje agonija; plikovi nastaju, suše se, pucaju; tkivo se prži, gori; sopstveni vreo, mastan dim od kuvanja unutar skafandera prži pluća. Petnaest minuta bi pod tim okolnostima moglo zaista biti strašno mnogo vremena... Ne. Odluka da li da se rizikuje izgaranje do smrti se ne donosi olako. Gluposti! — odmah presekla samomučenje; odgovor niti sekundu neizvestan: dok god postoji šansa, bez obzira koliko mala, pokušaću. Konstrukcijski sam nesposobna za odustajanje. Pa sad kad ta glupost gotova, prošla, postojale mere koje mogla preduzeti da poboljšam šanse; pripreme veće, šire od onih koje neophodne za početno zamišljeno jednostavno deaktiviranje i sređivanje bombe van šatla. A u svakom slučaju, vreme da se krene na posao; samo još pet sati do kretanja bombe u atmosferu. Skupila, stavila opremu u vazdušnu komoru: sva tri skafandera za odrasle, oba moja, sve četiri manevarske jedinice, oba terminala itd. Spojila sve žicom (bilo je dosta pod komunikacijskom tablom); svezaću u praktičan zavežljaj kad izađem. Uzela dvogled iz Harisove mrtve ruke; upotrebila da pretražim tamu sa prozora kabine. Bomba ne laka vizuelna meta; ali konačno uočila malu, nejasnu, dublje crnu tačku na crnom nebu. Hejlova uzdužna osa još u njenom pravcu. Dobro, znala da bomba ispred nas u istoj orbiti. Upotrebljavajući šatl, Zemlju, bombu kao referentne tačke, orijentisala se u pogledu orbitalne ravni, pravca. Znala na koju stranu moram da krenem — što neophodno, jer u početku neću moći da golim okom odredim pravac, a dvogled beskoristan dok nosim šlem (iako nameravala da ponesem napolje, pogledam; možda ipak pomogne — pokušavam da nijedan most ne spalim nepotrebno, prerano). Stavljanje skafandera trajalo dobrih pola sata (moj nezgodniji od većine, zbog beskrajne gomile šrafova, matica, leptirastih šrafova koji držali zaptivni prsten oko struka), ali konačno sve obavljeno: skafander hermetičan; portabl sistem za održavanje života funkcionisao, trakama pričvršćen na leđa, cevi za vazduh uredno umotane na pojasu. (Savila ćebe u improvizovani, višeslojni jastuk; zalepila na unutrašnju stranu šlema pozadi. Nadala se da će rasprostrti na veću površinu pritisak glave na mehur od Leksana tokom očekivanih

pojačanja gravitacije. Jastuk jedva ostavio mesta za nos napred. Unapred se radovala što ću se nakupiti masnih otisaka nosa pre kraja dana.) Strpala opremu u vazdušnu komoru; hermetički zatvorila unutrašnja vrata. Ispustila vazduh, otvorila spoljna vrata, pipavo izašla, hvatajući jednu po jednu ručku, vukući opremu za sobom na žici zakačenoj za pojas za alatke. Pogledala na komplikovani časovnik na ruci skafandera: po štoperici koja odbrojavala, ostala tri i po sata do starta bombe nadole. Moj sistem standardni; raspolagao vazduhom za sedam sati za astronauta normalne veličine; teško reći koliko moja manja potrošnja može da utiče na taj rok. (A isto tako teško odrediti koliko će spuštanje trajati. Totalno zavisno od broja pravolinijskih ubrzanja ubačenih u program spuštanja. Ako upotrebi način spuštanja koji neophodan za otkrivanje približavajućih projektila, trebalo bi da budem na zemlji otprilike dva sata nakon paljenja motora za silazak iz orbite. Ali to ne mogla znati. A ako pređe četiri, pet sati, trajanje više neće mnogo značiti. Meni sigurno ne.) Potrudila se koliko mogla da ignorišem hitnost, okolinu, pejsaž; usredsredila se na posao: odmereno krenula duž gornjeg ruba šasije, do šarki vrata prostora za teret, paralelno sa velikim dodatnim rezervoarom za gorivo. Zastala na kraju prostora za teret. Sakupila opremu u zavežljaj još jednim namotajem žice; privezala za pojas spreda s obe strane. Onda natraške ušla u prvu manevarsku jedinicu, uvukla ruke među rukohvate, zatvorila kopče. Zaklopila rukavicu skafandera oko desne drške. Ignorisala unutrašnje ubeđenje da me čeka jako dug pad. Duboko udahnula, opustila levu ruku; stavila na ručku sa komandama. Sad. Bomba deset kilometara ispred. Razdaljina dovoljna da orbitalna mehanika bude potrebna. I te kako želela Haris živ; navigacija tokom »preskoka« do bombe bila među njegovim specijalnostima. Ne mojim. Znala teoriju, naravno: spusti se u nižu, bržu orbitu, okruži; obrni proces kad stigneš u blizinu bombe. Uradila to mnoštvo puta u video-igri iz domaće radinosti na putu ovamo. Ali postoji temeljna razlika između razumevanja teoretskog principa na intelektualnom nivou i verovanja u njega na nivou instinkta, dok ti se stomak steže. Izvršiti operaciju pritiskajući dugmad na kompjuterskom terminalu, gledati rezultate na ekranu, ne priprema za situaciju kad visiš u pravom svemiru, nameštaš pravu liniju potiska, onda zaista ubrzavaš u beskrajnu prazninu na pravcu kojim ćeš se, očigledno, udaljiti od odredišta. Svi instinkti vrištali: „Ludilo!“ Bio mi potreban svaki gram snage

volje da prisilim ruke da pritisnu komande. Manevarske jedinice se kreću na kompresovani azot, naboj dovoljan da da promenu brzine od desetak metara u sekundi astronautu normalne veličine pre nego što se istroši. To bi bilo otprilike ubrzanje do 72 kilometra na sat. Jednom. Ili dostizanje 36 kilometara na sat, pa zaustavljanje. Takođe jednom. Moja masa otprilike trećinu mase normalnog astronauta. Međutim, višak opreme verovatno i više nego nadoknađivao razliku. Sravnala liniju potiska desnom rukom, dala gas desnom. Plutala prema zadnjem delu, između krila, repa. Pogledala unaokolo kad prošla iza broda. I sledila se, zapanjena. Čak ni smrtna zabrinutost zbog orbitalnog tranzita, posledica neuspeha, ne mogla sprečiti da prvi ničim neometani pogled na Zemlju, nebesa, ne ispuni duh divljenjem, radošću, poštovanjem. Većina planete iz ove perspektive mračna; ali odjednom shvatila da mi preti rizik da opet oslepim zbog sve debljeg sloja suza koji nastao na očima — i koje ničim ne mogla obrisati u skafanderu. Što me podsetilo: nisam ovde napolju da uživam u pejsažu — život svakog od hominema na bisernoj lopti za kuglanje zavisi od mene. Nemala vremena da ga gubim na zveranje okolo; morala da obavim posao. Besno trepnula; zatresla glavom da razbistrim vid. Zavrnula manevarsku jedinicu: Potrošila oko polovinu goriva tokom početnog retropaljenja. Onda krstarila pet minuta, gledajući kako se Hejl polako smanjuje. Bilo neopisivo olakšanje kad primetila postepeni pomak u visini: ostavila šatlove komande za manevrisanje uključene na automatsko; izgleda da se zaista spuštala u bržu orbitu. Obrnula pogon po isteku pet minuta; upotrebila ostatak goriva na (nadala se!) manevar obilaženja. Oslobodila se manevarske jedinice, nežno je odgurnula. Ispetljala drugu iz zavežljaja, postavila na sebe, stavila ruke na komande. Onda čekala. Čekala dok se pogled na Hejla menjao od pogleda otpozadi u razdaljini na pogled na trbuh na većoj razdaljini na pogled spreda na još većoj razdaljini, stalno skraćujući šatl zbog perspektive. Pokušala da procenim brzinu pomoću promene odnosa sebe, šatla; ne mogla. Pa se igrala brojkama u glavi: ako relativna brzina 25 kilometara na sat brža od brzine šatla/bombe u njihovoj orbiti, mogla očekivati da prevalim razdaljinu za otprilike 15-20 minuta. Želela da imam bolju predstavu koliko ispod prvobitne orbite idem, ali ni to ne mogla odrediti. Procena astronomskih udaljenosti golim okom prilično kliska stvar. U međuvremenu, pretraživala nebo sa namerom da uočim tamnu tačku koja bi ukazivala na položaj bombe. Mogla još razaznati Hejla

dovoljno jasno da ga upotrebim kao pokazatelj; znala gde cilj trebalo da bude — ali ga ne mogla naći. Pokušala dvogledom, bez uspeha: udaljenost okulara od očiju smetnja, ali ne veliki problem; samo smanjivala vidno polje; inače sve u redu. Ali ne mogla videti bombu. Onda dobila inspiraciju: pogledala natrag na Hejla; pokušala da ocenim udaljenost, upoređujući veličinu šatla sa veličinom bombe viđene kroz dvogled iz šatla. Po tom merilu, izgledalo da treba da budem blizu cilja. Zaključila da nemam izbora sem da postupam po toj pretpostavci; dodam delta-V, vidim da li su se Bogovi Osmehnuli. Krenula da primenim, kad mi palo na pamet: totalna masa sada manja za masu jedne manevarske jedinice. Zapitala se kakav efekat to smanjenje može imati na potisnu snagu. Onda shvatila da ću imati priliku da kompenziram obilaznim manevrom, pod pretpostavkom da bomba negde u blizini. Odložila brigu do tada. Pogledala natrag na Hejla kroz dvogled, poravnala osu sa pravcem puta, potrošila pola rezerve goriva na obnavljanje delta-V-a. Onda opet čekala, očajnički gledajući tamo gde bomba trebalo da bude. A opet je nije bilo. Već postala stvarno, bez-zezanja zabrinuta. Orbitalno žongliranje izvedeno onako kako me Haris učio; bomba bi trebalo da bude na vidiku. Čekala još pet minuta; opet zaobišla orbitu, potrošivši sve sem poslednjeg tračka azota. Onda pogledala naokolo sa nestrpljivošću ne neizmešanom sa, različitom od panike... I bila je tamo (neka sam prokleta!), ne više od par stotina metara udaljena! Nastavila sa disanjem. I, retrospektivom, dijagnosticirala problem: brod potpuno crn, nerefleksivan; vidljiv samo pomoću okultacije i pod najboljim uslovima. Tačka na ekvatoru nad kojom bio približavala se liniji izlaska Sunca; bomba skoro između mene, sunca; pozadinski sjaj je krio. Onda prvi put jasno videla bombu: velika stvarčica — indigo kopija Hejla; nedostajali joj samo kabina, vrata prostora za teret itd. Ali dok šatl u osnovi izgledao prijateljski, bomba ne izgledala tako (intuitivna reakcija; ne pitajte zašto). Haris u pravu: izgledala baš preteće. Visila u praznini poput modernizovane Haronove skele. Iskoristila poslednji dašak azota iz kurentne manevarske jedinice; odbacila ga, uzela treći. Izravnala osu potiska sa bombom, upotrebila pet posto preostale reakcione mase da ubrzam. Brzina približavanja od tri kilometra na sat izgledala dovoljna: još dva i po sata do polaska bombe; nema smisla gubiti glavu, jurnuti. Osećala bih se jako glupo tokom poslednjih sekundi da, kad toliko blizu uspeha,

izgubim glavu, jurnem; nagomilam preveliku brzinu, razbijem šlem u sudaru sa bombom. Ukočila u relativno nepomičan položaj metrima od nosa. Onda shvatila da nemam pojma gde na monstrumu, u stvari, postavljen prilazni otvor — obuka uključivala samo delimičnu maketu; proučeni nacrti obuhvatali samo specifičnosti mog dela posla. Konstruktorska logika nalagala da bude negde oko pregiba, naravno. Samo je pitanje obigrati bombu, naći ga. Ali sada saznala koliko mi je ograničeno umeće sa manevarskim jedinicama. Upravljanje do sada bilo ograničeno na pravolinijske poteze; razgledanje broda-bombe tražilo čitav opseg manevarskih operacija: zatezanje, skretanje, obrtanje, polazak, zaustavljanje — a prokleta stvar insistirala da uradi ono što joj rekla da uradi umesto onog što sam htela da uradi. Krajnje frustrirajuće. Konačno, uspela da se stabilizujem. Proverila stanje jedinice: oko pedeset odsto potrošena; većinom bačeno na ispravljanje obrtanja u koje se pilot sam doveo. Prešla na poslednju jedinicu, ostavila opremu parkiranu uz ono što bi na Hejlu bio trbuh; krenula da izviđam solo — što mnogo olakšalo manevrisanje. Lagano prošla s desne strane do ivice krila i ne našla otvor. Zaustavila kretanje; prešla na gornju stranu, krenula natrag ka nosu. Još ništa. Konačno ga našla, skoro na istom mestu gde i na Hejlu otvor za posadu: blizu trbuha, iza nosa na levoj strani. Vratila se po opremu; pažljivo manevrisala, uz samo pokoji pogrešan potez, natrag do otvora. Proučavala mehanizam za otvaranje. Izgledao sličan onom na crtežima, maketi. Otvarao se na isti način. Ali ne najzgodnija stvarčica da se njom barata u bestežinskim uslovima: prilično se zadihala, delimično zamaglila šlem, dok ne uspela da otvorim. Parkirala manevarsku jedinicu; privezala žicom za ručku poklopca. Uvukla sebe, opremu kroz otvor. Uključila baterijsku lampu. Pogled unaokolo proizveo osećaj deja vu; ono što se od unutrašnjosti moglo videti savršeno odgovaralo maketama. Krenula ka prilaznom otvoru za unutrašnji deo. Provlačila se kroz, između konstrukcija bez teškoća (jedan deo zadatka koji bestežinsko stanje olakšava). Našla, otvorila. Zaglavila kutiju sa alatom pod zgodnim uglom između ojačanja pored otvora. Skinula sistem za održavanje života sa leđa, provukla se kroz otvor 23 sa 35, vukući cevi za sobom. Povukla sistem bliže otvoru; povukla sve namotaje cevi za sobom. Posegnula, uhvatila kutiju sa alatom. Manevrisala kroz strukturalna ojačanja do detonatora, pažljivo odmotavajući cevi usput, pazeći na, ispravljajući tendenciju da se mrse.

Razgledala spoljne komponente; uverila se da svi onakvi kakvi izgledali na crtežima, maketama. Otvorila kutiju sa alatom, dala se na posao. Samo deaktiviranje bojeve glave bilo antiklimaktično. Nakon nedelju dana intenzivnog treniranja pod sve većom napetošću, samo izvršenje bilo jednostavno: presekla žice odgovarajućim redom, odvrnula četiri šrafa, skinula jednu ploču; čvrsto oslonila noge sa obe strane detonatora, stegnula cev; pokrenula histeričnu snagu, povukla, zavrnula, opet povukla. Ta-dam. Kad cev iskliznula iz ležišta, ne ispuštala je; više volela da 70 kila razornog eksploziva ne lebdi po zatvorenom prostoru u kojem sam i ja. Sat i po ostalo do pokretanja. Vratila se do otvora, pažljivo prikupljajući cevi sistema za održavanje života za sobom. Ponela kutiju, detonatorsku cev. Provukla se kroz otvor, zatvorila ga. Postavila sistem za održavanje života natrag na leđa skafandera; uredno smotala cevi, opet ih pričvrstila za pojas. Prva stvar nakon što otvorila spoljni otvor: odbacila cev detonatora u svemir. Snažno. Onda uzela manevarsku jedinicu; uvukla se u rukohvate, zatvorila kopče. S terminalima vezanim spreda za pojas, krenula ka elektronskoj pupčanoj vrpci, oko četiri i po metra dalje. Ubedila jedinicu da stane na nekoliko centimetara od priključnog otvora nakon kraće, oštre diskusije. Otvorila priključak bez teškoća. Proučila sve ulazne rupe, našla kompjuterski priključak. Skinula računar, otvorila (tastatura na jednoj polovini, ekran na drugoj). Rasklopila ploču sa solarnim ćelijama, postavila na direktnu sunčevu svetlost. Upotrebila produžne ručke; pričvrstila ih za odgovarajuće pojasne/ramene veze na skafanderu da bi terminal stajao u odgovarajućem položaju za kucanje, u visini struka. Uključila glavnim prekidačem; sačekala da se disk zavrti do operativne brzine, uključi glava za čitanje/unos. Zapitala sistem za junačko zdravlje; dobila potvrdan odgovor (debele rukavice skafandera nisu baš zgodne na standardnoj tastaturi). Odmotala koaksijalni kabl iz torbice na pojasu; ubacila džek čvrsto u ulaz, gurnula. Čak i kroz rukavice osetila škljocaj kad ušao. Uključila drugi kraj u terminal. Ponudila ljubazno „dobro jutro“ IVN-u (bez zezanja; akronim zaista nastao od ruskog imena—triput pogađajte kako se izgovara); čekala, zadržavajući dah. I čekala. (Ne bunila se zbog sporosti, jasno; shvatala da IVN prilično zauzet odbrojavanjem do starta, raznim poslićima oko ulaska u atmosferu. Verovatno nemao baš mnogo vremena na raspolaganju za ćaskanje.

Nakon otprilike dva minuta (tokom kojih razmatrala koliko bi bilo mudro ponoviti pristupni zahtev, ali nisam zbog bojazni da bi ponovljena komanda mogla uneti zabunu u sistem) IVN mi poželeo dobrodošlicu. Pozdravila pojavu primarnog menija oduševljenjem iz punog srca. I neizgovorenom molitvom zahvalnosti Onome ko već sredio da Hraniteli ubace ukradeni američki sistem za rad diska skoro netaknut, zadržavajući logični lančani meniji-umenijima-u-menijima format softvera. Dete bi moglo da barata ovim (dete Vam zahvaljuje!). Odabrala Ballistiku. Još malo čekala. Koliko je IVN-ovog kapaciteta zauzeto poslovima oko odbrojavanja postajalo sve očiglednije: trebalo mu skoro tri minuta da locira, pokaže podmeni. Trebalo mu još tri minuta da izvuče Koordinati/ Prizemlenya popuni-praznine programski displej. Zamislila se na momenat, potvrdila u glavi cifre za Vandenberg; ukucala brojke, posegnula za dirkom execute... I stala — užasnuta na pomisao koliko bila blizu da upadnem u klopku. Sve vreme znala da planirano da se bomba spusti u more. Ali za mene »spuštanje u more« predstavlja slike starih Merkur, Džemini, Apolo kapsula koje padaju u Pacifik na padobranima. Predstava se usekla u um, uvrežila. Čak ni pogled na krilatu neman mi nije razbio ukorenjenu fiksaciju, uključio alarmna zvona. Očigledno, ovaj brod konstruisan za standardni šatlovski način spuštanja: let velikom brzinom, ateriranje. Graditelji očigledno nameravali da se inercija broda od 120 tona (pomnožena brzinom pri spuštanju od preko 300 na sat), zajedno sa neverovatnom čvrstinom nove legure, spoji u nepromašivu, dirigovanu tehniku spuštanja usred okeana — bez obzira na uslove: prošao bi kroz olujne talase, ako treba, kao da ih nema, dok usporavanje ostaje u granicama konstrukcije (uz deset g, na kraju krajeva, potrebna je samo jedna sekunda da se zaustavi sa Hejlovom brzinom ateriranja od 350 kilometara na sat). Ali Vandenberg ne okean. Kopnena vazduhoplovna baza. Smeštena u, među krševita priobalna brda. Skoro niske planine. Sad, Hraniteli kopirali skoro sve ostalo sa NASA-inih šatlova kad su dizajnirali, konstruisali vozilo za bombu; verovatno su kopirali i dobre osobine kompjuterskog raspolaganja energijom: IVN nesumnjivo programiran da uleće s visine, užaren; potraži tle radarskim altimetrom; postavi pravac pristupa, opadajuću putanju za sletanje tačno na mesto koje zahtevaju unete Koordinaty Prizemlenya. Ali koordinate u Letačkom imeniku Sjedinjenih Država obično date za geografski centar aerodroma. Možda će me visokobrzinsko spuštanje na 34 stepena 44 minuta severne širine i 120 stepeni 35 minuta zapadne dužine postaviti nasred lepe, velike, dva do tri kilometra široke piste, sa dovoljno mesta da potrošim brzinu... Ili možda neće — a sumnjam da novi materijal dovoljno jak da

izdrži prenošenje inercije na padinu planine (ako i jeste, teško da bi mi to išta značilo; postala bih tanak crveni sloj na zadnjem zidu). Shvatanje se opasno približilo uzrokovanju opšte panike kad se zapitala šta još previdela. Ali vremena bilo sve manje; časovnik pokazivao da je malo više od sata ostalo do paljenja motora. Stegla se, blokirala emocije; odbila da im dozvolim pristup razmišljanju. Prisilila mozak da misli — konstruktivno; ne nemim, neprekidnim, zaplašenim cviležom koji vrebao s one strane popuštajućih ograda kontrole. Prisilila vizuelno sećanje da prizove, pokaže iskrzani žuti Letački imenik Sjedinjenih Država. U mislima otvorila korice, počela listam, tražeći poznata imena, kao i prošle nedelje. Sećala se da videla Oskoš, Kolorado Springs, Los Anđeles, Čikago... Vazduhoplovnu bazu Edvardsl... Naravno — prvobitno mesto za sletanje šatlova! Savršeno: kilometri i kilometri ravne, ničim omeđene pustinje u svim pravcima... Ako bih se samo mogla setiti koordinata. Nisam ih posebno primetila tada; moraću da rekonstruišem stranu po sećanju na periferno opaženo. Trebalo bi bude moguće: uvek imala dobro sećanje, povremeno skoro fotografsko. Istina, ponekad zaboravljala imena, mesta, detalje, zakazane sastanke itd.; ali samo privremeno — uvek mogla ih prizovem kad bilo potrebno. Samo je pitanje vremena... Kojeg nemala uopšte! frenetični glasić vrištao u glavi. Odmah se obrušila na, sasekla, izliv emocija; usredsredila totalnu pažnju na dovršavanje slike u glavi. Znala da detalji tu negde unutra, morali biti; samo je potrebno iskopati ih — kopaj!... Kopala sam. I najednom se brojevi videli na strani. Brzo, pre nego što sumnja zamagli viziju, prepisala cifre u meni Koordinaty Prizemlenya: 34 stepena 54 minuta severne dužine, 117 stepeni 52 minuta zapadne širine. Načas zastala; pokušala da viziju dovedem u krupni plan da potvrdim. Ništa se ne desilo. Očigledno ovo najbolje što mogu. U redu. Duboko udahnula, skupila odlučnost, pritisnula execute. IVN muljao instrukcije beskrajni niz minuta; konačno odgovorio sa Peremena Prinyata (promena primljena). Rukovanje manevarskom jedinicom dok se vraćala do otvora mnogo manje vešto nego na putu do utikača: drhtave ruke, ivica emotivnog kolapsa, ozbiljna smetnja za efikasno rukovanje. Ali, finalni detalji ostali neobavljeni pre paljenja motora. Među kojima zatvaranje otvora — uopšte ne bio predviđen da se zatvori iznutra (sasvim prirodno). Vrtela spoljnu ručku brave nekoliko puta, gledajući preko ivice, proučavajući rad delova unutra. Funkcije izgledale dovoljno očigledne; ocenila da zatvaranje, zaključavanje neće predstavljati nerešiv problem. Pa se uvukla kroz otvor.

Okrenula se, snažno odgurnula manevarske jedinice; takođe i terminale — pretpostavljala da ću imati dovoljno problema i bez velikih, tvrdih predmeta koji poskakuju okolo zajedno sa mnom u Trenutku Istine. Zalupila poklopcem otvora; upotrebila alatke (zadržala kutiju za alat; biće mi potrebna tokom sledećih nekoliko minuta) da učvrstim bravu. Onda prešla u oblast koju proglasila putničkim delom: poprečnu komoru odmah pored komore sa bojevom glavom, onoliko blizu centralnoj osi koliko mogla naći odgovarajuću ravnu površinu blizu izbočina, ojačanja, učvršćenja. Ponela jastuke, pojaseve sa preostala tri Hejlova sedišta (morala da načas pomerim Harisa, Kirila da skinem). Jastuka bilo nekoliko na svakoj stolici. Spojila ih (lepeći ih trakom) u madrac dvostruke debljine, normalne dužine; čvrsto prilepila za pregradu između dva učvršćenja. Kombinovala razne komponente pojaseva, alatki, da napravim nešto nalik na sigurnosne pojaseve preko improvizovanog akceleracijskog ležaja; učvrstila za konstrukcijske elemente. Konačni produkt teško da bi prošao inspekcijsku proveru; snaga vezivanja ni blizu samoj snazi kaiševa. Ali pojasevi stavljeni u ograničenu svrhu, da me spreče da padnem sa jastuka tokom povremenih bočnih manevarskih paljenja u periodu visoke gravitacije. Ukoliko još pri svesti posle ulaska u atmosferu, mogu da pokušam da se premestim na prednju pregradu pre sletanja. Ako ne... Pa, onda uopšte i ne moram da brinem o tome, zar ne. Upotrebila još lepljive trake, žice, da učvrstim u mestu četiri rezervna skafandera. Poslednji zadatak bio da se rešim kutije sa alatom: kad sklopila kauč, provukla se do čuvenog unutrašnjeg pristupnog otvora, otvorila, gurnula kutiju kroz, ponovo zatvorila. Onda skinula sistem za održavanje života sa leđa; pričvrstila na obližnje ojačanje pregrade. Postavila se na kauč. Pričvrstila pojaseve drhtavim rukama, naslonila glavu na jastuče u šlemu, čvrsto naslonila šlem na jastuke. Pogledom na časovnik ustanovila da ostalo tri minuta do paljenja motora — to se zove iskoristiti vreme!... Zatvorila oči, duboko udahnula, pokrenula sekvencu opuštanja. Mentalno inventarisala fizičko stanje; bolje nego što očekivala nakon napornog dana, u kojem dva puta koristila histeričnu snagu (ali nakratko; Kirilu slomila vrat za stoti deo sekunde, cev detonatora izašla bez problema). Viseći u mreži traka, dodirujući šlemom jastuk koji dodirivao pregradu, postala svesna aktivnosti unutar strukture: lupa, škljocanje, piskovi; zategnuto, jako zujanje; povremeni prigušeni prasak propraćen jedva osetnim pomakom kad god manevarski motori dovršavali konačno

postavljanje pre paljenja glavnih. Pozadinski zvuci pružali utisak ogromne, neraspoložene, veoma gladne zveri koja se sprema za skok. Štoperica pokazala da preostalo 57 sekundi. Pažljivo zavukla ruke pod kaiševe sa strane. Počela da dišem što dublje, brže mogla; htela da se hiperventilišem, unesem višak kiseonika u silazak iz orbite: nemala pojma može li da se diše pod deset g. Odbrojavala sekunde u glavi. Otkrila da interni časovnik treba podesiti: čula autonomnu pogonsku jedinicu (ili kako već Hraniteli nazvali svoju) kako počinje sa radom na minus 30 sekundi; onda osetila jaku vibraciju, duboku tutnjavu na oko minus 15, kad glavni motori proradili, zagrevali se do radne temperature... I najednom mi jako drago što se hiperventilirala: imala vremena za jedan konačni udisaj kad motori krenuli; onda ne mogla dišem. Ili se mrdnem. Ili uradim bilo šta drugo sem da želim da strašni, ubistveni pritisak prestane. Eksperimentalno pokušala da pomerim prst. Bilo koji prst. Mogla. Jedva. Ne pokušala da pomerim bilo šta drugo. Užasna vožnja izgledala beskrajna: pritisak, buka, vibracije su se nastaviti i dalje i dalje i dalje i... Najednom, zalebdela u okviru kaiševa kad kompresija jastuka, mog tkiva popustila. Paljenje za silazak iz orbite gotovo!... Ali brzo ugušila rastuće radovanje: gravitacijske sile poslednja briga. A imala posao da obavim — najvažniji od svega: pisanje ovog zapisa. Provela otprilike poslednjih sat i četvrt grozničavo škrabajući pri svetlosti poluistrošene baterijske lampe, žureći da završim pre nego što bomba počne poniranje, stigne u perigej kometne orbite, kada se opet uključuju glavni motori. Razvlačenje na deset g svake sekunde smanjuje brzinu za 60 metara u sekundi. To je 8850 metara, osam i po kilometara u sekundi, sporije svake minute. Da se brod potpuno zaustavi, spusti u atmosferu bez problema sa zagrevanjem pri ulasku, zahtevalo bi minut i po kočenja. Prilično sumnjam da će biti toliko. Međutim, obavila pripreme (koliko bilo moguće): moj rezervni skafander već u donjem delu torzoa Kirilovog skafandera, kojem nedostajao samo šlem. Donji torzo Kirilovog skafandera već u torzou rezervnog skafandera odrasle veličine. Oba gornja dela skafandera za odrasle već sklopljena: šlemovi, rukavice itd. Cevi mog rezervnog sistema za održavanje života provučene kroz male proreze u skafanderima za odrasle. Skinula sistem sa Kirilovog skafandera: ne koristi ničemu unutar spoljnog skafandera; sva toplota koju bi uklonio iz njega opet bi se morala ukloniti drugi put sistemom spoljnog skafandera. Nakon konačnog kočenja, pre atmosferskog kontakta, staviću zapis u moj rezervni, spojiti šlem; sastaviti Kirilov oko njega, onda

sastaviti rezervni za odrasle oko oba. Prilično zgužvano, ali može (već probala da se izvežbam). Kad zapis bude u unutrašnjem skafanderu, sva tri zakopčana, odgovarajući sistemi aktivirani, zapis bi trebalo da bude siguran (onoliko koliko išta može biti pod ovim okolnostima). Za sopstvenu zaštitu, već stavila Harisov skafander preko svog, sa sve šlemom. Nedostaju samo njegove rukavice, što posao od par sekundi (već teško pisati sa jednim parom na ruci). Spremna da se zatvorim, stisnem zube, čim bude trebalo. Ali možda bolje da zastanem, bar na tren, pripremim se za kočenje motorima. Da budem zatečena, sa nepodbočenom rukom nad telom u položaju za pisanje, moglo bi dovesti do slomljenih kostiju. Ili još gorih stvari. Verovatno ću imati još nekoliko komentara posle konačnog paljenja — ne zato što imam išta važno da kažem, ali će mi pomoći da ne mislim na uzgredne efekte atmosferskog kočenja. Prokleti Hraniteli su me prevarili! Sada moram da požurim, Budućnosti — nije bilo kočenja motorima pre ulaska u atmosferu!... (Ili to možda moja greška? Možda pokušaj promene cilja poremetio softver?) Šta god — već se pitala da sekvenca kočenja ne kasni, da li je sve u redu, kad primetila prvi nagoveštaj povratka gravitacije; osetila tihi, oštri cvileći zvuk koji se preneo kroz šasiju, jastuke, šlem — već ulazimo u gornji deo atmosfere!... I te kako želela da mogu da pregrmim ulazak u atmosferu u unutrašnjoj komori sa kompjuterom, detonatorom, drugim nežnim komponenatama; ali skafander za odrasle ne bi prošao kroz otvor, a nemam načina da pouzdano pričvrstim daljinski sistem za održavanje života. Bilo bi loše da počne da se kotrlja ovuda; moglo bi dovesti do loma unutra, kidanja cevi. Prokletstvo... bolje da požurim — ovde postaje toplo! Molim te, Bože — ne daj da izgorim!...

3c Finale Ovo više uopšte nije smešno — što ne znači da je ikad i bilo... Nešto se dešava. Nešto mračno. Nešto baš jezivo, u stvari. A šta god da jeste, mislim da dostiže vrhunac. A ja se bojim. Vidim da je i Adam uplašen. Terijeva „govorancija o lansiranju“, sa Lizinom istovremenom uznemirenošću već je bila dovoljno loša. Ali je ovo jutro bilo ludo. A ako se ovako nastavi, sigurna sam da ću sići sa uma! Počelo je tačno u 5:30 ujutro, nekoliko trenutaka pre nego što bismo ionako ustali da krenemo rano i iskoristimo svaki trenutak dnevnog svetla. Već sam bila budna, neraspoloženo gledajući u mrak; brinući zbog Kendi, brinući zbog Lize i Terija, i zbog ovog podmuklog osećaja iščekivanja koji se sve više uvlači u sve nas. Upozorenja nije bilo; dobro je što imam zdravo srce, inače bi prestalo da kuca na licu mesta. Zajedno sa Lizinim neartikulisanim vriskom, čuo se Terijev visok, tanani krik: „Kirile — NE!...“ Adama ne muči neodlučnost: bio na nogama, upalio svetlo u spavaćoj sobi još pre no što odjek zamro, i upalio je svetlo u dnevnoj sobi još dok sam ja ustajala i gledala naokolo. Liza je sedela uspravno u krevetu, drhteći; očiju raširenih, praznih i užasnutih. Teri je bio na podu, gledajući unaokolo sa zbunjenim, uplašenim izrazom. Ostavljajući Adamu da ga podigne, odmah sam prišla Lizi i uhvatila je u zagrljaj. Nije davala znake da je svesna da sam tu. Svaki mišić joj je bio napet i drhtao. Disala je kao progonjena srna i srce joj je ludački lupalo. Adam vratio Terija na prečku. Ptica je bila pogrbljena, spuštene glave, raščupanog perja — pravo oličenje potištenosti. Adam ćutke stajao, gledajući čas pticu čas moju drhtavu kćerku. „U tri božje matere!“ eksplodirao, okrećući se na drugu stranu. „Dao bih svoju levu ruku da saznam šta se dešava! Mrzim kad ne znam!“ Rekla sam mu „pssst“ i pokušala da smirim Lizu. Nežno sam je ljuljala, kao što sam radila dok je bila mala, i milovala je po kosi. Konačno su joj se oči razbistrile; primetila me. „To je bilo ružno!“ procvilela je. „Šta se desilo, dušo?“ promrmljala sam, poslavši preko njenog ramena upozoravajući pogled Adamu koji se, kad je čuo njene reči, već okrenuo, spreman da započne unakrsno ispitivanje. „Ko je bio ružan?“ nastavila sam. „Ko? Šta je uradio?“ Mogla sam i da ne trošim reči. Liza se malo odmakla i pogledala me u oči. Otvorila je usta da odgovori, onda oklevala. Grickala je donju

usnu. Konačno je zbunjeno zatresla glavom. „Ne znam, Mamice.“ Zašmrcala je. „Ali bio je ružan!“ dodala je. „Šta je to ružno uradio?“ zapitao Adam, i pored mog upozoravajućeg mrštenja. „Ako znaš da je bilo ružno, moraš znati šta je uradio.“ Ali nije znala. Ili bar nije bila u stanju da to objasni tako da zadovolji njega ili mene. Niti, pretpostavljam, sebe. A najednom se opet desilo: Teri je zarežao tiho, tako da se krv sledi; zgrčio se, otvorenog kljuna, suženih zenica koje buljile u ništa. Liza se opet povukla; izraz lica joj je postao prazan, celo telo se zategnuto, mišići skupili. „Liza...“ počela sam. Prekinula me: „Pss-s-s-st! Tiho, Mamice, čuće te. Moramo da pazimo da ga ne upozorimo...“ „Oh, Kirile!...“ zajecao Teri. „Upozorimo koga?“ pitao Adam ogorčeno. „Pss-s-s-st!“ bio jedini odgovor. Liza se osetno savila u mojim rukama, onda naglo ispravila... „Haiii-JAH!“ vrisnuo Teri, divljački lepećući krilima, ovoga puta uspevajući da ne ispusti prečku. Liza se razvedrila. „U redu je!“ likovala je. Odvojila se od mene i stresla. Njeno slatko detinje lice je na sebi imalo zaista divljački izraz. „U redu je!...u ponovila je sa mračnim zadovoljstvom. Teri se smirio; kao i Liza — sada u suzama. „... moram da ih upozorim!“ promrmljala ptica. „...ali kako? Kako? KAKO?...“ Adam ispustio uzdah potiskivanog besa i odšunjao se u kuhinju da spremi doručak. Bio je to bučan proces: tiganji, tanjiri i ostale kuhinjske potrepštine su platili cenu njegove frustracije. Sve vreme je Teri nastavio da povremeno mrmlja sotto voce tonovima, od čega su samo delovi bih razgovetni: “...nikad čuti čak odavde, sve i kad bih mogla da ga popravim!“ „...je to uopšte bila ideja da se u skafandere stavlja radio kratkog dometa?“ „...ovde nema čak ni ogledala!...“ Sem tog komentara, doručak je bio tih. Adam je jeo u napetoj tišini. Liza je tugovala, suzila i šmrcala naizmenično, i jela samo zato što sam zapretila da ću kazniti njenog plišanog mecu. Oboje su bili prezauzeti da primete zaista užasavajući predznak: Teri nije hteo svoju kajganu!.... Od početka vremena, kako je Kendi rekla, nikad nije odbio kajganu — čak ni tokom tri strašna dana, pre dve godine, kad zamalo nije umro od upale pluća! Tada sam počela da osećam hladnoću u stomaku. Ali tek dok smo raščišćavali sudove, pala je Poslednja Kap: „Naravno!“ prošaputao je Teri uzbuđeno.

Adamov i moj pogled se susreli: ko je ikad čuo da ptica šapuće? „Mogu je poslati dole u prokletoj bombi!... Sve što treba da uradim je da promenim cilj u kompjuteru. To mogu — mislim... Koje behu one koordinate? Seti se-seti se-seti se — setila sam se! 34 stepena 44 minuta sever, 120 stepeni 35 minuta zapad. Do đavola — to je više od trideset kilometara od mesta lansiranja; i te kako se nadam da će neko gledati. Molim vas, molim, bilo ko — neka gleda!...“ Adam najednom bio zamišljen. Zgrabivši olovku, škrabao je po stolu. „Odustajem“, rekla sam; „šta to radiš, i zašto?“ Umesto odgovora, otišao je do zida sa elektronikom i otvorio fioku sa kartama. Preturao je po sadržaju nekoliko sekundi; onda je izvukao kartu Geodetskog zavoda. Kratko je baratao lenjirom. „Evo!...“ promrmljao je sebi u bradu. „Mogao bih se kladiti u to.“ Okrenuo se prema meni. „Pogledaj ovo!“ rekao je, dok mu je uzbuđenje raslo. „Samo pogledaj koje su ovo koordinate.“ Pogledala sam na kartu; Adam je ucrtao X na nju. Digla sam pogled. „Koje koordinate?“ „Zar nisi čula Terija? Ono što je rekao bile su geografska dužina i širina. A pogledaj gde se ukrštaju — u Vazduhoplovnoj bazi Vandenberg!“ Moja zbunjenost mora da je bila očigledna. „Zar ti nije jasno?“ upitao je. „Nikad se nijedan šatl nije spustio u Vazduhoplovnu bazu; oni imaju svoju sopstvenu petkilometarsku pistu u kompleksu za lansiranje, više od trideset kilometara udaljenom — Teri ove brojke nije mogao čuti na televiziji.“ „Pa, mora da ih je odnekud dobio.“ Adam me oprezno pogledao. „Mislim da ih je dobio od Kendi.“ „Pa...“ Koji god odgovor da sam planirala, bio je zbrisan Terijevom sledećom upadicom: „Oh!...“ uzviknuo je. „Naravno! Kako je neko toliko glup uspeo da preživi čitavih jedanaest godina — pa i ja se mogu spustiti!...“ Adam stajao ćutke, pognute glave, sa izrazom lica koji skoro bio molitva. Onda se uspravio, čvrstog pogleda. Duboko je udahnuo, suočio se sa mnom, i rekao: „To jeste Kendi. Teri prenosi njene misli — ne pitaj me kako, ne pitaj me odakle. Ali ih prenosi. I ona će pokušati da dođe do Vandenberga i jako je važno i ona se boji. Ja idem tamo da je dočekam. Odlazim ovog trena. Znam da je to ludo. Idete li sa mnom?“ I ja sam oklevala, razmišljajući. Setila sam se događaja iz nekoliko proteklih nedelja; bezbrojnih prilika u kojima je Teri predvideo Kendinu sledeću izjavu i rekao je pre nje ili u horu sa njom; njegov skorašnji neverovatno stručan rečnik, u paru sa Lizinim srodnim ponašanjem. Dokazi su in toto bih čvrsti i ubedljivi. Da nije bilo našeg (i Kendinog) guranja glave u pesak, odavno bismo prihvatili očigledan

zaključak: Kendi i Teri, a i Liza, imaju neku vrstu komunikacije — nazovimo to ESP-om ili bilo čim — i mi jesmo prisluškivali Kendine misaone procese, gde god da jeste i šta god bilo to što ona radi. „Ako nismo u pravu“, upozorila sam ga, „izgubićemo nekoliko dana pretrage ovde.“ Adam je napeto klimnuo glavom. „Znam. Ali smo do sada prekrili krug od najmanje petnaest kilometara. Da je ovde, do sada bismo je već našli.“ Uzdahnula sam. „I ja mislim tako.“ „Dobro, hajdemo.“ Adam se nalazio u stanju skoro isto onoliko intenzivnom kao onog dana kada se Kendi spustila. Projurio je kroz prikolicu kao uragan, kupeći razne alatke, opremu, hranu i slično. Kada sam ga upitala zašto, odgovorio je da bi nas prikolica usporila — nije znao u čemu je problem, ali Kendi je bila uplašena; on neće zakasniti. Adam često priča o svojoj pre-armagedonskoj ambiciji da se profesionalno takmiči u Gran Pri utrkama i sa Paklenim vozačima, i opisuje svoje napore (jednoobrazno protivzakonite) da stekne umeće brze vožnje neophodno za takvu karijeru. Priče su imale tendenciju da počinju sa „Bilo je to najusamljenije leto u mom životu“, i većinu njih sam odbacila kao preterivanja, puste snove ili „lovačke priče“ smišljene da nas zabave. Međutim, ako postoji nešto što Adam nije preuveličavao, onda je to njegovo umeće za volanom. Prvih par minuta sam bila užasnuta; očekivala sam da ćemo se slupati svake sekunde. Ali znala sam da nema smisla pokušati ga nagovoriti da uspori dok god mu je taj izraz na licu. Stisnula sam zube i držala se — a ovog puta nisam morala da podsetim Lizu da stavi sigurnosni pojas. Terija sam čvrsto držala u rukama; Tora-čan se držao za jastuk zadnjeg sedišta, sa izrazom krajnjeg neraspoloženja. Ali uskoro sam primetila da Adam, u stvari, vozi glatko kao i uvek; samo je brzina bila drugačija. Bio je potpuno opušten za volanom dok smo jurili izuvijanim vatrogasnim putem kroz šumu sekvoja. Skretao je veoma brzo — ali savršeno kontrolisano; svaki zaokret je bio izveden na isti savršen način; bilo je to kao da posmatram mašinu koja vozi: prilazio je svakoj krivini sa spoljne strane, kočeći kasno i prstima, koristeći petu za pritisak na papučicu gasa dok je hvatao menjač, ubacujući u odgovarajuću nižu brzinu. Okretao je volan neposredno pre nego što bi otpustio kočnice, što nas je dovodilo u položaj da ulazimo u krivinu postrance. Davao bi gas, stalno ga pojačavajući dok smo prelazili širinu puta, sekući unutrašnji rub pre samog geometrijskog vrha krivine, ubrzavajući duž izlaznog poluprečnika. Ugao klizanja bi se smanjivao do nule dok smo ubrzavali na ravnom putu. Nije uopšte bilo divljačkih, odugovlačećih, naprednazad proklizavanja koja se mogu videti u holivudskim pokušajima da prikažu brzu vožnju; mislim da ga nisam ni tri puta videla da mota volan

tokom svih nekoliko sati vožnje. A i te kako smo išli brzo! Krenuli smo iz oblasti pretrage u šumi sekvoja oko sedam; Adam nas je doveo do asfaltiranih puteva pre deset. Na tvrdoj podlozi smo išli još brže. Teri je nastavio da povremeno mrmlja dok smo išli: „... hladeće duge gaće su povezane sa rancem, rameni prsten je povezan sa prstenom šlema, prsten rukavice je povezan sa prstenom rukava, vratna kost je povezana sa...“ „Oh.... blagoslovi me, Bože! Kakav prizori Ovo je predivno...“ „Gde li je?... Sve sam uradila kako treba — sigurna sam da jesam...“ „Tamo!... Uu-uh, do đavola, ala je velika. U redu — ukrcavaj se i kupi dragocenosti — ne, ne budimo pohlepni; ukrcavanje će biti sasvim dovoljno.“ Adam povremeno bacao poglede na pticu i odmahivao glavom. Jednom je rekao: „Ovo je ludo. Ako prihvatimo ovu premisu, onda Kendi mora da je uzletela šatlom; mora da je upravo sada u svemiru. Šta jedanaestogodišnja klinka radi u svemiru?“ „Hoćeš li radije da se vratiš i nastaviš da tragaš?“ Nastavio je da vozi. Teri je nastavio da nas „obaveštava“. Nakratko je ponavljao neke brbljarije koje smo ranije čuli. Ali, oko petnaest do jedanaest, postao je uzbuđen: „Ne-ne-ne; stani tu! Oh — mora li ova prokletinja uvek ići tamo gde je usmerim umesto tamo gde hoću!... Dobro, budite se, tranzistorčići lepi; Mamica hoće da priča sa Ivanom. Ivane, Ivane — pričaj sa mnom, ti ideološki zaostala skupino pokradenih čipova! Tako, to je već bolje. Dobro, sad mi daj Ballistiku.“ „Adame“, primetila sam, „to zvuči kao ruski.“ Adam se koncentrisao na vožnju. Mišići vilice su mu mrdali, ali nije odgovorio. „Dragi Bože!...“ najednom izlanuo Teri. „Jesi li me ti stvorio ovako glupom ih sam to sama posle postala! Ne mogu ovo da spustim u Vandenberg — neću da završim usred planine!...“ Najednom je Teri imao našu nepodeljenu pažnju. Adam brzo ukočio, zaustavio se. „Šta sad“!... Kojih se još koordinata sećam? Misli, budalo — ili ti se sviđa ovde gore! Misli brže! Ponestaje nam vremena! Misli! Mislimislimisli! Prizovi sliku Letačkog imenika u svoju glavu — sigurno treba da bude mesta za nju; znamo da unutra ničeg drugog nema. Šta vidiš — štaštašta? Naravno!... Savršeno! Sada koordinate. Misli — sat ide!... „A-ha! 34 stepena 54 minuta severne dužine, 117 stepeni 52 minuta zapadne širine!... Do đavola, kakva memorija! I... execute!“ Nije mi trebalo reći; zapisivala sam brojeve dok ih je Teri

izgovarao. Adam je već rasklapao kartu. Nismo imali lenjire, ali nije bilo teško otprilike proceniti... „Vazduhoplovna baza Edvards“, huknuo Adam. „Naravno, savršeno.“ „Ona je to rekla“, rekla je Liza sa zadnjeg sedišta. Okrenuli smo se i zabuljili. „Jako je uplašena“, dodala je ozbiljno. „Mislim da je bolje da požurimo.“ Stigli smo do malog aerodroma pored Fresna nekoliko minuta nakon podneva. Lizina tiho izgovorena primedba je bila sve što je trebalo da Adam ponovo podivlja. Napunio je i proverio Cesnu; i do 12:30 smo već rulali po pisti. Adam je počeo sa dizanjem skoro u trenu kad su se točkovi odlepili od tla, i nekoliko sekundi kasnije smo leteli u pravcu Edvardsa. Popeo nas je na skoro tri kilometra; letački priručnik sugeriše tu visinu kao idealan kompromis između manjeg otpora vazduha i gubitka snage motora zbog razređenosti kiseonika. Čačkao je mešanje goriva, pritisak i nagib propelera, dok nije izvukao apsolutni maksimum brzine koju je avion bio u stanju da pruži. Bili smo u vazduhu oko sat vremena; treba nam još manje od pola sata. Nisam kompulsivan istoriograf kao Kendi. Održavala sam njen zapis ažurnim u njenom odsustvu, jer znam da bi ona volela da nema većih prekida. Ali današnji tekst pišem u nadi da će me to dovoljno uposliti da zadržim ono što je od mog zdravog razuma ostalo. Ovo je ludilo, ovo što radimo — to jednostavno nije razumno! Ali ga ipak činimo; i mislim da Adam stvarno očekuje da je nađe u Edvardsu kad stignemo tamo, ili ubrzo nakon. Mislim da i ja to očekujem. Ali... Izvinite za upadicu. Nalazimo se u krizi; u našoj maloj skupini je kucnuo čas za paniku. I to, bojim se, opravdanu. Sve sumnje su nestale; znamo da preko Terija slušamo Kendine misli — kako god on to radio. I nije potrebno mnogo mašte da bi se shvatilo šta se dešava. Pre par minuta Teri je zadahtao (znam — ko je ikad čuo da ptica dahće?): „Kog đavola!... Pa to je atmosfera! Šta je bilo sa kočenjem! Uh, prokletstvo, ovo će biti vruće!“ „Mamice“, rekla je Liza nesrećno, „Kendi se mnogo boji.“ Nisam tad bila baš brižna majka. Rekla sam: „Da, dušo, znam. Sad ćuti i pusti nas da slušamo šta se dešava.“ „Prekini s tim“, odbrusio je Teri. „Daj da taj zapis prvo stavimo na sigurno. Onda budi histerična koliko god hoćeš. Dobro. Kroz vrat, onda pričvrsti šlem; sada Kirilov prsten oko struka, sad rezervni. Eto. Oba termostata sistema na maksimalnom hlađenju. Dobro, možda će proći kako treba.

Sad ja — o, Gospode, bojim se!... Pazi! — desna rukavica — ne petljaj; uradila si to bar deset puta na obuci! Ma nemoj? — sa drugim parom rukavica već na ruci? U redu. Leva rukavica. Dobro. Sad sistem sasvim na najniže. Opa — već se nakupilo temperature. Bolje da odem negde u sredinu poprečne komore, dalje od šasije. Šasija ima da bude i te kako vrela! Idiote! — ne zaboravi zapis!... Možda mogu da uglavim skafander između ovih poprečnih ojačanja. Tako. Skafanderu — ostani tu! Ej, gde je moj sistem? Uh, to ne valja; bolje da... Šta je ovo? Šta to rade; pale bočne motore u atmosferi? Ala su temeljni; kakva gomila paranoika! Kladim se da ništa u kompletnom odbrambenom arsenalu Slobodnog sveta ne bi moglo ovu mašinu sprečiti da izvrši naređenje. Ne uz — koliko? — desetak kilometara u sekundi?... Uh, do đavola — na kojoj ću visini biti kad prođem iznad Vandenberga? Zašto nisam o tome razmišljala ranije? Ako bude previsoko, zvučni udar uopšte neće stići do zemlje; neće primetiti — propustiće jedinu šansu! Zapis ne može upozoriti Učitelja ako nikad ne sazna za njega!... Ne; mora da su im radari usmereni na zapad — u očekivanju cunamija, ako ništa drugo; to će im biti prvi nagoveštaj da nismo uspeli. Da, primetiće — moraju primetiti! A posle toga ih samo Bog može držati podalje. U redu, upozorenje će stići — ako dođe čitavo do dole. Pitam se hoću li ja čitava stići do dole — do đavola, ala je ovde vruće! Volela bih kad bi prestali da pale ove bočne motore; teško je pridržavati se. Ooo-pa!... Aerodinamičko eskiviranje! Pitam se da li je i to programirano pri deset g. Moraš se diviti tolikoj odlučnosti. Ti ljudi-“ Najednom je Liza prodorno vrisnula i uhvatila se za nadlakticu. „Ijao!...“ prokašljao je Teri. „Bože, moja ruka...“ Adamova glava se trgnula; posiveo je u licu. Pogledi su nam se sreli u nemoj bespomoćnosti. „Maaa-miii-ceee!...“ jaukala je Liza, trljajući ruku. Ali nisam nikako mogla da joj pomognem: ponekad nije baš zabavno biti korzikanska sestra. „Uf, to boli!...“ nastavila ptica. „Sada smo Adam i ja poravnati. Čudi me da nije razbilo i unutrašnji šlem! Kako sada da se popnem natrag sa ovim? Do đavola, kako bih mogla da se pridržavam čak i da...“ Liza je opet vrisnula. „III-suse!“ protisnuo je Teri. „Osećam se kao ping-pong loptica u meču parova! Dobro je što nosim dva-“ Liza izdahnula kao da je izgubila dah, zatim neartikulisano

zastenjala. „Uh...“ rekao je Teri. „Gde sam to ja? Boli me ruka. Tako je vruće. Oh, setila sam s-“ Liza je vrisnula, onda zajecala u tišini. „Ouh! — pitam se koliko je to rebara bilo. Ala boli... Šta to — cev mog sistema!.... Brzo, stisni je — spreči da iscu...“ Liza je „uhnula“, na momenat prekinula jecanje; onda nastavila. Osećala sam se tako bespomoćnom! Da im obema pomognem. „0pa, taj je bio žešći. Pitam se šta sam sada slomila. Gde je ta cev sistema? Tako, stisni je — stisni! Mada nema veze — disanje postaje tako teško. Tako je vruće... Oh, do đavola, mislila sam da bi moglo uspeti; htela-“ Liza ovog puta skoro da i nije reagovala; samo je svojim jecajima dodala i stenjanje. „Kakav izbor — skuvati se ili ugušiti... biti nasmrt izubijana...“ „Mamice“, prošaputala je Liza, držeći se za grlo, „ne mogu da dišem...“ „Bože... blagoslovi Majku i Oca... Smit, i Mamu i Tatu Foster i... Učitelja... i Adama i Kim i Lizu. I Terija... oh-molim te bri... ni se za Ter...“ Ptica je ućutala. Našušurio je perje, zgrbio se. Oči su mu postale prazne. Počeo je da pravi tih zavijajući zvuk. Liza je prestala da plače. Ja sam počela. „Teri je ne može osetiti, Mamice“, prošaputala je Liza ganutim tonom. „Ona se više ne boji.“ Tada je Adam gurnuo gas napred i spustio nos. Kazaljka našeg pokazatelja brzine se sada zaglavila na crvenoj liniji. Po teoriji, avion bi se mogao raspasti ako krenemo još brže. U praksi, temperatura izduvnog gasa je već prešla granicu. Ali je isušeno jezero na vidiku. Možemo i da jedrimo odavde ako budemo morali. Samo još nekoliko minuta... Eno ga!.... Šta god to bilo. Liči na šatl, samo je veće. Crno je kao noć. Ta mašina izgleda nekako preteće. Dosta je iznad nas, približava se sa severa brzo se spuštajući. Nema svetala ni prozora. Nema nikakvih oznaka. Adam ponire avionom da bi dobio još više na brzini. Sada je upravo na našoj visini, seče nam put ispred nas. Adam okreće da je prati, gubeći brzinu. Sada smo iznad isušenog dna jezera. Ispred nas je dobrih sedam do petnaest kilometara glatke, ravne površine. Ono je dosta ispred nas, počinje sa kočenjem. Samo je metar-dva iznad zemlje. Još se ne pojavljuje stajni trap — spušta se; spustilo se na trbuh. Glatko klizi duž dna jezera, ostavljajući za sobom ogroman oblak prašine, polako usporavajući.

Prestižemo ga, tik iznad zemlje, trošeći svoj višak brzine dobijen poniranjem. Sada smo pored njega, i Adam nas usporava, održavajući formaciju. Naši točkovi su spušteni — zar se ta stvar nikad neće zaustaviti?... Liza postaje sve uzbuđenija. Počela je da šapuće: „Požuri, Mamice; požuri, Mamice“, kroz suze. Teri je upravo počeo da stenje. Adam ga je pogledao, sa izrazom lica koji je bio totalna maska smrti. „To je zvuk koji je ranije proizveo“, primetio je na kontrolisani, krti, užasno nonšalantan način, „kad joj je srce štalo nakon što me je izvukla iz vatre i zašila mi nogu.“ Skoro smo stali — ne znam šta će se desiti, ali Adam još uvek ima taj izraz lica. Zdravo. Mama ne može da piše. Povređena je. I Adam je. Znam da bi Kendi volela da neko ispriča šta se desilo. Ja sam jedina koja zna šta se desilo a nisam povređena. I ja pišem kvačicama. Ne znam zašto to zovu stenografija. Naučila sam da ovako pišem pre tri godine. Mama ne zna to. Već dugo ne govorim Mami šta sve mogu da uradim. Mogu da osetim kako se zabrine kad joj kažem neke stvari. Pa kad osetim da se zabrinula a pita me nešto ja se pretvaram da ne razumem. Sada se oseća drugačije. Možda joj mogu sve reći. Jedna knjiga je bila na polici u dnevnoj sobi. U njoj je pisalo kako da se piše stenografski. Već sam znala da čitam i pišem. Morala sam brzo da je pročitam dok se Mama kupala. Ona je mislila da sam suviše mala da čitam knjige bez slika. I Kendi ovako piše u svojim knjigama. Vežbala sam da ih čitam. Niko nije znao da ja mogu da ih čitam. Nikad ranije nisam ovako pisala. Baš je smešno. Osećala sam kako Kendi jako boli. Mnogo je bolelo. Onda skoro nisam mogla da je osetim i skoro je prestala da bude u Terijevom umu. Strašno sam se uplašila. Onda uopšte nisam mogla da je osetim i više uopšte nije bila u Terijevom umu. Onda se i Teri strašno uplašio. Svemirski brod se spustio kao na televiziji. Adam se spustio do njega. Izašli smo. Teri je hteo da ide do Kendi. Znao je da je ona u brodu. Ja nisam mogla da je osetim ali on je mogao. Poleteo je na brod. Brod je bio jako vruć. Opekao mu je noge i perje. Ja sam ga povukla i držala da se ne opeče. On je vrištao i pokušavao da se oslobodi. Adam i Mama su potrčali do broda. Otvorili su vrata. Opekli su ruke. Popeli su se unutra. Još su se opekli. Našli su Kendi. Izneli su je napolje. Ona je bila u skafanderu. Skafander se dimio. Staklena stvar na njenoj glavi je isto bila puna dima. Skoro nisi mogao da joj vidiš lice. Pokušali su da joj skinu skafander. Bio je previše čvrst. Adam je plakao i govorio ružne reči. I Mama je plakala. Mogla sam da osetim koliko su uplašeni. I ja sam bila uplašena. Nisam mogla da je osetim ni

ovako blizu. Onda je Adam rekao reč od koje postaneš jak. Nisam mislila da će uspeti. Nikad ranije nije od nje bio jak. Ali je uspelo i bio je jak i pocepao je skafander. Unutra je bio još jedan skafander. I njega je pocepao. Kendi je spavala. Pokušali su da je probude. Ona se nije budila. Nisam uopšte mogla da je osetim. Onda je Teri vrisnuo jer više nije mogao da je oseti u svom umu. Hteo je da bude s njom. Spustila sam ga. Nije mogao da hoda jer je opekao noge. Stavila sam ga pored njene glave. Stavio je glavu na njen obraz i plakao. Adam je počeo da ljubi Kendi i da joj pritiska grudi. Dugo je to radio. Bio je strašno uplašen. Mama je vezivala štapiće na Kendine noge i ruku i stavljala zavoje i igle i cevi i razne stvari na nju. Onda su došli helikopteri i iz njih su izašli ljudi. Oni su bili fini. Jedan od ljudi se zove Učitelj. To je smešno ime. On ima lepe oči i mnogo bora i fino se oseća iznutra. On je uzeo Kendinu ruku u svoju. Stavio je uvo na njene grudi kao i Adam. Onda se i on uplašio. Pogledao je na zavoje i cevi i stvari koje je Mama stavila na Kendi. Rekao je da je Mama dobro uradila. Ne razumem zašto je plakao kad je Mama dobro uradila. I oni su pokušali da probude Kendi. Ona se nije budila. Stavili su još zavoja na nju. Stavili su zavoje i na Mamu. Stavili su zavoje na Terija. Morali su da ih stave na njega tu pored Kendi jer on nije hteo da je napusti. Hteli su da stave zavoje na Adama. On ih nije pustio. Stalno je ljubio Kendi i pritiskao joj grudi. Nije hteo da prestane. Onda sam osetila kako se Kendi malo probudila. Mogla sam da osetim kako je boli. Nije bilo onako loše kao pre. Adam još nije znao da se ona probudila. Ona mu je stavila zdravu ruku oko ramena. Poljubila je i ona njega. On je bio iznenađen. Kad se tako ljube to se oseća jako čudno. Onda se Kendi sasvim probudila. Otvorila je oči. I ona se iznenadila što je ljubila Adama. To je bilo smešno. Rekla je: „Zdravo, Melvile“ Adamu i on se još iznenadio. Mama se smejala. Nikad nisam videla da se neko tako smeje dok plače. Pitam se ko je Melvil. Kendi je htela da priča sa Učiteljem. Glas joj je bio jako slab. Nisam mogla da čujem šta je rekla. Učitelj nije hteo da ona priča. Rekla je ružnu reč. Glas joj onda nije bio slab. Onda je Učitelj kleknuo i stavio uvo blizu njenih usta i ona mu je pričala. On je bio iznenađen. Onda je pričao sa još nekim ljudima. Oni su ušli u svemirski brod i izašli i nosili su još nekog. Ja sam mislila da je to još neko. To je bila knjiga u tri skafandera. Učitelj je mislio da je Kendi jako pametna zato što je stavila knjigu u tri skafandera. Ja ne razumem zašto je to pametno. Sviđa mi se Učitelj. Sviđa mi se kako se oseća iznutra. Njemu se sviđa Kendi. Bilo mu je drago što je dobio knjigu. Rekao je da će sada

sve biti u redu. To mi je drago. Učitelj se raduje što se Kendi vratila. Ja se radujem što se Kendi vratila. I Mama i Adam se raduju. Teri se raduje najviše od svih.

3d Epilog Obratite sad pažnju, Budućnosti; nemam nameru da ovo ponavljam. Bio poslednji put da tako putujem!... Konačno izašla iz gipsa, hvala na pitanju; a opekotine lepo zarastaju. Ne trebala mi intravenska već više od mesec dana. Juče ujutro me lekari (krem AA-ovske medicinske zajednice; sve ih lično odabrao, sam (strogim okom) kontroliše, Učitelj) čak pustili da pokušam da hodam — prvi put posle silaska iz orbite. (Pre tri, četiri meseca, mislim. Možda i duže.) I nema više Folijevog katetera; mogu sama na nošu — najzad! Zaista bila u gadnom stanju: Više kostiju slomljenih nego celih. Epiderma u osnovi jedan veliki hematom — pod kojim se širile opekotine prvog i drugog stepena. Takođe kontuzovana. Itd. (Mnogo itd.) Prilično van dodira sa stvarima tokom prvih nedelja. Srećom. Sećanje na taj period se sastoji uglavnom od utisaka: ... Bol. ... Tama. ... Povremena svest da me dodiruju ljubazne ruke, većinom nežno, ali često rade stvari koje bole; prolazni neodređeni utisci o licima; glasovi blizu mene koji izgovaraju povremena srdačna ohrabrenja — često u pozadini prigušeni plač. ... Adam. U početku uvijen u zavoje. Nemala pojma kad spavao, ako uopšte; ali izgleda bio tu svakog minuta, tiho radio bezbrojne sitnice koje pacijentima na intenzivnoj nezi potrebne, ili sedeo pored kreveta, držeći za ruku. ... I, naravno, Teri. Mislim da braca ne spavao ništa više od Adama. (To jedna mogućnost; druga me čini nervoznom — Učitelj obećao proučavanje fenomena prvom prilikom.) U svakom slučaju, nikad ne otvorila oči a da ne ugledam batu kako bulji u mene sa prečke pored kreveta, nežno se proteže da me pomazi po obrazu, pozdravi: „Zdravo, mala! Šta raa-diš?...“ Iako lični svet u početku ograničen na Bol, Prisutnost i Odsutnost istog, maglovito se sećam da stekla utisak da se batica kreće opreznije nego obično — plus izgledalo da nosi čupave bele papučice. Dok se sopstveno stanje ne popravilo do tačke na kojoj informacija registrovana kao anomalija, obuća nestala, nezaustavljivi brat opet ona ista luda: igra levo-desno na prečki, klati se gore-dole na istoj; beskonačno se rve sa zvoncetom (životna opsesija: klatno ušlo unutra; mora da izađe); veselo čavrlja, peva, zviždi, smeje se itd. Kao i, kad mi je status rekonvalescenta omogućio iste, prima

goste (Teri tako voli društvo). A imali smo ih mnogo: broj stanovnika Vandenberga se približava brojci od 2000 — mora da svakog od njih videla bar jednom tokom proteklih meseci. (Šta sve neke cure neće uraditi samo da bi bile popularne...) Prognoza predviđa kompletan oporavak; nikakve posledice: nikakvih fizičkih oštećenja, nikakva motorno/senzorna ograničenja — nikakvi ožiljci od opekotina; čak ni hipopigmentacija. (Bila užasno srećna.) Niti, što mi drago da vas mogu izvestiti, ikakva psihička trauma zbog ubijanja Kirila... Da, žalim što bilo potrebno. Jako, jako mnogo. Sladak čovek. Bistar, duhovit, dobro društvo. Umiljat. Drag prijatelj. Častan neprijatelj. Nedostaje mi. Mnogo. Ali se njegov posao kosio sa mojim. Smrtno: pod okolnostima, „on-ili-ja“ bilo sinonim za „oni-ili-mi“. Odabrala nas. I opet bih, po hiljaditi put. Milioniti put! Zajedno sa celim plemenom, korenima i stablom!... Genocid ružan koncept. Ne osporavam to. Ali Hraniteli odabrali pravila, odredili uloge. Nisu u položaju da se žale kad im se uzvrati. Učitelj će uraditi najviše što može da izbegne masakr, naravno. Ali isto toliko siguran: neće izlagati malenu hominemsku populaciju ni najmanjem riziku da opet strepi od istrebljenja. Hraniteli koji prežive sledeći sukob biće proizvod najpažljivijeg zamislivog prosejavanja — plus mogu očekivati da ostatak života provedu pod najstrožim nadzorom. Bože... Ovo je dosta za sada. Najednom sam nekako iscrpljena. (Bila bolesna, znate kako je.) Laku noć, Budućnosti. Napredujem! Učitelj pogledao rendgenske snimke, konsultovao se sa kolegama, proglasio opravku kompletnom: kostur čitav, koža cela. Poslao me kući, porodici. U koju sada spada i Gejl. Kim je, uz Adamovu saglasnost (ha!), upitala da li želi da se useli kod nas. Želela. Pa sad imam tri sestre. Prisna, domaća atmosfera, zabavno. (A još zabavnije što Adam sada brojno slabiji; prilično je rastrojen...) Liza, uzgred budi rečeno, ima novog prijatelja: dečkića otprilike istih godina. Fin momak — i pored opterećenja: roditelji ga nazvali Lesli Vivijen Svit. Ali ga niko ne zafrkava zbog toga. Verovatno zato što se prvi put pojavio pre nekoliko nedelja — jašući na odraslom mužjaku kodiačkog medveda!... Šarmantna zverka; odaziva se na ime Balu. Leslijev otac čuvar zoološkog vrta u San Dijegu. Balu rođen u vrtu, ali se razboleo; morao biti odnet kući na posebnu negu. Postao Leslijev nerazdvojni drug tokom cele sledeće godine. Pokušaj povratka u

zoološki vrt potpuno propao: obojica neutešno venuli nedeljama. Uprava vrta, otac konačno popustili pred neizbežnim: Balu postao član porodice do Armagedona, posle čega štitio svog malog drugara dok ne nabasali na hominemsku zajednicu. Niko se ni najmanje ne boji čupavog džina, i pored očigledne užasne snage: nežan kao štene, prijatan prema svima, radi sve što mu dečak kaže — plus sve što mu ne kaže... Zaista neverovatno: reaguje na misli kao i na izgovorene komande. Učitelj obećava da će i Balua uključiti u proučavanja. Teri kaže: „Ma šta mi reče.“ Svi se ovih dana bave sa po nekoliko stvari: Gejl provodi deo vremena kao instruktor borilačkih veština. Odmah me uzela pod svoje; i ne gubila vreme, već odmah krenula da otkloni štetu učinjenu dobronamernim petljanjem: uz stalnu terapiju čiji cilj fiziološki oporavak, većina drilova usredsređena na reintegraciju smrtonosnih reakcija. Napredak ohrabrujući: snaga, koordinacija, refleksi, brzina se vraćaju; izdržljivost se kreće ka nivou od pre povreda. Kreće se velikom brzinom — sparing sa Majstorom zaista izvlači ono najbolje u učeniku. Kim, Adam i Liza takođe ubrajani među učenike. Gejl zadovoljna u pogledu dotadašnjeg rada; rekla im pred svim učenicima — i preda mnom — da se vidi da su osnove naučili od pravog Majstora. Bila sam smrtno postiđena. Pogotovu kad se svi okrenuli, aplaudirali. Hominemi dobro zapamtili greške prethodnika, nemaju nameru da ih ponove. Planiraju da obnove, očuvaju planetu; koncentrišu se na istraživanje, obrazovanje, individualni razvoj itd. Odobravam takav stav; paralelan s mojim ambicijama da organizujem zajednicu u rodnom viskonsinskom gradiću kad se ljudi okupe, nakon što pročitaju letak koji ostavljala širom kontinenta, da su okolnosti zahtevale da se vratim na rezervni plan. (Tako mi drago što nisu!) A što se ličnih planova tiče... Pa — u priličnom su neredu u ovom trenutku: Adam ne bio sklon usiljenoj vedrini tokom moje nesposobnosti. Oči, u trenucima kad uspela da oba moja fokusiram na njegove, bile pune pažnje, posmatračke; odražavale zabrinutost, napetost — i Nešto Drugo (nešto novo, nežno, sigurno; bez i nagoveštaja ranije nepristojnosti; strpljivo, ali podrazumeva namere isto onoliko direktne, određene, jasne — i neočekivano dobrodošle!) što bi, da ga uočila u nekom ko mnogo stariji od trinaest godina, bilo teško razlikovati od načina na koji Tatine oči uvek sijale kad pogledao Mamu. Kad se sretnem s takvim pogledom, uvek uzdrhtim iznutra. (Zaklela bih se (pre nego što se sve ovo desilo) da Adam isuviše mlad za nešto tako duboko (sebe da i ne pominjem!). Ali — pa, više ne tako sigurna... Oboje mnogo stariji (kalendarske godine samo minoran pokazatelj).)

Međutim, iako ustanovila da se poprilično slažem —jednostavno još nisam spremna! Bar mislim da nisam. Ali ne sigurna. I ne znam ni za kakav način da ustanovim (sem empirijskog istraživanja). Zapitala Učitelja. Ali uopšte ne pomogao. Bez obzira kako formulisala pitanje, samo bi se dobroćudno nasmešio; izrazio iskrenu ubeđenost da će sve, ma šta ja odlučila, ispasti najbolja moguća varijanta. A velike sestre još gore. Kim se zlobno smeška; Gejl se pokvareno smeje. Obe se pretvaraju da mi zavide na problemu: smatraju Adama, i pored razlike u godinama, i te kako poželjnom lovinom (za zabavu ili dugoročno, pojedinačno ili u duetu!); samo ih poštovanje za moja smešna, starinska, sve-ili-ništa provincijska moralna shvatanja, zajedno sa priznavanjem impliciranog polaganja prava na njega jer ga prva videla, zadržava da i same ne krenu na njega. Zezaju se, naravno. (Mislim.) Srećom, nisam suočena sa rokovima; Adam ne primenjuje nikakav pritisak. Naravno, trpeljivost očigledno zasnovana na ubeđenju da ne mora da navaljuje; da plen već progutao udicu; da je dovođenje situacije do ostvarenja samo pitanje vremena. Što sve prilično frustrirajuće — jedina stvar koja u stanju da nervira više od sumnje da te svi oko tebe poznaju bolje nego što znaš samu sebe je sve dublja ubedenost da su oni u pravu!... Pa, možda jesu. Ali moraću sama da ustanovim. Iskoristiću Adamovu novostečenu zrelost, strpljenje: nastaviti sadašnji odnos uz dodatak povremene prakse veštačkog disanja kad se ukaže medicinska potreba (na kraju krajeva, kardiopulmonarni sistem već tri puta bio isključivan tokom samo jedanaest godina — razumne osobe planiraju unapred) dok ne budem sigurna u sopstvene motive, osećanja. Oboje još mladi; imamo sve vreme na svetu da to pitanje proučimo. Onoliko duboko koliko bude potrebno. Istraživanje obećava da će biti zanimljivo. Kao i budućnost.

e-booked by Sekundica