Danilo Kis Pescanik

Danilo Kiš Peščanik

Ex voto na način starinski Mirjani Was it thus in the days of Noah? Ah no. Anonim, XVII v. Treperenje senki koje rastaču ivice predmeta i razbijaju površine kubusa, odmičući plafon i zidove po ćudi grebenastog plamena koji se čas rascvetava, čas vene, kao da se gasi. Žuta ilovača donje površine podiže se kao daske u dnu čamca koji tone, pa onda i sama uroni u tamu, kao preplavljena mutnom, prljavom vodom. Cela prostorija treperi, šireći se ili smanjujući, ili samo menjajući svoje mesto u prostoru za nekoliko santimetara levo-desno ili gore-dole, čuvajući pri tom svoju kubaturu nepromenjenom. Na taj se način horizontale i vertikale presecaju u više tačaka, sasvim nejasno i zbrkano, ali po nekom višem redu i u ravnoteži sila koje ne dozvoljavaju da se zidovi raspadnu, ili da se plafon iskosi ili čak sasvim spusti, potone. Ta je ravnoteža postignuta zahvaljujući valjda ravnomernom pomeranju uzdužnih greda pod svodom, jer i te grede kao da klize levo-desno i gore-dole, zajedno sa svojom senkom, bez škripe i napora, lako, kao na vodi. Čuje se udaranje talasa noći o bokove barke-sobe: vetar u naletima zasipa prozor pahuljama i oštrim, kristalnim snegom, naizmence. Četvrtast prozor, nalik na puškarnicu, zapušen je raspadnutim jastukom iz kojeg proviruju krpe koje se klate kao neko bezoblično rastinje ili puzavice, i ne može se znati pouzdano da li trepere pod udarcima vetra koji prodire kroz pukotine ili se njiše samo njihova senka po ćudi grebenastog plamena. Oko se sporo privikava na polutamu, na zalelujanu prostoriju bez jasnih kontura, na treperave senke. Privučen plamenom, pogled se ustremljuje na lampu, na tu još jedinu svetlu tačku u velikom mraku sobe, ustremljuje se na nju kao zalutala muva i zaustavlja se na tom jedinom izvoru svetlosti, koji treperi kao neka daleka, slučajna zvezda. Na trenutak zaslepljeno i kao omađijano tom svetlošću, oko ne vidi ništa drugo do tu svetlost, ništa, ni duge senke, ni zalelujane površine, ni krpe koje se klate; ništa. Oko vidi samo tu svetlost, taj grebenasti plamen, nekako izvan prostora, kao što su zvezde izvan prostora, a zatim počinje polako da je rastvara (tu svetlost), da je prelama kroz svoju prizmu, da otkriva u njoj sve boje spektra. I tek tada, kada ju je rastvorilo, kada ju je raščinilo, oko otkriva, u sporim talasima sve bleđe svetlosti koja se širi oko plamena, sve ono što se još otkriti može međ naborima senki i praznine: prvo cilinder, taj kristalni omotač plamena, u prvi mah sasvim neprimećen, apstrahovan, kao da je to samo eho plamena i svetle jezgre, eho iza kojeg nastupa tama, jasno, kao da je svetlost izrezana staklom, kao da je smeštena u jamu, ukopana u mrak, pa okolo vlada ne samo pomrčina, nego neka druga materija, gusta, i sasvim različite specifične težine od one kojom je obavijen plamen. Ali to traje samo tren. Samo dok se oko ne privikne ne na tamu, nego na svetlost. Tada oko otkriva polako varku i vidi garež na bokovima cilindra, garež koja se preliva iz karatamnog u srebrnkasto, kao na oslepelom ogledalu, i vidi da taj stakleni omotač nije granica svetlosti, kao što otkriva, ne bez čuđenja, i da je srebrnkasti preliv gareži takođe varka, a da poređenje sa oslepelim ogledalom nije igra duha nego igra svetlosti, jasno vidljiva u okruglom ogledalu koje stoji uspravno iza cilindra i u kojem se vidi drugi plamen, plamen-blizanac, gotovo nestvaran, ali plamen; i ako ga oko sve dosad nije primećivalo, to je bilo samo stoga što se duh opirao toj varci, što duh nije hteo da prihvati privid (kao na onom crtežu gde oko vidi belu vazu, vazu ili peščanik, ili putir, sve dok duh – volja? – ne otkrije da je ta vaza praznina, negativ, dakle privid, a da su pozitivna i, dakle, stvarna ona dva identična profila, ona dva lika okrenuta licem jedan prema drugom, taj simetrični en face, kao u ogledalu, kao u nepostojećem ogledalu, čija bi osa prolazila kroz osu sad već nepostojeće vaze-peščanika, putira, sasude, dvostrukom zapravo ogledalu, kako bi oba lika bila stvarna, a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bio bi samo

odraz, odjek onog prvog, i tada više ne bi bili simetrični, ne bi bili čak ni stvarni; kako bi, dakle, oba lika bila ravnopravna, oba platonovski prauzori a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio nužno samo imitatio, odraz odraza, senka; pa stoga ta dva lika, posle dužeg posmatranja jednako se približavaju jedan drugom, kao u želji da se spoje, da potvrde svoju identičnost).

Sad već priviknuto na svetlost, kao što se duh privikao na varku, oko počinje da rije po tami i poluseni, oslobodivši se magijske privlačnosti plamena, pa sad vidi i petrolejku, kao što vidi i treperavu senku i razaznaje velike tamne kubuse senki. U onom delu koji je zaklonjen ogledalom još vlada potpuna tama (a plamen dopire upravo iz te tame, kao da se njome hrani), dok se levo i desno od lampe pomeraju velike sive

plohe, suviše svetle da bi bile senke, suviše nejasne da bi bile svetlost. Ali tada duh pritiče u pomoć oku i otkriva, kao dodirom ruke, čvrstu površinu sivobelih zidova, kao što otkriva, jasno podvojivši senku od svetlosti, i tri duge grede na plafonu, tri duge grede udvostručene svojim senkama, isprekidane kao štap u vodi poprečnim senkama nejasnog porekla. Smestivši se u prostoru, našavši čvrst oslonac, odredivši sever, oko pronalazi veliku senku šporeta izmešanu sa šporetom, udvostručen šporet od crnog zarđalog lima i tanane senke, osmonogi šporet koji se klati na svojim dugim nogama kao neka zamrzla psina koja drhturi na vetru. Iza ogledala na lampi, iza plamena-odraza, tamo je tama, tamo je slepi prozor: odatle bije studen, odatle dopire igličasti zvuk i prigušeno treperenje stakla. S druge strane, preko puta slepog prozora, nalazi se drveni sanduk s jednim jedinim vidljivim bokom koji se klati, ali nikako da padne. Kraj drvenog sanduka, pri njegovom dnu, senka se lomi neravnomerno, talasasto: tu se nalazi jedna izbočina na glinenom podu, duga nekih metar, metar i po, pre nalik na zaraslu ranu nego na grob. Više slućeno nego viđeno, u uglu, kraj samog sanduka, naslonjeno na njegov bok od tame, kao izbačeno iz mutne vode, zakačeno između podlokanog zida i dasaka sanduka, nalazi se ono što je tražilo oko: jedna torba zaobljenih bokova. Obletevši sobu kao noćni leptir, sudarivši se sa lepršavim senkama, bupnuvši o zidove i grede, pogled se vraća prema svetlosti, gde leže kao skrivene (jer pogled ih otkriva poslednje, ne tražeći ih u blizini plamena, ne tražeći ništa u blizini svetlosti) stvari poređane na sve dosad nevidljivom stolu, u senci ili svetlosti, sve dosad. Levo, pored same lampe, tabaci kockaste hartije; pored njih dvostruko presavijene novine, gotovo na sredini stola; sasvim desno, dva-tri broja nekog zamašćenog časopisa i jedna knjiga crnih korica, čiji zlatotisak kao da je od iste materije od koje i plamen; zaklonjena senkom ogledala, malo iznad površine stola, kao da lebdi u vazduhu, dopola dopušena cigareta. Dim dospeva nekim nevidljivim putevima do lampe i kulja, plavičast, kroz cilinder. Ruka koja se bliži plamenu. Zaustavivši dah, glave okrenute prema vratima, čovek osluškuje. Ima utisak da oni u drugoj sobi ne spavaju, nego da su budni i da se samo pretvaraju. Čeka, dakle, da ih san prevari. Čini mu se da bi mogli svojom budnošću, svojom blizinom (odvajaju ih samo rasklimatana vrata sa velikom pukotinom pri dnu), strujanjem svojih misli da utiču na njega. Jer misao se, naročito za takvih tihih noći, pred spavanje, kondenzuje takvom silinom da poput električnog naboja treperi u vazduhu, gotovo vidljiva, kao jara iznad usijane peći. S one strane vrata, međutim, ne čuje se disanje, ne čuje se ništa. Ili to što se čuje, ta uzdrhtala tišina, to je njihov dah, tišina njihovih misli i njihova sna. Sad je leđima okrenut stolu. Njegova duga senka, sasvim nejasna i treperava, preseca prostoriju po dijagonali, i bezoblična, deformisana senka glave prelama se uz bok nekog drvenog sanduka. Gazeći po svojoj senci, kao mesečar, čovek zakorači prema uglu. Zaklonjena od svetlosti njegovim telom, ruka se spušta naslepo prema nevidljivom predmetu što ga je nazreo onda kada je krenuo prema uglu ili onda kada je ušao u prostoriju. Oseća pod prstima zaobljene ivice kartonske kutije kao i glatku hladnu površinu mesingane kopče. U ruci sad drži malu đačku torbu bez kaiševa (kaiševi su po svoj prilici pokidani, jer se na poleđini još cakle sjajne nitne), zaobljenih drvenih bokova i s poklopcem od kartona koji oponaša svinjsku kožu. Podiže poklopac i pridržava ga podbratkom. Ispod tankih svezaka napipa četvrtastu bočicu. Bočica je hladna i glatka kao kocka leda. Stiska je u dlanu, zatim je odšrafljuje, ne okrećući se još uvek prema svetlosti. Zatim prinosi grlić nosu, čuvajući se da ga ne dodirne, i oseti miris mastila. Onda zatvara bočicu i malo je protrese, okrenuvši je prema svetlosti. Na izbrušenim uglovima zatitra mutni plamen lampe, liznu tamnoljubičasto mastilo niz unutrašnje bokove staklenke. Čovek počinje ponovo da rije po kartonskoj torbi, pridržavajući poklopac bradom. Ispod svezaka pronađe tanko vretenasto držalo i stisnu ga sa tri prsta, ispisavši u vazduhu neku arabesku. Zatim pritiska vrh pera o nokat palca; pri tome se čuje zvuk nalik na pucketanje krila nekog insekta. Sad je ponovo za stolom, na trenutak nepokretan. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa kaputa duge listove kockaste hartije i položio ih na novine. Hartija je presavijena uzduž, kao za akta, ali ne i prelomljena. U početku još se naziru sitne kocke, a zatim se linije polako rastaču, stapaju se i iščezavaju, da bi nemalo zatim

iščezle i ozarene ivice listova. Na njihovom mestu ostao je samo izvor bledožute svetlosti. Da ne beše u njegovom džepu nadvoje presavijen koncept pisan poslednjih dana (u nekoj bezimenoj restauraciji, kraj užarene peći, na stolu prekrivenom masnom mušemom; u sumračnoj sobici iza butika za prodaju uzoraka za zidne vezove, na starom kartaškom stolu, pri svetlosti gasne lampe; u kupeu brzog voza, takođe noću, pri beloj acetilenskoj svetlosti; ali i u polusnu, u ovoj istoj prostoriji); da ne beše, dakle, u taj koncept uloženo toliko truda, možda bi sad odustao od svega. Ali taj ga koncept mami, uprkos snažnoj želji da ga prinese plamenu i da legne da spava. Ipak mu se ne dâ da sve to baci u vatru, sad kada je već načinio prvi korak i oteo od praznine tih nekoliko stranica. Bez obzira na trenutnu klonulost i sumnju, u njemu se javi, na granici saznanja, slutnja da možda taj mali isečak porodične istorije, ta kratka hronika, nosi u sebi snagu onih letopisa koji kada iziđu na svetlost dana, posle dugog niza godina, ili čak milenija, postaju svedočanstvo vremena (i tu je nevažno o kom je čoveku bila reč), poput fragmenata rukopisa nađenih u Mrtvom moru ili u razvalinama hramova ili na zidovima tamnica. Izvadi, dakle, iz unutrašnjeg džepa koncept pisan olovkom na istoj takvoj kockastoj hartiji, i prelete ga pogledom. Koncept mu stoji pored same lampe. Fitilj talasasto plaminja, rascvetava se plamen iz ljubičaste jezgre, preko crvenog, sve do bledožutog. Cilinder lampe je zagaravljen, a oko gareži nazire se srebrnkasta opna, kao na oslepelom ogledalu. Čuje se kako u tišini jedvačujno šišti talasasti greben plamena. Šum vremena. Odložio je na trenutak pero. Novine-upijač. U njima, preko štampanih slogova o golubima-pismonošama Golubovi ne mogu odmah da se snađu kad ih izbace iz aviona. Oni, koji već imaju iskustva u tom pogledu, bacaju se dole kao kamen, i lete tako sve dok se ne oslobode uticaja vazdušnih struja. Ali početnici pokušavaju odmah da lete. Usled toga vetar ih baca na sve strane kao lađu za vreme bure, i oni moraju izvesno vreme da kruže, sve dok ne dođu k sebi i dok ne pronađu pravac kojim treba da lete kako bi stigli do cilja. , prve reči pisma, kao u ogledalu, kao na hebrejskom. Čovek pogleda u šiljasti plamen što trepće u struji ledenog vazduha koji bije iz nevidljivog prozora sučelice njemu, zatim mu pogled kliznu naniže, prema staklenoj posudi lampe. Posuda se sužava po sredini u dubok žleb stegnut zarđalim limenim prstenom. Taj se prsten ne zatvara sasvim u krug, nego se dva simetrična polukruga razdvajaju spreda u razmaku od santimetar-dva. Iz limenog prstena štrče naviše dve paralelne žice koje se pri vrhu spajaju u trougao zaobljenih ivica i drže u okviru od zarđalog lima poluslepo okruglo ogledalo rastočenih ivica. Ogledalo stvara dva plamena blizanca, dva grebenasta plamena koji stoje jedan naspram drugog, ravnopravno, bez obzira na to što jedan od njih, onaj u ogledalu, onaj što se zrcali, živi zahvaljujući samo varci i prividu, milosti prvog plamena. Posuda je iznutra zelenomrka kao akvarijum napunjen ustajalom vodom i, čini se, ljigava od nekih jedvavidljivih algi i lišajeva. Čovek posmatra posudu, tražeći onu liniju koja treba da označi nivo petroleuma, površinu tečnosti, i koja se sasvim izjednačila sa bojom stakla, izvršivši na nju svoj uticaj, dajući joj svoju sopstvenu boju: prljavosivu, zelenomrku, rđastoriđu. Prvo je potraži pogledom pod rebrastim prstenom, prodirući pogledom kroz sitne kvržice kojima je prekrivena naklobučena polukugla staklene boce i gde se nahvatala, između tih kvržica, masna skrama petroleuma pomešana s čađu i prašinom. Ne našavši razinu tečnosti (a lenj da izvede rizičan i komplikovan pokret da zanjiše lampu kako bi se tečnost sama otkrila), prelete pogledom preko zarđalog limenog prstena na suženom delu posude, tačno po sredini, u njenom struku, i taman pomisli da se linija površine tečnosti tu negde skriva, kad otkri u korenu zasićenog fitilja, belog i tromog kao kakva presisana stomačna glista, jedvaprimetno sužavanje, malo izobličenje, kao kad se štap prelama u vodi. Shvati ne bez zebnje da u posudi jedva da ima petroleuma koliko s prsta. Sve će to ona posisati, sve požderati. I kao uplašen od te pomisli (da će utrnuti svetlost petrolejke), on ponovo hitro zamahnu perom, črčnu po hartiji, da nastavi započeto, da preduhitri tamu.

Raširenih nogu, malko pognut, čovek stoji kraj prozora. Preko ramena mu prebačeno ćebe. Ćebe miriše na konje i na mokraću. Čovek ima na nogama kaljače, u kojima se nazire odsjaj svetlosti koja dopire kroz nizak četvrtast prozor. Iz te visine može da vidi samo vejanje snežnih pahuljica ispred prozorskog stakla i katkada maglene konture nekog drveta. Sneg se taloži na okvirima prozora, stvarajući malo talasasto brdo zavejano snegom. Pod naletima vetra to brdo menja ugao svojih padina, krivulju horizonta. Čas su to dva blago zatalasana brega, gotovo podjednake visine, sasvim shematična, a odmah zatim vetar naglo menja talasastu liniju, spajajući dva brega u jedan ili praveći oštar greben na mestu gde je koji trenutak ranije bila udolina. Kada se sneg malo razredi, čoveku se čini da od prozora do drveta nema više od desetak metara, a kad vetar počne da vija krupne pahulje, drvo se udaljava od kuće, kao čamac otisnut od obale, neprimetno. Taj prostor varljivih kontura prekriven je takođe snegom, a talasasta površina, nestalna i ona, išarana je tragovima nogu, možda od sinoć, možda od danas, možda od pre nekoliko sati. Prozor podrhtava pod naletima vetra i čuje se sitno, kristalno grebanje snega o staklo. Čovek podiže glavu i osluškuje. Na trenutak mu se čini da čuje u daljini lajanje nekog psa. Ali taj zvuk nestaje u zavijanju vetra, meša se sa njim, i on više nije siguran da li je čuo lajanje ili samo zavijanje mećave. I koliko dugo već stoji tako kraj prozora, ogrnut ćebetom? Možda ceo dan, možda sat, možda dva, možda samo desetak minuta. Sad je sasvim nagnut na prozor, tako da je zamračio celu prostoriju. Pokušava da kroz magličastu svetlost prodre pogledom dalje od drveta, tamo gde se diže ograda od pletene žice, čija je okca sneg sasvim popunio. Zvuci praporaca čuju se najednom, bez uvoda, bez uzlazne linije. Gotovo istovremeno sa tim zvukom, jasnim i kristalnim, on vidi maglene konture konjskih glava, a odmah zatim i one koji sede u saonicama: kočijaša s pobelelom šubarom i ženu koja upravo silazi sa saonica. I ona ima na glavi šubaru ili krznenu kapu, ukoliko to nije kosa sa visokom punđom na koju se nahvatao sneg. Sad žena uzima nešto sa sedišta, zatim pruža ruku prema kočijašu. Čovek gleda kako se žena s malim koferom u ruci približava kapiji i kako pada rastresit sneg sa žičane mreže, zatim kako gazi kroz duboki sneg. Žena ide pravo prema njemu. Čovek se naglo okreće od prozora i hitrim koracima dolazi do vrata. Čuje kucanje. Sad vidi na uzdužnoj napuklini kako poigrava senka, a onda čuje kako se koraci udaljavaju, škripeći u snegu. Čovek gleda kroz napuklinu. U početku ne vidi ništa, a zatim samo vejanje snežnih pahuljica. Ponovo čuje kako se škripeći u snegu približavaju koraci. Sad vidi i ženu, onu od malopre. Sa glave je stresla sneg i on jasno razaznaje njenu bujnu kovrdžavu kosu, skupljenu u visoku punđu, na koju sleću kristalne pahuljice. Žena je ogrnuta crnom pletenom maramom iz koje vadi plavi koverat. Čovek naglo podiže glavu i vidi iznad vrata, iznutra, trouglasti kraj koverte sa vlažnim otiscima prstiju. Prinosi ponovo oko uzdužnoj napuklini, ali žena je već nestala. Koraci se više ne čuju. Odvojivši se od vrata, čovek posmatra koverat, ne dodirujući ga. Pomišlja valjda da se žena koja je donela pismo sakrila negde i da odnekud posmatra zalepršanu plavu omotnicu čiji je najveći deo ostao napolju, zadenut u pukotinu iznad vrata. Čovek leži na krevetu; zapravo sedi, naslonjen na veliki jastuk. Pokriven je sivim ćebetom, iz kojeg mu izviruju samo glava i ruke. U ruci drži neku tanku knjigu ili časopis. Na naslovnoj strani vide se reklamne fotografije automobilskih guma različite veličine i s različitim vijugavim linijama, a preko njih velika stilizovana slova, bez sumnje marka guma. Naslov je utisnut krupnijim slovima, ukoso, preko gornje trećine sveske, na sivozelenoj pozadini. Listovi su zamašćeni i na mnogim mestima zavrnuti, možda slučajno, možda zato da bi se obeležio neki značajan podatak. Čovek propušta preko palca listove koji lepeću. Od toga se povija plamen petrolejke na mermernoj ploči noćnog ormara. Zajedno sa plamenom počinju da trepere, kao da se pokreću, mnogobrojne saonice na zidnim tapetima, utisnute simetrično, u razmacima od nekih deset santimetara. (Zbog te simetričnosti, kao i zbog mnogostruko ponovljenog sivog crteža, saonice se svode na jedne jedine, kao i ličnosti prikazane na sceni, a prizor predstavljen na crtežu, umesto da deluje statično, počinje da oživljava, uprkos identičnosti, ili upravo zbog nje.) To su starinske saonice sa visokim zavrnutim salincima koji im daju oblik korablje. U saonice su upregnuta dva konja koji su se zaustavili ili se tek zaustavljaju. Kočijaš velikih brkova i s krznenom kapom po kojoj je napadao sneg, zateže dizgine. Glave konja su dignute uvis, uvis i u stranu, valjda pod poteznom silom dizgina. Sa saonica silazi jedna žena s velikim mufom na levoj ruci, ili je to neki mali kofer, dok se desnom rukom drži za izvijenu šipku na boku sedišta. Ispod bunde i duge haljine koja joj dopire do članaka, izviruje nestvarno mala noga u šiljatim cipelama. Noga je zastala u vazduhu između sedišta saonica i talasaste linije snega. Desno od saonica, u visini konjskih glava, naziru se sklopljeni kapci na prozorima neke otmene kurije sa velikom zasvođenom

kapijom. Žena očigledno dolazi neočekivano, jer su kapci na prozorima sklopljeni, a teška gotska kapija zatvorena, bez sumnje zamandaljena. Plamen se umirio a ženina je noga zastala u vazduhu, sad sasvim nepokretna. Nepomične su i glave konja. Prednje noge, savijene u kolenima pod oštrim uglom, zastale su u vazduhu. Bacivši pogled na tek sklopljenu knjigu, čovek je odlaže na mermernu ploču noćnog ormara. Osim knjige koju je odložio, na mermeru, kraj lampe, nalaze se jedna limena pepeljara i načeto paklo cigareta. Lampa je od belog porcelana sa abažurom od tankog providnog stakla na kojem su islikane krupne ljubičaste perunike. Pre nego što će dunuti u plamen, čovek zavrće fitilj. Sada se u sobi nazire samo mermerna ploča nalik na santu leda. Kočijaš je ošinuo konje, saonice kliznuše u mrak. Ne čuju se više praporci, ne čuje se ništa. Samo zavijanje mećave s one strane prozora i mraka. Žena u krznenom kaputu malo je zastala pred kapijom, a onda je kapija proguta, da bi istim zevom praznine progutala tama i samu kapiju. Na jednom prozoru, iza napola sklopljenih drvenih kapaka, nazire se linija svetlosti koja prodire kroz spojeve. Čovek posmatra liniju svetlosti koja prodire, sučelice njemu, kroz spojeve nevidljivih vrata. Ta se linija svetlosti pomera, kao da sa one strane vrata neko pokreće izvor svetlosti ili smanjuje i podiže plamen lampe, ili ga samo zaklanja rukom od vetra. Ne čuju se nikakvi koraci, nikakvi glasovi, samo zavijanje vetra i mećave s one strane prozora i mraka. Pruga svetlosti se, međutim, sve više širi, otvarajući jedan krak svetlog trougla na podu, a duge senke počinju da se pomeraju, lučno, oko osovine stvari. Mermerna ploča noćnog ormara izroni na svetlost, zajedno sa lampom, časopisom, emajliranom pepeljarom, načetom kutijom cigareta. U sve široj pukotini svetlosti na vratima pojavljuje se lampa, zapravo samo porcelanski abažur osvetljen sopstvenom svetlošću. Fitilj je izgleda zavrnut, tako da se ne vide ostali delovi lampe, ni ruka koja je drži. Jedino se naziru na abažuru od tankog providnog porcelana ljubičasti cvetovi, valjda perunika. Taj svetli abažur sa perunikama lebdi na trenutak u vazduhu, jedva malo zalelujan, zatim nevidljiva ruka odvrće fitilj. Istovremeno lampa i ruka koja je drži počinju da se pomeraju napred, a plamen poigrava na promaji koja bije iz otvorenih vrata i napola sklopljenih kapaka. Žena prolazi kroz sobu nečujno, držeći lampu u visini glave i malo odmaknutu od sebe. Lice joj je sasvim bezizrazno, kao izliveno u vosku, oči naizgled sklopljene. Kosa joj je skupljena u visoku punđu, crnu ili možda prosedu. Na sebi ima dugu providnu spavaćicu koja joj dopire do zemlje i pada u dubokim naborima oko njenih nevidljivih ili tek slućenih gležnjeva, tako da se ima utisak da lebdi u vazduhu, mesečarski prozirna i laka. Ta je spavaćica ružičasta ili boje puti, ili se u svetlosti lampe te dve boje mešaju i uzajamno prožimaju. Na rastojanju ne većem od dužine ruke, za njom klizi bešumno druga žena u istoj takvoj spavaćici, koja joj dopire do zemlje. I ona ima kosu skupljenu u visoku punđu, lice kao izliveno u vosku, oči naizgled sklopljene. Ova druga ne nosi lampu, ali pruža ruke napred, kao da želi da dohvati lampu iz ruku one druge, da je preuzme, tako da sad liči ne toliko na bliznakinju koliko na senku one prve, na njen lik koji se odražava u nekom pobočnom ogledalu ili u rastvorenom krilu nekog ormara ili u sjajnim površinama nameštaja. Mećava je na trenutak prestala, sneg lebdi u malim retkim pahuljama. Čovek stoji pred vratima. Na glavi ima siv šešir, okrzan kaput dopire mu do gležnjeva i do kamašni mišje boje, prebačenih preko sjajnih kaljača. Jednom rukom stiska uz grudi, u visini srca, zamašćenu aktentašnu od svinjske kože, u drugoj drži štap. Čovek polazi. Levo od njega, dva-tri metra od zasute prtine, diže se zastakljena prizemna terasa. Iza zastakljenih vrata koja vode u kuću s terasom čuje se smeh, sasvim prigušen, i glasovi čije se značenje ne može razaznati. Kada se čovek nađe u ravni sa vratima, smeh se najednom razbistri. Izgleda, neko je naglo otvorio vrata. Čovek pogleda u tom pravcu. Sto je smešten u ravni prema vratima, po dužini, tako da ga on vidi u znatnom skraćenju. Mesto na čelu stola je prazno (nije li tu sedeo koji trenutak onaj ili ona ko je otvorio vrata?); porcelanski tanjir je postavljen i tu, kao i poluispijena čaša crnog vina. Na začelju (ako nije to čelo stola?) sedi neka žena s visokom punđom i u crnoj haljini. S obe strane stola, u gotovo istoj visini, simetrično, sede po dve osobe u profilu: dve žene u crnim haljinama možda nešto mlađe od one prve, kao i, naspram njih, čovek sa žutim licem i još neka osoba koja se ne vidi jasno. Pri svetlosti koja dopire sa suprotne strane (kroz odškrinute zavese na prozoru provejavaju sitne pahulje nalik na konfete), jasno se vide simetrično poređani porcelanski tanjiri, posuđe i staklarija. Prase je postavljeno po dužini stola, tačno po sredini, i malo uzdignuto. On ga vidi u skraćenoj perspektivi: kratke uši i zakovrnut rep na bronzanom zadriglom telu koje se presijava. Njuška je okrenuta prema njemu: između pocrnelih zuba i velikih očnjaka, zelena jabuka. Ruka čoveka sa žutim licem zastala je, zajedno sa čašom, na pola puta između stola i žutih zuba. To se zbilo u trenutku kada je kroz otvorena vrata ugledao čoveka sa štapom.

Čovek sedi na steni pored puta. Stena je okrugla, grubo isklesana, i na njoj se jasno vidi učinak erozije i vremena, u šupljikavom, sunđerastom tkivu oko kojeg se šire mrlje lišajeva u vidu sitnih kapljica nalik na rđu. Taj kamen očigledno nije dospeo ovamo, na ivicu provalije, slučajno, nego ga je tu smestila ljudska ruka i dala mu konačan oblik (ukoliko se to može nazvati konačnim). Na gornjem delu stene nalazi se malo sedlasto ulegnuće, u tamnijem, sivom sloju, koji je bez sumnje različite geološke starosti i sastava od osnovne krečnjačke mase. Sa spoljne ivice ulegnuća polazi kanal debljine palca, dug nekih dvadeset santimetara. Kanal se pruža upravno u odnosu na osovinu stene. Ravna linija kanala svedoči o tome da je i on izduben ljudskom rukom: pužasti lukovi su bez sumnje tragovi pneumatične bušilice ili gvozdenog klina pomoću kojih je bušena rupa za dinamit (ukoliko stena nije bila odvaljena od osnovne mase samo mehaničkom snagom). Čovek se osvrće. Na zaravnjenoj stenovitoj strmini koja se diže s one strane puta, kao kakav visok zid, otkriva u steni uspravnu ravnu useklinu koja bi mogla sasvim odgovarati, kao simetrična druga polovina, kanalu na sedlastoj zaravni, tim pre što se i na strmom zaseku mogu jasno razlikovati dva različita sloja: gornji, tamniji, i donji, svetliji i sipkastiji. Ispod hridine, prema horizontu, pruža se stenovit masiv ispresecan oštrim borama, usecima i napuklinama. Na nekih dvadesetak metara ispod stene na kojoj čovek sedi, još se naziru riđaste i rujne mrlje lišajeva, koje ponegde postaju sasvim bele, kao da su oštre litice poprskane krečom ili zasute ptičjim izmetom. Kraj stene na kojoj sedi, iz dubokih napuklina kraj puta, izviruju dlakavi prašnjavi listovi pelina, već malo izbledeli. Čovek oseća njihov miris kako se diže uvis zajedno sa jarom koja bije iz vrelog kamena. Retko šipražje, raštrkano po hridinama i uvalama, jasno odudara svojim bledim zelenilom od sivobelog kamena i svetlih mrlja lišajeva nalik na mrlje od kreča. Na sivoj, dalekoj padini koja se pruža prema horizontu, naziru se bele trake puta koji se spušta u paralelnim kosim linijama zasečenim u stenu. Put postaje sve uži, iz padine u padinu, da bi nadomak zelenog pojasa, već sasvim uzan kao kozja staza, počeo da se uvija u meandre i u jedno jasno, pisano slovo M, kao tri jasne linije na dlanu. U iskidanim, krivudavim linijama gde se spajaju kopno i more naziru se duboki fjordovi i zalivi, a između njih oštre stenovite planine. Sunce, sasvim okruglo i crveno, upravo dodiruje šiljati vrh. Velike senke planina boje modrinu mora u tamnozeleno, podvajajući jasnom linijom plavo od zelenog, kao dve boje koje se ne mešaju, ne bar onako lako i temeljno kao što se mešaju na dalekoj liniji horizonta modrina neba i modrina vode. Uz izlomljenu liniju gde se dodiruju kopno i more naziru se, između zelenila, malecne kuće zbijene na gomilu, shematične i one: beli zidovi i crveni krovovi. Levo, malo dalje od gomile kućica, ispod stuba dimnjaka iz kojeg se diže crn konac dima pravo uvis, blešti rumeni odraz sunca na staklenoj fasadi neke fabrike, nalik na svetlost požara. Na kraju kratkog mola diže se kameni stub svetionika. Vrh svetionika je obasjan bleštavom svetlošću koja iskri, i čovek ne može da zna da li je to odraz sunca ili svetlosti gasne lampe. Po ivicama mola, s obe strane, nalaze se gvozdeni stubovi za vezivanje brodova. Čovek sedi na jednoj od tih bitvi, negde po sredini mola, licem okrenut moru. Uz molo je vezana jedna jedina barka, neki ribarski trabakul s jednom katarkom. Na brodiću nema nikog. Neki konopac, savijen u omču kao zmija, leži na izbočini prema pramcu. Taj izbočeni deo je od dasaka koje su nekad bile obojene u zeleno; boja je sad već sasvim izbledela i potklobučila se ili se samo prošarala sitnim napuklinama kao na starim platnima. Korito brodića je takođe od dasaka; daske su povijene kao bokovi velikih buradi. Spoljni deo je ofarban u crno, a između dasaka, na spojevima, svetluca svež, istopljen katran, koji pupi sporo kao zgrušana krv. Ivice bokova brodića, napravljene od debljih dasaka, ofarbane su takođe u zeleno, kao i uzdignuti pramac, čija je kobilica ojačana metalnom pločom. Uz bok trabakula vezane su dve islužene automobilske gume, sasvim izlizane, tako da se na njima ne mogu razaznati talasasta ispupčenja ili zarezi u cik-cak, do samo neka slova sa strane, bez sumnje marka guma. Između guma na boku brodića i kamenog mola prostire se zelena linija vode, lučno. Brodić je okrenut pramcem prema moru, malo ukoso u odnosu na molo. More oko barke sasvim je mirno, tamnozeleno i providno, tako da se u njemu jasno vidi cela školjka brodića, nakrivljeno kormilo i mali propeler u vidu osmice. Dole, u neodređenoj dubini dna, nazire se senka brodske školjke, izrešetana svetlucanjem sunčevog zraka koji se odbija od neke mrtve ribe, slomljenog ogledalca, bačene školjke ili limene konzerve. Najednom senka brodske školjke počinje da treperi, da se rastače, da nestaje. Svetlucanje se gasi, a zelena površina se ljeska i talasa. Čuje se pljuskanje vode oko mola i oko bokova brodića. Škrgut konopca vezanog uz bitvu. Lagano češanje čamaca u zalivu. Brodić se bliži molu u blagom luku. Lagano puftanje začu se tek

sada, naknadno, kada je motor već ugašen, jer taj zvuk se uvukao u tišinu nekako neprimetno. Zatalasana voda otkri na bokovima kamenog mola zeleni velur algi i crne mrlje školjki. Morska trava i otpaci koji su plutali po vodi sve dosad, gotovo sasvim nepokretni, najednom se pokrenuše, zaljuljani i bacani levo-desno, desno-levo: kore lubenica; paradajz; zarđala ogrizina jabuke; naduti čikovi; kutija od cigareta; crknuta ribica; kora hleba; crknuti pacov; kutija šibica; isceđena polutka limuna; trula grana; šišarka; čačkalice; slamke; riblje krljušti; gnjila narandža; zelena pivska boca; parče daske; iscepan plavi koverat; izgriženo drveno držalo; perje neke ptice; kočanj kukuruza; plutočep; razvaljen slamni šešir; probušena vozna karta; dve polutke olovke bez grafita; parčići novina; list kockaste hartije na kojoj se rastaču slova; konzerva; orah; okrugla limena kutija u kojoj je nekad bila zelena farba; odsečak neke novčane uputnice; žutozelena etiketa s pivske flaše; okrnjen cilinder lampe; šahovska figura (beli pešak kojem samo glava pluta iznad vode), kraljkaro okrzanih ivica, i prelomljen po sredini, ali ne i predvojen, tako da se jasno razabiraju simetrični, shematizovani likovi; razglednica u boji na kojoj se vidi, u prvom planu, plavo more i molo sa svetionikom, a kraj mola ribarska lađa vezana za kameni stub, dok se druga lađa bliži molu u blagom luku, zasecajući vodu. U drugom planu, iza zelenih palmi, bele kućice s crvenim krovovima. U daljini, visoke planine uz koje vijuga tanak put, a nad njim plavo nebo i dva-tri rumena oblaka. Negde na sredini mola, na jednoj od bitvi, sedi neki čovek. Čovek je malo pogrbljen i nagnut napred. Na glavi ima slamni šešir zabačen na zatiljak, a između raširenih kolena drži štap, možda trsku za pecanje. Na desetak metara od njega, nalakćena na kamenu ogradu, stoji neka žena, kao i jedan dečak od nekih pet-šest godina i nešto starija devojčica. Svi gledaju prema horizontu, valjda posmatraju zalazak. Oni se nalaze na samoj okuci, na mestu gde se put širi u neku vrstu terase ili miradora. Malo dalje, uz sam parapet od grubo tesanih kamenih blokova, stoji jedan automobil. Po crnom laku karoserije napadao tanak sloj prašine. Četvrtasta prozorska stakla spuštena su sasvim, vrata širom otvorena. Veliki okrugli farovi osvetljeni su rumenilom zalaska. Iznad prednjeg profila, nalik na saće, nazupčen niklovan poklopac iz kojeg suklja para. Ceo prednji deo automobila treperi u jari, vidljivoj poput jare iznad usijane peći. Pod širokim blatobranom, nalik na blatobran fijakera, na izlizanim gumama jedva se mogu razaznati talasasta ispupčenja ili zarezi u cik-cak. Sa strane, na bokovima guma, naziru se slova, ispunjena prašinom: marka guma. Ruku prekrštenih na grudima, na blatobran se naslanja neki čovek sa kariranim kačketom i velikim vozačkim naočarima od kaučuka. Osvrće se prema onima koje je dovezao, prema čoveku koji sedi na steni, desetak metara niže od okuke, i prema grupi koja se naslanja na kameni parapet nedaleko od njega. Onda i on gleda prema horizontu; valjda posmatra zalazak. Sad i žena gleda prema čoveku koji sedi, malo niže, na kamenu. Ali on kao da ih ne primećuje. Zagledao se u daljinu; valjda posmatra zalazak. Sad gleda prema okuci, odakle se čuju koraci i grgotanje kamenčića. Uskoro se iza okuke pojavljuje magarac natovaren šibljem. Glave pognute, ušiju opuštenih, životinja korača niz strminu. Tovar šiblja, vezan konopcima za nevidljiv samar, visi niz prašnjave bokove. Na kvrgavom šiblju vide se kose sveže zasekline. Zadenuta između šiblja, viri polumesečasta oštrica kosira na tankoj četvrtastoj držalji. Iznad šiblja, u mrkim labavim mešinama bućka tečnost: vino, mleko ili voda. Na dva-tri koraka za magarcem korača žena u crnoj izbledeloj haljini, zabrađena isto takvom izbledelom maramom, pognuta pod teretom šiblja, ne manjim od onoga koji je vezan za samar. Čovek ih prati pogledom, sve dok ne nestanu iza oštre okuke. Nemalo zatim ponovo ih vidi na idućoj padini, dvadesetak metara niže. Onda mu neko vreme nestaju iz vida, da bi ih ugledao na idućoj serpentini. Više se ne čuje bućkanje mešine, ni škripanje kamenčića pod njihovim nogama. Čovek ustaje sa stene i penje se uz padinu puta, podupirući se štapom, zatim seda na mesto kraj vozača. Teško je podići svoju nesreću u visinu. Biti posmatrač i posmatran istovremeno. Onaj koji je gore i onaj koji je dole. Onaj dole, to je mrlja, senka... Posmatrati svoje biće iz aspekta večnosti (čitaj: iz aspekta smrti). Vinuti se u visine! Svet iz ptičje perspektive. Ideja za moju letilicu stara je koliko i čovečanstvo. Ona je samo nastavak Ikarove zamisli. Jer i moj je planer nastao posmatranjem leta ptica. Za njega, dakle, nije potrebna čak ni snaga jednog veslača. Ni ja sâm nisam sportaš. Niti čovek izuzetne snage: moji bicepsi deluju gotovo ženstveno. Možete li da zamislite scenu: obučen svečano, s leptir-mašnom na bobice, stavljam ruke u kaiševe i polećem poput goluba, strmoglavivši se sa desetog sprata kao kamen, da bih se zatim, jednim jedinim pokretom krila izvukao iz lupinga i poleteo

u visokom luku iznad gomile. Puštam se na volju vazdušnim strujama i ateriram na livadu kraj svog rodnog sela. (Natio borgo selvaggio; divlja rodna selendra!) Zatim svijam svoja krila u aktentašnu i stupam u svoje selo sasvim neprimećen, anoniman, ako hoćete. Gledano iz vaše perspektive, čak i da ste na terasi nebodera, uskoro vam ličim na ždrala, zatim na lastavicu, zatim na šišmiša, zatim na leptira (ili leptir-mašnu), zatim na zunzaru, zatim na pčelu, zatim na muvu i, najzad, na muvlji ispljuvak. Nestao sam iz vašeg vidokruga, nestao sasvim. Vinuo sam se u nebo, draga moja gospodo. Da, u nebo čiste apstrakcije. Kad bi čovek prislonio glavu uz zemlju, u pogodnom trenutku, čovek sa sluhom psa, mogao bi čuti neko tiho, jedvačujno žuborenje, kao kad se preliva voda iz jednog suda u drugi ili pesak u peščaniku – tako bi se nešto moglo čuti, tako se nešto čuje kada se prisloni glava uz zemlju, sa uvom pripijenim uz tle, sa mislima koje svrdlaju u dubinu zemlje kroz geološke naslage, do mezozoika, do paleozoika, kroz naslage peska i guste ilovače, svrdlaju kao korenje nekog džinovskog stabla, kroz naslage mulja i kamenja, kroz naslage belutka i gipsa, kroz naslage mrtvih školjki i puževa, kroz tresetne naslage ribljih krljušti i kostura, kroz kosture kornjača i morskih zvezda, i morskih konjica, i morskih čudovišta, kroz naslage ćilibara i finog peska, kroz naslage morskih trava i humusa, kroz guste slojeve algi i sedefastih školjki, kroz naslage krečnjaka, kroz naslage uglja, kroz slojeve soli i lignita, kalaja i bakra, kroz naslage kosturova ljudskih i životinjskih, kroz naslage lobanja i lopatica, kroz naslage srebra i zlata, kroz slojeve cinka i pirita; jer tu negde, na dubini od nekoliko stotina metara, nalazi se lešina Panonskog mora, ne još sasvim mrtva nego samo pridavljena, pritisnuta sve novim slojevima zemlje i kamenja, peska, gline i kalofonijuma, leševima životinja i leševima ljudi, leševima ljudi i leševima ljudskih dela, samo priklještena, jer još uvek diše, evo već nekoliko milenija, kroz slamku zatalasanih žitnih polja, kroz trsku močvara, kroz korenje krompira, ne još sasvim mrtva nego samo pritisnuta slojevima mezozoika i paleozoika, jer evo diše već nekoliko sati, nekoliko minuta (mereno vremenom Zemlje), diše sipljivo i teško, kao rudar koga su pritisle grede i potpornji i teški blokovi znojavog uglja; kad čovek prisloni glavu na tle, kad pripije uši uz vlažnu glinu, naročito za ovakvih tihih noći, može čuti njeno dahtanje, njen produžen ropac. Ako se sve zbiva po strogo determinističkim zakonima Boga-prirode, po opštem principu causa sui, onda nema slučajnosti kao objektivnog fenomena, ne samo u širokim svemirskim razmerama, nego čak ni u onim najmanjim vidovima, kao, na primer, kada neko ostavi (zaboravi?) svoju knjigu u vozu, u kupeu prve klase (kao da ju je tu smestilo božansko proviđenje ili kao da je dolepršala iz dalekog nepoznatog, poput anđela koji se smestio polurazvijenih krila na sedište od zelenog pliša, u prvoj klasi, na mesto broj dvadeset i šest, upravo ono koje beše kraj prozora, rezervisano za njega u provincijskoj stanici u Šidu), a neko drugi (predestiniran?) sedne na to isto mesto i tu nađe jednu u crnu kožu uvezanu knjigu (Tractatus theologicopoliticus) koja će na tog drugog izvršiti snažan i trajan uticaj. Postavka: Za nesmetan rad duha potrebna je savršena samoća, inače će duh pasti pod pogubni uticaj tuđeg duha, a da toga možda i neće biti svestan. Dokaz: Da nije u drugoj prostoriji spavala moja žena, u mom se duhu ne bi, bez sumnje, pojavila crnogorska sela, nego možda neko drugo poređenje, neka druga determinanta, jer u mom konceptu nije bilo ni reči o crnogorskim selima, niti o bilo kakvim selima, jer u to vreme (kada sam pisao koncept) moj duh još ne bejaše pod uticajem njenog duha, nego (što iz prethodnog proizilazi), pod uticajem nekog drugog zračenja. Q. E. D. Izvedeni stav:

Savršena samoća je nedostižna, jer kada bismo je postigli, postigli bismo savršenstvo, a to nije ništa drugo do čista ideja iliti Bog. Crna berza može, s jedne strane, da donese veliku dobit (uz velik rizik, naravno), a s druge strane, neprocenjivu opasnost od zaraze. Preprodaja crknute ili bolesne živine; masovno trovanje pokvarenim mesom (neki dan u novinama). Neka vrsta crva, crevnih parazita, koji se prenose sa svinja u čovečiji organizam: kobasice od divljeg vepra, zatrovanog; ne crvljive kobasice: kobasice od crva. Začini, po svoj prilici, imaju profilaktičko i dezinfekcijsko dejstvo i nekakva mimikrijska svojstva kojima postižu izvanredan efekat na olfaktivna čula tankoćutnih kupaca pokvarenih kobasica. Zbog posledica ratnih operacija, podmorničke blokade, itd., začini dostižu polako vrednost i cenu dragocenih metala ili, tačnije, vraća im se njihova degradirana srednjovekovna vrednost i cena, njihov ugasli oreol retkosti. Čelična kasa WERTHEIM & CO. Menica, ček, potpis vlasnika; proveravanje, pečati. Otvaraju se teška čelična vrata, dobro podmazana, bez zvuka. Miris začina koji izbija iz kase u talasima. To valjda zavisi od specifične težine. Lebde u vazduhu nevidljive čestice bibera: kijanje i kašljucanje. Probušena menica i kesa karanfilića ili cimeta. Sluga pokoran, gospodine! Proveriti još jednom da li je kožna kesica dovoljno sigurna. Naoružana pratnja i blindirana kola koja stoje pred sporednim vratima banke. Kada se otvore vrata blindiranih kola, naglo se oslobađaju zarobljeni mirisi dalekih kontinenata. Duša Kolumba, Vaska da Game. Izmeniti krovnu konstrukciju: grede, letve; staviti nove crepove, na žleb; promeniti trule ragastove i proširiti prozore; sastrugati žbuku i sipkastu trulež; sve ponovo namalterisati i okrečiti; prekopati zemlju u dubini od nekih metar, metar i po (u zavisnosti od toga do koje je dubine upila glina konjsku mokraću); sve to nabiti svežom zemljom, zatim staviti daske; kuhinju popločati takođe ili staviti daske; proširiti stan za nekih metardva, to jest razvaliti i pomeriti zid koji ga deli od ostave; raščistiti ostavu i pretvoriti je u koristan prostor; svu nepotrebnu starudiju baciti na đubre: stare bicikle, kante, sanduke, amove itd., sve to na đubre. Da, i to: njene muškatle – na đubre. Na kraju krajeva, mleko jeste hrana. Majčino mleko, na primer. Mleko sisara. Isus, koji drži u ustima vime krave. Ili ovce. Ili deve. Umesto prebele dojke presvete deve. Marija je takođe sisar. I njene su dojke nekad lučile beli mlečni sok. Jer se Jehova u svojoj mudrosti pobrinuo za decu, za mladunčad. Neka bude žlezda, i žlezda bi. Neka poteče mleko, i mleko poteče na bubuljičava usta dojke. Spasavanje života sistemom ustana-usta. Neka vrsta vojničkog obroka koji je naročitim postupkom obogaćen svim za organizam nužnim sastojcima (time se olakšava transport i uprošćuje problem ishrane). Mast, belančevine, ugljeni hidrati, encimi, vitamini, mineralni sastojci; sve ono, dakle, što su gozbenici za vreme uskršnje gozbe (lukulovske) unosili u svoj organizam, u čvrstom stanju, i bez mere. Sve se to nalazi u mleku, u vidu sitnih, mikroskopskih čestica. Došle su pobesnele krave i smazale u tren oka sve ono što je bilo na stolu, i prase pečeno, i kokošku, i šunku, i kolače, i voće, i orahe, sve, sve, ali bez reda, sasvim izvan bontona, to jest po nekom svom kravljem bontonu, tako da su prvo smazale kolače, a odmah zatim posrkale kokošju supu, da bi na kraju, kao melšpajz, smuvale batistani stolnjak natopljen mašću, vinom i šerbetom. Onda je fabrika u njihovom buragu sve to preradila, isitnila, skuvala, fermentirala, rafinovala, filtrirala, pasterizovala, kiselila, bućkala, pa opet filtrirala, te najzad izmešala sa kazeinom, albuminom i laktozom, da bi se, dakle, na kraju sve to našlo u vimenima, a zatim u limenim šoljama u rukama moje dece; tri puta uzastopce, kao u nekoj basni. Da li je E. S. kontradatirao svoje pismo? Iza imena svog sela ispisao je sutrašnji datum, pravdajući svoj postupak činjenicom da je po njegovom satu marke Longines od današnjeg dana bilo ostalo još svega šesnaest minuta, i da je, dakle, ne samo predviđen kraj (još dalek), nego čak i početak njegovog pisma već situiran u sutrašnjicu, začet na granici jednog dana, ali sav upućen budućem danu, budućoj zori, dalekom svitanju. Da li je još koji put kontradatirao neki dokument?

Školske godine 1905/6. kontradatirao je lekarsko uverenje, produžavajući svoj školski raspust za nekih nedelju dana; godine 1912. kontradatirao je besplatnu kartu drugog razreda brzog voza na relaciji Kameral Moravice – Zagreb, produživši njenu važnost za gotovo četiri meseca; godine 1924. ponovio je ovaj svoj podvig, ne izvukavši (očigledno) nikakvu pouku iz prethodne kazne (one iz godine 1912), jer ju je već po svoj prilici bio zaboravio, pa je ponovo kontradatirao svoju voznu ispravu, ovoga puta režijsku kartu prve klase, broj 755363, kako bi mogao putovati besplatno na liniji Vrbovsko – Novi Sad i Novi Sad – Budimpešta (preko Subotice), produžujući njenu važnost za svega deset dana, to jest od prvog do jedanaestog novembra; godine 1932. ponovo je kontradatirao jedan dokument: lekarsko uverenje broj 2249, kojim se proglašava privremeno sposobnim da se stara o svojoj osobi, pod uslovom da se svakih šest meseci podvrgne temeljnom lekarskom pregledu: ovom prilikom dokument je bio kontradatiran na čitavu godinu dana (sa 32 na 33); godine 1934. kontradatirao je nekoliko dokumenata Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici, čiji je bio suvlasnik i akcionar; itd. Da li je odgovarao zbog nekog od ovih postupaka? Dva puta. Godine 1912 (Kameral Moravice – Zagreb) bio je kažnjen sa 10 kruna, a 1934 (Fabrika četkarskih proizvoda) izgubio je parnicu sa ortakom Vajsom, koji nije mogao da dokaže njegove falsifikate, ali je uverio porotu u njegovu krivicu: bilo je dosta drugih dokaza nesavesnog poslovanja. Da li je E. S. još uvek čuvao među svojim dokumentima neki dokaz svoje krivice? Među ostalim svojim papirima, a u fascikli sa natpisom Železnička dokumenta, držao je ono Rešenje Glavnog inspektora Mađarskih Kraljevskih Železnica (Magyar Királyi Államvasútak), izdato godine 1912, a pod rednim brojem 1042, dok je dokumenta koja se odnose na slučaj Vajs uništio sve do poslednjeg. Navedite pun tekst pomenutog Rešenja. Gospodin E. S., saobraćajni dijurnista, Kameral Moravice (posredstvom stanične uprave). – Utvrđeno je da ste 23. februara t.g. putovali na relaciji Kameral Moravice – Zagreb, a na osnovu besplatne karte II razreda brzog vlaka broj 1091, izdate 4. novembra prošle godine pod rednim brojem 95463. Nevažnost vaše karte pokušali ste prikriti na taj način što ste naznačeni datum izvoljeli ispraviti sa 4. na 24. Stoga Vas kažnjavam sa 10 (deset) Kruna, koje se imadu u dve rate odbiti od vaše plaće, a istovremeno Vas opominjem da se u buduće dobro kanite jednog budućeg službenika nedoličnih postupaka. Saobraćajni inspektor I. Šušnjić. Da li je ovo Rešenje pokazivao nekom? Pokazao ga je pre dve godine gospodinu Gavanskom, a u nameri da istakne solidnost poslovanja negdašnjih železnica (u poređenju sa današnjim), kao i u želji da se pohvali kako je on u mladosti bio pravi huncut, spreman da izvede svaku huncutariju, ma koliko ona bila opasna. Koga je E. S. invocirao na početku svoga pisma? Svoju najmlađu sestru Olgu. Da li je još imao braće i sestara? Još četiri sestre (ne računajući Olgu) i jednog brata, što će reći (zajedno sa Olgom), pet sestara i jednog brata. Kome se još mogao, osim njoj, obratiti na isti način, pismom?

Ne očekujući mnogo bolji ishod od onog koji je očekivao i sada, mogao se još obratiti svom starom i takoreći jedinom prijatelju gospodinu Gavanskom (Novi Sad, Železnički kej 8), svome bratu DolfijuAdalbertu (Trieste, Via Lazzaretto Vecchio 11), Predsedniku Ruzveltu, Predsedniku Čerčilu, Kancelaru Adolfu Hitleru, Admiralu Hortiju, Ministarstvu železnica, Ministarstvu Finansija, Javnom Pravobraniocu, Međunarodnom Crvenom Krstu, Međunarodnoj Uniji, Društvu za Zaštitu Prava Čoveka, Međunarodnoj Cionističkoj Organizaciji, Društvu za Zaštitu Životinja, Bogu Ocu Sabhaotu. Zašto se, dakle, nije obratio nekoj od navedenih ličnosti ili nekoj od institucija? Gavanskom zato da ga ne bi kompromitovao ukoliko policija nadgleda njegovu korespondenciju; svome bratu Dolfiju zbog zategnute lične i međunarodne situacije; ostalima pak zato što se ni u koga od njih nije pouzdavao, osim možda u ovog poslednjeg, s kojim je ionako često opštio. U kakvom su se odnosu nalazili adresant prema adresatu? U dužničkom, jer je nekadašnji adresant, sadašnji adresat, poslao pre desetak dana jedno kratko pismo adresantu, negdašnjem adresatu. O čemu je bila reč u tom pismu? O atmosferskim prilikama (studen, mećava); o zdravlju (influenca, kašalj, reuma, glavobolja, nervoza, konstipacija); o lekovima i lekovitim travama (aspirin, žalfija, kamilica, burove obloge, reumin); o poskupljenju drva i uglja (sa 240 na 320, odnosno sa 350 na 380); o lošem stanju puteva (zavejani); o muškoj zimskoj odeći, a posebno o pepeljastosivom kompletu; o nekim ćebadima; o limunu kao danas nepostojećem artiklu; o šunki; o hanukijskim orasima; o svevidećem i svemogućem Bogu; o nekakvim čarapama; o spaljenim šumama; o potaši (pepeljiki). O čemu nije bilo reči u tom pismu, a o čemu je on želeo da nešto čuje? O nekim muškim cipelama i o nekakvoj četkici za brijanje. Na šta su ga podsetili njegovi sopstveni promrzli prsti? Na kratke, zadrigle, krvave prste gospodina Hordoša, mesara. Na kakvu je opasnost pomišljao E. S.? Da bi se ti prsti mogli izmešati sa kobasicama i da bi g. Hordoš mogao neki od tih krvavih prstiju da otfikari i da mu ga zavije u hartiju, zajedno sa kobasicama, pa je, dakle, odustao od kupovine krvavica. Šta je neodlučni kupac video? Kako g. Hordoš skida sa kuke parče svinjetine, kako zatim provlači svoj kobasičasti prst kroz prorez na mesu i kako stavlja drusli komad na dlan, zatim kako šljapka po njemu, a meso klizi niz bokove vangle, uvijajući se poput jegulje. Kojom je mišlju neodlučni kupac bio zaokupljen? Da ne sme pokazati izrazom lica, gestom ili rečju da u džepu nema više od pet penga i dvadeset i osam filira, kako mu mesar ne bi podmetnuo otpatke ili neku mrcinu.

Da li je primetio neke znakove na osnovu kojih bi mogao da zaključi da ga je g. Hordoš, mesar, ipak prozreo? Jeste, na osnovu činjenice da je ovaj poslednji, posle njegove neodlučnosti, izvadio ispod pulta tepsiju, nakrivio je pred njim, zatim je naglo vratio u vodoravan položaj, tako da je neodlučni kupac mogao da vidi, na mestu gde je pihtija bila talasasto napukla, kako kuljnu beličasta rskavica i kako virnu dlakava kožurica (uvo?). Kada se E. S. uverio da ga je g. Hordoš prozreo do kraja? U trenutku kada je ovaj poslednji počeo da vadi odnekud ispod pulta komade utrobice: ciglastocrvenu džigericu, nalik na ukiseljenu, zgrušalu krv, ljigavu jegulju slezine, penastogumenu masu pluća, čipkasto tkivo buraga, bubrege nalik na fetuse-blizance, srce sa užasnim ubodom mesarskog noža. Kako je E. S. preveo u sebi neizgovoreno pitanje koje se na trenutak ukazalo u očima g. Hordoša? Zar vi, gospodine, jedete svinjetinu? Kako mu je E. S. odgovorio, takođe pogledom? Da, gospodine: sve osim crkotine! Koja slika uleće zatim u žutu mrlju njegova sećanja? Njegovi sopstveni prsti kako barataju oko mesingane kopče na aktentašni, kako on jednako pritiskuje kopču a ona iskače iz svog ležišta. Koji osećaj? Osećaj, na dlanu, druslog mesa zavijenog u novine, miris svežeg mesa pomešan sa mirisom štamparskog sloga i na trenutak sasvim jasan uvid u prelom stranica. Šta E. S. pokušava? Pokušava da se priseti tog pokreta stavljanja mesa u tašnu, i to čini sa manijačkom upornošću, analizirajući po ko zna koji put (u sećanju) svaki svoj pokret, odmeravajući u svesti težinu svakog komada mesa. Da li je imao nekog dokaza da je to meso ipak bio stavio u tašnu, onoga dana u mesarnici? Postoji (postojao je) neoboriv corpus delicti: parče okrvavljenih novina i odgrizak srca težine nekih gramdva. Kako je E. S. pokušao da se otarasi slika koje su hrupile u njegovo sećanje i grizodušja koje su te slike izazvale? Lirskim skokom unapred: želeo je da u sećanju preskoči taj put od kasapnice do krčme i od krčme do sela, ali je u tome uspeo samo delimično, jer mu je ostala mrlja u svesti, u savesti, kao kada slika pada na crnu mrlju u oku. Koje je egzaktno pitanje postavio sebi, ne našavši na njega odgovor?

Da li se može izbeći neka slika iz sećanja, kao što se namernim izvrtanjem očne jabučice može postići da slika pada na crnu mrlju? Kakav je efekat izazvalo to namerno izvrtanje očne jabučice sećanja? Sećanje je drobilo i izvrtalo misli, slike i zvukove, a nad tim košmarnim sećanjem bdeo je plavokosi anđeo sna, anđeo rumenih obraza i velikih grudi, s rukama crvenim i nateklim od pranja čaša. (Ah, ruke krčmarice, pogubne ruke!) Da li je video pse? Nije, ali je mogao da proceni, na osnovu glasovnih registara, kao i na osnovu nekih jedva slućenih senki na beloj pozadini snega, da je po svoj prilici zalutao na neki pseći sabat, na neki mračni pseći karneval, na ljudožderski, ritualni svepseći praznik, čija je ritualna žrtva trebalo da bude on, E. S., glavom. Šta je još čuo? Zavijanje mećave koja je menjala, u naletima, registar psećih glasova, deformišući ih i upijajući, mešajući svoje zavijanje sa njihovim, podešavajući njihovo zavijanje prema svom. Kako je E. S. video sebe? Očima psa, kao kroz bikonveksno sočivo ili kao u krivom ogledalu: šiljak štapa produžava se u dugoj perspektivi prema kao glava velikoj pesnici u kojoj se završava pereca štapa. Ta se glava-pesnica tanji u dalekoj perspektivi i prerasta u dugu-dugu tanku ruku, pri kraju, u predelu ramena, već tanju od samog štapa. Gledajući uz tu tanku deformisanu ruku, odozdo naviše, nazire se mršava glava veličine pesnice. Šta se još vidi iz pseće perspektive? Guseničasta kaljača, u prvom planu, i crna olinjala aktentašna u kojoj se nalazi nevidljivoprisutno svinjsko meso (kilogram, nešto više), parče buta (700 grama), rebra (200 grama), slanina (200 grama), iznutrice (250 grama), sve to zavijeno u nevidljive novine. Kako su stajali jedan prema drugom? Oni njuhom i sluhom i vidom, a on samo sluhom. Na kakve ga je misli nagonio strah? Na misao o mogućnosti ne samo mimikrije nego čak i identifikacije: kada bi promenio optiku svojih naočara, mogao bi postati pas. Na kakvu ga je fantaziju naveo njegov već osvedočeni reklamni refleks? Čovek postaje po želji pas, mačka, konj ili ptica. Kupujte čarobne naočari firme ES. Po sopstvenoj želji i po svom izboru, moći ćete sagledati svet očima životinje. Kakav je oglas u tom smislu sastavio u sebi? Da li biste želeli da vidite svog vernog psa-čuvara ili svoju macu-miljenicu onako kako vas oni vide, njihovim očima. Želite li ići u lov očima psa? Ili da gledate publiku na konjskim trkama očima konja? Postanite konj, pas ili mačka, za svega 10 penga. Ako već ne možete da kupite krila ptice, možete sagledati

svet očima golubice, itd. Na osnovu najnovijih optičkih, psiholoških, bioloških i oftalmoloških istraživanja. Optička firma ES. Katalog sa mozaičnim snimcima u boji šaljemo na zahtev besplatno. Paraoptička firma ES. Kako su se ponašali psi? Više se nisu zadovoljavali komađem mesa koje je bacao podalje od sebe u sneg (kako bi ih odagnao i odmamio), nego su, shvativši svoju brojnu i taktičku nadmoć, počeli da nasrću na živo meso, shvatajući bez sumnje i to (njegovu sopstvenu tajnu misao) da je neprijatelj opijen i omamljen i da, uprkos svom teorijskom i taktičkom iskustvu, nije u stanju da se dugo bori po toj sibirski ledenoj zimi. Šta je, dakle, činio E. S.? On je jednako čupao svoje meso, otkidao ga zajedno s novinama, zahvatao nasumce krvavo, zamrzlo, druslo komađe, cepajući ga noktima i razdirući ga zubima, bacao ga je podalje od sebe, pokušavajući jednako da jurišnike odagna od sebe tom jeftinom i providnom taktikom. Šta je E. S. čuo i slutio? Kako psi jurišaju prema zamahnutim komadima mesa, kevćući i režeći nervozno, kao u lovu, prateći, glave dignute uvis i nakostrešene dlake, mirišljavo meso koje je poletalo kroz vazduh, opisujući nevidljiv no pravilan lûk, po strogim zakonima euklidovske fizike, ali putanjom u koju beše umešao svoje prste i onaj šašavi Marićev zet, kao i vetar, i mećava i sam đavo, i kako psi prate tu krvavu i mirišljavu putanju, njuhom, glave dignute uvis, nakostrešenih dlaka na leđima i na vratu, svi u istom pravcu okrenuti, ali vođeni ipak njegovom (E. S.) rukom, njenim zamahom koji stajaše na početku svega. Kako se završavala balistička putanja bačenog mesa? Krvavi komad mesa, otkinut njegovim rukama, njegovim noktima i zubima, nije uspevao da do kraja ispiše svoju krivulju, nego se ona završavala naglo, na nekih metar-dva iznad zemlje, gde su je presecali zubima i očnjacima pomahnitali, izgladneli psi, nasilno i prevremeno. Šta su psi učinili kada su shvatili njegovu bednu ljudsku taktiku (divide ut regnes)? Oni su se tada organizovali, jer se u njima valjda probudio stari zakon dalekih predaka: vučjaci sa još svežim pamćenjem povedoše četu nakaza novim putevima: dok su jedni stajali oko njega, opsedajući tu ljudsku tvrđavu, tvrdi grad, ostavljajući mu slobodnom samo teritoriju opisanu šestarom njegove ruke-štapa, primoravajući ga da što življe čupa komađe mesa, dotle su drugi, sad već sređeni, pratili u trku putanju bačenog zalogaja i dočekivali ga spremno, bez međusobnog klanja i ranije pometnje. Svestan svog poraza, šta je E. S. učinio? Pao je na kolena i osetio pseći miris, pseće dahtanje: kao presno meso u ustima. Kako je video sebe (sa prizvukom izvesne metaforičnosti)? On grabi svoju jetru i psi-orlovi je rastržu; čupa svoje bubrege-blizance i psi ih gutaju; gricka sitne parčiće svog srca i pljuje ih podalje od sebe, a njegovo očinsko srce postaje plen gladnih pasa. Kako je, sutradan u krevetu, pokušao da protumači sebi značenje tog svog košmarnog sna?

Jurnjava je akt obljube (medijum: gđa Klara, krčmarka); razjapljena pseća njuška, kao i aktentašna, to je krvava materica za kojom čezneš, u koju bi da se vratiš, da se, sklupčan, ponovo smestiš u nju kao fetus; ali to je još i krvava ženska utroba, vagina, vulva vulgaris, vučica, vunavka, vugava, vulfica, vulfenija itd. Kako je objasnio prisustvo pasa u svom snu? Psi su bez sumnje izišli iz stranica Izbora što ga je čitao te noći pred spavanje. Kako je još tumačio simboliku svoga sna? Sneg je posteljica; srce materica; džigerica klitoris; bubrezi testisi; žuč sperma; rebra edipkompleks; pseći zubi seksualna agresija; pseći rep penis; aktentašna vagina, vulva itd. I sve je dakle pokuljalo u tom snu iz te materinsko-vaginalne aktentašne: srce, džigerica, rebra, bubrezi: foetus. Kako je hteo da dokaže samom sebi ispravnost svojih tumačenja? Pružio je ruku prema stolici kraj kreveta (na stolici je visilo njegovo mokro i iskidano odelo) i uzeo je u ruku Izbor, koji beše presavijen na strani 36, gde se nalazio članak pod naslovom Uticaj rata na pse, preveden iz londonskog World Reviewa. Navedite pomenuti članak u celini. Otkako je otpočeo rat, u Engleskoj je primećeno da su psi poveli ofanzivu na svim frontovima i stalno se međusobno kolju. U svakom slučaju, ambulante za lečenje životinja beleže sve veći broj tih psećih borbi. Tako je, na primer, londonski Depo za lečenje životinja u septembru mesecu 1941. godine zabeležio 198 slučajeva nastradalih pasa, a već u oktobru mesecu 410 slučajeva. Tehnički ekspert te ustanove, gospodin Govent, objašnjava tu pojavu na sledeći način: psi su veoma osetljivi prema raspoloženju svojih gospodara. Ako ste vi nervozni, vaš pas biće nemiran. Vi se ljutite kada čitate o napadima iz vazduha, a vaš pas, čim iziđe na ulicu, napada susedskog kera ili samog suseda. On ne zna zašto to čini, on takoreći nema nikakvih ratnih ciljeva. Njemu je dovoljno što je njegov gospodar ljut i nervozan. Jer pas se identifikuje sa svojim gospodarom. Pojedini slučajevi su svakako posledica toga što psi nemaju dovoljno nege i kretanja zbog stalnog zamračivanja gradova, kao i zbog nasilnog izbeglištva svojih gospodara. Ali psi su postali uglavnom ratoborni, a katkad i krvoločni zbog toga što ratna psihoza njihovih gospodara prelazi na njih. Ako se vaš pas nalazi kraj vas dok čitate izveštaje o vazdušnim napadima ili o nepovoljnom ishodu ratnih operacija na frontovima, a ljutite se na neprijatelja, vaša ljutnja prelazi na vašeg psa i izaziva kod njega očajanje ili ratoborno raspoloženje. Pas nije manje osetljiv od čoveka, ni manje krvoločan od njega, uprkos ustaljenoj predrasudi. Kojom je mišlju propratio ponovno čitanje ovog članka? Mišlju da Frojd, praveći svoj sanovnik, nije vodio dovoljno računa o lektiri pred spavanje. Podstaknut sumnjom, šta je u sledećem trenutku učinio? Naglo je zbacio sa sebe perinu i spustio se niz krevet jednim jedinim odlučnim korakom, uprkos mamurluku i glavobolji. Šta je pronašao u kuhinji, pored drvenog sanduka? Svoju aktentašnu, na kojoj mesingana kopčica nije bila zatvorena. Pridržavajući poklopac tašne podbratkom, on je opipavao rukom njenu utrobu, zatim je naglo ispustio, kao da se ubo ili opekao.

Šta je držao među prstima? Parče okrvavljenih novina. Okrenuvši se naglo prema ženi, šta ju je upitao? Da li je ona izvadila iz tašne neko meso. Da li je očekivao od nje neki odgovor? Nije, jer je već po njenom prestravljenom pogledu sve shvatio. Šta joj je najzad rekao? Da je u te novine, od kojih je jedno parče držao na dlanu, bilo uvijeno meso: kilogram svinjetine (nešto više), parče buta, rebra, slanina i nekih dvesta grama iznutrica. Pošto se opet bacio na aktentašnu, njuškajući po njoj i opipavajući je rukom, šta je najzad izvukao iz nje? Među prstima je držao malecni odgrizak svinjskog srca sa otiscima svojih zuba u živom mesu: corpus delicti. Posumnjavši sad već u svoju javu, šta je E. S. učinio? Naglo je ponovo jurnuo u sobu i zavirio u svoj Izbor, gde je na strani 36. našao članak pod naslovom Uticaj rata na pse, koji je počinjao ovako: Otkako je otpočeo rat, u Engleskoj je primećeno da su psi poveli ofanzivu na svim frontovima; itd., itd. Kako su bili smešteni putnici u saonicama? Na zadnjem sedištu je sedela epistolareva žena i njegova deca, a na prednjem, kraj kočijaša, sedeo je epistole sastavljač, vođa egzodusa, kapetan broda, izgnanik. Čime su bili ogrnuti putnici? Oni na zadnjem sedištu sa dva ćebeta, od kojih je tanje bilo od pamuka, a deblje od kostreti, dok su oni na prednjem sedištu zavili noge i krsta takođe ćebadima od kostreti. Kako su mirisala ćebad? Na konje i na mokraću. O čemu su razgovarali kapetan broda E. S. i glavni krmanoš imenom Martin? O vremenu, o Istočnom frontu, o zavidnom udelu mađarskih regimenti u najnovijim operacijama, o rasama konja, o ljutoj paprici-trešnjevki, o gulašu, o breskovači, o nestašici nekih vitalnih artikala kao što su gas, maslac, stearinske sveće, nožići za brijanje, obuća itd. Koju je pomena vrednu primedbu stavio E. S.? Da velik kukast nos nije nužna karakteristika Jevreja, nego da ima često i drastičnih izuzetaka.

Kako je to primljeno od krmanoša imenom Martin? S podozrenjem, s nevericom, s negodovanjem. Koji je dokazni materijal potezao krmanoš, a u korist svoje teze o bogoubicama? Raspetog bogočoveka zavejanog snegom kraj druma, plavih očiju kao plavo nebo i krvavih dlanova na koje se beše nahvatao melem ledenih pahuljica, s krunom od trnja nalik na žalosno prazno gnezdo vrane; raspetog bogočoveka koji se mrznuo u atarima sela, zaboravljen od svih. Da li su kapetan-bogoubica i krmanoš (ubica bogoubicâ) našli neke tačke u kojima su se u potpunosti i bezrezervno slagali? Češnjak kao efikasno sredstvo za zagrejavanje krvi i za regulisanje varenja, porast cena, nestašica nekih vitalnih artikala, a pre svega i iznad svega složili su se u pitanju breskovače, koja zagreva krv i pojačava cirkulaciju, podmlađuje, razbistrava, razgaljuje, raspaljuje i miri svim miomirima ovoga sveta. Kada su ispili kapetanovu plosku sa čepom-navrtačem i krmanošev šiš zapušen oklasinom, kako su se zagrejali? Već nadomak luke i krajnjeg odredišta, svratili su u krčmu, u Bakši, kod gospođe Klare, i naručili još pet deci kajsijevače, a na kapetanov račun, kako to zahtevaju bonton i nepisana pravila. Koja im se poslednja slika ukazala, pre nego što su se rastali putnici i kiridžija? Ružičast čmar konja, nalik na ružu, kako istiskuje u trku zelenkastomrke grudve u sneg. Zašto se putnici nisu odvezli do krajnjeg odredišta? Jer se E. S. nije mogao pogoditi sa kiridžijom. Ovaj je, naime, smatrao da zbog zamora konja i kasnih sati neće se moći vratiti na vreme u Lenti, pa je tražio od naručioca da mu plati i put za povratak, dok je ovaj smatrao to ucenom, jer na početku puta nije bilo reči o tome. Šta traži pravednost? Pravednost hoće da istera svoju pravdu do kraja, stoga se epistolareva misao vraća na mesto gde se rastao s kočijašem i gde zatiče kočijaša u poslednjem trenutku, jer već je zategao uzde i podigao bič, i stoji tako kao zamrznut, kao skamenjen. Šta je E. S. rekao kočijašu? Sklonio je aktentašnu sa grudi gde ju je sve dotle stiskao, i pokazao mu je, bez reči, u sazvežđu toraksa, u predelu medijastinuma, u zimskom sumraku jasno vidljivu zvezdu Davidovu. Solét u restauraciji New York u Budimpešti (godine 1924, 1925, 1930, itd.); oštrige u Trstu, u hotelu Imperial (godine 1921?); morune i zubatac u Fijumi (više puta tokom 1931); alaska čorba u Novom Sadu kod Alasa; bečke šnicle kod Srebrnog lava u Subotici; šiš-kebap u Skoplju (godine 1935); zelje sa kastradinom, na Cetinju (godine 1939); tatarski biftek u Zagrebu, Gornji grad; lungenbratna sa umakom, u vagon-restoranu Orijent ekspresa (godine 1921); paella valenciana, takođe u Trstu (godine 1931). Sve to zaliveno obilno žilavkom, burgundcem, tramincem.

Paella valenciana, taj špansko-mavarsko-jevrejski mélange flore i faune, bio mi je serviran u plosnatoj okrugloj tavi, i ja sam, zahvativši iz nje kašikom, pomislio da su tu tepsiju držali u moru i vukli je po pesku, zahvatajući njome neposredno iz mora sve njegove blagodeti, floru i faunu, kao nekom golemom mrežom, ili još pre kao drvenim koritancem, poput perača zlata. U belom ispranom pirinču bejaše i po koje zrno peska, po koji kamenčić, valjda da bi sve to delovalo prirodnije (ukoliko ta zrnca ne bejahu morska so, jer se sve to rastapalo na jeziku), ali i alge, lišajevi i začini, lorber, šafran, kapar i majoran, ali i plosnatice i srdele, račići i školjke (prstaci, čančići, datule), ali i jastozi, skampi, prugovi, lignje, ali i krilo pileće i zečji but i leđa teleća, sve to u pirinač potopljeno kao u morski pesak utonulo, usađeno u rižu, zatrpano u rizoto, pa kada se zahvati iz tog pirinča tek tada čovek shvati, pošto se pomoli crveni brčić grancina, krilo ptice, rskava piknjasta klešta jastoga, rastvorena ljuštura datule, prugasta školjka morskog puža, ploska kamenice, tek tada shvati da to i nije jelo u običnom smislu te reči, već da je to neki mitski obrok, hrana bogova, i da nije spremana u kuhinji, kao ostali obroci, nego da je tom bakrenom tavom zahvaćena iz mora, nasumce, zajedno sa morskom vodom i solju i peskom i kamenčićima, jer je ta tava valjda vučena po morskoj dubini, a zatim uz obalu i po obali, podizana i vučena vazdan po vodi, a zatim kroz priobalno šiblje, kroz gusti pitomiš zelenih obala – odatle ona tri lista lovora što vire iz pilava, odatle zrna maslina, odatle šafran i majoran, odatle najzad i ona tanka kriška limuna zadenuta na ivicu tepsije, zasečena dopola, gde sija kao neko malo mediteransko sunce što osvetljava neki daleki mitski pejzaž. Traktat o krompiru. – Došla su vremena kada moramo misliti o sebi iz aspekta života i smrti, ne kao sebične individue, nego iz aspekta čitave svoje rase, tog božanskog korova zemlje, raseljene po svetu, raširene po svim kontinentima, baš kao i taj nesrećni krompir (Solanum tuberosum) koji je potekao, kao i mi, iz dalekog mraka istorije i zemlje, no čiji se opstanak ne dovodi više u pitanje, kao naš, sve dok na svetu bude bilo gladnih usta i dok bude zemlje. Taj se dakle bedni krompir, Kartoffel, patate, taj sirotinjski hleb koji ne silazi ni s trpeze bogatih, serviran nekako prerušen, u vidu pirea i umaka, preliven mlekom i pavlakom i sosom divljači, taj vulgarni krompir, ta zemaljsko-nebeska màna, taj podzemni izraštaj, zemaljska škrofula, tvrda kila, grumuljičasti gomolj, nikad se nije izvio tokom svoje duge istorije u idealan krug jabuke ili rajčice (tog drugog božanskog ploda), nego je ostao nesavršen kao čovek, samo prividno simetričan, pun kvrga i guka, pun izraslina, izraštaja, rupa i poseklina, bez središta i bez semena, bez ičeg što bi nagoveštavalo u njemu prisustvo Tvorca i njegove mudrosti, te je postao idealna slika zemlje i čoveka od zemlje sazdana, meso i koža, bez srži i bez srca, pravi homunculus (homo-homulus-humus), sasvim po liku čovekovu, čoveka bez duše, čoveka iz koga je prognan Bog. Sećaš li se, sestro, kada smo još kao deca čistili proklijali krompir u ostavi, kako smo nalazili te male čovekolike krompire, s malecnim glavama i zakržljalim, nakaznim udovima, male homunkuluse kojima smo se igrali kao s lutkama, sve dok im ne bi otpala glava, ili dok se ne bi zgrčili, svenuli kao starci? I, vidiš, danas, dok prosjačim taj krompir, ne mogu da se ne setim te čudesne sličnosti između krompira i čoveka, i, s druge strane, dozvolite, između krompira i Jevrejina. Potekli smo, rekoh li, iz istog mraka istorije. Ali zašto je krompir dugovečniji od nas, gospodo? Da li zato što smo mi, što je čovek savršeniji od njega? Ne verujem. Što se nas tiče, mislim da je od nas, od vas, dugovečniji i savršeniji i da će nas, dakle, nadživeti; nadživeće veliku kataklizmu. I kad se bude vratila golubica s maslinovom grančicom u kljunu, kad barka bude ponovo dodirnula čvrsto tle, kobilica lađe iskopaće iz izrovane, isceđene, natopljene, namučene zemlje, na nekom novom Araratu, bokor krtole. I ja počinjem ozbiljno da verujem, makar to bilo za ljubav slike i fantazije, da je krompir (Kartoffel, patate) jedini stvor na svetu – i neka mi Bog za to oprosti – koji nije sazdan voljom Božjom i rukom Tvorca, nego da je delo nekog jalovoplodnog i mahnitog šamana, plod neke jalove alhemije (o čemu Paracelzusov De generatione rerum naturalium ne vodi dovoljno računa). Odatle možda i njegova mladost, njegova žilavost. On nema ni petsto godina, a u Evropu je donesen tek negde u šesnaestom veku, kao ukrasni cvet, i to znate li gde? – U Španiju, gospodo! Mislim da vam ovaj podatak govori sam po sebi u okviru mog srećnog poređenja između Jevrejina i krompira, jer nema sumnje da je tu, u Španiji, gde je izvršena selekcija za dalje putovanje – Ewige Jude – došlo do tog sudbonosnog susreta između čoveka i krompira, povijenog sefardskog nosa i nesavršene guke krtole... da bi odatle krenuli u svet zajedno, i da bi tako jednog dana, krajem osamnaestog veka, dospeo – krompir, razumite me dobro – na trpezu francuskih vladara, i da bi se zatim raširio po svetu i dobio, ukrštanjem i pod uticajem raznih klima i

zemljišta, najrazličitije oblike i nazive, kao: brašnjenik, karanten, alatum, holanđanin, slatki i, najzad, kao kruna kvaliteta, magnum bonum, beli. Svinje su najmanje izbirljive od svih životinja. Nema sumnje, to je znao i Muhamed, jednako kao i jevrejski proroci-higijeničari. Tako, jednog dana sedeo je mladi Muhamed i gledao kako svinja jede neku užasno prljavu stvar: rastrzala je lešinu ili jela truli krompir, nalik na ljudski izmet. Tada, zasićen svinjskim pečenjem kojim beše nedavno napunio svoj burag, Muhamed poče da povraća, jer se priseti da je ono što je jeo bilo krmeće meso. Brzo strpa prst u usta, kao pijanci, i ispovraća se u pesak kraj mora. Onda pohita kući i unese u zakonik što ga je tada pisao, i koji će kasnije nazvati Kuranom: ne jedite svinju, jer ćete povraćati. Ista je stvar i sa košerom: neki se prorok najeo pokvarenog mesa... Fanatik svoj slučaj pretvara u sveto pravilo, u zakon, u zapovest Božju. Istorija religijâ (zabrane i tabui, košer itd.) jeste krajnja konsekvenca pojedinačnog iskustva. De gustibus: tu vrstu estetizirajuće demokratičnosti fanatici ne priznaju. Svoj sopstveni ukus proglašavaju jedino mogućnim, kanonskim ukusom. Ista je stvar i sa zabranom alkohola. Svetac se napio, povraćao. Pošto je počeo suviše da brblja, zapetljavajući jezikom dok je izgovarao poruke koje su mu stizale s neba, svetac se, po naređenju saveta mudraca, odreče alkohola. Ali vernici i dalje piju, stoka kao stoka, a njemu teku bale niz usta, niz svetu njegovu bradu. Onda odlazi u svoju kolibu i sanja kako mu Bog naređuje da prenese ljudima Njegovu poruku: vino je greh. Prospite vino u more, a pijance bacite zajedno s buradima u talase. Neka bude tako. Srećom, nijedan se prorok nije sećao ukusa majčinog mleka. Inače... Sklon sam da poverujem da je Njutn svoj zakon o Zemljinoj teži otkrio pomoću izmeta: čučeći u travi, pod jabukom, predveče, kada su zasjale prve zvezde, skriven tamom od indiskretnih očiju, jer je tama bila dovoljno gusta da ga sakrije, zvezde nedovoljno sjajne da ga osvetle, a mesec još iza horizonta; dakle, u tom trenutku tišine, kad zakrekeću prve žabe, a lenja se creva pokrenu od nekog lirskog uzbuđenja pred lepotom prirode i Božjeg stvaranja, jer simpatikus prenosi intelektualna uzbuđenja na creva i utiče na rad metabolizma, u tom središtu svih uzbuđenja, pošto je počeo da sluti otkriće tog tako jednostavnog no za budućnost nauke fundamentalnog zakona, još jednako čučeći pod jabukom i zagledan u zvezde (jabuke se uopšte nisu videle u mraku, jer jabuka nije bilo, nego je drvo bilo načičkano zvezdama, a jabuke su bile obrane, pre dva dana, pod njegovim ličnim nadzorom, i nije, dakle, postojala opasnost da bi ga neka mogla strefiti dok čuči pod tim novim drvetom saznanja, inače ne bi čučnuo ispod njega, nego bi našao neko bezbednije mesto), Njutn je, dakle, osetio kako mu izmet kliznu iz uzbuđenih creva, bez napora i lako, uprkos hroničnoj konstipaciji, koja je bila samo posledica duga sedenja nad knjigama, a zajedno s radošću tog otkrića koje je sinulo najednom u njegovoj svesti, to jest da Zemljina gravitaciona sila daje svim telima isto ubrzanje od 981 cm/sek2, pa čak i govnetu, i da ta sila teže opada proporcionalno kvadratu rastojanja tela od centra Zemlje, zajedno sa saznanjem o dalekosežnom značaju tog otkrića, koje je bilo propraćeno novim pražnjenjem njegovih creva, on je doživeo i jedno užasno ponižavajuće saznanje: da je taj po istoriju čovečanstva tako bitan i dalekosežan zakon otkrio na slobodnom padu svog sopstvenog izmeta, čučeći, jedne večeri, pod jabukom... To mu je saznanje, nema sumnje, uteralo crvenilo u lice, i nateralo ga je da se zamisli nad tim da li da uopšte saopštava čovečanstvu svoje u biti ponižavajuće otkriće u koje je, izgleda, sam đavo umešao svoje prste. Ali, još nekako čučeći pod jabukovim drvetom saznanja, sad ponovo konstipiran, Njutn se doseti svoje velike istorijske laži i svoje govno zameni jabukom, a da se čovečanstvo nije nikad dosetilo prave istine, nego je proglasilo jabuku zaslužnom za to otkriće, jer je ona već imala svoj edenski pedigre, kao i svoju mitsku prošlost pri Parisovom izboru, dakle ne bejaše nepoznata, što i njemu, Njutnu, takođe ne bejaše nepoznato. Tako su, dakle, padale od tada jabuke po novom zakonu, Njutnovom, a govno je i dalje pljuskalo u dubokoj anonimnosti, van zakona takoreći, čak kao da se zakoni teže i ubrzanja od 981 cm/sek2 i ne odnose na njega! O taj bolni napor mahnite ženske utrobe (materice), koja iz meseca u mesec, tokom nekih četrdeset godina, uporno i mahnito ikri svoja jaja kao moruna, orna uvek za nov porod, spremna da prigrli seme smrti svakog meseca, da ga othrani pod svojim srcem, da ga odnjiha u svom krilu! Ja hrabro priznajem: moje srce menstruira. Zakasnela, bolesna menstruacija mog judejstva... Gospodin što ga vidite kako prolazi pored vas, cenjene dame i gospodo, taj gospodin pedesetih godina, u sivom odelu, s

naočarima gvozdenih okvira, sa štapom i sa žutom zvezdom (koju, međutim, ne vidite, jer ju je sakrio ispod svoje aktentašne), taj gospodin, eto, menstruira. Molim. Gospodo sudije, moje srce menstruira. Biološka devijacija kao oličenje jevrejskog, ženskog principa. Senzacionalistička vest za novine: prosedi gospodin dobio menstrualne bolove! Što je najzanimljivije, reč je o čoveku fizički sasvim zdravom (ne računajući mali nazeb), o čoveku kod koga nije primećen bilo kakav poremećaj u radu žlezda i hormona. Muška menstruacija? Ne. Ženski princip doveden do krajnjih konsekvenci. Mesečni cvet srca. Seme smrti. Weltschmerz. Ako pišete o krvavom srcu ili ako vam srce prosto menstruira, mastilo mora postati crveno, a tu više nije reč o uglu iz kojeg pada svetlost petrolejke na vaš rukopis. Pesnički je infantilno preterivanje tu činjenicu naglašavati time što ćete načeti čeličnim perom vrh svoga prsta, kao kada vam bolničar uzima krv. Što se tiče ovog pisma (gospođo), gospodin koji vam ga je pisao (znamo, to zvuči vrlo čudno), taj gospodin je u drugom stanju! Analiza njegove mokraće to jasno kazuje. Kao što smo jasno razabrali iz tog nalaza da je reč o muškarcu. Toliko. Pošto rekoste da vam je brat, posavetujte mu da se pripremi. On je bremenit, gospođo. U njemu je seme smrti. Moje saučešće, draga gospođo. Panonska zimska bajka. – I gle, napolju je padalo čisto belo perje, kao da na nebu čerupaju velike tovne panonske guske. I svi su ga skupljali u džakove od jute: jevrejski trgovci i njihove žene, trgovački pomoćnici i njihove sestre, deca jevrejskih trgovaca i deca trgovačkih pomoćnika. Jer Jehova im beše došapnuo te noći, u snu, da će napolju padati čisto guščije perje, a da to niko sem njih, odabranih, neće znati. A kada su već bili napunili svoje džakove, najednom videše kako poče da pada s neba, lebdeći u gustim pahuljama, samo fino paperje, a oni nisu imali više u šta da ga sakupljaju, jer svi su džakovi već bili puni, sve perine, sve jastučnice, svi lonci i sva korita, sve kape i svi šeširi. Lakomi na Božje darove, oni tada izručiše, po savetu nekog starca-pravednika, sve što dotle behu sakupili, pa počeše da grabe sa još većim žarom to paperje, nalik na mànu nebesku: cena čijanog guščijeg perja penjala se te godine na srebrnjak po pudu. Ujutro, kada su sve to zaključali u svoje ostave i kada htedoše najzad da se odmore, priđoše poneki svom bogatstvu, kako bi se uverili, pri svetlosti Božjeg dana, da sve to ipak ne bejaše san. Džakovi i perine, jastučnice, lonci i korita, kape i šeširi, sve bejaše puno vlažnog ledenog snega. Tada, u ljutnji, krenuše da potraže onog starcapravednika, da ga kazne, da ga kamenuju, ali starac kao da beše u zemlju propao. Tada neki najsmeliji i najpobožniji okrenuše pogled k nebu i začuše glas Božji, koji im reče: Nek vam to bude nauk. Ne tražite od neba više no što vam ono može dati. A što se tiče prvog padanja, kažem vam, to zaista bejaše perje, ali vi ga izručiste u vetar. Krenite za njim i naći ćete ga... Mozak gospodina Frojda, primarijusa. To bejaše parče zamrzlog, pihtijastog mesa, sasvim dobro očuvanog, kao jagnjeći mozak serviran iscela (u Beču, godine 1930, u restoranu Danubius). Sneg okolo, utaban guseničastim tragovima bakandži i cipela sa ekserima, kao da bejaše malko otopljen jedino oko mozga, na kojem su se jasno razaznavale talasaste vijuge, nalik na vijuge u orahu, kao i crvene niti kapilara. Mozak je ležao tako u snegu, na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice, i čuo sam kada je neko rekao kome je taj mozak pripadao, čijoj lobanji. Mozak gospodina Frojda, primarijusa, ležao je dakle na maloj snežnoj adi, između dve staze utabane u snegu, inteligencija jasno izdvojena iz kore lobanje, kao školjka iz tvrde smaragdne ljušture, pulsirajuća, drhtava moždana masa u snegu kao u frižideru, ali (znajući kome je pripadao taj mozak) ne kao mozak idiota u staklenoj posudi, nego kao mozak genija, konzervisan, sačuvan u inkubatoru prirode, da bi u njemu (tom inkubatoru), oslobođen okova telesnog, izrastao neki mračan biser misli, misao najzad materijalizovana, kristalizovana. Cigareta mi je dogorela do nokata, a sa nje se osu beskičmeni crv sivobelog pepela, nalik na a) iz tube isceđenu pastu za zube, b) na resu lešnjaka koja je počela da truli, c) na ugljenisani fosil nekog crva. To naglo mrvljenje trule kičmene moždine cigarete zbilo se namah, na granici sna, na granici pokreta i daha, i nije sasvim izvesno da li se porozni stubić pepela raspao u paramparčad, u prah i pepeo, u trenutku kada sam se trgao iz svoje letargije i umornog razmišljanja, ili se sve to zbilo obratno, to jest da sam se ja trgao iz letargičnog polusna na mahnitom kovitlacu i preseku svih misli, slika i slutnji, na samoj granici sna, u trenutku kada se srušio porozni stubić pepela moje cigarete, uz jedvačujan zvuk, pućnuvši kao d) golubiji

izmet na tananu membranu kockaste hartije koja leži preda mnom na stolu. U tom trenutku bejah ponesen snažnim osećanjem proticanja, kao da je taj stubić pepela (još uvek vidljiv kao stub, mada već srušen i raspadnut, prebijena kičma vremena), taj srušeni stub vremena predstavljao sâmo proticanje, bolnu i jasnu sliku proticanja, poput onog što ga čovek oseti (nasluti) kada se pomeri kazaljka na satu (na velikom električnom časovniku železničke stanice u Subotici, Novom Sadu, Trstu, Budimpešti), gde se pomeranje kazaljki ne zbiva postepeno i neosetno, nego naglo, uz tup zvuk i udar, nalik na štrecanje, pa metalna kazaljka podrhtava još neko vreme od tog naglog skoka, trgnuta i sama iz dremeži i bezvremenosti, kao da se u poslednjem času dosetila, ili ju je neko podsetio, probudio, trgao iz mirnog mirovanja, neki časovnik nad časovnicima, car časovnika, neumitni i strogi neki budilnik, bog-budilnik, Hronos-Jehova, koji ritmičnim udaranjem svog srca, svog damara, opominje i budi i ne da vremenu da stane. Prolegomena za svaku istoriju. – Znojave, prljave mase gradske sirotinje, dronjci; ohrabrena gomila, zagrejana idejom Božje i ljudske pravde; patetične scene majki koje drže izgladnelu decu na rukama, tražeći hleba; verovanje u Boga, u Dobrotu, u Pravednost, u Nebo; krici očaja, osvete; govornici i provokatori koji se penju na improvizovane govornice; plač dece koja ne shvataju ništa; užasan žamor istorije. A šta se za to vreme zbiva s druge strane, extra muros? Kroz jedvazalelujane zavese od zlatnorujnog pliša dopire žamor te izgladnele svetine, kroz vitraže i zavese, kao kroz upijač, kao sa morskog dna, jedvačujno; treperenje sveća u golemim kandelabrima od zlata i odraz tih sveća u venecijanskim ogledalima, ili u rastvorenom krilu nekog ormara ili u sjajnim površinama nameštaja. Jedino pas i paževi, konji i posluga čuju jasno glas svetine, i čak im se čini, paževima i slugama, da prepoznaju glas svojih bližnjih, kao prekor i kao pretnju... I gle, ustaje iz pene svojih mirišljavih jastuka Kraljica, belih ruku i začuđenih očiju, jer ta joj je galama sasvim nepoznata i tuđa, pa se zatim, jedva malo uznemirena, oblači uz pomoć svojih dama, stavlja na lice crn proziran veo i crn lovački šešir, jer je u koroti, ko zna za kim i zašto, ako i to nije samo hir mode – to narod ne zna, to narod ne može znati. I gle, u sjaju haljina svojih, moćna kao vojska pod oružjem, s kraljevskim prstenjem na rukama svojim prebelim, očiju plavih kao jezero u parku dvorca, s lepezom među tananim svojim prstima, s lepezom na kojoj je predstavljena, kao u zrcalu, scena u kojoj Kraljica stoji na svom balkonu i maše levom rukom svom obožavanom i obožavajućem puku, držeći u desnoj ruci lepezu, a s druge strane (s lica? naličja?), s one strane koja se ne vidi, koju svet ne vidi, i kojom zaklanja svoje kraljevske božanske grudi, s te strane lepeze, sad razvijene kao a) špil tarok-karata (tarrot de Marseille) ili kao b) rep neke egzotične ptice ili paunice iz njenog vrta, s te strane je pesnik ispisao jedan tužan sonet na njenu lepezu – zube joj treba razbiti, toj kuji, viče razjarena rulja – i diže prebelu ruku da mahne svom obožavanom i obožavajućem (ipak) puku, kad tamo, puk ostaje na trenutak nem, a zatim grune u tu naglo nastalu tišinu glas vođa i demagoga koji traže (ne za sebe, za puk) Hleba i Pravde, i Kraljica više ništa ne shvata, jer sve je izvan načina i protokola, to više nisu uzvici obožavanja i vernosti, nego neka čudna pobuna. Šta li taj svet hoće, ah, za ime neba? Hleba, gospo. Hleba? O Elviro, zar nemaju hleba?! Ne, gospo! A onda Kraljica, bez metra i rime: Zašto onda ne jedu kolače, draga moja Elviro? Gospođe i gospodo, zašto ne jedu kolače? Pri tom joj se nadimaju grudi, njene kraljevske grudi uz koje se pribija zatvorena lepeza, da

bi se odmah zatim namah otvorila, raskošna i bogata kao paunov rep ili kao da se Kraljica sprema da izbaci adut iz špila. Kako bi glasio novinski izveštaj o tragičnom udesu epistolara koji je odbio sramnu ponudu da samelje svoje žito bez dozvole, a u mlinu nekakvog Rozenberga? Juče je u svom domu u K. Barabašu nađena mrtva porodica gospodina E. S., železničkog nadinspektora u penziji. Na osnovu policijskog izveštaja, zasnovanog na stručnom medicinskom uviđaju, do smrti je došlo još pre pet dana. Uzrok smrti su glad i studen. Nesrećna porodica: otac (53), majka (40) i dvoje dece (9 i 7), izdahnula je posle duge agonije, na dva koraka od svojih imućnih rođaka, udove Ignacija Boroske, trgovca iz istog mesta. Gospođa je Boroska izjavila policiji da je smrt pomenute porodice nije nimalo začudila, jer da on, to jest pokojni E. S., nije bio uračunljiv. Kao razlog za ovu svoju tvrdnju navela je podatak da je pokojni E. S. odbio pomoć koju su mu oni nudili pod sasvim povoljnim uslovima (sic!), to jest dva centa pšenice po ceni od svega 40 penga po metričkoj centi! Sastavite izveštaj sa suđenja epistolaru, pod pretpostavkom da je prihvatio rizičnu ponudu da samelje svoje žito bez dozvole a u mlinu nekakvog Rozenberga, vlasnika parnog mlina u Bakši. Kako saznajemo od našeg dopisnika, ovih je dana pred specijalnim sudom u Subotici odgovarala za krivično delo utaje poreza, nedozvoljene trgovine, mita i ratnog bogaćenja grupa jevrejskih trgovaca. Glavni optuženi, gospodin E. S., penz. žel. nadinspektor, priznao je da je u dogovoru i po nagovoru gospodina Đule Boroske, zvanog Žorž, kupovao kod seljaka žito po liferantskoj i zelenaškoj ceni od 20 penga po metričkoj centi, a da je zatim tu istu pšenicu nosio u mlin gospodina Rozenberga, vlasnika parnog mlina, nastanjenog u Bakši, koji mu je tu pšenicu samleo bez dozvole, čime su optuženi pribavljali sebi materijalnu korist, a na račun naših vrednih ratarskih ruku i ratarskog znoja. Kako bi glasio deo članka koji se odnosi na neku gospođu Rebeku? Gospođa Marija, ranije Rebeka – koju je prvooptuženi nazivao Marija Antoaneta – sestričina prvooptuženog, izjavila je pred sudom da se ne smatra krivom za smrt svog rođaka i njegove porodice. Pojavivši se sa crnim šeširom i velom preko lica, sa lepezom u ruci, gospođa Rebeka nije mogla uveriti ni sud ni porotu u iskrenost svoga bola. Šta se nazire na ovom mestu u rukopisu koncepta pisanog olovkom? Učinak seizmičkih potresa brzog voza na relaciji Lenti – Novi Sad. Šta je predstavljeno na fotografijama u kupeu prve klase? 1. Iznad njegovog sedišta: panonski predeo. Snegom pokrivena ravnica unedogled, crne plase oranica koje se pomaljaju ponegde iz snega, a u prvom planu, u desnom donjem uglu, jedno golo kvrgavo stablo na kojem čuče crne prozeble vrane. Koso, bezmalo po dijagonali, i kao izvan predela, debele snegom ovijene telegrafske žice, njih šest-sedam na broju, koje su s leve strane, na samoj ivici fotografije, malko već zahvaćene drvenim okvirom, spojene sa belim kruškastim izolatorima. Ovaj prvi plan (žice i beli porculanski izolatori) rastočen je i neprecizan, predmeti gotovo providni, tako da ih gledalac u prvi mah apstrahuje a pogled se sav usredsređuje na sivi zimski pejzaž u pozadini. 2. Naspram putnika uvaljenog u plišano sedište: panorama nekog grada sa katedralom koja se nazire u daljini, a u prvom planu vidi se nasip sa šinama i neke straćare. U pozadini, ravnica i jedan đeram, daleko. S leve strane, takođe u drugom planu, neke rupčage i nešto nalik na ciglanu, a kraj njih velika troma reka koja preseca ceo desni deo slike i uliva se u donji desni ugao ispod drvenog okvira.

3. Levo od sedišta na kojem je sedeo putnik, levo i pozadi: u prvom planu, more i molo sa svetionikom; kraj mola ribarska lađa vezana za kameni stub, dok se s druge strane jedna ista takva lađa bliži molu u blagom luku, zasecajući vodu. U drugom planu, iza palmi, kućice sa krovovima od povijene šindre, a u daljini visoke sive planine uz koje vijuga tanak put; iznad njih svetlo nebo sa dva-tri oblačka. Negde na sredini mola, na jednoj od bitvi za vezivanje brodova, sedi neki čovek, snimljen s leđa. Čovek je malo pogrbljen i nagnut napred. Na glavi ima slamni šešir zabačen na zatiljak, a između raširenih kolena drži štap, po svoj prilici trsku za pecanje. 4. Levo od sedišta na kojem je sedeo putnik, levo i naspram: ponovo panorama nekog grada sa katedralom. Možda je to onaj isti grad i ista katedrala kao i naspram gledaoca, ali iz druge perspektive. Sada je katedrala jasno vidljiva, na desnom delu slike, kao i toranj i čipkasta rozeta iznad lučnih vrata. Vrata katedrale širom su otvorena i na ulazu se nazire neka silueta zaklonjena senkom portala. Nije mogućno utvrditi da li je to muškarac ili žena. Kazaljke sata iznad visokog gotskog prozora pokazuju tri. Po svoj prilici tri posle podne. Ulice su puste. Osim siluete u senci portala, na ulici se nalazi još samo jedan čovek, po svoj prilici čistač ulica, jer mu se u rukama nazire neki alat, valjda lopata kojom je do ovog časa raščišćavao sneg koji je kraj njega nabacan u veliku gomilu. Na mutnotamnom nebu – jedan crn oblak koji je legao na gotske zgrade jasno vidljive u drugom planu, sa svojim lučnim prozorima i vratima koja su sada zaklopljena, kao što su sklopljeni i kapci na prozorima. U prvom planu se nalazi neki trg i nazire se nekoliko golubova kako kljucaju po snegu. Izgleda, ne slute nikakvu opasnost. Ili osećaju da se pas koji se vuče za kolima natovarenim nameštajem i neće osvrnuti na njih. Kola prolaze ispod zatvorene kapije gotske građevine. U kolima sede dva čoveka, jedan sa šeširom, a drugi sa šubarom, bez sumnje kočijaš. Teško je razabrati šta je natovareno na kola. Naziru se samo neke lučno povijene plohe. Stvari su vezane konopcem, ali nisu pokrivene. U ovom trenutku kola se nalaze kraj nekog spomenika, tako da su glave konjâ sasvim zaklonjene telom velikana iza kojeg prolaze u pravcu katedrale, nalevo. Spomenik se vidi iskosa. Na mermernom postolju je neki čovek koji je čvrsto iskoračio desnom nogom, dok mu težina tela počiva na levoj nozi. Desna mu je ruka dignuta u patetičan gest, a prst okrenut prema vrhu tornja, ili prema nebu. Na njemu je neki kaftan ili dugačak kaput ili šinjel. Pelerina prebačena preko kaftana zalepršana je u bronzanim naborima koji prate lepezasto zamah ruke. Na ramenima kao i na postolju belasaju se plase tek napadalog snega. Ili je to na uglu postolja, kraj velikanove noge, sleteo neki golub koji se ne razlikuje jasno na slici od snežnih mrlja. S ove strane trga, u sasvim iskošenoj perspektivi, i malo zamućeno, naziru se reklamni panoi na kojima se mogu pročitati natpisi: Astra, Royal, Фото i još neki koji se gube u maglini. Kako sada vidi sebe epistolar, vrativši se u vremenu nekih petnaest dana unazad, a u prostoru nekih dvesta kilometara daleko od fiksne tačke u kojoj se sada nalazi? Kako uzdrhtalim rukama sakuplja svoje papire sa patent-stočića kraj prozora, u vagonu prve klase, mesto 126, i kako trpa te papire u aktentašnu među boce s pivom i sendviče sa sušenom haringom, koje mu je njegova sestra Berta stavila u tašnu, uvijene prvo u kockastu hartiju za pisma, a zatim u novine, i kako jednako petlja oko mesingane kopče, ne uspevajući da je zatvori. Ko je stajao pred njim u tom času? Mlad plavokos kondukter koji bejaše uperio svoja niklena klešta u njegove grudi, u njegovu zvezdu, kao revolver. Ko je posmatrao ovaj prizor, osim konduktera i onog koji pokušava (videći sebe) da zakopča svoju aktentašnu? Gospođa sa šeširom i velom preko lica (oko trideset godina) koja je privijala uza se zaspalu devojčicu (oko tri godine), kao da će se u vozu, u kupeu prve klase brzog voza, dogoditi sada nešto strašno, krv i zločin, kao u romanu; mladić crne zalizane kose (oko dvadeset i pet godina), student ili špijun, koji je iza svojih ilustrovanih novina pokušavao da uhvati parče beline među crnim haljinama dame u crnom; zadrigli gospodin (oko pedeset godina), po svoj prilici crnoberzijanac, sa satom na zlatnom lancu, koji u tom

trenutku posmatraše svoj zlatni sat dugo, pažljivo, kao da ga procenjuje; stara gospođa (oko šezdeset godina) sa molitvenikom u koricama od sedefa; dremovni oficir (oko trideset), sa zveckavim mamuzama. Kojoj od navedenih ličnosti bijaše E. S. posvetio najveću pažnju? Udovi belih udova. Kako je obudovela? Muž joj je poginuo negde na Istočnom frontu. Pri vršenju velike nužde. Kako je glasio službeni izveštaj o pogibiji njenog supruga, izveštaj što ga je sastavio u sebi epistole sastavljač? Ovim vas izveštavamo da je vaš suprug, rezervni kapetan prve klase slavne Prve mađarske husarske regimente, junački položio svoj život za Otadžbinu, vršeći svoju najsvetiju dužnost. Kako je ona primila tu vest? Odmah je izabrala iz modnog žurnala crnu haljinu po najnovijoj modi za jesen–zimu 1941/42 (sa velikim naramenicama, u struku cigovanu, s dubokim razrezom spreda, srednje dužine: do listova), kao i crn kombinezon sa crnom čipkom, i, bez sumnje, crne gaćice, takođe sa čipkanim porubom, kao i šešir sa iglom, crn veo i crne rukavice do lakata. Šta je primetio radoznali posmatrač? Da je Crna Gospa stavljala na blede obraze malo rumenila. Odakle je mogao da potiče sjaj u očima Udove belih udova, ukoliko to ne bejaše od plača i žalosti? To bejaše ozarenje zbog mogućnosti predstojeće avanture, koja ako se i ne svrši srećnim brakom sa nekim bogatim supružnikom, ono se može pretvoriti u stalnu, i sve noviju i noviju vezu, s nekim mladim ljubavnicima koje bi ona besplatno, a na obostrano zadovoljstvo, mogla da poučava ljubavnim veštinama. Koga je E. S. sumnjičio kao prvog mogućnog ljubavnika Crne Gospe, dakle i kao prvog potencijalnog rivala? Mladića zalizane kose koji je virio iza svog ilustrovanog žurnala i pokazivao živ interes za njene svilene (crne) čarape. Pre nego što je napustio kupe prve klase, koje je vesti uspeo E. S. da pročita krišom iz mladićevih novina? Nemački ambasador Jagov sa suprugom i Okubo Tašitaka, japanski generalni konzul, takođe sa suprugom, prisustvovali paradi OBRUČ SE STEŽE OKO... Koju fotografiju? Belobradi čovek (oko četrdeset godina), sa kapom-ušarom, u nekoj vrsti vojničkog šinjela, predaje ikonu golobradom vojniku (oko trideset godina) koji se zadovoljno smeška pod šlemom. Šta je predstavljeno na ikoni?

Presveta Deva i dete Isus, sa velikim oreolima. Kako su tekle njegove misli u trenutku kada je napuštao kupe prve klase? (Sinkope). Vrlo sam nervozan. Anatomija ženskog tela. Élan vital. Alkohol, alkohol! Holandski crni tulipan. Taj klipan će sad da joj se nesmetano ud. Udova belih udova. Valjda je shvatila značenje mog naklona. Ona zrači. Čipka, crna čipka, kao... O, zbogom, zauvek zbogom, gospo! Šta je E. S. učinio pre nego što se našao u hodniku? Bacio je kroz prozor prve klase jedan brz pogled. Šta je ugledao? Snegom pokrivene ravnice unedogled, crne plase oranica koje se pomaljaju ponegde iz snega i jedno golo kvrgavo stablo na kojem čuče crne prozeble vrane. Prešavši u drugu klasu, šta je osetio? Najpre mirise. Koje? Prljavih nogu, pokislih kokošaka, vojničkih šinjela, pokisle kože, pokisle abe, raskvašenih cipela, crnog luka, krdže, uzdaha creva. Koga je sve ugledao? Vojnike, seljake, finanse, šumare, železničare, trgovce, crnoberzijance. Koje predmete? Uniforme, drvene sanduke, pletene košare, puške, bajonete (u tokama), cokule, uvijače, remenike, živinu, karte, noževe. Koje boje? Prljavosivu, maslinastozelenu, pačjeprolivzelenu, drečavocrvenu, prljavobelu, rđastoriđu, čeličnosivu. Šta je na trenutak otkrilo da je njegov dolazak primećen? Kriva seljačka britva zastala je na pola puta između slanine s paprikom i masnih brkova. Ko ga je osmotrio sa najvećom radoznalošću? Jedna guska čiji je dug vrat izvirivao iz korpe od pruća i koja ga je posmatrala svojim crvenim očima, okrećući glavu čas na jednu čas na drugu stranu. Šta je E. S. fiksirao pogledom čim je zauzeo mesto?

Golemu nogu u gipsu koja se klatila sa drvenog prtljažnika, na nekih pet do deset santimetara od njegovog nosa, i na kojoj behu mastiljavom olovkom iscrtani nimfe, ženski i muški polni organi, kukasti i strelasti krstovi, kao i srce probodeno strelom, a ispod njega ispisana imena ljubljenih devojaka. Navedite ih. Marica, Ana, Fanika, Uršula, Doroteja, Rozika, Grethen, Juliška, Pandora, Ilonka, Lili, Lulu, Hajnalka, Milena, Gracija, Melanija, Piroška, Margita, Katica, Anita, Lana, Helena, Romi, Ingrid, Kora, Bela, Jelisaveta, Tatjana. Šta je video putnik, sve po redu, pri ulasku u stanicu? Izvidnicu broj 2, montažnu zgradu, tovarne prostorije za ugalj, depo sa kružnom skretnicom, napoj za punjenje rezervoara, magacin, službene prostorije, žutosivu zgradu stanice, korpe sa cvećem, staničnu restauraciju. Da li je u času kada je voz ulazio u stanicu neka lokomotiva punila svoj rezervoar? Nije, ali to mora da se dogodilo koji minut ranije, jer voda je još curkom curkala iz usta napoja, čiji je trup od livenog železa bio uvijen pletenom slamom na kojoj se beše nahvatala tanka skrama leda. Na šta je to podsetilo putnika? To ga je podsetilo, ne bez tuge, na surovost i sumornost zime i na nedostižnu lepotu sunčanog bogomdanog leta. Kojim je to stihovima izrazio? Ovo je preko svake mere Žalosno doba, gospo! Kome su bili upućeni ti stihovi? Ti stihovi bez sumnje bejahu upućeni Udovi belih udova, koja u tom trenutku spuštaše svoje drusle bele noge (u crnim svilenim čarapama) sa rešetkaste papučice vagona prve klase, tamo, malo podalje od njega. Ko je dočekao Udovu belih udova? Suprotno njegovim zlobnim predviđanjima, udovicu je dočekala jedna starica takođe u korotnoj crnini, i dve žene padoše jedna drugoj u zagrljaj, nemo, stiskajući devojčicu između sebe. Ko je dočekao E. S.-a? O njegovom dolasku ne beše niko obavešten. Da li je primetio među putnicima vojnika s nogom u gipsu? U jednom trenutku učinilo mu se da je među svetom koji je hrlio ka izlazu primetio i gipsanu nogu kako se klati. Da li se naš putnik zadržao u staničnoj restauraciji?

Nije, jer još dok je stajao na prozoru voza video je zloslutno vijorenje petlova perja na crnim šeširima žandarma, kao i tupi sev bajoneta na njihovim puškama. Smatrao je, dakle, mudrim da se što pre skloni iz opasne stanične zone, gde je, pored žandarma, video i vojnu patrolu pod šlemovima i oružjem, kao i neke civile u kojima je bez muke prepoznao tajne agente. Po čemu ih je prepoznao? Na osnovu svoje intuicije i iskustva, kao i na osnovu njihovog glumljeno-ležernog držanja. Kako su agenti bili obučeni? Imali su na sebi duge zimske kapute od gabardena mišje sive boje, šešire širokog oboda, crne štitnike za uši, solidne crne cipele sa duplim đonom. Da li su ga legitimisali? Na izlazu iz stanice morao je da stane u red među pristigle putnike i da pokaže agentima svoje papire. Da li je imao nekih neprilika? Jedan ga je od agenata osmotrio, upoređujući njegov lik sa fotografijom na legitimaciji, zatim mu je vratio legitimaciju bez reči. Da li je agent proverio i njegovu režijsku kartu? Nije, mada mu je E. S. pružio, a u nameri da ovaj vidi visoki službeni položaj koji je vlasnik te karte zauzimao dok još nije bio penzionisan: računao je na ono isto poverenje koje su mu nekad ukazivali železnički službenici kada im je pokazivao svoju režijsku kartu. Da su agenti kojim slučajem zavirili u njegovu aktentašnu, šta bi našli u njoj? Tri sendviča sa sušenom haringom, zavijena prvo u kockastu hartiju za pisma, zatim u zamašćene novine; četiri kuvana jajeta zavijena takođe u novine; praznu bocu piva marke ORMAI; dve košulje, jednu belu i jednu oker, marke Kajzer; četiri kragne od kaučuka; četiri kravate marke Brajner, pastelnih boja, kao i jednu crnu od moharea, marke Rapajić; tabak kockaste hartije (29,3 cm × 20,8) većim delom već ispisane olovkom; zamašćenu svesku časopisa Izbor najboljih članaka, broj 12, za godinu 1941, izdanje zajednice BATA; dva para sivih čarapa, štopovanih raznobojnim koncima; jednu platnenu maramicu sa kariranim obodom, neupotrebljenu; praznu staklenu plosku sa čašom-poklopcem od kaučuka; dva pakla cigareta marke Symphonia, meko pakovanje od 25 komada; izbledeo ružičasti ručnik od frotira, zgužvan i još vlažan; platnenu plavu pidžamu marke TIVAR, broj 39; parče izlizanog domaćeg sapuna za pranje u kutiji od kaučuka; mesinganu mašinicu za brijanje; dva žileta marke Tabula Rasa; četkicu za brijanje sa olinjalom dlakom; plutočep koji miriše na vino; par drvenih štipaljki; otkinuto limeno dugme za košulju. Našavši se izvan stanične zgrade, kuda se putnik uputio? Pohitao je ka fijakerima, jer ih je bilo još svega dva, a onaj treći, sa pripaljenim fenjerom na boku, poput neke goleme crne gondole upravo beše otplovio, odnoseći iz njegova života, možda zauvek, skrivenu pod kožnom crnom šatrom, Udovu belih udova, Madonu spavaćih kola, Prolaznicu, izvorište njegovih kratkih sanjarija, šekspirovsku Crnu Gospu, kojoj je ispevao u sebi dva-tri stiha i koju je, u trenutku kada je ulazila u fijaker, kavaljerski pozdravio, podigavši svoj šešir, što ona nije primetila ili se samo pretvarala da nije. Gde su stajali fijakeri?

Levo od staničnog izlaza, na platou ograđenom s jedne strane zidom, a s druge gvozdenom šipkom za nosačka kolica, na tom platou od krupnih kamenih ploča, ni makadam ni kaldrma, po kojoj su sevale konjske potkovice i oštro štrobotala kao pivo penušava konjska mokraća, da bi odmah rastopila tek napadale pahulje snega, zatim ispunila sve napukline između kamenih ploča, i najzad se slila u tanak odvodni kanal koji vodi do četvrtastog slivnika. Koja su se osećanja borila u njemu kada je krenuo fijaker? Zadovoljstva, olakšanja, brige. Zadovoljstva? Jer se u fijakeru mogao ponovo predati slatkim sanjarijama o mogućnosti ponovnog susreta s nekom damom, možda ovom istom, i jer fijaker bejaše, kao i kupe prve klase, njegov prirodni ambijent i u njemu (fijakeru) osećao se dakle kao kod svoje kuće. Olakšanje? Jer se stvar sa proverom dokumenata svršila bez teškoća, što mu je samo dokazivalo da ga njegov životni elan kao i njegova intuicija još nisu izneverili. Brige? Jer su mu njegova intuicija kao i njegovo iskustvo kazivali da bi idući korak morao biti protivteža prethodnom, jer se u ljudskom životu stvari odvijaju na principu suprotnosti, pa dakle posle uzlaznog talasa dolazi silazni, posle uspeha teškoće, posle uzleta pad, i sve tako redom, samo što čovek nije još uvek u stanju, uprkos empirijskom saznanju, da unapred iscrta tu shemu, dužinu luka talasa, inače bi mogao da predvidi događaje do u najsitnije detalje. Šta mu se dogodilo usput? Uljuljkivan štrobotom konjskih kopita, u jednom je trenutku zadremao. Šta je sanjao? Pliva u nekoj velikoj vodi, u potpunoj tami, ali svestan, u snu, svakog trenutka, da je spasen, kao Noje, i da su svi oni koji su bili s njim do maločas potonuli, da je, dakle, samo on nadživeo veliku havariju, što ga je u snu ispunilo osećanjem nekog mutnog ponosa, jer to što se on spasao, jedini, ne bejaše samo delo Božje milosti, nego i deo njegovih sopstvenih zasluga, njegove spretnosti da se snađe u teškim životnim situacijama. Kada se probudio? U trenutku kada je njegov brod iz sna, njegova korablja, udarila o tvrdo kopno i počela da se trese: nije, dakle, uspeo da sagleda novo kopno, jer fijaker beše zaokrenuo u kaldrmisanu Nemačku ulicu (sada Bemova). Koliki je bakšiš dao kočijašu? Tri penga i dvadeset filira, koliko mu je zatražio fijakerist, E. S. je zaokruglio na četiri, jer je svoje čudesno spasenje (u snu) povezao sa srećnim dolaskom (na javi) do prvog odredišta.

Kakvu je odluku doneo pred brojem 21 u Bemovoj (ranije Nemačkoj) ulici? Naglo je promenio svoju raniju odluku i rekao kočijašu da ga sačeka, jer će se odmah vratiti. Šta je uslovilo ovu promenjenu odluku? Naglu odluku da ne svrati do svoje stanodavke (gđe Mesaroš) uslovilo je valjda zakašnjenje do kojeg je došlo na stanici, kao i saznanje da je suviše kasno za posete. Šta je tražio u Nemačkoj (Bemovoj) ulici? Imao je nameru da podmiri svoje dugove (dvomesečnu kiriju) i da uveri stanodavku da ne izbacuje njegove stvari do prekosutra kada će se konačno iseliti. Da li je ipak sišao iz kočije-korablje? Zavrnuvši, zbog vetra, revere na kaputu, on se svali celom težinom na papučicu fijakera koji škripnu, zatim dođe do prozora svog bivšeg stana. Pošto je prozor bio iznutra izlepljen plavim pakpapirom, on nije uspeo da vidi baš ništa, niti da se uveri da li su njegove stvari još u stanu. Koliko se dugo zadržao kraj prozora? Minut-dva. Zatim se hitro vratio u fijaker i krenuo dalje: Železnički kej 8. Kako ga je dočekao gospodin Gavanski? Gospodin Gavanski posmatrao ga je neko vreme kroz špijunku, bez reči, kao da ne veruje svojim očima, a zatim je, sipljivo dišući, oblačio svoj kućni ogrtač. Šta su zatim učinili neočekivan gost i njegov domaćin? Rukovavši se srdačno, i izmenjavši u samom holu nekoliko ljubaznih reči, pohitaše, a na predlog gosta, da saslušaju vesti sa početkom u 20.00 po Griniču. O čemu je razmišljao gost dok je, zagrejan tramincem, razvijao svoju efektnu holandsku odbranu (1. Cf3, f5; 2. g3, Cf6 itd.)? O tome kako je jednom sa svojim rođenim bratom, sa kojim se video (1937) posle nekih dvadeset godina, kroz nepunih deset minuta iscrpeo sve teme razgovora i kako su zatim obojica dugo ćutali, da bi na kraju zaigrali šah i time prekratili neprijatan i težak muk koji je nastao posle kraće konverzacije. Na šta se požalio domaćin gostu a na šta gost domaćinu? Domaćin se požalio na svoju kćer, koja je nameravala da se uda za nekog probisveta, na sve mučniji gastritis, na bolove u krstima, na sipnju, na sve izrazitiju kratkovidost, na zubobolju, na nesanicu koju savlađuje pićem ili, u nedostatku pića, pilulama i aspirinom, na ćelavost, na gubljenje muškosti, gubljenje pamćenja, klaustrofobiju, kancerofobiju, proždrljivost i infantilnu želju za slatkišima; gost se složio sa domaćinom da deli s njim najveći deo njegovih tegoba (bolovi u krstima, sve izrazitija kratkovidost, nesanica, koju nema čime da ublaži, klaustrofobija), a dodao im je još sledeće: strah od noći, strah od sutrašnjeg dana, strah od lica u uniformi, strah od starosti i nemoći, strah od pasa (kinofobija), strah od Boga, strah od smrti, strah od pakla.

Da li je gost prećutao nešto pred svojim domaćinom? Iz obzira prema domaćinovoj osvedočenoj verskoj toleranciji, prećutao je da su ga izbacili iz kupea prve klase, kao što je prećutao i svoj galantni susret sa saputnicom, po svoj prilici ratnom udovicom, koja je sve do tog trenutka (kada su ga zamolili da izvoli lepo napustiti kupe prve klase) sedela preko puta njega, tako da je on uspeo u jednom trenutku da ulovi pogledom parče drusle beline njenih stegana u korenu crnih svilenih čarapa, i kojoj je, kasnije, ispevao dva-tri stiha, da bi je najzad pri poslednjem susretu kavaljerski pozdravio, gestom značajnim i nedvosmislenim: skidanjem šešira. Da li je domaćin prećutao nešto pred svojim gostom? Da je probisvet koji se vrti oko njegove kćeri, mada s ortodoksnim mađarskim prezimenom Fekete, a po zanimanju trgovački putnik, zapravo sin neke Rahele. Kojih su se zajedničkih poznanika setili? Gospodina Dragutina Florijanija, sudskog pristava, koji je godine 1924. pobedio u simultanki na devet stolova čuvenog Ota Titusa Blatija iz Budimpešte; gospodina Riharda Engla, trgovca, koji je bolovao od klaustrofobije i koji je godine 1938. skočio pod točkove brzog voza, ostavivši za sobom mladu udovicu i dve kćeri; gospodina Tihomira Petrovića, čin. min. fin., koji se negde oko hiljadu devetsto dvadesete vratio iz Pariza sa bujnom crnom kosom, tvrdeći da je hormonalnim lečenjem zadobio ne samo izgubljenu kosmatost nego i svoju muškost; gospodina Andrijana Fehera, zvanog Feđa, koji se pre dve godine obesio zbog nesnosne glavobolje; gospodina Maksima Frojda, primarijusa, koga su streljali 24. januara 1942. i čiji je mozak, izbačen iz lobanje, ležao ceo dan u raskvašenom snegu na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice; nekog Šandora (prezime nepoznato), koji je mogao da ispije tri litre ružice nadušak; gospodina Jovana Gonđe, grobara, koji je ubijen na groblju zajedno sa ženom i detetom; opštinskog strvodera Helmara Bele, s kojim su pili nekoliko puta u Katoličkoj porti, kod Vajnhebla, a koji je tu nedavno prepilio jednu ženu i bacio je zatim u Dunav; trgovca A. Ciglera, koji se paralizovao; gospodina Bele Šternberga, žel. nadinspektora, koji se decembra 1941. bacio pod teretni voz kod podvožnjaka, navodeći u svom oproštajnom pismu da se na taj korak odlučio zbog opšteg kaosa; gospodina Miksata Kona, veletrgovca, koji je bio streljan zajedno sa svojom porodicom (žena i troje dece); gospodina Žarka Uzelca, pekara, kome su odsekli brkove i uši, ali je ostao živ; gospodina Paje Švarca, zvanog Herc Švarc, kome su razbili glavu sekirom, a zatim ga bacili u Dunav, pod led; gospođe Kenigove, učiteljice, koju su silovali mađarski vojnici, a zatim je ubili bajonetima; gospodina Šajnbergera, zvanog Šanji, koji je u nastupu ludila ispalio sebi metak u usta iz lovačke puške; gospodina Đorđija Stankovića, grafičkog radnika, koji je na tajanstven način nestao pre godinu dana, otišavši da kupi pivo kod bakalina Ciglera; gospodina Dezidera Gutmana, inženjera, koji je pre tri godine povukao kočnicu brzog voza Novi Sad – Budimpešta, pod izgovorom da mu je vetar odneo svilenu maramicu koja mu bejaše draga uspomena; gospođe Fišer, udovice, koja je od pretrpljenog straha dobila šećernu bolest i opasnu nesanicu; gospodina Antona Buarova, financa, koji je iz nepoznatih razloga dospeo u ludnicu; gospodina Đule Bereca, beležnika, koji se ženio pet puta, od čega četiri puta udovicama; gospodina Aladara Zihermana, pisara, koji je skočio u bunar u času kada su došli da ga odvedu na venčanje; gospodina Marka Kapamadžije, krojača, koji je poginuo u svojoj rođenoj kući, zajedno sa šestočlanom porodicom, u trenutku kada je montirao bombe domaće izrade; gospodina Žarka Blagotića, lekara, koji je skočio kroz prozor u zgradi istražnog zatvora; gospodina Josipa Kostića, magacionera pri stanici, koji je pisao deseteračke pesme o skoroj propasti sveta; gospodina Adolfa Singera, lekara, kome su u zatvoru noge živom amputirane; gospodina Martona Besermenjija, koji je pucao sebi u glavu iz revolvera; gospodina Arpada Kertela, advokata, koji je prilikom transporta skočio sa usijanog šlepa u Begej i udavio se; gospodina Bulata, inženjera i iluzioniste, koji je na ulazu u stanicu pokazao, umesto propusnice, svoju đačku knjižicu trećeg razreda osnovne škole, jedinu stvar koju je još mogao da pronađe u svojoj opljačkanoj kući, i koji je uspeo pomoću nekih psihičkih veština da se prebaci, tom istom đačkom knjižicom, sve do Amerike, odakle se javio svojim rođacima u N. S.; gospodina Dežea Balinta, višeg sudskog pristava, kome su zbog nekih hormonalnih smetnji počele da rastu grudi; gospodina Filipa Ulmana, optičara, koji se odvojio tu nedavno od svoje porodice i preselio se u praznu štenaru, uobražavajući da je besan pas; gospodina Adama

Mandija, oficira, koji je sabljom rasporio svoj trbuh, pokušavajući da oponaša harakiri, što mu nije pošlo za rukom, jer je umro od infekcije; gospodina Ivana Popova, kafedžije, kome je žena u nastupu ludila servirala neočerupanu kokošku, izvadivši joj samo oči pletaćom iglom, na šta je on, od užasa, počeo da jede kokošku zajedno s perjem i udavio se; gospodina Dezidera Blajera, koji je izgubio moć govora posle neke scene koja mu se dogodila između sedam i devet pre podne 12. januara 1942; gospodina Marka Mudrinskog, fizioterapeuta, koji je počeo da se šprica drogama; gospođice Hološ, kasenfrajle, koja se iz ljubavi udala za nekog Jevrejina pre pola godine; gospodina Vladete Markovića, geografa, koji je bio bigamist, što se otkrilo tek nedavno, prilikom provere dokumenata: jednu je ženu imao u Bečeju, a drugu u Subotici; gospođe udove Horgoš, pekarke, koja se pre dva meseca ponovo (po treći put) udala za nekog mađarskog podoficira; gospodina Janoša Kovača, koji se kupao svake godine u ledenom Dunavu, tako što je razbijao led kraj zelenih ograda Štranda, a koji je ove godine poginuo u automobilskoj nesreći; gospodina Karla Štajnera, iz Zagreba, koji je 1937. nestao netragom negde u SSSR-u; gospodina Živana Pavkova, obućara, koji je dobio basnoslovno bogatstvo iz Amerike, tri dana pošto je umro, poluslep, u bedi; gospodina Andrije Laufera, činovnika, koji je prešao, zbog ljubavi, u muhamedanstvo; gospodina Martona Fuksa, koji je umro od ujeda pčele; grofa M. L. Poltarackog, s kojim su nekoliko puta igrali chemin-de-fer, a o kome se ovih dana moglo pročitati u novinama da je umro u Njujorku slatkom smrću; gospodina Đorđa Ivkovića, štampara, za koga su obojica radili godine 1936, 37. i 38, i o kome se u poslednje dve godine ništa nije znalo; gospodina Jovana Šengilija, krznara iz Bečeja, koji je uspešno lečio astmu lekovitim biljem; doktora Komaromija iz Budimpešte, koji je lečio sve bolesti akupunkturom; doktora Šafarika, koji je s uspehom lečio kile i vršio operaciju prostate; gospodina Osipa Nezmečića, oštrača, koji se zapopio; gospodina Popovića, bakalina, koji je dobio trojke (dva dečaka i jednu devojčicu); gospodina Luje Letringera, mašinbravara, koji je postao pilot i bacao uoči rata letke iznad svoje kuće, praveći opasne lupinge; gospodina Emila Tumpića, računovođe, koji je uobrazio da je viši nemački oficir i prišio na kaput lampase; gospodina Aleksandra Vukčevića, profesora istorije, koji je bio u trećem stadijumu sifilisa; gospodina Arnolda Vencela, činovnika kod Dunavskog Lojda, koji se oženio 1928. ruskom groficom, a koju je kasnije javno tukao; gospodina Johana Krona, oberkelnera, koji je bio matematički genij sposoban da diže na deseti višecifrene brojeve, a završio je kao cirkusant; gospodina Davida Baumana, koji se godine 1937. vratio iz Kanade, zbog tamošnjih loših klimatskih uslova; gospođice Darinke Mrazovac, kelnerice, kojoj su se galantno udvarali obojica, negde oko 1925, a koja je nedavno pobegla s nekim avanturistom, napustivši četvoro dece i bolesnog (šlogiranog) muža, profesora u penziji; gospođice Farkaš Julijane, službenice Zavoda za osiguranje i reosiguranje, od koje su obojica dobili kapavac, godine 1920; gospođice Magdalene Ivanović, frizerke, koja je godine 1939. abortirala na novogodišnjem balu železničara; gospođice Kenjereš Mariške, prostitutke, rodom iz Pečuja, koja se godine 1922. otrovala sodom-kaustikom, dva dana posle udaje za nekog bogataša; gospodina Moše Altaraca, koji je godine 1934. prešao u Ameriku i postao suvlasnik fabrike sodavode; gospodina Alberta Ajnštajna, Marićevog zeta, koji je uprkos svojoj nastranosti, postao poznat naučnik; gospodina Simonovića, Stanislava, skretničara, koji je kontuzovan; gospodina Ilije Marinkovića, nadglednika pruge, koji je dobio delirijum tremens, pre dve godine; gospodina Martona Barabaša, bivšeg nogometnog trenera, koji je posle rođenja svog sina prestao da muca. Pod kojim je izgovorom gost odbio ponuđenu večeru? Tvrdnjom da je on poput Nasradinovog magarca privikao na gladovanje, s tom razlikom da se njemu neće dogoditi isto što i magarcu, to jest da precrkne: on nosi u svom organizmu velike rezerve energije koju, u vidu alkohola, s vremena na vreme dopunjuje. U kom je pravcu ova primedba gosta odvela diskusiju? Ka višim, nebeskim stvarima: domaćin je izrazio svoje divljenje prema savršenstvu živih organizama, a posebno čoveka, koje je Tvorac načinio po nekom višem konceptu, kao praktične, savršene i svrsishodne organizacije. Kojim je primerom to ilustrovao?

Primerom kamile, koja nosi u svojoj utrobi veliku količinu tečnosti, kao u nekom rezervoaru za vodu, tako da ponekad žedni putnici u pustinji ubijaju svoje kamile, jer se u njihovom komplikovanom stomaku nalazi nekoliko galona sveže hladne vode. Da li je gost uzeo ovu primedbu zdravo za gotovo? Slažući se u osnovi sa domaćinovom tezom o svrsishodnosti koju je Tvorac uneo u ustrojstvo sveta i živih organizama, odlučno se usprotivio priči o kamili, navodeći, na osnovu Izbora, svedočenje doktora Brema, koji je prilikom svog istraživačkog putovanja po Egiptu naredio da se otvori stomak jedne kamile, a pri tom nije našao nikakve tečnosti koja bi mogla da se pije, uprkos činjenici da je životinja dan ranije popila veliku količinu sveže vode. Kakav je bio, posle šest tek odigranih partija, krajnji rezultat njihovog trogodišnjeg maratonskog šahovskog turnira? Po gostu, 85½ prema 62½; po domaćinu 85½ prema 79½, takođe u korist gosta. Kakvim su dokaznim materijalom gost i domaćin dokazivali svoja oprečna tvrđenja? Domaćin se pozivao na svoju zamašćenu beležnicu, u kojoj je zapisivao rezultate svih odigranih partija, dok se gost pozivao na svoje fenomenalno pamćenje. Koje su političke teme pretresali gost i domaćin, u poluglasu, a uz bocu banatskog rizlinga? Privredna snaga Sovjetske Unije, sa posebnim osvrtom na njenu tešku industriju, elektrifikaciju, naoružanje, naftu i transport; strategijski značaj ruskih granica; privredna snaga i vojni potencijal Sjedinjenih Država; japanski fanatizam, s posebnim osvrtom na kneza Konoe; Daladje i Gamlen; nemačke metode ratovanja; pitanje antisemitizma i rasne diskriminacije u svetlosti najnovijih političkih događaja; odgovornost mađarske vlade i viteza Grašija za novosadski pokolj; neuspeh Francuske sa posebnim osvrtom na Mažinoliniju, i njenu ulogu u oba rata; sovjetsko-finski ugovor o miru; bitka kod Narvika, Čemberlen i Čerčil; evakuacija Saveznika kod Denkerka; odnos Italije i Francuske u svetlosti novonastale situacije; kapitulacija Italijana u Etiopiji; Antonesku i njegova vlada; bekstvo jugoslovenske vlade i kralja i pitanje zlatnih rezervi; sporazum poljske vlade u izbeglištvu i sovjetske vlade; britanske snage u Libiji; Atlantska povelja; invazija Holandije; nemačko-italijanska invazija u Libiji; kapitulacija Singapura; iskrcavanje američkih trupa u Severnoj Irskoj; gerilsko ratovanje u Jugoslaviji; partizani i četnici; NDH; Singapur i povlačenje Britanaca. Kakvim se pesimističkim razmatranjima prepustio gost? Izrazio je bojazan da će Sovjetski Savez posle izvojevane pobede stupiti u rat sa Sjedinjenim Državama; da će se Istok okrenuti protiv demokratskih institucija Zapada; da će nemačko tajno oružje produžiti rat na desetak godina; da će pobedničke zemlje početi nova porobljavanja i izrabljivanja drugih naroda; da se ljudska glupost neće promeniti; da će se nepravde i pokolji nastaviti u beskraj; da će, posle rata, nagli porast stanovništva ugroziti ljudski rod; da će nove sekte i partije ugroziti preostale demokratske države; da će verski i politički fanatizam posle rata pobrati nove žrtve; da će ljudi iz njegove generacije (oni koji budu preživeli) delovati u novom svetu kao fosili neke daleke, preddiluvijalne istorije. Kakvim se argumentima pokušava domaćin suprotstaviti ovom rečitom i na trenutke uverljivom izlaganju? Pozivanjem na Progres, na Evoluciju, na Demokratiju, na Humanizam. Koga su citirali, a u korist svojih teza, gost i domaćin?

Gost: Espinozu, Čerčila, Frica Sternberga, Brusa Blivena, Nostradamusa, Ajnštajna, Mojsija, Davida, Eklezijasta, pokojnog M. L. Poltarackog, Adolfa Singera, Osipa Nezmečića i svoju pokojnu majku Reginu; domaćin: Pavla, Jakova i Jovana, Vladimira Iljiča, Čerčila, Daladjea, doktora Slobodana Jovanovića, kralja Petra I, Vasu Pelagića, Svetozara Miletića, svog pokojnog očuha, svoju suprugu, kao i rezervnog kapetana I klase gospodina Marinkovića. Koje su recepte izmenjali domaćin i gost? Gost je poverio domaćinu recept za spravljanje ćušpajza od kiselice i od koprive sa ili bez margarina, a domaćin je poverio gostu čarobnu formulu za dobijanje alkoholnog napitka od krompira, a uz korišćenje domaćih, priručnih sredstava. Kako je pri tom postupio jedan a kako drugi? Domaćin je zapisao recept u svoju zamašćenu sveščicu, a gost se ponovo pozvao na svoje pamćenje, uz ironičnu primedbu da za domaćina mast i nije tako nepristupačna kako mu se čini, jer bi u slučaju potrebe mogao da stavi na tiganj tu svoju svaštaricu i da iz nje iscedi dovoljno masnoće za jedan obrok, a da time učini višestruku korist, jer bi tada izgoreli i njegovi šahovski rezultati koji pokazuju drastično odstupanje od stvarnog stanja stvari. Kako je reagovao domaćin na ovu primedbu? Predložio je svom šahovskom rivalu da ponište rezultate dosadašnjeg (trogodišnjeg) turnira i da počnu stvar od početka; od nule. Kakve su medicinske savete izmenjali domaćin i njegov gost? Domaćin je preporučio gostu lincuru (jedna čašica našte srca) radi poboljšanja cirkulacije krvi i apetita, i čaj od matičnjaka protiv gađenja i povraćanja; gost je preporučio domaćinu burove obloge za otekle noge, kao i čaj protiv zakrečenja krvnih sudova i visokog krvnog pritiska: glogov cvet (Crataégus monogyna), beli luk, rastavić (Equisetum) i imelu (Viscum album): po jednu šolju ujutro i uveče, pre jela. U koliko su se sati rastali domaćin i gost? U tri sata i dvadeset minuta po srednjoevropskom vremenu. Da li je gost prihvatio ponuđeno prenoćište? Kada mu je domaćin predočio da policijski čas već uveliko traje, i da će trajati do šest izjutra, gost je sa zahvalnošću prihvatio ponudu i uskoro se svalio u meke dušeke na kanabeu u sobi koja bejaše okrenuta prema železničkom nasipu. Šta ga je uspavljivalo? Osim vina koje je kolalo njegovim žilama, zagrevajući mu krv i stimulišući mozak, uljuljkivalo ga je još i zavijanje vetra, kucanje budilnika u nekoj od susednih soba, tandrkanje točkova voza i zavijanje lokomotiva. Šta ga je sprečavalo da zaspi? Ledene noge koje je pokušavao da zagreje trljanjem stopala jedno o drugo. Da li je zaboravio da izgovori molitvu-zahvalnicu Jehovi?

Pre nego što je san počeo da ga savlađuje, okrenuo je svoje lice k Njegovom Licu i izgovorio nekoliko molitvi šušteći suvo usnama. Šta ga je sprečilo da se sasvim posveti Bogu? Saznanje da je zaboravio da zamoli domaćina da mu ostavi na nahtkasni bocu vode, jer će ga žeđ bez sumnje uskoro početi da mori. Šta nije zaboravio da učini? Da navije svoj sat. Šta je zaboravio da učini? Da se ponovo pomokri, jer je između poslednjeg njegovog mokrenja i leganja u krevet prošlo dobrih petnaest minuta, koje je utrošio na sporedne radnje, kao što su pranje zuba, traženje naočara, svlačenje, oblačenje pidžame, itd. Gde je dospeo na lakim krilima sna? Kao da je identifikovao krila sa anđeoskim krilima što sa obeju strana štrče iz osovine teškog železnog točka (simbol železnica) i koja su utisnuta na poklopcu njegova sata, on se našao najednom na nekoj neidentifikovanoj železničkoj postaji, poput one u Šidu, Maloj Krsni, Lenti ili Kameral Moravicama, a da ipak to ne beše nijedna od njih. Kojom brigom beše zaokupljen? Kako da isprazni svoju bešiku. Šta ga je sprečavalo da to učini? Za tu tako malu postaju izuzetno velika gomila ljudi, mahom vojnika i Cigana, koji su se listom tiskali oko staničnog nužnika, do čijih je rasklimanih vrata uspeo s mukom da se progura. Kakav je zatim prizor ugledao? Čučavac je bio sasvim napunjen izmetom, tako da se smrdljiva kaljuga prelivala preko levkaste kloake, prekrivajući ceo betonski blok smrdljivom i gustom tekućinom, dok zidovi, sa kojih se osipao kreč, behu zagađeni gustim namazima prstima nanesenog ekskrementa, tako da je on ipak odustao od svoje namere da isprazni bešiku i počeo je ponovo da se probija kroz znojavosmradnu gomilu. Šta ga je sprečilo da obavi nuždu uz belo okrečeni plot iza stanične postaje? Neki čovek čije lice nije mogao jasno da razabere u sumraku, ali čije je iskežene zube jasno video: čovek se smejao. Da li je ranije negde video tog čoveka? Taj je čovek, sudeći po blistavobelim zubima i tamnoj puti, bio onaj isti što je malopre oštro protestovao što je neko zahtevao od njega da plati ukoliko želi da uđe u nužnik. Dok je tako neodlučno stajalo njegovo fantomsko biće, do kakve je promene došlo na postaji?

Uz zaglušnu svirku svirala, talambasa, hegeda i doboša, pokuljala je bučna masa u stanicu, a zatim se sakupila na polju iza stanične zgrade, a da on, E. S., nije uspeo, na svoje veliko čuđenje, da shvati ono što se dogodilo: voz je ušao u stanicu bez zvuka, fantomski. Gledajući kako se bučna povorka raspoređuje, ukrug, šta je sanjač pokušao da dozna? Koja je to postaja, koji voz, gde, kada i zašto, ali ni na jedno od ovih pitanja nije mogao da dobije odgovor. Njegovu zbunjenost je jedino shvatio onaj tamnoputi sa belim zubima, koji ga je posmatrao sa zlobnim osmehom. Šta je tada učinio posmatrani posmatrač? Približio se gomili i osmotrio nosila koja behu položena nasred kruga, na čistini, iza kamene zgrade postaje: na nosilima je ležao mlad vojnik, mrtvački bled i sklopljenih očiju, a gomila je hodočastila oko njegova mrtva tela, vodeći neko ritualno kolo. Šta se još dalo zapaziti? Da su talambasi i bubnjevi stali: tišina sad beše grobna. Šta se dogodilo zatim? Mladić se naglo uspravio i osovio na noge, zatim se malo zateturao kao da će pasti. Posle opšte konsternacije i krika užasa koji se prolomio, šta se dogodilo? Četvorica snažnih ljudi u dugim kišnim mantilima i sa šeširima natučenim na čelo priđoše mladiću i pokušaše da ga polegnu na nosila, što im nije polazilo za rukom, jer je mladić uspevao svaki put iznova da baci po jednog od njih u travu i da nastavi svoj put, nesigurna koraka, kao u deteta. Kome je prišao vaskrsli klecavim korakom? Ljudi se sklanjahu pred njim i on se probi kroz gomilu i nađe se oči u oči sa E. S. Šta mu govori vaskrsli, glasom memljivim i prozuklim? Moli ga da učini nešto da se već jednom stane na put tom ponižavajućem i bolnom trgovanju ljudskim kostima, jer on lično nema ništa protiv da ga ubiju, ali smatra da je krajnje neljudski postupati s ljudima ovako kako se s njim postupa: izvaditi im kosti a ostaviti im telo prazno, pošto su iz njega (tela) izručili kosti kao iz džaka; a kao dokaz naveo je očiglednu činjenicu: da mu je hod ne samo klecav nego i fantomski. On je žrtva kostokradica. Šta mu je još poverila unakažena žrtva kostokradica? Da njegova dnevna temperatura drastično varira od minus pedeset i šest Celzijusovih do plus hiljadu i sto stepeni (sic!), što njegovom mladom telu zadaje strašne bolove, pa stoga moli E. S.-a da se založi za njega i njemu slične nesrećnike, i da obelodani svetu ovu strašnu istinu o međunarodnoj organizaciji kostokradica. Šta se u međuvremenu dogodilo?

Agentima u civilu i lekarima-kostokradicama (u belim mantilima i sa velikim špricevima) pošlo je za rukom da savladaju dvojicu novih ranjenika koji se behu pridigli sa nosila i sada su ih, vezane uz nosila konopima, ukrcavali u voz. Kakvo je dragoceno svedočenje dao prvi vaskrsli? Da su kostokradice uspele da savladaju onu dvojicu samo stoga što se u tom trenutku temperatura njihova tela beše spustila na minus 56°C, jer da im je temperatura bila kao njemu sada (plus hiljadu i sto stepeni Celzijusovih), agenti i lekari bili bi bespomoćni, kao što su još uvek bespomoćni da svladaju njega, što, na žalost, neće još dugo potrajati, jer se i njemu sad (predveče) temperatura naglo spušta i kroz koji minut dospeće do najniže tačke: minus pedeset i šest, i on će morati natrag na nosila. Šta je na kraju (pre nego što mu je spala temperatura) učinio mladić? Poljubio je u obraz E. S.-a, a on je čuo kako je neko u gomili rekao da je to Poljubac Smrti. Ko je spasao E. S.-a ponižavajuće drhtavice? Neka gospa u crno obučena, koja je odgurnula mladog samrtnika i umesto svakog objašnjenja nežno i strasno privila k sebi E. S.-a, pritisnuvši svoje vrele usne uz njegove, zatim rukom pošla ka njegovom šlicu gde je, preletevši vešto preko dugmadi, napipala njegov vreli nabrekli ud. Ko je odmah zatim preuzeo na sebe ulogu spasiteljke i utešiteljke? To ne beše više Crna Gospa, nego neka mladica u crnoj đačkoj kecelji koja mu šaputaše neke svinjarije, držeći još jednako među svojim uzdrhtalim prstima njegov vreli ud. Zašto nije došlo do polucije, uprkos snažnom nadražaju? Jer ih je gomila posmatrala ne samo sa negodovanjem nego i sa pretećim prebacivanjem, tako da je on morao da odmakne ruku one mladice i da se vrati u svoj kupe. Šta je činio u kupeu? Zavaljen u meki pliš sedišta, počeo je pomno da čita neku brošuru koja je govorila o kitovima. Probudivši se, da li se sećao nekih delova u snu pročitane brošure? Gotovo doslovno mogao je da ponovi poslednje poglavlje: u njemu se tvrdilo da kitovi, uprkos činjenici da žive u vodi, često umiru od žeđi; tragajući za hladnim rečnim ušćima ili za izvorima slatke vode, nasuču se na obalu, gde umiru u strašnim mukama, splašnjavajući polako, kao probušen vazdušni balon. Kako je E. S. tumačio u sebi košmarni deo svoga sna? Izvesna preterivanja je pripisivao dejstvu alkohola (fiziologija), umoru i uzbudljivim dnevnim utiscima (psihologija), promeni kreveta (navika). Koji mu je san poverio domaćin, a u želji da mu se oduži za poverenje koje je gost pokazao prema njemu, ispričavši mu deo svog sna koji se odnosio na kitove?

Domaćin je poverio gostu da je svu noć gacao u govnima do kolena, što je gost protumačio kao dobar znak: povećanje penzije, dobitak na klasnoj lutriji, nenadna novčana pošiljka, nasleđe, nalaženje nekog novčanika s novcem ili nekog manjeg novčanog iznosa u džepu starih pantalona iza neke komode. Kojim je to dokazima potkrepio? Svojim ličnim iskustvom: godine 1911. našao je pred staničnom zgradom u Kameral Moravici novčanik bez dokumenata a sa sumom od 25 kruna; godine 1925. dobio je na klasnoj lutriji desetostruki iznos sume koju je platio za jedan loz; godine 1928. na balu železničara u Subotici dobio je na tomboli ček na 25 dinara; iste 1928. godine dobio je od svog brata Dolfija iz Trsta uputnicu na sto lira, a svaki put je uoči tih dobitaka sanjao upravo to: kako gaca po govnima ili kako se guši utonuo u izmet do guše. Šta je E. S. cenio u snu? Njegovu sličnost sa životom i njegovu različitost od života; njegovu profilaktičnost; njegov okrepljujući učinak na dušu i na telo podjednako; njegovu neograničenost u izboru i rasporedu tema i sadržaja; dubinu njegovih bezdana i visinu njegovih uzleta; njegovu erotičnost; njegovu slobodu; mogućnost da se upravlja njime snagom volje i sugestije (naparfemisana maramica pod jastukom, tiha muzika sa gramofona ili radija, itd.); njegovu sličnost sa smrću i njegovu moć da nam dočara večnost; njegovu sličnost sa ludilom, no zapravo bez pravih konsekvenci; njegovu surovost i njegovu blagost; njegovu moć da izmamljuje iz ljudi i najdublje tajne; njegovu blaženu tišinu kojoj nije nepoznat krik; njegovu telepatsku i spiritističku moć opštenja sa dalekim ili mrtvim bićima; njegov šifrovan jezik, koji se katkad može razumeti i prevesti, njegovu moć da sažme u sliku mitske predstave Ikara, Ahasfera, Jone, Noja, itd.; njegovu monohromnost i polihromnost; njegovu sličnost sa matericom i sa čeljustima ajkule; njegovu moć da nepoznata mesta, ljude i predele pretvori u poznata, i obratno; njegovu sposobnost blagovremenog dijagnosticiranja različitih bolesti i trauma; njegovo trajanje, koje se ne da lako izmeriti; njegovu sposobnost da se izmeša sa javom; njegovu moć konzervisanja slika i dalekih uspomena; njegovo nepoštovanje hronologije i klasičnog jedinstva radnje, mesta i vremena. Zašto je epistolar sveo svoj novosadski izlet u trajanju od tri dana na ciglo dve-tri rečenice? Neke je poslove, kao na primer posetu gospodinu Gavanskom i onu gospođi Fišer, smatrao irelevantnim za dalji tok zbivanja, a neke, kao posetu železničkoj ispostavi i parohu, suviše delikatnim i čak opasnim da bi se mogli pomenuti u pismu: prvi kao poslovna a drugi kao sakralna tajna uživali su potpun imunitet. Šta je E. S. tražio od paroha (i vice versa)? Da čuva tajnu. Gde je i kada ranije E. S. razgovarao sa duhovnim licima? Godine 1903, kao četrnaestogodišnjak, razgovarao je nekih dvadeset minuta sa rabinom Stajnovicem, posle časa, u školskom hodniku, a na temu biblijskih čuda; godine 1905, sa istim je Stajnovicem vodio kratak razgovor (na istom mestu) o poreklu hanukijskih običaja i o subotnjim zabranama, kao i o nekim telesnim tajnama, na koje mu rabin nije znao ili nije hteo da odgovori; godine 1912. u vozu za Dombovar poveo je razgovor sa nekim mladim franjevcem o dogmi (ne identifikujući se), tvrdeći mu da neverovanje u dogmu, pogotovu u onu o nepogrešivosti pape, ne isključuje verovanje u Boga; godine 1929. dokazivao je nekom isusovcu, takođe u vozu, da je Protokol sionskih mudraca falsifikat, zlonameran pastiš neke utopijske knjige koja se godine 1864. pojavila u Brislu pod naslovom Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea, a koju je napisao izvesni Moris Žoli, socijalist-utopist; godine 1939, na Cetinju, razgovarao je sa popom Lukom o poreklu krompira brašnjenika za koje se pouzdano zna da ga je Petar I doneo iz Rusije, kao i o izuzetnoj veštini ambomiranja ruku i telesnih ostataka svetaca čije mošti leže po manastirima, veštini koja je izgleda počela da izumire, što dokazuju primeri sve manje uspelih mumificiranja, kao što je slučaj sa

truplom Vladimira Iljiča, čije je mumificiranje, po pisanju bečke štampe, delo mesara, krojača i šminkera; godine 1940. razgovarao je na uglu Pučkoškolske sa rabinom Blamom, iz N. S., koji mu je savetovao da se okani pića, jer nastupaju dani kada će se morati gledati smrti u oči trezveno, i koji mu je predložio da svoj novac što pre prenese u neku švajcarsku banku, a da šifru poveri još i nekom čoveku od poverenja. Kojim se stilskim postupkom poslužio kako bi dolazak Čuda bio što bolje pripremljen? Pribegao je zadržavanju i odlaganju, kao i bravuroznom spuštanju teme i tona na nivo svakodnevnog i banalnog: pre sudnjega časa čuće se samo zveckanje limenih kašika i viljušaka, to idilično-malograđansko zveckanje escajga, da bi poslužili kao kontrapunkt u koji će da grunu trube sudnjega dana, a solidne forme bidermajerskih ormara biće takođe samo vizuelna varka nastupajućem haosu u kojem neće ostati ni kamen na kamenu. Posle egzodusa šta je još bilo ostalo u stanu? Dva ormara u sobi i jedan raskliman sto presvučen iseckanom mušemom, u kuhinji. Šta je nedostajalo? Dve nahtkasne s mermernom pločom (prodato), francuski bračni krevet (prodat), kredenac sa ogledalom (prodat), kuhinjski kredenac (prodat), četiri drvene stolice (prodate), šporet na drva (bačen na đubre), gvozdena peć na drva (prodata skupljačima starog gvožđa), šivaća mašina marke Singer (data na čuvanje gospođi Fišer), ramovi za porodične fotografije (bačeni na vatru). Opišite ormare. Dva starinska jednokrilna ormara od orahovine, nekad visokog sjaja, sa lučnim svodom iznad vrata (dva talasasta luka) i stilizovanim ružama od drveta u čijem se središtu nalazi pužasta voluta nalik na glavu kontrabasa. Šta se nalazilo u njima? U jednom od njih bejahu nabijene dve grumuljičave perine bez navlaka, dok su se u drugom nalazile samo stare novine i kartonska kutija sa porodičnim fotografijama. Šta je bilo predstavljeno na fotografiji koju je, čučeći kraj ormara, dograbio iz kartonske kutije? Neki mladić od svojih osamnaest-dvadeset godina, uredno podšišan, s kosom na razdeljak, velikih usta i pravilna nosa. Reveri na njegovom tamnom kaputu obloženi su crnom svilom koja se presijava, dok njegov dug vrat izgleda još duži, jer je stegnut visokom belom kragnom od kaučuka ispod koje se nazire čvor bele leptir-mašne. Šta je mogao da konstatuje model u odnosu na svoju sliku? Otkrivši slučajno svoje lice u ogledalu raskriljenog ormara, mogao je sa žaljenjem da konstatuje na svom licu pogubni učinak vremena. Pregledajte i opišite i ostale fotografije. Vitka žena sa detetom u naručju. U zadnjem planu mutnomaglena panorama nekog grada: fabrički dimnjaci, toranj, jedno kvrgavo stablo. Na poleđini: Gabriella e Lully. Trieste (bez datuma).

U gornjem desnom uglu vodeni žig (grb i kruna sentištvanska). E. S. s kravatom i razdeljkom. In verso: Magyar Királyi Államvasútak. (Königl. ung. Staatseisenbahnen. SZEMÉLYAZONOSSÁGI IGAZOLÓJEGY) IDENTITÄTSKARTE. Vasúton vagy hajón való utazásnál a személyazonosság igaholására/Zum Nachweise der Identität bei Fahrten auf Eisenbahnen und Schiffe. Kelt/Datum: Pécs, 1920. ápr. 1. A tulajdonos névaláirása/Unterschrift des Inhabers: E. S. Tri devojke od nekih šesnaest do dvadeset godina, poređane po veličini. Najmanja (najmlađa?) drži u ruci dva-tri poljska cveta, u raspletenoj kosi mašna. Druga (srednja) ima oko vrata mali medaljon i čipke na kragni bluze. Treća je stavila ruke iza leđa. Na sebi ima haljinu sa svetlim prugama, revere od plisea, ogrlicu sa nizom visuljaka, tamnu kosu na šiške. In verso: Cetinje VIII 1921. Pečat: S. Hendler, Wien, III Steingasse Nr. 9. Dvoje dece, dečak i devojčica, od nekih tri do pet godina, u trenericama i kaljačama, zagrljeni, na nekoj beloj klupi. E. S. s naočarima gvozdenih okvira i s kragnom od kaučuka. In verso: Potvrda. Dinara 600 (i slovima: šest stotina), koju sam sumu... Hirschl... u vidu... (ostalo nečitko). Devojčica od dve-tri godine sa rukom na podbratku, s mašnom u kosi. Plisirana haljina. Pogled uprt u nebesku daljinu. In verso: Post card / Carte postale. Školska grupna fotografija: jedanaest dečaka i dvanaest devojčica plus gđa učiteljica, i još jedna gospođa sa strane, po svoj prilici vaspitačica ili spremačica. E. S. s bradom i s razdeljkom sa strane. In verso: 1919. Dve devojčice i jedan dečak iza kržljavog žbuna. U pozadini se naziru bele trake puta koji se spušta u paralelnim kosim linijama zasečenim u stenu. U iskidanim, krivudavim linijama gde se spajaju kopno i more, naziru se duboki fjordovi i zalivi, a između njih oštre stenovite planine. In verso: 16. VIII 1939. U prvom planu, deo nekog hidranta ili slivnika. Dva tanka stabla oleandra u četvrtastim drvenim sanducima. Ispred prvog oleandra stoji neko dete, krivonogo, valjda tek prohodalo, i mrvi prstima grumen zemlje. Između dva stabla, na niskoj stoličici sedi neka devojčica s mašnom u kosi. U zadnjem planu se naziru olinjalo začelje neke zgrade i drvena vrata, ulaz u neki podrum ili ostavu. In verso: Foto Aleksić, Novi Sad, 1937. Sto postavljen u ravni prema vratima, po dužini, tako da se vidi u znatnom skraćenju. Svečana večera ili svadba. Mesto na čelu stola je prazno, ali je porcelanski tanjir postavljen i tu, kao i poluispijena čaša crnog vina. Na začelju sedi neka žena sa visokom punđom, u crnoj haljini. S obe strane stola, u gotovo istoj visini, simetrično, sede po dve osobe u profilu: dve žene u crnim haljinama, kao i, naspram njih, neki čovek i još neka osoba koja se ne vidi jasno. Svi su pogledi uprti u pravcu vrata. Nije li tu nestao na trenutak onaj kome je priređen pir ili svadba? Ili zvanice gledaju prema objektivu fotografa? Mlada žena, koja bi mogla biti nevesta, takođe gleda u tom pravcu. Tamna kosa, minđuše, češalj od kaučuka u vidu punđe. In verso: Foto Aleksić, itd. Mlada žena (poprsje), ona od malopre. Dug beo vrat, velike tamne oči, tamna kosa visoko začešljana, minđuše nalik na dve crne kapi smole, češalj od kaučuka u vidu punđe. Desnu ruku drži u krilu. U ruci joj je bela maramica ili rukavica. Na domalom prstu dva prstena: burma i jedan drugi prsten nalik na mrava. In verso: Foto Vujović, Cetinje. E. S. Iz malog džepa na kaputu viri mu stolarska olovka s oštrim vrhom naviše. Na trenutak je pognut i kao da prebira po nekim dokumentima, po starim rukopisima, izbledelim pismima ili po požutelim

fotografijama. Iza njega se naziru dva starinska ormara sa pužastom volutom po sredini. Ostali deo prostorije ne vidi se jasno. Trenutačan snimak na ulici. E. S. i još jedan čovek njegovih godina, sa podignutim šeširima. Ispred njih dva dečaka i tri devojčice. Jedna devojčica drži lutku, druga buket jorgovana. Na fotografiji se može nabrojati još desetak prolaznika. U zadnjem planu neki spomenik. Spomenik se vidi s boka. Na mermernom postolju neki čovek koji je čvrsto zakoračio desnom nogom. Desna mu je ruka dignuta u patetičan gest, a prst okrenut valjda prema tornju što se nazire na desnoj strani. U prvom planu se vide fasade nekih zgrada sa natpisima: Astra, Royal, Foto Aleksić, Frizer, Bašta, kao i neki nečitki reklamni pano na kojem se nazire neki čovek sa podignutim šeširom. In verso: Foto Aleksić, Novi Sad, 1939. Šta je E. S. učinio pošto je vratio rasute fotografije u kartonsku kutiju? Otišao je u kuhinju i izvukao fioku kuhinjskog stola, pa ju je zajedno sa escajgom smestio među perine. To je isto učinio i sa nekoliko lonaca, kao i sa zdepastim nogama ormara, nalik na drvene kegle. Koju je adresu napisao na ormare? Četvrtastom stolarskom olovkom ispisao je na bokove i leđa ormara svoju adresu (kao adresata), a kao adresanta naveo je gospođu Agnecu Fišer (Vitez ulica 27, Novi Sad). Koji se događaj mogao smatrati prstom Božjim i prvom opomenom? Iz ormara je na volšeban način ispala jedna viljuška, i to ona jedna jedina koja ne beše od mesinga; pala je na beton pred vratima i zatreperila na trenutak kao vilin konjic, zatim je još neko vreme zujala kao dijapazon. Napustivši kuću poslednji, odmah iza nosačâ, šta je E. S. osmotrio? Zidove. Šta je na njima video? Okvir od prašine na mestima gde su stajale porodične fotografije i slika Mona Lize isečena iz nekog žurnala, kao i litografija u boji pod naslovom DAS STUFENALTER DES MANNES, koju mu je pre nepunu godinu dana poklonio pokojni Mauricije; sitne eksplozije tečnosti na plafonu, nalik na eksploziju protivavionskih granata; masnu mrlju na mestu gde je nekad bio krevet i gde je naslanjao glavu na zid; zelene crteže plesni; kineske senke na mestima gde je otpao kreč; estampe koje je iscrtala vlaga. O čemu je razmišljao? O mogućnosti čitanja sudbine iz zidnih mrlja, po analogiji sa Roršahom: pacijent se suočava u svom stanu ili u svojoj ćeliji sa zidnim mrljama i čita ih pred lekarima. Na primer? Šta vidite u toj mrlji? – More. – I šta još? – Lađu koja pluta po velikoj vodi... žabu krastaču... crnog leptira... vaginu... razjapljenu pseću čeljust... vaginu (to sam već rekao). Samo nastavite: šta još vidite u toj mrlji, gospodine E. S.? – Snimak svoje karlice u trenutku začeća. – Začeća! Kakvog začeća? – Intelektualnog. – Šta se to začinje u vašem intelektu? – Smrt, gospodine!

Osvrnuvši se poslednji put, već kada beše prekoračio prag i napravio prvi korak, šta mu se učinilo da je video, a u šta se ne bi mogao zakleti? Učinilo mu se da je video kako je jedan sivi pacov pretrčao iz jedne rupe u drugu, na mestu gde je do maločas stajao jedan od ormara. Kako su tekli događaji? Prvo iz otvorenog prozora, onog krajnjeg, prema kapiji, pokulja oblak prašine, nalik na dim iz ispaljenog topa. Zatim iz narednog. Onda redom, jedan za drugim, u pravilnim intervalima, kuljnula je prašina i iz preostala dva prozora, kao iz puškarnice, da bi se odmah zatim pojavila i u delu kuće u kojoj niko nije stanovao i gde beše neki podrum ili ostava (u delu zgrade naspram hidranta). Rušilački talas prešao je odmah zatim i preko krova, ponevši sa sobom šindru, grede i zidove. Koliko je to potrajalo? Nekoliko minuta ili nekoliko sekundi. Šta se čulo? Prasak stakla, mrvljenje cigala i šindre, cepanje i pucketanje dasaka kao za vreme požara. Stojeći kraj ruševina, kraj samog poklopca hidranta, sav posedeo od prašine, kao od naglo pretrpljenog straha, kakav je nekrolog sastavio u sebi čudom spaseni? (Novinska vest.) E. S., osnivač muromantije, čitanja iz zidnih mrlja (reč koja se u našim panonskim krajevima odomaćila kao zidomantija ili židomantija, što je možda adekvatnije) našao je 18. marta t.g. smrt pod ruševinama kuće u kojoj se bavio ovom opskurnom magijom, koju je on sam nazivao naukom. Tako je ovaj višestruki švarckunstler postao žrtva svojih sopstvenih mahinacija. Kuća u Novom Sadu u kojoj je doskora stanovao (Bemova 21, bivša Nemačka), a koja se vodi na ime gospođe Mesaroš, srušila se u trenutku kada je pisac opskurne knjige (u rukopisu) Muromantische Schriften pokušao da precrta nekoliko uzoraka zidnih mrlja prouzrokovanih vlagom, a na osnovu kojih je hteo da dokaže, crno na belo, tačnost svojih teorija. Po izjavi gospodina Hanifovića, nosača, sa stanom na Dunavskom keju, E. S. je održao njemu i njegovom nedužnom kolegi na poslu, gospodinu Pupavcu, predavanje o značaju i mogućnosti te nauke, tvrdeći da je tobože cela njegova sudbina, kao i sudbina njegove porodice upisana u te mrlje, jasno kao na dlanu, neopozivo kao u svitak svete Tore (sic!). Oba su nosača svojim izjavama demantovali lažne vesti po kojima je E. S. tobože tvrdio da je u jednoj od tih mrlja, u jednom od tih svitaka Tore, video dan i čas svoje smrti, bliske. Po izjavi gospodina Pupavca, nosača, jednog od svedoka misteriozne nesreće, Otac Magije nije o svojoj nesreći rekao ni reči, nego se u trenutku rušenja kuće pogađao sa nosačima oko cene prevoza nameštaja. Šta je izazvalo ovo rušenje? On beše u prvi mah sklon da poveruje da je u pitanju neki seizmički potres, čiji se epicentar nalazio negde daleko, ili snažna eksplozija nekog stovarišta eksploziva. Da li je mogao da nađe neku vest koja bi mogla potvrditi njegove sumnje? Ni toga dana, ni kasnije, nije bilo ni u novinama niti na radiju nekih vesti o zemljotresu u Srednjoj Evropi ili na Balkanu, ili bilo gde u svetu, a što se tiče eksplozije nekog skladišta municije, o tome takođe nije bilo vesti, što je po sebi razumljivo, jer bi to mogla biti vojna tajna. Zašto nije mogao povezati kauzalnom vezom rušenje kuće sa pomeranjem ormara?

Jer ormari nisu dodirivali zidove. Šta je E. S. bio sklon da poveruje a u okviru pozitivističkog rezonovanja? Da je kuću srušio onaj pacov: našao je u temelju, negde u korenu zida, onaj presek sila na kojem se sve držalo. Šta nije bio sklon da poveruje? Da mu je (pacovu) na tu tačku ukazao slučaj. Koja mu pitanja behu nejasna? Ko je izdao pacovu naredbu da preglođe zubićima taj presek sila. I zašto baš tada, toga dana i toga časa. Koja još? Na kojem mu je jeziku izdata ta naredba. Mogućni odgovor? Na hebrejskom. Zašto ne beše sklon da poveruje u slučajnost? Jer verovaše pre u uslovnosti, u determinističke zakone Boga-prirode, po opštem principu causa sui. U šta je verovao? Verovao je da nema slučajnosti kao objektivnog fenomena, ne samo u širokim svemirskim razmerama nego čak ni u onim najmanjim pojavama, kao, na primer, kada neko napusti poslednji svoj stan, odmah za nosačima, i kada se okrene da osmotri to svoje dvogodišnje boravište, da ga obuhvati jednim sveobuhvatnim pogledom (nostalgičnim, uprkos svemu, jer u korenu tog pogleda leži saznanje prolaznosti na koju ukazuju promene, prolaznosti i smrti, slućene i bliske, nostalgičnim, uprkos negativnom iskustvu koje zari iz vlažnih zidova zauvek napuštenog stana, uprkos izdajničkim eksplozijama tečnosti visoko pod plafonom, gde je razbijao čaše u časovima besa i očajanja), kada, dakle, neko s nostalgičnim pogledom poslednji napusti svoj stan, a kuća se u tom trenutku potrese iz temelja, žestoko, kao pod teretom pogleda, pod teretom svih nedaća koje su se u tom stanu kondenzovale godinama (njegove i tuđe nesreće), držeći trošnu prazninu trošnih zidova, ispunjavajući prostoriju svojom gustom masom, pod teretom nesreća i misli koje tu bejahu zatvorene kao u vakuumu, zgusnute do eksplozije, i koje su najednom pokuljale, šiknule na sve strane, u strašnoj eksploziji koju je izazvao taj njegov pogled bačen prezrivo kao gorući čik u jamu sa zemnim gasom sred panonskog blata. Kakvim se mislima sada predao? Razmišljao je o mogućnim konsekvencama u slučaju da se zadržao samo još koji trenutak duže u tom stanu i izveo svoj naum koji mu se beše javio istovremeno u bešici i u svesti (ili obratno), to jest da je kojim slučajem počeo da mokri, kao što beše naumio u jednom trenutku, po mokrim zidovima svog bivšeg stana: grede i cigle srušile bi se na njegovu glavu (kao pijuk na glavu Lava Davidoviča Bronštajna), na tek označenu tonzuru njegove pepeljaste kose, tonzuru koja kao da beše predodređena za pijuk osvetničke sudbine: malleus iudeorum.

Koja mu se slika pri tom javila u sećanju? Mozak gospodina Frojda, primarijusa. Koje ozarenje? Rumeni odraz sunca, nalik na požar, na staklenoj fasadi fabrike sapuna u Kotoru, godine 1939, i oblak posmatran iz velike, božanske visine nad zalivom. Kakvu je sliku konstruisao E. S.? Sa otvorenim šlicem, sa nadutim vodenjakom, sa bešikom iz koje polako ističe toplo pivo (ispijeno sa nosačima u staničnom bifeu), leži u prašini: zlatni mlaz naglo presečen makazama smrti, topla injekcija mokraće koju je utiskivao u zid kao konj, sada je presahla, a iz olabavljenog uda, prekinutog kao lastiš, curi oslabeli mlaz, ne više mlaz nego samo curak, kao iz svinjskog mehura kojim se igraju deca, kapanje loše zavrnute slavine koju ni ruka smrti nije mogla sasvim da pritegne, curak tekućine koja se širi pod njim i oko njega, pa se upija u porozni malter i u debele naslage kreča, u pukotine crvotočnih greda i dasaka, u prašinu koja upija mokraću kao što pepeo cigarete upija mastilo. Kako se E. S. odnosio prema tom događaju? To više ne bejaše njegova buduća smrt, slućena, nego već njegova prošla smrt pod ruševinama kuće u N. S., smrt koju je već, dakle, prebrodio, Leta koju je već preplivao: spokojni post festum kad telo više ne robuje, kad je već bešika iscurela kao svinjski mehur, kada se krv već skorila na rascopanoj lobanji, kada su oči već ustakljene, kada je duša već oslobođena zemaljskih uzâ. Sklopivši oči, koje je pitanje postavio? Čemu sve to što jeste i što nije (a što bi moglo biti), čemu sve to ako zajedno sa telom, sa okom, sa testisima, umire i duh, taj oblak, ta jezgra srca u srcu umirućeg srca. Čemu, ako ne tome da se nadživi trošni prah tela, da se u najsavršenijoj kvintesenci sakupi prošlost, sadašnjost i budućnost, saznanje i slutnje, fini prah i oblak, meljava svih čula, meljava srca i mozga, da se sve to skupi u mali večni oblak, u pàru oblaka, i da nastavi da živi, kao saznanje i kao suština. Dok njegov duh lebdi ka plavim visinama kao plavi oblak, šta dotle čini zemaljska rezerva, zaostali deo tog duha? Posmatra još samo zemaljske konsekvence smrti, posmatra ih kao Bog ili kao stari dobri pisci: objektivno. Poslednja slika (objektivno)? U njegovom iščašenom oku, kao u objektivu foto-aparata, ili kao u iskopanom Kiklopovom oku, ne nazire se više zemaljski pejzaž sa kućom, drvenim sanducima oleandra i hidrantom, nego ruina: ovekovečen trenutak kada se osipa žbuka a zidovi se ruše: oblak prašine i cigle kao razgolićene dêsni. Opišite sa najmanje reči stanje nastalo u trenutku rušenja kuće? Trenutna zbunjenost; skamenjenost. Šta je usledilo posle skamenjenosti? Bekstvo, panika, dozivanje u pomoć.

Ko prvi pritiče u pomoć? U ruševine uleću goloruki nosači, zaklanjajući od prašine usta i nos prljavom maramicom; zatim razgrću cigle i teške blokove. Kojoj kasti pripadaju nosači? Velikoj kasti rođaka smrti, gde još spadaju vatrogasci, grobari, službenici pogrebnih preduzeća, lekari, bolničari, sudije, dželati, policajci, tajni agenti, banditi, popovi, hodže, rabini, šojheti, mesari, cirkusanti, špijuni, ukrotitelji, automobilski asovi, perači prozora, sportisti, piloti, vojnici, oficiri, generali, železničari, ribari, pomorci, gnjurci, rudari, biciklisti, automobilisti, putnici, pešaci, planinari, istraživači, hemičari, fakiri, ukrotitelji zmija, šinteri, veterinari, alkoholičari, vegetarijanci, gurmani, narkomani, pušači, bolesnici, neurastenici, melanholici, hipohondri, psihijatri, proroci, revolucionari, apotekari, ludaci, pelivani, električari, filozofi, vodoinstalateri, zidari, dimničari, domaćice, samoubice, ljubavnici, preljubnici, činovnici, lovci, lovočuvari, financi, carinici, šumokradice, šumari, pepeljari, noćni čuvari, popravljači liftova, liftboji, provalnici, pravnici, kočničari, konjušari, fijakeristi, kiridžije, pčelari, čobani, ratari, prostitutke, starci, farbari mostova, graditelji, kesonci, kopači zlata, kockari, pesnici, bokseri, rekorderi, dinamitaši, mornari, svečari, trgovci, najmljene ubice, konjopotkivači, duvači stakla, lovci na ljudske glave, robovi, robovlasnici, trgovci robljem, predsednici republika, carevi, kraljevi, istraživači vulkana, berači banana, čistači ulica, kočijaši, časne sestre, vernici, neznabošci, čuvari harema, paše, milioneri, prosjaci i ostali. Kakva se sličnost da uočiti između nosača i grobara? Sličnost akcije: prenošenja zemnih ostataka s jednog prebivališta na drugo; hladnokrvnost i spretnost u rukovanju drvenom ambalažom; konopci kao ispomoćno sredstvo; fizika i metafizika u službi svakodnevnog. Koji se zvuci mogu čuti? Škripanje trulih greda; osipanje žbuke, naknadno, produženo, kao pucketanje okrznutog lonca. Koju je još sliku moglo zapaziti zamiruće oko? Izbledele zvončiće zidnih šara koje su blesnule, kroz prašinu, ispod teških blokova. Prigodna pesmica (bećarac, čardaš, poskočica)? Hej, nek mi na grobu Zasade zvončiće, Hej, nek mi na grobu Piju momci piće. Zvuk koji briše apstraktno ciliktanje zvončića? Zavijanje sirena kola hitne pomoći. Stvari/predmeti?

Nosila, beli ogrtač, stetoskop, traka sa oznakom Crvenog krsta, kožne torbe, lopate, ašovi, pijuci, gumeno crevo za polivanje. Publika? Deca, susedi, novinari, namernici. Kako teče akcija spasavanja? Nosači podižu polugom jedan blok zida ispod kojeg otkrivaju svog poslodavca (bivšeg), zatim ga okreću na leđa. Odlaze da operu ruke ispod gumenog creva koje je neko priključio na hidrant, da bi polio i prašinu koja se podigla posle rušenja. Ko zatim stupa na scenu? Službena lica: lekari, bolničari, policajci. Šta upisuju službena lica u rubriku: DAN, ČAS I MINUT NESREĆE? Osamnaesti mart, hiljadu devetsto četrdeset druge, sedamnaest časova i dvanaest minuta. Sastavite službeni popis imovine preminulog. Novčanik od svinjske kože (jedan komad); maramica platnena (jedan komad); olovka s penkalom (jedan komad); olovka žuta, stolarska (jedan komad); ključevi na alci (tri komada); paklo cigareta marke Symphonia, meko pakovanje (načeto); kutija šibica (jedan komad); džepni sat marke Longines (jedan komad); sitnina, 2,80 P (dva penga i osamdeset filira); svežanj iseckanih novinskih listića; beležnica (jedan komad); odelo sivo (jedan par); cipele crne (jedan par); košulje (dva komada); gaće (jedan par); kravate (četiri komada); kragne od kaučuka (pet komada); aktentašna od svinjske kože (jedan komad); tabak kockaste hartije; tri para čarapa; mašinica za brijanje (jedan komad); limeno dugme (jedan komad); ručnik (jedan komad); par drvenih štipaljki. Navedite popis dokumenata nađenih u lisnici unesrećenog. Lična karta broj 225464, izdata 11. januara 1941. u Novom Sadu; režijska karta prve klase broj 56666, izdata 8. 11. 1941 (nevažeća); potvrda o plaćenoj kiriji za mesec oktobar, novembar i decembar; prepis izvoda iz knjige krštenih u pravoslavnoj Uspenskoj crkvi u Novom Sadu, a na ime članova porodice unesrećenog; zapisnik o sudbeno lekarskom pregledu, izdat od strane sreskog suda u Kovinu. Navedite potpun tekst toga zapisnika. U predmetu oduzimanja svojevlasti gospodinu E. S. iz Novog Sada, Sreski sud u Kovinu uzima na znanje zapisnik od 25. marta 1940. godine o sudbeno lekarskom pregledu obolelog E. S. i donosi sledeći zaključak: Sreski sud u Kovinu na osnovu § 194 st. 2 i 10 Vp. dozvoljava otpust iz Duševne bolnice u Kovinu oporavljenom bolesniku E. S., pod uslovom da ga njegova zakonita supruga, kao privremeni punomoćnik bolesnika, primi na izdržavanje i lično staranje, s tim da ga u slučaju da se bolesnikovo stanje zdravlja pogorša ima smestiti u najbliži zavod za lečenje duševnih bolesnika. Ujedno se poziva Gradsko poglavarstvo u Novom Sadu da za veštaka lekara ubere po 25 dinara, to jest ukupno 50 din. na ime nagrade za lekarski pregled bolesnika, i to iz imovine obolelog, i dostavi ovom sudu. Razlozi: Bolesnik je pregledan u državnoj duševnoj bolnici, pa su veštaci mišljenja da nije sposoban da se stara za svoju osobu i o svojoj imovini, ali s obzirom na to da mu se stanje zdravlja znatno popravilo i da nije opasan po sebe i okolicu, može da se kao

miran i oporavljen prepusti na staranje svojoj rodbini. – Na temelju prednjeg lekarskog mišljenja, sud je zaključio kao u dispozitivu zaključka. Dan, mesec i godina rođenja unesrećenog (nastavak zapisnika). Jedanaesti jul hiljadu osamsto osamdeset devete. U kom je zodijačkom znaku rođen, a na osnovu vašeg horoskopa? U četvrtom zodijačkom znaku zvanom rak (karkata, kancer), koji označava razdoblje leta, a pod blistavim sjajem zvezde Sirijus, koja naveštava letnji solsticij, u trideset i prvom zodijakalnom podeoku, koji od letnjeg solsticija dopire do jesenjeg ekvinocija, kada sile dana bivaju savladane silama noćnim. Koje ga planete određuju? Mesec, koji utiče na njegove senzorijalne plime i oseke, na njegovu plodnost, osećajnost, imaginaciju, lirizam, na njegov nemiran san, na njegovu digestivnu euforiju, na njegovu lenost, njegovo pokoravanje fatalizmu sudbine, na njegovo melanholično lutalaštvo, na njegove manije, histerije i strahove; Mars, koji mu daje izvesnu agresivnost, koja se ispoljava kao borba protiv porodice i religije; Saturn, koji s njegovim znakom stvara opasan splet sa tendencijom povlačenja u sebe, zatvaranja u sopstveni oklop, odakle potiče njegova introvertnost, njegova ledena samoća, njegove šizoidne aberacije. Koji element? Voda, jer njegova se duša kupa u moru protivrečnih senzacija, a njegova limfatičnost stvara privid lenosti i odsustvo pokreta, dok se ispod kore njegovog oklopa odvija intenzivan noktambulni život. Smisao znaka? Začeće, sperma, plodnost, plod. Princip simbola? Dubina, ponor, bunar, špilja, jama, džep, stomak, vagina, vaza, flaša. Opšti smisao znaka? Četiri aspekta prauzročnosti, Parabrahman; četvrti, dopunski elemenat skrivenog trougla ili trouglova. Strane tetragrama? Jedinstvo u ličnom; snevanje bez sna; san kao misao izražena u slikama; bdenje kao izraz i odraz misli. Strane trougla? Intuicija (udeo sna), dedukcija (udeo inteligencije); proveravanje (udeo sumnje). Vegetalni tronožac? Žeđ–glad–bdenje. Eksponirani organi?

Stopala, cevanice, prsti, prostata, pankreas, jetra, bešika, simpatikus, žlezde, lobanja. Forme? Oštre. Znak po srodnosti? Riba. Začeti u istom elementu, rak i riba imaju mnoge zajedničke crte, uzajamno se dopunjuju i katkad imaju isti rukopis. Intuitivno se razumeju i teže zajedničkom idealu lepote. Njihova je zajednica strasna, duboka, i trajna. Začaranost i lucidnost. Tendencije? Pasivnost, narcizam. Funkcije? Videti, sumnjati, okušati. Akcija? Stvarati, umnožavati, izdržati, bdeti, leteti, pisati, broditi, spavati. Predmeti? Štap, odeća, šešir, novine, držalo, stolica, tašna. Mesto? Pivnica, vagon-restoran, prodavnica, knjižara, biblioteka, javno kupatilo, šuma, vašar, mesarnica, ginjol, cirkus, procesija, bogosluženje, crkveni portal, bife, sinagoga, aukcija, banka, železnička stanica, fijaker, pekara, fabrika, ludnica. Šta su iskopali radnici raskrčavajući ruševine kuće u Bemovoj 21? U temeljima zgrade našli su hermetički zatvorenu kutiju od zelenog stakla u kojoj su se nalazili kaligrafski ispisano pismeno i uzorci tekućeg metalnog novca. Navedite tekst pismena. Plan za ovu kuću pravio je Ludvig Decer a zidao ju je Dezider Decer iz Budimpešte. Isti je te godine zidao i mnoge druge kuće za stanovanje, kao i Varmeđiju u gradu Somboru. Te godine vladao je Franja Josif. Bio je rat u Bosni i Ercegovini. Bilo je pomračenje sunca i pojavila se repata zvezda. U Dunavu je bila s proleća voda tako mala da su kod Pakša ljudi suvom nogom Dunav prelazili. Te godine progonili su u Rusiji Čivute. Temelj je osvetio Nikifor Janković, zamenik prote. Temelj je položen 11. jula 1889. godine. Koja bi građanska lica izrazila svoje saučešće telegramom? Njegove sestre iz Kerkabarabaša, Sent Adorjana, Sigeta i Čestrega, njegov brat iz Trsta, porodice Drašković, Vujović i Dragićević sa Cetinja, doktor Viktor Bugalj, takođe sa Cetinja, porodice Šidak, Gavanski, Horvat, Švarc, Bauman, Popov, Ronai, Berec, Gutman, Kostić, Besermenji, Jankov, Mirković, Klajn, Konstantinov,

Vasiljević, Kesić, Protić, Kron iz Novog Sada, porodice Kraus iz Sombora, Cigler iz Subotice, Majer iz Porsombata, doktor Papandopulos iz Kovina, Rozenberg iz Bakše, porodice Fišer, Berki, Pap, Lerm, Kiš, Šlang i Kon iz Budimpešte, porodica Čukljević iz Šida, porodica A. Okoličanjija iz Zagreba, porodica Koričanski iz Beča, doktor Abravenel iz Toronta, M. Margelijus iz Galicije, L. Perez iz Brazila, Aharon Cajtlin iz Jerusalima. Koje ustanove? Jugoslovenske Žalobne Železnice, Magyar Árva Vasútak, Društvo Rastuženih Naroda, Ucveljene Cionističke Organizacije, International Cheerless Chess Federation, Pečalni Pen Klub. Koji je ritual zamišljao? Lomio se između skromnog pogrebnog ceremonijala u krugu najuže rodbine (a po izričitoj želji pokojnikovoj), i pompezne sahrane prvog reda (o državnom trošku dakako), a uz ravnopravno učešće verskih predstavnika svih zakona. Šta ga je privlačilo ovoj drugoj varijanti? Estetički i kosmopolitski trenutak: naizmenični sled rabinskog naricanja (hebrejski), katoličkog kontrapunkta (latinski), pravoslavnog pojanja (staroslovenski) i muhamedanskog zapevanja (arapski). Kojem se rešenju bejaše najzad priklonio? Srednjem rešenju, koje bejaše nekom vrstom kompromisa: u ovoj trećoj varijanti, za njegovim bi kovčegom išla ciganska kapela svirajući tužne ciganske pesme o ljubavi i o smrti. Šta ne bi smelo u ovoj trećoj varijanti da izostane? Cimbalo, makar ga morali nositi na rukama kao neki pomoćni, rezervni kovčeg, ili ga gurati na dvokolicama, kao što su mu za života često seljakali cimbalo iz ugla u ugao, a katkad i niz sokake. Koja bi se podvala mogla očekivati u delu mojsijevskog rituala? Da Đula (Žorž) cepa svoj novi kaput od tvida suviše vešto, to jest uvek po šavovima, što očito govori o tome da je prethodno načeo konce oko kragne i na rukavima; da Rebeka istiskuje iz sebe neko mukanje nalik na mukanje pobesnele krave, ali ne i na jecanje; da Neti izduvava svoj nos u crno opervaženu maramicu, ali ne od bolnog naricanja, nego zbog prehlade. Koja bi još varijanta dolazila u obzir? Blehkapela subotičkih železničara, pobednik na srednjoevropskom takmičenju blehkapela u Budimpešti godine 1936, svira Mendelsonov Psalam 114, a po želji pokojnikovoj. Navedite potpun tekst nadgrobne besede što ju je E. S. izgovorio nad grobom izvesnog Bele Šternberga, železničkog nadinspektora, koji se decembra 1941. bacio pod točkove teretnog voza, kod podvožnjaka; govor koji je štampan sa znatnim i drastičnim skraćenjima, a bez znanja autorova, u Železničkom glasniku, broj 218, od 20. decembra 1941. Moje dame i gospodo! Premeštati ljude kroz prostor, dakle i kroz vreme, jeste dužnost uzvišena i dostojna hvale, jer blagodareći tim za putnika skoro nevidljivim pratiocima, vi, moje dame i gospodo, hrlite kroz snegom pokrivene ravnice, kroz guste šume, preko planinskih visova, preko reka i vijadukta, hrlite kroz

mračne tunele noći, kroz kiše i snegove, brzinom od nekih sto do sto dvadeset kilometara na sat, da biste se što pre bacili u zagrljaj svojih dalekih milih i dragih, hrlite im u susret na krilima gvozdenih točkova (simbol železnica), u mekim ležajima šlafvagena ili zavaljeni u ugodne plišane fotelje, ili, u najgorem slučaju, na drvenim klupama druge klase ili čak na prtljažniku, ljuljuškani ne u krilu sna, nego u toplom materinskom krilu Železnica, tog divnog izuma našeg modernog doba; ležite, dakle, u toplim svojim plišanim foteljama ili sedite u krilu železne matere, savijeni kao fetus, i premeštate se kroz prostor i kroz vreme, ugodno, kao u ruskim romanima (onim istim koje možda čitate baš u tom trenutku pri jasnom svetlu merkurskih lampi u kupeima prve klase) i ne misleći na sve one vredne i savesne ljude koji bdeju po staničnim kancelarijama, kraj Morzea i telefona, i to ne samo po velikim staničnim punktovima nego i po malim postajama gde je i Bog rekao laku noć, na one, dakle, koji bdeju, koji sačekuju snažne lokomotive, koji ih hrane i koji upravljaju njima, tim parnim grdosijama, lako i spretno, kao izvoščici svojim konjima... Da, moje dame i gospodo, ovaj ovde bio je jedan od onih od kojih zavisi, od kojih je zavisila, vaša bezbednost, ugodnost vašeg putovanja, jedan od onih koji je, kao čestiti general, veteran mnogih ratova, počeo kao običan redov, pre nekih skoro četrdeset godina, na jednoj gotovo bezimenoj postaji, da bi, radom i marljivošću, požrtvovanjem i odanošću Železnici, dospeo do samih vrhova, do generalskog čina, da tako kažem, da bi na toj dužnosti, pošto je prošao sve opasnosti, sav sjaj i bedu železničkog poziva, da bi, dakle, na toj dužnosti, jednim nesrećnim slučajem završio svoj plodan i po društvo koristan život. Da, meine Damen und Herren, on se već ne jednom nalazio među opasnim odbojnicima vagona, vrzmao se oko ubojitih točkova, prelazio šine i penjao se na lokomotive, i nikad ga, nikad, nije zadesila neka nesreća, nikad ga gvozdena neman nije ritnula svojim tvrdo potkovanim kopitima, kao da ga je poznavala, kao da su bili prijatelji, šta da vam kažem, kao da su bili konj i gospodar, poslušan konj i dobar gospodar... a eto, sad on, blagi gospodar, nađe smrt izvan bojnog polja, izvan dužnosti, tragično – dobrovoljno, ne znajući u trenucima krize za drugi način smrti osim tog, pod točkovima voza, i to sada, u miru tako reći – jer bez obzira na objektivno stanje stvari, na međunarodnu klanicu, Železnice su u miru, ili bi morale biti u miru, hoću da kažem eksteritorijalne, nezaraćene kao Švajcarska, neutralne, jer one, uprkos svemu, i dalje vrše, ili bi trebalo da vrše, svoju dužnost međunarodnog transportnog saobraćaja, držeći se svog kodeksa, mada izvesni političari pokušavaju da ih preobrate, da ih iskoriste u svoje niske ubilačke ciljeve, da uzvišeni poziv i dužnost Železnica, kao međunarodne organizacije za povezivanje ljudi dobre volje, iskoriste, da ih preobrate, da njihov moralni kodeks sasvim odbace, da njihov princip spajanja okrenu naglavce, u razdvajanje, približavanje u udaljavanje; a vi znate, moje dame i gospodo, da železničari, kao i vatrogasci, treba da stoje, i stoje, iznad interesa pojedinca pa čak i države, jer njihov je zadatak, kao i zadatak lekara i sveštenika, nadličan, nadnacionalan; božanski ako hoćete. – Da, tužni zbore, ovaj nesrećnik – rekoh – nije pao na bojnom polju, nije bio žrtva saobraćajne nesreće, nego je dobrovoljno prigrlio hladno gvožđe šina, a gvozdeni točkovi stočnog vagona izvršili su nad njim krvavi masakr što ga je izabrao za svoj neslavni kraj. Odajmo mu ipak, moje dame i gospodo, odajmo mu ipak vojničke počasti kakve je i zaslužio, neka počasni vod ispali plotun, neka složno zapište pištaljke skretničara, neka grunu orgulje lokomotiva, otegnuto, kao jauk. I neka mu je laka zemlja. Kako glase izjave koje bi povodom njegove (E. S.) smrti dale za štampu i radio neke od najslavnijih ličnosti? Sve što je mogućno to se dogodi; mogućno je samo ono što se događa (Franc Kafka). Odnoseći se kritički prema svojim protivnicima, bio je nekritičan prema samom sebi: mislio je da može stvoriti filozofiju a da je ne nadvlada. Ostaće u našem sećanju kao slika i prilika otuđenog čoveka u jednom otuđenom društvu. Kao primer i kao pouka (Karl Marks). On bejaše samo otelotvorenje nekog sna a njegove su mentalne smetnje bile vezane za san i poticale iz sna. Neka je hvala nebu što taj košmar bejaše tako bogat (Sigmund Frojd). – Jedan od načina da se reši problem življenja jeste da se dovoljno približimo stvarima i bićima koja su nam se učinila lepim i tajnovitim, kako bismo shvatili da su i bez tajne i bez lepote; to je jedna od higijena za koju se možemo opredeliti, higijena koja nije možda suviše preporučljiva, ali nam daje izvesno spokojstvo da bismo lakše proživeli život – pošto nam omogućava da ni za čim ne žalimo, jer nas uverava da smo dosegli najbolje, a da to najbolje nije bogzna šta – i kako bismo se pomirili i sa smrću. Da li on bejaše jedan od tih koji su znali za ovu opasnu higijenu? Ja verujem da jeste (Marsel Prust).

Koje je izraze upotrebio E. S. kako bi pomogao službeniku zavoda za osiguranje i reosiguranje da ispuni rubriku koja se odnosila na mogućne uzroke nesreće (rušenja kuće)? Proviđenje; Božji prst; Deus ex machina; pacov, običan; maleficij. Šta mu se činilo mogućnim? Da je bio žrtva dobro smišljenog atentata. Jer dovoljno je da jedna ličnost (a ovde je bez sumnje delovalo više njih) usredsredi ubitačnu mašinu svojih želja u pravcu druge ličnosti, pa da se kuća sruši na glavu tog drugog, ili da se taj razboli ili naprasno umre. O takvim je primerima već čitao: ta vrsta maleficija i mađije u nekim primitivnim sredinama izgleda da još uvek deluje vrlo efikasno (uprkos tvrdnjama evropskih pozitivista). Da li je tu svoju misao saopštio nekom? U šaljivom tonu rekao je g. Gavanskom da su kuću po svoj prilici srušili Neti i kompanija, i pri tom mu je naveo nekoliko primera iz evropske istorije (a na osnovu Izbora): godine 1437. izvesni je Hubert (prezime nepoznato) iz Regensburga u Bavarskoj bio rešio da oslepi neku ženu imenom Ivanka, koja bejaše udovica Ivana Paganija, jer mu se ova beše zamerila, pa je stoga, po sopstvenom priznanju, probadao sa dva čavla njenu sliku koju beše načinio onako i u onom obliku da bude njoj veoma nalik; godine 1640. izvesna Magda Muhić, iz predgrađa slobodnog grada Zagreba, beše naškodila gospođi Jelenovački tako što je ulila u jednu jamu mleko a zatim po tom mleku čarala vatrenim žaračem, izgovarajući ove reči: Sada ovaj ražanj prolazi kroz srce Jelenovačkino, od čega je ova poslednja umrla; godine 1327. francuski kralj Karlo IV strašno se razboli, a na dan sv. Bartolomeja kod izvesne Karoline, dvorske sluškinje, nađoše voštani kip izliven na sliku i priliku kralja, kip izboden gvozdenim čavlima i iglama pletaćim, i koliko god je bilo rana i rupa na tom kipu, toliko ih je dobri kralj osećao na svom telu sve dok nije umro; godine 1864. neka je sluškinja iz okoline Nađkanjiže na sličan način usmrtila svoje bivše gospodare: njene su žrtve sve pomrle od teških moždanih potresa. Da li je E. S. bio i sam nekada u iskušenju da se na sličan način sveti nekoj ličnosti? Više puta je istresao svoj nos u novine sa slikom vođe Rajha. Da li je pri tom bio svestan opasnosti kojoj se izlaže? I te kako. Stoga je novinsku hartiju uvek presavijao na sve manje i manje delove i tek je zatim bacao na neko bezbedno mesto: u gusto šipražje ili u reku, zbrisavši tako i poslednji corpus delicti svoje mahnite i opasne rabote. Smatrajući svoje izbavljenje ispod ruševina srećnim znakom i proviđenjem, kakve su sve mogućnosti stajale pred njim u odnosu na budućnost? Žestoka protivofanziva Saveznika, sa iznenadnim i dobro planiranim padobranskim desantom, noću, računajući na momenat iznenađenja (Makabejci); istovremeni atentat na vođu Rajha i ostale glavešine sila Osovine, organizovan iz nekog špijunskog centra negde u Švajcarskoj; pronalazak od strane Saveznika nekog supertajnog oružja, nervnog gasa ili nekog drugog otrova koji bi bar dvadeset i četiri časa držao u nesvesti ili u potpunom bunilu neprijateljske vojnike; pogodba na osnovu koje bi Saveznici trampili zarobljene oficire i vojnike za život Židova, i to po kvoti koja bi mogla da iznosi 1:5 i 1:3 (pet Jevreja za jednog oficira ili tri Jevreja za jednog redova); dozvola za iseljenje Jevreja u neku afričku zemlju ili na neko pusto ostrvo, dozvola koju bi Saveznici izvojevali po cenu izvesnih teritorijalnih koncesija; senzacionalno kidnapovanje vođe Rajha (delo nekog bezumnog Makabejca ili neke tajne cionističke organizacije), za čiji bi se život tražila garancija o slobodnom iseljenju Jevreja iz dijaspore u SAD, Kanadu, Palestinu ili u neku afričku zemlju; spuštanje nekog oštećenog savezničkog aviona tipa supertvrđava u ataru sela, na Velikom

polju ili na Rimskom drumu, aviona koji bi tokom noći bio popravljen, a ujutru se vinuo zajedno sa njim (E. S.) i njegovom porodicom ka nekom aerodromu izvan domašaja zla (na primer, u Švajcarskoj); putovanje lažnim papirima u Crnu Goru, gde preko žene ima rodbinske i prijateljske veze i gde bi ga, noću, u Kotorskom zalivu, na unapred ugovorenom mestu, prihvatila neka engleska podmornica; neki nebeski znak koji bi mu ukazao na konkretnu mogućnost spasenja: glas koji mu u snu kazuje (gorući grm) mesto gde se spustio avion po njega ili gde je pristala podmornica (Nojev kovčeg) itd. Koju je talmudsku zahvalnicu naročito cenio zbog njenog estetizirajućeg moraliteta? Onu koja zahteva od Izrailjevih sinova da izgovore reči blagodarne zahvalnosti Jehovi u trenutku kada osete blaženo milje nekog miomirisnog bilja ili mirišljavog začina: miris teškog parfema kojim odisaše jedna koketna dama (oko 30 godina) s kojom se u povratku iz N. S. mimoišao u hodniku ispred kupea prve klase (Izgubljeni raj); miris cimeta i vanile koji se dizaše iz još toplog kolača što ga je sekla na patent-stočiću kraj prozora drusla gospa (majka dvoje sitne dece) i koja ga je ponudila tim kolačem, no koji je on, prognanik iz raja, učtivo odbio; miris ljubičica koje mu je u svežem buketu stavila pod nos mlada Cigančica na železničkoj postaji u Lenti. Kako je E. S. spojio u svesti i izmirio u duhu talmudsku zahvalnicu koja se odnosi na miomirise sa hrišćanskom (skolastičkom) estetikom, a na konkretnom primeru parfema koketne gospe ispred kupea prve klase (Izgubljeni raj)? Tako što je s jednakom verom verovao u reč zahvalnosti koju je bez reči uputio Jahvi i bio svestan činjenice da je sv. Bernar bio u pravu kada je mirisima pripisivao po razum pogubnu moć (Odoratus impedit cogitationem). Ta naparfemisana gospa, koja se načas pojavila a zatim namah nestala iza vrata plišanog kupea prve klase, svojim je mirisom (odora di femina) učinila njegovo izgnanstvo težim i bolnijim, njegove misli konfuznijim. Da li je nekad ranije kupovao cveće? Godine 1919, u Budimpešti, kupio je buket narcisa (po jednu forintu komad) namenjen izvesnoj Faniki, koju je uzalud čekao s tim buketom ispred restauracije New York punih četrdeset i pet minuta, da bi ga kasnije bacio u kantu za đubre; godine 1928. odneo je lično buket ruža (sedam komada po pola penga) na svadbu grofice Arcibašev i izvesnog Arnolda Vencela, činovnika kod Dunavskog Lojda; godine 1931. položio je lično na odar gospođice Maricki jednu belu ružu (dinar komad); godine 1931/32. poslao je prvo anonimno a zatim uz vizit-kartu sedam puta po sedam ruža, i to šest puta samo sedam rujnocrvenih, a sedmi put šest crvenih i jednu belu (po ceni od pola dinara do dinar po komadu!), a na adresu gospođe Horgoš, Novi Sad, Svetoga Save 8; godine 1934. odneo je buket anemona bolesnoj kćerkici gospodina Gavanskog; godine 1934. u kafani Srebrni lav u Subotici kupio je golemi buket karanfila (ukupno oko trideset stručaka) i poklonio ga je riđokosoj kasenfrajli (ime nepoznato) koja je radila svega tri dana u toj kafani; godine 1938. na balu železničara u N. S. poslao je po kelneru tri tulipana (tri za 2 dinara) nekoj gospođici Magdaleni, frizerki. Koji je argument potegao E. S. kako bi gospodaru dvaju konja obrazložio valjanost cene vožnje od jednog penga? Da je cena od jednog penga, koju ima nameru da mu plati sasvim adekvatna, ako se uzme u obzir da je on, to jest vozač, i inače imao nameru da vozi u ovom pravcu, ka selu, a da bi svaki matematički proračun mogao jasno da mu obelodani da dva konja upregnuta u dobre karuce (kao što je ovde bio slučaj) ne mogu povećanjem težine kola od sedamdeset i tri kilograma žive vage izgubiti (uprkos blatu, jer se pri ovoj operaciji učinak blata kao nepoznanica i ne uzima u obzir) onoliko energije koliko se ne bi moglo nadoknaditi senom ili nekim kaloričnim zrnevljem (zob, kukuruz, raž) kupljenim za jedan peng. Da li je gospodar dvaju konja bio uveren u tačnost ove računice?

E. S. je morao da potegne, kako bi ga ubedio, i argument o moralnom učinku koji može proizvesti jedan peng bačen na tas sudnjeg časa: taj jedan jedini plehani peng može da bude presudan kada se budu stavljali na terazije Božje pravde dobra dela s jedne, a gresi sa druge strane. Koje ima prednosti pramaleće (doba cvata i klijanja) u odnosu na zimu? Krsta se mogu izložiti negde u zavetrini prijatnim i po zdravlje korisnim sunčanim zracima, što smanjuje reumatične bolove; svetlost u sobi ujutro rano stvara ugodna osećanja, te se čovek lakše budi; u krevetu se može čitati bez straha od nazeba; u zahodu se možeš zadržati do mile volje i kušati svoju konstipaciju; mogu se preko celog dana preduzimati duge šetnje po polju, kraj reke ili u šumi; klijanje i cvetanje može se izučavati na očiglednim primerima uzoraka koji će, obeleženi, tokom godine služiti kao specimeni celokupnog biološkog ciklusa; cvrkut ptica stvara u duši prijatno-bolno osećanje slobode; problem grejanja stana kao i oblačenja dobija drugostepeni značaj; ishranu olakšavaju prolećne divlje trave i raznorazno bilje; telesna higijena (brijanje, umivanje) od dužnosti prerasta u prijatnost; žene i devojke otkrivaju gole mišice i noge sve do kolena i iznad kolena. Kakav je negativan učinak pramaleća (doba rasta i cveta) na čoveka? Ludnice primaju najveći broj pacijenata; statistička krivulja samoubistava opasno se penje. (Koncept.) Nemojte se uplašiti, ne dolazim u rođačku posetu! Mada sam uveren da još niste spalili sve mostove, voleo bih da poverujem da ste bar delimično postupili pod nečijim tuđim uticajem, hoću da kažem: mimo savesti. Cilj mog dolaska: dopisnica od 9. marta t. g. Hvala da je Bogu, nije mi potreban novac (dakle ne strahujte!) i nadam se da mi neće ni biti potreban, jer ću nastojati svim silama da vas sprečim da prodate kuću koja je do sada davala utočište onome ko je bio u nevolji, pa i meni. Stoga, makar u znak odanosti prema njoj, nastojaću svim silama da sprečim njenu prodaju. Iz ovog jasno proizilazi: ne želim novac, nego svoj deo kuće, i to odmah! Jednom reči, neću ništa drugo od vas do to: da potpišete ovu izjavu (koju vam šaljem u prilogu) i da mi kažete šta je bilo sa Dolfijevim delom kuće; i već više nisam tu. U protivnom, to jest ukoliko odbijete da potpišete priloženu potvrdu, neću se sve dotle maknuti iz kuće dok ne budete udovoljili mojoj želji. A budete li se ustezali, napraviću takav škandal koji će imati odjeka ne samo u županiji nego u celoj državi. Nisam zato prepatio svoje Lehrjahre da bi mi sada, zloupotrebivši moju dobrotu, pretili iz dana u dan i šikanirali me u mojoj rođenoj kući oni koji sa njom nemaju nikakve (intimne) veze. Kada niste želeli da shvatite moja jadanja i moja gorka pisma, kada niste znali, odnosno hteli, da shvatite bol moje bolesne duše, nego ste ga svojim postupcima još više uvećavali, onda ćete sada to skupo platiti. Neću vam detaljno opisivati šta se sve događalo sa mnom ovih dana, kakve su mi sve nepravde naneli moji bližnji, neću vam govoriti o nekim čudnim znacima (nebeskim) – sve je to iznad moći vaše uobrazilje. S vaše strane želim samo da ne čujem nikakvo protivljenje, nikakvo izvlačenje, i hoću samo jedno: da potpišete, jer naglašavam da u kući u kojoj sam se rodio, zbog koje sam tako mnogo oskudevao, zbog koje sam tako mnogo prepatio, hoću da budem gospodar ja, i neću dozvoliti nikome da me šikanira. Opominjem vas da vreme i istorija teku i da oboje, neka je hvala Svemogućem, meni daju za pravo. Molim vas da me svojim drskim postupcima ne primoravate na takav gest koji se više neće moći ispraviti. (Istorija sa šumom i pepeljikom neće se ponoviti!) Ponovo vas opominjem da istorija i vreme meni daju za pravo i da će uskoro sve naplative menice biti naplaćene, ali tu neće biti milosti ni za koga. Jer, kao što veli Talmud (Sanhedrin, 100), onom istom merom kojom čovek sudi i njemu će biti suđeno. Bez obzira na Marksovu kritiku, mislim da je Maltus bio u pravu. I meni je za dokaz moje teze, hoću da kažem moje spekulacije, sad potpuno svejedno da li je taj gospodin, to jest Maltus, bio đački površan i plagijator tuđih ideja. Mene zanimaju ideje, i nije, dakle, važno da li je on prepisivao Džemsa Stjuarta, Tovsenda, Franklina i drugu bratiju. Jer bilo kako bilo, ostaje činjenica da se svet suviše namnožio, a prirodna populacija postaje problem broj jedan. Ekonomski i egzistencijalni. Metafizički, ako hoćete. Ljudi se množe kao muve, i svakog je trenutka nekoliko miliona udova u stanju opasne i preteće erekcije. Konsekvence su, pak, jasne. Taj pomahnitali falus, taj prvobitni mitski simbol, rije po krvavoj ženskoj utrobi, čovečanstvo dahće u sparnim noćima, i niko više ne misli na posledice. A posledice su katastrofalne...

Sa umnožavanjem ljudi umnožava se i greh. Perpetuum mobile. Kao onaj srednjovekovni pokušaj korišćenja Zemljine teže. Na točku su ravnomerno raspoređeni tegovi. Zemljina teža privlači teg; teg pokreće točak; onda dolazi sledeći u magnetno polje teže. I tako dalje. Nešto poput vodenice ili vetrenjače. I zašto su onda proglasili taj ljudski san o večnoj obrtaljci ludilom? Zar san o perpetuum mobile nije isto toliko dostojan pažnje i hvale koliko i večni san o letenju? Zar su razni Ikari i slični zanesenjaci bili zaista mahniti? Nikako! Što se mene tiče, ja stavljam znak jednakosti između ta dva sna. Jer, na kraju krajeva, i točak je nastao kao jedna od konsekvenci tog i takvog sna. I ostavljam vam da tu paralelu sami razvijete do kraja. Hoću da kažem, do aviona, s jedne, i točka, s druge strane. Molim. To brujanje iznad moje glave u tihoj seoskoj noći (dok pišem ove redove), negde u velikim visinama, ti avioni što nadleću selo danonoćno, na visini od nekih pet do deset hiljada metara, s pravcem jugoistok-severozapad, to čudo moderne (ratne) tehnike, i to je samo spreg i krajnja konsekvenca ta dva bezumna sna što su ih mračnjaci i pozitivisti vekovima proglašavali za ludilo. Lekari su od srednjeg veka naovamo dijagnosticirali na hiljade ludaka, imajući protiv njih kao corpus delicti njihova ludila upravo materijalne dokaze ili samo priznanje te idealističke želje da se postane pticom! I nemojte samo taj večni san o letenju proglašavati za radoznalost, za puku znatiželju, jer, uveravam vas, niste u pravu. Ja tvrdim, i imam za to neoborive dokaze (ukoliko ste u stanju da lirske rezultate jedne logične operacije prihvatite kao očigledne dokaze), da je ljudski san o letenju, kao i njegovo ostvarenje, samo posledica bekstva od greha. Jer Zemlja je, gospodo, kužno leglo svih poroka, Zemlja i Voda su, kao što je to dokazao slavni Sinistario d’Ameno, dva neodvojiva pojma, i nije, dakle, čudo (još uvek citiram njega, po sećanju, dakako) što su pesnici učinili da se Venera rodi iz mora, čime su bez sumnje hteli samo da spoje u toj simboličnoj slici dva grešna principa: Zemlju i Vodu, dve gnjecave sredine iz čijeg se bućkanja rađaju čovek i greh (greh i čovek). Dakle, velim, ne samo Zemlja, nego i Voda, pogotovu ona, jesu leglo greha i poroka, a blud ima svoj izvor u vlažnosti. Eto zašto čovek teži u visine, eto večnog smisla mita o Ikaru... Nemam nameru da ovde navodim precizne podatke o populaciji, niti da dokazujem ispravnost maltusovskih progresija i formula (ti se podaci mogu naći u svakoj enciklopediji). Niti želim da poput kakvog provincijskog rabina (kako ste me jednom izvoleli nazvati) propovedam apokalipsu i da dokazujem bilo kome, a najmanje vama, da je svet neminovno osuđen na propast. Meni za to nisu potrebni dokazi jasniji od onih koje imam. A gde su ti dokazi? – pitaćete me. Ovde, gospodo, ovde, draga moja sestro, ovde. Gledajte dobro: pokazujem na svoje srce! Govorim vam, dakle, kao znalac tajni. Svet se opasno namnožio. I ja u ovom trenutku nemam nameru da vam govorim o tome kakav je naš svet sagledan iz jednog višeg, moralnijeg aspekta. Samo kažem da se svet množi užasnim tempom, a sredstva kojima čovečanstvo pokušava da se spase svakako nisu dovoljna ni efikasna. Nasilna ili dobrovoljna sterilizacija, planirana porodica, ratovi kao spontana primena darvinovskih principa, prirodna selekcija, glad, eutanazija i sve drugo, samo su smešni i uzaludni pokušaji. Kina sa svojih pet-šest stotina miliona stanovnika, ta dugo obećavana žuta opasnost kojom nas već odavno plaše, nije jedina opasnost po svet. Ne bojte se najezde žutih mrava! Kazna Božja ne dolazi iz močvara. Ona će doći s neba! I tu više neće biti milosti ni za koga. Jednako će stradati svi, siromašni i bogati, a najviše mi – odabrani! (Koncept.) Sa ove vremenske i prostorne daljine vaši svinjski postupci ne gube ništa od svog intenziteta. Razmišljajući o svemu što ste mi učinili, o sramoti koju ste mi naneli, imam utisak da je sve to bila mora. Dakle, preklinjem te, jer na žalost još uvek sam u stanju da razlikujem moru sna od more jave, da sprečiš svoju kći i Žorža da nanesu neko zlo mojima, jer svaki eventualni izgovor da su oni (to jest moja žena i deca) započeli s vama neki dišput, neću uzeti u obzir. A bolje je, veruj mi, da do svega toga ne dođe! Isto te tako molim, tebe lično, da gledaš kada se vratim da nađem svoje u životu, jer nadam se da još imaš toliko srca da nećeš dozvoliti da umru od gladi. I ne zaboravi šta veli Talmud: Kad činimo dobro potrebno je da ga činimo s radošću (Vajkrà rabba, 34). P. S. Siromah čini više dobra bogatašu primajući njegov dar, nego bogataš koji mu iskazuje dobročinstvo (isto). Drvo se pojavljuje između zanjihanih konjskih glava, zatim zaigra između ušiju konja. To je kočijaš trgnut iz sna naglo zategao dizgine, kraj same kapije od pletene žice. Čovek vidi iskežene konjske gubice, okrenute

malo uvis i u stranu (krupni konjski zubi, boje starih domina, iznutra sasvim crni), kao što vidi na trenutak i belu penu na gvožđu među konjskim gubicama. Stablo je malo nahereno, a pod krošnjom se nazire jedna koso podsečena izraslina, koja se pruža gotovo ravno, pod pravim uglom. Grane su obavijene tankom ledenom skramom, sasvim providnom i mestimično tankom poput celofanske folije. Tim staklastim omotačem obavijeno je i stablo, ali tu je omotač već sasvim istanjen, naročito sa strane gde je obasjano suncem, tako da se na istočnoj izbočini jasno razabira tek malko namreškana kora. Čuje se ritmično kapanje vode sa grana, štrobot u limenim olucima. Sada su glave konja okrenute u stranu, u stranu i unutra, prema rudi koja stoji malne između konjskih glava, jer su im glave sagnute, neprirodno, kao da oba konja skreću odjednom, besmisleno i nemogućno, u stranu, jedan levo a drugi desno, ne od rude nego prema njoj, na tom malom prostoru gde se ne mogu mimoići. Kola su zastala uz škripu i škrgutanje, ali kao da se još malo pomeraju, unazad. Čovek sad ugleda dva crna krupna konjska oka iza olabavljenih štitnika. Konji gledaju, barem se njemu tako čini, negde napred, kao da ih tamo, u to neodređeno i nejasno napred vuče sila one inercije koja ih je sve dosad gonila, tako da im oči, nasilno okrenute, zajedno sa glavom, naniže i unutra, prema rudi, još uvek zadržavaju, jedino još one (ili taj razroki pogled) liniju kretanja već zaustavljenih kola. Čovek sad skreće pogled unazad i preleće prazna kola u kojima treperi na suncu nekoliko slamčica, vrlo žutih. Zatim ugleda gvozdene obruče zadnjih točkova, blatnjave i od tog blata zadebljale, a iza njih, s obe strane, paralelno, sveže tragove točkova u blatu. Četvrtasta zraka sunca, koja se probija kroz mali prozor, sad pada, bez ikakve prepreke, na žutu ilovaču. Čoveku se čini kao da ilovača isparava. Ili je to samo privid. Njegov kaput blatnjavih laktova okačen je na stolicu. Na njemu su blatnjave pantalone i kaljače. Kravata mu je olabavljena a rukavi na košulji zavrnuti. U rukama drži ašov, već malko zarđao, ali još uvek sjajan ispod rđe koja se u vidu kapljica nataložila na oštrici. Čovek stavlja oštricu ašova na samu liniju suncem osvetljenog kvadrata, zatim pritiska ašov, oslanjajući se na njega celom težinom. Oštrica ulazi u ilovaču nekih pet-šest santimetara, zatim odvaljuje parče tvrde žute zemlje. Njegov kaput blatnjavih laktova bačen je na gomilu cigala koje se dižu na desetak metara od njega, i on vidi na kaputu žutu zvezdu, sasvim deformisanu, ne toliko perspektivom koliko naborima kaputa. Cigle su bačene na gomilu, neke sasvim bezoblične, neke slomljene napola, neke samo malo okrnjene. Boja im je već sasvim izbledela, kao da se cigla tokom vremena pretvara u kamen ili se samo ima taj utisak zbog naslage stvrdnutog maltera koji se prilepio uz meso cigle, stopivši se s njim. Ispod levog rukava zavrnutog iznad lakta (desni, sav zgužvan i blatnjav, landara mu oko zglavka ruke, malko skvrčen i naboran), blista na suncu njegova bela koža, išarana crvenim piknjama pega, nalik na pastrmku. Tanke riđe dlake jedva se naziru na podlaktici. Čovek stavlja oštricu ašova na stvrdlu zemlju, zatim ga pritiska, oslanjajući se celim telom na već deformisanu gornju ivicu ašova. Krckajući kao da čupa ili preseca neko korenje, oštrica prodire u zemlju nekih pet-šest santimetara, zatim se čuje kako udara o nešto tvrdo. Čovek počinje da drma dršku, levodesno, kao da se gvožđe zaglavilo između dva tvrda predmeta. Čuje se krckanje, nalik na lomljenje krnjatka pod zubarskim kleštima. Onda se ispod zemlje pojavljuje, sasvim rumena i vlažna, boje sveže govedine, okrnjena cigla. Čovek se saginje i dohvata je. Dlanovi su mu zavijeni krpom, po svoj prilici maramicom, ali se više ne vidi boja materije ili mogućne linije karoa, jer je platno sasvim natopljeno sad već skorenim blatom. Ta je krpa stegnuta preko sredine šake, pa su mu prsti malko zgrčeni, pribijeni jedni uz druge tako da mu je pokret ruke nesiguran i nespretan. Okreće ciglu na stranu, zatim je dohvata prstima kao štipaljkama. Cigla mu skliznu iz ruke i ponovo pade u blato. Čovek se osvrće i vidi u rumenilu sunčevog zalaska oštri vrh bajoneta na pušci stražara. Za trenutak to je sve što vidi, jer mu rumenilo sunca sasvim obliva staklo naočara na kojima se vide tragovi blatnjavih prstiju. Stražar sedi na gomili trulih greda, držeći pušku među kolenima. Čovek shvata da ga stražar ne gleda, pa se na trenutak zagleda u njega, kao da ga sad vidi prvi put. Uskoro uspeva da izdvoji jasnu siluetu bez lica, stražara na crvenom horizontu, njegov tvrd šešir u kojem se vije petlovo perje, ne više tamnozeleno, nego sad već žuto i rujno, kao plamen. Onda čovek ponovo spušta pogled ka cigli i pokušava da je podigne prstima-kleštima koja se ne otvaraju dovoljno. Najzad uspeva da je uhvati u štipaljku i baci je ka gomili. Cigla pada na metar-dva od njega. Tada čuje kako mu stražar nešto govori, neke reči bez značenja, možda psovku, možda pretnju. Uplašen, čovek naglo polete i nađe se začas kraj cigle koja beše pala u blato. Još čuje glas stražara. Možda se stražar samo smeje.

Kvadrat sunčeve svetlosti oko kojeg je počeo da zaseca ilovaču pomerio se, tako da na podu, između stola i četvrtastog prozora sad leže dva kvadrata jednake veličine: onaj svetliji, sunčevim zrakom iscrtan, i onaj drugi, takođe žut, boje sveže, tek iskopane ilovače. Ta se dva kvadrata seku gotovo simetrično, na polovini, jer se sunce pomerilo upravo za toliko. Onaj drugi kvadrat, onaj od ilovače, izduben je nejednako. Izbačena ilovača leži odmah kraj udubljenja, u vidu krupnih iveraka od bagremovog stabla. Na tim se ivercima naziru ponegde sjajne izglačane površine koje je ostavila na njima oštrica ašova, ponegde čak jasno iscrtane kao u gipsanom modelu. Malko pogrbljen, s kaputom prebačenim preko ramena, čovek sad sedi za klimavim stolom, s rukama na ploči stola. Desna mu je ruka zavijena nekom krpom, bez sumnje maramicom, ali se na njoj, zbog blata, jedva naziru linije karoa. Između stegnutih i blatnjavih prstiju, nalik na štipaljke, drži cigaretu. Dim cigarete diže se uvis, nevidljiv, zatim se pojavljuje u providnom stubu sunčeve svetlosti koja pada koso sa prozora i počinje da se mota u toj žutoj svetlosti, kao plava maglina. Ašov stoji naslonjen na zid pored šporeta. On nije osvetljen sunčanom zrakom, ali jedan mlaz difuzne svetlosti dodiruje oštricu, sad sasvim sjajnu, jer su kapljice rđe zbrisane sa nje. Zašto je čovek odustao odjednom od kopanja? Možda se suviše umorio ili je glina isuviše tvrda pa je morao da odustane. Ili mu je možda drška ašova nažuljila dlan? Ciglu dohvati obema rukama, nespretno, onda napravi mali zalet i hitnu je prema gomili. Cigla se zakotrlja i začu se zvuk nalik na udar drvenih kegli. Čoveku se čini da može da vidi, uprkos blatnjavom staklu naočara, jarkorumenu ranu na cigli i rujni oblačić ciglenog praha. Sad se vraća i uzima ašov koji leži na zemlji, tamo gde su ostali jasni tragovi njegovih kaljača. Pogled mu je uperen u pravcu oštrice i kao da zajedno sa njom prodire u dubinu. Pokreti su mu kruti i nesigurni, glava nisko oborena. Najednom, njegovim telom prolazi grč, nešto nalik na trzanje iz sna. Da li je to stražar ponovo nešto rekao ili to beše zvuk pištaljke? Trzaj njegova tela potraja samo tren. Vukući za sobom ašov, čovek prilazi gomili cigala i podiže kaput. Zatim korača u stroju, držeći ašov na ramenu. Zavijen grubim ćebetom koje miriše na konje, čovek sedi za stolom. Lampa nije više na stolu, nego je okačena o klin, na zidu, levo od stola, malo iznad njegove glave. Svetlost dolazi iz četvrtastog prozora sučelice njemu. Ta svetlost je bela, sivobela, više refleks snega nego svetlost dana. Prozor treperi pod udarcima vetra i katkad se čini da kroz nevidljive napukline između okvira i dasaka prozora prodiru igličaste pahulje snega. Ili se taj utisak ima samo zbog naleta vetra koji ubacuje kroz pukotine talase hladnog vazduha. Malko pogrbljen, s rukama na ploči stola, čovek gleda prema prozoru. U okviru prozora, međutim, ne vidi se ništa do kovitlanje snežnih pahuljica i malo, koso zasečeno ispupčenje od napadalog snega u donjem okviru, iza stakla. Prsti mu naglo zastaju a ruke na trenutak leže pred njim nepokretne. Zatim se ruka ustremljuje na jednu od svezaka koje leže na vrhu gomile, s njegove desne strane. Privlači knjigu bliže, zatim je drži tako, neotvorenu, i posmatra njene korice kao da je sada prvi put vidi. To je neki stari časopis zamašćen i iskrzanih listova. Na zelenoj naslovnoj strani nalaze se neke reklamne fotografije automobilskih guma i velika stilizovana slova, bez sumnje marka guma. Naslov je utisnut krupnijim slovima, ukoso, preko gornje trećine knjige, na crvenosivoj pozadini: Izbor. U velikom svetlom okviru ispod naslova naziru se u dve kolone raspoređena slova, možda sadržaj časopisa. Čovek propušta preko palca masne i zavrnute stranice, očigledno ne obraćajući pažnju na vrtoglavo lepetanje listova. Onda vraća časopis na gomilu odakle ga je uzeo. Druga sveska koju je sada uzeo, naizgled je sasvim jednaka onoj prethodnoj; iste fotografije talasasto nazupčenih automobilskih guma, ista kosa traka na kojoj je utisnut naslov, isti svetli kvadrat u kome je štampan sadržaj, u dva stupca. Jedino se neznatno razlikuju boje pozadine. Vraća svesku na mesto, odvija ćebe i dolazi do prozora. Ruku prekrštenih pozadi, u struku, gleda kroz prozor. Brzo promicanje snežnih pahuljica i katkad, između dva naleta vetra, maglena silueta jednog drveta. Kaput mu je prebačen preko ramena, a u zapućku, s leve strane, zadenut je krupan žut cvet. Šumska je staza mestimice pokrivena svodom hrastova. U ruci drži kvrgavu granu kojom udara po visokim koprivama kraj staze. Najednom zastaje: do njega dopiru udarci sekira. Čini mu se da sad čuje i glasove. Skida kaput i stavlja ga preko ruke, zatim se odjednom nađe, zablesnut suncem, izvan čestara. Zaklanjajući oči dlanom, vidi na čistini, na desetak koraka ispred sebe, sjajne oštrice sekira koje iskre kao parčad razbijenog ogledala. Drvoseče još ne vidi jasno, samo ih nazire kroz lišće, na samoj granici čestara, preko puta, ali sad čuje njihovo huktanje koje prati sjajan zamah oštrica. Visoko iznad zapaljenog čestara, zelena krošnja drveta podrhtava. Cvet i lišće zôve, naspram njega, miruju, kao i visoke stabljike koprive i zelene krošnje svuda

naokolo. Za trenutak ne shvata. Gleda uvis, iznad zaljuljane krošnje, u nebo. Nebo je plavo, sasvim plavo. Samo negde iznad zalelujane krošnje nazire se beo oblak. Još pre nego što će ugledati kroz nabore zelene zavese od lišća mišićave biste drvoseča, shvata da se krošnja trese pod udarcima njihovih sekira. Ali čovek kao da ne može da poveruje svojim očima. Mora da su ga drvoseče ugledale, jer su najednom zastale, i čoveku se čini da ga sada posmatraju. Očekuje da će odmah pobeći i već predviđa njihove korake: bacaju sekire i jure prema svojim košuljama koje su okačili negde na neko žbunje. Ili ih oblače u trku, a košulje se kače i cepaju o grane šiblja, o trnje kupine. Ništa od toga. Možda ga nisu primetili? Ili se samo pretvaraju? Sekire su im oslonjene ušicama o zemlju. Drže ih jednom rukom kao što se drži štap. Sunce je jasno iscrtalo liniju majica na njihovom poprsju, i da nema čuperaka dlaka na grudima, možda čovek ne bi odmah video da su do pasa goli. Vratovi su im naborani i tamni kao kora drveta pred njima. Stablo je pri dnu zasečeno, koso i duboko, sa obe strane, simetrično. Iz sveže posekline bije svetlost kao da iz drveta izbija plamen ili kao da je u njemu neki snažan izvor svetlosti. Krošnja više ne treperi. Drvoseče izmenjuju sekire: podižu ih jednom rukom, zatim dvema. Onda prave u vazduhu pokrete koji oponašaju sečenje drva. Čovek se već sasvim približio, u ravnoj liniji, kroz visoke trave i trnje gloga. Sad već čuje kako jedan od drvoseča, još uvek ne gledajući u njega, kaže nešto: da mu je držalo malo pretanko, da se svikao na svoju sekiru, a da je ovo sekira njegovog sina, ili brata; tako nešto. Onda čovek shvati da se oni samo pretvaraju i da neće pobeći. Kažu mu da ih je pozvao gospodin. Koji gospodin, pita čovek. Gospodin. Onda, ne obraćajući više pažnju na njega, počinju opet da isprobavaju svoje sekire, zasecajući vazduh udarcima snažnim i ritmičnim, propraćenim huktanjem. On već pomišlja da se okrene i ode, kad jedan od drvoseča kaže, zaustavljajući sjajno sečivo visoko iznad zamišljenog stabla: Onaj s nogom. Zatim nastavljaju da zasecaju vazduh sekirama. Goli do pasa, stoje opet jedan naspram drugog (kao što su bez sumnje stajali i malopre, dok je stablo odjekivalo) i zamahuju sjajnim sečivom po sunčanom zraku koji pada koso iz krošnje načetog drveta i diže se između njih kao visok, sjajan stub. Kroz četvorinu prozora, između krupnih pahulja koje promiču, naziru se samo visoke grane nekog drveta. Grane su prekrivene debelim naslagama snega, a tanki se vrhovi grana gube u vejavici. Čovek ustaje i ide prema prozoru. Sad vidi i stablo, skoro sasvim belo, bar sa strane koja je okrenuta k njemu. Levo od drveta, slepi zid neke kuće, a dalje, u pravcu drveta, jedva nazire kroz snežnu zavesu i zarđala okca ograde od pletene žice. Bez sumnje i ta su okca sad sasvim bela, zadebljala od snega koji se na njih nahvatao, i tim zadebljanjem smanjena. A možda ih je sneg sasvim ispunio, tako da umesto žičane ograde tamo sad stoji beo snežni zid. Negde u daljini čuje se lajanje nekog psa, sasvim tiho, kao kroz upijač. Ali čovek ne vidi psa, ništa ne vidi. Osim pobelelog stabla i slepog zida kuće. Najednom kroz pahulje ugleda neki crn, četvrtast predmet. Taj se predmet bliži sa strane, iz onog pravca gde se diže slepi zid. Na trenutak čovek ne shvata šta je to. Tek kada nevidljiva ruka okrenu taj predmet bočno prema njemu, on shvata šta je. Odmah zatim ugleda i čoveka. Čovek je hrom. Ogrnut je takođe sivopepeljastim ćebetom, vrlo nalik na ono na njemu. Čini mu se da oseća i miris ćebeta: miris konja i mokraće. Po ramenima i po kosi napadao mu je sneg. Nagnut je sasvim nad šporet koji gura. Šporet je crn, možda zarđao; sporo se miče kroz visok sneg koji mu je skratio noge dopola. Onda šporet i čovek koji ga gura nestaju iz okvira prozora. On više ne može da vidi njihov trag u snegu. (Čovek sa štapom stoji pred vratima. Pred njim se pruža onizak slepi zid, kamena ograda ili poleđina neke kuće. Levo od njega, takođe zid, sa prozorima na kojima su sklopljeni kapci. Desno, visoka kapija sa svodom. U svodu, na mestu gde je sneg raščišćen, sedi neki čovek, nogu prekrštenih po istočnjačkom, leđima oslonjen na zid. Na glavi ima deformisan mrk šešir na kojem se jasno nazire, naokolo, tamniji trag skinute pantljike. Iz blatnjavih cipela izviruju mu goli gležnjevi. Kraj njega stoji uzan drven sanduk sa listovima svetlog lima, nalik na listove staniola. Iz jedne ladice na drvenoj kutiji izvlači mali ciganski nakovanj i uglavljuje ga između dva glatka kamena kojima je dvorište popločano. U ruci drži čekić. Sad uzima jedan od otučenih lonaca koji stoje kraj njega. Obrisavši dlanom emajlirano dno, diže ga prema svetlosti. Čovek ga pita nešto. Ovaj drugi sleže ramenima i nastavlja da kucka. Čovek ga opet pita, a ovaj kaže da su gospođi došli gosti. Čovek sa štapom onda zaćuti, ali još neko vreme stoji kraj njega. Sluša kako

pucketa emajl, produženo. Gleda kako se u lim starih šerpi uvlače olovne nitne kao revolverski meci kalibra 6,35.) Tanke limene noge šporeta, sasvim rasklimane, prelaze preko niskog praga. Crna se kutija pomera sporo, uz zveckanje lima. U njoj se čuje neko bubotanje: to po svoj prilici otpada sloj blata i šamota kojim je šporet iznutra obložen. Onaj koji je dogurao šporet sada se uspravlja. Na trenutak zastaje kao da je zaslepljen. Vrata za njegovim leđima širom su otvorena. Kroz njih ulazi bleda svetlost zimskog popodneva. Sada je izgleda otkrio u poluseni, levo, kraj malog prozora, onog koji ga posmatra. Jednako otresajući sneg sa ramena, ovaj što je ušao nešto govori. Onaj ga drugi ne čuje, ili se pretvara da ga ne čuje. Najednom čovek kraj prozora baci sa ramena ćebe i prilazi uglu. Onaj ga drugi za trenutak ne vidi. Samo za trenutak. Onda se iz mraka pojavljuje onaj prvi, držeći pred sobom štap. Bez reči se približava šporetu i čoveku koji dahće kraj njega. Štap mu je uzdignut od zemlje, koso, i uperen u bok šporeta. U idućem trenutku čuje se lom. Gvozdeni šiljak štapa zario se u bok šporeta. Čuje se krckanje lima i osipanje šamota. Štap je prodro u truli lim do pola. Čovek ga izvlači s naporom: otpadaju truli komadi gvožđa, nalik na puhor. Onda čovek udara po limu jednim snažnim zamahom noge. Šporet se prevrće preko praga, sporo, prvo na stranu, a zatim i oko svoje uzdužne ose. Čovek je za trenutak zastao, možda da bi odredio dužinu pređenog puta. Sad ne čuje škrgut svojih cipela. Vetar donosi iz neke neodređene daljine lajanje nekog psa, dugo, otegnuto. Dokle god mu dopire pogled kroz noć i mećavu, čovek ne vidi ništa, nikakvu senku, nikakav pokret. Ponovo u stavu mačevaoca, osluškuje. Nevidljiv pas laje negde u daljini; vetar razbija i raznosi njegovo lajanje. Dečak se pojavljuje iznenada, izronivši iz mećave, tik pred njegovim štapom; štap je uperen prema dečakovim grudima. Čovek vidi kako dečak otvara usta, kao riba, ali ga ne čuje, jer mećava briše dečakov glas. Dečak prilazi bliže, sve dok ne dodirnu grudima gvozdeni šiljak štapa. Ponovo nešto govori, pokušavajući da nadviče zavijanje vetra. Onda, shvatajući da ga čovek ne čuje, dohvata rukom štap, pri samom vrhu, ispod šiljka. Dečak sad korača ispred čoveka, držeći štap. Čovek korača sporo, kao vođen dečakovom rukom. Koračaju tako, držeći štap za dva kraja, koračaju kroz sneg i mećavu. Svestan činjenice da sam nesposoban da dignem ruku na sebe, gadeći se svoga tela, gadeći se smrti, krvi i svih rekvizita smrti, konopca, britve, oružja, ja sam, malopre, kada sam krenuo ka selu, otprativši sina do vrata, najednom osetio neko ozarenje zbog mogućnosti da se bezbolno otarasim svih strahova i briga, a da pri tom ne izložim sebe nekim granginjolskim zahvatima: smrt u snegu, slatka smrt, bez krvi i bez unakazivanja tela, bez bolova i bez nasilja! Jer krug je opisan. Moj povratak u rodno selo i nije ništa drugo do to: vraćanje na prapočetke, vraćanje u krilo zemlje, poslednji stepeni velike kružnice koju opisuje sve živo vrteći se tako u tom krugu između rođenja i smrti, vrtoglavo, sve dok se te dve tačke ne spoje. Zapravo to nije bila odluka, to nikad nije bila odluka, jer za odluku je potrebna volja, nego to bejaše samo daleka namera koju sam pokušao da prokrijumčarim ne samo svojoj životinji nego i svojoj svesti, jer da sam je makar samo domislio u sebi, možda bih svršio sa sobom. Nad svim caruje priroda osim nad strahom pred njom. (T. Berakoth, 33 B). To osećanje da me napustilo moje sopstveno Ja, to viđenje sebe iz aspekta nekog drugog, taj odnos prema sebi kao prema strancu Nedovršeno. Nedostaje jedan list. na Dunavu dok sam stajao u redu. To bejaše isto ovo osećanje: s jedne strane E. S., pedeset i tri godine, oženjen, otac dvoje dece, razmišlja, puši, radi, piše, brije se mašinicom za brijanje, a s druge strane, kraj njega, zapravo u njemu samom, negde u središtu mozga, kao u snu ili polusnu, živi neki drugi E. S., koji

jeste i nije Ja, jer dok se ovaj brije, sasvim sračunatim pokretom ruke, koja i ne drhti, onaj drugi, smanjen do embriona, obavlja neke sasvim druge poslove, bavi se nekom sasvim nepoznatom no opasnom rabotom, i ja ga na mahove, u magnovenju, hvatam u tim nedozvoljenim i tajanstvenim radnjama, hvatam ga in flagranti kako čini nešto drugo, nešto i meni samom sasvim neshvatljivo, jer to što taj drugi čini ne samo da nema apsolutno nikakve veze sa brijanjem ili sa vezivanjem kravate ili sa jedenjem, nego to nema apsolutno nikakve veze ni sa mojim razmišljanjem, sa tokom mojih misli, niti sa mojim postupcima: to je neko drugi! Ali ono što je najstrašnije u toj stvari jeste činjenica da ja ne mogu tačno da znam šta taj drugi radi (dok se ja, na primer, brijem), kakvu to jezovitu stvar, jer taj drugi to skriva od mene, i kad mi se učini, usred brijanja, da sam ga upravo zgrabio za gušu, uhvatio na delu, taj mi se drugi izmakne, umakne mi negde u mom sopstvenom mozgu, negde u nekoj bolnoj vijugi mog mozga, i ja nikad ne mogu sasvim da ga imam u svojoj vlasti, da ga pozovem na odgovornost ili makar da ga izvedem na svetlost dana i da ga otpustim s Božjom pomoću, bez reči prekora ili prebacivanja. Šta li taj drugi radi dok se ja brijem? Ide nekim nepoznatim predelima, govori neke nerazumljive slogove, neke nerazumljive reči i rečenice, ali ne nesuvislo, nego ih prosto izgovara šapatom ili ako ih izgovori glasno onda, odmah za tim, izgovori mnogo drugih rečenica i nesuvislih slogova, kako bi me naterao valjda da zaboravim sasvim jasno i nedvosmisleno značenje onih prvih reči, sasvim jasnih i sasvim dovoljnih da se identifikuje značenje celog teksta, cela misao. Taj se drugi kreće u meni nepoznatim predelima i kada ga na trenutak iznenadim, pretvarajući se da sam se sav predao brijanju i onim dlačicama što su se skrile iza nozdrva, uspevam katkad, na trenutak, samo na trenutak, da ga ugledam, tog drugog, kako ide u nekom pogrebu, za nekom žalobnom povorkom, ali se ne zna tačno da li je u mrtvačkim kolima taj drugi ili samo korača za pogrebom slučajno, nego se u idućem trenutku (tačnije sve u istom času) ne zna više ni to da li su to pogrebna kola ili samo neki crno lakirani fijaker, i da li je taj čovek upravo on, taj Drugi. Ali ono što je najgore u tom lovu na Drugog koji jeste i nije Ja, to je strašna činjenica da taj drugi koji je vezan za mene kao da smo sijamski blizanci, hrptenicom i mozgom i simpatikusom, da taj moj sijamski blizanac, koji korača sam i okrenut u drugom pravcu, sa rukama i nogama sasvim slobodnim, da taj moj brat-blizanac, to moje Ja-ne-ja misli zapravo mojom glavom, krade misli moga mozga, kao da su nam i mozgovi spojeni, ili samo smešteni u jednu te istu nakaznu lobanju, u dve srasle lobanje, koje su tako postale jedan jedinstven nakazni Wasserkopf u kojem leže dva mozga, jedan uz drugog, pa se misli jednog prenose na onaj drugi, ali ne sasvim jasno, nego nedovoljno artikulisano, jer jedan drugom smetaju, kao kada se sluša u polusnu razgovor iza nekog zida, iza debelog zida koji razdvaja i spaja dve sobe: u drugoj se sobi možda kolju noževima dvoje ljubomornih, možda se hladno sečivo zariva u živo meso, jer čuju se nekakvi krici, nekakvo valjanje i bolno stenjanje, ali to može isto tako da bude i zagrljaj i drhtanje dvoje zaljubljenih u strasnom zagrljaju (to se kroz ove debele stene ne može jasno čuti), možda je to histeričan smeh ili bolesno ridanje. Tako me taj drugi progoni, tako se javlja u meni iznenadno dok se brijem pred krnjim ogledalom i gledam svoje lice uokvireno penom, sasvim spokojno; jutro je, mećava je stala, sunce prodire kroz četvrtast prozor, čuje se mukanje krava u dvorištu preko puta, zvoni zvono sa seoskog zvonika. Unutra je toplo, plaminjaju šišarke u limenom šporetu, dim se razlegao, oseća se samo miris smole, miris šuma. U tom trenutku onaj se drugi javi u meni, izvi se iz mog mozga, bolno, do drhtavice, jer se tom drugom dogodilo nešto strašno, neka mu je kobna misao oprljila mozak, misao o smrti, misao intenzivna i nemilosrdna kao u čoveka koji se probudio u svom grobu, ali ja, E. S., ne znam tačno značenje te misli, ne znam čak ni da li je to misao o smrti, ali i ja osećam intenzitet, težinu te misli, njenu pogibeljnu pesimističnost, njenu ubitačnu realnost, i počinjem da drhtim negde u dubini svog bića, ne drhte ruke, jer ruke još jednako drže mašinicu za brijanje a nikotinizirani prsti prate koščatu liniju brade, opipavajući dlačice, nego drhti moj simpatikus, moje srce, moja nutrina, moje uplašeno, zbunjeno Ja. Jer odsad se celokupna snaga moje ličnosti koncentriše na rešavanje te tajne, te zagonetke, te stravične afere s kojom je suočen taj drugi u meni, na rešavanje tog kriminalističkog slučaja u kojem nema ni jednog jedinog pozitivnog elementa, ni jedne jedine poznanice, i jedino se zna da je u pitanju smrt, smrt nekog lica, ili smrt kao takva, izvan svog građanskog konteksta, ali da je u pitanju smrt, pogibelj, neka užasna katastrofa bića, u to nema sumnje: ta drhtavica u meni, taj ludački pogled onog drugog što me gleda iz napuklog ogledala dok se brijem, to jasno kazuje. Sve što mi je ostalo u svesti to je utisak neke more, sve što sam mogao da formulišem suvislo to bejaše jedna jedina reč: VELIKO, pridev koji je stajao uz neku nemogućnu stvar, uz neki pojam koji nije mogao da se identifikuje, ali koji je zračio nekim nepojmljivim užasom, a reč VELIKO koju sam uspeo da kroz bolan

napor svesti izbacim u polje razuma, u polje artikulacije, da je na trenutak zgrabim u tom hitrom preletanju pojmova i slika, tako nalik na san, ta reč je bila sasvim adekvatna, stajala je sasvim prirodno i logično uz neki nepoznat pojam, slažući se s njim u rodu, broju i padežu, mada taj pojam bejaše još uvek izvan sfere shvatljivog, izvan žute mrlje svesti. To užasno i užasavajuće VELIKO pritiskalo me svojim velikim i užasnim prisustvom, a užas je poticao iz nemoći mog duha i svesti da uz taj pridev dodam imenicu, jer time bi, tim razjašnjenjem pojmova, stvar moje more postala izvesnijom, užas bi možda dobio ljudske konture, ili makar oblik jasnog i definisanog užasa. Ovako, sa tim neutralnim pridevom (zapravo bez roda) koji je stajao uz neku imenicu, ili možda glagol, moj strah, moja unutrašnja drhtavica prerastali su u neki budan košmar, i ja sam slutio da možda to što se događa sa mnom i nije ništa drugo do nastavak nekog naglo prekinutog sna: dok je deo mog bića pratio svakodnevni (logični) tok misli, drugi je deo, istovremeno, bio u dubokom snu, mučen morom nekog sna iz kojeg nije mogao da se prene: odlomci tog budnog sna, te more (odakle je iskliznula jedino reč VELIKO), harali su mojom svešću i mojom nutrinom, a u mozgu, u biću, zbivala su se istovremeno dva procesa, san i java, mora i lucidnost, ali je između ta dva procesa postojao neprobojan zid, prekinuta veza: ceo napor moje budne ličnosti sastojao se u tome da dokuči neku reč koja dopire s one strane zida, iz druge, uspavane moždane kore, da kad već ne mogu da vidim, da makar ne čujem šta se zbiva u mom sopstvenom biću, sada, u ovom trenutku: reč VELIKO bejaše još jedina artikulisana i uhvatljiva reč, ako i to ne bejaše samo prevod, samo surogat neke reči, nekog drugog pojma, nekog drugog stanja: ono što se događalo s druge strane svesti događalo se odveć brzo, slike su odmicale nepojmljivom brzinom, a stvari koje su se događale tamo, u tami moga bića, slike koje su promicale u kori moga mozga, bejahu odveć užasne da bih mogao da ih analiziram, hladnokrvno, čak i da sam ih uspeo dokučiti: sve se to događalo s onu stranu života, u dubokim mitskim predelima smrti, u stravičnoj dolini onostranog. Taj drugi, to moje drugo biće, to bejah ja sam posle moje smrti: mrtvi E. S. u susretu sa živim E. S., koji je izišao iz mog sopstvenog sna pa se otelotvorio, nastanio uz onog živog. * Moje kukavno, predvojeno Ja. Šta su svi napori čovečanstva, sve ono što se naziva istorijom, civilizacijom, sve ono što čovek čini, i što čini čoveka, šta je sve to do samo uzaludan i tašt pokušaj čovekov da se suprotstavi apsurdu sveopšteg umiranja, da tobože to umiranje osmisli, kao da se smrt može osmisliti, kao da joj se može dati ikakvo drugo značenje i ikakav drugi smisao osim onog koji ona ima! Filozofi, oni najciničniji, pokušavaju da besmisao smrti osmisle nekom višom logikom ili nekim duhovitim obrtom, radi sveopšte utehe, ali ono što ostaje, bar za mene, vrhunaravnom tajnom to je pitanje: šta dozvoljava čoveku da uprkos saznanju smrti deluje i živi kao da je smrt nešto izvan njega samog, kao da je smrt prirodna pojava! Drhtavica koja me je držala poslednjih dana pomogla mi je da shvatim, uprkos snažnim napadima straha, da moja bolest i nije ništa drugo do to: katkada, iz meni sasvim nepoznatih razloga, i iz sasvim neshvatljivih pobuda, ja postajem lucidnim, u meni se javlja saznanje smrti, smrti kao takve; u tim trenucima dijaboličnog ozarenja smrt za mene zadobija onu težinu i ono značenje koje ona ima an sich, a koju ljudi najčešće i ne naslućuju (zavaravajući se radom i umetnošću, zataškavajući njeno značenje i njen vanitas filozofskim krilaticama) da bi njeno pravo značenje osetili samo u trenutku kada im ona zakuca na vrata, jasno i nedvosmisleno, sa kosom u ruci, kao na srednjovekovnim gravurama. Ali ono što me užasnulo (saznanje ne rađa utehu) i što je moju unutrašnju drhtavicu još više uvećalo, jeste saznanje da je moje ludilo zapravo lucidnost, i da mi je za moje ozdravljenje – jer ovo se stanje drhtavice ne može podneti – potrebna zapravo ludost, mahnitost, zaborav, i tek će me mahnitost spasti, tek će mi ludilo doneti ozdravljenje! Da mi kojim slučajem doktor Papandopulos sada postavi pitanje o mom zdravlju, o poreklu mojih trauma, mojih strahova, sada bih mu znao odgovoriti jasno i nedvosmisleno: lucidnost. Poziv sam zatekao po svom povratku iz Porsombata, dakle juče. Šta ste tražili u Porsombatu? Posetio sam Majerove.

Ko su Majerovi? Gospodin Samuel Majer moj je stari poznanik još iz trgovačke škole. Nismo se videli više od trideset godina. Pre neki dan sam čuo da izvesni Majer, trgovac, živi u Porsombatu, i pomislio sam da je to po svoj prilici on. Stoga sam rešio da ga posetim. Iz kojih razloga? Pre svega iz želje da se vidim sa starim školskim drugom, a uz to, nadao sam se izvesnoj moralnoj i materijalnoj pomoći od njega. Od koga ste čuli da Majer živi u Porsombatu? Ne sećam se. Možda je to bio moj sestričić Đula, zvani Žorž. Kako je došlo do toga da on pomene Majerove? Ako se ne varam, to je bilo sasvim slučajno. Naime, ja i pomenuti Žorž, to jest Đula, nismo u najboljim odnosima, moglo bi se čak reći da smo u zavadi. Kako je onda došlo do toga da on pomene Majerove? Prilikom jedne od naših svađa, ja sam mu, to jest Žoržu, rekao da se neću s njim upuštati ni u kakvu jakobovsku trgovinu, na šta mi je on odgovorio, ne sećam se tačno posle koje replike, da sam ja običan bankrot i Luftmensch, jer da nisam to, ja bih živeo pristojno poput Majera, cenjenog trgovca iz Porsombata, koji mu je pričao o tome da smo mi nekad išli zajedno u trgovačku školu u Zalaegersegu. Tada sam se trgao i rešio da posetim Majera, kako bih, kao što sam već rekao, zatražio od njega izvesnu pomoć. Mislite novac? Nisam u prvi mah mislio ni na šta određeno. Jednostavno sam želeo da steknem poverenje nekog imućnijeg trgovca kod koga bih mogao pozajmljivati s vremena na vreme nešto novca, brašna ili duvana. To bi mi dobro došlo naročito sada kad sam u zavadi sa Žoržom, kao i sa svojom sestrom kod koje živim privremeno zajedno sa svojom tročlanom porodicom. Da li vam je Majer izišao u susret? Pozajmio mi je četrdeset penga i obećao da će mi poslati kroz nekoliko dana izvesnu količinu brašna. Besplatno? Mislim da je time hteo da kaže besplatno, ali ja sam se ponašao kao da je u pitanju privremena pozajmica, kao što je bio slučaj i sa novcem koji sam dobio od njega. Da li ste mu vratili taj novac? Još ne. Meni je, naime, novim zakonom penzija drastično smanjena, a troškovi oko preseljenja i uređivanja stana su ogromni. Računam da ću mu novac vratiti u ratama, u toku godinu dana. Najdalje. Uz kamatu? Nije bilo reči ni o kakvoj kamati.

Vratimo se Majerovima. Koga on sve ima u porodici? Njegova žena, Peštanka, i jedan od trojice sinova, najstariji, koji radi sa ocem u trgovini. To je trgovina na malo, neka vrsta dućana sa kolonijalnom robom, ali izgleda poslovi im sada ne idu baš najbolje. To sam čuo od samog Majera. Žalio se na teškoće oko snabdevanja i na nelojalnu konkurenciju. Izrazio je sumnju da mnogi meštani, njegove ranije mušterije, izbegavaju njegovu radnju zbog pretećih pisama koja su dobili od mesne partijske organizacije. Gde su ostali sinovi gospodina Majera? Najmlađi je na Istočnom frontu. Nije im pisao već više od mesec dana i oni pomišljaju na najgore. Srednji, po zanimanju arheolog, nalazio se negde na mađarsko-jugoslovenskoj granici, gde je vršio ispitivanje nekih rimsko-panonskih iskopina, i tu je uhapšen pod sumnjom da je hteo da se prebaci preko granice i da se priključi nekom ilegalnom pokretu. Te vesti nisu sasvim proverene, jer su ih dobili od nekog prilično nepouzdanog čoveka, koji nije hteo da im kaže svoje ime i koji je za to obaveštenje zatražio pozamašnu sumu. Da. Zaboravio sam da kažem da sa njima stanuje i Majerova majka, poluparalizovana i gluva, kao i jedan trgovački pomoćnik, ili sluga, tako nešto, čovek od svojih pedeset godina, koji im cepa drva, loži peći i brine se oko stare gospođe. Ako se dobro sećam, zove se Alojz, Slovenac iz Murske Sobote. On radi kod njih već više od dvadeset godina. To je, mislim, sve. Kažete da niste poznavali Majerove sinove? Tako je. Odakle vam je poznato da se jedan od njih bavio arheološkim istraživanjima na navedenoj lokaciji? To sam čuo od samog Majera. Čak mi je pokazao i neku figuru od keramike koja je pripadala njegovom sinu i za koju je tvrdio da je original, a stajala je u staklenoj vitrini. Opišite tu figurinu. Prilično dobro sačuvana keramika, veličine nekih dvadeset santimetara, a predstavlja ranjenog divljeg vepra. Zadnji je deo oštećen, ali su glava i prednji deo trupa, kao i prednje noge, dobro sačuvani. Vepar je, izgleda, ranjen, jer je pokleknuo na prednje noge, kao u samrtnom grču, dok mu je glava malo nakrivljena, a njuška sa velikim kljovama razjapljena. U toj se grimasi ranjene životinje, međutim, pre osećaju nemoć i samrtni ropac nego snaga i krvoločnost. U očima se nazire strah, bezmalo ljudski, mada bi se jedva moglo reći da je glava stilizovana. Šta se još nalazi u staklenoj vitrini? Jedna statua od sitnozrnastog belog mermera koja predstavlja Hermesa s malim Plutosom na ruci. Figurica je veličine nekih trideset santimetara a nedostaju joj glava, desna ruka, gotovo do ramena, i obe noge do kolena. Hermes je sasvim nag, samo mu jedan ogrtač ide s levog ramena niz leđa pa se obavija oko leve ruke. Na ruci na kojoj drži Plutosa vide se ostaci glasničkog štapa. Težina tela počivala je po svoj prilici na desnoj nozi. Mali Plutos je takođe jako oštećen: nema glave, prednjeg dela grudi i trbuha, kao ni obe noge do ispod kolena. Šake božanskog deteta i jedan mali ostatak leve noge vide se na Hermesovim grudima. Dalje. Figura nagog genija, veličine nekih sedamdeset santimetara, takođe jako oštećena. Nedostaju glava i vrat, noge do kolena i leva ruka do ramena. Duga krila sasvim su malo oštećena. Desna ruka ide pored grudi, nedostaje samo šaka. Postoji verovatnoća da je genij bio predstavljen sa zmijom u ruci.

Dalje. Nekoliko minđuša, takođe rimskih, Hadrijanovi novčići, delovi obrednog posuđa, jevrejske sasude, jedna menora, sve to od manje vrednosti, barem po njegovom kazivanju. Da li vam je pokazao fotografiju svog sina? Pokazao mi je više njegovih fotografija iz raznih razdoblja života. Fotografije su bile u velikom albumu od zelenog baršuna sa okovanim koricama. Da li vam se čini, na osnovu fotografija, da ste tog čoveka, to jest Majera mlađeg, arheologa, negde već sreli? Mislim da nisam. Kako izgleda? Srednjeg rasta, malo trbušast, isturena donja usna, širok mesnat nos, kratko podšišana tvrda kosa, naočari sa gvozdenim okvirom, jake obrve, kratke ruke, dosta nemaran u odevanju. Hod? To vam ne bih znao reći. Od kada se poznaju gospodin Majer i vaš sestričić Žorž? Ne znam. Majer mi je rekao samo da on i Žorž izmenjuju već dugo neke artikle široke potrošnje. O kakvim je artiklima bila reč? Ne znam. Poznajete li izvesnu gospođu Fišer, iz Novog Sada? Da. Kada ste je poslednji put videli? Negde šesnaestog, sedamnaestog marta ove godine, dan-dva po mom dolasku u Novi Sad. Šta ste tražili u Novom Sadu? Hteo sam da dopremim stvari koje su mi ostale tamo: dva ormara s krevetninom. Čime se bavi gospođa Fišer? Doskora se bavila prodajom goblena, šlingeraja i uzoraka za kukičanje i vezenje. Rekli ste doskora? Da. Sada je bolesna i kratkovida. Nedavno je pretrpela nervni šok.

Šta joj se dogodilo? Ne znam. Nije mi o tome rekla ništa. O njenoj bolesti sam čuo od nastojnice koja mi je otvorila kapiju. Opišite radnju gospođe Fišer. To je mala dvorišna radnja, 3×2, sa jednim prozorom koji je nekad bez sumnje služio kao izlog. U staklenoj vitrini, gde su ranije stajali uzorci, sada se nalazio jedan mastiljavom olovkom ispisan oglas kojim se nude na prodaju, pod vrlo povoljnim uslovima, kanabe, dve fotelje, ogledalo, kredenac, šporet. Iznutra je prozor bio zamračen plavim pakpapirom i zavesom od ćebeta, tako da je u kući vladao polumrak, jer je sobu osvetljavala samo svetlost jedne sveće. Kada sam ušao, domaćica je upalila gasnu lampu. Šta se nalazi u toj prostoriji? U uglu, posrebrena peć, kraj prozora sto na rasklapanje, na kojem se nalaze makaze, jastuče sa iglama i čiodama, papirne mustre i raznobojne krpice, kao i konci, ibrišimi, kalemovi, trake, rojte, čipke; na drugom stolu, onom za kartanje, nalazi se još jedna lampa, neupaljena, izlizan špil španskih karata, ostatak kartonske tube na kojoj se nalazi parče kretona; po zidovima su razastrte kuvarice iscrtane plavim linijama, scene iz građanskog života: domaćica koja podiže poklopac sa lonca iz kojeg suklja mirišljava para, a muž se smeška, držeći iza leđa buket ruža. Ta se mustra pojavljuje u mnogobrojnim replikama, identičnim, zakačena na zidu rajsneglama, prebačena preko naslona stolice, preko šivaće mašine, na stolovima, u vidu stolnjaka. Da li ste poznavali njenog muža? Da. Bio je trgovački putnik, u fabrici četkarskih proizvoda Weiss & Comp., ali je usput prodavao i goblene i kuvarice koje je izrađivala njegova žena, to jest, gospođa Fišer. U kakvom ste odnosu bili sa pomenutom tvrtkom? Bio sam jedan od suvlasnika. Posle procesa koji je Vajs poveo protiv mene, izgubio sam sav svoj kapital uložen u taj posao. Šta ste proizvodili? Četke. Osim četaka? Ništa drugo. Samo četke: zidarske, molerske, slikarske, toaletne i slično. Šta podrazumevate pod tim slično? Čelične četke, četke za ribanje, četke za brijanje. Da, i četke za brijanje. Da li ste sa gospođom Fišer razgovarali o Majerovima? Ne. Ne sećam se. Da li postoji još neki ulaz u radnju osim onog koji ste pomenuli? Postoje samo jedna vrata, ta što se otvaraju dopola, jer im smeta kauč.

Opišite kauč. Običan starinski kauč sa naslonom, presvučen baršunom koji je nekad bio bez sumnje crven, ali je sada već sasvim olinjao i nakapan voskom, spermom ili krvlju. Kasnije je gospođa Fišer prebacila preko naslona i preko celog kauča pomenute uzorke za vez. Zašto je to učinila? David Fišer, njen muž, ubio se na tom istom otomanu. Trag ispaljenog metka, koji mu je prošao kroz potiljak, mogao se doskora videti na naslonu u vidu velike rupe. Da li ste u stanu gospođe Fišer videli neke muške stvari? Razumete li me? Muške cipele, pribor za brijanje, kaput, šešir i slično? Ne, nisam video ništa slično. Razmislite još jednom! U jednoj vitrini, iza prljave zavese od platna za kuvarice, i sa onim istim motivom iscrtanim plavom bojom, nalazile su se neke stvari koje bi se mogle uslovno nazvati muškim, ne samo zato što su pripadale gospodinu Davidu, njenom pokojnom mužu, već i po tome što su te stvari po svom prirodnom rodu, da tako kažem, muške: muštikla od ćilibara, srebrna kutija za burmut i još neke sitnice. Da niste nešto izostavili? Tu je bilo još nekoliko molitvenih kaiševa, svitak Tore i neki instrumenti. Kakvi instrumenti? Noževi svih veličina, već pomalo zarđali, iako mi se čini da ih gospođa Fišer brižljivo čuva. Kad god mi ih je pokazala (a to je činila prilikom svake posete) obrisala bi noževe prljavim platnom za vez, dahćući pri tom u svetle čelične oštrice. Koliko je bilo tih noževa? Najmanje desetak. Kakvo je značenje i namena tih noževa? Njen suprug, pokojni David Fišer, bio je šojhet, koljič, neka vrsta sveštenog lica ovlašćenog da kolje životinje za jevrejske trpeze. Da li je nedostajao neki od tih noževa? To vam ne bih znao reći. Zašto vam ih je pokazivala gospođa Fišer? To je bio, kao što sam već rekao, deo redovnog ceremonijala, prilikom svake posete. Ona je, naime, otvarala pred poverljivim ljudima i nekadašnjim prijateljima svog muža tu vitrinu i na taj način uvodila u razgovor pokojnog Davida. Stavila bi dve stolice ispred vitrine, podigla zavesu, i počela da razgovara sa vama. Onda bi u izvesnim trenucima držeći u ruci ćilibarsku muštiklu ili srebrnu burmuticu ili brišući krpom noževe,

počela najednom da se obraća Davidu, sasvim normalno, kao da je on tu: zar ne, Davide, sećaš se, Davide, potpuno si u pravu, Davide. Jeste li sigurni da se ona obraćala baš njemu, svom pokojnom mužu? Sasvim siguran. Dakle, tvrdite da su to bili mesarski noževi? Da. Niste li malopre rekli da je gospodin Fišer bio trgovački putnik. To je bio mnogo ranije. Ta se dva zanimanja pod izvesnim uslovima ne isključuju. Šta znači pod izvesnim uslovima? Hoću da kažem, u izvanrednim uslovima. U poslednje vreme bilo je sve teže da se nađe neko lice koje bi moglo obavljati zvanje koljiča. Za tu dužnost nije ipak dovoljno da čovek bude samo vešt mesar. A, s druge strane, taj se zanat jedva isplati. Sve je manje onih koji se drže starih običaja. Posle smrti gospodina Glezingera, jedini mogućni kandidat za mesto šojheta bio je gospodin Fišer. Istina, on nije bio mesar, ali je imao sve ostale kvalitete: bio je vernik i stari sinagogalni pacov, poznavao je zakone naizust (to je najvećim delom naučio od svog oca), a uz to bavio se prepariranjem ptica, tako da mu anatomija životinja ne bejaše ni dotad nepoznata. Zašto niste ranije rekli da se gospodin Fišer bavio tim zanatom? Rekao sam. Rekli ste da je bio trgovački putnik. Mislio sam da ovo drugo nije važno. Opominjem vas: sve je važno. Ja sam zapravo... Vratimo se vašem sestričiću Žoržu. Rekli ste da ste s njim u zavadi. Da. Ipak živite pod istim krovom. Ja sam se po sopstvenoj želji, i iz potrebe za nezavisnošću, izdvojio iz domaćinstva moje sestre. Sada stanujem, zajedno sa svojom porodicom, u takozvanom aneksu, što nije ništa drugo do bivša štala. U svakom slučaju, nisu vam nepoznate Žoržove navike? Njega jedino zanima, ukoliko su moja zapažanja tačna, njegov dućan. Ne bih rekao da je to prava trgovačka žica koja radi u njemu; njegovo interesovanje za sitan profit jeste svojevrsno ubijanje vremena, kao što je ubijanje vremena i njegovo dvojno knjigovodstvo i aranžiranje polica, njegova strast za sakupljanjem i isticanjem reklamnih firmi najrazličitijih proizvoda, uglavnom onih koje nikad nije prodavao i koje po svoj

prilici nikad i neće prodavati. Da, i njegov bicikl. Mislim da ovde treba pomenuti i njegov bicikl, koji je specijalno podešen za njegovu oduzetu levu nogu: pedala je skinuta. Nastavite. Koliko je meni poznato, Žorž nije imao nikakvih avantura, mislim po ženskoj liniji, mada je jedno vreme, pre nekih deset godina, postojala neka dama u Donjoj Lendavi za koju se verovalo da će biti njegova buduća. To je bila udovica tamošnjeg trgovca, izvesnog Bernfelda. Ja o svemu tome znam samo na osnovu jednog pisma koje mi je negde u to vreme uputila u Novi Sad moja sestra, to jest Žoržova majka. Međutim, od svega toga nije ispalo ništa, niti je više iko govorio o toj stvari u pismima. Koliko znam, Žorž je do samog rata još odlazio biciklom do Donje Lendave. On veruje da je bicikl moderno prevozno sredstvo koje je zamenilo staromodne karuce, kojima se još njegov otac vozio. Da li vaš rođak odlazi u lov? Za vreme boravka u njihovoj kući on je jedan jedini put napustio radnju i rekli su mi da je ujutro rano otišao u lov. Ja lično nisam video kada je otišao, niti sam se raspitivao o njegovoj lovačkoj sreći. Ionako ne delim obroke načinjene od njegove lovine. Ja lično nisam pobornik lova, moglo bi se čak reći.... Vratimo se vašem rođaku. Mislim, to je sve. Gde drži pušku i kakva je to puška? Nikad u kući nisam video bilo kakvu pušku, a od lovačkog pribora video sam samo – upravo tog jutra o kojem sam govorio – jedan kožni opasač za lovačke patrone, međutim u futrolama patrona nije bilo. Kasnije sam našao pod krevetom jedan prazan, ispaljen patron, kartonski, koji je, po svoj prilici, pao na pod kada je Žorž nadevao patrone sačmom ili kada je stavljao nove kapisle. Što se tiče puške, video sam je samo jedan jedini put, i to sa dosta velike razdaljine, i nejasno. Mislim s obzirom na moju kratkovidost i na atmosferske prilike koje su tada vladale. Prilikom moje jutarnje šetnje video sam Žorža nadomak šume. Išao je, s puškom na gotovs, tragom neke divljači, po svoj prilici zeca. Ja sam bio zaklonjen iza jednog hrasta, jer nisam želeo da se sretnemo, pošto su naši odnosi već počeli da se kvare još prvoga dana po mom dolasku. Kako je duvala mećava a sneg vejao, te nisam mogao da vidim kakva je to puška i čak nisam bio u prvi mah siguran da li je to puška ili neka motka kojom Žorž plaši svrake. Tek malo zatim, kada je već prošao pored mog skloništa, uverio sam se da je to bila puška, po svoj prilici dvocevka, jer sam začuo dva uzastopna pucnja i odmah video i tragičan učinak sačme: sa drveta iznad moje glave sručile su se na zemlju dve nedužne vrane, takoreći pred same moje noge. Verujem da je te vrane pobio samo zato da bi mi dokazao kako je za njega opaliti sačmaru stvar sasvim obična. Bez sumnje video me pre nego što sam se sklonio iza drveta, i ovim je hteo da me preplaši, tačnije da me opomene. Koju sačmu je upotrebio? Patrona koju sam našao tog dana pod krevetom bila je prazna. Ali vrane su bile grdno unakažene, bukvalno raskomadane. To je mogla biti sačma za veprove ili medvede. Da li ste sigurni da je to bio vaš rođak Žorž? Siguran, gospodine. Da li ste sigurni da je on pucao?

Velika je verovatnoća. Na osnovu čega? Sudeći po vremenu koje je prošlo između Žoržovog pojavljivanja i dva uzastopna ispaljena hica. Koliko je vremena prošlo između toga? Minut-dva. Nije li ta činjenica nedovoljna da bi se izvukao zaključak da je hice ispalio baš on? Nisam video nijednog drugog lovca, niti sam naišao na druge tragove osim na njegove. Njih je lako prepoznati: leva, ukrućena noga sa ortopedskom cipelom ostavlja vrlo karakterističan sled, nalik na otisak pegle. Osim toga, vrane su bile sasvim raskomadane: to mi jako liči na Žoržovo delo. Kakvih je političkih uverenja vaš sestričić? Konzervativac. Šta pod tim podrazumevate? On vam ne bi ni za živu glavu proširio ili modernizovao svoju radnju, niti bi proširio klasičnu listu maloprodajnih artikala iz svog dućana: petrolej, šećer, mast za obuću (u dve boje), pertle za cipele (dve dužine), sveće, muholovke, jevtini bomboni, itd. On misli da bi nabavkom nekog drugog artikla, kao što su, na primer, toaletni sapun, kolonjska voda ili čak električni opasač, mogao da izazove podozrenje seljaka i vlasti. Uz to, boji se da bi ga seljaci mogli proglasiti modernistom i pornografom, razbijačem patrijarhalnog načina života. Ja, pak, mislim, i to sam mu rekao još davno, da on sve to govori iz sopstvenog ubeđenja: on je taj koji tako misli, a ne seljaci. Kakva su njegova politička uverenja? Mislim da ste razumeli moje pitanje? Što se tiče politike, Žorž je tu potpun ignorant. Po njemu, politika je stvar na koju se ne može uticati, nešto poput prirodne pojave, groma ili mećave, dakle, izvan sfere njegovog interesovanja. Njegova je logika prosta i zastrašujuća u svojoj prostoti: politika kao takva jeste, dakle, opasan i nedokučiv pojam, stvar sama po sebi opasna, rekao bih zarazna, nešto poput kuge. Ako ti ne diraš u nju, neće ni ona u tebe. Opasnost zaraze time je svedena na minimum, samo treba ruke prati što češće, kao što peru ruke hipohondri i ginekolozi, i onda možeš mirno da srčeš svoj sok od malina. On se danas jedino boji savezničkih aviona koji nadleću selo, i to ne stoga što bi oni mogli da sruče svoje bombe u ataru sela (jer on zna da bombe koštaju, pa se, dakle, ne bacaju tek tako), nego strahuje da bi se moglo dogoditi da neki oštećeni avion, iz nužde, radi rasterećenja, otkači svoje bombe nasumce, ili da se one otkače same od sebe a da ih niko ne dira i da tako, igrom slučaja i proviđenja, razruše njegov dućan i raspu njegov šećer u kockama na sve četiri strane sveta. Ja sam prvog dana po svom dolasku u selo izjavio kategorički da sa Žoržom ne želim da razgovaram o politici, jer za mene politika nije pitanje sujeverja. Rekao sam mu i to da su mi razumljivija i prihvatljivija politička razmišljanja jednog kiridžije nego Žoržova naklapanja o bombama koje padaju s neba pravo u njegov dućan i u njegov šećer u prahu. Šta vaš rođak još drži u radnji osim šećera? Rekao sam već: so, jevtine bombone, muholovke, krem za cipele, mast za bakandže, pertle, kolomaz, sveće, petroleum, cilindre za gasne lampe, toaletni sapun, cic, pantljike, fitilj za lampe, rezanu robu. Mislim, to je sve.

Da niste nešto izostavili? U svakom slučaju, to što sam nabrojao jeste današnji inventar njegovog dućana. Možda sam i preterao. Rekao sam toaletni sapun, a reč je o običnom domaćem sapunu od živinskih otpadaka. Taj je sapun kupio od nekog seljaka, za slučaj da mu neko zatraži sapun, neki građanin ili oficir ili putnik-namernik. Sklon sam, međutim, da poverujem da je taj smrdljivi sapun dobavio da bi ga prodao meni. Ne vidim ko bi drugi danas na selu kupovao sapun. Da li je pre rata imao više artikala? Neko je vreme držao u radnji proizvode firme Mepol iz Vrbasa, Mepol Šlonski & Strauss. Negde oko hiljadu devetsto dvadeset i pete zamolio me jednim pismom da intervenišem kod pomenute firme da ga oslobode prodaje ovih artikala koje on, to jest Žorž, nije mogao da proda na selu, a koje je bio obavezan da prodaje na osnovu ugovora, usmenog ili pismenog, ne sećam se više. Žorž se bio ponadao da će uspeti da plasira neke proizvode seljacima i bogatašima iz okoline, jer se bila pronela vest da će se ceo kraj elektrifikovati tokom iduće dve-tri godine. Međutim, kao što je gospodinu po svoj prilici poznato, ta je stvar sasvim propala, a struja sve do današnjeg dana nije dovedena u selo. O kakvim je artiklima bila reč? Na osnovu izveštaja gospodina Glušca, koji je jedini zakonski zastupnik te firme, i koji me pismeno obavestio o poslovanju Mepola, reč je bila o manufakturnoj proizvodnji predmeta od kaučuka i bakelita: kutija za telefone, kutija za lekove, cuker-biksli, prekidača, električnih izolatora svih vrsta, mekih limova, pločica za oblaganje kupatila, kao i češljeva, mašinica za brijanje, četki, ogledalaca, ramova za slike i druge vašarske drangulije na koje nije utiskivano ime firme, već su se ti artikli prodavali ispod ruke Ciganima, preprodavcima i malim seoskim trgovcima poput Žorža. Žorž me, dakle, zamolio da intervenišem kod pomenute firme i da sročim u njegovo ime ugovor koji će izmeniti postojeće aranžmane: to jest da mu se više ne dostavljaju proizvodi sa imenom firme, jer – sa izuzetkom cuker-biksli – nema za njih nikakvog interesovanja, a da mu se dostavlja samo roba iz druge serije, to jest vašarska drangulija, češljevi, ogledalca, ramovi, četke, šnale i ukosnice od kaučuka. Da li vaš rođak još uvek sarađuje sa rečenom firmom? Po izveštaju što sam ga dobio od pomenutog gospodina Glušca, firma Šlonski & Strauss prestala je sa radom hiljadu devetsto dvadeset i devete godine, kada se gospodin Avigdor Štraus odselio u Erec Jizrael. Njegovim odlaskom firma je izgubila ugled i značenje, pa je neko vreme prodavala još samo preostalu zalihu drangulija. U času kada sam intervenisao za Žorža, firma Mepol je bila praktično likvidirana. Žorž se, pak, još jednom uverio, jednom zauvek, da je rizično i, dakle, nepotrebno proširivati listu artikala. Šta je bilo sa Šlonskim? Šlonski se takođe obreo u Palestini, što mi je potvrdio i sam gospodin Glušac. Ostaje, međutim, neizvesno da li je naš Šlonski ista ličnost sa poznatim pesnikom Avrahamom Šlonskim, piscem Kamenja haosa. Pokojni Paja Švarc mi je tvrdio da je to jedna te ista ličnost, a kao dokaz naveo mi je pismo svog rođaka Fojerštajna, u kojem se kaže da se Šlonski proslavio u svetu i da se navodno raspituje za neke svoje prijatelje iz Vrbasa i Novog Sada, a poimence za Herc Švarca, kako su zvali pokojnog Paju. Ko je Fojerštajn? Fojerštajn je takođe književnik, rodom odnekud iz ovih krajeva. Obreo se u Erec Jizraelu negde u isto vreme kada i Šlonski i često ih pominju zajedno, kao pripadnike iste škole. Svoje knjige objavljuje pod imenom Avigdor Hameiri. O njemu bi vam mogao više reći pokojni Paja Švarc, koji je bio, kao što sam rekao, u

rođačkim vezama sa Fojerštajnom alias Avigdorom Hameirijem, i dopisivao se s njim na mađarskom i na hebrejskom, jer je pokojni Herc Švarc i sam učio hebrejski i već prilično dobro vladao njime. Da li ste obavljali još neke poslove za Žorža? Negde oko hiljadu devetsto trideset i devete, za vreme mog putovanja za Trst a zatim za Kotor i Cetinje, Žorž mi je pisao da mu javim kakve su cene južnom voću i kakva je mogućnost za njegovo transportovanje. Želeo je, naime, da me uvuče u neku vrstu ortakluka, jer je ova sugestija o trgovini južnim voćem potekla od mene. Ja se, međutim, u celoj stvari nisam javljao kao potencijalni ortak, nego sam u jednom pismu prosto pomenuo činjenicu da bi Žorž mogao da prodaje suve smokve i nar, a ja bih mu dostavio neke adrese i preporučio bih ga nekim trgovcima. On je ipak u svom pismu predložio da se ja bavim snabdevanjem i transportom, uz finansijsko učešće, naravno, a on bi se pozabavio prodajom, čime bi ceo poslovni rizik pao na mene. Na to mu pismo stoga nisam nikad odgovorio, jer, s jedne strane, nisam hteo da se upuštam u sve to, a s druge strane, iskreno govoreći, nisam verovao u ozbiljnost Žoržove ponude. Jer ukoliko je hteo da prodaje skupo južno voće samo seljacima, onda ceo taj posao ne bi imao nikakve svrhe. Imao sam stoga nameru da mu napišem da ću mu doneti korpu narandži i suvih smokava, pa da ga tako snabdem bar za dvetri sezone, i čak sam bio napisao to pismo, ali sam na kraju odustao od slanja: Žorž je jednako nesposoban da razume humor koliko i da shvati trgovačke tajne. On je tipičan primer starinskih, sefardskih dućandžija, i rekao bih da je za njega čak i ta njegova bakalnica odveć veliki luksuz; on bi morao, po mom dubokom uverenju, da nosi pokretnu tezgu sa kaišem oko vrata i da prodaje ogledalca i lastiše po seoskim vašarima, ili da se bavi perjarstvom, kao njegov deda. Ima li još nekih dokaza da je pre rata raspolagao sa više artikala nego danas? U dućanu se mogu i dan-danas jasno videti natpisi iznad praznih fioka i limenih kutija: pirinač, biber, vanila, lovorika, cimet. Međutim, ne tvrdim da su u tim fiokama bili upravo ti artikli. Po pričanju moje sestre, držao je još i eksere, žice, kanape, šrafove, šerpe, lonce, tepsije, pribor za jelo, kao i hartiju, duvan, taksene marke, mastilo, pera, držalje. Da li je držao lovački pribor? Nije mi poznato. Da li se poznaju vaš sestričić i gospođa Fišer? Ne. Ne poznaju se. Da li je vaš sestričić poznavao gospodina Fišera? Mislim da nije. U svakom slučaju, nikada među nama nije bilo reči o tome. Žorž ga nikada nije pomenuo. Uz to, Žorž je, kao što sam već rekao, retko napuštao svoju radnju: kako je gotovo isključivo putovao biciklom, do Murske Sobote, Nađkanjiže, Lendave, to postoji mala mogućnost da je dolazio u Novi Sad. Šta ste radili u Novom Sadu, osim što ste posetili rečenu gospođu Fišer? Rekao sam već: predao sam svoje stvari kao sporovoznu robu: dva ormara napunjena krevetninom i kuhinjskim priborom, što mi, uzgred budi rečeno, još nije stiglo. Pored toga posetio sam svog starog prijatelja, gospodina Gavanskog. Ko je Gavanski?

Poznajemo se još iz vremena kada sam prvi put službovao u Novom Sadu. Bio mi je pri ruci prilikom traženja stana i nabavke nameštaja. Naime, ja nisam bio u mogućnosti da kupim nov nameštaj, ali sam, zahvaljujući baš Gavanskom, koji je radio u to vreme kao trgovački agent, uspeo da kupim stari ali sasvim dobro očuvan nameštaj i to po pristojnoj ceni. Gavanski mi je tom prilikom bio i žirant. Nastavite. Upoznali smo se kod Bosanca. To je bila jedna dosta pristojna birtija blizu železničke stanice, zapravo blizu železničke ispostave, gde sam u to vreme često navraćao, jer sam radio za njih jedan honorarni posao. Jednog smo se dana prilično podnapili i zatim krenuli k njemu fijakerom. Gavanski je, naime, imao u podrumu dosta vina, flaširanog. Čime se bavio? Bio je, kao što sam rekao, agent neke trgovačke firme, a bavio se i prodajom zemljišta i nekretnine. Koga ima u porodici? Ženu i kćer, ali je izgleda sa svima u zavadi. Znam da uglavnom sam sebi kuva, jer tvrdi da je način na koji njegova žena kuva opasan po njegov pritisak, a da on ne želi da odustane od svojih navika. On je, naime, vegetarijanac još od svojih mladih dana i trošio je godinama samo voće i povrće, mada mi se čini da je u poslednje vreme odustao od svojih biljožderskih principa i da sada često jede, krišom, čak i slaninu, i to s mnogo luka, kao da sam sebi podvaljuje. Kći? Njoj su dvadeset i četiri godine i zaručena je za nekog trgovca prezimenom Fekete, rodom iz Čantavira. Lično nisam imao prilike da ga upoznam, ali mi se čini da Gavanski nije baš zadovoljan tom vezom. Koji su tome razlozi? Ne bih znao da vam kažem. On sam nerado govori o tome, tako da se nisam usuđivao da ga išta više pitam. U kakvoj su vezi Gavanski i gospođa Fišer? Koliko ja znam, oni se ne poznaju. Da li Gavanski često putuje? Mislim da se već godinama nije makao iz kuće. On se užasava svakog kretanja, čak i po kući, i vezan je za svoju beržeru kao za invalidska kolica. To sam mu i rekao jednom prilikom. Zbog toga mu i noge otiču i otuda njegova trula gojaznost. Da li je u vreme vaše posete bilo u kući još nekih osoba? Osim njega i njegove žene nije bilo nikog. Gde je bila gospođica Gavanski? Rekli su mi da je otputovala sa svojim verenikom na neki izlet. Kakav izlet?

To vam ne bih znao reći. Rekli ste da je njen verenik trgovac? Da, trgovac ili trgovački putnik. Tako su mi rekli. Čime trguje taj Fekete? Ne znam. Nije bilo reči o tome. Pokušajte da se setite. Nije bilo reči o tome. Kada ste krenuli od Gavanskog? Prenoćio sam kod njega. Zašto? Gavanski mi je rekao da je počeo policijski čas i da nema razloga da se potucam. Koliko ste dugo boravili pod njegovim krovom? Jednu noć. Kuda ste zatim otišli? Uzeo sam fijaker. Gde? U ulici Luja Bartua. Znači, dotle ste dospeli peške? Da. Bilo vam je dakle potrebno dva sata od Železničkog keja do Luja Bartua? U redu. Svratio sam k parohu. Šta ste tražili kod paroha? Izvod iz knjige krštenih za članove moje porodice. Koliko ste platili za to? Vrednost taksene marke. Proverićemo vaše navode.

Po dva penga za svaki izvod iz knjige krštenih. Da li ste ulazili u crkvu? Nisam. Znači, izvode vam je dostavio paroh? Da. Predao ih vam je u svom stanu? Da ili ne? Da. Preko koga ste došli s njim u vezu? Preko crkvene opštine. Da li ste ga znali od ranije? Ne. Ko vas je uputio na njega? U kancelariji crkvene opštine našao sam jednog službenika, čije ime ne znam, i koji me je uputio na paroha. Taj je službenik bio vrlo uzdržan. Rekao mi je da u poslednje vreme ima puno takvih zahteva, jer mnogi žele da za članove svojih porodica pribave lažne isprave. Ja sam mu na to rekao da moj slučaj nije takav, nego da sam došao sasvim legalnim putem da pribavim rečena dokumenta. On me tada uputio na paroha. Prilikom jednog ranijeg našeg razgovora, reći ću vam tačno pod kojim datumom, evo, od dvadeset osmog trećeg, dakle ne tako davno, izjavili ste doslovno (citiram): Moja sestričina Rebeka, sada Marija, izučava katehizam pod nadzorom mladog sveštenika, i ja mislim da je njena konverzija pre posledica želje za nekom vrstom duhovne prostitucije nego svestan čin i ubeđenje. Da, to je u suštini vrlo tačno. Citiram dalje: Ne postoji nijedna savršena religija da bi čovek imao razloga za konverziju. Jedina religija jeste verovanje u Boga. Da, još uvek tako mislim. Ako smo se dobro razumeli, vi, dakle, nemate nameru da sledite primer svoje sestričine koja uzima časove iz veronauke? Tako je. Kako objašnjavate činjenicu da ste posetili pravoslavnu crkvu a da niste svratili u sinagogu? Ja ni ranije nisam svraćao u sinagogu i nisam stajao dobro ni sa rabinom. Da li ste se sreli sa još nekim licem osim onih koje ste pomenuli?

Mislim da sam nabrojao sve privatne susrete. Znači, imali ste i zvaničnih susreta? Osim sa parohom, zvaničnom bi se mogla nazvati moja poseta železničkoj ispostavi, gde sam se takođe raspitivao o nekim službenim stvarima. O kakvim službenim stvarima? O mojoj penziji. S kim ste razgovarali o tome? Sa gospodinom Lauferom. Andrija Laufer. Ko je Laufer? Činovnik pri železničkoj ispostavi. Nekada smo radili zajedno u Šidu, u vreme kad je on još bio pripravnik. Kakvu sada ima funkciju? Nije dogurao dalje od otpravnika. Sada je degradiran na dužnost pisara, ili već tako nešto. U svakom slučaju, još uvek radi, mada svakog časa očekuje da ga izbace sa posla. Nije li čudno da on još uvek radi na tako odgovornom mestu? Ne treba zaboraviti da je gospodin Laufer musliman, konvertit. Službeno mu je ime Alija Latifić, ali mi smo ga uvek zvali njegovim starim imenom, to jest Andrija. Negde oko hiljadu devetsto dvadesete oženio se jednom muslimankom iz Sarajeva, i tada je prešao u muhamedanstvo. Mislim da je to učinio bez naročitog insistiranja njenih roditelja, hoću da kažem iz ljubavi. Kada mu je žena umrla, godinu-dve posle udaje za Andriju, odnosno Aliju, on je postao nekom vrstom laičkog derviša: izučavao je Kuran i učio arapski. Mislim da se intimno spremao za neku misiju u Meki ili Palestini, ali nikada nije našao snage da otputuje. Nije mogao da se udalji od njenog večnog boravišta, i bio je uveren da će mu susret sa njegovom pokojnom ženom biti omogućen na onom svetu jedino u krilu Muhamedove vere. Skratite. Ta vrsta konverzije jeste takođe čin vere: ljubav je emanacija Boga. O čemu ste razgovarali? Laufer radi u kancelariji sa još dvojicom službenika i nije hteo u njihovom prisustvu da razgovara sa mnom privatno. U prvi mah sam pomislio da me nije prepoznao, a onda sam shvatio, kada sam mu rekao svoje ime, da se on samo pretvara da me ne poznaje. Tako sam ceo naš razgovor sveo na službeno pitanje: da li mu je poznato šta je bilo sa mojom žalbom koju sam uložio na rešenje o smanjenju moje penzije. Rekao mi je da je stvar zavedena kod njega i napisao mi je na parčetu hartije broj pod kojim je dokument registrovan. Najzad mi je rekao da se javim kroz mesec dana, pismeno, i da se nada da će do tada stvar biti uzeta u razmatranje. Gde su sedela pomenuta dva službenika? Mlađi, u civilu, sedeo je tačno preko puta Andrije i nešto je pisao ili se samo pretvarao da piše. Drugi, otprilike Andrijinih godina, sedeo je desno od Andrije, za istim velikim stolom, a to su zapravo dva velika

spojena kancelarijska stola presvučena plavim pakpapirom. Taj je drugi proćelav, a imao je na sebi, kao i Andrija, izbledeli kaput od železničke uniforme, a na rukavima još su se videla mesta gde su nekada stajale oznake čina. Jeo je krišku hleba sa mašću i paprikom. Mislim da je bio sasvim zauzet svojim poslom i da nije obraćao pažnju na nas. Nisam čak siguran da li je i primetio moj ulazak u kancelariju. U jednom se trenutku okrenuo bočno, gotovo leđima prema meni, i više mu nisam video lice. Mislim da je preturao po fioci u nameri da nađe neki papir kojim će obrisati svoje masne prste. Čuo sam ga još neko vreme kako šljiska i kako isisava iz zuba mrvice. Da li se sa mesta na kojem sedi Andrija Laufer vidi stanica? Andrija je okrenut leđima prema prozoru koji gleda u pravcu stanice. Svetlost mu pada sa desnog prozora, koji gleda na neki zid. Mislim da je to stovarište ili silos. Sa mesta na kojem ste vi sedeli da li se vidi stanica? Vide se samo skretnice i koloseci, kao i metalni trup crpke i, malo dalje, stočna vaga. Crpka je uvijena omotačem od slame. Sama stanica nalazi se znatno dalje, na nekih petsto-šesto metara desno. Kako znate da je toliko rastojanje do stanice? Nekad sam radio na toj istoj stanici a rastojanje između crpke i stanične zgrade prelazio sam više puta dnevno, nekad peške, a nekad dresinom. Zašto ste se vozili dresinom? Ponekad sam morao lično da intervenišem u ložionici, na kružnoj skretnici ili u radionici za opravku lokomotiva, a ponekad sam sa nadzornikom pruge ili sa glavnim mehaničarem odlazio ujutro rano u inspekciju. Ko je glavni tehničar? Bilo ih je više. Poslednji je bio neki Slovak, Halupka. Sada ne znam ko je na toj dužnosti. Da li ste za svoj Red vožnje, onaj iz 1938, morali da pravite plan železničke stanice? Ne, gospodine. Da li biste znali takav plan da napravite? Možda, po sećanju, i vrlo shematično, ukoliko se u međuvremenu nije nešto promenilo. Da li ste učestvovali u radnim četama? Od januara četrdeset druge, uprkos lekarskom uverenju o mom lošem fizičkom i duševnom zdravlju, radio sam na izgradnji nasipa i na ciglani. Znači, razumete se u tehniku postavljanja šina? Ja sam radio na zemljanim radovima, to jest na samom nasipu. Šine su valjda postavljali drugi. Ne znam. Ne verujem čak da je iko postavljao šine na tim nasipima. Šta hoćete time da kažete?

Nasipi su pravljeni bez ikakve stručnosti, bez ispitivanja zemljišta i bez ikakvih planova, tako da sam uveren da oni danas više i ne postoje. Objasnite. U radnoj četi radili su zajedno sa mnom i neki inženjeri, kao na primer Ofner, i oni su mi rekli da će ti nasipi sa prvom kišom biti podlokani i zbrisani sa lica zemlje. Ko je Ofner? Inženjer, kao što sam rekao. S njim sam se upoznao u radnoj četi. Da li znate sadašnju njegovu adresu? Čuo sam da je ubijen. Rekli ste da je bilo više stručnjaka u radnoj četi. Pored Ofnera, bilo je još nekoliko inženjera raznih struka, kao na primer Polak i Herc, i nekoliko geometara i geologa, kao što su Vajs i jedan od braće Kraus, mislim stariji. Oni su bili takođe mišljenja da će taj nasip trajati samo do prve kiše, što se i obistinilo. Zašto nisu upotrebili svoje stručno znanje? Okvirna momčad nije dozvoljavala da se oni mešaju u taj posao. Jednom je, još na samom početku, pokojni Ofner skrenuo pažnju glavnom momku da se sve to radi vrlo nestručno i da nasip neće imati dug vek, na šta ga je ovaj ošinuo bičem po licu, tvrdeći da Ofner želi da se izvlači. Bilo je još nekoliko pokušaja da se okvirni momci ubede u potrebu osnivanja neke vrste terenskog biroa, u kojem bi se obavila stručna proračunavanja, geološka i geometarska merenja, kao i jasan i precizan plan, ali je svaki takav pokušaj propao. U taj inženjerijski punkt trebalo je da uđu svi stručnjaci, a bilo ih je, kao što sam rekao, više, iz samih radnih četa, dakle pomenuti Ofner, braća Kraus, Polak, Herc, to jest Paja Švarc. Oni bi napravili planove kod kuće, kako ne bi pala na njih sumnja da žele da se izvuku od posla, jer bi svoju normu odradili na terenu, kao što je bilo predviđeno. Na taj predlog, a podneo ga je pokojni Švarc, okvirna momčad se bacila na njih i pretukla ih štapovima i korbačima, tvrdeći da su ovi, to jest inženjerijski punkt, želeli da naprave planove stanice i vojnih objekata, aerodroma i poligona, i raspored protivavionske artiljerije, a u nameri da ih dostave nekoj stranoj obaveštajnoj službi. To je bio poslednji pokušaj da se učini nešto sa tim nasipima. Kako objašnjavate brigu Ofnera i ostalih za taj nasip? Mislim da im je, kao stručnjacima, teško padalo da obavljaju uzaludan posao. Da ne govorim o poniženju. Da li ste se prilikom vašeg poslednjeg boravka u Novom Sadu videli sa nekim od tih ljudi iz inženjerijskog punkta? Koliko mi je poznato, danas su od njih živi samo Polak i jedan od braće Kraus. Ali ni sa njima se nisam video: Polak je u zatvoru, a Kraus mlađi vodi se na spisku nestalih. Šta je sa ostalima?

Pobijeni su prilikom jednog sukoba sa okvirnim momcima ili kasnije. A Paja se, to jest Švarc, obesio u hladnjači. Dugo su svi mislili, čak i njegova žena, da je pobegao u inostranstvo ili da se udavio u Dunavu ili već tako nešto, sve dok ga nisu pronašli u toj hladnjači: ljudsko meso. Ko vam je dao te informacije? To sam čuo još onog dana kada su ga pronašli u hladnjači, a kasnije su i novine pisale o tome. Po Völkischer Beobachteru reč je bila o bankrotstvu i o nekim prljavim poslovima u koje je Švarc tobože bio umešan. Po Der Stürmeru, koji je takođe pisao o tom slučaju, senzacionalistički, u Švarcovim su kobasicama našli, a po svedočenju nekog Malmoša, veterinara iz Čuruga, delove ljudskog mesa. Po istom Der Stürmeru, kao dokazni materijal poslužio je komadić mesa uzet iz Švarcovih kobasica, a za koji je nepobitno i stručno utvrđeno da je (citiram po sećanju) deo jagodice prstiju sa uz njega sraslom rožnatom masom veličine toliko i toliko milimetara; za rožnatu masu je takođe nepobitno i stručno utvrđeno da je identična sastavu čovečijeg nokta, u ovom slučaju nokta nekog deteta starosne dobi od osam meseci do godinu dana. Naravno, sve je to bilo izmišljotina, a vezana za profesiju staroga Švarca, Pajinog oca, kobasičara i mesara. Paja je, ostavši bez posla, počeo da radi u očevoj radnji, jer stari je Švarc već bio potpuno oslepeo i postao nesposoban za bilo kakav rad. Ko vam je dao informacije o ostalim članovima inženjerijskog punkta? O Polaku sam čuo od gospođe Fišer. Rekla mi je da je Polak prebačen u zatvorsku bolnicu u besvesnom stanju i da su mu osakatili polne organe. Od koga je ona to čula? Pokojni je Fišer, pre nego što je izvršio samoubistvo, bio zajedno s Polakom u istražnom zatvoru u Žutoj kući, a zatim u takozvanom Tunelu. Kraus? O njemu sam čuo od njegove žene. Gde i kada ste je sreli? Još pre mog odlaska iz Novog Sada, dakle negde krajem februara ili početkom marta. Sreli smo se u opštinskom načelstvu gde smo bili pozvani radi legitimisanja. Tada mi je rekla da se njen muž, to jest Kraus mlađi, vodi na spisku nestalih. Šta vam je još tom prilikom rekla o svom mužu? Samo toliko. Kako to tumačite u sebi: na spisku nestalih? Pretpostavljam da se udavio u Dunavu ili da je deportovan. Ofner? Rekao sam: ubijen. O njegovoj me sudbini obavestio pokojni Bela Šternberg. To je bilo dan-dva uoči njegovog, Šternbergovog, samoubistva. Znači, vi ste praktično jedini preživeli član nekadašnje inženjerijske grupe?

Ja nisam pripadao toj grupi. U njoj su bili, kao što sam već rekao, samo inženjeri, arhitekti, geolozi, geometri i ljudi sličnih profesija. Ja sam bio u istoj radnoj jedinici kojoj je pripadao i takozvani inženjerijski punkt. Dakle, radili ste zajedno s njima? Da. Vozio sam zemlju i peščanik za nasip, kopao, vadio ciglu. Da li ste bili upoznati sa njihovim planovima? Ne razumem. Da li ste videli planove koje su podneli upravi radne čete? Takvih planova nije bilo. Predlog da se izrade planovi, merenja i proračuni, okvirni momci nikad nisu prihvatili, mada su jedno vreme vodili sa Ofnerom i drugima razgovore o tome, kako bi ih iskušali i otkrili pravu pozadinu njihovih namera i dobili crno na belo planove za koje bi se moglo reći da su špijunski i kao takve prezentirati ih javnosti. Mislim da su članovi inženjerijske grupe i sami shvatili pozadinu ove igre, pa su na kraju prestali da insistiraju na tome. Da li je i vaš sestričić Đula, zvani Žorž, učestvovao u radnim četama? Zbog visokog stepena invalidnosti bio je oslobođen. Uz to, koliko mi je poznato, na selu je bila sasvim različita situacija nego u gradu. Hoću da kažem, Žorž se mogao izvući i bez lekarskog uverenja. Vratimo se sceni u šumi. Pretpostavljam da znate na šta mislim. Rekao sam o tome sve što sam imao da kažem. Kada sam začuo korake, sklonio sam se iza drveta. Onda sam čuo pucanj, zapravo dva uzastopna pucnja, i raskomadane vrane padoše pred moje noge. To je sve. U koliko sati se to dogodilo? Bilo je negde oko osam ujutro. Ne smatrate li da je malo neobična okolnost da se vi i vaš sestričić Žorž nađete u osam ujutro na istom mestu, u šumi, a da među vama nije bilo prethodnog dogovora, neposredno ili preko trećeg lica? Pretpostavljam da je Žorž krenuo mojim tragovima, verujući da je u pitanju neki lovac. Ili, ukoliko je po tragu mojih galošni shvatio da sam to ja, mogućno je da je namerno krenuo za mnom. Šta je moglo izazvati njegovu radoznalost? Možda je mislio da postavljam zečje zamke ili tako nešto. Da li ste postavljali takve zamke u šumi? Nekada davno, pre četrdeset godina. To, dakle, nije mogao biti pravi razlog Žoržove radoznalosti? Ja sam rekao samo da postoji mogućnost da je Žorž krenuo za mnom iz radoznalosti. Ne znam. Pošto ne govorim s njim, nisam ga mogao pitati zašto me uhodi.

Koji bi još razlog mogao imati da vas uhodi? Možda je sasvim slučajno krenuo mojim tragom. Ili je hteo da se pokaže preda mnom sa puškom u ruci, dakle u superiornoj poziciji, jer smo se sve dotle sretali u situacijama kada sam ja bio naoružan, a on goloruk. Mislim na svoj štap sa gvozdenim šiljkom. Ovaj. Da li ste prilikom neke ranije šetnje sreli nekog lovca u šumi? Jednom ili dva puta tokom mog boravka na selu. Da li ste poznavali nekog od njih? Jednom sam, dan-dva pre pomenutog susreta sa Žoržom, sreo grupu lovaca među kojima je bio i izvesni Tot iz našeg sela. Bio je u grupi od nekih sedam-osam ljudi, od kojih nisam poznavao nikog i pretpostavljam da su bili iz drugih sela, možda iz Bakše ili Čestrega. Ko je Tot? Jedne je noći došao pod naš prozor, naoružan lovačkom puškom, i pretio nam je da će nas sve pobiti. Mislim da je bio pijan. Ispalio je nekoliko metaka u vazduh, zatim su ga kmet i neki seljaci odveli kući. I prilikom ovog susreta o kojem govorim dobacivao mi je neke pogrde i stavljao u pušku patrone kako bi me zaplašio. Šta vam je dobacivao? Huškao je pse i lovce na mene. Rekao je, glasno da bih ja čuo, da će sada da ispali jedan metak sa sačmom broj devet na jednu hijenu (rekao je i kakvu) a da je njihova dužnost, to jest ostalih lovaca, da potvrde da su i oni videli da je pucao u hijenu. Međutim, znao sam da ima nameru samo da me plaši, jer da je mislio da me ubije ne bi sve to pričao nego bi pucao. Od tada sam izbegavao mesta gde bih mogao naići na lovce, ukoliko čovek može uopšte da izbegne takva mesta. Stoga se nisam udaljavao od glavnog puta i nisam zalazio u dubinu šume. Srećom, psi su bili naišli na neki sveži trag, i odjuriše u šumu, tako da sam tom prilikom sasvim dobro prošao. Da li ste još nekog sreli u šumi tokom svojih šetnji? Nikog. Šumokradice, na primer? Ne, gospodine. Nisam nikog takvog sreo. Da li ste Žorža sreli u šumi i nekad ranije? Ne. Samo tada. Da li on često odlazi u lov? To je, koliko ja znam, bilo prvi put da je Žorž lovio. Ja lično bio sam iznenađen. Inače, on uvek dreždi u svom dućanu, jer radnju teška srca poverava bilo kome, čak i rođenoj majci. Da li je rečenog dana doneo kući neku divljač? Ne znam. To me nije mnogo interesovalo.

Da li ste videli kada se vratio? Da, video sam. Bilo je oko dva posle podne. Da li je nosio nešto u rukama? Ne znam. Preko ramena je nosio staru lovačku torbu, koja je pripadala još našem pokojnom dedi, ali da li je u njoj imao nešto ili ne, to vam ne bih znao reći. Čak i da je bila nabubrena, ja ne bih bio siguran da je u pitanju divljač. Kako to mislite? Verujem da bi Žorž bio u stanju da napuni torbu snegom, granjem, bilo čime, samo da u mojim očima ispadne sjajan lovac. Znači, torba je bila puna? Duvala je jaka mećava, tako da nisam mogao jasno da vidim. Žorž je prominuo pored žičane ograde a zatim naglo umakao u kuću, tako da nisam mogao da vidim da li je torba puna ili prazna. Visila mu je o desnom ramenu. Koliki je razmak između žičane ograde i vašeg prozora? Nekih dvadeset metara. Možda manje. Da li ste tog dana u šumi naišli na još neke sveže tragove? Samo na Žoržove. Kao što sam već rekao, njegova ortopedska cipela ostavlja u snegu jasan trag nalik na otisak pegle. A ranije? Ponekad sam nailazio na ljudske tragove, ali sam takve tragove izbegavao da sledim. Hoću da kažem da sam uvek gledao da ne krenem tragom ljudi, nego tragom zveri i ptica. Čega ste se bojali? Ponovnog susreta sa Totom ili sa nekim njemu sličnim, kao i mogućnosti da me neki lovac čak slučajno napuni sačmom, verujući da je u pitanju neka divljač. A najviše me plašila mogućnost da me rastrgnu lovački psi. Da li Žorž zna da rukuje tehničkim aparatima? Ne razumem. Rekli ste da je prodavao za firmu Mepol tehničku robu, pa i telefonske aparate. To su bile samo kutije za telefone, isključivo delovi od bakelita, dakle samo ljušture, i one izrađene sasvim primitivno. Te proizvode firme Šlonski & Strauss kupovale su samo budale i neznalice poput Žorža. Koliko je meni poznato, on je od pomenute firme preuzeo nekih pet komada tih kutija, a uspeo je da proda samo jedan jedini komad, zapravo da ga utrapi nekom nesrećnom trgovačkom putniku iz Pečuja koji verujem nije ni do dana današnjeg uspeo da se otarasi te drangulije.

Šta je bilo sa preostalim komadima? Žorž je negde trideset devete-četrdesete vratio paketom preostala četiri komada na adresu firme koja mu ih je isporučila na osnovu ugovora, ali paket nije nikad dospeo adresatu, jer, kao što sam rekao, firma već davno nije postojala. Dobio je, posle više pismenih intervencija, izveštaj da je firma Mepol likvidirana, ali kutije nikad nije dobio natrag. Nekoliko puta mi je u to vreme pisao u Novi Sad i molio me da učinim nešto da mu se ta šteta nadoknadi, ali ja sam mu odgovorio da je jedina šteta trošiti vreme na takvu stvar. Čak sam mu napisao da je vrednost maraka na njegovom preporučenom pismu veća od vrednosti tih kutija, i on je tada izgleda digao konačno ruke od toga. Bar mene nije više gnjavio. Da li je nastavio spor sa poštom ili sa fantomom firme Šlonski & Strauss, to ne znam. Ne verujem. Mislim da mu je moje pismo otvorilo oči i da je shvatio ne samo da je izgubio jednom zauvek te kutije, nego i to da je ceo taj posao od samog početka bio bačen novac i protraćeno vreme. Ko je bio trgovački putnik koji je preuzeo od Žorža onu jednu kutiju? Sve što znam o njemu to je da je bio iz Pečuja. To mi je svojevremeno rekao sam Žorž. Da li ste se upoznali s njim? Ja ga lično nikad nisam video, i smatram da je sve to Žoržova izmišljotina, hoću da kažem: trgovački putnik iz Pečuja i preuzimanje telefonske kutije. Verujem da je Žorž celu priču izmislio kako bi na neki način u mojim očima ispao manja budala nego što jeste. Hteo je da dokaže da te telefonske kutije nisu baš takva drangulija kako sam ja to tvrdio, nego da eto ima ljudi koji žele i mogu da ih prodaju, čak stručnih ljudi, kao što je trgovački putnik iz Pečuja. Jedina je, dakle, smetnja vis major, to jest vladina politika koja se oglušila o svoje obećanje da će elektrifikovati ceo okrug. Dakle, samo ta sitnica mu je smetala da proda robu. Ipak toj jednoj kutiji ne možemo da uđemo u trag. Uveren sam da ju je Žorž vratio firmi Mepol zajedno sa ona četiri preostala komada. On prosto neće da prizna da nije bio u stanju da proda baš ni jedan jedini komad. Zato je i izmislio priču o trgovačkom putniku. Da li bi, po vašem mišljenju, jedna takva kutija mogla da se opremi? Možda bi se izvesni telefonski aparati mogli ugraditi u njih. Naravno samo izvesni modeli. Ukoliko su te ljušture od iole solidnijeg materijala, u šta ja sumnjam. Na osnovu čega to mislite? Na osnovu celokupnog poslovanja firme Šlonski & Strauss. To je bio rad amatera i pesnika koji se iz nužde bave zanatom i trgovinom. Da li ste nekad imali u rukama neku od tih kutija? Video sam ih, ali ih nisam imao u rukama. Gde ste ih videli? Kada mi je Žorž javio pismom da intervenišem kod Mepola, svratio sam u prodavnicu Orion u Novom Sadu i potražio sam među električnim materijalom i proizvode sa zaštitnim znakom Mepola. Telefonske kutije sa tim zaštitnim znakom jasno su se razabirale na policama po svojoj nesolidnosti i nezgrapnosti. Spojevi i šavovi nisu bili izbrušeni, a zaštitni znak utisnut u njihove proizvode bio je takođe rad pesnika i rečito je govorio o tandemu Šlonski–Štraus.

Šta je predstavljao taj znak. Na tamnoj površini bakelita iscrtana je bela vaza, vaza ili peščanik, ili putir, sve dok ne otkrijete da je ta vaza praznina, dakle privid, a da su pozitivna i, dakle, stvarna ona dva profila okrenuta licem jedan prema drugom, kao u ogledalu, i koji se iscrtavaju po ivicama vaze-peščanika. Taj isti znak, koji je po svoj prilici trebalo da predstavlja srećnu simbiozu i ravnopravnost partnera Šlonski–Štraus, stajao je i na zaglavlju njihovih pisama u vidu memoranduma. Da li biste bili u stanju da opremite neki od aparata firme Mepol? Da ugradim telefon? Razumeli ste me dobro. Ne bih znao. Što se tiče tehnike... Da li biste znali možda da neku od tih kutija upotrebite u drugu svrhu? Mislim u tehničkom smislu? Što se tiče tehnike, nisam nikakav stručnjak, i nerado se bavim tim poslovima. Mislim, kao što su opravka električnih instalacija i slično. Uz to, kutije o kojima je reč po svoj prilici jedva da su upotrebljive i u svrhu kojoj su namenjene, to jest kao kutije za telefon. Ipak, kao bivši železnički službenik, niste valjda bez ikakve tehničke naobrazbe? Vi ste morali da upoznate rad telegrafa, na primer. Zar ne? Da, svakako. Kojim ste se telegrafskim aparatom služili? U početku, u Šidu i u Kameral Moravicama, Morzeom. Kasnije, u Novom Sadu i Dombovaru, imali smo Bodoove i Hjuzove aparate. Kako su oni bili komplikovaniji od Morzea, to smo morali svi mi, telegrafisti i otpravnici vozova, pa i viši službenici, da završimo dopunske tečajeve. Hjuzov aparat zahteva izvesnu virtuoznost, gotovo muzičku: pred vama stoji klavijatura od nekih trideset tipaka, a aparati koji rade zajedno moraju da se usklade kako bi se na svakoj strani nalazilo isto slovo iznad papirne trake na kojoj se ostavlja poruka. Da li biste bili u stanju danas da odašiljete na takvom ili sličnom aparatu neku poruku? Mislim u slučaju da vas, zbog izvanrednih prilika, reaktiviraju? Ne verujem. U svakom slučaju morao bih dugo da vežbam da bih ponovo stekao raniju veštinu. To vam je kao sa klavirom. Morate se navići da gledate u tekst iznad klavijature, a da prstima kucate naslepo, tačno, velim, kao pri sviranju u klavir ili harmonijum. A to se lako zaboravlja. Ako čoveku još i preostaje neka rutina u sviranju klavira, to je onda pitanje sluha i talenta, ali svirati notalno, to je već nešto drugo. Tu oslanjanje na sluh i na talenat nije dovoljno. Jer postoje izvesna matematička jasna pravila, kao što su ritam, tempo i tako dalje. Tako stoji stvar i sa Hjuzovim aparatom. Da li znate da svirate u klavir? Ne, nikad nisam učio klavir. Jednom ste prilikom izjavili da ste bili virtuoz na klaviru.

Ne znam gde i kada sam to mogao da izjavim. To ste rekli svom sestričiću Žoržu, tu nedavno. Imao sam običaj da svoje bavljenje Hjuzovim aparatom u šali nazivam svojim muzičkim iskustvom. U intimnom društvu, ili u kafani, pod pićem, imao sam običaj da kažem, kada se povede reč o muzici, da mi je jako žao što nisam usavršio klavirsku tehniku. Istini za volju, zaista mi je žao što nisam u mladosti učio da sviram neki instrument, mislim upravo na klavir, ali ovde je uvek bila reč o Hjuzovom telegrafu, što su moji prijatelji znali, pa sam stvar razvijao do kraja, nazivajući telegrame partiturom, a slanje telegrama koncertom i tako dalje. U školi sam, uzgred budi rečeno, svirao neko vreme violinu, to je bio obavezan predmet u srednjim školama negde oko hiljadu devetsto desete. Ali vam škripa violine brzo ubije svaku volju za učenjem, jer postajete svesni činjenice da bi vam bio potreban ceo život da od te škripe postane koliko-toliko podnošljiva muzika. Čini mi se da sa klavirom stvar drukčije stoji. Dakle, mogao sam to reći Žoržu jedino u tom kontekstu, znači u prenosnom smislu, mada bi me čudilo da sam pred Žoržom govorio tako nešto. Da li neko od vaših poznanika svira klavir? Koliko ja znam, niko. Da li gospođa Fišer ima u stanu pijanino? Ne. Gavanski? Kod Gavanskog sam video u gostinskoj sobi jedan klavir, u uglu, zapravo u onom delu gde se gostinska soba širi u neku vrstu ispusta i kružne prostorije, a to nije ništa drugo do onaj u vidu kule prošireni deo pročelja. Ko svira taj klavir? Kći Gavanskog. Otac joj plaća privatne časove kod nekog muzičara. Ko je taj muzičar? Neki siromah koji je došao iz Pešte, pošto tamo nije mogao da nađe službu. Imao je aferu s nekom maloletnom učenicom, pa je morao da se skloni iz Pešte. O tome su, izgleda, pisale i novine. Kako Gavanski ima poverenja u njega posle svega toga? Čini se da je nekadašnji donžuan ostareo i da su ga prošle mladalačke ludorije. Oženjen je nekom sumnjivom damom s kojom očekuje dete. Tako mi je rekao Gavanski. Kako mu je ime? Ne znam. Pokušajte da se setite. Nešto kao Zeldeš ili Zilaš. Možda Zeldeši. Da li mu je to umetničko ime?

Ne, mislim da mu je to pravo ime. Da li bi, po vašem mišljenju, taj Zeldeši ili već kako se zove, bio u stanju da savlada tehniku Hjuzovog telegrafa, s obzirom na njegovu profesiju? Moje poređenje klavirske tehnike sa tehnikom koja se primenjuje kod Hjuzovog i nekih sličnih telegrafa sa klavijaturom jeste metafora i kao takva nema praktično značenje. Ma koliko to bilo u protivrečnosti sa onim što sam malopre tvrdio, mislim da poznavanje klavirske tehnike može da bude samo od štete za one koji bi učili principe Hjuzovog telegrafa: izvesna rutina pokreta, navika svesti i prstiju, neminovno bi dovodili do zabune. Moglo bi se tako dogoditi da ličnost naviknuta da na klavijaturi instrumenta, klavira, pijanina ili harmonijuma, umesto slova pokuša, u zanosu, po navici ili prosto zbog zamora ili rasejanosti, da odsvira neki akord. Posledice bi, pak, mogle da budu katastrofalne. Da li sve to što kažete važi i za radio-telegrafiju? Ja lično nisam upoznat sa tom tehnikom, mada znam da se neke evropske železničke kompanije već služe radio-telegrafijom u svakodnevne svrhe. Odakle vam je to poznato? Čitao sam o tome u Železničkom glasniku i tu nedavno u Izboru. Da li se neko od vaših poznanika bavi radio-telegrafijom u smislu hobija, dakle amaterski? Nije mi poznato. Možda gospođica Gavanski? Ili njen verenik? Nisam o tome ništa čuo. Rekli ste da se klavir nalazi u proširenom delu zgrade kraj prozora. Da. Opišite klavir. To je jedan dobro očuvan crni koncertni klavir, najčešće pokriven baldahinom, isto onakvim kao zavese na garnišama iznad velikog prozora u izbočenom delu pročelja odakle pada svetlost u sobu. Noge su mu u vidu stilizovane kupe na čijem se vrhu nalaze mesingani točkići. Pedale, takođe od bakra ili od mesinga, smeštene su na mehanizmu oblikovanom u vidu lire. Jedan jedini put sam video taj klavir otvoren, to jest bez crvenog baldahina. Poklopac je bio podignut i poduprt drvenom šipkom. Tada sam prvi put video i tipke, malko već požutele, kao nikotinizirane. Na klaviru je stajala otvorena partitura. Kada je to bilo? Pre tri-četiri meseca. Svratio sam bio ujutro Gavanskom na kafu, posle jedne neprospavane noći. Gde ste proveli tu noć? Počeo sam kod Martona, zatim u Katoličkoj porti kod Vajnhebla, a završio sam u Železničkoj restauraciji. Popio sam dosta lošeg vina, ali na putu prema Gavanskom već sam se bio otreznio.

S kim ste pili te noći? S nekim radnicima čija imena ne znam. Sećam se samo jednog po imenu Šandor. On je grafički radnikinvalid. Zapamtio sam ga po tome što je negde oko ponoći popio za opkladu tri litra ružice nadušak. To je, izgleda, njegov stalni program. Čime objašnjavate činjenicu da je klavir bio otvoren i da je neko tako rano vežbao? Gavanski mi se žalio da nije mogao da spava, jer je te noći kod njegove kćeri bilo neko društvo. Soba je još bila u neredu, kao i ostale prostorije. U sobama su bile svuda po patosu i po tepisima prazne ili napola ispijene čaše, jastuci na otomanu bili su razbacani, a u kujni, gde sam svratio da popijem čašu vode, vladao je ne manji nered: prljavo posuđe u sudoperi, ostaci hrane, prazne flaše. Jednu sam i pomirisao: vino je bilo veštačko. Ko je sve sačinjavao to društvo? Ne znam. Da li vam je Gavanski pomenuo neko ime? Nije. Broj zvanica? Nije bilo reči o tome. Da li je sam Gavanski učestvovao u toj zabavi? Rekao mi je da je popio pola litra vina, i to u svojoj sobi. Nije hteo da smeta mladima. Da li je zavesa na prozoru iznad klavira bila podignuta kada ste ušli? Jeste. Šta se vidi sa prozora pored klavira? Desno, deo grada sa Katedralom; napred, u prvom planu, nasip sa šinama i neke straćare, a u pozadini ravnica i jedan đeram u velikoj daljini; sasvim levo, takođe u drugom planu, rupčage i ciglana, kao i Dunav. Kada stanete kraj prozora, smestivši se u prostor između zida i udubljenja na boku klavira, vidi se slepi kolosek i zanatlijske kućice, prizemne, kao i neke straćare od dasaka u dnu bašta. Leti su te bašte zasađene paradajzom, lukom, bundevama, suncokretom, krastavcima. Tada se među zalenilom jasno razabiraju drveni belo okrečeni klozeti. Da li se sa tog prozora vidi poligon ili aerodrom? Tako nešto nisam video. Pomenuli ste neke rupčage kraj ciglane. Da, te se rupčage odatle jedva naziru golim okom. Tu je nekad ranije bila ciglana, ali je prilikom jedne poplave sasvim razorena. U dubini od pola metra do metar mogu se još naći sasvim dobro očuvane cigle, prosto konzervisane u ilovači.

Rekli ste, golim okom. Znači nekad ste taj predeo posmatrali i durbinom? Gavanski mi je rekao da nas je, to jest radnu četu, posmatrao sa svog prozora durbinom, ali da nije mogao u ljudskom mravinjaku da razlikuje čoveka od čoveka. Kakav je to durbin? Običan damski durbin, obložen sedefastim ljuspama i sa drškom dužine nekih petnaest santimetara, takođe obloženom ljuspama od sedefa. Da li ste imali taj durbin u rukama? Mislim, da li ste gledali s njim kroz prozor? Jednom sam ga prineo oku, ali nisam video ništa sem nekog jarkocrvenog treperenja, nalik na sunce pri zalasku: to mora da je bila zavesa ili baldahin kojim je pokriven klavir. Šta ste videli pre toga? Samo neko jarkocrveno treperenje. Ponavljam: šta ste videli pre toga? Ili posle toga, svejedno? Neke ljude kraj ciglane. Šta su radili? Po svoj prilici iskopavali su cigle iz mulja i peščanika i nabacivali ih na gomilu, a zatim slagali. Da li ste prepoznali nekog među njima? Sa te daljine bilo je nemogućno razlikovati lica. To mi je jednom prilikom rekao i Gavanski. On, uostalom, ima bolji vid od mene. U koje ste vreme gledali durbinom kroz prozor? Bilo je to uveče, pred sam zalazak sunca. Šta ste videli u tom trenutku? S leve strane, odmah pored ruševina ciglane, ugledao sam nekog čoveka kako grabi cigle. Zapazio sam ga po tome što je bio malo odvojen od ostalih. Nastavite. Ruke su mu bile zavijene nekom krpom, bez sumnje maramicom. U jednom trenutku beše zastao i tada mu priđe neki drugi čovek, valjda u nameri da mu pomogne da namesti zavoje na ruci. Nastavite. Onda su im pritrčali neki ljudi s batinama i počeli da ih tuku, sve dok ih nisu oborili na zemlju. Nastavite.

Kasnije sam video da su ustali i da su zajedno sa ostalima koračali u stroju s ašovom ili lopatom na ramenu. Nastavite. To je sve. Čije je vlasništvo taj durbin? Gavanski ga je kupio svojoj ženi pre desetak godina od gospodina Poltarackog. Ko je Poltaracki? Ruski emigrant. Obreo se u Novom Sadu negde oko hiljadu devetsto dvadeset i pete. Mislim da je pre toga živeo neko vreme u Valjevu i u Beogradu. Govorilo se za njega da je grof i da je čak bio u prisnim odnosima sa ruskim dvorom, kao i da je bio član neke vlade, kontrarevolucionarne dakako, ali se izgleda razočarao u bele, pa se sasvim predao slatkom životu. U to vreme se izdržavao prodavanjem svojih stvari, svojih i svoje žene, ili ljubavnice, ne znam, kao i časovima klavira, pevanja, mačevanja, jahanja i sličnim poslovima. Sofija Nikolajevna bavila se pak spiritizmom i praktično je izdržavala starog grofa novcem koji je zarađivala pevanjem po bogatim kućama. O njoj se, uzgred budi rečeno, pričalo da je nimfomanka i da grofu nabija rogove na svakom koraku. Da li ste lično poznavali Poltarackog? Negde oko hiljadu devetsto dvadeset i pete-tridesete igrali smo nekoliko puta šah i bilijar u čitaonici Zanatskog doma. Šta je bilo s njim? Čuo sam da je uoči rata umro u Kaliforniji slatkom smrću, u naručju neke meleskinje. Od koga ste to čuli? Pročitao sam u novinama, bečkim. Poltaracki je, naime, bio jedan od članova visokih mondenskih krugova i kretao se u društvu ekskraljeva, kraljevskih namesnika i grofova. U kakvoj je vezi bio pokojni Poltaracki sa Trockim? U jednom razgovoru nad bilijarskim stolom rekao mi je jednom prilikom da će neizostavno posetiti Lava Davidoviča u njegovom meksičkom prebivalištu. Nedavno ste napravili poređenje svoje lobanje sa lobanjom Lava Davidoviča Bronštajna. Ne sećam se. Izjavili ste (citiram): Mogla me zadesiti sudbina Lava Davidoviča Bronštajna. Spaslo me samo proviđenje. Itd. Da, mogućno je da sam to izjavio. Kojim povodom? Ne sećam se.

Kakav ste eksploziv držali u stanu? Ne razumem pitanje. Očevici tvrde da se pre rušenja kuće u Bemovoj 21 čula eksplozija. To je izmišljotina. U kakvim ste odnosima bili sa gospođom Mesaroš, kućevlasnicom? Viđao sam je dosta retko. Koliko ste joj kirija bili dužni? Tri. U kakvim ste odnosima bili sa njenim mužem? Mislim da me izbegavao. Zašto? Ne bih vam znao reći. Po svoj prilici, reč je o uzajamnim antipatijama. Vi, dakle, tvrdite da vam je gospodin Mesaroš bio antipatičan? Pre bi se moglo reći da sam prema njemu bio ravnodušan. Jednostavno, nisam ga primećivao. To mi je bilo tim lakše što je finansijske stvari obavljala gospođa Mesaroš, tako da s njim nisam morao da stupam u kontakt. Kako objašnjavate činjenicu da se kuća srušila samo koji trenutak po vašem izlasku? Spaslo me proviđenje. Odgovorite na pitanje. Umoran sam. Kako je došlo do rušenja? Ponavljam: kako je došlo do rušenja kuće? Mislim da je kuću srušio pacov. Kada ste ugledali pacova? Video sam ga dva puta. Prvi put onda kada su nosači pomerali ormare, a drugi put, u magnovenju, onda kada sam se osvrnuo pri izlasku iz stana. Postoji, dakle, mogućnost da su bila dva pacova. Gde ste ih videli? Jedan je bio, kao što sam rekao, u samom uglu, odmah kraj zida. Pomolio se iz rupe na patosu, zatim je izleteo i nestao u suprotnom uglu u jednoj od rupa koje se nalaze na mestu gde se dodiruju trule daske patosa

i zid najeden vlagom. Drugi, ukoliko dakle to nije bio onaj isti pacov, pretrčao je sobu po dijagonali i nestao u velikoj rupi koja zjapi na sredini sobe, na mestu gde je ranije stajala krpara. Da li su na zidovima postojale neke pukotine? Ne, nisu. Da li je kuća bila nakrivljena ili poduprta gredama? Kao što sam i ranije zapisnički izjavio, na kući nije bilo nikakvih spolja vidljivih znakova koji bi govorili o tome da je ona sklona rušenju. Da li ste vršili na kući neke opravke? Nikakve. Ukoliko ne računate nekolike zamenjene daske na podu. Ko ih je zamenio? Ja. Odakle vam daske? To su bile zapravo četiri šire letve koje sam našao jedne večeri nadomak kuće. One su, po svoj prilici, pale s nekih špediterskih kola. Nisu bile duže, svaka za sebe, od nekih metar, metar i dvadeset. Da li ste tada kopali zemlju ispod dasaka? Ne. Samo sam podigao trule daske i stavio na njihovo mesto pomenute letve. Između njih, po dužini, ostala je praznina od nekih deset santimetara. Da li ste daske ukivali? Nisam. Zato što su noseće grede, one ispod patosa, bile takođe sasvim trule i raskvašene, i bilo bi, dakle, sasvim uzaludno ukucavati u njih eksere. Da li je kuća bila osigurana? Gospođa Mesaroš je izjavila zapisnički da je kuća bila osigurana kod osiguravajućeg zavoda Panonija i da je imala o tome uredno vođene papire. I na samoj kući nalazila se narandžasta ploča sa natpisom Panonija. Tu ploču, međutim, posle raščišćavanja ruševina radnici nisu mogli da pronađu. Da li na osnovu tog osiguranja imate i vi pravo na neku odštetu? Ne verujem. U svakom slučaju, nijedna moja stvar nije stradala prilikom nesreće, tako da ne vidim razloga... Da li ste kopali nešto u podrumu kuće? Podrum je bio sasvim raskvašen, mislim da su to bile neke podzemne vode, i držan je pod ključem, valjda zbog dece. Ja lično nikad nisam silazio u njega. O njegovom postojanju znao sam samo na osnovu priče gospođe Mesaroš. Prilikom predaje ključeva napomenula mi je da mi ključ od podruma neće dati, jer je podrum neupotrebljiv. Ne sećam se da li mi je tada rekla nešto o podzemnim vodama.

Gde se nalazio ulaz za podrum? U podrum se ulazilo drvenim stepeništem iz začelja zgrade. Na vratima visi velik zarđao katanac koji svedoči o tome da u taj podrum već odavno niko nije silazio. Na osnovu čega znate da je podrum bio raskvašen i da se silazilo u njega drvenim stepeništem? U to sam se uverio prilikom raščišćavanja ruševina. Gumene čizme radnika bile su obložene debelim slojem ilovače. Uz to, noću ste mogli čuti neki čudan štrobot ispod dasaka: kao da se neko bućka u vodi. To su bili pacovi. Jednom sam to ispričao gospodinu Frojdu, primarijusu, i on mi je preporučio da se obratim psihijatru. Ko je Frojd? Ginekolog. Upoznao sam ga takođe u radnoj četi. Zapazio sam ga još prvog dana. Dlanovi su mu bili zavijeni gazom. Okvirni momci su mu međutim otrgli gazu s ruku i izbatinali ga. Da li ste se kasnije sastajali s njim? Video sam ga još samo jednom. Stajao je u redu kraj zelenih baraka. Posle sam mu video samo mozak. To je bilo malo ostrvce u snegu, na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice. Vi, dakle, tvrdite da je onaj štrobot koji se čuo u podrumu poticao od pacova? Da. Na osnovu čega ste uvereni u to? To je pljuskanje vode obično bilo propraćeno cijukanjem nalik na ono kakvo ispuštaju pacovi. Da li ste se nekad bavili ribolovom? Nekad sam pecao udicom, ili rukom, ali to je bilo davno. Da li ste pecali i u Dunavu? Ne. Da li imate gumene čizme? Nemam. Da li ste čuli nekad iz podruma u Bemovoj 21 neke druge glasove osim pomenutog cijukanja? Kašljanje, govor ili šaputanje? Nisam. Da li je vaš stanodavac, gospodin Mesaroš, imao gumene čizme? Ne znam. Da li ste videli nekog da barata oko katanca na podrumskim vratima?

Nisam. Opišite katanac. Umoran sam. Opišite katanac. Ne sećam ga se. Ponavljam: opišite katanac. Četvrtast, veličine nekih 6×6 santimetara, sa čeličnim stremenom na kojem se nahvatala rđa u vidu sitnih kapljica. Na bravici se nalazi okrugli poklopac prečnika osam do deset milimetara. Kada se pomeri poklopac, u zapornom mehanizmu može se videti vodič ključa, nalik na deblji ekser. Poklopac bravice je takođe zarđao, tako da se jedva pomera, i to samo u jednom pravcu (ulevo). Ispod bravice s poklopcem mogu se jasno razabrati slova veličine nekih deset milimetara: ELZETT. Nastavite. To je sve. Opišite katanac s naličja. Na dijagonalnom preseku nalazi se malo ispupčenje gde se završava vodič ključa. Te dijagonale, u vidu ispupčene reljefne linije, nalaze se s obe strane katanca. Nastavite. Umoran sam. Kada ste se vratili iz Novog Sada? Pre tri dana. Zašto se niste ranije javili ovoj ispostavi? Poziv sam zatekao po svom povratku iz Porsombata, dakle juče. Šta ste radili u Porsombatu? Posetio sam Majerove. Ko su Majerovi? Umoran sam. Ko su Majerovi? Gospodin Samuel Majer moj je stari poznanik još iz trgovačke škole. Nismo se videli više od trideset godina. Pre neki dan sam čuo da izvesni Majer, trgovac, živi u Porsombatu, i pomislio sam da je to on. Onda sam rešio da ga potražim.

Iz kojih razloga? Želeo sam da mi uzajmi nešto novca. Od koga ste čuli da Majer živi u Porsombatu? Od Žorža. Zašto je pominjao Žorž Majera? Umoran sam. Zašto je pominjao Majera? Žorž mi je prilikom jedne svađe rekao da sam bankrot i Luftmensch i kao primer uspešnog čoveka pomenuo mi je Majera. Nastavite. Umoran sam. Nastavite. Nastavite. Koje je E. S. imao pretpostavke o smislu i značenju službenog poziva što ga je dobio iz Novog Sada? Ponovno aktiviranje u službu, u nekom nižem zvanju od onog koje je imao u času kada je stavljen u stanje mira; lekarski pregled radi slanja na prisilni rad; pokušaj vrbovanja od strane policije za doušnički rad među staničnim službenicima; hapšenje uglednih ljudi za taoce; streljanje talaca kao odmazda za sabotaže na železnici. Kakvu je kauzalnu povezanost svih pojava uočio, a u vezi s kretanjem svoje celokupne pokretne imovine? Da brzina kretanja njegovih ormara po kolosecima stoji u upravnoj srazmeri od uspeha sila osovine na ratištima i u obrnutoj srazmeri od uspeha Crvene armije. Kakve je sve mogućnosti imao da dođe do šezdeset penga potrebnih za podizanje svoje pokretne imovine? Zajam, krađa, sreća. Zajam? Kao potencijalne zajmodavce video je Majera, Gavanskog, Rozenberga i gospođu Klaru, kafedžijku, bez obzira na to što je kod svakog od njih već bio zadužen: od Majera je pozajmio dva puta po dvadeset penga, jednom usmeno, a jednom pismenim putem, ne navodeći rok vraćanja; Gavanskom je trenutno bio dužan svega pedeset i šest penga, pošto mu je ranije već vratio sto; kod Rozenberga se još nijednom nije zadužio, zato što je ovaj prilikom jednog susreta sa njim vešto izbegao temu koju je E. S. pokrenuo, praveći jasno aluzije na novac i na zajmove; gospođi Klari dugovao je nekih dvadeset penga, ali je to smatrao sitnicom s obzirom na novac koji je ne jednom prilikom ostavio u njenoj kafani. Krađa?

Kada bi znao gde Žorž i Neti čuvaju svoj novac, zahvatio bi iz kese šakom, smatrajući da pri tom samo naplaćuje šume koje su oni pogoreli a na koje je i on polagao pravo; nije isključivao ni mogućnost da nekom uspavanom trgovcu ili crnoberzijancu izvuče u vozu buđelar, tako što će ga napiti ili mu tutnuti pod nos maramicu s nekim opojnim sredstvom. Sreća? Nalaženje nekog novčanika u hodniku voza, na ulici ili u kafani; dar nekog nepoznatog darodavca; novčana pošiljka Crvenog krsta ili neke druge dobrotvorne ustanove; izvanredno povoljna revizija njegove penzije, s tim da mu se plati unazad, po nekom novom zakonu, razlika za ceo iznos na sumu koju je primao od početka svoga službovanja; nalaženje nekog izgubljenog lutrijskog listića koji dobija premiju; otkriće nekog tajnog i efikasnog oružja i njegova prodaja Amerikancima. Itd. Čega se pobojavao? Da bi za njegova odsustva moglo doći do iznenadnog i zastrašujućeg komplota protiv njega između njegovih rođaka i njegove rođene dece. Kako je E. S. postupio čitajući spisak onih za koje mu je njegova sestra Neti javljala da su umrli, poginuli nesrećnim slučajem, ubijeni ili prosto nestali? Taj deo njenog pisma hitro je preleteo pogledom, nastojeći da ga zaboravi, pa je stoga, tobože slučajno (a sasvim namerno), prvo upotrebio za brisanje nosa upravo taj deo njenog pisma, poslednji, zapravo dva poslednja segmenta, jer ih je prilikom seckanja i stavljanja u desni spoljni džep kaputa namestio upravo tako da mu prvi dođu pod ruku kada mu budu zatrebali iz razloga lične higijene i navike da se išmrkuje u novinsku hartiju ili u hartiju za pisma. Kako bejaše kratkovid, nije mu, dakle, izmaklo pažnji da proveri pre išmrcanja nosa da li je upotrebio baš one segmente kojih je hteo da se najpre otarasi. Zašto je to želeo? Jer su mu imena negdašnjih znanaca i prijatelja govorila jezikom jasnijim od svakog eklezijasta i svake filozofske misli o putu svega živog. Bio je sklon da lakše podnese i najmračnije spekulacije o smrti nego da gleda njen učinak: među onima koje je navela Neti u svom pismu (bilans poslednje dve-tri godine) bilo je nemalo onih koji bejahu njegovih godina ili čak znatno mlađi od njega. Vanitas vanitatum... Kakvoj se fantaziji predao? Kao u kakvom avanturističko-parodijskom romanu P. Howarda (Rejtő Jenő), on u nastupu pravednog besa, a u ulozi pater-familijasa, nasrće nožem na svoju rodbinu i sa po jednim dobro sračunatim udarcem u predelu srca prekraćuje ovaj mučni porodični roman. Dok po okrvavljenim sobama leže leševi onih kojima je pravedno presudio, on sa lisicama na rukama odlazi u pratnji žandarma, prvo u zatvor, a zatim u azil za umobolne: dokazati na sudu njegovu neuračunljivost neće biti teško. Kako bi glasio novinski izveštaj o trostrukom zločinu u kerkabarabaškoj jevrejskoj kuriji? (Izveštaj prvi:) Juče se u selu Kerkabarabaš, z. p. Bakša, dogodio trostruki zločin. Kao žrtve porodične svađe i netrpeljivosti nastradali su od udarca noža gospođa Neti, udova poč. I. Boroske (59), njen sin Đula, zvani Žorž (39), trgovac, i njena kći Marija (ranije Rebeka), udova Ištvana Horvata (36), domaćica. Ovaj je gnusni zločin izvršio u nastupu rastrojstva g. E. S., penzionisani žel. nadinspektor, otac dvoje dece. Zločinac se predao žandarmima bez ikakvog otpora, a sa otupelim izrazom koji je jasno svedočio o duševnom stanju ubice. (Drugi:) Kako saznajemo od našeg dopisnika, suđenje trostrukom ubici (vidi naš list od 4. IV) biće odloženo do daljnjega, jer je lekarska komisija došla do zaključka da je zločinac ovo grozno zlodelo počinio u stanju pomračenja uma. Po svedočenju doktora Papandopulosa, koji je u dva navrata lečio g. E. S., ovaj

poslednji je imao jasne simptome agresivnosti i bio je otpušten iz kovinskog zavoda za umobolne kao krajnje nepouzdana osoba, s tim da se preda na staranje svojoj ženi. (Treći:) Povodom trostrukog zločina u selu Kerkabarabaš (vidi naš list od 4. i 10. aprila) saznajemo da je izvesna gospođica Nedomački, prodavačica u novosadskoj papirnici Rekord, prepoznala po fotografiji zločinca i tim je povodom izjavila da mu je nekoliko dana pred zločin prodala nož za sečenje hartije kojim je zločin izvršen. Gospođica Nedomački tvrdi u svojoj izjavi datoj pod zakletvom da je g. E. S. bio s njom krajnje ljubazan i da je japanski nož za sečenje hartije posmatrao pre očima estete (sic!) nego li očima zločinca. Ona takođe tvrdi da joj je kupovina japanskog noža od strane g. E. S. izgledala utoliko manje sumnjivom što je on, to jest E. S., pored noža kupio još i nekoliko tabaka kockaste hartije za pisma, što je očigledno trebalo da mu posluži kao kamuflaža. Posle svih nedaća (streljanje, vešanje, prirodna smrt u krevetu) i posle vaskrsnuća ili makar posle totalne amnezije (čije delimične tragove već oseća), šta bi E. S. činio? Uzeo bi za ruke sirotu pegavu mladicu iz knjižare Rekord i otisnuo bi se s njom u Novi život (Vita Nova). Kako bi je osvajao? Bogatstvom (materijalnim i duhovnim); buketima cveća u koje je zadenuta njegova vizit-karta; bezumnom kupovinom svega i svačega što se nalazi u njenoj knjižari, bez reči (reči su teške). Sve dok joj ne bi ispraznio i poslednju policu. Po licu bi joj video da je najzad shvatila njegove plemenite namere. Sve je bio samo izgovor i igra: kockasti papir i japanski nož. Sve. Kako bi glasio kratak sadržaj romana što ga je E. S. nameravao pisati godine 1932. u Kovinu, a po sugestijama doktora Papandopulosa, dakle u stimulativne svrhe, pošto je pomenuti doktor otkrio u njemu, na osnovu njegove svojeručno napisane Istorije bolesti, moć opservacije i ironični patos? Izvesni Malchus ili Kartafil ili Joannes Buttadeus (katkad samo Buttadio), progonjen nekim mutnim (istorijskim) grizodušjem i strahom počinje od rane mladosti da menja ne samo ime, dakle identitet, nego i najrazličitija zanimanja, kao i mesta boravka. Kako svuda nailazi na nerazumevanje, završava kao bankrot i dospeva u ludnicu, gde doživljava neku vrstu ozarenja. To će ga ozarenje dovesti do otkrića da mu je poziv železničara životna vokacija a da je za njegov strah putovanje neka vrsta terapije. Tako on uskoro postaje, posle niza putovanja i peripetija, dijurnista, službenik, i najzad inspektor pri državnim železnicama, naizmence kod JDŽ-a, zatim kod MÁV-a, onda kod rumunskih, bugarskih, belgijskih, italijanskih, austrijskih, nemačkih, čehoslovačkih, poljskih i portugalskih železničkih kompanija, jednako menjajući mesto boravka i ime. Naravno, pri tom ne propušta (u romanu) priliku da prikaže ljude i običaje mnogih zemalja, kao i različite oblike svojih mora. Na kraju, on doživljava još jedno ozarenje, po mnogo čemu nalik na ono prvo: gospodin Joannes Buttadeus (iliti Buttadio) ili Joāo d’Espera em Dios, alias Isaac Laquedem, suočava se u svojoj kancelariji otpravnika vozova na jednoj maloj postaji sa svojim krvnikom Isusom. Ludilo ili san? Tu knjiga prelazi u buncanje. Navedite kratak prikaz romana koji kroz ironičnu distancu opisuje skorašnje i često neverovatne doživljaje glavnog junaka. Parada u haremu, roman što smo ga dobili u uglednoj i jeftinoj ediciji izdavačke kuće Tabor, prvo je delo (tako nas bar obaveštava izdavač u škrtoj belešci), gospodina E. S. Iza namerno senzacionalističkog naslova, bez sumnje po uzoru na P. Howarda, čitalac sa zadovoljstvom otkriva jednog senzibilnog i talentovanog pisca i jednu zanimljivu socijalnu i psihološku temu. Ne želeći na način izvesnih šeprtlja i kvarilaca igre da otkrijemo sasvim čitaocu siže ove knjige, reći ćemo samo toliko da se radnja romana ne odvija, kako bi se moglo suditi po naslovu, u egzotičnom ambijentu orijentalnih dvorova, nego u jednoj zabačenoj panonskoj varošici, u naše vreme. Glavni junak romana, izvesni E. S., čovek krajnje senzibilan i reklo bi se pomalo rastrojen, dospeva posle jednog stravičnog iskustva (reč je o novosadskoj raciji), u svakodnevne, sasvim građanske situacije u kojima se jednako ne snalazi. Radnja romana se zbiva tokom jedne jedine noći, od

kasne večeri do zore. Za to kratko vreme on preživljava neke glavne punktove svog skorašnjeg i davnašnjeg iskustva, svodeći bilans svog življenja. Sukob glavnog junaka sa svetom jeste zapravo sukob sa smrću, borba sa smrću, čiji skori dolazak on sluti. Ovaj roman od srca preporučujemo našim prenumerantima i našim novim čitaocima, svima onima koji ne jure za jeftinim i vratolomnim sižeom i koji su uvereni, kao što smo mi uvereni u to, da takozvana intriga nije ni osnovna draž, ni osnovna vrednost književnog dela. Navedite dve verzije (ne i treću, konačnu) potvrde koju je E. S. sastavljao dana 4. IV AD 1942, a koja se odnosila na podmirenje nekih dugova. 1) Potvrda na 50 (i slovima: pedeset) penga, koju ću sumu podići od svoga rođenog brata E. S., penzionera, čim on bude u mogućnosti da mi je isplati, a na ime petnaestodnevnog izdržavanja njega i njegove tročlane porodice. 4. april AD 1942. 2) Potvrda na 30 (i slovima: trideset) penga, sumu koju sam primila od svog rođenog brata E. S., železničkog službenika u stanju mira, a na ime izravnanja za petnaestodnevno gostoljublje koje sam ukazala njemu i njegovoj porodici. Mesto i datum: Kerkabarabaš, 4. april 1942. Itd.? (Varijacije.) Herr Kontrollor preti nožem!, da on imade dvadeset penga kupio bi šparhelt, već nam se svima popeo na glavu sa tim šumama, kakve šume!, to je još pokojni deda sredio s njim, te šume, sam je odobrio da se u njima pali pepeljika, pa on nam je sam izvolio preporučiti tog Polaka, sve to imademo napismeno, gospodin je i sam hteo da postane Potaschen Fabrikant, molim vas, dvadeset penga!, zna li on uopšte šta to danas znači dvadeset penga! Itd.? (Sinkope.) Ostavio je dosad barem dva puta toliko kod one da ne kažem koje gospođe Klare u Bakši, bakšiši su mu bili veći od narudžbina, udžbenike deci da je kupio, pio je i dosad kao smuk, ali sada je počeo da loče, očerupao nas je sve redom, predomisliće se on još, i te kako, ako još bude pri čistoj svesti, stišaće već njega oni na policiji, licitira oko jednog bednog šparhelta, šparao bi i on da nije sklon da..., skloni se, Žorž!, sklonite se!, on je lud, udariće nekog. Koliko je prošlo vremena pre nego što je E. S. otvorio vrata i hitro dograbio plavo pismo koje beše zadenuto u pukotinu iznad vrata? Tačno dvanaest minuta, a po njegovom satu marke Longines, koji je stiskao u ledenom dlanu leve ruke. Gde mu je bila desna ruka? Desnom je stiskao perecu štapa čiji je šiljak bio zaboden u ključaonicu. Kako je E. S. proverio težinu šunke (dar njegove najmlađe sestre)? Prvo je vagnuo rukom mirisnobronzani-ružičastočađavi patrljak, onda je još malo podigao masnu hartiju u koju bejaše zavijena šunka i omirisao je izbliza, što je kod njega izazvalo naglo lučenje pljuvačke. Najzad je uzeo šunku pod pazuho (zavijenu u rastočene novine) i odneo je gospodinu Horvatu na vaganje. Kako se došlo do neto težine šunke (bez novina i bez masne hartije) a pomoću vage gospodina Horvata? Na levi mesingani tas (gledano sa strane vlasnika šunke) stavljena su dva železna tega sa oznakom 1 kg, zatim još jedan iste numeričke vrednosti, na šta je deo sa tegovima naglo pretegao na svoju stranu, a kljunu

slične kazaljke jasno se mimoišle; onda je skinut jedan od tri tega jednake numeričke vrednosti, a na njegovo mesto stavljen jedan sa oznakom 0,5 kg, takođe od železa, na šta se kljunovi kazaljki ponovo nešto primakoše, a gospodin Horvat pokuša da pritiskom palca i kažiprsta izjednači kazaljke; u trećem pokušaju, umesto železnog tega od 0,5 kg stavljena su, jedan za drugim, dva mesingana tega sa oznakom 0,20 kg, pa je najzad postignuta ravnoteža između dve kazaljke, a tasovi stajahu u ravnotežnoj relaciji, u relativnoj ravni, u relativističkom ravnomerju, u relativnoj ravnoteži, u relacijskom ravnovesju, u ravnomesnom ravnotegju i u ravnotegnom ravnomesju. Koja je dva patenta (među mnogim drugima) bio smislio E. S., a za čije je postojanje nedavno doznao iz Izbora najboljih članaka? Ćebe sa električnim grejanjem i muški električni opasač. Koje behu prednosti ovih patenata? Minimalna težina u odnosu na klasičnu perinu ili jorgan punjen perjem ili vunom i maksimalna toplota, kao i mogućnost regulisanja temperature i lakše manipulisanje; muški električni opasač, pored klasične funkcije opasača da drži pantalone oko struka i time spreči nemila iznenađenja, uključivanjem baterija pritiskom na dobro zakamufliran prekidač nalik na dugme, oživljava, zagrevanjem abdomenalnog i kičmenog predela, ceo nox microcosmica, a time povećava potentnost, sprečava prostatitis, leči impotenciju, reguliše rad bubrega, jetre i endokrinih žlezda, reguliše rad bešike, sprečava noćnu poluciju (prostim isključivanjem baterija) i izaziva, po volji, moćnu erekciju i lagodnu ejakulaciju. Zašto nije pre mesec dana prihvatio cipele (ostavština pokojnog Mauricija) koje mu je ponudila njegova sestra Olga, udova poč. Mauricija? Jer je verovao u bolje dane (optimizam); jer nije hteo da nosi cipele pokojnika (sujeverje); jer mu se one nisu dopadale (estetizam); jer su bile za jedan broj manje od potrebnog (prakticizam). Opišite cipele. Antilopska koža (imitacija), boja siva, okrugli prednji deo, tvrdi lubovi, poluplitke, broj 45, šest pari rupica za okrugle pertle, dvostruki đon (štavljena svinjska koža i karton), ukrasne rupice u vidu polukruga koji pokriva ceo prednji deo, a u kojem se nalazi jasno uočljiva figura u vidu snežne pahuljice; te se rupicepahuljice nalaze na obema stranama ispod šnira; peta poluvisoka, đon dvostruko opšiven belim koncem, proizvod Bata za sezonu jesen-zima 1940/41. Kada je prešao sa solidnog brijača marke Solingen na jeftine nožiće za brijanje marke Tabula Rasa? Godine 1932. u Kovinu. Hteo je da preseče sebi grkljan, ali ga je u tome sprečio lekar, tačnije rečeno bolničarka. Stala je na dva koraka od njega i zamolila ga je, glasom smirenim i strogim, da baci tu stvar ili da joj je preda, zatvorenu. On je još neko vreme vitlao oštrim sečivom, zasecajući vazduh čas pokretima žustrim kao kad se secka krompir, čas sporim i sračunatim kao kad se ljušti jabuka. Onda je u jednom trenutku sa gađenjem bacio britvu u travu daleko od sebe i seo na jednu klupu. Bilo je proleće. Kestenovi u bolničkom parku cvetali su odišući otužnim teškim mirisom. Šta je izostavio da pomene u svom pismu onaj koji se danas umesto četke za brijanje služi jednim patrljkom od četke s koje je već lak otpao, drška napukla, a svinjska se dlaka olinjala ili sasvim poispadala? Činjenicu da je taj individuum bio nekad suvlasnik manufakturne fabrike četkarskih proizvoda (Wiess & Kohn), koja je proizvodila godišnje nekih pedeset hiljada prvoklasnih četki za brijanje i izvozila ih u sve balkanske i srednjoevropske zemlje, pa čak i u Sovjetsku Rusiju, sve negde do 1930.

Nemajući zasad ni čančića za brijanje, kako se tešio? Držeći slizak sapuna među stisnutim prstima, kao sveštenik hostiju, tešio se pričom o nekom mudracupustinjaku koji je tek pod starost shvatio da se može i bez čaše: ugledao je, naime, nekog čobanina kako zahvata vodu iz izvora dlanom. Čovek grabi ciglu i pokušava da je baci na visoku gomilu nedaleko od sebe. Ruke su mu zavijene nekom krpom, bez sumnje maramicom, jer se na njoj kroz skoreno blato još naziru tamne linije karoa, možda plave, možda mrke, možda zelene. Sada je zastao na trenutak i pokušava da namesti zavoje. Kako su mu obe šake zavijene do korena samih prstiju, a zavoji spali i spleli se oko njih, njegovi su pokreti nespretni i zbunjeni. Tu nespretnost još više uvećava izvesna paničnost njegovih pokreta. Ne znajući šta da učini, grčeći prste, čovek kao da razmišlja o tome da li da sasvim pocepa zavoje, ili da pokuša ponovo da ih namesti ili da ih zdere zubima. Ta neodlučnost traje sasvim kratko. Najednom ugleda u vidnom polju, na suženom prostoru koji obuhvataju njegove zgrčene ruke, tik pred staklom svojih naočara, par isto takvih blatnjavih ruku kao što su njegove, ali bez zavoja. Čovek nemoćno prepušta svoje ruke ovim drugim rukama. Lice ugleda tek zatim. Smrknuto i tvrdo lice i pogled malo spušten, bore na čelu i blatnjav šešir. Na licu tog drugog čita se koncentracija, dok se usta čudno i nervozno mrdaju, kao da u razvezivanju čvora učestvuju i ona, zajedno sa prstima. Čovek čuje tiho dahtanje ovog drugog. Ne govore ništa. Čovek oseća da sve to traje užasno dugo, to razvezivanje uzlova zubima i noktima, to vezivanje dlanova prljavim krpama. Oseća po svoj prilici i to da i ovaj drugi već gubi strpljenje, jer mu pokreti postaju sve nervozniji. Pokušava da mu kaže nešto, valjda da ga oslobodi te mučne pomoći, ili da mu se zahvali, ili da mu kaže da otrgne zavoje i da ih baci. Ali iz njega ne izlazi glas, nego samo neko krkljanje, kao da se nakašljava. Drugi još uvek petlja oko zavoja. Tek je završio jednu ruku i sad uzima u svoje ruke drugu, tražeći na blatnjavoj maramici mesto gde je vezan čvor. Najzad ga nalazi, ali mu opet ne polazi za rukom da ga odveže. Prinosi usta ruci koja mu se prepustila. Čovek vidi na trenutak kratke, kao podsečene zube ovog drugog, a zatim samo njegov blatnjav šešir. Čovek gleda negde preko glave ovog koji mu vezuje zavoje. Kroz blatnjava stakla naočara ne vidi železnički nasip, niti kuću sa zaobljenim pročeljem. Vidi samo na korak-dva od sebe kako se neke senke vrzmaju po onome što on zna da je blatnjavi nasip. Čuje škripu taljiga i tupe udarce cigli, nalik na udarce kegli. Licem je okrenut prema suncu i vidi samo neko jarkocrveno treperenje iznad tih senki što se vrzmaju. Najednom mu se učini da su sve senke, sve dosad u pokretu, naglo zastale. Čini mu se da je i škripa taljiga stala kao i udar cigle u ciglu, nalik na udar kegli. Pomišlja da je sve to možda samo privid ili da gubi svest, od umora: kao da se rumena svetlost tog zubatog sunca na zalasku uliva u mozak, kroz oči. U trenutku kada je shvatio da je u pravu (da je škripa taljiga prestala), shvatio je i to da je za sve već kasno. To mu je saznanje prodrlo u svest zajedno sa bolom koji je osetio u temenu. Ali se nije onesvestio. Udarac koji mu je zadat od straga, valjda gumenom palicom, samo mu je osvetlio za trenutak horizont nekom čudnom rumenom svetlošću. Grčeći se, čovek sad kleči na kolenima, zaklanjajući se od udaraca rukama. Čuje kako pljušte udarci, od kojih mu poneki ne zadaju bol, i shvata da ti udarci padaju po onom drugom, onom koji mu je malopre vezivao zavoje. Sad već čuje i njegovo stenjanje izmešano sa vikom onih koji ih obasipaju udarcima. Onda mu je jedan udarac u teme izbacio iz usta neku tvrdu masu, koju on ispljunu s čudnom lakoćom zajedno s krvlju i balama. Čovek shvati s užasom da je ispljunuo svoje zubalo. Zatim opet čuje (ili mu se samo pričinjava) kako taljige ponovo škripe, sad sasvim blizu, gotovo kraj njegove glave. I čuje kako padaju cigle na gomilu, čini mu se brže nego malopre. Najednom shvati da su mu zavoji ponovo na mestu, jer mu lice počiva u krpama. Oseća miris ilovače koja se skorila na zavojima. Ostaje još koji trenutak tako zgrčen i pomišlja valjda kako neće moći da se pridigne. Oni sa batinama izgleda nešto mu dobacuju, ali on nije siguran da li se to odnosi na njega ili na onog drugog. Sad pokušava, hodajući na kolenima, da napipa svoje zubalo i svoje naočari. Njegovi prsti što izviruju ispod zavoja i njegovi zavijeni dlanovi tapkaju po skorelom blatu. U jednom trenutku oseti pod prstima neki istovremeno kvrgav i ljigav predmet i on shvati, još pre nego što ga ugleda, da su to njegovi mučiteljski zubi, njegova mučiteljska gornja vilica sa krupnim porculanskim zubima. Pokušava nespretno da je privuče k sebi, kad oseti kako mu bol zapara ruku i on urliknu. U magnovenju vide okovanu tešku cokulu kako mu celom težinom leže na prste. I oseti kako se krckajući sve lomi kao staklena čaša, i vide na trenutak svoje zube kako mu se urezuju u dlan.

Sa ašovom na ramenu čovek korača u stroju, hramljući. Glava mu je nisko pognuta, zavoj na jednoj ruci (onoj koja mu visi niz telo) sasvim se olabavio i sad je vezan samo oko zglavka ruke. Levom rukom stiska držaljicu ašova. Rumena svetlost sunca još se nazire na krovovima kuća između kojih korača i na kupoli visokog zvonika u daljini. Ali čovek to ne vidi. On vidi samo blatnjave cipele onog koji korača pred njim. I čuje kako koraci tupo odzvanjaju. Sad ih je još svega šestorica. Zaokrenuli su na neki trg. Trg je pust. Pred njima se nalazi katedrala, a levo, na sredini trga, spomenik. Na postolju stoji neki čovek koji diže desnu ruku uvis, prema katedrali ili prema nebu. Sad zaokreću u neku sporednu ulicu, ulevo. Čovek korača hramljući, nisko pognute glave. Sad skreću (svega ih je trojica-četvorica) pored jednog bunara. Čuje kako je neko naglo prestao da okreće ručicu pumpe i kako se mlaz vode polako gasi. Onda ponovo zaokreću. (Sada je izgleda sam, koraci onog drugog već su zamrli: čuje se škripanje vratnica.) Čovek sad korača sam, prvo uz žuti zid iz kojeg izviruju cigle, zatim uz drvenu ogradu. Čini mu se da je video kako se na jednom prozoru zamahnula bela zavesa, nalik na gazu. Gotovo istovremeno čuje kako se železni točak na pumpi pokrenuo uz ritmičnu škripu i kako šiknu mlaz vode. Sada je dospeo do jedne drvene kapije i spušta ašov na zemlju, s oštricom naniže. Desnom rukom, na kojoj mu lepeće zavoj, pritiska kvaku, zatim otvara kapiju tek toliko da se može provući, porebarke, ali škripu šarki ne može da spreči. U prozorima levo od njega već gori svetlost. Čovek na prstima prelazi tih nekoliko metara koji ga vode pored prozorâ. Najzad se, izgleda, nalazi u bezbednosti, jer mu korak postaje sigurniji mada još uvek hramlje. Ostavlja ašov kraj drvenih vrata sa velikim šarkama i katancem, zatim počinje da barata nešto oko katanca, kao da želi da ga otrgne. Zatim ga drži jedno vreme bespomoćno u ranjenom dlanu, kao da se pita šta bi mogao s njim da učini. Čovek pomera zarđali poklopac katanca, zatim vadi iz džepa svežanj ključeva i pokušava da neki od njih stavi u bravicu, ali mu to ne polazi za rukom. Očajan, zariva glavu u dlanove i stoji tako izvesno vreme. Možda sat, možda dva, a možda i duže. Pokušajte da se setite. Pravili smo neki nasip. Rekao sam već. Šta se dogodilo toga dana? Zastao sam na trenutak da namestim zavoje na rukama. To zapravo i nisu bili zavoji, nego dve maramice. Pomogao mi je oko vezivanja Ofner. Ko je Ofner? Inženjer. S njim sam se upoznao u radnoj četi. Da li ste tog dana bili ispunili radnu normu? Da. Mislim da jesam. Šta je bilo dalje? Bio sam sasvim zaslepljen, jer mi se na staklu naočara skorilo blato. Nastavite. U jednom trenutku učinilo mi se da sam video, ili sam osetio, da se nešto događa. Kao da beše prestala škripa taljiga, a siluete koje sam nazirao kao da su naglo zastale. Kada sam već počeo da se pitam šta se događa, osetio sam udarac po temenu.

Nastavite. Počelo je da mi se muti u glavi. Onda sam, pod udarcima, shvatio da je i Ofner oboren na zemlju. Nastavite. Klečao sam na kolenima, zaklanjajući glavu rukama. Za to vreme čuo sam, kroz viku onih koji su nas tukli, kako taljige ponovo zaškripaše, sad sasvim blizu, gotovo kraj moje glave. Shvatio sam i to da su mi zavoji na mestu, jer mi je lice počivalo u krpama. Osetio sam miris ilovače kojom su maramice bile natopljene. Nastavite. Onda je najednom sve prestalo. Ostao sam još neko vreme tako zgrčen, misleći da neću moći da se pridignem. Jedno sam vreme još tražio svoje naočari, pipajući. Najzad sam ih pronašao. Jedno staklo bilo je sasvim zdrobljeno. To je sve. Nastavite. To je sve. Šta ste tražili tog dana u podrumu zgrade u Bemovoj 21? Ne sećam se da sam bio u tom podrumu. Pokušali ste kalauzom da otvorite katanac. Poslužio sam se samo svojim ključevima. Mislim da sam želeo da se sakrijem. Da prenoćim do sutra. Nisam želeo da se onakav, bez gornje vilice i naočara, pojavim pred svojima. Zašto ste izabrali baš taj podrum? Ne znam. U tom se podrumu pre dve godine obesila neka starica. Hteli ste, dakle, da se obesite? Ne znam. Možda. U svojoj ranijoj izjavi rekli ste da ste želeli da svršite sa sobom. Možda sam to rekao. Zašto ste odustali od te svoje namere? Možda zato što nisam mogao da otvorim katanac. Ne znam. U svojoj ranijoj izjavi, datoj u Bakši, rekli ste da je samo Ofner bio batinan. To se odnosilo na jedan drugi slučaj. Tada je Ofner, zbog jedne primedbe, bio ošinut bikovačom. Zašto ste ovaj slučaj koji se odnosi na vas prećutali? Ne znam. U svakom slučaju, želim da to što pre zaboravim.

Koliko ste se zadržali pred vratima podruma? Ne znam. Možda sat, možda dva, a možda i duže. Kod koga ste pre toga svratili? U onakvom stanju nisam mogao ni pred kim da se pojavim. Na jednom ste mestu izjavili (citiram): Samo sam rekao Netiki pred njen put u Budimpeštu da kaže svojoj deci da nas ostave na miru, jer ako ih bilo ko od njih takne itd. Da, mogućno je da sam to rekao. Želeo sam samo... Ko je Neti? Moja rođena sestra. Šta je tražila u Budimpešti? Neka dokumenta. Koliko je meni poznato. O kakvim je dokumentima reč? O dokazu o državljanstvu, a koji se odnosi i na državljanstvo oca i dede, kao i dokument o tome da su oni, to jest naš otac i deda, uredno plaćali opštinski porez između 1870. i 1880. godine. Postoji mogućnost da je o istom trošku želela da dođe i do nekih dokumenata koji se odnose na prodaju šume našeg oca i na poslovanje firme Weiss & Egell. Objasnite. Pokojni Jakov Vajs je negde oko hiljadu osamstote došao u Agram zajedno sa svojom ženom Franciskom, rođenom Pollak, rodom iz Velike Kanjiže. Zahvaljujući toj činjenici, Vajs je najviše trgovao upravo sa Kanjižom i okolnim mestima, u prvom redu posredstvom ženine rodbine. Čime je trgovao? U početku je prodavao južno voće, suvo grožđe, duvan i šljivovicu, a kasnije, negde oko hiljadu osamsto desete, već je imao trgovinu takozvane rezane robe, Schnittwarenhandlung. Nastavite. Posle nekoliko poslovnih uspeha, praćenih sudskim aferama, Vajs uspeva da proširi svoju trgovinsku mrežu na velik deo Ugarske, a lista njegovih artikala se proširuje: pored pomenutih, on sad već trguje još i vinskom kiselinom, medom i žitaricama. Negde oko hiljadu osamsto petnaeste sklapa ugovor sa zagrebačkim pepeljarom, izvesnim Martinom Egelom i uskoro njih dvojica dobijaju dozvolu za paljenje pepeljike (potaše) u šumama Ugarske. U tom poslu im pomažu kao ortaci izvesni Šlezinger, kao i Pinkas Polak, brat Vajsove žene Franciske. Nastavite.

Ta je firma, pod istim imenom, sklopila ugovor o paljenju pepeljike i sa našim dedom, mada je tada firmu već vodila Vajsova udovica, pomenuta Franciska, i njen brat Pinkas. Posle smrti našega dede, ugovor sa firmom bio je produžen bez mog pristanka, a prihode od spaljenih šuma podelile su sestre među sobom. Nastavite. Firma je kasnije likvidirana, a verovnici, među kojima i moje sestre, ostali su praznih ruku. Iza tog poslovanja ostali su samo hektari spaljene šume. Gde ste bili pre dva dana? Bio sam otišao da podignem svoje stvari koje sam uputio iz Novog Sada: dva ormara u koje sam strpao krevetninu i posuđe. Opišite ormare. Dva starinska jednokrilna ormara od orahovine, nekad visokog sjaja, sa lučnim svodom iznad vrata i sa stilizovanim ružama od drveta, tačnije buketom ruža, u čijem se središtu nalazi pužasta voluta, nalik na glavu kontrabasa. Ko vas je dovezao u Lenti? Izvesni Martin, kiridžija. O čemu ste razgovarali uz put? O češnjaku kao efikasnom sredstvu za zagrevanje krvi i za regulisanje probave, o porastu cena, o nestašici nekih artikala, o breskovači. Da li vas je nekad ranije vozio svojim kolima pomenuti Martin? Više puta. Godine 1909. dovezao me je sa stanice Lenti do sela, i kroz dva dana od sela do stanice; godine 1914. opet u pomenuta dva pravca, kao i pre nepun mesec dana na relaciji Lenti–Kerkabarabaš, prekjuče na relaciji Barabaš–Lenti–Siget, i danas na relaciji Barabaš–Čestreg. Šta ste tražili u Sigetu? Svratio sam do Rozenbergovih. Da li je Rozenberg ona ista ličnost koju ste jednom ranijom prilikom već pomenuli? Nije. Tamo je bila reč o Ižaku Rozenbergu, mlinaru i veletrgovcu iz Bakše, a ovo je Jakov Rozenberg, njegov mlađi brat, takođe trgovac. Šta ste tražili kod Rozenberga? Pozajmicu. Naime, ja sam ga svojim dolaskom stavio pred svršen čin, jer sam znao da neće biti u stanju da odbije moju molbu: kao dokaz nužde u kojoj se nalazim pokazao sam mu kroz prozor seoske taljige na koje su bila natovarena dva moja ormara. Priznao sam mu da sam krenuo na put bez prebijene pare i da nisam u stanju da isplatim ni kiridžiju koji me, eno, strpljivo čeka u kolima. Koliko vam je novca dao Rozenberg?

Trideset penga. Zašto ste se zadržali kod njega? On me zadržao. Rekao mi je da prenoćim kod njega a da kiridžiju ili zadržim ili vratim, jer mi on može za sutra da obezbedi svoje čeze. Ja sam se radije opredelio za prvo rešenje, to jest da i Martin ostane sa mnom u Sigetu, jer sam znao da kod kuće nema ko da mu pomogne oko istovara mojih ormara. Na Martina se, naime, ne može mnogo računati: kada čovek njega iznajmljuje, računa pre svega na inteligenciju njegovih konja. Martin se ne trezni a najveći deo puta provede u spavanju. Šta ste radili u kući Rozenbergovih? Kako sam bio jako umoran, rano sam legao. Pošto nisam mogao dugo da zaspim pokušao sam da dovršim pismo koje sam pisao svojoj sestri Olgi u Sent Adorjan. Reč je o kopiji tog pisma, koju već dugo vučem sa sobom. Od kada se poznajete sa pomenutim Rozenbergom? Još iz vremena poslovanja firme Weiss & Pollak. Ta je firma bila sklopila svojevremeno ugovor sa Rozenbergom starijim, dakle Ižakovim ocem, a pokojni je Maks, to jest moj otac, stupio u poslovne odnose sa firmom Weiss & Pollak upravo po nagovoru i garanciji Rozenberga starijeg. Kasnije su sinovi izvukli profit iz poslovanja sa potašom, na taj način što su zalihe pepeljike i preostali kapital uložili u proizvodnju stakla, a stvar poverili češkim majstorima-staklarima. Nastavite. Vajsova žena, Franciska, kasnije se preudala za Rozenberga, oca, i nastavila da vodi njihove poslove, u zajednici sa Rozenbergovim rođakom, izvesnim Šrajnerom, koji je po struci bio staklarski majstor. Pod njegovim nadzorom radio je znatan broj pomoćnika i šegrta, kao i desetak pepeljarâ koji su palili pepeljiku za izradu stakla. Šta je bilo sa Šrajnerom? Šrajner je posuđivao novac i ulagao ga u šume, često i u mlade šume i čestare, ali se u jednom trenutku našao bez prebijene pare, s poveriocima na vratu. Prvo mu je jedan nepažnjom izazvan šumski požar uništio velik deo nepokretne imovine, a, s druge strane, češko i italijansko staklo, jevtinije i boljeg kvaliteta, sasvim je upropastilo poslovanje firme Weiss & Pollak, pa Šrajner napušta poslove oko staklane i potaše i beži krišom u Peštu, zatim u Zagreb, i najzad dospeva u Vajsenbah. U vreme likvidacije firme, šume su već bile spaljene a na doboš je dospelo pet peći za pravljenje stakla, zgrada u kojoj je bila smeštena sama staklana, stambena zgrada za majstore, šegrte i pepeljare, zasebna pekarska peć, jedna staja podesna za nekih osam do deset konja. Ukupna vrednost je, prema proceni, iznosila nešto oko dve hiljade tadašnjih forinti. Istoga je dana napravljen i popis preostalih staklenih predmeta, belutka finijeg i prostijeg, kao i same potaše, a procenjena svota za sav taj materijal iznosila je svega nešto više od tri stotine forinti, dok su pokućstvo i preostala majstorska dela i alat procenjeni na nekih dvesta i pedeset forinti. Treba naglasiti da su stakleni proizvodi, čaše obične, flaše za sirće, pivske flaše itd., bili prilično loši: tu se još poslovalo sasvim primitivno. Da li Rozenbergovi imaju još uvek u posedu deo šuma? Koliko je meni poznato, ne. Mislim da su na vreme odustali od poslova sa pepeljikom, a mladice, koje su narasle u međuvremenu, prodali su porodici grofa Esterhazija.

Da li se Rozenberg, Ižak, bavi lovom? Ne znam. U kakvom su odnosu Rozenberg i vaš rođak Žorž? Žorž se kod njega snabdevao staklenim proizvodima. To su bili ili ostaci one bofl robe koju su Rozenbergovi sačuvali u svojim podrumima, ili roba sličnog kvaliteta koju su oni dobavljali iz Pešte ili iz Kanjiže. U kakvim su odnosima Rozenberg i gospođa Fišer iz Novog Sada? Rozenberg se bavi sakupljanjem staklenih posuda i proizvoda čeških majstora. On poseduje takođe vrednu kolekciju obrednog posuđa, kultnih sasuda i svetiljki. Kako je pokojni Fišer bio koljič, a i sam kolekcionar obrednih sasuda, to je razumljivo interesovanje Rozenberga za zaostavštinu pokojnog Fišera. Koliko je meni poznato, Rozenberg je otkupio dobar deo tih predmeta od gospođe Fišer, dok za preostalih pet-šest komada kao da nije pokazivao nikakav interes, mada mi je gospođa Fišer izjavila jednom prilikom da se od tih predmeta ona ne bi odvojila makar umirala od gladi. Ja lično mislim da Rozenberg taktizira kada potcenjuje vrednost i starost tih predmeta, jer me je i pri poslednjem viđenju upitao da li Fišerovica još čuva u svom ličnom muzeju (citiram) one drangulije za koje misli da su dragocenosti? Vi ste, dakle, posredovali između Rozenberga i gospođe Fišer? Da, jednom ranijom prilikom, negde oko hiljadu devetsto trideset i pete. Tada sam se, pošto je Fišer ostao bez posla, i pre nego što je dobio mesto koljiča, ponudio da ću naći čoveka koji bi mogao pod sasvim povoljnim uslovima da otkupi deo njegove kolekcije, ali on nije hteo ni da čuje za to. Ali je već tada, ako se dobro sećam, Rozenberg navratio kod njih i razgledao te stvari. Da li je nešto kupio, nije mi poznato. Koliko ste puta posredovali između njih? Samo jednom. Kasnije je Rozenberg sam dolazio nekoliko puta u Novi Sad i lično sređivao te poslove. Tada je još mogao da se kreće. Rekli ste: tada je još mogao da se kreće. Da. On je već tri godine nepokretan. Hoću da kažem: vezan za kolica. Reč je po svoj prilici o progresivnoj paralizi ili o nekoj sličnoj bolesti. Da li je pre toga, to jest dok je još bio pokretan, posećivao Majerove? Ne znam. Kakav još hobi ima Rozenberg, osim sakupljanja staklarije? Mislim da je ranije sakupljao i marke, ali sada mi o tome nije ništa rekao. Svojedobno mi je tražio da mu sačuvam vrednije marke sa pisama iz inostranstva. Jednom beše jako zainteresovan za neke crnogorske marke iz vremena kralja Nikole i molio me da mu ih dobavim, ali ja sam se tada razboleo, tako da mu nisam mogao izići u susret. Da li se možda bavi amaterski radio-telegrafijom? Koliko ja znam, ne.

Da li vam je Rozenberg preneo neke vesti za koje je tvrdio da ih je čuo iz pouzdanih izvora? Nije. Razmislite još jednom. Rekao mi je samo toliko da smatra da je podnošenje traženih dokumenata, onih o državljanstvu i o plaćanju opštinskog prireza, poslednja mera koju će prema nama preduzeti vlasti. Međutim, nije rekao da je reč o informaciji dobijenoj iz pouzdanih izvora. Kakva postoji veza između Majerovih i Rozenbergovih? Osim poslovnih, trgovačkih, neko su vreme Rozenberg i jedan od Majerovih sinova, onaj koji se bavio arheološkim istraživanjima, održavali, da tako kažem, naučne veze. Naime, Rozenberg je nagovarao Majera da pokuša u toku svojih istraživanja da ispita udeo semitske arheologije i paleografije u panonskim iskopinama. Da li su se skoro sastajali? Ne znam. Koga još ima u kući Rozenbergovih? Njegova žena Silvija, koja vodi trgovinu od kada je Rozenberg nepokretan, i posluga: konjušar, baštovan, i služavka koja se brine za bolesnika. Ko je konjušar? To je čovek šezdesetih godina, slika i prilika Martina, kiridžije. Pomagao je Martinu oko isprezanja i nije bilo teško primetiti da su obojica bili pijani. I sam Rozenberg mi je rekao da se njegov konjušar i sluga ne trezni. Baštovan? Izvesni Boris Avramovič Struve, rodom iz Rige. Došao je u Abaciju kao ruski vojni zarobljenik hiljadu devetsto šesnaeste. Tu je posle Prvog svetskog rata otvorio najpre brijačnicu, zatim knjigoveznicu i najzad krojačku radionicu. Jedno vreme je imao i malu zimsku baštu, gde je vršio eksperimente sa južnim voćem i egzotičnim cvećem, čije je seme kupovao od mornara. Poznato mi je da je služio jedno vreme kao banjski baštovan i liftboj u nekom hotelu u Abaciji, gde se i upoznao sa Rozenbergom. I do dana današnjeg on brije Rozenberga, svakog jutra u osam, i sprema mu neku specijalnu kupku, a baštovanstvom se bavi uzgred i reklo bi se već bez volje. Služavka i bedinerka? To je jedna usedelica, pedesetih godina. Ima tiranski odnos prema Rozenbergu i njegovoj ženi. U toku našeg razgovora, uveče, ušla je k nama u sobu bez kucanja i odgurala kolica sa Rozenbergom, koji se samo smeškao i davao mi do znanja sleganjem ramena da to tako mora biti. Zove se Rozalija. Nju je Rozenberg doveo takođe iz Abacije, gde je radila kao sobarica. Mislim da je u početku postojala neka uzajamna simpatija između nje i Borisa Avramoviča, ali danas se više ne podnose. To mi je rekla gospođa Rozenberg. Koji su razlozi njihove svađe?

Roza je doznala da se Boris dopisuje sa nekom damom iz Rige, to jest da se dopisivao sa njom sve do pre tri-četiri godine. Ta dama iz Rige bila je, čini se, Borisova nevenčana žena i imala je s njim sina. Roza je tu vezu doživela, u svojoj četrdeset i drugoj godini, kao užasno neverstvo i pokušala je samoubistvo: popila je Rozenbergove pilule za umirenje, ali je ta količina bila sasvim nedovoljna da ubije njenu nesreću. Da li se Boris Struve dopisuje sa svojom nevenčanom ženom ili sa sinom? Oboje su nestali negde oko hiljadu devetsto četrdesete. Sin je bio optužen za veleizdaju, jer je tobože namerno pogrešno lečio i trovao neke političare iz Rige, pa je osuđen na smrt. Ta mu je kazna zamenjena dugogodišnjom teškom robijom, u Sibiru, gde je po svoj prilici i umro. Njegova majka, koja je dotle radila kao bolničarka u nekoj bolnici, takođe je dospela u Sibir, i tu joj se gubi svaki trag. Da li se Struve dopisuje s nekim drugim u inostranstvu? Neko se vreme dopisivao s nekim svojim rođakom u Parizu, ali je posle vesti o smrti žene i sina, za čiju je sudbinu doznao takođe preko Pariza, prestao da se dopisuje bilo s kim. To mi je ispričao Rozenberg. Kada ste se upoznali sa Struveom? Prilikom svoje prve posete Rozenbergovima, negde hiljadu devetsto dvadeset i sedme, osme. Tada je Struve radio kod njih kao baštovan i upravo je sređivao veliku baštu Rozenbergovih. Izbacio je Gartenzwerge i iščupao jeftine karanfile, a mesto njih je zasadio francuske ruže. On mi je preneo mnoga iskustva i poučio me izvesnim stvarima iz te oblasti. Na žalost, nisam imao prilike ni mogućnosti da ta iskustva primenim u praksi. Da li ste se u međuvremenu dopisivali sa Struveom? Pisao mi je samo jednom, negde hiljadu devetsto trideset i druge, kada me molio da mu kupim i pošaljem neku knjigu o holandskim lalama. Ja mu na to pismo nikad nisam odgovorio, jer me u tome sprečilo moje zdravstveno stanje. Šta ste tražili te godine kod Rozenbergovih u Čestregu? Bio sam došao da sredim stvar sa onim šumama. Kako su, po izjavi mojih sestara, glavni deo dobiti iz tih spaljenih šuma izvukli Rozenbergovi, to sam bio došao da s njima raščistim neke stvari. Vratio sam se praznih ruku i neobavljena posla. Rozenbergovi su prosto prali ruke od svega toga, tvrdeći da je stvar zakonski sasvim ispravna i da se ne osećaju ni krivim ni obaveznim zbog toga što je njihov pokojni otac savetovao mome ocu da svoje šume prepusti firmi Weiss & Pollak. Da li su vam tom prilikom dali neki novac, na primer u vidu odštete? Da. Neku sasvim simboličnu sumu od dvesta penga. Da li vaša današnja potraživanja od Rozenbergovih, koja u vidu zajma uzimate od njih, smatrate takođe delom njihovih obaveza prema vama? U neku ruku, da. Da li se Struve bavio još nekim zanatima osim pomenutih? Koliko je meni poznato, nije.

U svojoj ranijoj izjavi rekli ste: Struve me je zamolio da mu iz Novog Sada donesem neke delove za radio. Da. Reč je bila o nekoj lampi za radio marke Orion. Da li ste mu to i doneli? Nisam. Neki su me nepredviđeni događaji sprečili da mislim o takvim stvarima. Šta podrazumevate pod tim: nepredviđeni događaji? Reč je o rušenju kuće u kojoj sam stanovao i o posledicama koje je to rušenje izazvalo. U jednoj svojoj ranijoj izjavi rekli ste (citiram): Po mom čvrstom uverenju, rušenje kuće izazvao je pacov. Da li ostajete pri toj izjavi? Da. Vratimo se Struveu. Da li vam je dao još neku poruku pred vaš put u Novi Sad? Zamolio me da mu dobavim neku dobru četku za brijanje, za gospodina, kako se izrazio. Kako ni sam nemam pristojnu brijaću četku, rekao sam mu da ću se potruditi da mu je dobavim. Na žalost, nisam našao ni za sebe ni za njega. Ako je neko u stanju da zameni radio-lampu, ne čini li vam se da se taj razume i u radio-tehniku? Ne obavezno. Ta vrsta opravke, ili zamene delova, pristupačna je svakom amateru. Da li vam je poznato da je imenovani Struve bio majstor-puškar? Nešto sam čuo o tome. Da li ste videli neku radionicu u zgradi Rozenbergovih? Nisam. U kojim ste prostorijama boravili? U predsoblju, u primaćoj sobi i u jednoj od dve spavaće sobe. Zapravo, to je dnevna soba sa kaučom koju mi je Rozenberg ustupio za tu noć. Da li ste čuli neke sumnjive zvukove? Nikakve zvukove nisam čuo. Pre spavanja popio sam zajedno sa domaćinom litar traminca i onako umoran od puta zaspao sam kao zaklan. Da li je u to vreme Struve bio sa vama? Mislim, dok ste pili traminac? Nije. Gde se nalazio?

Mislim da je bio otišao da sredi stvari oko kola i da smesti Martina. Video sam ga samo za vreme večere. Bio je utučen i žalio se na bolove u glavi. U kakvom su odnosu bili Struve i Poltaracki? Jednom sam ga prilikom zapitao, to jest gospodina Struvea, šta misli o Poltarackom (to je bilo negde pre dve-tri godine) a on mi je rekao da bi, što se njega lično tiče, najviše voleo da mu prosvira metak kroz glavu. Ta me je tvrdnja prenerazila, tim pre što je gospodin Boris, to jest Struve, čovek miran i hladnokrvan, i što takvu vrstu izjave nisam, dakle, mogao očekivati od njega. Znao sam da su jedno vreme njih dvojica živeli u Novom Sadu kao braća, deleći zlo i dobro, i da su ih znanci smatrali nekom vrstom zaverenika i masona. Struve je u to vreme bio navodno ordonans gospodina Poltarackog, hoću da kažem: igrao je pred svetom tu ulogu koja mu beše namenjena. Mislim da je tu bilo i nekih ljubavnih intriga, oko Sofije Nikolajevne, žene Poltarackog. Pričalo se da taj trougao, to jest Struve – Sofija Nikolajevna – Poltaracki, sasvim skladno živi. Znači, izjava gospodina Struvea, da bi najradije ispalio metak u čelo Poltarackog, nije po svoj prilici bila inspirisana ljubomorom. To mi je odmah bilo jasno. Tu moju sumnju potvrdio je sam Boris i razjasnio mi motive svog jeda: sada već pokojni Poltaracki bio je stupio u vezu s trockistima. Mislim da je to bio povod za njihov raskid. Po vašem mišljenju, dakle, Boris Struve ne bi bio u stanju da radi za Sovjete, uprkos izvesnim činjenicama? U to sam čvrsto uveren. Čime biste to mogli dokazati? Po svemu sudeći, Struve je svojom aktivnošću, u vreme kada se družio sa Poltarackim, ili svojim opredeljenjem, već radio protiv Sovjeta. Posle vesti o hapšenju i nestanku njegovog sina i žene, njegov stav se naglo ohladio, prema Sovjetima i prema Poltarackom podjednako, ma koliko da su to bile u to vreme protivne pozicije: digao je ruke od svega. Njegovo sadašnje psihičko stanje je takođe posledica tog i takvog stava. Rozenberg je tvrdio da primećuje kod njega, to jest Borisa, znake ozbiljnih psihičkih poremećaja. Glavobolja na koju se žalio onog dana samo je izgovor. Trenutno se sav predao teozofiji i posećuje, izgleda, neki spiritistički kružok, u kojem je aktivan član i njegova bivša prijateljica Roza. Struve izgleda da pokušava, kako kaže Rozenberg, da živi izvan ovog sveta. Baš tako mi je rekao: izvan ovog sveta. Vratimo se Rozenbergu. Rekli ste da je njegov sin jedinac nestao? Zapravo nisam mogao da doznam tačno u čemu je stvar. Moja mi je sestra naglasila da ni u kom slučaju ne pominjem Rozenbergu njegovog sina, a to mi je rekla na vratima i neljubazna gospođica Rozalija, sluškinja. Da li ste ga vi lično poznavali? Video sam ga samo jedan jedini put. U to vreme služio je u Novom Sadu kao apotekarski pripravnik u apoteci kod Belog Krsta, čiji je zakupac bio izvesni Sigismund Lukač. Kasnije je radio neko vreme kao saradnik u apoteci Jovana Grosingera. To je bilo pre dve godine. Ko je Sigismund Lukač? Bio je moj stari poznanik. Imao je apoteku u ulici Luja Bartua. Jedno vreme je bio zatvoren u Petrogradu, odakle je transportovan za Beograd. Čuo sam da je izdahnuo pod batinama. Dok su ga tukli, usta su mu bila zatrpana prljavim krpama. To mi je ispričao Grosinger. Ko je Grosinger?

Takođe apotekar. Bio je neko vreme u zatvoru u Petrogradu, a kasnije je streljan kao talac. Ime sam mu pročitao na oglasnoj tabli među imenima ostalih streljanih talaca. Vratimo se Rozenbergu mlađem. Šta ste doznali o njegovoj sudbini? Po verziji moje sestre Olge, on se krio neko vreme u Novom Sadu, u nekoj bolnici, radeći kao anestetičar. Neko ga je, izgleda, izdao i on je tada progutao veću dozu morfijuma, ali je zahvaljujući brzoj intervenciji lekara ostao u životu. Tada je prebačen u Peštu, gde je pretrpeo nervni slom i izvršio samoubistvo. Nastavite. U rastrojstvu, iščupao je sebi zube i polomio lobanju, tako što se zaleteo glavom o kameni zid ćelije. Čini se da je bio pod dejstvom nekog narkotika. Da li često napuštate svoje boravište? Samo u slučaju nužde i sa dozvolom vlasti. Da li ste prilikom svojih šetnji u šumi videli neku sumnjivu osobu? Do sada sam, kao što sam već ranije izjavio, imao u šumi samo dva susreta sa ljudima: onaj sa svojim sestričićem Žoržom i onaj sa lovcima među kojima se nalazio izvesni Tot, nimalo naklonjen meni. Kada ste krenuli iz Sigeta? Odmah sutradan, dakle devetog. Da li vas je Rozenberg zadržavao da ostanete kod njega? Rekao sam mu da žurim kući i objasnio sam mu razloge svoje hitnje: najdalje do četrnaestog moram ponovo da budem u Novom Sadu, na osnovu službenog poziva koji sam dobio od tamošnjeg odeljenja za kontrolu stranaca. Da li raspolažete traženim dokumentima? Moja je sestra Neti tim istim poslom otputovala u Peštu. Deo dokumenata, onaj o plaćanju opštinskog prireza, kao i onaj o državljanstvu roditelja, izvadiće i za mene. Barem smo se tako dogovorili pred njen put. Da li ste pre odlaska od Rozenbergovih ponovo sreli Struvea? Struvea nisam više video sve do trenutka kada sam se popeo u kola. Tada se pojavio na trenutak iza zavese, i čini mi se da mi je mahnuo rukom. Da li ste se usput negde zadržavali? U Bakši smo popili, to jest Martin i ja, po dva čokanja rakije kako bismo se zagrejali. Da li ste u kafani vodili razgovor s nekim? Osim nas dvojice, u tom trenutku u kafani nije bilo nikog. I gospođa Klara, naravno. O čemu ste s njom razgovarali?

O vremenu, o cenama, o povećanju takse na alkohol. Da li ste joj isplatili svoja dugovanja? Nisam bio u mogućnosti da to učinim. Da li ste pravili neke aluzije? Ne razumem. Pokušajte da se setite. Ukoliko ne smatrate aluzijom rečenicu u kojoj sam napravio jedan kavaljerski kompliment gospođi Klari. Kako glasi ta rečenica? Izjavio sam otprilike sledeće: da bih voleo da je vidim, to jest gospođu Klaru, u proleće. Ako još budem ovde. Hteo sam da kažem da... Šta znači: ako budem ovde? Ako budem živ. To sam hteo da kažem. Šta se krije pod šifrom cipele i četka za brijanje? Reč je o najobičnijim cipelama i četki za brijanje. Njih mi je, naime, obećala moja sestra Olga u vreme kada sam boravio kod nje nekih nedelju dana. Čije su bile te cipele? One su pripadale njenom pokojnom mužu Mauriciju. Da li ste videli te cipele? Da. Stajale su u špajzu, na polici, među desetak pari ženskih cipela, galošni i čizmi. Opišite te cipele. Umoran sam. Opišite ih. To su sive cipele od imitacije antilopske kože, bar kako se meni čini, sa tvrdim lubom i okruglim prednjim delom, broj četrdeset četiri ili četrdeset i pet, u svakom slučaju meni su tesne, jer sam ih probao na brzinu, to jest da Olga ne vidi. S malo natezanja možda bih ipak mogao da ih nosim, tim pre što imaju dvostruki đon, mada sam uveren da je jedan od ta dva kartonski. Što se tiče spoljnjeg izgleda, nisam nimalo zadovoljan, jer se na njima nalaze neke u vidu pahuljica raspoređene rupice, i to na obema stranama, to jest ispod šnira i na prednjem delu. Da li ste još negde svraćali, osim u krčmu u Bakši? Da ili ne? Ne. To može da potvrdi i Martin, ukoliko se ičeg seća.

Kada ste stigli kući? Bilo je oko pet posle podne. Ko vam je pomogao oko istovara? Ormare smo kočijaš i ja gurali po snegu poput saonica. To je bila moja ideja. Da li vam je još neko pomogao pri tome? Niko. Gde su vam bili žena i deca? Kada sam otključao vrata, shvatio sam da su u najvećoj žurbi napustili stan. Na osnovu čega ste zaključili da su to učinili u najvećoj žurbi? Odmah su mi pale u oči knjige i kartonska đačka torba sa kaiševima. Sve je to ležalo u najvećem neredu na stolu u kuhinji kao i na drvenom sanduku ispod prozora. Knjige su bile rasklopljene, kutija za pisaći pribor prosuta. Krevet je bio neraspremljen, deo zida koji je trebalo da se okreči za vreme mog odsustva ostao je neokrečen, a kanta sa četkom stajala je kraj zida, na kojem su se jasno videla dva-tri poteza četke čiji je zamah neko naglo prekinuo. Da li ste se obratili svojim rođacima? Nisam. Pitao sam samo gospodina Hermana, suseda, čiji prozori gledaju na naše dvorište, da li je slučajno video kada su moja žena i deca napustili kuću. Ko je Herman? Obućar. Nekoliko puta nam je izišao u susret, raznim pozajmicama, kao što su krompir, kukuruzno brašno, so. Šta vam je rekao? Da je video negde oko deset pre podne žandare koji su po svoj prilici mene tražili, a odmah po njihovom odlasku ugledao je i moju ženu gde sa decom napušta kuću u najvećoj žurbi. Na moje pitanje da li zna u kom je pravcu otišla, pokazao mi je rukom vrlo neodređeno, negde prema šumi. Da li ste se još kod nekog raspitivali? Kraj brvna na reci sreo sam izvesnu gospođu Fani, ženu trećeg reda, kako ona sebe naziva. Kada sam joj se primakao, ona se uhvatila za svoj konopac što ga nosi ispod suknje i pobegla je glavom bez obzira. Kako to tumačite? Mislim da s njom nešto nije u redu. Da li ste još nekog pitali?

Usput sam sreo seoskog poštara, koji mi je rekao da mu se čini da ih je video pre nekoliko sati kako hitro grabe prema Rimskom drumu. Tada sam shvatio da će biti najbolje da ih sačekam kod kuće, jer u slučaju da se vrate, moglo bi doći do novog nesporazuma. Uz to, bio sam već umoran i noga me jako bolela. Vratili su se tek sa dolaskom mraka. Zašto se niste obratili svojim rođacima? Smatrao sam da bi oni i sami mogli da me obaveste o tako važnoj stvari. Tim pre što sam bio uveren da su me posmatrali iza zavese. Gde su sve to vreme bili vaša žena i deca? Krili su se u šumarku s one strane reke. Tu se nalazila jedna pastirska kućica u koju su se bili sklonili. Došli su kući promrzli i prestravljeni. Zašto se niste odmah odazvali pozivu koji su vam žandari ostavili? Kako nisam bio u mogućnosti, zbog umora i bolesne noge, da krenem odmah te večeri na put, svratio sam gospodinu Feheru, birošu, da ga pitam za savet. On mi je rekao da nije u stanju da me savetuje u tako delikatnoj stvari, ali da je u slučaju potrebe voljan da potvrdi da sam te večeri bio kod njega. Da li ste već i ranije razgovarali sa gospodinom Feherom, birošem? Prvi put sam ga sreo odmah po našem dolasku u selo. Tada mi je rekao da bi mnogo više voleo da nisam u njegovoj nadležnosti, jer ne voli da ima ikakva posla sa policijom. Drugi put smo se sreli po njegovom pozivu, kada je intervenisao u vezi s jednom možda isuviše bučnom svađom sa mojim rođakom Žoržom. Ko zna šta mu je Žorž napričao. Šta vam je sa nogom? Prilikom onog incidenta na prinudnom radu izgleda da mi je jedan od okvirnih momaka razbio cokulom cevanicu. Srećom nije došlo do preloma. Imate li lekarsko uverenje o toj povredi? Nemam. Ko vas je lečio? Gospodin Jakov Hercog. Gde i kada ste se upoznali sa Hercogom? Hercog se pojavio u Kovinu uoči mog drugog odlaska. Tu je radio neko vreme kao lekar-pripravnik. Posle toga ponovo sam ga sreo tek nedavno u radnoj četi koja je radila na ciglani. Nastavite. Kako sam sutradan posle onog događaja vidno hramao, doktor Hercog mi je prišao u povratku i rekao mi je da bi bilo dobro da navratim k njemu da mi pogleda nogu. Tim pre što sam mu se žalio na nepodnošljive bolove, modrice i otok. Stanovao je u Grčkoškolskoj ulici. Otišao sam s njim još istog dana, i on mi je

pregledao nogu. Izjavio je da mi je potrebno mirovanje, ali da kost po svoj prilici nije oštećena, barem se njemu tako čini. Pravo stanje stvari moglo bi da se utvrdi jedino rendgenskim pregledom. Nastavite. To je sve. Kada je Hercog nestao iz radne čete? Nekoliko dana posle toga. Ujutro ga nije bilo na prozivci. Toga su dana okvirni momci bili veoma surovi. Da li vam je poznato šta je bilo s njim? Krio se negde u Pešti pod lažnim imenom, zajedno sa svojom ženom. U trenutku kada su islednici zakucali na vrata njegovog stana, oboje su progutali cijankalij. Ko vam je ispričao detalje o Hercogovoj smrti? Optičar Filip Ulman. Ko je Filip Ulman? Ulman je imao optičarsku radnju u Svetosavskoj ulici, ali je radnja nedavno zatvorena. Ulman sa ženom stanuje u dvorištu iste zgrade. Zamolio sam ga, posle onog incidenta, da učini nešto za mene, ali on mi je rekao da mu je sav alat kao i materijal zapečaćen u radnji i da čeka dozvolu vlasti da ponovo počne da radi. On me je tada uputio Jovanu Benedeku, Dunavski kej 8, koji mi je namestio slomljeno staklo po sniženoj ceni. Ko je Jovan Benedek? Benedekova je majka katolkinja rodom iz Šopronja, a sam Benedek oženjen je takođe katolkinjom, izvesnom Julijom Almaši, iz Subotice. Posle dve nedelje provedene u istražnom zatvoru, pušten je na slobodu. Na intervenciju nekih uticajnih prijatelja njegove majke, radnja mu je vraćena, a dozvola za rad produžena. Da li ste ranije poznavali Benedeka? Ne. Vaši su rođaci, poimenice Đula-Žorž Boroska, izjavili žandarmima da ste otputovali u Budimpeštu. Zaista imam nameru da otputujem ovih dana u Peštu, ali su oni mogli znati da još nisam bio krenuo. Kakvog posla imate u Pešti? Pokušaću preko ministarstva za javni saobraćaj da utičem na komisiju koja je po mom mišljenju nepravilno i nezakonito smanjila moju invalidsku penziju. Da li je to jedini razlog vašeg putovanja? Vilica koju mi je namestio Lebl jako me žulji. Stoga imam nameru da svratim izvesnom Barni, čiju sam reklamu pronašao u novinama. Vilice po umerenoj ceni, uz desetogodišnju garanciju.

Ko je Lebl? Lebl je radio sa mnom u radnoj četi, a onda je iznenada nestao. Kasnije sam doznao od sad već pokojnog Hercoga, koji je bio s njim u istražnom zatvoru, da je Lebl osuđen na smrt i obešen. Na vešala su ga stavili polumrtvog. Jedna mu je noga usled batinanja po stopalima bila zagnojena, a na cevanici se videla velika živa rana u kojoj su se belele kosti. Čovek sedi kraj kočijaša u prednjem delu kola. To su neka špediterska kola natovarena nameštajem preko kojeg su prebačena dva konopca. Čovek drži među kolenima štap čiju perecu okreće u rukama. Kočijaš drži ugašenu lulu među zubima. Dva golema štajerska konja polako vuku kola kroz zamrzli sneg koji škripi pod točkovima. Prvo idu nekom uskom ulicom, zatim skreću ulevo i izlaze na velik trg. Sneg je sada prestao da pada i čovek podiže glavu, zatim skida naočari i trlja stakla jednim krajem maramice. S njegove leve strane polako promiču neke gotske zgrade sa stilizovanim simsovima. Velika gvozdena kapija na pročelju zgrade zatvorena je kao i prozori na kojima su sklopljeni drveni kapci. Pred njim, u pravcu u kojem se kreću kola, diže se gotska katedrala. Čovek pogleda sat na zvoniku, zatim vadi svoj džepni sat, valjda da ih sravni. Časovnik na tornju pokazuje tri sata. Vrata katedrale su otvorena i čovek nazire u senci portala neku siluetu, ali ne može da odredi da li je to žena ili muškarac. Čini mu se da se ta silueta pokreće, i čovek misli da se po svoj prilici krsti, više puta, uzastopno, klanjajući se. U pozadini, kroz otvorena vrata, čoveku se čini da nazire treperenje sveća, ili je to samo igra svetlosti na vitražima, ili privid. Trg je pust. Samo se još vidi jedan čovek koji se naglo pridigao iza snežne gomile. Sada se naslanja na drvenu lopatu i gleda u pravcu kola. Čovek sa naočarima takođe posmatra ovoga koji se oslanja na lopatu. Onda ga naglo gubi iz vida. Čovek sa lopatom još neko vreme gleda za kolima, zatim se saginje i ponovo počinje da nabacuje sneg na gomilu. Čovek u kolima osvrće se u pravcu gde je koji trenutak ranije video čistača snega, ali ga više ne može videti, jer ovaj, zaklonjen belim brežuljkom, i pognut, struže lopatom po tvrdom škripavom snegu. Ali to čovek ne može da čuje. On čuje samo škripu kola na kojima sedi. Sad vidi samo psa koji se jedno vreme vukao za kolima, pognute glave. Pas je naglo pojurio u stranu, skakućući nespretno po snegu u koji mu utanjaju šape. Nekoliko golubova koji su sve dotle mirno kljucali, prhnu uvis, zatim se, posle malog kolebanja, smesti na mermerno podnožje jednog spomenika. Čovek posmatra psa kako se probija kroz sneg, poskakujući. Pas je sada već dospeo sasvim blizu spomenika. Na mermernom postolju stoji neki čovek koji diže desnu ruku uvis, prema katedrali ili prema mračnom nebu. Na ramenima mu je sloj snega, sličan velikim belim epoletama. Pas je već sasvim blizu podnožja spomenika, gde su se šćućurila dva bela goluba, iz daljine slična snežnim mrljama. Ne hitaju, izgleda, da polete, kao da osećaju da pas nije u stanju da ih se domogne. Stoje tako neko vreme, mirno, a onda naglo poleću, uz jasan lepet krila. Pas ih isprati pogledom, a onda se približi postolju spomenika i diže zadnju šapu. Čovek u kolima prati pogledom golubove koji neko vreme kruže neodlučno, a zatim se naglo podižu još više i nestaju u naborima gotskih prozora katedrale ili na simsu ili u čipkastoj rozeti iznad portala. Onaj u kolima sada posmatra psa koji se vraća nazad kroz sneg i ponovo zauzima svoje ranije mesto, na pet-šest koraka iza kola. Čovek kaže nešto kočijašu kraj sebe; po svoj prilici adresu na koju treba dopremiti nameštaj. Ovaj drugi klimne glavom i polako zateže uzde. Kola skreću u jednu sporednu ulicu, sada udesno. Onda se još neko vreme voze bez reči. Kada je E. S. stigao na mesto odredišta? Stigao je na peštansku Istočnu stanicu u sedamnaest sati i dvadeset minuta po srednjoevropskom vremenu, sa katastrofalnim zakašnjenjem od nekih sto i dvadeset minuta. Čime je bilo prouzrokovano ovo zakašnjenje? Snežnim smetovima. Zašto se putnik kajao? Što nije svoju aktentašnu napunio sendvičima i što nije uzeo više od jedne flaše piva na novosadskoj stanici.

Zašto je bio besan? Zato što najčešće nije bio u stanju da iz svojih empirijskih saznanja izvuče neke nužne pouke. Na primer? Mada se više puta dogodilo na raznim relacijama, pa i na ovoj istoj (Novi Sad – Budimpešta), da iz raznoraznih razloga uz kompoziciju ne priključe vagon-restoran, i da on stoga ostane gladan/žedan (empirijsko saznanje), ipak je uporno i glupavo više verovao u red vožnje, gde je uz broj kompozicije lepo stajao heraldički znak ukrštene viljuške i noža, nego u svoje višestruko ponovljeno i s mukom stečeno iskustvo. Navedite još neki primer. Mada je bezbroj puta iskusio pogubni učinak alkohola (emp. saznanje), on je uprkos tome svaki put počinjao iznova da pije kao da mu je to prvi (ili bar poslednji) put u životu, i kao da nije dan-dva ranije ispatio sve konsekvence tog svog neiskustva. Koje su prednosti, u poslednjem primeru, odnosile prevagu nad tzv. negativnim konsekvencama, i stoga razbijale u paramparčad empirijsko saznanje posledicâ jednim drugim iskustvom? Intenzivan emotivni život za vreme trajanja pijanstva: osećanje snage, priliv potentnosti, pojačan libido; retorička veština koja se polako gubi u buncanju, govornički obrti i stilske figure (metafore, metonimije, varijacije na istu temu, sinkope, igre rečima itd.); delimično ili potpuno iščeznuće kinofobije, pojačana motorika, olabavljenje simpatikusa; smenjivanje sentimentalnih (ženskih) i agresivnih (muških) raspoloženja; naglo buđenje društvenosti, jednako prema višim i prema nižim od sebe (po zvanju, rangu, novcu i pameti); intimiziranje sa pripadnicima svih profesija, bez obzira na pol, društveni položaj i veroispovest; smenjivanje razdraganosti i agresivnosti; naglo prisećanje i korišćenje raznih (poznatih i nepoznatih) jezika i njihovo kombinovanje uz obilno korišćenje igre rečima, i to tako da se značenje neke reči jednog jezika tumači najčešće, promenom akcenta, ili neznatnom deformacijom, u drugom jeziku; bagatelišući odnos prema novcu i blagotvorne posledice tog bagatelisanja: osećanje bogatstva, grofovska galantnost (čašćavanje i visoke napojnice); naglo prisećanje nekih pesama (melodija ili reči) koje su godinama ili decenijama bile zapretane negde na dnu zaborava; veselost koja ište sebi oduška kroz pesmu i muziku; udaranje takta rukama po ploči stola ili nogama o zvučnu dasku poda, ili dlanom o dlan; naglo povećanje dijapazona glasa od visokog alta do basa, kao i mogućnost da se lako dosegnu oktave koje su u treznom stanju nedostižne; povećana muzikalnost, ojačane glasne žice, promena boje glasa (nabolje); izvanredna spretnost u improvizacijama na nepoznate melodije i ritmove (čardaš, bećarac, balade, romanse); slušanje svog glasa (zatvorenih očiju) kao glasa nekog drugog u nama ili izvan nas; smenjivanje skale raspoloženja po ćudi i hiru pesme; raspoloženja koja se mogu po volji (repeticijom pesme) ponoviti manjeviše sa istim intenzitetom; uživljavanje u laku fabulu ili temu pesme-melodije i u time izazvane asocijacije (ljubav, mladost, smrt); prijatna toplota koja se diže iz simpatikusa poput nekog malog sunca u čoveku (poređenje sa ženom koja je osetila prve znake života u svojoj utrobi: blagosloven plod čreva tvojego); skarednosti koje uz pesmu, vic ili igru rečima daju čoveku oduška kroza smeh; rukoljub konobaricama, kasenfrajlama, garderoberkama, prostitutkama, prodavačicama cveća kao i uglednim damama, rukoljub koji ide uz napojnicu kao znak demokratičnosti i uglađenosti istovremeno; intimne ispovesti nepoznatim osobama (ženama i muškarcima), da bi se izazvala tronutost, sažaljenje, čuđenje ili divljenje i, u krajnjoj konsekvenciji, katarza; sažaljenje nad smrtnošću čovekovom i povremeno snažno osećanje besmrtnosti trenutka. Koje negativno iskustvo nije moglo da odnese prevagu nad prethodnim? Ono, čiji je intenzitet zaboravljao čim bi prošli prvi znaci mamurluka (Katzenjammer, másnaposság): košmarni snovi (starost, pogibelj, smrt); mučno buđenje iz tog sna sa paklenom žeđi u utrobi koju jedva

može da ugasi voda, kao da je u pitanju šumski požar; nesnosna glavobolja koju ne može da smiri aspirin; mučno osećanje kajanja zbog nekog počinjenog dela, još ne sasvim jasnog, ali koje će sa buđenjem postajati sve mučnije i sve evidentnije, čim događaji od prethodne večeri počnu da se vraćaju u sećanje i da zadobijaju svoje pravo značenje; sagledavanje sebe kao nekog drugog, gde taj drugi maloumno prosipa novac, urla, udara takt rukama i laktovima o zvučnu ploču stola, ljubi ruke kasenfrajlama, konobaricama i droljama, gde raspravlja na nekom stranom jeziku koji i sam jedva razume ili sa ljudima koji taj jezik ne razumeju ili ga shvataju samo delimično i krivo, gde pravi jeftine igre rečima i priča skaredne viceve ili improvizuje masne psovke (le vagytok szarva cseresznyemagos büdös kurvaszarral) i intimno se ispoveda nepoznatim i nezainteresovanim ljudima; smrad džibre koji se oseća u sobi i smrad njegovog sopstvenog tela, dok pantalone na stolici kraj kreveta vidi ispljuvane i pomokrene, pa se priseća kako je sinoć s mukom izručio iz sebe negde iza kapije masni gulaš ili alasku čorbu, prskajući se po cipelama i po nogavicama. (Tu ne pomaže ništa pokriti se preko glave i pokušati zaspati, sve zaboraviti. Tu ništa ne pomaže.) Kako glasi savet što ga je E. S. dao nepoznatom putniku (oko četrdeset godina) u kupeu brzog voza Novi Sad – Budimpešta, savet koji se odnosio na mamurluk? Najefikasniji lek za mamurluk (mein Herr) jeste samoubistvo! Kuda je putnik krenuo sa stanice? Kako zbog zakašnjenja voza nije bio u mogućnosti da obavi bilo koji od svojih službenih poslova, to je seo u fijaker i odvezao se u Dohanj ulicu 12/III, na adresu koju mu je dao Rozenberg. Da li je imao adresu napisanu? Iz predostrožnosti nije hteo da je zapiše, već se oslonio na svoju memoriju. Zašto se nije zadržao u staničnoj restauraciji da utoli svoju žeđ? Jer mu je predostrožnost nalagala a iskustvo savetovalo da izbegava u najvećoj mogućnoj meri javna mesta kao što su pivnica, vagon-restoran, prodavnica, knjižara, biblioteka, javno kupatilo, vašar, ginjol, cirkus, procesija, bogosluženje, bife, sinagoga, aukcija, banka, železnička stanica. Čemu se umorni putnik nadao? Da će na tajnom odredištu (Dohány ucca 12/III) biti počašćen pićem i kafom, a možda će mu biti ponuđeno i prenoćište. Kako je bio dočekan? Na njegovo uzastopno i uporno zvonjenje na vratima stana broj 18 (Barna I. fogorvoslásra jogositott áll. vizsg. fogász) pojavila se iz susednih vrata jedna gospa s papilotnama i rekla mu da se gospodin kod koga zvoni nije pojavljivao već više od dva meseca i da mu, dakle, savetuje da se što pre izgubi iz te zgrade, jer će ona u protivnom zvati policiju. Kako je E. S. pokušao da opravda svoje prisustvo? Pričom da je gospodin doktor Barna svojedobno lečio njegove zube i da mu je čak namestio nedavno jedno zubalo, koje ga, na žalost, počinje ponovo da žulji. Uprkos oprezu i iskustvu, kuda se uputio umorni putnik?

U restauraciju New York. Šta ga je privlačilo na to mesto? Mogućnost da se posmatraju prolaznici kroz velike staklene izloge (zimi) ili neposredno, sedeći udobno sa čašom piva pred vratima kafane (za sunčanih dana); prisustvo umetničkog i boemskog sveta, u kojem je često znao da prepozna neko lice iz novina ili ilustrovanih žurnala; ljubaznost ženskog personala, ponaosob riđokose kasenfrajle, koja ga je svaki put pozdravljala osmehom, a katkad se raspitivala za razloge njegovog tako dugog odsustva. Koju je promenu uočio? Riđokose kasenfrajle nije bilo, a na njenom mestu (za velikom baroknom kasom nalik na katedralu) sedela je neka gojazna gospa koja njegovo prisustvo nije uopšte registrovala. Da li je toga dana imao neki susret u kafani New York? Video je u prolazu izvesnog Zeldešija (ranije Grünwald), pijanistu, koga je upoznao nedavno u Novom Sadu kao učitelja klavira gospođice Gavanski, ali mu ovaj nije uzvratio na pozdrav ili zato što ga nije prepoznao ili zato što nije želeo da ga prepozna; rukovao se sa izvesnim Viktorom Kolbom, apotekarom rodom iz Koprivnice, no ovaj nije hteo da se zadržava u kafani, izgovarajući se hitnjom; izvesni Roder (ime nepoznato), bivši urednik Trgovinskog glasnika, pozdravio ga je skidanjem šešira; izvesni Imre Vandor, vlasnik trgovine mešovitom robom, nije mu odgovorio na pozdrav, mada su im se pogledi sreli; izvesna dama srednjih godina (ime i prezime nepoznato) nasmešila mu se u prolazu, a on joj uzvratio skidanjem šešira, ali nije mogao da se seti gde i kada ju je ranije video; izvesni Ištvan Semere (zanimanje nepoznato) zatražio mu je na zajam dva penga; jedna mu je devojčica ponudila anemone po ceni od dva penga po komadu; jedan ga je agent učtivo zamolio da mu pokaže svoje papire. Kome je telefonirao iz restauracije New York? Izvesnom Otu Vajsu, trgovcu nekretninama, sa stanom u Thököly ulici, no na taj se broj nije odazvao niko, mada je poziv ponovio tri puta u toku jednog sata; gospođi Idi Kraus, udovici poč. Eugena Krausa, optičara, ali mu je rečeno da se gospođa izvolela odseliti pre nekih mesec dana na nepoznatu adresu; izvesnom Beli Gutmanu, železničkom službeniku, za koga mu je jedan ženski glas (po svoj prilici njegova žena) plačući saopštio da Bele, na žalost, više nema među živima; izvesnom Žigmondu Moricu (homonimu poznatog pisca), javnom beležniku, koji mu je zakazao sastanak tek kroz tri dana, pravdajući se prezauzetošću; izvesnoj Klari Kon, rođenoj Müller, bivšoj lektorki kod Trgovinskog glasnika, za koju mu je rečeno da je izišla i da će se vratiti za nekih pola sata najdalje, ali ni posle jednog sata, kada je po treći put telefonirao, nije mogao da je dobije: rekli su mu da je iznenada otputovala; izvesnom Aladaru Nađu, advokatu, za koga mu je rečeno da se već duže vremena nalazi u bolnici; nekom Tasingeru, knjigovescu, ali se niko nije odazvao na dva puta ponovljeno zvonjenje; nekoj Raheli (zanimanje i prezime nepoznato), za koju su mu rekli da se udala i odselila na nepoznatu adresu, po svoj prilici u Budim; Franji Feheru, penzionisanom žel. službeniku, koji ga je pozvao na večeru uveče oko devet. Zašto se zahvalio na ovom pozivu? Jer mu je voz polazio u dvadeset časova i petnaest minuta. Da li je izvukao neku pouku iz svog skorašnjeg iskustva, a u vezi s putovanjem vozom? Nije, ali se mogao bar pravdati pred sobom sledećim činjenicama: utrošivši na telefonske razgovore, pivo, cikoriju (kapuciner), anemone (koje je poslao novoj kasenfrajli) i fijakere gotovo celu svoju gotovinu (a sprečen, vis major, da nađe nekog zajmodavca), ovoga puta, dakle, nije mogao da napuni svoju aktentašnu

sendvičima i pivom i morao se zadovoljiti malom flašom zlatnog piva koju je čuvao u džepu kao poslednju (zlatnu) rezervu. Koja ga je misao zaokupljala dok je voz, uz zujanje gvozdene mostovne građe, usporavajući prelazio preko reke koja nevidljiva proticaše ispod debelih naslaga leda? Da ta reka pulsira kao velika žila-kucavica, sve negde od Švarcvalda pa do Crnog mora, na dužini od nekih dve hiljade kilometara, spajajući ljude i predele, te bi se svi narodi, podvojeni jezikom, verom i običajima, mogli smatrati srodnicima i braćom. Koju je kurtoaznu posetu učinio pre nego što se sasvim prepustio snu i zaboravu? Otišavši da isprazni iz bešike zlatno pivo koje je poteklo zlatnim mlazom, prošao je kroz hodnik vagona prve klase (Izgubljeni raj) sa nostalgičnom željom da se podseti zemlje Hanaanske. Šta je ugledao u kupeu prve klase (nepušači)? U ljubičastoj svetlosti kupea neka u crno obučena gospa naslanjaše svoju lepu glavu na visoki baršunasti naslon sedišta, dok joj u krilu dremaše neka devojčica. Na šta ga je to podsetilo? Na neku drugu gospu (ako to ne bejaše ova ista) koju je negde, ne tako davno, video prilikom jednog ranijeg putovanja u kupeu prve klase, a koja je nestala netragom iz njegova života, da bi se sada ponovo pojavila kao priviđenje. Šta mu se činilo mogućnim? Da te dve gospe u crnom jesu zapravo jedna te ista žena s kojom mu je sudbina već po drugi put ukrstila puteve. Kakva je mogućnost postojala da se ova pretpostavka proveri? a) Ispitati jedinog (ne računajući njega) svedoka onog prvog susreta (gde? kada? kako?), jer on sam više nije bio u stanju da se seti ili podseti one ranije dame u crnom; b) prepustiti jedinom svedoku (osim njega) inicijativu da nekim migom dâ do znanja da su njegove pretpostavke tačne. Da li je E. S. izvršio anketu? Nije. Da li je Jedini Svedok dao neki mig? Gospa u crnom spavala je polusklopljenih usana (sada kada se on vraćao hodnikom) u ljubičastoj svetlosti kupea prve klase (nepušači) i po svoj prilici sanjala. Šta? Kako joj jedan naočit gospodin sa naočarima u znak pažnje i divljenja skida šešir, a ona mu uzvraća osmehom ohrabrenja; kako zatim tog gospodina proteruju iz kupea prve klase pre nego što se išta moglo dogoditi; kako ga zatim u jednom trenutku ponovo vidi gde hita ka fijakerima i kako zatim zauvek (zauvek?) nestaje iz njenog udovičkog života.

Kuda je E. S. putovao? Smanjenom brzinom od 70 km/čas (zbog mećave) putovao je kroz panonsku noć, preko zamrzlih reka i rečica, preko mostova, preko nasipa, preko pašnjaka i livada, preko šuma i dolina, preko peščanikâ, preko snežnih smetova, preko mora, preko sećanja, ka dalekoj, tek slućenoj zori. Gde se našao odmah zatim? Opisavši golem krug, njegovo se telo (njegov duh) odmah zatim našlo u hladnoj prostoriji gde treperaše slabašni plamen uljanice (ner tamid). Koja se sakralna tema skrivala iza njegove brige o lampi? Tema hanukijskog čuda, kada je neznatna količina ulja nađena u svećnjacima gorela čitavih osam dana (osvajanje Jerusalimskog hrama; Juda Makabejac); stoga je verovao, nadao se, uzdao u Boga, da će i njemu goreti to malo ulja do zore, do svitanja, jer ako je njima (Makabejcima) moglo ulje da izdrži osam dana, zašto ne bi moglo njemu da izdrži osam sati. Šta je uzgred hteo da proveri? Tim malim, sporednim eksperimentom hteo je da proveri, empirijski i egzaktno, mogućnost čuda (onog ranijeg). Kada će se po srednjoevropskom vremenu roditi sunce dana petog, meseca četvrtog, godine 1942, u mestu epistolarevom, uzimajući za polaznu tačku proračuna Lendavu, situiranu na 1 čas i 6 minuta istočno od Griniča i na geografskoj širini 46,5 minuta severno od ekvatora? Nautički sumrak biće u 3 časa i 33 minuta, a građanski (jutarnji) sumrak trajaće od 4 časa i 13 minuta do 4 časa i 47 minuta. Kuda neminovno vodi saznanje o cikličnom kretanju sunca, meseca i planeta, kao i o cikličnom smenjivanju noći i dana? Ka svesti o smrti; jer duh onog koji stvara ne može ni sam izbeći zakonima cikličnog kretanja Zemlje, Sunca i planeta. Gde bejaše predstavljeno jedno drugo kružno kretanje? Na obojenoj litografiji (dar počivšeg Mauricija), koju je njen novi vlasnik dopremio iz Novog Sada i koja je shematski prikazivala uzlaznu i silaznu liniju čovečijeg života, pod rečitim naslovom DAS STUFENALTER DES MANNES (Stepenice života). Kako izgleda okvir te slike? Tanak drveni ram izbušen žiškom i prošaran crnim tačkama muhoserina po izlizanoj pozlati. Prenesite, shematski, stepenik po stepenik (ne zaboravljajući pri tom centralni motiv edenskog vrta) motive bojene litografije DAS STUFENALTER DES MANNES. Edenski vrt. U prvom planu, malko nahereno stablo jabuke. Pod krošnjom se pruža ravno, gotovo pod pravim uglom, jedna grana, izdvojena od ostalih. Iz bujnog zelenila lišća proviruje plod. U daljini, na dalekom horizontu, plava nebeska izmaglica. U iskidanim, krivudavim linijama, gde se spajaju kopno i more

(u drugom planu), naziru se duboki fjordovi i zalivi, a između njih, oštre, stenovite planine. Sunce, okruglo i crveno, upravo dodiruje šiljati vrh. Velike senke planina boje modrinu mora u tamnozeleno, podvajajući jasnom linijom plavo od zelenog, kao dve boje koje se ne mešaju, ne bar onako lako i temeljno kao što se mešaju na dalekoj liniji horizonta modrina neba i modrina vode. Odatle odnekud, sa dalekog plavog horizonta, doleće jato ptica. Bratstvo svih Božjih stvorenja. S leve strane jabukovog stabla, lavica. S desne, suri medved. Pozadi, lav i dromadera. Jelen i košuta su malo podalje, u stavu ravnodušnog iščekivanja. Kokoške mirno čeprkaju po rajskom bunjištu. Jato belih gusaka belasa se u zelenom perivoju. Zmija savijena oko isturene grane, palaca jezikom: glava joj je tačno na sredokraći između glave Adama i Eve. Eva, gola kao od majke, uhvatila je desnom rukom najnižu granu, a u levoj ruci, između stisnutih prstiju drži jabuku, pružajući je Adamu. Kosa joj se u dva bujna mlaza sliva niz grudi i niz pleća, sve do sredine bedara. Adam sedi pod jabukom, go, sa zelenom grančicom preko krila. I on je pružio ruku ka jabuci. Rođenje. Dete leži u kolevci od pruća, u senci jabukovog stabla. Desna ruka deteta, nesrazmerno mala prema glavi, savijena je na grudima detinjim. Majku deteta ne vidimo, ali ona bez sumnje bdije nad njim odnekud pogledom. Deset godina. Dečak juri za koturom, zamahnuvši štapom. Celom težinom tela oslonjen je na levu nogu, desna mu je malko uzdignuta i savijena u kolenu, kao i desna ruka u kojoj drži štap kojim tera kotur. Na glavi ima plavu mornarsku kapu sa kićankama, sivi džemper i plave pantalone. Bela kragna prebačena je preko džempera. Dvadeset godina. Mladić grli neku devojku. Kosa mu je još uvek plava, možda nešto malo tamnija nego pre deset godina. Velika usta, pravilan nos. Reveri na tamnom kaputu obloženi su crnom svilom koja se presijava. Njegov dug vrat izgleda još duži, jer je stegnut visokom kragnom od kaučuka, ispod koje se nazire čvor bele leptir-mašne. Devojka je u plavoj haljini sa volanima i velikom mašnom oko struka. Tamna kosa visoko začešljana, ispod koje proviruju dve minđuše nalik na dve kapi krvi. Češalj od kaučuka u vidu punđe. Iz rukava pomalja se tanka fina ruka. U levoj ruci drži cvet priljubljen uz grudi, gde se nazire bela čipkana kragna. Desna mladićeva ruka nestaje negde iza devojčinih leđa. Drže se vrhovima prstiju, kao pred početak valcera. Trideset godina. Čovek se vraća sa posla. Na njemu je tamno odelo, na glavi šešir. Iz aktentašne koju je podigao u visinu grudi, proviruje neki paket u šarenoj hartiji i sa velikom mašnom boje zlata. Čovek je zabavljen otvaranjem tašne. Na ženi je duga haljina boje cinobera. U ruci drži dete. Ženina je kosa skupljena u golemu punđu. Drugo dete, starije, okrenuto je leđima prema gledaocu. To je devojčica od nekih pet-šest godina. I ona ima na sebi crvenu haljinu. Kažiprstom leve ruke pokazuje na očevu torbu. Kraj njih stoji papirni zmaj, a malo dalje dečji doboš i neka obezglavljena lutka od kaučuka. Četrdeset godina. U geroku i sa halbcilindrom na glavi, čovek drži u rukama neki razvijen svitak papira. Diploma? Akcije? Sudski nalog? Ispod visoke kragne, crna kravata vezana u golem čvor. Pedeset godina. Na njemu je sivo odelo. U levoj ruci drži šešir, desna mu je uzdignuta u govornički gest. O čemu čovek govori? Politika? Finansije? Umetnost? Ljubavno iskustvo? Smrt? Šezdeset godina. Sa štapom u ruci, čovek je krenuo niza stepenice. Sada je okrenut bočno. Desnom se rukom oslanja na štap, leva mu je zadenuta na grudi. Na njemu je dug kaput, gotovo do zemlje. Na glavi šešir. Lice mu se malko rastočilo, oči podbule. Bakenbardi su mu prosedi. Sedamdeset godina. Levom se rukom oslanja na štap, u desnoj drži lulu. Na glavi ima kačket. Ispod kačketa naziru se sede vlasi začešljane iza uva. Na njemu je debeo džemper, ali se čovek zgrčio kao da mu je hladno. Osamdeset godina. Pognut, pogrbljen, sa štapom u desnoj ruci, čovek je zakoračio niz sledeći stepenik. Na njemu je tamni kućni ogrtač, vezan oko struka. Podigavši s mukom glavu, čovek se zagledao negde u daljinu.

Devedeset godina. Na poslednjem stepeniku, čovek kao da se naglo okrenuo, poslednjim naporom snage. Na njemu je onaj isti kućni ogrtač, zakopčan do grla i malko izbledeo. Na nogama ima papuče. Glava mu je nisko pognuta, kao da traži nešto na podu. Od svetlosti zaklanja bolesne oči štitom od kaučuka koji je stegnut oko gole lobanje lastišem. Na kojem se stepeniku nalazio E. S.? Bejaše zakoračio sa petog, najvišeg stepenika (ne brojeći nulti, koji je još nepostojanje) niz padinu, ka četvrtom od pozadi stepeniku (ne brojeći poslednji, onaj koji je paralelan sa nultim, jer i taj je već nepostojanje). Čak i Espinoza (Tractatus theologico-politicus) svodi neke natprirodne pojave i biblijska čuda na njihovo pozitivističko naličje. Neću da se upuštam u dublju analizu njegovih zabluda, mada me činjenica da ga još uvek smatram jednim od najvećih, i svojim, dovodi u iskušenje da se osvrnem na njegove pogrešne zaključke. Ali šta mogu da suprotstavim njegovim dokazima, kad ni on sam ne poteže neke pozitivne dokaze u korist svoje teze! Nema boljeg dokaza od uverenja! Kada, dakle, on veli da ovo delo Božje (Jahvino prikazanje Noju) nije ništa drugo do prelamanje i odbijanje sunčevih zraka kad prolaze kroz kapljice vode (sic!) što lebde u oblacima, onda ja na taj njegov pozitivistički adut mogu da iznesem samo svoje suprotno uverenje (ostajući pri tom još uvek u okvirima pozitivističkog rezonovanja): to nije ništa drugo do san; ili: to nije ništa drugo do ono što jeste samo po sebi, to jest Jahvina reč i slovo, lice Njegovo! Šta, dakle, očekivati od jednog doktora S., psihijatra, ili od svojih rođaka, koji nisu u stanju da shvate čak ni stvari koje nisu obavijene ehom nerealnog i koje, iako su čudovišne, time još uvek ne ulaze u oblast čudesnog: da je naša stvar već odavno otišla do đavola! A kad kažem naša stvar, mislim na vaše, na naše, male živote. Jer ako već ne verujete u viziju, onda biste bar mogli da poverujete u gola (pozitivistička) fakta iz novina. A ta fakta i te novine kazuju jasno da je sve otišlo do đavola, i da će, pre no što Saveznici budu mogli bilo šta da učine, doći po nas Jahači Apokalipse, ukoliko ne budemo lipsali pre toga. Od gladi, od očajanja, od straha. Pitate me, je li, kako će izgledati ti moji famozni Jahači Apokalipse, ta tobože iz moje lude glave rođena čudovišta? Mada slutim ironiju u vašem glasu, mada čitam vaše misli, odgovaram vam bez ironije: biće to četiri lepa žandarma na belim konjima, naoružani karabinima i bajonetima. Lepi, brkati, provincijski žandarmi na konjima, s petlovim perjem zadenutim za crni šešir. Možda ih neće biti četiri, kao u špilu, nego samo dva. I možda im konji neće biti beli. Možda čak uopšte neće biti na konjima, nego će doći na sjajnim biciklima, ili čak peške. Ali će doći, to je sigurno. Već suču svoje brkove i stavljaju sjajne bajonete na puške. Čujem rzanje njihovih konja. I čujem kako pršti na vetru zalepršano perje na njihovim crnim šeširima. Možda će ovo moje pismo, ovo moje pisanje, izgledati, ono već počinje da izgleda, sa slutnjom prve zore, kao delo taštine, vanitas vanitatum. Zar ne izgledaju već sada moje pismo, moj dojučerašnji život, kao senka taštine? Već sada, kada je sve to prošlo kroz čistilište noći, kroz purgatorij pomrčine, kroz katalizator večnosti na kojem ostaju samo kristalne čestice čiste egzistencije, samo tvrdi kristali bića (esencija). Sve ostalo zbrisaće noć, a moje će pismo ostati neposlato, moj će rukopis biti već zorom mrtvi rukopis u mrtvom moru vremena, rastočeni papirus u gnjiloj močvari Panonskog mora ili pismeno u vakuumskoj škatuli od zelenog kristalnog stakla čiji je ključ bačen u vodu, u močvaru, pismeno ukopano u mračne temelje noći, u trošne temelje bića, svedočanstvo za neku daleku budućnost – postumus. Ovim, dakle, moj prvobitni testament treba smatrati nevažećim, anuliranim, i za razliku od moje sada već poništene odluke, ne dopuštam da se bilo koji deo mog tela koristi u naučne i medicinske svrhe, a tu mislim u prvom redu na svoj mozak, do kojeg je doktoru Papandopulosu očigledno najviše bilo stalo i pod čijim sam sugestijama i doneo svoju prvobitnu odluku, sad, dakle, ponavljam, nevažeću: ovim sad svoje telo zaveštavam PLAMENU; za izvršioca svoje volje ovim imenujem Društvo za kremiranje Obnova, čijoj brizi prepuštam svoje zemne ostatke, s tim da za učinjene usluge i za troškove oko kremiranja rečeno društvo ima da se obešteti iz moje nepokretne imovine, to jest iz vrednosti dela roditeljske kuće koji mi pripada; posle kremiranja moj prah ima se preneti u za to namenjenoj urni na Železnički most, odakle će biti prosut u vode

Dunava; ovom činu mogu prisustvovati samo moji najbliži, to jest članovi moje porodice, kao i predstavnik Društva za kremiranje. Umesto opela ili bilo kakvog verskog ceremonijala, jedno za to plaćeno lice ima da čita odlomke iz Davidovih psalama, po prevashodstvu 44, 49, 54, kao i 114. i 137, na bilo kojem od ovih jezika: hebrejskom, latinskom, nemačkom, mađarskom, srpskom, italijanskom, rumunskom, ukrajinskom, jermenskom, češkom, slovačkom, bugarskom, slovenačkom, portugalskom, holandskom, španskom, jidišu; dotično lice ne sme biti ni rabin, ni pojac, ni kaluđer, niti bilo kakvo duhovno lice, a isto tako ne dozvoliti da pobožnost tog trenutka kada se prah sjedinjuje s prahom pokvari svojim meketanjem neki glumac ili pojac; najbolje bi bilo za tu priliku naći neku protuvu, nekog Luftmenscha, koji se vrzma oko Dunava u času kada se pratnja sa urnom približi mostu, i njoj poveriti moju poslednju volju; nije važno da li je dotično lice u tom trenutku trezno ili pripito, važno je da zna čitati – moja velikodušnost preko tih granica ne može; posle čitanja psalama i prosipanja moga praha u Dunav, urna-amfora ima se razbiti u paramparčad i takođe baciti s mosta u vodu, kao razbijena čaša. Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam mogao da suprotstavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje, sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice. Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i ljubavi koji činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju, zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi (samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće možda moj materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a šta je to drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim, božanskim ništavilom. Ili će ostati makar – ako u velikom potopu potone i sve to – ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, i shvatiće značenje te svetlosti, tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila – dokaz ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar. Kerkabarabaš, 5. IV 1942. Draga Olga! Na tvoje kratko pismo, koje si mi poslala po Babiki odgovaram malo poduže, jer neka je hvala Tvorcu, brinete se o temi za pisanje: moji mi dragi rođaci daju obilno povoda za neki građanski roman strave i užasa kojemu bih mogao dati ove naslove: Parada u haremu, ili Praznik vaskrsenja u jevrejskoj kuriji, ili Peščanik (sve se osipa, sestro moja). Možeš da žališ što nisi došla kući, jer si izgubila jednu takvu uskršnju gozbu od koje bi dva crnogorska sela mogla i nedelju dana komotno da žive, ili bi se po tu cenu mogla na kući izvršiti temeljna opravka. S druge

strane, moja su deca u hladnoj sobi hladno mleko doručkovala, ručala i večerala, mada sam se i ja bio spremio za proslavu njihovog skromnog Uskrsa, donevši im iz Bakše 1 kg svinjetine, nešto buta, rebara, slanine, iznutrica. Ali Sudbina je pas i sve je to požderala. Istorija ovog hladnomlečnog Uskrsa započela je već petog marta, onog petka kada smo se vratili od tebe u Barabaš (iliti kada ste nas, po Netiki, Mariji i Žoržu vi izvoleli izbaciti). Stigli smo kući iz Bakše peške, po oštrom ledenom vetru, ostavivši prtljag iza sebe. Program je bio, izgleda, tako podešen da će po našem povratku prestati gostoljublje, pa mi stoga Neti nije dobavila (naravno za novac) ono što mi je bilo neophodno, nije mi pozajmila čak ni posuđe dok moje ne budem u mogućnosti da prenesem (ta imaju posuđa dovoljno i za tri porodice). Naprotiv, uprkos obećanju, to je pozajmljivanje posuđa išlo s takvim natezanjem da je moja žena bila primorana da odmah kupi dva lonca, 4 šolje, 4 kašičice, limene tanjire itd., u vrednosti od nekih osam penga. Sad imamo posuđe, ali nam sa istim takvim natezanjem daju malo kupusa ili malo promrzlog krompira, a još teže malo mesta na šporetu. Sasvim je prirodno, dakle, da je moju ženu – kojoj su velika nervoza i hladnoća još kod vas pokrenuli prekoredno krvarenje – ova velika nepažnja učinila još nervoznijom, kao i mene uostalom. – Našu nervozu samo uvećava stalno padanje snega i studen, zbog čega ne možemo ni da se maknemo iz kuće, ni da započnemo uređivanje stana; brašno koje si nam dala potrošeno je, nemamo hleba, ja treba da otputujem, ali ne mogu da ostavim svoju porodicu bez parčeta hleba. Moje je putovanje hitno, jer je već 5. marta trebalo da se prijavi svaki železnički penzioner, zbog eventualnog poziva u službu. Netijini prave raznorazne mutne ponude u vezi s nabavkom brašna: da kupim dva centa pšenice po ceni od 40 penga, oni će je samleti bez dozvole, i tako sve do jeseni neću morati da brinem za hleb. Kada nisam prihvatio ovu ponudu, onda su napravili jednu još mutniju: da kupim cent pšenice po 40 penga, a oni će mi dati svoje bonove za brašno; nularicu naravno ne moram podići, jer šta će mi, nego samo brašno za hleb (kaže tvoja sestričina Marija Antoaneta). Sasvim je razumljivo da nisam mogao da prihvatim ovu jakobovsku trgovinu, nego sam gledao da na neki drugi način pomognem sebi. Tako sam pet dana ostao bez hleba, a mislim da je cela hajka upravo ovim započela: kako nisam hteo da se upustim u tu mutnu pogodbu sa njima, tvoja sestričina Marija (Rebeka) počela je da se ponaša kao pobesnela krava! Najzad 17. marta stiglo je iskupljenje: Nandor i Berta. Oni su nam doneli hleba, brašna, pasulja, krompira i veliko duševno olakšanje, jer sam najzad mogao da otputujem. Kako se u današnje vreme ne može od Barabaša do Novog Sada putovati bez putne torbe, to sam morao da svratim do Berte da napunim svoju aktentašnu, jer bih inače mogao usput umreti od gladi/žeđi. Od Berte sam sutradan otputovao za Novi Sad, gde sam sve svoje poslove posvršavao i predao dva ormara, napunivši ih kuhinjskim priborom i krevetninom (što još, na žalost, nije stiglo). A kada sam sa pakovanjem i iznošenjem stvari bio gotov, kuća u kojoj sam stanovao srušila se kao peščani zamak! Da sam se još samo koji tren duže zadržao unutra, na veliku radost mojih rođaka ostao bih pod ruševinama! Iz Novog Sada dva puta sam pisao Netiki da pazi i da sačekaju da srede račune sa mnom, ako ima nekih neplaćenih računa među nama. Dvadeset i osmog marta srećno sam se vratio kući i naizgled sve našao u najboljem redu. Bio je divan prolećni dan i ja sam se radovao što ću najzad moći da sredim svoju štalicu, pa sam počeo sa prekopavanjem zemlje u kuhinji. Sutradan opet hladno, surovo zimsko vreme. To me vezalo prokletstvom besposlice za sobu, bolje rečeno samo za kuhinju, gde deca nisu mogla ni da uče, ni da se igraju. Moja žena, zgrčena kao jež (zbog krvarenja koje neće da stane zbog studeni i nervoze), šćućurila se zajedno s decom kraj šporeta, jer u njemu vatra već zamire. Onda kažem svojoj devojčici da stavi parče drveta na vatru. U tom trenutku izlazi iz druge sobe tvoj sestričić Žorž, i, čuvši šta sam rekao, počinje da viče na sav glas da se ne može ložit na dva kraja. Ja sam i ovaj izazov progutao, stisnutih zuba i pesnica, pomislivši na one šume koje su nam pogoreli i pretvorili u pepeljiku, za što sam ti svojedobno rekao da to čine zato što ne znaju šta čine.

Kako bi krunisao svoju velikodušnost, tvoj sestričić Žorž nam je dobavio jedan ofucan gvozdeni šporet (što ga je, po svoj prilici, još naš deda bacio na đubre) i rešio je da ga dâ da se opravi (kao što si ti učinila sa posuđem, onda kada si ga dala Ciganinu da ga okrpi za nas; video sam: olovne nitne uvlačile su se u lim starih šerpi kao revolverski meci kalibra 6,35). Neti je na to izjavila da ima kod kuće pleha, i ako se taj šporet dâ na opravku, imaćemo za svega nekoliko penga šporet koji će moći da nam služi do jeseni, a u jesen ćemo morati da ga vratimo vlasniku! Na Veliki petak po podne guraju kroza sneg taj famozni šporet, a Đula traži od mene, na ime opravke, sedam penga i četrdeset filira. Ja mu na to kratko kažem – pogledavši šporet – da mi ta krntija nije potrebna. Tada nastaje opšti rebillio, svi odjednom i svako napose počinju da nasrću na mene. Počinje Neti: Luftmensch! Luftmensch!; Marija: Zar ima obraza neko ko ima redovne prihode da se dâ mesecima izdržavati od drugih!; Đula: A di ćeš kuvat? Uzmi na znanje da na naš šporet nećeš stavit ni jedno lonče, jer ja ću ga zbaciti odatle. Itd. Itd. Ali mene nije izbacila iz takta ni ova mahnita pometnja glasova, nego sam samo rekao tvojoj sestri Netiki da ako se oni ne stide, ja se zaista nemam čega stideti. – Posle toga sam prosto pobegao iz kuće. Moja kći i žena već su bile legle (osam je sati otprilike), a moj sinčić užasnuto jurne za mnom na ulicu i moli me da ne idem, jer je tetka Marusja rekla da će izneti iz sobe krevete, pa ćemo morati ležati na zemlji kao životinje. Rekao sam mu da se spokojno vrati, jer ako ona odnese krevete, spavaćemo u slami. Posle toga sam otišao da se prošetam po selu, kako bih skupio svoje misli i svoje nerve, i kako bih smirio svoju dušu. Vrativši se, još uvek sam bio veoma nervozan. Žena se bojala da će oni zaista odneti krevete, a bila je i inače jako preplašena, jer dan ranije, dok sam bio u Porsombatu, tražili su me žandarmi radi legitimisanja (što sam ja istog dana u najboljem redu svršio s njima u bakšanskom opštinskom načelstvu). Povrh svega toga, istog dana dobio sam ponovo poziv iz Novog Sada da se do 14. aprila moram neizostavno lično javiti železničkoj ispostavi. Pa sad šta da radim? Pitanje stana nije sređeno, stvari koje sam predao na putu su, ako otputujem nema ko da mi ih podigne i dopremi, za podizanje stvari potrebno je 60 penga, nemamo kreveta, nemamo šporeta, ali je najstrašnije to što moram svoju ženu i decu da ostavim same na milost i nemilost tog sveta. – Držeći se česte uzrečice naše pokojne majke, da je noć pametan savetnik, zbilja sam, po savetu noći, napisao ovakvo pismo Netiki: Draga moja sestro! Unapred ti obećavam, i time ću završiti ove redove, da neću ni u kakvu svađu da se upuštam ni sa tobom ni sa tvojom decom. Ti si bila ta koja me je pozvala da provedem nekoliko nedelja kod svake od svojih sestara, i kada vas budem sve obišao, već ću biti izlečen. Prihvatio sam poziv. U međuvremenu situacija se u tolikoj meri izmenila da sam bio primoran da ne dođem sam, nego učetvoro, postupak, čije sam štetne posledice bio primoran da s bolom konstatujem još prvih dana, te da nadljudski trpim izazivanje i šikaniranje, ali sam se nadao da će vam sve to dojaditi i da vam nije namera da jurnete na nož. Ja ni u kom slučaju nisam navikao da zloupotrebljavam nečije g o s t o lj u b lj e

, stoga, ako potpišeš priloženu potvrdu, isplatiću ti za tvoje petnaestodnevno g o s t o p r i m s t v o

20 penga, jer ja sam na kraju krajeva ipak bio tvoj gost, a ne gost tvoje dece. To što ste učinili ne može se učiniti neučinjenim, ali se trudite da ne započinjete ponovo sa mnom svađu, jer u ovom trenutku najvažnije je za mene moje zdravlje i zdravlje moje porodice, suvišna je, dakle, svaka svađa, svaka uvreda, jer ako i nije svet, bar je nepovrediv tvoj brat. (Priložena potvrda): Potvrda na 20 (i slovima dvadeset) penga koje sam podigla od svog brata E. S., penzionisanog železničkog glavnog kontrolora, a na ime izravnanja za petnaestodnevno izdržavanje njega i njegove porodice. Kerkabarabaš, 4. IV 1942. Po predaji ovog pisma opet je nastao veliki rebillio, jer je tvoja sestričina Marija-Rebeka čitav sat deklamovala jednu te istu pesmicu: Kad bih znala čime sam ih uvredila, dabogda me đavo odno ako sam ih uvredila, on veli da žderedu petnaest dana!, žderedu tu već čitav mesec, Her Generalkontrollor je veliki gavalir, nisu bili potrebni ni jednoj od sestara, nego mi moramo da ih obigravamo, ma koji ih je đavo vređao?, ma kog vraga hoće od mene?, ako moj muž nije bio Generalkontrollor, ja nisam manja dama od njegove gospođe, mi bar nismo schmutzig; itd. itd. Ovakvim se prljavim ustima dernjala čitav sat, i da nije

došao njen šogor još i sad bi brbljala njena prljava usta, tim pre što je u međuvremenu stigla i Babika (po kojoj si poslala ovo po mene utešno pismo), koja bi joj sigurno u svemu tome pripevala. Između ostalog mi pišeš: Na tvoje pismo odgovaram kratko. Za šunku sam ja rekla Đuli da ti je preda tek za Uskrs, jer tada po seoskom običaju u svakoj kući ima šunke, pa da se nađe tada i vama, itd. (Ali oni su odmah sutradan po primitku tvog pisma kuvali jednu veliku šunku, čim je stigao Žorž, i žderali su dok im nije počelo zapadati, a da i ne govorim o hanukijskim, pardon, hoću da kažem o uskršnjim orasima.) A ona šunka koju mi je Neti stavila na sto o uskršnju nedelju, tačno se držeći uputstava koja si dala Žoržu, to je bio jedan patrljak od 2,40 kg (što ovde u našim krajevima ne zovu šunkom čak ni jevrejski parvenui), ali ni taj patrljak tada nisam mogao da skuvam, jer sam na Veliki petak bio prognan iz kujne. Nadalje ukratko mi pišeš da si čula da je Velika Berta donela brašna, pa ti ja zato nisam poslala hleba, mislila sam da ga imaš. To nisi čula, draga moja, nego sam ti ja pisao da su rđavi Brandlijevi doneli prvi put hleba, jer sam pet dana gladovao, ali da su dobri Grosovi i Boroske dopustili sebi tu sramotu da mi Rozenbergovi i Majerovi šalju hleb. O cipelama namenjenim meni ne kažeš ni jedne jedine reči, kao ni o četkici za brijanje. No sada kada sam i tebe malo izribao, vraćam se ponovo na tvoju dragu rodbinu da bih ti uporedo izložio kako su oni proveli uskršnju nedelju a kako ja. Dok je, dakle, tvoja draga sestra Neti priredila takvu lukulovsku gozbu kakva se sa 30–40 penga ne može prirediti, dotle sam ja, kao što sam ti već pisao, zajedno sa svojom porodicom u hladnom ćumezu hladno mleko doručkovao, ručao i večerao. Soba je zato bila hladna jer su iz furune povadili sulundare, a mleko zato jer nisu dozvolili da ga zgrejemo na njihovom šporetu. Dok smo mi posle tog hladnog mleka bili primorani da se uvučemo u krevet bez navlaka, odmah posle ručka, dotle su oni, pijuckajući vino u jako dobrom raspoloženju, pojeli finu kokošju supu, kokošije meso, kuvanu šunku (ne patrljak), ogromnu količinu kolača, kremšnite itd. itd. To je bio moj Uskrs Anno 1942, a onaj iz 1941. jednom ću ti lično ispričati. (Istina, tvoji živci, a naročito živci tvoje sestre Malvine, to teško podnose.) A sad prelazim na najveću tragikomediju. Po svemu sudeći tvoja sestričina Babika, koja je već u Sent Adorjanu počela da nas izaziva, naročito moju ženu, kod kuće se još više okuražila kad joj je Žorž ispričao onaj nečuveni bezobrazluk kada ja nisam hteo da preuzmem pomenuti ofucani šporet i to za svega 7 penga i 40 filira, mada sam ga mogao upotrebljavati do jeseni. Na to je tvoja sestričina pitala zašto mu nisi udario šamar, jer ja bih mu ga bome udrila. Ja sam sve to pretrpeo sa isusovskim strpljenjem i bez i jedne jedine reči, samo sam rekao Netiki pred njen put u Budimpeštu da kaže svojoj deci da nas ostave na miru, jer ako nas bilo ko od njih takne makar i malim prstom, onda će se ona vratiti na sahranu. Mislim da sam uglavnom završio svoje pismo. Moji su ormari danas stigli, preneseni su iz Lenti u Siget, gde nastavljam pisanje ovog pisma. Sutra idem kući, jer najdalje do nedelje, to jest do dvadesetog treba da budem gotov sa stanom, a do 14. aprila moram neizostavno da budem u Novom Sadu, radi ličnog prijavljivanja. Vrativši se iz Lenti, sutradan, na moje najveće čuđenje nisam zatekao kod kuće ni ženu ni decu. Sređivanje stana je zastalo, vidim deca nisu bila u školi. Niko od suseda ne zna kuda su otišli, samo su videli da su nekud krenuli, po jednima naviše, po drugima naniže. Tvoji dragi rođaci su pak očigledno uživali u mojim mukama što ne znam šta se dogodilo u kući za vreme mog odsustva. Najzad, sa dolaskom mraka, mrtva umorna i prestravljena, pojavljuje se moja žena sa decom: nisu smeli da ostanu kod kuće, jer su me ponovo tražili žandarmi. Svratio sam do seoskog biroša, koji mi je poručio da se javim sutradan žandarmeriji u Čestregu. Noga me jako bolela, pa sam bio prinuđen da odem seoskim taljigama u Čestreg, gde sam, po zakonskim propisima, formalnosti oko isleđenja obavio. Da su tvoji dragi rođaci u mom odsustvu časno informisali žandarme, poštedeli bi me mnogo čega, pa i time prouzrokovanih troškova. Sasvim je prirodno, dakle, da sam posle toga telegrafski pozvao Neti da se vrati kući. Da li je već stigla, ne znam, jer ja sam u nedelju morao da otputujem (trenutno sam u Novom Sadu) da bih se iz srušene kuće preselio u jedan drugi stan. Sa preseljavanjem sam već gotov. Preselio sam se iz Bemove ulice u Vitez ulicu 27. Čekam nešto od žene, i, čim to dobijem, nadam se da ću moći već iduće nedelje, u utorak, sredu, da krenem kući za Barabaš, zadržavši se jedan dan u Budimpešti.

Sad sam primoran da se ponovo pozabavim tobom. Kada se kod kuće budem sasvim sredio, onda ću vas pozvati, jer nam se izuzetno mnogo dopala vaša večernja parada u ružičastim spavaćicama. (Istina, šapnuću ti, ovde su u tako lakoj toaleti stavili pred mitraljeske cevi one hebronske ruže koje su suviše izvijale bokovima.) Mogu već da razumem mnogo štošta što do sada nisam mogao da razumem. Sad već znam zašto je u oktobru 1931. bilo tako neprohodno panonsko blato do Sent Adorjana, dok su prema Cetinju i Trstu putovi bili u redu. Sad već mogu da razumem i to zašto je autobus tako pakleno skup od Baka do Sent Adorjana u godini 1942. Sve ja to sad razumem. Ali se nadam da ćete i vi uskoro razumeti da sam ja muž i otac, a osim toga da imam pedeset i tri godine. Vraćajući se na ono pitanje iz tvog dragog pisma: da li sam prepravio sivo odelo? Odgovaram: čekam tvoja uputstva, preko Žorža ili Babike, da mi kažeš kada se na selu nosi zimski komplet, jer u varoši se nosi uvek, ako se nema drugi. No sada sam zaista završio svoje pismo, u nadi da mi nećete dati priliku da se ponovo bavim vama ovako dugo i gorko, jer ovo je malo pismo zapravo samo izvod iz događaja koje sam proživeo zajedno sa svojom porodicom za ova nepuna tri meseca. – Božji mlinovi melju polako ali sigurno. Mislim da ću već iduće nedelje biti kod kuće, o čemu ću te već izvestiti, i kako ja ne želim da ikad više prekoračim tvoj prag, to te molim da me ti posetiš, jer želim s tobom da porazgovaram o nekim vrlo ozbiljnim stvarima. A sad, do viđenja ili do susreta, ljubi te tvoj brat Eduard P. S. Bolje je ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima. (T., Bavá Kamá)