Dan Sesti - Rastko Petrovic

Растко Петровић

ДАН ШЕСТИ

2

И створи Бог човјека по обличју својему... мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звјериња што се миче по земљи. И још им рече Бог: ево, дао сам вам све биље што носи сјеме о свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме, то ће вам бити за храну. Тада, погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести. (Прва књига Мојсијева која се зове Постање. Превод Ђ. Даничића.)

3

I

4

ПРВИ ДЕО Недеља, 1. новембра 1915. године Пролазећи свуда око њега, обавијајући га, као облаци или као магле, време га je раздвајало од свега осталог, осамљивало. Године и векови, који су ce тек организовали, тек склапали, као да су извирали ту, пред њим. Згрчио ce. Гледајући y своје скупљене руке, без гласа, остављен, пуст, викао je y себи мукло. Лице му je остајало скоро без израза и кретенско. Уђе y собу, написа прстом по клупи на коју je ceo, превијен као да га нешто раздире y утроби, своје име и не познаде га. Када би могао одмах умрети! Али смрт je била тако далеко од њега: његово трпљење изгледаше бесмртно, митолошко. Други су говорили y истој соби. Сувише гласно, похлепно, да би заглушили своје и његово трпљење. Један човек говорио je старијој жени: - Кад сам студирао y Паризу - рече, нагињући ce према њој до ува, не одвајајући своје речи од њених. Просед и скелетичан. - Ех, не верујем вам. - Кад вам кажем! Не покренувши ce, младић je погледао фотографију целе учитељске школе крај себе на зиду: девојчице с косом која излази кроз чешаљ као јеж, Из дворишта ce чудо дисање магараца. „Али смрт je тако далеко, тако далеко“ помисли, „та дечја лица на слици...“. - Па онда? - Седела je пред „Café de la Paix". Поред ње њен муж. Маркиз. Једва јој двадесет пет година. - Откуда знате да je маркиз? - Тако, види ce, маркиз. Има прстен од осам рецкица на круни. - Како сте могли да видите рецкице на прстену? - Добро, продужите. 5

„Ако изиђем", помисли младић за себе, „ако пођем право испред себе, можда ћу бити мање несрећан. Видећу куће с једне и с друге стране, људе који живе y њима, оне што су остали узимајући места оних што су отишли. Ја нисам ништа y њиховом животу, ја не постојим изван овога, a ово за њих не значи савршено ништа, ни данас, ни јуче, никада. Ја то не разумем, a ипак je тако просто. Можда бих могао да убијем то, да извршим самоубиство y коме би само то погинуло, a све друго остало за мене: редови кућа с једне и с друге стране и људи y њима?“ Али ce не помери, Као да није господар тога тела, он ниједан део тела не помери. Хтео je само да зажмури, макар за један час, да види шта ce збива y њему. Његове су уши тачно, као механички апарати, бележиле звуке дисања магараца y дворишту и говор ових људи y соби. Савршено срећан или савршено несрећан? Није знао. Чак му je и име изгледало сувише важно, a није могао да га позна. - Не могу кад ме једнако прекидате - рече онај скелетични тужно. - Не, не, не. Продужите ви само!... - Чита она „Фигаро" и онда ме погледа и нешто записа на новинама. Ја кажем келнеру: „Дајте ми „Фигаро"! Он каже: „Заузет је!“ Ја му опет кажем: „Замолите госпођу, можда више неће да чита.“ - И она дала? - Па да, она му пружила, a гледа y мене и смеши ce. Погледам, пише: 23 Авенија Клебер, вечерас y 9 сати. И ја ce њој насмешим, платим и одем. - Зашто сте отишли? Зашто сте ce насмешили? - Да види да сам разумео. A ноге јој као y виле. - Како као y виле? - Ох, Боже! Тако лепе, лепе ноге. - Не верујем вам, али причајте. - Па зашто да причам ако не верујете? - Занимљиво причате, заборавим на муку. Причајте!... - рече и протеже ce, као млада жена. Али све je већ било старо y њој. Ујутру je нарочито била свесна својих година. Није могла лако да сиђе с кревета, није могла да певуши као некада. - Одем ја тамо y девет и отвори ми њена собарица. Лее-е-па! Као уписана. У црној свиленој хаљини. „Господин маркиз“, каже, „отпутовао y лов, a госпођа вас чека y трпезарији“. Пређем ти ја y трпезарију, a тамо велики сто постављен да ce све угиба. Чудо једно! 6

У дворишту ce нешто догодило. Младић замисли једно двориште, па онда друго, па треће. У сваком ce понешто збивало: ужасавао ce од тога. Али нешто слатко изливало ce из њега. Читава река. Толико je дивно бити несрећан! „Ваљда ce y мојим годинама тако мисли.“ - Миро, гони га, молим те, штету ће начинити. Види, мрцина једна, гони га, молим те - викали су из зграде с друге стране дворишта. Магарац je био упоран и даље. - Шта je било на столу? - Па не могу, види - јекну девојче y дворишту. - О Боже! Иди, иди викала je, као да je животиња биће које ће je разумети. - Удри га, удри, Миро. Црко, дабогда! О како ме боли ова проклета нога!... Скелетични човек настављао je усплахирено: - Ајвар, шампањ, печурке, ракови, шкољке, розбифи, воће, ко зна шта све. - Удри га, удри! - Марш, марш! - На средини седи маркиза, мало даље њена ћеркица. Врло лепа мала с плавим локнама. Пољубим руку и седнем - рече скелетични, па ce помери целим пасом елегантно, као да седа. - Каже: „Где сте досад? Чекам вас.“ „Госпођа маркиза написала je y девет, a сад je тачно девет“ кажем јој и поклоним ce и покажем сат. „О па ви сте тачни као џентлмен", каже она и понуди ми рибу са сребрне чиније. Кад бих ишао сасвим право испред себе, можда би ce ипак нешто избрисало? Корачајући, ја бих могао да мислим на то, толико да мислим док ce не уморим и не заситим. Могао бих најзад ослободити то, пустити га да живи место мене. Иначе, како могу живети, како je могућно живети овако!...“ - A шта сте све јели? - Кажем вам, ракове, рибе, шкољке, печурке... - Па како сте могли да једете, кад кажете да имате рак y цревима! Ви кажете да пијете само млеко, a онда, одједном, најео ce печурака! - Па да, ја само млеко и пијем, ал’ онда сам јео и ракове, и није ми шкодило. И једном ногом, знате, нагазим маму, a другом кћер. Дивна девојка! Скоро нисам видео тако лепу девојку с плавим локнама. - О, a то je било дете - рече очајно и уморно жена. - Како сте могли да je 7

нагазите! Сами сте рекли да јој мати има двадесет и пет година. Човек осети да га je овим питањем сабила y угао. Гледаше читав тренутак дебелу жену унезверено. У дворишту, идући за магарцем, Мира пљуну и погледа y оно што je пљунула. Бојала ce; помисли; „Крв!“ И пљувачка je, заиста, засијала на сунцу као драги камен. - Ја сам рекао да има двадесет и пет година? Па разуме ce да сам рекао. Она je тако изгледала, Била je тако очувана! Мора да je имала више, да ce удала ваљда кад je имала осамнаест, добила кћер y деветнаестој, и кћи петнаест тридесет и четири. Мора да je имала тридесет и четири. Али je изгледала десет година млађа. - Ви страшно лажете. Како можете тако страшно да лажете! Нећу више да вас слушам, уморна сам. - Чекајте, чекајте само један час - рече он узбуђено. Ово je сад најфиније, видећете! Кад je била готова вечера, она ми каже: „А сад ви пређите y купатило да ce окупате, собарица ће вас одвести.“ И ја јој пољубим руку и пођем са собарицом, a тамо већ пуна када вруће воде и још сипа пуну боцу колоњске. Окупам ce и собарица ме истрља, увије y велики чупави огртач и преведе ме y спаваћу собу. Ушушка ме са свију страна и ја одмах заспим. - Ништа ту није истина, све сте ви то измислили. - Боже сачувај! Дајем вам часну реч. Погледајте овај прстен! Откуда бих ја имао такав прстен да ми га маркиза није поклонила. Ево и овај сат! Мира погледа y магарца; „Прави правцати магарац, никад ништа друго до то: магарац! Главно живети! Ако сада и нема крви, биће доцније. Једанпут ће je већ бити y пљувачки. Као код мајке, A онда ce мора умрети. Од сушице. Постаје ce блед и танак као трска. То je то“, смешила ce, очи су јој биле наводњене. Није могла да види јасно кроз прозор шта ce збива y соби. Младића који je упорно мислио није видела како седи на клупи. „Кад бих могао најзад да ce уништим“, мислио je младић копајући тврдоглаво по неком болном месту y себи. - Добро, a како ce звала маркиза, ако je истина? - Де Сињак. То je чувена кућа Де Сињак. Има и принчева Де Сињак, и грофова. - Е, е, па баш Де Сињак, Де Си-и-и-њак - искревељи ce жена. - Какво je то име де Си-и-и-и-и-и-њак! Па шта je онда било? 8

- Ујутру уђе собарица y собу и разгрне завесе. A оно све птице певају y башти. Предаде му писмо на сребрном послужавнику. Од маркизе. И y писму каже да je отишла y лов тога дана са ћерком, и да ме поздравља. И y писму овај прстен. - Па она то вас довела y кућу колико да вас нахрани, окупа и да ce испавате. Јесте ли бар собарицу...? - Не, никад не бих собарицу. Не спавам ја са служавкама - рече увређено. - Баш и јесте мустра. Па? Мира je сад јасно видела кроз прозор главу ове жене и њен утојени врат, и покушала, као да то има неке везе, да још једном опроба своје дисање. Осећала je свој мршави врат. И није била задовољна дисањем ни најмање. Погледа y сунце. Видела je само нешто ружичасто и плавкасто. Светло. Младић одједном не чу више никога око себе. Замишљајући да je пред светом који га слуша, чуо je скоро и сам свој глас, који није долазио ниоткуда, толико су његова уста била чврсто и болно стиснута. „Видите, оно што сам хтео да вам кажем y овоме је.“ Он задрхта плаховито, глас му ce сасвим сломи. Причека неколико тренутака, прислушкујући. Не, ништа. Никакав звук није долазио, ништа му није пристизало y помоћ. Згрчи ce сав над собом, покуша да ce насмеши, кисело. Причека. „Не постојим ја, ви, он, људи сви редом, од једног до бескраја. Све je тако идиотски и страшно. Неиздељено, нераздвојено. Постоји само мој бол“, покуша да запише то y мислима, y ваздуху. Великим бледоплавим писменима. „Од целе моје личности само оно што није ограничено, што није ничим дефинисано. Ја не могу да издржим... такав бол. Од целе личности само то, само то! Хтео бих одмах са овог места, из овог тренутка, да пођем. Не могу, не могу, разумејте, не могу!“ И као да би пошао кроз какву пустару, клецајући, дишући тешко, погледајте безнадежно напред. Још једном покуша да ce кисело насмеши. Али je сад само дрхтао. И није вредело то скривати. Није ce могло. Скривати да дрхти. „Можда то убити. Како можете и да помислите да бих издржао, да иједан човек може издржати. Ја, ја не могу. Изиђем напоље, погледам, не могу да гледам више испред себе. Не могу више!“ Погледа лагано, пажљиво. Облици y свету учинише му ce тако бизарни. „Није довољно рећи човеку: издржи! И не значи ништа одговорити: издржаћу!... Пустите ме да умрем, Спојен, збиран, један. Зашто хоћете да постојим овакав какав сам? Овакав!" и он показа на своје тело y беди. „Не 9

могу да гледам све то око себе, Чак вас, чак тебе ја не видим јасно кроз то. Трпим, зар не схваташ колико трпим!... Постоји само тај бол, и онда само то и свуда.“ Његове речи, и нарочито то трпљење, пролазећи свуда око њега. ПапаКатића, обавијајући га као облаци, као маглe, као време, векови и године, издвајало га je од свега и осамљивало. Стеван Папа-Катић поредио je облик свог стопала са обликом мрље на поду. Налазио je y томе нов извор за свој бол, јер и стопало и мрља били су несавршени. Нису ce трпела та два облика и он није могао да откине поглед од њих. Мрља je била као локва крви која je истекла кад су га тукли. Неко далеко сећање на нешто што ce ваљда никада није догодило. „Тај човек, скелетичан, што прича, трпео je такође." - После неколико дана дође ћерка y мој хотел... - Скелетични погоди да ће га опет прекинути, те без предаха додаде: - ... био сам још онда, за вечером, рекао y коме сам хотелу. Госпођа ce увреди што га није прекинула. „Фифик!“ помисли y себи. - Каже: „Не могу без тебе да живим!“ Погледам je, малолетна je, страдаћу ко нико мој. „Не, не“, кажем „доцније, кроз две-три године. Дветри године причекајте, па дођите.“ „Кроз две-три године“, каже она, „па ко ће то издржати“? „Не, не, сад не“, кажем „не могу сад“. A она каже: „Волим вас.“ - Са таквим лицем, и каже; „Волим вас?“ - Лепота није све код мушкарца - упаде он увређено. - Него шта? - Миро, нек те ђаво носи, трчи! Ено га! Ено га! Јорганџија иде. Трчи! Нека ти врати одмах. Не треба. Ta трчи, шта звераш! Упропастићеш ми све, Миро, ако бога знаш. - Мушкост - одлучно рече скелетични. - Ах, да, ваша мушкост! Заборавила сам. Скелетични ce осети нелагодно, али ce и овом приликом савлада: „Гадна, гадна жентурачо, одвратни соје, жентурачо! О Боже, гадан сој! Како гадан сој!“, па настави: - Каже ми: „Идемо вечерас y Ницу, дођите.“ A моји кофери већ и иначе били спаковани за Ницу. Шта могу да чиним? Одседнем y хотелу „De la Gare“ и она одмах дође код мене. Борим ce шта треба да чиним. Само исувише je била лепа, ђаволски лепа... 10

- И онда? - запита жена, очито узбуђена. Човек je био врло блед. - Десет минута - зазвоним, момак закуца на врата. Одшкринем, кажем шапатом: ,Наршав! Један чаршав!“ - Зашто? - прошапута жена узрујано. - Крв! - одговори он, кршећи руке. Папа-Катић задрхта на ту реч, не схватајући о чему ce говори. Погледа y своје руке, скоро крваво црвене. - „Крв!“ - рече Мира и задрхта свим телом. Пљуну: црвено! Свет поче да ce врти око ње. „Можда из зуба?“ помисли. „Сигурно из зуба“, и настави да трчи за јорганџијом. - Лажете! - Не, чекајте, не лажем. Десет минута после опет зазвоним, опет кажем: ,Наршав! Три чаршава!...“ „Не, не, то je само из зуба, разуме ce, само из зуба!“, помисли девојче, престајући да дише, стегнутих шака на прсима. - Лажете - каже жена, скоро вичући y екстази. - Не лажем, не лажем, никад y животу нисам лагао - настави човек и само што ce не онесвести од ужаса. Онда заћуташе. Човек прав и увређен; жена бесна и подсмешљива. - Причајте даље! Зашто нисте звали доктора? - Нисам смео. - Причајте онда, што ћутите, дођавола! - Одвезем je кући и исто вече право y Париз. Променим и хотел. Не излазим никуд. Месец дана доцније, изиђем опет случајно пред „Café de la Paix“, кад тамо, на ћошку, стоји она, мала, и чека ме, бледа, с црним очима, дивна, јединствена. Јединствена, јединствена!... - Ви све лажете - рече жена, зевајући, и диже ce. - Ви сте као онај ваш брат Ј. који ce убио, a нико не зна зашто, ником није хтео да каже зашто. Само лагао, лагао, лагао. Швиндл! Лопов! Лагао, лагао, лагао, па ce онда убио. - Не, не, он није био лопов. Ви немате права да то кажете. Нико нема права. Цео свет ce вара, ви ce варате. Он je био највећи мученик, патриот. Сада ce доказало да ништа рђаво није учинио, све ce нашло - рече човек и покри лице рукама, тресући раменима. „Умрети, умрети“ очајавао je он y себи. „Као мој брат, прекинути са свим тим чудима!“ 11

- Идем y сиње море - рече Мира јорганџији - y сиње море!... Папа-Катић виде како скелетични трпи. Није разумевао y чему je његово трпљење, али ce одједном сасвим лако откину од клупе на којој je седео и, изишавши из собе, пређе журним корацима преко дворишта. Кокош je кљуцала између неколико везаних коња и магараца. Чврсто стиснутих усана, сасвим случајно, имао je Папа-Катић запад право пред собом. Он je пошао нагло из собе, одлучно, не рекавши никоме ни речи, као да тиме прекида са свим што je дотле било y његовом животу и као да почиње нешто ново. И сам je имао то осећање нечег судбоносног. Међутим, мало даље, на тргу, требало je да су његове ствари већ натоварене на мали отворени камион. Још јутрос ce погодио да га тим камионом превезу до Приштине. Чекао je само сат када ce ће моћи да пође. Ничега судбоносног ни y томе ни y његовом изласку из собе, али je то осећање он већ носио y себи. Сео je на кола, осећајући како ce други смештају око њега. Њихове речи, као гадан и угласт шљунак, падале су му по рукама, по потиљку, по раменима. Ни овде није могао да ce одбрани. Човек, „љубавник маркизе“, седео je одмах иза њега, и Папа-Катић je опет чуо његово сузно шмркање. Затворио je очи као код зубног лекара да не би видео како ce приближују клешта, a бол ce одмах разли по целоме телу. Кола пођоше тресући ce. Кад je отворио очи, предели су прелазили испред њега, мирни и тихи ништа није било тако тихо као прелазак тих предела преко очију - док ce све није најзад загушило помрчином. Ноћ je била сасвим црна. Фар на аутомобилу осветљавао je кратак део пута. Почињало je да захлађује. Прво слабо, a онда све јаче, и свом силином, киша ce изливала на њих. Сливала ce испред фара, изгледала ту кудикамо гушћа и тежа него док je падала по људима. Кроз који сат требало je да су y варошици. Споредно je, дакле, колико ће покиснути... При завијуцима, делови шуме искакали су пред сам фар, расветљавали ce из дна, као из кратера. Муње су ce урнебесно забадале y планину. Пролазили су крај пусте горке воденице, са шупљим и црним прозорима. Вода je потоцима текла између одеће и тела, и није вредело трошити на то речи; толико je све то било досадно. Шофер, Американац, једино je псовао много. Надвијен над волан, као да je то грло животиње коју треба задавити, псовао je он кроз зубе, тврдо и оштро, можда и плачући од срџбе. Папа12

Катић je осећао велико пријатељство према тим псовкама; према псовкама, не према човеку из кога су извирале. Понављати их увек, до краја живота. Онда би човек лакше могао да буде мокар. Учинити први пут нешто сам. Први пут, као први пут аутомобилом кроз планину; и као да je ово прва река што ce излила из неба. Као да ce векови и доба тек организују. Ноћ страшна. Као да je прва ноћ, страшна, прва ноћ уопште. „Ко сам ја и шта хоћу?“ рече опет себи овај младић. „Ноћ je око мене, киша пада, пуно згрченог света дахће ту, иза мене. Шта ce то догађа! Под овом истом кишом која je падала на нашу авлију толико припитомљена, скоро улизичка. Вода осваја простор и то je све! Једна компонована материја, као војска. Гледам изнад себе помрчину, са које ce сливају водопади.“ Губио ce. Чинило му ce нешто мутно, симболично, халуцинантно. Подиже неспретно руке с колена, као да би да размакне све то што je пред њим, па да прође, овако мокар и прозебао, y нешто што није овај живот. „Ионако овако гадно, ово ипак није стварно!“ помисли y себи. „Могу умрети од тог, али није стварно.“ И све друго учини му ce конкретније, јер би том другом хтео да побегне. Речи су нешто значиле, мисли су нешто значиле, датуми, бројеви. „Киша не значи ништа, време не значи ништа“, говорио je он, тапкајући руком по мокрим коленима. Осећајући језу, упињао ce да мисли; „Моје име, моје име!“ био je очајан, није могао да мисли оно што хоће. „Моје име?... Тачно седамнаест и по година. Зовем ce седамнаест.„“ Киша je падала као из кабла. Руке су отицале од влаге. Беспомоћно je гледао y помрчину. Сви су ћутали иза њега. „Отац мој умро je на пет месеци пре мог рођења... Тачно пет месеци пре мог рођења. Убио ce, не умро. Убио ce мој отац. Његов отац још живи. Мој деда још живи! Он ce грдно обогатио, и за њега кажу да je огромно света уништио богатећи ce. Сада je са својим новцем негде, y Београду, y Крушевцу, или y Трстенику. Негде, y овом истом часу, под овом истом кишом, првог новембра 1915. године. Још неколико сати првога новембра... Цео свет, овога истога часа, постоји, милиони, билиони бактерија; вода разводњена, растворена; глина. Све je, иначе, било или ће бити, али постоји само y овом часу, y овом проклетом псећем часу, када један камион прелази за Приштину, преко Преполца. Можда je ово већ Преполац? Ове моје руке, ове моје ноге, све y води. Вода. Већ Преполац?... Кад ce покаже прстом на карти Преполац, онда су то и 13

животиње y њему, и људи, све, a сад само киша, киша... У овом истом часу, данас, Светски рат. По једном огромном ланцу километара људи гину. Изишли су из својих кућа, поља, и дошли на један бескрајан ланац километара да убијају један другог. Овога часа, скоро све што ce догађа међу људима на земљи, по милионима квадратних километара, тиче ce искључиво само живота и смрти. Имати јести, не бити осумњичен, моћи побећи, не смрзнути ce y позадини, погинути или не погинути на фронту. Спустити прст на карту, на овај предео, на ову кишу и мене, као на какву ситну бубицу која пролази, сва мокра. То: ја, Преполац, ова година, овај век... и скоро ништа: географска карта, која више ничему и никоме не може да послужи. Стеван... рођен y Београду... „Стотине милиона људи обузети су само том халуцинантном идејом: некако извести да ce остане жив. Људи марширају, марширају под кишом растопљеног олова. Људи стижу негде y овакву ноћ и, не видећи ни оне поред себе ни оне испред себе, трче, бацају бомбе, јече задихани, пуцају, боду, падају по блату, просипају своја црева и своју крв; по оваквој ноћи, не видећи ништа, не знајући кога су убили, ни ко ће можда њих убити, ни где ce све то догодило... И шта сам ја онда ту? Мали Папа-Катић, y малом смешном камиону, бежећи однекуда, y овој страшној ноћи усамљености, са пет-шест људи, који су страшно задихани и мокри. Први пут y животу y камиону! Толико милиона људи гину, пуцају један на другог, пуцају сами y себе, напустивши све остало што би, иначе, значило целу њихову судбину... Ја câм под кишом, y ноћи, бежећи некуд, ја, Стеван Папа-Катић, седамнаест и по година, рођен 11. јуна 1898. године y Београду. Да, то je све, сигурно све... Нема ничег другог до тог!... Десет милиона Папа-Катића, тако анонимних. Што један Папа-Катић не може да ce бави судбином свих десет милиона Папа-Катића? Не постоји чак ниједан Папа-Катић, јер један Папа-Катић морао би да буде дан за даном, и сат за сатом, a Папа-Катић je само овај бол: неразумљиви, глупи, смешни бол, коме ce не зна узрок, коме je све узрок, бол измешан с разговором старе жене и скелетичног, с кишом, с помрчином,.. Један човек тако далеко, тако апсолутно далеко, ми га не видимо: његов бол je толико безмерно далеко од нас чим тога човека нестане из живота. Ова жена je малочас рекла да je Ј. „швиндл“, a скелетични je казао за свог рођеног брата да je „мученик" и „патриота“. Ништа одређеније није тај Ј. за њих, човек који je пред њима живео, који je своју судбину пред њима одиграо. 14

Папа-Катић виде пред собом, y ноћи, y мислима, једног човека који ce убијао. Било ког, није замишљао лик. Само фигуру човека који диже руку и пуца y своју главу. Из тих десетина милиона људи, који y некој страшној гужви меље своје месо, један који изиђе ту, y ноћ, y кишу, пред мисао једног узрујаног младића, и уништи ce. Сам и појединачно. Било je за Папа-Катића нечег грозног и величанственог y томе. До самоубиства био je Ј. обичан банкарски чиновник, и његов живот није ни могао бити од каквог значаја за варош или за околину y којој je живео. Тек тада ce убио морали су да мисле на њега. Испоставило ce да je живот - који je за толике људе изгледао не само подношљив него и толико скупоцен да ce све подносило само да ce он сачува - за овог безначајног човека био од вредности тачно толико колико je требало па да га одбаци баш онда када je за друге то било најнезгодније. Са оно мало света с којим je долазио y додир говорио je свашта, сем да ће ce једанпут убити. Његово самоубиство изгледало je зато већини као нека освета, претња, па чак и подвала: нешто блесаво и неукусно; како да оно што je било добро толиким другим људима само њему није ваљало. Баш њему, томе Циганину и човеку кога природа ничим није обдарила. Све je ту изгледало збркано. Кога je y ствари хтео да казни: друге или себе? Стеван Папа-Катић имао je y то време тек седам година. Он je видео y школи како ce око штапа, који професор извуче из неких хемијских једињења, расцветавају све већи и обојенији кристали. Доцније je могао да примети како ce и око личности Ј-ове, извучене из самоубиства, расцветавају такође фантастичне наслаге. Одонда ce Стеван увек сећао Ј-а онаквог каквог га je видео y детињству: како сувише лепо, шарено обучен, црн као Циганин, луд и хвалисав, корача испред свега. Као да има кога да убије или ће ce убити. И Папа-Катић га je y мислима видео, не више по улицама или по кући, него само по прашњавим, пуним таљига, путевима, између Маркарнице и Раковичког манастира. Повређена, узбуђена личност Ј-ова корачала je нервозно, стресала прашину с лакованих ципела, освртала ce, говорила сама за себе. Загледан y кишу која je падала испред фара, y црнилу испред тога, Папа-Катић je сад јасно видео једно већ давно прошло лето, које je пролеће непрестано носило y себи, Дани врели, прашњави; пролаз кроз онај прљави пасаж „Женског Света“ од станице, пун цркнутих мачака које ce распадају y страшном задаху; или вечери млаке као натопљене мирисом биља. Мали Папа-Катић с друговима враћао ce обично тада са игре мèта. 15

Свако je вече други имао чворугу на глави. Заборављали су свађе и шетали ce руку под руку један с другим, испред домова y којима ce још нису палиле светиљке. Мирисале су липе. Говорили су о Јапану, о опсади Порт Артура. Из ашчиница je долазио мирис киселог млека и папуле: велики дерани, који су пролазили, мирисали су на барене кукурузе. Све je било тако чудно y свету, y тој лудој Палилули. И чак било, које су осећали y својим чворугама, као да je уритмљавало свет. Говорили су као с неким страхопоштовањем: „Ј. je украо, Ј. je украо!“ Ј. je био рођак Стеванове матере и долазио je често код њих, a када би полазио, пио je још по једну кафу код „Орача“. Поносит je био Стеван што ce говорило о њиховом рођаку. Тако ce, помало, Ј-ова афера поставила y његов живот. Причало ce, наиме, да je Ј. оптужен за проневеру хартија y вредности од двадесет хиљада динара. Сунце je залазило иза оне кућице на Сави y којој су Београђани видели Аустрију. Допливати до ње било би право херојство. Ј. ce крио по Београду, тврдећи да ће доказати, па баш и ако je узео, да je узео по наредби, a да je по наредби и употребио толику вредност. Ишао je као луд под црвеним небом, говорио замахујући рукама, силазио ка кеју. Неки од угледних пословних људи, за које je Ј. радио, нису желели да овај случај избије на јавност. За њим би ce повукле друге ствари, y којима све баш не би изгледало најчистије. Када су га изгубили из вида, бојали су ce да није већ извршио самоубиство, и више него да je то учинио: да je можда оставио за собом писмо зашто ce убио. Стеван Папа-Катић сећа ce тога врло добро. Пословни људи говорили су код деде y соби, a он je цртао y углу. Онда je деда још био нагао и брз и ишао je према пријатељима као да ће ударити на њих; y ствари, само je пролазио између њих до прозора. Кроз прозор ce видела друга страна улице, капије пред којима седе жене и иза њих, утопљене y љубичасту боју, баштованџинице. Тим пословним људима једина je жеља била да ce Ј. пронађе и да му ce достави да они од њега ништа не траже. Нека само својом узрујаношћу не смета да ce ствар дефинитивно заташка. Помоћи ће му да отпутује некуд, и све ће бити свршено. Било би, међутим, лако да ce све то изведе са каквим обичним лоповом, али са оваквим, који све објашњава, доказује, правда ce, који осећа потребу да увери све y своју чистоту, и најзад свашта зна и свашта може да избрбља, изгледало je грдно тешко. Уосталом, нико није ни знао где ce Ј. и код кога крије. Појави 16

ce само за тренутак, начини испад, па га опет нестане. Највише je времена Ј. провео уз девојку која, такође, има своју славу. Годину-две дана пре тога листови су писали како je полиција открила да ce ова девојка и још неколико њених другарица састају с врло бедним, измученим и потиштеним студентима y једној малој соби y Савамали, где ce налазило њихово седиште „слободне љубави“. Био je то велики скандал! Када су агенти упали y собу, затекли су неколико девојака како седе на миндерлуку и говоре и пуше с младићима, крај задимљене петролеумске лампе. Али ко зна да других дана нису ту долазиле и друге девојке, све оне које су читале „Сањина“ и „Кројцерову сонату“, Елен Кеј или Бебела, a те су ce књиге налазиле и y најскромнијим породицама... Простране и црне очи девојке која je ишла са Ј-ом биле су црвене од дима. Некакав унутарњи огањ блистао je из њих и њена тајна - тајна коју je нашла y књигама или y разговору са сушичавим младићима - имала je нечег горког и насртљивог. Да je била младић, отишла би да убија по Сарајеву или Загребу, толико je y њој било егзалтације и одлучности. Међутим, све ce трошило y седењу, пушењу, говорењу о „слободној љубави“... С таквом je девојком Ј. највише и лутао. Она je живела с њим од пре извесног времена и многи су мислили, када ce „крађа“ догодила, да je он на њу све потрошио. У то доба она je већ била упадљиво лења, раскошно елегантна, врло скупоцено одевена. Није било чудо што je многима пало на памет да je он толики новац на њу потрошио. Мали Стеван Папа-Катић сећао ce ње час богато одевене, час скоро y беди. Све je код ње ишло вратоломном брзином и није ce држало једног тока. Одмах после Ј-ове смрти долазила je она код једне Стеванове тетке да моли само за по два динара. Тетка je грдила што je пропала, што ce срозала и пропила: „Кад сваки божји створ може да ce дигне ако хоће.“ A она ce опет претварала како ce каје, плакала je без гордости, лажно, кревељећи ce скоро. Главно je било да добије два динара да би имала за ракију. У свему je ишла до краја. То je био њен начин да ce бори. Њој никад није пало на памет да je она, y ствари, изузетна личност, не курва, већ нешто изузетно и велико, што ce међу женама ретко рађа. Она није имала ту свест о себи, већ само нагон и хероизам. Као толике изузетне личности које ce боре за слободу, као доцније младић који je пуцао на обали Миљацке, она ce борила на свој начин за „слободну љубав“ y димљивој собици, y Савамали, y блузици и карираној сукњи, пушећи невешто савијене цигарете од рђавог 17

дувана. Ј. je као луд гонио ту девојку из једног села y друго, не објашњавајући јој ништа, грдећи je само, и терајући je да жури да би што пре прешли из Кнежевца y Ресник, из Ресника под Авалу. Једну су ноћ провели сами, без постеље, y оној напуштеној Вајфертовој вили близу Рипња, код топионица живе, Она му je говорила, час уплашено, час нежно: - Зашто? Зашто? A он je седео крај ње, уза зид, и понављао: - Ја волим овако, као y планини; овако лудо, без постеље, то je спорт! Знала je да лаже, да дршће, да je жељан мира. Сове су викале из оног шумовитог брежуљка изнад виле, по коме су ce огромне ливаде маргарита лелујале под месечином, Био je ту и један стари шпархерт, закачен за решетку од прозора, a велико звездано небо видело ce кроз његове празне рерне. Девојка, која више није знала зашто je ту с тим човеком, замишљала je само да их сада уплашени пацови посматрају и није их ce бојала, али јој ce ипак чинило да све то није заслужила; ни то да je њен мали брат код куће, тако страшно огорчен и осоран, толико презире. Бојала ce да и њу не почне гонити полиција. И онда, када су ce Ј-ови шефови ње баш највише бојали, дошла je право њима и рекла им где ce Ј. крије. То je била, унеколико, издаја. Шефови су послали другове да преговарају са Ј-ом, да му предложе да напусти земљу о трошку предузећа. Толики страх од узрујаног и несмотреног човека! Ј. je гледао намрштено како му ce другови приближавају. Био je наслоњен на врата кућице, на уласку оне шумице која уз брег води од Кнежевца до Раковичког манастира. Осећао ce важним што му долази толика депутација. Најзад je ceo с њима под шљиве, с којих je падао црвљив плод. Ваздух je био сладак. Прљава сеоска деца трче за прасцима, кричу, псују, и њихови гласови пењу ce y небо. Мирис траве и онога што су људи оставили за собом y јамама, око чега ce купе муве, меша ce над главама. Онда Ј. излаже фантастична објашњења због чега je све то учинио. Толико je лепо бити јунак y овом пољском ваздуху да ce Ј-у, заиста, чини да je херој, и његове су очи пуне суза искрености. Другови ce праве као да му верују. Не говоре да су изасланици шефова, већ као да су дошли својевољно да би ce заузели за њега и да би му помогли. Међутим, Ј. je проницљиво увидео ко 18

му je ове колеге послао. Он зна да je све то игра, да га неко куша, да га ce неко боји. То још више разбуктава пламен маште и охолости y њему... Врло узрујан, он тврди да je новац заиста утрошио, али на нешто што ће служити на част свима јер ће користити народу, a њега прославити. Наслоњен на окречено стабло, не примећујући гусеницу која му ce пење уз рукав, Ј. je тада одвукао да ce крије једино зато што га гони некаква тајна страна организација. И додао je да ће доћи ипак да ce оправда чим добави документа, на која je све утрошио, и да ће их, запечаћена, предати коме треба. Другови ce предвече враћају. Иако je све то грдно детињасто, праве ce као да му верују. Говоре о њему, идући пешице лагано све до Топчидера, јер су изгубили последњи шетни воз. У кафани код трамвајске станице они ce заседе и тек изјутра стижу y банку, још пијани и подбули. Како je афера све више избијала y јавност, y страху да не постану и сами сумњиви што пуштају да ce Ј. мирно шета, његови шефови, са свом обазривошћу, известили су напослетку власт да на Ј-а треба мотрити. Отада ce Ј. више није враћао y свој стан. Сад je био негде иза Топовских шупа. Прислањао je девојку уза зид и питао je зашто не плаче. Све су девојке дотле пред њим плакале. Кад их je грлио, све су плакале. Све су биле ожалошћене до суза, јер дотле нису знале шта je грљење, за које без њега никад не би ни сазнале. Зашто и она не плаче? Она je бледа, унезверена, стиснутих усана, ћути. Трчао je Ј. затим y прву кафану, широко отворених ноздрва на мирис шкембића, носећи y једној руци обе рукавице од јеленске коже. Без разлога телефонирао je разним људима, саветујући им да ce чувају тога и тога. Онда je лутао по околини. Гледао како ce два-три сеиза вежбају да укроте једног шаренца. Они трче за њим повијени напред, дишући шумно, вичући. Коњ ce трза под њиховим ударом бича, али их не гледа, не слуша; презире их и трчи даље укруг, затежући дути конопац. Једна сељанка стоји на опкопу и посматра их. Она мисли да ће je неко од њих пожелети, позвати, али они су заузети коњем и не виде je. Само je Ј. види, и згађен je. Изненада je толико згађен да удара ногом о тло и журно одлази y варош. Најнеобавештенијим лицима иде да прича зашто je новац прикрио. Они једва да разумеју о чему je реч. Између осталих тражи Стеванову мајку Марицу, своју рођаку, под изговором да ће га она најбоље разумети, јер je и сама исувише испаштала y животу, a и зато што je њен свекар један од 19

најзаинтересованијих y целој ствари. Прича јој историју замршенију од свих прича које je икоме дотле испричао. Иако je Ј. дотле био успео да залуди целу варош својом несхватљивом, генијалном маштом, иако je многима изгледало да он и није толико луд колико му je само циљ да забуни и збрка јавно мишљење. Стеванова мајка Марица била je ипак, за време тих прича, под необичним утиском. Она још дотле није могла да заборави да je човек кога je волела такође био невин, мада je све говорило против њега, и да га je можда баш то брбљање света отерало y смрт. Зато она и покушава да делује на деду, који je и сам сувише узрујан. Очигледно je да Ј. жели да добије времена. Сви учествују и коментаришу y чему je ствар: траже разлога овом или оном Ј-овом поступку, Изгледа им само невероватно што Ј. све чини тако страховито нелогично, па чак и не покушава да искористи потребу заинтересованих да ce све заташка. Уосталом, за то je било можда сувише доцкан. Ј. je свакако приметио тада да га прате. У узбуђењу, да би заварао траг, он ce склонио за једно после подне код Марице, y кућу старога ПапаКатића, човека који би требало да му je сад највећи непријатељ. Стеван ce сећа Ј-а из тог доба, црног, како ce цери, сав y облаку дувана, пред мамом, бескрајно бледом. Затим je Ј. опет одлазио, као бајаги да би најзад могао да донесе оно на шта je утрошио новац и част. Требало je да ce још исто вече с тим документима врати код њих, Папа-Катићевих, како би Марица могла да их преда своме свекру. Међутим, Ј. ce није појавио ни те вечери, ни идућих дана. Ништа није слао, нити ce појављивао. Као мало смирен, живео je неколико дана y Раковици. Девојци, својој љубазници, причао je да je само зато одлазио y Београд да би страховито изгрдио сву ону господу, своје раније шефове, што ce сувише занимају за његов живот и за његове приватне ствари. Сви су га, каже, на коленима молили за опроштај и плакали. Једино je, вели, старца ПапаКатића поштедео, зато што ce брине за његову рођаку Марицу, коју обожава. Најзад je јавио телефоном Марици да ce из његовог ранијег стана хитно пренесе известан кофер, y коме ce налазе неке ствари које треба све да их „прославе“. Марица, иако je већ и сама сумњала y озбиљност свега тога, упорно ce y себи надала да ће ce, ма и тим путем, доказати нечија 20

невиност. Било чија, тек невиност. Њен je муж погинуо окривљен. Пренела je кофер и, y присуству свекра, отворила га. Нису нашли, разуме ce, ништа. Само прљаве крагне, искрзане машне, поткошуље и нотесе, који су мирисали на дуван. Отприлике y исто време сазнало ce да ce Ј. убио y Раковици, Његово тело нашли су y шумарку крај извора из кога je Стеван Папа-Катић две године раније извукао корњачу, То je био највећи догађај његовог живота. Било je сијасет птица ту, и небо. По свему ce закључило да je самоубиство припремљено много раније. Цео je свет био узбуђен овим новим обртом y догађају, чијим последицама изгледа да није било краја. Листови су доносили сензационалне чланке. Чинило ce као да je непрегледан број лица умешан y ову аферу. Једина ствар која je била још јасна... Једна једина ствар изгледала ми je јасна“, звучи непрестано y младоме човеку, y Стевану Папа-Катићу, нека прекинута мисао. Мокар, он мисли најпре с напором, насмешен, намрштен, онда наставља лако и откинуто: „Једна само ствар изгледа им je јасна, a то je да je Ј., поклизнувши за свима осталима, као млад човек, био ипак једини који тај пад није могао да преживи.“ Ово самоубиство Ј-а дало je и неким другим догађајима општи значај. Одједном су га многи довели y везу са ранијим самоубиством Маричиног мужа. Брзо ce сазнало да je последњих дана, пред смрт, Ј. одлазио код Марице, y кућу старог Папа-Катића, за чијег ce сина Ирца такође сматрало y Београду да ce седам-осам година раније убио само зато што није могао да преживи свој морални пад. Ирац више није живео код свога оца од тренутка кад га je овај посвадио са девојком коју je он волео. Стари Папа-Катић ce јавно одрекао сина због тога што je он тобож посрнуо и Ирац ce y својој осамнаестој години нашао сасвим сам y животу. Тада га je Марица једне вечери сачекала пред кућом y којој je становао и без речи ушла за њим, и дала му ce. Изгледало je, и поред великих породичних сцена, да ће ce све исправити, да ће ce Ирац помирити са својим оцем и да ће све бити заборављено. Марица je била y другом стању и дете je, по пристанку свих, требало да ce роди далеко од Београда, чим ce Марица и Ирац венчају. Међутим, догађаји су узели сасвим други ток. Пошто су ce венчали, Ирац je, пре него што ће кренути, наставио да живи неколико дана сам y својој соби. Марица je проводила по неколико сати дневно код њега, y егзалтацији, не 21

верујући себи да je могла сићи толико да преклиње Ирца пред свима да ce венча с њом, иако му ce баш и дала да би му доказала колико може несебично да жртвује од себе, али не верујући такође ни да ће он, као што je био пре тога решио, и то јој био казао, отићи заувек y Америку. Оставити je онда када јој je најпотребнији! Чинило јој ce немогућним да би нека збркана романтика, y коју су ce сплели, могла савладати логичност свакидашњице. Најзад, поред свих сцена и прича, и узбуђења, остало je као мзвесно да су она и тај младић на крају венчани, да она чека дете, да ће их њена мати и његов отац испратити на станицу када буду полазили, и да ће им за тај полазак дати пасош и довољно новаца. Не, он неће отићи сам, већ ће обоје заједно бити, заувек заједно. Да ce све догодило и по најстаровременскијим обичајима, ове чињенице биле би истоветне и од подједнаке важности. Ипак, једнога од следећих модрих летњих јутара, радници су нашли сасвим горе y Ратарској улици, где ce већ скреће за баштованџинице, убијеног Ирца. Пред њима je лежало на ивици тротоара тело тога снажног дерана, који je ускоро имао да постане оцем. Ирац није сачекао да узме синовљеву, још влажну од рођења, руку па да тек онда оде. Изишавши из куће y којој je седео цело после подне сам, не покрећући ce када je Марица y два маха долазила да лупа на врата, зачуђена што je изишао тако рано од куће, он ce испео ноћу уз улицу, сео на ивицу тротоара и убио ce. Тек што je почео свој живот, a већ га je својевољно завршио. Његова свађа ca оцем, патња због Марице и све остало тешко су могли објаснити зашто je овај младић насрнуо на себе. Од тога самоубиства прошло je доста година. Мали Стеван Папа-Катић, рођен неколико месеци доцније, ишао je y основну школу, чије ce двориште свршавало 'ђачким склоништем. Добио je име најбољег друта свога оца Стевана Џамића, младића који je оног фаталног дана када je, изгледало je бар, било све решено y Ирчевом животу, тиме што je Марица пред свима признала да ће постати мајком и пред свима молила Ирца да ce са њом венча a он на све то пристао, био прозрео чиме ће ce све то свршити и покушавао да то спречи. Џамић je имао тога дана, шетајући ce са Ирцем, као неко сазнање да оно што ce интелектуално збива y његовом другу премашује догађаје y које ce уплео, иако су ови можда узрок таквог стања y Ирцу. И он je био једини који je хтео да помогне своме другу тиме што би пронашао неко решење на интелектуалном плану. 22

У доба Ј-овог самоубиства мали Стеван Папа-Катић био je нервозан и узбудљив, као да je син не целога Ирца, већ само онога интелектуалног стања са којим je овај пошао y смрт. Тиме je веза између Стевановог имена и разговора који су споменутог фаталног дана имала два друга била још много тешња, Стеван Папа-Катић био je y ствари инкарнација онога што су ова два младића, те и те године, тог и тог дана, y шетњи по расадницима ка Новом гробљу, могли један другоме саопштити. Тако je бар Стеван Папа-Катић осећао сад себе и своје име. Када ce Ј. убио, Стеван je носио црну кецељу с рукавицама, због које су га друтови, испочетка, мрзели. Пошто ce о самоубиству његовог оца почело опет говорити y вароши, он je извесне чињенице почео разазнавати лагано из нејасних разговора y кућм и из сувише јасних питања својих другова. Неколико вечери, y то време, он није излазио са друговима пред капију већ je мислио о свему томе. Мисао, коју je тада отпочео о своме оцу, он више никада није прекидао. y кући je видео колико je његова мати узрујана овом грозницом која ce створила око Ј-овог самоубиства. Она je одмах позвала Стевана Џамића, који je тада тек стигао из иностранства и није ce журио да посети породицу свога најбољег друга из детињства. Изгледало јој je неопходно да баш сад, истог часа, говори са „великим“ Стеваном. Уверена да je и за њега то исто тако свеже као за њу, Марица je хтела да говори с њим о смрти свога мужа, a да би га видела, морала je да му пише. Она je знала да je Стеван Џамић, онога страшнога дана када су ce шетали између расадника и пре него што ће стићи y кућу где je она преклињала Ирца да ce ожени њом, испричао Ирцу неку своју новелу, чијом je идејом хтео да га одврати од помисли на смрт. Ирац није своме другу поверио да има намеру да ce убије, али je Стеван ипак погодио шта лагано сазрева y њему. Марица, међутим, то није била погодила. Она je само осећала да je Ирац све даље од ње, али не да je то само зато што je све даље и од живота. И сада, после Ј-овог самоубиства, када je помислила да je Џамић то одмах видео y њеном мужу, чинило јој ce да je он то видео зато што je погађао и сам узрок самоубиства. Седам година после свега што ce десило мислила je она да јој узрок мужевљеве смрти може да објасни једино човек који je само то после подне провео с њим, док je она сама проводила све остало време уз њега. До такве идеје, разуме ce, могла je доћи баш зато што je већ било прошло седам година отада, што су ce размере y односима изгубиле, и нарочито што 23

су дневни листови толико говорили о идејама, да je држала да ће један ондашњи идејни разговор са њеним мужем боље објаснити самоубиство него њено сећање на читаве дане проведене с њим. И Стеван Џамић пошао je да посети Марицу. Више година није je видео. Кад je стигао пред врата њенога стана, на првом спрату нове куће старога Папа-Катића, није чуо, као некада његов друг Ирац, ужурбане женске кораке. Пало му je на памет да je Ирац увек прислушкивао, када би јој долазио, да ли ће чути своју девојку и пре него што му отвори. Сада ce, међутим, чуо тамо унутра неки срдити женски глас како кори некога који ce нагло залетео. Врата су ce изненада отворила и један деран, стасит, нервозан, танке шије, налетео je на Стевана Џамића. Чим je видео госта, као да je y њему нашао свога непријатеља, дечак je престао да ce смеје, и без речи, обазриво, вратио ce y стан. Из дна предсобља гледао je он раширеним очима. Пристижући преко предсобља, васпитачица je настављала да грди: - Видиш, после не умеш ни да ce поздравиш! Што лепо не кажеш: Добар дан! И када ce обраћала госту, глас јој није био љубазнији: - Изволите само унутра, па пређите y салон. Госпођа ће одмах доћи, она вас очекује. Дечак je непрестано стајао y дну предсобља и Џамић га je одмах познао, спреман да му каже било шта што би га припитомило. Одједном ce, ипак, није могао да сети где га je виђао, ни шта je y њему толико везано за његове успомене. Да ли га je видео y Бијарицу, када je, очајан и напуштен од једне странкиње, гледао босоноге деране како скупљају остриге? Или на неком породичном скупу, где je било облигатно да помилује сваког досадног малишана? Стегнута срца, он je y том часу видео да му je прошло много времена y узалудном трпљењу y иностранству и да ce ти дани и године више не могу да надокнаде. Од свега тога било му je ипак јасно само једно: да je овај деран, пред којим je збуњен и коме не уме ништа да каже, тесно везан за нешто најосетљивије y његовом удесу. Пошто je журио да y другој соби нађе жену свога пријатеља, Стеван Џамић, прелазећи y салон, поновио je y себи да je тај деран његовог пријатеља Ирца и Марице, оне тако упорне девојке. Било му je готово нелагодно што je тај дечак, који je остао y предсобљу, толико сличан своме оцу, Ирцу од пре двадесет година. Танак врат Ирчевог сина, широка рамена 24

и уплашен поглед вратили су Џамића y доба када су ce Ирац и он суљали y малу пећину на Ташмајдану да би видели камени римски сто, који, y самој ствари, није ни постојао. Ирчев лик из тог времена, збијен и детињи, каквог Стеван више није могао да обнови y своме сећању, одједном je искрснуо сада јасан, са свим оним што га je онда окружавало. Прошло je осам година како Џамић није видео Марицу. За то време он je толико пропатио по иностранству са Рускињом, без које после више није могао, да ce ниједне друге жене није сећао. Седели су једно поред другог y Лозани на семинару, и он ce сагињао, као да тражи свеске, да би јој нагло пољубио руку, која je остајала непомична на столу. Био je тек упознао, a сву силовитост осећања коју je имао према њој мислио je да црпе из ње. Када je веровао да живи само за њега, она je одједном довела y његову постељу неког бледог и нафарбаног човека. Џамић није учинио ништа да би то грозно и љигаво створење отерао. Није умео ни да јој приговори. Годинама их je гледао слепљене и његов ce живот беспомоћно гушио y очајању, Тек кад je умрла и кад су je сахранили, док ce враћао с напомађеним човеком, немајући ни тада шта да му каже, осетио je да je све ужасно празно и пропало, али да je слободан и да може да ce врати одакле je дошао. Два дана je ишао кроз Лозану празним улицама, a затим je отишао на станицу и сео на воз. Није погледао кроз прозор да види земљу коју je остављао. Све je сад било празно y њему, живот више није имао никакве вредности. Он више ништа није очекивао. Толико ce осећао остарелим да му ce чинило да je и цео остали свет морао да остари. Веровао je да ће видети и Марицу, после свега што je она преживела, исто тако измучену и овешталу. И смрт Ирчева, и рађање детета, овог детета које je пред Џамића истрчало, и суморни живот y Папа-Катићевој кући, и гмизање и шапутање толиког света око ње, све je то морало да je саломи. Очекујући да ce појави, Џамић ју je искрено жалио. Бледа и узбуђена, Марица je тада нагло ушла y собу. Сав бол Стевана Џамића поста нешто светло и лако, скоро симболично, као пред отвореним небом. На Маричином бледом лицу, испод затегнуте црне косе, он je видео велике тамне очи, извијене обрве, и танке усне. Прилазила je журним корацима, пружајући му своје изузетно бледе руке. Оне су биле тако беле „као весници оног бледила лика које ће ми ce можда, једном, y некој друтој жени пружити. И ради свега тога, значи“, помислио je Џамић, „може ce још живети“. 25

И није био свестан да je то помислио. - Има већ десет дана, Стеване, како вас чекам после оног писма којим сте ми одговорили да ћете доћи - рече му Марица просто и брзо, изостављајући све што би било увод. Почели су одмах са оним. Говорећи, Марица je непрестано слушала да ли, кроз отворен прозор, чује синовљев глас, док je с друтовима пред кућом. Аутомобили су већ често пролазили њиховом улицом и она je мислила како je васпитачица сад заузета око спремања чаја, док би било боље да je на капији. Уосталом, можда je дечак и поред ње? Стеван Џамић посматрао je Марицу с толико снажном пажњом, да je бледео. То више није била она јогунаста девојка стиснутих усана. Њено бледило имало je сад друкчије значење. Тиха, као сломљена, и сва устремљена некуд напред. „Огроман анђео који као да ће да полети са наслоњаче.“ Стеван Џамић je имао манију да свуда види анђеле. „Могла сам да изиђем и сама“, мислила je y себи Марица, „да спремим чај“. „Извинићу му ce и оставити га самог неколико минута. Какве ce све несреће могу догодити дечацима!“ Патња Џамићева због Рускиње изгледала му je сад безначајна и ништавна пред неким - није био начисто каквим - мучењем ове жене. Он није знао да му je његова патња изгледала безначајна и ништавна не пред Маричиним болом, већ пред утиском који je Марица изазвала код њега својом лепотом. То je био почетак љубави због које ће он доцније ужасно крештати наслоњен на довратак. Марица му je, када ce вратила са чајем, испричала све што je имала, све о љубави између ње и оца њеног сина. Последњих дана живота, Ирац je, каже, имао неке визије, али не страшне већ пријатне. Он јој je оставио писма, која je њена мати, y првом тренутку ужаса и да би je заштитила од већих трпљења, одмах уништила. Да их je њена мати бар отворила и доцније јој препричала њихову садржину, све ce ово не би постављало после седам година. Последњег дана Ирчевог живота Марица je y два маха узалудно лупала на његова врата, што значи да je рано напустио стан. Углавном, она je све то причала, a ужасавала ce на помисао, коју сама себи није смела да призна, да ce тај младић убио y наступу растројства. Прво зато јер je тешко волети човека који није знао шта чини, a затим што би и њен син, њихов син, био изложен сличној опасности. Она je обожавала свога сина ваљда и зато што 26

je толико личио на оца. Са узбуђењем чекала je да напуни двадесет година, јер ће јој ce тада учинити да je поново на своме путу срела Ирца. Очекивала je да их син напуни, али са истим таквим нестрпљењем и да га још вечерас опет види поред себе. Чинило јој ce y томе часу да je све свршено и да ce ни он никада више неће појавити, a ипак je остајала као закована за седиште. Било би то неверство према Ирцу када би сада полетела за једним другим, млађим Ирцем, баш када je имала толико да чује о њему. У том тренутку врата су ce отворила и деран ce без шума увукао y собу. Сјајним погледом посматрао je странца и матер. Тога дана он je чуо да ће их посетити човек чије име он носи и који je био најбољи очев пријатељ. Све што ce тицало оца било je бескрајно важно за њега. Међутим, тај гост изгледао му je сувише негован, гладак, пун мириса на „одол“ и колоњску воду. Ничега није било тајанственог y њему. Хтео je ипак да чује тај глас који je некада слушао и његов отац. - Стеване, где си досада био? - рече Марица без предаха, скоро суво, када наиђе на ужагрен синовљев поглед y полутами. - Хтео бих да ужинам, гладан сам - набусито одговори дечак, љут што ће сад морати заиста да ужина. Марица устаде, пређе преко шара на тепиху, на које никада није хтела да нагази. - Зашто не приђеш да ce поздравиш? Узела je сина око рамена и привела га. Он ce није опирао, али je корачао сав укочен и туђ. Скоро стран за њу и неразумљив. Није желела да баш он згази шаре које je она прескакала, a знала je да ће то учинити. Било je глупо подавати ce том сујеверју, које није могла себи да објасни, мада га ce и даље чврсто држала. Можда јој je остало од старе игре да вода тече средином собе и да je треба непрестано прескакати? Мали Стеван Папа-Катић пружи руку и погледа y „великог“ Стевана Џамића. „Шта ce најзад мене тиче ко je чији глас чуо и какав je глас имао“, помисли дечак и са подсмехом и безобзирношћу погледа старијега имењака, па ce осврте мајци, сав црвен од беса. - Хтео сам да ужинам. Могу ли да тражим од фрајле да ми да? - Разуме ce. Иди! - рече Марица уплашено и отпрати га до врата. - Нервозан je и малокрван - обрати ce она Стевану. Дајемо му 27

„серавало“. Један студент из „Душана Силног“ долази да вежба с њим. То баш није најбоље и Ирац не би био срећан да зна како ми васпитавамо сина, али ја ce толико бојим да му другови не нанесу какву несрећу! Увек замишљам како ce играју револверима. Стеван не рече ништа. Он ce још једнако чудио зашто његов друг Ирац, када ce већ убијао, није жртвовао свој живот, који му више није био потребан, за нешто узвишено? Или бар да je покушао да откупи тај уништени живот каквим гестом који би га прославио? Џамић je увек сматрао Ирца за славољубивог. Изгледало му je то природно чак и после свих патњи кроз које je сам прошао, после жеља које je сам имао да убије себе и оне који га вређају. Његов друг ce, међутим, могао жртвовати само за оно што je сачињавало цео његов живот y том тренутку, a то je било: „Вреди ли или не вреди живети?!“ Марица je сада молила Стевана да напише новелу коју je оне вечери испричао Ирцу, За њу би то значило један део Ирчеве тајне, један део њега самог. У ствари, Стеван ce више није сећао ни оног најглавнијег y новели, ничега, пошто je y њој све било само идејно, само импровизација. Он ce с најбољом вољом мучио, ту пред њом, да реконструише шта je тада говорио, али je све било узалуд. Сишли су y башту и сели око плетеног стола. Мали Стеван je опет био поред матере. Она му je руком прелазила по коси. Вече je скоро падало око велике, старе крушке y башти. Чаврљање врабаца лагано ce стишавало и Стеван ce са изненадним страховитим болом, болан „као да му нека груба рука стеже срце“, сећао времена када je као дечак, превијеног колена, долазио овамо да зове Ирца, оца овога малога Стевана, на игру, Наместо ове двокатнице била je ту још висока, прастара зграда. Мати његовог друга, жена старог Папа-Катића, тада још сва узбуђена што није успела да ce добро измије, држећи једном руком незакачену пунђу на глави, излазила je на врата. Говорила je не расклапајући усне јер je y зубима држала укоснице. Други пут, увек тако лепа, обнаженог високог врата, она им je обојици, Џамићу и Ирцу, износила по комад хлеба премазан пекмезом од шљива или, ако заслуже, од кајсија. Они би зајапурено прекидали игру, a Ирац, пошто би загрлио своју матер, обавивши руку око грла свом другу, јео je хлеб крупним залогајима. Он je увек имао тај јединствени апетит. Стеван je тада био савршено срећан и живот му je изгледао „ко голема река“ 28

A сада, ова млада жена Марица, ова лепотица, ова беспримерена лепотица, жена je била тога негдашњег дерана који му je онда држао руку око грла, тога дерана који je заувек нестао, кога ни он никада више неће видети, који га никада више неће загрлити, који никада, пред њим, неће више пољубити ни ону другу дивну жену, своју матер, давно умрлу, која je излазила на ова врата са укосницама на уснама... Живот je за Стевана Џамића био пуст, пуст и сраман. У његовој постељи, с друге стране жене коју je волео више свега, без које није могао да дише, спавао je толике ноћи онај ужасно бледи, напомађени човек. И он, Стеван Џамић, који je све то поднео да она не би отишла, сада je желео само једно: да може грлити ову жену која je ту пред њим, усамљену заувек, жену онога дерана коме je остао надимак Ирац... Стеван je гледао све то, осећао све то, и плакао без суза над својим јадним телом. Марица je преживљавала последњу фазу свога усхићења према животу. Њен муж je, седам година после своје смрти, постао за њу, због смрти Ј-ове, зато што je цео свет почео да прича о свему томе читаве легенде, митска личност. Она je видела y њему тип савршенства и меру за све. Она je свакако сматрала да су њен син и његов отац y ствари једно исто. Осећала ce и матером свога мужа и љубавницом свога сина. И себе je видела митски. Легенда и мит могу ући y наш живот као што улазе y древну прошлост, и ништа их више не може зауставити. Они нападају осећања, силу живљења, имагинацију, a не свест. Марица није лудела, није ce заборављала, није говорила ствари које би морале да зачуде, али ce цело њено осећајно схватање живота, осећање живота ширило и уздигло са тла земље, из реалности, и она je ишла, можда и не знајући за то, као y сну. То ce догодило и зато што су je велика збивања обрвала, a ниједном од њих она није могла да нађе логично објашњење. Догађај са Ј-овим самоубиством добијао je све веће размере, постајао je такође митски. У тој малој вароши, где су млади занесењаци и хероји живели поред запарложених људи и породица, тај неразумљиви догађај с банкарским чиновником, који би y другим приликама једва испунио једну новинарску хронику или поподневни разговор пензионера, заталасао je сву маловарошку прашину и с њом разнео на све стране њен мирис на пркос и мајчину душицу из калдрмисаних авлија, на непресвучене „шлофјанке“, на пржене крезле и на цркнуте мачке. И све оно што ce лагано било 29

накупило y друштву, што ce ширило као крв између повређене ноге и неизувене чарапе, све оно y чему je, на почетку, било ваљда неке основне чистоте и врлине, вреле крви која je струјала кроз тело и хранила га, што je требало да прсне као буњење на безобзирност, да буде сирово и трагично, мењало ce тако наједном, лагано, y комику, y сурову и гротескну комику. Неко je одједном y друштву проговорио реч: правда. И то je могло бити узвишено! Али ко je проговорио y име ње? Људи лењи којима je то само занат, ти људи који би да на тај начин прибаве себи и одећу врлине. Пипало ce извесно време, као кроз помрчину, тражило ce где ce сме ударити без опасности по себе и где ће то изазвати највеће дејство. Још ce није спомињало ничије име. Људи су писали y општим линијама, идејно, правили алузије, a онда су осетили да ће један човек, јер ce сматра и онако кривим, примити без побуне све то на себе. И тај човек направио je покрет као да би хтео да побегне од самога себе. Истога часа хајка ce устремила на њега, дивље, безобзирно, немилосрдно, не занимајући ce више за узроке, за идеје y име којих ce до малочас говорило, гонећи само тог једног и јадног човека y стопу, до најтајнијег склоништа људске савести. Речи су биле довољне да тај човек буде кажњен. Свака je погађала добро јер оптужени није дизао руке да ce заклони. Цео je свет могао да узме учешћа y тој игри. Стари Папа-Катић већ je и иначе сам себе кињио. Осећало ce то y ваздуху око њега. Са огорчењем и безобзирношћу, којима je можда раније уништавао свет, сада je уништавао себе. A људи страствени или брљиви, једни избезумљено, други глумећи, ударали су по њему својим речима. Чак су и људи од стварнога талента ударали по њему. Перући друштво од прљавштине, они су Папа-Катића представили као сатану који, пошто je уништио морал y једноме човеку, узима на себе право да га казни зато што y себи више нема морала. Показивали су старца целоме свету као пример нечовечности, Онда када je требало да y сину поврати оно што je рђавим примером и васпитањем y њему уништио, он га je право одагнао y смрт, Своју жену такође je отерао y смрт. Ујутру je стари Папа-Катић добијао анонимна, па чак и потписана писма, y којима су му саопштавали да je чудовиште од оца. Поштар није хтео да улази y двориште него je писма убацивао кроз прозор. Поезија je, такође, стала на страну сина против оца. Тада je објављена песма над чијим je стиховима мали Стеван Папа-Катић плакао цело јутро. 30

На прашњавоме тавану, под само једним снопом поломљених зракова, слушајући нагла трчања мачака по цреповима, страшна трчања која су га трзала, он je срицао y себи ту песму, коју су му давали другови. У тој песми његов отац износио je последњи пут пред свога оца свој бол. Заклињао га je да му дâ начина да живи, И не сачекавши одговор, сигуран да je тај отац без милости, проклиње га. Испод песме je била белешка да откада je Ђура написао „Поноћ“ ниједна ce тако трагична песма није појавила y српској поезији. У име исте правде, a да би задовољила и срџбу против човека који, y своје време, није хтео њу и њену кћер y своју породицу, раздражена галамом, не могући остати скрштених руку када ce толике ствари збивају око ње, Маричина мати сама je донела песму староме Папа-Катићу. Показујући му већ избораном руком песму, она je говорила, сва црвена, узбуђена. И то je био прави тријумф за њу, Стари je није ударио, није ошамарио, није избацио напоље, као што није ни поштара ошамарио, као што ниједном листу није запретио да ће га упропастити, угушити, протестовати његове менице. Није желео, није хтео или није смео. Прочитао je песму као да му заиста сам син тако говори. Целу гротеску примио je савршено озбиљно, али je издржао. Никоме није било разумљиво како je издржао тај стари човек, кога су тукли као пса, са кога je капала невидљива крв, и кога нико није покушао да утеши. Сем ње, Марице... Њу није хтео за снају зато што je била кћи само своје мајке. Тако je, углавном, и почела сва несрећа. Не што би ce Стеванов отац због тога убио, већ што je с тим почело оно што je довело до његовог самоубиства. Она je, y овој хајци, била једина која je, када ce Папа-Катић, њен свекар, вукао сав кињен, рањен, осећајући ce кривљим и беднијим него ико, дошла и помиловала га. Обгрлила му колена и говорила му речи разумне, храбре. Она, y којој једва да je још шта живело, брисала je ту невидљиву крв. И сада, због свега тога, због те храбрости, разума, била je нарочито за све њих, свога сина, свекра, a од ове вечери и за Стевана Џамића, толико узвишена и толико скупоцена. Од тренутка када je победила своје девојачко јогунство и сачекала Ирца пред његовим вратима, и када je он без речи увео, a она престала да буде упорном девојком, она je све схватила, све разумела и све опростила. Када je, пре неколико дана, она присно приступила своме свекру, он јој 31

je рекао - толико je она њега миловала, y тој замраченој соби, по темену, као да je и он, поносити старац, њено дете - оно што никада иначе никоме не би могао рећи: да je његово сећање на сина страшно: не драго, не пријатно, већ страшно. Да он осећа да синовљева освета прелива границе смрти и пада на његов живот. Сећајући ce само с часа на час дечака с ким je делио хлеб премазан пекмезом, с којим ce шетао доцније оним расадником до Новог гробља, Стеван Џамић узбуђено je размишљао, док je слушао Марицу, о разлици између Ј-овог реално савременог самоубиства, које ce завршило чим ce догодило, и само идејно савременог самоубиства Ирчевог, које стално траје, пошто ce обнавља y свакој мисли његовог оца, жене, сина. „Идеја смрти“ мислио je он y башти, ломећи неку дописницу y џепу, „противставља ce идеји живота, a узрок смрти мери смисао и вредност живота. Ево, самоубиство Ирчево још делује на нашу машту a његова ce личност, још више можда но да je жив, поставља испред свију нас. У обновљеном животу једног самоубице, оно што je од њега остало y људима носи већу силу живота y себи него оно што je представљало тог самоубицу док je живео“. И Стеван Џамић je, опет y мислима, видео ово исто двориште са старом крушком, дечака како ce пење на прсте да пољуби матер, и ову како одвраћа главу да ce дечак не би убо на укоснице које она држи y устима. Џамић ce лагано опијао оним што га je окружавало. Мармчине речи скоро није чуо или их бар није схватио. Покушавао je да y себи обнови слику ове баште, са много млађим дрвећем и са старом зградом, чије су ce ћерамиде већ жутеле као ћилибар. Одједном га je пренуо Маричин глас. Усхићен, блистав, без предаха. Марица je говорила о спиритизму. Седам година после Ирчеве смрти, она je почела да води разговоре с њим, са човеком коме je, каже, још припадала. Можда je y то време већ била почела и да га заборавља. Не да га сасвим заборавља, али je бар престајала да живи једнако y болу за њим. Није искључено да би она поново запламтела животом да није дошла смрт Ј-ова и да свет није онако грубо обновио успомену на њеног мужа. Овако ce дух тога човека, који ce био заувек иселио, вратио y свој дом. Она je сада не само општила са својим мужем него je водила тајне разговоре чак са својим умрлим оцем, као да Ирац, кад би ce живело и 32

после смрти, не би то одмах знао. Она je говорила са својим оцем, кога je обожавала, о своме мужу, о својој бризи за њега, о својој љубави, кајањима, баш као да су сви живи и да je она дошла y посету родитељу, па на растанку моли да тај разговор остане међу њима. Питала je Стевана Џамића шта мисли о спиритизму. Он je гледао. Њен лик изгледао му je обао и миран. Визија нечега што je далеко изван живота. Без напора, као да би одједном „развио крила и полетео", он je разумео јасно y чему je сублимност те жене и рекао јој сам оно што je она од њега очекивала. Пола сата раније, да му je неко саопштио да ce та жена бави призивањем духова, он би ce на то згрозио као на нову клевету. Сада je на све то гледао као на лагано вечерње брисање боја. Природно, просто. Зато што je постојало, што je било стварно. Рекао je да не верује y живот после смрти, да не верује да ће он после Смрти постојати, да он не верује y спиритизам, али сама могућност да ce човек удвоји, да из себе издвоји реално постојање онога што воли, па да општи с тим, чини му ce величанственом. И Џамић je разумео да je Марица успела да издвоји из себе онога који je y њој умирао, који би друкчије y њој умро, и да ће она општити од данас с њим све док живи. Да му je дала нови облик живота и да je њено осећање материнства према мртвоме мужу добило свој стварни смисао, Тај мртви човек био je сада поново рођен y њој. Она je, каже, увела и деду y своју мистерију и тиме му донела велику утеху y живот. Старац иначе није успевао да општи са сином, али за време сеанса имао je осећање да га син гледа, као некада уочи несреће што je, док je отварао пасијанс, имао утисак да на њему стално лежи синовљев поглед и да само због тога не треба да диже своје очи, да ce не би синовљев поглед уклонио. И био je срећан тих тренутака, јер су му и онда, када je Ирац био жив, то били најслађи часови. Заћутали су. Џамић ce опростио од Марице. Обећао јој je да ће за који дан опет доћи и да ће јој можда испричати свој последњи разговор са Ирцем. Ишао je низ улицу по неравној калдрми. Кроз све отворене прозоре видео je људе окупљене око запаљених лампи, под увеличаним фотографијама и испред већ размештених постеља. Неко неразговетно брујање, као из пчелињака, допирало je из кућа. Наднесени над књиге, ђаци су полутласно учили своје лекције, људи су читали „Мали журнал“ један 33

другом и девојке су шапутале, смејући ce пригушено, под прозорима. Нешто je сад било прозирно и јасно y њему. Све je изгледало лако и могућно. Скоро je био срећан, Сећао ce са каквом je туробношћу полазио то после подне Марици. Он je тамо затим чуо само болне и суморне ствари, па ипак je сад могао да дише слободно. Прислушкивао je брујање које je долазило са свих страна y њега и спуштало ce као пијани рој пчела на нешто што ce одједном y њему расцветало. Стеван Папа-Катић je мислио на тај дивни сусрет са својим имењаком, док ce киша сливала између његовог јадног тела и одеће. Један дан само откако je сазнао да су y распалим сандуцима банке, која ce повлачила кроз Крушевац, нашли све оне хартије због чијег je нестанка Ј. био оптужен и због којих ce убио. „У ствари, шта треба мислити о смрти уопште, о човеку уопште.“ Стеван ce насмеја и нешто бедно, стидљиво, као писак неке бангаве птице, одјекну y њему. Не сензација него прави, бедни писак. Да ли je озебао или не? Ta je мисао као на каквом затегнутом ужету. Хартије, затурене кривицом шефова или злонамерно скривене од њих, уопште нису били проневерене. Пре десет година сви су били сигурни да ce Ј. убио зато што je проневерио те хартије. Сам он признао je да их je проневерио. Зашто? Да ли je Ј. само зато признао дело што ce бојао да му нико неће веровати ако га одрекне и да ће ухапсити пре него што буде могао y слободи да прибави доказе да je невин? Или му je мишљење света било потпуно споредно, a главно само то: да га оставе на миру док одлучује да ли да ce убије или не. Да ли ce Ј. можда убио само зато што je живот одједном за њега променио своју вредност, самим тим што може, ето, да ce збива независно од богатстава којима он лично располаже, био поштен или не, чинио ово или оно? Ј-у je ваљда било свеједно да разјашњава и другима свој случај. Цела афера с нестанком хартије од вредности y томе случају не би имала никакве узрочне везе с Ј-овим самоубиством, већ би била само једновремена. Ј. je отишао из живота не марећи много какав ће психолошки крш оставити за собом. Стеван je упорно мислио на све то. Чињенице ипак постоје, оне су тајанствене само док су непознате, али постоје. Чињенице које један живот воде смрти непобитне су као сам тај живот и сама та смрт. Али ce одједном цела Стеванова мисао преокрете. Младић осети то скоро физиолошки, мрзећи y себи ту могућност да сваку мисао доживи y 34

исти мах и сасвим обрнуто. Мислио je са нелагодношћу, скоро са очајањем, Држао je чврсто сплетене прсте на рукама, али je и даље мислио изврнуто. „Ако ce и даље, после десет година, проговори о лично-насилној смрти очевој и Ј-овој, глупо би било тражити y ономе што je био њихов живот разлоге за њихову смрт. Разлоге y ономе што je живот уопште за смрт уопште. Смрт je прекидање живота и постоји тамо где je живот постојао, али живот има један смисао, a крај живота сасвим други. Овај други може бити y вези или не са оним првим. Није ли онај професор медицине објашњавао да ce може умрети и савршено ни од чега! Капиларни суд који прсне при најслучајнијем и најмањем покрету, и цигло једном капљицом крви паралише цео организам. Или чак ни то?“ По Стевановим појмовима, још онда када му je било седам година, постојао je живот: висока трава на Старом гробљу, пећине на Ташмајдану, његова мајка, његови другови, игра хајдука. И постојала je смрт, на коју га je сећало то што je без оца, без бабе по оцу; то што су камене белеге на Старом гробљу, напуштене, са урезаним дебелим и танким „јер“, обрасле y пролеће љубичицама. Живот je све оно што je око њега, y чему je он, a смрт je оно што једном заувек уништи. И то je већ довољно страшно. Међутим, када je Ј, извршио самоубиство, и y Стевановом животу као да je смрт почела да ce меша са свим оним што још живи; као да je један део ње и y свиленим наборима његове матере, један део на папучама дединим и да ce вуче по свим хартијама и на свим писаљкама. По његовим тадашњим појмовима, смрт je стално била присутна y кући y којој je живео, кад год није са друговима. Настало je општење, преко свих постојећих граница, онога што живи са оним што je иза смрти. Онда он није био ништа схватио, али ноћу, када ce плашио, њега je било мање страх да остане сам y својој собици него да пређе код мајке. Стеван je био сав згрчен. Желео je да ce врати y јасни, логични, стварни живот. „Смрт je имала увек свој узрок негде y животу и напрслост капиларног суда, иако нико није y стању да je пронађе, постоји непобитно y телу које почиње да ce распада.“ Одједном мушице, коју он тера с лица старога господина док овај спава, нигде нема. Ње нема иако je Стеван свуда тражи погледом око себе. Утом види јасно да je, и ко зна откуд, упорно на усни старчевој. То je и он сам такође заспао и спавао можда само тренутак. Сан, јава, живљење, умирање, 35

мислили су y њему једну једину мисао. Киша му ce сливала низ тело y помрчини. Трске су местимично полегале по води, али овде нигде није било трске, ни воде, сем кише која ce сливала. Фар je био угашен. Аутомобил je стајао. Нешто je било поломљено. Не сувише, тек колико да ce даље није могло. Првих неколико тренутака још нико није говорио. Толика je била помрчина да ce није видело како да ce сиђе са ове, одједном мртве, животиње. - Да имамо бар лампу - рекао je шофер и није опсовао. „Ти си и задавио ту животињу!“ викало je нешто y Стевану и насмешило ce. Смејао ce као луд y себи, дрхтећи. Сви су говорили, свако je имао своје мишљење, a вода ce сливала с њих. Стара je госпођа била ужаснута: - Пропале смо! О, о пропале, пропале! Запаљење плућа сигурно! О, о... Глас који je дрхтао и цепао ce, исквашен такође, промукао. Она je то казала скоро шапатом, за себе и за своју кћер, али толико убедљиво да су сви били изгубљени, уништени, да нико није додао ни речи, Усред планине. Вода долази са свих страна. Нико није видео како изгледају ти људи, како ce понашају под том водом са свих страна, y помрчини. Затим je нечији панични глас нагло питао: да ли би ce могло склонити y воденицу поред које су сад прошли? Неки леп дубок баритон заталасан узбуђењем. Да, то! Воденица: кућа и кров! Малопре су прошли поред њега и, док je фар још горео, одмах после ње, преко мостића од брвана које je бујица скоро разнела. - Не може бити далеко одавде! - настављао je дубоки глас, скоро певајући. Рупчаге између преосталих брвана биле су огромне. Лепо ce могло пропасти y брзак. - Воденица мора да je на брзаку. Воденица не може бити сувише далеко! Стеван Папа-Катић je знао да je он ту најмлађи, Претурао je по аутомобилу и када je наишао на торбу y којој je било сувих жижица и свећа, отишао je. Можда то и није та торба. Потражио je руком. Наишао je на монограм „И.П.К.“ Илија Папа-Катић. Његов дед. Читав један век. „И.П.К." И сад су та слова само значила да je то торба y којој су жижице. Вероватно суве. Ништа ce y њему није одазивало на име Папа-Катић, којим ce y младости потписивао дед, a дедина сва браћа до смрти. Доцније je стари 36

избрисао „Папа“ из свог имена. Други су га, међутим, и даље звали ПапаКатићем. „Ја, Илија Катић“, говорио je он својој жени, свлачећи ce увече, „изгледа да ћу успети да закључим зајам. Добити нешто мало као провизију. Разумеш! Разумеш! То je успех!“ A дан касније новине су писале: „Илија ПАПА-Катић опет направио добар посао. Докле ће то?“ Ишао je напред. Првих десет корака доста смело, a онда ce уплашио да неће наићи на место где je мост и да ће ce омаћи низ литицу. Покушавао je да назре штогод испред себе. Ништа. Вода je бучала као да je непрестано над њом. Опрезно, корак по корак, Стеван je ишао млатарајући рукама кроз ваздух и довикујући ce са онима иза себе. Севало je. Видели су ce тада љубичасти предели y потопу воде. Био je ивици пута. Неколико корака даље постојао je заиста мост, и још даље воденица. Све то много ближе него што ce надао. Са одвратношћу дечака коме су доскора мењали чарапе чим ce овлаже, настављао je одлучно, побаучке. Руке су ce ослањале о глибаву земљу, измешану с камењем и шишаркама. Одело ce натопило водом и блатом. Био je на мосту. „Ја, Илија Катић, разумеш, разумеш?“... Десном руком најпре прелазио je испред себе, као по диркама неког џиновског клавира. Скоро y сну. Неколико брвана испред себе опипавао je руком, и тек ce онда пео коленима на њих. Испод и више моста хукало je паклено, Покушавао je, мање-више узалуд, да онима што су иза њега довикне на шта треба да пазе. На другој страни друма пузио je још мало, a онда je чекао, да би видео да ли je близу воденице. Бројао je. Ако муња севне пре него што изброји до десет, срећа. Иначе не ваља. „Један, два, три...“ Од шест je све више успоравао: „ш-е-е-с-т, се-е-е-дам, о-о-о-сам...“ Сад je још једино бројао да не би синуло баш на тринаест. Бројао je брзо до петнаест. Тада му je муња показала зграду. Ту, скоро баш поред њега. Заклањала je цео један део предела. Изгледала je огромна, без вратница и без прозора. Шофер, који ce дотле мучио одмах иза њега, враћао ce по остале. Опет je настала ноћ. Стеван ce дигао и ишао право. У очима му je још светлела зграда са мрачним рупама. Полетела je y свим правцима и враћала ce y очи. Није газио више по блату и вода га више није запљускивала. Био je под кровом. Мирисало je на прашину, на зидове, на трулеж. Промаја као од хиљаду вентилатора. Хука воде која ce сливала под воденицу. Млатарајући рукама кроз ваздух отишао je право y угао, где je све било тише, и сео. Мокрим рукама je напипао прашњаве зидове око себе. Баратао je по торби. 37

Покушавао je да избрише руке да не би исквасио жижице, али није имао о шта. Мислио je на то интензивно. То je био један проблем као и сваки други. Толико интензивно да му ce чинило као да je нешто испред њега засветлело. Скоро je видео своју мисао. Али ова je била без речи и без икакве практичне вредности. Мислио je тако интензивно, a није знао о чему. Руке су му очито биле влажне и он није имао чиме да их избрише. Опет ce насмешио и задрхтао, прозебао. Не оквасивши рукама жижицу, успео je да je запали. Успео. Потом je палио и свећу. Светлост свеће била je много слабија од његове мисли малочас. Гледао je око себе, Бедни пламичак je лелујао. Расветљавао je зидове, велике греде и сенке под слеменом. Међутим, оно што je видео пред собом... Чудо! Између њега и уласка y воденицу црнила ce само огромна провалија и бујица ce са хуком бацала y њу. Само je угао y коме je он био обложен даскама. Одатле па до врата на која je ушао постојао je један једини дирек. То je видео. Заклањајући пламичак рукама, видео je да je прешао y потпуној помрчини преко понора. Руке и ноге биле су му испуњене ужасом. Ноге, које су га пренеле по том вратоломном мосту, изнад захуктаног понора, не скрећући ни десно ни лево, не подешавајући кораке, не омакнувши ce ниједанпут. Туда je прошло његово тело, y угао где je било још једино чврсто и сигурно. По томе уском и осамљеном диреку, баченом над провалију. Његово тело! Уверено да иде по широком поду, корачало je изнад смрти. Било je хиљаду комбинација да слети y провалију, a само једна, она најтежа, преводила га je на другу страну. И он je несвесно учинио баш њу. Идући само напред, као да чини нешто најобичније, његово тело je извршило свој најтежи задатак од рођења. Нашавши ce на углу, село je и наставило да живи без узбуђења. Сада ce Стевану чинило још најчудније што je малочас тако просто сео ту и тражио жижице. „Сео сам, сео сам!“ викало je нешто y њему усплахирено и победно, као да je викало: „Освећен сам, освећен!“ Снажно je осећао своје тело, као неко чудо и неки монструм независан од њега, и видео je себе y мислима како, као месечар, непрестано корача изнад разних провалија под којима je смрт. Како корача са једне стране живота на другу, изнад провалија испуњених џиновским, љигавим гмизавцима и балавим кључањем вoдâ y којима ce комеша ишчупано грање. - Пазите - викнуо je охоло, ваљда охоло, онима што су тек дошли пред 38

воденицу. - Сељаци су однели скоро сав под. Мораћете ићи по том диреку, Ја то никада нећу моћи, comprenez-vous? - викала je y очајању стара жена, држећи ce за кћер и не гледајући y дирек по коме je требало да иде већ y понор пред собом. Њих две стајале су на самом прагу воденице, y гужви око неколико људи који су ce довезли камионом, Биле су још непрестано под пљуском, a свећа je бацала чудну светлост на њих и на почетак провалије. Тачно од њихових ногу je полазио дирек, до угла y коме je над свећом стајао Стеван ПапаКатић. Било je доста да коракну само једанпут, па да им ce вода више не слива за врат. - Хајдете само - викао je Стеван да би заглушио хуктање воде, пружајући им ce кроз зрачење, сав осветљен одоздо. Ја сам прешао сасвим y мраку. Ево, даћу вам руку. Помоћи ћу вам, хај’те! - Идите прво ви - рече жена Американцу. - Идите прво ви, да видимо. Ја никад нећу смети, Више волим да умрем овде. - Дајте ми само руку - викну јој Американац одлучно y само уво. Прошао je поред ње и повукао je за собом одбацујући другу руку као да je на конопцу. И жене су ce храбро упутиле према диреку. Прешле су као огромне птичурине, бацајући грдне сенке по води што je са свих страна кључала под њима. Изгледале су потпуно изван себе. Нису реаговале онако како би одговарало њиховој природи, Трчале су по диреку, руку испружених напред, a затим су унезверене седале y прашину. Тамне и страшне, нису примећивале више како су сви блатњави до очију, колико ce воде слива низ њихове одеће и како седе y читавој бари. Колико je све то, уопште, беда! У ствари, оне су чекале да ce врати шофер са стварима по које je отишао. Блиставе и велике идеје севале су y њима али, ошамућене ветром и кишом, оне нису успевале да их изразе. Запушити рупе од врата и прозора мокрим покривачима, заштитити ce тако од промаје, заложити опет угљенисане угарке на средини преосталог пода. Све су то оне знале, само ce нису кретале, биле су задуване, хуктећи y себи као и сва ова непогода y провалији. Како да ce њима баш све то деси! Како да ce баш с њима све то збуде! Гледале су како мушкарци одваљују још једну даску са патоса, како y меке зидове закивају иверје да би повешали влажну одећу, Тек кад људи осташе полуголи око ватре, пушећи ce од паре, и жене ce почеше свлачити. - Сећам ce - каже нагло старија - сећам ce... - па намиче своју седу, 39

слепљену косу, сличну старој вуни из душека. Мој Милан ми je то причао. О бици на Јавору... То није могло бити далеко одавде. Киша их je ухватила и они су ушли y колибу. Један je чобанин спавао и није био свестан ничега. - О, кад je тата то причао... - прекиде je њена кћи, већ стара и ружна. Стеван je осетио да су му усне слане. Први пут откако je ceo y камион видео je јасно ове две жене. Први пут му je било јасно да су њихови животи сада сасвим упоредни са његовим. Прешао je језиком преко усана. „Не, нису слане!“ - Где може бити Јавор? - упита мати. - Испод дрвета су, каже, милеле ваши као мрави. - У, у! - згрози ce девојка, па опружи своје наге руке, већ старе, толико дугачке, чудне, скоро лепе. Прсти су јој ce разграњавали и разлиставали y сенкама. Била je скоро неземаљска и легендарна. Потом je спустила своје руке на чајник y коме je пиштало мало жуте глинасте воде. Сасвим слаби писак воде y громогласном сурвавању воде y понор. Радила je журно, дрхтала, тресла слабим раменима, поцикивала и махала опеклим прстима. Разливала je врелу течносту шоље и чаше разних величина. Сви су пили, сркали, обавијени паром, пијани, полулуди. Подрхтавали су танким трбусима, скоро су јецали од физичког узбуђења. Све то бљутаво као укус, али врело и чаробно као нова годишња времена - кључали чај - испуни им утробе. Њихове сенке укрстише ce и исткаше. Као велика шумска стабла, раскошно залистала, шумна и пуна птица, над водама које одлазе y понор. Живели су ту y прашумама и пред водопадима. Још неколико сати моћи ће да живе ту, a онда: „Дођавола и збогом!“ Американац je нестрпљиво гледао на сат. Непрестано je гледао на часовник око руке. Стајао je више људи y углу, корачао око њих, опкорачивао њихове ноге. Хтео je да говори, да пође, да умре. Не може ce живети тако! Овај суви простор није тако постојан. Овај суви простор y заклоњеном кутку прашуме. Напољу je олујина и несрећа и он то више воли. Постоји време, постоје часовници и затим то: бити неко, не бити нико, a ипак непрестано осећати себе и бацати ce y олују. - Comprenez-vous cela... Madame? Пригнуо ce старој жени и настављао да корача укруг. Он, који je знао шест језика и био на три континента, овде на овом кратком сувом простору, путујући кроз оркан. - Mais certainement! - промрмља жена и погледа га. Разумела je само да je 40

он млад и да би хтео да нестане негде. „Да сам млада“, мислила je y себи, „пошла бих за њим, било куд да ме поведе. Када ce Милан вратио са Јавора, имао je очи као споменик и био исто тако нестрпљив. Како она (мишљаше на своју кћер) пристаје да умре vièrge! Inconcevable!“ Али Американац покри очи рукама и дрхташе, - Станите већ једном рече тихо један друти човек. - Као да нам идете по главама. Американац погледа за тренутак y човека, не разумеде шта му je овај рекао и окрете ce узбуђено на другу страну. Девојка je питала да ли ce y дане рата, када војници гину, сме свирати и непријатељска музика. - Музика Мађара, који су клали по Шапцу, Мађара, који су силовали, силовали - изусти стара девојка, црвенећи на последњу реч, Људи су одмах били за то да je „уметност“ нешто узвишено што нема отаџбине, што не припада ниједном народу понаособ. „Уметници не одговарају за своје сународнике. Они су полубогови.“ Онда Американац, издужујући ce, дрхтећи својим голим танким плећкама, отварајући уста над једном малом тамном јазбином оивиченом зубима, и над једном великом y којој хује воде, причаше о скривеним рудницима злата. Бити богат, силан, страшан, владати људима и светом. Градити машине, имати злато. Злато! „Да ли je видео“, мишљаше Стеван, „та зелена језера y горским вртачама на чијем су дну огромна блага. Буфало Бил. Можда доживео. Лаж je каткада јача од живота. Она. Човек спава са својом лажи и вернији јој je но свом имену“. Узбуђени лик Американца, који je сад причао како ce јутрос, зато што су му згулили руку, расрдио на сељаке иако су му помагали, губио ce y измаглици. Стеван га je све теже видео и тонуо je y сан. Слушао je како прича да ce расплакао, псовао огорчено, био бесан и севао очима јер није знао шта ће са њима које и воли и мрзи y исти мах, зато што нису y стању да некоме помогну a да га истовремено и не повреде. Стевану je изгледао, док je то причао кроз облак дима и сна, као неки плаховит митски јунак, дете и скоро геолошка животиња: пола змај, пола дете. - Не, не, никако не треба свирати сада Хубаја! - викну девојка. Њено лице дође кроз пламен као y заносу. Ружно, зеленооко и медуско. Расло, расло, било све ближе, a затим ce опет нагло смањивало. Сјајна главица чиоде негде y дну, y помрчини. Тако хладна, као далека звезда над 41

таласима који ce сурвавају. Само je њен глас био једнолично гласан и пискав. Независан од ње. Као и њене руке, које ce очајно вију над пламеном. Рођене из пламена. Сасвим je заспао. Још je y аутомобилу Стеван био сасвим заспао. Вукао ce потом по блату, не будећи ce, прешао по диреку овде, не расањујући ce, упињући ce да присуствује свему томе, чујући ипак сваку реч. - Не, не, не! Из поште према ратницима, a то je најмања пошта према њима... Све док и нас жене, које свирамо, рат не умеша y себе. (Она je сигурно имала задовољство да каже за себе: „Ми жене.“ Тако матора, a још нетакнута!) Кад би ce изједначила наша судбина са судбином људи, онда бисмо могле да свирамо јер мушкарци y рату могу све, И непријатељске ствари да свирају. Чим гину, они могу и да суде и да опраштају. Ја, ја немам на то права. - И погледа око себе својим страшним, лудачким погледом. Ларма je одједном пробудила Стевана. Они што су већ били будни, викали су. Један велики облак био je полегао по земљи и људи су, уздижући ce кроз то, излазили из својих снова... О, моћи још спавати!... Мучили су ce да угасе пламен који им je пред ногама. Воденица ce запалила, пошто ce нису сетили да испод ватре треба поставити црепове. Запаљене буктиње падале су сада кроз прегорели под, дуго и блиставо, y понор. Осветљавале су најпре, негде дубоко, део узбуркане воде, па одмах нестајале y њој. Стеван je све то само гледао кроз дим што je пекао и штипао. Исто ce то збивало y њему последњих дана и последњих година. Нешто што ce збивало споља одговарало je тачно унутарњем животу. И оно ван њега и оно y њему било je тако сјајно и необјашњиво. Задимљено, драстично и несносно, као вода и ватра, ватра и вода наизменично. Светле луче падале су непрестано кроз густи дим и кроз врелину. Једни су износили тек просушене ствари опет на кишу, a други су изливали воду из судова. Онда ce све угасило. Били су опет y помрчини. Још није свитало. Као да je та кућа какво живо биће којим ce немилосрдно треба исхранити, комад по комад, једући његове удове, утробу, главу, одваљивали су са пода нову даску, скидали с нискога крова црепове, да би опет заложили ватру. У ноћи, која као да никада неће проћи, под кишом која ломи грање и ваља стабла, пред водопадом, над урвином где ce мешају сва геолошка раседања, сви елементи, сви звукови, начинити ватру, обновити ватру. Тражећи нестрпљиво, узбуђено, манијачки, као до дна човечанства, 42

као y дну векова и оркана, по стаништима од камена, по рупчагама, шибани олујом и муњама, угарак који ce још није угасио. Начинити ватру, запалити ватру. У бури, тако далеко још од свитања. Људи тако упорни и тако глупи! Запалити ватру! То je био почетак цивилизације и историје.

Понедељак, 2. новембра 1915. Нови дан je почињао. Сви су још спавали. Стеван je испливавао лагано из сна сваки час, колико да закључи да му није сасвим топло. Али ce није будио. Све ce то измешало y њему са неким сањањем о дављењу y хладном блату, са великом светлошћу изнад тога, коју не може да види. Он je опет тонуо и тонуо y сувише дубоки сан да би ce ма шта y њему означило. Ујутру, када je доспео до отварања својих очију, као избачен са дна, задихан и ужаснут брзином буђења, осећајући срце како непријатно трепери и како има сувише крви y глави, Стеван погледа око себе са оним мирним очајањем са којим ce пола човечанства враћа свакога јутра y живот. Одбацити то од себе. Устати. Заборавити да то постоји! Погледати лагано око себе! Дигао ce. Имао je горак укус y устима, y мислима, y крви. Хтео je опет да седне, да сакрије главу, али га je било срамота. Требало je и да изиђе ради потребе. Претрчавши по оном диреку, замало што није пао, толико je био тужан и лењ. С прага воденице видео je још људе како ce губе низ друм, Планина их je лагано уносила y себе, као y чељусти, као да ће их појести, велика и огромна. Још мокре од ноћашње влаге, велике планинске шуме силазиле су са свих страна низ литице, дубоко, чак испод земље, y воду која куља одасвуд. Одмах затим није ce видео нигде више ниједан човек, нити станиште. „Форд“ мало даље, смањен перспективама, чудан, смешан, сићушан. Његова je машинерија, пуна воде и блата, пребијене кичме, била исто тако напуштена и несрећна као и човек који га je посматрао. Стеван узе своје ствари на раме и пође истим путем којим je синоћ дошао. Премештајући кофер с једног рамена на друго, прескачући преко бујица, као y сну, не разумевајући више ништа, идентификујући ce с тим 43

друмом, који као да ce враћа y себе, с брзацима, с покретом y њима и с бездушношћу, одсуством живота y суштини, са смрћу најзад. „Никуд не могу да стигнем“, мислио je он, „никуд не могу да стигнем ја, ја смрт, ја напуштеност и очајање, ја y овоме телу коме je тек седамнаест година. Чак и ако ce враћам истим путем и y исто место. Никуд и никоме, чак ни своме рођењу, где je први повод ове реке и мене.“ Био je опет y Куршумлијској бањи тек предвече, y часу кад су ce с друге стране, долазећи ce севера, с муком пробијале кроз блато поворке кола и камиона. Отишао je y основну школу, где je ноћио две вечери раније, не тражећи ништа друго, навикнут на то место, као да je растао на њему одувек, не желећи га, не водећи га, познавајући га само. Али ce изненади кад виде да нема више ниједног од оних који су ce још јуче ту налазили, Било je онда пуно као y возу, и пуно je било још и сад, и ниједног ce тренутка није празнило, па ипак ce цео свет изменио. Чим би ce појавио на којим вратима, они су ce унутра мрштили и ширили по својим местима. Међутим y једној учионици цео угао био je слободан и то ce већ није могло сакрити. - Спавао сам пре две ноћи овде - рече Стеван као извињавајући ce. -Ту? - У овој школи. Ишао сам, па сам ce сад вратио. - Што сте ce вратили? Папа-Катић одмахну раменима. - Нисам могао да наставим сам преко планине, a аутомобил којим сам пошао покварио ce пред Преполцем. Нека девојка зацењивала ce од кашља. Лежала je између старијих, бескрајно дугачка, увијена y шалове, бледа, Бројао je лагано колико их je y соби. Док говори, броји, нервира ce. Тачно двадесет. Округао број, добар знак. Она девојка затресла je најпре рукама као да je све y њој везано истим федером, затим ce страховито закашљала. - Добићеш сад мало теја - мрмљала јој je дебела жена нежно, надвијајући ce над њу, стењући. - Назебла си мало, ето! Потом je постајала све љућа. Најзад je почела да виче: - Ја сам ти казала да метнеш мараму преко носа. Зашто јутрос ниси метнула мараму преко носа кад сам ти казала? То после иде све на моја леђа. Досадило ми je да живим, о, досадило ми je да живим. Докле ћу да будем болничарка? 44

Стеван ce с муком прогура напоље. Журно пређе до кућице преко пута, где je учитељев стан. Куцну на осветљени прозор. Нека забрађена жена погледа оданде, мучећи ce, не видећи очито ништа кроз упрљано стакло. Изиђе напоље. - Била je једна друга жена овде пре два дана? - упита Стеван. - Која жена? Има толико жена на свету - одговори лењо жена на вратима. - Мирина тетка. Имала je једну нећаку која ce звала Мира. Хтео сам да знам шта je са њима. - Па тетка je ту негде y Бањи, спава. Цео дан je кукала, сад спава. Мира ce још синоћ, Бог да je прости, обесила ту позади y штали. Све je говорила да ће тако нешто да учини, јер je и њена мајка умрла од јектике и није била сасвим при свести, па ни ова. Јутрос су je сахранили. Поп није хтео ни да je опоје. Ето шта ти je људско биће. A шта сте ви хтели од ње? - Сетио сам ce малопре. Рекла ми je: „Имам сушицу...“ Вратио ce на своје место и сео y полумрак. Замишљао je јасно девојчицу како виси y стаји. У дну овога дворишта које толико смрди, док њена тетка трчи по њему, вриштећи. Видео je бедно тело како виси. Кокошке су кљуцале на све стране око ње и мало светлости je падало на њену обућу. Била je туђа и страна, усред задаха који je живео, живине која je живела, светлости која je живела, вриске која ce више на њу није односила. Заузимала je исувише места, тако туђа није представљала чак ни смрт коју живи носе y себи. Била je ружна, бесциљна форма која није имала никакве везе са девојчетом што je, сустигавши јорганџију, рекло му да врати јорган и да je сад баш пљунула крв, па да иде y „сиње море“: То je све што je рекла: „У сиње море.“ И као да ce све друго радовало око ње и показивало да живи десет пута интензивније него обично, она je једина била без значења, без важности, са исплаженим, отеченим језиком. A ипак то je било оно важно. То, „да je могла још живети, ма колико кратко, још живети, a да ничим више није живела, да ce сиње море превукло преко њене судбине, да je смрт апсолутна, да смрт и живот не могу ићи упоредо, да y човеку може бити и жеље за смрћу и осећања смрти, a да je цео проблем y томе да ли још дише или не...“ Папа-Катић je гледао преко свих тих људи што леже. Преко девојке y шаловима, њених родитеља, друтих, косматих и брадатих. Мислио je на нешто чему ce често враћао, не могући да нађе основно значење. Не значење 45

тога уопште, већ значење које би то за њега могло да има. То чему ce стално и упорно враћао. „Вода и ватра? Не. Ни вода, ни ватра, ни земља, ни ваздух. Па ипак нешто око тога!“ Време je пролазило лагано. Људи су нешто говорили, али je време пролазило врло лагано. Лежећи на ћебадима између оца и мајке, девојка y шаловима je ћутала. Она je знала тајну која ce тиче ње и ћутала je. Нашто говорити! Нашто показати да зна, да јој je све свеједно што ce на њу односи. У ствари, то je све свеједно, свеједно, свеједно. Кад би хтела и „болничарка" само да заћути, да не говори да je жртва, да више не може да издржи! Стеван je то јасно осећао: „Кад будем рекао себи: ’сад’, већ je то ’сад’ постало ’пре’, a оно ’после’ постало je ’сад’ Ја сам ’већ’ умро, јер једнога дана морам умрети, Ништа више није живо y мени. Кад бих хтео да начиним један покрет, не бих могао. Кад бих хтео да изговорим..." И Стеван упе сву снагу: „Макар да проговорим!“ - Малопре, кад сам улазио - изговори Стеван гласно, једва откинувши то од себе - видео сам где стоји неколико канти бензина ту, y ходнику. По поду тамо леже многи људи и пуше. - То je тачно - додао je неко крај њега - и ја сам приметио, али ce нисам сетио. И пет-шест њих je скочило и потрчало да види шта je с тим кантама. - Ништа, ништа - рекли су кад су ce вратили - има тамо неколико жаца, казали смо им да пазе да ко не пуши. „Не би могао човек да издржи мисао да je други престао да живи, јер један део и њега самог престаје тиме да живи...“ Стеван je задремао. Нешто доцније или много доцније, он je распознао, кроз сан, да кашаљ оне девојчице никако није онакав као малочас. Нешто je било измењено y њему. Отворио je очи. Потпуна помрчина. - Где ти je машина? - говорила je жена страховито уплашеним гласом. Јоване, тражи, тражи. Будало, знаш да сам ти ја дала да je метнеш y џеп. Ево срце, срце, умири ce. Срце моје! Девојка je кашљала на махове и јечала. Скоро je скикала. - Ево, госпођо, нашао сам je ја - рекао je неко и креснуо жижицу. Упалили су свећу. Девојчица je седела на земљи као избезумљена. Сва крвава. На сваки напад кашља локва крви излетала je из ње. Гледала je y родитеље, y свет који ce сав дигао. Викала je између два кашља: 46

- Не дај ме! Не дајте ме да умрем, не дајте да умрем! Лице јој je било унакажено. Сузе су јој лиле из очију, Стеван je хтео да изиђе, али врата су била подупрта онима што спавају споља и они су оданде псовали што их гура. Враћао ce на своје место, хтео да поверује y речи које je говорила та жена: - Па није то ништа, чедо. Није ти то први пут. Што си ce уплашила? Ја сам четири пута, док сам била девојка. Не бој ce, не бој ce! - Не дај ме, мама, мама! Не дај ме! „А Мира“, сети ce Стеван, „стигавши јорганџију дан раније, задувана, чудног пламена y очима, говорила му je: ’Зову те да ce вратиш по онај јорган. Зову те, a ја идем y сиње море, y сиње море!’ И онда су je видели како виси y шупи, изнад сламе, искежена, са два коса сунчана зрака преко ногу“.

Понедељак, 9. новембра 1915. Задихана, искочивши из шибља, сива и жута, погледала je на чистину пред собом. Небо je било чврсто и тамно као ноћу, a људи су ce, иако je дан, буновни и отечени кретали између шатора. Животиња je пажљиво проматрала покрете којима су ce сви упорно и стрпљиво чистили од јучерашњег блата. Био je девети новембар. Чекали су, мада није било сувише хладно, да падне снег и да зима најзад отпочне. Три дана људи су корачали преко пролоканих стаза и разливених планинских потока. На крају пропланка видели су кућице села Дуге Пољане, a њихов батаљон ce расуо, чим je стигао, да логорује свуда дуж њених планинских коса. Даље ce није могло пре него што ce успостави веза са вишим командама. Штаб je из једне од кровињара покушавао да обавести било ког о своме стању и да тражи даље наредбе. Висови Голије и Златара губили су ce y тамнини предела. Војници су ce налазили на линији до које je седамдесетих година дошла српска војска y рату са Турцима. Сељаци су сишли из својих кућа и говорили им о томе као да je било јуче. О аскерима турским, о Арнаутима, о аустријским трупама после окупације, о Црногорцима. Сељаци су говорили као да ce цела 47

историја имала да одигра y току само једног људског века, и то баш њиховог. Изгледало им je природно да све војске света наизменично логорују на тој истој пољани. Дрхтећи, y кратким сукненим забунима, ситни, плавооки и потпуно жуте косе, сељаци су стајали сасвим близу наредника и заједно с њим надгледали војнике како копају јарак, Пошто ће морати, док су овде, тражити од њих много услуга, ни војници ни наредник нису били према сељацима нељубазни. Наредник ce звао Драгиша Стефановић. Он je то рекао мирно сељацима кад je чуо да и о томе распитују војнике иза њега: - Зовем ce Драгиша Стефановић. Крстили су ме Драгослав, али су ме после прозвали Драгиша! И не питајући их како ce они зову, настављао je да гледа како његови људи копају јарак за себе. Испод војничких ашова искакале су улубљене кутије конзерви ранијих биваковања, зарђале војничке копче, a одмах испод тога разлупана грнчарија скорашњих или прастарих насеља. Драгиша je дигао један котур од печене земље, решавајући ce, један тренутак само, да ли да га сачува за себе. Онда га je одбацио далеко. Није било никога на свету коме би га могао показати a кога би то занимало на начин на који je њега тога часа занимало. Стотину корака даље, преко јарка, сива и жута животиња, још задувана, обухватала je својим погледом цело људско кретање по пољани. Покрет Драгишин, док ce сагибао да дохвати „камен“ са земље и док га je бацао, животиња je видела пре свих осталих. Иако je знала да није њој упућен, задрхтала je читавим телом, не скрећући поглед и не повијајући реп упрљане и сурове длаке. Продужила je да галопира дуж коса, кроз шипражје које je ивичило пропланак. Није пуштала из вида шта ce збива око ње. На све стране она je видела људе како јој ce приближују са својим широким и голим лицима, уморних, брижних очију и полуотворених усана, из којих ce дизала пара. Други су одлазили y групама. Осећала je грдан страх од њих, Већ осам дана она je, као суманута, гладна и ужаснута, јурила дан-ноћ, жудећи да ce докопа Голије. Свуда су јој људи препречавали пут. Гмизали су по планинским усецима, по тесним разривеним стазама између литица, по долинама. Ноћу су ce њихове ватре пружале као ланац докле год би могла догледати. Било je свакако места којима би могла проћи, али јој ce догађало y два-три маха, када би ce осмелила, да су je опазили и јурили за њом. Гледала je огромне, дивне планине, које су ce једва назирале на дну 48

тамнога неба. До њених ноздрва je допирао мирис великих шума, из чијих je јама не би могли истерати. Осећала je да ће пасти снег, да долази зима и да би цео предео припао њој да ce људи одједном нису y оволиком броју и овако на све стране размилели. Није разумевала више ништа, није схватала како ће даље да живи. Није имала шта да једе. Зечеве чак није налазила на своме путу и предосећала je да ће једног тренутка, избезумљена од глади, морати да сиђе y село и да ће je онда премлатити, Од тренутка кад je пре осам дана гомила људи наишла на чопор y коме je живела и одмах почела да убија њене другове, тако да су ce разбегли куд je ко стигао, она je била сасвим сама. Ноћу, изнурена од непрестаног галопирања и скретања с доброг пута, гледала je пут неба, затвореног, непомичног, без звезда. Осећала ce очајном, самом, опкољеном непојмљивим опасностима. Није знала где je. Није више познавала крај y коме ce налази. Није ce усуђивала да позове кроз ноћ, да арлаукне и завија, само да ce не би одала. Када би најзад заспала, склупчана, чинило јој ce од њеног рођеног дисања да je дисање људи, који као да спавају само корак даље од ње. Била je шесто поколење три млада вука који су, када их je потерала хајка, прешли чак са Јахорине планине на Маглић, не могући даље од надошле Пиве. Затим су после три године наишли на мостове и наставили пут ка Крупици. Ту су били сасвим сами са својим младунцима. Нико од њиховог племена није био близу њих и изгледало им je да им припада све, животиње y шуми, сеоска и манастирска стока, све бачије и сви извори. Ту су остали. Најзад je изгубила из вида логор y коме су блатњави и поднадули војници копали јаму. Видећи само ретке куће са стране, она je јурила напред, не усуђујући ce да верује да никакве препреке више нема пред собом. Увече je избила из клисуре, кроз коју je дуго јурила, y кратки планински пролом. Дрвета, израсла по странама, дизала су ce до неба. Било je савршено мрачно и пусто. Више нагађајући него што би погодила чулима, пронашла je јаму пуну сувог и влажног лишћа. Рила je све док није наишла на сув и прашњав слој. Дисала je дубоко. Никакав мирис на какву другу животињу. Успављивала ce лагано. Била je гладна и режала je. Голија je бацала велику сенку преко предела испред себе и преко Дуге Пољане. Месец ce видео те ноћи на чврстом небу, али не с пољане на којој je Драгиша Стефановић логоровао са својим људима. На њој je било 49

потпуно мрачно. Говорио je неколико минута с војницима, не видећи им лица, не разазнавајући им покрете. Затим ce ужаснуо од тога и легао журно под шатор, не свлачећи ce сасвим, покривши ce великим кожним огртачем. Успављивао ce с муком, лица заривеног y крзно које je оштро мирисало, као загњурен сав y какву дивљу животињу која би панично под њим дисала. Ноћ je пролазила сасвим споро и Драгиша ce сваки час будио. Ноздрве су му биле пуне тешког, несносног мириса на кожу, a он није могао да одбаци огртач јер би зебао. Дуге длаке су му сметале око носа и уста. Дувао je снажно на њих, али није извлачио руку да би их уклонио. Обгрливши чврсто колена, спавао je као нерођено дете, сав склупчан око себе. Најзад je требало да сване; по целом том пределу, војници су као мртви лежали под шаторима, отворених уста и стакластих очију, опружени.

Уторак, 10. новембра 1915. Стресајући ce, животиња ce извукла и погледала око себе. Дрвета су ce поступно издвајала из таме. Неко дугачко бледило резало je шуму на два дела, дуж густе магле што ce нагло пузала уз стабла. Црне птице су клопарале крилима пролећући кроз маглу. Њихове сенке, још тамније од земље, широке и неодређене, падале су по овоме млечном зиду чим би излетеле из њега. Одједном ce једно дрво, косо израсло из брда, указало цело и јасно, са свим својим лишајима, гранама, ммелама. Угасито зелена маховина покривала га je као крзно. Било je страшно хладно и свитало je. Цела планина ce расветљавала новим даном. Непрегледне косе земљиних облика продужавале су ce y савршену осамљеност. Само су птице кроз то одлазиле и враћале ce. Животиња ce пела све вишим врховима, прегладнела, дрхтећи читавим телом, смеђа и жута, носећи свој опори мирис собом, као неко шире тело, y усхићењу. Видик ce под њом ширио и нигде ce није видела ниједна људска прилика и ниједан људски дом. Тога истог десетог новембра гласови жена, поред самог његовог прозора, будили су Смеђег Петра. Истрчале су y нанулама на улицу и говориле узбуђено пред његовим прозором. У Пећи, седамдесет километара даље од Голије. Сенке су ce расклапале над домовима. Гласови жена 50

били су јаки и оштри. - И изгура! Црна! Рекли ми, ал’ ко би веровô. - Дакако! Судија био сав црвен, кол’ко ce смејô. Овде сам ce лупила. Липсала ми мајка, ако нисам... Отац ако нисам. - A она?... Смеђи Петар није схватао одмах о чему je реч. Чинило му ce да ce то збива y његовој соби, да жене говоре изнад саме његове постеље. Кад год би подигле глас, задрхтао би свим својим танким телом. Продужавале су: - Није смела ни да дође, кучка плашљива. Муж јој сам дошô, сав ce ушепртљô, a напô ce ћуран. Не сме да ме погледа. - Па кô шта вели? - Није истина, каже... мамицу његову. Оца му. Није могуће, каже: погледајте каква je! - О, а, а, његова му боља! Био остати на њој; него ce увек бркају свуда, a после не знам ја, нисам, погледајте je. Она Микина (псовка) - па јој каже онај што je ко пребијен сат: ниси ce опрала шесет дана. Шесет дана ce, каже, није прала, шта je уобразила, баш би њу неко! A он ce као пере; он ноге само кад опере, Микина мора главу да окрене кад износи леген. Не може да дише. A шта си ти казала? (Псовка). - Е ја сам ce лупила да je све затрештало. Е види, кажем му ја, и y HOC му ce унесем, мислиш да ce правиш фини. Не ваља ти, je л’? Ta што си ми ce петљао онда; ја те нисам тражила, ја ти ce, вала, нисам нудила. Био с оном твојом рогозином остати... Je л’ знаш: ја сам му рекла било онда да ме не дира. Имам ја ко ће мене дирати. И кад треба ја ћу и да платим за то, купићу нешто за поклон, али ћу како ја ’оћу. A он нек гл’а своја посла. Ето му жена, па нек њу штипа... Мени, бопме, не треба. И не бих то ни памтила да ми ce она роспија није почела да печи; па, не знам, ти ниси поштена, па шта ће ти жандар пред кућом, па де je кафа! Док ce ја не превршим: слушајте ви; каж’те ви боље вашем, да кажем мужу, да он вас други пут дрпа... и ако да кажем немате то ко друге жене, a мени je доста већ што ce једнако врти укруг, да ми ce глава врти. Алал, вала. Није лако с тобом, a она? Ваљда јој мука препала. - Јок, брате, да видиш (псовка). Кад ce претвори y змијурину, кад зграби један бокал, и сад га видим, па ми га тресну о главу, Сву ме крв обли... - Ију! Ију, ију, црна! - Ја почнем да кукам - сви ce скупили из авлије и са катова сишао свет. 51

Дошли жандари, детективи. Ја кукам, кажем: Ево ова змија и њен муж намамили ме, y јазбину ме ову намамили, па ме њен муж ’вата где год ce мрднем... И заверу склопили да ме убију. Хоће да ме убију, ево главу ми разбили. (Псовка.) И све они записали, и њен муж дојурио из канцеларије. A она легла y кревет, око ње ce скупиле жене, па неће да га види, хоће развод, каже, a он суче на мене (псовка)... Само ce буса y груди. - A ти? Ja ca оним полицајцима y кола, па y амбуланцу. Тамо ме превили. И доктор ми каже: Ако си јој рекла, алал ти вера, и уверење ми дао да морам месец дана да болујем и да могу очи да изгубим - каже не морам, ал’ тако ми дао... - ... После они дошли да ce мире, али ја кажем, хоћеш јес’... Није ми за паре, већ на суд ћемо да идемо. Хоћу ту змију да видим y апсу. И њега бих, вала, да je могуће; прегризла бих га зубима, али адвокат каже не може, јер није био код куће, a овако женска посла... Тако су страховитом брзином и вичући, као на огромној даљини једна од друге, брбљале жене. Било je осам часова ујутру. Драгиша je изишао из шатора и прошао кроз логор. Читав je оркестар брујао y његовим ушима. Нека полка које није могао да ce сети победно je свирала y њему усред овог планинског склопа. Замишљао je да су све до врха Голије, као на бини, огромне мраморне степенице, по којима блуди и игра један једини запаљени цвет. Што je цвет силазио више логору, све ce више видело да je то девојка y дугој хаљини, широкој и пенушавој од силних волана. Њене скупљене косе лежале су јој на врату и бацале тамну сенку чак на танке дуге руке. Тони je играла као луда. Тресла ce од суза које су обливале њене образе и капале по задиханим грудима. Ретке, ситне козице пеле су ce по тој страни Голије између шибља и мокре земље. Чобанин ce видео сасвим ниско испод њих и сузе девојке, која je играла, падале су око њега по шибљу. Степенице су ce лагано брисале под њом, али je девојка и даље играла y својој широкој хаљини, цепајући ce по трњу, падајући, сва искрвављена, унезверена. Стигнувши до Драгише, љубљаше га по лицу. Он одвоји, узбуђено, њену главу од своје... Драгиша je пришао војницима који су по ивици логора разговарали са женама. Оне су на простртим крпама продавале воће, дивље, полутруло и полусасушено. Није могао разазнати по њему какво je. Изгубило je било и 52

свој облик и своју боју. Гледао je лагано један по један женски лик, са отврдлом и испуцаном кожом, са тврдим и тамним зубима. Видео je такође своје тамне и отврдле руке, нокте као од камена који ce круни. Замислио je да су они сад ту две стране човечанства и да ова друга страна треба да одговори на позив његовог секса. Жене су га, међутим, гледале глупо, бесмислено, смешећи ce, a он није могао да издржи дуже пред собом ни њихова лица, ни њихово воће. Све му je изгледало монструозно: арија полке, лажне мраморне степенице од картона, балска хаљина, козице, воће које ce не може определити, тела жена на самој ивици логора мушкараца, гласови жена што кидишу на војнике... ... Гласови жена су као каква пролећна фанфара вукли Смеђега Петра из сна. Отворио je најпре једно око, с досадом. Без тешкоће. Онда друго, с муком. Мисао га обузе свом тежином. Није могао да ce помери. Као да je та мисао цео живот. Разуме ce, било je већ осам часова ујутру. Ta његова мисао била je, y ствари, само чуђење. Једна трагика и једна несрећа каквима нема равне. Бар тако ce објављивало ту чуђење. Најзад ce пробудио. И тек тад му je било јасно да му глава није, као што je сањао, нагнута напред, без ослонца, висећи о врату - као на крају гране. Под косом, такође, осећао je још - као да je осећао још - пролазак чешља. Скоро задовољство због тога. Био je још малочас, и био би још, да ce нису ове жене овако гласно разбрбљале, надвијен над сто по коме je, нарочито због тога, прострта новина. Осећао je једно тело, које je ужас и љубав жене - о, колика, y ствари, несавладива одвратност према том телу! - како му ce свом тежином ослања на леђа. То само да би одлучнијим покретом могла пробијати чешаљ кроз густе, скоро још знојаве власи. Животиње су са јасним звуком падале на хартију. Покаткад и две и три y исти мах. Једна рука, дуга, слаба, искварена од рада, устремљивала ce одозго, дохватала их међ прсте. Бацала их y тањирић пун петролеума. Оне су ce отимале ногама о том ужасном мору које их je гушило. Он je то посматрао са раздраженим љубопитством. Онда ce опијене и загушене смиривале. Да би видео све то, морао je гледати разроко, искоса. И од свега тога, од тежине тела ослоњеног на њега, гурања главе све ниже, гребања чешља по местима која су раније већ била разгребана прстима, од мириса петролеума и од разроког држања очију, он ce такође бунио сасвим, као и оне. Али колико задовољство y исти мах! Тамо где je прелазио, чешаљ je на 53

најуспешнији начин ишчешао места која су већ данима сврбела. Уживање je било већ и што je осећао да за њима више не остаје ништа што би му могло изазвати нови свраб. Друга места, као да траже да им ce призна такође неко право, почињала су да сврбе јасније и јаче него обично. Он je волео та места y која тек има да дође чешаљ. То je преживљавао сада, изменивши ово јутро са десет година уназад, док су ce брбљиве жене тандрчући удаљавале низ улицу, Тада ce јасно разазна други један глас недалеко од прозора и онда још један с њим. - Четири и двадесет пет. Шест и педесет, Седам и тридесет, два и десет, седамнаест и педесет, - Седамнаест и педесет! Шта je то? - За месо. - У, мајку му! - Седамнаест и педесет, три, три и тридесет, нула шесет, два и осамдесет, четири тачно, нула педесет, нула осамдесет, нула двадесет, три и шесет, десет и деведесет. - Шећер? - Да, шећер! десет и двадесет... - Да не заборавим, јеси ли узео салицил? - Узео сам. Десет и деведесет, три и педесет, два и шесет, пет и тридесет, два тачно, седам и педесет, и нула педесет, укупно деведесет и осамдесет и пет. - Чекај да видим: пет, пет и пет десет, и три тринаест, и шест деветнаест, и пет двадесет и четири, и девет тридесет - тридесет и три, и шест тридесет и девет, и два четрдесет и један, и осам четрдесет и девет, и пет педесет и четири, педесет и четири, педесет и четири и осам шесет и три... - Шесет и два. - И осам шесет и два, и шест и осам, и четири седамдесет и два, и пет седамдесет и седам, и један седамдесет и осам, и три осамдесет и један, и пет осамдесет и шест, и два осамдесет и осам, Довде ce слаже, сад даље: остаје осам, осам и седам петнаест, и два седамнаест, и пет двадесет и два... Они су одједном решили да ce удаље. Његов глас ce мешао са другим гласовима: - ... и десет тридесет и седам... три... нула... - Е Јово, Јово викну, баш као да je прислонио главу уз прозор, један снажни глас. - А, а, а, откад те нисам видео, a куд си ce забленуо? - A ја тако, море, неки оток сам добио, па једва корачам. 54

- Откуд ти то, чове... Поново je био сам y својој соби, y постељи, десет година уназад. Чим би ce дигла материна рука са његове главе, знао je да она сад више њега гледа да ли je нека животиња запала између зубаца од чешља, да je ноктом истерује на ивицу, па да je онда убија, оним познатим звуком који je исто тако јасан, прецизан и специфичан, иако je једва чујан, као да je писак локомотиве или вика птице. Чим би ce дигла материна рука, он je погађао несвесно, и свим силама свог бића, које ће сад место обрађивати. И y том чекању сви делови његове главе, сем оног ишчешљаног, подједнако спремни чекали су je надражени, и ширили ce као да су каква огромна њива. Желео je да може извући своју руку са колена и почешати ce бар на једном месту, за које je био сигуран да осећа како ce звер - та врста звери провлачи између прашумских за њу, високих и густих шума његове главе. Али руку није могао извући зато што je грудима био ослоњен на саму ивицу стола. Целим својим телом осети огромно уживање што je све то тако. Никада више y животу, сем кад би ce нашао са женом, па није сигуран да ли ће je том приликом моћи имати („смотати", мислио je y себи. „Пентрати ce на жену“, кажу Црногорци, који су планинци; они сваки покрет осећају y правцу одоздо нагоре, одозго надоле, као напор пузања; „пентрати се“, мислио je y себи), он није осећао тако неодређено, недовршено али потпуно задовољство. ... Животиња ce дизала с места које ce још пушило од крви растргнуте ласице. Ова je скикнула, покушала да ce одбаци y страну и да умакне. Само што je угледала сиву и риђу зверчицу како ce нечујно вуче, животиња ce једним јединим залетом бацила на њу и заклала je истога часа. Затим ce дигла, пламтећи очима, удишући дубоко хладни ваздух, подрхтавајући слабинама. Дуг укус на крв протезао ce кроз њу. Дрхтала je. Видео je, горњим делом очију само, како поређани уза зид собе, љубопитљиво и са узбуђењем, гледају браћа и сестре сваки покрет мајке. Заинтересовани толико за оно што вади из братовљеве главе, бројећи плодове те жетве. Читао je силом околности однатрашке наслов разастртих новина „АПМАТШ“ и гледао како једна од животињица, пре но то je рука имала времена да je дохвати и баци y тацну, бежи хитро преко изврнутог наслова „УНИЛРЕБ У ОНИНОС“, па кад ce нађе пред „Н“, застаде као 55

запањена изгледом на велике тешкоће које je чекају да их пређе. Својом левом руком, y џепу, осећао je мекост и топлоту своје ноге, a његова браћа, иако су га посматрала с удвострученом пажњом, зевала су без престанка. „РАТСИНИМ ЕС ЕЋ АД АНИЛРЕБ ЗИ УЈАЉВАЈ, ЕЊАМЈАН ОМАТ ИТАЖРДАЗ ОНИНОС.“ Ваш одједном промени намеру. Уплашена од црнога „Н“, одустаде да пређе преко „Берлина“ и врати ce путем којим je дошла до њега. Она je ишла журно, дôдајући ce, као жена бакалина ca угла којој су увек чарапе спадале. И, жмирећи, он није видео више ваш већ уистину журбу и додање бубуљичаве бакалке. Ослободивши најзад руку, звучно je смрви ноктом. Мати je говорила без престанка његовој браћи и њен je глас био нервозан, исечен, као да читаве струне недостају y њему, Тај глас као да je имао директне везе са отимањем и мучењем животиња које ce даве y локви петролеума, са тешким и пријатним мирисом његовим. Лагано je Смеђи сад гледао кроз трепавице, свестан да му je глава свом тежином на јастуку, и да ce мирис петролеума, ког су му пуне ноздрве, диже не из његове околине, већ из сна. Не отворивши сасвим очи, прво за шта je знао да ће наћи опет кад их отвори било je да je све око њега прљаво и бедно. Покривач, платно на коме лежи, јастук. Он сам и његово рубље нису били савршено чисти. Прво сазнање при уласку y нову јаву: да je сиромах. То сиромаштво изгледало je више његова личност него и само његово тело. У сну je тело мењало свој облик, мењао ce његов карактер и његова мисао, али je он и y сну остајао стално сиромах. Није ce изненађивао, није ce љутио. Гадио ce. Гадио ce што спава y дневној кошуљи, чији ce један рукав напола одвалио. Одбацивши покривач, погледао je своју ногу, Добро опрана, била би чак лепа. Погледао je на књиге које je чак до Пећи донео. Оне саме му ce учинише сиромашне. Књиге које je волео, чија je сва подвлачења, мрље, примедбе, цртање писаљком дуж страна, знао боље напамет но и њихову садржину. Долазиле су му y живот стално сувише доцкан да би га чему научиле. Биле су сироте. Погледао je y други део собе и видео празну постељу. Андрејка, који га je пратио до Пећи, био je већ изишао да нађе брата. Огромне каре силазиле су низ улицу. Ларма коју су оне дизале око себе, трешење и тандркање гвожђа, трење точкова, долазило je до прозора ове собице као грмљавина и канонада, скоро као рушење целога града. 56

Нека крупна псовка и топот коњских копита y месту, склизавање y страну шина на колским точковима. Вика: - У страну, y страну, шта си ту стао, мамлазе; не видиш да ћеш да упропастиш коња? - A што ce ти дереш, п...? - Коме ти мајку... твога дроњавог? Знаш ли да ћу да те смрвим ту, животињо једна, глупачино! - Сам си глупачина. Шта си ce ту испречио, мислиш да си леп, личиш на... Боли мене што си ce ти такав родио, па личиш на зврндова. - На зврндова, на зврндова, могао je да ме прегази - зацика нека жена. - У, у, држ, држ, млатни га, млатни! Ајде, ајде, држ! - Море кад ја млатнем њу, неће ce добро провести! - A шта je то било, шта je било, ко je то? Смеђи Петар je слушао галаму мало даље и ништа y њему на то није одговорило. Ишао je по соби да ce умије. Мрзео je ногавице рубља које ce, немењане сувише дуго, имале изломљене кружне наборе као армуника, своје раме које ce пробијало кроз одваљени рукав, У вези с тим он ce сети једне фразе од пре неколико вечери која му ce сад учини апсолутно значајна. Хтеде да je понови: „Пред крај другог дела ’Капитала’, он изненада закључује.". Смеђи Петар ти пружи руку за бокалом наглим покретом и из веће даљине но што би то било сразмерно за дужину његових руку. Тај покрет, као да je одједном одао нешто што je y њему било скривено, изазва нагло, пролазно али прецизно сазнање да je он неко други, да je бар овог последњег тренутка он био један други a не Смеђи Петар. Осећао je да je тог часа и ликом, и мишљу, a не само покретом био Стеван Папа-Катић. Врло често он je имао такође осећање, кад би баш хтео да дигне ноге на постељу, одједном уморан, згађен, да je он отац, мамуран и несрећан од алкохола. Или, седајући за сто, да je он нико други но мати која доноси чинију са јелом што ce пуши, што само представља последњи покрет оног другог њеног рада од ујутру око те чиније (кад прво пропере y њој кромпире, па их онда ољушти...). Тако заморног рада, са свим што ce догађа око тога, да онда спуштање чиније само по себи представља џиновски напор, после кога je седање за сто једно малаксавање y столицу. Баш као онај последњи напор да ce пређе последњи корак узбрдицом. Он je осећао онда да je толико тачно син тога и тога или те и те, да je понекад y ствари био сам тај он и сама та она. Да су били већ мртви, 57

он би био убеђен да je смисао њихове силе живота прешао на њега; али овако, видећи их пред собом, он je имао само једно осећање, поднимљен над тањиром, да има такође испод овог уморног погледа усахле груди из којих je вукло храну толико деце и још ниже, између ногу, које као да обавијају сукње, да има дубоки расцеп беде женствености. Све je то било не толико сила врсте колико она растегљивост врсте да ce нигде не може прекинути, нигде разлепити што прелази са родитеља на децу. Али сада je он y тренутку, y маху када ce хтео дохватити бокала, био један од безбројних милиона људи који су му туђи, y телу као и y духу. Имао je много друтова, вршњака, с којима je седео y скамијама, ишао y реду на причест и не постећи претходно за то, a од којих ниједан није живео оно што je он живео. За њих, живот je био пун мистериозних ствари y садашњости и будућности; за њега живот je још имао нових ствари које je презирао још пре но што их je знао и које ce баш зато и журио да сазна; али одавна већ није имао ниједну мистерију. Он je знао y чему je вредност: јести, спавати, лећи са женом, и да y свему томе нема ничега што би значило тајанственост и знао je да умрети значи погрешно заокренути ногом на скелама или не осврнути ce добро y ноћи идући испред камиона. Он je презирао, дакле, све своје вршњаке. Не казавши им, али показавши им изразом лица или замахом песнице. Стеван Папа-Катић je y то време био међу њима баш онај који je живео највише окружен мистеријама, који je могао да ce загледа избуљених очију, као да слуша шта ce говори, a y ствари не чујући никога. Тај добро одевени деран, болешљив младић затим, чим би имао да каже нешто дуже од три-четири реченице, задихао би ce од узбуђења, зато што баш оно што он има да каже има да ce изговори y животу, што баш он има то да изговори, што баш он постоји и што живот постоји уопште. Све je било предмет за велико узбуђење томе дечку, и када би он говорио, Смеђи Петар би одједном ћутао и намргођен, не прекидајући га, слушао. Он je имао једну грозу, гађење, према таквоме начину изражавања, узбуђивања, обавијања свега y неку врсту екстатике, налажења да су y свету важни не труд, напор или налажење олакшања, већ трпљење, бол или радост. Али он je имао неко чудно сазнање да Стеван не дели ништа око себе, као остали вршњаци, на пријатно, на непријатно, на може ce, не може; Стеван није мрзео, није волео, није желео више или мање, већ je са истим узбуђењем живео сваки тренутак свога живота, исто онако са узбуђењем 58

сваки као што га je Смеђи Петар живео без узбуђења. Он je, дакле, Стевана презирао. Мрзео. Али je једини он за њега био од интереса. За Стевана je било јединствено што je нешто што je такво баш такво; независно да ли би могло бити боље или горе; као феномен. За Смеђега Петра je било револтантно што je то тако ако je могло бити друкчије, бити боље. Али једини, ваљда, међ вршњацима они су, до пре годину дана бар, док су ce још виђали и Стеван био y Београду, осећали непрестано да живе y стварности. У две различите стварности, разуме ce (јер их има можда толико), али тек y стварности. Нагнувши ce, ето, сад са испруженом руком да дохвати бокал, y изгужваном, истањеном рубљу, Смеђи Петар je имао јасно сазнање да je то Стеван издужио плећа и пружио руку. Како то није био младић наклоњен чуђењу, констатовао je то само и, не прекидајући тај покрет чак, дизао je лагано бокал више главе и једним познатим покретом, који je припадао сад само њему, изливао воду на теме и врат, борећи ce још помало да ли да ce сети до краја оне фразе, или да ce сав пода физиолошком осећају реакције на воду, која je изненађивала и узбуњивала његову још непробуђену врућу кожу. Најзад, он ce дао сав том осећају и фраза би изгнана из свести. И као да чини нешто што je освећено, нешто што има своје судбинско значење, верујући да ће тога дана и иначе све ићи рђаво, или бар да умивање као да није ни постојало ако то не буде, он je, пуштајући још један млаз низ врат, изустио јасно: „Бррр!“ Андрејка му je рекао да je y Пећи срео Милана Томића. То je био деран из истог разреда из кога и они, Врло охол и јогунаст, он je с времена на време долазио међ њих с обожавањем, распитујући ce узрујано шта мисли ко од њих о тој или тој књизи, a затим их опет изненада напуштао. У почетку je био дебео, a затим ce нагло истањио. Смешкао ce насртљиво кад би за време одмора y разреду дискутовали. Смеђи Петар ce није обрадовао што га може видети, али je y овом часу помислио да би Милан могао бити y преписци са Папа-Катићем и знати да ли ће ce Папа-Катић појавити y Пећи, Сада je то Смеђем изгледало врло важно иако ce Стевана, сигурно, није сетио неколико месеци. Овај покрет, који му je показао да између њега и Стевана постоји толико тесне сродности да ce њихове личности могу чак и идентификовати, учинио му ce необично значајан. Као феномен. Када би срео Стевана, мислио je, он би га друкчије посматрао. И даље га je презирао - он je презирао и 59

своје рођено тело и мисао - али ово подударање, које ce обзнанило за тај дан ваљда само, чудило га je много више од подударања са личношћу матере која доноси чинију на сто, и оца који ce тетура од алкохола. Никаква биолошка веза није спајала њега и Папа-Катића и њихове мисли, чак, нису ce везивале. Улица je била разоткривена, излазила на пут ка Ђаковици, широка, покривена масом људи што леже по калдрми, ознојени, раздрљени, ногу окупаних хладним сунцем. Ти људи су пре рата били носачи, радници и сељаци. Говорили су сад тако високим гласовима да je једно стално, уједначено брујање долазило чак до куће из које je Смеђи Петар изишао. У први мах он je био изненађен овом визијом, као да je први пут види. Све je личило на какву велику сликарску композицију куте на Хиосу или покоља y каквој сиријској вароши. Петар je пролазио између тих тела нимало горе обучених од њега. Он je невољно прелазио погледом преко ликова. Ниједан од ових ликова није био лик ни лепог ни снажног човека. Били су интоксицирани ваздухом шупа y којима ce ноћива на десетине, подбули од зле хране, од отровне ракије. Два-три погледа која je срео саопштише му своје искрено презирање. Петар je ишао уз улицу, покушавајући да замисли пред собом своје лице, увеличано исто тако, отровно, подбуло. Затим ce сети јутрошњег сна. Те мајке која je односила тањирић са вашима, подављеним y петролеуму, да их баци y кофу из које ce дизао задах житког масног ђубрета, љусака од лука и уквареног купуса. Покушавао je да имитира њене покрете и њен корак. Као да би корачао y дугим упрљаним сукњама, он je осећао њену дуплу беду: сиромаштва и секса. Замислио je како би то било страшно да носи огромну дубоку рупу y којој су стварана и из које су излазила деца. И не мислећи више ништа, као испражњен од сваке мисли заувек, он je корачао даље, са том y једном тренутку уображеном провалијом. Нико од оних што су га сретали није могао да види y њему оно што je он стварно био тога тренутка: једну бедну, убогу жену из које je изишла гомила дечурлије, односећи сваки по један комад ње, a која ce сад пела лагано на путу за Даковицу. Смеђи Петар je носио ту ефемерну проваљеност, не као један од извора среће другога пола, већ као мучење онога дела тела које je сада y њему, a које je y оно доба било саставни део његове матере. Увек кад би седела, уморна, уморна, око четири сата по подне, после свршеног посла, и не ослонивши ce добро на наслон, али склопивши очи, и 60

усне болно и као с неком мржњом (a она није умела мрзети) дигнуте навише, та жена je осећала да лагано умире. Њен живот je лагано отицао из ње кад год je била уморна; и то не из груди, даха, кроз уста, као што ce умире, но доле из трбуха између ногу, Силазило je, одлазило из ње. Живот je отицао као што су некада одлазила њена деца. То je било као неко корито планинско низ које, силом околности, силазе све бујице. Он je видео такву, како седи полурасклопљених очију, преломљену, скоро огромну, безграничну. Из њеног скоро већ мртвог тела одлазе народи нових генерација, нових људи, увек исто бедних и сиротих, журних, поломљених животом, распеваних и убогих као што je покаткад он. Улица je кривудала, сужавала ce. Високи зидови од блата окружавали су домове са решеткама на прозорима. Била je пуста. Смеђи Петар je потражио мало, збунио ce, и онда ce одједном снашао. Прва кућа која ce ивичи са самом улицом, па друга до ње. Кућа за људе, сарајлук, не харемлук. Без решетака на прозорима. Једина кућа овде по изгледу ведра, срдачна. Петар je затресао алком. Могло би ce чути унутра, a могло би ce и не чути. Тај тупи звук метала. Потом диже главу баш кад ce на прозору појавило лице тамних бледих образа, и без осмеха. Густа црна коса над полузатвореним младићким очима и скупљеним тамним обрвама. Смеђи Петар није волео такве ликове, сувише лепе, скоро девојачке, неизвесне и увек одсутне. И шта ce, најзад, може учинити y свету с толиком лепотом ако ce није жена. Све то може да уништи целу судбину, да je замрси. Можда би он сам, Петар, био још сиромашнији да je леп? Бити ружан: имати то као оружје. То je све! - То сам ја - рече Петар. - Здраво, Смеђи. Хоћеш ли да ce попнеш? - Разуме ce. - Са мном станује и једна жена... - рече Милан Томић. - Твоја сестра додаде оштро и наљути ce. Погледа скоро с мржњом доле на друга. - Моја сестра? - рече Петар и поцрвене. - Зар je y Пећи? - Да, дошли смо заједно. Рекао сам јој да ћеш доћи, a она би већ и иначе изишла. Није сад код куће. - Свеједно, и да јесте. Негде већ мора бити. Ето, ако још желиш, попећу ce на два-три тренутка. И радује ме што ce опет видимо. Није знао да ли то изговара природно. Пошао je уз степенице, новосаграђене, али ипак нестабилне и пуне шкрипе. Хтео je да седне на 61

степен, између улице и горњег спрата, између ових и оних људи. Сам. Да одахне. Био je толико уморан! Шта je имало ту да га узбуди! Чега би било y томе што би га узнемирило? Он je и тако сам y свету. Шта ce збило због чега je могао поверовати да није сасвим сам? И каквог доказа има y томе да je сам или не? Хтео je да седне и да ce наслони раменом уза зид. Међутим, Милан га je чекао на вратима. Сасвим je било мрачно над њим и није ce видела јасно Миланова прилика пред притвореним вратницама. Између вратница и довратка долазила je светлост из собе, јасна као од сунца, иако je на улици било тамно. Али je Милан стајао пред свим тим, и црвена пруга прелазила je преко његове руке. Само je та рука, једина жива y овој суморности, била осветљена. Милан ce покренуо и све je било опет мртво. Узео je Петра за руку и увео га, затим je затворио врата. Тиме je одвојио оно што je мрачно и суморно од оног y шта ипак улази светлост. Смеђи Петар одахнуо je дубоко и ушао слободно y то. Био je слободан. Погледао je. Поново га je нешто узбудило. Био je заиста несрећан. Соба je била нова, са миндерлуцима свуда испод прозора и дуж једнога зида. Дугачак сто претрпан књигама и зажарене мангале насред собе. Било je ту топло и пријатно! На вратима су висиле женске сукње, a женска обућа и још једна свилена сукња били су измешани на поду са растуреним књигама и рукописима. Сасвим y углу je лежао велики велурни шешир с птичјим крилом и две дугачке игле напола извучене. Осећао ce са мирисом распаљеног угља и мирис свилених намирисаних сукања, напомађене косе и књига, - Хоћеш ли да седнеш? рече му Милан. - Само што нису дошли Андрејка и Стеван. Јеси ли већ видео Андрејку од јутрос? - Нисам. Ја сам тек сад устао. Његовог су брата одредили за угаљ y Липљанима, па ce он извукао да га не нађе чим ce пробудио. - Милан ћуташе један тренутак. - Не разумем. - Каже да за возове немају угља, па су решили да појачају мајдан код Липљана. Шаљу све тамо. - Он воли свог брата? - Тако! То je добар младић, који би погинуо за Андрејку. Треба да му ваде 62

бубрег, a сад je немогућно. Смеђи Петар био je једино фасциниран том свиленом сукњом. До повраћања. Зашто није склонила то када je знала да ће он доћи? Зар je толико безобзирна? Десет година je старија од њих. Нешто je y том мирису само од одисања женке, од силног животињства између њених ногу. Једва да ce осети, али ипак. Сестра. Била je y истој утроби, прошла кроз исте склопљене мишиће који су ce раздвајали пред њим. „С великим тамним брадавицама. Курва. Кажу да je још невероватно витка и лепа.“ Петар није могао да процени то, да види очима других. Можда би било добро ошамарити Милана; тући га док му не потече крв из носа, из ушију, док му не попуцају образи, тако тамни и велурни као y жене. То иронично лице. Смљескати. Курва! Када ce вукла са оним Ј. пре седам година. И све новине писале о том. Кад ce Ј. убио, a она била пијана тог тренутка, и после стално пила... „Мајка je била погрбљена, ружна, и отац онако поднадуо. Где je нашла лепоту? Можда би и мајка, такође, била курва да je била лепа? Можда би свака жена да je лепа била курва? Или, напротив, мајка je била лепа, па све то пропало. Ko би могао остати леп живећи онако. Можда je злочин био леп? Можда je y будућем друштву злочин бити леп? Друкчије бити леп: не безразложно, неправедно. Рђава подела лепоте...“ - Ти живиш с њом? - упита Смеђи. - И кад бих живео! - одврати му сурово Милан и погледа га с мржњом. Ако друти живе са њом, зашто не бих живео и ја? Зашто не ја? Зато што je твоја сестра? Ти си један човек a она други. Каква би права имао ти да je надзираваш, чак y мислима? - Разуме ce. Било je тешко говорити. Смеђи Петар није могао да нађе мисао, као да није никад мислио о томе. Одједном, све му je било свеједно, дођавола! - Савршено ми je свеједно шта чини - додаде он - уколико je моја сестра, разуме ce, али не уколико je човек. Ја имам право да мислим да неки човек не чини добро или да je нечија жртва. Разумеш, све што сам сазнао, што сам научио: то што су ми ce отвориле очи, требало би баш том човеку, њој, да захвалим. Она je имала још две друтарице и много другова. Имали су и клуб слободне љубави. После je полиција то растурила. Али су остале књиге. Ја сам читао књиге. Читао сам „Жену и Социјализам“ од Бебела. 63

Сада, када осетим мирис траве, ја морам да мислим на жену која постаје слободна, на Немачку, на жене које седе поред шиваће машине и уништавају ce тако чак сексуално, јер сам то читао y трави на Старом гробљу. - Ја сам онда видео - настављао je Смеђи Петар благо да моје трпљење није случајно, није појединачни феномен, него општи, да je историјски условљено. Престајао сам да трпим као сиромашно дете од те и такве мајке, од тога и таквог оца, већ да трпим као сви, као читава раса људи, као једна друга раса људи. Трпи ce, и човек није бедан што трпи, постаје ce сила трпећи, Видиш шта je она издала поставши обична курва, поневши свилене сукње. Сада, ако почне да трпи, кад буде почела да трпи, страдаће као било ко, појединачно, безнадежно... - Зар само за то? - рече Милан, забацивши руке за главу, зло гледајући негде увис. - Само за то ти хоћеш да отвориш себи очи, да ако мораш да трпиш, не трпиш безнадежно, да спасеш себе од патње? То je, дакле, све! Ta „света“ себичност и тај религиозни егоизам je, дакле, y томе! Спасимо себе од црних мисли и од суморних осећања. Нађимо разлога да сматрамо себе силом; будимо сила, ако je могућно, a за друге остаје мало мистике. Зар не? - Па и да je тако! - нестрпљиво га прекиде Петар, једећи ce због забачених руку, подешавајући тако главу да му угао стола заклони гомилу где су сукње и ципеле. Хтео je да повраћа на то, на сисе са модрим брадавицама и на њен трбух. Изишла je кроз исти напон мишића са истом крвљу, из помрчине из које као да су народи и народи излазили. Курва. Зашто не и са њим, и са Смеђим Петром? Кад je курва, кад je она човек, он човек. Зашто, зашто не и то? Повратити, Опалити шамар. Повратити. Мајка га je увек молила: „Покушај да повратиш, мени за љубав! Покушај, ајде, зашто да ce мучиш? Ајде, ајде!“ - Ако ce боримо за бољитак свих - продужавао je гласно, чујући не своје речи, већ само свој глас - не значи ли то баш за бољитак сваког понаособ. Личност по личност, рачунајући ту и самога себе. Утолико пре што ce добро може осетити само на самом себи. Само на свом живчаном систему. Макар као сатисфакција да ce допринело да je другима добро, али само сваки живчани систем понаособ то може осетити. Не постоји други „сеизмолошки“ апарат за процењивање људских особина. Живчани систем масе je само збир индивидуалних. Да ли ме разумеш? Треба да je индивидуално сваком добро, треба за срећу сваког понаособ радити да би 64

срећа маса тиме била остварена. Не треба, разуме ce, ни пред једном индивидуалном срећом застати ако ова има да остане индивидуална. Треба je згазити чак ако би сметала да ce пође другим индивидуалним... - Али y питању je моментано, ипак - насмеши ce Милан - индивидуална срећа твоје сестре... „Ако пати, ако не буде патила итд!“ Постоји и објашњење; „Не што je моја сестра!“ Постоји ипак факат до када те буни судбина једног човека, тај човек je баш твоја сестра... - Здраво, Андрејка, здраво, Стеване. Колико има како ce нисмо скупили! Милан није устајао, али je одгуравао хартијице да би пријатељи, који су ишли тога тренутка, могли да седну. Смеђи Петар погледа y младића који, не рукујући ce, пође прозору и гледаше их оданде, држећи непрестано капу y руци. Не напуштајући капу и не скидајући ни капут, ни велике рукавице од камиље длаке, Стеван ПапаКатић их je гледао од прозора љубопитљиво и узнемирено, као да je требало одмах да оде. Андрејка je, међутим, скинуо истог часа неку врсту војничког шињела и, растежући своје витко тело, издижући рамена, сео између рукописа и књига. Погледао je са задовољством y испружене ноге и y тешку обућу. Погледао затим y своје руке, y јаке и пругасте нокте. - Зар je твој брат већ отишао? - Да, отишао je y Липљан због угља - мрмљао je Андрејка из неког сна где je сва лепота и усхићење имати руке и пругасте нокте. - О чему je била реч, Милане? Милан je био очито задовољан што je Смеђи Петар, без даха, над понором. „Зашто не: казнити га! Пронети црвену мараму испред његових очију, као испред очију дивље животиње, коју јуре, боду, којој ce смеју.“ Петар ce није померио. Само je с последњом одлучношћу погледао y угао са књигама, ципелама, жипоном. Једна штикла мало искривљена y луб. Да, све ce види на његовом лицу; они кажу да ce све види на његовом лицу. Па нека ce види! То што ce види, то je његово очајање, али и њихова срамота. Знао je да je Милан ту, према њему, са својом мржњом, изненадном мржњом, са својом лепотом, Koja их удаљује, са пољупцима грозних жена по лицу. Видео je своју матер како седи на столици, поломљена, уништена, како крв одилази од ње до последњег часа, сливајући ce низ ногу. - Ја немам никога од породице. Никога, никога. Ја сам савршено сам на свету - рече лагано, напорно Смеђи Петар, удахнувши дубоко, примивши y 65

себе читав тај талас крви што je некада силазио низ ногу споро и напорно. Нема никога на свету кога волим зато што je од исте крви од које и ја. Ја не бих зажалио једну жену зато што je родила мене ако y тим околностима не бих зажалио и било коју другу жену. Био je блед, са црвеним жилицама само y очима. Скупљао je обрве и усне су му биле сасвим беле од узбуђења. Пљувао je на све њих. Хтео би да пљује. Цео израз лица човека који би хтео да пљује. Папа-Катић je још био поред прозора и хтео je свакога часа да оде. Три године није видео ни Милана, ни Петра, чији ce лик, одједном огроман, надимао и грчио. Једино он, Смеђи Петар, никад није имао да пресвуче рубље, и једино њему хлеб je био ретка посластица. Он, ружан, исцепан, изгребан, гледао je и тад оваквим истим блиставим погледом. Није долазио никада y школу, већ излетао из капије и тукао их песницама. Његова мати гледала je оштро и право испред себе, преко ниског плота, не видећи никога, опуштених руку. Гледала je по свима њима. Гледао je по свима њима, преко разбацаних књига, не видећи никога, опуштених руку. Смеђи Петар je гледао право и оштро испред себе, и поново ce осетио њом. Био je болна, несрећна жена коју обузима гнев: - Ти, ето ти, ти си паразит. Ти ћеш увек бити паразит - рече Стевану Папа-Катићу. - Сањалица, сањалица, чујеш, паразит! У мислима, Смеђи Петар подиже и гневно пусти да ce разбије бокал, којим ce јутрос поливао. Тада je осећао да je он Стеван Папа-Катић. Задихан. „Растргнути га, уништити, уништити! Уништити њега и све. Себе, себе такође.“ - Једино то могу и бити! - одговори тихо и одлучно Стеван и поцрвене. Пошто je стајао с ногом уз ногу, заклатио ce једва приметно. Укочио ce. Знао je да га гледају и да ће га рђаво разумети. Ниједним делом тела није успео више да ce покрене. Више није имао времена да скине рукавице. Није могао да их гледа једног по једног. Настављао je још спорије: - Зар бих ја могао да чиним нешто пре него што будем здрав човек? Ја сам био и болестан. Шта би требало ја да чиним? - Зашто си прешао баш на њега? - упита Милан јетко Смеђег Петра. - Ја сам такође паразит. Заденуо je палце за прсник, забацио главу и насмешио ce. Јетко, и не. Смеђи Петар их гледаше не дишући. Он je сад био усредсређен y своме 66

гневу. Није хтео да пусти плен из руку. - Зато што он нема сестру која je курва, a ја немам деду који je уважени и богати паразит. Зато што je сањалица. Ето. Што ми je слатко баш о њему најпре да говорим. Јутрос кад сам ce умивао, мислио сам о једном човеку као о своме брату, као о самоме себи. Не, то није он. A сада ме je срамота. Треба бити сам, апсолутно сам, идентичан себи и својој несрећи. Зато! Петар ce окрете Стевану, уздишући са гађењем овај тешки свилени ваздух: - О па ти би могао да радиш! И још колико да радиш! Други немају времена да стају на снагу, да буду „у форми“. Други просто умиру кад нису одмах на снази. Знаш ли ти - и Смеђи ce закикота одушевљено - знаш ли ти да je било потребно, да би твоје скупоцено здравље било учвршћено, да твој поштовани дед исиса крв из стотина туђих здравља. Кад човек има деду као што га ти имаш, онда оздравити значи красти здравље, красти живот другима. Да. Ти си као неки вампир, разумеш, вампир! Човек y коме je крв коју су из других исисали. Вампир. Стеван затвори очи један тренутак. Ситне капљице које су долетале од Смеђег Петра кад му ce уносио y лице, потпуно су га заслепиле. Није могао за то време ни да дише. - Деда му лопов, зверски je отимао? - добаци јаким гласом Милан. Слажемо ce. Али шта ту Стеван, као унук, може бити крив! Увек кад ce нађе један човек који je отимао где je стигао, a никако није долазио y опреку са кривичним закоником, не само што он сам за себе, већ и цело друштво налази да je поштен, да није било лако од сиромашног оца запети па нешто стећи, да треба да служи као пример осталима... Претпоставимо, дакле, чак да Стеван Папа-Катић, који je од детињства слушао те славопојке, и није приметио на који je начин његов дед постао силан и какав je он човек. Да ли би он за то био крив? Како je могао да зна и да ли je могао да спречи нешто што ce збивало пре његова рођења? И зашто би он био кривљи него неко коме je прадед био такав, или било који други предак y току историјског развића, a од чијег данашњег осионства, ове или оне врсте, он још живи? Не пењући ce до наших пећинских рођака, који су јели једни друге! - О па ја мислим... - рече Стеван, не гледајући ни y ког, да не би глупаво ћутао и само да га не би други бранили. Није био сувише узрујан, али je био узнемирен свим тим и очито ce кочио да би остао непомичан. 67

„Нико неће разумети“ мислио je y себи, „ако кажем да ја врло добро знам колико je мој дед и лопов и злочинац. И да знам да je увек био свестан y својим радњама и да га ипак сматрам неодговорним. Да сам остајао везан за њега и да бих ту везу могао бранити с безброј разлога. Ако бих хтео да будем праведан и истинит, не бих смео никако да опростим, a то би сви погрешно разумели“. Стеван виде да ће y ствари рећи оно за шта ce никако не би заложио. - Ја мислим - изговори разочаран сам собом - да мој дед y почетку и није био такав, да ce његов менталитет подешавао постепено према дизању и имућству, и нарочито према успеху y друштву. Не мислим да га браним. Само мислим да je дошао до неког морала који ce ста/шо померао. Неког моралног ритуала, као ловци који пођу да убијају, али то чине само под извесним околностима. Ако je животиња y стању да побегне итд. Ако je, рецимо, хтео да стекне то и то имање, a требало je да дочека по годину дана да не би извршио какав фалсификат, замислите каква je гордост онда била за њега што je успео да ce савлада, да ce одржи и да не фалсификује! Да поступно y току године дана отима то имање, али да не фалсификује. Сусед би, рецимо, фалсификовао, јер je слабог морала, a он то никада не би учинио. И он je, дакле, зато охол на себе. Није ли самим тим он најпре дело тога друштва где не фалсификовати значи већ бити пун врлина, a потом и само то друштво које производи нове људе такве као што je он. И све тако. Човек je и чинилац и производ једног истог менталитета. И све док je тако, како можеш осудити једну људску силу, узети појединачно, a да je y исти мах не видиш и као жртву. Уништену на једном друтом плану, људском. Можда je тај човек, тај мој дед, био изврстан материјал, изврсна грађа, коју су људи слични њему, y почетку такође изврсна грађа, уништили. У једном објективном смислу тај материјал je уништен, жртвован. Сада je већ говорио директно Смеђем Петру. Чинило му ce чак да je то оно што je хтео да каже, или бар доста приближно. Гледао je Смеђег право y очи, са свом непријатношћу што мора тако да га гледа. Смеђи ce учини као да je побеђен и да ce каје и почињаше свој одговор сасвим лагано, a онда нагло суну: - Све би ce то могло бранити чак и кад тај кога ето осуђујем, не зажаливши га, ниједног тренутка није престајао да ce користи таквим „менталитетом“. О никада он није посумњао y то, никада није био несрећан због тога! Ждерао je најбоље бураге... најурањеније жене, и једина 68

несрећа y животу била je субјективно то што ce „мора ићи“ y Карлсбал, или објективно то: што je жртва других, те није чист, морално, разуме ce. Сит? Да. Окупан? Да. Али, морално чист не. Опрости, дакле, што га не жалим, иако je био објективно жртва - рече јетко Петар, поклонивши ce и раширивши руке. - Једи, дакле, оно што je остало за њим, ако ce није сувише услојанило и... кћери његових љубазница, ако су биле роткиње...“ Очито, Смеђи не би скоро прекинуо, али га Стеван узе за руку да би га натерао да га саслуша. Од нечега ce био опет уплашио. Хтео je да каже, он такође, хтео je нешто да каже. Пребледео je сигурно. Није хтео да остане на томе. - Обојица су као луди, бледи и попљувани - смејао ce Милан. Једини je он успевао да гледа y Смеђег Петра и да ce смеје, и поред дивљења које je имао за њега. Он није хтео да му служи као Андрејка. „О нека буде увек тако над понором, нека буде увек задихан над понором." Али ce одмах уплашио свога гласа, тог гласа који je остао y соби без смисла: „Када би Смеђег нестало, y чему би био његов живот? У чему би био смисао понора кад Смеђи не би био над њим?“ - Слушај, слушај, Смеђи - Стеван га je ухватио за руку и говорио му узбуђено - нисам рекао шта сам хтео. Узео сам само најпре њега, као једно људско биће, да га објасним, не да га одбраним. Ја не постављам своје право на оно што je мој дед стекао као наследник. Не y име грађанског законика. Не мислим да имам право више од осталих. Али мислиш ли ти да нема више категорија сиромаха којима би требало да врати оно што je отео? Можда сам исто тако сиромах као и ти, као други. С правом на живот. С правом на ваздух и лекове, кад устребају, као други на хлеб и преноћиште. Ако ја сад једем његов новац да бих могао да станем на снагу, не долазим ли ја ту бар као било који други члан друштва којег je он оштетио? Мене je он ваљда и директно оштетио. Да je водио друкчији живот, да je друкчије подигао свога сина, ја бих сад друкчије изгледао, и мој дух, и ја бих ти са друкчијом, пунијом снагом одговарао. Петар са грозом ослободи руку: - C том разликом, драги мој, што je он још пре твога рођења био твој мандатор y отимању. Он je за тебе, такође, то скупљао, за тебе исисавао. Давши му таквог тебе, природа му je само делимично плаћала по правди оно што заслужује. И онда ce опет овај господичић јавља баш као оштећени члан друштва. Потражује оно што природа хоће да му одузме, јер 69

je на неправди хтео да базира живот. Ти си најпре узрок неправде, a онда си њен главни поверилац. Ти хоћеш да он за казну одржи живот, што би, y ствари, за њега била неправда. Природа има право да му то не да. Природа једино такво право и може да има. Ето! Био je задихан. Као да je већ старац, Смеђем Петру су искочиле дебеле жиле по врату. Осећао je негде y дну себе, под читавом гужвом огорчења и мржње, да je сада нечовечан до крајности, да je неправедно насрнуо на један други принцип, који са питањем расподеле богатства и класа стоји само y узрочној вези. Питање права на учествовање y животу, на жмвљење уопште. Не више економско-социјално право већ биолошко право: не чак ни историјско-биолошко право, већ само биолошко. Пред њим стоји младић, његов најбољи друг или просто младић. Ma која мишљења бранили и исповедали, ма чему стремили са својих седамнаест година, y дну обојице била je стална, очајна жудња: живети, живети. Сачувати то! Живети. Папа-Катићева плућа су y једном тренутку била начета. Има само две године отада. Дуго je провео y планини лежећи, a Петар му je ипак говорио, блед, набреклих жила, одбијајући да разуме шта за Стевана треба да значи сам го живот. Одбијао му je право на живот. Указивао на тај живот као на симбол, као на казну за извесне појаве y оваквом поретку, као на казну за извесне јединке које су носиоци оваквих појава. Одбијао je да види y њему силу живота, животно оваплоћење које има жељу да ce испуни y потпуности. Није хтео да види y њему младића, руке, ноге, главу, мисао згрчену од бола. Само симбол, само симбол! Пажљиво преносећи брзо поглед с једнога на другог, Милану ce учини да устаје, да корача, да иде по грдном, великом пејзажу испред којег je узрујано тамно небо и које ce свршава амбисом. И он je ишао само снагом овога огорчења. Хтео je да Петар говори, да говори још, макар Стеван био и сасвим уништен. „Нека говори, нека говори, са свом овом мржњом и са свим овим очајањем које je ваљда сасвим бесциљно.“ Узалудно, бескорисно, празно би било иначе на овој пустари. Само понор на крају пустаре био je грдан и пун пламена. Једино ради тог понора вредело je бити на пустари. И једино јарост Смеђега Петра објашњавала je смисао понора. Из њих двојице, из Петра и Стевана, дизало ce то велико и тешко очајање. Стеван je био ту још y капуту и рукавицама и усне су му биле отечене од узбуђења. „Да ли je могућно“, помисли Милан, „да ce он толико бори за свој 70

живот?“ али ce није враћао са пејзажа по ком je корачао усхићенога лица. Стеван осети то и погледа га само један тренутак, само један тренутак y њега и Андрејку. Ни једну једину мисао неће наћи која би га спасла од њих. Не што су немилосрдни према њему. Знао je да му живот не зависи од њих, ни од њиховог разговора, a најмање од овог. То je један од бескрајних разговора које ће водити још y животу. И овај ће бити заборављен. Ипак му ce учини да сад ни мисао њихова не води више нечем што би надмашило њихове личности. Ова ce ето враћала њима, текла по њима као крв. Она их je као крв хранила, и хранила ce од њих. Више их није вукла за собом. Била je горка као отров. Стеван je хтео да дише, јер je имао утисак да су ce груди заувек затвориле. Видео je да je једино још Смеђи Петар мрзео са јарошћу и био огорчен, али одакле je долазило њему то огорчење, то Стеван није схватио. Само су негде, невидљиво, Петрове речи остављале по њему велике и болне маснице, и мишљење Петрово, y овом тренутку, постаде му, тако исто, толико исто важно и мученичко колико и цео живот. Више него цео живот. Као смисао живота уопште. Желео je да му ce одупре, да нађе снаге y себи да му ce одупре. Не да би победио, већ да би му ce одупро. Образложити све то бедом y којој су. Из те његове страсти и из те јарости извући праву мисао. Само je мисао могла да им да могућности да живе. Хтео je по сваку цену, без страсти, без јарости, само мишљу да натера Петра да призна, да каже њему, Стевану Папа-Катићу, из своје мржње, има ли чега на шта он, Стеван, још има права. Има ли чега, по њему, по њима, на шта он има права, и да ли je могућно да један нови људски створ угледа света да би само сазнао да му на њему ништа с правом не припада: ни крвоток, ни дисање, ни жудња да продужи све то. - Али и ја постојим - продужавао je ипак Стеван - и ја сам бедан такође, кажем ти. Само ја, je л’да, немам никаквих права? Ниједан позитиван морал не даје мени право? Je л’ тако?!... Je л’ тако, Смеђи Петре?... Ниједан позитиван морал. Али ја још живим. И то, видиш, требало би да даје извесно право. И као што твој живот сме да je револт y име таквог права, и мој би требало да сме да буде против свих. Против свих који му не дају да ce потврди. Против тебе, против свих. Ko сте ви? („Не, ја ce рђаво изражавам, Он то не разуме и мисли да га из презирања питам: Ko сте ви?“) Ko сте ви да ми оспоравате право на живљење? Реци ми, зашто, зашто? Ја сам спој ћелијица, ја сам жива материја, ја сам историјска 71

биологија, разумеш, историјска биологија. И y име тога. Разумеш? Да ли можеш да ми одговориш, Смеђи Петре! Зашто?... - Зашто?... - понови Смеђи Петар Стеваново питање, укоченог осмеха, упорно повијен напред, неразумљивог израза y очима. У соби настаде грдна галама. Као да стотине речи y исти мах улажаху Папа-Катићу y уши. Или je то била само његова егзалтација, огромно задовољство, скоро похота, болна и грчевита. Сви су око њега и Смеђег Петра. Стеван je само мислио непрестано: „Шта да чиним сад? Шта могу да кажем сад? Шта ce то збило и зашто?" Није осећао гнев, већ као да ce каква сила, бачена природним елементима, на њега сурвала. Кров да ce срушио или тако нешто. - Зашто?.,. - упита још једном Стеван, укоченог погледа, неразумљивог израза y очима. Био je y егзалтацији и хтео je да пође. Шта би још могао рећи? Милан га je држао за руку и потапшао je својом. Његове су ce усне мицале. Упутио ce вратима. Али ce до њих није могло доћи. - Немој ићи. Немој још. Макар само један минут: страшно je глупо да сада пођеш, причекај мало! Стеван je застао и погледао Смеђег Петра. „Јесам ли“, мислио je, „то само тако видео, или je он заиста толико блед, грчевитог осмеха“. Неко je отворио прозор без решетака. Пркосан и страшан, Петар je био задихан од узбуђења. Стеван je осећао на образу удар Петрове руке. Као да га je Смеђи Петар малопре ударио. Не непријатно, напротив. Као да je та рука заувек срасла уз његов образ. Чудно осећање! Нико га, y ствари, није додирнуо. Растрезнио ce. Не само од узбуђења због ове свађе, већ и од свих мисли и нагона. У ствари, то je било као неко испражњење осећања, као нека видовитост, Излазио je из собе, похотно, нељудски гледао одозго. Свака ствар y соби као да je постајала новом, y значењу, y смислу, y прецизности облика. Тако и свако лице, сваки покрет. Глас или реч. Све тачно оно што je, али толико прецизно тачно оно што je, да je тим и далеко више то, далеко изнад тога. Ни себе више није осећао као себе, већ као другу личност y којој ништа није тајно. И као пијани човек кад ce истрезни, па ce згрози кад види колико су они око њега претерано бледи и раздражени, пошао je излазу. Али ce до излаза није могло доћи. Милан га je држао за руку, a Андрејка je био наслоњен на довратак и држао мирно склопљене усне. Онда je пошао Смеђем Петру. Ko зна зашто Смеђем Петру? Да му 72

можда нешто каже, да га прихвати за руку? Не гледајући Стевана, Петар га отклони руком од себе. Не грубо, не расрђено. Само као нешто што му сад узалудно смета и прекида га. - Ми смо одувек били гладни - рече Смеђи Петар високим, оштрим гласом, скоро пиштећи, готово несносно, као фабричка пишталица, издижући само с једне стране горњу усну, усну која je већ y тим годинама била сува и испуцана, тамна и остарела. - Ми смо одувек били гладни - понови Петар као y заносу. - Било je дана када смо били толико гладни да сам, иако велики дечак, проводио ноћи плачући. Моја браћа су, такође, гладовала. Сви су код нас гладовали! И мајка и сестра... да, и сестра - и он отури ногом и жипон што je мирисао на свилу и женскост, и шешир с птичјим крилом, и књиге - та сестра! Шта мари, јест, што je таква? Што je таква! Па то je казна за вас што je таква, па то je баш казна за вас, за све вас и за друге, што je она, јер je била гладна, сад таква, што je ви... a ваше сестре, сите, уображене, с машнама, увек спремне за декламацију, кревељење, и плакање што нису довољно биле похваљене, одрасле y поштене девојке, удаваче, исто тако глупе и уображене као што су биле матере y фесовима и либадетима и као што су биле саме од рођења... Глас Смеђега Петра био je пискав и несносан. Пун очајања и претњи. Никада тај младић није изгледао толико леп, он, иначе тако пепељаст и ружан. - Из дана y дан, y оној авлији, y крпама, поред оца коме сви дају y кафани да пије, да би их веселио, да би трабуњао, да би им причао како то чини с мојом мајком, како je мене начинио. Ја сам чуо како je причао како je мене начинио. Имао сам десет година. И како je та његова кћи курва. Ова иста с којом ce ти... Њему су сви давали да пмје, a нико да једе. Поред оца пузавца, туберкулозног, гладан из дана y дан. О ви волите лепоту! Сви ћете ви постати велики!.,. Али ја! Зар ја могу да волим лепоту? Зар ја могу да напишем песму a да ми ce не згади? Кад сам ја научио на купатило, на воду, на сапун? Ја не волим ни чистоћу ни здравље. Све ја то мрзим. Све je то луксуз, луксуз. Луксуз, разумете ли, за оне што су гладовали, за оне чији очеви причају како су дизали сукње њиховим мајкама, да направе баш њих, a оне смрде. Ја морам да волим то, то што смрди. Из тога сам ce родио. Ничим ce то више не може искупити. Никаквом једнакошћу. Разумејте. Ви сте поцрпли ваше идеје из књига, a ја? Мени су књиге само казале да то није случајно што 73

ce нема довољно места за спавање, да ce колена очева стално одупиру о мој бедан дечји трбух, гладан, сасушен. Више не једнакошћу, пријатељи, јер ја више не могу бити оно што сте ви. Не могу више да волим чистоћу, лепоту, здравље. И не могу да заборавим. Нећу. Сада сам за цео живот наказан! Не могу бити друго до наказа. Како ce то може заборавити! Није то доста да једемо исти хлеб, да станујемо y истим кућама... Ја хоћу да сви будете гладни! Да сви будете гладни! И ви, најбољи моји пријатељи, да, ја признајем, вас које волим бољи моји пријатељи, да, ја признајем, вас које волим више свих људских бића, и ви да гладујете! Нека сви гладују! Цео свет, Право je. Реците да je право. Заједно са мном... Мени није тешко да гладујем. Ја сам на то научио. Ми смо то научили. Сви смо ми то научили, од оца на сина. Нарочито жене. Нама то није ништа. И та са свиленом сукњом, с перјем и са шеширима, смејаће вам ce y брк. Она je гладовала увек, она je тек научила да једе, њен стомак je тек научио да вари. Она ће гладовати и ништа јој неће бити, a ви ћете цркавати. Сви ћете цркавати. И тако треба. Да будете гладни, да будете гладни. Ја то хоћу. Гладни, чујете ли? И његов глас, преломљен одједном, пискав још само y њиховим ушима, запаран, тежак, луд, нешто огромно y овој соби. И тада настаје глад. За све и заувек. Трећи je дан да Јозеф Седличек није скоро ништа окусио. Загубљен поред полусрушене колибе на друму, недалеко од шумице која окружује манастир, сав исцрпљен, он није више знао шта треба да чини. Нико му ништа није давао за јело. Уосталом, ни он сам ce више никоме није за храну обраћао. Осећао je да ће дани који ће доћи бити само суморнији и оскуднији. Његов живот и иначе као да je био окружен неком тајном. Његово рођење било je тајна, његов живот исто тако. A и сама ова глад уништавала га je као тајна. Глад га je већ сасвим оборила; увек je био слаб, a сада je и повраћао сваки час. Или од глади, или можда од какве болести, већ je имао неко неодређено и плахо привиђење. Био je необично побожан и ова привиђења сматрао je, унеколико, већ уласком y смрт. То га je испуњавало грозним страхом. Никада није био тако жељан живота као сада и никада ce није више бојао умирања. Држао je руку на грудима, на месту где je под доделом висила иконица. Људи су пролазили, али ce он није усуђивао да их ослови. Како ће онда моћи да сачува свој живот? Глад je седела поред њега, 74

као на старим гравурама, искежена, и једну његову руку држала y својој. Како je доспео довде? Рођен y Западној Немачкој, али од родитеља Словака, имао je свега осамнаест година када je y Брну добио телећак од жуте коже и војничку капу, под којом je изгледао као дечак који ce игра рата. Затворили су их y вагоне и послали кроз ноћ. Два месеца ce видела само завеса кише. Најпре на једном пропланку, где су на брзу руку обучавани, и потом на италијанском фронту. Непријатељског војника тада уопште није видео. Трчали су уз блатњаве планине, кроз недогледни пљусак. Руке су отицале и пуцале од влаге, a вода ce сливала низ плећа. Сваки час, ноћу, пребацивали су их с једног положаја на други, али их y борбу нису слали. Нико од њих није погинуо ни био рањен, па ипак су за недељу дана били преполовљени. По неколико њих свакога дана упућивано je y болницу. То су била деца која нису могла да издрже да недосушени спавају y влажним земуницама. Онда су дошле допуне за сваку јединицу: опет су их потрпали y возове и послали на југоисток. Први пут, кроз прозорче на вратима, Јозеф je видео Оријент, минарете y малим градовима, опкољеним шумом и брзацима, старце y фесовима и жене покривених лица. Знао je да су ту негде убили ерцхерцога некакви дечаци исто тако млади као што je он, Сада су пешачили два дана под кишом, по огромним, хладним планинама. Ноћу су дошли до понтонских мостова на реци и одмах je прешли. Официри неких других команди викали су на њихове официре, a ови су, псујући, одговарали и јахали спавајући крај њих, војника који су ce једва вукли. Пешачили су још два-три сата. Одасвуд je тутњало од експлозија. Одмах су их бацили y прве ровове. Они који су ту били, уступајући место њима, извлачили су ce блатњави, модри од неспавања, не говорећм ништа. Јозеф je видео само два или три лица и чим je скинуо ранац са себе, заспао je. Пред зору су их изненада пробудили. Војници су тражили око себе оружје. Непријатељ je јуришао и они ce нису скоро ни бранили. Нису имали времена ни бајонете да натакну. Поручник je командовао, блед. Затим ce као y сну насмешио и предао сабљу. Били су заробљени, Опет су марширали цео дан, али без оружја, с мањим теретом. Спавали су y неким колибама. Рекли су им да неће бити као обични заробљеници јер су ce добровољно предали. Поручник je био на соколском слету y Београду и имао je пријатеље међу српским официрима. Хтео je да их нађе. Седличек je знао једва коју словачку реч јер je одрастао с Немцима, a 75

родитеље je рано изгубио, матер и онога кога je бар сматрао за оца. Његово порекло, међутим, било je чудно. Нико на свету није знао како je он рођен. Сама његова мати није знала ко му je отац, a овај, свакако, није ни посумњао да с том женом може да има сина. ... Западна Пруска, Вестфалија. Шест сати ујутру над рајнским кејовима y Келну. Кровови и улице влажни од ноћне кише, обасјани првим сунцем... „Ja хоћу да сви буду гладни", говорио je Смеђи Петар y себи. Ишао je лагано напред, али je непрестано имао осећање да узрујано корача, да ce враћа, да опет иде напред, да ce враћа на место одакле je пошао и да крши руке. Његова мисао била je тужна, несрећна, несређена. Видео je хиљаде и хиљаде људи око себе и више него икад нагађао хиљаде изван свога поља вида, y планинама. Као да ce људство одједном ухиљадостручило, као да je то талас инсеката и гада, скакаваца, мишева, који ће ce размилети и све појести и опустошити. Више него људско - нељудско, нечовечанско. Људи су ишли повијени, погнути, као пузећи, јечећи, не остављајући ништа за собом, сем крпа и измета, не градећи као хиљаде поколења пре њих, већ исцрпљујући све, изнурујући себе, унедоглед одатле, где год je копно и чврсто тло под њима. Петар ce осећао једним од њих: тако несрећан и несређен, губио je смисао човечанског y себи, грцао je y томе, кршио y мислима своје руке. Била je, изгледало му je, лаж, та жудња за равноправношћу и правдом. Да ли ће сви бити гладни или само он, било му je свеједно од часа када je то човечанско, тај човечански принцип помућен y њему. Али je желео иза те жудње, коју je одавно припитомио уза себе, да заклони ово очајање. Зграњавало га je што je човечанство постало одједном ово што je сад, што ce несрећа y њему, која je била гордост бедних и потиштених, толико уситнила, размножила да je постала толико општа, да припада свима, чак и онима који не би имали право на њу. Он није хтео да сви буду несрећни, боље je било бити несрећан сам, сам као доказ и сведочанство, пред очима целог човечанства, примити све на себе. „Охолост, охолост!“, понављао je Смеђи y себи... „Све je ово охолост, незајажљива охолост! Моја je сестра курва. Она гази на искривљеним штиклама, y свиленим сукњама, шуштећи више њима него све ове шуме. Па шта?... A несрећа je била гордост бедних!“... Затим испружи руке и гледаше y њих, запањен како ce као на огледалима хвата по њима измаглица зноја, и бледи, нестаје, па ce хвата поново. „Зар сам толико узбуђен?“ и поче да јеца од очајања, суво, као да ce загрцнуо, удари y некакав плот свом 76

снагом, до оштрог бола, до повреде. И бирајући где су избили врхови клинаца из плота, удари још једанпут, још једанпут. Али све то није будило негдашњи понос на себе већ само охолост, од које ce пати више но и од физичке повреде. ... Западна Пруска, Вестфалија. Шест сати ујутру над рајнским кејовима y Келну. Кровови и улице влажни од синоћне кише, обасјани првим сунцем. Људи раде на шлеповима, који ce лагано вуку низ реку, људи y подераним тамним трикоима, y крутим чакширама, још буновни. Брежуљци око њих лебде y влажном зрачењу. Код моста отварају ce дућанчићи и кафанице и дебеле дуванџије перу врата, стакла и тротоар пред улазом. Просипају кофама воду између ногу ретких пролазника: млекарских дерана y белим кецељама, хлебара раздрљених груди, служавки које с празним зембиљима прво одлазе y цркву. Сви, дрхтећи од свежине, говоре... - Добројт... - Хваљујем, добро. - Хвала Богу, стаде киша! Ништа ce још не продаје. Само на киосцима, који ce пред скверовима пуше од кључалога млека и кафе, клатећи ce на раскораченим ногама, доручкују радници. Дувајући y шоље, глава потпуно обавијених y пару, која мирише на штале, на мужу краве, на широке пољане, умачући кифлу y ту врелу течност, они говоре с млекарком, која, опора и груба, толико личи на Бизмарка да je ови момци због тога и мрзе и поштују y исти мах. Када су попили своју белу кафу, хладећи језиком и ваздухом опарена непца, двојица од тих радника упутише ce y правцу реке, потпуно пустим улицама. И одмах изиђоше на онај ред разнобојних високих и шиљатих кућа с дрвеним мансардама, које поздравише, и не знајући то, као сву Вестфалију, сву Рајну, сву Германију уопште. О они су волели своју отаџбину, свога Фридриха Великог, Карла Маркса, Бебела, излетничке песме и радионице са стотинама димњака. Никада пре тога нису били y овој вароши. Ишли су лагано, не говорећи ни речи, заостајући пред сваким излогом, било да je y њему јефтина обућа, или капе, или бријачи, или већ зарђали револвери. Гледали су све то пажљиво, полако, као да би убедили себе да je све то врло занимљиво, као да би да им прође време, ћутећи. У ствари, ништа није било важно. Настављали су да иду улицом паралелно с кејом, осећајући, по једној 77

навици, стеченој мењањем градова крај реке, да je ту кварт јазбина и јавних кућа, иако су све куће и ту исте као и y другим улицама, високе, нешто потамнеле и сасвим безличне. Обојица су имали укупно једва преко пола века. Обучени y нова чојана одела, угасито плава, истоветна, газећи новом жутом обућом, која још није машћена, изгледали су као и сви грађани да њихови капути, нарочито код оног нижег, нису били сувише затегнути на мишицама и плећима, да нису газили толико лењо, широко и стабилно, и да на главама нису имали плаве качкете са целулоидним визирима. Шалони на кућама били су чврсто затворени. Жене су спавале иза њих још дубоким сном, али y капијама, седећи на столици или бришући кваке, „гувернанте“ чупаве и крмељиве, или њихове помоћнице, стрпљиво су мотриле да ли ће ко проћи. Већ су y тој улици, корачајући њеном средином, спуштајући ce између ових заспалих кућа, као шлепови низ реке између села која још спавају. Погледаше излог једног малог ситничара: пожутелу дугмад за кравате, сапуне, маказе, електричне лампе и сатове израђене да никад не раде. Жена y капији суседне куће сачека их и ослови пријатељски: - O, a где сте ми ви, момчићи? Тако обећали да ће доћи код девојака; оне чекају, a они ништа? Младићи ce насмешише, погледаше ce и начинише још корак-два. - Е па нећете тек - продужи жена - тек тако проћи, a ни добро јутро госпођицама. Сећате ли ce мале Луције? О како те je она волела! Тебе, тебе, мој дражесни, не чуди ce. Постала je најлепша девојка y Келну, A када бих вам тек рекла ко je све проси!... - Што ce не уда? - рече младић и, смешећи ce на свога друга, врати ce лагано два корака. - Што ce не уда? - Чека те, драги мој - намигну жена, испод тршаве шубаре лажне косе. Чека те да јој дозволиш, ма и умрла после. Воли те. - Али ја нисам никад био y Келну. Ми никад y Келну нисмо били. - Заиста? A заборавио си зар мама-Гретхен? - Коју Гретхен? Ko je то? - Ја - одговори жена и поклони ce. - Изволите, дакле, на мало. Младићи нису могли да ce одлуче да ли да уђу. Остадоше ипак ћутећи неколико часака пред кућом. - A Луција je дебела? - упита виши младић, снебивајући ce да ce не би 78

обавезао. - Имамо Луцију дебелу и Луцију мршаву, па сам изабери. - Колико година? - Може ти бити кћи. - Доћи ћемо доцније. - Не, боље je сад. Луција после иде на рад. Она није наша, већ само дође пре радионице. За момке који ране, који су вредни, момке као ви, на пример. - О па ми и нисмо баш тако вредни. Имамо сад један посао да свршимо, a онда ћемо ce сигурно вратити. Жена гласно уздахну. Шубара лажне косе затресе ce. - Лажете. Више ce нећете вратити... Уђите само на тренутак, само на тренутак. Ево, зваћу Луцију... Луција! - Не - одговори виши младић одлучно. - Кажем вам: не сад. И продужише оним истим тешким, разглављеним корацима низ улицу. - Идите дођавола! - промрмља жена за њима. A то „идите дођавола!“ односило ce и на чарапу коју je закрпила има само пола сата, a ова ce сад већ испод тога места даље опарала. „Требало je ухватити петљу. Главно je било захватити иглом петљу. Најзад, могла бих баш и да их оперем. Колико има дана да сам их навукла? Данас je четвртак, среда, уторак, понедељак...“ - Стара вештица! - изговори нижи кад су већ прешли десетину корака. Волео бих да знам постоји ли заиста та Луција? - Шта кажеш? - Стара вештица, велим. Права стара вештица! - Разуме ce. Прођоше поред једне капије баш када je дном ходника, унутра, пролазила нека млада жена, косе жуте, забачене, тешких груди, једним великим покретом као да je слетела кроз неку рупу, тако да je сва одећа, неуредна, јутарња, полетевши уназад, оцртавала њен меки млади трбух, и развијене, пуне бутине. То je била жена, иако не лепа, потпуно достојна да ce људи зауставе због ње. Младићи застадоше. Нешто слатко и једва приметно, али чаробно, попе им ce из утробе и измеша са дахом. Звизнуше обојица y исти мах. - Е лепотице, стој! Жена која je целим телом скоро већ била нестала из ходника, врати ce и погледа их из дубине. 79

- Хоћете да уђете? - „То су радници“, помисли она y себи, „радници који су примили надницу a који су и иначе добро плаћени. Доста елегантно, њихово чојано одело! Кафа ће искипети, Уосталом, то му је!“ - Разуме ce - одговори нижи младић. - Уђите у ходник, и причекајте ме само секунду док макнем кафу, искипеће. Младић погледа y друга, као уплашен да овај неће хтети да уђе, али онај други мигну и уђе први. Жена je била већ ушла y неку просторију и притворила врата за собом. Младићи нису чекали да ce врати, већ опрезно, пошто je онај нижи промолио најпре главу унутра, уђоше за њом. То je била велика одаја пријатно испуњена топлотом из пећи, која ce цаклила од чистоће и на којој je гласно струјала кључала вода y никленим лончићима. У одаји je било неколико ормана су посуђем, простран сто са столицама около, постеља с друге стране, крај прозора који гледа y неко двориште, украшено саксијама расцветалог биља. Нека врата y дну собе водила су даље. Млада жена - њено тело било je младо и меко, узбудљиво изнад свега - свежа као сва ова одаја - гледали их je како улазе, и не говорећи ни речи, одмицала један од оних лончића. Скоро одмах престаде пиштање, кључање с те стране. Онај нижи младић je обухвати око паса, a виши их гледаше смешећи ce. - Чекајте, чекајте - рече жена, извијајући му ce из руку просућу. Одмах ћу позвати девојке одозго. Девојке су горе y собама. - A ти - упита je младић смејући ce - нећеш рећи да си гувернанта овде! Нико не узима гувернанте тако лепе. - Не - рече жена - ми имамо другу гувернанту, али je ноћас позлило сину, па je отишла тамо. Видећете сад красне девојке. Ја сам удата - додаде она брзо, измичући ce, кад je младић ослоњен на сто привуче међу колена. - Мој муж спава одмах овде y соби. Хоћете ли да ce испнете уз степенице, a ја ћу их одозго викнути... - Не - прекиде je виши младић, не мичући ce с места и не журећи. - Ми смо због тебе ушли, иначе немамо потребе. Твој муж ce неће пробудити додаде он спуштеним гласом. - Ми треба одмах да путујемо из Келна. Журимо. Жена je гледала њихова снажна тела, чојану одећу затегнуту на мишицама и њихова запламтела, узбуђена лица... „Јединствени момци“, мислила je y себи. „Ханс спава као топ, и девојке све спавају, a можда ће 80

тако баш и доћи то јединствено жгепче које би унело радост y кућу. Ханс je добро, маторо кљусе!.“ Она je мислила разложно, не знајући да више ни иначе ништа не би могла одбити овим људима. Оде да заврне кључ y вратима између себе и мужа. Нижи младић разумеде и затвори она што су прегча ходнику. - Нисте ваљда болесни - упита их, гледајући их право y очи. Младићи јој чак и не одговорише, смешили су ce. Девет месеци после тога, жена Хансова родила je дечака Јозефа Седличека. Ханс Седличек ишао je као луд по свим пиварама између реке и катедрале. - У педесет и три године - викао je он, лупајући ce y груди - ја, Словак, фабрикујем децу као виршле. Ја имам најлепшу жену y Келну, завод који најбоље ради, девојке које дођу код мене удају ce, с богатим миразом, за племиће. Ја водим живот богатог буржуја, ето, y томе je тајна!... A сад je тај син, Јозеф Седличек, умирао од глади, Ето, y чему je његова тајна. Тајна за коју он чак није ни знао. Држао je руку на прсима где je била иконица. Као на немачким гравурама, поред њега била je глад. Видео je златне и мраморне, зелено-плаве мрље, које су ce скупљале, сужавале, распрскавале и поново рађале из свога језгра. Када je отворио очи, угледао je прво сапи, смеђе, једну страну, с плавичастом паром која ce непрестано пела с њих, реп везан y чвор и мишиће на ногама y непрестаном подрхтавању. Раменом, Перо ce ослањао о сапи и чврсто je држао ногу y чланку, изнад копита. Један део топао, под длаком, жив, a други тврд, хладан и мртав, Гавро Савић умало што није склизнуо чекићем низ потковицу. Перо je осетио потрес чак до рамена. Видео je Гаврине очи, иза рамена обученог y грубо платно. Затим je опет затворио очи и нашао оне исте мраморне и златне пеге y непрестаном множењу и умирању. То je био шеснаести коњ кога су поткивали. Зглобови y рамену болели су их од потреса. Ипак ce Пери страшно спавало, Видео je како су са оних мраморних мрља y унутрашњости очних капака одједном склизнула два младића и журним корацима сишла према селу. Ударали су снажно на врата. Нико им није отворио. Пери je затреперило срце од неког непојмљивог ужаса. Он потрча такође вратима и удараше заједно с њима. Врата ce онда с треском отворише и погодише га право y руке. Гавро je стајао на прагу и смејао ce. Руке су му биле обливене крвљу. - Шта си задремао? Ј... ти оца! 81

Перо je погледао, насмешио ce и опет je видео како она два младића склизнуше низ мраморне и златне мрље и како пожурише појатама. Силом je отворио очи. Сапи су ce коњске пушиле. Невидљива киша, као измаглица, хватала ce по одећи и рукама. Свет je био савршено безбојан и без значења. Једино je све то нешто значило ако ce спусте очни капци. Тамо je, иза златне помрчине, живео читав народ. Заспати, не заспати. - Ти си их видео кад су дошли? - Видио их. Сви су Керовићи повјешани послије били. Тета моја била je y њих удата, y Керовића. Они су дошли двојица, тако млађи од ње и голобради, и сједили око огња са укућанима и извадили и показали бомбе и ливорвере, па тражили торбе да ствари метну y њих. Спавали су на сијену y ноћи и послије ишли пред зору даље. Ја нијесам видио кад су показивали и нико ми ништа није послије рекао, али сви што су видјели, повјешани су. Само сам видио кад су дошли. Онај танки и црни звао ce Гавро као и ја. Kô луђак je изгледао. Богами. Тако блијед и сијевају му очи. Не би коња могао узјахати како je слаб. И други бијаше исто тако блијед. Перо виде како су та два бледа младића, обавијена тамом, журила преко брегова, са торбаЈма пуним граната и пиштоља. Онда je била тишина и само су ce тек дозивали с једне појаве на другу, и чуло ce дисање коња на ливади као сад овде. Цео je свет спавао. A сад сви они с којима су ти младићи разговарали - повешани, То није било сасвим јасно Перу, али он je промишљао да ли Гавро, кад говори о томе, види y мислима бледе младићке или зреле ликове својих рођака, који онда видеше пролазак та два дечака и због тога беху повешани. Стављајући ce на његово место, Перо виде низ глава, намрштених и јетко насмешених, чије ликове освајаше већ зеленило, трулеж и распадање. Из сваке пољске куће виде како излазе по један или два човека, па како, скупивши ce на стази, пођоше праћени жандармима пут вешала. То je видео - вешала. Масу вешала. Затим je спустио коњску ногу на земљу и исправио ce лагано јер je y бедрима био утрнуо од превијености. - Идући!... Дај другог коња!... Био je заиста гладан. Већ три дана делили су им само смањене порције пексимита. Али пошто нико није био више сит од њега, није ни он хтео да мисли на глад. Коњи су били везани близу напуштене воденице, чији су под, од прага па до половине, сељаци били разнели, па je сад на брзу руку био оправљен и 82

унутра смештена канцеларија једне чете деветнаестог корпуса. Батерије су непрестано пролазиле од Куршумлијске Бање ка Преполцу. Гаврине и Перине уши биле су пуне ларме и вике људи, који су ce једва извлачили из глиба. Било их je и блатњавих до очију. У воденици je телефон непрестано зврчао. Официр, дебела врата и сав полегао о столу, трудио ce да васпостави везу с немачким алпијским корпусом, чија су извиђачка одељења тражила везу са Црногорцима код Трешњевице и Озрена. Други делови деветнаестог корпуса већ су били избили y Ибарску долину. Глас човека који je телефонирао, мешајући ce са псовкама људи, допирао je до Пере, који je био гладан, a y мислима видео земљаке свога друга Гавре, повешане, са зеленим мрљама трулежи на лицу. Не, зграда за смештај стоке и људи овде никако није било. У Бањи je било све препуно. Већи део људи биваковао je под ведрим небом, промрзавао ce, поболевао од утробе. Перо ce бојао да себи призна да je и он све слабији и слабији, да када замахује чекићем, изнурава ce кудикамо више него пре. И на помисао да може и он од утробе да оболи, згрозио ce. Све тајне здравља, чинило му ce, лежале су y утроби. Не, дрва није било да би ce градиле бараке. Људи су биваковали под ведрим небом и ништа им још није давано да једу. Срби су, одлазећи, уништили све резерве хране, спалили, бацили y реке. Перо je са својим другом Гавром видео дуге поворке изгладнелих људи, који су, по групама, стизали после великих маршева. Људи су тражили од војника: хлеба, хлеба! и показивали суве шљиве којима их хране. Перо je хтео да говори с њима јер му све то није било јасно. Сви су говорили исти језик, и војници, и заробљеници и сељаци, и сви су били подједнако гладни, и подједнако су псовали оне који треба да им пошаљу хлеб. Али заробљенике нису задржавали ту јер je било одвише тесно и за чету која je биваковала. Један заробљеник, младић, певао je као луд, y инат, мислио je Гавро и Перо ce с њим слагао. Ширио je руке и викао: - Здраво, браћо, здраво! Мени je добро. Здраво, браћо! Не можете ме појести. Ништа ми не можете. Ни ми вама ништа не можемо! И одједном je тај певач ударио коња кога су поткивали песницом y главу. Коњ je извио главу и умало их није оборио. Младићи су ударили камџијом. Перо га je голим рукама тукао по лицу. Било му je мука. Бојао ce за своју утробу и мислио да можда није довољно чврсто оно што je јутрос начинио. 83

Храна коју им je, као бајаги, корпусна команда послала, никако није стизала. Пролазећи за Митровицу, немачки алпијски корпус молио je хитно аустријски штаб да га помогне храном, пошто су његови одреди увелико гладовали. Половина хране која je одређена за ове аустријске трупе и с тешком муком пребачена преко планина предата je бригади Белов. Остатак je поједен за два дана. Сада ce чекала нова партија хране. Људи су говорили само о том. Пруси су појели оно што je требало да поједу сви аустријски војници. И не само то. Храну која je имала њима да стигне, одреди бригаде Белов пљачкали су успут. Комора je долазила празна, a коморџијски кочијаши изубијани и злостављани. Војници су ce скупљали око воденице да прислушкују шта ће официр да говори на телефону, a каплари су их растеривали. - Онм своје војнике неће казнити - говорио je Гавро. Наши би нас казнили, они неће. И све нек иде дођавола, ја више нећу да поткивам, све je ту договор и подвала. Они кажу: наши војници не отимају и не краду већ реквирирају. A ми смо гладни, Перо. Ми смо гладни... Вода je падала с хуком низ литицу и горски ваздух, као да je и сам врлетан и кристалан, дизао ce оштро и високо. Све je било кристално, и људи су, блатњави и модри, газили као стојећи један другоме на раменима. Гавро je био згађен на те преваре перспективе. Желео je да пише писмо својој мајци y село, где je већина обешена. Другови кад су ce враћали са одсуства причали су да je већина породица по збеговима, али нико од њих није био видео његову мајку, тако да je можда већ и умрла или je сада y планини са осталим сељацима. Није ништа разумевао и дуго je говорио о томе са својим пријатељима: овде су гинули за ћесара, a тамо су били по збеговима. Ако je већ требало гинути, зашто су они тамо по збеговима? Неки војници узалуд су ce мучили да y потпуно мутној води лове пастрмке. Стојећи на обали они су копљем, начињеним од мотке и тесака, гађали y сваки сумњиви вртлог. Тако je бар пролазило време.

Среда, 11. новембра Долазећи као јед и као жуч изгладнелога, нови дан ce наметао својим трајањем. Требало je преживети, чинећи нешто. Стеван je хтео да корача; 84

корачао je. Мислио je на то и свака реч његових мисли постајала je одлука. Где год би спустио свој поглед, наишао би на препреку. Све би ce већ од свог постанка обзнањивало као препрека. Сваком речју своје мисли, међутим, независно од њеног значаја, желео je да савлада те препреке. Није ce плашио, није био y паници. Корачао je даље. Он je био нешто што ce кретало кроз простор. И то je било јасно: тело y кретању кроз простор, свет видљив и мерљив. Оно што je било као јед и као жуч, што ce постављало од постанка као препрека и што je Стеван ПапаКатић покушавао да савлађује својом мишљу и речима из којих je састављена његова мисао, биле су речи једнога другог човека и живот једнога другог човека, или друтих људи, иза тих речи. Смеђи Петар je викнуо: „Хоћу да будете гладни!“ Јасније од Стевана Папа-Катића, од самога Смеђега Петра, од њихових мисли, од целог овог видљивог и опипљивог света, биле су те речи којима ce одједном покрио простор. То je било та препрека и то исконско. Све друто, као пред каквом мађијском формулом, нестало je. Глад je сада била свуда. Стеван je корачао a све je било истоветно страшно пред њим. Свет je пропадао. Ничега више неће бити. „Ничега“ - и он покри погледом простор око себе. Људи су изгледали тужно, бесвесно и, изнад свега, туђе. Није их волео, страшио ce само за њих за доказ нечега што постоји само док они постоје. Шта би била ова огромна земља да њих није? Глупа и слепа као лешина. Нема као лешина, мека и натрула. Ишао je као по гуми. Ниједно људско лице, самим тим што може да нестане, не изгледаше му довољно људско. Ниједно довољан доказ да ce нешто збива на земљи, y земљи, да ce нешто с разлогом догађа y њему. Као да je замочио обе руке y себе, осећајући своју крв и своју утробу, тражио je и превртао по себи, ништа, ништа! Погледао je y руке још вруће и влажне од крви, превукао их je по зиду куће као да би их брисао. Испред Стевана je ишао млад пар људи. Девојка за један корак иза младића. Птице које су летеле изнад и испод њега изгледале су њој као y непрестаном кружењу око младићеве главе, y пролетању испод његове руке. Нека кола, која су ce видела далеко између две тополе, мицала су ce као инсект по његовоме рукаву. Младић покрете баш ту руку, смрскавајући све око себе, и осврте ce лењо. Дан je био облачан, Чинило јој ce као да je глава њеног младића та 85

облачност дана над пространом калдрмом, Размишљала je како јој ноге почињу друкчије него код њега, и како свршавају друкчије. Трудећи ce да га сустигне и да уравна корак с њим, мислила je на то. Бити другога секса. Осећала je своје очи како су превучене кадифом, цео лик како je превучен кадифом. Осећала je своје трепавице и затим како je y стању да ce насмеши једним јединим углом усне. Нису имали гласа, али су почињали да певају. Девојка je имала дубок пригушен алт, младић оштар и јак тенор. Нису ce разазнавале ни речи ни мелодија. Она je пратила његово певање и осећала ce јачом од њега, мушкијом. Варош je звонила под њиховим корацима. Камена, дивља. Људи су били затворени y кућама, a невидљиви коњи су рзали y каменим двориштима. Младић и девојка уђоше y једно двориште. Погађали су ce са укућанима да купе петла. Неспретна живина бежала je на све стране лармајући. Бацише ce заједно на неку избезумљену кокош. Младић je, један тренутак, узрујано и задихано држао и девојку и кокош чврсто између својих ногу. Затим ce нагло уклонио. Девојка није хтела да мисли на то. Да je он нажуљио или да га je можда пољубила иза ува. Држала je кокош y руци, a ова ce отимала и лармала. Све je око њих било пуно вике, перја и тешког, оштрог мириса на живину. Папа-Катић више није могао да их нађе погледом. Он није опазио кад су они ушли y двориште. Губио je и себе. Корачао je даље и зашао за угао. До њега je сад већ допирала ломљава из куће y којој je Милан Томић становао. Степенице као да су ce рушиле под нечијим корацима. Као да je крвава, прешао je руком по зиду. Невидљиви фосфорни траг остајао je за њом. Човечанства ће нестати . На свету неће више бити ниједнога човека. Земља ће ce вртети пуста и трула кроз просторе. Низ степенице неко je стрчао. Миланов глас, повећан лармом, сливао ce са степеница као лавеж. Француске речи, изговорене намерно извитопереним нагласком, распрскавале су ce y хуци. Реч je била о некој лампи која je одједном експлодирала. Милан je испао на улицу сав хучан, насмејан, са пола француске речи на уснама. Прво што je морао видети био je збуњени Стеванов лик, Милан ce нагло смирио, рекао нешто жени која ce појавила за њим, па хладно насмешен, лаганим, заустављаним покретима пришао пријатељу. Жена je очито била још и млада и лепа. Крупне, светле очи, потпуно 86

црне , гледале су Стевана са њеног порцулански обасјаног лица. Нарочито су њене полуотворене усне биле изванредне y својој извајаности и прецизности, Папа-Катића je одмах фрапирала ретка и изузетна блиставост њеног лица. Али je y исти мах осетио и неку грдну комичност y изгледу те жене, нешто што ce граничи или са карикатуром велике лепотице или са њеном сликом y конкавном огледалу. Жена je била краткога врата и дебела. Стеван je гледао како ce, као шума, таласа y шумној свиленој одећи и био je, на крају свега, ипак само очаран њеном изванредном лепотом. Хтео јој je притрчати, дотаћи ce њене шумности. Свеједно je било што je та лепота угојена, што je карикатурална, што je пренакићена свилом. Остајала je непојмљиво и неразумљиво чаробна. Он, један милијардити део секунде, помисли на то. Мислио je интензивно и дуго за тај брзи тренутак. Можда њена лепота и није апсолутно y њој самој, већ само показује каква би могла бити y некој другој жени. Ова би лепота бмла само наслућење једне друге савршене лепоте. Међутим, нешто одређено, јасно, блиставо и конкретно било je баш y томе лицу које га je посматрало као да има нешто да му каже. Сједињено и као да je од једне једине материје. Ниједан лик и ниједан кут y овој вароши није био y складу с њом. Изгледала му je хиљаду пута чаробнија сад него y његовом детињству, и са овом комичношћу, без које je више не би могао замислити. Одједном она ce исправмла и као скамењена, с неком леденом жалошћу y очима, пош ла сигурним корацима низ улицу. Њене свилене сукње шуштале су бучно при ходу. Како je руком придржавала хаљину, видела ce читава сјајна бујица жуте и риђе свиле. Сва она била je као јесен са које шумно пада жуто и запаљено лишће. - Спаваш с њом? - обратио ce Стеван Милану оним истим речима којима и Смеђи јуче. - Стани, стани, молим те. Причекај један час само, молим те! Стеван je мислио на ту жену што ce удаљавала. Док полиција y Београду није још открила клуб слободне љубави, она je била кратко ошишана, седела по целе ноћи између мушкараца слушајући бескрајне дискусије, чекајући узрујано да настане боље време када ће моћи да пође, иако жена, кроз живот ведра и без зазора. A када су je подвргли прегледу и нашли да je још чедна и да ce не може објаснити зашто упорно тврди и даље да je живела са својим друговима, ни зашто су, y ствари, чедне она и њене 87

другарице када су већ давно прокламовале слободну љубав и слободан живот уопште, задржали су je, чинило им ce, са толико више разлога y притвору. Чувар пред ћелијом био je један момак из Подриња. Најпре ce бојао од својих претпостављених да јој приђе. С њом je, y истој ћелији, било још неколико жена. Она га je, међутим, сама звала и била упорна y својим позивима. Најзад je налетео на њу, пред свим другим женама, мало пијан, једне суботе после ручка, усред пригушене ларме жена, којима je донео боцу ракије и цигарете. Није имао појма да je девојка била невина, да y судским актима постоји уверење о том и да ће због свега тога изгубити службу и бити строго кажњен. Она je затим боловала неколико месеци и када ce појавила поново y вароши, несрећна, као пребијени пас, са дијамантским очима које као да су непрестано биле пуне суза, с блиставим кратким косама, које су ce саме коврџале, одједном раскошно обучена и намирисана, била je најлепша жена y вароши, Милан je оставио Стевана и потрчао за њом, зауставио je, неколико кућа даље, и гледајући y Папа-Катића, нешто јој рекао. Она ce опет насмешила и отишла. Било je велико јесење јутро. - Хајдемо y собу. Где бисмо, иначе, говорили на миру! Потрчали су уз степенице. Журећи, Милан није никако пуштао Стевана, водећи га за руку, као некад, y Београду, где je такође становао на једном од ретких других спратова. Све je шкрипало и тресло ce под њима. - Нисам ти дао још ниједну реч да изустиш. - Свеједно!... У ствари, Стеван не би ни знао шта да каже. Стеван je желео да ce нешто што je умирало y њему, што ce сасушивало и пуцало, поново роди, чвршће, боље, свежије. Изгледало му je да само о томе мисли y последње време. Извор ce y њему сасушивао, извор из кога je он изишао, y њему или око њега, сасушивао ce. Историја његове мајке, оца, Ј-а, ове дебеле жене, била je далеко и без стварнога смисла. Лагано, реч по реч, y себи, Стеван опсова најпростачкије свакога од тих лица да би видео шта ће ce збити y њему, с њим и с њима. Али он je остајао и даље миран и слободан, не ведро слободан већ сасушен, без живота. Хтео je да ce по друти пут роди; неко je рекао да ce једино живи ако ce „два пута роди“, Није имао снаге за то друго рођење. Није имао екстазе за то. Обновити најпре оно што je дотле ницало и листало y њему. - Знаш да je ових дана тачно десет година како смо ce упознали - рече 88

Милану. Чинило му ce да je апсолутно хладан, али je рекао то са извесним одушевљењем, јер je жудео да y себи нађе нешто што би га натерало да говори са одушевљењем. Пре десет година њега су привели из теразијске y палилулску основну школу и ставили га тачно уз Милана, који je онда, дебео и тих, био стално као y неком сну. Милан ce осврте и насмеја ce, онако исто зло као и јуче. Широм отворени прозор гледао je на звучну улицу. Воловске запреге су са шкрипом и напором одлазиле ка Дечанима. У самој соби није био нимало већи ред него дан раније. Исте растурене хартије, књиге, женске ципеле и сукње. Као да Пећ не треба да буде и за Милана Томића, као за све друге, само пролазно место при повлачењу, већ да ту има да проведе целу зиму, учећи y овој соби, скупљајући другове, пушећи и дискутујући. Он je био специфичан и као личност и као тежња да све преуреди и натера да буде према њему. Он je био и одело које носи, и соба y којој спава, и ваздух чак који дише. Довољно дефинисан већ самим својим телом a засебно још и сваком својом навиком. Стеван je y њему видео целу варош y којој су ce родили, цело то младо поколење коме су припадали. Или ce све то друго y његовим очима претворило y Милана Томића. Па ипак, за време откад нису били заједно нешто ce грдно y њему изменило. Више то није био онај деран огромних замишљених очију који ce сваки час надвијао над хартију, док му je тешка влажна коса заклањала не само чело већ и сав лик. Троми деран коме су ce смејали што корача гледајући стално y врх своје обуће, што je „бели медвед“. Милан je сада остао танак, блед младић, насмејаних, тамних, злих зеница и косе која ce не може савладати. Дижући само једну страну усана над зубима, правилним и белим као y младе звери. Блештава мека огрлица, лабаво везана кравата, растављене обрве. Укупно, скоро страховито леп. Лепши од жена, како ce и Смеђем Петру учинило. Неразумљиво зашто, место да буде задивљен његовим ликом, место да je суревњив чак пред толиком његовом лепотом. Стеван je свога пријатеља, као да je овај тиме опако погођен од судбине, жалио баш због ње. Мислио je, као и Смеђи Петар, да je то несрећа. Као да би га требало тешити што више није замишљен, безначајан и гром „бели медвед“, који маказама сасеца прве маље са лица. - Видиш, начин на који je Смеђи говорио с тобом не мења ствар да je он 89

y односу на сваког од нас засебно, y односу на човечанство, y праву, Ти ниси то морао да примиш као личну ствар! - Не, никако не. Разуме ce. A и да јесам, он би и иначе био исувише y праву. Зар не? Милан je гледао на воловске запреге напољу: - Свеједно. - Могу ли да ти кажем нешто? - запитао га je Стеван. Милан одмах пусти његову руку. Беспрекидан ред воловских запрега вукао ce ђаковачким друмом. Жене, завијених лица y мрачне крпе, бодриле су животиње пискавим гласовима. - Ја сам довде ишао махом са неким рођацима. Ни пријатни ни досадни људи. Тако. Деда je остао y Београду; после je, чујем, прешао y Трстеник са својим пријатељима. Провео сам две године, најпре мислећи да ћу умрети, a затим радујући ce свему што значи повратак y живот. Нарочито бубама, животињама, грању. Међутим, био сам câм, разумеш, потпуно câм. Ниједног човека с којим бих ce савршено разумео. Било би толико ствари које бих хтео да кажем, да питам. Хтео бих да поново родим сваку ствар y себи, као што ce гвожђе кује по неколико пута, као што ce ракија пече по неколико пута. Сада ce, ево, све изменило. Мало je ствари y човеку које заслужују да буду поново рођене. Више ce не може радовати на бубе и животиње. Од свих књига које смо читали једва да две-три још нешто значе. Не бих хтео да идем даље câм, са таквим људима који ништа од свега тога не схватају. Разумеш? Можда ћемо од себе и од живота који нам припада моћи начинити нешто што би нам давало права да живимо. Било би болно ако то баш ништа не значи. Ти си увек говорио да би желео да путујемо заједно. У Италију или y Баварску. Ово je сад важније од тога. Италија не значи више ништа. Живот и закон живота сада су овде. Или никад и нигде. Ти си чуо шта каже Смеђи Петар, Изгледа ми као да су тачно од његових речи ствари стале да ce одигравају. Хтео бих да пођемо даље заједно. Мене није страх ничега. Пре неколико дана ја сам желео свом снагом да умрем. Али сада бих хтео да будемо заједно. Ти си сам... или баш свеједно... Милан je гледао на запреге. - Бојим ce да би то било компликовано. И затим, видиш, донео сам овамо књиге, које хоћу да учим, да читам... Не верујем да бих тако брзо могао да напустим Пећ... Ти ce не љутиш? Не верујем да je могућно. То je све. 90

- Сећаш ce - покуша ипак Стеван, иако je његов друг значајно и с досадом гледао на другу страну, ни y запреге ни y куће преко пута, негде далеко, можда нестрпљиво. - Сећаш ce да смо увек говорили да један пут, који би значио много за наш живот, пређемо заједно. Нема ниједног пута, ниједне књиге који би били важнији од тога. Нешто страховито почиње с нама. Можда je то оно назначајније за живот. Зар je немогуће да пођемо заједно? Стеван није био никада упоран. Он je пуштао да догађаји долазе и пролазе. Зашто je то постајао сада? - Доцније - рече Милан - ми ћемо ући y живот заједно; доцније: када он буде зависио од нас; када будемо могли да створимо из њега шта хоћемо, потпуно по својим назорима. Сада нас догађаји носе. Нема ниједног човека сада који живи свој живот, онакав какав би хтео да проживи. Сада je рат, зар не видиш? Људи створе рат, али онда они нису више они, не живе више свој живот већ je то нека психоза маса и народа. Сада je књига још најважнија и пет добрих страна важније су за мене од пет недеља оваквог живота. Када ce све заврши, ти ћеш ми испричати и провести ме кроз све то што си рекао да сада проживљаваш. Можда ће бити већа ствар бити вођен кроз то од тебе накнадно, него бити одмах са тобом. Ићи ћемо заједно једанпут, y једном правцу. То остаје. Сада je немогуће. Он виде да je Стеванов поглед y правцу вешалице о којој je обешена женска хаљина. - О не! Могу да одем кад хоћу, да je оставим кад хоћу. Видећеш, једном, како je чудно и добро то створење. Иде с ким хоће; разуме ce, са свима. Каже да сад воли да je уз мене зато што сам леп, само зато што сам леп, па ипак... - И поцрвене. - Она je стално са тобом... Проводи ноћи код тебе? - Да, само не како ти замишљаш. То сам и хтео да ти кажем. Жели, чини ми ce, да ce заљубим y њу, и то би y ствари била само игра једне већ прецветале жене. Зар не? Или просто замишља да сам јој син. Можда да би тако била ближе Смеђем Петру. Да би он увидео, иако je презире, да баш друг кога он цени цени њу. Замисли колико je она старија од њега. Видела га je кад ce рађао. Скоро je његова мајка и тешко je онда бити презиран баш од тог човека... Тек она изгледа огромно срећна што je са мном. Међутим оно... Кад смо још били стално заједно, и када сам ти говорио да одлазим тамо, код жена, ја сам ce само хвалио... Нисам никад дотле ишао тамо. Ја 91

нисам још био онда са женама... Ја сам стално лагао y животу. A ипак... - Он погледа Стевана оштро. - Мислим да je то необично важно: човек који je много настрадао. Много страдао. Не толико сам човек, више његово страдање, та патња, несрећа коју je сварио и преживео. Нечему служи, негде оде та несрећа. Твој деда, на пример, када га човек види, још држећег и млечна лица, руменог, никада ce не би рекло да ce све то збило баш њему, a ипак ce то збивало. Не могу тачно да ce изразим. Око нас има увек сувише много патње да би она била без вредности, да би ce она могла брисати као да je никада није било. И ово сад, то исто што и ти сматраш да настаје, y шта треба ући, што не може да пропадне. Разуме ce, то не може да пропадне. Наћи ћемо можда y некој књизи, не знам којој. Кад кажем књизи, мислим y једној људској идеји. У једној идеји која би то тачно захватила и тумачила. Ја лично не бих смео да уђем y то пре него што бих стекао једну идеју о том. Разумеш ли ме? - Да ли ме чујеш (као да je говорио са страшне даљине, очи су му опет пламтеле), ја осећам себе, свој живот, сасвим добро осећам себе, своју смрт... То je било оно што je Стеван чекао, слушајући га. Не толико чудо живота, колико да неко ко му je близак верује y то чудо. То je била као нека потврда. Зашто je онда одбио да верује да je данашњица важнија од књиге, као да ce идејом може покрити живот! Зашто толике противречности? Стеван je гледао Милана бледог, узбуђеног, грозничаво насмејаног. И Милан je, одједном, постао ружан и сублиман. Сва она прекомерна лепота уступила je место једној бољој лепоти. Његова рука постајаше врела и беспримерно сува. То je била једна друга личност. - Замислио сам - говорио je Милан - да je Смеђи Петар мртав. Не из пакости. Тако, одједном ми je изгледало јасно и значајно да je Смеђи Петар мртав. Баш он. Написао сам то... Не сасвим то, већ осећајући то, написао нешто о несрећи... као песму... То je једино како могу, како ја могу... Па ипак, Смеђи je најупорнији и најбољи међ нама. Несрећа с њим постаје нешто величанствено, изванредно... - Како je Петар ружан и плаховит! Како je он тамна, опака, несрећна, отровна крв. Иако je мртав, та je крв пала на земљу, ушла y земљу. Или je земља није упила, или, ако je упила, постала je нешто друто. То je то, та несрећа... Слушај, рећи ћу ти! И наслоњен на ивицу прозора - y соби je било хладно јер je прозор био отворен и Стевану je било хладно чак на ногама - издижући усну над злим правилним зубима, с рукама y капуту; невешто, уплашено, Милан поче да 92

чита: - Где оде она крв, црвена, страшна, Крв овога младића? Никада крв мајке док гa рађала, Не беше тако црвена, тешка, Као крв oвогa младића, Никада... - Лепо - рече Стеван збуњено. Милан je ћутао и гледао га право y очи. Насмешено, подсмешљиво да би видео да ли Стеван лаже. Било му je непријатно и чаробно. Јутро. Поцрвенео je. По ивицама његовог пространог гласа, који je остајао ту и када je он заћутао, легала су нека модра крда и пресецале ce ливаде. Наједном Стеван je био сасвим сам y овој соби. Свечан и потпуно осамљен. Ничега више није било око њега за шта би везао свој крик. Он je ћутао неколико тренутака и гледао y зид y који je уцртан Милан: међутим, Милана није видео. - Бићемо без престанка заједно - рече овај. - Док си овде, бићемо непрестано заједно, je л’ да? Сада треба да идеш. Стеван ce насмеши. - Ипак ћемо покушати да пишемо заједно, зар не? Ево, све што будем писао биће теби упућено. Чак и ако сам не будеш стварао. Ја мислим често твојим мислима. Цео живот не вреди колико један друг, разумеш ли? Испраћајући Стевана на врата, преко хартија које су ce вукле, Милан додаде: - Не изгледа ли ти чудно што смо први пут y животу један другоме све одбили, Да пишемо заједно. Да заједно путујемо, да уђемо y патњу заједно ако нам још предстоји. Рекло би ce да заједничко детињство не значи, да прошлост ништа не значи. Стеван пажљиво погледа свога друта. То није он, рече y себи. Па ипак... - Довиђења, вечерас - рече Милан на капији. - Хоћеш ли да дођем по тебе? - Не, овде ћеш упасти y ситуације које ти могу бити непријатне. Ја ћу доћи до тебе. У четири? - У четири. Или и раније, ако стигнеш. Чекаћу! 93

Стеван je пошао на другу страну. Милан га ипак после неколико корака сустиже, као малочас сестру Смеђег Петра, кад ce растајао од ње. Трже га. - Само да ти кажем: Хвала ти што си дошао и довиђења! Никада Стеван не би осетио ништа топлије, ништа скупоценије да je детињство још остало y њему. Чинило му ce да би ради оваквог сусрета требало да пристане да иде из несреће y несрећу, кроз цео живот. Па ипак je било нечега злог y томе. Стеван je ишао кроз улице, изван себе, између људи који ce ни најмање нису чудили што га таквог виде. Када je стигао већ до Патријаршије, вратио ce истим путем до куће y којој je становао. У пола осам je дошао Андрејка да га пита хоће ли да изађу мало y варош пре спавања. Чудио ce што je Стеван цело после подне провео y кући. Милан ce ипак није појавио. Он je знао да ce више никада неће појавити. Са места на коме je некад почивало детињство капала je нека тамна, љигава и зелена крв.

Четвртак, 12. новембра Небо суморнога дана свршавало je y блату. Оно je стајало одмах иза гробља, тешко усађено y муљ, y средину гомиле људи, тамно, усправно, са огромним сивим облацима који су ce, као полипи и рептилије, мицали и пузали уз безмерни, влажни зид. Оштра, тврда хладноћа долазила je оданде. Стеван je стајао пред тим небом, као пред каквом митолошком сликом, коју су рептилије оживеле, тамне и љигаве, балаве. Био je сићушан и застрашен и руке су му висиле беспомоћно. Све ce смањивало пред тим небом, и људи су ce котрљали негде доле као брисани тешким и мутаим таласима. Сви су ce спремали да пођу заједно из вароши, и газдарица, жена црногорског мајора, са својом малом сестром и синчићем, увијеним y хрпу шамија и шалова. Кад je већ све било на коњима, кад су сва врата закована и постављени катанци, y Пећ су одједном стигли одреди генерала Вешовића. Требало je да пођу на непријатеља и зауставе га негде после Митровице. Муж жене која je ударила и последњи катанац, одвојивши ce зачас од трупа да би видео своју породицу, гледао je 94

свога сина како je привезан већ за самар, руку тако дубоко увучених y недра, и целог тела тако загубљеног y шалове, да су само још очи означавале да je y томе завежљају живо биће. Дечак ce расплакао желећи да пође с оцем, али пошто су имали исувише мало времена - он који je имао да нађе места за биваковање својим људима и она која je била решена да одведе цео овај караван бар до првих ханова - оставише све онако како je било, и дечака и девојчицу на коњима па, изваливши на брзу руку и без милости једна врата, уђоше само њих двоје y кућу. Он je рекао гласно, пред свима, не паштећи ce много да их убеди, како ће унутра тражити за себе само чисту преобуку. Она која je срела свога човека, црвена и узрујана, ударала je неспретно секирицом по ономе што je малочас закивала, и није ништа објашњавала. Чекали су сви дванаестину минута пред кућом, љути, усправни, бледи, мрзећи те што су упали унутра... Небо je сада јурило ускомешаним облацима увис. Силни пропети коњи отимали су ce кроз угасите и бесне магле. Змајеви обешених крила вили су ce оданде y грчевима. Врата су ce најзад отворила и, као да би то били неки младенци који има да ce појаве, срећни, уморни и измучени, пред проламањем хоризоната, црњим и узбурканијим него што je ноћ која треба да наиђе, он je држао њу руком око паса и они су ce гледали са усхићењем и љубављу којом тек као да почиње живот. Затим су погледали y све остале што су чекали, и нису видели јеткост на свим лицима. Дечак je плакао кроз крпе и нико није покушавао да га утеши. Она je онда узела мужа за руку и пришла заједно с њим детету. - Доста, Миле, пољуби тату свог, па ћемо куд који, y име... - рече и размакну мараму око избалављених детињих усана да би ce велики напомађени брци спустили на њих. Али дете je било исувише увређено да би ce радовало томе пољупцу и заплакао je само још јаче. Било je већ три сата када су сви пошли. Стеван Папа-Катић гледао je y то велико небо које ce пропињало над њима. Они су ишли испод њега, сићушни и зли, Пролазећи поред кратких улица, Стеван je још непрестано гледао низ њих, иако није било више никаквог изгледа да би ce Милан могао да појави. Појавио или не, Стевану je, тако му ce бар чинило, било сада сасвим свеједно. Ништа, дакле, није значио почетак живота! То што су проводили часове y гранама дуда, што су баш y оном часу гађали ону девојку лоптом, a после, ужаснути, чекали да ce убије. То: Палилула, Ташмајдан, пример „Илијаде“, y који су сложно пресовали млазеве изненадног и првог 95

усхићења... Ниједан од људи које су сретали излазећи из Пећи није имао везе с тим. Искакали су као из лудила јер je Стеван знао да неће више никада да их сретне. Само je гледао y њихова лица да би нашао на њима знак судбине, њихове или баш своје јер их више никада није имао да сретне. И све je то било изгубљено заувек. Као и цео почетак живота: тако замршен, узрујан! И онда... нико од њих није желео чак ни да други буду гладни, ни да буду сити. Ни добри, ни зли, равнодушни, они су излазили y неки понор времена или простора, појављујући ce изненада опет негде, као понорнице, или више никада и нигде. Хтео je да зна да ли су му блиски, да ли их воли, и није умео да нађе одговор. Предео кроз који су ишли био je врлетан. Стаза пењања на Старог Руговини усечена дном клисуре. Вода која je протицала крај њих имала je своје нагле одблеске и свој изненадни шум, као јаук. Ишли су као по звучном металу, толико je одјекивао топот коња и њихови кораци кроз сву савршену ноћ. Стеван није прекидао своју мисао од првога свога корака, када je жена повела коњића на коме je био везан њен син. То није била нека мисао којом би дошао до каквог сазнања, али je била мисао. Нешто као каква дрога, упола повезана a упола кошмарска, таман толико дрога да не осећа колико je заморен. Његова мисао није ce прекидала ни када су дошли до неке заравни, и када су сви стали јер je требало растоварити коње. Њега није занимало ни да ce то место зове Јусуфов Хан, ни да je тај хан, замрачен и препун света, био цело ово вече циљ коме ce кретало његово тело. За Стевана Папа-Катића те грађевине уопште нису постојале, он није знао на којој су страни, ни куда су нестали коњићи уз које je до малочас корачао. Или je био уплашен да то сазна, толико су му људи, са којима je био до малопре, били мрски и туђи. Он није волео људе који ништа од њега не очекују и који наткриљују његов живот као да je заиста y њему све сасушено. Хтео je да буде сам. У визији су му били само ови безбројни огњеви с народом који ce греје и спава око њих. Црне прилике устајале су и седале. Човек који je спавао крај једног огња, покривен шињелом преко главе, дизао ce и ишао до другог огња. Седао тамо између двојице, пушио. - Знаш ли како сам отворио дућан? - говорио je он гледајући y жар, тако чисту, прозрачну, тако савршену до усхићења материју, до лепоте каква ce не може описати. И он, сељак, грубијан, осећаше, скоро с болом, колика je разлика између његовог расцепанога гласа, његових умашћених бркова, и те 96

жари. - О мајку му, што je чиста и светла - рече. Обожаваше je. Пљуну на њу, a она блисташе и даље. - Ја сам с Пантом играо карте - настави обесхрабрен. - Панта узео већ кеца са шпила, a не зна да je то кец, нити ми други, што смо ту. Каже: „Ако je ајнц, враћам ти новац који je мој отац узајмио од твога оца. Нека ти је.“ Мени ce све пресече. Не смем да погледам. Ја сам хтео да га убијем већ. Пола године сам смишљао како да га убијем. Ето ти. - Ћоро, имаш ли једну кашику? Стеван ce увио добро y капут и ћебе и, пре но што ce спустио добро поред туђе ватре, спавао je.

Петак, 13. новембра Пробудио ce ко зна кад. С једне му je стране било топло, с друге врло хладно. Није видео ништа, глава му je била потпуно увијена y ћебе. Покушавао je да ce некако окрене извлачећи руке и ноге, јер ко зна како би их поново ушушкао. Хтео je да ce окрене, не на другу страну, већ на куку за читав круг, тако да му глава буде где су сад ноге, a леђа према ватри. - Пази бре, изгорећеш, мали. И неко га je гурнуо. Овако je било ипак боље, док ce пуштао судбини и док je спавао даље. У зору je извукао из покривача једну руку и главу: све je бескрајно високо и пространо око њега. Људи су сви устали. Из неописане блештавости и расперјаности простора спуштају ce завесе крупног, меког снега. Снег je на његовом покривачу, на раменима свих људи, чија лица, y тој великој белини, изгледају зелена и чађава. Устајао je брзо, клонио ce да говори било с ким, покушавао да скува себи чај, избегавао да дигне поглед до људи који су око њега. Нешто врло важно збило ce y њему. Плашио ce да му ко не разбије то осећање пре но што ce оно уобличи y једну мисао, која ће га сачувати. Вода коју je пио била je врела и бљутава. Једва да je и то процењивао. Осећао je врло добро да y току ноћи није свлачио обућу, a да je после јучерашњег пешачења то било неопходно. И то осећање, тако физичко, тако одређено, наметало ce као да 97

извире из неодређеног a важног сазнања с којим ce пробудио. Замор y телу, не што je вече раније било прво дуже пешачење, већ зато што га je испунио тај доживљај и то сазнање о њему. Тако je газио по мекоме снегу, прелазећи да види да ли je коњима дата зоб, и тако je гледао пару која ce дизала са њихових мршавих сапи, Кажу му: - Ова два коња су ваша. Он не гледа y лице човека који му то каже. Он нема ничег заједничког с њим и не тражи од њега да му помогне када ce мучи да намакне самаре и товар на ове две животиње које су „његове“. Не осврнувши ce, одлази напред, пре осталих. Изгледа му да треба да буде само напред, пре осталих. Никаква одлука не постоји y њему. Снег je завејао стазу којом животиње газе помирено, не чекајући да их неко тера. Клисура je остала иза њих. Испред и иза њих пење ce уз брег бескрајна поворка. Војници, измешани с пуштеним заробљеницима, с грађанима, са покојом женом. Идући један за другим, осврћући ce сваки час, погледајући око себе, очима великим, мокрим, као y животиња. Чудно одевени y брда одела, где ce не разазнаје тачно један део од другог, увијени y мараме, y исцепану ћебад. Идући, Стеван ce не загледа y лица која престиже, али ce ови постављају испред његових очију, са својим почађавелим јагодицама, са блиставим зеницама, приближују ce, расту, нестају, као y сну. Стеван би хтео да формулише онај доживљај с којим ce извукао јутрос из покривача засутог снегом, али не успева. Као толико пута y животу, он не налази више оно што му изгледа да би могао задржати и оваплотити једном мишљу. Када мисли, његова мисао не уобличује његова сазнања, она их само продужава, толико док сасвим не ишчиле. Али он зна да je због нечега пошао овога јутра пре осталих, не доносећи никакву одлуку, да je устао испод ћебета и пошао. Лица оних који седе крај пута на својим торбама, отворених очију, без погледа, или склопљених трепавица да би ce боље одморили, прелазе једна преко других, бришу ce, враћају и затим нестају заувек. То je лик једног старца, чија je горња усна мало дигнута y левом углу, расцепана некада, па неправилно срасла. Уста ce отварају као да не пуштају ни гласа од себе. Два реда дугачких жутих зуба уоквирују детињски ружичаст језик, расту до огромности. Преко њих ce поставља дечачки, весели и зажммрени лик једног трубача. И опет један нови: оштрог, мршавог човека, дугих, скоро зелених бркова. 98

Онда Стеван више не покушава да мисли: нашто мислити ако мисао пролази кроз њега као сан! A ипак мисли о том. И о том да треба корачати још, непрестано још ићи напред. Тако четири сата. Не проговоривши ниједну реч, одмарајући ce врло ретко. Прелази дванаест километара. Код неког хана једе мало кајмака и хлеба. Док жваће, три му ce човека приближују. Он их гледа и не престаје да једе. Мисли шта би хтели од њега када га посматрају. То су старији људи, имућнији сељаци и занатлије. Један има велике жуте кесице под очима. - Покушали смо да купимо овде хлеба, па нам не даду. Пошто би нам ви продали једно парче? - упита један. - Не продајем - одговори Стеван, не журећи ce да прогута залогај и црвенећи одједном, јер je приметио да je и његов сабеседник поцрвенео. Затим додаде журно: - Могу вам дати овако један комад. Они узимају хлеб кад им га исече, али ћутећи и даље стоје. - Могу ли нам дати и неколико парчади шећера? Ја сам болестан, па могу само шећер и воду. - Причекајте. Ако имате лонче, даћу вам мало чаја. После свега, ови људи као да ce с тешком муком решише да му захвале и да оду. У часу када Стеван и сам намераваше да пође, виде да му je за торбу, тамо где му стоји хлеб, заденута десетица. У први мах би му пријатно што ти људи нису пристали да просто испросе хлеб, али му одједном појури крв y образе. Можда je, док су они још били ту, бацио поглед на торбу, дотицао je не примећујући банкноту, a они мислили да je он видео и да ce само прави невешт, да не би морао да je врати. Сада тај страх да je y очима нечијим испао ситан и дволичан постаде наједном тако несразмеран да би њему самом био смешан кад би ce тицао ког другог. Био je свестан да je то само зато што je још сувише млад, Али узбуђење није мање. Читава два сата убрзавао je корак да би сустигао ону двојицу. Њих, међутим, као да су они прерушени путници из Толстојеве приче који долазе да искушају племенитост човека, нигде није било. Затим je видео два заробљеника како иду један за другим, врло бледи, опуштених руку, повијени. Могао би и њима да поклони ових десет динара које није хтео да заради, не бар на такав начин. Али то није учинио. Да би препречио пут, газио je снег до изнад колена, a претходни умор, који je осећао после подне, када je желео да легне по снегу и да ћути, лагано 99

je ишчилео. Није осећао чак ни хладноћу, чак ни тврдо тло под ногама. Као да корача кроз плитко језеро, ишао je кроз снег, мек и топао. Тако je y први сумрак стигао пред хан. Све je већ било пуно, a они који су пристизали y исти час када и он, остајали су ипак. Они који су већ били Смештени, рекли су му да ce други хан налази на пола сата даље, и да je свакако празан. Зове ce Бјелуха. - Не осећам баш никакав умор - рече гласно Стеван после кратког размишљања. - Продужићу. - Разуме ce, тако и треба кад си млад човек - рече онај исти старац који je први споменуо други хан. Али само што je Стеван пошао y сумрак, који ce све више спуштао, кад га старац још једном викну: - Слушај, па ниси ваљда луд. Ko зна колико je то далеко, a можда ћеш и сасвим сам бити на путу. Куд су стали толики, стаћеш и ти. Стеван je са своја два коња продужио y сумрак. „Зашто сам продужио“, помисли, „кад ме je сад, после његових речи, очито страх? Једино зато што ce он, као себичњак, обрадовао да ће ce један мање гурати с њима, a тек накнадно je човечност надвладала y њему. Ако бих остао, он би ту човечност морао да плати својим комодитетом, ако продужим, он je био и човечан, његова савест je, дакле, мирна, a довољно му остаје места за спавање. Продужавам ли да бих га наградио? И y чему би онда била човечност ако je она ћифтама толико на домаку“, Стеван je, y ствари, продужавао, јер би му човечност овога старца сметала да ce користи правом које му je и иначе припадало. Он би био неко ко je примио милостињу и његов би сан био наткриљен добротом тога несносног „добротвора“. Стеван je настављао пут једино зато што би му било досадно да остане. Тамно вијугава пруга преко брегова. Стаза утабана од људи који су целога дана туда пролазили. Ноћ je била чиста, кристална, још недовољно тамна на небу, a доле одједном расветљена, само неколико тренутака, од самог снежног тла као од неке нове месечине, којом ова Земља обасјава просторе. Ta расветљеност обавијала je целог Стевана, његову главу, тело и ноге. Нарочито његове ноге, које су биле нешто друго него он. Када их погледа одозго, видео их je како корачају, обасјане, кроз фосфор. Бол од умора горео je y њима као неки далеки пламен. Тако су оне расветљене и споља и изнутра корачале по огњеном и леденом дну ноћи! 100

Тек сада je видео колико je претеривао y суду о својој незаморености, Осећање да ноге не припадају осталом склопу тела, већ да су независне, долазило je, унеколико, и зато што je једино њима морао вољно да заповеда. „Хоћу да пијем“, и он je дизао чутурицу и пио, не водећи рачуна којим ce деловима тела то извршило. „Хоћу још да идем.“ И знао je да то значи; хоћу још да стављам ногу пред ногу, и да то треба мислити снажно. Испред велике црне мрље на снегу - лешине других коња - коњи су ce за тренутак трзали, фркћући, a онда би загазили сами y снег и заобилазили je. Ишли су пола сата, сат, сат и по. Још ce нигде није видело ниједно станиште и ниједан живи човек на хоризонту. Ноћ потпуно светла, зимска ноћ. Таква ће бити и кроз два-три сата још, све до зоре. Из шуме чуо ce, али са колико бескрајне даљине, лавеж паса. Затим ништа, и онда ce опет понављао. Папа-Катић je силазио низ брег, потом ишао његовим боком и опет силазио. A сутра ce требало пети и за ту изгубљену висину. „Сутра! О, само стићи вечерас, где било, лећи, спавати.“ Каква глупост што није тамо остао! Хладно му je страшно, и не зна да ли ће тамо где стигне бити још ватре! Најзад су ce y даљини појавили кровови. Висок дрвени кров припијен уз брег и још неколико разбацаних више њега. Изгледало je да je ипак стигао до Бјелухе. Један пас je лајао. „Пас који лаје не уједа!... Било би глупо да ме нападне неколико паса! Ово овде мора да je хан!“ Ушао je с коњима. Под надстрешницом стајали су још и други коњи, покривени поњавама. Привео je своје и држао их, не знајући шта даље да чини. Један човек ce дигао и, појавивши ce на светлости ноћи, трљао очи као дете. Лик боксерски. Пуни образи и пљоснат нос. - Могу ли да уведем своје коње ту? Да ли би ми помогао да их растоварим?.,. Треба зоби. Не одговоривши ни реч, не отворивши сасвим ни очи, човек развеза брзо конопце, привеза коње, и донесе зоб. Тек онда изрече мисао коју je од почетка имао: - Шта вреди да ти ја растоварујем твоје коње! Не можеш ни спавати овде! - и повуче ce y помрчину. Стеван ce једва држао на ногама. Тек када je престао да корача, оне су га заболеле... Као да су одрана па запаљена: сада су га пекла стопала. Довукао je ствари близу врата y намери да их унесе y неку просторију, али када je 101

увидео да не може даље да их вуче, оставио их je ту y сенци. Отворио je врата. Оданде га je запахнула топлота и дах људства. Код самих врата спавало je већ много људи, тако да нису могла сасвим ни да ce отворе. Колико да ce провуче. Унутра помрчина; дубоко, гласно дисање и хркање мешају ce с гунђањем оних који су ce полуразбудили. Покушао je да пође y било ком правцу повлачећи ноге, али je свуд наилазио на тела или на ствари. Тако je стајао неколико минута размишљајући, привикавајући очи на помрчину, Туп. Не мислећи ништа. Ноге су га страховито пржиле, клецао je и желео само да седне. Макар само да седне. Ту где стоји. Прекорачио je затим преко једног спавача и остао je опет стојећи. Ваздух je био загушљив изнад људи који дишу Дисали су с напором и мучењем, као да умиру, али су ипак лежали ту, прострти, опустивши своје удове. Једино он je стајао на ногама, које су представљале ужас. Онда je ceo. - Докле ћеш ме гурати? - упитао га je расрђени човек, који je лежао поред њега. Стеван je ћутао. - Хоћеш ли лећи или не? - Ko je то што ce ту мува? - упитао je неко даље. - Ја бих легао кад бих имао где. Страшно сам уморан и промрзао сам, a немам где да легнем. - Лези овде - рекао je онај исти осорни глас. - Где? Овде где седим, нема нимало места. - Ево с ове стране има мало места... Скупи ce! Где си ce мувао досад? - Сад сам стигао. - Дођавола, хоћете ли ћутати већ једанпут? Покушавао je да ce онако, y помрчини, увије y ћебе које je донео под мишком, При сваком покрету руке ударао je понеког спавача. „Кад бих бар могао скинути ципеле и протрљати ноге рукама, после би било ваљда хладније, али бих осећао мањи бол!“ Положио ce на леђа и тежак, утласти сан, готски, с торњевима, сталактитима и химерама поставио му ce одмах на груди. Није ce усуђивао да ce помери, јер би ce онда све срушило на њега. Знао je да je та грађевина нека жена, можда планина на коју ce треба испети не померивши ce да ce не би срушила; да би он јасно видео шта треба да чини само када то не би био сан, a да тај сан чак и није његов, већ сан кнеза Андреје из „Рата и мира“, али није могао да ce разбуди, и патио je што не може да ce разбуди и што 102

сан није његов. У ствари, за њега би било само важно како би могао да испружи сасвим ноге, a да их не држи превијене y коленима и ослоњене на измучена стопала. Онда je сањао да их je, уистину, испружио, да je, као акробата, за то време правио невероватне покрете, како ce грађевина не би срушила. Али ноге су га и даље болеле. Уосталом, чамци, између којих je y сну био углављен, могли су ce размаћи свакога часа и онда би пао y воду. Велике ледене рибе пропливале су под њим. Хладноћу њихових тела осећао je јасно и кроз одело. Ноге су биле клинцима оковане за чамце, са њих je капала крв, a рибе су, ради крви, пловиле испод њих. Лагано, оне су биле све гладније и све ближе. Сада су већ кидале месо с ногу. Болело je. Он ce ужасавао, кула ce рушила, гушила га својим тешким кристалима. Страшним напором покушавао je још последњи пут да ce истргне. Тако ce Стеван пробудио задихан и ужаснут. Ноге није био испружио. У целој просторији дисање je било звучно, тешко. То су велики, уморни мушкарци, који више не бде над својом снагом и као да ће да помру за време сна. Осећао ce мирис њихових тела, знојења, косе, која ce преко дана знојила над капом. Нарочито je мирисала обућа, сушећи ce од снега. Све je ту било запарно и загушљиво као y трапу, с чијег тла бије хладноћа, с дасака или кроз њих, из неке друге рупе... Стеван je ceo и лагано скидао обућу. Новине y које су преко чарапа увијена стопала, несносно су шуштале ивицама око чланака; остали нижи део, натопљен и назнојен, био je већ као крпа. У први мах, ослобођена, када више нема шта да их подржава, да их држи збијена, стопала као да ce разиђоше, као да пођоше на све стране од неког непојмљивог, глувог бола. Као да би хтела да испуне сав простор. Али онда им би лакше. Ставио их je y башлику. Сада je њихово трпљење било скоро пријатно. Жмарци врелине струјали су кроз њих и пулс крви y њима долазио je до њега, као удар неког далеког чекића, који успављује. Да! да! Више њих била je ковачница, и цело лето, кад би прозори били отворени, оданде je долазило куцање, легендарно, топло, потопљено y детињство. Људи су ковали и ковали, a жута вода од киша јурила je олуком, Стеван je стављао босе ноге и голе руке y воду, a ова je правила вртлог око њих, и нечији чун од новина растварао би ce ту. Људи су грајали, претрчавајући с једне стране улице на другу, без потребе. Подављене кокоши прелетале су испод његових очију... Гавро Савић, чији су дланови били као ђонови тврди и испуцани од потезања чекићем, сишао je на воду да их опере, па je онда с муком 103

управљао писаљком док je срочио своје писмо за мајку. Срицао га je полугласно, са толиким болом, да je желео скоро да закука. „Драга моја мајко пишем ти сада y петак јутро и могути јавити да сам добијо од вас писмо већ шест недјеља и све сам разумио што ми пишеш и могу ти најприје јавити да сам добро и здраво које желим и за тебе добро здравље и весеље. Драга моја мајко могути јавити да сам добијо прије шест недјеља и јако сам ce обрадовао твојему писму тако као да сам добијо силнога блага. Иако сам онда заузо велике радосне мисли са којима мислим да ме нећеш заборавити, мила моја мајко, ја сам ce јако забринуо што немам од тебе писма више него оно једно. A сада драга моја мајко, заклињем те свемогућим Богом да ми опростиш што ти не пишем често и да ти мене не заборавиш, јер ако ме ти заборавиш нигдје ме људско срце већ неће разумити. И кажу ми солдати да сте y збјегу a срце ме онда заболи да ce ти стара мучиш и ја ти зафаљујем што си ми једном рекући сиромаку и сироти који сам осто од пола године без оца и нико више о мени није водио рачуна до моја сиромашна мајка и једва кукурузом одранила опет данас одрасто и сазно за ce и за тебе, мила моја мајко, душо моја, само да ниси y збјегу и све ће добро бити. И кад мишљах да сам ce упутио са добрим особинама и да ћу моћи мало боље да проживим својом главом и ја те не би ранијо кукурузом но бјелом пшеницом. A сада код мене влада велико трпљење по једва петљам дан за даном анигдје ни хелера a би га теби послао. A без хелера није човјек никуд никакав присто погдјекад мислим што ме створи. И ако од глади овде не скапам код ове воденице јер нас Швабе све похараше ја би волијо доћи о Божићу y село и волијо би те видити па како било. Ја те много сањам и сваку ноћ само тебе сањам мила моја мајко и мислим како да ce о Божићу састанемо. Опрости што сам тако грубо писао не ваља ми ни оловка па нисам знао да имам више папира само свиту папира, a оловка ми je ко за нокат па сам једва ово написо. И y славу ћесара, кажу, да изгинемо a ти y збјеговима само о мени сањаш и овди je велика вода и рибе нема и свићемо од глади изгинути и више од глади но од пушке и никад те више нећу загрлити јадна моја мајко, све поткивајућ и поткивајућ ове пусте коње. Споздрављам те твој син Гавро a ја сам гладан, гладан мајко моја.“ Ни чета резервног капетана Стевана Џамића, ни цео Први батаљон, нису имали везе са Другим пуком, кад су, пред зору, посели положаје код села Заградје. Џамић je y том часу осећао страшан бол y уву и једва je успевао да ce разабере. Одговарао je своме команданту као из неке далеке земље, где 104

ce налази још само његова мисао, с којом je остатак њега изгубио везу, као што je цео овај батаљон изгубио везу са својим пуком. Тресући ce од сна, буновни мештани и патрола обавештавали су команданта да су ce трупе дан раније повукле на десну обалу Ибра, a да су Аустријанци ушли y Бањску. Једина веза са пуком била je на тај начин прекинута. Свитало je лагано, a магла ce још није дизала. Тек око девет, непријатељ je напипао предстражу Џамићеве чете и ретки пушчани меци долазили су, од тог тренутка, из магле као суманути. Према наредби команданта батаљона требало je измислити неки згодан пут којим би ce војници дочепали реке и пребацили ce на њену десну обалу. Стеван Џамић je виком хтео да заглуши тупо ударање y уву. Око десет, батаљон je најзад кренуо. Џамић je сваки час пио коњак идући пешице поред својих војника. Видео je само људе који су били врло близу њега. Остале je само с часа на час назирао кроз маглу. Корачали су без журбе забрађанским брегом преко села Бурлата. Местимично исцепана магла вукла ce пустим арнаутским двориштима. Село je изгледало потпуно напуштено. Ретки димови ипак су ce дизали са кровова. Војници су пролазили блатиштем између ограда, кашљући и пљујући око себе. Изишли су на пут који води левом обалом Ибра. Његова разливена вода сливала ce са свих страна, пуна блата. Било je очигледно да je војници не могу прегазити. Утолико je изгледало чудније што ce неколико њих свлачило одмах, y екстази, дрхтећи, боси на размекшаној земљи. Од мештана су сазнали да код Хана „Барањска река“ постоји још сталан мост. Такав мост, на таквој даљини, и y магли, припадао je некој кошмарској легенди, из које je изишао заједно са старцем који je команданту батаљона и Џамићу причао о њему. Једно старчево око, потпуно бело, гледало их je непомично. Стеван je викао на војнике који су ce безразложно свлачили. Магла je одједном била гушћа и људи су y корачању једва видели своје ноге. Сваки час су ce саплитали о корење и већина je била блатњава до очију. Тек y три сата избили су на мост који je заиста, као y легенди, стајао ван магле на бистрој суморности предела. Прелаз су отпочели одмах, али су истог тренутка претходнички делови приметили Аустријанце како им ce спуштају y сусрет. Они су носили маглу над собом као велику валовмту заставу. Били су y мањим одредима, долазећи истом страном реке, низводно. 105

Претходница ce развила по блатишту испред моста и отворила ватру. Људи су ce заклањали иза гомила растворене земље. За то време Џамићеви војници су већ претрчавали на другу обалу y правцу косе која je имала да их заклони. Један мали простор морао ce прелазити под унакрсном ватром, пошто су и Арнаути гађали иза кршевитог виса на десној обали. Војници су претрчавали тај простор млатарајући рукама и задихани. Ниједан Стеванов човек y почетку није био погођен. Само je његов посилни, кад je већ био на сигурном месту, напустио ствари о којима ce бринуо, па ce из непојмљивих разлога вратио десетину корака уназад, тачно насред брисанога простора. Бацио ce на блатњаву земљу и стао нешто да чепрка. Својим друговима je окренуо своје лукаво и обрадовано лице, a онда je то лице остало тако скамењено, y том изразу. Људи су још протрчавали поред њега, a он их je и даље гледао, једног по једног, својим лукавим усхићењем. Око пола пет на мосту je било тако исто пусто као и тога јутра. Џамић je своје људе прикупио код села Оклаци, a потом продужио с њима до Чечева, где су стигли на преноћиште тек око осам. Људи су били толико уморни да су ce успављивали како би ce где нашли. Једнога од њих Џамић je узео за посилног. Тога дана непријатељ je пробио српско десно крило на линији АлинциКанатлорци, Пук који je нападао y правцу Бучина, задржан je на Црној Реци, Због свега тога, наређено je команданту Вардарског одреда да ce те ноћи извуче што пажљивије из борбе и да организује одбрану на десној обали Шемнице. Горе, на северу, патроле Тимочке дивизије другог позива ишле су до Ситнице, али нису нашле непријатеља. Сељаци су причали да су аустријски војници долазили да траже храну и да су говорили како je маса њихове војске отишла од Митровице, некуд преко Косова. Официрска патрола Дринске дивизије, која je ишла да заштити положаје око Рожаја, упућена према селу Истоку, јављала je да непријатеља нема, али да су Арнаути узнемирени и да не поштују српске власти. Кмет села Истока, одметнувши ce са осамдесет Арнаута, отишао je y Митровицу да тражи оружје и да понуди своје људе за путовође Аустријанцима. Исто ce тако и код села Дустрења, близу Рибарића, појавила једна арнаутска чета. Један одред Дринске дивизије нашао je код села Истока осам Арнаута и шездесет аустријских војника с једним официром. Одред je успео да их отера. Аустријски војници повукли су ce ка планини Штединај, a Арнаути 106

ce распрштали и затворили по кућама. „Пише ти твој муж Перо, да си побогу здрава, гладан и из воденице где су нам сада телефони. Драга моја, немој да ce љутиш на мене што ти ово пишем a мислим да je тако поштено и да je боље и за тебе и за мене. Ја сам ти сада са Гавром Савићем на телеграфској служби и поткивам коње и спавам y воденици где хуји вода дан и ноћ и само зврје телефони. У Крушевцу кад смо пролазили нашао сам ce са једном женском и са њом сам једнако био и с њом сам цијелу ноћ проводио. Ти не треба да ми то замјериш јер сам давно y туђем свету па ce мора, јер од ње сам користи имао, дала ми новаца, опрала ме, сво удовољство као и код куће, наранила ме као голуба. Опрости ми сад драга моја супруго што нисам ово хтио сакрити од тебе. Видићеш све ће ово проћи, и ако дођем жив кући никога не могу волити као тебе. Кад гледам y воду што тече овуда ја само тебе замишљам и сећам ce како си ме првипут загрлила и како смо ce једно другом на верност заклели, па ми дође сила тешко, и питају ме другови: Шта ти je Бога ти? a ја им кажем: Маните ме! Мени не би било најмилије, драга моја, кад бих чуо за тебе да си прекршила ону ријеч јер ми смо паћеници овде и газимо блато до кољена и сада већ три дана ни хљеба не добијамо. Кад би ти знала како je нама тешко и како само још што друг на друга пази. Сад ћу ти ево испричати како су јуче y осам и по часова пре подне извршили овде самоубиство Лазо Мацура и Чедо Илић обојица из Бијељине. Они су y осам и по били сишли доле низ брдо на ријеку и сјели на оборено јелово стабло и онда су испалили y једном тренутку сваки из свога револвера метак y десну слепоочницу. Они су оставили нашем цугфиреру једно писмо и y њему му објаснили што су ce тако на то ријешили. Обојица су објаснили да je узрок њином самоубиству несрећна љубав код Лазе, док ce Чедо убио због жалости за својим другом Лазом са којим je y војсци живио као са братом. Лазу je његова жена изневјерила и отишла од куће са једним берберином a нејако дијете оставила y кући па га комшије нашле и узеле к себи. Кад je Лаза дакле примио такво писмо из Бјељине a друго му ништа није остало, јер je и овдје тешко и нема ce шта јести и газимо блато до кољена и невине људе убијамо, он je Чеди повјерио да ће ce убити. Чедо je одмах рекао и ја ћу Лазо да ce убијем. И заиста они су ce јуче ујутру убили доље на ријеци. И сви cy ce чудили jep смо их много волили и покојни Лазо био je добар као добар дан. Само ce ја нисам ништа чудио, 107

драга жено, и ја сам рекао, све сам разумио, a нико не зна шта сам разумио и ја једнако сједим над ријеком и само тебе видим...“

Субота, 14. новембра 1915. Јутро. Стеван ce будио y тој великој, хладној просторији. Напољу једва што ce разданило. Врата су била широм отворена и људи су износили своје ствари. Погледао je около с тајним запрепашћењем што види баш таква и таква лица око себе, што су та лица баш оних људи с којима je вече раније измењао неколико речи, не баш сувише срдачних. Он ce тада никако није трудио да замисли како они изгледају, али су му њихове речи, y ноћи, и потпуно несвесно, изградиле ликове који нимало нису одговарали овим стварним људима. Био je сада скоро непријатно изненађен што су ови овде баш такви и такви. Као да су ce одједном ствари око њега прерушиле. Човек који je на њега први викнуо и кога ce он уплашио, седео je сад крај њега пун, црн, добродушно насмешен кроз пале бркове. Дебелим, испуцаним рукама он je увијао доколеницу око ноге. Кад би дошао до под колена, погледао би y ногу жмирећи, процењујући своје дело, па би све сасвим одвио и опет почињао да увија. - Хе, тако - рече најзад задовољан послом, не осврћући главу према Папа-Катићу, већ погледајући га само ивицом ока. - Па како смо спавали, младићу? Стеван га je гледао. Није одговарао, просто je заборављао да одговори, Нећемо да одговарамо. Je ли? Ми смо велика господа која не троши тек тако речи. Стеван га je гледао и даље ћутећи, поцрвеневши. Осећао je крв како му захвата цео лик, чак и уши. - Зар не, господине младићу? Ми тек не разговарамо с ким било. - Не, само сам ваљда расејан. Мало сам ноћас спавао. Било ми je хладно. Човек je сад увијао и другу ногу и бректао. - Е па кад си био расејан - онда ништа. Имам ја нешто за хладноћу - рече он кад заврши увијање. Отворио je торбу и из ње извукао боцу увијену y крпу. - Седам година стара, загрејала би и Фрању Јосифа, да му... мајку. 108

- Хвала. Ја такође носим ракију, a и не бих могао овако одмах после спавања... Ако буде ватре, могли бисмо мало чаја да скувамо. Ја знам чај да скувам. Да ли бисте хтели ви чаја? - Чаја? Разуме ce. Једну капљицу ове унутра. Па квит! A што кажете: после спавања, па ракија ce и пије наште срце. Гледај! Просторија je била скоро празна. Већина људи отишла je да нађе место, где их нико неће видети, или на воду да ce умије, или да ишчепрка негде нешто да поједе. Места где су им ноћас лежала тела означавају сад само њихове ствари, растурене по поду. На понекој торби још je улегауће од главе или рамена. Све je као какво преисторијско насеље станишта и гробишта. Стеван je скочио да види да ли су му ствари још пред вратима. Необувен, да ce не би уквасио, он je скакутао само на петама. Биле су тамо. Неко je још набацао преко њих и своје ствари. - Путујеш сам? - упита га човек. - Путујеш сам? - Имао сам друштво, али je од пре два дана заостало. Журим да будем што даље напред, за случај да ми ce нешто догоди. Морам да ce задржим дан-два на једном месту. - Тако и треба. Онда можемо попити твој чај па ићи даље - рече човек и диже ce. Сада je теглио ноге. Био je невероватно задовољан собом. Обвити ноге најпре y новине, па ce обути. Ципеле, још влаж-не no површини, очврсле и скореле као да су од камена, почео je да трља већ истрошеном кожуром од сланине. Најзад je Стеван изишао сасвим пред врата. Љуто, облачно, ледено јутро обасјавало je четинаре претоварене снегом и голе висове. Били су окружени брдима са свих страна. Хтео je да види по карти и развио je. Сам хан лежао je на висини од 1.400 метара. Маље Неџинат, Планиница, Девојачки Крш и Бабина Гора, изнад њега, прелазе све 2.000 метара. Једно једино планинско седло Чакор, којим ce између Планинице и Девојачког Крша могло пробити, било je високо 1.850 метара. С места одакле га je Стеван посматрао, до њега није било више од четири-пет километара. Увијени y ветар и облаке, остали ce висови више нису видели. Стеван je поставио воду на ватру, онда je трчао да коњима да зоб, затим на планинску речицу - звала ce, као и хан, Бјелуха - да покуша да ce умије. Речица je била сасвим замрзнута. Снегом je испрао лице и руке, и вратио ce опет огњу. 109

- Имам још једну муку - рече Стеван. - Ако умете сами да закувате, чај je ту, a ја бих ce опет зачас вратио. - Разуме ce! - рече човек. Смешећи ce, он je везивао ужетом ствари и онако исто пажљиво, као малочас, ноге завијачима. Стеван je трчао на кров зграде, који je био својом другом страном приљубљен уз брег. Тамо су га стене потпуно заклањале од људи. Унапред je био узбуђен и радостан што ће ce унеколико ослободити вашију. „Има толико ствари којих би ce требало ослободити!“ Спустио je са себе чакшире и онда избацивао на снег, просто их рукама отурајући, са ужасом од гађења, и са радошћу да то одлази од њега, на десетине вашију, крупних као пиринач. Оне су падале и загрејане од људског тела пропадале y снег. Мале округле рупице остајале су изнад њих. Стеванове ноге пушиле су ce на ваздуху. Видео je, изнад слемена куће, читав ланац људи и животиња како ce отегао према Чакору. Вратио ce скоро радостан. - Хајдемо брзо - рече, испијајући јединствену врелину, из које ce дизала седмогодишња љутина алкохола. Осећао ce победнички, његово тело, ослобођено од свраба, ширило ce од одушевљења. Натоварили су коње. Стаза je била тако дубоко усекла y снег, тако je била укопана y тло, и одевена y бело, да су ce од бескрајног ланца оних што су ишли напред и оних што су ишли иза њих виделе још само главе људи и животиња. По боковима брега, поворка, разголићена, раскидана од снежног вихора, шибана од ветра, повијала ce под леденом прашином и напредовала ипак ка врху. Људи нису могли да држе руке y џеповима, нису могли да дувају y прсте и били су задихани, y непрестаном рвању са облацима и ваздухом, али je простор ипак остајао иза њих. Кад би поново ушли y усечене стазе, пара дисања обавијала би и њих и животиње, и тада су могли да дишу правилније, човечанскије. Могли су да виде, иако су овако грозно задувани од целог тог пењања, и од готово митолошких рвања са елементима, да нимало нису загрејани, већ су удови као ефемерни и туђи a лице ce с муком растеже. Улазећи y тело, ваздух га je цепао и разарао својом хладноћом. Тек када би стаза сасвим скренула за брег, и била заклоњена од промаје, могло ce застати, одморити, подржати дланове на ушима, не трљајући их, јер то боли, попити мало ракије. 110

- О мајку му! Видиш ли ти ово чудо? У-у-у! У-у! Фу-фуфу! Дувај мало! човек je био наслоњен на брег и гледао je Папа-Катића изненађено и увређено. - Гледај, ко оџак ce пуши. Е мајку му! Ko ће ово издржати? Затим ce насмешио лагано, очима само жмирећи, и истурајући доњу усну напред, покушавао je да дува y врх носа. Измишљао je непрестано нешто чиме би себи угодио. Забављао ce y измишљању како ће да доскочи хладноћи, али његова довитљивост није ишла брзином елемената. Само ce никако није признавао побеђеним. Стално je брбљао. Поносио ce преимућством човека над животињама, над елементима, што може да говори. И он ce тиме користио. Био je јак y томе. - Ау - узвикивао je - хтео бих да п...м, ал’ куд ћеш да га нађеш. Колишни... У-у, брате! Ваљда смо их тридесет видели мртвих. Довде, тридесет! Ајде да je човек, човек, то још иде, он зна шта je рат, ал’ коњи, брате, што су они ту криви, Фуфу-фу! Ау! Наш коњ, швапски коњ, коњ je коњ, ваљда он зна неки језик. Ваљда уме да говори као ово ја, да ce буни, ваљда нешто разуме. Марва, стока, али ми je, вала, тих коња више жао од човека. Коњ je, брате, да вуче, да трчи, да пасе, да ти робује, сину да га оставиш ако погинеш, a не овако да га убијеш. А! Je л’ ти ’ладно? - Не, врућина ми! - рече Стеван нестрпљиво. - Дувај, кад ти кажем! Сад ће тек помор за коње. Бре, колико ce ја радујем кад ce ождреби, кад потрчи по ливади и кад зацичи. И да видиш, све баш добри коњи поцркаше, они наши вранци и шарци што ниси могао да их зауставиш. Ове pare су и створене за ово. Ни ми ваљда нисмо? Сви ћемо да поцркамо. Коњи су падали изненада. Када су људи успевали да их поново дигну батинама, псовкама, исцрпљујући ce и сами од тога напора, коњи су опет падали и онда их више ништа није могло дићи. Било je свршено с њима, с њиховим сном о пољанама с којих су доведени. Упропашћени су били не само овим певањем, већ трајним изнуравањем, смрзавањем, глађу. Док ce један од њих, кад сустане, не дигне, или га не одвуку y страну, цела поворка je застајала, чекала, надолазила и била све црња и гушћа. Понеко би своју животињу, која му je „прирасла за срце“, одводио радо макар до првих кућа. Тамо би ce окрепила и могла да служи другима. Али ветар je сувише брисао, ваздух je био сувише хладан, a време скупоцено. Најбоље je растоварити, 111

дакле, животињу, одгурати je y страну и продужити... Не паштећи ce да устане, да пође даље, уздигнута на предње ноге, одбачена, она j гледала зачуђено y свет који je пролазио поред ње. Затим би ce положили по снегу и цркавали лагано. Бескрајно лагано. Стеванов сапутник je отезао: - Бе-е-е-скрајно-о-о л-а-а-га-но-но! О-о! Али клизи! Где станеш ту те ветар замрзне. Аман! А-а-ман! Зар сам рођен да живим тамо? Je л’ сам ја човек или курјак? Je л’ сам ја да упадам y торове или да ти ce причврљим уз неку врућину, уз жену, уз ватру. Знаш, помрчина, a светлост искаче по зиду, a ја ти ce причврљим, a она топла, топла ко фуруна. Зимска женска. Ау! брате! Шта ce ово зби! Зар ја за ово, с мојим годинама и мојим куршумом испод плећке... Није од рата, мајку ли му, већ вршили ми, a чујем отац на умору, те ти што могу брже кроз винограде, a тамо припуцаше. Cамо ми ce заврте сунце изнад главе. Ау! И боли, боли пред кишу, да му мајку мајчину... Била једна тако, као комшика... Видим ја женске стопе y снегу до магазе, a нису сејали паприку, те ти ја причекам увече и хоп! ево ти ње, a ја скочим, зграбим je за рамена и оборим. Хладан онај снег али она... У-у! Могла je вала паприке колико хоће после. Лепо сам познао стопе на снегу. То ти je. Ја ником реч, она ником реч„. На одбаченим коњима крај пута или на камењу, малаксали младићи y војничким шињелима и заробљеници седели су и одмарали ce. Ишли су врло мало a одмарали ce дуго. Људи који пролазе видели су још издалека њихове згурене облике и чули њихово дисање, још врло бурно, иако ce већ давно одмарају. Прешли су један завијутак, па су онда гледали иза себе, одмеравајући колико су простора оставили за собом. Трудили су ce да ce убеде да je онај пут који тек треба да пређу много и краћи и мање напоран од овога који су прешли. Па ипак, како би дивно било кад би ce даље ишло напред, као кад би ce враћало путем којим су дошли, низбрдо и с ветром y леђа. - Ау, шта нас ово снађе? Ау, ветрине!... Гурали су живинче натоварено стварима, које давно више немају вредности. Прсти, y којима му je прут за коња, одједном су ce укочили. Узалуд je Стеван покушавао да их покрене. Онда je ту руку ставио y недра. Ни бол y ногама није му сметао толико колико грдна и звучна задуваност. Било га je срамота од тог гојазног сапутника, који ce пео много лакше од њега, и нарочито што тај човек тиме није хтео ни да ce похвали, Да би ce Стеван 112

одморио, сапутник je и сам, без видне потребе, застајао да ce издува. Стеван je за то време задржавао дисање да ce не би видело колика je разлика y задиханости. С часа на час скупљали су нос и образе. Тачно y подне прелазили су преко врха седла. Пиштећи као фабрички димњаци, слободан и луд, слободан од свакога заклона, ветар je очеткао огромну снежну зараван. Покрио je леденим огледалом, па стао испред свега као зид кроз који je немогућно пробити ce. Лакше би било ићи усправно по затегнутом конопцу, са амрелчићем y руци, изнад понора и између огромних вентилатора који би хујали. Обрћући само једно раме ветру, кљун лађе кроз побеснелу пучину, скупљајући одело на грудима, с главом напред, не могући захватити ваздух y груди, али примајући y лице читав вихор („ви-и-и-хор... ви-ха-жу ви-ха-жу адјин je на дорогу... пут бљашча...“) ко зна одакле чак донетог старога смрзлог снега, ситног, оштрог и љутог, као зажарени песак, и притом још лебдећи по поледици, гурани од ветра, час десно, час лево, немајући времена ни да ce један тренутак добро ослоне на тло... Једнога коња придржавао je Стеван за улар, a другог je осећао како ce суља за њим. Решио je, ако падну, један или оба, да их остави ту, да и не покушава да их растоварује, ни да их диже. Решио je да... Између земље и небеског свода, који ce није видео, постојао je на овој заравни само тај разбеснели облак љутога снега, и људи су пролазили кроз све то, заковитлани, растурени и бедни, не видећи један другога. Стеван није знао шта je c његовим пријатељем. Ha овој или оној страни, Стеван je само каткад назирао понеког човека, сасвим превијеног напред, y оштром углу са земљом, самог или са животињом, али никога није разликовао. Непогода je била толика да je изгледало да ће зачас прохујати, да та њена силина долази баш од њене изненадности. Непогода je, међутим, трајала ту на тим планинама већ милионима и трилионима година, без престанка, кркљајући и урлајући из дана y дан, и из сата y сат. Сви они који су прешли пре Стевана и његовога друга и сви који су имали да пређу туда после њих имали су да ce баце стрмоглавце, без размишљања, y исту буру, наизглед тако изненадну и пролазну. Али само што je почело да ce силази, само што ce прошао први заклон, оркан као да je престао y свим овим брдима. Одједном ce све стишало. Људи су застајали да одахну. Стеван je био сам. Сео je, несвестан да ли je стигао до овога места цео, 113

са свим својим деловима тела и са свим деловима духа, ошамућен. Овде je већ био чак и ознојен од силног претходног шибања и напрезања, Тек неколико минута доцније стигао je изненада, испао као из неке луде шале коју су збивали с њим, и пријатељ од прошле ноћи. Полулуд, изван себе. Требало му je дуго да ce прибере. Тај прости човек, који je често ишао кроз олује и знао њихову меру и њихову природу, није ипак волео таква изненађења на неком непознатом тлу. То je превазилазило његово искуство. Бура ce играла с њим, заслепела га, завела га далеко с праве стазе. Био je бесан, није хтео чак ни да говори, али ипак зато појео je са Стеваном велику кришку хлеба, сланине и комад печене кокоши. Силазили су затим низ залеђе, низ стрме и клизаве планинске превоје. Ако су хтели да начине један корак, склизнули би за три, и онда ce више нису заустављали. Сурвавали би ce вртоглаво, док ce не би сручили пред ноге туђих коња. Њихови коњи су, међутим, стајали унезверени, разрогачени, одупрти о предње ноге, клизећи лагано, не усуђујући ce да кроче својом одлуком. Држећи их за репове, једног по једног, Папа-Катић их je терао да сиђу час низ ову, час низ ону клизаву падину. Сам он падао je непрестано на колена. Пошто je чакшире исцепао, обавио je једно колено шалом, a друго џепном марамицом. Није било y изгледу да ће пре ноћи стићи било где. Жалио je за узбрдицом, руке су му од потезања коња биле изглављене, a ноге, због изненадних склизавања и несигурног одупирања, дрхтале су и клецале. Био je сав малаксао и несрећан. Желео je да седне било где, под четинаре. Даље му ce никако није ишло. Око пет скоро ce сасвим смркло. На триста корака удесно била je колиба. Дим ce није дизао из ње и снег je донде био нетакнут. Пуста бачијска или чобанска колиба, y којој, свакако, његов пријатељ не би заноћио. Пустио га je, дакле, да одмакне. A онда je просто животиње потерао надесно. Снег je донде био дубок и требало je газити допола листова. Мучио ce, превијен напред, истрајно. Ипак није било ни низбрдо, ни клизаво. Залупао je на врата. Нико му није одговарао. Отворио их je. Унутра je било мрачно. Нико ce није одазивао на његов позив. Ушао je слободно и увео коње. Најпре их je, тако y мраку, растоварио, a затим je, да би ce одморио, доста дуго седео на земљи. Тек доцније покушао je да нађе неку даску да заложи ватру. Све je било узалуд. Почео je да једе, јео je као да није ништа окусио већ 114

неколико дана. Онда je још јео, и још, и још. Накрунио je комад хлеба и покушао да га из шаке да коњима. Сада су то била једина жива бића. Изишао je напоље због потребе. Већ je била ноћ. Тамо ce назирало како још стазом иду и иду људи. Нико није хтео овамо. Начинивши од ствари неку врсту узглавља, увио ce y ћебе и легао. Чуо je најпре животиње како уздишу, скоро исто тако ритмично и патетично као људи. Заспао je одмах. Није могао да ce разбуди, толико je био уморан и толико му je сан био дубок, али, истовремено, толико je трпео од хладноће да je његово сањање непрестано било скопчано с тим. Један глуп сан, који je личио на оне приповетке y цртежима на крају немачких илустрованих листова. Купа ce y реци. Одједном настане грдна олуја и мраз и река ce цела смрзне чак до дна. Долазе људи - распознаје међ њима и своје рођаке - и лепо исецају правоугаони комад леда y коме ce и он налази с главом напоље. Говори с њима. Најбоље je да га пошљу y јужне крајеве да би ce вода око њега растопила, или да га ставе на велику хлебарску ноћ. И одједном, он je доиста на хлебној пећи. Осећа топлоту, пријатну, скоро врелину, a вода ce слива с њега. Али онај што ложи пећ не може више да нађе лопату за угаљ. Тражи je свуда, иде y варош да je нађе. Види га како иде по вароши, улази из куће y кућу, али лопате нема. Пећ ce охладила сасвим, a он je опет y санти леда. Најзад ce буди. Не, није ce пробудио, већ само кроз сан размишља како би искористио присуство животиња да би ce загрејао. Да су коњи заспали лежећи, могао би ce увући међу њих. Међутим, они свакако спавају усправни и ништа му не може помоћи. Он их види тако из сна; као он осврне главу y њиховом правцу и види их јасно, месечев зрак као пао на њих, a они тако тужно повијених глава спавају, стојећи право на ногама. Неко je отворио врата и ушао бучно y колибу. Сада то више није сан већ право правцато буђење. Човек! Његова силуета, гломазна, претоварена капуљачама и зимским оделом, видела ce y отвору врата. Споља као да није долазила ништа већа хладноћа него што je унутра. Тамо je само било мало светлије и видело ce, као каква невероватна завеса, како ce крупан снег спушта кроз просторе. Човек je затворио врата. Опет ce није видело више ништа, као ни малочас. Животиње су биле y потпуној помрчини и ни трага о сањаноме месечевом зраку. Човек je ударао ногама о земљу да би отресао са обуће снег; ударао ce, ваљда, и капуљачом, по оделу. Дувао je звучно y руке, псовао страховито. Сада мора да je опет тресао неки део одела, јер 115

неколико капљица допреше чак до Стевановог лица. Псовао je. Мора да je чуо дисање коња, као што га и Стеван чује. - Добар вече! - викнуо je. - Има ли кога ту? Стевана je одједном обузео страх. Ћутао je. - Дођавола, зар ме нико не чује? - питао je, опет вичући. - Нисте ce ваљда баш сви претворили y коње, па да нема ниједног човека. Кажем: Добар вече! - Добар вече. Нема никог више овде сем мене. - Мислио сам да сте помрли. Гадног времена, Бого мили! Које то доба може бити? - Ваљда je прошла поноћ. - Пази да те не нагазим, ево идем према теби. - Па ви сте, значи, по ноћи прешли планину? - О па ми смо себи рекли: „Што можеш данас, не остављај за сутра!“ Били смо сасвим сами. Гадна ветрина, дечко! Аха, добро. Je л’ нема велике промаје ту? Пошто наиђе коленом на Стевана, седе на земљу и поче да стење, не толико од муке колико од задовољства што je најзад сео. - Овде je страшно хладно - рече Стеван. - Сањао сам да сам ce следио. Тражио сам неко дрво да заложим, ал’ нема ништа. - Ја имам неку памуклију. То ми моја баба направила. Кад будем овде легао, доћи ће ти ваљда мање промаје! Изувао ce. - Да ли вам je то први пут да прелазите овакву планину по зими? Никада ce не бих усудио да идем ноћу, чак ни y друштву, a камоли сам! Човек je запињао да скине обућу, дах му je звучно застајао y грлу за то време. - Je л’ ми? - рече човек. - Ми ce зовемо Ђуровићи са Копаоника и много смо таквих чуда видели досад. По три вука нас нападну одједном, па ништа. И y рату на мртвој стражи ваљда нас служили шербетом! Сада ce откопчавао и драпао испод одела. - Када само не би и овога гада било. Ваљда сам ce и искраставио... A откуда си ти сам овде? - Моје je друштво изостало иза мене, a ја сам нисам могао да стигнем до хана. Тамо мора да je много света и топло. - Тја! Што кажеш? Много света! Топло, топло, разуме ce. (Отегнуто 116

зевање и псовка.) Него да спавамо. A за причу има и сутра... Велики топли глас дошљаков замукао je и човек ce удешавао и мешкољио. „Требало би да спавам“, мислио je Стеван, „ако мислим лакше да издржавам преко дана. Али je кудикамо хладније кад ce спава“. Мислио je да човек већ спава. Али ce овај опет јави из помрчине: - Не спаваш, младићу? -Не. - Мислио сам. Да ли зна ко где смо ce ово упутили? Ја појма немам. Шта ти мислиш? - Не знам. Доскора сам мислио да ће их можда негде задржати. Онда би ce могло остати и y Подгорици или на Цетињу. Али изгледа да ћемо морати да идемо ратним лађама y Италију или Енглеску, Зар ce то може знати! - Видиш, ја сам мислио да ће то бити као оно на Руднику. И онда су војници остајали y селима, па ce после све добро окренуло. Ја сам, вала, мислио да даље од Канченика неће моћи. Иначе ме нико не би задржао y селу да не останем када смо туда пролазили. Знаш, не велим да штогод вреди чему, Зар би ce убијао, иначе, овако свет, и зар би цркавали овако људи без одела и хлеба? А! Шта ти велиш? Зар je за животиње ово што ми подносимо! Сваку ноћ на другом месту, ни истребити ce, ни врућу чорбу појести. Зар ти je то живот! Све ти je ово, да простиш, гола... Али, ево шта ja мислим: видиш, непрестано на ово мислим: дали су ми земљу, од старине ми остало, земља то ти je као жаба, гњавиш je, мучиш je, не може да угине. За земљу ми y селу није жао. Орао сам je ја, ораће je други. Али имам жену, и то ти je тако као стока - жена: очепиш je преко ноћи, роди дете. Ko зна колико je њу очепило и колико ће још, све ми je то, знаш, свеједно, али децу што je изродила од мене, знаш, то ми није свеједно... Човек je заћутао, уморан. Стеван није желео да прати његове збркане речи. Било му je исувише хладно. Мукао, загушљив глас падао je по помрчини. - Не, нисам то хтео да кажем - јави ce онај опет. - Ја сам само тако мислио да човек кад жена хоће да му ce породи треба да остане y своме селу. Требало je бар да знам шта ће ми сад донети на свет. Ми нећемо увек бити овако. Треба видети то. Можда ће после друкчије да ce живи... Некако не умем да вам кажем... И продужи да ce обраћа Стевану са ви. 117

- Сасвим сам вас добро разумео - рече му најзад Стеван. - Ви мислите како ми ништа не вредимо, али како ће једнога дана људи вредети, бити бољи и племенитији од нас, и да сад само што ce још може од нас да тражи, то je да помогнемо да ce ти роде и одрасту. Ја... ја не верујем y то. Ја не верујем више ни y шта, апсолутно ни y шта. И одједном ce запањио од нестрпљивости, жучности и усплахирености свога гласа. Није знао да не верује више ни y шта, до овог тренутка није знао да je толико огорчење y њему. Требало je да искаже то осећање, па да га тек тада сазна. Или je можда до њега дошао једино зато што му je било хладно, што je био уморан, a тај га човек спречавао да заспи и био несносан. Али je сад, уистину, био задихан од онога што je изрекао. Не, он никако више није веровао ни y шта, савршено ни y шта. - Ни... у... шта? Како, како, ни... у... шта? - упита човек и настави да мрмља један тренутак нешто неразумљиво. Спавао je дубоко пре него што je Стеван и схватио да ce овај успављује. Поступно човек je дисао дубоко и уједначено, толико снажно да je његов топли дах допирао чак до Стеванових образа. Стеван му ce онда приближио цео и, стављајући му обе своје надланице близу уста, почео je тако да их загрева. Затим je и своја колена и своја стопала успео да повуче под његов шињел, Топлота ногу непознатога загревала je и Стеванове ноге. Тако je и целом телу било угодније.

Недеља, 15. новембра Пробудио ce y зору потпуно припијен леђима уз туђе плећи, И главу и руке загњурио je, што je могао више, y своја недра, a колена су му била скоро уз браду. Тако je провео последњи део ноћи као било која животиња. Човек иза њега кашљао je страховито, као сви старији људи када ce пробуде. Искашљавао ce, пљујући на даљину, али ce није померао, било да не би Стевана лишио топлоте док још спава, било што je и њему самом тако топлије. Папа-Катић je ceo. Сусед му осврте своје лице земљане боје, и његове очи, скоро сасвим црвене, врло благе, осташе равнодушно на Стевану. Младић ce више није чудио што je прво познавао тога човека, савршено 118

познавао, па тек онда упознао и његов лик. Што je сад тај лик, савршено нов, морао спојити и помирити са готовим сазнањем о човеку. Стеван je мислио како таква осећања мора да имају слепи који стичу пријатеље y току слепила, па имајући већ неку представу о њима, одједном прогледају. - Млад си - рече сусед зевајући, и довршујући своју мисао, сређујући ce, настави: - Штета би било да пропаднеш! За нас je друго; ми, ни иначе, нисмо ничему! „Који то ви?“ помисли Папа-Катић. „Само да опет не почне...“ - Видиш, рипљем као из бачве. Добро би било да не пушим, онда мање кашљем. Али више, боме, волим и да скапавам од глади, него да не пушим. Je л’ ти пушиш? - Не. - Јеси л’ ђак? - О, био сам ђак - одговори Стеван смешећи ce. - По томе бих могао и да пушим. Већ годину и по дана не идемо y школу. - Штета, заборавићеш све што си знао. Кажу да сви они што су нешто знали изгинуше. Доћи ће време кад ће опет бабе по селима знати још највише. Знаш ли шта je то: пуна школа ђака, ниоткуда врата? - Тиква? - Код нас кажу: ко и то не зна, тиква je. Ал’ без тога ce још и може живети. Знаш ли неку загонетку? Ако знаш, питај, да видимо баш да л’ ћу ја одгонетнути. Папа-Катић ce замисли. Сусед je био добар и гледао га црвеним очима. - По ваздан завија a куче није - измислио je Стеван тога тренутка. - Биће неки гладни трбух, а? - рече човек. - Јесам ли погодио? - Да. - Како и да не погодим! Е боме, него ћемо прво по један гутљај и ја да попушим; па по комад круха, па пут под ноге, a торбу на раме. A торбу на твоје коње. Кажем ти, боље бити и коњ него човек, да ми Бог опрости. Нису зар ништа јели? Црвенооки човек устаде и приђе коњима. - Шта носиш толико? - упита, гледајући y завежљаје. Младић ce још није дизао са земље. Одједном je добио дрхтавицу иако му није било хладније него малочас. - Не знам ни сам. На једном су коњу моје ствари. Нема их много. Има мало брашна и сланине што сам добавио y 119

Вучитрну. Други коњ није мој и ствари нису моје, него ме неко замолио да га терам, пошто он није y стању. Кад ме стигне, вратићу му их... Уосталом, нећу више да терам ни свога ни његовог коња. Јуче умал’ нисам остао на путу, и једва сам стигао довде зато што сам ce поред коња уморио... Кад бисмо могли да наложимо ватру, скувао бих чаја од снега. Ја имам грдну дрхтавицу. - Ево да пијемо ракије, a кад стигнемо y први хан, можемо да скувамо чај. Стеван je завршио са обувањем: - Чим стигнемо y прво село, претоварићу брашно на овог коња, a одбацићу доста ствари и оставити оног другог. Натоварили су коње и пошли. Силазили су благом низбрдицом кроз вејавицу. Ускоро, на доста великој даљини, видели су неколико растурених кровова завејаних снегом. Село Велика им ce толико указало ивицом својих брвнара. Ове су биле једине тамне пруге на видику. Били су сами на путу. Нико тога јутра није још могао стићи са Чакора, a синоћни су сви прошли. Изгледало je као да полазе y лов или као да иду на неку славу, Црвенооки je урањавао свој корак. - Хоћеш ли да продаш коња y селу? - Не, само ћу да им га дам. Ја тог коња нисам купио, већ га добио y Пећи, Не би било лепо да добијем штогод на њему. Човек je ућутао, затим je рекао: - Хоћеш ли онда да га мени поклониш? Ја бих га заменио за један хлеб y селу, a то значи дан-два живота. - Разуме ce. Онда je твој! У осам сати Стеван и његов сапутник били су y сасвим пустоме хану, пошто су сви они који су ту заноћили већ продужили пут. Растоварили су коње. Један je добио зоб, a другог je црвенооки одвео y село да прода. Стеван je одабирао шта ће даље носити од онога што му припада. (Три кошуље, троје гаће, шест џепних марамица, две поткошуље, двоје вунене чакшире, три пара вунених чарапа, два убруса, две салвете, једно ћебе, две школске књиге, једна књига шаховских задатака, два килограма печеног хлеба, килограм сланине, пола килограма кајмака, килограм шећера, пакет чаја, пола литра ракије. Све укупно око двадесет килограма.) После непуних пола сата човек ce вратио, носећи y рукама повећи хлеб и шест-седам кромпира, које je добио за коња. Два најлепша, које je Стевану 120

поклонио, представљала су главу, или џигерицу, или срце животиње с којом je Стеван од Пећи дошао. Продужили су одмах даље. Нису ce трудили да сазнају један другоме име. Пошто су имали да ce изгубе y гомили, нису питали један другога како ce зову. До једанаест сати ишли су пустим снежним пределом. Грање четинара ce повијало под великом тежином снега. Потом су ce опет измешали са светом. Сељак je говорио опет лагано. Свака његова реч постављала ce, чинило ce Стевану, по белини пред њима. Не што би то било дело маште, већ што je свака ствар y овоме простору имала своје место. Чим ce роди и пре но што ce роди. Стевана je болело око. Управљајући погледом на неки особити начин, жмирећи друтим оком, видео je како ce нека жена, тамо, на коњу, слива са телом човека који пројахује крај ње. Једна једина јахаћа прилика. Час би ce удвојили па их je било четворо y исти мах. Када их je гледао тако, притискајући око једном руком - боли га изгледало му je да одлазе с планине право y белину простора, над неку белу пучину и пут неба. Други људи који су пролазили крај њих, огромни и фантастични, раширених руку, дизали су ce одмах y висину, као на конопцу, и потом су ce лагано спуштали. Све би измењало своја места y природи. Све, чак и бледа сунчева кугла, удављена y облачно небо, јурнула би с десне стране, постајала љубичастом и црвеном и стављала ce изнад свега. Стабла су била хералдичне животиње, дивље и живе. Пропињање, скакање. Малаксали, изгладнели људи, који остају поред пута да ce одморе, измршавели, са оштрим, љутим погледом, сасвим прозирних танких носева и скупљених модрих уста, одлетали су. Грозне, скелетне птице са људским лобањама бежале сујатима, Све ce то збивало зато што je Стеван своје болно око дотицао руком. И све je имало да буде изгубљено, без вредности, осуђено унапред на пропаст. Утврђено познавање света било je и остајало јаче од свега, Нешто нелагодно, непријатно, погађало je ипак дух. Тешко je било пристати да je свет баш онакав, да никако не може бити друкчији, болан и напоран свет. Онакав какав je без руке на оку. СТЕВАНОВА „МИСАО У ОЛУЈИ“ КАДА JE ДОБИЛА СВОЈ СМИСАО И СВОЈ ОБЛИК Постоји свет такав и такав, бопан и напоран, и постојиш ти, Стеван 121

Папа-Катић, син Ирца Папа-Катића и унук... Постоји ова олуја, час спора и притајена, час бесомучна, дисање света, и постоји твоје дисање, и ово дрyгo je само продужење онога првог, и ти си само један дах у општем дисању, које је вихор, олуја... И постоји све то онда заједно, ти и олуја, што улази неумитно y твоје правилно дисање, и твоја je мисао то дисање... твоја нелагодност... (Процењујући шта је то нелагодно y теби, ти слушаш cвогa сапутника. Помисли како те ни једном једином речју не ословљавају ниједан од тих изгладнелих људи што остају крај пута. Покушај да им нешто кажеш, не осврћући свој поглед на другу страну. Они осврћу поглед на другy страну. Мрзе те? Не нарочито тебе, и не тебе зато што си баш то ти, него што морају и према теби да ce осећајно опредељују.) И мислиш скоро без речи (а то je као завеса иза првих података мисли): „Ми о свету имамо једну визију; представу, о његовим облицима, о љeгoeoj стварности. Утврђену, овакву и овакву, каквује видимо, јер гледамо, какву је осећамо и чујемо, јер је пипамо и слушамо. Да су нам очи биле отворене као када их притискам, визија света била би из основе друкчија. И ова, сада овако наказна визија, била би онда нормална. “ И одједном исцрпен, далеко од детињства, y коме ce игpaло са звуцима света, клопоћући шакама по ушима, сада, да би загрејао уши које ce смрзавају, ударајући на исти начин длановима по њима. Мотрећи како ce опет мењају звуци света. И уво je могло бити тако организовано. Свет би онда изгледао невероватно друкчији, a стварност би ипак остала иста. Гледај линије које оивичују лик јахачице! Ta je жена не сасвим млада и никако витка. Нечег пријатног, спокојног и тужног y њеној повијеној прилици. Изврнутије и видети колико линија те жене може бити линија jeднoг пејзажа. Ево једног предела који би био најживљи међу свима и који би највише говорио крви. Ево где би ce, даје њен лик предео, сливале воде река и где би ce, иза ове чисте линије чела, које би било онај најудаљенији снежни брег, рађало јутром сунце. Ништа ce не може мерити тим призором. Гледај како ce лик одједном шири! Поклапа ce тачно с целим, дубоким, меким, снежним пределом, по коме ce сад крећу људи с толиким напором. Поворке издрпаних заробљеника спуштају ce низ превоз чеоне кости, под којом је обраслост обрва измешана и замршена са оголелим шибљем. Неки сељани с мазгама силазе кроз румену долину између њених усана, и снежна прашина испод коњских копита прелази у пару њеног дисања. Као да y том снегу постоје врели извори, диже ce тај дах и 122

заклања читаве гpyпe борова и људи. Један прамен косе, павши јој низ чело, закачио ce за пола стабла. Куда идемо? Зашто? Не усуђујући ce погледати y своје нoгe, када с њих спадну чакшире да би ce требило. Оне су и онако само две цеванице. У трбуху тежина, као гломазан камен зашивен y њему. Бол ту, бол у ногама. Од детињства суме кљукали да је предео који је велики, покривен снегом, пуст, с боровима и јелама претовареним снегом, величанствен. У ствари ја желим само да је сужен, мали и бедан. Да не морам да правим толики напор да бих гa прешао. Сваке три четврти метра морам да гa дотакнем својом ногом. И узбрдо и низбрдо, и када падам на колена y cнeг. Heмогућно подвалити ма један једини пут, не дотаћи гa сваких три четврти метра. A то значи: ногy - која преклиње да буде опружена, остављена на миру - савити y стопалу, y зглобу, y колену, y куку. То значи бележити овај предео једнако својом cнaгом... И y исти мах, ту је и уво и око, положени лик жене и речи пријатељеве: „Е па онда, замани, замани па јок!... Одједном: Трас! Заустављено je све то. Вррр! Забремзована компликована машина мозга и света. Трас! Вррр! Трас! Бруталном бремзом. Заустављено je све. Једним јединим питањем: Колико је то било слојева мисли y мени? Колико? Има две, три, четири... Покушавајући, ево, да ce понови цео сложени рад мозга. Али из њeгa само луминозно искачу речи: Колико слојева мисли y мени? Колико слојева? О, мислим ли саду исто време и о мржњи и о глупости мислити о томе и о овоме што Говори овај човек? Мислим ли још штогод? Ево, и ово је једна мисао. Мисао која тражи да утврди дpyгe слојеве мисли. Осећање једа, нелагодности! Што морам да корачам, што морам да мислим, што сваку мисао морам засебно да мислим. Али ништа више не Moгy да утврдим. Можда су све те мисли још ту, и ја савршено пометен међу њима. Хајде, мисли, лагано, лагано! Ево, истовремено оком мењаш целу визију света и имаш сазнање да је иза ње уобичајена слика света. То је једна мисао! Имаш y тој визији ово јахање жене, коју не смеш да испустиш из вида, овако положену по ивици снежних граница. Видиш jeднoг човека, паметног лика, који иначе корача тачно уз њу, како je положен над њом у небу, као неки тежак облак што плови тачно над њом. Напустити то, значи патити, физички патити. И чујеш y даљини разговор оних што су пред тобом. Три човека, од којих један y прегорелој капуљачи. Неразговетно не чујеш речи - чујеш само 123

узвике неког који тера коња, дисање коња (врло јако), шум cвoгa одела, своје дисање кроз нос (сасвим слабо), неки глас који долази из даљине, из шуме (знатно слабије), још неке звуке што долазе ко зна одакле из природе, и јаче од cвeгa - њега једино и слушаш, остале само чујеш - глас oвoгa пријатеља, црвенооког сапутника. Затим још, ударајући дланом уво да би а загрејао, или да би ce игpao, чујеш и шум длана на уву и шум ваздуха y њему, и укупну деформацију cвeгa oнoгa што чујеш уопште, тако да једанпут изговорено име Чакор чујеш из уста сапутникових по три пута: „Чакор, Ча-кор, Ча... ча... ко... ко... кор бе... ли, бели!“ и осетиш да је само једанпут клецнуо коњ поред тебе, a чујеш како је трипут сунула његовa нога низ поледицу. И то je све само око и уво. A још осећаш чврстину и топлоту материје, превоје, крутост чакшира између ногу. Шал на колену. Осећаш како ce усађујеш својом тежином у овај предео, како тежиш ка земљи, како ти свежи ваздух прелази преко лица, ваздух хладан како улази y гpyди и како излази, a испред cвeгa видиш пару cвoгa дисања која као да долази оданде где ce сее идеје и мисли сливају y једну једину мисао. Хиљаде идеја и мисли y једну једину. Патим. Страшно! Физички, морално. Није ли све то укупно само патња: корачати. И не напрежем ли ce оеако, мозгом, само зато што сам у кошмару физичкoг напора? Кад једанпут постоји физички напор, онда је и напор мозгa само део oпштeг физичког напрезања. Напрезање да закључим да је ту то и то осећање, да су ту сва осећања. Замор од страха да неко не пропустим. Замор од очајања да, ма колико пажљиво мотрио, пребројавао слојеве мисли, ипак нећу можда успети да их све повежем. Наређујем себи: Нећу више да мислим ту и ту мисао! A одмах затим долази: Да ли је већ и не мислим. И мотрим је да ли је заиста више не мислим. И тиме је и даље мислим... Тако yнeдoглeд. Мржња! Мржња! Волети ваљда тај ваздух, чист планински, толико хладан да цепа гpyдни кош; или ваљда волети oвoг човека који корача поред мене! Одвратна је чак и помисао да бих морао да изговорим реченицу којом бих гa упитао за име. Он je добар да не бих ишао сам, да би ме протрљао по грyдимa ако ce промрзнем, да ми, када имам такву потребу, причува коња. Да ме у преноћишту пригрева својим телом. Иначе је досадан, мрзак. Већ и због тога што једнако нешто мисли о животу и о људима, што има црвене очи, 124

a највише, и најдубље, и најтајније зато што је жив и што je ту крај мене. Када видим ове изгладнеле људе, који ce вуку истом стазом којом câм идем још доста добро, када им својом камиљом рукавицом уделим грумен шећера... Да ли, заиста, имам самилости за њих? Да ли ce уистину бојим да они неће издржати? Лаж! Сигурно да је лаж! Они су моји непријатељи, као што сам ја њихов. Знам да бих некада, када бих видео таквог човека, осетио ужас, да би се у мени нешто сломило, да ми ништа не би било тако важно и тако прешно као да им помогнем. То је оно што ме је везивало за човека, и то је оно што ми је давало права да ce сматрам човеком. И знам сада да је баш један од доказа да сам доживео страхоту што то осећање важности, прешности чак, више не постоји. Однос од човека човеку не служи више моралу. A ипак ме је страх да то себи признам. Страх ме је да ћу баш тиме што убеђујем себе да је све ово сада лаж, да је пропало y мени оно штоје било однос човека према човеку, себе грдно обманути, да ћу осећати једно, a чинити нешто сасвим противно. Да ли би требало да ce друкчије владам онда, да ce друкчије опходим? Да ли би требало да пођем онда неким дрyгим законима живота, који нису доскорашњи закони друштвености и живота међу људима? Кад би ово повлачење трајало још врло дyгo, још годину, две гoдинe, и кад сви ови људи не би поумирали од глади, зиме, болести, већ само наставили да живе тако изван cвиx закона прописаних од друштва, кад би и даље били слободни од обавезе према тим законима, шта би онда командовало њиховим живљењем, како би ce распоред животних вредности преуредио, и оно „мора ce, може ce, не може ce, не сме се“ чиме би било представљено? Сада, пошто je још младић одрастао y таквом и таквом друштву, y таквој и таквој средини, a не још искључиво младић који je кост и кожа, и који je превалио толико и толико километара a да има да превали ко зна још колико са каменицом y трбуху и чарапама које као да су урасле y стопала, наишавши на изгладнелог човека обнавља цео процес љубави према њему. У ствари, оно што je жеља нагонска, која мора да ce искаже, и логично је да ce искаже (јер иначе зашто би ce одигравало цело ово зверско позориште y животу и природи), то je да сви ти људи треба да умру. Јер кад њих не би било, кад сви они не би ишли стазом којом младић иде, остајало би за њега довољно места за ноћиште и довољно хране. Он то зна. Мишљу то зна. Јер ce то већ одиграло с дpyгимa око њега, с тим људима који већ мрзе. Оно што је човек и оно што је човечност отићи ће из њeгa, као да нису били 125

потребни векови и векови да ce кроз милијарде генерација усели. Или можда и није тако, или можда никако није тако, али како и чиме доказати да није тако? Животом. Целим животом. Да, животом! Сада облик планине није више само облик брда већ облик ове мисли, преко које ce не може више прећи. Облик овога женског лика све удаљенијег и облик caмогa Ја, онаквог како ce осећа. Планински облици ce издижу тако један над другим, y непробојној белини, тешкој, суморној, y овом огромном пределу, по коме ce иде. Безбојно небо - једно место на њему, иза кога мора да je сунце, светли јаче - леже између две мисли и гуши их својом непрозирношћу. Само y извесну мекоту и топлоту снега могу ce положити танки струкови споредних мисли, као y влажну маховину тек узабрано биље. Хербаријум! Не мoгy да пређем преко те мисли и не мoгy да обиђем ту жену. Шта је то заједничко y њима! Жена је напред, читавих сто корачаја, пуна je, повијена, свакако je y другом стању. Moгy да јој гoвopим jacно и слободно, речима кoje имају безбројно више значења негo обично. Она ме разуме тако, боље него што би ме у стварности разумела. Саопштавам јој извесна искуства, трпљења и нарочито поразе. О, поразе нарочито! Откада сам жељан да их саопштим! Неки неразумљиви слогови, којих нисам сасвим свестан али на које пристајем, који немају никакве везе са општим људским гoвopом a ипак долазе с његовог извора, полазе од oвoг човека, који сам ја, према њој. Поверавају јој како улажем огроман напор да бих своје ноге савијао у коленима и стопалима, али да ствар није y томе, никако y томе, да je напор у једном другом делу мисли, која je y исти мах и она, и ко зна... Лудачки. „Као кана ки, кано ни, ме ну.“ И жена oдгoвapa са дна моје сопствене дубине: „Рано ра на pи ре. Зна ми на на рај. Ру, ре ри!“ То су баш оне, баш те потребне речи, пред овим грдним пределом, који је слика наших искустава и трагања! Да је рекла: „Зен ду, зен ду!“ све би било упропашћено. То би биле најстраховитије речи. Овако сам ce насмешио од задовољства. Зашто? И једне и другe речи не значе ништа, или баш значе оно право, пошто су као y постању првих гoвopa извирале из самих бића. „Рена, врао драна ми, мана ре, крун! - Ах, да крун! - Не, крена крена!“ Али све те мисли, сва та осећања, ма колико узалудна, смешна, чудна, на овом корачању, где изнемогли регрути остају поред пута, Где су, пре свега, глад и помор, бележе ce вољно или невољно, свесно или несвесно, правилно 126

и тачно, негде y свести. Нешто што их надмашује уређује ce лудачки симетрично, одбацује од себе разлике, па доноси само вредност и из ње изграђује једно једино, крупно, чврсто и чисто, кристално као лед: Ја. Ја! И то је све што за мене, индивидуално, за мене y овом малаксавању, y правцу ове планине, значи живот. Ах, да, живот!... И то што, ето, значи живот не воли живот. Живот не воли живот. Оно што je y мени Ја, мене не воли, па ипак свом снагом бори ce да постоји и даље. Ништа другo. То Ja, изубијано, измрцварено, које не волим, које бих, да мoгy снажно да ce сконцентришем - престајући за тренутак да дишем Moгao тачно да упознам, да му знам облик и величину. Око тридесет сантиметара простора, од линије два прста изнад очију, па до линије изнад самог срца. Не што и дрyги дeo тела не би био ја, што горњи део мозга или срца, или утробе, није Ја, већ зато што, откад постојим, део тела који y мени једнако гoвopи: Ја, Ја, Ја! чини ми ce као да почиње баш од те линије. Ту станује оно јогунасто, деспотско, судбинско моје личности. То је он што ми заповеда да и даље корачам док све то мислим. Можда је код другиx Ја друкчије, на другoм месту тела, то Ја које не oдгoбapa ничем у науци и које је одређено само осећањем, неком врстом халуцинације од детињства. Испод cвиx ових слојева мисли y мени, испод cвeгa што ce удружено исткива из мене, простире ce сурови, опори, угласти и оштри шљунковити слој, покривен до унедоглед ситним, ћошкастим или облим тврђењима: Ја, Ја, Ја! Огромна поља, читаве пустаре: Ja, Ја, Ја! Уморно, панично, кошмарско, одрођења до смрти, y сваком часу све шире пустаре: Ја, Ја! Ta многобројна Ја игГрађују ce све даље, на просторима по којима пада угласти снег и теку полусмрзнуте житке реке. Расту та силна Ја, и секу, режу, пале хладноћом стопала. Бедна, отечена стопала из којих капље крв. Не црвена, него зелена као јед, љута као јед, оштра као хемијске киселине. Оно велико Ја, она велика коцка Ја, она основна велика мисао, изграђује непрестано ове ситне и поставља их унедоглед и y бескрај. Прешли су тако око пет километара. Захватила их je олуја усред огромне пољане, покривене ситним, ћошкастим и кугластим ледом. Читав оркан ковитлао je око њих оштри снег, дизао га и бацао им га y лице. Сав простор био je испуњен пакленим звиждањем и лармом. Чинило им ce да од силине 127

ветра не могу даље да макну. Видели су око себе, на све стране, само облаке леденога снега y галопу. Нису имали времена чак ни да ce уплаше. Затим су увидели да ce може начинити корак-два, па опет застати, одупрети ce за десетину секунди, и онда наново коракнути. Све je то ишло страховито лагано. Стевану ce чинило, и кроз све капуте и поткошуље, да je го, да ветар насрће на голо ткиво и да га леди, Држали су ce за руке и одмицали, корачајући задихано иза самога коња. Слободне руке држали су на очима. Нису више могли да чују своје гласове. Само су ce пробијали кроз мећаву стопу по стопу. Кад би морали да застану, изгледало им je да их олујина враћа тачно за онолико колико су пре тога коракнули. Превијени надвоје, ошамућени, они су одмицали, не служећи ce чулима, не могући више ни проценити куда иду. Олујина je, као овај снег с пољана кроз који су ce пробијали, брисала из Стевана Папа-Катића један по један слој мисли. Први, па други, па трећи. Није више постојала ни мисао о оној жени на коњу - и саме жене нестало je y оркану, као y прошлости - ни мисао да ли треба мрзети или не, ни мисао... шести, седми, осми слој мисли. Није више постојао ни онај пустињачки слој: Ја, Ја, Ја, Ја! Сада су ce та Ја само ковитлала са леденим снегом, ударала Стевана по лицу, по челу, по ушима. Све je било збрисано. Остало je само оно најдубље, основно, несебично, неосветљено сазнањима, не плодећи речи, не плодећи појмове, незамућено. То бескрајно осећање, као трпљење, као ћутање, као патња живота уопште, судбина уопште. Ни времена више y њему није било, ни простора, ни поимања о рођењу, ни поимања о смрти. Стеванов дух био je очишћен до последњег свог бивства, ожалошћен, откинут од боја, од идеја. Не познавајући више никаква значења, постојећи само као блистава сила испод свега што je заковитлано борбом, не успевајући нити да живи нити да умре, без осећања себе, дух, као испод свих геолошких раседања, растопљена и универзална, унезверена, гола, срж земље. ... Опет чујем човека који корача поред мене. - Све ти је то одједном изврнуо. Ја, држ' десно! Јок, тера, па тера. Видиш, поган ко земља. После скупља, ал' пола пропаде. И Циганчићи дошли. Пуни им трбуси... Мисао о твојој сопственој личности заморена, ето, толико да сама од себе издише. Глас твога сапутника висок и зупчаст. Да je мало виши, могао 128

би доћи тачно до ивице oвoгa брега. Тај глас додао би своју жуту боју белој боји брега, са зеленкастим и прљавим одблеском. Да je само мало виши! Ево, покрећеш раменима, као да би њима мoгao да попнеш даље тај глас, врло стваран y овом простору... Под самом ивицом косе стоји коњ. Не зна ce како, на самој вертикалној њеној страни. Сваки покрет ноздрва, пуних паре, као да ће гa лишити равнотеже. Он је тачно за шаку изнад гласа овог човека, не изнад њега cамог, нeгo изнад њeгoвoг гласа. - Виде то и уплаши ce да ће се у невештини разбити и буре... Коњ мора да склизне. Пашће под те безлисне гране. Глас ce ипак диже врло мало, можда сантиметар-два. Сад ce прелива у црвено, црвено a по ивицама резеда. То је врло лепо уз белину cнeгa! У ствари рђава је та боја y овом пејзажу, немогућна. Зашто? Црвена уз зеленкасто? Зашто? Ах, па то је просто боја поставе у капуту oвoг човека. Рукав је слабо углављен. - Ах! Узвикне. Уплаши ce, такође, да ће ce животиња оклизнути. Његов глас полази као стрела, оде под косим углом изнад брега и затим капље над белом пучином. Коњ ce, доиста, оклизну и да нисам узвикнуо, пао би, сшурно. - То буре, иначе, није било од неких сигурних дyгa. Све расточено, пена је извирала на све стране. Он скочи и подметну раме, a нoгa му се једна... Не, неће завршити реченицу пре нeгo ли yгao брега заклони коња. Ако је раније не заврши, ова ће остати, као каква гpeдa, изван пута, и ко гoд буде пролазио удариће ce y њу. Бpeг ce ипак оцрта. Натчовечански ce напрежем да гpyдима савијем реченицу у томе правцу, али ова остаје и даље чврста. Као да физичко мучење није довољно, и да ми треба и дyxoвног, продужујем да последњом снагом притежем несавитљиву реченицу. У ствари, без речи идем крај cвoгa сапутника. Силазимо једном повијеном стазом према Лиму. Док је овај човек ишао поред мене, a стаза била за тренутак довољно широка, сем бола у ногама, осећао сам и цептање у себи, од нестрпљења и једа што морам да ce сабијам да бих му начинио места. Док бих ишао иза њега, осећао сам да ће му сваки час нагазити на пете. Само то да бих гa мoгao дотакнути, изазива огорчење и патњу. Ове измучене људе, које сустижем или крај којих пролазим, волимјош само својом већ умрлом и лажном личношћу. У ствари их не волим онда кад зажелим, свим својим бићем, да приме комад који им нудим. Мрзим их када одврате свој поглед од мoгa и не желе да ce дохвате понуђенога хлеба 129

или шећера. Можда је то сада само страх да ћу једнога дана и ја исто тако презирати све, да ћу и сам одбити да примим парче шећера од онога који ми гa буде нудио, па макар цркао. Изнад реченице, изнад брда и свуда укруг, ваздух рези од свежине. Прах cнeгa и шапат шумова и стабала диже ce узрујано. Облик оне жене, све даљи y том праху и шапату, шири ce и скупља, горак, влажан и топао. Далеко je испред мене, али моје ноздрве јасно осећају њен мирис. Тај густи мирис жене, помада косе, рубља и коже! Човек крај мене живо подвуче руком, по хоризонту, нову реченицу коју ће тек изустити. Направио je места y простору, разоривши y мојој машти читав ред проптерећених четинара и одрезавши брег, правилно и равно, као што зидар одсеца мистријом ивицу зида. То је cнeг, бео, идиотски бео, a његов глас у њeгa поставља. - Доцније, кад је видео, био је толико задовољан да је рекао: „Е бре, баш величајно, величанствено! Величанствено!“ Осетити лепоту речи које је овај човек изговорио. Нешто je било „величајно“. Цео ce предео диже мало увис. Ништа ce y њему није променило. Боје су исте и облици су исти. Само ce све мало издшло. Земљина кугла просто je мало више одскочила y космосу. Толико је била задовољна тиме штоје човек рекао „величајно“. Од cвeг материјала око себе покушавати да ce изгради то „величајно“, да се уобличи, оствари. Гране јела претрпане снегом, иначе савршене као брегови губе своје облике у безбојном небу, тако да не могу да послуже као чврсте линије. Ништа не може да пружи то савршенство и јединство материјала из кога би ce „величајно" могло да изгради. једино су чврсти и конкретни за грађу облици и покрети жене која све даље одјахује y млечне хоризонте. Иако далека, захваљујући перспективама, могу да пружим руку и даје заједно с коњем преместим c jeднoгa места y простору на другo. Али то тело као да je y ствари само семе, клица, сведеност пpaвoг тела, и да му je довољно да гa погледам, па да нагло освоји своје праве размере, са cвиx страна да појури y просторе. Не ништа, ништа та жена на том путу освајања, ни гpyпe изгладнелих мушкараца који седе поред пута, ни оне што ce вуку, ни четинаре који падају под теретом. Она их само обухвата. Она је простор, планина, огромност, „величајност". A све ово другo улази у њу, као микроби, као сламке и љуштуре. Она је све то из чега је саздан један предео. По њеном великом, белом телу креће ce наша беда, умор, клецање 130

ногу. По њеној огромности. Идемо право по њој. Нечем топлом, заштитничком, њеном сексу, њеној женствености. И она је мати свега, жена cвeгa, a сваки од ових људи, од ових коња и стабала, почива y њој, помешан с њеном крвљу и ткивом. Велика женка! Одише злу крв која од ње одилази. „Укеб уни емак фракару бранд ертлак клерс бит пакра фре дус ћи шабе лунди катр е турб. Мадр ит лушме чак ши салед кан тели рубље фанди. Лулус пор ети ла маде дема pe. Лу драчи сен тажиш кулфен чи, чи, чи. Исазет ди, фале шазет ди, мут, рас боледи чу. Кос лало де ајранаду ва ис те непоро и упра лај крун потови пapaгo. Крата јетода тел мостакра це (фири ки де), ло редиду крелрола. Ве со ди вако леро. Риз де роди. Ово ле ропеп. Си.“ Тај тешки мирис крви, зле, покварене, крви женке, жене која одлази испод густе шуме тамних власи, испод четинара, тај загушни дах, баш сада док ce спушта y њену утробу клица за нови живот. Људи умиру. Толико људи умире и трули! Људи корачају, падају, умиру. Једина она, огромна и страшна, избацује стару клицу и лучи, ствара, из свих својих пора, из cвиx својих костију, мишића и влакана, нову клицу, коју спушта y средиште себе. Вечита, стална, обнавља ce она с правилношћу, као сав космос. Двадесет и осам дана прошло je и она сада спушта у себе ново јаје, као сазвежђа, као бубе и као рибе. Чак и њено тело, као чаура, може да ce сасуши, да нестане, али то влажно, савршено, округло, плазмато јаје остаје живо. Старо одлази за злом крвљу, пада на cнeг, y општу пропаст, одише као лешина. Али је ново чисто и дивно! Ништа савршеније као облик, као влага, као мирис, од тога y природи. Цветније од људског ока, скупоценије и величанственије, y самом средишту жене. То „величајно“ то страховито, то чему идемо овако болни и изломљени... Она је свуд око нас. Предео четинара, који нас прати, закачује ce о неке оштре препреке. Нема чак више ни cнeгa, само таман, гo и гладак брег. С љубављу спустити ce на њега, прислонити образ свој уз то и задрхтати! Можда ту и умрети! Али y спољном свету збивали су ce и даље људски удеси, трагични или не, комични или охоли на своје ништавности... У тој олујини, усред те светине коју je брисао ветар, између сељака, војника и грађана, ишао je Мишо јасан и измучен. Ha њему су још били делови робијашког одела, a око њега су газили сви они који су били 131

осуђени, болесни, умоболни и заробљени. Њих више није имао ко да надгледа, ни ко да храни. Мишов лик био je чврст, напаћен. Од чела, преко носа, усана и ниже, под тешком, грубом одећом, осећао je неку светлост y себи. Као да je био огроман свитац који осећа своју светлост чак и на дану, када je нико други не би видео, Нека ce свечаност y њему збивала, Није познавао тачно тај пут којим je ишао, никада он није њиме прошао, никада он није газио баш том стазом, утабаном од толиких људи, али све планине около, које су ce оцртавале кроз мећаву, познавао je одмах. Можда ни те планине није видео никада дотле, бар не са ове стране, такве, али су оне биле истоветне с онима које je гледао од детињства, којима je често пешачио, уранивши далеко пре свитања. Ово дрвеће натоварено слеђеним снегом, ово усамљено стење, и коњићи који су издисали покрај пута, све je то било исто као некада испод Дурмитора. Изгледало му je као да иде преко висоравни која ce, између Жабљака и Дурмитора, назива Језерима, где je иза сваког грма, y детињству, познавао скривена легла и где су пујдали псе на залуталога вука. За два дана, само за један дан хода, онаквог каквоме je он вичан, можда би био опет тамо. Цео свет je знао тамо да je он, уместо да ce већ вратио с новцем који би скунаторио y Београду, остао да тамнује, као обичан зликовац, y некој прашњавој дунавској вароши. Да ce само оженио раније y планинама или да je макар само заручио девојку, он би ce и тада, овакав, ипак навратио својој кући. Можда би то „женско чељаде“ још чекало свога човека, и обрадовало му ce, кад га види, што ce вратио пре него што je истекло двадесет година. Ушао би међу брвнаре. Не би проговорио ни с ким, већ би узео само њу и с њом пошао y планину, y овчарске колибе, пусте и празне y ове дане, и остао би ту, окружен фијуцима ветра, данима, на грдним кожусима. Једини живи створови које би гледали били би чопори вукова или усамљени медведи. A онда би вратио натраг своју жену - нико му не би смео рећи ни реч ако му je драг живот - и сишао би заувек с планина. Она би можда понела под појасом и било би, y сваком случају, драго мислити на то силазећи низ литице. Није ce стидео остатака робијашког одела. Нашто! Силазио je са осталима као да ово није она иста земља с које je некада пошао. Мишо je корачао с тим чудним људима, робијашима и лудацима, и није хтео више да живи. Желео je само да оде y „сиње море“, да ce баци „у валове сињега мора“, и та je жеља одједном рашчистила све y њему. Све оно што je 132

било зачуђеност, заковитлани талог, усталасани прах, смирило ce, слегло и сишло на дно. Сада му je све било јасно, и нека непозната светлост, загушена и замрачена, сијала je опет y њему, пробијала ce до његовог лика, до његових руку, измучених од напора и гладовања: убити ce! Свим тим људима око њега ова пропаст која ce одигравала од јутра до вечера, и од вечера до јутра, на простору од толико хиљада квадратних километара, захвативши као оркан и шуме, и куће, и гробља чак, враћала je, y ствари, слободу. Одједном je тај оркан ишчупао капије на казненим заводима, поизваљивао врата на лудницама и растргао бодљикаве жице којима су били опкољени заробљеници, И сви су ce они, најпре полулуди од радости, a онда снуждени, размилели кроз пределе, далеко од путева и села, a затим су, натерани глађу и хладноћом, сишли на главне стазе. Поворка породица, рањеника и војске била je огромна. Ови су ce људи губили y њој. Нико их није примећивао, или нико није хтео да их примећује, јер нико више није имао нити шта да изгуби нити шта да добије. Пробијали су ce сви заједно кроз природу, и то je било све. Многи би међ њима имали да чекају још дуги низ година ова права: да под пространим небом и између широких поља корачају друмовима са осталим људима. Неки то никада не би ни дочекали. Овоме што ce збило како су ce могли или смелм надати! Катастрофа за цео остали свет била je спасење за њих. Могли су да иду куда хоће, да чине што хоће. Слобода! И више него слобода! Мишо je знао то. Он je много мислио на то. Двадесет година заточења! И још je требало да je срећан што није била смрт! Привезан за колац, везаних очију. Као издајица. Није ли то заиста срећа за њега, срећа за све њих! Тако остављени сами себи на друмовима и стазама, с правом на липсале коње и на спавање по рупчагама, с правом да иду даље или да ce врате путем којим су дошли, да живе или да умру, ако им ce то свиди. Најпре један, затим други, трећи, четврти човек с робијашким оделом на себи, издвајао ce из поворке, тога дана, и бацао y Лим. Не рекавши најпре ни реч никоме, не прекрстивши ce, с високе обале, ударајући ce најпре о стабла која су расла из литица, падао би y жуту воду и брзо нестајао y њој. Пред целом светином, која ce вукла даље, скакали су y реку. Нико није покушавао да их спасава. Ko би сад спасавао човека који сам хоће да ce убије! За какав живот га спасавати, и нашто ce уопште узнемиравати! Робијаши су ce давили. То je била као нека епидемија изненадног лудила 133

међу њима. Мишо најпре није схватио откуда то. Ни после није схватио шта ce збива, али je y њему, такође, засијало, тако да ни он није хтео више да живи. Ни он! Сви су они толико жудели за слободом. И слобода je најзад дошла. Једним махом за све. И ево, сада су ce убијали зато што та слобода за њих више није ништа значила. То je Мишо схватио и разумео. Да je налазио да вреди нешто мислити, да je пристајао да и даље мисли о том, схватио би још једну ствар даље. Али није вредело. Слобода je за њих имала да значи бољи живот од оног којим су y заточењу располагали. Међутим, она je била нешто горе. Сву вредност живота они су стављали y оно што има да настане кад буду на слободи. A кад су ce, ево, ослободили, вредност живота била je беднија и ништавнија него икад. Нашто још ићи, бити мокар, блатњав, јести грозну храну, просити je, кад ce тиме нема шта да добије? Свуда je около страхота и пропаст и све потврђује да ће страхота бити само још страшнија. Где je сад тај мир, сунчаност, простор, нешто што би личило на изобиље? Не може ce чак скренути ни десно, отићи под Дурмитор, међу своје људе, и сести крај огњишта. Боље je, дакле, прекинути са животом. Боље умрети. Боље, боље! Где су ти стари пријатељи, што су остали на слободи, за чијим ce топлим пријемом жудело y заточењу? Изгинули, израњављени, пропакошћени. За друге људе који су располагали одувек слободом, ово што ce збило представљало je несрећу која их je задесила и коју треба поднети, y нади да ће ce наћи некакав спас, некакав излаз, из тог изненадног „заточења“ За робијаше, напротив, на које ce таква несрећа сручила још кад су допали заточења, ово што je за друге било несрећа, за њих je значило коначну пропаст. Јер je за њих та несрећа представљала слободу, a они су баш од слободе све очекивали: живот, пун живот, тај живот који су они били проиграли или су им га били одузели бесправно. За све друге била би крајња несрећа када би тамо где ишчекују да испливају из овога чуда наишли одједном на један још гори помор, на једно страшније заточење од целе ове глади и напора. Тада би ce можда убијали и они, као што су ce сада убијали Мишови другови, Тада ce више не би имали чему надати, никаквој сунчаности, тада би ce живот испразнио од свега, да ce само несрећа y њега усели. Онда, онога јутра y Београду када je сам себи „ковао заточење“, Мишо je гледао y донета брвна, оцењујући их зналачки, поливајући руке све до засуканих рукава. Чесма, гола цев која излази из крша песка, из нанетих 134

цигаља и бусења траве, сипала je млаки млаз по томе црноме врату и рукама. Сливала ce по тешким цокулама с браде као да извире из ње. Мишо je непрестано гледао, кроз воду, y брвна која ће нечијој ћуди бити кућа. О, свакако кућа само за склањање леандера и смокава преко зиме, a не и за становање, али ипак, истоветна као она на Левер Тари! Зато je било баш и узето неколико радника који су из тог краја како би кућа изгледала тачно онаква какве су оне y којима су расли Мишо и његови земљаци. Мишо je сад, кроз воду која му ce сливала низ лице, видео двадесет и осам таквих брвнара на високом пропланку, под самим врхом Дурмитора. Са друге стране воде што je извирала из ове гужве кречана, цигала и утажене траве, и текла по његовом темену и образима, било je његово детињство. Онда je јурио за телетом које je бежало између кућа од њега, заостајало чим би он стао, и галопирало чим би потрчао, кроз јесење измаглице, по оној пољани што ce зове Језеро, и где су, невидљиви од траве, ритови између тамних борових шума. Вече je тада падало лагано, a он никако није умео да дотера теле. Долазио je пред једну млекару на брежуљку, на самој ивици дубоке шуме. Једна старица и једна одрасла жена, висока, огромних смеђих плетеница око главе, музле су краве. Жена ce окренула и погледала на теле које трчи и на њега, и сетивши ce шта ce збива, позвала je теле оним звонким: „Уа, уа! Уа, риђи!“ Теле je притрчало крави и женама и оне су га ухватиле. У лето, он je ишао с дечацима, кад би свршили радове y пољу, на Црно Језеро, са удицама и дугим штаповима, који би ce заплитали y грање док би ce провлачили кроз шуме да дођу до његове обале. Језеро би ce појавило под њима, кроз лишће, непомично, тамно, густо. Ниједне куће, ниједног живог створа! У шуми иза себе они су, неразговетно као звук, али јасно као значење, чули шум или топот животиња, провлачење срне или галоп дивљег вепра. Гледао je себе како силази води потпуно окованој тамном шумом, како плива y друштву или сам кроз језеро, толико непомично да су иза њих дуго остајале широке бразде. Глас му je постајао рапав и прек, маље су почеле да избијају под мишкама и изнад ногу, a он je цео постајао чвршћи, све ближи по јачини овим мрачним стаблима, Био je већ млад човек. Његов стриц, полазећи са осталим људима на рад, рано y пролеће, повео га je први пут собом. Радили су y планини која je нагло листала. Ујутру, из магле која ce још није дизала, густа и плавичаста, као из воде, видела су ce само њихова 135

тела од појаса навише, размахнута, са секирама, љубичастим челичним мрљама заковитланим изнад главе. Одјек удараца разлегао ce кроз гору. У подне, тло ce пушило и мирисало као мокpo рубље. Седео je са осталима укруг и јео оштар сир и рапав хлеб. Причале ce приче дуге, невероватне. О убиствима, о сарајевским улицама. Било их je који су ишли y Америку и пловили по морима. Многи су ce хватали y коштац с медведом. Мишо je сам видео вукове како плашљиво луњају око њих. Приче су ce настављале y великој шупи y којој су ноћивали и која би ce зачас испунила мирисом на њихова мушка и неопрана тела, на обојке, на угашен огањ. Овде или тамо, светлост од цигарете, жижица која кресне и осветли свечану главу суседову положену по руци, Он je тада мислио, све узбуђеније, на оно што га чека y животу. Знао je да ће ићи y војску, дотератм можда до наредника, прећи y жандармерију, живети тако негде y караули, као ови овде; добро обријан, нахрањен; одлазити y потеру за убицама. Можда ће радити y америчким рудницима, успети да сакрије велики комад злата и, поставши богат, отворити кафану; или бити ложач на неком пароброду, па одједном, за време бродолома, спасти неког милионара и бити усињен од њега, имати каруце, богату бунду од видровине, златан ланац, оженити ce ћерком његовог компањона, купити цео овај срез и удесити горосечу друкчије. Не за господу, већ за њих, ове другове, сви да пола године раде, a пола да господују. Низ јаруге, стрме планинске јаруге, чак доле до Tape, спуштени су балвани, шумно, ударајући један о други, дижући прашину камена и земље око себе, престижући ce, грмећи, или закрчивши ce, склизавајући само својом тежином лагано. Гледани издалека изгледали су као жижице просуте из кутије, изблиза, људи ce преко њих нису могли да довичу. Мишо je стрчавао кроз густо шибље, и зеленило, и устрчавао назад, да би ослободи балван којм ce закачио о неки корен. Био je црвен, ишибан од грања, знојав, хтео je да сврши нужду, али никако није стизао. Довикивао ce с друговима скоро y само њихово уво. Псовао je. Доле, на реци, бујица je ваљала брда стабала. Од обале до обале, и до унедоглед, све je низ њу било закрчено балванима. Одозго, са даљих јаруга, пристизали су балвани обележени другим знацима. На реци je био силан хаос. Људи су скакали с балвана на балван, наоружани дугим чакљама, раздражени, готови да зачас пређу y срџбу, или исто тако безразложно y 136

весеље. Скакали су да би некако раскрчили ток, да би одвојили једно стабло од другог. Над њима су летеле и певале птице. Небо je било дубоко, плаво, пуно белих облака, и Мишо je знао да ће сад сваку ноћ ноћивати на другом месту, пролазити разна села, виђати увек друге људе. Био je задовољан. Када ce мало рашчистило над водом, саградили су сплав и подигли на његовом крају стреју, под којом ће, на смену, моћи да спавају. У прво време, на реци je било теже и више посла него y горосечи, Требало je без престанка трчати, сад десно, сад лево, одгуривати балване, да им не сможде сплав, на који су, као дивље на питому звер, насртали једнако. Увече су привукли сплав уз обалу и заноћили y некој напуштеној кафани. Около je била ледина, изнад које je одмах почињала шума. Иако гладни, полегали су одмах да спавају. Били су толико „балдисали“ да су ce пробудили тек y свануће. Онда су имали шта да виде! На реци je била читава планина балвана. Чим je ноћ пала, пошто више није било људи који би пазили како одилазе, балвани су запушили цео ток реке, најахујући један на другог. До зоре су ce испели до висине од неколико метара. Мишо и његови другови, пред овим брдом које je и даље расло, дичили су на запрепашћене и огорчене патуљке. И други људи су дошли да посматрају овај призор. То су били становнмци оближњих кућа, које тек сад видеше. Сваки je од њих имао своје мишљење како треба раскрчити ово чудо. Покушаше, најпре, да чакљама отурају стала која су прва препречила пут. Међутим, на њима су биле безбројне тоне тежине, тако да су ce младићи само исквасили, али их нису ни померили с места. Бацати балван по балван с брда одозго било je, такође, узалудно, јер су још са већом брзином пристизали нови низ реку. Ларма од судара тих нових балвана који стижу, који ce смештају, одупиру, исправљају, најахују, потискивани од наредних, дизала ce око младића и само их испуњавала паником. Изгледало je као да ће ce ту сабрати сва стабла ових шума. Онда су поставили напред, y гомилу стабала, динамит и побегли чак до зграда. Огроман тресак проломио ce планинама. Као какве иверке полетела су брвна y ваздух и вратила ce назад на воду, која je покуљала увис. Младићи су опет стрчали на обалу. Река je са дна тог брда извлачила на десетине стабала и вукла их даље. Брдо ce због тога једнако скљокавало, грмећи, 137

Требало je помоћи сад да што већи број стабала одиђе, да ce поново не би закрчила, Мишице на Мишовим рукама подрхтвале су од умора и он ce једва држао на ногама, али од напора није одустајао. Чак су и они сељаци из околине радили, и сви су били узбуђени. Неколико пута понеко од њих умало што није погинуо под брдом стабала, која би ce одједном суљавала на њега. У подне већ реком су опет одилазила стабла, правилно као јуче, a нови сплав могао je да буде пуштен међу њих. И кад je овај пошао низ воду, људи су по њему лежали, потпуно сломљени од умора. Затим су недељама пловили низ реке, час оковане литицама и шумама, час кроз плодне долине. Мишо je заустављао сваки пут сплав код једног моста, и скачући с брвна на брвно, упадао y широку кафану хана да би узео новине и дуван, a нарочито да би видео да ли je још ту она жена са Шавника, великих плавих плетеница и горопадна, скоро лепа, коју je, да није увек толико журио, чинило му ce, могао имати. Он je питао ханџику као случајно или од шале: - Je л’ ти била она риђа кукавица? Бога ти! - Није та кукавица за тебе - одговарала je ханџика гласно и мрзовољно, не гледајући га. A он je опет скакао с брвна на брвно, натраг на свој сплав, на коме су га чекали другови да би продужили даље. Под њима су сваки час били брзаци и вртлози, онда je напрегнуто требало мотрити на пловљење сплава и слободних стабала. Зачас су ce могли наћи y води. Постепено, уколико je река била шира и богатија водом, почињали су да везују сва стабла y сплавове и сплавове спајају један за други y дугом реду. То више није било збркано пловљење грађе, као после какве поплаве, већ читава флота којом су они управљали. Могли су сада већ да седе мирно, да посматрају воду под собом, лет водених ласта, пределе, и јато гусака које су ишле, дбдајући ce дуж воде. Ћутало ce, пушило, или певало. Мишо je певао. Његов глас био je јак, храпав, другима ваљда и непријатан, али песме које je певао изгледале су му дивне: „Мртва глава сама проговара!“ Затварао je очи и урлао као што би урлали напуштени пси, заљубљени y слободу, или вуци. Завијао je. На обалама су рибари, усамљени усред великог горског пејзажа, били спремни да баце своје копље на рибу ако би пропливала. Дизали би онда харпун увис, и риба ce на његовом врху вила y мукама, испред великог сунчаног плавила неба и зеленила предела. Као и остали, Мишо je био погођен од „Фирме“ са лепом надницом. И y 138

први мах, док га нису разуверили другови, могао je замишљати да ће већ ускоро много уштедети. Али све je било друкчије y стварности. Суботом, њему и његовим друговима није плаћано новцем већ купонима. Њима су они могли себи набављати намирнице y кантинама које je свуда дуж обале подигла „Фирма“. Те намирнице биле су кудикамо скупље него y сеоским дућанима, a купон je радник давао много лакше из руке него прави новац. Тек „Фирма“ ce на тај начин старала да момци не пропију своју зараду пре него што врате кућама. За остатак неутрошених купона, уколико je било неутрошених, она je тек на крају исплаћивала y готовом новцу. Кантине су биле „Фирми“ исто тако рентабилне као горосеча, утолико пре што je потрошаче, y ствари, изнајмљивала. Мишо je брзо разумео y каквом ce сплету налази и да он, баш као да ce погодио да чува овце y планини, ради само за храну и обућу, a да од уштеде нема ништа. Дани су били дуги. Није ce знало шта да ce чини. И небо je било увек исто над њима, подједнако топло и плаво. Ујутру ce купало, гурало y воду, шалило. Затим ce јело и спавало. После ce опет купало, јело, зевало и певало. Неки другови су играли фришефире и табланета. Мишо je прво гледао, пљуцкао са стране. Није хтео да игра, јер ce зарекао да неће допустити да га друти черупају. - Уопште ми ви не подговористе на то... И још с тим вашим маркираним картама, сем да одблесавим. Ипак, приликом једног пристајања уз обалу, наишао je на скоро сасвим нове карте, купио их и пристао да игра. Једини je услов био да он игра само тим картама a да карте после стоје код њега. Један добар део зараде одлазио му je тада и на то. Провео je шест година y планини и на сплавовима. Осим онога што би, с времена на време, слао својима да би их помогао, он ништа није могао да уштеди. Био je јак, велик, издржљив, радио je од јутра до увече, a никад ништа није имао y џепу. Када би одлазио y Жабљак, причао би тамо земљацима чуда о свету кроз који je пролазио и о и људима које je сретао. Свака његова прича падала je међу њих као догађај и свака реч звучала je као истина. Велике светле планинске очи дерана, који још нису пошли y свет, и жена чак, што су ce вртеле око људи да бих прислужиле, биле су упућене право y њега и његову причу. Мишо câм, међутим, мислио je за то време како je неопходно да једном већ пође y прави свет, сретне праве, чедне људе. Нашто радити још код „Фирме“, и иначе не може тако ништа да 139

заради! Поћи ће y Загреб, y Сарајево, y Београд, радиће на грађевинама, научиће да шофира, радиће на тунелима... Када ce опрао на чесми, Мишо je врховима прстију ставио качкет на главу, па раширених руку, да би ce сушиле, али не стресајући с њих воду, јер je Пилат стресао био са својих, упутио ce Јовановој улици. Капут je придржавао испод мишке и држао високо главу. Мислио je шта ће рећи Јованка кад дође код ње. Волео je озбиљном, мушком љубављу и хтео je да ce што пре венчају, већ и зато што му je она обећала да ће му дати још пре венчања три стотине динара уштеђевине, од чега би он могао да почне трговину. Он je био горд што je имала y њега толико поверење. Осећао je y себи снаге за рад, за трговину и за породицу. Видео je y мислима домороце из Жабљака како навраћају код њега a он им с њом прислужује кафу. И како питају за сваку ствар где je купио, шта je платио, и причају о свему y његовој кући као да je чудо. Ушао je y двориште. „Буре! Зашто су метли ту то буре кад нема кише? Од каквог дрвета може бити то буре? Није било потребно толико обруча за њега. (Одвалио му je палац на нози што je једнако хтео да га издиже да би пробао.) Добро je метнути много паучине. Не ваља само паучина из помрчине. Изгледа да газде нису ту? Не, никако нису ту. Значи, може ce викнути. Њена врата су отворена - Јованка! Јованка! - А, то си ти! Хајде пењи ce брзо! - Дошао сам, знаш, казали су ми да ce са три стотине не може ништа почети. Ништа без четири (па ако има четири да не крије)! - Добро, само ce ти пењи, па ћемо разговарати!“ - Јованка - викну он, пробудивши ce из сањарења. Жена, не излазећи на балкон, већ издуживши само шију кроз отворена врата и не дижући ce са столице, успе да га угледа доле y авлији. - Ајде, попни ce! Мишо устрча уз степенице. На њеном je кревету седео неки млад човек и пушио. Био je слободно заваљен, једну ногу подметнуо под себе и, пуштајући густе колуте, насмешен, без злоће и љубопитства, посматрао je овог што долази, Био je радник са обале или занатлија који запиње, јер je изгледао врло развијен. Имао je нову кошуљу, без оковратника, која ce не би ни могла закопчати на грлу, и нови чојани капут. Јованка je седела на столици уз довратак и куцкала, играјући ce, 140

машицама о под... Живље него све остало, чуло ce тешко куцање будилника. Нико ce није дигао да га дочека. Јованка му je само пружила руку. „Ко може бити тај зевзек?“, мислио je Мишо... „Можда њен брат или нови љубазник, ако je синоћ ишла y ’таншул’. Мора да им je криво што сам дошао. Да им.„ Има лице као да je сисао краставац. A шта ce она ту распр...! К... једна, да je човек млатне, видела би све звезде!“ Мишо пружи непознатоме руку и седе поред њега. - Има давно, друже, да си y Биограду? - Ми смо одувек овде - одговори младић не престајући да ce смеши и да дими око себе, можда мало увређен што га дошљак одмах ословљава са ти. Ми смо ложач y Штофари. Зовемо ce Младен Перовић. - Колико ти плаћају на дан? - Шест динара, и један динар за прековремено на сат. - Лепо плаћено, богами! Затим су ућутали. Младића није занимало ни шта je Мишо ни колико зарађује. - Хтео бих мало воде ако имаш - рече Мишо. - Ено ти чаша тамо - показа жена главом полицу. Он ce онда диже, прође поред ње, већ виде себе како дохвата чашу, како сипа воду с чесмице и како пије, али ce одједном предомисли и стаде пред њу: - Ти нећеш да нам скуваш кафу? Кад имаш госте, кад смо ја и господин дошли ту? И y Мишу све то, одједном, доби грдну важност, као да je питао: „Ти нећеш више да ти и ја будемо заједно? Ти нећеш, ти нећеш, дакле?“ Жена као да ce одиста застиде: - Ето, Мишо, ја хоћу, душе ми, и ја сам и малопре хтела, али немам, богами, баш ни зрна кафе више, a овде закључавају, оца им... Него, ако ме ви причекате, ја ћу сићи часом, и док изговорите три, ево мене. - Ићи ћу ја - предложи младић y новом чојаном капуту - купићемо и мало вина и једну дињу. Можемо сасвим лепо да поједемо једну дињу...! - Не знаш ти где je овде бостанџија - прекиде га набусито a с милоштом жена. - Видео сам ја малочас неке диње, Знаш какве! Ко дуња неке диње, ко ружа. Мирише цела улица. Он ce задржа неколико тренутака дуже него што му je требало да би 141

жена имала времена да из новчаника извуче динар. Мишо je гледао како одлази до стола, како откључава фиоку, решена, висока, широких кукова. Гледао je кукове и налазио да je сва ружна, толико му je сад била мрска. - Ех, па нека, нека, немој. Зашто ти? - рече млади човек. - Па ви сте моји гости, узми - додаде она нестрпљиво. - Бар ћемо пити кафе - изјавио je Мишо јетко чим су ce врата затворила. - Богами и нећемо. Неће он данас више доћи. Сви сте ви исти. После ће казати да je срео неког пријатеља, па мора хитно. - А, дакле, неће... Фини ти тај господин. А, дакле неће! A где си га то уловила? Јованка га хладно одмери. - Ајде, де, немој да ме плашиш. Има чисту кошуљу y петак и њушку ко да je краставац сисо. Таквих нема на сваком ћошку. И притом још ложач. Тај кад те наложи, имаш сва да гориш. Имаш да букћеш, да ти ce све сало истопи, да цврчиш. - Слушај... - рече хладно, али je одједном обузе страх. Није било разлога да ce боји, али je ипак страховала. У себи je мислила: „Он je огроман, прљав, груб, зашто сам дала да ме... како сам могла да помислим да бих с њим! Да га онда нисам пустила, сад ми ништа не би могао, сад ме не би било страх. Сад ће ми тражити новаца. Тражиће ми све оно што сам говорила. И биће ко звер ако не дам.“ - Слушај - понови она и инстинктивно оде даље од њега. - Имам још једну читаву корпу да испеглам. Грдиће ме, богами. Диње и кафе ионако неће бити. Хоћеш да дођеш другог дана? - Другог дана?.., Па ти мислиш да ја немам другог посла већ једнако теби да долазим. Зашто да дођем. Нећу више да дођем ни другог, ниједног дана. Ти си лажљивица и превртљива, нећу ни да те видим више. Жена ce обрадова: „Да ли ће заиста тако лако да ce сврши? Али Мишо није одлазио: - Зашто си ме варала? Рекла си да ћеш да купимо дућан. Ти си рекла три стотине динара. A четири треба да даш. Ја сам поштено хтео да ми будеш жена, да заједно живимо y слози. Зашто си ce ти играла са мном? За цео свој живот ја сам смислио. Ја сам већ и са људима говорио. Гледао сам дућан. Зашто сад ћутиш, je ли? - Па ја нисам ништа рекла. Ја нисам још рекла да нећу да ce узмемо, иако кад сам гледала, видела сам да и немам више три стотине динара. A и 142

сам кажеш да треба четири стотине. Откуда ја могу да имам четири стотине? - A за њега би имала четири стотине, јер и y петак има чисту кошуљу. Je л’ да! Јер не носи црну као ја, па он није радио на балванима као ја, прошао пола света. Јер je жутокљун, je л’? - За кога њега? - упита жена као да не разуме. - Овог, који ће изгледа ипак да донесе кафу, caмo треба најпре ја да одем. - Е па баш ни за њега немам, ако ’оћеш баш да знаш! Питао ме je, нек ти буде мило, преко једне женске, да л’ бих ce удала за њега, па га нећу. Ни тебе ни њега нећу! Тако, слободна сам, па нећу, Свој сам господар. Ето!... - Е па и ја сам свој господар. Ти ce обећала, ти си обећала, и сад мораш да одржиш. Ја сам за сав живот смислио. Ти треба да ми отвориш дућан, a после ce удај за кога хоћеш. - Баш морам? - питала je она и плашила ce, страшно ce плашила. - Вала, жено, мораш! - A ко ће ме то натерати? Нисам ја слинава да ме за руку воде. - Видећеш. Ја ћу те натерати. Жено, море, ја ћу те натерати! - Ти ме не можеш натерати док има суда и закона. Док има суда и закона - викну она. - Суд и закон? - понови човек механички, гледајући кружно око себе по соби. Он je мислио да ће угледати нешто, некакав штап, метлу или мотку, којом ће моћи да je млатне, да je научи како ce говори. Поглед му ce заустави на полици, нарочито начињеној за неколико кухињских ножева, усправно поређаних. Један je био широк и полукружног сечива као... Жена je видела његов поглед. „Проклета животиња“, мислио je он y себи, „да ти... - Видећеш с ким ћеш збијати шалу!“ Она није осећала више земљу под собом, толико je била ужаснута. - Бежи, бежи, одавде - говорила je уплашено. - Иди сад! - Не, сада више не можемо! Хоћеш ли још да ce удаш за мене као што смо говорили? Огромно дуго времена je пролазило, као да je пролазило, како je Мишо поставио то питање, a од ње није долазио одговор. Тишина неиспуњена ничим била je, као да je била, између њих непрестано. Као да je цео његов живот била та тишина од неколико тренутака. - Не - одговорила je жена, бледа, једва стојећи усправно и преносећи, грозничаво, поглед свуда по њему, „Не“, помислио je Мишо, „рекла je: Не! 143

Најзад je рекла. И како одлакне човеку кад ce то већ каже!“ И то: „Не“, затворивши собом једну тишину, којој после његовог питања као да није било краја, паде на цео његов живот. Јуче, он je још могао доћи и лећи y тај кревет, зарити лице међ њене велике, запарне груди, наслонити образ уз трбух, који ce дизао и спуштао, имао траг од опасивача. Могао je час да je стави на плећа, час на бокове, час да je дигне на колена. Цела постеља je мирисала на рибање, на кујну, на њу, на оно због чега je узбуђен, на њега такође. Сва његова мушкост, љубав, будућност, дућан, били су y tом кревету, који je некад пуцао под притиском његових колена и трбуха. Сада je ова соба била туђа, потпуно туђа њему, као он њој. Све ce једно с другим слагало y тој кујни, све ce спајало природно и чврсто једно са другим, само je он био стран, сувишан, незгодан, и само je за њега било све страно и туђе. Шпархерт добро исфиксан, дрва правилно поређана, полица са изрецканим новинама, канап y који су уметнуте сјајно изрибане кашике за супу, канап с плавим и зеленим поклопцима свих величина. Најзад, оно што његов поглед, под тим углом, није сад могао да захвати, велики и сјајни кухињски ножеви поређани усправно по поличици. Све je то одговарало овој великој девојци y сатинској блузи, y чистој сукњи, y плавим ажурираним чарапама. Њему не. „Она ce плаши, очито да ce она плаши“, мислио je Мишо. „Нека иде сада у... да јој...“ Тако je мислио он, гледајући je. Није био гневан, није био y афекту, па није знао да никада никога он није тако мрзео y животу као сада њу. И никада није знао, ни доцније, да ce ниЈе могао додирнути једне мржње која би била већа од те, од те која једва да je усталасавала мирни ток његових осећања. Он je „смислио био за цео свој живот“ и он je... њу, она je малочас нешто рекла, и то ce више није могло да оповргне. У њеним мислима, осећањима, y најтајнијој ћелијици целог тог тела које носи њено име, он je значио сада највећу катастрофу. „Нешто ће ce збити сада, нешто ће ce збити сада!“ Понављала je она глупо y себи без престанка. „Нешто ће ce збити сада!“, и дрхтећи бутинама, мишицама, осећајући неку сласт како ce пење уз трбух, потпуно сасушених уста, она није одвајала поглед с Миша. И само што je он коракнуо, она му, не знајући тачно шта ce с њом збива, притрча и закачи му ce рукама за рамена. Покушавајући да му обаспе лице пољупцима, мада никако није могла да овлажи своја уста, нити ма шта да каже, она га je само ударала уснама и целом својом главом по лицу. 144

Одједном један глас какав она никад није чула од себе, какав никад нико није чуо да je изишао из ње, крештав, безбојан, глас идиота, извио ce из те ужаснуте главе: - Лагала сам, лагала... мајке ми! Ла-ла-лагала сам... Нене - немој... Тако ми мајке!... Немој... пољуби... Пољуби... Мишо извуче своје руке, невероватно јаке, одвоји je од себе и, пошто виде да ће да падне, да ce сроза, подржа зачас, тако на раздаљини од себе, подешавајући да јој нађе равнотежу, као да je она какав предмет који ce једино тако може поставити да стоји. A онда ce обрте y оном правцу куда je пошао, и то само телом, не главом, главом гледајући једнако још y њу. Она ce упе да пође отвореним вратима ка балкону, да, ако je могућно, потрчи према њима, али ce само укоси, тек колико да ce једним раменом ослони на полицу, и гледаше y правцу Миша, али шире него што он заузмма простора, више поред њега него y њега, као да не може да влада својим очима. Њен слух није бележио (или није стизао да забележи, или ништа y организму није више о томе водило рачуна), нити je бележио слух Мишин да из њенога грла, од тренутка када je он њу одвојио од себе, излази стално једно ужаснуто, једнолико крештање коме није било краја. И тек када je Мишо њу ударио ножем y грло, када je из грла прелила крв, њему je било јасно да je један звук, који je дотле долазио из тог грла, наједном престао. Као што би закључио, корачајући улицом, да je престао одједном писак неке далеке фабрике, једино по томе што би му ce слух одједном њега ослободио. На место тога паничног, отегнутог звука из њенога грла, које ce спуштало све ниже ка земљи, јер je падала, док je крв ударала на млазеве, долазио je сад један други звук, тежак, одвратан неуобличен, клобучав, јадан. Мишо није престајао да замахује. Све то je трајало само неколико тренутака. Једва je девојка коју je Мишо ударао ножем престала да живи, када су ce врата на кујни отворила и на њима ce појавила друга девојка. РадмилаТони, витка и права девојка, коју je Мишо видео на прозору када je први пут с неким писмом дошао код Стевана Џамића, који je становао y приземљу ове куће. Мати je са старијом ћерком изишла y варош, a Радмила je изјавила да ce не осећа добро и остала je сама y кући. Била je легла на диван и с дигнутим рукама под главом гледала y дугу драперију, тога дана скинуту с прозора и пребачену преко фотеље. Драперија je личила на грдну поворку људи која 145

ce губила y улицама. Неки црвени одблесци вили су ce према несигурној светлости дана као велике заставе. У тесној тишми, осећајући један другом дах за потиљком, и своја тела, и одеће спојене као једним јединим покретом, људи су били и снуждени и одушевљени, и њихова срца узбуђено су треперила као једно једино. Лица су била препланула од сунца, с јагодицама, носевима и брадама, чврстим и сједињеним, као ливеним y металу. Ca свога дивана, y својим мислима, Тони није могла да постави разлику између лица људи и лица жена. Све те главе биле су подједнако јаке, снуждене и спојене истим дисањем. И девојка ce замислила над тим. Поворке су силазиле и силазиле y току векова, улицама, пољима, и чак низ драперије, сједињене y својој глади, y својој борби за комад хлеба и y својим сексовима. Људи исто тако брижни и намучени као жене, и жене исто тако одлучне y своме болу као људи. Радмила ce скоро дигла, и њено je лице постало сурово, y неком дивљем сазнању, y неком мутном и охолом сазнању да ce y њој мужјаштво и женственост нису спојили y једно једино и јединствено човечанство, да она није ни човек ни жена, да она није то снуждено и одушевљено тело, срећно и узбуђено, што je y тишми, на улицама и драперијама, што осећа туђе дисање на своме потиљку, потамнелом од сунца, очврслом од напрезања. Да није човек који ce превијао y боловима по изгужваним постељама, вичући док ce порађа, ни човек који најпре сатима потеже један исти посао, a онда сатима преврће по себи једну исту бригу. A да je, међутим, цео свет око ње баш такав човек: њена мати, и њена сестра, нарочито откада ce удала. Човек није био рођен зато да служи својим напорима, које je требало да потчини себи, и не зато да би своје дисање, своје чежње и свој секс утопио заувек y друге. Она je нешто монструозно и јако, усамљено. Она je замислила своје тело опружено по дивану, испод одеће, с рукама дигнутим под главу, с чврсто спојеним и укрштеним ногама, глатко и дуго као мач, недирнуто. Погледи људи на улици силазили су низ њу као низ мач и она je остајала хладна, под тим погледима, као метал. Девојка. Она je тишина. Тони-Тишина. Она je могла да чује и да види, да ce одушеви или да ce згрози, a да притом не рекне ниједну реч. Све што je долазило споља падало je низ њу као низ оштри метал и није мењало њену судбину y срединм ових људи, y којима су, y сваком појединачно, и човек и жена, и прошлост и потомство y 146

исти мах. Њена мати или те друге жене - људи што улазе код њих, што ce пењу и силазе њиховим степеницама, влажни, запахнути, пуни рубља, сви су они чудовишта! Само при купању и буђењу, када су гола, припадају сва та тела тим људима и женама. Цела кућа y којој станују, кућа са испуцаним зидовима и таваном који прокишњава, улазила je y саставни део мајке. Одела која још нису одбачена, гојазност Радмилине бабе, њено поплавело лице с кукастим носем док je лежала мртва, били су материно тело. И сама Радмила, Тони, и њена сестра, које као да ce још нису родиле, почивале су y једном делу њене утробе, тако близу загрљаја њиховог оца, чију je главу мајка притискала још на своје груди, иако je отац већ давно умро. Тони више није хтела да буде тамо, y тој жени, y тој тишми, макар та тишма била и њена мати, коју je обожавала. Она je једанпут заувек отишла оданде, гола и чиста, исправила ce као стабљика, издвојена, очврсла као метал, и отада je остала заувек осамљена и недирнута. Ослобођена прошлости, будућности, људских бића, узвика, постајала чврстом и глатком тишином. коју ништа није могло да пробије. Једнога дана, зажелеће да неку туђу руку стави на своје тело, али онда ће та жеља доћи као потврда њене недирнутости и њене слободе, као замах и блесак мача кроз простор, где je све измешано, где су судбине људи преплетене и потиштене, под црвеним одблесцима. Она je сад видела, јако отворених очију, испред драперије и прозора, ту руку тако јаку, врелу и суву, и видела je над њом, као дивљу, и, као неким тамним велуром покривену, главу и поглед младића, који ce над њом надноси. И то je њен љубавник, и јавно, пред свом том тишмом, пред свим тим светом, љубавник. Његова je рука силазила по њој, не застајући нигде и не мутећи ништа y њој, као по дугом светлом мачу. Младић ce спуштао на њу, a она, одвајајући зачас његову главу од своје, држећи je обема рукама над собом, и гледајући je право y очи, лукаво и гордо насмешена, рекла му je: - Јер сам тако хтела да буде, и никада нећу никога волети више од тебе. Али ја ћу остати увек ово што сам. Ништа нећу понети y себи што би нарушило ово јединство y мени. Ја ћу остати заувек једно људско биће a ти друго. Јер лако je родити ce као човек, али покушај да то сачуваш, да извојујеш то себи! Покушај да мислиш на себе. Видиш ову велику пољану? Покушај да пређеш преко ње a да никако не одговориш на писак. Ја сам 147

ишла тамо сваки дан, Она je пустила младићеву главу и гледала како с пола пољане почиње да извире река растопљене гутаперке. Гутаперка je рђава за мивење, али ставите ви само руку y њу!... Птице увек падну кад je прелете, y заносу, лукаво, гордо. Један енглески новинар писао je о томе. То y ствари и није гутаперка. То je Гутемберг. Гута Милић, гутаја, лајбрба. Гутаја иде y поље. То je сад пронађено! Људи увек пођу напред, a три корака уназад. Универзалан прогрес. Један je доктор то пронашао. Има људи који расту као стабљике, ко биље, и који певају ко биље. Биље, биљенија, бељанаја, биљенуја... Тони je спавала пола сата или сат, Кроз сан, она je чула локомотиву како, брекћући и пиштећи, мрви пољане и биље, голе стабљике, и како јури право y њихову кућу, Преко кућа, до њиховог прозора, ишао je гвоздени мост, Сада, када je локомотива јурила, мост ce тресао и сва гвожђарија je под њоме. Тони je отворила очи и видела како локомотива, y црвеним одблесцима, с масом људи и жена на себи, идентичних ликова, очајних и разларманих, улази право y собу, зачудо, одједном огромну. Цела je соба звучала. Тони je видела добро да цео предњи део локомотиве има израз некакве главе, да je то, y ствари, једно лице, раширених чељусти, да из тих чељусти излазе сва звучања, и воза и моста и собе. Она отвори друге једне капке на очима, за које дотле није знала да постоје, и како виде опет само локомотиву, отвори и треће капке. И онда спази, одједном, да je од свега остала само њена соба, онаква каква je увек била, с литографијама, y које je улагала пре неколико година сву своју уштеђевину шипарице, a за које je сада знала да су страшне и неукусне. Спавала je ко зна колико! A то што би хтела да остане као мач и да спусти туђу руку на себе... Међутим, y ушима су јој још звучали локомотива, мост и соба. Слух је још сањао. Она je пажљиво мотрила ту појаву. Само јој одједном стаде срце. То није био престатак сна већ су звуци, заиста, y стварности допирали до ње. Они су je и пробудили. Негде je неко цикао - a то уопште није ни личило на тутањ локомотиве нити на звучање метала. Слушала je још, не померајући ce. Je ли то човек или час кога су нагазили? Можда ce неки деран игра? Полако стаде да разазнаје с које даљине то долази, из ког правца. Из кујне или с балкона. И онда нешто бескрајно неодређено, баш тиме можда што je све y суштој супротности с њеним гласом, рече јој да je то можда глас служавке Јованке, која je, не пазећи, одрезала себи прст секирицом, или ce испекла, куцала ексер па ce 148

оклизнула са столице и пала право на сечицу секире. Тони ce сети да je сама y кући и то je ужасну. Запуши уши шакама и одмах их скиде. Како вика није престајала, она само један секунд зајеца, суво, једним јединим потресом грла, као да ce одједном опустио цео федер y часовнику. Затим одлучно пређе кроз трпезарију, преко ходничића и отвори врата од кујне. Жена je лежала на поду, отворених очију, уперених ка таваници, сва обливена крвљу. Радмила je није видела целу, пошто je заклањао сто. Човек који je био надвијен над том фантастичном главом - глава je изгледала више него жива или мртва, више него страшна, него лепа или ружна, фантастична - исправио ce и, смешећи ce, као расејано, на Тони, одбацио нож и обрисао руку о своје чакшире. Као да не може добро да je сагледа, Мишо je зажмуривши посматрао девојку, Био je савршено миран. Тони та-кође, мада јој je малочас требало изузетно решење да би ce одлучила да пређе две просторије до ових врата и да их отвори. Све што би ce могло ужаснути y њој још више, вриштати, запомагати, као да je беше напустило. То je била она на овим вратима, њено тело и њена мисао, али и неко други, нека девојка за коју она као да не може да процени да ли je y очајању или не, и која сва као да нема начина да то испољи, Стајала je ту и гледала. Њене су очи примећивале сваку појединост, рану на грлу те жене, крв која улази y косу и пада заобљено, као слапови негде y пољани, и жмирење и расејани осмех човека. Она га je већ видела два-три пута; једном y дворишту, једном кад je пред кућом разговарао са служавком. Њена je мисао радила муњевито, али оно што би било осећајно, и што би све то повезало y њој, није постојало. Скоро je могла да каже себи... „Ето, једна жена убијена, један убица, и ја сама на вратима.“ Као девојчица она je страховала једанпут да не буде код ње нађена једна скарадна слика, добијена од другарица, a када je мати пронашла ту слику, и када je ишла да je покаже оцу и када су ce њих двоје саветовали шта да чине, она je, исто као сада, била савршено мирна. Стварност je ишла испред ње, као испред каквог савршеног фотографског апарата или бусоле. Она je ту стварност бележила и то je било све. - Ето - рече Мишо безбојним гласом. - Ето, све сам свршио сада. Његова ce мисао завршила и за њу, за ту девојку што je ушла, и за њега, нарочито за њега. Девојка ће да оде, a он ће да остане сам са собом, заувек. Зато je гледао y Тони мирно, с неком бескрајном пажњом и нежношћу. 149

- Не, не - рече девојка, дигавши руку, као да хоће да га отури од себе. Била je сасвим бела. „Боже, Боже“, помисли, „сада je све свршено!" - Не бој ce - изусти човек, корачајући право на њу. Осим усана, које je она покрила руком, и очију, које je затворила, он je имао целу ту девојку, ту, на истом том прагу, између кујне и ходничића, одгурујући раменом непрестано врата која су ce преклапала. Тресући ce од сувог јецања, бесвесна, она ce диже, скупи оно што je било исцепано под хаљином, и одвуче, као преломљене кичме, на онај исти диван на коме je малочас лежала. „Па, па шта! Па шта, па шта!“, откуцавао je њен мозак без престанка, док je суво јецање никако није напуштало. Човек y кујни, непрестано миран, без једне нове мисли y глави, оним истим ножем којим je убио своју љубазницу, зато што није хтела да ce уда за њега и да му дâ новац којим ће купити дућан, отворио je фиоку на столу, испретурао све по њој и нашао један златан медаљон на ланчићу, један позлаћен брош, четрдесет динара и још неколико грошева. Све то стрпао je y џеп и онда ce повукао кроз онај исти ходничић на чијем je прагу силовао Радмилу-Тони Поповић, девојку која je сањала да ce дâ коме хоће и кад хоће. Силовао je зато што ce баш она појавила на вратима, сада када више није морао да ce либи ни од чега, и што je једном, кад je видео на прозору, помислио: „Ово би вредело, па макар и црћи!“ Сишао je низ кујнске степенице, изишао y двориште и прошао између деце, која га, играјући ce, нису ни приметила; кренуо je улицом поред стана Стевана Џамића, чији су прозори били затворени, Гледајући обично са тих прозора Радмилу-Тони Поповић док пролази, Стеван je пратио погледом њен чврсти ход. Мислио би: „Ко ли ће први бити тај који ће je први имати! Јер неко ће морати први да je има, тако тиху и тако охолу!“ Овога часа био je још y суду. Човек „зовемо ce Младен Перовић“, чисте кошуље y петак, и с новим чојаним капутом под мишком, није ce још враћао са дињом. Мишо je, окружен друговима, већином робијашима и лудацима, ишао с напором право идућој окуци Лима, одакле ce могло скочити с читавих тридесет метара висине. Ветар je био грозан, али ce y њему ипак развијала нека песма, чије je речи Мишо већ давно заборавио. Стеван Папа-Катић и његов црвенооки пријатељ, држећи ce за руке, као да би свим телом гурали простор пред собом, који je на њих наваљивао, 150

скоро изблесавели од шибања смрзнутог снега, не видећи више ниша, не дишући, ишли су корак по корак. Али последња духовност y Стевану, она најосновнија, најдубља, чиста, горела je и y њему као фосфор грмова. Није било више ничег на тој духовности, толико je олујина све откинула, ишчупала и однела, да je она остала сама, јединствена и глатка, зажарена па слеђена, срж њега и земље. Тачно сат и по требало им je да пређу пола километра, колико их je раздвајало од првих кућа села Луге. Мисао Стеванова била je већ тамо и пре њега. Као да je нешто што ce може издвојити од човека, од тела, од духа, па да живи засебно, страсно и болно, одбацујући ce унапред, пропињући ce, мисао je била пре њега y првим сеоским кућама. Откинута олујином, јурнула je из његова тела, ослобођена свега оног што je дотле везивало за њега, Без речи, без димензија вредносних и временских, само заковитлана, занесена једном једином жудњом, једним јединим узбуђењем - тамо, тамо, y те куће, под те кровове с којих ce дижу димови!.,. И као да je радосна што je то баш тако, што више није потчињена ниједном бољем реду и хармонији, невезана асоцијацијама за боје и за облике који су пред очима, излетела je из олује, са олујом, као да je разбила љуску једног безмерног јајета које би затварало оркан. Она je била већ тамо за неким огњиштем, и није ce враћала да му саопшти какво je то огњиште, какви су ти људи. Његово тело остало je овде само, заглушено, узрујано, опијено, везано руком за оно друго тело исто тако заглушено, узрујано и пусто. Сат и по пробијали су ce тако кроз олујину. Кућа je припадала породици Чулафића. Унутра je било топло, јединствено. Велики огањ буктао je на огњишту. Око ње je звиждало и шибало, као да ce оркан трудио да целу брвнару подигне и однесе кроз простор. Чулафићи су били свет млад, можда леп и срећан. Домаћин je дошао само на два дана с границе и сутра ce враћао. Стеван и његов сапутник били су једини који су ce ту склонили, и као да су већ потпуно припадали тој кући, исто тако као и њени троношци, котлови и губери. Не рекавши ни речи, сео je Стеван тамо где je дотле седела његова мисао. Време je пролазило. Седео je још пред огњиштем, са главом y шакама. Седели су ћутећи, сатдва, и онда спавали. Био je y средишту огромне жене. Она je јахала на коњу. Све je било безмерно, коњ, самар, жена. Он je био y центру ње, као y средишту предела 151

топлог, добро склоњеног са свих страна, као y средишту планине. Све je било сједињено y њему: његов дух, његово тело, његова мисао. Све je било опет једно.

152

ДРУГИ ДЕО Среда, 18. новембра 1915. - На-ре-ђу-јем, хм, наређујем, наређујем. Општински суд вароши Андријевице добио je ову наредбу од обласног управитеља. Број, м, број триста, три иљаде, м, три иљаде, двјеста и осам. Наређујем сваком да остане y овоме мјесту, a ако није одавде и ако му фамилија овђе не живи, да одавде оде најдаље до пола ноћи, те да даље не смије остат због немања конака и ране, но одма пође к Подгорици... м... да пође одма, велим, к Подгорици, јер још силна навала свијета има овђе да прође, a и сами ови становници - како бисмо казали - м„. сиромашни су и оскудни y љебу и сваком живљењу... Казнићу свакога кога уфатим да ову наредбу прекрши... Огромни телал, сломљене криве ноге, није разазнавало баш тачно о чему je реч y тој наредби, коју je срицао, y рано јутро, насред Андријевице. „Љеб“, мислио je y себи. „Љеб! Покрепа овај свијет и она малена чељад по кући.“ И срце му ce стеже. „Љеб.“ Ударао je палицама по бубњу. Тра-тата-та! И ништа није разумевао - до то: „Три дјетета од млађег брата, двоје од братучеда и још двоје, и толика друга дјеца од куће до куће.“ Он ce ископао, без деце, a ништа му због тога сад није било криво, јер je настао ево, очито, смак света. Све je око њега умирало, a он ce, сав повијен и скоро расплакан, вратио својој несрећи, сео поред огњишта и дисао дубоко, шиштећи на нос. Смеђи Петар лежао je y углу исте куће. Од зида гледала су га уплашена деца, као y његовом детињству, набацана на гомилу. Велики домаћи пас скоро je спавао на њему. У полумраку јасно су ce видела два људска ока. Пошто je две недеље ћутећи носио дизентерију и стомак му више ништа није подносио, он ce, последњих дана, једва вукао, тврдоглав и измучен, мрзећи на све око себе. Окретао je главу да не би морао да гледа Папа-Катића, који je уклањао пса с њега. Ужаснут и од њега и од гломазне животиње, Смеђи je 153

нестрпљиво довикнуо: - Пусти га само! Стеван je онда пошао. Исправио ce и коракнуо поред кљакавог добошара... Само мало даље, он je провео ноћ y једном углу штале... Сада je могао још једино да пође тамо. Јуче je, идући из куће y кућу да би нашао ноћиште, наишао на Смеђега Петра. Наслоњен на гомилу крпа, Смеђи га je тада посматрао зло, не намерајући да га ослови... Стеван je опет пред Смеђим Петром осетио грдан страх од онога што има да наиђе. Као да je време нешто материјално, као да je трајање нешто материјално и захуктало, и као да ће свуда бити тамно и мрачно, толико мрачно и толико поноћ да неће остати ниједне стопе која неће бити испуњена мукама. Начинио je два корака, збуњено, бранећи ce од трајања и простора, који су га задржавали y овим вратницама, иза којих ce смеђи друг из детињства распадао. Рођење и детињство распадали су ce иза тих врата. Пролазио je поред штале, упућивао ce другим зградама. На сваком кораку задржавали су га невидљиви органи. Док je газио кроз миран и ведар простор ишао je укошен, заглушен својом лармом. Говорио je простору, који ce сад пропињао и галопирао изнад њега толико бурно и захуктало да ce Стеван и несвесно погну и диже руку више главе. Дрхтао je, све je хучно галопирало изнад њега. Земља ce тресла и дрва и зидови су одлетали на све стране. Могао je викати од ужаса... Остао je неколико тренутака сувих уста, без даха, не могући да ce макне. Ошамућен. Онда je мирно ушао y групу неких рањених официра. Они су нешто говорили. - Као да je само ово под небом, затрчали ce... - говорио je капетан. „... под небом!“ задрхта Стеван. Земља je још брујала од малопређашњег галопа и небо je дрхтало од бучности. Стеван ce обратио официрима и рекао им да има болесног друга коме би требало помоћи. Један поручник стави му под нос загипсану руку и саже ce. Слушао je нешто око себе, крв му je навалила y тамну, бркату главу. - Шта можемо да чинимо? - рече поручник кроз бркове, исправљајући ce, сав црвен. Било би глупо црћи. Сваки магарац... - Пођите за мном, младићу. Научио сам енглески y болници. То ce каже... Заборавио сам. Свеједно! Чујете ли како... Стеван и тај официр корачали су до некаквих сандука. Стеван je 154

несвесно гледао y кофер који je официр отворио. Гледао je y колоњску воду, пакетиће писама и румене поткошуље. Нешто бесомучно и перверзно било je y томе савршеном реду, којим су сложене све те врпце. Слушао je лагани топот како ce удаљује по земљи. Раширио je ноздрве. Нешто je мирисало на кремен, на јод, на муњу. Онда je погледао око себе: било je све непомично, a људи су ипак пролазили сасвим зелени y лицу, ужаснути, ошинути неким призором. - Ево ово je прашак за дизентерију. Пише како ce... A ево вам и мало бисквита. Прави су. Француски - додаде поручник скоро љутито. Француски - понови y егзалтираном бесу. Затим хукну и покуша да дигне загипсану руку увис. - Па шта? - упита Стеван и не разумеде, престајући да дише. - Ништа - рече човек тихо, Смешећи ce испод бркова. Гледао je y једну ружичасту поткошуљу и миловао je оном једном руком као да je крзно. - Штета! - рече шапатом Папа-Катићу, показујући очима на њу. - Шта je штета? - Да ћу јој морати одсећи руку - настављао je шапатом рањени човек, као да je реч о неком живом створу. - Иначе, не бих je могао обући, - Размислите прво... који рукав, Немојте да одсечете баш онај који не треба - рече Стеван озбиљно. „Говорим ли озбиљно?“, упита ce y себи, - Збогом. - Збогом - рекао je поручник, не померивши ce. Стеван ce осврнуо. Човек je, изгледа, имао нешто да му каже. Нешто можда сасвим просто. Имао je затегнуто лице и већ полуотворена уста. Иначе je све y свету било опет непомично и људи су пролазили гротескно унакажени. Али Стеван не сачека шта ће му официр рећи, већ пође брзо, с прашком и бисквитима y рукама. Црвенооки сапутник му препречи пут, - Пронашао сам једну удовицу. Дивну, да видиш, дечко мој, какву удовицу - рече човек са усамљеног ноћишта. Памет да ти стане каква je. Зове ce Дара. Вечерас ће доћи код нас. - Добро - рече Папа-Катић. И Стеван je ишао даље. Једна жена била je наслоњена на кућу, преко пута. Била je y дугом црном капуту од лажног крзна и гледала je некуд далеко. Образи су јој били бели и дуги, a уста полуотворена као да спава. Стевану одједном паде на памет да je никад неће моћи да заборави. Хиљаду година да живи, сећаће ce ње. 155

Када je већ стигао до добошареве куће, Смеђи Петар га je гледао оданде жмирећи. Његове жуте зенице засузиле су од силног напора што мора да управља погледом. Седео je на прагу, тела заривеног међу колена. - Скуваћу ти сада чај - рече му Стеван. Погледао je пажљиво y своје руке, указале су му ce безбројне линије, дубоке и сплетене, као паране ножем. То „скуваћу ти сада чај“, и те линије, везало ce, постало нешто нељудско. У средишту тога стајао je он с неком својом намером, љутит, збуњен, клатећи ce на ногама. - Па добро - понови Смеђи пригушено. - Ја сам те молио да ме оставиш. Да ме оставиш! Мени je тешко. Разумеј! - Хтео бих да ти помогнем - одговори Стеван после дугог ћутања. После ћу те оставити. - И пође. Смеђи помисли да Стеван одлази уопште. - Причекај мало - рече му. Тражио je нешто по џепу, међ гужвом крпа и канапа. Мучио ce да ишчепрка свежањ заплетене хартије. - Прочитај! Сузе напора појавмле су ce поново y Петровим смежураним жутим очима. - Написао сам сестри ово писмо. Ето! Стеван погледа y свога друга, па y први лист исписан скоро краснописно. Редови оштри и прави сужавали су ce на другој ивици хартије, приљубљивали ce чврсто један уз други, Он je гледао неколико тренутака y лист, y све речи заједно, не читајући ниједну појединачно, и осећао je одговорност што мора да чита туђе писмо, - Не! Читај гласно! - скоро му викну Смеђи. Он више није скидао поглед са Стевана. Био je жут, крупне грашке зноја покривале су његову танку кожу на челу, Гледао je мученички својим тачкастим зеницама. Дигао je кажипрст увис као да ће да говори. Онда га спустио. - Седи ту поред мене! Читај! Треба и ти да га видиш. Хтео бих да га чујем, кад знам да га још неко други слуша. Ето! „Драга...“, прочита Стеван и слушаше свој глас који je био безизразан. „Шта треба да додам још уз ту реч, општу, лажну? Толико нестварну и крваву. Иза ње, je ли, тек има да дође реч права, озбиљна, која нешто значи... Шта треба да ставим кад пишем теби? Ја, теби! Реци, ја, теби, која си изашла из истог оног ткива из кога и ја, a затим си пошла толико друкчијим 156

путем? Шта очекујеш ти да ја ставим када je писмо теби упућено? Драга сестро? Не, не, то не! У чему бисмо били ми још брат и сестра? Једино због заједничког ткива, због биолошке прошлости, шта ли? Не мислиш ли ти сад сасвим друкчије, нису ли теби најважније свилене сукње, док ce ја распадам и горд сам што ce распадам? Ах, па да, свилене сукње! Можда бих ти могао рећи: Драга курво. То je твој занат. Као драги професоре, као драги докторе драга курво! „А шта би ти рекла? Да ли би тријумфовала, или би била усхићена и сузе ти пошле од тронутости, или би била згађена, кад би ти твој брат, твој брат који ce толико дурио годинама, одједном рекао: Мала, мила, једина, једина моја сестро, где си сада? Има толико година да нисмо рекли ништа једно другом, да нисмо погледали једно на друго, a сад je све свршено. Овај живот свршава. Једини живот. Ја сам мислио да живим. У Пећи сам дошао пред нечији прозор и неко ми je викнуо одозго; - Овде je твоја сестра! - и нешто je уздрхтало y мени од радости, од бескрајне радости што ћу морати да те сретнем и да говорим с тобом. С тобом! Ти си толико тиха и плишана, y мислима, y покретима, ти си толико мека, толико лепа, a од истог си ткива од кога и ја. Обрадовао сам ce можда што ћу срести једнога другог себе, y коме je остварено све, све што y мени никада није могло да ce оствари. Јер ја нисам могао да ce помирим с тим да сам сиромах, да сам убог. Ти си преко тога прешла, ти си већ била богатија од свега тога... Али тај неко рекао je да си изишла да ме не би срела, да си отишла баш зато што си знала да ћу ја доћи. Сео сам онда на степенице, хтео сам да седнем на степенице, сам, y очајању. A сада нигде више не бисмо могли да ce сретнемо... „Не, драга... драга... Не, ништа није уздрхтало од радости y мени када je Милан рекао да си ти с њиме, и никакво очајање није ce на мене спустило када je рекао да си изишла да ce не бисмо код њега видели. Само сам осећао гнушање што остављаш своје свилене крпе и прашњаве перушке са шеширима да ce вуку по соби и онда када знаш да ћу y њој седети. Ништа нећемо додати иза тог - „драга“. Ништа! Оставићемо тако: Драга, и онда ништа што би нешто значило... Где си ти сада са својим грдним свиленим сукњама и кривим штиклама? Хтео сам само да ти кажем да je сад готово, да ме више не можеш сретати на овоме путу, па да си слободна од опасности да ce можда разнежиш на мој убоги изглед, или да ти ce дух покрене на грижу савести што си, иако рођена међ друкчијим и скупоценијим крпама 157

од оних које си ставила на себе, што си пљунула на то, ти... То je све!... „Јест, то je све. Али да ce разумемо, једном заувек да ce разумемо! Ти си била оно најлепше и најдивније на свету: патња која je свесна себе, патња која je снага. Онда када си била ошишана и седела y задимљеним собицама, онда си ти могла да будеш љубав свију њих, свију нас који смо рођени y ђубрету, који смо ce хранили ђубретом. Данас, ти си сама та клоака, гадост, то ђубриште! Ти, намолована жено са црним навученим обрвама и косом пуном брилијантина. Ничега више нема међу нама... Ја живим од светлости. И када ce распадам и цркавам, од светлости, A ти? Ја умирем, да, ја умирем, a ти? Ево, показаћу ти како умирем...“ Стеван je престао да чита и загледао ce испред себе. Није ce знало да ли je огорчен и повређен тим што га Смеђи натерује на читање, ни да ли je, уопште, узбуђен. Његова рука с писмом мирно je почивала на колену, али он није погледао Смеђег Петра ни када га je овај позвао: - Стеване, то што... - Ја ти нисам никад говорио о томе... - прекиде га Стеван, поцрвене и тек тада погледа y Смеђег, који je био задихан и стварно ce мучио. - Али пошто смо сада заједно и пошто je реч о томе... Од детињства, управо од самоубиства Ј-овог, ја сам увек сматрао њен живот великим, величанственим. Овакав баш какав je. И све y њему: усхићење, затвор Ј-а, алкохолизам и живот y луксузу. Све ми je изгледало толико изнад опште зачмалости. И далеко од тога да би ce она продавала, мислим да je y животу све платила, да je сваку радост имала да плати. Зашто ти мораш да je вређаш, ако већ желиш да јој ce обратиш? Зашто би ce ти стидео да јој то признаш? Да ти није сестра, ти би, исто тако, видео оно што je узвишено y њеном животу. Сутрадан после наше препирке y Пећи, ја сам опет дошао Милану и тада сам je видео како одлази од куће. Био бих огромно срећан да ме je познала, да je показала да ме je познала и да ме je ословила. - Кад бих јој ја писао писмо - настави Стеван, и његов ce глас попе y усхићењу - ја бих јој рекао да je све ово што ce данас догађа било тако лепо некада y њој. Оно што je она била бледа, узбуђено ослоњена на димљиви зид собе, и што je било толико лепо да нико није умео да појми, сада ce ето понавља y распаднутим коњима, y расцветалим сексовима, y грдоби и y ужасу. И сада je тек то појмљиво, само зато што je y грдоби и ужасу, a не више y младости и лепоти као што je y њој било. Ја не знам чак нм шта je 158

то, ни шта бих хтео тиме да ти кажем. Можда ce судбина y једном тренутку одигравала разголићено, као срце које ce скупља и шири, голо, усред разорених груди. Можда... Видео сам жену како јаше на коњу a цео предео je постајао њом. Људи су умирали под њеном мишком, y углу њених усана, заплитали ce y њене обрве. Ја сам то видео. Као да сам разумео то исто y твојој сестри, кад сам још био сасвим мали. Чим je додирнула наш живот, и кад je то још било тако врело и чисто као пламен, без капи тамне и укварене крви. }а бих јој то рекао. И ја бих јој рекао да цео мој живот није ништа, да je беда и да не волим више да живим, али да je она прошла испред живота, па да je зато издржљиво и што je беда и што ce више не може да воли и да жели. Стеван je подрхтавао. Његово грло je било пуно несреће. Он je говорио сада корећи цео свет што je та несрећа y њему. Претио je. Он je створио ту своју несрећу. Ни из чега. Родио je, ишчупао je из себе и сада завитлао y гомилу гладних паса. Био je очајан и усхићен што ће ce тај најлепши део њега, најсублимнији, растргнути, и што ће то бити баш зато што он тако хоће. Презирао je и Милана који je сматрао да му жена припада већ тим што je код њега и Смеђег који ce усуђивао да je увреди. Погађао je што ce y Смеђем догађа. Сузе љутине пеле су му ce y очи, али je био усхићен и јак над несрећом, и чак над женом, чије јасне контуре више није видео, од тренутка када je њом завитлао као заставом, Ћутао je тренутак или два. Смеђи Петар га je гледао ћутећи, на опрезу. Очи су му ce скупљале и шириле. Пазио je на најмањи покрет лица свога друга. На ширење ноздрва, на подрхтавање образа. Неповерљиво, као звер. - Ја сам то и рекао - рече он одједном безизразним гласом и шапатом. Ја сам јој то рекао, ту даље, не знајући шта пишем. Ја сам јој то све рекао рече Петар, извлачећи прсте из зглобова. - Страшно je, видиш, што je она курва, што je одбацила и гордост духа и гордост тела, што ce дала свакоме, што je легла са сваким. То je оно што јој никада не могу опростити. Рекао сам да ћу да умрем и да je то оно највеће, најстрашније и пресудно. Када сам силазио овде низбрдо, сунце je одлазило лагано иза облака, није залазило, само je нестајало под све гушћим засторима непробојности. Био сам гладан, имао сам срдобољу, једва сам ишао, али одједном све то ништа није било важно. Важно je било једино што светлост, што извор светлости одлази све дубље y сиву суморност облака. Гледао сам светлост са таквом халапљивошћу. Цео свој живот ја сам био бацио y то, y гледање 159

те мутне, блатњаве светлости, све мутније, све блатњавије. Као да сам први пут видео да нестаје и да ce гаси. Видео сам одједном да ce y просторима нешто догађа, да ce рађа и да нестаје и да je то ужасно важно, да je сав укус мога живота y томе, док сам ја био само пролазни сведок. Разумеш, ја сам данима легао, устајао, корачао и говорио не видевши то. До тог тренутка, када сам видео свакако само зато што je већ било сигурно да ћу умрети, можда још ту ноћ, што ми ce обзнанило да више никада нећу видети да свиће, да нећу никада више бити сведок тих невероватних збивања. A ова су и вредела само зато што сам ја жив, што смо ми живи, што за некога могу нешто да значе, што некоме могу да ce обзнане. И све je то пропало само зато што сам био тако страшно сиромах, што сам пузио по беди, по крпама, по мокраћи, што je било бедно и ружно оно што су ме учили. Ја нисам никада успео да видим да постоје дрвета, да je ваздух пун озона, да je све пуно боја, звукова. Био сам љут, разумеш, кад je твоја мајка свирала мазурке и ја сам их слушао из ваше баште. Мрзео сам и тебе, и њу, и њен клавир. Неко je био крив за све то. Требало je да дође дан кад ce смрт више не може избећи, па да осетим да je све то што сам дотле са мржњом гледао како усхићује људе y ствари доказ збивања због којих je имало смисла, и вредело би још, живети, и због чега je нечија кривица што сви не могу y њима да живе. Без тих доказа, без тих значења живота, нико не би био крив. Било би свеједно како ce и да ли ce живи. Да ли ме разумеш? Онда, онога јутра y Пећи, учинило ми ce да сам ја ти. У једном магновењу осећао сам живот онако како би један други човек могао да га осети. Можда скупоцен, хармоничан. A y свему je остајала та страшна неправда што си ти могао да имаш све то, и мајку лепотицу, и клавир, и мазурке, и меланхолију. A ја нисам могао да имам савршено ништа. И требало je уобразити један тренутак да сам неко други, па наслутити само... Остајало je то, беда, као сведочанство јединих закона y природи, који ce одигравају на један једини начин и један једини пут. Само беда као њихово сведочанство.. Не, не, и то je лаж, видиш, и то je лаж. Ни онда ја нисам са узбуђењем гледао како ce гаси светлост, због лепоте светлости, због неких пунијих остварења, већ само што je конац живота a што je мени жао, ужасно жао да напустим чак и ову беду и ову неправду. Да, то je било оно док сам силазио низбрдо, када ce сунце утапало, a ја очајнички гледао да га задржим својим погледима. 160

Рекао сам јој то. Да je она једина мени рекла, показала примером, књигама које ми je оставила, да моја беда нешто значи, да неправда што та беда постоји нешто значи, као сублимност и сила за себе. Ни на шта друго ја нисам био горд, ничим друтим ја не бих био јак, овако убог, ружан. Ничим другим не бих осетио на какав ce величанствен начин расцветавају ти закони, a ипак сам додирнуо сублимност са ове своје две убоге руке. Захваљујући њој. A она je то напустила, из тог отишла... Рекао сам јој да не знам да ли су заиста њена поноситост и жудња тако пламени да их ништа више није могло помутити; да ли je она могла ићи са свима, додирнути ce свега и остати чиста. Иако je издала све, издала мене, издала живот, постала курва... - ... Хоћеш ли да читаш? - упитао je Смеђи. Стеван га je погледао решено, одлучно. Почео je да чита, не са стране на којој je малочас стао, већ с неке друге: „Имам седамнаест година и умирем. Пет речи само затвара то сазнање. Мој живот већ сад свршава y њима. Покушај да их поновиш y себи! Имају своју каденцу, музику, поенту. Умирем. Дивна, патетична реч. Умирем, чујеш, умирем. Умирем... Не, не бојим ce. То ce не може звати страхом, то што ствари више не могу да прихватим очима, да примим чулима, то што сам избезумљен. Шта je ту страх? Од чега? Нема више ничега, ничега, a страх треба да буде од нечега. Мислим само на нешто друго и то нешто друго ме поремети. Лежим, гледам ово тело, тако тачно: то. Прецизно, одвојено и ограничено то, y простору, и тако познато. Познајем ове вене на рукама, нокте. Из часа y час, како ce руке крећу y одређеном простору, под тачно одређеним угловима. Мисли мало на то! Свет садржи y себи милионе, милионе, билионе и трилионе километара простора, и то je увек само бескрајно мали део онога што садржи. И садржи y себи билионе и билионе степени топлоте и гравитације и разређености атмосферских и другог, a ово тело ce креће y простору три четврти метра по три четврти метра, и његове ћелијице постоје само између 60 степени под нулом и толико над нулом, и један једини садржај атмосферски могу да приме и једну једину његову густину да удахну, Толика места постоје на томе телу, која ако један једини пут повредиш, све укупно престају да живе. Ако их спречиш само неколико минута да функционишу, никада ce више не могу обновити. Нешто бедно и јадно, незаштићено, над чим непрестано треба бдети, нешто над чим je немогуће бдети. Чудо je већ да то израсте, да то постоји, да ce то креће и да 161

дође до сазнања о себи. „И ово што ти говорим излази из те беде, из тог незаштићеног склопа и удружења ћелијица, које познајемо давно и давно. Говорим, чујеш, теби, теби, која си полудела и све то заборавила... Метар и шест дужине, загубљено на милионима квадратних метара ове земље и саме тако исто изгубљене y космосу. Људи пролазе око мене и не виде ме. Они само су исто што и ја, тако бесомучно ограничени y низу бесомучно ограничених могућности. Али ти! Ти знаш шта ce крије баш y овом склопу, У мени, y Смеђем Петру. Ти знаш. Ти си видела кад сам ce појавио први пут на светлости. Ја говорим сада само теби. И није нужно да ти говорим шапатом, на уво, јер бих сад могао и викати, једина би ти чула, да си крај мене. Нико други то не би чуо... „Кад погледам y себе, толико успомена ce покрену одмах, као мијазми и као мокре и балаве аждаје, и толико изванредних облика. Не знам више шта je y ствари доживело ово тело a шта не, шта су други доживели a ја то сазнавао и шта сам сазнавајући спуштао je сваку своју ћелијицу као свој сопствени доживљај. Главно да je то сада живот овога бедног тела, убогог, убогог, поред кога пролазе исто тако убоги људи. Ја сам живео y преисторији, y пећинама, y ратовима. Читао сам „Историју развића“ Када бих могао опет да нађем слике које су биле y њој, овде y Албанији, видео бих y њима своје сопствене слике. Сви смо били фетуси и прошли кроз облике који тако личе на трансформације врста, али смо били и сви ступњеви тих врста. О то je већи доживљај но било који други. Већи и од овога: цркавање тог тела. Сетити ce како je оно било риба и гмизавац и како ce претварало y птицу. Знам тачно како сам прешао све то, како сам сазнањима прошао кроз све, и како je ово тело (тачно метар и шесет y простору и три четврти метра y покрету) журило да накнадно забележи све y себи. То што je прва ћелијица y бесвести, лутајући кроз доба и доба, била заборавила. „Развиће фела“ лежи сада y мени и ту цркава. Ето. Дигао сам ce толико пута са столице - никада, ником нисам то рекао - и осећао сам да наша мајка, која je онда била жива, и да сам рађао толику и толику штенад, коју су крштавали, дајући им имена људи, a они су то заиста и постајали. Био сам та изломљена жена y крвавим постељама, отворених уста, или тај стари алкохоличар, прљав, исцепан, који ce довлачио до ње, месећи je својим рукама, незграпним, не успевајући да задржи њене празне и љигаве дојке y шакама, сипајући y њу то јадно фосфорисање, издвојено из оног 162

силног лука, ракије и покварене кобасице. Фосфорисање што je овај део живота на земљи, y свету, можда и једини на свету и можда једини за сву вечност, Чинило ми ce да сам наша мајка, да сам наш отац. Ја сам те начинио таквих и таквих ноћи, ето. Можда ти изгледам луд, y агонији. Свеједно. Ја сам те начинио. Начинио и себе. Изишао сам из себе и продужио ово што ce данас раздружује. „И ово чак: све што бих разумео, појмио, обухватио, ја сам бивао то. Својим телом бивао, не мишљу, не сазнањима свести, већ бивао. Било je часова када сам устајао ујутру као Стеван или гледао y жену на улици као што би Милан гледао. Живећи живот свег развијања врста до данас, и живот свег што представља те врсте. Да ли ме разумеш? ТИ. Ја нисам више y овом телу, ни на овом месту само, ни y ово доба само. Као кад бих ставио уво на земљу и чуо корак оних што долазе, чујем оне који ће ce тек родити. Хиљаде и милионе људи који ће морати доћи. И то сам увек ја чији ми звук корака долази, из будућности. Ја сам цео живот, ја сам инкарнација живота, живот!... Чујеш! Једва дишем од тога. „Шта je према томе једно мало тело, метар и шесет дужине, које ce разилази сада. Па ипак то умире. То тело ce разилази, и са њим све остало. Ја сам изван свог тела, y свим искуствима, y свим вредностима живота, y свем сазнању живота, a ограничен сам њим. Ја сам толико изнад судбине појединачних људи, изнад судбине класа, занимања. Па ипак сам ограничен бедом y којој сам рођен, и умирем, не изашавши никада из ње. Шта си ти видела, доживела, вукући ce по чистим постељама, срчући вруће доручке и имајући права да пред богатима забациш главу и прекрстиш ногу преко ноге? Зар си изишла из беде! Ти знаш да умиреш сада са мном, y мени, y најгрозовитијој беди што ce да замислити. И хоћу да знаш да сада умиреш y овим грозним прљавим гаћама, вашљиво; иструганог трбуха. И све ce сјурује да цркне y томе. Пећинство и толики труд човека да истеше камени нож, да заложи први огањ, мучеништво људи чије су руке сагоревале y усијаном угљу, твоје гласно читање „Демона“, којим ми je још натопљено детињство, твоје свилене сукње.,. Хтео бих да живим, још, још... Могао бих да замислим да уместо што je врста стигла до нас овако издељано, уситњено на судбине толико билиона и трилиона живих бића, толико да не могу да je здружим, повежем сву овим оскудним системом нерава и мождина, постоји као једна једина свест, као једно сазнање света, удеса, и да ce шири, макар y границама људског века, свим правцима космоса, да 163

све улази y њу и да све умире заиста y њој. Да све умире заиста y мени... „Не могу да гледам све оне људе који пролазе поред мене, тако повређене, уцвељене, безнадежне. Тако кретене, јер ништа не могу да зауставе за себе, јер je њина игра, игра живота, унапред изгубљена, јер ништа више за себе не могу одлучити... Наша игра живота била je унапред изгубљена. „Ето ти! Требало je седамнаест година да то сазнам, да ми то најзад буде јасно. И још je требало имати ретку моћ мозга да ce то y седамнаест година сазна. Сада je још најбоље умрети. Заједно са својим телом, као што ce умире, иако скоро све његове ћелијице кукају да живе. Сваки час ми ce чини да још нисам видео довољно сунчеву светлост, плаве сенке грања, да има толико ствари које би људи могли да ми саопште... Замисли, нико ми још није шапнуо на уво речи страсти. Као теби. Као ти другима, као сви ви. Па ипак сада je већ све јасно.. Сигурно je да никада не бих био срећан. Док год људи y којима сам живео, y којима бих живео, они чији корак чујем, не би били y истом часу и заувек без беде и без срамоте које носе на себи. Срећни, јер би дисали слободно од глади и предрасуда, a то ce или неће остварити никада, или je тако далеко, затрпано поноћју векова да... Не могу да им помогнем. Чујеш, ја не могу да им помогнем. Ни ономе што je од њих y мени, ни ономе што je од мене y њима, ја не умем да им помогнем. Више не видим нигде помоћи. Само умирање, умирање, разилажење и распадање свих ћелијица. Сада ћеш ти умрети са мном... Оно што остане од тебе, биће нешто што никада y мени није било. Нешто друго. Ваљда курва или не...“ Стеван je почео да дрхће. Прво неприметно, као да му je језа, па онда све јаче. Не погледајући на Смеђег Петра, који je блед и стиснутих усана гледао непомично y Стеванове руке и y хартију, он спусти писмо и покри лице рукама. Живот je протицао испод њих као испод бачених грана. Било je вртоглаво и шумно. Било je хладно. Ни по коју цену не би погледао око себе. Ни по коју цену y тог човека што je кроз ову олујину тако урлао. Осећао je како му ветар разноси одело на све стране, како му коса пада преко чела и руку и како га неке ствари и неке крпе, које оркан носи кроз просторе, ударају по раменима, обавијају га, гуше, па опет одлећу даље. Они само, он и Смеђи, остајали су ту као приковани. Смеђи и он. Све je пиштало око њих. Чак мртве, који су ту и пo пољанама лежали, ветар je исправљао и носио с ђубретом кроз просторе. Распаднути ликови, расцветани, трули, 164

церећи ce, и претећи y свом мртвилу, пролетали су крај њих. - Нешто што никада није било. Нешто друго - допирао je кроз ураган одлучни, мирни глас Смеђега Петра. Стеван откри лице и, дршћући, погледа. Онда чу свој крик. Стрмоглави ce y бескрајне дубине... Две-три секунде само Стеван није знао шта ce збива око њега. Он je падао без свести y дубину, на дно некога понора који ce одмах размицао под њим. И он je настављао да пада на ново дно, и онда на треће, четврто. Боје, линије и облици вратише ce одмах y очи и он их познаде. Као да ce враћа заиста из безмерног амбиса, и као да je то трајало читав век, уморан, изненађен што опет види познате прилике око себе, он чу јасно како иза њих y соби добошар завршава реченицу коју je био малочас почео. Чуо je његов глас, брижан, измучен и ипак бронзан. Из мора, из амбиса и векова, извукли су бронзани кип Дионизоса, дечака, уморан, прастари, „бронзан“. Покушао je већ да ce дигне и насмешио ce. - Мрзи те да читаш даље? - упита Смеђи. Блед и држећи ce за руку, која није била рањена и на коју није крв липтала, али с којом као да je било тако. - Не - рече Стеван. И застаде ћутећи, гледајући y Смеђег. - Доћи ћу ујутру опет - рече он. - Сад морам да идем. Вратио му je хартије и пошао. - Имам грдну несвестицу. Одједанпут ми ce завртело. Осврте ce још једном, па не чекајући одговор пође низ улицу. Прелазећи преко неке разваљене колевке, растурене по улици, сасвим сам, поново je губио свест. Сада то би још краће и он, задржавши ce само за зид, дође себи. Повратак y јаву није био ипак тако лак као малочас. Дуго, без воље да закорача, размишљаше наслоњен. Ни прилике, ни место y простору, није могао да разазна. То није била нека права мисао већ грдна лењост и жеља да остане ту сатима... Уђе y шталу и леже. Она онако збркана, тешка мисао не престајаше. Људи су долазили и одлазили. Смештали су ce. Мислио je на то како га je глас Смеђега Петра сетио на бронзани кип извађен y Позилипу. Новине су прошле године писале о рибарима који су наишли на бронзу, a он ce тога више никада није сетио. Чинило му ce, око десет, да je заспао као и сви остали, јер ce све искидало, изувијало и замрсило. Ипак није затварао очи. Тако je видео како 165

ce црвенооки извукао y ноћ и после четврт сата опет вратио. Гледао je целу дужину штале, уоквирену y отворене вратнице на дну. Црвенооки je долазио непрестано том дужином, не излазећи из оквира, водећи једну жену за руку, саплићући ce кроз помрчину y коју je улазио. Онда je скоро вукао за собом. - Лези ту - рече јој, шиштећи. - Чекај, чоче, ко je још ту? Глас je био дубок, скоро мушки, скоро баритон. - Онај мој друг. Лези ти само. - Да видимо само - понављаше жена. - Не можем теке тако, леж a не знаш ни ко je. Спустила ce на земљу. Било je толико тесно да су Стевана њене мишице и сукње додиривале. Држала ce још на коленима. - Како ce зовеш? - Стеван! - одговорио je Стеван стресајући ce. - Гле, 'ришћанско име! - рече жена и обви га својим дахом. Онда je црвенооки човек пребацио покривач преко леђа и темена и, као да ће да изиграва животињу, нагло ce приближавао. Стеван Папа-Катић одмицао ce врло лагано и пажљиво. Није чинио ниједан непромишљени покрет. Није дисао. Ускоро сем те погрбљене животињске прилике, која ce тресла, више ништа није видео. Ни отворене вратнице на дну, ни целу дужину штале. Постојала je само она пред њим са својом фантастичном грбином, са својим удвојеним и смешним дисањем. Сваки њен покрет преносио ce и на његову одећу. Затим, као да ce враћа y земљу и y њену помрчину, да пропада y њу, грбача je сплашњавала. Поново ce указала светлост на вратима. Све ниже, тамна прилика животиње била je сад опточена сребром. Њено јечање испуњавало je Стеванове уши. Као ропац животиње коју су смртно ранили, долазило je од ње стењање. Папа-Катић je помислио са ужасом и радошћу да je човек, који je оне ноћи ушао y пусту бачијску колибу, сад мртав y нечему. Правио ce као да спава. Трудио ce да дише дубоко, скоро да хрче. Црвенооки човек рекао je нешто похвално за жену и опсовао. Она не насмејала. Затим je додирнуо тихо Стевана за раме: - Е, пробуди ce! - Шта? - упита га Стеван, као бунован и неотрежњеним гласом. 166

- Пушти човека. Идем ја. И жена ce дигла, растресла сукњу и пошла. Човек je излазио за њом. Била je висока, права y раменима. „Можда je била и млада", мислио je Стеван, „можда je, заиста, добро изгледала!“

Четвртак, 19. новембра Рано изјутра, Стеван je прешао y добошареву кућу да види Смеђег Петра. Младић je лежао на земљи и гледао y таваницу. Деца су ce будила и плакала. Велики добошарев пас лутао je око њих. Све je изгледало суморно и безнадежно. Ваздух je био засићен мирисом на дечју мокраћу и на зној старих људи. Густ пекмез чађи који ce сливао с таваница, кроз дим, и сасвим модри ликови укућана. Без иједне речи Стеван je ceo поред друга. Смеђи je, међутим, и даље гледао y таваницу. С укоченим ужасом гледале су његове жуте мачје очи, - Ако си ce предомислио - рекао je Стеван стегнутим гласом, усиљавајући ce да га направи природним (био je већ унапред уморан, јер je знао тачно и како ће му Смеђи одговорити и како ће он опет одговорити Смеђем) - оставимо овде све туђе ствари на чување, па онда можеш сасвим лагано јахати поред мене. - Хоћу прво овде да оздравим, па тек онда могу да ce опет ломатам. - Хоћеш ли да останем поред тебе? - Не! - скоро му викну Смеђи и погледа га са очајањем и мржњом. Нека радост што га Смеђи тера од себе блеснула je само зачас y Стевану. Поново je искрено хтео да или остане ту или да бар нешто учини за друга. - Постоји још једна ствар. Могу да ти оставим свога коња. Ствари ми нису потребне. - Не, не, хвала. Не могу ни о себи да бринем. Само ти иди. - Добро - додао je брзо Стеван - размисли да ли ти још штогод треба. У овој ти je боци екстракт шербета. - Ништа више, кажем ти. Срећан пут и хвала ти! Смеђи je дрхтао од нестрпљења. Стеван ce горко насмешио. Хтео je да седне негде, ту, и да остане не мичући ce, до смрти. Не што не би хтео да напусти другара, већ што ce осећао страховито уморним. 167

- Слушај, Смеђи. Овде још дан-два остаје онај човек с ким сам дошао довде. Он ће те обићи. Ако ce дотле опоравиш, пођи свакако с њиме. Ја ћу ce задржати колико год могу дуже y Подгорици. - Онда ћемо ce још видети, Стеване. Довиђења! Смеђи ce решавао да ли да пружи руку. Чак издужи и прсте, али само погледа y њих и његове ce жуте очи смежураше и скупише. - Довиђења! - одговори Стеван гледајући y те исте прсте сасвим плавих ноктију и изиђе на снежну андријевачку улицу. Нашао je своје ствари опет растоварене с коња. Коњ ce пушио поред врата, a црвенооки човек седео je на прагу и, увијен y своју сопствену пару, оправљао самар. - Видиш - ослови га црвенооки - да си пошао с таквим самаром, пуко би ти успут, па да видим шта би радио. Било je већ осам сати и Стеван je журио да пође. Иако му je црвенооки тиме чинио услугу, он je с јеткошћу посматрао како - чинило му ce - лагано прошива канапом. - Е ето, сад ће све бити y реду! Стеван je ушао y кућу преко пута да ce греје. Пуно људи стајало je ту и грајало. Густ, љут дим са огњишта испуњавао je целу просторију, обавијао људима главе и штипао за очи. Стално мислећи на Смеђега Петра, Стеван je одједном закључио да узрок целом његовом замору лежи још y рођењу. Има деце која ce рађају мртва и деце која не доносе са собом довољно способности за живот. Био je сигуран да ни Ирац, ни Марица, ни његов дед нису ставили довољно живота y људско биће које je од њих почињало. Судбина Смеђега Петра, тиме што му je изгледала коначно решена, учинила му ce боља од његове... Најзад je могао да пође. - Довиђења! - Довиђења, довиђења. Обиђи свакако мога друга - додао je Стеван црвенооком. - Ништа ce не брини. Сигурно. Под изговором да je озледио ногу, па да мора да сачека док зарасте, црвенооки je остајао још неколико дана y Андријевици. Међутим, било je јасно да остаје због жене коју je ту пронашао. Ту ноћ, када ce најзад вратио на спавање, црвенооки je лежао испружен, с рукама под главом, дишући одушевљено. Сада, као y некоме сну, он je ишао уз Стевана до 168

изласка из Андријевице, a затим ce вратио, храмајући и смешећи ce, да би ce некако оправдао што остаје. Читава сеоба народа кретала ce по доброме и мекоме снегу, све до подножја Трешњевика, уз који je требало сви да ce попну. Ваздух je био хладан и миран, a лица људи, модра и сасушена, изгледала су као урезана y њега. Рукави на војничким шињелима били су празни. Оно мало скелетних шака и прстију што je вирило из њих, ландарало je бесмислено око тела. Ивицом пута, спуштајући ce сваки час да ce одморе, људи су ишли, усница већ потпуно црних и стврдлих око зуба. Био je то чврст, испуцао, црвен прстен, преко кога je била разапета већ давно исушена кожа и y коме су ce видели њихови жути, оштри и криви зуби. Тек y два сата Стеван je стигао под планину. Највише место које je имао да пређе налазило ce шест стотина метара изнад њега. Седао je, јео стално исту сланину, од које je добијао одмах горушицу, свршавао друге потребе и онда настављао пут, Главну стазу, велике окуке и серпентине, напуштао je, да би ce пео преким путем, Нека породица, човек и жена, били су примили да дотерају и његовог коња до првога хана, a он je y замену имао да их сачека са испеченом сланином и већ скуваним чајем. Ишао je за друговима, задуван и ознојен. Али иако ce комађе снега ронило под његовом ногом, иако му je са сваке гране за коју ce ухватио руком сипао снег y врат и y рукаве, био je срећан што више није морао да ce осврће за коњем. Готово му je ово пењање личило на зимске излете. На половини пута, до врха, угледао je најзад хан. Висока палисада од брвана, око куће, испуњена je била животињама и људима. Ивицом су лежали најизморенији, чекајући да им начине места они који ce спремају да продуже пут. Ханџија je стајао y дну надимљене просторије, с рукама на леђима, ослоњен на дрвени зид. Он није служио и није продавао ништа. За коње je имао мало зоби, али о томе ce старала његова жена. У једном куту je била велика породица, гомила деце, жена, рањених људи. Децу су увијали, једно по једно, y јоргане, да би их спустили y сепетке. Кад je кут био потпуно ослобођен, Стеван je покушао да га задржи за себе и за оне који му доводе коња. Цео je хан био скоро испуњен лицима изгладнелих. Неки од њих нису престајали да јече. Напољу je падало вече и све нове и нове гомиле таквих стизале су. Тек y потпуној ноћи приспео je пар који je водио коње. Човек и жена ушли су прозебли и насмејани, гурајући ce широким покретима између 169

оних који су ce већ гушили унутра по земљи. Као да су унели талас здравља и свежине, као да су први пар људи, онај пар од кога почиње човечанство, тако je охрабрујуће било њихово присуство. У овој грдној гомили, где су само они представљали здравље, као да су сви други имали да поскапају, да ce истребе, да би од тог човека и те жене онда почео нови пород, неки нови свет који ће боље умети да живи, презирући оне што су живели пре њих. Жена je очито била трудна. Стеван ce њих сећао из Београда, али им то није рекао, a они њега нису познали. Смешећи ce над таквом мишљу, Стеван je изишао да растовари коње, да им да зоби и да склони ствари, Вратио ce затим, дрхтећи сав од свежине, и увукао ce под покривач. Око поноћи ce пробудио. Гушило га je. У хану je био страшан задах. Око њега je била гомила, која ce, иако жива полако распадала. Било му je мука. Изићи одатле на ваздух! Али како. Напољу je било сувише хладно.

Петак, 20. новембра Светлост која je улазила кроз отворена врата натерала га je да отвори очи. Близу њега она жена још je спавала, с главом ослоњена на мужевљеву руку. Њен профил био je свечан и чист. Из груди човека дизао ce звучан и рецкав дах спавања. Папа-Катић ce брзо обуо и изишао, да би ce опрао снегом и да би спремио коње. Гледао je најпре како врућа жута течност оставља y снегу дубоке бодове оивичене златом. Његовог коња више није било на месту где га je синоћ оставио. Стеван je прво помислио да су га украли, али ускоро, изван палисада, нађе један део његове лешине, крај самога пута. Неко га je извео ту и заклао. Све што je на његовом мршавом телу могло да представља месо, било je исечено и однето. Глава je била скоро сасвим одрубљена. Њене стаклене очи гледале су упорно и даље. Онда je отишао код ханџије и код њега оставио све ствари пријатеља, који треба да наиђу. Знао je да кад би ханџија и хтео, и кад би непрестано о томе само мислио, не би ипак успео да нађе сопственика. Уосталом Стевану je било свеједно. Од својих ствари начинио je завежљај тежак само неколико килограма и удесио га себи за леђа. Књиге и фотографски апарат отишли су y неповрат. Не осећајући то, он je, y ствари, прекидао са 170

детињством а, y исти мах, остваривао je и највећи детињи сан да има код себе caмo оно најнужније. Сада му je свака ствар y завежљају била више него неопходна. Цело имање он je сада носио на леђима. С теретом, Стеван ce више није смео да пење пречицама, већ je одмах, напуштајући хан, кренуо дугим окукама. Гледао je коње како цркавају и није закључивао y себи: „Ово цркавају коњи!“ Проматрао je људе све страхотније, све изгладнелије, полулуде, одбијајући, упорно, очајно одбијајући да закључи y себи: „Ово цркавају људи!“ Одједном, мир, себични мир, завладао je y Стевану. Чинило му ce да je то неки свечани мир изнад свега. У ствари, нешто je y њему тражило само тишину и самоћу, a физичке очи нису бележиле оно што су гледале. Ишао je широким путем кроз густу борову шуму. Сваки и најмањи звук остајао je обешен y ваздуху, јасан, вечит, изнад борова, Небо, начињено од неког блиставог порцулана, изгледало je бескрајно далеко. Под ногама људи шкрипао je снег. Никакав ветар. Тек на врху, Стеван je осетио колико je уморан. Торба на леђима одваљивала му je рамена, a ноге су биле болне и промрзле. Покушавао je да једе неки буђави кајмак, али мује после тога било зло. Пио je онда ракије колико je год могао. Силазио je низбрдо лагано, лагано. Не, томе није било краја! Требало je да пређе још осам или девет километара. Пред очима му je црвено, a руке тешке, од олова. Скренуо je с пута и повратио све y снег. Замочио je главу y снег и тако остао јечећи, - О да могу да умрем, да могу да умрем одмах, и да ce не дигнем одавде, да ce не вучем даље! - говорио je гласно и слушао свој глас, a y исто време мерио je да ли му je већ мање мука или не. Тако je y три маха скретао с пута. Чело и лице били су му ознојени од напора. Сузе су саме падале низ образе, али му je од тога бар било лакше. Када je стигао до Дрндарскога Хана, изгледало му je да ће умрети што мора још да пређе оно неколико корака. Хан je, међутим, био дупке пун. Морао je да продужи још један километар до сале Баре. Била je потпуна ноћ када je стигао. Нашао je места y једној сеоској кући, подаље од огњишта, али најважније je било што je могао да легне. Скинуо je торбу одмах и подметнуо je под главу, Прво je дуго трљао руку о руку да би их загрејао, a онда je намеравао да их положи на озебли трбух. Од зимског капута до трбуха било je десетину слојева одвратне одеће, која je изазивала гађење при самом додиру. Знао je да je све то пуно вашију. Силно 171

je журио, a када je видео да не може да ce распетља, почео je y себи да јечи. Добио je и чај, за који није знао више да ли га je тражио или ce онај који га je спремио сетио сам да му га понуди. Најзад je све било добро, могао je да спава. Прешао je тога дана једва шеснаест километара. Још један дан више.

Субота, 21. новембра Пробудио ce ипак доста свеж. Бар толико свеж колико и претходних јутара. Прешао je одмах десет километара до Матешева, за три и по сата и без великог замарања. Било je тек један по подне и светлост je блештала по брдима и небу. И земља и небо били су исте, чврсте, сједињене, беле материје. Брвнаре су ce y тој белини оцртавале црно и прецизно. Слемена кућа свршавала су ce малим крстовима. Стеван je пио чај и јео суви хлеб без ичега другог. Осећао je велику глад и, да ce није бојао болести, радо би прождрао било шта. Али je ипак настављао да корача гладан, пијући само с времена на време помало ракије. Код Матешева избио je на пут који долази од Колашина. Самим тим река света, која je силазила, постајала je скоро двапут већа. Требало je прећи трипут Тару то после подне. Она je надолазила из планина мутна, хучна, боје прљавог злата. Много je света било на једној и на другој њеној обали, Таласи су носили собом читава поломљена стабла с раскошним гранама. Коњи мртви или још живи али изнемогли пролазили су низ матицу страховитом брзином. Људи су викали како виде људске лешеве y води, али нико y то није био сигуран, јер je све пролазило y магновењу, a таласи су час увлачили y себе, час избацивали на своју површину оно што су носили. Мостови су били или однесени или сасвим несигурни. Многи од оних који су имали коње и хтели да мх мскористе губили су власт над њима кад би зашли y матицу. Када би коњ био понет одједном, као какав балван, скакали су с њега и једва ce некако спасавали, хватајући ce за неко дрво. Једино домороци, сељаци из околине, пошто би довели своје одморне животиње из села, успевали су да преведу и избеглице и њихове коње. Они би стављали избеглицу на једног коња, другог узјахивали сами, a натовареног коња терали испред себе. И тако би ce некако пробили кроз 172

бујицу. Пуштали би коње да иду и сами, a затим их терали путем којим треба да иду, и храбрили их таквом пакленом виком и псовкама да су ce, и поред грдне хуке реке, усклици чули громогласно чак са обале на обалу. За неколико динара награде успео je и Стеван Папа-Катић да пређе реку на сва три места. Ипак му je то донело грдну узрујаност. Коњ je час газио час пловио врло искошен да би ce одупро сили таласа. Река je испод њега јурила беспримерно већом брзином но што je то са обале изгледало. Како je Стеван гледао нетремице y њу, да би скочио с коња чим га таласи занесу, одједном му ce учинило да, очигледно, коњ више не сече таласе већ да га они односе огромном брзином наниже. Очи су му говориле то, и као што су му раније препоручивали, требало je сада да скочи и да покуша да ce дочепа обале било како. Па ипак, он je и даље остајао на коњу. Или y дну свести није био сигуран да их вода заиста носи и да ce сваки час коњ може да преврне и да га потопи, или je његов страх од скакања y воду био кудикамо већи од страха да ће пропасти ако остане на коњу, Примећивао je ипак свога пратиоца како виче и псује, широко разјапљених чељусти, али не и y паници. У сваком случају, он ce само још чвршће прикопчавао рукама за коња, полегао јаче и очајније по њему, али није скакао y воду. Са ужасом je гледао y вратоломну брзину таласа. Ko би ce y овој гомили бедних, гладних и исцепаних бацио због њега y таласе, због њега исто тако бедног и исцепаног! Склопивши очи, чинило му ce да je урлао колико га je грло носило. Кад je прешао на другу страну и почео да гази по муљу и блатишту, y коме више није могао да ce удави, читава бура радовања, поцикивања и дрхтавице обузела je његово бедно и измучено тело, које више није било способно да подноси узбуђења. Да би ослободио све то из себе, јер га je и весеље чак мучило и умарало, да не би само викао и смејао ce, он je своје мршаве песнице зарио међу зубе и јецао као да му ce ко зна шта велико догодило. Али убрзо ce стварност вратила и он je опет видео блатњави пут о коме су сијале барице, и људе који ce вуку по њему, као исцепане вашљиве крпе. Видео je сав тај блатњави пут који ce затим губио, пењући ce између планина, и продужавао ко зна y какву неизвесну бескрајност. И било га je, разуме ce, стид због те узбуђености. Човек који га je пре водио налазио ce још поред њега. - Јесам ли викао кад сам био y матици? - упитао га je. - Не! A што би ти викао, кад je доста било и моје дреке! 173

Са својих десет или девет килограма на леђима, Стеван je настављао пут, подрхтавјући још непрестано од узбуђења. Већ трећи дан како су сви ти људи заобилазили Комове, чији су бели врхови били непрестано обавијени облацима. До врха Комова било je још хиљаду и пет стотина метара. Пут ce нагло пео и Стеван je ишао претерано задуван. Ноћ je пала брзо. Ишао je као аутомат коме су сва осећања скупљена y ногама. Налазио je блато раскаљенога снега чак и тамо где je невероватно било да je успевао да га нађе. Тамо где га нико није налазио. Био je умазан блатом по целом оделу и до очију, Сваких десет корака застајао je да ce одмори, као да ce није одмарао већ неколико сати. Губио je стално дах. Онда би опет продужавао пут и непрестано говорио y себи, наглас или полугласно: - Нећу стићи, нећу стићи до кућа. Умрећу! Није знао колико je било сати када je завршавао тих двадесет километара пређених тога дана с толиким напором. У хан Пајковог Вира свега три или четири куће - довукао ce скоро јецајући, готово четвороношке. Сем мало хлеба и јаја, ништа није окусио тога дана, и сад, место да ce поткрепи било каквим залогајем, и на саму помисао да треба да једе, смучи му ce. Тако je, пре него што ће ући y хан, уз огромно много напора и уз сузе, опет избацио из себе пену и јед. „Дан“, мислио je Стеван. „Ето, то je хан, та грозна камена кућерина препуна људи, знојења и пакости! Како су као зверови, како сваки чува мало простора око себе, мало парче празнога простора, као уловљену животињу! Како режи над њим, како колута зацрвенелим очима, како га не да... Лећи ту!“ y хану je била страховита запара и смрад. Нашао je ипак мало места, јер су ce људи на његов патнички изглед и сами размицали. Слаба светлост са огњишта и из једног фењера осветљавала je тај свет што je мирисао на зној, на неопрану кожу. Овако осветљен, свет je изгледао још подбулији и болеснији. Неки су седели и, мумлајући кроз зубе, нешто крпили и везивали, други опружени већ по земљи, ослоњени о руку, разговарали су. Као да су пролазили неки светли метални точкови по стакленом путу, звонио je људски глас y Стевановим ушима. Није био способан ни да размишља, ни да ма шта схвата. Нека два човека свађала су ce ту, y његовој близини. Њихови су гласови пиштали, високо и непрекидно, као фабричка 174

сирена. Били су y средишту неке чудне машине. Две велике светиљке тресле су ce од замаха силних витлова. Сенке су ce укрштале преко таванице. Остајао je удаљен духом од свега тога. Затим je настала помрчина и потпуна тишина. Неко ко je спавао једнако je покушавао да y сну угура своју главу под Стеванов покривач, и најзад му je спустио на груди. Када ce Стеван разбудио, почео je да размишља шта ce збило и зашто толико трпи, Глава непознатог човека била je огромна, тешка. Тежила je као ђуле. Стеван није могао да дише. Покушао je да je одгура, али je онда осетио да му je под њом топло, да je једна рука од њеног даха била загрејана. Затим ce само мало боље наместио, да би могао слободније да дише. Поново ce губио y сну. Дрхтао je y неком пропадању. Доцније га je једна рука ухватила за раме и протресла га. - Je ли ти баш много тешко, младићу? Сад ћу ти скувати мало шербета. Не бој ce! м. Мушки глас, тих и топао, силазио je сасвим изблиза на њега, као некада матерњи. Тај невидљиви човек сигурно je клечао крај њега. Нека га je бескрајна светлост обавијала, као обавијала, али Стеван никако није могао да види тај лик. - Јесам ли јаукао? То je већ други пут тога дана питао шта je чинио. - м. Ништа то - одговорио je човек гласом натопљеним осмехом, и његова рука, тешка и рапава, прешла je преко Стевановог лица, док није наишла на чело. - Имаш мало грознице, ето, од умора сигурно, али то ће већ проћи, Не бој ce. Опет су ce по стопи пут неки љутили, Увек je било неког ко ce љутио. - Ћутите, шта причате једнако? Шта вам je наспело. Дођавола! - Човек je болестан, па сам га питао шта му je. м! м! Каква нељуд. - Није болница. Хоћу да спавам, па квит. Човека je нестало. По гунђању оних које je узнемиравао y сну, док je пролазио, разазнавао je Стеван куда ce он удаљио. Ватра je ускоро горела. - То ти je, видиш, паметно, могао си ме и по глави згазити, ал’ кад je због тога, прија. И вода je почела да пишти. Човек ce опет вратио. Цео je простор био испуњен мирисом на испечени шећер. Човек je пажљиво донео врело пиће. Сада je Стеван већ разазнавао његову прилику и унеколико му je видео лик, 175

који je био y суштој супротности са стварањем тога човека и са његовим гласом. Дебело набурено и намргођено лице било je обрасло y длаку. Можда баштованџија или пиљар. Стеван je y мислима видео тога човека како, стењући, набија велике главице купуса, и како натмурен брише влажне руке о чакшире. - Можеш ли да дигнеш главу? м. Чекај, ево овако, па сад лагано да ce не опариш. Сасвим лагано... Покушавајући да извуче хлеб испод пепела, превијена над жаром и осећајући врелину на рукама, врату и образима. Тони je одједном претрнула. Некакав човек био je ушао y кућу и стао недалеко од огњишта. Она je видела само његове ноге y неким руским чизмама, и црне чојане чакшире похабане од ношења. Није била сама. Још једна жена, Црногорка, помагала јој je да извуче хлеб, али je y Тони ипак све задрхтало при појави тога човека. Била je сигурна да je то онај исти који je, онда, y Београду, пошто je заклао куварицу, њу оборио. Није могла да дигне главу, толико je била згранута. Знала je да je он на робији, a ипак су je ужаснуле ове две ноге y меким чизмама. Није знала да ли je и онда, y Београду, он носио чизме, али начин на који су те ноге корачале сећао je на њега. Или можда ни то? Она ce није сећала како je он корачао. Можда су та два-три покрета ногу имала типичност свих оних покрета којима јој je онда он прилазио рекавши: „Ја сам све свршио. Није ништа. Не бојте се!“ Или je можда цела ситуација y којој ce сад налазила била иста; да je сама y кући са женом која, иако домаћица, ипак je служи, да je та главна просторија куће са огњиштем, y ствари, кујна и да je неки прости човек, Црногорац, ушао a није рекао речи. Као да je имао намеру да их нападне. Подигла je очи тек када je видела да ce она друга жена није нимало зачудила његовом присуству. То je био некакав старац, висок и танак, прав, с белим брцима и неком тамном израсти на носу. Радмила-Тони Поповић већ га je видела и раније тога јутра и синоћ. Продужила je одмах да разгрће пепео и жар. Човек je ословио жене чудним гласом, као да га je неко стезао за грло: - Помози Бог! Тај глас Тони није приметила дан раније. Како je могућно да није приметила како говори тај човек? Да га je чула јутрос или вече раније, морала би да то примети. 176

Изгледао je комичан са својим дугим телом, с придављеним гласом, с мрачном израсти изнад бркова. Све je наједном постало Радмили светлије и лакше. Није могла веровати да би y дну ње могло постојати и неко разочарање. Осећала je само грдну врелину од жари по лицу. Мати je онда, колико јој je допуштала гојазност, појурила према њој, одбацујући све од себе. - Ох, Тони, Тони, шта je то? Спустила јој je руку на чело. Девојка je лежала ту на дивану ко зна откад. Задрхтавши под материном руком, ужаснуто, нестрпљиво, хтела je да збаци са свога чела, али ce није померила. Тако сломљену, привезану за диван, више je ништа на свету није могло заштитити. Страшна та светлост рефлектора, зракова. Рендгена. Могли су целу да je виде. Целу, Целу. Голу. Радмилу, Радмилу-Тишину, голу и срамну. И изненада један неочекивани расцепани јецај дигао јој je груди, али су поглед и уста остали исто онако суви и оштри као раније. Мати je дотицала рукама грло, руке и, y исто време, откида са себе шешир, капутић. Ћерка јој je била болесна. „Како? Зашто одједном? Зашто тако чудно?“, она није разумевала. - Радмила, шта je то, Радмила? Осећао ли негде? Je ли слепо црево?... Можеш ли да ce придигнеш мало да бих те скинула? Милице, ’оди, молим те, скини јој ти ципеле. Треба звати доктора. Види, треба да je нумера тамо, Само да je код куће. Страшно je болесна, страшно je болесна, Боже мој, шта je то сада опет... И онда, као да je то одговор на питање, шта je са Тони, Милица je страховито вриснула однекуд, из купатила или кујне. Сада су њих три жене биле сасвим саме y целоме стану. Нешто ce непојмљиво догађало. Мати je само видела да je овде једна њена кћи лежала y помрчини, необјашњиво укоченог погледа, a да je друга кћи, која још пред кућом казала да ће право на чесму да ce напије воде, вриснула безнадежно тамо негде код купатила. Све што je икад читала y новинама да ce збива као криминал, као мистерија, пројурило je кроз избезумљену жену. Она више није могла, она више није знала за себе, више није била свесна шта ce збива. Јурнула je право прозору: - Упомоћ! Упомоћ! y неколико соба овога стана владала je од тог тренутка само паника. Милица je најзад стигла до мајке и сестре. Била je тако ужаснута и затекла њих саме y таквом стању, да уопште није покушавала да објасни шта 177

je тамо видела. Дрхтала je. Разумевајући једино да je њена сестра, кад ce све то збивало, била y кући сасвим сама, и да je њој зато морало бити најтеже, и сетивши ce погрешно - јер су ce после тога већ биле помириле - да њена сестра није изишла с њима једино зато што су ce, на неколико дана пре тога, њих две посвађале, она je само покушала да je теши. - Ништа то није! Ништа, мала моја Тони! Ти си била сама, мала моја Тони! Кроз тешки омотач бесвести и идиотизма, Тони je осетила да je ваздух презасићен, да je сад сваки пароксизам могућ, да je једино пароксизам и могућан. Као да je хтела да прориче или да запева, сва y екстази, нагло ce исправила и, гледајући их, заплакала, безгласно, без суза, тресући само раменима и рукама. Људи су почели да долазе. Неки непознат свет и суседи испунили су све собе. Кораци су покривали сваки комадић простора. Изненађени, уплашени и брижни гласови као да су освојили сваки угао, најмањи размак и простор. Звонце није престајало да звони, a на телефону ce грдно викало. Онда су улетели и излетели болничари, лекари, полицијски писари и агенти. Као да je цела варош одједном прошла кроз тај стан. Тони je непрестано седела на дивану и није успевала да сабере и повеже све то, да одвоји шта je грозница a шта стварност. Њена мати и сестра дошле су за то време потпуно себи. Ако je Тони, мислиле су оне, чула из своје собе кад су служавку напали и заклали, ако je чак и нешто видела, није никакво чудо што je сада y грозници. Таква грозница, код девојке која je увек била здрава и крепка, није могла дуго да траје. Спремили су јој одмах постељу и хтели да je поведу да легне. Међутим, неко je покушао да je испитује како ce све збило. Тони je била потпуно несвесна шта ce од ње хоће. Мати je уплашено стајала над њом и спречавала тога човека да je пита. Звала je некога y помоћ. - Докторе, реците ви, она je болесна. Не треба je мучити... - Не треба je мучити. - Не треба je мучити... Одвели су je y другу собу и свукли, Била je ваљда гола, сасвим гола, до дна свога бића. Као да je она извршила злочин, осећала je само ужас и очајање што ће бити откривена и проказана. Није учинила зато ипак ниједан покрет, није ce покренула, тако скоро гола, y подераном 178

комбинезону, што нико није ни приметио. Иначе оклоп идиотизма није падао са ње, чак ни када су je спустили y постељу, a доктор ставио хладне облоге на груди и чело. Ни када je зарио иглу и нешто убризгавао a y њој то одјекнуло као страшан бол, тако страшан да je грубо одгурнула лекареву руку. Бол тачно онакав као малопре када je пала преко кухињског прага, док je оно мужјачко лице било над њеним. Лице неумољиво и немилосрдно, па ипак људско, врло људско, сасвим на домаку њеног познавања људи и света. Ужаснула ce. Убица. Убица! Мати je седела поред ње и држала je за руку, Милица, „Милица нововерка“ прелазила je на прстима и покривала лампу свиленом марамом. Док су биле девојчице, Милица и Радмила спуштале су заједно мараму преко птичјег кавеза и нагињале ce да виде под њом како птица спава. После ce свака од њих осамила. „Можда je Милица, примивши на себе да носи као цео свет ту своју загушност, ту бесполност, заиста права Назаренка“, мислила je лагано Тони. „Искрадајући ce ноћу на неке скупове, оргијајући, играјући лудачке игре и пијући (нешто ce y Тонином духу не усуди да означи тачно шта пијући... оно што ce пролило по кујни из полуодрубљене главе. Убица, убица!). Назаренка ова сестра, која je с толиком охолошћу кротка и тиха, y обожавању пред својим мужем!" Доктор je излазио лагано y исти мах из Радмилине свести и из њене собе. Други црвени траг вукао ce за њим по тепиху. Девојка je осетила како je цела та соба y ствари она, не више глатка, сједињена и затворена, као мач. Много штошта ce овде тачно поклапало са њом: онај немилосрдни лик који види над собом, тај човек који излази вукући за собом црвени траг, и сва та гомила људи и жена, тесно збијених, што под црвеним одблесцима силази низ улице. Она je сад била грдно гола и повређена, као што je све грдно голо и повређено кад ce открије. Покушала je да мисли на све то кроз свој идиотизам. Покушала je да помери руку, која je лежала крај ње, тако да њена сенка покрије пут једне ноћне мушице, али je ова прошла сасвим мирно, не журећи ce. Кућа ce већ била испразнила од свих оних који су на први позив y помоћ навалили y њу са свих страна. У кујни je све било премерено и снимљено, тело прво увијено y платно па однето, a крв опрана. Стан je био опет y своме свакодневном изгледу. Милица je још подрхтавала. Желудац као да je вукао негде увис. Осећала 179

ce готово свечано због свега што ce догодило. Нешто ce догодило, узбудљиво, опасно и крваво - па ипак - Милица je знала да je све то монструозно и није схватила како je могућно да тако мисли; - све je прошло без стварне, праве несреће. Убили су једну жену која je код њене матере тресла, прала и кувала, али нити je она њих, нити су они њу волели. Могли су сасвим лепо и да je не познају. Могла je служити и проћи овако и код других. Све ce то догодило не дотакнувши ce њене, Миличине - њине судбине. Као да јој je неко врло интензивно и убедљиво испричао један злочин. И после ништа. Нешто утиска и узбуђења. Она je прва открила злочин када je ушла право из предсобља за кујну да, и поред забране материне, угрејана пије воду. Прва je видела и цикнула. И то je било као да je неко сувише грубо препао, излетевши пред њу иза врата. Други je случај морао бити с Радмилом, која ce морала толико престрашити, пошто je била сама y кући. Милица ce једила што није знала где би могла да телефонира своме мужу о свему што ce догодило, и нарочито да му каже да за вечеру неће моћи да буде код куће. Она je знала да ће Јован, када ce врати кући, бити нестрпљив, као увек када je не затекне, и да ће имати то осећање, како он то обично каже, као да га je она заувек напустила. Неће моћи да чита, неће моћи да пише. Али неће учинити ништа да би сазнао шта je с њом, само да не би изгледало да je прогања. Биће несрећан. Несразмерно несрећан. Потпуно сам y свету. Цело вече потом она би осећала остатак тога ужаса, који je он, безразложно, преживео. Његов глас би y таквим случајевима добијао потпуно другу боју, очи сасвим други сјај и цело тело сасвим друкчмје покрете. Милица je осећала чудну пријатност што je поред њега y таквим часовима. Био би очито изван себе што je опет нашао. Говорио би тада с таквим узбуђењем и полетом, a она би онда седела поред њега и гледала га. Више гледала него слушала. Ружан, свакако ружан, али тако присна и блиска била je њој та ружноћа. Као да je она сама створила за себе. Као да je прво само створила какву je желела, па je тек онда унела y себе, да би je родила. Као да je она и њен стваралац и њена мати. Неће послати девојку да пита да ли je Милица код своје мајке. Све до касно увече. A она опет не може да каже мајци да ће Јован бити несрећан, тамо, без ње. То не би могла да каже. Било би и као неко хвалисање. Ваљда ипак она њега више воли него он њу; ваљда je он само страховито себичан, па кад je једанпут свој живот спојио с њеним, више не може да га 180

одвоји ни за час. Било би дивно када би сад могла да му пошаље мамину служавку! A баш због те служавке догодило ce све ово . Ta служавка могла би Јована да умири, могла би да оде и да каже да госпођа Тасмћ неће доћи на вечеру, да неко поред мајке мора остати, бар ову ноћ. Могла би да му однесе од ње писамце, где би му рекла да она мора да ноћи код мајке, a доста je да он само сврати после вечере. Знала je колико би он мрзео да спава ту, међу женама, код таште, y породици, где би га гњавили том несрећом. Међутим, он и не зна како би тиме потпуно освојио и маму и Тони. Иначе je већ пред врата постављен човек који ће их чувати целу ноћ. Као да би ce злочинац могао вратити. Прегледан je сваки утао y кући и сваки орман. Неко je убио служавку a не зна ce апсолутно ко. Када je Милица хтела да уђе y кујну, све je било y крви. Као да je рекао крви таласима наваљивала. Није стварно добро ни видела. Глава јој je изгледала потпуно одрубљена. Не зна ce шта je Тони видела, јер je доктор забранио да ce испитује, докле год траје нервни удар. Да ли je могућно да je Милица изнад свега срећна што није она била место Тони, и да je толико животиња те јој je само до себе стало? Да би јој, такође, било свеједно када би и Јован био сада y некој несрећи, од условом да она y њој не буде? Можда нико никог y ствари и не воли y свету? Можда je све то само лаж и опсена? A да je људима само стало једнима до других да ce не би осетили несигурним и усамљеним. „Нак кад бих имала и дете, можда ни њега не бих умела да волим“, помислила je. И она je осећала како je то ужасно што постоји један део ње који не воли никога, коме je каткада стало само до себе, коме није стало каткада чак ни до себе. Једина je она била y стању да y најнемогућнијим часовима тако просто седне, с рукама y крилу, савршено непомична, изишла из живота, остављајући збир својих органа, ћелијица, да живи како зна и како хоће. Не толико срећна што y некој несрећи не мора да буде, колико задовољна да je њу мимоишло оно узнемирење и она замршеност догађаја с којима несреће наилазе. Па ипак je била спремна да ce дигне из тога мира, плаховито, дивље, и да ce бори за свој живот. У том случају, сви они које она воли могли би помрети, могли би пропасти, она би ce и даље дивљачки безобзирно борила само за себе. Једна античка личност тишине и ратништва била je y њој, Амазонка, која би ce борила и мишицама и ногама 181

за своју недирнуту женственост и за свој живот. И то je било, чинило ce Милици, заједничко y њој и y њеној сестри, и то je постојало y њиховом оцу, који као да ce целог живота борио само за то да га нико не воли и да никога он не воли да би остао неоштећен y својој жудњи према животу. A био je и један други део Милице: јаки, умни, паметни и срчани део ње, који je одједном могао да продре y све, да види све и све разуме. То je био човек y њој, човечност, људство y њој. Тим je она схватала јасно да човек није ограничен само својим телом, само својим начином живота, својом предодређеношћу судбине, да човек нити живи y том нити je помирен с тим, да оно што je главно y човеку излази одједном из њега, превазилази га, да je он y себи али да je и на сваком друтом месту, уз сваког другог човека; да ce њена, Миличина, судбина одиграва y другим људима, да ce судбина других одиграва y њој. Није свеједно, није могло да буде свеједно што je та служавка убијена јер je туђа крв и туђи род. Није могло да буде свеједно што су једној жени одрубили главу, издвојену и кроз смрт дефинитивну y свом изгледу, с ужасом приметила тек тада да je та глава, као нешто посебно и вредносно, нешто што je могућно одрубити, постојала на тој служавци. Да служавка није y значењу само као нешто чиме ce породица њене мајке може послужити, као бокалом за воду, као фуруном, као било чим што служи, a не што и постоји. Није то било могућно. Један велики део Милице, можда један прави део ње, један део где je свим бићем била присутна, примећивао je стално да онолико исто колико je она, Милица, y животу, толико je y животу и та служавка, толико je y животу и њен муж, који je y грози очекује да ли ће доћи или не. Време je пролазило, али на путу којим je оно пролазило узукрштана су била њихова тела: њено, Тонино, мужевљево, служинчади, убице и толиких других чији су гласови допирали до ње y трамвају, по трговинама, на улици. Немогућно je било прећи тим путем a не прегазити све њих укупно, не смрскати их, не уништити их. Ta глава што je била скоро одрубљена, та друга, Јована Тасића, њеног мужа, која има тако чудан осмејак, горак... И Милица ce осећала тако ништавном y свему томе, тако бесправном, тако на сметњи! Како ce то догодило да и од ње зависе осећања других људи, да и она може да згази, кад на то није способна да одговори својим осећањима и кад би ce свим својим бићем, плаховито, одупрла да je било ко нагази? Не, она није била без срца и то није било могућно. Али, y исти мах, она je осећала 182

да би било довољно да њен муж Јован Тасић сада каже да ће ce убити, па да она не учини ниједан покрет да га y томе спречи, да не каже ниједну реч којом би га утешила. Она би га пустила да умре, тог човека који јој je најдражи на свету. И док je то мислила, нека слатка и грозна пријатност дизала ce из корена живота, који јој je био између ногу и паса, чак до грла, као да ce стрмоглављује, као да Јован за њу није био, y ствари, ништа друго до једно забавно стрмоглављење кроз живот. И y чему je онда била та „огромна љубав“ према њему, која je задивљавала све који су ce налазили y њиховој близини, ако иза те огромне љубави постоји само то стрмоглављење y Јованово самоубиство и више ништа? Шта je постојало онда иза осећања људи за које нико не каже да ce воле? Она не би могла да открије ништа y том човеку, и ни y једном човеку, што би јој заклонило све оно остало из чега je његова личност сачињена. Ако Јован сваки час гризе нокте, онда он за њу, и ако су му руке на миру, изговара своје речи као да их нестрпљиво прегриза и чита књигу да би примио из ње идеје гризући их нервозно негде y своме духу. Она га није никад хватала за руку коју je дизао уснама, иако би га тако можда заувек одучила, јер то грижење, тако несносно за њу, постојало би и онда, постојало би ако не на руци, онда y речима, y току мисли. Ниједна његова мана није била само мана већ цео човек, a Милица je сваког човека, па и њега, остављала његовој судбини, и поред љубави, поред „огромне љубави“. Не би ce макла, с рукама на коленима. Ћутећи. Ето y другој je соби лежала њена сестра, њена најбоља пријатељица мз детињства, a Милица није била поред ње. Каквом je реакцијом онда она малочас крикнула онако дивље када je видела одрубљену главу? Зашто ce није исто тако ћутећи згрозила и вратила мајци? Грозно замршена и збркана, Милица je осећала да ће бити тужна увек, макар и само зато што неће никад смети себи да призна да je чудовиште без осећања, нити себе да убеди да оно што вреди y њој надмашује својом вредношћу све друго. И уистину тужна - чинило јој ce, несрећнија него икад она je прешла y купатило да освежи лице и очи. Прошла je поред кујне, заборавивши, тога часа, да ce ту до малопре нешто изузетно догодило. „Он ce неће убити никада, то je зато што ја знам да ce не би убио никада.“ Затим ce y њој нешто предомислило. Одлучно je погледала себе y огледалу. Обрисала je образе, затворила врата и упутила ce мајци мирним кораком. 183

- Милице, немој тако да лупаш! Она je села преко пута мајке, али није хтела ништа да каже. Мати ce скоро уплашила од ње. Милица je поновила y себи тачно ону исту мисао коју je мислила до малочас. „Не уживам ли ја што ћу непрестано сама себе мучити тим стварима! Зашто стално пратим исту мисао ако ме растужује? Нисам ли рођена за беду!“ Тони je била y беди. Ушла je y собу с нелагодношћу с којом ce баца y воду. Све јој je било туђе, хладно, опасно. Оданде je дочекао жагор, збрка ликова и одеће. Један тренутак само склопила je очи и одмах ce одлучно y то убацила. Домаћица je стајала са стране, наднесена над нечим. Дветри жене говорила су јој смешећи ce, a она ce, између њих, нестрпљива и скоро љута, надносила над стаклену чинију пуну течнога злата. Тони je стајала иза ње, насмешена такође. Ни по коју цену није хтела да ce њој друкчије насмеши. Тако ће чекати ту, до краја, и остати, не хтевши да види пре тога никога другог. То je бар необорив разлог: не морати говорити ни са ким пре него што ce поздрави са домаћицом, Тони je волела ту жену огромно. Још од детињства. Можда једино биће које je истински волела. Бар дотле. Људи су y тишми стајали око ње и пролазили поред ње. Људи и жене. Појединачно, она није видела никога од њих, али као да су црвени и љубичасти одблесци падали по њиним раменима, покривеним вуненим и свиленим материјама. Измешани, лица лако ознојених од врућине, расветљени, они су ce кретали, као огромна поворка. Као да ова соба нема краја, додиривали су je својим телима и повлачили je y своје кретање. Али ce девојка чврсто држала свога осмеха и те прастаре друштвене конвенције. Држала ce ње као какве гвоздене ограде, приљубљена и притешњена. Она je дошла улицама којима je свет силазио и силазио. То није било више само силажење кроз простор већ људство које силази кроз времена. Трамваји су пролазили кроз то, звонећи очајно, цепајући пред собом пут, који ce одмах за њима заклапао. Она ce пела y њих, наднета свим својим телом над тим непрестаним звоњењем, као да то звони између њених колена и њених груди. Она je силазила и гомиле су je носиле даље и ни y једно лице није погледала, a сва су била подједнако тамна и запахнута напором да ce крећу и да живе. Осећала je на себи њихова рамена, лактове, бокове, међу својим ногама осећала je њихове ноге, и како и њено лице такође покрива лаки зној топлоте и замора. Нико јој није рекао ниједну реч. 184

Одједном ce нашла y улицама широким, мрачним и сасвим пустим. Светлост ретких светиљки није допирала y сенку дуплог дрвореда. Светлост из кућа била je замрачена засторима. Тони није застала, иако je то желела, већ je журно прилазила баш јединој кући чији су прозори били отворени a из које ce чула музика. Редови пустих, погашених фијакера били су y сенци дрвореда. У ходнику она ce погледала y огледало и видела своје потпуно бледо лице, оштре усне и тамне колуте око очију. „Метнути мало руменила на то!“ помислила je и спустила руку на браву. Нешто као да je већ једном видела то, доживела то, да je већ једном негде спустила тако руку, a нека животиња да je прошишала y помрчину, кроз сенку те руке, проструја кроз њу, али више није имала времена да ce присећа. - Тони, како je? Није ce могло избећи да га погледа. Међутим, она je погледала само y црвену кравату са угаситим пругама и y оковратник који je бацао уску тамну сенку по врату, a она му je дала ону исту руку коју je малочас спустила на браву. Али тада ce већ домаћица исправила и осврнула: - Како си, Тони, срце? Хоће ли мама моћи да дође? Тони je погледала њено лице, Оно je било изузетно измучено и разорено, као да ce каква граната распрсла тачно под њим, његови делови изгледали су раскомадани и раздвојени. Али није било непријатно видети га ни осетити његов поглед на себи. Нешто ванредно симпатично и срдачно сједињавало je његове од рођења уништене делове. Уста неуобличена али велика и месната, набубрена као y детета које je много плакало, и јако испупчене јагодице покривене тешким слојем кремова и руменила обасјавала су одозго два огромна мрачна ока. Као да je прегршт звезда бачена y њих, тако су деловале раскошно и поноћно те очи, које као да су знале само за лепоту. Ta жена била je ружна, тешко ce могло бити ружнији од ње, и љута овога часа због нечега што јој ce није свиђало на столу. И младост je већ била далеко од ње, само су очи остале девојачке, тајанствене и вечне. Тони je свим својим горким и уплашеним бићем пошла тим очима. Када би таква једна жеља била јасна, она би пожелела да их ce дотакне. Шта je могла гледати и накупити својим очима та жена да оне буду толико испуњене звездама и помрчином? 185

Гомила je и даље пролазила поред Тони и вукла je, али je она била још ту, ослоњена руком о сто, као приљубљена уз ограду, приносећи све своје огорчење овим очима. Ta иста жена крстила je тим смешним именом Тони још кад je била сасвим мала, и девојка би сад волела да може сести с њом, као са пријатељицом, негде, на неко канабе окренуто зиду, или на клупу окренуту пољанама, не гледајући једна другу, погледа управљених испред себе, и испричати јој колико je безнадежно изгубљена y тишми. Узети je за руку, као своју вршњакињу, рећи јој: „Хајдемо одавде, из ове грозне гужве и врућине! Слушајте ме, реците ми, шта сте ви то, како сте ви све то учинили y животу, да сте остали тако издвојени и јаки, да можете да кажете и себи и другима шта мислите, и да ce никада не ражалостите?“ Жена je, међутим, већ грдила момка који јој je пришао: - Па то никако није то! Како сте могли овакво чудо метнути на сто! Казала сам вам, бокал, велики кристални бокал, једини бокал, уосталом, који имамо. И онда сте могли бар леда да ставите. Како можете мислити да ће неко пити баруштину? Говорила je оно што je имала да каже, не водећи рачуна коме, пред ким и на коме месту. Тони je осећала да ce никада y животу та жена није уплашила и да je све било просто за њу, јер je све просто решавала, од почетка. - Зар твоја мајка неће доћи, Тони? - Боји ce за своје вене - одговорила je Тони и више није могла да нађе њен поглед натопљен помрчином. Домаћица je замишљено посматрала нешто. - Мама вас je много поздравила! Домаћица ce осврнула и зачуђено погледала Тонину руку. Тони je поцрвенела и погледала такође. Рука je била сасвим y реду, мирна и бледа. Тони je узбуђено помери мало. - Ове ћемо je године натерати да иде y бању. Колико сам јој само говорила прошле године... Тони, видиш, углавили су ми сасвим погрешно овај рукав. Осећам као да ми je куршум y рамену. Тони je опет кришом бацила поглед на своју руку и није могла да објасни себи што ју je ова жена тако зачуђено погледала. Очи жене заблистале су одједном, целе, отворене, огромна ноћ, чиста и без препрека, пуна шума, одахну један час, погледа y ту ноћ, затворену ту y једно једино људско биће, и насмеши ce. Упутила ce право y други крај, провлачећи ce између гомиле тањира 186

умазаних тортама и гомиле људи који су je можда презирали. Она je била изванредно танка, сувише танка, y последње време, y тамној зеленој хаљини. Осећала ce танком и дугом, дужом и тањом него што je била. Још ce бојала да ће успут моратм застати с лицима које не воли. Ишла je право, не гледајући око себе, притешњена туђим раменима и туђим говором. Уши су јој биле заглунуте. У углу je био Драгиша са двојицом другова. Кћи домаћице, врло танка плавуша, гледала je како Тони прилази и, не престајући да слуша младиће, освртала јој ce свим телом, спремна да јој приђе чим пресахну њихове речи, Девојка ce најзад откиде и, хватајући Тони обема рукама за рамена, као да je прихвата из воде, наже ce да je пољуби. - Мислила сам да никада нећеш допливати до нас. Не разумем савршено њихове шале. Утркују ce ко ће бити непристојнији. Она je личила врло много на своју матер, само je њено лице било изливено од једног метала, позлаћеног, јаког и ратничког, с очима, нажалост, као од челика. Драгиша je гледао y Тони насмејано, скоро неуљудно, својим неправилним и узбудљивим лицем. - Хоћемо ли да играмо, Тони? Он није дизао руке да поправи своју неуредну кравату, нити je померао очи и обрве док je посматрао девојку подсмешљиво. Као да je пошао од куће чист и умивен, али успут пао y први брлог и више није знао како ће они то разумети. Тони je то схватила не сасвим рђаво, па ипак са извесном грозом. - Хоћете ли да играмо, Тони, питам вас? - Чекајте, нисте ви једини овде - рече домаћичина кћи пућећи ce мушкарачки и обрати ce Тони: - Хоћеш ли прво да узмеш чај? Овај овде je, разуме ce, хладан, али врео само што није дошао. - Не, онда прво да играмо - добаци Тони Драгаши насмешено. - Сигурно je да њен чај никада неће доћи. Да ли je ико икад попио твој чај? - Твој „каваљер“ баш малочас - одговорила je плава девојка и извукла пету из ципеле. Погледала je искоса одозго: над петом je био траг од ципеле. - Само сам прао врхове од прстију y њему, часна реч рекао je младић. Драгиша je држао сувише високо Радмилину руку, a она то није волела. - Волите ли ме, Тони? 187

- Не - одговорила je она озбиљно. Није гледала никог од играча да не би морала да поздрави никога. - Најмање волим како држите руку, - И рекавши то она спусти и његову и своју. „Како не може да погоди ритам!“ - Зашто сте онда пошли право мени? Не можете да порекнете да сте кроз целу ову гужву ишли баш право мени. - Зар баш право вама? И кћер домаћице могли бисте да рачунате y нешто... Други пут нећу баш право вама - рече она помирљиво. - Тони, je ли то озбиљно? Драгиша je одвојио главу да би je погледао y очи, a један крај његове усне горко ce извио. - Штета je да сте толико без топлине. Жена je чудовиште када je без темперамента. Знате ли? - Зашто штета? Радмила-Тони je обухватила погледом не прве парове до себе него оне даље. Једно велико огледало извијало им je покрете, преливајући преко њих неку златну прашину. Њихова лица изгледала су тамо много ближа једно другоме, a сва заједно грдно удаљена. Она je потражила главу свога играча и своју y томе златном облику, али их није нашла. „О, сада je сасвим y ритму!“ помислила je. - Има тако много жена без топлине, Драгиша. Зашто бих ја морала бити друкчија? Није могла да позна тамо више ниједну главу, као да то више и нису били ови играчи, удвојени, већ неки удаљени што глуме њихове покрете. - Да, али кад неко већ изгледа као ви, онда je варалица када показује друкчију природу. Онда као да носи лажну титулу и лажан пасош. Ето! A после, ви нисте глупи, нисте „клипан“. Ваљда имате и душе? Откуда долази онда да сте без темперамента? Сасвим неинтересантно, Тони, реч вам дајем. - Шта би било кад бих била интересантна? - Када бисте били друкчији? Ништа. Ваљда би живот био само пунији и за вас и за оне што су око вас. Ваљда би ce показало да y себи носи нешто веће и страственије. Најпре - и Драгиша ce врати на подсмешљиви тон којим je отпочео - ви бисте ме волели, Зато што сам ја овај ја, или што сам било који, или што бисте осетили да тога тренутка желим да ме волите... јер бисте, најпре, волели себе. - И онда, ако бих вас, рецимо, и озбиљно заволела, па то постала кубура 188

за вас, за мене, за цео свет, шта би остало од те друкчије жене? Она je изговорила то као било коју фразу, не мислећи на њу, не држећи до ње, дајући јој само онолико озбиљности колико je било потребно да ce човек коме ce говори не би увредио. Али je видела одједном један врт врло простран, већ пред крај лета, покривен прашином с друмова, којим око њега непрестано пролазе велике групе људи и кола. И на једној јединој стази, y прашини, траг кртице која je пре-шла с једне стране на другу. С неким узбуђењем, с неком страшћу неразумљивом, гледаше, слушајући и даље буку кола и пролазника око тог врта, траг те лепе, јединствене, дивље животињице, тако архаичне по свом облику, тако фосилне, која je живела негде y овом џбуњу и y овој трави. Није ce мицала, није ишла да je тражи... Није пошла ни сада да тражи по својим успоменама да ли je доиста постојао такав врт и таква стаза са прашњавим трагом животиње. Била je сасвим непомична y себи, пред овим огледалом и y овој тесној гужви играча. - Тони, зар ме баш нимало не волите? - Нимало! Ko вам то каже, Драгиша! Напротив, волим вас врло много. - Али ме ипак не волите? Ни мене, нити икога - додао je да би ублажио. Игра ce није завршавала, a Драгиша je постајао све досаднији. Тони није хтела да изиђе из своје непомичности. Није ли малочас с таквом чежњом жудела да je домаћица одведе некуд y апсолутну усамљеност? Као певач који y себи проба свој глас и тражи му висину, она je потражила y себи интонацију којом ће да му одговори, И нашла je нешто што je било полушаљиво и полупрецизно. - Ако ме питате да ли вас волим, онда вас не волим. Сами кажете да ја то не могу. Али ако питате да ли вас волим мало, волим вас онда врло много, разуме ce, као толике друге, више него толике друге. Јер сте, видите, помало сулуди, помало самоуверени, a нарочито што сте ми добар друг. Шта ћете више од тога? Била je задовољна тиме што je рекла. Скоро je била духовита. - О, то je већ тако много од вас - рекао je Драгиша подсмевајући ce. Шта би и могло више! Све y свему, ја сам сулуд, самоуверен, другар, ergo интересантан, и зато ме волите много, таман колико и толике друге. A зато што нисам као ви, већ сам, дакле, интересантан, ја вас само волим, то јест таман колико никог другог на свету не бих волео... Него, да говоримо сасвим озбиљно: што сте тако страшно ослабили, Тони? Можда би било добро да 189

питате доктора. - Не, није ми савршено ништа. Ваљда мање једем, пошто je топло, и то je све. - Оно je на вас учинило сувише велику импресију? „Шта оно?“, згрозила ce девојка и замало што га није грубо пустила да оде, али ce савладала и рекла сасвим мирно: - Вероватно. - Мислите често на то? - Па сваки дан не кољу жене пред нама. Не волим да говорим о томе рекла je скоро брутално, али ce одмах смирила. - Пошто већ играмо, налазите ли да добро свирају? - A моје ноге? Шта мислите о томе? Не игра ce сваки дан с таквим ногама. Драгиша није ни приметио да je узео њене речи. Њој je ипак било мило што он те речи није схватио као бруталне. - Изврсно, кад вам кажем. Мало ce залетате при обрту, и то je све. - Тони, хтео бих још нешто да вас питам. Она ce насмешила и рекла му, не с подсмехом, већ сасвим искрено, с пуно топлине: - Драгиша, данас сте страшно несносни с питањима. Уморна сам. Шта je вама? Никад такви нисте били... - Не, једно сасвим озбиљно питање, Тони, озбиљно, „експериментално", као y физици. Кад бих ја био тачно онакав човек, мислим по спољашњости и карактеру, каквог ви замишљате, a кад би све друго било са мном и y мени као што je, то јест кад бих ја ипак остао ја, да ли бисте ce ви удали за мене? Тони je погледала његову кравату, намучену и уништену, која je грлила његово топло и тамно грло. Било je нечег, чинило јој ce, заиста узбудљивог y упорности те кравате да га с толиком љубављу украшава и грли, јер je пристајала на облике који су je уништавали, a ипак значила стварни и једини украс на њему. - Пошто као и ја не волите театралне одговоре... - Свеједно, будите дакле театрални. - Не... онда сигурно не! Младић je гледао, чекајући je да продужи. Она je, међутим, мислила да je то довољно, али пошто je он чекао, наставила je: - Имам својих разлога, које ви можда не бисте разумели. Никако више за 190

човека који би y свему одговарао мојој замисли. Уосталом, пошто већ говоримо о томе, ја ce вероватно никада нећу ни удати. - Ја то не разумем, Тони, и то je нешто грдно романтично - рече младић, горко. - Ако нешто одговара нашим идеалима, мислим да то припада нама и ми томе, самим тим што смо y стању да га ce домашимо својим обожавањем. Сад свеједно! Остаје, када би све било друкчије, када бисте ви били друкчији и да сам ја могућнији, да бих изнад свега волео да ce оженим вама. Ето, Тони. - Зашто бисте то толико волели, кад би све било друкчије? Нисмо ли малопре решили да ја и не умем да одговорим на осећања. Не бити „клипан“, није довољно, мислим, једном човеку, Спустио je свој поглед од чела, преко меког образа и низ грло. Његове су ce ноздрве рашириле као над безбројним цвећем, и усне су му ce испуниле крвљу. Али онда je пребледео нагло. - Нећете ce љутити, остаћемо пријатељи, ако вам кажем? - Разуме ce. - Да бих спавао с вама. Био je хладан и нешто je y њему њу мрзело. Могао јој je рећи и много безочније ствари. - Једино ради тога? - упитала je тихо. - Мислим, засад, једино ради тога. Тони ce замисли један тренутак. - Па то није тако неостварљиво. Сама ce себи чинила одлучном. Одлучном и загорчаном заувек. Драгиша није знао да ли жуди за искреним одговором или жели да побегне од њега. - Нисам вас добро чуо, Тони. - Рекла сам да то није тако неостварљиво. То сам рекла. - Мислите ли да кажете тиме, Тони... - О не треба увек инсистирати - додаде Тони нестрпљиво, изгубивши најзад своју непомичност. - Не треба непрестано питати и, нарочито, не треба говорити једнако о љубави, о женидби и карактерима. Рекли сте једну ствар, a ја сам вам просто одговорила другом: Ако хоћете договорићемо ce и доћи ћу код вас. То je све. Била je готова да зајеца суво ако Драгиша буде наставио да je и даље мучи. 191

- И не треба да питам чак ни да ли то ипак значи да ме заиста волите? Девојка je само горко згрчила лице. - О Тони! - прошапутао je, кајући ce и привлачећи je себи. Она му само принесе чело до усана испуњених крвљу. Није га волела и никог на свету није волела, али ce сада, иако сурвана, иако разрушена, y овој гужви играча и музике, која није престајала, осећала јачом и од њега и од себе. Она je, ето, чинила нешто за себе, располагала нечим y себи. Играли су тешко y малој соби закрченој паровима. Гледала je опет искварену, рђаво везану кравату, која je била толико друкчија од свега. Сеобе народа, са својим женама, стадима и крвавим месом под седлом, гасиле су по свему. Свилене и чојане крпе уплитале су ce око копита њихових тешких коња, и прашина разрушених зидова и друмова дизала ce око њих. Гасиле су по њој и по тој упорној кравати, и велика звездана ноћ, која je сијала из очију једне једине жене, ружне и симпатичне, нестала je била y тим раздераним крпама. Тони je још видела тамни поглед тога младића који јој ce смешио као y безграничној љубави... Драгиша je гледао њен лик, изванредно блед, чело и целу облину образа. Очи су му биле сувише близу да би виделе добро, a пошто су њене трепавице дрхтале, он није видео јасно њен поглед кроз њих, Са изненадном усредсређеношћу сазнао je колико je бесприметно бледа и како су њене усне модре и отечене. То јединствено девојачко тело лежало je ту, дрхтећи као рањено. Личила je на рањену дивљач, на животињу: рањена кошута! Спустио je руку на трбух, затегнут, издужен, обао ипак, врео и обао испод коже. Трбух je дрхтао и таласао ce, a његова je рука почивала на њему решено. С љубављу. Девојка га je погледала и насмешила ce. Љубио je нагло, дуго, убрзано, као да кљуца и да су те усне неко беспримерно воће. Затим je прислонио свој образ уз њен. Све то било je сувише врело, загушљиво, неиздржљиво. Њена му je коса сметала да дише, али ce он ипак осећао толико светао, простран, уз девојку до малочас неукротљиву a сада побеђену! Сва њена неукротљивост, охолост, тишина, y којој je све спољње и страно умирало, било je ето незаштићено тело, савршено y својој младости и лепоти! Неко помешано, помућено осећање било je y њему: да баш он руши снагу и независност тог тела - животиња и он такође, звер или мужјак, јелен, који би да узлети уз брег и да закликће, тако да сви предели под њиме буду ишчупани уз кликтање - али да je баш он и тај који штити то 192

тело изнад свега и коме je оно најскупоценије. И његове руке, боље, ревносније од пољубаца и загрљаја, са јачом пажњом, училе су сад њене облике, глатке, вреле, збијене, пуне мириса на белутак и на кремен. И он je волео то тело раскомадано као тишина и сједињено као мрамор. Вечито као рањеност. У соби je било осенчено. Ствари које су ту одувек, које je познавао до гађења, видео je сад, час једну, час другу, њеним очима. Тек je сад видео колико би могле бити занимљиве, изванредније, колико би стварније могле да одговарају целом животу. Њено јединствено тело тако запало ту, и тако повређено! Само она искварена шара на плафону, која личи на раскукуриканог петла, хумористична, срдачно их je поздрављала с висина. Он јој je раније причао о њој и сад ce питао да ли ће ce она сетити да су та два грозда, y ствари, раскукурикани петао. Нешто као почетак једне песме сунцу и свитању, изнад две огромне реке које теку. Дунав и Сава, или тако нешто. Вода и незграпна песма ове птице. Погодило га je затим нешто сасвим друго, и он ce над тим замислио. У свој прошлости и целом простору тражио je нешто, с напором, с нелагодношћу, не знајући тачно шта тражи. Време je овде, y овој соби, било испуњено тим тражењем, напорима и мислима. Као да je без престанка говорио с њом, бучно тражећи, не осећаше да je тишина око њега, да Тони постаје широка и вечита, a да je он пред њом као пред каквим огромним пејзажом, са својим питањима, којима њу, Тони-Тишину и тишину уопште, не може да поремети. Тони je била ту и нестајала y својој огромности, као река чије би воде одлазиле y ноћ, a она ипак остајала ту, са свим водама које долазе. Као да je без престанка општио с њом, он je упитао: - Неко те je волео пре мене? Тони je ћутала. Она je гледала испред себе, не мењајући свој израз, не престајући да ce смеши. Присутна свим телом и свим чулима. Драгиша je поновио истим спокојним и пријатељским гласом своје питање: - Тони, ја нисам твој први љубавник? - Не, Драгиша! - скоро захвална што je он то могао рећи и што je прелазио сад y свет другог човека, тако поуздано и логично. - Ти ce не љутиш што те питам? - Не, зашто?... Кад већ и онако мислиш на то. Само мени je немогућно да кажем. Утолико пре што никада нећеш видети. Она je избегавала да ce и y речима дотакне оног другог човека. Није 193

рекла: што „га“ никада нећеш видети. - За тебе треба да je сасвим свеједно ко je био пре и ко ће, ко може, да буде после. Не изговарајући речи, Драгиша ce с болом упитао y себи: „Зар ће их бити и после?“ Тони je ћутала. Као да je све то бескрајно далеко од ње, била je сада само ту, лежала по свему само ту, не говорећи ништа, не тражећи ништа, али толико ту све замашнија и све шира, да ce Драгиши учинило као свитање или као река. Нешто што премашује облик и удес људи, и баш зато бескрајно човечанскије... Он ce наднео над њене усне и спустио дуго своје на њих. Као да je једна река легла по другој реци и као да ce једна вода са својим безмерним народима живота спустила по другој води. Као да су геолошка доба почела да откуцавају, и једна девојка невидљива y ноћи сишла да y мрачне терцијалне воде потопи своја платна, да би једна друга, y доба која ce не могу ни наслутити, дошла опет да их извади. И за то време, док су пролазиле и протицале воде и ноћи и доба, и одигравали ce удеси карстних раседања, Драгишина рука, узбуђена и тешка, пролазила je између свега тога и тражила, тражила неспретно - пењући ce уз слабине, и прелазећи на затегнуте и задрхтале мускуле, под којима су ce осећала ребра, како ce таласају од ударања крви кроз артерије, од растварања плућа, која дишу као виолетно цвеће y помрчини џунгле облу чврстину њених груди. A Тони je губила дах под његовим пољупцем и тај пољубац био je за њу нешто што je гушило и уништавало. Тај тешки језик на њеним зубима и то одсуство ваздуха y грудима. - Доцкан je, треба да идем, Драгиша - рекла je најзад, склонивши ce. Уздахнула je нагло и онда ce загрцнула. Скупивши ce и сакривши лице y руке, кашљала je бесмислено. Младић je покрио њене нежне слабине и бокове. Покривач, пресвучен још пре неколико дана, носио je y себи дах његовог тела. Она то опази, смирена, опружајући под тим ноге, и први пут не би јој непријатно од нечег што je туђе, што je имао други на себи и што није савршено свеже. Волела je скоро што je тај дечко помало неуредан и што je застиђен због тога. Као да je његов покривач један друкчији мушки загрљај, једна друкчија мушка природа, која je тесно обавија, њене су ноге о нико није толико пазио, чувао и неговао своје ноге као она! - тражиле да буду тесно с њим. Она му ce насмешила. Извлачећи руке, додирнула га je дуж рамена и изнад рамена до потиљка. Ничег није било чудног y том ткиву мушкарца, 194

исто тако глатком и присном као да je на њој. С љубопитством, она je ишла руком по његовом уву, као да су она и он двоје деце и да би она желела да упозна његово тело. Он je био заиста дете и гледао je очима усхићеног дечка. Тони je додирнула руком тај поглед, око и затрептале трепавице, и, узимајући Драгишину руку, прислонила његов длан и његове прсте на своје усне. Како je његово колено било близу њене главе он je седео на листовима и гледао je одозго - она га, и не померајући много главу с јастука, који je такође био пресвучен пре неколико дана и одисао на мушко тело, пољуби y колено. Младић je гледао шта чини и, да je не би прекинуо, да не би за себе то прекинуо, није ce покретао. Он je осетио њен пољубац на своме колену и као да би хтео да каже нешто, да одговори на једну песму y шуми, његов ce дах испео и застао y грлу. Није рекао ниједну реч. - Хоћеш ли да будеш тако добар и да ми додаш моје ствари, a онда да гледаш на другу страну? Затворила je очи док ce дизао. У једном тренутку, само, збунивши ce, не знајући шта треба да чини, она je погледала. Драгиша je, застиђен и превијен, прелазио до старе столице за љуљање. Све њено одело остало je пребачено преко те столице. Склоп његовог тела био je нежан и танак, кичма ce јасно оцртавала сенком; само су мршаве ноге биле мускулозне и маљаве. Он je донео њене ствари, осећајући y рукама разне материје; неке су га радовале својом гипкошћу и лепотом, a неке, као појас с подвезицама или чарапе, из непознатих разлога грозиле. Тони их je покупила око себе и сама ce скупила на колена: - Иди, иди - молила га je детињски, смешећи ce. Али je Драгиша, стојећм над њом, сад вмдео само меки прегиб тих рамена, румених од крви која je под њима струјала, превој плећки до стопала. Затим ce пригнуо да би видео опет њене груди, тако младе a ипак отежале y оваквом превоју. Поносан што стоји тако и што она мора да га види, детињски горд што je човек, волео ју je поново. Губили су ce. Видео je, одједном, да она нешто не схвата. Објаснио јој je шта je то код ње и шта je опет код њега. С толиким одушевљењем, с толиком љубављу што може о томе да говори баш њој, као када je y детињству конструисао câм авионски модел и, за време одмора y школи, показивао га својим друговима, расклапајући га, склапајући, сигуран и горд што ће га кроз који час, заиста, нестати y 195

висинама. „II est fou“, мислила je y себи, држећи своју руку око његова врата. Осећала je како ce свака његова реч претвара y покрет око тог младићкога грла, тако, y споју с њеном руком. Осећала je испод ноге како je жуљи копча на појасу, који ce ту затекао од малочас, али није хтела сада да ce помери да га не би прекинула y причању. A то што није хтела да ce помери објашњавало јој je да je његова прича заиста чаробна, јер je тако охола, младићка и чиста, с љубављу за све што je природа и све што je y природи. Она га je запиткивала, не верујући за све да je могућно. Драгиша je, не знајући ни сам y ком смислу, био радостан што она не зна тако просте ствари, што je она мислила тако комично о свему томе, што je најзад тај човек, пре њега, био тако глуп, или тако неспретан, или тако великодушан, да му je оставио недирнуто y њој оно што je најчаробније за љубавника: да он за жену значи објаву и познавање природе. И кроз сваку његову реч она je слушала читав оркестар, који би пратио оно што јој je он говорио: - Видиш, природа то je љубавник. Видиш, ја сам човек. Човек то сам ја. Знање, наука човека, то je ово што ти говориш, то што си ти тако комично мислила да je то као семе од траве, a оно je као река, као Дунав, и као лава, која тече између човека и жене. То сам ја! И њу није вређало хвалисање мушкарца, толико je оно било ново и детињско, што она дотле y њему није погађала, и толико je из ње извлачило нешто на светлост, што ће одсад, чинило јој ce, заувек бити осветљено. Његова рука и његова уста, свуда по њеном телу, као да су будили ce оно што je тај део тела y ствари дотле само назначавао, само предвиђао, бескрајне категорије вредности, отворене бескрајности. Више није било за њу тајни. Више није било тајни! - Мала моја девојчице - говорио je тај младић - моја једина, једина мала девојчице. Тони je лежала, широко отворених очију, раширених ноздрва и усана. A он јој je говорио, као пре неки дан док су играли, уз музику валцера, речи скоро неукусне колико сладуњаве и опште. - Тони, мала, мала моја, реци нешто, једну једину реч, Тони, мала моја. Јеси ли срећна, реци? Тони ce насмешила. С неким малим криком, као да би појурио за дивљачи, Драгиша јој je тада скоро однео уста својим уснама - он их je само 196

пољубио, али ce њој чинило да их je однео, да их je отео - и Тони, ТониТишина, затворила je очи, изнад једне огромне тамне горе, кроз коју ју je он проносио, y трку, као плен, и растргао. Није чак било ни крви тамо где ју je растргао, он, човек, мужјак. Погача коју je Тони умесила и сад извукла из ватре била je изврсно испечена. Домаћица je постави на преврнуту тепсију да ce хлади. Било je неке чудне, скоро непријатне везе између те две жене, њихових живота, њихових тела, и те велике жуте погаче. У облику, мирису или боји, или просто зато што je за планином сунце баш залазило.

Недеља, 22. новембра - Како си? - упитао je човек када ce пробудио. Држао je на калупу ципелу и крпио, растежући високо сјајни конац. Папа-Катић није одмах одговорио. Гледао je где ce налази, шта ce око њега збива и колико још има снаге y себи. Није ce сећао ни ко je тај човек, здепаст, длакав и натучен. Спокојство je долазило од њега, и Стеван ce насмешио, иронично и безбрижно, на све што je донело муку y њихов живот. Човек je језиком одупирао образ када би y скорелу кожу забадао иглу. Он je тресао прстом, јер би га нажуљио на ушицу, a онда je извлачио конац, дотичући ce сенком своје руке чак до слемена. - Јесте ли шустер? - Шустер, јакако. м! Обрадовић и друг, Параћин, Ја сам друг, Онај Обрадовић ми дигао жену и вересије па побегао. Нека je благословен! Тај ми je највећи пријатељ. Шта je вересија? И жену ми je смакао. Ђаво жена! Чудо! Чудовиште! Хвала Богу! Не би ме она никада пустила y свет. A сад нам добро, м. Како ти име? - Стеван. - Стеван? A презиме? - Катић. - Стеван Катић... Стеван Катић. Не сећам ce. Шта ти je био ћалац. - О, па ја сам одрастао код деде. Деда je y почетку био судија. - м. Судија. Ви судите, судите? Ја кујем ципеле, неко ме дирне, ја га млатнем ципелом, a ви ми судите. Тако, шест година робије! 197

- Што? - Тако - рече човек и избуљи на њега очи, задржавши руку y ваздуху. - Ја сам млатнуо једног човека калупом. Оног што ми са женом такође, a он после две године умро, a његова ме удовица... Јелена, знаш, Јелена Росић, једна, једна... како да кажем... тужила. И сад ce сва акта тако затурила, јер настало ово чудо. Неће Шваба, м, да идем на робију, па ето ти. Каже: „Обрадовић и друг, друг не сме да иде на робију. Ја ћу да га одбраним!" И направио офанзиву. Неком рат, неком брат, видиш. A ви судите, a ти суди само, Стеване, како ce оно зваше, Стеване Р... Матићу, Стеване Катићу. А?.., Био je сасвим љут, Стеван увиде да му то што му je деда био y почетку судија не може опростити. Покушао je да му захвали за све оно што му je синоћ учинио. Човек остаде само озбиљан и није одговорио више ништа. Онда je Стеван устао лагано, лењо. Између сваког свог покрета остајао je забленут. Испекао je на ватри мало сланине и испржио кришку хлеба. Хтео je да тиме понуди туробног обућара. Овога више није било y хану. ПапаКатић je онда попио врло много чаја и пошао. Од Пајковскога Вира до хана на Веруши, који ce налази на триста метара више и петнаест километара даље, корачао je цели целцати дан. Одмицао je километар и по на сат, a читаве су га поворке престизале. Нико тога дана није заостао за њим, Завежљај на плећима, иако већ преполовљен, ипак га je притискао. Сви они што су га престизали, чинило му ce, журили су да би узели његов мир и његово спокојство, негде поред огњишта. Оне који би познао није хтео да ослови. Рачунао je, најпре, да ће идуће вече стићи y Подгорицу. У том случају требало je сад да остави Лијеву Ријеку за собом и да заноћи y Јаблану. Међутим, када je сасвим пала ноћ, он ce још пео уз Верушу. Застајао je сваки час да би проценио колико je већ прешао. Исти размак који би имао да пређе изгледао му je несразмерно већи од оног што je прешао. Опет ce једва вукао кроз ноћ и блато. Био je задуван, згађен. Пењање je било благо, али он je, и поред тога, непрестано застајао. Коморџијске каре су га престизале и он ce склањао, очајан, да их пропусти. Није било могућности да га узму. Увек су биле препуне рањеника. Мислио je како Tapa извире негде из ове планине, па саставши ce са Пивом гради Дрину. Није знао више где ce то Tapa састаје са Пивом. Имао je утисак да га наставнмк, онај страшни Васовић, што je био најбољи Цвијићев ђак, и чије су име y школском ходнику урезали златним словима, вуче кроз 198

ову ноћ. „Погледај, погледај, ово je Тара“, викао je на Стевана, „види ово благо, ово je Tapa, види! A сада покажи где je Пива! Покажи мало, младићу, где je Пива!“ И он га je вукао за косу, a њега су ноге болеле, и цело тело с напором je тражило кроз ноћ ту другу воду и то друго блатиште. „Ово овде? Не, не, није то, то je све Tapa. - Онда ово овде. - Ни то, ни то!“ И Стеван je онда ипак застајао и мислио: „Добро, онде постаје Дрина, a Дрина ce улива y Саву, и Сава y Дунав, a Дунав y Црно море:“ „Ово блато ту“, викао je Васовић, „то блато ту још je слив Црнога мора, још једнако je слив Црнога мора!“ И Папа-Катић je непрестано газио по томе сливу, a ноћ je била сасвим црна, као море под његовим ногама. Лијеву Ријеку остављао je за сутра. До хана je стигао тек доцкан y ноћ. Ушао je и сео поред огњишта. Било je мало њих који су ту застали, јер je Лијева Ријека била, како су неки говорили, „под носем“. Ивицом огњишта поређао je корице хлеба. Хтео je да скува себи чај a да корице испржи за вечеру. Онда ce свукао до појаса и окренуо леђа ватри да не би зебао, Чистио ce лагано. Неколико дана није то чинио и ваши су га, тога дана, сувише прождирале. Када ce мало после осврнуо да би скупио корице хлеба, видео je да их je неко пре тога растурио. Неко ко je додавао дрва на ватру просто их je растурио и више на њих није обраћао пажњу. Стеван je видео тога човека како ce одмиче. Заборавивши на све, приметио му je нагло да je ружно то што je чинио, па како више није могао да ce задржи, да ce савлада, као да то долази од неког другог њега, зајецао je. Скочио je с места и гурнуо ногом цепанице које су биле тек намакнуте на ватру. Упустио je y њу поткошуљу, тако да je читав један део рукава изгорео. Треснуо je опет два-три пута ногом о земљу и викнуо неколико пута, грцајући од суза. Све je то било апсолутно бесмислено и безразложно. Сви који су били y хану, па и сам човек на кога je викао, гледали су га без речи. Нико није знао шта je y питању, и сви су мислили да je можда пуст или суманут, Убрзо ce умирио. Било га je страшно срамота. Од детињства још није тако заплакао. Залогаји, које je сада гутао, били су горки и једва су силазили низ грло. Спремајући ce за спавање, непрестано je погледао човека на кога ce издрао и који никако, за све то време, није пустио гласа од себе. Био je то некакав риђи младић y старом војничком шињелу, пљосната носа и врло пуних, меких усана. Седео je код ватре поднимљен, гледајући испред себе нетремице. Ko зна шта je размишљао. Изгледало je као да ce смеши, али тај осмех био je 199

необично тужан. На Стевана je ваљда заборавио. Није ce освртао према њему. Папа-Катић ce није усуђивао да заспи пре но што га макар погледом не буде уверио да све то није имало никакве везе с њиме. Да je, y самој ствари, био уморан, да je ишао по блату, да није знао шта чини, Не осврнувши ce ни за тренутак, риђи младић ce опружио по земљи, лагано, покрио ce шињелом преко главе и више ce није мицао. Стеван je онда такође легао, размишљајући непрестано о томе шта све ко од ових људи мисли о њему, тумачећи сваки њихов покрет као да je одговор на ту мисао. Сасвим je био заборавио да je уморан и да треба да спава.

Понедељак, 23. новембра Ујутру je развезао поново завежљај који je био већ везао. Намерно. Није хтео да пође много пре човека пред којим ce синоћ осрамотио. Овај ce спремао лагано, замишљено, ћутљиво, као и прошлог вечера. На неки ce чудан начин кретао. Као птица, извијао je вратом с времена на време и трептао риђим трепавицама. Било je свакако нечега због чега je он био тако чудноват и замишљен. Очито, то je била последња личност на коју ce, чак и безразложно, требало издерати. Стеван je најзад кренуо. Ишао je лагано и чекао да га човек сустигне. Овај je долазио, y свом похабаном шињелу, држећи главу тако да Стеван, y први мах, мишљаше да певуши. Лице му je било ипак савршено озбиљно. - Да ли je далеко до Лијеве Ријеке? - упитао je Стеван збуњено. - Далеко? - осврнуо ce човек, a лице му je остало онако исто озбиљно. Не знам. Кажу да није далеко. - Можда ћу y Лијевој Ријеци моћи да нађем било шта за јело! Нешто свеже. Ово што имамо толико je бајато да ми стомак више не подноси. - Можда! Наставили су пут ћутећи. Пошто риђи младић није говорио, Стеван je осећао да неће имати снаге да му каже како га je стид за оно што ce синоћ догодило. Чак није више знао ни како да изведе да би опет остао сам, Међутим, риђи га je упитао: - Зашто си плакао синоћ? - Не знам. - И сузе неког огорчења и одушевљења што најзад може све да 200

каже навреше Стевану на очи. - Ја сам сасвим сам. Било би боље да сам већ и умро. О, кудикамо би било боље. Стеван je то рекао с таквом убедљивошћу, са таквом осећајношћу, да ce и сам изненадио. У себи, међутим, јасно je разазнавао да никако неће да умре, да хоће да живи, ма и по цену још кудикамо веће пажње. Човек je опет неколико часака ћутао. Нешто je размишљао пре него што ће рећи: - Ја сам ишао с једном малом сестром. Била je десет година млађа од мене. Остала je сасвим сама, без родитеља, и ја сам je подигао. Да сам знао шта јој ce може догодити, остао бих с њом код куће. Овако je умрла y Матешеву. Преконоћ je умрла. Нисам ни опазио, јер сам био врло уморан, па сам спавао. Целу једну ноћ раније нисам тренуо. Лежала je поред мене. Мислио сам да ћу je донети бар до Подгорице. То je свеједно, али тако сам мислио. - Како ce звала? - Она? Звала ce Даринка? „Исто име“, мислио je Стеван, „као она жена y Андријевици“. Хтео je да ce сети имена човека који je спавао онда поред њега. Није могао да ce сети. С много чим другим отишло je и то име унеповрат. - Када си ce оно синоћ наљутио - рекао je риђи младић, извијајући шију мислио сам: „Ко зна каква му je мука!“ Можда ти на све ово ниси научио. Ја сам ce већ тукао y Црној Реци. До прсију смо газили. И на албанској страни... Пут je био y јединственим зеленим серпентинама, дуж врлети покривене измешаном шумом листопада и четинара. Пожутело и поцрвенело лишће није било још сасвим пало с грања, тако да ce цео предео преливао од зелене до жуте, и од црвене до масно црне боје. У каквој су то сада земљи? У какав су то предео допутовали само после једне преспаване ноћи? У току једне једине ноћи прешли су из развођа које je окренуто северу и Русији y друго, окренуто југу. Сада су воде силазиле једном другом мору. Са земље су ce губили снегови, a дрвета су била одевена y раскошне боје. Папа-Катић je разазнавао те боје, знао je њихову вредност за једно друго око y једном другом животу. Више их није нити волео нити осећао. То више није било оно за чим би могао жудети. Шта може да му значи y будућности црвено лишће, Менделсон или чак Лука Кранах! Ваљда ће још 201

нешто значити велики ужици тела, и можда ће још нешто значити тај однос између човека и човека, између људи и човека, који има толико скала. Можда ће имати праве снаге да мрзи и можда ће ce иза снаге да воли појавити нека друга глад, која ће значити нови живот. Ваљда ће и умрети од те глади, као што сада људи умиру, од ове, али ће тада то умирање бити пред визијом некога другога живота, a не пред раскошном, зеленом или риђом одећом природе. Жутило лишћа није имало вредност естетичку већ вредност означења нове врсте живљења. Сјајно je y овој обојености било само оно што je означавало да je y овоме крају још увек јесен и да снег y њему још није пао. Људи су пролазили поред њега. Покаткад би ce узбудио на неки део њихове одеће, a то би узбуђење само значило: како топла, како добро скројена одећа! Ђон једне ципеле, који je давно претио да попусти, сасвим ce одвалио. Кад je Стеван неспретно скочио с камена, ђон ce с тупим звуком одвалио. При сваком даљем кораку, ђон ce слободно издизао и спуштао. Новине, којима je био увио ноге преко чарапа, кидале су ce y комадиће. Тако je углавном Стеван газио на пету и храмао иако није био повређен, Свакога часа постајао je само несрећнији. Дан раније пробудио ce поред обућара. Могао га je замолити за услугу. Овако ће ce, међутим, до Цетиња вући бос. Изгладнео, болестан, преморен и преко тога још и бос. Чак од Веруше до Цетиња. Тако je бивао све злурадији и све очајнији. Мислио je: „Изгледам, ваљда, као кретен, сав зелен, стиснутих зуба. Очи ми севају од беса!“ Бацио je торбу с рамена, јер му je и иначе сметала, и оном ногом, с посувраћеним ђоном, ударао je бесно о тло. Три човека која су сустигла њега и риђега младића, a затим још један, погледали су изненађено, не застајући. Само га je риђокоси сапутник проматрао, као вече раније, мирно, без речи, чекајући очевидно да га то прође, па да опет заједно продуже. Пре него што ce Стеван сасвим умирио, он му je подигао торбу и помогао му да je намести. Затим je додао да ће ce заједно постарати да некако ципелу удесе... Стеван je корачао уз њега, не одговарајући му, дишући дубоко. Глава га je болела од оних тврдих, тешких суза, које нису извира-ле. И више га савршено није било срамота пред њим, пред новим другом. Никакве више разлике није било међу њима. Пролазили су поред неке сеоске куће. Дим ce дизао из ње на све стране 202

као да je кућа y пожару. Ушли су да потраже канапа да би ципелу увезали. Просторија je била пуна упрљане и неусекнуте деце. Жене су отвориле сандуке и нашли им узице од коже, којима je риђокоси добро обмотао Стеванову ципелу. Изгледало je да ће тако бити издржљиво, Узице су врло мало притискале прсте на ногама. Стеван je одједном постао ведар. Хтео je да сазна којих су све дана и y којим местима заједно ноћили. Риђокоси je прво одговарао само са да и не. Тада je извио главу - оличење птице туге - и распричао ce: - ... Ми имамо вепрове и ноћу их ловимо. Кад силазе на појило, ми их ловимо. Тамо je била једна окука, где река пролази одмах под шумом. Ја бих легао y врбак испред реке, кад je месечина, па бих чекао. Дарче сам увек водио собом, јер куд да je оставим саму код куће! Увијем je y кожух, па ставим ту крај себе. Само кад пукне пушка, пробуди и трчи са мном да види шта je. Дршће од зиме. Дарче je умрло сада. Нема га. Однео сам га више Матешева, Дарче, и сахранио. И колико сам je укопао, ни пола метра! Е, Дарче, Дарче! Пред подне су стигли y Лијеву Ријеку. Хиљаду метара. „Е, Дарче, Дарче!“ Десет кућа између пута и речице, испод два мала брежуљка. „Мислио сам да ћу те бар довде донети!“ На првом су хан, црква и пошта, a на другоме логор црногорског вода. Доле, испод тога, још једна штала, пет ханова - y једноме je општина - и кућа неке обитељи. Риђокоси и Стеван хтели су да ce одморе, да нађу нешто за исхрану и да ce очисте. Пошто je y хану било места, сели су y један угао. Нису ce ником обратили, али други су њима говорили. Питали су их да ли су успут видели лешеве. Да, видели су тога дана два мртва тела. Страшна, плава, као одрана па скамењена два грудна коша. Рекли су им да ce иза хана налази шест младића који су ноћас ту издахнули. Толико ће их накупити и данас, a сутра и прекосутра биће их још и више. Када je вода проврила, напили су ce чаја, па сишли на јаз Нажице да ce оперу. Вода je била страховито хладна, и само до тога што су je приносили лицу и ушима, прсти су ce на рукама ледили, Риђи je некуд отишао и вратио ce поново. Извијао je главом и гледао Стевана. Има један човек, вели, који би за кило брашна уступио пар цокула. Цокуле би биле таман за Стевана. Довољно широке да може да обавије ноге хартијом. Човек их je добио од војника за сребрн сат. Тако je Стеван остао без брашна. Одмах их је обуо. Дуго их je проматрао, 203

пробао да корача. Чинило му ce да неће умети да иде y њима. Место да ce одморе, пошли су одмах y оближње село. Стеван je остао без брашна, a тамо би ce можда могло нешто и наћи. Село ce налазило по страни, километар или два изнад пута којим су силазиле поворке, У првој кући до које су стигли нашли су само брата и сестру. Кршни младић био je пре тога болестан од нечега и сад ce опорављао. Право из гимназије y Београду дошао je овамо по пушку, Дочекао их je намргођено и ћудљиво. Устао je само зачас и опет je ceo. Није их понудио ни да седну, Ништа није имао за продају. Не водећи рачуна о томе шта je он говорио, девојка, висока и бучна, прави делија, изишла je и вратила ce са судом пуним јогурта. Спремила им je и око кило кајмака. Платили су што треба, поздравили ce и пошли, али напољу je већ био потпун мрак и они нису знали да ce снађу. Пошто су били дошли странпутицом, пењући ce само право уз врлет и гледајући само да што пре стигну до кућа које су видели над собом, сада више нису умели да сиђу, Болесни младић им je радо објаснио како да иду стазом, час с десне a час с леве руке, али ce није дигао, нити je имао намеру да пође испред њих. Онда ce девојка огрну кабаницом и, утрчавши још једном y неку брвнару, стрпа им, онако y ноћи, још пo два кромпира y руке. Скакала je са стене на стену испред њих и учила их како ће они да скоче. Њен глас био je дубок и звучан. Све што je долазило до те девојке, кроз ноћ која je обавијала њен лик, звонило je на захуктали млади живот. Она je била здрава, и ништа јој нису значиле оне поворке које су ce тамо вукле долином. Стеван и риђокоси силазили су за њом, задихани и неспретни. Стеван ce осећао бедан и бесмислен пред том силином живота коју није могао да разуме. Он и његов друг, толико иначе спокојан y својој ојађености, толико отпорнији и јачи од њега, били су пузаве биљке које ce хватају јачег стабла. A то стабло била je сада само рука те девојке. Једна врућа, груба рука женке, коју им je она додавала да би прескочили преко јендека. Они, ваљда, за њу нису били ни људи ни мушкарци. Како би иначе она, као девојка, пошла с њима кроз ноћ. Постојала je ноћ, црна, свуда око њенога тела. Само тамо где je њено тело није било ноћи. Сви други су подлегали ноћи, само je она била нешто друго. Ноћ je имала да оде, caмо je девојка остајала. Онда ce она вратила, a они су имали да пређу још само један равни део до Лијеве Ријеке. 204

- Стој, ко иде? - викнуо je неко издалека. - Који то ви? - псовка, али не на њихов рачун, него на рачун нечега другог што ce петљало око тог човека. На рачун пса, коња... - Ми смо y Лијевој Ријеци. Ишли смо y село да нешто купимо за јело. Залутали смо. - Чекајте. Не мичите ce. Ту су мине. Сад ћу доћи да вас спроведем. Ићи ћете код водника. Дошао je човек, љутито, псујући непрестано некоме. Псу или коњу, који ce никако није видео y помрчини. - Ајдете овамо. - Ми треба да идемо y Лијеву Ријеку да ноћимо. Тамо су нам ствари. - Немој да причаш него корачај! - Капларе - чуо ce одједном други глас, сасвим изблиза, али с друге стране, из ноћи. - Покажи им пут преко реке, па их пусти дођавола. - Разумем, госпо’н поручниче. Дошли су до неке воде која ce није видела. Загазила су сва тројица до чланака. Стеван ce тргао натраг. - Гази брже! - рекао je непознати човек и сам пошао по води. Стеван и риђокоси ишли су за њим. Вода им je долазила тачно до колена. Хладна. Нису говорили ни речи, иако су ce једнако спотицали о неравно дно. Најзад су изишли на суво. - Дођавола - прогунђао je непознати - ово ће бити трећи пут како ce данас сушим. После стотину корака застао je и рекао мирно: - Сад само наставите право. Наићи ћете на ханове. И нестаде. Ko зна како je изгледао: црн, плав, дебео, мршав? Да ли je припадао трупама српским илм црногорским? Да ли су заиста тамо биле постављене мине или су само хтели да их заплаше? Можда су то обични сељаци који су збијали с њима шегу! Ушавши y хан, платили су одмах да би имали право на боље и ближе место уз огањ. Сада су могли да једу нешто друго и боље него дан раније. Кромпири су били огромни, ружичасти, величанствени по своме облику. Запрели су их y ватру и испекли, затим ољуштили, па изгњечили с кајмаком. Ниједну громуљицу нису оставили. Делећи их на два дела, пазили су да делови 205

буду савршено једнаки. Стевану ce чинило да му тело расте и да јача. Био je задовољан. Простро je ћебе и легао по њему, с рукама под главом. Заспао je, или му ce чинило да спава. Онда ce пробудио и скоро без икаквог повода почео je да мисли на оних шест лешева који су, кажу, били изнети из куће. Помислио je да један међу њима може бити Смеђег Петра? И само што je помислио на то, a срце je почело јаче да му удара. Зашто би то био Смеђи Петар? Какво би то било чудо да je баш погодио да je Смеђи? Био je ипак скоро сигуран да ce Смеђи Петар налази међу лешевима, иза хана. Само га je једна преграда растављала од њих. Сада ce једио што када je пошао да ce умије на речици није најпре скренуо да их види. Ma колико то био мучан призор, могао je скренути да их види. Није немогућно да ће већ сутра сви ти лешеви бити покопани. То je било тек једно сомнабулно размишљање y полусну. Стеван je био упео сву снагу да би себи објаснио колико je сувишна таква мисао. Када размисли о томе да je он, Стеван, иако врло споро, ипак од Андријевице непрестано ишао, a да je Смеђег оставио болесног, са намером да пође тек доцније... Али независно од разума, Стеван je био све убеђенији да ce Смеђи Петар био некако и довде довукао... Иако ноћ, било je још доста рано и људи су ce непрестано врзмали, a риђи je седео замишљен и његови тамни прсти бесмислено су пролазили кроз косу. Нико Стевану није сметао y његовом размишљању. Између баште његовог деде и суседне, где су становали фијакеристи, био je огроман дуд. Стеван ce с друговима враћао с Дунава, где су, седећи y дну пропалих чамаца, међу врбама, пецали рибице на чиоду. Дуговрати, танких руку, косе улепљене знојем и кивни једни на друге, шиштави и уплашени од аласа који су их гонили, седели су они, онда, y гранама тога дуда, између две баште, непомични, по сат и по два сата. Кћи једнога од кочијаша долазила je каткад из куће, на једно место заклоњено наслагом дрва. Гране дуда биле су изнад тога места. Она je долазила и доносила огледало да би ce огледала. Говорила je сама са собом, размицала своју одећу, чинила фантастичне покрете. То су они очекивали по читаве сате. И онда су Стевана могли да зову колико хоће, он ce не би померио. Само би слушао своје срце, уплашен да девојка не помисли: „Пошто га вичу a он ce не одазива, можда je нада мном на дуду!“ Када би мати, међутим, њу позвала, она би излазила сасвим мирна и озбиљна и забачене главе пролазила низ авлију. Другови су били крај њега, између масе ситних плодова, y оделима која 206

су још мирисала на блато и на чамце, изгребани по лицу и рукама од врба. Андрејка je обично ту био, a каткад Смеђи Петар, Његове су очи биле бледе и жуте, као y великих чобанских паса. Више него и y кога од њих, његове очи могле су да помодре од мржње. Ta велика страст дечаштва: мржња! Затим je Стеван видео себе y некој другој години како стоји с Миланом пред капијом. Лопта коју je дотле држао y руци откотрљала ce низ олук. Смеђи je пролазио, зграбио je и, смејући им ce y нос, побегао за угао. Стеван je после ишао његовој кући да га нађе, некуд иза Јеврејског гробља, y дну простране авлије. Његов старији брат - ваљда рођак, пошто je Стеван сад знао да Петар никад није имао старијег брата, иако je y сећању он остао као брат - потпуно размакнутих очију, пегав и смешан, стајао je ослоњен на плот. Био je познат као опасан y биткама каменицама. Руке су му биле грдне и камен није бацао насумце. - Куда ћете? - упитао je он Стевана и Милана скоро љубазно. Милан je одмах рекао: - Смеђи ми здипио лопту па побегао, ухватио маглу. Објашњавали су ce више од пола сата. - Ако Смеђи дође с лоптом a твоја je, имаћеш je - говорио je младић Стевану - он ће онда добити своје. - Цела улица зна да je лопта моја. Најзад ce и Смеђи Петар појавио. Он je дошао као да не зна откуда они ту. Играо ce непрестано лоптом y ходу. - Чија je то лопта? - Моја. - Откуда ти? - Поклонио ми je један господин. - Овај каже да je лопта његова. Смеђи Петар je погледао y „брата“ мирним жутим очима и насмешио ce. - Свеједно, ако верујеш више њему него мени. Свеједно! „Брат“ je погледао y све њих. - Слагао си - рече Стевану. Тада ce појавила и Петрова мати из дна дворишта. - Шта je то било? - Кажу да смо им украли лопту - рече старији „брат“ Зато јер су богати и јер смо ми сироти. Јер су богати, они смеју, Био je зелен. Жена дугачка и несрећна погледала je y старијег дерана. Упитала га je: 207

- Што их гледаш? Тада им Петров „брат“ опали шамар, прво Стевану, па Милану, a ови побегоше, не изговоривши више ни речи, сувих очију, ужаснути. Смеђи je гледао, ћутећи, како их тај „брат“ шамара, са дрхтавим, јетким осмехом на уснама, држећи и даље Стеванову лопту y руци. Кад су ce вратили y велику улицу, Стеван je рекао своме другу: - Ја ћу спалити ту кућу ноћас. Ја ћу je потпалити! - Немој да си луд! - одговорио je Милан и корачао даље као бели медвед. - Ми не можемо живети тако после овога. Требало би их побити. Само ја нећу да убијам. Никада никога да убијам. Ја ћу спалити ту страћару. Ето. „Боже мој“, мислио je тада Стеван y себи, „ја je нећу чак ни спалити! A како ћу даље да живим!“ Међутим, неколико дана доцније, кад ce Стеван опет испео на дуд, нашао je тамо Смеђега, Андрејку и још једнога, трећег, непознатог, са њима. - Силази! - викнуо je Стеван Смеђем сав дрхтећи. Андрејка га je гледао с узбуђењем. - Шта ти je? - Нек сиђе. Ово je моја башта. Нећу да долази код мене. - Онда ћемо сви да одемо - рекао je Андрејка. - Можете. Смеђи Петар их je ућуткао једним покретом. Он je на то из џепа, где су били канапи и кликери, извадио Стеванову лопту, која je већ била пробушена и спљоштена. - Ево ти je! Стеван je хтео да je одгурне, кад Смеђи, видећи како девојче прилази, утиша их! - Пст! Гледајте! И кад je девојчица мислила да je сасвим сама, и када je за њу то било најстрашније, Смеђи ce бацио празном лоптом на њу и викнуо јој: - Уа! Уа! Као мачка, сва повијена по земљи, нестала je она y шталу. - Видећете, сад ће ce убити - рекао je Андрејка. То их je поразило. Само су о томе мислили, само о томе сад говорили. - Она ће ce убити. Ми смо ти који убијамо! - Скоро су ce заљубили y њу. Били су ужаснути. У ствари они су и хтели да ce она убије. Ипак, увече, девојка ce појавила на својој капији. Охола, с другарицама 208

и кочијашким момцима. Смејала ce као и увек, Када су дечаци прошли, она им je викнула: - Мангупи! - A ти, a ти, шта си гледала. Уа! - одговорили су јој одмах. Распрштали су ce. A ономе момку што je тада хтео да потрчи за њима, и што je потрчао, одсечене су обе ноге до кукова. У бугарскоме рату. Огромном ковачком момку, коме je брада тек била почела да ниче и који je био најстрашнији y тој великој улици. Шамарао je кога je стигао. Одсекли су му, за време бугарског рата, обе ноге, скоро сасвим из кука. Он ce дотле клатио на тим ногама, заденувши палце под мишке, скоро насред улице! Андрејка je, мислио je Стеван Папа-Катић, био скренуо y Липљане да види брата. Тамо су његовог брата употребили као рудара. Пошто je пруга Ниш-Скопље била прекинута, решено je да рудник y Липљану снабдева угљем пругу Скопље-Митровица. Смеђи Петар je тако остао y Андријевици сам, више можда да би сачекао Андрејку него због болести, Стеван није осетио љубомору, као некада, што један његов друг више воли другога него њега. Он je само мислио колико присно пријатељство везује ту двојицу, a да он, Стеван, ни с ким није везан. И одједном учинило му ce баш величанствено, баш изврсно, што ни Милан из Пећи, ни Смеђи Петар, нису хтели да наставе пут с њим. Био je савршено сам. Знао je да ће и риђег пријатеља ускоро нестати y овој гужви... Поново су говорили о лешевима: - Била су четири мртва или шест кад смо ушли. Изнели смо их и оставили их иза куће. - Заробљеници? - Не, регрути, - Јесу ли давно били ту? - упитао je неко сасвим нов. - Не верујем... Били су већ сасвим голи. Неко ce побринуо и за то. Затим je, постепено, завладала тишина. Сви су они тонули y сан. Било je четворо или шесторо мртвих иза зида. Напољу je сигурно већ блистала месечина. Месечина као онда, давно, по снегу, осветљавајући стопе. Или негде на другом месту. У неком великом дворишту. Мали пас који гледа на месечину, кроз паоце од точка тарница. Али где то и кад? Бог зна. Светлост која je овде пролазила из ноћи, кроз брвна, осветљавала je Стеванову ногу. Сада je тамо, иза ове куће, било четворо или шесторо људи, који леже на месту до којега трагови њихових стопа нису могли остати. Јер су их 209

други дотле изнели. Одвратна и ружна месечина!

Уторак, 24. новембра Сви су изгледали модри љубичасти. Товарили су коње пред ханом, прљавим и уским, под јутарњом избљуваношћу свитања. Живот ce докотрљавао до њих као дроњава пачвара. Говорили су као да ce није ништа догађало и било je гадно помислити да je то, што ce догађа ту, тачно један део живота. То ce није могло искључити ни избрисати. Осећај свраба, једини трезвени осећај њихова тела, подсећао je на црве и распадање. Затим je живот имао да ce настави физиолошки, с мучном, неразумљивом песмом, која бруји y телу као y лонцу врео чај. У време када je Стеван учио немачке речи, пратећи несвесно брујање чајника и танко пиштање јабуке која ce пекла, Андрејка je био наднесен над његово раме и повлачио прстом испод: Fressen, frass, gefressen. Мирисао je топло на столарске шушке. Његов je образ скоро додиривао Стеванов, и било je изврсно y тој соби осветљеној петролеумском лампом. „Где ли je онда био Смеђи Петар? Зашто je Андрејка био сам са њим?“, питао ce сада Стеван. Сва лица била су исушена, зелена и угљена, Стеван je хтео да ce одвуче на речицу и да ce умије, a затим да види лешеве иза хана. Или обратно. Од свег синоћњег сањарења остала му je била само ружна и бљутава мисао на детињство. Све му je y том детињству изгледало разнежено и болесно. Напољу, иза хана, лешеви су били скоро сасвим свучени. Једино оно што није могло никоме да користи остало je на њима: ноге су биле још обувене y напола распале чарапе. Исте скелетне главе, огромна јабучице и модри грудни кошеви! Трећи по реду био je Смеђи Петар. Само je он имао подерану кошуљу на себи, остали су били готово голи. Стеван више није мислио како je то Смеђи могао да дође довде брже од њега и где je могао да га престигне. Или je можда Стеван сувише био сигуран да Смеђи мора да лежи баш међу овом шесторицом? Тако je дошло оно што je била највећа случајност као неумитно бивство. Лежали су ту тела толико сведених да ce видело да je било крајње време да издахну. Њихове мртве очи гледале су y небо, y кровињару и y Стевана страховито оштро и строго. Показивали су голе зубе иза слепљених усница. 210

Били су скоро сасвим црни. Све то што je Стеван видео било je, y самој ствари, само потврда нечега што ce односи на Смеђега Петра, a што je и Смеђем Петру, y ствари, туђе. Мртво тело Смеђега Петра било je страно и туђе живоме Смеђем Петру. Негде y Стевановом животу постојао je један Смеђи Петар, опак и расрђен. Сада je требало да Стеван мислима споји са оним живим Петром ово тело, мртво, страно и ругобно. „Лопта, лопта!“, мислио je Стеван. „Ишао сам да им je тражим, a они су ме ишамарали!". И онда сам само желео њихову смрт. Да их видим мртве, смрвљене... Сада их више нема!... Никога нема више на свету чије бих пријатељство толико желео као овог који je сада мртав. Највећа мржња и највећа љубав другарства су спојене y њему... Обе узалудне! Сувише рано или сувише доцкан! Смрт je чак y њему била узалудна и кретенска. Хоћу да будете гладни! Сви.,.“ Стеван je све бркао страховито. Хтео je да мисли много ствари одједном, али није успевало. Био je хладан, неосетљив, и то je све. То га je збуњивало. Требало je апсолутно да започне какву мисао. Било какву. Ако, међутим, те мисли не буде било, онда je све неосетљивост, пропаст, збрка и лудило. Онда je све доцкан и узалудно. Риђи сапутник je звао Стевана да пођу даље. Корачајући уз њега, Стеван му није рекао: Онај кога су изнели био je Смеђи Петар, мој друг. То je било једно човечанско биће које je нешто хтело y животу, нешто отимало од живота, y име чега je јело, корачало, мислило и псовало. Сада je од свега тога остало само једно грдобно, поцрнело тело. Смеђег Петра живот je избацио као нешто мртво, бесциљно. Њега, који je био побуна и кликтање, пре свега другог, природа ће употребити само као материјал за своје даље хемијске процесе. Природи je, дакле, од њега било то довољно.. - Како ти je y цокулама? - Изврсно - одговорио je Стеван и одједном мисли су опет почеле да му ce сређују. Добијале су свој свакидашњи смисао. Мислио je као што би стабла мислила, кад би им то било дато, дуж целога свога тела. Увиђао je да корача мало друкчије y овој обући, али да ће ce брзо и на то навићи. Сећао ce да je заборавио да ce умије. Затим je рекао оно што je био уверен да неће рећи: - Један од оних иза хана са мном je учио школу. У Андријевици сам га био нашао. Саопштио je оно што je имао да саопшти. Ништа ни више ни мање. Цео 211

један део живота био je тиме завршен. Саопштио je то као да каже: „Видиш, овде je листопадно, a тамо зимзелено дрво!“ Просто je нешто утврдио. Они с којима je живео, које je волео и ради којих je хтео да воли, помрли су. Таман толико! Са стране je остајало врлетно село одакле их je свела делија-девојка. Ишли су најпре земљиштем где су им синоћ рекли да су постављене мине. Нигде војника, официра! Све то као да je сада припадало сну... Затим су дошле широке окуке Братоножића. Нису сретали становнике. Као да су ишли пределима угашене планете, на којој последња бића живе још само y тајним лагумима! Риђокоси друг био je страховито блед y лицу. Ишао je сасвим превијен, с песницама на трбуху. Пошто je јутрос појео ко зна шта, добио je сада грчеве. Није говорио, само су му црвени капци треперили око пожутелих очију. Стеван ce и даље вукао као крпа. Зауставе ce и седе y камењу. Наслоне чело на камен и ћуте. Риђи младић опаше ce чвршће тканицама и устане да пође. Стеван и сам трпи. Одједном му je мука, толико мука да му ce цело лице облива знојем. Од самог мириса руку, мириса на неку сладуњаву киселину, заноси ce. Te руке су тада читава мора. Зна да ако их само приближи лицу, биће много горе. Треба да их држи удаљено. Не сме чак ни да мисли на њих. Али онда закључи да једино на њих и мисли, да мора опет да удахне ту измученост што ce кисело шири с њих. Приближује их... Све му ce врти пред очима. Бедна, празна, измучена утроба пење ce y грло. Гледа као суманут y нераван, ружан пут пред собом, који страховитом брзином протиче испод цокула. Тако ce пењу као полулуде животиње, преломљених кичми, измрцварених ногу, овим невероватним пејзажом уз Ветерник. Никада неће стићи! Ниједне речи између њих! A онда и стене, и сенке и камење као да ce развлаче, отичу, расту. И још, још, пихтијасти, несигурни облици! Све већи, све већи. Читаве планине које ничу из најмањег облика око њих. Још увек расту. Ра-а-а-сту. Риђи младић одлази y страну, a Стеван леже по камену и чека га. Руке миришу, страшно испуњују цео простор киселином, ужасом, до неба, све просторе. Умрети, умрети! Риђем je сад много лакше и он о томе говори са весељем y гласу, Стеван Папа-Катић чује његов глас и његове речи и разуме значење боје његовог гласа. Па ипак, као да га не чује, као да га не разуме, толико je све то далеко, чудно, страно. Умрети! 212

- Хоћемо даље! - Да, ево одмах! И иду даље. Ветерник. То je планина, то je гомила стења, грозоте, испупчење земље. Само један набор земље, геолошки расед, једна случајност, моменат развића ових гора, пука случајност. A уз то треба ce пети, још, још. Треба покретати ноге, мицати их, мицати. Прво једну, па онда другу. Куда? С џаком на леђима. Путник. Туриста, на врх планине око света, око свог мозга, око своје смрти. Како корачати постаје трудно, значајно подузеће, као водити ратове до истребљења, као просецати канале, зидати тврђаве, лити топове, састављати оклопњаче. Умрети. О, умрети, без страха, без ужаса, без жалбе за овим. За Ветерником! Да, без жалбе за Ветерником, за овим цокулама, за овом киселином руку... Још! Још!... Померати ноге, најпре једну, па другу, па опет ону прву. Ветар дува све јаче. Ускоро ће олуја. Небо je сасвим црно од облака. Вече ће ускоро да падне, свакако ускоро. Вече најзад мора да падне, кад било мора да падне, a за њим мора да дође ноћ. По законима природе мора да падне, па чак иако би све ишло на то да њега, Стевана, упропасти, да га уништи, иако ce између њега и његовог одмора растеже, пакосно, простор и време, као армуника, оно ипак мора да дође. Корачати још, још, јер ће доћи ноћ, a за време ноћи ова судбина мора да чека, мора да га остави на миру, до сванућа. Иако je сада полулуд, за време ноћи он то не може бити. До јутра он није ни паметан ни луд, већ само тело које ce одмара, мозак који ce одмара. Још, још. A ујутру ће бити опет свеж и лак. Видеће чак и какав je предео којим иде, да ли би y другом животу решио да je леп, зелен, смеђ, румен. A после ће опет бити страшно и мучно, и мука и ужас. Несрећа. Као увек, као сад. Ветар и бура на помолу. Ваздух ce таласа из дна, али ce још не залета. Лица су им окупана свежином и скоро им je боље. Из куће коју су видели издалека неко излази, погледа с једне и с друге стране стазе, a онда нестаје y кући. Сумрак je већ толики да ce никако не може да разазна да ли je то човек или дете. Пелев Бријег мора бити близу, a ово мора бити једна од чобанских кућа која припада Пелевом Бријегу. ... Најзад ce види да je то човек који истрчава пред врата. Очигледно je нестрпљив y ишчекивању да ce приближе ти младићи које je опазио, али их не чека, него ce опет враћа y кућу... 213

- Хоћете ли да уђете? Узбуђено их пита када су стигли. Био je без капе. Олуја му разноси косу и он с муком држи притворене вратнице. - Ја сам овде сам са женом и не знам шта да чиним. Њој je одједном позлило, a веровали смо да ћемо стићи бар до вароши... Мислим да je дошло две недеље раније. Апсолутно не знам шта да чиним... Требало je да ce породи. Ваљда je то. Има страшне болове већ читав сат. Сасвим близу огњишта, његова жена лежи на покривачима. Ватра je осветљава. Дугачки, црвени и жути пламенови, које промаја нагло скраћује, полажу ce по њеном лицу. С часа на час ветар брише пламен и тада женин лик обасјава само светиљка. Она гледа свога мужа и младиће из једног другог света, равнодушно, и кроз трпљење, оданде где je још y сигурности и тишини, y љубави према животу, према мужу... Њене очи гледају пажљиво y младиће, као да и њих треба да упознају, да запамте. То Стевана најпре изненађује. Он помишља да га ce жена можда сећа како je неколико дана раније сачувао место y хану за њу и њеног мужа. И он прво примећује, иако ce једва држи на ногама, да га гледају пажљиво и равнодушно те паметне, тамне очи, које немају никакве везе са овим што ce око њих збива, Као из другог предела или да припадају неким другим животињама, оне пажљиво, мирно и равнодушно посматрају. С њима немају никакве везе ове развезане бошче, рђаво запаљена ватра на огњишту, ни згрчено лице из кога гледају, и нарочито тај бол испод појаса и даље ка рачвању ногу. Опет je нешто потресе. Очи ce губе и часе под грчем. Пејзаж. Не, сад један други поглед, огњен. Безумност, Муж чучи над њом. Она дише дубоко, тресе главом десно и лево. Докопала ce мужевљеве руке, с којом он и иначе не зна шта да чини. Толико je узрујан. Загризла je ту руку модрим устима. Као да ce држи нечега, да ce закопчала за нешто зубима, caмo да ce не утопи. И да подели, такође, с мужем свој бол. С њиме. Или да га казни што јој га je причинио. Човек зајеца једанпут или двапут сасвим суво, као да ће да ce насмеје. Да, да, расцерити ce! Где je то већ било, скоро весело, тако безумно. Рука која je оштро болела. Ти зуби, као y какве животиње, продирући, надирући право y кожу. - О, о, о! - ужасава ce жена - о, о! Не, не, не дај! Не дај ме! Као какав дух y пламену, са стране, над свим тим стоји Стеван, његово 214

тело ниче из тог трпљења као огањ и пламен. Осећа само ужарене ране y ногама. Толико je корачао и вукао ce. Видео je малочас човека који je излазио из куће и улазио, сав очајан. Сад je пламен, Бура. Хукће. Вихор. Вихор. Сав дух y напору, мишић y напору. Пламен. Стеван je јаук те жене, њено трешење телом: он je и њен муж, који незгодно чучи над својом женом, тај муж који je толико воли сада, баш сада, више него и онда када je плодио. Стеван je био и тај риђи младић, који извија грлом, снужден, замишљен. „Дарче, Дарче! Чедо моје. Чедо, Дарче! Овамо, не бој ce, никако ce не бој, донећу те до Лијеве Ријеке! Дарче, љубави моја, Дарче, сине мој!“ Тако снужден, извијеног грла. „Могао сам je донети до Лијеве Ријеке, на рукама“, мислио je риђокоси младић, „била je сва y пламену. Тешко je било носити je тако. Али бар довде. Свеједно". Журно je пазио да што пре проври вода. Над ватром, И увек je мислио све ту исту мисао: „Дарче, на рукама до Лијеве Ријеке.“ Вода само што није бацила кључ. Жена губи свест, тоне закачена зубима за ту руку. Обешена о ту руку. Изнад провалије y коју ће да избаци то што je распиње, што ce пробија с таквим ужасом. Ниједан покрет Стеван не учини. Али као да, y ствари, подешава покриваче, као да ce и сам труди да помогне и да истргне то из жене, на овај свет, то што стиже из помрчине, праматерије, бесвести, Човека. Сваки Стеванов мишић има халуцинацију да врши неки покрет, a не миче ce. Стеван je само огањ, с тог места, над тим. Пламти. Осветљава жену, зелено, плаво... Жуто je осветљава... - Ти си жена, ти си моја жена, моја жена, о како си ти моја жена! говори јој човек из свог дна, негде из свога дна, од ногу до грла, само њој, и осећа њене зубе y својој руци. - Јо, јо, ај, а-ај, јој! - виче она забезекнуто, унезверено. Гледа тог човека над собом, то безгранично лице њен je муж. Негде га je видела овако, над собом, Испусти руку да би викнула. Сада je y чељустима празнина. Као да ce, испуштајући његову руку, наједном сурвала. Глава пада и пада наузнак, по поду. Вије ce по поду, као змија ударена палицом, Тако, тако. Најпре je скочила, онда je ударила и вила ce, вила, само главом, по прашини... Само очи! Скоро да изиђу из дупља. Пада, пада, пада! Дубоко између оних људи. Где то, где то? Све je дубље. Само je рука мужевљева y ваздуху, на све већој висини над њом. Рука која ce тресе од патње. Те руке које ce тресу од 215

патње. Сметена, збуњена снага дршће и тресе ce. Све то, y овом безмерном умору Стевана Папа-Катића постаде одједном бескрајно и сублимно. Најпре сублимно, толико величанствено y свом склопу. Баш овде, и баш овако. Изубијан, измрцварен, повраћајући. Повратио je и ту. Јер je мирис тежак, али сублиман. То што жена, брекћући непрестано, као куја, права куја, упиње ce одједном. Свом силином свог тела да избаци своју патњу из себе, да од једног склопа материје отцепи други и од једне целине начини две целине. Као једро y протоплазми када ce разлучује. Свом силином свог тела. И та визија, баш y тренутку када природа преображује и раскида људске облике. У пуном раду, y катаклизму. На исти начин којим би чупала y вихору реке из корита, обарала храстове или тресла земљом и океанима. Да би избљувала огањ. Огањ. Огањ, то je сад он, Стеван Папа-Катић, увек он, пламтећи и непомичан, огроман. „Имати једном y животу такву жену“, појави ce пламена мисао y Стевану. „Са таквим тамним, паметним очима! Волети je толико y свом срцу и y свом телу, учинити да понесе и да рађа, и онда бити поред ње, баш поред ње и баш ја, јер на ком бих другом месту могао бити ако не поред ње која рађа, коју сам ја ранио, ја ојадио тим великим мучењем! И онда, ако би то било девојче, дати му њено име, име мајке, јер y односу на мене, и на сав живот уопште, које би друго име могло то дете да понесе ако не име своје мајке! И којим бих га другим именом могао звати... сем истим и y исти мах!“ Ноге y жене несразмерно су размакнуте, бледе, поплавеле, y дрхтању, и онда онај део тела, најлепши, најтајнији и најсложенији који je y њој. Који je y природи уопште. Кад год je деоба на полове извршена. Сада je био толико измењен, отечен, толико љуто обојен и y напорном расклапању. Један други облик, једно друго тело, љубичасто, чивитно, придављено, пробија ce кроз то. Једино то. Парајући, обливено крвљу, црном као мастило, оно сија као рубин, с часа, на час, на блеску пламена. То што ce издваја, цепа, извире чврстом материјом, као планина из планине. Те усне које су ce стезале некада y усхићењу око једног другог тела - примајући га y себе - сада ce цепају и кидају. Да пропусте ту планину, пониклу y планини, израслу. И све то, тако удаљено y времену, склапа ce y један једини круг, y чијем су средишту ове помодреле усне жене, и њене очи, сада тако страховито запрепашћене, разочаране. 216

- О, о, о! - јечи муж и не може да одвоји очи од своје жене. Не може y њеном телу, које вришти и које je y очајном напору да ce ослободи, да позна савршено тело и биће које je волео. Ни то згрчено лице, ни тај глас, ни те модре руке које ce размахују и, нарочито, оно... Са спокојством, самопоуздањем полагао je некада руку на њено тело. Како je могла ова катастрофа да га толико измени! Али сада ти узвици: „О, о, о!“ мукли, угушени, без даха, значе за њега више баш то њено тело него што je некад значио једино његов облик. Међу милионима катастрофа, он ce одзива овако само на катастрофу њенога тела. „Злочин, злочин!“, урлају и та жена, и Стеван и олујина. „Злочин! Ипак злочин. Злочин све то!“ Сублимно. Из средишта непојмљивог круга. Али злочин, злочин. Крв. Ужас. Злочин. Нико никога није убио, нико никога није озледио, али крв тече обилно, сувише. Стеван губи тло под ногама. Не, више није кошмар, није халуцинација већ празнина, крв... - Дај неку кошуљу, неку кошуљу брзо! - виче Стеванов сапутник, риђи младић, који једини заиста ради, помаже, жури. - Воде, воде, вреле, дај брзо воде! A Стеван ce још не миче: „Воде, воде, злочин, воде, злочин, воде, злочин, воде, воде! Злочин! Воде! Страховито уплашен риђи. Сви страховито уплашени. Очи женине!“ A Стеван je непомичан. - Воде, воде! Онда Стеван као да лебди, не крећући стопалима, не додирујући тло, прелази до огњишта, без речи, као да има крила, прелази заиста до огњишта. Узима воду, ћутећи. Je л’ то сан? Види јасно сва лица, али и нешто испред тих лица и иза њих. Ништа савршено y ствари, па ипак нешто, више него одређено. Нешто нелагодно, чудно равнодушно, необјашњиво равнодушно, не додирујући тло. Додаје воду. И онда ce сагиба. Помаже. Вода тече по његовим рукама, сувише врела. „Како виче! Како грозовито виче! A то, то што je више него јасно, што je испред и иза ликова, што je између мојих стопала и тла: урлање! Неуобличено урлање, a једино одређено. Куја...“ Риђи, такође, никад дотле тако нешто није видео. Није радио. Уплашен. Видео, али ce није сећао да ли сме да буде толико крви или не. „Постоји постељица", мисли, „треба извући постељицу, закопати. Деца 217

која ce рађају y кошуљици. Змајеви y кошуљици, постељица, постељица. Како ће то да изиђе? И пупак! Како ће то да измђе? То je посао за жене. Срамота! Човек. Ах, тако, тако, како сад иде лако, ево груди, груди и врат!...“ Oн je видео то c кравама. Сад му изгледа скроз сасвим исто. Малочас не. Али сад. Жена вмше не виче. Онај ce део најзад, ево, сасвим одвојио. Крај je ишао тако просто. Скоро тако просто и могућно као код животиње. Готово je волео што je све то видео. Крава. Жена, исто. Не злочин, не ужас. Размакнуте ноге, ноге жене. Још увек затресле и плаве. Насела крв. Не само што je жена, већ je волео да види кад нешто најзад дође добро, изиђе добро. Тако изишло дете, ново човечанско биће. Риђи га диже y рукама, модро, улепљено, за ноге. Оно ce пресавија чудним покретима. Као риба. Треска њим y ваздуху. Да заплаче, да почне да дише. Зна да треба да ce загрцне, али не зна шта треба да чини с пупком и нарочито откуда толико крви. Мисли на то. Дете га више не занима. Треба га дати некоме да би жени притекао. Додати га некоме. „Ето тај ђак. Зашто он ништа не помаже! Кад треба да плаче због ципела, онда je одмах готов!“ ... Затим, она не виче. Ta жена, жива тачно, само ту, на тој рани, y тој рани из које извире река - кло, кло, кло! - долазећи кроз миријаде поколења, црвена, густа, врућа, неисцрпна, до овог запрепашћеног риђег младића, који ce над њу нагиње и нешто скупља, притиска. Све друго je он као знао, као могао, он, прости и јаки младић, кога никад ништа није збунило; али да заустави ту реку човечанства, ту реку као на правом извору, испод планине, он више не уме. Река долази из помрчине постања, огромна, широка, између неких обала, над које ce нагињу шуме, врлети и читави народи, широка и масивна. Спушта ce сада према њему малом, ситном, риђем, незнатном, изгубљеном и забезекнутом. Притиска на рану рубље, уквашено врелом водом, али црвена река залази једно огромно невидљиво сунце! продире одједном. Кроз све. Светлост коју више нико не може да угаси. Као ватра. Чак до његове руке. Толико крви! Никад Стеван Папа-Катић није видео толико крви. Из једног јединог тела, из једног јединог женског тела. То само долази кроз њу. Из помрчине, само долази кроз њу. Риђи гледа, руку пуних крвавог рубља, као да сања о нечем, непомичан. Гледа, али ниша више не чини, бео изнад тог црвенила. Одсутан изнад те реке. Замишљен на обалама, тако тамним и тако трагичним, које само он 218

види. Задах и мирис. Прашума. Онда покрива. Баца покривач преко свега тога. Тако ce гаси пожар. Али пламен увек избије. Гледа риђи младић неколико тренутака, тужно, y крв која ce и даље лаганим млазом слива. Испод покривача. Отиче. Муж, такође, гледа y млаз, млаз који гура испред себе прашину и труње. Непојмљиво! Он види своју жену, најпре њену главу, и онда све друго, y скраћењима. Зна да ce тиме нешто свршава заувек. Сада je она пред очима свију. Сваки je може да види, непознати људи да je виде. То више није жена, не његова жена, нешто друго, несрећно, бедно. Дете су опрали, увили га. Оно je тако нељудско, тако још на почетку живљења. Једним делом само тек живо. Неуобличено још за живот, a већ толико јогунасто, упорно, виталније од свих народа и раса укупно. Несавршено, ружно. О тако страшно ружно y свом биолошком прапочетку. И тај тренутак, тачно тај тренутак, када крв материна престане да отиче кроз њега, већ оксидисана, када један једини део те крви има да ce затвори y њему, y детету, и само неколико секунди затим, неколико секунди само, па та крв треба да ce оксидише y његовим плућима. Не више y материним него y детињим плућима. Мали, скупљени, ништавни сунђери надимају ce. И талас тамне крви потече кроз малену меснату воћку. Нова личност! Она сама! За себе сама, одсад до смрти, сама, сама, сама. „Сама“, помисли он за своју жену. „Тако страховито сама међу нама. Како да јој помогнем, како да je унесем y себе, да je затворим y себе, да je спасем од свега овог, да je откинем од свега? Сама, сада када je најстрашније бити сама!“ Дете je толико ружно да отац, погледавши случајно, са очитим гађењем и грозом, одврати свој поглед од њега, тога бедног, ружног прапочетка. Да ли je то приметила она, која je још клисура реке, кланац и извор? - Шта je? - упита, гледајући y правцу детета. Тек тога тренутка Стеван je први пут чуо њен глас. Не, као дотле, кричање, не глас врсте, животиње, и глас свих жена док y бари крви рађају, него искључиво глас ове жене, само њен. Глас слаб, дубок и мелодичан, који je мужа одмах вратио стварности. Одмах ју je помиловао по челу. Знао je да je треба помиловати по челу. - Шта je? - понавља жена, отварајући оне исте тамне очи. - Девојчица - рече муж. 219

Притисну јој, једва, дланом и прстима чело, колико да што већим бројем пора, длана и прстију, обујми њено ткиво. Осећао je и прамен њене влажне косе испод прстију, a под дланом топлину чела, целог њеног ткива глатког и топлог, мириса на тек посечено дрво, на влажну целулозу. Уреди јој прамен међу другу косу. Увек то, тај гест који представља старање, заштиту, пријатељство, очинство: уредити некоме прамен косе! Њу je можда сада и стид, Све „то“, ето, тако ce догодило, a ипак ce није родио будући човек, него жена. Као да би му, рађајући човека, вратила све оно човечанско које je он y њу унео. Чини јој ce да би ce самим тим њихова раздеоба на полове помирила: она му je вратила исти пол који je он y њу унео, да би на томе, сину, кога je родила, он, не освајајући je и не отимајући je више, разумео и пристао на њу баш као на жену. Никада y ствари он дотле на њу није био пристао. Увек je y њој видео и једног пријатеља и једну жену коју својим „човековством“ треба савладати. - Необично... жао, мили... да није мушкарац. Гледа y другом правцу. Зна да живот отиче од ње. „Било би сасвим лепо да je мушкарац!“ Чак не жели ни да види своју девојчицу, своју крв, којој je од овог часа намењена иста судбина. Овога тренутка она не воли ни свога мужа; пошто није успела да му да сина, не воли га. Осећа да je све мања. Као какав жижак кога би односили y помрчину. Ваљда смрт. Свеједно. Ваљда свеједно. Ипак којој je грдно криво што није мушкарац... - Мала моја, зашто не би... - почне, смешећи ce збуњено. Одједном ce заплаче и, плачући све јаче, загрцне ce. Не завршивши што je почео: била баш девојчица!“ Никад дотле он није пред њом плакао. Прошло je тако много времена да ce није заплакао, a сада, не знајући ни сам зашто, грца. Жена ce згрози од тога. Личи јој на пијаног или болесног човека. Међутим, негде y дну њеног живота који непрестано отиче - „Да, то je смрт, апсолутно смрт!“ - она сазнаје, зна, да je велико чудо тај човек који плаче, да je то ретко и јединствено и неисплативо чудо. Једно друго биће, њој туђе биће, које je расло на другој страни, далеко од њеног тела (када су почињале да јој ce извлаче груди или кануле прве црвене капи), плаче ето ту, за њу ње ради. Нешто je из дна потресло то туђе, неразумљиво биће. Нешто je све испреметало, цео његов свет заковитлало. Ње ради, њених значења, живљења ради... Њен живот je могао проћи без тога сазнања, њен живот je могао да прође y срећи поред тог туђег човека, али без тога сазнања: да je 220

она више y њему него y самој себи, да постоји један човек на свету, човек за кога она доскора није ни знала, чије ce тело развијало далеко од њеног. Друкчије. И да je y том човеку она више и искључивије него y себи. Ако je ово што јој ce збива смрт - о, свакако смрт! - и ако ce њен бол издваја, он ce издваја да би ce њему придружио. Зашто? То сублимно. Зашто? Она je река. Да, да, она je река, она je река, црвена, прапочетка. Али он, зашто он плаче над тим? Шта тражи он y тој реци? Шта ли га je то узнемирило? Њега, туђег човека? И верујући да je само самилосна према њему, да га теши и да je умиљата - кад већ мора да теши тог туђег човека, који je све то и начинио - она му пољуби руку. Својим уснама она je његову руку пољубила! У почетку, y толико махова она je пољубила његову руку. Пре него што ће ce венчати, и после. У тренуцима кад га je волела много, можда не знајући ни сама баш тачно кад, ни баш тачно зашто, кад би било све спокојно y њима, она je своје усне прислањала на његову руку. Он je волео и мотрио толико баш то, тај њен скоро неприметни гест, када би она својим уснама прешла преко његове надланице и прстију. Јер ништа за њега није било неодређеније и неочекиваније, и ништа, y исти мах, није представљало више спокојство, поверење, сталност, од тог спуштања усана. Он јој никада није показивао да то примећује, једино из страха да оно што je непредвиђено и неодређено y томе пољупцу не постане један утврђени знак. A онда je тога пољупца заувек нестало. Чим je посумњала y њега, она му га je ускратила. Зашто je посумњала? Она je могла y њему све да види, Као кроз воду. Било јој je све тако јасно y њему. Како je онда посумњала одједном? Одређенога дана. Тог пољупца je одређеног дана нестало. Не рекавши му ни речи да je нешто посумњала, она му je ускратила тај пољубац. Ништа друго, савршено ништа друго. Није било сигурно својом усном на његову руку - лишила, јер би вратила и њега ваљда, чим je решила да све остане y њој затрпано. Само je он, нестрпљиво, узбуђено чекао, једино то, да она опет y миру, y поверењу, прислони образ и усне на његову руку. Све друго je долазило отуда што су једном већ били решили да живе заједно и да једно другоме угађају, a само би овај пољубац значио да су још љубавници. Све оно тајно, дубоко и тајанствено што их je чинило човеком и женом, једно за друго, сакрило ce било y тај њен пољубац и сада заједно с њим нестало. 221

Он je чекао узбуђено. Још увек. Био je толико сигуран y себе. Било би немогућно, било би монструозно да га она више не воли, када он воли њу изнад свега, и када je све увек било јасно међу њима, као кроз воду. О доћи и прислонити њену главу на своју руку, када то већ сама заборавља, на ту руку која je болесна од тог непрестаног чекања! Али онда би све пропало. Јер ваљда ce не може рећи: „Знам да ме више не волиш чим си ме лишила онога што ти je или било несвесно, или што си мислила да нећу нарочито тумачити ако ми одузмеш, Врати ми сада опет то, јер сам y томе највише с тобом живео, једино чим сам могао мерити све друго y чему сам с тобом живео. И када ми вратиш, ти треба да заборавиш да сам ја то тражио, заувек да заборавиш да je то моја мера за ово безгранично, ако je још међу нама!“ Јер би je он тиме, y ствари, молио за лаж и тиме би међу њима било све свршено. A сада, одједном, она му je ту исту руку пољубила, болесну од очајања и од чекања. Као некада, не задржавајући усне на њој, као укравши то за себе. Таман један тренутак! Додир њених усана превучених глатком, сувом и врелом кожицом, и његове тврде, маљаве надланице!! Мислећи да буде само пажљива према том расплаканом, пијаном, туђем човеку, она му само враћа оно што му je била ускратила заувек. - О - узвикну он, тргнувши нагло руку. Као да je усијано гвожђе пало на њу, тако то ту руку поражује. - О не - рече просто и зајеца. Не одушевљен, као што ce надао да ће бити када ce то поново догоди. Ужаснут. Сада све то нешто друго значи за њега. Тај пољубац му она враћа из истих разлога због којих ce малочас загрцнуо. Зато што je сад пропаст међу њима. Што je сад свему крај међу њима. Некада je она сагињала главу до руку y потпуној тишини, и спокојству, када ce све склапало складно y њима, као једна карта y другу, и када им je њихов пут изгледао отворен бескрајности. И сада су те усне, превучене чврстом и врелом покожицом, на његовој надланици, само што не могу да обећају више врелу будућност. Са друге стране ове жене - као да треба да протекну миријаде поколења истиче живот, заувек, заувек, заувек... ... „Заувек!“ почиње сан y Стевану. Осети ce страшно уморним. Без припрема, испружа ce ту сасвим близу. Не водећи више рачуна о породиљи, о крви коју нико не може да заустави, о новорођеном. Сан почиње савршено. Има цело осећање сна y себи, скоро осећање његовога смисла. 222

Спава недалеко од Пеловог Бријега. Још увек хиљаду метара над морем. Сања, зна да сања, каже y себи: „Ово je сан! немогућно je да je то сад тако!“ Међутим, све je тако лепо и чаробно, да по сваку цену треба да задржи то y себи, чак и да није стварност. Напољу пљушти грдна киша, топла киша. И они су сви овако опружени по поду. Врата ce одједном отварају. Зна да имају да ce отворе и да je чаробност баш y том. На врата улази, стресајући мараму, кршна девојка која им je вече раније показала пут до Лијеве Ријеке. Она ништа не говори, али улази тако одушевљено, насмејано, скоро пуног грла гласова, као y голубова. И идући тако раскошно, одушевљена кишом или ко зна чиме, пролази између њих. Седа између неких људи, косо, више Стеванове главе. Она гледа непрестано тако одушевљено тамо где су они, али као да их уопште не примећује. И онда ce труди да скине мокру обућу. И смеје ce, смеје за себе. Њена јака рамена подрхтавају, њено je грло тамно и врелина бије с њега. Стеван je гледа, тако хладно, тако очајно гледа, као да сав његов живот зависи од ње, сав, све да зависи од тога. Хтео би да га она заштити, да му помогне. Зна да je девојка напољу видела оних шест лешева по којима пљушти врућа киша, киша што ce пуши, и срећан je што њу то не чуди, што њу то не растужује. У њему je и онако све због тога згрчено, страшно згрчено. Затим ce нешто збива y хану. Не зна шта, сви су узмувани. Једна жена ce порађа, шта ли! Нешто ce збива. Неко виче. Девојка очито ни то не примећује. Она ce једнако смеши и размешта обућу око себе. Њене су босе ноге сасвим мокре. То су добре, здраве ноге, здраве ноге, јаке и меснате. Одједном и он ce осећа исто тако здрав, јак, меснат. Не, више ce ничега не боји. Смеђи Петар седи код врата и показује му на њу очима. Стеван ce лагано намешта да je боље види и да je не уплаши, као кад ce приближава птицама које кљуцају и не мисле да ли около има људи или не. Могао би ce дићи и поћи јој, али онда ништа више не би видео. Међутим, девојка једно своје стопало брише сукњом. Колено друге ноге тад ce појављује, и пут више колена, и даље. Не сасвим јасно, али ако ce приближи и ако јој пође... Бескрајна срећа! Нагли покрет према њој и онда ce све то догађа. Све ce руши y апсолутној срећи. Нешто ce затрпава са звучном буком, кроз коју ce пробија његово цело тело. Грдна светлост и смртоносна раскош. И онда ништа. Само срце које још трепери.

223

Среда, 25. новембра Риђи сапутник још je мрмљао y сну када je светлост блатњава и мокра ушла под кров. Затим je риђи сео и, обгрливши своја сељачка колена, гледао тупо напред. Један je нови дан почињао, a он je и даље остајао тако сам, још крвавих руку, опијен и поднадуо. Стеван га je гледао из свога краја, нарочито његове руке, које су биле покривене страховитим масницама. Жена je лежала без свести. Све je око ње било натопљено крвљу, земља, рубље и покривачи. Крв je већ давно престала да извире, али ce још није била сасушила, као да je каква велика животиња била заклана, или да je заиста извршен злочин, Расветљен оштром светлошћу јутра, муж je сав зелен спавао више породиљине главе. Ослоњен на руку и трзајући ce сваки час пренеражено. Нека дебела жена кретала ce ужурбано око њих двоје. Чим je свануло, риђи je са врата позвао прву пролазницу да мy притекне y помоћ. Ова ce онда побринула за дете и уредила породиљу колико je било могућно. Лежећи и даље, Стеван je себи говорио: „Хајде, драги мој, драги мој, треба ce дићи. Зашто не? Ниси ли млад! Не мислиш ли, y ствари, још да живиш? Хајде!“ Али ce његова мисао нагло извртала: „Не, не, остати и умрети. Умрети!“ Ta мисао изврнута као стара прашњава рукавица. Дигао ce на колена, али, пошто су она била толико исто болна колико и стопала, место да сасвим устане, само je спустио чело на земљу и заћутао. Силазили су ћутећи. Само су силазили. Групе вршњака умирале су на све стране. Вукли су ce по друму. Парче хартије терано ветром. Ничег патетичног. Само очи, пресићене свим тим пергаментним лицима, скорелим уснама, нису бележиле више ништа. Такво je било и лице Стеваново и свих осталих, до y бескрај. Као y заклане и очерупане живине, кошчате главе на тананим и млитавим шијама. Силазили су. Небо je било високо и с часа на час јако je светлело. Сенке су ce црнеле и бледеле. Један je био сишао с пута. Гледао их je укоченим очима, трагичним, и мучио ce. Кожа на његовом телу била je прозирна и фантастично бела. Руке потпуно неприродне и бескрвне. Можда седамнаест година, или педесет. Тако je и Стеванова кучка, давно, пре десет година, y авлији, не 224

престајући да га гледа, немо, трагично и сузно избацивала младунце на свет. Исто тако. Патња je патња: свеједно! Она га je гледала тада исколаченим очима. Младић, бео, прозиран, седамнаест или педесет година. Патња, као да ce рађа нови свет. Овај пут кроз историју! Ти људи што цркавају са својом рођеном песницом y чељустима, распадају ce од чирева, исцеђени од дизентерије. Зли, пакосни једни на друге, режећи, полудели. Ситничарски крволочни, садистички. У часу када ce мењају геолошка времена, одвајају небеска тела, пропадају или ce рађају светови. Јер човечанство више неће да je на истом месту, хоће да ce помери напред или назад. Људи, газећи један преко другог, y грчевима, y врисци и кркљању. Само те очи, страшне, болне, значајне очи живине и људи, изнад историје људи или природе. Сублимне велике очи, лепше од фарова, речитије од пропасти! Корачати, корачати! Не може ce више! Не може. Умрети, јест, јест, умрети! Али где? Како? Око пола два риђи младић и Стеван су застали. Тек y три сата били су опет y стању да закувају и попију чај. Толико су били навикли на ту сређену и систематску глад, да им тело више није примало храну са уживањем већ изненађено. И халапљивост je y њима потпуно малаксала. Појели су остатак кајмака. Затим су ишли. Ноге, навијене умором, корачале су саме, клецале, подрхтавале, одлазиле y страну. Имале углавном три зглоба. Три зглоба, три зглоба! Руке су увек биле спремне да ce прихвате земље ако би ноге посрнуле. Као на рђавим сликама, ишли су глава и руку напред, тако да су ноге морале само да их сустижу. Од јутра су непрестано и упорно ћутали, Корачали су и мислили ваљда на то како корачају и како ћуте... Како мисле да мисле да корачају и како je то страшно. Не! Мислили су шест-седам мисли. Мислили су шест, мислили су седам, мислили су шест пута седам и седам пута осам и осам пута девет, y исти мах. Мисли су им биле златне, брокатне, зелене, гњиле. Све одвратне, грозне, као прејелост. Мисли, као гајтани којм ce преплићу и мрсе, замарале су их као и корачање. На крају je остајао само отпадак неке реченице: јер нико ту не може стати... јер нико ту не може стати... јер нико ту не може стати... Стати? Стати? Не може стати? Ko? Ko? Стати? Не може стати? Ko? Ko? Шта? Ах, не може стати? Разуме ce: не може стати, нико не може 225

стати. Ko би и могао стати? Али ко? Ко?...“ Онда су почињали да траже која ли ce то мисао баш тиме прекинула, али ње више није било. Изгледала им je бедна, изморена, мртва заувек. Више ce није могло даље. Не више даље. Доста! Сести, спустити главу на руке и ћутати. Око пет су били толико уморни да су, не обазирући ce на оне који су пролазили или ce вукли, сели на гомилу земље крај пута. Изнад ниске хумке, с друге стране пута, почињало je небо без птица, без облака и без значења. Сасвим чисто и празно. У целом пределу, около, између свих животиња, само je човек једини још гмизао и гњавио ce. То je, уосталом, било потпуно без вредности. Одједном je риђи сапутник спустио руку на Стеваново колено и почео да говори. Сасвим непојмљиво зашто баш тог тренутка, и тако. Као да je неко изговарао своју улогу, рђаво научену. Кроз тај говор, блештаво, прецизно, y гримасама, Стеван je видео људе како ce комешају. Негде далеко y селу. Радили су нешто, хтели су нешто, пре овог што ce збило. Ништа ce то Стевана више није тицало, али je он јасно видео и разумевао. Било je болно и несносно то сазнање, као да га je неко чиодама причвршћивао за њега.

Петак, 27. новембра Подгорица. Варош. Предео затворен зградама, плотовима и капијама. Иза зидова постеље, пећи, столови и рубље. Стеван je седео уз ограду, Из руке y руку ишао je мали црногорски лист, Слова крупна, влажна, мирисала су на боју и штампарију, У новинама je писало да су ce „испред непријатеља црногорске трупе мало повиле", да je „повлачење стратегијска маска иза које ce крије изненађење“. Аустријски аероплан кружио je лагано над Подгорицом. Пилот није бацао бомбе, него je само кружио и посматрао. Видео je младиће како седе уз ограду, y одрпаном, гунтавом оделу, и како читају да je само маска то што они седе ту и што су тако обучени. И видео je оно што они нису могли да виде, оно што je било с друге стране плота, уз који су били наслоњени: један разваљен орман, који je већ служио за гориво. Процењивао je да ли je корисно да спусти ту бомбу или не. Продужавао je. 226

Субота 28. новембра Са највећом економијом снаге, померао ce Стеван с једног места на друго. Седао je поред људи које није никада познавао и с којима ce неће никада упознати, и говорио. Ништа нарочито и ништа журно. Само je говорио и они су њему говорили, Тако ce лагано сазнавало шта ce још може да нађе за јело и где да ce преноћи. И да ce више не сме ићи на Цетиње, већ да треба ићи y Скадар, да je Битољ пао, a да аустријски листови пишу - ко ли их je то читао? - како je поход на Србију завршен, да средином вароши тече река, да je с друге њене стране турска махала и затим, даље, дворац окружен вртом, a да je овамо ближе хамам - моћи ce окупати y њему, y врућој, врелој води!... Требало je ипак скупити снагу, па поћи кроз варош. Лутати. Стеван je скупио снагу, câм, пошто je риђи нашао своје сељаке и нестао. Ствари je оставио y некаквом дућану пре него што je пошао од једне до друге куће да пита да ли би га примили на ноћиште. Становници кућа, које су сад пуније од кафана и болница, већином нису ни одговарали на питање. У једној половини домова стајали су људи, једни до других, и жагорили, a y другој, као бачени на гомилу, лежали су болесни, рањени и жене. Стеван je настављао пут по улицама. Пало му je на памет да би можда могао да доћи y неком дућану. Трговци нису хтели да га разумеју. Само je нека висока жена, великих подупртих прсију, пристала да OH спава међу њеним машинама за плетење чарапа. Она ће сад затворити. Трчао je по ствари и пре него што ce освестио колико je све ово добро што ce догодило, био je већ câм и закључан. Напољу ce чуло како пролази свет. Унутра je хладно, али ce Стеван увио y ћебе и сео на под. „Све je то као сан“ почињао je да размишља. На тезги je била флаша са водом, и чаша. Пиће воде и самим тим биће мање гладан. Напољу ce чуо неки разговор: некакви официри су говорили о топовима. Стеван je био сасвим сам. Мало светлости падало je кроз излог облепљен хартијом. Одједном, једна врата y дну су ce отворила и она иста жена - огромна пунђа, читава кула! - појавила ce пред Стеваном. Под мишком je носила поњаву, a y руци суд с врућом водом. - Мислила сам да хоћете да закувате мало чаја. И док je он стављао нешто што je требало да личи на чај, али што je 227

било благословено вруће и добро - „Могло би ce том врућом водом мало и опрати!“ - жена je стајала над њим, главе осветљене са улице, са поњавом под пазухом, Говорила му je, није дисала, није предахњивала, није ce заустављала ни часа, само je говорила. Као судбина, усуд. Говорила je без престанка. - Куд ћете, назепшћете, сигурно ћете назепсти, Видите како сте слаби, откуд ви можете кроз водурину? Ваљда вас тамо чека топла кућа? Ваљда ће вас неко примити као ја? Смрзнућете ce од зиме. И кад вас непријатељ стигне, обесиће вас. Зашто не останете где сте? Све ће непријатељ заузети, све, све до последње стопе, a вас ће поклати. Видите, око мене све цркава од глади и болести. Ја, вала, нећу умрети од глади: осигурана сам. Видите моју диплому да caм свршила бабичлук и чарапарску радњу. Имам све то. Не морам, јер ми je муж жандармеријски официр и издржавао би ме, фала богу. Ал’ ја сам за сваки случај све то свршила. Мислила сам: доћи ће једанпут непријатељ и треба од нечега живети! Видите ову слику! То сам ја на велосипеду: сребрну медаљу имам. Треба жене бицикл да терају. И сама сам ту слику израдила, ја сам и фотографски курс свршила и пушим као мушкарац. Ја ce никога не бојим. Нећу умрети од глади, нити ће мене когод заклати. Видећете како ће сигурно вас заклати, ако од запаљења плућа пре тога не умрете. Провалиће вам црева бајонетом и гркљан ће вам ишчупати, ето... Стеван je гледао ону воду - коју je уштедео справљајући чај, да би, после, бар мало опрао врат и уши - како ce лагано и непрестано хлади, a жена није престајала да говори. - Ја сам видела једну девојчицу коју су унаказили и нос јој одсекли, па везали о кику, a њеном оцу ушили су уста канапом и онда га надгледали једнако док није умро од глади, a мајку су, то не могу да вам кажем шта су мајци урадили! Вама ће просути црева и боље je да ce смирите...

Недеља, 29. новембра Пре него што je сасвим пала ноћ, он je неколико пута прошао поред чарапарнице, не усуђујући ce да уђе, ужаснут на силна причања оне жене. Најзад, кад je већ требало да ce дућан затвори, увукао ce унутра. Жена га je 228

погледала. - A то сте ви? Видите, ово je моја кћи. Она не чује ништа, глувонема je. Јесте ли решили да останете? - Не - узвикнуо je Стеван. - Тако сте танки, бледи. Ја морам да журим, али ћу вам по ћерки послати вруће воде, Стеван Папа-Катић je ћутао док су њих две излазиле, гледао их, и онда им рекао журно, сасвим смешним, уплашеним гласом: - Хтео бих и да ce мало оперем, Када бисте ми дали какав лавор!... - Разуме ce. Врата су ce споља закључавала.

Понедељак, 30. новембра Папа-Катић je прелазио неравним и незиданим простором испред реке, онуда где je све било закрчено од поломљених кара и људи који, усправни и бледи, као да су нешто очекивали. Као да je одсудна битка била вођена баш ту, и то прошлога дана. Атмосфера ја изгледала лажна али узбудљива. Људи нису чекали никога, мало ce њих познавало између себе, и њихови интереси, сем оног основног, животног, углавном су били различити. Дветри уличице су ту свршавале. У једној од њих нешто ce догађало. Неки плећати човек, не y униформи војника, већ y народном црногорском оделу, плавом и ишараном гајтанима, носио je огромну заставу, чији je крај мотке ослонио о пас. Застава je била, као и он, украшена златним ресама и натписима. Више je личила на певачку него на војничку заставу. Човек, плећат, читав џин, носио je ту заставу и гурао ce кроз гомилу, која га je све више окружавала. Не гледајући никога, као само за себе, као да ce малочас потукао с ким, тако су његове речи, које ce нису чуле, али судећи само по мимици лица, изгледале изненадне и срџбене. Један једини човек хтео je да прође поред целе ове гужве која je закрчивала уличицу, и покушавао да ce провуче између зидова ниских кућа и неких старица. Лице му je било несрећно и срдито. Као да je желео да позове некога y помоћ, или бар за сведока својих напора, он je гледао тамо где je простор био ипак слободнији. Поглед му ce сусрео са ПапаКатићевим и он га je брзо склонио. 229

Заставши само један тренутак, пошао je целим телом да ce окрене, Сигурно je да би ce радије вратио одакле je дошао него да овог младића, Стевана, опет сусретне. Али су неки други обзири ипак победили. Јавио ce. Начинио je још неколико покрета да би ce прогурао, - Нисам одмах могао да вас познам! - рекао je Стевану и поцрвенео. - Ви сте отишли онога јутра, a ја сам био толико смушен да вам нисам ни захвалио. Један крај усне жучно му je подрхтавао. - Она je умрла. Два дана доцније већ je умрла. Пренео caм je само довде, a онда je умрла. Онолики губитак крви! Човек je говорио гласом крутим и поломљеним и хтео je, по сваку цену, да буде миран. Нервозно je пошао три корака, не додавши ништа, a онда ce опет вратио: - Хоћете ли да сиђемо до обале, да мало поседимо? Ја треба некога да сретнем овде, али ће ме тај већ и тамо сигурно потражити. Хтео je Стевана да узме под руку, али му ce то учинило некако неумесно и зато ce његов покрет сврши само тиме што га je ухватио за лакат. То je тек обојици био још кудикамо непријатније. - Чекам једног младића. Зове ce Драгиша. Он je вереник, или тако нешто, моје свастике. Она je овде с мајком. Пошли су били брже испред нас да би припремили све за порођај, који je имао да ce догоди много доцније. Сели су на сасвим низак брежуљак. Око њих je било много разбијеног посуђа и распале обуће. Све je изгледало плаво под слабим сунчаним осветљењем. Река je само текла мутна, жута и пуна глине. Неки старац, преко пута, нешто je потапао y њу. Одмах над њим, један стари трошни зид и капиџик, упола отворен. Све je било страшно мизерно. Па ипак, сијало je слабо сунце... - Знате ли... - рекао je човек тако гласно као да je Стеван седео много даље од њега, па да га не може чути. Стеван ce осврнуо да види да ли je кога овај високи глас зачудио. И мишићи под образима човека појурили су горе-доле, горе-доле. - Знате ли да je говорила са мном?... Још пре него што ће умрети. Дан раније... Била je скоро стално y несвести, али јој je тога јутра било скоро добро. Готово сам почео да ce надам... Испочетка није изговорила ни реч, али сам по очима видео да je стално при свести. Нешто je врло снажно мислила. Једнако je нешто мислила... Човек je сад скоро викао, толико није могао да мотри на свој глас, или je 230

осећао да ce тај глас неће поцепати једино ако буде и даље тако викао. - ... Нисам ce ни мицао од ње. Гледао сам je како мисли. Очито, њено размишљање имало je да ce заврши тиме што ће ми нешто рећи. Био сам срећан што je опет при свести!... После je тек рекла: „Хоћу нешто да ти кажем!“ Најпре ме није гледала, онда ме je силом погледала и дисала je тешко. „Ти си јак“, рекла ми je, „ти си човек. Ја хоћу да си срећан, али с нечим ce мораш помирити. С нечим ce мораш помирити. То ce сад, ето, више не може променити“. Свако часа губила je мој поглед и опет му ce с напором враћала. Човек ce, такође, са огромним напором трудио да гледа y Стевана, док je те речи говорио. „... Ја сам била сама, апсолутно сама, мислила сам да ме више не волиш. Толико сам дотле веровала y тебе!... Онда сам, можда с разлогом, можда не, одједном изгубила ту веру. Ваљда сам те због тога и мање волела. Мислила сам да те мрзим... Ја сам те преварила... Са Стеваном Џамићем...“ Била je тада y таквој беди да јој нисам могао рећи ниједну реч, a све што je рекла изгледало ми je, тога тренутка, као да ce не односи на мене, као да уопште нема никакве везе са мном, или да ce није ни догодило. Једино стварна била je она, и њега беда, тога тренутка. Чак je нисам ни тешио. Гледао сам je као феномен. Тек кад je ње нестало, после, разумео сам реч по реч и онда ce све сломило y мени. Тада сам једино гледао како миче устима и како дише. „Сада je све то свеједно“, настављала je она. „Мислим да je то, што сам те преварила, свеједно, јер између нас нема, ни онако, ничега. Можда давно нема ничега између нас.“ - „Како би било свеједно“, прекинуо сам je, „када ниједног тренутка ја нисам престајао да те волим. Никад, ниједног тренутка!“ „Заиста!“, рекла je она, осмехнувши ce помирљиво, скоро горко. „Можда ce то теби само чини, сада, после свега?“ - „Не, ја сам те увек волео, увек, и сада. Не разумем како си губила веру y мене, зашто си ce осетила самом! }а те нисам никада преварио, никада, очајно. Али некако очајно y нечем што као да je изван мене, изван моје личности. „Ја те нисам преварио.“ - „Знам, верујем ти“, прошапутала je она, али није веровала. Рекла je: „Знам“, да je и даље не бих убеђивао, и да би могла да настави оно што je имала да ми каже: „Сада je све свршено, кажем ти, сада то више, ето, не можемо да поправимо. Било како да je, било шта да je томе узрок, с тим ce мораш помирити... па иако je посреди био само неспоразум. Нико ту није крив“, рекла je она y некој тихој егзалтацији. „Када будеш био сам, после 231

са мном je све свршено - када будеш сам, све ћеш то преболети... Оно што би сад било недостојно, то je када бих нешто сакрила пред тобом. Ја не бих могла да ce тако растанем од тебе... }а сам те сувише волела, ми смо сувише били пријатељи, па не би било достојно, не бих могла... То што ce догодило онда, са Стеваном, пре више од пола године...“ - Гледала ме je упорно y очи, младићу - настављао je човек вичући и тресући рукама, укрштајући прсте. Њене су очи биле мирне, али као луде. Само су њене руке дрхтале на покривачу. Тада je могла да склони свој поглед, да би ce одморила од грднога напора, не толико што je ово рекла, колико што je морала да ме гледа док je то саопштавала. „Ја не знам“, продужавала je она безбојно, гледајући y своје руке, које су дрхтале, „ко je од вас двојице... Можда си баш ти? Ја сам скоро уверена да си то ти, али немој да мислиш да те тешим. Ја бих хтела да ти помогнем да преболиш ово што сам ти рекла... Зар бих ти, иначе, и рекла? Ја ти кажем да по времену то тачно пада... a сем тога, прве године с тобом није дошло до зачећа, иако нисам умела да ce пазим. Извини што ти све ово говорим: то може бити од важности за тебе доцније, a сад je једини тренутак када ти о томе могу да говорим... Ми смо пазили да до тога не дође, много више него што сам с тобом пазила. Разумеш..." - ... Најстрашнију ствар y мом животу упорно je хтела да ми саопшти до најситнијег. Одједном, пало ми je на памет да ми она то, ваљда, уопште не би ни рекла, бар не толико рекла, да није била убеђена да ће умрети. И цео ужас подигао ce y мени, не на оно што сам сазнавао, већ на то да сам због тога сазнавао „Да ce не бојиш смрти, ти ми то не би рекла?“, упитао сам je скоро сурово. „Не знам“, одговорила je она, гледајући ме. „Ја ce не бојим смрти... не само себе ради, већ тебе... Ваљда ти и не бих рекла, да не... Али ја ти остављам девојчицу. Самог с том девојчицом! Не би било поштено да ти не кажем...“ - „О“, рекох, насмешивши ce, „ја je ни иначе не волим. Нисам мислио на њу. Сасвим ми je свеједно да ли je моја или не. И да je дечак, било би ми свеједно“ додао сам сетивши ce да je мислила да бих желео сина. Она сигурно није веровала y моје речи, или су јој оне изгледале сувишне, тек није ми ништа одговорила. Изгледала je тужна и напуштена, али ce видело да ce више не напреже да мисли. Није имала шта да размишља, јер je већ све била рекла. Пловила je између свесног и бесвесног, као кроз какав облак, и било јој je сасвим свеједно каквог ме под тим облаком оставља... Неколико сати седео сам крај ње. Мислим да сам 232

тада врло мало мислио, бар на оно што ми je рекла, био сам толико изнурен.. Нешто страховито, као мисао, образовало ce ипак y мени. Она je гледала некуд неодређено. Јуро ce онда баш свршавало. „Ти ме, значи, цело ово последње време ниси... Ти ме, значи, сада не волиш“, упитао сам. Она je ћутала, затим јој je то питање, изгледа, постало неиздржљиво, али ми ипак још никако није одговарала. „Мрзиш ме?“, упорно сам je питао. „Не, не, никако, сада, сада никако, никако. Никада те нисам мање мрзела него сада“, одговарала je жустро, зажарено. „Значи ли то да ме волиш?“, упитао сам je. Она ме je погледала као да хоћу да je убијем, мада сам седео мирно на дну постеље. Онда je принела моју руку устима и није ми одговарала. Патила je страшно. „Не мораш да ми одговориш“, рекао сам спокојно. „Довољно je и овако. Умири ce. Покушај да ce умириш.“ „О зашто, зашто? Свакако, свакако ћу да ти одговорим. Ја caм дужна да одговарам. И према себи... Само ја не знам... И затим, ако те волим сада, ако сам волела само тебе, увек, увек, онда оно што ce догодило, што сам учинила...“ Ta мисао била јој je видно неиздржљива... „Да ли разумеш шта хоћу да ти кажем?“ Никада њена уста нису била тако пуна грозе и горчине... Нисам разумевао тачно, тога тренутка, шта je толико мучи y тој идеји... Да бих некако прекинуо све то, рекао сам јој суво: „Да, разумем, Не треба више о томе да говоримо. Покушај да не мислиш ништа, гледај да ce одмараш...“ И отишао сам y други крај собе. „Можеш ли да ми опростиш?“ рекла je наједном. Ја сам ce узбуђено осврнуо. Међутим, то ce праштање односило на наше последње речи; опростити јој што није одговорила и на последње питање. Није чекала ни да јој одговорим на то. Опет je лебдела сасвим на ивици бесвести. Било je тешко држати je дуго ван ње... - Свакако je увек само вас волела - изустио je Стеван снебивајући ce. - Ta то више ништа не мења, то савршено ништа не мења. Волела или не, ја сам сада сасвим разрушен човек. Глас тога човека није ce спуштао, али неко мрачно очајање надирало je све више. Сада je то очајање давало његовим речима неку боју пророштва. - Када je све било готово, када je од свега тога остало само то бедно, ништавно створење, дериште, ја сам обновио, реч по реч, све оно што ми je она рекла. Реч о реч. И сада, ја мислим само о томе, реч по реч. Понекад ми ce учини да je она то тако рекла, нарочито баш тако и баш тим речима, да би ме уништила. Да je све то учинила да би ме уништила. Да je оно што je 233

„дужност, што мора, што je достојно, с чиме ce морам да помирим“ само измишљено да би ме сасвим разрушила. Да je њено позивање на то што сам ја „јак“ баш дошло као нешто што она неће да поднесе y мени, што неће да ми остави. Ниједну реч није изустила којом би показала да ce каје што je тако било. Никада дотле ја нисам то открио y њој. Никада жудњу да види како сам због ње разрушен, несрећан. Нисам никада мислио да тако шта може да постоји y њој, увек тако јасној и поштеној... Сигурно je, дакле, да ни сада то није могло бити y њој! Па ипак неки принцип, јачи од саосећања с другим, натерао je да све то каже, на тај начин. Она je била увек, од дана када сам je први пут видео, јасан и поштен човек. Бар доскора, за ове четири године откада ce знамо... Али шта то значи? Није ли она за мене остала исто тако јасан и поштен човек и за ових последњих девет месеци? Никада ништа y шта бих да посумњам. Ниједног тренутка за ових девет месеци!... Ја сам говорио с њом, мислио с њом. Нисам имао ниједне тајне пред њом и никада нисам посумњао y њу... Ето то ме je навише разрушило. Свему сам другом могао одрећи истину ако њој не би одговарало. Она ми je била мерило за све остало. A за све то време, y ствари, уопште није била ту, поред мене. Била je одсутна. Нећу да кажем да je била лаж. Човек или жена нису никад лаж. Понекад они су истина, понекад они престану то да буду. Међутим, ја сам девет месеци веровао да je истина онде где више није било ничега, где je била празнина. Она je била посумњала y мене, без разлога што ce тиче стварних чињеница, али по свему чиме je располагала посумњала je била y мене. Ја je нисам преварио. Ја сам јој рекао да je нисам преварио. A она je ипак сумњала, и ја сам знао да y њој та сумња и даље постоји. Знао сам по пуно ситних ствари. По томе што ме више није... Ја сам могао да јој кажем: „Зашто би посумњала y мене, чак и да сам те преварио, кад сам ти још првога часа рекао да ћу морати да те преварим, ако само то зажелим, и да ти нећу рећи када то учиним? Ти си на то пристала. Тиме што си на то могла пристати, ти си за мене и била велики друг.“ Међутим, како je нисам преварио, и како, y ствари, нисам могао да пожелим да je преварим, нисам ни покушавао да побијам такву бесправност њене сумње, већ само неоснованост сумње побијао. Ја сам одмах разумео шта мора произићи из тога што смо пришли једно другом као два равноправна човека, што смо понудили једно другом да будемо без лажи, без замки, и што сам јој могао рећи: „Преварићу те на једном плану и не и на другом, па дакле ни на једном, пошто ти то, ево, унапред 234

часно кажем.“ Пошто je она могла да пристане на то и да воли то, она сама уздигла je себе толико, цео наш однос дигла je била толико, да извршити могућност „преваре“, користити ce том слободом, значило би већ изиграти њено поверење. Космички га изиграти. Није примећивала да ce слобода онда своди на један филозофски принцип, да je то као када би ce рекло: „Ето, ви сте срели жену која пристаје да јој не будете верни, a самим тим немогућно je да јој то не будете, јер je она сва свој удес y то унела.“ Хоћу да кажем да ce она није ни сетила да, користећи ce том слободом, ја не бих изиграо њено поверење - јер зашто ми je иначе дала ту слободу - већ њено обожавање, које je она удвојила зато што смо нашем односу дали и тај смисао. Она je хтела да има само за себе човека коме je могла толико ствари да дозволи, И када јој ce учинило да јој тај човек више не припада сасвим, онда je све разрушила, онда више није била уз њега, онда je допустила да тај човек и даље верује да je y њој истина, док, y ствари, y њој није било више ничега, савршено ничега, онда je... Они су то учинили. О свакако... Стеван Џамић. Ви познајете Стевана Џамића? Стеван je механички климнуо главом. - Ви га познајете? Ви познајете Џамића? - поновио je човек узбуђено и први пут ce обратио Папа-Катићу намргођено и директно. Није му био показао да га je познао оне ноћи кад му ce жена порађала, a било му je непријатно и што му младић није већ раније рекао да зна Џамића. - Да, познајем га. Он je долазио код... - Стеван ce предомишљао да ли да дода: код моје матере! Завршио je: - код мога деде! - Ja сам врло мало познавао вашега оца - рече човек као да je намерно хтео да ce врати на генерацију ближу најмлађем Папа-Катићу. Били смо још дечаци. Џамић ми je после причао да je затим био велики пријатељ са њим. Показао ми вас je на улици. Сећам ce врло добро када ми вас je показао на улици. Имали сте дугачке, танке ноге и матроску блузу. Ви сте, уосталом, још дечак, скоро још увек за кратке панталоне и матроску блузу. Ово што вам говорим сада, ваљда не би требало да вам говорим већ самим тим што сте још дечак, То je први пут да неком говорим. Први пут да неком то мoгy да говорим. Ваљда што сам вас оне ноћи чекао да уђете, што сте je онда видели, што сте све оно видели... Човек je опет викао. Затим je ућутао. Онај старац, преко пута њих, извукао je најзад своју поњаву из прљаве Мораче и простро je по зиду. Вода je, видело ce чак са обале, цурила с поњаве низ зид. Малени облаци, 235

потпуно нестварни, прелазили су испод сунца, и њмхова je сенка падала по води. Све je то остајало неповезано између себе, сем неким несигурним плаветнилом. Папа-Катић je почињао да осећа помало хладноћу, Да би прекинуо ћутање, обратио ce суседу, погледавши право y њега: - Стеван Џамић je долазио врло често код нас - рече. - Све док мама није умрла. Скоро изгледа невероватно... - Да, сасвим невероватно - викну човек. - Можда због рата? Ја сам био y команди, y Ваљеву, a она je, одједном, дошла да ме види. Онда je одмах посумњала. Било je, мислим, фебруара и још ce осећала грозничавост од Мишићеве контраофанзиве. Егзалтација je била велика, иако je пегавац већ беснео y Ваљеву. Није изгледала срећна што ме види живога, патила je сигурно грдно, али није могла да оде одатле. Тада je сишао Стеван с фронта и остао са нама највише недељу дана. Нисам био ништа приметио. Имао сам огромно посла, a и иначе не бих себи допустио да ма шта приметим. Мислио сам да je најважније живети. То, да сам још жив, за њу, и да je она жива за себе и за мене. Желео сам да само што пре оде из Ваљева, где je било глупо седети. Није могла да оде, изгледала je као y халуцинацији. Молио сам Стевана да je, када продужи за Ниш, на одсуство, одведе до њених. Сада више не могу да знам да ли ce то догодило већ тамо y Ваљеву, за време док сам бивао y канцеларији, или после... Страшно ce мучим да ce сетим појединости. Једно по подне, било je скоро пролеће, позајмио сам један фијакер да ce одвеземо до Уба, тамо су нас чекали y понтоњерском логору за ужину. Није хтела да седне између нас. Хтела je пошто-пото на доње седиште. Изгледала je ведра. Као да je сумња с ње отишла. Све време држала je једну руку на моме колену и једну на његовом. Сећам ce тога јер сам био суревњив a y исти мах ми je било драго што je другарица с мојим другом. Ипак ce није смејала као ми. Била je ведра, али озбиљна. Хтела je да сиђемо и да седнемо поред врба на земљу, која ce још није зеленила, већ ce само пушила од испарења. Кочијаш je донео поњаву. Сели смо. Она ce наслонила на Стевана, леђа уз леђа, a ја сам спустио своју главу y њено крило. Била ми je положила руке на главу, али су те руке биле потпуно мирне. Ниједан њихов покрет по моме челу. Сећам ce да сам тада помислио: „Ко од нас сад има више од ње, ја, као муж, са овим рукама потпуно непомичним, или он, као друг, овим ослањањем пуним поверења?“ Нисам могао бити љубоморан на човека који je једини знао цео мој животи који ми je ближи од брата. Али je ипак било нечега што je она тога тренутка 236

давала више другоме но мени. Ето, ја мислим на све то врло интензивно! За све време док je говорио, он je заглбдао своје четвртасте руке, енергичне и без друге изразитости сем те мужјачке упорности, која ce видела и на његовим дугим тамним прстима, чврстим и безизразним. Одједном, те су му ce руке учиниле туђе. Замишљао je увек за сваки део свога тела да je друкчији него што je био y стварности. Настављао je огорчено: - Имам једно писмо од ње, од пре две године. За време бугарског рата, био сам контузован и вратио ce из болнице на фронт. Био сам згађен на све оно што ce дотле збивало око мене. Жене са одсеченим сисама, пробуражене, људи са одсеченим удовима y устима. Све ce догађало апсолутно идиотски, Борбе су биле завршене и ми смо ce излежавали под шаторима. Половина моје чете боловала je од колере. Предео око мене био je толико ружан да je било тешко погледати га. Читао сам много. Имао сам један циклус немачких филозофа y скраћеним издањима. Изгубио сам био сваку рутину и морао сам да ce враћам по пет и шест пута на исту страну да бих пратио мисао. Најзад нисам разумевао више ништа, али ме je то гонило да мислим. Било би довољно и да отворим књижицу, па да одмах почнем да размишљам над самим собом. У Бечу je наш професор, углавном, говорио само о Хегелу. Читали смо код куће Маркса, подвлачећи пасусе са којима ce Хегел не би сложио. Ја нисам био материјалист и читао сам нарочито Бергсона да бих по кафанама и код другова могао да побијам Маркса. Излазио сам, скоро увек, победних из тих дискусија, што није било тешко, јер су, y то време, y суштини били сви спиритуалисти, Али после турског и бугарског рата, кад су ми ти изводи филозофа пали y руке, приметио сам да их читам с неком врстом грозе, с којом би их, ваљда, и сам Маркс читао. Све ми je y њима изгледало као празна духовна игра - Јапанци који ce играју шареним пантљикама од хартије кроз запаљени ваздух. Усредсредио сам ce зато на оно стотину страна извађених из Хегела. Сада сам налазио масу поставки које je Маркс превазишао. Дијалектика ce постављала y реалност, као гвоздене шине кроз још хаотичан предео, где леже жене са одсеченим сисама и људи са удовима y устима. Локомотиву која би пошла тим шинама требало je саградити. Хегел није никако могао то да учини. Он би чак довео до закључака који би онемогућили конструкцију... Доцније ће ce око те пруге изградити насеља и друштвене институције, no нечем новом што je можда заблуда, али заблуда на коју ce 237

још једино може играти. Ако би и то промашило, ничим ce више не би могло заменити. Шта je савремена срећа према томе имала да значи! Изгледала je чак грозовито! Боље je било остајати и y одвратном пејзажу, окружен попаљеним селима и људима, чија лица представљају живе ране које никада неће зарасти!... Само што ће очи које гледају кроз такве ране видети можда и велика стварања, a онда би било споредно да ли ce налазе на лицима која су живе ране или не. Ја сам своје лице, такође, тако осећао. Написао сам писмо жени, која y то време, још није била удата за мене. Знао сам да ме много воли, али сам y тој љубави тада гледао само њену жудњу за остварењем просте, домаће среће. Огњиште, освајање друштвених положаја, сигурност. Домаћу сигурност нарочито. Она je била девојче тако однеговано! Бојао сам ce да je волим. Рекао сам себи: „Докле год би та љубав значила пристанак, помирење са животом, a не освајање, преуређивање, стављање на коцку свега, не волим је...“ Написао сам јој да ако бих ce венчао с њом, y оваквим околностима, тешко да би тај живот значио за њу срећу. Нисам хтео да јој гарантујем ништа, апсолутно ништа. Чак ни да бих био човек y односу на њу. Молио сам je да размисли, да заборави, да оде из мог живота. Можда сам знао да не може отићи и само зато сам смео тако да јој пишем. Главно je, ја сам јој то писао и био сам уверен да то и желим. Да je онда отишла од мене, свакако да je не бих жалио. Чињеница да ce уплашила од мога писма значила би да нисам имао шта да изгубим. Писмо које сам добио од ње било je пламено. Могао сам да претпоставим да воли већ толико да ће пристати и на живот какав сам јој описао. Али нисам могао ни да наслутим да ће њене речи бити тако огњене, да ће оне значити такав егзалтирани позив и обећање. Писала je: „Бити несрећна с тобом значи још увек једину могућну срећу за мене. Како живети иначе и y име чега? Ја те волим баш због свега тога. Треба да ме разумеш. Ако ти само пристајеш на то, ја хоћу, ја желим, ако треба, да будем и несрећна с тобом. Није могуће да je срећа једини услов да ce однос између два људска бића оствари. Ваљда постоји и једна боља срећа, која ce састоји из пристанка на патњу, кад je ова условљена и има свој смисао? Ја верујем да тиме још није све свршено, мили мој, и да ће ce све још уредити између нас. Не треба мислити да ти све ово говорим што те волим и да бих те задржала, већ те волим зато што сам од првог тренутка знала да ћу ти све ово моћи рећи и да ћу ти моћи одговорити овако, ако затреба...“ Отприлике 238

тако ми je писала. Уместо да ме обрадује, она ме je тим писмом толико помела да сам само писмо скоро мрзео. Шта значи толика егзалтација? Везује ли ме то само још више за ту жену? Два дана, чим бих помислио на њу, било ми je нелагодно. Знао сам да ћу je начинити несрећном, тешко je не начинити жену несрећном ако човек не пристане да ce држи утврђених путева. Зашто je она пристајала да буде несрећна? Сада видим да сам већ онда погађао да ме je тиме, што je пристајала да буде несрећна, она потпуно куповала. Требало je да ce избришем пред чињеницом да je она на све пристала. Прочитао сам њено писмо, па три стране од Хегела. Стилови су били, из основа, сасвим друкчији. Један je извирао из нерава, a други из чисте духовне спекулације. Један запаљен као сумпор, као фосфор, палио je, гушио, чаробан као светлост и као боја: други тежак, заплетен, полазио je и враћао ce на исту реч, ништа није изгледало неразумљивије, мучније од њега, хаотичније. Како je први био директан, јасан, како je говорио просто. Као сигнали с лађе на лађу y ноћи. Па ипак, тај тако непосредни језик бацао je смутњу y мој дух. Нисам умео да изиђем из тога, батргао сам ce. Онај други je умиривао, сређивао, показивао да живот духа одговара само и стално материјалним чињеницама света. Био сам толико несрећан читајући речи добијене од ње и тако срећан и снажан читајући Хегелове. Излазио сам y ружни предео који ме je окружавао. Корачао дуго, дуго, и хтео да размислим о томе. Гледао сам пажљиво сваки камен, заобљеност голих брегова, као испуцалост старог, рђаво умешеног хлеба; гледао војнике како пролазе са ликовима често тако нељудским, неодређеним и неразговетним. Чак je и небо било прљаве, лепљиве боје. Али кад сам сишао y једну долину где су сељаци били y беди, куће y беди, речица y блату и беди, чинило ми ce да нешто јасније разазнајем. Предео никако није био ружан, ни људи, ни небо, Све je било хаотично, бедно, смушено, али ce на све ипак могло да гледа без одвратности, без осећања ругла, чак без жалбе, без сажаљења. Тако би домаћица могла да гледа y материјал који има да јој послужи за справљање обеда. Свака ствар, хаотична и ружна сама за себе, могла je да уђе са максимумом вредности и лепоте y поредак који би био y максимуму леп и значајан. Једна мисао натопљена страницама из Хегела могла je да погледа на све то, чему je корачало тело као на нешто што неминовно мора ући y бољи, y много савршенији поредак. То није била нека мисао која би ce поклапала тачно са мишљу овог филозофа. Ја нисам 239

цео свој дух употребио да бих његову мисао схватио и разумео, нисам савршено средио свој дух с њом, нисам чак био начисто ни си тим колики су били њени обими, али сам je примао као такву, натапао њом своју мисао, уносио je y себе као какав поетски материјал. И све je зато изгледало тако добро и неумитно. И ја сам сад чак знао и зашто je то тако. Знао сам јасно да je никада не бих тако апсолутно примио, тако без ограде, тако као своје име, своју расу, свој пол, да иза ње нису стајале пламене, тегобне за мене, речи девојке која ме je волела и чију љубав још нисам примио. И знао сам нарочито да нисам понео мисао овог филозофа зато што сам заљубљен и вољен те бих и ма коју другу мисао могао да примим, већ што су овде једна другу, мисао и љубав, савршено омогућивале и условљавале. Требало je да ce закони природе, врсте, човечанства и човекових односа решавају с таквом одлучношћу, отвореношћу, с таквом отвореном категоричношћу као што обећавају речи оне девојке, па да Хегелова мисао бива могућна, стварна. И треба да постоји једна таква мисао о свету, треба да je могућно погледати с таквом мишљу на свет, па да решавање односа између човека и жене добије једно бескрајно шире значење, буде најнужније, најнеопходније устројење новога живота, коју они, који су проистекли из Хегела, обећавају. Тако да сам ја, постепено, схватио однос са својом женом. Да ли ме разумете? Никада ми ниједно људско биће није било ближе од ње. Ни с једним нисам општио с тако човечанском искреношћу. Ја сам волео и познавао њено тело и био уверен да исто тако добро познајем и њену мисао. Никада ниједну тајну нисам имао пред њом, нисам волео да je имам. Био сам као отворена књига коју може да чита кад хоће и како хоће. (Насмешио ce.) То je била можда највећа љубав која може постојати између два човечанска бића, једина савршена и реална, једина на којој би ce могло даље да гради, Можда и ништа друго до једну мисао y животу, до једну љубав за живот. (Насмешио ce.) Био je страховито уморан. Као да je учинио огроман напор да би све ово изразио, лежао je ту, крај Стевана Папа-Катића, као пас који би стигао са бескрајно далеког пута, задуван, исплаженог језика. Очи су му биле пуне грознице. Стеван je мислио да тај човек даље више не може, али ce он одједном пренуо и са истом егзалтацијом наставио да виче: - Сада je све разрушено, све, све!... Ја више не могу да волим живот... И не што би то било важно за мене. Ја више не верујем ни y живот, ни y мисао, 240

хегелијанску или било какву, ни y шта више! Замислите, погледајте сав овај свет, сву ову патњу, ово мучење, где ce сви чврсто држе за живот, али га нико више не воли. Ја, ја сам веровао y живот, y будућност. Ниједна патња није била y стању да ме y томе спречи. Ниједна друга жена. A она je то сад уништила, разрушила. Ја више не могу да волим живот. Да ли једна мисао може да постоји, да ли може да значи нешто ако нико више не верује y живот, не воли живот? Има свега десет или двадесет људи на свету који и y највећој несрећи верују y ммсао и y материјално остварење те мисли. Ти људи нису важни, али je њихова вера y мисао важна. Да ли ме схватате? Ја сам био тако горд на то!... Сада више не могу, сада сам заувек смрвљен. Ни мени самом више није јасно шта ме je управо смрвило. Ја ce нисам разочарао!... Ствари су ce баш догодиле онако како je требало да ce догоде, како ce увек догађају, само што сам ја очекивао нешто друго, нереално, нематеријално ако хоћете, y име нечег већег, реалнијег и материјалнијег! Нешто што сам ја мислио да мора доћи као реална последица, a оно би - да je дошло - дошло, y ствари, само као чудо. Ја нећу ни случајност, ни чудо, ни изузетак. Ја ce нисам разочарао. Ништа ce није догодило што нисам знао да ce може да догоди. И није y питању жена. То није морала бити баш жена, и када бих могао да поновим свој полазак ка нечем апсолутном, зашто бих морао баш да поновим искуство са женом. Разумете ли? Овде ce несрећа догодила са женом зато што сам њу узео као јасан план с кога сам пошао. Толико других ствари могле су да je замене! Ставио je руку на Стеваново колено. - Видите, ви сте, ваљда, последња личност пред којом ce требало исповедати. Не мислим да вас вређам. Никако због „матроске блузе“, јер кад сам могао да вас позовем да помогнете при порођају, могу и да вам кажем шта je претходило том порођају, већ зато што je живот пред вама. Ви можда још нисте... Да ли сте већ мислили на то да ће вам живот постати нешто друго само зато што ће ce нека жена умешати y њега? Ја сам ce одувек бојао тога, и онда то je дошло... Стеван je као нешто страно слушао свој глас док je говорио: - О каткад све што je жена... не знам како да кажем, све што je женско y животу... Пре десетак дана видео сам све y облику жене, планину по којој ce пењемо, олују, снег, све. Једна жена je јахала испред нас. Због ње сам y природи одједном видео како je једна женственост везана за другу и како je све укупно онда имало смисао опште женствености y природи, као кад 241

човек гледа под од црних и белих плочица на коме увек види само крстове на белом пољу, a онда одједном y очима му ce издвоји најпре један једини бели крст, затим други, и најзад угледа само беле крстове по црноме пољу. Сад ништа не изгледа очитије од тога. Требало je само ићи белим коцкама, не црним. Сав рат, y таквом случају, све ово што ce збива, труљење, проливање крви, сва ова мука и вапијање, није ништа друго до циклус женствености y природи. Природа баца из себе полунатрулу клицу да би свежу y себе поставила. Ово није рат људи, није такмичење људи, већ циклус женствености... Образи су му горели док je ово говорио. Чинило му ce бескрајно бесрамно и смело да нешто тако каже човеку много старијем од себе. -... Имао сам читаву халуцинацију од тога. И онда када caм видео вашу жену како ce порађа, био сам y халуцинацији. Осећао сам ce тако уморним када сам улазио y колибу, a ипак сам могао да стојим... Мислио сам на то. Мислио да би већ требало да познам жену. Сви би онда било много простије. Све би било простије и јасније. Ја ce не бих устручавао, требало би само да имам прилике. Па ипак, кад je y Андријевици један човек, с којим сам путовао, довео жену, ја сам ce правио да спавам. Онда нисам имао никакву жељу. У помрчини, нисам je чак ни видео ни како изгледа. - Ko je био тај човек? Неки ваш рођак? - Не, један прост сељак. Нико онда није био срећнији од њега. Он je због тога, после, и остао y Андријевици... - Па ви идете сасвим сами! Како je могућно да нико није уз вас, да сте тако сасвим сами? Човек je био очито изненађен, али je, y исто време, већ био нестрпљив. Дигао ce и погледао свуда укруг. Гомила на тргу била ce видно смањила, али су нови људи ипак пристизали, и све je још личило на разбојиште. - Не, све до Ругова ишао сам или с породицом или са дединим пријатељима. У Ругову сам упитао о којим коњима треба да ce ја старам. Они су мислили да ћу измаћи највише сат-два, па да ћу опет да их сачекам. Ваљда сам и ја то мислио, кад сам пре тога говорио са друговима y Пећи, и један je рекао: „Ти си паразит. Презирем те што си паразит, што не умеш и ниси достојан да гладујеш!“ Нисам ништа одлучивао y вези с тим. Међутим, отишао сам напред и стално сам после журио само да ме не би стигли. И када бисмо ce случајно нашли, рецимо овде, ја бих опет отишао испред њих. 242

Чак и кад бих морао да умрем од глади, више не бих хтео да ce вратим међу њих. Не што би ти људи били изузетно тешки да ce поднесу, али има дветри ствари које би ме спречиле да с њима пођем даље, иако су то рођаци и пријатељи рођака. Прво, видео сам да оно што je y породици топло и меко, да je то лаж, страшна, страшна лаж. Око ње je глад, беда, смрт и неправда, најгрознија неправда што ce да замислити. То није живот, то y породици, То je лаж, то je скуп људи који ce, мрзећи цео други свет, скупио с главама унутра и копитима напоље. Сви су једнаки y породици за породицу, и они добри и они зли, они паметни и они вешти, и они глупи, и сви, И сви су подједнако омрзнути за породицу ако су ван ње, ако нису пријатељи с њом, y савезу с њом. Ја не могу да поднесем идеју да ce кроз ово чудо, кроз ову пустош, крећем као цела породица заједно, као цео паразитски спој заједно, глава унутра a копита напоље. Ја хоћу да будем сам, да идем сам. Ако већ, као дечак, ја морам да проведем себе кроз чудо, свестан да je то чудо, онда ћу бар да разбијем љуску, па да проведем себе сам, сасвим сам. Зато сам ce онда и одвојио. Само да одем сат-два напред, само да не бих морао да мислим с њима, да гледам с њима. Бар тај сат-два! Тако, без решења, без одлучивања, пошто je одлука сама сазрела... Не обраћајући никакву пажњу што ће тиме прекинути Стевана ПапаКатића, један младић, тамног и врло мршавог лика, обрати ce нестрпљиво... - O па ja сам те тако могао тражити до сутра. Да ce ниси дигао, ја бих те до сутра могао тражити. Стеван y први мах није разумео да ли ce црномањасти младић обраћа њему, коме je, без осмеха и без погледа, прво пружио руку, или његовом сабеседнику, на чију страну такође није гледао, - Мислио сам да ћеш природно проћи овуда, преко моста. Непрестано смо седели овде. Човек му je обвио руку око плећа. Хтео je да пођу. Попели су ce, сва тројица, уз брежуљак, до неуређеног трга. Младић je био y доста пропалој војничкој униформи, само су доколенице и наредничке звездице сијале. Све остало било je чак и одвише похабано. Велика црна коса падала му je, испод капе, на чело, изванредно високо и чудно бело према осталој мркости лица. Али највише су изненађивале на том лицу очи, невероватно тужне, несрећне, напаћене очи, које су час биле пуне суза, час опет детињски веселе, подсмешљиве и зле. Танке усне, и ноздрве чак, подрхтавале су непрестано. До руку, чије je зглавке прстију сваки час додиривао страшно оштрим, белим, подједнаким зубима, све je на њему било нервозно, 243

устрептало, узбуђено. Није било ничега y изразу ни y покрету. Сваки час би погледао на Стевана снуждено и скоро непријатно. - Младић... господин... оне ноћи кад je Милица родила. Причао сам ти... Његов отац и Стеван Џамић... - Да, знам, Јоване - прекинуо га je суво младић. - Ви ce за тако што, као порођај, сигурно нисте спремали, а? - погледао je оштро y Стевана. - Je л’ пишете песме? Стеван je страховито поцрвенео: - Не. Али... Ko вам je то рекао? - Ваљда Џамић. Он je говорио једно вече дуго о вашима и вама... Неко je спиритиста код вас, зар не? Стеван je опет поцрвенео и није одговарао. - Нисам никако имао прилике да те питам како си? рекао je други човек. - Доста си ослабио и сада изгледаш као враг. - Не би ни било чудо! Цео je свет ваљда ослабио; нисмо y Швајцарској. - Како ти с Тони? - запитао га je човек и погледао опет на реку. - Ох, ја са Тони? - узвикнуо je младић осврнувши ce цео, као ошинут. - Па ти знаш, она ме воли. Обожава. (Засмејао ce.) Непрестано мисли на мене, видиш, само не може да ме издржи поред себе. О, она не воли да ме види, иначе ме обожава, зар не? Поново je принео зубима песницу и одмах je спустио низ шињел. - То није тако немогућно, драги мој Драгиша, ја сам чак уверен да те она воли. Можда ни сама не зна то. - Хм! - изустио je болно младић и постајао све мрачнији. Да би мимоишао двојицу-тројицу људи који су лежали на земљи, баш на њиховом путу, Драгиша je прескочио нека изваљена колица. Ногом je закачио рукуницу и љутито ce осврнуо да je погледа још једном. Осећало ce да би ce радо вратио и бесно одгурнуо ногом колица, или бар рекао неку ружну реч онима који су лежали. Јован je жалио свога младог пријатеља, тако изузетно лепог и замршеног. Међутим, по његовом мишљењу, било je још пуно срећних околности за Драгишу: Тони je жива, може да промени своја осећања, своје држање. Постаће доцније обична, несносна и ситна жена, као свако људско биће старећи. Кроз коју годину Драгиши ће бити досадно што мора да je сретне. Али његове je жене нестало заувек. Ma како ce свет мењао, ма како да ce 244

и он сам мењао, да ce његова мисао о жени, о друштву, о свету мења, ма како да ce сврши ова несрећа овде и y свету уопште, y њему ce неће избрисати оно осећање које je имао према тој жени пред саму њену смрт. Неће ce избрисати појам о њој онакав какав je он имао пред њену смрт, и то једино зато што je она, изашавши из живота, оставила за собом своју непроменљиву личност. A најстрашније je што c тим појмом о њој, све до његове смрти, има да буде везано и ово његово осећање ужаса: да je место истине, праве, материјалне, конкретне истине, како je он увек Милицу видео, y ствари постојала само шупљина и празнина y његовом животу, коју je тај појам некад испуњавао, a из које je, готово неприметно, одједном била ишчезла. Сада je заувек имала да остане y његовом животу та шупљина, коју би савршено могли да испуне само физички и духовни облици жене коју je он волео. Када буде срео неку другу жену, он ће несвесно процењивати само то: да ли би апсолутношћу која њу представља могао да испуни ту шупљину. Али je увиђао, већ сада, како би ce свака жена осећала y томе као y неком саркофагу; да би и он сам осећао њу као затворену y саркофаг, и да je најзад све разрушено y њему заувек. Он je знао да ce никада више неће ослободити ни жене која je нестала ни ужаса који je, y последњем тренутку, оставила за собом. Помислио je на људе које je граната одједном ослепила, одузела им вид, a на место овога оставила им ужас пламена, ужас црвеног, ватреног огња, који je y последњем тренутку заблеснуо и више ce никад неће да избрише из ноћи која ce затим спустила. Сада je и y њему била огњена празнина коју je за собом оставила та жена, и свуда около биле су празнине које су за собом остављале ствари што су за њега доскора нешто значиле. Ништа више није имало вредности. Све je било само привиђење нечега. Све je било безбојно, безукусно, сиво. Оно што je он називао „дијалектиком", које ce дограбио с одушевљењем, остајало je као напуштени скелет, конструкција, на земљишту где ce мислило да ће ce наћи нафта или рудишта, па ce није нашло ништа, a онда ce само бежало од беде и несреће. Ништа више није вредело, ни умирање ових људи, ни држање Тони, толико неувиђавне и сурове да je y стању да уништи човека чије je развиће пошло блиставом линијом, ни та блистава линија човечанског развића, ништа, ништа више! Остајало je једино да сада треба живети некако, трудно и напорно састављати један тренутак без вредности с другим тренутком без вредности, све док ce не испуни цео један дан без 245

вредности; и онда треба такав дан саставити с другим таквим даном, док ce не испуни година и док цео један живот без вредности не нађе негде свој крај. Одједном je видео да je Драгиша, који je ишао поред њега, за све то време говорио. Тај младић, који му je, неком случајношћу, био тако близак, волећи баш сестру жене коју je он волео, носио je y себи живот можда исто толико измучен и ужаснут колико je и његов, или чак и измученији. A Драгиша je говорио онолико исто безосећајне и идиотске речи као што су малочас биле његове. И Јован ce згрозио над тим: да ce из своје несреће не може изићи да би ce проценила туђа, да несрећа коју човек доживи, коју живи, нема ниједну објективну вредност, да она остаје и y својој вредности чак несрећа, нешто из чега ce баш ништа не може да изгради. - Видиш - говорио je младић горко - ти си имао жену која те je волела, која ти je сваког часа говорила: „Ја те волим, ја те волим!“ Она je чинила непрестано оно што ти волиш да чини, и ишла иза тебе, тражећи непрестано твој поглед, као куче. Ти je можда, уопште, ниси волео, или си само удостојавао да волиш ту њену љубав, и ти сада, разуме ce, не можеш да појмиш да неко може да воли жену која никада, никада, ни y најбољим часовима, није хтела да покаже да ли воли или не. Тебе би то увредило, ти не би могао да поднесеш жену која те не воли, која те не обожава. Ти не би могао да издржиш да жена има карактера, да je она човек. Ти не би поднео да сте, жена и ти, два човека, јер ти си једини човек, y ствари охоли, уображени човек. Она треба да те слуша, она треба да je вежбаоница y којој ћеш ти да развијаш своју мисао. Можда y твоју мисао спада и то да јој кажеш да je и она човек, али тек толико да прими то саопштење и да ти ода признање. Док je Драгиша говорио, његове су очи светлеле. Био je грдно зао, говорећи тако, и радовао ce што може да je зао. - Ja нисам никада желео да ме жена обожава - рекао je Јован просто, не гледајући ни y Драгишу ни y Стевана. Са досадом. - Можда би ме то чак и заморило кад би ми ce учинило да ме обожава. У сваком случају, то ми ce још могло само да учини, јер она ме никад није обожавала. Она je била исто тако упорна y своме потчињавању као њена сестра y опирању. И после, зашто мислиш да je један човек створен да воли сасвим овакву жену, a онај други сасвим онакву? Да сам ја сусрео жену која ме не би волела, a y коју бих ce заљубио, ја бих можда после волео само такву жену. Ти мислиш 246

да си створен да волиш жене са јаким карактером јер си баш такву срео. И зашто би y најчовечанскијем односу два човека између себе, и поштујући права један другоме, морали бити упорни? Ја сам увек желео да не будем упоран. Мислио сам да ce може бити миран и као отворена књига. Папа-Катић je хтео да ce одвоји. - Дођите један тренутак. Можда ће нам скувати кафу прекинуо je Драгиша журно. Био ce уплашмо да ће их Стеван баш сада да напусти и да га остави самог са пријатељем, на кога je насрнуо. - Треба просто да одемо до моје таште - рекао je Јован. Тамо je и дете. Траже неку жену која ће га дојити, Ја немам ту никаквог осећања... Толико ме je све то смрвило. Тешко je живети одједном без жене која вас je „обожавала“ - додао je с подсмехом. - Видећете моју ташту: то je најјача жена коју сам икада срео. Страховито je јака, видећете. То ме убија, осећам ce онда тако ништавним. Жене су, уопште, толико јаке, толико јаче од нас. Дошли су до једне сасвим беле куће. Два-три гола, тамна и безлисна дрвета стајала су пред њом. Кошчата жена, с црном плетеницом над самим велом, стругала je кујнску даску пред вратима. Једна девојчица, крај ограде, викала je колико je грло носи: продавала je колаче и хлебове од блата. Очи су јој скоро излазиле из главе колико je викала. y тренутку када су већ ступили y двориште, на вратима ce указала једна девојка, висока, танка, тамног лика и јединствених тамних очију. Са свом својом тамнином и тишином, изишавши на светлост, Стевану ce учинило да je као каква буљина. Скупила je цело лице да je светлост не би вређала. Најпре их није видела, гледала je само оштро y девојчицу која продаје колаче од блата. - Зашто вичеш толико? Иди негде y поље па вичи. Радоја, зашто не кажеш тој девојчици да ce не дере? Жена je престала да струже тесто са даске. - То ми je кћи - рекла je и пошла бесно девојчици. Драгиши ce стегло срце. То као да изишла на врата и викнула њему: „Зашто долазиш ти? Шта имаш једнако да долазиш баш овамо! Уморна сам и уморна, од тебе!“ Неко гађење, страшан умор, малаксалост овладали су њиме. Она, сада, тако ружна, вулгарна, несносна девојка! Зашто он долази ту? Толико људи умире. Сви људи умиру. Таква трагедија ce одиграва светом, a он долази, непрестано долази, Већ друга година како долази, пред 247

разна врата, на која излази увек то исто немилосрдно и бездушно, кретенасто девојачко лице. - То сте ви! - рекла je Тони, видевши их. - Какво страшно дериште! Једва смо дете могли да успавамо, a и мама je толико нервозна, a ова сада виче. Прибијала ce уз довратак да бих их пропустила. Погледала je зета и неодређено му ce насмешила. Не сасвим то! Била je одувек, ваљда, велики пријатељ с њим. Он je унеколико убио њену сестру. Унеколико je убица. Кад год отвори врата, јер неко виче, увек по један убица пође према њој. Скоро халуцинација! Њен зет je за њу био сада нешто ужасно, иако су одувек били изврсни другови. Осмех, не љубазност, не другарство већ помиреност са судбином. Драгишу скоро није ни приметила. Овај je видео њену облину врата како ce губи y хаљини. Плавичаста сенка, не уједначена, већ мека и нестална од дисања и невидљивог крвотока, окружавала je грло. Обузела га je неодољива жеља да додирне прстима тај врат. Не устима, не дланом, већ прстима или челом. Из неког бескраја где живи усамљен, где ce дише тешко, неправилно, где je вечита нека грозовита стрепња, он je тада позивао њу да га погледа, да га види, да додирне својим погледом његов поглед. Тај ћутљиви позив, тако очајан, тако непобедив, да je она, за тренутак, престала да гледа „убицу“ и погледала Драгишу. Насмешила ce. И зачуђена што je неко може гледати тако, с толиком чежњом, очајањем, њу која je изгубљена, прибијена уз врата - хипнотисана тим - није склонила поглед, већ je престала да ce смеши и осетила да ће да зајеца суво, да ће почети да крши руке. Јер она никако није желела то, никако то! Несносно и наметљиво! Бити сама, остављена да легне и да размишља. Драгиша je био y егзалтацији. Његово тело стало je да ce издужује, све више, више; онда више није могло, и дух je лебдео високо над њим, али још y споју с њим. И тамо, сасвим на висини, тај дух, то тело... бескрајна срећа. „То сирото дете, Тони! сирото дете! Подићи га, однети га, нестати с њим!“ Несвестан тога, Драгиша je дигао руку и врховима прстију додирнуо с нежношћу њен врат: - Сирота Тони, која ce мучи и која не може да спава... рекао je узбуђен, не смислом речи (он их чак није био ни свестан) већ додиром невидљивог и плавичастог крвотока. Под прстима je било топло, дрхтаво ткиво, глатко и јединствено, али не више ни ткиво људског тела, већ неке материје радијумске и зрачне. И онда 248

je Тони спазила још једном поглед „убице", питом, брижан поглед, управљен на ту руку младића по њеном грлу. „О не, то не, то не, којим правом, којом смелошћу, додиривати ме“, крикнула je она y себи. „Којим правом да мучи моје тело!“ Насртати увек на њено тело кад год ce појави на вратима. Видела je себе како га je грубо одгурнула, како je викнула расрђено. У ствари, она ce само одмакла раменима и главом, једва видно, једва осетно, колико да његови прсти остану усамљени и несрећни y простору. - Уђите. За Стевана Папа-Катића она je од првог тренутка била буљина. Птица покривена тешким, крутим перјем, великих очију, заблеснутих светлошћу. Птица која живи y помрчини, која и када изиђе из помрчине, остаје још увек y ноћи која je y њој. Птица несреће, ужаса, коју никад нико није видео да ce излеже и која никад не умире. Соба je била велика, закрчена великом пећи, нарамцима дрва, перинама и коферима. По столу су ce ређале тегле, коританце, развијене пелене и сијасет других ствари. Иза стола ce налазила велика постеља, сасвим уза зид. На тој постељи била je наваљена на јастуке крупна, пуна жена, одевена y црно, врло озбиљна, скоро намргођена од оног што je размишљала. Пре него што су ушли, она je мислила грдно, моћно, озбиљно, снагом којом ce самлева жито, којом планинске бујице, ваљда, сносе балване. Скрштених руку на грудима, она je мислила, не крећући ce, не мењајући чак ни израз свог лика. Мислила je о свему што ce догодило, што ce догађа и што треба чинити. Већ данима и данима, годинама, она није престајала да мисли, Као сила водена y планини, за коју ce помисли, када ce први пут види, да ће сад, за који тренутак, сјурити сву воду која je горе, a она je, међутим, тако спушта откад планина постоји. Мисао ce те жене није завршавала, јер ce ни њен живот још није завршавао. Мислила je као што ce живи, као што крв тече. Не, шта je то живот, да ли je простор коначан или не, да ли су време и простор једно и исто, већ само како померати, самлети, савладати елементе живота, како својом снагом покренути грдан и тежак точак породице и њеног бивствовања. Као да обавља какав огроман физички напор, тако je ова жена мислила. Нешто огромно, задивљујуће, било je y тој жени. Као залазак сунца, као дуга над морем, као ветрови који надимају једра. Њен миран, озбиљан лик, руке укрштене на пуним грудима, и са стране ње мало дете увијено y масу марама. Дете ћерке коју je толико 249

волела, јер je била прва и уз то још толико лепа, тајанствена, кротка и запламтела. Док je журила да би тој кћери припремила порођај, овде, y овој великој соби, дотле je кћи пре времена рађала и умирала негде горе y планини, пред непознатим и невештим људима. Сада je мати тако снажно мислила на то, на то умирање горе y планини, окружено фијукањем оркана, тако je силовито мислила, да je умирање још увек трајало, и преко смрти чак те бледе Милице, коју je њен зет донео скоро на рукама. Поштен и лојалан човек, тај зет, који je донео њено тело да умре ту, пред њом! Али зашто није умро он уместо ње? Зашто није он умро после ње? Мати je, међутим, учинила све. Да постоји сила која задржава смрт, она би je сигурно задржала. Јер су њена мисао и дело које излази из те мисли били као стваралачка мисао античких божанстава, као мисао богиње земље и пакла, којој je ноћна птица посвећена. Није случајно да je Тони толико сетила Стевана на ноћну птицу! Толико je био силовит рат те жене y духу, y телу, толико стваралачки, да су ce и сама осећања претварала y акцију и да je и сама жалост постајала једна мрачна, моћна сила која ствара... - О, ви сте били онда тамо? - рекла je када јој je зет представио Стевана Папа-Катића. - Учинили смо све да порођај испадне како треба, када већ није било могућно да je човек задржи y Крушевцу. Није хтела да сачекамо Аустријанце, a мислили смо најпре да ће моћи да ce остане мирно y Скопљу, a после бар на Цетињу. Дошло je петнаест дана раније. Да сам ја бар била поред ње... Не! хвала вам! Ви ме разумете, je л’ те? Није плакала, њен глас није губио y сигурности, али je била сва тамна и мрачна, силовита, несрећа која, као ноћни оркан, повија стабла, обавија их и односи. - Ваша je баба била само три године старија од мене настављала je гледајући лагано y Папа-Катића. - Ми смо заједно училе француски код Керперке. Умела je лепо да пева и била je сва нежна. Ви сте на њу. Јер ваш отац - о, како je он свршио млад! - личио je, y ствари, на вашег деду. Био je снажан и прсат још као дечак. Био je леп дечко. Тако отворен, смео, црвенокос. Каква штета! Ваљда вам само очи више личе на његове, друго je, изгледа ми, све од бабе. Где je ваш деда сада? Остао? Он треба да има преко седамдесет година, je л’ те? Био je доста старији од мога мужа. Страшно су ce били посвађали око пореза. Мој муж je био насрнуо маказама док je ваш деда још био судија. После je одговарао брошуром. Зато смо и прекинули да 250

ce виђамо. Када ce то догодило, једно вече, дотрчала je кришом ваша баба код мене, увијена y црни шал, на баштенска врата. Онда смо ми становали y Зориној улици, a ваши y Светосавској. Загрлила ме je и заклела на вечно другарство. Ја нисам била сувише сентиментална. Кад ce мужеви посвађају, шта могу жене да учине! Обећала сам да ћемо ce виђати кришом. Али ни она сама више никада није дошла. На забавама je цео свет пазио да ce не сретнемо, a наши мужеви би ce погледали као душмани. Затим je тако брзо умрла. Ја сам била y бањи. Све жене y вашој кући умирале су рано. То je чудно. (И помислила je са ужасом на своју кћер. Зашто тако рано?) Сви који су били око вашега деде умирали су брзо, само je он остајао као какав храст. За поштовање je тај човек, како je све то издржао. Он сада има само вас, je л’ те? Када je ваш отац оно учинио, ја сам му, и не питајући мужа за савет, отишла на погреб. Тада већ нисам била дете да не бих умела и сама да расуђујем... Не знате како je лепа била ваша мајка! Никада Београд није видео лепше жене. (И није престајала да ce сећа своје кћери, само je сад мислила на њену лепоту. Хтела je да их упореди y мислима, али je Милица била нешто више за њу од лепоте. Била je њена кћи, и зато није успевала да их сравни.) Тако млада, и већ као краљица и, као што су сви говорили - тако ce онда говорило о женама - као да увек корача кроз сумрак и преко ливада. То je неко написао за њу. Ракић или Дучић?... Не знам. Моја Милица je такође била лепа. Цео je свет говорио да je било огромне сличности између њих. Стеван Џамић, који je врло много волео вашег оца, je л’ те, каже да je постојала огромна сличност између њих... Папа-Катић je помислио какав ли ће израз имати на лицу њен зет када чује да ce овако, заједно, помињу његова жена и Стеван Џамић, али га није погледао. Помислио je: „Можда никаква љубомора!“ - ... И сада после свих тих свађа, умирања... Четрдесет година има како сам ce онда, последњи пут, загрлила с вашом бабом y соби за служавке, y мраку. Плачући, обе. Она je била грозно танка и витка. Још ce сећам како je под руком била витка. A сада je, видите, њен унук имао да помогне мојој кћери да роди. У планини, y планини!... Увек нови и нови који ce рађају, je л’ те. Ми нестајемо. Ми не можемо чак да будемо ни ту када ce ти нови рађају. Када умиру! И она je гледала грозним и сувим очима. Хтела je да ce дигне, да полети као фурија, мрачна, страшна, злокобна. Међутим, остајала je тако непомична, на том кревету. 251

Тони je прешла y другу собу. Драгиша je још увек осећао на прстима додир глатког, неоштећеног ткива. Ништа на свету није било тако светло, тако неизбежно, тако неопходно као тај додир! Више од светлости или ваздуха! О, какав ужас што ce малочас измакла! Да ли je могућно да није тада осетила с колико јој je понизности, с колико беде он онда пружао руку. Драгиша je хтео да живи још мало. Тиме. Зар je могућно да му она не дâ да живи још мало? Као кад би одгурнула хлеб испред човека који умире од глади. Није могућно да она то не осећа. Има ли човека који би тако упорно, безразложно, желео смрт другога? Драгиша je знао да би требало да ce држи мирно, да остане ту, да не пође за њом. Требало би да ce избрише, да сад ћути a да експлодира тек на другом месту. Бестидно je ово што чини, човечански бестидно, пред самим собом. Али ништа више та мисао није вредела. Ништа. Ништа више није имало ни своју со, ни свој укус. Свеједно je било, дакле, да ли ће остати ту или не... Одједном види да je и сам y другој соби, скоро празној, с једном постељом на ногарима и ниским орманима. Тони je стајала пред једним орманом, али ништа није радила. Њене руке биле су спуштене између боца и судова. Мирне, као да су и саме ствари, Можда бездушне као оне, или несрећне. Гледала je y младића, од тренутка када je ушао, непомично, можда мислећи на нешто друго или просто безизразно. Можда није ни дисала? Он није могао да сазна шта je с њом. - Тони - рекао je најзад Драгиша - заиста ми je жао што ce све ово с Милицом догодило и што сада трпите. - О - Тони ce једва видно намрштила - ја сам толико претрпела y животу. И све прође. Врло брзо све прође, као да није ни било. Најжалосније je увек за оне којих више нема. - Остаје мала, Тони. За Милицу, ваљда, то би било као да ce и сама продужава. - Можда, насмешила ce Тони као на неку добру и нежну, ради утехе, детињарију. - Ја не верујем да има нешто после живота. Нисам никад мислила о том, али не верујем. A сем тога, ја сам Милицу волела. Она je била моја пријатељица. Њено дете, то je нешто сасвим друго. Засад, бар, y оваквим околностима. Ми смо биле пријатељице, иако, откако смо престале да ce играмо као девојчице, нисмо никада више говориле. 252

Мислим о нечем другом сем о свакодневним стварима. Није хтела никада ништа да каже. Али je волела да буде сигурна да сам уз њу. Страшно ce љутила кад би увидела да ce ја не слажем с нечим што она воли. Не би ни y таквим случајевима ништа рекла, али би y њој све било усталасано. Једино би онда била разјарена. У себи. О, Милица je била страшан деспот. Нико од вас није знао колико je она деспот! Најзад ce један пријатељски додир постављао између Драгише и Тони. Он je осећао колико je он сад постао једини, не само y овој кући него y целој вароши, с ким она може O томе да говори. И колико je то за њу добро. Као да му ce тиме подавала. Само то га je ту занимало. Био je одједном срећан. Слушао je изванредну дубину њенога гласа. Никада њен глас није био тако свечан и дубок! Добро je знао да не треба да учини ништа што би прекинуло ту лепоту тренутка којој je одједном подлегла, Требало je да je одржи y томе, да јој помогне да говори, Ради себе. Тако! - Када ce догађало да ce вас две не бисте сложиле? - Ми смо имали једну служавку која je била назаренка. Не сасвим служавку, доносила je крушке и продавала, и када би куварици била потребна помоћ, да ce тресе или тако нешто, узимали су њу. Цео свет y кући волео je да говори с њом, помало исмевајући je, јер су нам њени одговори онда изгледали врло комични, баш зато што je на сва питања озбиљно одговарала. Никада ce није љутила. Сваки њен одговор био je јасан, образложен и поштен. Човечански, мора ce признати. Али сама она није била добра. Није била рђава, али ничег топлог није било y њеним одговорима, који су, по значењу, иначе били тако племенити. Она није хтела да зна за комику, већ je све преобраћала y збиљу, a y збиљи je одлучно хтела да све буде јасно и поштено. Никоме ce није наметала, али ако би je већ неко нешто питао, онда je одлучно хтела да га убеди да je она y праву. A то што je говорила нису биле неке мудрости, већ страшно отрцане пословице. Један други назарен рекао нам je да je та жена била говорник на њиховим скуповима. Нарочито су жене, изгледа, биле добри говорници међу њима. Нико од нас није озбиљно схватао оно што je она говорила. Али ја сам приметила да je Милица пажљиво слушала и да je никад није дирала. Није чак улазила ни y заверу, по којој je требало да кришом пратимо ову жену, једне ноћи, да бисмо упали на назаренски скуп. Један дечко имао je да нас обавести кад она пође од куће. Била je детињарија и сигурно да на сам скуп не бисмо ни упали. Игра je, међутим, била пуна мистерија, 253

док Милица није све покварила, Она je жени пред свима рекла шта јој спремамо. Назаренка je била сва црвена и бесна, али je умела и да ce савлада. Очито, Милица je била, онако како смо je после дирали, и сама назаренка. Не знајући за то, назарени су je имали y својим редовима. То je прелазило шалу. Она сама тога није била свесна. Међутим, цело њено васпитање дотле, литература, Швајцарска и другарства y пансионату, лудовање за Вагнером, није било пресудно за њен живот. Додир с том женом која je спавала y подруму, мирисала на подрум, била y беди, говорила y малоумним пословицама, био je пресудан. То je, y ствари, било тако лепо y Милици, и мени je сад пријатно да ce тога сећам, али онда ми je изгледало као да сам од ње открила какву тајну, као неку срамну страст: као да je болесна или умоболна. Била сам сва отада против назаренке с крушкама. Све што би рекла покушала сам да покажем колико je површно и малоумно, сем те воље да истраје y исправности, која je, такође, код ње била малоумна. Ето, тада je, нарочито, Милица била разјарена против мене, Данима и данима. Било je довољно да неко спомене моје име, па да je то разјари. Она je била мој непријатељ. И нико за то није знао. A ја сам онда само о том мислила, о њој, била сам луда за њом... Затим ce заљубила. Мени Јован Тасић, онда, још није био симпатичан. Имала сам одмах утисак да и он долази код нас као та жена с корпом крушака, са одлуком да живот мора бити такав и такав па ма шта било. Десет година био je старији од нас. Он je, исто тако, одлазио на неке ноћне састанке, пред њим су полагали заклетве по мали кафанама око Зеленог венца, био je y вези с људима y Русији, y Швајцарској. Био je на тим састанцима говорник, као она жена на својим. И када није могао да стигне код куће, доносио je код нас немачке емигрантске билтене, да их преводи док ми разговарамо или Милица свира. Она, међутим, није показивала да ли јој je то досадно или не. Он би попио свој чај, не вадећи цигарету из уста, свирао на клавиру, погрешним акордима али с одушевљењем, пламено, осврнут нама, и никад не би довршавао своју свирку. Није говорио никада о ономе што мисли, о својим друговима y Лозани, y Варшави. Али „назаренка“ га je већ волела. И поново сам ја била против тога, a она беснела y себи против мене, мада сам ја била као луда за њом. - И видите, до краја га je волела. - До краја - одговорила je смешећи ce Тони - као пас га je волела. И ја, и мама, као и сви други, заволели смо га. Ничега y њему није било 254

тајанственог, као што je y први мах изгледало. Ниједан човек y основи није тако отворен и јасан. Понекад сам ce питала да ли ће дуго моћи Милица да воли човека y коме нема ниједне сенке, ниједне тајне. Али она, која je била y основи деспот, њему je била увек потчињена. - Ви такође, Тони, ви сте деспот - рекао je Драгиша горко. Тони je заћутала. - Ви сте деспот, Тони - продужио je Драгиша болно. Потпуно без срца. Какву срећу налазите y томе што ћете ме уништити? Лепота тренутка била je одједном уништена. Тони je сва задрхтала. Није могла да ce помери. Сам Драгиша није знао како ce све то догодило. Био je толико срећан малочас! Откуда онда оволико огорчења наједном? - Ја не желим да вас уништим. Ви ce само с нечим морате помирити. С нечим ce морате помирити. Има, такође, нечег што ја не могу. Драгиша, ви сте млади и самоуверени, зашто сте ce онда тако снизили? Како можете остајати и даље поред једне жене која вас моли да одете? Треба да будете човек, Драгиша! Ви сте били толико човек, Драгиша! Али je он одмахнуо главом, горко. - То су фразе, Тони, фразе. Ја нисам човек, Тони. Мени није потребно да будем човек, Тони, ако не могу вас да имам поред себе. Човек није човек ради уписа y црквене књиге и да би изигравао хероја, већ да би најзад добио оно чиме једино може бити човек. Ја не могу да издржим... Како то не схватате: да не могу да издржим? Ако ми бар не помогнете да издржим, ако ме не лажете, ако не учините да стекнем најпре снаге да вас ce ослободим... Зашто ce тако нагло отимате од мене, Тони? Ја ћу да учиним све, ја желим да ви будете слободни... Али ја сам сада слаб. - Не могу да вас лажем. Ја не могу да вас заваравам, Драгиша. Било би недостојно да једно друго лажемо, после свега... - Да, после свега. Баш после свега! Слушајте, Тони, хоћу да вам кажем... Мислим да ме нисте схватили... Видите, ја имам сада двадесет и пет година. То није много. То би био тек почетак живота, y другим околностима. Тони, живот би био отворен преда мном. Али сада све je разрушено. Тони, све je разорено. Ово je трећи рат y коме сам. Био сам двапут рањен, имао сам тифус. Лежао сам на пољани и крв je отицала из мене, и небо je било пуно птица, и муве су падале по мени. Ја сам једновремено волео и социјализам и вас, и заглибљена воловска кола, и земљу y којој сам рођен, и да умрем херојски. Ништа ту није једно друго потирало. Волео сам живот, Тони! Хтео 255

сам, најпре, и да умрем за тај живот, Тони. Мада сам изгледао циник, говорио смејући ce свему, хтео сам да дам за нешто свој живот. И онда ce постепено све мрвило. Видео сам да то што човек убија човека y основи остаје главно: да човек убије човека. Није ce знало шта je горе: да ли да човек може да дигне руку на човека, да има право да дигне руку на човека, да има духовне способности да то учини, или да човек мора да пристане да му неко, y име једног права, y име једног осећања, узме живот. И ту je још био y питању само однос човека према човеку, за тај час, a могло ce претпоставити да међ тим људима има и таквих који су свесни да између човека и човека треба да ce поставе друкчији, исправнији, природно законскији односи. Да je вредност правог живљења сачувана y човеку. Не можда y свима, али y појединима да je сачувана. Онда би и ради тога још вредело живети и умирати. Да ли ме разумете? (Драгиша je био као y екстази.) Ја сам, међутим, видео човека, тако кукавног, тако бедног, пузавог. У свему што га je сачињавало није било ни трунке прозрачности, ни тачке осветљеног; све je било замућено, балаво, поништено. Људи, липсавајући y њима, парче земље на којој липсавају, трујући ваздух који издишу... Пре четири дана само, један стари војник, поред самог мог шатора, распорио je себи трбух да би извукао камен који му je сметао. Рекли су му да има камен y утроби и он ce сам распорио да га избаци. Није сишао ни до потока, није ни нож опрао!... Испод брда ce налазило амбулантно одељење и лекар. Тренутак раније ни сам, ваљда, није био то решио, a ја сам га нашао већ свег распореног. Он je баратао по утроби и сва je црева искидао. И после je умро, не казавши ниједну човечанску реч, ниједну људску мисао. Четрдесет пет година проживео je дотле требало je проживети толико дана, y толико година - a он чак није имао ни инстинкт самоодржања. Ниједан пас не би тако бесмислено и без припрема раскинуо себи утробу. Моја шаторска крмла још су крвава од тога. Нико их није опрао. Све око мене je глупо, грозно, бесмислено... Гадно... Нема више ничега што ме држи за живот. Могао бих да цркнем и то би било тако исто ништавно као што je цркао тај војник с каменом, који je узалудно тражио по својој утроби, Све je то тако страшно бесмислено око мене, Тони! Мени je тако горко y устима!... Можда сам ја једини ипак који још y целој овој пропасти осећа да би ce нешто могло спасти, да би живот могао да има извесну важност усред свег тога ужаса... Тони, постоји однос човека и жене, постоји тај однос разумевања човека и жене, овог говора човека и жене, плођења, рађања. Цела природа 256

почива на томе, Тони, цело ово човечанство, које ce овако уништило, изишло je из тога. Ако ce будемо разумели, ако ce будемо волели, Тони, не сада, доцније, ми ћемо бити оно због чега нешто значи да je постојао Достојевски, да ce Штирнер убијао y очајању, или да су деца од седамнаест година гинула y Сарајеву. И чак када све то не би ништа значило; када цео прогрес, када сва мисао не би ни онда ништа значила, остајало би да смо живели као дрвета, као животиње, пре но што су и њих гранате разориле. Тони, ти си још оно једино што ме везује за живот. Не гурај ме, Тони, не одбацуј ме. Хоћу да живим. Разумеш ли ме?... Драгиша јој je говорио, и сузе су му текле низ образе. Никада није говорио с толиким усхићењсм. Његове руке, цео његов лик, изгужвана и похабана крагна војничког шињела, дрхтали су као наелектрисани. Тони га je слушала и није знала да ли воли то што јој он говори, или ce можда боји свега тога. Постојао je, поред страшне несреће, и један одблесак победе y Драгишиним речима. Као онда када je кратким, нестрпљивим пољупцима присиљавао да остане на јастуцима, не одвише скоро пресвученим... Онда ce сетила како je он голих, мускулозних и маљавих ногу одлазио по њено одело, a она била срећна што ће je од тог крајње пијанства најзад ослободити, што ће она моћи отићи, одахнути, спасти ce y озбиљан, безбојан, суморан живот, Он je, међутим, доневши јој одело, опет прикивао свим својим телом за постељу, љубио по врату, раменима, између прсију, нестрпљиво, нагло, кратко, одушевљено. Опет одушевљено. Заривао то одушевљење y њу, неспретно, толико да би јој усне одједном побледеле a глава нестајала y некој понорној пустоши. Сада je она опет видела тај победнички одблесак y његовим очима. Онакав исти какав je онда налазила над собом y полумраку. Она je онда суво дрхтала, тресла ce свим телом, као да јеца, бледа, и својом руком обавијала његову главу. Губила je сада осећање стварности. Почињала je осмехе који су ce губили са усана. Да je имао храбрости и узео je себи, привукао je себи, да јој малочас није дотакао прстима врат a она ce измакла, па он сада више није имао смелости, њој би ноге отказале послушност и она више не би могла на њима да ce одржи. Она би ce скљокала ту, пред њега, и плакала би, и дрхтала, јер никог можда на свету није волела као сад њега, ни њега никад као сада. Ако би ce он наднео над њу, она би му руком обавила главу и љубила га по устима, образима, очима. - Не - рекла je Тони. - Треба да нас оставите, треба да нас оставите, 257

Драгиша! Морате да ce помирите с тим. Видите да je немогућно овако... Драгиша je осетио, наједном, да je даље заиста немогућно. Он je могао да каже не знам шта, да објасни не знам како, она то не би разумела. „Кретен, кретен!“ Свака мисао ce одједном из њега избрисала. Руке су му ce затресле беспримерном силином. Он je мотрио како ce силно тресу његове руке, како жмарци испуњавају и ноге и врхове руку, како су уста као испечена киселинама. - Али, зашто? Зашто? Ја не могу више ништа да смислим, ништа да кажем. Шта хоћеш, управо, ти од мене? Ја не разумем. Ја не могу тако да живим! Види, ја не могу тако да живим... И као y сну, Драгиша je показивао Тони своје руке како ce тресу. Он je волео тога тренутка те руке, имао je према њима неко безгранично сажаљење. „Шта су оне ту скривиле? Толико трпе?“ И осетио je, y исто време, страшан срам што je тако пред том женом, сав расплакан, y дрхтавици, као y епилепсији, y немогућности да помери ногом или телом, па ма и цео свет дошао да га таквога види. Осетио je страшну срамоту што je све човечанско y њему тако пропало, тако ce срозало, заувек. - Треба да идеш! Треба да идеш! Издржаћеш - говорила je Тони, ужаснута, скоро y халуцинацији. Она га je мрзела таквог, y дрхтавици, полулудог („злочинца, злочинца“). Викати за помоћ, и остати y ствари нема, поражена. Хтела je да га нестане, из живота, одасвуд, да je ослободи једном заувек. Она би га и убила, са страшћу. Затворивши очи, могла би да га убије заувек. Да једном заћути заувек, да више не иде за њом и да je не прогања. Онда би, можда, узела његово тело y наручје, мртво, са овим јединственим правим очима, из којих су тако лудачки текле сузе, a онда би биле заувек суве. Са једним страшним болом узела би на руке његово смањено тело, сада заувек и само њено, непокретно али њено. Стегла би га на своје груди, тако снажно да би оно продрло y њу, сасвим y њу, да би га сакрила y себе, да би га опколила собом. Унела би га y себе, дубоко, чак y утробу, као да би то било биће које би требало тек родити. Мрзела га je. Када би могло да ce уништи y њему све оно што je оне укупно: његово викање, његове речи, кретање, упорност, a када би могло да ce украде од њега само оно што je он био за њу: скоро нежан, мален дечак, тако чудан, комичан, с тако лепим очима, с тако глатком кожом испод очију, на јагодицама, па то унети y себе! Оваквог, какав je пред њом, она га je 258

мрзела, тако прљавог, аљкавог, ноктију рђаво сасечених и гласа полупијаног и загушеног... Али само када би je дотакао руком, само када би je обгрлио руком!,.. Те руке, ево, он још једнако држи пред собом, y грозници, y дрхтању. - Издржаћеш. Ми смо толико издржали, па ћемо и то издржати, Све може да ce издржи. Видиш ли шта све свет издржава! Треба да нас оставиш. Буди човек! Разумеј, ја нећу, ја не могу више да те видим крај себе... - Добро - одговорио je Драгиша грозног, зацереног и злог лица. То више није био човек који je говорио. У сваком тренутку Драгиша je одлазио за један степен даље ка нечем грозовитом и нељудском. Оданде где су Тони и он мислили да je крај, он je одлазио још даље. И као да je цео свет, и земља, и живот, и све: тај тренутак, та соба, та варош, људи који ваде сами свој трбух, цркавају од распадања и дизентерије, поломљене шуме, и разнети коњи, звериње које махнито бежи из шума y које дотле људска нога није крочила, да je све то остајало далеко под Драгишом. Све више ce он откидао од тог простора и од тог времена. - Добро - поновио je он. И Тони ce сети нечега, давнашњег, страшног, шта ли. Као она сама y соби, y мраку, заспала на дивану, док сви њени вечерају y авлији. Чује ce куцање посуђа, нејасан разговор. Неко прича и остали ce смеју. Из друге собе допире куцање часовника. Она je сасвим сама y мраку, нема снаге да ce помери с дивана, да сиђе и да полети тамо. Зашто ce тога сетила? Онда, када ce то збивало, нико ce није кидао од стварности и из неког ужаса изговарао: „Добро!“ - Ја нисам више ничим везан за живот, Тони, апсолутно. (Он je ову реч изговарао као да je требало прегристи je и, мада je то тешко и жилаво, да je ипак пресекао оштрим зубима.) Ја сам веровао да си ти друга жена, ја сам веровао још y тебе, Тони. Сада je све готово! Сада више нећу да жившм. Ја ћу да избацим тај камен из себе, пререзаћу, пререзаћу! Нећу више да живим, Тони, нећу више да живим... Нећу више... Драгиша je све то изговорио једним дахом, сливено, као да je узвикнуо само „ах!“ y тренутку када би из тела истргао оштар трн. И y Тони, и y њему, одјекнуле су ове његове речи скоро као акорд, где су ce сви тонови слили и ослободили нешто. Да, првенствено ослободили нешто, Драгиша je хтео да изиђе из живота и напињао ce да отвори врата, која je нешто с друге стране подупирало. Он je напрезао сву снагу, али je његово тело било измучено, 259

његов духа измучен, он ce напињао, напињао, данима, недељама и, ево, одједном, нешто je попустило, и врата су ce отворила. Још дишући тешко, још ошамућен, могао je напоље, напоље из живота. Тамо, истина, није било ничега, савршено ничега, али je бар било: „напоље из живота“. Сада je све било просто и лако. Он je рекао само једну реченицу и одмах je све било просто и лако. „Сад ће ce убити“, помислила je Тони. „Сада je сигурно да ће ce убити... Или ce, можда, ипак неће убити? Можда он само неће више постојати за мене.“ И једна огромна, невероватна, необухватљива срећа понела je. Она је увиђала да ce тиме свршава и њен живот, да њен живот тиме заувек свршава, да ce ништи, и ништи заувек. Као да није ни постојао. Могла je да му каже: „Ако je могућно, чекај још, живи још!“ Али срећа, састављена од горчина, од бола, од глупости, била je тако савршена да она није изустила ни реч. Само су јој очи сијале беспримерно интензивно. И онда када je он отишао, и када je била убеђена да га више никада неће срести, Тони није знала да ли тог младића мрзи више него што je икога мрзела, или га воли сваком честицом свога бића. Међутим, мисао коју je она тада отпочела y њему, ту мисао која je имала да ce претаче из часа y час, имала je да мисли до краја свога живота. И она je то знала.

260

ТРЕЋИ ДЕО Уторак, 1.децембра 1915. Дан je био зелен, пун испарења над великом разливеном водом. Заклоњене трском и голим барским биљем, обале су ce одједном биле избрисале y топлој магли: скоро предео с Далеког истока. Папа-Катић je седео на поду парнога бродића, слушајући како овај пишти. Било je пуно узрујаних људи који су ce гледали, говорили гласно међу собом, галамили. Грчевито, нервно трзање на њиховим лицима није значило срећу, али су сви били y усхићењу. То je, после толиких напрезања, за њих био тако изванредан доживљај: пролазили су кроз простор, a ипак су били непомични! Папа-Катић je био сам y гомили људи и сав y простору, који je треперио од магле. Брод je клизио између облака и испарења, ка другим људским насељима. Стеван je видео све то кроз сталан и оштар бол y десној нози, и тај бол je имао да потврди да je нешто прошло, да je нечему наступио крај. Свеједно je, дакле, било што бол, као што кажу, остаје за цео живот, a главно да простори постану опет зелени, пуни испарења, y треперењу и изван своје реалности. Тако je срећан човек који, пун суза и трпећи још, држи y загрљају жену за коју je веровао да je изгубио a она му ce, најзад, вратила. Знајући да ће отада заувек осећати то тиштање y себи, увреду и очајање што га je била напустила, a сада срећан чак што ће га све то, што га буде тиштало, опомињати како je заувек, апсолутно заувек, могао да изгуби. Стеван je тако могао да изгуби ту зелену воду, да нестане он или она y некој помрчини. Гледао je дакле y воду. Пажљиво. И други су такође гледали y воду. Као да ce нешто мађијско крило y тој баруштини, за те људе чији су живци били потпуно разорени. Чак и људи угојени и добро обучени гледали су y њу. Ништа њих није могло да саломи y њиховој гојазности, али и они су гледали y ову природу, не знајући ни сами каква je веза између њих и ње. Где свршавају њихова изморена ја, a где 261

почињу нека много шира, која су још увек они, a која ce не усуђују више звати собом, толико су ce разливали y даљини. Сунце je падало кроз маглу простора на избезумљене људе и на Стевана, који je, жмирећи, видео y том пределу, веће од трске y води, своје нокте, испуцале и црно оивичене... A затим су сви говорили о истом: купити, појести, ноћити. Стеван je имао још две десетице y џепу, последње две десетице. Сазнао je из говора око себе да ce десетица рачуна y девет перпера, a перпер y три гроша, или да ce папирна десетица рачуна y пет сребрних динара или y двадесет и пет гроша. „Један папирни перпер“ срачунавао je Стеван, „представља два гроша. Десетица je, значи, дванаест папирних перпера...“ Читава збрка! Хтео je да прорачуна све то, да среди, али више није умео. Почињао je да дели и одмах je заборављао цифре. Од пролазника je, за то време, видео само ноге обувене y гломазне распале цокуле, y издрпане опанке, или ноге увијене само крпама. Каткад je десна нога била обувена y једну врсту обуће, a лева y другу. Каткад je нога била много више боса него обувена, увијена y парче ћебета и y крпе, по којима ce скупљало блато. Стеван ce кретао обазриво скадарским улицама. Ишао je лагано, и чим би видео лешину која ce распада, скретао je с пута. Говорило ce о заразама, о колери, о тифусу и срдо-бољи. Изгледало му je као да су те болести излазиле, видно, из лешина свих тих животиња које су липсавале y толиком броју по двориштима и по улици, да ce нико више није могао да подухвати да их извуче из вароши. Пролазили су сати y узалудном провлачењу кроз улице. Нигде ce ништа није могло да нађе за јело што не би врло много коштало. Имао je двадесет динара сасвим уз тело, и ни по коју цену није ce хтео од њих одвојити, Једино ce још код војника везаних за неку команду могло да нађе мало проје. Уместо хлеба, било je рошчића и купуса, и то ce скупо продавало. Неколико дана раније сва роба je била коначно посакривана, и трговци су још онда затворити дућане. Када je власт наредила да дућани морају да буду отворени, они су већ били потпуно празни. Шест стотина ђака вукло ce кроз Скадар. Ошамућени, полупијани од оног што су доживели, гледајући један другог подозриво, испод ока, сумњајући, одлазили су они да ce ушуњају за спавање било где: по двојица, 262

по тројица заједно, прилепљени скоро, y дну неког дворишта, пуног ђубришта и олупина. У неколико сокачића којима ce ишло на пијацу брљава вода разливена по барицама била je пуна трулог поврћа и љусака од лука, и баздила je на све могуће што ce једе, кува и баца. Чекајући ко зна шта, младићи су ce вукли тим улицама. Само подсећање на рибе што миришу по великим коритима, на купус, на празилук, замрачивало je Стевану свест. Седао je скоро насред улице и зној га je обливао. Осећао je јасно како му ce зној слива низ лице. Било му je мука и заносио ce. Није повраћао. Имао je само два-три трзаја и, док би затварао очи, велике зелене пеге, светле, фосфорне, као пауци милеле су по њему. Осећао их je на лицу, на устима. Све што je било чврсто под њим извлачило ce. Сада je, са том безнадежношћу и очајањем стомака, лебдео y некој празнини. Један једини зрак пробијао ce кроз то. Повратио je и на тај зрак. Отворио je очи. Видео je труо нар, бачен крај тезге, расцепан плод, већ угасите коре, семенске већ сасвим риђе и љубичасте. По гдегде само ова или она семенка као да je била румена. Начинио je један или два покрета: лагана, не осећајући колико ће простора њима прећи, несразмерна, као гњурац, и онда паде баш пред трулу воћку. Не, нико je није био опазио пре њега, нико ce на њу није бацио пре њега! Приљубљивао je на уста, на лице, чак на очи: сладак, труо укус, мало бљутав, и нека свежина иза њега. Неком неодређеном свежином, напунио je уста и обавио непца. Затим je ћутао. Као да je читава вечност текла преко њега, није ce мицао, није слушао, није видео. Ћутао je. Осећао je само своју крв, бедну, слабу крв како удара. Остао je тако неколико сати на томе месту. За време од три-четири сата успео je да дође до три одбачене рибице, до једног исквареног празилука. Једна жена, рошава, потпуно жутих очију и без трепавица, допустила му je, после, да све то испржи на њеној фуруници. Њему je y два маха припадала мука док je пржио: од самог мириса и нестрпљења. Није био сам на пијаци, није чекао сам да ли ће ко шта да баци. Било je најмање још петнаест или двадесет њих који су просјачили, кукали и гњавили трговце и њихове купце. Неки су били ћутљиви, пазили само да им шта не промакне. Бацали ce каткад сви y исти мах на оно што би неко испустио; a да такав плен не би морали да уступе јачима, слаби су га брзо трпали y уста. Гутали су га, не знајући често ни чега су ce дочепали. Папа-Катић ce, испочетка, није бојао других, исто тако потамнелих, 263

упрљаних, исушених и исцепаних као што je и сам био. О сваку рибицу могао je да ce бори са равноправним изгледом на успех: сви су били подједнако малаксали и неспособни да замахну песницом. Само je неколико снажнијих и угојенијих тиранисало остале („То je за Чифће! То je за тебе, Чифће!... Не дирај, то не да Чифће!“): бивши касапски момци, или калфе или сеоски ђилкоши, усред гладница, дрхтећих усана, са косим погледом из заморених очију. Изгубљен међ њима, Стеван je чекао и даљих сат-два да му шта дође под руку. Велике црвене мрље полагале су његове очи на све што су посматрале. Једино je његово стрпљење било бескрајно. Око њега су жагорили они који су куповали и ценкали ce: риба - три перпера ока, купус - један перпер, лук шест главица - перпер, празилук четири комада - перпер, четири нара перпер, дуван - десет перпера ока, хлеба - нема, соли - нема, шећера - нема, пиринча - нема, гриза - нема, меса, кромпира, млека, јаја, ћумура, дрвета нема... Један човек га je гледао пажљиво: - Држ! - викнуо je пролазећи и бацио му рибу на корак-два даље од њега. Стеван je хтео да je дохвати. Она je била послата њему, припадала њему, већ била обавијена његовом глађу, свом спазмом од које ce грчило лице. Тада ce једно гојазно тело нашло пред њиме. Рука неког гојазног младића повукла je Стевана за ногу и он je одмах пао на земљу. Капа непознатога одлетела je y страну. Дуги, црни праменови покривали су његово чело и уши. Стеван му ce, онда, и не дижући ce, бацио y ноге. Хтео je пошто-пото да ce дочепа онога што je овај држао y руци a што je њему припадало. Младић je, доиста, то пустио, али je читавим пљуском песница покрио Стевана. Када je Стеван опет почео да разазнаје шта ce збива, гојазни младић je већ мирно седео недалеко од њега. Папа-Катић je лежао ту положен на земљи. Осећао ce савршено уништеним. Није био нимало киван, само ce осећао до крајности исцрпеним. - Имаш ли који кантић? - шапутао му je гојазни на уво. - Не, немам савршено ништа - одговорио je журно Стеван, шапћући и одмахујући пренеражено. - Ни ја! Већ два месеца како je последњи отишао, мајку му!... Штета, да имаш само један перпер, могао би да чекаш пред Општином. Сваки други дан дају на главу по пола киле хлеба за перпер... Има грдно света и мораш 264

да чекаш по цео дан и целу ноћ, a опет ce догоди да баш ништа и не добијеш. Али само перпер, замисли, пола киле! И може одмах да ce препорода за четири... Да имаш перпер, могли бисмо да купимо код једног Арнаутина, тамо на Језеру, ја знам, брашна од дивљег кестена. Горко je, ако ко погача ce направи. И десет кестена, иначе, даје он за динар. Био сам украо седам. Лежао сам као да спавам. Нисам ce мрдао. Од ујутру до увече сам лежао потрбушке и нисам ce мрдао. Све један по један. Али их je после сакрио. Сада ce не може више. Младић je говорио само о јелу. Ни брзо, ни одједном. У току неколико сати само je то изговарао. Ипак, нешто je значило да je хтео да говори. Несумњиво да je имао какав план. Говорио je са таквом убедљивошћу да je Стеван скоро дошао до искушења да му покаже макар само један перпер, један једини. Сви други би ce онда, разуме ce, растопили за њим. Али лице Стеваново било je изубијано од туче, a други су ce кезили гледајући га; „Лепо га ти удеси, Фишер!“ Кад су ce продавци разишли с пијаце, настала je гужва око онога што су из својих корпи мзбацили. Затим ce све смирило. Гладнице су ce размилеле кроз варош, под сумрак који je падао и међ све оне људе који су ce тискали улицама. Папа-Катић ce с великим напорима вукао уз Фишера. Овај je завиривао сваку капију. Ништа одређено није тражио, ништа нарочито није очекивао, већ, као и остали изгладнели пси, просто je њушкао по вароши. У појединим двоспратним кућама била су станишта неких италијанских друштава и улица ce звала „Via Geben“. Стевану ce чинило да пролазе кроз безброј улица, тако да више није могао да ce снађе. Ушли су y једно дуго, уско двориште. На средини су лежале набацане разлупане канте, бурад и јоргани исцепкани y крпчиће. Иза те гомиле, која ce дизала скоро до саме стреје отвореног трема, скоро до дрвених чардака, била je нова гомила разбијених фуруна, чункова, прљаве вуне и мокре сламе. Људи су излазили из неких рупа и опет ce y њих враћали, прелазећи преко дворишта. Људи бедни, скупљени, са рукама y прорезима дрпавих арнаутских чакшира. Испод неких шпархерта, сасвим y мраку, напипали су Фишер и Стеван читаво гнездо. Хиљаде крпица, комаде вуне и вате, осећали су под рукама. Мирисало je на старудију и ђубре, али je било меко, ушушкано и топло. - Лези ту и чмавај - рекао je Фишер и одмах ce извалио. 265

Стеван je легао, али je осећао стално поред себе како Фишерово снажно и дебело тело заузима скоро цео простор. Кроз сав вашар, као кроз какву фантастичну конструкцију, Стеван je видео светиљку. На крају дворишта, затрпан олупинама, седео je подавијених ногу неки чичица и нешто шио. Имао je пљоснато платнено капче на глави. Папа-Катић ce, мало после, дигао и пошао тамо. - Куда ћеш ти? - упитао га je Фишер. - Тамо има нека светиљка, па бих хтео нешто да запишем. - Шта имаш да запишеш? Зашто не спаваш ко људи? - Хоћу да запишем оно што нам ce дешава. Сваки дан што ce збива. Хоћу да запишем да сам гладан.. - И да си добио батина од мене? - рекао je Фишер и насмејао ce y помрчини. - И да сам добио батина од тебе - одговорио je Стеван. Блажо Јуричић, рибар из В..., записивао je тога вечера: „Ратни дневник Блажо Јуричића рибара из В... на зеленом отоку. Јуричић Блажо Марина Дубај рођен године 1885. y В... под пушком године 1914-15. опишива свој живот y кратком спомињању.“ Тако je записао, a онда je повукао још два дима, замислио ce нешто и отишао на час-два y страну. Читав ред војника je стајао ту и било их je који нису могли никако да почну. - Шта je, Блажо? - упита један. - Ето, опишивам ништо - и седе опет. „Пригодом мобилизације године 1914. на 26 српња, ненадно стигне глас, да мора сваки човик да ce справи и оставја своје родитеје и своје родно мисто, и да мора да одлази чим при може, сваки под барјак до свог заповидништва измеју којих сам и ја би, те на 28 скупи ce велика група јуди те отпутујемо заједно пут Боке. „Узме сваки своју пртјагу те je загрли као пријатеја a пушку као Оца и Мајку која мy je једини спас живота. Тако путујући цили дан са оно своје 266

тешке пртјаге те смо мислили да ће нам бит то највећа мука, a то ни би ни почетак муке и јада који нас je чека, те дојемо увечер да би човик мало ce одмори али чапала нас je служба да нисам цилу ноћ заспа. Тако стојећи, западе ме ди сам наша неколико женских y шуми пристрашене, питам јих да што ту раду a оне кажу да су ce припале од нашег војништва и да су побигле, a ја сам јих мора аретират и повест јих везане y логор до наших официра. Дојде ми она два сата да заспим, не могу јер мислим шта ће све бит, ништа друго него рат. „Сване јутро 16. августа дан Св. Рока, те ce устанем, најпрво ce прекрстим и поздравим Госпу од Рузарја, a затим попијем кафу, a иза кафе најпрво ми дојде на памет Отац и Матер, a затим речем с Богом свак, не могу више о вами мислит него на ствари које ме чекају, на бојно поје и на смрт, ма на ону смрт која ce овинчила славом јуначке смрти. Најпрво учиним изврсно покајање, a затим сам ce завитова Св. Крижу од Отока којему стално обећавам да ако ce икад повратим кући, да ћу извршит завит како сам ce завитова. Посли тога учиним молитву те ce прекрстим и заметнем ce пушком коју загрлим мисто Оца и Мајке и онда ми дојте на памет да ce je човик једном роди и да мора једном умрит. Тако ратујућ даје дан за даном уз велику муку и труд којега радо грлим за своју милу домовину. „Увечер марширајућ нађосмо један магацин муниције те га упалисмо. Мили Боже грозота фата свакога војника кад види тај чудни призор. Смркло ce усрид подива као усрид ноћи, кад путујући дођосмо до наше главне војске која ce je спремала на бојно поје. Зором 22. августа настане велика борба y којој ce миче 30 ијада војске прима непријатеју кад стаде вика наших трубјача наприд. Боже мили чудан ли призор спрема 30 ијада јуди са пушком y руци и на њима бодежи који сину као сунце кад јутром излази. Тако борећ ce проти непријатеју дојдемо до близу да ce окуша јуначка прса о прса ди на стотине жртава пада на црну земју, на гомиле мртвих и рајених јудских глава да ми ce срце згрози. Сиднем мало да отпочинем на мртву главу војника те извадим и појим задњи залогај круха којега сам има. Ту нас je срића послужила да смо јих савладали и бацили. „Дојдемо до лагера ди ce дилила мањажа. Прошло je више мисеци. Круха за нас ни било него Cмо морали маршират даје прима Шапцу. Стигнемо y граду око 4 сата посли подне, тако путујућ кроз рушевине више два сата те око 6 сати увечере изајемо из земјишта. Ko да помисли a камо ли 267

да опише ту велику туту и жалост јадног оног војништва које je ту било цило вриме, и које je својом крвју било оросило оно земјиште и заволило га јер браћа на њему живу и посли све те његове муке и невоје и глади и жеје. Мора да ce опет поврати y своју домовину од мањег и слабијег непријатеља a тај му брат и жа му оне чејади ко браће. „Ту сам ce нада да ћу опочинут, али ни било могуће него путоват даје пут Платичева да je трибало превалит до града 7 километара, ту смо ce зауставили пет дана y свакој муци и невоји, ту сам види што никада при нисам, ту смо патили сваке муке и невоје, још je трибало да нас тучу тако да су били почели као y нико старо доба дават по 25 шћапих. Иза тога отпутовасмо y Руму, ту смо остали један дан, ту сам иша y граду те сам мало закасни и чапа дви уре абинде. Нека веже само да нисам гладан, Отуда ce укрцамо y ферату те одемо y Кукујевце ди сам тамо учини феште тужно и жалосно без новца y шпагу и ту смо остали неколико дана“ Блажо није могао више да пише. Толико му све то изгледаше тек сад грозовито. Устао je, али му ce y лули угасило и није знао више коме да дигне дуван. Ишао je измеђ својих другова и мислио како ће им подвалити. Маестрал je онда био легао. Дугачке светле пруге са далеких рибарских бродова пресецале су пучину до самог дна. Све je то изгледало бескрајно давно и далеко. Са обале није ce видела вода и шљунак ce једва беласао. Неразговетан шум воде и велико дисање уморних, разочараних људи, или самих дупина, долазили су до његових одушевљених ушију док je, онда, силазио мору. Мешало ce све са котрљањем шљунка по коме je газио. Пио je вина и певао са друговима. Није имао гласа, али je певао о Њој. Како заувек почива под „мерклим зидинама“ јер je „умерла“ љубећи га и „держећи" му слику y руци, док он беше „поноћни маринер“ Био je обавијен помрчином, поноћју, осећао je девојку која je до малочас, све док ce није „смеркло“, скупљала борове иглице, тако слободна, уздрхтала и шумна, као да je заиста „умерла“. Био je одушевљен што je ухватио за руку када су говорили y школском прозору после плеса, и што je никада није љубио a што je већ, ето, „умерла“. „Пошјите ми једну киту цвића“, брујало je безгласно на његовим устима. Ватра коју су били запалили његов отац и мали Лука, ту, на корак један од мора, на самом шљунку, да би испекли неколико гирица без соли и без уља, потпуно ce угасила и они су спавали чекајући на њега. Једва ce могао чути шум његовог прилажења, a они су ce већ лагано дизали. Отац je нешто 268

говорио Луки, који ce стресао иако je ноћ била топла. Мали je пипајући рукама тражио нешто по шљунку, одговарао оцу мумлајући, не изговарајући ниједну реч. Био je грдно жедан. Загазио je y воду, до барке која ce једва њихала y помрчини, прстима je напипао оштро и љуто ткање мреже, пропале, хиљаду пута крпљене, старије од њега. Напио ce из врча воде. Један крај мреже извукао je на обалу. - Јисте ли ce навикали? - упита стари Блажа, чим му овај приступи. Међутим, Блажо ce осећао као „поноћни маринер“ који je тек стигао из далеких земаља, пуних грозница и палми, тамо са Жуте реке, где je њихов Тончи погинуо. Шта може разумети тај стари! И не одговарајући му на питање, не посувраћујући чакшире, он je загазио такође да би ce убацио y барку, - Ди су други? - упитао je Луку. - Ено ce дижу - рекао je Лука и показао некуд y мрак. Блажо je назрео кроз помрчину тамну људску прилику. - Здраво, Вице! - Здраво - одазвао ce човек из мрака. - Хоћемо ли бацат? Вриме je да бацамо, мислим. - Разуми ce - и човек им je пошао y сусрет. Неко, ко ce дотле није видео, ишао je уз њега. - Ајде, Фердо - рече мали Лука и талас дечачке љубави полете другу. Сваки je од њих имао да помаже по једном одраслом док ce потеже мрежа. Док je стари остајао y броду. Лука je вукао са Блажом, корачао уназад уз шљунак ка црној шуми. Чврсто опасан, вукао je бедрима, a шљунак ce шумно котрљао испод његових босих ногу. Дисао je бурно. Ни он ни Блажо не би проговорили ни реч. Ни са оцем не би проговорио ни реч. Само je са малим другом Фердом говорио док би клатили ноге са дугог дирека који je замењивао моло, или провлачећи ce кроз шуму до стене. Били би онда сами и могли су да говоре на миру, како би све ово требало друкчије учинити. И шуму, и бродове, и винограде, све куће порушити па поново зидати. Отићи одавде, зарадити грдне новце, па све то друкчије изградити. Са рукама око рамена, пели би ce y шуму до старог обореног бора, одмах испод Фердовог винограда. Само мало више горе била je стража за туње, a море ce видело одатле без краја чак преко острва, избраздано од јата великих риба које „крију“. Знао je да Фердо вуче исто тако као и он, на стотину корачаја само даље, други крај те исте мреже, али га није могао назрети кроз ноћ. То да Фердо 269

вуче такође тамо y ноћи, светлело je y њему. Било je ништавно, према томе, што je он y беди, што му не даду да спава, што je ово болни напор за његово тело. Сада ce y помрчини шљунак непрестано котрљао испод његових ногу. И онда су бивали све ближе један другом. Већ je видео потпуно укошеног Ферду како упоредо с њим вуче. Ситан и таман испред високе прилике Вицове. Барка ce ближила. Стари je палио светиљкицу и његово прастаро необријано лице изгледаше непознато. Мрежа je већ била сасвим при крају и Фердо потрча да њен горњи део привуче. Стари ce надносмо са барке, завеславајући једнако једном руком a дижући светиљку другом. У мрежи je блистала риба, ситна и одскакујући као варнице. Једна само, румена и крилата, јечала je и хукала y Фердовим рукама. Лука погледа њена бучна крила како ce отимају. Долазила je из помрчине, из тамних дубина, хукала je y ужасу. Учини му ce да осећа све што крије y себи та густа, хладна бескрајност: пучина. Мислио je шта може да размишља о томе његов друт. Овај je са радосним лицем посматрао рибу - Журите! - викну стари. - Ево одмах - одговори Фердо. - Види, ластавица! - Ено и друге тамо. Него покажи да видим ту комарчу. Биће јој пола кила, а! - Биће их и три кварта, и сва читири - рече Блажо. Угледавши на светлости своју црну мајицу и своје искрпљене чакшире, Блажо Јуричић ce разочарао што није ни „поноћни" ни „у ношњи маринер“. Насмејао ce за себе и погледао опет y своју тамну мајицу и y подеране чакшире: „Ово je гробје твоје гдје мирно почиваш. - Ово je Ђулија моја, идејал сердца мог... Напокон си умерла далеко од мене!“ - Хајде, дида, морамо опетоват! Седам пута су пуштали мрежу y море, крећући ce све више на југ, и седам пута je Лука потезао по шљунку и „шкрапама". „Једанаест сати ноћи, бијаше тама - По свој тишини птичице спавају - A ја на гробју, y сјајној мисечини - Разгледајући те меркле зидине!“ Звезде су падале из Касиопеје, Читава киша звезда падала je ту ноћ. На истоку ce одједном појавила светла пруга. Нешто несигурно најпре, a онда снажно и распевано, као да ce протеже y велики широки звук, пошло je са те стране иза тамне прилике шкоља. - Нек je сад здраво - рекао je дед - хомо ча! „Хомо ча“, поновио je Фердо y себи, осећајући како му тло бежи под 270

ногама, толико му ce спавало. Он није видео модро лице Лукино, загледано по пучини с које су на све стране бежале рибарске барке, одједном видне и тако јасне, указане y својим облицима и боји, тако да изгледаху као олупине. Лука je желео да je на свакој од тих лађа, са свима од тих дружина и да све иду једном и истом циљу, Али коме? Није ce питао. Лице му je било заморено и модро и његове су очи биле жуте од неспавања, али je остајао прав и као претећи пред целом овом пучином, тако маленом и тако на домаку y свитање. Велики брат, Блажо, прође му руком кроз косу, па рече старцу: - Ја одох, дида, на туње сваки час могу зват. - Здраво нек си, Блажо - рече стари и потражи лулу негде y недрима, сав згужван y лицу, спарушен. - Ни била ни тако зла риба ноћас, а, Блажо? Лука, трчи с братом да јавиш мајци да му спреми за обид. Блажо je погледао Вица не рекавши ни реч. Зашао je y шуму и удахнуо дубоко. Гласови који су долазили са пучине једва су допирали y њу. Ишао je право, испршен, пео ce размахујући рукама, заборавивши сасвим да његов мали брат иде за њим, пропуштајући га стално напред, ћутљив и изгубљен. Велика стабла лежала су оборена. Растурена птичија гнезда, као да су ce излила, оставила су по гранама сплет сламки. Птице су пиштале изнад њих. Куће ce још нису виделе. Ишли су сваки са својом мишљу спокојно напред. Тада ce чуо грдан глас рога, узбуђен и паничан, запевајући, као да извире ту из земље, испод њиних тела. Само поче a Блажо потрча, не обзирући ce, право напред. Није рекао ништа дечку иза себе, већ ce само залетао напред. Дечко je потрчао десно. Они су неколико тренутака јасно чули шум и других корака a онда само својих. Лука je избио из шуме право y маслињак, видео црквицу и један рукавац морски као речицу, протрчао поред обора и сав задуван скоро пао пред матер која je већ завршавала завежљај са јелом за Блажу. - Трчи, Лука - рече му она сва дрхтећи од журбе. Лука je потрчао пречмцом, с друге стране ка мору, између хридина. С те стране није било никога на води. Она je била мирна и зелена, и само беле птице полетале су од ње право увис као пламен. Пао je једном и наставио да трчи. Грање шуме заклањало му je пучину, и зеленило воде између зеленила грања било je као осветљено с друге стране и као да ће ce видети риба, како пропливава кроз то. Свет као да je тек начињен. Лука je осетио да je свет тек начињен и да тек има да ce развија, и свет и он заједно. И трчао je y ту 271

безмерну новост. Обишавши најнижу „шкрапу“, испаде право на шљунковити жал и тек онда угледа „туњоловца“ са његових шест пари дугих весала. Сви су већ били на својим местима и Блажо je стајао наслоњен грудима на своје руке, којима само што није завеслао. Блажо ово вече није могао више да пише, корачао je измеђ својих другова и мислио како je то исто, као да je и на Жутој реци или y Новој Зеландији, није познавао одакле je ко од тих људи, који говоре истим језиком којим и он. Нептун je био тог часа y истој равни с Месецом, за пола степена јужно од њега. Сатурн je показивао јужну страну свога прстена, али Блажо Јуричић све то није видео. Фердо, младић кога je Блажо скоро одгајио, толико je овај увек хтео да буде уз његовог братића Луку, излазио je тога часа y Петрињи из бараке, y којој je те ноћи вршен преглед. Сваком ћелијицом свог бића знао je сад да неће погинути, да ће живети, сигурно да ће живети. Био je ослобођен после толико месеци и дана. Одлазио je. Облачио je своју униформу, Значи: неће погинути. Сад je обожавао своју полусрушену снагу, коју je спасао. Као да би она била његово дете, његов брат, пазећи да га ко не види, пољубио je своју голу руку и потапшао je. Неће je одсећи. Ko зна каква ће још ванредна дела њом учинити, помислио je. „Голфо... просинца 1915“ диктирао je друг Лука те ноћи, чекајући да га позову на стражу. „Погину je Блажо ову ноћ“, помислио je y себи, гледајући ван осветљеног круга y ноћ, „погину je застално“. „Придрага моја Мајко“, настави да диктира, „пишем ти да видиш да ми je Богу фала добро што ce надам да je и теби a сада придрага Мајко ти јавјам да ce налазим у... и остаћемо око осам дана али посли не знам ди ћемо отпловит. драга Мајко кад би ти знала колико ми je жа да ce писма губу. и од Ферда мог пријатеја исто тако цили мисец на примам никакво писмо ја знам добро да ми он пише али ова ce губу и тако сам му писа да јих припоручи и тако драга Мајко чини исто и ти. Ако je могуће и једампут мисечно али доста да ми пошјеш припоручено тако да ce неће моћ изгубит, a ја ћу ти писат два пут мисечно. доста да ти толико пишем пошто je залуду да ти пишем увик исто. тако ћу из сваке луке y коју доспим ако испловимо и свакога мисеца два. Ово ти пише један мој друг, јер ме боли рука па имам два дана болницу. Драга Мајко, извисти ме како ми je брат Блажо и реци му 272

да ми пише и он пошто ја му увик пишем a он ми не одговара можда ce и његова писма губу. и тако драга Мајко постарајте ce да ми пишете увик јер кад добијем пошту no цили дан сам задовољан али кад не примим ништа несритан сам цили дан моје стрпјење ће дочекат дан када ћу доћ на допуст онда ћемо моћ говорит и испричаћу ти цили војнички живот и такође прочитат писма која ми je писа мој пријатеј па ћеш видит да пријатеј каквог сам ја има не налази ce тако лако нигди на свиту. драга Мајко сад говору да ће дат допуст од априла a онда још четири мисеца па ћу те моћ изгрлит и изјубит кад би знала са коликом стрипњом чекам тај дан видићеш свог сина како сам ce промини нисам као при бреј воје за јиће али сад кад би видила што ми дају за јиће и остаје ми да јим силом или јист или умрит од глади драга Мајко ако дојде мој пријатеј на допуст, реци му да ми пише једно препоручено што je могуће при пошто сам доста растужен да не примам ништа на своју адресу a сад ми не остаје друго да ти пишем него да поздравјам све пријатеје ројаке и познанике један поздрав и један загрјај мом пријатеју, и један милијун поздрава и појубаца од твога незаборавивог сина Луке што вас je сања свих ноћас када je наврши тачно деветнаес година и када ти je y сну река драга и поштована госпоја моја мајко бићу вама виран и послушан син до смрти“.

Среда, 2. децембра Стеван није био баш сасвим испаван, када га je пробудила предјутарња свежина, a нарочито глад. Фишер ce уопште није видео. Био je под гомилом, y коју ce, уколико му je ноћас било хладније, све дубље увлачио. Седећи сада са брадом међ коленима, Стеван ce осећао савршено напуштеним. Затим ce извукао кроз олупине до улице и чучао пред оградом. Дрпавци су пролазили поред њега излазећи из кућа и дворишта. У овом крају вароши није ce видео ниједан добро нахрањен ни довољно обучен човек. Многи су такође, беспомоћно седали уз ограду. Стеван je тако разговарао с људима и нагареним војничким шињелима, са онима који ce већ распадају a снага их ипак још није напустила. Ништа одређено није желео да сазна. Толико je био гладан да ништа није ни желео... Али je ипак зато разговарао, испитивао, одговарао. Можда ће ипак, мислио je, неко 273

нешто изрећи што би му помогло да боље реши даљи живот, Људи су говорили како je златник за време опсаде Скадра коштао шездесет и пет динара и како и сада толико исто кошта, како je онда ока хлеба вредела златник. Иза ограде ce чуо глас Фишера, који je захватао воду и поливао ce. Затим ce Фишер појавио: - Мислио сам да си пошао већ на доручак - рекао je без осмеха и горко. Пошли су средином улице. - Нећемо још на пијацу - казао je Фишер Стевану. - Немају они сада шта да баце. Ићи ћемо прво поред језера. Када ce врате чамци, увек остане нешто y њима... Сретали су остале гладнице како ce, издељене по групама или усамљено, вуку, њушећи по вароши. Дерани, сељаци, људи којима ce по остацима униформе више није могло да закључи да ли су војници, заробљеници, или су просто цивили који су наишли на један део војничке одеће. Као напуштени пси, ишли су сви савијени, танушних шија и широких оковратника. Вода je мирисала на муљ и тресетиште. Пространи, гломазни чамци враћали су ce лагано. Људи су викали, a жене, скривајући лице, спетљане y избледеле крпе, трчкале су сметено десно-лево. Фишер и Стеван ПапаКатић чекали су седели на неком иструлелом балвану. Нико их није видео, нико на њих није обраћао пажњу. Тада ce појавио један аустријски аероплан. У околини није било ниједне зграде која ce не би на прву бомбу сручила y свој подрум. Младићи су само увукли шије y рамена и чекали. Апарат je зврјао сасвим ниско: глава пилотова јасно ce видела. Наши му ce уопште нису дизали y сусрет. Стеван je замишљао старе, искварене машине, тужно полегле по земљи, опуштених крила. Чамци, који су били допловили, стајали су празни. Није било ничега да ce поједе, апсолутно ничега! Тужнији него икад, Стеван и Фишер ишли су уличицама y близини воде. Свет je био толико сиромашан да би и сам појео све што би нашао. Деца су изгледала безнадежно. Ова двојица су опазила, најзад, једну жену како одмах крај капије, y дворишту, нешто кува. Јак мирис дизао ce од мангала. Као хипнотисани, посадили су ce преко пута ње, уз оронули зид. Било je, уосталом, и крајње време да седну, јер je цело тело било потпуно исцрпено. Поред жене седело je на земљи мало, грдобно дериште и плакало 274

непрестано. Друго, мало веће, покушавало je да замочи прст y оно што ce справљало. Оно je само долазило прстом до врелог јела и одмах га повлачило. Жена je трпала свашта. Пиринач или грмз, пројино брашно, лук, нека црева, некакву утробу. Нешто свакако грозно као укус, од чега ce, ипак, младићи нису могли да одвоје. Жена je била хришћанка и лице јој je било откривено: изборано, измучено лице бедне жене. Изгледала je тако тужна као да плаче над својим јелом. Дете, које je јецало на земљи, гуркала je она сваки час ногом. Јело je најзад зготовљено. Жена га je ставила мало даље на земљу да ce охлади. Фишер je, видело ce, био заузет мучним мислима шта треба да предузме. Папа-Катић je само чекао да јело буде поједено, па да продуже даље. То посматрање туђега благостања, ма колико бедног, представљало je за њега страшно али узвишено мучење. Простор између чиније и њега растезао ce и скупљао. То je био један замагљени и таласасти простор, y чијој je средини само плакало једно грдобно дете, над чинијом која ce пушила. Онда ce догодило нешто сасвим изванредно... Простор ce испунио зврјањем аероплана. Исти онај апарат, враћајући ce ca свora пута, био je опет више Скадра. Жена je зграбила дете са земље и, теглећи друго за руку, тако журно да оно није стизало ни да корача, већ ce вукло по земљи, одјурила je y кућу. Фишер je одмах, као ђуле, не исправљајући ce, полетео y двориште: - Трчи што можеш брже! - викнуо je. Стеван га je одмах разумео. Требало je да ce удаљи, јер га после више не би могао стићи. Начинио je неколико корака, као да ће да потрчи, али je, y ствари, једва одмицао. Од тога му je ипак све зависило. Трудио ce да искористи сву снагу којом je још располагао. Бедно! Начинио je један велики корак, али стопала, која су примила сву тежину тела, издала су га. И Стеван ce сручио као плот, једва две куће даље од оне пред којом су малочас седели. Фишер je већ био поред њега. У голим шакама носио je гомилујела, које ce још пушило. - Држи! - викнуо му je и изручио му један део y руке. Јело je пекло дланове. Стеван га je јео халапљиво и половина му je пала на земљу. Јело je имало јак, непријатан мирис и укус. Стеван je осећао како му вреле грудве силазе, пекући га, чак до утробе. Појео je и оно што ce било расуло по земљи. Фишер ce удаљавао једући, Видело ce како сагиба главу и 275

како му ce рамена дижу. Тек онда ce Стеван уплашио да га не ухвате и пошао je за другом. Осећао je да мора да пије. Над њиме je непрестано зврјала машина. Ушао je y прво двориште и замолио воде. Њу нико није одбијао. Једна старица, кријући лице, изнела му je пун плехани суд, док су млађе жене кришом извиривале из таме, иза врата. Мали бели петао гледао га je једним оком и кукурикао. Стеван ce напио воде и одмах све повратио, пред старом женом, пред женама које су извиривале, пред распеваним петлом. - Иди, иди, бежи! - викала je згрожена старица. - Бежи одатле, бежи, децу да ми потаманиш. - Их! - викнула je оштро нека жена иза врата. И старица баци цименту с остатком воде, коју je држала y руци, далеко преко авлије. Папа-Катић je нерешљив, са жалошћу, гледао y оно што je избацио. Било je рђаво, али je ипак представљало неку храну. Затим je изишао. Кад je иза угла нашао Фишера, који je ту лежао опружен, рекао му je одмах: - Нисам могао да задржим оно. Све сам повратио. Овај ce разљутио. - Иди дођавола! Сувише си фини, Други пут ce сам брини, нисам ја луд да ’раним такве... Стеван je заиста био тужан. Хтео je нешто да објасни, али није умео. Фишер ce ипак смирио и сео поред њега: - Добро, шта ћеш сада да радиш? Ја сам држао да нам je до ноћи доста. - Имам једну поткошуљу, и још штошта. Можда ћемо моћи да je заменимо за проју. - Дај прво да видим ту поткошуљу! Продужили су да ce вуку. Пред зградом где je Министарство унутрашњих дела маса изгладнелих Пречана и пензионера чекала je да прими, једном заувек, помоћ од педесет динара. Маса других желела je да извуче какав пасош. Око подне су јели мало хлеба, добијеног y замену за поткошуљу. У једној малој улици изврсно je мирисало. Људи су улазили y неку кућицу и гужва je била грдна. Сви они који су били унутра кретали су ce живо и били добро расположени. Некакав Чех са женом био je ту отворио кујну. Јело je било без меса a хлеб je морао сваки сам да донесе. Ипак je ту било врућег чорбастог јела, са исецканим празилуком, са купусом и са зрневљем 276

пасуља. Жене и деца седели су око два дуга стола, збијени преко мере, a изнад њих, по празном простору, стајали су други, махали, викали и гласно сркали. Чех и његова жена гурали су ce између светине с великим кутлачама y рукама. Били су одушевљени. Изнад свега вила ce топла, мирисна пара. Жлезде y грлу грчиле су ce и шириле, раздражене, немајући више шта да луче. Стеван и Фишер седели су збуњени пред вратима. Унутра, уз некакву старију жену, са великим грудима, које су јој падале чак на трбух, стајала су два одрасла човека и један млађи. Они су били поред самих врата, тако да су их младићи могли добро да виде. Сваки који je улазио гурао их je, али ce они нису љутили. Јели су из земљаних чанкова стојећи, присмачући целим шакама. Затим je оног млађег човека некуд нестало, a на његовом месту створио ce један други, сав бубуљичав око очију, Он je јео на исти начин, наслоњен на велике женине груди, погледајући преко чанка на Стевана. - Теби кажем. Што седиш ту? Шта радиш ту? - говорио je бубуљичави младић Стевану. Његово лице учинило ce Стевану познато. „Мора да je био y ком другом одељењу, на истом спрату. Можда смо разговарали једанпут или двапут“, мислио je y себи. - Имамо хлеба, али не могу да платим за јело. Непознати je глупаво упитао: - Па шта онда ту чекаш? Неодређено осећање стида испунило je Стевана један тренутак. - Не знам.„ Одмарам ce! Ћутали су. - Хоћеш да ти дам мало? Жена га je гурнула грудима: - Ти мораш да једеш. Нема ту! Шта си запео баш сад да причаш... Младић ce уплашио, повио, као да ће да добије шамар, али ce онда прибрао: - Немој, мама. И упутио ce право Папа-Катићу, који га je гледао како ce сагиње. Требало je да му каже: „Таман посла! Шта ти пада на памет!“ Међутим, није рекао ни речи. Постојала je изнад свега та чорбица y чанку. Ништа y њој није више пливало, али je хлеб могао замочити. Стеван ce приближио Фишеру и 277

ставио чанак y средину. - То си фино извео - рекао je Фишер, врелим, жудним дахом, преко суда. - Видиш, ваљда ти je казао фала! - дигао ce нестрпљиво глас дебеле жене. „О, па хоћеш да умреш, да умреш одмах ту!“, помислио je Папа-Катић y себи. „Уосталом свеједно...“ И није им ce осврнуо. Затим ce с Фишером одвукао до најближе утрине и легао. Слабо, бледо сунце пресијавало ce преко њих. Ставио je руке под главу и без једне мисли, без једне слике, без сна, размишљао, дубоко, свом снагом, као што ваљда размишља биље. Фишер мора да je такође размишљао. Били су обојица као биљке поред којих je неко, случајно или намерно, полио мало воде, a оне, дотле скоро сасушене, упиле je и наједном оживеле. Слабо сунце било ce прелило преко њих, a они су тако лежали ту, на тврдој земљи, под небом, не сувише далеко од мора. Мало доцније, пројурила je чудна поворка испод брежуљка на коме су лежали. Обрнули су ce да je виде. Група китњастих перјаника на коњима, y парадном касу, испред кочија y којима je седео, câм, прав и испршен, још млад и леп човек y генералској униформи. Црна шишана брада и праве обрве украшавале су његово свечано лице. За колима je касала друга група перјаника. Фишер je знао да ce то Вешовић, управник нових црногорских области и „гувернер“, свакога јутра извози ван вароши. Остатак после подна провели су на пијаци. Ноћ, иза исте гомиле плеха и ђубрета. Чика који je шио памуклију и поред чије je светиљке Стеван писао вече раније оставио му je четири испечена кестена. Када ce Стеван опет увукао y лежај, Фишер још није спавао: - Сутра ћемо да пођемо! - рекао je он кратко. - Да, да пођемо - одговорио му je Стеван ужаснуто. Куда? - Рано. Видећемо... Стеван je знао да треба поћи, и да о поласку није говорио Фишер, говорио би, свакако, он сам још сутрадан. Тешко му je било да ce опет реши на корачање, макар оно имало да траје и један једини дан. Прошло je било чак и оно време када je корачање значило само мучење измореног и израњављеног тела. Сада je његово тело, као опијено, било састављено од крвавих и светлосних кругова и лебдело час брже но што ce дало схватити, час бескрајно споро, све док ce не би сручило под било какав зид, И потом га више ниједна заповест духа, ужагреног и запламтелог, није могла 278

да подигне. И сада ce ужасавао како ће y таквоме стању поћи са скадарских улица. - Било би најбоље да пођемо још y свануће - изговорио je Фишеру скоро шапатом. - Разуме ce. Хоћеш ли моћи да идеш? Стеван ce уплашио да га и Фишер не напусти. - Ја могу да идем. Не тако брзо као ти, али могу да идем. Дошао сам, видиш, довде. Непрестано сам ишао. Могу да идем још... Ја сам једнако ишао...

Четвртак, 3. децембра Кренули су улицама y шест часова изјутра по потпуној помрчини. Војници су седели крај ограда, a њихове речи су биле мукле и фантастичне, Младићи су ce саплитали о тамне прилике које су још спавале. Пролазиле су сенке жена, старих, остарелих ту. Питали су за пут којим je требало ићи, Међутим, и други су ишли. Требало ихје само пратити, Полазити овако, ићи, корачати, опет израњавити стопала, повратити, срозати ce, гладовати, и најзад липсати. Кућице турске, слабо осветљене светиљкама које je неко проносио из једне трошне одаје y другу, чиниле су ce ипак тако добре и топле. Ликови расветљавани за тренутак жаром с мангала. Чаробни и тајанствени изрази ликова, осветљених одоздо, тако да ce није знало да ли припадају женама, дечацима или људима. И онда ништа... Пуст пут преко пољане, неколико кућерака још, па само једна џамија, једва видна пред небом. Дутачки мост преко Дринасе. Вода која je потпуно црна, али која je присутна ту хладноћом што бије са ње и једва чујним шумом отицања и пљускања из неких металних судова. Жене су y потпуној ноћи клечале и захватале воду. Можда су прале. Опет су ce указала дватри кућерка, a затим je остала само тамна пустош с једне и с друге стране. Нераван пут. Испред њих су одлазили други и њихови гласови и псовке мешали су ce са тупим Стевановим шљапкањем. Небо ce лагано расветљавало само ивицом. Врло лагано. Све je то најпре личило само на разливену воду a онда ce пело уз свод. Поједини облици издвајали су ce слабо из опште таме. Једно сломљено дрво, рашчупане 279

бодљикаве жице из опсаде Скадра, некакав разлупан чамац, долутао волшебно чак дотле! Можда понтон? Папа-Катић и његов друг једва су назирали ликове један другог, Њихови ликови су били као светиљке које су издисале y зору. Нос гојазнога Фишера, због ко зна какве сенке, изгледао je као пребачен преко уста. Његове јаке, велике руке биле су опружене напред. Цео je био забезекнут и искежен. Говорио je гласом који je подсећао на парче свилене крпе, вучене по ветру и лапавици. Говорио je. Мислио je да пут мора бити раван све до Љеша и да би ce сви ови остаци од борби око Скадра могли још да употребе. Нико му није одговарао, нико га није слушао! Одједном, са потпуним свитањем, почео je да дува ветар, не одвише студен али несносан, кроз који ce требало пробијати. Као да би разгонио помрчину, раскидао je, расцепкао и завитлао по пољанама, ове му показаше своју ширину, своје бедне кућице, једно порушено минаре и злу земљу изубијану гранатама. Стеван ce више није осећао као скуп крвавих кругова. Био je опет човек и ноге су га оштро болеле. Газио je по тегобној и сиротој утрини. Један магарац, усамљен, сасвим сам, пред патетичним небом, њакао je очајно као да je напуштен и као да je дошао крај живота. Његова глава била je упућена висинама и свитању, пут ветра. Они који су били иза њих престизали су их. Њихове ствари биле су на воловским двоколицама и Арбанас, који je ишао испред два огромна висока точка, држао je једнога вола за рог, разрок, гледајући и на волове и на људе y исти мах, На широком простору, шибаном ветром, y пустари, видели су сасвим усамљену кулу с пушкарницама. Километар-два даље дизала ce друга кула. Ћутали су. „Ако паднем, више ce нећу дићи!“, мислио je Стеван. „Нико ме неће дићи. То ће бити крај свему. Не треба пасти. Не треба мислити." Да би уредио кораке и да ce не би заносио, држао ce рамена Фишеровог. Сасвим слабо, не ослањајући ce, да га овај не би отерао. Смешио му ce да га не би отерао; али Фишер није ни видео његово лице, већ су ce заједнички клатили на ветру. Одмарали су ce сат-два. Затворили очи и ћутали. Стеван je тешко дисао. Није имао доста пљувачке y устима. У првом сеоцету на које су наишли била je католичка црквица. Застали су да ce прихвате остатком јучерашњег хлеба. Попију арнаутски чај. Сељаци су издрпани. Разумеју ипак немачки. Не много речи, али ce може са њима споразумети. Аустријска пропаганда. Скоро свако веће село има 280

своју црквицу и католичког попа. Нема хлеба, нема кромпира, кукуруза. Католичког попа има. Стеван je затворио очи да би ce одморио. Тада je утврдио нешто чудно: и затвореним очима видео je све око себе. пошao je руком очима. Лево око остајало je отворено. Морао je руком да га затвори. Настављали су пут. И предео ce пружао дуг и тежак, посут бедним сеоцима. Пут je улазио међу два пуста брега. Око четири сата Сте-ван je толико малаксао да му je изгледало да даље не може. Црвени колути играли су му пред очима. Све ce вртело. Спотицао ce, али je ћутао и ишао даље. Вукао ce. Сада ce потпуно ослањао о Фишерово раме. Сат доцније, по ноћи, стигли су до прве куће Бушатија. Стеван je одмах сео на земљу. Кућа je арнаутска, сеоска. Већ je затворена и потпуно мрачна. Ипак слаби прамен дима лелуја ce пред небом. Рекли су им да y тој кући примају на преноћиште. Прешли су били четрнаест километара тога дана. Први пут да je прешао више но што ce надао. Паника да не остане заувек на путу довела га je довде. Фишер je почео да удара на врата. Нико није одговарао. Ћутали су. Затим je Фишер поново ударао. Јаче. Ниједну реч није говорио Стевану, али je ударао тако јако, тако тужно, очајно, као да je откуцавао тачно оно што je Стеван осећао тога тренутка. Пролазили су минути и Фишер није престајао да удара. Онда ce чуло неко гунђање иза врата. Један снажан арнаутски глас нешто je питао са оне стране. - Зашто нас не пустиш унутра? - питао je Фишер. - Хоћемо да ноћимо. Зашто нас не пустиш? Глас му je био пун срџбе и нестрпљења. - Нема места - одговорио je српски онај исти човек. - Пусти ме унутра кад ти кажем! Хоћеш ваљда да овде липшем. Арнаутин je нешто клопарао око врата, скидајући, ваљда, полугу са њих. - Кад кажем да нема места - рекао je провирујући. Фишер му, међутим, више није одговарао, већ je само покушавао да одгура вратнице да би ушао. Нису могли никако да ce споразумеју. Арнаутин je спречавао упорно пролаз и трудио ce да затвори врата пред њим, али не толико грубо, само колико да овај разуме да ce унутра више не може. Фишер je и даље наваљивао раменима напред. Њихове ce прилике нису разазнавале чак ни y оквиру вратница. Најзад ce Фишер некако угурао, и Стеван ce 281

такође увукао одмах за њим. Арнаутин je говорио нешто напола срдито, напола са смехом. Затварао je врата. Стеван сад више ништа није видео и није ce кретао. Арнаутин je отишао. Нико није говорио, ни Фишер нити ко други, али ce осећало да je цео простор морао бити пун света. По мирису, по дисању, и по неким неодређеним шумовима. „Али зашто je сав тај свет толико нем!“, мислио je Стеван, не усуђујући ce да коракне или седне. Онда je ceo на нечију ногу и, с грозом, као да je мртва, одбацио ce с ње, последњом снагом. Пао je између два тела. Одједном je Фишеров глас експлодирао y свој тој тишини: - Јеси ли наш? Имаш нешто да ми даш да једем? Гладан сам. Некој одређеној личности биле су упућене његове речи. - Зашто ћутиш? Нећеш, ваљда, да мислим да ниси будан! Ton би ce пробудио - викао je Фишер. Стевана je одједном обузео страх, грдан страх; задржавао je дисање. Ћути, и остали ћуте такође. Разазнаје њихова дисања, не као да спавају, већ као будних људи. Дисања прекидана гутањем пљувачке, шиштањем кроз нос. - Хоћу да једем, разумеш ли? - настављао je Фишер, скоро усхићено. Којим језиком да говорим, y овој проклетој јазбини! Да му... мртву мајку! Треба да цркнем ваљда! Ево ти га на, што ћу ја да цркнем. Сви ћете ви да цркнете пре мене. Животиње, животиње! - шиштао je Фишер. Онда ce онај Арнаутин јавио из дна просторије отегнутим гласом: - Ага! Да си ћутиш, има чељад да спавају. Нема сад да си сакаш да једеш по ноћ. Сутра да једеш... Фишер je ћутао два-три тренутка, па онда смирено, зао као змија, искваривши намерно језик, поче да подражава Арнаутинов глас: - Нисам, ага, море. Ko ara? Ja! Ако за Бога знајеш, сад ми давај, Сутра за сутра. Сад ми давај! Дођавола! - Сутра! - понављао je Арнаутин из помрчине, оним истим отегнутим гласом, али неумољив. Не сачекавши да Фишер настави, уплашен, ваљда, да ће ce Арнаутин да увреди, па да их све избаци напоље, неко je одједном рекао журно и узбуђено: - Ево ти па ждери!... Ђути!... - A што ти ћутиш онда досад?... ти матер твоју! 282

И тада ce једно велико тело баци преко Стевана, паде тамо y гомилу одакле je долазио Фишеров глас. - Коме мајку? И шта ce ту дереш! И коме ти псујеш мајку? Арамијо! Човек ти дао да једеш, a ти још урлаш. Ако хоћеш, једи, ако не... остави нас на миру, арамијо, животињо једна!... - Магарчино! - шиштао je Фишер. И оно велико тело би одбачено натраг ваљда истом силином. Падајући, оно je гњечило друга тела, која су лежала, заплитало ce о њих, вукло их за собом. Зачас ce дигла грдна вика. Пуно њих скочило je на Фишера. Његове велике и чворновате руке и ноге ударале су где стигну, али су тела непознатих, расрђених људи падала преко њега песницама, коленима, главама. Ударали су један о другог, јаучући, вичући, задихано: - Удри, удри! Фишер je страховито псовао. Његов скоро још дечачки глас готово je јецао од срџбе. Одбацивао je људе, као пашчад, од себе, али би ce они опет враћали, и још жешће и огорченије бацали ce y гомилу. Није било разумљиво где су нашли толику енергију сви ти изморени и изгладнели људи. Сва помрчина била je испуњена њиховом галамом. Ударао je где je ко стигао. Иако ce Стеван није мицао са свога места, дршћући сав од узбуђења, велики део удараца падао je и по њему. - Где му je глава? Где му je глава? - узвикивали су ускомешани људи. Фишер, сакривши, ваљда, главу међу руке и ноге, пригушено je јечао. Онда су га онако, y помрчини, њих неколико зграбили као завежљај, и стењући и псујући, али одушевљено, избацили кроз врата напоље. Тек тада je босоноги домаћин дошао из свога угла и ставио полугу на врата. - Алал! - мрмљао je задовољан. - Тако, тако! Стеван je био убезекнут. Скоро y егзалтацији. Фишера, с којим je дошао дотле, избацили су, a он je остао. Њега, Папа-Катића, били су заборавили или о њему нису хтели да воде рачуна. Али он није ништа учинио да би помогао своме другу! Био je y дрхтавици. Пошто je била помрчина, он није ни сада ништа видео око себе. Около су још седели невидљиви људи, брекћући, без пљувачке y устима, и као изван себе. Говорили су непрекидно, усхићено, задихано. Оптуживали су један другог за буботку овде или тамо. Церили су ce хистерично и онда су опет један другог корили. Њега, Стевана, нису ни спомињали. 283

Пет минута прошло je y некој тишини. Људи су ce успављивали, али Стеван није затварао очи. У један мах чуо je, иза врата, неодређено Фишерово гунђање. Можда цвиљење. Замишљао je како je његова убога, велика снага, тако уморна и гладна, лежала сада сва испребијана с друге стране. Онда je Фишер отпочео поново споља да лупа, прво једанпут, двапут, потом јако и учестано. Они унутра смејали су му ce и довикнули му нешто. Фишер би затим причекао пола минута или минут, па би опет настављао да лупа, једанпут сасвим слабо, као молећиво, други пут бесно, ногом. Ko зна зашто je хтео пошто-пото да уђе? Напољу није било тако страшно хладно да није могао да издржи. Или je био толико гладан да je желео било да ce помири било да настави битку. Можда и само да им не дâ да спавају. Али нико није имао намеру да отвори. Он je и даље упорно ударао и најзад ce ућутао. Сви су већ увелико спавали. Само je Стеван био сувише узрујан и застиђен, што ce овако кукавички притајио. Није могао да заспи. Био je дошао довде држећи ce за раме младића који je с друге стране врата лежао испребијан. Требало je да изађе за њим бар кад je почео да лупа. Стеван ce одједном усплахирено тргао. Из сна? Чинило му ce да неко цвили и гребе око врата. Помрчина je била још непрестано. Уредио je одело на себм, обуо ce и пошао вратима, спотичући ce о спаваче. - Шта ce моташ ту, дођавола? - упитао je неко. - Хоћу да идем!.,. - Шта ce моташ тамо? - наставио je јогунасто исти глас. - Хоћу да идем,..! У помрчини није умео да ce снађе око врата. Домаћин je опет дошљапкао и, сањиво, мрмљајући нешто, отворио их. Ноћ je напољу била свежа. Величанствена. Ноћ какву никада дотле Стеван није видео. Огроман месец провлачио ce иза ускомешаних облака. Све je било тачно оцртано y простору. Ретко жбуње. Неколико уџерица y даљини и бедна џамија. Брежуљци су изгледали скоро на домаку руке. Али оно што je највеличанственије, то je био ноћни ветрић, који није био леден као y планинама са којих je сишао, већ свеж, приморски, благотворан. Племенит ветар који je разгаљивао убого тело, опијено малопређашњом запаром, Дрхтао je од његове свежине, али je ипак било добро. Фишера више није било ту, Он ce, сигурно, већ био одвукао y ноћ. Папа284

Катић je ceo за тренутак пред вратима, наслонио ce на њих и дисао дубоко. Месечина je чинила све око њега тако туђим и јединственим. Дигао ce, најзад, и пошао. Један велики пас ишао je близу њега. Ишао je. Испружи једну ногу, положи je на земљу и пази да ли ће га одржати, потом пружи другу. Ваљда помало и одмиче? Мисли на нешто. Има толико паса на путу. Не лају. Зашто сви ти пси лутају свуда и не лају? То мисли. Види црне облике лешева. Не страши ce да прође поред њих, толико су искључени из живота. Никаква мистерија није на њима. Грдобни, и то je све!.,. Ветар je био све јачи и хладнији. Кад згази на десну ногу, увек ce осећа нестабилније. Она je отечена и заболи увек као трула: као кад би човек газио поквареним зубом. Тачно као кад ce притисне покварен зуб језиком. Затим je чуо свој глас. Иде, и сам нешто мумла. Толико je неумесна, буржујска, чаршијска, мирнодопска његова досетка. Бљутава. Сео je за сто и рекао: „Сан-Ђовани ди не дува! Сан-Ђовани ди не дува! Сан-Ђовани ди не дува!“ Не, није сео за сто, ни за клавир. Прошли су јуче поред њих и то су рекли. Нема овде клавира! Клавир, то je одвратна буржујска ствар. - Ја, ја нисам буржуј, ја сам гладан човек, ја нећу ништа да једем. Ја сам одбио да једем. Ја умирем за једну велику идеју... Не, ја немам шта да једем. Нико ми не дâ да једем. Говорио je гласно, преплитао језиком и спотицао ce. Чим седне, исцрпен, не говори више ништа. Гледа само право напред и ћути. Никакве онда мисли y глави. Један велик таман пас шуња ce недалеко око њега. Стеван устане и одмах почне да говори. Гладан je. Толико гладан! То онда нагриза желудац, као шкорпија. Кажу: киселине варе сам желудац, наједају. Глад као шкорпија! - Он je рекао: „Сан-Ђовани ди не дува! Сан-Ђовани ди не дува!“ Како не дува! Ево дува. И добро дува. Хладно!... Ветар je, заиста, био y лице. Пред свитање. Велики тамни пас пратио га je на раздаљини. Можда ce пас осећа усамљеним? Стеван застаје и пас стане такође. Викне га. Пас ce одмакне неколико корачаја и опет стане. Потом га и даље прати. Спотакне ce и падне на колена. Остане неколико тренутака тако, скоро y патетичном ставу. Тај je став увек и патетичан и симболичан. Урођено je да ce људи боје да их y њему не затекну. Стид бити на коленима. Баш на коленима и само на коленима. 285

Свитало je. Још je био сумрак око њега; нико и не може да га види, па ипак ce спушта пострани, на бок и лакат. Само да не би био y симболичноме ставу. Остаје неколико минута и диже ce. У истом тренутку, нови дан je био изван света.

Петак, 4. децембра Са јутром ветар, много јаче но јуче, брисао je просторе. Брз и јак ветар, скоро студен. Пут je ишао поред речице. Мале цркве и џамије с ове или с оне њене стране. Воловске двоколице су с муком себи крчиле пут кроз одбачене канте y муљу, поломљене точкове, животиње које су ce распадале, отечених трбуха, глатких, љубичастих и смрадних. Пси грозни, убрљани, излетали су из огромнога вола и, лајући, гонили један друтог. Страшни, тешки задах трулежи, Ветар je час односио тај смрад y просторе, y баруштине са оне стране речице, час je обавијао њим сав овај закрчени пут. И тај смрад je постајао сад један други простор, кроз који ce требало пробијати. Стеван ce узалуд трудио да ce што пре извуче са овог места. Толико je био изморен, да би једва посрнуо неколико корачаја и опет стао. Није хтео да седне. Упорно, јогунасто није хтео да седне. Можда ce више не би дигао. Стиснутих усана, намрштен, хтео je да стоји на ногама и стајао je на ногама. Ветар га je њивао, a људи који су пролазили погледали су га. Смрад трулих лешева упорно га je обавијао. Велика, мршава куја стајала je на раздаљини и гледала га. Са обе стране пута лежали су Стеванови вршњаци. Они су били регрутовани, па пуштени, и сад су застали ту да ce одморе. Лежали су изнемогло. Ишли су појединачно или y групицама, последњом снагом. Од оних из претходних дана остали су, с места на место, само лешеви, који су ce одмах распадали. Пролазници су их покривали крпама, уколико je било крпа око њих. Викали су на псе када су ce около шуњали. Нико то ипак није био y стању да гледа. У близини својих домова, Арнаути су загртали људске лешеве земљом, али даље... Неће ce, ваљда, читава села бавити гробарством! Стеван je запушио очи и нос рукама: тај грозни задах којм je улазио чак 286

до дна трбуха! И та грозна, грозна трулеж до дна трбуха! Цео je тај простор био огроман леш, утроба која ce распада, кроз чије рупчаге фијучу ветрови. Повраћао je, али ce притом није ни сагињао, ни скретао главом, ни спуштао руке с лица. Само мало љутог једа и киселина стомачних, од којих су метална дутмад одмах позеленела, и мало зеленог једа преко већ изеденог и скорелог језика, преко усана, које су ce све више повлачиле са зуба. Младићи су ce држали један друтом за раме, немилосрдни, безочни, уплашени, глава увучених y рамена. Бедних глава смањених као песнице. Исцерених, спржених главица. Покушавали су да још корачају. Чврсто, чврсто, љутито, расрђено. Држати ce јеткошћу и злобом. Тако саможиви и немилосрдни, Немилосрднији но што je и најнемилосрднији човек за време мира! О, да су ce, онда, појавили дечаци, такви какви ce Стевану чинило да су сада он и његови вршњаци, па да су тако пошли друмом, и тако себично, тако свесно гледали несрећу око себе, тако ce мучили да све искористе за себе, сељаци би их ваљда, као гадне бесне псе, претукли батинама. Али да су, притом, још имали и оваква лица, сељаци ce не би усудили ни да им приђу, већ би, бацајући батине и бежећи преко пољана, викали пренеражено. Сада je све то било страшно далеко. Предратни сељаци били су и сами или мртви, или изгладнели или су остали, скривени по амбарима, на својим ммањима; a њихово дечаштво, проведено y лудој трци преко Батал-џамије, мекушно, зло, анемично, није оставило трага за собом. Сада je значило нешто бити зао и гневан, бити јогунаст, опак. Рећи себи: нећу да седнем и не сести! Иако од јуче није био ништа окусио, и ноге му биле отечене, болне, a удови опијени, иако je јед навирао y грло, иако je ветар био јачи од њега, Стеван je упорно стајао. Повијен напред, да би ce одупро, није хтео да падне, и онда није падао. То су биле његове последње наслаге снаге: срџба на самог себе, на све мржња. Да, да, огромна мржња што je све то тако y свету. Начинио je један корак, два, и онда je постојао стиснутих зуба, до бола, и до бедног и кратког даха. Мршава ce кучка налазила још ближе. Гледала je. Гледала je човека који стоји, право, исколачено, који, сваких петшест минута начини корак-два. Није вртела репом. Није давала никаквог знака од себе. Издужене шије, непомична, гледала je Стевана право y лице. Осећао je неки ужас и неку мржњу према њој. Животиња тако ружна и тако мало умиљата. 287

До подне једва je прешао неколико стотина метара. Откако je свануло, тешко да je био превалио и пола километра. Налазио ce на пола пута од Бушатија до Барбалушија. Видео je стално, исто толико јасно, последње куће првога села као и прве куће другог, Даље више није могао. Све његово јогунасто било je побеђено. Сео je, чак ни очајан, толико изломљен и уништен. У ствари није био сео, већ легао по једном бусену. Једино je главу држао усправно. У њој ce још задржала упорност да не клоне. Сада je повраћао скоро стално. Низ један угао усана цурила je пена измешана са једом. Нешто као растопљена, љута месечина - тако му je остала грозна успомена из снова или однекуд још даље од снова. И сузе су му текле, али без икакве везе са тугом. Мислио je само како да нађе нешто за јело. Стомак би му ce тако мало смирио a снага ce повратила. Могао би трезније да мисли и да прелази више простора. Пас je легао близу њега и није га испуштао из очију. То je био неки дуги, прашњави пас, угасито сив, потпуно упалих слабина и видних ребара, куја која ce више није неговала; није ce чистила од трња и корова. Нарочито јој je реп био сасвим отрцан. Очи су јој биле влажне, крмељиве, црвене y угловима. Када би ce спуштала ради одмора, не би полегла свим телом, ни полагала главу међу ноге, него ce стално држала усправно, на предњим ногама, и њена глава, пуна сасушеног блата и траве, остајала би усправљена, упртога погледа. Стеван je најзад задремао. Најпре je то нека огромна вода y коју тоне. Онда, испод ње, једна друга, па трећа... Нека риба својом дугачком руком хватала je за његово срце и стезала га. Није могао више да дише и то га je болело. Риба je имала дугу и страшну браду. Трулила je само с једне стране, и то je смрдело. Ипак ce он трудио да примакне томе бар уста. Одједном, срећно je захватио зубима. Жвакао je. Не, то je жвакао само још неиспечену циглу. Глину. Избљује ce. Чак и y сну! Пробудио ce. Још ce тресао и зној му je цурио низ лице. Сав je био исквашен сузама. Пас je скочио и побегао напред, као да je био ухваћен y нечем што je смерао. Стеван je покушао да ce дигне и да начини неколико корака. Двапут je поклекнуо, али ce опет дигао. Ипак je прешао око сто корачаја и сео. Они што су пролазили поред њега нису могли да му помогну чак и када би их замолио, чак и када би на то пристали, пошто су ce вукли исто тако исцрпени као и он. Затим je корачао још. Даље су стајале неке воловске двоколице, a људи и жене вртели су ce 288

око њих. Још педесет корака донде! Стићи до њих пре него што опет крену. Можда би ce ту нешто и могло добити, од људи који, сигурно богати и снабдевени, иду колима. Сада je корачао да иде по конопцу. Брзо, сав уперен напред, с ногом пред ногу, једва одржавајући равнотежу. Ако би пао, знао je да ce неће моћи да дигне. Пошто су га отоци на ногама толико болели, најзад су утрнули. Видео je јасно да су колица растоварена, да je један точак, ваљда, испао. Људи су радили около, ковали нешто неком дрвеном пречагом. Жене, увијене y мараме, само су им сметале. Ствари су им лежале поред јарка: две-три омање бале увијене y пиротске ћилиме, џачићи са брашном или кукурузом, котарице y којима je, свакако, храна, чутуре са ракијом или водом. Гласови тих људи и жена били су пискави и несносни. Стеван je гледао све то, процењивао и дрхтао. Био je y заносу, y правом неком усхићењу. Двојица су још пристигла, али су гледала само како ce ради око кола. Папа-Катић je заобишао онда y блатиште и довукао ce побаучке до корпа. Био je сав умазан блатом. Увукао je руку унутра и напипао разне влажне крпе и посуђе. Затим je познао испод руке облик, чврстину и рапавост, Само je дотакао то руком и већ су y све делове тела навалили таласи усхићења. Скоро није могао да састави прсте од дрхтавице. Хлеб! Цела ce утроба одједном затресла. Требало je да то y њему престане, иначе никако неће моћи да склопи прсте. Усредсређивао je сву пажњу на то, сву своју вољу. И пре него што je успео да заповеди себи: „Смири ce, смири ce, стегни прсте... тако, тако!“, опет ce налазио y блату. Држао je чврсто хлеб y рукама. Није му видео боју, толико га je ублатњавио. Онда je ceo и јео лагано, лагано. Залогајић по залогајић. Мучио ce да сажваће. Зглавци вилица су му одмах утрнули. Није имао довољно пљувачке y устима. После неколико залогаја био je већ преморен. Али и пас je био ту, сасвим близу, Стеван га je, најпре, заборавио, међутим, овај je оштро зарежао и покушао да лане. Хтео je да му човек да свој плен или бар да га подели с њим. Дрхтао je од љутине, али ипак није смео да приђе. Гледао je само y његове руке, и чим би их овај принео устима, расрђено би зарежао. Стеван je покушавао да га отера, бедним замахом руке, и то je било све. Пас ce није ни мицао. Остатак хлеба Папа-Катић je стрпао y недра и одмарао ce. Потом ce вратио на пут. Двоколице су биле већ отишле. Сат доцније, отприлике, један аустријски аероплан летео je изнад пута 289

сасвим ниско, Они који су ce вукли нису начинили ниједан покрет да би ce склонили. Папа-Катмћ je само мислио како би било добро кад би нашао какву батину против паса. Али где? Два сата доцније довукао ce до цркве y Куклиду, Црква je била испод брега. Под отвореном стрејом лежало je већ пуно дрпаваца и гладница. Изгледало je да ће ноћ бити свежа. Стеван ce најзад увукао где je било највише света и најтешње. Ноге су га жигале од умора. Изуо ce, али су отоци онда још више болели, као да хоће сами да испуне собом сав простор, a да je сав он само језгро тих џиновских отока.

Субота, 5. децембра Пробудио ce затрпан прњама и удовима осталих људи који су ту спавали. Проверио je првим покретом да ли je на њему још увек комад хлеба. Одбауљао je до чесмице, из које je цурио млаз. Опрао je мало руке и очи. Очи су му биле сасвим поднадуле, a ивице очних капака отекле. Нокти испуцали и плави. Натопио je хлеб y воду и сакрио ce да га поједе. Провео je целу ту ноћ међу људима, али никоме није упутио ниједну реч и нико ce њему није ниједном речју обратио. Знао je да има да превали још двадесет и шест километара до мора: осам километара y правој линији, кад би ce ишло преко брда и баруштина. Све je то сада значило огромну даљину. Ишао je посустајући на сваком кораку. С једне стране пута ce дизало брдо, a с друге je текла речица и ширила ce непрекидна блатишта преко ње. Разрушене џамије, расклиматане арнаутске колибе, деца умазана y блато до очију, лешеви бачени y блатиште, утопљени сасвим, Једна рука или нога само из глиба... Киша. Велика тешка завеса кише без краја. Био je сакривен испод неких врба. Ноге су му ипак биле мокре и заглибљене. Одећа натопљена до коже. Није више био човек, ни кокош ни човек. Ђубре! Поред њега ce налазио неко исто тако прокисао као и он скоро закопан y рупе испод корења. Задњи део тела био je укопао и само je главом и мокром косом вирио напоље. Гледао je y Папа-Катића и смешио ce, болно, понизно, 290

са неким извињењем. Скоро водена животиња. Киша му ce сливала низ лице. Сањао je сан пса који га je пратио, или сан било ког пса. Сено испод кола, y дну дворишта обраслог коровом; кухињска врата од кафане и гости који ноћу излазе зачас y двориште; један велики точак од кола, џиновскога изгледа, и месец између паоца. То, да je мали пас са грдним ушима, на улеглом, врућем и убалављеном сену, и да су поред њега друга три мала пса, дошла на свет y исти дан кад и он кроз исти излаз. Његова браћа, пуноглавци који миле један преко другог, ћушкају ce, њушкају сено, длаку, меко и свилено крзно. Пијани од топлоте, збуњености и мекоће, једнако ce преваљују један преко другог, цијучу и сањају. Кроз доњу половину џиновског точка виде они, ноћу, месечину, страшну, тајанствену, разурлану, опасну и чаробну месечину, a дању две грдне кокошке које кљуцају. Виде људе такође. Нарочито ноге великих људи, те ноге што ce превију y коленима док руке баратају по њиховим малим псећим телима, гладећи их. Онда једна велика кучка, њихова мајка. Леже свом силином на њих, пере их својим пространим рапавим језиком, односећи с њиховог трбуха брљеж, буве и сламке. Она има тако одлучан задах ноћне животиње. Ћушка их њушком, глади. Велика животиња! Пузају врућим изворима млека. Звер са хиљаду извора хране, хиљаду извора ноћи, месечине, тајни, кроз те топле свршетке тела, кроз те вруће тек почетке тела. То их везује за њу, за месечину, a нарочито за ноћ, то млеко што није друто до река која притиче с месеца. Њихова мати, извор месеца, чуварица месечине. Зато je тако смеона, разурлана, y режању. Један дечак долази и, чучећи код точка, говори заљубљено. Говори његовој мајци, њиховој мајци, као љубавник. Она га гледа свим својим ликом. Пламен бије из њених очију и длаке су јој усправне. Режи. Али он говори и његова рука ce примиче и трза натраг, говори нежно њиховој мајци. Онда она полаже главу на шапе и, не обзирући ce на њих, својим пространим језиком лиже дечакове руке, те руке пуначке, румене руке, упрљане од трава, али које миришу још добро. На пекмез и на сланину. Она му лиже руке и гледа га очима пуним суза. Он вришти. Он je удара смело, победно, по њеном тврдом, чупавом челу. Гура јој прст y ноздрве и вуче je за уво. Она je луда од узбуђења. Она скаче од бола, али je луда од узбуђења и од покорности. Он je удара својим малим песницама по челу, и говори јој као љубавник, a онда je вређа и плази јој ce. 291

Али je она верна и маше репом, који je пун сламки и прашине и крпеља. Она je огромна, огромна, мати ноћи, чуварица месеца, извор ноћи. На њих више не мисли, чуварица месечине и извор и река ноћи. Дечак узима њен пород за уши и извлачи га из топлог скровишта, испод точка, и вуче га по дворишту, Она, мати-месечина, трчи за њима, врти ce около, скичи, моли за милост, вуче ce по прашини, по корову ижђикљалом из калдрме. Она плаче гледајући свог сина, али не због сина, већ себе ради, она скаче и врти ce по корову. Али га дечак односи. Њен син, њен син, њен син! У трећу кућу, y четврту, y пету, y кујну, одвлачи сина ноћи, даје му млеко из чанка, испод пећи, вуче га за реп. Такао je победан, a он, мали пас, тако га ce боји. Онда почиње да га воли, Катић-пас да воли Катића-дечака, и не може да живи без њега и страх га je да мати не наиђе и да ce не врти око њега и не тресе својим гломазним прашњавим репом. И тај je мали дечак такође Катић. Он je и мали пас и мали дечак који ce с њим игра. Воли куче, вуче га за реп, и воли, као куче, тог дечка, и то je све укупно он. Стални оптицај љубави и јединства између њега-дечка и њега-пса. Он je два, и његове су личности одвојене и различите, a ипак су једно. Као пас боји ce ове своје мајке, јер ће волети њега-човека и када не буде више хтела да зна за њега-пса. И месечина je силазила y то својом чаробношћу. Хтео би да изиђе и да јој завапи, њој, грозној, бесомучно, куји светова. Играјући са малим псом опасну игру детињства и немилосрђа, љубећи га y влажне ноздрве, a онда ударајући га дршком од метле до исцрпљења. Као мали човек више не може да удара, као мали пас више не може да подноси ударце. Његова мајка Марица плаче. Она je давно умрла, али долази јецајући: „Ето шта си ти са јадном животињом учинио!“ Вуче га y мрачну собу, затвара га y низ мрачних ходника. „Ја сам месечина, ја сам месечина, ја сам ноћ, Касиопеја!“, виче она y мрачним ходницима. Марица. И он je не види, a осећа je свуда око себе, и виче као луд, избезумљен, онесвешћује ce од ужаса. Затим je опет светло. Сељаци зову Марицу да изиђе y авлију: „Госпоја, госпоја!" Она га износи да га поклони, док он врти својим маленим репом, док лиже њене руке, руке сунца и светлости, и трагове сира и сунца по њиховим рукама. Нестаје. Мали Папа-Катић, плачући, трчи за њима улицом. Боле га ноге, али он још трчи и трчи за њима, тражећи да му врате животињицу, коју односе... Боле га ноге, али он, пас, трчи и трчи по сивоме корову, по сасушеним потоцима y Реснику, провлачећи ce између полеглих тараба, испод крупних 292

сељачких псовки и гвоздених полуга. И бежи сатима и сатима, преко пољана, са подвијеним репом, арлаучући. И расте, y исти мах, као човек y вароши и као пас y корову, a свет људи и свет животиња расцепан je y њему, и оно што представљала истинског њега, ту љубав за животињу y човеку и за човека y животињи, за Марицу, за јединство и гињење y природи, мора да прелази грдне просторе кроз ноћ. Кроз ову велику, влажну, блатњаву... Сада je друкчије видео овога пса, толико ce сан умешао y његово бунило. Време je било рђаво и Стеван ce једва вукао. Бескрајно споро je одмицао. Пас je, спуштене главе и правих очију, понекад одлазио напред и чекао, или je лутао пољем около, завлачећи ce y влажне рупе и тражећи нешто. Али je стално био духом y њему. Исто толико бивао je пас y њему колико и он човек y себи, Осећао je прецизно псећу глад, упорност, приврженост и мржњу. Затим ce опет све мутило, и Стеван je дуго лежао, ћутећи, смушен и без мисли, поред пута.

Уторак, 8. децембра Страшан град! За то време сакрио ce y неку рупу поред коња и волова, који ce распадају. Све je добро прошло. Хладно!

Четвртак, 10. децембра Око три сата заспао je, наслоњен на један брежуљак, Даље није могао. Прешао je био од ујутру три или четири километра. Више од тридесет сати није ништа био окусио. Ставио je капу на лице. Није могао ништа да сања, толико je његово спавање било блиско смрти. Одједном га je бол пробудио. Чупави, сиви пас раздирао je његову ногавицу и бесно je трзао час десно, час лево рашчупане крпе. Комад коже му je здерао са цеванице. Слаб млаз крви клизио je низ ногу. Стеван ce загрцнуо од ужаса, замахнуо je нагло на пса, не усуђујући ce да га додирне рукама, да не би и на њих насрнуо. Пас je онда видео да га младић гледа, да маше рукама, и не изненађујући 293

ce, остављајући за тренутак све, искезио je само дугачке, оштре зубе, између којих je запахнуо тежак псећи дах. Али ce ипак удаљио и легао сасвим близу Стеванове ноге, на домаку Стевановог ока, које га je, силом, бесно гледало. Друго око младић више није имао снаге да отвори. Он je гледао пса што je могао бешње, иако није никад осећао толики ужас. Пас није одвајао свој злокобни поглед од Папа-Катића: режао je оштро и расрђено. Био je спреман да скочи, a истовремено ce бојао. Још ce помало бојао. Папа-Катић je час кружно гледао око себе, неће ли видети кога, час je опет погледао на пса. Није разумевао зашто ce већ толико дана тај пас на њега окомио. Бојао ce његових, оштрих зуба. Неки звук лаган, пиштав, као y сну, кад не може да викне y помоћ a мучи ce, пео му ce уз грло. Смешан, глуп, очајан цијук неке унутарње птичице, који je јасно могао чути можда једино он. Усредсредивши сву вољу, своју последњу снагу, y немогућности иначе и да ce помери, успео je Папа-Катић да крикне. Слабо, оштро шиштање вину му ce из сасушеног грла. Нељудско, огорчено и озлојеђено, пакосно и понизно режање, y правцу пса који ce лагано припремао на скок. Велики сеоски пас, врло мршав, изгладнео, нека скитница, режао je такође. Могао je лепо да оде одатле. Пут je показивао грдно богатство хране за њега, али га je ово супарничко гледање, из дана y дан, очи y очи, враћало можда y дивљину. И он je волео лов, a не лешине. Није сматрао више за полубога тог човека, није хтео више да му служи, кад ce човечанство, уистину, толико срозало. Свет животиња и људски род били су један према другом. Човек je хтео да уплаши пса, a овај ce све мање плашио. Никада непријатељи нису били изгладнелији и злочестији. Никада није било мање живота y ономе који je смерао да нападне, ни мање y ономе који je имао да ce брани. Остајали су тако пакосни, огорчени, напрегнути, мотрећи пажљиво један на друтог. Доцније су наишли људи. То су била три младића и два старија човека. Ниједан од њих није имао батине и сви су били y беди. Отерали су пса, који ce лењо и погледајући иза себе удаљио. Легао je опет, непријатељски je гледао y све њих. Покушали су да дигну Папа-Катића, желели су да га поведу са собом. Изгледало им je нељудски да га оставе самог са том животињом. ПапаКатић je, међутим, био унезверен и није могао да говори. Био je као 294

омађијан једном једином мишљу. Видео je људе око себе како ce труде да га дигну, да га подухвате испод мишке, пса који je отишао даље и продужавао да га гледа режећи. Видео je нарочито то, тог пса да je још увек ту, да лежи, да гледа y њих и да режи. Нису имали ништа чиме би га убили, a отерати га није било могућно. Више од тридесет сати Стеван није ништа окусио. Начинио je један корак и смушен, смешећи ce сметено, опет пао. Људи су сели око њега. Једном узицом увезали су му крпе око ноге, a затим нису више знали шта да чине. Из неког завежљаја извадили су комадић пексимита и парче шећера. Није имао снаге да загризе. Ставили су му између зуба шећер, који je остајао читав. Чак није било довољно пљувачке да га раствори. Онда je један од њих отишао да гони пса, a овај ce повлачио пред човеком без воље, без журбе, тачно онолико колико га je човек пратио, уз замахе руке и уз псовке. Затим, када ce човек вратио, животиња je остала само неколико тренутака y недоумици, па je онда опет дошла на исто место где je до малопре лежала. То je била најупорнија животиња која ce могла замислити! Људи су седели око Папа-Катића не знајући више како да му помогну. Он ce мало повратио и прогутао шећер који су они поломили. Нису могли остати тако вечито. Тада им je Стеван рекао да иду, јер би, очигледно и иначе, и они сами морали да пођу. Нашли су му, место камења, два-три тврда бусена земље и оставили их крај њега. Све то, нажалост, није могло да замени батину. Стеван je затворио очи и одмах je видео кучку како седи над њим: грдна животиња, која дише спокојно великим пространим ритмом. Очи су јој биле црвене, запаљене неупоредљивим пламеном. Тело црно. Само су очи биле запаљене пламеном и чељусти, с којих je капала запаљена пена, као да ce тек најела месечине. Грозна и грдобна животиња! Тако огромна, заклањала je целу ноћ собом. Стеван ce ње бојао, толико ce бојао и толико je тешко дисао. Кучка je седела упорно над њим, њене су очи блистале саме y помрчини. Са њеног секса, такође, сливала ce месечина. - Остави ме, хоћу да спавам - рекао je он, напрегнувши сву снагу. - О, како сам грдно изморен. Повређен, страшно повређен. - Не могу да те оставим! - рекла je она и њен je глас био јасан, тако људски, тако човечански - глас те животиње... - Зашто не можеш да ме оставиш? 295

- Волим те - рече она мирно. Нешто бесконачно познато било je y томе одлучном гласу. Негде y животу такав je глас говорио над њим. У једној врућој соби, над пољаном. Тако нешто... - Треба да идеш... одатле... нећу да ме волиш. - Не могу да те не волим - говорила je она - ја не могу да те не волим. Како не видиш да не могу више да те не волим! Како не видиш да je то заувек, заувек, заувек... Онда он покри лице рукама и, дрхтећи, још јој je говорио: - Погледај, погледај, види како ми дршћу руке. Од онога дана још, од онога дана оне дршћу. A то je само оно што можеш да видиш! Ти не знаш како je y мени! Остави ме, остави ме!... Погледај како сам бедан, несрећан. Тако сам страшно уморан! И те руке, страшно je како непрестано дршћу те руке!... - Волим те - говорила je она очајно - заувек, заувек, заувек... Погледао je поново и видео два страшна пламена y ноћи и огромну тамну прилику над собом. Секс који je натопљен месечином и дах који га je палио. - Нећу више да ме волиш - викнуо je огорчено и узбуђено. - Ја те ce бојим сада. Ја нећу више да ме волиш! Свим својим телом тресао ce. Као да je размишљао: „Када ме je то већ једном волела? Када сам јој то, y ужасу, показивао руке и кад сам je чекао да дође a она није дошла?“ И цео живот, који je могао видети до дна, изгледаше му грозан, Осећао je ужас, грдан бол, грдан бол што ce све тако збива! Толико je овај био натопљен болом и очајањем да je хтео само да ce ишчупа из њега, само да ce спасе од њега! Животиња je била ту. Само њено присуство било je нешто грозовито и болно. „О, изићи из тога, изићи!“, мишљаше y себи, непрестано. И никако није могао да ce ишчупа. Животиња ce нагла над њим. Осећао je њен дах над собом. Њене чељусти почивале су на његовом грлу, a то je било топло, и влажно од бала, од оних месечарских бала, пламених, врелих... Осећао je оштрину зуба на грлу... Гушио ce, - Шта чиниш са мном? - питао je. - То je пољубац, то je пољубац - говорила je она загушено, узбуђено, y очајању. - Зар не видиш да je то пољубац, да je то мој пољубац, пољубац, 296

пољубац... И бале женки, жуте, вреле, месечина, палиле су му грло, - О! - рече он. Ја те ce бојим, сада!.., Растргнућеш ме, a ја хоћу да живим, сада; сада хоћу да живим!... „Када то нисам хтео да живим?“, мислио je грозничаво y себи. „Када то нисам никако хтео да живим?“ Зуби животиње били су му на грлу. - О, па ја морам да те растргнем, ја морам, ја морам да те задавим - рече она грцајући. - Сада то мора, то мора, мора, мора! То мора!... Хтео je да крикне, али није имао снаге - чак ни да ce пробуди... Пробудио ce. Животиња je седела недалеко од њега. Очи су јој фосфорисале y ноћи и њена погрбљена прилика, толико смањена, наједном, стварношћу, изгледала je тужно и тамно y помрчини. Шта je та животиња, упорна као коб и тако болна, изгледало му je после сна о њој, имала да значи y његовом животу? Још дрхтећи, још несрећан, није знао да одговори на своје питање. Тражио je уназад по животу, који je тек почео, где ce скрило то грозно, несрећно, чемерно и очајно што je она престављала за њега. Додирнуо je своје руке, које су још дрхтале. Где су то y животу још дрхтале те руке? Или je то сећање на оно што je тек имао да му донесе живот, на нешто што je тек имало да уђе y живот, и чиме je он већ сада обогаћен?

Петак, 11. децембра Оглодан je био и последњи делић пексимита, a небо je над Стеваном остајало и даље тамно и ниско. Ниједно људско станиште није ce налазило y близини. Остајало je још осам километара до Љеша. Рубље ce на њему сасвим исцепало и жуљило га међ ногама. Поједина места су зебла. Прегледајући ce, нашао je народе вашију, a цела му je кожа била покривена њиховим ситним уједима. И затим je видео и своје ноге. То нису биле ноге човека. Кожа je била сва y ситним наборима a под њом су остале још само цеванице. Одмарао ce дуго. Имао je свој појас преко колена. Најпре je мислио да га 297

понуди неком Арнаутину, онда je закључио да ништа за њега не би добио, a и да не би имао посла чиме да стегне своје прње. Појас je био стар. Постепено je на њему бушио рупу до рупе, како je мршавео. У гимназији je тај појас још мирисао на нову кожу и копча je била од блиставог никла. Сада му je лежао преко колена. Док га je гледао, постепено ce једна идеја објављивала. Почео je да ce претвара како једе. Приносио je руке устима и онда мрдао вилицама као да жваће. Чинио je то што je могуће видније, иако су га ти покрети замарали. Пас ce, међутим, одмах подигао на предње ноге, начуљио уши и гледао га, из раздаљине, пажљиво и жудно, као и увек кад би Стеван јео. Мршаво тело пса подрхтавало je од узбуђења. Стеван je одвраћао од њега главу, колико ce год могло, али га je и даље мотрио ивицом очију. Пас ce заиста дигао и приближио. Гледао je младића, режећи једва чујно. Очевидно да пас ни сам није био свестан свога гласа и да je желео да остане непримећен. Тако je остао десет-петнаест минута. Није долазио још ближе: мора да je тога јутра ипак нешто јео, јер je сав био улепљен. Било je толико животињских и људских лешина успут. Стеван ce стално претварао да жваће, приносио je невидљиву храну устима. Затворио je очи, најзад, и чинио ce као да je сасвим задремао, али je жвакао још увек. Чекао je још неколико минута. Рука му ce као случајно, y сну, отворила и оставила на грудима замотуљак крпица. Требало je да ове личе на хлеб. Пас ce прикучио узбуђено. Дрхтао je гледајући y крпице. Ипак je хтео да види колико je чврсто то спавање. Подигао je главу према њему и лануо. Лануо je још једанпут. Слабо. Стеван ce није покретао, није отварао очи. То je било и страшно и узбудљиво. Али ce животиња одједном залетела. Пала je изненада и свом тежином по младићу. Једним јединим покретом Стеван јој je обавио каиш око шије и затегао га. Не разумевајући најпре шта ce догађа, животиња je ујела Стевана кроз одело, тамо где су стајале крпице. Увидевши одједном да je гуши, одбацила ce свом силином и пала за читав корак даље на леђа. Била je још толико јака да je и човека повукла за собом. Усплахирен, он више није смео да попусти. Крајеве појаса није испуштао, био je свом снагом за њих прикопчан. Самим тим што га je понела, када je одскочила, животиња га je сада имала на себи. Под бедном тежином његовог тела, она ce бесно отимала. 298

Стевана je обузео непојмљив страх, од хуктања испод њега, као од циклона који не може да задржи. Онда je стегао каиш и вукао што je могућно јаче, свом снагом. Земља, прашина и блато прштали су око њега. Видео je намах очи тога пса, исколачене, паничне очи животиње која ce панично бори за свој живот. Мучећи ce да дише снажно, она га je засипала балама. Лице Стеваново било je умазано њеним врелшм балама. Једном ногом, која ce испречила, крутом као од дрвета, раздерала му je чело и руку. Био je и сам без даха. Шаке само што ce y последњем напору нису саме отвориле. Међутим, Стеван je њима још стезао и стезао. Тада ce животиња смирила. Није давала више никаквог отпора. Њено ce тело трзало још само од себе. Танак млаз црне крви цурио јој je са ивице чељусти. Тада ce Стеван спустио преко ње, савршено исцрпен, и тако остао, не могући да ce покрене, дуго времена на том месту. Кад je покушао најзад да устане, два су човека пролазила. Они су га видели над мрцином и, разумевши погрешно, рекли му са гађењем: - Не треба то да једеш, има их много који су скапали једући цркотине. Стеван je ћутао. Једном речју не би могао да објасни шта ce догодило. Не осврћући ce на њих, скидао je, дршћућим рукама, појас са животиње. Људи, као да схватише нешто, биваху све радозналији: - Ти си га сам убио?... Притегао си му гушу и стегао?... Био си јачи?... То ти je читав лов, а?!... Мучио ce да ce обавије појасом и да га удене y копчу. Подигао je, после, на њих очи. Мора да je грозно изгледао, убрљан блатом, балама и крвљу, овако аветињски измршавео. Она двојица мора да су видела y њему некаквог крволока и лудака, јер, згрожени, не рекавши више ниједну реч, продужили cy пут. Било je ваљда већ подне. Довукао ce до речице, која je била само десетину корачаја даље, клекао je y блато и, колико je умео и владао својим рукама, опрао лице. Онда je изговорио, аутоматски, толико аутоматски да ce и сам изненадио на свој глас, оно што je малочас намеравао да одговори оној двојици: - Био ми ce исувише накачио и хтео je једнако да иде за мном, a ја сам ce бојао да не побесни. Некакав завидљив пас!... Пало му je опет на памет да му je та животиња можда била и приврженија него што je он мислио. Зашто би, иначе, непрестано ишла све за једним истим човеком. „Али каква зла и завидљива животиња! Колико изгладнела и завидљива животиња!“, понављао je Стеван y себи. 299

Поново je трпео од глади. Желудац je сам себе варио. У року од два сата превалио je један километар. Разведравало ce. И тада je y даљини, између брегова, видео море. Чинило му ce да види море: једна светла пругица на хоризонту пре него што je светлост почела да ce гаси. Начинио je неколико корака још, и изгубио ту трачицу између свода и земље. Онда ce вратио на исто место и лежећи гледао y то. Час би je видео јасно, час нимало. Није, уопште, био сигуран да нешто постоји, a ако постоји, ко зна шта je то било. Људи су пролазили равнодушни и дроњави као увек. Најзад je рекао једноме, показујући прстом: - Море! Овај je застао, загледао ce y даљину и, одједном, не рекавши ни речи, залетео ce вичући. Ta je пругица заиста страховито личила на осветљену воду. И за друге je она била море!

Субота, 12. децембра Сањао je крофне. Вруће крофне. Ништа друго, само то. Чак ни тањир на коме су. Један дуг, велики сан о врућим крофнама, о њиховом осветљеном, жутом, зрачном облику, окруженом неким ореолом, о њиховом мирису, о жудњи да и унутрашњошћу уста осети њихов укус... Заспао je немајући појма о времену и месту на коме je. Најпре je губио свест. Губио je свест неколико пута y току тога дана. У таквом je стању и заспао. Ноћ je била хладна и хладноћа га je најзад y зору растрезнила. Ипак je за све време сањао вруће крофне. Чарапе су му ce толико биле распале, a парчад од њих ce тако усађивала y месо, да их je морао одбацити. Ишчупао je оставу џепова на оделу и њом je обавио стопала.

Понедељак, 14. децембра Упркос немогућности да стоји на ногама, на рањавим стопалима, изнемогао, он je последња три километра до Љеша превалио y недељу, од 300

јутра до вечери. Није видео предео, ни људе, ни блатишта, пошто je без престанка био y бунилу. Једна једина мисао блистала je иза читавих завеса његовог кошмара: стићи y Љеш, наћи тамо нешто за јело, било шта, за двадесет динара, које je још увек носио y недрима. И онда би опет корачао насумце, посрћући, сударао ce са извесним предметима, људима, падао на колена и на руке. Не осећајући при паду веће болове него иначе, не дижући ce сасвим са земље, не спуштајући ce сасвим на њу, губио je свест, и дошавши затим себи, узалуд покушавао да ce дигне, Скоро стално, ако je било кога y близини, помагали су му да устане a после тога га напуштали, Покренуо би ce. Погледао испред себе: велика пурпурна завеса, таласаста, огромна, испред целог простора, ишла je право на њега, као какво усправно море. Знао je да то не одговара ничем, a ипак га je било страх. Ишао je, како je умео, право y то. Дугачки облици полуживотиња, полуљуди одлетали су десно и лево. Онда ce нека грдна усијана кугла распрсла усред тога пурпура. Безвучно... Бескрајни светли зраци, јасно жути и фосфорни, пођоше на све стране и расцепаше сав простор. Видело ce бучно стрчавање огромне гомиле људи, на коњима, пешице, на топовским карама и топовским цевима. Све ce то сурвавало y брљаву, мутну речицу и, уз неисказану галаму, нестајало y њој. Није било краја свој тој војсци, које je нестајало и нестајало. Вода je расла, преливала ce преко обала, преко друма. Ветар je звиждао, носио га преко саме разливене воде. Само су његова стопала, увијена y поставу од џепова, као крма, остављала бразду за собом. Затим, насред те воде, близу места где je y њу силазила тишма света, било je једно усамљено дрво. Његове голе гране штрчале су тужно. Стеван je раширио руке и ветар га je нанео међу њих. Остао je разапет, прилепљен ветром, крећући још увек ногама. Онда je дрвета нестало, јер je негде y дну, далеко испод себе, видео сићушну жену, од које ce ужаснуо. Испустио je све, y ужасу, и почео да пада, да пада, пада. Вода ce сужавала, смањивала, све даље и даље испод њега. Падао je! Кретао je ногама као да корача. Неко му je давао да једе. То je била једна дивна, висока плава девојка, са тешком косом на глави, Смешила ce само за тренутак, затим ce њено чело набрало a лице јој je постало снуждено. Залогај му je непрестано испадао, a она му га je враћала. Ko je била та висока девојка са облим грудима? Изгледала je црвенија од пурпура. Њене косе су, такође, биле пурпурне. Онда све, око и иза ње, постало je прозирно и пуно сјајних зракова, као рубин и као вино. Све je сливало своје 301

црвенило једно y друго. И он je најзад живео y коначном пурпуру. - Покушајте да жваћете! - говорила му je она, али он више није могао да je издвоји од осталога. Чуо je како му говори код ува: - Покушај да жваћеш!,.. Како не видиш да je то заувек. Разумеш, заувек!... И њени зуби стезали су му грло. Пена месечине и огорчења сливала му ce низ груди. Учинио je нешто уснама, затим ce све угасило... - Немам ништа да ти кажем! - рекао je Стеван Џамић Јовану, кога je угледао y гомили својих пријатеља, суморних, полушашавих, као да га je Јован нешто упитао. То су биле његове прве речи после толико времена од дана када су ce он и Јован последњи пут срели. Погледао je Јована и збунио ce само један тренутак, Замишљао je да ће ce срести негде сасвим сами. Природа je ипак и одатле полазила y свим правцима, суморно, са тога места, неукротљиво и усплахирено, и небеска тела силазила су косо Јужном полу, a једно једино међ њима, иако невидљиво од тешког хладног застора облака, осветљавало je тај део земље на коме су стајали ови људи и сву ту уморну и изгужвану гомилицу, иза које ce пружала дуга сенка по расквашеној земљи. Људи су излазили из бараке и улазили y њу. Руке и лица били су им жути, a тешка обућа продирала je y глинасту земљу. - Немам ништа да ти кажем - поновио je Стеван Џамић уморно и споро, и намрштио ce. Јован га je гледао ћутећи, Никада га дотле није видео таквог. Чинио му ce као глумац који би изненада испао на позорницу са тирадом која припада неком другом комаду. Изгледао му je трагичан и смешан. Насмешио ce скоро. - Нисам очекивао да ми нешто кажеш - одговорио je Јован без журбе. Затим je ћутао један тренутак. Посматрао je лагано те очи металне, без израза, контуру лика. Преносио, стављао га по разним деловима свог духа, мотрио: боли ли кад стави тај лик овде, кад га стави тамо, као кад би додиривао језиком кутњаке да би нашао болно место. И лик Стевана Џамића остајао je y Јовану бизаран, готово безизразан. Изгледало му je да би га могао, као да je од гумених конаца, развући прстима. Тај лик није имао везе ни са чим што je представљало његов, Јованов, дух, толико ce овај y свом болу завршио и затворио. Гледао je један тренутак пред собом то лице без пластике, без дубине, као од конаца, и одбацио га, несвесно, као што би кокош одбацила узицу коју никад не би могла прогутати. 302

Џамићево лице сада je било метално, неприродно и бездушно. Он га je таквог осећао, и стидео ce и тог лица и силне опорости свога гласа. - Можда би ти ипак хтео нешто да знаш! - рече Џамић блаже, одвративши поглед и насмешивши ce оштро само једним крајем усне. - У овом хаосу и чуду, y овом блату, људи као ти могу зажелети да нешто сазнају. Макар као податак за познавање људског живота. Кад човек целог живота чепрка о мистеријама природе, када ce бави вечитим и општим законима, онда ce тога не може ослободити ни y оваквом блату. Ни када je његова судбина y то уплетена, а? „Како ли осећа он сад своје лице, охоли, трагични човек“, мислио je Јован, „то лице од разапете гумиластике, кроз коју би ce могла протурити рука?“ „Видиш - рече Џамић мукло - сад, кад бих ce упео свим својим бићем, кад ми то вечито чепркање по природи и људима не би било коначно смешно, несносно, индискретно, кад бисмо били још пријатељи као некада, кад би чак и нечији живот од тога зависио, не бих имао шта да ти кажем. Ништа ce није догодило, и ништа ce не догађа, разумеш? Стеван Џамић ce болно и иронично насмејао. Јован je са великом пажњом пратио његове покрете, искрене и убедљиве колико одговарају ономе што осећа и говори тај човек, али туђе и усамљене за све друго. Тај човек je био ту пред њим, са својом сенком, са својим покретима, растежући однекуд своје узбуђење, огорчење, и његови покрети остајали су над судбином Јовановом као y сну, страховити зато што су само једним делом материјални, не бацајући сенку по њој, не везујући ce ничим за њу. Човек учини покрет рукама и раменима, нагло, насмејавши ce, и Јован понови y себи цео тај покрет, који никад не би био y стању да учини. - Ми смо непрестано процењивали шта ce збива y нама. Нешто npâBO и велико je са нама имало да ce догоди и зато je све што дотле учинимо требало да буде достојно тога. Зато што смо били... и што смо били толико заљубљени y себе да нам je оно што je y нама недовољно и кржљаво личило на филозофско посматрање и кушање себе, a сваки гест који би то порекао успевали смо да испунимо убеђењем да нешто морамо учинити, и зато смо били сигурни y живот. Он неће подвалити, он неће учинити нешто a да и нас не унесе y то, запаљене, велике. Међутим, ето... И Џамић ce опет насмејао тако y правцу Јована, који га je и слушао најпажљивије и није слушао уопште, али који je сваку његову реч покушавао 303

да стави једну крај друге по себи, по неком духовном себи, речи разно обојене, разне топлине и оштрине облика, мотрећи да ли ће га иједна нажуљити, жацнути, да ли га иједна заболети. Некада их je звао „речима свога пријатеља“ уносио их y себе, гутао, варио, био их незасит, a сад je његов дух био чист, затворен, непробојан, бодљикав и неосетљив. Носио их je на себи као декор, као накит, као што морски јеж понесе листић или каменчић на себи, тако je и он носио сад грчевите речи Стеванове. - ... Ништа ce више не може догодити са нама, захваљујући нама, и ништа више не би могло оправдати не само то да смо ми коначно ништавило и блато, већ и да je шест месеци годишње уопште блато и гадно. Не би могло оправдати... - и као да je Стеван Џамић имао неку тајну да саопшти Јовану, нешто што само он зна и чиме je он изнад свих осталих, a што осталима неће помоћи ако им не саопшти, он ce поверљиво и иронично наже своме дугогодишњем пријатељу. „Хамлет новога столећа“, помисли Јован и згрози ce... - не би могло оправдати, само да живот није баш то, да оно што je y нама недовољно и кржљаво није и најжилавије и најживотније, и није аутентично, баш оно за шта смо ce после кајали кад бисмо учинили и што смо мислили да ћемо тек доцније моћи искупити. Ништа нећемо искупити, јер ништа и не треба да искупљујемо. Чекај. Ја нисам горд на то рђаво што сам починио y животу, једино зато што ни то није зависило од мене. Али je то било једино аутентично, једино на што би ce могло гордити, Ето! Џамић одахну дубоко. Гледао je на другу страну. Његово лице осенчено од необријаности било je сасвим жуто. Он ce нагло опет осврнуо Јовану и као да je одсекао нешто, Јован je видео y мислима гломазни, мрчани брод како ce једва пење уз Дунав и свој чамац везан за тај брод дугим конопцем. Лежао je потрбушке y чамцу, са веслима унутра, гледајући како ce таласи раздвајају пред њим и како обале обрасле прашњавим врбама остају с обе стране реке. Није био ни срећан, ни несрећан, већ je просто живео. Тада je неки човек клекнуо сасвим над крму теретног брода и једним потезом пресекао конопац. Лице тога човека било je жуто, трагично, осенчено од необријаности. Јован није трепнуо, није зажалио, нити рекао једну реч; примећивао je само како je раздаљина између брода и чамца све већа, како врбе сада одлазе некуд напред, и ушао je једним махом y себе, као што човек уђе y кућу и затвори врата и прозорске капке... 304

Са таквим одлучним и необјашњивим покретом, изгледало je Јовану, Џамић je сада нешто пресецао, његов je покрет опет превазилазио својом патетичношћу речи које je изговарао. - Ако хоћеш да будемо пријатељи - рекао je он - бићемо и даље, али више није могуће и несносно je да један човек буде другом човеку савест. Несносно, јер ce нема за шта бити савест уопште. То je, мислим, све што бих имао да ставим пред твоје љубопитство, ако си још љубопитљив, ето! - Да, хвала ти - одвратио je Јован нимало узнемирено, обрадован што je Стеван изговорио те речи и својим покретима пробудио y њему једну тако пријатну успомену на Дунав, на дечаштво, врбе, и шлепове, иако та „успомена“ y ствари и није одговарала стварности, већ била нека синтеза разних јесењих поподнева на реци. Нешто ce уистину пријатно догодило y њему, због нечега му je било мило... Било ми je врло мило - рекао je потпуно просто и искрено кад сам те видео овде међ друговима. - Рекао би брзо и тихо, журећи да искористи тај тренутак пријатности, свестан да сасвим вештачки једно осећање калеми на друго. - Неко ми je рекао да си морао да оперишеш уво за време повлачења и да je то било тешко. - Страшно ме je болело - потврдио je Стеван и стиснуо усне, трзајући и даље нервозно раменима. - Немој мислити да бих ce ја било за шта могао кајати - рекао je љутито. Кајати ce особито за оно једино што сам чинио искрено и директно. И немој мислити да можемо бити пријатељи поред свега оног што ти ce догодило. Ја нисам никада био твој пријатељ, разумеш? Јован погледа споро своју руку, тврду, угласту, и погледа лепу Џамићеву руку, белу, пуну невидљивих жилица. Нешто га je заморило y тој визији руку, изразитих и немих, али оно што га je нарочито заморило y њима било je да му je тешко замислити да су овакве као што су његове лежале крај њега y чамцу, и да су овакве као Стеванове могле пресећи конопац који га je везивао за брод. Није могао потпуно применити „лажну“ успомену на овај тренутак, и то га je заморило. - О па ми смо пријатељи - рече Јован - таман колико je могуће бити пријатељ. Ти си можда мислио да можеш бити и више, па зато сад претерујеш. Људи ce виђају сваки дан, чинећи један другом зла, и онда су пријатељи. A имају најдубља осећања један за другог, али ce не виђају, и онда нису ништа један другом. Ја мислим да je тако. Ако ce будемо виђали, бићемо пријатељи. Ја нисам никад ништа очекивао од тебе, a ипак сам ce увек обрадовао кад бих те видео... Просто, извесни људи нас инспиришу кад 305

су пред нама, независно шта нам мисле и чине. A затим, морао сам, није било могуће друкчије, мислити на тебе из дана y дан. Али то je било нешто сасвим друго. Мислим, иако те ce нисам сећао, скоро ниједан час није прошао a да нисам мислио на тебе, до тренутка кад сам те сад видео, ипак прошло je много дана a да те ce нисам ни сетио. Не бих ти то умео објаснити. Ти си могао бити најбољи човек, начинити највеће ствари, бити најтешње везан оданошћу за мене, ја не бих оволико мислио на тебе. Али ти си пореметио нешто y мом животу, и онда je сасвим бесциљно и споредно да ли ce ти кајеш за то или не, или да ли мени годи што ce ти кајеш или не. Као да си учинио да стена падне y реку и да ова сад потече на другу страну и да ce никада више не може вратити y своје старо корито. Ја ти и не говорим ово да бих те покренуо да мислиш на то, нити je специјално занимљиво било за тебе било за мене. Ти си рекао, међутим, да сам љубопитљив и да бих зато очекивао од тебе неко објашњење, ако тајне постоје, свиделе ми ce оне или не као такве, али ме y ствари никад није занимало да их докучим. Мене знање уопште замара. Никада нисам ни био љубопитљив, већ само заљубљен y извесне ствари, појмове, побуде, законе. Волео сам да говорим о њима као што ce увек воли да говори о предмету љубави, Ја ти нисам тражио објашњења, ја ничему нисам тражио објашњења. Мене више ништа и не занима. Ти мислиш да сам ја патио, ја нисам чак ни патио, ја не могу више да патим. Мислим на извесне ствари не улазећи y њих. То je много горе, али je тако. И неко глуво очајање, страховито као океан - цео целцат - да je изненада ушао y њега и за толико проширио границе његовог бића, обузело je Јована. Осетио je тешку безнадежност зато баш што више не може да пати. Осетио je сада безнадежност као онда на реци са младим Стеваном, свесно наднесен над тим муклим океаном помрчине y себи. Миран, не крећући ce, не дишући, не дижући свој глас, не узнемиривши његову спокојност, он je обавијао и даље погледом човека пред собом, Стевана Џамића, не занимајући ce њиме, као да je он било какво тело које својим водама треба стално да обавија, узнемирујући ce једва приметно и једва чујно око његове запремине, не занимајући ce што je затворен y њу, што je судбина њена физички око њега, и то je све. Огорчени Стеван Џамић био je поражен овом тишином и овим туђинством y човеку кога до малочас није желео да сретне. Судбина тога човека била je потпуно разлучена од њега. Скоро разочаран гледао je y 306

самога себе и видео да je y њему такође све разлучено. Оно што je била његова чежња од оног што су биле његове намере, све до свести о оном што je он сам. У ствари, он не би имао зашто да буде ни... задовољан; није био ни човек, ни личност, никакав скуп елемената који би ce могао подврстити под то, и његов сусрет са тим другим туђим и хладним скупом елемената, који би тешко било подвући под појам човечанског, био je сувишан, беспредметан, несхватљив чак, као да ce догађа на некој позорници, y сну, на неком страном сазвежђу. Изгледало му je несхватљиво што je он данима мислио да има том човеку нешто да каже, што ce тако кивно бацио y то што ce, не давши му никакав отпор, одједном размакло испред њега. Ни један ни други очито нису људи и немају шта један другом да кажу. - Хоћеш ли чашу коњака? - упитао je Џамић уморно и, не гледајући y Јована, пошао y бараку. - Да - одговорио je Јован, улазећи за њим y сумрачну и димљиву просторију пуну жагора и људи. Стеван je отворио свој сандук и Јован je начинио y том правцу два корака. Двапут je померио десну ногу кроз простор, мало унапред, и сва његова мисао била je усредсређена на тај покрет, који га je премештао са једног места на друго. „Променио сам цео изглед света“, помислио je Јован са похотом y себи. „Сви односи y свету сада су друкчије размештени. Преместио сам, овај пут, измишљени океан за два метра.“ Испружио je своју руку кроз космос, између звезда, планета и светова, y простору од пола метра, и прихватио чашу коју су му пружили. Течност тешка, жута, као растопљени метал, мирисала je наметљиво и тупо, особена као његово очајање, као океан и бескрајне воде што су y њему. Он прели једну течност преко друге и ова остаде на њој као тешке петролеумске мрље по воденим пустарама. Имао je толико осећај тога да скоро виде спектралне одблеске боја, металне одсеве. Насмешио ce. Џамић je поново налио y чашу, и он ce насмешио. „Моје тело“, помислио je Џамић за себе, „ипак постоји, то моје тело и његов сусрет са другим што je телесно. Оно што je разлучено живи y једном једином телу... y једном једином телу. Моје тело!... Ах, да, оно ми je каткад допуштало и нешто друго него што je само живот y њему. Ја сам бивао срећан понекад и кад моје тело није било срећно!“ - Како налазиш ти овај коњак? - рекао je Џамић гласно, страховито 307

уморан. - Мислим да je добар. Ја ce не разумем, знаш. Једва да сам га два-три пута y животу и пио. Јован ce насмешио опет и поклекнуо y суморности - као да je поклекнуо - јер ce са свих страна око њега прелила тамна површина водене пустаре y неку безмерну ноћ под њим, и велике металне мрље алкохола журиле су ивици и одлазиле са њега, деформишући ce успут. - Хоћеш ли да ти дам једну флашу? - Не, хвала - изустио je Јован, гледајући лагано y људе око себе који су ce скупљали око нечега тако сличног жени која ce порађа. Њихова обла, уморна рамена надвијала су ce, a њихова лица била су пуна страственог љубопитства, са крупним грашкама зноја по челу. Звезде са својим тамним прашинама и просторима, глуве и хладне, испуњене помрчином коју више ништа није везивало за звезде, носећи само ту откинуту светлост y себи, спуштале су ce између њих. Јован ce осетио одједном câм и задихан, ужаснут, издвојен и заборављен са својим слабачким животом, y леном и тупом кретању бездушних грдосија. Пошао je, уплашено насмешен, онамо где су ce људи надвијали својим облим раменима, као над какав порођај, али je видео да, y самој ствари, ни тамо нема ничега људског, да y силном хуктању избијају оданде само неке нове светлосне кугле, љубичасте и усијане, и да ce враћају кроз помрчину, дивље и скачући као лопте које силазе непрестано на сасвим црни млаз воде. „Где сам“, помислио je y себи. „И ако нисам нигде, шта значи оваква стварност?“ Видео je бескрајне гомиле људи како ce залећу одатле y заносу. По потпуној помрчини стигао je Стеван Папа-Катић y Љеш. Ноге су га толико болеле, и то тако изванредним, нарочитим болом, да су оне, y његовој свести, постале две џиновске масе, мекане, рањаве, које je тешко било одлепити од земље. И кост на леђима, више плећки, она испупчена кост, тиштала га je упорно. Цело тело одједном je било само два џиновска стопала и та једна једина кост хрптењаче. Када je дошао до првих кућа варошице, држао ce њених зидова. Придржавао би ce једнога зида и онда, саплићући ce, дохватао ce другог. Још једна варошица закрчена, мрачна и немилосрдна!... Седео je, није могао да ce помери, да мисли, да зна шта хоће. Није знао тачно зашто je дошао ту, ни шта би требало још да учини. Људи који су ce кретали око њега изгледали су 308

му као утваре, y гримасама, издужени и хаотични. Иако су то биле само мрачне прилике, иако je ноћ око њих, он их je видео потопљене y неко црвенило. Стршљени што ce вуку кроз црвени мед. Спустио je главу y руке. Јечао je. Опет je губио свест. Помагали су му да ce испне уз степенице. Покренуо je ноге, али y коленима није могао да их учврсти. Чим би олабавио руке под мишкама, скљокао би ce. Уводили су га y неку просторију, која ce њихала под њим. Светиљка je чкиљила над људима који су ce размицали. Седео je и мисао га je непрестано напуштала. Било je очито да му помажу, да ће му дати да једе. Неки католички свештеник, дугачак, мршав, пролазио je с празним чанком y рукама. Стеван je гледао y тај чанак и y те руке. Оно што je једино видео, то су биле те његове руке, када je прилазио да му помогне. Те руке су биле празне. Ничега није било y тим рукама. Замишљао je да ce ужасно дере од нестрпљења. Видео je свештеникове празне руке како пролазе кроз ваздух. Усиљавао ce и затварао очи. Морао je да ce помогне рукама да би оба ока затворио. Руке су му дрхтале и биле су неспретне. Док нађу капке од очију, цело лице најпре опипају. Најзад je мрак: жмури. Свештеник га додирује за раме и, придржавајући му главу руком, приноси му устима чашу чаја. Одмах одмакне чашу, која мора да je сувише врела. Сад приноси чај кашиком, али најпре дува y њу као пред дететом. Пола сата доцније даје му кашу од горког дивљег кестена. Неописани страх да ли ће то моћи да задржи, Није спавао, мислио je само да ли ће успети да задржи. Треба да задржи, апсолутно, треба! Да би заборавио на то, да би ce заварао, прелиставао je свој дневник. Свешчицу je тешко држао y прстима, и није видео слова, и није могао да разазна редове. Ако читав сат задржи кашу y себи, опасност je већ прошла.

Среда, 16. децембра Свештеник je стајао наслоњен на довратник и гледао гомилу која je, иако je давно свануло, још спавала. Прикопчана за гомиле крпа, с црним рупама по образима: све, укупно, сметлиште! Онда je свештеника нестало један тренутак. Вратио ce с пуним лонцем чаја. 309

- Хоцеш пијеш цај, брацо! Ја скувала за тепе цај вруц. Топро цај вруц за торуцак! Људи су ce будили и склупчавали око шиљатих колена. Стресали ce, гледали унезверено. Два-три тренутка нико ce није померио. - Дај, дај тај цај! Цај, цај - увијао ce y углу један човек, имитирао свештеников глас. Као курва. Велике очи, сладак смех курве. Али какве очи, крпе, цеванице! Увијајући струком, молио je: - Цај, цај! И битка je опет отпочињала. По двојица и тројица само, Сви су били увређени и осетљиви. Лагано млатање рукама, тананим, исушеним, лагано као y великим морским дубинама, помахнитали гњурци. Гњурци y великим дубинама беде! Таман толико снаге колико да ce шака спусти на раме оног другог! Чак ce ни изрази лица нису мењали. Очи су севале само. Срџба. - Мајку ли ти! Мајку ли ти, мајку ти!... Скупљач их je развађао, утишавао и раздвајао једног од другог. Гомила луда! Рука je хтела да „убије“, и „смрви“, али je падала дроњаво y празнину. - ... ти матер ћораву! - очајање, шапутање. - Ком матер!... Смррр... в... ћу те... смррр... ћу те... чујеш! - Задихано и дроњаво. Сви су ce комешали. Нешто су хтели, на нешто су ce вређали, Гурали су ce, насртали тако исто дроњавим речима, покретима, као што им je била одећа. Све само крпе, вашке, прљавштина! Мирисало je на мокраћу, на измет, на нездрав зној нарочито: као одојчад. - Мијау, мијау, мијау! - Пррр... мијау... прррр... матер ти, матер, ти матер ти... пррр... Друкчије je то бити дроњак на друму и y отвореном пределу, вући ce изблесавео, крај истихтаквих, на размаку један од другог, чак и поред лешина, a друкчије бити на гомили, између климавих зидова. Дрхтали су, тресли рукама, били раздражени, плакали сваки час и за свашта. - Пррр... рр! Прр, пррр, пррррр...! Неки су били толико y бунилу да нису примали храну, него су само лежали поред зидова. Многи су ce укопистили да пошто-пото очисте баш тај и тај део тела, да закрпе баш ту и ту закрпу, - Немогућно, прррр... пррррр...! Видиш: прррр..,! Немогућно, прррр...! Видиш: прр...! Иди дођавола, цркни, кажем ти, или дођавола, шта ми тураш прсте под нос. Пр, пр, пр... ррррр... Прстима нису умели да управљају. 310

Међутим, лонац ce пушио међ њима. Сви су одмах схватили: пуши ce, може ce јести, јести... Хајде, може ce јести, пуши ce. Одједном су насрнули. На коленима, рукама. Вукли ce, повлачили развезане доколенице. Дроњке и одваљене рукаве, прегореле скутове. Један преко другог. Мешали су своје чудне гласове. Мијаукали су: - Мијау, мијау, мијау! Дај, дај, дај! Церекали су ce y лице свештенику: - Мијау, мијау! Дај, дај! Високи човек обгрлио je рукама лонац, чувајући га од штићеника, да га не би преврнули, да ce не би опарили. Смејали су му ce y нос: - Мијау, мијау, мијау! Али они није престајао да ce смеши. Зато их je и скупио, што су баш такви, пропали, полулуди. - О, о, лаксе, лаксе, ти дугацка! Сад це на тепе рет! Ти не допро цовек. Ти алаво цовек. - Хо, хо, хо, ти не допро цовек, ти алаво, алаво, ми алаво, алаво, цовек. Церекали су ce и плакали. Сузе су им падале кроз дроњке. Када би сели, сексови су им испадали. Све голо и дроњаво. - Цовек, цовек, цовек! „Цовек“ их je био скупио на љешким улицама, и то само најбедније, оне потпуно изблесавеле и полулуде. Живот једва да je још тињао y њима. Довео их je y ову расклиматану кућу и напајао чајем. Давао им кашу од горкога кестења. Велики колекционар душа! Колекционар, скупљач! У томе ce служио ретким смислом за одабирање, префињеним осећањем скупљача. О тај осмех! И он један „цовек, цовек“, познавалац који зна шта треба да одабере, шта je право и веродостојно. Знао je како да скупља, па да ce ниједан од скупљених не може да похвали да изгледа боље или горе од других. У свима je духједва чкиљио. - Ти дугацки, ти опасан, ти да ce не бијес. Ја бијем тепе. Ти мир! Одмах je Стевана Папа-Катића захватио грдан страх y тој гомили. Видео je јасно да ce нико од ових што су овде не може извући, a да он не изгледа ништа ни боље ни снажније од осталих. И као да би тиме могао сву очигледност да разруши, желео je само да мх напусти што пре, да пође даље, да им умакне. Што пре и одмах. Али тај чај? Где je најзад тај чај? Ах, тај чај! - Мени, мени, мени,„ дај, дај, дај... чај, дај ми, дај ми... Моје следовање, 311

о, о, о! - викали су. Испио je задихано, очајно свој део и пошао одмах низ степенице. - Е, е, куд ћеш, куд ћеш, бре? - Стој, стој! О, о, стој! - Не може, не може... тако... не може!... И пузили су сви ка Стевану, уплашени да он не нађе нешто што би њима измакло. - Стој, стој! Мијау, мијау! Стој! - Па морам да стигнем на море. Идем. Треба на море да стигнем. Мала светла пругица била je Стевану непрестано y очима. И глас му ce јецањем завршио. Можда ce само исцепао, тек панично je зазвучао. Сви су заћутали и гледали га. - Ах да, море! Шта то море, море? Јест море! - Мо-о-о-ре! Један je задржао Стевана за раме. Стевану су тога тренутка била још само рамена, и глава, над подом собе. Остало тело je већ било на степеницама. - Чекај, ево идем и ја! - и унео му ce y лице својим модрим, отеченим лицем, својим дисањем врелим, кратким. Уносио му ce. - Ја такође, ја такође! Сметеним, неуредним покретима скупљао je тај своје прње око себе. Руке су му ландарале кроз ваздух. Као да су без костију. Зглавци, то je било нешто друго. Хтео je да закопча дугме тамо где ce више није знало шта je рупица a шта подеротина. Још ce пет-шест њих спремало. Журили су, као y пијанству, и вртели ce око себе. Пипали су около по поду, на коме, очито, није било ничега. Трпали су нешто y недра: крпице, дугмад, узице. Чачкали су прстима по устима. Ниједан није био сигуран на ногама. - Пррр, пр, пр... Стој. Хоп, стој! - Шта су пили? Пили нешто? Сулуди! - Хоп! Држ... не, држ! Двојица су, сигурно, били Стеванови вршњаци. Један je обрастао y ретку риђу брадицу, крупне, ретке длаке ижђикале су му свуда по лицу. Избезумљене очи. - Гро... гро... гро... гро...! - говорио je тај риђи журно. Све само; - Гро, гро... гро...! 312

Глава му ce тресла на све стране. Коса вунаста и као сено, и као слама, замршена, неједнака, коса као прљава перика. Он je први хтео низ степенице за Папа-Катићем. Није положио уопште ногу, ни на први степен, и већ ce смандрљао право y шупљину. Треснуо je. Најпре о последње степенице, a онда о утабану земљу. Пуф... пуф! Пао je скоро без звука, као завежљај и као крпа. Облачић прашине дигао ce, оданде, као дим, и продро y горњу одају међ остале. То je личило као да je та гужва крпа имала неку душу и да je онда душа то мало прашине што ce разишло по соби. Само je вунаста глава, отечена и тврда, одјекнула двапут необичном силином, бум, бум! Прво: пуф, пуф, па после: бум, бум! Сви су ce надвиривали над рупу изнад степеница и гледали. Допузили су до отвора над степеницама и надвиривали. Нису викали од страха. Само су шапутали нешто. Мрмљали. Шапутали сваки за себе. Жутокоси, вунасти дечак дигао ce, међутим, одмах. Као да je све било како треба, као да je баш тако он хтео. Устао je, саплићући ce, и пошао напоље, шапућући нешто и о своме поласку. Не обзирући ce на њега, Стеван je пошао, a онда још друта шесторица y гомили. Пошто je низ степенице и на излазу било уско, нагртали су један преко другог. Покушавали су да ce препузе. Балави и блесави, своје млитаве руке бацајући напред, преко осталих, као папке и као дроњке. Само су им ce главе, тврде, тешке, масивне, котрљале по крпама. На улици су ce већ размилели. Једнако су нешто брбљали себи y браду. Мрмљали су: - Бр... рр... рр..,! И размилели ce, брижно и усплахирено, кроз гомилу света, спотичући ce, губећи ce и нестајући, да би ce опет пронашли мало даље. Нека невероватна енергија испунила их je одједном. Прешли су стари мост преко реке и одмах ce нашли ван варошице. Штаб неке дивизије био je под брежуљцима. Војници, блатњави до грла, милели су около. Једва су им ce очи разазнавале. Читаво пола сата и више, дроњавци су, према својој снази, скоро вратоломно ишли. Можда су прешли читав километар, можда мало мање. Били су y гомили, сметали су један другоме, саплитали ce, гурали, вређајући ce и псујући. Мумлали су нешто y несхватљивом заносу. Исцепани рукави и скутови летели су на све стране. Сиве прашњаве косе лепршале су кроз подеране капе, Час би ce, пошто нису уп-рављали својим покретима, 313

разбили, a час би ce опет сударали y гомили. Сваки je ишао за свој рачун. Нечије би ноге изгубиле пут и гацале по блату без потребе. Били су најзад задувани и избезумљени. Велики облак силазио je на њих као обешен. Птице су пролетале овамо и онамо. Сироте, мршаве, оштрога перја, летећи испод обешенога облака, пуног воде. Испред свих осталих вукао ce младић с вунастом косом и с великим плавим ожиљком на челу, који му je остао од јутрошњега пада. Исколачених очију, ишао je напред и само напред. Под облаком, по блату, по друму, расути, скупљени, само напред, напред. Испред свих онај с вунастом косом, луд, неопасан... Све траље лепршале су куд која, a он je стално мумлао: - Гро, гро, гро! Гра, гра, гра! гактале су птице мршаве, црног перја. Стеван je једини покушавао да некако уједначи корак. Гледао je да ce не тетура сувише ни на једну ни на другу страну. Побећи, кад би ce само могло, од других. Отићи испред њих, оставити их иза себе. Али, удружени, они су били јачи, кудикамо: надмашују га својом снагом. Стеван je желео да некако побегне од осталих, али су га стопала одвише болела и цепале му ce груди од задиханости. Међутим, морао je да ce напрегне да би их стигао, јер није смео ни да их пусти да га пређу. Нико није смео да га пређе. Непојмљиво да je било још толико снаге y њима. Под великим облаком, под облаком пуним воде, по блату, по друму... Одједном су ce сви заморили. Сада су ce један по један вукли. Ноге су им биле отежале. Све што je било усхићење и занос, нестало je. Били су само малаксали и тужни. С лицем y рукама, плавокоси деран легао je уз брежуљак. Други су, такође, полегали око њега. Облак их je покривао као велика хладна животиња, натеченог хладног трбуха; велики и хладни облак, чији су ce крајеви лелујали. За Стевана je била огромна срећа што су ce најзад исцрпли и полегали, јер као да му je стотину ножева забодено y ноге, a да су му груди исечене, скљокао ce, савршено исцрпен том трком. Ћутао je. - Што си ce напео! Пр... ррр... пррр! Ваљда си нешто бољи! Пррр... пр... као с вешала, као с вешала. Видиш, какав си, као с вешала, пррр... теби, теби! Покушао je неки осмех за њих. Осмехнути ce увек je кукавичлук и знак да ce никако не жели умрети; врло je важно не хтети умрети! Осмехнути ce... Ја сам познавао једног човека који... једног човека... шта то? - Не, не, нисам ce напео! - насмешио ce најзад. - Зашто бих ce напео? 314

Вунасти младић je лежао потрбушке и главу je био зарио y руке. Стеван му je рекао нешто, пошто je вунасти плакао без великих јецаја. Нагао ce и рекао му две-три речи, и њему самом не баш разумљиве. - Остави га! - викали су Стевану остали. Мрзећи га страшно, кезили су ce на Стевана. - Иди од нас. Шта ћеш нам ти? Хоћеш да си сам, фррр... рр...! Иди, иди! Вунасти деран подигао je главу. Гледао je Стевана мрштећи ce. Његове крупне, запаљене очи нису могле да ce подесе. Свако око лутало je око себе. - Спаси ме - рекао je Стевану расрђено. - Умрећу. Знам сигурно, сигурно. Орман... орахов. Ако! Па шта? Знам. Умрећу, сигурно, у-у-у-у-у, сигурно. Умрећу. Видећете, умрећу. О-о-о! Срџба му ce изгубила y шапутању. Чуло ce без везе и даље о неком орману: - Орахов... урезао име... ако, па шта?... Хоћу да живим, још да живим... да, да, то... то, то, то, да живим. Гледаше их, дрпавце и Стевана, са чуђењем. - Живећеш. Већ смо скоро на обали - тешио га je Стеван. - Не! - успламтео je опет вунасти. - Знам да нећу. Видиш га какав изгледа! Неће, зашто слини онда? Разуме ce да ћеш да умреш. Фр, фр, фр. Још сутра ћеш да умреш. Још сутра, још сутра. Ето! И други су ce уносили плавокосоме дерану y лице. Он ce уплашио више од њихових лица него од речи. - Мораш да умреш! Мораш, мораш, мораш! Њихова уста, која ништа више није могло да набере, сабирала je злоба. - Да умреш, да умреш! Зашто да не умреш? Сви ће да умру. - Какве су му очи! О, какве су ти очи! Чучали су укруг око њега, a он je плакао унезверено. Били су љути, зли. - Зашто не умре одмах? Зашто не одмах? Полазак. Опет су пошли онако исто ужурбано, млатарајући телима и крпама. Облак je над њима сада био као коњ, с главом привијеном до земље. Водопија. Један топ на самој гриви. Пуца. Не убија ништа. Птице падају. Мршавије од њих. Ни сто метара нису били прешли, када ce најзад појавила, негде y дну предела, светлооловна, непомична, пучина. Изгледала je безначајна по своме облику, пространству и изгледу. Само јединствено усамљена и туђа, и као какав зид. Не мислећи на што друго што би било y вези с њом. Стеван je 315

размишљао само о том: да je она зид и коначност, кроз који ce никада можда он неће пробити. Тамо, на дну предела, преко свег тог тресетишта биља, шибља и пустоши! Осам недеља час десно, час лево. Стеван je ишао, једнако бежао од нечег. У извесном правцу. Ето, то je било главно: y извесном правцу! A томе правцу сада je крај!... Ничија помоћ Папа-Катићу није била нужна. Сама младост y њему! Сила младости! A када je и она исцрпена, ишао je ипак даље. Ноге су му биле промрзле, отечене, рањаве. Ишао je, ишао je и када je стомак сам себе варио, и када je имао халуцинације, губио свест, ишао je и ишао. То je било јаче од свега. Имао je простора пред собом и он je кроз тај простор ишао и ишао. A сада, даље није могао. Не што би био спасен, него просто више није имао куда. Зид. И свим својим животом, будан, он je уснио одједном зид. Сањао je о једном зиду. Били су затворени y тамницу. Све je било као тамница. Онда су пронашли отвор y неки ходничић. Ишао je, лупао ce о зидове, ломио ноге, падао преко рупчага, a ходник je био бескрајан, мрачан. Најзад je, на крају, видео осветљен зид. Осветљен, сив, безначајан, туђ. Над њим je било небо, али даље ce више није могло, Ту je био крај. Даље ce више није могло да корача. Безнадежност и олакшање, и скоро задовољство! Сада je било свршено с личном предузимљивошћу, и са способностима, и издржљивошћу, и са триковима. Ако би му неко други бацио конопац преко зида, или му послао лађу, било би то нешто сасвим друго. То je тај други могао да уради, али он сам, Стеван, није могао више ништа. Пучина ce дизала испред њега, грдна и сурова. Када je видео, није ce обрадовао, разврискао, добио наступ. Други су млатарали рукама, крештали, дахтали, седали y прашину и скакали, Тресли ce. Нешто су чинили, неспретно и комично, што je личило на грљење. Вунасти je хтео да загрли баш Чеха, једнога од њих шесторице дрпаваца, чије je лице било тешко и погледати. Капа му je само одлетела y страну. Чех je био заробљеник, старији од њих свију, a цео му je образ био изгорео. Половина му je лица била као жива рана, црвена и смежурана, само je једно мало око, без капка и трепавица, сузно, гледало на вунастог дечака. Љутио ce, али не сувише, на његове изливе нежности. Они су сви нешто мумлали и јецали нешто. 316

- Лађа, лађа, знаш лађа! Видиш на мору та лађа, лађица! Лађиђиђица, лађеђеђетина! - И ваљали ce и даље по прашини, шапутали љубавно и неразумљиво пут нечега, махали рукама негде тамо. - Ура, ура, ура! Ура за јуче, за сада, за сутра. Ура, ура. У-у-у-ра! На пучини ce, на једном одређеном месту, нешто пушило. Дим ce дизао са једне тамне мрљице, неколико километара од обале, и разилазио y висине. Брод, брод! Да, брод! То je било оно највише што ce смело ишчекивати. Пучина и на пучини, сасвим близу обале, брод! Стеван je, такође, гледао. Два-три тренутка непомично je гледао y тамну тачку с које ce дим разилазио. Кад би га очи сада добро служиле. Час je гледао y дим, час y своје другове, a онда поче да дршће, усхићено, и није могао више да издржи, да збере било шта, да смисли било шта. - У-у... ура...! - као да je викнуо и он са осталима. Не знајући како je то настало, муцао je и сам нешто, млатарао некуд рукама и понављао масу неразумљивих речи, некоме и ради нечега. - Лађиђиђица, лађиђиђиђица, лађеђеђеђетина, наша мала, мала, мала лађиђиђица! Као неки отров да je лагано продро y њихова тела и њихове духове, прожмао и дострујао, као да je њихово усхићење било тровање... Усред усхићења баш, усред млатарања рукама, Стеван ce први зауставио. Други су лагано сустајали, исцрпени. Он их je такве видео, како ce, исцрпени, једва крећу, Његова je мисао била отрована и згрчена. Још усхићена, она je била отрована: „Па шта! Најзад тај брод!?... Па тај брод можда je и непријатељски, тај брод! Исто толико je могућно и то, као и да je савезнички. Сасвим могућно да je ратни аустријски брод. Зашто баш не аустријска крстарица!“ И стеже му ce нешто бесомучно y прсима. Хтео je да размишља. Требало би му да може да размишља! Почеци мисли су ce врзли као крпе: ,Некајте, аустријска флота још од почетка рата није изишла из својих база! Није могла да дође овамо. Зашто не би могла да дође? Рат ce, ево, окренуо y њену корист, и она je дошла. Зашто одједном не би открила да може да дође!“ Али на дну њега ипак je остајала нека нада: „Није улудо ни то што су ти други тако убеђени, што сада леже мсцрпени, задихани, тресући главама али срећни. И после... тај брод, чак и ако je савезнички... можда не прилази обали него ce удаљава од ње? Можда je већ био, па сада одлази? Ништа ce не може закључити са ове даљине, овако уморним очима. Не, не, то je брод 317

који одлази, који одлази, одлази, одлази!“ Тресао je рукама y очајању. Продужили су опет пут. У Папа-Катићу je била савршена пометња. Он никоме ништа није рекао. Уосталом, и други су ћутали и дахтали, Чех je био тужан, Чех je био сасвим тужан. Ето, то je симптоматично! Баш он, који je био најразумнији, ту, најискуснији, ипак je био тужан, Или су сви већ мислили тачно оно што je мислио и Стеван и, тачно као и он, нису хтели о томе да говоре, већ су само ћутали као преморени од силних узбуђења. Само ћутати, ћутати, о томе сада само ћутати. Ни речи! Рећи једну ствар значило je за њих омогућити je, речима je закачити за судбину. Уврачати je. Сви су ce сада бојали судбине. Вукли су ce, као крпе, по судбини, падали су по њој, y дроњцима; ћутали су и више ce није чуло: „Фррр... фр“, ни „гро, гро, гро!“ Брод ce на мах приметно удаљавао од обале. Остали као да то упорно нису примећивали. Затим би ce брод опет приближио. Застајао y месту и, непомично, слао свој дим y суморну висину. Вукли су ce како je ко могао. Трудили су ce да не изостану, Сачекивали су ce. Двојица од њих су трпела од грчева и застајала: боловала, ваљда, од срдобоље. Други су застајали и чекали их, не сувише. И онда би сви заједно наставили, јер никако нису смели да ce одвоје један од другог. Испред свих je ишао вунасти младић. Био je први. Непрестано je милео први. Косе су му летеле на све стране. Блатњави и безбојни шињел ширио ce y дроњцима. Земљиште ce неприметно спуштало и пут je скретао иза непрегледне пустоши ритова и шибља. Мора je нестало. Нису више видели пучину, ни брод на њој. Иза прашуме шибља, брод ce можда удаљавао заувек. Стеван je скоро имао визију, како иза прашуме шибља брод одлази. Цело ово корачање губило je своје значење. Чинило му ce да други бродови више неће ни доћи. О, било je свакако могуће имати непрестано брод пред очима!... Два сата без мора пред очима. Подне. Аустријски аероплан, из даљине, као да je био над земљом. Над самом земљом. Бацили су ce по њој, y гомили, завукавши главе дубоко y рамена. Авион je преко њих с хуком прелетео. Добро ce видело озбиљно лице пилотово, његова кожна капа преко ушију, наочари и стиснута уста. Када je авиона нестало, продужили су пут. Оно што ce догодило једном од срдоболних, било je сасвим тужно. Док je аероплан био над њима, он није имао времена да ce удаљи. То je био један сиромашан сељак са Рудника. Он je, и поред све беде и сулудости, ипак био помало застиђен. Утолико пре што није знао како да ce помогне. Сви су ce саветовали, и онда 318

опет настављали да миле. Папа-Катић појма више није имао колико има још до мора. Надао ce да ће га, када буду избили мало више, видети сасвим близу. Опет je мало повраћао, a стопала су била опијена. Оно што je последњи пут појео Омогућавало му je да пређе четири километра. Али, најзад, ако исцрпљење једанпут постане коначно, дефинитивно, дефинитивно!... Осећање да он није он, да не управља он собом већ неки механизам, да уопште и не гази по земљи и да ce и плућа, на која тако кратко дише, не налазе y његовим грудима већ изнад његове главе, да руке не почињу од рамена већ да су закачене негде од половине рукава и да зато климају млитаво... Један од дрпаваца, чудни, суманути, чија je јабучица исто тако велика као и глава, није више долазио себи. Учио je пољопривредну школу, a од детињства жудео да буде официр. Сада je својим пропалим, муцавим гласом издавао наредбе, телефонирао, наређивао јурише, провлачио ce кроз баре и псовао. За све то време, напорно, натчовечански напорно, кретао ce напред. Замишљао je да je пред неким сандуцима, да пише заповести. Његове ноге чиниле су покрете, саплитале ce и повлачиле цело тело y паду. Није престајао да муца y себи. Разашиљао je водове, замењивао их, без трунке жаљења слао их je y смрт. Хтео je да сви људи изгину, да ниједнога више не буде. Муцајући, слао их je y смрт. A тада ce опет појавила пучина. Онаква иста као раније, на истом растојању. Као да нису толико корачали, да ce нису вукли и гурали, као да нису улагали y то последњу своју снагу. Хтели су да плачу и да ce ваљају, толико су још били од ње далеко. Али ce брод још једнако димио и још je увек био ту. Удаљавао ce помало од обале, приближавао јој ce, али je остајао ћудљиво и стрпљиво ту на пучини. - Маневрише! - неко je први то рекао. Није ce знало тачно ко, али je неко то рекао и најзад ce све расветлило. Као расветлило. Неко je уопштио. Неко je први то рекао. И никога то одмицање и примицање више није плашило. Свакако маневрише! Час je одлазио, a час ce враћао. И када би ce удаљио, сви су смели рећи да ce удаљио и сви су могли чекати када ће да ce врати. Али je и даље остајало мукло питање; Када већ маневрише, намерава ли да ce удаљи или да пристане, и je ли то брод савезника или Аустрије. И опет га губили из вида. Час су видели, час не, брод и пучину. Час су преживљавали, кроз своје 319

лудило, грчевиту неизвесност, a час je опет радост носила њихова дроњава тела. Али ce све више и више то збивало y њима кроз читаве завесе замора, бесвесности и блесавости. Све су ce више или гурали или растурали са пута, скрећући и милећи. Само je Чех знао тачно како треба водити своје тело, и caмо je он надгледао како други корачају, да би их на време сакупио y гомилу. Када би ce вунасти, безнадежно, одрекао да буде први, па ce са муком вукао по блату, или када би пољопривредник легао на земљу и, замишљајући да je то положај који брани, одбијао да ce помери. Тада би им ce човек спаљенога лика приближавао и говорио им y уво, јер ни сам није имао гласа да виче. A они би и даље налазили снаге y себи и побаучке, мрштећи ce, балавећи, дизали ce, једва викали y своје нокте, y ствари само шапутали: „Ура, ура!“ И вукли су ce даље, док дан никако није свршавао. Тек предвече видели су медовско пристаниште. Очи су им биле зарасле y крмељи, отечене, па ипак су нешто видели. Били су сасвим изнад мора, не одвише далеко од обале. Доле, на крају пута, угледали су магацине и гомилу људи који су гмизали између брежуљака и сиве, хладне воде... Ноћ je падала брзо, a лађа ce димила на пучини. У дрпавацима није било ни чежње, ни задовољства, ни страха. Изблесавели, мрзећи ce између себе, пребијене кичме и удова, имали су још само ону почетну упорност: остати ту непомичан, сатима. Макар умрети!... Ноћ беше тамна када су стигли. Неколико слабих светиљки осветљавало je оне што су лежали под шаторима. Сенке су ce издуживале по шаторским крилима, a покрети руку беху како y џинова. Видели су ce огромни прсти како бацају ваш, велику као бубашваба. Из осветљене воде дизали су ce тамни врхови потопљених шлепова. У магацинима je лежала храна са тих шлепова и војници су je чували. Присутнија од воде и од неба, лежала je та храна међу гладним људима. Они су je осећали кроз дисање. Ниједног хана иначе није било, ниједне куће под чији би ce кроз могло склонити, Скупљени на гомилу, младићи заузеше празно место на обали и покушаше да спавају. Не водећи рачуна где ће им бити главе, ни где руке или ноге, помешани, склупчани, збијени с дроњцима, они су лежали више без свести него што су спавали. Ноћ je пролазила лагано, хладна. Више су били без јаве него што су спавали, али свака промена изван њих бележила ce y њима: сваки шум и нарочито хладноћа, која je долазила с пучине. У неко доба чули су како неко упорно жваће међ њима. Као да би то био 320

глас велике трубе, тако je y њиховим исцеђеним трбусима одјекнуло то жвакање. Одједном, сви ce испетљали из крпа и поседали. Дрхтећи од хладноће, сви су око Чеха поседали. Овај je мирно жвакао. Ноћ je била студена и величанствена. Чех je јео лагано, својим оштрим зубима, стругао пексимит и није објашњавао ништа. Најзад, не говорећи ни речи, разделио им je свакоме по комадић. Својим изгорелим лицем, оком, које je усред живога меса сузило, он их je све гледао, окупљене, како халапљиво стружу зубима. Очигледно je било да je пексимит негде покрао, јер га, иначе, не би тако лако поделио.

Четвртак, 17. децембра Зору су дочекали с нестрпљењем. Хладноћа je била неиздржљива ту, на отвореној обали, где су провели ноћ. Поседали су опет и гледали око себе. Све je било сиво, влажно, хладно: вода сједињена с небом и непријатељска, људи, зелени, промрзли, исушених образа, огромних болесних очију и обрасли y браду. Затим су ce вукли по обали, на уском простору између стења и воде. Видели су магацин који je стајао попречке, до саме обале, и како ce даље не може. Они су, заиста, стигли докле ce год могло доћи ногама, a даље je била само пучина. Из шатора су ce извлачили људи, озбиљних, натмурених лица. Они који су боловали од дизентерије нису ce, уопште, дизали. Стеванови другови су говорили са свима који су ce око њих мували. Ови су са чежњом гледали на пучину и на брод, који никако није пристајао. Још пре толико дана долазила je италијанска лађа по енглеске мисије. Лорд није хтео пустити никога: наредба je била само за мисије, али ce италијански поморски официр заузео. Он je увео на брод њих тридесет. Војнике, или оне који су неким случајем имали на себи војничку одећу, није могао примити, Ипак није дао да ce прегледа брод пре поласка, јер je знао да ce неколицина њих кришом укрцала и посакривала. Под клупе и y чамце. То je био прави човек. Поморац, војник, a не гроф. Изузев пексимита који ce налазио по магацинима и који нису давали никоме, кога су пушкама чували, храну je требало добавити из Љеша. Коштало je грдно. Или je требало наћи војника који би своје следовање уступио. 321

Од раног јутра чекали су нестрпљиво да лађа пристане. Цео je свет био на обали. Лађа je била грчка, доносила je, свакако, храну, и спремала ce, ваљда, да понесе собом избеглице. Сада je наишла на неки пешчани спруд и покушавала je да га обиђе. Најзад je, изгледало je, сасвиги насела. Било je непојмљиво како да ce то баш њој догоди, када ce раније није догађало ни много већим бродовима. Морнари су трчали по броду, густи дим ce дизао, a вода ce пенушала около. Сви су били ту на обали и гледали. Упалих јагодица, лешински модри и плави. Сви су то гледали. Тада ce догодило неочекивано. Стевану ce чинило да je то најтрагичније што je икада видео. Изгледало му je као да ce брод одједном ослободио спруда и запловио право напред. Сви су најпре били одушевљени. Али то je трајало само минут или два, онда ce чула страховита експлозија: читави стубови воде дигли су ce између њих и брода. Када ce дим разишао, видело ce да je брод јако нагнут. Неколико минута je прошло, и на том месту није било више ничега. Ускоро Стеван није више ништа видео, само голу пучину, a као да je тај брод, коме су од јуче журили, био само пустињска визија. Људи су викали y ужасу и, као од авети, бежали са обале, млатарајући рукама. Ретке жене које су биле ту плакале су и бусале ce y груди. Нико ce више није могао да утеши. Стеван je безнадежно гледао на пучину. То није било само топљење брода већ нешто много више: тамо су били људи, било je и хране и одеће. Два дана ce овде мислило само на брод, чекало ce његово искрцавање. Ноћи су биле испуњене трзањем и сновима који су ce односили на то нестрпљиво чекање. И онда ce све то, одједном, потопило. Видело ce море и пуст, сив, влажан и зимски простор, преко кога je требало само прећи, преко кога je требало само запловити, па бити спасен: продужити живот, спасти живот. За сумарене ce, разуме ce, знало, за мине ce знало, али као за апстракције, као за нешто што je страшно, али што je тешко тачно замислити. A сада ce и то, ето, видело. Те мине постоје стварно. Ту су, спуштене, привезане, слободне, ту су чак пред самом обалом. Може ce и укрцати и потопити, a не одмаћи ce још од обале. И то je било оно страшно због чега су сви кукајући од ње бежали. Сада je требало нешто учинити. Наћи неко склониште, не чекати ноћ, као ону последњу, на обали. Чех који je био међу дрпавцима најспособнији и најбоље очуван увукао ce одмах y заробљенички логор, где je имао земљака. Остали су пажљиво разгледали како живи остали свет. Имућнији 322

су имали војничке шаторе, a већина je подигла колибе од сувога грања, од тресетнога биља и шаша. Да би ce боље заклонили од ветра, они предузимљивији издубили су меке стене, ископали пећине и увукли ce y лагуме. Неки су своје колибе подигли и између брежуљака, мало даље, више залива. Највичнији су y томе били сељаци, који су пруће оплели чврсто, облепили га блатом, причврстили га пљоснатим камењем. Друти, који су по градовима становали y чврстим каменим кућама - које су градили печалбари, покривши као мрави земљино тло својим трудом, војске жутих Црнотраваца и Галичника са својим мистријама, и ознојеним палирима, толико предузимљиви и толико инсекти, пљујући y своје шаке, испредајући из њих сводове, пузећи по ономе што су већ испрели, не знајући никада како ce то догодило, да ce налази кућа до куће и кућа над кућом били су сад задовољни y невешто склепаним, нахереним и упола растуреним колибама. Људи су извешали по њима своју одећу, сушили подрпано рубље које су опрали, и тупо загледани y оне што пролазе, седели наслоњени на своје домове. Нису пушили, из колиба им ce није вио дим. Седели су само тако тупо опуштених руку и чекали да ce било шта збуде. До вечери je и Стеван са својим друговима сакупио доста грађе. Вукли су ce до тресетишта и враћали ce оданде с почупаним биљкама. Скоро побаучке. Једни су ce вукли тамо, a други натраг, као мрави. Сусретали ce на томе кратком путу и вукли ce по прашини. Само je двоје болесних лежало на месту где ће градити. Становници суседних колиба измилели су и без речи, без сувишних покрета, помагали им да ce одабере оно што би могло да послужи. Одбацивали су све што ce морало одбацити. Скупљали им около бусење и камен. Само Рудничанин, једини прави сељак међу њима, једини вичан y грађењу, није ce могао помаћи, Чупали су шевар голим рукама, руке су им биле исечене од оштрих струкова. Крв и земља лепили су ce по длановима. Ишли су побаучке... Јечали... Били су неуморни... Ипак их je ноћ затекла пре но што су почели с грађењем. Изабрали су сада много заклонитије место него ноћ раније. Не више близу пучине, већ између две колибе, y једној увалици. Скупили су ce онако исто y гомилу, затрпавши један другом главе под скутове и y крпе. Тако би и мрави, решени да изграде себи станишта и накупивши лагано и стрпљиво грађу, сачекивали уморни и као онесвешћени да прође ноћ.

323

Петак, 18. децембра Десетину дана већ уво je мучило Стевана Џамића. Он га je испирао млаком водом, стављао врео облог, a оно би ce умирило само за дан-два. За све то време био je изузетно раздражљив. Јуче по подне наишли су његови војници на провијант намењен другој дивизији, Његови људи нису имали шта да једу већ три дана. Вода и пексимит. Није било чак ни чаја. Требало je да ce громогласно објашњава са интендантом док ce овај решио да му изда храну. Интендант je најзад раширио руке, рекао „да скида са себе одговорност“ и војници су тек тада могли да добију вечеру. „Велики“ Стеван псовао je више него обично. Изгледало му je да више неће издржати бол y уву. Изгрдио je поручника, пред свима војницима, што није на време ухваћена веза са комором. Хтео je да иде да легне под шатор, када му, исто то вече, рекоше да je пуковник оног пука, коме je провијант био намењен, стигао и да га зове к себи. Стеван ce опасао и пошао. Пуковник je стајао три метра даље, на ивици шуме, са још два официра и интендантом, Џамић му још није ни пришао, a он ce већ раздерао на њега. Рекао je да ће га оптужити и наредио му да одмах врати храну. Стеван je одговорио да je спреман да одговара за безвлашће и непокорност, али да своје људе неће пустити да поцркају од глади. Нека ce господин пуковник обрачуна са Џамићевим пуком после. За сада je остало довољно хране и за његове људе. Објашњење ce настављало унедоглед. Пуковник je био црвен као рак, али ништа није предузимао против Стевана, који ce опет једва уздржавао да не настави са псовкама. Уво га je болело до урлања. Претили су му ратним судом, a њему je све то изгледало фантастично y овом хаосу повлачења. Најзад je могао да легне. Војници су ћутали свуда око њега. Тешко да би сами икако дозволили да им ce храна одузме, али су били дирнути држањем свога старешине. Овог je јутра устао и покушао да ce умије испред шатора. Посилни га je поливао. Шума je изгледала мрачна и црна, хладна. Светлост није могла да продре y њу. Био je згађен на све те огромне црне шуме. Његови људи су били убили једним махом три курјака: један je био огроман, сед, прави вођ племена. Другом приликом Стевану би било жао животиња. Још су ce пушиле, вруће, када су их довукли. Небо je било без боје и села која су ce видела y даљини, ту под брдом, 324

изгледала су му тужно. Џамић je окренуо леђа својим људима и пошао y шуму. У свим неравнинама стајао je непрестано снег. Он je притиснуо ногом на његову белину и онда je гледао отисак. Видела ce слика полукружних покровичица, на пети и под прстима, и четвртастих клинаца дуж ђона. Траг његових стопала чинио му ce огроман спрам трагова животиња и птица. Гледао je пару која му ce дизала из груди. Узимао je толико простора, остављао толико трагова и изван свога тела! Презирао je себе. „Шта сам учинио, мислио je, y току целог овог живота шта сам учинио? Имам скоро четрдесет година. Сваког тренутка могу умрети. Шта сам за све то време учинио? Да ли сам бар штогод уживао да могу себи да кажем да сам тим испунио свој живот? После свег оног за шта сам мислио да je велики доживљај, и да ћу га ce до краја живота сећати, остајао сам згађен и несрећан. „У толико ствари ја сам уплео свој напор, a увек ce, y самој ствари, могло без мене: када сам био y конзулату y Приштини и радио директно са четама, када je Јован Бабунски долазио y моју собу и ја му објашњавао да му погрешком само нису послали златну већ сребрну медаљу, a он ce насмејао и рекао: „Пусти, господине, не треба мени златна медаља због мене већ због мојих људи: да ме цене и да пођу за мном... да би изгинули... a давно сам им већ рекао да je имам и окачио je о груди. Јер друго je ту важније и од медаља и од нас: народ овај. Ништа то, господине!“... Ја сам ту био таман толико колико да му кажем да ће златна медаља ипак стићи и да ми он каже да не даје он живот свој за то, да je брига њега за то, већ да je ту нешто велико и светло. Тако велико и тако светло да и најмање дете може разумети! Када je Бабунски имао да пређе преко моста, a Турци знали да има да пређе и поставили заседе, a ми га начађавили и обукли га као ћумурџију, a они га ипак зауставили и почели да испитују, усред народа који je, такође, прелазио, онда je Бабунски рекао за једну жену: „Еве ми га жената, ако сакаш који с’м, питувај га!“ a Турци још никако нису веровали, иако je жена потврдила одмах да je он њен човек, већ су хтели да га сасвим задрже. Тада je мали синчић те жене, коме je било свега пет година, коме нико ништа није рекао, коме je самом одједном било јасно да ће тог човека да убију, да га треба спасти, ради нечега моћног, блештавог, да га треба спасти, затрчао му ce право међу ноге и заврискао: „Татко, татко, мори!“ 325

„Шта сам онда ја схватио више него онај малишан, на пример? У чему сам ја онда био незаменљив? Бабунски, са својом девојачком чедношћу, са својим заносом, својим наглим расуђивањем, био je неопходан. Није могао да поднесе да ce говори о женама a да не поцрвени, али када je требало журно напустити двориште, y које су опколили бугарске четнике и побили их, јер су наилазиле турске трупе, он ce ипак задржавао неколико минута дуже да би сваког погинулог четника још једном пробо бајонетом y срце. Ако je мртав, треба да je уистину мртав: да ce не бори сутра поново против њега. Имао je срце девичанско, али je посао требало обављати како ваља. Бабунски je био неопходан, јер je стављао на коцку свој живот. И више него то, јер ce верао по гудурама, спавао по колицама, јео буђав сир и никад није знао да ли ће га његов најближи заклати или му помоћи. Знао je тачно зашто je стављао живот на коцку. „Када су Љуба Чупа и Раденковић y Словенскоме Jyгy сатима говорили с омладинцима, када je требало њихову идеологију разрадити, кад je требало све што je револуционарно привести себи, доказати да je крајња граница борбе човека: ослобођење човека. И народно ослобођење, и друштвено ослобођење, и ослобођење себе од својих мисли. Када сам говорио, чинило ми ce, лепше него што je икад ико говорио, a младићи, саслушавши и последњу моју реч, остављали нож за сечење хартије y Крапоткину код стране на којој су стали, и одлазили да гину на граници. И други, који су дотле ноћивали по четворица y једној соби, док je њихова газдарица спавала y кујни пред њима, продавали последње своје рубље, будзашто, и Дарвиново Развиће фела, па куповали револвере и одлазили, пешачећи данима и ноћима, од једне сеоске куће до друге, од једне планине до друге, од једне колибе до друге. Вадили револвере из торба и показивали, као чудо и као светињу, пред свим укућанима, y усхићењу. Одлазили пут вароши где je био ашик, и теферич, и марширала солдатеска, y коју их je требало испалити. Имали су седамнаест година и после умирали y тамницама, оковани y ланце! Имали су седамнаест година!... Они су били неопходни, јер су били обујмљени светим огњем, јер су гледали право, не трепнувши, y нешто светло и моћно, понесени да умру за то!... И када су кроз три рата полазили редови људи, повијени напред, са бомбом y руци, под пламеним расветљењем распрскавања, када су иза њих остајала села, шорови, потоци и вирови, жене и деца, нарочито деца, жутих 326

сламних коса и зелених очију, када су падали и издисали без речи или кричали y мукама, од једног превијалишта до другог, од једне болнице до друге, кричали y вагонима, на носилима, и најзад ce враћали, без очију, без руку, без ногу, без онога што их je означавало као људе и са чим су улазили y брачне постеље - шта сам ја ту био потребан?!... Чему сам ја ту био потребан! „О, ја сам био потребан само онда када ме je она жена натеривала да спавам поред ње и њеног љубавника, a ја презирао своју беду и окаљаност. И онда неопходан када нисам могао да помогнем да ce друг, Ирац, кога сам највише волео y животу, не убије, када сам доцније зажелео да будем с његовом женом и кричао тек када je умрла, јер сам био увидео да je сада заувек доцкан да она постане мојом, „Мој живот ce одигравао само онда када je била каква несрећа. Онда je мене ковитлао живот, и ја ce осећао y његовом средишту, a после сам опет увиђао да сам сишао још ниже, постајао још несрећнији. „Осећао сам стид што ми je живот био такав!“ Уво га je несносно болело. Он je газио између jeлâ, кораком као да ce никад више неће враћати. Неке црне непознате птице летеле су по грању и крупне ледене капље падале су онда као киша. Једна или две опекле су га по темену и врату. Наљутио ce. Скоро су му сузе пошле на очи. Бол y уву бивао би само јачи. Био je и онда љут и уво га je онда болело... Силазио je са столице и држао je y рукама слику коју je хтео да обеси на зид. Са друге стране собе, кроз прозор, видео je како девојка која je свакога дана пролазила, свастика његовог друга Јована, Тони, погледа y собу. Тони je, тог тренутка, узрујано одвраћала главу. „Како лепа девојка!“, помислио je онда y себи. Тони ce опет приближавала прозору. Џамић je сусретао њу и њену сестру како, као младе девојке, силазе са спрата више њега, збуњене и ћутљиве, носећи дебеле свеске нота y рукама. Нечега сасвим јасног и одређеног било je, онда, y њиховим још девичанским лицима. Тек од тренутка када ce Јован Тасић оженио једном од њих, Стеван je сазнао ко су оне, али их још није био упознао. Биле су толико различите. Млађа je била тамнија, виткија и охолија. Једино су имале истоветне очи, погледа потпуно замраченог трепавицама. Чинило му ce да би волео само да спава са једном од њих. Било са којом. Не да говори са њима, не да општи, да спава. И после да их више не познаје. 327

- Могу ли доћи код вас, један тренутак? - упитала je Тони, застајући одлучно пред прозором, - Разуме ce. Потрчао je вратима. Девојка je већ била пред њима када их je отварао. Прошла je кроз уско предсобље и ушла право y собу. Била je страховито одлучна. Причекала je док je човек затварао прозоре. „Бледа, ни капи крви!“ Мора бити краја томе, мора бити краја!“ Помислила je и учинила рукама као да ће их кршити. Остала je мирна. „Рећи то!“ - Ви браните овог човека?... Мислим онога што je нашу куварицу... - Да, ја. Хоћете ли да седнете? Села je. Рукавица јој je била склизнула, није хтела да je дигне. Он je, такође, видео рукавицу како пада и није ce померао. Тони je покушавала да ce насмеши. Џамић дотле никада није видео такво савладано и укочено узбуђење. Као да je већ била мртва. „Нећу му рећи да верујем да ће то остати међу нама. Или je човек или не! Свеједно! Главно je да ce једанпут заврши!“ - Тај човек je онда напао и мене - рекла je гласно Тони. Све ce око ње тога тренутка испразнило. Далеко, далеко, Драгиша, маљавих ногу, устао je онда да донесе одећу, али то je било тек после, много доцније. Није могла да ce снађе како je ишло по реду. Све je било гадно... „О, не волети више никога, никога! Ниједног човека!“ - Била сам сама y кући и чула сам... - Хтео je и вас да убије? - прекинуо je Џамић само да би јој дао времена да ce смири, али je она и даље била беспримерно одлучна. Гледала je на другу страну. - Пошла сам да видим зашто je куварица викнула. Она je била већ мртва. Напао ме je оборио на земљу. Џамић je разумео шта je имала да му каже. Спречити je да исприча појединости! Она ce десет дана морала борити, чекајући да све буде испричано y ступцима листова. Онда ce нагао према њој: - Не треба ce бојати! Апсолутно ce ништа, али више ништа не може да догоди. Нико то не може сазнати, јер ce човек, видите, уплашио да би било само горе по њега ако би и то споменуо. Уопште вас досада није споменуо. Ја ћу га још данас видети. Рећи ћу му да сам утврдио да га нико од укућана није видео и да je то срећа, јер би иначе био уништен! Будите, дакле, сигурни да ништа неће рећи. Тони je била само страшно уморна. „Зашто ce он, адвокат, толико узбудио!" Ништа му више није говорила. Гледала га je само. „Кажу да je он“, 328

настављала je да мисли Тони, „имао неку страшну ствар y животу. Срамну? Да ли je то његово било страшније, или не? Да ли један човек уопште може доживети страшне ствари? Кажу да je нека жена, коју je волео, уводила љубавника y кућу. Зашто их није истерао? Где ли га je она љубила: по образима, очима? Колико ли му je година?“ За све време Тони je осећала нешто тешко y себи. Толико тешко да je могла да ce превија и да хуче. Као да je тешко болесна, шта ли? Нигде више на свету није било ниједног места, ниједног бића, које би могла да воли, где би могла да живи, ведро, просто. Дисати, говорити, корачати!... Као она назаренка која je продавала... Милица Назаренка. Да ли ce може постати назаренка a да ce то и не зна? И да није свечано примљена! Можда месечарка? Устане ноћу, спава, и право иде на њихов скуп, Држи говор. Кажу да су овај човек, Џамић, и Јован заједно били y Старој Србији и радили с комитима... Ипак ce није померала... Најзад je устала и руковала ce, пошла... Стеван je задржао... - Ја сам адвокат. Морам да прецизирам. Опростите! Боље je да никад нико... Нико не треба и не може да зна да сте ми нешто говорили. Уосталом, рекли сте ми, y ствари, само да вас je напао. Мислим, претпостављам, да вас je гурнуо да би могао да прође. То je све што знам. Више не би требало ни ја... Тони га je погледала. Можда горко, можда и не. - Али, пошто већ знате. Хвала вам... Ја вам потпуно верујем. - Не треба на то уопште више да мислите. Ствар ће ce брзо свршити, заборавити... Цео свет вас сигурно воли... a волео би вас због тога још више. Извините што вам тако говорим, ја сам много старији од вас. Хтео бих да вас утешим, Ја сам видео толике несреће на свету. То нису фразе... Данас ce, ето, опет говори о рату. Цео свет може да зарати... - Не - рече Тони, стежући му још једном руку, y нади да ће моћи да извуче своју. Отићи. Али, y исти мах, моћи ту и остати. Он je сад једини који све зна: оно што превазилази одсад њено тело, и њен дух и цео њен живот. Испричати му, ваљда, како je све промењено због тога, како je све глупо, безвредносно због тога! Она je знала зашто јој je страшно да погледа или да мисли на своју руку, зашто јој je било тешко када би je неко погледао y руку. Испричати му, ваљда, како je, да би ce одбранила, онда, ухватила том руком... 329

- Видите - настављао je Џамић - извините што то говорим. Тај човек... Биће вам лакше ако мислите на његову несрећу. То je, иначе, човек кога ће убити. Сигурно убити. Ја ћу учинити све да га спасем. Он ce једнога тренутка био претворио y звер и „друштво“ му то више неће да опрости. Ни ја сам (рекао je црвенећи) нећу му опростити. Ни ви не треба да му опростите. Међутим, „друштво“! Којим правом? Покушајте да измерите то, да измерите ту несрећу, Ви треба да процените и да осудите. Али друштво! Кад би оно бар било свесно да тиме само себе осуђује... Страшно je и мислити на то. Говорио сам са њим. Он je дрводеља с Tape. Врло прост човек, али без зла и без рђе. Несрећан човек. Није требало да учини то, чак ни због себе, јер то није он... Да ли вас вређа што вам говорим о њему?... Ја вам намерно говорим о њему... да не бисте мислили рђаво о људима, уопште о људима, чак и кад нам тако тешке ствари почине. Ви сте толико млади и штета би била за вас да загорчате своје општење с њима... Ви ce не љутите... - Не, ја знам да je то све било... као да воз наиђе... да Смрска... Било je само довољно да не пођем. Али би ме и сада било срамота да je жена викала, a да сам ја ћутала y соби... Само ви то гледате уопште... као нешто што припада човечанству, као нешто... за мене то цео мој живот. Ја нисам жена савршена, ја сам само хтела да живим свој живот. Мислила сам да мој живот припада мени... Уосталом, свеједно! Боље je да не говоримо о томе - додала je Тони смешећи ce. - Пошто већ морам да живим... - Ви сте храбра девојка (Џамић je поново поцрвенео). Мислио сам само да вам кажем нешто што ће вас ослободити горчине. Ја ћу после подне ићи тамо. Неће бити ништа што би ток ствари могло да измени. Али кад зажелите, ради себе, ради свог умирења, ви ме можете позвати телефоном... - Хтела бих још нешто да знам! Од мене je узето саслушање чим сам оздравила. Ја сам изјавила да ce савршено ничега не сећам. - Да, знам - потврдио je Џамић. - То сте врло добро учинили. - Рекла сам - наставила je девојка - да мора да сам чула вику и да сам ce од тога тако страшно уплашила. Они нису инсистирали. И доктор je потврдио да je такав случај... „амнезије“... могућан. Могу ли да останем при тој изјави? Морам ли да ce закунем на то? - Да, мораћете да ce закунете. Ви сте главни сведок и не може ce прећи преко ваше изјаве. Хоће ли вам то представљати нешто тешко? Тони га je погледала. - Заклећу ce... - рекла je она мирно. - Морам ли на самом суду... Не бих 330

хтела да видим... ако je могућно. То je главно што сам хтела да вам кажем. - Не, не, нећете видети. Учинићемо све да га не видите. Добићете уверење о болести и онда ћете моћи да поднесете заклетву код куће. - Хвала. Било би онда све лакше. За све то време Тони-Тишина била je исто тако одлучна и мирна као и кад je дошла. У мислима je само кршила руке. И није знала како да изиђе из те собе. Напољу je било све страшно, без вредности. Овде ce, међутим, бар о томе говорило. Опет ce зауставила на вратима. - Не желим да га убију. Ја бих искрено желела да га спасете. Само не... „Стид“, помислио je Џамић продирући све дубље y шуму. „Али какво je то осећање! Стид што je човек го кад неко наиђе, што ce смушено понео тога тренутка, што je оборио вазу; или стид за нешто што ce учинило y животу, нешто страшно чиме си згазио и уништио други живот... Ја сам ишао по туђим животима... Ја сам газио, али да ли сам осетио стид због тога, не потиштеност, него стид? Да ли je онај Мишо осећао стид што je убио куварицу и насрнуо на девојку, која je пошла да je одбрани?... „Полазећи из Швајцарске, ја сам мислио да je заувек све свршено. Ниједан људски лик нећу моћи да помилујем a да не осетим ужас. Нисам умео више да дишем и плакао сам, скоро безразложно, идући улицама. Нисам осећао стид пред људима који су ме гледали, јер ништа више за мене нису значили. Тада сам поново видео Марицу, тако повијену и бледу. Њен син нас je гледао ужагреним погледом. Једанпут je било мрачно y башти и она je седела сасвим близу мене y наслоњачи, Ја je нисам видео. Она ce стално трзала када je воће са шумом слетало кроз грање. Могао сам јој узети главу и положити на своја колена и миловати je дуж образа. Ја caм знао да ме не воли, али сам могао ставити њену главу на своја колена и пољубити je испод очију. Било би ми враћено y живот тачно оно што сам изгубио y Швајцарској. Али она je била жена Ирчева, жена мога детињства, и ја je ce ни тога вечера, нити икада, нисам дотакао... Онда je Марица умрла и осам година je протекло испржено, суво и пусто. Иза сваке жене стајао je тачно њен лик, који ce y земљи већ давно био распао. То je била жена мога пријатеља, коју, зато што je била његова, нисам никада имао... „Нисам ли само зато ја пришао Милици Тасић“ - питао ce Џамић, „што je исто тако била бледа и одлучна као Марица, и што je и она била жена мог најбољег пријатеља. Нисам ли ја, пришавши њој, учинио најзад оно што сам први пут пропустио..." 331

Стеван je настављао да иде између јела. Газећи сваки час по снегу, одмеравао какво je осећање y њему. Он je то мерио као што je некада, када би професор улазио, тражио силом да пронађе y себи ботаничке називе. Журно, узбуђено, с паником и вртоглавицом, на самој ивици понора. Гледао je y јелу, y њено неједнако грање. Превртао je по себи разне латинске називе. Одједном, осетио je шта ce збивало са Јованом када je сазнао то што je он, његов пријатељ, од њега начинио. Као да je нашао име неке биљке, он je пронашао то осећање Јованово y себи. Видео га je како седи целу ноћ, блед, сувих очију, по читаву ноћ кршећи руке. „Гадна жена!“, узвикнуо je нагло y себи, грозећи ce изненадно Милице, мислећи с грозом, истовремено, и на ону жену y Швајцарској, која га je кињила, и на Марицу, која ce одмах почела да распада чим je умрла. Учинило му ce да je усамљен, да je изгнан из племена човека, и као да je покривао лице рукама. Требало je оних ноћи отићи ономе човеку који га je толико волео и рећи му... Сада je све било доцкан. Јован je изишао из пријатељства с њиме сав унакажен и крвав. Стеван Џамић више није видео о које би ново пријатељство могао ослонити свој живот... Који би то био човек који би y његову оданост веровао и коме би човеку он смео веровати да верује y њега? Човек, или жена са оним што je човечанско биће y њој. Како ce, дакле, то догодило да je сам себе изагнао из човечанства? Да je био тачно онај бледи и грозни човек од кога ce некада и сам ужаснуо! Његове стопе y снегу биле су ипак толико различите од других. Трагови животињски личили су на трагове шишарки и грања; само оно што je било незграпно, што je кварило и реметило ову тишину y природи, било je људско, С једне и с друге стране дизале су ce јеле. Гледао je y једну. „Како ли je њено латинско име, како je латинско име јеле?“ Не, није могао да ce сети, ни имена птица, ни хемијских формула, ни било каквог кајања. Нигде y њему није било жаљења за оним што je чинио. Само дубоко, потмуло штрецање y уву. Грозио ce над том празнином и над том пустоши. „Је ли могућно? Je ли могућно да je све свршено, да више нема ничега, апсолутно ничега, за чим бих жудео и y шта бих веровао?“ Ипак, сасвим скоро још, Џамић je веровао да нешто значи живети и живети баш овако и овако, и баш y име овога и овога. Да оно што je учињено са одрицањем не може бити изгубљено, да оно што je говорио Тони није била лаж него више истина но он сам. Да ли je могућно да су после свега тога остали само 332

почеци мисли, без живота, без крви, без значења скоро? Како ce то догодило? Како? Када? Постојао je један тренутак када све још није било таква коначна пустош y њему. Сада више ништа није налазио y себи. Сви доживљаји, сви догађаји били су му подједнако безначајни. Људи који су гинули, бескрајна блатишта, пријатељства која су ce склапала и цепала, све му je било безначајно... Стеван Џамић није био сасвим сигуран y вредност свога размишљања, али je постојала нека логика и истовремено нека тајанственост y њему, и то му je враћало извесну равнотежу која му je служила таман толико да разазна шта je са десне a шта са леве руке. A и са тим ce већ могло живети. Дроњавци су ce од јутра већ дали на посао. Били су невешти и изнемогли, придржавали су ce један за другог. Онај који je држао грање, да би врхове везали y слеме, зањихао би ce наједном и пао. Само би ce без речи стропоштао. Тако су непрестано све чинили да, док су један део колибе завршавали, други би ce сам сручио. Руке више нису имале снаге да вежу чвор, a требало je исплести ужад од биља. Два-три пута су ce y току дана решавали да све напусте. Суседи су долазили да поправе оно што они нису умели, Сваки час су застајали да ce одморе. Њихов кратки дах био je још убрзанији. Највише су их огорчавали болесни другови, који су лежали непомично и јечали. Ови су сваки час погледали y започети посао и постајали нестрпљиви. С најбољом намером болесни су их, хучећи, бодрили својим саветима. Изгледало им je да, када би ce само ни могли подићи, све би ce боље учинило. Они који су зидали мрзели су њихове разне савете. „Ако већ тако виде, зашто не устану и не помогну?“ И они би, такође, умели да ce одмарају и да јаучу! „Ваљда не мисле да ће после доћи на готово? О, зашто сасвим не цркну!“ Увече су обе колибе биле готове. Ниједна друга није изгледала тако нахерена, трошна и несигурна као њихове. Па ипак, колико ce њих петорица због тога намучило! Оно што je имало да представља просторију толико je изукрштано грањем да je било немогућно и сести a да ce не изгребе, и толико ce онда све може срушити! Најбоље je било мирно лежати. Мању колибу населили су Стеван, ратар и вунасти. У већој су, уз два болесна друга, остала двојица скоро здравих. Већ трећи дан како ратар није долазио себи. Он je чупао биље као и његови другови, вукао га и заносио га на колибе, a за то време и даље, час je 333

Жофр час Мишић, издавао заповести. Он je шапутао. Слао je своје другове y извиднице, нешто je питао, и све су ce нове војничке наредбе y њему рађале. Три пексимита су тога дана изделили. Суседи су их раскомадали, јер они сами не би успели. Раздељене су пажљиво и мрвице. Онда je настало спавање.

Субота, 19. децембра Пробудила их je вика. Пристаниште je било ускомешано. На пучини, сасвим y даљини, видела су ce три ратна брода. У самом пристаништу, мало даље од обале, већ ce један трговачки брод налазио. Неке сандуке су истоваривали. Стеван и његови другови пожурили су одмах пристаништу. „Кад je дошао? Кад иде? Кога ће и колико повести?" Свет je стајао сав y гомили, Они што су износили сандуке, псујући грдно, једва су ce провлачили. Најзад су им два момка с брода одржавала пролаз. Псовали су италијански. Брод je био италијански, a ратни бродови, y позадини, француски. Једни су били за то да су крстарице, a друти да су торпедњаче. Гомила je била пошашавила. „Да ли ће ce брод одмах вратити и зар никога неће примити?“ Само војводу Путника и две-три породице!“ Али војводу нико није видео y Медови, и онда како може бити ту! Не, неки су га ипак приметили. Неки су га видели када су га доносили y затвореној носиљци, изнемоглог и тешко болесног. Сигурно je да ће брод узети само њега и неколико породица! Али када ce за све то могло сазнати! Како су ови момци с брода то својим језиком могли да објасне! Коме су рекли да су дошли изрично само по неколико људи a да њих, друге, пошто су, кажу, заражени, желе да оставе и даље прилепљене уз стену. Кукаће, бациће ce на колена пред капетана, објасниће му колико му je лађа пространа и да je грех да je баш сада не напуни. Не, не, то никако, није могућно. Није могућно да пође празна, кад они цркавају! Људи су били дрхтавих вилица, одлазили су некуд, тражили неког, да преклињу и да кукају. Немогућно je било оставити их овде, овако! Увече су ce бродови удаљили. Однели су болеснога војводу и неколико госпођа са децом.

334

Недеља, 20. децембра Сада je цео свет већ знао да по колибама и y заробљеничком логору владају заразне болести. Вода која ce пила била je устајала и пуна бацила. Исцрпљенији људи умирали су сваки дан по неколико, a они снажнијм добровољни гробари - односили су их мало даље и закопавали. И то je било све. Сада je остајало још прућити ce по земљи, лежати и гледати y небо. Јутра су била јединствено светла и ведра. Позно, топло, приморско сунце, и благ ветрић прелазили су преко лица и руку као миловање. Непознате птице и паперјасти облаци одлазили су, једни преко других, заклањајући ce и провлачећи. Затворити очи, и онда све трпљење, које je већ прошло и које још траје, претварало ce y нешто симфонијско, одвратно млако, a ипак симфонијско. Папа-Катић ce скоро расплакао над самим собом, a његово ce мучење проткивало кроз земљу на којој je лежао, кроз шумове који су ce чули кроз просторе, кроз крчање трбуха. Цела je природа била то једно једино његово мучење. Питомац ратарске школе био je такође ту, лежећи на трбуху, ћутећи. Огромним, непомичним погледом он je посматрао, намрштено, шта ce збива y пристаништу, Сада више није говорио, није издавао заповести, није шапутао. Његово je очајање било тихо. Не непосредно зато што je са свим тим што je представљало његову снагу и његову младост било свршено, што ce и његов живот гасио лагано као и његов разум, већ што je битка којом je он управљао свршена поразом. Неко га je издао. Његови војници нису извршили његове наредбе, a непријатељ je био надмоћнији. Лежећи на сунцу, не говорећи више ни речи, намрштен, он je посматрао одозго још последње остатке војске којом je дотле управљао. Цело пристаниште je било његово разбојиште. Вунасти младић je исто тако лежао. Један од срдоболних je једва давао знаке живота, a други je сатима био y бунилу. Од осморице, колико их je пошло из Љеша, сада су ce, не рачунајући Чеха, који их je био напустио, свега још четворица могла кретати. Ништа ce на мору није видело. Два-три галеба пресецала су га својим крилима. У пристаништу je било мртво, људи изгладнели, штедећи снагу, остајали су y својим пећинама. Они јачи ишли су за јатима птица, као да су 335

вођени од њих, чак до Љеша. То je чинило шеснаест километара за један дан. Враћали су ce празних руку, са неком репом, или мало брашна од дивљег кестења... Жене су прале... Неко je певушио, и све то није ништа значило. То, што су летеле птице, што су жене прале и што je неко певушио. Као поред младог Седличека, као на немачким гравурама, смрт je била непрестано са њима. y светло доба дана појавио ce аероплан. Сви су бежали уз брег или под стене. Папа-Катић je с друговима остајао пред колибама. Куда побећи? Авион je летео изнад пристаништа, одбацивао експлозиве, као да je желео само да их ce отараси. Губио ce затим изнад самог хаоса буке, прскања воде, летења земље и камења. Танки исушени становници враћали су ce опет својим стаништима, суљавали ce са стена и низ стене. Неко je остао рањен или мртав. Нека колиба je разнесена. Стеван није мислио ништа, јер су му црвени колути сад стално били испред очију. Једна завеса и онда друга, пурпурна и блештава. Није увек био свестан стварности. Чинило му ce чак и да корача, да ce пробија опет кроз снежни вихор. Ужасна олујна хука око њега. Хладно мy je, урла. И онда je опет био на тлу пред колибом, изнад мора. Жене, натронтане капутинама и капуљачама, вукле су ce између колиба около, и по своме инстинкту домаћица, привређивале нешто збораним, ослабелим рукама. Говориле су између себе и показивале жуте, шиљате зубе. Одједном, Стевану ce чинило да je међу Ескимима. Жене Ескимоса, натронтане кожама, жутих шиљатих зуба, говоре нешто деци која плачу, натоварена негде на леђима. Знао je да све то није тако и мучио ce да ce врати стварности, али никако није успевао... У пристаништу, доле, видео je да из зграде излази енглески адмирал и да говори живо са једним српским официром, али није схватио откуд они тамо доле, и y чему je њихова веза са свим овим овде, са овим морем, колибама, Ескимима... Два човека су говорила, седећи пред трећом или четвртом колибом. Стеван Папа-Катић их je видео врло добро, као урамљене y предео. Говорили су мирних ликова и обичним гласовима, али пошто нису били сасвим близу, њихове речи ce нису разликовале. Говорили су читаве сате. Људи средњих година, опуштених бркова, кошчати. Једно или двоје деце промилело би сваки час између њих. Одједном, један од двојице ce 336

дигао и ударио оног другог жарачем. Овај je сагао главу, примио ударац y леђа и, нимало изненађен, насрнуо. Тукли су ce као лудаци, али нису викали. Дете je само цикало и свет ce на ту цику скупљао, дерући ce колико je ко могао... Ускомешали су ce и заклонили тучу. Стеван ce био сасвим растрезнио. Љубопитљиво je отпузио да види шта ce догађа. Већ развађени људи сада су седели и дахтали. Једноме, ономе који je први напао, текла je крв низ чело, a сва модра од страха, његова му je жена прала рану. То je била жена због које je туча и настала. Онај други му je предложио да за извесну суму откупи право на њу. Није могао више без жене. Пријатељ га je на то ударио жарачем. Не, он није био увређен самим предлогом, јер je о томе дискусија трајала већ данима, него због примедбе коју je онај други био учинио. Хтевши смањити цену о коју су ce погађали, рекао je да жена има лице мзбушено као сачмама. После тога су ce гомиле одвукле y пристаниште. Војници су тамо извукли из магацина два џака пиринча и сандук пексимита и делили. Свако je добио по комад пексимита и по шаку зрневља. Иако je хране било врло мало, дељење je ипак трајало два сата. Објашњавања су била бескрајна. У два-три маха Стеван ce заносио, Несрећа je већ била што они који су болесни лежали y колибама неће сад ништа добити. Од њих седморице другова, свега су четворица чекала на ред. Два срдоболна из друге колибе и ратар из Стеванове нису могли да ce довуку. Тек предвече су ce вратили колибама да скувају оно што су добили. Начинили су чорбу y котлу, начињеном од излупане канте. Вунасти je спустио y чорбу кожуру од сланине којује извадио из потопљених једрилица. Кожура je имала да остане за њега, али ће чорба и за све друге зато бити замашћена. y некима од олупина y прмстаништу било je још такве сланине. Требало je грдно мука и опасности маневрисања чамцима, могућности дављења, да ce понешто извади. Сланина je онда по крајевима била, од мора, зелена и отровна. Морали су je топити, мешајући je са много воде, да би испарило све оно што je рђаво на њој. Тежак облак од те смрадне масти лежао je над целим логором. Они који су гладовали, повраћали су и од самог тог задаха, јер их je овај гушио и продирао до дна желуца. Јели су врућу чорбу похлепно, парећи уста, сузећи над њом од узбуђења и врелине. Дали су и болесницима раван део, наглашујући им да je то од њиховог следовања. То je представљало живот за још тридесет до четрдесет 337

часова. И одмах ce тај живот унеколико обојио, добио неки стварнији смисао. Стеван je легао поред своја два друга и није могао да заспи. У ствари, он je само мислио о томе како je чорба била врела, како je мирисала и запахњивала паром.

Понедељак, 21. децембра Прошло je много времена док je Стеван успео да ce сасвим разбуди. Није спавао више, али je остајао и даље као опијен. И y доба када ce највише напрезао, када би ce, чим би стигао где, скљокао y сан, будио ce лакше него сада. Капци на очима били су му отечени и слепљени. Потребан му je био читав напор да их одвоји. Онда, кроз грозан мамурлук, кроз тугу и кроз ломност, видео je, сасвим уз очи, суво, прашњаво биље. Светлост ce кроз то суморно пробијала. Као да му je тешко, велико блато лежало на грудима. У ушима je осећао потмуло брујање, a гломазне меснате мисли, изобличене и љигаве, као жабе, лежале су му по челу и устима. Све je то било страховито суморно и безнадежно. Она двојица спавала су крај њега, дисала дубоко, тешко, с напором, звиждећи. Њихова изанђала тела била су ту напуштена, расушена и процепана. Све je то долазило од влаге, од земље, од мемле, која je покривала лице и руке. У току дана аероплан je бацао бомбе међу колибе. Једна je колиба нагло прелетела неколико десетина метара и разбила ce близу њихове. Дете које je пре тога истрчало из ње лежало je, раскомадано, на два корака од мајке, која му je потрчала y сусрет, Да je дете стигло до мајке, било би спасено, да je мати стигла детету, погинули би заједно. Овако ce цео дан чуо само њен нељудски, зверски, глас. Цео простор био je испуњен само њеним лелеком.

Уторак, 22. децембра - О - рече жена - то ме умара! - И, као рањена светлошћу, склопила je тамне очи. Црвена светлост силазила je низ њене трепавице и образе, које je 338

један болан осмех ружио. Рекло би ce крв. Учинила je покрет руком, као да je хтела цео овај предео да удаљи од себе. Страшнији од било какве судбине, тај предео je њу окивао, од њега ce није могла да ослободи. Пре подне je само то осећала, гледајући y брегове и y море пред собом, a сада je светлост улазила y њено заморено тело, као ножевима. Њен покрет био je, уистину, искрен и неочекиван. - О, то ме умара! Пред некаквим старим човеком, који ју je посматрао искоса, испод ока, била je уплашена, y читавом вењењу - као каква јесен с које непрестано пада лишће. Она je нагло дигла и другу руку над чело, испод изненаднога снопа сунчевих зракова. Дигла je руку једним ужаснутим покретом. Међутим, море je остајало непомично, равнодушно. Немилосрдно. Људски глас, тако болан и побеђен, као овај ове жене, пред њим, са овога брега, изнад свих тих људи што ce излежавају y крпама, између колиба, био je ипак најразрушенији и најдревнији. - О, то ме умара! Било их je троје. Младић - то je требало да je као неки Милан, али, y ствари, Стеван je знао да je то неко сасвим други, као и жена што je била сестра Смеђега Петра, a ипак сасвим друга - повлачио je дрвцетом по камену на коме je седео. Стари човек и та жена, из које ce дигао уздах, били су изнад њега и њихова сенка час га je покривала, час не. Младић je, играјући ce и не гледајући много на своју руку, крунећи то што ce годинама хватало по камену, нешто цртао. Није цртао предео, него главу, y ствари je интензивно гледао на предео пред собом. Кроз нос je осећао задах распадања људи, који су били крај њега. Сваки час je враћао поглед на предео пред собом и нарочито je хтео да мисли на њега: „Каква материја овај предео! Каква неумољива, непобедива материја!" Дошли су, све троје, тога јутра до овог места, из Љеша, кроз кишу, која je сипила, и кроз сијање ружичастога сунца. На албанским двоколицама иза воловске запреге. Медова. Сан Ђовани ди Медуа. Младић ce сада трудио да помири то име са овим пределом који je био пред њим и који je друга стварност. Страна косе je граничила обалу и мочвари испред ње, испод масивних албанских планина, тешких, тамних и неправилних грдосија, осамљених и голих, разбацаних као грдне грађевине. Непознати je младић видео пред собом јасну, жуту, светлу боју голога грања и плаве сенке, које су их обавијале. Осамљене колибе 339

најнемогућнијих облика и грађе. Тражио je y себи израз којим би могао да одреди своје осећање, док гледа све то што, иако припада његовом искуству, не улази још y огромност и непробојност предела. „Напуштено и тужно!“ Мерио je значење тих речи y себи. Речи су значиле тачно тај предео, али ништа нису опредељивале, нису по-казивале како да ова осветљена и гола дрвета, ове колибе, тресетишта, он сам, тај старац, и та жена, нису y могућности да ce изједначе и сједине с целокупном природом. Немогућно и пробити ce кроз њу. Он, кроз тај жути угасити зид велике воде, расветљене кроз жуту измаглицу зиме, као кроз тешки дивљи мед. „Напуштено и тужно!“ То чак није одговарало ни његовом расположењу, ничему. Те речи које су биле утолико горе уколико су имале само једно значење. Па и онај би покрет жене био можда сувише нагао, неприродан, да je међу њима она била још својим животом, Међутим, и поглед, и глас, и све друго, одавало je њену одсутност. A то, да су њена два сапутника крај ње, било je такође трпљење. Само обзири заостале уљудности држали су je још за њих. Она није била више ни човек ни животиња; не зверка, већ caмо последње отцепљивање од свега што je још представљало живот ћелијица и органа. Разлучивање: трпљење. То je била последња оксидација крви под сунчевим зрацима, последица оксидација пре него што крв постане једињење разних метала, алкала, земно-алкала, киселина, пре него што постане природа уопште: трпљење. „Страдање!“, мислио je Стеван, гледајући их са отвора колибе. „Можда бих и ја сам обожавао да сам уз њих, Да сам са старим човеком!“ Мрзео je. У вези са својим дедом. Мислећи на старог Папа-Катића y Крушевцу. Како тај стари човек гледа! Могао би je гледати право, насмешено, погрбљен и с рукама на леђима, као све друго. Не крадимице, искоса. Стеван je губио стрпљење. Није хтео да гледа то троје, али je осећао кроз нос њихово топло дисање, као животиња коју je одједном заталасала страст. Корачали су до малочас под небом, као испод невидљивих сводова, између колиба. Била je дивних уморних очију, и тамних, врло тамних и чулних танких усана. Стотине и стотине вечери лежала je сестра Смеђега Петра, преживљавајући исти љубавни загрљај не зна како, нити од кога уништен. То лице, што носи жиг тога преживљавања. Ништа што би било животињско, a толико je ипак животињско, трагично животињско, да га лагано умирање није уништило, него углачало као таласи обалу. И разлучујући ce од свега тога, од свога умирања и од углачаних 340

обала, осећајући како ce y њој елементи трансформирају, била je још невероватно лепа са својим огромним, монструозним грудима, са својим кораком који je једва њено тело преносио. „Жена, чије ce тело, после бескрајног чулног сна, враћало елементима земље... као киша лишћа...“ Одлазили су. Стари je човек корачао уз њу. Уз друте je жене тако морао корачати. „Уз... Да, то је!“ Ова je жена личила на Стеванову матер. Исти поглед који je некакав сан све више замарао. Усне! Чак овај корак! Ово наказно гегање под салом, није ли онај чудни лагани корак Марице када ce, као рањена и пребијена, вукла за својим телом. Тај покрет што je додавао онолику чар, мистерију, њеном проласку! Умрла je давно, a толико млада, вичући, не пуштајући да јој дерана отму из загрљаја. Хаљина je њена мирисала на јод и на нешто преслатко. Стеван ce сећао тачно њене руке, коју je држала на грудима када je излазио. Знала je, разуме ce, да je то последњи пут, и да умире, и да свога дечака никада више неће видети, Тако ce вукла, као да вуче целу своју крв што je из ње истекла, као да je каква река чији би ce извор претворио y жену па хтео цео свој ток да извуче y висину. Морала je да умре тако брзо! Мора да je нарочито то њено бледило, тај заморени поглед, танке, једва насмешене усне, и нарочито тај покрет поломљене животиње очаравао људе. Колико ли je њу обожавало!... Волели су да ce једна очита трагедија дотакне њихових живота. Или чак нису ни били свесни да je та жена трагедија, него су мислили: „Како би било дивно да je живља и веселија!“, a волели je баш због тога што није веселија. Тек када je умрла, стајао je Џамић код довратка, пред кућом, y средини авлије, где je била она висока крушка - и њу je доцније уз страшан тресак оборио гром! - и викао без суза, без речи, без смисла. Жене које су кувале кафу y летњој кујни гледале су га док je урлао. Из собе je долазио мирис њеног тела. Какав ужасан мирис! Његове мајке. Трулеж. Испод њенога тела, због тога, гасили су креч. Онда je и он, мали Стеван, из страха највише да je тај човек полудео, почео да вришти. Стевану je изгледало да су га једном за цео живот ужаснули. Није знао откуда сада оволики мир y њему. Његове су очи биле поднадуле. На грудима je лежало блато. Али y њему je био мир. Море je било жуто, расветљено зрацима, који су долазили кроз некакав тешки, небески мед. Ипак je било мрко y својој непродирности. И тај напор Стеванов да не сазна колико га све разлучује! Само кроз суво грање на 341

колибама делио ce неки случајни спој боја. Чак није био ни свестан може ли га то узбудити! Гледа ли дељење боја или ритам њених облика кад ce удаљује, једно гојазно тело док ce хармонично таласа, увек je видео: скоро море. Једино његов отац није познавао тај трагични покрет своје жене, тај корак, ту њену врховну лепоту y умирању, Кажу да je, све до његове смрти, она као лебдела над земљом, a њене усне, место да су изражавале, као после, горчину и страственост, биле су чврсто и јогунасто стиснуте. Тек je Ирчева смрт све то изменила. Ипак мора да je ту лепоту предвиђао, погађао, познавао y њој. Иако није могао да je дочека, јер je баш са његовим нестанком имала да настане. Сада je ово море било постављено на земљу, као што je онда она била постављена. Све je то било живот, та жеља да ce говори са смрћу, са мртвима. Спиритискиња. Укочена, бледа, са рукама које као да су туђе, бесвесна и махнита. Онесвешћујући ce. Заједно са тим старцем, грдним и белим, дохватила ce мучења обема рукама. Рвала ce, крвавила, као божанство. Митос, последње грчење пре нестајања y алкалима. Ништа више није било разумљиво y њиховим животима. Жена je наслонила главу на голо стабло. Она je гледала сад мирније, час испред себе, y предео чија ce риђост све више мутила, час y руку с које je скидала безбројно прстење и спуштала га y кесицу. Обе су руке биле изузетно беле и дуге. Скоро мртве. Како je имала дигнуту главу, видео ce помало њен врат, који ce иначе увек сливао y безмерне груди. Ипак су грдно личиле. Нечега ћутљивог, тужног и страшног било je y обема. У сестри Смеђега Петра и y Марици!... Ћутљивост y овој жени, чак и иза тривијалнихречи, гласних, непријатних. Нечег неупоредљиво лепог y њој. Њено тело? Њен дух? Не, не, не!... Видео je својим слепљеним очима, кроз велике љигаве жабасте отоке, који су представљали његове мисли, као Ифигенију, као силажење y пакао, као прање на изворима, косе посуте прахом... То што je било разлучење од свега, што je било последњи грч, пре него што буде само збир метала, алкала, земно-алкала и соли. Осећала je да умире y том. И то je замарало. - О, то ме замара! Нестајала je y безмерној земљи по којој je корачала. Шумно, као киша лишћа која би покрила тло, и трулила и бивала тресетиште и угаљ, и тамни кристал. 342

У то je време умирао Мишо, радник који je био дошао са Tape, a сад ce повлачио с гомилом осуђеника и лудака. С неким изванредним осећањем чуђења и усхићења, гледајући на пространи и коси предео пред собом, узмицао je пред небом које je јурило над њим, ваљајући бурне и љубичасте облаке. Само je замакао за брег, оставивши своје другове, и већ ce пред њим отворио један други предео, истоветни као онај којим су ишли, али ненастањен и пуст. Само их je исто усплахирено небо сједињавало. Овај je предео одговарао тачно ономе y ком ce он родио: језера, с косим бреговима и стрминама, на висоравни, затим много дрвета. Мишо je скинуо појас и начинио омчу, не сувише високо изнад главе. Док ју je везивао, влага са игласте гране, ледена, падала му je по лицу и по врату Истог тренутка отпочело je умирање. Он je прво скинуо капу и запевао. Бедан и невешт глас. - Колика je, море, Јахорина планина! - запевао je и одмах стао. Зашто je запевао, и зашто баш ту песму? Зачудио ce. О Смаил-аги je требало да запева: Смаил-ага je одмах испод његове куће, код Шавника „Кој зна где je та Јахорина планина? Кој зна je ли већа од ове та Јахорина планина, да ли je доиста сив соко не може прелетети?“ - У сиње море - рече он и опсова. Ухвативши ce за грану, промакао je шију. Само га je то чуђење чудило и то усхићење. Врло кратко. Ноћ je падала брзо по његовим очима... и пре него што je сунце зашло... Све остало спадало je y физиологију. Пећински људи су говорили изнад Стевана. Није их видео, јер није више имао снаге да гледа. Њихови гласови били су тврди, угласти и оштри. - И онда да му,., мајку мајчину, Он каже: „Нећеш ти то узети!“ Ko неће узети? Ја? Je л’ ја? Je л’ ја нећу то узети! A кад je требало да ти спасем кућу, кад je требало оно твоје штене да спасем, и ону роспију твоју, јес’, јес’, и ону твоју роспију, онда: „Јово, кумим те као Бога. Јово, ти па Бог!“ Ko неће узети да ти... мајку мајчину! Мајку мајчину, чујеш ли ме, милу мајчицу, слатку мајчицу, чујеш ли. Мајку мајке мајчине. - Али зашто си хтео да узмеш? Ја бих пљунуо, али не бих, вала, узео. - Ти би пљунуо?... Разуме ce, разуме ce, ти би пљунуо. Али отац мој je то баш купио. Он je све то зарадио. Он ти je кућу саградио. Ништа они не би имали. Дошли су с једном мотиком и једном шареницом и погодили ce да копају. Од зоре до мрклог мрака да копају. Да не једу и да не спавају, само 343

да копају, само за комад круха, брате мoj. Толико су били голаћи! И отац им мој дао да једу, да спавају, да ce одену, да свију гнездо. Све им je дао. Срце je за њих ишчупао. Због једне њихове жене тако je учинио. Она je била надалеко лепотица и покварена, Сви су с њом спавали. Чобани су с њом спавали, Од њих je крпељ добила. Сва јој je гузица била y крпељима. Али оцу мом није хтела да дâ, Видели су да отац хоће да ce сатире због ње и зато су ce сви договорили и нису му je дали, A умела je око оца да ce увија, да трепће, да замуцкује: саму му муку није давала. - A мајка ти, бога ти, још била жива! - Била жива! Још како! Прво je била сва срећна што ce матори мучи a ништа не може да успе. После, када je мајка видела шта ce збива, да ce матори, да ce отац никада неће излечити, да je можда још најбоље да ту жену с крпељима на гузици има, да ће je онда и прегорети и да ће му досадити, она je ишла сама и молила: „Оди, дођи код нас, ја ћу те окупати, опрати, обући ћу те y свадбене своје хаљине и буди ти оно што сам ја некада била. Ја ћу бити твоја слушкмња. Само нека буде онако како он хоће, нека je њему добро!“ A y себи je ваљда мислила: Нека ce стари излудује, па ће га бити срам и биће му жао мене! Али она ce само насмејала. У лице јој ce насмејала; „Да сам ја хтела да дођем y твоју кућу, ја бих дошла кад бих хтела, још пре две године. И не би ми ти била слушкиња, већ би он био слуга. Али ја нећу кућу y којој сте ви слуге, јер сте гадни и матори, и себични сте и зло ми мислите обоје. Ја ћу ту кућу већ узети, a вас ћу обоје отерати. Идите друмом и просите као што сам ја просила. Кад кажете да je моја гузица пуна крпеља, биће ваша њушка пуна краста и крпеља и свега!“ И моја мајка оде кукајући на њиву и све исприча оцу. A он јој пљуну y лице и рече јој: „Кучко, лажеш!“ - Добро, брате, a шта си ти хтео с тим кад си толико запео да je имаш. Могао си да добавиш с друге стране, могао си да купиш боље и лепше. - Могао caм да умрем, могао сам да ce сатрем. Ништа мени ни онако није потребно. Ништа ми није било потребно. Ја, ако хоћу, могу да идем бос и го, и да не једем, као сада што идем. Ништа ја не желим. Али сам хтео да им покажем да могу да узмем одатле шта хоћу и да je то још увек моје. Да нема ту закона и овако-онако. Него je то било моје и увек ће бити моје. Моје je оно што ја могу да узмем, само то што ја могу да узмем, видиш, што хоћу, јер ce ничег не бојим, ни глади, ни смрти, ничег. Дођем и узмем. Зато сам му опсовао милу мајчицу y лице, зато сам га гурнуо да ce једва 344

зауставио на вратима и зато сам одаламио ону његову бабускеру, да ће памтити до гроба. Онда сам ce сагао, узео и однео... Дошла je била полиција, одузела ми. Отерали ме y затвор, казнили ме. Ништа! Био сам месец дана y затвору. Нисам на суду реч рекао. Ћутао сам. Кад су ме пустили, отишао сам право тамо. Они су ce унезверили и сви ce сабили y гомилу. Ја им кажем: „Не бојте ce. Дошао сам само по моју ствар!“ Тада ce он издвоји. Оде и донесе ми je. Сам он донесе и предаде ми y руке. „Сад више не можеш да ce тужиш“, кажем му, „што сам однео. Сам си дошао и дао. Сам си признао да je моје. Ако ми и друго што затреба, доћи ћу и узећу. Јеси ли ме разумео? - „Разумео сам“, каже он сав зелен. - Алал ти вера! - рече доцније други. Заћутали су, затим ce опет чуло: - Видиш, хране све више нестаје и лађе не стижу. Шта ће бити од нас и шта ће овај живот да значи! Ја ce ничега не бојим. Треба да умрем, па ћу умрети! Сваки дан све више има болесних. Вода je, кажу, пуна „бакцула“, али je ли било добро оно што смо пре живели, je л’ била добра она вода коју je пио мој отац кад je цео живот био несрећан и отрован? Je л’ била добра она вода којом нас појила мајка кад je y њој, вала, било више суза но божје капљиве! И ваљда би и иначе било добро оно што долази!... - Али...

Cpeдa, 23. децембра Маса заробљеника умирала je y логору. A онда je било и оних који су већ сасвим обневидели и поблесавели, глава заривених y пихтијасту воду бара. Њихове су очи изгледале тамне, помућене, страшне, као y акватичних животиња. Они су били y ватри, тифусни, ознојени... И не дознавши шта ce са њима збива, отицали би и цркавали ту окружени мијазмама и жабљаком. Два лекара су била дошла, два узбуђена и млада човека. Скоро су плакали, толико су били збуњени, y паници, што њихово знање никоме не може да помогне: били су остали без лекова, без инструмената, понављали су непрестано: - Ни грама кинина! Ни грама кинина! - Идући од једног до другог, размицали су крпе да би ослушкивали дисање, куцкали су y већ сасвим седефаста и пергаментска тела: - Ни грама кинина! Ни грама 345

кинина! - говорили су прелазећи на следећег, очију и усана дрхтавих од туге. Најзад су отишли некуда по лекове, y Љеш, Скадар, и више ce, уопште, нису вратили, док су ce тела која су остала за њима сасушивала као харинге, или отицала и прскала и пре но што би била мртва. Стеван Папа-Катић je лежао и гледао како je све то несигурно y облику, y значењу и y суштини. Све ce мешало једно с другим, склапало, брисало, расплињавало и опет добијало неки сасвим нови облик. У појединим часовима, њему би било савршено јасно да су два облика која види пред собом два исушена дечачка тела. Видео je како покушавају да ce играју нечим. Шумови које je чуо око себе представљали су њихове гласове, a ови су били организовани y речи одређених и прецизних значења... - Метни, чик, на овај камен тај штап, ал’ да не склизне. - И онда да ce сиграмо кантара... ја мерим кукуруз, a ти! Ја мерим... Овај шљунак кукуруз. „Кукуруз, кукуруз!“ Хтео je да једе. Зарио je песнице y уста. Хтео je да једе. Било шта. Кукуруз. Било шта! Од јутра je већ осећао да ће пећински људи допузити одоздо до њега из пристаништа, уз стене и уз брег. Ta грозница да му неко мора донети хране и да неко y ствари долази. Неки су долазили и превијени преко њега говорили како je на пучини задимљено. Његове су очи биле толико уморне и надуте да их ни на чем није могао да задржи и да ништа прецизно није могао да утврди. Цела пучина изгледаше као један једини дим, час бескрајно прљав, час пурпуран. По њему су велики и мали сунчани колути расли до безмерности, и смањивали ce. Он je гледао упорно и грозничаво y то. Било je пет колутова. Обојени голубије сиво, као пучина, челични. A онда их je и он видео јасно како ce шире над пристаништем. Издвојише ce пред његовим очима из блиставога и разигранога хаоса. Видео их je преко колиба и натопљених шлепова. Обузела га je грозница. Као да je био слеп и да су очи после дуто времена прогледале, да je опет видео воду, лепоту воде, лађу која плови према њему, себе како корача према њој. Светлост и боје. Цвилео je. Био je свестан тога да цвили, и свестан да je његово цвиљење лудачка и животињска радост. Да je то, да je он, нешто на почетку човечанства, на крају човечанства, шта ли... Начинио je неколико покрета да ce помери са свога места, да пође томе y сусрет, томе лудачком, животињском, величанственом... Наједном (то није било могуће), велики црни облаци дима појавише ce око њега. И тада ce цело то 346

радосно, узбуђено, грозничаво цвиљење формулисало y једну једину реч без прелаза - трагичнију, по своме значењу, од свега што ce могло замислити, y реч коју су изговорили, ужаснуто изговорили други, не он. Он не би то могао, он. Он не и то могао, он не би то нашао, јер je море опет постало тамно, сурово и бурно. Велики таласи пенили су ce и дизали. Бурна, сурова реч чула ce око њега, од људи што су покушавали да трче, што су само махали крпама чинећи покрете као да трче. Тамо на броду видели су ce људи који су трчали горе-доле и који су гмизали... a онда ce одједном бацали y воду. То je личило на скакавце који би ce одједном распрштали на све стране са места где ce нечија нога спустила. Неколико минута доцније виделе су ce још само високе главе пенушавих таласа. Вода je прштала од оних који су викали, бацакали ce и пливали. Са сува народ исцепаних и гладних викао je такође. Гласови су били заглушени и узбуђени. Стевану ce чинило да je то негде већ видео. Људи су ce исто тако бацали по води, a гомила je на обали викала. Човек опаљен од сунца и од ветра, глатко обријан, снажних рамена и опасан широким кожним појасом бацао ce y таласе с бескрајне златне плаже, пред шумама ананаса и банана, пред птицама с дугим блиставим перјаницама и с крештањем y џиновским отровним цветовима. Други су људи ту дошли из свих крајева света, тамни, плавичасти и жути, са азурним или маслинастим очима, несрећни и одрпани као сад ови овде. Остављали су за собом поробљене породице и крвава тела, грабили су ce за живот, размишљајући над водом или над металима које би ишчепркали. Упорни, липсавали су од напора и од умора иза тих плажа, по планинама и пустарама, давили су ce y баруштинама, цркавали су од жеђи y песку, Изграђивали су гвоздене друмове и машине, зидали челичне облакодере, тесно једне уз друге, усред мочвари. Сковали су путеве, једне над другим, мостове и сплавове за воду, y тој шуми банана, лимунова и чоколаде, међ тим птицама чије je крештање далеко заглушило њино ковање. Десет, двадесет спратова, мостова и зидова, возова, попречних и усправних, дизалица наткрилило je џиновске баобабе и палме са љубичастим перјаницама. Хиљаде димњака тресло ce над напоном захукталих котлова, обавијајући својим димом јата снежних галебова. Човек je ишао кроз све то, кроз шуму прашумства и челика, не могући догледати небо између металних кула чије су ce ивице секле y висинама, газећи по усијаним гвозденим плочама, или ce заплићући y лијане, 347

посрћући, замагљујући својим сиромашним дахом углачани метал и стакло, на које би зачас наслонио своје уморно чело, или остављајући знојаве и зејтињаве маснице по величанственом воћу кад би га ce дотакао. Све je то изградио он, сиромах људски термит, један од хиљада и хиљада таквих одрпаних који су остављали злочин за собом као да су тек рођени и да тек остављају за собом раздерану и крваву утробу материну. Остављајући свуда свој крвави траг, где год би додирнули, Укопавали су ce, као сврдло, y земљу, y гранит, стотине и стотине метара дубоко, умирујући одједном тамо, угушени од гасова, између две стене. Претварали су ce одмах y фосил, тачно онакав какви су суседни поред њега: једне рибе старе десет милиона година, и једног хелиоптероса старог још десет пута толико. Људске главе дотле превучене чађу и жудњом одједном су биле провидне као слоновача и ћилибар. Положене су за милионе даљих година по џиновском метеориту, који ce, пројуривши кроз просторе, ту углавио има миријаде и миријаде година. Човек je, дакле, долазио сав испребијан и истрошен од машина које je он градио завртањ по завртањ, које су за њега градили. Вукао ce - јецао скоро од умора - до златних плажа и скидао ce, тако испечен и преплануо само по лицу и грлу, и по рукама све до мишица. Био je опаљен пламеном сунца и врелином казана, a тако још увек бео по телу. Млечан, детињски незаштићен, поверавао ce таласима, не разумевајући више чему ће да служи тај челични мравињак шибан електричним муњама, миришући на фосфор, y непрестаном дрхтању, који je он изградио. Не разумевајући више ништа, давно заборавивши свој сан о царовању над природом, исцрпен као крпа, гладан, са рукама y чељустима. Не могући препливати више, пошто je био гладан, бео, изгладнео, незаштићен по сваком делу свога детињског и нежног тела, поверавајући то таласима... - Кукуруз, кукуруз! - јецао je Стеван, не разумевајући речи које je изговарао пред великим и бурним таласима, несвестан да ли je стварна или само кошмарска та визија Новога света. Гледајући то по таласима, опет мирним и склопљеним, све то за Стевана одједном више није имало никакве осећајне вредности. Све то што ce ту збило y сну или јави. Сав живот за њега као да више није имао вредности. Није осећао колико су ти таласи и тада, још увек изнад и изван његове људске судбине, савршени по својој простоти, по својој сложености састава, разних минералних, алкалних и органских састојака, 348

како ce кроз њих преламала светлост као кроз дијамант. У колиби je најзад било невидљиво. У помрчини je осећао како вунасти младић седи превијен над својим коленима, жваћући нешто немогућно, несажватљиво. Осећао je и онога другог, ратара, како седи такође и како дише звучно. Овај je дисао узбуђено, очито шиштаво и узбуђено. И нико није говорио ниједну реч, апсолутно ниједну реч. Да ли ce треба чему надати, да ли треба спавати, да ли je влажно или хладно. Остајало je само да ce међ њима налазио човек који једе. И сви су ћутали.

Петак, 25. децембра 1915. Папа-Катић ce одмах сетио да y овоме дану постоје три петице: пет y петку, пет y датуму и пет y години. То je могло да значи нешто кад би нешто уопште нешто значило. У неким другим временима, на неким другим местима, овакав дан ce називао Божићем. У овом тренутку та реч je долазила као из каквог другог језика, сувише звучна и симболична да би ма шта значила. Неки од његових суседа који су дан раније отишли по храну y Љеш вратили су ce тога јутра без ичега. Тамо су видели само једну блатњаву улицу пуну војске, болесника и глади. Скоро су y паници побегли опет оданде. Видели су да ce неће ништа наћи, a да ће ce разболети далеко од мора! Стеван ce затим одвукао до једне ватре и, лежећи ничице поред ње, остао дуго ћутећи. Људи су говорили над њим. Као каква стална и ситна киша, студена, његове речи падале су на њега. Једнолике и бесмислене, оне би ce најпре образовале негде на висини и падале по њему, ударајући као капље по раменима и плећима. Једино то давало му je осећање живота! Све друго било je мртво. Његово тело лежало je мртво.

Субота, 26. децембра Од јутра je био опружен y колиби, Суво биље над њим мирисало je на влагу. Вода ce лагано цедила низ влакна, низ гранчице, кроз сасушено 349

лишће. Напољу je одједном постало хладно и кишно, и колиба je цела била натопљена том влагом. Скоро и није било разлике: спавати под оваквим заклоном или напољу. Тело je изгледало сасвим труло и отечено, грло и нос као испуњени муљем, a очи сасвим слепљене. Ниједна мисао није била y стању да ce организује ни цела ни јасна. Развијала ce кроз свест као да ниче из утробе земље, да ce пробија кроз иструлело месо и грана негде y бескрајности. Имао je неко осећање ужаса да ce они који су с њим y колиби мрзе између себе. Ta мржња му ce чинила као нешто материјално и неуклоњиво, скоро људско биће или наказа која чучи над њиховим главама. Ратар je мрзео вунастог младића, a овај му je ту мржњу узвраћао. Стеван je то осећао. Он je видео, није отварао очи, али je осећао све то својим отеченим, напола трулим чулима. И бојао ce непојмљиво да ce вунасти младић шта не замери ономе другом: замери тиме што би му узео више места, што би мање трулио, или што би одвратно жвакао. Једна Стеванова рука била je сасвим влажна; овако испуцана, она je мокру хладноћу осећала много јаче и једно распадање постављало ce преко другога. Ta мокра рука, запушеност y грлу, капља која пада на чело, земља која мирише, човек који мрзи другога што живи!... Безмерно тресетиште где ce наслаге трулежи лагано угљенишу.

Недеља, 27. децембра Време je било грозно и непрестано je пљуштало. Било je хладно. Лежали су потпуно исквашени на сасвим влажном тлу. Кроз поједине продоре на колиби вода ce сливала млазевима и отицала, испод лишћа, напоље. И Стеван би све то, мокру хладноћу, и звиждање ветра и глад, осећао још много више, да најзад није био y грозници и да га топло бунило није покривало као дебели губери. Хладна вода која му ce сваки час сливала на чело, када би ce суви лист над њим препунио, уносила je свежину y грозницу. С времена на време испунио би сасушена уста исквашеном руком. Затим je осећао како му ce између ногавице и ноге слива врућа течност, коју ce није ни трудио да задржи, иако ce она после грдно расхладила. 350

Две транспортне лађе, y пратњи четири крстарице, налазиле су ce на домаку пристаништа, али ce он ради њих није померао. Није ce потрудио да ce дигае и сиђе. Сви су говорили о њима: „Примаће само старце и децу испод десет година.“ Људи су говорили о томе, говорили једнако, довикивали ce, Велики број оних који још нису људи и који нису више људи биће укрцани, Многу децу родитељи одвајају од себе само да би бар она била извучена из овог чуда. Сад су неке колибе, изгледа, биле опустеле. Лађе су биле ту негде на домаку! Није ce извлачио из колибе чак ни да их види, толико je био изнемогао, y врућици. И толико све то није било за њега. Једна му ce нога налазила сасвим y бари. Није имао снаге да ce одмакне.

Понедељак, 28. децембра Ветар и киша били су ужасни. Неко je са опустелих колиба пренео грање и набацао га више њега. Сад ce над Стеваном цедило мање и он ce чак сушио. Непрестано je дрхтао од грознице, али му ce зато једно око рашчистило од крмељи. Погледао je око себе. У колиби су лежали „вунасти“ и ратар. Неко му je од њих двојице донео врућег чаја. Он ce није сећао ни како je то било, ни када, ни ко му je од њих донео, али je y стомаку осећао јасно врео чај, Усне су му биле испечене. И онда још само то: око му ce очистило од крмељи. „Вунасти“ je обгрлио колена и ћутећи укочено гледао преда ce. Његови очни капци постали су црвени a нос воштан и зашиљен, као нешто што не припада више њему. Он je шиштаво и пискаво дисао кроз тај нос. Ни он ни онај други више нису мрзели Стевана. Њему je само изгледало нарочито комично што je „вунасти“ на једној нози имао блатњаву и расцветалу цокулу, a на другој сјајну лаковану ципелу. Ратар je лежао, исто онако као и Стеван, на леђима. Није био далеко: Стеван je могао да испружену руку стави на његове груди, које су изгледале непомичне. Једино ce од дисања дизао његов трбух, умотан y безброј дроњака, по којима ce више није могло да распозна чему су раније служили. Несносно je било гледати на ту страну. Прстима je размакао шибље и 351

гранчице од колибе, и онда je видео читаву завесу кише напољу, обалу пуну гада и блата, и пут на коме није било никога. Све ce посакривало y колибе. Уста, грло, плућа, све ce то испуњавало влагом, мирисом на глину, укусом на блато. Груди су ce једва дизале. Зној ce сливао низ рамена и слепоочнице. Затим ce опет спустила ноћ, бескрајна, црна ноћ, блатњава. Људи су дисали тупо и јечећи. Мрзели ce. С друге стране прућа чуло ce само шибање воде по бескрајном простору. Ноћ. Читава вечност! Читави сати и сати док би ce опет почела да разазнаје рука, крај покривача, блатњава гранчица. Нови дан ce једва цедио кроз црну ноћну смесу. Да ли ce могло то звати јутром новога дана?

Уторак, 29. децембра „Вунасти“ ce бринуо за Стевана. Он je ceo више њега и објаснио му, лагано, реч по реч, како су из Скадра јавили да ће сви ђаци, скупа с професорима, прећи тачно првога y Медову, и да ће онда доћи брод само по њих. Остајало je, дакле, још свега три дана! Три дана још до доласка ђака y Медову. Сада, чим би Стеван склопио очи, видео je поворке ђака како стижу расквашеним друмовима, чуо je уморно шљапкање њихових полубосих стопала по барама и видео њихове безбројне очи како гледају право y њега. Ишли су право на њега. Сви ти вршњаци. Огромно ce мучио да ce подигне, да им ce придружи. Отварао je очи и сазнавао само за савршену, гробну тишину око себе, Бојао ce да склопи очи. Страховао je да ће опет да види те грозничаве очи, те ублатњављене ноге како сумануто корачају, корачају... Стигла je лађа американског Црвеног крста. Примила je све жене и све дечаке до шеснаест година. Папа-Катић je дисао дубоко, напорно. Чекао je. Чуо je те младиће како корачају, корачају, корачају... како корачају... корачају. Није ce мицао с места. Корачају.

Четвртак, последњи дан гoдинe 1915.

352

Није знао! Има два дана. Био je уторак, ноћ, Све ce догодило јасно, прецизно. Знао je непрестано шта ce збива. Он je знао тачно шта има да ce догоди, Није ce уплашио, није ce макао. Било je врло мрачно. Непрестано му je још све јасно. Друкчије није могло ни да буде. Али он живи и дуго ће можда још живети, иако je сав поломљен. „Вунасти“ je седео y помрчини y углу, и жвакао. Никако није хтео да једе дању, већ само ноћу, док би његови другови спавали. Негде je увек храну добављао. Мљацкао je лагано устима: покаткад je ломио зубима. Онај други je био непомичан, ништа ce није чуло од њега, али je Стеван ипак знао да он не спава. Није ce чуло да дише. Стеван je чекао да ce догоди. Време je било бескрајно дуго. Доле су ce чули кораци стражара који je корачао испред магацина, накашљавао ce, трупкао ногом и опет корачао минут-два. „Вунасти“ je мљацкао, гризао, И Стеван je осећао да ће повратити, али ce уздржавао од дисања. Онда ce тело испружено поред Стевановог бацило уназад. „Вунасти“ као да je викао, али je то било пригушено и панично, глуво. Није имао довољно времена. Мора да ce бранио рукама и ногама. Колиба ce тресла и сваки час je могла да ce сруши. Онда je настало кркљање. Заклао га je. Знао je то. Почео je да псује скичећи: - Исекао сам руку, исекао сам руку, мајку му!... Најзад су речи биле све неразумљивије, и оно што je остало, једнолико као пиштање сирене y помрчини, било je то отегауто скичање. Стеван ce није Јушцао ни тада ни после. Крв топла, врућа, текла je чак до њега. Знао je да je та густа врућа течност, под руком, крв онога тамо. Скоро ce није бојао. Само je имао осећање да ce нешто изванредно догађало, нешто изванредно, скоро чаробно. У ушима му je једнако пиштало од псећег, нечовечанског глас онога другог. Рука мора да га je грдно болела. Мора да je y једном тренутку ухватио нож за оштрицу. То није било као кад некога нешто боли, већ као кад je изван себе, y сањању и халуцинацији. Потом je заћутао. Ваљда je био заспао. Било je савршено тихо около. Само што je онај доле код магацина корачао. Тишина je лежала оловно на ногама, рукама, тој густој течности која ce хладила. У једном тренутку Стеван je хтео да ce раздере колико му год снага допушта, али ce није померио, није пустио гласа. Време je пролазило лагано. Није повратио, није заспао. 353

Светлост je ипак пробила y колибу. Ратар je спавао сав склупчан. Коса му je била улепљена по лицу, земљано зеленом, пепељастом. Палац на десној руци био je скоро сасвим одвојен од шаке. То je било страшније видети него оног другог, „вунастог", који je лежао сав превијен и раширен, као каква гомила крпа. Нису ce видела ни рамена ни глава. Крв je била истекла огромно испод њега. Све je y колиби било натопљено њом, чак и грање и шибље више њега било je њом попрскано. Оно што je „вунасти“ јео до последњег тренутка, конзерва и пексимит, лежало je y крви. Једна лакована ципела изгледала je сићушна и комична; вирила je испод капута, неразумљиво како y тако неприродном положају и баш на том месту, Смрт je оставила ту ову дезартикулисану лутку. Дан je улазио све више и више, и сенке, које су најпре изгледале фантастичне y порубима крваве одеће, нестајале су. Онај који je спавао, пробудио ce најзад и гледао y своју руку, која га je мора бити још болела. Затим, пунећи ce, непомичан, ужасом, као какав суд, стресао ce. Стежући своју крваву руку на прса, излетео je напоље a ниједан тренутак није погледао ни y вунастога младића ни y Стевана. Људи ce још нису будили. Било je страшно хладно, као сваке зоре. Стеван ce тада завукао, што je могуће више, под крпе и тек тада заспао. Није знао шта je сањао. Доцније je хтео да ce сети, али није могао. Сигурно je било да je нешто сањао. Не страшно, већ дубоко и моћно, некакав мушки сан човека који нешто зида и задовољан je тим. Тако нешто! Тек су га други људи пробудили. Њихови пријатељи, суседи и други, надвирујући ce y колибу и дрмајући га за рамена. Веровали су најпре да je и он мртав. Али су му затим чули дисање. Хтели су да знају шта ce збило. Спазили су толику крв. Видели су поред мора ратара y халуцинацији. Тражио je завој за руку, a онда je рекао да je y колиби мртав човек. Стеван je хтео да прича, али није имао снаге. Превели су га, разуме ce, y другу колибу. Нису могли да оставе човека y бари крви. Он, међутим, није могао да стане на ноге, пао je на колена. Морали су да га одвуку, Дали су му и чаја. Ипак, дуго није могао да изговори ниједну реч. Тада му je пало на памет да то што je он те ноћи био тако миран, што није викао, није било никако што je био равнодушан или храбар, већ што je потпуно ништаван и без снаге. Најзад je ипак испричао тачно како ce све догодило. Ратар je убио „вунастог“ јер га je мрзео. „Вунасти“ није хтео да им помогне да и они нађу 354

нешто за јело. За Стевана ce бринуо и обавештавао га о ђацима јер je са многима на обали општио, али му je било споредно да ли ће црћи од глади. Стеван je данима чекао кад ће га онај други убити. Никада тај други није речи рекао, али je Стеван, просто, предвиђао. Лежао je затворених очију и предвиђао. Ратара су доле на обали везали и некоме предали. Стеван je слушао шта говоре око њега. Ти су људи били боље очувани и скоро занимљиви. Говорили су с бригом, пренемагањем, хумором, као да живот још увек тече као некада, као пре две-три недеље: спремали су ce да, као и други, пођу за Драч. Више ce ниједна лађа, ако дође, неће старати за одрасле, a сада чим и војска сиђе на море a Аустријанци заузму оближње положаје, све мање лађа ће долазити. Логори су скоро пусти. Прве трупе војника, ослабелих, изнурених од марша, силазиле су y Медову. Говорили су да су с једне и друге стране пута само лешеви... Вече ce лагано спуштало. Људи су говорили непрестано око Стевана и њихови су ce гласови дизали право као свеће. Осећајући ce, међутим, топло и заштићено, дремао je непрестано. Очи су му ce мало очистиле од крмеља: кад би их отворио, видео би боље. Није покушавао да измили одатле. Била je сасвим ноћ када je један војник дошао пред колибу. Дошао je са неким другим људима и тражио одмах од Стевана да пође са њима, Требало je да и њиховом команданту објасни како ce све то ноћас догодило. ПапаКатић ce грдно уплашио и покушао je да ce дигне, али није имао снаге. Људи који су га примили код себе помагали су му. Једна je једина свећица горела. Сенке су летеле. Није могао тачно да разазна ко je ко. Они су ce као бунили што га овако слабога одводе, али су, изнад свега, били љубопитљиви да виде шта ће даље да ce догоди. Стеван je рекао: - Добро! и мучио ce да коракне. Начинио je корак или два, и пао пред самом колибом. Онда га некако ухватише испод мишице и понеше наниже. Савршено je било тамно и суморно. Ситна кишица хватала ce по лицу. Чуло ce море. Људи који су силазили са њим спотицали су ce y помрчини. Био je као какав леш. Имао je осећање јасно, прецизно, да ce нешто фантастично и грозно догађа. Чуло ce и некакво друго кретање кроз ноћ. Неки су људи y масама долазили однекуд и смештали ce. Кроз помрчину су ce чуле јасне или неразумљиве заповести. Непознати, спори мушки гласови дозивали су ce између себе. Погдегде видела ce на обали ватра. 355

Људи су ишли испред ње и над њом. Њихови ликови јако осветљени, оивичени помрчином, иако смањени, изгледали су тако близу да би их ce Стеван могао и да домаши. Војници су још једнако пристизали и прелазили једним делом осветљенога простора. Неколико официра стајало je окружено гомилом. И ту су га спустили... Војници су изгледали бедно, сасушених и тамних ликова, y пространим шињелима, нагорелим и исцепаним. Лица су била већином зарасла y браду, a шајкаче једва да су још личиле на нешто. Од последњега пута када je видео војску, ова ce огромно изменила. То je приметио. Па ипак, изгледало му je да je војника још увек ту као читава армија. Све je то Стеван видео y магновењу. Процењивао je и остајао скупљен на земљи. Око њега су стајали они који су га били донели. Војник који je дошао по њега стајао je сада пред старешином y ставу мирно. - Молим госпон пот...! - говорио je тај војник уморно, одсечним гласом; гласом који je имао да буде одсечан. Један од официра, старији, погледао га je и није знао што то све има да значи. Љутио ce, продужавао je да говори са осталима. - Видите, наш батаљон je био избио и ишао оним косама лево. Било je после ручка. Море je било као огледало. - Има три године само отада - додаде један млађи узбуђено. Видело ce да je глумио узбуђење. - То мора да je био велики дан... - Тада сам први пут видео море... Е, je л’ ту тај? - рекао je, најзад, погледавши y војника, који je још увек мирно стајао. - Јесте, господине потпуковниче, ево га. - A што си ce ти ту скљокао? Дижи ce! - викнуо je старешина с досадом и померио ce корак-два према Папа-Катићу. И сви остали који су били с њим померише ce за толико. Они што су рђаво стајали, тако да нису били сасвим y његовој близини, искористили су ово померање да му ce приближе. Стеван je употребио сву снагу да би ce подигао. Двојица од његових суседа из колибе помогоше му да ce некако исправи. - A ко ce ви опет ту? Пусти! Ајде говори! Ти си, дакле, тај што си са оним заклао човека. Кад твоја земља пропада и народ гладује, ти кољеш! А?! Треба још само и да кољете! Драгиши je било досадно ту да стоји. Имао je изванредно осећање као да ће да стоји вечито и као да од искона стоји ту. Сада стоје ту, a све друго y 356

животу je пропало. Остало je само то: стајати, стајати, безразложно, бесциљно, y ноћи с расутим ватрама, сасвим на домаку те бесмислене воде! Људи сами ишчилели су из својих љусака и некуд их je нестало. У њима су остали само тикови, само гад и гротескне гримасе. То je сад само остало y њима. Није волео ниједнога од њих, ни оне старије, ни оне млађе, ни своје вршњаке. Ако je срећа што су пронашли бедника ради казне y томе што ће ce старешина померити a сваки од њих, том приликом, заузети можда боље, ближе, место према њему, ако je за то требало све ово да ce догоди, онда ова ноћ, ватре, људске гримасе, људске судбине, једва да постоје ван његовог физичког осећаја да ce стоји, да ce одавно стоји, да ће ce ко зна докле стајати. Није Драгиша волео никога, ништа. Чим су његови војници донели ту људску крпу, која je имала да значи младићко тело, чим су je спустили на тло само неколико корачаја даље, он je y њему познао младића с ким су y Подгорици ишли преко пољане и улицама. Тада ce био грдно наљутио на Јована. Рекао му je ствари опоре и непријатне. И када су пришли кући, људско биће које га je стално ломило неком замишљеном благошћу, сурово, сурово y ствари, изишло je тада и грубо викало измећаркиној девојчици, Оштра и без милости, гонила je она људски глас, детињи глас, са свога прага, a он je, Драгиша, и даље хтео да буде поред ње. Овај младић ту, кога ће сад саслушати, онда je непрестано ћутао. Сада ce његова судбина одиграла y том ћутању. Драгиша je гледао, не знајући ни сам колико, веома прибрано, пажљиво, до ког степена je једно младићко тело могло да пропадне за четири-пет недеља. Права крпа! Познао je његове очи, отечене и покривене крмељима, цео облик главе, прецизан, јасан као исцртаност линија. Гледао je пажљиво, љубопитљиво, надвијен скоро, иако не сасвим близу њега, као да гледа какав комад силекса из каменог доба, прецизан, патетичан y својој скупоцености, али удаљен као судбина, и потпуно изван његовог живота. У ком тренутку je овај младић донесен опет y његов живот, спуштен о голој и мрачној пустоши! Драгиша га je гледао са неким злурадим интересом... Не! Ништа ce није збивало y њему и ништа ce y њему није могло да догоди. Остајало je да су сишли с планина и да сад стоје ту, То je све! Да je ту ноћ, ни лепа ни ружна, да су ту ватре: ни топле ни светле... Сетио ce човека који je поред његовог шатора баратао ножем по утроби да би нашао камен и избацио га. И он, Драгиша, хтео je да избаци из себе 357

камен који му je наносио толике болове. Онда. Сада више не. Сада га више ништа није болело. Али сама помисао да би могао да зарије нож себи y утробу као да га издужи неком слашћу унапред. A ипак je остајао, ту, на истом месту. Ноћ je, несумњиво, y своме значењу постајала све грозовитијом. Нешто ce било догодило негде некад, y његовом животу или y туђем животу, истоветно са овим што ce сада догађа. Нешто je он зажелео од живота и нечему je био nomao. Одгурнут. Био je скоро похотно збуњен тим, скоро као да ће, као онда, да добије дрхтавицу. Међутим, осећао je ипак чудо што je био са тим човеком онда и што je са њиме сада, и као да су то два сусрета истодобно. И чудо да y првом сусрету није тачно знао за овај други кад су истодобна, пошто их je одавно време напустило. Његово осећање није било сасвим јасно, али скоро страствено. Сада je тек ишао ономе што ce онда догодило. Сада je тек оно његова судбина. Није ce мицао. Све, па чак и то преживљавање чуда, хладно, на ивици дрхтавице, то предосећање да ће све тек да ce збуде када je збивање искључено... као да ce и то не тиче њега... као да он само стоји и да само гледа и да ce ништа никоме не збива... - Не, нисам ја, нисам ce био померио, ни померио! - одговорио je ПапаКатић гласом који je једва и сам чуо. - Ти си чекао да онај други сврши за тебе. Шта сте мислили? Да има новаца? - Не, он je био луд. Још од Скадра je имао наступе. Могао je и мене да убије. - Зашто те онда није убио? Зашто ниси викао за помоћ кад je могао да те убије? Не би ти спавао с њим да си мислио да je луд. Мислиш да ћеш ме преварити! Стеван je ћутао. Осећао je да би требало нешто да каже, да би сада требало нешто да каже, али, одједном, више ништа није умео да смисли што би било довољно разложно и убедљиво. Маса одговора му je изгледала могућна, a он je ипак ћутао. - Дабоме да je био луд! - говорио je један од оних који су га довели. Овај je био питом и миран. Никако га он није могао спречити. - Можда je био луд - рекао je човек гласно, али више као одговор себи него другима. Не њима, бар, и не томе човеку y крпама. - Али зашто није звао y помоћ? Ако оставимо тако, цео свет ће да ce покоље, ту ће на обали 358

да ce покоље. Довде ce довукли, a ту ће да ce покољу! Стеван Папа-Катић je дрхтао. Сада, када je требало да га само још пребаце преко пучине!... - Не, не, ја то не могу, ја то не могу, ја то нећу... - глас му ce цепао y грлу. Драгиша je стајао y ноћи. Грозовито. Знао je да ће после y животу на то мислити, Каплар који je гледао y своје цокуле и прилазио имао je кожне официрске доколенице, прошивене каишићима. Драгиша je то гледао „не дишући“, мислио je, и надносио ce над своје дисање. Дисао je правилно, као да ce ништа не збива. Само ту, осветљено y ноћи, нешто ce збивало. Стрмоглаво јурење y пропаст. Човек, људи, батина. Мучно! Ваљда ће доцније y животу мислити о томе. Онда ce није био убио. A као да ce убио. Само je запушио уши рукама. Нешто би одјекивало. И као да би она девојка пришла y ноћи, y дну, за тренутак, и да би га погледала, бледа, расрђена. Није разумевао. Презирао je. И спустио je руке - y једном другом животу, пред једном другом пустоши. Стеван Папа-Катић био je беднији и уплашенији и од најгорег пса. Ни трунке достојанства и човечанства више није било y њему. Да су му наредили да једе то и то, само да угоди, он би јео. Тело ce као жива и измрцварена рана тресло. Није могао да ce покрене. Није могао ни да дише. Војници су стајали око њега, a мало даље они који су становали по колибама. Сви су га гледали ћутећи и он je гледао њих лагано, не успевајући да појми ко су. Светлост неке невидљиве ватре све их je осветљавала. Видео je тада да му главу неко држи на крилу. Кратка и неједнака брада покривала je образе тога човека. Једном руком га je миловао по челу, a другом му je, влажном крпом, брисао лице. - О, о! - говорио му je тај стари војник више главе. - О, о, јадни младићу! И ја сам, и ја сам ти то учинио такође! - говорио je он тихо, ширећи своје велике очи, њишући главом. Све то трпљење, обамирање, нестајање, било je незнатно према ужасу и према паници које je Папа-Катић осећао према свима њима, према бићима, према живим људским бићима што су га окружавала. Ни њихово мирно посматрање, ни жалост овога војника над њим нису га умиривали. Најзад су га сва та људска бића заувек ужаснула. Сада, на крају! Као да ће и сасвим да га растргну, да га угуше, он je са очајним страхом и ужасом y њих гледао. После ce налазио y војничком шатору. Сви су ce журно кретали око њега. Чучали су и распитивали ce. Нудили га. Он je видео над собом њихова лица, 359

груба, оштра, брадата, осветљена зеленим очима. Није говорио ни речи. Било би страшно кад би морао да проговори. A они су говорили једнако, непрестано. То je било као некада, y колима, као топот коња y детињству. Тонуо je y то бунило, дремао je, будио ce и стално je слушао како говоре. Ти људи, најзад добри, душевни. „Али никада више браћа... Никада... Никада!“

360

II

361

ПРВИ ДЕО Четвртак, 9.јуна 1938. Било je тихо и прозрачно око њега и птице су опет биле ту и сунце je обасјавало бескрајну земљу осенчену плаветнилом. И као да ce све оно што ce збило y оркану његове младости, згрчено, ужаснуто, деформисано, сада поново збива y тишини, y слободном дисању, y елегичности чак, равномерног искуцавања времена. Као да je прошлост била узбуркано огледало садашњости и да je садашњост била већ пре прошлости и одувек, и да je била одувек на овом заједничком тлу. Јер je био дан јунски, светао, ваздух je треперио високо изнад свих река и шума. Тврди оклопи градова пуцали су y извесне часове дана и људи, најзад слободни, избијали су кроз све отворе зграда, на гомиле... Стеван je ишао за њима... И био je човек, био je ован, био je бик, a нарочито био je кртица која je изашла на светлост из свога подземља. Свакако, био je изван себе, толико измучен предавањима које je одржао, разговорима са младићима док им je објашњавао за чим трагају три његова ученика на висоравнима Аризоне. Био je професор палеонтологије вашингтонског Н... универзитета, тог лета господњег 1938. године, a желео je свим својим бићем да je тога часа y Аризони. Хтео je да je тамо. Да je на широкој осунчаној пустари на којој ветар ваља лопте сасушеног биља, a сиве животиње искачу из сенке кактуса носећи младунце на прсима, срце уз срце, Бити тамо нарочито када велика ноћ почне да пада. „О на томе месту сви векови и сви тренуци живе заједно од постања света. Откако ce кора Земљина охладила и откако ce вода повукла са њене површине, ниједан тренутак са ње није нестао.“ Удахнуо je дубоко, затворио очи, замислио огромне скелете алосауруса, милионе година старе, како блеште на сунцу крај младих скелета ракуна које су лешинари тек очистили од пути. У ваздуху, који je треперио од врелине, облаци су ce скупљали и ширили, a плава сенка брегова њихала ce као дим 362

кад га разноси ветар. „Двадесет и три пута од онда“, мислио je Стеван, „воде су пробиле лед и покуљале долинама, док су људи корачали кроз густа плава испарења, скривени до појаса, руку раширених као крила y птица. Са небескога свода зеленог као смарагд силазила je дуга право y јата птица које су ce враћале одасвуда. Људи су корачали кроз своја поља, обућа им je била тешка од влажне земље и руке су им мирисале на земљу, Полулуде животиње јуриле су кроз шипражје, раздражене наглим клијањем биља, пужевима што су измилели из својих кућица, стопама медведа пробуђених из зимског сна али још невидљивих. Дрвета су постајала тамна, влажна, мека, раскисељена, a грање, набрекло као болесно, прскало je од зеленила које je избијало. Маховина je била плава, љубичаста, жута, и лишаји су покривали огромне стене сребром. „Двадесет и три пута отада обишла je Земља око свог Сунца. Толико пута настајали су врели дани лета. О, како врели y Вашингтону! По светлој површини мора клизили су бродови огромних једара, са људима који су, шибани од таласа по врелом телу, затезали конопце. И људи су корачали опет кроз жута жита. Пчеле су ce спуштале на њихова рамена и прах биља покривао je њихову препланулу кожу. И људи су улазили y шуму и седали под стабла и волели своју мисао, своје тело, своје друтове. И онда су ce губили међ машинама и силазили y руднике, али су њихово тело и њихова мисао, загрљени, натопљени љубављу ко зна за шта, бесмислицом, остављали за собом светли траг кроз помрчину тунела и подземних ходника, a сунчани дан био je међ њима, овде, свуда, на Аризони.“ Стеван je корачао стазом између два широка појаса свеже покошене траве. Младићи су га престизали, говорили гласно између себе, однекле ce чуло безбројно трубљење аутомобила, и он ce постепено враћао y цивилизацију. Његов излет y пустару трајао je само неколико тренутака. Тачно неколико тренутака. И један га младић сустиже и заустави y том часу. - Ја сам Виљем Гордон, господине. - Не, он није његов ђак. Један његов пријатељ, Џери Валенштајн, који je посећивао часове палеонтологије, говорио му je често о своме професору. Да je из истог краја из кога и Гордонова маћеха. Тако ce он решио да га ослови. Оно што je било високо y овоме младићу понављало ce y сваком делу његовог тела. Тешка влажна коса y бичевима je покривала високо чело. 363

Његове обрве су биле високо над очима, топлим и тамним, a нос високо над тамним уснама. Цела глава je била високо на дугој снажној шији. Тело je непрестано расло y висину, као јаблан, ништа ce са њега није ширило и гранало. Дуге руке са огромним шакама увлачиле су ce y џепове. Његова маћеха je y овој земљи од његовог детињства. Отац je прошлог рата био шофер пољске болнице на Балканском ратишту. Њега je онда чувала баба по мајци. Био ce тек родио, и родитељи су му онда већ били растављени, и мати je врло брзо умрла. У сваком случају, када ce отац вратио из Европе, био je већ ожењен. Од првог тренутка Бил je био велик пријатељ са маћехом и то остао, сем што je она често пуна прекора према њему. Он мисли да није лако бити пријатељ са неким ко je рођен y тој земљи тамо преко мора. Она ce страши да он не постане алкохоличар. („Не, он je жирафа, трска, топола, ракун, да, управо ракун.“) Или ce плаши да не утиче лоше на млађега брата, који je заједничко дете оца и маћехе и који je сада y Поморској академији. Имају и полусестру, девојчицу коју су родитељи довели собом из Европе и потом заједнички усвојили. Она je кћи маћехине сестре која je умрла на порођају тамо за време повлачења. Од њега je млађа само годину дана. То je цела породица. Волео би када би Стеван дошао да их посети, Мисли да би његова маћеха била срећна да сретне једног земљака. Дошли су до излаза. Са широке авеније допирао je мирис бензина и козјачине. Аутомобили су искакали са једног краја прилаза и нестајали на другом крају, бучно и кратко као пројектили. Нешто пострани, група младића и девојака очекивала je Виљема, и он им ce придружио. „И то што ce збивало дању, током те двадесет и три године, између више од осам хиљада свитања и толико залазака, збивало ce на земљи и припадало je људима. Ta поља, испарења, ти димови, ти облици далеких планина, ти урагани, те муње, припадали су људима. Чак и лешеви, које су налазили изненада y својим житима, хиљаде, милиони лешева, на својим утринама, па чак и револуције и глад припадали су људима. Када би престали помори, они који су изгинули припадали су онима који су преживели. „ Али ноћу, између више од осам хиљада залазака и више од осам хиљада свитања, ништа више није било људско. Све je припадало само бескрају. Више од осам хиљада тамних и звезданих ноћи говорило je човеку: Гледај како кроз мој мрачни бескрај, бачена y миријаде светова, путује 364

твоја Земља између праха звезданих кола, између млечних димова, између ватрених олуја, катаклизама, зракова који су пошли пре милиона година. То што видиш, то je залет и исконско дрхтање, први узлет и стрмоглављење, и прво стварање. То je нешто што не почиње нигде и не свршава никад, и рађање и пропаст рађања, и ново рађање света. То je свитање и свитање света, a ти си y томе сићушан светли прах, y вихору вечности сићушан светли прах. Са твојом свешћу и осећањима, и страстима, и жудњама, и усхићењима, и сумњама. Светли прах.“ Стеван није био свестан свог продирања кроз град све док није ушао y уличицу која je полукружно обавијала брежуљак ограђен бамбусовом трском. Мора да je та ограда тако давно била постављена ту да ce скоро распадала од старости, Изнад ње су ce дизала тамна стара дрвета, толико густа и мрачна да je из њих избијала хладовина као из лагуна. Птице су певале оданде, са тог брежуљка. Неке су слетале са сламкама y кљуну и тражећи своја гнезда нестајале y густини тог истог врта који je некада неко уређивао, доносећи биљку по биљку и птицу по птицу. Све док ce живот није отео из руку човека, врт ce разбуктавао као пожар, освојио све, загушио, распламтео и понео све y висину. Рекло би ce да je човек, као y паници, побегао из тога раја, за који je био одговоран, да je изишао на јужну капију, сакривајући своју голотињу и пригрливши своју другарицу уза ce. За њим je y позадини остала свежина, зелена џунгла, теписи од траве, коров и маховина. И остали су ројеви буба, чопори полудивљих мачака и мајмуна, и веверице; рибе y потоку и рибњаку, птице што забадају кљунове y недозрело воће. Ниједно људско биће није живело више y том врту који je силазио ка реци ширећи ce нагло као поплава или пожар. Јужна капија била je широм отворена и са једног краја на други расла je висока трава са својим горућим цветовима и отровним лишћем. Нико није пролазио кроз њу. Стеван je ишао поред кућа преко пута, на чијим степеницама су седела тамна горска бића, њихове жене и око њих њихова заковитлана деца. Људи су били масивни, тамних мишица и грла, што су ce издвајали из белих трикоа, са рвачким торзоима и трбусима. Жене су седеле размакнутих ногу. Онако превијене, њихове тешке груди почивале су на коленима, и очи су им биле тужне. Гласови свих њих, страсни, врели, мешали су ce с куће на кућу као прашумско брујање. Они нису говорили да би ce споразумевали, већ су као слепи мишеви, пуштали непрестано гласове од себе да би ce снашли y простору, да ce њихове успламтеле страсти не би сударале y живљењу. И 365

Стеван je пазио да не нагази на децу која су ce залетала на њега без страха, гледајући га одоздо кроз своје ноге, приљубљени теменом уз само тло. Затим je ушао y мирнију улицу где скоро није било живе душе, a редови кућа били ћутљиво поређани испод расцветаних липа. Косим зрацима сунце je продирало кроз грање и сенке су биле пријатељски прислоњене уз домове. Широких плећа и фаунских лица поједине сенке стабала прелазиле би преко улице као чобани са свиралама на уснама и песмом коју Стеванове уши, наравно, нису могле да разаберу. „Сећаш ли ce онога дана са бледим пламенима Зоре? Оних улица и онога лика које су будућност и прошлост истовремено покривале? Дан je долазио и одлазио, a Зора није престајала од постања света. Беше тако вихорно и тишина беше зелена и љубичаста, ван теже и ван времена, као експлозија. Између постања и постања света, Зора y којој je он показивао своје руке, показивао своје прсте, и светле мрље Зоре беху полегле по њима. Скоро леп y своме сну на зеленом пољу y љубичастој тишини. A тада су га мисли оставиле као птице кад прхну са наге руке. Оно што je од њега остало, мешајући први пут оно што je органско са оним што су алкали, и први пут са оним што су снови заувек, једном заувек. „Нађи речи којима би покрио његов лик са златним плочицама. Да му сачувамо облик и смисао за будућа поколења, иначе ће само тамне птице y лету покрити својим сенкама њега и његове недостижне просторе. A његов лик то си ти сам, Стеван Папа-Катић, први и последњи и једини становник твога живота.“ Тек што je ушао y своју кућу и отворио врата балкона над баштицом, када су га сусетке стале панично дозивати из свога врта. То je било први пут да су га дозивале. Дотле их je виђао одозго, увек окружене са пуно пријатеља, али га оне никад нису опажале. Понекад je долазила свирка клавира, час из њиховог приземља, час са првога спрата. Неко je свирао Шопена погрешним акордима. Или ce чуо грамофон увек са другог спрата њихове зграде. Само ce разговор водио стално и на свим спратовима, ватрен, ужурбан, испресецан смехом, Понекад га je ноћу будио њихов разговор. Тада би један девојачки глас био тај који би га обрадовао, толико je био бистар и звонак, толико музички прецизан. Сада je звонки глас, доле из врта, y коме су девојке непрестано нешто сликале, портрете или једно једино стабло, или просто зид, панично саопштавао да њихов фрижидер данас не ради, да су без грумени леда за 366

пријатеље који само што нису почели долазити. То je била чињеница, као да je усред Џорџтауна избила куга или да je Хенс-Поинт потопљен. Шта мисли он као први сусед да учини? И већ су биле код њега. Румени језик Жанете додиривао je при сваком њеном даху и речи зубе и усне. Она je била плавуша и дисала je дубоко. Сали je била танка, мека, тужна, са тешким косама боје руменог жита. Била je Енглескиња или Канађанка и склапала je очи и смешила ce када би говорила, да би од својих речи одвојила све што je тужно y њој. Стеван je пренео и неколико својих столица y њихову кућу и поређао их испод слика, које су му изгледале страховите. На сликама су ce понављали ликови обе девојке, бледих лица и зелених усана и обрва. Зелена крв сливала ce из рана испод грла и груди, на које су оне својим бледим рукама притискивале трново грање. Стеван Папа-Катић je ceo поред Сали на неудобан уски диван изнад рашчупане овнујске коже. Он je гледао њене руке, које су биле скоро толико исто бледе колико и на слици, али живе до најмањих ситница y својој лепоти, и понављале чудно њен насмешени уморни лик. То су биле дуте мрке руке, кошчатих уских прстију и кратко срезаних ноктију. Плаве жилице - малене реке са још мањим притокама, a ове са још мањим - оцртавале су ce по њима. „Тара и Пива, Tapa и Пива, са маглама и муљем и зорама и ноћима, уливајући ce y реке, даље и даље, све до Црнога мора.“ - Вама ce не свиђају наше слике? Могао je рећи: „Видите, прво су ce састале Tapa и Пива и под именом Дрине текле све до Саве, све до Дунава, све до Црнога мора... Тамо ми je један младић читао песму о крви, о крви дечака који je затим остао смрзнут иза дрвене колибе изнад Tape. То су били моји најбољи другови, скоро крв и кост моје мисли. О, њих никада нећу заборавити. A један je писао песму о крви, злој, отровној, оног другог. Како бих икад више могао разумети неку песму или слику! Како? И ето, малене жилице крви на вашим рукама скоро су као жилице на младом листу јавора или липе, скоро као грана младога стабла. Да ли сам икада волео y свом животу, да ли ме je икада ико волео? Где je било последњи пут да ми je једно људско биће поклонило нежност? Сали, где je био последњи знак нежности? И он je тражио лагано y прошлости као по шумском сувом лишћу ђачки прстен од бакра. Ko je последњи пут био нежан према њему, присан, човечански? Као суманут je тражио, y ужасу, y паници, по гомили лишћа 367

ријући, одбацујући на све стране прве наслаге сувог, па влажног, па полутрулог лишћа, онда влажне, труле, тресетне земље. И Сали je говорила о Сохоу y Лондону, о Вилиџу y Њујорку, о нечем њему грдно далеком, a њене руке и њен лик били су тако близу да je скоро осећао њихову топлину и скоро их могао и хтео додирнути својим челом. Њена коса je била риђа - залелујано зрело жито y зору - глава укошена, тужна, као y птица кад укошено гледају не мичући ce. И он je тражио ђачки прстен, бакрен, изгубљен негде над Таром. „Ко je био то, Сали, ко je то био? Где je то био твој лик и зашто сам ти тако захвалан и зашто je лик твој ђачки прстен за мене?“ И одједном све ce испуни бескрајном топлином и светлошћу. Један црвенокоси дечак стоји и чека док он бесомучно тражи нешто по исушеном лишћу, ударајући по тлу ногом, својом гневном ногом, својим одваљеним ђоном. И његов друг га чека док га прође бес, док не буде опет миран и нем усред бескрајног простора. Онда му без речи помаже да опет дигне терет на плећа, и ћутећи полазе даље. Како га je могао заборавити, затрпати y прошлост и године, y стотине хиљада сатова, тај риђи укошени лик? „Тај лик друга који je корачао уз мене, који je ћутао, лежао уз мене, био стрпљив, поверио ми своју тугу. Боже мој, ми нисмо ни упитали један другога за име, нисмо дотакли један другоме руку ни при сусрету ни при растанку, нисмо умели изговорити реч пријатељства. О, Сали, Сали, како ce догодило да сам одвратио свој поглед од човечанства! Толике године остао сам câм, câм!“ Пријатељи девојака почели су долазити, посувраћених рукава, босих ногу y платненим ципелама. Били су сви срдачни, али ce Стеван осећао сметен и стар међ њима. Дигао ce да пође. И тада je Сали, не знајући ни сама колико тачно понавља нешто што ce збило под једним другим поднебљем, на неким планинама, међ другим људима, пружајући му оно што je најбоље y њој, што je давно тражио - бакрени ђачки прстен - тада му je рекла просто: - Ако вам je непријатно сада овде a тешко да останете сами вечерас, хајдемо да поседимо код вас, сами. Уосталом - насмешила ce и укосила своју риђу главу, тако добру, племениту, бистру - ја вам нисам рекла још ни половину својих уметничких доживљаја, a ви не морате ни ту другу половину да саслушате. Дотакла га je руком по образу, близу ува, толико je знала да je он њен давни, давни друг. 368

„Сали, како сам могао одвратити своје лице од човечанства? Затим je Стеван стајао на балкону над баштицом. Иза њега je било двадесет и три године живота y овој земљи. Када je, после свега оног што ce догодило са њим y планинама Албаније, где су ce људи из непојмљивих разлога били окомили на оно мало снаге што je био успео да извуче из вихора елемената, некако био пребачен на западну обалу Атлантика, Стеван ce лагано враћао y живот. Као толики други око њега, ћутљив и кржљав, он je дању глачао подове, фарбао зидове, чистио штале, a ноћу ишао мрачним улицама y школу. Осећао je измешану грозу и ужас, бол и гађење према људима. Није хтео да сретне ничији поглед, али je тражио да види зашто то и када je одвојен од њих његов живот остаје тако мутан и рањав. Постојао je стварни разлог за све то негде и он га je тражио y науци. И онда му je његова кржљавост помогла да, када je једном већ приступио науци, остане постојано уз њу. Ни за шта друго он не би вредео. У њој je, међутим, могао показати такву обдареност да су професори, задивљени, тражили начина како да му омогуће нормалан живот и студирање. Више није прао прозоре ни глачао подове; уместо тога имао je скромно место y градској библиотеци. A онда je наишао још један, и последњи, важан догађај y његовом животу. Изненада и за извесно време само био je огромно богат. Иако je стари Папа-Катић умро још прве године окупације, Стеван je тек кад ce завршио рат сазнао истовремено и за његову смрт и за наследство које му je од њега остало. Пошто je ово било не само y новцу и папирима већ и инвестирано y предузећа, y фабрике, млинове, руднике, куће, винограде, као искључив посед или y скупу са другима, било je скоро немогуће проценити ма и приближно његову вредност. Било je ипак извесно да je Стеван тога часа, баш при навршењу свога пунолетства, био један од најбогатијих људи свога завичаја, a такође један од најбогатијих младића тога узраста y Сједињеним Државама. У први мах он je био само узнемирен свим оним што je пратило такво наслеђе. Изгледало je да ће требати неколико година док оно буде прикупљено, док буде учињено ликвидним и док његовом посреднику буде омогућено да уђе y власништво имања. Присуство Стеваново изгледало je такође неопходно. Пошто je правно он био наследник још за време свога малолетства, његово пунолетство требало je формално потврдити од надлежног суда места где je и он рођен и наследство отворено. Стеван je, међутим, живео y таквим околностима и био y таквом психолошком стању 369

да je било искључено да би ce он ради било каквог наслеђа враћао y завичај. Он je y то време био на Јелском универзитету, живећи врло скромним али сређеним студентским животом. Чак и одласци конзуларним властима y Њујорк били су за њега напори који су га доводили до скривеног беса. Он није хтео да буде поседник млинова по рекама које je једва знао, или рудника под планинама чија су имена за њега била везана само за хајдуке из народних епова, и њега je било стид када je y списковима поседа налазио да je по паланкама имао кафане и бакалнице. Он није хтео хипотеке на туђа имања и, нарочито, није хтео да пише пуномоћја, да оверава потписе, да плаћа те овере из свога садашњег скромног џепарца. И није хтео да му отварају кредите по банкама и да му шаљу чековне књижице. Никада му деда није изгледао такав монструм: као полип са хиљаду пипака и као хидра са хиљаду глава. Није знао како да ce испетља из свега тога, док неко y Конзулату није изразио чуђење што стари Папа-Катић није зажелео да остави већа добротворна завештања него што je то учинио са неколико скромних легата. Стеван je онда о томе мислио неколико дана. Оно што није учинио стари Папа-Катић, учиниће он. Консултовао ce са адвокатом Конзулата да ли може поклонити цело своје наслеђе, глобално, не улазећи најпре y његов посед објект по објект и не мичући ce са свога универзитета. Једина корист коју je хтео да има од толиког богатства била je то да на терет наслеђа адвокат одсада има да долази код њега y Њухевн, док ce цела ствар не уреди. Адвокат je био уверен да Има посла са сасвим настраним младићем, али je јасно видео да не вреди дискутовати. Затим су решавали каквој установи да ce учини поклон, где и y чију успомену. Стеван, који je видео да ce ствари очито упрошћују за њега, занимао ce даљим етапама као дете. Хтео je да ce оснује сасвим нова установа за школовање сиромашних студената y завичају на пољу природних наука. Не техничара и практичних стручњака, већ експериментатора, чистих научника, можда доцнијих проналазача. „Наука ће тиме добити, али ће сиромашни студенти потом бити сиромашни научници!“, приметио je адвокат. „Свакако“, одговорио je Стеван, и дискусија je тиме била завршена. Приликом избора y чију успомену поклон треба да буде учињен, он je овако размишљао: да je стари Папа-Катић то хтео, он би сам учинио завештање да би сачувао успомену на себе. Сам он као син није волео да Маричино име буде везано за какву установу. То име 370

треба да остане дубоко y њему и да једнога дана нестане заједно с њим. Чинило му ce да би за то најлепше било везано име Ирчево. То je био младић коме ce он највише дивио, иако га никада није срео, пошто ce родио тек после његовог самоубиства. Међутим, Ирац и јесте био тако јединствен да би ce наљутио да од његовог имена праве споменике. Он je био као један од елемената y природи, као ветар, као град, као огањ, не као кип на коњу. Остао je последњи на кога би помислио, али за кога ce вероватно још од првога часа био одлучио. Смеђи Петар. Ха! Завештање y спомен Смеђега Петра била je тако заносна идеја да je за њу вредело постати наследником кафана, бакалница, млинова и хипотека, и вредело проћи кроз све ове непријатности. И Стеван ce сети како су увек говорили, и Смеђи Петар и Милан и остали, да je он, Стеван, потпуно лишен смисла за хумор. Никад ce нико није насмешио на оно што je он рекао, говорили су они. A сада би му ипак морали признати да чини нешто што je хумор изнад свега. Смеђи Петар, који je био најсиромашнији међу њима, који je умирао од глади, храниће деценијама стотине сиромашних младића, и то богатством које je стари Папа-Катић гомилао на најбезочнији начин. За кога? За Смеђега Петра, који га je мрзео свим својим бићем. И Смеђи Петар користиће ce безобзирношћу старога Папа-Катића, и његово ће име бити позлаћено оним на шта je он пљунуо. Он, Стеван Папа-Катић, даће ето те милионе и остати сиромашан и нестати y непознатом да би име Смеђега Петра било позлаћено. И Стеван je мислио на јадно тело Петрово које je већ помодрело онда, наго и одбачено иза хана на граници Албаније, и увиђао je да то никако није смисао за хумор који га je наводио на овакву одлуку, да y томе има нечега много вишег и трагичнијег, далеко изнад онога што би он могао одговорити своме другу приликом њихове препирке y Пећи, да je y то време био само зрелији и да ce икада умео служити речима. Очито, ово je била једина и најмања ствар којује он, Стеван, могао учинити. Затим су пролазили дани и године потпуно ван њега. Живео je y лабораторијуму, по учионицама, на терену, али ce за свој живот није борио, као што су то чинили људи око њега. Борио ce за извесне поставке, за теорије, за истине које нису занимале људе које je сретао на улици. A изгледало je апсурдно да je он због нечег што њих y ствари није занимало стицао међу њима све већи углед. Добио je Нобелову награду, постао члан многих друштава, људи су му ce обраћали за стручне савете чак и при „материјалистичком“ искоришћавању земљиних наслага. Поступно 371

ce навикавао на њихова лица. Његово тело снажило ce тек после тридесете године. У четрдесетој изгледао je као човек који je y младости терао спортове, па их потом напустио. Изгледао je још млад и његове очи су биле насмејане и подсмешљиве иако то није одговарало ничем y њему. Гледајући сада уназад, видео je да за толико година једва да je имао било какав прави човечански сусрет са било којим људским бићем. Његова рука није познавала покрет којим ce милује људско лице.

Петак, 17. јуна Стеван je седео на маленом гату којим je пристаниште улазило y канал Потомака. Са обе стране, на баркама осветљеним фењерима, рибари су скупљали котарице са још непродатим остригама. Само мало даље иза њих канал je био y потпуној помрчини. По невидљивом друму на супротној обали низали су ce фарови аутомобила. Још даље, рефлектори аеродрома тражили су по небу сазвежђа, која би ce y њиховој светлости одмах гасила. На овој обали, иза већ замрачених рибарских продавница и још осветљених крчми изнад њих, био je полууспавани крај града, четврт рибарских кућица, продавница воћа, полукафана и полубордела, гаража и слагалишта. И опет даље домови y чијим су ce постељама мењали станари, дан и ноћ, ноћ и дан, још много пре Грађанског рата. Стеван je слушао шум воде, мрачне и пусте, између две траке светлости града, и међ њима видео лење покрете рибара и црначку децу која су ту трчкарала. Почињао je да ce успављује над овом реком. „О, безбројне реке, чији си ти потомак! Реке детињства, између безбројних острва y џунгли врба, међ запуштеним крчмицама, међ колибама рибарских пустињака, са залуталим псима! Реке низ које плове дуги шлепови са заспалим младићима, спуштајући ce из свих канала.“ И опет врбе и расточени чамци, a они, дечаци, скачу кроз муљ и покушавају да рукама хватају рибу, и потом y једном другом чамцу два сељака који су расекли лубеницу на велике кришке и испловили на средину реке и запалили ватру на кљуну да би пекли рибу и малени дим y коме су играле звезде, и њихова прича о жени што их чека на обали. И све дубље и дубље 372

тонуо je y сан y који су ce сливале све те реке, и све дубље, испод ноћи и сна и река, где ce неки бескрајни пољубац спуштао на његове усне. Као да je отворио лагано очи и угледао девојку која je сишла са планине, стресла влагу са своје одеће и изула влажну обућу, a њена стопала и руке и лице су од исте здраве пути. Села je изнад њега, и њен образ гладио je његов, и њене трепавице мешале су ce са његовим, и њене усне прелазиле су преко његовог носа и силазиле низ лице и биле близу усана које су отицале од чекања. „О, Дарче, Дарче, ја више не могу. Сећаш ли ce како сам ловио дивље вепрове, a ти си лежала крај мене завијена y овнујске коже, и ја сам носио твоје ужагрено детиње тело кроз мећаве и ноћ, a сада je све доцкан, Дарче, и човечанство ce откинуло од мене.“ Али девојка, сва мокра од кише, седела je над њим као химна, и њена рука додирнула je његову и склопила ce над њом y необјашњивој доброти, и Стеван je желео да тако буде заувек, али ce вапај дизао из њега, неразумљив. И дигао ce да пође натраг y Џорџтаун. Није погледао више на рибарске лађице нити на тамнину реке, или на пут којим су непрекидно силазили аутомобили. Прошао je између затворених дућана који су мирисали силно на рибу, на со и ракове. Тако силно да je са гађењем убрзао корак да би што пре изишао испод колонаде. Људи су још били y малим ресторанима и њихове осветљене прилике изгледале су чудне и нестварне над жуто обасјаним столовима. Једна групна гласне младежи била je закрчила пролаз. Девојке су ce смејале, ослоњене на мишице својих љубавника. Младићи су дискутовали о могућности светског рата и девојке су биле узбуђене опорошћу њихових гласова, a младиће je то још више љутило. Њихови гласови су били нагли и рески и падали један по другом као оштри фијуци бичева, a смех девојака звучао je као звона стада које каубоји све више окружују, y ноћи, на пустари Аризоне. Скоро као кликтање дечака на коњима, под звездама, y преријама америчким. Стеван je прошао мимо њих, не погледавши ниједан лик, још једнако одвраћен од човечанства. Ишао je лагано, бројао кораке да би растерао сан... - О, Мек! - један из групе младића потрчао je према њему. Стеван ce осврнуо и сачекао Била Гордона, младића који га je ословио пред Универзитетом. Овај je пришао скоро одушевљено. - О, Мек, шта ћете ви овде? Ми смо попили неколико вискија и славно вечерали. Хоћете ли да нам ce придружите? - Не, ја сам већ пошао кући. Скоро никада не лежем тако доцкан, - Само 373

једном, промене ради! Шта велите? - Не, никако не вечерас. Ја сам само сео малочас на гату ради хладовине и ноћи, и одмах сам задремао. - О, Мек... господине, опростите, страшно ми je жао. Тек сад видим, ви сте наш професор. Мора да ме je пиће добро ухватило. - Не мари. Ја вам то свакако нећу замерити. Ако сте са друговима... - Ви ce не љутите ни због оног „Мека“? Чини ми ce да скоро цео свет зовем тако. - Не, напротив. Сада ћу вас оставити. Довиђења, Гордоне. - Више бих волео кад бисте ме звали Бил. Видите, она висока, плава девојка je моја сестра. Она je такође наше народности. Не бисте волели да je упознате вечерас? Ви не волите свет? - О, мислио сам само: другом, погоднијом приликом. - Ако вам je свеједно, волео бих да вас отпратим један део вашег пута. Моја су кола такође ту. Хоћете ли да ме причекате док ce опростим од осталих и кажем колико сам их сит? За минут ћу бити натраг. Стеван je продужио да корача, сигуран да ce Бил, пошто ce вратио свом друштву, више неће појавити. Само неколико минута доцније један малени аутомобил га сустиже. - Ево - рече Бил и отвори врата. Он није упалио мотор ни када су већ седели y колима. - Мек, ја нисам више дете, мени су двадесет и четири, нисам још завршио школу, нисам постигао још ништа, за рад y бироу плаћају ми врло мало, све што добијем потрошим на пиће, немам храбрости ни да ce заљубим ни да ce оженим. Мој отац ме не схвата озбиљно, ми говоримо један с другим само шалећи ce, али ја сам сигуран да je он дигао руке од мене. Само моја мајка Тони хоће да ce средим, да ce борим за живот, и томе слично. Она je пуна страховитих, глупих аргумената када ми држи лекције. У ствари ми je жао ње, јер она мисли да je она y мени промашила, да ја нисам имао прилике због тога што je она ушла y породицу. То није истина. Ја сам имао све могућности, и ја нисам рђав. Једнога дана... Рекао сам јој да не могу учинити ништа док не будем разумео своју сопствену земљу и свој народ. Ја не разумем своју земљу, ја не разумем људе уопште. Шта je то, Мек? Заборавио je да крене и они су још стајали ту, скоро насред улице, неколико педаља од тротоара. - Шта je то? - Стеван je био уморан и све му je то изгледало као понављање нечег што je давно чуо и често чуо. 374

- За то, вероватно, нису увек људи криви. Када птице мењају земље и свмјају своја гнезда, оне то чине на исти начин y току милиона година. Једва да ce незнатна промена примећује y њиховим навикама после милиона година, a ви хоћете да ce људска врста y току само неколико година потпуно измени. Ми знамо за живот људи од свега неколико хиљада година - то je само тренутак y људској еволуцији. - О, ви сте професор и ви гледате на то као на научни процес. Ја знам да нема начина за поређења y људској еволуцији и да ce не може казати: „Немојте бити као што су ти и ти тада и тада били!“ Људи које знамо нису ни бољи ни гори од оних јучерашњих. Само што их ја не разумем ни овакве какви су. И ја не мислим на цео свет, већ на наше Сједињене Државе. Ми смо најбогатија и најлепша земља на свету и ја волим народ који живи на том тлу. Немојте мислити да ce измотавам, или да сам књишки мољац, или друштвени реформатор, или борац Војске спаса, или уопште перфекционист. Ја људе волим такве какви су, али их не разумем. Зашто су срдачни и љубазни и гостољубиви, и воле да певају или да плачу y биоскопу, па ипак о свему мисле као о новчаној вредности, мисле да ce успех мери само богатством, a ако ce њиме не може мерити - није вредан спомињања уопште? Зашто сви моји пријатељи, било да су постигли неки успех или нису, имају такав страх од себе самих и покушавају да нешто забораве, да од нечега побегну? И зато говоре непрестано о бициклима, фудбалу, аутомобилима, пословима, венчањима. Не смеју да заћуте или да остану сами један тренутак, јер оно што je скривено y њима, и није дубоко затрпано, може избити сваки час, и зато опет говоре о колима и пословима, a када више не могу да говоре, онда пију. И пију мрзећи то што je y њиховим чашама. Јер нема земље где ce мање воли алкохол a ипак сви пију. Као људи који иду код курви a мрзе их. Ми нешто кријемо y себи, ми ce плашимо да нађемо нешто што je врло плитко затрпано y нама. Можда je врлина то што je врло плитко затрпано y нама... Било je нечег сувише нестрпљивог и грозничавог y младићевим очима, које ce нису никако заустављале на Стевану. Овај je гледао његову несавладљиву косу над високим челом и болно укошене усне. Мислио je зашто je Бил изабрао баш њега за своју исповест, за неку врсту правдања што није постигао нешто што ce од њега ваљда очекивало. Мерио je колико y томе има пијаног исповедања. Одједном Бил, као да га je разумео, осврнуо ce њему. 375

- Када ми je мој друг Џери говорио о вама и да сте из истог краја као Тони, помислио сам да би она волела да вас види. И мени самом изгледа тако чудно када ce она љути на мене полазећи од становишта које ми ce y ствари чини чисто америчким. Када би ми отац рекао: „Теби су већ двадесет и четири, a шта си постигао?“, ја бих му ce насмејао и одвратио да говори као аутомат, да изговара речи које je од детињства слушао од људи који су ce и сами стидели што их изговарају. Али она, која je рођена y друтом крају света, која има друкчије васпитање... Хтео бих да видим вашу реакцију када сретнете младића који ни y чему није успео, који професора ког je само сретао назива „Меком“, који je пијан. Јест, ја сам пијан, али сам од почетка тачно знао ко сте ви и намерно сам вас ословио са „Мек“. - Моју реакцију? - изусти Стеван збуњено и погледа на другу страну, преко једног пристана, на старинске бродове „крстарења по месечини“ усидрене ту, Желео je да изиђе из кола, јер му je већ било досадно што je уопште пристао да уђе y њих. - Ви сте дошли оданде и ви сте живели међ нама и ви сте научник, врло чувен, изгледа, иначе вам не би дали Нобелову награду, и нисте нагомилали богатство, замишљам, и никада то нисте желели, и волите нас, замишљам. Или можда не, можда нас не волите. Волите ли ову земљу? - Ја сам овде више од двадесет година. Скоро откако сте ви рођени, свакако пре него што сте ви били свесни своје земље. Бил je упалио мотор али још није кретао кола нити одвајао поглед од Стевана. - Дакле, очито, ви ипак не волите да вас млади људи зову Меком, И најзад стави кола y покрет. - Мек - рече Стеван насмешен, тешећи га. - Ето, зваћу и ја вас Меком. За једног научника je скоро изврсно да ce сви чланови људске врсте зову истим именом. Свака јединка међ биљкама и животињама носи исто име. Само, видите, ја сам y свом животу прошао кроз период дезинтеграције. Ја сам сада само научник. То je мој живот. Ви гледате на људе кроз своју младост и кроз страст, ја их гледам кроз своја искуства, чак не искуства свакодневног живота, већ она која ce извлаче из књига, која ce стекну y лабораторијама и болницама. Ја више ништа не могу учинити да и ви, и остали људи, и ја сам, за мене не буду само природни феномени који ce дају научно тачно разврстати и одредити. - Нема страсти за вас? - Бил je био увредљив. 376

- Нема страсти за мене које ce не би могле такође разврстати. (Једна девојка je сишла с планине y одећи мокрој од кише и села и положила своју руку на његову, и свој образ уз његов, и своје трепавице измешала са његовим.) Када сте говорили о земљи, ви сте вероватно интелектуално мислили на заставе, на песме, утакмице, штрајкове. A ја сам мислио на земљу као такву, на алкале, минерале, фосиле, и жива бића која ће постати фосили, алкали, минерали једнога дана, и нестати y општем животу космоса једнога још доцнијег дана. Жао ми je, Биле, али какав одговор можете очекивати од таквог човека? Волео бих да имам друкчије схватање и друкчију судбину па да вам могу помоћи. Жао ми je што не могу. - Вероватно не можете. И вама je свеједно да ли живите овде или на неком другом месту докле год имате одговарајућу лабораторију. - Скоро тако. Већ од јесенас мораћу предавати на Харварду, али бих највише волео да je то y Аризони и ви бисте ce смејали да знате зашто. Тамо су сва геолошка доба присутна. Скоро сте зачуђени кад сретнете човека тамо, толико je раздаљина између еволуције до које je природа тамо дошла и еволуције y којој ce човек имао да појави. Да човек није стигао тамо из других крајева и населио ce, његова природна појава y тим крајевима остварила би ce тек кроз даљих билион година... Видите, Биле, људи су y ствари подељени y две групе, y једној ce они интересују како ce догодило то чудо да постоје, да су рођени, да живе и да умиру, a y другој их то уопште не занима. Ја припадам првој групи и ви такође. Као што сам вам рекао, ви ce трудите да разумете то својом младошћу. Ја само својом мишљу. Можда зато што сам изгубио своју младост, што сам je оставио негде иза себе, уништену... Камо то идемо, Биле? Није ли то y противном правцу од оног којим je требало поћи? - Скоро y противном, господине. Ви ce нећете љутити ако говорим искрено. Не свиђа ми ce то што говорите. Ја не знам шта говорите, али вам не верујем ниједну реч. Ви y ствари измишљате као моја маћеха. Ви сте управо научили како ce говори. Све je то неко научно причање прича. Не, вама није свеједно да ли живите овде или на неком другом месту, и вама није свеједно шта je душа ствари, иначе ви не бисте били овде да гледате y мрачну воду и ви не бисте уопште разговарали са тако неотесаним младићем као што сам ја. Показаћу вам сада зашто ви живите више од двадесет година y овој земљи a не y некој другој, и зашто ја не разумем своју земљу и свој народ. Мек, ја вас киднапујем! 377

- И мораћу ce откупити чашом пива y неком бару? - Да, то такође. Да ли замерате? - Не, хтео сам чак да вам то предложим. Толико желим да будем човечан. - Гледајте - шапну Бил и заустави нагло кола пред црвеном светлошћу, Недалеко, са клупе напола скривене y мраку, дигао ce неки старац и корачајући дугим корацима прошао кроз осветљени круг испод светиљке и нестао иза бескрајног реда паркираних кола. Био je висок, прав, дугих ногу и руку, широких рамена, гологлав, седе косе и браде. Али оно што je било чудно на њему то je његово одело, дуги црни капут, сиве чакшире и светли шал око врата y ово летње доба. Рекло би ce да je седео ту на клупи чекајући да ce они појаве па да онда нестане. Изгледало je такође као да га, када би пошли за њим, више нигде не би сустигли ни нашли. - Није ли то он? - питао je Бил. - За тренутак сам и câм помислио - али није био сигуран на кога je Бил мислио. - Ko би други могао бити. Овде, ако би ce време као елеменат могло пренебрегнути. Баш y овом суседству. Бил je био захвалан што je његов сапутник прихватио игру. - Да, ја сам сигуран да je то клупа на којој je он седео са Питером, огрнут великим шалом. Хајде да корачамо мало. Показаћу вам кућу. Само неколико блокова одавде. Ишли су скоро заспалим улицама између редова дрвећа и аутомобила. Рекло би ce да нема живе душе на улици, јер нико није корачао ни испред ни иза њих, али je са врха степеница y потпуном мраку допирао невезани разговор оних који су седетш тамо без снаге да ce повуку y своје топле собе. Дошли су до велике раскрснице М-улице и авеније Делевер и Бил je тражио име улица. Затим су прошли још два блока и стали пред старинском дрвеном кућом. Један стари пар седео je на степеницама, осветљен слабом светлошћу из ходника позади. Мали бели пас хватао je старца за руку тражећи да ce игра с њим. Старица je говорила нешто монотоним гласом и њене осенчене изборане руке изгледале су као руке вечности. Иначе, кућа je била y потпуном мраку. Прозори су били слепи. То je М-улица, између Четврте и Шесте улице, један блок само од Вашингтон-канала и два блока од авеније Делевер којом ce силази на Капитол. Само je сиромашан и радан свет становао y овом југозападном делу града. Стари су приметили да пролазници гледају y њихову кућу и старица je ућутала. Старац упита: 378

- Да ли тражите некога? - И да и не - рече Бил. - Ту je становао пријатељ једног нашег великог пријатеља. - Ја сам сопственик ове куће већ скоро четрдесет и пет година и никада нисмо издавали собе. Можда y оној другој кући. - Врло могуће. Хвала вам ипак. Лаку ноћ. - Лаку ноћ. - И обрати ce псу: - Сада ћеш на спавање, дечко, доцкан je за све нас. - Зашто сте изабрали баш ову кућу за ходочашће? Нема никаквог знака на њој. Како сте решили да je баш она? - О, догодило ce да je отац купио на лицитацији свежањ писама из времена Грађанског рата. Међу њима je било једно које je Волт Витман послао своме пријатељу Питеру Дојлу на ову адресу. Не, нема никаквог знака. Кога ce то тиче! Ја câм не бих дао ни десет пара за те ствари. Потпуно ми je y ствари свеједно да ли ће неко срушити ту кућу па на место ње подићи стоваришта, али не и да je Волт Витман постојао, био плод овдашњег човечанства, да су га људи носили y себи пре него што ce родио... Зашто ce одричу онда оног дела собе из којег излазе људи као Волт Витман? То je оно што не разумем... Сада су опет били y колима. Прошли су авенијом Делевер, преко сквера испред Капитола, низ авенију Пенсилванија. Свуда на клупама седели су људи, не журећи ce да крену одатле. Људи који готово више нису припадали животу, чудних и скамењених лица. „Скоро фосили“, мислио je Стеван. „Скоро суманути, деградирани, разорени“, мислио je Бил. „Ипак je доцкан и сутра треба рано да устанем, и глупо ми je да ме ко види y крчми, професора са ђаком y крчми, y ово доба ноћи. Али шта мари што caм професор? Ја не пристајем на предрасуде. Потпуно ми je свеједно. Ипак je глупо и досадно...“ Али Стеван није имао снаге ишта да смисли, сем да je младићу главно да попије још један виски или бар пиво, и да ce он из тога више не може извући, Бил je нашао место за паркирање кола близу Десете улице. Ушли су y оближњу крчму. То je била једна од милиона сличних које су биле отворене ове ноћи y овом делу света. За дугачком тезгом седели су људи на високим столицама, истоветни онима који су седели по парковима. Пред њима су биле флаше пива и чаше, и они су гледали озбиљно и ћутећи некуд преда ce. Нико од њих није рекао ни речи; само су седели и зурили y 379

своја лица y огледалу иза крчмара, изнад пирамиде флаша и беле фоке са лоптом на носу. У огледалу они су сви припадали једном замагљеном свету, напола фантастични и само напола стварни, али сви срећнији и млађи. Само на крају тезге седела су два морнара и разговарала гласно са својим првим суседима и са онима што су седели близу њих за столом. Тамо су била друга два морнара са својим девојкама. Ове су биле сиромашно обучене, огромних тамних очију, и смејале ce без престанка. Скоро сви други столови били су заузети и око њих je владала сасвим друга атмосфера него за тезгом. Тамо су сви били бучни и срећни, као да су припадали неком другом човечанству. Жене су биле крупних груди, њихови људи имали су гојазна лица, a кошуље кратких рукава затезале су ce преко моћних трбуха и плећа. Пролазећи поред тезге, Бил je намигнуо крчмару. - Здраво, Мек. - Здраво, Биле. Потпун странац, а? - и одмах je изнео на тезгу две флаше пива. - Ово je Бил Гордон, мој пријатељ, син Џека Гордона - рекао je келнерици. Девојка je брисала сто пред њима. - Слушајте, душице, ви ми ce свиђате због ваших очију, али вас први пут видим овде. - Била сам заузета y Холивуду. Снимали су филм са мном, - Она испрси своје изванредне груди, погледа га са презрењем. - И нисам душица за вас. - Охо, прзница, одмах скаче y очи, je л’? Нико није добар за вас, а? Чекате свог милионара - рече Бил смејући ce. - Нисте ли ви којим случајем то? Нисте ли ви син... О, доста! - сада je поставила пиво пред њих. - Je ли то све што сте желели? - Како вам je име? - Сара. Што? Имате ли још нешто да питате? Моје године? Стеван je упитао Била да ли би хтео нешто да поједе. Бил ce опет обрати девојци. - Не, хвала. Али ако видите малог Џоа, реците му да бих волео да нешто купим од њега, и да ћу га частити пићем. Познајете Џоа Ратоа? - Онај мали човек! Мислим да je ту негде y околини. Мора да je отишао до позоришта и чим ce почну затварати, биће опет овде, За који минут. - Je л’ доброг здравља? - Изванредног, само je сувише стар за мене. - Нисам вас питао то. Некако и негде свет може да живи и без вас. 380

- О, врло могуће. Мени je то сасвим свеједно. - Брисала je сто новодошлим гостима. - Ево човека ког сте тражили - рече Билу. Старац који je управо ушао, носећи кутију са ситницама за продају, био je изгубљен y капуту чији су рукави били сувише дуги, посувраћени, и који га je покривао скоро до колена. Његове су очи такође биле изгубљене y обрвама a уста y густим опуштеним брцима. Пробијао ce између столова, не гледајући ни y кога. - Хало, драги мој Ђузепе! Хоћеш ли да нам ce придружиш на чаши пива? - Можда и хоћу, Биле. - Поставио je своју кутију пуну малцбомбона и кикирикија крај Стевана, a сам сео сасвим на ивицу клупе поред Била. Погледао je Стевана испод обрва. Изгледао je страховито стар, несрећан. Очи су му сузиле, доња усна била му je сасвим тамна и смежурана, али je Стеван мислио како je некада y младости тај ситни лик био благих, можда племенитих црта. - Џо Рато, ово je мој пријатељ Мек, велики џентлмен, Џо, хтео бих да будеш љубазан с њим. Он je једини човек који те може разумети. Он чак и мене разуме. Замисли! Стари je прогунђао нешто, не гледајући више y њих. Своје бркове je замочио y пену пива. - Видите, Мек, једнога дана je Џо био много млађи него што сам ја сада. Тек деран, шеснаест или седамнаест година, и он je лутао по вароши и био срећан дечко и познавао старог песника Волта и његове пријатеље. Знао je и Питера Дојла. То je било дивно време, зар не, Џо? - Да, али то je све свршено сада. Пустите људе њиховим сновима. Да, знао сам и Волта, и Питера, и многе друге за које ви нећете никада знати ни да су постојали, али ако сад хоћете да извучете нешто о оном Буту - старчеве очи засијаше - и ако je ваш пријатељ агент ФБИ, не свиђа ми ce нимало. Био je готов да пође. - Нисам говорио о Буту, часна реч, Џо. Мој пријатељ je професор. И зашто би ce, мислиш, ФБИ интересовао за причу једног стогодишњака? - У сваком случају, они не могу да докажу. Нико не може да докаже. Ја нисам придржавао тада Бутове коње, нити ичије друге. - Али си био тамо. Претпостави да те je неко испред Фордовог позоришта замолио да му придржиш коње, како би могао знати да je он суманут убица? - Нисам придржавао коње. 381

- Разуме ce да ниси и није важно ко je придржавао коње. Важно je да си био жив тада, да си видео великог човека како долази y позориште, да си удисао ваздух великог времена, мој драги Ђузепе. Хајде још једно пиво. - О, једно je довољно за мене. Хвала. Старац ce дигао. Обишао je блок, мимо грчких воћарница, мимо отворених аркада које су трештале од буке куглана и стрелишта и музике са радија. Мимо излога y којима су уметници за тетовирање, тетовирани и сами, разапињући избледеле играчице и орлове на својим утојеним мишицама, дремали y ишчекивању муштерија. Кобасичарска радња била je пуна бледих људи, и вика и разговор и музика филмова што су допирали из отворених биоскопских врата преливали су ce преко целе улице. Као да духови каубоја и опаких људи са прерија пројахују овуда и испаљују своје пиштоље на неиспаване младиће који стоје по угловима улица. Џо Рато ушао je y старчев пут, који je нестајао негде y тесној клисури између бедних зграда. Гласови града допирали су овамо као из велике даљине. Старац je откључао врата и, ушавши y собу која je мирисала на непроветреност, на буђ, на старо и неопрано рубље, легао на постељу и не тражећи да запали светлост. Осећао je под собом како je постеља сва изгужвана и да су и његово тело и његове старе руке скоро мртви. Невидљив и ужаснут, Пјер О’Мира лежао je на постељи y соби y истој згради y дну мрачнога кланца y коме je становао и Рато, одмах до шупа y којима су били наслагани сандуци и стари намештај. Његова соба била je одвојена од суседне зидом, али ниједна од њих није имала таваницу. Изнад тога зида била je само шупљина као заједнички таван. И каткад би ce y неко доба ноћи једна од ових двеју собица осветлила, ништа није могло разгонити над њом помрчину која je као пчелињак висила испод слемена куће. У таквим тренуцима Пјер О’Мира видео je над собом само изукрштане одсјаје по угластом тавану, који су ce срдито одбијали од таме y којој je он лежао. Без доба старости сада, без људске физиономије, обавијене помрчином, без запослења, без дана, скоро без знака болести, Пјер je лагано умирао. Он, потомак краљева, y овој дубокој мрачној тамници, y ноћи y недоглед. „Ја сам из Ирске, из свете земље Ирске... Дошао из милосрђа, дошао...“ И као да ce све то догађало крај његове постеље, он je из сата y сат слушао сваки шум који je допирао споља, долажење камиона, који су могли прићи ту само са једне стране кланца, утоваривање или истоваривање старих 382

наслоњача и кревета, вику црних момака. И тек доцније, када би ce древни гласови утишали, чуо je уједначено капање олука, журно корачање пролазника кроз помрчину, дубоко и равномерно хркање неких људи и нечије изненадно протрчавање преко пролаза. Скоро je чуо време како ce лагано вуче око ових расточених зграда, y дугачким вашљивим капутима, са црним ноктима, косом и брадом која испада y праменовима. Ноћ ce ту никада није свршавала. Било je свеједно сада да ли ће га ко ту пронаћи, па ни агенти који y својијм бележницама већ годинама носе његову слику и лични опис, пожутеле и изгужване, поред слика њих самих када су произведени за нареднике, поред слика својих драгана и жена и деце. Сада je то било сасвим свеједно, бар њему, да ли ће ce најзад одгонетнути зашто je једног зимског дана убио свог брата, са ким je био толико присан и нераздвојан пријатељ да су жене и једног и другог биле суревњиве на њих. На породичним скуповима, када су још друга два старија брата и три старије удате сестре и њихова већ одрасла деца, синови са својим женама, и мати и отац, сви заједно галамили и шалили ce, он би са Едијем водио разговор коме никада није било краја. Усред те буке, као y савршеној осамљености, и они су имали своје шале и приче које нико други не би разумео. И они су ce гледали насмејаним очима, изражавајући њима још много више него што би могли речима. Једино биће које су заједнички обожавали била je њихова мати. Не што не би волели своје жене и децу која су ce некако једнака рађала, али то je било нешто што je сваки имао за себе, кад нису заједно и кад ce врате кућама. Овде y овој вици, где су деца на десетине лежала по постељама чекајући да их родитељи понесу кућама, овде су одједном били опет сами као на ливадама Минесоте, крај језера... A онда je тога дана он отишао право y братовљев стан, рекао синовцу који ce играо пред кућом да позове оца напоље и чим ce овај појавио... Без људске физиономије, без старости, без гриже савести, обавијен помрчином, чекао je да умре или да ce сврши још и ова ноћ. Када би ce најзад танка и огорчена Сара, његова сусетка, враћала са свог посла y крчми, О’Мира je сваки њен корак ухиљадустручавао. Одвртање кључа y њеној брави објављивало ce њему као проламање. Он je скоро видео Сару како ce креће, како као фурија дише и како ce таласају од огорчења њене изванредне груди. Своје сопствено тело замишљао je као какву дугу рептилију која премаша постељу, a своје малаксале руке као пламене удове змаја. 383

Али чим би Сара осветлила код себе, он би опет видео своје беспомоћно тело. Она би онда примакла столицу зиду који их je раздвајао. За пола главе само над зидом она би гледала y његову помрчину, не видећи ништа али знајући тачно место где ce он налази, и питала га: - Како je, суседе, спавате ли? Једним дахом и као y усхићењу одговорио би он и видео само црни облик њене главе и ореол светлости кроз њену косу. - Не, не спавам. - Сад ћу скувати кафу за нас обоје. - Хвала. Зар не би било боље да спавате? - Било би ваљда и боље кад не бих још вечерас имала некога нечем да научим. Треба једно писмо да напишем. Пјер je видео њену белу прилику када му ce после примакла. Разазнавао je кроз мрак њене витке руке и знао да je њена ноћна одећа од меке и чаробне тканине y коју би било дивно утонути. Могао јој je рећи да je прошло већ два дана како није ништа окусио и да je огромно гладан, Алм није излазио из свога усхићења. Само je похлепно пио кафу из тих руку са пуно блиставог, лажног прстења. Затим je исто тако чудесно и немо, као привиђење, ишчезла. О’Мира je чуо како корача по својој соби, како пере судове. И она je заиста корачала узбуђено горе-доле, горе-доле, и када je већ разместила постељу и опрала своје дуге чарапе, и бледа светлост, која je иначе једва допирала до О’Мире, пела ce увис и нестајала на тавану y неким широким узбурканим таласима, топло, као вознесење, на крилима невероватних анђела, y помрчинама неких страховитих небеса. Најзад je села и написала: „Господину Џону Гордону, и тако даље... „Драги господине. Немам шта више да ce правдам, a још мање да долазим y вашу канцеларију беспослена. Ја признајем своје грешке, на које није нужно да ми ви указујете. Ja и сама себе осуђујем, али шта могу да чиним. Једино то да заборавим на све и да ce трудим да поправим оно што сам погрешила. A то што ме позивате да вам дођем, то свакако нећу учинити, јер сам чврстог карактера који ми не допушта да уопште више говорим са вама или да вам излазим на очи. Свакако да не могу себи допустити да општим и даље са човеком који ме je називао најпогрднијим изразима на свету. Стога ћу сама себе 384

казнити за све, a после знам шта ми треба чинити. „Ја разумем да сте ми ви онога тренутка y љутини написали све оно, и природно je да ce човек y љутини заборави, али било би боље да сте ce мало уздржали, покушали да сазнате y чему je цела ствар, па тек после да ми пишете, јер што je најглавније, ви још ни сада не знате y чему je цела ствар, иначе не бисте рекли да je Мери моја пријатељица, јер не значи ако неко са неким мора да говори да je са таквом пропалом, боље да кажем лудом женом и пријатељица. „Не, драги господине, то никако није тако како ви рекосте. Можда je тако код вас, али код мене je сасвим друкчије. Иако сам с њом говорила, и виђала ce с њом код другог света, ви немате права да je називате мојом пријатељицом, јер она има своје име, своје владање и свој занат, што нека јој свака част, a ја остајем да носим своје име и имам своје скромно и примерно владање, иако сам, што признајем, погрешила. Свакако да не бих имала добрих препорука да нисам била поштена раденица. То само код вас и y вашим схватањима остаје да сам једна пропала жена, па сте ме упоредили са једном обичном курвом. И ја сам само добра за извесног човека чији су прадедови били ваљда и ирски краљеви, a сада умире y беди јер ce са Богом и људима посвадио, али ce y моме срцу није посвадио и ја бих све за њега чинила. „Зато вам могу само препоручити да ме презрете и заборавите заувек, јер нисам достојна да ce више за мене занимате. И вечерас сам видела вашег сина кад je дошао тамо где ја радим и говорио ми и не знајући ко сам. И ја мислим да би моја сестра била срећна да га види, али мртви су само прах и успомена. A за вашу помоћ некакву y новцу и препорукама нећу ни да чујем и то je све Сара. „И као што рекосте да сам пошла рђавим путем.“ Онда je спустмла главу на руке и без суза, осећајући ce заиста изгубљеном, јецала y прстење које je жуљило по образима. О’Мира je уз куцање свога срца слушао њено јецање и није пуштао гласа од себе. И он није знао да je његова смрт далеко од овог места и да ће још једном бити y шумама, где je трава пуна оштрог мириса a сенке плаве и густе, и да ће ce његов живот завршити y крајевима скоро истоветним онима y којима га je са братом Едијем отпочео. Пошто je опрао ноге, седећи још над лавором топле и сапуњаве воде, Пјер О’Мира je пажљиво сасецао нокте на њима, мучећи ce око нокта на 385

палцу, који ce помало савијао укосо, као канџа. Када je још цела земља била покривена влажним шумама и реке јуриле испод грања, један такав човек, дашћући од трчања, тресући ce целим телом од умора и узбуђења, заривајући стопала с канџама y труло лишће и y влажну земљу Ирске, y древни црвени пешчаник и фосиле архонодона, ламели-молуска, сакривен y мрачном шибљу, чекао je да ce појави звер. Звер je прилазила лагано, вукла ce сасвим по тлу, кроз биљне витице, право, прескачући y неколико скокова слободан простор и вукући ce даље, обазриво, шетајући свој запаљени поглед око себе. A човек je осећао мирис њеног крзна и није дисао, толико je било дивно! Не дивна звер, већ то чекање, и ти векови који су имали да ce спуштају по њима, као ово лишће које никако није ишчезавало, већ je одмах почињало да трули, да мења боје и своја хемијска једињења, да ce лагано ближи опет врелој сједињеној сржи земље. Над тим лавором, над том водом, не одвише чистом, по којој ce ломила његова слика, животињски узбудљива и дивља, осећао ce као да су безбројни слојеви биља, лишћа, и векова покрили њега и ту звер y Келкени, њиховом заједничком завичају. Она ce вукла још мало под том тежином, не разумевајући шта ce збива с њом, и онда je остала непомична, гледајући y ноћ преображаја материје својим пламеним очима, које су, такође, имале да ce претворе y ноћ, И он je одсекао канџу, глатку и седефасту као фосил, као нешто што би ишчепркао испод хиљадитог слоја, и сасвим са домака земљине сржи, Силазећи са гранчице која je додиривала његов прозор, колеоптер y пурпурном оклопу, с тамним блиставим мрљама, склизнуо je низ стакло. Његови дуги пипци задрхтали су y својој велурности. Непомичан, скоро мртав, толико je његова паника била грдна, остао je на леђима. Огромна времена, сати и сати његовог живота пролазили су пре но што ce он решио да ce покрене. Фина, полузлатна, полузвездана киша падала je око њега. Милео je лагано уз дрвени оквир. Свака веза с гранама, с дубоком мрачном шумом дрвета, била je прекинута. Покушао je да полети, али грдан бол зауставио je сваки покрет крила. Био je сам. Велике мушице, расипајући око себе свој сјајни прах, меке, задихане, летеле су око њега. Ударале су ce о стакло и смрскавале. То су били диптери и хемиптери. Смеђи, тамни, сиви, долазили су из ноћи на стотине, y ројевима, и њихова сенка падала je по уморноме колеоптеру. Милео je као под облацима, који су покривали час светлост неба, час 386

влажне одблеске грања. Стрпљиво je сада прелазио по углачаности лима. Са три ноге држао ce ивице дрвеног оквира, a са три друге опирао ce о метал. Угасити хименоптери долазили су му сада са свих страна. Остајали су на дрвеном оквиру. Колеоптер je већ осећао по свом телу њихове отровне убоде, иако му ce још нису били сасвим приближили. Још једанпут je узалудно хтео да полети, али ce није усуђивао да пређе на коси метал, са кога би сигурно склизнуо y понор. Велика липова прашума њихала ce изнад колеоптера. Мушице су ce бориле против стварности, ударале бесомучно y окно и, падајући, стварале дебео тепих својих меким телима. Бескрилни хименоптери, извлачећи ce из те посмртне прашине својих другова, били су као опседнути величанственом лепотом колеоптера, исто толико раскошном и блиставом као небески свод. Паника и смрт испуњавале су његово сломљено тело. Најзад су га покрили собом, све многобројнији, a он ce још кретао, невидљив и ужаснут.

ХОДОЧАШЋЕ Бил ce опет придружио својим друговима, који су настављали препирку y једној огромној, скоро празној соби ресторана y пристаништу. Гласови су им били исцепани од срџбе. Реч je била о Судетима, о фашизму, о јудаизму, Џери je тражио да само y две речи понови оно што je већ рекао. Соба je мирисала не само на рибе и свеже ракове већ и на неко средство за дезинфекцију. Дискусија ce водила ту на другом спрату око стола за којим je било њих четрнаесторо. A водила ce са једне и са друге стране просторије за мушкарце чија ce врата нису затварала, јер су младићи застајали y њима да би настављали своје препирке. То je био најбољи начин да ce ослободе женских противника. Девојке су их љутиле својим пиштавим гласовима и сталним упадицама. Прешли су y кућу родитеља Џери Валенштајна, који je унеколико био вереник Бети Мерш. Он јој никада није предложио венчање, али га je она сматрала својим вереником. Џери je био један од двојице-тројице Билових најбољих пријатеља. Истицао ce неком раскошном, тамном оријенталном лепотом, која je одскакала од још неизрађених ликова осталих младића. Доњи део његовог лица изражавао je нешто ратничко и немилосрдно, што 387

би y препиркама деловало скоро застрашујуће. Он je застрашивао своје другове и брзином своје мисли и јачином аргумената. A било je y њему нечег великодушног и племенитог што je подсећало на Шекспирове ликове, Бил je огромно волео да одлази y кућу Џеријевих родитеља. Све je било меко, угодно, y тим пространим собама. Књиге са Шилеровим и Свинберновим аутографима, музички манускрипти Берлиоза и флаша са ракијом на послужавнику y тамном углу поред отвореног грамофона. Ниједна лампа, над лулама, дуваном, цигарама и књигама, није била сувише јака, свака je бацала топлу светлост на књигу коју би прелиставали. Све ce ту могло померати и пореметити. Свака ствар била je y свакодневној употреби. Исте ствари које му y родитељској кући нису ништа казивале, луле, дуван, ракија, књиге y изванредним старим повезима, овде су му биле пријатељи. Он je узимао исту књигу поново и поново, читајући само по реченицу-две, и враћао je међ остале књиге, a ове су je са радошћу дочекивале као присну другарицу. Џеријев отац био je мален човек продорних плавих очију. Сео би ћутећи y своју наслоњачу и без речи пушио лулу или цигару. Он je још једнако радио y свом великом предузећу. Кући je долазио као булдог који je управо као победник изишао из окршаја па ce смеши осећајући пријатан умор. Бил није разумевао y чему су напори и борбе овог човека, али je осећао поштовање према његовој несаломљивости. Волео je његову гостољубивост, простосрдачност према онима који су га окружавали. Он никада није тражио за себе ништа више него тачно оно што му je тог часа било апсолутно потребно. Не полажући câм нарочита права на оно што je y његовом дому, није ни нудио нарочито никога ничим. Мати je, међутим, била велика дама. Имала je круну сјајне сребрне косе, чији су ce таласи преливали љубичасто над снежнобелим лицем и заносним тамним очима, које je подарила своме сину. То je била најдебља и најлепша жена коју je Бил видео y животу. О, много лепша од Тони, од жене француског војног изасланика, од Нанси. Било je нечег необично детињег, ружичастог, насмешеног и чистог y томе лицу које, угојено, више није старило. Да би изгледала тања y струку, она je стезником сву своју дебљину подигла навише, тако да су њене груди изгледале огромне, бескрајне. Римска богиња плодности. Насмешена, она ce без напора кретала кроз собе, испуњујући их својим материнством. Џери није своју мајку видео као римску богињу, већ je за њу нашао слику којом би објаснио удобност и 388

пријатност њихове куће. Његова мати je огромна бела кокош која својим дрхтавим перјем испуњава целу кућу. Сви који би ce ту затекли нашли би ce под њеним окриљем као пилићи. Џери није предложио Бети да ce узму не само зато, као што je Бети мислила, што je он био друге вере и знао да су родитељи противни њиховом браку, већ што je њему изгледало да ће негде некад наићи на пунији, занимљивији живот, један већи град, шири свет и јаче доживљаје, што би му женидба онемогућила. Сада су ce сви окупили око Џеријевих родитеља и наставили своју дискусију по свим собама, од библиотеке, преко салона, трпезарије, просторије за послугу, до кујне. Господин и госпођа Валенштајн појавили су ce међу њима само тренутак-два. Џери je отворио малени орман између две полице са књигама и дискусија je постепено постајала све конфузнија. Није ce тачно знало шта je ко доказивао. За два дана, колико су провели заједно, њихови духови су били толико раздражени да никоме од њих није падало на памет да су младићи и девојке који су иначе y извесним часовима имали снажна осећања једно за друго. Бил je најзад помислио да je све то бесмислено и страховито. Ознојено лице Џеријево и Бетин измучени поглед представљали су нешто сулудо y овом облаку дима. И сама кућа, коју je толико волео, била je као растресена земљотресом. Желео je да оде некуд далеко. Да потера кола мрачним друмовима. Нанси je дремала на његовом рамену, Њене дуге косе падале су по њему као скупоцено крзно. Без оковратника и засуканих рукава, он je себе видео сад само покривена том косом као свети Јован Испосник крзном дивље звери. Узео je њену љупку успавану главу y своје руке и натерао je да га гледа. Она га je гледала раширеним очима, непомично, трудећи ce беспомоћно да схвати ко je он. - Слушај, Нанси, хајдемо некуд далеко одавде. Ја знам иза Ричмонда један индијански резерват где ћемо бар један дан лутати ливадама и ловити рибу. Пливаћемо y реци са индијанском децом. Никада y животу више нећу да пијем. Одсада ћу ловити рибу са Индијанцима, купати ce y њиховој реци, играти са њима ву-ву. У ствари, ово je њихова земља и неко задовољство треба да им учинимо. - О, треба да им учинимо задовољство - рече Нанси још непробуђена ово je њихова земља. Мислиш ли да ће ce они радовати кад нас виде? - Дабоме да ће ce радовати. Они су моји другови и ја сам са њима већ 389

ловио рибу. Видећеш. - Хајдемо онда. И они ce дигоше и пођоше. Џери им ce придружи. - Куда ћете? - Идемо да ловимо рибу са Индијанцима - рече Нанси озбиљно, не отварајући још сасвим очи. - Ву, ву, ву - повикаше остали као индијански поклич. - Нећете ваљда пешице до њих? - Не, колима - рече Бил и поможе Нанси да навуче огртач. Било je таман толико до зоре да су на друмовима сретали само огромне камионе. Бил испрва није био сигуран y своју вожњу. Сваки покрет који би учинио био je прецизан и одређен y простору, али je његова мисао била бржа од покрета и њему je изгледало чудно што не може да их синхронизује. Кад je хтео да скрене на лево и притиснуо на волан, видео би да то више није нужно јер су кола већ скренула на лево. Затим су покрет и мисао пошли удружено. Нанси je ћутећи гледала право преда ce, свечана, одлучна. Изгледало јој je да je баш то требало чинити. Када су прошли кроз потпуно замрачену и пусту Александрију, наишли су на једну друмску крчму, којој je приступ сав био закрчен камионима. Унутра je било пуно возача камиона који су, наднесени над вреле зделе јаније, нешто важно дискутовали. Радио није престајао да трешти, светлост je била блештава и оштра y овој просторији која je на десетине миља унаоколо била једина где ce бдело. Млади људи овде били су друкчији од оних које су малочас оставили. Црте и облици њихових лица били су јачи и одређенији, и њихова тела дисала су снажно y простору. Њихова одела мирисала су на робу коју су превозили својим камионима. Бил, Нанси и Џери нашли су места за тезгом између једног снажног риђег момка и једног здепастог крупног човека косматих шака. Тај човек ce померио да би Нанси начинио места. Они су ce смешили на придошлице и додавали им со и слачицу. Машина која je показивала светле бројке када би играч убацио лоптицу звонила je панично сваки час. Тек после неколико минута схватио je Бил да je дискусија овде истоветна оној коју су оставили за собом, али са много мање позивања на ауторитете и са много мање самоуверености. Налазили су ce на главном друму који je водио y Ричмонд, кад Нанси изненада рече да она не воли Индијанце, да никада није желела да их види и да, уосталом, то поподне њена мати долази из Њујорка и да она жели да 390

проведе вече с њом. - Шта хоћеш да сада чинимо? Да ce вратимо натраг када смо већ стигли довде? - Ја y сваком случају хоћу да ce прво испавам - изјави Џери. - Ја не презирем Индијанце, али хоћу да ce испавам. - Ви можете ићи куда год хоћете. Свакако да y Ричмонду постоји воз или такси, a мени пратилац није потребан. Бил je био страховито бесан. Зора над старим градом била je изванредна. Небо je било прозирно зелено и светле пруге прелазиле су преко њега y усхићењу. Огромне бензинске станице, беле и жуте са свеже обојеним црвеним крововима, изгледале су пусте као напуштени павиљони какве светске изложбе. Најзад je из једне изишао човек са кантом y руци. Бил притера кола и, док je човек пословао око њих, распита ce где je станица за Вашингтон. Џери je остао да спава y хотелу, a Бил je лутао по вароши. Одједном y једној књижари он виде збирку Southern Literary Messenger од 1837. Отворио je свеску од јануара и прочитао: „Волео ме дуго и потпуно.“ „Сто и једна година како je Едгар Алан По записао то баш y овом граду. Сто и једна година од Артура Гордона Пима.“ И он пође y малену кућицу y којој je Поов музеј. Гледао je сваку фотографију, сваки рукопис, шкриње и столице, и сто на коме je можда песник писао. Једна стара дама показала му je фантастичне илустрације које je за „Гаврана“ начинио сиромашни и трагични Џемс Виљем Карлинг пре него што ће ce вратити y Ливерпул. Никада ниједан илустратор својом сублимношћу и трагиком није био ближе Поу од овог јадног младића. Бил сиђе y малени врт иза куће. Његов je дух био свеж и чист, и он je дисао дубоко као да ce тек пробудио из сна, a не да није легао y постељу већ двадесет и четири сата. Џери му je y колима причао своје планове за будућност. Џери je желео да оде y Јену и Хајделберг, да студира Канта и Хегела y њиховој земљи, да сиђе Рајном до њеног ушћа, да иде y Беч, да y Салцбургу присуствује фестивалу. Његов дед ce доселио из Немачке и он je покушавао да себи докаже да оно што ce сада догађа y Немачкој не мења њену суштину, a нарочито не његово дивљење за њу. Међутим, он je више није волео. Бил je радије замишљао себе y једрилици лутајући од једног до другог острва y Средоземном мору. Он би спавао под поломљеним стубовима Агриђента, или y маслињацима Свете Горе, или испод зидина Пергама. 391

Имали су само по двадесет и четири године, али су y себи носили искуства прошлости и зрелост историје и свемира. Доцније ће то изгубити, да би стекли само своја искуства кратког људског века. Сада су били на напуштеним ливадама, на уској стази која их je водила y Памунки резерват, y Лестер Манор. Било je шест после подне. Џон Зелени Јелен, чија je кућа некада била на уласку y резерват, близу куће поглавара Виљема Брадлија, сад ce преселио много дубље y резерват, Своју стару кућу био je уступио млађем брату Франку, Брзом Јелену, који ce тек оженио. Својој белој жени и детету почео je да зида нову зграду на ивици шуме. Са муком су нашли његов садашњи стан иза малене цркве. Возили су право преко пољане обрасле дивљом травом и крупним жутим цвећем. Џон je седео на прагу дрвене колибе, која je била тамна, укошена, спремна да ce као сасушени презрели цветови преда ветровима и олујама. Он ce није дигао да дочека дошљаке, али им je љубазно климнуо главом. Његова жена, обучена y избледелу плаву пижаму, вешала je избледеле плаве, зелене и црвене мужевљеве кошуље пред густом зеленом позадином шуме. Те боје су биле беспримерне лепоте y овој сутонастој светлости, Младићи су ce обрадовали њима јер су биле доказ да je човечанство проносило овим пределом своје болове и радости већ годинама и поколењима и да их je мешало са шумама и облацима и ваздухом и водом. Такве су боје малене кућице y предграђима старога Хајделберга, и такве су боје била и једра која су ce по светлим водама Средоземног мора враћала y луке. И лица дечака који су ce играли са синчићем Џоновим била су као зрело воће. Они су опколили кола са свих страна и разгледали сваки део на њима. Онда je Џон сео поред Џерија и размишљао где би им Hamac места да одспавају између ноћног и јутарњег риболова. Одвео их je натраг преко пољана своме стрицу Питеру, код кога je становао његов најстарији брат Фред, Бели Јелен. Они би доцније ноћили тамо, a сада ће Фред поћи с њима на реку. Стари Питер и његова жена обећали су одлучно да ће их чекати док ce не врате са реке ма колико то доцкан било. Младићи би и caми могли да нађу собу са широком постељом и шареним покривачима које je старица сама ткала, али ће они ипак чекати. Били су на реци кад ce већ увелико смркавало. Десетак чамаца са по двојицом момака спремало ce да са тога места исплови. На ивици шуме, пред прилазом пуним муља, била je малена шупа за оставу алата и одеће. Џон je скинуо своје старе чакшире и обукао друге старе и затим дубоке 392

гумене чизме. Као да подражава његовим покретима. Фред je чинио исто по неколико секунди после њега. Они су својим гостима нашли друга два пара старих чакшира и гумених чизама. Док су ce пресвлачили, Бил je поредио ноге своје и свога друга са њиховим. Ноге белаца биле су мршаве, маљаве, пуне жилица, жуте и модре. Ноге рибара чврсте и обле као саздане из једног јединог мишића, тамне, глатке и зреле као малочас ликови дечака. Цео риболов je y ствари био на другој обали. Када су ce превезли тамо, био je већ сасвим мрак. Требало je сачекати док чамац који je стигао пре њих поставм најпре своје мреже. Остали су y чамцу, пушећи, без речи. Звезде су већ блистале над њима. И Билију и Џерију изгледало je сасвим природно што су ту са Индијанцима, као да су сваку ноћ ловили са њима. Нису били сигурни шта ce догађа на обали, која je одмах пред њима почињала, али им je и то изгледало природно. Тада су Бели и Зелени Јелен почели спуштати мреже. Најпре су спустили на воду запаљену светиљку положену на дашчицу са које je почињала мрежа, a затим су спуштали мрежу лагано, део по део, низ воду, која ју je односила иза светиљке све даље y ноћ. На друтом крају мреже била je такође истоветна светиљка на дашчици. За њима je чекао други чамац да би спустио своју мрежу. До унедоглед виделе су ce тако запаљене светиљке које су силазиле низ воду. Само на чамцима који су ce приближили разабирале су ce тамне прилике рибара. Они су разговарали између себе кратко и одсечно, и њихови гласови изгледали су тако близу као да су сви присутни на истом месту. Један за другим полегали су сви заједно на обали, чекајући време када ће моћи да извлаче мреже. Бил није видео ниједан лик. Само када би палили цигарете, виделе су ce њихове топле издужене очи, њихова мирна широка уста и простране јагодице. Говорили су отегнутим гласовима и Бил их je једва разумевао. Велика шума иза њих, која ce y ноћи није видела ни као тамна маса, припадала je неком њујоршком клубу. Шест чланова овог клуба долазило je зими y лов на дивље патке. Џери je непрестано нешто говорио Индијанцима, који га нису разумевали, али му то нису казивали, већ су му одговарали речима које су могле задовољити било какво питање. Поново су били y чамцу да би пронашли и извадили мреже. Бил je одједном заспао. Он ce борио сваких неколико тренутака да ce разбуди, да види шта ce збива око њега, али није имао снаге ни очи да отвори. Само су његове уши бележиле узбудљиве гласове Индијанаца и Џерија. Час je то изгледало као паника, као да ce неко дави па му ce смеју, час као обичан 393

разговор, спокојан и дуг, крај домаћег огњишта. Пробудио ce тек на другој обали од удара чамца y муљ. Људи су ce искрцавали, носећи десетак фунти рибе и мрежу, и смејали ce њему што им je тако много помагао када су му малочас y два-три маха тражили да ce нагне на ову или ону страну, a он ce само све више склупчавао. Он ce сад осећао тако одморан да би могао отпочети све изнова. Прво je одвезао Џона до његове куће, a онда je са Џеријем и Фредом отишао до старога Питера. Стари их je чекао пред кућом са орасима, јабукама, и лампом. Показао им je опет собу, као да их први пут y њу уводи и опет им je рекао да je покривач ткала његова старица, a онда су Фред и он нестали. Џери je скинуо обућу, развезао кравату и заспао још пре но што ce спустио на постељу. Бил je покушавао да размишља да ли би живети y природи значило бити срећан, али je пре него што je и формулисао своју мисао већ спавао. Када ce пробудио, напољу je свањивало. Кроз отворени прозор, који je скоро био поред саме постеље, видело ce где ће ce сунце ускоро појавити. Џери je дисао дубоко и покривао главу покривачем да му светлост не би сметала. Његова црна коса вирила je испод покривача као перјаница. Птице су ce будиле на гранама и узрујано цвркутале, a онда je сунце одскочило и бацило своје оштре, светле зраке пут неба, право изнад њих. Било je тако светло и радосно да Бил за тренутак затвори очи, насмеја ce y себи и седе y постељи. Доле je била река са својим јадним напуштеним обалама, са зеленим врбама и два-три црвено обојена чамца. Са грања je роса капала као киша. Петлови су певали на све стране и невидљиви коњи рзали. Бил je био радостан. Пробудио je Џерија, натерао га да устане, замочио му главу y лавор хладне воде и онда стрчао y доњу просторију, која je y ствари служила као трпезарија и кујна y исти мах. Стари домаћини су им спремали доручак y чинији пуној растопљене масти. Фред je већ отишао да лови рибу са Џоном, уверен да je њима доста риболова и да их не вреди будити. - A тако не може - рече Бил старима, гутајући кајгану и пожурујући Џерија да гута своју. Онда je стрпао Џерија y кола и преко пољана, које су сада мирисале на биље, на млада тела, на косе и мишице девојака, возио je право на онај део обале са које су пошли y риболов. Из прве куће поред које су пролазили управо je излазио плећат Индијанац терајући свог коња на орање. Коњ je већ био упрегнут y плуг и са њега ce дизала пара, кроз коју су 394

пролетале малене црне птице. Фреда су сустигли неколико стотина метара пре шупице и Бил му рече оно што je несвесно једнако понављао y себи: - A тако не може. У шупици су наишли на Џона, који je већ навлачио дубоке чизме. Групе друтих Индијанаца већ су ловиле, клизећи лагано чамцима низ воду. Сваки покрет њихових весала бацао je по једну фантастичну боју на блиставо небо. Вода je дисала као каква велика радосна животиња. Покривала ce сликом шума, бојама зелених врба, и истезала ce пут бескрајних простора. Бил je гледао како људи спуштају три мреже, једну за другом. И то je за њега имало препотопско значење утапања једног бића y друго, преображаја једне материје y другу. Хтео je да y ту исту воду утопи своје руке, своје лице, и да их више никад не вади. Утопити ce y радост, нестати y радости. Лежали су опет пред шумицом, чекајући да ваде мреже, и опет je заспао. Кад ce пробудио, Џон и Фред и Џери били су ce издужили високо y чамцу, извлачећи сребрне рибе из мреже. Насмејао им ce. Смејао ce пресвлачећи ce y шупици и идући да види кућицу коју je Џон, Зелени Јелен, зидао својој породици од дасака које je сам истесао. Све je изгледало достојно радости. Обећали су да ће ce вратити на прави велики риболов који ће бити кроз неколико недеља. Пошто су ce опростили са свима, још пре десет часова, били су на друму на повратку кроз Вирџинију. Бил je показивао Џерију лепоту ових поља, дугих и валовитих, са шумарцима дуж ивица, са плавим сенкама и старинским кућама изгубљеним иза огромних храстова. Краве су пасле на пољима, и он би ce шалио са Џеријем рекавши му: „Погледај краве“ па онда: „Затвори очи!“ и после, када би већ прошли: „Сада ми реци колико их je било.“ Џери je увек видео бар двапут толико колико их je било y ствари. Бил није хтео да напушта споредне путеве и решио je да уопште не избију на главни друм. Проналазили су нове крајеве y којима никад раније нису били. Скоро на висини Александрије, али даље на запад, y близини непознатог насеља, спремао ce сеоски карневал. Вртешке и рингишпили и столови за томболе и дрвени киосци за лутрију и шатори са сликама чудовишта и морских животиња већ су били спремни за вечерашњу приредбу. Људи су весело закивали последње даске и група мештана забављала ce гледајући њихов рад. Када су после дугих лутања кроз широка поља доспели y један старински градић, они нису знали име насеља, али je Џери знао да су ce 395

удаљили на запад од Вашингтона и да ce његовом другу још никако не враћа. Он je видео дуги профил Билов и његово тихо усхићење, очи које више нису гледале y предео унаоколо, већ само напред на пут који je пред колима. Кад год би наишли на раскрсницу, Бил je био срећан да пођу путем који je изгледао запуштенији. Ништа више y Билу није изгледало забринуто, снуждено, збуњено. Он je силазио низ путеве и био je задовољан што ce откинуо од куће, пријатеља, канцеларије. Макар још неколико сати само. Свеједно je да ли ће ce ко љутити или бринути, Био je као деран који je пошао y школу, па ce одједном нашао на реци пецајући рибу кратким штапом са кукицом на крају. Волео je облаке кад ce пењу иза реке. То je део његовог карактера који je Џери највише волео. Он je волео што Бил није имао праве културе, што никада није до краја прочитао ниједну књигу, никада није саслушао ничију мисао, али што je веровао да би било довољно да ce усредсреди само једанпут па да све унесе y себе, све схвати, све разуме. A онда je опет волео само поље и облаке и бежање од пријатеља и родитеља. Џери je знао да je он сам сасвим друкчији, Он je хтео све да зна. И y најмистичнијој појави постоје чињенице које њу објашњавају. Џери je тражио шта су други забележили о тим чињеницама. И он je волео своје родитеље, јер ce крај њих осећао топло и заштићено. Под светлошћу њихове лампе он je најбоље читао. Био je карика између својих родитеља и деце која ће за њим доћи. Никада није читао Талмуд, али као да га je свечано примао из руку својих предака и не отворивши га предавао y руке потомака. За то време он je читао Канта, лагано, по четири, по пет пута исту реченицу y оригиналу. И смешио ce матери која je преносила своју чаробну дебљину кроз његову собу, уређујући сама његово чисто рубље. Она je била та која je довела прву гувернанту, Немицу, и увече га тешила расплаканог што мора да учи тај груби, крути језик. Али сада je исти тај језик изгледао као скупоцени метал из којег су изливана звона. Тако je он читао Канта и Гетеа и Стефана Георгеа, слушајући y себи звона како једно другом одговарају. Сада je опет пожелео да je y својој наслоњачи, са књигом, са леденим вискијем на сточићу, са родитељима који можда брину шта je с њим. На тргу je стајао аутобус који je полазио за Вашингтон, и како су баш остављали испражњене флаше кока-коле, он нагло ухвати Била за мишицу: - Нећу да ти кварим твој излет, али свакако треба да будем вечерас y Вашингтону. Мислим да овај аутобус решава заједнички проблем. 396

И пошто Бил не рече: „Вратићемо ce одмах заједно“ или „Остани са мном“, он ускочи y аутобус који je већ полазио и упита шофера: - Који je ово градић? - Манасас. Седајући, он je још на истом месту видео Била, који очито још никога није упитао где ce налази. И то му ce учини скоро смешним. Али je Бил врло добро знао где je. Он je знао такође да треба да дотера до прве бензинске станице Шела, па да онда скрене налево, пређе железничку пругу и настави преко пољане пут Џексоновог језера, где y ствари извире река Ококана. Три велика прастара стабла била су пред њим са својим богатим зеленим крунама, и поља дувана и младог кукуруза, и пашњаци са плавим и жутим пољским цвећем, a небо као разапет свилени шатор њихало ce над њим. Ускоро га je зелена линија испред њега пропустила y брегове покривене шумом, која je дрхтала и мирисала и била пуна дубоких плавих сенки. Знао je да je река негде ту, низ ову или ону шумску косу, али ce губио по стазама које су ce нагло брисале y шипражју. Најзад, нестрпљив, он остави кола и стрча између густог шибља, младих борова, папрати и крупних белих печурака. Ту и тамо, где ce пробијало сунце, плавиле су ce гране боровнице. Склизавајући ce, он ce дохватао за гране, чије му je размрскано лишће остајало y грудима, И он je уживао y његовом мирису. Затим je видео воду под собом. Ta вода није била ни зелена ни плава, као воде горских језера, али je била непомична и пуста, окована y гору. Птице што су узлетале испред њега изгледало му je да je прелећу y неколико тренутака па ce одмах враћају y своја гнезда. Он je већ био над водом, која je клопарала испод издубљених обала и корења великих сасушених стабала. Малене рибе су ce гониле ту, њихова сребрна тела остављала су сребрну врпцу под тамном површином воде. Светлоплави лептири спавали су на наквашеном грању. Бил ce журно свукао и загњурио одмах ту крај обале. Његова су стопала додиривала муљ. Запливао je y ширину и опет je небо било над њим. То je био крај дана и небо, још прозрачније, још свиленије, миловало га je по врату, по образу, уву, коси. Вода je сада била свежа и он je пливао све даље и даље од обале. Однекле су ce чули јасни људски гласови, два мушка и један женски, млади гласови, али он није видео нигде никог око себе, ниједан чамац, ниједног пливача. 397

Одједном, када je већ био на другој обали, помисли да, ако га ухвати грч, неће бити никога ко би му притекао y помоћ, па пожури натраг, Ококана je сва била окружена високим дрвећем, чије су ce боје огледале дубоко y води измешаној са водама Бул Рена и водама свих других поточића и струја што су ce спуштали са ових брегова. Он je полегао по њеној површини и престајао да плива. Затворио би очи и осећао светлост неба кроз очне капке. Затворио je очи и чинило му ce да ће небо бити још светлије и чаробније када их отвори. Онда ce сушио на обали на последњим зрацима сунца који су ce пробијали између боровог грања. Није имао ниједну мисао y глави, али je био непомућен и спокојан. Није ce враћао y градић, није тражио никакво одређено место. Увече ce нашао на чистинама, окруженим шумом, на високим пропланцима, за које je мислио да су на косама Хенри Хауз-Хила, али није био сигуран. Није било никаквог разлога зашто би то био баш Хенри Хауз-Хил, a не који други. Легао je под једно дрво и гледао птице које су одлетале и слушао зујање инсеката. И ово зујање постајало je све јаче и јаче уколико ce вече више спуштало. Изгледало je као да ce ноћ испреда од тог зујања да би ce исткала све до звезданог неба. Осећао je малене инсекте који су милели по његовим рукама и ногама и мушице које би слетале по њему. Али га ништа није уједало и он je скоро разговарао са њима, не реметећи их y њиховом кретању. То су били становници шуме и поља што су му долазили y походе и примали га y своју средину. Био je као дечак и чекао je да му један од инсеката саопшти да je цар и да га позове y његове дворове. И лагано ce успављивао. Када ce пробудио, око њега била je само тамна широка пољана y неразумљивом мрмљању и шаптању, y изненадним крицима, a изнад њега миријаде звезданих тела и космичких прашина. Не високо изнад њега, већ над самим њим. Небо ce било спустило тако ниско над земљу да су звезде додиривале високе стабљике трава и мешале ce са лишћем и биљем, и трепериле и блистале на домаку инсеката који су између њих пролетали. Бил најпре престаде да дише за тренутак y паници пред таквим призором, a онда затвори очи и насмеши ce y себи пун љубави за ту земљу, за звезде које силазе да je додирну, за инсекте, за ваздух и за самога себе. Осећао je своје тело као део свега тога. Свежину, скоро хладноћу ноћи, која га je испуњавала, осећао je као свежину воде кроз коју je то вече пливао. „Земљо моја, земљо моја“, мислио je са великом љубављу и, не 398

померајући своје руке, он je загрли. И, не померајући лице, он прислони свој образ на њу. „Земљо моја“ и сузе су му навирале на очи. И затворио je опет очи и миловао земљу нежно као драгану која би лежала крај њега. И онда je дуго остао y ћутању. И ниједне мисли није имао y глави. И лагано je видео како ce Видар далеко од њега, на ивици пољане, диже полако, прво на колена па на једну ногу, па на другу, па цео, и како корача. И мислио je како je срце тога човека рањено од туге, како из њега капље тамна крв и како je теже рањен од рањеника које je превијао. И онда виде себе као рањеног и виде своју крв како ce лагано слива из његове слабине и меша са земљом на којој лежи. И био je срећан што ce крв његова меша са тим тлом, И мислио je да je можда на Хенри Хауз-Хилу, али није био сигуран. „Састали смо ce на великом бојишту...“ И сети ce да су млади људи лежали ту заспали заувек и да су можда на овом истом месту лежала два друга младалачких ликова, бледи, полуотворених усана, загрљени, руку испреплетених као грање. Лежали су ту као да су пали бранећи један другога, или као да су умирући повили себе последњим човечанским загрљајем. О, само неколико сати раније, августа тог и тог, те и те кобне године господње, те и те сунчане године, те и те космичке године, они су ce бацили један на другога, они су разорили један другога, они су раскидали један другога. Са мржњом и гневом y срцу, они су ce разорили. Два брата и два друга, две младости и две будућности, на овоме месту, под овим звездама, између ових планина. A сада су лежали приљубљени, умирени, насмешени, као да један другоме шапућу нежне речи о својим драганама, и као да чувају један другог од душмана и од зла. Од данас па заувек. Па ипак, пали су за исту земљу и y истом часу. И Бил ce надвио над њихова млада, успавана и мртва тела и гледао je њихов сан који je све мирио. Било je страховите противречности y њиховом умирању, апсурдности y њиховом свечаном миру и помирењу, али и сублимног достојанства и мудрости y њиховој смрти. Јер je била великодушна и поклон другима, и храна и живот за друге. Били су мртви за исту земљу и y истом часу, И не мичући ce са свога места, толико непомичан да су ce његови удови успављивали, Бил им je шапутао нежне речи другарства. „Ова ноћ и ова река то je ваш и то je мој завичај. Ова огромна тама, ова далека сенка испод нас, сва ова пространа пустош, све je то ваш и мој завичај. Спавајте, пријатељи, спавајте. Над вашим сном круже моје 399

озвездане помрчине, над вашим сном су повијене гране и звезде. Моји заспали другови, спавајте. Заборавите борбе, заборавите прошле дане. Она црна тама je ваш и мој завичај. Сањајте. О још несванулим зорама, које ће свитати још нерођеним бићима, о још неолисталим горама. Гледајте како нова поколења улазе y рану жаркост дана, срећна под сенкама повијеног грања, као пред набором разливених вода. Гледајте, сав онај румени сјај, малочасни последњи одраз на небу, био je горућа песма ваших села, пламени стуб вашега града. „Та песма, та псовка, то сагорело жито, та пустош, та зрела жетва, тај вихор и ишчупана стабла, те ноћи y рудокопима, та јутра на језерима, све je то ваш и мој завичај. „Пали сте y вечери која je дрхтала од љубави, y вечери y којој je требало да сте скоро подједнако волели свог друга, свог брата и своју девојку... Ти си видео кроз грање млади лик свога друга, његове светле, гневне, уплашене очи, лик који je био створен за другарство, за дуге приче крај путева, за певање крај огња, за пуне чаше пијанства y крчмама. Али ти си дигао своју пушку и он je дигао своју... За исту земљу и y истом часу. „Сада спавајте, спавајте y тој шуми за коју сте мислили да je непроходна, чије ће гране, мислили сте, сакрити вас заувек једне од других, вас који сте били рођени да своје руке грејете над истим огњем, a који сте над тим огњем сагорели своја срца. Горо, ти си их издала, ти их ниси сакрила y своје зелене ноћи, авај, авај, авај, горо моја, дивна, горо безмерна, горо, планино. Сањајте, али не оно што je било јуче и што je данас, већ што ће бити тек Сутра, y коме ће успомена на вас и на све нас бити само прах. Сва љубав, мржња, пожртвовање, очајање и наде - само прах. Спавајте, добри моји давни другови, спавајте. „Ноћ je тако мирна, савршена и сви су улази y њу затворени. Куда, о куда поћи кроз ову ноћ? Куда ce вратити кроз њу? Моји другови, моји синови, моји очеви. Један једини живот који ce збио y вама поклонили сте y величини и јунаштву, y мученмштву, ви хероји, сви светитељи, баш као нико пре вас што није умео, баш као нико после вас што неће умети. Ви сте га разорили, ви сте га сагорели... Сада je све прошло. Никада више и нигде више неће ce обновити оно што сте били ви. Лепота духа и тела. Никада више ваше усхићење. У вечери, загрљени са својим женама, насмешени на једно друго поколење. Сада су путеви пусти вас, жудни вас, жедни вас. „Спавајте и сањајте, добри другови, још y мом срцу имаћете свој гроб.“ 400

Петак, 24. јуна Кућа коју су Гордони купили била je на углу Манасас и Тридесет седме улице. Стара четвртаста зграда, огромна и мрачна, усред низа мањих али подједнако старих и скоро поцрнелих кућа овог дела Џорџтауна. Цео крај je изгледао тако напуштен да нико не би поверовао да Гордони станују и приређују пријем y овој сасвим посивелој згради да редови кола нису били паркирани са обе стране улице и светлост долазила не са фасаде куће, већ са њеног бока над уским пролазом између ње и суседне грађевине. Приватни шофери, Филипинци, стајали су окупљени y тој уличици пред уласком за послуту. Малена светиљка изнад врата осветљавала je њихова источњачка лица. Пошто je овај улазак био сада и једини приступ y кућу, Стеван je прошао туда на стрме степенице које су ce одмах пеле на први спрат. Просторија y коју je доспео била je очито некада соба за послугу поред кујне. Дуж зидова били су сад поређани црвени кинески паравани и дуги столови за оставу одела. Слуга му je показао даљи пут. Уским ходником, са стране, излазило ce на широко одмориште изнад монументалног степеништа са балустрадом. Са једне стране одатле, наниже, виделе су ce некад мраморне, сад полуразрушене степенице, које су ce губиле y помрчини пред широким закованим вратницама. Са друге стране нови стаклени зид отварао ce пред осветљеним салоном. Ту иза тог стакленог зида било je топло, румено осветљење. Жути и ружичасти зраци разливали су ce по намештају. Купајући ce заједно y тој истој светлој топлоти, били су подмлађени високи позлаћени свећњаци који су већ почели да ce љуште, ормани са инкрустираним отммцама Европе, и теписи чије су боје већ сасвим истрвене. Велики букети цвећа по вазама гушили су ce y пространим кружним таласима дима од цигарета. Људи су ce испружили по диванима и пушили. Њихова лица имала су израз радника који y радионицама стакла издувавају фантастичне облике из стаклене пене. Дим ce дизао y спиралним котурима. Мешајући ce са светлошћу, миловао je глатке површине намештаја, обавијао њихове компликоване украсе, пузао ce уз печену земљу ваза и онда улазио y букете ружа и, расплињавајући ce, продирао y сваки листић и цвет. Људи су разговарали између једног издахнутог облака дима и другог. Гордон му je пошао y сусрет. 401

- Хало, докторе, лепо je од вас што сте дошли. У чаши коју je носио ломили су ce спектрално сви зраци ове собе, поред збијеног пурпура - растопљено жутило јесењег лишћа. Гордон je носио тај пурпур и жутило далеких јесени као понуду и дар, али онда je то склонио и пружио му велику, снажну, празну десницу. Обухватио га je њом око рамена и привео другој двојици гостију. Говорио je тешким, снажним, спорим гласом, који ce није прекидао. - Ви свакако не разумете шта ce збива са овом кућом пошто сте први пут код нас. Ова господа ће вам рећи какав je огроман напредак учињен откако смо ce уселили. Видите, y кући већ четрдесет година нико није становао. Скоро све што je било од резбарије разнели су суседи. Ја сам - и моја ме породица срећом није ометала y томе - од првог дана начинио план кампање за освајање овог простора, парче по парче. Прво смо нашли да ce y овоме крилу могу искористити за становање две или три собе на сваком спрату, Најпре сам њих президао и онда смо ce уселили. Моја спаваћа соба била je најпре на трећем спрату, a употребљавао сам купатило своје жене на друтом. Да би ce дошло до моје собе за рад, требало je прећи преко једне полуразрушене просторије пуне слепих мишева и ластиних гнезда. Кујна и трпезарија су биле чак овде, деца су становала на првом спрату и над гаражом y башти. Поступно смо повезали све то. Само, да би ce отворио главни улаз и степениште, требаће још доста времена, јер су y питању каменоресци, мрамор и тако даље. Иза степеништа су собе за послугу, y другом крилу биће гостинске собе и један студио за Била и Мили, остаје... - Кад све буде готово, продаћете je неком клубу - неко рече. - У ствари, док све буде готово, проћи ће толико година да ја више нећу бити жив, a Бил, чије су идеје сасвим друкчије, претвориће све y музеј Едгара Алана Поа и Волта Витмана, па ће опет морати све президати. Мислим да ће остали из моје породице бити срећни да ce иселе. Него ходите да вам покажем најфантастичнији део куће. Сада je y Стеванову руку ставио старинску чашу. Између стакла и грумени леда јасно ce издвајао пурпур трешње и жутило кришке поморанџе. Није било никакве мађије y томe, ни јесењег жутила, ни Пиве, ни Tape, ни Дурмитора, ни Вирџиније. Пошли су лево опет преко одморишта и отворили врата изнад једног огромног мрачног простора. Као из лагума ударила je оданде хладноћа и задах плесни и влаге. Негде високо y даљини, кроз четвртасти прозор или отвор, видело ce звездано небо, али тај отвор 402

није изгледао као да je на крају нечега што ограђује овде ову мрачну просторију, већ да je обешен усред ње, нека врста јединственог фењера кроз који пролећу унезверени слепи мишеви. Опет je Гордонов глас текао као моћна река. - Не можете довољно да видите. То je била позормшна дворана. Позорница je тамо y дну. Редови фотеља су ишчупани или разлупани. Улаз je одоздо из приземља и ми смо на првој галерији, Овде je, видите, лево један огроман гоблен са кога падају парчад чим га додирнете. (Стеван виде само један део полууништеног женског лика на коњу, са ловцима који трубе y рогове. Даљи део тепиха губио ce y помрчини...) Занимљиво je да представе никад нису приређиване овде, али то не смета да ce y околини прича како дух једне обожаватељке Шекспира, која je била заљубљена не знам y кога a умрла на сцени за време проба, долази бар једном годишње и лута по кући. Прича ce такође да je Бут играо ту на позорници само неколико дана пре но што je убио Линколна. Ја мислим да сам y праву што све то нисам проверавао. Видите, титуле пријатеља које волите и легенде кућа које су вам драге никада немојте проверавати. О - рече он осврћући ce живо Стевану (који га већ неколико тренутака није слушао), поцрвеневши чак од задовољства - ја сам последњи пут учинио такву грешку y вашој земљи. Не знам да ли знате да сам пре повлачења кроз Албанију био са пољском болницом y Србији. То су драге успомене за мене, али о томе ћемо још говорити. Међутим, моја прича je y томе како сам једног дана ишао да посетим манастир Грачаницу. Стари игуман ми je показивао храм са свих страна, његових пет купола под којима ce причестила царева војска пре него што ће изгинути сутрадан на Косову. Игуман ми je затим рекао поверљивим гласом: „Постоји једна тајна овде коју нико није успео да одгонетне. Храм има пет купола, али једна стално бежи. Нико никад није успео да види више од четири. Никад, никад.“ Било je очито да закони перспективе нису допуштали да све буду на окупу, Једна од четири мале куполе била je увек иза велике средишне. Тек, није прошло ни десет минута како ме je игуман увео y собу конака, где ми je одредио преноћиште, a ја сам са прозора тог другог спрата видео не само цело старинско двориште око храма, бунар, прастаре воћке, већ и свих пет купола, четири окупљене као малене птице око матере y средини. Показао сам их игуману, који je онда застао поред мене, гледао их пажљиво, присутне све ту, вечне и непомичне, дугим разочараним погледом, гледао ту 403

уништену легенду, као разбијену скупоцену купу коју више нико не може саставити. Никад, никад. - Јесте ли дуго били тамо? - Више од годину дана. Хоћете ли да ce вратимо y салон? За који тренутак уверићете ce опет да сам за ту годину дана одабрао да понесем из ваше земље оно што je свакако било најдрагоценије. Мислим на Тони. Није ce смешио. Као да je оно што je рекао скоро нељубазно, или je просто заборавио да своје речи пропрати осмехом. Нервозно je прешао кратку путању мрачне јазбине плеснивог позоришта, изнад разрушених степеница којима ce силазило некуд y помрчину, и ступио са Стеваном опет y растопљену меку златну светлост салона. Стеван му није рекао да ce сећа кад су његове младе руке Американца стезале грло форда, првога форда на коме ce он возио. Нити да ce сећа како je исто тако нервозно прелазио по преосталом диреку између провалије испуњене помрчином и малога простора на коме су, за време од сат-два, били обновили цивилизацију и запалили први огањ. Како je он онда био грчевит, узрујан, нестрпљив! Како je онда био само мишић и кост y корачању између мокрих људи и њиховог пртљага! Сада je, као он некада, његов син ишао кроз полуразрушене крајеве Вашингтона, кроз ново сазидане грађевине његове бескрајне земље, огорчен, нестрпљив, не разумевајући шта ce збива са њим и око њега, шта ce збива са тим оцем, који, с једне стране, још увек мисли да поново изгради над понором оно што су људи и природа разрушили, a с друге стране, да диже огромне нове куле конструкција и машина, хрпу уговора, робе, обвезница, законских предлога, закона, говора, хрпу хартија које представљају људски поредак, гомилу челика и цигала које су уточиште и тамница за људе. Стеван je гледао са врата трпезарије тишму људи око огромног стола претрпаног јестивом. Лица људи и жена, пролазећи испред стола, била су као постављена y то, као замазана паштетама, као положена на чиније, као одрубљена и откотрљана међ жуте рибе преливене мајонезом. Он je погледао преко рамена тих људи, између њихових одсечених глава, даље y углове и поред зидова, да би нашао младог Џека Гордона: његовог сина. Мислио je y себи: човек кога сам сад слушао je зрело доба Билово. Обојица су два доба једног истог људског бића. Да je Бил заиста био међ гостима и да га je он могао сад видети, Стеван би само рекао себи да ce и ту као и на 404

пустарама Аризоне потврђују исти биолошки закони. Али ce Бил није налазио y овој гомили. Ту je била Тони Гордон, која га je гледала из групе два човека и још једне жене. Стеван je знао да je један од тих људи сенатор, републиканац, a да je други, здепасти, космати човек, чувени филантроп, Помислио je да je жена y зеленој хаљини са орхидејом на грудима сенаторова жена. Али je гледао нарочито y Тони. Сусрет са њом га je страховито узнемиравао. У ствари, видео je да je све што je мислио и рекао откако je ушао y ову кућу, па и раније, откако je кренуо y ову кућу, било сасвим површно и безначајно, a да je главно осећање било да ће y тој кући срести Тони, девојку која je била верена и која... Џек и Бил Гордон, Аризона, дим и цвеће које умире, позориште, све то није било важно, већ... Не, он ce није радовао да je види, није више ничега било што би захтевало да je види и тешко да би могао наћи разлога зашто je пристао да дође. У први мах учинило му ce да нема апсолутно никакве разлике између ове жене ту и девојке коју je сретао y кућама својих старих тетака или y Подгорици. Била je то она иста горда девојка, зачудо слична Билу, високог чела, дугог врата и руку, лица које ce бледилом издвајало из тамнине косе. Као сјајно глатко крило велике ноћне птице. Још увек била je она као буљина, као птица ноћи, грдобна и дивна y исти мах. Велико крило, глатко и тамно. Почевши од њеног чела, низ топлину и мекоту образа, низ грло, низ облину попрсја и затим низ спокојне руке. Посматрајући ту коначност линија и облика, Стеван виде да постоје на њој огромне разлике. Не што би била старија већ савршенија. Као све што je Тони бирала за своју кућу, и она сама била je новија и млађа од своје прошлости. Тако су на старим фотографијама њихове тетке изгледале увек старије од своје садашњости. Са годинама оне би довршавале своју младост, давале јој потпунији смисао и, најзад, за оно што je y њима самима већ увело и ишчезло изградиле би дом од ткива и мишића који je бар за извесно време имао да изгледа као заустављена младост y вечности. Некада je њена одећа њу украшавала и допуњавала, али никада није била саставни део ње; сада je и њена дуга бела вечерња хаљина била она сама. Покрети њених руку, не више нагли и изненадни, били су такође она сама, све до тањира који држи y рукама, до кашике коју спушта y чинију са компотом, и те чиније, и стола, и гостију, свега унаоколо - она сама. У ствари, она je била спона која je везивала ту све њих y једну хармоничнију младост, освежавала биолошку везу сродности између наизглед разноликих људи или разноликих ствари 405

око њих, и између људи и ствари, са свим што их y овом осветљеном делу куће окружује. Она je престала да гледа y Стевана и, не мењајући израз лица, рекла нешто насмешено пријатељима око себе. Затим их je оставила и пошла y сусрет Стевану. - Знате ли да има већ огромно времена како сам очекивала да ћете доћи. Уосталом, ово није први пут да смо ce срели y Вашингтону. Он рече нешто и покуша да ce ишчупа, да не упадне y ред свих тих ствари које je Тони (Тони-Тишина) сада везивала собом, и једва да je било нечега y њему што би њој одговарало. Не питајући га да ли би то желео, она одабра тањир и, давши му знак очима да je то за њега, стаде да ређа по тањиру... - Прошле године - рече она помисливши да прошле године још нису становали овде, и додаде уз тањир малу зелену салвету - прошле године на предавању о Аја Софији y Дамбертон-Оку, ви сте седели само два седишта даље од мене. Једино што сам могла видети од вас биле су ваше руке на коленима, само једна рука заправо. Мислила сам да ћу вас ословити после, али нисам имала храбрости. Мислила сам: ово су руке које су превртале земљу и руде и хартије и књиге, све док му нису донеле славу и Нобелову награду. A нарочито да су то руке које су једном y планинама прихватиле моју сестру... Одједном она ућута. Не узбуђена. Али je видела да je он оставио свој тањир, и не само што није ни покушала да га од тога одврати већ je била скоро задовољна што je то учинио. „Доцније!“ Пошла je с њим кроз врта мањег салона који je био одмах иза њих. - Потпуно разумем зашто толико година нисте зажелели да ce сретнемо. Ви сте y ствари били дете кад сам вас видела y Подгорици, Хоћете ли да седнемо? Села je на ниски диван и сачекала да и он седне. Узела je цигарету са сточића и, не чекајући да Стеван примети да јој треба ватре, дала je знак очима момку који je пролазио. Запалила je цигарету и издвојила две чаше са његовог послужавника. Чинила je све то са сигурношћу жене која тачно зна шта y коме тренутку треба чинити када je окружена Џековим пријатељима. Њен шарм и сатанизам били су y томе што je цео свет са којим су ce дружили звала „Џековим пријатељима". Њен „savoir-faire“ и рутина били су тако поклон њему, да ce он не осети осамљеним зато што ce њом оженио. 406

Тиме je опет за њега створила уверење да je она сама уз њега потпуно усамљена и да je он једини који јој својом оданошћу може надокнадити такву суморност судбине. Тако за двадесет година она није морала да има ниједну присну пријатељицу. Њени прави присни пријатељи били су људи или и њихове жене, ако су били ожењени - али и тада je о њима чак и y својмм мислима говорила као о „Џековим пријатељима“ Сасвим далеко, дубоко y себи, била je ипак свесна да они често не би тако присно били његови пријатељи, или бар не тако дуго и постојано, да она није била његова другарица. Никад нико није покушавао да буде интиман са њом; она ce најбоље осећала кад би говорила са њима ослоњена уз свога мужа, држећи његову руку y својој, и уистину изгледала као продужење њега самога, али чаробно продужење њега самога. Чак ни са својом децом није била присна одвајајући ce од мужа. Сем са Билом, кога je требало учинити својим сином и другом, толико да Џек никада не посумња да je он мање њихов заједнички син од млађег дечака. И y Билу она je волела Џекову младост, опорост, збуњеност. То je био опет он. У ствари није имала никога који би био толико њен пријатељ да би са радошћу пред њим одбацила цео низ конвенционалности које представљају жену из света. Све до овог тренутка када je Стеван Папа-Катић поред ње. Он свакако није „Џеков пријатељ“, нити je њему стало до тога, или чак презире да ли je она савршена домаћица и дама или није. Она je могла да учини тачно супротно од онога што сада чини па да ce Стеван осећа сасвим угодно y њеном друштву, a ипак je продужавала оно што je најпре замислила као уступак мужу. Не што би овај то од ње тражио, већ што би га пријатељи тако више волели. Она ce сад љутила y себи што je њена рутина стварно јача од ње саме, што je то можда она сама, и покушавала je да то надвлада. Хтела je да каже ствари толико голе од конвенционалности да би скоро биле неумесне. - Изненадиће вас када вам кажем кад ми je ова земља први пут изгледала мојом земљом, отад и заувек мојом. То je било када сам први пут чула да ви овде предајете на некој школи. О, пре много година! Изгледала ми je отад толико мојом земљом да више није требало никуд да пођем из ње и да сам заувек могла одбацити носталгију. Само то што сам чула да ce дечак кога сам иначе једва знала налази ту негде близу, y некој оближњој вароши. Ви кога сам само узгред видела два-три пута били сте још једини живи пријатељ из оних дана и оних предела. A ви нисте ни слутили шта 407

ваше постојање некоме значи тога тренутка. Мислила сам да je питање само неколико дана да вас сретнем, да je довољно да кажем своме мужу: Хајде да посетимо младога Папа-Катића, биће ми пријатно. Али то нисам никада рекла. Нема никаквог разлога што нисам, сем можда да не би помислио како сам сувише усамљена y гомили нових људи, или што ми je било довољно да знам да од мене зависи када ћу вас видети. A то je, изгледа, највећа препрека y животу човека да нешто постигне: када само од њега зависи. Сада ми то изгледа невероватно и сада мислим да ce поступно y мени била створила помисао да бих вас грдно узнемирила својим доласком, да je за вас то нежељени сусрет. Иначе зашто бих годинама све више желела да вас сретнем, узбуђујући ce кад год бих y новинама нашла нешто о вама? Све до прошле године на оном предавању, када опет нисам имала храбрости да вам приђем, да замолим Џека да ме доведе до вас... Стеван je говорио нешто о своме животу. Баналности. Изгледало му je комично што су обоје говорили енглески. Сусрет je заиста дошао исувише касно. Сваки покрет који су чинили, свакако и њихов лик такође, био je толико покрет или лик средине y којој ce налазе да, када би их неко пренео y завичај, изгледали би својим земљацима потпуни туђинци. Скоро je цео зид преко пута њих, изнад столова са књигама, ситницама, лампама, био покривен иконама. То je y ствари било само десетак икона из јужних крајева њихове постојбине, али толико великих да су испуњавале цео простор зида. Крупне фигуре светаца као да су ce провлачиле негде ка висинама између натчовечанских глава Матере божје и Христа. Тони примети његов поглед и рече му скоро са гордошћу да je све то Џеково - чак и оно што представља делић њеног завичаја y њеној кући није толико део ње колико знак привржености њеног мужа њеном завичају. У исти мах ce љутила што ништа више не може да je заустави y том аутоматском испољавању оданости своме мужу. Требало би да je сама и чиста пред овим човеком који je тако сам и чист. Негде y данима страхота били су умрљани крвљу и муљем, али сада су сами и чисти. Шта Џек има да чини ту, шта иконе, шта њена љубав за мужјака који je само њен, само њен, за породицу, за наслоњаче и слике и ручкове по женским клубовима, за зборове на којима ће тај и тај сенатор да говори? Нису ли сами и чисти y једној огромној пустињи? Зашто му не би рекла то, зашто не би клекла пред тим још младим човеком ту и положила своју главу на његову обућу, обавила његова колена и остала y немој покорности пред оним што ce никада y њој 408

није остварило? Не, она je морала наслонити главу и насмешити ce баналним, гордим осмехом и рећи како да то има икакве важности било за кога: - То je Џекова збирка, то je његова носталгија за крајем y којем je био y младости. Чини ми ce да je то за њега била велика авантура и да још жали што ce тако брзо средио. Бил... - Трећа по реду, горе, скоро je идентична са једном која je била y дединој соби. Он ce пред њом молио свакога јутра, усправан, час климајући главом, час одбијајући њом. Нешто je признавао свом божанству, a нешто одрицао... -... Ваша баба je седела тада y ложи са још две жене. Милица je само њу видела, каже, бледу, са високо узвинутим обрвама и крзненом током на глави, и исто тако бледу жену на сцени која je говорила неразумљивим језиком и кршила своје дивне руке. Ви знате како ce то уреже y дечје сећање. Милица je онда била сасвим мала и водили су je на матине зато што je гостовала Елеонора Дузе. Да би ce тога после сећала. Она, међутим, није схватала шта ce то y ствари збива пред том окупљеном гомилом. Знала je само да су њих три ту, да je жена на сцени y очајању, да je све што говори упућено тој другој жени y ложи, која je бледа и непомична јер ништа не може да учини и ништа да помогне. Да je она сама, малена и безначајна, ту као сведок тог трпљења које je још тајанствено за њу a које ће тек доцније сазнати... И сада више никога од њих нема. Можда више никога од оних који су то поподне били y позоришту. Само ова прича... Када je умро стари Папа-Катић? Тони није волела што говори о Дузе. Што јој je прича тако ефектна. Чак јој ни глас не изгледа искрен. - Већ прве године окупације, 1916, y логору y Мађарској. Сећате ли ce како су сви били против њега? Џек Гордон им ce придружио. Био je зајапурен од разговора који je имао горе, од личне јовијалности. У почетку пријема био je потпуно задовољан собом. Чинило му ce да живот тече правилно, да иако свуда y свету човечанство није срећно, највише зато што има сувише смутљиваца и лудака, овде y његовој кући постоји кутак y коме су сви људи без напора срдачни и трпељиви, Изгледало му je да je то захваљујући њему и Тони. Међутим, доцније je настало нешто што му je помутило расположење. Није му ce свиђало оно што je председник рекао y свом „разговору крај огњишта“. Чинило му ce да то што му ce није свидело није имало везе 409

са садржином говора, па ипак... Ако ce порез на нерасподељену добит и на прираст капитала треба да измени ревидираним законом о дохотку, ако ce прошире овлашћења Комисије за контролу новчаног тржишта... Горе, y његовој соби за рад, још ce чуо председников глас, кад je он нестрпљиво сишао да потражи своју жену. У њему су y ствари била два импулса, подједнако нагла и несродна међу собом. Потирала су ону личност којом je он хтео да буде пред породицом и пред светом. У њему су живели коцкар и ловац. Његово би срце ударало јаче кад год би осетио могућност било каквог лова. Онда би он био сам са својом страшћу и нагонима, усред природе. Људи са својим законима и моралом више нису постојали око њега. Постојала je само ноћ и дан, и његова дивља жудња да све покуша, да све стави на коцку. Али он je био и човек који je, још задихан од пробијања кроз шуму, од борбе са злим људима и елементима, најзад застао са својим друговима и рекао: „Хајде да начинимо законе пред којима ћемо бити сви једнаки, хајде да живимо према њима и да ce боримо за њих, како би нас ови закони надживели.“ И тада je он био борац, ватрени насељеник који je сматрао да je његов крај најбољи крај, његови другови најбољи другови, a своје законе хтео je да испише речима љубавним, речима којима ce шапућу заклетве верности. У оба случаја, не мирећи та два себе, он je био млад и страствен, гледао жмирећи својим свежим очима, подрхтавао уснама као да их ваздух и широки простори непрестано целивају. Он сам корачао je ипак ходницима своје банке, улазио y лифтове федералних зграда, достојанствен и моћан, већ боксерског трбуха, већ сузних очију, већ отечених усана, желећи да je за цео свет баш такав: човек који je преживео све ситуације, који je y свакој од њих примао на себе сву одговорност, који je из свих ризика и опасности излазио успешно јер ce био помирио са стварношћу. Желео je да y њему сви виде то уморно и блазирано биће које више не верује y речи одушевљења већ само y резултате, ма и ограничене али конкретне, и који je, ето, готов да и сада сваком приликом приложи несебично сва своја искуства, сву своју снагу. Не ради неких великих подухвата, већ ради конкретних ограничених резултата. Некоме то може изгледати ништавно y савременој ускомешаној стварности, али други ће то схватити као мудро самоодрицање и скоро натчовечанску дисциплину. Гордон ce обраћао тој другој групи. Знао je да y оваквом ставу истицања „реализма" он ставља на свој лик 410

све дебљу, све тежу и њему самом све мрскију и неразумљивију маску, Али што je било најгоре, знао je да иза те маске лагано умире y њему страст и пре него што je помирио y себи коцкара са законодавцем, да кад прође младост, остаће само та маска која никада није била његов прави лик. Знао je да je Тони ваљда једина која je од почетка без приговора примила његово тројство личности, једино јер га je волела, да и поред своје љубави према њему, Бил није волео да остане насамо са њим y разговору, јер нису имали шта да кажу један другоме. A Бил je ипак био он сам. Како ce онда догодило то... A сада, пошто све још није било остарило y њему, коцкару ce нису свиђала ограничења која je председник објавио, али je законодавац задрхтао y њему на овај упорни, јогунасти глас браниоца народних права. И то je био само један од сукоба који би сад сваки час мутили његову бар површну веру y себе. То да je и вечерашњи пријем имао да покаже да je најбољи прилог његовог „реализма“ јавном животу тај што ће остати спона између две велике партије, можда и није било тако важно за њега, али je, бар y почетку, имало тако свеже и ведро обележје, да je скоро и њега убеђивало y значај по данашњицу, неколико месеци само пред изборе. Међутим, сукоб y њему био je јачи од било каквог свесног, унапред олишљеног става. Он je желео да буде спона између партија, не што би то била зрела одлука човека који je најпре проценио све могућности и користи, личне и опште, већ што није могао да дође ни до какве боље одлуке. Он je остајао нерешен и узрујан између себе једног и себе другог, кријући ce иза нечега што je представљало маску мудрости y незауставним струјама стварности. Тако оно што би y почетку оваквог пријема изгледало као његова зрелост пред таквим струјама, на половини пријема већ ce претворило y његов пораз. И зато je губио стрпљење. Зато му ce није свидело ни оно што je малопре рекао сенатор личном председниковом пријатељу односно функционисања Управе за унапређење јавних радова, наговештавајући да су главни напори и издаци ове установе сад y служби изборне кампање. Џек није показивао своју нестрпљивост, говорио je и даље својим дубоким гласом да и најоштрије разлике y мишљењима, као на пример какве треба да су јавне установе и како треба њима руковати, нису симптом кризе, већ доказују, напротив, да су демократске слободе још живе и да су y сталном обнављању. Сенатор га je гледао срдито, јер то није имало никакве везе са његовим 411

конкретним замеркама. За њега je овај разговор био од интереса и дошао баш y прави час, и сад му je изгледало неумесно што je Гордон очито чинио напоре да њега и његовог сабеседника умири, као да су они показивали намеру да скоче један на другог. У ствари, они су говорили са извесним хумором и чак ce ни тон њиховог гласа није био изменио. Само вече раније Џек je прочитао један стари Брандајсов чланак о радничком покрету и трустовима, a затим преписку Ендрјуа Џексона. У нестрпљивој, скоро дивљој младости Џексоновој он je видео своју сопствену младост. Идући даље ка зрелим Џексоновим остварењима, несвесно идентификујући и даље себе са њим, налазио je да су сукоби y њему његова снага и да je он сам оличење принципа на којима почивају многе основе његове постојбине. Зато му je изгледало да његов дом треба да буде малено средиште где ће ce моћи извојевати слободе и ограничити самовоље појединаца. И зато je он желео да ce код њега нађу око истог радија, слушајући председника, један председников лични пријатељ и један његово противник. Зато je, најзад, малопре био горд што, чувајући чистоту свог става, није био приступио ни Глен-Франковом „политичком комитету“ ни одбацио пријатеље из групе фармерско-радничког покрета. Није ли он био један од оних људи који су били значајни баш зато што нису тражили да им широке масе путем избора поклоне своје поверење, и није ли он био нека врста посредника између широких маса и професионалних политичара? Уместо да пође по земљи y изборној кампањи, он je позвао људе разних група да код њега саслушају председника, кога би чули и y својим кућама. Није било јасно да ли je циљ позива био да их окупи око тог говора или да им покаже његове слабости. У тој нејасности je требало да je Џекова спољна јачина, и била je заиста све до тренутка када je, изгубивши најзад стрпљење, зајапурен, не сачекавши свршетак говора, сишао чак доле и потражио Тони, Нашавши je, он упита Стевана да ли je читао Џексона. То je оно што je синоћ требало читати. - Нећете ми веровати - рече овај насмешивши ce и бранећи ce од нечег непријатног - али ја сам стварно синоћ читао, или бар прелиставао Џексона. Једног кога ви ваљда нисте имали y виду. Чарлса Џексона, геолога, који je пронашао ствар. Он je пре једно пола века писао свој „Извештај о геологији и минералогији“ за државу Њу Хемпшир. Ја намеравам да проведем лето y Њу Хемпширу и случајно ми je пао поглед на његову књигу... 412

- Ми имамо камп на језеру тамо. Ако волите риболов, наћи ћете ме о викендима, Понудио je да посредује код пријатеља тамо како би Стеван нашао погодну кућу. Показао му je своју збирку икона, a онда питао своју жену да ли ће ce после придружити партији бриџа. Она би била за столом са сенатором и са пријатељем председниковим, Он би играо са сенаторовом женом и са женом бившег амбасадора Б. Из уљудности je питао Стевана да ли би им ce и он придружио. - Драги - рече Тони скоро истоветне речи које je увек понављала таквом приликом - ти си позвао своје пријатеље да им учиниш задовољство, не да би их мучио. Ја сам већ замолила Мери да ме замени и комбинује столове с тобом. Одмах ћу je потражити. Стиве, хоћете ли да ме причекате caмо тренутак? Тада им je пришла девојка коју je Стеван видео неколико вечери раније на пристаништу. Овде je изгледала већа и крупнија. По нечему што Стеван није схватао, можда по њеној одећи, било je јасно да она не спада y званице. - Зашто ce ниси обукла, Мили? - Тони je била скоро срдита. - Зато сам баш и сишла да ти то кажем. У седам треба да сам на аеродрому. Ако сутра не летим, пропада ми цео курс. Ти свакако не би хтела да летим после вискија и пушења... Тони je замоли да остане са Стеваном док она са Џеком не види какав je распоред за бриџ учињен. Стевану ce девојка више није чинила лепом, Све je сувише блистало на њој и сјајност собе ce утапала y њу као y прејаку светлост сунчаног дана. Мале светле маљице биле су на њеним образима као на те узбраном воћу. Њене ноздрве су биле живе и подрхтавале су, такве су биле и њене пуне бледорумене усне, нестрпљиве, и њено високо чело покривено измаглицом топлоте. Иза ува су били сребрни праменови косе. Њено грло, топло, пуно, извијено, чинило ce тако живо и прозрачно да ce као y младог стабла осећало струјање сокова од њених удова и груди ка уснама, озареним очима и челу, и натраг од чела ка раменима, ка рукама. У ствари, она je била као какав арханђео светлећи сваком својом честицом y полутами која ју je окружавала. Како би ce такво биће могло задржати y овим просторијама где су сенке почињале већ изнад рамена људи, међ људима чије су главе биле обавијене плавим облацима дима! Сама њена одећа као да je била сувишна на њој. И рамена, и груди и плећа не само што су ce издвајали својим савршеним облицима већ су и зрачили кроз тканину. Шта би могло њу задржати овде, 413

где су људи расположени да не би били суморни, и разговорни да не би заћутали над својом горчином заувек! Она je почела да разговара са Стеваном, али je очито желела да га остави и већ je духом била потпуно одсутна. Нису прошле ни две секунде и већ му je то рекла, скоро не бирајући речи, не извињавајући ce. И не сачекавши његов одговор, већ je била изишла из собе. Он je очито био срећан што je отишла. Био je ослобођен страховите нелагодности што je баш са оним делом човечанства који je најдаље од њега. Тада je опазио да од пре неколико тренутака, на дивану на коме je он сам седео са Тони малочас, седи човек кога je с времена на време виђао на научним скуповима. Две године раније обојица су предавали на разним факултетима Принстона. Да je Стеван своје односе са људима називао „пријатељствима“, он би тако назвао и пријатност коју je имао када би провео са њим сат или два. Али он, и не покушавајући да објасни себи y чему je драж којом овај човек делује на њега, није веровао чак ни y пријатност његовог друштва, јер све што je оличавало овог човека било je њему туђе и неразумљиво. То што je био беспрекорно, скоро свечано одевен, што je говорио беспрекорним језиком великих есејиста о стварима које су саме по себи биле површне и елегантне, што ce смејао ситним сребрним смехом чији ce одјек чуо иза сваке изговорене речи, тако јединствено одабране, тако тачно наглашене, a иза и испред сваке учинио би лаган и речит покрет својом маленом негованом руком - све je то било неразумљиво за Стевана, чији су покрети били неодређени, изрази једва довољни, одећа само чиста и уредна. Ипак би он са неким тајанственим уживањем слушао овога човека, који ce, иако петнаест година старији од њега, још једнако мазио и играо својом културом. Напола шалећи ce, са елеганцијом и као бесциљно, понижавао ce тиме пред људима, али их исто толико и остављао далеко иза себе, да би био далеко од њих, да би остао на маленој позорници самоће. Полазећи из сасвим супротних живота, обојица су ce нашли y тој осамљености, несвесни шта их чини сродним. Нису погађали да их духовитост једнога и потпуна помиреност другога надноси заједно над исти понор, који je незнано зашто остао баш y њиховим животима. Један je ваљда помишљао да je други нашао помиреност коју он није умео да нађе, a тај други да je промашио да духовитошћу и игром нађе радости y животу. Један je од њих свакако имао да ускоро изиђе из своје усамљености, заувек, 414

али ни један ни други то нису погађали. - Знате, гледајући одавде иконе - рече он смејући ce својим ситним смехом кад Стеван седе поред њега и његове жене - ја ce увек сетим ваше приче о пустињаку како je кренуо кроз гору да нађе медведа који je појео вола сељаку, a када га je нашао, наредио му да иде да ce сам упрегне место вола y плуг. Могао би ce извући пример из тога за законе о социјалној правди и компензацији. Док Џек не нађе икону на којој ce виде пустињак и сељак и медвед како оре земљу господњу, сматрам да му збирка не вреди пажње. À propos, јесте ли примили Маргаретин позив да проведете некотшко дана код нас y Мејну? - Решила сам да вас оженим, Стиве. Она je удовица Џоовог брата и има витешки карактер. Осим тога je довољно богата да вам y башти начини ручни или џепни музеј са два-три диносауруса природне величине. - Ако хоћете узбуђења - рече професор - y салону више нас отпочео je прави окршај. Тренутно су ce смирилм око радија и ја сам то искористио да сиђем на кратак одмор између две рунде. Ви знате да нико не уме као Џек да скупи и демократе и републиканце y исту корпу. То ce зове: створити погодну атмосферу y којој би ce могло мирно дискутовати о потреби интервенцијеу данашњој светској кризи, Међутим, нико одавде неће изићи жив да саопшти шта je решено. Џек има два сина, и кад ce расправља о могућности рата... - Маргарет, Џо, за вама je читава потера горе - рече Тони вративши ce. Ако сте ce уплашили, ја вам препоручујем да ce са мном и с нашим пријатељем сакријете y врту. У ствари то и није тако рђава идеја. Волела бих да Стиву покажем шта je y овој кући мој део света. Џек има недовршене степенице, позориште и помрчине. Ја имам врт и нешто соба овде. - Бојим ce да би Маргарет ипак више волела да ме види y окршају. То je исконски нагон женке. Оно што остане од мужјака донеће плачући вама y врт. Сахраниће ме испод јаблана. Знам да Маргарет не би никад сама изгребла своје лице и посула косу пепелом, сем ако je Тони уз њу. Са својом словенском склоношћу за трагику... Силазили су низ уске степенице, крај гостију са којима je Тони говорила y пролазу. - Шта je са Билом? Мислио сам да ће нарочито он бити љут ако ce не одазовем вашем позиву, - То je тачно, ви сте y ствари данашњи његов поклон мени. То je знак његове оданости, али ипак не толике оданости да 415

би и сам издржао родитељске пријеме. Можда би било логичније да сам вас позвала да проведемо мирно вече y кругу породице. Ја сам ce, међутим, бојала да ce први пут сретнемо y таквим околностима. Ако бисте нас презрели, ви не бисте били y могућности да нас оставите после неколико минута. A Џек je толико узрујан предизборном кампањом и догађајима y свету да бих га тешко везала за једно мирно вече y кругу породице. Жбунови шимшира оштро су ограничавали пешчану стазу, на којој ce оцртавао камени водоскок, али не он сам већ његова сенка. Како су корачали осветљени са прозора куће позади, њихове сенке издужавале су ce нагло испред њих, све док ce главе сенки нису изгубиле y дрвећу, иза којег je стаза савијала. Када су и сами стигли на то место, ниже и скоро на домашају њиховом, мада далеко, угледали су реку, огроман мост и другу обалу, чудесно означену само светиљкама. Сенке људи и кола што су пролазили тамо испред светиљки гасиле су их за тренутак. Стеван ce губио и није знао где je. Сели су на камену клупу, близу тршчане ограде, изнад тог полууспаваног краја. Тони je очито по сваку цену хтела да исприча свој живот. С часа на час, Стевану ce чинило да изговара реченице о којима je толико размишљала да их je већ знала напамет. Говорила je језиком њиховог детињства. И он чак није ни опазио да су то речи којима није више чак ни мислио. Говорила je мешајући свој глас са упорном грајом попаца. Да je њена мати имала срчани удар већ y Скадру, да je Јован морао да сиђе на Елбасан. Тек доцније погинуо je на броду који je потопљен између Крфа и Марсеља. Одједном ce нашла сасвим сама са малом. Није знала да ce може бити тако сам. Ваљда je била ужаснута, y паници. Тада ce појавила енглеска мисија са лекарима и болничаркама. Мислила je најпре да je Џек такође Енглез. Била je однела девојчицу да je прегледају и Џек, који je био ту кога je онда први пут видела, помогао јој je да дође до доктора. Говорила je с њима користећи ce са оно мало енглеских речи које je знала, не што би то било потребно, већ да би их придобила. Намеравала je да им некако да дете да ce они даље старају о њему, иначе није видела како да га одржи y животу. То je трајало неколико дана, све док ce заиста није спријатељила са болничаркама и доктором. Проводила je по цео дан са њима помажући им око прегледа арнаутске деце. Тако су je повели и y Медову. Тек доцније je 416

сазнала да je Драгиша y то време био тамо. Џек je био стварно једини који ce бринуо за њих. Нашао je преноћиште, добављао храну. Једва су измењали неколико речи. Није га могла погледати y очи, толико ју je било стид што je на нечијој милости. Скоро га je мрзела због тога. Када je дошао брод по мисију, помислила je да ако успе да им да дете, остаће сама на милост и немилост даљим догађајима, али ће бар бити ослобођена даљег понижавања. Он ће отићи и више га неће видети. Испало je обрнуто. Одједном je доктор одвео њу са дететом на брод и рекао да ту остане иза чамаца за спасавање и да ce не миче. Џек je био остао y Албанији и није било прилике да ce опросте. У Риму, десетак дана доцније, када je дошла као сваки дан y мисију да види дете, Џек je чекао седећи пред кафаницом преко пута. Пушио je подигавши ноге на другу столицу, шалећи ce са талијанском децом унаоколо. Рекао јој je да je прибавио сва потребна документа да ce венчају. - То je био једини пут када смо о томе говорили. Рекла сам да и када би прилике биле друкчије, не бих могла поћи за њега пре него што би он знао мој ранији живот. Он je одговорио да ми никада неће испричати свој живот, јер je био досадан и неуредан, да ce нада да je мој живот био занимљив, a ако није, на њему je да га учини занимљивим. И то je било све! Ја га тог тренутка нисам ни мрзела ни волела. Знала сам само да без њега више не могу бити ни часа. Чак и да није било речи о венчању, ја бих га молила да ме не остави. Десет дана које сам провела мислећи да га више нећу срести били су испуњени паником. Није било y питању како ћу ce исхранити и опстати, већ страх да ћу остати без последњег бића коме je било стало до мене. Ја, која сам једном желела да ce никад не помешам са човечанством! Уочи самога дана када je требало да ce венчамо, изненада сам срела Драгишу. Заустављајући ce под фином кишицом, упола зрачном - пре песак и падање звезданог праха, тамо y Риму, но стварне капљице - излазећи само упола из ноћи која je била испуњена грдним бројем људи, прекривених дугим електричним млазевима, Драгиша je био поред ње, скоро je дотакао. Гледао je, али као без снаге да je види. A она je погледала његово лице прекривено одблесцима електричних уличних светиљки, с једном великом троугластом сенком преко пола чела, носа и целог ува. Гуран светом који je пролазио, он je ипак био на домаку њеног погледа. Скоро je био заборавио да она постоји. Не што не би сваки дан мислио 417

на њу, већ што je она постала самом његовом мишљу, a ово лице што га je гледало ту y Риму, под светлостима, било je нешто сасвим друго. Не стварност, не живот, већ опасност по мисао о њој, која je стварни живот. Погледао je са љубопитством, са страхопоштовањем, чак, што цео духовни живот y њему од ње зависи. Она ce насмешила само уснама, само доњим делом лица. Горњим je остајала озбиљна, свечана. Или je само сенка давала такав израз. Ипак није говорила ни речи, чекајући шта ће он рећи. Иако je није волео, иако je његова мисао о њој већ одавно била y ствари само мисао о животу уопште, уверење да би прошла не ословивши га и да јој je можда досадно што ју je зауставио, узбудило га je ипак исто толико као и када je мада изван њега - била сав његов живот. Одједном je почео тачно доживљавати оно што je некада доживљавао. - То си ти? Ko ли je то рекао? Она или он? Тони га je посматрала озбиљним погледом. Јасно je видео време које je као нека огромна животиња било легло између њих. Један огроман зрачни, балави пуж који би ce повлачио y себе чим би му неко прилазио. Дуге, сјајне пруге блистале су путем којим ce пуж вукао. Његови влажни пипци скупљали су ce под фосфорним градским осветљењем. - Тони, увек си иста. Био je раздраган и ужаснут. У троугластој сенци која je скривала њено лице јасно je видео уво и нагле одблеске светлости који су потицали од електричних светиљки по кућама и личили на ројеве инсеката. Није имао ништа да каже. Био je узнемирен њеним ћутањем. Хтео би јој предложити да остану заједно неко време и одмеравао je y себи колико би њено одбијање или пристајање значило за њега обнову патње или радости. - Хоћеш ли да седнемо негде? - Не, хвала. Села бих, али ме чекају. И он je одмеравао колико тај одговор за њега значи бол и разочарање. Ликовао je. Био je, ево, савршено миран. Али није знао да ли je то само за овај час, док je она још крај њега, или je заиста савладао, преболео своју младост: оно што je било најстраственије y њему. A она га je гледала мирно и стрпљиво, затим скренула поглед са њега на дуге, суморне, обасјане фасаде старинских кућа. Ситан, зрачан прах падао je по њеној одећи. Драгиша je тек тада приметио да му она ниједно питање није поставила, као да je ништа о њему није занимало или као да je све већ знала. Још увек 418

упорна без страствености, без срца. - Јеси ли сама овде? - Не. Неко ме чека. - Ја сам сасвим сам. Не постоји ниједно биће које овде познајем. И одједном, то je била истина. Дотле није био свестан тога. Било je много људи с којима je општио, a сада je изненада видео да je савршено caм, неумитно и заувек сам. Увидео - да ли зато што je сада срео Тони, што ће га она убрзо оставити, што je осетио да би уз њу био мање сам? Не, већ зато што je те речи некоме најзад рекао, што ce није сетио да то себи и раније каже. - Да? - усиљено ce чудила Тони, као да јој je саопштио било шта без важности. Драгиша je хтео да пође. Онда ce нагао над њу и, не обраћајући пажњу на свет који je непрестано пролазио око њих, загрлио je и пољубио. У једној црногорској варошици долазио je био с Јованом к њима y стан, a она je пред њих изишла. Покушао je тада да je помилује по врату, a она ce ужаснуто одмакла. Сада je завршио тај покрет, изгледало му je, толико векова доцније. Тони ce насмешила, нимало збуњена. Без журбе, без узрујавања, вратила му je пољубац, осетивши мирис дувана, меки мишић усана који ce посувраћао, па осетивши према Драгиши нежност као према детету, хтела je да му дотакне и косу на потиљку. Оборила му je шешир на влажни, фосфорни камен и, збуњена, помиловала га по коси. - Морам да журим - рекла je, пружајући му руку, скоро намрштена. - Заиста не можеш да седнеш са мном један тренутак? Тони je погледала око себе као да би ти узроци њене журбе били свуда око ње и као да je промеравала да ли су заиста тако неодложни. - Добро, можда. Пола сата... ... Тони ce диже да пође. - Не можеш да останеш још мало? - упитао je Драгиша, одједном не налазећи y себи снаге да устане. Келнер ce сам упутио њиховом столу. Драгиша ce загледао један тренутак y његову белу блузу, изукрштану љубичастим и плавим светлосним одблесцима. Мрачне зграде, сјајне и мукле експлозије реклама, зрачни прах, тискање људи, све je то изгледало монструозно и као набацано на ову људску прилику која je чекала пред њим, Драгиша плати рачун. То није било људско тело - тај човек - сједињено и јасно y свом склопу, већ нека 419

невероватна пирамида најразнороднијих елемената, нестабилна, покретна, y сталном напору да одржи равнотежу и да ce не разруши. Погледао je y Тони, која je представљала досад тако чврсту громаду патње y његовом животу. Њено лице, y овом тренутку, било je такође исецкано разним оштрим расветљењима, која су му, као отрови, нагризала облик. Део чела, око, уво и ниже, цело једно време и рука били су y потпуној помрачини. Цела њена личност губила ce y општем хаосу фасада и, заједно с њима, y општој, хучној, фосфорној реци ноћи. - Сада већ заиста морам да идем! Он je стајао пред њом и гледао како му опрезно пружа руку, ту руку што ce поново родила из помрчине y коју je била нестала. Иста она којом га je малочас помиловала по темену и коси... Није хтела да je прати. Пружала му je руку опрезно али одлучно, и то je значило да не треба да пође с њом. Драгиша je то приметио и желео je само да погоди y којој мери тај покрет значи опрезност да га не увреди, a y којој коначну одлуку. И пре него што je заиста схватио шта je ту превагнуло, прихватио je руку, живу, збијену, тачну y облицима. Као да би, прихватајући јој руку, целу Тони имао да изведе на светлост, он je заиста видео опет сједињену, озарену немим усхићењем које je навалило из њега. Иако ce по њеном лицу и даље ломила чудна светлост, видео je јасно целу, сједињену, одређену. Само то усхићење није ce односило на њу већ на нешто друго, за њега још непознато, што би могао, када би она то хтела, једино њој да објасни. Не дивећи јој ce више, не обожавајући ce, не волећи je чак, чинило му ce, он није могао без ње. - Хоћемо ли ce видети још који пут? - Па да - рече Тони мирно, онако исто обазриво и решено. - Мораћемо ce опет срести! И он осети иза њених речи оно неподношљиво: да ће она увек проћи поред њега као да он не постоји, само ако je не буде видео. Гледао je како нестаје y зрачној гомили, која није ни крзно, ни талас, ни звучни акорд неког џиновског оркестра, y некој катаклизми фосфора, зажареног, задимљеног, пуног молуска, инсеката и људских костију. Гледао je како ce претвара y један једини покрет, најтајанственији од свих који ce збивају y природи, покрет људскога тела... - Тони - зовну je он још једном и пође неколико корака да je стигне. Она ce осврте и застаде, зачуђена, можда једва насмешена, - Извини! 420

настави он мукло! - Ја мислим... ми ce више никада нећемо срести... И гледаше je скоро понизно, збуњен, згрожен и сам што je и то морао да изговори. Тони je остала нема један тренутак, a затим и с неком горчином, и са неким сажаљењем, и са презирањем чак, рече му, настављајући већ покрет којим ће ce удаљити: - Није могућно да си толико слаб! Човек, a толико слаб! - Када смо ујутру полазили y Америчку амбасаду, рекла сам Џеку да сам вече раније срела човека који je био мој љубавник, који ме још увек воли. „Хоћеш ли да ce венчаш са њиме?“ - „Не, никада, али je он заувек y мени.“ „То ти мислиш. Ти немаш ни појма како ћу га ја изгурати да га ce више никада не сетиш...“ Оно што сам тада осећала за Џека, a што сам сматрала само наклоношћу, гранало ce, расло, пуштало корена, обухватало цео мој живот. И то je оно што je, сада видим, од првога часа била права и једина љубав коју сам имала. Ја никад нисам волела ниједног човека сем Џека, ни пре ни после нашег сусрета, и никад, ниједног часа нисам посумњала y његову љубав. Када смо дошли y Америку и он ме представио својој породици и друговима и хтео да ми помогне да их придобијем, a ја осећала да сам за њих туђа, дивља и без привлачности, да ће требати године док их привикнем на себе, живот ми je био тежак. Сви су мислили да je Милица наше дете и чудили ce зашто не кажемо да смо ce венчали раније, како бисмо прикрили њено превремено рођење, већ измишљамо читаву причу о усвајању. Оно што ми je дало доста јачине да издржим све то, не бризнувши ниједном y плач, не показујући пред Џеком да y мени више нема снаге, била je љубав његовог дечка. Мали Бил ме je присвојио од првога часа као велику играчку која je само његова. Није никада опростио Мили што je дошла са нама. За мене je та његова приврженост била огромно важна, јер сам тако Џеку могла показати да ће сину вратити љубав коју сам добила од његовог оца. Чак и доцније, када смо имали своје заједничко дете, оно није значило за мој живот оно што je Бил. Џек je радио y фабрикама, y банкама, са осигурањима, и ја му ничим нисам помагала, сем што сам га чекала са децом код куће. Никад нисам разумела како je са таквом сметњом, каква сам му ја била, могао успети. Пријатељи које je доводио y кућу осећали су ce нелагодно, јер сам тек много доцније успела да схватим да све што ce од мене тражм то je да ce опустим и прихватим живот и судбину, да ce опустим пред његовим рођацима и пријатељима, да ce слободно крећем и дишем под Џековом љубављу и заштитом. Најзад сам видела да од мене 421

нико ништа не очекује до то, да нико ни од кога ништа не очекује, да смо сви заједно y истом животу и да можемо то време провести не гурајући ce, не сметајући једно другоме. Покаткад ми сад изгледа да сам срећна, иако ми Европљани не умемо да будемо срећни. Нарочито када сам y овој прашумској башти. Ако ce Џек не буде љутио, ова ће башта и остати прашума. Сасвим сами као y Рају... Сада сам доста причала о себи. На вама je да кажете y чему je био ваш живот. Шта ce све збивало са вама. Постоји једна ствар коју нисам никада разумела. Како ce догодило да сте y Албанији били тако осиромашили, a да ce нисте никоме обратили за помоћ? Било je толико људи којима je било довољно да сте рекли да сте Папа-Катић. Мора да je y вама била страховита гордост кад чак ни нама y Подгорици нисте ништа рекли. - Не, то није била гордост, можда само примање живота таквог какав je за све. Можда само то. И то није нешто због чега би ce он сад кајао. Међутим, Стеван je био грдно зачуђен што je она овај врт малочас назвала Рајем. И то y тренутку када je он успео да разазна где ce налази. Испод њих била je улмчица која je окружавала брежуљак на чијем je врху био врт ограђен тршчаном оградом, Ниже доле био je улаз широм отворен, a између његова два камена стуба растао je високо дивљи и отровни бршљан. То je био „Рај“ из кога су некада побегли први људи. Сада ce „Рај“ међутим, пунио светом. Неки су имали чаше y рукама и Тони ce подиже да поздрави сенатора који ce опраштао. Тако Стеван није морао ништа да јој каже о своме животу овде. Чинило му ce да ништа не би ни имао да каже. Опет je био сам усред гомиле коју није познавао. Сада су сви били ту y врту, говорећи гласно као да су уплашени од ноћи. Неко (вероватно његов пријатељ Џо) je рекао да Гордонова кућа y позадини изгледа као брод пристао уз пусто острво, a да су они сви путници који су сишли са брода на копно само неколико тренутака, да би опружили ноге, али да ce не удаљују од њега да их овај не би оставио заувек y дивљини. Пронашавши излаз кроз капију зараслу биљем, изишао je на малену уличицу изнад Мулице. Пошао je само неколико корака тим путем, који je познавао, и већ je био y потпуној самоћи. Испео ce уз брежуљак и нашао ce пред својом кућом испод расцветаних липа. Врата суседне куће y којој су становале сликарке била су отворена. 422

Можда je ту била Сали, са осмехом који није ништа обећавао и ништа тражио, крећући ce уморним, меким покретима међ страховитим сликама. Никога није било унутра и он je стајао неколико тренутака. Пред њим je, y потпуној тишини, девојка притискивала трновиту грану на своје обнажене груди. Он тада сиђе y трпезарију, на чијем су столу још били неопрани тањири, чаше и воће. Отворена врата трпезарије водила су y вртић. Један од зидова који су га окружавали био je зид куће y којој je он становао. Вратио ce и затворио врата за собом. Пред његовим прагом су још биле новине, на које ce претплатио да би видео како ce развијају догађаји y Шпанији и y Судетима. Понекад их не би отворио по неколико дана, понекад би читао пажљиво ред по ред и мотрио после сваке прочитане речи шта ce збива y њему, И као да ce ништа y њему више није покретало, као да je све било скамењено заувек, да je сасвим свеједно што je тамо заувек оркан и што седамнаестогодишњи дечаци падају негде по друмовима. Али je читао реч по реч, и ако би му ce учинило да je прескочио коју, враћао би ce на њу и читао je пажљиво. Затим би читао извештаје о истраживањима на Иранској висоравни, y арктичким пределима или y Аризони; али би y том случају био подједнако скамењен и мртав пред открићима која би га иначе узбуђивала. И целу ноћ до зоре остајао je отворених очију y постељи. Он je отворио сада новине и, не знајући зашто то чини, потражио вести из свога завичаја. Имена његових другова није било ту. Знао je да je Андрејка директор једног економског часописа, чије je име случајно пронашао y неком каталогу, да je Милан y Шпанији. У своме допису о борби y Астурији амерички дописник je говорио о песнику који je командовао једном међународном бригадом. Описао je његову „мушку“ лепоту, његове опоре стихове и најзад споменуо његово име. Међутим, шта ce догађало са њим за време од двадесет година, да ли je био y одушевљењу, y беди, y болестима, да ли je волео, женио ce, имао децу, губио их, свега тога није било y те три реченице које су описивале гињење људи y Астурији. Није знао чак ни да ли би желео да га опет види. Чак ни ове ноћи, чак ни сада кад je о свим кутовима празне куће тражио Сали да би проговорио само неколико човечанских речи и када би ce обрадовао да му младићки глас Билов телефонира, као y последње време, без икаквог разлога. Бил би га називао Меком и казивао му ствари које су за њега самог свакако нове и узбудљиве, a за Стевана само младе и зато унеколико 423

чаробне. Тада je y двадесет првих редова дописа из завичаја (који je y својим мислима представљао себи не какав je свакако тога тренутка нити какав je био када га je последњи пут видео, већ какав ce кристалисао y његовом ужасавању на прошлост) наишао на два имена. Била су штампана скоро y истој реченици, словима којима и све друге речи, али њему су изгледала неочекивано љута, црна, оштра, зла. То су била имена Стевана Џамића и Драгише Стефановића. Стеван Џамић, јављало ce ту, вратио ce са пута y Загреб, где ce био састао са шефовима Хрватске сељачке странке ради евентуалног споразума свих странака опозиције. A мало ниже, да je Драгиша Стефановић одржао збор владине странке y Јужној Србији. И опет Стеван није могао да замисли каква je y ствари људска судбина иза та два имена која су ту споменута између десетине других. Било je јасно само да су то сад два огорчена противника. За њега, Стевана Папа-Катића, одавде, изгледали су на тој далекој пучини људских маса као два потамнела, бездушна, сасушена дирека око којих ce разбијају валови и поплаве, без снаге да их оживе или разруше. Бујица je проносила кровове, подављене петлове, корита, лешеве говеда, смешне столице, женске шешире са перјем, a међ њима су стрчала још увек та два бездушна дирека, која су некад y човечанству, y свежини и младости били људи. Један, његов имењак, волео je његову мајку и затим жену која je рађала y планини, a други je волео сестру те жене и он je... Стеван je угасио светлост и изишао да седне на балкон изнад врта који je припадао њему и девојкама. Он je чуо да су ce девојке вратиле са својим друговима, да су на вратима између трпезарије и врта, и било je и лако и просто довикнути им „Хало!“, али он то није чинио. Просто, још један дан прошао je y његовом животу. Војске инсеката пеле су ce, губиле y диму, нестајале. Женке су бацале јаја, ларве су ce храниле великим блатом, где су фосфори и нитрати блистали само један час. Њихова слузава тела димила су ce и испаравала, загушујући нове народе ларви који су пристизали. Век инсеката дахтао je под њима. Само ноћу, један за другим, постављали су ce као зидови по својим путевима. Све нове и нове војске, стрпљиве, ћутљиве, безнадежне и безбројне, продирале су y загушљиве, задимљене и отровне шупљине и завоје Гордоновог врта. Убоди звукова, зракова, поноћних пчела и вашију отварали 424

су ране, љуте и кратерасте, које су мирисале на сумпор. Шест стотина врста инсеката гасило je своју жеђ и своје очајање. Звуци су ce разилазили лагано између звездане прашине, која je падала y свим правцима света, чак и над гробљем празних лептирских телеса. Ta су ce тела спуштала кроз простор, као киша песка и као једино мерило за време, које je на оној страни, y Шпанији, y Галицији, на Марни и y Стевановом завичају галопирало, a овде ce вукло, наступало и повлачило ce, и није одлазило никуд, и није значило ништа. Само je једна једина варница светлела одређено y дну и ба-цала светлост која je значила нешто, али je и она нестајала чим би јој ce пришло. У ствари, била je само пресек неколико поставки, логичких, које су ce, свака засебно, базирале на апсурдном. И Џек Гордон je мислио да ће заспати и будио ce опет. A Милица je пролетела између облака сасвим белих, кроз огромно стадо које je ишло сенци шума. Ушла je y небеско плаветнило над собом. Било je тако интензивно плаво и бескрајно и топло, тако јединствено и ново. Тек рођено плаветнило, тек разбуђено плаветнило. Теглећи своје бескрајне руке, плаветнило je излазило из сна, забацујући своју младалачку главу, полуотворених младалачких усана. Ефеб-Плаветнило, Аполон-Плаветнило, излажући своја обнажена рамена и груди Сунцу. Толико, да и Милица такође за тренутак забаци главу и склопи очи и насмеја ce свим својим телом. Летела je још највише, навише, право y тај једини талас плаветнила, y ту једну једину венчану бурму света. Затим je слушала звук мотора и, укосујући крило, кружећи као орлови под њом, видела под собом не више стадо већ узбуркано море облака, који су прскали од сунчевих одблесака, преливали ce један y други, пропињали ce један на други. И били су раскидани и захуктали, као y радосној игри y којој ce цепа одећа y усхићењу, y којој ce обнажује час бок, час колено, час слабине, док најзад цело божанско тело не остане наго y светлости. Кроз њихово лудо ковитлање она виде благи брежуљак покривен кадифеним зеленилом и тамном велурном сенком, и виде малене тамне жбунове између два брежуљка и млаз воде међ њима сребрно обасјан сунцем, a тамо даље опет превоје неког брега и опет тајанствену осенченост суседних висова. И опет су хуктали и хуктали облаци под њом, a када би ce размакли, она би видела y даљини, као дечју играчку, Обелиск и десно од њега, преко зеленила, безброј ситних кућица изнад танке траке реке. Једна од тих кућица била je она y којој je прошле ноћи легала y постељу и y којој je овога 425

јутра излазила из постеље. И онда ce сети да je међ тим кућама једно малено људско биће, мање од најмањих инсеката, протозоа, која би ce једино видела под микроскопом, и да ју je Тони била молила да буде с тим људским бићем љубазна, a да га je она одмах напустила. Зашто? Да би сад била овде, да би летела овако, да би ce винула y висину са које су и он и сви њему слични само протозое, да би летела право y плаветнило, y плаветнило... И она опетуправи кљун y висину и мислила je да ће летети тако све више и више док буде било времена и простора и док буде било даха y њој. И када je била сасвим y плаветнилу, сетила ce да би можда било добро да му телефонира и да му каже да je свесна своје непажње. Али њему би то било досадно. Чинило ce да му je било пријатно када га je напуштала, толико je он био тамо y неприлици, са својим детињским очима, ипак свежим и насмешеним, Као да je он сав био само парче овога неба, да je комад овога неба Тони позвала на пријем, a Џек тај комад неба напојио вискијем. Затим je мислила на Била и на виски. Кад би Бил само мање пио! A затим je мислила на млађег брата Ларија, који je хтео да иде да ce бори y Шпанији, a родитељи га наговорили да уместо тога ступи y поморску академију. Као да je то исто! Мислила je на своје другове из Сурглав клуба, на седење по степеницама и разговоре којима није било краја, и видела je опет да je небо само небо и да je његово плаветнило просто питање атмосферских услова, и да je њена победа над градом y коме живи питање перспективе. Није ни примећивала да je опет испод застора белих облака, да су поља све већа и шира под њом, да je њихово зеленило све оштрије, да су контуре путева, инсталација, резервоара све одређеније, да јој са свих страна јуре y сусрет куће, да ce под њом расцветава човечанство, да je она све ограниченија y своме духу, и да je све више део онога што je под њом све веће y својим пропорцијама. Видела je друге авионе, сићушне, поређане, мртве, безначајне, на пољани која je ограничена са свих страна. И она je управљала својим тако да би га смањивала све више, све док не буде одговарао том уском ништавном простору, да би га могла поставити међ њих, да би га учинила исто тако ништавним, безначајним, истоветним њима. Њена рођена крила још су блистала на сунцу.

426

ДРУГИ ДЕО Недеља, 17. aвгуста Милица ce вратила са уског жала којим ce завршавала шума. Била je још влажна од последњег скока y воду. Њене косе су такође биле влажне. Чим je убрусом прешла преко свог младог тела, сви накупљени сунчеви зраци y њој вратили су ce на саму површину њене глаткости и, као да je сва од једног јединог комада ћилибара, таласи електрицитета струјали су кроз њу. Осећала je своје тело, свој издужени трбух, своје чврсте бутине, плућа која ce шире и скупљају, чак и свој поглед, густо, интензивно плав. Руке, док рашчешљавају дугу златну косу, палиле су ce, као пожар y полутами собе, од њеног сопственог жара. Она je привезала косу на потиљку, није ставила ни пудер ни црвенило, већ caмо навукла преко главе платнену хаљину и на босе ноге плитке платнене ципеле без потпетица. Затим je пошла да потражи било шта чиме би утолила жеђ. Осећала je задовољство младе животиње док je преко чаше хладнога млека посматрала човека који je пришао с друге стране вратница. Он je застао неодлучан пред мрежом на њима. Не куцајући, не улазећи, размишљајући нешто, он je личио на све раднике који су радили код њмх, на електричаре, баштоване, зидаре. Био je млад, опаљен сунцем, размакнутих, светлих, полудивљих, скоро веселих очију. И те очи су биле оно што je озаравало цео његов лик, У ствари, Милица je видела такође да те очи изгледају веселе једино по своме положају и размакнутости, да су, међутим, уплашене и брижне, скоро љутите, да je цео лик тога човека узнемирен и срдит. Знала je да овде нема никога ко би са њим говорио. Послуга je била y шупи заузета прањем рубља и играјући ce са маленим псом куваричиним, који je остајао стално привезан за врата шупе. Тони je била још на води, отац je имао да дође тек за викенд, a Бил, који je на језеру остао с њима само један дан, отишао je за Њујорк. У целој кући, дакле, она je сада била сасвим сама. Најбоље je било показати овом човеку где ce може придружити послузи. 427

Оставила je чашу и пошла да му то каже. Човек je, међутим, ипак закуцао на врата. Она je одмах изишла пред њега и видела да су његова кошуља и чакшире подерани, да ce местимично виде мишице и слабине. Нога над коленом имала je дуге црвене пруге, као да je шибана или изгребана. Пјер О’Мира je погледа својим узнемиреним погледом . Дошао сам да вас замолим за услугу. Ја сам скитница, бар тренутно, мислим. Оставио сам Мичиген, видите, да бих нашао сестру која je удата y Мејну. Највише сам пешачио или заустављао успут камионе да ме повезу. Ноћи сам проводио обично y шуми, Сада сам залутао. Ево зашто овако изгледам! Уосталом, нисам јео од јуче, - Добро - рече Милица седите ту на столицу под дрветом док вам спремим нешто за јело. Напољу je свакако хладовитије. Човек je остао неколико секунди стојећи, онда ce упутио столици која му je показана, али je прошао и пошао излазу. Начинио je неколико корака, па ce онда опет вратио и сео испод великог храста. За то време, посматрајући пажљиво његове покрете. Милица je поставила кафу на ватру и, отворивши леденицу, одсекла комад шунке и хлеба, нашла сир, путер, преосталу салату од кромпира и патлиџана. Застрла je мали сто y кујни чаршавом и поставила све то по њему. Одмакла je кафу да не прекипи. - Хоћете ли сада да уђете? Ушао je и посматрао својим широким лаганим погледом велику блиставу кујну, сто, јестиво, и чисти чаршав, па девојку која je опет отварала леденицу да би изнела флашу пива и сипала жуту пенушаву течност y нагнуту чашу. Сео je, али ce још није дотакао хране. - Једите - рече девојка и постави чашу поред тањира. - Молим вас! додаде насмешивши ce да би га охрабрила. Он испи чашу допола. - Хвала. Бојим ce да вам досађујем. - Ни најмање. Колико сте миља прешли пешице? - Око двеста-триста ваљда укупно. У почетку су ме прихватали шофери камиона. Откако изгледам овако, више нико неће да застане. И он je јео лаганим великим залогајима. Руке су му биле снажне, са дутим нервозним прстима као y виолиниста, као y уметника, једино je палац на руци био кратак, јак, јогунаст, скоро вулгаран. Миличин поглед паде на његове ноге. Обућа од жуте и беле коже распадала ce и изнад одваљеног ђона виделе су ce подеране и раскрвављене чарапе. 428

- Ево овде имате још пива. Ја ћу ce одмах вратити. - Она ce попела y очеву собу и по фиокама нашла пар чарапа и кошуљу. Из гардеробе je узела ципеле и платнене чакшире, a из очевог купатила убрус, јод, фластер и газу. Са свим тим y наручју сишла je опет y кујну, Човек je још седео за столом, али није више јео, иако je на тањиру још било сира и путера. Очито, он je био престао да једе чим je она изашла из кујне и сад ce опет прихватао. Гледао je ћутећи како ређа ствари по другом столу, како y један велики кујнски суд налива кафу. Потом je приближила столичицу до испред њега, села на њу и смешећи ce, без икаквог објашњења, прихватила ce његове ноге. Он ce прво тргао и подвукао ногу под столицу као да га je њен додир повредио. - Док сам била y колеџу, прошла сам кроз неку врсту болничког курса. Не бојте ce. Решеним покретом она ce опет прихватила његове ноге. Видећи да су врпце исувише увезане, пође најпре по кухињски нож да их расече. Прво je скинула обућу са једне, затим са друге ноге, пажљиво и брзо, као да га треба предухитрити ако човек реши да je y томе спречи. Он ce није бранио, али je гледао на другу страну згрчених, горких усана. Девојка je пажљиво прала ове исечене, изубијане ноге дугих плавих жилица. Стопала су подрхтавала y њеним рукама, осетљива, рањена. Она их je најпре обрисала, затим сваку огреботину прешла јодом, - Јао! - узвикну човек, намрштивши ce. - Лагано, лагано, свакако да можете поднети и више од тога! Лепила je дуге траке фластера преко четвртастих комада газе и преко свега навукла му Џекове чарапе. Једна je имала малену рупу са стране. - Сада пробајте ове ципеле. Можда су веће но што треба. Не чекајући да види како ce он y њима сналази, она стару обућу баци y канту за отпатке. - Овде имате нешто боље одеће. Можда ћете ce шоферима боље допасти! Човек завеза нове ципеле, али ce још није мицао са места. - Како вам je име? Имао je скоро саркастичан осмех. - Мислио сам да ме чак нећете запитати за име. Како je ваше? - Мили. - Девојка ce насмешила y себи погађајући да ce он тек сада осећа мање пониженим. - Немојте мислити да треба да сте ми захвални. Свакоме ce то може догодити. Хтела бих да вам дам и нешто да вам ce нађе, али нажалост немам код себе ни цента. Ако потражим мајку, она ће 429

ce толико уплашити да ће начинити пометњу. Вама то не би било згодно. - Свакако. Као што сте погодили, моја je прича просто измишљена... Сама девојка y кући? Зар ce не бојите? - y извесном погледу, да! Чини ми ce да сам уплашена. Не сувише насмешила ce опет. - Не много више него кад caм са другом који je попио чашу више a наваљује да тера кола. Не треба да ми кажете своје име. - Питер. Пјер О’Мира je моје име. Смешно име, зар не? Ирско. Они ме траже свуда унаоколо. - Узе кошуљу и чакшире и пође излазу. Затим ce врати. - Никад још нисам видео такву девојку. Само, идући пут немојте отварати врата кад сте сами, већ идите y своју собу и добро ce закључајте и вичите оданде или телефонирајте полицији... Чак и ја ако дођем опет... Погледајте! - Он ce насмеја и његове очи први пут изражаваху стварно оно што ce издалека само чинило весељем. - Осећам ce као краљ y овим новим ципелама. Осећам ce као прави О’Мира... Да ли сте то чини већ раније? Да перете ноге људима који су ce израњавили? - Не баш то. Једном je неки човек пао пред нашом кућом и ранио ce близу ува и по образу. Била je зима и клизаво. Кад сам ce вратила са пријатељима из биоскопа, нашли смо га где лежи са главом уз нашу капију. Био je сасвим стар и несрећан. Људи су га оптуживали да je придржавао коње кад су Линколна убијали. Мој брат га je после много волео... Збогом, Питер, Човек je и даље гледао својим детињским, свежим очима. Био je скоро њен друг. Изишао je из куће и нестао y боровој шуми десно од пута. Последња његова реч, као мушица, летела je још по пространој светлој кујни и чинило ce да ce спушта час на ред тањира по полицама, час на диреке од таваницом. „Збогом“, рекао je он, преносећи свој поглед са ње на своју чисту обућу, и потом изишао и нестао y шуми. Мили онда распреми све као да нико није улазио y кујну. Изиђе пред Тони, која ce, корачајући уз оближње суседе, враћала са купања. Застајали су y разговору да би добили даха после успона уз брежуљак. - Да ли je неко телефонирао? - Не, али... - И Милица зажеле да каже да je страшни момак, о коме je цело суседство са страхом читало да je y њиховојоколини, био малопре y њиховој кујни. Да би поновила узбудљивост овога доживљаја, да би видела како ће Тони и њени пријатељи на то реаговати. Најзад, можда зато што je пријатно говорити о човеку који ce зове О’Мира и који има свеже, размакнуте очи, наизглед веселе иако забринуте, баш као... као... И један 430

други лик, тако различит, мекши, блажи, велурнији, али са скоро истоветним очима, врати ce y њено сећање. Трудила ce да ce сети других појединости тог лика, али није могла, јер je био помешан са ликом човека који je малочас ту био. И трудила ce да ce сети боје гласа онога другог, али такође није могла. Чинило јој ce да je тако и то „збогом“ био изговорио човек y њиховом малом салону на Тонином пријему. Коме je y ствари малочас прала ноге и коме je дала нову обућу? И желела je опет да исприча свој малопређашњи сусрет. Али ce ипак згрози на своју неозбиљност и не рече ништа. - Хоћете ли да свратите на коктел? - Не, хвала, чекамо телефонски позив из Индијане. Суседи пођоше споредном стазом, недалеко од места где je О’Мира нестао. - Можда ћемо организовати бриџ за вечерас. Телефонираћемо вам. - Тони - рече Милица - ја знам да ћеш ти сад да прилегнеш. Ја бих ce извезла на брег. Хтела бих да видим ширину. Ми живимо y таквој једној рупи... - Добро, Мили. Кад пронађу приколице које ce закаче за авион... Врати ce ипак на време за вечеру јер ce госпођа Џонсон љути. И молим те, немој да те затекне вече напољу. Док je тај човек y околини... Мили више није зажелела да јој ce похвали. Прошла je поред кућице да упита да ли неко жели да ce одвезе до села. - Госпођо Џонсон, проћи ћу кроз село. Бићу тачна за вечеру, a ако случајно нисам, сматрајте да уопште нећу доћи и да сам већ јела. - На вашем месту, госпођице Гордон, ја ce не бих много кретала ових дана по околини. Што ce тиче вечере, ја могу и да причекам са њом. Не можете умрети од глади! - Ha путу кроз Грин Вали нашла сам мали бифе за фармере. То je шупица y којој има цигарета и сладоледа. Као кад маленој звери прекину узицу којом je била привезана уз стабло и пусте je на слободу, такву пријатност осетила je Мили сетивши ce те шупице. На њеним новим даскама било je написано неједнаким словима „Фреди“, Ту je, не излазећи из кола, пред две-три вечери, видела некога ко je пунио џепове цигаретама па плаћао то прегршћу ситног новца. Сада je y колима крај Мили била сестра гђе Џонсон. Милица je успела да ce испне уз невероватну стрмину, уском разривеном стазицом између борова до велике ливаде горе крај друма. На ливади су два до појаса 431

обнажена младића набацивала покошену траву на камион, a друга два младића возила су машину која je дугом механичком косом сасецала нови ред откоса. Мирис посеченог биља надирао je y захуктала кола. Бело цвеће, за које je Мили знала да ce сапуња под прстима, мешало je такође ту свој опојни дах. Жена крај ње говорила je монотоним гласом. Прошли су кроз сеоце, па преко каменог моста над каналом изнад два језера. Фармерски синови, завршивши већ посао, седели су на огради моста. Она je знала скоро сваког понаособ. Њихове ликове староседелаца, дуге, танке образе, издужена, танка, мишићава тела и исто тако танке, иако снажне руке. Њихове очи су биле плаве a косе жуте као слама. Они су били скори расни фосили најстаријих англосаксонских досељеника y читавом мору околних америчких народа. Са друге стране села видела ce јединствена увала са кућицама и зеленилом, букетима дрвећа и плавим сенкама кровова. Све ce губило y далеком треперењу мањег језера и брегова око њега. У тој ували становале су породице некадашњих радника сада напуштене фабрике. Чим су прешле брег и зауставиле ce, сестра гђе Џонсон потрча својим унучићима, који су je чекали на капији и сви заједно су тада дизали руке пут птица и њихови гласови полетели су увис као светле ракете. Милица je, међутим, већ прелазила оно неколико преосталих миља главног друма пре него што би зашла на напуштени стрми пут. Овај пут je водио кроз шуму, поред фарми и ливада, и онда сасвим стрмо са брега на брег између других фарми и шумица. Куће на које je Милица наилазила биле су беле и четвртасте; поред главне зграде временом je дозиђивана мања, исто тако четвртаста и бела, са истим тамним кровом који ce завршавао на ивици зграде. И затим још једна па још једна. Обично je између две такве зграде остављан засвођен пролаз за стоку, „алков“ са кровом. Стари фармери вадили су воду из кладенца и њихове старице су их гледале са прага не престајући да говоре. Пред сам успон уз брежуљак била je тако једна пространа фарма са три породичне зграде, пошто je y своје време припадала тројици браће. Њихове зграде су биле на брежуљцима између којих je протицала речица. Малени камени мостић над њом везивао je ова насеља са обе стране речице. Усечена y тамнину биља и грања, вода je отицала лагано и мирисала на влажну животињу, Чар места je био увећан још и тиме што je једна од породичних зграда била давно напуштена, њени дрвени зидови постали 432

сиви и црни, њени прозори тајанствени. Иза ове зграде на падини брежуљка простирало ce поље величанствено y лепоти, y лелујању траве и цветова, y тихом ходу или непомичности говеда, y покрету младих девојака и младића који су туда пролазили. Потомци она три брата били су сви изузетне лепоте. Они су ce тиме издвајали од осталих староседелаца варошице и долине. Не што би сами били друге расе или што би ови други били лишени лепоте, већ што je неки страни додатак y крви допринео да расност и лепота ових дечака и девојака овде буде осенчена неком тајанственом романтичношћу. Они су сви изгледали као браћа и сестре својих вршњака ca других фарми, али њихова лица нису била тако уска и издужена, нити су њихове очи биле прозирне већ тамне и плишане. Милица није хтела да иде даље. Оставила je своја кола под брежуљком и упутила ce пешице преко моста. Вода je под њом била тамна и љубичаста, сенке дивљег шибља замрачавале су ивице, a одмах даље грање врба и неког другог дрвећа покривало je воду потпуно. Ништа не би било лепше но газити такву воду, загњурити ce одједном y њу иако je плитка, наћи мале ракове и не знати после како навући обућу на стопала умрљана муљем. Младићи породице Харис музли су краве y дну дворишта на брежуљку. Плави дим дизао ce тамо са димњака над огњиштем. Из пусте напуштене зграде чула ce граја кокошију. Само неколико корака даље био je киоск са бифеом. Милица je пришла и купила цигарете. Није било више разлога зашто би и даље ту стајала. Поручила je чашу млека. У кућици je била продавачица, насмешена и бледа. Око кућице су седели момци са великим прашњавим псима, a два фармера била су наслоњена на нови камион. Милица je знала да je оно што je желела било да пође стазом даље докле год може, јер би тако била сигурна да ће видети човека који тамо станује. Међутим, то je сада било потпуно смешно. Она je могла да га види зимус y вароши кад год би хтела, a сад само зато што јој je Бил рекао да ће његов пријатељ становати ту на врху брега, „планине" како су овде говорили, и што га je пре неки дан случајно видела, узбудила ce толико да више не зна да нађе другу шетњу за себе до ову. Ипак, она ту није могла остајати много дуже, нити би за њу могло значити неко особито разочарање ако он овога дана не прође туда! Билова пријатељства нису увек била и њена, a то што je Стеван Папа-Катић из исте постојбине из које и Тони свакако да није од важности за њу, која једва да 433

ce сећа чињенице да je тамо и сама рођена. Нити je он изгледао занимљив приликом њиховог сусрета нити je обратио пажњу на њу. „У ствари, ја сам сретала људе и млађе и лепше, a он свакако није ни леп ни млад. И сретала сам људе из Тонине постојбине, и људе о којима je Бил говорио са заносом, и људе који на мене нису обраћали пажњу са намером да би ме заинтересовали за себе, a ниједан од њих није представљао нарочити доживљај за мене!“ Она ce трудила да замисли како би ce осећала да je Стеван исти човек, али млађи, без икаквог значаја, да je заљубљен y њу. То тражење, међутим, није њу занимало. Много више ју je занимало да ce сети тачно како je изгледао пре месец дана a како пре два дана. И много више ју je занимало да ли ће ce ипак он појавити сада на тој стази низ брег. Тада ce ипак сети да je његов лик врло тих, да су сем очију све његове црте, чело, усне, сви његови покрети првенствено тихи. И онда je видела да ce тихо вече спремало y овим крајевима и помислила je да je време да пође натраг. Одједном виде како ce он појавио, прво само допола иза моста, затим цео на њему; онда како право силази њој. Гледала га je како силази и била je свесна да то гледа. То je сада био цео живот. Није било ничега особитог y његовим покретима, y том још младом гологлавом лику, y грлу без оковратника, y целој појави која би ce лако изгубила y било каквој гомили. Ипак више није било сумње да je он врло важан за њу. До малочас je мислила да je важан за њу, сада je било сигурно да je тако. И знала je нарочито да он делује на њу нечим што je сасвим изван ње, што она дотле није знала да може деловати на њу. Никакве ту везе није било ни са Тони, ни са Билом, ни са њеним искуствима шта ce њој допада и шта она жели од људи. Он je био такав и такав: не изванредно грађен, не више млад, не леп, не друкчији, a ипак баш какав je њој значио, сада y овом часу, на овом месту, док јој прилази - или можда заувек и свуда - једино леп, једино млад, једино нов, јер једино je он то, и једино њен. Платила je девојци оно што je дотле узимала и, не могавши више поћи колима a да ce не сретне с њим, пошла je натраг стазом којом ce малочас довезла. Она je корачала тако око двадесет корака, скоро не дишући, скоро дрхтећи, питајући ce да ли ће ce вратити, икада вратити овамо. Онда ce нагло вратила и стала поред њега пред дућан. Он je поздрави, али као да ју je виђао ту свакога дана. Она ce трудила да изгледа што равнодушнија када му je очима показала костим за купање који je носио под мишком. 434

- Видим да сте пошли на купање. Можете ли ми рећи где je овде најбоље место за пливање? Сита сам купања y нашем кампу. Стеван je очито био збуњен. Прва два-три тренутка није одговарао. - Ја сам мислио да je тамо на великом језеру најбоље. За мене je ближе ово језеро и скоро свака фарма има свој приступ води. Харис га има доле кроз шуму. Жало je само неколико корака дуго, али нема никога. - Мислите да ce они не би љутили ако бих и ја дошла на пливање? - Не верујем да би вам замерили. Уосталом, можете им то при пролазу рећи. - Ја сам немам костим са собом, Вратићу ce за пола сата. Хоћете ли још бити тамо? - Ја обично остајем врло кратко вpeмe. Сигурно je да ћу кроз пола сата још бити тамо. Мислим да вам ce неће допасти. Она je терала колико je год могла брже натраг. Шуме су ce дизале увис пред њом и фармерске куће искакале су из њих y својој снежној чедности. Неки заносни страх да све то може бити и дуже од пола сата док стигне натраг дизао ce такође са шумама увис, право од њених стопала до рамена и косе. Вечерњи ветар јој je носио косе и снажно, као рука мушкарца, миловао по образу и ушима. Пошто je већ била код куће, замолила je гђу Џонсон да каже матери да je нашла једног познаника с ким ће поћи на мало језеро, да тамо неће дуго остати, да ће пре спавања појести само сендвич. И опет je била на истом путу све до шуме испод Харисових брежуљака. У шуми ce пресвукла y колима и сишла стазицом између шипражја на малено пешчано жало. Два дечака седела су на преврнутом чамцу. Језеро je било потпуно склопљено око свечане, металне воде, окружено великом старом храстовом шумом. Стеван je пливао недалеко од обале. Није ce вратио када ју je видео, већ je пливао даље и даље ка ширини. Она одједном није знала шта да чини. Да легне на песак који више није обасјан сунцем, или да приђе дечацима који je нису опажали или да заплива сасвим caмa као да жели сустићи тога човека због кога je малочас толико журила. Није амела да призна себи да je била исувише сигурна y себе, да je била луда као никада раније и да одсада то треба да носи као ожиљак на својој гордости. Села je на други крај чамца. Гледала je y воду, савршено мирну, оловну, Једини покрет на њој био je пливање тога човека, и то пливање га je само удаљавало од ње. Сада јој je то све било досадно, чак ce гадила на ту воду и на њега, његово пливање и на себе. Није више желела да то гледа и 435

није више гледала. Никакво жаљење за њим није осећала. Најбоље je да пође и да га више никад нигде не сретне. Пошла je. Али je само зашла за шипражје када je Стеван викну излазећи из воде. - Мислио сам да ћете ми ce придружити y пливању. Вода je топла. Могла му je рећи да он није дао знака да ће je сачекати ако заплива, могла му je показати чврсте сузе гнева и повређене гордости, заустављене на очима, али му je била толико благодарна што je није пустио да оде, што je тиме помирио њу не само са собом већ и са њом самом, да ce без речи вратила натраг. Седећи на чамцу, говорили су лагано y вечери која je бивала све тамнија. Њихови гласови су ce мешали, били скоро исте боје и јачине. Не крећући ce са тог места на ком cy седели, полазећи само својим гласовима y просторе, они су пловили савршено и сложно по некој вечерњој ширини. Није било важно шта су говорили; не шта je говорио он, или што je говорила она. То je, y ствари, био њихов први разговор, тако да оно што су говорили није било значајно својом садржином већ својим саопштавањем. Она je знала да je њему саопштавала да je одсада слаба пред њим, да нема ничега y њој што не би било слабо пред њим, ни њена гордост, ни независност, ни амбиције, ништа, ништа. И он je саопштавао - не одговарао, већ саопштавао - да он то зна, да je он то одувек знао, од пре десет минута, од пре пола сата, одувек, али да je то лудо и бесмислено, и да он неће њену слабост, да он неће ничију слабост, никада, никада више. Само je то говорио нежно, пажљиво, као добри друг и брат, као познаник такође који ce сретне y једном часу несреће и који ce више никада неће срести. И она je са тугом и патњом слушала његов глас и желела да ce баци на колена пред њим, да целива његове руке и рамена, и да му обавије главу својим девојачким рукама. Зашто, зашто толико понижење, зашто? Влажан, Стеван je одједном почео да дршће од вечерње свежине. Пошао je y помрчину да ce обуче, a дечаци су још скакали y воду. Милица je чекала стојећи. „Нема никаквог разлога зашто бих волела да сам поред њега. Ја сам сада први пут дуже с њим и он ниједну реч није изговорио којом би утицао да ce било какво осећање y мени развије. Ја сам слободна, слободна од њега, и то je дивно. Он je стар, он je ружан, он чита само књиге, он je пун комплекса и сав некако спутан, и он бежи од света.“ Али када ce вратио и допратио je до кола, помислила je да ако не седне поред ње и не пристане да га она одвезе бар до фарме и мостића, биће толико узнемирена и повређена да ће до идућега дана само о томе мислити. Међутим, он je сам 436

сео поред ње y кола, и тек кад су дошли пред стару зграду Хариса, замолио je да га ту остави. Обећао je, опет сам и као нешто најприродније, да ће ускоро доћи да их обиђе. Он je чинио све као y жељи да јој помогне како њена гордост не би имала никаквог разлога да je мучи до идућег њиховог сусрета. Она je ипак увиђала да ће и поред тога на њега мислити, и сутрадан, и дан после тога. Било јој je невероватно чудно зашто то. На простору од отприлике тридесет и пет квадратних миља тог дела Њу Хемпшира били су растурени чланови породице Харис. Расејани по дрвеним кућицама, на равним узораним пољима, између свежих зелених шума испресецаних потоцима, над којима ce високо састављало грање, као доле код језера. Они су ce рађали већ опаљени од сунца, тамних испуцаних усана, топлих љубичастих очију, понекад сасвим мрачних. Били су сви лагани и упорни као биље око њих. Путеви између једног њиховог станишта и другог тако су зарасли шибљем, или тако дубоко били усеченм y неравно земљиште, да су били више препрека но веза међу људима. Три села носила су име њихове породице. Не само село најближе фарми која je била првобитно њихово гнездо, са друге стране језера и друго чак на тридесет миља. Једно ce звало Харис Хоксхол, a друто Харис Тауер. Већина рођака je живела y сеоцету званом Фор Бродерс и y једном другом одмах крај њега, Три Спрингс. Нико међу њима није поуздано знао кад су ce населили ту ни одакле су дошли. Сећања и приче о породици почињала су тек од прадеде, који je још y неку руку имао пресудну реч о ономе шта има да ce одлучи y породици на том простору од тридесет и пет квадратних миља. Пре њега била je потпуна помрчина, a ипак сваки члан породице био je посебно горд на ту помрчину прошлости, јер je знао да она допире бескрајно далеко уназад. Када би неким чудом неко расветлио историју ове земље овде, каква je била пре две стотине година и пре три стотине година, нашао би Хариса на истим местима на којима су сада, на истим великим каменим плочама и y сенци истих шума. Трећи no реду од садашње четворице младе браће Харис, Волтер, излазио je покаткад из тих сенки и седао на оборено стабло y дворишту, на брежуљку више маленог каменог моста. Звезде су капале над њим као ноћна роса и гласови деце y кући долазили су до његових ушију као звонцад. Он je разазнавао гласове своје млађе браће и сестара док су ce надвикивали y разговору. Било их je од почетка толико y кући да су отац и мати изгледали 437

као џинови међ њима. Сад их je било дванаесторо живих. Међутим, само деца и двоје-троје одраслих остајало je уз родитеље, остали су били y Конкорду или чак y Њујорку. Они су живели по облакодерима перући прозоре, под облацима као пилоти, и y земљиним недрима као рудари. Девојке су често биле фотографски и модни модели, док су младићи били y фудбалским тимовима и y морнарици. Тако их je било свуда: на земљи, y ваздуху, на мору. Како су били и чланови добровољног ватрогасног друштва за ту област и каткад скакали y ватру да би гасили пожаре по околним фармама, налазили су ce стварно y сва четири природна елемента. Само су још били малишани y гнезду. Волтер je седео на обореном стаблу под звездама. Одједном га нешто нелагодно, чак болно дирну кад je опазио материн лик, само неколико метара од њега, иза осветљеног прозора куће. Он je гледао њено кретање, a ипак je y мислима јасније видео тај лик но када би га имао пред собом: широке равне образе, са равним сузним очима над њима и са измученим уснама, које су биле тамне и отечене као изуједане од пчела. Како je волео то тамно лице кроз које ce није никада назирало руменило, као да je крв y њему заувек усирена. Не, она није била лепа. Ваљда никада није била лепа њихова мати, али je оно што je унела као свој удео y ову породицу, пространост својих линија, отеченост и страсну врелину својих усана, учинило да je свако дете које je рађала носило - као жиг благослова, као проклетство или просто као дар божји - лепоту која никад раније није била тако изобилно просута y породицу Харис. За Волтера, међутим, она сама, његова мати, тако ружна, представљала je најдражу лепоту y породици: њене тамне влажне очи и њен милујући тамни глас. Девојке су корачале преко дворишта и кроз собе, још пре него што би дошле до Њујорка, горде на оно што je мати додала харисовским расним одликама. Имале су високо извијене обрве, дуге тамне трепавице и дуге косе које су ce саме увијале. Само, оне су знале да je отац y ствари прави представник породичног порекла и старине. Он je био исто толико прав, достојанствен колико и чланови породице Лачфорд, чија je вила горе на врху брега и који су одувек били господа. Проводили су пола свога живота y Бостону, али ce не једанпут крвно здруживали са Харисима. Час би један Лачфорд заволео девојку са фарме под њиховом кућом, час je - што je бивало ређе - нека од девојака Лачфорд више волела да остане са Харисима над језерима но да ce враћа y Бостон. Тако су, y ствари, Хариси 438

били само нешто мање господствени огранак Лачфорда и већ стотину година заједно покопавали своје мртве крај пута, између велике фарме на падини брежуљка и простране куће горе y планини. Од свога оца и његових предака дечаци Харис наследили су своја витка тела, уске зглобове, ноге и рамена као y јелена. Од њега су имали извајаност главе и лубање, праве носеве и изванредне крупне беле зубе, који су њихов осмех чинили тако чаробним. Од њега су имали још гордост, уверење да су довољни сами себи, жељу да ce ни са ким не мешају. Од матере су понели топлину, нежност, чежњу да буду вољени, да нестану y љубави, да ce избришу y ноћи и љубави. Зато je Болтер сад са нежношћу мислио на своју матер, a иза те мисли о матери - јер je ипак мисао о жени - била je нежна мисао о девојци која му je баш писала. Он je две недеље пре тога посетио њу са братом, када je ишао да га види y Бостону. Брат му je предложио да обиђу породицу Лачфорд - то je био огранак породице који ce већ деценијама није враћао на језера. Седели су y гостинској соби са осталима, свирао je радио и разговарали су помало. Сви, и млади укућани и гости, осећали су ce непријатно. Жанет je само стајала код врата и смешила ce Волтеру непрестано, гледајући га кроз трепавице, са рукама на леђима, ослоњена уз довратник. Била je y новој плавој хаљини, са великим монограмом на прсима и златним крстићем око грла. Није ништа говорила све док Хариси нису пошли да седну y кола. Онда je изишла, уз Волтера, и рекла му ваздан ствари грдном брзином: да je y школи, да би желела да он опет дође, да je тетка коју ће повести колима до центра вароши мало сулуда. Уопште, била je тако љубазна са Волтером да je он закључио да никада такву девојку више неће срести. Тетку, која je била сва напомађена и удешена, упитао je колико je девојци година, што свакако није требало; онда да ли Жанет има неког дечка, на шта je она одговорила, као случајно, да јој један дечак из трговачке морнарице стално пише и да je ваљда верена с њим. Дошавши кући, Волтер je написао девојци: „Драга моја пријатељице, хоћу да вам напишем ово писмо јер ћу ce радовати ако добијем писмо од вас. Ја сам добро y ово лепо јутро и надам ce да сте ви и сви ваши такође добро. Мада кажете да имате много пријатеља дечака, ја желим да постанем такође ваш пријатељ ако пристанете. Много мислим на вас и желим да будем ваш пријатељ ако могу. Ја немам ниједну пријатељицу. Сад имате још једног пријатеља више. Ја сад немам много времена. Радим школске задатке сваке ноћи: спавам дању и радим око куће и 439

бринем ce за пилиће. И тако немам времена за било шта сем за рад и спавање. Одлазим y школу трипут недељно, увече. Понекад помишљам да ступим y војску, јер овде не могу ништа постићи, и то je све што могу да учиним. Ми смо синоћ добро стигли кући, али je скоро целим путем падала киша. Али y један сат смо ипак били код куће. Дакле, ја ћу чекати ваше мило писмо...“ A онда je примио од Жанете писмо које je сад имао са собом: „Здраво, Волтере, мислила сам да ћу вам писати јутрос док сам мислила на вас. Ово треба, чини ми ce, да испадне кратко писмо, јер ово je први пут да вам пишем a врло je тешко писати неком први пут, јер не знаш шта ће га највише занимати. Писала бих вам и раније, али просто нисам имала времена. „Свакако je било задовољство што смо ce видели y недељу. Ја сам већ одавно очекивала да вас видим. Мислим да сте фини деран. Волела бих да сте могли остати мало дуже, али знам да je то било немогућно јер сте желели да вечерате код куће са вашом матером. Надам ce да ћете убрзо опет доћи да ме видите и онда остати дуже. „Криво ми je што сам морала да вас дочекам онако обучена као оно y недељу. Можда ћу идући пут кад дођете изгледати мало, ако не и много боље. Надам ce да вам она госпођа y недељу није била сувише на сметњи. Верујем да сте по њеном понашању видели да није нормална. Не знам да ли треба да вам кажем или не, али она je напустила мужа да би могла да јурца са другим мушкарцима. Мислим да сам довољно рекла о њој. „Не знам да ли вас занима шта сам јуче радила, или вас не занима, али ћу вам испричати понешто што сам урадила. Јуче ујутру су ученици првог и последњег разреда наше школе отишли y Ф., где су посетили фабрику хартије и болницу. Прво смо били y фабрици хартије. Верујем да знате какав je задах y фабрици хартије. Човече, нама ce смучило још док смо били унутра. Видели смо разне ступњеве y изради хартије. Онда смо обишли целу болницу. Видели смо челична плућа, просторију где чувају бебе, лабораторију, операциону салу, рендгенски кабинет и многе друге просторије. Имају нечије слепо црево y алкохолу и болничарка га je показала нама. Видели смо затим како оперишу неког црнца. Нисмо могли да уђемо y операциону салу, али смо кроз стакло могли да гледамо унутра. Јуче после подне било ми je толико зло да сам отишла кући и легла y кревет и заспала. Верујем да вам je моје причање о свему томе већ досадило, па 440

je боље да завршим. „Овде сад пада киша, Волела бих да престане. Мрзим кишовите дане. Од тога ce улењим. Питам ce какво je време код вас. Извините за овакву хартију и овакво писање. Ово перо просто неће да пише за мене. Мислим да je боље да вам кажем збогом, јер je време за аутобус. Очекујем одговор заиста скоро, па зато сигурно пишите...“ „Драга пријатељице“ одговорио je Волтер, „одговарајући на ваше мило писмо, ја ce увек радујем кад добијем писмо од вас. Ја сам добро y ово лепо јутро. Сад вам пишем. Желим да ce удате за мене. Потребни сте ми, Жанет, хоћете ли да ce удате за мене? Знам да бисмо били срећни заједно, зато ми, молим вас, одмах одговорите на ово писмо чим га добијете. Ја сам заљубљен y вас, то je сигурно, и ја то више нећу да тајим, Желим да ми кажете да ли бисте ce удали за мене или не - ако хоћете, доћи ћу по вас“. Пјер О’Мира више није могао да издржи кријући ce по шикари. Његово тело било je отечено од убода комараца, мушица и мува. Руке и лице надувени и y огњу, Он je сишао на језеро и, не свлачећи кошуљу која je већ била подерана од трња, замочио je лице и руке y воду и остао тако. Затим, не обзирући ce више ни на шта, ишао je поред обале, уз шуму, док није избио на фарму браће Харис. Нигде ce није чуо људски глас ни шум пољске машине. Два-три брава пасла су на ливади. Он je устао из жбуња мотрећи шта ce догађа y дрвеним зградама. Дим ce није дизао из димњака и сва врата су била затворена. Кокоши су чепркале около. Најзад ce дошуњао до прозора, погледао унутра, уверио ce да нема никога. Ушао je на врата, y тренутку обишао три просторије које су мирисале на недавно кување и на опрано рубље које још није изнето на сушење. Нашао je хлеб, сир, сланину, свеже сецкано месо, патлиџане, млеко. Јео je великим залогајима хлеб и сир док je чекао да ce на тек запаљеној ватри месо испржи. Нашао je неколико пакли цигарета и жижице. Био je толико задихан да ce чак није радовао свему томе. Већ дванаест дана крио ce по шумама y овом крају - три дана како je упао y камп и од девојке коју je нашао тамо добио обућу и ручак. Тек отада je његов опстанак y шумама постао неиздржљив. Раније je био y гори много више изнад језера, међ високим стаблима, где су честе чистине. Још после догађаја са братом, када je побегао из постојбине, он ce y пролеће нашао y овом крају и y њему остао скоро годину дана. Придруживши ce ловцима и водичима, он je час преправљао оронуле кућице, час постављао замке 441

по шуми. Ускоро ce спријатељио са свим околним фармерима и ловцима. Они су знали да je он ловокрадица, да продаје покаткад дивљач за време ловостаје. Али на њега ce нико није љутио, јер je био благе нарави и срдачан. То je био живот који je био лак и који je он одувек волео. Није знао шта je са женом и децом и није им ce јављао, a често je на њих мислио. Чинило му ce да би овако могао да живи заувек, док једнога дана није један од његових земљака, апотекар из истога места, дошао са породицом y походе рођацима своје жене. Они су држали кантину близу друма којим je О’Мира сваки дан пролазио. Обузет паником да ће га познати, покупио je оно мало што je имао и сишао на југ. Тако je, исцрпен, изгладнео, огорчен, доспео y онај пролаз Девете улице y Вашингтону. Ту га je Сара нашла заспалог пред својим вратима. Није могла да уђе a да га не пробуди и помери с места. Најпре ce била уплашила од њега, a затим, пошто га je увела код себе и дала му шољу кафе, и разговарајући с њим до дубоко y ноћ, нашла je y његовом помирењу са судбином и y његовим младим, забринутим очима друга каквог досада није имала. Свакако не откако je њена сестра била напустила Џека Гордона и заједно са дететом добегла човеку који je дотле био њихов станар. Кућа ce отада орила од породичних свађа између родитеља, сестре и станара. Овај je најзад отишао некуд са њом и дететом, y неки други крај. Сара je била тада млада, Она више није видела ни своју сестру ни сестрића, али кућа je била суморна. Још док je била дете, рекли су јој да ће поћи рђавим путем. Којим рђавим путем и зашто? Онда je из њихова живота био нестао Џек, који јој тако никада не би говорио - она га ce више није ни сећала. О рђавом путу размишљала je много и најзад je тај „пут“ постао као мађија. Убрзо je дочекала оног који ће je повести њиме. То je био дечак једва њених година, груб, ружан, напуклог гласа, великих руку. На сам дан када je навршила шеснаест година видела je да je бременита... Није била узбуђена. Била je само зачуђена тиме, и што je мајка на њу мање викала тада но обично. Доцније јој je рекла да je све трошкове преузео Џек Гордон. Потом je ишла да га види и да му захвали. Није била ни застиђена ни захвална, било јој je само све страховито гадно, и на степеницама његове канцеларије она je повратила. Џек јој je рекао да живот још стоји пред њом, да од ње зависи да ли ће то бити живот y коме ће бити срећна. Рекао јој je да je уверен да ће све бити добро с њом, да je он никада неће оставити, јер 442

je волео њену сестру, која je мати његовог детета. И онда јој je показао слику деветогодишњег дерана. То je био њен сестрић, обучен y дрес играча безбола. Није знала шта треба да му каже. Њена мати je чак мислила да je њена лепота разлог његове пажње и саветовала je да пази, јер je једном већ било доста муке због Џека y кући. У својим материнским осећањима, иако je y своје време била бацила сву кривицу на кћер, она je сада за све што ce догодило нашла разлога y Џековој неумешности да надјача прву кризу y браку. Џек je тада без срџбе и очајања примио био догађаје онако како су ce развијали, Хтео да помогне да ce све што пре среди, и писао je писма родитељима, y којима их je уверавао y своју оданост, али никако није спомињао како би желео да му ce жена врати. Све je то учинило да je Сарина мати стекла уверење да je Џеку згодно што ce све тако збило и да je он из целога догађаја изишао најмање повређен. Сада када ce он поново појавио као заштитник млађе кћери, иако je ова заштита дошла на молбу саме матере, иако je показивала да je његово раније уверавање о оданости према породици било истинско, мајка je подозриво прихватила Џекову помоћ, без које иначе њена кћи не би могла a да y нову болну ствар по породицу не умеша и оца. A тога ce она највише плашила. Заједно са мужем начинила je такву пометњу са старијом ћерком да ce ни дуго после њене смрти није могло споменути њено име a да ce бура срџбе поново не ускомеша y тој напола разореној породици. Сада je хтела да од тога заштити Сару, као да није сама била крива за све што ce њој догодило баш зато што су од почетка сви заједно, и она, и њен муж и старија кћи, проналазили y њој одлике које показују да ће једном поћи рђавим путем. Још од малена Сара je била површна, сујетна, упорна, готова да ce y одбрану себе скрије иза најфантастичније приче. Покаткад je, разуме ce, била ћутљива, замишљена и насмешена по читаве сате, било где да je оставе. Покаткад je излазила из тог ћутања са сузама y очима, са нежношћу коју нико није разумевао и која je показивала да je њој свеједно да ли je неко пре тога био љубазан са њом или не, да ли су још љути што je нешто била скривила или не. Она je била нежна према њима, јер јој je било жао њих, јер све оно што ce с њом догађало није било важно, нити je било важно да ce они на њу наљуте или je казне. Било јој je жао њих, иако они „нису ништа разумели“ y ствари и остали су деца, док je она већ толико одрасла и зрела, иако je још дете. Тада je она њих волела великодушно, нештедимице, 443

да би им помогла. За дивно чудо они су тада сви примали њену љубав ca одушевљењем, ca благодарношћу скоро. Она je онако мала трчкарала по кући и угађала свакогие, распремала по кујни, хранила изгладнеле псе које би покупила на улици, a када би дошао Џек, који ce тада тек био венчао, седела je на столичици према њему и говорила с њим ствари детињасте, разуме ce, али однекуд тако осећајне и мудре да су га дирале право y срце. Погађао je да она не изиграва одрасло биће, као понека деца, да би им ce дивили и да би ce после препричавало шта су рекла, већ да je то једини начин којим ово дете уме да општи. Онда би опет бивала зла, себична животињица, која би само о себи мислила, која би себе окружила лажима и детињастим али отровним сплеткама. За најмању неприлику y којој би ce нашла имала je при руци хиљаду подлих објашњења. И мати je њу мрзела и очекивала само најгоре од ње када јој буде осамнаест или деветнаест. И стварно, када јој je било шеснаест година, она je дошла мајци и без икакве лажи, без икаквог правдања, без пребацивања кривице на друге, поверила јој ce, a мати je одмах зажелела да je заштити. Џек Гордон, међутим, није примећивао њену лепоту, или бар не ову спољну, физичку, Он ce сећао једне друге, неограничене, широке, детињске, која je y њој долазила y детињству кад наступи, a y њеној сестри била стална, иза свега, скоро сакривена за све. Џек je знао да je оно што je y његовој вереници и доцније жени било право и велико њему било неприступачно. Оно што je физичко y њој ограничено je y простору и y њему самом, док ономе што je боље y њој он не може да нађе границе, ни да то обухвати својим ваљда сувише плаховитим младићким духом. Она га je волела, она га je желела, али она je волела очито и друге младиће које су виђали. Без икакве жеље да га увреди или узнемири, причала му je шта њу y њима привлачи и како ће једнога дана све то бити само y њему, и онда ће она умети само за њега да зна. Није падао y срџбу, али ce осећао изгубљеним y том. Долазио je и слушао малу Сару, мислећи како ће чак и y њеним детињским речима наћи можда одгонетку за ту скоро идиотску искреност старије сестре. Не, интелектуалне способности његове младе жене биле су врло ограничене. Она je то знала и непрестано о томе говорила. И он je покушавао да je задржи за себе и непрестано јој са узбуђењем говорио да га може уништити за један дан, да ће бити разорен ако га остави. 444

И она га je оставила са дететом, потпуно идиотски, заборавивши за собом писма која јој je други човек писао и сву своју одећу, a прикачивши чиодом за завесу белешку y којој му са свим правописним грешкама и пометњом речи казује да ce више никада неће видети. Одједном je осећао према њој само грдну нежност, скоро захвалност што више није са њим. Она je, ето, изишла из његовог живота не оставивши за собом ништа друго до заборављена писма, бедне хаљине и ту нежност према умоболној девојци, како je он сад y мислима видео. Ниједно љубавно писмо не би га толико разнежило као та белешка. Она мора да je била грдно добра и грдно искрена према њему када и такав удар њен није оставио на њему ожиљка. Или je он био поред ње и није умео да јој помогне, Сада je Сара била једини део ње коме би он могао помоћи, и он je то чинио искрено, несебично. Најпре je Сара, захваљујући његовој заштити, била секретарица код једног зубног лекара y оближњој варошици, a онда je настао низ догађаја са њом и око ње који су довели до тога да буде келнерица по крчмама Пенсилванија авеније и да станује y прилазу Девете улице. То je било четири године после њених узалудних покушаја да добије натраг дете, које je одмах после рођења дала на усињење, и две године само откако су тело зубног лекара нашли y задњем дворишту његове куће. Жена je одмах признала да je, y невештини, учећи од мужа како ce пуца из револвера, убила мужа једним јединим несмотреним хицем. Сару нико није уплитао y то, нико je није оптуживао ни за шта, али су њене слике излазиле по листовима - она сама или са докторовом женом како ce онесвешћава y Сарином наручју. То je била жена коју je Џек спомињао y свом љутитом писму. Сара y почетку није употребљавала козметику нити je бојила косу. Њена лепота сама по себи била je изазивачка као лепота жeнâ-вoђa гангстерских банди; није морала ничим да je подвлачи. Људи су и онако звиждуцима пратили пролазак њене светле косе, тамних трепавица и одвише испупчених груди. Ta лепота, ипак, не само што јој није помагала већ јој je само доносила нове тешкоће. Њене усне, пошто их није руменила, изгледале су одвише бледе, скоро расрђене, ратничке y својој младој пуноћи, и њен прозрачни поглед кроз мрачне трепавице био je такође расрђен. Али je то само још јаче истицало њену изузетну лепоту и зато je имала нових неприлика. Што су ce више збивале чудне ствари са њом, она je била све 445

огорченија и надменија. Скоро ce са њом више није могло говорити, a никоме није више требало топлих човечанских речи. Понекад je желела да просто пође Џеку Гордону као некада и да проведе с њим ма и пет-шест минута y пријатељском разговору. Ништа то не би марило што он „ништа није разумео“, што je постојала огромна социјална раздаљина између њих, што јој je он написао увредљиво и глупо писмо увређенога заштитника. Она би пошла њему са преосталом топлином y себи и положила би ту топлину као мало свели букет пред њега, задовољна ако му то годи, не љутећи ce ако му то не треба. Али јој je онда изгледало да je све то излишно, досадно, да je он тачно онакав као и други и да je она тачно онаква као што су други, или још гора. Када јој je можда био највише, најбоље потребан, кад je могла да му y замену дâ више пријатељства и топлине но што би му тражила, она му je написала писмо које je било још грубље него његово. Рекла му je просто да више не жели да зна за њега. Као да je њему требало то пријатељство, a не њој. У таквим околностима Пјер О’Мира био je њен једини пријатељ. Било je помало једнолико слушати га како непрестано говори о жени, о деци, о Минесоти. Било јој je, међутим, пријатно док je на раду да зна да je он као веран болесни пас чека y другом одељку просторије y којој je живела. Да je хтела, знала je то добро, он био je обгрлио y тренуцима када ce надвијала над његову постељу, само она то није хтела. Све би било покварено тиме. Она није желела да чува скривеног љубавника, јер га je y ствари друкчије волела. Он je био друкчији човек, горд човек. Разуме ce, њен љубавник и боље од тога, просто Пјер О’Мира. Он je то знао и није je грлио. Не сад, и не ту, ако je заиста њен љубавник. Једног дана обзнанило јој ce да ако Пјер и даље остане y тој мрачној соби, он ће умрети не видевши светлост никада више. Видела je да он ту y тамници, иако још није изишао пред суд ни био осуђен. Покупила je нешто новаца зато и дала му са препоруком да иде што пре, што даље; y гору, под небо, y Минесоту, y шуму где Гордони проводе лето, y којој je он неким чудом већ раније био, али свакако да бежи далеко одавде, где je само копњење и смрт за њега. Тако je он пошао натраг на север. Била су два краја која je желео да види опет и која су стварно била истоветна. Његов завичај и сад ова језера. У првом крају би видео мајку, браћу, и нарочито децу и жену, али тамо би уништење било сигурно. У другом нико није још знао ко je он и нико ce неће распитивати, јер je он тај који je ту био већ раније и сви су га 446

познавали не знајући стварно ништа о њему. Он je терао шевролет предвече близу Три Спрингса, имајући уза ce девојку коју je успут нашао где чека да je неко прихвати. Саобраћајна патрола познала je ознаку украдених кола и зауставила га. Пјер ce није опирао, рекао je полицајцу да je са њим његова жена, да су кола купили два дана раније од непознатих људи. Девојка није порекла његову причу, није проговорила ни речи. Полицајац je онда узео њу, као довољну гарантију, y своја кола, a човеку наредио да тера своја кола y Три Спрингс. Чим je остао опет сам y колима, Пјер je потерао брже и брже, a затим улетео y прву стазу која je скретала y шуму. Тамо ce једва могао кретати неколико стотина метара, али пре но што je полицајац успео да изиђе из својих кола, вичући му да стане, он je већ био дубоко y шипражју. Вукао ce кроз трње и грање, под фијуцима куршума који су га промашивали. Полицајац није могао да га даље гони без веће помоћи људи, Пошао je да обавести своје старешине. Пјер je знао да има пред собом сат или два, за које време ce може докопати велике шуме. Нису га нашли ни то вече, ни цео идући дан, иако je гласове људи и лавеж паса често јасно чуо за собом. Идући дан било je већ много мање опасности. Препливао je један канал и био дубоко y планини. Избио je на друм, наишао на паркирана кола чији су сопственици недалеко брали боровнице, и то му je омогућило да ce премести за тридесет и пет миља даље y брегове. Осећао ce потпуно сигурним. Ту je познавао сваки камен, свако стабло. Преноћио je y некој напуштеној дашчари. Сутрадан y зору учинило му ce да чује неки чудан шум. Погледао je кроз прозор и видео двојицу шерифових помоћника које раније није знао и још неколицину које je познавао. Они су опколили чистину око дашчаре, кријући ce иза стабала. За неке од тих људи мислио je, долазећи из Вашингтона, како ће бити пријатно да их опет сретне. Сада су они били његови непријатељи. Један од шерифових помоћника позва га да ce преда. Није одговарао. Десетак минута викали су оданде и дозивали га и ваљда за то време почели замишљати да ce y дашчари нико не крије, тек договарали су нешто између себе, ћутећи један тренутак, a онда га опет дозивали. Најзад ce исти шерифов помоћник реши и пође дашчари. За њим ce упути и онај други. Кад су били отприлике на половини растојања од дашчаре, Пјер обори својом ловачком пушком најпре једног па онда другог. Затим je искочио из 447

дашчаре и брзином која je и њему самом изгледала невероватна дограбио je од мртвих њихове карабине и пиштоље и појурио y шуму. Прескакао je скоро преко глава оних који су били ту опружени по тлу, нишанећи и пуцајући непрестано y њега. Требало je имати не само храбрости већ и осећај брзине, простора, земљишта, имати хитрост тела и покрете човека који je увек био y шуми и који зна да je свака грана и сваки бусен између њега и људи заклон који њему користи. Да су људи остали стојећи, лако би га оборили, овако су све околности ишле њему y прилог. Тек после погибије двојице шерифових помоћника организована je права потера за њим. Скоро стотину полицајаца и војника и десетак паса тражили су га по свим бреговима и шумама. У два-три маха били су на само неколико стотина метара од њега. У једном тренутку скочио je y језеро и препливао га, док су пси јурили обалом и људи пуцали y воду. Гонили су га као дивљу звер. Са друге стране језерца, на брегу, биле су велике стеновите плоче, обрасле влажним лишајима, и борови су ce дизали око њега ноћу до y сами звездани свод. Он je осећао да ce толико јада и горчине накупило y њему, да je, ево, све тако болно и рањаво. Те тамне, сребрне шуме што шуште овде или иза њихове варошице y Минесоти, Сара приносећи топло пиће његовим уснама, међ прстима на које никад није наслонио своје усне, мртво тело Едијево испред његове куће, док га мали синовац посматра са прага унезверено, мати која je од свих синова највише њега волела, и опет мртво тело Едијево, мртве усне Едијеве, мртве руке Едијеве, и овај бескрајни јад сада y њему. Он чак није знао како je то учинио, како ce то збило, али je, ево, био на коленима под небом које je изгледало непомично међ непомичним боровима. - Мој Боже - рече он - погледај на мене ако си икада погледао на човека y оваквој беди. Зашто ce све ово догодило? Где сам скренуо са стазе која води чистоти и тишини? Погледај, није ли моје срце било увек само пуно љубави. Није ли увек било само пуно љубави? Господе, погледај моје руке, те руке које je мајка миловала a које су само чиниле зла и убијале. Помилуј ме, Господе, твојом бескрајном руком помилуј... Његове су очи остале суве, a руке, обасјане небом, као изливене од чистога сребра. Само су му усне биле крваве и натечене, као смрскане. Знао je да je свуда међ становништвом и међ гостима летовалишта због 448

њега паника, да жене стрепе док су саме y кућама, јер ce боје да он може наићи, Он je са ловачком пушком y руци упао y две фармерске куће, тражио храну и цигарете, али није убијао. Све више ce спуштао крају два језера, што je била велика грешка, јер су ивицом шума и уз обале ту била честа станишта, a y самим шумама ковитлали ce ројеви раздражених инсеката. У то je време Милица превила његова стопала. Оно што je y томе било чудо, a што ни он ни она нису знали, било je да ce том приликом налазио y кући блиског рођака девојке која га je склонила y одељку свога стана y пролазу Девете улице. Да je Милица, као њен брат Бил, била y крвном сродству са Саром, могло би ce закључити да су обе y својој крви носиле заједничку племенитост. Он такође није знао, нити би му то изгледало важно чак и да je знао, да je старац о коме je Милица причала као о пријатељу свога брата био Џо Рато, који je становао y истом пролазу y коме и Сара и он. Иако je провео два месеца тамо, он старца није никада видео нити имао појма да су скоро последњи кораци које би обично чуо ноћу, праћени кашљуцањем, испљувавањем и застајањем y сенци угла, били његови. Толико je било чудно да су ce на овако великим просторима сусрети догађали лакше но на само неколико метара раздаљине. Када ce обријао, попушио цигарету y једној од зграда браће Харис - где ови нису стално становали са својим породицама - Пјер je опет пошао обалом поред језера. Пре него што ће заћи за брежуљак, видео je неколико укућана како прилазе дрвеним баракама. Није прошао ни сат и он je још био надомак зграде, јер je ту била чистина и ћарлијао поветарац. Тада je видео да je опкољен од полицијског старешине оближњег места и његових људи. Тог човека je знао добро и с њим je раније играо карата. Овај je, међутим, био дошао на лице места чим je један од синова Харис, Волтер, наишавши y кући на мирис дувана и остатак цигарете, „сабравши два и два да je четири“ и закључио да je „онај човек“ ту негде, ускочио y чамац и дошао да га потражи. Пјер je истрчао кроз шипражје натраг ка обали, a људи су хитро склапали круг над њим. Већ je била ноћ. Главно je било докопати ce чамца који je лежао ту упола извучен. Оставио га je ту дечак који ce малочас вратио пошто je позвао полицајца. Већ je био код чамца и гурнуо га, кад ce овај неочекивано закачио за нешто y води и није одмицао. О’Мира je још покушао да га одгурне веслом, али већ je било доцкан. Остао je ту убезекнут, 449

безнадежан, избезумљен. Са свих страна људи су били на двадесетак метара од њега. Вода je била плитка на стотине корака пред њим. Вечерња звезда блистала je интензивно y висини. Он je држао ловачку пушку y руци, али није пуцао, a онда je пао сав изрешетан мецима. Када су га одвукли даље на обалу, први пут су видели да су већ дванаест дана гонили човека који je толике вечери провео са њима, пијући, играјући карата, и за кога су ce једном или двапут упитали куда ли ce одселио када их je пре годину дана напустио. Нису разумевали сада шта ли га je довело назад к њима. Нису помишљали да je то просто била жеља да их поново види. Милица није разумевала шта ce збива y њој. То je било први пут да je она између толико људи одабрала баш једног човека коме би управила сва своја осећања. Дотад je примала, са мање или више задовољства или још пре подсмеха, пажњу дечака око ње. Прво би ишла са дечаком на клизање, и када би je он враћао кући, зауставио би кола y сенци дрвећа недалеко од уласка и покушавао да je задржи крај себе, као да би имао још нешто да јој каже. Обавијао би je руком око рамена, али je она погађала шта му je намера и излазила журно, изменивши само један једини пољубац с њим пред самим вратима. С временом je пристајала да остане и y колима неколико минута, јер би иначе настајала дуга објашњавања која би ce свршавала тиме што би дечак коме je ускратила овакву љубазност одлазио на клизање са девојком коју би она баш највише презирала. И ти пољупци су били тако дуги, загушни, са свим својим смелостима и насртајима! Убрзо y њима за њу више није било никакве чаробности и остајао je само комични механизам који ce комично понављао. Напућене, пуне усне дечака, топле, са меким наусницама, са влажним меким врхом носа који ce притискао уз њен, биле би драге и пријатне као y кучића кад не би биле тако самоуверене. Она их je - те дечачке усне - непрестано измењивала са својим другарицама. Дискутовала je о њима, налазила да су све те усне подједнако смушене, али да су и она и све њене другарице такође смушене - то je, како изгледа, безнадежно. A затим су дошле аматерске утакмице тениса, вечере y клубу и часови летења. Са скоро истим младићима, чији су гласови одједном постали напукли и насртљиви или ce заувек заоблили y својој почетној мелодичности, она je пила виски и водила плаховите разговоре. И опет би измењали пољупце y колима, сад помешане са мирисом алкохола. Она je 450

можда била неубедљивија од другова, јер би јој понеки одједном изјавио да не може да живи без ње и тражио да ce она на нешто одлучи. Говорили су о будућности, о одлучивању. Избегавали су реч брак, a онда би већ идуће вечери она рекла да јој je „страшно жао“, али да je размишљала и увидела да још није спремна за озбиљан живот. Он би јој рекао да онда нема за шта да живи. Тако би цело вече измучени седели заједно са осталима и пили. Он да би ce утешио, она да би њега утешила, али би провели вече као да су тек почели да ce воле. Пољупци су им y колима били први пут топли, искрени, братски. Толико братски да су били пуни суза. И о томе би после још дискутовали између себе и са осталима; и она са Тони и Билом, и остали са њима и без њих. И све je било готово. И онда су једно другоме идућом приликом само давали савете и помало гњавили једно друго, али ништа за тим није остајало, као да je њихова љубав била без корена, маховина, или лишај или лист који би ветрић носио кроз ваздух, па за тренутак спустио на њих a онда понео даље. Стеван je сада, међутим, растао y њој. Из тајанственог семена који je незнани вихор нанео y њу, кад je заморена ваздухом и шетњом заспала под храстом на падини неког брежуљка Вирџиније, или кад je летела над њеним пољима. Незнано за њу, као y митологији када би ce бог претворио y лахор и обљубио девојку, Стеван je никао y њој и ништа више није могло зауставити његово рашћење. Она ce кретала са тим фантастичним, гротескним стаблом које ce дизало из ње и хранило њом. Корачала je пажљиво и чудно, као да je имала да одржава y равнотежи тај свој терет кроз бескрајне просторе, изнад и испред себе. Оно што je било чудно било je не што га носи као израслог из ње, тако нагло, преко ноћи, већ што je када га je сретала - живог, стварног, паралелног Стевана - морала да закључи да je y стварности он мањи и безначајнији. Био je старији, мање пријатан но онај што je изникао из ње. Али то није имало никакве важности. Много je важнији био њен закључак да je тако монструозног, нестварног Стевана кудикамо лакше носити и балансирати кроз живот но имати истински људски контакт са њим стварним. За њу још није било јасно шта je Нобелова награда y њему a шта људско искуство. Још није схватала бежање његово од људи и нарочито шта je осећајни сплет y њему. Стваран, он joj je скopo сметао, скоро био несносан. Па ипак није било довољно имати тај идеализовани 451

монструм y себи и на себи, као y сну. Никаквог смисла такав монструм не би имао, ништа не би значио када непрестано не би поново сретала живога човека, непрестано закључивала да он није довољно оно што je паралелно изникло из ње. A тај живи човек, тако несавршен и несређен, далеко од онога што би je задовољило, имао je да још јесенас напусти Вашингтон и да ce пресели y Кембриџ. Тиме je он сасвим ускоро имао да буде потпуно ван њеног домашаја. Могла га je срести само још неколико пута, овде на овом месту, и после вероватно више никада. Сутрадан само по вечери кад je први пут била на његовом „месту“ на мањем језеру, она je дошла поново на исто „место“ и остала ту све док није пала ноћ. Знала je да ни гђа Џонсон ни Тони неће разумети да по други пут узастопце не долази на вечеру, иако су оне жене саме y кампу, иако постоји опасност од „разбојника“. Чекала je, без нестрпљења, без туге, без разочарања, предвиђајући од првог часа да он може не доћи, a чекајући га ипак. Желела je само да то време чекања прође што брже. Није уопште улазила y воду, јер јој ова не би пружила никакву свежину ни телу ни очима. Она није гледала површину воде, шуму која je окружавала, дечаке, преврнути чамац. Само je чекала да време што пре прође, како би ce вратила и лежала на кревету, раширених очију y ноћи, разгледајући непрестано шта ce то збива y њој и зашто. Не разумевајући. Je ли то почетак неког мучења, за њу још непознатог, или напротив крај нечега што би иначе могло да ce развије y дубоку страст? Дан доцније Милица je мислила да ће гордост и здрави разум y њој победити, да неће поћи, али je ипак пошла не казавши више ни Тони ни гђи Џонсон, толико би то било излишно и толико je знала да су оне, да би јој помогле, желеле да им не каже ништа. Можда су мислиле да та тајанственост појачава невину драж чаробних тренутака које она доживљава свако вече. Сада je скоро била сигурна да ће он доћи. Села je на преврнути чамац и нетремице, не дишући скоро, посматрала оне гране које ce најпре морају размакнути ако он наиђе. Силила je себе да гледа y воду, a онда би опет нагло враћала поглед y правцу зеленог лишћа. Он дође тако са тог места, насмеја јој ce неодређено y знак поздрава и не прилазећи јој уђе y воду и заплива широким покретима y даљину. Није застао ниједном, није ce осврнуо ниједном, већ je пливао чисто и савршено. Она ce сада није збуњивала, није дизала, није полазила да плива. Чекала je и даље, иако више није гледала на грање и на стазицу скривену y зеленилу, 452

већ на воду. Чак ce није питала зашто јој није дао знак да пође са њим. Само je знала да ће ce он са те ширине морати вратити овамо и да ће онда сести поред ње. Стеван je остао стојећи часак-два на ивици воде када je излазио, сам за себе, изван воде, изван земље, изван неба, a ипак окружен и ограничен њима. Осећао je ово младо створење иза себе, тако јогунасто, упорно младо створење, које ништа није схватало, које ни y чему није водило рачуна и које није знало цену своје невероватне младости, Он je, и не осврћући ce према њој, осећао њено тело, грло, руке, њена стопала, слабине и даље над тим, испод рамена, али изнад свега он je осећао њену дивну младу покорност, њену кротку покорност младе животиње која je жудна нежности. И он je био изван воде и изван земље, ограничен ипак њима. Остајао тако неколико тренутака. Онда јој je пришао и сео крај ње. Вода ce још сливала са његове косе и низ тело. Тек да би говорила о нечему, Милица га je питала како je провео јучерашње вече. Он ce одједном несразмерно одушевио што јој то може рећи. Скоро je уплашио својим одушевљењем. Задрхтала je кад je дигао глас. - Имао сам невероватно вече. Јесте ли видели како je небо било звездано, скоро као мапа неба y коју су уцртани знаци Зодијака са симболичним сликама? Прошле године пронашао сам себи нову забаву: да ce бавим астрономијом. Ништа нарочито озбиљно, и са две-три средњошколске справе. Једва да знам ишта дубље о астрономији, али je то невероватно уживање. Сада ми je жао што нисам то студирао. - Стеван баци суву гранчицу y воду. - Мој провод синоћ ипак није био y томе, већ je био много детињастији. Дописујући ce са својим европским колегама, спомињао сам им узгред колико je пасионантно читати стручне чланке о небу. Мора да су били мало брбљивији но што сам ја мислио и ваљда говорили о мом одушевљавању својим колегама астрономима. У сваком случају, јуче по подне добио сам са стокхолмског астрономског конгреса извештаје као да сам прави астроном. Реферате о предавањима и дискусијама, фотографије и цртеже... Кад сам отворио омот, био сам толико узбуђен да нисам могао ни да разгледам хартије. Скоро сам хтео да вам телефонирам. Изненадио ce што je y садашњој својој раздраганости рекао ову бесмислицу која му je сад први пут пала на памет, и решио да томе потражи тумачење доцније. Ипак рече тише: 453

- То само да бисте видели колико човек може да подетињи. Ја y ствари никада не телефонирам. - Да ли сте најзад прочитали шта je y извештајима? Опет ce он обрадова: - О, разуме ce. Врло пажљиво, и као да су песме. Има ту много ствари које захтевају праве студије. Ја y ствари немам времена за то... Волео бих да вам покажем слике бореалне зоре снимљене прошлог пролећа, овде и по читавом свету. Резултат Сунчеве активности. Видите, ми смо y своје време то друкчије учили, али сад je усвојено да су и аурора бореалмс и буре зрачне еманације неких поремећаја на Сунцу. То je и таласање Земљине површине и оно што космички зраци доносе као јонизацију... Човек првенствено воли да га неко слуша и она je хтела да слуша Стевана како би га приближила себи. A он je продужавао да говори. Колико мора да je узбуђење код оних који, освајајући научну истину, успевају да je затворе y справе, које онда ту истину стално доказују. Његове речи нису биле сасвим прецизне. Није пазио да ли му je мисао тачно формулисана. - Хоћете ли да ми покажете слике које сте добили? - Разуме ce... Мислим да треба да пођем... Али ви још нисте били y води. - И он пође не чекајући њен одговор. Када су били код Харисове фарме, Волтер, који je стајао y мраку крај улаза куће на падини брежуљка, рече им: - Тамо доле на нашој обали, крај шупе, убили су злог човека. Ходите да га видите. Ми смо га знали кад je раније био овде. Име му je Питер. У позадини фарме, близу млекаре, видели су ce окупљени фармери. Улазили су y шупу, излазили из ње, гестикулирали, и њихове прилике испред светлости изгледале су гротескне. Чекало ce на кола која ће пренети леш y варошицу. - Ја сам узео чамац и пошао да тражим војнике кад смо нашли испушене цигарете y кујни. И не примећујући како je Стеван згрчен при помисли да je ту леш и да га неко зове да га види, Милица je пошла журним корацима преко дворишта према окупљеним људима. Одмах je видела на поду мртво тело човека коме je пре неки дан превила стопала. Био je потпуно го, упола покривен чаршавом, на ногама су ce још видели упрљани завоји које je она ставила. Било je чудно да при прегледу тела и ти завоји нису били скинути. Лице je било глатко обријано и скоро насмешено. Кроз скоро склопљене трепавице 454

плавио ce насмешени поглед човека који их je весело посматрао ту са пода, широких, снажних рамена, мишица и бутина. Као украси, као плави и љубичасти цветови видели су ce ожиљци где су куршуми продрли y његово тело. Милица je погледала око себе y ужасу, y чуђењу, те људе који су убили њеног пријатеља. Није знала зашто то чини, али je пажљиво гледала њркова лица. Очито најлепши међу њима, најпоноснији, био je убијени младић на поду шупе. Затим je размишљала два-три тренутка, била без мисли дватри тренутка, па погледала поново око себе да би нашла Стева-нов поглед, јер je и малочас тражила његов поглед. Била би иначе сувише усамљена пред тим лешом и међ тим људима. Међутим, Стеван није био ту. Пошла je натраг до кола, мислећи да je Стеван можда ту чека. Прошла je поред Волтера, који je ћутећи стајао поред неког другог младића. Крај кола je већ била потпуна помрчина и усамљеност, У даљини, y дубини фарме, видели су ce људи y групи како окружују убијеног јелена. Стеван je нестао мрачном стазом уз брежуљак. Милица je села y кола, али дуго није могла да крене са тог места. - Како je било пливање? Тони je лежала на тераси после вечере, недалеко од Милице. Гледала je на другу страну и њен глас није био сигуран. Да je девојчино лице било мање несрећно, она je свакако не би испитивала. Милица није одговарала неколико минута. Најзад je нашла речи које ce нису одмах пуниле њеном горчином. - Кад сам ce враћала, видела сам крај једне фарме човека кога су најзад нашли и убили. Нисам знала да je то тако страшно... Не, ја ce уопште нисам купала... Тони je ћутала мислећи да ће тако Милица лакше наставити, али ова ce диже да пође. - Мислила сам да си нашла неког друга из Вашингтона и да сте заједно пошли на пливање. Милица ce скоро y бесу смејала самој себи. Могла би пљунути на себе. - Не сасвим то. Тако не би било довољно романтике. Изгледа да сам ја y последње време нарочито слаба пред романтиком. Овде, међутим, на врху брда постоји једна пустињачка кула, са астрологом унутра и са свом осталом опремом. Томе ce, разуме ce, већ не може одолети... Уосталом, ја кулу нисам никада видела, никада јој ce приближила. Ја сам само седела на обали мањег језера и чекала да неко сиђе. Стрпљиво и покорно. 455

- И астрологов ученик није сишао? - Не, Тони, не постоји ученик. Ми не волимо ученике. Сам пустињак je сишао једном или двапут и једва примећивао да сам ту и да чекам. Или je можда до исувише примећивао... Није ли то романтично!... Сагла ce да пољуби Тони пре но што пође на спавање. Тони je очито сад гледала са још више љубопитства но забринутости. Милица није намеравала да je задовољи. - Сутра бих радо пошла y Њујорк. Ако ce ти не би љутила што те остављам саму,., Сада када „разбојника“ више нема y околини, Тони... Хтела бих такође да видим Била. - Заборавила сам да ти кажем да je Бил данас телефонирао из Чикага. Он je тамо са Џеријем на некој свадби, где су грдно јели. Ја бих на твоме месту пре легања узела ипак једну пилулу за спавање. Код кога мислиш да одседнеш y Њујорку? - Лаку ноћ - рече Милица. Милица je из Џекове ручне апотеке узела пилулу, спремила ce на брзу руку, a затим легла. Није могла да заспи. Водила je y себи разговоре са свима њима: са Тони, Билом, Пјером, Волтером чак. Сви су ce ти разговори свршавали оним што би говорила Стевану, онако како y стварности никада не би умела, Она je y тим разговорима била пуна самоодрицања. Њен сопствени лик удаљавао ce од ње, племенит и сузан, и што je био даље од ње, све je више светлео. Било je јасно да je, полазећи одавде, бежала, да нити je y стању нити жели да прикупи снагу. У исто време осећала je гађење према Стевану, толико да je морала да дише дубоко. Споља, y ноћи, чуло ce брујање инсеката и сви ти шумови нису ce складно сједињавали. То није било губљење нечега, јер „нешто“ пре тога није ни постојало. Само je све изгледало страховито смушено и узалудно. Ујутру je пошла y варошицу да види да ли има писама за њу, јер je бродић са поштом дотицао њихово имање кад je требало да je она већ y возу. Сада je изгледало тако бесмислено оно што je ноћас толико интензивно мислила о стварима. Све je то сада било тако просто, скоро неважно. Покушала je да паркира кола на преосталом простору иза малених кола са ознаком Колумбије. Пошто су заузимала исувише простора, y ствари je покушала да их одгурне, иако je знала да ce сопственик може наљутити ако то види. Када je отварала стаклена врата поштанске зграде, Стеван je излазећи застао да je поздрави. 456

- Спремио сам оне фотографије. Ако успете да дођете раније на купање, можемо још стићи да вам их покажем. - Ја кроз сат-два полазим за Њујорк. - Да? Надам ce да ћете имати хладовину! Није имао више шта да каже. Она je увиђала да неће имати снаге не само да пође y Њујорк већ ни да уђе y пошту. A ако ce он сад први опрости, неће бити краја њеном трпљењу. - Не, ја y том случају не бих морала поћи y Њујорк. Бил такође није тамо. У први мах, мислећи да je y Њујорку, била сам решила да проведем с њим два-три дана. Нигде ми нисмо тако добри другови као тамо... И као да су сви могли да јој покажу како они много више знају о том њеном другу из детињства но она сама, Стеван јој показа писмо које je тек примио од њега из Чикага. Писмо je још било неотворено. - Кажу да су тамо огромно јели - рече Милица. Стеван je о томе нешто размишљао. - Кад je већ реч о јелу, хајде да купимо нешто за вечеру. После купања и пре излета y Космос неће бити рђаво да ce мало прихватимо. Госпођа Галагер, која тирански влада кућом и мноме, не остаје никада после четири или пет, тако да ћемо вечеру морати сами спремати. - О, ја знам два јела да зготовим и нико не успева да их разликује. - Сјајно, зготовићемо оба. Госпођа Галагер каже да y кући нема више ничега, a она ће тек ујутру поћи y куповину. Зато сам највише и сишао y варош. Иначе бих умро од глади... Био je млад; очи су му ce смејале. Прелазећи преко улице, он je њу пожуривао држећи je лако за лакат. Поздравили су ce са дебелим старим полицајцем. Стеван je тражио да купи флашу већ готовог коктела... Милица ce журно вратила y камп и испричала све Тони: да je Стеван Папа-Катић ту, да га je видела двапут пре и данас поново, да je изненађена неком смешном буром која ce одједном y њој заковитлала. Да ce најзад тај човек који je израстао из ње, који je био он a није игиао сличности с њим, најзад с њим срео, поклопио, сјединио. Сад тај чаробни монструм y њој и тај стварни Стеван ван ње једно су и исто, и то je дивно. Тони јој je помиловала косу и срећно лице и смејала јој ce, али je сасвим хладно и мирно посматрала чињеницу што je Милица већ дуже времена била њена супарница. Она je била њена супарница y женствености или бар замишљала да њен однос према Тони y таквим тренуцима треба да 457

je одређен тиме. Зашто je она, њена кћи y ствари, мислила да од Тони, која je волела само свога мужа, која више није била млада и која je поврх тога све чинила да буде пријатељица и повереница своје поћерке, треба да сакрије човека од тренутка кад je овај постао за Милицу важан? - Ниси ми рекла да je он овде. Можда ниси желела да га ја... да га ја и Џек виђамо? - Чини ми ce да je тако. Мислим да ме je било срамота да ти о томе говорим, толико сам осећала да нема никаквих изгледа да ме уопште примети. Да сам ти рекла да je то за мене важно, ти би говорила тачно оно што сам и сама знала, a што би ме само заболело. Тако je Тони видела да ce идеја супарништва y ствари зачела y њој самој. Пошто je Милицу искрено волела, било јој je мило што je њен однос с њом остао чист. Обгрлила ју je и довела пред огледало. Њихова два лица, једно тамно, спокојно, a друго светло, обасјано, узнемирено, косе зажарене и образа опаљених од сунца, била су потпуне противности. Лице Тонино y својој тишини изгледало je вечито и зато већ старо. „Последњи пут кад смо ce тамо срели он je био још дечак, a ја сам већ била жена.“ Ипак je мислила да сама не изгледа старија од Стевана и да je Џек још воли. Ослободила je Милицу, па дугим, лаганим покретима четком зачешљавала своју косу, „Ако дам да ce развију последњи снимци, могла бих ускоро да их пошаљем Џеку пре него што стигне.“ Оно неколико сати колико je преостало пре него што ће поћи на мање језеро, Милица ce спремала физички и духовно, нарочито духовно за тај догађај, као што би ce невеста спремала пред одвођење y кућу женикову. Унапред je мерила сваку своју реч и сваки покрет, знала са кога ће угла гледати фотографије. За све то време не треба ниједном погледати y њега, ниједном, ниједном. И ниједном ce не дотаћи његове руке када јој буде додавао слике. И пити само воду, да би била господар сваког покрета и сваке речи. „Драги Мек. Има већ два дана како je било венчање Луково. Џери ми ce придружио y Њујорку и онда смо заједно пошли y Чикаго и стигли дан уочи венчања. Одсели смо код Чарлса Џенкинса, чији je отац преко неколико месеца умро и оставио му позамашно наслеђе. Његова мајка заузима истакнут положај y друштву и до тога грдно држи. Треба знати да je Чарлс наш и Луков друг из колеџа. Лук je пре четири године био тренер нашег тима и изгледао тачно такав: кратак и снажан, плавих очију. Обично 458

je био насмешен и стидљив као дечак. Ћутао je све док ce не би решио да каже нешто о чему je вероватно дубоко мислио a што би било: ’Ако кроз све ово прођем, ја ћу бити први који je икада дипломирао y мојој породици. Они не знају да пишу, они не умеју да напишу писмо, они не умеју правилно да изговоре речи као: ексклузивно, конверзација, перспективност’ Затим када ce нешто догодило његовом оцу, који je радио y железари y Гарију, y Индијани, Лук Бојан je напустио школу и вратио ce кући. Без жалбе, без љутње, насмешен y својој бризи шта га чека код куће и како ће прихватити породицу - пошао je y Гари. Сви смо били пијани оне ноћи пре него што ћемо га стрпати y воз, a отада смо му телефонирали кад год бисмо ce заједно напили. Каткад смо га затицали кад ce баш вратио са посла, или га чак будили, a он би увек рекао да je баш било време да ce дигне. „Његов je посао, од првога дана кад je ступио y железару, био да чисти пећи. Навукао би на себе безброј свитера и онда чистио пећи које су ce тешко хладиле. То би било довољно о њему, да ce ускоро y његов живот није уплела мала Лаура. Лаура je кројачица са којом je излазио суботом увече на куглану. Она je хтела да ce одмах венчају, док ce он, сиромах, опирао колико je могао. Не што je не би волео, већ да би остао слободан. Његов je идеал био да једном пропутује целу Америку, макар као скитница без новаца и y празним теретним вагонима. Њој je таква идеја за тако наученог и школованог човека изгледала неозбиљна. Борба je трајала две године, исконски, обнављала ce две-три вечери недељно. И онда je Лаура победила простим триком што му je рекла да увиђа да je он победник, и да полаже оружје. Полагање оружја значило je да je више не може држати за руку или загрлити je седећи с њом, што je било највише што му je дотле допуштала. Решила je и да суботом више не иде y куглану. „Венчање je одређено најпре за Божић, па за јун, па за јул, па нам je најзад рекао, кад смо му једном телефонирали, да je сад сав отпор y њему истрошен, да ако не дођемо да му будемо сведоци, као што смо желели, одмах кроз недељу дана, Лаура ће узети за сведоке било кога и силом га одвести y цркву. Рекли смо му да ce држи храбро. Да буде херој још само две недеље. „Неотпорност“, рекао je он смејући ce сам себи, али без много убеђења. „Тако смо ми пошли на пут и, као што сам споменуо, придружили ce Чарлсу. Да je Чарлс лаф каквог нисте никада срели, и да ce изражава језиком какав нисте никада чули, y то можете бити сигурни. Он je y стању 459

да упропасти сваку вечеру своје мајке осорношћу према њој и њеним гостима, рачунајући ту све гламор-девојке и све узор-младиће. Али такође можете бити сигурни да нисте никада срели племенитијег и нежнијег и бољег друга од њега чим je ван куће. Тада би и његов груби језик, који колеџ није успео да углача, звучао као дечачко мажење. Толико о Чарлсу. „Тек y један и по идућег дана пошли смо Џери, Чарлс и ја Луку и нашли га како сав дрхти. Ту смо ce упознали са једним његовим другом из фабрике - Марувић или Маравић и после две чаше вискија кренули y цркву, јер ce Лук журио. Наравно, стигли смо сувише рано. Дочекао нас je католички свештеник. Он нам je објаснио какви су њихови обичаји и шта су наше дужности, на шта сам ја почео да дршћем као Лук, и сви смо ce Смејали. Чарлс je, разуме ce, успео да нас све уплаши. Мислили смо да ће увредити свештеника кад je изјавио да je дошао на венчање само због ручка и да ће ce вероватно због свадбеног ручка и сам венчати једног дана. Свештеник ce насмејао и рекао да ће y том случају ручак за њега бити као парче сланине усред мишоловке, и обећао му да ће све бити брзо готово. Ја сам ступио на сцену укравши представу за себе кад сам ce, пре него што су ме и представили младој, која ce тек појавила, заплео преко њенога шлепа и умало нисам пао. Можете мислити какав je сад њу обузео страх за наставак церемоније. Свештеник нас je ипак тако сигурно и неприметно распоређивао, упућивао кад треба да клекнемо a кад да устанемо, да смо кроз све прошли ознојени од узбуђења али дивећи ce сами себи. „Најгоре je ипак настало кад смо успели да младенце отмемо y своја кола, a гомила која je излетела из цркве, разјарена и готова да нас линчује, чинило ce, засула нас пиринчем и цвећем. Мени je тог тренутка нешто упало y око и од онда сам цео дан гледао само на једно око. Друго je било затворено и отечено. За колима су тандркале лимене кутије и Чарлс није престајао да труби. Било je заиста сувише и за моје нерве. После тако бескрајних вожњи са једног краја Чикага на други, ради фотографисања и разних породичних благослова, од лица која су била преко сто година, или била шлогирана, најзад смо ce опет нашли y јужном делу Чикага код Луковог ујака. „Већ ce било смркавало кад смо стигли и призор je био величанствен. Сав југ Чикага као да je славио Луково венчање. Све су фабрике пиштале, из свих су излазиле гомиле радника, жена и људи, и трчали нам y сусрет и поздрављали нас. Сви су трамваји застајали, a огромне ватре 460

избаченога угљена блистале су на све стране. Хиљаде и хиљаде људи било je ту и сиромах Лук није ce повраћао из своје збуњености, јер je Чарлс једнако трубио, и његове детињске очи биле су пуне суза. Код ујака би нас дочекали сви његови рођаци, суседи, пријатељи. Мислим да никада нисам срео искреније и срдачније људе и са свима смо одмах били пријатељи. „Гозба je била још величанственија. Морам и овде поновити своју тврдњу да су јела била бечка, иако су ce домаћини љутили на то, тврдећи да су њихова народна јела. Но свеједно. Мислим да би за то Тони била надлежнија пошто je из оног краја, Тек Тони справља друкчија јела, али ја Тони као куварици много не верујем. Ова су била колосална и није било краја једењу. Џери je нашао неке људе који су знали немачки и зато прогласио да je атмосфера ,gemütlich’, што ce опет домаћинима није допало, јер ни они који су говорили немачки, ни остали, нису волели Немце. Чарлс je био најмилији од свих. Он, који je иначе толико безобзиран, чинио je све могуће што би годило Луку. Он ce није одвајао од Лука и Лауре и био je према њима пажљив y свакој својој речи. Ја сам био страховито тронут њиме и сада видим колико ми je и зашто он одувек био драг. Пили смо много y здравље младенаца и домаћина, били весели, певали песме које нисмо никада раније чули. Учили су нас како да кажемо домаћичиној братичини, Ја вас љубим, госпођице’, и њен младић, који je сада био наш друг, смејао ce и позивао нас да изиђемо и да ce објаснимо с њим песницама. Толико смо били засели да умало што нису морали да нам кажу да je сад време да пођемо. Да није било једног Луковог суседа, адвоката, који je све чинио да нам докаже да je високе културе, били бисмо сви потпуно срећни, „Онда нас je Чарлс одвео својој кући, са још неколико нових другова и њихових девојака и жена. Заборавио сам вам рећи да je млада непрестано имала на себи свадбену хаљину, вео и цвеће. Била je заиста лепша но најлепша лутка из излога, и тако je остала не мењајући свој израз младости, среће и победе чак скоро до зоре. Морам вам такође рећи да je Чарлсова кућа на врху Парк-Стета на самом језеру и да би и Џек и Тони завидели како je намештена - уосталом, нисам смгуран да би их Чарлсова мати примила y свој затворени круг ('ексклузивно’). Свака наслоњача je увезена из Француске, сваки камин из Енглеске, свака таваница из Шпаније. Изабрали смо библиотеку за своје привремено боравиште. То није значило да смо намеравали да ce на њу ограничимо. Изнели смо све што ce нашло y хладњачи: једну огромну шунку, котур швајцарског сира, a 461

Чарлс je пронашао најбоља француска вина. Пили смо Chateau Icken и Chateau Lafitte. Телефонирали смо још другим пријатељима да нам ce придруже. И Чарлс je телефонирао y руски ресторан да нам пошаљу оркестар балалајки. „За мање од пола сата имали смо праву светковину. Били су ту и девојке и младићи са чијим ce родитељима Чарлсова мајка дружила. Сви су били срећни што су са Луком, Лауром и нама. С времена на време, као y Вашингтону, почињали би интелектуалне разговоре. За ово смо их одмах кажњавали тиме што су имали да испију своје чаше до дна. Чарлс je, разуме ce, имао ту ванредну идеју коју ћу ја применити y Вашингтону. Најзад, кад год je неко тражио још вина, почео би да говори о Фројду. „Чарлс je за све то време једнако нудио Лауру где ће да седне, јер му ниједна наслоњача није изгледала довољно удобна и достојна ње. Кад би je преместио на нову наслоњачу, он je претходну просто одбацивао y угао, изјавивши само: ’Чему служи кад и овако дивна млада не може да je улепша?’ A затим јој je читао Шелија са таквим осећањем и дикцијом да су сви били зачуђени како он све то носи скривено y себи. И његово лице je изгледало преображено и надахнуто. Он je само хтео да венчање Луково и Лаурино буде најлепше y Чикагу, a онда: дођавола сви остали и дођавола фотеље Луја XV! „Најстраховитије je, међутим, било кад ce око поноћи појавила на вратима госпођа Џенкинс, мати Чарлсова. Никад нико није видео тако запрепашћено и ужаснуто лице као што je било њено кад je y гомили гостију - a чудо je већ било за њу што je Чарлс за место своје гозбе изабрао своју рођену кућу - угледала младу y велу, са венцем, са цвећем, на фотељи, претурене флаше и чаше на тепиху пред младом, Цигане и балалајке на великом италијанском столу као на подијуму, кад je видела одгурнуте наслоњаче y углу. Сви су били устали да je поздраве. Чарлс јој ce дубоко поклонио, ваљда први пут нежности и одушевљења за њу. Једном je руком зауставио музику, a другом начинио покрет као да je поздравља шеширом украшеним барокним перјем, „Мајко, хтео бих да ти представим најлепшу невесту коју je Чикаго икада видео после твога венчања.“ „Она je свакако мислила да јој он говори о својој невести. Била je готова да ce онесвести, али je исцрпљујући и последњу резерву снаге y себи - оно што je снага бензина y карбуратору када y резервоару више нема ни капи рекла достојанствено: 462

„Имам страховиту мигрену, Чарлс, и идем да легнем. Молила бих те да мање галамите, како бих могла заспати’ И нестала je са прага. „Нико није проговорио ни речи, толико je то било изненадно и страховито и гротескно. Лук и Лаура били су ce грдно збунили. Чарлс je за трен ока опет био суморни безобзирни младић, коме je сама појава материна вратила на лик заборављену суровост. „Хајдемо, децо. Не што бисте сметали мојој поштованој мајци, госпођи Е. А. Смит Армор, Стиф, Стиф Џенкинс. Њена соба je, истина, исувише далеко y другом крилу куће да би ишта чула, али исувише близу да би наше расположење могло и даље трајати. Хајдемо некуд где нема никога ко je социјално истакнут и финансијски успешан и интелектуално супериоран, где je блаженство утопије, где ћемо бити срећни још сат-два овог живота. Кроз месец-два дана само почеће рат и ја и Џери погинућемо на Рајни, јер он толико воли Рајну, a ја толико волим да гинем, и већина нас више ce неће вратити са бојишта - па видевши уплашено лице Лаурино, додаде смешећи ce - ’Како можете веровати усред Чикага, који je данас тврђава мира, да ће икада бити рата, бар не за нас, не за Америку, не за овај део света. Ако Џери и ја идемо на Рајну, то je зато што ће рата ипак бити y оном другом крају света’ „Али Лаури ce ни то није свидело. Први пут да je Чарлс то вече нешто рекао што ce њој није свидело. Неко рече да пошто и иначе треба одвести младенце натраг на југ, било би паметно да тамо потраже неко место где би још поседели. Пронашло ce да су неки пријатељи позајмили младенцима, на неколико дана меденог месеца, кућицу на жалу близу Гарија на језеру. ’Хајдемо тамо’! Чарлс je потрпао y кесе и корпе још нове флаше вина, још нове шунке и кутије кавијара и сирева. Не само за ту ноћ, већ довољно и за цео боравак младенаца тамо. Опет смо сви били потрпани y само неколико кола. Возили смо низ обалу језера, кроз парк, кроз фабричке четврти и даље кроз поља. Од извесног места није ce могло даље колима, те смо ишли пешице, пешчаним жалом, поред воде која je шумела на свежем вечерњем поветарцу испод звезданог неба. Пешачили смо миљу или две. Сви, и девојке и младићи и младенци, изули смо ce и корачали боси по песку још топлом од сунца. Прво смо пронашли кућицу на брежуљку над језером. Била je сва искићена за ову прилику шареним серпентинама, балонима, цвећем и зеленилом. Истоварили смо пића и јестива, па ce опет сручили сви на обалу. 463

Скинули смо ce y мраку и заронили y воду вичући од радости и хладовине. Горе су били остали само Лук и Лаура, срећни, она y својој белој хаљини са воштаним венцем наранџина цвета на глави, босонога, a он y смокингу и погрешно одабраној белој кравати, румен, са детињским плавим очима, са мускулозним босим стопалима. „Затим смо ce обукли и, дрхтећи још од свежине, испијали нове здравице. Мислим да je Лаура, мора бити, целу претходну ноћ провела бдијући и спремајући ce за овај велики дан, јер су ce њене очи склапале од сна. Чарлс им je онда наредио да иду на спавање. Отворио je врата пред Лауром и рекао јој да продужи y постељу, јер ће доцније доћи да их обоје поздрави. Лук je још седео пред вратима као преплашено дете и никако му ce није допадало што ће сви да оду. Зашто не би седели и даље? Или ce био страховито уплашио од Лауре или je био најчеднији и најчистији наш друг. Чарлс га je нежно корио и пожуривао. Помагао му je да скине свој црни капут, да развеже кравату, да ce ослободи тврде кошуље. Девојке су ce смејале, али су са дивљењем гледале његове обле румене мишице и рамена. О, колико je он био бољи сој мушкарца, и телом и духом, од свих нас! Међутим, никоме није било криво, јер смо сви заједно и здружено били заљубљени y Лука и његову Лауру, y њихову чедност пред ову прву ноћ коју ће они завршити загрљени. Ноћ je уосталом била на измаку. „Када смо погасили светлост y кућици и изишли на брежуљак изнад ње и још једном тихо отпевали, ’сватовац’ онима који су остали доле, y простору ce свуда укруг већ расветљавало. Ви знате шта je зора над језером: све те љубичасте, румене, наранџасте и жуте боје, нагле и пролазне као y усхићењу, пре него што ће сунце искочити. И вода као истопљено злато. Али најдивније je било жало над којим смо тада седели, нас дванаестину младихљуди и жена. Ја нисам никад видео нешто слично и мислио сам све време на вас. Скоро y исти мах, Џери и ја рекли смо да бисте ви волели да сте ту. - О, Мек, ми смо раније y возу одлучили да ја пишем и ја сам рекао да ће моја прва књига бити роман о вама. Баш зато што не знам ништа о вама, баш зато што мислим да ce ништа y вашем животу није догађало, већ да ce све догодило и остало само y вама! Ја сам тако груб био према вама, толико грешио, Мек, a сада видим да je оно мало што сте ми рекли било све што један човек може другоме рећи када je богат и дарежљив као што сте ви. A ви чак не умете да кажете ни најобичнију ствар a да ce не збуните! Како сам ce усудио да вам приђем, a ипак како бих друкчијим очима гледао 464

ову зору над жалом да вам онда нисам пришао! „То je био ваш предео, Мек. Свежа, нова, млада шума дизала ce из пешчаних брежуљака. Тамо где су оркани померили пешчане спрудове стајала су сада стабла стотине хиљада година стара, скамењена, скелетна и фантастична. Била су обливена руменилом зоре као благословеним вином. Као да су сва геолошка времена дошла да прославе ову прву свадбену ноћ Лука и Лауре, као да су благосиљајући их просула штедро вино бескрајних времена и простора. „Усред хиљада збивања, узрочности, седели смо скоро загрљени, скоро пијани, a ипак толико трезних чула да бисмо сваки покрет y простору и телу могли осетити. Зора ce такође дизала као из наше сопствене крви. Моји другови су ce подавали сну y сенци скамењених стабала, Џери, Чарлс и остали, и њихови су ce образи преливали танким бакарним сјајем. Осећао сам сву ту невидљиву крв како им ce враћа y лица и руке; видео сам лешеве које смо, као што je Чарлс рекао, оставили на другој обали мора... „Али Лука и Лауру чували смо још y њиховој кућици. Захваљујући Чарлсу они су имали најлепше венчање које je икада било обављено y овом крају света. Зар не? Чак je и мајка природа била позвана. Бил. „П. С. И ја који сам мислио да не разумем ни човека ни своју земљу, и који сам, највише захваљујући вама, открио бескраје времена и простора, па опет y њима срео истог човека и исту земљу! Само сад je све то већ друкчије. Ваш верни друг Бил.“ „Моја драга, моја љубљена жено! Већ две недеље пишем ти само кратке белешке. Вечерас тек могу да ти одговорим на твоја дивна писма, која су ми утолико више била драга јер су ми умањивала самоћу кад сам без тебе. Био сам, као што знаш, y Бостону да посетим Стару Госпођу. У својој мрачној собици y Олстону она ce са свим својим ситним болестима и два мала пса држи изванредно. Била je ожалошћена што и ти ниси са мном. Захваљује ти на корисном поклону и на позиву. Ти знаш, каже, да она не воли језера, поља и кише, и да je срећна једино када je y својој кућици. Има увек исту дружбеницу крај себе, сестру старога пастора, али јој тога дана није дала да кува за нас, већ ми je сама спремила јагњетину какву сам ја волео, како она каже, кад сам још био поред ње. Не потцењујући тиме твоју кујну, морам признати да je њена јагњетина била изванредна. „Остао сам цео дан поред ње и саслушао све приче о животу y суседству који заиста изгледа да je необично важан и замршен. Бележников син ће 465

играти ове године y Звезди, али ce његова тек венчана жена раздваја од њега. Ја сам био ванредно послушан и, као што си ми препоручила, нисам непрестано говорио о теби већ о детмњству. Тако je ишло до вечери, када ce стара дама забринула да можда све није y реду међу нама па, и не питајући шта je, стала одмах на твоју страну. Кад сам јој причао о Сари, она je опет била на твојој страни. Уопште, ви сте жене увек солидарне кад треба показати човеку да je сметен и бруталан. „Она je срећна што ме ти храбриш да будем пажљив и великодушан према несрећној сестри Билове матере. То теби, као данашњој, y ствари истинској његовој матери, служи на част, каже. Каже да je све била грешка наше младости, моје као и њене, која je свакако била сметена, и y глави и y срцу’ Не би било праведно да ја нађем за себе оправдања једино y томе што je она, сиротица, била бржа y грешењу. Ја треба да сам утолико великодушнији што ми je тај жалосни догађај допустио да доцније нађем срећу с тобом. Како ми je било пријатно да чујем од Старе Госпође ово признање нашој заједничкој срећи, нарочито теби! Не знам како сам изгубио стрпљење и написао Сари оно глупо и неправедно писмо, које je она толико примила срцу. Можеш ми веровати да, иако сам желео да ова девојчица, која je могла бити скоро сестра Билу, изиђе на прави пут, ипак то нису били разлози повређеног снобизма - зато што je пристала да буде келнерица y вароши где ми живимо - који су ме руководили y мојој срџби, Ствар je y томе што je она опет, из неке смешне гордости, изложила себе околностима које ce стално окрећу против ње caмe. Она je добро знала да je било довољно да ми ce обрати као пријатељу за помоћ пре него што ce реши на тако гнусан живот. „Мати мисли такође да je твоја жеља да потражиш Сару и говориш са њом не само на своме месту већ једино умесна и човечанска. Као муж и отац ја чак ни своја добра дела не треба да чиним a да их не поделим са својом женом. То утолико пре што само жена разуме довољно другу жену. Она ce никада неће увредити ако су побуде биле искрене и хришћанске, ма колико гордост њена била y питању. „У сваком случају ја ти препуштам целу ствар, само те молим да због ње не прекидаш одмор. Чак ce слажем и са твојим предлогом да позовеш Сару y камп, како би ce она најзад упознала са својим сестрићем. Бојим ce само да такав позив данас не би наишао на одзив код ње. Мислим да сам заборавио да ти кажем да има скоро осам година како Сару нисам 466

лично видео. Тачно je да сам je стално извештавао о Билу и слао јој слике свих вас, али тек сада видим да није било љубазно од мене што јој нисам дао прилике да ce лично сретне са вама и исто тако што о свему томе нисам раније говорио с тобом. Желео сам да те тако поштедим једне досаде више y вези са мном, a сада увиђам да je то била пропуштена прилика да одам признање твојој неограниченој племенитости. „Прошлог петка присуствовао сам y Њујорку ручку који je y Валдорфу дат вицекраљу лорду и леди... који су тог дана стигли 'Нормандијом’ из Европе на пролазу за Флориду. Он je на једном од тих путева одмарања ради иза којег ce, чини ми ce, крије нека економска и политичка мисија, пред катастрофу до које само што није дошло. Његова жена je, међутим, личност која би те огромно занимала, јер je твоја земљакиња. То je изванредно достојанствена госпођа својих шездесетак година са потпуно сребрном косом и завидним бисерима око грла. Очито je да ванредно добро познаје целу твоју породицу, и тебе ce сећа као девојчице. За своју породицу каже само да je била врло скромног порекла. О својој матери говори са најдубљим поштовањем и нежношћу. Исто тако ce врло много поноси чињеницом што je један од најлепших и најбогатијих технолошких завода на другој страни Океана задужбина њеног покојног брата. Намера јој je да, када ce врати с одмора, искористи време које ће њен муж употребити за посете званичним личностима овде да обиђе сличне установе y Америци. „Замолила ме je да те поздравим и рекла ми за тебе своје девојачко име, које сам записао негде тако да ћемо га још наћи. Позвала нас je, ако путујемо y те крајеве, да ce задржимо на њиховој јахти на Нилу, где - ако случајно нису тамо - има увек некога ко ће дочекати њихове пријатеље. Исто поподне позвао сам их y Риц на коктел, те умало што нису изгубили воз. У ствари сам хтео да ce лорд сретне са сенатором В. Слика коју нам je дао о стању y Европи je страховита. Његово je мишљење да једино енергични став Сједињених Држава и Енглеске може зауставити катастрофу. Сенатор ти честита на пријему који си давала пред полазак. „Ја сам иначе, као што си видела по мојим телефонским јављањима, био такође по дан-два y Индијанополису и Чикагу, да бих унеколико опипао тамо пулс предизборног живота. То би важило за целу земљу. Иако je председникова популарност исто тако чврста као и раније, очито je да републиканци налазе све више и више подршке код маса. ’Њу Дил’ je, изгледа, немоћан да то спречи. Срео сам Фарлија y возу за Албани и с њим 467

провео y бару један сат, Он je мање забринут него што би ce могло очекивати. „За време викенда сам успео да посетим Ларија y Анаполису. Имао сам генијалну идеју да позовем собом његову девојку и Мери. Деран изгледа колосално y униформи. Румен и снажан и, што je главно, не говори више о Шпанији. Мери и ја трудили смо ce да га оставимо што дуже насамо са Бети. Ручали смо изврсно y 'Плавом фењеру’ и видели да су очито сви родитељи имали исту генијалну идеју да поведу coбoм респективне флертове својих синова. Иако нико није имао прилике да говори са својим сином, a пошто je врућина била страховита, флерт између мене и Мери био je изузетно неуспео. Сирота Мери ce херојски жртвовала за своју кћер. Једва je дисала и лице јој je било потпуно улепљено пудером. Сви ти шаљу пољупце. Лари нарочито. „Бил ми je телефонирао из Чикага, па ме je та његова пажња толико изненадила, пошто нисам имао појма да смо два дана раније били y истој вароши, да сам га питао треба ли му новаца. То je био, разуме ce, неопростив faux-pas. „Заборавио сам ти рећи да je после шездесет година таваница на другом спрату левог крила решила да падне y прошли петак. Џо je мислио да je ударио гром и право из кревета излетео на улицу. Архитект мисли да je то услуга, јер je и иначе намеравао да je сруши. „Страшно je доцкан и спремам ce да легнем. У недељу ћу свакако бити с тобом и Мили. Доносим вам неке глупости ca базара y Мејфлауеру. Мери их je продавала. Љуби те и чезне да те види што пре твој Џек.“ У три je гђа Џонсон дошла да каже Милици да je гђа Галагер на телефону и да има поруку за њу. Милица je знала да нешто није y реду, и када je чула да je Стеван моли да га извини што неће доћи на купање, и што не може да je види, јер je одједном y ватри, изгледало јој je као нешто што je једино и могла бити његова порука за њу. Не, она није жалила што je он болестан, она уопште није веровала да je он болестан, и знала je само да га тога дана, или можда више никада неће видети. И онда јој je све то изгледало грдно смешно. Зашто ce он толико бранио од ње и зашто на тако увредљив начин? Није ли она хтела да отпутује!... Али није желела ни пред овом непознатом женом да покаже да примећује такву увреду. Питала je са истом расејаном конвенционалном забринутошћу о његовој болести, као да ce тиче какве Тонине пријатељице. Гђа Галагер je мислила да je y питању 468

неко страховито тровање, или маларија или ујед комарца. Лекар je на путу да дође. Она ће га сачекати, остати ту неко време и рано ујутру опет доћи. Она сама имала je мужа болесног од гихта кога je неговала једино увече. Тада би и кућу доводила y ред. Ако затреба, телефонираће y болницу за болничарку или га можда тамо пренети. Милица je рекла Тони да ће ипак поћи да га обиђе, чак иако постоји могућност да јој он то никад не опрости. - Разуме ce - рекла je Тони и чак није понудила да она или гђа Џонсон пођу с њом. - Телефонирај ми доцније како ce ствари развијају и да ли ти треба неко од нас. Ако мислиш да je боље, и лекар нађе да није опасно, можеш га пренети овамо. - Она je знала да je то последње место где би Милица волела да он болује. Пре y болници. Први пут ce тада Милица приближила овој последњој кући y планини. Стаза je била пуна рупа, бусења и камења. Бојала ce да гуме неће издржати, Са једне стране биле су велике заравни и ливаде оивичене шумом, са друге стране кратки, стрми, непроходни путеви. С те стране, пре но што ће стићи пред саму кућу, било je мало породично гробље од двадесетак камених белега и неколико америчких заставица. Кућа ce појавила на врху запуштене ливаде, испред саме шуме и падине која ce даље настављала. У први мах чинило ce као да je зграда, толико стара и обрасла биљем, спремна да ce сруши, Што јој ce више приближавала и грађевина je расла y својој простој достојанствености. Јасно je било да je породица Лачфорд y своје време била многобројна и да je с времена на време морала дозиђивати, док ce није постигла ова складна целина дугих линија и тамних кровова. Зато ваљда што je сад и последњи Лачфорд напустио и она остала ту y својој гордој самоћи, кућа je пре личила на запуштени манастир но на тврђаву, како je Милица замишљала пре него што je видела. Једино што je доказивало да y кући ипак има некога била су двоја малена кола пред улазом, једна су била она која je Милица тога дана гурала пред поштом. Доктор je прао руке иза отворених врата купатила када ce она испела уз степенице. Не улазећи y собу болесникову, она сачека доктора да му ce придружи на врху степеница. - Претпостављам да je господин Папа-Катић ваш пријатељ, госпођице Гордон. Можда би било боље да му ce сувише не приближавате док не утврдимо шта je. Пошто ce температура тако нагло дигла, претпостављам да 469

je нека врста тровања или инфекција звана „пегавац Стеновитих планина“ иако je овде скоро непозната. Или je рекуренс неке тропске грознице, чак обичне маларије. Покаткад je то само на нервној бази и може да прође и пре но што ce покажу јасни симптоми. - Да ли je потребна болничарка? - Било би добро да je неко око њега, утолико пре што толика температура може изазвати бунило y коме болесник може нанети себи зла. Ја сам мy дао једну инјекцију од које ће му бити лакше. Ако кроз три сата не буде побољшања, поручићу амбулантна кола и пренети га y болницу. - Ја сам прошла кроз болнички курс. Ако ми само објасните шта треба да чиним, радо ћу остати поред болесника докле год треба. И преко ноћи, Једино ако су нам потребни специјални болнички апарати... - Мислим да нису потребни, не данас. Пазите само како ce температура развија и држите ме y току. Стављајте му хладне мокре облоге и дајте му хладног чаја, по гутљај. Срце je врло јако, тако да са те стране нема опасности. Мислим да нема ништа ни на плућима, али то ћемо тек видети. Милица je видела Стеванову зајапурену главу, измучене усне и запаљене полусклопљене очи. Додирнула му je руку, као да би je помиловала. Села je поред њега. Он ce насмешио и затим гледао на другу страну. Гђа Галагер била je срећна што су за то вече ствари удешене тако да она y уобичајено време може поћи кући. Била ce већ помирила са мишљу да ће остати до дубоко y ноћ. Сада je помогла девојци да пронађе свеже постељно рубље, убрусе и пижаме. Показала јој je где je телефон, чај, шећер, и онда ce изгубила. Милица још није измењала ниједну реч са Стеваном. Пролазила je кроз трпезарију, на чијем je великом столу видела прегршт црних фотографија, као рендгенских снимака, сунчевих ерупција и бореалних зора, које je Стеван ту спремио за њу пре но што ce разболео. Била je изненађена колико je ова кућа, која још од Грађанског рата није била преправљана, унутра добро одржана и чиста. Безбројни прозори осветљавали су беле зидове и велику зидану пећ. У кујни je било огромно огњиште за кување, тешки храстов сто, бакарно и тучано посуђе. Стеван je због лепог изгледа живео y собама над дозиданом гаражом и степенице су y њих водиле из кујне. Цела кућа je убрзо мирисала на киселину лимуна, на влажне убрусе, на лекове. Милица je са прозора ове собе изнад гараже посматрала изглед преко поља, изнад шуми-ца и круна дрвећа, и ниже на оба језера y даљини. 470

Велико језеро изгледало je као издужена плава река, a мање као дуга танка притока. У даљини су били благи, јасно оцртани љубичасти брежуљци, a изнад свега, као да већ сам тај предео није довољно раскошан, један други предео помаљао ce на небу. Предео фантастичних облика, планина, језера и река y запаљеним, крвавим преливањима и буктењима, y пожару и агонијама умирућег света. Чинило јој ce да никада тако нешто није видела. Заласци сунца код њих доле били су y наглом мењању боја воде, y свечаном дрхтању стабала, y одлетању птица y руменило неба, али je све било првенствено смркавање, свршавање дана. Одавде je то био призор битке, крви, пожара и покоља, сурвавања y бездан, извирања огња из тог бездана, предсмртних грчева змајева и прапотопских чудовишта која ce још боре о царство ових вода и шума. Желела je да и њега позове као сведока тог призора, као да га он није знао, као да му ce није стално враћао. Када je остајао са њом доле на води, он јој je жртвовао тај величанствени призор, не рекавши ни речи. Сада je лежао y постељи као и сам запаљен таквим пожаром, као да je најзад и сам рањен таквим крвопролићем, као да je он рањеник донесен са тог бојишта. Осећала je како избија врелина из његовог тела, које ce није влажило већ je било усијано као комад метала или као белутак, Влажни убрус који би стављала на његове груди пушио ce и брзо сушио. Постељно и његово рубље било je усијано. Он je расклопљеним шакама тражио хладније удаљеније крајеве чаршава. Милица je променила навлаке на јастуцима и видела какво je то уживање за његово теме, уши и врат: тај додир са свежим рубљем. Онда му je променила пижаму и покриваче, уздижући са напором његово врело тело. И то тело било je онда y њеном загрљају. Његова прса била су онда приљубљена уз њене груди и њени образи скоро су дотицали његове. То драго детиње тело било je њено тело. Болно тело које je она родила својом љубављу. Први пут она жена и први пут он њен љубавник, њен син, сав њен, само њен, заувек, заувек, и изван свих осталих. И она je желела да он своје вреле руке наједном склопи око њенога грла и да тако као два зажарена духа полете заједно кроз простор. Али он ce губио y својој ватри и његове очи су биле све затвореније и руке све беспомоћније. Она je подесила светлост и опет села крај њега, без мисли, скоро срећна што je ту y тој соби пуној киселих мириса; она, горда девојка коју y ствари још нико није пољубио, и поред дечачких и младићких пољубаца који нису 471

силазили y њу; она коју je сваки затворени простор умарао и која je жудела да лети све даље y висине, изнад птица, изнад орлова, изнад свих облака; која je малочас желела да лети загрљена с њим као духови проклетих љубавника, као летећа звезда кроз тајанствене просторе... Она сада наместм штит пред ноћну светиљку и спусти застор преко вечерње светлости простора и величанствених визија да би остала сасвим сама ту уз њега. Сви су простори сада били ту. Мењала му je облоге, давала му по кашику чаја, опет седала крај њега. Доле je звонио телефон. Тони je хтела да зна да ли шта треба. Она je већ телефонирала доктору и доктор очекује да му ce Милица јави. Тони ce, разуме ce, плашила да je то некаква заразна болест која може прећи на Милицу. У исти мах она je због ње била срећна што ce све тако збило. Ma какав после био исход - a он свакако неће бити страшан, иако то може да буде - Милица je њим y својој љубави добила оно што обично свака жена сања: намме y једном часу имала je прилике да je и мати и нудиља своме љубавнику. Тони je било мило што je баш Милица могла да буде то и баш Стевану. Баш то дете и баш томе човеку. Она je знала да ce тиме остварује нешто много више него обична човечанска помоћ болеснику. То je било као када je, још сасвим млада девојка, читајући роман пун узбудљивих и тронутљивих сцена о љубавницима који ce воле и страдају, престајала да чита и размишљала о том страдању поклоњеном само изузетним бићима, толико изузетним да ce о њима пишу књиге као о пророцима и војсковођама. Тако je она сада замућених очију од суза мислила на човека и девојку горе y планини и о томе како су ce обоје y току живота били дотакли њенога срца. Ваљда под утиском свог узбуђења, написала je, пре но што ће лећи, дугачко писмо Џеку. Писала je о стварима y вези са кућом, са свакодневним животом, не спомињући му ништа о Милици, о Стевановој болести, о томе како je сама тиме тронута, јер он то можда не би волео, иако би сигурно схватио. Писала му je само како je сад опет сигурно ићи по околини јер je разбојник убијен петнаест миља ниже њиховог кампа. Писала je такође о претњама гђе Џонсон да ће их после толико година напустити да би ce придружила сину y Њу Орлинсу. Писала му je да не треба да прима срцу догађај са Саром, јер ствар ваља сматрати уређеном. Она je већ раније писала Сари и позвала je да им ce придружи y кампу, a затим јој и телефонирала. Сара ће бити с њима већ за овај викенд, ако ce ништа 472

нарочито не догоди. Он лично треба да зна да она није позвала Сару зато што би требало нешто исправљати или да би учинила неко доброчинство, већ што заиста мисли да ће њено бављење на језеру бити пријатно и њима и њој, a нарочито што ће њему тако показати да јој ништа није лакше него учинити нешто што он жели. Ипак га моли, иако он зна шта њој значи његово присуство, да овом приликом прескочи једну недељу и остави харем женама на искључиво уживање. Свака њена реч Џеку била je испуњена љубављу. Он je сад био све за њу. Она je y мислима волела да ce сети како ce он смеје, како све што je старији говори дубљим и дубљим гласом. Волела je његово велико мускулозно тело чврсте здраве усне, крупне беле зубе, и волела je чак и то што je његово причање све грубље и незграпније, и што je y његовој чаши све више вискија a све мање соде. Она je волела све то из једног јединог разлога, a то je, што никад ни y једном тренутку није престајао да je прати својим погледом, као да жели да јој покаже колико je то просто и лако кретати ce кроз живот. Он je ту спреман да јој притекне y помоћ ако затреба. И сада je она њему притицала y помоћ y тако простим људским односима као што je његов са девојком која je Билова тетка. Она je погађала да су материни прекори Џеку да je према Сари био невешт y ствари била ласкања његовој мужевности која га спречава да разуме жене и његовој младости y којој ce још задржала сметеност дечака. Ипак сада, када je један син био само његов, кћи била усвојена од њих обоје и само најмлађи дечак био њихово заједничко дете, она je осећала, док помишља на свако од њих засебно, троје деце и мужа, да нема ничега што би ометало да сваку реч коју упути Џеку натопи љубављу. Једном y постељи, Тони je размишљала шта би још могла додати y писму пре него што га затвори ујутру. Тежак сан полегао je по њој као мора. Она ce борила против сна јер јој ce чинило да треба још о нечему да мисли, о нечему што нема никакве везе са писмом. Одједном нека снага која je почивала дубоко y њој, која je била њој непозната, тешка и дивља, пробила ce кроз њу, кроз сан, кроз ноћ, и шумно ударајући о зидове и оквире прозора, полетела je y ноћ пуну расветљења и треперења. Тони-Буљина, незграпна, чврста, полупијана птица, летела je бучно изнад расветљене пољане на којој су дрвета бацала тамне сенке. Испред ње одлетали су y паничним јатима слепи мишеви и малене птице. И она je летела са дрвета на дрво, задихана, успламтелих очију, срца које ce грчило од туге и 473

дивљине. У шуми кроз коју je летела, све више и више уз брегове, владала je тишина, и она која je увек била Тишина реметила ју je својом бучношћу. Најзад je била на пространој, y коров зараслој ливади Лачфордовој, крај маленог прастарог гробља. Ударајући ce O грање и утапајући ce y лишће, она ce заустави усред круне младе брезе. Бела грана je још подрхтавала под њом, a њене су очи сијале ужагреније но небеска светла. Остала je ту сатима, рањена, огорчена, болна. Није обраћала пажњу на ноћне птице које су око ње пролетале, мешајући своју сенку са сенком стабла. Нељудска и бездушна, вечита y својој суровости, злокобна... Ујутру Тони ce сећала да je њен сан био грчевит и нељудски, иако није памтила y чему ce састојао, Није имала ни снаге ни воље да ce распита телефоном како je Стевану ни када ће ce Милица вратити. Стеван je, међутим, лежао изнурен, али му je температура тако исто нагло спала као што ce и попела. Пулс и срце ударали су му скоро нормално и он je најзад спавао. Гђа Галагер je била опет ту, a одмах затим и доктор. Овај je био задовољан исходом целе ствари. „Природа je победила“, рекао je, као да она не би победила и да je исход био сасвим фаталан, као да природа не побеђује увек. У ствари, соба je изгледала као после битке. Лавори и влажни убруси и чајници и постељно рубље на гомили, помешани по свим угловима. Гђа Галагер je све то распремала. Не пробудивши Стевана, не дотакавши га руком, и сама исто тако исцрпена, Милица je мислила да не корача по поду, већ да лебди y ваздуху изнад пода. Сишла je y двориште. Сунце je већ топло покривало биље на ливади све до шуме. Нека малена, њој непозната животиња, богатог крзна, седела je насред утрине и посматрајући љубопитљиво све унаоколо, непрестано одскакивала по неколико корака y страну. Милица je села y кола и потерала низ брег поред шуме, све даље наниже док најзад нису настале фарме, прво Хариса, са које су младићи већ отишли y поља на рад, изнад тамне речице, мимо „Фредија“, који још није отворио свој дрвени капак, па опет поред друге фарме, белих четвртастих зграда са засвођеним пролазом за стоку, са великим коњем поред бунара, са натписом да ce ту може добити свеж грашак и лук. И онда ce опет возила кроз шуму са обе стране пута. Ту сунце још није било продрло; са грана су одлетали орлови и дубоке плаве мрље виделе су ce далеко y дубинама између четинара. Милица заустави кола, па спустивши лице на руке, које није скидала са волана, заплака. И тако je била слободна од свега. 474

Стеван je већ сутрадан изишао из куће. Најпре je корачао лагано и лењо по трави под сунцем, као да je рептил. Сетио ce зато да je испод кујнског прага змијињак и пошао je да га обиђе. Као обично, сивкастозелена танка змија лежала je лењо ту и чувала тај праг и сав дом. Како ce веровало y крају y којем ce он родио, кућа која je, као ова, имала змију чуваркућу под прагом била je благословена заувек. Он лењу животињу помилова врхом своје обуће, па ce упути уобичајеном стазом y шуму. Тамо где je жбуње било проређено плавиле су ce боровнице. Велике површине камених плоча биле су покривене сребрним маховинама, a даље мспод борова маховина je била мека, плишана, зелена, исткана од малених симетричних звездица. И свуда je тло испод дрвећа било покривено наслагама четинарских иглица као дебелим тепихом, Све je то мирисало опојно. Стеван ce пео све више уз брег по трагу јелена. Губио je правац, налазио га опет по познатим наслагама сасушеног белог грања, разбацаним као кости животиња. Чудне птице, које није успевао да види, певале су по два-три отегнута тона из свадбене песме. И с часа на час чинило му ce као да чује корачање људско недалеко од себе. Тешко, ритмично, по наслагама иглица. Приближујући ce, неко je размицао свеже и суво грање и раскидао бршљан. Знао je да су то пре кораци медведа, којих je овде много, него људи и зато je остајао непомичан уживајући y овој тишини. Људи су били ти који су својом узрујаношћу више но суровошћу били унели негда пометњу y њега. Чак и кад je дошао y овај нови свет, они су били свуда око њега. Бели, црни или жути, млади или стари, сироти или већ имућни, били су ту са својим страстима, амбицијама, безобзирно варајући себе и друге. У кујнама y којима je радио имали су упрљане кецеље, подеране поткошуље и испуцале несрезане нокте. У баракама стругаре причали су о женама које су имали или које ће имати; о људима са којима су ce због њих тукли. Улицама су пролазили бедних лица, необријани, дошавши из непресвучених кревета, из пустих соба чија ce врата нису затварала. Вукли су ce право y билијарске сале и барове. Једнако су били испитивани од полиције и хапшени, јер су ce тукли са својим дебелим женама и заводили малолетне. По другим улицама и y друго доба дана пролазили су они који су ce бријали, који су имали чисте кошуље и опрану шију и дом, и слике цвећа и коња по спаваћим собама, и жене које су их опомињале на рок плаћања осигурања, на школовање деце, на писмо које су једном нашле y њиховој одећи. Он ce 475

са тугом сећао оних што су били с њим y школи, младих људи који су учили упорно и већ били претрпани обавезама. Нарочито једнога друга који би седео дуго узбуђен, ударао нестрпљиво себе песницом по ципели, најзад викнуо „Дођавола!" и намрштен полазио низ улицу. „Дођавола“ - ко? Жена код куће која није хтела да ce разведе? - „Дођавола“ - драгана која je била трудна и непрестано плакала? „Дођавола“ - што није имао да плати пиво? „Дођавола" - професори, и газдарица, и станари и келнерице y грчком ресторану, сви они који су га свакодневно сретали, гурали, корили, или му ce срдачно смешили и питали га љубопитљиво шта мисли о времену, сви они што су представљали људство и човечанство? „Дођавола!“ - дани и године, јер су они и њему били мука и напор, годинама. Мука и напор као да je лежао још на обалама обрван и испребијан олујама из којих je изишао. Као да je после урагана лежао ту годинама, обасјан сунцем, међ ишчупаним стаблима и рекама и људима који су тада ударали, ударали по њему. A онда ce опет била прикупила y њему снага и он je, као ово сада, пошао y шуму и корачао и слушао шум за собом. Као да je чуо шум корачања и размицања грања, a надао ce да je то корачање звери, a не човека. Јер иако je сад знао да људи могу бити и друкчији, он ce од њих одучио и веровао само ширинама природе и науци, Избивши сада на пропланак, видео je још једном оба језера. То су биле две реке, лење, широке, које су ce сливале једна y другу, И опет му ce учини да je то предео његовог родног краја где ce Сава баца y Дунав. Варошица на језерима изгледала je као предграђе вароши тамо, док je сам град као заклоњен бреговима. Иако je то било само за тренутак, јер je ово био један крај света a онај тамо други, та слика га није остављала ни када je, зашавши y шуму, изгубио призор даљине. О, ово што ce збива овде и сада као да je огледало оног што ce збивало тамо. Или да je оно тамо било огледало садашњице. Као да су то исте шуме и брегови, чија ce слика огледа y води, да je то један исти предео чија je једна слика мирна и вечита a друга узнемирена, узбуркана сваким валом воде и ваздуха, али исто тако вечита y својој узнемирености, Коју би од њих назвао стварношћу a коју огледањем? Свеједно je што je нешто претходило нечему. Јер ce y науци био помирио са чињеницом да je све компонента општег живота, еволуције и стваралаштва природе. Ta размена енергија, између протоплазме и фосила и фосила и протоплазме. То корачање људства кроз урагане као сметови фосила, као звездане прашине y Космосу, као усијане 476

честице новога живота. Где je онда стварност и где њено огледање? Како да закључи, ако je објективан, ако je научник, ако je разумео поредак ствари, ако ce помирио... То je био разговор који je Стеван водио са собом, не само сада већ годинама. Најпре je убеђивао себе, a онда испитивао да би видео колико je то мишљење већ он сам. Најзад, кад год би утврдио поново да je y њему тишина, поздравио би себе, свој споро стечени мир и сазнање. У овом часу, међутим, он je био свестан да га je тишина напустила. Није знао да ли да жали за њом или не. То ново људско биће, та девојка, та жена, са младим мускулозним телом, са бистрим плавим очима, са сунчаним косама, као да je пролазила за њим кроз шуму, ломећи суво грање својим сигурним корацима, размичући лишће и шибље, кидајући бршљан. Пратећи га y стопу, као да je пролазила. Излазила je пред њега из све те гомиле биља, људства на које je он пристао, из геолошких слојева, из наслага трулога лишћа, тресетишта, из космичких еволуција. Излазила je издвојено, не као део целине, већ као она сама, сама за себе, значајнија од свега, потпунија од свега. Као сама та целина, из које ce она била дигла да би ce упутила према њему. И ишла je, чинило му ce, расрђена, одушевљена, усијана, огњена, раскидајући y свом налету све што ce наслагало на негдашње његове ране: дебеле наслаге лмшаја, окрека и биља, на дну океана и земљиних расада. Оно што je већ постало кадифена мекота и топлина газила je својим пламеним стопама, и сигурно je да њу ништа неће зауставити, јер њега ништа не може зауставити y његовом изненадном, неразумљивом, паничном одушевљењу што ce то баш тако збива. Откако je устао са постеље и био y могућности да дође до телефона, већ двадесет и четири сата, он ce није јављао Милици. Није јој захвалио за ноћ коју je провела поред њега. Баш зато што му je било јасно да би ce јавио само да би могао са њом говорити и да би порука захвалности била само изговор, он ce није могао одлучити да то учини. Ипак му je било чудно што ce она не користи сличним изговором, што не дође да обиђе и види болесника. Да ли je разочарана што ce он тако брзо опоравља, или je задовољна тако непотпуним доживљајем давања себе, па je сад већ отпутовала y Њујорк? Најзад je ушао y кућу и пошао телефону да je потражи. Његова рука ce већ спуштала на апарат када je овај зазвонио. То je била Тони. Пошто je 477

говорила матерњим језиком, опрезно и лагано, њен глас изгледао му je друкчији. Свака реч долазила je као обао белутак који би она доле на обали најпре бирала и мерила својом руком. Те белутке je ређала пажљиво за њега. Тако je рекла да je била узнемирена на вест о његовој болести, да je тад први пут сазнала да je ту, да ce радује што je сад све добро и да ce нада да ће их он ускоро посетити. Додала je да су Џек и Бил писали, као и да ће имати гошћу за викенд, и тако даље. Стеван јој je рекао да још није захвалио Милици за оно што je за њега учинила, да je баш y том циљу пришао био телефону, кад га je она позвала. Милица je била на тераси са књигом y руци и Тони je отишла да je потражи. Кад je најзад чуо, њен глас му je изгледао пригодан и равнодушан. Једва ce сећала да je две ноћи раније провела крај његове постеље, као да би то чинила за било кога за кога би сазнала да je болестан. Ипак му je рекла да ce распитивала код доктора како je са њим и да ју je овај уверавао да je све y најбољем реду. Стеван je био изненађен толиком несталношћу. Очито, велики судар са њим, који je очекивала и желела да je друкчији, догодио ce за њу те ноћи, када je он скоро био y несвести. Тај непотпуни, једнострани судар ваљда je потпуно испразнио њу од сваке емоције. Скоро je била иронична када му je са хумором говорила како je она једина владала оне ноћи астролошком кулом. Ни сама није знала колико je њена асоцијација симболична и значајна. Сетила ce само народне приче о ђаволу и шегрту, како јој je Тони причала кад je била мала, a према којој je ученик успео да затвори свог волшебног учитеља y флашу. Рекла му je само да je оне ноћи то учинила са њим. Питала га je да ли je то опазио и да ли му je y флаши тесно. Он je могао да ту прилику искористи и каже јој да дође и пусти га из флаше, али ce као увек дотле плашио да окуша своју духовитост. Зато јој je, не прихватајући њено питање, испричао да je малочас, враћајући ce из шуме, прошао поред кућице коју већ две године граде браћа - последњи изданци једне гране Лачфорда. То су два младића којима je деда оставио ту пет хектара земље. Они су сада долазили преко лета да би саградили кућицу. Место je далеко ван сваке стазе на ивици главног лачфордског имања. Они сами изгледали су весело и трагично y исти мах, Пошто би дошли обично без пет пара, живели су овде и куповали грађу од оног што би зарадили помажући по фармама, али што би опет чинили таман за онолико колико им je неопходно. Њихово вече пролазило je лагано и они нису имали чиме да ce забављају. 478

Лежали би y мраку на својим дрвеним постељама и страховито викали један на другог. У први мах, пошто му je ноћ донела њихову вику, Стеван je мислио да je дошло до крваве битке међ браћом и појурио je кроз ноћ и шибље, без лампе, јер je није могао наћи, саплићући ce о корење и грање. Тек je пред самом кућицом разумео да je њихово викање пролом младости, жеља плућа да ce напињу и крвотока да потече плаховитије. Њихови гласови су били огњени, пуни срџбе и мржње, али су њихове речи биле шаљиве и смешне. С времена на време они су прекидали ово урлање да би један другога упитали нешто озбиљно, a онда би опет настављали. Затим je скоро сваку ноћ ветар доносио ово завијање „младих вукова“. Јутром би они прошли крај куће y којој je становао Стеван, ружни, ижђикљали као стабљике, голи до појаса, весели. Питао je Милицу да ли их je чула оне ноћи када je била крај њега и да ли би хтела да јој покаже њихову кућицу. Не, она ce није сећала да их je чула, a можда није приметила други део његовог питања. Милица je дошла да га види предвече. Пре него што je стигла до куће и да би, из њој непојмљивих разлога, одложила за неколико минута своје стизање тамо, она уђе y малено гробље. На ниском четвртастом камењу прочитала je имена разних Лачфорда и Хариса који су ce негда укрштали доле y сеоској црквици, a потом ce пели овамо на заједнички починак. Већина белега била je из времена Револуције и две-три деценије после ње. Остале су ce ређале до садашњег доба. На једној je било урезано: „Волтер Харис, војник Револуције, умро...“ Поред ове: „Милдред, рођена Лачфорд, супруга Волтера Хариса, умрла...“ У почетку су споменици обе породице били измешани, Затим, деценијама, „господа“ Лачфорди више нису били покопавани овде већ само Хариси, фармери. Први су ваљда били сасвим напустили своја гнезда y овом крају или ce помакли само на неко друго имање. Последњих неколико деценија њихова имена су ce опет појавила. Опет име младог официра Лачфорда, који je положио живот на бојишту и сахрањен ту крај Хариса војника. Била je само једна споменплоча која je означавала да су земни остаци y Арлингтону међ осталим друговима. Тада je угледала Стевана где наилази и, збуњена, пошла му y сусрет. Пели су ce стазом уз брег с ког су тек сишли дечаци са похода на боровнице. Наишли су такође на мртво бодљикаво прасе које су убила браћа Лачфорд пре два дана, a од којег су после птица и инсеката остале још само 479

бодље. На врху брега, на широком камењу и маховини, под облацима који су јурили, птице су узлетале право увис. На домаку свих шума, и преко ових на домаку два језера и планина... Она je лежала задихана на широком камењу, склопљених очију, отворених уста. Имала je размакнуте прсте на рукама и осећала je ветар међ њима. Ветар je обливао њено лице, таласао јој косу. Само за тренутак, као y таласима реке, моделирао јој je груди, тело. И светлост je светлуцала по њеним меким сребрним маљицама на образу, на наусницама, на дугим мускулозним рукама. И он je легао поред ње и додирнуо својом руком њену косу. Зауставио je зачас њено таласање. Његова je рука горела, он није желео ништа друго до то: оставити своју руку на тој коси, на том таласу, као силазећи низ реку, y чамцу, спустивши руку y свежу воду. Она je отворила очи, насмејала му ce, без срџбе, без жудње, без позива, као дете задовољна оним што je око ње, али ce кратак јецај сломио y њеним прсима. Руком je помиловала ту главу тако облу на темену, са тако кадифеном, меком косом, И онда je приближила његову главу својој. Скоро je положила на своју, уста на уста. И то je било све. Просто и без узбуђења, као да je овако било одувек. Као да je одувек спуштао своје усне на њене, као да je одувек била спојена с његовим уснама. Мисао дуга и лагана, као крвоток, као сок биља, оптицала je кроз њих, као да ce, удружујући ce, обоје хране њом и обоје живе од ње. A та je мисао била тако једноставна и тако лагана да би ce једва могла изразити речима. Остали су тако неколико тренутака и онда силазили истим трагом јелена кроз шипражје и шуму којим су ce малочас пели. Нису говорили, Он je имао непрестано y свом погледу њу, како силази сва обавијена грањем, расплићући грање обема рукама. Имао je сасвим близу себе уплетену y биље. Заувек. Биље и сама, сунчана и мирисна, заробљена y тој помрчини зеленила. Силазили су даље ћутећи, Одједном, између два-три дрвета, где су ce последњи сунчеви зраци пробили, нешто закликта y њему, слободно, чисто, усхићено, као што никад није закликтало. Дизало ce из његове мукле дубине, нечујно, a њему ce чинило да ce све орило од тога и да je она застала и окренула му своје изненађено лице. Обухватио je око струка и прислонио своје усне свуда по њеном лицу, врату, ушима, затиљку. Прислонио по рукама, по хаљини и коси. И прислонио их опет по ноздрвама, очима, уснама, по њеној обући, по рукама, по коси; журно свуда, y исти мах, као да има хиљаду усана. 480

Она je застала права, опуштених руку, отворених очију, полурасклопљених усана, без даха, дрхтећи свим телом, бдијући над свим тим, пазећи сваки његов покрет, Непомич-на, уздрхтала од благосиљања, као међ кошницама, покривена меденим и љубавним пчелама. Била je отворених очију и њене су опуштене руке страховито дрхтале. Грање које je било око њих, које je било између њих, обасјано светлошћу, раздирало je његове руке и лице, и његове усне су незнано зашто биле рањене и крваве, и његов дах je био нагао и плаховит, али je његово лице било мирно и надахнуто и његове очи мирне и пуне нежности, Његове усне, горуће, рањене, болне, крваве, спуштале су ce свуда по њој на хиљаде али je нису рањавале, као пчеле које би ce, болне од медених товара, шумно спуштале по њој y ројевима. Његова мисао je тиха и слободна. Онда нису улазили y кућу, већ су остали на широкој заравни испред шуме, ту на самом домаку уласка. Лежали су, чинило ce, бескрајно време, тихо, без речи, гладни и жедни. У потпуној ноћи, под звездама, лежали су изгубљени, нађени и опет изгубљени, непомични, осећајући да су им руке близу, његове руке близу њених, и ипак не дотичући једна другу. Она би ce још с часа на час стресла целим телом, и он je још, грлећи je y својим мислима, прислањао своје усне по њој. A потом ce он дигао и, узевши je за руку, позвао je да уђу. Оставио je за тренутак y великој соби, између зидане пећи и слике Дарвинове, без које није нигде путовао, највише зато - иако то себи не би признао - што га je штитила као амајлија. После неколико тренутака вратио ce са хрпом хартија и пред њом журно и сметено тражио једну. То je била хартија на којој je он неколико вечери раније исписао за њу целу табелу космичких промена y времену када ce она родила. У току недељу дана која je претходила новембарској ноћи када je дошла на свет и y току више дана после тога. То je могао бити ишчупани лист неког космичког дневника који ce тачно поклапао са првим часовима њеног живљења. Један једини пут y својој историји Космос je прошао кроз такав свој час и тај je час био почетак ње. Стевану je требало доста труда док je срачунао разлике тадашњих посматрања неколико удаљених опсерваторија. Тако je утврдио стања неба y то време баш над местом где ce она рађала. Могао ce зауставити на приближним цифрама, али зато што je био научник и ваљда још више јер ce тицало баш ње, он ce старао да ове буду скоро идеално тачне. Међутим, он јој сад цифре уопште није показивао. Наводио јој je само главне 481

појаве, погледајући je сваки час да би утврдио да ли je тиме замара. Сунце je тада било y квадратури са Марсом и ишло y сазвежђе Стрелца; 25. новембра y 6 часова, ваљда само неколико сати после њеног рођења, Сатурн je био 2° 4Г јужно од Месеца и сутрадан y 16 часова Нептун 1° 3’ јужно, a Марс 3° 52’ северно од Месеца. Венера je ишла свом силазном чвору. У то време Јупитер ce видео на хоризонту само прве половине ноћи, a Сатурн je кроз целу ноћ показивао јужну страну свог прстена. Тада je Уран био y сазвежђу Јарца, a Нептун y сазвежђу Рака. A она je волела његов глас који je као мађијом распоређивао небеска тела по њеном небу. И много значајнији феномен од тога што су ce y том часу све планете нашле на истој страни неба y односу на Земљу био je његов глас упућен њој. Преко небеског свода су онда прелазиле две комете. Једна je изгледала као облачак, као округла маглина са привидним пречником од 2’ Друга je 24, новембра била y сазвежђу Ориона. Она je била десете привидне величине и прелазила je преко свода све до почетка фебруара идуће године, када ce њено језгро раздвојило на два дела. И Милица je мислила како ce њен дух као путујућа звезда раздвојио на два дела и један део упутио њему и сјединио с његовим духом. У мислима je љубила његов лик који je био уплашен што јој то чита и његове руке које су збуњено држале хартију. Док ce нагињала над сликом сунчевих пега, њен je образ скоро додиривао његову руку и њене су ce очи пуниле сузама. Једна пега била je y облику змаја, имала 140.000 км y пречнику. Слике ерупција на Сунцу над њеним рођењем, и слике залеђених површина Месеца. У својим мислима видела je још једну такву залеђену површину, коју су брисале помрчине и ветрови, Иза сићушне колибе y којој ce родила видела je пустару унедоглед која ce завршавала слеђеним црним звезданим хоризонтима. Али y тој слмци њене маште нису били људи рањени, изгладнели, повређени, који су y масама, y непосредној близини колибе, силазили кроз ноћ, Била je y средини велике собе испод снажне електричне светлости. Желела je да седне, осећала ce толико уморна, али ce није покретала са места. Тада јој je Стеван рекао тајну њеног рођења и она га je слушала стојећи, и полусну и бунилу. Сви елементи њој су били већ познати. Они су били тужни, умарајући, досадни. За њену младост сувише заморни, неразумљиви, јер их нико никада није за њу повезао правим значењем. Ни њен прави отац - не овај који je усвојио већ муж њене праве матере. Њега ce није сећала као да га 482

није никада видела. Он je своје последње писмо био упутио њој када je био стигао y Драч, a њу оставио са Тони y Скадру, Он je то писмо њој био прекинуо на средини, јер je та средина писма била крај његовог живота. У њему јој je писао о њеном рођењу y планини, о његовој верности њеној матери, која je изишла из живота, и њој, која je тек ушла y живот. Нити јој je рођење објаснила Тони, која je све чинила да Милица запамти само оно што je светлост и радост детињства. И Милица je сад стајала на средини собе и слушала га y бунилу, и њен образ дотицао je његову руку. Стеван je говорио гласом који ce губио y тамним угловима собе, који je одлазио кроз отворене прозоре, преко ливада, y густо шипражје шуме, чак до дрвене кућице y којој су младићи урлали на ноћ. Његов глас није био јак, али je био топао, заносан, силан глас мушкарца којим ce она обавијала. Пре но што ће отићи и нестати с њим y Космосу, тим гласом обавијала je свој лик, око ува, преливајући га преко својих очију и усана. И опет ce као пламен или као цветни прах дизао до њених трепавица и косе. И она je y мислима примала тај глас на своје усне и њене су усне отицале под њим. Он јој je рекао како je неки човек излазио оне ноћи пред вратнице пусте колибе, како су он и риђокоси пратилац клечали тамо поред жене која je била y мукама. И рекао јој je како je као пламен, као пламена река извирала крв те жене кроз све убрусе, кроз све рубље које су на њу притискивали. И како ce он заносио том силином извирања, како су трпљење и ноћ и јаук били сједињени и бескрајни. И како je отац њен био нагнут над женом и јецао. И како je она, данашња Милица, извирала ту из те крви, из те жене, из те планине. Како je то био извор ње, ње реке, ње живота, и како je она дотекла, ево, од те ноћи, чак до ове ноћи, чак до ових језера, чак до њега. Она река, y извирању тамо и y утицању овде ове ноћи. И као да je он био над целим њеним током од извирања до улива, да je издигао целу својим мушким рукама из њеног речног корита па je унео y себе целу, целу, речну, пламену, земљану, зрачну, са четири њена космичка значења унео y себе. Он je био на њеном извору и његове су руке онда биле крваве. И он je сад унео y себе и његове су руке опет крваве од руменила једног новог сванућа. Јер напољу je опет свитало. Први пут од оне ноћи када су га његова браћа људи тукли, први пут откако je он заувек био одвратио поглед од њих. Откуд зора сада y првој половини ноћи, откуд свитање сада? Изишли су, са руком која je додиривала руку, скоро са руком y руци. 483

Напољу je била чудна светлост сванућа. Дуги светли језици провидног белог и зеленкастог пламена извирали су из шума, лизали висинама и оданде ce сливали још светлији. И тада су то биле завесе које су трепериле и све више им ce приближавале. Биле су тако блиске њима да су кроз њих могли опружити руке. Из самог средишта на врху свода, из Зенита, блиставог, чудног, стравичног, падале су нове завесе, нагло, ка хоризонтима, ка шумама, ка њима. Спуштале су ce обасјаноме језеру, белом, месечастом, као пена звериња, као пламен белих пожара и као зрачни водопади. И била je савршена тишина. Нигде ниједног гласа y овом крају иначе тако пуном ноћних гласова. Ни шум птица, ни инсеката, ни звериња, ни људи. Били су сами на ливади изван прага, тачно y средишту ових лелујавих несталних простора. Хоризонти су лебдели, приближавали ce и удаљавали испод Зенита, који ce расцветавао и разливао и опет скупљао y себе. Били су y целом Космосу једина људска бића. Ту, једина и довољна и потпуна. Прва, једина зора и први и једини људи опет. „Бореална“, мислила je Милица y себи, „Сунчеве ерупције, Зора“. И лагано ce успављивала, главе ослоњене на његово раме. Затим je Лук опет био на слободном ваздуху, y исто тако мрачној ноћи као што je била y ходницима фабрике. Само су звезде сијале на небу. Хладне, строге, немилосрдне y својој блиставости. Он их je погледао жудно и нешто ce одушеви y њему на њих. Људи, више стотина њих, изгледало je, непрегледна гомила y ноћи, били су ту, са својим светиљкама, покретима, жамором. Присуствовали су његовој немој одвратности према свежини ваздуха, према свежини звезданог неба. Присуствовали су постојању живота, простора, постојању њега самог. Ствари су ce враћале саме y себе и извијале из себе, и увек су то били ти исти тамни људи y гомили, са светиљкама, обавијени помрчином, сагласношћу, једнодушном свешћу да су живот и смрт с њима. Они су га гледали с љубопитством, са сажаљењем и грозом, као што ce гледа одсечени део себе. Велика дрвета заклањала су подножја гвоздених дизалица и наслаге угља које су ce стално пушиле. Ваздух je био засићен тим димом, мирисом на млеко и сиришта. Само je Марс, блистајући кроз све, пролазио између Близанаца, Рака и Лава. Кроз миријаде сунчевих дана пролазили су њихови зраци, подједнако туђи и несхватљиви за све што није људска свест. Случајна људска свест, пролазна, будећи ce негде на дну неке помрчине, из густе прашине 484

мијазама и микроба, расцветавајући ce, да y једном часу појми да постоји све то: помрчина, мијазми, простори, Марс, Близанци, њихови зраци кроз миријаде сунчевих дана, и да ce опет угаси. Тако исто узалудно и неповратно као микроби и мијазми, из чијег je средишта та свест изишла. Али сада je она била ту, таква и таква, y људима угарављеним прахом помрчине и угља. У људима узрујаним несрећом, повезаним сагласношћу да je живот и смрт с њима. И сви они пођоше право напред. Лук ce диже такође и пође с њима. Одједном, ваздухсе проломи од једног јединог њиховог узвика. То није била никаква одређена реч већ само узвик, знак и сведочанство да су ту, да су заједно на земљи, покривени медним димом угља, невидљиво објасни зрацима звезда y провлачењу или конјункцији једне с другом. После су ћутећи ишли и дисали тешко. Испунили су двориште и врт који je мирисао на траве, на стотине врста зевалица и каранфила. Попци су беспрекидно стругали крилцима и ножицама. Људи су најпре пошли само стазама, пазећи да не погазе тај мирисни и мрачни тепих с којег je свежи, влажни дах толико одударао од сладуњавих мириса дима и већ улепљене одеће радника. Затим пођоше y ширину, и по трави и по биљу, осећајући само да je тло мекше под ногама. Велика електрична лампа горела je над главним улазом. Врата су била отворена, a директор je са двојицом инжењера и неколицином надзорника стајао сасвим y сенци стуба. У први мах нико их није видео. A онда, људи су трчали кроз ноћ. Шибани звезданим зрацима, оштрим пиштањем сирена, мукло чујући своју задиханост, осећајући груди пуне свежег ноћног ваздуха. Најпре ce није чуо бат њихових ногу, јер су газили по тепих зевалица и каранфила, који су ce мљескали, a по тепиху влажне траве, a потом, чим пређоше на мрачни сокак, јасно je звонио њихов топот. Трчали су збијени, решени... Њихова одлучност била je непоколебљиви мир, као космички мир изнад њих. Бико од њих није био сам, ни слаб. Били су једно човечанство. И нигде ce није свршавао њихов пут.

Петак, 18. новембра

485

Оно што je y први мах изгледало Стевану као да ће непријатно узнемирити његов живот, дошло je више него као провиђење, као логичан развој нових обрта y његовом животу, Он ce још раније био примио да на Харварду годину или две држи предавања о последњим истраживањима из области палеонтологије. Извесни космички феномени деловали су слабије или јаче на промене живота на Земљи y зависности од геолошке структуре појединих њених крајева. Процес тих промена није био ни једновремен ни подједнако одлучујући, али je подлегао извесним законима који су били стални. Покаткад су ce космичка зрачења удруживала са еманацијом идентичних или различитих елемената земљиног састава и дејство je могло бити удесетостручено или напротив потпуно паралисано. Само спремање предавања га je пасионирало, јер je знао да ће натерати њега самог да изведе извесне закључке, које би иначе можда остављао за накнадне студије. Он je водио завршне преписке по овоме са својим колегама који су вршили сличне студије по другим институтима растуреним широм света. Они су то студирали по пределима најудаљенијим и најразнороднијим, на острвима Пацифика или y поларним крајевима, и били људи који су сами по себи представљали потпуно диференцирана бића, као последицу животних услова на Земљи. Носили су јасне ознаке различности људских раса. Духовно су ипак изгледали удружени истоветним интересом за напредак и ширење људске цивилизације. Чемберлен ce тада враћао из Минхена носећи обећања да цивилизација неће бити заустављена y свом корачању, и многи научници су му веровали. Стеван ипак није волео свој прелазак из Вашингтона y Кембриџ. Чинило му ce да ce она тишина свакодневног живљења коју je нашао y Вашингтону, и која je ваљда била резултат многих крупних и ситних чињеница, више неће поновити са ведрином коју je преживљавао последње године. Он je, разуме ce, погађао да су та тишина и ведрина постигнуте y њему после изванредно дутог и поступног нагомилавања снаге, искуства и сазнања. Као научник je знао да je средина y којој ce овај процес вршио или завршавао, иако од мање важности, можда била пресудна. Утицај живота y Кембриџу могао би бити још благотворнији, али би ce могло догодити и противно. У ствари, та благотворност и ведрина Вашингтона јасно су ce означавале y његовом животу тек последњих неколико месеци. Биле су везане - иако Стеван није хтео да улази y њихово разматрање - за конкретне догађаје и 486

личности. И не само да га ови нису смиривали већ су, као што je доцније увидео, уносили емоционалну узнемиреност y њега и најзад сви заједно уродили једним јединим одсудним догађајем y његовом животу: женидбом са Милицом. Његов одлазак с њом y Кембриџ био je зато одједном много мањи поремећај за његов живот но да je остао y Вашингтону и постао члан круга y којем су ce кретали Џек и Тони. Прелазак y Бостон и насељење y малену кућицу на старинском Бикон Хилу скрили су их међ древне црвене фасаде. Ове су кроз пожутела дрвета изгледале као зрело воће затрпано y јесење лишће, Каткад су те фасаде биле толико румене, осунчане и живе да ce чинило као да дишу. Стеван и Милица су заједно шетали улицама, које су биле толико величанствене y својој лепоти да je млада жена једнако застајала и узвикивала y свом детињском одушевљењу. Када би завршио рад, прелазио je преко универзитетског парка, где га je на средини осветљене алеје чекала жена. Она je сад била он сам: његово пролеће, његова младост, женственост за којом je чезнуо a сад je, ето, унео y себе и нашао y себи, мужевност која ce издвојила из њега и удружила са њом. Стајала je ту на још зеленој трави, бијући увис као извор, као водоскок, као младалачки изданак ове беспримерне јесени око њих. Све je то заједно било за обоје одлазак и излет y нешто што je и ново и вечито, a што свакако нису хтели дефинисати. Они нису говорили о љубави, нису ни спомињали ту реч; ниједну нежну реч они нису изговарали и једва да би ce насмешили једно на другог када би ce срели поново, јер су одмах били сједињени и више нису општили једно с другим већ су текли кроз траву и лишће као река, шибали увис као млаз, нестајали y плављењу вечери као дим и магла. И због нечег другог било je добро бити y Бостону и Кембриџу, a то je: моћи отићи непрестано, сваког викенда, свака два-три слободна дана на језера. Не y кућу Џекову, која je била празна, већ y кућу на брегу y којој je становао Стеван за време лета. После ове чаробности коју je на том месту доживео, изгледало би му као обесвећење да je напусти. Задржавао je за јесен и за зиму и убрзо сместио y њу једног човека из варошице да je поправља кад затреба и да кува када они наиђу y њу. Тако су били присутни свим променама које јесен доноси y ове крајеве. Лишће je жутело y буктало пред њима, брегови су били y њиховом пожару и површине језера су ce губиле y густим златним измаглицама. Затим je ветар разносио то богатство лишћа, носећи га између стабала, слажући једно на друго, 487

притискујући га, месећи га. Са брегова чији су врхови, сиви, гранитни, избијали из дебелог слоја маховине, из влажног зеленог тепиха изатканог од сићушних зелених звезда, видело ce море жутила и црвенила, преко долина које су ce свршавале тек пред другим низом брегова, Исто тако жутило и црвенило тамо било je утопљено и само y зањихану измаглицу, иза које ce плавио трећи и даљи низ брегова. Између њих биле су дуге површине језера, пре подне угасито плаве, a предвече одједном сребрне. Милица je пронашла место где je Пјер О’Мира био сахрањен. Његов гроб налазио ce недалеко од пута близу варошице. Тако je, идући на пошту, сама или са Стеваном, заустављала кола и одлазила ту да постоји y тишини. Она која, као девојчица, никако није умела да ce помоли Богу као што je желела, молила ce над овим гробом свим својим бићем, са сузама које су текле низ образе. Ни читав сат он није био y њеном животу, a чинило јој ce да je после Стевана он човек који јој je био најближи. Или je своју љубав за Стевана она романтично везивала за ову чудну погибију. Сара, која je прочитала y новинама извештај са језера баш кад ce спремала y посету „рођацима“, није Имала снаге да пође на место где су јој „убили“ пријатеља. Она ce тек много доцније y животу спријатељила са Тони и Милицом. Том je приликом тек сазнала како je Милица чувала Пјеров гроб и зато je још више заволела и њу и њеног и Стевановог сина. У то време јесени на језерима, Милица и Стеван правили су дуге шетње наниже, ка фарми младића. Застали би на мостићу изнад речице која je тешко одисала влагом, али која je такође била покривена златним лишћем. Она би склонила за тренутак очи и њене младе усне су отицале под ваздухом и светлошћу и ноздрве су ce извијале откривајући сплет сићушних црвених жилица и малену плавичасту сенку под њима. Таква je сенка била и иза румене ушне шкољке и y њеним вијугама, и ивицом њеног топлог грла, које je треперило. Стеван би ce осврнуо око себе и, пошто je само један сеоски пас био близу њих, руком прешао преко њеног образа, усана, грла. Хтео je да не само руком већ својим образом пређе и помилује тај млади лик, и њену одећу, под којом су дисале њене груди, низ руке и прсте, и ниже све до обуће. Како je желео да зачас остане прмслоњеног образа на том месту под којим ce зачео нови живот! Они су знали (рекао им je исти лекар који га je једну ноћ лечио) да je између њих y ницању нови живот, Али о томе није говорио ни речи - он никада није умео да своја узбуђења изрази речима. Гледао je само зажмиривши, насмешен дубоко y себи над 488

нечим што je такође било покривено свежом зеленом маховином и растопљеним златом. Када би ce вратили горе y кућу и он сео y наслоњачу и почео да чита, она би стајала неколико корака даље од њега, наслоњена на врата, и посматрала га ћутећи, скоро не дишући. Он би ce насмејао и рекао јој да он свакако није y стању да чита ако га она буде гледала стојећи и као са прага његовог живота. Она би онда села поред њега на под и без речи само држала свој образ и усне приљубљене уз његову руку. Убрзо би његова рука била сва влажна од њених суза, што je значило - како je она рекла - да je савршено срећна. Прве половине новембра могли су да остану на језерима читаву недељу дана. Један за другим низали су ce невероватни сунчани дани, тако да су непрестано одлазили до шуме. Иза тамних осенчених стабала храстова и грања оморике, чије су ивице подрхтавале видела су ce осветљена бела и витка стабла брезе. Сребрна светлост ce сливала кроз њих и осветљавала y већ сасушеном лишћу папрати и црвене мрље ситних лиснатих стабљика боровнице. Избегавали су стазе које су, ноћу Смрзнуте, ујутру биле расквашене. Када би ce смркло, остајали су пред великом ватром y камину. Пред вече и ноћу три велика јелена долазила су пред њихову кућу. Кроз сан су чули њихово дисање и трење рогова. Понекад би их посетили суседи са фарме, али би их напуштали рано по вечери. Младићи и њихове сестре журили су y варошицу y биоскоп. Преко једног викенда посетио их је Бил. Милица je сматрала да je он омогућио њену срећу тиме што je довео Стевана y кућу, a за Била je Стеван остао недостижан идеал. Сам Стеван био je помало збуњен том удруженом оданошћу и пламеном младошћу, и када je Милица y шали казала Билу: „Рекло би ce да ти je скоро криво што ce баш твојом сестром оженио твој пријатељ!“, они су y смеху и разговору, као три најбоља друга, провели ноћ готово до зоре. У половини овог импровизованог распуста затекао их je лов, који je почињао тачно средином новембра и трајао месец дана. На све стране видели су ce људи, које су они знали из варошице и са фарма, како усамљени или удружени по двојица-тројица, y кратким црвеним капутима и са пушком y руци одлазе y шуму. Како су пролазили на домаку њихове куће и како су ce пуцњи непрестано чули из долине и из шуме, Милица je страховито стрепила за „своје“ јелене. Сада je скоро хтела да каже Стевану да би волела да ce врате y Бостон, али je, с једне стране, остајала као да 489

својим присуством може заштитити „своје“ животиње, као да би њихов одлазак била издаја према њима, a с друге стране, сунце je било тако раскошно и Стеван je изгледао тако срећан што може да иде y дуге шетње ујутру, да je она саму себе корила за своју малодушност. Caмo годину дана раније она би можда и сама узела учешћа y лову - шта je сад то што je њу толико мењало! Истовремено она ce осећала тромом и уморном и, тражећи непрестано од Стевана да јој опрости што ce не осећа довољно снажном да га прати y његовим шетњама као некад, радије остајала на ливади пред кућом или опружена на дивану са књигом y руци. Не успевајући да ce усредсреди над штампаним речима, већ размишљајући о нечем што тек има да наиђе, управо што je имало да ce збуде кроз неколико месеци. Она ce није бојала тога. Изгледало јој je само чудно то ce то збива баш са њом која je била оличење снаге, амазонства. Наједном je сва лењост, сузе и осетљивост, до те мере да би јој и шетње Стеванове y шуми изгледале као нека врста напуштања ње. Али je мислила како ће ce он наћи пред тим новим рођењем и како ће оно што je међу њима било сједињење њих двоје бити само њихово заједничко надношење над једно треће биће - и онда то треће биће није волела. И каткад би задрмала над том још незаљуљаном колевком и спавала дишући дубоко, полуотворених усана и не сасвим склопљених очију, као да пази своје тек рођено чедо. Ниједном није зажелела да узлети над ове обасјане и сребрне шуме. Она ce непрестано обавијала као свилена чаура око своје утробе. Своју мисао, своју љубав за живот, за плаветнило, за Стевана нарочито: своју љубомору, своју слабост, своју срдитост, чак и према њему, и женственост, и мисао слободну и јасну некада, мушку, испредала je свиленим концима. Обавијала je њима лагано, стално, стрпљиво, оно што je y њој било зачеће и растење новог људског створа. Била je сва око тога, нарочито y сну. Стеван je, међутим, корачао кроз шуму, стазом којује он поставио ту својим мислима, a која ce састојала покаткад од трагова јелена, од утабаности његових ранијих корачања, покаткад од случајне размакнутости биља. То су y ствари били природни ходници кроз шуму, које je он y сећању везивао и спајао са својом чежњом да продре још даље и да ce испне још више, ка месту које би изгледало као обасјана чистина и благословено збориште за јутарње и вечерње скупштине зракова, ветрова и животиња. 490

Сасвим млада танка бела стабла брезе, безлисна сада y пожутелом, скоро избелелом лишћу храста и гордом зеленилу белог бора и оморике, њихала су ce y сребрном треперењу. Одатле он би могао да види воду једног трећег језера, далеко доле под бреговима, између једне и друте групе борова овде близу и сивоплавих шумица тамо даље. Могао je да види ту дугу, познату плаву линију воде која ce састаје са једном другом плавом линијом воде, као Дунав и Сава, као Tapa и Пива, као Милица и он, као дан и ноћ, као једна снага y природи са другом, као овај Месец што усред сунчаног дана, усред бескрајног азура, изгледа мален бели облачић једва видљив, прозиран, као сребрни голуб, као малени змај који ce истргао из руку дечака и остао да лебди y ваздуху високо. Али оно што je гледао са још много већим узбуђењем, за време овог корачања кроз шуму, било je тло земље, између дрвета и дрвета и брега и брега, под растињем и жбуновима. Ниједан педаљ ње није остајао непрожет корењем, исисавањем њених сокова и варењем њих y исти мах. Јер je земља снажна као утроба звериња. Она ce храни труљењем и новим растењем и пупљењем и прскањем. Ту под његовим стопама био je тешки дебели car чија je тканина богато исткана од још зелених влакана траве, смеђих борових иглица, скоро крвавих листића боровнице и меснатих, сочних, зелених и риђих листића зимзелена. Када би наишла оловна гранитна стена, њу су покривале маховине и сиви и сребрни лишаји, као богато крзно звериња, тако збијено и тако дивље. Он би сео ту на старо оборено стабло, чија je страна која je лежала по тлу већ била део тог тла. Већ ce мешала са његовим састојцима, хранећи их и хранећи ce њима. Трулила и размекшавала ce, претварајући ce лагано y сунђер који ce пуни влагом, балама и гнојем земље. На горњем делу стабла кора je отицала, мекшала, ширила ce и најзад ce одвајала од стабла и љуштила. Инсекти који би лети били хиљадама под том кором сада су нестали y земљи и птице које су летос кликтале сваког часа сада више нису постојале. Чинило ce као да само биље живи. И једини звук и шум овде био je сада шум поветарца, који je њихао грање, звучно откидао метално лишће, чинио да бела стабла y неприметном покрету имају одсеве сребра. О, како je он волео све то, како je он волео што je тај лахор силазио са прозрачног облика Месеца, са оголелих врхова храстова и далеких облика брегова, који су одједном били и као облаци и као острва окружена 491

језерима! Облаци су силазили на њега и прелазили преко његових образа, којима je то годило јер су још били врели и задихани од прислањања на горуће образе Миличине. Како je он волео да зажмури и да своју руку спусти на богато ткање маховине и лишаја! Као по плећима свога верног пса из детињства, који није припадао ниједној цењеној раси али који га je волео и волео одано, или по леђима мазге коју му je деда поклонио када je као дечак био y винограду y Раковици и која je мирисала на дивљину, на храброст, на грожђе, на просторе, на уцрвљале шљиве и јабуке што су падале са грања. Одједном он je сад сакрио своју црвену капу и црвени капут иза себе, јер je њихово црвенило било љуто одбијајући овде где су ce све боје здруживале и где je црвенило боровница било као старо вино и као млада крв. Он je ово црвенило одеће био понео на себм и носио свакм дан откада je почео лов да би ce заштитио од ловачких хитаца. Ови крајеви, тако пусти скоро целе године, постајали су за време од неколико недеља ратиште на коме ce немилосрдно убијало. Човек je, кријући ce, корачао лагано, не дишући, са већ запетом пушком мотрио где ће опазити шум, најмањи покрет, сребрни одблесак кад кошута макне репом, да би опалио. Он који није никада викао, јер би му изгледало да тиме заузима више простора но што му припада, сада би викнуо с часа на час да би заплашио животињу и да би њену смрт бар удаљио што више од себе. Ипак je y једном часу, седећи тако на палом стаблу, са руком на лишајима и травама, угледао њу y дубини између угаситих стабала оморике. Груди y животиње биле су светле, глатке, мускулозне. Њено грло чинило ce племенито и топло, као грла Милице и Била, нарочито као стабла борова или бреза. Стеван јој ce најпре насмешио, a онда je замахнуо обема рукама да би je уплашио. Животиња га je погледала зачуђено, тачно незнатни део секунде, a онда je нагло нестала иза борова. Неколико тренутака чуо ce њен шум. „Иди, драги мој друже, бежи далеко одавде!“ Корачао je даље кроз шуму, благим косама, избијајући с часа на час на чистине и налазећи ce на бреговима изнад ставе Саве и Дунава, негде где ce његов дух зачео, где ce, ево, дух једног новог бића зачео. Не, он га стварно није желео, њега ево још није зажелео, нити поздравио добродошлицом, јер није осећао потребу да ce удваја и обнавља и продужује, јер je његов дух ту y њему y својој непрестаној обнови, y развићу, y здруживању са свим што je око њих - око њих, јер je Милица већ део њега, толико да je свака мисао о 492

било чему о њему самом, мисао о њој, о том новом делу њега који je већ прожимао све собом, освојио све и који je сад бременит y њему самом нечим што он још не разуме и не жели. Он je знао да je све то природан закон, да су то све фазе којима биолошки човек продужује себе. То, да ce он осећа свим и ипак првенствено собом, да je Мила он, да je она бременита y њему, да он не признаје тај део ње, за који je y ствари сам одговоран, да ће ce поступно мирити с тим, да ће он најзад обавити то својом љубављу, да ће велики део њега изићи из њега и населити ce y то ново биће, y ту нову шкољку која je сад y грађењу - све су то фазе и појаве што припадају законима који су њему много познатији но просечном човеку. Он je знао како ce то збива са рибама, са инсектима, са диносаурусима, са кртицама, али ту je и фаза закона да има да пристане на те законе, емоционално ништа боље или брже но било који други просечни човек. И он ce пео даље са капом y руци, и пошто je носио y руци, јер je било топло ммати je на глави, почео je да пева песме, да би ловце опоменуо да je то он који иде кроз шуму и да би y исти мах заплашио јелене како их ловци не би нашли. Песме које je певао биле су једине које je још знао и којих чак није био свестан, као што није био свестан да, када би рачунао бројевима, сабирао или множио, он више није мислио или изговарао речи на енглеском већ на свом родном језику. Тако су његове песме биле родне и старинске, песме које je певао његов дед, његов прадед и сви сељаци око вила y којима су проводили лета. У то време он никако није могао да разазна речи, када би сељаци певали, јер ce са брега на брег понављао само отегнути крај напева о-о-о-о. A сада je и сам певао о томе како ce небо осуло звездама и како ce широко поље осуло јагањцима и како нема никога ко би их чувао, ни вечерњаче на небу ни чобана на пољу. И затим како ce вишња преродила и како ce њене гране ломе a нема никога ко би њен род брао. И опет како су поља његовог села родна, али их вода плави и како je вода та која, ето, жање усеве. И када je најзад постао свестан песама које je певао отежући гласом, видео je да ce y свакој од њих певало о обиљу, о богатству, о плодности, о раскоши земље која je толика да je човек обрван тиме. Мислио je на то. Сетио ce како су му причали да када je дед по мајци умирао, он ce одједном повратио y свест и погледао их све окупљене око себе и насмешио ce једва видно. Када су хтели да му приђу, он их je одбио 493

одмахнувши главом и запевао једва чујним гласом, гласом који никад дотле - иако здрав и снажан - није употребљавао на то. Почео je да певуши јасно реч по реч ту можда најстарију словенску песму о небу које ce покрило звездама и пољу које ce прекрило јагањцима, као да je кушао нешто, као да je хтео да види сада y чему je била тајанственост те песме, реч по реч, тако једнолике, тако просте, или као да je пратио некога који je много гласније певао њу сада y њему, нечујно y овој соби, или раније y његовом животу свуда где je пролазио. Можда je то била паганска песма, обредна, жртвеничка из времена када су Словени терајући своја стада сишли са безмерних равница севера. На свакој гранитној стени по новим бреговима када су постављали свој жртвеник између древних храстова, нежног јаворовог девета и дубоких плавих извора. Куда год су они били дошли, по планинама, по горама, долинама, по морским обалама, чинило им ce да je то њихов прастари крај. Свуда су они приносили жртве, свуда певали своје обредне песме, можда ову о небу које ce осуло звездама, о пољу које je осуто јагањцима - они, полуголи, риђи, плавооки и снажни као Милица. И он ce сети њеног тела нагог и чврстог, витешког, облог, топлог тела. Мислио je да ће и њен син, тако риђ и снажан, ићи кроз гору од једне стене до друге, као од једног жртвеника до другог, Док je размишљао, престао je да пева, јер ce поступно пео уз брег, али je песма непрестано брујала y њему својом отегнутом мелодијом и његове очи полагале су ce по свакој новој боји, плаветнилу, по сребрном дрхтају простора, над којим ce оно разливало као талас вoдâ y даљини, као облак испарења оних далеких река. Одједном je чуо два пушчана пуцња и истовремено када je помислио: „Ево убише јелена!“, неки смешан удар погоди га по одећи на прсима. Био je то једва осетан удар, као да га je неко npcтом дотакао y говору, и амешан, јер je он одједном посрнуо од њега. Незнано зашто нашао ce на земљи и незнано зашто није желео да ce дигне. Видео je сасвим близу шибље са листићима још зеленим, затим по ивицама и између шибља даље широку папрат и изнад ње горду клеку и затим зеленило маховине и даљи видик, и плаветнило и две реке и небо над њима. Хтео je да може да подигне главу и погледа боље, али није налазио снаге да ce на то одлучи, и зато je гледао ближе себи и тако je видео јасно како из зеленила влажног и из свеже маховине изниче пурпурно црвенило боровнице и како блиста на сунцу. Што je дуже гледао y то, све je више и ближе његовом погледу ницала 494

та биљка која je постајала величанствена тек y јесен, када више није било плода на њој, већ само интензивна боја пурпура. И некако je знао да то црвенило полази са његовог свитера и да je y вези са топлотом којом су му натопљена недра. Међутим, шта je то значило није га занимало, јер и то као да je знао одувек и као да није имало логичне важности, бар не сада и бар не овде. Било je тако дивно и звучно над њим и светло плаветнило га je њихало на неким невидљивим рукама. На овоме ратишту, надомак његових родних река; он je био тако млад, тако млад и скоро све ce успављивало y великој, пространој, младалачкој чежњи. Како ce догодило да je ту, да je играјући ce рата са Петром, са Миланом, са Андрејком, претварајући ce по договору да je он ратник који je пао ту, и да сада лежи и чека болничка носила, и да све изгледа као да je право ратиште? Јер je њихова игра тако страствена и озбиљна да je скоро трагична и да скоро осећа крв како му ce слива из недара. Или je то заиста право ратиште и он je заиста рањен бранећи тај град који je хиљаду пут био освајан и за кога су хиљаду пута давали Стевани своје животе? Ено тамо су њихови одбрамбени положаји, и по реци пролазе монитори и преко река су непријатељски ровови. Малени прозрачни облачак на небу, што je лелујави Месец, y ствари je дим експлозије граната, a облаци који су даље остаци су других експлозија. И његови су другови y сивим, голубијим униформама, са ручним гранатама y рукама, узбуђени, нестали негде пред њим и он je сасвим сам ту. Никад га нико више неће наћи: ни другови, ни Смеђи Петар, ни Андрејка, ни Бил, ни Марица, ни Тони, ни Мили, y овом бусењу, y овој трави, где његова црвена капа и капут крај њега изгледају као истекла крв. „Како je то смешно“, мислио je он, што ce он сам толико забавља свим овим, што je само игра a што би могла бити збиља, што заиста не може да ce реши да устане и пође даље. Доле y њиховој кући, y башти испод велике старе крушке, са које с времена на време пада зрело воће, седе стари Словени риђих коса и плавих очију, и девојка са планине, чија ce мокра од кише одећа пуши сушећи ce на сунцу, и стари Папа-Катић и Џек и толики други чекају на њега, чекају да он буде донесен на носиљци. И када ce он појави y башти, они му кажу да седне ту и чека док га донесу рањеног или мртвог са ратишта. A он седне међу њих и лагано, да их не би увредио, да их не би разочарао, објашњава им да je он y ствари био y гори и да je он 495

јелен кога су ловци гонили и убили, и да je свеједно да ли ће га снети доле или не: јер je он увек био то и увек ће остати то y туђим или њиховим бреговима. Рекао им да je сад све свеједно, јер je дивно што je баш тако, и рекао им да je све била његова игра: то да je он њихов, да je стари Словен, да je деран са обала Дунава, да je младић који ce бори кроз олују. Чак и то да je јелен - и то je била игра. Само што je то била последња игра, исто тако страсна, отровна и чаробна као оне претходне, a да ће сад постати игра претварања y алкале и соли и повратка садржају земље. И он ce смешио са овог брега на своје драге шуме и поља, на свој родни град, на невидљиву кућу доле где je један живи део њега очекивао његов повратак. Око њега било je зеленило оморике и сребро брезе, и кукута, и балсам, и клека, и папрат, и зимзелен и све боје лишаја и маховине. Његове руке су почивале на њиховом сагу, као да већ отварају своје поре над њима да би ce као ово труло лишће измешале са њима и нестале y њима. Толико су биле уморне његове очи и тако je сан падао на њих да није видео Волтера који му ce са једним другом приближавао, очекујући да нађу палога јелена... ... A када су дотрчали Мили неки људи да je најпре припреме на оно што ће донети на колима кроз који минут, она je не мичући ce ослушкивала када ће чути мотор кола. Ова су најзад дошла и зауставила ce пред кућом и људи су нешто узбуђено говорили. Она je изишла на врата. То нису била кола каква je она очекивала, већ камион, и Волтер je покушавао да скине товар са њега. Међутим, прво што je видела био je мртав јелен са дивним витим роговима, са влажним очима и тамним ноздрвама.

496

Table of Contents I

4 ПРВИ ДЕО Недеља, 1. новембра 1915. године Понедељак, 2. новембра 1915. Понедељак, 9. новембра 1915. Уторак, 10. новембра 1915. Среда, 11. новембра Четвртак, 12. новембра Петак, 13. новембра Субота, 14. новембра 1915. Недеља, 15. новембра ДРУГИ ДЕО Среда, 18. новембра 1915. Четвртак, 19. новембра Петак, 20. новембра Субота, 21. новембра Недеља, 22. новембра Понедељак, 23. новембра Уторак, 24. новембра Среда, 25. новембра Петак, 27. новембра Субота 28. новембра Недеља, 29. новембра Понедељак, 30. новембра ТРЕЋИ ДЕО Уторак, 1.децембра 1915. Среда, 2. децембра Четвртак, 3. децембра Петак, 4. децембра 497

5 5 43 47 50 84 94 97 108 118 153 153 167 170 172 197 200 210 224 226 227 228 229 261 261 273 279 286

Субота, 5. децембра Уторак, 8. децембра Четвртак, 10. децембра Петак, 11. децембра Субота, 12. децембра Понедељак, 14. децембра Среда, 16. децембра Четвртак, 17. децембра Петак, 18. децембра Субота, 19. децембра Недеља, 20. децембра Понедељак, 21. децембра Уторак, 22. децембра Cpeдa, 23. децембра Петак, 25. децембра 1915. Субота, 26. децембра Недеља, 27. децембра Понедељак, 28. децембра Уторак, 29. децембра Четвртак, последњи дан гoдинe 1915.

II

290 293 293 297 300 300 309 321 324 334 335 338 338 345 349 349 350 351 352 352

361 ПРВИ ДЕО Четвртак, 9.јуна 1938. Петак, 17. јуна Петак, 24. јуна ДРУГИ ДЕО Недеља, 17. aвгуста Петак, 18. новембра

362 362 372 401 427 427 485

498