Daglas Preston i Linkoln Čajld~Relikvijar

DO​U​GLAS PRE​STON & LIN​KOLN CHILD

RE​LI​KVI​JAR

S en​gle​skog pre​veo Aljo​ša Mol​nar Na​z iv ori​gi​na​la: Do​u​glas Pre​ston & Lin​koln Child Re​li​qu​a​ry

solaris Novi Sad, 2013.

SADRŽAJ ZA​HV AL​NOST PRV I DEO: STA​RE KO​STI 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.

16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. DRU​GI DEO: CUI CI SONO DEL MO​STRI 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32.

33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43. 44. 45. TRE​ĆI DEO: KU​ĆI​CA OD LO​BA​NJA 46. 47. 48. 49.

50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. I NA KRA​JU ZA​BE​LE​ŠKE AU​TO​RA

Lin​koln Čajld po​sve​ću​je ovu knji​gu svo​joj kćer​ki Ve​ro​ni​ki Daglas Preston posvećuje ovu knjigu dok​to​ru Džejm​su Mor​ti​me​ru Gi​bon​su mla​đem

ZAHVALNOST Pisci žele da se zahvale sledećim osobama koje su na bezbroj načina pomogle da ova knjiga ugleda svetlo dana: Bobu Glisonu, Metjuu Snajderu, Denisu Keliju, Stivenu de las Herasu, Džimu Kušu, Lindi Kvinton, Tomu Espenshajdu, Denu Rabinovicu, Kejlebu Rabinovicu, Keren Lovel, Marku Galageru, Bobu Vinkotu, Liju Suknou i Džordžeti Pi​li​gi​jan. Posebnu zahvalnost dugujemo Tomu Doertiju i Harviju Klingeru, bez či​jeg vođ​stva i pri​lje​žno​sti Re​li​kvi​jar ne bi bio mo​guć. Hvala takođe i svima onima iz Tor/Fordž prodaje za sav naporan rad i po​sve​će​nost. Takođe bismo voleli da se zahvalimo i svim onim čitaocima koji su nas podržavali, bilo pozivima za vreme radio ili televizijskih intervjua, bilo razgovorima na promocijama, bilo pismima, konvencionalnim i elektronskim, ili jednostavno time što su uživali dok su čitali naše knjige. Vaš entuzijazam koji ste pokazali prema Re​li​kvi​ji, bio je mo​ti​vi​šu​ća sila koja je sta​ja​la iza ovog na​stav​ka. Svima vama - i onima koji su morali biti ovde spomenuti, ali nisu naša naj​du​blja za​hval​nost.

Slu​ša​mo ne​i​zgo​vo​re​no, zu​ri​mo u ne​vi​dlji​vo. Ka​ku​zo Oka​ku​ra, Knji​ga o čaju

PRVI DEO STA​RE KO​STI

RE​LI​KVI​JAR: oltar ili Škrinja za izlaganje nekog predmeta, kosti, ili dela tela sveca ili bo​žan​stva.

1. Snou ispita svoj regulator, proveri oba vazdušna ventila i pređe rukom preko klizavog neoprena svog odela. Sve je bilo kako treba, kao što je bilo i pro​šli put kad je pro​ve​ra​vao, pre še​zde​set se​kun​di. „Još pet minuta”, reče narednik-ronilac, upola smanjivši brzinu mo​tor​nog čam​ca. „Sjajno”, začu se sarkastični Fernandezov glas nadjačavajući zvuk ve​li​kog di​zel mo​to​ra. „Stvar​no sjaj​no.” Niko drugi ništa nije rekao. Snou je primetio da je ćaskanje lagano za​mi​ra​lo kako se tim pri​bli​ža​vao lo​ka​ci​ji. Pogledao je preko krme prema zapenušanoj vodi reke Harlem, koja se širila iza propelera u obliku smeđeg klina. Reka je ovde bila široka i kotrljala se tromo ispod vrele sivkaste magle tog avgustovskog jutra. Okrenuo je pogled prema obali, neznatno se kreveljeći jer mu je gumena kapuljača zatezala kožu na vratu. Visoke stambene zgrade s porazbijanim prozorima. Avetinjski kosturi skladišta i fabrika. Napušteno igralište. Ne, ne baš sa​svim na​pu​šte​no: jed​no dete nji​ha​lo se na za​rđa​lom ra​zbo​ju. „Hej, ljuti ronioče”, Fernandezov glas dopre do njega. „Proveri jesi li po​neo pe​le​ne.” Snou za​teg​nu kra​je​ve svo​jih ru​ka​vi​ca i na​sta​vi da zuri pre​ma oba​li. „Prošli put kad smo poveli jednog novajliju na sličan zaron”, nastavio je Fernandez, „usrao se u odelo. Hriste, kakav je to svinjac bio. Naterali smo ga da sedi na krmi čitavim putem do baze. A tad smo bili na ostrvu Li​ber​ti. To je pro​kle​ta mod​na pi​sta u po​re​đe​nju s Klo​a​kom.” „Fer​nan​de​ze, za​ve​ži”, bla​go reče na​red​nik. Snou je nastavio da gleda preko krme. Kad se prebacio iz regularne njujorške policije u gnjurce, napravio je jednu veliku grešku: spomenuo je da je nekada radio na ronilačkom čamcu u Kortezovom moru. Prekasno je saznao da su nekolicina pripadnika gnjuraca bili industrijski ronioci koji su polagali kablove, održavali cevovode i radili na naftnim platformama. Za njih, instruktori poput njega bili su razmažene, nevešte mlakonje koje vole bistru vodu i čist pesak. A posebno Fernandez, koji mu nije do​zvo​lja​vao da to za​bo​ra​vi. Čamac se jako nagnuo nadesno kad je narednik skrenuo bliže prema

obali. Još je smanjio gas kako su se približavali gusto načičkanim priobalnim građevinama. Iznenada, jedan mali tunel od cigala pojavi se na vidiku, kvareći monotoniju sivih betonskih fasada. Narednik je pro​ve​zao ča​mac kroz tu​nel pra​vo u po​lu​ta​mu koja ih je tamo če​ka​la. Snou postade svestan neopisivog smrada koji se uzdizao s namreškane vode. Suze mu nehotice izbiše na oči i on priguši nagon za kašljanjem. Sedeći na pramcu, Fernandez je, okrenuvši se, gledao u njega i kikotao se. Ispod Fernandezovog otvorenog odela Snou je video majicu s nezvaničnim motom policijskih gnjuraca: „Ronimo u govnima i tražimo mrtve stvari.” Samo ovaj put to nije bilo ništa mrtvo, već jedan ogromni paket heroina, bačen prethodne noći sa železničkog mosta Hambolt za vreme razmene va​tre s po​li​ci​jom. BD4Y. Uski kanal je s obe strane bio oivičen betonskim bedemom. Malo ispred, jedan policijski čamac čekao je ispod železničkog mosta, is​klju​če​nih mo​to​ra i la​ga​no se nji​šu​ći u pru​ga​stoj sen​ci. Snou je vi​deo dva čoveka u njemu: vozača i nekog zdepastog čoveka u poliesterskom odelu koje mu nikako nije stajalo. Bio je proćelav, a mokra cigara štrčala mu je iz usana. Podvrnuo je nogavice, pljunuo u zaliv i podigao jednu ruku pre​ma nji​ma u znak po​zdra​va. Na​red​nik klim​nu pre​ma tom čam​cu. „Vidi ko je tu.” „Po​ruč​nik D’Ago​sta”, od​go​vo​ri je​dan od ro​ni​la​ca s pram​ca. „Mora da je gad​no.” „Uvek je gadno kad je neki policajac upucan”, kaza narednik. Narednik isključi motor i zanese krmu tako da se dva čamca lagano spojiše jedan s drugim. D’Agosta uskoči pozadi da porazgovara s ronilačkim timom. Kako se pomerao, tako se policijski čamac blago naginjao pod njegovom težinom i Snou je video kako za vodom, koja se sli​va niz trup, osta​je zej​ti​njav i ze​len​kast trag. „Jutro”, reče D’Agosta. Inače crven u licu, u ovoj pomrčini pod mostom poručnik je žmirkao u njih poput nekog bledunjavog pećinskog stvo​re​nja što se kri​je od sve​tla. „Izvolite, gospodine”, uzvrati narednik, lepeći dubinski manometar za zglob. „O čemu se radi?” „Neko privođenje je pošlo po zlu”, reče D’Agosta. „Ispostavilo se da je u pitanju samo običan kurir. Bacio je robu s mosta.” Klimnuo je prema visećoj strukturi iznad njih. „Onda je upucao jednog pandura, a nakon

toga se zauvek preselio na drugi svet. Ako pronađemo taj paket, moći ćemo da za​klju​či​mo ovo sra​nje od slu​ča​ja.” Na​red​nik uz​dah​nu. „Ako je tip po​gi​nuo, za​što ste nas zva​li?” D’Agosta odmahnu glavom. „A šta, ti bi da ostaviš tamo dole ciglu he​ro​i​na od šest​sto hi​lja​da?” Snou podiže pogled. Kroz pocrnele grede mosta mogao je da vidi izgorele fasade zgrada. Hiljade prljavih prozora piljilo je u mrtvu reku. Šteta, pomislio je, kurir ju je bacio u Hambolt kil, iliti Cloaca Maximu, prozvanu po velikom centralnom odvodnom kanalu drevnog Rima. Kloaka je dobila to ime zbog izmeta, toksičnog blata, mrtvih životinja i polihlorovanih bifenila. Metro je tandrkao iznad njih, tresući se i škripeći. Ispod njegovih nogu čamac je podrhtavao, a površina svetlucave mut​ne vode je​dva se po​me​ra​la, kao že​la​tin koji je po​čeo da se ste​že. „Dobro, ljudi”, čuo je narednika kako govori. „Hajde da se skvasimo.” Snou ponovo poče da proverava odelo. Znao je da je prvoklasni ronilac. Odrastajući u Portsmutu, praktično živeći u reci Paskatakva, spasao je nekoliko života tokom tih godina. Kasnije je, u Kortezovom moru, lovio ajkule i obavljao tehničke zarone do ispod šezdeset metara. Ali i pored toga, nije se pre​te​ra​no ra​do​vao ovom što sle​di. Mada Snou nikad nije bio ovoliko blizu, tim je o Kloaki prilično često razgovarao u bazi. Od svih najgorih mesta za ronjenje u gradu Njujorku, Kloaka je bila najgora, gora i od Artur kila, Đavolje kapije, pa čak i od Govanus kanala. Jednom je, kako je čuo, to bila velika pritoka Hadsona koja je presecala Menhetn južno od Šugar hila u Harlemu. Ali vekovi izlivanja, industrijske gradnje i nebrige pretvorili su je u ustajalu i ne​po​kret​nu tra​ku pr​ljav​šti​ne: teč​no đu​bri​šte za sve što se može za​mi​sli​ti. Snou je čekao svoj red da uzme bocu s kiseonikom sa čelične police, a onda je kročio prema krmi i prebacio je preko ramena. Još uvek nije bio navikao na teško i tesno suvo ronilačko odelo. Krajičkom oka je video kako se na​red​nik pri​bli​ža​va. „Jesi li spre​man?” do​pro je tihi ba​ri​ton do nje​ga. „Mi​slim da je​sam, go​spo​di​ne”, kaza Snou. „Šta je sa lam​pa​ma?” Na​red​nik se upi​lji u nje​ga. „Ove zgradurine zaklanjaju sunčevo svetlo. Trebaće nam lampe ako ho​će​mo ne​što da vi​di​mo, je li tako?” Narednik se isceri. „Od toga nema nikakve vajde. Kloaka je oko pet-

šest metara duboka. Ispod toga, ima još tri, možda pet metara mekog mulja. Čim perajima dotakneš taj mulj, on se razleti kao prašina. Nećeš videti ni prst pred okom. Ispod tog mulja ima još desetak metara blata. Paket je zakopan negde u tom blatu. Tamo dole možeš da gledaš jedino ru​ka​ma.” Pogledao je Snoua, procenjujući ga i kratko oklevajući. „Slušaj”, rekao je tihim glasom. „Ovo neće biti kao oni ronilački treninzi u Hadsonu. Po​veo sam te samo zato što su Kuni i Šulc još uvek u bol​ni​ci.” Snou klimnu. Oba ronioca su zapatila „blastos” - blastomikozu, gljivičnu infekciju koja napada organe stomačne duplje - dok su pre nedelju dana, na dnu Severne reke, u jednoj limuzini tražili mecima izrešetano telo. I pored obaveznih nedeljnih kontrola krvi zbog parazita, sva​ke go​di​ne su bi​zar​ne bo​le​šti​ne upro​pa​šta​va​le zdra​vlje ro​ni​la​ca. „Ako bi radije da presediš ovo, biće u redu”, nastavio je narednik. „Mo​žeš da osta​neš ovde gore i po​ma​žeš s vo​đi​ca​ma.” Snou pogleda prema ostalim roniocima koji su zakačinjali svoje pojaseve s olovom, zatvarali cibzare svojih suvih odela i puštali konopce preko ivica čamca. Setio se prvog pravila tima gnjuraca: svi ronioci zaranjaju. Fernandez, pričvrstivši konopac za klin, osvrnu se prema nji​ma i zna​lač​ki se za​ce​ri. „Ro​ni​ću, go​spo​di​ne”, kaza Snou. Narednik ga je dugo posmatrao. „Seti se osnovnih uputstava. Ostani u ritmu. Kad se prvi put nađu u takvom blatu, ronioci imaju običaj da zadržavaju dah. Nemoj to da radiš, to je najbrži put do embolije. Nemoj ni previše da naduvaš svoje odelo. I za ime Hrista, ne ispuštaj konopac. U blatu zaboraviš šta je gore, a šta dole. Ispustiš li konopac, sledeće telo po koje ćemo doći biće tvo​je.” Po​ka​za pre​ma naj​da​ljoj vo​đi​ci od krme. „Ova je tvo​ja.” Snou je čekao, usporavajući dah, dok mu je maska prebacivana preko lica, a vodovi prikačinjani. Onda je, nakon poslednje provere, prešao pre​ko boka čam​ca. Čak i kroz tesno, usko suvo odelo, voda je bila čudna. Viskozna i sirupasta, nije mu proticala pored ušiju, niti mu se kovitlala oko prstiju. Pro​bi​ja​nje kroz nju iz​i​ski​va​lo je na​por, kao pli​va​nje u mo​tor​nom ulju. Pojačavajući stisak na vođicu, opustio se i potonuo metar-dva ispod površine. Već se ni kobilica čamca iznad njega više nije mogla videti,

progutana mijazmom minijaturnih komadića koji su ispunjavali tečnost svud oko njega. Gledao je oko sebe kroz slabašnu, zelenkastu svetlost. Neposredno ispred njegovog lica mogao je da vidi svoju ruku u rukavici kako stiska konopac. Nešto dalje mogao je da vidi i svoju drugu ruku, kako ispružena istražuje vodu. Beskonačan broj čestica plutao je u prostoru koji se nalazio između. Nije mogao da vidi ispod svojih stopala: tamo je bilo samo crnilo. Šest ili sedam metara u tom crnilu, znao je, le​ža​la je ta​va​ni​ca jed​nog dru​ga​či​jeg sve​ta: sve​ta de​be​log, gu​stog bla​ta. Prvi put u svom životu Snou je shvatao koliko njegov osećaj sigurnosti zavisi od sunčevog svetla i bistre vode. Čak i na pedesetak metara dubine, vode Kortezovog mora bile su bistre, a svetlost baklje davala mu je osećaj otvorenosti i prostora. Pustio se još nekoliko metara, oči​ma se na​pi​nju​ći da pro​gle​da kroz cr​ni​lo is​pod sebe. Iznenada, u najudaljenijem zakutku svog vidnog polja, video je ili je mislio da je video, kroz zamućene struje nepropusne magle, neku valovitu i žiličastu površinu. Bio je to onaj sloj mulja. Lagano je tonuo prema njemu, osećajući kako mu usled zebnje u stomaku raste velika grudva. Narednik je spomenuo kako ronioci često misle da su videli čudna priviđenja u mutnoj vodi. Ponekad je bilo teško reći šta je stvarno, a šta ne. Nogom je dodirnuo neku čudnu plutajuću površinu - prošao kroz nju i momentalno se uzdigao pravi oblak, obavio se oko njega i zaklonio sve. ba lka n d ow nlo ad. or g - for ster Snou se na trenutak uspaničio, čvrsto se hvatajući za uže. Smirivši se uz pomisao na iscerenog Fernandeza, nastavio je da se spušta. Svaki pokret podizao je novu oluju crne tekućine koja se kovitlala oko njegovog vizira. Shvatio je da instinktivno zadržava dah i primorao se da diše dugim i pravilnim udasima. Ovo je sranje, pomislio je. Moj prvi pravi zaron u jedinici, a praktično sam neupotrebljiv. Na časak zastade, kon​tro​li​šu​ći dah i pri​si​lja​va​ju​ći se da oču​va po​sto​jan ri​tam. Spuštao se niz konopac po nekoliko stopa odjednom, štedeći pokrete i pokušavajući da se opusti. Malo se iznenadi, shvativši da uopšte više nije hitno jesu li mu oči otvorene ili zatvorene. Um mu se neprestano vraćao debelom pokrovu od mulja koji ga je čekao. Ne​što je ležalo u tom mulju, oblo​že​no, kao in​sekt u ći​li​ba​ru… Odjednom, njegove čizme kao da dotakoše dno. Ali ono nije bilo nalik

ni na jedno drugo koje je Snou ikada osetio. Ovo dno kao da se raspadalo, ugibalo se pod njegovom težinom uz nekakav odvratan gumenasti otpor; počelo je da mu se uspinje uz gležnjeve, zatim kolena, potom grudi, kao da tone u pihtijasti živi pesak. Za samo tren, bilo mu je i preko glave; dospeo je ispod njega i nastavio da propada, mada znatno sporije, potpuno obavijen glibom koji se nije mogao videti već samo osetiti i koji se pripijao uz neopren njegovog suvog odela. Mogao je da čuje mehuriće sopstvenih izdisaja kako se probijaju nagore, oko njega; ali ne brzo kako je navikao, već uz neko nadimajuće kotrljanje. Blato je pružalo sve veći otpor kako je propadao. Koliko još treba da se spušta u ovo sra​nje? Slobodnom rukom je mahao oko sebe kako je naučen, tražeći bilo šta u ovom mulju. Ona je udarala u neke stvari. U crnilu i s rukama u debelim rukavicama teško je bilo reći šta je to: granje drveća, nekakve šipke, neki užasni zamotuljci žice, nagomilano vekovno đubre zatočeno u blat​nja​vom gro​blju. Još nekoliko metara i vraća se. Čak se ni ono kopile, Fernandez, neće moći ce​re​ka​ti zbog ovog. Iznenada, njegova slobodna ruka udarila je u nešto. Kad je Snou to privukao k sebi, stvar je doplutala prema njemu uz neki blagi otpor što je ukazivalo na veću težinu. Snou zaglavi uže u pregibu desne ruke i opipa predmet. Šta god to bilo, nije bilo paket heroina. Pustio je to, odgurnuvši ga. Predmet se zaneo u lepljivom kovitlacu njegovih peraja i udario u njega u tom crnilu, gurnuvši mu masku unazad i na momenat mu izbivši regulator. Snou je uspostavio ravnotežu i počeo da pruža ruku prema nje​mu, tra​že​ći oslo​nac kako bi ga ko​nač​no od​gur​nuo od sebe. Bilo je kao da gura ruku u neko zamršeno klupko. Veliku granu drveta, možda. Ali na nekim mestima je bilo neobjašnjivo meko. Opipao je duž njega i osetio glatke površine, okrugle čvorove i meke grudve. A onda, u blesku spoznaje, Snou shvati da opipava neku kost. I to ne samo jednu, već nekoliko, spojenih kožastim trakama tetiva. Bili su to napola raspadnuti ostaci nečega, možda konja; ali kako je nastavio da opipava shva​tio je da to može biti samo čo​vek. Ljudski skelet. Ponovo je pokušao da uspori disanje i uspostavi normalan tok misli. Zdrav razum i trening rekli su mu da ne može samo

da ga osta​vi tu. Mo​ra​će da ga iz​vu​če oda​tle. Počeo je da provlači konopac kroz kuk i niz dugačke kosti, što je bolje mogao u gustom blatu. Nadao se da kostur još uvek ima dovoljno hrskavice na kostima da ostane u jednom komadu dok ne izađe na površinu. Snou nikad pre nije pokušao da priveže čvor u rukavicama, u potpuno crnom mulju. To je bilo nešto čega se narednik nije dotakao za vre​me osnov​ne obu​ke. Nije pronašao heroin. Ali i ovo je bio zgoditak: Snou je nabasao na nešto bitno. Nerešeno ubistvo, možda. Mišićavi Fernandez ima da se use​re u gaće kad sa​zna za to. Pa ipak, Snou nekako nije bio ushićen. Sve što je želeo bilo je da se već jed​nom iz​vu​če i iza​đe iz ovog bla​ta. Dah mu se ubrzao u brze i kratke udahe i više nije ulagao nikakav napor da ga kontroliše. Odelo mu je bilo hladno, ali nije mogao sad da se zaustavlja i naduvava ga. Konopac je spao i on pokuša ponovo da ga namesti, držeći skelet blizu sebe kako mu ne bi iskliznuo u tom blatu. Iznova i iznova je pomišljao na metre i metre blata iznad svoje glave, vrtloge mulja iznad toga i viskoznu vodu kroz koju sunčeva svetlost ni​kad ne pro​di​re… Konopac se konačno čvrsto priveza i on mu se, cvileći u sebi, zahvali. Proveriće još da je sve čvrsto privezao, a onda će triput povući konopac, dajući tako znak da je nešto pronašao. Zatim će se popeti uz njega iz ovog crnog užasa, na čamac pa posle i na kopno, a onda se možda tuširati jedno sat i po, napiti se i razmišljati o tome da se vrati na svoj stari posao. Sezona ronjenja počinje za svega mesec dana. Proverio je uže i osetio da je čvrsto vezano oko dugih kostiju skeleta. Ruke su mu se pomerale nagore, opipavajući rebra i grudnu kost, provlačeći još užeta kroz kosti i proveravajući da je sve zategnuto i da konopac neće spasti dok skelet budu izvlačili na površinu. Prsti su nastavili da se pomeraju nagore, samo da bi otkrili kako se kičmeni stub završava ničim drugim do cr​nim bla​tom. Nema glave. Instiktivno Snou trgnu ruku i u naletu panike shvati da je ispustio vođicu. Zamlatarao je rukama i udario u nešto: opet skelet. Očajnički se uhvatio za njega, skoro ga grleći od olakšanja. Brzo je krenuo rukom ispod njega tražeći konopac, grabeći i opipavajući dugačke ko​sti i po​ku​ša​va​ju​ći da se seti gde ga je pri​ve​zao.

Ali kanapa nije bilo. Da li se već otpustio? Ne, to nije bilo moguće. Pokušao je da gurne skelet, da ga okrene, i dalje tražeći konopac, i odjednom oseti kako mu se dovodno crevo kači za nešto. Trgnuo se unazad, ponovo dezorijentisan, i osetio kako zaptivač maske popušta. Nešto toplo i gusto poče da kaplje pod nju. Pokušao je da se strese i osetio je kako mu se maska smiče na stranu, a talas blata pada na oči, ulazi u nozdrve i prodire preko levog uveta. Sa sve većim užasom on poče da shvata kako je sigurno dospeo u jezivi zagrljaj nekog dru​gog skeleta. A za​tim ga ob​u​ze sle​pa, bez​um​na i vri​šte​ća pa​ni​ka. Na palubi policijskog čamca, poručnik D’Agosta gledao je s nekim odsutnim interesovanjem kako novajliju ronioca izvlače na površinu. Bio je to stvarno upečatljiv prizor: bacakao se tamo-amo, ispuštao krike delimično prigušene blatom, dok su se potoci neke oker materije slivali iz njegovog suvog odela i bojili vodu u nijansu čokolade. Ronilac je sigurno u nekom trenutku ispustio vođicu; ali imao je ludu, ludu sreću što je pronašao put ka površini. D’Agosta je strpljivo čekao dok su histeričnog ronioca izvlačili na palubu, skidali, prali i smirivali. Gledao je kako čovek povraća preko ivice čamca - ne na palubu, primeti D’Agosta s odobravanjem. Pronašao je skelet. U stvari dva, kako se čini. Nije pronašao ono po šta je poslat, naravno, ali nije loše za devičanski zaron. Napisao bi sirotom momku pohvalu. Klinac će verovatno biti sasvim dobro, ako nije udahnuo nimalo tog sranja što mu visi s nosa i usta. Ako jeste… pa, pravo je čudo šta sve ovih dana mogu da urade s an​ti​bi​o​ti​ci​ma. Prvi skelet, kad se pojavio na uskovitlanoj površini, još uvek je bio prekriven muljem. Jedan ronilac, što je plivao postrance, dovukao ga je do ivice D’Agostinog čamca, navukao mrežu preko njega i uspentrao se na palubu. Kostur je podignut preko ivice, stružući i ostavljajući tragove za sobom, dok na kraju nije skliznuo na ceradu pod D’Agostinim no​ga​ma, po​put ne​kog uža​snog ulo​va. „Isuse, mogao si malo da ga opereš”, reče D’Agosta, mršteći se na miris amonijaka. Iznad površine skelet je postao njegova jurisdikcija i on silno požele da ga jednostavno vrati odakle je i došao. Video je da tamo gde je tre​ba​lo da bude lo​ba​nja nema ni​če​ga. „Da ga operem, gospodine?” pitao je ronilac, pružajući ruke ka

pum​pi. „Operi se prvo ti.” Ronilac je smešno izgledao, sa razmotanim kondomom zalepljenim za glavu i prljavštinom koja mu se slivala niz noge. Još dva ronioca se popeše na palubu i počeše pažljivo da povlače drugi konopac dok je treći ronilac vadio drugi skelet, podižući ga slobodnom rukom. Kad je spušten na palubu, a oni koji su bili tamo videli da takođe nema glavu, zavlada neka grozna tišina. D’Agosta baci pogled na ogroman paket heroina, takođe izvađen i sigurno upakovan u gumenu vreću za dokaze. Odjednom, heroin je postao mnogo manje in​te​re​san​tan. Zamišljeno je povukao dim cigare i odvratio pogled, skenirajući pogledom Kloaku. Pogled mu se zaustavio na drevnom otvoru bočnog odvoda Vest sajda. Nekoliko stalaktita visilo je s tavanice poput malih zuba. Bočni odvod Vest sajda bio je jedan od najvećih u gradu i odvodio je otpadne vode praktično iz celog Gornjeg Vest sajda. Svaki put kad je na Menhetn padala jaka kiša, donji deo hadsonske Fabrike za preradu dostizao je pun kapacitet i skretao hiljade galona sirovih otpadnih voda u boč​ni od​vod Vest saj​da. Pra​vo u Klo​a​ku. Bacio je opušak svoje cigare preko ivice čamca. „Momci, moraćete po​no​vo da se skva​si​te”, re​kao je gla​sno iz​di​šu​ći. „Hoću te lo​ba​nje.”

2. Lui Padelski, pomoćnik patologa grada Njujorka, bacio je pogled na sat, osetivši kako mu stomak zavija. Bukvalno je umirao od gladi. Nije imao ništa osim šejkova za mršavljenje za sledeća tri dana, a danas mu je čak bio dan i za pravi ručak. Popajeva pečena piletina. Prešao je rukom preko svog golemog stomaka, opipavao ga i štipkao, misleći kako se sigurno sma​njio. Aha, de​fi​ni​tiv​no je bio ma​nji. Srknuo je malo od svoje pete kafe i pogledao u izveštaj. Ah, konačno ne​što za​ni​mlji​vo. Ne još jed​na puc​nja​va, no​že​vi ili pre​do​zi​ra​nje. Vrata od nerđajućeg čelika pri dnu sale za autopsiju uz tresak se otvoriše i medicinska sestra, Šila Roko, ugura jedan leš smeđe boje postavljen na kolica. Padelski ga pogleda, odvrati pogled i ponovo ga pogleda. Leš je bila pogrešna reč, pomisli on. Ta stvar na kolicima bila je tek nešto više od kostura prekrivenog komadima mesa. Padelski nabra nos. Ro​ko​va po​sta​vi ko​li​ca is​pod sve​ta​la i poče da na​me​šta cre​vo za od​vod. „Nemoj da se mučiš”, prozbori Padelski. Jedina stvar kojoj je trebalo pravo isušivanje jeste njegova kafa. Uzeo je velik gutljaj, bacio je čašu u korpu, uporedio etiketu na lešu sa izveštajem, parafirao je, a onda na​vu​kao par ze​le​nih gu​me​nih ru​ka​vi​ca. „Šta si mi to do​ne​la, Šila?” pi​tao je. „Pilt​da​u​nov​skog čo​ve​ka?” Ro​ko​va se na​mr​šti i na​me​sti sve​tla iz​nad ko​li​ca. „Ovaj je sigurno bio zakopan bar par vekova. I to u govna, sudeći po smra​du. Mo​žda je to kra​lj Go​van​ka​mon lič​no.” Rokova napući usta i sačeka da se Padelski grohotom nasmeje. Kad je za​vr​šio s tim, ona mu u ti​ši​ni pre​da​de ta​bli​cu za pi​sa​nje. Padelski pregleda dokument, pomerajući usne dok je čitao otkucane rečenice. Odjednom se uspravi. „Izvađen iz Hambolt kila”, promucao je. „Oh, moj bože.” Ovlaš je pogledao držač rukavica, razmišljajući da stavi još jedan par, ali na kraju odustade. „Hmmm. Dekapitovan, glava još uvek nedostaje… nema odeće, ali je pronađen s metalnim kaišem oko pojasa.” Pogledao je ponovo u truplo i proverio identifikacionu torbu što je vi​si​la s ko​li​ca. „Daj da vidimo” reče, uzevši je. Unutra je bio tanki zlatni kaiš s ufici

kopčom, ukrašen jednim topazom. Već je pregledan u laboratoriji, to je znao, ali još uvek nije smeo da ga dodirne. Primetio je da ima nekakav broj na zad​njoj plo​či​ci. „Skupo”, kaza Padelski, klimnuvši prema kaišu. „Možda je to Pilt​da​un​ska žena. Ili neki trans​ve​stit.” I po​no​vo se gro​ho​tom na​sme​ja. Rokova se namršti. „Možemo li da pokažemo malo više poštovanja pre​ma po​koj​ni​ku, dok​to​re Pa​del​ski?” „Naravno, naravno.“ Zakačio je tablicu na kuku i podesio mikrofon koji je vi​sio iz​nad ko​li​ca. „Uklju​či ri​kor​der, ho​ćeš li, Šila zla​to?” Kako je mašina stavljena u pogon, njegov glas odjednom postade krut i profesionalan. „Doktor Luis Padelski. Drugi avgust je, 12:05 posle podne. Asistira mi Šila Roko i započinjemo pregled”, bacio je pogled na etiketu, „broja A-1430. Ovde imamo bezglavi leš, bukvalno raspadnut do skeleta - Šila, hoćeš li ga ispraviti? - možda oko metar i četrdeset dužine. Ako se doda nedostajuća lobanja verovatno oko metar i šezdeset ili sedamdeset. Hajde da odredimo pol kostura. Karlica je malo šira. Aha, ženska je, znači imamo ženu. Lumbalni pršljenovi nisu oštećeni, znači da ima manje od četrdeset godina. Teško je reći koliko je bila pod vodom, Oseća se jasan smrad, hm, kanalizacije, Kosti su braonkastonarandžaste boje i izgledaju kao da su veoma dugo bile u blatu. S druge strane, ima dovoljno vezivnog tkiva koje drži telo, i vide se iskidani krajevi mišićnog tkiva oko medijalne i lateralne čašice, butne kosti i nešto malo što se drži na krstnjači i trtičnoj kosti. I više nego dovoljno materijala za odre​đi​va​nje krv​ne gru​pe i DNK ana​li​zu. Ma​ka​ze, mo​lim.” Odsekao je komad tkiva i ubacio to u kesicu. „Šila, možeš li da okreneš karlicu na stranu? A sad, da vidimo… kostur je još uvek dobro definisan, osim naravno nedostajuće lobanje. Izgleda da nedostaje i drugi vratni pršljen… šest vratnih pršljenova su tu… nedostaju dva po​sled​nja re​bra i či​ta​vo levo sto​pa​lo.” Nastavio je da opisuje skelet. Konačno se odmakao od mikrofona. „Šila, se​kač, mo​lim.” Šila mu predade maleni instrument, koji Padelski iskoristi da odvoji nad​lakt​nu od la​kat​ne ko​sti. „Podizač pokosnice.“ Ušao je među pršljenove i uzeo nekoliko uzoraka vezivnog tkiva, odsekavši kost. Zatim je navukao jednokratne pla​stič​ne na​o​ča​re pre​ko gla​ve.

„Te​ste​ru, mo​lim.“ Dobio je malu testeru na nitrogenski pogon i uključio je, sačekavši trenutak dok je tahometar stigao do prave obrtne brzine. Kad je dijamantski nož dotakao kost, visoki pisak, poput nekog razjarenog komarca, ispuni malu prostoriju. Uz njega, bio je tu i iznenadan miris ko​šta​ne pra​ši​ne, ka​na​li​za​ci​je, is​tru​le​le mo​ždi​ne, i smr​ti. Padelski je uzeo nekoliko uzoraka sa različitih mesta, a Rokova ih spa​ko​va u kese. „Hoću SEM i stereozumske fotografije svakog mikro dela”, kaza Padelski, udaljivši se od kolica i isključivši rikorder. Rokova napisa za​htev ve​li​kim cr​nim mar​ke​rom na kese s cib​za​rom. Začulo se kucanje na vratima. Šila ode da otvori, izađe na tren, a onda pro​tu​ri gla​vu na​zad. „Imaju preliminarnu identifikaciju sa kaiša, doktore”, rekla je. „Ime joj je Pa​me​la Vi​šer.” „Pamela Višer, ona bogatašica?” upitno reče Pedelski; skidajući na​o​ča​re i pra​ve​ći ko​rak una​zad. „Isu​se.” „A ima i još je​dan ko​stur”, na​sta​vi​la je. „S is​tog me​sta.” Padelski se premesti do dubokog metalnog lavaboa, spremajući se da skine rukavice i opere se. „Drugi?” upitao je razdražljivo. „Zašto ga nisu doneli zajedno s prvim? Trebalo je da ih gledam naporedo.“ Pogledao je na sat: već je bilo jedan i petnaest. Prokletstvo, to je značilo da neće biti ruč​ka naj​ma​nje do tri. Ose​tio je ne​sve​sti​cu ko​li​ko je bio gla​dan. Vrata se uz tresak otvoriše i drugi kostur doguran je pod jarko svetlo. Padelski ponovo uključi rikorder i ode da naspe sebi još jednu šolju kafe dok se​stra oba​vi pri​pre​me. „I ovaj nema gla​vu”, kaza Ro​ko​va. „Šališ se; je l’ da?” odgovori na ovo Padelski. Krenuo je prema kosturu, pogledao ga, zatim kao da se zaledio, držeći šoljicu kafe blizu usta. „Šta do…?” Spustio je šoljicu i samo zurio, otvorenih čeljusti. Ostavivši je sa strane, brzo je prišao kolicima i nagnuo se nad kostur, la​ga​no pre​la​ze​ći pr​sti​ma pre​ko jed​nog re​bra. „Dok​to​re Pa​del​ski?” po​zva​la ga je Ro​ko​va. Ispravio se, otišao do rikordera i naglo ga isključio. „Pokrij to i pozovi doktora Brembela: I da nisi zucnula o ovome”, klimnuo je prema

ko​stu​ru, „ni​kom ži​vom.” Oklevala je, gledajući kostur zamišljenog izraza na licu, dok su joj se oči ši​ri​le. „Mi​slio sam od​mah, Šila, dra​ga.”

3. Telefon je neočekivano zazvonio, razbijajući tišinu malog muzejskog kabineta. Margo Grin, lica tek neznatno udaljenog od monitora, ispravi se pre​nu​ta zvo​nja​vom i mali pra​men sme​đe kose pade joj na oči. Telefon ponovo zazvoni i ona načini pokret da se javi, ali na trenutak stade. Bez sumnje je to bio neki klovn iz obrade podataka koji zove da se žali na ogromnu količinu procesorskog vremena koje njen kladistički program za analizu bukvalno srče. Naslonila se na naslon i čekala da telefon prestane da zvoni, osećajući prijatan bol u leđima i nogama od sinoćnjeg vežbanja. Uzevši sa stola ručni trenažer, počela je da ga steže pokretima koji su bili toliko uvežbani da su postali skoro instinktivni. Još pet minuta i program će biti gotov. Posle toga mogu da se žale koliko hoće. Bila je upo​zna​ta s no​vom po​li​ti​kom sma​nje​nja tro​ško​va, po ko​joj se za obradu velikih paketa podataka morao prethodno podneti zahtev za odobrenje. Ali to bi samo izazvalo pravi tornado imejlova pre nego što bi joj bilo dozvoljeno da pokrene program. Rezultati su joj bili potrebni od​mah. Bar Kolumbija, univerzitet na kom je radila kao instruktor sve dok nije prihvatila mesto asistenta-kustosa u njujorškom Prirodnjačkom muzeju, nije večito bila pod nekim novim programima za smanjenje budžeta. A što je Muzej zapadao u veće finansijske poteškoće ovih dana, to se sve više činilo kako se ipak više oslanja na izgled negoli na suštinu. Mar​go je već pri​me​ti​la ranu naj​a​vu bom​ba​stič​ne izlo​žbe koja je tre​ba​lo da se po​sta​vi za sle​de​ću go​di​nu: Kuge dva​de​set pr​vog veka. Podigla je pogled kako bi proverila napredak njenog analitičkog programa, a onda spustila ručni trenažer, gurnula ruku u torbu i iz nje izvadila Njujork post. Post i šoljica kilimandžaro kafe postali su njen svakojutarnji ritual. Bilo je nečeg osvežavajućeg u Postovom okrutnom stavu, nešto što je podsećalo na onog Debeljka iz Pikvik pejpera. Osim toga, znala je da će njen stari prijatelj Bil Smitbek osuti i drvlje i kamenje na nju bude li propustila makar samo jedan, njegovom rukom potpisan čla​nak o ne​kom ubi​stvu. Poravnala je tabloid na kolenima, cereći se na naslovnicu i protiv

svoje volje. Bio je to staromodni postovski, vrišteći, 96 tačaka visoki na​slov koji je pre​kri​vao tri če​tvr​ti​ne ko​ri​ca: LEŠ U KA​NA​LI​ZA​CI​JI IDEN​TI​FI​KO​VA​NA NE​STA​LA STAR​LE​TA Bacila je pogled na uvodni pasus. Stvarno, bio je to Smitbekov rad. Drugi glav​ni čla​nak ovog me​se​ca, po​mi​sli​la je; zbog toga će se Smit​bek še​pu​ri​ti i pir​li​ta​ti, i biće još teže nego ina​če bo​ra​vi​ti u nje​go​vom pri​su​stvu. Letimično je pročitala članak. Bio je to u suštini pravi Smitbek: senzacionalistički i sablastan, prepun iskrene pažnje prema jezivim detaljima. U uvodnim pasusima na brzinu je izložio činjenice koje su bile poznate svim Njujorčanima. „Prelepa, dokona i bogata” Pamela Višer, poznata po svojim celonoćnim pijankama, nestala je pre dva meseca iz podrumskog kluba u Južnom Central parku. Još od onda, „nasmešeno lice sa blistavim zubima, praznjikave plave oči i skupa plava kosa”, bili su zalepljeni na svakom uličnom ćošku od Sedamdeset pete do Devedeset šeste ulice. Margo je često viđala te kolor-fotokopije Višerove dok je džo​gi​ra​la do Mu​ze​ja od svog sta​na na Vest end ave​ni​ji. Sada, kako je članak to bez ustezanja obelodanjivao, ostaci pronađeni prethodnog dana - „sahranjeni u trulu kanalizaciju” kod Hambolt kila i „u koščatom zagrljaju” s još jednim skeletom - identifikovani su kao ostaci Pamele Višer. Drugi kostur je ostao neidentifikovan. Propratna fotografija prikazivala je momka Višerove, mladog vikonta Adaira, kako sedi na ivičnjaku ispred Platipus hola, s glavom u rukama, nekoliko minuta nakon što je saznao za njenu užasnu smrt. Policija, naravno, „preduzima drastične mere” Smitbek završava svoj članak s nekoliko ci​ta​ta pro​la​zni​ka u sti​lu „na​dam se da će spr​ži​ti to ko​pi​le”. Spustila je novine, razmišljajući o zrnastom licu Pamele Višer koje pi​lji u nju s ne​bro​je​nih po​ste​ra. Za​slu​ži​la je mno​go bo​lju sud​bi​nu nego da po​sta​ne naj​ve​ća nju​jor​ška pri​ča ovog leta. Piskava zvonjava telefona ponovo prekide njene misli. Bacila je pogled prema terminalu, zadovoljna što vidi da se program konačno završio. Mogla bih i da se javim, pomislila je; moraće da dobije packe zbog pro​gra​ma pre ili ka​sni​je.

„Mar​go Grin na vezi”, re​kla je. „Dok​tor​ko Grin?” za​čuo se glas. „I bilo je već vre​me.“ Jak kvinski naglasak bio je nekako udaljeno poznat, kao neki napola zaboravljeni san. Osoran, autoritativan. Margo je pretraživala svoju memoriju tragajući za licem koje je pripadalo glasu na drugom kraju te​le​fon​ske veze. … Sve što možemo da kažemo jeste da je telo pronađeno u ovim pro​sto​ri​ja​ma, pod okol​no​sti​ma koje upra​vo is​tra​žu​je​mo… Ispra​vi​la se od iz​ne​na​đe​nja. „Po​ruč​ni​če D’Ago​sta?” upi​ta​la je. „Potrebni ste nam u laboratoriji forenzičke antropologije”, reče D’Ago​sta. „Od​mah, mo​lim vas.“ „Mogu li da pi​tam…?” „Ne možete. Izvinite. Šta god da radite, zaboravite na to i siđite.” Li​ni​ja za​mre uz oštar klik​taj. Margo odmaknu slušalicu od lica, gledajući u nju kao da očekuje dalja objašnjenja. Zatim otvori svoju svaštaru i tamo vrati Post - pažljivo prekrivajući maleni poluatomatski pištolj u tom pokretu - a potom od​gur​nu sto​li​cu od kom​pju​te​ra i žur​no iza​đe iz svog ka​bi​ne​ta.

4. Bil Smitbek je nonšalantno koračao pored raskošne fasade broja devet Južnog Central parka, velelepne građevine Mekima, Mida i Vajta, sazdane od cigala i klesanog vapnenca. Par vratara stajao je pod zlatom ukrašenim zastorom koji se protezao do ivičnjaka. Video je i čitavo mnoštvo drugih pripadnika osoblja koji su spremno čekah unutar bogatog foajea. Kao što se i plašio, bila je to jedna od onih stambenih zgrada sa malim parkom u pročelju i smešno velikim brojem zaposlenih. Ovo će da bude gad​no. Vrlo gad​no. Skrenuo je za ćošak Šeste avenije i zastao, razmišljajući kako bi najbolje nastavio dalje. Napipao je u spoljašnjem džepu sportske jakne dugmence za snimanje svog mikrokasetnog rikordera. Mogao je neprimetno da ga uključi kad za to dođe vreme. Bacio je pogled i na svoj odraz u obližnjem izlogu sa nebrojenim italijanskim cipelama: bio je pravi model štrebera, ili bar toliko mu blizak koliko je to njegova odeća dozvoljavala. Duboko je udahnuo i vratio se iza ćoška, samouverenim korakom se krećući prema zastoru krem boje. Onaj bliži od dvojice uniformisanih vratara ravnodušno ga je gledao, držeći jednom rukom glo​ma​znu me​sin​ga​nu kva​ku ula​znih vra​ta. „Do​šao sam u po​se​tu go​spo​đi Vi​šer”, kaza Smit​bek. „Kako se zo​ve​te, mo​li​ću?” mo​no​to​nim gla​som upi​ta vra​tar. „Ja sam Pa​me​lin pri​ja​te​lj.” „Žao mi je”, kaza čovek, ne pomerajući se, „ali gospođa Višer ne pri​ma po​se​te.” Smitbek je brzo razmišljao. Vratar je pitao ko je, pre nego što mu je ovo re​kao. To je zna​či​lo da go​spo​đa Vi​šer ne​kog oče​ku​je. „Ako baš morate da znate, u pitanju je jutrošnji sastanak”, kaza Smitbek. „Bojim se da je došlo do nekih izmena. Možete li da je po​zo​ve​te?” Vratar je kratko oklevao, a zatim otvorio vrata i poveo Smitbeka preko svetlucavog mermernog poda. Novinar je pogledao oko sebe. Nastojnik, veoma star i prilično suvonjav čovek, stajao je iza konstrukcije bronzane boje, koja je više ličila na neku tvrđavu nego na recepciju. U zadnjem delu predvorja, jedan čuvar je sedeo za stolom u

stilu Luja XVI. Liftboj je stajao pored njega, nogu neznatno raširenih i ruku pre​kr​šte​nih na po​ja​su. „Gospodin želi da mu se pozove gospođa Višer”, vratar reče na​stoj​ni​ku. Ovaj ga nad​me​no po​gle​da iza svog mer​mer​nog bun​ke​ra. „Da?” Smitbek duboko udahnu. U najmanju ruku, probio se bar do pre​dvor​ja. „U pi​ta​nju je sa​sta​nak koji oče​ku​je. Do​šlo je do pro​me​ne.” Nastojnik je napravio kratku pauzu, a onda svojim očima s opuštenim kapcima ispitivački pogledao Smitbekove cipele, krenuo uz sportski sako i proverio njegovu frizuru. Smitbek je čekao, u tišini se sekirajući zbog ovog pregleda i nadajući se da odaje utisak čestitog mla​di​ća iz imuć​ne po​ro​di​ce. „Šta da ka​žem, ko je tra​ži?” za​stru​gao je na​stoj​nik. „Po​ro​dič​ni pri​ja​te​lj, biće sa​svim do​volj​no.“ Na​stoj​nik je i da​lje če​kao, pi​lje​ći u nje​ga. „Bil Smitbek”, brzo dodade. Gospođa Višer, u to je bio siguran, nije či​ta​la Nju​jork post. Nastojnik pogleda u papir koji je bio prostrt ispred njega. „Šta je bilo sa sa​stan​kom u je​da​na​est sati?” pi​tao je. „Poslali su mene kao zamenu”, odgovori Smitbek, odjednom srećan što je 10:32 pre pod​ne. Nastojnik se okrenu i nestade u maloj kancelariji. Ponovo se pojavio posle šezdeset sekundi. „Molim vas upotrebite telefon na stolu pokraj sebe”, reče. Smit​bek po​di​že slu​ša​li​cu do uve​ta. „Šta? Je li Džordž ot​ka​zao?” reče ta​nu​šan, is​pu​cao i is​tro​šen glas. „Gospođo Višer, mogu li da se popnem do vas i porazgovaram s vama o Pa​me​li?” Usle​di​la je ti​ši​na. „Ko je to?” pi​tao je glas. „Bil Smit​bek.” Ponovo je usledila tišina, samo ovaj put duža. Smitbek je nastavio. „Imam nešto veoma važno da vam kažem, informacije o smrti vaše kćeri za koje sam siguran da vam ih policija nije saopštila. Siguran sam da bi​ste že​le​li da zna​te.. Glas ga pre​ki​de. „Da, da, si​gur​na sam da bi​ste.” „Če​kaj​te…” reče Smit​hek, po​no​vo brzo raz​mi​šlja​ju​ći.

Ali na​stu​pi​la je ti​ši​na. „Go​spo​đo Vi​šer?” Čuo je klik​taj. Žena je pre​ki​nu​la vezu. Pa, mislio je Smitbek, dao je sve od sebe. Možda bi mogao da sačeka napolju, na klupi u parku preko puta, u slučaju da se ona pojavi nešto kasnije. Ali mada je o ovom razmišljao, Smitbek je znao da gospođa Višer neće izlaziti iz svoje elegantne tvrđave, bar ne u nekoj doglednoj bu​duć​no​sti. Zazvoni telefon pored nastojnikovog lakta. Gospođa Višer, nema sumnje. Ne želeći da ga izbace naglavačke, Smitbek se okrenu i užurbano poče da ko​ra​ča pre​ma iz​la​zu iz fo​a​jea. „Go​spo​di​ne Smit​bek!” na​stoj​nik ga gla​sno po​zva. Smit​bek se okre​te. Bio je ovo deo koji je naj​vi​še mr​zeo. Nastojnik ga je bezizražajno posmatrao, s telefonom na uvetu. „Lift je ova​mo.” „Lift?” upi​ta Smit​bek. Na​stoj​nik klim​nu. „Osam​na​e​sti sprat.“ *** Liftboj prvo smače mesingani kavez, a zatim i teška hrastova vrata i uvede Smitbeka direktno u foaje okrečen u boju breskve i od poda do plafona krcat cvetnim aranžmanima. Pomoćni sto bio je zatrpan karticama sa izjavama saučešća, uključujući i gomilu tek pristiglih koje još nisu bile otvorene. U daljem kraju tihe prostorije, dvokrilna vrata behu otvo​re​na. Smit​bek kre​nu la​ga​no pre​ma nji​ma. Iza vrata nalazio se prostrani salon. Luksuzne sofe i divani behu postavljeni pod simetričnim uglovima na debelom tepihu. Uz dalji zid bio je red visokih prozora. Smitbek je znao da bi oni, da su otvoreni, pružali spektakularan pogled na Central park. Ali sada su bili čvrsto zatvoreni i za​kra​ču​na​ti, te su uku​sno na​me​šte​nu pro​sto​ri​ju ba​ca​li u su​mor​nu tamu. Primetio je brz pokret s jedne strane. Okrenuvši se, Smitbek je video jednu sitnu i elegantnu ženu smeđe kose, sa urednom frizurom, koja je sedela u uglu sofe. Nosila je tamnu, jednostavnu haljinu. Bez ijedne reči, pokazala mu je da sedne. Smitbek izabra udobnu fotelju nasuprot

gospođe Višer. Čajni komplet beše poslužen na malom stolu između njih i novinareve oči preletale su preko redova ječmenih kolačića, marmelada, posuda s medom i gustim kremom. Žena ne načini ni najmanji pokret da mu to ponudi i Smitbek shvati da je posluženje bilo namenjeno za onaj drugi sastanak. Prožme ga kratak osećaj nelagode na pomisao da se Džordž - bez sumnje pravi gost kog očekuju u jedanaest sati - može po​ja​vi​ti sva​kog tre​nut​ka. Smitbek pročisti grlo. „Gospođo Višer, veoma, veoma mi je žao zbog vaše kće​ri”, reče. Dok je govorio, shvatio je da to zaista i misli. Videvši ovu elegantnu prostoriju i uviđajući koliko malo sve to bogatstvo znači, suočeno s naj​ve​ćom tra​ge​di​jom, ne​ka​ko mu sil​no pri​bli​ži gu​bi​tak ove žene. Gospođa Višer nastavi da uzvraća pogled, ruku prekrštenih u krilu. Možda je i jedva primetno klimnula glavom, ali Smitbek nije bio siguran pri ovako slabom svetlu. Vreme je da predstava počne, pomislio je, nehajno gurnuvši ruku u džep sakoa i lagano pritisnuvši dugme za sni​ma​nje. „Isključite taj kasetni rikorder”, kaza gospođa Višer. Glas joj je bio ta​nak i po​ma​lo na​pet, ali iz​u​zet​no za​po​ve​dan. Smit​bek trže šaku iz dže​pa. „Opro​sti​te?” „Molim vas da izvadite rikorder iz džepa i stavite ga ovde, kako bi vi​de​la da je is​klju​čen” „Da, da, na​rav​no”, kaza Smit​bek, pe​tlja​ju​ći s apa​ra​tom. „Zar ne​ma​te ni​ma​lo pri​stoj​no​sti?” pro​ša​pu​ta​la je žena. Smitbek, stavljajući rikorder na niski sto, oseti kako mu uši gore. „Kažete da vam je žao zbog moje kćeri”, tihi glas je nastavio, „dok u isto vreme uključujete tu prokletu stvarčicu. Nakon što sam vas pozvala u svoj dom.” Smitbek se nelagodno promeškolji u fotelji u kojoj je sedeo, ne želeći da pogleda ženu u oči. „Da, pa”, promrmljao je. „Oprostite, samo sam… pa, to mi je po​sao.” Reči su zvu​ča​le ne​u​be​dlji​vo još dok ib je iz​go​va​rao. „Da. Upravo sam izgubila svoje jedino dete, jedinu porodicu koju sam ima​la. Čija ose​ća​nja mi​sli​te da su va​žni​ja, go​spo​di​ne Smit​bek?” Smitbek ućuta primoravši se da pogleda u ženu. Ona je sedela nepomično, uporno piljeći u njega kroz tminu, ruku i dalje prekrštenih u krilu. Nešto čudno se događalo s njim, veoma čudno, toliko strano

njegovoj prirodi da skoro nije ni prepoznao emociju. Osećao je zbunjenost. Ne, nije bilo to: osećao je stid. Da se izborio za ovu vest, daju je sam iščeprkao, možda bi bilo drukčije. Ali biti doveden ovde, i biti suočen s bolom ove žene… Sve ushićenje što će dobiti zasluge za veliku pri​ču, iš​či​le​lo je iz nje​ga pred ovim iz​ne​nad​nim ose​ća​njem. Gospođa Višer podiže jednu ruku i njome načini veoma mali pokret, po​ka​zav​ši na ne​što što je sta​ja​lo na sto​lu po​red nje. „Pret​po​sta​vljam da ste vi Smit​bek koji piše za ove no​vi​ne?” Smitbek je ispratio njen pokret i primetio, uz neki osećaj kao da pro​pa​da, pri​me​rak Po​sta. „Da”, re​kao je. Ona ponovo prekrsti ruke. „Samo sam htela da proverim. A sada, kakva je to važna informacija koja ima veze sa smrću moje kćeri? Ne, ne re​ci​te - bez sum​nje je i to bio samo deo či​ta​ve lu​kav​šti​ne.” Ponovo je usledila tišina. Sada Smitbek uhvati samog sebe kako želi da se prava osoba za sastanak u jedanaest konačno pojavi. Bilo šta samo da po​beg​ne odav​de. „Kako to ra​di​te?” „Šta to?” „Izmišljate sve to đubre? Zar nije dovoljno što je moja kći brutalno ubi​je​na. Lju​di kao što ste vi mo​ra​ju da ka​lja​ju se​ća​nje na nju.” Smit​bek pro​gu​ta kne​dlu. „Go​spo​đo Vi​šer, ja sam samo…” „Čitajući ovu gadost”, nastavila je, „neko bi pomislio da je Pamela bila samo još jedna sebična devojka iz visokog društva koja je dobila ono što je tražila. Činite da vašim čitaocima bude drago što je moja kći ubijena. I, ono što se pi​tam je jed​no​stav​no. Kako to ra​di​te?” „Gospođo Višer, ljudi u ovom gradu ne obraćaju pažnju na nešto sve. dok im to ne pljusnete pravo u lice”, poče Smitbek, ali zastade. Ni gospođa Višer nije padala na njegovo samoopravdavanje ništa više od nje​ga sa​mog. Žena se pomeri napred i dalje sedeći na sofi. „Vi o njoj ne znate apsolutno ništa, gospodine Smitbek. Vidite samo ono što je na površini. To je sve što vas za​ni​ma. „Nije istina!” Smitbek prasnu, iznenadivši i samog sebe. „Hoću reći, to nije je​di​no što me za​ni​ma. Že​lim da upo​znam pra​vu Pa​me​lu Vi​šer.” Žena ga je dugo zamišljeno posmatrala. A onda je ustala i izašla iz prostorije, nakon čega se vratila s uramljenom fotografijom. Dala ju je

Smitbeku. Na slici je bila devojčica od nekih otprilike šest godina, ljuljala se na konopcu privezanom za veliku hrastovu granu. Vikala je nešto prema aparatu, dva prednja zuba su joj nedostajala, a pregačica i kikice su joj se vi​jo​ri​le na ve​tru. „To je Pamela koje ću se uvek sećati, gospodine Smitbeku, ravno reče gospoda Višer. „Ako ste zaista zainteresovani, onda odštampajte ovu fotografiju. A ne tu koju neprekidno puštate i na kojoj izgleda kao tupava debitantkinja.” Ponovo je sela i poravnala haljinu preko kolena. „Tek što je počela ponovo da se smeje, nakon smrti svog oca, pre nekih šest meseci. Htela je samo malo da se zabavi pre nego što počne da radi ove je​se​ni. Gde je tu zlo​čin?” „Radi?” upi​ta Smit​bek. Usledila je kratka tišina. Smitbek na sebi oseti pogled gospođe Višer, ispunjen nekom posmrtnom tugom. „Tako je. Trebalo je da počne da radi u domu za umiruće od AIDS-a. Znali biste to da ste temeljitije obavili svo​je is​tra​ži​va​nje.” Smit​bek pro​gu​ta kne​dlu. „To je prava Pamela”, kaza žena, odjednom izgubivši glas. „Ljubazna, ve​li​ko​du​šna, puna ži​vo​ta. Že​lim da pi​še​te o pra​voj Pa​me​li.” „Daću sve od sebe”, pro​mu​mlao je Smit​bek. Trenutak je prošao i gospoda Višer odjednom ponovo postade uzdržana i daleka. Pognula je glavu, načinila brz pokret rukom i Smitbek shvati da je otpušten. Promrmljao je reči zahvalnosti, pokupio svoj ka​set​ni ri​kor​de​ri upu​tio se pre​ma lif​tu naj​br​že što se usu​dio. „Još jedna stvar”, prozbori gospođa Višer, glasom koji iznenada očvrsnu. Smitbek stade pored dvokrilnih vrata. „Ne mogu da mi kažu kada je umrla, zašto je umrla, pa čak ni kako je umrla. Ali Pamela nije umr​la uza​lud, to mogu da vam obe​ćam.” Govorila je s nekim novim intenzitetom i Smitbek se okrenu da je pogleda. „Upravo ste nešto rekli”, nastavila je. „Rekli ste da ljudi u ovom gradu ne obraćaju pažnju ni na šta dok im se to ne pljusne u lice. Upravo to i na​me​ra​vam da ura​dim.” „Kako?” pi​tao je Smit​bek. Ali gospođa Višer se povuče dublje na sofu i njeno lice pade u duboku senku. Smitbek je prošao kroz foaje i pozvonio za lift, osetivši se potpuno praznim. Sve dok se nije našao na ulici, trepćući pod jarkim

letnjim svetlom, nije ponovo pogledao dečju fotografiju male Pamele Višer koju je još uvek čvrsto držao u desnoj ruci. Upravo je počelo da mu biva ja​sno ko​li​ko je go​spo​đa Vi​šer u stva​ri bila opa​sna.

5. Metalna vrata na kraju sivog hodnika diskretno su bila obeležena velikim šablonskim slovima FORENZIČKA ANTROPOLOGIJA. Bila je to vrhunska muzejska laboratorija za analizu ljudskih ostataka, Margo okrenu bravu i na svoje iznenađenje otkri da je zaključana. To je bilo čudno. Bila je ovde bezbroj puta i asistirala kod istraživanja skoro svega, od peruanskih mumija do pripadnika pećinskog naroda Anasazi, i ova vrata nikad pre nisu bila zaključana. Podigla je ruku da pokuca. Ali vrata su se već otvo​ri​la s unu​tra​šnje stra​ne i nje​no ku​ca​nje pade u pra​zni​nu. Ušla je, ali je odmah i stala. Laboratorija, inače jarko osvetljena i krcata diplomcima i asistentima kustosa, delovala je mračno i čudno. Glomazni elektronski mikroskopi, aparati za X-zračenje i elektroforezu, stajali su uza zidove, nemi i neiskorišćeni. Prozor s kog je inače pucala panorama na Central park bio je prekriven teškom zavesom. Usamljeni krug jarkog svetla osvetljavao je centar prostorije; a na ivici, u po​lu​kru​gu, sta​ja​la je gru​pa oso​ba u sen​ci. U središtu svetlosnog zraka nalazio se veliki sto za analizu. Nešto smeđe i čvorasto ležalo je na njemu, zajedno sa plastičnim prekrivačem koji je prekrivao još jedan dugački, pljosnati objekat. Dok je ljubopitljivo gledala, Margo shvati da je Čvorasti objekat u stvari ljudski skelet, iskićen sasušenim trakama tetiva i mesa. Osećao se slabi, ali nepogrešivi vonj leša u ras​pa​da​nju. Vrata se zatvoriše i zaključaše za njom. Poručnik Vinsent D’Agosta, u odelu koje je izgledalo u dlaku isto kao ono kog se sećala od vremena ubistava Muzejske Zveri, pre osamnaest meseci, vratio se i pridružio grupi, klimnuvši joj kratko dok je prolazio. Izgleda da je izgubio nekoliko kilograma otkad ga je poslednji put videla. Primetila je da se njegovo ode​lo sla​ga​lo sa pr​lja​vo​bra​on bo​jom ske​le​ta. Margo je pogledala prisutne dok su joj se oči privikavale na prigušenu svetlost. Levo od D’Agoste uoči nekog nervoznog čoveka u laboratorijskom mantilu, sa šoljicom kafe čvrsto stisnutom u debeljuškastoj šaci. Do njega stajala je visoka i mršava figura nove direktorke Muzeja, Olivije Mirijam. Još jedna osoba nalazila se malo dublje u senci, previše zaklonjena da bi Margo videla bilo šta drugo osim

ne​ja​sne si​lu​e​te. Direktorka uputi Margo bledunjavi osmeh. „Hvala vam što ste nam se pridružili, doktorko Grin. Ova gospoda”, mahnula je nehajno u D’Ago​sti​nom prav​cu, „tra​ži​la su vašu po​moć.” Usledila je tišina. Konačno, D’Agosta uzdahnu razdražljivo. „Ne možemo više da ga čekamo. Živi bogu iza nogu tamo u Mendamu, a i nije delovao previše oduševljeno kad sam ga sinoć nazvao.” Pogledao je sva​kog po​na​o​sob. „Vi​de​li ste ju​tro​šnji Post, zar ne?” Di​rek​tor​ka po​gle​da u nje​ga s gnu​ša​njem. „Ne.” „Dozvolite mi onda da vas malo informišem.” D’Agosta mahnu prema kosturu na besprekornom metalnom stolu. „Upoznajte se s Pamelom Višer ćerkom Anete i pokojnog Horasa Višera. Nema sumnje da ste njenu sliku videli svuda po gradu. Nestala je oko tri sata izjutra, 23. maja. Veče je provela u Vinskom podrumu, jednom od noćnih klubova Južnog Gentral parka. Odvojila se od svog društva da obavi neki poziv i nikad se više nije vratila. Bar ne do juče, kad smo pronašli njen skelet - minus lobanju - u Hambolt kilu. Izgleda da je isplivala iz pomoćnog odvoda na Vest saj​du, ve​ro​vat​no za vre​me po​sled​nje jake kiše.” Margo ponovo pogleda ostatke na stolu. Videla je bezbroj kostura, ali nijedan nije pripadao nikome koga je poznavala, pa čak ni za koga je čula. Bilo je teško poverovati da je ova grozna gomila kostiju nekad bila pre​le​pa pla​vu​ša o ko​joj je či​ta​la pre je​dva ne​kih pet​na​est mi​nu​ta. „A uz ostatke Pamele Višer pronašli smo i ovo.” D’Agosta klimnu prema nečemu što je ležalo ispod plave plastične pokrivke. „Do sada štampa zna samo da je pronađen i drugi skelet - hvala bogu.” Bacio je pogled prema figuri koja je stajala malo izdvojena u senci. „Dopustiću doktoru Sajmonu Bramblu, glavnom medicinskom istražitelju, da na​sta​vi da​lje.” Kako je figura kročila u svetlost, Margo uoči vitkog čoveka od nekih šezdeset i pet. Koža mu je bila usko zategnuta preko neravne stare lobanje, a par sitnih crnih očiju svetlucao je dok je posmatrao okupljenu grupu iza prastarih rožnatih okvira. Njegovo dugačko i vitko lice oskudevalo je u izrazu podjednako kao što mu je i glava oskudevala u kosi. Prislonio je prst preko svoje gornje usne. „Ako biste svi načinili jedan korak unazad”, rekao je mekim dablinskim akcentom, „možda ćete svi

ima​ti bo​lji po​gled.” Čuli su se zvuci nevoljnog meškoljenja. Doktor Brambl uhvatio je jedan kraj plave pokrivke, zastao na momenat da apatično ponovo po​gle​da oko sebe, a onda je pre​vr​nuo jed​nim ve​štim po​kre​tom. Ispod nje je Margo videla ostatke još jednog bezglavog leša, podjednako smeđeg i raspadnutog kao što je to bio i prvi. Ali kako su njene oči pregledale ostatke, osetila je da tu ima nešto čudno. Dah joj je iznenada zapeo u grlu kad je shvatila o čemu se radi: bizarno zadebljanje nožnih kostiju, čudna zakrivljenost nekoliko zglobova, ništa nije bilo kako tre​ba. Šta je, do đa​vo​la, ovo.? po​mi​sli​la je. Za​ču​lo se iz​ne​nad​no ku​ca​nje na vra​ti​ma. „Bože.” D’Ago​sta brzo kre​nu pre​ma nji​ma. „Ko​nač​no.” Vrata se širom otvoriše da propuste Vitnija Kadvaladera Froka, slavnog evolucionog biologa, sada nevoljnog gosta poručnika D’Agoste. Kolica su mu škripala dok se približavao stolu za analizu. Ne gledajući u okupljenu gomilu, pogledao je koščate leševe, a pogled mu se zaustavio na drugom. Nakon nekoliko trenutaka, zavalio se u naslon, a pramen bele kose poleteo je s njegovog širokog ružičastog čela. Klimnuo je D’Agosti i direktorki Muzeja. Zatim je ugledao Margo i izraz iznenađenja pređe nje​go​vim li​cem, ali se Ve​o​ma brzo pro​me​ni u odu​še​vlje​ni osmeh. Margo se takođe nasmešila i klimnula mu. Iako je Frok bio njen glavni stručni savetnik dok je završavala postdiplomske studije u Muzeju, nije ga videla još od njegove proslave povodom odlaska u penziju. Otišao je iz Muzeja kako bi se koncentrisao na svoje pisanje, ali još uvek nije bilo ni traga ni glasa od obećanog nastavka njegovog uti​caj​nog dela - Frak​tal​ne evo​lu​ci​je. Medicinski istražitelj, koji je Frokovom ulasku poklonio samo letimičan pogled, sada nastavi. „Molim vas”, prijatnim glasom je rekao, „pogledajte nabore na dugačkim kostima, koštana ispupčenja i zapaljenske procese duž kičme i na zglobovima. Kao i zakrivljenje kukova od dvadeset stepeni na spoljašnju stranu. Primetite da rebra imaju trapezoidni umesto normalni, prizmatični poprečni presek. I konačno, usmerio bih vašu pažnju na zadebljanje butne kosti. Sve u svemu, prilično neobičan momak. Naravno, ovo su samo neke od osobina koje se na prvi pogled ističu. Ostale, bez sumnje, možete da

uo​či​te i sami.” D’Ago​sta iz​dah​nu kroz nos. „Bez ima​lo sum​nje.” Frok pročisti grlo. „Naravno, nisam imao prilike da obavim temeljitiji pregled. Ali, pitam se da li ste uzeli u obzir i mogućnost da je u pitanju SAP?” Medicinski istražitelj ponovo pogleda Froka, ali ovaj put pažljivije. „Veoma inteligentno pitanje”, reče. „Ali sasvim pogrešno. Doktor Frok sugeriše na difuznu idiopatsku hiperostozu, jedan tip veoma ozbiljnog degenerativnog artritisa.” Odmahivao je glavom odbacujući ovaj predlog. „A nije ni osteomalacija, mada da nismo u dvadesetom veku, rekao bih da je ovo najgori slučaj skorbuta, najgora noćna mora ikad viđena. Pretražili smo medicinske baze podataka i nismo pronašli ništa što bi se moglo upo​re​di​ti s ovim sta​njem.” Brambl je prstima prelazio lako, skoro nežno, duž kičmenog stuba. „Postoji još jedna zanimljiva anomalija koja se vidi na oba skeleta, a koju smo tek sinoć primetili. Doktore Padelski, hoćete li, molim vas, doneti ste​re​o​zum?” Gojazni čovek u laboratorijskom mantilu nestade u tami, a zatim se vrati, kotrljajući pred sobom veliki mikroskop sa otvorenim postoljem. Postavio ga je iznad vratnih kostiju deformisanog kostura, pogledao kroz oku​lar, oba​vio neka po​de​ša​va​nja, a onda od​stu​pio. Brambl po​ka​za dla​nom šake. „Dok​to​re Frok?” Frok se zakotrlja unapred i uz male poteškoće postavi svoje lice ispred vizira. Ostao je nepomičan, koliko se činilo, nekoliko minuta, naginjući se nad skeletizovane ostatke. Konačno je svoja kolica od​gur​nuo una​zad ni​šta ne ka​zav​ši. „Doktorko Grin?” kaza medicinski istražitelj, okrenuvši se k njoj. Margo priđe mikroskopu i pogleda, svesna da je postala centar pažnje svih pri​sut​nih. Isprva nije mogla da prepozna to što vidi. A onda je shvatila da je stereozum uperen na ono što se činilo kao vratni pršljen. Bilo je nekoliko plitkih, istovetnih useka duž jedne ivice. Neka strana braonkasta materija visila je sa kosti, zajedno sa komadićima hrskavice, mi​šić​nim vlak​ni​ma i ma​snji​ka​vom gu​kom adi​po​ce​re. Lagano se uspravila, osećajući kako se poznati strah vraća, ne​sprem​na da pri​hva​ti na šta su je oni za​se​ci na ko​sti pod​se​ti​li.

Is​tra​ži​te​lj po​di​že obr​ve. „Vaše mi​šlje​nje, dok​tor​ko Grin?” Margo udahnu. „Ako bih morala da pogađam, rekla bih da se tu vide tra​go​vi zuba.” Ona i Frok se po​gle​da​še. Sada je znala - oboje su znali - zašto je tačno Frok pozvan na ovaj sa​sta​nak. Brambl je sačekao da se ostali izređaju na mikroskopu. A onda je, bez reči, pomerio stereozum iznad kostura Pamele Višer, ovaj put ga fokusirajući na karlicu. I opet, Frok zauze položaj za mikroskopom, nakon čega je na red došla Margo. Ovog puta nije bilo sumnje, Margo je pri​me​ti​la da su neki od za​se​ka pro​bi​li kost i pro​dr​li u ko​šta​nu srž. Frok je treptao pod hladnim belim svetlom. „Poručnik D’Agosta mi je re​kao da su ovi ko​stu​ri na​đe​ni kod boč​nog od​vo​da na Vest saj​du.” „Tako je”, po​tvr​di D’Ago​sta. „Is​pra​ni ne​dav​nom olu​jom.” „To je naša pret​po​stav​ka.” „Mo​žda su psi lu​ta​li​ce mr​cva​ri​li naš par dok je plu​tao po ka​na​li​za​ci​ji.” „To je samo jedna od mogućnosti”, kaza Brambl. „Procenjujem da je pritisak potreban da se načini najdublji od tih zaseka negde od oko skoro osam i po hi​lja​da ki​lo​pa​ska​la. Malo pre​vi​še za jed​nog psa, zar ne?” „Ne za, re​ci​mo, ro​de​zij​skog ridžbe​ka”, kaza Frok. Brambl na​kri​vi gla​vu. „Ili Ba​sker​vil​skog psa, pro​fe​so​re?” Frok se namršti na ovaj sarkastični komentar. „Nisam ubeđen da su ti tra​go​vi to​li​ko sna​žni kao što vi mi​sli​te.” „Ali​ga​tor”, do​da​de D’Ago​sta. Sve gla​ve se okre​nu​še k nje​mu. „Aligator” ponovio je, skoro kao da se brani. „Znate. Puste ih u ve-ce šolju kad su mali, a oni narastu u kanalizaciji.” Pogledao je oko sebe. „Pro​či​tao sam ne​gde.” Brambl ispusti kikot suv poput prašine. „Aligatori, kao i svi reptili, imaju konusne zube. Ovi tragovi su načinjeni malim zubima kao u si​sa​ra, ve​ro​vat​no oč​nja​ci​ma.” „Očnjacima, ali ne psećim?” upita Frok. „Ne zaboravimo na princip Oka​mo​ve oštri​ce. Naj​jed​no​stav​ni​je ob​ja​šnje​nje je uglav​nom tač​no.” Brambl okrenu glavu u Frokovom pravcu. „Znam da Okamova oštrica ima veliku primenu u vašoj profesiji, doktore Frok. Ali u mojoj, nalazimo

da je Holmsova filozofija ipak podesnija: ’Kad eliminišete sve nemoguće, šta god da osta​ne, ko​li​ko god ne​ve​ro​vat​no zvu​ča​lo, mora biti isti​na’.” „I koje ob​ja​šnje​nje osta​je, dok​to​re Brambl?” pra​snu Frok. „U ovom tre​nut​ku ne​mam ni​ka​kvo ob​ja​šnje​nje” Frok se zavali u naslon kolica. „Ovaj drugi kostur je interesantan. Možda je čak vredan i mog dolaska iz Mendama. Ali vi zaboravljate da sam ja u pen​zi​ji.” Margo ga je gledala, mršteći se. Normalno, profesor bi trebalo da je mnogo više oduševljen zagonetkom poput ove. Pitala se da li se on možda nekako isto kao i ona - setio događaja od pre osamnaest meseci. Ako bi to bio slučaj, možda mu se opire. Nije to bilo sećanje koje obez​be​đu​je spo​koj​ne pen​zi​o​ner​ske dane. Olivija Mirijam progovori. „Doktore Frok”, rekla je, „nadali smo se da ćete biti voljni da asistirate pri analizi skeleta. Zbog svih neuobičajenih okolnosti, Muzej pristaje da stavi svoju laboratoriju na raspolaganje policiji. Vrlo rado ćemo vam obezbediti jednu kancelariju na petom spra​tu sa se​kre​ta​ri​com, ko​li​ko god vam ona bude tre​ba​la.” Frok podiže obrve. „Siguran sam da gradska mrtvačnica ima najnoviju opremu. A da ne spominjemo fantastične sposobnosti ovde pri​sut​nog dok​to​ra Bram​bla.” „U pravu ste za fantastične sposobnosti, doktore Frok”, odgovori Brambl. „Ali što se tiče toga da imamo najnoviju opremu, nažalost, tu ste po​gre​ši​li. Zbog sma​nje​nja bu​dže​ta po​sled​njih go​di​na, pri​lič​no ka​ska​mo za vremenom. A osim toga, mrtvačnica je trenutno pomalo previše javno mesto za ove stvari. Upravo sada, potpuno smo zatrpani novinarima i televizijskim ekipama.” Zastao je. „I naravno, nemamo vašu ekspertizu u Grad​skoj mr​tvač​ni​ci.” „Hvala vam”, kaza Frok. Mahnuo je prema drugom kosturu. „ Ali koliko je teško identifikovati nekoga ko je za života ličio na, hm, ne​do​sta​ju​ću ka​ri​ku?” „Verujte mi, sve smo pokušali”, kaza D’Agosta. „U poslednjih dvadeset četiri časa, proverili smo svaki bogovetni slučaj nestale osobe u čitavoj državi. Ništa. I koliko možemo da kažemo, čudaci kao što je ovaj nikad nisu hodali zemljom, a kamoli da se neki od njih izgubio u nju​jor​škoj ka​na​li​za​ci​ji, gde ga je us​put neko još i gric​kao.” Frok izgleda nije čuo odgovor na svoje pitanje. Glava mu je lagano

potonula na grudi i on ostade nepokretan nekoliko minuta. Osim nestrpljivog coktanja doktora Brambla, laboratorija je bila potpuno tiha. Konačno, Frok se probudi, duboko uzdahnu i klimnu uz, kako se Margo činilo, umornu rezigniranost. „Dobro. Daću vam nedelju dana. Imam još neka posla u gradu koja moram da obavim. Pretpostavljam da želite da mi asi​sti​ra dok​tor​ka Grin?” Margo prekasno shvati da joj nije dat nikakav razlog zašto je pozvana na ovo tajno okupljanje. Ali sada je sve bilo jasno. Znala je da joj Frok beskrajno veruje. Zajedno su rešili misteriju ubistava Muzejske Zveri. Sigurno su ukapirali pomislila je, da će Frok raditi samo sa mnom i ni s kim dru​gim. „Če​kaj​te malo”, pra​snu​la je. „Ja ne mogu to.” Sve oči se okrenuše k njoj i Margo shvati da je to rekla oštrije nego što je želela. „Hoću reći, mislim da sad ne mogu da izdvojim nimalo vre​me​na”, pro​mu​ca​la je. Frok ju je pogledao, s razumevanjem u očima. Više od bilo kog drugog, shvatao je da će ovaj zadatak sigurno uzburkati neka od naj​je​zi​vi​jih se​ća​nja. Uske crte lica direktorke Mirijam nabraše se u izraz ljutnje. „Razgovaraću s doktorom Hotornom”, kaza. „Biće vam dato koliko god je po​treb​no vre​me​na da po​mog​ne​te po​li​ci​ji.” Margo otvori usta da protestuje, ali odluči da to ipak ne učini. Šteta, mislila je, što se njeno nameštenje na mesto kustosa u Muzeju ipak ne​dav​no do​go​di​lo, pa sad ne može da od​bi​je. „Vrlo dobro”, kaza Brambl, uz škrti osmeh koji je jedva primetno prešao njegovim licem.,Ja ću raditi zajedno s vama dvoma, naravno. Pre nego što se raziđemo, želim da naglasim da se od vas zahteva najveća diskrecija. Dovoljno je loše što je u svet puštena vest da je Pamela Višer pronađena mrtva i to dekapitovana. Ako procuri vest da je neko grickao našu starletu posle smrti… ili možda pre…” glas mu je lagano zamro i on pre​đe ru​kom po svo​joj ćeli. Frok brzo po​di​že po​gled. „Tra​go​vi zuba nisu na​sta​li post-mor​tem?” „To je, doktore Frok, pitanje za nagradu, ili bar jedno od njih, u najmanju ruku. Gradonačelnik i šef policije veoma nestrpljivo čekaju re​zul​ta​te.” Frok na ovo ništa ne odgovori i svima beše jasno da se sastanak

približio kraju. Grupa se spremila da ode, većina jedva čekajući da se udalji od koščatih braonkastih objekata koji su ležali na stolovima za ana​li​zu. Dok je prolazila pored nje, direktorka Muzeja se nakratko okrenula pre​ma Mar​go. „Re​ci​te mi ako ika​ko mogu da po​mog​nem”, reče. Doktor Brambl poslednji put pogledom očeša Froka i Margo, a onda iza​đe s di​rek​tor​kom na vra​ta. Poslednji koji je izašao bio je poručnik D’Agosta. Na trenutak zastade u dovratku. „Ako morate s nekim da razgovarate, učinite to sa mnom.” Otvorio je usta kao da želi još nešto da doda, zatim je napravio pauzu, klimnuo glavom, a onda se naglo okrenuo. Vrata se zatvoriše za njim i Margo ostade sama: sa Frokom, Pamelom Višer i bizarnim, nakaznim ske​le​tom. Frok se uspravi u svojim kolicima. „Zaključaj vrata, molim te, Margo”, rekao joj je, „i uključi ostala svetla.” Otkotrljao se do stola za ana​li​zu. „Mi​slim da je bo​lje da se iz​ri​baš i sta​viš ke​ce​lju.” Mar​go po​gle​da dva ko​stu​ra. A onda svog sta​rog pro​fe​so​ra. „Doktore Frok?” poče. „Ne mislite li da bi ovo moglo biti delo…” Iznenada se okrenuo sa nekim čudnim izrazom na svom rumenom licu. Po​gle​di im se su​sre​to​še i on od​mah​nu gla​vom. „Ne”, gla​sno pro​ša​pu​ta. „Ne, dok ne bu​de​mo si​gur​ni.” Margo je zadržala nakratko pogled na njemu. Konačno je na kraju klimnula i okrenula se prema gomili prekidača. Ono što je ostalo nedorečeno među njima mnogo ih je više uznemiravalo nego ta dva uža​sna ko​stu​ra.

6. U jednom zadimljenom kutku bara „Mačja šapa”, Smitbek se nekako ugurao u usku telefonsku govornicu. Balansirajući piće u ruci i iskosa upiljeno gledajući u dugmiće pri slabom svetlu, izabrao je broj svoje kan​ce​la​ri​je, pi​ta​ju​ći se ko​li​ko će po​ru​ka biti za nje​ga u ovo doba. Nikad nije sumnjao da je jedan od najboljih novinara grada Njujorka. Verovatno i najbolji. Pre godinu i po dana poklonio je celom svetu priču o Muzejskoj Zveri. I to ne na neki uobičajeni popišani, ravnodušan način: bio je tamo sa D’Agostom i ostalima, boreći se u mraku te aprilske noći. Na talasima uspeha knjige, koja je veoma brzo usledila, osigurao je sebi u Postu poziciju kriminalističkog novinara. A sada je naišla i ova stvar sa Višerovom, i to taman kad treba. Velike priče su bile mnogo ređe nego što je mi​slio, a tu su uvek bili i dru​gi no​vi​na​ri - kao ona mr​lja od čo​ve​ka Brajs Heriman, krimmalistički novinar iz Tajmsa - koji samo čekaju na njegovu grešku. Ali ako sve bude odigrao kako treba, ovo bi mogla da bude ve​li​ka pri​ča kao što je bila ve​li​ka i ona o Mb​vu​nu. Ako ne i veća. Odličan novinar sanjario je dok je slušao kako telefon zvoni, adaptira se na opcije koje su mu ponuđene. Evo na primer priča o Višerovoj. Bio je totalno nepripremljen za majku. A ona je bila stvarno upečatljiva. Smitbek je bio pometen i duboko potresen. Zagrejan tim nepoznatim emocijama, napisao je novi članak za jutarnje izdanje, pod nazivom „Pamela Višer - anđeo Južnog Central parka” i obojio njenu smrt tragičnim bojama. Ali potez pravog genijalca bila je nagrada od sto hiljada dolara za informaciju koja vodi do ubice. Ideja mu se javila usred pisanja priče; odneo ju je dopola ispisanu, zajedno sa idejom o nagradi, pravo u kancelariju novog urednika Posta, Arnolda Mareja. Čoveku se momentalno dopala i odobrio ju je istog trenutka, čak se ni ne potrudivši da pro​ve​ri sa iz​da​va​čem. Džini, sekretarica redakcije, javila se prilično uzbuđena. Dvadeset po​zi​va u vezi s na​gra​dom, ali sve la​žni. „To je to?” upi​ta Smit​bek po​ku​nje​no. „Pa, imao si jednog, mislim, stvarno iščašenog posetioca”, konačno reče sekretarica. Bila je niska i mršava, živela je u Ronkonkomi i bila za​lju​blje​na u Smit​be​ka.

„Stvar​no?” „Bio je sav u ritama i smrdeo je. Bože, nisam mogla da dišem od nje​ga. I bio je, ona​ko ne​ka​ko, vi​sok, valj​da.” Mo​žda je to pra​vi trag, uz​bu​đe​no po​mi​sli Smit​bek. „Šta je hteo?” „Rekao je da ima informacije o ubistvu Višerove. Tražio je da se sa​sta​ne​te u mu​škom klo​ze​tu na Pen sta​ni​ci…” Smit​bek sko​ro is​pu​sti piće. „Klo​ze​tu? Mora da se ša​liš?” „Tako je rekao. Misliš da je neki perverznjak?” Govorila je s ne​skri​ve​nim uži​va​njem. „Kom mu​škom klo​ze​tu?” Čuo je kako papiri šuškaju. „Evo, sve sam zapisala; Severni ulaz, donji nivo, odmah levo od pokretnih stepenica za peron 12. Večeras u osam.” „Ka​kve tač​no in​for​ma​ci​je?” „Samo to je re​kao.” „Hvala.” Spustio je slušalicu i pogledao na sat: sedam i četrdeset pet. Muški klozet na stanici Pen? Mora biti da sam ili lud ili očajan, pomislio je, kad kre​ćem za ta​kvim tra​gom. Smitbek nikada nije bio u muškom klozetu na Pen stanici. A i niko koga je poznavao ne bi zalazio tamo. Kad je otvorio vrata i ugledao prostranu, pretoplu prostoriju, ugušio se od smrada urina i skorenog izmeta, i pomislio da bi se u stvari pre upiŠao u gaće nego što bi na Pen stanici oti​šao u ve-ce. Kasnio je pet minuta. Verovatno je tip već otišao, pomisli Smitbek pun zahvalnosti. Uz pretpostavku da je uopšte ovde i bio. Taman se spre​mio da zbri​še oda​tle kad začu neki hra​pav glas. „Vi​li​jam Smit​bek?” „Šta?” Smitbek se brzo obazre oko sebe, pregledavajući pusti klozet. Zatim primeti dve noge kako se spuštaju u najdaljem boksu. Vrata se otvoriše. Sitan, mršav čovek izađe odatle i priđe mu nestabilno koračajući, duguljastog musavog lica, odeće crne od masnoće i blata, a kose zamršene i zapetljane u zbunjujuće oblike. Brada neopisive boje spuštala se u dva vrha do visine pupka, koji se video ispod dugačke i ne​rav​ne po​de​ro​ti​ne na nje​go​voj ma​ji​ci. „Vilijam Smitbek?” ponovi čovek, piljeći u njega svojim zamagljenim

po​gle​dom. „A ko dru​gi?” Bez ijedne reči, čovek se okrenu i krenu nazad prema zadnjem delu klozeta. Stao je kod poslednjeg otvorenog boksa, a onda se okrenuo, če​ka​ju​ći. „Ima​te neke in​for​ma​ci​je za mene?” upi​tao je Smit​bek. „Haj​de sa mnom.” Po​ka​zao je pre​ma bok​su. „Nema šanse.” kaza Smitbek. „Ako hoćeš da pričaš, to možemo i ovde, jer ja tamo s to​bom ne idem, dru​ška​ne.” Čo​vek po​no​vo po​ka​za tamo. „Ali ovo je put.” „Kuda?” „Dole” Oprezno, Smitbek priđe boksu. Čovek je već kročio unutra i sada je stajao iza nužnika, zavirujući iza velike obojene metalne ploče koja je, Smitbek je to sada mogao da vidi, prekrivala nepravilnu rupu na pr​lja​vom po​plo​ča​nom zidu. „Tamo unu​tra?” pi​tao je Smit​bek. Čo​vek klim​nu. „Kuda to vodi?” „Dole”, po​no​vi čo​vek. „Za​bo​ra​vi”, kaza Smit​bek. Po​čeo je da se uda​lja​va. Čovek je i dalje gledao u njega. „Trebalo bi da te odvedem do Mefista”, reče. „Mora da razgovara s tobom o ubistvu te devojke. Zna neke bit​ne stva​ri.” „Ma daj, mo​lim te.” Čovek je i dalje piljio u njega. „Možeš mi verovati”, jednostavno je rekao. Nekako i pored prljavštine i drogiranog pogleda, Smitbek oseti da stvar​no može da ve​ru​je ovom čo​ve​ku. „Koje stva​ri.” „Mo​raš da raz​go​va​raš s Me​fi​stom.” „Ko je taj Me​fi​sto?” „On je naš vođa.” Čovek slegnu ramenima kao da nikakvo drugo ob​ja​šnje​nje nije po​treb​no. „Naš?” Čo​vek klim​nu. „Za​jed​ni​ca Put 666.” I pored toga što je bio nesiguran, Smitbek oseti lako uzbuđenje. Organizovana zajednica u podzemlju? I oni sami bi mogli da budu dobra

novinarska građa. A još ako taj Mefisto stvarno zna nešto o ubistvu Vi​še​ro​ve… „Gde se tač​no na​la​zi ta za​jed​ni​ca Put 666?” pi​tao je. „Ne mogu da ti ka​žem. Ali po​ve​šću te tamo.” „A tvo​je ime?” pi​tao je. „Zovu me Za​štit​nik”, kaza čo​vek s ma​le​nim od​sja​jem po​no​sa u oči​ma. „Vidi”, kaza Smitbek. „Idem za tobom, ali ne možeš očekivati da se provlačim kroz rupu kao što je ova. Neko bi me mogao zaskočiti, opljač​ka​ti, bilo šta.” Čovek žestoko poče da odmahuje glavom. „Ja ću te štititi. Svi znaju da sam ja glav​ni Me​fi​stov ku​rir. Bi​ćeš si​gu​ran.” Smitbek je piljio u čoveka: suzne oči, kijavičav nos, prljava čarobnjačka brada. Prešao je toliki put da bi stigao do kancelarija Posta. Činilo se kao prevelik trud za tipa koji je potpuno švorc i pravi bes​kuć​nik. A onda upeglano lice Brajsa Herimana iznenada ispuni njegove misli. Zamislio je Brajsovog urednika u Tajmsu, koji ga pita kako to da je ono pi​ska​ra​lo Smit​bek opet prvo is​ko​pa​lo pri​ču. I svi​de​la mu se ta sli​ka. Dok se Smitbek provlačio kroz rupu, čovek zvani Zaštitnik držao je odmaknutim onaj veliki komad lima. Kad su obojica ušla unutra, pa​žlji​vo ga je na​me​stio pod​me​ću​ći neke ci​gle. Pogledavši oko sebe, Smitbek zaključi da se nalazi u dugačkom i uskom tunelu. Vodene i parne cevi pružale su se iznad njih poput debelih i sivih vena, Tavanica je bila niska, ali ne toliko da čovek visok poput Smitbeka ne bi mogao uspravno da stoji. Večernje svetlo probijalo se kroz rešetke na tavanici koje su bile raspoređene na jednakim ra​sto​ja​nji​ma od ot​pri​li​ke sto​ti​nak me​ta​ra. Novinar je pratio pogrbljenu, nisku figuru koja se kretala ispred njega kroz blagu pomrčinu. S vremena na vreme kloparanje voza ispunjavalo je vlažni prostor; Smitbek je zvuk osećao mnogo bolje u svojim kostima, nego uši​ma. Uputili su se na sever duž, kako se činilo, beskrajnog tunela. Nakon deset ih petnaest minuta, Smitbek poče da oseća blagu zabrinutost. „Izvi​ni”, reče, „ali za​što ide​mo du​žim pu​tem?” „Me​fi​sto naše naj​bli​že ula​ze drži u taj​no​sti.” Smitbek klimnu, široko obilazeći naduveni leš nekog psa. Nije čudno

što su ljudi koji žive u tunelima pomalo paranoični, ali ovo postaje smešno. Hodali su dovoljno dugo na sever i sigurno su već ispod Central par​ka. Uskoro je tunel počeo da zavija blago udesno. Smitbek je mogao da nazre nekoliko čeličnih vrata u debelom betonskom zidu. Iznad njih se pružala masivna cev, a voda je kapljala sa njene debele obloge. Znak iznad obloge je upozoravao: SADRŽI AZBESTNA VLAKNA. NE DIŽI PRAŠINU. OPASNOST OD RAKA I OBOLJENJA PLUĆA. Zaustavivši se i gurnuvši ruku u svoje rite, Zaštitnik izvuče ključ i gurnu ga u bravu naj​bli​žih vra​ta. „Oda​kle vam taj ključ?” upi​ta Smit​bek. „Gajimo mnoge veštine u našoj zajednici”, odgovori čovek, otvorivši vra​ta i pro​vev​ši no​vi​na​ra kroz njih. Kad su se vrata zatvorila, crnina noći polete mu u susret. Shvativši koliko se instinktivno oslanjao na prigušeno svetlo koje je dopiralo kroz re​šet​ke, Smit​bek iz​ne​na​da ose​ti sna​žan na​let pa​ni​ke. „Zar ne​maš neku ba​te​rij​sku lam​pu?” pro​mu​cao je. Začuo se grebući zvuk, a onda se pojavio i plamen šibice. U treperavoj svetlosti, Smitbek je video betonske stepenice koje su se spuštale u du​bi​nu ko​li​ko god se pla​men ši​bi​ce pro​bi​jao. Za​štit​nik tr​znu zglo​bom ruke i ši​bi​ca se uga​si. „Za​do​vo​ljan?” do​pre tup i mo​no​ton glas. „Ne”, brzo od​go​vo​ri Smit​bek. „Upa​li još jed​nu.” „Kad bude ne​op​hod​no.” Smitbek je opipavao svoj put nadole, ruku raširenih i naslonjenih na hladne i klizave zidove zbog ravnoteže. Silazili su, činilo se, čitavu večnost. Iznenada, još jedna šibica kresnu i Smitbek uoči da se stepenice završavaju u ogromnom voznom tunelu, dok su srebrnaste šine ble​du​nja​vo sve​tlu​ca​le na na​ran​dža​stom sve​tlu. „Gde smo sada?” upi​ta Smit​bek. „Ko​lo​sek 100”, od​go​vo​ri čo​vek. „Dva ni​voa is​pod.” „Je​smo li sti​gli?” Ši​bi​ca se uz tre​pe​re​nje uga​si i tama se po​no​vo spu​sti. „Za mnom”, sti​že glas. „Kad ka​žem sta​ni, sta​ni. Is​tog tre​na.” Krenuli su preko šina. Smitbek ponovo uhvati sebe kako se bori s pa​ni​kom dok se spo​ti​cao o gvo​zde​ne šine.

„Stani”, naredi glas. Smitbek stade dok se još jedna šibica palila. „Vidiš to?” reče Zaštitnik, pokazujući na blistavu metalnu šipku sa jarkožutom linijom ofarbanom odmah do nje. „To je treća šina. Ona je pod na​po​nom. Ne​moj da sta​neš na nju.” Šibica se ugasi. Smitbek ču kako čovek pravi nekoliko koraka u te​skob​noj i vla​žnoj tami. „Upa​li još jed​nu!” po​vi​kao je. Ši​bi​ca ble​snu. Smit​bek na​či​ni ve​li​ki ko​rak pre​ko tre​će šine. „Ima li ih još?” pi​tao je po​ka​zu​ju​ći na šine. „Da”, reče mali čo​vek. „Po​ka​za​ću ti.” „Isuse”, kaza Smitbek kad se šibica ugasila. „Šta se dogodi ako staneš na neku od njih?” „Od struje ti eksplodira telo, raznese ti ruke, noge i glavu”, reče bes​te​le​sni glas. Usle​di​la je stan​ka. „Uvek ti je bo​lje da ne sta​neš na nju.” Šibica ponovo kresnu, osvetljavajući još jednu žuto obojenu šinu. Smitbek je pažljivo prekorači, a onda pogleda malu rupu u koju je Zaštitnik pokazivao na daljem zidu, nekih šezdesetak centimetara visoku i metar i po široku, isklesanu u podnožju starog zasvođenog prolaza, za​zi​da​nog ci​gla​ma od šlja​ke. „Tamo ide​mo”, reče Za​štit​nik. Smitbek oseti topli dašak koji se širio odozdo, uz dodatak smrada od kog mu se steglo grlo. Do Smitbeka na trenutak stiže i miris nagorelog dr​ve​ta, bar mu se tako uči​ni​lo. „Dole?” upitao je ne verujući, okrenuvši glavu na drugu stranu. „Opet? Šta, mi​sliš da pu​zim na sto​ma​ku?” Ali nje​gov pra​ti​lac se već umi​go​ljio u rupu. „Nema šanse”, povika Smitbek čučnuvši pored rupe. „Slušaj, neću da idem tamo. Ako taj Mefisto hoće da razgovara, moraće da se popne ova​mo.” Usledila je tišina, a onda je do njega dopro Zaštitnikov glas, odjekujući u tami s druge strane zida od Šljake. „Mefisto nikad ne ide iz​nad tre​ćeg ni​voa.” „Moraće onda da načini izuzetak” Smitbek je želeo da zvuči sigurnije nego što se osećao. Shvatio je da je doveo sebe u nemoguću situaciju, potpuno se oslonivši na ovog bizarnog, nestabilnog čoveka. Ponovo ga je oba​vi​jao pot​pu​ni mrak i nije bilo na​či​na da pro​na​đe put na​zad.

Muk se odu​ži. „Jesi li još uvek sa mnom?” pi​tao je Smit​bek. „Če​kaj tu”, iz​ne​na​da na​re​di glas. „Odlaziš? Daj mi malo šibica”, molio je Smitbek. Nešto ga gurnu u koleno i on vrisnu od iznenađenja. Bila je to Zaštitnikova garava ruka, koja mu je pru​ža​la ne​što kroz rupu.” „To je sve?” upi​ta Smit​bek, iz​bro​jav​ši tri šl​bi​ce samo pu​tem do​di​ra. „Sve koliko mogu da ti dam”, uzvratio je glas, već tiši i udaljen. Bilo je još ne​kih reči, ali Smit​bek nije us​peo da ih ra​zu​me. Tišina se spusti. Smitbek se nasloni na zid, plašeći se da sedne, grčevito stežući šibice u šaci. Proklinjao je sebe što je bio toliko glup da krene za ovim čovekom ovamo dole. Nijedna priča nije vredna ovoga, mislio je. Može li da se vrati sa samo tri šibice? Zatvorio je oči i koncentrisao se, pokušavajući da se seti svakog zaokreta i krivine koji su ga doveli ovamo. Konačno odustade: ove tri šibice jedva da će mu po​mo​ći da pre​đe pre​ko šina pod na​po​nom. Kad su kolena počela da mu otkazuju poslušnost, on se uspravi iz čučećeg položaja. Zurio je u mračni tunel, široko otvorenih očiju i napregnutog sluha. Bilo je toliko savršeno mračno da je počeo da vidi stvari u tami: pokret, oblike. Ostao je nepokretan, pokušavajući da smireno diše, dok je čitava večnost promicala. Ovo je potpuno ludo. Samo kad bi… „Škrabalo!” neki avetinjški, nestvaran glas začu se iz rupe kod nje​go​vih nogu. „Šta?” za​cvi​leo je Smit​bek, okre​ću​ći se oko sebe. „Obraćam se Vilijamu Smitbeku, škrabalu, zar ne?” Glas je bio is​pu​can i du​bok, kao neka zlo​kob​na po​pev​ka ne​gde is​pod nje​ga. „Da, da, ja sam Smitbek. Bil Smitbek. Ko si ti?” doviknuo je, uz​ne​mi​ren što raz​go​va​ra s tim bes​te​le​snim gla​som iz tame. „Me​fi​sto”, sti​že od​go​vor, raz​vla​če​ći s u neki zlo​ko​ban sik​taj. „Šta ti je toliko trebalo?” nervozno kaza Smitbek, ponovo se pognuvši pre​ma rupi u zidu. „Du​ga​čak je put dov​de.” Smitbek je kratko ćutao i razmišljao o tome kako je ovaj čovek - koji sada stoji negde pod njegovim nogama - morao da se popne nekoliko ni​voa više kako bi sti​gao do ovog me​sta. „Do​la​ziš li gore?” pi​tao je.

„Ne! Trebalo bi da si počastvovan, škrabalo. Ovo je najbliže što sam bio po​vr​ši​ni u po​sled​njih pet go​di​na.” „A za​što?” upi​ta Smit​bek, tra​že​ći u mra​ku svoj mi​kro​ka​set​ni ri​kor​der. „Zato što je ovo moje car​stvo. Ja sam go​spo​dar sve​ga ovog što vi​diš.” „Ali ja ni​šta ne vi​dim.” Suvi kikot podiže se iz rupe u zidu od šljake. „Pogrešno! Vidiš crnilo. A crnilo je moje carstvo. Iznad tvoje glave vozovi uz tutnjavu prolaze, stanari površine jurcaju za svojim besmislenim obavezama. Ali teritorija is​pod Cen​tral par​ka - Put 666, Ho Ši Mi​nov put, Bun​ker - to je moje.” Smitbek porazmisli na trenutak. Ironični naziv Put 666 imao je smisla. Ali ostali su ga zbunjivali. „Ho Ši Minov put”, odjekivao je njegov glas. „Šta je to?” „Još jedna zajednica, kao i druge”, siktao je glas. „Sada pripojena mojoj zbog zaštite. Nekada davno, dobro smo poznavali put. Mnogi od nas ovde su se borili u toj ciničnoj borbi protiv nevine i nazadne nacije. I zbog toga smo proterani. Sada živimo svoje živote ovde dole u samonametnutom egzilu, dišemo, parimo se i umiremo. Naša najveća že​lja je da nas osta​ve na miru.” Smitbek ponovo opipa rikorder, nadajući se da sve ovo hvata. Čuo je za povremena povlačenja skitnica u podzemne tunele zbog zaklona, ali či​ta​va po​pu​la​ci​ja… „Zna​či svi vi gra​đa​ni ste bes​kuć​ni​ci?” pi​tao je. Usledila je stanka. „Mi ne volimo tu reč, škrabalo. Mi imamo dom, i da nisi toliko plašljiv, mogao bih ti ga pokazati. Imamo sve što nam treba. Cevi nam obezbeđuju vodu za kuvanje i higijenu, a kablovi nam daju struju. Ono malo što nam treba s površine donose naši kuriri? U Bunkeru imamo čak i medicinsku sestru i učiteljicu. Ostale podzemne naseobine, poput Vest sajd depoa, su divlje i opasne. Ali ovde, mi živimo do​sto​jan​stve​no.” „Uči​te​lji​ca? Ho​ćeš da ka​žeš da tamo dole ima i dece?” „Ti si naivan. Mnogi su ovde upravo zbog dece, a zla državna mašina pokušava da nam ih oduzme i smesti u hraniteljske porodice. Oni su iza​bra​li moj svet to​pli​ne i mra​ka ume​sto tvog sve​ta oča​ja, škra​ba​lo.” „Za​što me stal​no tako zo​veš?” Suvi kikot se ponovo začu iz rupe u zidu. „Ti jesi to, zar ne? Vilijam Smit​bek, škra​ba​lo?” „Je​sam, ali…”

„Za jednog novinara, pomalo si nenačitan. Prouči malo Poupovu Glu​post pre nego što bu​de​mo po​no​vo raz​go​va​ra​li.” Smitbeku je počelo da se čini kako ova osoba vredi mnogo više nego što je na prvi momenat pomislio. „Ko si ti, u stvari?” pitao je. „Hoću reći, kako ti je pra​vo ime?” Ponovo je usledila tišina. „To sam ostavio, zajedno sa svime ostalim, tamo gore”, bestelesni glas je siktao. „Sada sam Mefisto. Nikad me više ne pi​taj za to, niti bilo kog dru​gog.” Smit​bek pro​gu​ta kne​dlu. „Izvi​ni”, reče. Mefisto se izgleda naljutio. Ton njegovog glasa postade oštriji, kao da je se​kao kroz tamu. „Do​ve​den si ova​mo s ra​zlo​gom.” „Ubi​stvo Vi​še​ro​ve?” upi​ta Smit​bek ne​str​plji​vo. „Tvoji članci su opisali njen, i onaj drugi leš, kao obezglavljene. Došao sam da ti kažem da je to što nemaju glavu još i najmanji pro​blem.” Glas mu puče u škri​pav, zlu​rad smeh. „Kako to mi​sliš?” upi​ta Smit​bek. „Znaš ko je to ura​dio?” „To su isti oni koji love i moje ljude”, prosiktao je Mefisto. „Sme​žu​ra​ni.” „Sme​žu​ra​ni?” po​no​vi Smit​bek. „Ne ra​zu​mem.” „Onda ćuti i slušaj me, škrabalo! Rekao sam da je moja zajednica siguran raj. I takav je uvek bio, sve do pre godinu dana. A sada se nalazimo pod opsadom. Oni koji odlutaju van sigurnih oblasti nestaju ili bivaju ubijeni. Ubijeni na najgroznije načine. Naši ljudi su počeli da se plaše. Moji kuriri su pokušali nebrojeno puta da na ovo skrenu pažnju policije. Policije!” Čuo se ljutiti zvuk pljuvanja, a zatim njegov glas dobi na visini. „Korumpirani psi-čuvari ovog društva postadoše moralni prosjaci. Za njih smo mi prljavština koja treba da se prebije i protera. Naši životi im ništa ne znače! Koliko nam je samo ljudi ubijeno ili nestalo? Debeljko, Hektor, Crna Eni, Stariji Vodnik, i drugi. Ali čim jednoj svetlucavoj stvarčici u svili i kadifi otkinu glavu, čitav grad zapada u hi​ste​ri​ju!” Smitbek obliza usne. Počeo je da se pita kakve to Mefisto informacije ima. „Kako to mi​sliš, pod op​sa​dom?” pi​tao je. Usledila je tišina. „Od onih spolja”, konačno stiže prošaputani od​go​vor. „Spolja?” upita Smitbek. „Kako to misliš? Spolja, u odnosu na ovde?”

Po​gle​dao je po​mam​no oko sebe. „Ne. Van Puta 666. Izvan Bunkera”, usledio je odgovor. „Postoji još jedno mesto. Mesto na koje niko ne ide. Pre dvanaest meseci počele su da kolaju glasine, glasine da je ovo mesto zauzeto. Tada su počela ubistva. Naši ljudi su počeli da nestaju. Isprva smo slali timove u pretragu. Većina žrtava nikad nije pronađena. Ali one koje jesu, neko je jeo, a glave su im bile po​ki​da​ne s tela.” „Čekaj malo”, kaza Smitbek. „Neko ih je jeo?. Hoćeš da kažeš da ovde dole postoji neka grupa kanibala koja ubija ljude i krade im glave?” Možda je Mefisto ipak, na kraju krajeva, lud. Još jednom je Smitbek po​čeo da se pita kako će se vra​ti​ti na po​vr​ši​nu. „Ne sviđa mi se taj sumnjičavi ton u tvom glasu, škrabalo”, odgovori Me​fi​sto. „Upra​vo to mi​slim. Za​štit​ni​če?” „Da?” kaza jedan glas iza Smitbekovog uha. Novinar odskoči u stranu, zar​zav​ši od iz​ne​na​đe​nja i stra​ha. „Kako se on vra​tio ova​mo?” dah​tao je Smit​bek. „Postoje mnogi putevi kroz moje kraljevstvo”, stiže Mefistov glas. „A po​što ži​vi​mo ovde dole, u lju​blje​noj tami, naš vid po​sta​je iz​o​štre​ni​ji.” Smitbek proguta knedlu. „Slušaj”, kaza, „nije da ti ne verujem. Samo…” „Ćuti!” upozori ga Mefisto. „Dovoljno dugo smo razgovarali. Za​štit​ni​če, vra​ti ga na po​vr​ši​nu.” „Ali šta je s na​gra​dom?” upi​ta Smit​bek iz​ne​na​đe​no. „Zar me ni​ste zbog toga do​ve​li ova​mo?” „Zar nisi čuo ništa od ovog što sam ti rekao?” dopro je siktaj. „Tvoj novac meni je beskoristan. Sigurnost mojih ljudi je ono za šta se brinem. Vrati se u svoj svet i napiši svoj članak. Kaži onima na površini ovo što sam ti rekao. Kaži im da ono što je ubilo Pamelu Višer ubija i moje ljude. I da ubistva moraju prestati.” Sada se taj bestelesni glas činio još daljim, odjekujući kroz mračne hodnike podno Smitbekovih nogu. „Inače ćemo”, dodao je govoreći veoma napeto, „pronaći neki drugi način da se naš glas čuje.” „Ali po​treb​no mi je…” poče Smit​bek. Jedna ruka uhvati ga za lakat. „Meflsto je otišao”, reče glas Zaštitnika iza nje​ga. „Od​ve​šću te gore.”

7. Poručnik D’Agosta se u svom skučenom, staklenom kabinetu igrao cigarom u džepu na prsima i posmatrao gomilu izveštaja o zaronu na Hambolt kilu. Umesto da zatvori jedan slučaj, sada ih ima, dva, i to oba širom otvorena. Kao i obično, niko ništa nije znao, niko ništa nije video. Momak je bio skrhan od bola i beskoristan kao očevidac. Otac je bio već dugo pokojni. Majka je bila nekomunikativna i daleka koliko i neka ledena kraljica. Mrštio se: čitava ova stvar s Pamelom Višer izgledala mu je kao ni​tro​gli​ce​rin. Pogled mu je odlutao sa gomile izveštaja do znaka za zabranjeno pušenje ispred vrata, a namrštenost se samo produbila. Taj znak i još de​se​tak is​tih osva​nu​li su u sta​ni​ci pre samo ne​de​lju dana. Izvukao je cigaru iz džepa i skinuo plastiku s nje. U svakom slučaju, zakon o žvakanju nije postojao. Vrljao ju je zaljubljeno između palca i kažiprsta jedno kratko vreme, ispitujući omot kritičkim pogledom. A onda ju je sta​vio u usta. Sedeo je tako neko vreme, nepomičan. A onda je, uz psovku, cimnuo gornju fioku svog stola, malo lovio po njoj dok nije pronašao kuhinjsku šibicu i kresnuo je o đon svoje cipele. Prineo je plamen kraju cigare i naslonio se uz uzdah, slušajući tiho pucketanje duvana dok je uvlačio dim i spo​ro ga iz​du​va​vao kroz nos. In​ter​na te​le​fon​ska li​ni​ja od​jed​nom oži​ve pi​ska​vim to​nom. „Da?” odgovori D’Agosta. Nema šanse da se neko već žali. Pa tek što je za​pa​lio. „Poručniče?” dopre glas sekretarice odeljenja. „Tu je narednik Hej​vard i želi da vas vidi.” D’Ago​sta pro​gun​đa i us​pra​vi se u sto​li​ci. „Ko?” „Na​red​nik Hej​vard. Kaže da do​la​zi po va​šem po​zi​vu.” „Ni​sam po​zvao ni​ka​kvog na​red​ni​ka Hej​var​da…” Žena u uniformi pojavila se na otvorenim vratima. Skoro instinktivno, D’Agosta osmotri najosnovnije karakteristike: mala, mr​ša​va, ve​li​ke gru​di, kao gar crna kosa na​spram ble​de kože. „Po​ruč​nik D’Ago​sta?” obra​ti mu se ona. D’Agosta nije mogao da poveruje kako tako duboki kontraalt može da

iza​đe iz tako ma​log tela. „Se​di​te”, reče i is​pra​ti po​gle​dom na​red​ni​cu dok je sedala. Činilo se da je nesvesna bilo kakve neregularnosti, kao da je standardna procedura za nekog s činom narednika da bane kod na​dre​đe​nog kad god mu se to proh​te. „Ne se​ćam se da sam vas zvao, na​red​ni​ce”, ko​nač​no reče D’Ago​sta. „I niste”, odgovori Hejvardova. „Ali sam znala da ćete svakako želeti da me vi​di​te.” D’Agosta se zavali, lagano pušeći cigaru. Pustiće je da kaže šta ima, a onda će je izgrditi. D’Agosta nije bio pristalica procedura, ali ovakvo obraćanje nadređenom prevršilo je svaku meru. Pitao se da nije neko od njegovih ljudi nasrnuo na nju u nekoj arhivi ili slično. Upravo ono što mu je tre​ba​lo, tu​žba za sek​su​al​no uz​ne​mi​ra​va​nje. „Ti le​še​vi koje ste pro​na​šli u Klo​a​ki”, poče Hej​var​do​va. „Šta je s njima?” prasnu D’Agosta, odjednom sumnjičav. Be​zbed​no​sne mere bi tre​ba​lo da su po​o​štre​ne po pi​ta​nju ovog slu​ča​ja. „Pre sjedinjavanja, radila sam u saobraćajnoj policiji.” Hejvardova klimnu, kao da to sve objašnjava. „I dalje obavljam dužnost na Vest sajdu, rasterujem beskućnike sa Pen stanice, kod Đavolje kujne, depoa, is​pod…” „Če​kaj malo”, pre​ki​de je D’Ago​sta. „Ti? Is​te​ri​vač?” Istog trenutka je znao da je rekao pogrešnu stvar. Hejvardova se nape u stolici, a obrve joj se skupiše u očiglednoj neverici koja je izbijala iz nje​go​vog gla​sa. Na​stu​pio je tre​nu​tak ne​pri​jat​ne ti​ši​ne. „Ne vo​li​mo taj na​ziv, po​ruč​ni​če”, ko​nač​no je re​kla. D’Agosta ipak odluči da ima i dovoljno toga o čemu će brinuti i bez zabavljanja ove nezvane gošće. „Ovo je moja kancelarija”, rekao je sle​žu​ći ra​me​ni​ma. Hejvardova ga je gledala neko kraće vreme, a onda je u tim smeđim očima D’Agosta skoro mogao da vidi kako se njeno dobro mišljenje o njemu naglo osipa. „Dobro”, reče ona. „Ako tako želite da igrate ovu igru.” Duboko je udahnula. „Kada sam čula za te vaše skelete, nešto mi je za​zvo​ni​lo. Pod​se​ti​lo me je na neka sko​ra​šnja ubi​stva među kr​ti​ca​ma.” „Kr​ti​ce?” „Ljude iz tunela, naravno”, pogledala ga je snishodljivo što je D’Agostu iritiralo. „Podzemne beskućnike. U svakom slučaju, posle toga sam pro​či​ta​la taj čla​nak u da​na​šnjem Po​stu. Onaj o Me​fi​stu.”

D’Agosta napravi grimasu. Verovati skandal-majstoru Bilu Smitbeku, koji čitaoce dovodi do ludila - samo od loše situacije pravi još goru. Njih dvojica su bili prijatelji, na neki način, ali sada kada je Smitbek reporter za ubistva, postao je nesnosan. A i D’Agosta je ipak pametniji da bi mu da​vao i naj​ma​nju mrvu in​for​ma​ci​je koju ve​či​to tra​ži. „Životni vek beskućnika je veoma kratak”, kaza Hejvardova. „A za krtice je situacija još gora. Ali taj novinar je u pravu. U poslednje vreme neka od ubistava su bila prilično gadna. Nedostajuće glave, rasporena tela. Pomislila sam da bi bilo bolje da dođem do vas.” Ona se promeškolji u stolici i svojim bistrim smeđim očima pogleda u D’Agostn. „A možda je bo​lje da ne tro​šim reči za​ba​da​va.” D’Agosta na ovo ne reče ništa. „I o koliko skorašnjih ubistava go​vo​ri​mo, Hej​var​do​va?” pi​tao je. „Dva? Tri?” Hejvardova napravi pauzu. „Pre će biti šest-sedam”, konačno je rekla. D’Ago​sta je gle​dao u nju, s ci​ga​rom na pola puta do usta. „Šest-se​dam?” „To sam i ja rekla. Pre nego što sam došla, pogledala sam dosijee. Sedam ubistava među krticama u poslednja četiri meseca, sa istim mo​dus ope​ran​du. D’Agosta spusti cigaru. „Poručniče, čekajte samo da nešto ustanovimo. Imate tu nekog podzemnog Džeka Trboseka kojim se niko u stva​ri ne bavi?” „Slušajte, to je samo bio moj osećaj, dobro?” braneći se kaza Hej​var​do​va. „Ne ska​či​te na mene. Ovo nisu moja ubi​stva.” „Zašto niste išli regularnim kanalima i prijavili to svom nadređenom? Za​što do​la​zi​te kod mene?” „I je​sam išla kod svog šefa. Ka​pe​ta​na Vek​si​ja. Zna​te ga?” Svi su znali Džeka Veksija. Najdebljeg i najlenjeg kapetana u gradu. Čoveka koji je došao do svog položaja ništa ne uradivši i nikog ne uvredivši. Godinu dana ranije i D’Agosta je takođe bio predložen za kapetana, i to od strane zahvalnog gradonačelnika. Zatim su na red došli izbori, gradonačelnik Harper je smenjen, a novi je u Gradsku kuću ušao s obećanjima o sniženju poreza i smanjenju troškova. Kao rezultat ovoga, na red je došla i Uprava policije, i Veksi je dobio kapetanski čin i svoju sta​ni​cu, a D’Ago​sta je pre​sko​čen. Sja​jan svet. Hejvardova prebaci jednu nogu preko druge. „Ubistva krtica nisu kao ubistva na površini. Većinu leševa nikada i ne pronađemo. A kada to i

bude slučaj, pacovi i psi ih uglavnom pronađu mnogo pre nas. Mnogi su nepoznati i ne mogu se identifikovati čak i kad su u dobrom stanju. A osta​le kr​ti​ce sa​svim si​gur​no neće ni​šta reći.” „A Džek Vek​si samo sve lepo za​vo​di i sla​že u ar​hi​vu.” Hejvardova se ponovo namršti. „On ne da ni pišljivog boba za te lju​de.” D’Agosta ju je gledao minut, pitajući se zašto bi šovinista starog kova, kao što je Veksi, primio ovu metar i žilet visoku isterivačicu u svoj tim. A zatim njegove oči ponovo pogledaše njen uzak struk, bledu kožu i smeđe oči, i momentalno mu bi jasno. „Dobro, narednice”, konačno reče. „Za​gri​šću tvoj ma​mac. Imaš li lo​ka​ci​je?” „Lo​ka​ci​je su u stva​ri je​di​no što imam.” D’Agostina cigara se ugasila i on je ponovo počeo da pretura po fioci u po​tra​zi za dru​gom ši​bi​com. „Pa, gde su pro​na​đe​ni?” pi​tao je. „Tu i tamo.” Hejvardova izvadi kompjutersku listu iz džepa, rastvori je i tut​nu je pre​ko sto​la. D’Agosta baci pogled na papir dok je palio. „Prvi je pronađen 30. apri​la, u Za​pad​noj pe​de​set osmoj uli​ci, kod bro​ja 624.” „To je kotlarnica u nekom podrumu. Tamo je jedan stari ulaz koji vodi do že​le​znič​ke okret​ni​ce, zato je u na​dle​žno​sti sa​o​bra​ćaj​ne.” D’Agosta klimnu i baci pogled na papir. „Sledeći je pronađen 7. maja ispod stanice Kolumbus serkl. Treći je pronađen 20. maja, grana že​le​znič​ke pru​ge broj 4, ko​lo​sek 22, mi​ljo​kaz 1,2. Gde je, do đa​vo​la, to?” „To je zatvoreni teretni tunel koji se spaja sa depoom na Vest sajdu. Kr​ti​ce su pro​bi​le neke zi​do​ve kako bi ušle u ove tu​ne​le.” D’Agosta je slušao uživajući u svojoj cigari. Samo godinu dana kasnije, nakon saslušanja za obećano unapređenje, prebacio se sa Garsija i Vegas na danhil cigare. Ali i pored toga što se unapređenje nikad nije dogodilo, D’Agosta nije uspeo sebe da ubedi da se vrati na stare. Ponovo je pogledao u Hejvardovu, koja ga je i dalje apatično posmatrala. Nije bila baš dobra u poštovanju nadređenih policajaca. Ali i pored svog malog rasta, imala je oko sebe auru prirodne samouverenosti i autoriteta. Ipak joj je bila potrebna samoinicijativa da ovako dođe kod njega. A i petlja. Na trenutak je požalio što je onako počeo razgovor s njom. „Ovo baš i nije odeljenska procedura, to što ste došli ovako kod

mene”, re​kao je. „Ali ipak, ce​nim to što ste odvo​ji​li vre​me.” Hejvardova klimnu skoro neprimetno, kao da mu stavlja do znanja da je čula kom​pli​ment, ali da ga ne pri​ma. „Ne želim da upadam u njegov reon”, nastavio je D’Agosta. „Ali ovo ne mogu da propustim tek tako, u slučaju da postoji neka veza. Mislim da vam je to već jasno. To znaci da ćemo uraditi sledeće, zaboravićemo da ste do​šli kod mene.” Hej​var​do​va po​no​vo klim​nu. „Ja ću da pozovem Veksija kao da sam sam došao do ovih izveštaja, a onda ćemo malo ići da raz​gle​da​mo.” „Njemu se to neće svideti. Jedini pogled koji on voli jeste pogled s nje​go​vog pro​zo​ra u sta​ni​ci.” „Oh, poći će i on. Neće baš dobro izgledati ako njegov narednik uradi posao umesto njega dok on sedi na svojoj guzici. A posebno ako sve ovo ispadne nešto veliko. Serijski ubica među beskućnicima - to može da bude politički eksplozivno. Zato ćemo malo prošetati, samo nas troje. Nema svr​he da se supa za​ku​va​va.” Istog trenutka Hejvardova se namršti. „To nije baš pametno”, rekla je. „Poručniče, opasno je tamo dole. To baš i nije naš atar, već njihov. A i nije ono što mislite, takođe. Nije ovo samo šačica istrošenih drogeraša. Tamo dole postoji dobar broj prilično radikalizovanih ljudi, čitave zajednice, vijetnamski veterani, bivši zatvorenici, okoreli studentski frakcijaši, prekršioci uslovne. Ne postoji ništa što mrze više od policije. Biće nam po​tre​ban naj​ma​nje je​dan vod.” D’Agosta uhvati sebe kako počinje da mu ide na živce njen osoran i neučtiv ton. „Slušaj, Hejvardova, ne radi se ovde o Danu D. Pričamo o tome kako ćemo samo malo da gvirnemo. Malo ćemo da pronjuškamo i to je to. Ako ne​što pro​na​đe​mo, kre​nu​će​mo zva​nič​no.” Hej​var​do​va ni​šta ne reče. „I, Hejvardova? Ako samo čujem nešto o ovoj našoj maloj zabavi, zna​ću kome da se obra​tim.” Hejvardova ustade, izravna svoje tamnoplave pantalone i ispravi svoj slu​žbe​ni opa​sač. „Ra​zu​mem.” „Znao sam da će biti tako.” D’Agosta ustade, izdahnuvši oblak dima u pravcu znaka za zabranjeno pušenje. Posmatrao je dok je ona brzo pogledala cigaru, da li s prezirom ili osudom, nije bio siguran. „Želite li

jed​nu?” sar​ka​stič​no ju je upi​tao, va​de​ći još jed​nu iz dže​pa na gru​di​ma. Prvi put, njene usne se iskriviše u nešto što je skoro ličilo na osmeh. „Hva​la, ali ne hva​la. Ne po​sle onog što se do​go​di​lo mom uja​ku.” „A šta to?” „Rak usta. Morali su da mu odseku usne.” D’Agosta je gledao dok se Hejvardova okretala na peti i žustro izlazila iz njegove kancelarije. Primetio je da se nije pomučila da kaže do viđenja. A isto tako je pri​me​tio da od​jed​nom ni nje​go​va ci​ga​ra više nema tako do​bar ukus.

8. Se​deo je u pot​pu​noj ti​ši​ni, ne​po​kre​tan. Premda je prostorija bila lišena svetla, oči su mu uz treptaj prelazile s površine na površinu, zaustavljajući se uz zanesenost na svakom predmetu na koji su nailazile. To je još uvek bila novina; mogao je da sedi ne​po​kre​tan sa​ti​ma i uži​va u čud​no​va​toj oba​mr​lo​sti sop​stve​nih čula. Sada je za​tvo​rio oči i pu​stio k sebi uda​lje​ne zvu​ke gra​da, La​ga​no, iz tog pozadinskog šuma, razdvajao je različite niti razgovora, razabirajući one najbliže i najglasnije od onih udaljenijih, mnogo stanova, čak mnogo spratova daleko. Zatim su se i oni utapali u izmaglicu njegove koncentracije, pa je mogao da čuje čak i nejasno trčkaranje i skičanje miševa koji su izvršavali neki svoj životni ciklus unutar zidova. Ponekad je mislio da može da čuje čak i zvuk same zemlje, kako se okreće i bućka, po​vi​je​na u at​mo​sfe​ru. Kasnije - nije bio siguran koliko kasnije - glad je ponovo počela. Ne prava glad, već osećaj da nešto nedostaje: neka duboka čežnja, nelokalizovana, za sada još uvek tanana. Nikad nije dozvoljavao da ova glad na​ra​ste. Ustavši brzo, prešao je laboratoriju sigurnim korakom u potpunom mraku. Okrenuvši se jednom od gasnih ventila na daljem zidu, upalio je pričvršćeni gorionik bacačem varnica, a onda vratio retortu s destilovanom vodom na njega. Dok se voda zagrevala, posegnuo je u skriveni džep ušiven u postavu njegovog sakoa i izvukao odande tanku metalnu kapsulu. Odvrnuvši poklopac, isuo je malo praha na površinu vode. Da je bilo svetla, prašak bi se presijavao bojom svetlog žada. Kako se temperatura podizala, tanani oblak poče da se širi, sve dok čitava re​tor​ta nije po​sta​la mi​ni​ja​tur​na bura za​mu​će​ne teč​no​sti. Isključio je gorionik, a onda je ovaj destilat prosuo u plastičnu mericu. Ovo je bio trenutak u kom je spremanje trebalo nastaviti rukama, praznog uma, uz ritualne pokrete, a nežnoj pari dozvoliti da se uzdigne i ispuni nozdrve. Ali on nikad nije mogao da čeka; i opet je osetio kako mu nepca gore dok je halapljivo gutao tečnost. Smejao se samome sebi, zabavljen sopstvenom nesposobnošću da sledi uputstvo koje je tako kru​to po​sta​vio za sve osta​le.

Još i pre nego što je ponovo seo, prazno osećanje je nestalo, a dugi i spori nalet je počeo: toplina koja je kretala od ekstremiteta, a onda se širila nutrinom sve dok mu se nije činilo da je i sama srž njegovog bića u plamenu. Neopisivi osećaj moći i blagostanja u talasima je prolazio kroz njega. Njegova čula, već hiperosetljiva, kao da su se širila sve dok nije mogao da vidi i najsićušnije deliće prašine koji su visili u potpunoj pomrčini; sve dok nije mogao da čuje čitav Menhetn u razgovoru, od žagora koktel-zabave u Rejnbou rumu, sedamdeset spratova iznad Rokfeler centra, do vapaja sopstvene izgladnele dece, duboko ispod ze​mlje, na taj​nim i za​bo​ra​vlje​nim me​sti​ma. Bivali su sve gladniji. Uskoro, čak ni ceremonija neće moći da ih za​u​sta​vi. Ali do tada to više neće biti ni po​treb​no. Tama je bila skoro bolno jarka i on zatvori oči, slušajući nezaustavljivo jurcanje krvi kroz prirodne zapreke i kanale njegovog unutrašnjeg uha. Držao je oči zatvorene sve do vrhunca tog osećaja - a čudesno, srebrnasto blistavilo koje je prekrivalo njegove oči - nestade. Ko god je ovo nazvao sjajem, pomislio je zabavljajući se, dobro mu je dao ime. Uskoro - ali ipak prerano - žestoka navala izblede. Ali moć ostade, konstantni podsetnik u njegovim zglobovima i žilama na ono šta je postao. Kada bi samo njegove bivše kolege mogle sada da ga vide. Onda bi ra​zu​me​le. Skoro žaleći, on ponovo ustade, ne želeći da napusti ovo mesto s to​li​ko mno​go uži​va​nja, Ali ima to​li​ko toga što tre​ba da se ura​di. Biće ovo na​por​na noć.

9. Margo priđe vratima, primećujući s gađenjem da su prljavija nego ikad. Čak i u Muzeju poznatom po velikoj toleranciji prema prašini, vrata Laboratorije fizičke antropologije - iliti Kosturnice, kako ju je osoblje inače nazivalo - bila su neverovatno prljava. Ovo nije oprano već vekovima, pomislila je. Patina masnoće s ruku prekrivala je kvaku i okolnu površinu kao sjajni lak. Razmišljala je da uzme maramicu iz svoje svaštare, ali je odbacila tu pomisao, uhvatila kvaku čvrsto i okre​nu​la je. Kao i obično, prostorija je bila slabo osvetljena i morala je da trepne kako bi ugledala niz metalnih fioka koji se uzdizao do plafona, kao police u nekoj ogromnoj biblioteci. Svaka od dvanaest hiljada fioka sadržala je, u celosti ili u delovima, ostatke ljudskih kostura. Iako je većina pripadala domorocima Afrike i Amerike, Margo je ipak više interesovala kolekcija kostura prikupljenih u medicinske, a ne u antropološke svrhe. Doktor Frok je predložio da, kao prvi korak, pregledaju ostatke ljudi sa akutnim koštanim oboljenjima. Možda su, pretpostavljao je, žrtve oboljenja kao što su akromegalija i Protejev sindrom mogli pomoći da se baci malo svetla na bizarni kostur koji je čekao na njih ispod plave plastične po​kriv​ke u La​bo​ra​to​ri​ji fo​ren​zič​ke an​tro​po​lo​gi​je. Dok je prolazila između džinovskih polica, Margo je uzdisala. Znala je da će predstojeći susret biti neprijatan. Saj Hejgdorn, upravnik Laboratorije fizičke antropologije, bio je mator i osušen kao i kosturi koje je čuvao. Zajedno s Karlijem, koji je čuvao ulaz za osoblje, Emalin Sprag, sa biologije beskičmenjaka, i još nekoliko ostalih, Saj Hejgdorn bio je poslednji ostatak stare muzejske garde. Uprkos kompjuterizovanoj kolekciji Muzeja i visoko-tehnološkoj laboratoriji koja se nalazila odmah ispod Kosturnice, on je uporno odbijao da svoje kataloške metode privede dvadesetom veku. Kada je njen nekadašnji kolega Greg Kavakita napravio svoju kancelariju u laboratoriji, morao je da istrpi poražavajući prezir koji bi Hejgdorn svaki put izlio na njega kada bi ovaj otvorio svoj laptop. Hejgdornu iza leđa, Kavakita mu je nadenuo nadimak „Patrljak”. Samo su Margo i nekoliko drugih Frokovih diplomaca znali da se ime ne odnosi samo na Hejgdornovu sitnu građu, već i na Stumpiniceps

troglodytes { 1 } jedno poluparazitsko stvorenje koje je živelo u oke​a​ni​ma ne​gde u pe​ri​o​du kar​bo​na. Setivši se Kavakite, Margo se pokajnički namršti. Ostavio joj je poruku na sekretarici možda pre nekih šest meseci, izvinio se što nije ostao u kontaktu i dodao da mora s njom da razgovara, i da će ponovo pokušati u isto vreme sledeće večeri. Kad je telefon ponovo zazvonio u dogovoreno vreme, dvadeset četiri časa kasnije, Margo je mahinalno krenula da spusti ruku na njega, ali se u trenutku zaustavila na svega par centimetara od slušalice. Niko ovog puta nije ostavio poruku kada se mašina javila, a ona je svoju ruku povukla lagano, pitajući se koji ju je to instinkt sprečio da odgovori na Kava- kitin poziv. Ali još dok je to radila, znala je odgovor. Kavakita je bio deo svega toga… zajedno sa Pendergastom, Smitbekom, poručnikom D’Agostom, pa čak i Frokom. Njegov program za ekstrapolaciju bio je ključ koji im je pomogao da razumeju Mbvuna: stvorenje koje je terorisalo Muzej i još uvek tumara njenim nemirnim snovima. Sebično koliko je to bilo, ali poslednje što je želela jeste razgovor s nekim ko će je neizbežno podsetiti na te užasne dane. Sme​šno, kad po​gle​daš mi​nu​lo, sada kada je do guše u is​tra​zi koja… Iznenadno usplahireno nakašljavanje naglo vrati Margo u sadašnjost. Podigla je pogled i ugledala niskog čoveka koji je stajao ispred nje, u iznošenom odelu od tvida, smežurane kože lica ispresecane nebrojenim bo​ra​ma. „Učinilo mi se da čujem kako neko tumara oko mojih skeleta”, Hejg​dorn reče, mr​šte​ći se, ma​le​nih ruku pre​kr​šte​nih na gru​di​ma. „Pa?” Uprkos želji da to potisne, Margo oseti kako nemir lagano počinje da preuzima mesto sanjarenju. Njegovi kosturi, kako da ne. Gušeći uznemirenost, ona izvadi list papira iz svoje svaštare. „Doktor Frok želi da se ovi primerci pošalju u Laboratoriju forenzičke antropologije”, od​go​vo​ri​la je, pre​da​ju​ći Hejg​dor​nu pa​pir. Pogledao ga je i sve se više mrštio. „Tri kostura?” reče. „To je donekle ne​re​gu​lar​no.” Slikaj se, Patrljku. „Veoma je važno da ova tri kostura dobijemo odmah”, dodala je. „Ako postoji problem, sigurna sam da će vam dok​tor​ka Mi​ri​jam dati sva ovla​šće​nja koja vam tre​ba​ju.” Pomen direktorkinog imena imao je željeni efekat. „Ah, dobro onda. Ali i da​lje je ne​re​gu​lar​no. Pođi sa mnom.”

Poveo je nazad prema prastarom drvenom stolu, jako izgrebanom i izdubljenom od godina nemara. Iza njega - u redovima malenih fioka stajao je Hejgdornov sistem registrovanja podataka. Pogledao je prvi broj na Frokovoj listi, a onda prešao tankim žutim prstom po fiokama. Konačno se zaustavivši, izvukao je jednu fioku, prelistao kartice koje su u njoj stajale i izvukao jednu, grleno negodujući. „1930-262”, pročitao je. „Baš imam sreće. U najvišoj fioci. Nisam više mlad kao što sam bio, znaš. Vi​si​na mi ipak sme​ta.” Iznenada je zastao. „Ovo je medicinski skelet”, reče pokazujući na cr​ve​nu tač​ki​cu u gor​njem de​snom uglu kar​ti​ce. „Svi su”, odgovori Margo. Iako se osećalo da Hejgdorn želi nekakvo objašnjenje, ona tvrdoglavo utihnu. Konačno je upravnik ponovo pročistio grlo, obrve skupivši zbog neregularnosti ovog zahteva. „Ako insistiraš”, reče, gurnuvši karticu preko stola prema njoj. „Potpiši ovo, sa oznakama odeljenja i grupe, i ne zaboravi da dopišeš Frokovo ime u ko​lo​nu su​per​vi​zo​ra.” Margo pogleda prljavi papir, omekšalih ivica od trenja i starosti. Ovo je bibliotečka kartica, pomislila je. Vrlo neobično. Kosturovo ime je bilo uredno otkucano pri vrhu: Homer Maklin. To je bio jedan od Frokovih za​hte​va, do​bro: žr​tva ne​u​ro​fi​bro​ma​to​ze, ako se do​bro se​ća​la. Sagnula se da ispiše svoje ime u sledećem praznom redu, a onda je iznenada stala. Tamo je videla, tri ili četiri imena uz listu prethodnih naučnika, kukasti potpis koji je tako dobro pamtila: G. S. Kavakita, Antropologija. Uzimao je isti ovaj kostur za neko istraživanje pre pet godina. To ne iznenađuje, pomislila je: Greg je uvek bio fasciniran neobičnim i abnormalnim, izuzecima od pravila. Možda ga je zato pri​vla​čio dok​tor Frok i nje​go​va te​o​ri​ja frak​tal​ne evo​lu​ci​je. Se​ća​la se kako je Greg bio ozlo​gla​šen po upo​tre​bi iste ove pro​sto​ri​je za skladištenje, za vežbanje mušičarenja, jer je tokom svake bogovetne pauze za kafu praskao mušicama kroz uske redove. Kad Hejgdorn nije bio tu, na​rav​no. Ona pri​kri svoj osmeh. Dosta je, pomislila je. Večeras ću potražiti Gregov broj u imeniku. Bo​lje ikad nego ni​kad. Začulo se visoko i krkljavo šištanje i ona podiže pogled sa kartice na male i nestrpljive Hejgdornove oči. „Treba mi samo tvoje ime”, reče on nabusito. „Ne stih neke lirske pesme. Zato prestani tako jako da

raz​mi​šljaš i daj da to pri​ve​de​mo kra​ju, ho​će​mo li?”

10. Široka i kitnjasta čeona strana Polihimnija kluba čučala je na Zapadnoj 45-oj ulici i svojim mermernim i peščarskim zidovima štrčala poput krme neke španske galije. Iznad njene nadstrešnice, jedna pozlaćena statua istog imena, boginja retorike, stajala je na jednoj nozi kao da se sprema za borbu. Ispod nje, okretna vrata kluba žustro su obavljala subotnju dužnost; iako je krug posetilaca bio ograničen na pripadnike njujorške štampe, to je i dalje omogućavalo ulaz, kako se jednom požalio Horas Gri​li, „po​lo​vi​ni ne​za​po​sle​nih džu​ke​la ju​žno od Če​tr​na​e​ste”. Duboko unutar hrastove utvrde, Bil Smitbek je prišao baru i naručio Kalil, bez leda. Premda je većinom bio nezainteresovan za pedigre ovog kluba, veoma ga je zanimala njegova jedinstvena kolekcija posebno uvezenih škotskih viskija. Ovo specifično piće ispunjavalo mu je usta aromom treseta i vode iz jezera Lok nam Ban. Naslađivao se njime dugo, a onda pogledao oko sebe, spreman da pije u ime čestitki svojih kolega iz​ra​že​nih kli​ma​njem gla​ve i po​gle​di​ma pu​nim po​što​va​nja. To što je dobio zadatak da pokriva priču Višerove, bio je jedan od značajnijih trenutaka njegove karijere. Ona mu je već obezbedila tri naslovne stranice za manje od nedelju dana. Uspeo je čak i da se trabunjanja i maglovite pretnje beskućnog lidera Meflsta čine prodornim i značajnim. Baš tog popodneva, kad je odlazio iz kancelarije, Marej ga je snažno i srdačno klepio po plećima. Marej, urednik koji nikada i ni za kog nije imao reči hva​le. Budući da je potraga za štovaocima njegovog dela bila neuspešna, Smit​bek se po​no​vo okre​nuo pre​ma baru i ot​pio još je​dan gu​tljaj. Bilo je to neverovatno, pomislio je, kakvu moć ima jedan novinar. Evo, čitav grad je kao pod opsadom samo zbog njega. Džini, sekretarica redakcije, konačno je savladana količinom poziva u vezi s nagradom, pa su morali da zaposle pra​vog ope​ra​te​ra samo za to. To je stvar​no bilo na​dah​nju​ju​će. Neka neodređena pomisao na to da ga je gospođa Višer namerno izmanipulisala, prolepšala je kroz polje njegove svesti, ali je brzo i od​ba​če​na. Uzeo je još jedan gutljaj viskija i zatvorio oči dok mu je on curio niz ždre​lo, po​put sna o ne​kom lep​šem sve​tu.

Jedna ruka ga uhvati za rame i on se brzo okrenu. Bio je to Brajs Heriman, kriminološki novinar Tajmsa, koji je takođe pokrivao priču Vi​še​ro​ve. „Oh”, iz​u​sti Smit​bek, dok mu se na licu vi​de​lo ra​zo​ča​re​nje. „Svaka čast, Bile”, kaza Brajs, s rukom i dalje na Smitbekovom ramenu, dok je naslanjao laktove na šank i udarao novčićem po njegovoj po​cin​ko​va​noj po​vr​ši​ni. „Je​dan ki​li​jan”, re​kao je bar​me​nu. Smitbek klimnu. Isuse, pomislio je, od svih ljudi koje sam mogao sre​sti. „Aha”, kaza Heriman. „Vrlo mudro. Kladim se da su se oduševili tamo u Po​stu” Malo je za​stao pre nego što je iz​go​vo​rio po​sled​nju reč. „Da znaš da jesu”, kaza Smit​bek. „U stvari, trebalo bi da ti zahvalim.” Heriman podiže kriglu i poče la​ga​no da pije. „Dao si mi od​li​čan ugao za pri​ču.” „Stvar​no?” reče Smit​bek, ali ne​za​in​te​re​so​va​no. „Stvar​no. Kako je či​ta​va is​tra​ga sta​la kao uko​pa​na. Pa​ra​li​zo​va​la se.” Smitbek podiže pogled, a novinar Tajmsa samozadovoljno klimnu. „S tom nagradom koju ste objavili, ima i previše šašavih poziva. Policija nema nikakvog drugog izbora do da svaki od njih uzme krajnje ozbiljno. Sada trčkara za hiljadama usranih dojava i samo gubi vreme. Hteo bih da ti dam jedan prijateljski savet, Bile; da sam na tvom mestu, ne bih se pojavljivao ispred glavnog štaba policije bar neko vreme, recimo, jedno de​se​tak go​di​na.” „Nemoj da mi prosipaš tu priču”, iznervirano kaza Smitbek. „Učinili smo po​li​ci​ji ve​li​ku uslu​gu.” „Ali to nije ova koju sam spo​me​nuo.” Smitbek se okrenu i uze još jedan gutljaj svog pića. Već je navikao na Herimanovo zadirkivanje. Brajs Heriman, diplomac Kolumbije koji smatra da je božji poklon novinarstvu. U svakom slučaju, još uvek je u dobrim odnosima sa poručnikom D’Agostom. To je ono što je stvarno bit​no. He​ri​man je pun go​va​na. „Pa kaži mi, Brajse, kako je Tajms prošao na trafikama jutros?” pitao je. „Mi u Po​stu smo sko​či​li za če​tr​de​set pro​ce​na​ta od pro​šle ne​de​lje.” „Ne bih znao, a i ne zanima me. Prodaja ne bi trebalo da je bitna pra​vom no​vi​na​ru.” Ali Smitbek je nastavio da koristi ovu prednost. „Priznaj, Brajse,

ne​maš više ni​šta. Ja sam do​bio in​ter​vju sa go​spo​đom Vi​šer a ti nisi.” Herimanovo lice se smrknulo: e tu ga je pogodio. Urednik ga je si​gur​no do​bro iz​gr​dio. „Aha”, kaza Heriman. „Prozrela te skroz. I smotala oko malog prsta. A pra​va pri​ča se od​vi​ja ne​gde sa​svim drug​de.” „Ka​kva pra​va pri​ča?” „Recimo, identitet drugog kostura. Ili, gde su odneli ta tela.” Heriman je gledao u Smitbeka dok je nonšalantno praznio kriglu. „Hoćeš da kažeš da nisi saznao? Bio si zauzet razgovorom sa ludacima iz tunela, pret​po​sta​vljam.” Smitbek ovlaš pogleda novinara, trudeći se da sakrije svoje iznenađenje. Da li on to pokušava da ga navede na pogrešan trag? Izgleda da ne; hladan pogled iza naočara od kornjačevine beše prezriv, ali ozbi​ljan. „Još uvek ni​sam us​peo to da sa​znam.” reče kao da se bra​ni. „Nemoj reći.” Heriman ga pljesnu po leđima. „Sto hiljada nagrade, a? To ti je kao dvogodišnja plata. Ako Post opet ne potone.” Nasmejao se, ba​cio nov​ča​ni​cu od pet do​la​ra na šank i okre​nuo se da pođe. Smitbek je razdraženo posmatrao kako se Heriman udaljava. Znači tela su premeštena iz mrtvačnice. To je trebalo sam da sazna. Ali gde? Nije bilo dogovorene sahrane, ni pokopa. Mora da su negde u nekoj laboratoriji, i to nekoj bolje opremljenoj od njujorške mrtvačnice. Negde na nekom sigurnom mestu, ne na Kolumbiji ili Rokfeler univerzitetu, sa gomilom studenata koja tumara unaokolo. Na kraju krajeva, poručnik D’Agosta je zadužen za ovaj slučaj. Bio je hladan kao špricer, Smitbek je to znao. Ne od one vrste koja će da uradi nešto nesmotreno. Zašto bi D’Ago​sta pre​me​stio tela… D’Ago​sta. Od​jed​nom, Smit​bek je po​go​dio - ne znao je - gde bi tela mo​ra​la biti. Ispraznivši čašu, skliznuo je sa stolice i krenuo po luksuznom crvenom tepihu do telefonskih govornica u prednjem foajeu. Ubacivši če​tvrt do​la​ra u te​le​fon u naj​bli​žoj od njih, iza​brao je broj. „Kar​li ovde”, javi se glas du​bok od sta​ro​sti. „Kar​li! Bil Smit​bek je. Kako si?” „Dobro, doktore Smitbek. Nismo vas videli ovde već neko vreme.” Karli, koji je proveravao propusnice za Prirodnjački muzej, na ulazu za osoblje, sve je oslovljavao sa „doktore”. Princeze su živele i umirale;

dinastije su se uzdizale i padale; ali Karli, Smitbek je znao, stajaće u svom ukra​še​nom, bron​za​nom bun​ke​ru i za​u​vek pro​ve​ra​va​ti pro​pu​sni​ce. „Karli, u koje vreme su u sredu stigla ambulantna kola? Znaš, ona dva što su došla zajedno?” Smitbek je brzo govorio, moleći se da prastari čuvar nije saznao da je Smitbek u međuvremenu postao slobodni no​vi​nar, na​kon što je na​pu​stio po​sao hro​ni​ča​ra u Mu​ze​ju. „Pa, čekaj da vidimo”, Karli reče na onaj svoj neužurban način. „Ne mogu da ka​žem da se se​ćam bilo čega slič​nog, dok​to​re.” „Stvar​no?” su​mor​no reče Smit​bek. Bio je sa​vr​še​no si​gu​ran. „Ne, osim ako mislite na ona što su došla bez svetala ili sirena. Ali to je bilo rano u utorak, a ne u sredu.” Smitbek je mogao da čuje kako Karli pre​li​sta​va svoj dnev​nik. „Aha, ne​što iza pet uju​tro, tako je.” „Tako je, utorak. Ne znam šta mi bi.” Smitbek zahvali Karliju i li​ku​ju​ći spu​sti slu​ša​li​cu. Cereći se, vratio se za šank. Samo jednim telefonskim pozivom, otkrio je ono što je Heriman bez sumnje tražio - i to bezuspešno da​ni​ma. Bilo je to savršeno smisleno. Smitbek je znao da je D’Agosta koristio muzejsku laboratoriju i za druge slučajeve, čak i za onaj slučaj Muzejske Zveri. Bila je to laboratorija s ograničenim pristupom u vrhunski obezbeđenom muzeju. Nema sumnje da je pozvao i onog naduvenog starog kustosa, Froka. A možda i Frokovu asistentkinju, Margo Grin, Smit​be​ko​vu pri​ja​te​lji​cu iz sta​rih mu​zej​skih vre​me​na. Mar​go Grin, po​mi​sli Smit​bek. To je za​slu​ži​va​lo malo pro​mi​šlja​nja. Pozvao je barmena. „Pedi, mislim da ću ostati na istom ostrvu ali ću pro​me​ni​ti pe​ca​ru. La​fro​ag, mo​li​ću. Onaj od pet​na​est go​di​na.” Uzeo je gutljaj tog izvrsnog viskija. Deset dolara po čašici, ali vredi svake pare. „Sto hiljada, to ti je kao dvogodišnja plata”, zadirkivao ga je Heriman. Smitbek ipak odluči da, nakon sledeće priče s naslovne strane, pri​ti​sne Ma​re​ja za po​vi​ši​cu. Naj​bo​lje je da kuje gvo​žđe dok je još vru​će.

11. Narednica Hejvard sišla je niz duge metalne stepenice, otvorila uska vrata prekrivena smeđom prašinom i kročila u napušteni pružni ogranak. Iza nje, D’Agosta se pojavio iz prolaza s rukama u džepovima. Prigušena sunčeva svetlost probijala se kroz nekoliko rešetki, smeštenih visoko iznad njihovih glava, i osvetljavala prašinu u nepokretnom vazduhu. D’Agosta prvo pogleda levo, pa onda desno. U oba smera šine nestajaše u pomrčini tunela. Primetio je da Hejvardova ima neki neobičan način kretanja ispod zemlje, neku vrstu nečujnog, opreznog ko​ra​ka. „Gde je ka​pe​tan?” upi​ta Hej​var​do​va. „Stiže”, kaza D’Agosta, stružuči petom po metalnoj šini. „Samo napred.” Gledao je kako se Hejvardova kreće kao mačka po tunelu, dok je njena lampa bacala uski zrak u tamu pred njima. Sve oklevanje koje je osećao pre nego što je pustio ovu sićušnu ženu da ih povede nestalo je kada je vi​deo s ka​kvom la​ko​ćom se ona sna​la​zi u pod​ze​mlju. Veksi, s druge strane, značajno je usporio otkad su, pre dva sata, obišli onaj podrum od peščara gde je pre tri meseca pronađeno prvo telo. Bila je to vlažna prostorija, krcata starim kotlovima. Trule žice visile su s tavanice. Hejvardova im je pokazala dušek uguran iza pocrnele peći, zatrpan praznim plastičnim flašama za vodu i iscepanim novinama: mesto gde je živeo pokojnik. Na dušeku je bila stara krvava fleka, skoro metar u prečniku, koju su pacovi dobrano izgrizli. Iznad toga, par iscepanih sportskih čarapa bio je prebačen preko cevi, koja je imala ču​pa​vi pre​kri​vač od ze​le​ne buđi. Telo koje je tu pronađeno pripadalo je Henku Džasperu, kako kaže Hejvardova. Nema svedoka, niti poznatih srodnika ili prijatelja. Dosije slučaja podjednako je beskoristan: nema nikakvih fotografija, niti izveštaja sa mesta zločina, samo kratka beleška u kojoj se spominju „široke razderotine” i strašno smrskana lobanja, sa još jednom crticom o br​zom po​ko​pu na Po​te​ro​vom po​lju, na ostr​vu Hart. Niti su pronašli bog zna šta u rashodovanom staničnom toaletu na stanici Kolumbus serkl, gde je pronađeno drugo telo: samo mnogo đubreta i neuspešan pokušaj da se očisti crvena fleka krvi što se zalepila

za prastare lavaboe i polomljena ogledala. Ni to telo nisu identifikovali: ne​do​sta​ja​la je gla​va. Čula se prigušena psovka negde otpozadi i D’Agosta se okrenu i vide okruglu figuru kapetana Veksija koja se pojavljivala iz trulih vrata. Pogledao je oko sebe s gađenjem, bledog lica koje je neprirodno bleštalo u po​lu​sve​tlu. „Isuse, Vini”, kaza, pazeći na svaki korak dok je išao preko šina prema D’Agosti. „Šta to, do đavola, radimo? Već sam ti rekao, ovo nije posao za policijskog kapetana. A posebno u nedelju posle podne.” Klimnuo je glavom u pravcu mračnog tunela. „To slatko malo stvorenje te je nagovorilo na to, je l’ da? Ima neverovatne sise. Znaš, ponudio sam joj posao mog ličnog asistenta. Ali odlučila je da ostane na poslu isterivača, da iz​vla​či pro​pa​li​ce iz nji​ho​vih rupa. Ajde ti sad znaj.” Da, baš je čudno, pomisli D’Agosta, zamišljajući kakav je život pod Vek​si​jem za ženu to​li​ko atrak​tiv​nu po​put Hej​var​do​ve. „Evo i ra​dio mi je po​pi​zdeo”, iz​ner​vi​ra​no kaza Vek​si. D’Agosta pokaza nagore. „Hejvardova mi kaže da ne rade pod ze​mljom. U sva​kom slu​ča​ju, na njih se ne mo​žeš oslo​ni​ti.” „Sjaj​no. Kako ćemo onda po​zva​ti po​ja​ča​nje?” „Ne​će​mo. Pre​pu​šte​ni smo sami sebi.” „Sjaj​no”, po​no​vi Vek​si. D’Agosta ga je posmatrao. Graške znoja izbile su mu duž gornje usne, a čeljusti boje testa, uglavnom čvrsto stisnute, počeše da se opuštaju. „Ovo je u tvojoj nadležnosti, a ne mojoj”, reče D’Agosta. „Samo pomisli šta će ovo značiti za tebe ako se ispostavi da je nešto veliko: odmah si preuzeo kontrolu i lično posetio mesto zločina. Za promenu.” Gurnuo je prste u džep sakoa, posegnuvši za cigarom, a onda ipak odustao. „A pomisli koliko će biti loše, ako su ove smrti zaista nekako povezane i no​vi​na​ri poč​nu da pri​ča​ju o tome kako si pr​vo​bit​no bio okre​nuo gla​vu.” Veksi ga smrknuto pogleda. „Nisam se ja kandidovao za gra​do​na​čel​ni​ka, Vini.” „Ne govorim ti ja o tome. Ono što znam je da ako kiša govana počne da pada, kako to uglav​nom biva, tvo​je dupe će bar biti po​kri​ve​no.” Vek​si pro​gun​đa ne​što, ali beše umi​ren. D’Agosta je video svetlo kojim je Hejvardova osvetljavala šine ispred njih, a usko​ro se po​no​vo po​ja​vi​la iz po​mr​či​ne.

„Sko​ro smo sti​gli”, re​kla je. „Još je​dan nivo dole.” „Dole?” javi se Veksl. „Na​red​ni​ce, mi​slio sam da je ovo naj​ni​ži nivo!” Hej​var​do​va ni​šta ne reče. „Kako mi​sliš da se spu​sti​mo?” pi​tao ju je D’Ago​sta. Hejvardova klimnu prema mestu s kog se vratila. „Severno duž ovog koloseka, nekih četiristo metara dalje, postoje još jedne stepenice s de​sne stra​ne.” „A šta ćemo ako na​i​đe voz?” upi​ta Vek​si. „Ovo je napušteno krilo”, kaza Hejvardova. „Nijedan voz ovuda nije pro​šao ve​o​ma dugo.” „Kako znaš?” Hejvardova bez reči obasja prugu pod njihovim nogama, osvetljavajući tako debelu narandžastu rđu. D’Agostine oči su pratile sve​tlost sve do nje​nog lica. Nije de​lo​va​la pre​vi​še sreć​no. „Ima li ne​što čud​no u vezi sa sle​de​ćim ni​vo​om”, tiho upi​ta D’Ago​sta. Hejvardova je na trenutak ostala nema. „Obično čistimo samo gornje nivoe. Ali kolaju razne priče. Sve su luđe što se više spuštamo.” Na​pra​vi​la je pa​u​zu. „Zato sam i pre​dlo​ži​la po​ja​ča​nje”, reče ona za​je​dlji​vo. „Ljudi žive ovde dole?” pitao je Veksi, štedeći D’Agosti trud da od​go​vo​ri na pret​hod​no pi​ta​nje. „Naravno”, Hejvardova napravi grimasu kao da bi Veksi to ipak trebalo da zna. „Toplo je zimi i nema kiše, a ni vetra. Jedini ljudi koji bi tre​ba​lo da ih bri​nu jesu dru​ge kr​ti​ce.” „I kad je po​sled​nji put oči​šćen ovaj nivo?” „Niko ne či​sti niže ni​voe, ka​pe​ta​ne.” „Za​što ne?” Ponovo je usledila tišina. „Pa, kao prvo, ne mogu se pronaći krtice koje žive dublje. Oni imaju sposobnost da vide u mraku, jer žive u njemu. Čuješ nešto, i dok se okreneš, već su nestali. Dva puta godišnje se siđe sa utreniranim psima, da se traže leševi. Pa čak ni tada se ne ide toliko duboko. Osim toga, veoma je opasno. Ne dolaze sve krtice ovamo dole samo zbog zaklona. Neki dolaze da se kriju. Drugi beže od nečega, uglav​nom od za​ko​na. A osta​li su ra​zboj​ni​ci.” „Šta je bilo s onim člankom iz Posta?” upita D’Agosta. „Pisalo je da po​sto​ji neka vr​sta za​jed​ni​ce. Nije zvu​ča​lo to​li​ko ne​pri​ja​telj​ski.” „To je ispod Central parka, poručniče, a ne kod pruge na Vest sajdu”,

kaza Hejvardova. „Neki delovi su pitomiji od drugih. I ne zaboravite da je u član​ku spo​me​nu​to još ne​što. Ne​što o ka​ni​ba​li​ma.” Slat​ko se na​sme​ja​la. Veksi otvori usta da nešto kaže, ali ih ponovo zatvori, glasno gutajući kne​dlu. Počeli su da se kreću niz kolosek u tišini. Dok su koračali, D’Agosta shvati da nesvesno dodiruje svoj smit end veson, model 4946, s duplim trzajem. Onomad, devedeset treće, došlo je do polemike u odeljenju o prelasku na devetmilimetarski poluautomatik. Sad je D’Agosti bilo drago što ga ima. Kad su stigli do stepenica, one su bile zatvorene gvozdenim vratima postavljenim pod nekim šašavim uglom u odnosu na dovratak, Hejvardova ih povuče i otvori, a zatim se pomeri u stranu. D’Agosta kroči kroz njih i momentalno oseti kako mu oči suze. Miris koji je ličio na amo​ni​jak vre​đao mu je no​zdr​ve. „Ja ću prva, po​ruč​ni​če”, reče Hej​var​do​va. D’Ago​sta se sklo​ni u stra​nu. Oko toga nije bilo mno​go pri​če. Malterom obložene stepenice su se spuštale do odmorišta, a zatim skretale. D’Agosta oseti kako suzne oči počinju da ga peku. Smrad je bio oštar, ne​i​zdr​živ. „Šta je to, do đa​vo​la?” pi​tao je. „Pišaćka”, kaza Hejvardova suvo. „Uglavnom. Uz dodatak još nekih stva​ri za koje bo​lje da ne zna​te.” Iza njih se Vek​si​je​vo ši​šta​nje pro​du​bi. Ušli su kroz neravni otvor u jedno mračno i vlažno mesto. Kako je Hejvardova pomerala svetlost, tako je D’Agosta video da se nalaze na mestu koje je ličilo na napušten završetak nekog tunela. Ali ovde nije bilo šina: samo neravan zemljani pod, prekriven barama ulja i vode i ugljenisanim ostacima malih vatri. Đubre je bilo razbacano na sve strane: stare novine, pocepane pantalone, jedna cipela, plastične pelene, i to sve​že upr​lja​ne. D’Agosta je iza sebe mogao da čuje Veksija kako teško diše. Počeo je da se pita zašto je kapetan odjednom prestao da se žali. Možda je u pi​ta​nju smrad, mi​slio je. Hejvardova se kretala prema prolazu koji je vodio iz pećinastog dela. „Ovamo”, rekla je. „Telo je pronađeno u jednoj od manjih odaja ovde na​pred. Bo​lje da se dr​ži​mo bli​zu. Pa​zi​te da ne bu​de​te ce​vo​va​ni.”

„Ce​vo​van?” upi​ta D’Ago​sta. „Neko se is​pru​ži iz tame i oši​ne vas po gla​vi cev​kom.” „Ni​kog ne vi​dim”, kaza D’Ago​sta. „Tu su”, od​go​vo​ri Hej​var​do​va. Vek​si​je​vo di​sa​nje po​sta​de još teže. Lagano počeše da se kreću prolazom. Hejvardova bi periodično uperila svetlost duž ivica tunela. Svakih dvadeset koraka veliki pravougaoni prostor bio je isečen iz stene: radni i magacinski prostor, objasnila im je, za železničke ekipe od pre jednog veka. Prostirka od đubreta je pokrivala većinu tih udubljenja. S vremena na vreme, veliki smeđi pacovi, uznemireni svetlom, promeškoljili bi se u đubretu i odgegali u suprotnom pravcu s nekom arogantnom lenjošću. Ali od ljudi ni tra​ga ni gla​sa. Hejvardova stade, skide policijsku kapu i gurnu vlažan uvojak kose nazad za uho. „U izveštaju je pisalo da je to bilo udubljenje direktno pre​ko puta sru​še​ne me​tal​ne plat​for​me”, re​kla je. D’Agosta je pokušao da diše kroz šaku, ali kada to više nije pomagalo, otpustio je kravatu i navukao kragnu košulje preko usta, kao neku vrstu ma​ske. „Evo je.” Hejvardova obasja istrulelu gomilu gvozdenih podupirača i greda i-profila. Prešla je lampom preko tunela i locirala udubinu. Gledana spolja, izgledala je kao i ostale: metar i po široka, metar duboka, use​če​na u ka​men oko pola me​tra iz​nad ni​voa tla. D’Agosta priđe bliže i proviri unutra. Video je postelju za jednog čoveka, donekle ukoso postavljenu, skorenu od sasušene krvi. Krv je takođe bila isprskana i po zidovima, zajedno sa delićima nečega na šta D’Agosta nije želeo da misli. Bila je tu i jedna kutija, kakvih uvek ima na ovakvim mestima, preturena i delimično smrvljena. Pod udubljenja je bio pre​kri​ven no​vi​na​ma. Smrad je bio ne​o​pi​siv. „Ovaj tip je”, šaputala je Hejvardova, „takođe pronađen bez glave. Identifikovali su ga po otiscima prstiju. Šašin Voker, trideset dve godine. Do​si​je de​beo ko ruka, te​žak ovi​snik.” U bilo koje drugo vreme D’Agosti bi bilo komično što čuje policajca da šapuće. Ali sada, nekako mu je zbog toga bilo drago. Usledila je duga tišina dok je D’Agosta pomerao svoju baterijsku lampu. „Jesu li pronašli gla​vu?” ko​nač​no upi​ta.

„Jok”, od​go​vo​ri Hej​var​do​va. Prljava mala jazbina nije odavala znake da je neko tu obavio policijsku pretragu. Dok je razmišljao o tome kako bi radije bio bilo gde drugde i radio bilo šta drugo, D’Agosta pruži ruku u odeljak, uhvati ćošak pr​lja​vog će​be​ta i po​vu​če ga. Nešto braon ispade iz prevoja i otkotrlja se prema najbližoj ivici. Ono što je ostalo od usta tog čoveka bilo je široko otvoreno i zamrznuto u vri​sku. „Izgleda da se nisu baš potrudili”, kaza D’Agosta. Ču kako se Veksiju ote tihi je​caj. „Do​bro si, Džek?” pi​tao je po​gle​dav​ši na​zad. Veksi ništa nije odgovorio. Lice mu je izgledalo kao bledi mesec koji leb​di u ne​koj smr​dlji​voj po​mr​či​ni. D’Agosta okrenu svetlo prema glavi. „Moraćemo da dovedemo forenzičare ovamo za punu pretragu.” Posegnuo je za radiom, ali se onda se​tio da ne radi. Hej​var​do​va se pro​gu​ra na​pred. „Po​ruč​ni​če?” D’Ago​sta se za​u​sta​vi. „Da?” „Krtice su ostavile ovo mesto jer je neko tu umro. U tom smislu su sujeverni, bar neki od njih. Ali čim odemo, sve ovo će raščistiti, sami se rešiti glave, i onda je nikada nećete pronaći. Više od bilo čega drugog, ne žele pan​du​re ovde dole.” „Kako će oni, do đa​vo​la, sa​zna​ti da smo bili ovde?” „Pa go​vo​rim vam, po​ruč​ni​če, tu su. Slu​ša​ju.” D’Agosta prošara lampom oko njih. Tunel je bio tih i miran. „Šta ho​ćeš da ka​žeš?” „Ako vam tre​ba ta gla​va, mo​ra​će​te da je po​ne​se​te sa so​bom.” „Sranje”, dahtao je D’Agosta. „Dobro, narednice, imrpovizovaćemo. Uhva​ti​te taj pe​škir ovde.” Stupivši ispred nepomičnog Veksija, narednica Hejvard uhvati vodom na​to​plje​ni pe​škir i pro​stre ga na mo​kri be​ton od​mah po​red gla​ve. Onda je, prevukavši rukav uniforme preko šake, zglobom gurnula glavu prema pe​ški​ru. D’Agosta je posmatrao ovo s mešavinom gađenja i divljenja, dok je Hejvardova skupljala krajeve peškira u loptu. Trepnuo je, pokušavajući da se povrati od užasnog smrada. „Hajdemo, narednice, prepuštam vam čast.”

„Nema problema.” Hejvardova podiže peškir, držeći ga podalje od svog tela. Kako je D’Agosta krenuo napred, osvetlivši nazad niz hodnik prema stepenicama, začuo se iznenadan fijuk i jedna flaša dolete iz mraka jedva promašivši Veksijevu glavu. Glasno se razbila o zid. Nešto niže niz hod​nik, D’Ago​sta ču neko ko​me​ša​nje. „Ko je tamo?” po​vi​kao je. „Stoj! Po​li​ci​ja!” Još jedna flaša snažno dolete iz tame. D’Agosta shvati, uz neki čudan neprijatan osećaj u dnu kičme da oseća, ali ne i vidi, obrise koji se kreću pre​ma nji​ma. „Samo nas je troje, poručniče”, kaza Hejvardova, s iznenadnom tenzijom koja se očitovala u njenom prigušenom glasu. „Smem li da pre​dlo​žim da se či​sti​mo odav​de?” Začula se oštra rika iz pomrčine, a onda i vika zajedno sa zvukom trčanja. Čuo je vrisak užasa negde pored svog ramena i okrenuo se da po​gle​da Vek​si​ja koji je i da​lje sta​jao pot​pu​no pa​ra​li​san. „Za ime boga, ka​pe​ta​ne, sa​be​ri​te se!” vik​nu D’Ago​sta. Veksi poče da cvili. S druge strane D’Agosta ču piskutavi zvuk i okrenu se da vidi figuru Hejvardove koja je stajala napeta i spremna. Njene vitke ruke stajale su sa strane, stisnutih zglobova šake, a peškir sa svojim bremenom njihao se u njenim prstima. Udahnula je još jednom, sikćući vazduh, kao da se sprema za akciju. Zatim je brzo pogledala oko sebe i okrenula se prema stepenicama, i dalje držeći glavu u ispruženoj ruci. „Isu​se, ne osta​vljaj​te me!” za​vi​jao je Vek​si. D’Agosta naglo povuče Veksija za rame. Uz glasno stenjanje Veksi poče da se kreće, prvo polako, a onda sve brže, prolećući pored Hej​var​do​ve. „Kreni!” povika D’Agosta, gurnuvši Hejvardovu ispred sebe jednom rukom. Osetio je kako mu je nešto fijuknulo pored uveta i odjednom stao, okrenuo se, potegao pištolj i ispalio u tavanicu. Pri blesku iz cevi video je desetak ili više ljudi koji su se približavali iz mračnog tunela, podeljeni u dve grupe, kao da se spremaju da ga okruže; trčali su nisko pognuti, užasnom brzinom, kroz sveopštu tamu. Okrenuo se i šmugnuo pre​ma ste​pe​ni​ca​ma. Kad su se popeli za jedan nivo i vratili se s druge strahe obešenih

vrata, konačno je stao da oslušne, gutajući vazduh. Hejvardova je čekala kraj njega, s pištoljem u rukama. Nije bilo nikakvog drugog zvuka osim Veksijevih koraka daleko ispred njih, koji je, trčeći niz prugu, skretao pre​ma sve​tlo​snom kru​gu. Nakon nekoliko trenutaka D’Agosta se izmaknu. „Narednice, ako ikada ponovo budete predložili da povedemo pojačanje - ili imate bilo kakav predlog, kad smo već kod toga - podsetite me da na to ipak obra​tim pa​žnju.” Hejvardova vrati pištolj u korice. „Pomislila sam da ćete kao i kapetan flipnuti tamo dole”, reče. „Ali bili ste dobri za nekog ko je tamo si​šao prvi put, go​spo​di​ne.” D’Agosta pogleda u nju, shvativši da mu se prvi put obratila kao pretpostavljenom. Pomišljao je da upita kakvo joj je to neobično disanje, ali odlu​či da to ipak ne uči​ni. „Još uvek je kod tebe?” reče ume​sto toga. Hej​var​do​va po​di​že pe​škir. „Hajde da se onda čistimo odavde. Ostala mesta ćemo pregledati neki dru​gi put.” Na putu do površine, slika koja se motala po D’Agostinoj glavi nije bila slika one bande što je pokušala da ih okruži, niti beskrajni mokri tu​nel. Već sve​že upr​lja​na be​be​ća pe​le​na.

12. Margo opra ruke u dubokom metalnom lavabou Laboratorije forenzičke antropologije, a onda ih obrisa grubim bolničkim ubrusom. Bacila je pogled na kolica na kojima su ležali prekriveni ostaci Pamele Višer. Uzorci i primedbe su zabeleženi i leš će kasnije, istog prepodneva, biti predat porodici. U drugom kraju prostorije, Brambl i Frok su još radili na neidentifikovanom kosturu, okretali su njegove groteskno iskrivljene ku​ko​ve i uz​i​ma​li de​talj​ne mere. „Smem li da primetim nešto?” kaza doktor Brambl, ostavljajući vi​bri​ra​ju​ću te​ste​ru u stra​nu. „Samo izvolite”, odgovori Frok svojim dubokim basom, velikodušno ma​šu​ći ru​kom. Gnu​ša​li su se je​dan dru​gog. Margo navuče po dva para gumenih rukavica na ruke, okrenuvši se da sakrije osmeh. Ovo je verovatno bio prvi put da vidi kako se Frok suočava sa čovekom čiji je intelekt, ili bar ego, isti kao njegov. Bilo je čudno što je uopšte nešto postignuto. Pa ipak, za ovih nekoliko proteklih dana, obavili su ispitivanja na antitela, osteološku analizu, testove na ostatke otrova i teratogena, kao i nebrojene druge procedure. Sve što je ostalo bilo je sekvenciranje DNK i forenzička analiza tragova zuba. Pa ipak je nepoznati leš ostao zagonetka, odbijajući da otkrije svoje tajne. Margo je znala da ovo samo doprinosi visoko naelektrisanoj atmosferi u la​bo​ra​to​ri​ji. „I najvećem glupaku je jasno”, progovorio je Brambl, dok je njegov visoki irski glas podrhtavao od srdžbe, „da ubod nije mogao nastati na leđ​noj stra​ni. Ina​če bi po​preč​ni pro​du​že​tak si​gur​no bio skra​ćen.” „Ne uspe​vam da uvi​dim ka​kve to ima veze s bilo čim”, pro​gun​đa Frok. Margo se isključi iz ove prepirke koja joj je ionako bila nezanimljiva. Njena specijalnost su etnofarmakologija i genetika, a ne opšta ana​to​mi​ja. Ona je ima​la neke dru​ge pro​ble​me koje tre​ba da reši. Nagnula se da vidi poslednji test gel-elektroforezom na tkivu uzetom sa neidentifikovanog leša, osećajući kako joj se trapezni mišići bune dok se pružala unapred. Prethodne noći je uradila pet setova stojećih vežbi i to po deset ponavljanja, umesto uobičajena tri. Za nekoliko poslednjih

dana drastično je pojačala tempo vežbanja; moraće da pripazi kako ne bi pre​te​ra​la. Deset minuta pomnog posmatranja potvrdilo je njene sumnje: tamne pruge različitih proteinskih elemenata rekli su joj da su u pitanju samo najobičniji ljudski proteini. Ispravila se uz uzdah. Bilo koja detaljnija genetska informacija moraće da se uradi na mnogo osetljivijem uređaju za sekvenciranje DNK. Na nesreću, pouzdani rezultati neće biti na ras​po​la​ga​nju još ne​ko​li​ko dana. Dok je sklanjala želatinske trake na stranu, i zamišljeno trljala rame, primetila je jednu kovertu koja je stajala odmah do SPARC-12 radne stanice. Rendgenski snimci pomislila je. Sigurno su stigli još jutros. Očito je da su Brambl i Frok bili toliko zauzeti svađom oko leša da je nisu ni videli. Bilo je to razumljivo: o telu od kog je ostao gotovo samo skelet, rend​gen​ski snim​ci neće mno​go toga no​vog reći. „Mar​go?” po​zva je Frok. Ona pri​đe sto​lu za pre​gled. „Draga moja”, kaza Frok, odgurnuvši svoja kolica i mahnuvši prema mi​kro​sko​pu, „mo​lim te po​gle​daj ovo udu​blje​nje na de​snoj but​noj ko​sti.” Stereozum je bio uključen na najslabije, pa ipak je izgledalo kao da gleda u neki drugi svet. Smeđa kost poskoči u vidno polje, otkrivajući uzvišenja i doline svog minijaturnog i pustog krajolika. ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad „Šta ti mi​sliš o ovo​me?” pi​tao ju je. Nije bio prvi put da je Margo pozvana da pruži svoje mišljenje u nekoj raspravi i u toj ulozi nije baš uživala. „Izgleda kao prirodna pukotina u kosti”, rekla je, trudeći se da joj glas zvuči neutralno. „Deo iskrivljene i zadebljale koštane mase koja je izgleda oštetila čitav skelet. Ne bih nu​žno re​kla da je iza​zva​na ne​kim zu​bom.” Frok se nasloni u svojim kolicima, ne uspevajući da sasvim prikrije tri​jum​fal​ni osmeh. Brambl trepnu. „Izvinite?” pitao je u neverici. „Doktorko Grin, ne bih da vam protivurečim, ali ako sam ikada video uzdužni trag zuba, onda je to ovo.” „Ni ja nemam nameru da protivurečim vama, doktore Brambl.” Prebacila je stereozum na veću jačinu i male pukotine pretvoriše se u ogromne kanjone. „Ali vidim neke prirodne pore duž jedne strane, evo

ovde.” Brambl užurbano pogleda kroz okular, držeći naočare s rožnatim okvirima sa strane. Nekoliko trenutaka je piljio u sliku, a onda se od​mak​nuo mno​go spo​ri​je nego što je pri​šao. „Hmmm”, reče, vraćajući naočare na oči. „Boli me što ovo moram da ka​žem, Frok, ali mi​slim da imaš pra​vo.” „Mi​sliš, Mar​go i ja ima​mo pra​vo”, kaza Frok. „Da, na​rav​no. Vrlo do​bro, dok​tor​ko Grin.” Margo beše pošteđena odgovora zvonjavom laboratorijskog telefona. Frok se otkotrljao do njega i energično odgovorio. Margo ga je gledala, shvatajući da je ovo prvi put da je stvarno pogledala svog starog mentora otkad ih je D’Agostin poziv ponovo spojio pre nedelju dana. Mada i dalje punačak, činio se mršavijim nego što se sećala, iz onih dana kad su bili zajedno u Muzeju. Njegova kolica takođe behu drugačija: sada su bila stara i pohabana. Pitala se, odjednom saosećajno, da li su za njenog mentora došla teška vremena. Ako je i bilo tako, izgleda da to na njega nije delovalo toliko loše. Ali osim toga, delovao je mnogo živahnije i krepkije nego za vreme svog zaposlenja na mestu šefa Katedre za an​tro​po​lo​gi​ju. Frok je slušao, jasno uznemiren zbog nečega. Margoin pogled odlutao je s njega do prozora laboratorije i predivnog pogleda na Central park. Dr​ve​će je bilo bo​ga​to ukra​še​no tam​no​ze​le​nim li​šćem leta, a re​zer​vo​ar kao da je treperio na jarkom suncu. Prema jugu, nekoliko čamaca lenjo je plutalo po jezeru. Pomislila je kako bi beskrajno lepše bilo da je u nekom od tih čamaca i greje se na suncu, umesto ovde u Muzeju gde čereči is​tru​le​la tela. „Bio je to D’Agosta”, kaza Frok, spuštajući slušalicu uz uzdah. „Kaže da će ovaj naš drugar dobiti društvo. Navucite zastore, hoćete li? Ve​štač​ko sve​tlo je bo​lje za rad na mi​kro​sko​pu.” „Kako to mi​sli​te, dru​štvo?” jet​ko upi​ta Mar​go. „Tako je rekao. Izgleda da su juče posle podne, prilikom pretrage nekih železničkih tunela, pronašli prilično raspadnutu glavu. Poslali su je ova​mo zbog ana​li​ze.” Doktor Brambl promrmlja nešto na oštrom keltskom. bal kan down load. org „Da li ta gla​va pri​pa​da…” poče Mar​go, a onda klim​nu u prav​cu le​še​va.

Frok odmahnu glavom s tmurnim izrazom na licu. „Čini se da nema ni​ka​kve veze.” Na trenutak tišina pade na laboratoriju. A onda, kao po naredbi, dva muškarca se lagano vratiše do neidentifikovanog skeleta. Uskoro su se reči neslaganja ponovo razlegle. Margo duboko uzdahnu i okrenu se prema opremi za elektroforezu. Bar je imala čitavo jutro da završi svu ka​ta​lo​gi​za​ci​ju. Oči joj se pomeriše prema rendgenskim snimcima. Podigli su veliku galamu kako bi ih dobili tog jutra. Možda bi trebalo na brzinu da ih po​gle​da pre nego što za​poč​ne ka​ta​lo​gi​za​ci​ju. Izvadila je prvu seriju i prikačila je za aparat za gledanje. Tri snimka gornjeg dela trupa neidentifikovanog kostura. Kao što je i očekivala, prikazivali su - manje-više jasno - ono što su već primetili neposrednim posmatranjem: kostur je pretrpeo bizarne koštane deformitete, uz groteskna zadebljanja i nabiranje skoro svakog osteološkog produžetka u telu. Izvukla ih je i ubacila novu seriju u držače. Još jedan set od tri po​gle​da, ovaj put je to bio sla​bin​ski deo tela. Odmah je to videla: četiri male tačke, jasne i bele. Radoznala, namestila je uveličavajuće staklo kako bi bolje videla. Četiri tačke su bile oštri trouglovi, u pravilnom kvadratnom rasporedu, pri samom dnu kičme, potpuno obavijeni sraslom koštanom masom. Morali su biti od metala, Margo je to znala: samo metal može biti tako neproziran za xzra​ke. Uspravila se. Dva muškarca su i dalje bila povijeni nad truplo, a nji​ho​vo mr​mlja​nje je do​pi​ra​lo do nje kroz tihi pro​stor. „Na​šla sam ne​što što bi tre​ba​lo da po​gle​da​te”, re​kla je. Brambl je prvi stigao do uveličavajućeg stakla i pažljivo pogledao. Od​stu​pio je, malo po​pra​vio na​o​ča​re, a onda po​no​vo po​gle​dao. Frok se dokotrljao svega trenutak kasnije, i onako radoznao i u žurbi, očešao se o noge medicinskog istražitelja. „Ako nemate ništa protiv”, reče i koristeći teška kolica izgura Brambla u stranu. Nagnuo se napred i pri​ma​kao lice na sve​ga ne​ko​li​ko cen​ti​me​ta​ra do sta​kla. Prostorija je bila potpuno tiha, osim siktanja vazduha iz ventilacionog otvora iznad kolica. Prvi put, pomisli Margo, i Brambl i Frok su bili pot​pu​no zbu​nje​ni.

13. D’Agosta je prvi put bio u kabinetu šefa policije Horlokera, još od onog sastanka s njim, i sada je gledao oko sebe s nevericom. Izgledao mu je kao neki prigradski restoran koji pokušava da podigne svoj rejting. Težak, lažni nameštaj od mahagonija, nisko osvetljenje, debele draperije i jeftina gvožđurija u mediteranskom stilu sa namreškanim žutim staklom. Bilo je toliko savršeno da je poželeo da zamoli konobara da mu do​ne​se jed​nog Gib​so​na. Šef Redmond Horloker je sedeo za ogromnim stolom na kom nije bilo apsolutno nijednog papira. U najbližoj visokoj fotelji Veksi je udobno smestio svoju telesinu i upravo je opisivao njihovo kretanje od prethodnog dana. Baš je stigao do dela kada je njih troje napala banda razjarenih beskućnika! a on lično ih zadržao kako bi D’Agosta i Hejvardova mogli da pobegnu. Horloker je slušao s ravnodušnim iz​ra​zom na licu. D’Agosta je pogled prikovao za Veksija i posmatrao ga je sa sve većim zanimanjem dok je ovaj govorio. Razmišljao je o tome da nešto kaže, ali iz dugogodišnjeg iskustva je znao da to ništa ne bi promenilo. Veksi je bio kapetan policijske postaje i nije baš imao prilike da dođe do štaba i impresionira glavnog gazdu. Možda će to sve rezultirati većim brojem ljudi određenih za ovaj slučaj. Osim toga, neki glasić je D’Agosti šaputao da će ovo biti jedan od onih slučajeva kad će kiša govana biti baš žestoka. Pored toga, iako je zvanično bio zadužen za njega, neće škoditi da Veksi pokupi malokredita. Što si upadljiviji na početku, to će ti više pomerati dupe na kra​ju. Veksi je završio svoju priču i usledila je tišina dok je Horloker puštao da se u pro​sto​ri​ji malo po​dig​ne ten​zi​ja. A onda je pro​či​stio grlo. „A sad ti, po​ruč​ni​če?” reče, okre​nuv​ši se pre​ma D’Ago​sti. D’Agosta se ispravi. „Pa, gospodine, prerano je da se kaže postoji li neka veza ili ne. Ne bi ško​di​lo da se malo is​pi​ta, i do​bro bi do​šlo malo više lju​di…” Starinski telefon je počeo da larma i Horloker podiže slušalicu, te stade da sluša. „Može da sačeka”, odsečno reče, a zatim spusti i ponovo se okre​nu D’Ago​sti.

„Či​taš Post?” upi​tao je. „Po​ne​kad”, od​go​vo​ri D’Ago​sta. Znao je kuda ovo vodi. „I po​zna​ješ tog Smit​be​ka koji piše sve to sme​će?” „Da, go​spo​di​ne”, od​go​vo​ri D’Ago​sta. „Pri​ja​te​lj ti je?” D’Ago​sta na​pra​vi pa​u​zu. „Ne baš, go​spo​di​ne.” „Ne baš”, ponovi šef. „U toj njegovoj knjizi o Muzejskoj Zveri, Smitbek je vaš odnos predstavio kao da ste najbolji pajtaši. Ako mu je verovati, vas dvojica ste goloruki spasli čitav svet za vreme tog malog pro​ble​ma u Pri​rod​njač​kom mu​ze​ju.” D’Agosta ostade nem. Uloga koju je on odigrao u tom katastrofalnom otvaranju Sujeverja već se odavno preselila u istoriju. A niko u novoj ad​mi​ni​stra​ci​ji to nije hteo da mu pri​zna. „Pa, tvoj ne-baš-drugar Smitbek nas baca u očaj jer moramo da proverimo sve blesave pozive koje nam je njegova nagrada obezbedila. Eto tamo je otišlo sve to tvoje ljudstvo. Ti bi to trebalo da znaš bolje od bilo koga.” Šef se nervozno promeškoljio u svom ogromnom kožnom tronu. „Znači hoćeš da mi kažeš da ubistva beskućnika i ubistvo Višerove ima​ju isti mo​dus ope​ran​di.” D’Ago​sta klim​nu. „Dobro. E sad, mi ne volimo kada ubijaju beskućnike ovde u Njujorku. To je problem. Ne izgleda lepo. Ali kada nam ubijaju elitu, onda ima​mo pra​vi pro​blem. Ka​pi​raš me?” „Ap​so​lut​no”, po​tvr​di Vek​si. D’Ago​sta ne reče ni​šta. „Hoću da kažem, zabrinuti smo zbog ubistava beskućnika i pokušaćemo da se pobrinemo za to. Ali vidi, D’Agosta, beskućnici nam umiru svakodnevno. Strogo među nama, ima ih ko kusih pasa. To znamo i ti i ja. Ali s druge strane, čitav grad mi sedi na vratu zbog te bezglave debitantkinje. Gradonačelnik hoće da se taj slučaj reši.” Nagnuo se napred i naslonio laktove na sto s velikodušnim izrazom na licu. „Vidi, znam da će ti trebati još pomoći oko ovoga. Zato ću zadržati kapetana Veksija na slučaju. Nekog drugog sam postavio tamo u stanici da ga malo oslo​bo​di.” „Da, go​spo​di​ne!” reče Vek​si, ispra​viv​ši se. Dok je ovo slušao, nešto se u D’Agosti zgužvalo i umrlo. Hodajuća

nesreća poput Veksija bilo je upravo ono što mu ne treba. Sad umesto da ima više ljudi, dobio je samo Veksija kog će morati da dadilja non-stop. Bolje da mu pridodeli neki nebitni zadatak gde će slobodno moći da zasere. Ali to je vodilo pravo do još jednog problema u lancu komandovanja: postaviti kapetana stanice na slučaj koji vodi poručnik iz ode​lje​nja za ubi​stva. Kako li će za ime sve​ta to is​pa​sti? „D’Ago​sta!” pra​snu šef. D’Ago​sta po​di​že po​gled. „Šta?” „Pi​tao sam te ne​što. Šta se do​ga​đa u Mu​ze​ju?” „Završili su testove na telu Višerove i predali ga porodici”, odgovori D’Ago​sta. „A dru​gi ko​stur?” „Još uvek po​ku​ša​va​ju da ga iden​ti​fi​ku​ju.” „Šta je sa oti​sci​ma zuba?” „Čini se da ima ne​kih ne​sla​ga​nja oko nji​ho​vog po​re​kla.” Horloker odmahnu glavom. „Isuse, D’Agosta. Mislim da si rekao da ti ljudi znaju šta rade. Nemoj da zažalim što sam poslušao tvoj savet i pre​ba​cio te le​še​ve iz mr​tvač​ni​ce.” „Imamo glavnog medicinskog istražitelja i vrhunske muzejske struč​nja​ke koji rade na tome. Lič​no po​zna​jem te lju​de, i nema bo​ljih…” Horloker glasno uzdahnu i odmahnu rukom. „Ne zanima me njihov renome. Hoću rezultate. Sad kad imaš i Veksija na slučaju, stvari bi trebalo da se brže odvijaju. Hoću da mi doneseš nešto do kraja su​tra​šnjeg dana. Ra​zu​meš, D’Ago​sta?” D’Ago​sta klim​nu. „Da, go​spo​di​ne.” „Do​bro.” Šef mah​nu ru​kom. „A sad se vas dvo​ji​ca ba​ci​te na po​sao.”

14. Bile su to, razmišljao je Smitbek, najbizarnije demonstracije koje je video za poslednjih deset godina otkad živi u Njujorku. Parole su bile profesionalno oslikane. Ozvučenje je bilo prvoklasno. A on sam upa​dlji​vo loše obu​čen. Masa je bila izrazito šarolika: dame iz Južnog Central parka i Pete avenije, obučene u Donu Karan i dijamante, zajedno sa mladim bankarima, prodavcima obveznica, trgovcima robom široke potrošnje i mnoštvom geliptera spremnih na građansku neposlušnost Bilo je i nekih fino obučenih tinejdžera sa skupih koledža. Ali ono što je zapanjilo Smitbeka beše veličina gomile. Oko njega je bilo sigurno dve hiljade ljudi koji su se muvali unaokolo. I ko god da je organizovao ovaj skup očigledno je imao političke veze: dozvolili su im da potpuno zatvore Grand armi trg usred radne nedelje i to u vreme najljućeg špica. Iza niza policijskih barikada sa mnoštvom policajaca i čitavim redom te​le​vi​zij​skih ka​me​ra sta​ja​la je ne​pre​gled​na ko​lo​na raz​ja​re​nog sa​o​bra​ća​ja. Smitbek je znao da ova grupa predstavlja strahovito bogatstvo i moć Njujorka. Njihove demonstracije nisu bile šala - ni za gradonačelnika, ni za šefa policije, niti za bilo kog drugog uključenog u politiku grada. Ovi ljudi jednostavno nikad nisu izlazili na ulice i održavali demonstracije. Pa ipak, evo ih. Gospođa Horasa Višera nalazila se na velikoj platformi od dasaka sekvoje, ispred pozlaćene statue pobede, na raskrsnici Južnog Central parka i Pete avenije. Govorila je u mikrofon, a moćni razglas je pojačavao njen oštar glas u neko sveopšte prisustvo. Iza nje je stajao ogromni poster u punom koloru, sada već glasovite dečje fotografije njene kćeri Pa​me​le Vi​šer. „Koliko još?” pitala je okupljenu gomilu. „Koliko ćemo još dozvoljavati da naš grad umire? Koliko ćemo još tolerisati ubistva naših kćeri, naših sinova, naše braće, naših sestara, naših roditelja? Koliko ćemo još živeti u strahu, u sopstvenim domovima i u sopstvenom kom​ši​lu​ku?” Po​gle​da​la je po gu​žvi i slu​ša​la sve gla​sni​ji ža​gor pri​sut​ne mase. Počela je ponovo, ali mekše. „Moji preci su došli u Novi Amsterdam

pre tri stotine godina. Od tog vremena ovo je naš dom. I do sada je bio dobar. Kada sam bila mala devojčica, baka me je vodila u večernje šetnje po Central parku. Nakon što padne veče, zajedno smo posle škole išle kući. Nismo zaključavali čak ni vrata našeg doma. Zašto ništa nije učinjeno dok su nam se kriminal, droga i ubistva prikradali i ugnezdili se svud oko nas? Koliko još majki mora da izgubi svoju decu pre nego što ka​že​mo, do​sta!” Udaljila se od mikrofona da se malo sabere. Žagor jarosti počeo je da se talasa kroz masu. Ova žena posedovala je jednostavnost i dostojanstvo rođenog oratora. Smitbek je visoko držao kasetni rikorder, njušeći još jed​nu pri​ču za na​slov​nu stra​nu. „Došlo je vreme”, kaza gospođa Višer, dok joj se glas ponovo uzdizao iznad mase, „da ponovo preuzmemo svoj grad. Da ga preotmemo za našu decu i unuke. Ako to znači da treba pogubiti dilere drogom, ako to znači da moramo da podignemo novi zatvor za milijardu dolara, onda to treba uraditi. Ovo je rat. Ako mi ne verujete, pogledajte statistike. Svakog dana nas ubijaju. Hiljadu devet stotina ubistava u Njujorku samo prošle go​di​ne. Pet ubi​sta​va dnev​no. U ratu smo, pri​ja​te​lji moji, i gu​bi​mo ga. Zato moramo da uzvratimo svime što imamo. Ulicu po ulicu, blok po blok, od Bateri parka do Kloistera, od Ist end avenije do Riversajd drajva, mo​ra​mo pre​o​te​ti naš grad!” Ljutiti žagor se pojačao. Smitbek je primetio da se sve više mladih muškaraca pridružuje gomili, privučenih bukom i masom. Male pljoske i flaše vajld turkija kružile su unaokolo. Gospoda bankari, malo sutra, po​mi​slio je. Iznenada, gospođa Višer se okrenula i pokazala u nekom pravcu. Smitbek se okrenu da vidi gungulu iza barikada: ulaštena crna limuzma se zaustavila i gradonačelnik, mali proćelavi čovek u tamnom odelu, izađe iz njega u pratnji nekoliko pomoćnika. Smitbek je stajao, željno iščekujući da vidi šta će se dalje dogoditi. Obim ove gužve verovatno je iznenadio gradonačelnika i ovaj je sada žurio da se uključi i pokaže svoju za​bri​nu​tost. „Gradonačelnik Njujorka!” viknula je gospođa Višer dok se on probijao prema podijumu uz pomoć nekoliko policajaca. „Evo ga. Dođite i obra​ti​te nam se!” Buka mase se po​ja​ča​la.

„Ali on neće govoriti!” povikala je gospođa Višer. „Hoćemo akciju, go​spo​di​ne gra​do​na​čel​ni​če, a ne pri​ču!” Go​mi​la je ur​la​la. „Ak​ci​ju!” po​vi​ka​la je. „A ne pri​ču!” „Ak​ci​ju!” ri​ka​la je ru​lja. Mla​di​ći po​če​še da se ru​ga​ju i zvi​žde. Gradonačelnik je upravo stupao na podijum, smešeći se i mašući. Smitbeku se činilo da gradonačelnik traži mikrofon od gospođe Višer. Ona načini korak unazad. „Nećemo da slušamo još jedan govor!” viknula je. „Nećemo više da slušamo nikakva sranja!” I s tim rečima ona iščupa kabel iz mikrofona i side s platforme, ostavivši gradonačelnika da sam stoji iznad mase, s plastičnim osmehom koji mu se zaledio na licu, osta​vljen bez mo​guć​no​sti da bude gla​sni​ji od rike. Više od bilo čega drugog, ovaj poslednji izraz je učinio da masa eksplodira. Prolomio se ogroman nerazbirljiv urlik i gomila pohrli ka podijumu. Smitbek je posmatrao, s nekim čudnim osećajem koji mu se penjao uz kičmu, kako se okupljena rulja opasno razjarivala pred njegovim očima. Nekoliko praznih boca od pića poletelo je kroz vazduh na binu, a jedna se razbila na jedva metar i po od gradonačelnika. Nekoliko grupa mlađih ljudi spojilo se u jednu celinu koja je počela da se probija prema bini, psujući i rugajući se. Smitbek uhvati nekoliko reči: „Šupčino. Pederu. Đubre liberalno” Još nekoliko otpadaka poletelo je iz mase i gradonačelnikovi pomoćnici, shvatajući da je sve izgubljeno, žur​no ga od​gu​ra​še s bine i vra​ti​še u li​mu​zi​nu. Pa, pomisli Smitbek, interesantno je videti kako psihologija gomile utiče na sve klase. Ne seća se da je ikada video tako brzu i tananu manipulaciju masom kao ovu koju je pokazala gospođa Višer. Kako je osećaj opasnosti opadao i gomila počela da se raspada na uskomešane grupe, novinar se probi do jedne klupe u parku da zabeleži svoje utiske dok su još bili sveži. A onda pogleda na sat: pet i trideset. Ustao je i počeo da trči na severozapad, pravo kroz park. Za svaki slučaj bolje je da bude spre​man.

15. Margo je optrčala ćošak kod Šezdeset pete, slušajući tranzistor namešten na kanal sa vestima, i odjednom se zaustavi, iznenađena što vidi poznatu mršavu figuru naslonjenu na gelender ispred njene zgrade, s čuperkom nad du​gu​lja​stim li​cem, na​lik na rog je​le​na. „Oh”, dahtala je, isključivši radio i iščupavši slušalice iz ušiju. „To si ti” Smitbek ustuknu, dok je izraz neverice prelazio njegovim licem. „Ma nije valjda? ’Oštriji od zuba gujinog’, zaista i krajnje nezahvalno. Posle svega kroz šta smo prošli - čitav taj ogromni bunar zajedničkih us​po​me​na - a sve što sam za​slu​žio je jed​no: ’Oh, to si ti’?” „Pokušavam da taj ogromni bunar zajedničkih uspomena ostavim iza sebe”, kaza Margo, gurnuvši radio nazad u svaštaru i nagnuvši se da izmasira listove. „Osim toga, kad god naletiš na mene ovih dana, hoćeš samo da razgovaraš o jednoj te istoj stvari: ’Moja karijera, vidi kako je sjaj​na’.” „’Udar, sasvim jasan udar’,” Smitbek ponovo citirajući, slegnu ramenima. „Odistinski. Pa hajde onda da se pretvaramo kako sam došao da se iskupim, Cvetiću. Dozvoli mi da te častim jednim pićem.” Gledao ju je zahvalno. „Boga mi, dobro izgledaš ovih dana. Namerila si se na titulu Mis uni​ver​zum?” Mar​go se is​pr​si. „Imam neka po​sla.” Uhvatio ju je za ruku dok ga je obilazila. „Kafe Des Artistes”, reče iza​zov​no. Margo stade i uzdahnu. „Hajde dobro”, reče uz blagi osmeh, oslobađajući ruku. „Nisam baš tako jeftina, ali mislim da je u redu. Daj mi pet mi​nu​ta da se is​tu​ši​ram i pre​svu​čem.” Ušli su u otmeni restoran kroz predvorje hotela Des Artistes. Smitbek klim​nu šefu sale, na​kon čega se upu​ti​še ka ti​hom sta​rom baru. „Dobro izgleda”, kaza Margo, nagnuvši se nad poslužavnik s kiš lo​re​nom koji je če​kao da bude pro​gu​ran među sto​lo​ve. „Hej, rekao sam piće, a ne ručak iz osam delova.” Smitbek odabra sto, smestivši se ispod slike Hauarda Čendlera Krajstija sa golim ženama koje su ljup​ko lu​do​va​le u ne​koj ba​šti. „Mislim da se sviđam onoj riđoj”, reče, namignuvši i pokazavši

palcem prema slici. Prastari konobar, lica izoranog borama i ska​me​nje​nog osme​ha, pri​đe im i uze po​rudžbi​nu. „Sviđa mi se ovo mesto”, kaza Smitbek dok se konobar udaljavao, prava studija u belom i crnom. „Fini su ovde prema ljudima. Mrzim konobare koji čine da se osećaš kao govno niže klase.” Pogledao je Margo kao da je na saslušanju. „Pa, vreme je za kviz. Jesi li pročitala sve moje član​ke ot​ka​ko smo se po​sled​nji put vi​de​li?” „Moraću da se pozovem na peti amandman”, odgovori Margo. „Ali videla sam tvoje radove o Pameli Višer. Pomislila sam kako je drugi članak posebno dobro napisan. Svidelo mi se kako si je predstavio kao pravo ljudsko biće, a ne samo kao nešto što se da dobro iskoristiti. To je ne​što novo za tebe, zar ne?” „To je moja Margo”, kaza Smitbek. Konobar se vratio sa njihovim pićima i činijicom lešnika, a onda se ponovo udaljio. „Upravo stižem s jednog skupa, u stvari”, nastavi Smitbek. „Ta gospođa Višer je jedna pri​lič​no uža​sna žena.” Margo klimnu. „Upravo sam slušala o tome na Nacionalnom radiju. Zvuči kao da je bila ludnica. Pitam se shvata li gospođa Višer kakvu je zver pu​sti​la s lan​ca” „Postalo je skoro stravično negde pred kraj. Bogati i uticajni su od​jed​nom ot​kri​li moć vul​gus mo​bi​le.” Margo se nasmejala, ali i dalje oprezno ne spuštajući svoj gard. Moraš biti obazrivkad je Smitbek u blizini. Koliko je znala, i sada dok raz​go​va​ra​ju ima uklju​čen ka​set​ni ri​kor​der u dže​pu. „Čud​no je to”, na​sta​vio je Smit​bek. „Šta to?” On slegnu ramenima. „Koliko je malo potrebno - nekoliko pića, ili je ipak u pitanju rulja u kojoj su se zadesili - da nekoliko pripadnika gornjih slojeva skine svoje maske i pretvori se u veoma ružnu grupu na​sil​ni​ka” „Kad bi bio upućen u antropologiju”, kaza Margo, „ne bi bio toliko iznenađen. Osim toga, sudeći po onome što sam čula, ta gužva nije bila sastavljena isključivo od krema društva kako neki novinari misle.” Otpila je još jedan gutljaj i naslonila se. „Bilo kako bilo, pretpostavljam da je ovo samo prijateljsko pićence. Nisam znala da trošiš novac bez nekog skri​ve​nog mo​ti​va.”

Smitbek skide naočare, izgledajući iskreno povređen. „Iznenađuješ me. Stvarno. To ne zvuči kao Margo koju poznajem. Retko te viđam ovih dana. A kada se to i desi, ti pričaš ovakve gluposti. A pogledaj se samo: sva si mišićava, kao neka gazela. Gde je nestala ona Margo, nehajno obučena i spuštenih ramena, kakvu sam znao i voleo? Šta se dogodilo s to​bom, je li?” Margo krenu da odgovori, ali zastade. Sam bog zna šta bi Smitbek rekao kad bi saznao da ona u svojoj svaštari sad nosi i mali pištolj. Šta se zaista dogodilo sa mnom? pitala se. Ali i dok se pitala, znala je odgovor. Istina je, nije baš često viđala Smitbeka, ali iz istog razloga iz kog nije viđala ni svog starog mentora, doktora Froka. Ili Kavakitu, pa čak ni Pendergasta, agenta FBI, kao ni bilo kog drugog koga je poznavala još iz svojih ranih dana u Muzeju. Sećanja koja su svi oni delili bila su još uvek sveža i užasna. Noćne more koje je imala same po sebi su već bile dovoljne; poslednje što želi jesu nova podsećanja na taj stravičan do​ga​đaj. Ali još dok je razmišljala o ovome, Smitbekov uvređeni izraz lica se pretvori u osmeh. „Oh, bože, nema smisla da se pretvaram”, zakikotao se. „Previše me dobro poznaješ. Stvarno postoji skriveni motiv. Znam čime se ba​viš, ra​de​ći ona​ko ka​sno u Mu​ze​ju.” Margo se sledi. Kako je to procurelo? Ali onda je malo razmislila; on je bio odličan lovac u mutnom i možda je taj njegov mamac u stvari mno​go ma​nji nego što se čini. „To sam i mislila”, reče. „Dakle, šta ja to radim i kako si ti saznao za to?” Smitbek slegnu ramenima. „Imam ja svoje izvore. Ti bi bar to trebalo da znaš. Potražio sam neke stare muzejske poznanike i saznao da su tela Pamele Višer i onog neidentifikovanog tela doneti u Muzej prošlog če​tvrt​ka. Ti i Frok asi​sti​ra​te kod au​top​si​je.” Mar​go ni​šta ne reče. „Ne bri​ni, ovo neću ko​ri​sti​ti”, reče Smit​bek. „Mislim da sam završila svoje piće”, kaza ona. „Vreme je aa krenem.” Usta​la je. „Čekaj.” Smitbek spusti svoju ruku na njen zglob. „Moram da znam jed​nu stvar. Da li si uklju​če​na zbog tra​go​va zuba na ko​sti​ma?” Mar​go se na​glo okre​nu. „Kako si sa​znao za to?” pi​ta​la je.

Smitbek se isceri i Margo shvati, uz osećaj kao da propada u zemlju, kako je vešto progutala čitav mamac. Ipak je samo nagađao. Ali njena re​ak​ci​ja je sve po​tvr​di​la. Ona po​no​vo sede. „Pra​vi si džu​kac, znaš li to?” Novinar slegnu ramenima. „Nije sve samo nagađanje. Znam da su tela odneta u Muzej. A da si pročitala moj članak s Mefistom, podzemnim vo​đom, zna​la bi šta je re​kao za ka​ni​ba​le koji žive is​pod Men​het​na.” Mar​go od​mah​nu gla​vom. „Ne smeš to da ob​ja​viš, Bile.” „Za​što da ne? Ni​kad neće sa​zna​ti da je po​te​klo od tebe.” „Ne brinem ja zbog toga”, prasnula je. „Razmisli, makar na trenutak, malo dalje od svog sledećeg zadnjeg roka kad moraš da predaš članak. Možeš li da zamisliš šta bi ta priča napravila od ovog grada? I šta je sa tvojom novom prijateljicom, gospođom Višer? Šta misliš da će reći kad sazna da joj je ćerka ne samo ubijena i dekapitovana, već i napola pro​ždra​na?” Izraz bola na trenutak pređe Smitbekovim licem. „Znam ja to sve. Ali to su ve​sti, Mar​go.” „Od​lo​ži ih bar je​dan dan.” „Za​što?” Mar​go je okle​va​la. „Bo​lje je da mi daš neki ra​zlog, Cve​ti​ću”, pri​ti​skao ju je Smit​bek. Ali ona je i dalje oklevala. „Ma, dobro. Zato što su otisci zuba možda pseći. Kako se čini, tela su pod zemljom ležala dosta dugo pre nego što ih je isprala ona oluja. Verovatno je neki pas lutalica uzeo nekoliko za​lo​ga​ja.” Smitbekovo lice se snuždi. „Hoćeš da kažeš da nisu u pitanju ka​ni​ba​li?” Margo odmahnu glavom. „Žao mi je ako sam te razočarala. Trebalo bi da to saznamo sutra kada se završe laboratorijski testovi. Onda ćeš dobiti ekskluzivnu priču, obećavam ti. Imamo sastanak zakazan u Muzeju za su​tra po​sle pod​ne. Raz​go​va​ra​ću po​sle o tome s Fro​kom i D’Ago​stom.” „Ali šta zna​či taj je​dan dan?” „Već sam ti rekla. Izbaci sad priču i izazvaćeš nečuvenu paniku. Video si danas tamo te fine momke; sam si mi to ispričao. Šta će se dogoditi ako pomisle da je neko čudovište na slobodi - još jedan Mbvun, recimo - ili neki poludeli serijski kanibal? A mi onda sledećeg dana objavimo da je u

pitanju pseći ujed i ti ispadneš idiot. Već si razjario policiju s onom svojom nagradom. Ako uspaničiš grad bez ikakvog razloga, ima da te naj​u​re iz nje​ga na​gla​vač​ke.” Smit​bek se na​slo​ni. „Hmm.” „Sačekaj samo jedan dan, Bile”, molila ga je Margo. „To još uvek nije ni​ka​kva pri​ča.” Smithek je bio nem, razmišljao je. „Dobro”, preko volje konačno reče. „Svi moji instinkti mi kažu da sam lud. Ali dobićeš još jedan dan. A onda ja do​bi​jam ek​sklu​ziv​ni in​ter​vju, ne za​bo​ra​vi. Ne​moj da pri​ča pro​cu​ri.” Mar​go se bla​go na​sme​ši. „Ne bri​ni.” Neko vreme sedeli su u tišini. Konačno, Margo uzdahnu: „Pitao si me šta se dogodilo sa mnom. Ne znam. Pretpostavljam da ova ubistva pri​zi​va​ju neka loša se​ća​nja.” „Muzejska Zver, hoćeš da kažeš”, kaza Smitbek. Metodično je na​pa​dao na či​ni​ju s le​šni​ci​ma. „To su bila gad​na vre​me​na.” „Mislim da se to može i tako reći.” Margo slegnu ramenima. „Posle svega što se dogodilo… pa, jednostavno sam sve to htela da ostavim iza sebe. Imala sam noćne more, budila se oblivena hladnim znojem iz noći u noć. Nakon što sam se prebacila na Kolumbiju, stvari su postale malo bolje. Mislila sam da je gotovo. Ali onda sam se vratila u Muzej; pa onda sve ovo što je po​če​lo da se do​ga​đa…” Za​ne​me​la je na​krat​ko. „Bile”, odjednom ona reče. „Znaš li uopšte šta se dogodilo s Gre​go​ri​jem Ka​va​ki​tom?” „Gregom?” iznenađeno reče Smitbek. Završio je s činijom lešnika i sada ju je prevrtao po rukama, kao da gleda ima li još malo ispod nje. „Nisam ga video otkako je uzeo onaj odmor. Zašto?” Oči mu se lukavo su​zi​še. „Ti i on se ni​ste mu​va​li, zar ne?” Margo nehajno odmahnu rukom. „Ne, ništa slično. Ako se išta i događalo, onda je to bilo samo takmičenje za pažnju doktora Froka. Samo, pokušao je da stupi u kontakt sa mnom pre nekoliko meseci, a ja mu nisam odgovorila na poziv. Mislim da je bio bolestan ili nešto slično. Glas mu je zvučao drugačije nego što ga se sećam. U svakom slučaju, osećala sam krivicu zbog toga, pa sam ga na kraju potražila u imeniku Menhetna. Nema ga tamo. Interesovalo me je da li se preselio, možda je do​bio neko na​me​šte​nje ne​gde drug​de.” „Nemam pojma”, kaza Smitbek. „Ali Greg je tip čoveka koji se uvek

dočeka na noge. Verovatno tezgari u nekom istraživačkom centru i mlati trista hiljada godišnje.” Pogledao je na sat. „Moram da predam priču o onom sku​pu do de​vet. Što zna​či da ima​mo vre​me​na za još jed​no piće.” Margo ga je pogledala s mešavinom čuđenja i podsmeha. „Bile Smitbeče, plaćaš prijateljici drugu turu? Kako sad da odem? Pa ovde se me​nja isto​ri​ja”

16. Nik Biterman se žustro pope uz kamene stepenice zamka Belvedere, a zatim stade da čeka na parapetu da ga Tanja stigne. Ispod njega, mračna masa Central parka prostirala se pod zalazećim suncem. Nik je osećao ledenu hladnoću flaše Dom Perinjona koja je provirivala iz papirne kese ispod njegove ruke. Bio je to prijatan osećaj u vrelini noći. Čaše su mu zveckale u džepu dok se kretao. Automatski, posegnuo je za kutijom koja je čuvala prsten. Jednokaratni tifani dijamant koji ga je koštao četiri cigle, iz Četrdeset sedme ulice. Dobro je učinio. Stizala je i Tanja, ce​re​ka​la se i dah​ta​la. Zna​la je za šam​pa​njac ali ne i za pr​sten. Setio se jednog filma koji je gledao, u kom su njih dvoje pili šampanjac na Bruklinskom mostu, a posle toga bacih čaše u reku. To je bilo baš dobro, ali ovo će biti još bolje. Nema spektakularnijeg pogleda na Menhetn nego s bedema zamka Belvedere u sumrak. Samo moraš da se po​bri​neš da se iz par​ka iz​gu​biš pre mra​ka. Uhvatio je Tanjinu ruku dok se penjala uz poslednjih nekoliko stepenika, nakon čega su zajedno otišli do ivice kamenog parapeta. Kula se izdizala iznad njih, crna u sumrak, s gotskim ukrasima u smešnom kontrastu s meteorološkom aparaturom koja je štrčala iz najviših kruništa. Osvrnuo se da pogleda odakle su došli. Pod nogama im je ležalo malo jezero, a iza njega Veliki travnjak, koji je pogled vodio ka drvoredu što je natkriljavao rezervoar. Sam rezervoar je bio kao pozlaćeni poslužavnik pri zalasku sunca. S desne strane, zgrade na Petoj aveniji marširale su ravnodušno prema severu, sa narandžasto obojenim prozorima; a s leve, u senci pod debelim slojem oblaka, ugnezdile su se mrač​ne kon​tu​re zgra​da​stog be​de​ma Za​pad​nog Cen​tral par​ka. Izvadio je bocu šampanjca iz braon papira, skinuo staniol s nje i žičanu mrežicu, spremio se, a onda nevešto izgurao zapušač iz grlića. Gledali su kako čep izleće uz glasan prasak i nestaje iz vidnog polja. Za nekoliko sekundi začuo se pljusak kad je upao u jezerce duboko ispod njih. „Bra​vo!” po​vi​ka​la je Ta​nja. On na​pu​ni čaše i dade joj jed​nu. „Živeli.” Kucnuli su se, on svoju isprazni do dna i stade da posmatra

Tanju dok je ona lagano ispijala svoju. „Popij sve”, reče joj, i ona isprazni čašu, na​kon čega je na​bra​la nos. „Grebucka me”, kikotala se dok je on ponovo punio čaše i ispijao svo​ju u ne​ko​li​ko br​zih gu​tlja​ja. „Pažnja, građani Menhetna!” viknuo je s bedema, držeći praznu čašu, dok mu je glas nestajao u prostoru. „Govori vam Nik Biterman! Pro​gla​ša​vam sed​mi av​gust kao Dan Ta​nje Šmit za vje​ki vje​kov!” Tanja se smejala, dok je on po treći put punio čaše, prelivajući šampanjac preko ivica i prazneći flašu. Kad su čaše ponovo bile prazne, Nik prebaci svoju ruku preko devojke. „Običaj nalaže da i čaše bacimo”, kaza on stro​go. Hitnuli su čaše u prazan prostor, nagnuvši se preko grudobrana da ih posmatraju dok se prevrću i u luku padaju u jezerce uz pljuskanje vode. Dok je gledao, Nik je primetio da su oni koji su se sunčali ili vozili rolšue, kao i svi ostali posetioci parka, već otišli i da je podnožje zamka pusto. Bolje bi bilo da počne svoju malu predstavu. Gurnuvši ruku u džep sakoa, izvadio je kutiju i pružio je devojci. Odmakao se i ponosno gledao dok ju je ona otva​ra​la. „Nik, oh bože!” vik​nu​la je. „Mora da je ko​šta​lo či​ta​vo bo​gat​stvo!” „Ti vrediš čitavo bogatstvo”, nasmešio se Nik dok je ona stavljala prsten na prst, posle čega ju je privukao sebi i brzo i snažno poljubio. „Znaš šta to zna​či?” pi​tao je. Ona se okrenula, a oči su joj blistale. Preko njenih ramena, pomrčina je po​či​nja​la da se sku​plja u kro​šnja​ma. „Pa?” po​no​vio je. Ona ga po​lju​bi i pro​ša​pu​ta ne​što u nje​go​vo uho. „Dok nas smrt ne rastavi, dušo”, odgovorio joj je i ponovo je poljubio, ovaj put duže, hva​ta​ju​ći jed​nu nje​nu doj​ku ru​kom. „Nik!” reče ona, sme​ju​ći se i po​vla​če​ći se. „Nikog ovde nema”, reče on, stavivši drugu ruku na njenu zadnjicu i sna​žno pri​vu​kav​ši nje​ne ku​ko​ve sebi. „Samo nas či​tav grad gle​da”, kaza ona. „Neka ih. Možda nauče nešto.” Ruka mu skliznu pod njenu košulju i on se poigra njenom čvrstom malom bradavicom dok je oko sebe gledao nadiruću pomrčinu. „Bolje da ovo ostavimo za moju gajbu”, prošaputao joj je u uho.

Ona se nasmešila, a onda se odmaknula od njega i otišla prema kamenim stepenicama. Gledajući je, diveći se prirodnoj gracioznosti u njenom hodu, Nik oseti jurišanje skupocenog šampanjca kroz svoje vene. Ni​šta nije kao udar šam​panj​ca, po​mi​slio je. Uda​ra pra​vo u gla​vu. A i u bešiku, takođe. „Čekaj malo”, reče on glasno. „Moram da is​pra​znim glav​ni ven​til.” Ona se okrenula da sačeka dok je on išao prema kuli. Tu su negde bili toaleti, sa zadnje strane, koliko se sećao, odmah pored metalnih stepenica koje su služile za održavanje i koje su vodile do meteorološke aparature, ali i do jezera. U senci kule bilo je mirno; zvuci saobraćaja na Ist drajvu behu prigušeni i daleki. Pronašao je vrata muškog toaleta i gurnuvši ih ušao, otvarajući šlic dok je koračao po pohabanim pločicama, pored niza mračnih boksova, pravo prema pisoarima. Prostorija je bila pusta kao što je i znao da će biti. Naslonio se na hladan porcelan i za​tvo​rio oči. Ponovo ih je brzo otvorio kad je jedan tihi zvuk raspršio njegovo šampanjsko sanjarenje. Ne, razmisli on, nije to ništa. Nasmejao se, odmahujući glavom zbog svoje paranoje koja se uvek negde koprcala is​pod kože i naj​o​ko​re​li​jeg Nju​jor​ča​na. Ali zvuk se ponovo začuo, mnogo glasnije, i on se okrenu prenut i uplašen, s kitom još uvek u rukama, da bi video kako nekog ipak ima u jed​nom od bok​so​va i kako taj neko ve​o​ma brzo do​la​zi. Tanja je čekala stojeći na parapetu dok joj je noćni lahor sve jače brisao licem. Ona opipa verenički prsten, težak i stran na svom prstu. Nik izgleda nije žurio. Park je već bio u mraku, Veliki travnjak je bio prazan, a jar​ka sve​tla Pete ave​ni​je tre​pe​ri​la su na po​vr​ši​ni je​zer​ce​ta. Izgubivši strpljenje, ona krenu prema kuli i zađe za njene tamne zidove. Vrata muškog ve-cea su bila zatvorena. Ona pokuca, prvo slabo a onda i gla​sni​je. „Nik? Hej, Nik! Jesi li tu?” Nije bilo nikakvog zvuka, čuo se samo vetar koji uzdiše kroz drveće. Nosio je sa sobom i nekakav čudan miris: jedak vonj koji je podseti na ne​pri​jat​nu aro​mu feta sira. „Nik? Pre​sta​ni da se ze​zaš.” Ona otvo​ri vra​ta i kro​či unu​tra.

Na trenutak tišina se ponovo spustila na zamak Belvedere. A onda je počeo vrisak: urlik koji se uzdizao sve glasnije i glasnije, prolamajući se kroz bla​go let​nje veče.

17. Smitbek sede za šank svog omiljenog grčkog restorana, klimnuvši prema roštiljdžiji kako bi naručio svoj uobičajeni doručak: dva barena jajeta na du​ploj por​ci​ji si​noć​njeg gu​la​ša od cve​kle i go​ve​di​ne. Srk​nuo je gu​tljaj kafe koju su spustili pred njega, zadovoljno uzdahnuo i izvukao novine ispod miške. Prvo se okrenuo Postu, blago se namrštivši dok je pregledao članak Henka Mekloskog o ubistvu u zamku Belvedere na prednjoj strani novina. Njegov članak o rulji na Grand armi trgu prebačen je na četvrtu. Ako ćemo po pravdi, prednja strana je danas trebalo da bude njegova, sa pričom o upletenosti Muzeja i tragovima zuba. Ali obećao je Margo. Sutra će već biti drugačije. Osim toga, možda će mu ovo uz​dr​ža​va​nje do​ne​ti mno​go više pri​ča u bu​duć​no​sti. Doručak je stigao i on zaroni u gulaš sa slašću, sklonivši Post u stranu, njime otvorivši Njujork Tajms. Pregledao je glavne naslove ukusno smanjene i uredne - s podsmehom. A onda mu pogled, spustivši se ispod prevoja, stade na jednom naslovu koji je jednostavno glasio „Povratak Muzejske Zveri?” Potpisao ga je Brajs Heriman, specijalni iz​ve​štač Tajm​sa. Smitbek nastavi da čita dok se gulaš pretvarao u lepak za tapete u nje​go​vim usti​ma. 8. avgust - Naučnici u njujorškom Prirodnjačkom muzeju nastavljaju svoju analizu bezglavih ostataka Pamele Višer i jedne nepoznate osobe, u pokušaju da odgonetnu jesu li tragovi zuba, pronađeni na kostima, nastali posle smrti, i to od strane divljih životinja, ili postoji mogućnost da su za​pra​vo iza​zva​li nji​ho​vu smrt. Brutalno ubistvo i dekapitacija Nikolasa Bitermana u zamku Belvedere, u Central Parku, juče uveče, povećali su pritisak na forenzički tim da što pre pronađe neke odgovore. Nekoliko smrti među pripadnicima populacije beskućnika, u poslednjih nekoliko meseci, takođe se uklapa u ovaj obrazac. Nepoznato je, međutim, da li će i ti leševi biti odneti u Muzej na analizu. Posmrtni ostaci Pamele Višer vraćeni su njenoj

porodici i sahrana će biti obavljena danas u 15 časova, na gro​blju Ho​ull kros u Bronk​svi​lu. Autopsije se u Muzeju obavljaju pod velom tajnosti. „Ne žele da izazovu paniku”, kaže jedan izvor. „Ali neizgovorena reč koja pre​la​zi pre​ko sva​či​jih usna​ma je​ste Mb​vun.” Mbvun, ili Muzejska Zver, kako je poznata naučnicima, bilo je jedno neobično stvorenje koje je nepažnjom stiglo u Muzej nakon neuspešne amazonske ekspedicije. U aprilu prošle godine, nakon što je ubijeno nekoliko posetilaca i muzejskih čuvara, otkriveno je da muzejskim podrumom luta neko stvorenje. Stvorenje je napalo i veliki broj ljudi za vreme otvaranja nove izložbe i tako izazvalo paniku i aktiviralo muzejski bezbednosni sistem. Ovo je rezultiralo smrću 46 ljudi, a bilo je skoro i tri stotine povređenih, što je jedna od najgorih nesreća koju je Njujork video u poslednjih nekoliko go​di​na. Ime Mbvun je stvorenju dalo sada već istrebljeno pleme Kotoga koje je živelo u njegovom originalnom habitatu, duž gornjeg toka reke Ksingu, u Amazonskom basenu. Decenijama su antropolozi i skupljači kaučuka slušali glasine o ogromnoj, naizgled reptilskoj životinji u gornjem toku reke Ksingu. A onda je, 1987, muzejski antropolog Džulijan Vitlsi organizovao ekspediciju do Gornjeg Ksingua da potraži tragove plemena i stvorenja. Vitlsi je nestao u tropskoj šumi, a ostali članovi nesrećne ekspedicije su tragično izginuli u avi​on​skoj ne​sre​ći na po​vrat​ku u Dr​ža​ve. Nekoliko sanduka s relikvijama sa ekspedicije stiglo je do Njujorka. Artefakta su bila zapakovana u vlakna neke biljke koja je sadržala supstancu bez koje Mbvun nije mogao da živi. I mada je način na koji je stvorenje stiglo do Muzeja nepoznat, kustosi teoretišu o tome da je ono bilo slučajno zaključano u kontejner zajedno s kolekcijom. Stvorenje je živelo u ogromnom muzejskom podrumu sve dok nije ostalo bez svoje prirodne hrane i dok nije počelo da napada po​se​ti​o​ce i stra​ža​re. Životinja je ubijena u gužvi koja je posle toga nastala, a

njene ostatke su uklonili nadležni organi i uništili ih pre nego što je obavljena detaljnija taksonomska analiza. Premda ima još mnogo misterija oko ovog stvorenja, saznalo se da je živelo na jednom izolovanom platou Amazona, takozvanom tepuiu. Nedavna hidrološka iskopavanja zlata u Gornjem Ksingu ozbiljno su oštetila ovu oblast i verovatno izazvala istrebljenje vrste. Profesor Vitni Kadvalader Frok, iz Antropološkog odeljenja Muzeja i autor Fraktalne evolucije, veruje da je stvorenje posledica evolucionog odstupanja koje je iza​zvao ovaj izo​lo​va​ni ha​bi​tat trop​ske šume. Izvor je sugerisao da bi skorašnja ubistva mogla biti takođe delo neke druge mbvunske životinje, možda čak i parnjaka čuvenog originala. To je, kako se čini, do ovog trenutka neispoljena bojazan njujorške policije. Sasvim je jasno da su oni zatražili od muzejske laboratorije da ustanovi poklapaju li se možda tragovi zuba na kostima sa nekim psom lu​ta​li​com ili ne​čim mno​go go​rim - ne​čim po​put Mb​vu​na. Smitbek odgurnu nepojedena jaja rukom koja je drhtala od gneva. Nije mogao da odredi šta je gore: to što mu je taj magarac Heriman preoteo priču ili saznanje da je on, Smitbek, već imao tu priču, ali je dozvolio sebi da bude na​go​vo​ren i ne ob​ja​vi je. Ni​kad više, za​kleo se Smit​bek. Ni​kad više. Na petnaestom spratu Policijske uprave, D’Agosta skloni u stranu iste one novine psujući poraženo. Savetnici iz Odeljenja za odnose s javnošću njujorške policije moraće da rade prekovremeno kako bi sprečili histeriju. Onom ko je dozvolio da ovo procuri, pomislio je, guzica će da se prži na roštilju. Za promenu, pomislio je, bar nije u pitanju njegov vajni pri​ja​te​lj Smit​bek. Zatim je posegnuo za telefonom i okrenuo kabinet šefa policije. Kad smo već kod guzica, bolje bi bilo da pripazi na svoju dok je još uvek ima. Kad je Horloker u pitanju, uvek je bolje da prvi zovnem ja, nego da mene po​zo​vu. Ali sve što je uspeo, bilo je da čuje govornu poruku šefove

se​kre​ta​ri​ce. D’Agosta ponovo uze novine, ali onda ih opet ostavi, preplavljen frustracijom. Veksi će da stigne svakog časa i bez sumnje će da urla o ubistvu u zamku Belvedere i šefovom roku. Na pomisao da će videti Veksija, D’Agosta nehotice zatvori oči, ali osećaj iscrpljenosti koji ga preplavi beše toliko jak da ih je on momentalno ponovo otvorio. Spavao je samo dva sata i bio je umoran ko pas nakon što je veći deo noći proveo pentrajući se po zamku Belvedere i istražujući okolnosti Bitermanovog ubi​stva. Ustao je i prišao prozoru. Dole, na sivoj urbanoj površini uspeo je da prepozna mali crni kvadrat: školsko igralište PS 365. Malene figure dece trčkarale su unaokolo u igri šuge i školice, bez sumnje uz ciku i vrisku provodeći veliki odmor. Bože, pomislio je, šta bi dao da je jedno od te dece. Kako se okrenuo prema stolu, primetio je da su novine oborile uramljenu fotografiju njegovog desetogodišnjeg sina Vinija mlađeg. Pažljivo ju je namestio, nehotice se nasmešivši licu koje mu je uzvraćalo osmehom. A onda, osetivši se na trenutak malo bolje, gurnu ruku u džep sa​koa i iz​va​di ci​ga​ru. Do đa​vo​la s Hor​lo​ke​rom. Šta bude biće. Pripalio je, bacio šibicu u pepeljaru i prišao velikoj mapi zapadnog Menhetna prikačenoj za plutanu tablu. Stanična tabla je bila isprobadana belim i crvenim čiodama. Legenda prilepljena za jedan ugao pokazivala je da bele čiode pokazuju nestanke u poslednjih šest meseci, dok crvene pokazuju smrti sa istim modus operandi. D’Agosta zavuče ruku u plastični držač i izvadi odatle crvenu čiodu. Pronađe rezervoar u Central parku na tabli i pažljivo zabode čiodu na njegovu južnu stranu. Zatim se odmaknu i, piljeći u kartu, pokuša da shvati obrazac u ovom vizuelnom ša​re​ni​šu. Bele čiode su brojem premašivale crvene, deset na jednu. Naravno, mnoge od njih nemaju nikakve veze. Ljudi iz Njujorka nestaju iz mnogo različitih razloga. Pa ipak, u pitanju je neobično velik broj, tri puta veći od normalnog za period od šest meseci. A znatan broj se nalazi u području oko Central parka. I dalje je uporno gledao. Tačke nekako nisu delovale sasvim nasumično. Mozak mu je govorio da postoji neki obrazac, ali on poj​ma nije imao ka​kav. „Sanjarite, poručniče?” stiže poznati, sumorni glas. D’Agosta poskoči

od iznenađenja, a onda se okrete. Bila je to Hejvardova, sada zvanično na slu​ča​ju za​jed​no s Vek​si​jem. „Jesi li ti čula za ku​ca​nje?” ra​sr​di se D’Ago​sta. „Jesam, čula sam. Ali rekli ste da vam ovo treba što pre.” Hejvardova je držala debeli svežanj kompjuterskih ispisa u svojoj tananoj ruci. D’Agosta uze papire i poče da ih prelistava: još ubistava beskućnika u poslednjih šest meseci, od kojih se većina dogodila u Veksijevom nadleštvu, Central parku i Vest sajdu. Nijedno, naravno, nije bilo is​tra​že​no. „Isuse”, promrmljao je, odmahujući glavom. „Pa, bolje bi bilo da i ovo stavimo na mapu.” Počeo je da čita lokacije dok je Hejvardova zabadala crvene čiode na staničnu tablu. Zatim načas zastade, bacivši pogled na crne uvojke njene kose i bledu kožu. Mada joj to nije stavio do znanja, naravno, D’Agosti je potajno bilo drago što mu Hejvardova pomaže. Njeno nepokolebljivo samopouzdanje bilo je kao blaženi raj u središtu ove stra​vič​ne olu​je. A mo​rao je da pri​zna, bila je ve​o​ma pri​jat​na i za oko. Iz hodnika je dopro zvuk trčanja i povika. Nešto teško je palo uz tresak. Mršteći se, D’Agosta klimnu Hejvardovoj da ode i proveri o čemu se radi. Uskoro se čulo još vike i D’Agosta ču kako neko izgovara njegovo ime za​vi​ja​ju​ćim, vi​so​kim gla​som. Radoznao, provirio je kroz vrata. Jedan neverovatno prljav čovek stajao je u hodniku Ubistava i borio se sa dva policajca koji su pokušavali da ga savladaju. Hejvardova je stajala po strani, a njeno malo telo beše napeto i spremno da se na prvu priliku uključi. D’Agosta pogleda od prljavštine ućebanu kosu, bolesnobledu, žutičavu kožu, mršavo i gladno telo, i nezaobilaznu crnu kesu za đubre koja je sadržala sve što je taj čo​vek po​se​do​vao. „Hoću da vidim poručnika!” beskućnik je kreštao tankim, piskutavim gla​som. „Imam in​for​ma​ci​je! Za​hte​vam…” „Slušaj, čoveče”, kaza jedan od policajaca s izrazom gađenja na licu, držeći čoveka za masni kaput, „ako imaš nešto da kažeš, kaži to meni, ra​zu​meš? Po​ruč​nik je za​u​zet.” „Eno ga tamo!” čovek pokaza drhturavim prstom u D’Agostu. „Vidi, nije zauzet! Ti, skidaj ruke s mene ili ću se žaliti, čuješ li me? Nazvaću svog advo​ka​ta!” D’Agosta se vrati u kancelariju, zatvori vrata i nastavi da proučava

mapu. Rafal glasova se nastavio, piskutavo cviljenje beskućnika beše posebno neprijatno, s upadicama sve razdraženijeg glasa Hejvardove. Ovaj baš nije hteo da ode. Odjednom vrata tresnuše i beskućnik, skoro padnuvši, nahrupi u kancelariju sa razjarenom Hejvardovom za petama. Zabio se u ćošak kan​ce​la​ri​je, dr​že​ći kesu za đu​bre is​pred sebe kao da se šti​ti. „Mo​ra​te da me sa​slu​ša​te, po​ruč​ni​če!” za​cvi​leo je. „Klizav je, kučkin sin”, dahtala je Hejvardova, brišući ruke o vitke bo​ko​ve. „I to bu​kval​no.” „Beži da​lje!” bes​kuć​nik je ci​čao na Hej​var​do​vu. D’Agosta uzdahnu umorno. „U redu je, narednice”, reče. A onda se okrenuo prema beskućniku. „U redu. Pet minuta. Ali ostavi to napolju”, Po​ka​zao je na kesu čiji je ki​sel​ka​sti smrad do​pro do nje​go​vih no​zdr​va. „Ukra​šće mi”, hra​pa​vo kaza čo​vek. „Ovo je policijska stanica”, prasnu D’Agosta. „Niko ti neće ukrasti to tvo​je sra​nje.” „To nije sranje”, cmizdrio je čovek, ali i pored toga predade masnu kesu Hejvardovoj, koja ju je brzo izbacila napolje i vratila se zatvarajući vra​ta zbog smra​da. Odjednom se ponašanje beskućnika dramatično promeni. Dogegao se do stolice i seo u jednu od fotelja za posetioce, prekrstio noge i ponašao se kao da poseduje čitavo mesto. Smrad je sada bio još jači. Podsetio je DA​go​stu, sla​bo i uz​ne​mi​ru​ju​će, na smrad vo​znog tu​ne​la. „Nadam se da vam je udobno”, kaza D’Agosta, mudro stavljajući ci​ga​ru pod nos. „Osta​lo vam je još če​ti​ri mi​nu​ta.” „U stvari, Vinsente”, kaza beskućnik, „udobno mi je koliko je to mo​gu​će, s ob​zi​rom na sta​nje u kom se na​la​zim.” D’Ago​sta, za​pa​njen, la​ga​no is​pu​sti ci​ga​ru na sto. „Žao mi je što vidim da još uvek pušiš.” Beskućnik pogleda cigaru. „Međutim, primećujem da se tvoj ukus za cigare malo popravio. Listovi iz Dominikanske Republike, ako ne grešim, konektikat šejd. Ako već moraš da pušiš, taj čerčil je ogroman napredak u odnosu na krdžu kojoj si se oda​vao.” D’Agosta je ostao nem. Poznavao je taj glas, čuo je već taj melodični južnjački akcent. Samo nije mogao da ga poveže sa smrdljivom, prljavom skit​ni​com koja je se​de​la nje​mu su​če​li​ce.

„Pen​der​ga​ste?” pro​dah​tao je. Bes​kuć​nik mu klim​nu. „Šta?” „Nadam se da ćeš mi oprostiti za ovaj teatralni ulazak”, kaza Pen​der​gast. „Hteo sam da pro​ve​rim efekt​nost svog ko​sti​ma.” „Ah”, kaza D’Ago​sta. Hejvardova priđe i pogleda u D’Agostu. Prvi put izgleda da je bila zbu​nje​na. „Po​ruč​ni​če?” pro​zbo​ri ona. D’Agosta duboko udahnu. „Narednice, ovo je”, mahnuo je prema kaljavoj prilici koja je sada sedela s prekrštenim rukama u krilu i s jednom nogom pažljivo prebačenom preko druge, „specijalni agent FBIja, Pen​der​gast.” Hejvardova je gledala D’Agostu, pa je zatim prebacila pogled na bes​kuć​ni​ka. „Sra​nje”, jed​no​stav​no je re​kla. Pendergast se ushićeno nasmeja. Naslonio je laktove na priručja fotelje, sklopio šake, spustio bradu na njih i pogledao u Hejvardovu. „Dra​go mi je, na​red​ni​ce. Pru​žio bih vam ruku, ali…” „Ne trudite se”, kaza Hejvardova kratko, sa sumnjičavom grimasom na licu. Odjednom, D’Agosta priđe i stisnu posetiočevu tanku, prljavu ruku svojom. „Isuse, Pendergaste, tako je dobro što te vidim. Pitao sam se šta se dogodilo s tobom, jebo te. Čuo sam da si odbio da upravljaš nju​jor​škim ogran​kom, ali ni​sam te vi​deo još od…” „Od muzejskih ubistava, kako su ih prozvali.” Pendergast klimnu. „Vi​dim da su po​no​vo na na​slov​nim stra​na​ma.” Sed​nuv​ši po​no​vo, D’Ago​sta se na​tmu​ri i klim​nu. Pendergast baci pogled na mapu. „Grozan problem su ti uvalili, Vinsente. Niz užasnih ubistava iznad i ispod zemlje, nemir koji uz​ne​mi​ru​je grad​sku eli​tu, a sad još i gla​si​ne da se Mb​vun vra​tio.” „Pen​der​ga​ste, ne​maš poj​ma ko​li​ko je gad​no.” „Izvini što ti protivurečim, ali mislim da imam. U stvari, došao sam da te pi​tam tre​ba li ti ka​kva po​moć.” D’Agostino lice se ozari, ali on onda opet nabaci oprez na lice. „Zva​nič​no?” upi​ta. Pendergast se nasmeja. „Poluzvanično je najbolje što mogu, bojim se. Ovih dana sam biram svoje privremene zadatke. Prošlu godinu sam

radio na nekom tehničkom projektu koji ću ti neki drugi put objasniti. Hajde da kažemo da sam dobio odobrenje da asistiram njujorškoj policiji na ovom slučaju. Naravno, moraću da sačuvam ovo što mi sami tako delikatno nazivamo „uzdržanost”. U ovom trenutku, nema dokaza da je počinjen federalni zločin.” Mahnuo je rukom. „Moj problem je, vrlo jednostavno, to što ne mogu da se okanem nekog interesantnog slučaja. Do​sad​na na​vi​ka, ali ne mogu da je se re​šim.” D’Agosta ga je gledao znatiželjno. „Zašto te onda nisam video skoro dve godine? Čini se da Njujork ima popriličan broj zanimljivih slu​ča​je​va.” Pen​der​gast na​kri​vi gla​vu. „Ali ne i za mene” od​go​vo​ri. D’Agosta se okrenu Hejvardovoj. „Ovo je prva dobra stvar koja se do​go​di​la od kada je ovaj slu​čaj otvo​ren”, reče. Pendergast je prebacio pogled s D’Agoste na Hejvardovu, a onda nazad, njegove svetloplave oči bile su u silnom kontrastu sa prljavom kožom. „Laskaš mi, Vinsente. Ali hajde da se damo na posao. Pošto vas je moja pojava oboje ubedila, nadam se da ću što pre bude moguće dobiti priliku za to i u podzemlju. To jest, ako me vas dvoje informišete o sve​mu.” „Znači slažeš se da su ubistva Višerove i beskućnika povezana?” upita Hej​var​do​va, još uvek sum​nji​ča​va. „Potpuno se slažem, narednice… Hejvard, je li tako?” kaza Pen​der​gast. Za​tim se pri​met​no us​pra​vi. „Tač​ni​je, Lora Hej​vard, zar ne?” „Šta s tim?” reče Hej​var​do​va, od​jed​nom opre​zna. Pendergast se opusti u svojoj fotelji. „Izvrsno”, kaza tihim glasom. „Dozvolite mi da vam čestitam na prošlomesečnom članku u Žurnalu abnormalne sociologije. Stvarno zanimljiv novi pogled na hijerarhiju među pod​zem​nim bes​kuć​ni​ci​ma.” Prvi put otkad ju je D’Agosta sreo, Hejvardovoj je bilo primetno neprijatno. Lice joj je porumenelo dok je okretala glavu nenaviknuta na kom​pli​men​te. „Na​red​ni​ce?” pi​tao je. „Treba da diplomiram na Njujorškom univerzitetu”, kaza ona i dalje gledajući na drugu stranu. Zatim se brzo okrenula i pogledala u D’Agostu, kao da ga izaziva da joj se podsmeva. „Tema mog rada je ka​stin​ska struk​tu​ra pod​ze​mnog dru​štva.”

„Pa to je sjajno”, kaza D’Agosta, iznenađen njenim odbrambenim stavom, ali i sam osećajući nešto slično. Otkud to da mi nije rekla? Šta ona mi​sli, da sam glup? „Ali zašto objavljujete u tom čudnom žurnalu?” nastavi Pendergast. „Mi​slim da je Kri​mi​na​li​stič​ki ve​snik bo​lji iz​bor.” Hajvardova se slabo nasmeja, potpuno povrativši ravnotežu. „Šalite se?” reče. I odjednom D’Agosta razumede. Dovoljno je teško biti minijaturna, lepa isterivačica u saobraćajnom, koja već ima posla sa raznoraznim barabama. A još da radi na akademskom zvanju upravo s ljudima koje mora da goni… Odmahnuo je glavom, zamišljajući kakvo bi ruganje sva​kod​nev​no mo​ra​la da pod​no​si za vre​me slu​žbe. „Ah da, shvatam”, klimnuvši kaza Pendergast. „Pa, u svakom slučaju, zadovoljstvo je upoznati vas. Ali hajde da se bacimo na posao. Moram da vidim analizu mesta zločina. Što više budemo saznali o podzemnoj, pre ćemo ga uhva​ti​ti. Ili njih. Nije si​lo​va​te​lj, je​sam li u pra​vu?” „Je​ste.” „Možda je neki fetišist. On, ili oni, očigledno je da uživaju u svojim suvenirima. Moraćemo da proverimo dosijee svih neaktivnih serijskih ubica ili tipova što vole da ubijaju. Isto tako, pitam se možete li da naložite Obradi podataka da utvrdi međusobna poklapanja podataka za sve žrtve. Možda ćete hteti da to, takođe, uporedite i sa svim nestalim osobama. Moramo da potražimo sve tačke poklapanja, bez obzira na to ko​li​ko de​lo​va​le be​zna​čaj​no.” „Ja se ba​cam na to”, kaza Hej​var​do​va. „Sjajno” Pendergast ustade i priđe stolu. „A sada, ako bih mogao da po​gle​dam do​si​jee…” „Molim te sedi” brzo kaza D’Agosta, nabirajući nos. „Tvoj kostim je pre​vi​še ube​dljiv, ako me ra​zu​meš.” „Naravno”, razdragano kaza Pendergast ponovo sedajući. „Ubedljiv do ko​ske. Na​red​ni​ce Haj​var​do​va, da li bi​ste bili lju​ba​zni da mi do​da​te to?”

18. Margo sede u prostrani Linijus hol, duboko u najstarijoj zgradi Prirodnjačkog muzeja i poče ljubopitljivo da gleda oko sebe. Bilo je to elegantno mesto, prvobitno podignuto još 1882. Visoki svodovi uzdizali su se iznad tamnih hrastovih lamperija. Duž velikog svoda bih su isklesani kompleksni ukrasi koji su prikazivali evoluciju u svom njenom sjaju: od predivno izdubljenih sićušnih životinja na jednom kraju do ve​li​ke fi​gu​re čo​ve​ka na dru​gom. Piljila je u predstavu čoveka, obučenog u kaput, sa cilindrom i štapom. Bio je to fantastičan spomenik ranom darvinovskom pogledu na evoluciju: postojan, napredan marš od jednostavnog ka složenom, sa čovekom kao vrhunskim dostignućem. Margo je znala da je savremeni pogled na nju sasvim drugačiji. Evolucija je, i to je dokazano, mnogo slučajnija, nasumičnija rabota, prepuna ćorsokaka i bizarnih zaokreta. Doktor Frok, koji je sedeo u svojim kolicima u redu do njenog, dao je svojom teorijom fraktalne evolucije veliki doprinos ovakvom shvatanju. Sada evolucioni biolozi čoveka više nisu smatrali apoteozom evolucije, već pukim ćorsokakom manjeg ogranka jedne generalizovane, slabije evoluirane podgrupe sisara. A ni reč čovek, razmišljala je ona osmehujući se u sebi, nije bila previše popularna što je definitivno bio na​pre​dak. Iskrenula je vrat kako bi pogledala prema sićušnom projekcionom otvoru, visoko na zadnjem zidu. Veličanstveno i staro zdanje postalo je veoma moderan amfiteatar, opremljen skrivenim mehaničkim tablama, spuštajućim projekcionim platnima i najnovijom i kompjuterizovanom mul​ti​me​di​jal​nom opre​mom. Po stoti put tog dana pitala se ko je dozvolio da procuri priča o upletenosti Muzeja u čitavu stvar. Ko god to bio, očigledno nije znao sve nisu spomenuti groteskni deformiteti drugog kostura - ali je znao dovoljno. Olakšanje koje je osećala što nije morala da se meša zbog Smitbeka bilo je još jače zbog onog što je znala o prirodi tragova zuba na leševima. Zazirala je od trenutka kada će Bitermanov leš pristići i skoro stra​ho​va​la ka​kve bi po​tvr​đu​ju​će do​ka​ze on mo​gao do​ne​ti sa so​bom. Glasan brujeći zvuk primora Margo da se ponovo okrene napred. Dok

se u prednjem delu sale ogromni ekran spuštao prema podu, pro​sce​ni​jum i kri​la su se po​vla​či​li. U sali koja prima dve hiljade bilo je tačno sedmoro veoma napetih lju​di. Osim nje, tu je bio Frok koji je pevušio melodiju iz neke Vagnerove opere, debelim prstima tapkajući istrošene naslone svojih invalidskih kolica. Lice mu je bilo bezizražajno, ali Margo je znala da se iznutra sav puši. Protokol je nalagao da Brambl, kao glavni medicinski istražitelj, obavi ovu prezentaciju, ali Frok je očigledno bio razočaran takvim rasporedom. Nekoliko redova dalje Margo je videla poručnika D’Agostu, koji je sedeo u društvu pozamašnog policijskog kapetana u izgužvanoj uni​for​mi, sa još dva de​tek​ti​va za ubi​stva koji su se do​sa​đi​va​li. Do ovog trenutka glavna rasveta je već bila prigušena i Margo je samo mogla da vidi Bramblovo tankovijasto lice i ćelavo teme, osvetljeno s donje strane svetlošću s predavaonice. U jednoj ruci je držao neki čudan plastični rapir koji je služio i kao bežični upravljač slajdovima i kao svetlosni pokazivač. Izgledao je prilično bledo, pomislila je, pravi Boris Kar​lof u la​bo​ra​to​rij​skom man​ti​lu. „Hajde da odmah pređemo na dokaze, a?” kaza Brambl svojim visokim i razdraganim glasom koji je izbijao iz bezbrojnih zvučnika sa obe strane dvorane. Iza sebe je Margo skoro mogla da oseti kako se Frok sav uko​čio od raz​dra​že​no​sti. Ogromna slika povećane kosti pojavila se na ekranu, kupajući salu i nje​ne po​se​ti​o​ce ave​tinj​skim si​vim sve​tlom. „Ovo je fotografija trećeg vratnog pršljena Pamele Višer. Obratite pa​žnju na oti​sak zuba koji je sa​svim ja​sno vi​dljiv.” Sle​de​ći slajd na​i​đe. „Ovo je jedan od tragova zuba, povećan dve stotine puta. A ovo je reprodukcija poprečnog preseka. Kao što vidite, zub sasvim jasno pri​pa​da ne​kom si​sa​ru.” Sledeća serija slajdova prikazivala je rezultate laboratorijskih testova na razliČitim delovima oba kostura, s pritiscima po kvadratnom cen​ti​me​tru, za tra​go​ve ra​zli​či​tih du​bi​na. „Identifikovali smo dvadeset i jedan jasan trag, ubod ili oderotinu koju su napravili zubi na kostima ove dve žrtve”, nastavio je Brambl. „Imamo i tragove koji potiču od nekog tupog instrumenta: previše su

pravilni da bi bili zubi, a opet, previše grubi da bi poticali od nekog dobrog noža. Možda je u pitanju primitivna sekira ili kameni nož. Ovih tragova najviše ima u vratnom delu kičme i to možda ukazuje na način na koji je izvršena dekapitacija. U svakom slučaju, pritisak koji je potreban da se ostave ovakvi tragovi”, Brambl pokaza rezultate svojim elektronskim pokazivačem, „varira od 35 do 65 kilograma po kvadratnom centimetru. Ovo je značajno manje od naše prvobitne pro​ce​ne od 85 ki​lo​gra​ma po kva​drat​nom cen​ti​me​tru.” Manje od naše prvobitne procene, pomisli Margo, bacivši pogled pre​ma Fro​ku. Još jedna fotografija se pojavi na ekranu. „Detaljno proučavajući tanje delove kostiju ovde, oko tragova, pronašli smo krv u šupljinama kostiju, pa čak i u kičmenoj moždini. To ukazuje na to da su nastali pre smr​ti.” Niko ni​šta ne reče. „Drugim rečima, tragovi su se pojavili u vreme smrti.” Brambl se nakašlja. „Zbog prilično poodmaklog stadijuma raspadanja, nemoguće je utvrditi definitivan uzrok smrti. Ali mislim da možemo s priličnom sigurnošću reći da su žrtve umrle od velikih povreda i gubitka krvi uzro​ko​va​nih u vre​me kada su na​sta​ja​le ove rane.” Okrenuo se prema publici dramatično. „Postoji, i ja to znam, jedno pitanje u umovima svih vas. Ono pitanje. Šta je napravilo ove tragove? Kao što znamo, postoje izvesne spekulacije u štampi oko toga da bi ubica mo​gao biti još je​dan Mb​vun.” Uživa u o vome, pomisli Margo. Mogla je da oseti kako napetost raste u pro​sto​ri​ji. U D’Ago​sti po​seb​no, se​deo je na sa​moj ivi​ci se​di​šta. „Napravili smo temeljnu analizu ovih tragova vis-a-vis onih koje je ostavio Mbvun, pre nekih osamnaest meseci, o kojima, naravno, ovaj Mu​zej ima naj​vi​še po​da​ta​ka. I do​šli smo do dva ve​o​ma čvr​sta za​ključ​ka.” Du​bo​ko je udah​nuo i po​gle​dao oko sebe. „Prvo, ovi tragovi zuba se ne poklapaju sa zubima Mbvuna. Ne slažu se u po​preč​nom pre​se​ku, ve​li​či​ni, a ni du​ži​ni.” Margo vide kako se D’Agostina ramena opuštaju, skoro padaju, od olak​ša​nja. „I drugo, sila kojom su nanete ove povrede nikad ne prelazi 65 kilograma po kvadratnom centimetru, što ih definitivno svrstava u kategoriju pasa, ili da budemo još precizniji, u kategoriju ljudi, Ne u

ka​te​go​ri​ju Mb​vu​na.” Slajdovi su sada promicali mnogo brže, prikazujući različite mikrografske snimke tragova zuba i ujeda. „Jedan zdrav muškarac, koji redovno žvaće žvake, može da izvrši zagrižaj od 60 do 65 kilograma po kvadratnom centimetru jednim jakim ujedom”, kaza Brambl. „Ne postoji nikakvo neslaganje između ovih ujeda i ujeda ljudskih očnjaka. Ali s druge strane, mogao je to biti, recimo, čopor pasa lutalica koji tumara tunelima, napada, ubija i čereči sve što mu se nađe na putu. Po mom mišljenju, međutim, tragovi koje ovde vidimo mnogo više liče na ljudske nego na pseće ili na bilo kakve slične tragove nekog hipotetičnog divljeg sta​na​ra pod​ze​mlja.” „Ima više tipova divljih podzemnih stanara, doktore Brambl, nego što mo​že​te da ih za​mi​sli​te.” Akcenat je bio duboko južnjački, možda iz Alabame ili Luizijane, lakonski glas beše mek, s blagim nagoveštajem uljudnog cinizma. Margo se okrete i ugleda poznatu vitku figuru specijalnog agenta Pendergasta, koji je zavaljen sedeo pri vrhu amfiteatra. Niti je videla, niti je čula kako ulazi. Uhvatio je njen pogled i klimnuo, bledih očiju koje kao da su svetlucale u mraku. „Gospođice Grin”, kaza on. „Izvinite, sada je dok​tor​ka Grin, je​sam li u pra​vu?” Margo se nasmeši i klimnu mu u znak pozdrava. Nije videla agenta FBI-ja još od opro​štaj​ne za​ba​ve u Fro​ko​vom ka​bi​ne​tu. Uo​sta​lom, to je bio poslednji put kada je videla dosta nekih ljudi koji su imali veze sa ubi​stvi​ma Mu​zej​ske Zve​ri: dok​tor Frok, re​ci​mo, ili Greg Ka​va​ki​ta. Frok se uz malo napora okrenu u svojim kolicima, klimnu u znak pre​po​zna​va​nja, a onda se po​no​vo vra​ti plat​nu. Brambl je po​sma​trao no​vo​pri​do​šlog. „A vi ste…?” kaza on. „Specijalni agent Pendergast iz FBI-ja”, odgovori D’Agosta. „Po​ma​ga​će nam u ovom slu​ča​ju.” „Shvatam”, kaza Brambl. „Drago mi je.” Hitro se ponovo okrenuo prema platnu. „Hajde da pređemo na sledeće pitanje: identifikaciju nepoznatog tela. Imam neke prilično dobre vesti kad smo kod tog problema. Ali bojim se da to može iznenaditi moje kolege”, on klimnu pre​ma Fro​ku i Mar​go, „jer mi je to tek ne​dav​no za​pa​lo za oko.” Frok se naže na​pred u ko​li​ci​ma, s ne​pre​po​zna​tlji​vim iz​ra​zom na licu. Margo je pogledala i jednog i drugog naučnika. Da li je moguće da ih

je Brambl dr​žao u mra​ku, na​me​ra​va​ju​ći da sam po​ža​nje za​slu​ge za sve? „Molim vas da pažljivo pogledate sledeći slajd.” Nova slika se pojavila na platnu: rendgenski snimak koji je prikazivao četiri bela trougla koja je Mar​go prva pri​me​ti​la. „Ovde imamo četiri slična metalna trougla ugnježdena u lumbalnom pršljenu nepoznatog kostura. Svi smo bili zbunjeni njihovim značenjem nakon što ih je doktorka Grin prva otkrila. A onda, tek sinoć, dobio sam inspiraciju u vezi sa njihovim mogućim poreklom. Veći deo današnjeg dana sam proveo u kontaktu sa ortopedskim hirurzima. Ako sam u pravu, saznaćemo identitet ubijene individue do kraja ove nedelje, a ve​ro​vat​no i ra​ni​je.” Iscerio se i trijumfalno pogledao po dvorani, arogantno zadržavši po​gled na Fro​ku. „Pretpostavljam da verujete da su ovi trouglovi…” ubaci se Pen​der​gast. „Za sada”, odsečno ga prekide Brambl, „ništa više ne mogu da kažem o tome.” Mahnuo je daljinskim i novi slajd se pojavio, prikazavši veoma raspadnutu glavu, bez očiju, izloženih i iskeženih zuba, bez usana. Margo se uznemiri zbog ovog prizora, kao i prvi put kad je ova glava bila ugu​ra​na u la​bo​ra​to​ri​ju. „Kao što svi vi znate, i ova glava nam je takođe doneta juče na analizu. Otkrio ju je poručnik D’Agosta dok je istraživao skorašnja ubistva među populacijom beskućnika. Iako nećemo moći da podnesemo pun izveštaj još nekoliko dana, znamo da pripada nekom jadniku koji je ubijen pre otprilike dva meseca. Mogu se videti brojni tragovi, neki od zuba, a neki od nekog grubog oruđa - ponovo najviše primetni oko preostalih vratnih pršljenova. Planiramo da ekshumiramo ovaj leš iz Po​ter Fil​da za mno​go te​melj​ni​ju is​tra​gu.” O ne, po​mi​sli Mar​go. Prebacio je još nekoliko slajdova. „Ispitali smo ogrebotine na vratu i takođe zaključili da se sila kojom su načinjene mnogo više poklapa s čo​ve​kom kao na​pa​da​čem, a ne Mb​vu​nom.” Platno uz blesak pobele i Brambl spusti daljinski upravljač na sto pored sebe. Kad su se svetla popalila, D’Agosta ustade sa svog sedišta. „To je najveće olakšanje od svih”, reče on. „Ali dozvolite mi da nešto po​ja​snim sebi. Ka​že​te da je neka oso​ba osta​vi​la te tra​go​ve uje​da?”

Brambl klim​nu. „Ne pas ili neka dru​ga ži​vo​ti​nja koja mo​žda živi u ka​na​li​za​ci​ji?” „S obzirom na prirodu tragova, teško je potpuno isključiti psa. Ali verujem da čovek, ili možda nekoliko ljudi, ipak više odgovaraju. Kada bismo imali barem jedan jasan otisak, znali bismo, ali avaj…” Raširio je ruke. „I ako se za neke od ovih tragova dokaže da su načinjeni grubim oru​đem, pas će sa​svim si​gur​no is​pa​sti iz igre.” „A vi, dok​to​re Frok? Šta vi mi​sli​te?” okre​nu se D’Ago​sta. „Slažem se sa doktorom Bramblom”, osorno odgovori Frok, promeškoljivši se u kolicima. „Ako se sećate”, grmeo je, „ja sam bio taj koji je rekao da ovo nije delo nekog stvorenja koje liči na Mbvuna. I zadovoljan sam što je ta tvrdnja bila tačna. Međutim, moram protestovati zbog načina na koji je doktor Brambl sam nastavio iden​ti​fi​ka​ci​ju leša A.” „Pri​hva​tam”, kaza Brambl uz ble​di osmeh. „Pla​gi​ja​tor ubi​ca”, kaza tri​jum​fal​no de​be​li po​li​ca​jac. Usle​di​la je ti​ši​na. Čovek ustade i pogleda po prostoriji. „Imamo nekog čudaka koji je inspirisan Muzejskom Zveri”, glasno reče. „Neki ludak trčkara unaokolo, ubi​ja lju​de, od​se​ca im gla​ve i mo​žda ih čak i jede.” „To se”, kaza Brambl, „sve sla​že sa po​da​ci​ma, osim…” Debeli policajac ga prekide. „Serijski ubica koji je takođe i bes​kuć​nik.” „Slu​šaj​te, ka​pe​ta​ne Vek​si”, poče D’Ago​sta, „to ne ob​ja​šnja​va…” „Ali to sve objašnjava!” čovek po imenu Veksi kaza jogunasto. Iznenada se neka vrata otvoriše pri vrhu amfiteatra i glasan odjek ljutito se spu​sti na gru​pu lju​di. „Za​što za ime sve​ta ja ni​sam oba​ve​šten o ovom sa​stan​ku?” Margo se okrenu, momentalno prepoznavši rošavo lice, besprekornu uniformu i tešku oblogu od zvezda i širita. Bio je to šef policije Horloker, koji je si​la​zio niz pro​laz br​zim ko​ra​kom, u prat​nji dva po​moć​ni​ka. Umorni izraz smesti se na D’Agostino lice pre nego što se na njega spu​sti ne​u​tral​na ma​ska. „Šefe, po​slao sam…” „Šta? Dopis?” Sevajući pogledom, Horloker priđe redu u kom su sedeli D’Agosta i Veksi. „Vini, kako se meni čini, napravio si istu prokletu grešku i u Muzeju. Nisi uključio vrhunske stručnjake od samog

početka. Ti i onaj magarac Koufi uporno ste istrajavali tvrdeći da je u pitanju serijski ubica, kog imate pod kontrolom. Dok ste shvatili o čemu se za​pra​vo radi, ima​li ste Mu​zej pun ubi​je​nih lju​di.” „Ako smem da primetim, šefe Horlokere, to je prilično neprecizna predstava onog što se dogodilo.” Pendergastov milozvučan glas zvonko se čuo u sali. Mar​go je po​sma​tra​la kako Hor​lo​ker gle​da pre​ma izvo​ru tog zvu​ka. „Ko je ovo?” pi​tao je. D’Agosta zausti da progovori, ali Pendergast podiže ruku da ga zaustavi. „Dozvoli meni, Vinsente. Šefe Horlokeru, ja sam specijalni agent FBI-ja, Pen​der​gast” Horloker se smrknu. „Čuo sam za vas. I vi ste bili deo one sveopšte zbr​ke u Mu​ze​ju.” „Vrlo ži​vo​pi​san opis”, od​go​vo​ri Pen​der​gast. „I, šta sve ovo vama znači, Pendergaste?” nestrpljivo upita Horloker. „Ovo nije u va​šoj na​dle​žno​sti.” „Po​ma​žem po​ruč​ni​ku D’Ago​sti kao sa​ve​to​dav​no telo.” Hor​lo​ker se opet na​mr​šti. „D’Ago​sti nije po​treb​na ni​ka​kva po​moć.” „Oprostite mi što vam protivurečim”, kaza Pendergast, „ali mislim da njemu, kao i vama, treba sva moguća pomoć.” Oči mu se prebaciše s Horlokera na Veksija, pa onda opet na Horlokera. „Ne brinite, šefe, nisam ovde da bih zaradio unapređenje. Tu sam da pomognem kod pro​fi​li​sa​nja, a ne da ukra​dem slu​čaj.” „Vrlo umirujuće”, prasnu Horloker. Okrenuo se ka D’Agosti. „I?” upi​tao je. „Šta imaš?” „Medicinski istražitelj veruje da do petka može identifikovati nepoznati kostur”, reče D’Agosta. „I misli da tragovi zuba najverovatnije pri​pa​da​ju čo​ve​ku. Ili ne​ko​li​ci​ni njih.” „Ne​ko​li​ci​ni?” upi​ta Hor​lo​ker. „Šefe, po mom mišljenju dokazi upućuju na više od jednog po​či​ni​o​ca”, kaza D’Ago​sta. Brambl klim​nu u znak po​tvr​de. Horloker je izgledao kao da je na mukama. „Šta, misliš da imamo dvojicu kanibalistički raspoloženih psihopata koji nam trčkaraju unaokolo? Za ime sveta, Vini, uključi taj mozak. Ono što ovde imamo jeste beskućni serijski ubica koji lovi samo svoju sortu. I s vremena na vreme neka stvarna osoba zaluta na pogrešno mesto u pogrešno vreme -

kao Pa​me​la Vi​šer, ili taj tip Bi​ter​man - i bude ubi​je​na.” „Stvar​na oso​ba?” pro​mr​mlja Pen​der​gast. „Znate na šta mislim. Produktivan član društva. Neko ko ima adresu.” Horloker se namršti, okrenuvši se k D’Agosti. „Daću vam krajnji rok i oče​ku​jem mno​go više od ovo​ga.” Veksi se podiže sa stolice. „Ubeđen sam da je ovo delo samo jednog po​či​ni​o​ca.” „Upravo tako”, kaža Horloker, gledajući po prostoriji i čekajući da ga neko izazove. „Eto, imamo jednog beskućnika, malo je šenuo, verovatno živi negde u Central parku i misli da je Muzejska Zver. A zbog tog prokletog članka u Tajmsu pola grada je potpuno odlepilo.” Ponovo se okre​nuo k D’Ago​sti. „Šta pla​ni​ra​te da iz​ve​de​te?” „Du calme, du calme, šefe”, umirujuće kaza Pendergast. „Često sam bio sve​dok da što neko gla​sni​je go​vo​ri, to u stva​ri ma​nje ima da kaže.” Horloker ga pogleda s nevericom. „Ne možete tako da razgovarate sa mnom.” „Naprotiv, ja sam jedini ovde koji s vama može tako da razgovara”, otezao je Pendergast. „Tako da je ostalo na meni da istaknem kako ste izneli čitav niz prilično frapantnih i nepoduprtih pretpostavki. Prvo, to da je ubica beskućnik. Drugo, da živi u Central parku. Treće, da je poremećen. I četvrto, da je usamljen.” Pendergast je piljio u šefa skoro blago, kao strpljivi roditelj koji zbija šalu sa razdražljivim detetom. „Uspeli ste da izlupetate neverovatnu količinu nagađanja u samo jednoj re​če​ni​ci, šefe Hor​lo​ke​re.” Horloker je zurio u Pendergasta otvorenih usta, a onda ih napokon nekako zatvorio. Napravio je korak napred, a zatim stao. A onda se, uz jedan ovlašni pogled upućen D’Agosti, okrenuo i izmarširao iz sale, sa svo​jim po​moć​ni​ci​ma koji su tr​ča​li kako bi odr​ža​li ko​rak. Usledila je tišina nakon što su se vrata uz tresak zatvorila. „Kakva prokleta šarada”, ču Margo Froka kako mrmlja dok se nemirno vrpoljio u svo​jim ko​li​ci​ma. D’Agosta uzdahnu i okrenu se ka Bramblu. „Trebalo bi da pošaljete jednu kopiju izveštaja šefu. Sredite ga malo i doterajte, da ostane samo ono što je stvarno bitno. I ubacite mnogo fotografija, neka bude čitko. Kao da to ra​di​te za ne​kog če​tvr​ta​ka.” Brambl prasnu u oduševljen, visoki smeh. „Da, zaista, poručniče”,

kikotao se, dok mu se ćela kao usijana sjajila pod svetlošću projektora. „Daću sve od sebe da is​pu​nim taj za​da​tak.” Margo je primetila kad im je Veksi uputio jedan neodobravajuć pogled, a onda i sam krenuo prema vratima. „Ne nalazim da je ovaj humor na račun šefa baš profesionalan”, reče. „Ja prvi imam mnogo bit​ni​jih stva​ri, nego da se tako ze​zam.” D’Agosta je bledo gledao u njega. „Kad malo bolje razmislim”, sporo je re​kao, „neka bude za tre​ća​ke, da i ka​pe​tan Vek​si može da ga pro​či​ta.” U svojoj čeki, projekcionoj kabini visoko na zadnjem zidu, Smitbek se odmače od projekcionog stakla i zadovoljno isključi kasetni rikorder. Če​kao je, i oslu​ški​vao, dok i po​sled​nji pri​sut​ni nije na​pu​stio Li​ni​jus hol. Operater izađe iz kontrolne sobe, namrštivši se kad je ugledao Smit​be​ka. „Re​kao si…” Novinar odmahnu rukom. „Znam šta sam rekao. Nisam hteo da se iznerviraš još više nego što si već bio. Evo.” Smitbek izvadi dvadeseticu iz nov​ča​ni​ka i dade mu je. „Ne bih to uzeo, ali plate u Muzeju su smešne; ne može da se živi u Nju​jor​ku…” tip gro​zni​ča​vo str​pa nov​ča​ni​cu u džep. „Aha”, odgovori Smitbek, pogledavši poslednji put kroz projekciono staklo. „Slušaj, meni ne moraš ništa da objašnjavaš. Doprinosiš slobodi štampe. Idi i lepo se počasti, dobro? I ne brini. Čak i ako me zatvore, neću iz​da​ti svo​je izvo​re.“ „Zatvore?” operater zacvili. Smitbek pokuša da ga uteši potapšavši ga po leđima, a onda sagnuvši se, pređe u kontrolnu sobu, držeći svoju svesku i kasetni rikorder, nakon čega izađe u stare, prašnjave hodnike kojih se tako dobro sećao. Pratila ga je sreća: stara Pokahontas, nazvana po divljačkim potezima kojima je nanosila ruž na svoje velike obraze, čuvala je severni izlaz. Prošao je pored nje uz gomilu osmeha i pohotljivih namigivanja, palcem diskretno prekrivajući datum isteka na svo​joj pra​sta​roj mu​zej​skoj is​ka​zni​ci.

19. Margo uđe kroz rotirajuća vrata 27. stanice, skrenu naglo ulevo i brzim koracima, dugačkim, strmim stepenicama, siđe u podrum. Gelender beše ski​nut sa pra​sta​rog žu​tog zida još ko zna ko​li​ko de​ce​ni​ja ra​ni​je i mo​ra​la je da bude pažljiva kako se ne bi okliznula na betonske stepenice. I pored debljine kamenih temelja svud oko nje, mogla je da čuje prigušeno pu​ca​nje is​pod sebe mno​go pre nego što je sti​gla do pod​nož​ja. Kad je otvorila teška, zvučno izolovana vrata, prigušeni pucnji se iznenada pretvoriše u glasnu riku. Trgnuvši se od buke, prišla je prijemnom stolu. Policajac ju je prepoznao i nehajno odmahnuo kad je ona počela da u svojoj torbi traži propusnicu i specijalnu dozvolu. „Uzmite broj sedamnaest”, rekao je nadglašavajući buku i pružajući joj štos meta i par po​ha​ba​nih za​štit​nih slu​ša​li​ca. Margo ispisa svoje ime i vreme dolaska u prijemnu knjigu, a onda se okrete i krenu niz galeriju, stavljajući zaštitnike za uši. Momentalno, rika ponovo postade podnošljiva. S njene leve strane, red policajaca u boksovima s otvorenim gornjim delom širio se gotovo neprekinut do udaljenog zida strelišta: policajci su punili oružje, kačili mete, procenjivali rezultate. Rano veče beše popularno vreme. A od desetak dvadesetpetmetarskih zatvorenih strelišta po njujorškim stanicama, 27. sta​ni​ca se ra​zme​ta​la svo​jim naj​ve​ćim i naj​bo​lje opre​mlje​nim. Stigavši do boksa sedamnaest, izvadila je iz svaštare svoje oružje, kutiju bojevih metaka i još nekoliko rezervnih okvira. Stavivši municiju na ispust sa strane, proverila je mali autopunjač. Pokreti su sada bih rutinski, u suprotnosti sa tim koliko su joj bili strani pre godinu dana, kada je i kupila pištolj. Zadovoljna, ubacila je pun okvir, prikačila standardnu metu na vođicu i udaljila je na deset metara. Zatim je brzo zauzela stojeći položaj, kako je bila naučena: desna ruka na obarač, leva drži desnu u klasičnoj pozi za smanjenje trzaja. Usredsredivši se na prednji nišan, ona stisnu okidač, dozvolivši da joj blago savijeni laktovi apsorbuju trzaj. Zastala je na trenutak da začkilji u metu, a onda u nju brzo is​pra​zni​la i osta​tak okvi​ra od de​set me​ta​ka. Ispucala je i ostalih nekoliko okvira skoro mehanički, ubacivši se u standardnu pucačku rutinu: ponovo napuni, pogledaj metu, pucaj. Kad je

kutija s municijom bila dopola prazna, okrenula se da očisti oružje i iznenadila se kad je ugledala poručnika D’Agostu koji je stajao iza nje, pre​kr​šte​nih ruku, i po​sma​trao je. „Ćao”, reče ona, ski​da​ju​ći za​štit​ni​ke i nad​vi​ku​ju​ći buku. D’Agosta klimnu prema meti. „Hajde da vidimo kakva si”, izustio je i sa​če​kao da ona pri​vu​če si​lu​e​tu. „Lepa ro​ze​ta”, kaza on s odo​bra​va​njem. Margo se nasmeja. „Hvala”, reče. „Tebi imam da zahvalim za to. Kao što imam da ti zahvalim i za propusnicu.” Bacila je prazne okvire u svaštaru, razmišljajući o tome koliko je D’Agosti onomad delovala čudno: uletela je u njegovu kancelariju tri meseca nakon okončanja slučaja muzejskih ubistava i zatražila da joj sredi dozvolu za nošenje oružja. Za zaštitu, rekla mu je. Kako li je samo uspela da natera sebe i objasni mu potajni strah, znojave noćne more i osećaj bespomoćnosti koji ju je pro​ži​mao? „Bred mi je rekao da si odličan učenik”, kaza D’Agosta. „I mislio sam da ćete se dobro slagati, zato sam ga i preporučio. Ali što se tiče dozvole, ne moraš meni da se zahvaljuješ. Pendergast se lično pobrinuo za to. A sad, daj da vi​di​mo ka​kvim te je to pi​što​ljem Bred opre​mio.” Margo mu ga dade. „To je mali glok. Model 26, sa fabrički prerađenim nju​jor​škim oki​da​čem.” D’Ago​sta ga od​me​ri. „Lep i la​gan. Mada, po​ma​lo mali ra​di​jus.” „Tvoj prijatelj Bred je bio vrlo koristan. Naučio me je kentaki podešavanju i pomogao mi da iskoristim podesivi zazor. S njim sam prošla celu obuku. S bilo čim drugim bih bila verovatno potpuno ne​u​po​tre​blji​va.” „Sumnjam.” D’Agosta joj vrati maleno oružje. „S rezultatima poput ovih verovatno bi mogla da koristiš bilo šta.” Klimnuo je prema izlazu. „Haj​de​mo, ide​mo da​lje od ove buke. Ot​pra​ti​ću te” Margo zastade kod pulta da se odjavi i vrati zaštitnike za uši i iznenadi se kad je videla da se i D’Agosta upisao u dnevnik kao i ona. „I ti si pu​cao?” pi​ta​la ga je. „Zašto da ne?” okrenu se D’Agosta prema njoj. „Čak i matore prdonje kao što sam ja mogu da zarđaju.” Izašli su sa strelišta i počeli da se penju uz dugačke, strme stepenice. „U stvari, slučajevi kao što je ovaj sve gurnu do ivice”, kaza on. „Malo vežbe deluje kao dobra ideja. A posebno po​sle onog in​for​ma​tiv​nog sa​stan​ka.”

Margo se ne potrudi da odgovori na ovo. Pri vrhu stepeništa zastade i sačeka poručnika da je sustigne. On se pojavi, slabo dahćući, i oni zajedno prođoše kroz rotirajuća vrata, napolje na Trideset prvu ulicu. Veče je bilo sveže a saobraćaj slab. Margo pogleda na sat: uskoro će osam. Mogla bi da otrči do kuće, pripremi sebi laku večeru, a onda da pokuša da na​dok​na​di malo sna. „Kladim se da su te proklete stepenice izazvale više srčanih napada od sve testenine Njujorka”, kaza D’Agosta. „Mada, kako se čini, tebi nimalo nisu sme​ta​le.” Mar​go sleg​nu ra​me​ni​ma. „Ve​žba​la sam.” „Primetio sam. Nisi više ista osoba koju sam upoznao pre osamnaest me​se​ci. U sva​kom slu​ča​ju, bar ne spo​lja. Ka​kve ve​žbe ra​diš?” „Uglav​nom ve​žbe sna​ge. Znaš, ve​li​ka te​ži​na, malo po​na​vlja​nja.” D’Ago​sta klim​nu. „Dva-tri puta ne​delj​no?” „Radim gornje i donje mišićne grupe naizmenično. A takođe po​ku​ša​vam da ra​dim i in​ter​val​ni tre​ning.” „Ko​li​ko tre​nut​no di​žeš na ben​ču? Pe​de​set pet?” Margo odmahnu glavom. „Šezdeset, u stvari. Dobro je, jer prvi put ne moram da menjam sve one male utege na šipki. Mogu samo da uzmem dva​de​se​ti​ce.” D’Agosta ponovo klimnu. „Nije loše.” Krenuli su prema Šestoj aveniji. „I po​ma​že li?” „Izvi​ni?” „Pi​tam, po​ma​že li?” Margo se namršti. „Ne znam na šta misliš”, odgovori ona, ali dok je to još iz​go​va​ra​la, shva​ti​la je. „Ne”, rekla je samo trenutak kasnije, tišim glasom. „Ne sasvim, u sva​kom slu​ča​ju.” „Nemam nameru da se namećem”, kaza D’Agosta, tapšući se po džepovima, odsutno tražeći cigaru. „Ja sam prilično otvoren tip, ako nisi znala.” Pronašavši jednu, strgnuo je etiketu noktom i pogledao omot. „Pret​po​sta​vljam da je to sra​nje u Mu​ze​ju uti​ca​lo na sve nas.” Stigli su do avenije. Margo je oklevala na trenutak, gledajući prema se​ve​ru. „Izvi​ni”, ka​za​la je. „Iz​gle​da da mi nije lako da go​vo​rim o tome.” „Znam”, kaza D’Agosta. „A posebno sad.” Usledila je kratka tišina dok je pri​pa​lji​vao. „Do​bro se ču​vaj​te, dok​tor​ko Grin.”

Margo se bledo nasmeši. „I vi. I hvala još jednom za ovo.” Potapšala je svaštaru, a onda lagano krenula u trk, krenuvši na sever kroz saobraćaj, pre​ma Vest saj​du i svom domu.

20. D’Agosta pogleda na svoj sat: 22:00 h, još uvek nemaju apsolutno ništa da pokažu kao rezultat svog rada. Patroldžije su otkačile skloništa, sabirne centre, narodne kuhinje u uzaludnoj potrazi za bilo kim ko se previše interesuje za Mbvuna. Hejvardova, čije je znanje o podzemnim beskućnicima postalo neprocenjivi izvor, imala je čitav niz specijalnih izveštaja o isterivanju beskućnika. Nažalost, rezultati su takođe bili razočaravajući: „krtice” su nestajale pre njihovih pretraga i odlazile u još mračnije i tajnovitije dubine. Osim toga, kako je Hejvardova to objasnila, pretrage su mogle samo da zagrebu po površini ogromne mreže tunela ispod gradskih ulica. Bar se broj ludaka koji su se javljali Postu radi nagrade smanjio na minimum. Možda su svi bili više zabrinuti zbog Tajm​so​vog član​ka i Bi​ter​ma​no​vog ubi​stva. Pogledao je svoj sto koji je još uvek bio zatrpan ispod napola gotovih rezultata pretrage. Onda je skrenuo pogled na staničnu tablu po stoti put te večeri, uporno piljeći u mapu kao da će je gnev njegovog pogleda naterati da iz sebe iscedi neki odgovor. Postoji li nekakav obrazac? Mo​rao bi po​sto​ja​ti; bilo je to prvo pra​vi​lo de​tek​tiv​skog po​sla. Nije mu se ni najmanje jebalo za ono što je Horloker rekao: stomak mu je govorio da su ova ubistva delo više od jednog čoveka. A i nije to bio samo njegov stomak - ubistava je jednostavno bilo previše; a i modus operandu premda sličan, nije bio u dovoljnoj meri isti: neki leševi su bili dekapitovani, neki sa smrskanim lobanjama, a ostali su bih jednostavno unakaženi. Možda je stvarno bio u pitanju neki jebeni kult. Ali šta god da se pokaže na kraju, Horlokerovi preteći rokovi bili su samo smetnja koja oduzima vreme. Ono što im je trebalo bio je pravi strpljiv, metodičan i in​te​li​gen​tan de​tek​tiv​ski rad. D’Agosta se nasmeja samome sebi. Isuse, zvučim sve više kao Pen​der​gast. Iza zatvorenih vrata ostave, bočno u kancelariji, počeo je da raspoznaje neke čudne zvuke meškoljenja. Hejvardova je ušla tamo nekoliko minuta pre toga, na pauzu za kafu. Gledao je nekoliko trenutaka dok su zvuci i dalje dopirali. Konačno je ustao, prišao vratima, okre​nuo kva​ku i kro​čio unu​tra.

Hejvardova je stajala usred ostave, raskrečena u životinjskoj pozi, leve ruke kruto, poput strele ispružene ispred sebe, a desne zategnute unazad pored glave. Šake su joj bile napete i donekle skupljene, savijenih palčeva koji su štrčali nagore. Dok ju je posmatrao, okrenula je svoje malo telo za devedeset stepeni, promenila položaj ruku tihim odsečnim pokretom, a onda se okrenula za još devedeset stepeni. Sve to je iz​gle​da​lo kao neki po​ma​lo opa​san ba​let. Pokreti su bili naglašeni oštrim izdisajima, ali ne poput onih koje je ispuštala dok su se suočavali s ruljom u tunelima. Dok ju je gledao, ona se ponovo okrete, ovaj put prema njemu, i obe ruke spoji ispred sebe spo​rim, pro​mi​šlje​nim po​kre​tom. „Tre​ba vam ne​što, po​ruč​ni​če?” upi​ta ga. „Samo ob​ja​šnje​nje šta to, do đa​vo​la, ra​diš”, od​go​vo​ri on. Hejvardova se lagano ispravi do pune visine, ispusti dugi dah, a onda po​gle​da u nje​ga. „To je jed​na he​i​an se​ri​ja kata.” „Šta ka​žeš?” „Ceremonijalna vežba hotokan karatea”, kaza ona. A onda ga pogleda u oči. „Na neki način mi pomaže da se opustim”, objasni ona. „A ovo je ipak moja pa​u​za, po​ruč​ni​če.” „Onda, samo nastavi.” D’Agosta se okrenu prema vratima, a onda za​sta​de i po​gle​da na​zad. „Koji po​jas imaš?” Ona ga po​gle​da na​krat​ko. „Beli”, ko​nač​no od​go​vo​ri. „Aha.” Hejvardova se neznatno osmehnu. „Šotokan je originalna japanska škola karatea. Ona obično ne veruje u svakojake pastelne pojaseve, po​ruč​ni​če. Ima šest ni​voa be​log po​ja​sa, tri sme​đa, pa tek onda crni.” D’Ago​sta klim​nu. „I koji si ti nivo?” ra​do​zna​lo je upi​tao. „Sle​de​ćeg me​se​ca po​la​žem za san​ki​ju po​jas.” D’Agosta ču čagrljanje brave iz svoje kancelarije. Izašavši iz ostave i zatvorivši vrata za sobom, našao se licem u lice s korpulentnim kapetanom Veksijem. Bez ijedne reči Veksi se vrpoljio ispred stanične table. Sa spojenim šakama iza leđa intenzivno je proučavao gužvu cr​ve​nih i be​lih či​o​da. „Ovde po​sto​ji obra​zac”, ko​nač​no pro​go​vo​ri. „Stvarno?” upita D’Agosta, s mukom pokušavajući da učini svoj glas ne​u​tral​nim.

Vek​si klim​nu mu​dro, ali osta okre​nut le​đi​ma. D’Agosta ništa ne reče. Znao je da će do kraja svog života žaliti što je Vek​si​ja uklju​čio u slu​čaj. „Ovde počinje.” Uz meki udar, Veksijev prst pokaza zelenu tačku na mapi. D’Agosta primeti da je pokazao na Rembl, najdivljiji deo Central par​ka. „Kako si to shva​tio?” „Jednostavno”, reče Veksi. „Šef je porazgovarao sa glavnim pisarem iz Personalnog odeljenja. On je pogledao lokacije ubistava, uradio najpodesniju linearnu analizu i rekao da se radijalno pružaju tačno sa ovog mesta. Vidiš? Ubistva čine polukrug oko ove tačke. Ubistvo u zam​ku Bel​ve​de​re je ključ.” Okrenuo se. „Tamo na Rembliu ima stena i pećina, a i rastinje je gusto. Ima i mnogo beskućnika. Savršeno je kao mesto za skrivanje. Tamo ćemo naći ubi​cu.” Ovog puta D’Agosta nije uspeo da sakrije skepsu na licu. „Čekaj samo malo. Neki poreski štreber iz Personalnog vam je ovo rekao? Je li možda po​ku​šao da vam pro​da i novi pen​zi​o​ni plan?” Veksi se namršti, a njegovi naduveni obrazi obojiše se jarkocrveno. „Ne sviđa mi se tvoj ton, Vini - nije bio u redu ni na sastanku danas posle pod​ne, a nije u redu ni sada.” „Slušaj, Džek”, kaza D’Agosta trudeći se da sačuva strpljenje. „Šta bi, do đavola, jedan pisar, pa čak i ako je policijski, mogao da zna o obrascu ubijanja? To jednostavno nije dovoljno. Moraš da uzmeš u obzir ulaze, izlaze, ma sve. Osim toga, ubistvo u zamku Belvedere je jedino koje se najmanje uklapa u obrazac.” A onda odustade. Nije bilo smisla da Veksiju bilo šta objašnjava. Horloker je bio jedan od onih šefova koji je vo​leo spe​ci​ja​li​ste, struč​nja​ke i kon​sul​tan​te. A Vek​si je bio pra​vi uvla​kač… „Tre​ba​će mi ova mapa”, reče Vek​si. D’Agosta je posmatrao široka pleća čoveka pred sobom. Dok je to či​nio, jed​no sve​tlo se iz​ne​na​da upa​li u nje​go​voj gla​vi. Sada je znao o čemu se tu za​pra​vo radi. Ustao je. „Samo izvoli”, reče. „Prvobitni dosijei su u ovim ormanima ovde, a na​red​ni​ca Hej​vard ima neke ne​pro​ce​nji​ve…” „Ona mi neće trebati”, kaza Veksi. „Samo stanična tabla i dosijei. Pošalji to u moju kancelariju sutra ujutro. Kancelarija 2403. Sele me

ovde u štab.” Lagano se okrenuo i pogledao D’Agostu. „Izvini, Vini. Čini se da se sve svelo na pitanje hemije. Mislim, ja i Horloker. Potreban mu je neko na koga može da se osloni. Neko ko ume da obuzda štampu. Ništa lično, znaš. Ti ćeš i dalje, na ovaj ili onaj način, biti na slučaju. A sada, pošto će konačno da usledi neki napredak, možda ćeš se osećati bolje u vezi sa čitavim slučajem. Postavićemo zasedu na Rembliu i uhva​ti​će​mo tog tipa.” „Sigurno”, kaza D’Agosta. Podsetio je sebe da ovo nije slučaj koji se mo​gao do​bi​ti i da ga u stva​ri ni​kad nije ni hteo. Ali to nije po​ma​ga​lo. Vek​si is​pru​ži ruku. „Nema lju​tiš, a, Vini?” D’Agosta prihvati punačku toplu šaku. „Nipošto, Džek”, čuo je sebe kako ovo iz​go​va​ra. Veksi još jednom pogleda po kancelariji, kao da traži još neke stvari koje bi vredelo imati. „Pa, moram da idem”, konačno reče. „Hteo sam ovo da ti lič​no sa​op​štim.” „Hva​la.” Stajali su tako dok se neprijatna tišina produbljivala. A onda ga Veksi čud​no po​tap​ša po ra​me​nu i iza​đe iz kan​ce​la​ri​je. Začulo se meko šuškanje kad mu se Hejvardova pridružila. Stajali su u tišini i slušali korake koji su se udaljavali niz hodnik s podom od linoleuma, sve dok se konačno nisu izgubili u tihom zujanju kuckanja i da​le​kih raz​go​vo​ra. A onda se Hej​var​do​va okre​nu pre​ma D’Ago​sti. „Poručniče, kako možete da ga pustite da se s ovim izvuče?” ogorčeno je pitala. „Mislim, kad smo leđima podupirali onaj zid dole u tunelu, taj kuč​kin sin je jed​no​stav​no zbri​sao.” D’Agosta ponovo sede, opipavajući gornju fioku svog stola tražeći cigare. „Poštovanje prema pretpostavljenima nije tvoja jača strana, a, narednice?” pitao ju je. „Bilo kako bilo, zašto misliš da ovo nije neka vrsta nagrade?” Našao je cigaru, probušio rupu u njenom vrhu olovkom, a za​tim je za​pa​lio. Dva sata kasnije, dok je D’Agosta vršio poslednje pripreme za selidbu ormana na gornji sprat, Pendergast uđe u kancelariju. Bio je to Pendergast kakvog je D’Agosta pamtio: besprekorno crno odelo, veoma strogo skrojeno prema njegovom vitkom stasu, beloplava kosa začešljana unazad i ručno izrađene uglancane engleske mokasine u

tamnocrvenoj boji. Kao i obično, izgledao je više kao neki pomodni gro​bar, nego FBI agent. Pendergast pokaza fotelju za posetioce kratko klimnuvši. „Mogu li?” D’Agosta spusti slušalicu i klimnu. Pendergast skliznu u naslonjaču mačjom gracioznošću. Pogledao je oko sebe i primetio kutije sa dosijeima i beli pravougaonik na zidu gde je ranije visila mapa. Okrenuo se pre​ma D’Ago​sti upit​no po​dig​nu​tih obr​va. „To je sada Veksijeva glavobolja.” D’Agosta odgovori na ne​po​sta​vlje​no pi​ta​nje. „Meni je do​de​ljen pri​go​dan za​da​tak.” „Zaista”, kaza Pendergast. „Poručniče, delujete kao da niste poraženi ovim pre​o​kre​tom.” „Poražen?” kaza D’Agosta. „Pogledaj okolo još jednom. Stanične table više nema, dosijei su spakovani, Hejvardova je u krevetu, kafa je vruća, ci​ga​ra je upa​lje​na. Ose​ćam se fan​ta​stič​no.” „Prilično sumnjam u to. Ali ipak, verovatno ćeš mirnije spavati nego štitonoša Veksi. ’Nespokojno leže glava, što krunu nosi’ i sve to.” Pogledao je u D’Agostu s izrazom na licu kao da se zabavlja. „I šta ćemo da​lje?” „Ah, još uvek sam pridodeljen slučaju”, odgovori D’Agosta. „Ali na koji na​čin, Vek​si se nije po​tru​dio da mi ob​ja​sni.” „Verovatno ni on sam ne zna. Ali mislim da možemo biti sigurni da nećeš sedeti skrštenih ruku.” Pendergast ućuta i D’Agosta se zavali u svojoj fotelji, uživajući u cigari i zadovoljno puštajući da se tišina proširi i is​pu​ni či​ta​vu pro​sto​ri​ju. „Bio sam jed​nom u Fi​ren​ci”, ko​nač​no kaza Pen​der​gast. „Oh, stvarno? Baš sam bio u Italiji. Odveo sam prošle jeseni sina da vidi svo​ju pra​ba​bu.” Pen​der​gast klim​nu. „Je​ste li obi​šli Pa​la​tu Piti?” „Piti šta?” „To je u stvari muzej umetnosti. Izvrstan je. Tamo se čuva srednjovekovna mapa, naslikana kao freska na jednom od zidova i to go​di​nu dana pre nego što je Ko​lum​bo ot​krio Ame​ri​ku.” „Ša​liš se.” „Na mestu gde će kasnije Amerika biti otkrivena, mapa je prazna osim nat​pi​ša ’Cui ci sono del mo​stri’.” D’Ago​sta is​kri​vi lice. „Ovde, tu su… mo​stri. Šta je to?”

„To zna​či: ’Ovde, tu su mon​stru​mi.” „Monstrumi. Aha. Isuse, potpuno sam zaboravio italijanski. Pričao sam ita​li​jan​ski s ba​bom i de​dom.” Pendergast klimnu. „Poručniče, hoću da mi odgovoriš na jedno pi​ta​nje.” „Pu​caj.” „Pogodi koji je najnaseljeniji region na zemlji koji se ne može naći na mapi.” D’Ago​sta sleg​nu ra​me​ni​ma. „Ne znam. Mil​vo​ki?” Pendergast se sumorno osmehnu. „Ne. A nije ni Mongolija. Niti su to ni Au​stra​li​ja, ni Novi Ze​land. U pi​ta​nju je pod​ze​mlje Nju​jor​ka.” „Za​je​ba​vaš me, je l’ tako?” „Ne za​je​ba​vam te, kako si to već tako šar​mant​no re​kao.” Pen​der​gast se promeškolji u svojoj naslonjači. „Vinsente, podzemlje Njujorka me podseća na tu mapu iz Palate Piti. To je stvarno neistražena teritorija. I, kako se čini, nezamislivo ogromna. Na primer, postoji deset podnivoa ispod Grand central stanice - i to bez kanalizacije i odvoda za slučaj olu​je. A ni​voi is​pod Pen sta​ni​ce idu još i du​blje.” „Zna​či bio si dole”, pri​me​ti D’Ago​sta. „Jesam. I to nakon što sam se video s tobom i narednicom Hejvard. Bio je to u stvari istraživački pohod. Želeo sam da steknem osećaj o okruženju i testiram svoju sposobnost da se krećem onuda i saznam koliko mogu. Uspeo sam da porazgovaram s nekolicinom podzemnih sta​nov​ni​ka. Re​kli su mi mno​go, ali su zato na​go​ve​sti​li još mno​go više.” D’Ago​sta se nagnu na​pred. „Jesi li čuo što​god o ubi​stvi​ma?” Pendergast klimnu. „Indirektno. Ali oni koji najviše znaju dublje su pod zemljom nego što sam prilikom prvog ulaska bio spreman da idem. Potrebno je vreme da se stekne poverenje tih ljudi i moram još mnogo da radim na tome. A posebno sada. Vidiš, podzemni beskućnici su užasnuti.” Pendergast okrenu svoje blede oči prema D’Agosti. „Zbrajajući nekolicinu privatnih razgovora koje sam vodio, shvatio sam da je neka misteriozna grupa ljudi naselila podzemlje. A najveći deo ovih glasina čak ni ne sadrži reč ljudi. Navodno, oni su divlji, kanibalistički nastrojeni po​lu​lju​di. I na​vod​no su upra​vo oni od​go​vor​ni za ubi​stva.” Usledila je pauza. D’Agosta ustade i priđe prozoru, posmatrajući noć​nu pa​no​ra​mu Men​het​na. „Ve​ru​ješ u to?” ko​nač​no je upi​tao.

„Ne znam”, odgovori Pendergast. „Moram da razgovaram s Mefistom, vođom zajednice koja se nalazi ispod Kolumbus serkla. Mnoge stvari koje je ispričao Postu u nedavnom članku deluju uznemirujuće istinito. Na nesreću, to je čovek s kojim je teško doći u kontakt. Veoma je nepoverljiv prema svim autsajderima i vrlo strastveno mrzi vlast. Ali ose​ćam da je on oso​ba koja me može odve​sti tamo gde mo​ram da odem. D’Ago​sta iz​vr​nu usne. „Tre​ba ti part​ner?” pi​tao je. Mali smešak se pojavi na Pendergastovom licu, ali onda nestade. „To je jedno ekstremno opasno i divlje mesto. Međutim, razmisliću o ovoj po​nu​di. Mi​slim da je fer?” D’Ago​sta klim​nu. „Dobro. A sada, predlažem da odeš kući i malo odspavaš.” Pendergast ustade. „Premda to ne zna, prijatelj Veksi će trebati svu pomoć do koje može da dođe.”

21. Sajmon Brambl patent-kopčom zatvori svoju mapu pevušeći „Makušlu” onako za sebe. Uživao je zadovoljno bacivši pogled na laboratoriju: higijensku tuš-kabinu u uglu i iza stakla uredno poređane redove hromiranih i čeličnih instrumenata, koji su mu namigivali na prigušenom svetlu. Osećao se neverovatno zadovoljnim samim sobom. Ponovo je u glavi premotavao scenu za vreme koje je izvodio svoje male majstorije, a posebno ravnodušno Frokovo lice. Ravnodušno, ali iznutra bez sumnje plameno. To je donekle nadoknadilo Frokovu malu porugu zbog trijumfa u vezi sa jačinom ujeda. I pored toga što je radio za gradsku vladu, Brambl je ipak uživao u ovom jednom akademskom po​e​nu koji je po​sti​gao, kao uo​sta​lom i bilo ko dru​gi. Zadenuo je meku kožnu mapu pod mišku i ponovo pogledao po prostoriji. Bila je to predivna laboratorija, dobro osmišljena i odlično opremljena. Čeznuo je za nečim slično elegantnim i savremenim u odeljenju medicinskog istražitelja. Ali to se nikad neće dogoditi, i on je to znao; grad je bio u hroničnoj besparici. Kad ovaj detektivski posao forenzičke patologije ne bi bio toliko zanimljiv, istog trenutka bi se pre​ba​cio u neku ve​o​ma lepo opre​mlje​nu kulu od slo​no​va​če. Zatvorio je lagano vrata za sobom, iznenađen, kao i uvek, prazninom hodnika. Nikad nije video društvo koje je toliko nerado ostajalo da radi noću kao što je to bilo osoblje ovog Muzeja. Ipak, nije mu smetala tišina. Bila je osvežavajuća i drugačija, baš kao što je to bio i muzejski miris prašine i starog drveta u odnosu na zadah formalina i truleži koji je prožimao salu medicinskog istražitelja. Odlučio je da dužim putem izađe iz Muzeja, kao što je to činio svake večeri, kroz Afričku dvoranu. Nalazio je da su diorame u njoj prava mala umetnička dela. A posebno su izgledala dobro u ovaj pozni čas, kada su svetla blia pogašena i kad je svaka diorama blistala od unutrašnjeg osvetljenja poput prozora koji gle​da u neki dru​gi svet. Prošao je dugačkim hodnikom i, gajeći averziju prema liftovima, sišao niz tri reda stepenika. Prošavši ispod metalnog zasvodenog prolaza, našao se u Okeanografskoj dvorani. Samo je noćno svetlo bilo uključeno i sala je bila mračna i zagonetna, a i tiha, osim večno prisutnog puckanja,

uzdaha i škripe drevne zgrade Muzeja. Divno, pomislio je. Ovo je bio pravi način da se obiđe Muzej, bez sve one užasne dečurlije koja vrišti i njihovih unjkavih učitelja. Prošao je ispod replike džinovske sipe, kroz dve međusobno poduprte, žućkaste slonovske kljove, i ušao u Afričku dvo​ra​nu. Ponoć. Sporo je prolazio kroz salu, dok se krdo slonova, koje je stajalo u centru, jedva naziralo u tami, a srednje grupe stajale poređane u dupli red, spram zidova, sa obe njegove strane. Grupa gorila mu je bila omiljena, zastao je ispred nje, pućeći usne i prepuštajući se prikazanoj sceni. Bila je tako stvarna, želeo je da uživa u njoj. Stvari će se ovde uskoro približiti kraju; njegov posao je skoro gotov. Ako je bio u pravu, onaj siroti Biterman i ostaci Šašin Vokera potpuno će se uklopiti u obra​zac. On konačno uz uzdah skrenu kroz niski prolaz, a zatim nastavi niz kameni hodnik prema Kuli. Bila mu je poznata priča čuvene Kule: kako je 1870. Endjurans S. Flajt, železnički magnat i treći upravnik njujorškog Prirodnjačkog muzeja, izgradio čudovišni i zamkoviti dodatak prvobitnoj muzejskoj zgradi. Trebalo je da za model posluži velški zamak Karnarvon, koji je Flajt pokušao - neuspešno - da kupi za sebe. Bistrije glave su ipak prevladale i Flajt je uklonjen iz kancelarije pa je samo centralna kula bila završena. Sada je ugao jugozapadne fasade ove institucije činila šestougaona Kula, prvenstveno korišćena za čuvanje beskrajnih muzejskih kolekcija. Bilo je to takođe, kako je Brambl čuo, i omiljeno mesto sastanaka onih muzejskih zaposlenika koji su voleli da po​se​ću​ju je​zi​va me​sta. Mračna sala u podnožju Kule, koja je ličila na katedralu, beše prazna i Bramblovi koraci odjekivali su šuplje dok je prelazio mermerni pod prema izlazu za zaposlene. Klimnuvši čuvaru, izašao je na vlažni noćni vazduh na Muzejsku ulicu. Bila je ponoć, ali avenija je još uvek bila pre​pla​vlje​na lju​di​ma i tak​si​ji​ma. Napravio je nekoliko koraka, a onda se okrenuo diveći se. Bez obzira na to koliko ju je puta video, nikad se nije umorio od gledanja u Kulu. Uzdizala se nekih pedeset-šezdeset metara u visinu, sa vrhom u vidu kandžolikih ukrasa, i bacala tamnu senku čak do Pedeset devete ulice po vedrom danu. Noćas je bila bleda pod svetlošću voštanog meseca, iz​gle​da​la je mut​no, kao puna du​ho​va.

Konačno, uz još jedan uzdah, krenuo je dalje, zašao za ugao u Osamdeset prvu, i tako krenuo na zapad prema Hadsonu i svom skromnom stanu. Ponovo je počeo da pevuši sebi u bradu. Dok je tako išao, ulica je postepeno dobijala ofucani karakter, a broj pešaka je počeo da se proređuje. Ali Brambl to nije primećivao, hodao je žustro i udisao noćni vazduh. Pirkao je prijatan vetrić, svež i donekle oštar, idealan za ovo doba leta. Par zalogaja za večeru, brzi tuš, gutljaj grin spota i biće u krpama za sat vremena. Kao i obično, ustaće oko pet, budući da je jedan od onih srećnika kojima skoro uopšte ne treba san. Bila je to sjajna prednost za medicinskog istražitelja, što ne mora da spava, a posebno za onog koji je hteo da bude najbolji u svojoj profesiji. Brambl više nije ni brojao prilike kada bi se prvi našao na mestu nekog važnog zločina, jednostavno zbog činjenice da je bio budan kada su svi ostali čvrsto spa​va​li. Komšiluk je sad delovao još siromašnije, ali ostao je još samo jedan blok do Brodveja i njegovih prenatrpanih pekara, knjižara i delikatesnih radnji. Brambl je koračao duž reda trošnih kuća od mrkog peščara, sada podeljenih na garsonjere i minijaturne stanove. Nekoliko bezazlenih pi​ja​na​ca je dan​gu​bi​lo na da​ljem ćo​šku. Kad je stigao do sredine bloka, opazio je pokret krajičkom oka: nešto beše u mračnoj niši podrumskog ulaza u napuštenom stepenišnom prilazu. Ubrzao je korak. Odande je dopro neki neuobičajeno gadan smrad, preoštar čak i za Njujork. Čuvši kako se nešto hitro kreće trotoarom iza njega, instinktivno je gurnuo ruku u svoju mapu zbog skalpela koji je uvek nosio sa sobom. Usta su mu se stisnula kada je prste sklopio oko hladne ergonomske drške. Nije osetio stvarnu paniku: jednom su ga opljačkali držeći pištolj uperen u njega, a dva puta pod pretnjom noža - znao je tačno šta mu je raditi. Izvukao je skalpel iz mape i naglo se okrenuo, ali iza njega nije bilo nikog: pogledao je oko sebe u trenutku potpuno zbunjen, pre nego što ga je nečija ruka ščepala oko vrata i odvukla u mrak. Pretpostavio je, na neki čudan i objektivan način, da je to stvarno nečija ruka; morala je to biti, pa ipak bila je klizava ali isto tako i snažna. Zatim je, skoro istog momenta, osetio neki čudan prodirući osećaj odmah ispod adamove jabučice. Da, bio je to čudan ose​ćaj, za​i​sta ne​o​bi​čan.

22. Margo otključa vrata Laboratorije forenzičke anatomije, potajno zadovoljna što ju je zatekla u mraku i pustu. Ovo je bilo prvo jutro da je uspela da stigne na posao pre doktora Brambla. Većinu jutara, kad bi došla on bi već sedeo na svojoj laboratorijskoj stolici, pijuckajući šoljicu muzejske kafe i izvijajući svoje uske obrve iznad rama naočara u znak pozdrava. Onda bi krenuo s istom pričom o tome kako Muzej sigurno filtrira kafu već korišćenim formaldehidom, pozajmljenim na Odeljenju za konzervaciju životinja. Nekih drugih jutara, stigla bi i zatekla Froka, koji je takođe stigao pre nje, i tada su dva naučnika, nadvijena nad sto ih neki izveštaj, nastavljala svoju uobičajenu prepirku ljubaznim tonom s pri​kri​ve​nom za​je​dlji​vo​šću. Ubacila je svoju svaštaru u fioku i obukla mantil prišavši prozoru nakon toga. Sunce je granulo iznad zgrada na Petoj aveniji, kupajući upravnu zgradu u zlataste i bakarne prelive. Ispod prozora, park se budio: majke su šetale sa decom prema zoološkom vrtu, džogeri su trupkali duž dugačke i ovalne trim staze oko rezervoara. Pogled joj se pomerio prema jugu, svetlost je konačno stigla i do purpurne mase zamka Belvedere, i ona neznatno slegnu ramenima dok je zurila u tamni zadnji deo obrastao gustišem, gde je Nikolas Biterman okončao svoj život nasilnom smrću. Njegovo bezglavo telo, znala je, trebalo je da ka​sni​je tog ju​tra stig​ne u la​bo​ra​to​ri​ju. Vrata se otvoriše i doktor Frok se ukotrlja unutra, bio je samo krupna silueta nasuprot mraku laboratorije. Kad je stigao do dela obasjanog suncem, Margo se okrenu da ga pozdravi. Videvši izraz na njegovom licu, ona se mo​men​tal​no za​le​di. „Dok​to​re Frok?” upi​ta. „Je​ste li do​bro?” Prišao joj je lagano, inače crvenog lica koje je sada bilo ispijeno i ble​do. „Donosim tragične vesti”, kaza on tihim glasom. „Pozvali su me veoma rano jutros. Sajmon Brambl je sinoć ubijen dok se iz Muzeja vra​ćao kući.” Margo se namršti, naglo udahnuvši. „Sajmon Brambl?” ponovi ona ne shva​ta​ju​ći.

Frok se dokotrlja još bliže i uze je za ruku. „Žao mi je što sam ja taj koji ti ovo saopštava, draga moja”, kaza on. „Sve se tako strašno i iz​ne​na​da do​go​di​lo.” „Ali kako?” upi​ta Mar​go. „Izgleda da je napadnut u Osamdeset prvoj ulici”, reče Frok. „Grlo mu je prerezano. Osim toga…” Frok raširi ruke koje su se, Margo je to pri​me​ti​la, tre​sle od uz​bu​đe​nja. Činilo se nestvarnim, poput nekog sna; nije mogla da poveruje da je čovek, koji je stajao ispred onog ogromnog platna prethodnog jutra i ba​ra​tao da​ljin​skim upra​vlja​čem kao sa​mu​raj​skim ma​čem, sada mr​tav. Frok uzdahnu. „Možda to nisi znala, Margo, ali Sajmon i ja se baš nismo uvek slagali. Imali smo neka profesionalna razmimoilaženja. Ali uvek sam gajio veliko poštovanje za tog čoveka. Ovo je veliki gubitak za Odeljenje medicinskog istražitelja. Kao i za naš posao, pošto se dogodilo u ova​ko kri​tič​nom tre​nut​ku.” „Naš posao”, ponovi Margo sama od sebe. Ali posle toga zaćuta. „Ali ko je to uči​nio?” „Nije bilo sve​do​ka.” Ostali su nepokretni na trenutak, Frokova ruka počivaše na njenoj, toplo i nežno je tešeći. A onda se on lagano udalji. „Ne znam koga će nam s Odeljenja poslati kao zamenu, ako nam ikoga i pošalju”, kaza on. „Ali mislim da bi Sajmon želeo da nastavimo u duhu onoga što je započeo.” Okrenuo se prema daljem zidu i uključio plafonsko osvetljenje, preplavljujući svetlom centar prostorije. „Uvek sam nalazio da je posao najbolji protivotrov za tugu.” Dugo posle toga ništa nije rekao. Zatim je uzdahnuo, kao da se primorava da nastavi. „Da li bi htela da izvadiš leš A iz frižidera? Imam neku teoriju o potencijalnoj genetskoj anomaliji koja je možda izazvala te deformitete. Osim ako ne želiš da uzmeš slobodan dan?” Po​di​gao je obr​ve. „Ne”, odgovori Margo, odmahujući glavom. Frok je bio u pravu. Brambl bi voleo da nastave dalje. Ustavši sporo i prešavši na drugu stranu prostorije ona čučnu, otvori vrata ormana i zatim izvuče dugo metalno korito. Neidentifikovano telo koje je na njemu ležalo svedeno je i preraspoređeno u puku gomilu nepravilnih hrpa ispod plavog pre​kri​va​ča. Pre​ba​ci​la je ko​ri​to na ko​li​ca i do​gu​ra​la ih pod sve​tlo. Frok je pažljivo svukao prekrivač i počeo mukotrpni proces merenja

zglobnih kostiju deformisanog skeleta uz pomoć elektronskog šublera. Osećajući se jezivo nestvarno, Margo se vrati proučavanju još jedne serije snimaka magnetnom rezonancom. Laboratorija zapade u dugu ti​ši​nu. „Da li imaš neku predstavu o kakvom je to tragu juče govorio Saj​mon?” ko​nač​no upi​ta Frok. „Izvinite?” kaza Margo podignuvši glavu. „Oh. Ne, ne znam. Sa mnom o tome nije raz​go​va​rao. Ja sam bila pod​jed​na​ko iz​ne​na​đe​na kao i vi.” „Šteta” prokomentarisao je Frok. „Koliko ja znam, o tome nije ostavio nikakve beleške.” Ponovo je zaćutao na neko vreme. „Prava šteta, Margo”, na kraju reče tihim glasom. „Možda nikada nećemo saznati šta je ot​krio.” „Niko ni​šta ne pla​ni​ra kao da će su​tra​dan umre​ti.” Frok odmahnu glavom. „Sajmon je bio kao i većina medicinskih istražitelja koje poznajem. Uzbudljivi, zanimljiv i slučajevi poput ovog su retki i kad se neki pojavi… pa, ne mogu uvek da se otmu želji da malo drame.” Odjednom je pogledao na svoj sat. „Oh, draga. Hej, skoro sam zaboravio da imam sastanak na Osteologiji. Margo, pitam se da li bi htela da malo to ostaviš po strani i zameniš me ovde na neko vreme. Možda su u pitanju ove tragične vesti ili to što već previše dugo buljim u ove kosti. Ali mi​slim da bi ovom za​dat​ku go​dio par sve​žih oči​ju.” „Na​rav​no”, od​go​vo​ri Mar​go. „Šta tač​no tra​ži​te?” „Voleo bih da znam. Prilično sam siguran da je ova osoba imala neku urođenu bolest. Želim da izmerim morfološke promene kako bih ustanovio da li je bilo i genetskih promena. Na nesreću, to znači da bi trebalo izmeriti skoro svaku kost u telu. Pomislio sam da krenem od zglobova i prstiju, pošto su, kao što znaš, te kosti najpodložnije ge​net​skim pro​me​na​ma.” Margo pogleda prema stolu za analizu. „To bi moglo da potraje da​ni​ma”, kaza ona. Frok ogorčeno slegnu ramenima. „I sam sam toga savršeno svestan, draga moja.” Uhvatio je šine svojih točkova i snažno se odgurnuo prema vra​ti​ma. Margo umorno poče da meri svaku kost elektronskim šublerom i unosi podatke na tastaturi terminala. Čak su i najmanje kosti zahtevale desetine merenja i uskoro je duga lista brojeva počela da se pojavljuje na

susednom ekranu. Pokušavala je da ne bude nestrpljiva zbog zamornog posla i grobne tišine laboratorije. Ako je Frok bio u pravu i deformiteti su stvarno genetske prirode, to će pretragu za identitetom tela prilično skratiti. U ovom trenutku bio im je potreban svaki trag koji uspeju da pronađu: kosturi iz Laboratorije za fizičku antropologiju nisu pružili nikakav novi podatak. Dok je radila, uhvatila je sebe kako se pita na šta li je to Brambl mislio. Ali sećanje na Brambla bilo je i previše strašno. Misliti na čoveka, koji je napadnut i ubijen… Odmahnula je glavom, pri​mo​ra​va​ju​ći sebe da se kon​cen​tri​še na dru​ge stva​ri. Iznenadna zvonjava telefona trgnula ju je od jednog komplikovanog merenja. Ponovo je zazvonio - dva kratka zvuka - i ona shvati da ovo nije lo​kal​ni po​ziv. To je ve​ro​vat​no D’Ago​sta, zove zbog dok​to​ra Bram​bla. Ona po​di​že slu​ša​li​cu. „Fo​ren​zi​ka.” „Da li je dok​tor Brambl tu?” upi​ta je​dan po​ma​lo dr​ski, mla​đah​ni glas. „Doktor Brambl?” Margoine misli počeše da jurcaju. Šta ako je neki ro​đak? Šta da mu kaže? „Halo?” po​no​vi glas. „Da, da”, kaza Margo. „Doktor Brambl nije ovde. Mogu li vam po​mo​ći?” „Nisam siguran. U pitanju je poverljiva stvar. Mogu li da znam s kim raz​go​va​ram?” „Ja sam dok​tor​ka Grin”, kaza Mar​go. „Asi​sti​ram mu.” „Ah! Onda je u redu. Ovde doktor Kavalijeri iz Svetog Luke u Bal​ti​mo​ru. Iden​ti​fi​ko​vao sam pa​ci​jen​ta kog je tra​žio.” „Pa​ci​jen​ta?” „Da, onog sa spondilolistezom.” Margo je mogla da čuje šuškanje papira na drugoj strani veze. „Ovo je jedna strašno bizarna gomila rendgenskih snimaka. Prvo sam pomislio da je u pitanju neka šala. Sko​ro mi je pro​ma​klo.” Margo pokuša da pronađe komad papira i olovku. „Bolje da mi is​pri​ča​te sve is​po​čet​ka.” „Dobro”, odgovori glas. „Ja sam ortopedski hirurg u Baltimoru. Ovde nas ima samo troje koji radimo korektivnu hirurgiju kako bismo sprečili spon​di​lo​li​ste​zu. Dok​tor Brambl je to na​rav​no znao.” „Spon​di​lo​li​ste​zu?” Nastupila je tišina. „Vi niste doktor?” upita Kavalijeri, sa osuđujućim

to​nom u gla​su. Margo duboko udahnu. „Doktore Kavalijeri, možda bi bilo bolje da vam kažem. Ali doktor Brambl je… pa, sinoć je ubijen. Ja sam evolucioni biolog koji mu pomaže da analizira ostatke nekoliko žrtava ubistva. Po​što dok​tor Brambl više nije ovde, mo​ra​te mi sve is​pri​ča​ti.” „Ubi​jen? Pa ko​li​ko juče sam raz​go​va​rao s njim!” „Sve se do​go​di​lo pri​lič​no iz​ne​na​da”, kaza Mar​go. Nije že​le​la da za​la​zi u de​ta​lje. „Pa to je užasno. Doktor Brambl je bio veoma dobro poznat širom ze​mlje, a da ne spo​mi​njem Uje​di​nje​no Kra​ljev​stvo…” Glas nestade. Margo, držeći utihnulu slušalicu na uvetu, ponovo se seti poslednjeg puta kad je videla medicinskog istražitelja: na govornici Linijus hola, sa prikrivenim osmehom na licu i očima koje su sjaktale iza ro​žna​tog okvi​ra. Trgnuo ju je uzdah s druge strane veze. „Spondilolisteza je fraktura i iskliznuće jednog slahinskog pršljena. Ispravljamo to tako što pričvršćujemo metalnu pločicu za kičmu uz pomoć malenih šrafova. Kako se šrafovi zatežu za pločicu, ona gura polomljeni pršljen nazad na me​sto.” „Ni​sam si​gur​na da shva​tam vezu”, kaza Mar​go. „Sećate li se ona četiri trougla na rendgenskim snimcima koje mi je poslao doktor Brambl? To su rupe za metalne pločice. Ovaj čovek je bio operisan zbog spondilolisteze. Veoma mali broj hirurga obavlja ovaj po​stu​pak, zbog čega mu je lako ući u trag.” „Shva​tam”, kaza Mar​go. „Znam da je ovo snimak jednog od mojih pacijenata, iz jednog jednostavnog razloga”, nastavi Kavalijeri. „Jasno je da je ove šrafčiće napravila jedna fabrika čeličnih medicinskih pomagala iz Mineapolisa, koja je prestala s radom još 1989. Obavio sam nekih tridesetak operacija koristeći njihove šrafove. Koristio sam svoju specijalnu tehniku specifično mesto za šrafove, iza poprečnog produžetka drugog slabinskog pršljena. Vrlo briljantna tehnika, u stvari. Možete pročitati o njoj u jesenjem izdanju Žurnala medicinske ortopedije, iz 1987, ako vas zanima. Bolje je držala kost, vidite, i zahtevala manje prijanjanje kostiju. Niko drugi je nije primenjivao osim mene i dva specijalizanta koja sam ja obučavao. Naravno, zastarela je nakon što je razvijen Štajnmanov zahvat.

Tako da ispada da sam ja bio jedini doktor koji ju je primenjivao.” Margo je mo​gla da čuje po​nos u nje​go​vom gla​su. „Ali misterije nema: nijedan hirurg kog poznajem ne bi skinuo korektivne pločice za ovu vrstu spondilolisteze. To se jednostavno ne radi. Pa ipak, rentgenski snimci jasno pokazuju da su mom pacijentu skinuti pločica i šrafovi, bog će ga znati zašto, nakon čega su ostali samo kanalići. Kanalići se ne mogu ukloniti, naravno, oni su usađeni u kost. A za​što je ovom čo​ve​ku to sklo​nje​no…” glas mu jed​no​stav​no ne​sta​de. Mar​go je ve​o​ma žur​no za​pi​si​va​la sve ovo. „Na​sta​vi​te.” „Kao što rekoh, kad sam pogledao snimke, odmah sam znao da je u pitanju jedan od mojih pacijenata. Međutim, bio sam zapanjen stanjem kostura. Taj neobuzdani rast kostiju. Znao sam da nikada nisam operisao ni na kome ko je u ta​kvom sta​nju.” „Zna​či, rast ko​sti​ju je na​stu​pio tek ka​sni​je?” „Apsolutno. U svakom slučaju, pronašao sam svoje zapise i, sudeći.po dokaznim snimcima, uspeo sam da identifikujem pacijenta. Operisao sam ga uju​tro dru​gog ok​to​bra, 1988. go​di​ne.” „I ko je bio taj pacijent?” upita Margo, držeći olovku spremnu u ruci. Krajičkom oka je primetila da se Frok vratio u kancelariju i da se kretao pre​ma njoj, pa​žlji​vo je slu​ša​ju​ći. „Čekajte, tu mi je negde.” Čula je kako on ponovo pretura po papirima. „Faksiraću vam ove beleške, naravno, ali sam siguran da vam od​mah tre​ba… evo ga. Ime pa​ci​jen​ta je Gre​go​ri S. Ka​va​ki​ta.” Margo oseti kako joj se krv ledi u žilama. „Greg Kavakita?” graknu ona. „Da, Gregori S. Kavakita, doktor. Nema sumnje. Čudno, ovde piše da je bio evo​lu​ci​o​ni bio​log, kao i vi. Mo​žda ste ga po​zna​va​li?” Margo spusti slušalicu, ne mogavši više da govori. Prvo doktor Brambl, a sad - pogledala je Froka i uspaničila se kad je videla njegovo posivelo lice. Bio je iskrivljen na jednu stranu u kolicima i čvrsto je, te​ško di​šu​ći, ru​kom pri​ti​skao gru​di. „Gregori Kavakita?” uzdahnu Frok. „Ovo je Gregori? Oh, dragi bože.” Disanje mu se produbi te on sklopi oči i lagano obesi glavu. Margo se hi​tro okre​nu i otr​ča do pro​zo​ra, pri​gu​šu​ju​ći je​ca​je. Sam od sebe, njen um blesnu od sećanja na onaj užasni vikend pre osamnaest meseci kad su počela ubistva u Muzeju. Pa onda, otvaranje Sujeverja, masovna klanica i, konačno, ubistvo Mbvuna. Greg Kavakita je

bio kustos asistent u Muzeju, i njen kolega, kao i Frokov student. Više od bilo koga drugog Greg je pomogao da se identifikuje i zaustavi čudovište. Upravo njegov program za genetsku ekstrapolaciju obezbedio je ključ za misteriju, koji im je pomogao da shvate ko je Mbvun i kako se on može ubiti. Ali užas koji je usledio uticao je na sve redom, a posebno na Grega. Vrlo brzo je napustio Muzej i prekinuo svoju briljantnu karijeru. Niko ni​šta o nje​mu po​sle toga nije čuo. Niko osim nje. Pokušao je da je kontaktira, ostavivši poruku na njenoj sekretarici pre nekoliko meseci. Tada joj je rekao da mu nešto treba, da mu je potrebna njena pomoć. Nije se potrudila čak ni da mu od​go​vo​ri. I sada je mogla da shvati koji je bio njegov razlog što je napustio Muzej: patio je od neke užasne bolesti koja mu je deformisala kosti, pretvarajući ga lagano u ovaj iskrivljeni kostur na kolicima. Bez sumnje ga je bilo sramota, a verovatno je bio i uplašen. Možda je pokušavao da pronađe lek. Možda je na kraju već postao beskućnik. A onda, konačna uvreda za život koji je toliko obećavao: ubistvo, dekapitacija, divlje glo​da​nje nje​go​vih ko​sti​ju, ne​gde u mra​ku. Upiljeno je gledala kroz prozor, drhteći na toplom suncu. Kakav god da je kraj doživeo, sigurno je bio užasan. Možda je mogla da mu pomogne, samo da je znala. Ali bila je i previše zaokupljena pokušajima da i sama sve zaboravi: gubila se u svom vežbanju i radu. I ništa nije pre​du​ze​la. „Dok​to​re Frok?” po​zva​la ga je. Čula je kle​pe​ta​nje nje​go​vih ko​li​ca iza sebe. „Dok​to​re Frok…” pro​ša​pu​ta​la je, ne mo​gav​ši da na​sta​vi. Ose​ti​la je ne​žan do​dir ruke na lak​tu. Drh​ta​la je od sna​žnih emo​ci​ja. „Dozvoli mi da razmislim na trenutak”, kaza Frok. „Samo na trenutak, molim te. Kako je ovo moguće? Razmišljati o tome da je ova tužna gomila kostiju - koju smo proučavali, čeprkali po njoj, rasturali je u stvari Gregori…” Glas mu puče. Zrak svetla probio se kroz prozor i oba​sjao nje​go​vu ruku koja je pa​da​la s nje​nog lak​ta. Margo je nepomično stajala, ponovo sklopivši oči zbog svetla, osećajući kako joj kiseonik ulazi i izlazi iz pluća. Konačno, oseti da ima dovoljno snage da se okrene od prozora. Ali ne prema stolu za analizu nije bila sigurna da li će ikada ponovo moći da pogleda ono što je na tom

stolu stajalo. Umesto toga, okrenula se prema Froku. Bio je tu iza nje, ne​po​kre​tan, oči​ju su​vih i da​le​kih. „Bo​lje bi bilo da po​zo​ve​mo D’Ago​stu”, kaza ona. Dugo vremena Frok ništa nije progovorio. A onda, bez glasa, klimnu svo​joj asi​stent​ki​nji.

DRUGI DEO CUI CI SONO

Iz sasvim očiglednih razloga, ne postoji pouzdan popis podzemne populacije Menhetna. Međutim, studija Rušinga i Bantena, iz 1994. godine, pokazuje da 2.750 ljudi živi na malom području, ograničenom stanicom Pen na jugozapadu i Grand central terminalom na severoistoku, sa populacijom koja za vreme zimskih meseci ide čak i do 4.500 ljudi. Po mi​šlje​nju ovih au​to​ra, ovaj broj i nije na​ro​či​to ve​li​ki. Slično ovome, ne postoji tačan broj ljudi koji su rođeni ili su umrli u zajednicama ispod Njujorka. Međutim, s obzirom na nesrazmeran broj narkomana, kriminalaca, bivših ro​bi​ja​ša, men​tal​no ome​te​nih i men​tal​no ne​sta​bil​nih lju​di, koji gravitiraju ka svetu ispod površine, jasno je da je ova životna sredina ekstremno teška i opasna. Ljudi su davali različite razloge za povlačenje od društva u mrak železničkih tunela i ostalih podzemnih prostora: privatnost, sigurnost, duboko otuđenje od društva. Procenjeno je da, jednom kada neko ode u podzemlje, njegov prosečan životni vek se smanji na pri​bli​žno dva​de​set dva me​se​ca. L. Hej​vard, Ka​ste i dru​štvo is​pod Men​het​na (usko​ro)

23. Zapadna šezdeset treća ulica protezala se prema Hadsonu, a povorka veličanstvenih stambenih zgrada povlačila se pred manikiranim zgradama od smeđe opeke. D’Agosta je koračao postojano, držeći pogled uperen ka tlu, i osećajući se prilično pometeno. Dronjava, smrdljiva Pen​der​ga​sto​va pri​li​ka vu​kla se tek ne​znat​no is​pred nje​ga. „Đavolski dobar način da provedem svoje slobodno posle podne”, pro​gun​đao je D’Ago​sta. Premda ga je svrbelo na mnogim zabačenim mestima na telu, odlučio je da se ne češe. Češati se, značilo je dodirivati ovaj prastari, masni londonski kaput koji je nosio, ili prljavu jeftinu, kariranu košulju od poliestera, ili sjajne i iscepane pantalone. Pitao se gde li je Pendergast na​ba​vio sve ove stva​ri. A povrh svega, prljavština i masnoća na njegovom licu bili su stvarni, a ne nešto što je poticalo iz pribora za šminkanje. Čak su mu i cipele bile odvratne. Ali kad se pobunio, Pendergast mu je jednostavno rekao: „Vin​sen​te, ži​vot ti za​vi​si od toga.” Nije mu bilo dozvoljeno ni da ponese svoj pištolj ili značku. „Ne želiš ni da znaš”, rekao mu je Pendergast, „šta bi ti uradili kada bi ti pronašli značku”. U stvari, razmišljao je D’Agosta mrzovoljno, čitava ova ek​spe​di​ci​ja je bila di​rekt​no kr​še​nje pro​pi​sa nje​go​vog ode​lje​nja. Bacivši brz pogled, primetio je jednu ženu koja im se približavala, besprekornu u lelujavoj letnjoj haljini i visokim potpeticama, u šetnji s čivavom. Iznenada je zastala i stala u stranu, sklonivši od njih svoj zgađeni pogled. Dok je Pendergast prolazio pored nje, pas se iznenada bacio napred i izbacio čitav rafal piskutavog laveža. Pendergast se povukao na stranu, ali pas udvostruči svoje histerične napade, cimajući po​vo​dac. I pored toga što mu je bilo neprijatno, ili možda baš zbog toga, D’Agosta beše svakog trenutka sve nervozniji zbog izraza gnušanja na ženinom licu. Koje bre ona da nam sudi? pomislio je. Dok je prolazio pored nje, odjednom se zaustavio i okrenuo ka njoj. „Prijatan dan vam že​lim”, za​re​žao je. iz​ba​civ​ši bra​du. Žena se povuče još više unazad. „Grozni čoveče”, zaškripala je na

D’Ago​stu. „Ne di​raj ga, Pe​ti​čau!” Pendergast zgrabi D’Agostu i povuče ga iza ćoška na Aveniju Kolumbus. „Jesi li poludeo?” rekao mu je u pola glasa. Dok su se žurno udaljavali, D’Agosta je mogao da čuje kako žena uzvikuje: „U pomoć! Ovi ljudi mi prete!” Pendergast potrča na jug, a D’Agosta se mučio da ga prati. Sklonivši se u senku jednog visokog kolskog prolaza, na pola puta niz blok, Pendergast brzo kleknu iznad čeličnih ploča postavljenih u pločnik, koje su označavale prinudni izlaz iz metroa. Uz pomoć malog kukastog oruđa, podigao je ploče, a onda poveo D’Agostu na male gvozdene stepenice koje su se nalazile ispod. Zatvorivši ulaz za sobom, Pendergast pođe za D’Agostom u tamu. Pri dnu su se nalazila dva para slabo osvetljenih koloseka. Prešavši ih, stigli su do zasvođenog prolaza koji je vodio do još jednog stepeništa, što je vodilo nadole, i spustili se niz nje​ga pre​la​ze​ći po dva ste​pe​ni​ka od​jed​nom. Kad su se spustili, Pendergast stade. D’Agosta se zaustavio pored njega u mrkloj tami, pokušavajući da dođe do daha. Nakon nekoliko trenutaka, Pendergast uključi baterijsku lampu u obliku olovke, kikoćući se. „’Pri​ja​tan dan vam že​lim’… Vin​sen​te, šta ti je to tre​ba​lo?” „Samo sam pokušavao da budem ljubazan”, odgovori D’Agosta pr​ko​sno. „Mogao si da upropastiš ovu našu malu ekspediciju i pre nego što je stvarno započela. Zapamti, tu si samo da upotpuniš moju masku. Jedini na​čin da bu​dem si​gu​ran da ću vi​de​ti Me​fi​sta je​ste da se pre​tva​ram da sam i ja vođa neke druge zajednice. Nikada ne bih putovao bez svog ađutanta.” Pokazao je, mahnuvši lampom prema jednom uskom tunelu. „Ovo vodi na istok, u nje​go​vu te​ri​to​ri​ju.” D’Ago​sta klim​nu. „Zapamti moje instrukcije. Ja pričam. Imperativ je da zaboraviš da si policajac. Bez obzira na to šta se dogodi, ne pokušavaj da se umešaš.” Posegnuo je u džep svog prljavog mantila i izvadio dve mekane vunene kape. „Sta​vi ovo”, re​kao je da​ju​ći jed​nu D’Ago​sti. „Za​što?” „Pokrivke za glavu najbolje sakrivaju konture glave. Osim toga, ako budemo prinuđeni brzo da pobegnemo, možemo da razotkrijemo svoju masku tako što ćemo ih baciti. Zapamti, nismo naviknuti na tamu. Mi ćemo biti ti koji su u nezgodnom položaju.” Ponovo je gurnuo ruku u

džep i oda​tle iz​va​dio mali, ne​ja​san pred​met koji je ugu​rao u usta. „Šta je sad pa to?” upi​ta D’Ago​sta, na​vla​če​ći kapu na gla​vu. „Umetak za nepce koji menja položaj jezika i tako harmonski modifikuje rezonancu grla. Nalazimo se sa kriminalcima, sećaš se? Dobar deo prošle godine sam proveo na Rajkerovom ostrvu profilišući ubice za Kvantiko. Moguće je da se ovde dole sretnem s nekima od njih. Ako to bude slučaj, ne smeju me prepoznati, bilo po izgledu ih po glasu.” Mahnuo je rukom. „Naravno, samo maska neće biti dovoljna. Moram da adaptiram čitavu svoju pojavu, način hoda, pa čak i manire. Tvoj zadatak je lakši: ćutiš, utapaš se i pratiš me. Ni na koji način ne smemo odu​da​ra​ti. Ra​zu​meš?” D’Ago​sta klim​nu. „Uz malo sreće, taj Mefisto će biti u stanju da nas usmeri u pravom pravcu. Možda ćemo se vratiti sa dokazima o ubistvu koje je opisao za Post. To bi moglo da nam obezbedi dodatni forenzički materijal koji nam očajnički treba.” Zastao je. „Ima li nekih tragova u vezi sa ubistvom Brambla?” upitao je. Napravio je jedan korak napred, osvetljavajući lam​pom is​pred sebe. „Ne”, kaza D’Agosta. „Veksi i glavonje misle da je to samo još jedno slučajno ubistvo. Ali ja se ipak pitam, ima li sve nekakve veze sa onim šta je tre​nut​no ra​dio.” Pen​der​gast klim​nu. „Za​ni​mlji​va te​o​ri​ja.” „Čini mi se da ova ubistva - ili bar neka od njih - uopšte nisu nasumična. Mislim, Brambl je bio na ivici da otkrije kome je drugi ko​stur pri​pa​dao. Mo​žda neko nije že​leo da se to sa​zna.” Pendergast ponovo klimnu. „Moram da priznam, poručniče, da sam bio zapanjen kada sam čuo da je drugi kostur pripadao Kavakiti. To otvara sasvim novu perspektivu”, zastao je, „kompleksnosti i ružnoće. I mislim da bi u svetlu toga doktor Frok i doktorka Grin, kao i ostali koji rade na slu​ča​ju, tre​ba​lo da budu pod za​šti​tom.” D’Agosta se namršti. „Otišao sam jutros do Horlokera s tom idejom na umu. Odbacio je predlog o zaštiti Grinove i Froka. Rekao je da sumnja da je Kavakita uopšte bio u nekakvoj vezi sa Pamelom Višer, samo se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Slučajno ubistvo, poput Bramblovog. Samo se brinuo da ništa od svega toga ne procuri do novinara, bar ne dok ne pronađemo Kavakitinu porodicu i obavestimo je

o tome - pod pretpostavkom da uopšte postoji neko koga imamo da obavestimo; mislim da je jednom prilikom neko rekao da je siroče. Veksi je takođe bio tamo, šepurio se i pravio važnim kao neki naduveni petao. Rekao mi je da se malo bolje potrudim da ovo sačuvam od javnosti, nego što sam to uči​nio sa Vi​še​ro​vom.” „I?” „Predložio sam mu da se malo smiri. Naravno, uljudno. Mislio sam da je najbolje da ne uznemiravamo Froka ili Grinovu. Ali nakon tog sastanka, sa oboma sam razgovarao i podelio im par saveta. Obećali su mi da će biti ve​o​ma pa​žlji​vi, bar dok ne za​vr​še svoj po​sao.” „Jesu li ot​kri​li šta je iza​zva​lo de​for​mi​te​te Ka​va​ki​ti​nog ko​stu​ra?” „Još ne.” D’Ago​sta od​sut​no klim​nu. Pen​der​gast se okre​nu pre​ma nje​mu. „Šta je?” upi​ta. Ali D’Ago​sta je okle​vao. „Pret​po​sta​vljam da sam po​ma​lo za​bri​nut kako je doktorka Grin sve ovo primila. Mislim, moja je ideja da nju i Froka oba​ve​stim o sve​mu, ali sad više ni​sam si​gu​ran da je to bilo pa​met​no. Frok se čini kao da je onaj stari, ali Margo…” Zastao je. „Znaš kako je reagovala na muzejska ubistva. Počela je da vežba, trči svakog dana, na​ba​vi​la je pi​što​lj.” Pendergast klimnu. „To i nije neka neuobičajena posttraumatska reakcija. Ljudi koji prežive neke užasne situacije ponekad pokušavaju da povrate kontrolu kako bi ograničili sopstveni osećaj bespomoćnosti. U stvari, to je prilično zdrav odgovor na strahovit stres.” Nasmešio se skeptično. „A mogu i da se prisetim tih nekoliko stresnih situacija u kojima smo se ona i ja našli, tamo dole u mračnom muzejskom hod​ni​ku.” „Da, ali ona u tome preteruje. A sada, uz sva ova sranja koja se događaju… pa, nisam baš siguran da sam doneo ispravnu odluku po​zi​va​ju​ći je.” „Bila je to savršeno ispravna odluka. Potrebna nam je njena ekspertiza. A posebno sada kada znamo da je Kavakita mrtav. Verujem da ćeš is​tra​ži​ti gde se na​la​zi​lo nje​go​vo po​sled​nje pre​bi​va​li​šte?” D’Ago​sta klim​nu. „Razmotri predlog da zamoliš doktorku Grin da ti pomogne oko toga.” Pendergast nastavi da ispituje tunel, piljeći u tamu svojim čađavim li​cem. „Ali, do​bro. Spre​man, Vin​sen​te?”

„Pretpostavljam. Šta ako se sretnemo sa neprijateljski nastrojenim pro​tiv​ni​ci​ma?” Pendergast se neznatno nasmeši. „Razmena lokalnih dobara mislim da će pri​pi​to​mi​ti do​mo​ro​ce.” „Dro​ga?” upi​ta D’Ago​sta u ne​ve​ri​ci. Pendergast klimnu, rastvorivši kaput. Pri svetlosti lampice, D’Agosta je ugledao nekoliko malenih džepića prišivenih za prljavu postavu. „Čini se da je bukvalno svako ko obitava ovde dole bio, ili je još uvek, navučen na nešto.” Prst mu se pomeri s jednog džepa na sledeći. „Imam čitavu farmakopediju ovde: krek, ritalin, karbitral, barbiturate, plavu-88 vojnu pilulu. To bi sve moglo da nam spase živote, Vinsente. Spaslo je moj kad sam prvi put si​šao.” Pendergast zaroni ruku u jedan od manjih džepova i izvadi jednu tanku crnu kapsulu. „Bifetamin”, kaza. „Poznat među podzemnom bra​ti​jom kao ’crna le​po​ti​ca’.” Nakratko je zurio u kapsulu. A onda je jednim brzim pokretom uba​cio u usta. „Šta bre…?” zausti D’Agosta, ali agent FBI ispruži ruku u znak da mu je po​treb​na ti​ši​na. „Nije dovoljno da glumim ulogu”, prošaputa Pendergast. „Moram da budem uloga. Ovaj Mefisto je bez sumnje jedna sumnjičava, paranoidna osoba. Da namiriše prevaru, to mu je verovatno najbolja veština. Za​pam​ti to.” D’Agosta ništa ne reče. Stvarno su iskoračili iz društva, zakona, izvan sve​ga. Skrenuli su u jedan bočni tunel i krenuli duž napuštene pruge. Svakih nekoliko minuta Pendergast se zaustavljao da proveri svoje zabeleške. Prateći agenta FBI sve dublje u tamu, D’Agosta je bio za​pa​njen ko​li​ko je brzo iz​gu​bio ori​jen​ta​ci​ju i ose​ćaj za vre​me. Iznenada Pendergast pokaza prema čkiljavom crvenkastom svetlu, naizgled skrivenom u mraku, nekih otprilike stotinak metara ispred njih. „Oko te vatre stoje ljudi”, prošaputao je. „To je verovatno neka manja gornja zajednica, uljezi koji žive na ivici Mefistovog područja. Zurio je u taj sjaj, raz​mi​šlja​ju​ći ne​ko​li​ko mi​nu​ta. A onda se okre​nuo. „Hoćemo li u dnevnu sobu na par cigara?” upita i ne sačekavši od​go​vor poče da se kre​će pre​ma uda​lje​nom sja​ju.

Kako su se približavali, D’Agosta raspoznade desetak ili više prilika, kako leže na zemlji ili naslonjeni na gajbe od mleka gledaju u vatru. Džezva s proključalom vodom stajala je među ugljevljem. Pendergast lagano uđe u krug od svetla i čučnu pored plamena. Niko ne obrati pažnju. Posegnuo je u jedan od mnogo slojeva svoje odeće i odatle izvukao bocu engleskog lord deluks tokajca. D’Agosta je posmatrao kako se sve oči okre​ću u prav​cu fla​še. Pendergast odvrnu poklopac i povuče veliki gutljaj, zadovoljno uzdahnuvši. „Hoće neko da gucne?” upitao je okrenuvši etiketu na boci prema svetlu kako bi je svi videli. D’Agosta se na momenat iznenadi: glas FBI agenta beše značajno izmenjen. Sada je zvučao duboko, drogirano, sa jasnim bruklinskim akcentom. Pendergastova bleda koža, oči i kosa de​lo​va​li su stra​no i opa​sno pri tre​pe​ra​vom sve​tlu. Jedna ruka se ispruži. „Ja”, dopre jedan glas. Čovek naslonjen na gajbe od mleka uze flašu i prisloni je na usne. Usledio je dug usisavajući zvuk. Kad ju je vratio Pendergastu, četvrtina sadržaja beše nestala. Pendergast dodade flašu drugome i ona nastavi da ide u krug, vrativši se pra​zna. Za​čuo se samo je​dan grok​taj za​hval​no​sti. D’Agosta pokuša da se približi pramenu dima, nadajući se da će tako ubla​ži​ti za​dah ne​o​pra​nih ljud​skih tela, lo​šeg vina i uže​gle mo​kra​će. „Tra​žim Me​fi​sta”, kaza Pen​der​gast na​kon ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka. Usledilo je komešanje oko vatre. Ljudi odjednom postadoše oprezni. „A ko ga to tra​ži?” upi​ta ra​to​bor​no onaj što je prvi pri​hva​tio fla​šu. „Ja ga tra​žim”, kaza Pen​der​gast i on od​jed​nom ra​to​bor​no ra​spo​lo​žen. Nastupila je kratka tišina dok su ljudi posmatrali Pendergasta, odmeravajući ga. „Jebi se, Džo”, konačno kaza onaj, potonuvši nazad u svo​je se​da​lo. Pendergast se pokrenuo toliko brzo da je D’Agosta prepadnuto odskočio. Kad je ponovo pogledao, čovek je ležao s licem u kršu na ze​mlji, a Pen​der​gast je sta​jao nad njim, po​sta​viv​ši mu jed​nu nogu na vrat. „Sra​nje!” za​vi​jao je čo​vek. Pen​der​gast ga sti​snu jače. „Niko ne vre​đa Be​log”, pro​sik​tao je. „Ni​sam mi​slio ni​šta loše, čo​ve​če. Isu​se!” Pen​der​gast malo po​pu​sti pri​ti​sak. „Me​fl​sto se mu​vao oko Puta 666” „Gde je to?”

„Stani, čoveče, pa to boli! Slušaj, kreni kolosekom l00 i traži stari ge​ne​ra​tor. Spu​sti se mer​de​vi​na​ma do ga​zi​šta.” Pendergast skloni stopalo i čovek se uspravi, trljajući vrat. „Mefisto ne voli do​đo​še.” „On i ja ima​mo neka po​sla.” „Aha? Ka​kva?” „U vezi sa Sme​žu​ra​ni​ma.” Čak i u tami D’Agosta oseti kako se grupa meškolji. „A šta sa njima?” je​dan novi glas upi​ta oštro. „Razgovaraću samo s Mefistom.” Pendergast klimnu D’Agosti i njih dvojica se udaljiše od vatre, nastavivši dalje u pomrčinu tunela. Kad se vatra smanjila skoro do iščeznuća, Pendergast ponovo uključi malu lam​pu. „Ne smeš da dozvoliš da te ne poštuju ovde dole”, kaza Pendergast tiho. „Čak i marginalci poput ovih. Ako osete slabost, dobar si kao i da si mr​tav.” „To su bili jako do​bri po​te​zi”, kaza D’Ago​sta. „Nije teško srušiti na zemlju pijanca. Kad sam poslednji put bio ovde, shvatio sam da je alkohol pun pogodak na ovim višim nivoima. Osim za onog mršavog tipa, najudaljenijeg od vatre. Čini mi se, poručniče, da je to ’venaš’. Jesi li primetio kako se odsutno češe za vreme čitavog sastanka? Pra​te​ća po​ja​va fen​ta​ni​la, pri​lič​no sam si​gu​ran.” Tunel se granao i nakon što je konsultovao mapu iz jednog od džepova, Pendergast skrenu u uži, levi prolaz. „Ovo vodi do koloseka 100”, reče. D’Agosta se kretao iza njega. Nakon, činilo se, beskrajnog hodanja, Pendergast ponovo stade, pokazujući veliku rđajuću mašinu sa nekoliko ogromnih zupčanika, od kojih je svaki imao najmanje četiri metra u prečniku. Istruleli kaiš ležao je u vidu gomile na podu. U daljem kraju stajalo je metalno stepenište, koje se završavalo na gazištu pričvršćenom iznad nekog prastarog tunela. Sagnuvši se ispod cevi prekrivene stalaktitima i sa natpisom H. P. S. T, D’Agosta krenu za Pendergastom niza stepenice i duž trošne rešetke. Na kraju tog gazišta, vratanca na podu su vodila do jednih metalnih merdevina koje su se spuštale u neki veliki nedovršen tunel. Stene i trule šipke I-profila ležale su na neurednim gomilama duž zidova. Iako je D’Agosta mogao da vidi ostatke nekoliko

lo​go​ri​šta, me​sto se či​ni​lo na​pu​šte​nim. „Izgleda da moramo da se spustimo niz ovu stenu”, kaza Pendergast, osvetlivši zrakom lampe veliku površinu na kraju tunela. Ivice stene su bile glatke od otisaka nebrojenih šaka i stopala. Neki jedak smrad se uz​di​zao oda​tle. D’Agosta krenu prvi, očajnički se hvatajući za oštru i mokru bazaltnu stenu. Trebalo je pet mučnih minuta da se siđe do podnožja. Osećao se kao da je po​ko​pan u sa​mom te​me​lju ostr​va. „Voleo bih da vidim nekog drogiranog kako se penje uza tu stenu”, rekao je kad se Pendergast spustio na tle pored njega. Mišići njegovih ruku su drh​ta​li od na​po​ra. „Ispod ovog nivoa, niko više ne ide gore”, kaza Pendergast. „Osim tr​ka​ča.” „Tr​ka​ča?” „Kako sam ja to razumeo, oni su jedini pripadnici zajednice koji imaju kontakt sa površinom. Oni prikupljaju i unovčavaju čekove porodičnog dodatka, traže hranu, skupljaju predmete koji se mogu re​ci​kli​ra​ti za siću, uz​i​ma​ju le​ko​ve i mle​ko, ku​pu​ju dro​gu.” Pendergast osvetli unaokolo svojom lampom i otkri grubu, stenovitu jamu. Na daljem zidu, preko metar i po visok valoviti lim prekrivao je napušteni tunel. Grubo ispisana poruka, namalana na zidu pored, obaveštavala je - SAMO PORODICE. SVIMA OSTALIMA ZABRANJEN PRI​STUP. Pendergast uhvati komad metala i skloni ga u stranu uz glasno škri​pa​nje. „Zvon​ce”, ob​ja​snio je. Kako su kročili u tunel, neka dronjava prilika s velikom bakljom u ruci iznenada se pojavi ispred njih. Čovek je bio visok i strahovito mršav. „Ko ste vi?” pi​tao je, sta​ju​ći Pen​der​ga​stu na put. „Jesi li ti Za​štit​nik?” upi​ta Pen​der​gast. „Napolje”, kaza čovek, gurajući ih prema limenim vratima. Za trenutak su se ponovo našli u stenovitoj jami. „Ime mi je Flint. Šta ho​će​te?” „Do​šao sam da vi​dim Me​fi​sta”, od​go​vo​ri Pen​der​gast. „Zbog čega?” „Ja sam vođa Grantovog groba. Male zajednice ispod Univerziteta Ko​lum​bi​ja. Do​šao sam da raz​go​va​ram o ubi​stvi​ma.”

Usle​di​la je duga ti​ši​na. „A on?” kaza Flint, po​ka​zav​ši pre​ma D’Ago​sti. „Moj tr​kač”, kaza Pen​der​gast. Flint se okrenu ponovo prema Pendergastu. „Oružje ili droga?” pitao je. „Nemamo oružje”, kaza Pendergast. Pri treperavom svetlu baklje iz​gle​dao je od​jed​nom zbu​nje​no. „Ali no​sim svo​ju malu za​li​hu…” „Ovde nema dro​ge”, uz​vra​ti Flint. „Mi smo či​sta za​jed​ni​ca.” Sra​nje, po​mi​sli D’Ago​sta, gle​da​ju​ći u čo​ve​ko​ve va​tre​ne oči. „Izvinite”, kaza Pendergast, „nigde ne ostavljam svoje zalihe. Ako je to pro​blem…” „Šta imaš?” upi​ta Flint. „Ne tiče te se.” „Kokain?” upita i D’Agosta pomisli da je začuo slabi ton nade u nje​go​vom gla​su. „Po​go​di ga iz prve”, kaza Pen​der​gast na​kon par tre​nu​ta​ka. „To ću mo​ra​ti da vam kon​fi​sku​jem.” „Smatraj to poklonom.” Pendergast izvadi mali staniolski zamotuljak i pre​da​de ga Flin​tu, koji to brže-bo​lje str​pa pod ka​put. „Za mnom”, reče. D’Ago​sta po​vu​če me​tal​nu plo​ču i za​tvo​ri je za so​bom, a za​tim kre​nu za Flintom koji ih povede niz metalne stepenice. Stepenice su se završavale uskim otvorom koji je vodio na betonsko stajalište, visoko pričvršćeno za široku cilindričnu tavanicu. Flint se okrenu i poče da se spušta niz betonsku kosinu koja se spiralno pružala po zidu. D’Agosta je primetio da je nekoliko niša bilo usečeno u stenu. Svaku od njih nastanjivala je po jedna individua ili čitava porodica. Svetlost sveća i kerozinskih lampi treperila je po musavim licima i prljavim posteljama. Gledajući preko ogromnog prostora, D’Agosta je video jednu polomljenu cev koja je štrčala iz zida. Voda je curila iz nje i slivala se u blatnjavi bazenčić koji je bio iskopan u kamenom podu. Nekoliko prilika se zbijalo oko nje, očigledno perući odeću. Prljava voda je oticala u vidu potoka i nestajala u ne​pra​vil​nom ula​zu u neki tu​nel. Stigavši do dna, prešli su potok preko prastare daske. Grupice podzemnih stanovnika prekrivale su kameni pod, spavajući ili igrajući karte. Jedan čovek je ležao u daljem ćošku, očiju širom otvorenih i belih, i D’Ago​sta shva​ti da čeka svoj po​kop. Okre​nuo je po​gled.

Flint ih je proveo kroz dugi, niski prolaz iz kog su se granali mnogi drugi tuneli. Pri slabom svetlu na krajevima nekih od njih, D’Agosta je mogao da vidi ljude koji su radili: smeštali konzerviranu hranu, slagali odeću i destilisali alkohol. Konačno, Flint ih izvede u neki prostor osvetljen električnim osvetljenjem. Pogledavši gore, D’Agosta ugleda jednu jedinu sijalicu što je visila sa iskidanog kabla koji je vodio do stare raz​vod​ne ku​ti​je u ćo​šku. D’Agostine oči se spustiše sa sijalice, niz pukotinama prošaran zid od cigala koji je oivičavao ovaj prostor. I tu se ukopao, sa uzdahom neverice zaleđenim na usnama. U centru prostorije stajao je izlupani i prastari radnički vagon, nakrivljen pod nekim ludačkim uglom, sa zadnjim točkovima koji su bili poduprti na najmanje pola metara iznad poda. Kako li je samo završio na ovako ludačkom mestu, nije mogao ni da zamisli. Duž njega, jedva da je uspeo da razluči slova NJUJO CENTRA iz​ble​de​lim cr​nim slo​vi​ma na rđa​vom cr​ve​nom me​ta​lu. Davši im znak da se ne pomiču, Flint uđe u vagon. Pojavio se ne​ko​li​ko mi​nu​ta ka​sni​je, ru​kom ih po​zvav​ši da pri​đu. Kročivši unutra, D’Agosta se nađe u malom ulazu čiji je drugi kraj bio prekriven debelom tamnom zavesom. Flint je bio nestao. Vagon je bio mra​čan i opoj​no vreo. „Da?” pro​sik​tao je ne​po​zna​ti glas iza za​ve​se. Pendergast pročisti grlo. „Znaju me kao Belog, vođu Grantovog groba. Čuli smo za vaš poziv podzemnim ljudima da se ujedine i zaustave ubi​stva.” Usledila je tišina. D’Agosta se pitao šta se nalazi iza zavese. Možda ništa, rekao je samome sebi. Možda je kao u Čarobnjaku iz Oza. Možda je Smitbek jednostavno izmislio pola onog svog članka. Nikad ne možeš biti si​gu​ran sa no​vi​na​ri​ma… „Uđi​te”, kaza glas.; Zavesa bi povučena u stranu. Nevoljko, D’Agosta uđe za Pen​der​ga​stom u ka​bi​nu iza za​ve​se. Unutrašnjost je bila mračna, osvetljena samo reflektnjućim zracima gole sijalice sa spoljne strane i malom vatrom koja je goruckala ispod ventilacionog otvora u ćošku. Ispred njih, jedan čovek je sedeo u masivnoj, nalik na tron fotelji koja je bila postavljena u sam centar prostorije. Bio je visok sa dugačkim udovima i takođe dugom, gustom

sedom kosom. Obučen je bio u prastaro zvonasto odelo od žutomrkog somota i na glavi je imao pohabani borsalino šešir. Teška i stebrna Na​va​ho pljo​sna​ta ogr​li​ca sa tir​ki​zi​ma vi​si​la mu je oko vra​ta. Mefisto je piljio u njih neobično prodornim pogledom. „Vođa Beli. Neoriginalno. Ne ulivaš strahopoštovanje. Ali u vašem albinoidnom slu​ča​ju, od​go​va​ra​ju​će.” Sik​taj se pro​me​nio u la​ga​ni, for​mal​ni ton. ĐAgosta oseti kako se Mefistov pogled prebacuje na njega. Šta god da je ovaj lik, pomisli D’Agosta, sigurno nije lud. U najmanju ruku, ne sa​svim. Ose​tio je ne​mir; Me​fi​sto​ve oči su se ca​kli​le od sum​nje. „A ovaj?” upi​ta. „Ci​ga​ra. Moj tr​kač.” Mefisto je dugo buljio u D’Agostu. A onda se okrenuo Pendergastu. „Nikad nisam čuo za zajednicu Grantov grob”, kaza glasom prožetim sum​njom. „Postoji velika mreža tunela za održavanje ispod Kolumbije i zgrada koje se nalaze tamo”, kaza Pendergast. „Mali smo i gledamo svoja posla. Stu​den​ti su pri​lič​no da​re​žlji​vi.” Mefisto klimnu, slušajući. Sumnjičavi izraz lagano nestade, zamenjen nečim što je bilo ili cerenje ili osmeh. D’Agosta nije mogao da bude siguran šta je u pitanju. „Naravno. Uvek je lepo sresti saveznika u ovim mračnim vremenima. Hajde da zapečatimo ovaj sastanak uz malo osve​že​nja. Po​sle mo​že​mo raz​go​va​ra​ti.” Pljesnuo je rukama. „Stolice za naše goste! I prodžaraj malo tu vatru! Zaštitniče, donesi nam malo mesa.” Jedan mršav i nizak čovek kog D’Agosta ranije nije video pojavi se iz senke i izađe iz vagona. Jedan drugi, koji je prekrštenih nogu sedeo na podu, ustade i, krećući se veoma lagano, dodade drva u vatru i prodžara je. Stvarno je prokleto toplo ovde, mislio je D’Agosta dok je osećao kako mu se znoj sliva s unutrašnje stra​ne ma​sne ko​šu​lje. Jedan ogroman, veoma mišićav čovek uđe sa dve gajbe, koje postavi ispred Mefistove stolice. „Gospodo, molim vas”, izgovori Mefisto po​dru​glji​vo sve​ča​no, mah​nuv​ši pre​ma gaj​ba​ma. Istovremeno kad se čovek po imenu Zaštitnik vratio, noseći na komadu starih novina nešto kapavo i mokro, D’Agosta se oprezno smesti na jednu od njih. Spustio je to pored vatre i D’Agosta oseti kako mu se stomak nevoljno steže: u papiru je stajao ogromni pacov, napola

smrvljene glave, dok su mu se šape kao po nekom unutrašnjem ritmu i da​lje rit​mič​ki tr​za​le. „Izvrsno!” kaza Mefisto. „Sveže ulovljen, kao što vidite.” Okrenuo je svoj prodorni pogled na Pendergasta. „Nadam se da vi jedete pružne ze​če​ve?” „Na​rav​no”, od​go​vo​ri Pen​der​gast. D’Agosta primeti da onaj mišićavi muškarac sad stoji direktno iza njega. Počeo je da shvata kako će upravo biti podvrgnuti testu na kom bi bo​lje bilo da ne pad​nu. Pruživši se, Mefisto uze lešinu jednom rukom a dugački metalni ražanj drugom. Držeći pacova ispod prednjih udova, Mefisto vešto kroz njega progura ražanj od anusa do glave i zatim ga stavi na vatru da se peče. D’Agosta ga je posmatrao s dozom nekog užasavajućeg poštovanja, dok je krzno u tom trenutku počelo da cvrči, nakon čega se deo i zapalio, a pacov se u poslednjem trzaju konačno smirio. Trenutak kasnije čitava životinja se zapalila, odašiljući rezak miris prema tavanici vagona. Još malo se sku​pio, a rep mu se skvr​čio u oblik cr​nog va​di​če​pa. Mefisto je kratko gledao pacova. Nakon toga ga je skinuo s vatre, iz kaputa izvukao nož i sastrugao ostatak krzna sa kože. Prosecajući stomak da ispusti gasove nagomilane usled toplote, vratio ga je na me​sto, ali ovaj put malo više iz​nad pla​me​na. „Potrebna je izvesna veština”, kaza, „da se spremi le grand souris en broc​het​te.” D’Agosta je čekao, savršeno svestan da su sve oči uprte u njega i Pendergasta. Nije hteo ni da pomisli šta bi se dogodilo kada bi otkrio i naj​ma​nji deo svog ga​đe​nja. Minuti su prolazili dok je pacov cvrčao. Mefisto je rotirao ražanj, a onda pogledao u Pendergasta. „Kako voliš da bude?” pitao je. „Ja više vo​lim sla​bo pe​če​no.” „Odgovara mi”, kaza Pendergast, mirno kao da mu je bio ponuđen to​sto​va​ni tro​u​glić u Ta​ver​ni na Gri​nu. Ma toje samo životinja, mislio je D’Agosta beznadežno. Ako ga bu​dem jeo, to me neće ubi​ti. Što se ne može reći za ove mom​ke. Mefisto uzdahnu, slabo prikrivajući nestrpljenje. „Čini ti se da je go​tov?” „Haj​de da je​de​mo”, kaza Pen​der​gast tr​lja​ju​ći ruke.

D’Ago​sta ne reče ni​šta. „Ovo traži alkohol!” povika Mefisto. Skoro istog trenutka se odnekle po​ja​vi​la po​lu​pra​zna fla​ša najt trej​na. Me​fi​sto je po​gle​da s ga​đe​njem. „Pa ovo su naši gosti!” reče, odbacivši je u stranu. „Donesite nešto odgovarajuće!” I ubrzo stiže mahovinasta flaša kold daka sa tri plastične čaše. Meflsto uze ražanj i sa njega skide ispečenog pacova pravo na no​vi​ne. „Pre​pu​štam vam čast”, reče pru​živ​ši je Pen​der​ga​stu. D’Agosta se borio s iznenadnim naletom panike. Šta je Pendergast trebalo da uradi? Posmatrao je s mešavinom užasa i olakšanja kako Pendergast, ne oklevajući, uzima pacova i spušta usne na posekotinu na njegovom boku. Usledio je oštri sišući zvuk dok je glodar pražnjen. D’Ago​sta ose​ti kako mu se diže že​lu​dac. Oblizavši usne, Pendergast spusti novine i ono što su sadržale, pred svog do​ma​ći​na. „Iz​vr​sno”, jed​no​stav​no je re​kao. Me​fi​sto klim​nu. „In​te​re​sant​na teh​ni​ka.” „Jedva da je to.” Pendergast slegnu ramenima. „Oko pomoćnih tunela kod Kolumbije bacaju mnogo otrova za pacove. Uvek možeš da proveriš da li su do​bri za jelo ako pro​baš je​tru.” Široki, iskreni osmeh raširi se na Mefistovom licu. „Zapamtiću to”, kaza. Uzevši nož, isekao je nekoliko kaiševa mesa sa jednog boka i dao to D’Ago​sti. Trenutak je došao. Krajičkom oka, D’Agosta je osetio kako ogromna prilika iza njega odjednom postaje napeta. Čvrsto sklapajući oči, on napade meso uz izveštačeni užitak, gurnuvši sve odjednom u usta i pomamno sažvakavši i progutavši meso skoro i pre nego što je imao prilike da ga okusi. Iscerio se uprkos agoniji, boreći se sa jezivim po​ri​vom za po​vra​ća​njem koji mu je ko​lao utro​bom. „Bra​vo!” kaza Me​fi​sto, po​sma​tra​ju​ći ga. „Pra​vi gur​man!” Nivo tenzije u vazduhu osetno opadnu. Kako se D’Agosta zavalio na svojoj gajbi, stavivši zaštitnički ruku preko stomaka, tišinu u prostoriji za​me​ni tihi smeh i pro​ša​pu​ta​ne re​če​ni​ce. „Oprostićete mi na sumnjičavosti”, prozbori Mefisto. „Nekada je život pod zemljom bio mnogo otvoreniji i poverljiviji. Ako ste ono što kažete da je​ste, onda to već zna​te. Ali ovo su pro​ble​ma​tič​na vre​me​na.”

Mefisto svakome od njih nasu po čašu vina, a onda podiže svoju da nazdravi. Isekao je još nekoliko komada mesa, dao ih Pendergastu i po​tom smla​vio osta​tak pa​co​va. „Dozvolite mi da vam predstavim svoje pomoćnike”, kaza Mefisto. Pokazao je prema glomaznoj figuri koja je stajala iza njih. „Ovo je Mali Hari. Kao vrlo mlad se navukao na hors. Odao se sitnim krađama kako bi mogao da nastavi s tim. Kako je jedna stvar vodila ka drugoj, tako je i završio u zatvoru Atika. Tamo su ga naučili mnogim stvarima. Kad je izašao, nije mogao da pronađe posao. Na sreću,. tumarao je podzemljem i naleteo na našu zajednicu pre nego što se vratio svojim lošim na​vi​ka​ma.” Mefisto pokaza prema sporoj prilici koja se muvala oko vatre. „To je Dečko Elis. Nekada je predavao engleski u pripremnoj školi u Konektikatu. Ali stvari su krenule nizbrdo. Izgubio je posao, razveo se, ostao bez novca i počeo da ganja bocu. Gravitirao je prema skloništima i narodnim kujnama. Tamo je i čuo za nas. A što se tiče Zaštitnika, on se vratio iz Vijetnama samo da bi saznao kako zemlja koju je branio neće ništa da ima s njim.” Mefisto obrisa usta novinama. „To je i više nego što bi trebalo da znate”, dodao je. „Ostavili smo prošlost iza sebe, kao što ste to si​gur​no uči​ni​li i vi. Zna​či, do​šli ste zbog ubi​sta​va?” Pendergast klimnu. „Troje naših ljudi je nestalo prošle nedelje, a ostali su počeli da se brinu. Čuli smo da pozivate na okupljanje protiv Sme​žu​ra​nih. Bez​gla​ve ubi​ce.” „Širi se glas. Pre dva dana sam se čuo sa Filozofom. Čuo si za njega?” Pen​der​gast je okle​vao na tre​nu​tak. „Ne”, od​go​vo​rio je. Mefistove oči se suziše. „Čudno”, rekao je. „On je moj suparnik, vođa za​jed​ni​ce is​pod Grand cen​tral sta​ni​ce.” „Možda ćemo se jednog dana i sresti” kaza Pendergast. „Ovog časa mojim ljudima trebaju dobre vesti. Šta možeš da mi kažeš o ubistvima i ubi​ca​ma?” „Počela su pre skoro godinu dana”, Mefisto odgovori nekim mekim siktajem. „Prvi je bio Džo Iz Grada. Pronašli smo njegovo telo bačeno odmah kod Blokhausa, bez glave. Sledeća je nestala Mračna Eni. Pa za njom Stariji Vodnik. I to je tako išlo dalje. Neke smo pronašli. Ali većinu nismo. Posle nekog vremena, stigla je do nas vest od Mendersa da se ne​što do​ga​đa u ve​li​kim du​bi​na​ma.”

Pen​der​gast se na​mr​šti. „Men​der​si?” I ponovo ga Mefisto ošinu sumnjičavim pogledom. „Nikad nisi čuo za Menderse?” zakikotao se. „Morao bi malo da protegneš noge, promuvaš se, upoznaš se sa komšilukom, Vođo Beli. Mendersi žive ispod nas. Nikada ne izlaze i ne koriste svetlo. Kao salamanderi. Versteht? Rekli su da ima tragova kretanja ispod njih” Glas mu se stišao do šapata. „Rekli su još i da je Đa​vo​lji ta​van ko​lo​ni​zo​van.” D’Agosta upitno pogleda Pendergast. Ali agent FBI jedva da je i klim​nuo. „Naj​ni​ži nivo is​pod gra​da”, re​kao je, kao da go​vo​ri sa​mo​me sebi. „Za​i​sta naj​ni​ži”, od​go​vo​ri Me​fi​sto. „Je​ste li išli dole?” upi​ta Pen​der​gast s na​mer​nom le​žer​no​šću. Mefisto ga ošinu pogledom kao da želi da pokaže kako ipak nije to​li​ko ble​sav. „Ali sma​tra​te da ti lju​di sto​je iza ubi​sta​va?” „Ne mislim. Znam to. Oni su ispod nas, upravo sada.” Mefisto se ja​ro​sno na​sme​ši. „Ali ni​sam si​gu​ran da bih upo​tre​bio reč lju​di.” „Kako to misliš?” kaza Pendergast, ali ležernosti odjednom nestade u nje​go​vom gla​su. „Glasine”, veoma tiho kaza Mefisto, „kažu da se zovu Smežurani iz odre​đe​nog ra​zlo​ga.” „Koji bi bio…?” Me​fi​sto ne od​go​vo​ri. Pen​der​gast se za​va​li se​de​ći na gaj​bi. „Pa šta mo​že​mo da ura​di​mo?” „Šta možemo da uradimo?” Osmeh nestade s Mefistovog lica. „Mo​že​mo da pro​bu​di​mo ovaj grad, to je ono što mo​že​mo! Po​ka​za​će​mo im da neće umi​ra​ti samo lju​di-kr​ti​ce, ne​vi​dlji​vi lju​di!” „A ako to i uradimo?” upita Pendergast. „Šta grad može da uradi sa Sme​žu​ra​ni​ma?” Mefisto razmisli nakratko. „Kao i sa svakom drugom pošasti. Srediće ih tamo gde žive.” „To je lak​še reći nego uči​ni​ti.” Mefistov oštar i sevajući pogled pogodi agenta FBI. „Imaš bolju ideju, Beli?” pro​sik​tao je. Pen​der​gast je bio nem. „Ne još”, ko​nač​no reče.

24. Robert Vilson, bibliotekar njujorškog Društva istoričara, razdraženo pogleda drugog čoveka u sobi sa mapama. Čudan neki tip: tamnocrno odelo, blede mačkolike oči, beloplava kosa strogo začešljana unazad. I neprijatan, takođe. Neprijatan dozlaboga. Čitavo popodne je tu, traži nešto i razbacuje mape. Svaki put kad bi se Vilson okrenuo svom kompjuteru da nastavi rad na projektu - sveukupnoj monografiji Zi​njij​skih ku​mi​ra - čo​vek bi se po​ja​vio sa još pi​ta​nja. Kao da je samo to čekao, čovek ponovo ustade iz fotelje i bešumno dokliza. „Pardon?” rekao je ljubazno, uporno otežući svojim slatkastim ak​cen​tom. Vil​son po​di​že po​gled sa ekra​na. „Da?”, pra​snu. „Žao mi je što vas opet prekidam ali, ako sam dobro razumeo, planovi Voa i Olmsteda predviđaju neke kanale za isušivanje močvarnih delova Cen​tral par​ka. Pi​tam se mogu li da ih po​gle​dam?” Vilson stisnu usne. „Te planove je odbila Komisija za parkove”, odgovori on. „Izgubljeni su. Tragedija. Okrenuo se ponovo prema ekranu, nadajući se da će čovek shvatiti da mu smeta. Prava tragedija će da se desi ako se ne vra​ti radu na svo​joj mo​no​gra​fi​ji. „Shvatam”, kaza posetilac, uopšte ne shvatajući aluziju. „Onda mi re​ci​te, kako su isu​še​ni ti de​lo​vi?” Vilson se srdito zavali u svojoj fotelji. „Verujem da je to deo opšte kul​tu​re. Sta​ri akva​dukt Osam​de​set še​ste uli​ce je is​ko​ri​šćen za to.” „A za to po​sto​je neki pla​no​vi?” „Da”, kaza Vil​son. „Mogu li njih da vi​dim.” Uz uzdah, Vilson ustade i prođe kroz masivna vrata koja su vodila u magacin. Tamo je, naravno, vladao uobičajeni nered. Prostorija je uspevala da istovremeno bude i velika i klaustrofobična, sa metalnim policama koje su se uzdizale dva sprata u visinu i klimatale se pod uvijenim mapama i prašnjavim nacrtima. Vilson je skoro mogao da oseti prašinu koja se slegala na njegov ćelavi skalp dok je proučavao nerazaznatljivi spisak brojeva. Nos je počeo da ga svrbi. Pronašao je pravu lokaciju, izvukao prastare mape i odneo ih u prenatrpanu

čitaonicu. Zašto ljudi večito traže najteže mape, pitao je samog sebe dok je iz​la​zio iz ma​ga​ci​na. „Evo ih”, kaza Vilson, spuštajući ih na pult od mahagonija. Posmatrao je kako ih čo​vek od​no​si do svog sto​la i po​či​nje da ih gle​da, be​le​že​ći ne​što i precrtavajući delove u malu svesku u kožnom povezu. Ima taj novca, kiselo je mislio Vilson. Nijedan profesor ne bi sebi mogao da priušti ta​kvo ode​lo. Rajska tišina se spustila na sobu s mapama. Konačno će moći da završi nešto. Vadeći nekoliko požutelih fotografija iz stola, Vilson poče da ispra​vlja po​gla​vlje o klan​skoj sim​bo​li​ci. Ali posle nekoliko minuta, ponovo je osetio kako mu posetilac stoji iza leđa. Vil​son po​no​vo u ti​ši​ni po​di​že po​gled. Čovek klimnu na jednu od Vilsonovih fotografija. Prikazivala je jedan teško opisivi kamen na kom je bila uklesana apstraktna predstava neke životinje, s malim privezanim vrhom koplja na leđima. „Mislim da ćete otkriti da je baš taj idol, koji vidim da ste napisali da predstavlja jaguara, u stva​ri gri​zli”, kaza čo​vek. Vilson pogleda u bledo lice i slab osmeh, pitajući se da li je u pitanju neka šala. „Kušing, koji je pronašao ovu amajliju 1883, posebno je naglasio da je u pitanju klan jaguara”, odgovori on. „Možete sami pro​ve​ri​ti unos.” Svi su da​nas ne​ka​kvi struč​nja​ci. „Idol grizlija”, nastavio je čovek potpuno mirno, „uvek ima vrh koplja pri​čvr​šćen za leđa, kao što ga ima i ovaj. Idol ja​gu​a​ra ima vrh stre​le.” Vil​son se us​pra​vi. „Ka​kva je ra​zli​ka, ako smem da pi​tam?” „Jaguar se ubija lukom i strelom. Da bi se ubio grizli, mora se ko​ri​sti​ti ko​plje.” Vil​son osta​de nem. „Gre​šio je Ku​šing tu i tamo”, lju​ba​zno do​da​de čo​vek. Vilson prikupi svoj rukopis i skloni ga u stranu. „Iskreno, pre ću verovati Kušingu nego nekom…Ostavio je tu rečenicu nezavršenom. „Bi​bli​o​te​ka se za​tva​ra za sat vre​me​na”, do​dao je. „U tom slučaju”, kaza čovek, „pitam se mogu li da vidim nacrt ce​vo​vo​da pri​rod​nog gasa Gor​njeg Vest saj​da iz 1956.” Vil​son sti​snu usne. „Koji od njih?” „Sve, ako bi​ste bili lju​ba​zni.” Ovo je bilo previše. „Izvinite”, otresito kaza Vilson. „Ali to je protiv

pravila. Posetiocima je dozvoljeno da pogledaju samo deset mapa iz jed​ne se​ri​je.” Tri​jum​fal​no je po​gle​dao svog po​se​ti​o​ca. Ali čovek je delovao kao da ga to ne dotiče, izgubljen u svojim mi​sli​ma. Iz​ne​na​da on po​gle​da u bi​bli​o​te​ka​ra. „Robert Vilson”, reče, pokazujući na pločicu s imenom. „Setio sam se za​što mi vaše ime zvu​či po​zna​to.” „Za​i​sta?” ne​si​gur​no upi​ta Vil​son. „Stvarno. Jeste li vi čovek koji je prošle godine napisao onaj sjajan rad o si​vom ka​me​nu za Na​va​ho kon​fe​ren​ci​ju u Vin​dou Roku?” „Pa, je​sam, ja sam taj”, kaza Vil​son. „To sam i mislio. Nisam uspeo da prisustvujem, ali sam pročitao izveštaj. I sam sam sproveo neku vrstu privatnog istraživanja o religioznoj ikonografiji jugozapada.” Posetilac zastade. „Ni blizu ozbiljna kao što su vaša, na​rav​no.” Vilson pročisti grlo. „Verujem da nije moguće baviti se time čitavih trideset godina”, rekao je to što je skromnije umeo, „a da mu ime ne po​sta​ne na​ši​ro​ko po​zna​to.” Posetilac se nasmeši. „Čast mi je upoznati vas. Moje je ime Pen​der​gast.” Vilson ispruži ruku i susretne se sa neprijatno mlitavim stiskom. Po​no​sio se čvr​sti​nom sop​stve​nog. „Sjajno je videti da nastavljate svoje proučavanje”, kaza čovek po ime​nu Pen​der​gast. „Ne​zna​nje o ju​go​za​pad​noj kul​tu​ri je stvar​no ve​li​ko.” „Jeste”, srdačno se složio Vilson. Prožeo ga je čudan osećaj ponosa. Nikad niko nije bio zainteresovan za njegov rad, a kamoli da o njemu još i porazgovara s razumevanjem. Naravno, ovaj Pendergast je očigledno bio po​gre​šno in​for​mi​san o in​di​jan​skim amaj​li​ja​ma, ali… „Voleo bih da o ovome još malo porazgovaramo”, kaza Pendergast, „ali se pla​šim da sam vam već od​u​zeo i pre​vi​še vre​me​na.” „Ni najmanje”, odgovori Vilson. „Šta ste ono tražili da vidite? Nacrt iz ’56?” Pendergast klimnu. „Postoji još jedna stvar koju sam hteo da vidim, ako smem. Koliko sam razumeo, postoji i nacrt o postojećim tunelima, napravljenim 1920, koji je u stvari predložak za sistem Interboro brze pru​ge. Da li je to tač​no?” Vilsonovo lice se snuždi. „Ali u toj seriji ima šezdeset mapa…” Glas

mu se jed​no​stav​no iz​gu​bi. „Shvatam”, kaza Pendergast. „Onda je to protiv pravila.” Delovao je obes​hra​bre​no. Ali iznenada, Vilson se osmehnu. „Ja neću nikom reći ako to ne učinite i vi”, kaza obradovan sopstvenom drskošću. „I nemojte da se brinete o vremenu zatvaranja. Ja ću ovde ostati još dugo, radiću na mojoj mo​no​gra​fi​ji. Pra​vi​la su i na​pra​vlje​na da bi ih lju​di kr​ši​li, je li tako?” Deset minuta kasnije, pojavio se iz tmine magacina, gurajući po is​tro​še​nim pod​nim da​ska​ma pre​na​tr​pa​na ko​li​ca.

25. Smitbek prođe kroz ulazna vrata hotela „Četiri godišnja doba”, nalik pećini, jedva čekajući da za sobom ostavi vrelinu, smrad i buku Park avenije. Odmerenim korakom prišao je četvorougaonom baru. Mnogo puta je sedeo ovde, pored obešenog Pikasa, sa zavišću gledajući prema drugom kraju prostorije, ka nedostižnom raju koji se tamo nalazio. Ovog puta, međutim, nije se zadržavao kod bara, već je nastavio prema majordomu. Brzi pomen jednog imena je bio dovoljan i sada je on, Smitbek, koračao tim hodnikom snova prema ekskluzivnom restoranu koji se na​la​zio na nje​go​vom kra​ju. Svaki sto u Bazen sali je bio zauzet, pa ipak je mesto i pored toga izgledalo tiho i nekako mirno, prigušeno sopstvenom prostranošću. Prolazio je pored velikih industrijskih magnata, izdavačkih mogula i pljačkaških barona do jednog od najlepših stolova blizu fontane. Tamo je, već se​de​ći za sto​lom, bila go​spo​đa Vi​šer. „Gospodine Smitbek”, obratila mu se. „Hvala vam što ste došli. Mo​lim vas, se​di​te.” Smitbek zauze pokazanu mu stolicu s druge strane stola, gledajući oko sebe dok je to činio. Ovo je obećavalo da će ručak hiti zanimljiv i nadao se da će imati vremena da u njemu uživa u potpunosti. Jedva da je bio počeo da piše svoju veliku priču, a u šest je već trebalo da je preda za štam​pu. „Da li ste za čašu amarone?” upitala je gospođa Višer, pokazavši na flašu pored stola. Bila je živahno obučena u šafranžutu bluzu i plisiranu šuk​nju. „Molim vas”, odgovori Smitbek susrevši njen pogled. Osećao se mnogo opuštenijim nego što je to bio slučaj kada je prvi put pričao s njom: kad je sedela onako u svom zamračenom stanu, sa primerkom Posta pored sebe koji je bio kao neka nema optužnica. Njegov nekrolog „Anđeo Južnog Central parka”, pa onda Postova nagrada i pozitivan izveštaj sa Grand armi trga stvarno mu je ulivao osećaj da će ovog puta biti mno​go to​pli​je pri​mljen. Gospođa Višer klimnu poslužitelju, sačeka da čovek napuni čašu no​vi​na​ru i uda​lji se, a onda se sko​ro ne​pri​met​no nagnu na​pred.

„Gospođine Smitbek, nesumnjivo se pitate zašto sam vas pozvala na ru​čak.” „Pa, palo mi je i to na pamet.” Smitbek okusi vino i otkri da je iz​vr​sno. „Neću onda da gubim vreme i poigravam se s vama, Izvesne stvari bi trebalo da se dogode u ovom gradu. A ja bih volela da vi to do​ku​men​tu​je​te.” Smit​bek spu​sti svo​ju času, „Ja?” Uglovi usta gospođe Višer se blago nakriviše nagore u nešto što je moglo da izgleda kao osmeh. „Ah. I mislila sam da ćete se iznenaditi. Ali vidite, gospodine Smitbek, malo sam istraživala o vama posle našeg po​sled​njeg vi​đe​nja. I pro​či​ta​la sam vašu knji​gu o mu​zej​skim ubi​stvi​ma.” „Ku​pi​li ste knji​gu?” upi​ta Smit​bek, na​da​ju​ći se. „Ogranak u Amsterdam aveniji imao je jedan primerak. Veoma je interesantna. Nisam imala predstavu da ste bili direktno uključeni u sko​ro sva​ki aspekt tog do​ga​đa​ja.” Smitbekove oči strelovito preleteše prema njenom licu, ali nije uspeo da ot​kri​je ni mrvu sar​ka​zma u nje​nom iz​ra​zu. „Takođe sam pročitala i vaš izveštaj o našem skupu”, nastavila je gospođa Višer. „Imao je pozitivan ton koji nisam nalazila u drugim novinskim izveštajima.” Mahnula je rukom. „Osim toga, vi ste čovek kome imam da za​hva​lim za sve što se do​go​di​lo.” „Stvar​no?” Smit​bek upi​ta po​ma​lo ner​vo​zno. Gospođa Višer klimnu glavom. „Vi ste me ubedili da jedini način da se privuče pažnja ovog grada jeste da ga nekako podbodete. Sećate se svoje izjave? ’Ljudi u ovome gradu ne obraćaju pažnju na nešto osim ako im to ne bacite pravo u lice.’ Da nije bilo vas, verovatno bih još uvek sedela u svojoj sobi i pisala pisma gradonačelniku, umesto da svoju tugu upo​tre​bim svr​sis​hod​ni​je.” Smit​bek klim​nu. Ne-tako-ra​do​sna udo​vi​ca je ima​la pra​vo. „Od onog skupa naš pokret se dramatično proširio”, dodade gospođa Višer. „Pogodili smo pravu žicu. Ljudi se okupljaju - ljudi od moći i uticaja. Ali koliko god naša poruka pripadala običnom čoveku, isto tako pripada i ljudima sa ulice. A to su ljudi koje možete doseći svojim no​vi​na​ma.” Iako Smitbeku nije bilo drago što ga podsećaju da piše za običnog

čoveka, nije menjao izraz svog lica. Osim toga i sam je to video: do trenutka kada se skup konačno završio, bilo ih je svud unaokolo, pili su i di​vlja​li, na​da​ju​ći se ne​ka​kvoj ak​ci​ji. „I evo šta vam predlažem.” Gospođa Višer spusti svoj mali, uredno manikirani nokat na čaršav. „Dozvoliću vam privilegovani pristup svakom događaju koji planira organizacija ’Preotmimo svoj grad’. Mnoge akcije biće internacionalno obznanjene; štampa, kao i policija, saznaće za njih i previše kasno da ne bi mogli da naprave neku stvarnu štetu. Vi ćete, međutim, zajedno sa mnom biti uključeni u najuži krug. Znaćete šta možete da očekujete i kada da to očekujete. Moći ćete da me pratite direktno, ako to budete želeli. A onda možete s tim da pljusnete svoje či​ta​o​ce di​rekt​no u lice.” Smitbek se borio sa porivom da oda svoje uzbuđenje. Ovo je i previše do​bro da bi bilo isti​na, mi​slio je. „Pretpostavljam da biste voleli da objavite još jednu knjigu”, nastavila je gospođa Višer. „Jednom kada se kampanja ’Preotmimo svoj grad’ uspešno završi, imaćete moj blagoslov za taj projekat. Ja ću vam biti na raspolaganju za intervjue. A Hiram Bene, glavni urednik u Sajgnus hausu, jedan je od mojih najbližih prijatelja. Mislim da će biti veoma za​in​te​re​so​van da po​gle​da taj ru​ko​pis.” Isuse, pomisli Smitbek. Hiram Benet, gospodin Izdavaštvo lično. Mogao je već da zamisli rat između Sajgnus Hausa i Stokbridža, izdavača njegove knjige o Muzeju. Njegovi agenti će pokrenuti aukciju, postaviti donji prag od dvesta hiljada, ne, bolje dvesta pedeset, s pravom da po​dig​ne iz​nos za de​set po​sto i… „Tražim samo jednu stvar zauzvrat”, gospođa Višer hladno prekide njegove misli. „Da ćete se, od ovog trenutka, posvetiti samo pokrivanju kampanje ‘Preotmimo svoj grad’. Hoću da vaši članci, kako budu izlazili, budu usme​re​ni is​klju​či​vo ka na​šem ci​lju.” „Šta?” odsečno kaza Smitbek. „Gospođo Višer, ja sam kriminalistički reporter. Unajmljen sam da svoj rad predajem po utvrđenom redu.” Vizije o spisateljskoj slavi brzo izbledeše, zamenjene ljutitim licem njegovog urednika, Arnolda Mareja, koji uvek traži prvu verziju na či​ta​nje. Gospođa Višer klimnu. „Shvatam. I mislim da mogu da vam obez​be​dim sav rad koji mo​že​te po​že​le​ti za samo ne​ko​li​ko dana. Daću vam

detalje čim završimo svoje planove. Verujte mi, mislim da ćete shvatiti ko​li​ko ovaj od​nos može obo​ma da nam do​pri​ne​se.” Smitbek je brzo razmišljao. Za nekoliko sati bio je u obavezi da preda svoju priču koju je sklopio dok je prisluškivao sastanak u Muzeju. Već je to odložio, uzaludno se nadajući da će prikupiti neke dodatne informacije. Bila je to priča koja bi mu obezbedila povišicu, priča koja bi Braj​su He​ri​ma​nu ba​ci​la pra​ši​nu u lice. Ali da li će? Nagrada je već počela da biva pomalo ustajala, a nikakvi novi tragovi se nisu pojavili. Njegov izveštaj o Mefistu nije podigao interesovanje kakvo je očekivao. Nije bilo očiglednog dokaza da je smrt medicinskog istražitelja, iako je bila vrlo sumnjivo istovremena, u bilo kakvoj vezi. A onda, tu su i neprijatne posledice toga što je nedozvoljeno pri​slu​ški​vao sa​sta​nak u Mu​ze​ju, o ko​ji​ma ta​ko​đe mora da bri​ne. Ali ova priča Višerove, s druge strane, mogla bi da bude upravo dinamit koji je tražio. Njegov žurnalistički instinkt mu je govorio da je u pitanju krupna stvar. Mogao bi da se javi i kaže da je bolestan i da odloži Mareja na dan ili dva. Kad budu jasni konačni rezultati ovoga, sve će biti za​bo​ra​vlje​no. Po​di​gao je po​gled. „Go​spo​đo Vi​šer, sklo​pi​li ste po​god​bu.” „Zovite me Aneta”, kaza ona, dok joj se pogled podizao prema njemu, a onda, trenutak kasnije, ponovo spustio na meni pored njenog lakta. „A sada, hajde da poručimo, hoćemo li? Predlažem sveže školjke u lisnatom te​stu s li​mu​nom i ka​vi​ja​rom. Ov​da​šnji šef ih iz​vr​sno pri​pre​ma.”

26. Hejvardova zađe za ugao Sedamdeset druge ulice, zatim stade, mršteći se u neverici na zgradu boje peska koja je stajala pred njom. Pretražila je džepove da proveri napisanu adresu, a onda nastavila da bulji. Nije bilo greške. Ali mesto je više izgledalo kao neka palata iz crtaća Čarlsa Adamsa - uvećana možda dvadeset puta - nego stambena zgrada sa Menhetna. Građevina se uzdizala, sloj za slojem kamena, devet spratova u visinu. Blizu vrha, dva ogromna zabata visila su nad fasadom poput obrva. Bakrom opšiven, škriljčani krov bio je načičkan dimnjacima, tornjićima, kupolama, kruništima - imao je sve osim ograđene platforme. Možda bi otvori za streličare više odgovarali, pomisli Hejvardova. Dakota, tako se zvala. Čudno ime za mesto koje je čudno izgledalo. Čula je za ovo mesto, ali ga nikad nije videla. A opet, nije baš ima​la pre​vi​še iz​go​vo​ra da po​se​ti Gor​nji Vest sajd. Krenula je prema zasvođenom kolskom prilazu koji je ulazio u južno krilo zgrade. Čuvar koji se nalazio u pokrajnoj stražari uzeo je njeno ime, a onda oba​vio mali po​ziv. „Jugozapadno predvorje”, saopštio joj je, spuštajući slušalicu i pokazujući joj pravac. Prošla je pored njega i uputila se prema mračnom tu​ne​lu. Na daljem kraju otvarao se zasvođeni prolaz u ogromno unutrašnje dvorište. Hejvardova na trenutak stade, piljeći u bronzane fontane i razmišljajući kako taj prefinjeni, skoro tajanstveni mir deluje kao da mu nije mesto ovde, u zapadnom Menhetnu. Zatim je skrenula desno i uputila se ka najbližem uglu dvorišta. Prošla je kroz uski foaje i ušla u lift, svo​jim vit​kim pr​stom pri​ti​snuv​ši jed​no dug​me. Lift se sporo podizao i konačno se zaustavio kod ulaza u mali pravougaoni prostor. Iskoračivši, na daljem zidu od tamnog ulaštenog drveta ona spazi jedna vrata. Lift se uz šapat zatvori i poče da se spušta, ostavivši Hejvardovu u potpunom mraku. Za trenutak se upitala da li se možda nalazi na pogrešnom spratu. Čulo se neznatno šuškanje i njena ruka in​stink​tiv​no kre​nu ka slu​žbe​noj puci. „Narednice Hejvard. Izvrsno. Molim vas uđite.” Čak i u tom mraku, Hejvardova bi prepoznala akcenat i glas koji je zvučao kao mešavina

burbona i maslaca, ali udaljena vrata se otvoriše i u dovratku je stajao agent Pendergast, sa svojom suvom, neponovljivom figurom opcrtanom me​kim sve​tlom što je do​pi​ra​lo iz pro​sto​ri​je. Hejvardova uđe unutra, a Pendergast zatvori vrata za njom. Iako prostorija nije bila nešto posebno velika, njena visoka tavanica odavala je utisak neke uštogljene formalnosti. Hejvardova je gledala oko.sebe ljubopitljivo. Tri od četiri zida bila su okrečena u tamnoroze i oivičena pri vrhu i dnu crnim vencem. Svetlost je dopirala iza nečega što je ličilo na školjke izrađene od vrlo tankih listova ahata, uokvirenih bronzom, i postavljeno iznad nivoa očiju. Četvrti zid je bio obložen crnim mermerom. Po čitavoj površini mermera tanak sloj vode slivao se kao staklo, od tavanice do poda, i tiho grgoreći ulivao se u rešetku koja se pružala u njegovom podnožju. Nekoliko malih kožnih sofa bilo je u sobi, a njihova podnožja sakrivala su debela vlakna tepiha. Jedini ukrasi su bili slike i nekoliko iskrivljenih biljaka razbacanih tu i tamo po lakiranim stočićima. Prostorija je bila savršeno čista, bez ijedne mrlje ili čestice prašine. Premda je znala da sigurno postoje još neka vrata koja vode u unutrašnjost stana, njihove konture su bile toliko dobro skrivene da ih nije mo​gla vi​de​ti. „Sedite gde želite, narednice Hejvard”, kaza Pendergast. „Mogu li da vam po​nu​dim neko osve​že​nje?” „Ne hvala”, odgovori Hejvardova, odabravši mesto najbliže vratima i pustivši da meka, crna koža zaškripi svojom raskošnošću pod njom. Zurila je u sliku na najbližem zidu, jedan impresionistički pejzaž sa plastovima sena i ružičastim sunčevim svetlom koje se činilo odnekud po​zna​to. „Lepo me​sto. Mada, zgra​da je po​ma​lo ne​o​bič​na.” „Mi stanari više volimo da kažemo kako je ekscentrična”, kaza Pendergast. „ Ali, pretpostavljam, mnogi već godinama dele vaše mišljenje. Dakota, tako je nazvana jer je, kada je sagrađena, 1884, ovaj deo grada delovao daleko kao i neka indijanska teritorija. Pa ipak, poseduje neku čvrstoću, izvesnu postojanost, koja se meni dopada. Podignuti na stenama, zidovi su u podnožju široki skoro osamdeset centimetara. Ali niste ovamo došli da slušate predavanje iz arhitekture. U stva​ri, za​hva​lan sam vam što ste uop​šte i do​šli.” „Šalite se?” upita Hejvardova. „Da propustim šansu da malo prožvrljam Pendergastovom gajbom? Vi ste neka vrsta legende za

ov​da​šnje po​li​cij​ske sna​ge. Kao da to ni​ste zna​li.” „Vrlo ohrabrujuće”, odgovori na ovo Pendergast, skliznuvši u stolicu. „Ali ovo će biti cela tura, bojim se. Retko kad primam posetioce. Pa ipak, ovo se čini kao naj​bo​lje me​sto za naš mali raz​go​vor.” „A zašto?” Hejvardova upita razgledajući oko sebe. A onda njen pogled pade na najbliži lakirani stočić. „Hej!” pokaza ona. „Pa to je bon​sai? Mi​ni​ja​tur​no drvo. Moj sen​sei u ka​ra​te do​đou ima ih ne​ko​li​ko.” „Ginko biloba”, kaza Pendergast. „Devojačka kosa. Jedini preostali primerak porodice drveća široko rasprostranjenog u praistoriji. A s vaše desne strane stoji grupa patuljastih trozubih javora. Posebno sam ponosan na njihov prirodan izgled. S jeseni u različito vreme stabla te biljke potpuno menjaju boju. Od prvog do poslednjeg drveta - za tu postavku mi je trebalo devet godina. Vaš sensei bi vam bez sumnje mogao reći da je tajna grupne sadnje da se svaki put dodaje neparan broj bonsaija, sve do trenutka kada prebrojavanje stabala zahteva popriličnu kon​cen​tra​ci​ju. A onda je go​to​vo.” „Devet godina”, ponovi Hejvardova. „Čini se da imate poprilično slo​bod​nog vre​me​na.” „I ne baš. Bonsai je jedna od mojih strasti. To je umetnost koja nikada nije završena. A mešavina prirodnog i veštačkog u njima me prosto opija.” Prekrstio je jednu nogu preko druge, njegova pojava u tom crnom odelu beše skoro nevidljiva spram crne kože. On odmahnu rukom. „Ali prestanite da me podstičete. Malo pre ste me pitali zašto mislim da je ovo najbolje mesto za razgovor. Zato što želim da što više na​u​čim o pod​zem​nim bes​kuć​ni​ci​ma. Hej​var​do​va je ću​ta​la. „Radili ste s njima”, nastavi Pendergast. „Proučavali ste ih. Vi ste ek​spert po tom pi​ta​nju.” „Niko dru​gi to ne mi​sli.” „Kad bi o tome uopšte razmišljali, mislili bi. U svakom slučaju, mogu da razumem zašto ste tako osetljivi zbog svojih teza. A i čini mi se da bi vam bilo prijatnije da o tome razgovarate kada niste na dužnosti, negde da​le​ko od po​li​cij​ske upra​ve ili sta​ni​ce.” Čovek je imao pravo, mislila je Hejvardova. Ova čudna dnevna soba, sa svojim tihim vodopadom i uštogljenom lepotom, delovala je toliko daleko od uprave koliko i sam mesec. Sedeći u toj udobnoj mekoći

fotelje osetila je kako njena prirođena opreznost lagano nestaje. Razmišljala je o tome da skine glomazni opasač s pištoljem, ali ipak shva​ti da joj je pre​vi​še udob​no da bi se po​me​ra​la. „Bio sam dole dvaput”, kaza Pendergast. „Prvi put da jednostavno proverim svoju masku i obavim osnovno izviđanje, a drugi put da pronađem Mefista, vođu beskućnika. Ali kad sam ga našao, shvatio sam da sam nekoliko stvari potcenio. Dubinu njegovih ubeđenja. I veličinu nje​go​ve prat​nje. Niko zapravo ne zna koliko ljudi stvarno živi u podzemlju. Što se tiče samog Mefista, on je verovatno najpoznatiji vođa tamo dole. On je najvažniji član zajednice. U stvari, kako sam čuo, u pitanju je nekoliko zajednica: jezgro čine problematični veterani iz Vijetnama i buntovnici iz šezdesetih, sa ostalima koji su se pridružili nakon što su počela bezglava ubi​stva. Do​nji tu​ne​li is​pod Cen​tral par​ka vrve od njih i nje​go​vih paj​ta​ša. Ali ono što me je iz​ne​na​di​lo bila je raz​no​vr​snost s ko​jom sam se sreo”, nastavio je Pendergast. „Očekivao sam da pronađem jednu vrstu poremećenih koja preovladava, možda dve. Ali umesto toga, pronašao sam či​tav pre​sek čo​ve​čan​stva.” „Ne idu svi beskućnici dole”, ubaci se Hejvardova. „Ali oni koji se plaše skloništa, oni koji preziru narodne kuhinje i podzemne rešetke, usamljenici, frikovi sledbenici kultova - oni najčešće idu dole. Prvo u tunele za podzemnu železnicu. A onda i dublje. Verujte mi, ima mnogo me​sta za skri​va​nje.” Pendergast klimnu. „Čak i pri prvom gostovanju, bio sam zapanjen veličinom. Osećao sam se kao Luis i Klark kad krenu da istražuju ne​i​stra​že​ne te​ri​to​ri​je.” „Niste videli ni pola toga. Postoji tri hiljade kilometara napuštenih i napola iskopanih tunela i još oko osam hiljada kilometara koji se još uvek koriste. Prave podzemne odaje, zapečaćene i zaboravljene.” Hejvardova slegnu ramenima. „A možete da čujete i razne priče. Nešto poput atomskih skloništa, tajno sagrađenih od strane Pentagona u pedesetim, za zaštitu tipova s Vol strita. Neka od njih su i dalje snabdevena tekućom vodom, strujom, konzerviranom hranom. Strojarnice krcate napuštenom mašinerijom, drevni odvodi napravljeni od dr​ve​nih cevi. Či​tav, pro​kle​ti iz​gu​blje​ni svet.” Pendergast se nagnu napred u svojoj fotelji. „Narednice Hejvard”, tiho

je re​kao. „Je​ste li čuli za Đa​vo​lji ta​van?” Hej​var​do​va klim​nu. „Aha. Čula sam za to.” „Mo​že​te li mi reći gde se na​la​zi ili kako bih ga mo​gao naći?” Usledila je duga tišina dok je ona razmišljala. „Ne. Jedan ili dva beskućnika su spomenula to za vreme čišćenja. Ali toliko gluposti čujete tamo dole da većinu jednostavno isključite. Uvek sam smatrala da je to sra​nje.” „Ima li ne​kog s kim bih mo​gao da raz​go​va​ram, ko zna ne​što više?” Hejvardova se malo promeškolji. „Mogli biste da porazgovarate s Alom Dajmondom”, kaza ona, očima ponovo odlutavši prema slici s plastovima. Zapanjujuće, pomisli ona, kako nekoliko debelih mrlja boje može tako sjajno da dočara prizor. „On je inženjer pri lučkoj upravi, jedini pravi autoritet za podzemne radove. Uvek njega zovu kad pukne neka od glavnih cevi ih kad treba da se izbuši novi gasovod.” Zastala je. „Mada, ni​sam ga vi​de​la neko vre​me. Mo​žda se pre​se​lio na neku far​mu.” „Mo​lim?” „Umro, hoću reći.” Usledila je tišina, narušena samo tihim šumom vodopada. „Ako su ubice naselile neki tajni podzemni prostor i sam broj beskućnika učiniće naš po​sao ne​ve​ro​vat​no kom​pli​ko​va​nim”, ko​nač​no kaza Pen​der​gast. Hejvardova konačno odvoji pogled od slike sa plastovima i uperi ih u agen​ta FBI-ja. „Ali sve je gore”, do​da​de ona. „Kako to mi​sli​te?” „Jesen je samo nekoliko nedelja od nas. To je vreme kada beskućnici stvarno počinju da nadiru u podzemlje, očekujući zimu. Ako ste u pravu za ubi​ce, zna​te šta to zna​či.” „Ne, ne znam”, kaza Pen​der​gast. „Za​što mi ne ka​že​te?” „Se​zo​na lova”, kaza Hej​var​do​va i po​no​vo okre​nu po​gled pre​ma sli​ci.

27. Dugačka i prljava industrijska avenija završavala se gomilom posutog kamenja koje je napola bilo zaronjeno u mračne dubine Ist rivera. Iza je ležala panorama Ruzveltovog ostrva i mosta koji se nastavljao iz Pedeset devete ulice. Preko reke, uska, siva traka Ulice Frenklina Ruzvelta vijugala je pored Ujedinjenih nacija i luksuznih zgrada firme Saton plejs. Lep pogled, pomisli D’Agosta dok je izlazio iz neobeleženog policijskog vo​zi​la. Lep po​gled, ali ja​dan kom​ši​luk. Avgustovsko sunce koso je padalo na aveniju, umekšavajući bare katrana i ljeskajući talase treperave vreline koja se uzdizala s betona. Raspustivši kragnu, D’Agosta ponovo proveri adresu koju je dobio od muzejskog personala: Devedeset četvrta avenija, Long ajlend, broj 11-46. Bacio je pogled prema obližnjim zgradama, pitajući se da li je u pitanju neka greška. Ovo ni izbliza nije izgledalo kao stambeni kraj. Ulica je bila oivičena starim skladištima i napuštenim fabrikama. I pored toga što je bilo podne, mesto je bilo skoro napušteno i jedini znak života bio je jedan bedni kamionet koji je izlazio sa doka za utovar, na udaljenom kraju bloka. D’Agosta odmahnu glavom. Još jedan prokleti ćorsokak. Prepusti ti to Veksiju i uvaliće ti neki posao koji po njegovom cenjenom mi​šlje​nju pred​sta​vlja za​da​tak naj​ma​njeg pri​o​ri​te​ta. Vrata broja 11-46 bila su od debelog metala, udubljena i izgrebana, i prekrivena sa možda desetak slojeva crne farbe. Kao i sve ostalo u ovom bloku i ona su izgledala kao ulaz u neko prazno spremište. D’Agosta pozvoni starinskim zvoncetom i zatim, ne čuvši ništa, snažno poče da lupa po vra​ti​ma. Ti​ši​na. Čekao je nekoliko minuta, a onda se sagnuo i krenuo u usku uličicu koja se pružala duž jedne strane zgrade. Probijajući se kroz okrunjene rolne ter-papira, D’Agosta priđe jednom prozoru od armiranog stakla, prošaranog pukotinama i skoro potpuno neprozirnom prašinom. Popevši se na ter-pa​pir, kra​va​tom je obri​sao deo pro​zo​ra i po​gle​dao unu​tra. Kako su mu se oči privikavale na zamračenu unutrašnjost, razaznao je ogroman prazan prostor unutra. Slabe rešetke svetla, kao neke pruge, padale su na cementni pod. Na daljem kraju nalazilo se stepenište koje je vodilo ka platformi koja je nekad bila kancelarija linijskog poslovođe.

Osim toga, ni​šta dru​go. Primetio je iznenadan pokret u uličici, okrenuo se i ugledao čoveka koji mu je brzo prilazio, držeći dugački, kuhinjski nož što se zlokobno blistao. Refleksno, D’Agosta skoči na zemlju, istovremeno izvlačeći službeno oružje. Čovek se zabezeknu opazivši pištolj i momentalno sta​de. Spre​mio se da beži. „Stoj!” za​la​ja D’Ago​sta. „Ja sam po​li​ca​jac!” Čovek se ponovo okrenu. Neobjašnjivo, ali na njegovom licu se mo​glo vi​de​ti da je pri​jat​no iz​ne​na​đen. „Pan​dur!” sar​ka​stič​no reče. „Vidi ti to, pan​dur u ovim kra​je​vi​ma!” Nastavio je samo tako da stoji i ceri se. Bio je najčudniji lik kog je D’Agosta ikad video: obrijane glave ofarbane u zeleno; jareća bradica; sićušne, trockističke naočare; košulja, napravljena od neke čupave ku​de​lje; pra​sta​re, cr​ve​ne ked pa​ti​ke. „Baci nož”, kaza D’Ago​sta. „Hej, u redu je”, kaza čo​vek. „Mi​slio sam da si pro​val​nik.” „Re​koh, baci pro​kle​ti nož.” Osmeh nestade s čovekovog lica. Bacio je nož na zemlju između njih dvo​ji​ce. D’Agosta ga šutnu u stranu. „Sad se lagano okreni i postavi ruke na zid. Ši​ro​ko ra​ši​ri noge.” „Šta je ovo, ko​mu​ni​stič​ka Kina?” bu​nio se čo​vek. „Ura​di to”, kaza D’Ago​sta. Čovek posluša, gunđajući, a D’Agosta ga pretraži, ne pronašavši ništa osim novčanika. Otvorio ga je. Vozačka dozvola je pokazala da je živeo na adre​si u su​sed​stvu. D’Agosta vrati pištolj u futrolu i čoveku novčanik. „Znate, gospodine Kir​ce​ma, mo​gao sam vas upu​ca​ti.” „Hej, ali ja nisam znao da ste pandur. Mislio sam da pokušavate da provalite unutra.” Čovek odstupi od zida, brišući šake jednu o drugu. „Nemate pojma koliko puta sam opljačkan. Vi momci se više ne trudite ni da dođete. Vi ste prvi pandur kog sam video u poslednjih nekoliko me​se​ci i…” D’Agosta mu mahnu da ućuti. „Samo budite oprezniji. Osim toga, nemate pojma o rukovanju nožem. Da sam bio pravi provalnik, ve​ro​vat​no bi​ste sad bili mr​tvi.”

Čo​vek pro​tr​lja nos, mu​mla​ju​ći ne​što ne​ra​zu​mlji​vo. „Živite u komšiluku?” upita D’Agosta. Nije mogao da prihvati činjenicu da je ovaj čovek čitav skalp obojio u zeleno. Pokušavao je da ne bu​lji u nje​ga. Čo​vek klim​nu. „Ko​li​ko dugo?” „Oko tri godine. Nekada sam imao potkrovlje u Sohou, ali sam izbačen. Ovo je jedino mesto koje sam pronašao, na kom mogu da radim svoj po​sao a da me niko ne uz​ne​mi​ra​va.” „A ka​kav je to po​sao?” „Teško je to objasniti.” Čovek odjednom postade oprezan. „Zašto bih vam re​kao?” D’Ago​sta po​seg​nu u džep i ble​snu znač​kom i do​ku​men​ti​ma. Čo​vek po​gle​da u znač​ku. „Ubi​stva, a? Neko je ubi​jen u ovom kra​ju?” „Nije. Mo​že​mo li da uđe​mo i po​ra​zgo​va​ra​mo na tre​nu​tak?” Čovek ga je sumnjičavo gledao. „Je li ovo premetačina? Zar niste u oba​ve​zi da ima​te na​log?” D’Agosta proguta svoju nervozu. „Na dobrovoljnoj je bazi. Hoću da vam postavim nekoliko pitanja o čoveku koji je živeo u ovom skladištu. Ka​va​ki​ti.” „Je li mu to ime? E, to vam je jedan opasan ludak. Ozbiljno lud.” Povevši D’Agostu sa ulice, čovek po imenu Kircema otključa svoja crna, metalna vrata. Ušavši unutra, D’Agosta se nađe u još jednom ogromnom skladištu, ofarbanom u boju slonove kosti. Duž zidova stajale su nebrojene metalne konzerve čudnog oblika i pune đubreta. Jedna mrtva palma stajala je u ćošku. U sredini prostorije D’Agosta ugleda neizbrojivu gomilu crnih žica koje su u gutama visile s plafona. Sve je izgledalo kao neka mesečinom obasjana šuma iz noćne more. U daljem uglu je mogao da vidi poljski krevet, lavabo, ve-ce šolju izloženu po​gle​di​ma i rešo. Ni​ka​kvih dru​gih ako​mo​di​te​ta nije bilo. „Pa šta je ovo?” upi​ta D’Ago​sta do​dir​nuv​ši žice. „Oh bože, nemojte ih samo zamrsiti!” Kircema skoro obori D’Agostu po​ku​ša​va​ju​ći da žur​no po​pra​vi šte​tu. „Niko ne bi trebalo da ih dira”, rekao je ranjenim glasom dok je pe​tljao po ži​ca​ma. D’Ago​sta od​stu​pi una​zad. „Šta je ovo, ne​ka​kav ek​spe​ri​ment?”

„Ne. To je veštačko okruženje, reprodukcija prvobitne džungle, iz koje smo svi po​te​kli, pre​ve​de​na na grad Nju​jork.” D’Agosta pogleda u žice s nevericom. „Znači, ovo je umetnost? A ko je gle​da?” „To je konceptualna umetnost”, Kircema objasni nestrpljivo. „Niko je ne gleda. Nije ni namenjena gledanju. Dovoljno je što postoji. Žice se nikada ne dodiruju, kao što se i ljudska bića nikad ne dodiruju, bez zaista ikakve interakcije. Mi smo sami. I čitav ovaj svet je neviđen, baš kao da plu​ta​mo kroz ko​smos ne​vi​đe​ni. Kao što De​ri​da reče: ’Umet​nost je ono što nije umet​nost’, što zna​či…” „Da li zna​te da se zove Gre​go​ri?” „Zove se Žak. Žak De​ri​da. Ne Gre​go​ri.” „Mi​slim na čo​ve​ka koji je ži​veo po​red vas.” „Kao što rekoh, nisam mu čak ni ime znao. Klonio sam ga se kao kuge. Na​ga​đam da ste ovde zbog pri​tu​žbi.” „Pri​tu​žbi?” „Da. Pozivao sam i pozivao. Nakon prva dva poziva, više niko nije do​la​zio.” Trep​nuo je. „Ne, če​kaj​te. Vi ste iz Ubi​sta​va? Je li ubio ne​kog?” Ne odgovarajući na ovo, D’Agosta izvadi notes iz džepa sakoa. „Pri​čaj​te mi o nje​mu.” „Uselio se pre dve godine, možda nešto manje. Isprva, činilo se da je prilično tih. A onda su ti kamioni počeli da pristižu i svakakve kutije i sanduke da istovaraju. A onda je počela buka. Uvek noću. Čekićanje. Lupa. Glasne eksplozije. I neki smrad…” Kircema nabra nos s gađenjem. „Kao da nešto ljuto gori. Unutrašnju stranu prozora je obojio u crno, ali jedan od njih se nekako polomio i uspeo sam malo da provirim pre nego što je popravljen.” Iscerio se. „Bila je to čudna neka postavka. Video sam mikroskope, velike staklene menzure u kojima se kuvalo i kuvalo i sive me​tal​ne ku​ti​je sa sve​tli​ma na nji​ma, akva​ri​ju​me.” „Akva​ri​ju​me?” „Gomile, naslagane u redove. Veliki, puni nekih algi. Očigledno je bio nekakav naučnik.” Kircema izgovori ovu reč s gađenjem. „Disektor, analitičar. Ne sviđa mi se takav pogled na svet. Ja sam holističar, na​red​ni​če.” „Shva​tam.” „Onda su jednog dana došli ovi iz elektrodistribucije. Rekli su da

moraju da mu prikače neku tešku aparaturu. Isključili su mi struju na dva dana. Dva dana, ej! Ali pokušaj samo da se žališ Kon Edu. Nehumane bi​ro​kra​te.” „Je li imao neke po​se​ti​o​ce?” upi​ta D’Ago​sta. „Pri​ja​te​lje?” „Posetioce!” klimnu Kircema. „To je bila poslednja kap u čaši. Ljudi su počeli da dolaze. Uvek noću. Imali su neki dogovoreni način kucanja na vrata, kao nekakav signal. Tad sam prvi put pozvao pandure. Znao sam da se nešto jako čudno tamo događa. Mislio sam da je možda droga. Panduri su došli, rekli da se ništa nelegalno ne događa, i otišli.” Ogor​če​no je zbog ovog se​ća​nja od​ma​hi​vao gla​vom. „Nastavilo se tako. Ja sam zvao pandure, žalio se na buku i smrad, ali posle drugog izlaska više nisu hteli da dolaze. A onda se jednog dana, možda pre nekih godinu dana, tip pojavio na mojim vratima. Samo je ba​nuo, bez upo​zo​re​nja ili ne​čeg slič​nog, ne​gde oko je​da​na​est sati.” „Šta je hteo?” upi​ta D’Ago​sta. „Ne znam. Mislim da je hteo da me pita zašto mu stalno šaljem pandure. Sve što znam jeste da me je od njega prošla jeza. Bio je septembar, bilo je skoro isto tako toplo kao sada, ali on je na sebi imao glomazni kaput sa velikom kapuljačom. Stajao je povučen u senci i nisam mogao da mu vidim lice. Samo je tako stajao u mraku i pitao me da li može da uđe. Rekao sam ne, naravno. Naredniče, samo to sam mo​gao, a da mu ne za​tvo​rim vra​ta is​pred nosa.” „Po​ruč​ni​če”, ispra​vi ga D’Ago​sta od​sut​no, za​pi​su​ju​ći u no​tes. „Kako god. Ne polažem mnogo na titule. Ljudsko biće je jedina eti​ke​ta koja vre​di.” Ze​le​na ku​gla se kli​ma​la, na​gla​ša​va​ju​ći ove reči. D’Agosta je i dalje piskarao. To nije zvučalo kao Greg Kavakita kog je jednom sreo u Frokovom kabinetu, nakon nesreće na otvaranju izložbe Sujeverje. Napinjao je mozak, pokušavajući da se seti bilo čega o na​uč​ni​ku. „Mo​že​te li da mi opi​še​te nje​gov glas?” upi​tao je. „Da. Ve​o​ma du​bok i vr​skav.” D’Ago​sta se na​mr​šti. „Ak​ce​nat?” „Čini mi se da ne. Ali bilo je to toliko čudno vrskanje da stvarno nisam mogao da pogodim. Zvučao je skoro kao kastiljanski, osim što je bio u pi​ta​nju en​gle​ski, a ne špan​ski.” D’Agosta napravi mentalnu zabelešku da upita kasnije Pendergasta šta je to do đa​vo​la ‘ka​sti​ljan​ski’. „Kad je oti​šao, i za​što?” pi​tao je.

„Nekoliko nedelja nakon što mi je došao na vrata. Možda u oktobru. Jedne noći sam čuo kako su se dva velika osamnaest-točkaša parkirala. To baš i nije bilo tako uobičajeno. Ali ovog puta, iseljavali su to mesto, a ne useljavali. Kad sam ujutro ustao, mesto je bilo potpuno prazno. Čak su opra​li i crnu far​bu sa unu​tra​šnje stra​ne pro​zo​ra.” „To se do​go​di​lo u pod​ne?” pi​tao je D’Ago​sta. „Moje uobičajeno vreme je od pet do podneva. Nisam rob fizičkih ro​ta​ci​ja sun​če​vog i me​se​če​vog si​ste​ma, na​red​ni​če.” „Jeste li primetili nešto u vezi sa kamionima? Neki logo ili ime fir​me?” Kircema zaćuta, razmišljajući. „Da”, konačno izgovori. „Precizne na​uč​nič​ke se​o​be.” D’Agosta pogleda u sredovečnog čoveka sa zelenom ćelom. „Sigurni ste?” „Pot​pu​no.” D’Agosta mu je verovao. S njegovim izgledom tip ne bi vredeo ni pišljiva boba na klupi za svedoke, ali bio je prokleto dobar osmatrač. Ili jed​no​stav​no ra​do​znao. „Ima li još ne​što što bi​ste že​le​li da do​da​te?”, reče. Zelena kupola se ponovo zaklimala. „Da. Odmah nakon što je došao, sva ulična svetla su se poisključivala i izgleda da nikada nisu uspeli da ih poprave. Još uvek ne rade. Mislim da on ima neke veze s tim, mada ne znam kakve. Zvao sam Kon Ed zbog toga, takođe, ali kao i obično, bezlični korporativni roboti nikad ništa nisu preduzeli. Naravno, probaj da za​bo​ra​viš da pla​tiš je​dan ra​čun, pa ćeš vi​de​ti…” „Hvala vam na pomoći, gospodine Kircema”, prekide ga D’Agosta. „Pozovite me ako vam bilo šta padne na pamet.” On zatvori notes, gurnu ga u džep i okre​nu se da kre​ne. Na vratima je zastao. „Kažete da ste opljačkani nekoliko puta. Šta vam je nestalo? Ne čini se da baš ima previše smisla živeti ovde.” Bacio je još je​dan po​gled na skla​di​šte. „Ideje, naredniče!” kaza Kircema, zabačene glave i uzdignute brade. „Materijalne stvari ništa ne znače. Ali ideje su neprocenjive. Pogledajte oko sebe. Da li ste ika​da vi​de​li to​li​ko obi​lje bri​ljant​nih ide​ja?”

28. Ventilacioni toranj dvanaest - šezdeset metara visoka građevina od cigala i rđavog metala - uzdizao se poput dimnjaka iz neke noćne more iznad ula​za u Lin​koln tu​nel kod Tri​de​set osme uli​ce. Blizu vrha ogromne strukture, s jedne strane narandžastog zida poput klešta bila je pričvršćena mala osmatračnica. Sa dobrog mesta na kom je stajao, na uskim pristupnim stepenicama, Pendergast je mogao da vidi osmatračnicu visoko iznad sebe. Stepenice su bile zašrafljene s rečne strane ventilacionog tornja, a na nekoliko mesta šrafovi su se oslobodili iz ležišta. Dok se penjao, mogao je da vidi saobraćaj kroz iskrivljene gvozdene stepenice, koje su prodirale u tunel, nekih tridesetak metara is​pod. Stepenice su pale u senku dok se približavao podnožju osmatračnice. Pogledavši gore Pendergast primeti vratanca s donje strane. Imala su okruglu ručku, kao ventil na vratima podmornice, a reči LUKA NJUJORK behu ispisana na njima. Hujanje iz ventilacionog tornja bilo je glasno kao rika mlaznog motora i Pendergast je morao nekoliko puta da udari po vratancima pre nego što ih je podigla osoba koja se nalazila unu​tra. Pendergast se pope u skučenu metalnu prostoriju i popravi odelo dok je prisutni - jedan mali, ćelavi čovečuljak, obučen u kariranu košulju i. kombinezon - zatvarao vratanca. Tri strane osmatračnice nadgledale su Hadson, prilaz Linkoln tunelu i veliko energetsko postrojenje koje je isisavalo zaprljani vazduh iz tunela i usmeravalo ga u ventilacione tornjeve. Iskrivivši vrat, Pendergast je mogao da čuje obrtne turbine tu​nel​skog ven​ti​la​ci​o​nog si​ste​ma kako tut​nje pod njim. Čovek se udaljio od vratanca i prišao stolici iza malog crtaćeg stola. Nije bilo druge stolice u maloj, tesnoj odaji. Pendergast je video da čovek gleda u njega i pokreće usta kao da nešto govori. Ali nikakav zvuk se nije mo​gao čuti od rike ogro​mnog ven​ti​la​ci​o​nog tor​nja po​red njih. „Šta?” viknuo je Pendergast približivši mu se. Podna vratanca su bila sla​ba za​šti​ta od buke, kao i iz​duv​nih ga​so​va koji su se di​za​li od​o​zdo. „Identifikacija”, čovek odgovori. „Rekli su da ćete mi pokazati neku iden​ti​fi​ka​ci​ju.”

Pendergast posegnu u džep svog sakoa i pokaza FBI iskaznicu čo​ve​ku, koji ju je za​tim pa​žlji​vo pro​u​čio. „Go​spo​din Al​bert Daj​mond, je li tako?” upi​ta Pen​der​gast. „Al”, kaza čo​vek ne​haj​no od​mah​nuv​ši. „Šta vam tre​ba?” „Čuo sam da ste jedini pravi autoritet po pitanju njujorškog podzemlja”, kaza Pendergast. „Vi ste inženjer kog konsultuju za sve, od iz​grad​nje no​vog tu​ne​la za me​tro do po​prav​ke glav​nog ga​so​vo​da.” Dajmond je zurio u Pendergasta. Jedan obraz poče da mu se naduvava dok je jezikom lagano prelazio preko donje vilice. „Čini se da je tako”, ko​nač​no je od​go​vo​rio. „Kad ste po​sled​nji put bili dole?” Dajmond prvo podiže jednu pesnicu, otvori je jednom, dvaput, i po​no​vo za​tvo​ri. „De​set?” kaza Pen​der​gast. „De​set me​se​ci?” Daj​mond od​mah​nu gla​vom. „Go​di​na?” Daj​mond klim​nu. „Za​što tako dav​no?” „Umo​rio sam se. Tra​žio sam pre​me​štaj ova​mo.” „Tražio? Interesantan izbor zanimanja. Otprilike daleko od podzemlja ko​li​ko je to mo​gu​će, a da se ne leti. Je li to na​mer​no?” Dajmond slegnu ramenima, ni ne potvrđujući, ni ne poričući. „Potrebne su mi neke informacije”, doviknuo je Pendergast. Bilo je jednostavno previše bučno u toj osmatračnici za bilo kakav neobavezan raz​go​vor. Dajmond klimnu, dok se izbočina na njegovom obrazu lagano po​di​za​la kako se nje​no is​tra​ži​va​nje pre​se​li​lo na gor​nju vi​li​cu. „Pri​čaj​te mi o Đa​vo​ljem ta​va​nu.” Izbočina se zamrznula na jednom mestu. Nakon nekoliko trenutaka Daj​mond se pro​me​ško​ljio na sto​li​ci, ali ni​šta nije re​kao. Pendergast nastavi. „Rečeno mi je da postoje neki tuneli ispod Central parka. Neobično duboki tuneli. Čuo sam da tu oblast zovu Đavolji tavan. Ali ne postoje zapisi o postojanju takvog nekog mesta, bar ne pod tim ime​nom.” Nakon duge tišine Dajmond pogleda nadole. „Đavolji tavan?” ponovi on, upa​dlji​vo okle​va​ju​ći.

„Zna​te li za to me​sto?” Dajmond posegnu u svoj kombinezon i izvuče malu pljosku s nečim što nije bila voda. Uzeo je dobar gutljaj, a onda vratio pljosku ne ponudivši Pendergasta. Izgovorio je nešto što se nije moglo čuti od rike ven​ti​la​ci​je. „Šta?” vik​nu Pen​der​gast, još se pri​bli​živ​ši. „Re​koh, aha, znam za nje​ga.” „Mo​lim vas is​pri​čaj​te mi.” Dajmond skrenu pogled od Pendergasta, očima lutajući po reci prema oba​li Nju Džer​zi​ja. „Ta bo​ga​ta ko​pi​lad”, re​kao je. „Izvi​ni​te?” „Ta bo​ga​ta ko​pi​lad. Nisu hte​la da ima​ju veze sa rad​nič​kom kla​som.” „Bo​ga​ta ko​pi​lad?” „Ma znate. Astori. Rokfeleri. Morganovi. I ostali. Izgradili su te tunele pre jed​nog veka.” „Ne ra​zu​mem.” „Tuneli za metro”, Dajmond prasnu uzbuđeno. „Pravili su privatnu železničku prugu. Počinjala je u Pelamu, ispod Central parka, ispod hotela Nikerboker, pa ispod stambenih zgrada na Petoj aveniji. Luksuzne pri​vat​ne sta​ni​ce i če​ka​o​ni​ce. Či​ta​vih de​vet me​ta​ra.” „Ali za​što tako du​bo​ko?” Prvi put Dajmond se iskezi. „Geologija. Morali su da idu dublje od postojećih pružnih pravaca i ranih tunela za metro, naravno. Ali odmah is​pod toga na​la​zio se red usra​nih ste​na.” „Mo​lim?” „Vašljivi prekambrijski alevrit. Zovemo ga usrana stena. Kroz njega mogu da idu voda i kanalizacija, ali ne i vozni tuneli. Zato su morali da idu du​blje. Vaš Đa​vo​lji ta​van je tri​de​set spra​to​va is​pod po​vr​ši​ne.” „Ali za​što?” Dajmond je pogledao u agenta FBI s nevericom. „Zašto? Šta mislite? Ti uštirkani tipovi nisu hteli da imaju veze sa kolosecima ili signalima sa običnih voznih linija. Sa tim dubokim tunelima mogli su da izađu iz grada bez zadržavanja, izbili bi negde kod Krotona, a onda kud im drago. Bez ka​šnje​nja, bez me​ša​nja sa pro​stim na​ro​dom.” „To ne ob​ja​šnja​va za​što nema za​pi​sa o nji​ho​vom po​sto​ja​nju.”

„Koštalo je pravo bogatstvo da se izgradi. A nije sve poteklo iz džepova naftnih barona. Potezali su veze u gradskoj skupštini.” Dajmond se tap​nu po nosu. „Ta​kvu vr​stu gra​đe​vi​ne ne že​li​te da do​ku​men​tu​je​te.” „A za​što su na​pu​šte​ni?” „Nemoguće ih je bilo održavati. Ispod većeg dela kanalizacije i pomoćnih odvoda za slučaj nepogode nikad ne bi mogli da ostanu suvi. A onda, tu je bio i me​tan, ugljen-mo​nok​sid, šta god ti pad​ne na pa​met.” Pen​der​gast klim​nu. „Te​ški ga​so​vi, koji pa​da​ju na niže ni​voe.” „Potrošili su milione na te proklete tunele. Nikad nisu završili prugu. Bili su otvoreni svega dve godine pre nego što je poplava devedesetosme preopteretila pumpe i sve dopola ispunila otpadnim vodama. Zato su sve za​zi​da​li. Nisu čak iz​vu​kli ni ma​ši​ne​ri​ju, ni​šta.” Dajmond utihnu i prostorija se ponovo ispuni rikom ventilacionog tor​nja. ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad „Postoje li neke mape ovih tunela?” Pendergast upita nakon par tre​nu​ta​ka. Dajmond zakoluta očima. „Mape? Dvadeset godina sam tražio mape. Te mape ne postoje. Saznao sam ovo što sam saznao iz razgovora sa par sta​ro​se​de​la​ca.” „Je​ste li ika​da bili dole?” upi​ta Pen​der​gast. Dajmond se primetno trznu. A onda, nakon dugo vremena, u znak odo​bra​va​nja klim​nu gla​vom. „Mo​že​te li mi na​pra​vi​ti di​ja​gram?” Daj​mond je bio tih. Pendergast mu se približi. „I najmanja stvar koju možete da učinite biće od koristi.” Njegova ruka kao da je jednostavno poravnavala rever sakoa, ali iznenada, jedna novčanica od stotinu dolara blesnula je iz​me​đu dva vit​ka pr​sta kre​nuv​ši pre​ma in​že​nje​ro​vom dže​pu. Dajmond je piljio u novčanicu kao da razmišlja. Konačno, uze je, zgužva u lopticu i nabi u džep. Zatim je, okrenuvši se crtaćem stolu, počeo vešto da crta po žućkastom papiru na kvadratiće. Komplikovan si​stem tu​ne​la poče da do​bi​ja svoj oblik. „Najbolje što sam mogao”, rekao je, ispravivši se nakon nekoliko minuta. „To je bio prilaz koji sam koristio da uđem unutra. Veliki deo južno od parka ispunjen je cementom, a tuneli na severu obrušili su se pre mnogo godina. Moraćete prvo nekako da se probijete do Grlića.

Krenite onda Fider tunelom broj 18 od mesta gde se on ukršta sa starim glav​nim Dva​de​set če​tvr​tim vo​do​vod​nim.” „Gr​lić?” upi​ta Pen​der​gast. Dajmond klimnu, češući nos prljavim prstom. „Tamo je jedna žila granita koja se proteže ispod stene duboko ispod parka. Supertvrda stvar. Da bi uštedele na vremenu i dinamitu, stare tuneldžije su jednostavno napravile ogromnu rupu i proturili sve kroz nju. Astor tuneli su odmah ispod toga. Koliko ja znam, to je jedini način da se tamo uđe s juga - osim ako imaš ro​ni​lač​ko ode​lo, na​rav​no.” Pendergast prihvati papir pažljivo ga pregledajući. „Hvala vam, gospodine Dajmond. Ima li ikakve šanse da se tamo vratite i malo bolje po​gle​da​te Đa​vo​lji ta​van? Uz ade​kvat​nu na​dok​na​du, na​rav​no.” Dajmond ponovo povuče dobar gutljaj iz pljoske. „Ni za sav novac na sve​tu ne bih više tamo išao.” Pen​der​gast nagnu gla​vu. „Još nešto”, kaza Dajmond. „Nemojte to zvati Đavolji tavan, dobro? Tako kr​ti​ce go​vo​re. To su Astor tn​ne​li.” „Astor tu​ne​li?” „Aha. To je bila ideja gospođe Astor. Priča kaže da je ona naterala svog muža da joj napravi prvu privatnu stanicu ispod zgrade na Petoj aveniji. Tako je sve i po​če​lo.” „Oda​kle onda ime Đa​vo​lji ta​van?” upi​ta Pen​der​gast. Dajmond se sumorno nasmeši. „Ne znam. Ali razmislite o tome. Zidovi obloženi ogromnim muralima. Zamislite čekaonice do grla natrpane ogledalima, sofama, luksuznim peskiranim staklima. Zamislite hidraulične elevatore s parketima i zavesama od baršuna. A sad zamislite kako to sve izgleda zagnjureno u sirovu otpadnu vodu, a onda zatvoreno na sto godina.” Seo je i pogledao u Pendergasta. „Ne znam šta vi mislite, ali meni bi to li​či​lo na ta​van i sa​mog pa​kla.”

29. Sa svojih trideset hektara neizgrađene zemlje na ostrvu, najveće prazne površine mimo Central parka, Železnički depo Vest sajda ležao je u širokom ulegnuću u najzapadnijem delu Menhetna, daleko od pogleda i praktično nevidljiv za milione Njujorčana koji žive i rade u blizini. Nekada užurbano trgovačko središte na prelazu vekova, depo je sada bio pravi otpad: trule šine zarasle u čičak i kiselo drvo, prastari i zaboravljeni sporedni koloseci što rđaju i napuštena trošna skladišta, prekrivena gra​fi​ti​ma. Dvadeset godina je ovo parče zemlje bilo predmet razvojnih planova, parnica, političkih manipulacija i bankrota. Zakupci skladišta su postepeno napuštali svoja mesta i odlazih, da bi ih zamenili vandali, palikuće i beskućnici. U jednom uglu depoa nalazilo se malo, blatnjavo seoce od šperploče, kartona i lima. Pored njega bilo je nekoliko jadnih ba​šti​ca sa za​ra​slim gra​škom i po​di​vlja​lim bun​de​va​ma. Margo je stajala usred gomile spaljenog đubreta, u sendviču između dve napuštene zgrade na depou. Skladište koje se nalazilo na tom komadu zemlje izgorelo je pre četiri meseca, a izgorelo je do temelja i to potpuno. Čitava građevina bila je svedena na čađavi kostur od I-profila i osnovne zidove od blokova šljake. Pod njenim stopalima cementni pod je do pojasa bio prekriven šutom i nagorelim daskama. Ostaci nekoliko dugačkih metalnih stolova stajali su u jednom ćošku prekriveni razbijenom opremom i istopljenim staklom. Pogledala je oko sebe, vireći kroz kasnoposlepodnevne senke koje su se preplitale preko utonule zemlje. Videla je nekoliko glomaznih olupina koje su nekada bile velike mašine, smeštene u metalna kućišta; kućišta su se istopila i unutrašnji mehanizmi stajaše ogoljeni, samo kao gomila izuvijane žice i uništenih štampanih ploča. Jetki smrad spaljene plastike i katrana tvrdoglavo se dr​žao za sve u oko​li​ni. D’Ago​sta se po​ja​vi po​red nje. „Šta mi​sliš?” upi​tao ju je. Ona odmahnu glavom. „Jesi li siguran da je ovo Gregova poslednja zna​na adre​sa?” „Potvrđeno je kod kompanije za selidbu. Skladište je izgorelo negde u vreme njegove smrti, pa je malo verovatno da se negde drugde preselio.

Ali koristio je lažno ime kod Kon Eda i njujorške telefonske kompanije, pa ne mo​že​mo biti si​gur​ni.” „Lažno ime?” Margo nastavi da gleda oko sebe. „Pitam se da li je umro pre ili na​kon što je ovo me​sto iz​go​re​lo.” „Ja još više od tebe”, od​go​vo​ri D’Ago​sta. „Čini se da je ovo bila ne​ka​kva la​bo​ra​to​ri​ja.” D’Agosta klimnu. „Čak sam i ja to pogodio. Taj tip Kavakita bio je na​uč​nik. Baš kao i ti.” „Ne baš. Greg se mnogo više bavio genetikom i evolucionom bio​lo​gi​jom. Moja spe​ci​jal​nost je an​tro​po​lo​ška far​ma​ko​lo​gi​ja.” „Kako god.” D’Agosta podiže malo svoje pantalone. „Pitanje je, kakva je ovo la​bo​ra​to​ri​ja?” „Teško je reći. Morala bih nešto više da znam o onim mašinama što stoje u ćošku. I morala bih da napravim nekakvu šemu otopljenog stakla na stolovima, pa da tako pokušam da odgonetnem kakav je bio raniji ra​spo​red.” D’Ago​sta je po​gle​da. „Pa?” „Pa, šta?” „Kad ćeš da kre​neš s tim?” Margo mu uzvrati pogled. „Zašto ja? Sigurno u odeljenju imate neke struč​nja​ke koji…” „Oni nisu zainteresovani”, prekide je D’Agosta. „Na listi njihovih pri​o​ri​te​ta to je is​pod pre​la​že​nja van pe​šač​kog pre​la​za.” Mar​go se na​mr​šti iz​ne​na​đe​na. „Gla​vo​nje ni naj​ma​nje ne haju za Ka​va​ki​tu, ni šta je ra​dio pre nego što je ubijen. Oni misle da je on samo slučajna žrtva. Baš kao što to misle i za Bram​bla” „Ali ti ne misliš tako? Ti misliš da je nekako bio umešan u ova ubi​stva?” D’Agosta izvadi maramicu iz džepa i obrisa obrvu. „Sranje, ne znam. Znam samo da je ovaj Kavakita nešto smerao i voleo bih da znam šta je to bilo. Po​zna​va​la si ga, je li tako?” „Je​sam”, kaza Mar​go. „Ja sam ga samo jednom sreo, kad je Frok napravio onu oproštajnu za​ba​vu za Pen​der​ga​sta. Ka​kav je bio?” Mar​go po​ra​zmi​sli na tre​nu​tak. „Bio je bri​ljan​tan. Iz​vr​stan na​uč​nik.”

„A šta je s nje​go​vim ka​rak​te​rom?” „Nije bio naj​lju​ba​zni​ja oso​ba u Mu​ze​ju”, pa​žlji​vo kaza Mar​go. „Bio je… pa, pomalo okrutan, mislim da se može tako reći. Osećala sam da je on ona vrsta čoveka koji bi prešao crtu samo da bi napredovao u karijeri. Nije se mnogo družio s nama ostalima i činilo se da nije previše verovao ni​ko​me ko bi mo​gao…” Za​sta​la je. „Aha?” „Je li ovo baš neophodno? Mrzim da pričam o nekome ko nije pri​su​tan i ko ne može da se bra​ni.” „To je uglavnom i najbolje vreme. Da li je bio tip čoveka koji je spre​man da se uklju​či u neku kri​mi​nal​nu ak​tiv​nost?” „Bez sumnje, ne. Nisam se baš uvek slagala s njegovom etikom - on jeste tip kome je nauka iznad ljudskih vrednosti - ali nije bio kriminalac.” Oklevala je. „Pre izvesnog vremena pokušao je da me kontaktira. Možda nekih mesec dana ili malo kasnije, pre nego što je umro.” D’Agosta je pogleda ljubopitljivo. „Znaš li možda zašto? Ne čini se da ste vas dvo​je bili baš neki pri​ja​te​lji.” „Ne bliski, u svakom slučaju. Ali bili smo kolege. Ako se našao u nekakvoj nevolji… Senka prelete njenim licem. „Možda sam mogla da učinim nešto po tom pitanju. Umesto toga, samo sam ignorisala njegov po​ziv.” „Izgleda da to nikad nećeš saznati. Ali, bilo kako bilo, da li bi htela da malo pročačkaš okolo i stekneš neku sliku o tome šta je ovde radio, mno​go bi mi zna​či​lo.” Margo je oklevala i D’Agosta se zagleda u nju. „Ko zna?” rekao je malo tiše. „Možda će ti pomoći da malo rasteraš te unutrašnje demone koji te pri​ti​ska​ju.” Odličan izbor reči, pomisli Margo. Pa ipak, znala je da joj želi samo dobro. Poručnik D’Agosta, pop-psiholog. Sledeće šta će se desiti, biće da će mi reći kako ću raz​gle​da​njem ovog me​sta ko​nač​no umi​ri​ti sa​vest. Gledala je uništeno mesto još neko vreme. „Dobro, poručniče”, ko​nač​no je re​kla. „Ho​ćeš da do​ve​dem fo​to​gra​fa ova​mo, da malo škljo​ca?” „Mo​žda ka​sni​je. Za​sad ću samo na​pra​vi​ti par ski​ca.” „Kako ka​žeš.” D’Ago​sta je de​lo​vao one​spo​ko​je​no.

„Samo ti na​sta​vi”, kaza mu Mar​go. „Ne mo​raš da se za​dr​ža​vaš ovde.” „Nema šan​se”, kaza D’Ago​sta. „Ne po​sle onog s Bram​blom.” „Po​ruč​ni​če…” „Ionako moram da prikupim malo pepela, da bih ušao u trag korišćenih katalizatora. Neću ti smetati.” Stao je prkosno, ne pomerajući se. Margo uzdahnu, izvadi blok za crtanje iz svoje svaštare i ponovo se okrenu uništenoj laboratoriji. Bilo je to sumorno mesto, okruživalo ju je nekom nemom optužbom. Mogla si da uradiš nešto. Greg je pokušao da te nađe. Mo​žda nije mo​ra​lo ova​ko da se za​vr​ši. Odmahnula je glavom, odbacujući misli o krivici. To joj neće nimalo pomoći. Osim toga, ako je ijedno mesto krilo ključeve objašnjenja šta se dogodilo Gregu, onda je to bilo ovo mesto. A možda je jedini način da izađe iz ove noćne more bio da spusti glavu i prođe pravo kroz nju. Ako ništa drugo, bar je izašla iz Laboratorije za forenzičku antropologiju, koja je počela da liči na kosturnicu. Bitermanov leš je stigao iz kancelarije njujorškog medicinskog istražitelja u sredu ujutro, donevši sa sobom gomilu novih pitanja. Zarezi na vratnim kostima još uvek stvrdnutog leša ukazivali su na dekapitaciju uz pomoć nekog grubog, primitivnog noža. Ubi​ca - ili ubi​ce - žu​ri​li su oba​vlja​ju​ći svoj gro​zan za​da​tak. Brzo je iscrtala grube konture laboratorije, dodala dimenzije zidova, postavku stolova i pozicije uništene opreme koje su izgledale kao gomile stvrdnute lave. Svaka laboratorija je imala nekakav sopstveni tok koji je zavisio od toga kakav se posao u njoj obavljao. Dok je oprema mogla da ukazuje na generalnu svrhu same laboratorije, tok postupka je mogao da pru​ži ključ o tome šta joj je bila pra​va na​me​na. Završivši grubu skicu Margo se prebacila na same stolove. Budući metalni, izdržali su visoku temperaturu relativno dobro. Iscrtala je po jedan pravougaonik za svaki sto, a onda počela da dodaje istopljene menzure, titracione cevi, zapreminske teglice i ostale predmete koji su još uvek bili neprepoznatljivi. Bila je to kompleksna, višeslojna postavka: jasno, ovde je bila sprovođena neka vrsta visokonapredne biohemijske ana​li​ze. Ali ka​kve? Zastala je za trenutak, udišući pomešane mirise spaljenih električnih instalacija i slani lahor s Hadsona. Zatim je svoju pažnju usmerila na istopljenu mašineriju. Bila je to skupa oprema, sudeći po sjajnim

kućištima od nerđajućeg čelika i ostacima upravljačkih ploča i flu​o​re​scent​nih va​ku​um​skih ekra​na. Margo se prvo opredelila za najveću mašinu. Njeno metalno kućište izvitoperilo se od vreline i razotkrilo svoju unutrašnjost. Slabo ju je šutnula i odskočila kad se ona srušila uz glasan tresak. Iznenada je postala svesna koliko su bili usamljeni. Iza depoa i s druge strane reke sunce je nisko visilo iznad Palisada Nju Džerzija. Mogla je da čuje krike galebova dok su šestarili iznad istrulelih stubova starih priveza što su štrčali iz obale Hadsona. Iza depoa veselo letnje poslepodne bližilo se kraju. Pa ipak dovde, do ovog potonulog, napuštenog mesta, nikakva radost nije dopirala. Pogledala je u D’Agostu, koji je već bio prikupio uzorke, i sada je stajao na kasnom suncu, prekrštenih ruku, i piljio u reku. Bilo joj je dra​go što je in​si​sti​rao da osta​ne. Nagnula se nad mašinu, podsmevajući se samoj sebi zbog nervoze. Okrenuvši komade spaljenog i obezbojenog metala, konačno je našla prednju ploču koju je i tražila. Otrvši je od gareži, razaznala je reči VESTERLI DŽENETIKS EKVIPMENT, zajedno sa VDŽE logom. Ispod toga, na boku, bio je utisnut serijski broj i reči VDŽE INTEGRISANI DNK ANA​LI​ZA​TOR-SE​KVEN​CER. Pri​be​le​ži​la je ovaj po​da​tak u blok. U daljem ćošku nalazili su se uništeni delovi manjeg istopljenog aparata koji se razlikovao od ostalih. Margo ga je pregledala, pažljivo okrećući svaki komadić i stavljajući ga na stranu i pokušavajući da shvati o čemu se radi. Delovao je kao prilično komplikovana sprava za organsku hemijsku sintezu, zajedno sa modulima za frakcionisanje i destilaciju, stepenima za rasejavanje i niskonaponskim električnim priključcima. Bliže dnu, gde su predmeti biti manje oštećeni temperaturom, pronašla je polomljene deliće nekoliko Erlenmajerovih posuda. Sudeći po ispisu na njima, većinom su to bile obične laboratorijske hemikalije. Međutim, na jednoj nepotpunoj etiketi, koju nije od​mah pre​po​zna​la, pi​sa​lo je: AK​TI​VI​RA​NI 7-DE​HI​DRO​HOL… Okrenula je tu posudu. Prokletstvo, hemijski naziv je zvučao poznato. Konačno, ona ubaci taj komad u svoju svaštaru. Nije bilo sumnje da će na​ziv pro​na​ći u en​ci​klo​pe​di​ji or​gan​ske he​mi​je kad se vra​ti u la​bo​ra​to​ri​ji. Pored aparature nalazili su se ostaci neke tanke sveščice, izuzev nekoliko ugljenisanih stranica gotovo potpuno progorele. Dok ih je znatiželjno prikupljala, počeli su da joj se mrve u rukama. Pažljivo je

sakupila pocrnele komadiće i brižljivo ih ubacila u providnu vrećicu sa cib​za​rom, koju je ta​ko​đe sta​vi​la u sva​šta​ru. Za nekih petnaest minuta uspela je da identifikuje dovoljno od preostalih aparata i bila je sigurna u jedno: ovo je nekada bila vrhunska genetska laboratorija. Margo je radila sa sličnom aparaturom svakodnevno i dovoljno je znala da je mogla da proceni kako je cena uni​šte​ne la​bo​ra​to​ri​je iz​no​si​la pre​ko pola mi​li​o​na do​la​ra. Udaljila se. Odakle Kavakiti novac da napravi ovakvu laboratoriju? I šta je, do đa​vo​la, sme​rao s njom? Dok je koračala po cementnom podu i beležila dalje u svoj blok, nešto čudno joj zapade za oko. Među gomilama krša i istopljenog stakla ugledala je nešto što je ličilo na pet velikih blatnjavih lokvi, koje je vatra ispekla i stvrdnula do tvrdoće cementa. Oko njih se nalazio rasut šlju​nak. Zaintrigirana, nagnula se da malo,pobliže pogleda taj nered. Videla je mali metalni predmet, otprilike veličine njene pesnice, koji je bio potonuo u najbližu lokvu. Izvadivši perorez iz svaštare, iščeprkala je predmet i sastrugala koru što se za njega držala poput cementa. Ispod blata prepoznala je reči MINEA ARIJUM OPREM. Okrenuvši ga nekoliko puta u rukama, ona shvati o čemu se radi: akvarijumska pum​pa. Ustala je gledajući u pet sličnih gomila krša, na jednakoj udaljenosti od onog što je bilo samo kostur nekadašnjeg zida. Šljunak, srča… ovo su sigurno bili akvarijumi. Ogromni, doduše, sudeći po veličini lokvi. Ali akva​ri​ju​mi puni bla​ta? To nije ima​lo ni​ka​kvog smi​sla. Kleknuvši, ona ponovo upotrebi perorez i ubode ga u najbližu sasušenu masu. Odlamala se u komadima, poput cementa. PodigavŠi jedan od većih komada i okrenuvši ga, Margo se iznenadi kad ugleda nešto što je llčilo na korenje i ostatak stabljike, sačuvane od plamena zaštitnim slojem blata. Proklinjući neefikasnost peroreza, ona pažljivo oslo​bo​di bilj​ku od bla​ta i us​pra​vi je pre​ma za​mi​ru​ćem sve​tlu. Iznenada, ona ispusti biljku i povuče ruke k sebi, kao da se opekla. Nakon par trenutaka, ponovo ju je podigla i pažljivije pogledala, dok je srce po​če​lo ubr​za​no da joj kuca. Ovo nije mo​gu​će, po​mi​sli​la je. Poznavala je ovu biljku - poznavala ju je i previše dobro. Čvrsta, vlaknasta stabljika i neobično isprepleteno korenje probudili su

uznemirujuće sećanje: sedela je u pustoj genetskoj laboratoriji u Muzeju> lica zalepljenog za okular mikroskopa, svega nekoliko sati pre kobnog otvaranja izložbe Sujeverje. Bila je to retka amazonska biljka za kojom je stvorenje Mbvun tako očajnički čeznulo. Istu tu biljku Vitlsi je slučajno iskoristio kao materijal za pakovanje u onom fatalnom sanduku sa relikvijama, koji je poslao u Muzej s gornjeg toka Ksingu skoro deceniju ranije. Biljka bi sad trebalo da je istrebljena: njen originalni habitat zbrisan je s lica zemlje, a svi preostali komadi iz Muzeja uništila je vlast nakon što je stvorenje Mbvun - Muzejska Zver - konačno ubi​je​no. Margo ponovo ustade, skidajući čađ s kolena. Greg Kavakita je nekako došao do ove biljke i počeo da je uzgaja u ovim ogromnim akva​ri​ju​mi​ma. Ali za​što? Iznenadna užasavajuća misao kao da je pogodi. Brzo kako je i došla, ona je odbaci. Sigurno je bilo da ne postoji drugo stvorenje Mbvun koje je Greg Ka​va​ki​ta hra​nio. Ili ipak po​sto​ji? „Po​ruč​ni​če?” po​zva​la ga je. „Zna​te li šta je ovo?” On pri​đe. „Ne​mam poj​ma”, od​go​vo​rio je. „Li​li​ce​ae mbwu​nen​sis. Mb​vun​ska bilj​ka.” „Spr​da​te se sa mnom, je li tako?” Mar​go la​ga​no od​mah​nu gla​vom. „Vo​le​la bih da je tako.” Stajali su tako, nepokretni, dok je sunce zalazilo iza Palisada, pozlaćujući udaljene zgrade s druge strane reke u oreol kosih zraka svetla. Ponovo je pogledala biljku u svojoj ruci, spremajući se da je spa​ku​je u sva​šta​ru, ali pri​me​ti ne​što što joj je ra​ni​je pro​ma​klo. Pri kraju baze korena, pri slabom svetlu, spazila je mall ožlljak duž ksileme, nedugačak zasek u obliku slova V. Zasek poput tog, znala je, mo​gao je da zna​či samo dve stva​ri. Uo​bi​ča​je​ni hi​brid​ni ek​spe​ri​ment. Ili ve​o​ma slo​že​ni ek​spe​ri​ment ge​net​skog in​že​nje​rin​ga.

30. Hejvardova oštro gurnu vrata, naduvenih obraza od još uvek ne​po​je​de​nog za​lo​ga​ja. „Kapetan Veksi je upravo zvao”, reče gutajući tunjevinu. „Kaže da od​mah do​đe​te u sobu za sa​slu​ša​va​nje. Ima​ju ga.” D’Agosta diže pogled sa mape nestalih osoba, koja mu je doneta umesto one koju je odneo Veksi i na koju je upravo zabadao poslednje či​o​de. „Ima​ju koga?” „Nje​ga. Imi​ta​to​ra ubi​cu, na​rav​no.” Ona po​di​že obr​ve. „Ne seri” D’Agosta se trenutno stvori kod vrata, trgnuvši svoj sako sa ve​ša​li​ce i na​vu​kav​ši ga na sebe. „Uhvatili su ga prilikom racije”, objasni Hejvardova dok su prolazili kroz zajedničku kancelariju i išli prema liftovima. „Jedan od ljudi sa prismotre je čuo neke zvuke i otišao da proveri o čemu se radi. Tip je upra​vo bio ise​kao neku skit​ni​cu i spre​mao se da joj od​se​če gla​vu.” „Kako to zna​ju?” Hej​var​do​va sleg​nu ra​me​ni​ma. „Pi​taj​te ka​pe​ta​na Vek​si​ja?” „A nož?” „Kućna izrada. Stvarno grub. Baš ono što su i tražili.” Ali nije zvučala ube​đe​no. Vrata lifta se otvoriše i iza njih se ukaza agent Pendergast. Videvši da se D’Ago​sta i Hej​var​do​va spre​ma​ju da uđu, upit​no je po​di​gao obr​ve. „Ubica je u sobi za saslušavanje”, kaza D’Agosta. „Veksi želi da siđem tamo.” „Zaista?”, agent FBI napravi korak unazad i pritisnu dugme za drugi sprat. „Pa idemo, za ime sveta. Interesuje me da vidim kakvu nam je to ri​bi​cu upe​cao Vek​si.” Prostorije za ispitivanje Uprave policije bile su jedan sumoran niz u sivo obojenih soba, sa zidovima od klinker cigli i s teškim metalnim vratima. Policajac za pultom propustio ih je kroz elektronska vrata, uputivši ih prema sobi za posmatranje kod sobe za saslušavanje broj devet. Tamo je Veksi leškario u stolici i gledao kroz jednosmerno ogledalo u sobu za saslušavanje. Podigao je pogled kad je čuo da su ušli, namrštio se kad je spazio Pendergasta, groknuo na D’Agostu i ignorisao

Hej​var​do​vu. „Je li pro​go​vo​rio?” upi​ta D’Ago​sta. Veksi ponovo groknu. „Ma da. Jedino što radi i jeste da neprestano brblja. Ali do sada smo čuli samo gomilu sranja. Sebe zove Džefri i ništa drugo neće da doda. Mada, brzo ćemo iz njega izvući pravu priču. U međuvremenu, pomislio sam da možda želite da mu postavite par pitanja. U tom svom trijumfu Veksi beše velikodušan i pun nekog iz​ve​šta​če​nog sa​mo​po​u​zda​nja. Gledajući kroz ogledalo, D’Agosta je video jednog zapuštenog čoveka, divljeg pogleda. Brzi i nemi pokreti usana osumnjičenog bili su skoro kao kon​trast nje​go​vom kru​tom, ne​po​mič​nom telu. „I to je taj tip?” kaza D’Ago​sta s ne​ve​ri​com. „To je on.” D’Agosta nastavi da gleda kroz ogledalo. „Deluje pomalo sitno za svu šte​tu koju je na​pra​vio.” Veksijeve usne se iskriviše u odbrambeni izraz. „Možda je pretrpeo više nego što može da pod​ne​se.” D’Agosta se nagnu napred i pritisnu dugme zvučnika. Istog trenutka, čitava bujica psovki razli se iz zvučnika iznad jednosmernog ogledala. D’Ago​sta je to krat​ko slu​šao, a onda ga je is​klju​čio. „Šta je s oruž​jem ko​jim je po​či​nje​no ubi​stvo?” pi​tao je. Veksi slegnu ramenima. „Napravljeno je ručno, od komada čelika zabodenog u drvenu dršku. Drška je umotana u krpu ili gazu, ili nešto slično. Previše je krvava da bi se moglo reći, moraćemo da sačekamo da fo​ren​zi​ča​ri za​vr​še s njim.” „Če​lik”, kaza Pen​der​gast. „Če​lik”, od​go​vo​ri Vek​si. „Ne ka​men.” „Ka​žem da je če​lik. Po​gle​daj​te sami.” „I hoćemo”, kaza D’Agosta odmaknuvši se od ogledala. „Ali za sada, hajde da čujemo šta tip ima da kaže.” Krenuo je prema vratima, a Pen​der​gast je kli​zio za njim po​put ne​kog ne​mog duha. Soba broj devet je izgledala kao i bilo koja soba za saslušavanje u nebrojenim policijskim stanicama širom zemlje. Izgrebani drveni sto stajao je u sredini gole prostorije. Na daljem kraju stola, zatvorenik je sedeo na stolici s pravim naslonom, ruku pozadi sapetih lisicama. Jedan

detektiv je sedeo na jednoj od nekoliko stolica sa bliže strane stola, izdržavajući verbalno vređanje potpuno nezainteresovano, dok se baktao ka​set​nim ri​kor​de​rom. Dva policajca, u uniformama i naoružani, stajali su jedan naspram drugog na suprotnim stranama prostorije. Dve ogromne crno-bele fotografije u krupnom planu visile su na bočnim zidovima. Na jednoj se videlo izlomljeno telo Nikolasa Bitermana kako leži na podu u muškom ve-ceu zamka Belvedere. A druga je bila sada već poznata fotografija Pamele Višer iz Posta. Jedna video-kamera je bila pričvršćena za ugao ta​va​ni​ce, bez​du​šno sni​ma​ju​ći sa​slu​ša​va​nje. D’Agosta sede za sto, udišući poznatu mešavinu znoja, vlažnih čarapa i straha. Veksi je ušao za njim, pažljivo smeštajući svoje glomazno telo na susednu stolicu. Hejvardova je stala pored najbližeg uniformisanog policajca. Pendergast zatvori vrata i zatim se nasloni na njih, dok su se nje​go​vi kru​ti crni ru​ka​vi ne​haj​no pre​kr​šta​li je​dan pre​ko dru​gog. Zatvorenik je prestao da urla kad su se vrata otvorila. Sada je tupo gledao u novopridošle kroz masni uvojak kose. Oči mu blesnuše prema Hej​var​do​voj, za​dr​žav​ši se tamo na tre​nu​tak, a onda kre​nu​še da​lje. „Šta gle​daš, pro​klet bio?” ko​nač​no se obra​tio D’Ago​sti. „Ne znam”, od​go​vo​ri D’Ago​sta. „Haj​de ti meni kaži.” „Od​je​bi.” D’Ago​sta uz​dah​nu. „Da li ra​zu​meš svo​ja pra​va?” Zatvorenik se isceri, otkrivajući male, prljave zube. „Taj debeli mamojeb pored tebe mi ih je pročitao. Ne treba mi tamo neki advokat da me drži za ruku.” „Pri​pa​zi malo na reč​nik”, Vek​si pra​snu, na​glo se za​ru​me​nev​ši. „Neću, debeljko, ti pripazi na svoj. I svoje debelo dupe.” Zakikotao se. Hej​var​do​va se nije po​tru​di​la da pri​kri​je pod​smeh. D’Agosta se pitao da li je sve isto ovako teklo pre nego što je stigao. „I, šta se do​go​di​lo u par​ku?” pi​tao je. „Hoćeš spisak? Pa prvo, bio je na mom mestu za spavanje. Drugo, siktao je na mene kao zmija iz Egipta. Treće, usfalilo mu je božjih bla​go​slo​va. A kao če​tvr​to, on…” Vek​si od​mah​nu ru​kom. „Uka​pi​ra​li smo. Reci nam za osta​le.” Ali Dže​fri ne reče ni​šta. „Haj​de”, pod​sti​cao ga je Vek​si. „Ko još?”

„Mnogi”, konačno usledi odgovor. „Niko ne može da me vređa i prođe nekažnjeno.” Nagnuo se napred. „Bolje se pripazi, debeljko, da i tebi ne bih od​se​kao malo sal​ce​ta.” DA.gosta prepreči ruku ispred Veksija. „I koga si još sredio?” brzo je pi​tao. „Ah, poznaju me. Znaju oni za Džefrija, mačka-osvetnika. Ja sam kre​nuo u po​hod.” „A šta je sa Pamelom Višer?” ubaci se Veksi. „Nemoj poricati, Džefri.” Brazde pokraj zatvorenikovih mutnih očiju se zadebljaše. „Ne poričem. Du​brad me nisu po​što​va​la, niko od njih. Svi su za​slu​ži​li šta su do​bi​li.” „Šta si ura​dio s nji​ho​vim gla​va​ma?” bez daha upi​ta Vek​si. „Gla​va​ma?” upi​ta Dže​fri. D’Ago​sti se uči​ni kao da se malo ko​le​ba. „Pre​vi​še si du​bo​ko za​bra​zdio, ne​moj da poč​neš da po​ri​češ.” „Gla​va​ma? Po​jeo sam ih, eto to sam ura​dio.” Veksi uputi trijumfalan pogled prema D’Agosti. „Šta je sa tipom u zam​ku Bel​ve​de​re, Ni​kom Bi​ter​ma​nom? Pri​čaj mi o nje​mu.” „Taj je bio dobar. Mamojeb nije imao poštovanja. Licemer, cicija. Bio je pro​tiv​nik.” Kla​tio se na​pred na​zad. „Pro​tiv​nik?” mr​šte​ći se upi​ta D’Ago​sta. „Princ pro​tiv​ni​ka.” „Da”, saosećajno kaza Pendergast. „Moraš se suprotstaviti silama mra​ka.” To su bile prve reči koje je iz​go​vo​rio ot​kad je ušao. Za​tvo​re​nik se sna​žni​je za​lju​lja. „Da, da.” „Svo​jom elek​trič​nom ko​žom.” Iz​ne​na​da lju​lja​nje pre​sta​de. „I urokljivim pogledom”, nastavi Pendergast. A onda se odgurnuo od vra​ta i la​ga​no pri​šao, gle​da​ju​ći pra​vo u osum​nji​če​nog. Dže​fri je upor​no pi​ljio u Pen​der​ga​sta. „Ko si ti?” dah​ću​ći je upi​tao. Pendergast je na trenutak ostao nem. „Kit Smart”, konačno reče, ne ski​da​ju​ći po​gled s Dže​fri​ja. Promena koja je nastupila kod zatvorenika šokirala je D’Agostu. U trenu mu boja nestade s lica. Gledao je u Pendergasta, nemo pomičući usta. A onda se, uz vrisak, toliko snažno odgurnuo unazad da se stolica preturila i on uz tresak pade na pod. Hejvardova i dva policajca poleteše da ob​u​zda​ju raz​u​zda​nog čo​ve​ka. „Isuse, Pendergaste, šta si mu to, do đavola, rekao?” Veksi je

nad​ja​čao vri​sku, po​di​žu​ći se na noge. „Pravu stvar, očigledno.” Pendergast pogleda Hejvardovu. „Molim vas da ovom čoveku pružite sav mogući komfor. Mislim da možemo stvar pre​pu​sti​ti ka​pe​ta​nu Vek​si​ju.” „Pa, ko je taj lik?” pitao je D’Agosta dok ih je lift nosio nazad do Ubi​sta​va. „Nisam siguran kako mu je pravo ime”, odgovori Pendergast, popravljajući svoju kravatu. „Ali nije Džefri. I nije osoba za kojom tra​ga​mo.” „Kaži to Vek​si​ju.” Pendergast blago pogleda D’Agostu. „Ono što smo videli, poručniče, jeste klasičan slučaj paranoidne šizofrenije pogoršan poremećajem višestrukih ličnosti. Primetio si kako se čovek prebacuje iz jedne u drugu ličnost? Tu je taj bučni opak momak, bez sumnje neubedljiv koliko tebi, toliko i meni. Pa onda onaj ubica vizionar - beskrajno opasniji. Jesi li čuo ono? ’Dru​go, sik​tao je na mene kao zmi​ja iz Egip​ta. Ili ’Dže​fri, osvet​nik’.” „Naravno da sam čuo. Tip je pričao kao da mu je neko upravo tutnuo u ruke De​set za​po​ve​sti ili ne​što slič​no.” „Ili nešto slično. U pravu si, njegovo buncanje ima strukturu i ritam poput napisanog govora. To sam i ja primetio. U tom trenutku sam shvatio da govori stihove stare pesme Raduj se u jagnjetu, Kristofera Smar​ta.” „Ni​kad čuo za nje​ga.” Pendergast se bledo nasmeši. „To je jedno prilično mračno delo, jednog prilično mračnog pisca. Bez sumnje je veoma moćno na neki svoj uvrnuti način; trebalo bi da ga pročitaš. Pisac, Smart, pisao ga je dok je polulud sedeo u zatvoru za dužnike. Bilo kako bilo, u pesmi ima jedan dugački deo u kom Smart opisuje svog mačka, Džefrija, za koga je verovao da je neka vrsta stvorenja koje može da se učauri i da prođe kroz fi​zič​ki pre​o​bra​žaj.” „Ako ti tako kažeš. Ali kakve sve to ima veze sa našim grlatim pri​ja​te​ljem tamo?” „Oči​gled​no se si​ro​ma​šak po​i​sto​ve​tio sa mač​kom iz pe​sme.” „Mač​kom?” upi​ta D’Ago​sta skep​tič​no. „Zašto da ne? Kit Smart - pravi Kit Smart - sigurno je doživeo nešto

slično. To je veoma moćna predstava metamorfoze. Prilično sam siguran da je ovaj siromašak nekad bio akademski građanin, ili propali pesnik, pre nego što je započeo njegov sunovrat u ludilo. Ubio je jednog čoveka, to je sigurno - ali samo zato što su im se putevi ukrstili u pogrešnom trenutku. Što se tiče ostalih…” Pendergast odmahnu rukom. „Previše je zna​ko​va da on nije naša pra​va meta.” „Na primer, fotografije”, kaza D’Agosta. Svi dobri detektivi znaju da ubica ne može da skloni pogled sa fotografija svojih žrtava ili bilo kakvih predmeta sa mesta zločina. Pa ipak, koliko D’Agosta to može da kaže, Dže​fri ni​jed​nom nije ba​cio po​gled ni na jed​nu od njih. „Upravo tako.” Vrata lifta se uz šum otvoriše i njih dvojica prođoše kroz metež prema D’Agostinoj kancelariji. „Ili činjenica da ovo ubistvo, kako je to Veksi opisao, nema nijedan element nasilnog napada kakav je zadesio ostale žrtve. U svakom slučaju, kada sam prepoznao njegovo neurotično poistovećenje sa pesmom, lako mi je bilo da isteram ludilo na površinu.” Pendergast zatvori vrata kancelarije i sačeka da D’Agosta sedne pre nego što je nastavio. „Ali ostavimo ovaj neprijatan događaj iza nas. Jesi li imao sreće s onim unakrsnim upoređivanjem koje sam za​tra​žio?” „Stigao je izveštaj iz Obrade podataka jutros.” D’Agosta prelista veliku gomilu papira sa miniprintera. „Daj da vidimo. Osamdeset pet procenata žrtava su bili muškarci. A devedeset dva procenta su stanovnici Men​het​na, uklju​ču​ju​ći i pro​la​zni​ke.” „Naj​vi​še me za​ni​ma​ju po​da​ci koji su svim žr​tva​ma za​jed​nič​ki.” „Evo ga.” Usledila je pauza. „Svima su prezimena počinjala slovima koja nisu I, S, U, V, X i Z.” Pendergastova usta se iskriviše u nešto što je ličilo na bledunjav osmeh. „Svi su bili stariji od dvanaest i mlađi od pedeset šest. I niko nije ro​đen u no​vem​bru.” „Bu​da​la​sto.” „Mislim da je to to.” D’Agosta prevrnu još nekoliko stranica. „Ah, evo ima još nešto. Propustili smo podatke kroz bazu serijskih ubistava da proverimo ima li poklapanja u vezi s nekim od njih. Jedina zajednička crta koju smo pronašli je da nijedno ubistvo nije počinjeno u vreme pu​nog me​se​ca.”

Pen​der​gast se us​pra​vi. „Stvar​no? To je vred​no pam​će​nja. Još ne​što?” „Ne, to je sve.” „Hvala ti.” Ponovo se naslonio u fotelju. „Pa ipak, to je donekle dragoceno. Informacije su ono što nam treba, Vinsente, pouzdane či​nje​ni​ce. Upra​vo zato ne smem više da če​kam.” D’Agosta ga pogleda, ne razumevajući. A onda se namrštio. „Nećeš valj​da po​no​vo da ideš dole?” „Stvarno hoću. Ako kapetan Veksi nastavi da insistira na tome da je ovaj čovek ubica, dodatne patrole će zbog toga biti opozvane. Budnost će opa​sti. Na​sta​će at​mo​sfe​ra koja će samo olak​ša​ti da se na​sta​ve ubi​stva.” „Kuda ćeš da ideš?” upi​ta DA’go​sta. „Na Đa​vo​lji ta​van.” D’Agosta frknu. „Daj, Pendergaste. Ne znaš ni da li to mesto postoji, a kamoli kako da do njega dođeš. Nemaš za šta da se uhvatiš osim za reči onog pro​bi​sve​ta.” „Verujem da se u Mefistove reči mogu pouzdati”, odgovori Pendergast. „Bilo kako bilo, ipak imam mnogo više od njegovih reči. Razgovarao sam s gradskim inženjerom po imenu Al Dajmond. Objasnio mi je da je takozvani Đavolji tavan u stvari niz tunela koje su na prelazu vekova izgradile najbogatije njujorške porodice. Zamišljeni su kao privatna vozna linija, ali su napušteni nakon svega nekoliko godina. I uspeo sam da rekonstruišem približnu rutu kojom su se pružali ovi tuneli.” Uzevši marker sa stola, Pendergast se primače mapi nestalih osoba. Vrh markera je prislonio na raskrsnicu Parka i Četrdeset pete, povukao liniju do Pete, uz Grand armi trg, a onda dijagonalno preko Central parka i severno uz Zapadni Central park. Zatim se udaljio i za​mi​šlje​no po​gle​dao u D’Ago​stu. D’Agosta je piljio u mapu. Osim nekoliko lokacija u parku, skoro sve bele i cr​ve​ne či​o​de su bile na​čič​ka​ne duž li​ni​ja koje je Pen​der​gast is​cr​tao. „Sve​tog mu sve​ca”, dah​tao je. „Moglo bi se tako reći”, kaza Pendergast. „Dajmond je takođe naglasio da su delovi tunela severno i južno od parka zapečaćeni. Znači, idem is​pod par​ka.” D’Ago​sta po​seg​nu u svoj sto za ci​ga​rom. „Idem i ja.” „Izvini, Vinsente. Ovde gore si mnogo potrebniji, sad kad se ostatak policije sprema da spusti svoj gard. I molim te da zajedno sa Margo

utvrdiš pravu prirodu Kavakitinog kretanja. Još uvek nismo saznali razmere njegove umešanosti u sve ovo. U svakom slučaju, ovog puta će mi primarno biti da ostanem neprimetan. Ovo je ekstremno opasan pohod. Nas dvojica bismo samo duplirali šanse da budemo otkriveni.” Vratio je nazad poklopac markera pucketajući prstima. „Međutim, ako bi mogao da mi pozajmiš veštine narednice Hejvard na nekoliko sati, dobro bi mi do​šla po​moć dok se bu​dem pri​pre​mao.” Mršteći se, D’Agosta spusti svoju cigaru. „Isuse, Pendergaste - veoma je dug put do dole. Neće te biti cele noći.” „Bojim se još i duže” Agent FBI-ja vrati marker na sto. „Ako se ne javim za sedamdeset dva sata…” Zastao je. A onda se iznenada nasmešio i uhva​tio D’Ago​stu za ruku. „Spa​si​lač​ka mi​si​ja bi bila ne​pro​mi​šljen po​tez.” „A šta ćeš s hra​nom?” Pendergast odglumi iznenađenje. „Ma sigurno si zaboravio na pru​žnog zeca au vin s ra​žnja iz​nad otvo​re​ne va​tre?” D’Agosta napravi neku grimasu, a Pendergast se umirujuće nasmeši. „Ne boj se, poručniče. Imaću dosta provijanta. Hrane, mapa, svega što mi je po​treb​no.” „To je kao put u središte zemlje”, kaza D’Agosta odmahujući glavom. „Zaista. Pomalo se osećam kao istraživač koji se priprema na put u nepoznato, na mesto gde žive nikad viđena plemena. Čudno je pomisliti da tako nešto postoji direktno ispod nas. Cui ci sono del mostri, prijatelju moj. Nadajmo se da ću uspeti da izbegnem ono mostri. Pri​ja​te​lji​ca Hej​vard će me is​pra​ti​ti.” Pendergast je stajao nepomičan na trenutak, naizgled izgubljen u mislima. A onda je, klimnuvši glavom D’Agosti, izašao iz kancelarije u hodnik; svilenkasta tkanina odela poslednjeg od velikih istraživača, mut​no je bli​sta​la pod flu​o​re​scent​nim sve​tli​ma.

31. S velikom platneno-kožnom torbom u jednoj ruci, Pendergast se hitro peo uz stepenice prema ulazu u Njujoršku javnu biblioteku. Iza njega, Hejvardova se malo zadržala da pogleda ogromne mermerne lavove koji su sta​ja​li sa obe stra​ne ste​pe​ni​šta. „Nemojte biti tako zabrinuti, narednice”, kaza Pendergast. „Već su dobili svoj popodnevni obrok.” I pored toga što je dan bio topao, imao je na sebi do grla zakopčan maslinasti ogrtač koji mu je dopirao skoro do čla​na​ka. Kada su ušli, mermerni ulazni hol beše zamračen i prijatno prohladan. Pendergast se tiho obrati čuvaru, pokaza svoju iskaznicu i postavi mu nekoliko pitanja. Zatim klimnu Hejvardovoj da ga sledi kroz pro​laz is​pod luč​nih ste​pe​ni​ca. „Narednice Hejvard, poznajete podzemlje Menhetna bolje od bilo kog od nas”, kaza Pendergast dok su ulazili u mali, kožom obloženi lift. „Već ste mi dali neke ve​o​ma ko​ri​sne sa​ve​te. Ima​te li još ne​što da do​da​te?” Lift poče da se pokreće nadole. „Da”; odgovori Hejvardova. „Nemojte ići.” Pendergast se slabašno osmehnu. „Bojim se da to nije jedna od opcija. Samo neposredno izviđanje može da pokaže da li je ili ne Astor tu​nel pra​vo me​sto oda​kle po​ti​ču ova ubi​stva.” „Onda me povedite sa sobom”, istog trenutka kaza Hejvardova, Pendergast odmahnu glavom. „Verujte mi, voleo bih da mogu. Ali ovog puta, moj cilj je taj​no​vit. Dva tela pro​i​zve​la bi ne​pri​hva​tlji​vu buku.” Lift se zaustavio na najnižem 3-B nivou i oni kročiše u mračni hodnik. „Onda, pripazite na sebe”, upozori ga Hejvardova. „Veliki broj krtica ide dole kako bi izbegao konfrontaciju, a ne da bi je izazvao. Ali ima i mnogo predatora. Droga i alkohol samo pogoršavaju stvari. Zapamtite da mogu bolje da vide, a mogu bolje i da čuju. I poznaju tunele. S koje god stra​ne to sa​gle​da​li, u ve​li​kom ste za​o​stat​ku.” „Istina”, kaza Pendergast. „Zato ću se i potruditi da nekako prevaziđem loše izglede.” Zaustavio se ispred jednih prastarih vrata, otvorio ih ključem i pokazao Hejvardovoj da uđe. Prostorija u koju su stupili bila je od poda do plafona natrpana metalnim policama sa prastarim knjigama. Prolazi među policama bili su široki svega

pe​de​se​tak cen​ti​me​ta​ra. Mi​ris pra​ši​ne i ple​sni beše sko​ro ne​i​zdr​živ. „Šta uopšte radimo ovde dole?” pitala je Hejvardova dok je pratila Pen​der​ga​sta iz​me​đu po​li​ca. „Od svih građevina koje sam pregledao”, odgovori Pendergast, „ova zgrada ima najbolje planove i najjasniji prilaz Astor tunelima. Preda mnom je još uvek dugačak spust i otići ću malo južnije od konačnog odredišta, ali čini mi se smotreno da koliko mogu minimalizujem rizik.” Zastao je na trenutak, gledajući oko sebe. „Ah”, rekao je, klimnuvši pre​ma jed​nom us​kom redu. „Ovo mora biti to.” Otključao je još jedna mnogo manja vrata na daljem zidu i poveo Hejvardovu niz stepenice do skučene male sobe sa nezavršenim podom. „Tačno iznad nas je ulazna cev”, rekao je. „Započeta je 1925. kao deo pneumatskog sistema koji je odnosio knjige do sporedne zgrade. Projekat je napušten za vreme Depresije i nikad nije nastavljen. Međutim, trebalo bi da kroz njega mogu da pristupim glavnom tunelu za snab​de​va​nje.” Pendergast spusti torbu, pregleda pod baterijskom lampom, a onda obrisa prašinu sa prastarih vratanca u podu. Podigao ih je uz pomoć Hejvardove, otkrivši usku crnu cev obloženu pločicama. Uperivši lampu u crnilo, pregledao ju je nekoliko trenutaka. Naizgled zadovoljan, uspravio se i ras​kop​čao du​gač​ki ogr​tač jed​nim po​kre​tom. Oči Hejvardove se suziše od iznenađenja. Ispod ogrtača FBI agent je imao vojnu uniformu sa izlomljenim sivo-crnim šarama. Cibzari i kopče su bili pla​stič​ni, sa cr​nom mat pre​svla​kom. Pendergast se nasmeši. „Neobična uniforma, zar ne?” reče. „Primeti ove sive tonove umesto uobičajene sepije. Dizajnirana je za upotrebu pri zamračenjima.” Kleknuo je ispred torbe, otkopčao je i širom je otvorio. Iz jednog odeljka izvadio je tubu vojne paste za lice kojom je počeo da maže ruke i lice. Posle toga izvadio je umotan komad filca. Dok je Pendergast to proveravao, Hejvardova je primetila da je nekoliko džepića bilo pri​ši​ve​no s unu​tra​šnje stra​ne. „Džepni pribor za prerušavanje”, objasni Pendergast. „Sigurnosni sekač, maramice, ogledalce, lepak za lice. Namera mi je da ovog puta izbegnem da me otkriju. Ne želim da sretnen nikoga i ništa. Ali poneću ovo tek za svaki slučaj.” Ugurao je tubu s masnom farbom u jedan od džepova, a onda umotao pribor i stavio ga ispod košulje. Gurnuvši ruku u

torbu, izvadio je jedan kratkocevni pištolj čija je mat površina Hej​var​do​vu više pod​se​ća​la na pla​sti​ku nego na me​tal. „Šta je to?” ra​do​zna​lo je upi​ta​la. Pendergast ga prevrnu u rukama. „To je eksperimentalni devetmilimetarski, koji je napravio Anšlus GMBH. Ispaljuje Tkom​bi​no​va​ni me​tak od ke​ra​mi​ke i te​flo​na.” „Pla​ni​raš neki lov?” „Možda si čula za moj susret sa mbvunskom zveri”, reče Pendergast. „To iskustvo me je naučilo da moram uvek biti spreman. Ovo malo ruč​no oruž​je može da pro​te​ra me​tak kroz slo​na. I to du​žin​ski.” „Na​pa​dač​ko oruž​je”, kaza na ovo Hej​var​do​va. „I to na više na​či​na.” „Uzeću to kao znak odobravanja”, reče Pendergast. „Naravno, odbrana će biti bitna, ništa manje nego napad. Poneo sam svoj lični oklop.” Podigao je uniformu kako bi otkrio pancirni prsluk. Ponovo! posegnuvši u torbu, izvukao je crnu kacigu od kevlara koju je natakao na glavu. Dok je Hejvardova ovo gledala, Pendergast je izvadio pribor za prečišćavanje vode i još nekoliko predmeta koje je pohranio u razne džepove. Konačno, pažljivo je izvadio dve zapečaćene plastične kese. Unu​tra su bile tra​ke ne​če​ga što je pod​se​ća​lo na crnu kožu za ci​pe​le. „Pe​mi​kan”, reče on. „Šta?” „Pečenica, isečena na trake i osušena, a onda posuta bobicama, voćem i orasima. Ima sve vitamine, minerale i proteine koji su čoveku potrebni. I neverovatno je ukusno. Niko još nije izmislio bolju hranu za putovanje od američkih urođenika. Luis i Klark su na ovome živeli me​se​ci​ma.” „Pa, u svakom slučaju, izgleda mi kao da si dobro snabdeven”, kaza Hej​var​do​va od​ma​hu​ju​ći gla​vom. „Pod uslo​vom da se ne iz​gu​biš.” Pendergast raskopča gornji deo uniforme, pokazavši postavu. „Za mene su ove mape možda stvar od najveće životne važnosti. Poput pilota iz Drugog svetskog rata i ja sam ih, takoreći, iscrtao po svojoj letačkoj jakni.” Klimnuo je prema komplikovanoj mreži linija, tunela i nivoa koja je bila ve​o​ma pa​žlji​vo is​cr​ta​na po po​sta​vi drap boje. Ponovo je zakopčao uniformu i, kao da se nečega setio, gurnuo ruku u džep i Hejvardovoj predao svežanj ključeva. „Nameravao sam da ovo zalepim da mi ne bi zveckalo. Pridržite mi to malo.” Iz drugog džepa je

izvadio svoj novčanik i FBI iskaznicu, koje je takođe dao narednici. „Mo​lim vas daj​te ovo po​ruč​ni​ku D’Ago​sti. Dole mi neće tre​ba​ti.” Rukama je hitro prešao preko odeće, kao da samog sebe uverava da je sve na svom mestu. A onda se još jednom okrenuo prema vratancima u podu i pažljivo se spustio u cev. „Cenim što ćete se pobrinuti za ove stva​ri”, reče, klim​nuv​ši pre​ma tor​bi. „Nema pro​ble​ma”, od​go​vo​ri Hej​var​do​va. „Po​ša​lji​te mi raz​gled​ni​cu.” Vratanca se zatvoriše iznad mokre, crne cevi i Hejvardova ih zaključa br​zim okre​ta​jem zglo​ba.

32. Margo je zurila u titrator, jedva trepćući. Kako je svaka pojedinačna kap drhtala i padala u rastvor, ona je nestrpljivo iščekivala da se boja promeni. Zvuk Frokovog tihog disanja iza nje - jer je i on, kao i ona, zu​rio u apa​rat - pod​se​tio ju je da ne​sve​sno za​dr​ža​va dah. Odjednom rastvor poprimi svetložutu boju. Margo okrenu stakleni zaponac, zaustavljajući protok rastvora, i zapisa nivo koji je očitala sa graduiranog cilindra. Odstupila je korak unazad, svesna neprijatnog i poznatog osećanja koje ju je obuzimalo: nelagodnosti, pa čak i jeze. Stojeći nepomično, setila se drame koja se odigrala u jednoj drugoj laboratoriji, svega tridesetak metara niz hodnik i nekih osamnaest meseci u prošlost. I tada su tu bili samo njih dvoje: zbijeni oko genetskog ekstrapolatora Grega Kavakite, dok su gledali kako program izlistava fizičke atribute stvorenja koje će postati poznato kao Mbvun ili​ti Mu​zej​ska Zver. Setila se da je skoro proklela Džulijana Vitlsija, naučnika čija je ekspedicija na kraju izgubljena u bespućima Amazona. Vitlsija, koji je ne sumnjajući ništa, iskoristio izvesnu vodenu biljku kao materijal za pakovanje uzoraka koje je poslao u Muzej. Ono što Vitlsi nije znao - ono što niko od njih nije znao - mbvunska zver je bila navučena na biljku. Bili su joj potrebni hormoni iz biljke da bi preživela. A kada je njeno prvobitno stanište uništeno, zver je krenula u potragu za jedinim preostalim izvorom biljke: vlakna koja su bila spakovana u sanduke. Ali vrhunska ironija učinila je svoje, sanduci su kasnije zaključani u muzejski sef, primoravajući tako stvorenje da krene za najbližom zamenom biljnim hormonima koje je moglo da nađe - hipotalamusom ljud​skog mo​zga. Dok je Margo piljila u žućkasti rastvor, shvatila je da je osećala još nešto pored jeze - nezadovoljstvo. Nešto je ovde bilo čudno, nešto neobjašnjivo. Isto tako se osećala kada je lešina mbvunske zveri bila odneta nakon pokolja, nakon večeri kada je otvorena izložba Sujeverje. Odneta je u kombiju sa vladinim tablicama, da nikad više ne bude viđena. Mada nikad to nije bila spremna da prizna, uvek je nekako osećala da nikada nisu došli do suštine cele priče, nikad stvarno nisu

shvatili šta je to Mbvun. U to vreme nadala se da će imati prilike da vidi re​zul​ta​te s au​top​si​je, iz​ve​štaj pa​to​lo​ga - ne​što što bi ob​ja​sni​lo kako je zver uopšte znala kako da dođe do Muzeja. Ili zašto je stvorenje imalo tako veliku količinu ljudskih gena. Nešto, bilo šta što bi moglo da zaključi pri​ču; pa čak, mo​žda, ko​nač​no za​u​sta​vi i nje​ne noć​ne more. Sada je shvatala da je Frokova jedinstvena teorija o Mbvunu, kao evolucionoj abnormalnosti, nikad zapravo nije ubedila. I protiv svoje volje se prisilila da se seti onih nekoliko trenutaka kada je stvarno videla tu zver: kako juriša niz zamračeni hodnik prema njoj i Pendergastu, s trijumfom u divljim očima. Njoj je ono više izgledalo kao neki hibrid nego ab​nor​mal​nost. Ali hi​brid čega? Zvuk koji je Frok proizveo meškoljeći se u svojim kolicima rastera joj sve te mi​sli. „Haj​de da po​ku​ša​mo po​no​vo”, reče. „Da bi​smo bili si​gur​ni.” „Ja sam već si​gur​na”, od​go​vo​ri Mar​go.” „Draga moja”, smešeći se kaza Frok, „previše si mlada da bi u bilo šta bila sigurna. Zapamti, svi eksperimentalni rezultati se moraju moći ponoviti. Ne želim da te razočaram, ali plašim se da će sve ovo na kraju ispasti samo gubljenje vremena, mnogo bolje bismo ga potrošili pre​gle​da​ju​ći Bi​ter​ma​nov leš.” Margo poče da ponovo postavlja titraciju, progutavši svoju razdraženost. Tempom kojim su napredovali neće dobiti rezultate iz Kavakitine uništene laboratorije još nedeljama. Frok je bio poznat po brizi i preciznosti svojih naučnih eksperimenata i delovao je - kao i obično - potpuno nesvestan da je vreme od suštinskog značaja. Ali opet, kao i mnogi veliki naučnici bio je potpuno zaokupljen samim sobom i mnogo više zainteresovan za sopstveni rad i sopstvene teorije nego za bilo čije druge. Setila se sastanaka koje su imali dok je on još bio mentor za njenu disertaciju, kada bi jednu za drugom pričao priče o svojim avanturama u Africi, Južnoj Americi ili Australiji, iz onih dana kad još nije bio bogalj - posvećujući više vremena svojim pričama nego raspravi o nje​nom radu. Radili su već satima na titratoru i programima za linearnu regresiju, pokušavajući da izvuku kakve-takve rezultate iz vlakana biljke koju je pronašla. Margo je gledala rastvor masirajući svoja krsta. D’Agosta je bio siguran da u vlaknima postoji neka psihoaktivna supstanca. Ali do sada nisu otkrili ništa što bi potvrdilo tu teoriju. Da smo samo sačuvali

nekoliko originalnih vlakana, pomisli Margo, mogli bismo da obavimo neka unakrsna ispitivanja. Ali Centar za kontrolu bolesti je zahtevao da se svi ostaci originalnih vlakana unište. Čak su insistirali da se spali i nje​na ta​šna, u ko​joj je jed​nom pri​li​kom ima​la malo vla​ka​na. Ali to je bila druga stvar. Ako su svi preostali delovi biljke uništeni, kako je Greg Kavakita uspeo da je nabavi? Kako je uspeo da je odgaji? I iz​nad sve​ga: za​što? A onda, tu je bila i misterija one posude iz njegove laboratorije na kojoj je pisalo AKTIVIRANI 7-DEHIDROHOL. Nedostajući deo je očigledno glasio sterol: potražila je to i morala da se nasmeje sopstvenoj gluposti. Naravno da joj je odmah bilo jasno zašto je zvučalo tako poznato - bio je to najpoznatiji oblik vitamina D3. Jednom kada je to shvatila, nije joj bilo potrebno mnogo da uvidi kako je oprema za organsku hemiju u Kavakitinoj laboratoriji nekad bila mala aparatura žur​no sklo​plje​na za sin​te​zu vi​ta​mi​na D. Ali za​što? Rastvor se obojio u žuto i ona obeleži nivo: savršeno isti rezultat, kao što je i znala da će biti. Frok, koji je odlagao neku opremu u daljem uglu laboratorije, nije to primetio. Oklevala je na trenutak, odlučujući šta joj je dalje činiti. Onda se prebacila na stereozum, gde je pažljivo istestirala još jed​nu ta​na​nu vlat sa svo​je ra​pid​no sma​nju​ju​će go​mi​le. Frok se dokotrljao dok je ona baratala stakalcetom. „Sedam je sati, Margo”, rekao je uljudno. „Oprosti mi, ali mislim da previše naporno ra​diš. Mogu li da ti pre​dlo​žim da za​vr​ši​mo za ve​če​ras?” Margo se nasmeši. „Skoro sam gotova, doktore Frok. Hoću da uradim još samo jed​nu stvar pa ću i ja za​vr​ši​ti.” „Aha. A šta će to da bude?” „Mislila sam da brzo zamrznem jedan uzorak i elektronskim mi​kro​sko​pom na​pra​vim sli​ke ve​li​či​ne de​set ang​stre​ma.” Frok se na​mr​šti. „Šta mi​sliš da ćeš pro​na​ći?” Margo je zurila u uzorak, sićušnu tačku na stakalcetu. „Nisam u stvari sigurna. Kad smo prvi put proučavali ovu biljku, znali smo da ona u sebi ima neki reovirus. Virus koji je imao u podjednakoj meri i ljudskih i životinjskih proteina. Želela sam da proverim da li bi ovaj virus mogao biti izvor dro​ge.” Prituljeno krčanje protrese Frokovo glomazno telo, konačno izbivši kao kikot. „Margo, mislim da je definitivno vreme za prekid”, reče. „To je

samo pu​ca​nj u pra​zno.” „Mo​žda”, kaza Mar​go. „Ali ja bih to pre na​zva​la pred​o​se​ća​jem.” Frok ju je gledao kratko, a onda duboko uzdahnuo. „Kako želiš”, reče. „Ali meni stvarno treba odmor. Sutra ću biti u bolnici Moristaun, obavljaće na meni neke iscrpljujuće godišnje testove na koje me primoravaju nakon što sam se penzionisao. Vidimo se u sredu ujutro, dra​ga.” Margo ga pozdravi, gledajući kako se Frok izguruje u hodnik. Počela je da shvata da slavni naučnik ne voli kad mu neko protivureči. Dok je bila njegov magistrant, stidljiv i popustljiv, uvek je bio krajnje šarmantan, prava slika učtivosti. Ali sada kada se penzionisao, a ona postala punopravni i samostalni kustos koji iznosi sopstvene ideje, ponekad se či​ni​lo da je ne​za​do​vo​ljan ovom nje​nom no​vom sa​mo​vo​ljom. Uzela je majušni uzorak iz bazenčića i odnela ga do mašine za brzo zamrzavanje. Tamo će on biti smešten u malu plastičnu kutiju, zamrznut do skoro apsolutne nule, a onda pocepan na pola. Zatim će elektronski mikroskop napraviti snimak ekstremno visoke rezolucije izlomljene površine. Frok je bio u pravu, naravno: pod normalnim okolnostima, procedura kao što je ova ne bi imala nikakvog uticaja na istraživanje. Ona bi to nazvala osećajem, ali to je u stvari bio samo pokušaj, u nedostatku bilo čega dru​gog što bi mo​gla da pro​ba. Uskoro, zelenkasto svetlo se upalilo na kriogenskom aparatu. Manipulišući kutijicom uz pomoć elektronskog postolja, Margo je pomeri do dela za cepanje. Dijamantski sekač se klizeći spustio, začuo se blagi kliktaj, i kutijica se prepolovila. Stavljajući jednu polovinu u elektronski mikroskop, ona pažljivo podesi visinu, kontrolu skeniranja i elektronski zrak. Za nekoliko minuta oštra crno-bela fotografija pojavila se na su​sed​nom ekra​nu. Gle​da​ju​ći u nju Mar​go ose​ti kako joj se ledi krv u ži​la​ma. Kao što je i očekivala, uočila je male heksagonalne čestice: reovirus koji je Kavakitin ekstrapolacioni program pre osamnaest meseci prvobitno i našao u vlaknima biljke. Ali ovaj put nalazio se tu u neverovatno visokoj koncentraciji: organele biljke su bukvalno bile krcate njime. A u okruženju tih čestica nalazile su se velike vakuole koje su imale u sebi neki kristalizovani sekret - koji je mogao da potiče is​klju​či​vo iz sa​mog re​o​vi​ru​sa.

Lagano je izdahnula. Visoka koncentracija, kristalizovani sekret, mogli su da znače samo jednu stvar: ova biljka, Liliceae mbwunensis, bila je samo prenosnik. Virus jeste stvarao drogu. A razlog što nisu uspevali da pro​na​đu nje​ne tra​go​ve bio je to što se dro​ga na​la​zi​la u va​ku​o​la​ma. Pa dobro, pomisli ona. Odgovor je bio jednostavan. Izolovati reovirus, uzgojiti ga u nekom neutralnom mediju i videti kakvu drogu on pro​i​zvo​di. Ka​va​ki​ta se si​gur​no se​tio ovo​ga. Možda Kavakita uopšte nije želeo da uz pomoć genetskog inženjeringa stvori biljku. Možda je uz genetski inženjering stvarao vi​rus. Ako je to bio slu​čaj… Margo sede, a um joj je strahovito radio. Konačno, stvari su počele da se slažu: staro istraživanje i novo, viralna tvar i njena biljka-domaćin, Mbvun, vlakna. Ali to još uvek nije objašnjavalo zašto je Kavakita napustio Muzej kako bi to radio. I nije objašnjavalo kako je mbvunsko stvorenje moglo da pređe toliku razdaljinu, čak iz amazonskih šuma, u po​tra​zi za bilj​ka​ma koje je Vi​tl​si​je​va ek​spe​di​ci​ja ko​ri​sti​la… Vi​tl​si. U istom trenutku je skočila na noge, ruku prislonjenih na usta, dok je la​bo​ra​to​rij​ska sto​li​ca kle​pe​ta​la po li​no​le​um​skom podu. Od​jed​nom joj je sve po​sta​lo sa​vr​še​no, uža​sa​va​ju​će ja​sno.

33. Ovog puta, kada je Smitbek uveden u foaje na osamnaestom spratu broja devet u Južnom Central parku, odmah je primetio da su prozori prostrane primaće sobe širom otvoreni. Sunčevi zraci su kuljali unutra, pozlaćujući sofe i stoliće od ružinog drveta i pretvarajući ono što je nekada izgledalo kao primaći salon pogrebnog društva u raskoš prepun to​pli​ne i sja​ja. S pomodnim slamnatim šeširom i tamnim naočarima Aneta Višer je sedela za zastakljenim stolom na balkonu. Okrenula se prema njemu, blago se osmehnula i mahnula mu da sedne pored nje. Smitbek to i učini, s divljenjem gledajući u ogromni zeleni tepih Central parka koji se pru​žao na se​ver, pre​ma Sto de​se​toj uli​ci. „Donesite gospodinu Smitbeku čaj”, gospođa Višer kaza sluškinji koja ga je uve​la. „Zovite me Bil, molim vas”, kaza Smitbek, drmusajući ponuđenu mu ruku. Nije mogao da ne primeti da je čak i pod nemilosrdnom svetlošću letnjeg sunca koža gospođe Višer bila upadljivo netaknuta surovom rukom vremena. Imala je neku mladalačku gipkost, sva kremasta i glat​ka bez mli​ta​ve me​ko​će sta​ro​sti. „Veoma cenim strpljenje koje pokazujete”, kaza ona, povlačeći ruku k sebi. „Mislim da ćete se složiti da je vreme da ono bude nagrađeno. Odlučili smo kakvu akciju da preduzmemo i, kao što sam obećala, želela sam da vi bu​de​te prvi koji će to sa​zna​ti. Na​rav​no, to mora osta​ti taj​na.” Smitbek primi čaj i upi blagu i bogatu aromu jasmina. Osetio je neku toplinu sedeći tako u tom ljupkom stanu, sa čitavim Menhetnom pod nogama, i pijući čaj sa ženom koju je svaki novinar u gradu čeznuo da intervjuiše. Skoro da je to nadoknađivalo ono ponižavajuće preotimanje ve​sti od stra​ne iz​ve​šta​če​nog kuč​ki​nog sina Braj​sa He​ri​ma​na. „Događaj na Grand armi trgu bio je toliko uspešan, pa smo odlučili da ’Pre​ot​mi​mo svoj grad’ kre​ne u novu fazu”, kaza go​spo​đa Vi​šer. Smit​bek klim​nu. Naš plan je u stvari prilično jednostavan. Sve buduće akcije će biti nenajavljene. Svaka sledeća će biti većih razmera. I za svako ubistvo koje bude počinjeno, naši ljudi će krenuti na policijske stanice zahtevajući

prestanak te sramote.” Podigla je jednu ruku, gladeći neposlušni pramen kose. „Ali čini mi se da nećemo dugo čekati pre nego što primetimo neke stvar​ne pro​me​ne.” „A za​što to mi​sli​te?” upi​ta želj​no Smit​bek. „U šest sati, sutra posle podne, naši ljudi će se okupiti ispred katedrale Svetog Patrika. Verujte mi, grupa koju ste videli na Grand armi trgu biće majušna u poređenju sa ovom. Nameravamo da ovom gradu pokažemo da smo ozbiljni. Krenućemo Petom avenijom, preko Južnog Central parka, a onda severno ka Zapadnom Central parku, uz zaustavljanje, zbog pomena sa svećama, kod mesta svakog ubistva. Onda ćemo se okupiti na Velikom travnjaku u Central Parku zbog konačne po​noć​ne mo​li​tve.” Ona odmahnu glavom. „Bojim se da vlada ovog grada još uvek nije shvatila poruku. Ali kada vide da je centar Menhetna potpuno zakrčen bezbrojnim glasačima koji zahtevaju neku akciju - shvatiće poruku, za​pam​ti​te moje reči.” „A gra​do​na​čel​nik?” upi​ta Smit​bek. „Gradonačelniku bi bolje bilo da se opet pojavi. Političari njegovog kova ne mogu da odole masi. A kada se pojavi, planiram da mu ovog puta pružim poslednju šansu. Ako nas opet izigra, spremni smo da podignemo kampanju za njegov opoziv. A kada svršimo s njim, neće moći da dobije posao ni kao šinter u Akronu, u Ohaju.” Neki ledeni osmeh pređe njenim usnama. „Očekujem da me u odgovarajuće vreme tačno tako i ci​ti​ra​te.” Smitbek nije mogao da se ne smeši u sebi. Ovo će biti apsolutno sa​vr​še​no.

34. Bilo je sko​ro go​to​vo. Kročio je u vlažnu pomrčinu Hrama, ovlaš prelazeći prstima po hladnim sferama koje su činile zid, mazeći organske površine, šupljine i iz​bo​či​ne. Tač​no da je tre​ba​lo da bude iz​gra​đen upra​vo ovde: baš kao i onaj što je bio na onom drugom mestu, ali isto toliko i različit. Okrenuo se i smestio u tron koji su izradili za njega, osećajući grubu kožnu površinu sedišta i lagano ugibanje združenih delova, slušajući slabo škripanje tetiva i kostiju; svojih čula budnijih kao nikad pre. Uskoro će sve biti upot​pu​nje​no. Kao što je i on, sada, pot​pun. Trudili su se dugo i naporno za njega, svog vođu i gospodara. Voleli su ga i plašili ga se, što je i zasluživao, a sada će ga obožavati. Sklopio je oči i udahnuo teški, opojni vazduh koji se kovitlao oko njega poput magle. U vremenima koja su prošla bio bi često odbijen smradom Hrama, ali to je bilo pre nego što je stekao dar čulne oštrine. Biljka mu je to podarila, kao što mu je podarila i toliko toga drugog. Sada je sve bilo drugačije. Miris je za njega bio kao pogled, neprestano se menjao, bojio se svim bojama koje se mogu zamisliti, ovde jarke i čiste, tamo tamne i misteriozne. Bile su tu planine, kanjoni i pustinje mirisa, okeani i nebesa, reke i doline, fantastična panorama arome, neopisiva ljudskim jezikom. U poređenju s njim či​nio je svet po​gle​da rav​nim, ru​žnim i ste​ril​nim. Naslađivao se svojim trijumfom. Gde su drugi omanuli, on je uspeo. Gde su drugi ustuknuli zbog straha i sumnje, on je rastao u snazi i hra​bro​sti. Dru​gi nisu bili u sta​nju da ot​kri​ju gre​šku koja je bila skri​ve​na u formuli. On ne samo što je pronašao manjkavost, već je napravio sledeći korak i usavršio tu veličanstvenu biljku i skrivene vrednosti koje je sadržala. Drugi su potcenili očajničku žeđ Dece za ritualom, za ce​re​mo​ni​jom. On nije. Samo on je ra​zu​me​vao kraj​nji smi​sao. Bila je to istinska manifestacija njegovog životnog dela - kako je razdražujuća pomisao na to što to nije shvatao ranije! Samo on, i niko drugi, imao je moć, intelekt i volju da ode do kraja. Samo on je mogao da pro​či​sti svet i po​ve​de ga u nje​go​vu bu​duć​nost. Svet! Glasno mrmljajući ovu reč, mogao je da oseti taj patetični svet tako daleko iznad sebe kako pritiska utočište njegovog Hrama. Toliko

jasno je sad sve video. Bio je to prenaseljen svet, preobilan insektolikim rojevima koji nemaju nikakvu svrhu, značenje, pa ni vrednost, njihovi ružni mali životi otvarali su se i zatvarali poput podivljalih ventila neke besmislene mašine. Uvek su bili iznad njega, ispuštali su svoju balegu, parili se, rađali se, umirali, zauvek privezani za porobljivački mesni žrvanj ljudskog postojanja. Kako lako - i kako neizbežno - bi sve to trebalo da bude zbrisano, sve to, kao što samo jedan udarac stopala otvara mravinjak i melje njegovu meku unutrašnjost. A onda će na​stu​pi​ti Novi svet: tako svež, tako ra​zli​čit i tako pre​pun sno​va.

35. „Gde su ostali?” upitala je Margo D’Agostu koji je ulazio u malu salu An​tro​po​lo​škog ode​lje​nja. „Stižu”, odgovori D’Agosta, podižući nogavice i sedajući. „Kalkulišu” Potom je uhvatio njen pogled i s odvratnošću odmahnuo glavom. „Ma, nek ide sve do đavola. Ako baš želite da znate, ne interesuje ih. Onaj Veksi, kog ste upoznali na Bramblovom predavanju, znate? On je sada za​du​žen za ovaj slu​čaj. I on ve​ru​je da već ima svog čo​ve​ka.” „Kako to mi​sli​te, ima svog čo​ve​ka?” pi​ta​la je Mar​go. „Nekog ludaka kog su skembali u parku. Ubica jeste, to je u redu, ali nije ubi​ca kog mi tra​ži​mo. Bar Pen​der​gast ne mi​sli tako.” „A Pen​der​gast?” „On je otišao na kratak poslovni put.” D’Agosta se nasmešio, kao da je u pi​ta​nju neka pri​vat​na šala. „Pa šta to ima​te?” „Počeću od početka.” Margo duboko uzdahnu. „Dogodilo se pre deset godina, dobro? Poslata je ekspedicija u amazonski basen. Predvodio ju je jedan naučnik iz Muzeja, po imenu Džulijan Vitlsi. Bilo je nekih per​so​nal​nih ne​su​gla​si​ca i tim se raz​dvo​jio. Niko se živ nije vra​tio, a bilo je više razloga. Međutim, nekoliko sanduka sa relikvijama ipak je poslato u Muzej. Jedan od njih je sadržao užasnu figurinu, zapakovanu u neki vlak​na​sti ma​te​ri​jal.” D’Ago​sta klim​nu. Ovo do sada zna​li su već i vrap​ci na gra​ni. „Ono što nisu znali je da je figurina bila slika i prilika jednog divljeg, urodeničkog stvorenja. Kao ni to da je biljka koja je poslužila za pakovanje bila lokalna biljka koja je činila osnov njegove ishrane. Ubrzo posle toga, jedino stanište stvorenja je uništeno od strane lokalne vlade koja je krenula u potragu za mineralnim bogatstvima. Zatim je to čudovište, taj Mbvun krenulo za jedinim preostalim vlaknima. Čitav put od amazonskog basena, preko Belema, do Njujorka. Preživelo je u muzejskom podrumu, jedući divlje životinje i konzumirajući ovu biljku, na koju je iz​gle​da bilo na​vu​če​no.” D’Ago​sta po​no​vo klim​nu. „Pa”, do​da​de Mar​go, „ja ne na​se​dam na to. Ne​ka​da je​sam, ali ne više.” D’Agosta podiže jednu obrvu. „A na šta tačno od svega toga ne

na​se​da​te?” „Razmislite malo, poručniče. Kako može divlja životinja - pa čak i tako ekstremno inteligentna poput ove - pronaći put od amazonskog basena do Njujorka u potrazi za nekoliko sanduka punih vlakana? To je đavolski dug put od nje​nog pri​rod​nog ha​bi​ta​ta.” „Ne govoriš mi ništa što već nismo znali do trenutka kada je zver uništena. Nije bilo objašnjenja tada, a ja sasvim sigurno ne vidim ni neko novo sada. Mbvun je bio ovde. Osetio sam stvar kako dahće na mene, za ime sve​ta. Ako nije do​šlo iz Ama​zo​na, oda​kle je onda do​šlo?” „Dobro pitanje,” kaza Margo. „A šta ako je Mbvun originalno po​re​klom iz Nju​jor​ka i jed​no​stav​no se vra​tio kući?” Usle​di​lo je krat​ko za​tiš​je. „Vra​tio kući?” reče D’Ago​sta po​me​ten. „Da. Šta ako Mbvun uopšte nije bio životinja, već ljudsko biće? Šta ako je bio Vi​tl​si?” Ovog puta tišina je vladala mnogo duže. D’Agosta je gledao u Margo. Zgodna ili ne, sigurno je mrtva od umora; radila je neprekidno na onim leševima. Potom je Brambl onako mučki ubijen, pa onda još i to što je otkrila da je jedan od leševa po kom je prčkala pripadao nekadašnjem kolegi. Kolegi zbog kojeg je već osećala krivicu što mu nije uzvratila poziv… Kako je samo mogao da bude tako glup, tako sebičan, da je pozove na ovakav posao, znajući koliko su je muzejska ubistva potresla? „Slu​šaj​te”, poče on. „Dok​tor​ko Grin, mi​slim da bi bilo bo​lje…” Margo podiže ruku. „Znam, znam, zvuči suludo. Ali nije, kunem se da nije. U ovom trenutku moj asistent u laboratoriji radi na još nekim testovima, samo da potvrdi ono što sam ja pronašla. Zato mi dozvolite da završim. Mbvun je imao zapanjujuće visok procenat ljudske DNK. Dali smo da se jedna njegova kandža sekvencira, sećate se? Pronašli smo netaknute nizove savršeno ljudske DNK, mnogo hiljada parova dugačke. To nije evoluciona abnormalnost. Isto tako, Pendergast je pronašao neke Vitlsijeve predmete u brlogu tog stvorenja, sećate se? I ne zaboravite da je stvorenje ubilo sve s kojima je došlo u kontakt, osim jedne osobe: Jana Katberta. Zašto? Katbert je nekada bio blizak Vitlsijev prijatelj. A zatim, tu je i či​nje​ni​ca da Vi​tl​si​je​vo telo ni​kad nije pro​na​đe​no…” D’Agostina vilica se zatvori. Ovo je bilo suludo. Gurnuvši stolicu una​zad, on poče da usta​je. „Do​zvo​li​te mi da za​vr​šim”, tiho reče Mar​go.

D’Agosta joj uzvrati pogled. Nešto u njenom pogledu ga je nateralo da po​no​vo sed​ne. „Poručniče”, nastavila je, „znam kako ovo zvuči. Ali morate me saslušati. Napravili smo strašnu grešku. Mene treba kriviti kao i sve ostale. Nikad nismo sastavili poslednje delove slagalice. Ali neko jeste. Greg Ka​va​ki​ta.” Postavila je fotografije 21x26 mikroskopskog prikaza na sto. „Ova bilj​ka sa​dr​ži u sebi re​o​vi​rus.” „To već zna​mo.” „Ali ono što smo prevideli jeste da ovi reovirusi imaju jedinstvenu sposobnost: mogu da ubace stranu DNK u ćeliju domaćina. I proizvode drogu. Napravila sam neke dodatne testove na vlaknima večeras, nakon što sam ovo otkrila. Oni nose genetski materijal - reptilsku DNK - koja se ubacuje u ljudskog domaćina kad biljka bude pojedena. A ta DNK, zauzvrat, inicira fizičku transformaciju. Nekako - ne znam kako ni zašto Vitlsi je sigurno uneo biljku u sebe dok je bio na ekspediciji. Prošao je morfološku promenu. Postao je Mbvun. Jednom kad se promena završi, potrebne su mu redovne količine droge iz biljke. A kada je lokalni izvor bio uništen, Vitlsi je znao da se još može naći u Muzeju. Znao je, jer je on sam poslao biljku ovamo, kao materijal za pakovanje sanduka. Pa se vratio do sanduka. Tek kad mu je onemogućen pristup vlaknima, počeo je da ubija ljude. Vidite, hipotalamus ljudskog mozga sadrži jedan hormon sli​čan bilj​nom.” „Čekajte, hoćete da kažete da kad čovek pojede biljku pretvori se u ne​ka​kvo ču​do​vi​šte?” upi​ta D’Ago​sta s ne​ve​ri​com. Margo klimnu. „I znam kakve veze Kavakita ima sa svim ovim. Sve je shvatio, a onda nestao s vidika da sprovede svoj plan.” Odmotala je veliku šemu na konferencijskom stolu. „Ovo je mapa njegove laboratorije, ili bar ono što sam uspela da rekonstruišem. Ovaj spisak u ćošku je lista inventara sve opreme koju sam uspela da identifikujem. Čak i po veleprodajnim cenama, sve to je sigurno koštalo preko osam sto​ti​na hi​lja​da do​la​ra.” Ne mo​gav​ši da se su​zdr​ži, D’Ago​sta zvi​znu. „No​vac od dro​ge.” „Upravo tako, poručniče. Jedina svrha ovakve laboratorije jeste vrlo sofisticirani genetski inženjering na nivou proizvodnje. Naglašavam reč, pro​i​zvod​nja.”

„Pred kraj prošle godine proširila se vest o novoj drogi na ulicama”, kaza D’Agosta, „po imenu sjaj. Veoma retka, veoma skupa, s neverovatnim efektima. Mada, nisam skoro čuo ništa novo u vezi s njom.” Margo postavi prst na dijagram. „Genetski inženjering se sastoji iz tri stadijuma. Prvi je da se mapira DNK nekog organizma. Za to služe ovi aparati duž severnog zida. Oni u kombinaciji čine ogromnu operaciju sekvenciranja. Ovaj prvi aparat kontroliše polimerizacionu lančanu reakciju koja replicira DNK tako da se može izvršiti njeno sekvenciranje. On sekvencira DNK. A ovaj aparat, taj tu, predstavlja kembrički sistem NAD-1. Na donjem spratu imamo jedan. To je visoko specijalizovani superkompjuter koji koristi galijum-arsenidski procesor i vektorsku obradu za analizu rezultata. Zatim tu, duž južnog zida, bili su istopljeni ostaci čitavog niza akvarijuma. Kavakita je uzgajao mbvunsku biljku u velikim količinama kako bi obezbedio sirovi materijal za obradu. A ova​mo je bila Ap-Gel vi​ru​sna opre​ma za in​ku​ba​ci​ju i uz​ga​ja​nje vi​ru​sa.” Nastupila je grobna tišina. D’Agosta obrisa obrvu i opipa po džepu tražeći umirujući oblik cigare. Ne mogavši da se odupre tome, počeo je da ve​ru​je. „Kavakita je koristio svu ovu opremu da ukloni gene iz biljnog virusa.” Margo postavi još nekoliko slajdova na sto. „Ovo su mikrografi sa elektronskog mikroskopa. Na njima se vidi da je pokušavao da ukloni reptilske gene. Zašto? Verovatno zato što je pokušavao da poništi fizički uti​caj dro​ge.” „Šta Frok mi​sli o sve​mu ovo​me?” Kako je postavio ovo pitanje, D’Agosti se učini da je video trenutno rumenilo koje je prešlo Margoinim licem. „Još nisam imala priliku da mu kažem. Ali znam da će biti skeptičan. Još uvek je vezan za svoju teoriju fraktalne evolucije. Ovo možda zvuči suludo, poručniče, ali činjenica je da postoje mnoge supstance u prirodi - hormoni na primer - koji izazivaju zapanjujuće transformacije poput ove. Nije toliko bizarno ili neobično koliko zvuči. Postoji hormon pod nazivom BSTH koji pretvara gusenicu u leptira. Postoji još jedan koji se zove rezotropin-x. Kad punoglavac primi jednu dozu njega, pretvori se u žabu za svega nekoliko dana. To se događa i ovde, sigurna sam u to. Samo što je u ovom slučaju reč o pro​me​ni kod ljud​skog bića.”

Za​sta​la je. „Ali ima tu još ne​što.” „Zar ovo nije do​volj​no?” Margo gurnu ruku u svoju svaštaru i izvadi neke male komade spaljenog papira, umetnute između dva komada providne plastike. „Pronašla sam na zgarištu nešto što izgleda kao Kavakitin laboratorijski dnevnik. Ovo su bili jedini listovi koji su sadržali bilo šta čitljivo.” Prezentovala je još nekoliko fotografija. „Neke komade sam uvećala. Ovaj prvi je iz sre​di​ne sve​ske. U pi​ta​nju je neka li​sta.” D’Agosta je piljio u fotografiju. Mogao je da prepozna nekoliko nažvrljanih reči duž leve ivice jako izgorenog papira: vajzokan, gnojiva želj​no pla​vo sto​pa​lo. A onda pri dnu: ze​le​ni oblak, ba​rut, lo​to​so​vo srce. „Znači li vam ovo išta?” upita D’Agosta, prepisujući reči u svoju sve​sku. „Samo barut” odgovori Margo. „Mada mi nešto govori da bi trebalo da prepoznajem mnogo više.” Dala mu je još jednu fotografiju. „Imam još jednu stranicu na kojoj su izgleda delovi koda njegovog programa za ekstrapolaciju. A tu je i jedna na kojoj ima više teksta.” D’Agosta pre​gle​da po​nu​đe​ni ko​mad. … ne mogu da živim sa ovim saznanjem koje sam… Kako bih i mogao, dok sam se koncentrisao na… ignorisao mentalne efekte koje… ali dru​gi su sve ne​str​plji​vi​ji iz dana u dan. Po​treb​no mi je vre​me da… „Zvuči kao da mu je tu negde pred kraj proradila savest.”, kaza D’Ago​sta vra​tiv​ši joj pa​pir. „Ali šta je tač​no on to ra​dio?” „Stižem polako i do toga”, odgovori Margo. „Primećujete kako ovde govori o mentalnim efektima sjaja kao o nečemu što nije uzeo u obzir. I da li vam je zapao za oko onaj deo ’drugi’? Još uvek nisam shvatila taj deo.” Krenula je da uzme još jedan papir. „ A tu je i ovo. Mislim da je to poslednja stranica dnevnika. Kao što vidite, osim mnogo brojeva i proračuna, imamo samo četiri potpuno čitljive reči, sa tačkom između njih: ne​po​vrat​no. Ti​ok​sin bi mo​gao…” D’Ago​sta je upit​no gle​dao u nju. „Potražila sam to. Tioksin je eksperimentalni herbicid, veoma jak, za uklanjanje algi iz močvare. Ako je Greg uzgajao ovu biljku, za šta mu je trebao tioksin? Ili vitamin D, koji je očigledno takođe sintetizovao? Još uvek ima mno​go toga što ni​sam od​go​net​nu​la?” „Spomenuću to Pendergastu, za slučaj da ima neke ideje.” D’Agosta je

zurio u fotografije još trenutak, a onda ih gurnuo u stranu. „Pa kažite mi, doktorko Grin”, nastavio je, „nisam sasvim siguran da sam sve shvatio. Šta je tač​no Ka​va​ki​ta po​ku​ša​vao da ura​di sa svom ovom apa​ra​tu​rom?” „Verovatno je pokušavao da ublaži drogu tako što je izdvajao rep​til​ske gene iz vi​ru​sa u mb​vun​skoj bilj​ci.” „Ubla​ži?” „Mislim da je pokušavao da stvori drogu koja ne izaziva groteskne fizičke promene. Da uživaoca učini spremnijim, jačim, bržim, da mu omogući da vidi u mraku. Znate, onu vrstu hiperosetljivosti čula koju je po​se​do​vao Mb​vun. Ali bez spo​red​nih efe​ka​ta.” Margo poče da urolava šemu. „Morala bih da testiram uzorke tkiva sa Kavakitinog leša da bih bila sigurna. Ali mislim da ćemo pronaći tragove mbvunske droge, i to suštinski izmenjene. I mislim da ćemo otkriti da sama dro​ga po​se​du​je neke nar​ko​tič​ke nu​spo​ja​ve.” „Mi​sli​te da ju je Ka​va​ki​ta i sam uz​i​mao?” „Sigurna sam u to. Ali mora biti da je negde zabrljao. Sigurno je nije preradio i pročistio kako treba. A deformacija koju možemo videti na nje​go​vom ske​le​tu je re​zul​tat toga.” D’Agosta ponovo obrisa svoju obrvu. Bože, kako mu je trebala cigara. „Samo trenutak”, reče on. „Kavakita je blo pametan momak. Ne bi jednostavno uzeo opasnu drogu da je isproba samo da bi video šta će se do​go​di​ti. Nema šan​se.” „U pravu ste, poručniče. Možda upravo tu uskače onaj osećaj krivice. Vi​di​te, ne bi on od​mah uzeo dro​gu. Prvo bi je na ne​ko​me is​pro​bao.” „Oh”, uzdahnu D’Agosta. Usledila je duga tišina, a on na kraju reče: „Oh, sra​nje.”

36. Bil Trambl se osećao sjajno. Akcije su skočile za šesnaest poena tog dana, skoro za stotinu cele nedelje, bez izgleda da će stati. Sa svojih dvadeset pet, već je namicao sto soma godišnje. Njegovi drugari sa Babsona će se usrati u gaće kada to budu čuli na okupljanju generacije sledeće nedelje. Većina je pronašla neke bedne poslove u menadžmentu i srećna je ako za​ra​đu​je i pe​de​set. Toročući i larmajući Trambl i njegovi prijatelji progurali su se kroz rotirajuće krstaste zapreke i ušli na platformu podzemnog metroa kod ulice Fulton. Bila je prošla ponoć i za sobom su ostavili lepu večeru u Siportu, kao i mnogo zanatskog piva, i beskrajnu priču o tome koliko svi postaju bogati. Sada su bili u buntovničkom raspoloženju i likovali su zbog nekog šmokljana koji se upravo prijavio za obuku i koji neće iz​dr​ža​ti ni me​sec dana. Trambl oseti nalet ustajalog vazduha i začu poznato i udaljeno kloparanje kad su se na koloseku pojavila dva malena svetla. Biće kod kuće za sat vremena. Istog trenutka postade nervozan zbog toga što je toliko daleko živeo - Devedeset osma i Treća avenija - i toliko dugo mu je trebalo da se s Vol strita vrati kući. Možda je došlo vreme da se seli, nađe neku garsonjeru u centru, ili udobni dvosobni stan u delu ispod Šezdesete. Dok adresa u Sohou nije baš tako loša, adresa u Ist sajdu je ipak bo​lja. Bal​kon na vi​si​ni, ogrom​ni kre​vet, drap te​pi​si, hrom i sta​klo. „… i kaže on: ’Zlato, mogu li da pozajmim sedamdeset dolara?’” Svi prasnuše u grmljavinu lascivnog smeha kad su čuli kraj vica i Trambl se in​stink​tiv​no na​sme​ja za​jed​no s nji​ma. Klepet preraste u zaglušujuću tutnjavu kako je ekspresni voz ulazio u stanicu. Jedan od njegovih drugova ga iz šale gurnu prema ivici platforme i on se izvi unazad sklanjajući se od nailazećeg voza. Ovaj se za​u​sta​vio uz ve​li​ku škri​pu koč​ni​ca i oni se po​tr​pa​še u je​dan od va​go​na. Dok su kretali iz stanice, Trambl se zatetura u jedno od sedišta, nervozno gledajući oko sebe. U tom vagonu erkondišn nije radio i svi prozori su bili otvoreni, propuštajući ustajali i vlažni miris pruge i zaglušujuću buku voza. Bilo je vrelo kao u paklu. Još malo je popustio kravatu. Počeo je da oseća tromost i blagi ali uporan bol koji se skupljao

u predelu slepoočnica. Bacio je pogled na sat: za šest sati mora da se vrati u svoju kancelariju. Uzdahnuo je i naslonio se. Voz je jurcao kroz tunel, ljuljajući se i proizvodeći toliko mnogo buke da je bilo nemoguće raz​go​va​ra​ti. Trambl sklo​pi oči. Kod Četrnaeste ulice nekoliko momaka je sišlo da uhvati vezu za Pen stanicu, Stisnuli su mu ruku, pljesnuli ga po ramenima i otišli. Još njih je sišlo kod Grand central stanice, ostavivši samo Trambla i Džima Kolba, trgovca obveznicama koji je radio na spratu ispod njega. Tramblu se Kolb baš ne​što i nije do​pa​dao. Po​no​vo je sklo​pio oči i umor​no iz​dah​nuo, dok se voz za​ri​vao sve du​blje u ze​mlju, kre​nuv​ši ek​spre​snim ko​lo​se​kom. Nejasno kako, ali Trambl je ipak bio svestan da se voz zaustavlja na stanici kod Pedeset devete ulice, vrata otvaraju, zatvaraju, ekspres zaranja u tamu i ubrzava tokom trideset blokova do Osamdeset šeste. Još jed​na sta​ni​ca, dre​mlji​vo je raz​mi​šljao. Iznenada, voz se zateturao, a zatim usporio i uz škripu stao. Odužiše se trenuci zastoja. Trgnut iz sna, Trambl je sedeo sve više razdražen i oslu​ški​vao krc​ka​nje i škri​pa​nje ne​po​kret​nog va​go​na. „Jebeš je”, glasno kaza Kolb. „Jebeš Leksington aveniju broj četiri.” Pogledao je oko sebe u potrazi za reakcijom, ne dobivši nikakvu od dva napola uspavana putnika. Zatim je munuo Trambla, koji je uspeo da is​ce​di osmeh dok je raz​mi​šljao ko​li​ki je Kolb u stva​ri gu​bit​nik. Trambl pogleda niz vagon. Video je jednu slatku konobaricu i nekog crnog klinca koji je nosio debeli kaput i štrikanu kapu, bez obzira na skoro četrdeset stepeni u vozu. Premda se činilo da mladić spava, Trambl ga je umorno posmatrao. Verovatno se vraća iz iznurujuće noćne krađe, pomislio je. Potražio je u svom džepu perorez. Niko mu neće uzeti nje​gov nov​ča​nik, mada u nje​mu io​na​ko više nije bilo nov​ca. Usledilo je krčanje statičkog elektriciteta i grub glas se razleže iz razglasa: Pažnja putnišiiiišš doššššš problema sssssignalom usssssiiiioro re​će​mo. „Aha, si​gur​no, kaži mi to još jed​nom”, s od​vrat​no​šću kaza Kolb. „A?” „Ma to uvek kažu. Problem sa signalom. Uskoro bi trebalo da kre​ne​mo. Samo sa​njaj​te.” Trambl prekrsti ruke i ponovo zatvori oči. Glavobolja je bivala sve jača, a vre​li​na ga je sti​ska​la po​put za​gu​šu​ju​ćeg će​be​ta.

„Kad samo pomisliš da nam uzimaju dolar i po za sedenje u ovoj sa​u​ni”, kaza Kolb. „Mo​žda bi sle​de​ći put tre​ba​lo da iz​naj​mi​mo li​mu​zi​nu.” Trambl ne​o​dre​đe​no klim​nu i pro​ve​ri vre​me. Dva​na​est i če​tr​de​set pet. „Nije ni čudo što lju​di po​dil​ka​ne”, go​vo​rio je Kolb. Trambl klimnu ponovo, pitajući se kako da natera Kolba da umukne. Čuo je neku buku izvan vagona i odsutno bacio pogled ka prozoru. Spazio je neki nejasni oblik u vlažnoj tami kako se približava susednom koloseku. Neki majstor podzemne, nema sumnje. Možda samo obavlja neke kasne noćne popravke, pomisilo je Trambl, gledajući odsutno dok se prilika približavala. Nada je u njemu rasla, ali je odmah i splasnula. Ali ako nešto nije u redu s vozom, sranje, mogli bismo ostati ovde dole sve dok… Iznenada, bez ijednog zvuka, neka prilika u belom prođe pored njegovog prozora. Trambl se istog trenutka uspravi kao strela. Nije to bio nikakav radnik, već neka žena: žena u dugačkoj haljini koja je trčala i posrtala po šinama. Kroz otvoreni prozor pratio je njen beg. Upravo kad je nestajala u tami, primetio je da su joj leđa isprskana nečim što se bli​sta​lo cr​nim sja​jem u re​flek​to​va​nom sve​tlu ne​po​mič​nog voza. „Jesi li vi​deo to?” pi​tao je Kol​ba. Kolb po​di​že po​gled. „Vi​deo šta?” „Ženu koja trči po ši​na​ma.” Kolb se is​ce​ri. „I pre​vi​še njih, Bili Boj?” Trambl ustade i proturi glavu kroz prozor, čkiljeći u pravcu u kom je nestala ona prilika. Ništa. Kad se vratio u vagon, shvatio je da niko ništa od pri​sut​nih nije pri​me​tio. Šta se to događalo ovde? Pljačka? Ponovo je pogledao kroz prozor, ali žena je ne​sta​la, tu​nel je po​no​vo bio tih i pra​zan. „Ovo je već previše dugo za uskoro”, gunđao je Kolb, tapkajući svoj dvo​boj​ni ro​leks. Trambla je sad počelo da probada u glavi. Sam bog zna da je popio i previše pa mu se sigurno zato i priviđa. Ovo je već treći put ove nedelje. Možda ne bi trebalo toliko mnogo da izlazi. Sigurno je video radnika koji nosi nešto na leđima. Ili radnicu. Neki od njih su, na kraju krajeva, sigurno žene. Pogledao je kroz pregradna vrata u sledeći vagon, ali i on je bio podjednako tih, njegov jedini putnik je takođe šuplje gledao u pra​zno. Ako se ne​što i do​go​di​lo si​gur​no bi to ob​ja​vi​li pre​ko raz​gla​sa.

Seo je, zatvorio oči i koncentrisao se na bol u glavi, pokušavajući da ga smanji. Uglavnom mu nije smetalo da se vozi metroom. Brzo se putovalo, a klepećuće šine i bleštava svetla pomagali su mu da ostane opušten. Ali u trenucima kao što je bio ovaj - zaludan bez objašnjenja, u sveobuzimajućoj pomrčini - bilo je teško ne razmišljati o tome koliko se duboko ispod površine kretao ekspresni voz, i o kilometrima crnila koji su le​ža​li iz​me​đu nje​ga i sle​de​će sta​ni​ce… Isprva, čuo se zvuk nekog udaljenog voza, koji koči kao da staje u stanicu. Ali onda, dok je osluškivao, shvatio je kakav je to zvuk: neki udaljeni, mučenički vrisak, neobično iskrivljen odjekom tunela, koji je pri​gu​šen na​di​rao kroz pro​zo​re. „Šta, do đavola…?” kaza Kolb, uspravivši se u sedištu. Mladićeve oči se raz​ro​ga​či​še, a ko​no​ba​ri​ca se od​jed​nom pro​pe. Prekrila ih je naelektrisana tišina dok su svi čekali i osluškivali. Ni​je​dan dru​gi zvuk nije do​pro. „Isu​se, Bile, čuo si to?” upi​ta Kolb. Trambl mu ne odgovori. U toku je nekakva pljačka ili možda ubistvo. Ili - što je još gore - neka banda, koja se probija kroz zaustavljeni voz. Bila je to noć​na mora sva​kog put​ni​ka pod​zem​ne že​le​zni​ce. „Nikad nam ništa ne kažu”, reče Kolb, nervozno pogledajući u zvuč​nik. „Mo​žda bi neko tre​ba​lo da ode i po​gle​da.” „Samo iz​vo​li”, kaza Trambl. „Čovek vrišti”, dodao je Kolb. „Kunem ti se, neki je čovek vrištao.” Trambl ponovo pogleda kroz prozor. Ovog puta uspeo je da primeti još jednu priliku koja je išla daljim kolosekom, krećući se nekim čudnim boč​nim po​kre​ti​ma, go​to​vo kao da šepa, dok je pri​la​zi​la. „Neko do​la​zi”, re​kao je. „Pi​taj ga šta se do​ga​đa.” Trambl se pri​ma​kao pro​zo​ru. „Hej! Hej, ti!” U sen​ci va​go​na mo​gao je da vidi kako se pri​li​ka za​u​sta​vlja. „Šta se do​ga​đa?” do​vik​nuo je Trambl. „Je li neko po​vre​đen?” Figura poče ponovo da im se približava. Trambl je posmatrao dok je išla prema početku vagona ispred njihovog, a onda se popela kod spoja i ne​sta​la. „Ne podnosim te šupke iz održavanja”, kaza Kolb. „Prokletnici na​mi​ču če​tr​de​set soma go​di​šnje a va​ta​ju zja​le.”

Trambl ode do prednjeg dela vagona i pogleda kroz prozor u sledeći vagon. Njegov jedini putnik je još uvek bio tamo, samo je sada čitao neku džep​nu knji​gu. Po​no​vo je sve po​sta​lo tiho. „Šta vi​diš?” cmi​zdrio je Kolb. Trambl se vrati na svoje sedište. „Ništa”, odgovori. „Možda je to neki rad​nik do​vi​ki​vao ne​što svom dru​ga​ru.” „Volela bih da se pomerimo odavde”, reče iznenada konobarica glasa napetog od nervoze. Mladić u debelom kaputu srozao se u sedištu i sada je nepokretan samo sedeo, ruku uguranih u džepove. Kladim se da mu je ruka na pištolju, pomislio je Trambl, nesiguran da li ga je ova pomisao uner​vo​zi​la ili opu​sti​la. Sve​tla na​mig​nu​še u su​sed​nom va​go​nu. „O, sra​nje”, kaza Kolb. Glasan udarac dopre iz zamračenog vagona, nateravši ga da se zatrese, kao da je nešto veoma teško udarilo u njega. Udarac je pratio neki ne​o​bi​čan uz​dah. Tram​blu pade na pa​met va​zduh is​pu​šten iz ba​lo​na. „Šta to bi?” upi​ta ko​no​ba​ri​ca. „Ja se čistim odavde”, kaza Kolb. „Hajdemo, Tramble. Stanica kod Pe​de​set de​ve​te ne može biti da​lje od ne​ko​li​ko blo​ko​va.” „Ja ne mr​dam odav​de.” „Onda si idiot”, počasti ga Kolb. „Misliš da ću samo da sedim ovde i če​kam neku ban​du da na​hru​pi kroz ta vra​ta?” Trambl odmahnu svojom bolnom glavom. Najbolje bi bilo ostati nepomičan i pribran. Ako ustaneš i privučeš pažnju na sebe, jedino što ćeš uči​ni​ti je​ste da ćeš od sebe na​pra​vi​ti metu. Dopro je još neki zvuk iz zamračenog vagona, kao kad kiša dobuje po me​ta​lu. Obazrivo, Trambl se nagnuo napred, gledajući prema vagonu u mraku. Istog trenutka video je da je prozor isprskan nečim iznutra, nečim što je ličilo na farbu. Gustu farbu koja se slivala niz prozor u de​be​lim gru​dva​ma. „Šta je to?” vri​snuo je Kolb. Neki klinci su demolirali susedni vagon i prskali neku boju okolo. Bar je izgledalo kao farba, crvena farba. Možda je stvarno došlo vreme da se kida odavde, i još pre nego što je uspeo da uobliči ovu misao već je bio ustao i po​tr​čao pre​ma zad​njim vra​ti​ma va​go​na.

„Bili!” Kolb mu je bio za pe​ta​ma. Iza njega Trambl je čuo kako nešto udara u vrata, neki šuškavi topot gomile stopala, a onda i iznenadni vrisak konobarice. Ne zaustavljajući se da pogleda iza sebe, zgrabio je kvaku i okrenuo je, gurnuvši klizna vrata u stranu. Preskočio je preko spoja i jednim trzajem otvorio vrata vagona iza njihovog, sa Kolbom odmah iza sebe, koji je mrmljao: „Sranje, sranje, sra​nje” ne​kom do​sad​nom mo​no​di​jom. Trambl je imao taman toliko vremena da vidi da je poslednji vagon prazan, pre nego što su se pogasila svetla u čitavom vozu. Divlje se osvrtao oko sebe. Jedino osvetljenje je dopiralo od bledih, nestalnih sve​ta​la tu​ne​la i uda​lje​nog žu​tog sja​ja sta​ni​ce kod Pe​de​set de​ve​te. Stao je i okrenuo se prema Kolbu. „Hajde da provirimo kroz zadnja vra​ta.” U tom trenutku zvuk pucnja odjeknuo je ludački u vagonu koji su upravo napustili. Dok je pucanj zamirao, Trambl je pomislio da je čuo kako sla​bi ko​no​ba​ri​či​ni je​ca​ji od​jed​nom pre​sta​ju. „Presekli su mu grkljan!” vrisnuo je Kolb, bacivši pogled preko ra​me​na. „Umukni”, prosiktao je Trambl. Bez obzira na to kakav zvuk dopre do njegovih ušiju, on neće pogledati unazad. Otrčao je do daljih vrata, uhva​tio gu​me​ne ivi​ce i po​ku​šao da ih ras​tvo​ri. „Po​mo​zi!” vik​nuo je. Kolb zgra​bi dru​gu po​lo​vi​nu, dok su mu suze cu​ri​le niz ob​ra​ze. „Vuci, za ime sve​ta!” Osetili su dašak vazduha kad su vrata popustila, preplavljujući vagon zagušujućim, zemljanim mirisom. Pre nego što je stigao da se pokrene, osetio je kako ga Kolb gura u stranu i probija se kroz otvor i iskače na šine. Trambl se spremio za skok, a onda se zamrznuo na mestu. Nekoliko prilika palo je u fokus iz pomrčine tunela pred njim i gegale se prema Kolbu. Trambl otvori usta, a onda ih ponovo zatvori, slabo se zanevši u stranu u neverici. Nešto strašno nije bilo u redu, nešto neizrecivo čudno je primetio u kretanju ovih figura. Posmatrao je kako su okružile Kolba. Jedna od prilika je zgrabila Kolbovu kosu i izvila mu glavu unazad, dok mu je druga hvatala ruke. Kolb se bezvučno borio grčevitim pokretima. Treća prilika je prišla iz mračne senke i, nekim čudno nežnim pokretom, prešla šakom preko Kolbovog grla. Istog tre​nut​ka, mlaz krvi po​le​te u prav​cu voza.

Trambl se skupi od straha, pade na pod i podiže se na kolena, momentalno dezorijentisan. Pogledao je očajno prema vagonu iz kog su pobegli. U tami, mogao je da vidi dve prilike kako se naginju nad is​pru​že​nim te​lom ko​no​ba​ri​ce i ne​što užur​ba​no rade oko nje​ne gla​ve… Trambl oseti neopisivo očajanje koje iznenada poče da mu razdire utrobu. Okrenuo se i skočio kroz vrata za slučaj nužde, posrnuo pri padu na šine, protrčao pored prilika koje su obigravale oko Kolba i krenuo prema slabom i udaljenom svetlu stanice. I večera i pivo mu se vratiše u istom trenutku, dekorišući mu noge dok je trčao. Čuo je zvuke potere koja je krenula za njim i njihove mrvljuće i tupe korake. Jecaj mu se ote s usa​na. Zatim se još dve figure isprečiše ispred njega na šinama, ogrnute i s kapuljačama, samo siluete spram dalekog svetla stanice. Trambl se ukopa kad su počele da se kreću, galopirajući prema njemu užasnom brzinom. Iza njega, zvuci potere bivahu sve glasniji. Neko čudno mrtvilo pretvaralo mu je udove u kamen i on oseti kako razum lagano počinje da ga na​pu​šta. Za ne​ko​li​ko se​kun​di biće uhva​ćen, baš kao i Kolb… A onda, u jednom blesku signalnog svetla, on uspe da vidi jedno od lica. Jedna misao, jasna i prilično nepogrešiva, dođe do njega kroz izmaglicu noći koja se lagano pretvarala u noćnu moru. Shvatio je šta mu je činiti. Brzo, pregledao je šine ispod sebe, locirao žutu upozoravajuću traku i savršeno čistu šinu i gurnuo nogu ispod zaštitnika za cipele, dok se svet ras​ta​kao u jed​nom je​di​nom ble​sku ču​de​snog sja​ja.

37. D’Agosta je pokušavao da misli na stadion Jenkija: bela kugla od teleće kože juriša kroz plavo julsko nebo, miris sveže trave pokošene kosilicom, dok se spoljni hvatač podignute rukavice zabija u zid. Bio je to njegov oblik transcendentalne meditacije, način na koji je isključivao spoljašnji svet i sabirao misli. Ovo je bilo posebno korisno pored svega što je oko nje​ga, iz​gle​da, oti​šlo do đa​vo​la. Zadržao je oči zatvorenim još par trenutaka, pokušavajući da zaboravi zvuk telefona, lupanja vrata i raspomamljenih sekretarica. Negde, znao je, Veksi jurca unaokolo ko ćurka u pećnici. Hvala bogu pa nije u delokrugu njegovog kreštanja. Izgleda da više nije tako siguran u starog Dže​fri​ja, po​mi​slio je. Ali to nije pru​ža​lo ni​ka​kvu ute​hu. Uz uzdah, D’Agosta primora svoje misli da se vrate na neobičnu pri​li​ku Al​ber​te Mu​njoz, je​di​ne pre​ži​ve​le ma​sa​kra u pod​zem​noj. Stigao je baš kad su je izneli na kolicima iz pomoćnog izlaza kod Šezdeset šeste ulice: ruku sklopljenih u krilu, prijatnog i praznog izraza na licu, punačku i trudnu, smeđe kože koja je činila jak kontrast belini postelje na kojoj je ležala. Sam bog zna kako je uspela da se sakrije: nije proizvela niti jedan zvuk. Sam voz je bio pretvoren u privremenu mrtvačnicu: sedam civila i dva radnika održavanja mrtvi, jednog je ubila struja iz treće šine. D’Agosta je skoro mogao da namiriše advokate koji kru​že. Gospođa Munjoz je već bila pod psihijatrijskim nadzorom u Svetom Luki. Veksi je urlao, udarao i pretio, ali doktor koji ju je primio bio je ne​po​pus​tljiv: nema sa​slu​ša​nja bar do šest uju​tro. Tri glave su nedostajale. Tragovi krvi su bili momentalno ispraćeni, ali ekipa za hemijsku luminiscenciju je imala velikih problema u lavirintu mokrih tunela. D’Agosta je još jednom prošao čitavu priču u svojoj glavi. Neko je presekao signalni vod iza stanice kod Pedeset devete, izazivajući tako momentalno zaustavljanje svih Ist sajd ekspresnih vozova između Četrnaeste i Sto dvadeset pete i ostavljajući jedan voz zarobljenim u du​gom pri​la​zu Osam​de​set še​stoj. Tamo su če​ka​li, u za​se​di. Čitava zamisao je iziskivala inteligenciju i planiranje, a možda i unutrašnje poznavanje sistema. Do sada nikakvi jasni otisci stopala nisu

pronađeni, ali D’Agosta je procenio da ih ima najmanje šest. Šest, ali ne više od de​set Do​bro is​pla​ni​ran i do​bro uskla​đen na​pad. Ali za​što? Forenzički tim je ustanovio da je sprženi čovek verovatno namerno stao na treću šinu. D’Agosta se pitao šta je to čovek video pa je odlučio da učini tako nešto. Šta god to bilo, Alberta Munjoz je to takođe sigurno videla. Morao je da razgovara s njom pre nego što Veksi stigne tamo i sve upro​pa​sti. „D’Agosta!” kao poručen zaurla poznati glas. „Šta radiš, jebo te, spa​vas?” On la​ga​no otvo​ri oči, tiho gle​da​ju​ći drh​ta​vo, za​cr​ve​nje​no lice. „Oprosti mi što prekidam tvoj okrepljujući san”, nastavi Veksi, „ali, znaš, upra​vo se bak​će​mo jed​nom ma​lec​kom kri​zom…” D’Agosta se uspravi. Pogledao je po kancelariji, uoči svoj sako na na​slo​nu jed​ne sto​li​ce, zgra​bi ga i poče da uvla​či jed​nu ruku u ru​kav. „Ču​ješ li me, D’Ago​sta?” vi​kao je Vek​si. Prošao je pored kapetana i izašao u hodnik. Hejvardova je stajala pored prijemnog pulta i pregledala pristigli faks. D’Agosta uhvati njen po​gled i po​ka​za joj pre​ma lif​to​vi​ma. „Gde ideš ti sada, do đavola?” kaza Veksi, prateći ga do lifta. „Jesi 1i ti gluv, alo? Re​koh, ima​mo kri​zu…” „To je tvoja kriza”, prasnu D’Agosta. „Ti se bakći njome. Ja imam neka po​sla.” Kako su se vrata lifta zatvarala, D’Agosta stavi cigaru u usta i okrenu se pre​ma Hej​var​do​voj. „Sve​ti Luka?” upi​ta​la je. On klim​nu u znak po​tvrd​nog od​go​vo​ra. Minut kasnije vrata lifta se uz zvon otvoriše i otkriše široko popločani hol. D’Agosta krenu napolje, ali se zaustavi. Iza staklenih vrata video je gomilu ljudi s pesnicama podignutim uvis. Njihov se broj tri puta povećao otkad je u dva sata izjutra stigao u Upravu policije. Ona bogatunka, Višerova, stajala je na haubi službenog policijskog auta i bodro govorila u megafon. Mediji su bili prisutni u velikom broju: mogao je da vidi bleske automatskih bliceva, alate okupljene mašinerije te​le​vi​zij​skih eki​pa. Hejvardova ga uhvati za podlakticu. „Sigurno nećete da uzmete jedan crno-beli iz pod​zem​ne slu​žbe​ne ga​ra​že?” pi​ta​la ga je.

D’Ago​sta je po​gle​da. „Do​bra ide​ja”, re​kao je vra​tiv​ši se u lift. Dežurni doktor ih je pustio da četrdeset pet minuta sede i čekaju ga na plastičnim stolicama u kafeteriji za osoblje. Bio je mlad, smrknut i mrtav umo​ran. „Rekao sam kapetanu da neće biti saslušavanja do šest”, rekao je ta​nu​šnim, ja​ro​snim gla​som. D’Agosta ustade i primi doktorovu ruku. „Ja sam poručnik D’Agosta, a ovo je na​red​ni​ca Hej​vard. Dra​go mi je, dok​to​re Va​ser​man.” Dok​tor ne​što pro​gun​đa i po​vu​če ruku. „Doktore, hoću samo da vam kažem da ne želimo da učinimo ništa što bi mo​glo da šte​ti go​spo​đi Mu​njoz.” Dok​tor klim​nu. „A vi ćete biti taj koji će pro​su​di​ti”, do​dao je D’Ago​sta. Dok​tor ne reče ni​šta. „Takođe sam svestan da je izvesni kapetan Veksi bio ovde i pravio pro​ble​me. Mo​žda vam je čak i pre​tio.” Vaserman odjednom eksplodira. „Za sve ove godine koliko radim na ur​gent​nom, ni​kad se niko pre​ma meni nije op​ho​dio kao ta vu​ci​ba​ti​na.” Hej​var​do​va se osmeh​nu​la. „Do​bro do​šli u klub”, reče ona. Dok​tor je iz​ne​na​đe​no po​gle​da, a onda se malo opu​sti. „Doktore, bilo je verovatno šest, a možda i deset ljudi, umešanih u ovaj masakr”, kaza D’Agosta. „Mislim da su u pitanju iste persone koje su ubile i Pamelu Višer, Nikolasa Bitermana i mnoge druge. Takođe verujem da upravo dok razgovaramo oni i dalje tumaraju podzemnim tunelima. Moguće je da je gospođa Munjoz jedina živa osoba koja može da ih prepozna. Ako stvarno smatrate da bi moje ispitivanje gospođe Munjoz moglo biti opasno po nju, prihvatiću to. Samo se nadam da ste sve​sni da ži​vo​ti dru​gih mogu za​vi​si​ti od toga.” Doktor ga je dugo, dugo gledao. Konačno, čovek uspe da se bledo osmehne. „Vrlo dobro, poručniče. Imam tri uslova. Moram biti prisutan. Morate biti ljubazni pri ispitivanju. I morate okončati ispitivanje čim to za​tra​žim od​vas.” D’Ago​sta klim​nu. „Ali bojim se da ćete samo gubiti vreme. Pretrpela je šok i pri​me​ću​je​mo rane simp​to​me post​tra​u​mat​skog stre​sa.”

„Ja​sno, dok​to​re.” „Dobro. Ono što znamo jeste da je gospođa Munjoz iz jednog malog grada u centralnom Meksiku. Radi kao dadilja kod jedne porodice u Gor​njem Ist saj​du. Zna​mo da go​vo​ri en​gle​ski. Ali, ne baš naj​bo​lje.” Gospođa Munjoz je ležala na bolničkom krevetu u istom onom položaju kao i na mestu zločina: prekrštenih ruku, očiju prazno uprtih u neku daljinu. Soba je mirisala na glicerinski sapun i alkohol za utrljavanje. Hejvardova je ostala napolju u slučaju da se Veksi pojavi pre vremena, dok su D’Agosta i doktor seli sa suprotnih strana kreveta. Jedan trenutak sedeli su tako, nepokretni. A onda, bez reči, Vaserman je uhva​ti za ruku. D’Agosta izvadi svoj novčanik. Izvukavši jednu od fotografija, on je po​sta​vi is​pred že​ni​nog lica. „Ovo je moja kći, Izabela”, kaza D’Agosta. „Ima dve godine. Zar nije pre​le​pa?” Držao je fotografiju, strpljivo, sve dok se ženine oči ne prebaciše na nju. Dok​tor se na​mr​šti. „Imate li vi dece?” pitao ju je D’Agosta, vrativši fotografiju. Gospođa Mu​njoz ga je gle​da​la. Usle​di​la je duga ti​ši​na. „Gospođo Munjoz”, kaza D’Agosta, „znam da ste u ovoj zemlji ile​gal​no.” Žena se brzo okrete na drugu stranu. Doktor uputi D’Agosti upo​zo​ra​va​ju​ći po​gled. „Isto tako znam da vam je veoma mnogo ljudi obećalo svašta što nisu ispunili. Ali ja ću vam dati obećanje i zakleću se na fotografiju svoje kćeri da ću ga ispuniti. Ako mi pomognete, postaraću se da dobijete zelenu kar​tu.” Žena na ovo nije reagovala. D’Agosta izvadi još jednu fotografiju i podiže je ispred njenog lica. Potom su njene oči pogledale sliku. Nešto se opu​sti​lo u D’Ago​sti. „Ovo je Pamela Višer kad je imala dve godine. Iste godine kao i moja kći.” Go​spo​đa Mu​njoz uze sli​ku. „An​đeo”, pro​ša​pu​ta​la je. „Ubili su je isti ljudi koji su izvršili napad na vaš voz.” Govorio je blago ali brzo. „Gospođo Munjoz, molim vas da mi pomognete da pro​na​đem ove uža​sne lju​de. Ne že​lim da više bilo koga ubi​ju.”

Jed​na suza spu​sti se niz lice go​spo​đe Mu​njoz. Usne joj se is​kri​vi​še. „Ojos…” „Izvi​ni​te?” kaza D’Ago​sta. „Oči…” Usledila je još jedna kratka pauza, dok su se usne gospođe Munjoz lagano pokretale. „Došli su nečujno… gušterske oči, đavolske oči.” Jecaj joj se ote. D’Agosta otvori usta da nešto kaže, ali Vasermanov pogled ga za​u​sta​vi. „Oči… cuc​hil​los de pe​der​nal… lica kao u đa​vo​la…” „Kako to?” „Sta​ra lica, vi​e​jos…” Po​kri​la je lice ša​ka​ma i is​pu​sti​la gla​san je​caj. Vaserman se uspravi i mahnu D’Agosti. „Dosta je”, rekao je. „Na​po​lje.” „Ali šta je…?” „Na​po​lje, od​mah”; kaza dok​tor. U hodniku D’Agosta posegnu za svojom sveskom, brzo ispisujući reči na špan​skom što je bo​lje umeo. „Šta je to?” upita Hejvardova, radoznalo zureći preko njegovog ra​me​na. „Špan​ski”, od​go​vo​ri D’Ago​sta. Hej​var​do​va se na​mr​šti. „To nije špan​ski koji ja znam.” D’Agosta je oštro pogleda. „Nemoj mi reći da govoriš španski pored sve​ga osta​log.” Hejvardova ga pogleda, a jedna obrva joj se podiže. „Ne možete uvek sve is​te​ra​ti na en​gle​skom. Šta bi ove škra​bo​ti​ne tre​ba​lo da zna​če?” D’Ago​sta tut​nu svo​ju sve​sku u nje​nu šaku. „Samo mi pre​ve​di​te.” Hejvardova poče napeto da proučava ispisane reči, pokrećući usne. Nakon nekoliko trenutaka prišla je pultu za medicinske sestre i podigla slu​ša​li​cu. Vaserman izađe i tiho zatvori vrata za sobom. „Poručniče, to je bilo… pa, pomalo neobično, u najmanju ruku. Ali mislim da će se na kraju po​ka​za​ti bla​go​tvor​nim. Hva​la vam.” „Ne za​hva​ljuj​te meni”, od​go​vo​ri D’Ago​sta. „Samo je po​dig​ni​te na noge. Imam još mno​go pi​ta​nja koja tek mo​ram da joj po​sta​vim.”

Hejvardova je prekinula vežu i sada se vraćala do njih. „Ovo je naj​bo​lje što smo ja i Hor​he uspe​li”, re​kla je vra​tiv​ši D’Ago​sti sve​sku. D’Ago​sta po​gle​da be​le​ške, mr​šte​ći se. „Ka​me​ni no​že​vi?” Hejvardova slegnu ramenima. „Ne mogu da budem sigurna da je to re​kla. Ali to je naj​bo​lje što smo uspe​li.” „Hvala”, kaza D’Agosta, gurnuvši svesku u džep i brzo se udaljivši. Samo tren kasnije, stao je, kao da se nečega setio. „Doktore”, rekao je, „ka​pe​tan Vek​si će si​gur​no doći za ne​kih ot​pri​li​ke sat vre​me​na.” Mra​čan iz​raz pre​đe Va​ser​ma​no​vim li​cem. „Ali pretpostavljam da je gospođa Munjoz previše umorna da bilo koga primi. Jesam li u pravu? Ako vam kapetan bude pravio problema, upu​ti​te ga na mene.” Prvi put, Va​ser​man se ši​ro​ko osmeh​nu.

38. Kad je Margo oko deset sati tog jutra stigla u salu za sastanke Antropološkog odeljenja, bilo je očigledno da je sastanak trajao već neko vreme. Mali konferencijski sto u centru laboratorije bio je potpuno prekriven šoljicama za kafu, salvetama, napola pojedenim kroasanima i kesama od doručka. Pored Froka, Veksija i D’Agoste, Margo iznenadi prisustvo šefa Horlokera, sa debelim širitima na kragni i šapkom koja je delovala neprimereno među svom ostalom njegovom opremom. Neka pi​zma je vi​si​la u va​zdu​hu kao mr​tvač​ki po​krov. „Očekujete da poverujemo da ubice žive u tim vašim Astor tunelima?” Veksi je govorio D’Agosti. Na zvuke njenog ulaska, on se okre​nu na​mr​go​đen. „Dra​go mi je da ste do​šli”, pro​mr​mljao je. Čuvši ovo, Frok podiže pogled, a onda se malo otkotrlja unazad da joj s izrazom olakšanja na licu napravi mesta za stolom. „Margo! Konačno. Možda biste mogli da nam malo pojasnite stvari. Poručnik D’Agosta je iznosio neke čudne tvrdnje o vašem otkriću u Gregovoj laboratoriji. Rekao mi je da ste obavili neka, ah, dopunska istraživanja u mom odsustvu. Da vas ne poznajem ovoliko dobro koliko vas poznajem, draga moja, po​mi​slio bih…” „Molim vas!” glasno reče D’Agosta. U iznenadnoj tišini, pogledao je re​dom Hor​lo​ke​ra, Vek​si​ja i Fro​ka. „Že​leo bih da dok​tor​ka Grin iz​ne​se svo​ja ot​kri​ća”, re​kao je ne​što tiše. Margo zauze mesto za stolom, iznenađena što Horloker ne reaguje. Nešto se dogodilo, mada nije mogla da bude sigurna šta, ali očigledno je bilo u vezi sa sinoćnim masakrom u metrou. Premišljala se da se izvini za kašnjenje, uz objašnjenje da je u laboratoriji ostala do tri ujutro, ali se ipak odluči da to ne učini. Koliko je znala, Džen, njena asistentkinja, još uvek je ra​di​la u la​bo​ra​to​ri​ji ne​što niže niz hod​nik. „Samo tre​nu​tak”, kaza Vek​si. „Upra​vo sam go​vo​rio…” Horloker se okrenu prema njemu. „Veksi, zaveži. Doktorko Grin, mislim da bi bilo bolje da nam tačno kažete šta ste radili i do kakvih ot​kri​ća ste do​šli.” Margo duboko udahnu. „Ne znam koliko vam je poručnik D’Agosta već rekao”, poče ona, „pa ću biti kratka. Znate da je onaj veoma

deformisani kostur koji smo našli pripadao Gregoriju Kavakiti, nekadašnjem kustosu Muzeja. On i ja smo bili asistenti na postdiplomskim studijama. Nakon što je napustio Muzej, Greg je izgleda imao seriju skrivenih laboratorija, od kojih je poslednja ona u depou na Vest sajdu. Nakon što sam tamo sprovela istragu, otkrila sam da je pre smrti Greg Kavakita proizvodio genetski modifikovanu verziju Liliceae mbwu​nen​sis.” „A to je biljka koja je bila potrebna Muzejskoj Zveri da bi preživela?” upao je Horloker. Margo je pokušala da čuje sarkastičnu notu u nje​go​vom gla​su, ali nije mo​gla da je ot​kri​je. „Da”, odgovorila je. „Ali sada verujem da je biljka bila nešto više od izvora hrane za ovu zver. Ako sam u pravu, ona sadrži i reovirus koji iza​zi​va mor​fo​lo​ške pro​me​ne bilo kog stvo​re​nja koje je po​je​de.” „Šta ka​žeš?” kaza Vek​si. „Izaziva velike fizičke promene. Vitlsi, vođa ekspedicije koji je poslao biljku u Muzej, sigurno ju je i sam pojeo - možda nesvesno ili na silu. Detalje o tome nikad nećemo saznati. Ali čini se jasnim da je Muzejska Zver u stva​ri Džu​li​jan Vi​tl​si.” Za​čuo se Fro​kov oštar udah va​zdu​ha. Niko dru​gi se nije ja​vio. „Znam da je u ovo teško poverovati”, kaza Margo. „I do tog zaključka nismo došli ranije jer je zver pre vremena uništena. Mislili smo da je stvorenje jednostavno neka evolutivna abnormalnost kojoj je biljka potrebna da bi preživela. Pretpostavili smo da je, kad je njeno ekološko stanište uništeno, krenulo za jedinim preostalim biljkama koje su tog trenutka bile u Muzeju. Iskorišćene su kao materijal za pakovanje za artefakte koji su bili u sanduku spremnom za slanje u Njujork. Ali kasnije, kad zver nije više mogla da dođe do svojih biljaka, počela je da jede najbližu moguću zamenu: ljudski hipotalamus, koji sadrži neke od is​tih hor​mo​na koji se mogu pro​na​ći i u bilj​ci. Ali sada mislim da smo onomad pogrešili. Zver je bila u stvari drastično i nakazno deformisani Vitlsi. I mislim da je Kavakita došao do istog zaključka. Sigurno je bio pronašao neke uzorke biljke i počeo genetski da ih menja. Mislim da je mislio da može da iz biljke izbaci ne​ga​tiv​ne efek​te.” „Ka​ži​te im za dro​gu”, uba​ci se D’Ago​sta. „Kavakita je proizvodio biljku u velikim količinama”, kaza Margo.

„Verujem da je jedna retka veštačka droga - mislim da sam čula da je zovete sjaj - dobijena iz nje, ali ne mogu da budem sigurna. Verovatno ima snažna narkotička ili halucinogena svojstva, pored toga što nosi u sebi i viralni materijal. Kavakita ju je sigurno prodavao izabranoj grupi korisnika, verovatno da bi prikupio novac za dalje istraživanje. Ali je i na sebi testirao efektnost sopstvenog proizvoda. Jasno je da je u nekom trenutku i sam konzumirao biljku. To je uzrokovalo bizarnu deformaciju struk​tu​re nje​go​vog ske​le​ta.” „Ali ako ova droga, ili biljka, šta god, ima tako užasne neželjene efek​te, za​što bi je Ka​va​ki​ta uzeo?” upi​tao je Hor​lo​ker. Margo se namršti. „Ne znam”, odgovorila je. „Morao je nastaviti da usavršava kulture. Pretpostavljam da je mislio kako je iskorenio negativne elemente iz droge. I sigurno je smatrao da bi to imalo pozitivan uticaj na njega. Upravo sprovodim testove na biljkama koje smo pronašli u njegovoj laboratoriji. Uključili smo i različite životinje, uključujući i miševe i neke protozoe. Moja asistentkinja, Dženifer Lejk, upra​vo ob​ra​đu​je re​zul​ta​te.” „Za​što ja ni​sam oba​ve​šten…?” poče Vek​si. D’Agosta ga napade. „Kad konačno budeš pregledao i preslušao svoje po​ru​ke, vi​de​ćeš da si in​for​mi​san o sva​kom pro​kle​tom ko​ra​ku.” Horloker podiže ruku. „Dosta. Poručniče, svi znamo da su pravljene gre​ške. Osta​vi​će​mo uza​jam​no op​tu​ži​va​nje za ka​sni​je.” D’Agosta sede. Margo ga nikada nije videla tako srditog. Činilo se skoro kao da je krivio sve - uključujući i samog sebe - za tragediju u pod​zem​noj. „Ovog trenutka, suočeni smo se neverovatno ozbiljnom situacijom”, nastavio je Horloker. „Imam gradonačelnika na grbači, i on traži da nešto preduzmemo. A sada, nakon što se dogodio masakr, uključio se i guverner.” Obrisao je obrvu već ovlaženom maramicom. „Dobro. Po doktorki Grin imamo posla sa narkomanskim zavisnicima koje je snabdevao ovaj naučnik Kavakita. Samo, ovog trenutka Kavakita je pokojni. Možda su im zalihe nestale ili su jednostavno podivljali. Žive duboko pod zemljom, u tim Astor tunelima koje nam je D’Agosta opisao, napuštenim još davno zbog poplave. Podivljali su od želje. Kad ne mogu da dođu do droge prinuđeni su da jedu ljudski mozak. Baš kao i Muzejska Zver. Odatle i sva ova dosadašnja ubistva.” Pogledao je oko

sebe sjak​te​ćim po​gle​dom. „Ima li ne​kih do​ka​za koji ovo pot​kre​plju​ju?” „Mbvunska biljka koju smo pronašli u Kavakitinoj laboratoriji”, kaza Mar​go. „Sva ubistva se poklapaju sa rutom kojom su išli Astor tuneli”, dodao je D’Ago​sta. „Pen​der​gast je to do​ka​zao.” „Po​sred​ni do​ka​zi”, frk​nu Vek​si. „Šta je sa svim onim svedočenjima nebrojenih beskućnika, koji svi tvr​de da je Đa​vo​lji ta​van na​se​ljen?” kaza Mar​go. „Ve​ro​va​će​te go​mi​li pro​pa​li​ca i nar​ko​ma​na?” upi​ta Vek​si. „Ne vidim zašto bi lagali?” uporna je bila Margo. „Ko je u boljoj po​zi​ci​ji da zna isti​nu od njih sa​mih?” „Vrlo dobro!” šef podiže ruku. „Pred svim ovim dokazima, prinuđeni smo da se složimo. Nikakvi drugi tragovi nisu otkriveni. A najmoćniji ljudi ovog grada traže momentalnu akciju. Ne sutra, ili prekosutra, već od​mah.” Frok skoro nečujno pročisti grlo. Bio je to prvi zvuk koji je proizveo po​sle ne​kog vre​me​na. „Pro​fe​so​re?” obra​ti mu se Hor​lo​ker. Frok se sporo primače. „Oprostite mi na skepticizmu, ali nalazim da je sve ovo pomalo previše fantastično”, poče on. „Čini se da ipak previše odstupa od činjenica. Pošto nisam bio uključen u najskorije testove, naravno da ne mogu da govorim s punim autoritetom.” Pogledao je u Margo uz blagi prekor. „Ali najjednostavnije objašnjenje je obično i naj​tač​ni​je.” „A koje je mo​lim vas jed​no​stav​ni​je ob​ja​šnje​nje?” uba​ci se D’Ago​sta. Frok prebaci svoj pogled na poručnika. „Šta kažete?”, obrati mu se hlad​no. Hor​lo​ker se okre​nu k D’Ago​sti. „Po​la​ko, Vin​sen​te” „Možda je Kavakita zaista radio na mbvunskoj biljci. I ne vidim zašto bi trebalo da sumnjamo u to što Margo kaže da su naše pretpostavke od pre osamnaest meseci bile preuranjene. Ali gde su dokazi o postojanju dro​ge, ili di​stri​bu​ci​ji?” Frok ra​ši​ri ruke. „Isuse, Frok, imao je čitavu povorku posetilaca u laboratoriji u Long aj​len​du…” Frok uputi D’Agosti još jedan ledeni pogled. „Usuđujem se da kažem da ste vi imali posetioce u svom stanu u Kvinsu”, neljubaznost u

njegovom glasu beše evidentna, „ali to ne znači da ste rasturač droge. Kavakitine aktivnosti, koliko profesionalno dostojne prekora, nemaju nikakve veze sa onim što smatram da je samo banda ubilački raspoloženih mladića. Kavakita je bio žrtva kao i ostali. Ne uspevam da sa​gle​dam vezu.” „Kako onda ob​ja​šnja​va​te nje​go​ve de​for​mi​te​te?” „Pa dobro, pravio je ovu drogu, i možda ju je i uzeo. Da podržim Margo, otići ću još dalje i reći - bez ikakvog dokaza, naravno - da droga zaista izaziva izvesne fizičke promene kod korisnika. Ali nisam još uvek video ni mrvicu dokaza da ju je distribuirao ili da su njegovi, ah, klijenti od​go​vor​ni za ova ubi​stva. A po​mi​sao da je mb​vun​sko stvo​re​nje ne​kad bilo Džu​li​jan Vi​tl​si… ma haj’te. To se di​rekt​no kosi sa te​o​ri​jom evo​lu​ci​je.” Tvo​jom te​o​ri​jom evo​lu​ci​je, po​mi​sli Mar​go. Horloker pređe umornom rukom preko obrve i odgurnu đubre i papire sa mape koja je ležala na stolu. „Vaše primedbe su uzete u obzir, doktore Frok. Ali više nije ni bitno ko su tačno ovi ljudi. Znamo šta čine i imamo prilično dobru ideju o tome gde žive. Sve što preostaje jeste da se pre​du​zme neka ak​ci​ja.” D’Agosta odmahnu glavom. „Mislim da je prerano. Znam da se svaka sekunda računa, ali još uvek tapkamo u mraku o mnogim stvarima. Bio sam u Prirodnjačkom muzeju, setite se. Ja sam video Mbvunsko stvorenje. Ako ti ovisnici imaju makar i mrvicu sposobnosti koju je imalo to stvorenje…” Slegnuo je ramenima. „Videli ste slike Kavakitinog skeleta. Samo mislim da ne bi trebalo da preduzimamo bilo šta sve dok ne saznamo s čime imamo posla. Pendergast je sam otišao tamo da malo izvidi, još pre četrdeset osam sati. Mislim da bi trebalo da sačekamo da se vra​ti.” Frok je iznenađeno podigao pogled, a Horloker je frknuo. „Pendergast? Ne sviđa mi se taj čovek i nikada nisam voleo njegove metode. On ovde nema nikakvu nadležnost. I iskreno, ako je tamo dole otišao sam, to je njegov problem. Do sada se verovatno već preselio u istoriju. Mi imamo vatrenu moć koja je potrebna da se uradi ono ne​i​zbe​žno.” Vek​si ener​gič​no po​tvrd​no za​kli​ma​ta gla​vom. D’Agosta je delovao sumnjičavo „U najboljem slučaju, predlažem da uložimo napor da se uzdržimo sve dok ne dobijemo nešto više

in​for​ma​ci​ja od Pen​der​ga​sta. Daj​te mi ma​kar dva​de​set če​ti​ri časa.” „Uložimo napor da se uzdržimo”, sarkastično ponovi Horloker, gledajući po prostoriji. „Ne možete ovo drugačije, D’Agosta. Zar me niste čuli? Gradonačelnik vrišti da se nešto preduzme. Ne želi uzdržavanje. Ponestaje nam vremena.” Okrenuo se svom pomoćniku. „Dajte mi gra​do​na​čel​ni​ka na li​ni​ju. I lo​ci​raj​te Dže​ka Ma​ster​sa.” „Lično”, kaza Frok, „ja sam istog mišljenja kao i D’Agosta. Ne bi tre​ba​lo da smo ne​str​plji​vi…” „Odluka je doneta, Frok”, prasnu Horloker, usmerivši svoju pažnju po​no​vo na mapu. Frokovo lice se oboji jarkocrveno. Onda je okrenuo kolica od stola i otkotrljao se prema vratima. „Napraviću turu po Muzeju”, rekao je ni​kom po​seb​no. „Vi​dim da je moje pri​su​stvo ovde ne​po​treb​no.” Margo krenu da ustaje, ali D’Agosta joj spusti ruku na rame dajući joj znak da to ne čini. Gledala je kajući se kako se vrata zatvaraju. Frok je bio vizionar, najzaslužniji čovek kada je u pitanju njen izbor karijere. Pa ipak, sada je osećala samo sažaljenje za velikog naučnika koji je toliko bio ogrezao u svoja proučavanja. Koliko bi samo bilo manje bolno, mislila je, da su ga jed​no​stav​no osta​vi​li da uži​va u pen​zi​ji.

39. Pendergast je stajao na maloj metalnoj platformi i gledao kako se otpadna masa kanalizacije valja nekih metar i po ispod njega. Sjaktala je slabo zeleno i nadrealno pod naočarima za noćno osmatranje s veštačkim fosforom. Miris metana bio je opasno jak i svakih nekoliko minuta on je posezao pod jaknu da bi udahnuo malo čistog kiseonika iz skri​ve​nog pi​ska. Platforma je bila ukrašena trulim trakama papira i kojekakvim drugim, mnogo teže prepoznatljivim stvarima što su se uhvatile za metalne šipke za vreme poslednje olujne kiše. Sa svakim korakom Pendergaštova stopala su propadala u vazdušaste humke rđe koje su prekrivale metal kao plesan. Brzo se kretao, ispitujući ljigave zidove i tražeći debela metalna vrata, označena kao konačni spust do Astor tunela. Svakih dvadeset koraka vadio je mali sprej iz džepa i prskao dve žute tufne na zid: bile su vidljive samo pri svetlosti s većim talasnim dužinama. Tufne, nevidljive ljudskom oku, sjaktale su avetinjski belo kad su zaštitne naočare bile prebačene na infracrveni modalitet. To će mu pomoći da pronađe put nazad. A posebno ako - iz bilo kog razloga - bude žu​rio. Ispred sebe Pendergast je uočio slabe obrise metalnih vrata, pokrivenih zakivcima i otežalih od kore nastale usled kalcifikacije i oksidacije. Ogromni katanac visio je s prednje strane, zamrznut vremenom. Pendergast posegnu u jaknu, izvadi malu metalnu alatku i uključi je. Visoko cičanje dijamantskih zubaca odjekivalo je kroz odvodnu cev, a potok varnica je svetlucao u tami. Nekoliko sekundi kasnije, katanac je pao na platformu. Pendergast proveri istrulele šarke, a onda po​sta​vi malo se​či​vo i pro​se​če tri reda šra​fo​va. Pohranio je testeru i dugo i procenjujuće posmatrao vrata. A onda ih je, uhvativši prednju ploču obema rukama, povukao prema sebi. Usledio je iznenadni cijuk metala i ona popustiše i padoše prvo na platformu, a onda i dalje u vodu koja je proticala ispod. S druge strane vrata zjapila je crna rupa koja se spuštala u neke nepoznate dubine. Pendergast prebaci naočare na infracrveno i pogleda niz rupu, skidajući prašinu sa svojih gu​me​nih ru​ka​vi​ca. Ni​šta.

Bacio je tanak kanap u pomrčinu, učvrstivši jedan kraj za gvozdenu šipku. Zatim je iz ranca izvadio stolicu od najlonskog kanapa u koju se pažljivo smestio, zatvorio karabiner sa motorizovanom kočnicom i kro​čio u šu​plji​nu, kli​znuv​ši brzo ka dnu. Cipele su mu uronile u mekanu, žitku površinu. Pendergast otkači stolicu od kanapa i pohrani opremu, a onda obavi brzi pregled okoline zaštitnim naočarima. U tunelu je bilo toliko toplo da je sve bilo belo do usijanja. Podesio je amplitudu i lagano prostorija postade vidljiva, osvetljena monohromatskom nijansom bledozelene boje. balkan down load 4 you Stajao je u dugačkom, jednoličnom tunelu. Prljavština na podu je bila preko petnaest centimetara duboka i gusta kao kolomast. Završivši vizuelni pregled, rastvorio je uniformu i pogledao šemu koja je bila na postavi. Ako je mapa tačna, nalazio se u pomoćnom tunelu, u blizini glavnog koloseka. Možda trećinu kilometra niz tunel nalazili su se ostaci Kristalnog paviljona, privatne čekaonice duboko ispod davno zaboravljenog hotela Nikerboker, koji je nekada stajao na uglu Pete avenije i Južnog Central parka. Bila je to najveća čekaonica, veća i od platformi ispod Valdorfa i onih ispod velikih stambenih zgrada na Petoj aveniji. Ako postoji glavno čvorište na Đavoljem tavanu, pronaći će ga u Kri​stal​nom pa​vi​ljo​nu. Pendergast krenu lagano kroz tunel. Miris metana i smrad truleži bili su ošamućujući; pa ipak, on je duboko disao kroz nos, svestan izvesnog kozjeg smrada kog se i previše dobro sećao iz mračnih tunela muzejskog pod​ze​mlja pre osam​na​est me​se​ci. Pomoćni tunel se spajao sa još jednim i blago je zavijao prema glavnom koloseku. Pendergast pogleda niz njega i ukopa se u mestu. U glibu je spazio trag stopala. Golih stopala, naizgled svež. Udaljavali su se od nje​ga niz pru​gu pre​ma glav​nom ko​lo​se​ku. Uzevši dugi dah kiseonika, Pendergast se sagnu da ispita trag malo pobliže. U žitkom glibu stope su izgledale obično, ako ne malo široko i zbijeno. Onda je primetio način na koji su se prsti sužavali u uske vrhove - više u obliku kandži nego u obliku noktiju. Jasni su u blatu bili i otisci iz​me​đu pr​sti​ju, koji su na​go​ve​šta​va​li po​sto​ja​nje opni. Pendergast se uspravi. Znači, istina je. Smežurani su stvarno po​sto​ja​li.

Oklevao je kratko, uzevši još jedan udisaj iz piska. A onda je krenuo niz pomoćni tunel, prateći kolosek i držeći se blizu zida. Kad je stigao do glavnog čvorišta, zastao je na trenutak, osluškujući, a potom brzo zašao za ugao, is​pru​že​nog pi​što​lja i u pozi za ni​ša​nje​nje. Ni​šta. Tragovi su se ovde pripojili drugoj, mnogo puta prođenoj stazi, koja je vodila do glavnog koloseka. Pendergast kleknu i pregleda stazu. Napravile su je mnoge stope, većinom bose, s nekoliko cipela ili čizama. Neka stopala su bila ekstremno široka, gotovo kao ašov. Ostala su de​lo​va​la nor​mal​no. Mno​go, mno​go njih je pro​šlo ovom sta​zom. Nakon još jednog pažljivog izviđanja, ponovo je krenuo napred i prošao pored nekoliko bočnih tunela. Stope su izlazile iz njih, spajajući se sa glavnom stazom. Ovo je poput, pomisli Pendergast, mreže tragova kakve možeš pronaći u lovu u Bocvani ili Namibiji: životinje, koje se sti​ču na putu ka vodi - ili svom br​lo​gu. Neka velika konstrukcija visila mu je nad glavom. Ako je A1 Dajmond bio u pravu, ovo su bili ostaci Kristalnog paviljona. Kako se Pendergast približavao, mogao je da vidi dugačku železničku platformu čije su strane bile obložene slojevima blata od nebrojenih poplava. Pažljivo, on je ispratio združenu stazu do platforme i pogledao oko sebe, starajući se da mu leđa uvek budu okre​nu​ta naj​bli​žem zidu. Naočare su mu omogućavale da u neumoljivim zelenim nijansama vidi scene fantastičnog propadanja. Gasne zidne lampe, nekada prelepe, a sada prazne i gole, visile su na ispucalom mozaiku koji je ukrašavao zidove, dok je plafonski mozaik sa dvanaest simbola zodijaka prekrivao či​ta​vu ta​va​ni​cu. U zadnjem delu platforme, staza je skretala prema nekom niskom zasvodenom prolazu. Pendergast krenu napred i istog trenutka stade kao ukopan. S druge strane prolaza dopirao je vreli povetarac, noseći sa sobom nepogrešivi miris. Posegnuvši u ranac, potražio je vojnu baterijsku lampu sa argonom, pronašao je i izvukao. Blesak je bio dovoljno snažan da privremeno potpuno zaslepi čoveka, čak i u podne po sunčanom danu; loša strana je što joj je trebalo sedam sekundi da ponovo bude spremna, a čitavo punjenje je moglo da podnese svega desetak pražnjenja. Uzevši još jedan dah kiseonika, uperio je lampu u

mrak držeći je u jednoj ruci, a pištolj u drugoj, i kročio u prolaz. ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad Naočare za noćno osmatranje imale su smetnje dok su pokušavale da predstave ogromni prostor što je ležao pred njim. Koliko je Pendergast mogao da vidi, nalazio se u velikoj, ogromnoj prostoriji. Visoko iznad njegove glave ostaci džinovskog kristalnog lustera, prljavog i naherenog, visili su sa krivog svoda. Komadi nekog materijala, koji je podsećao na morske alge, visili su zakačeni za njegove još uvek skladne oblike. Tavanica je bila velika kupola, popločana porazbijanim i ispucalim ogledalima koja su lebdela nad njim kao neko izlomljeno, blistavo nebo. Iako nije mogao da razazna središte velikog prostora, Pendergast je video nekoliko nizova stepenica, postavljenih u nepravilnim intervalima, koje su vodile u mrak. Blatnjavi otisci vodili su do njih. U sredini je izgleda stajala nekakva konstrukcija; informacioni kiosk, možda, ili prastari deo za osve​že​nje. Zidovi prostorije su se zavijajući udaljavali od njega, poduprti dorskim stubovima od trošnog gipsa. Između najbližih stubova stajao je ogromni mural od mozaika: drveće, mirno jezero sa dabrovom branom i dabrom, planinom i nadolazećom olujom; sve je bilo prikazano nekom narušenom kompleksnošću. Loše stanje u kom je mural bio i njegove izlomljene pločice Podsetile bi Pendergasta na Pompeju, da nije bilo podivljalog mora od sasušenog blata i prljavštine koje se uhvatilo za donje ivice. Široke pruge nečistoće, kao gigantski otisci, nepravlino su se penjali uz zidove. Duž vrha murala Pendergast je uspeo da razazna natpis ASTOR napravljen od mozaika. Nasmešio se; Astor je svoje prvobitno bogatstvo stekao na dabrovoj koži. Ovo je zaista bilo privatno sve​ti​li​šte za mali broj vrlo bo​ga​tih po​ro​di​ca. U sledećem udubljenju nalazio se još jedan veliki mural, na kom je bila predstavljena parna lokomotiva kako prelazi rečnu klisuru, vukući za sobom kompoziciju teretnih vagona i cisterni, okružena planinskim vrhovima pod snegom. Natpis VANDERBILT takođe je bio napravljen od mozaika - bilo je to ime čoveka koji se obogatio gradeći pruge. Ispred murala postavljen je prastari otoman, polomljenih naslona za ruke i leđa, ubuđalog punjenja koje je štrčalo iz pocepanih jastuka. Malo dalje, jedna niša sa natpisom ROKFELER, prikazivala je staru rafineriju u seoskom pej​za​žu, okru​že​nu far​ma​ma i si​lo​si​ma za de​sti​la​ci​ju, obo​je​nih su​to​nom.

Pendergast kroči u ogromni prostor. Posmatrao je redove stubova kako nestaju u tami, dok su velika imena Zlatnog doba bleštala u njegovim naočarima: Vanderbilt, Morgan, Džesup, ostali previše mutni da bi ih mogao pročitati. Kretao se lagano, pazeći na bilo kakav pokret. U daljem kraju prostorije, jedan hodnik obeležen slovima HOTEL vodio je do dva kitnjasta lifta, čija su mesingana vrata bila širom otvorena i prekrivena zelenom patinom, a kabine potpuno uništene, s kablovima koji su popadali po podu kao neke gvozdene zmije. Umetnut u obližnji zid, između dva smrskana ogledala, stajao je vozni red na ploči od mahagonija, izbušenoj i truloj od crvotočnih rupa. Iako je dno ploče već bilo ot​pa​lo, mo​gao je da pro​tu​ma​či is​pis pri vrhu: Vi​ken​di u Se​zo​ni Oderd.

Vre​me

Po​kan​ti​ko hils Kold spring Hajd park

10:14 A 10:42 11:3

Pored voznog reda bila je mala čekaonica sa potpuno raspadnutim stolicama i sofama. Među njima Pendergast je video ono što je nekada bio veliki Bezendorfer koncertni klavir. Poplave su prvo uništile a onda i odnele najveći deo drveta, ostavivši masivni metalni ram i klavijaturu, kao i raš​ču​pa​no gne​zdo is​pu​ca​lih žica: mu​zič​ki ske​let, sada pot​pu​no nem. Pendergast se okrenuo prema centru prostorije i stao da sluša. Tišinu je remetio samo udaljeni zvuk kapanja vode; osvrnuo se i spazio niz drhturavih kapi koje su padale s tavanice. Počeo je da se kreće napred, držeći pogled u pravcu zasvođenog prolaza i platforme, tražeći blesak beline u naočarama, koji bi mu bio znak da se pojavilo nešto toplije u od​no​su na okru​že​nje. Ali ni​šta. Ko​zji smrad je po​stao jači. Kako je oblik u centru počeo da biva jasniji u zelenoj izmaglici njegovih naočara, Pendergast shvati da je bio i previše nizak i zbijen da bi predstavljao kiosk. Sada je mogao da vidi da je to neka grubo podignuta

građevina: neka kućica od glatkog belog kamena, samo delimično natkriljena, naizgled nezavršena i okružena niskim platformama i pi​je​de​sta​li​ma. Pri​bli​živ​ši se još malo, vi​deo je da su ono što je po​mi​slio da je ka​me​nje* u stva​ri lo​ba​nje. Pendergast stade i udahnu nekoliko puta pročišćujući kiseonik. Čitava građevina je bila napravljena od ljudskih lobanja, lica okrenutih prema spolja. Nepravilne šupljine između njih zlokobno su zjapile u zelenoj svetlosti njegovih naočara. Prebrojao je lobanje od poda do vrha, a onda napravio grubu procenu obima; brzim proračunom je došao do toga da kružni spoljašnji zid čini približno četiristo pedeset lobanja. Ostaci kose i skalpova govorili su da je većina lobanja, ako ne i sve, pri​lič​no sve​ža.

Pendergast obiđe oko kružne građevine, zatim sačeka nekoliko minuta ispred ulaza, potpuno nepokretan. Tragovi su se ovde završavali - hiljade njih - u ludoj zbrci otisaka oko ulaza. Iznad ulaza, video je tri ideograma, na​cr​ta​nih ne​kom tam​nom teč​no​šću: Nije bilo zvuka, a ni pokreta. Duboko udahnuvši, čučnuo je, a onda kre​nuo unu​tra. Kućica je bila napuštena. Ceremonijalni glineni pehari, najmanje stotinu ili više njih, ležali su po zemlji duž zida. Kod ulaza je stajao jednostavni kameni žrtveni stočić, nešto viŠe od metra visok i šezdesetak centimetara u prečniku. Bio je okružen ogradom napravljenom od nečega nalik na dugačke ljudske kosti upletene sirovom kožom. Neki čudni metalni delovi behu poređani po stolu i prekriveni istrulelim cvećem, kao da su deo nekog oltara. Pendergast podiže jedan od predmeta i iznenađeno ga pogleda. Bio je to pljosnat komad metala sa istrošenom gumenom drškom. Ostali, podjednako neupadljivi predmeti

nisu pružili nikakve druge zaključke. Nekoliko najmanjih je ubacio u džep. Iznenada, bledunjavi blesak prolete mu kroz naočare. Brzo, on pade na kolena i sakri se iza stola. Sve se činilo tihim i on se pitao da li je možda pogrešio. Ponekad su naočare mogle pogrešiti zbog termalnih stru​ja​nja u va​zdu​hu. Ali pojavilo se ponovo: obris, ljudski - ili skoro ljudski - kako galopira kroz lučni prolaz sa platforme iza njega, bela mrlja koja je ostavila infracrveni trag u njegovom vidnom polju. Izgleda da je privijala nešto na gru​di dok je tr​ča​la pre​ma nje​mu. U debelom mraku, Pendergast tiho podiže pištolj jednom rukom, a lam​pu dru​gom, i sta​de da čeka.

40. Margo sede u klimavu kancelarijsku stolicu, lagano vrhovima prstiju masirajući slepoočnice. Nakon Frokovog odlaska sastanak se brzo pretvorio u raspravu. Horloker je izašao iz prostorije na nekoliko minuta kako bi obavio privatan razgovor s gradonačelnikom. Vratio se nazad s glavnim gradskim inženjerom po imenu Hausman. Sada je i Džek Masters, šef interventne ekipe njujorške policije, takođe razgovarao telefonom. Ali do sada su napravili veoma mali pomak prema bilo kakvoj od​lu​ci o ak​ci​ji. „Slušajte”, dopro je Mastersov slab i izobličen glas kroz zvučnik. „Mojim ljudima je bilo potrebno skoro pola sata da potvrde postojanje tih Astor tu​ne​la. Kako mo​že​mo uba​ci​ti je​dan tim?” „Pošaljite bolje nekoliko timova”, prasnu Horloker. „Pokušajte na više ulaza. Primenite upad u talasima, pa ćemo znati da je barem jedan tim us​peo da pro​dre.” „Gospodine, ne možete da mi kažete ni broj, ni stanje tih, pa, kako god da ih zovete. A teren je potpuno nepoznat. Sistem tunela ispod Menhetna je toliko komplikovan, da će moji ljudi biti u opasnosti. Pre​vi​še je ne​po​zna​tih či​ni​la​ca i pre​vi​še me​sta za za​se​du.” „Tu je još uvek Grlić”, ubaci se Hausman, gradski inženjer, nervozno žva​ću​ći vrh svo​je olov​ke. „Šta?” upi​ta Hor​lo​ker. „Grlić”, odgovori inženjer. „Sve cevi u tom kvadrantu moraju da prođu kroz jednu jedinu veliku rupu, možda nekih stotinu metara u du​bi​nu. Astor tu​ne​li su ne​gde is​pod toga.” „Eto, čuli ste”, reče Horloker u spikerfon. „Mogli bismo tu da ga ot​pe​ča​ti​mo i kre​ne​mo oda​tle. Je li tako?” Na​stu​pi​la je pa​u​za. „Pret​po​sta​vljam da je​ste, go​spo​di​ne.” „Zna​či, mo​gli bi​smo da ih uhva​ti​mo u klop​ku.” „Možda.” Čak i preko spikerfona Masters je zvučao kao da okleva. „Ali šta onda? Ne bismo mogli da uspostavimo opsadu. A isto tako ne bismo mogli ni da uđemo i sve ih pokokamo. Bio bi to ćorsokak. Treba nam više vre​me​na da na​pra​vi​mo plan kre​ta​nja.” Margo pogleda u D’Agostn, s gađenjem na licu. On je to predlagao od

sa​mog po​čet​ka. Horloker snažno udari po stolu. „Boga mu božjeg, pa nemamo toliko vremena! I guverner i gradonačelnik mi dišu za vratom. Ovlastili su me da preduzmem sve što je potrebno kako bih zaustavio ova ubistva. I na​me​ra​vam da uči​nim upra​vo to.” Sad kad je Horloker konačno prelomio, njegova odlučnost i nestrpljenje bili su očigledni. Margo se pitala šta mu je to gradonačelnik re​kao u te​le​fon​skom raz​go​vo​ru, što je u šefa po​li​ci​je uli​lo ovaj bož​ji strah. Inženjer Hausman izvadio je olovku iz usta, tek toliko da može nešto da kaže. „Kako možemo biti sigurni da ova stvorenja uopšte žive u Astor tu​ne​li​ma? Mi​slim, pod​ze​mlje Men​het​na je pri​lič​no ve​lik pro​stor.” Horloker se okrenuo ka Margo. Ona pročisti grlo, svesna da je sada u pr​vom pla​nu. „Kako ja to shvatam”, poče ona, „ima mnogo podzemnih beskućnika u svim tunelima. Kada bi koncentracija ovih stvorenja bila negde drugde, beskućnici bi znali za to. Kao što smo ranije rekli, nemamo razloga da sumnjamo u Mefistove reči. Osim toga, ako stvorenja imaju bilo kakve karakteristike mbvunske zveri, kloniće se sunca. Što im je gnezdo dublje, to bo​lje. Na​rav​no”, do​da​la je brzo, „Pen​der​ga​stov iz​ve​štaj će…” „Hvala vam”, kaza Horloker, oštro prekinuvši njene poslednje reči. „Do​bro, Ma​ster​se? Ti ćeš pri​pre​mi​ti in​for​ma​tiv​ni raz​go​vor.” Vrata se iznenada otvoriše, a škriputanje gumenih točkova najaviše Frokov povratak. Margo lagano podiže pogled, kao da se plaši da vidi iz​raz na licu sta​rog na​uč​ni​ka. „Mislim da svima vama dugujem jedno izvinjenje”, jednostavno je rekao dokotrljavši se do stola. „Dok sam prolazio kroz muzejske hodnike, dao sam sve od sebe da objektivno sagledam stvari. I kada razmislim, bojim se da nisam bio sasvim u pravu. Teško mi je da to priznam, čak i samome sebi. Ali mislim da teorija koju je iznela Margo najbolje odgovara činjenicama.” Okrenuo se prema njoj. „Molim te oprosti mi, draga moja. Ja sam umoran starac i previše zaljubljen u svoje voljene teorije. A posebno kada je u pitanju evolucija.” Bledo se osmeh​nuo. „Vrlo plemenito”, kaza Horloker. „Ali ostavimo ispovesti za kasnije.” „Trebaju nam bolje mape”, nastavio je Mastersov glas, „i više informacija o na​vi​ka​ma ne​pri​ja​te​lja.”

„Proklet bio!” viknuo je Horloker. „Zar me nisi čuo? Nemamo sad vre​me​na za geo​lo​ška is​tra​ži​va​nja! Vek​si, kako ti gle​daš na ovo?” Usle​di​la je ti​ši​na. Frok je fiksirao Veksija, koji je piljio kroz prozor, kao da se nada da će toliko potreban odgovor videti sprejom ispisan na Velikom travnjaku Cen​tral par​ka. Ka​pe​tan se na​mr​štio, ali ni​ka​kve reči ne sti​go​še od nje​ga. „Prve dve žrtve”, kaza Frok i dalje fiksirajući Veksija, „izgleda da je iz​ba​ci​la po​pla​va.” „Znači da su bili lepi i čisti kad smo ih pronašli”, režao je Horloker. „Do​bro. Pa šta?” „Tragovi griženja na ovim žrtvama ne pokazuju znake da je to obavljeno u žurbi”, nastavio je Frok. „Deluje kao da su stvorenja imala do​volj​no vre​me​na da ne​o​me​ta​no oba​ve svoj po​sao. To im​pli​ci​ra da su tela bila u blizini ih možda u samom brlogu kad su tragovi načinjeni. Ima mno​go ana​lo​gi​ja u pri​ro​di.” „Aha?” „Ako nekoliko žrtava može biti isprano poplavom, kako bi bilo da po​pla​vi​mo sam br​log?” „To je to!” zaurla Veksi, trijumfalno se okrenuvši od prozora. „Po​da​vi​će​mo kuč​ki​ne si​no​ve!” „To je ludo”, kaza D’Ago​sta. „Ne, nije”, dodade Veksi, pokazavši uzbuđeno kroz prozor. „Rezervoar se prazni kroz sistem za odvod atmosferskih padavina, je h tako? A kad se odvodi preplave, zar taj višak vode svakako ne ode u Astor tunele? Zar ni​ste re​kli da su upra​vo zato i na​pu​šte​ni?” Usledila je kratka tišina. Horloker se okrenuo prema inženjeru s upitnim pogledom na licu, a ovaj mu klimnu. „Istina je. Rezervoar može biti is​pra​žnjen di​rekt​no u od​vo​de i ka​na​li​za​ci​ju.” „Da li je to iz​vo​dlji​vo?” upi​tao je Hor​lo​ker. Hausman na trenutak razmisli. „Moraću da proverim s Dafijem kako bih bio siguran. U rezervoarima minimalno ima preko dvesta pedeset hiljada kubnih metara vode. To je dvadeset pet miliona hektolitara. Ako bi samo i deo te vode - recimo, nekih trideset procenata - iznenada bio pušten u kanalizaciju, to bi je potpuno potopilo. I ako sam dobro ra​zu​meo, su​vi​šak bi oti​šao u Astor tu​ne​le, a po​tom i u Had​son.” Vek​si tri​jum​fal​no klim​nu. „Tač​no!”

„Čini mi se kao pri​lič​no dra​sti​čan ko​rak”, kaza D’Ago​sta. „Drastičan?” ponovi za njim Horloker. „Izvinite, poručniče, ali imali smo jedan dobar masakr sinoć u podzemnoj. Ova stvorenja su krenula po krv i stanje se pogoršava iz časa u čas. Možda biste više voleli da prošetate do njih i uručite im zvanični poziv ili nešto slično. Ali to jednostavno neće obaviti posao. Imam veći deo Olbanija na grbači i svi oni vape da se nešto preduzme. Na ovaj način”, mahnuo je rukom u pravcu prozora i rezervoara, „možemo da ih pogodimo tačno tamo gde žive? „Ali kako možemo tačno znati gde će sva ta voda zaista otići?” pitao je D’Ago​sta. Hausman se okrenu prema njemu. „Imamo prilično dobru predstavu o tome. O načinu na koji Grlić funkcioniše - bujica će biti usmerena ka najnižem delu kvadranta u kom se nalazi Central park. Brane za slučaj poplave će skrenuti vodu pravo kroz Grlić u najniže kišne odvode i Astor tunele, koji se odlivaju u pomoćne bočne kanale Vest sajda i konačno u Had​son.” „Pendergast je rekao da su tuneli južno i severno od Central parka odav​no za​pe​ča​će​ni”, kaza D’Ago​sta, go​to​vo kao da sa​mo​me sebi go​vo​ri. Horloker pogleda oko sebe, sa osmehom koji mu je gužvao lice. Margo je to izgledalo čudno, kao da Horloker te mišiće ne koristi baš previše često. „Biće zatočeni tamo dole, ispod Grlića, počišćeni i po​da​vlje​ni. Pri​med​be, ima li ko?” „Moraćete se postarati da sva stvorenja budu dole kada otvorite re​zer​vo​ar”, kaza Mar​go. Horlokerov osmeh splasnu. „Sranje. A kako to, do đavola, da ura​di​mo?” D’Agosta slegnu ramenima. „Jedan od primećenih obrazaca je da se ubi​stva ni​kad nisu do​go​di​la pri pu​nom me​se​cu.” „To ima smisla”, ubaci se Margo. „Ako su ova stvorenja kao i Mbvun, onda pre​zi​ru sve​tlo. Ve​ro​vat​no osta​ju dole za vre​me pu​nog me​se​ca.” „Šta će biti sa svim onim beskućnicima koji žive tamo dole, ispod Cen​tral par​ka?” upi​ta D’Ago​sta. Horloker frknu. „Zar niste čuli Hausmana? Voda će ići pravo u najdublje nivoe ispod grada. Čuli smo da su beskućnici napustili tu oblast. Osim toga, Smežurani su ionako pobili sve koji su zalutali toliko

duboko.” Hausman klimnu. „Napravićemo kontrolisanu operaciju koja neće po​pla​vi​ti ni​šta osim Astor tu​ne​la.” „A šta je sa krticama koje su se možda zadržale na putu vode koja si​la​zi?” upo​ran je bio D’Ago​sta. Horloker uzdahnu. „Ah, sranje. Samo da budemo sigurni, pretpostavljam da bi bilo bolje onda da ih isteramo iz kvadranta Central parka i prebacimo u skloništa.” Ispravio se. „U stvari, tako bismo mogli da ubijemo dve muve jednim udarcem - možda čak skinemo i onu Višerovu s grbače.” Okrenuo se ka Veksiju. „E ovo ja zovem dobrim pla​nom”, reče. „Lepo iz​ve​de​no.” Vek​si po​cr​ve​ne i klim​nu. „To je đavolski veliko mesto”, kaza D’Agosta, „a ti beskućnici neće do​bro​volj​no hte​ti da odu.” „D’Agosta?” prasnu Horloker. „Ne želim više da te slušam kako cmizdriš, kako se ovo ne može obaviti zbog ovog ili onog. Za ime sveta, o ko​li​ko bes​kuć​ni​ka pri​ča​mo koji su is​pod Cen​tral par​ka? Sto​ti​nu?” „Mno​go više od…” „Ako imaš neku bo​lju ide​ju”, pre​ki​de ga Hor​lo​ker, „daj da je ču​je​mo. U protivnom, okani se.” Okrenuo se Veksiju. „Noćas je pun mesec. Ne možemo sebi priuštiti da čekamo još mesec dana: moraćemo to da obavimo sad.” Nagnuo se prema mikrofonu. „Masterse, želim da sve podzemne prostorije ispod Central parka budu ispražnjene do ponoći. Svaki prokleti tunel, od Pedeset devete ulice do Sto desete i od Zapadnog Central parka do Pete avenije. Noć u skloništima dobro će doći krticama. Stupi u vezu sa lučkom kapetanijom, gradskom upravom za saobraćaj, ko god ti treba. I daj mi na vezu gradonačelnika, moram da ga informišem o na​šem pla​nu za ak​ci​ju i do​bi​jem odo​bre​nje.” „Trebaće ti tamo pomoć i bivših saobraćajaca”, kaza D’Agosta. „Oni su često pravili planove za izbacivanje, znaće šta se dole sve može oče​ki​va​ti.” „Ne slažem se”, istog trenutka se ubaci Veksi. „Te krtice su opasne. Jedna grupa nas je skoro pobila pre svega nekoliko dana. Trebaju nam pra​vi pan​du​ri.” „Pravi panduri”, ponovi D’Agosta. Malo glasnije dodade: „Onda bar uz​mi​te na​red​ni​cu Hej​vard.” „Za​bo​ra​vi”, kaza Vek​si. „Samo će da nam sme​ta.” „To upravo pokazuje koliko malo znaš”, prasnu D’Agosta.

„Najdragoceniji izvor koji imaš, Veksi, a nisi se potrudio da iskoristiš takav potencijal. Ona zna više od bilo koga o podzemnim beskućnicima. Čuješ me? Više od bilo koga. Veruj mi, biće ti potrebna njena stručnost pri iz​ba​ci​va​nju ovih raz​me​ra.” Horloker uzdahnu. „Masterse, postaraj se da uključiš ovu narednicu Hejvard na terenu. Veksi, kako se zvaše onaj čovek? - Dafi? - U Vodovodu. Hoću da ti ventili budu otvoreni.u ponoć.” Pogledao je oko sebe. „Bolje da ovo preselimo u policijsku upravu. Profesore Frok, mogli bi​smo da is​ko​ri​sti​mo vašu po​moć.” Margo je posmatrala kako se Frok, i protiv svoje volje, osmehuje od zadovoljstva što je postao koristan. „Hvala vam za to. Ah mislim da ću otići kući da se odmorim, ako smem. Ova rabota me je potpuno iscrpela.” Na​sme​šio se Hor​lo​ke​ru, na​mig​nuo Mar​go i is​ko​tr​ljao se kroz vra​ta. Margo ga je gledala kako odlazi. Niko nikad neće imati ni najbližu predstavu o tome koliko ga je koštalo da prizna da nije u pravu, pomislila je. D’Ago​sta kre​nu za Hor​lo​ke​rom i Vek​si​jem u hod​nik. A onda je za​stao i okre​nuo se ka Mar​go. „Ima​te li ne​kih ide​ja?” upi​tao ju je. Margo odmahnu glavom, pribravši se. „Ne znam. Shvatam da nema više vremena za gubljenje. Ali ne mogu da se ne setim šta se dogodilo kada…” Oklevala je. „Samo bih volela da je Pendergast tu”, konačno iz​u​sti. Telefon je zazvonio i ona pođe da se javi. „Margo Grin ovde.” Slušala je dugo, a onda pre​ki​nu​la vezu. „Bolje bi bilo da krenete”, obratila se D’Agosti. „To je bila moja asi​stent​ki​nja. Hoće da sme​sta si​đem do nje.”

41. Smitbek se progura pored nekog čoveka u lakom pamučnom odelu i munu laktom jednog drugog, dok je pokušavao da se probije kroz sve veću masu ljudi. Loše je procenio koliko će mu trebati da stigne ovamo; gomila se već solidno zbila na skoro čitava tri bloka Pete avenije, a sve više ih je stizalo svakog minuta. Već je propustio uvodni govor Višerove ispred katedrale. Sad je hteo da stigne do prvog bdenja pre nego što masa po​no​vo poč​ne da se kre​će. „Pazi, šupčino”, glasno se pobuni jedan mladić, sklonivši s usana sre​br​nu pljo​sku tek to​li​ko da mu ovo kaže. „Ma popuši ga”, ljutito odbrusi Smitbek preko ramena, probijajući se dalje. Mogao je da čuje kako policajci počinju da zbijaju masu, u bezuspešnom pokušaju da raščiste aveniju. Nekoliko TV ekipa je već pristiglo i Smitbek je video kamermane kako se penju na krovove svojih kombija u pokušaju da nađu dobar kadar. Činilo se kao da se bogatstvu i moći, koji su se okupili na prvom mitingu, pridružila još neka veća i mla​đa eki​pa. A či​tav grad su uhva​ti​li na pre​pad. „Hej! Smitbeče!” Okrenuvši se, novinar prepoznade Klarensa Kozinskog, reportera Posta sa Vol strita. „Je l’ možeš da poveruješ? Vest se širi br​zi​nom mu​nje.” „Izgleda da je moj članak proizveo željeni efekat”, ponosno odgovori Smit​bek. Kozinski odmahnu glavom. „Žao mi je što ću te razočarati, ali tvoj članak se pojavio na ulicama pre svega pola sata. Nisu hteli da rizikuju i uzbune policiju previŠe rano. Vest je procurila kasno posle podne preko radija. Znaš, sve one brokerske mreže, En-vaj-es-i, Kvotron, Leksis i sve ostale. Izgleda da su se momci iz centra stvarno zagrejali za čitavu tu stvar oko Višerove. Misle da je ona odgovor na sva njihova japijevska pitanja.” Zakikotao se. „Nije više u pitanju kriminal. Ne pitaj me kako je počelo. Ali glasine u svim barovima kažu da ona ima dva puta veća muda od gra​do​na​čel​ni​ka. Misle da će smanjiti socijalnu pomoć, raščistiti beskućnike, vratiti republikance ponovo u Belu kuću, a Dodžerse u Bruklin, i to sve u isto vre​me.”

Smitbek se osvrtao. „Nisam znao da ima toliko tih finansijskih tipova na či​ta​vom sve​tu, a ka​mo​li samo na Men​het​nu.” Kozinski se ponovo nasmeja. „Svi pretpostavljaju da su tipovi sa Vol strita retro-japi badavadžije u dosadnim odelima sa po dva zarez pet dece po glavi, s kućom u predgrađu, mašinom za vežbanje i električnim sekačem hleba. Niko nije svestan da to mesto takođe ima i svoju slabu tačku. Tu su ti obični kuriri s berze, valjatori obveznica, kamatni trampitelji, mesari, kotladžije, perači novca, ma ko god ti padne na pamet. I ne radi se samo o elitnom kremu ovde. Govorim o pravim tipovima poput Arčija Bankera { 2 }. Osim toga, nije u pitanju samo Vol strit. Vest se do sada već preselila na pejdžere, televizijske mreže i faksmašine. Najniži činovnici banaka i osiguravajućih kompanija sa svih stra​na do​la​ze na za​ba​vu.” Ispred njih, u mnoštvu glava, Smitbek prepoznade gospođu Višer. Užurbano se pozdravivši s Kozinskim, on pođe da se probija napred. Gospođa Višer je stajala u impozantnoj senci Bergdorfa Gudmana, pored koga su bih jedan katolički sveštenik, jedan protestantski sveštenik, kao i jedan rabin, svi ispred gotovo metar visoke gomile svežeg cveća i kartica saučešća. Jedan naizgled umoran, dugokosi mladi čovek, u prugastom odelu i debelim ljubičastim čarapama, tužno je stajao s jedne strane. Smitbek prepoznade podlo lice vikonta Adaira, bivšeg momka Pamele Višer. Gospođa Višer je delovala rezervisano i dostojanstveno, svetle kose strogo začešljane unazad i bez šminke na licu. Dok je uključivao svoj kasetni rikorder i pružao ga napred, Smitbek nije mogao da potisne misli o tome kako je ona ro​đe​ni vođa. Veoma dugo gospođa Višer je stajala nema, pognute glave. A onda se odjednom okrenula prema okupljenoj masi, podešavajući bežični mi​kro​fon. Dra​ma​tič​no se na​ka​šlja​la. „Građani Njujorka!” povikala je. Kako se tišina razlegla kroz masu, Smitbek pogleda oko sebe, prenut jasnoćom i snagom njenog glasa. Uočio je nekoliko strateški postavljenih ljudi u gomili, koji su držali prenosne zvučnike na metalnim šipkama. I pored spontanog izgleda ovog protestnog marša, gospođa Višer i njeni ljudi su očigledno veoma de​talj​no raz​mi​sli​li o sve​mu. Kad je tišina postala potpuna, ona nastavi nešto tišim glasom. „Okupili smo se ovde da se setimo Meri En Kapileti, koja je opljačkana i

ubi​je​na tač​no na ovom me​stu, 14. mar​ta. Po​mo​li​mo se za nju.” Između rečenica koje je izgovarala, Smitbek je mnogo jasnije mogao da čuje policijske megafone, pomoću kojih su naređivali masi da se raziđe. Konjička policija je stigla samo da bi shvatila kako je gomila previše velika da bi se mogli sigurno kretati među njima, i njihovi konji su se razdraženo propinjali na ivicama sveopšte gužve. Smitbek je znao da gospođa Višer namerno ovog puta nije zatražila dozvolu za okupljanje kako bi izazvala maksimalno iznenađenje i pažnju gradske uprave. Kao što je Kozinski i rekao, objavljivanje skupa privatnim putem ispostavilo se kao veoma efikasan način komunikacije. A takođe je imao i prednost jer je zaobilazio snage reda, javne medije i gradske vlasti, koje su samo dobile obaveštenje o događaju kada je već bilo previše kasno da bi se on mo​gao za​u​sta​vi​ti. „Prošlo je mnogo vremena”, govorila je gospođa Višer, „veoma mnogo vremena otkad je bilo koje dete moglo da korača ulicama Njujorka bez straha. Ali sada čak i odrasli od toga zaziru. Plašimo se da hodamo uli​ca​ma, da še​ta​mo kroz park… da se vo​zi​mo me​tro​om.” Jarosni žamor razleže se na ovo spominjanje skorašnjeg masakra. Smitbek pridruži i svoj glas glasu gomile, znajući da se gospođa Višer ve​ro​vat​no ni​kad nije ni uhva​ti​la za šip​ke u pod​zem​noj. „Noćas!” iznenada je viknula, dok su joj oči sjaktale pri pogledu na okupljene. „Noćas ćemo sve to promeniti. A počećemo tako što ćemo ponovo zauzeti naš Central park. U ponoć ćemo stajati, bez straha, na Ve​li​kom trav​nja​ku!” Urlik se podiže iz mase, rastući intenzitetom sve dok pritisak koji je izazvao nije zapretio da će potpuno smrviti Smitbekova pluća. Isključio je kasetofon i gurnuo ga u džep; ionako nije mogao da snimi ovoliku buku, a osim toga, neće mu hiti potrebna nikakva pomoć da zapamti ovaj događaj. Znao je da su do ovog trenutka pristigli i drugi novinari, kako nacionalni tako i lokalni. Ali on, Smitbek, bio je jedini novinar sa ekskluzivnim pristupom Aneti Višer, i jedini reporter koji je izneo sve pojedinosti ovog protestnog marša. Ne tako davno, specijalno poslepodnevno izdanje Posta počelo je da se pojavljuje u novinarnicama. Uključivalo je i dodatak koji je imao sve mape marša i spisak svih mesta na kojima će se zaustavljati i davati pomen žrtvama ubistava. Smitbek oseti navalu ponosa. Video je da veliki broj ljudi u masi ima u rukama po

primerak ovog dodatka. Kozinski ipak nije znao sve. On, Smitbek, pomogao je da se vest proširi. Prodaja na kioscima će bez sumnje premašiti sve dotadašnje i to je bio najbolji način da vest dopre do svih ne samo do radničke klase, već i do srednje obrazovanih i imućnih, uticajnih ljudi koji inače čitaju samo Tajms. Neka onaj glupan Heriman pokuša da objasni ovaj čudnovati fenomen svom fosilizovanom gov​nji​vom ured​ni​ku. Sunce je zapalo za kule i vrhove Zapadnog Central parka, a toplo letnje veče osećalo se u vazduhu. Gospođa Višer upali malu sveću, a po​tom klim​nu sve​šte​ni​ci​ma da uči​ne isto. „Prijatelji”, rekla je, držeći sveću visoko iznad glave, „neka se naša slaba svetla i slabi glasovi sjedine u jednu ljutitu lomaču i jednu ne​po​gre​ši​vu riku. Imamo samo jedan cilj, cilj koji se ne može ignorisati, niti mu se može odu​pre​ti: da po​no​vo za​u​zme​mo svoj grad!” Dok je masa započinjala pesmu, gospođa Višer je krenula prema Grand armi trgu. Poslednji put upotrebivši laktove, Smitbek se probi u prednji red i kroči među najbliže iz pratnje. Osećao se kao da se nalazi u sre​di​štu tor​na​da. Gospođa Višer se okrenu prema njemu. „Raduje me što ste uspeli da do​đe​te, Bile”, re​kla mu je sa​vr​še​no mir​no, kao da je do​šao na ča​jan​ku. „Dra​go mi je što sam tu”, od​go​vo​ri Smit​bek, ši​ro​ko se osme​hu​ju​ći. Dok su lagano prolazili pored hotela Plaza i ulazili u Južni Central park, Smitbek se okrenu da posmatra ogromnu gomilu ljudi koja se njihala iza njih, kao neka golema zmija što pomera svoje glomazno telo duž ivica parka. Odatle je mogao da vidi kako i ispred njih ima podjednako toliko ljudi, koji su pristizali iz Šeste i Sedme avenije, pridružujući im se sa zapada. Bio je u masi i popriličan broj raštrkanih starijih bogatuna plave krvi, staloženih i sumornih. Ali Smitbek je video i kako se broj mlađih takođe povećava, onih o kojima je Kozinski pričao prodavci obveznica, bankarski sekretari, tvrdokorni trgovački putnici pili su, zviždali, vikali i izgledali kao da čeznu za uzbuđenjem. Setio se koliko im je malo bilo potrebno da počnu da na gradonačelnika bacaju flaše i pitao se koliko zapravo Višerova ima kontrole nad ruljom, ako stva​ri po​sta​nu gad​ne. Vozači u automobilima duž Južnog Central parka odustali su od

trubljenja i izašli iz svojih vozila da posmatraju ili se pridruže gužvi, ali ogroman mjauk automobilskih sirena još uvek je dopirao negde iz pravca Kolumbus serkla. Smitbek je duboko disao, upijajući haos kao neko fino vino. Postoji nešto neverovatno privlačno u ponašanju rulje, po​mi​sli on. Jedan mlad čovek progura se do gospođe Višer. „To je gradonačelnik”, dah​tao je dr​že​ći mo​bil​ni te​le​fon. Gurnuvši mikrofon u torbu, gospođa Višer uze vezu. „Da?” hladno se javila ne prekidajući korak. Usledila je duga tišina. „Žao mi je što se tako osećate, ali vreme za dozvole je odavno prošlo. Izgleda da ne shvatate da je čitav ovaj grad jedan hitan slučaj. A mi vas upozoravamo. Ovo vam je poslednja šansa da obezbedite mir na našim ulicama.” Usledila je pauza dok je slušala, postavivši šaku preko drugog uveta kako bi utišala galamu. „Stvarno mi je žao što čujem da marš ometa vaše policajce. I zadovoljstvo mi je što čujem da šef policije sprovodi neku svoju akciju. Ali dozvolite mi da vam postavim jedno pitanje. Gde su bili vaši policajci kada je moja Pa​me​la ubi​je​na? Gde su bili vaši…” Nestrpljivo je slušala. „Ne. Ni u kom slučaju. Grad se davi u zločinu, a vi pretite meni sudskim pozivom? Nemam više šta da vam kažem, pre​ki​dam. Pri​lič​no smo za​u​ze​ti ovde.” Vratila je telefon svom pomoćniku. „Ako ponovo bude zvao, kaži mu da sam za​u​ze​ta.” Okrenula se prema Smitbeku i ugurala svoju ruku ispod njegove. „Sledeća stanica je mesto gde je moja kći ubijena. Moram biti jaka za ovo, Bile. Po​mo​ći ćeš mi, zar ne?” Smit​bek obli​za usne. „Da, go​spo​đo”, od​go​vo​rio joj je.

42. D’Agosta je išao iza Margo niz prašnjavi i slabo osvetljeni hol na prvom spratu Muzeja. Nekada deo stare izložbe, hol je bio zatvoren za javnost već godinama i sada je primarno korišćen kao rezervni magacinski prostor za kolekciju sisara. Raznovrsne preparirane zveri, u pozi za napad ih odbranu, bile su poređane s obe strane uskog hodnika. D’Agosti se sako umalo zakačio za kandžu jednog uspravljenog grizlija. Uhvatio je sebe kako ruke drži uz telo kako bi izbegao češanje o ostale prašnjave ek​spo​na​te. Kada skrenuše za ugao u jedan ćorsokak, D’Agosta pravo pred sobom ugleda ogromnog prepariranog slona čija se mnogo puta popravljana siva koža cepala i krunila. Niže njegovog ogromnog stomaka, skrivena u sen​ci, sta​ja​la su ve​o​ma vi​so​ka vra​ta te​ret​nog lif​ta. „Ovo moramo brzo da obavimo”, obratio se Margo dok je pritiskao dugme lifta. „Uprava policije se mobiliše čitavo posle podne. Izgledaju kao da se spremaju da izvrše invaziju na normandijske plaže. Osim toga, u toku je nekakav iznenadni marš ’Preotmimo svoj grad’ koji se okuplja na Petoj aveniji.” U vazduhu se osećao izvesni miris koji ga je podsetio na neka le​to​šnja me​sta zlo​či​na. „Pripremna laboratorija je odmah niz hodnik”, kaza Margo, gledajući kako se D’Ago​stin nos na​bo​rao. „Si​gur​no po​ta​pa​ju uzo​rak.” „Jašta”, kaza D’Agosta. Bacio je pogled gore na ogromnog slona. „A gde su mu kljo​ve?” „To je Džimbo, stari izložbeni primerak P. T. Barnama. Udario ga je teretni voz u Ontariju i polomio mu kljove. Barnam ih je samleo i od njih na​pra​vio že​la​tin i po​slu​žio kao aspik za Džim​bo​vu spo​men-ve​če​ru.” „Snalažljivo.” D’Agosta ugura cigaru u usta. Niko se neće žaliti zbog malo dima uz ovo​li​ki smrad. „Žao mi je”, kaza Margo snebivljivo se smešeći. „Zabranjeno pušenje. Ve​ro​vat​no zbog me​ta​na u va​zdu​hu.” D’Agosta vrati cigaru u džep, taman kad se vrata lifta otvoriše. Metan. E, to je ne​što o čemu va​lja raz​mi​šlja​ti. Izašli su u pretopli podrumski hodnik duž čijih su se zidova pružale parne cevi i bili naslagani ogromni sanduci. Jedan od sanduka je bio

otvoren i video se čvornovati završetak neke crne kosti, velike kao grana. Sigurno je od dinosaurusa, pomisli D’Agosta. Hvatao se u koštac sa strahom dok se prisećao svog poslednjeg boravka u muzejskom po​dru​mu. „Isprobali smo drogu na nekoliko organizama”, govorila je Margo dok je ulazila u prostoriju čija su jarka neonska svetla bila u oštrom kontrastu sa polumrakom hodnika. U ćošku, jedna laboratorijska tehničarka nagnuto je stajala nad osciloskopom. „Laboratorijskim miševima, ešerihijom koli bakterijom, plavozelenim algama i na ne​ko​li​ko jed​no​će​lij​skih or​ga​ni​za​ma. Mi​še​vi su ovde.” D’Agosta je provirio u mali kavez i odmah brzo odskočio. „Isuse.” Bele stranice naslaganih kaveza behu isprskane krvlju. Raskomadana telašca mrtvih miševa prekrivala su pod kaveza, pokrivena sopstvenim utro​ba​ma. Margo proviri u kavez. „Možete da vidite da od četiri miša koliko ih je bilo u ka​ve​zu samo je​dan osta​je živ.” „Za​što ih ni​ste odvo​ji​li jed​ne od dru​gih?” upi​ta D’Ago​sta. Margo ga ovlaš pogleda. „To što smo ih ostavih zajedno jedino ima smisla. Htela sam da proverim kako njihovo ponašanje, tako i fizičke pro​me​ne.” „Čini se da se stvar malo otr​gla kon​tro​li.” Margo klimnu. „Svim ovim miševima je dat mbvunski lokvanj, i svi su se zarazili reovirusom. Veoma je neuobičajeno da virus koji deluje na ljude, deluje i na miševe. Normalno, to inače veoma zavisi od domaćina. Ali po​gle​daj​te ovo.” Kako je Margo prišla najvišem kavezu, preživeli miš đipi na nju, sikćući, vešajući se za rešetke, dok su mu žućkasti dugački sekutići škljo​ca​li na pra​zno. Mar​go od​stu​pi. „Ljup​ko”, kaza D’Ago​sta. „Tu​kli su se do smr​ti, je li tako?” Margo klimnu. „Ono što najviše iznenađuje jeste činjenica da je ovaj miš bio jako povređen u tuči. Ali pogledajte kako su mu dobro zarasle posekotine. A ako pogledate i ostale kaveze, primetićete isti fenomen. Droga sigurno sadrži neka veoma moćna podmlađujuća ili isceljujuća svojstva. Od svetla su sigurno razdraženi, ali već znamo da droga čini da korisnik bude osetljiv na svetlost. U stvari, Džen je ostavila jedno svetlo uključeno i do jutra je kolonija protozoa, koja je bila direktno ispod

njega, izumrla.” Još malo je gledala u kaveze. „Ali ima još nešto što želim da vam pokažem”, konačno je rekla. „Džen, možeš li malo da mi po​mog​neš?” Uz pomoć svoje asistentkinje Margo ugura pregradu u najviši kavez, zatočivši živog miša s jedne strane. Zatim je dugačkom pincetom vešto iz​va​di​la ostat​ke mr​tvih mi​še​va i uba​ci​la ih u ku​ti​ju od pi​rek​sa. „Hajde da pogledamo ovo”, rekla je noseći trupla u glavnu laboratoriju, nakon čega ih je stavila na objektiv širokougaonog stereozuma. Pogledala je kroz okular, džarkajući ostatke malom lopaticom. Dok je D’Agosta pratio šta radi, isekla je potiljak jednog miša, skinula kožu i krzno s njegove lobanje i pažljivo je pogledala. Zatim je jed​nim za​se​kom otvo​ri​la kič​me​nu mo​ždi​nu i pa​žlji​vo po​gle​da​la kič​mu. „Kao što vidite, izgleda normalno”, rekla je, uspravivši se. „Osim podmlađujućih svojstava, čini se da su primarne promene isključivo bihejvioralne, ne i morfološke. Bar je to slučaj sa ovom vrstom. Prerano je da bismo to mogli sa sigurnošću tvrditi, ali možda je Kavakita uspeo da raz​bla​ži dro​gu.” „Aha”, reče D’Ago​sta. „Na​kon što je bilo i pre​vi​še ka​sno.” „To i mene muči. Kavakita je sigurno uzeo drogu pre nego što je stigla do ovog stadijuma razvoja. Zašto bi preduzeo toliki rizik i isprobao drogu na sebi? Čak i nakon testiranja na drugim ljudima, nije mogao biti si​gu​ran. Ne liči na nje​ga da po​stu​pa tako br​zo​ple​to.” „Gor​dost”, kaza D’Ago​sta. „Gordost ne objašnjava zašto je sebe pretvorio u zamorče. Kavakita je bio pažljiv naučnik, možda i previše oprezan. Jednostavno mu to nije bilo u ka​rak​te​ru.” „Neki od ljudi za koje nikad ne biste rekli postanu narkomani”, kaza D’Agosta. „Takve slučajeve viđam svakodnevno. Doktori. Sestre. Pa čak i po​li​caj​ci.” „Možda.” Margo je zvučala neubeđeno. „U svakom slučaju, ovde imamo bakterije i protozoe kojima smo dali reovirus. Ono što je čudno, svi imaju negativne rezultate: amebe, paramecijumi, točkare, svi. Osim ovog ovde.” Otvorila je inkubator, otkrivši tako Petrijeve posude prekrivene purpurnim agarom. Sjajni otoci, veličine novčića u svakoj od po​su​da s aga​rom, uka​zi​va​li su na ra​stu​će ko​lo​ni​je pro​to​zoa. Izvadila je jednu posudu. „Ovo je B. meresgerii, jednoćelijski

organizam koji živi u okeanu, u plitkim vodama na površini morskih trava i algi. Uglavnom se hrani planktonom. Volim da ih koristim jer su re​la​tiv​no pi​to​me i iz​u​zet​no ose​tlji​ve na he​mi​ka​li​je.” Pažljivo je preŠla omčom od žice preko kolonije jednoćelijskih organizama. Namazavši žicom stakalce, ona ga postavi na mikroskop, po​de​si žižu, a onda od​stu​pi kako bi D’Ago​sta mo​gao da po​gle​da. Gledajući u okular, D’Agosta isprva ništa nije video. A onda je uočio izvestan broj okruglih, jasnih kolutića kako frenetično mlataraju svojim dla​či​ca​ma na​spram po​za​di​ne iz​de​lje​ne na po​de​o​ke. „Mi​slio sam da ste re​kli kako su pi​to​mi”, re​kao je i da​lje pi​lje​ći. „Uglav​nom jesu.” Iznenada D’Agosta shvati da užurbano kretanje nije uopšte nasumično: stvorenja su napadala jedno drugo, cepajući međusobno spo​lja​šnje mem​bra​ne i za​ri​va​ju​ći se u pu​ko​ti​ne koje su stva​ra​la. „I mi​slio sam da ste re​kli da jedu plank​ton.” „Opet, uglavnom je tako”, odgovori Margo. Pogledala je. „Jezivo, zar ne?” „Tu ste u pravu.” D’Agosta se udaljio, iznenađen kako mu se svirepost ovih mi​ni​ja​tur​nih stvo​re​nja od​jed​nom smu​či​la. „Pomislila sam da biste želeli ovo da vidite.” Margo priđe mikroskopu da i sama još jed​nom po​gle​da. „Jer ako pla​ni​ra​ju da…” Za​sta​la je, uko​či​la se, kao da je za​le​plje​na za oku​lar. „Šta je?” pi​tao je D’Ago​sta. Jedno izvesno vreme Margo nije odgovarala. „To je čudno”, konačno je promrmljala. Okrenula se prema svojoj asistentkmji. „Džen, hoćete li premazati neke od ovih eozinofilom? I htela bih radioaktivni tragač da ot​kri​je​mo koji su ori​gi​nal​ni za​čet​ni​ci ove ko​lo​ni​je.” Mahnuvši D’Agosti da čeka, Margo pomognu asistentkinji da pripremi tragač, na kraju čitavu tretiranu koloniju stavivši pod stereozum. D’Agosti se činilo da gleda u mikroskop beskrajno dugo. Konačno se uspravila, ispisala neke jednačine u svesku, a onda ponovo počela da pilji kroz stereozum. D’Agosta je čuo kako nešto broji onako za sebe. „Ove protozoe”, konačno je rekla, „imaju normalan životni vek od šesnaest sati. Ovde su već trideset šest. B. meresgerii, kada su na trideset sedam stepeni celzijusovih, podele se na svakih osam sati. Znači…”, ona

pokaza na diferencijalnu jednačinu u svesci, „nakon trideset šest sati tre​ba​lo bi da ih bude se​dam na de​vet mr​tvih u od​no​su na žive pro​to​zoe.” „I…?” upi​ta D’Ago​sta. „Upravo sam ih ugrubo izbrojala i otkrila da je odnos samo polovina toga.” „Što zna​či?” „Što zna​či da se B. me​res​ge​rii ili dele spo​ri​jim rit​mom ili…” Ponovo je stavila oko na mikroskop i D’Agosta je ponovo ču kako šap​ću​ći bro​ji. Opet se us​pra​vi​la, ali ovog puta ne​što spo​ri​je. „Ri​tam de​o​be je nor​ma​lan”, reče ti​him gla​som. D’Ago​sta je pre​vr​tao ci​ga​ru po gor​njem dže​pu. „Što zna​či?” „Da žive pe​de​set pro​ce​na​ta duže”, reče ona suvo. D’Agosta je nakratko pogleda. „Eto Kavakitinog motiva”, tiho reče. Začulo se tiho kucanje na vratima. I pre nego što je Margo uspela da progovori, Pendergast skliznu unutra, klimnuvši im oboma. Ponovo je bio obučen u svoje uredno crno odelo, a njegovo lice, premda pomalo iscrpljeno i umorno, nije odavalo znake njegovih nedavnih putovanja, osim male ogre​bo​ti​na iz​nad leve obr​ve. „Pen​der​ga​ste!” ob​ra​do​va se D’Ago​sta. „Bilo je kraj​nje vre​me.” „Zaista”, reče agent FBI. „Imao sam neki osećaj da ćeš i ti biti ovde, Vinsente. Izvinite što vam se tako dugo nisam javljao. Bio je to donekle naporniji izlet nego što sam mislio da će biti. Stigao bih pola sata ranije da prijavim kontakt, ali mislio sam da su tuširanje i preobuka ipak ku​di​ka​mo bit​ni​ji.” „Kon​takt?” upi​ta Mar​go s ne​ve​ri​com u gla​su. „Vi​deo si ih?” Pendergast klimnu. „Jesam, kao i mnogo šta drugo. Ali prvo, izvestite me o svim propuštenim događajima ovde na površini. Čuo sam za tragediju u podzemnoj, naravno, i video plavce kako se okupljaju kao da idu na godišnju skupštinu u Ranimid. Ali sigurno sam mnogo šta pro​pu​stio.” Napeto je slušao dok su mu Margo i D’Agosta objašnjavali pravu prirodu sjaja, o Vitlsiju i Kavakiti, i o planu da se poplave Astor tuneli. Nije ih prekidao osim da postavi nekoliko pitanja dok je Margo skicirala re​zul​ta​te svo​jih ek​spe​ri​me​na​ta. „To je fascinantno”, konačno je rekao. „Fascinantno i ekstremno onespokojavajuće.” Seo je za obližnji laboratorijski sto, prekrstivši jednu

mršavu nogu preko druge. „Postoje uznemirujuće paralele sa rezultatima mog istraživanja. Vidite, duboko u Astor tunelima postoji zborno mesto. Locirano je na ostacima onoga što je nekada bio Kristalni paviljon, privatna vozna stanica ispod nekadašnjeg Nikerboker hotela. U centru paviljona pronašao sam čudnu građevinu, u potpunosti napravljenu od ljudskih lobanja. Nebrojene stope su se sticale u ovu kućicu. U blizini je bilo nešto što je izgledalo kao žrtveni sto, uz mnoštvo različitih artefakata. Dok sam to pregledao, jedno od stvorenja prišlo mi je iz mra​ka.” „Kako je iz​gle​da​lo?” sko​ro pre​ko vo​lje upi​ta Mar​go. Pendergast se namršti. „Teško je reći. Nisam prišao toliko blizu, a naočare za noćno osmatranje koje sam nosio ne daju dovoljno jasnu sliku na daljinu. Izgledalo je ljudski ili bar bilo nalik. A njegovo kretanje… pa, nekako nije bilo kako treba.” Agent FBI-a nekako neuobičajeno nije uspevao da nađe odgovarajuće reči. „Nekako se po​gu​ri​lo una​pred na ne​pri​ro​dan na​čin dok je tr​ča​lo, dr​že​ći ne​što što mi se učinilo kao još jedan dodatak za građevinu. Zaslepio sam ga bleskom i opalio, ali iznenadan sjaj preopteretio je naočare, i dok sam ponovo po​vra​tio vid, stvor je oti​šao.” „Jesi li ga po​go​dio?” upi​ta D’Ago​sta. „Verujem da jesam. Tragovi krvi su bili evidentni. Ali od tog trenutka, već sam žarko želeo da se vratim na površinu.” Pogledao je Margo, podigavši jednu obrvu. „Pretpostavljam da su neka stvorenja više deformisana od drugih. U svakom slučaju, tri su stvari u koje možemo biti si​gur​ni. Brzi su. Mogu da vide u mra​ku. I ap​so​lut​no su zlo​na​mer​ni.” „I žive u Astor tunelima.” Margo se strese. „Svi su pod uticajem sjaja. Sad kad je Kavakita mrtav i biljke više nema, sigurno su poludeli od že​lje.” „Čini se da je tako”, kaza Pen​der​gast. „A ta kućica koju si opisao verovatno je mesto gde je Kavakita delio drogu”, nastavila je Margo. „Bar na kraju, kad su se stvari otrgle kontroli. Ali zvu​či kao da je sve bio neki ce​re​mo​ni​jal.” Pendergast klimnu. „Upravo tako. Iznad ulaza u kućicu primetio sam japanske ideograme koji se mogu grubo prevesti kao ’Prebivalište nesimetričnog’. To je jedno od imena kojima se opisuje japanska pro​sto​ri​ja za ce​re​mo​ni​ju čaja.”

D’Ago​sta se na​mr​šti. „Ce​re​mo​ni​ja čaja? Ne shva​tam.” „Ni ja isprva nisam. Ali što sam više o tome razmišljao, sve sam više shvatao šta je Kavakita uradio. Prvo roji, ili niz stepenica koje su u nepravilnom rasporedu postavljene ispred kućice. Nedostatak ornamentike. Jednostavno, nezavršeno svetilište. Sve su to elementi Čaj​ne ce​re​mo​ni​je.” „Sigurno je distribuirao biljku tako što ju je potapao u vodu, poput čaja”, kaza Margo. „Ali čemu sav taj trud, osim…” Zastala je. „Osim ako sam ri​tu​al…” „To su upravo bile i moje misli”, kaza Pendergast. „Kako je vreme prolazilo, Kavakita je sigurno imao sve više poteškoća da kontroliše stvorenja. U jednom trenutku je prestao da im prodaje drogu i shvatio da jednostavno mora da ih snabdeva. Kavakita je takođe izučavao i antropologiju, je li tako? Sigurno je razumevao stanište, pri​pi​to​mlja​va​nje, uti​caj ri​tu​a​la i ce​re​mo​ni​je.” „Pa je stvorio ritual distribucije”, kaza Margo. „Šamani primitivnih kultura često se koriste ovakvim ceremonijama da zavedu red i sačuvaju svo​ju moć.” „A izabrao je Ceremoniju čaja kao osnovu”, reče Pendergast. „Da li iz poštovanja ili nepoštovanja, nikad nećemo znati. Mada pretpostavio bih da je to bilo iz cinizma, uzimajući u obzir ostale stvari koje je pozajmio. Se​ća​te se spa​lje​nih be​le​ški koje ste pro​na​šli u nje​go​voj la​bo​ra​to​ri​ji?” „Evo ih ovde”, kaza D’Agosta, izvadi svoju svesku i poče da je pre​li​sta​va, a onda je dade Pen​der​ga​stu. „Pa da. Zeleni oblak, barut, lotosovo srce. Ovo su zeleni čajevi od kojih su poneki prilično retki.” Pendergast pokaza na D’Agostinu svesku. „A ovo: ’gno​ji​va želj​no pla​vo sto​pa​lo’. Zvu​či po​zna​to, dok​tor​ko Grin?” „Tre​ba​lo bi, ali ne.” Pendergastove usne se iskriviše u slabi osmeh. „To nije jedna supstanca, već dve. Ono što bi pripadnici zajednice Put 666 bez sumnje ime​no​vao sa ’čur​ke‘.” „Pa na​rav​no!” Mar​go puc​nu pr​sti​ma. „Ca​e​ru​li​pes i co​prop​hi​lia.” „Iz​gu​bi​ste me”, pre​ki​de ih D’Ago​sta. „Plavo stopalo Psilocybe i gnojiva željno Psilocybe”, kaza Margo, okrenuvši se poručniku. „Dve najpotentnije halucinogene pečurke koje po​sto​je.”

„A ova druga stvar, vajzokan”, promrmljao je Pendergast. „Ako me sećanje služi, to je bilo ritualno piće koje su koristili Indijanci plemena Algonkvin prilikom ceremonije odrastanja. Sadržalo je značajne količine skopolamina. Tatula. Veoma gadan halucinogen, izaziva duboku nar​ko​zu.” „Znači, misliš da je ovo u stvari neki spisak za kupovinu?” upita D’Ago​sta. „Možda. Možda je Kavakita hteo da modifikuje svoju smešu na neki na​čin, da je malo po​bolj​ša.” „Ako si u pravu da je Kavakita hteo da drži korisnike sjaja pod kontrolom, čemu onda ona kućica?” upita Margo. „Čini mi se da bi gradnja takvog nekog objekta samo izazvala suprotan podstrekivački efe​kat.” „Istina”, kaza Pendergast. „ Još uvek nam nedostaje jedan veliki deo ove sla​ga​li​ce.” „Kućica, izgrađena u potpunosti od ljudskih lobanja”, glasno je razmišljala Margo. „Znate, čula sam za to i ranije. Mislim da je nešto slič​no spo​me​nu​to u Vi​tl​si​je​vom dnev​ni​ku.” Pen​der​gast je po​gle​da za​mi​šlje​no. „Stvar​no? Za​ni​mlji​vo.” „Hajde da pogledamo u arhivi. Možemo s terminala u mom ka​bi​ne​tu.” Zraci kasnog poslepodnevnog sunca nadirali su kroz jedini prozor Margoinog pretrpanog kabineta, prekrivenog papirima i knjigama, i oblačili ga u zlatastu odoru. Dok su je Pendergast i D’Agosta gledali, Mar​go je sela za svoj sto, pri​vu​kla ta​sta​tu​ru i po​če​la da kuc​ka. „Muzej je dobio dozvolu da skenira sve njegove terenske beleške i slične dokumente u bazu”, rekla je. „Uz malo sreće pronaći ćemo dnev​nik.” Pokrenula je pretragu sa ključem od tri reči: Vitlsi, koliba i lobanje. Ime samo jednog dokumenta se pojavilo na ekranu. Margo ga brzo pozva, a onda premota na pretposlednji unos. Dok je iščitavala reči, hladne i bezlične na kompjuterskom ekranu, nije mogla da se ne seti događaja od pre osamnaest meseci: sedela je sa Bilom Smitbekom u mračnom muzejskom kabinetu i gledala preko novinarevog ramena dok je on brzo pre​li​sta​vao ubu​đa​lu sve​sku.

… Kroker; Karlos i ja idemo dalje. Skoro istog trenutka smo stali da prepakujemo sanduk. Jedna tegla se polomila. Dok sam ja prepakivao, Kroker je krenuo za jednim tragom i naišao na ruiniranu kolibu usred male istine. Izgleda da je cela napravljena od ljudskih lobanja, podbočenih dugačkim ljudskim kostima pobodenim u zemlju u meksičkom stilu. Svaka lobanja je na potiljku imala zjapeću nazubljenu rupu. Mali žrtveni sto stajao je u centru kolibe, napravljen od dugačkih kostiju i ojačan povezima. Na stolu smo pronašli figuricu, zajedno sa još nekim čudno izrezbarenim ko​ma​di​ma dr​ve​ta. Ali da ne žurim. Doneli smo opremu da istražujemo, ponovo otvorili sanduk, uzeli alat - ali pre nego što smo stigli da pregledamo kolibu, jedna stara urođenica izbauljala je iz šiblja, teturajući se - bolesna ili pijana, bilo je nemoguće reći - po​ka​z a​la na san​duk, i gla​sno po​če​la da za​po​ma​ž e… „To je dovoljno”, kaza Margo mnogo brže nego što je htela i obrisa sve s ekrana. Poslednje što joj sad treba jeste još jedan podsetnik na sadržaj tog san​du​ka iz noć​nih mora. „Vrlo zanimljivo”, kaza Pendergast. „Možda bi trebalo da rezimiramo šta smo do sada saznali.” Zastao je na trenutak, spremajući se da nabraja poznate stvari svojim vitkim prstima. „Kavakita je prerađivao drogu koju poznajemo kao sjaj, testirao ju je na drugima, a onda poboljšanu verziju isprobao i na sebi. Zlosrećni korisnici, deformisani drogom i sve više se plašeći svetlosti, otišli su pod zemlju. Lagano postajući divlji, počeli su da love podzemne beskućnike. Kao posledica Kavakitine smrti i nedostatka sja​ja, nji​ho​vi po​ho​di su bi​va​li sve hra​bri​ji.” „Znamo koji je Kavakitin motiv za uzimanje droge”, kaza Margo. „Izgleda da je imala neka podmlađujuća svojstva, pa čak i sposobnost da produži životni vek. Podzemnim stvorenjima je data ranija verzija droge koju je kasnije i sam uzeo. I čini se da je nastavio da je usavršava čak i nakon što je počeo da je uzima. Stvorenja u mojoj laboratoriji ne pokazuju nikakve fizičke anomalije. Ali čak i najpročišćenija varijanta ima negativne efekte: vidite koliko agresivnim i ubilačkim čini ove mi​še​ve, pa čak i pro​to​zoe.” „Ali i dalje imamo tri pitanja na koja nemamo odgovor”, odjednom

kaza D’Ago​sta. Oni se okre​nu​še da ga po​gle​da​ju. „Prvo, zašto su ga ova stvorenja ubila? Čini mi se sasvim izvesno da se upra​vo tako do​go​di​lo?” „Mo​žda nije više mo​gao da ih ob​u​zda”, kaza Pen​der​gast. „Ili su postali neprijateljski raspoloženi prema njemu, pošto je bio uzročnik njihovih problema”, dodala je Margo. „Ili je možda došlo do sukoba između njega i jednog od stvorenja. Setite se šta je napisao u sve​sku: ’Ali dru​gi su sve ne​str​plji​vi​ji iz dana u dan‘.” „Drugo, šta je bilo s onim što je spomenuo u svesci: herbicid, tioksin? To se iz​gle​da ni​gde ne ukla​pa. Ili onaj vi​ta​min D koji je sin​te​ti​zo​vao?” „I ne zaboravite da je Kavakita takođe napisao i reč nepovratno”, kaza Pen​der​gast. „Mo​žda je na kra​ju shva​tio da više nema na​zad.” „Pa onda ona moćna ispovest zbog griže savesti koju je takođe istresao”, dodala je Margo. „Izgleda da se koncentrisao na to da iz droge eliminiše fizičke efekte. Ali tokom tog procesa, izgleda da je ignorisao či​nje​ni​cu da bi nje​go​vi na​po​ri ipak mo​gli da uti​ču na um.” „I treće, poslednje”, nastavio je D’Agosta, „koja je poenta ponovne izgradnje one kućice od lobanja koju je Vitlsi spomenuo u svom dnev​ni​ku?” Čuv​ši ovo, oni za​ne​me​še. Konačno, Pendergast uzdahnu. „U pravu si, Vinsente. I meni je ta kućica potpuno neshvatljiva. Neshvatljiva kao i oni čudni komadi metala koje sam pronašao na žrtvenom stolu.” Pendergast izvadi male predmete iz džepa sakoa i rasporedi ih po Margoinom radnom stolu. D’Agosta ih is​tog tre​nut​ka uze i pa​žlji​vo ih pre​gle​da. „Zar ne bi mo​gli biti samo neko đu​bre”, pi​tao je. Ali Pendergast odmahnu glavom. „Bili su pažljivo, ako ne i s ljubavlju po​sla​ga​ni”, re​kao je. „Po​put ne​kih re​li​kvi​ja u re​li​kvi​ja​ru.” „U čemu?” „Re​li​kvi​ja​ru. Me​stu gde se iz​la​žu sve​ti pred​me​ti.” „Pa, meni ne izgledaju baš toliko duhovno. Više mi izgledaju kao delovi neke upravljačke ploče. Ili nekog uređaja, možda.” D’Agosta se okre​nu k Mar​go. „Ima​te li neke ide​je?” Margo ustade od kompjuterskog terminala i priđe radnom stolu. Podigla je jedan komad, kratko ga proučila, a onda ga spustila nazad.

„Ovo bi moglo da bude bilo šta”, rekla je podigavši drugi predmet, neku me​tal​nu tubu čiji je je​dan kraj bio ob​mo​tan si​vom gu​mom. „Bilo šta”, složi se Pendergast. „Ali osećam, doktorko Grin, da ćemo kad budemo saznali šta je posredi - i zašto su brižljivo čuvani na kamenom žrtveniku, trideset spratova ispod Njujorka - imati i poslednji deo ove sla​ga​li​ce.”

43. Hejvardova uprti na rame opremu za suzbijanje nereda, podesi osvetljeni vizir koji joj je stajao oko glave i pogleda na plavu gungulu koja se okupljala na zbornom mestu ispred stanice u Pedeset devetoj. Zadužena je da pronađe plavi odred, koji je vodio poručnik Miler, ali ogromno mesto je bilo u haosu, svi su pokušavali da pronađu sve ostale, i kon​stant​no nisu pro​na​la​zi​li ni​kog. Videla je kako pristiže šef Horloker, svež sa smotre odreda koji su se okupljali kod stanice u Osamdeset prvoj ispod Muzeja. Horloker se smestio na suprotnom kraju piste pored taktičkog šefa Džeka Mastersa, suvonjavog, naizgled kiselog tipa. Mastersove dugačke ruke, koje su mu uglavnom visile pored tela kao majmunu, sada su letele ukrug dok je razgovarao sa grupom poručnika, pljeskao po mapama i pratio zamišljene linije. Horloker je stajao nedaleko, klimajući glavom, držeći u ruci nekakav šlljati predmet poput jahaćeg štapa, povremeno tapkajući njime po mapi kako bi istakao neko posebno bitno mesto. Dok je Hejvardova gledala, Horloker otpusti svoje poručnike i Masters se uhvati za me​ga​fon. „Pažnja!” zalajao je hrapavim glasom. „Da li su se timovi okupili?” Ovo je pod​se​ti​lo Hej​var​do​vu na žen​ske iz​vi​đač​ke kam​po​ve. Uz​di​gao se ža​mor koji je lako mo​gao biti „Ne.” „Onda, odred jedan ovde”, pokaza Masters prema pročelju. „Odred dva, okupite se na delu koji vodi prema centru grada.” Nastavio je kroz odrede, deleći im različite delove platoa. Hejvardova se uputi prema mestu gde se okupljao odred pet. Kad je stigla, poručnik Miler je već bio prostro veliki dijagram oblasti obojene u plavo, za koji je bio zadužen njegov odred. Miler je nosio svetlosivu jurišnu uniformu čiji široki kroj nije uspe​vao da sa​kri​je po​pri​lič​nu ko​li​či​nu ma​snog tki​va. „Ne trebaju mi nikakva herojstva, ni sukobi”, govorio je Miler. „Dobro? Ovo je u suštini zadatak za saobraćajce, ništa otmeno. Ako bude bilo kakvog otpora, imate svoje maske i suzavac. Nemojte se sprdati s njima, pokažite im da ste ozbiljni. Ali ne očekujem da će biti problema. Ura​di​te po​sao kako tre​ba i iza​ći ćemo za sat vre​me​na oda​tle.” Hejvardova otvori usta, ali se uzdrža. Činilo joj se da bi korišćenje

suzavca pod zemljom moglo da bude problematično. Jednom prilikom, mnogo godina pre nego što se saobraćajna policija pripojila redovnoj, neko je iz štaba predložio da se koristi gas kako bi se smirili neki nemiri. Policajci su skoro izazvali pobunu. Suzavac je bio dovoljno loš i na površini, a pod zemljom je bio čak i smrtonosan. Videla je da njihov deo obuhvata dublje podzemlje i tunele za održavanje ispod Kolumbus ser​kla. Miler okrenu glavu a zatamnjene naočare zaljuljaše mu se oko vrata. „Zapamtite, većina ovih krtica je navučena na ovo ili ono, možda su oslabili od previše tog sranja”, lajao je. „Pokažite im malo autoriteta i mislim da će se pokoriti. Samo ih pokrenite i isterajte kao stoku, ako me razumete. Jednom kad ih pokrenete, nastaviće da idu. Usmerite ih prema ovoj centralnoj tački ovde, ispod okretnice broja dva. To je zborno mesto odreda četiri, pet i šest. Kad se timovi ponovo okupe, poteraćemo kr​ti​ce ova​mo, pre​ma iz​la​zu iz pod​zem​ne po​red par​ka.” „Poručniče Miler?” kaza Hejvardova, ne mogavši više da ćuti. Po​ruč​nik je po​gle​da. „Ja sam imala prilike da čistim neke od tih tunela i poznajem te ti​po​ve. Neće oni hte​ti da se po​kre​nu tako lako ko što vi mi​sli​te.” Milerove oči se razrogačiše, kao da je vidi prvi put. „Ti?” pitao je u ne​ve​ri​ci. „Iz​ba​ci​vač?” „Jeste, gospodine”, odgovori Hejvardova, razmišljajući o tome kako će sle​de​ćeg tipa koji je to bude pi​tao mu​nje​vi​to šut​nu​ti u jaja. „Isu​se”, kaza Mi​ler, od​ma​hu​ju​ći gla​vom. Za​vla​da​la je ti​ši​na dok su je osta​li po​li​caj​ci gle​da​li. „Ima li još koji bivši saobraćajac ovde?” upita Miler gledajući okolo. Još jedan od njih podiže ruku. Hejvardova brzo upi sve osnovne ka​rak​te​ri​sti​ke: vi​sok, crn i gra​đen po​put ten​ka. „Ime?” re​sko upi​ta Mi​ler. „Kar​lin”, oteg​nu​to kaza na​bi​je​ni čo​vek. „Još neko?” pi​tao je Mi​ler. Ali usle​di​la je ti​ši​na. „Do​bro.” „Mi, bivši saobraćajci, poznajemo te tunele”, progovori Karlin blagim glasom. „Šteta što nas nema više određenih za ovaj mali piknik. Go​spo​di​ne.” „Karline?” kaza Miler. „Imaš taj gas, imaš svoj pendrek, imaš svoju

pucu. Zato nemoj da se upišaš u gaće. I kad me sledeći put bude interesovalo tvoje mišljenje, javiću ti”, Miler se osvrnu. „Previše je prokletih telesa ovde. Ova akcija zahteva malu i elitnu grupu. Ali ono što šef hoće, šef će i do​bi​ti.” Hejvardova pogleda oko sebe i proceni da oko sebe ima skoro stotinu policajaca. „Ima najmanje tri stotine beskućnika samo ispod Kolumbus ser​kla”, reče ona rav​no. „Je l’? A kad ste ih po​sled​nji put pre​bro​ja​li?” upi​ta Mi​ler. Hej​var​do​va ni​šta ne reče. „U svakoj grupi uvek ima po jedan pametnjaković”, promrmljao je Miler nikom posebno. „Slušajte sad. Ovo je taktička operacija i moramo biti pre​ci​zni i slu​ša​ti na​re​đe​nja. Da li je to ja​sno?” Ne​ko​li​ko njih je po​tvrd​no klim​nu​lo. Kar​lin uhva​ti po​gled Hej​var​do​ve i za​ko​lu​ta oči​ma kako bi iz​ra​zio svo​je mi​šlje​nje o Mi​le​ru. „Do​bro, neka sva​ko pro​na​đe part​ne​ra”, pra​snu Mi​ler sa​vi​ja​ju​ći mapu. Hejvardova se okrenu prema Karlinu i on joj potvrdno klimnu. „Kako si?” pitao ju je. Hejvardova je primetila da je njena prva procena ovog policajca da je gojazan bila pogrešna: bio je snažne građe i nizak poput dizača tegova, ali bez grama sala na sebi. „Koja je bila tvoja ruta pre spa​ja​nja?” „Bila sam zadužena za podzemlje ispod stanice Pen. Zovem se Hejvard” Krajičkom oka je videla podrugljivi izraz koji je prešao Mi​le​ro​vim li​cem: Kar​lin i riba. „Ovo je u stvari muški posao”, kaza Miler i dalje gledajući u Hejvardovu. „Uvek postoji šansa da stvari postanu gadne. Nećemo ti uze​ti za zlo ako…” „S ovde prisutnim narednikom Karlinom”, prekide ga Hejvardova, „imaću dovoljno muškosti za oboje.” Bacila je procenjujuć pogled prema Karlinovom masivnom telu, a onda s jasnom porukom i prema Mi​le​ro​vom sto​ma​ku. Nekoliko policajaca prasnu u smeh, ali Miler se namršti. „Naći ću ne​što po​za​di i za vas dvo​je.” „Policajci!” Horlokerov glas se iznenada prolomi kroz megafon. „Imamo manje od četiri sata da raščistimo beskućnike iz delova ispod i oko Central parka. Imajte na umu da će tačno u ponoć milioni galona vode biti pušteni iz rezervoara u pomoćni odvodni sistem za slučaj

nevremena. Kanalisaćemo otok vode veoma precizno. Ali ne postoje garancije da nekoliko odlutalih beskućnika neće biti zatečeno navalom vode. Zna​či, im​pe​ra​tiv je da oba​vi​te po​sao va​lja​no, da svi iz ove zone budu evakuisani i to dobrano pre krajnjeg roka. Svi. Ovo nije privremena evakuacija. Iskoristićemo ovu jedinstvenu priliku da jednom za svagda očistimo sve beskućnike iz ovog dela podzemlja. E sad, imate svoje zadatke i imate vođe timova koji su odabrani zbog svog iskustva. Nema ra​zlo​ga da ovi za​da​ci ne budu is​pu​nje​ni sat-dva pre roka.” „Organizovali smo sve da obezbedimo ovim ljudima hranu i sklonište za predstojeću noć. Ako bude potrebno objasnite im ovo. Na izlaznim punktovima, označenim na mapama, čekaće ih autobusi koji će ih odneti u skloništa na Menhetnu i u druge delove grada. Ne očekujemo nikakav ot​por. Ali ako ga ipak bude, ima​te na​re​đe​nja i za te slu​ča​je​ve.” Na trenutak je pogledao okupljenu grupu, a onda ponovo podigao me​ga​fon. „Vaše kolege policajci iz severnog dela potpuno su informisani i započeće svoju operaciju u isto vreme kada i vi. Hoću da se svi krećete zajedno. Zapamtite, jednom kada budete pod zemljom, radio-stanice će biti samo delimično od koristi. Moći ćete da komunicirate jedni s drugima i obližnjim timskim vođama, ali veza s površinom će u najboljem slučaju biti isprekidana. Znači, držite se plana, držite se ro​ko​va i oba​vi​te svoj deo po​sla.” Kro​čio je na​pred. „ A sada, lju​di, haj​de da či​ni​mo do​bro!” Redovi uniformisanih policajaca ispraviše se dok je Horloker prolazio kroz njih, tapšući neke po leđima i govoreći im reči ohrabrenja. Kad je trebalo da prođe pored Hejvardove, zaustavio se i namrštio. „Ti si Hej​var​do​va, je li tako? D’Ago​sti​na cura?” D’Agostina cura, malo sutra. „Radim sa D’Agostom, gospodine”, gla​sno reče. Hor​lo​ker klim​nu. „Pa, pri​o​ni​te onda.” „Hej, gospodine, mislim da bi bilo bolje da…”poče Hejvardova, ali njegov pomoćnik mu pritrča i poče da mu brblja nešto o mitingu u Central parku koji je ispao mnogo veći nego što se očekivalo, i šef se brzo uda​lji. Mi​ler je oši​nu upo​zo​ra​va​ju​ćim po​gle​dom. Kad je Horloker napustio mesto sa svojom svitom, Masters ponovo uze me​ga​fon. „Kre​ni​te po ti​mo​vi​ma!” gla​sno je re​kao.

Miler se okrenu svojoj grupi uz iskrivljeni osmeh. „Dobro, ljudi. Haj​de da is​pra​ti​mo par kr​ti​ca.”

44. Kapetan Veksi izađe iz prastare policijske stanice, napravljene od konglomerata, u blizini Central parka i dahćući nastavi duž staze koja je skretala na sever u šumovitu tamu. S njegove leve strane išao je jedan uniformisani policajac iz stanice. S njegove desne bio je Sten Dafi, glavni gradski inženjer za hidrauliku. Dafi je već odmakao ispred njih i osvrtao se ne​str​plji​vo pre​ma nji​ma. „Uspo​ri malo”, brek​ću​ći kaza Vek​si. „Nije ti ovo ma​ra​ton.” „Ne volim da budem u parku ovako kasno”, odgovori Dafi, tankim, piskutavim glasom. „A posebno kad se događaju sva ova ubistva. Trebalo je da stig​ne​te u sta​ni​cu pre pola sata.” „Sve severno od Četrdeset druge je u haosu”, kaza Veksi. „Zakrčenje da ne poveruješ. Za sve je kriva ta Višerova. Krenuli su u nekakav marš, stvorili su se niotkuda.” Odmahivao je glavom. Zakrčili su Zapadni i Južni Central park, a još zgubidana pristiže Petom avenijom, izazivajući razne vidove haosa. Nisu čak dobili ni prokletu dozvolu za to. A nije ni​kog ni upo​zo​ri​la. Da je on gra​do​na​čel​nik, sve bi ih str​pao u ćuzu. Sada se već i otvorena bina nazirala s njihove desne strane: prazna i tiha, ukrašena neverovatno gusto ispisanim grafitima, kao pravi raj za pljač​ka​še. Dafi je po​gle​dao ner​vo​zno, po​žu​riv​ši da što pre pro​đe. Trojka zaobiđe jezerce, prateći Ist drajv. U daljini, iza senovitih ivica parka, Veksi je mogao da čuje viku, bodrenje i zvuke sirena i motora. Pogledao je na sat: osam i trideset. Po planu je trebalo pokrenuti ispuštanje vode najkasnije do osam i četrdeset pet. Zatrupkao je malo brže. Je​dva da će uspe​ti da stig​nu. Merna stanica rezervoara Central parka bila je smeštena u starom kamenom zdanju nekih četiri stotine metara južno od samog rezervoara. Veksi je sad ugledao zgradu koja se pomaljala kroz drveće, sa samo jednim osvetljenim prljavim prozorom i slovima MSRCP urezanim u gornju gredu dovratka. Usporio je do brzine koraka dok je Dafi otključavao masivna metalna vrata. Odškrinula su se na unutra i otkrila staru, kamenu prostoriju oskudno opremljena stolovima sa mapama i prašnjavim, davno zaboravljenim hidrometarskim instrumentima. U jednom uglu, u dramatičnoj suprotnosti ostatku opreme, stajala je

kompjuterska stanica, zajedno sa nekoliko monitora, printera i nekim čud​nim pe​ri​fer​nim ure​đa​ji​ma. Kad su ušli, Dafi zatvori i pažljivo zaključa vrata, a zatim priđe kontrolama. „Nikad ovo pre nisam radio”, nervozno je rekao, posegnuvši ispod stola za uputstvima za rukovanje, koja su bila teška najmanje se​dam-osam ki​lo​gra​ma. „Ne​moj nas sad iz​da​ti”, kaza Vek​si. Dafi uputi ozlojeđen pogled u njegovom pravcu. Na trenutak, izgledao je kao da će nešto reči. Ali umesto toga stade da lista stranice uputstva, što je trajalo nekoliko minuta, nakon čega se okrenuo prema tastaturi i počeo da kuca. Nekoliko komandi se pojavilo na najvećem mo​ni​to​ru. „Kako uopšte radi ova stvar?” upita Veksi, prebacujući se s noge na nogu. Usled in​ten​ziv​ne vla​ge u pro​sto​ri​ji po​če​li su da ga bole zglo​bo​vi. „Prilično je jednostavno”, odgovori Dafi. „Voda iz donjeg dela Ketskilza sliva se u rezervoar Central parka. Taj rezervoar možda deluje veliko, ali čuva količinu vode koja je Menhetnu dovoljna samo za tri dana. Više je kao rezervni tank koji po potrebi pomaže da se reguliše rast i opa​da​nje ni​voa vode.” Kuckao je po tipkama. „Ovaj nadzorni sistem je programiran da predvidi te uspone i padove i na osnovu toga podešava dotok u rezervoar. Može da otvori i zatvori vratnice čak do Storm king planine, sto pedeset kilometara odavde. Program u sebi sadrži podatke o poslednjih dvadeset godina korišćenja vode, ubacuje najnovije vremenske prognoze i na za​htev iz​vr​ša​va pro​ce​ne.” Sigurno zaključan u svojoj kancelariji, Dafi se zagrevao za temu. „Naravno, ponekad dolazi do odstupanja od procene. Kad je potreba manja nego što je očekivano i previše vode poteče prema rezervoaru, kompjuter otvara glavni odvod i izliva višak u pomoćne kanale u slučaju nevremena i kanalizacioni sistem. Kad se potreba neočekivano poveća, glav​ni od​vod se za​tva​ra, a do​dat​ne ka​pi​je iz gor​njeg sli​va se otvo​re kako bi po​ve​ća​le do​tok.” „Stvar​no?” kaza Vek​si. Iz​gu​bio je in​te​re​so​va​nje po​sle dru​ge re​če​ni​ce. „Obaviću ručno premošćavanje, što znači da ću otvoriti kapije iz gornjeg toka i otvoriti i glavni odvod. Voda će pokuljati u rezervoar i momentalno oteći u odvodni sistem. To je jednostavno i elegantno

rešenje. Sve što imam da uradim jeste da programiram sistem da propusti šeststo hiljada kubniH metara vode - to je skoro četiri miliona hektolitara - u ponoć, a onda da vratim na automatsko upravljanje kad bude go​to​vo.” „Zna​či re​zer​vo​ar se neće is​pra​zni​ti?” upi​ta Vek​si. Dafi se snishodljivo nasmeši. „Stvarno, kapetane. Ne želimo da stvorimo krizu s vodom. Verujte mi, ovo se može obaviti uz najmanji mogući uticaj na snabdevanje grada. Sumnjam da ćemo i primetiti kako se nivo vode u rezervoaru menja. Zaista, to je neverovatan sistem. Teško je poverovati da su ga osmislili još pre jednog veka, inženjeri koji su bili u stanju da predvide čak i današnje potrebe.” Osmeh mu izbledi. „Ali i pored toga, nikad nešto ovolikih razmera nije pokušano. Jeste li sigurni da želite da se ovo uradi? Da se odjednom otvore svi ventili… pa, sve što mogu da ka​žem je​ste da će to na​pra​vi​ti pri​lič​no ga​dan ta​las.” „Čuo si čoveka”, kaza Veksi, trljajući svoj nabrekli nos palcem. „Samo se po​sta​raj da pro​ra​di.” „Ma, pro​ra​di​će”, od​go​vo​ri Dafi. Veksi mu nasloni ruku na rame. „Naravno da hoće”, reče. „Jer ako to ne bude slučaj, naći ćeš se na poslu mlađeg rukovaoca ustave za preradu ot​pad​nih voda na Do​njem Had​so​nu.” Dafi se nervozno nasmeja. „Stvarno, kapetane”, kaza on. „Nema potrebe da mi pretite” Nastavio je da kucka dok je Veksi koračao po prostoriji. Uniformisani policajac budno je stajao pored vrata, ne​za​in​te​re​so​va​no po​sma​tra​ju​ći de​ša​va​nja. „Koliko vremena će biti potrebno da se isprazni ta voda?” konačno upi​ta Vek​si. „Oko osam mi​nu​ta.” Vek​si grok​nu. „Osam mi​nu​ta da se is​pu​sti če​ti​ri mi​li​o​na hek​to​li​ta​ra? „Kako ja to vidim, želite da se voda prospe što je moguće brže, da se is​pu​ne naj​ni​ži tu​ne​li is​pod Cen​tral par​ka i oči​ste se, je li tako?” Vek​si klim​nu. „Osam minuta predstavlja ovaj sistem u stopostotnom protoku. Naravno, biće potrebno skoro tri sata da se hidraulika dovede u odgovarajući položaj. Onda će to biti jednostavno pitanje isticanja vode iz rezervoara, dok u isto vreme dovodimo novu vodu u rezervoar iz gornjih kanala. To bi trebalo da spreči preterano opadanje nivoa u samom

rezervoaru. Potrebno je da se to uradi baš kako treba, jer je količina vode koja dotiče u rezervoar mnogo veća nego ona koja izlazi… pa, to bi pot​pu​no po​to​pi​lo Cen​tral park.” „Onda se đavolski nadam da znaš šta radiš. Hoću da ovaj proces za​poč​ne na vre​me, bez odla​ga​nja i bez gre​ša​ka.” Tem​po ku​ca​nja se uspo​ri. „Prestanite da brinete”, kaza Dafi, držeći prst iznad jedne od tipki. „Neće biti nikakvih odlaganja. Samo nemojte da se predomislite. Jer jednom kada pritisnem ovo dugme, hidraulika preuzima stvar u svoje ruke. Ne mogu da je za​u​sta​vim. Vi​di​te…” „Samo pri​ti​sni pro​kle​to dug​me”, ne​str​plji​vo kaza Vek​si. Dafi ga pritisnu melodramskim pokretom. A onda se okrenu ka Veksiju. „Gotovo je”, rekao je. „Sada samo čudo može da zaustavi protok. A za slu​čaj da ni​ste čuli, u Nju​jor​ku nisu do​zvo​lje​na ni​ka​kva čuda.”

45. D’Agosta je piljio u malu gomilu od gume i hroma, podigao je jedan komad, a onda ga odbacio s gađenjem. „Ovo je najogavnija moguća stvar koju sam ikada video”, rekao je. „Da li je ovo možda tamo ostavljeno slu​čaj​no?” „Uveravam te, Vinsente”, kaza Pendergast, „pažljivo su bili poređani na oltar, skoro kao da su i sami deo žrtvene ponude.” Usledila je tišina dok je nemirno koračao po laboratoriji. „Ali ima još jedna stvar koja me onespokojava. Na kraju krajeva, Kavakita je taj koji je uzgajao lokvanje u akvarijumima. Zašto bi ga ubili i zapalili laboratoriju? Zašto bi uništili svoj jedini izvor droge? Stvar koje se narkoman najviše plaši je da izgubi svog dobavljača. A laboratorija je namerno spaljena. Rekao si da je bilo tra​go​va po​spe​ši​va​ča na zga​ri​štu.” „Jedino ako to nisu počeli da uzgajaju negde drugde”, kaza D’Agosta, od​sut​no če​pr​ka​ju​ći po dže​pu. „Samo iz​vo​li, za​pa​li”, kaza mu Mar​go. D’Ago​sta je po​gle​da. „Stvar​no?” Margo se nasmeši i klimnu. „Samo ovaj put. Ali ne spominji to di​rek​tor​ki Mi​ri​jam.” D’Agosta se razvedri. „Biće to naša mala tajna.” Izvadio je cigaru, zabo olovku u njen vrh, a onda otišao do usamljenog prozora i podigao ga. Za​pa​lio je i za​do​volj​no ot​pu​hi​vao obla​ke dima pre​ma Cen​tral par​ku. E, kad bih i ja imala neki porok u kom bih uživala bar upola toliko, po​mi​sli Mar​go dok ga je od​sut​no po​sma​tra​la. „Razmotrio sam mogućnost alternativnog dobavljača”, govorio je Pendergast. „I otvorio sam četvore oči u potrazi za nekom podzemnom baštom. Ali nisam pronašao nikakve dokaze za to. Takvoj farmi lokvanja bili bi potrebni sveža voda i vazduh. Ne mogu da zamislim gde bi se to mo​glo kri​ti is​pod ze​mlje.” S laktovima naslonjenim na pervaz D’Agosta otpuhnu još jedan oblak plavičastog dima kroz prozor. „Vidi sav taj haos”, rekao je, klimnuvši pre​ma jugu. „Hor​lo​ker će do​bi​ti male kad vidi.” Margo priđe prozoru i pusti da joj pogled padne na bogati zeleni prekrivač Central parka, senovit i misteriozan pod ružičastim svetlom

zalaska na zapadu. Njoj s desna, duž ivice Central parka, mogla je da čuje slab zvuk bezbroj automobilskih sirena. Velika gužva učesnika marša ula​zi​la je na Grand armi trg, kao spo​ri pro​tok še​ćer​nog si​ru​pa. „Ovo je bo​ga​mi marš”, pri​me​ti ona. „Pro​kle​to si u pra​vu”, slo​ži se D’Ago​sta. „A ti lju​di su gla​sa​či.” „Nadam se da auto doktora Froka nije zaglavio na putu kući”, pro​mr​mlja​la je. „On ne pod​no​si gu​žvu.” Pustila je da joj pogled odluta prema severu, preko Šip Medoa i Betesda fontane, prema spokojnom, ovalnom rezervoaru. U ponoć će sad nepomična masa vode biti ispuštena i šeststo hiljada kubnih metara smrti pokuljaće u najniže delove Menhetna. Odjednom je osetila iznenadan nalet griže savesti zbog Smežuranih koji će ostati uhvaćeni dole. Nije to baš bilo u skladu s građanskim pravima. Ali onda se njen um prebaci na krvave mišje kaveze i iznenadnu zlobu B. meresgerii. Bila je to smrtonosna droga; ona koja je hiljadostruko pojačavala prirodnu agresivnost koju je evolucija ugradila u skoro sva živa bića. A Kavakita, i sam in​fi​ci​ran, ve​ro​vao je da je pro​ces ne​po​vra​tan… „Drago mi je da smo ovde gore, a ne tamo dole”, promrmijao je D’Ago​sta, za​mi​šlje​no puf​ću​ći. Margo klimnu. Videla je krajičkom oka Pendergasta kako korača po pro​sto​ri​ji iza nje, po​di​že one pred​me​te, a onda ih po​no​vo osta​vlja. Kad sunce sledeći put osvane iznad parka, pomislila je Margo, rezervoar će biti lakši za šeststo hiljada kubnih metara vode. Oči joj počivahu na površini vode, čiji je nagoveštaj unutrašnjeg sjaja reflektovao narandžaste, crvene i zelene boje zalaska sunca. Bila je to predivna scena, njen mirni spokoj u oštrom kontrastu sa protestnim mar​šem i mah​ni​tim si​re​na​ma dva​de​se​tak blo​ko​va ju​žno. A onda se na​mr​šti​la. Ni​kad ni​sam vi​de​la ze​le​ni za​la​zak. Napinjala se da uoči mračnu površinu vode koja je veoma brzo nestajala u senci. Pri zamirućem sjaju, jasno je mogla da vidi tamne krpe zelenila na površini vode. Jedna čudna i užasna pomisao nepozvana poče da joj se uvla​či u um. Sve​ža voda i va​zduh… To je ne​mo​gu​će, po​mi​sli​la je. Neko bi to si​gur​no pri​me​tio. A da li bi? Okrenula se od prozora i pogledala Pendergasta. Uhvatio je njen po​gled, uo​čio iz​raz u nji​ma i pre​stao s ko​ra​ča​njem. „Mar​go?” po​zvao je, po​di​žu​ći jed​nu obr​vu.

Ona ništa nije rekla, ali je Pendergast ispratio njen pogled prema rezervoaru, kratko ostao tako, a onda se primetno ukočio. Kad je ponovo skrenuo svoj pogled ka njoj, mogla je da vidi isti onaj osvit shvatanja u nje​go​vim oči​ma. „Mi​slim da bi bilo bo​lje da po​gle​da​mo”, tiho reče Pen​der​gast. Rezervoar Central parka bio je odvojen od obližnje trim staze visokom žičanom ogradom. D’Agosta uhvati podnožje ograde i divljački je počupa iz zemlje. Ostavivši Pendergasta i D’Agostu iza sebe, Margo se spusti niz pošljunčanu obalu do ivice vode i napravi nekoliko koraka do male gomile lokvanja čudnog izgleda, a opet, zastrašujuće poznatih. Ubrala je najbliži iz gomile i podigla ga, dok mu je voda kapljala sa me​sna​tih ko​re​no​va. „Liliceae mbwunensis”, rekla je. „Uzgajaju je u rezervoaru. Tako je Kavakita planirao da reši problem snabdevanja. Akvarijumi su ograničene veličine. Ne samo što je sintetizovao drogu, već ju je takođe i ukr​štao kako bi mo​gla da op​sta​ne na ume​re​ni​joj kli​mi.” „Eto ti ga alternativni izvor”, konstatova D’Agosta i dalje pušeći svoju ci​ga​ru. Pendergast se provuče za njom i rukama poče da pretražuje vodu, čupajući biljke i gledajući ih spram svetla. Nekoliko džogera naglo stade, prekidajući svoje robotske krugove oko vode i poče razrogačenih očiju da zuri u bizarni prizor: mlada žena u laboratorijskom mantilu, gojazni čovek s cigarom koja mu sjakti poput ugarka u ustima, i jedan visoki, upadljivo plav čovek u skupom, šivenom crnom odelu, do grudi u za​li​ha​ma vode či​ta​vog Men​het​na. Pendergast podiže jednu od biljaka, sa velikom smeđom mahunom na kraju stabljike. Mahuna je bila otvorena. „Uskoro će izbaciti seme”, tiho reče Pendergast. „Pražnjenje rezervoara će jednostavno sprati sve ove bilj​ke i nji​hov smr​to​no​sni to​var u reku Had​son - i pra​vo u oke​an.” Usle​di​la je ti​ši​na, istak​nu​ta samo uda​lje​nom ka​ko​fo​ni​jom si​re​na. „Ali to ne može da raste u slanoj vodi”, nastavi Pendergast. „Može li, dok​tor​ko Grin?” „Ne, naravno da ne može. Slanoća…” Iznenada jedna užasavajuća mi​sao pro​bi se do Mar​go​i​ne sve​sti. „Oh, Isu​se. Kako sam bila glu​pa.” Po​dig​nu​tih obr​va Pen​der​gast se okre​nu pre​ma njoj. „Sla​no​ća”, po​no​vi ona.

„Bo​jim se da ne ra​zu​mem”, reče Pen​der​gast. „Jedini jednoćelijski organizam na koji je uticala ova virusna droga bio je B. meresgerii”, lagano nastavi Margo. „Ali postoji jedna razlika između B. meresgerii i svih ostalih organizama koje smo testirali s drogom. Posude s agarom za B. meresgerii su bile slane posude. B. me​res​ge​rii je mor​ski or​ga​ni​zam. Živi u sla​noj ži​vot​noj sre​di​ni.” „Pa šta?” upi​ta D’Ago​sta. „To je uobičajeni način da se virus aktivira. Samo se doda mala količina slanog rastvora kulturi virusa. U hladnoj, svežoj vodi rezervoara, biljka ostaje neaktivna. Ali kad ove semenke stignu do slane vode, virus će se ak​ti​vi​ra​ti. I svu dro​gu iz​ba​ci​ti u eko​si​stem.” „Had​son”, kaza Pen​der​gast, „teče či​ta​vim pu​tem do iza Men​het​na.” Margo ispusti biljku i odstupi korak unazad. „Videli smo šta je droga uradila samo jednom mikroskopskom organizmu. Ako bude ispuštena u okean, sam bog zna kakav će biti krajnji ishod. Čitav morski ekološki ba​lans će biti po​re​me​ćen. A la​nac is​hra​ne za​vi​si od oke​a​na.” „Če​kaj​te malo”, javi se D’Ago​sta. „Oke​an je pri​lič​no ve​li​ko me​sto.” „Okean raznosi veliki deo slatkovodnih semenki, kao i biljaka koje rastu na kopnu”, kaza Margo. „Ko zna u kojim će se sve biljkama i životinjama virus nastaniti i razmnožiti? I ako se biljka razmnoži po okeanu - ako semenke nekako stignu do ušća i močvara - to više neće biti va​žno.” Pendergast se iskobelja iz vode i prebaci biljku preko ramena, dok su nje​ni lu​ko​vi​ča​sti, umr​še​ni ko​re​no​vi, pr​lja​li nje​go​va uska ra​me​na. „Ima​mo tri sata”, reče on.

TREĆI DEO KU​ĆI​CA OD LO​BA​NJA

Moglo bi biti veoma ilustrativno videti različite slojeve podzemnog njujorškog društva na isti način na koji be se mogao videti geološki presek zemljišta ili lanac ishrane koji prikazuje zavisnost predatora od plena. Najviši u tom lancu su oni koji nastanjuju polumračan svet između podzemlja i površine; oni koji posećuju narodne kuhinje, kancelarije za socijalnu pomoć, pa čak i mesta na kojima se dobijaju jednodnevni poslovi, i koji se u tunele vraćaju da bi tamo pili ili spavali. Sledeći su stari, već naviknuti ili patološki beskućnici koji jednostavno preferiraju tamu i toplu prljavštinu podzemlja u odnosu na sunčevu svetlost, a često i smrzavajuću prljavštinu gradskih ulica. Ispod njih - često doslovno - nalaze se oni koji zloupotrebljavaju razne supstance i kriminalci koji koriste podzemlje i vozne tunele kao skrovište ili utočište. Na dnu ovog preseka nalaze se duše koje su u disfunkciji i za koje je normalni život „na površini” jednostavno postao previše složen ili bolan za podnošenje; oni su se klonili prihvatilišta za beskućnike i bežali na neka svoja mračna mesta. A naravno, tu su i ostali, koje je malo teže razvrstati, grupe koje postoje na obodu svih oviti slojeva podzemnog društva: predatori, okoreli kriminalci, vizionari, ludaci. Ova poslednja kategorija se sastoji iz sve većeg procenta beskućnika, posebno zbog iznenadnih zatvaranja mnogih mentalnih institucija po sudskoj odluci tokom po​sled​njih ne​ko​li​ko go​di​na. Sva ljudska bića imaju sklonost da se organizuju u zajednice zbog sigurnosti, odbrane i socijalne interakcije. Beskućnici - čak i oni najdublji, one najotuđenije „krtice” nisu izuzetak. Oni koji su odabrali da žive u večnom mraku, pod zemljom, ipak će formirati neka sopstvena društva i zajednice. Naravno, društvo kao pojam, ovde je varljiva odrednica kada se radi o podzemnoj populaciji. Društvo u sebi sadrži zakonitosti i red; podzemno življenje je, po definiciji, neorganizovano i entropijsko. Alijanse, grupe i zajednice se

stvaraju i nestaju nestalnošću žive. Na takvom mestu, gde je život kratak i često brutalan, a konstantno bez prirodnog osvetljenja, raskoš i udobnost civilizovanog društva lako se ras​pr​še po​put šake pe​pe​la na naj​ma​njem da​šku ve​tra. L. Hej​vard, Ka​ste i dru​štvo is​pod Men​het​na (usko​ro)

46. Hejvardova pogleda niz napušteni podzemni tunel prema svetlosti koja je po niskoj tavanici i vlažim kamenim zidovima plesala kao rotaciono svetlo nekog svetionika. Štit od pleksiglasa, koji je nosila preko ramena, bio je glomazan i težak. Sa svoje desne strane mogla je da oseti napetost policajca Karlina, kao i njegovo umirujuće prisustvo pored nje u mraku. Činilo joj se da zna znanje. Bio je svestan da je najgora stvar pod zemljom biti previše samouveren. Krtice su volele da ih se ostavi na miru. I jedina stvar koja ih je mogla uznemiriti više od prisustva jednog policajca bila je, u stvari, gomila policajaca koja se sprema da ih istera i ise​li. Spreda, tamo gde je bio Miler, čulo se mnogo smeha i žestoke priče. Odred pet je već bio isterao dve grupe beskućnika sa viših nivoa, pogranične stanovnike koji su se razbežali u strahu pred trideset i više pandura. Sad su se svi osećali kao toplo govno. Hejvardova odmahnu glavom. Tek je trebalo da se suoče sa tvrdokornim krticama. Ali nešto je tu bilo čudno. Trebalo je da bude mnogo više beskućnika u podzemnim tunelima ispod Kolumbus serkla. Hejvardova je primetila nekoliko tinjajućih vatrica, koje su nedavno bile ostavljene. To je značilo da su krtice izašle na površinu. Nije iznenađujuće, uz svu ovu buku koju su stva​ra​li. Odred je nastavio niz tunel, povremeno se zaustavljajući, dok je Miler raspoređivao manje timove da pretraže udubljenja i bočne prolaze. Hejvardova je gledala dok su se grupe kočoperno praznih ruku vraćale iz tame, šutirajući đubre i držeći svoje štitove sa strane. Vazduh je bio kužan od amonijačnih isparenja. Iako su već zašli dublje od bilo koje uobičajene ekipe za isterivanje, euforija zbog ove ekskurzije još uvek nije spla​snu​la i niko se nije ža​lio. Če​kaj da poč​nu te​ško da dišu, po​mi​sli​la je. Bočni tunel iznenada je prekinut i odred krenu, jedan po jedan, niz metalne stepenice do sledećeg nivoa. Niko izgleda nije znao gde se muva taj Mefisto, kao ni veličinu zajednice Put 666, mače primarne mete njihovog pohoda. Ali izgleda da to nikog nije zabrinjavalo. „Ma, izaći će on iz te svo​je rupe”, re​kao je Mi​ler. „Ako ga mi ne pro​na​đe​mo, gas hoće.” Dok je pratila zveket i komešanje grupe, Hejvardovu obuze osećaj kao

da tone u vruću, smrdljivu vodu. Stepenice su se završavale u napola završenom tunelu. Prastare vodovodne cevi, orošene vlagom, pokrivale su grubo isklesane kamene zidove. Ispred nje smeh se stiša u šapat i gun​đa​nje. „Pazi gde gaziš”, kaza Hejvardova, uperivši baterijsku lampu nadole. Pod tu​ne​la je bio pro​ša​ran us​kim iz​bu​še​nim ru​pa​ma. „Mrzim da koračam po ovome”, reče Karlin, a njegova ionako velika glava delovala je još veća zbog teškog šlema koji je nosio. Šutnuo je šljunak u najbližu rupu, a onda slušao sve dok se tihi odjekujući zveket nije vratio. „Sigurno ima bar trideset metara”, reče. „A bar po zvuku de​lu​je i šu​plje.” „Vidi ovo”, kaza Hej​var​do​va pri​gu​še​no, osve​tliv​ši tru​le dr​ve​ne cevi. „U najmanju ruku sto godina stare”, odgovori Karlin. „Mislim…” Hejvardova ga uhvati za ruku da ga ućutka. Meko tapkanje začulo se u pot​pu​nom mra​ku tu​ne​la. Uskomešani šapati dopreše negde iz pročelja grupe. Dok je Hejvardova osluškivala, tapkanje se ubrza, a onda uspori, prateći neki svoj ri​tam. „Ko je tamo?” po​vi​ka Mi​ler. Tihom zvuku se pridruži još jedno, dublje tapkanje, a onda još jedno, sve dok čitav tunel nije naizgled bio ispunjen nekom paklenom simfonijom. „Šta je to, do đavola?” upita Miler. Izvukao je oružje i uperio ga u prav​cu zra​ka iz svo​je ba​te​rij​ske lam​pe. „Po​li​ci​ja. Iza​đi​te!” Tapkanje je odjeknulo u nekom podsmešljivom tonu, ali niko nije istu​pio na sve​tlost lam​pe. „Džouns i Mekmahon, povedite svoje grupe napred stotinjak metara”, iz​dao je na​re​đe​nje Mi​ler. „Sta​ni​slav i Fre​de​riks, pro​ve​ri​te za​le​đe.” Hejvardova je čekala dok su male grupe nestajale u tami da bi se, ne​o​ba​vlje​na po​sla, vra​ti​le na​kon ne​ko​li​ko mi​nu​ta. „Nemojte mi reći da nema ničega!” urlao je Miler reagujući na nji​ho​vo sle​ga​nje ra​me​ni​ma. „Neko je pro​i​zveo te zvu​ke.” Tap​ka​nje se uti​ša do samo jed​nog uda​lje​nog zvu​ka. Hej​var​do​va kro​či na​pred. „To su kr​ti​ce, uda​ra​ju u cevi…” Mi​ler se na​mr​šti. „Hej​var​do​va, za​če​pi.” Hej​var​do​va je pri​me​ti​la da je pri​do​bi​la pa​žnju ostat​ka gru​pe. „Tako komuniciraju jedni s drugima, gospodine”, blago dodade

Kar​lin. Miler se okrenu, lica zamračenog i nečitljivog u pomrčini tunela. „Znaju da smo ovde”, kaza Hejvardova. „Mislim da upozoravaju okolne za​jed​ni​ce. Ša​lju sig​nal da su na​pad​nu​ti.” „Si​gur​no”, kaza Mi​ler. „Imaš te​le​pat​ske moći, na​red​ni​ce?” „Zna​te mor​ze​o​vu azbu​ku, po​ruč​ni​če?” iza​zva ga Hej​var​do​va. Miler zastade, nesiguran. A onda se glasno nasmeja. „Hejvardova sad misli da su se urođenici uzbunili.” Začuo se kratak, malodušan smeh. Usa​mlje​no tap​ka​nje se na​sta​vi. „I šta sad kaže?” upi​ta Mi​ler sar​ka​stič​no. Hej​var​do​va je oslu​ški​va​la. „Mo​bi​li​sa​li su se.” Nastupila je duža tišma, a onda Miler glasno kaza: „Kakva gomila govana.” Okrenuo se ka grupi. „Napred, trčećim korakom! I ovako smo po​tro​ši​li do​volj​no vre​me​na.” Kako je Hejvardova otvorila usta da protestuje, negde u blizini začu se mek udarac. Jedan od ljudi s pročelja se zateturao, glasno jauknuo i is​pu​stio štit. Ve​li​ki ka​men od​sko​čio je do nogu Hej​var​do​ve. „For​ma​ci​ja!” za​la​jao je Mi​ler. „Po​dig​ni​te šti​to​ve!” Desetak lampi pročešljavalo je tminu koja ih je okruživala, osvetljavalo niše i staru tavanicu. Karlin priđe povređenom policajcu. „Do​bro si?” pi​tao ga je. Pandur Mekmahon klimnu, teško dišući. „Kopile me pogodilo u sto​mak. Pan​cir je do​sta ubla​žio uda​rac.” „Po​ka​ži​te se!” vi​kao je Mi​ler. Još dva kamena doleteše iz mraka, lepršajući kroz zrake svetla kao pećinski šišmiši. Jedan se zario u prašinu na podu tunela, a drugi se uz blesak odbi od Milerove kacige. Prolomi se rika kad poručnik poče da pra​zni svo​ju sač​ma​ru, a gu​me​ne ku​gli​ce su se od​bi​ja​le od gru​be ta​va​ni​ce. Hejvardova je slušala dok je zvuk odjekivao niz tunel, konačno iščeznuvši u tišinu. Policajci su uznemireno gledali oko sebe, prebacujući se s noge na nogu, ionako prepadnuti. Ovo nije bio način da se spro​ve​de iz​ba​ci​va​nje ovo​li​kih raz​me​ra. „Gde su, do đa​vo​la?” kaza Mi​ler ni​kom odre​đe​no. Duboko udahnuvši, Hejvardova istupi. „Poručniče, trebalo bi odmah da kre​ne​mo…” Iznenada, prostor se ispuni projektilima: flaše, kamenje i zemlja

počeše da doleću iz pomrčme ispred njih - prava kiša đubreta. Policajci se sag​nu​še, po​di​gav​ši šti​to​ve da za​šti​te svo​ja lica. „Sra​nje!” začu se us​pla​hi​re​ni vri​sak. „Đu​brad ba​ca​ju gov​na na nas!” „Or​ga​ni​zuj​te se, lju​di!” po​vi​kao je Mi​ler. „Daj​te mi vezu!” Kako se Hejvardova okrenula, tražeći Karlina, začula je glas pored sebe kako kaže: „Bože, dragi”, šapatom prožetim nevericom. Hitro se okrenula i ugledala prizor od kog joj se kolena pretvoriše u pihtije: iscepana, prljava armija beskućnika kuljala je iz mračnog tunela iza njih u dobro isplaniranoj zasedi. U treperavom sjaju lampi bilo je nemoguće dobro ih prebrojati, ali Hejvardovoj se činilo da ih je na stotine: urlali su od besa i za​ma​hi​va​li gvo​zde​nim šip​ka​ma i ko​ma​di​ma ar​ma​tu​re. „Nazad!” urliknu Miler, ciljajući u rulju. „Raziđite se i pucajte!” Začuo se plotun, kratak ali neverovatno glasan u skučenom prostoru tunela. Hejvardovoj se učini kako čuje udarce gumenih metaka po mesu: nekoliko prilika iz prvog reda pade, zavijajući od bola i čupajući svoje rite, mi​sle​ći da su po​go​đe​ni. „Istrebite svinje!” jedna visoka krtica zamršene bele kose i divljeg pogleda uzviknu i rulja jurnu napred. Hejvardova je videla kako se Miler povlači u zbunjenu grupu policajaca, sipajući niz kontradiktornih komandi. Još pucnjeva se prolomilo, ali pošto su zraci baterijskih lampi divlje jurcali po zidovima i tavanici, nije bilo šanse da se bilo ko nanišani. Krtice su vrištale divljim, ćurlikajućim vriskovima od kojih su se ko​stre​ši​le ma​lje na nje​nom vra​tu. „Oh, sranje”, izusti Hejvardova u neverici, dok je gledala kako rulja na​di​re kroz tre​pe​ra​vu tamu i su​ko​blja​va se s po​li​cij​skim fa​lan​ga​ma. „S druge strane!” čula je kako jedan policajac viče. „Nadiru s druge stra​ne!” Začu se zvuk lomljenja stakla i spusti se treperava tama, prekidana samo va​trom iz cevi i, dok je ispa​lji​va​no još gu​me​nih me​ta​ka, po​me​ša​na s čudnim kricima i povicima. Hejvardova je stajala kao ukopana usred tog ha​o​sa, de​zo​ri​jen​ti​sa​na ne​do​stat​kom sve​tlo​sti, po​ku​ša​va​ju​ći da se sa​be​re. Iznenada, oseti nečiju poput zmije klizavu ruku između lopatica. Istog trenutka njena paralisanost iščeznu: bacivši štit i prebacivši težinu napred, ona prevrnu napadača preko ramena, a zatim nagazi njegov stomak čizmom. Čula je kako čovekov urlik usled bola nadjačava promuklu buku i pucnjeve oružja. Još jedna prilika trčeći iz mraka krenu

na nju i ona instinktivno zauze odbrambeni položaj: spustila se, prebacila težinu na zadnju nogu, i postavila levu ruku vertikalno, ispred svog lica. Bacila se unazad, udarivši napadača levom rukom, a onda ga obo​ri​la jed​nim ni​skim kru​žnim udar​cem no​gom. „Svetog mu sveca”, začu se Karlinov odobravajući komentar dok joj je pri​la​zio. Pomrčina je sad bila potpuna. Gotovi su ako ne obezbede neko svetlo. Hitro, Hejvardova posegnu za pojasom, pronađe sigurnosnu baklju i povuče gurtnu upaljača. Tunel se čitavom dužinom okupa zlokobnom narandžastom svetlošću. Hejvardova je zapanjeno gledala u ljude koji su se borili oko nje. Ogroman broj krtica ih je pribio uza zidove. Začuo se prasak i blesnulo je svetlo pored nje: bar je Karlin bio dovoljno priseban pa je sle​dio njen pri​mer. Hejvardova je visoko držala baklju i posmatrala borbu, tražeći način da organizuje ljudstvo. Miler se nigde nije mogao videti. Podignuvši svoj štit i izvukavši „bezbolnu palicu” iz kožnih korica, ona načini nekoliko opreznih koraka unapred. Dve krtice potrčaše k njoj, ali preciznim udarcima pendreka ona ih odbaci od sebe. Karlin je, videla je to, svojom ogromnom i pretećom pojavom u mraku, čuvao njen bok sopstvenim pendrekom i štitom. Hejvardova je znala da je veliki broj podzemnih beskućnika neuhranjen i oslabljen zbog korišćenja droge. Premda su baklje privremeno umanjile njihovu prednost, najveću opasnost pred​sta​vljao je i da​lje nji​hov zna​čaj​no veći broj. Sad su se policajci okupili oko njih dvoje, svojim štitovima stvarajući liniju duž jednog zida tunela. Hejvardova je videla da je broj krtica koje su im se približile sa zadnje strane relativno mali, ali sada su se spajale sa glavnom grupom. Policajci su se okupljali s druge strane rulje, koja se vrišteći i bacajući kamenje povlačila prema stepenicama u tamu bočnog tu​ne​la. Je​di​ni iz​laz je bio da ih za​o​bi​đu i tako ih pri​mo​ra​ju da se us​p​nu na pret​hod​ni nivo. „Za mnom!” viknula je. „Gurajte ih prema izlazu!” Povela je policajce prema desnom krilu mase, izbegavajući kamenje i flaše dok je trčala. Beskućnici nagrnuše nazad u tunel i Hejvardova im zapuca iznad glava, razbijajući im redove. Kiša đubreta malo oslabi kad je krticama počela da ponestaje municija. Vrištanje i psovanje se na mahove nastavljalo, ali njihov moral je izgleda bio poljuljan i Hejvardova je s olakšanjem

po​sma​tra​la kako se ru​lja po​vla​či u op​štem me​te​žu. Zastala je na trenutak da uhvati dah i proceni situaciju. Dva pandura su ležala na prljavom podu tunela, jedan držeći se za glavu, a drugi očigledno u nesvesti. „Karline!” pozvala ga je, klimnuvši prema po​vre​đe​nim lju​di​ma. Iznenada, začulo se glasno komešanje u redovima krtica koji su se povlačili. Hejvardova podiže baklju visoko, izvijajući vrat i tražeći izvor ove uzbune. Tamo je bio Miler, usamljen s druge strane velike grupe krtica. Sigurno je pobegao niz tunel za vreme prvog napada, a onda su ga uhva​ti​li u dru​goj za​se​di. Hejvardova ču prasak i ugleda oblak dima, bolešljivo zelen u nestalnom sjaju baklje. Miler, očigledno uspaničen, sigurno je posegnuo za su​zav​cem. Isuse, to je poslednje što nam sad treba. „Maske!” glasno je kriknula. Gas se nadimao prema njima u sporim, lenjim talasima, šireći se po podu kao otrovni tepih. Hejvardova je petljala sa svojom maskom, konačno te​sno učvr​stiv​ši či​čak-tra​ku. Miler se čučeći pojavi iz oblaka, izgledajući kao neka vanzemaljska pojava sa svojom maskom. „Bacite gas!” začula se njegova prigušena ko​man​da. „Ne!” poče da protestuje Hejvardova. „Ne ovde! Dva čoveka su po​vre​đe​na!” Krenula je napred dok je Miler, ignorišući je, zgrabio konzervu sa pojasa najbližeg policajca, izvukao osigurač i bacio je prema rulji. Hejvardova je videla kako poleću još jedna ili dve konzerve, dok su uspaničeni ljudi sledili Milerov primer. Usledilo je još prasaka i gomila krtica nestade u neprozirnom oblaku dima. Čula je kako Miler naređuje ostalim policajcima da svoje konzerve suzavca ubace u izbušene rupe na podu tunela. „Isterajte kopilad napolje”, govorio je Miler. „Ako se još njih kri​je is​pod, is​te​ra​će​mo ih ovim.” Karlin podiže pogled sa dva opružena tela policajaca. „Stanite, za​bo​ga!” rik​nuo je. Oblaci gasa su se lagano dizali, šireći se kroz čitav tunel. Svud unaokolo, panduri su klečali i ubacivali konzerve u rupe. Hejvardova je videla kako se beskućnici penju uz stepenice, pokušavajući da pobegnu od gasa.

„Vreme je isteklo!” viknuo je Miler, dok mu je visoki glas pucao. „Moramo da pobegnemo odavde!” Većini policajaca nije trebalo ovo po​na​vlja​ti i oni ne​sta​do​še u obla​ci​ma gasa. Hejvardova se nekako probila do Karlina, koji se zajedno s Mekmahonom ponovo naginjao nad ispruženom figurom. Drugi povređeni je sedeo, držeći se za stomak i povraćajući. Gas mu se lagano pri​bli​ža​vao. „Hajde da ih malo udaljimo”, kaza Hejvardova. „Ne možemo da stavimo masku ovom čoveku dok povraća” Svesni policajac lagano ustade, klateći se i držeći se za glavu. Ona ga povede dalje dok su Karlin i Mek​ma​hon no​si​li čo​ve​ka u ne​sve​sti do si​gur​ni​jeg me​sta u tu​ne​lu. „Budi se, dru​že”, kaza Kar​lin, plje​ska​ju​ći ga po obra​zu i na​gi​nju​ći se da pregleda gadnu posekotinu na čovekovom čelu. Mutni zeleni zid od gasa se pri​bli​ža​vao. Čo​ve​ko​ve oči se uz trep​ta​nje otvo​ri​še. „Do​bro si?” „Sra​nje”, kaza čo​vek po​ku​ša​va​ju​ći da sed​ne. „Jesi li do​šao sebi?” upi​ta Kar​lin. „Kako se zo​veš?” „Bil”, sti​že oteg​nut pri​gu​še​ni od​go​vor. Gas je već stigao do njih. Karlin pruži ruku i skide masku sa slu​žbe​nog po​ja​sa. „Sta​vi​ću ti sad ovo, u redu?” Čovek po imenu Bil slabašno klimnu. Karlin mu zateže masku i okre​nu pi​sak. A za​tim mu po​mo​že da se us​pra​vi na noge. „Ne mogu da ho​dam”, kaza Bil kroz ma​sku. „Osloni se na nas”, kaza mu Karlin. „Izvući ćemo te odavde.” Oblak ih je sada potpuno obavio, poput čudne zelene magle kroz koju su se probijali umirući zraci svetla. Lagano su krenuli napred, napola vukući čoveka, sve dok nisu stigli do Hejvardove, koja je upravo stavljala gasma​sku na gla​vu dru​gog po​vre​đe​nog po​li​caj​ca. „Haj​de​mo”, re​kla je. Pažljivo su se kretali kroz suzavac. Okolina je bila pusta; beskućnici su pobegli od gasa, a Miler, predvodeći grupu policajaca, otišao je za njima. Hejvardova je pokušala da uspostavi vezu uz pomoć radija, ali nije uspela da dobije nikog kroz jak statički šum. Prilično daleko od sebe, mogli su da čuju kašalj i psovke onih koji su se krili u lavirintu tunela ispod njih i koji su bili prinuđeni da izađu na površinu zbog suzavca. Sada je već videla stepenice. Protok vazduha je lagano širio gas kroz tunele i na

sledeće nivoe, ispunjavajući pravac za povlačenje. Ali Hejvardova je isto tako znala da će to primorati i ostale krtice da izađu na površinu. Bila je đa​vol​ski si​gur​na da ne želi da se na​la​zi u bli​zi​ni kad se to bude de​ša​va​lo. Kad stigoše do stepenica, Bil se iznenada presamiti izbljuvavši se u masku. Brzo se okrenuvši od drugog čoveka, Hejvardova mu snažno trgnu gas- -masku. Čoveku glava pade na grudi, a onda se naglo izvi unazad kad je osetio gas. Udovi mu se ukrutiše i on poče da se batrga, is​ko​be​ljao se iz nji​ho​vog sti​ska i pao na pod, gr​če​vi​to sti​ska​ju​ći lice. „Mo​ra​mo da ide​mo, od​mah!” Mek​ma​hon je vi​kao. „Idite vi”, kaza Hejvardova. „Neću da ostavim ovog čoveka ovde” Mekmahon je neodlučno stajao. Karlin ga je gledao. Konačno, Mek​ma​hon se na​mr​šti. „Do​bro, ja osta​jem s to​bom.” Uz Mekmahonovu pomoć Hejvardova je podigla zadihanog Bila na noge. Pribila mu je masku blizu uveta. „Ili ćeš koračati”, tiho mu je rekla, „ili ćemo se svi po​da​vi​ti. Na to se svo​di, pri​ja​te​lju moj.”

47. Krizni štab Njujorške policije bio je uživo uključen u operaciju pražnjenja rezervoara. Kad je Margo utrčala za Pendergastom i D’Agostom, primetila je nekoliko gomila komunikacione opreme koja je još uvek stajala na kolicima. Uniformisani policajci stajali su pognuti nad klupe pretrpane detaljnim mapama. Teški kablovi, obmotani izo​la​ci​o​nom tra​kom, pru​ža​li su se po podu u vidu de​be​lih cr​nih po​to​ka. Horloker i Veksi su sedeli za dugačkim stolom, leđima naslonjeni na komunikacionu opremu. Čak i s vrata Margo je mogla da vidi da su im lica mokra od znoja. Omaleni čovek sa žbunastim brkovima sedeo je za obli​žnjim kom​pju​ter​skim ter​mi​na​lom. „Šta je ovo?” upi​ta Hor​lo​ker kad su sti​gli. „Dame u vi​zi​ti?” „Gospodine”, kaza D’Agosta, „ne možete isprazniti rezervoar” Horloker iskrivi glavu. „D’Agosta, nemam sad vremena za tebe. Pune su mi ruke, i još imam onaj marš Višerove povrh sveg ovog sranja. A u međuvremenu se ispod zemlje odvija izbacivanje veka. Snage su mi razvučene kao palačinka. Zato mi molim te samo napiši pisamce, do​bro?” Za​stao je. „Šta ste ra​di​li, išli na pli​va​nje?” „Rezervoar”, kaza Pendergast, iskoračivši napred, „je ispunjen smrtonosnim lokvanjima. To je biljka koja je Mbvunu potrebna da preživi. Biljka iz koje je Kavakita dobio drogu. Upravo su spremne da izbace seme.” S ramena je skinuo blatnjavu biljku i pljesnuo je na sto. „Evo je. Kr​ca​ta je sja​jem. Sad zna​mo gde su uz​ga​ja​li svo​je za​li​he.” „Šta, do đavola?” iznenadi se Horloker. „Skidaj tu prokletu stvar s mog sto​la.” Veksi se umeša. „Hej, D’Agosta, malo pre si nas ubedio kako bi ta tvoja mala zelena čudovišta iz kanalizacije trebalo da speremo. I sad kad smo po​če​li to da ra​di​mo, ti me​njaš mi​šlje​nje. Za​bo​ra​vi.” D’Agosta je s gađenjem piljio u Veksijevo nabreklo, oznojano lice. „Glu​pa vre​ćo go​va​na. Tvo​ja je bila ide​ja da is​pra​zni​mo re​zer​vo​ar.” „Slu​šaj, po​ruč​ni​če, bo​lje pri​pa​zi…” Pendergast podiže ruku. „Gospodo, molim vas.” Okrenuo se Horlokeru. „Biće dovoljno krivice za preraspodelu malo kasnije. Problem koji imamo u ovom trenutku je da kad semenke jednom dospeju u slanu

vodu, reovirus koji sadrži drogu će se aktivirati.” Usne mu se zakratko iskriviše. „Eksperimenti doktorke Grin pokazuju da je ova droga sposobna da utiče na različite vrste živog sveta, od jednoćelijskih organizama, pa uz čitav lanac ishrane, čak do čoveka. Hoćete li da budete od​go​vor​ni za glo​bal​nu eko​lo​šku ka​ta​stro​fu?” „Ovo nije ništa drugo do velika gomila…” poče Veksi da brbija. Horloker spusti ruku na njegov rukav, a onda pogleda veliku biljku koja je natapala papire Što su se nagomilali na komandnom stolu. „Meni ne de​lu​je to​li​ko opa​sno”, kaza on. „Nema sumnje”, kaza Margo. „To je Liliceae mbwunensis. I nosi u sebi ge​net​ski pro​i​zve​de​nu mo​di​fi​ka​ci​ju mb​vun​skog re​o​vi​ru​sa.” Horloker je prvo pogledao u biljku, pa u Margo, a onda ponovo u biljku. „Mogu da shvatim vašu nesigurnost”, mirno reče Pendergast. „Mnogo toga se izdogađalo od jutrošnjeg sastanka. Sve što tražim jeste dvadeset četiri časa. Doktorka Grin će obaviti neophodne testove. Donećemo vam dokaz da je ova biljka krcata drogom. I donećemo vam dokaz da bi izlaganje slanoj vodi oslobodilo tu drogu u ekosistem. Znam da smo u pravu. Ali ako nismo, povući ću se sa slučaja i možete isprazniti re​zer​vo​ar u svo​je slo​bod​no vre​me.” „Trebalo je da se povučeš još prvog dana”, šmrknu Veksi. „Ti si FBI. Ovo čak nije ni u tvo​joj na​dle​žno​sti!” „Sad kada znamo da su proizvodnja i distribucija droge uključeni, mogu da izdejstvujem da ovo bude u mojoj nadležnosti”, ravno kaza Pen​der​gast. „I to vrlo brzo. Da li će vas to za​do​vo​lji​ti?” „Samo trenutak malo”, kaza Horloker, uputivši ledeni pogled u Veksijevom pravcu. „Nema potrebe za tim. Zašto ne bismo samo isuli jed​nu do​bru ko​li​či​nu otro​va za ko​rov?” „Ovako naprečac ne mogu da se setim nijednog herbicida koji bi pouzdano pobio sve biljke, a da ne naudi milionima stanovnika Menhetna koji zavise od ove vode”, kaza Pendergast. „Možete li vi, dok​tor​ko Grin?” „Samo tioksin”, kaza ona, napravivši pauzu da razmisli. „Ali trebalo bi dvadeset četiri sata, ako ne i četrdeset osam, da se posao završi. Veoma sporo deluje.” A onda se namršti. Tioksin. Ta reč se nedavno negde pojavila, sigurna sam. Samo gde? A onda se setila: bila je to jedna od de​li​mič​no či​tlji​vih reči iz Ka​va​ki​ti​ne spa​lje​ne sve​ske.

„Pa, u svakom slučaju, bilo bi bolje da ga onda izlijemo u rezervoar.” Horloker zakoluta očima. „Moraću da uzbunim Društvo za zaštitu okoline. Isuse, ovo se polako pretvara u jedno veliko sranje.” Margo vide njegov pogled na preplašenog čoveka što je sedeo za pokrajnom radnom stanicom, još uvek pognutog nad svojim monitorom i sa previše kon​cen​tri​sa​nim iz​ra​zom na licu. „Sten!” Čo​vek se pre​pa​de. „Sten, mislim da bi bilo bolje da obustaviš sekvenciju pražnjenja”, Horloker kaza uz uzdah. „Bar dok ne shvatimo šta se događa. Veksi, okre​ni Ma​ster​sa. Kaži mu da na​sta​vi sa iz​ba​ci​va​njem, ali ga oba​ve​sti da će bes​kuć​ni​ke mo​ra​ti da drži na ledu bar još do​dat​nih dva​de​set če​ti​ri sata.” Mar​go je po​sma​tra​la dok je čo​ve​ko​vo lice gu​bi​lo boju. Hor​lo​ker se okre​nu pre​ma in​že​nje​ru. „Čuo si me, Dafi?” pi​tao je. „Ne mogu to da uradim, gospodine”, čovek po imenu Dafi kaza naj​ti​šim mo​gu​ćim gla​som. Usle​di​la je ti​ši​na. „Šta?” upi​ta Pen​der​gast. Gledajući izraz na Pendergastovom licu, Margo oseti kako je prožima strah. Ona je pretpostavila da njihov najveći problem predstavlja ube​đi​va​nje Hor​lo​ke​ra. „Šta hoćeš da kažeš?” eksplodirao je Horloker. „Samo kaži kom​pju​te​ru da pre​ki​ne.” „Ne ide to tako”, kaza Dafi. „Kao što sam objasnio ovde prisutnom kapetanu Veksiju, jednom kada se sekvenca inicira sve obavlja sama gravitacija. Nebrojene tone vode upravo se kreću kroz sistem. Hidraulika je sva au​to​ma​ti​zo​va​na, i…” Hor​lo​ker uda​ri ru​kom po sto​lu. „O čemu ti, jebo te, pri​čaš?” „Ne mogu da zaustavim to pomoću kompjutera”, stiže prigušeni od​go​vor. „Ni​šta mi nije re​kao o tome”, cvi​lio je Vek​si. „Ku​nem se…” Horloker ga ućutka surovim pogledom. Snižavajući glas, okrenuo se inženjeru. „Ne želim da slušam šta sve ne možeš da uradiš. Samo mi kaži šta mo​žeš.” „Pa”, nerado kaza Dafi, „neko bi mogao da ode ispod glavne skretnice i za​tvo​ri ven​ti​le ma​nu​el​no. Ali to bi mo​glo biti opa​sno. Ne ve​ru​jem da su te

manuelne premosnice korišćene otkad je pušten u rad automatizovani sistem. Prošlo je najmanje deset godina. I možete da zaboravite na zaustavljanje dotoka u rezervoar. Već imamo jednu cev od dva i po metra koja dovodi milione kubnih metara vode iz gornjeg sliva. Čak i ako uspete manuelno da zatvorite ventile, nećete uspeti da zaustavite vodu. Kad uđe u rezervoar sa severa, podići će nivo vode i preliće se preko oba​la. Sve će se samo iz​li​ti u Cen​tral park i…” „Ma ne zanima me čak i da napravimo jezero. Povedi Veksija, uzmi sve koji su ti po​treb​ni i oba​vi to.” „Ali, gospodine”, kaza Veksi, razrogačivši oči, „mislim da bi bilo bolje ako bi​ste…” ali glas jed​no​stav​no iš​če​znu. Dafi je petljao nešto rukama uprazno. „Veoma je teško pristupiti tamo dole”, brbljao je. „Direktno je ispod rezervoara, poduprto samo nekim sple​tom cevi i ven​ti​la, a na​i​la​zi voda i neko bi mo​gao da se po​vre​di…” „Dafi?” prekide ga Horloker. „Gubi se odavde i zatvaraj te ventile. Ja​sno?” „Da”, kaza Dafi, lica ble​đeg no ikad. Horloker se okrenu Veksiju. „Ti si ovo započeo. Ti ga i završi. Imaš neka pi​ta​nja?” „Da, go​spo​di​ne”, kaza Vek​si. „Koja?” „Mi​slim, ne, go​spo​di​ne.” Usle​di​la je ti​šma. Niko se nije ni po​me​rio. „Onda mr​daj​te te gu​zi​ce odav​de!” rik​nuo je Hor​lo​ker. Margo kroči u stranu dok se Veksi uspravljao na noge i nerado kretao za Da​fi​jem.

48. Ulaz u Vinski podrum - jedan od novijih elegantnih podrumskih klubova koji su počeli da niču po Menhetnu u poslednjih godinu dana - bio je samo nešto više od uskog art deko prolaza, smeštenog kao neki dodatak u donji levi ugao fasade Hempšir hausa. Sa svog odličnog položaja pored vrata, Smitbek je mogao da vidi more od glava, koje se prostiralo na istok i na zapad niz aveniju, prekinuto samo prastarim ginko stablima koja su oivičavala ulaz u Central park. Mnogi ljudi su bili pognuti u tihoj počasti. Drugi - mladi ljudi u posuvraćenim belim pamučnim košuljama i otpuštenim kravatama - pili su pivo iz papirnih kesa i međusobno se pozdravljali visoko podignutim dlanovima. U drugom redu primetio je jednu devojku koja je držala poster s natpisom PAMELA, NIKADA TE NEĆEMO ZABORAVITI. Jedna suza joj se kotrljala niz obraz. Smitbek nije mogao da ne primeti da je slobodnom rukom devojka držala primerak njegovog najnovijeg članka. Kako je tišina padala po najbližim redovima, Smitbek je u daljini mogao da čuje povike i krike učesnika kako se mešaju sa još daljim pucketanjem megafona, zavijanjem sirena i tru​blje​njem au​to​mo​bi​la. Pored njega, gospođa Višer je upravo stavljala sveću pored velikog portreta svoje kćeri. Ruka joj je bila mirna, ali plamen je divlje treperio na hladnom noćnom povetarcu. Tišina je bivala sve dublja kako je ona kleknula da se sama pomoli. Zatim je ustala i krenula prema velikoj gomili cveća, dozvolivši nekolicini prijatelja da se pomere unapred i stave svoje sveće pored njene. Minut je prošao, a onda još jedan. Gospođa Višer je poslednji put pogledala fotografiju, sada uokvirenu pravom grivnom od sveća. Na trenutak se učinilo da se zateturala i Smitbek je hitro uhvati za ruku. Pogledala je u njega, trepćući iznenađeno, i kao da je na trenutak zaboravila gde je. Zatim iz njenih očiju nestade taj izgubljeni pogled i ona ga čvrsto stisnu, na momenat čak bol​no, ali ga na kra​ju pu​sti i okre​nu se pre​ma masi. „Želim da izrazim svoje saučešće”, jasno je rekla, „svim majkama koje su izgubile decu zbog kriminala, zbog ubistava i zbog bolesti koje su pri​ti​snu​le ovaj grad i ovu ze​mlju. To je sve.” Brojne televizijske kamere uspele su da se probiju do pročelja gužve,

ali gospođa Višer jednostavno i prkosno podiže svoju ruku. „U Zapadni Cen​tral park!” po​vi​ka​ia je. „Na Ve​li​ki trav​njak!” Smitbek se držao u njenoj blizini dok je gomila kretala na zapad, pokrenuta kao nekim unutrašnjim motorom. Uprkos svom piću koje su konzumirali neki od mlađih učesnika marša, sve se činilo kao da je pod kontrolom. Skoro kao da su učesnici imali svest o tome da učestvuju u jednom nezaboravnom događaju. Prošli su Sedmu aveniju: neprekinutu crvenu nit svetala, potpuno nepokretnu, koja se pružala skoro do granice vida. Zvuci policijskih i automobilskih sirena bili su sada jedan neprekidan i dug jauk, konstantna pozadinska buka koja je dopirala iz svih pravaca. Smitbek zaostade na momenat kako bi pogledao vremenski raspored Posta> nagazivši ručno pravljene cipele vikonta Adaira u tom pokretu. Skoro devet i trideset. Tačno na vreme. Još tri stanice duž či​ta​vog Cen​tral par​ka. A onda će ući u nje​ga za za​vr​šno po​noć​no bde​nje. Dok su pravili veliki krug oko Kolumbus serkla, Smitbek baci pogled prema Brodveju, dubokoj sivoj brazgotini posred dugačkog reda zgrada. Tu se policija već brže kretala, a on uoči da je kolovoz prema jugu zabarikadiran i pust skroz do Tajms skvera, začudno prazan, s pločnikom koji se blistao u crnoj nijansi pod nebrojenim uličnim lampama. Nekoliko pandura i službenih automobila čuvali su najudaljeniji kraj; ostatak policijskih snaga se verovatno još uvek mobilisao, upinjući se da pronađe način da iskontroliše saobraćaj i spreči da protestni marš postane još veći. Možda zato većina njih još uvek nije bila pristigla na lice mesta. Odmahnuo je glavom, zapanjen kako je jedna tako sićušna žena uspela da bukvalno blokira čitav centar grada. Jednostavno nisu smeli da je posle ovoga ignorišu. Kao ni njegove članke, kad je već kod toga. Sve je već bio isplanirao. Prvo, temeljan izveštaj sa ovog događaja, ispisan doslovce pored gospođe Višer, ali, prirodno, iz njegovog ličnog i posebnog ugla. Pa onda serija prikaza, intervjua i nekoliko slavopoja, sve do konačne knjige. Sve se zbraja na nekoliko miliona dolara honorara za domaća tvrda izdanja, možda dva puta toliko za meka, a prodaja prava stran​ci​ma do​ne​će bar… Njegove proračune prekinula je neka neobična tutnjava. Prestala je, a onda ponovo počela, toliko duboka da se činila više kao neka vibracija nego zvuk. Nivo buke oko njega časkom opade: izgleda da su poput njega i drugi to čuli. Iznenada, dva bloka niže, na dugom i praznom Brodveju,

Smitbek ugleda kako se šaht podiže sa asfaka i pada na ulicu. Oblak nečega što je podsećalo na paru, pokulja uvis, a zatim jedan neverovatno prljav čovek izađe odatle, kijajući i kašljući pod jarkim svetlom, u zaprljanim ritama koje su vrećasto lepršale oko njegovih udova. Na trenutak, Smitbeku se učini da je to Zaštitnik, onaj ukleti čovek koji ga je odveo do Mefista. Zatim još jedna prilika izađe iz te rupe, s velikom posekotinom na čelu iz koje je liptala krv; za njim izađe još jedan, a onda još je​dan. Smitbek pored sebe jasno ču kako neko uzdiše. Okrenuo se i video gospođu Višer kako zastaje, piljeći u pravcu ovih ljudi divljeg izgleda. Brzo joj se pri​ma​kao. „Šta je ovo?” upi​ta ona sko​ro šap​ću​ći. Odjednom, još jedan šaht se otvori uz tresak, ovaj put bliže povorci, i gomila suvonjavih prilika uspentra se iz rupe, dezorijentisana, kašljući. Smitbek je s nevericom blenuo u kaljavu grupu ljudi, ne mogavši da razlikuje ni dob, kao ni pol, pod njihovom zamršenom kosom i skorenom prljavštinom. Neki su u rukama imali cevi ili krive šipke od armature, a ostali su držali palice ili polomljene pendreke. Jedan je nosio ono što je izgledalo kao ganc-nova policijska šapka. Grupa učesnika marša, najbliža Brodveju, zaustavila se i zurila u ovaj prizor. Smitbek je čuo neki dubok, potmuli zvuk: zabrinuto mrmljanje starijih, elegantno obučenih ljudi, i ruganje i podsmeh mlađih, kancelarijskih mangupa i mastiljara. Oblak zelene magle izlete iz metro stanice pod Serklom i još beskućnika žurno se pope uza stepenice. Još nekoliko njih uspentralo se iz rupa i podzemne, i dronjava armija poče da se gomila uz trepćuću zbu​nje​nost koja se ve​o​ma brzo pre​tvo​ri​la u ne​pri​ja​telj​stvo. Jedan od odrpanaca krenu napred, piljeći u prednje redove učesnika marša. Potom je otvorio usta i s dugačkim komadom armature, koji je poput motke podigao visoko iznad glave, neartikulisano riknuo u fru​stra​ci​ji i besu. Glasan urlik se prolomi iz grla beskućnika, koji podignuše ruke kao odgovor na ovaj zov. Smitbek je video da svaka ruka nešto drži kamenje, komade cementa i gvožđa. Mnogi su imali posekotine i masnice. Izgledalo je kao da se pripremaju za borbu - ili da su se upravo vra​ti​li iz jed​ne. Šta je, do đavola, ovo? pomisli Smitbek. Odakle dolaze svi ovi tipovi?

Na trenutak se zapitao da nije u pitanju neka organizovana masovna pljačka. A onda se setio onoga što mu je Mefisto rekao dok je čučao tamo dole u mra​ku: pro​na​ći ćemo na​čin da se naš glas čuje. Ne sad, po​mi​slio je, Ovo je naj​go​ri mo​gu​ći tre​nu​tak. Pramen dima se približi i nekoliko najbližih učesnika poče da se guši i dahće. Istog časa, Smitbeka oči počeše bolno da peku i on shvati da je ono za šta je mislio da je para u stvari suzavac. Nešto niže niz pusti Brodvej video je nešto što je izgledalo kao mala grupa policajaca - plavih uniformi iscepanih i garavih - kako se s mukom penje uz stepenice a onda, teturajući se, odlazi u pravcu udaljenih službenih vozila. Sranje, ne​što ve​li​ko se do​go​di​lo tamo dole, po​mi​slio je. „Gde je Me​fi​sto?” je​dan od bes​kuć​ni​ka po​vi​ka. Dru​gi glas mu od​go​vo​ri. „Čuo sam da su ga tu​kli!” Gomila je postajala sve nervoznija. „Prokleti panduri!” neko viknu. „Kla​dim se da su ga pre​mla​ti​li!” „Šta ove protuve uopšte traže ovde?” Smitbek ču neki mlađi glas iza sebe. „Ne znam”, usledio je odgovor. „Prekasno je da bi išli da unovčavaju ček so​ci​jal​ne po​mo​ći.” Čuo se smeh i ru​ga​nje. „Mefisto!” Dronjava gomila ispred njih je počela da doziva. „Gde je Me​fi​sto?” „Ti ma​mo​je​bi su ga si​gur​no ubi​li!” Počelo je neko komešanje među učesnicima marša s one strane ulice bliže parku i Smitbek se okrenu i ugleda kako veliku rešetku na ulazu u pod​zem​nu že​le​zni​cu iz​bi​ja​ju bes​kuć​ni​ci ro​je​ći se iz pod​ze​mlja. „Ubi​jen!” je​dan od odr​pa​na​ca je vri​štao. „Kuč​ki​ni si​no​vi su ga ubi​li!” Čovek koji je istupio ispred gomile pretio je armaturom. „Neće se iz​vu​ći s tim! Ovog puta neće, ne!” Po​di​gao je ruku. „Ma​mo​je​bi su ba​ci​li su​za​vac na nas!” uz​vik​nuo je. Is​ce​pa​na ru​lja je di​vlje ur​lik​nu​la u znak po​dr​ške. „Uni​šti​li su naše do​mo​ve!” Još je​dan po​klič raz​le​že se po ru​lji.. „Sad ćemo mi uništiti njihove!” Zavrljačio je komad armature prema staklenom izlogu obližnje banke. Usledio je zvuk lomljenja stakla, dok je šipka proletala kroz izlog i padala u predvorje. Oglasio se alarm, brzo ugu​šen oke​a​nom okol​ne buke.

„Hej!” neko pored Smitbeka povika. „Jeste li videli šta je šupčina ura​di​la?” Rulja beskućnika vrišteći poče da baca kišu projektila prema zgradama na Brodveju. Smitbek, pogledavši na jednu i drugu stranu avenije, ugleda kako ih sve više i više izlazi iz rupa u asfaltu, ventilacionih otvora i izlaza iz metroa, puneći Brodvej i Zapadni Central park svojim nekontrolisanim divljanjem. Iznad njihovih povika uspeo je da čuje slabo, ali nepopustljivo, zavijanje vozila hitne pomoći. Tamni ploč​nik bli​stao je od bez​broj​nih kr​ho​ti​na slo​mlje​nog sta​kla. Poskočio je od iznenađenja kad je pojačani glas gospođe Višer počeo da odzvanja. Uzela je megafon i okrenula se prema učesnicima marša. „Vidite li ovo?” vikala je, dok joj se glas odbijao od visokih fasada i kotrljao u tamu, u tihi park koji se nalazio iza. „Ovi ljudi nameravaju da uni​šte upra​vo ono što po​ku​ša​va​mo da od​bra​ni​mo!” Besni pokliči počeše da se razležu svud oko nje. Smitbek se osvrtao. Video je veliku grupu starijih učesnika - originalnih pratilaca gospođe Višer - kako razgovaraju među sobom i pokazuju prema Petoj aveniji i Zapadnom Central parku, udaljavajući se žurno od predstojeće konfrontacije. Ostali - mlađi, grublji članovi - jarosno su urlali i kretali se pre​ma pro​če​lju. Televizijske kamere su se muvale unaokolo, neke uperene u gospođu Višer, a druge u rulju beskućnika koja se sada već kretala ulicom, prikupljajući nove projektile iz kanti za đubre i kontejnera, izražavajući svoj gnev i pr​kos. Gospođa Višer pogleda po moru učesnika protestnog marša, nakratko šireći ruke, a onda ih ponovo skupljajući kao da saziva grupu iza svog stega. „Pogledajte ovaj ološ! Zar ćemo dozvoliti da se ovo dogodi večeras, od svih noći baš večeras?” Gledala je u masu, napola ih pitajući, napola moleći, dok se napeta tišina nakupljala. Prednji redovi beskućnika zaustavili su svoje divljanje ometeni tutnjavom koja se razlegala iz de​se​tak zvuč​ni​ka. „Nema šan​se!” ne​ra​zgo​vet​no je vi​kao neki mla​đi glas. Uz mešavinu poštovanja i bojazni, Smitbek je posmatrao kako, veoma lagano, gospođa Višer podiže jednu ruku iznad glave. A onda, zapovednički ozbiljno, spusti je dole, pokazujući manikiranim prstom pravo prema sve zbijenijim redovima beskućnika. „Ovo su ljudi koji će

uništiti naš grad!” Iako joj je glas bio postojan, Smitbek oseti blagi na​go​ve​štaj hi​ste​ri​je. „Pogledajte ove protuve!” vrisnuo je jedan mlađi čovek, proguravši se u prednji red učesnika. Bučna skupina poče da se gomila iza njega, deset koraka od sada utihnulih redova beskućnika. „Nađi posao, šupčino!” do​ba​cio je su​par​nič​kom pred​vod​ni​ku. Re​do​vi kr​ti​ca za​pa​do​še u mr​tvač​ku, pre​te​ću ti​ši​nu. „Misliš da sam dužan da se razbijam od posla i plaćam porez da bi ti mo​gao da len​ča​riš?” vri​štao je. Lju​ti​ti ža​gor pre​pla​vi gru​pu bes​kuć​ni​ka. „Zašto ne uradiš nešto za svoju zemlju, umesto što je samo koristiš?” vikao je čovek, napravivši korak prema vođi i pljunuvši na zemlju. „Ti, bes​kuć​no gov​no.” Uz​vi​ci odo​bra​va​nja za​ču​še se iz go​mi​le uče​sni​ka mar​ša. Beskućnik napravi korak napred, mašući patrljkom koji je nekada predstavljao njegovu levu ruku. „Vidi šta sam uradio za svoju zemlju!” kriknuo je, dok mu je glas pucao. „Dao sam joj sve.” Patrljak se pomerao napred-natrag i on se okrenu prema mladiću lica izobličenog od gneva. „Ču Lai, jesi li ikada čuo za to?” Ljudi-krtice krenuše napred, uz besni po​klič koji je brzo ras​tao. Smitbek pogleda u gospođu Višer. Njeno lice je još uvek bilo poput očvrsle i hladne maske dok je zurila u beskućnike. Shvatio je, uz sve veću nevericu, da ona stvarno veruje kako su ovi ljudi njihovi pravi ne​pri​ja​te​lji. „Po​lju​bi me u dupe, so​ci​jal​na kr​vo​pi​jo!” pi​ja​ni glas je do​ba​cio. „Idi pljačkaj liberale!” viknuo je jedan krupan mladić, uz provalu hra​pa​vog sme​ha. „Ubili su mog brata!” jedna visoka, mršava krtica je jarosno rekla. „Raznet je za svoju zemlju: Fon Mak Hil, 2. avgusta, 1969.” Istupio je napred, naglo podigavši srednji prst prema krupnom mladiću. „Eto ti tvo​ja ze​mlja, ta​ri​gu​zu.” „Šteta što nisu obavili posao do kraja i razneli i tvoju guzicu!” pijani čo​vek je uz​vra​tio. „Ima​li bi​smo jed​nu ma​nje pro​tu​vu na na​šim uli​ca​ma!” Jedna flaša polete iz uzavrele mase beskućnika i pogodi mladića pravo u glavu. On se zatetura unazad posrćući, u isto vreme podignuvši ruke pre​ma krvi koja mu je po​te​kla iz čela.

U tom trenutku masa kao da je eksplodirala. Uz neartikulisani krik mladići jurnuše prema beskućnicima. Smitbek neobuzdano poče da se okreće oko sebe. Stariji učesnici su nestali, ostavivši samo podivljale i pijane. Osetio se zatočenim dok su mlađi učesnici, uz besne pokliče, jurišali pravo prema prvoj liniji beskućnika. Okrenut oko sebe i privremeno dezorijentisan, panično je tražio gospođu Višer i njenu prat​nju, ali i oni behu ne​sta​li. Opirao se, ali ga je talas plime poneo napred. Iznad krika gomile uspeo je da čuje grozni zvuk drveta koje udara u kost i pesnice koje se zarivaju u meso. Krici bola i gneva počeše da se mešaju s povicima. Neko ga je veoma snažno udario po ramenima i on pade na kolena instinktivno štiteći glavu. Krajičkom oka je video kako mu rikorder klizi po pločniku, šutnut u stranu, a zatim i kako je smrvljen nebrojenim stopalima. Pokušao je da se pridigne, ali se onda ponovo sagnuo kad je komad betona poleteo u njegovom pravcu. Bilo je zapanjujuće koliko je brzo haos is​pu​nio za​mra​če​ne uli​ce. Svi su pokušavali da dokuče šta je to beskućnike u toliko velikom broju primoralo da izađu na površinu: Smitbek je samo znao da su, odjednom, obe strane videle ovu drugu kao samo otelotvorenje đavola. Men​ta​li​tet mase je pre​vla​dao. Po​di​gao se na ko​le​na i une​zve​re​no gle​dao oko sebe, dok su ga uda​ra​li i gurali u svim pravcima. Protestni marš se rasturio. Međutim, njegova priča se i dalje mogla spasti; možda čak i više od toga, ako je ova pobuna velika koliko mu se čini. Ali morao je da pobegne od svetine i pronađe neku uzvisinu odakle bi mogao da stekne pravi uvid u situaciju. Brzo je pogledao prema severu, prema parku. Iznad mora podignutih pesnica i močuga video je bronzanu statuu Šekspira koja je spokojno gledala sav taj haos. Držeći se nisko, počeo je da se gura prema njoj. Jedan okati beskućnik bacio se na njega, vrišteći i preteći podižući praznu pivsku bocu. Instinktivno je izbacio pesnicu i prilika pade, držeći se za stomak. Iznenadivši se, Smitbek vide da je u pitanju žena. „Izvin’te, gospođo”, pro​mr​mljao je dok se uda​lja​vao. Srča i krhotine krckale su pod njegovim nogama dok se kretao niz Južni Central park. Gurnuo je jednog pijanca u stranu, progurao se kroz grupu vrištećih mladića u skupim ali iscepanim odelima i stigao do tro​to​a​ra s dru​ge stra​ne.

Tu, na obodu gužve, bilo je mnogo tiše. Izbegavajući lepak za golubove, popeo se na postolje statue i uhvatio se za rubove Šekspirove odeće. Zatim se podigao uhvativši se za njegovu ruku, potom na bron​za​nu knji​gu i po​sle toga na bar​do​va ši​ro​ka ra​me​na. Bio je to prizor od kog zastaje dah. Masa se proširila na nekoliko blokova Brodveja i Južnog Central parka. Beskućnici su još uvek nadirali iz pravca stanice Kolumbus serkla i iz rešetki i ventilacionih otvora duž ivice parka. Nije znao da postoji toliko mnogo beskućnika na čitavom svetu, a ni toliko pijanih japija, kad je već kod toga. Video je starije učesnike marša, glavne čuvare „Preotmimo svoj grad”, kako se u pravilnim redovima udaljavaju od rulje što je moguće dalje, očajnički pokušavajući da zaustave neki taksi. Oko njega, veliki broj ljudi se komešao i razilazio. Užasnut, zaprepašćeno je posmatrao leteće projektile, pesničenja i borbe močugama. Već je dosta ljudi ležalo po zemlji, u nesvesti, ih čak i nešto gore. Krv se mešala sa staklom, betonom i krhotinama što su bukvalno prekrivale ulice. U isto vreme, najveći deo rulje samo je vrištao, gurao se i prsio - mnogo lajanja, ali bez ujeda. Odredi policije su konačno počeli da dele masu, ali nije ih bilo dovoljno, a i rulja se već kretala prema parku gde će je biti još teže kon​tro​li​sa​ti. Gde su svi ti pan​du​ri? po​no​vo je po​mi​slio Smit​bek. Uprkos užasu i gađenju, jedan njegov tajni mali deo bio je prožet pulsirajućim ushićenjem: kakva će to biti priča. Oči su mu se naprezale pokušavajući da u tami te prizore utisnu u um koji je već sastavljao uvodnik. Beskućna gomila sticala je blagu prednost, vrišteći u pravednom gnevu, ipotiskivala je redove učesnika marša prema južnom obodu parka. Iako je veliki broj krtica bez sumnje bio oslabljen zbog loših uslova života, očigledno su mnogo više znali o borbi na ulici od svojih protivnika. Izvestan broj televizijskih kamera razbila je rulja, a ekipe koje su ostale držale su se iza zaštitničkih prvih redova, s reflektorima koji su bleštali iz mraka. Drugi su visili preko ivica krovova obli​žnjih zgra​da s du​gač​kim objek​ti​vi​ma, po​li​va​ju​ći na​ru​ši​o​ce jav​nog reda ave​tinj​ski be​lim sve​tlom. Obližnja plava mrlja u moru ljudi privuče njegovu pažnju. Pogledao je nadole i ugledao malu grupu policajaca koja se probijala kroz gužvu, dok su im pendreci sevali. Usred te grupe nalazio se jedan preplašeni civil žbunastih brkova i jedan gojazni, oznojani lik kog je prepoznao kao

ka​pe​ta​na Vek​si​ja. Smitbek je zaintrigirano posmatrao kako se grupa probija kroz buntovnike. Nešto čudno se dešavalo. A onda je shvatio o čemu je reč: ovi panduri ništa nisu činili da zaustave tuču ili da kontrolišu gužvu. Ne, izgleda da su štitili dva čoveka u sredini, Veksija i tog drugog tipa. Dok je gledao, ekipa policajaca je stigla do pločnika i kroz kameni ulaz utrčala u park. Očigledno su bili u nekakvoj misiji: uputili su se na neko posebno me​sto i to u žur​bi. Ali kakva je to misija, mislio je Smitbek, važnija od zaustavljanja ove po​bu​ne? Ostao je tako nekoliko trenutaka, ukrućeno stojeći na Šekspirovim ramenima, u agoniji neodlučnosti. Zatim je, veoma hitro, skliznuo sa statue, preskočio niski kameni zid i potrčao za onom grupom u sve​o​bu​zi​ma​ju​ću tamu Cen​tral par​ka.

49. D’Agosta izvadi neupaljenu cigaru iz usta, skide vlakno duvana sa jezika i s gađenjem pogleda natopljeni kraj cigare. Margo ga je gledala dok je tapkao po džepovima tražeći ime da je upali, a onda, ne našavši ništa, uhvati njen pogled i podiže jednu obrvu nemo joj postavivši pitanje. Ona odmahnu glavom. D’Agosta se okrenu prema Horlokeru, otvori usta da nešto kaže, a onda odustade od toga. Šef je imao portabl radio-vezu pri​le​plje​nu za jed​no uho i nije iz​gle​dao pre​te​ra​no sreć​no. „Mi​zne​ru?” ur​lao je. „Mi​zne​ru! Ču​ješ li?” Usledilo je tiho, poduže kreštanje za koje je Margo pretpostavila da je Mi​zne​rov glas. „Ma sa​vla​daj i pri​ve​di…” poče Hor​lo​ker. Još ti​hog kre​šta​nja. „Pet stotina? Iz podzemlja? Slušaj, Mizneru, ne prosipaj mi ta sranja. Za​što se nisu ukr​ca​li u au​to​bu​se?” Horloker ponovo zaćuta kako bi slušao. Krajičkom oka primetila je kako Pendergast sedi na ivici stola, naslonjen na mobilnu radio-stanicu, na​i​zgled za​du​bljen u pri​me​rak Po​li​cij​skih no​vi​na. „Interventne jedinice, suzavac, jebe mi se kako ćeš to… učesnici marša? Kako to misliš, biju se s učesnicima protesta?” Spustio je telefon, pogledao u njega kao da ne veruje, a onda ga podigao do drugog uha. „Ne, za ime sveta, nemoj da koristiš gas u blizini učesnika. Slušaj, najveći delovi Dvadesete i Dvadeset druge su pod zemljom, Trideset prva drži kontrolne punktove, Aptaun je potpuno otvoren kao… ne, zaboravi, kaži Perilou da želim hitan sastanak sa svim zamenicima za pet minuta. Dovedi i ljude iz perifernih kvartova, i one van dužnosti, saobraćajce, koga god se setiš. Potrebni su nam dodatni ljudi tamo, jesi li me ra​zu​meo?” Udario je besno po telefonu i posegnuo za drugim koji je stajao na stolu ispred njega. „Kertise, daj mi guvernerovu kancelariju na vezu. Evakuacija je krenula na jug, a neki od podzemnih beskućnika koje smo čistili iz oblasti parka su počeli da se bune. Naleteli su pravo na onaj protestni marš na Južni Central park. Moraćemo da pozovemo i teritorijalce. Zatim kontaktiraj Mastersa, trebaće nam i jedan taktički

helikopter, za svaki slučaj. Kaži mu da pokrene interventna vozila iz oružarnice s Leksington avenije. Ne… zaboravi, možda neće uspeti da se probiju. Pozovi podstanicu kod parka. A ja ću lično nazvati gra​do​na​čel​ni​ka.” Spustio je slušalicu, ali ovaj put mnogo sporije. Jedna graška znoja lagano mu se spuštala niz čelo, koje je od crvene dobilo sivu nijansu za svega nekoliko trenutaka. Horloker je gledao po Komandnom centru, naizgled slep za užurbane pandure, puckanje predajnika na svim ka​na​li​ma. Za Mar​go je iz​gle​dao kao čo​vek čiji se svet iz​ne​na​da uru​šio. Pendergast je pažljivo složio Novine i spustio ih na sto pored sebe. Za​tim se nagnuo na​pred, gla​de​ći ble​do​pla​vu kosu pr​sti​ma de​sne ruke. „Ne​što sam raz​mi​šljao”, po​čeo je sko​ro ne​haj​no. Uh-uh, po​mi​sli​la je Mar​go. Pendergast je klizio napred sve dok nije stao sučelice šefa. „Mislim da je situacija jednostavno previše opasna da bi bila prepuštena samo jed​nom čo​ve​ku.” Horloker na trenutak sklopi oči. A onda, kao da čini nadljudski napor, otvo​ri ih kako bi po​gle​dao Pen​der​ga​sto​vo bla​že​no lice. „O čemu vi to, do đa​vo​la, pri​ča​te?” pi​tao je. „Oslanjamo se na štitonošu Veksija da ručno zatvori ventile re​zer​vo​a​ra i za​u​sta​vi pra​žnje​nje.” „Pa?” Pendergast postavi prst na usnu, kao da se sprema da saopšti neku tajnu. „Ne bih da budem netaktičan, ali kapetan Veksi se nije baš dokazao kao - pa, najpouzdaniji potrčko. Ako ne uspe, katastrofa će biti potpuna. Mbvunski lokvanji će biti isprani kroz Astor tunele pravo u otvoreno more. Kada jednom budu izloženi slanoj vodi, reovirus će biti oslo​bo​đen. I zna​čaj​no bi mo​gao da iz​me​ni eko​lo​gi​ju oke​a​na.” „Čak i više od toga”, Margo ču sebe samu kako se nadovezuje. „Mo​gao bi da se uba​ci u la​nac is​hra​ne, a oda​tle…” Za​ne​me​la je. „Već sam čuo ovu priču”, kaza Horloker. „Ništa nije bolja po drugi put. Koja je po​en​ta?” „Ono što Biro na​zi​va po​sled​nja op​ci​ja”, kaza Pen​der​gast. Horloker otvori usta da progovori baš u trenutku kada je jedan uniformisani policajac nešto počeo da signalizira sa komandnog stola. „Ka​pe​tan Vek​si za vas, go​spo​di​ne. Pre​spo​ji​ću ga na slo​bod​nu li​ni​ju.”

Horloker ponovo podiže slušalicu. „Veksi, u kom si stadijumu?” Ćutao je i slušao. „Glasnije, ne čujem te. Šta? Kako to misliš nisi siguran? Pa, sredi to, proklet bio! Slušaj, daj Dafija. Veksi, čuješ li me? Pre​ki​daš mi se. Vek​si? Vek​si!” Zalupio je slušalicu u ležište uz rasprskavajući tresak. „Daj Veksija po​no​vo na vezu!” ur​lik​nuo je. „Mogu li da nastavim?” upita Pendergast. „Ako je ono što sam upravo čuo ikakav znak, onda vremena nema. Zato ću biti kratak. Ako Veksi ne uspe i rezervoar se isprazni, moramo imati rezervni plan da sprečimo da bilj​ke ne do​spe​ju u Had​son.” „Kako ćemo to da uradimo, do đavola?” upita D’Agosta. „Skoro je de​set sati. Re​zer​vo​ar će po​če​ti da se pra​zni za ne​što više od dva časa.” „Možemo li ikako samo da sprečimo biljke da ne odu?” upita Margo. „Da sta​vi​mo neke fil​te​re pre​ko iz​la​znih cevi ili ne​što slič​no?” „Interesantna ideja, doktorko Grin”, kaza Pendergast, bacivši prema njoj pogled svojim bledim očima. Nakratko je zastao. „Čini mi se da bi filteri od pet mikrona bih sasvim dovoljni. Ali gde da ih nađemo i to još standardnih dimenzija? I šta ćemo sa čvrstoćom koja je potrebna da izdrži strahoviti pritisak vode? I kako ćemo biti sigurni da smo pronašli sve odvode?” Odmahnuo je glavom. „Bojim se da je brizantni eksploziv jedino rešenje koje vreme dozvoljava, da zapečatimo sve izlaze iz Astor tunela. Proučio sam mape. Desetak dobro postavljenih punjenja C-4, tre​ba​lo bi da bude do​volj​no.” Hor​lo​ker se okre​nu pre​ma Pen​der​ga​stu. „Ti si lud”, re​kao je suvo. Začulo se neko komešanje od ulaza prema sredini i Margo se okrenu da bi ugledala grupu policajaca koji su napola trčali, napola se spoticali dok su ulazili s platoa. Uniforme su im bile razdrljene i blatnjave, a jedan od policajaca je imao gadnu posekotinu na čelu. Među njima, divlje se otimajući, nalazio se i jedan neverovatno prljav čovek u odrpanom odelu od somota. Njegova dugačka, siva kosa bila je raščupana i prošarana nečistoćom i krvlju. Velika tirkizna ogrlica visila mu je oko vrata, a stra​šno mr​lja​va bra​da spu​šta​la mu se skroz do šaka u li​si​ca​ma. „Uhvatili smo kolovođu!” dahćući reče jedan od pandura dok su do​vla​či​li ra​to​bor​nog čo​ve​ka do šefa. D’Ago​sta je s ne​ve​ri​com pi​ljio u čo​ve​ka. „To je Me​fi​sto!” po​vi​kao je. „Aha?” sar​ka​stič​no kaza Hor​lo​ker. „Vaš pri​ja​te​lj?”

„Tek us​put​ni po​zna​nik”, od​go​vo​ri Pen​der​gast. Margo je gledala dok je čovek po imenu Mefisto prebacivao pogled sa D’Agoste na Pendergasta. Odjednom, prodorne oči preplavi izraz pre​po​zna​va​nja i lice mu se smra​či. „Ti!” prosiktao je. „Beli! Vi ste špijuni. Izdajnici! Svinje!” Počeo je da se otima nekom iznenadnom, užasnom snagom, za tren se oslobađajući od svojih zatočilaca, samo da bi ga oni ponovo oborili i prikovali za pod. Koprcao se i napinjao, podižući svoje šake sa lisicama. „Jude!” pljunuo je u Pen​der​ga​sto​vom prav​cu. „Jebeni ludak”, kaza Horloker, posmatrajući grupu ljudi koja se rvala na plo​či​ca​ma poda. „Teško”, odgovori Pendergast. „Da li biste se vi ponašali drugačije da su na vas upra​vo ba​ci​li su​za​vac i is​te​ra​li vas iz ro​đe​ne kuće?” Me​fi​sto se po​no​vo trg​nu. „Držite ga, za ime sveta”, prasnu Horloker, kročivši van njegovog domašaja. Potom se okrenuo prema Pendergastu. „E sad, dozvolite mi da vidim da li sve dobro razumem”, rekao je uvredljivo sladunjavo, oponašajući oca koji se šali sa budalastim sinom. „Hoćete da raznesete Astor tu​ne​le. Da li sam to do​bro shva​tio?” „Ne tunele koliko izlaze iz tunela”, odgovori Pendergast, gluv za njegov sarkazam. „Najvažnije je da sprečimo da voda koja otiče iz rezervoara dospe u okean. Ali možda možemo da ispunimo oba zadatka: očistimo Astor tunele od njihovih stanovnika i sprečimo da nam oteče i reovirus. Sve što bi trebalo da uradimo jeste da zadržimo vodu četrdeset osam sati i do​zvo​li​mo her​bi​ci​du da oba​vi svoj deo” Kra​jič​kom oka Mar​go je gle​da​la kako se Me​fi​sto smi​ru​je. „Mogli bismo da pošaljemo tim ronilaca uz odlivne kanale iz reke”, na​sta​vio je Pen​der​gast. „Pu​ta​nja do Astor iz​li​va je re​la​tiv​no pra​va.” Hor​lo​ker od​mah​nu gla​vom. „Pažljivo sam proučio čitav sistem. Kad se Astor tuneli napune, višak će krenuti u bočni kanal Vest sajda. To ćemo morati da blokiramo ek​splo​zi​vom.” „Ne verujem u to”, kaza Horloker, saginjući glavu i spuštajući je na zglav​ke šake. „A onda opet, to možda neće biti dovoljno”, nastavljao je Pendergast, ne obraćajući pažnju na Horlokera, već razmišljajući naglas. „Da bismo

bili sigurni, morali bismo odozgo da zapečatimo i Đavolji tavan. Karte pokazuju da su Grlić i njegove odvodne cevi zatvoren sistem, i tako je sve do rezervoara, što znači da sve što imamo da uradimo kako bismo zadržali vodu jeste da zatvorimo sve otvorene rupe neposredno ispod njega. To će takođe onemogućiti stvorenja da nekako prežive poplavu u nekom vazdušnom džepu.” Horloker je delovao zbunjeno. Pendergast je pronašao olovku i komad papira i hitro nacrtao dijagram. „Zar ne vidite?” upitao je. „Voda će ovde proći kroz Grlić. Drugi tim će se spustiti s površine i blokirati sve izlazne tačke direktno ispod Grlića. Nekoliko nivoa ispod je Đavolji tavan i odvodi koji vode u reku. Gnjurci će postaviti dinamit u te odvode.” Podigao je pogled. „Voda će biti zatvorena u Astor tu​ne​li​ma. A neće biti pro​la​za ni za Sme​žu​ra​ne. Ni za kog.” Slabo šištanje ote se čoveku s lisicama na rukama, podižući malje na Mar​go​i​nom vra​tu. „Podrazumeva se da ću morati da vodim drugi tim”, mirno nastavi Pendergast. „Trebaće im vodič, a ja sam tamo dole već jednom bio. Imam grubu mapu i proučio sam planove grada i cevovode bliže površini. Išao bih sam, ali tre​ba​će mi ne​ko​li​ko lju​di da nose pla​stič​ni ek​splo​ziv.” „Neće ti uspeti, Judo”, zastruga Mefisto. „Nikad nećeš stići do Đa​vo​ljeg ta​va​na na vre​me.” Horloker odjednom podiže glavu, udarivši pesnicom po stolu. „Dosta sam čuo”, prasnuo je. „Vreme za igru je prošlo. Pendergaste, imam krizu za koju mo​ram da se po​sta​ram. I zato, odla​zi odav​de.” „Samo ja poznajem tunele dovoljno dobro da vas odvedem tamo pre po​no​ći”, pro​sik​tao je Me​fi​sto, pi​lje​ći in​ten​ziv​no u Pen​der​ga​sta. Uz sumnjičav izraz na licu Pendergast mu uzvrati pogled. „Verovatno si u pra​vu”, ko​nač​no je od​go​vo​rio. „Dosta je”, ponovo sevnu Horloker prema grupi policajaca koji su priveli Mefista. „Vodite ga u centar. Pozabavićemo se njime kad se slegne pra​ši​na.” „A šta-ti imaš od toga?” upi​ta Pen​der​gast Me​fi​sta. „Prostor za život. Slobodu od uznemiravanja. Popravljanje štete koju ste na​ne​li mo​jim lju​di​ma.” Nečitljivim izrazom na licu Pendergast je zamišljeno posmatrao Me​fi​sta. „Re​koh, vo​di​te tog čo​ve​ka, do đa​vo​la”, re​žao je Hor​lo​ker.

Pan​du​ri po​di​go​še Me​fi​sta na noge i po​če​še da ga vuku pre​ma iz​la​zu. „Ne pomerajte se s mesta”, kaza Pendergast. Glas mu je bio tih, ali ton to​li​ko ko​man​du​ju​ći da su pan​du​ri in​stink​tiv​no sta​li kao uko​pa​ni. Hor​lo​ker se okre​nu, s vid​no pul​si​ra​ju​ćom ve​nom na čelu. „Šta je sad?” reče on go​to​vo ša​pa​tom. „Šefe Horlokere, preuzimam nadzor nad ovom osobom, pod ovla​šće​nji​ma koja imam kao fe​de​ral​ni agent vla​de Sje​di​nje​nih Dr​ža​va.” „Pro​se​ra​vaš se”, od​go​vo​ri Hor​lo​ker. „Pen​der​ga​ste!” pro​sik​ta Mar​go. „Je​dva da nam je osta​lo i dva sata.” Agent klimnu, a onda se ponovo obrati Horlokeru. „Voleo bih da mogu da ostanem i razmenjujem ljubaznosti, ali plašim se da mi ponestaje vremena”, reče. „Vinsente, molim te uzmi ključeve lisica od ove go​spo​de.” Pendergast se okrenu prema grupi policajaca. „Ti, tamo. Oslobodi ovog čo​ve​ka i pre​daj ga meni.” „Da se nisi usu​dio!” vik​nuo je Hor​lo​ker. „Gospodine”, jedan od policajaca reče, „ne možete protiv federalaca, go​spo​di​ne.” Pendergast priđe kaljavoj prilici, koja je sada stajala pored D’Agoste i trljala zglobove nakon što su mu skinuli lisice. „Gospodine Mefisto”, rekao je tiho, „ne znam kakvu ste ulogu odigrali u današnjim događajima i mogu da vam garantujem samo vašu slobodu. Ali ako mi sada pomognete, možda ćemo uspeti da ovaj grad rešimo ubica koji su se okomili na vašu zajednicu. I dajem vam ličnu garanciju da će vaši zahtevi za pra​va bes​kuć​nih lica uz du​žnu pa​žnju biti sa​slu​ša​ni.” Is​pru​žio je ruku. Me​fi​sto​ve oči se su​zi​še. „Jed​nom si me sla​gao”, pro​sik​tao je. „To je bio jedini način da stupim u kontakt s vama”, kaza Pendergast, i dalje držeći ispruženu ruku. „Ovo nije igra imati i nemati. Ako je nekada i bila, više nije. Ako omanemo sada, svi ćemo trpeti: Park avenija i Put 666 ta​ko​đe.” Usle​di​la je duga pa​u​za. Ko​nač​no, Me​fi​sto nemo klim​nu gla​vom. „Veoma dirljivo”, javi se Horloker. „Nadam se da ćete se svi podaviti u gov​ni​ma.”

50. Kroz zarđalu gvozdenu rešetku platforme Smitbek je virio u ciglama ozidano okno koje se vrtoglavo spuštalo u pomrčinu pod njegovim nogama. Mogao je da čuje Veksija i ostale - duboko dole - ali nije mogao da vidi šta smeraju. Ponovo se ponadao da ovo neće ispasti samo još jedna uzaludna potraga. Ali išao je za Veksijem sve ovo vreme, pa bolje da se i da​lje muva u nje​go​voj bli​zi​ni i usta​no​vi šta se to kog đa​vo​la do​ga​đa. Oprezno se kretao napred, pokušavajući da makar na trenutak ugleda petoricu ljudi. Trula platforma visila je sa gigantske kupole od korodiranog metala, koja se spuštala u dugom blagom luku prema ivicama vertikalne rupe što je naizgled vodila u sam centar zemlje. Platforma se ulegala sa svakim njegovim korakom. Stigavši do vertikalnih merdevina, on proturi glavu u hladnjikavi prostor i pogleda nadole. Gomila reflektora je osvetljavala okno, ali čak ni njihova snaga nije bila dovoljna da prodre dovoljno duboko u pomrčinu. Sićušni mlaz vode izbijao je iz pukotine u zidu i spiralno padao u prazan prostor, nestajući nemo u tami. Čuo se neki visok zvuk odozgo, kao škripanje podmornice pod pritiskom. Postojan tok hladnog, svežeg vazduha duvao je iz okna i mr​sio mu kosu na čelu. Ni u najluđim snovima Smitbek nije mogao da zamisli da ovako neobičan, prastari prostor postoji ispod rezervoara Central parka. Znao je da ogromna metalna tavanica iznad njega mora u stvari biti odvodni basen najnižeg nivoa rezervoara, gde se njegovo zemljano korito susretalo sa kompleksnom zbrkom odvodnih i dovodnih tunela. Pokušavao je da ne razmišlja o ogromnoj količini vode koja mu je visila pra​vo iz​nad gla​ve. Ugledao je ljude u zamračenom prostoru ispod sebe, kako stoje na maloj platformi u podnožju merdevina. Jedva je razaznavao komplikovani splet metalnih cevi, kotura i ventila, koji je izgledao kao neka pa​kle​na ma​ši​na iz noć​ne more in​du​strij​ske re​vo​lu​ci​je. Mer​de​vi​ne su bile ljigave od kondenzacije, a malena platforma duboko dole nije imala nikakvu ogradu. Smitbek zakorači na merdevine, a onda malo porazmisli i povuče se nazad. I odavde je sasvim dobar pogled, pomislio je, sklupčavši se na platformi. Odavde je mogao da prati sve što se događa, a

da sam osta​ne bu​kval​no ne​vi​dljiv. Zraci svetla lampi lizali su ciglene zidove duboko dole, a policijski glasovi, tunjavi i izobličeni, dopirali su do njega. Prepoznao je Veksijev prodorni bas jer ga je čuo,one večeri kad je iz projekcione kabine prisluškivao sastanak u sali Muzeja. Debeli policajac je izgleda govorio u svoj radio. Sada ga je odložio i okrenuo se nervoznom čoveku u košulji du​gač​kih ru​ka​va. Či​ni​lo se da se že​sto​ko ra​spra​vlja​ju oko ne​če​ga. „Ti mali lažovu”, govorio je Veksi, „nisi mi rekao da ne možeš da za​u​sta​viš iz​li​va​nje vode.” „Jesam, jesam”, začulo se visoko cviljenje kao odgovor. „Čak si rekao da te ne zanima da se zaustavi. Voleo bili da sam mogao to da snimim jer…” „Za​če​pi. Jesu li ovo ti ven​ti​li?” „Jesu, tamo pozadi”, usledila je tišina, a onda stenjući otpor metala dok su se ljudi pomerali. „Je li ova platforma stabilna?” dopro je Veksijev glas iz duboke jame. „Otkud ja znam?” odgovorio je tanušni glas. „Kad su kom​pju​te​ri​zo​va​li si​stem, pre​sta​li su da odr​ža​va​ju…” „Dobro, dobro. Samo uradi ono što moraš, Dafi, i daj da kidamo odav​de.” Smitbek proturi nos još malo preko ivice i pogleda dole. Mogao je da vidi čoveka po imenu Dafi kako pregleda gomilu ventila. „Sve ove moramo da zavrnemo”, dopro je njegov glas. „To manuelno zatvara glavnu skretnicu. Na taj način, kad kompjuter preusmeri vodu iz rezervoara na pražnjenje, vrata skretnica će se otvoriti, ali će ovi manuelni ventili zadržati vodu. Radi po principu sifona. Ako uopšte radi. Kao što re​koh, ovo niko ni​ka​da nije po​ku​šao.” „Sjaj​no. Mo​žda do​bi​ješ No​be​lo​vu na​gra​du. Haj​de sad.” Hajde, šta? pitao se Smitbek. Zvučalo je kao da pokušavaju da spreče da se rezervoar isprazni. Pomisao na milione kubnih metara vode koja se strmoglavljuje na njega bila je dovoljna da ga primora da pogleda prema izlazu, visoko iznad njegove glave. Ali zašto? Možda neka vrsta kompjuterske greške? Šta god da je u pitanju, nije zvučalo dovoljno vredno ostajanja i odsustva sa najvećih nemira u poslednjih sto godina. Smitbekov entuzijazam poče da splašnjava; ovo definitivno nije bilo me​sto gde se od​vi​ja​la pra​va pri​ča. „Po​mo​zi​te mi da okre​nem ovo”, kaza Dafi.

„Čuli ste ga”, Veksi odsečno kaza policajcima. Sa svog položaja, Smitbek je video kako dve majušne prilike hvataju ogromni gvozdeni to​čak. Čulo se sla​bo ste​nja​nje. „Ne po​me​ra se”, iz​ja​vi je​dan od po​li​caj​ca. Čovek po imenu Dafi se sagnu da malo bolje pogleda. „Neko je petljao oko ovoga!” viknuo je pokazujući rukom. „Pogledajte ovo! Osovina je zalivena olovom. A ovde su svi ventili polomljeni. I to ne​dav​no, su​de​ći po nji​ho​vom iz​gle​du.” „Ne​moj mi sad pro​si​pa​ti ta tvo​ja sra​nja, Dafi.” „Po​gle​daj​te sami. Sve je pot​pu​no sje​ba​no.” Nastupila je tišina. „Kakvo sranje”, začu se Veksijev zlovoljan ko​men​tar. „Mo​žeš li da po​pra​viš to?” „Na​rav​no. Kad bih imao dva​de​set če​ti​ri sata. I ace​ti​len​ske pla​me​ni​ke, i lučne zavarivače, nove glave ventila i još nekih desetak delova koji se ne pro​i​zvo​de još od pro​šlog veka.” „To nije dovoljno dobro. Ne budemo li mogli da manuelno zatvorimo te skretnice, najebali smo. Ti si nas uvalio u ovo, Dafi. Bolje bi ti bilo da nas oda​tle i iz​va​diš.” „Nosi se, kapetane!” odjeknu piskutavi Dafijev glas. „Neću više to da tr​pim. Ti si glup i ne​pri​sto​jan čo​vek. Ah, da, za​bo​ra​vio sam: i de​beo.” „To će da se nađe u mom iz​ve​šta​ju, Dafi.” „Onda se po​sta​raj da do​daš i ovo o tome da si de​beo jer…” Od​jed​nom svi za​ću​ta​še. „Nju​ši​te to?” upi​ta je​dan od po​li​ca​ja​ca na mer​de​vi​na​ma. „Šta je to, do đa​vo​la?” čuo se dru​gi glas. Smitbek onjuši hladni i vlažni vazduh, ali ne oseti ništa osim mokrih cigala i plesni. „Gubimo se odavde”, kaza Veksi, grabeći merdevine i di​žu​ći se uz preč​ke. „Samo ča​sak!” za​čuo se Da​fi​jev glas. „Šta je sa ven​ti​li​ma?” „Upravo si mi rekao da ne mogu da se poprave”, kaza Veksi ni ne po​gle​dav​ši dole. Smit​bek ču slab zve​ket iz du​bo​ke po​mr​či​ne jame. „Šta to bi?” upi​ta Dafi is​pre​ki​da​nim gla​som. „Idete li?” povika Veksi, prečku po prečku vukući svoje nezgrapno telo uz mer​de​vi​ne. Dok je Smitbek gledao, Dafi oklevajući pogleda preko ivice platforme. A zatim se okrenu i poče, praćen uniformisanim policajcima, da se penje

uz merdevine za Veksijem. Smitbek je shvatio da će za pet minuta stići do platforme na kojoj je on stajao. Do tada će morati da ode, moraće da se uspne uz prolaz i izgubi se s vidika. Bez ikakve nagrade za sve muke koje je prošao. Okrenuo se da pođe, nadajući se da nije propustio nemire i pitajući se gde je otišla gospođa Višer. Isuse, kakva loša odluka, žalosno je pomislio. Ne mogu da verujem da su me instinkti izigrali. S ovakvom sre​ćom, onaj se​ro​nja Brajs He​ri​man već je… Neki zvuk odjeknu odozdo: cvileći otpor rđavih šarki, glasan zveket gvo​zde​ne re​šet​ke koju je neko uda​rio. „Šta je to?” Smit​bek ču kako Vek​si cvi​li. Smitbek se okrenu i pogleda niz merdevine. Video je kako ljudske figure na merdevinama iznenada staju. Veksijevo poslednje pitanje je još uvek odjekivalo i grmelo u dubini okna. A nakon toga - muk. Kroz tišinu konačno dopre zvuk grebanja po gvozdenim prečkama, pomešan sa neobičnim brektanjem i šištanjem od kog su se kostrešile malje na Smit​be​ko​vom po​tilj​ku. Svetlost baterijskili lampi igrala je po prostoru ispod ljudi na mer​de​vi​na​ma, ni​šta ne ot​kri​va​ju​ći. „Ko je to?” po​vi​ka Vek​si, pi​lje​ći u po​nor. „Neki lju​di se pe​nju uz mer​de​vi​ne”, kaza je​dan od po​li​ca​ja​ca. „Ovde po​li​ci​ja!” do​vik​nu Vek​si iz​ne​na​đu​ju​će pro​dor​no. Ali od​go​vo​ra ne beše. „Pred​sta​vi​te se!” „Još uvek se pe​nju”, kaza po​li​ca​jac. „Opet taj smrad”, začu se drugi glas i Smitbeka odjednom nešto udari poput čekića: prezreli, kozji vonj, koji kao da fizički prizva sećanje na noć​nu moru i sate koje je pre osam​na​est me​se​ci pro​veo u utro​bi Mu​ze​ja. „Iz​va​di​te oruž​je!” us​pa​ni​če​no ur​lik​nu Vek​si. Sad ih je i Smitbek ugledao: mračne prilike koje se brzo penju uz merdevine iz dubine, sa kapuljačama i crnim ogrtačima koji su se na​di​ma​li od va​zdu​šnog stru​ja​nja. „Čujete li me tamo dole?” urlao je Veksi. „Stanite i predstavite se!” Izvio je svoje glomazno telo na merdevinama i pogledao prema policajcima. „Ljudi, čekajte tu. Saznajte o čemu se radi. Ako su zalutali, očitajte im lekciju.” Ponovo se okrenuo i s Dafijem za petama počeo očaj​nič​ki da se pe​nje uz mer​de​vi​ne.

Dok je Smitbek motrio, nejasne prilike prošle su platformu i već su prilazile nepomičnim policajcima. Nastupila je kratka pauza, zatim nešto što je Smitbeku ličilo na kratku borbu; prigušeno svetlo je to pretvorilo u nekakav čudan i graciozan balet. Ali je iluzija potpuno nestala kroz riku devetmilimetarskog pištolja, zaglušujuću u tako uskom prostoru, dok je poput grmljavine putovala gore-dole kroz okno od cigala. Odjek je zatim zaglušio krik i Smitbek vide kako se poslednji policajac odvaja od merdevina i pada s jednom od prilika koja se zakačila za njega. Prigušeni kri​ci po​li​caj​ca od​jek​nu​li su kroz jamu, spo​ro iš​če​za​va​ju​ći u ni​šta​vi​lo. „Zaustavite ih!” Veksi doviknu preko ramena, s mukom se penjući uz mer​de​vi​ne. „Ne pu​štaj​te ih!” Dok je Smitbek ovo posmatrao sleđen od straha, prilike su počele da se približavaju još brže, a metalne merdevine su klepetale i stenjale pod njihovom težinom. Drugi policajac je mahnito pucao prema figurama, a onda ga je neka od njih uhvatila za nogu i neverovatno snažno počupala sa prečke. Sunovratio se u ponor, pucajući iz pištolja opet i opet, dok je kao vatreni točak padao u tamu. Treći policajac se okrenuo i počeo da se pe​nje pa​nič​nom br​zi​nom. Dugim, skokovitim pokretima mračne prilike su se pentrale po dve prečke odjednom. Jedna od njih prođe kroz zrak svetla, omogućivši tako Smitbeku da ugleda sjaj nečeg velikog i vlažnog u odblesku. Potom je vodeća prilika sustigla policajca i napravila široki, sekući pokret po zadnjoj strani noge čoveka u begu. On vrisnu i iskrivi se na merdevinama. Figura se privuče na istu visinu do policajca, a onda poče da mu cepa lice i grlo, dok je ostatak zakukuljenih prilika žurno na​sta​vljao po​red njih. Smitbek pokuša da se pokrene, ali shvati da ne može da prestane da zuri u prizor koji se odvijao pod njim. Panično pokušavajući da se popne uz merdevine, Veksi se okliznu i poče da visi s jedne strane, pokušavajući da pronađe oslonac batrgajući se nogama. Dafi ga je brzo su​sti​zao, ali ne​ko​li​ko mrač​nih pri​li​ka bile su od​mah iza nje​ga. „Uhvatilo me je za nogu!” vrisnu Dafl. Čuli su se nepogrešivi zvuci bacakanja i šutiranja. „Oh, moj bože, pomozi mi!” Histerični glas je od​je​ki​vao i vra​ćao se mah​ni​to kroz sla​bo osve​tlje​ni pro​stor. Dok je Smitbek i dalje gledao, Dafi se otrgnu snagom koja se rađa iz užasa i uspentra se uz merdevine prošavši Veksija, koji se još uvek

ko​pr​cao. „Ne! Ne!” očajnički je vrištao Veksi, pokušavajući da šutne posežuće ruke najbliže figure i u tom pokretu joj zbaci kapuljaču. Pred ovim prizorom Smitbek instinktivno trže glavu unatrag, ali ne pre nego što je njegov mozak registrovao nešto što je pobeglo iz najgore noćne more, a još više zbog mutnog osvetljenja: uske gušterske zenice, debele vlažne usne, veliki nabori i prevoji viška kože. Odjednom mu bi jasno da su ovo si​gur​no Sme​žu​ra​ni o ko​ji​ma je zbo​rio Me​fi​sto. Sada je znao i za​što. Prizor razbi Smitbekovu paralisanost i on poče da se penje uz platformu. Iza sebe je čuo kako Veksi puca iz svog pištolja - usledio je krik bola od kog mu se udovi skoro pretvoriše u pihtije - još dva brza i uzastopna pucnja - a onda Veksijev sve glasniji i otegnutiji vrisak ago​ni​je, na​pra​sno pre​se​čen uža​sa​va​ju​ćim zvu​kom vla​žnog kr​klja​nja. Smitbek se napola penjao, napola trčao uz platformu, pokušavajući da spreči da ga ponovo parališe nesavladivi osećaj strave. Iza sebe je mogao da čuje Dafija - bože, nadao se da je to Dafi - kako sopće i brzo se vere uz gvozdene prečke. Imam dobru prednost, pomislio je; prilike imaju da pređu još tridesetak metara merdevina. Na trenutak je razmišljao da se vrati i pomogne Dafiju, ali bio je potreban samo tren da shvati kako ništa ne može da učini. Samo mi dozvoli da poživim i da se kajem sto sam po​be​gao, po​mi​slio je hi​ste​rič​no, i ni​ka​da više ni​šta neću tra​ži​ti. Ali kako se približavao kamenim stepenicama koje su vodile na površinu, prema nejasnom oreolu na mesečinom obasjanom nebu koje se pojavilo iznad njega, spazio je uz sveprožimajući užas, ogromne obrise kako se pomaljaju i zaklanjaju zvezde. Počeli su da silaze - oh, bože prema njemu. Pao je na platformu, očajnički gledajući oko sebe u zidove od cigala i krivinu okna koje se spuštalo prema jami. S jedne strane platforme bio je ulaz u prilazni tunel: prastari kameni prolaz, poput slane prekriven kristalizovanim krečom. Prilike su mu se sve brže približavale. Smitbek skoči prema ulazu, prođe kroz njega i uđe u niski tunel. Na tavanici su u neravnomernom rasporedu stajale čkiljave sijalice. Jurnuo je napred, očajnički bežeći dalje, shvatajući da tunel skre​će tač​no u prav​cu u kom nije že​leo da ide: dole, samo dole.

51. Zavaljen i udubljen u primerak Vojnika sreće, FBI agent na dužnosti u oružarnici nepouzdano je balansirao na zadnje dve noge stolice na kojoj je sedeo. Preko časopisa, Margo vide kako mu se oči razrogačuju kad ih je spazio. Verovatno nije bio svikao na prizor veoma oronulog pacolikog čoveka, divljeg pogleda i razbokorene brade, kako luta po podrumu glavne komande FBI-a u pratnji mlade žene i još jednog debeljuškastog čoveka. Gledala ga je dok su mu se oči sužavale, a nozdrve širile. Mora daje upra​vo na​mi​ri​sao Me​fi​sta, po​mi​sli Mar​go. „Šta, za ime sveta, mogu da učinim za vas, gospodo?” upita čuvar spu​šta​ju​ći ma​ga​zin i vra​ća​ju​ći la​ga​no sto​li​cu u nor​ma​lan po​lo​žaj. „Oni su sa mnom” kaza Pendergast bodro, istupivši i pokazavši svoju iskaznicu. Ali čovek ga je već spazio i skočio na noge ispustivši časopis na pod. „Mo​ram da uz​mem neko na​o​ru​ža​nje”, kaza Pen​der​gast. „Naravno, odmah, gospodine”, promrmljao je agent, otključavši gor​nju i do​nju bra​vu na me​tal​nim vra​ti​ma iza sebe i ši​rom ih otvo​riv​ši. Margo kroči u veliku prostoriju. Red za redom, drvene police su se u pravilnom rasporedu uzdizale do niske tavanice. „Kakve su ovo stvari?” pi​ta​la je dok su išli za Pen​der​ga​stom niz naj​bli​ži pro​laz. „Potrepštine za hitne slučajeve”, usledio je njegov odgovor. „Namirnice, medicinski materijal, flaširana voda, dodaci ishrani, ćebad i po​ste​lji​na, re​zerv​ni de​lo​vi za naj​o​snov​ni​je si​ste​me, go​ri​vo.” „Ovde ima dovoljno sranja da izdržite pravu opsadu”, promrmljao je D’Ago​sta. „Upravo je to poenta, poručniče”, kaza Pendergast, prišavši malim metalnim vratima u dnu, gde je ukucao kod i otvorio ih. Iza njih je bio uski hodnik. Redovi ormarića od nerđajućeg čelika oivičavali su obe strane, sa oznakama od pleksiglasa s prednje strane. Ušavši u prostoriju, Margo stade i pogleda neke od najbližih ormarića: M-16/XM-148, CAR15/SM-177E2, KE​VLAR S-M, KE​VLAR L-XXL. „Pan​du​ri i nji​ho​ve igrač​ke”, kaza Me​fi​sto. Pendergast je brzo išao niz prolaz, a onda se zaustavio kod jednog ormarića, otvorio ga trgnuvši vrata i izvadio tri maske od providne

plastike, prikačene za boce s kiseonikom. Zadržavši jednu za sebe, druge dve je pru​žio D’Ago​sti i Me​fi​stu. „Za slučaj da moraš suzavcem da isteraš još nekoliko podzemnih stanovnika dok budeš silazio?” upita Mefisto, nezgrapno uhvativši bocu ru​ka​ma s li​si​ca​ma. „Čuo sam da smo sjaj​na ra​zo​no​da.” Pendergast stade i okrenu se prema beskućniku. „Znam da misliš da se prema tvojim ljudima policija ne odnosi baš najbolje”, tiho je rekao. „I kako stvari stoje, slažem se s tobom. Ali moraćeš jednostavno da pri​hva​tiš moju reč kada ti ka​žem da ja s tim ne​mam ni​ka​kve veze.” „Dvolični Janus se ponovo javlja. O, vođo Grantovog groba, kako da ne. Tre​ba​lo je da znam da je sve ovo sra​nje.” „Tvoja paranoja i izolovanost su učinili moju smicalicu neophodnom”, kaza Pendergast, otvorivši još nekoliko ormarića i izvadivši čeonu lampu, nekoliko naočari sa šiljastim dodacima za koje je Margo pretpostavila da su uređaji za gledanje u mraku, i još neke dugačke žute kanistere koje nikad nije videla. „Ne gledam na vas kao na ne​pri​ja​te​lje, kao što ni​kad i ni​sam.” „Onda mi ski​ni ove li​si​či​ne.” „Ne čini to”, upo​zo​ri ga D’Ago​sta. Pendergast stade na pola pokreta kojim je hteo da izvadi nekoliko borbenih noževa iz ormarića. Zatim stavi ruku u unutrašnji džep svog crnog odela, napravi korak napred i otključa mu lisice jednim hitrim pokretom zgloba. Mefisto prezrivo mahnu rukama prema uskom pro​la​zu. „Planiraš da se baviš duborezom dok si tamo dole, a, Beli?” upita. „Ti mali perorezi specijalnih jedinica koje imaš neće ti baš mnogo pomoći pro​tiv Sme​žu​ra​nih. Osim mo​žda da ih malo ža​go​li​caš.” „Nadam se da se nećemo susresti sa žiteljima Astor tunela”, kaza Pendergast, zadenuvsi dva pištolja za pantalone, glave zagnjurene u or​ma​rić. „Ali već sam na​u​čio da se is​pla​ti biti spre​man.” „Pa onda uživaj u svom malom lovu, FBI čoveče. Posle toga možemo da skoknemo do Puta 666 na čaj i kolače, malo pročavrljamo, i možda pre​pa​ri​ra​mo tro​fe​je koje si sku​pio us​put.” Dok je Margo motrila, Pendergast se udalji od ormarića. Zatim lagano priđe Mefistu. „Šta bi tačno trebalo da uradim kako bih ti dočarao ozbiljnost situacije?” upita ga, lica udaljenog svega nekoliko centimetara

od lica podzemnog vođe. Govorio je meko, pa ipak u glasu mu se osećala iz​ve​sna oštri​na koja je zvu​ča​la ve​o​ma pre​te​će. Mefisto odstupi jedan korak unazad. „Ako je to ono što hoćeš, mo​ra​ćeš da mi ve​ru​ješ.” „Da ti ne ve​ru​jem”, od​go​vo​ri Pen​der​gast, „ne bih ti ski​nuo li​si​ce.” „Onda to i dokaži.” Kaza Mefisto, brzo se vraćajući u ravnotežu. „Daj mi pucu. Je​dan od tih le​pih sjaj​nih sto​u​ne​ra koje sam vi​deo tamo u onom ormaru. Ili bar pumpariću. Ako tvoji drugari budu spljeskani, hoću bar da imam šan​su da pre​ži​vim.” „Pendergaste, nemoj biti lud”, ubaci se D’Agosta. „Ovaj tip nije sav svoj. Za ime sveta, danas je prvi put ugledao svetlo dana još od vremena kada je Džordž Buš bio pred​sed​nik.” „Koliko brzo možeš da nas odvedeš do Astor tunela?” upita Pen​der​gast. „Za nekih devedeset minuta, možda. Ako ti ne smeta da malo po​kva​siš noge na putu do dole.” Usle​di​la je ti​ši​na. „Čini se da po​zna​ješ oruž​je. Imaš li is​ku​stva?” „Sedma pešadijska. Komandne jedinice. Ranjen za slavu Sjedinjenih Država jebene Amerike u Gvozdenom trouglu.” Margo je zgađena i iznenađena gledala kako Mefisto otkopčava svoje prljave pantalone i pušta ih da padnu otkrivajući tako izboranu ranu koja se pružala preko čitavog stomaka i butine, završavajući se čvornovatim ožiljkom. „Morali su ponovo da me napune da bi me stavili na nosila”, rekao je, uz is​kri​vlje​ni osmeh. Pendergast je dugo čekao. Potom se okrenuo, otvorio još jedan ormarić i izvadio dve automatske puške, prebacio jednu preko ramena, a drugu bacio D’Agosti. Zatim je izvadio kutiju sačme i zdepastu pum​pa​ri​cu. Za​tvo​rio je or​ma​rić, okre​nuo se i dao to oruž​je Me​fi​stu. „Nemoj me izneveriti, vojniče”, rekao je, držeći ruku i dalje na cevi. Mefisto uze pušku iz Pendergastove ruke i napuni magazin, ne govoreći ni​šta. Margo je primetila očigledan obrazac: Pendergast je vadio dosta opreme, ali ništa od svega toga nije išlo njoj. „Čekajte malo”, pobunila se. „Šta je sa mnom? Gde je moja opre​ma?” „Bojim se da vi ne idete”, kaza Pendergast, izvlačeći pancirne prsluke iz or​ma​ri​ća i pro​ve​ra​va​ju​ći nji​ho​vu ve​li​či​nu.

„Ko, zaboga, kaže da ja ne idem?” kaza Margo. „Zato što sam žen​sko?” „Doktorko Grin, molim vas. Vrlo dobro znate da to nema nikakve veze. Niste dovoljno iskusni za ovakve policijske akcije.” Pendergast poče da pretura po još jednom ormariću. „Evo, Vinsente, uzmi molim te ovo, ho​ćeš li?” „M-26 rasprskavajuće granate”, kaza D’Agosta, prihvatajući ih pa​žlji​vo. „Imaš do​volj​no va​tre​ne moći da iz​vr​šiš in​va​zi​ju na Kinu, dru​že.” „Nisam dovoljno iskusna?” ponovi Margo, ignorišući D’Agostu. „Ja sam ta koja vam je spasla guzicu tamo u Muzeju, sećate se? Da nije bilo mene, odav​no bi​ste bili Mb​vu​no​vi bra​bonj​ci.” „Ja sam prvi koji to može da potvrdi, doktorko Grin”, odgovori Pendergast dok je navlačio na sebe ranac opremljen dugačkim crevom i čud​nom pre​kri​ve​nom štr​calj​kom. „Ne​moj mi reći da je to ba​cač pla​me​na”, upi​ta D’Ago​sta. „ABT brzi plamen, ako ne grešim”, ubaci se Mefisto. „Dok sam bio pešadinac, žele koji je ta sprava isprskavala zvali smo purpurna magla. Sadističko oružje moralno posrnule republike.” Zamišljeno je gledao u je​dan od otvo​re​nih or​ma​ri​ća. „Ja sam antropolog”, dodade Margo. „Bolje od ikoga poznajem ova stvo​re​nja. Tre​ba​će vam moja struč​nost.” „Ne toliko da biste svoj život dovodili u opasnost”, kaza Pendergast. „I doktor Frok je antropolog. Da li da i njega kotrljamo sa sobom kako bi​smo ima​li nje​go​vo struč​no mi​šlje​nje?” „Ja sam ta koja je otkrila sve ovo. Sećate se?” Margo shvati da podiže svoj glas. „U pra​vu je”, kaza D’Ago​sta. „Ne bi​smo bili tu da nije bilo nje.” „To nam ne daje za pravo da je i dalje uplićemo”, odgovori na ovo Pen​der​gast. „Osim toga, ni​kad nije bila is​pod ze​mlje, i nije po​li​ca​jac.” „Slušajte!” viknu Margo. „Zaboravite na moju struku. Zaboravite na pomoć koju sam vam pružala u prošlosti. Ja sam izvrstan strelac. D’Agosta može to da potvrdi. A i neću vas usporavati. Štaviše, mislim da ćete se vi zamoriti prateći mene. Sve se svodi na ovo: ako zapadnete u škri​pac tamo dole, sva​ki čo​vek vi​ška će se ra​ču​na​ti.” Pendergast okrenu svoje blede oči prema njoj i Margo oseti prodornu snagu njegovog pogleda kojim kao da pokušava da joj pročita misli.

„Za​što u stva​ri vama tre​ba sve to, dok​tor​ko Grin?” upi​ta je on. „Zato…” Margo zastade iznenada, pitajući se zašto, u stvari, ona želi da se spusti u taj podzemni svet. Bilo bi mnogo lakše da im samo poželi sreću, izađe iz ove zgrade, ode kući, poruči večeru iz tajlandskog restorana na ćošku i načne onaj Tekerijev roman koji namerava da pro​či​ta po​sled​njih me​sec dana. A onda shvati da nije u pitanju želja. Pre osamnaest meseci gledala je pravo u Mbvunovo lice i videla svoj odraz u njegovim divljim, crvenim očima. Zajedno, ona i Pendergast ubili su tu zver. I mislila je da je to kraj. Svi su to mi​sli​li. Ali sada je zna​la da nije tako. „Pre nekoliko meseci”, rekla je, „Greg Kavakita je pokušao da stupi sa mnom u kontakt. Nisam se potrudila da mu se javim. Da jesam, možda se sve ovo ne bi ni dogodilo.” Zastala je. „Moram da se uverim da je čitava stvar go​to​va.” Pen​der​gast je na​sta​vio da je pro​ce​nju​ju​će po​sma​tra. „Prokletstvo, vi ste me uvukli u sve ovo!” kaza Margo okrenuvši se k D’Agosti. „To je poslednje što sam želela. Ali sada kad sam ovde, moram da idem do kra​ja.” „I tu je u pra​vu”, kaza D’Ago​sta. „Ja sam je uklju​čio u is​tra​gu.” Pendergast spusti ruke na Margoina ramena, jednim za njega netipično, telesnim gestom. „Margo, molim vas”, tiho je rekao. „Pokušajte da shvatite. Tamo u Muzeju nije bilo drugog izbora. Zajedno s Mbvunom bili smo u klopci. Ovo je drugačije. Mi svojevoljno idemo u opa​snost. Vi ste ci​vil​no lice. Žao mi je, ali to je to.” „Bar u jednom se slažem s vođom Belim.” Mefisto pogleda Margo. „Vi delujete kao osoba od integriteta. To znači da ne pripadate ovom društvu. Zato bi trebalo da ih pustite da sami svoje službene guzice sta​vlja​ju u pro​cep.” Pendergast je još malo gledao u Margo. A onda se, spustivši ruke, okre​nu pre​ma Me​fi​stu. „Ko​jim pu​tem ide​mo?” upi​ta. „Duž Leksingtona, ispod Blumingdejla”, usledi odgovor. „Tamo ima jedno napušteno okno, nekih četvrt kilometra severno od dela brze pru​ge. Vodi pra​vo do Cen​tral par​ka, a onda za​vi​ja na​do​le pre​ma Gr​li​ću.” „Isuse”, kaza D’Agosta. „Možda su Smežurani tako zaskočili onaj me​tro.” „Možda.” Pendergast na trenutak poćuta, kao da se izgubio u

mislima. „Moraćemo da razvučemo eksploziv od C dela”, odjednom je na​sta​vio, kre​ću​ći pre​ma vra​ti​ma. „Haj​de​mo. Ima​mo ma​nje od dva sata.” „Hajde, Margo”, kaza D’Agosta preko ramena dok je trčkarao za Pen​der​ga​stom. „Is​pra​ti​će​mo te.” Margo je nepomično stajala, gledajući kako trojka hitro napreduje prema spoljašnjim vratima oružarnice. „Sranje!” vrisnula je u gnevu isfrustrirano, bacivši svoju svaštaru na pod i jarosno šutnuvši najbliži or​ma​rić. Za​tim se skljo​ka​la na pod i uhva​ti​la ru​ka​ma za gla​vu.

52. Snou proveri ogromni zidni sat. Tanke kazaljke iza zaštitne metalne rešetke pokazivale su 22:15. Oči mu proputovaše preko prazne prostorije njegovog odeljenja, pored rezervnih boca i regulatora, pocepanih peraja i velikih maski. Pogled mu se konačno zaustavi na planini dokumenata povrh stola ispred njega i on se žacnu. Evo ga tu, sedi i navodno se oporavlja od bakterijske infekcije na plućima. Ali on, kao i ostatak njujorškog ronilačkog tima, znao je da je u stvari u nemilosti. Vođa tima ronilaca ga je sklonio u stranu i rekao mu je da je odradio sjajan posao, ali Snou u to nije poverovao. Čak ni činjenica da su kosturi bili početak jedne velike policijske istrage nije mnogo menjala na stvari. Istina je bila da se izgubio, i to na prvom zaronu. Čak se ni Fernandez nije više trudio da ga za​dir​ku​je. Uzdahnuo je, gledajući kroz sumorni prozor u davno opusteli dok i mračnu mastiljavu vodu koja se presijavala u nemirnoj noći. I još pored svega toga, nešto se krupno događalo u gradu: njegov policijski radio je neprekidno skvičao i prenosio priču o protestnom maršu, nemirima, mobilizaciji i merama za kontrolu pobune. Činilo se da se akcija odvija svugde osim u njegovom malom mirnom ćošku na bruklinskim do​ko​vi​ma gde on, evo upra​vo sada, po​pu​nja​va svoj iz​ve​štaj. Ponovo je uzdahnuo, spajalicom spojio nekoliko papira i ubacio ih u fasciklu, zatvorio je i bacio u korpu s gotovim dokumentima. Mrtav pas, izvađen u Govanus kanalu. Uzrok smrti: rana od metka; vlasnik nepoznat; slučaj zatvoren. Uzeo je još jedan dokument sa gomile: Randolf Rauel, skakač, Triborou most, 22 godine. Poruka samoubice pro​na​đe​na u dže​pu. Uz​rok smr​ti: da​vlje​nje. Slu​čaj za​tvo​ren. Kako je ubacivao fasciklu u korpu, čuo je buku dizel motora koji je pristajao uz dok. Rano su se vratili. Motor je zvučao nekako drugačije, gr​le​ni​je, po​mi​sli on. Mo​žda mu tre​ba šte​lo​va​nje ili ne​što slič​no. Čuo je topot trčećih koraka po drvenom pristaništu, nakon čega se vrata naglo otvoriše: utrčaše ljudi u crnim ronilačkim odelima, bez ikakvih oznaka, lica crnih i zelenih od kamuflažne boje. Dvostruke na​prt​nja​če od gume i la​tek​sa vi​si​le su im oko vra​ta. „Gde je ronilački tim?” graknu prvi čovek, glomazna figura s

tek​sa​škim na​gla​skom. „Pao je neki helikopter u Ist river”, odgovori Snou. „Vi ste drugi odred?” Bacio je pogled kroz prozor i iznenadio se kad je video, ne onaj poznati plavo-beli policijski, već moćni V-čamac s unutrašnjim motorom, kako nisko pluta u vodi, ofarban u tamne boje kao i ljudi koji su iza​šli iz nje​ga. „Svi?” upi​ta čo​vek. „Osim mene. Ko ste vi?” „E pa nismo davno izgubljeni sestrići tvoje keve, srećice”, odgovori čovek. „Treba nam neko ko zna najkraću putanju do bočnog kanala Vest saj​da, i to od​mah.” Snou ose​ti ne​že​lje​no pro​ba​da​nje. „Evo po​zva​ću na​red​ni​ka…” „Nema vre​me​na. Šta je s to​bom?” „Pa, znam strujne šeme oko obale Menhetna. To je deo osnovne obu​ke, sva​ki po​li​cij​ski ro​ni​lac mora da…” „Mo​žeš li da nas uve​deš?” gru​bo kaza čo​vek, pre​ki​nuv​ši ga. „Hoćete da uđete u bočni kanal Vest sajda? Većina cevi ima rešetke ili je pre​vi​še uska…” „Samo od​go​vo​ri na pi​ta​nje: da ili ne?” „Mi​slim da da”, kaza Snou, ko​le​blji​vog gla​sa. „Ime?” „Snou. Po​li​ca​jac Snou.” „Ula​zi u ča​mac.” „Ali moje boce i ode​lo…” „Mi ima​mo sve što ti tre​ba. Mo​žeš se pre​svu​ći u čam​cu.” Snou se podiže sa stolice i krenu za ljudima na dok. Ovo se činilo kao po​ziv koji ne može da od​bi​je. „Još uvek mi ni​ste re​kli ko ste…” Čovek zastade, jednom nogom već na oplati čamca. „Komandir Re​klin, vođa pa​tro​le. Mor​na​rič​ke foke, tim Pla​vi se​dam. A sad kre​ći.” Kormilar potera čamac dalje od priveza. „Pripazi na kormilo”, upozori ga komandir, a onda pokaza Snou da priđe bliže. „Ovo je operacija”, kaza, podigavši tapacirano sedište i izvadivši snop vodonepropusnih mapa iz malog skladišnog prostora. „Biće četiri tima, po dvojica u svakom.” Po​gle​dao je oko sebe. „Do​no​va​ne!” „Gospodine!” odgovori čovek prišavši bliže. Čak i pored glomaznog odela izgledao je vitko i žilavo. Snou nije uspevao da razazna njegove crte

lica od ne​o​pre​na i ma​skir​ne boje. „Do​no​va​ne, ti i ovaj Snou ide​te za​jed​no.” Usledi tišina koju je Snou protumačio kao gnušanje. „Šta se događa?” pi​tao je. „U pi​ta​nju je PM”, od​go​vo​ri Re​klin. „Šta?” Komandir ga oštro pogleda. „Podvodno miniranje. To je za sada sve što tre​ba da znaš.” „Da li je ovo po​ve​za​no sa bez​gla​vim ubi​stvi​ma?” upi​ta Snou. Komandir je blenuo. „Za jednog tupavog policijskog punoglavca što roni po kadi i sisa pa​lac, po​sta​vljaš i pre​vi​še pi​ta​nja, sre​ći​ce.” Snou na ovo ne reče ni​šta. Nije se ni usu​dio da po​gle​da u Do​no​va​na. „Od ove tačke bismo mogli da ucrtamo putanju”, kaza Keklin, odmotavši jednu od mapa i pritisnuvši palac na plavu tačku. „Ali nova fabrika za preradu onemogućila je postavljanje punjenja na ovim me​sti​ma. Mo​ra​ćeš da nas do​ve​deš do te tač​ke.” Snou se nagnu nad obloženu mapu. Pri vrhu, utisnuta bakarnim slovima, legenda je glasila: KARTA ZA ELEMENTARNE NEPOGODE I ODVODNE KANALE, VEST SAJD 1932, DONJI KVADRANT. Ispod toga se nalazio lavirint bledih ispresecanih linija. Neko je ucrtao tri seta tačaka ispod zapadnog dela Central parka. Gledao je u zamršenu šaru, dok mu je um ubrzano radio. Hambolt kil je bio najbolja ulazna tačka, ali odatle je do bočnog kanala, put bio đavolski dug, sa mnogo zavijutaka i krivina. Osim toga, tamo nikad više nije želeo da ide, čak ni kada bi mogao. Pokušao je da se seti svih svojih treninga i dugih dana u čamcima koji se migolje kroz blatnjave kanale. Gde se još odliva bočni ka​nal Vest saj​da? „Ovo nije pitanje za esej”, tiho reče Reklin. „Požuri malo. Gust nam je ra​spo​red.” Snou podiže pogled. Postojala je jedna ruta koju je znao, i to prilično specifična. Pa, pomisli on, sami su je tražili. „Sama fabrika za preradu otpadnih voda u donjem toku Hadsona”, kaza on. „Možemo da uđemo kroz glav​ni tank za pre​ra​du.” Usle​di​la je ti​ši​na, a Snou je gle​dao oko sebe. „Ronićemo kroz prokletu kanalizaciju?” začu se jedan veoma dubok glas.

Komandir se okrenu. „Čuli ste čoveka.” Bacio je ronilačko odelo prema Snou. „Sad vuci svoje slatko dupence dole i oblači se. Moramo da bu​de​mo na me​stu za iz​vla​če​nje naj​ka​sni​je u šest mi​nu​ta do po​no​ći.”

53. Margo je sedela na popločanom hladnom podu oružarnice, pušeći se od gneva u sebi. Nije bila sigurna na koga se više ljutila: na D’Agostu, koji ju je za početak uvukao u čitavu ovu zbrku; na Pendergasta, što je odbio da je povede sa sobom; ili na samu sebe, što nije mogla sve da prepusti zaboravu. Ali to je bilo nešto što jednostavno nije mogla da učini. Sad joj je bilo jasno koliko se senka muzejskih ubistava - finalna zastrašujuća borba u muzejskom podrumu - nadvila nad nju. Uskraćivala joj je san i ra​za​ra​la um. A sada po​vrh sve​ga osta​log i ovo sra​nje. Znala je da Pendergast brine za njenu sigurnost, ali i dalje nije mogla da prikrije frustraciju što su je ostavili. Da nije bilo mene, još uvek bi tapkali po mraku, pomislila je. Ja sam povezala Mbvuna i Vitlsija. Ja sam shvatila šta se stvarno dogodilo. Da je imala još malo vremena, mogla je da poveže te uporne, zbunjujuće krajeve čitave petlje koji su još visili: šta znače oni delovi Kavakitinog tajnog dnevnika, šta je radio s tioksinom, za​što je sin​te​ti​zo​vao vi​ta​min D u svo​joj po​sled​njoj la​bo​ra​to​ri​ji. U stvari, tioksin je imao smisla. Iz zapisa u dnevniku moglo se naslutiti da je, pred sam kraj, Kavakita promenio mišljenje. Izgleda da je shvatio da poslednje verzije sjaja nisu više menjale telo, već su umesto toga menjale um. Možda je čak shvatio i kakve opasnosti po okolinu predstavlja slana voda kada dođe u dodir sa biljkom. U svakom slučaju, činilo se jasnim da je odlučio da poništi sve što je uradio i isprazni rezervoar od Liliceae mbwunensis. Možda su stvorenja shvatila kakve su njegove namere. To bi moglo da objasni njegovu smrt: očigledno, poslednje što su hteli je da neko petlja po njihovim zalihama. Ali to još uvek nije objašnjavalo šta je kog đavola radio sa vitaminom D. Da li mu je on bio po​tre​ban za ge​net​sko se​kven​ci​ra​nje: Ne, to nije mo​gu​će… Margo se naglo uspravi, oštro uvlačeći vazduh u pluća. Pokušavao je da ubije biljku, sigurna sam u to, pomislila je. Znao je da ga to dovodi u ve​li​ku opa​snost Zna​či, vi​ta​min D nije slu​žio za pro​i​zvod​nju sja​ja. Već za… Od​jed​nom, sve je ra​zu​me​la. Istog trenutka uspravila se na noge. Ni časak više nije smela da izgubi. Podstaknuta na akciju, počela je da otvara fioke ormarića i prosipa njihov sadržaj po uskom hodniku, žurno grabeći ono što joj je

trebalo i gurajući sve to u svaštaru: masku s kiseonikom, noćni vizir, kutije devetmilimetarske municije sa šupljim zrnima, za njen po​lu​a​u​to​mat​ski pi​što​lj. Teško dišući, otrčala je do vrata oružarnice i pogledala u veliki magacin. Mora da je tu negde, pomislila je. Počela je da trči kroz prolaze između drvenih vitrina, brzo čitajući etikete od formike. Iznenada se zaustavivši, otvorila je jednu od vitrina i izvadila iz nje tri prazne litarske boce sa sportskim poklopcima. Spustivši ih na pod pored svaštare, otvorila je još jednu vitrinu i izvadila nekoliko petolitarskih balona destilovane vode. Zatim je opet potrčala kroz redove, tražeći i dalje i mrmljajući sebi nešto u bradu. Konačno, zaustavila se i otvorila vrata još jed​ne vi​tri​ne. Ova je bila puna te​gli sa pi​lu​la​ma i ta​ble​ta​ma. Gro​zni​ča​vo je pregledala etikete, pronašla šta je tražila i trčeći se vratila do svoje sva​šta​re. Klečeći, otvorila je tegle i okrenula ih, praveći male planine belih pilula na popločanom podu. „Koja je koncentracija, Greg?” uhvatila je sebe kako ovo izgovara glasno. Nije bilo načina da sazna: ma bolje i da malo preteram. Koristeći dno jedne od tegli, ona izmrvi pilule u prah, a onda usu nekoliko šaka u svaku od litarskih flaša. Napunila je flaše do vrha vodom, energično ih izmućkala i proverila rastvor: malo je bio grub, možda, ali nije bilo vremena za bilo šta bolje. Ionako će se uskoro ras​tvo​ri​ti. Usta​la je i zgra​bi​la sva​šta​ru, ru​še​ći pra​zne fla​še uz zve​ket po podu. „Ko je tamo?” dopro je do nje glas. Prekasno, shvatila je da je zaboravila na čuvara koji je bio na dužnosti. Brzo je poubacivala flaše u svo​ju sva​šta​ru i pre​ba​ci​la je pre​ko ra​me​na upu​tiv​ši se pre​ma iz​la​zu. „Izvinite”, rekla je. „Malo sam odlutala.” Ponadala se da zvuči iskre​no. Ču​var se na​mr​šti, osta​vlja​ju​ći ča​so​pis po stra​ni. Po​čeo je da usta​je. „U kom pravcu je Pendergast ono rekao da ide?” rekla je žurno. „Spo​me​nuo je neki C deo.” Pomen Pendergastovog imena imao je željeni efekat; čuvar ponovo sede na stolicu. „Grupa liftova broj četiri, dva nivoa gore, pa onda levo”, kaza on. Margo mu zahvali i požuri prema liftovima na kraju hodnika. Pogledala je na sat dok su se vrata zatvarala, a onda opsovala: nema

vremena. Divljački je pritiskala dugme za predvorje. Kad su se vrata otvorila, spremila se za sprint. A onda se, primetivši brojne čuvare, ipak odlučila za brzi hod kroz predvorje, vrativši svoju iskaznicu posetioca i iza​šav​ši na vla​žnu men​hetn​sku noć. Napolju je potrčala prema kolovozu i najbližem taksiju. „Pedeset peta i Leks”, re​kla je, usko​čiv​ši i za​lu​piv​ši vra​ta za so​bom. „Dobro, ali ovo neće biti brza vožnja”, reče taksista. „U toku je neki protestni marš ili nemiri, ili nešto slično u blizini Central parka; sa​o​bra​ćaj je za​mr​šen gore od dla​ka u pse​ćem šup​ku.” „Onda preduzmite nešto povodom toga” kaza Margo, bacivši dva​de​se​ti​cu na pred​nje se​di​šte. Vozač potera na istok, a onda skrenu u Prvu aveniju, izbegavajući ostala vozila vratolomnom brzinom. Stigli su čak do Četrdeset sedme pre nego što su morali da stanu. Ispred njih je Margo videla pravi parking od automobila i kamiona, motori su uzaludno radili, a sirene zavijale, šest paralelnih linija stop svetala protezale su se bez prekida duž mračnog autoputa. Ne časeći časa, ona ščepa svoju svaštaru i iskobelja se na vrata, a po​tom poče da trči na se​ver kroz masu pe​ša​ka. Sedam minuta kasnije stigla je do Blumingdejlovog podzemnog ulaza. Preskakala je po dve stepenice dok je silazila, zaohilazeći kasnovečernje veseljake što je bolje mogla. Rame ju je bolelo zbog težine njene svaštare. Iznad buke motora i neumornih sirena učinilo joj se da čuje neku čudnu, prigušenu riku iz daljine, kao da deset hiljada ljudi urla u isto vreme. Zatim je dospela pod zemlju i svi zvuci uminuše osim cičanja vozova. Ulovivši u džepu žeton, prošla je kroz rotacionu kapiju i potrčala niza stepenice do brzog koloseka. Mala grupa ljudi je već bila tamo, oku​plje​na oko osve​tlje​nog ste​pe​ni​šta. „Jeste li videli one tipove?” reče jedna mlada žena u majici Kolumbija uni​ver​zi​te​ta. „Za ime sve​ta, šta je onaj to no​sio na le​đi​ma?” „Verovatno otrov za pacove”, kaza njen partner. „Znaš koliki su tamo dole. Evo sinoć, na stanici kod Zapadne četvrte ulice video sam jednog koji je bio ve​lik kao od​ra​sli…” „Kuda su oti​šli?” bez daha ga pre​ki​nu Mar​go. „Sko​či​li su na brzi ko​lo​sek i po​tr​ča​li pre​ma cen​tru…” Margo zaždi na sever do kraja platforme. Ispred sebe je mogla da vidi podzemnu prugu koja se pružala u tamu. Male, nepokretne barice ležale

su između šina, ljeskajući se bledozelenkasto pod svetlima neravnomerno raspoređenih signala. Brzo je pogledala unazad niz prugu kako bi se uverila da ne dolazi voz, a onda duboko udahnula i skočila na šine. „Evo još neko ide tamo!” čula je kako neko viče za njom. Povukavši svaštaru u malo zgodniji položaj, počela je da trči, svim silama se upirući da se ne saplete o pošljunčanu podlogu i ne zapne o pružne pragove. Začkiljila je u daljinu, uzaludno pokušavajuči da uoči neke obrise ili siluete. Otvorila je usta da pozove Pendergasta, ali ih je odmah momentalno zatvorila: na kraju krajeva, na istoj ovoj liniji, ne tako dav​no, do​go​dio se onaj pod​zem​ni ma​sakr. Još dok joj je ova misao prolazila kroz glavu, osetila je kako joj nalet vetra kostreši čekinje na vratu. Okrenula se i srce joj siđe u pete: iza sebe, u tami, ugledala je kružni crveni signal ekspresnog broja četiri, dalek, ali ne​po​gre​šiv. Potrčala je brže, uvlačeći gust i vlažan vazduh u svoja pluća. Voz će samo na trenutak stati da se putnici iskrcaju i ukrcaju, a onda će ponovo krenuti, ubrzavajući pravo prema njoj. Pomamno je gledala oko sebe, tražeći neki prolaz za radnike ili neko drugo mesto gde bi mogla da se sklo​ni. Ali tu​nel se pro​te​zao u da​lji​nu pot​pu​no ra​van i mra​čan. Iza sebe je već mogla da čuje zvona na vratima koja se zatvaraju, siktanje vazdušnih kočnica i romor dizel motora dok voz počinje da ubrzava. Naglo se okrenula prema jedinom mogućem zaklonu: uskom procepu između koloseka koji su vodili na sever i onih koji su vodili na jug. Pažljivo stupajući preko treće šine, šćućurila se između trulih branika, u pokušaju da sebe učini tanjom od skretničke poluge koja je sta​ja​la po​red nje kao neki usa​mlje​ni stra​žar. Voz se približavao, a njegov zvižduk beše kao zaglušujuće upozorenje. Margo oseti kako je udarni talas vazduha gura unazad i ona raširi ruke, očajnički se hvatajući za branike kako se ne bi ispružila na južne koloseke. Vagoni su proletali uz blesak jarko osvetljenih prozora, poput filmske trake koja horizontalno prolazi ispred nje, a zatim uz pravu kišu var​ni​ca uz​mi​če pre​ma se​ve​ru, kla​te​ći se la​ga​no levo-de​sno. Kašljući usled pečurkastih oblaka prašine, dok su joj uši odzvanjale, Margo ponovo stupi na prugu i hitro pogleda u oba smera. Ispred nje, u crvenom odsjaju udaljavajućeg voza, uočila je tri prilike kako izbijaju iz

mrač​nog uda​lje​nog pro​ce​pa u zidu tu​ne​la. „Pen​der​ga​ste!” vik​nu​la je. „Agen​te Pen​der​ga​ste, če​kaj​te!” Figure se zaustaviše, a onda se i okrenuše prema njoj. Dok je trčala prema njima, sada je već mogla da razazna vitke obrise FBI agenta, koji je ne​po​kre​tan pi​ljio u nje​nom prav​cu. „Dok​tor​ko Grin?” sti​že po​zna​to ote​za​nje. „Isuse, Margo!” ljutito prasnu D’Agosta. „Šta, do đavola, radite ovde? Pen​der​gast vam je re​kao…” „Zaveži i slušaj!” prosikta Margo, zaustavivši se ispred njih. „Shvatila sam šta je Kavakita radio s vitaminom D koji je sintetizovao u laboratoriji. Nema nikakve veze s biljkom, pa ni sjajem, niti s bilo čim dru​gim. Pra​vio je oruž​je.” Čak i u tami, mogla je da razazna nevericu na D’Agostinom licu. Me​fi​sto je nemo sta​jao iza nje​ga i po​sma​trao ih kao neka mrač​na utva​ra. „Istina je”, dahtala je. „Znamo da Smežurani preziru svetlost. Je li tako? Ali to je više od mržnje. Oni se plaše svetla. Svetlost je za njih smr​to​no​sna.” „Ni​sam si​gu​ran da baš ra​zu​mem”, kaza Pen​der​gast. „U stvari, nije u pitanju samo svetlost. Već ono što ona stvara. Sunčeva svetlost na koži aktivira vitamin D. Je li tako? Ako je ovo štetno za stvorenja, direktna svetlost bi im izazvala velike bolove, pa čak i smrt. Zato su neke od mojih uzgojenih kultura uginule. Ostavljene su ispod lampi preko noći. To čak može da objasni kako su Smežurani dobili svoje ime. Koža kojoj nedostaje vitamin D često je naborana i smežurana. A nedostatak vitamina D izaziva i osteomalaciju, smekšavanje kostiju. Sećate se kako je doktor Brambl rekao da Kavakitin kostur izgleda skoro kao da je pre​tr​peo neku vr​stu skor​bu​ta iz noć​ne more? Pa i je​ste.” „Ali ovo je sve puko na​ga​đa​nje”, kaza D’Ago​sta. „Gde nam je do​kaz?” „Zašto bi ga Kavakita uopšte i proizvodio?” viknu Margo. „Setite se, i za njega samog je bio podjednako otrovan. Znao je da će stvorenja krenuti na njega ako pokuša da uništi njihovu zalihu biljaka. A opet, ako im ponestane droge, krenuće na ubilački pohod. Ne, morao je da uništi i bilj​ku i stvo​re​nja.” Pendergast je klimao glavom. „Čini se da je to jedino moguće ob​ja​šnje​nje. Ali za​što ste do​šli čak dov​de kako bi​ste nam to re​kli?” Margo potapša svoju svaštaru. „Zato što upravo ovde imam tri litre

ras​tvo​re​nog vi​ta​mi​na D.” D’Ago​sta frk​nu. „Pa? Ne ne​do​sta​je nam baš va​tre​ne moći.” „Ako ih je dole onoliko koliko mislimo da ih je, ne možete imati previše vatrene moći da ih sve zaustavite”, kaza Margo. „Setite se šta je sve bilo po​treb​no da za​u​sta​vi​mo Mb​vu​na?” „Na​me​ra nam je da iz​beg​ne​mo sva​ki kon​takt”, kaza Pen​der​gast. „Ali ste i previše sigurni u to da sa svim tim oružjem koje nosite nemaju previše šanse”, odgovori Margo. „Meci mogu da ih povrede. Ali ovo”, ona mahnu prema svojoj torbi, „pogađa ih tamo gde ih stvarno boli.” Pen​der​gast uz​dah​nu. „Vrlo do​bro, dok​tor​ko Grin”, reče. „Daj​te nam to. Po​de​li​će​mo fla​še među so​bom.” „Nema šan​se”, uz​vra​ti Mar​go. „Ja no​sim fla​še. I ja idem s vama.” „Do​la​zi još je​dan voz”, uba​ci se Me​fi​sto. Pen​der​gast na tre​nu​tak po​ću​ta. „Već sam ob​ja​snio da to nije…” „Došla sam dovde!” kaza Margo, čuvši gnev i odlučnost u sopstvenom glasu dok je govorila. „Nema teorijske šanse da ću sad da se vratim. I nemojte mi ponavljati koliko je opasno. Hoćete da potpišem nešto što će nadležne osloboditi krivice u slučaju da se posečem? Dobro. Dajte to ova​mo.” „To neće biti potrebno.” Pendergast duboko udahnu. „Vrlo dobro, doktorko Grin. Ne smemo više gubiti vreme na raspravljanje. Mefisto, vodi nas dole.”

54. Osluškujući, Smitbek se sledi u tunelu. Ponovo se začuše stope, ovog puta naizgled nešto dalje. Duboko je udahnuo nekoliko puta, teško progutao pljuvačku, pokušavajući da satera svoje srce iz grla. U tami je izgubio orijentaciju u uskim hodnicima. Nije čak više bio siguran ni da li se kreće u dobrom pravcu. Koliko je znao, potpuno se okrenuo oko sebe u mraku i sada je bio okrenut prema ubicama, ko god ili šta god da su bili. Pa ipak, instinkt mu je govorio da je usmeren od mesta na kom se dogodilo ono užasno klanje. Prolazi s glatkim zidovima naizgled su i da​lje vo​di​li samo u jed​nom prav​cu: na​do​le. Grozna stvorenja koja je video, u to je bio siguran, bili su Smežurani. Oni o kojima je Mefisto buncao, možda čak i oni koji su poubijali sve one ljude u podzemnoj. Smežurani. U razmaku od nekoliko minuta ubili su najmanje četiri čoveka… Veksijevi krici su ječali i rojili se u njegovim ušima sve dok više nije bio siguran šta je stvarnost, a šta samo puko se​ća​nje. A onda još jedan, veoma realan zvuk prodre u njegove misli: ponovo koraci, i to veoma blizu. Osvrnuo se panično, tražeći kuda da pobegne. Iznenada mu oči obasja jarko svetlo, a neka prilika poče da se pomalja iza nje. Smitbek se pripremi za borbu za koju se nadao da će biti milostivo krat​ka. Ali potom se prilika zgrčila i pala unazad, cvileći od straha. Baterijska lampa je pala na pod i prema Smitbeku poteče klepetavi zvuk. Uz poplavu olakšanja, novinar prepoznade žbunaste brkove koji su pripadali Dafiju, tipu koji se penjao uz merdevine iza Veksija. Sigurno je izvrdao ne​ka​ko svo​jim pro​go​ni​te​lji​ma, sam bog zna kako. „Smiri se!” prošaputao je Smitbek, grabeći lampu pre nego što se ot​ko​tr​lja​la. „Ja sam no​vi​nar; vi​deo sam sve šta se do​go​di​lo.” Dafi je bio i previše uplašen, ili zaduvan, da bi pitao Smitbeka šta traži ispod rezervoara Central parka. Seo je na pod od cigala, dok su mu se slabine nadimale. Svakih nekoliko sekundi pogledavao je u mrak iza svo​jih leđa. „Znaš li kako da pobegnemo odavde?” podstaknu ga na razmišljanje Smit​bek.

„Ne”, dah​tao je Dafi. „Mo​žda. Daj,po​mo​zi mi da usta​nem.” „Zovem se Bil Smitbek”, prošaputao je Smitbek, pruživši mu ruke i po​dig​nuv​ši us​trep​ta​log in​že​nje​ra na noge. „Sten Dafi”, štuc​nuo je in​že​njer. „Kako si po​be​gao onim stvo​re​nji​ma?” „Umakao sam im u onim prelivnim skretnicama”, odgovori Dafi. Ve​li​ka suza mu se sko​tr​lja​la niz bla​tom umr​lja​no lice. „Kako to da ovi tu​ne​li vode samo na​do​le, a ne na​go​re?” Dafi odsutno obrisa oči jednim rukavom. „Mi smo u sekundarnom toku tunela. U slučaju neke nevolje, voda teče kako glavnom cevi, tako i ovim po​moć​nim tu​ne​li​ma, pra​vo do Gr​li​ća. To je za​tvo​ren si​stem. Sve ovo mora da prođe kroz Grlić.” Zastao je, a oči mu se raširiše, kao da se setio nečega. A onda je pogledao na svoj sat. „Moramo da idemo!” reče. „Ima​mo samo de​ve​de​set mi​nu​ta!” „Devedeset minuta? Do čega?” upita Smitbek, podignuvši zrak svetla iz​nad njih i osve​tliv​ši tu​nel is​pred njih. „Rezervoar će početi da se prazni u ponoć, nema šanse da ga sada za​u​sta​vi​mo. A kad to poč​ne, kre​nu​će pra​vo ovu​da.” „Šta?” uz​bu​đe​no udah​nu Smit​bek. „Pokušavaju da isperu najniže tunele, Astor tunele, kako bi se rešili tih stvorenja. Ili su bar hteli. Sada hoće da se predomisle. Ali prekasno je…” „Astor tuneli?” pitao je Smitbek. Mora da je to onaj Đavolji tavan o kom je Me​fi​sto pri​čao. Dafi od​jed​nom zgra​bi lam​pu i poče da trči niz tu​nel. Smitbek se dade u trk za njim. Prolaz se spajao sa jednim većim, koji je nastavljao nadole, spiralno se spuštajući kao neki ogromni vadičep. Nije bilo drugog svetla osim divlje lelujajućeg zraka njihove lampe. Pokušavao je da ostane sa strane zakrivljenog tunelskog poda, izbegavajući vodu koja je tekla po dnu, mada nije bio siguran zašto se uopšte trudi - Dafi je pljuskao pravo kroz sredinu, praveći dovoljno buke da pro​bu​di i mr​tva​ce. Nekoliko trenutaka kasnije Dafi stade. „Čuo sam ih!” kriknuo je kad se Smit​bek po​ja​vi po​red nje​ga. „Ja ni​šta ni​sam čuo”, dah​tao je Smit​bek, gle​da​ju​ći una​o​ko​lo. Ali Dafi je već ponovo trčao, a Smitbek ga je pratio, dok mu je panika

cepala srce, a misli o velikoj priči davno su iščezle i potpuno zaboravljene. Mračni prolaz se pojavio s jedne strane tunela i Dafi krenu prema njemu. Smitbek ga je pratio i iznenada podloga nestade pod njegovim nogama. U istom trenutku, nekontrolisano je počeo da klizi niz glatku mokru strminu. Dafijev prodorni jauk dopre odozdo dok se Smitbek okretao, zarivajući prste u sklisku površinu. Bilo je kao i u svakom snu u kom je padao, osim što je unutar ovog hladnog, crnog tunela, na nepoznatoj dubini ispod Menhetna bilo još strašnije. Odjednom se začu prskanje negde ispred njega, a u sledećem trenutku pade i on, jako se uda​riv​ši, u plit​ku vodu. Uspravio se, na raznim mestima osećajući bol, ali srećan što ima čvrstu podlogu pod nogama. Pod ovog tunela se činio ravnim, a voda je mi​ri​sa​la de​li​mič​no sve​že. U bli​zi​ni Dafi je ne​kon​tro​li​sa​no ja​di​ko​vao. „Za​ve​ži”, cik​nu Smit​bek na nje​ga. „Na​vu​ći ćeš nam ona bića na vrat.” „Oh, moj bože.” Dafi je jecao u tami. „Ovo se sigurno ne događa, zar ne. Šta su oni? Šta…” Smitbek pruži ruku u tamu, pronađe Dafijevu ruku i povuče čoveka gru​bo pre​ma sebi. „Za​ve​ži”, re​kao je, usna​ma do​di​ru​ju​ći in​že​nje​ro​vo uho. Je​ca​ji se smi​ri​še do me​kog štu​ca​nja. „Gde je lam​pa?” pro​ša​pu​tao je Smit​bek. Jecaj je bio jedini odgovor. Ali onda se negde pored uključi prigušeno sve​tlo. Ne​kim ču​dom Dafi ju je još uvek dr​žao u ruci. „Gde smo sad?” Štu​ca​nje se sma​nji​lo. „Dafi! Gde smo sad?” Usledio je prigušeni jecaj. „Ne znam. Možda u jednoj od prelivnih cevi.” „Imaš li neku pred​sta​vu kud ovo vodi?” Začulo se šmrkanje. „Ovde se ispušta višak vode iz rezervoara. Ako krenemo nizvodno prema Grliću, možda uspemo da stignemo do donjeg od​liv​nog si​ste​ma.” „Kako oda​tle mo​že​mo da iza​đe​mo na​po​lje?” ša​pu​tao je Smit​bek. Dafi štuc​nu. „Ne bi’ znao.” Smitbek ponovo obrisa lice i ništa ne reče, pokušavajući da strah, bol i šok uvalja u malenu loptu koju će moći negde da pohrani u sebi. Pokušavao je da misli na svoju priču. Bože, biće pravi dasa s ovom

pričom, koja je bila istinski nastavak onih ubistava Muzejske Zveri. A uz malo sre​će i da​lje će ima​ti pri​ču o Vi​še​ro​voj u dže​pu. Ali prvo… Začuo se zvuk pljuskanja, čija se daljina nije mogla odrediti zbog odjeka, ali bilo je jasno da se približava. Nagnuo se napred, pokušavajući da bo​lje čuje. „Još uvek idu za nama!” ja​uk​nu Dafi tik uz nje​go​vo uho. Smitbek ga po drugi put uhvati za ruku. „Dafi, zaveži i slušaj me. Ne možemo trčati brže od njih. Moramo im umaći. Ti poznaješ sistem: ti mi mo​raš reći kako.” Dafi se borio, proizvodeći neke nerazumljive zvuke ispunjene stra​hom. Smitbek ga jače stisnu. „Slušaj, bićemo u redu samo ako se smiriš i raz​mi​sliš.” Dafi se naizgled smirio i Smitbek ga ču kako teško diše. „Dobro”, kaza inženjer. „Prelivnici za hitne slučajeve imaju merne stanice na dnu. Nešto pre Grlića. Ako smo na tom mestu, možda možemo da se sa​kri​je​mo u…” „Ide​mo”, pro​sik​ta Smit​bek. Pljuskali su kroz tamu, dok je svetlost lampe skakutala sa zida na zid. Niski tunel je skrenuo i jedna ogromna, drevna mašina pojavila se ispred Smitbeka: divovski šupalj zavrtanj, ih nešto poput toga, stajalo je u horizontalnom položaju na postolju od granita. Teško zarđale cevi virile su s oba kraja, a zapetljana gomila cevi poput zamršenih gvozdenih creva ležala je dole u dubini. U podnožju mašine nalazila se mala žičana platforma. Najveći deo toka prolazio je pored stanice, dok je s njihove leve strane mali bočni tunel vijugao u mrak. Uzevši lampu, Smitbek uhvati rešetku i podiže se gore, a onda pomože Dafiju da zauzme poziciju po​red nje​ga. „U cev”, prošaputao je Smitbek. Gurnuo je Dafija unutra, a onda se i sam uvukao, bacivši upaljenu lampu u vodu pre nego što se povukao u tamu. „Jesi li lud? Upra​vo si ba​cio…” „Plastična je”, kaza Smitbek. „Plutaće. Nadam se da će krenuti ni​zvod​no za sve​tlom.” Sedeli su u apsolutnoj tišini. Debeli zidovi merne mašine prigušivali su buku tunela, ali nakon nekoliko minuta Smitbek je bio siguran kako je

pljuskanje postalo sasvim jasno. Smežurani su se približavali - i to, sudeći po zvuku, brzo. Iza sebe je čuo kako se Đafi grči i nadao se da će inženjer uspeti da sačuva pribranost. Pljuskanje je sad već bilo veoma blizu i Smitbek je mogao da ih čuje kako dišu, teško hripajući, poput zadihanog konja. Zvuci pljuskanja se približiše mernoj stanici, a zatim se za​u​sta​vi​še. Užasni kozji smrad sad je već bio veoma jak i Smitbek čvrsto zatvori oči. U po​mr​či​ni iza nje​ga Dafi se di​vlje tre​sao. Čuo je pljuskanje vode izvan stanice kad stvorenja počeše da se kreću oko nje. A onda dubok zvuk kao da neko njuška i Smitbek se smrznu, setivši se Mhvunovog savršenog čula mirisa. Pljuskanje se nastavilo. A onda - uz neverovatan osećaj olakšanja - Smitbek ču kako lagano nestaje. Stvo​ro​vi su na​sta​vi​li da se kre​ću niz tu​nel. Disao je lagano i duboko, brojeći svaki udah. Kod tridesetog, okrenuo se pre​ma Da​fi​ju. „Ko​jim pu​tem do ka​na​la za slu​čaj olu​je?” „Skroz na dru​gom kra​ju”, pro​ša​pu​tao je Dafi. „Haj​de​mo.” Pažljivo su se okrenuli unutar skučenog, smrdljivog prostora i počeli da puze prema zadnjem delu cevi. Dafi konačno izbi na otvoreno. Smitbek ču prvo jednu, a onda i drugu inženjerovu nogu kako pada u vodu, pa i sam poče da puzi do ivice, kad iznenadni prodorni vrisak preseče potpunu pomrčinu, a mlaz nečega što je bilo previše gusto i previše toplo da bi bilo voda isprska ga po licu. On se frenetično brzo vra​ti u cev. „U pomoć!” iznenada povika Dafi. „Ne, molim te, nemoj, pa ti ćeš… Oh, bože, pa to su moja cre​va - Isu​se, neka neko…” Glas se pretvori u mahnito vlažno šištanje, a zatim i nestade pod zvukom pljuskanja vode. Smitbek, uzmičući u bezumnom strahu, ču tupe udarce koji su ličili na zvuke satare koja seče meso, praćene praskanjem pu​ca​ju​ćih zglo​bo​va koji is​pa​da​ju iz svo​jih le​ži​šta. Smitbek ispade iz cevi, pade nauznak u vodu, podiže se na noge i poče naslepo da trči kroz bočni tunel, ne slušajući, ne brinući i ne razmišljajući ni o čemu drugom osim o bežanju. Trčao je i trčao, češući se o zidove tunela, grebući i udarajući o beskrajna račvanja, sve dublje i dublje u mračnu utrobu zemlje. Tunel se susretao sa drugim tunelom, pa onda još jednim, od kojih je svaki sledeći bio veći. Sve dok konačno,

sasvim iznenada, nije osetio kako ga nečija šaka, mokra i užasno snažna, hva​ta za vrat, dok mu is​to​vre​me​no dru​ga za​pu​ša​va usta.

55. Za nekih sat vremena od spontanog izbijanja, nemiri duž Južnog Central parka počeše konačno da se smiruju. Znatno pre 23:00 h većina bundžija je potrošila sav svoj gnev, kao i svoju energiju. One koji su bili povređeni odveli su u stranu. Vika, uvrede i pretnje počeše da zamenjuju pesnice, palice i kamenje. Međutim, središte sveg ovog nasilja se nije smirilo. Kako su ljudi odlazili s tog mesta, u masnicama ili iznureni, drugi su pristizali: neki radoznali, neki ljutiti, a neki pijani i spremni za tuču. Televizijski izveštaji su bili sve gori i sve više histerični. Vest je putovala kao električna iskra po ostrvu: uz Prvu i Drugu aveniju, gde su se mladi republikanci okupljali u barovima za samce da se ismevaju i rugaju liberalnom predsedniku; niz Trg Sv. Marks do marksističkih kutaka Ist vilidža; faksovima i telefonskim linijama. Kako se reč širila, tako su rasle i glasine. Neke su govorile o tome kako su beskućnici i oni koji su pokušavali da im pomognu masakrirani u genocidu koji je potpirivala policija. Druge su govorile da levi radikali i kriminalne bande spaljuju banke, pucaju u građane i pljačkaju radnje u centru. Oni koji su se odazivali pozivu na akciju nailazili su - ponekad krajnje brutalno - na poslednje grupe beskućnika koji su još uvek kuljali na površinu, izbijali tu i tamo oko Cen​tral par​ka, be​že​ći od za​to​če​nog i ši​re​ćeg su​zav​ca. Izvorna avangarda „Preotmimo svoj grad” - bramani njujorškog bogatstva i uticaja - brzo se povukla sa scene. Većina se preplašena vratila svojim kućama i dupleksima. Drugi su se skupili na Velikom travnjaku, pretpostavljajući da će policija brzo ugušiti pobunu i nadajući se da će završno bdenje biti održano kao što je planirano. Ali kad je policija uspostavila liniju i počela da opkoljava buntovnike, borba se takođe preselila dublje u park, krećući se sve bliže Travnjaku i rezervoaru iza njega. Mrak u parku, gusto rastinje, spletovi niskog žbunja i lavirint stazica činili su da kontrolisanje pobune bude teško i spo​ro. Policija se kretala prema buntovnicima veoma pažljivo. Veći deo policijskih snaga, koje su ionako bile slabe zbog angažovanja na velikom isterivanju, kasno je pristigao na lice mesta. Policijska vrhuška je bila i previše svesna da bi neki od uticajnih ljudi još uvek mogli biti u meljućoj

gužvi, a ideja da se baci suzavac ili da se izbatina neki od pripadnika njujorške elite, bila je nešto što politički osvešćeni gradonačelnik nikad ne bi dozvolio. Kao dodatak svemu tome, veliki deo policajaca je morao biti preraspoređen na patroliranje u okolnim delovima grada, gde su prijavljivani sporadično pljačkanje i vandalizam. I još uvek je svima u podsvesti obitavala ona nečuvena, ali užasna, pobuna na Kraun hajtsu od pre nekoliko godina, koja je trajala tri dana da bi se, konačno, neslavno za​vr​ši​la. Hejvardova je gledala kako medicinsko osoblje hitne pomoći gura Bila u ambulantna kola koja su čekala. Zadnje noge kolica se sklopiše dok su policajca ubacivali unutra. Bil je prostenjao, a onda podigao ruku do uvi​je​ne gla​ve. „Pažljivo”, brecnula se Hejvardova na bolničara. Naslonila je ruku na jed​na od zad​njih vra​ta i nagnu​la se unu​tra. „Kako ide?” upi​ta​la je. „Bo​lje mi je”, kaza Bil uz slab osmeh. Hej​var​do​va klim​nu. „Bi​ćeš ti do​bro.” Okre​nu​la se da kre​ne. „Na​red​ni​ce?” javi se Bil. Hej​var​do​va za​sta​de. „Onaj kuč​kin sin Mi​ler bi me pustio da sam izađem odande. Ili, možda, da se udavim. Mislim da vam du​gu​jem svoj ži​vot.” „Za​bo​ra​vi”, kaza Hej​var​do​va. „To je deo na​šeg po​sla. Je 11 tako?” „Možda”, kaza Bil. „Ali, u svakom slučaju, neću vam to zaboraviti. Hva​la.” Hejvardova je ostavila Bila s bolničarima i obišla kola da dođe do vo​za​ča. „Ka​kve su ve​sti?” upi​ta​la ga je. „Šta želiš da čuješ?” uzvrati vozač, pišući po dugačkom listu papira. „Kako sto​je ak​ci​je zla​ta? Si​tu​a​ci​ja u sve​tu?” „Nemoj tu da mi prosipaš pamet”, odgovori ona. „Govorim o ovome ovde.” I mah​nu ru​kom pre​ma Za​pad​nom Cen​tral par​ku. Neka nadrealna tišina spustila se na mračnu scenu. Osim vozila hitne pomoći i policijskih automobila, parkiranih na svakoj raskrsnici, nije bilo saobraćaja u najbližim blokovima. Tamne mrlje mestimično su prekrivale delove avenije; svega nekoliko uličnih svetala je ostalo nepolomljeno, a i ona su cvrčala i pucketala. Široka avenija je bila prekrivena komadima betona, srče i đubreta. Malo dalje na jug, kako je Hej​var​do​va vi​de​la, trep​ću​ća sve​tla su bila mno​go broj​ni​ja.

„Gde si ti bila?” upitao je vozač. „Prilično teško si mogla propustiti svu akciju koja se dešavala, osim ako poslednjih sat vremena nisi provela u sre​di​štu ze​mlje.” „Nisi baš mnogo pogrešio”, reče ona. „Izbacivali smo beskućnike ispod parka. Naišli smo na otpor. Ovaj naš drugar je povređen i trebalo nam je mnogo vremena da ga izvučemo. Bili smo prilično duboko pod zemljom i nismo želeli da ga previše cimamo. Kapiraš? Izašli smo pre pet minuta kod stanice u Sedamdeset drugoj, samo da bismo shvatili da smo se za​de​si​li u gra​du du​ho​va.” „Iz​ba​ci​va​li bes​kuć​ni​ke?” upi​tao je vo​zač. „Zna​či vi ste od​go​vor​ni za ovo.” Hej​var​do​va se na​mr​šti. „Za šta?” Vozač ambulantnih kola se tapnu po uvetu, zatim pokaza na istok, kao da je to sa​vr​še​no do​vo​ljan od​go​vor. Hej​var​do​va poče da slu​ša. Po​red pi​šta​nja am​bu​lant​nog ra​dio-ske​ne​ra i dalekog pulsa grada, uspela je da prepozna zvuke koji su dopirali iz mračne unutrašnjosti Central parka: besno brujanje megafona, krike, vri​sku i za​vi​ja​nje si​re​na. „Čula si za protestni marš ’Preotmimo svoj grad’?” upitao je vozač. „Onaj ne​na​ja​vlje​ni, koji se do​ga​đa duž Ju​žnog Cen​tral par​ka?” „Ne​što sam na​ču​la o tome”, kaza Hej​var​do​va. „Aha. E pa, iznenada su iz podzemlja počeli da nadiru ti silni beskućnici. Donekle neprijateljski raspoloženi. Izgleda da ste ih koristili da malo razmrdate svoje pendreke. Počeli su da zameću kavgu s učesnicima marša. I pre nego što je iko mogao da pretpostavi, izbio je sveopšti sukob. Kako sam čuo, ljudi su jednostavno poludeli. Vrištali su, vikali, gazili jedni preko drugih. A onda su u okolini počele pljačke. Pandurima je trebalo sat vremena da stvar dovedu pod kontrolu. U stvari, još uvek nije pod kontrolom. Ali uspeli su da sve to presele u park.” Bolničar iz zadnjeg dela dade neki signal i vozač ubaci kola u brzinu i krenu, bojeći signalnim svetlima okrečene fasade. Malo dalje niz Zapadni Central park Hejvardova je videla kako radoznali posmatrači izviruju iz svojih stanova i pokazuju u pravcu parka. Nekoliko hrabrijih stajalo je na trotoarima ispred svojih ulaza, držeći se blizu zaštitničke prisutnosti uniformisanih vratara. Podigla je pogled na ogromnu gotsku

figuru zgrade Dakota, neoštećene i naizgled udaljene od sveg ovog haosa, skoro kao da su se njene stilizovane zidine gadile razjarene svetine. Pogled joj potom odluta do ugaone kule, prema onome što je trebalo da su Pendergastovi prozori. Pitala se da li je uspeo da se u jednom komadu vra​ti iz Đa​vo​ljeg ta​va​na. „Jeste li utovarili Bila?” čula je kako Karlin dovikuje. Njegovo krupno telo po​ja​vi​lo se iz da​le​kih sen​ki. „Upravo sad”, odgovori ona, okrenuvši se prema njemu. „Šta je sa onim dru​gim?” „Od​bio je me​di​cin​sku po​moć”, kaza Kar​lin. „Ima li tra​ga Mi​le​ru?” Hejvardova se namršti. „Verovatno je u nekom baru na Atlantik aveniji gde cevči pivo i hvali se svojim podvizima. Tako to ide, zar ne? On će do​bi​ti una​pre​đe​nje, a mi pi​sma opo​me​ne zbog ne​po​slu​šno​sti.” „Možda ponekad i bude tako”, kaza Karlin uz znalački osmeh. „Ali ne i ovog puta.” „Šta bi to trebalo da znači?” upita Hejvardova, a onda nastavi da priča, ne dajući Karlinu vremena da joj odgovori. „Nema načina da saznamo šta je Miler uradio, a šta nije. Biće bolje da se javimo.” Ščepala je radio i pritisnula dugme. Ali bujica šuma, statike i panike poče da se izliva iz sva​kog ka​na​la. …Idemo prema Velikom travnjaku, treba nam više ljudi da… Imam osmoricu, ali ne mogu da ih zadržavam još dugo; ako kombi uskoro ne dođe jednostavno će iščeznuti u mraku… Još pre trideset usranih minuta sam pozvao tim za medicinsku evakuaciju; imamo povređenih ovde… Isuse, mo​ra​ju da za​tvo​re taj ju​žni kva​drant; ne​pre​kid​no na​di​ru… Hejvardova isključi radio i zadenu ga nazad za pojas, a onda pokaza Karlinu da krene za njom do službenog auta koji je stajao na sledećem ćošku. Jedan policajac u punoj opremi stajao je pored njih, budno osma​tra​ju​ći uli​cu s pum​pa​ri​com u ru​ka​ma. „Gde je ko​man​da ove ope​ra​ci​je?” pi​ta​la je Hej​var​do​va. Policajac podiže zaštitnu masku na čelo i pogleda je. „Istureno komandno mesto je u zamku”, odgovorio joj je. „Tako nam je bar rekao

dispečer. Stvari su donekle neorganizovane u ovom trenutku, kao da to i sami ne zna​te.” „Zamak Belvedere.” Hejvardova se okrenu prema Karlinu. „Bolje bi bilo da kre​ne​mo tamo.” Dok su trčali niz Zapadni Central park, Hejvardovu to neobično pod​se​ti na obi​la​zak ku​li​sa u ho​li​vud​skom stu​di​ju pre dve go​di​ne. Se​ti​la se kako je koračala surogat-ulicom Menhetna na kom su bili snimljeni nebrojeni mjuzikli i gangsterski filmovi. Videla je lažnu uličnu rasvetu, izloge, hidrante… sve osim ljudi. U to vreme zdrav razum joj je govorio da se na svega stotinak metara odatle nalaze uskomešane i žive kalifornijske ulice. Pa ipak, opustelost ovog mesta delovala je skoro sa​bla​sno. Noćas je Zapadni Central park odavao isti utisak. Iako je mogla da čuje udaljeno trubljenje automobila i zavijanje sirena, i premda je znala da se u samom parku policija okuplja kako bi zaustavila nerede i džumbus, ova zamračena avenija deluje krajnje avetinjski i nestvarno. Samo poneki obazrivi vratar, radoznali stanar ili policijska barikada kva​ri​li su at​mo​sfe​ru sa​bla​sne uli​ce. „Svetog mu sveca”, promuca Karlin pored nje. „Pogledaj ti to.” Hej​var​do​va baci po​gled i nje​no ma​šta​nje na​mah pre​sta​de. Bilo je kao da prelaze iz demilitarizovane zone u haos. Na jug, preko Šezdeset pete, videli su pravo more od ruševina. Stakla na ulazima su bila porazbijana, nadstrešnice iznad elegantnih ulaza iskidane na trake koje su lenjo lepršale na povetarcu. Ovde je prisustvo policije bilo jače, a u plavo ofarbane barikade stajale su na sve strane. Automobilima parkiranim na ivičnjake nedostajali su prozori i vetrobrani. Nekoliko blokova niže, jedan policijski kamion za šlepanje sa trepćućim žutim sve​tli​ma ukla​njao je ostat​ke ne​kog tak​si​ja. „Izgleda da je ovuda prošla gadno razljućena gomila krtica”, pro​mr​mlja​la je Hej​var​do​va. Presekli su ulicu, skrenuli prema prilazu i uputili se u park. Nakon što su upravo prošli prizore uništavanja, uzana asfaltirana staza delovala je tiho i pusto. Ali polomljene klupe, preturene kante za đubre i tinjajući otpaci svedočili su o onome što se ovde ne tako davno događalo. A buka koja je dopirala do njih iz unutrašnjosti parka obećavala je da se pri​bli​ža​va​ju još ve​ćem ur​ne​be​su.

Odjednom Hejvardova stade kao ukopana, pokazavši Karlinu da učini isto. Ispred njih u mraku ugledala je grupu nekih ljudi - koliko njih, nije bila sigurna - kako se razmetljivo kreće u pravcu Velikog travnjaka. Ne mogu biti panduri, pomislila je. Nemaju kacige, pa čak ni šapke. Glasna pro​va​la ne​go​do​va​nja i pso​va​nje ove gru​pe po​tvr​di​li su nje​ne sum​nje. Hitro je krenula napred, trčeći na jastučićima stopala kako bi umanjila buku. Zaustavila se na deset metara od njih. „Stoj!” viknula je, sta​viv​ši ruku na svoj slu​žbe​ni pi​što​lj. „Po​li​ci​ja!” Grupa se zaustavi u nepravilnom rasporedu i okrenu se prema njoj. Bilo je četiri, ne, pet muškaraca, mlađih, obučenih u sportske jakne i polo majice. U oči joj upade vidljivo oružje: dve aluminijumske palice i nešto što je li​či​lo na ku​hinj​ski nož. Ru​me​nih mla​đah​nih lica pi​lji​li su u nju i da​lje is​ce​re​ni. „Aha?” javi se je​dan od njih, na​pra​viv​ši ko​rak na​pred. „Da se nisi ni pomerio”, kaza Hejvardova. Čovek je stao. „A sada, za​što mi lepo ne ka​že​te kuda ste se to vi upu​ti​li?” Predvodnik se izruga ovom naoko glupom pitanju, jedva primetnim po​kre​tom ruke po​ka​zav​ši pre​ma unu​tra​šnjo​sti par​ka. „Do​šli smo da se po​bri​ne​mo za neke stva​ri”, ja​vio se je​dan iz gru​pe. Hejvardova odmahnu glavom. „Ono što se tamo dešava nije vaša stvar.” „Đavola nije”, prasnu onaj prvi. „Tamo su nam prijatelji i prebija ih namrtvo gomila prokletih bandita. Nema šanse da dozvolimo da se to na​sta​vi.” Na​pra​vio je još je​dan ko​rak na​pred. „Ovo je stvar za po​li​ci​ju”, kaza Hej​var​do​va. „Policija nije ni kurcem mrdnula”, odgovori čovek. „Pogledaj oko sebe. Do​zvo​li​li ste da nam ovo sme​će uni​šta​va grad.” „Čuli smo da su već pobili dvadeset, trideset ljudi!” dopre neki nerazgovetan glas jednog čoveka s mobilnim telefonom u ruci. „Uključujući i gospođu Višer. Uništavaju nam grad. Doveli su đubrad iz Ist vilidža i Sohoa da im pomogne. Prokleti aktivisti Njujorškog uni​ver​zi​te​ta. Na​šim pri​ja​te​lji​ma je po​treb​na po​moć.” „‘Si čula?” reče onaj spreda. „Zato, gospo, sklanjaj se s puta.” Na​pra​vio je još je​dan ko​rak na​pred. „Učini još jedan korak i napraviću ti razdeljak ovim”, kaza Hejvardova, prebacujući ruku s pištolja na pendrek i lagano ga izvlačeći iz

pr​ste​na na opa​sa​ču. Ose​ti​la je kako se Kar​lin spre​ma za ak​ci​ju. „Lako ti je da budeš opaka”, nipodaštavajućim tonom kaza čovek. „S pi​što​ljem za po​ja​som i pro​kle​tim ljud​skim fri​ži​de​rom iza leda.” „Mi​sliš da mo​žeš da nas sre​diš svu pe​to​ri​cu?” do​ba​ci je​dan iz gru​pe. „Možda misli da može sve da nas uguši tim svojim dudama”, kaza dru​gi. Ne​ko​li​ko njih se is​ce​ri na ovo. Hejvardova duboko udahnu, a onda vrati pendrek za pojas. „Pozorniče Karlin”, obratila mu se, „molim vas udaljite se dvadeset ko​ra​ka.” Ali Kar​lin osta​de ne​po​mi​čan. „Po​slu​šaj me!” pra​snu ona. Karlin ju je gledao nekoliko trenutaka. A onda, ne okrećući se od grupe i ne skidajući pogled sa nje, poče da korača unazad niz stazu ko​jom su do​šli. Hejvardova namerno stade pravo ispred mladog kolovođe. „A sad me dobro slušaj”, rekla je ravno, ne skidajući pogled s njega. „Mogu da bacim i svoju značku i pištolj, i pored toga da izdevetam te vaše belačke guzice i šutnem vas nazad u Skarzdejl, ili Grinič, ili gde god da vas vaše mamice ušuškavaju za laku noć. Ali ne moram to da radim. Vidite, ako odbijete da poslušate moje naredbe do poslednjeg slova, onda vas vaše mamice neće ušuškavati ove noći. Čekaće vas sutra ujutro u redu ispred policijske stanice da plate kaucije za vas. I ni sav novac, a ni moć, pa ni veze na celom bogovetnom svetu neće moći da uklone reči pokušaj izvršenja teškog krivičnog dela iz vašeg policijskog dosijea. U ovoj državi, osoba koja je osuđena za neko krivično delo nikad više ne može da se bavi pravom. Nikad više ne može da obavlja neku javnu funkciju. I nikada više neće dobiti dozvolu da trguje hartijama od vrednosti. A va​šim ta​ti​ca​ma se to ni​ma​lo neće do​pa​sti. Ni​ma​lo.” Za​sta​la je na tre​nu​tak. „Zato ba​ci​te oruž​je”, hlad​no im je na​re​di​la. Usle​dio je kra​tak mo​me​nat to​kom kog se niko nije ni mrd​nuo. „Re​koh, ba​ci​te oruž​je!” vri​snu​la je gla​sno ko​li​ko je mo​gla. U tišini koja je usledila čula je zvonjavu aluminijumske palice koja je pala na asfalt. A onda još jedne. A onda se čuo nešto tiši zvuk: čelični nož je pao na zemlju. Sačekala je malo, a onda namerno napravila korak una​zad. „Pozorniče Karlin”, reče Hejvardova tiho. U istom trenutku on je

sta​jao kraj nje. „Da ih pre​tre​sem?” pi​tao je. Hejvardova odmahnu glavom. „Vozačke dozvole”, obratila se grupi. „I one mi tre​ba​ju. Ba​ci​te ih na ze​mlju, evo ovde.” Nastupila je kratka pauza. Zatim mladić spreda gurnu ruku u džep jakne, izvadi novčanik i pusti da plastična kartica odleprša na zemlju. Osta​li su uči​ni​li isto. „Možete ih pokupiti sutra posle podne u upravi policije”, nastavila je. „Potražite narednicu Hejvard. A sad hoću da svi prođete pravo pored mene sve dok ne stignete do Zapadnog Central parka. A onda da svako od vas krene svojim putem. I da vam na pamet ne padaju bilo kakve gluposti; inače možete početi odmah da skupljate pare za kauciju. Pravac kući i u kre​vet. Ja​sno?” Po​no​vo je usle​di​la ti​ši​na. „Ne ču​jem vas!” grm​nu Kar​lin, a lju​di se pre​nu​še. „Ja​sno”, ja​vi​še se svi uglas. „Onda krećite”, kaza Hejvardova. Mladići su stajali potpuno ne​po​mič​ni, kao da su pu​sti​li ko​re​nje. „Kreći!” naredi im ona. Tiho, napred uperenog pogleda, grupa poče da se kreće prvo lagano, a onda sve brže, prema zapadu. Uskoro nestadoše u po​mr​či​ni. „Gomila drkadžija”, kaza Karlin. „Misliš li stvarno da je dvadeset ili tri​de​set njih već mr​tvo? Hejvardova frknu kad se sagnula da podigne oružje i dozvole. „Ma kakvi. Ali ako ovakve glasine nastave da se šire, ljudi poput ovih će nastaviti da dolaze. Tako ova situacija nikada neće biti rešena.” Predala mu je palice uz uzdah. „Hajdemo. Bilo bi bolje da se javimo i vidimo možemo li biti od pomoći večeras. Pošto znaš da će nas sutra izribati zbog onog što se do​go​di​lo u tu​ne​li​ma.” „Ne ovog puta”, od​go​vo​ri Kar​lin, ne​znat​no se ce​re​ći. „To si već rekao.” Hejvardova se okrenu prema njemu. „Šta to hoćeš da mi ka​žeš, Kar​li​ne?” „Hoću da ti kažem da će ovog puta biti nagrađeni oni pravi. A svi osta​li Mi​le​ri sve​ta će iz​vi​si​ti.” „A kad ti se tač​no do​go​di​lo ovo pro​vi​đe​nje?” „Kad sam saznao da je naš prijatelj Bil, kom si pomogla da se ukrca u

ona am​bu​lant​na kola, sin Sti​ve​na K. Bila.” „Sti​ven Bil, dr​žav​ni se​na​tor?” upi​ta Hej​var​do​va, raz​ro​ga​čiv​ši oči. Karlin klimnu. „Ne voli da ljudi oko njega to znaju”, rekao je. „Boji se da će pomisliti kako povlači veze da bi se provukao ili nešto slično. Ali pu​ko​ti​na u nje​go​voj gla​vi mu je iz​gle​da malo smek​ša​la je​zik.” Hejvardova je nepomično stajala na trenutak. A onda se, odmahujući gla​vom, okre​nu​la u prav​cu Ve​li​kog trav​nja​ka. „Na​red​ni​ce?” po​zva je Kar​lin. „Da?” „Za​što ste tra​ži​li da se uda​ljim od tih pro​tu​va?” Hejvardova stade. „Htela sam da im pokažem da ih se ne plašim. I da sam ozbilj​na.” „Da li bi​ste uspe​li?” „Da li bih uspe​la šta?” „Zna​te”, mah​nu Kar​lin. „Da ih šut​ne​te na​zad u Skar​zdejl, i sve to.” Hej​var​do​va ga po​gle​da, ne​znat​no po​di​gav​ši bra​du. „Šta mi​sliš?” „Mislim…” oklevao je Karlin na trenutak. „Mislim da ste vi jedna stra​šna dama, go​spo​đi​ce Hej​vard.”

56. Dok je čamac sekao mračne vode reke Hadson, Snou se presvukao u odelo u potpalublju, osećajući kako se trup čamca trese uz prigušenu tutnjavu velikih dizel motora. Bilo je jedva dovoljno mesta da stoji uspravno pored sve navigacione opreme, geostacionarnih satelitskih uređaja, sonara i ormarića sa naoružanjem. Primetio je da je to bilo mokro odelo, a ne uobičajeno prijanjajuće suvo koje nosi policijski tim, i odmah zažalio što je predložio da se ide kroz fabriku za preradu. Prekasno, pomislio je, boreći se sa odelom. Čamac se zanosio i bacakao, a on gla​vom bol​no uda​rao u pre​gra​du. Uz psovku je izmasirao čelo. Đavolski je bolelo. Znači, ne sanja. Stvarno je bio u brodu, s mornaričkim fokama naoružanim do zuba, koji su krenuli na bogzna kakvu misiju. Strah i uzbuđenje istovremeno su strujali kroz njega. Znao je da je dobio šansu da se iskupi. I to možda je​di​nu. Po​sta​ra​će se da je ne upr​ska. Podesio je vizir lampe, navukao i drugu rukavicu i izašao gore. Komandir Reklin, koji je prešao na pramac i sada razgovarao sa kormilarem, okrenuo se kad se on pojavio. „Gde ti je, do đavola, boja? I šta ti je to​li​ko tre​ba​lo?” „Oprema je donekle drugačija od one na koju sam navikao, go​spo​di​ne.” „Pa, imaš vre​me​na da se na​vik​neš na nju do za​ro​na.” „Da, go​spo​di​ne.” Re​klin klim​nu gla​vom pre​ma Snou. „Do​no​va​ne, ude​si ga.” Donovan mu priđe i bez reči poče da razmazuje crnu i zelenu boju po Sno​u​o​vim obra​zi​ma i čelu. Reklin mahnu ostatku tima da se okupi. „A sad me slušajte”, rekao je, odmotavajući plastičnu mapu na butini. „Idemo kroz glavni taložni kanal, iznad bočnog kod Vest sajda. Po onome što nam je Snou rekao, to je najbrži način da uđemo.” Prstom je pokazivao putanju na mapi. „Kad stignemo do prve ustave, nastavićemo ustanovljenom rutom sve dok ne dođemo do ovog mesta, ovde, gde se tunel grana. To nam je zborište. Kad se postavimo u poziciju, timovi Alfa, Beta i Gama će svaki krenuti jednim tunelom. Ja ću predvoditi Alfa tim i ići na čelu. Snou i Donovan

su tim Delta. Oni će da budu na začelju, ostaće pozadi i pokrivati naše gu​zi​ce. Pi​ta​nja?” Snou ih je imao nekoliko, ali odluči da ne postavi nijedno. Lice mu je gorelo od grubih poteza Donovanove ruke u rukavici, a debeli sloj boje smr​deo je na uže​gli loj. Komandir klimnu. „Ulazimo, postavljamo punjenja i izlazimo. Lepo i jednostavno, kao što smo vežbali u podvodnoj bazi. Dinamit će zapečatiti donje odlivne tunele koji se ulivaju u bočni. Drugi tim će ući sa ulice i zapečatiti pristup s gornje strane. Pravi profesionalci, bar kako sam čuo.” Ko​man​dir frk​nu kroz svo​ju ma​sku. „Re​kli su nam da ko​ri​sti​mo ONG. Ako mo​že​te da po​ve​ru​je​te u to.” „ONG?” po​no​vi Snou. „Oprema za noćno gledanje, srećice. Ali pokušaj da staviš jednu preko mokrog odela i maske.” Otpljunuo je u stranu. „Ne plašimo se mi mraka. A ako bilo šta hoće da se kači s nama, pa, nek’ pokuša. Ipak, više volim da vi​dim šta di​žem u va​zduh.” Stupio je napred. „Dobro. Hejstings, Klepton, Bičam, vi ste zaduženi za automatsko oružje na ovoj misiji. Po jedan iz tima ima da ga nosi. Lorenco, Kampion, Donovan, vi nosite pirotehniku. Ti ćeš zajedno sa mnom biti potpaljivač. Imamo isuviše tereta, pa očekujte veliko op​te​re​će​nje. A sad, upr​ti​te se.” Snou je posmatrao kako ljudi zabacuju automatske puške na ramena. „Šta je sa mnom?” čuo je sa​mog sebe kako pita. Ke​klin se okre​nu pre​ma nje​mu. „Ne znam. Šta s to​bom?” Snou je če​kao. „Vo​leo bih da ne​što ra​dim. Da po​mog​nem, mi​slim.” Reklin je piljio u njega na trenutak. A onda se bledunjavi osmeh pojavi na njegovim usnama. „Dobro”, reče. „Za ovu operaciju ćeš da bu​deš ko​ma​dić.” „Ko​ma​dić?” po​no​vi Snou. „Komadić.” Klimnu komandir. „Bičame! Baci opremu Vamo.” Reklin uhvati nepropusnu gumenu torbicu koja mu je bačena i prebaci je preko Snouove glave. „To ostaje tu dok ne dođemo do tačke izlaska”, pro​gun​đao je. „Tre​ba​će mi oruž​je, go​spo​di​ne”, kaza Snou. „Nađite mu nešto.” Neko tutnu dršku automatskog harpuna Snou u stomak i on hitro prebaci kaiš preko ramena. Učinilo mu se da se neko

tiho kikoće, ali odluči da to ignoriše. Dosta ribe je on lovio ovim u Kortezovom moru, ali nikad nije video harpune koji su bili toliko dugački, niti su ovako opasno izgledali, kao što su to ovi s debelim ek​splo​ziv​nim pu​nje​nji​ma na vr​ho​vi​ma. „Nemoj da upucaš nijednog krokodila”, kaza Donovan. „Oni su za​šti​će​ni.” Ovo je bio prvi put da je pro​go​vo​rio. Vibriranje motora postade dublje dok se čamac primicao cementnom pristaništu ispod mračnih kontura fabrike za preradu otpadnih voda na donjem toku Hadsona. Snou pogleda u ogromnu betonsku građevinu s nekim neraspoloženjem. Bila je potpuno automatizovana, navodno pravo tehnološko čudo, ali je čuo da postrojenje, otkako je pre pet godina pušteno u pogon, nije proizvodilo ništa drugo do probleme. Molio se Bogu da nije pogrešio kad je predložio da uđu kroz glavne taložne re​zer​vo​a​re. „Mi​sli​te li da bi tre​ba​lo da ih upo​zo​ri​mo da do​la​zi​mo?” upi​ta Snou. Reklin ga pogleda naoko zabavljen ovim pitanjem. „Daleko smo is​pred tebe. Po​bri​nu​li smo se za to dok si bio pod pa​lu​bom. Oče​ku​ju nas.” Merdevine od konopca bačene su sa strane i ljudi brzo siđoše na pristanište. Snou se osvrtao oko sebe, pokušavajući da se orijentiše. Prepoznao je okolinu sa osnovne obuke: kontrolna soba nije bila daleko. Tim ga je pratio uz metalne stepenice, a onda pored dugačkog reda ventilacionih propelera i tankova za taloženje. Miris metana i kanalizacije visio je u vazduhu poput kužne magle. S druge strane tankova Snou se zaustavi kod jednih metalnih vrata, jarkožutih u odnosu na monotonu sivu boju zgrade, s crvenim natpisom na njima: NE OTVARAJ VRATA, OGLASIĆE SE ALARM. Reklin odgurnu Snoua i šutnu vrata, otkrivši goli betonski prolaz jarko osvetljen fluorescentnim sve​tlom. Si​re​na se ogla​si​la, du​bo​ka i po​sto​ja​na. „Kre​ći​te”, tiho reče Re​klin. Snou ih povede uz dva reda stepenica i na odmorište označeno sa KONTROLA. Na odmorištu se nalazio niz vrata, sa sistemom zaključavanja pomoću kartica usađenim u zid pored svakih. Komandir se udalji, spremajući se da ponovo šutne vrata. A onda, malo razmislivši, pri​đe im i gur​nu ih ru​kom. Ne​ot​klju​ča​na, od​mah su se otvo​ri​la. Iza se nalazila ogromna prostorija, preplavljena svetlošću i puna mirisa kanalizacije. Nadzorna oprema i regulatori stajali su uza zidove. U

sredini, jedan usamljeni nadzornik sedeo je za kontrolnom stanicom. Spustio je slušalicu nazad na telefon, razbarušene kose i trepćući kao da ga je po​ziv trg​nuo iz du​bo​kog sna. „Znate li ko je to bio”, uzviknuo je, pokazavši na telefon. „Sveti bože, pa to je bio za​me​nik di​rek​to​ra…” „Odlično”, kaza Reklin. „Znači, neću morati na to da gubim vreme. Mo​raš sme​sta da is​klju​čiš glav​ni po​gon​ski pro​pe​ler.” Čovek je treptao gledajući u Reklina kao da ga vidi prvi put. Zatim se njegove oči prebaciše na gomilu specijalaca, sve više se šireći što ih je duže gle​dao. „Prokletstvo”, kaza skoro pobožno, piljeći u Snouov harpun. „Ovo nije šala, je l’ da?” „Požuri, srećice”, otezao je Reklin, „il’ ću te ubaciti u taj akvarijum pa će tvo​je sta​ro de​be​lo dupe da nam ga za​ko​či.” Čovek poskoči na noge, žurno priđe panelu i prebaci nekoliko ručica. „Pet minuta je maksimalno koliko mogu da čekam”, dobacio im je preko ramena dok je prelazio na još jedan set komandi. „Ako budem čekao duže, sve za​pad​no od Lek​sing​ton ave​ni​je će biti po​pla​vlje​no.” „Pet minuta je sve što nam treba.” Reklin pogleda na sat. „Odvedi nas do tan​ka za ta​lo​že​nje.” Blago dahćući, nadzornik izvede tim na odmorište, povede ih niz stepenice, pa duž uskog hodnika. Na drugom kraju otvorio je mali ulaz i sišao niz spiralne metalne stepenice ofarbane u crveno. Stepenište je završavalo na maloj platformi koja je visila metar-dva iznad penušave, mut​ne po​vr​ši​ne vode. „Stvarno idete tamo dole?” upita čovek, gledajući ih ponovo uz isti iz​raz ne​ve​ri​ce na ši​ro​kom licu. Snou pogleda dole u zapenušalu, skramom pokrivenu vodu, nevoljno nabirajući nos i žaleći što je ostao u kancelariji te večeri, i još dublje se kajući što je ovo mesto predložio kao ulaznu tačku. Prvo Hambolt kil, a sad… „Od​go​vor je po​tvr​dan”, od​go​vo​ri ko​man​dir. Čovek obliza usne. „Glavni dovod ćete pronaći nekih metar i po ispod površine, na istočnoj strani rezervoara”, uputio ih je. „Obratite pažnju na kućište propelera. Isključio sam ga, ali protok vode i dalje će okretati lo​pa​ti​ce.”

Re​klin klim​nu. „A gde je tač​no prva ver​ti​ka​la?” „Stotinak metara niz dovod”, reče nadzornik. „Krenite levo, kad se cevi raz​dvo​je.” „To je sve što treba da znam”, kaza Reklin. „Idi sad gore i sve ponovo uklju​či čim stig​neš tamo.” Čo​vek je če​kao, još uvek pi​lje​ći u gru​pu. „Kre​ći!” za​brun​da Re​klin i lju​di po​če​še žur​no da si​la​ze niz ste​pe​ni​ce. Snou je krenuo prvi, padajući na leđa u klokotavu jamu, a za njim i Donovan. Kad je oprezno otvorio oči, iznenadio se koliko je otpadna voda čista: retka, nelepljiva i minimalno zamućena. I ostali uskočiše. Osetio je kako mu se vla​ga pro​bi​ja do kože i po​ku​šao da ne mi​sli na to. Počeo je da pliva protiv slabe struje. Ispred sebe je video ugrađene propelere odvodnog ventila, koji su preprečavali put u okruglu cev, i lopatice koje su se još uvek sporo okretale. Zaustavio se i sačekao Reklina i ostale iz tima da ga sustignu, sve dok se sedam mornaričkih foka nije zaustavilo i počelo da pluta pored njega. Reklin pokaza na Snoa, a onda žustrim pokretima stade da broji. Na tri, Snou i Donovan strelovito prođoše kroz propeler. Alfa tim je bio sledeći, zatim Beta, pa Gama. Snou se zateče u ogromnoj cevi od nerđajućeg čelika koja je vodila u ne​pre​gled​ne mrač​ne du​bi​ne. Isti onaj potajni horor, koji je osetio u blatu Hamboh kila, pretio je da ponovo izbije na površinu, ali on mu se usprotivi, usporivši dah i men​tal​no bio​ki​ra​ju​ći ot​ku​ca​je svog srca. Nema pa​ni​ke, ne ovog puta. Reklin i njegov partner proplivali su kroz lopatice, a zatim Reklin oštrim Pokretom pokaza Snou da nastavi. Ovaj brzo krenu napred, vodeći ostale timove niz tunel. Iza sebe je čuo cijuk turbine i propeler poče ponovo da ubrzava. Struja oko njega postade primetno jača. Sad više nema po​vrat​ka, čak i kad bi hteo. Tunel je zavijao nadole, račvajući se jednom, a onda još jednom. Snou je svaki put skrenuo levo. Nakon plivanja koje se činilo kao večno, odred se konačno zaustavi kod prve vertikalne cevi, uskog čeličnog okna jedva nešto šireg od njegovih ramena. Reklin pokaza da će on od ovog trenutka preuzeti vođstvo. Prateći foke, Snou poče da pliva nadole, preplavljen mehurićima iz boca s kiseonikom ispred njega. Nakon nekoliko metara komandir prestade da se spušta, a onda ih povede u horizontalnu cev, još

užu od ove vertikalne. Snou se stisnuo iza Donovana, teško dišući dok mu je boca odskakala od zida do zida, u sinhronizaciji s njegovim pli​va​njem. Odjednom bleštavi čelik beše zamenjen starom gvozdenom cevi, prekrivenom sunđerastim slojem rđe. Prolazak prethodnih nekoliko ronilaca uzburkao je neprozirnu i narandžastu prljavštinu i bacio je na Snouovu masku. S naporom je išao dalje, osećajući umirujuće komešanje koje je poticalo od Donovanovih nevidljivih peraja. Kratko su zastali dok je Reklin gledao mapu uz pomoć nepromočive baterijske lampe u obliku olovke. Zatim prođoše još dva zavoja, jedan kratak uspon i Snou oseti kako površina vode prska oko njegove glave. Nalazili su se u gigantskom prolazu, možda nekih pedesetak metara u prečniku, do po​lo​vi​ne pu​nom lji​ga​vom te​ku​ćom vo​dom. Glav​ni boč​ni ka​nal. „Snou i Donovan na začelje”, dopro je prigušeni Reklinov glas. „Ostanite na površini ali dišite i dalje kiseonik. Ovde je vazduh sigurno prezasićen metanom. Nastavite u standardnoj formaciji.” Komandir brzo kon​sul​to​va pla​stič​nu mapu pri​ka​če​nu za ode​lo, a onda kre​nu na​pred. Grupa se raspršila, plivajući blizu površine i idući zaobilaznom putanjom kroz sistem cevi. Snou se ponosio svojom izdržljivošću u plivanju, ali je osetio da ga znatno nadmašuju ova sedmorica koja su se ve​o​ma lako kre​ta​la kroz vodu is​pred nje​ga. Prolaz se konačno završio u ogromnoj petougaonoj prostoriji, u kojoj je sa žućkastih stalaktita kružne tavanice kapljala voda. Snou je zapanjeno posmatrao masivni gvozdeni lanac koji je visio provučen kroz metalnu alku zabijenu u njen vrh. Tanak mlaz vode slivao se niz lanac i sa velike zarđale kuke na njegovom kraju u vodu. Tamo je bila neka betonska platforma s prugama od rđe. Tri velika, suva tunela granala su se na zi​do​vi​ma pro​sto​ri​je. „Tri tačke”, kaza Reklin. „Ovde će biti naše zborno mesto. Operacija bi trebalo da bude mačji kašalj, ali ćemo sve raditi po protokolu. Sledite striktno procedure pitanje-odgovor: pravi odgovor će biti tri parna broja. Pravila ponašanja su jednostavna. Identifikujte se, ali pucajte na prvi znak opasnosti ili ako neko pokuša da vas spreči u onome što treba da obavite. Izlazna tačka je kanal Sto dvadeset pete ulice.” Komandir po​gle​da oko sebe. „U redu, go​spo​do, haj​de da za​ra​di​mo svo​je pla​te.”

57. U jednom kratkom i užasnom trenutku Margo je pomislila da ih napadaju i instinktivno se okrenula, podižući oružje u poziciju za pucanje, čudno oklevajući da pogleda u ono s čim se Pendergast borio. Čula se prošaputana psovka iz D’Agostinog pravca. Čkiljeći kroz još uvek donekle nepoznate naočare, Margo shvati da se Pendergast bori s nekim čovekom, možda beskućnikom, koji je nekako izbegao policijsko isterivanje. Bar je izgledao tako: mokar, skoren od blata i očigledno kr​va​re​ći iz neke ne​vi​dlji​ve rane. „Isključite svetlo”, prosikta Pendergast. Zrak svetlosti iz D’Agostine lampe pogodi njene naočare, a onda se uz žmirkanje isključi. Gorući odsjaj lelujao se dok su njene naočare pokušavale da se vrate u normalu, konačno uspevši da se izoštre kad su se stabilizovale. Naglo je udahnula. Bilo je nečeg u vitkoj figuri i čupavoj kosi što je izgledalo neodoljivo po​zna​to. „ Bile?” pi​ta​la je s ne​ve​ri​com. Pendergast je čoveka pribio na zemlju, gotovo ga zaštitnički grleći i mrmoreći neke reči u njegovo uho. Nakon nekoliko trenutaka čovek je prestao da se opire i opustio se. Pendergast ga nežno pusti i ustade. Margo se nagnula kako bi ga bolje pogledala. Bio je to Smitbek, bila je u pra​vu. „Daj​te mu mi​nut”, kaza Pen​der​gast. „Ne mogu da verujem”, režao je D’Agosta. „Šta misliš, je li nas pratio ova​mo dole?” Pendergast odmahnu glavom. „Ne. Niko nas nije pratio.” Pogledao je oko sebe na sve kanale iznad i ispod. „Ovo je Grlić, gde se susreću svi tuneli u kvadrantu Central parka. Neko ga je gonio, očigledno, a njegova putanja se ukrstila s našom. Pitanje je, ko ga je gonio? Ili šta?” Skinuo je bacač plamena i pogledao D’Agostu. „Bolje da budeš spreman s tom lam​pom, Vin​sen​te.” Odjednom, Smitbek đipi na noge, a onda pade na gomilu dva​de​set​če​tvo​ro​inč​nih glav​nih cevi koje su či​ni​le pod Gr​li​ća. „Ubi​li su Da​fi​ja!” krik​nuo je. „Ko ste vi? Po​mo​zi​te mi, ne vi​dim!” Vrativši pištolj, Margo priđe bliže i kleknu pored njega. Beg iz tunela

podzemne - kroz bučne prolaze i mračne, odjekujuće galerije koje su se činile tako nerealne desetak spratova ispod Menhetna - bile su kao beskrajni i zlokobni san. To što je videla svog prijatelja kako dotrčava iz tame, skamenilo ju je od straha i šoka i samo pojačalo njen osećaj ne​re​al​no​sti či​ta​ve si​tu​a​ci​je. „Bile”, umirujuće mu se obratila. „U redu je. Ja sam, Margo. Molim te budi tih. Ne usuđujemo se da koristimo svetlo, a nemamo nijedan par na​o​ča​ra vi​ška. Ali po​mo​ći ćemo ti.” Smitbek je treptao, gledajući široko raširenih zenica u njenom pravcu. „Hoću napolje odavde!” viknuo je odjednom, uspravljajući se na noge. „Šta?” sar​ka​stič​no do​ba​ci D’Ago​sta. „I pro​pu​stiš svo​ju pri​ču?” „Ne smeš sam da kreneš nazad”, kaza Pendergast i stavi mu ruku na rame da ga za​u​sta​vi. Smitbek je bio i suviše iscrpljen da se opire te se opusti. „Šta se ovde zbi​va?” naj​zad upi​ta. „Isto to bih i ja tebe mogao da pitam”, odgovori Pendergast. „Mefisto nas vodi do Astor tunela - Đavoljeg tavana. Postojao je plan da se is​pra​zni re​zer​vo​ar i po​da​ve stvo​re​nja.” „Plan ka​pe​ta​na Vek​si​ja”, do​da​de D’Ago​sta. „Ali rezervoar je pun mbvunskih lokvanja. U njemu su ga stvorenja odgajala. Ne smemo da dopustimo da biljka dospe u okean. Prekasno je da zaustavimo odliv vode, pa je tim mornaričkih foka poslat iz pravca reke da zapečati najniže izlivne tunele. Mi ćemo da zapečatimo taj prostor iznad Astor tunela kako bismo sprečili izlivanje. Sprečićemo ispuštanje vode i njeno izlivanje u reku. Ako uspemo, sve će se zadržati ovde u Gr​li​ću i ni​gde drug​de se neće iz​li​ti.” Po​gnu​te gla​ve Smit​bek je ću​tao. „Dobro smo naoružani i potpuno spremni za bilo šta što se nalazi ovde dole. Imamo mape. Bićeš sigurniji s nama. Da li me razumeš, Vilijame?” Margo je gledala kako Pendergastova slatkorečivost proizvodi svoj efekat. Smitbekovo disanje se naizgled umirilo i on, konačno, go​to​vo ne​pri​met​no klim​nu. „A kuda si ti kre​nuo?” upi​ta ga D’Ago​sta. Pendergast napravi pokret kojim htede da ućutka D’Agostu, ali Smitbek pogleda u pravcu poručnika. „Pratio sam kapetana Veksija i

grupu policajaca ispod rezervoara”, tiho je odgovorio. „Pokušavali su da zatvore neke ventile. Ali ispostavilo se da su izlomljeni, tako nešto. A onda…” Od​jed​nom pre​sta​de da go​vo​ri. „Onda su se po​ja​vi​li oni.” „Ne​moj, Bile”, uba​ci​la se Mar​go. „Pobegao sam”, kaza Smitbek, teško gutajući. „Dafi i ja smo pobegli. Ali uhva​ti​li su ga kod mer​ne sta​ni​ce. Oni…” „Dosta je”, tiho reče Pendergast. Usledila je tišina. „Sabotaža, kažeš?” Smitbek klimnu. „Čuo sam kako Dafi govori da je neko petljao oko ven​ti​la.” „To je već problem. Stvarno veliki problem” Na Pendergastovom licu je počivao izraz kakav Margo nikad ranije nije videla. „Bolje da nastavimo dalje”, kaza, ponovo nabacivši bacač plamena na leđa. „Ovaj Grlić je savršeno mesto za zamku.” Pogledao je po mračnom tunelu. „Me​fi​sto?” pro​ša​pu​tao je. Čulo se neko komešanje u mraku, a onda Mefisto priđe, ruku prekrštenih na grudima, s širokim i glupim osmehom na čekinjavim usna​ma. „Baš sam uživao u ovom dirljivom susretu”, reče on svojim svilenkastim siktajem. „Sada je ova radosna grupa avanturista kompletna. ’Ej, škrabalo! Vidim da si odlutao mnogo dublje nego što si to smeo prvi put kad smo se sre​li. Ne​ka​ko ti je pri​ra​slo za srce, a?” „Ne na​ro​či​to”, od​go​vo​ri Smit​bek pri​gu​še​nim gla​som. „Baš je lepo što konačno imamo samo svog ličnog Bozvela pri ruci.” Pod veštačkim svetlom zaštitnih naočara, kojim je sagledala grupu, Margo se učini da Mefistove oči blistaju nekim zlatastim i crvenkastim sjajem. „Hoćeš li spevati jednu epsku baladu o ovom događaju? Mefistijadu. Herojskim distihom, molim te. Naravno, pod pretpostavkom da ćeš preživeti da bi priču uopšte ispričao. Pitam se ko će od nas preživeti, ko će ostaviti svoje bele kosti da trunu ovde, zauvek, u tu​ne​li​ma is​pod Men​het​na?” „Ide​mo da​lje”, kaza Pen​der​gast. „Shvatam. Beli misli da je bilo dovoljno priče. Možda se plaši da će nje​go​ve ko​sti osta​ti pa​co​vi​ma.” „Moramo da postavimo nekoliko pakovanja dinamita tačno ispod Grlića”, krotko kaza Pendergast. „Ako budemo stajali ovde i slušali tvoje prazno naklapanje, nećemo imati vremena da izađemo pre nego što se

rezervoar isprazni. Tada će i tvoje kosti, kao i moje, ostati ovde pa​co​vi​ma.” „Vrlo dobro, vrlo dobro!” kaza Mefisto. „Ne ljuti se.” Okrenuo se i po​čeo da se spu​šta niz ve​li​ku mrač​nu cev. „Ne”, Smit​bek se po​bu​ni. D’Ago​sta na​pra​vi ko​rak pre​ma no​vi​na​ru. „Haj​de. Uze​ću te za ruku.” Vertikalna cev završavala se u visokom tunelu a oni su čekali u mraku da Pendergast postavi nekoliko punjenja, da bi na kraju dobivši znak krenuli za njim. Nakon nekoliko stotina metara kroz taj tunel, stigli su do platforme koja je visila nekoliko stopa iznad površine vode. Margo je ovo bilo drago, jer je voda koja je dospevala do članaka bila veoma hlad​na i pr​lja​va. „Pa!” prošaputao je Mefisto, iskoračivši na nogostup. „Možda će vođa Gran​to​vog gro​ba ko​nač​no uspe​ti da osu​ši gaće.” „Možda će Kralj klošara konačno uspeti da zatvori svoja usta”, zareža D’Ago​sta. Siktaj ushićenja dopre od Mefista. „Kralj klošara. Šarmantno. Možda bih mogao da odem i ulovim kojeg pružnog zeca i ostavim vas malo da sami pe​ći​na​ri​te.” D’Agosta se ukruti, ali zadrža jezik za zubima, a Mefisto ih preko platforme povede dalje u sve skučeniji prostor. Negde u daljini Margo ču riku vode koja pada i uskoro se prolaz završi kod uskog vodopada. Uske gvozdene merdevine, gotovo nevidljive od blata nataloženog desetinama go​di​na, vo​di​le su na​do​le u ver​ti​kal​ni tu​nel u pod​nož​ju vo​do​pa​da. Jedan po jedan prošli su kroz tunel, stupivši na neravan stenoviti pod, ispod čvorišta dvadesetčetvoroinčnog cevovoda. Uske rupe za detonaciju bile su neravnomerno raspoređene po zidovima kao da su ih izbuših neki ne​u​red​ni ter​mi​ti. „Nous som​mes ar​ri​ves { 3 }“, kaza Mefisto i prvi put Margo pomisli da ose​ća ner​vo​zu iza svog tog ra​zme​ta​nja. „Đa​vo​lji ta​van je tač​no is​pod nas.” Mahnuvši im da se ne pomiču, Pendergast proveri mape a zatim bešumno nestade u starom tunelu. Kako su se sekunde pretvarale u minute, Margo oseti kako je svaka kap vode koja pada s tavanice, svaki prigušeni zvuk ili nemirni pokret, čine sve nervoznijom. Još jednom je počela da preispituje svoje motive za polazak sa njima. Bivalo joj je sve teže da ignoriše činjenicu da se nalazi tridesetak metara pod zemljom, u

nekom nepoznatom i davno zaboravljenom lavirintu servisnih prolaza, železničkih tunela i ostalih još čudnijih mesta, sa neprijateljima koji bi sva​kog tre​nut​ka mo​gli… Neko se pomerio u tami pored nje. „Draga doktorko Grin”, dopre do nje svilenkasti Mefistov glas. „Žao mi je što ste odlučili da se priključite našem malom obilasku. Ali pošto ste već ovde, možda biste mogli da mi učinite jednu uslugu. Molim vas da shvatite da mi je namera bila da dozvolim da vaši prijatelji preuzmu na sebe sav rizik. Ali ako se nešto neprijatno ipak desi, možda biste mogli nešto da isporučite umesto mene.” Margo oseti kako joj on gura malu kovertu u šaku. Ljubopitljivo, ona poče da je po​di​že pre​ma na​o​ča​ri​ma. „Ne!” zaustavi je Mefisto, uhvativši joj ruku i gurnuvši je u njen džep. „Ima vre​me​na za to i ka​sni​je. Ako bude ne​op​hod​no.” „Za​što ja?” upi​ta Mar​go. „A ko drugi?” dopre siktaj. „Onaj ljigavi Pendergast? Ili ovaj raskrupnjali jeftini model njujorških plavaca, što stoji tamo? Ili Smitbek, žuti no​vi​nar?” Čuo se brzi bat koraka u mraku i Pendergast se pojavi unutar magličastog kruga koji je proizvodila njihova lampa. „Odlično”, rekao je dok se Mefisto udaljavao od nje. „Ispred nas je platforma na koju sam se onomad sam spustio. Punjenja ispod Grlića bi trebalo da reše problem otoka iz glavnog rezervoara na jug. Sad ćemo postaviti ostatak punjenja kako bismo blokirali bilo kakvo izlivanje iz dovodnih kanala ispod severnog kraja parka.” Uzgredni ton njegovog glasa više je godio nekoj kriket-zabavi, pomisli Margo, nego ovoj šetnji iz noćne more. Ali bila mu je za​hval​na na tome. Pendergast ščepa ručku bacača plamena, otklopi poklopac cevi i nekoliko puta pritisnu gorionik. „Ja idem prvi”, rekao je. „Onda Mefisto. Ve​ru​jem u tvo​je in​stink​te, oba​ve​sti me ako ose​tiš da ne​što nije u redu.” „Nije u redu to što smo ovde”, kaza Mefisto. „Još od onog trenutka kada su se Sme​žu​ra​ni po​ja​vi​li, ovo je bilo za​bra​nje​no po​druč​je.” „Margo, ti si prva”, nastavi Pendergast. „Vodi računa o Smitbeku. Vin​se​ri​te, hoću da nam dr​žiš za​če​lje. Mo​žda dođe do su​ko​ba.” „Do​bro”, pri​sta​de D’Ago​sta. „Hoću da po​mog​nem”, Mar​go ču kako Smit​bek tiho go​vo​ri. Pen​der​gast ga po​gle​da.

„Beskoristan sam bez oružja”, objasni pisac, nepostojanog ali odluč​nog gla​sa. „Umeš li da ru​ku​ješ oruž​jem?” upi​ta Pen​der​gast. „Ne​kad sam sač​ma​rom ga​đao gli​ne​ne go​lu​bo​ve” od​go​vo​ri Smit​bek. D’Agosta priguši smeh. Pendergast na trenutak napući usne, kao da nešto proračunava. Zatim skinu drugo oružje s ramena i predade mu ga. „Ovo je M-79. Ispaljuje četrdesetmilimetarske, visoko eksplozivne metke. Budi siguran da imaš bar trideset metara do mete pre nego što je upotrebiš. D’Agosta može usput da ti objasni kako se ponovo puni. Ako bude neke ak​ci​je, oče​ku​jem da ćeš ima​ti do​volj​no sve​tla da vi​diš.” Smit​bek klim​nu. „Pomisao na novinara sa bacačem granata čini me veoma ner​vo​znim”, sti​že D Ago​stin glas iz mra​ka. „Postavićemo dinamit i otići”, kaza Pendergast. „Pucajte samo ako nema izbora; pucnji će nam na vrat navući čitavo leglo. Vinsente, prebaci prekidač lampe na stroboskop i uključi je na prvi znak nevolje. Prvo ćemo ih zaslepeti, pa onda pripucati. Samo se postarajte da prvo skinete naočare - svetlost će ih preopteretiti. Znamo da ne vole svetlost, pa jednom kada saznaju da smo ovde, iskoristimo to u svoju korist.” Okre​nuo se. „Mar​go, ko​li​ko si si​gur​na za taj vi​ta​min D?” „Sto posto sigurna”, odmah je odgovorila. A potom zaćutala. „Pa, u naj​ma​nju ruku, de​ve​de​set pet po​sto.” „Shvatam”, odgovori na ovo agent FBI-a. „Pa, ako dođe do sukoba, bo​lje da prvo upo​tre​biš svoj pi​što​lj.” Pendergast poslednji put pogleda unaokolo, a onda poče oprezno da predvodi grupu niz prastari tunel. Margo je videla kako D’Agosta vodi novinara čvrsto ga držeći za ruku. Nakon nekih pedesetak metara, Pendergast podiže ruku. Gurnuvši ruku u džep, izvadio je upaljač i približio ga gorioniku bacača plamena. Čuo se dahtaj, blesak vatre, a zatim i tiho šištanje. Maleni, plavi plamen poskakivao je na kraju me​sin​ga​nog go​ri​o​ni​ka. „Ima li neko ko​ba​je?” pro​mr​mlja Me​fi​sto. Margo je disala kroz nos, trudeći se da ostane pribrana. Vazduh je bio težak od kombinacije metana i amonijaka. A iznad svega toga lebdeo je sla​bi ko​zji smrad koji je i pre​vi​še do​bro po​zna​va​la.

58. Snou nasloni svoja bolna leđa na zid od cigala na odmorištu. Skinuvši peraja s nogu, pažljivo ih nasloni na zid, gde su tegovi i boce već stajali uredno poslagani. Razmišljao je da skine i gumenu torbicu s boka, ali se setio šta mu je komandir rekao o odvajanju od nje pre završetka misije. Odmorište beše klizavo pod njegovim mokasinama od neoprena. Izvadio je regulator i žacnuo se na smrad okolnog vazduha. Bolje da se naviknem, pomislio je, udahnuvši malo kiseonika. Od ovog trenutka, znao je, kre​ta​će se po su​vom. Oko njega foke su takođe skidale maske i boce, otvarale nepromočive rance i pripremale opremu. Komandir Reklin kresnuo je baklju i ugurao je u pukotinu na zidu od cigala. Šištala je i pljuckala tiho, kupajući prostoriju nestalnom crvenkastom svetlošću. „Pripremite komunikacione uređaje. Koristite ih samo u slučaju krajnje nužde, na tajnoj frekvenciji. Hoću da čitavo vreme pazite da ne proizvodite buku. Zapamtite, svaki tim ima potpaljivača koji nosi rezervna punjenja. Ako iz bilo kog razloga jedan od tri glavna tima ne bude u mogućnosti da ispuni mi​si​ju, osta​li ti​mo​vi će ga po​kri​va​ti.” Još jednom je pogledao vodootpornu mapu,.a onda je čvrsto umotao i ugurao pod remen noža. „Delta”, rekao je, obraćajući se Donovanu, „vi ste pozadina. Ostajete ovde, na zbornom mestu, i pokrivate zaleđe. Ako neki od timova ne uspe, vi uskačete.” Pogledao je oko sebe. „Beta, vi idete tim tunelom. Gama, onim poslednjim. Svi se završavaju vertikalnim oknom posle nekih petsto metara. Tamo ćete postaviti dinamit. Naći ćemo se ovde pre je​da​na​est i dva​de​set. Ako za​ka​sni​mo, ni​kad ne​će​mo ni oti​ći.” Re​klin oštro po​gle​da Sno​ua. „Jesi li do​bro, sre​ći​ce?” Snou po​tvrd​no klim​nu. Ko​man​dir klim​nu. „Haj​de​mo. Bi​ča​me, ti si sam​nom.” Snou je gledao kako tri tima nestaju u tami, dok njihove senke lelujaju po sjajnim zidovima, a stopala propadaju u duboko blato. Komunikacioni uređaj izazivao mu je čudan i stran osećaj na glavi. Kako su zvuci jenjavali, progutani pomrčinom odvodnih kanala, osetio je ra​stu​ći ose​ćaj jeze. Donovan je pregledao jamu, istražujući temelje i prastare cigle. Posle

izvesnog vremena bešumno je prišao naslaganoj opremi, izgledajući sa​bla​sno pri sve​tlo​sti ba​klje. „Užasno smrdi ovde dole”, konačno je progovorio, čučnuvši pored Sno​ua. Snou se nije ni po​tru​dio da po​nu​di ne​sum​njiv od​go​vor. „Ne plivaš loše za civila”, nastavi foka, nameštajući svoj pleteni opasač. Izgleda da je Snouovo plivanje kroz tunele ubedilo Donovana da mu nije ispod nivoa da razgovara s njim. „Ti si onaj koji je izvukao ona dva tela iz Klo​a​ke, je​sam li u pra​vu?” „Aha”, odgovori Snou, kao da se brani. Pitao se šta je Donovan čuo o tome. „Pro​kle​to ša​šav po​sao, tra​že​nje tela mr​tva​ca.” Sme​jao se Do​no​van. Ništa šašaviji od ubijanja Vijetnamaca ili postavljanja eksploziva pod auto nekog jadnog kučkinog sina, mislio je Snou. Ali glasno je rekao: „Ne tražimo mi samo mrtvace. Tog dana smo, u stvari, tražili pakovanje he​ro​i​na koje je neko ba​cio s mo​sta.” „Heroin, a? Neko vreme su tamo dole ribe sigurno bile prilično ra​stu​re​ne.” Snou se ote osmeh, ali čak je i njemu samom delovao usiljeno i čudno. Šta je, do đavola, s tobom? Budi opušten, kao Donovan. „Kladim se da Klo​a​ka nije vi​de​la ribu po​sled​njih dve​sta go​di​na.” „Imaš pravo”, kaza Donovan, ponovo se uspravivši. „Čoveče, ne zavidim ti. Pre bih nedelju dana proveo na fizičkoj obuci, nego pet mi​nu​ta u tom mu​lju.” Snou opazi kako foka gleda njegov harpun s podsmehom. „Bolje da imaš neko pravo oružje, u slučaju da moramo da krenemo.” Donovan poče da pretura po jednoj od torbi s opremom i iz nje izvadi mašinku sa opakom metalnom tubom pričvršćenom za donju stranu cevi. „Jesi li pu​cao ne​kad iz M-16?” upi​ta. „Momci iz taktičkog tima su nam dozvolili da ih isprobamo na di​plom​skoj za​ba​vi”, od​go​vo​ri Snou. Izraz neverice i zabave pređe Donovanovim licem. „Ma je li, stvarno? Diplomska zabava na akademiji. Kladim se da ti je mamica spremila lančpaket.” Bacio je oružje Snou, a onda ponovo gurnuo ruku u ranac, izvadivši iz njega nekoliko rezervnih okvira. „U njima ima po 30 metaka. Isprazne se za dve sekunde kad se puca automatski, pa pazi kako

pritiskaš okidač. Nije baš neka vrhunska tehnologija, ali isprobana je i radi.” Dodao mu je još jedan okvir. „Taj prednji okidač je za XM-148. Dodatak za ispaljivanje granata. Tu ti je i četrdesetmilimetarski okvir, za sva​ki slu​čaj, ako se ora​spo​lo​žiš.” „Do​no​va​ne?” mo​rao je da pita Snou. „Šta zna​či ko​ma​dić?” Na fokinom licu, umazanom bojama, pojavi se dugačak i spor kez. „Pretpostavljam da neću mnogo štete naneti i ako ti kažem. To je ne​sreć​nik kom pri​pad​ne čast da nosi vrh-mag za vre​me ope​ra​ci​je.” „Vrh-mag?” Snou i da​lje beše u mra​ku, kao i ra​ni​je. „Bele magnezijumske baklje. Obavezni deo opreme za sve noćne operacije, čak i tajne, poput ove. Glupa pravila, ali tako to ide. Veoma, veoma su jarke. Odvrneš vrh kako bi aktivirao upaljač, baciš je na sigurnu udaljenost i dobiješ pola miliona sveća kad padne. Ali nisu previše stabilne, ako me razumeš. Dovoljan je samo jedan metak ispucan u tu tor​bu, čak i neki ma​nji, po​put 22 mi​li​me​tra, i bum! Ko​ma​dić. Ako me ra​zu​meš.” Za​ki​ko​tao se, a onda opet od​lu​tao. Snou se malo pomeri, pokušavši da što više odmakne torbu od svog tela. Osim nestalnog pucketanja baklje, nekoliko minuta je bila tišina. Zatim Snou ponovo ču Donovanov prigušeni kikot. „Čoveče, pogledaj ovo! Možeš li da poveruješ da je neki ludak ovuda tumarao? I to potpuno bos.” Ostavivši oružje sa strane, Snou ustade i priđe da pogleda. Video se trag otisaka bosih stopala u blatu. I to svežih - blato oko ivica tragova je bilo mo​kro, ne suvo. „Majku ti”, promrmlja Donovan. „Sigurno je broj četrdeset osam, naj​ma​nje.” Po​no​vo se na​sme​jao. Snou je piljio u neobično široku stopu, s osećajem jeze koji je bivao sve jači. Kad se Donovanov smeh stišao, Snou ču neku daleku tutnjavu. „Šta to bi?” upi​ta. „Šta?” upi​ta Do​no​van, kle​če​ći i po​de​ša​va​ju​ći svo​je upr​ta​če. „Zar nije pre​vi​še rano da se ak​ti​vi​ra di​na​mit?” upi​ta Snou. „Ja ni​šta ni​sam čuo.” „Ja je​sam.” Od​jed​nom Sno​u​o​vo srce poče lu​dač​ki da tuče u gru​di​ma. Donovan je osluškivao, ali čula se samo tišina. „O’ladi, druže”, rekao mu je. „Po​či​nje da ti se pri​či​nja​va.” „Mi​slim da bi tre​ba​lo da pro​ve​ri​mo sa vo​đom.”

Donovan odrično odmahnu glavom. „Aha, pa da ga stvarno nadrkamo.” Bacio je pogled na sat. „Striktna tišina, sećaš se? Operativni položaj nije ni na jedan klik odavde. Vratiće se za deset minuta. Onda možemo da se čistimo iz ovog klozeta.” Žestoko je otpljunuo u ne​po​kret​no bla​to. Ba​klja se is​to​pi​la i uga​si​la, a šu​plji​na za​ro​ni u tamu. „Sranje”, promrmlja Donovan. „Snou, daj mi drugu iz te male vreće kod tvo​jih nogu.” Usledi nova tutnjava, koja lagano preraste u slabi i prigušeni stakato puščane vatre. Činilo se kao da trese prastare zidove, pojačava se i slabi kao uda​lje​na gr​mlja​vi​na. U mraku Snou začu kako Donovan hitro ustaje na noge i prstom pritiska komunikacioni uređaj. „Tim Alfa, vođo, da li me čuješ?” kroz sik​taj je go​vo​rio. Čulo se samo gla​sno puc​ke​ta​nje sta​ti​ke na fre​kven​ci​ji. Osetili su kako se tlo potresa. „To je bila prokleta bomba”, kaza Do​no​van. „Alfa! Beta! Ja​vi​te se!” Ze​mlja se po​no​vo za​tre​sla. „Snou, uzmi oružje.” Čuo je zvuk dobro podmazanog zatvarača koji se po​me​ra una​trag. „Ovo se pre​tva​ra u jed​no ve​li​ko sra​nje. Alfa, ču​ješ li?” „Pet od pet” Reklinov glas dopre uz pucketanje kroz komunikacioni ure​đaj. „Iz​gu​bi​li smo vezu sa Ga​mom. Sa​če​kaj.” „Ra​zu​meo”, kaza Do​no​van. Usledila je kratka, napeta tišma, a onda se komandirov glas ponovo javi. „Delta, Gama je sigurno naišla na neke probleme dok je postavljala dinamit Upotrebite rezervu. Mi smo već postavili svoja punjenja i pro​ve​ri​će​mo sta​nje Bete.” „Razumem.” Svetlost se pojavi i Donovan pogleda Snoua. „Idemo”, reče. „Moraćemo da postavimo Gamin dinamit.” Uguravši lampu pod bretelu, dao se u trk, pognut i s puškom vertikalno priljubljenom na grudi. Duboko udahnuvši, Snou krenu za njim u tunel. Pogledavši nadole, primetio je stope pri treperavom svetlu - ovde je bilo još više otisaka, preplitali su se i ukrštali u nekom sumanutom haosu i bilo ih je previše da bi se mogli razaznati oni koje su ostavile stope Gama tima. Pro​gu​tao je ve​li​ku kne​dlu. Nakon izvesnog vremena Donovan uspori pred nečim što je izgledalo

kao stari bočni kanal, okružen gomilom pilona. „Ne bi trebalo da je da​le​ko”, pro​gun​đao je, is​klju​čiv​ši lam​pu i pa​žlji​vo oslu​šnuv​ši. „Gde su?” začu Snou kako samog sebe pita. Nije se iznenadio što se Do​no​van nije po​tru​dio da mu od​go​vo​ri. „Vratili smo se na zborno mesto”, stiže glas Reklina preko komunikacija. „Ponavljam: punjenja uspešno postavljena. Sad idemo da pro​ve​ri​mo Betu.” „Hajde”, kaza Donovan, ponovo krenuvši napred. Ali odjednom, on sta​de. „Ose​ćaš li to?” pro​ša​pu​tao je. Snou otvori usta, ali ih ponovo zatvori kad ga smrad pogodi. Instinktivno se okrenuo unazad. Bio je to neki prezreli, zemljani miris, čija je jetkost prevazilazila smrad odvodnog tunela. A tu je bilo i još ne​što: ne​o​bič​no svež mi​ris me​sa​re. Donovan zatrese glavom kao da pokušava da je razbistri, a zatim se spremi da krene dalje. U tom trenutku komunikaciona jedinica zazuja u Snouovom uvetu. Čulo se šuštanje, a onda se pored njega probi i Re​kli​nov glas: „… na​pad. Ba​ci​te ba​klje…” Snou se pitao da li je dobro čuo. Reklin je govorio s nekom nenormalnom mirnoćom. Zatim se ču probijanje statike iz uređaja i neki kle​pet koji je zvu​čao kao puc​nja​va. „Alfa!” za​ur​la Do​no​van. „Ču​ješ li? Pri​jem.” „Potvrdno”, čuo se Reklinov glas. „Napadnuti smo. Ne možemo do Bete. Postavljamo njihova punjenja. Bičame, tamo!” Usledio je udarac, a onda užasna eksplozija. Iz elektronskog šuma dopirali su nerazaznatljivi zvuci: vika, možda vrisak, donekle previše dubok i promukao da bi bio ljudski. A onda ponovo tiha tutnjava pucnjeva dopre do njih i kroz zi​do​ve. „Delta…” probi se Reklinov glas iznad rike statičkog šuma, „… okru​že​ni…” „Okruženi?” viknu Donovan. „Okruženi kime? Treba li vam po​ja​ča​nje?” Za​ču​lo se još puc​nje​va, a onda ogrom​na buka. „Alfa!” po​zi​vao ih je Do​no​van. „Tre​ba li vam po​ja​ča​nje?” „Bože moj, toliko mnogo… Bičame, šta je to, do đavola…” Reklinov glas zamre pred naletom šuma. I sve odjednom prestade, a Snou - kao

ukopan u neposrednoj tami - pomisli da je njegov uređaj jednostavno crkao. Zatim je uz pratnju gumastog zvuka neoprena koji se cepa proizveo jedan ogavan, kašljući vrisak, toliko glasan da se činilo kao da do​pi​re ne​gde po​red nje​ga. „Alfa, javi se!” Donovan se okrenu prema Snou. „Kanal je još uvek živ. Ko​man​di​ru, ovde Del​ta, javi se!” Usledilo je komešanje statike, a nakon toga nešto što je Snou zvučalo kao mljac​ka​nje bla​ta, a onda po​no​vo šum. Donovan je bezuspešno pokušavao da podesi svoj komunikacioni ure​đaj. Po​gle​dao je u Sno​ua. „Haj​de”, reče, spre​miv​ši oruž​je na go​tovs. „Kuda?” upi​ta Snou, iz​o​bli​če​nog lica od šoka i stra​ve. „Još uvek mo​ra​mo da po​sta​vi​mo Ga​mi​na pu​nje​nja.” „Jesi li ti lud?” divlje prošaputa Snou. „Zar nisi čuo to? Moramo od​mah da ide​mo odav​de.” Donovan se okrenu prema njemu, krutog izgleda lica. „Postavljamo dinamit Gama tima, prijatelju moj.” Glas mu je bio tih, ali sadržao je nepopustljivu odlučnost, možda čak i otvorenu pretnju. „Prvo za​vr​ša​va​mo ope​ra​ci​ju.” Snou pro​gu​ta. „Ali šta ćemo s ko​man​di​rom?” Do​no​van ga je i da​lje gle​dao. „Prvo za​vr​ša​va​mo ope​ra​ci​ju”, re​kao je. Snou shvati da nema mesta daljoj raspravi. Čvrsto stisnuvši M-16, krenuo je za fokom u mrak. Mogao je da vidi neko nestalno svetlo ispred njih: sve​tlost iza kri​vi​ne tu​ne​la ple​sa​la je po ci​gla​ma naj​da​ljeg zida. „Neka ti oruž​je bude sprem​no”, čuo je upo​zo​ra​va​ju​ći mr​mor. Snou se oprezno kretao u krivini, a onda naglo stao. Ispred njega tunel se iznenada završavao. Gvozdene prečke na kraju vodile su do usta ve​li​ke cevi po​sta​vlje​ne na ta​va​ni​ci. „O, Isu​se”, za​ste​njao je Do​no​van. Jedna baklja, koja je u daljem uglu cvrčala u blatu, bacala je slabo svetlo na prizor. Snou se pomamno osvrnu oko sebe, upijajući jezive detalje. Zidovi tunela bili su izbrazdani i u ožiljcima od metaka. Jedan dobar deo zida je bio izvađen, a ivice te rupe spaljene i čađave. Dve mračne prilike ležale su opružene u blatu oko baklje, s rancima i oružjem razbacanim unaokolo. Perca kordita plutala su kroz nepokretni va​zduh. Donovan je već bio skočio do najbližeg tela, kao da hoće da ga

probudi. A onda se isto tako brzo udalji od njega i Snou na trenutak spazi deo neoprenskog odela, pocepanog od vrata do struka, i krvavi patrljak gde je tre​ba​lo da hude gla​va. „I Kampion”, smrknuto kaza Donovan, gledajući u drugu foku. „Isu​se, šta je ovo mo​glo da ura​di?” Snou časkom zatvori oči, brzo i isprekidano dišući, i pokušavajući da sa​ču​va ono malo kon​tro​le nad so​hom. „Ko god da su, sigurno su otišli onim putem”, kaza Donovan, po​ka​zav​ši na cev iz​nad nji​ho​vih gla​va. „Snou, uzmi tu tor​bu s okvi​ri​ma.” Radeći šta mu je rečeno, Snou se nagnu napred i uze torbicu. Skoro mu je ispala iz ruke, a kad je pogledao, video je da je sva klizava od krvi i tki​va. „Ovde ću postaviti dinamit”, kaza Donovan, izvlačeći pakovanja C-4 iz svo​je na​prt​nja​če. „Po​kri​vaj od​stup​ni​cu.” Snou podiže oružje i okrenu leđa foki, gledajući niz krivinu tunela koji je, ludački trepereći, nestajao i pojavljivao se s vidika na nestalnom svetlu baklje. Njegove slušalice nakratko šušnuše usled statike - ili je to bio zvuk nečega teškog što se vuče po blatu? Da li je čuo neko meko, vla​žno fr​flja​nje is​pod svih tih elek​trič​nih smet​nji i pr​ska​nja? Ali slušalica ponovo zaneme. Krajičkom oka video je kako Donovan zarivajući brojač u eksploziv, ukucava vreme. „Dvadeset tri pedeset pet”, rekao je. „To nam daje skoro pola sata da pronađemo vođu tima i izgubimo se odavde.” Pognuo se, kidajući lančiće sa bezglavih trupla svojih poginulih drugara. „Kreći”, rekao je, uzimajući svoje oružje i gu​ra​ju​ći iden​ti​fi​ka​ci​o​ne pri​ve​ske pod gu​me​ni pr​sluk. Kako su ponovo počeli da se kreću napred, Snou ču iznenadno grebanje iza leša i neki zvuk koji je ličio na kašalj. Okrenuo se da bi video nekoliko prilika koje su se spuštale iz cevi i padale u blato pored poginulih foka. Snou je video, uz neki osećaj jezive nestvarnosti, da su na sebi ima​ju ogr​ta​če i ka​pu​lja​če. „Ide​mo!” po​vi​ka Do​no​van, po​tr​čav​ši pre​ma kri​vi​ni tu​ne​la. Snou ga je pratio, dok mu je noge pokretala panika. Kloparali su niz prastari prolaz od cigala, bežeći od užasne scene. Kako zađoše za krivmu, Donovan se okliznu na blato i pade, preturivši se preko glave u mrklom mra​ku. „Zauzmi položaj!” viknuo je, grabeći rukama oružje i u istom pokretu

pa​le​ći ba​klju. Snou se okrenu i ugleda prilike kako ih pognute i postojano slede. Jarki sjaj baklje kao da ih je na trenutak zaustavio. Zatim jurnuše napred. Bilo je nečeg bestijalnog u njihovom trčanju od čega mu se ledila krv u žilama. Njegov kažiprst lagano krenu napred opipavši branik okidača. Glasna rika razleže se pored njega i on shvati da je Donovan već ispalio iz svog bacača granata. Video je blesak svetla, a onda se tunel zatresao od udara. Oružje se ritalo i propinjalo kad je shvatio da i on sam divljački puca iz svoje M-16, rasipajući metke po čitavom tunelu ispred sebe. Brzo je skinuo prst sa okidača. Još jedna figura se pojavila iz krivine, izbivši iz dima od granate u Snouovo polje vatrenog dejstva. Naciljao je i dodirnuo okidač. Glava te prilike se trznula unazad i u jednom kratkom trenutku Snou je opazio neverovatno izborano i kvrgavo lice čije su crte ostale skrivene pod velikim naborima kože. Zatim je usledio još jedan pucanj i užas nestade u plamenu i dimu Do​no​va​no​ve gra​na​te. Njegova puška je okidala po praznom okviru. Otpustio je prst, izbacio okvir, gurnuo ruku u džep za drugim i namestio ga. Čekali su, spremni da ponovo zapucaju, dok je jeka postepeno jenjavala. Nijedna nova figura nije is​tr​ča​la iz dima i tame. Do​no​van du​bo​ko udah​nu. „Vra​ća​mo se do zbor​nog me​sta”, re​kao je. Okrenuše se da se vrate niz tunel i Donovan posegnu rukom da uključi svoju lampu. Uski crveni zrak streljao je pomrčinu pred njima. Snou ga je pratio, teško dišući. Ispred njih ležale su Tri tačke, sva njihova oprema i izlaz. Otkrio je da razmišlja od sadašnjeg trenutka do trenutka, koncentrišući se samo na beg, odlazak na površinu, jer svaka druga pomisao značila bi da pomišlja na užase koji su ih proganjali, a da misli na njih to bi zna​či​lo… Odjednom, on se zabi u Donovanova leđa. Samo na trenutak zapanjen, pogledao je oko sebe, pokušavajući da odredi šta je to nateralo foku da tako na​glo sta​ne. A onda, pri svetlosti Donovanove lampe, ugleda grupu stvorenja ispred njih: deset, možda petnaest, kako stoje nepomično na mutnom vazduhu odvodnog tunela. Nekoliko njih je držalo neke predmete, nešto što je visilo kao debeli konopac, kako se Snou učinilo. Još bolje se za​gle​dao, s me​ša​vi​nom oča​ra​no​sti i stra​ve. A onda brzo skre​nuo po​gled.

„Maj​ko bož​ja”, dah​tao je. „Šta ćemo sad?” „Pro​bi​će​mo se”, tiho kaza Do​no​van, po​dig​nuv​ši oruž​je.

59. Margo duboko udahnu iz maske s kiseonikom, a onda je dodade Smitbeku. Kiseonik joj je momentalno razbistrio mozak i ona pogleda oko sebe. Na čelu grupe Pendergast je smeštao pakovanja plastičnog eksploziva oko osnove otvorenog prolaza. Neprestano je vadio jedan po jedan paket iz ranca i postavljao ga na mesto, a oblak prašine i gljivičnih spora, koje su se uzdizale sa zemlje, momentalno mu je skrivao lice. D’Agosta je stajao iza nje, sa spremnim oružjem u rukama. Mefisto je ću​tljiv i ne​po​kre​tan bio po stra​ni, s oči​ma po​put že​ra​vi​ce u tami. Pendergast je ugurao detonatore u C-4, a onda pažljivo namestio vreme, proveravajući ga na svom Patek Filipu. Zatim je pokupio svoju torbu i tiho ustao, signalizirajući im da je vreme da se krene na sledeću poziciju. Od ivica svojih naočara za noć do donje ivice brade, Pendergast kao da je na licu imao masku od svetlosive prašine. Njegovo inače besprekorno crno odelo bilo je svo iscepano i blatnjavo. Pod nekim drugim okolnostima izgledao bi smešno. Ali Margo nije bila raspoložena za smeh. Vazduh je bio toliko kužan da je shvatila kako je rukom prekrila nos i usta s ci​ljem da se za​šti​ti. Ali odu​sta​la je i po​no​vo udah​nu​la iz ma​ske. „Hej, nemoj da cicijašiš s tim kiseonikom”, prošaputao je Smitbek. Sla​ba​šno se osmeh​nuo, ali oči mu osta​do​še na​tmu​re​ne i da​le​ke. Kretali su se niz uski hodnik, ali sada je Margo pomagala Smitbeku kroz mrak. Ogromni gvozdeni klinovi, razmaknuti na oko tri metra jedan od drugog, visili su sa plafona. Nakon nekoliko minuta ponovo su stali kako bi Pendergast pogledao planove, a onda je uzeo dinamit iz Mar​go​i​nog ruk​sa​ka i po​sta​vio ih u jed​nu nišu u bli​zi​ni ta​va​ni​ce. „Vrlo dobro”, rekao je. „Još jedna serija i možemo da krenemo ka po​vr​ši​ni. Mo​ra​će​mo brzo da se kre​će​mo.” Kre​nuo je niz hod​nik, ali onda iz​ne​na​da sta​de. „Šta je to?” prošaputala je Margo, ali Pendergast podiže ruku dajući im znak da se uti​ša​ju. „Ču​je​te li to?” naj​zad upi​ta ti​him gla​som. Margo je osluškivala, ali ništa nije čula. Tesna, smrdljiva atmosfera, kao pamučna vuna, prigušivala je sve zvuke. Ali sada je čula nešto: tupi

udarac, a onda još jedan, kao kotrljajuća grmljavina pod njihovim no​ga​ma. „Šta je to?” pi​ta​la je. „Ni​sam si​gu​ran”, pro​mr​mljao je Pen​der​gast. „Nisu valj​da foke de​to​ni​ra​le svoj ek​splo​ziv?” Ali Pendergast odmahnu glavom. „Ne zvuči dovoljno snažno da bi bilo plastika. Osim toga, prerano je.” Poslušao je kratko, mršteći se, a onda im pokaza da krenu dalje. Margo je bila blizu iza njega, predvodeći Smitbeka kako se prolaz uzdizao, a onda padao, prateći neku ludačku putanju kroz stene. Zatekla je sebe kako se pita ko je mogao da konstruiše ovaj prolaz, nekih možda tridesetak spratova ispod ulica Menhetna. Videla je sebe kao u nekoj viziji, kako šeta Park avenijom, puteljkom koji poput veoma tankog sloja asfalta prekriva nepreglednu mrežu okana, tunela, galerija i pro​la​za, što za​ra​nja​ju du​bo​ko pod ze​mlju i vrve pče​li​njom užur​ba​no​šću… Pomamno je odmahnula glavom i uzela još jedan dah kiseonika. Kako su joj se misli ponovo razbistrile, shvatila je da prigušeni zvuci i dalje dopiru odnekle ispod njenih nogu. Ali sada, međutim, bili su drugačiji: imali su nekakav ritam, poput zvuka pulsiranja motora, pojačavali su se, opa​da​li, a onda po​no​vo ra​sli. Pendergast ponovo stade. „Niko da se nije oglasio glasnije od šapata. Ja​sno? Vin​sen​te, spre​mi lam​pu.” Ispred njih tunel se završavao velikim komadom gvožđa, izbušenog mnoštvom zakivaka. Jedna jedina vrata stajala su otvorena po sredini metalnog zida i Pendergast kliznu kroz njih, držeći spremnim svoj bacač plamena. Plamičak se lelujao napred i nazad, poput plamtećih gusenica ocrtavajući se na Margoinim zaštitnim naočarama. Nakon nekoliko tre​nu​ta​ka on se okre​nuo i mah​nuo gru​pi da ga pra​ti. Kako je pažljivo ulazila u skučeni prostor, Margo shvati da je zvuk ispod njenih stopala bio u stvari dobovanje bubnja, pomešan s nečim što je li​či​lo na du​bo​ko, mr​mlja​ju​će po​ja​nje. D’Agosta je munu otpozadi kad je kročio u odaju a ona poskoči naglo udahnuvši vazduh. Videla je prastare mesingane ručice i zupčanike duž jednog zida i polomljene zupce prekrivene zelenom patinom i prašinom. Te​ški če​krk i ne​ko​li​ko tru​lih ge​ne​ra​to​ra sta​ja​lo je u jed​nom uglu. Pendergast brzo dođe do sredine prostorije i kleknu pored jedne velike metalne ploče. „Ovo je bila kontrolna soba za Astor tunele. Ako

sam u pravu, tačno smo iznad Kristalnog paviljona. Bila je to privatna čekaonica ispod Nikerboker hotela. Trebalo bi da možemo da pogledamo u Pa​vi​ljon od​o​zgo.” Sačekao je da se apsolutna tišina spusti na grupu, a onda izvukao korodirane osigurače s ploče i pažljivo je pomerio u stranu. Dok je Margo gledala, treperavo svetlo se probilo gore, zajedno sa nekim kozjim smradom - stari, dobro poznati miris noćne more - koji je bivao sve jači. Zvuci dobovanja i prigušenog pojanja se pojačaše. Pendergast proviri dole, dok mu je lelujava svetlost iz Kristalnog paviljona nestalno obasjavala lice. Dugo je piljio, a onda se lagano odmakao. „Vinsente”, re​kao je, „mi​slim da bi mo​žda tre​bao da po​gle​daš ovo.” D’Agosta priđe, pomeri naočare nagore i proviri kroz rupu. Margo je na slabom svetlu videla graške znoja kako mu izbijaju iznad obrve i njegovu ruku koja se nesvesno spustila na dršku pištolja. Odstupio je ne iz​go​vo​riv​ši ni reč. A onda Margo oseti kako se Smitbek gura da prođe. Zurio je, glasno di​šu​ći kroz nos, i sko​ro ne trep​ću​ći. „Ah, škra​ba​lo u za​no​su”, sar​ka​stič​no pro​ša​pu​ta Me​fi​sto. Ali Smitbek nije izgledao kao da uživa u pogledu. Prvo slabo, a onda skoro nekontrolisano, ruke počeše da mu se tresu. Dozvolio je D’Agosti da ga od​vu​če od plo​če, sa za​mr​znu​tim iz​ra​zom stra​ve na licu. Pendergast mahnu Margo. „Doktorko Grin, voleo bih da čujem vaše mi​šlje​nje”, pro​ša​pu​tao je. Kleknula je pored rupe, podigla naočare i provirila u pećinoliku prostoriju. Na trenutak njen um nije uspeo da prihvati scenu koja se odvijala pred njom. Zatekla se kako gleda kroz ostatke razbijenog lustera pravo u središte ogromnog prostora. Prepoznala je ostatke onoga što je nekada bila veoma elegantna prostorija: dorski stubovi, gigantski murali i iscepane baršunaste zavese, sve to u kontrastu sa blatom i prljavštinom što je prekrivala zidove. Pravo ispod nje, između napuklih krakova kandelabra i visećih kristala, videla je kućicu od lobanja koju je Pendergast opisao. Najmanje stotinu zakukuljenih prilika tabanalo je i komešalo se ispred kućice, lelujajući se u nepravilnim redovima i mumlajući neku atoničnu, nerazumljivu popevku. Margo je zurila, treptala, pa opet zurila uz mešavinu zapanjenosti i strave. Nije bilo sum​nje: to su bili Sme​žu​ra​ni.

„Iz​gle​da kao ne​ka​kav ri​tu​al”, pro​ša​pu​ta​la je. „Zaista”, odgovori Pendergast iz tame, pokraj nje. „Nema sumnje da je ovo onaj drugi razlog što ljudi nikad nisu ubijani u noći punog meseca. Ritual, ili šta god to bilo, još uvek se održava. Pitanje je - ko ili šta ga pred​vo​di, sad kad je Ka​va​ki​ta ubi​jen?” „Vrlo je verovatno da se dogodio nekakav protivudar”, kaza Margo. „U primitivnim društvima, Šamana ubije i zameni suparnički šaman, često dominantna figura unutar same grupe.” Gledala je zaintrigirana i pored velikog straha i gađenja koje je osećala. „Bože moj. Samo kad bi Frok ovo mo​gao da vidi.” „Da”, odgovori Pendergast. „Ako je jedno od ovih stvorenja zauzelo Kavakitino mesto, ubivši ga u procesu, to bi objasnilo zašto su ubistva po​sta​la sve broj​ni​ja i okrut​ni​ja.” „Pogledajte kako koračaju”, prošaputala je Margo. „Skoro kao da su krivonogi. Moguće da je u pitanju početak skorbuta. Ako ne mogu da uno​se vi​ta​min D u svoj si​stem, ovo bi bila po​sle​di​ca.” Odjednom, usledilo je neko komešanje i začuo se hor grlenih zvukova negde izvan Margoinog vidnog polja. Grupa Smežuranih se lagano razdvoji. Čuo se niz dubokih poziva, a onda Margo ugleda jednu, nalik ostalim, zakukuljenu priliku s kapuljačom, kako je lagano donose u vidno polje u stolici- -nosiljci napravljenoj od kostiju i prepletene kože. Dok je gledala, procesija je prišla kućici, delujući potpuno nestvarno pri treperavom svetlu. Stolica je uneta unutra, a glasnoća pojanja se po​ve​ća​la i po​če​la da od​je​ku​je u pro​sto​ri​ji. „Izgleda da je stigao i šaman”, rekla je bez daha. „Ceremonija, šta god u stva​ri bila, mo​gla bi po​če​ti sva​kog tre​nut​ka.” „Zar ne bi bilo bolje da krenemo?” čula je kako D’Agosta gunđa. „Mrzim što moram da prekinem ovaj momenat za Nacionalnu geografiju, ali nešto niže niz hodnik čuči jedno petnaest kila eksploziva i samo čeka kad će da ek​splo​di​ra.” „To je tačno”, kaza Pendergast. „Imam da namestim još samo jedan paket.” Spustio je ruku na Margoino rame. „Moramo da krenemo, dok​tor​ko Grin.” „Samo trenutak, molim vas”, prosiktala je. U gomili dole odjednom se dogodi neko kretanje i nekih desetak prilika pojavi se u vidokrugu, krećući se pravo prema kućici. Kod ulaza su kleknuli, poređavši nekoliko

malih crnih predmeta u polukrug. Pojanje se nastavilo kad je jedna fi​gu​ra iza​šla iz ku​ći​ce, no​se​ći dve za​pa​lje​ne ba​klje. Margo pogleda malo pažljivije, pokušavajući da odredi kakvi su to crni predmeti. Bilo ih je šest i sa tog visokog položaja izgledali su kao nepravilne gumene loptice. Očigledno su predstavljali sastavni deo čitave ceremonije. Čudzi pleme iz Natala, koliko se sećala, koristilo je okrugle kamenove, ofarbane u belo i crveno, koji su simbolizovali dnevni ci​klus… Zatim jedna od figura trznu sebi najbliže telo, čija je crna gumena kapuljača bila skinuta s glave, i Margo instinktivno odstupi, prigušivši uža​snu​ti je​caj. Pendergast se brzo približi otvoru i dugo poče da gleda dole. Zatim je ustao i na​pra​vio ko​rak una​zad. „Iz​gu​bi​li smo spe​ci​jal​ce”, re​kao je. Mefisto priđe bliže, bacivši pogled u treperavi prostor, a njegova duga zamršena brada dobi neki Mefistovsku nijansu od crvenog odsjaja. „Eh, dušice moje, ne zaboravite da je opasno plivati punog stomaka”, pro​mr​mljao im je. „Misliš li da su postavili dinamit pre…?” D’Agostin glas iščeznu u tami. „Moraćemo da se nadamo da jesu”, uzvrati Pendergast, vrativši poklopac na mesto. „Hajde da postavimo poslednji paket i odemo dok još ima vremena. Ostanite u istom rasporedu. Zapamtite, praktično se na​la​zi​mo u nji​ho​vom gne​zdu. Bu​di​te su​per oba​zri​vi.” „Su​per oba​zri​vi”, frk​nu Me​fi​sto. Pendergast uz blagi prekor pogleda u pravcu lidera beskućnika. „Raspravićemo tvoje loše mišljenje o meni - i moje mišljenje o tvom ukusu za vrhunsku kuhinju - neki drugi put”, reče, okrenuvši se prema iz​la​zu. Izašli su kroz prolaz na daljem kraju i brzo krenuli niz hodnik. Nakon što su prešli nekih stotinjak metara, Pendergast stade kao ukopan na mestu gde se glavnom prolazu s donje strane priključivao tunel neravnih zi​do​va. Iz obli​žnje cevi ja​sno se mo​glo čuti do​bo​va​nje. „Čudno”, kaza FBI agent, gledajući u poprečni tunel. „Ovo mesto nije obeleženo na mojoj mapi. Pa dobro, nema veze, u svakom slučaju po​sled​nji pa​ket di​na​mi​ta tre​ba​lo bi da sru​ši či​ta​vu kon​struk​ci​ju.” Ponovo su krenuli dalje, stigavši nakon nekoliko minuta do ulaza u

nešto što je izgledalo kao stara radionica. Ogromni i truli zupčanici bih su naslagani uz jedan zid, zajedno s nečim što je Margo izgledalo kao razna signalna i skretničarska oprema. Limena kutija za ručak stajala je na trulom stolu; unutra, Margo je videla prastari, sasušeni kostur pola pi​le​ta. Či​ta​vo me​sto je iz​gle​da​lo kao da je na​pu​šte​no u žur​bi. „Bože, kakvo mesto”, kaza D’Agosta. „Čoveku dođe da se zapita kakva je pra​va pri​ča ovih tu​ne​la.” „I da li je iko zna sto godina kasnije?” dodade Pendergast. Klimnuo je glavom prema okovanim vratima u daljem uglu, između gomila prašnjavog alata. „To je stepenište za održavanje koje vodi dole do Astor tunela. Ovde ćemo postaviti poslednji dinamit.” Izvadio je još jedan pa​ket ek​splo​zi​va iz tor​be i po​čeo da ga ko​tr​lja po bla​tu is​pred sebe. „Za​što to ra​diš?” upi​ta D’Ago​sta. „Ka​mu​fla​ža?” „Upravo tako”, odgovori šapatom Pendergast dok je postavljao eksploziv oko podnožja jednog betonskog stuba. „Ovo je očigledno mnogo prometnije mesto.” Klimnuo je ponovo prema tunelu kako bi im po​ka​zao. „Isuse”, uzdahnu Margo. Pod hodnika kojim su upravo došli beše ispresecan nebrojenim bosim stopalima. Posegnula je za maskom i povukla malo kiseonika. Vlažnost je bila blizu sto procenata. Uvukla je još je​dan du​bok udah iz ma​ske, a onda ju je po​nu​di​la Smit​be​ku. „Hvala”, reče on, dva puta duboko i lagano udahnuvši. Margo je gledala dok mu se u pogled vraćao neki tupi sjaj. Kosa mu je nemarno pala preko čela, a košulja mu je bila iscepana i isprskana krvlju. Siroti Bil, pomislila je. Izgleda kao nešto što je upravo ispuzalo iz kanalizacije. Kad malo bo​lje raz​mi​slim, to i nije tako da​le​ko od isti​ne. „Šta se dešavalo tamo gore?” upita Margo, nadajući se da će mu pre​ki​nu​ti tre​nut​ne mi​sli. „Bilo je pakleno”, odgovori novinar, svečano vraćajući masku. „Usred marša Višerove, više od stotinu krtica počelo je da se pojavljuje iz podzemlja. Pravo na Brodvej. Čuo sam da je neko rekao kako su panduri ba​ci​li su​za​vac u tu​ne​le is​pod Pe​de​set de​ve​te uli​ce i Cen​tral par​ka.” „Krtice, škrabalo?” prosikta Mefisto. „Da, mi smo krtice. Mi se klonimo svetlosti, ne zato što je ona topla, ni jarka, već zato što na njoj možemo da vidimo svašta. Pokvarenost, korupciju i bezbroj beskorisnih radnika koji trče na beskrajnoj traci. ’Gomila struji Londonskim

mostom, toliko ljudi, ne bih pomislio da smrt je razorila toliko ljudi’.” { 4 } „Začepi”, prasnu D’Agosta. „Samo ti mene vrati na tu pokvarenu, korumpiranu površinu i obećavam ti da ću te pustiti da otpuziš u naj​du​blju sep​tič​ku jamu koju na​đeš i ni​ka​da više neću doći da te tra​žim.” „Dok ste vas dvojica punili vazduh strofama i antistrofama, ja sam postavio poslednji dinamit”, kaza Pendergast, trljajući ruke nakon što je bacio sada praznu torbu s municijom. „Čudi me što nam čitavo to pogano gnezdo niste navukli na vrat tim svojim prepiranjem. Hajdemo sad što brže možemo napolje. Imamo manje od trideset minuta.” Poveo ih je iz ma​ga​ci​na. Od​jed​nom sta​de kao uko​pan. Usle​di​la je krat​ka ti​ši​na. „Vin​sen​te”, Mar​go ga ču kako ša​pu​će. „Jesi li spre​man?” „Ro​đen sam spre​man.” Pendergast proveri gorionik bacača plamena. „Ako bude neophodno, ja ću da bacim plamen, a onda ćemo da se povučemo. Sačekajte da se plamen stiša pre nego što krenete dalje. Ovo ispaljuje brzu, čistu mešavinu spremljenu za blisku borbu, ali gorivo prvo izleti i prođe nekoliko sekundi pre nego što se upali. Jeste li razumeli? Skinite zaštitne naočare i spremite se da zatvorite oči pre bleska. Ostanite tako dok vam ne dam sig​nal. Svi spre​mi​te oruž​je.” „Šta je to?” prošaputala je Margo, izvadivši glok i otpustivši osigurač. A onda je osetila: odvratan smrad stvorenja koji je lebdeo u vazduhu po​put ave​ti. „Moramo da prođemo pored tog pristupnog tunela”, prošaputao je Pen​der​gast. „Ide​mo.” Iznenada se ispred i iza njih začu neko grebuckanje. Pendergast spusti ruku, a D’Agosta prebaci jačinu blica na najmanji podeok. Margo, uz užasan strah, ugleda gomilu stvorenja u kukuljicama kako se kreće kroz tunel prema njima. Išli su zastrašujuće brzo. Iznenada, kao da se sve dogodilo u samo jednom kratkom trenu: Pendergast je viknuo, usledio je oštri prasak D’Agostinog blica i bela svetlost vanzemaljske jačine pokulja kroz tunel, trenutno bojeći mutne i crne obrise stena. Začula se čudna, sipkava rika i plavonarandžasti plamen polete iz bacača. I pored toga što se nalazila iza FBI agenta, Margo oseti strahoviti talas vreline koji joj pređe preko lica. Uz glasno pucanje i vatrenu oluju uskovitlanih varnica

plamen pogodi nadiruća stvorenja. Nakratko se činilo da im se prilike i dalje približavaju, a Margo je to izgledalo kao da prednji redovi nose na sebi neke neobične, rascvetale plamene odore, što se kovrdžaju i nestaju u vidu žeravica. Blic prestade da blešti, ali ne pre nego što joj se u mozak utisnuo grozni prizor zgurenih, unakaženih tela, koja zapaljenih odora mla​ta​ra​ju udo​vi​ma i pa​da​ju ni​či​ce kao po​ko​še​na. „Po​vla​če​nje!” vik​nu Pen​der​gast. Svi se posrćući vratiše u magacin, dok je Pendergast ispaljivao još jedan mlaz od plamena prema stvorenjima. Pri eksploziji narandžaste svetlosti, Margo je videla kako se još nebrojeno mnogo njih penje uz cev prema njima. Instinktivno je podigla pištolj i ispalila nekoliko hitaca. Dva stvorenja se uz okret sručiše na zemlju i izgubiše u treperavoj tmini. Nejasno je bila svesna da je u svoj toj konfuziji izgubila Smitbeka. U ušima joj je odjeknula eksplozija dok je Mefisto opaljivao iz svoje sačmare. Čula je kako neko viče - možda je to bila i ona - i kako ranjena stvorenja razjareno ispuštaju jecaje bola. Usledio je oštar zvuk, a zatim ogromna eksplozija potrese tunel kad je D’Agostin minobacač ispalio gra​na​tu u go​mi​lu. „Brzo!” kaza Pen​der​gast. „Si​la​zi​mo niz ste​pe​ni​ce za odr​ža​va​nje!” „Pa ti si lud?” vri​snu D’Ago​sta. „Upa​šće​mo u klop​ku kao pa​co​vi!” „Već smo u klopci kao pacovi”, usledi odgovor. „Previše ih je. Ne smemo se ovde boriti, možemo aktivirati C-4. U Astor tunelima bar ima​mo neke šan​se. Kre​ći!” D’Agosta uz trzaj otvori okovana vrata i grupa se skotrlja niza stepenice, Pendergast je išao za njima, izbacujući plamene jezike u tunel. Oštar miris nadirao je odozdo, pekući Margoine oči. Treptanjem pokušavši da zaustavi suze, videla je još jednu figuru kako galopira pre​ma nji​ma, dok joj je ogr​tač le​pr​šao, na​bo​ra​nog lica is​kri​vlje​nog u besu, s reckavim kamenim nožem visoko podignutim u jednoj ruci. Zauzevši poziciju za pucanje, ispraznila je ostatak okvira u čudovište, odsutno primećujući kako šuplje rupe procvetavaju dok se meci zarivaju u kožasto meso. Figura pade i skoro istovremeno beše zamenjena drugom. Iz bacača polete plamen i druga neman pade nauznak, trzajući se i grčeći se u va​tre​nom ven​cu. Dospeli su u malu, visoku prostoriju, čiji su zidovi i pod bili prekriveni pločicama. Iza gotskog prolaza mogao je da se vidi crvenkasti

odsjaj ceremonije. Margo je brzo gledala oko sebe, prosipajući metke po podu dok je očajnički pokušavala da ponovo napuni okvir. Dim je lebdeo u vazduhu, ali ona s olakšanjem oseti da je mesto pusto. Izgleda da je ovo bila neka druga čekaonica, možda namenjena deci: okruživalo ih je nekoliko niskih stolova, a na nekima su još uvek bile postavljene igre dame, šaha i trik-traka, čije su figure bile prekrivene debelim slojem pa​u​či​ne i buđi. „Šteta za crnog”, kaza Mefisto, bacivši pogled na najbliži sto dok je pre​la​mao sač​ma​ru i pu​nio je. „Imao je pe​ša​ka više.” Začuo se neki zvuk na stepeništu i nova grupa Smežuranih nahrupi iz pomrčine prema njima. Pendergast čučnu u poziciju, šaljući dugi plamen prema njima. Margo takođe zauze stav za pucanje, dok se praskanje nje​nog pi​što​lja sta​pa​lo sa sve​op​štom ri​kom. Dogodi se neki pokret u lučnom prolazu i još stvorenja potrča prema njima iz samog Paviljona. Gledala je kako su Smitbeka, dok je frenetično Petljao oko minobacača, savladali i bacili na zemlju. Pendergast je leđa naslonio na popločani zid i sada je ispaljivao brišući plameni luk prema stvorenjima koja su bila oko njega. Uz neki čudan osećaj nestvarnosti, ona nacilja u glave trčećih figura ispred sebe i poče da povlači okidač. Jedno stvorenje pade, zatim i drugo, a onda je nastavila da škljoca praznim oružjem. Krenula je unazad što se brže usudila, grabeći svoju svaštaru u pokušaju da uzme još jednu šaku municije. Zatim je sve oko nje počelo da se kreće - ruke kao čelične sajle obaviše se oko njenog vrata i iščupaše joj pištolj iz ruke - užasan smrad poput zadaha leša ispuni joj čula - i ona zatvori oči, vrišteći od bola, straha, gneva i spre​ma​ju​ći se naj​bo​lje što je ume​la za ne​mi​nov​nu smrt.

60. Snou je posmatrao dok su se mračne prilike okupljale, ispunjavajući ulaz tunela pred njima. Zastale su pred oštrim sjajem baklje, ali sad nastaviše da se kreću s nekom odlučnošću od koje se on ježio. Ovo nisu bila bezumna stvorenja koja se nesvesno bacaju u borbu; neka strategija je iz​gle​da bila na delu. „Slušaj”, tiho reče Donovan. „Ubaci jedan od tih okvira u XM-148. Zajedno ćemo opaliti na moj znak. Ti ciljaj levo u grupu, a ja ću desno. Ponovo napuni i ispali što brže možeš. Ti minobacači imaju običaj da vuku na​go​re, zato ci​ljaj ni​sko.” Snou ubaci okvir u bacač, osećajući kako mu srce tuče u grlu. Osetio je kako se Do​no​van, koji je sta​jao po​red nje​ga, na​pi​nje i spre​ma. „Sad!” vik​nu Do​no​van. Snou povuče okidač, a oružje skoro iskoči iz njegove ruke kako je punjenje riknulo prema stvorenjima. Jarki blesak dve eksplozije ispuni uski tunel narandžastim svetlom, a Snou shvati da je ciljao previše ulevo, pogodivši zid tunela. Nakon toga, uz veliki potres, deo tavanice se obru​ši. Uža​sa​va​ju​ći kri​ci do​pre​še od gru​pe ogr​nu​tih fi​gu​ra. „Po​no​vo!” vik​nu Do​no​van, pu​ne​ći još jed​nu turu. Snou ponovo napuni i opali, puštajući da cev ovog puta neznatno skrene udesno. Posmatrao je, kao hipnotisan, kako mina izleće iz cevi i kao na usporenom snimku - nadleće glave razjarene gomile na ulazu u tu​nel. Usle​dio je još je​dan po​tres i ble​sak sve​tlo​sti. „Niže!” vri​snuo je Do​no​van. „Pri​bli​ža​va​ju se!” Već jecajući, Snou zubima otvori još jednu torbicu, ubaci minu i ponovo opali. Jarki plamen suknu pravo u zbijenu gomilu. Prigušeni kri​ci pro​la​ma​li su se gla​sni​je od rike ek​splo​zi​je. „Ponovo!” doviknu Donovan, i sam ispaljujući svoje granate u stvo​re​nja. „Ga​đaj ih po​no​vo!” Snou napuni i opali; ali hitac beše prekratak i pogodi ih udarni talas vreline, bacivši ga na kolena. Uspravio se, trepćući od prašine i dima koji se gomilao u mračnom prostoru. Nije imao više granata i njegov prst se sa pred​njeg oki​da​ča pre​ba​ci na zad​nji. Donovan podiže ruku signalizirajući „opasnost”. Čekali su, kako se

Snou činilo, nekoliko minuta oružja uperenih u crnilo. Konačno, Do​no​van spu​sti svo​je oruž​je.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad „Bila je to đavolska navala”, prošaputao je. „Bio si dobar. Hoću da se malo primiriš dok izvidim. Ako bilo šta čuješ, viči. Sumnjam da ćemo pronaći bilo šta veće od malog prsta posle ovog, ali neću nimalo da ri​zi​ku​jem.” Proverio je okvir svoje M-16, upalio baklju i bacio je u oblak dima. Zatim je lagano krenuo napred, pribivši se uza zid tunela. Kako se dim razilazio, Snou je video nejasne obrise Donovanove glave i ramena, dok se ovaj nečujno kretao napred, a njegova mračna senka treperila iza nje​ga. Snou je posmatrao kako pripadnik mornaričkih foka pažljivo gazi pored izlomljenih, pušećih obrisa što su ležali svud oko ulaza u tunel. Stigavši do ulaza, Donovan je obazrivo gledao unaokolo, a onda se okrenuo prema Tri tačke. Konačno je ukoračio u prostoriju gde ga je progutala tama i Snou ostade sam; samo tama mu je pravila društvo. Odjednom se prisetio da mu o ramenu još uvek visi torbica sa magnezijumskim bakljama, na koju je potpuno bio zaboravio u žaru borbe. Izborio se sa porivom da je zbaci sa sebe i ostavi je. Reklin je re​kao da osta​je tu do kra​ja mi​si​je, po​mi​slio je. Zna​či, osta​je. Reklin… činilo se nemogućim da su ta stvorenja uspela da pobiju sve foke. Previše dobro su bili naoružani i savršeno su funkcionisali u borbi. Ako je i u ona druga dva tunela bilo kao u ovom, možda je neki od ljudi pobegao uz merdevine na drugom kraju. Ako je tako, trebalo bi da se vra​ti​mo i po​ku​ša​mo… Odjednom Snou prestade da razmišlja, iznenađen mirnoćom s kojom je razmišljao o svemu. Možda je ipak hrabriji nego što je mislio. Ili glu​plji. Kad bi samo onaj kučkin sin, Fernandez, mogao sada da me vidi, po​mi​slio je. Misli mu behu prekinute kad se Donovan ponovo pojavio iz tmine, osvrćući se oko sebe, a nakon toga mu i mahnuvši. Snou mu brzo priđe, a onda uspori kako mu je mračna scena ulazila u vidno polje. Oprema je i dalje bila uredno poslagana pored zida, kao oštri kontrast raspolućenim, bezglavim telima koja su razbacana ležala pod nemogućim uglovima u bla​tu na podu tu​ne​la. „Požuri!” čuo je Donovana kako šapuće. „Nemamo vremena za

raz​gle​da​nje.” Podigao je pogled. Donovan je stajao tamo, prekrštenih ruku, i pro​ve​ra​vao opre​mu ne​str​plji​vo se mr​šte​ći. Iznad Donovana, iz potpunog mračnog okna, neka crna figura uz na​gli vri​sak pade s vi​se​ćeg lan​ca pra​vo na nje​go​va leđa. Donovan posrnu i uspe da zbaci stvar sa svojih leđa, ali još dve prilike padoše nedaleko i dohvatiše ga, oborivši ga na kolena. Snou se zatetura unazad, upirući svoje oružje, ali nije uspevao da nacilja kako treba. Još jedno stvorenje s nožem u ruci jurnu prema njemu, i Donovan vrisnu: neverovatno visoko, skoro ženskim glasom. Usledio je čudan pokret testerenja, za njim urlik trijumfa, i poslednje stvorenje podiže Donovanovu glavu uvis. Momentalno paralizovan ovim što je video, Snou pomisli da je video Donovanove oči kako se divlje obrću u očnim du​plja​ma, sa ma​glo​vi​tim od​sja​jem cr​ven​ka​stog sja​ja iz po​za​di​ne tu​ne​la. Snou poče da puca, kratkim rafalima kako ga je Donovan naučio, pomerajući cev levo i desno prema odvratnoj grupi nagnutoj nad Donovanovo telo. Nekako je bio siguran da vrišti, samo to nije uspevao da čuje. Magacin se ispraznio i on ubaci drugi, vrišteći i pucajući sve dok se okvir nije ispraznio. Dok mu je u ušima odzvanjalo u iznenadnoj tišini, on načini korak napred, mašući pred sobom da se raziđe barutni dim i tražeći u tami utvare iz noćnih mora. Napravio je još jedan korak na​pred, a onda još je​dan. Pomrčina ispred njega se naizgled pomerila - kao da kreće napred protiv svoje volje - i Snou se hitro okrenu i potrča prema kraju tunela, dok su mu stopala meko propadala u blato i smrdljivu vodu, a za​bo​ra​vljen pra​zan okvir klo​pa​rao po skli​skim ste​na​ma iza nje​ga.

61. Margo čvrsto sklopi oči, pokušavajući da isprazni glavu od krajnjeg bola. Ali trenutak je prošao, a za njim još jedan, i ona oseti kako je neko podiže sa zemlje i nosi dalje, klimatajući njome s jedne na drugu stranu, dok joj se teška svaštara trljala o rame. I pored transcendentog užasa, pre​pla​vi je olak​ša​nje: bar je još uvek bila živa. Proneta je kroz usku, smrdljivu tamu i uneta u neki veliki, slabo osvetljen prostor. Primorala se da otvori oči, pokušavajući da se orijentiše. Ugledala je uništeno ogledalo, prekriveno nečim što je izgledalo kao nebrojeni slojevi skorenog blata i čija je velika površina razbijena i davno rasejana. Pored njega, prastara tapiserija zatočenog jednoroga trulila je od podnožja. Zatim je neko ponovo gurnu i ona ugleda mermerne zidove koji su se uzdizali prema visokoj, blistavoj tavanici i uništenom lusteru. Malena metalna ploča ljeskala se u centru tavanice: njihova špijunka od pre manje od deset minuta. Nalazim se u Kri​stal​nom pa​vi​ljo​nu, po​mi​sli​la je. Odvratni smrad je ovde bio gori nego igde drugde i ona pokuša da se izbori protiv panike i sve dubljeg očaja. Grubo je bačena na pod i udarac joj istera vazduh iz pluća. Dahćući, ona pokuša da se pridigne na lakat. Videla je da je okružena Smežuranima, koji su se pomerali naprednazad, umotani u svoje dronjave i zakrpljene ogrtače i kukuljice. I pored sveg straha, zatekla je sebe kako ih radoznalo posmatra. Znači ovo su sve žrtve sjaja> pomislila je, dok joj se um razbistravao. Nije mogla da ne oseti mrvicu sažaljenja zbog onog što im se dogodilo. Ponovo se pitala da li je neophodno da svi budu ubijeni, čak i pored toga što je duboko u srcu znala da drugog rešenja nema. Kavakita je sam napisao da nema protivotrova - nije bilo načina da se preokrene proces kojim ih je reovirus promenio - kao što nije bilo načina da se preokrene ono što se do​go​di​lo Vi​ti​si​ju. Ali uz ovu misao je pristigla još jedna i ona poče žustro da se osvrće. Dinamit je postavljen i uskoro će eksplodirati. Čak i kad bi ih Smežurani po​šte​de​li… Jedno od stvorenja se nagnulo nad nju i iscerilo joj se. Kapuljača mu je na trenutak skliznula s glave i sve sažaljenje - čak i one misli o

neposrednoj opasnosti po nju samu - nestadoše pred ovim sveobuzimajućim osećajem gađenja. Uhvatila je kratak, neverovatan prizor groteskno izborane kože sa visećim prevojima i resama, koja je okruživala dva gušterolika oka, crna i mrtva, čije su se zenice skupile do drh​tu​ra​vih tač​ki​ca. Okre​nu​la je gla​vu. Začu se udarac i Pendergast se sruči pored nje. Smitbek i Mefisto, di​vlje se oti​ma​ju​ći, za​vr​ši​še kao i on. Pendergast je upitno pogleda, a ona mu klimnu da nije povređena. Čulo se ponovo neko komešanje, a onda i poručnik D’Agosta, nakon što su mu oteli i bacili oružje u stranu, beše bačen nedaleko. Obilno je krvario iz velike posekotine iznad jednog oka. Jedan Smežurani joj ote tor​bu i baci je na ze​mlju, a onda se ustre​mi na D’Ago​stu. „Beži dalje od mene, ti prokleti mutantu”, policajac je psovao. Jedan od Sme​žu​ra​nih se nagnuo na​pred i oša​ma​rio ga pre​ko lica. „Bolje da sarađuješ, Vinsente”, tiho reče Pendergast. „Malo nas pre​ma​šu​ju bro​jem.” D’Agosta se pridiže na kolena i klimnu glavom da je razbistri. „Zašto smo još uvek živi?” „Nagradno pitanje”, odgovori Pendergast. „Bojim se da to ima veze sa ce​re​mo​ni​jom koja bi tre​ba​lo da poč​ne.” „Čuješ li, škrabalo?” sumorno se kikotao Mefisto. „Možda će Post ku​pi​ti tvo​ju sle​de​ću pri​ču: ’Kako sam po​stao ljud​ska žr​tva?” Ponovo se začulo tiho pojanje i Margo oseti kako je podižu na noge. Napravljena je staza kroz uskomešanu gomilu i ona, nekih šest-sedam metara ispred njih uoči kućicu od lobanja. Zanemela od straha gledala je musavu i prljavu sablasnu građevinu kako se kezi sa hiljadu osmeha. Nekoliko prilika se muvalo unutra a veliki oblaci pare uzdizali su se iznad nezavršenog krova. Bila je okružena ogradom od neravnomerno očišćenih ljudskih kostiju. Ispred ulaza je videla nekoliko ceremonijalnih kamenih stolova. U kućici, kroz bezbroj praznih očnih duplji, ugledala je nejasnu nosiljku na kojoj je unet šaman. Pitala se kako bi užasna prilika koja unutra sedi mogla izgledati. Nije bila sigurna može li podneti još jedno lice poput onog koje joj se pre samo koji tren gladno une​lo u nje​no. Ruka na njenim leđima ju je grubo pogurala napred i ona napola hodajući, a napola posrćući, pade u pravcu kućice. Krajičkom oka je

videla kako se D’Agosta opire jednom Smežuranom koji ga je gurao napred. I Smitbek se, takođe, nemo opirao. Jedan od njih je iz nabora svog ogr​ta​ča iz​vu​kao zlo​kob​ni ka​me​ni nož i sta​vio ga no​vi​na​ru pod grlo. „Cuchillos de pedernal”, promrmlja Pendergast. „Zar nije to bilo ono što vam je re​kla ona žena što je je​di​na pre​ži​ve​la ma​sakr?” D’Ago​sta klim​nu. Nekoliko stopa od ogradice Margo odjednom bi zaustavljena, a onda i primorana da klekne pored ostalih. Oko nje se pojanje i dobovanje po​ja​ča​lo do gro​zni​ča​vog tem​pa. Odjednom njene oči se fokusiraše na jednu od kamenih platformi oko kućice. Na najbližoj je stajalo nekoliko metalnih predmeta, ljupko po​sla​ga​nih u neku ri​tu​al​nu svr​hu. A po​tom joj za​sta​de dah. „Pen​der​ga​ste?” pro​mu​klo reče. Pendergast upitno pogleda prema njoj, a ona glavom klimnu prema platformi. „Ah”, prošaputa on. „Najveći predmet. Mogao sam da po​ne​sem samo one ma​nje.” „Da”, užurbano odgovori Margo, „ali prepoznajem jedan od njih. To je koč​ni​ca za in​va​lid​ska ko​li​ca.” Iz​raz iz​ne​na​đe​nja pre​đe Pen​der​ga​sto​vim li​cem. „A taj deo tamo je samo vrh, slo​mljen kod oso​vi​ne.” Pendergast pokuša da se pomeri bliže platformi, ali jedna od prilika ga vrati nazad. „Ovo nema nikakvog smisla”, izusti. „Zašto bi ovakav ra​spo​red bio…” Od​jed​nom je za​ću​tao. „Go​spo moja”, pro​ša​pu​ta. „Ne shvatam”, uzvrati Margo. Ali Pendergast ništa više ne reče, već upe​ri po​gled u pri​li​ku u ku​ći​ci. Iz njene unutrašnjosti dopre neko šuškanje, a onda mala procesija poče da izlazi. Dve po dve, ogrnute prilike počeše da izlaze, noseći među sobom velike kazane sa pušećom tečnošću. Okolo nje pojanje se pojačalo sve dok se Margo ne učini da se spojilo u jednu dugačku i monotonu kakofoniju. Smežurani postaviše kazane u udubljenja napravljena u podu Paviljona. Zatim se pojavila i nosiljka, prekrivena debelim crnim materijalom, koju su nosila četiri nosača. Ovi su stupali ujednačenim korakom oko kamene ogradice. Stigavši do najdalje i najveće kamene platforme, pažljivo su spustili nosiljku na nju. Podupirači su izvučeni, po​kriv​ka ski​nu​ta, a po​moć​ni​ci se la​ga​no vra​ti​še u ku​ći​cu. Margo je piljila u skrivenu figuru na stolici, lica nevidljivog u tami, i

jedina stvar koja je mogla da se vidi bilo je tek primetno razgibavanje njenih debelih prstiju. Zapevanje se utiša, a onda se opet pojača, nepogrešivo pojačavajući neizvesnost. Prilika neočekivano podiže ruku i pevanje momentalno prestade. Zatim je, kako se nagnula napred, tre​pe​ra​va sve​tlost sve​će oba​sja​la nje​no lice. Za Margo je to bilo kao da se vreme zaustavilo na jedan kratak, ali užasan trenutak. Zaboravila je na strah, bolna kolena, eksplozivne tajmere koji su neumitno kuckali u mračnim hodnicima negde iznad njerie glave. Čovek koji je sedeo na gomili uvezanih ljudskih kostiju obučen u svoje poznate gabardenske pantalone i šarenu kravatu - bio je Vit​ni Frok. Otvo​ri​la je usta da ne​što kaže, ali ni​ka​kav zvuk oda​tle ne iza​đe. „Oh, moj bože”, kaza Smit​bek iza nje. Frok je gledao u okupljenu gomilu, ravnodušnog izraza na licu, li​še​nog emo​ci​ja. Ogrom​na hala beše sa​mrt​no tiha. Lagano, Frokov pogled pade na zatočenike ispred njega. Pogledao je D’Agostu, zatim Smitbeka, a onda Pendergasta. Kad mu pogled stiže do Mar​go, on se iz​ne​na​đe​no trg​nu. Ne​što mu se za​ža​ri u po​gle​du. „Draga moja”, reče. „Kako je ovo istmski zlosrećno. Iskreno, nisam očekivao da te vidim kao naučnog savetnika ove male ekskurzije, i zaista mi je žao. Ne - istina je, i ne moraš tako da me gledaš. Seti se kako sam, kad je došlo vreme da se rešim onog nametljivog Irca, poštedeo tvoj ži​vot. I to, mo​ram da do​dam, pro​tiv svog zdra​vog ra​zu​ma.” Mar​go, oma​mlje​na šo​kom i ne​ve​ri​com, nije mo​gla da go​vo​ri. „Međutim, tu nema pomoći.” Plam u Frokovim očima zgasnu. „A što se vas osta​lih tiče, do​bro​do​šli. Mi​slim da nam pred​sto​ji pred​sta​vlja​nje. Na primer, ko je ovaj kosmati gospodin u iscepanoj odeći?” Okrenuo se ka Mefistu. „Ima na licu izraz koji ima divlja životinja uhvaćena u zamku, što je, mislim, tačno ono što jeste. Jedan od urođenika, pretpostavljam, kog ste po​ve​li kao vo​di​ča. Po​no​vo ću vas pi​ta​ti, kako vam je ime?” Usle​di​la je ti​ši​na. Okrenuo se jednom od pratilaca. „Preseci mu grkljan ako ne od​go​vo​ri. Ne mo​že​mo ovde to​le​ri​sa​ti ne​pri​stoj​nost, zar ne?” „Me​fi​sto” sti​že mr​zo​vo​ljan od​go​vor. „Mefisto, zaista! Malo obrazovanja može da bude opasno. A posebno kad je u pitanju olupina od čoveka. Ali ’Mefisto’. Stvarno otrcano. To je

bez sumnje trebalo da ulije strah u srca vašim bednim malim sledbenicima. Ne izgledate mi baš kao neki đavo, već patetična, drogom iskvarena protuva. Međutim, ne bi trebalo da se žalim: vi i vama slični bili ste moram priznati izvanredno korisni. Možda ćete pronaći neke od svojih starih prijatelja među mojom decom…” Rukom je mahnuo prema oku​plje​nim Sme​žu​ra​ni​ma. Me​fi​sto se us​pra​vi, ah ni​šta ne reče. Margo je piljila u svog nekadašnjeg profesora. Ovo je bio Frok kakvog nikad ranije nije videla. Uvek je bio diplomatski nastrojen i blagorečiv. A tu je sad bila arogancija i hladno odsustvo emocija od kog ju je podilazila jeza po​red sveg stra​ha i zbu​nje​no​sti koje je ose​ća​la. „A tu je i Smitbek, novinar!” rugao se Frok. „Jeste li povedeni da dokumentujete ovu nesuđenu pobedu nad mojom decom? Šteta što nećete biti u prilici da ispričate stvarni završetak za tu svoju skandaloznu ko​lum​nu za koju pi​še​te.” „To ćemo tek da vi​di​mo”, pr​ko​sno uz​vra​ti Smit​bek. Frok se za​ki​ko​ta. „Frok, šta je, do đavola, sve ovo?” rekao je D’Agosta dok se vrpoljio. „Bo​lje da ob​ja​sni​te ili…” „Ili šta?” Frok se okrenu prema policajcu. „Uvek sam smatrao da ste sirov i neotesan tip. Ali me iznenađuje što je neophodno da vam predočim kako niste u poziciji da tražite bilo šta od mene. Jesu li razoružani?” pitao je jednu od ogrnutih prilika najbližu sebi, koja lagano klim​nu u znak po​tvr​de. „Njega ponovo proverite”, kaza Frok, pokazujući na Pendergasta. „On je vešt đa​vo​lak.” Pendergast bi grubo podignut na noge, pretražen, a onda ponovo ba​čen na ko​le​na. Frok ih je po​no​vo gle​dao, hlad​no se sme​še​ći. „To su bila vaša kolica, zar ne?” tiho upita Pendergast, pokazujući na plat​for​mu. Frok klim​nu. „Moja naj​bo​lja ko​li​ca.” Pendergast ništa ne reče. Margo se okrenula prema Froku, konačno došavši do glasa. „Zašto?” jednostavno je upitala. Frok je neko vreme gledao u nju, a onda dao znak svojim pomoćnicima. Zaogrnute prilike pomeriše se iza ogromnih kazana. Frok ustade, skoči sa nosiljke i ko​ra​ča​ju​ći pri​đe agen​tu FBI.

„Evo za​što”, od​go​vo​rio je. Za​tim je po​no​sno stao i po​di​gao ruke vi​so​ko iz​nad gla​ve. „Kao što sam ja izlečen, tako ćete i vi biti izlečeni!” povikao je jasnim, zvon​kim gla​som. „Kao što sam ja is​ce​ljen, tako ćete i vi biti is​ce​lje​ni!” Glasan odgovor prolomi se kroz okupljena stvorenja. Povik se nastavljao i Margo shvati da nisu u pitanju neartikulisani glasovi, već neki programirani grleni odgovor. Stvorenja govore, pomislila je. Ili bar po​ku​ša​va​ju. Lagano, povici prestadoše, a pojanje se nastavi. Duboko, monotono dobovanje bubnja ponovo započe i redovi Smežuranih počeše da se približavaju prema polukrugu od kazana. Pomoćnici donesoše krhke glinene pehare iz unutrašnjosti kućice. Margo je gledala, umom ne mogavši da poveže predivno izrađeno posuđe sa ogavnom ceremonijom. Jedno po jedno, stvorenja su priiazila, prihvatajući vrele pehare u svoje šake s rožnatim noktima i primičući ih svojim kapuljačama. Okrenula se, zga​đe​na du​bo​kim sr​ka​njem koje je usle​di​lo. „Evo zašto”, ponovio je Frok, okrenuvši se ka Margo. „Zar ne vidiš? Zar ne vidiš kako ovo može da bude vredno svega, svega na svetu?” Ne​što u tonu nje​go​vog gla​sa bilo je kao pre​kli​nja​nje. Spočetka, Margo nije razumela. Ali onda je počela da shvata: ceremonija, droga, delovi invalidskih kolica, Pendergastovo pominjanje Go​spi​nog hra​ma koji je imao ču​do​vi​šne is​ce​lju​ju​će moći. „Da biste hodali”, tiho je rekla. „Sve ovo samo da biste ponovo ho​da​li.” Istog časa Frokovo lice se skameni. „Kako vam je lako da sudite”, rekao je. „Vama, koji ste čitavog života hodali i nikada o tome niste razmišljali. Kako uopšte možete da shvatite kako je to ne moći hodati? Jeste loše ako ste sakati od rođenja, ali spoznati taj dar i izgubiti ga, kada najveća dostignuća vašeg života tek predstoje?” Pogledao ju je. „Naravno, za vas sam ja uvek bio samo doktor Frok. Dobri stari doktor Frok, kako je grozno što je zapatio virus u tom afričkom selu u šumi Ituri. Kako je ne​sre​ćan što je mo​rao da odu​sta​ne od svo​jih te​ren​skih is​tra​ži​va​nja.” Uneo joj se u lice. „Te​ren​ski rad je bio moj ži​vot!” pro​sik​tao je. „Pa ste nastavili tamo gde je Kavakita stao”, kaza Pendergast. „Za​vr​ši​li ste ono što je za​po​čeo.” Frok frknu. „Jadan Gregori. Obratio mi se u očajanju. Kao što sigurno

znate, prerano je počeo da uzima drogu.” Frok je klimao prstom nekarakteristično ciničnim pokretom. „No-no. A kad se setim da sam mu uvek govorio da se drži striktne laboratorijske procedure. Ali dečko je bio i previše nestrpljiv. Bio je arogantan i dobio je ideje o besmrtnosti. Uzeo je drogu pre nego što su svi neprijatni efekti reovirusa uklonjeni. Zbog toga su, ah, usledile ekstremne fizičke promene i trebala mu je pomoć. Nakon jedne hirurške intervencije ostala mu je pločica u leđima. Počela je da izaziva užasne bolove. Trpeo ih je, usamljen i uplašen. Kome drugo je mogao da se okrene nego meni, čoveku u nepodnošljivoj, usamljeničkoj penziji? I naravno, ja sam mogao da mu pomognem. Ne samo da uklonim pločicu, već i da nastavim da pročišćavam drogu. Ali, naravno, njegovo okrutno eksperimentisanje”, ovde Frok raširi ruke prema gomili, „to što je prodavao drogu - donelo mu je smrt. Kad su nje​go​vi su​bjek​ti shva​ti​li šta im je uči​nio, ubi​li su ga.” „Zna​či, vi ste pro​či​sti​li dro​gu”, kaza Pen​der​gast, „i sami je uze​li.” „Poslednje radnje smo obavili u prilično neurednoj laboratoriji koju je postavio uz reku. Greg je izgubio ubeđenost koja mu je bila potrebna da ide dalje. Ili možda nikad nije ni imao tu vrstu hrabrosti, tu unutrašnju čvrstinu koja je potrebna svakom istinski vizionarskom naučniku da stvari sagleda do njihovog kraja. Zato sam ja završio ono što je on započeo. Da budem precizniji, usavršio sam ono što je on započeo. Droga još uvek izaziva morfološke promene, naravno. Međutim, te promene sad donose isceljenje, a ne izobličenje onoga što je priroda pokvarila. To je istinska sudbina, najistinitije ponavljanje ovog reovirusa. Ja sam živi dokaz njegove okrepljujuće moći. Ja sam prvi koji je načinio prelaz. U stvari, sada mi je jasno da niko drugi osim mene nije mogao da uspe u tome. Vidite, moja kolica su bila moj krst. A sada predstavljaju simbol no​vog sve​ta koji ćemo stvo​ri​ti.” „Novi svet”, ponovi Pendergast. „Mbvunski lokvanji koji rastu u re​zer​vo​a​ru.” „Kavakitina ideja”, kaza Frok. „Vidite, akvarijumi su previše skupi i za​u​zi​ma​ju pre​vi​še me​sta. Ali to je bilo pre…” glas mu se iz​gu​bi. „Mislim da shvatam”, nastavio je Pendergast, mirno kao da razgovara s nekim starim prijateljem u udobnom separeu nekog kafića. „Sve vreme ste pla​ni​ra​li da is​pra​zni​te re​zer​vo​ar.” „Naravno. Gregori je prilagodio biljku da raste u umerenom

okruženju. Sami bismo ispraznili rezervoar i ispustili lokvanje u ove tunele. Moja deca se klone svetla, znate, a ovo predstavlja savršeno uzgajalište. Ali eto, Veksi je sve to učinio nepotrebnim. On je nestrpljiv ili bolje reći, bio je nestrpljiv - da preuzme zasluge za tuđe ideje. Ako se se​ća​te, ja sam taj koji je prvi pre​dlo​žio da se is​pra​zni re​zer​vo​ar.” „Doktore Frok”, kaza Margo, pokušavajući da drži svoj glas pod kontrolom, „neke od ovih semenki će dospeti u kanale za slučaj nevremena, a odatle u Hadson i otvoreni okean. Kad dođu u dodir sa slanom vodom, aktiviraće se virus i zagaditi čitav ekosistem. Da li znate šta to zna​či za či​tav svet​ski la​nac is​hra​ne?” „Draga moja Margo, to i jeste ideja. Priznajem, to je evolutivni korak, korak u nepoznato. Ali kao biolog, Margo, sigurno shvataš da je ljudska rasa postala degenerisana. Izgubila je svoju evolutivnu živahnost, postala je krajnje neprilagodljiva. Ja sam instrument za njeno ponovno oži​vlja​va​nje.” „A gde si mislio da skloniš to svoje usrano dupe za vreme poplave?” upi​ta D’Ago​sta. Frok se nasmeja. „Nema sumnje da ste naivno pretpostavili, sudeći po ovoj maloj ekskurziji, kako znate sve što bi trebalo da se zna o ovom podzemnom svetu. Verujte mi, podzemlje Menhetna je mnogo veće, strašnije i lepše nego što to možete i da zamislite. Stalno sam iznova i iznova lutao, uživajući u korišćenju svojih nogu. Ovde sam oslobođen licemerja koje moram da nastavljam na površini. Pronašao sam prirodne šupljine nezamislive lepote. Drevne tunele koje su holandski krijumčari koristili u vreme Novog Amsterdama. Zavučena mala mesta gde se svi možemo povući dok voda juri na svom putu do mora. Njih nećete pronaći ni na jednoj mapi. Kada šeststo hiljada kubnih metara vode uskoro protutnji ovuda, odnoseći sasvim zrele semenke Liliceae mbwunensis u svet, moja deca i ja ćemo biti na sigurnom u tunelu neposredno iznad poplave. A kad ona bude gotova, vratićemo se u naše sveže očišćene odaje da uživamo u plodovima koji su za njom ostali. I, naravno, da sačekamo dolazak onoga što volim da nazivam Holocenski dis​kon​ti​nu​i​tet.” Margo je gledala u Froka s nevericom. On joj se zauzvrat osmehnuo: jednim arogantnim, dalekim osmehom koji nikad pre nije videla. Delovao je nadmoćno samouvereno. Pomislila je da Frok možda nije

sve​stan po​sto​ja​nja di​na​mi​ta koji su po​sta​vi​li. „Da, draga moja. To je moja teorija fraktalne evolucije, dovedena do logičkog ekstrema. Reovirus - ’sjaj’ ako više voliš - ubačen direktno u koren svetskog lanca ishrane. Kako je prigodno, zar ne misliš, šta sam upravo ja njen vektor, njen aktivacioni činilac? Masovno izumiranje iz perioda kreda-tercijar delovaće minijaturno u odnosu na ovo. Ono istrebljenje je jednostavno napravilo prostor za sisare kada su dinosaurusi nestali. Ko zna za koga će ova transformacija napraviti pro​stor? Mo​guć​no​sti su stra​šno uz​bu​đu​ju​će.” „Vi ste veoma bolestan čovek”, kaza Margo, osećajući još dok je ovo izgovarala kako joj neki jezivi očaj steže srce. Nije imala predstavu koliko je Froku nedostajalo to što nije mogao da hoda. To je bila njegova tajna opsesija. Sigurno je uvideo koliki isceljujući potencijal ima droga, čak i pored svih Kavakitinih muka. Ali mu je sasvim očigledno promakao njen potencijal da otruje um. Nije mogao da shvati - a ni da poveruje - da usavršavanjem njenog dejstva na telo, eksponencijalno povećava njenu sposobnost da stimuliše ludilo i nasilje i pojača duboko pokopane opsesije. I setila je da nema onog što bi mogla da mu kaže kako bi ga iz tog sta​nja po​vra​ti​la. Procesija je nastavila da se tiska oko kazana. Kako su Smežurani podigli krčage do svojih usana, Margo primeti kako im se zbog drhtanja mre​ška​ju odo​re - usled za​do​volj​stva ili bola, nije zna​la. „Znali ste sve naše poteze unapred”, čula je kako Pendergast govori. „Kao da ste sami nji​ma upra​vlja​li.” „Na neki način i jesam. Naučio sam ovde prisutnu Margo i previše dobro da bih mogao da se nadam da će sve uzeti zdravo za gotovo. I znao sam da tvoj vredni mozak neće prestati da radi. Zato sam se i postarao da se pražnjenje rezervoara ne može zaustaviti. Kad sam jedno od svoje dece pronašao ovde ranjeno, ono koje si ti upucao, to je samo zacementiralo moju uverenost. Ali koliko si pametan što si poslao svoje male ljude-žabe kao predostrožnost. Na sreću, sva moja deca su krenula na ceremoniju pa su ih sprečila da rasture našu malu žurku.” Trepnuo je. „Za nekog ko je toliko pametan, iznenadilo me je što si pomislio da možeš da dođeš ovde dole i poraziš nas svojim bednim oružjem. Ali bez sumnje si pogrešno prosudio koliko su brojna postala moja deca. Kao što si pogrešio i u mno​go čemu dru​gom.”

„Mislim da ste nešto ispustili iz svoje priče, doktore”, iznenada se uba​ci Mar​go, što je rav​no​du​šni​je mo​gla. Frok joj priđe s upitnim izrazom na licu. Bilo je veoma komplikovano da ga gleda kako se tako spretno kreće na nogama; onemogućavalo joj je normalno razmišljanje. Duboko je udahnula kužni vazduh. „Mislim da ste vi ubili Kavakitu”, rekla mu je. „Ubili ga i ostavili tamo da izgleda kao još jed​na žr​tva.” „Za​i​sta”, od​go​vo​ri Frok. „A za​što, ako smem da pi​tam?” „Iz dva razloga”, nastavi ona, govoreći sad glasnije. „Pronašla sam Kavakitin dnevnik u ruševinama njegove laboratorije. Sasvim je jasno da se premišljao. Spominjao se tioksin. Mislim da je shvatio kakav će efekat so imati na reovirus, pa je planirao da uništi biljku pre nego što je ispustite u Hadson. Možda su mu um i telo bili izopačeni, ali u njemu je si​gur​no bio ostao bar je​dan mali glas sa​ve​sti.” „Dra​ga moja, ni​šta ti ne ra​zu​meš. Ne mo​žeš ra​zu​me​ti”, kaza Frok. „I ubili ste ga jer je znao da se efekti droge ne mogu poništiti. Zar nije tako? I ja sam isto to shvatila kroz sopstvene eksperimente. Ne možete iz​le​či​ti ove lju​de i vi to zna​te. Ali da li oni to zna​ju?” Pojanje u najbližim redovima kao da se malo stišalo i Frok brzo pogleda s jedne na drugu stranu. „To su tvrdnje jedne očajne žene. Ovo ti ne pri​li​či, dra​ga moja.” Slušaju me, pomisli Margo. Možda ih još uvek mogu ubediti. „Naravno”, Pendergastov glas se ubaci u njene misli. „Kavakita je pribegao ovoj ceremoniji, ovom deljenju droge, jer se to činilo kao najlakši način da svoje jadne žrtve drži pokornim. Ali nije nešto posebno uživao u svečanosti samog rituala. Nije ga shvatao ozbiljno. To je bilo nešto što ste vi dodali. Kao antropolog, sigurno ste uživali u prilici da stvorite sopstveni kult. Sledbenici - ili možda pratioci - koji mlataraju primitivnim noževima. Vaša sopstvena kućica od lobanja. Relikvijar za vaša in​va​lid​ska ko​li​ca, sim​bol va​šeg pre​o​bra​ža​ja.” Frok je steg​nu​to sta​jao, ni​šta ne go​vo​re​ći. „To je pravi razlog što se broj ubistava povećao. Nije više bilo u pitanju pomanjkanje droge, je li tako? Zalihe su vam sada pune. Ne postoji drugi program delovanja. I to opsesivan. Arhitektonski.” Klimnuo je glavom prema kućici. „Potreban vam je hram za vašu novu religiju. Za vaše lič​no obo​že​nje.”

Frok je gledao u Pendergasta, kriveći usne. „A zašto da ne? Svakom no​vom dobu tre​ba nova re​li​gi​ja.” „Ali to je i dalje ritualna ceremonija, zar ne? A sve počiva na kontroli. Ako ova stvorenja saznaju da su efekti nepovratni, kako ćete ih zadržati oko sebe?” Mumlanje je bivalo sve glasnije među najbližim Smežuranima. „Dosta!” viknu Frok, pljeskajući rukama. „Nemamo baš mnogo vremena. Pripremite ih!” Margo oseti kako je neko ponovo hvata za ruke, zatim je podiže na noge i vrh noža joj podbija pod grlo. Frok je gledao u nju, uz čudan sled izraza koji su mu prelazili licem. „Voleo bih da budeš ovde i sama iskusiš promenu, Margo. Ali mnogi moraju pasti za vreme ovog pre​o​bra​ža​ja. Žao mi je.” Smit​bek sko​či pre​ma Fro​ku, ali od​vu​ko​še ga na​zad. „Doktore Frok!” povika Pendergast. „Margo je bila vaš učenik. Setite se kako smo se nas troje borili protiv Muzejske Zveri. Čak i sada, niste u potpunosti odgovorni za ono što se dogodilo. Možda još uvek postoji na​čin da se vra​ti​te na​zad. Is​ce​li​će​mo vam um.” „I uništiti moj život?” Frok se nagnuo prema agentu FBI-a, snižavajući ton svog glasa do šapata. „Da se vratim gde, ako smem da pitam? Da budem bespomoćni, ostareli, pomalo smešni kustos u penzij?. Čovek čije godine munjevito prolaze? Margoina istraživanja su sigurno pokazala kako postoji još jedna sporedna nuspojava nove droge: ona eliminiše koncentraciju molekula slobodnih radikala u živom tkivu. Ukratko, produžava život! Primorali biste me da se lišim i svoje slobode kretanja i svog života?” Pogledao je na sat. „Dvadeset do dvanaest. Ne​ma​mo više vre​me​na.” Odjednom se osetio dašak vetra i nekoliko malih oblaka prašine se podiglo iz lobanja koje su činile poslednji naslagani red. Skoro istog trenutka, začuo se oštar klepetav zvuk i Margo shvati da čuje zvuke štek​ta​nja au​to​mat​skog oruž​ja. Usledio je još neki čudan zvuk - a potom i drugi - i odjednom čitav paviljon eksplodira u blesku jarke svetlosti. Vriska i cijuk bola podigoše se sa svih strana. Usledila je još jedna eksplozija i vrh noža nestade s njenog vrata. Margo zatrese glavom, omamljena, privremeno slepa od žestine bleska. Pojanje nestade u konfuziji i Margo ču gnevne povike uzbuđene grupe. Dok su joj oči bile zatvorene, usledio je još jedan blesak

svetlosti uz koji je stiglo još urlika bola. Margo oseti kako jedan od Smežuranih prestade da je drži. Instinktivnom brzinom rođenom iz očaja, izvila se iz stiska drugog zarobljivača i bacila se na zemlju, otkotrljavši se dalje, nakon čega se podigla na ruke i kolena, pomamno trepčući u pokušaju da povrati vid. Kad crne i bele mrlje počeše da nestaju, videla je nekoliko stubova dima kako se podižu sa zemlje, goreći neverovatno svetlo. Smežurani sa svih strana popadaše na zemlju, zagnjurivši lica u šake, krijući glave pod kapuljačama i grčeći se od bola. U blizini, Pendergast i D’Agosta su se takođe oslobodili i sada su žurili da po​mog​nu Smit​be​ku. Odjednom se začula glasna eksplozija i jedna strana kućice pade progutana plamenom. Oblak komadića razmskanih kostiju pade na naj​bli​že re​do​ve. „Sigurno su neke od mornaričkih foka ipak preživele”, viknu Pendergast, vukući Smitbeka prema njima. „Neko puca s platforme izvan Pa​vi​ljo​na. Haj​de​mo tamo dok još mo​že​mo. Gde je Me​fi​sto?” „Zaustavite ih!” urliknu Frok, zaklanjajući oči. Ali zaslepljeni Sme​žu​ra​ni su samo zbu​nje​no tu​ma​ra​li una​o​ko​lo. Upravo tada još jedna granata pade na čistinu ispred kućice, raznoseći ogradicu u bezbroj komada i uništavajući dva kazana. Ogromna količina vrele tečnosti prosu se po podu, svetlucajući pri svetlosti baklji. Prestravljeni Smežurani su vrištali, a nekoliko onih koji su ležali na podu u blizini počeše da lapću dragocenu tečnost. Frok je ur​lao i po​ka​zi​vao u prav​cu iz kog su do​la​zi​le gra​na​te. D’Agosta i ostali su potrčali prema bezbednom terenu sa zadnje strane kućice. Margo je oklevala, uznemireno svud oko sebe tražeći svoju svaštaru. Intenzitet svetlosti je opao i nekoliko stvorenja je počelo da se gega prema njima, rukama se zaklanjajući od sjaja i držeći opasne no​že​ve. „Dok​tor​ko Grin, kre​ći​te!” vik​nuo je Pen​der​gast. Odjednom ju je ugledala kako leži širom otvorena na prašnjavoj zemlji. Posegnula je za njom, a onda trkom krenula za Smitbekom. Grupa se zaustavila pored tunela koji je vodio do platforme, jer im je ne​pra​vil​ni red Sme​žu​ra​nih pre​pre​čio iz​laz. „Sra​nje”, že​sto​ko opso​va D’Ago​sta. „Hej!” Margo ču nepogrešivi glas Mefista koji se izdizao iznad sve

buke i pa​ni​ke. „De​be​li Na​po​le​o​nu!” Okrenula se i videla ga kako se penje na jednu od praznih platformi, sa tirkiznom ogrlicom koja mu se divlje klatila oko vrata. Usledila je još jedna eksplozija, samo ovaj put nešto dalje, i oblak dima podiže se iz sre​di​šta jed​ne od ra​štr​ka​nih po​vor​ki. Frok se okre​nu u nje​go​vom prav​cu, trep​ću​ći. „Drogirana protuva, je l’ tako? E pa, gledaj Vamo!” Mefisto gurnu ruku duboko u međunožje svojih pantalona i izvadi nešto što je Margo izgledalo kao disk u obliku bubrega, napravljen od zelene plastike. „Znaš li šta je ovo? Protivpešadijska mina. Do daske puna metalnih opiljaka obavijenih teflonom i naoružana dinamitom jačine dvadesetak bombi. Pri​lič​no gad​no.” Mefisto zamahnu njome u Frokovom pravcu. „Aktivirana je. Pa zato kaži svo​jim ko​žna​tim lju​bim​ci​ma da od​stu​pe.” Sme​žu​ra​ni sta​do​še. „Ble​fi​raš”, mir​no kaza Frok. „Mo​žda jesi pr​ljav, ali nisi su​i​ci​dan.” „Zašto si toliko siguran?” iscerio se Mefisto. „Slušaj sad. Radije bih da budem raznet u komadiće nego da visim kao ukras u tom tvom kućerku.” Klimnuo je prema Pendergastu. „’Ej, Grantov grobe! Oprostićeš mi, nadam se, što sam prisvojio ovu poslasticu iz tvog arsenala. Obećanja su sva vrlo lepa, ali ja sam ipak planirao da Put 666 nikad više niko ne isprazni. Bolje bi bilo da požurite ako imate nameru da osta​ne​te iz​nad vode.” Ali Pendergast odmahnu glavom i lupnuvši po ručnom časovniku dade mu znak da im ponestaje vremena. Frok je frenetično mahao ogrnutim prilikama koje su okruživale tu platformu. „Prerežite mu grkljan!” viknuo je. Smežurani se uskomešaše krećući se prema Mefistu, koji se po​me​rio na cen​tar plat​for​me. „Zbo​gom, Beli vođo!” do​ba​cio mu je. „Ne za​bo​ra​vi na svo​je obe​ća​nje!” Margo se užasnuta okrenula dok je on bacao disk u masu koja se tiskala oko njegovih nogu. Usledio je iznenadni narandžasti blesak mokri, prljavi prostor ispuni se sunčevim sjajem - zatim prvi udarni talas i ogromna eksplozija oboriše je na zemlju. Pridigavši se na kolena, pogledala je unazad i ugledala ogroman plamen koji je sukljao iza uništene kućice, crven u kontrastu sa blistavom belom svetlošću. Na trenutak je ugledala Frokovu siluetu - stajao je trijumfalno, široko

raširenih ruku, bele kose obojene u narandžasto od hiljadu plamenih je​zi​ka - pre nego što su sve pro​gu​ta​li ko​tr​lja​ju​ći dim i va​tra. Potpuno zbunjena, nepravilna grupa Smežuranih, koja je stajala pred nji​ma, ra​zi​đe se. „Krećite!” viknu Pendergast nadjačavajući riku plamena. Uprtivši svoju torbu, Margo krene za njima kroz zasvođeni prolaz u daljem uglu Kristalnog paviljona. Na metalnoj platformi je videla kako D’Agosta i Smitbek staju pored vitkog čoveka u crnom ronilačkom odelu, lica sjaj​nog od zno​ja i boje za lice. Iza sebe je čula hripajuće zvuke disanja. Smežurani su se ponovo zbili u redove i počeli da im se približavaju. Na uskom ulazu u prolaz, Margo sta​de i okre​nu se. „Mar​go!” do​zva je Pen​der​gast s plat​for​me. „Šta to ra​diš?” „Moramo ih ovde zaustaviti!” viknu Margo, gurnuvši ruku u torbu. „Ni​kad im ne​će​mo uma​ći!” „Ne budi luda!” kaza Pen​der​gast. Ignorišući ga, Margo zgrabi dve litarske boce, po jednu u svaku ruku. Čvrsto ih stiskajući, ona prosu malo tečnosti po ulazu u prolaz. „Stanite!” vri​snu​la je. „Imam dve mi​li​jar​de je​di​ni​ca vi​ta​mi​na D3 u ovim fla​ša​ma!” Smežurani nastaviše da napreduju, krvavih i suznih očiju, a kože pe​ga​ve i spa​lje​ne od in​ten​ziv​nog sve​tla. Ona protrese mekane boce. „Čujete li? Aktivirani 7dehidroholesterol! Imam dovoljno da pobijem sve vas i još deset puta toliko!” Kako se prvi Smežurani približio, s podignutim nožem, ona ga pošprica po licu, a zatim i još jednog iza njega. Obojica padoše nauznak, strašno se previjajući, dok su se mali pramenovi jetkog dima podizali s po​vr​ši​ne nji​ho​ve kože. Osta​li Sme​žu​ra​ni sta​do​še, dok se među nji​ma čulo neko mu​mla​nje. „Vi​ta​min D!” po​no​vi Mar​go. „Fla​ši​ra​na sun​če​va sve​tlost!” Podigla je ruke i iscedila dva tanušna mlaza tečnosti preko uskomešane gomile. Začu se jauk, neki su pali i pocepali svoje odore, prskajući po svojim saborcima. Margo napravi korak napred i prosu ostatak na prednji red. Oni padoše nauznak uspaničeno, dok su zvuci mumlanja i kukanja ispunjavali vazduh. Ponovo je nastavila napred, prskajući tanki mlaz rastvora levo i desno, a onda se grupa Smežuranih rasturi i poče da beži, gazeći jedni preko drugih pokušavajući da

pobegnu, ostavivši desetak zgrčenih, zadimljenih tela na podu, koja su očaj​nič​ki po​ku​ša​va​la da se pre​kri​ju svo​jim ogr​ta​či​ma. Margo odstupi i izli ostatak rastvora po podu prolaza, a onda i po zidovima i tavanici, ostavljajući prilazni tunel mokrim i kapljućim. Bacila je pra​zne fla​še u Pa​vi​ljon. „Ide​mo!” Po​tr​ča​la je za osta​li​ma, su​sti​gav​ši ih kod re​šet​ke na kra​ju plat​for​me. „Moramo da se vratimo do zbornog mesta”, kaza prilika u crnom ronilačkom odelu. „Punjenja su podešena da eksplodiraju za deset mi​nu​ta.” „Prvo ti, Mar​go”, kaza D’Ago​sta. Kad se spustila na nivo s prugom i počela da silazi u odvod ispod nje​ga, niz po​tmu​lih ek​splo​zi​ja začu se ne​gde iza i iz​nad nje. „Naš dinamit!” povika D’Agosta. „Vatra ga je sigurno detonirala pre vre​me​na!” Pendergast se okrenu da odgovori, ali glas mu nestade ispod grmljavine koju, poput zemljotresa, prvo osetiše pod nogama, a zatim i u stomaku; bivala je sve jača i glasnija. Neki neobičan vetar se pokrenu u prolazu - nakupljajuća vazdušna rika, koju je pokrenulo rušenje Kristalnog paviljona - gurajući prašinu, dim, komade papira i zreli miris krvi, sve pred so​bom.

62. Margo propade kroz odvod u dugi, niski tunel, osvetljen samo pucketavim sjajem umiruće baklje. Nekoliko gomila krša stajalo je unaokolo, vireći iz stajaće vode na podu tunela. Iznad nje prolazi su još uvek tutnjali i podrhtavali zbog posledica eksplozija. Prašina i čestice plu​ta​le su kroz tu​nel, pa​da​ju​ći po nje​nim ra​me​ni​ma. Smitbek upade u vodu pored nje, a za njim Pendergast, D’Agosta i ro​ni​lac. „Ko si, do đavola, ti?” upita D’Agosta. „I šta se dogodilo ostatku tima foka?” „Ja nisam foka, gospodine”, kaza čovek. „Ja sam policajac-ronilac. Po​zor​nik Snou, go​spo​di​ne.” Ronilac upali još jednu baklju i ona u isti mah tunel osvetli grubom ru​me​nom sve​tlo​šću. „O, bože!” Margo ču kako Smitbek progunđa pored nje. A zatim shvati da su ono što je mislila da su gomile krša, u stvari ronioci u gumenim odelima, izubijani i bezglavi, tela prostrtih u nemoj agoniji. Okolni zidovi behu izbušeni i izgrebani od bezbroj metaka i ugljenisanih tra​go​va ča​u​ra. „Tim mornaričkih foka Gama”, promucao je Snou. „Nakon što je nastradao moj partner, potrčao sam ovamo kako bih zauzeo busiju. Ta stvorenja su me gonila niz odvod, ali onda su prestali da me prate kod one pru​ge tamo gore.” „Mislim da su kasnili na debitantski bal”, kaza D’Agosta, skamenjeno gle​da​ju​ći ovaj ma​sakr. „Da niste sreli neke druge specijalce tamo, gospodine?” upita Snou. „Pratio sam tragove. Nadao sam se da je neki od njih možda preživeo…” glas mu iščeznu kad opazi izraz na D’Agostinom licu. Nastupio je tre​nu​tak ne​pri​jat​ne ti​ši​ne. „Hajde”, potera ih Snou, ponovo živnuvši. „Ovde još uvek ima oko dva​de​set ki​lo​gra​ma C-4 koji samo čeka da ek​splo​di​ra.” Margo je posrtala u zbunjujućoj tami. Osećala je pod tunela koji je čvrsto stajao pod njenim nogama i pokušala da tu postojanost upije u svoja stopala, noge i ruke. Znala je da ne sme sebi da dopusti i razmišlja o

onome što je upravo videla i šta je sve čula u Kristalnom paviljonu: ako samo po​mi​sli na to, neće moći da na​sta​vi da​lje. Tunel je dugo i usko skretao. Ispred sebe Margo je videla Snoua i D’Ago​stu koji su već ula​zi​li u ve​li​ku za​svo​đe​nu šu​plji​nu na kra​ju tu​ne​la. Pored sebe je mogla da čuje isprekidano Smitbekovo disanje. Oči joj odlutaše prema podu tunela. Svud oko nje su ležala pokidana i krvava tela možda i desetak Smežuranih. Spazila je jednu prljavu kapuljaču, spaljenu do te mere da se videla izbrazdana, žiličasta i neverovatno ode​blja​la koža. „Zapanjujuće”, promrmlja Pendergast pored nje. „Odlike reptila su očigledne, ali ipak su ljudske karakteristike ostale dominantne. Stigli su samo do usputne stanice, da tako kažem, na putu do pune mbvunske zrelosti. Mada, čudno je što je metamorfoza mnogo veća kod nekih primeraka, nego kod drugih. To bez sumnje ima veze s Kavakitinim neprekidnim pročišćavanjem i eksperimentisanjem. Šteta što nema više vre​me​na za po​drob​ni​ju stu​di​ju.” Odjeci njihovih stopa širili su se kako su ulazili u veći prostor na kraju tunela. Još nekoliko nepomičnih obrisa ležalo je razbacano u plit​koj vodi. „Ovo je bilo naše zborno mesto”, kaza Snou, dok je brzo pregledao opremu koja je stajala poređana duž jedne ivice skučenog prostora. Margo je mogla da oseti oštru notu nervoze u njegovom glasu. „Ima dovoljno ronilačke opreme da svi izađemo odavde, ali nema odela. Vidite, moramo brzo da se krećemo. Ako budemo ovde kad taj dinamit ek​splo​di​ra, či​ta​vo ovo me​sto će se sru​či​ti na nas.” Pendergast je uzeo par boca i dao ih Margo. „Doktorko Grin, vama imamo da zahvalimo za to što smo umakli”, reče. „Bili ste u pravu za vitamin D. I uspeli ste da zadržite stvorenja u Paviljonu sve dok eksploziv nije sprečio njihovo bekstvo. Obećavam vam da ćete biti do​bro​do​šli na sve bu​du​će ek​skur​zi​je koje ćemo mo​žda ima​ti.” Margo klimnu dok je uguravala stopala u par peraja. „Hvala, ali jed​nom je i više nego do​volj​no.” Agent FBI-a okre​nu se pre​ma Snou. „Ka​kva je stra​te​gi​ja za iz​la​zak?” „Ušli smo kroz fabriku za preradu otpadnih voda na Hadsonu”, odgovori Snou, nabacujući svoju bocu na ramena, a svetiljku na glavu. „Ali nemamo šansu da se vratimo kroz fabriku. Trebalo je da se vratimo

kroz severnu granu bočnog odvoda Vest sajda, sve do kanala Sto dva​de​set pete uli​ce.” „Možeš li da nas izvedeš odavde?” upita Pendergast, brzo dodajući boce Smit​be​ku i po​ma​žu​ći mu da ih na​me​sti. „Mislim da mogu”, dahtao je Snou, izvlačeći masku s gomile opreme. „Dobro sam pogledao komandirovu mapu. Idemo istim putem do prve kosine. Ako se uspnemo uz nju, umesto da siđemo, stići ćemo do propusnog ventila koji će nas odvesti do bočnog. Ali to je mnogo plivanja i moraćemo da budemo veoma obazrivi. Usput ima dosta ustava i sporednih odvoda za pražnjenje. Ako se izgubimo tamo dole…” Glas mu se la​ga​no uti​ša. „Jasno”, kaza Pendergast, nabacivši na ramena par boca. „Gospodine Smit​bek, dok​tor​ko Grin, je​ste li ika​da pre ko​ri​sti​li ro​ni​lač​ku opre​mu?” „Imao sam nekoliko časova na koledžu”, odgovori Smitbek, pri​hva​ta​ju​ći po​nu​đe​nu ma​sku. „Ro​ni​la sam bez ode​la na Ba​ha​mi​ma”, kaza ona. „Princip je isti”, kaza joj Pendergast. „Podesićemo vaš regulator. Samo di​ši​te nor​mal​no, osta​ni​te pri​bra​ni i sve će biti u redu.” „Požurite!” kaza Snou, sa osetnim uzbuđenjem u glasu. Počeo je da trči prema drugom kraju skučenog prostora, dok su ga Smitbek i Pendergast sledili u stopu. Margo primora samu sebe da ih prati, za​te​žu​ći po​jas upr​će​nih boca dok je tr​ča​la. Odjednom, zaustavio ju je Pendergast koji je stao i pogledao preko ra​me​na. „Vin​sen​te?” po​zvao ga je. Margo se okrenu. D’Agosta je stajao iza njih u sredini prostorije, sa bo​ca​ma i ma​skom još uvek po​red nogu. „Samo vi idi​te”, re​kao je. Pen​der​gast ga upit​no po​gle​da. „Ne umem da pli​vam”, D’Ago​sta jed​no​stav​no ob​ja​sni. Margo ču kako Snou žestoko psuje sebi u bradu. Na trenutak se niko nije ni po​me​rio. A onda se Smit​bek vra​ti do po​ruč​ni​ka. „Ja ću ti po​mo​ći”, re​kao mu je. „Samo kre​ni za mnom.” „Rekao sam ti, odrastao sam u Kvinsu i ne umem da plivam”, prasnu D’Ago​sta. „Pro​klet​stvo, po​to​nu​ću ko ka​men.” „Ne sa svim tim vazduhom, nećeš”, kaza Smitbek podignuvši boce sa

zemlje i stavljajući ih ne D’Agostina ramena. „Samo se uhvati za mene. Ja ću plivati za obojicu, ako bude potrebno. Držao si glavu iznad vode tamo u podrumu, sećaš li se? Samo radi ono što i ja radim i bićeš u redu.” Tut​nuo je ma​sku u D’Ago​sti​ne ruke, a onda ga gur​nuo pre​ma osta​li​ma. Na drugom kraju prostorije podzemna reka oticala je u tamu. Margo je posmatrala kako prvo Snou, a onda i Pendergast, nameštaju maske i spuštaju se u mračnu vodu. Spustivši masku na lice i stavljajući regulator u usta, i ona skliznu za njima. Vazduh iz boca je bio dobrodošla promena nakon smrdljive atmosfere tunela. Iza sebe čula je glasno pljuskanje dok je D’Agosta plivao, batrgajući se kroz viskoznu i mlaku teč​nost, sa Smit​be​kom koji ga je bo​drio. Margo je plivala što je brže mogla kroz tunel, prateći treperavo svetlo Snouove lampe, i svaki trenutak očekujući da ogromna eksplozija dinamita, koji su postavile foke, sruši prastari kameni svod iza njih. Is​pred nje, Pen​der​gast i Snou su sta​li, i ona se za​u​sta​vi iza njih. „Idemo dole”, kaza Snou, izvukavši regulator iz usta i pokazavši nadole. „Pazite da se na ogrebete, i za ime sveta, ne gutajte vodu. Na dnu tu​ne​la ima jed​na sta​ra gvo​zde​na cev koja vodi…” U tom trenutku više su osetili nego čuli vibraciju koja je doprla negde iznad njih: duboko, ritmično tutnjanje koje je dostiglo neverovatnu sna​gu. „Šta je to?” jedva izgovori Smitbek, prišavši s D’Agostom. „Ek​splo​ziv?” „Ne”, šapnu Pendergast. „Slušajte, to je konstantan zvuk. Sigurno je re​zer​vo​ar po​čeo da se pra​zni. Pre​ra​no.” Plutali su tako u toj groznoj vodurini, hipnotisani i nepomični pred pretnjom kotrljajućeg zvuka miliona litara vode koja se survavala prastarim spletom cevi što su se ukrštale negde iznad njih i sprovodile vodu pra​vo pre​ma nji​ma. „Trideset sekundi pre nego što se aktiviraju i ostala punjenja”, tiho kaza Pen​der​gast gle​da​ju​ći na sat. Margo je čekala, pokušavajući da umiri disanje. Znala je da će, ako ek​splo​ziv oma​ne, biti mr​tvi za ne​ko​li​ko mi​nu​ta. Tunel je počeo divlje da se trese, a površina vode poskakuje i mreška se. Sitni komadi cigala i cementa počeše da padaju kao kiša u vodu oko njih. Snou pritegnu masku i poslednji put pogleda oko sebe, a onda

potonu ispod površine. Smitbek krenu za njim, gurajući zbunjenog D’Agostu ispred sebe. Pendergast mahnu Margo da krene sledeća. Potonula je u tamu, pokušavajući da sledi bledi sjaj Snouove lampe koji se spuštao u usku, rđom prekrivenu cev. Mogla je da vidi nezgrapno D’Agostino mlataranje koje je postajalo sve pravilnije kako se ovaj počeo pri​vi​ka​va​ti na di​sa​nje va​zdu​ha iz boce. Tunel se ispravi, a onda zavi za dve krivine. Margo brzo pogleda iza sebe kako bi se uverila da je Pendergast prati. Pri slabom odblesku uzburkane narandžaste otpadne vode uoči kako joj agent FBI pokazuje da na​sta​vi da​lje. Sada je videla ostale kako zastaju kod jedne raskrsnice ispred nje. Drevna gvozdena cev završavala se kod jedne sjajne čelične cevi koja je vodila dalje. Snou im mahnu da nastave dalje, a onda uperi jedan prst nagore, pokazujući da je izlazni ventil do bočnog Vest sajda direktno iz​nad njih. Odjednom se začu rika negde iza njih: zlokobni, duboki kotrljajući zvuk, užasno pojačan tim uskim, vodom ispunjenim prostorom. Zatim je usledio oštar potres, a potom i drugi, sledeći jedan za drugim u sve bržoj sukcesiji. Pod neobuzdanim i slabim zrakom lampe Margo je videla kako se Snouove oči šire. Poslednji postavljeni dinamit je jedva uspeo da eksplodira na vreme, rušeći odvode Đavoljeg tavana, zauvek ih za​pe​ča​tiv​ši. Dok im je Snou uzbuđeno pokazivao da krenu prema vertikali, Margo oseti iznenadni trzaj u nogama, kao da je plimni talas podvodnih struja vuče nazad do zbornog mesta. Osećaj nestade naglo kao što se i pojavio i voda oko nje kao da čudno dobi na gustini. U deliću sekunde imala je ču​dan ose​ćaj da ne​po​mič​no plu​ta, kao da leb​di u sre​di​štu tor​na​da. Zatim nalete ogroman pritisak iz gvozdene cevi iza njih, pobesneli ciklon blatnjave vode koji izazva trzanje i grčevito podrhtavanje tunela. Margo beše bačena na metalne zidove cevi. Regulator joj se zatrese u ustima i ona očajnički pokuša da ga uhvati, rukama grabeći kroz masu mehurića i podivljali gustiš u kom je plutala. Pojavio se još jedan udarac pritiska i ona oseti kako tone nadole, usisana u cev pod njenim nogama. Ispravila se očajnički i pokušala da otpliva do ukrštanja, ali ogromna usisavajuća struja samo ju je vukla sve dublje u nepreglednu dubinu. Gromoglasna rika nastavila je da odjekuje u njenim ušima poput

pulsirajuće krvi. Osetila je kako je struja bacaka s jedne na drugu stranu o zidove cevi, poput krhotine u poplavi. Daleko iznad sebe pri slaboj svetlosti Snouove lampe videla je kako Pendergast gleda u nju, ispružene ruke, tanke poput lutkine, s daljine koja se činila kao stotinu milja daleko. Usledio je zatim još jedan udar i uski tunel sruši se iznad nje uz cijuk protestvujućeg metala, i dok se beskrajna tutnjava nastavljala, ona ose​ti kako pro​pa​da još du​blje u vo​de​nu tmi​nu.

63. Hejvardova je trčala s pozornikom Karlinom niz glavno šetalište Mol, prema Bendšelu i Čeri hilu. Pored sve svoje mase, ovaj se kretao lako, s nekom gracioznošću prirodnog atlete. Čak se nije ni oznojao. Susret s krticama, suzavcem - pa čak ni haos koji su zatekli kada su ponovo bili na uli​ci - nisu ga uz​ne​mi​ri​li. Ovde, u pomrčini parka, buka koja se činila toliko dalekom, sada je bila mnogo glasnija: čudna, ćurlikava vika, koja se neprekidno pojačavala i opadala, kao da je živela neki svoj život. Čudni odblesci i sjaj plamena iz​bri​sa​li su do​nje obri​se rec​ka​vih obla​ka kr​pa​ma jar​ko​cr​ve​ne boje. „Isuse”, kaza Karlin dok je trčao. „Izgleda kao da tamo ima milion lju​di koji po​ku​ša​va​ju da se me​đu​sob​no po​bi​ju.” „Možda se upravo to i dešava”, odgovori Hejvardova dok je gledala četu pri​pad​ni​ka Na​ci​o​nal​ne gar​de kako trči na se​ver is​pred njih. Pretrčali su Most Bou i krenuli ivicom Rembla, približavajući se zadnjoj liniji policijskih snaga. Duga, neprekinuta linija novinarskih kombija bila je parkirana duž Transverzale, s uključenim motorima koji radiše u praznom hodu. Iznad njih, jedan trbušast helikopter klizio je po nebu, ogromnim propelerom šamarajući vazduh dok se kretao tik iznad vrhova drveća. Red policajaca formirao je prsten oko balkona zamka, a jedan poručnik joj mahnu da prođe kroz njega. S Karlinom koji ju je pratio, ona pređe balkon, a onda krenu uza stepenice prema zidinama zamka. Tamo je - među svom uskomešanom policijskom elitom, gradskim zvaničnicima, pripadnicima Nacionalne garde i nervoznim ljudima koji su govorili u mobilne telefone - stajao šef Horloker, izgledajući deset godina stariji nego kad ga je videla pre jedva četiri sata. Razgovarao je s jednom vitkom, dobro obučenom ženom u kasnim pedesetim. Ili pre, slušao je dok je žena izgovarala odsečne i odlučne rečenice. Hejvardova priđe bliže i prepoznade ženu kao vođu pokreta ’Pre​ot​mi​mo svoj grad’, maj​ku Pa​me​le Vi​šer. „… zverstvo kakvo nikad pre nije viđeno u ovome gradu!” govorila je gospođa Višer. „Desetak mojih bliskih prijatelja leži u bolničkim krevetima dok razgovaramo. I.ko zna još koliko stotina njih iz naših redova je ranjeno? Obećavam vam, a obećavam i gradonačelniku, tužbe

će da plju​šte kao kiša po ovom gra​du. Kao kiša, šefe Hor​lo​ke​re!” Horloker pokuša odvažno da se usprotivi. „Gospođo Višer. Naši izveštaji pokazuju da su mlađi pripadnici vašeg marša podigli ovu po​bu​nu…” Ali gospođa Višer ga nije slušala. „A kad sve ovo bude gotovo”, nastavila je, „i park i ulice budu izribani od prljavštine i krša što ih sada prekriva, naša organizacija će biti jača nego ikad. Ako nas se gradonačelnik plašio pre ovoga noćas, plašiće nas se još deset puta više sutra! Smrt moje kćeri bila je iskra koja je potpalila našu vatru, ali ovaj nečuveni napad na naše slobode i ljude doveo ga je do usijanja! I mislim da nije…” Hejvardova odstupi, odlučivši da nije baš najpogodniji trenutak da priđe šefu. Osetila je kako je neko povlači za rukav i okrenula se da vidi Karlina koji ju je posmatrao. Bez reči, on pokaza preko Esplanade, prema Velikom travnjaku. Hejvardova nehajno pogleda, ali se zatim zaledi, za​pa​nje​na. U mrkloj letnjoj noći Veliki travnjak je postao vatreno polje. Nekoliko desetina grupa ljudi se sukobljavalo, povlačilo, napadalo i uzmicalo u totalnoj pometnji. Treperavo svetlo brojnih malih vatri u kontejnerima, koji su stajali na njegovim ivicama, otkrivalo je da je travnjak, nekada predivan tepih od trave, sada postao obično blatnjavo more. Kombinacija tame i zemlje činila je nemogućim da se odredi ko je od učesnika beskućnik, a ko to nije. Na zapad i istok, postavio se dvostruki stroj policijskih vozila, farovima okrenutim prema poprištu. U jednom uglu, velika grupa elegantno obučenih učesnika marša - poslednji ostaci elitnog društva ’Preotmimo svoj grad’ - povlačila se iza policijskih barikada, očigledno shvatajući da se ponoćno bdenje nikako ne može održati. Odredi policije i Nacionalne garde lagano su se kretali sa oboda, rastavljajući pesničenja, mašući palicama i hapseći. „Sranje”, kaza Hejvardova s nekom vatrenom žestinom. „Kakva zbrka.” Karlin se okrenu prema njoj iznenađeno, a onda se nakašlja neodobravajući ono što je re​kla. Dogodilo se neko komešanje iza njih i Hejvardova se okrenu da bi videla kako se gospođa Višer dostojanstveno udaljava, uzdignute glave, predvodeći malu grupu pratilaca i telohranitelja. Za razliku od nje, Horloker je izgledao kao bokser koji je upravo priveo kraju loših

dvanaest rundi. Naslonio se na zid zamka boje peska, kao da u njemu tra​ži pot​po​ru. „Jesu li završili s posipanjem rezervoara sa - ma, s čim god su ga to po​si​pa​li?” ko​nač​no je pi​tao, umi​ru​ju​ći is​pre​ki​da​no di​sa​nje. „Tioksin”, odgovorio mu je jedan elegantno obučen čovek koji je sta​jao po​red polj​skog ra​di​ja. „Da, za​vr​ši​li su pre pet​na​est mi​nu​ta.” Horloker pogleda oko sebe ispijenim očima. „Zašto, do đavola, ništa nismo čuli?” Pogled mu pade na Hejvardovu. „Ti tamo!” graknuo je. „Kako ti je ime, He​ris?” Hej​var​do​va mu pri​đe. „Hej​vard, go​spo​di​ne.” „Kako god.” Horloker se odgurnu od zida. „Jeste li se čuli s D’Ago​stom?” „Ne, go​spo​di​ne.” „Ka​pe​ta​nom Vek​si​jem?” „Ne, go​spo​di​ne.” Odjednom, Horloker ponovo potonu. „Isuse Bože”, promucao je. A onda je po​gle​dao na sat. „De​set mi​nu​ta do po​no​ći.” Okrenuo se policajcu sa svoje desne strane. „Zašto se, do đavola, još uvek time bak​ću?” ka​zao je po​ka​zu​ju​ći pre​ma Ve​li​kom trav​nja​ku. „Kad pokušamo da ih okružimo, oni se jednostavno probiju i pregrupišu na nekom drugom mestu. A izgleda da ih još dolazi, pristižu s ju​žne stra​ne par​ka. Te​ško je bez su​zav​ca.” „Pa, za​što ga onda, kog đa​vo​la, ne ko​ri​ste?” upi​ta Hor​lo​ker. „To je vaše na​re​đe​nje, go​spo​di​ne.” „Moje? Lju​di Vi​še​ro​ve su oti​šli, idi​o​te. Ba​caj​te gas. Od​mah.” „Da, go​spo​di​ne.” Usledio je dubok i glasan zvuk, čudno prigušen, kao da dolazi iz samog središta zemlje. Odjednom, život se povrati u Horlokerove udove. Po​sko​čio je. „Ču​ješ to?” upi​ta. „To je di​na​mit! Pro​kle​ti di​na​mit!” Raštrkani aplauz pristiže sa svih strana od policajaca koji su opsluživali razne komunikacione uređaje. Karlin se okrenuo ka Hej​var​do​voj, sa upit​nim iz​ra​zom na licu. „Di​na​mit?” pi​tao je. Hejvardova slegnu ramenima. „Pojma nemam. Zašto su toliko srećni, kad je tamo dole pra​vi pa​kao?” Kao po neizgovorenoj komandi, oboje se ponovo okrenuše prema Velikom travnjaku. Prizor pred njihovim očima beše perverzno

zapanjujuć. Vriska i povici dopreše do njih, zvučni talas skoro fizički osetan zbog svoje snage. Svakih nekoliko trenutaka, poneki izdvojeni zvuk iz​dva​jao se iz op​šte gun​gu​le: psov​ka, vri​sak, uda​rac pe​sni​ce po licu. Odjednom, negde iza Velikog travnjaka, Hejvardova ču neko neobično hujanje, kao da sami temelji Menhetna odlučuju da se sruše. Isprva nije mogla da odredi lokaciju ovog zvuka. Ali onda je primetila da se površina rezervoara Central parka, inače mirna poput jezerceta, odjednom kreće. Mali talasi počeše da mreškaju površinu poput malih be​li​ča​stih tra​go​va i go​mi​la me​hu​ro​va poče da za​mu​ću​je nje​gov cen​tar. Tišina prekri čitav Komandni centar kako se sve oči okrenuše prema re​zer​vo​a​ru. „Talasi”, prošaputa Karlin. „U rezervoaru Central parka. Nek’ sam pro​klet.” Čuo se neki zvuk nalik grlenom podrigivanju, koje je pratila zapanjujuća tutnjava miliona kubnih metara vode koja se survavala neverovatnom brzinom u podzemlje Menhetna. Na zaravni Velikog travnjaka, van vidnog polja rezervoara, pobuna je i dalje bila u toku. Ali ispod zvukova okrŠaja, Hejvardova je čula, ili pre osetila, neko glasno šuplje hujanje, dok se ogromno prostranstvo podzemnih galerija i davno za​bo​ra​vlje​nih tu​ne​la pu​ni​lo na​vi​ru​ćom vo​dom. „Pre​ra​no je!” vi​kao je Hor​lo​ker. Naočigled Hejvardove, površina rezervoara poče vidno da se spušta, prvo lagano, a onda sve brže. U odsjaju reflektora i nebrojenih vatri videla je ogoljeni polumesec zida rezervoara, čije su obale ključale i pe​nu​ša​le se od sile ve​li​kog cen​tral​nog vr​tlo​ga. „Sta​ni!” pro​ša​pu​tao je Hor​lo​ker. Ali nivo na​sta​vi da ne​u​mo​lji​vo opa​da. „Mo​lim te sta​ni”, pro​ša​pu​tao je Hor​lo​ker, upi​lje​no gle​da​ju​ći na se​ver. Rezervoar se sve brže praznio i Hejvardova je mogla da primeti kako voda otiče, sve više i više izlažući pogledima ispucali dalji zid koji se gra​ni​čio sa Ist me​do​u​om i Bol fil​dom. Iz​ne​na​da, tnt​nja​va kao da iz​gu​bi na snazi, a potresi oslabiše. Voda se malo primirila, usporavajući svoje brzo oti​ca​nje. Ti​ši​na u Ko​mand​nom cen​tru bila je ap​so​lut​na. Hejvardova je posmatrala kako uska zapenušana traka mehurova utiče u rezervoar sa severne strane, prvo kao tanak mlaz, a onda sve jače i jače, dok nije na​ra​sla do sil​ne gr​mlja​vi​ne.

„Pro​klet bio”, pro​ša​pu​tao je Hor​lo​ker. „Uspe​li su.” Sa odvodima koji su sada bili zapečaćeni, rezervoar je prestao da se prazni. Ali voda je nastavila da se sliva u njega iz gornjih delova. Uz veliko prštanje i penušanje, nivo vode ponovo poče da raste. Vrtloženje u severnom delu rezervoara se povećavalo sve dok čitava masa vode naizgled nije počela da se trese od nekog podzemnog pritiska. Uz konstantan i gromoglasan priliv, nivo vode je rastao i rastao, sve dok se konačno uz mreškanje nije podigao do same ivice. A onda se, iznenada, voda pre​li​la. „Isu​se”, kaza Kar​lin. „Iz​gle​da da će mo​ra​ti da za​pli​va​ju.” Ogromna količina vode preli se preko ivice rezervoara i surduknu prema iskričavoj tami parka, gušeći zvuk borbe pljuskanjem, siktanjem i kotrljajućom rikom. Zamrznutu na mestu, dok je posmatrala ovaj zapanjujući prizor, Hejvardovu to podseti na ogromnu kadu koja je puštena da se prelije. Posmatrala je tako dok je nadiruća voda poravnavala zemljana brdašca i čistila pred sobom zemlju između malih stabala i žbunja. Kao neka velika reka, pomislila je: blaga, plitka, ali neumoljiva. I nije bilo sumnje oko toga u kom pravcu se kreće - prema ni​žem delu Ve​li​kog trav​nja​ka. Usledio je trenutak nepodnošljive neizvesnosti jer je nadiruća voda ostala skrivena od zaravni, na kojoj su divljali neredi, pod zidinama zamka. Zatim se pojavila među drvećem, na severnoj strani Travnjaka, poput svetlucavog crnila, gurajući grane, busenje i đubre pred sobom. Kako je stigla do ivica rulje, Hejvardova začu kako se ton borbe menja u visini i snazi. Neka iznenadna neizvesnost potrese učesnike pobune. Hejvardova je posmatrala dok su se grupice ljudi razilazile, pregrupisavale, pa onda ponovo razilazile. Zatim voda krenu po čitavoj površini Velikog travnjaka, a uspaničena svetina dade se u beg prema drveću, klizajući i spotičući se jedni preko drugih, dok su bežali prema iz​la​zi​ma iz par​ka i si​gur​no​sti. A voda je i dalje nadirala, šibajući oko bejzbol terena, gutajući nebrojene vatre i preturajući kante za đubre. Sjurila se prema otvorenom Delakorte pozorištu uz gromoglasan klokot, okružila ga, a zatim progutala i Kornjačino jezerce, uskovitlala se oko podnožja zamka Belvedere, deleći se o stene u crne penaste potočiće. Posle toga je zvuk kretanja vode konačno počeo da zamire. Dok se novonastalo jezero

umirivalo, sjajne tačke reflektovanog svetla pojaviše se na njegovoj površini, sve više i više njih, i kako se voda smirivala, konačno postade na​lik ogrom​nom zve​zda​nom ogle​da​lu. Još nekoliko dugih trenutaka čitav Komandni centar ostade nepomičan, zapanjen ovim prizorom. A zatim se prolomi spontano navijanje, puneći prostorije i tornjeve zamka i uzdižući se u svež letnji noć​ni va​zduh. „Voleo bih da je moj stari video sve ovo”, kaza Hejvardova nadjačavajući buku, okrenuvši se prema Karlinu uz kez. „Rekao bi da je ovo kao kad prospeš kofu vode na dva pobesnela psa. Kladim se da bi baš tako re​kao.”

64. Rano jutarnje sunce se prišunjalo nisko iznad Atlantika, ljubeći peščane rašlje Long ajlenda, klizeći iznad zaliva i pristaništa, zaselaka i odmarališta, i okvasi Hladnim letnjim znojem asfalt i pločnike. Daleko na sever, jarki luk osvetljavao je najbliže delove Njujorka, veoma brzo bojeći sivu masu zgrada u bledu nijansu roze. Prateći ekliptiku, zraci pogodiše i Ist river, a onda obasjaše prozore deset hiljada zgrada privremenim iskrama, kao da umivaju grad nekom novom toplotom i sve​tlo​šću. Ispod gustog spleta železničkih pruga i dalekovoda, koji su prelazili preko uskog kanala poznatog pod imenom Hambolt kil, svetlost nije prodirala. Stambene zgrade koje su se podizale u visinu, prazne i sive poput ogromnih mrtvih zuba, bile su previše brojne i visoke. U njihovom podnožju voda je stajala nepomična i duboka, a jedino strujanje for​mi​ra​li su me​tro-vo​zo​vi što su ret​ko pre​la​zi​li že​le​znič​ki most iz​nad nje. Kako se sunce kretalo svojom neumornom putanjom na zapad, usamljeni zrak svetla probio se kroz lavirint drveća i čelika, krvavocrven na zarđalom metalu, i iznenadan i oštar kao rana od noža. Ponovo je žmirnuo, brzo kao što se i pojavio, ali ne pre nego što je osvetlio jedan čudan prizor: jedna prilika, blatnjava i iscepana, nepomično je sklupčana ležala na uskom potpornom zidu od cigala što je štrčao svega nekoliko cen​ti​me​ta​ra iz​nad ni​voa tam​ne vode. Pomrčina i tišina se vratiše i smrdljivi kanal ponovo ostade prepušten samom sebi. Zatim je njegov mir poremećen po drugi put: duboka tutnjava se oglasila iz daljine, približila se pri slaboj sivoj svetlosti zore, prešla preko njega, uzmakla i vratila se. A ispod ove tutnjave doprla je druga: dublja i mnogo bliža. Površina kanala poče da se mreška i po​drh​ta​va, kao da se uz okle​va​nje vra​ća u ži​vot. Na pramcu motornog čamca Obalske straže, stajao je D’Agosta, napet i bu​dan kao stra​žar. „Eno je!” viknuo je, pokazavši prema mračnoj figuri koja je ležala na nasipu. Okrenuo se ka kormilaru. „Sklanjaj te helikoptere odatle! Samo podižu smrad vodurine. Osim toga, možda ćemo morati da dovedemo bol​ni​ča​re ova​mo.”

Uz sumljičav izraz koji mu pređe licem, kormilar pogleda čvornovate, iz​go​re​le fa​sa​de i če​lič​ne mo​sto​ve iz​nad sebe, ali ne reče ni​šta. Smitbek se progura do ivice, pokušavajući da vidi pri ovom slabom svetlu. „Kakvo je ovo mesto?” upitao je, namičući ivicu košulje preko nosa. „Hambolt kil”, kratko odgovori D’Agosta. Okrenuo se kormilaru. „Pri​bli​ži nas, neka je dok​tor malo bo​lje po​gle​da.” Smitbek se ispravi i pogleda preko D’Agoste. Znao je da poručnik nosi sme​đe ode​lo - uvek je no​sio sme​đa ode​la - ali nje​go​va boja ovog puta beše potpuno neprepoznatljiva pod mokrim slojem blata, prašine, krvi i ulja. Zasekotina iznad njegovog oka beše poput neravne crvene linije. Smitbek je gledao kako poručnik rukavom divljački briše svoje lice. „Bože, samo da bude do​bro”, pro​mr​mljao je D’Ago​sta ona​ko za sebe. Čamac se zaustavi pored podzida, a kormilar prebaci motor u ler. U trenutku su D’Agosta i doktor prešli preko ivice čamca i stupili na nasip, nadvivši se nisko nad zgrčeno telo. Pendergast je stajao u senci na krmi, nem, s na​pe​tim iz​ra​zom na ble​dom licu. Margo se iznenada trgnu iz sna i trepnu posmatrajući okolinu. Po​ku​ša​la je da sed​ne, ali se onda plje​snu​la ru​kom po gla​vi uz ste​nja​nje. „Mar​go!” do​zva je D’Ago​sta. „Ja sam, po​ruč​nik D’Ago​sta.” „Ne po​me​raj​te se”, kaza dok​tor, pa​žlji​vo joj opi​pa​va​ju​ći vrat. Ignorišući ga, ona se uspravi u sedeći položaj. „Šta vam je toliko trebalo, a, momci?” pitala ih je, a onda počela da isprekidano i mučki ka​šlje. „Je li vam šta slo​mlje​no?” pi​tao ju je dok​tor. „Sve”, od​go​vo​ri​la je ona, na​mig​nuv​ši. „U stva​ri, leva noga, mi​slim.” Doktor svoju pažnju preusmeri na njenu levu nogu, odsecajući parče njenih blatnjavih farmerki veštom rukom. Brzo je pregledao i ostatak nje​nog tela, a onda re​kao ne​što D Ago​sti. „U redu je!” povika D’Agosta. „Neka nas medicinsko osoblje sačeka na doku.” „I?” po​no​vo upi​ta Mar​go. „Gde ste do​sad?” „Malo smo skrenuli”, kaza Pendergast, sada već pored nje. „Jedno tvoje peraje je pronađeno u taložnom tanku, u fabrici za preradu, i to gadno sažvakano. Bojali smo se da…” Zastao je. „Pa, potrajalo je dok nismo shvatili da bi trebalo da proverimo sve izlazne tačke bočnog Vest

saj​da.” „Je li šta slo​mlje​no?” do​vik​nu Smit​bek. „Mo​žda jed​na ma​nja frak​tu​ra”, od​go​vo​ri dok​tor. „Spu​sti​mo no​si​la.” Mar​go se nagnu na​pred. „Mi​slim da ću uspe​ti da…” „Samo ti slu​šaj docu”, kaza D’Ago​sta, očin​ski se mr​šte​ći. Dok se čamac ljuljuškao u blizini mokrog bedema od cigala, Smitbek i kormilar spustiše nosila preko ivice, a zatim i Smitbek iskoči da pomogne da se Margo prebaci na usko platno. Bila je potrebna snaga sve trojice da je prebace preko boka čamca. D’Agosta je sledio Smitbeka i doktora koji su se popeli u čamac, a onda klimnu kormilaru. „Teraj što da​lje odav​de.” Usledila je grmljavina dizel motora i čamac se udalji od bedema i jurnu u kanal. Margo se obazrivo nasloni, spustivši glavu na jastuče za spa​sa​va​nje, dok joj je Smit​bek mo​krim pe​ški​rom tap​kao čelo i ruke. „Do​bar ose​ćaj”, pro​ša​pu​ta​la je. „Deset minuta i stići ćemo na suvo”, kaza Pendergast, zauzevši mesto po​red nje. „Za još de​set bi​ćeš u bol​nič​kom kre​ve​tu.” Margo otvori usta da se pobuni, ali je Pendergastov pogled ućutka. „Naš prijatelj Snou nam je kazao za neke stvari koje žive u Hambolt kilu”, re​kao je. „Ve​ruj mi, tako će biti naj​bo​lje.” „Šta se dogodilo?” upita Margo, sklapajući oči i osećajući umirujuće vi​bra​ci​je brod​skih mo​to​ra. „Za​vi​si”, od​go​vo​ri Pen​der​gast. „Čega se se​ćaš?” „Se​ćam se samo da smo se raz​dvo​ji​li”, kaza Mar​go. „Ek​splo​zi​ja…” „Eksplozija te je gurnula u odvodni tunel”, kaza Pendergast. „Uz Snouovu pomoć uspeli smo da se popnemo uz vertikalu i na kraju isplivamo u Hadson. Tebe je sigurno odvukla struja u bočni kanal koji se iz​li​va u Ham​bolt kil.” „Izgleda da si prošla istim putem kojim su ona dva leša isprana posle olu​je”, kaza D’Ago​sta. Margo kao da je na trenutak zadremala. A onda se njene usne po​ma​ko​še. „Frok…” Pendergast joj istog trenutka dodirnu usne. „Kasnije”, kaza joj. „Biće vre​me​na za to i ka​sni​je.” Margo odmahnu glavom. „Kako je mogao to da učini”, promrmljala je. „Kako je mogao da uzme drogu i napravi tu groznu kućicu?” Prestala je

da go​vo​ri. „Uznemirujuće je shvatiti koliko malo stvarno znaš čak i o najbližim prijateljima”, odgovori Pendergast. „Ko može da kaže kakve tajne težnje potpiruju unutrašnji plamen koji ih drži u životu? Nikad nećemo moći da shvatimo koliko je Froku nedostajala sposobnost da koristi svoje noge. To da je bio arogantan, uvek je bilo očigledno. Svi briljantni naučnici su do nekog stadijuma takvi. Na kraju krajeva, droga koju je Kavakita uzeo očigledno je bila neki kasniji proizvod onoga koji je od Smežuranih napravio ono što jesu. Frok je sigurno imao i previše pouzdanja u svoje sposobnosti da ispravi ono što je Kavakita prevideo. Uvideo je potencijal koji je droga imala da ispravi fizičke nedostatke, pa je taj potencijal napregnuo do krajnjih granica. Ali konačno delovanje droge iskrivilo je um mnogo više nego što je popravilo telo. I njegove najdublje želje najskrivenije žudnje - isplivale su na površinu, pojačane i iskrivljene, i tako preuzele kontrolu nad njegovim postupcima. Sama kućica je krajnji primer njegove iskvarenosti. Želeo je da bude Bog - njegov Bog, Bog evo​lu​ci​je.” Margo se žacnu, a onda duboko udahnu, pustivši da joj ruke klonu pored tela i da joj ljuljuškanje čamca odnese misli daleko. Izašli su iz Kloake, prošli kroz Spajten dajvil i izbili na svež vazduh Hadsona. Bleda svetlost zore već je popuštala pred toplim danom kasnog leta. D’Agosta je nemo po​sma​trao glat​ki trag ma​log čam​ca. Odsutno, Margo shvati da njena desna ruka počiva na nekoj izbočini u džepu. Ugurala je ruku i iz njega izvadila vodom natopljenu kovertu koju joj je Mefisto ne tako davno dao u mračnom tunelu. Znatiželjno ju je otvorila. Unutra je bila kratka poruka, ali kakav god da je tekst sadržala, on je sada bio ispran u bledunjave krive i mrlje od mastila. Zajedno sa porukom se nalazila i jedna potpuno mokra, izbledela i jako izgužvana crno-bela fotografija. Na njoj je bio jedan mali dečak, u prašnjavom dvorištu, u kombinezonu i s majušnom kapom mašinovođe, kako jaše drvenog konja s točkićima. Bucmasto lice se osmehivalo kameri. U pozadini je stajala stara kamp-prikolica, okružena kaktusima. Iza kućice video se planinski venac, nizak i dalek. Margo je na trenutak pomno gledala, pokušavajući da na srećnom malom licu vidi duh čoveka koji će jed​nog dana po​sta​ti. Pa​žlji​vo je vra​ti​la fo​to​gra​fi​ju i ko​ve​rat u džep. „A šta je s re​zer​vo​a​rom?” ti​him gla​som je pi​ta​la Pen​der​ga​sta.

„Nivo se nije promenio u poslednjih šest sati”, odgovori Pendergast. „Iz​gle​da da je voda za​dr​ža​na.” „Zna​či, uspe​li smo”, kaza ona. Pen​der​gast ne od​go​vo​ri. „Zar ni​smo?” pi​ta​la je, uz pro​dor​ni po​gled. Pen​der​gast okre​nu gla​vu. „Iz​gle​da da je tako”, ko​nač​no je re​kao. „Pa šta je onda?” na​sta​vi​la je da za​pit​ku​je. „Ni​ste si​gur​ni, je li tako?” Ponovo se okrenuo prema njoj, bledim očima piljeći u nju. „Uz malo sreće, obrušeni tuneli drže i nema curenja. Za nekih dvadeset i nešto časova, tioksin će uništiti ostatke biljaka u rezervoaru i tunelima ispod nje​ga. Ali niko od nas ne može biti si​gu​ran - još uvek ne.” „Kako ćemo onda zna​ti?” upi​ta Mar​go. D’Agosta se isceri. „Reći ću vam nešto. Za godinu dana, otići ću do Mersera u Južnoj ulici i naručiti kilo onih odrezaka od sabljarke, ukusnih i slabo pečenih. Pa ako ne zakačim neki dobar virus, onda ćemo mo​žda svi sme​ti slo​bod​ni​je da di​še​mo.” Upravo tada, sunce izbi iznad Vašington hajtsa, pretvarajući tamnu vodu u boju uglačanog elektruma. Smitbek, prestavši da briše Margoino lice, zurio je u prizor: visoke zgrade Midtauna koje su se ljeskale ružičastim i zlatnim prelivima jutarnjeg svetla i Most Džordža Va​šing​to​na, oku​pan sre​br​na​stim sve​tlom. „Što se mene tiče”, lagano kaza Pendergast, „i ja mislim da neću naručivati frutti del mare u doglednoj budućnosti.” Margo ga brzo pogleda, pokušavajući da pročita šalu u njegovom izrazu lica. Ali pogled mu ostade nepomičan. Konačno, ona jednostavno klimnu glavom u znak da shva​ta.

I NA KRAJU

Novi protestni marševi pod sloganom ’Preotmimo svoj grad’ nikad nisu ponovo održani. Gospođi Višer je dodeljeno počasno mesto u gradskoj vladi kao portparolu za odnose sa zajednicom i - kad je nova administracija izabrana sledeće godine - veoma tesno je sarađivala s njom na podizanju građanske svesti. Zapadni deo Central parka kod Pedeset tre​će uli​ce, po​sve​ćen je us​po​me​ni na Pa​me​lu Vi​šer. Lora Hejvard odbila je ponuđeno unapređenje, izabravši da umesto toga napusti svoje odeljenje i završi diplomske stu​di​je na Nju​jor​škom uni​ver​zi​te​tu. Neposredno svedočenje Bila Smitbeka o događajima te noći provelo je nekoliko meseci na top-listi bestselera u tvrdom povezu, uprkos velikom uređivačkom i cenzorskom poslu vlade, pod rukovodstvom specijalnog agenta Pen​der​ga​sta. Na kraju, Margo je ubedila Smitbeka - prisilila možda je bolja reč - da polovinu svoje zarade daruje raznim misijama za po​moć bes​kuć​ni​ci​ma i do​bro​tvor​nim or​ga​ni​za​ci​ja​ma. Tačno godinu dana nakon plavljenja Astor tunela, Pendergast, D’Agosta i Margo Grin otišli su zajedno na ručak u poznati morski restoran blizu ulice Južni Sautport. I premda njihov razgovor ostaje samo njihov, kada su izašli iz restorana D’Agostino lice ukrasi veoma širok - s očiglednim olak​ša​njem - osmeh.

Zabeleške Autora Dok su događaji i likovi opisani u ovoj knjizi fiktivni, veći deo podzemnih prostora i njene populacije nisu. Procenjeno je da oko pet hiljada, pa čak i više, beskućnika živi u ogromnom lavirintu podzemnih tunela, drevnih akvadukata, tunela za ugalj, stare kanalizacije, napuštenih stanica i čekaonica, zastarelih gasovoda, starih kotlarnica i ostalih zagonetnih prostora ispod Menhetna. Samo stanica Grand central stoji iznad sedam nivoa tunela, a na nekim mestima u gradu prostor se pruža čak i trideset spratova ispod grada. Astor tuneli, sa svojim elegantnim stanicama koje se pretvaraju u prah, stvarno postoje, ali su znatno manji i nose drugačije ime. Ne postoje kompletne mape podzemlja Menhetna. Ono je zaista potpuno neistražena i opasna te​ri​to​ri​ja. Veći deo onoga što je opisano u Relikvijaru o podzemnim beskućnicima - ili krticama - je istina. (Neki od njih više vole da se zovu „bezdomnici”, jer podzemne prostorije smatraju svojom kućom.) U mnogim podzemnim delovima beskućnici su organizovani u zajednice. Neke od krtica koje žive u ovakvim zajednicama ne izlaze na površinu nedeljama, pa čak i mesecima - pa čak i duže - i njihove oči su se prilagodile na ekstremno male količine svetlosti. Žive od hrane koju im donose „trkači”, a ponekad je zamenjuju „pružni zečevi”, kako je to opisano u romanu. Spremaju hranu na logorskim vatrama ili parnim cevima, a kradu struju i vodu iz brojnih kanala i cevi koje se pružaju ispod zemlje. Najmanje jedna od ovih zajednica ima honorarnog učitelja jer pod zemljom žive i deca, koju su najčešće tamo odvele majke koje ne

žele da im država oduzme decu i dodeli ih hraniteljskim porodicama. Krtice u mraku stvarno komuniciraju na velike daljine udaranjem po cevima. I na kraju, ima onih beskućnika koji tvrde da su videli fantastičnu, propalu čekaonicu iz devetnaestog veka, sa ogledalima na popločanim zidovima, fontanom, koncertnim klavirom i ogromnim kristalnim lusterom, sličnu Kristalnom paviljonu opisanom u Re​li​kvi​ja​ru. Trebalo bi takođe i napomenuti da su neke bitne detalje, koji postoje ispod Menhetna, autori promenili, izmestili ili ulepšali za potrebe ove pri​če. Autori smatraju da nije previše tražiti od svoje bogate zemlje da podzemnim beskućnicima podari medicinsku negu, psihijatrijsku pomoć, pruži sklonište i ukaže poštovanje koje bi trebalo da bude osnov​no pra​vo sva​kog ljud​skog bića u ci​vi​li​zo​va​nom dru​štvu. Pisci su dužni zahvalnost knjizi Ljudi-krtice, spisateljice Dženifer Tot (Čikago rivju pres, 1993). Čitaoci koje stvarno zanima istinita priča o subterra incognita Menhetna, obavezno bi trebalo da pročitaju ovu iz​van​red​nu, pro​vo​ka​tiv​nu, i na mo​men​te za​stra​šu​ju​ću stu​di​ju.

BELEŠKE 1) Stump (eng) panj, pa​tr​ljak. (Prim. prev.)