Daglas Preston i Linkoln Čajld~Mrtva priroda s' vranama

Da​glas Pre​ston & Lin​koln Čajld

MR​TVA PRI​RO​DA S VRA​NA​MA Sa en​gle​skog pre​veo Ne​ma​nja Jo​va​novr Na​ziv ori​gi​na​la: Do​u​glas Pre​ston & Lin​koln Child Still Life With Cro​ws

solaris Novi Sad, 2005.

SADRŽAJ JE​DAN DVA TRI ČE​TI​RI PET ŠEST SE​DAM OSAM DE​VET DE​SET JE​DA​NA​EST DVA​NA​EST TRI​NA​EST ČE​TR​NA​EST PET​NA​EST ŠE​SNA​EST SE​DAM​NA​EST

OSAM​NA​EST DE​VET​NA​EST DVA​DE​SET DVA​DE​SET I JE​DAN DVA​DE​SET I DVA DVA​DE​SET I TRI DVA​DE​SET I čE​TI​RI DVA​DE​SET I PET DVA​DE​SET I ŠEST DVA​DE​SET I SE​DAM DVA​DE​SET I OSAM DVA​DE​SET I DE​VET TRI​DE​SET TRI​DE​SET I JE​DAN TRI​DE​SET I DVA TRI​DE​SET I TRI TRI​DE​SET I ČE​TI​RI TRI​DE​SET I PET

TRI​DE​SET I ŠEST TRI​DE​SET I SE​DAM TRI​DE​SET I OSAM TRI​DE​SET I DE​VET ČE​TR​DE​SET ČE​TR​DE​SET I JE​DAN ČE​TR​DE​SET I DVA ČE​TR​DE​SET I TRI ČE​TR​DE​SET I ČE​TI​RI ČE​TR​DE​SET I PET ČE​TR​DE​SET I ŠEST ČE​TR​DE​SET I SE​DAM ČE​TR​DE​SET I OSAM ČE​TR​DE​SET I DE​VET PE​DE​SET PE​DE​SET I JE​DAN PE​DE​SET I DVA PE​DE​SET I TRI

PE​DE​SET I ČE​TI​RI PE​DE​SET I PET PE​DE​SET I ŠEST PE​DE​SET I SE​DAM PE​DE​SET I OSAM PE​DE​SET I DE​VET ŠE​ZDE​SET ŠE​ZDE​SET I JE​DAN ŠE​ZDE​SET I DVA ŠE​ZDE​SET I TRI ŠE​ZDE​SET I ČE​TI​RI ŠE​ZDE​SET I PET ŠE​ZDE​SET I ŠEST ŠE​ZDE​SET I SE​DAM ŠE​ZDE​SET I OSAM ŠE​ZDE​SET I DE​VET SE​DAM​DE​SET SE​DAM​DE​SET I JE​DAN

SE​DAM​DE​SET I DVA SE​DAM​DE​SET I TRI SE​DAM​DE​SET I ČE​TI​RI SE​DAM​DE​SET I PET SE​DAM​DE​SET I ŠEST SE​DAM​DE​SET I SE​DAM SE​DAM​DE​SET I OSAM SE​DAM​DE​SET I DE​VET OSAM​DE​SET EPI​LOG 1 2 3 PRI​ZNA​NJA

Ćer​ci Ve​ro​ni​ki. Lin​koln Cajld

Ma​ri​ju Spe​ci​ju. Da​glas Pre​ston

JEDAN

M

edi​sin Krik, Kan​zas. Rani av​gust. Za​la​zak sun​ca. Prostrano more žutog kukuruza pruža se ispod tmurnog neba od horizonta do horizonta. Kada se vetar podigne, kukuruz se meškolji i šuška kao da je živ, a kada vetar prestane, kukuruz se ponovo utiša. Talas vreline ulazi u treću nedelju i beživotni vazduh lebdi nad ku​ku​ru​zom po​put tre​pe​ra​ve za​ve​se. Jedan drum proseca put kroz kukuruz sa severa na jug; drugi sa istoka na zapad. Na mestu gde se dva druma ukrštaju leži grad. Sumorne sive zgrade zbijene oko raskršća duž oba puta postepeno se proređuju u pojedinačne kuće, zatim prelaze u raštrkane farme, pa u ništa. Sa severozapada teče potok oivičen razbarušenim drvećem, lenjo vijuga kroz gradić i nestaje na jugoistoku. To je jedina krivudava stvar u ovom pejzažu pravih linija. Na severoistoku se uzdiže grupica humki, okružena dr​ve​ćem. Južno od grada stoji džinovska klanica, izgubljena u kukuruzu, metalnih stranica uglačanih godinama olujne prašine. Blagi miris krvi i sredstava za dezinfekciju pruža se od fabrike prema jugu, nošen spazmatičnim vazdušnim strujama. Iza nje, tik iza horizonta, stoje tri ogrom​na si​lo​sa za žito, po​put bro​da vi​so​kih ka​tar​ki iz​gu​blje​nog na moru. Temperatura je tačno četrdeset stepeni. Munje nečujno trepere u dnu severnog horizonta. Kukuruz je preko dva metra visok i stabljike su na​čič​ka​ne de​be​lim kli​po​vi​ma. Ber​ba je kroz dve ne​de​lje. Sumrak prekriva predeo. Narandžasto nebo se preliva u crveno. U gra​du se pali ša​či​ca sve​tilj​ki. Crno-bela policijska patrolna kola prolaze glavnom ulicom, krećući se ka jugu prema velikom ništavilu kukuruza, dok im farovi probijaju pomrčinu koja se spušta. Nekoliko kilometara ispred vozila, jato lešinara lagano kruži iznad kukuruza na termalnoj struji. Spuste se, pa se opet podignu, beskrajno kružeći, neodlučno se tako podižući i spuštajući u pra​vil​nim vre​men​skim raz​ma​ci​ma. Šerif Dent Hejzen je petljao po komandnoj ploči i psovao mlak vazduh

koji je kuljao iz ventilacionih otvora. Stavio je ruku na proreze, ali vazduh nije postao hladniji: klima-uređaj je konačno crkao. Promrmljao je još jednu kletvu i otvorio prozor, izbacujući napolje opušak. Vazduh kao iz peći pokuljao je unutra i automobil se ispuni mirisom poznog leta u Kanzasu: zemlja, stabljike kukuruza. Mogao je da vidi kako se lešinari kružeći uzdižu i poniru, iznad nestajuće mrlje zalaska sunca na horizontu. Kakve ogavne ptičurine, pomisli Hejzen i baci pogled na vinčesterku koja je ležala na susednom sedištu. Uz malo sreće, prići će do​volj​no bli​zu da po​ša​lje dve ili tri na onaj svet. Usporio je i još jednom bacio pogled na tamne oblike koji su se ocrtavali na nebu. Do đavola, zašto nijedna od njih ne sleće? Sišavši sa glavnog druma, poterao je automobil jednom od mnogobrojnih razrovanih blatnjavih staza koje su prosecale put kroz hiljade kvadratnih kilometara kukuruza koji su okruživali Medisin Krik. Napredovao je dalje, ne skidajući pogled sa neba, dok se ptice nisu našle skoro tačno iz​nad nje​ga. Ko​li​ma se više nije mo​glo. Da​lje će mo​ra​ti pe​ši​ce. Izbacio je menjač iz brzine i uključio stop-svetla, više iz navike nego iz potrebe. Izvukao se iz auta i zastao na trenutak pred bedemom od kukuruza, prelazeći grubom rukom po neobrijanoj bradi. Redovi su išli u dugom pravcu i biće zajebano provlačiti se kroz njih. Osetio je umor već pri samoj pomisli na probijanje kroz sav taj kukuruz i na trenutak je pomislio da okrene auto i vrati se u grad. Ali bilo je već prekasno za to: poziv iz komšiluka već je prijavljen. Matora Vilma Lauri nije imala ništa pametnije da radi nego da gleda kroz prozor i prijavljuje lokacije mrtvih životinja. Ali ovo je bio njegov poslednji poziv za danas, a nekoliko dodatnih časova petkom uveče barem mu je garantovalo dugo, lenjo, pi​ja​no ne​delj​no pe​ca​nje na je​ze​ru Ha​mil​ton. Hejzen upali još jednu cigaretu, zakašlja se i počeša, posmatrajući suve redove kukuruza. Pitao se da li je reč o nečijoj kravi koja je zalutala u kukuruz i sada leži mrtva od naduvenosti i pohlepe. Otkada je traženje mrtve stoke spadalo u šerifov posao? Ali već je znao odgovor: otkako je stočni inspektor otišao u penziju. Nije bilo nikog da zauzme njegovo mesto, a ni potrebe za tim. Svake godine je bilo sve manje porodičnih farmi, stoke i ljudi. Većina ljudi je držala krave i konje iz čiste nostalgije. Či​tav okrug je oti​šao do đa​vo​la. Shvativši da je dovoljno odlagao posao, Hejzen uzdahnu, namesti svoj

zveckavi službeni pojas, izvuče baterijsku lampu iz futrole, stavi sač​ma​ri​cu na rame i za​pu​ti se kroz ku​ku​ruz. Uprkos kasnom satu, vazduh je i dalje bio zagušljiv. Zrak svetla iz baterijske lampe probijao se između stabljika kukuruza, koje su se pružale pred njim poput beskonačnih redova zatvorskih rešetaka. Nozdrve su mu se ispunile mirisom suvih stabljika, tim neobičnim mirisom rđe, toliko poznatim da je predstavljao deo njegovog bića. Pod stopalima je mrvio suve grudve zemlje, podižući prašinu. Proleće je bilo vlažno i letnje sunce je dobroćudno sijalo sve do pre nekoliko nedelja, kada je stigao talas vreline. Stabljike su bile najviše otkako je Hejzen pamtio, dostizale su tridesetak centimetara iznad njegove glave. Neverovatno koliko brzo se crna zemlja, u odsustvu kiše, pretvarala u prašinu. Jednom je kao mali utrčao u njivu da pobegne od svog starijeg brata i zalutao je. Na dva sata. Dezorijentacija koju je tada osetio sada se vratila. Vazduh je bio zarobljen između redova kukuruza: topao, smr​dljiv, svr​bljiv. Hejzen povuče dim cigarete i nastavi dalje, nervozno otkidajući debele klipove. Polje je pripadalo Basvel Agrikonu iz Atlante i šerifa nije bilo briga da li će izgubiti nekoliko stabljika zbog njegovog nepažljivog prolaska. Za dve nedelje, Agrikonovi ogromni kombajni će se pojaviti na horizontu da oberu kukuruz. Svakim prolaskom pretvaraće pola tuceta redova u zrnevlje koje će se slivati niz levak u prikolicu. Kukuruz će biti smešten u jedan od džinovskih žitnih silosa, tik iza severnog horizonta, i odatle će biti razvezen železnicom od Nebraske do Misurija, da nestane u gubicama bezumne kastrirane stoke, koja će zatim biti pretvorena u velike debele zaobljene šnicle za bogate šupke u Njujorku i Tokiju. Ili je možda ovo bilo jedno od onih gasoholnih polja, čiji kukuruz nije služio za ishranu ljudi, pa čak ni stoke, već za sagorevanje u automobilskim mo​to​ri​ma. Ka​kav svet. Hejzen je krčio sebi put, red za redom. Već mu je curilo iz nosa. Bacio je opušak cigarete, da bi shvatio da ga je verovatno prvo trebalo ugasiti. Ma nek’ ide do đavola. Da izgori hiljadu hektara prokletog kukuruza, Basvel Agrikon verovatno ne bi ni primetio. Trebali bi da se sami staraju o svojim poljima, da sami skupljaju mrtve životinje. Guzonje verovatno u či​ta​vom svom ži​vo​tu nisu kro​či​le u pra​vo po​lje ku​ku​ru​za. Poput skoro svih ostalih u Medisin Kriku, Hejzen je poticao iz

porodice bivših poljoprivrednika. Svi su prodali svoju zemlju kompanijama kao što je Basvel Agrikon. Stanovništvo Medisin Krika je već više od pola veka u opadanju i velika industrijska polja kukuruza sada su načičkana napuštenim kućama, čiji su prazni prozorski okviri poput mrtvih očiju zurili u ustalasanu letinu. Ali Hejzen je ostao. Ne zato što mu se Medisin Krik naročito sviđao; sviđalo mu se da nosi uniformu i bude poštovan. Voleo je gradić zato što ga je poznavao, svaku osobu, svaki mračni ugao i svaku neprijatnu tajnu. Stvar je bila u tome da nije mogao da zamisli sebe nigde drugde. Bio je deo Medisin Krika koliko je i Me​di​sin Krik bio deo nje​ga. Iznenada se zaustavio. Prešao je baterijskom lampom preko stabljika pred sobom. Vazduh ispunjen prašinom sada je nosio još jedan miris: zadah truleži. Podigao je pogled. Lešinari su sada bili visoko, tačno iznad njegove glave. Još pedesetak metara i biće tamo. Vazduh je bio nepomičan, a tišina potpuna. Skinuo je sačmaricu sa ramena i oprezno na​sta​vio. Miris raspadanja lebdeo je između redova, svakog trenutka sve slađi. Hejzen je sada mogao da vidi čistinu među kukuruzom, proplanak pravo is​pred sebe. Čud​no. Nebo je iz​ve​lo svoj va​tre​ni po​zdrav i za​mra​či​lo se. Šerif podiže pušku, otkoči je palcem i probi se kroz poslednje redove kukuruza na čistinu. Na trenutak se osvrnu u divljoj neverici. A tada je, pri​lič​no iz​ne​nad​no, shva​tio šta vidi pred so​bom. Puška je opalila kada je pala na zemlju i sačma je prozujala kraj Hej​ze​no​vog uha. Ali še​rif je​dva da je to pri​me​tio.

DVA

D

va sata kasnije, šerif Dent Hejzen je opet stajao na približno istom mestu. Kukuruzno polje je sada bilo pretvoreno u džinovsko mesto zločina. Proplanak je bio okružen portabl reflektorima koji su obasjavali prizor oštrim belim svetlom, a negde u kukuruzu režao je generator. Državni policajci su buldožerom probili prilazni put do čistine i sada se skoro tuce policijskih automobila, kombija, ambulantnih kola i drugih vozila guralo na instant parkiralištu izravnanom među kukuruzima. Dva fotografa su radila svoj posao, uznemiravajući noć blicevima, dok je usamljeni sakupljač dokaza čučao u bli​zi​ni, pre​bi​ru​ći pin​ce​tom po ze​mlji. Hejzen je zurio u žrtvu sa mučninom u stomaku. Ovo je bilo prvo ubistvo u Medisin Kriku u njegovom životu. Poslednje ubistvo se desilo za vreme prohibicije, kada je Roker Mening ustreljen kraj reke dok je kupovao tovar domaće brlje… to je bilo, recimo, 1931. Njegov deda je vodio slučaj i uhapsio ubicu. Ali to nije bilo ni nalik ovome. Ovo je bilo ne​što sa​svim dru​go. Ovo je bilo je​be​no lu​di​lo. Hejzen je okrenuo leđa lešu i zagledao se prema improvizovanom putu kroz kukuruz, prosečenom da policajcima uštedi šetnju od pola kilometra. Postojala je velika verovatnoća da je put uništio dokaze. Pitao se da li je to bila standardna procedura i da li su uopšte imali proceduru za ovakve situacije. Sva aktivnost je delovala ad hoc, kao da su državni policajci bili toliko šokirani zločinom da su usput smišljali šta bi trebalo da rade. Šerif Hejzen nije naročito cenio državnu policiju. Kad bolje razmisliš, oni su bili samo go​mi​la uo​bra​že​nih idi​o​ta u iz​glan​ca​nim či​zma​ma. Ipak je saosećao sa njima. Niko od njih nije bio spreman za ovo. Upalio je novi ”kamel” opuškom i podsetio sebe da ovo u stvari nije bilo nje​go​vo prvo ubistvo. Ovo uopšte nije bio nje​gov slučaj. Možda je pronašao telo, ali se ono nalazilo izvan gradske oblasti i stoga van njegove nadležnosti. Ovo je bila stvar dr​žav​ne po​li​ci​je i za​hva​lio je bogu na tome. ”Šerife Hejzen?” Krupni kapetan kanzaške policije u blistavim crnim či​zma​ma pri​šao mu je ga​ze​ći po pa​trlj​ci​ma sta​blji​ka, is​pru​že​ne ruke i usta

zategnutih u nešto što je trebalo da predstavlja osmeh. Hejzen je pri​hva​tio ruku i pro​tre​sao je, iz​ner​vi​ran čo​ve​ko​vom vi​si​nom. To je bio već treći put da mu kapetan pruža raku. Hejzen se pitao da li pati od lošeg pamćenja ili je bio toliko uznemiren da je rakovanje predstavljalo ner​vo​znu re​ak​ci​ju. ”Medicinski istražitelj stiže iz Garden Sitija”, reče kapetan. ”Biće ovde za deset minuta.” Šerif Hejzen zažali što ovoga puta nije poslao Tada. Rado bi se odrekao nedeljnog pecanja - čak bi ostao trezan - da je mogao da propusti ovo. Sa druge strane, pomisli on, možda bi ovo bilo previše za Tada. On je na neki na​čin još bio dete. “Imamo posla sa umetnikom”, reče policajac odmahujući glavom. ”Pra​vim umet​ni​kom. Mi​sliš li da će ovo sti​ći do Kan​z as Siti Sta​ra?” Hejzen mu ne odgovori. Nije razmišljao o tome. Pomisli na svoju sliku u novinama i shvati da mu se to uopšte ne sviđa. Neko je prošao sa fluoroskopom i zakačio ga u prolazu. Hej, ovde je veća gužva nego na bap​ti​stič​kom ven​ča​nju. Napunio je pluća duvanskim dimom, a zatim je naterao sebe da ponovo osmotri mesto zločina. Činilo mu se da je važno da ga pogleda još jednom, pre nego što sve bude pokupljeno, potrpano u vreće i odneto. Pogled mu je šetao po prizoru, automatski beležeći u sećanju svaki jezivi de​ta​lj. Bilo je namešteno poput scene u predstavi. U srcu kukuruzne njive napravljena je čistina, a slomljene stabljike pažljivo su poslagane sa strane, ostavljajući proplanak od petnaestak metara u prečniku, prekriven grudvama zemlje i patrljcima stabljika. Čak i u stravičnoj nestvarnosti ovog trenutka, Hejzen je shvatio da se divi geometrijskoj preciznosti kojom je krug napravljen. Na jednoj strani čistine nalazila se mala šuma zaoštrenih štapova dužine oko pola metra, zabodenih u zemlju, surovo zašiljenih krajeva uperenih uvis. Tačno u sredini čistine nalazio se krug mrtvih vrana nabodenih na kočeve, zapravo na indijanske strele, sa pljosnatim kamenim vrhovima. Bilo je sigurno nekoliko tuceta ptica, možda i više, njihove prazne oči su zurile a klju​no​vi po​ka​zi​va​li pre​ma sre​di​štu kru​ga. A u sre​di​štu kru​ga od vra​na le​ža​lo je telo žene. Barem je šerif Hejzen mislio da je u pitanju žena: njene usne, nos i uši su ne​do​sta​ja​li.

Leš je ležao na leđima, širom otvorenih usta koja su ličila na ulaz u ružičastu pećinu. U plavo ofarbana kosa bila je otkinuta i odneta: odeća je bila isečena u bezbrojne tanke, pravilne, paralelne trake. Sve je odavalo utisak urednosti. Odnos položaja tela i glave izgledao je pogrešan: Hejzen je mislio da joj je vrat najverovatnije bio slomljen. Ali na vratu nije bilo modrica koje bi ukazivale na davljenje. Ako je bio slomljen, to je ura​đe​no jed​nim sna​žnim tr​za​jem. Hejzen je zaključio da se ubistvo desilo negde drugde. Mogao je da vidi tragove na zemlji koji su vodili skoro do kraja čistine i koji su pokazivali da je telo dovučeno ovamo; prateći dalje liniju, primetio je procep u redovima kukuruza gde su stabljike bile polomljene. Državna policija ga nije opazila. Staviše, neki od tragova bili su izbrisani prolascima policajaca. Okrenuo se prema kapetanu da mu ukaže na ovo. Onda se zaustavio. Šta nije bilo u redu? Ovo nije njegov slučaj. Odgovornost nije njegova. Kada počne da smrdi, vetar će duvati prema nekom drugom. Onog trenutka kada otvori usta, vetar će promeniti pravac. Ako kaže ”Kapetane, uništili ste dokaze”, za dva meseca će biti primoran da to ponovi nekoj šupčini od branioca na klupi za svedoke. Sve što sada kaže isplivaće na suđenju manijaku koji je učinio ovo. A suđenja će biti. Neko ova​ko lud ne može se skri​va​ti dugo. Udahnuo je oblak jetkog dima. Drži jezik za zubima. Pusti ih da pra​ve gre​ške. Ovo nije tvoj slu​čaj. Bacio je opušak i zdrobio ga nogom. Još jedan automobil pažljivo se probijao prilaznim putem, a svetla farova skakutala su po kukuruzu. Zaustavio se na improvizovanom parkiralištu i iz njega je izašao čovek u be​lom koji je no​sio crnu tor​bu. Mek​hajd, me​di​cin​ski is​tra​ži​te​lj. Šerif Hejzen je posmatrao kako se čovek pažljivo kreće preko sasušenih grumenova zemlje, ne želeći da uprlja cipele. Popričao je sa kapetanom i zatim je prišao telu. Nekoliko trenutaka ga je posmatrao iz različitih uglova, a onda je kleknuo i pažljivo vezao plastične vreće oko dla​no​va i sto​pa​la žr​tve. Na​kon toga je iz​va​dio ne​ka​kav ure​đaj iz svo​je crne torbe - to je analna sonda, iznenada se setio šerif Hejzen. Tada je medicinski istražitelj uradio nešto intimno lešu. Izmerio mu je tem​pe​ra​tu​ru. Isu​se. Ka​kav po​sao. Šerif Hejzen je podigao pogled ka mračnom nebu, ali lešinari su odav​no oti​šli. Ba​rem su oni zna​li kada tre​ba da odu​sta​nu.

Medicinski istražitelj i bolničari počeli su da pakuju telo za transport. Policajac je izvlačio strele sa vranama, obeležavao ih i pospremao u rashlađene ormariće za dokaze. A šerif Hejzen je shvatio da mora da se olakša. Sva ta prokleta kafa. Ali nije bilo samo to u pitanju; kiselina je počela da mu se podiže u stomaku. Nadao se svim srcem da nije opet u pi​ta​nju čir. Nije že​leo da mu po​zli pred ovim ti​po​vi​ma. Osvrnuo se oko sebe, uverio se da ga niko ne posmatra i zamakao u mračni kukuruz. Pošao je niz red, duboko dišući, trudeći se da odmakne dovoljno daleko da njegova mokraća ne bude pronađena i obeležena kao dokaz. Nije morao da ode daleko; ovi policajci nisu pokazivali mnogo in​te​re​so​va​nja za bilo šta iz​van sa​mog me​sta zlo​či​na. Zaustavio se tik izvan osvetljenog kruga. Žamor glasova, prigušeno zujanje generatora i bizama nasilnost mesta zločina su ovde, usred mora kukuruza, delovali kao nešto daleko. Prohujao je povetarac, više kao blago kretanje sparnog vazduha, ali se kukuruz oko njega zatalasao i zašuštao. Hejzen je za trenutak oklevao, udišući vazduh. Zatim je otkopčao šlic, zabrundao i počeo da glasno urinira na suvu zemlju. Konačno je, uz snažni glasni trzaj od koga su njegov pištolj, lisice, palica i klju​če​vi za​če​gr​ta​li, vra​tio sve na​zad i za​kop​čao se. Dok se okretao, ugledao je nešto pod svetlošću reflektora. Zastao je i osvetlio baterijskom lampom redove kukuruza. Nalazilo se u sledećem redu. Osmotrio je pažljivije. Komad tkanine, zakačen visoko na jednoj od suvih stabljika. Izgleda da je bio od istog materijala kao odeća žrtve. Osve​tlio je red u oba sme​ra, ali nije ugle​dao ni​šta više. Uspravio se. Ponovo je to radio. Ovo nije bio njegov slučaj. Možda će im pomenuti ovo; možda će ih pustiti da to sami nađu. Ako je uopšte bilo od neke va​žno​sti. Kapetan mu je prišao čim se probio nazad na čistinu. ”Šerife Hejzen, tražio sam vas”, reče. Nosio je ručni GPS{ 1 } uređaj u jednoj i topografsku mapu u drugoj ruci, a njegovo lice je imalo mnogo drugačiji iz​raz nego samo par tre​nu​ta​ka ra​ni​je. ”Če​sti​tam.” ”Na čemu?” upi​ta Hej​zen. Kapetan je pokazao na GPS uređaj. “Sudeći po merenjima, nalazimo se unutar gradskog područja Medisin Krika. Četiri metra unutar područja, da budem precizan. Što znači da je ovo Vaš slučaj, šerife. Naravno, ovde smo da pomognemo, ali slučaj je vaš. Želeo bih da budem

prvi koji će vam če​sti​ta​ti.” Osmeh​nuo se i is​pru​žio ruku. Šerif Dent Hejzen je ignorisao njegovu ruku. Umesto toga je izvadio paklu cigareta iz džepa, istresao jednu napolje, stavio je između usana i zapalio. Uvukao je dim i progovorio, a kolutovi dima izašli su sa rečima. ”Če​ti​ri me​tra?” po​no​vio je. “Isu​se Hri​ste.” Ka​pe​tan je spu​stio ruku. Hejzen poče da priča. ”Žrtva je ubijena negde drugde i donesena je ovamo. Ubica je došao odande kroz kukuruze, vukao ju je poslednjih desetak metara. Ako nastavite niz red od one polomljene stabljike, naći ćete komad otkinute tkanine. Tkanina odgovara žrtvinoj odeći, ali je previše visoko na stabljici, tako da ju je verovatno nosio na leđima. Možda ćete naći moje tragove i mesto gde sam se olakšao; ne gnjavite se sa tim. I, zaboga, kapetane, da li su nam potrebni svi ovi ljudi? Ovo je mesto zločina, a ne parking ispred robne kuće. Neka ostanu samo medicinski istražitelj, fotograf i sakupljači dokaza. Ostali neka se po​vu​ku.” ”Še​ri​fe, tre​ba da pra​ti​mo pro​ce​du​ru…” ”Moja pro​ce​du​ra je sada i vaša pro​ce​du​ra.” Ka​pe​tan pro​gu​ta kne​dlu. ”Želim da se par proverenih, obučenih policijskih pasa što pre stavi na trag. I že​lim da po​zo​ve​te tim fo​ren​zi​ča​ra iz Do​dža.” ”U redu.” ”I još jed​na stvar.” ”Koja?” ”Želim da vaši momci zaustave sve novinare koji budu dolazili. Posebno televizijska vozila. Zaokupite im pažnju dok ne završimo po​sao.” ”Da ih za​u​sta​vi​mo? Sa ko​jim ob​ra​zlo​že​njem?” “Podelite im svima kazne zbog prebrze vožnje. Vi momci ste dobri u tome, zar ne?” Ka​pe​tan je još više ste​gao vi​li​cu. ”A ako ne budu vo​zi​li pre​br​zo?” Še​rif Hej​zen se is​ke​zi. ”Vo​zi​će oni pre​br​zo. Mo​žeš da se kla​diš u to.”

TRI

Z

amenik šerifa Tad Frenklin sedeo je poguren nad svojim stolom, ispunjavajući hrpe nepoznatih obrazaca i pokušavajući da se pretvara da uopšte ne primećuje neposlušnu gomilu televizijskih i novinskih izveštača pred velikim prozorom šerifove kancelarije Medisin Krika. Tad je oduvek voleo to što se šerifov štab nalazio u bivšoj prodavnici sa izlogom, tako da je mogao da maše prolaznicima, priča sa prijateljima i prati šta se dešava. Ali sada su nedostaci ove kancelarije iz​ne​na​da po​sta​li oči​gled​ni. Blistava svetlost još jednog vrelog avgustovskog izlaska sunca razlila se ulicama, izdužujući senke reporterskih kombija i pozlaćujući nesrećna lica izveštača. Bili su budni čitave noći i raspoloženje im se pogoršavalo. Neprekidna reka je ulazila i izlazila iz Mejsinog restorana na drugoj stra​ni uli​ce, ali ih je bez​u​ku​sna hra​na či​ni​la još ner​vo​zni​jim. Tad Frenklin je pokušao da se usredsredi na papirologiju, ali je shvatio da nije u stanju da ignoriše kuckanje po prozoru, pitanja, povremene vulgarne povike. Ovo je postajalo neizdrživo. Ako probude šerifa Hejzena, koji je hvatao par trenutaka sna pozadi u ćeliji, stvari će postati još gore. Tad ustade, pokuša da nabaci što namrgođeniji izraz i otvo​ri pro​zor. “Još jed​nom ću vas za​mo​li​ti da se uda​lji​te od sta​kla”, re​kao je. Ovo je bilo dočekano prigušenim horom buntovnih komentara, upitnim povicima i opštim nezadovoljstvom. Tad je po natpisima na kombijima znao da nisu u pitanju lokalni izveštači: bili su iz Topeke, Kanzas Sitija, Tulse, Amarila i Denvera. Pa, mogu svi lepo da se vrate kući i… Tad iza sebe začu lupu vrata i kašalj. Okrenu se i ugleda šerifa Hejzena koji je zevao i češao svoju neurednu bradu, a kosa na jednoj strani glave štrčala mu je pod pravim uglom. Šerif ju je poravnao i obe​ma ru​ka​ma na​ta​kao še​šir. Tad zatvori prozor. “Izvinite šerife, ali ovi ljudi jednostavno neće da odu…” Šerif je zevnuo, bezbrižno odmahnuo rukom i okrenuo leđa gomili.

Posebno razgnevljeni izveštač iz pozadine izruči bujicu uvreda, od kojih su se čule reči “minijaturna seljačina”. Hejzen je prišao aparatu za kafu i sipao tečnost u šolju. Uze gutljaj, napravi grimasu, ispljunu kafu nazad u šo​lju, pro​či​sti grlo, is​plju​nu i to u šo​lju a onda sve to lepo vra​ti u bo​kal. “Ho​će​te li da na​pra​vim novu turu?” upi​ta Tad. “Ne, hvala, Tade”, odgovori šerif, potapšavši zamenika po leđima. Zatim se ponovo okrenu ka gomili sa druge strane stakla. “Ovim ljudima treba nešto za vesti u šest sati, zar ne?” reče. “Vreme je za konferenciju za štam​pu.” “Konferenciju za štampu?” Tad nikada u svom životu nije ni bio na konferenciji za štampu, a kamoli da je znao kako da je održi. “Kako se to radi?” Šerif Hejzen se nasmeja, nakratko otkrivajući red žutih zuba. “Izaći ćemo napolje i odgovarati na pitanja.” Prišao je starim staklenim vra​ti​ma, ot​klju​čao ih i pro​mo​lio gla​vu na​po​lje. “Kako ste, na​ro​de?” Na ovo je bur​no od​go​vo​re​no ne​ra​zu​mlji​vom zbr​kom pi​ta​nja. Šerif Hejzen je podigao ruku, dlanom okrenutu prema gomili. Još uvek je nosio košulju kratkih rukava od prethodne noći i ovaj gest je otkrio znojavi polumesec koji se spuštao na pola puta do njegovog struka. Bio je nizak, ali građen kao buldog i nešto u vezi sa njim je izazivalo poštovanje. Tad je video kako je šerif rasklimao zube osumnjičenog skoro dvostruko većeg od njega. Nikad se nemoj kačiti sa ne​kim ni​ž im od me​tar i se​dam​de​set, re​kao je u sebi. Go​mi​la se uti​ša​la. Šerif spusti ruku. “Moj zamenik, Tad Frenklin i ja ćemo dati izjavu i odgovoriti na pitanja. Hajde da se ponašamo kao civilizovani ljudi. Šta ka​že​te na to?” Gomila se promeškoljila. Upaljeni su reflektori i ispruženi mikrofoni; čulo se škljo​ca​nje dik​ta​fo​na i zu​ja​nje ka​me​ra. “Tad, po​nu​di ovim lju​di​ma malo sve​že kafe.” Tad po​gle​da Hej​ze​na. Hej​zen mu na​mig​nu. Tad je zgrabio bokal, zavirio u njega i žustro ga promućkao. Zatim je posegnuo za hrpom plastičnih čaša, izašao napolje i počeo da deli kafu. Po​ne​ko je uzeo gu​tljaj ili je kri​šom omi​ri​sao na​pi​tak. “Ispijte!” Hejzen je dobrodušno uzviknuo. “Neka niko ne kaže da mi u Me​di​sin Kri​ku ni​smo do​bri do​ma​ći​ni!”

Nastalo je opšte komešanje, još otpijanja, poneko prikriveno is​pi​ti​va​nje sa​dr​ži​ne čaše. Či​ni​lo se da je kafa umi​ri​la, ako ne i slo​mi​la duh grupe. Iako je tek svanulo, vrućina je već bila žestoka. Nije bilo mesta da se spuste čaše, ni kante za smeće u koje bi ih bacili. Na znaku ispred vrata šerifove kancelarije pisalo je: ZABRANJENO BACANJE SMEĆA: KA​ZNA 100$. Hejzen je namestio šešir i iskoračio na pločnik. Osvrnuo se oko sebe i isturio grudi prema gomili, dok su kamere zujale. Obratio se okupljenima. Suvim policijskim rečnikom opisao je otkriće tela; opisao je čistinu, telo i ptice. Sve je to bilo vrlo slikovito, ali je šerif uspeo da održi prisebnost, tu i tamo ubacujući narodski komentar na način koji je neutralisao većinu groznih detalja. Tada je zapanjilo koliko je njegov šef umeo da bude opu​šten, čak i šar​man​tan, kada je to že​leo. Završio je u roku od dva minuta. Nakon Hejzenovog govora usledila je bu​ji​ca pi​ta​nja. “Jedan po jedan; podignite ruke”, reče šerif. “Kao u školi. Ko bude vikao biće poslednji. Vi prvi.” Pokazao je na spektakularno debelog re​por​te​ra. “Ima​te li tra​go​va ili osum​nji​če​nih?” “Ispitujemo neke veoma zanimljive podatke. Ne mogu vam reći ništa više od toga.” Tad ga iznenađeno pogleda. Koje podatke? Još uvek nisu imali ni​šta. “Vi”, reče Hej​zen, po​ka​zu​ju​ći na sle​de​ćeg. “Da li je žr​tva odav​de?” “Ne. Radimo na identifikaciji, ali nije odavde. Znam sve iz ovih kra​je​va i mogu vam to ga​ran​to​va​ti.” “Zna​te li kako je žena ubi​je​na?” “Nadamo se da će nam to reći medicinski istražitelj. Telo je poslato u Gar​den Siti. Kada do​bi​je​mo re​zul​ta​te au​top​si​je, vi ćete prvi sa​zna​ti.” Glavnom ulicom je projurio jutarnji autobus na putu za Amarilo i uz škripu kočnica zaustavio se ispred Mejsinog restorana. Tad je bio iznenađen: autobus se skoro nikad nije zaustavljao. Ko je još dolazio ili odlazio iz Medisin Krika u Kanzasu? Možda je u pitanju bilo još no​vi​na​ra, pre​vi​še škr​tih da bi do​šli sop​stve​nim pre​vo​zom. “Go​spo​đo, vi tamo. Vaše pi​ta​nje?”

Žilava crvenokosa žena uperila je mikrofon prema Hejzenu. “Koje po​li​cij​ske or​ga​ni​za​ci​je uče​stvu​ju u ovo​me?” “Državna policija je bila od velike pomoći, ali pošto je telo pronađeno u Me​di​sin Kri​ku, slu​čaj je naš.” “FBI?” “FBI se ne meša u lokalne slučajeve ubistva i ne očekujemo da će se zainteresovati za ovo. Aktivirali smo značajne policijske resurse na ovom slučaju, uključujući specijalnu kriminalističku laboratoriju i Odeljenje za ubistva u Dodž Sitiju. Ljudi su proveli čitavu noć na mestu zločina. Nemojte misliti da ćemo Tad i ja pokušati da sami ovo rešimo. Mi smo dobri u vikanju i vikaćemo dovoljno glasno kako bismo dobili sve što nam je potrebno da bismo rešili ovaj slučaj, i to brzo.” Nasmejao se i na​mig​nuo. Čulo se tutnjanje dok je autobus kretao u kovitlacu prašine i benzinskih isparenja. Zvuk je privremeno nadjačao konferenciju za štampu. Kada se oblak raščistio, otkrio je usamljenu figuru, koja je stajala na pločniku sa malim kožnim koferom pored sebe. Bio je visok i mršav, obučen u pogrebnu crninu i na jutarnjem svetlu bacao je senku koja se pru​ža​la pre​ko pola Me​di​sin Kri​ka. Tad je ba​cio po​gled pre​ma še​ri​fu i pri​me​tio da je i on vi​deo čo​ve​ka. Čo​vek ih je po​sma​trao sa dru​ge stra​ne uli​ce. Hejzen se prenu. “Sledeće pitanje”, reče oštro. “Smiti?” Pokaza ka izboranom licu Ludviga Smita, vlasnika-izveštača Kraj Kaunti Kurira, lo​kal​nih no​vi​na. “Postoji li objašnjenje za neobičnu postavku? Imate li teoriju o po​lo​ža​ju tela i osta​log pri​bo​ra?” “Pri​bo​ra?” “Aha. Zna​te, stva​ri koje su bile oko​lo.” “Još uvek ne.” “Da li je mo​žda u pi​ta​nju neka vr​sta sa​ta​ni​stič​kog obre​da?” Tad je nesvesno bacio pogled na drugu stranu ulice. Prilika odevena u crno podigla je svoju torbu, ali je još uvek nepomično stajala na istom me​stu. Tad zatim vide kako čovek u crnom zakoračuje na ulicu, nonšalantno im prilazeći. Ko bi to mogao biti? Sigurno nije ličio na novinara, policajca ili putujućeg trgovca. U stvari, Tadu je najviše ličio na ubicu. Možda baš

nji​h o​vog ubi​cu. Primetio je da je i šerif zurio u njega, pa čak se i nekoliko pred​stav​ni​ka štam​pe okre​nu​lo. Hejzen je izlovio paklu cigareta iz džepa košulje. Nastavio je da govori. “Bilo da je u pitanju obred, ili ludak, ili šta već, želim samo da naglasim - i Smiti, ovo će biti važno tvojim čitaocima - da imamo posla sa ne​kim ko nije iz gra​da, pa mo​žda čak ni iz dr​ža​ve.” Hejzenov glas je zadrhtao kada se prilika u crnom zaustavila na ivici gomile. Temperatura je već prešla trideset stepeni, a čovek je bio obučen u crno vuneno odelo, uštirkanu belu košulju i svilenu kravatu čiji mu je čvor bio čvrsto stegnut oko vrata. Pa ipak, delovao je sveže, hladan kao krastavac. Pogled njegovih srebrnastih očiju bio je poput strele uperen u Hej​ze​na. Na​stao je muk. Prilika u crnom je progovorila. Ton nije bio glasan, ali se činilo da na neki način gospodari gomilom. “Ni na čemu zasnovana pretpostavka”, re​kla je pri​li​ka. Za​vla​da​la je ti​ši​na. Hejzen je polako otvorio paklu, istresao cigaretu i stavio je u usta. Nije re​kao ni​šta. Tad je zurio u čoveka. Delovao je strašno mršavo - njegova koža kao da je bila providna, a plavo-sive oči toliko blede da se činilo da svetle kao hodajući leš, vampir koji je tek ustao iz groba. Ako nije bio živi mrtvac, mogao je lako biti i pogrebnik: kako god bilo, definitivno je aso​ci​rao na smrt. Tad ose​ti da mu je ne​pri​jat​no. Upalivši cigaretu, Hejzen je konačno progovorio. “Ne sećam se da sam vas pi​tao za mi​šlje​nje, go​spo​di​ne.” Čovek je prošao kroz gomilu koja ga je propustila u tišini i zaustavio se na tri metra od šerifa. Ponovo je progovorio milozvučnim akcentom najdubljeg Juga. “Ubica deluje u mračnoj noći bez meseca. Pojavljuje se i nestaje bez traga. Jeste li stvarno toliko sigurni, šerife Hejzen, da nije iz Me​di​sin Kri​ka? Hejzen je duboko povukao dim, ispustio oblak plave izmaglice u prav​cu ne​po​zna​tog do​šlja​ka. “A ot​kud to da ste vi to​li​ki struč​njak?” “To je pitanje na koje ću najbolje odgovoriti u vašoj kancelariji, šerife.“ Čovek je ispružio ruku, pokazujući da bi šerif i Tad trebali da uđu

u svo​je pro​sto​ri​je. “Kog ste đavola vi da me pozivate u moju kancelariju?” reče Hejzen, gu​be​ći živ​ce. Čovek ga je blago pogledao i odgovorio mu istim tihim, medenim glasom. “Mogu li da vam predložim, šerife Hejzen, da vam na to podjednako izvanredno pitanje odgovorim nasamo? Hoću reći, za vaše do​bro.” Pre nego što je šerif Hejzen stigao da odgovori, čovek se obratio izveštačima. “Sa žaljenjem vas moram obavestiti da je ova konferencija za štam​pu za​vr​še​na.” Na Tadovo potpuno zaprepaštenje, oni se okrenuše i počeše da se ra​zi​la​ze.

ČETIRI

Š

erif se smestio za svoj izubijani sto od formike. Tad je seo u svoju stolicu, obuzet iščekivanjem. Stranac u crnom spustio je svoju torbu kraj vrata i šerif mu je ponudio tvrdu drvenu stolicu za posetioce, za koju je tvrdio da može da slomi svakog osumnjičenog za pet minuta. Čovek se smesti u nju jednim glatkim, elegantnim pokretom, pre​ba​ci jed​nu nogu pre​ko dru​ge, za​va​li se i po​gle​da še​ri​fa. ”Do​ne​si na​šem go​stu šo​lju kafe”, reče Hej​zen, bla​go se osme​hu​ju​ći. U bo​ka​lu je bilo kafe za pola šo​lje, koja je brzo do​ne​ta. Čovek je prihvati, osmotri, spusti na sto i osmehnu se. ”Veoma ste lju​ba​zni, ali ra​di​je bih čaj. Ze​le​ni čaj.” Tad se za​pi​tao da li je čo​vek ne​ka​kav ču​dak, ili mo​žda pe​der. Hejzen pročisti grlo, namršti se i promeškolji svoje zdepasto telo. ”U redu, go​spo​di​ne, bo​lje bi vam bilo da ima​te šta da ka​že​te.” Čovek je opuštenim pokretom izvadio kožni novčanik iz džepa sakoa i pustio da se otvori. Hejzen se nagnuo napred, zagledao ga i zavalio se u sto​li​cu uz uz​dah. ”FBI. Sranje. Trebalo je da znam.” Bacio je pogled prema Tadu. ”Sada igra​mo sa ve​li​kim mom​ci​ma.” ”Da, gospodine”, reče Tad. Iako nikada pre nije sreo agenta FBI, ovaj tip je izgledao upravo suprotno od onoga kako je zamišljao da agenti FBI iz​gle​da​ju. ”U redu, go​spo​di​ne…” ”Spe​ci​jal​ni agent Pen​der​gast.” ”Pendergast. Pendergast. Loše pamtim imena.” Hejzen upali još jednu cigaretu i snažno povuče dim. ”Ovde ste zbog ovog ubistva sa vra​na​ma?” Reči su iza​šle u obla​ku dima. ”Da.” ”I to je zva​nič​no?” ”Ne.” “Zna​či samo ste vi tu.” ”Za sada.” ”Iz koje ste kan​ce​la​ri​je?”

’Tehnički gledano, pripadam njuorleanškoj kancelariji. Ali radim pod spe​ci​jal​nim uslo​vi​ma, da se tako iz​ra​zim.” Pri​jat​no se na​sme​šio. Hej​zen je za​rok​tao. ”Ko​li​ko dugo ćete osta​ti?” ”Do za​vr​šet​ka.” Do za​vr​šet​ka čega, za​pi​tao se Tad. Pendergast uperi svoje blede oči prema Tadu i nasmeši se. ”Svog od​mo​ra.” Tad je ostao bez reči. Da li mu je ovaj tip či​tao mi​sli? “Vašeg od​mo​ra?” Hejzen se ponovo promeškoljio. ”Pendergaste, ovo nije po propisima. Biće mi potrebna neka vrsta zvanične potvrde od lo​kal​ne kan​ce​la​ri​je. Ovo nije od​ma​ra​li​šte za Kvan​ti​ko.” Nastupila je tišina. Prekide je čovek po imenu Pendergast. ”Sigurno me ne že​li​te ovde u zva​nič​noj funk​ci​ji, še​ri​fe Hej​zen?” Kada je to dočekano tišinom, Pendergast ljubazno nastavi. ”Neću se mešati u vašu istragu. Delovaću nezavisno. Redovno ću se konsultovati sa vama i deliću sa vama informacije kada to bude potrebno. Svako, ’hapšenje’ će biti vaše. Ne tražim niti ću prihvatiti zasluge. Sve što tražim je uo​bi​ča​je​na sa​rad​nja iz​me​đu po​li​cij​skih slu​žbi.” Šerif Hejzen se namršti, počeša i ponovo namršti. ”Što se tiče hapšenja, da budem iskren, baš me zabole kome će pripasti zasluge. Samo že​lim da uhva​tim kuč​ki​nog sina.” Pen​der​gast klim​nu gla​vom sa odo​bra​va​njem. Hejzen povuče dim, izbaci ga i povuče još jedan. Razmišljao je. ”U redu, Pendergaste, možete provesti svoj odmor ovde. Samo budite ne​u​pa​dlji​vi i ne​moj​te pri​ča​ti sa no​vi​na​ri​ma.” “Pri​rod​no.” ”Gde ste od​se​li?” ”Na​dao sam se da ćete me vi po​sa​ve​to​va​ti.” Šerif se zakikotao. ”Ima samo jedno mesto u gradu, a to je kuća Krausovih. Krausove pećine. Prošli ste ih u dolasku, velika stara kuća među kukuruzima, oko kilometar zapadno od grada. Stara Vinifred Kraus iznajmljuje sobe na gornjem spratu. Doduše, nema mnogo mušterija ovih dana. I nagovoriće vas da obiđete njenu pećinu. Ve​ro​vat​no ćete biti prvi po​se​ti​lac ove go​di​ne.” ”Hva​la vam”, reče Pen​der​gast, usta​ju​ći i po​di​žu​ći tor​bu. Hej​ze​no​ve oči su ga pra​ti​le. “Ima​te li auto?” ”Ne.”

Še​ri​fo​va usna se je​dva pri​met​no po​vi​la. ”Od​ba​ci​ću vas.” ”Uži​vam u šet​nji.” ”Jeste li sigurni? Napolju je skoro četrdeset stepeni. A to vaše odelo ne bih baš na​zvao pri​klad​nim za ove kra​je​ve.” Hej​zen se sada ce​rio. ”Da li je stvarno toliko toplo?” Agent FBI se okrenu i posegnu za kva​kom, ali Hej​zen je imao još jed​no pi​ta​nje. ”Kako ste tako brzo sa​zna​li za ubi​stvo?” Pendergast je zastao. ”Imam nekog u Birou ko prati pozive i elektronsku poštu lokalnih policijskih snaga. Kad god iskrsne zločin određene vrste, odmah me obaveste. Ali, kao što sam rekao, ovde sam iz ličnih razloga, pošto sam nedavno završio prilično napornu istragu na istoku. Jednostavno sam zaintrigiran prilično, hm, neobičnom prirodom ovog slu​ča​ja.” Nešto u načinu na koji je čovek rekao ”neobičnom” naježilo je dlake na Ta​do​vom vra​tu. ”A o kakvoj ’određenoj vrsti’ govorimo ovde?” Sarkazam se polako vra​ćao u še​ri​fov glas. ”Se​rij​ska ubi​stva.” ”Čud​no, ovde vi​dim samo jed​no ubi​stvo.” Prilika se polako okrenula. Njegove hladne sive oči se zaustaviše na še​ri​fu Hej​ze​nu. Ve​o​ma ti​him gla​som pro​mr​mlja: ”Za sada.”

PET

V

inifred Kraus je prekinula sa heklanjem da bi osmotrila veoma čudan prizor pod svojim prozorom. Pomalo se uplašila. Sredinom druma je hodao visoki čovek u crnom, koji je nosio kožno koferče. Bio je udaljen nekoliko stotina metara, ali Vinifred Kraus je imala oštre oči i mogla je da vidi da je ličio na avet, mršavu i bestelesnu, na blistavom letnjem suncu. Uplašila se zato što se setila da joj je, pre mnogo godina kada je bila mala, otac pričao da će smrt ovako doći; da će se to desiti kada najmanje bude očekivala; samo će došetati putem, popeti uz stepenice i pokucati na vrata. Čovek u crnom. A kada bude po​gle​da​la pre​ma nje​go​vim sto​pa​li​ma, ume​sto ci​pe​la će vi​de​ti ko​pi​ta i tada će osetiti miris sumpora i paljevine i to će biti to, a zatim će, vrišteći, biti od​vu​če​na u pa​kao. Čovek je prilazio dugim, staloženim koracima, dok je njegova senka gutala drum pred sobom. Vinifred Kraus reče sama sebi da ne bude glupa, da je to bila samo priča i da smrt ionako nije nosila koferče. Ali zašto bi bilo ko bio obučen u crno u ovo doba godine? Čak ni pastor Vilbur nije nosio crno po ovakvoj vrućini. A ovaj čovek je nosio crno odelo, od glave do pete. Da li je nešto prodavao? Ali gde mu je onda automobil? Niko se nije šetao Kraj Roudom - niko. Bar ne otkad je ona bila mala devojčica, pre rata, kada su skitnice prolazile u rano proleće na putu za po​lja Ka​li​for​ni​je. Čovek je zastao na mestu gde se njen izrovani i prašnjavi prilaz sretao sa makadamom puta. Pogledao je prema kući, tačno prema njenom prozoru, a Vinifred je instinktivno odložila svoj hekleraj. Sada je zakoračio na njenu stazu. Prilazio je kući. Stvarno je prilazio kući. A nje​go​va kosa bila je tako bela, koža tako ble​da, ode​lo tako crno… Začulo se tiho kuckanje zvekira. Vinifredina ruka poletela je prema usti​ma. Da li da otvo​ri? Ili mo​žda da sa​če​ka da on ode? Da li će oti​ći? Če​ka​la je. Po​no​vo se za​ču​lo ku​ca​nje, ovo​ga puta sna​žni​je. Vinifred se namrštila. Ponašala se kao matora luda. Duboko udahnuvši, podigla se iz stolice, prešla kroz salon do predsoblja,

ot​klju​ča​la vra​ta i mal​či​ce ih otvo​ri​la. “Go​spo​đi​ce Kra​us?” “Da?” Čovek se čak i poklonio. “Da li ste vi gospođica Vinifred Kraus, koja iznajmljuje smeštaj putnicima? I, kako mi je rečeno, jedna od najboljih ku​va​ri​ca u obla​sti Kraj u Kan​za​su?” “Ovaj, da.” Vinifred Kraus je još malo otvorila vrata, oduševljena što vidi lju​ba​znog džen​tl​me​na ume​sto Ko​sa​ča. “Zovem se Pendergast.” Pružio je ruku i Vinifred je sledećeg trenutka pri​hva​ti. Bila je iz​ne​na​đu​ju​će hlad​na i suva. “Baš ste me pre​pa​li, do​la​ze​ći tako niz drum. Više niko ne ide pe​ši​ce.” “Do​šao sam au​to​bu​som.” Naglo se prisetivši svojih manira, Vinifred širom otvori vrata i zakorači u stranu. “Izvinite, uđite. Hoćete li malo ledenog čaja? Mora da vam je užasno toplo u tom odelu. Oh, oprostite, da niste imali smrtni slu​čaj u po​ro​di​ci…?” “Le​de​ni čaj bi mi baš pri​jao, hva​la vam.” Osećajući neobično prijatnu zbunjenost, Vinifred je požurila do kuhinje, sipala čaj u čašu sa ledom, dodala svežu grančicu metvice iz sak​si​je na sim​su, sta​vi​la čašu na sre​br​ni po​slu​žav​nik i vra​ti​la se. “Iz​vo​li​te, go​spo​di​ne Pen​der​gast.” “Vrlo lju​ba​zno od vas.” “Ho​će​te li se​sti?” Seli su u salon. Ljubazni čovek je prekrstio noge i otpio gutljaj čaja. Vinifred je videla da izbliza izgleda mlađe neko što joj se na prvi pogled učinilo: kosa za koju je mislila da je seda u stvari je bila izuzetno plava. Bio je takođe veoma privlačan i elegantan, čemu nisu smetale ni tako ble​de oči i koža. “Iznajmljujem sobe na spratu”, objasnila je. “Bojim se da biste morali da de​li​te ku​pa​ti​lo, ali tre​nut​no nema ni​ko​ga…” “Uzeću čitav sprat. Hoće li pet stotina dolara nedeljno biti pri​hva​tlji​vo?” “Oh, za​bo​ga.” “Prirodno, platiću dodatno za ishranu. Biće mi potreban samo laki do​ru​čak i po​vre​me​ni po​pod​nev​ni čaj i ve​če​ra.” “To je mnogo više novca nego što obično tražim. Ne bi mi bilo pravo

da…” Čovek se nasmešio. “Bojim se da ćete otkriti da sam zahtevan pod​sta​nar.” “Pa, u tom slu​ča​ju…” Otpio je gutljaj čaja, spustio čašu na podmetač i nagnuo se napred. “Ne želim da vas šokiram, gospođice Kraus, ali treba da vam kažem ko sam i zašto sam ovde. Pitali ste me za smrtni slučaj. U stvari, kao što verovatno već znate, desio se jedan. Ja sam specijalni FBI agent i is​tra​žu​jem ubi​stvo u Me​di​sin Kri​ku.” Po​ka​zao joj je znač​ku. “Ubi​stvo!” “Niste čuli? Na drugoj strani grada, otkriveno je ove noći. Bez sumnje ćete či​ta​ti o tome u su​tra​šnjim no​vi​na​ma.” “Oh, zaboga.” Vinifred Kraus se osećala ošamućeno. “Ubistvo? U Me​di​sin Kri​ku?” “Žao mi je. Da li to menja vaše mišljenje o tome da me uzmete za pod​sta​na​ra? Ako je tako, ra​zu​me​ću.” “Oh, ne, gospodine Pendergast. Nikako. U stvari, osećaću se mnogo bezbednije ako budete ovde. Ubistvo, kako je to užasno…” Zadrhtala je. “Ko bi uop​šte…?” “Bo​jim se da ću mo​ra​ti da vas ra​zo​ča​ram kao izvor in​for​ma​ci​ja o ovom slučaju. Mogu li sada da pogledam svoje sobe? Nema potrebe da me pra​ti​te gore.” “Naravno.” Vinifred Kraus se zaneseno nasmešila dok ga je gledala kako se penje uz stepenice. Kakav ljubazan mladi gospodin, i tako… Onda se setila ubistva. Ustala je i otišla do telefona. Možda Dženi Parker zna više. Po​di​gla je slu​ša​li​cu i okre​nu​la broj, od​ma​hu​ju​ći gla​vom. Posle kratkog obilaska, Pendergast je izabrao najmanju sobu - smeštenu pozadi - i spustio je svoju torbu na veliki krevet. Na komodi se nalazilo ogledalo na postolju ispred kojeg je stajao lavor od kineskog porcelana i bokal. Otvorio je najvišu fioku, oslobađajući blagi miris ružine vodice i hrastovine. Fioka je bila postavljena iskrzanim listovima novina iz ranih 1900-tih koje su reklamirale poljoprivrednu opremu. U uglu je stajao nokšir, sa poklopcem postarinski okrenutim naopako. Zidovi su bili prekriveni tapetama sa viktorijanskom cvetnom šarom, sada prilično izbledelom; pervazi su bili obojeni u zeleno, tavanica je bila od

re​zba​re​nih da​sa​ka, za​ve​se od ruč​no ve​ze​ne čip​ke. Vratio se do kreveta i meko spustio ruku na posteljinu. Bila je ukrašena goblenima ruža i božura. Pažljivije je osmotrio vez. Ručni rad. Nekome - bez sumnje gospođici Kraus - bila je potrebna barem godina da to ura​di. Pendergast je ostao nepomičan, zureći u goblen, upijajući drevni vazduh spavaće sobe. Zatim je ustao, prešao preko škripavog poda do sta​rog, ta​la​sa​stog pro​zor​skog sta​kla i po​gle​dao je na​po​lje. Sa njegove desne strane, malo dalje od kuće, Pendergast je mogao da vidi ofucani niski metalni krov prodavnice suvenira. Iza nje, ispucala betonska staza spuštala se u udubljenje koje je vodilo do pukotine u tlu, gde je nestajala u pomrčini. Na izguljenom natpisu pored prodavnice su​ve​ni​ra pi​sa​lo je: KRA​U​SO​VE PE​ĆI​NE NAJ​VE​ĆA PE​ĆI​NA U OBLA​STI KRAJ, KAN​ZAS PO​ŽE​LI​TE ŽE​LJU U JE​ZER​CE​TU BES​KRA​JA SVI​RAJ​TE NA KRI​STAL​NIM ZVO​NI​MA VI​DI​TE PRO​VA​LI​JU BEZ DNA TURE SVA​KOG DANA U 10:00 I 2:00 TU​RI​STIČ​KE GRU​PE I AU​TO​BU​SI SU DO​BRO​DO​ŠLI Isprobao je prozor i otkrio da se otvara sa iznenađujućom lakoćom. U sobu je ušao zagušljivi talas vazduha, noseći sa sobom miris prašine i useva. Čipkane zavese su se zatalasale. Napolju se do horizonta pružalo ogromno more žutog kukuruza, presečeno samo udaljenom linijom drveća duž korita Medisin Krika. Jato vrana podiglo se iz beskrajnog kukuruza i ponovo zaronilo nadole, gosteći se zrelim plodovima. Na zapadu su se gomilali olujni oblaci. Tišina je bila nepregledna poput pej​za​ža. U hodniku podno stepenica, Vinifred Kraus je vratila slušalicu na kuku. Dženi Parker nije bila kod kuće. Možda je u gradu, u potrazi za no​vo​sti​ma. Na​zva​će je po​no​vo po​sle ruč​ka. Zapitala se da li da ovom finom čoveku, gospodinu Pendergastu,

odnese još jednu šolju čaja. Južnjaci su bili tako lepo vaspitani; verovala je da piju mnogo ledenog čaja na velikim senovitim verandama. Otišla je u kuhinju, sipala čaj i krenula uz stepenice. Ali ne - trebala bi da ga pusti da se raspakuje na miru. Kako joj to nije palo na pamet? Vesti o ubistvu su je pot​pu​no slu​di​le. Okrenula se da siđe niz stepenice. Ali tada je ponovo zastala. Odozgo se za​čuo glas: Pen​der​gast je ne​što go​vo​rio. Da li se obra​ćao njoj? Vinifred je nagnula glavu, osluškujući. Kuća je na trenutak utonula u tišinu. Zatim je Pendergast ponovo progovorio i ovog puta je razabrala šta je re​kao. “Od​lič​no”, za​čuo se mi​lo​zvuč​ni glas. “Za​i​sta od​lič​no.”

ŠEST

P

ut je bio prav, koliko je zemljomer iz devetnaestog veka mogao odoka da proceni, i bio je oivičen sa dva nepomična zida od kukuruza. Specijalni agent Pendergast kretao se usijanim drumom, a njegove uglačane crne oksfordke - ručni rad Džona Loba iz ulice Sv. Džejmsa u Londonu - ostavljale su niz bledih otisaka na le​plji​vom as​fal​tu. Pred sobom je video mesto gde su teška vozila skretala u kukuruzno polje i iz njega, ostavljajući smeđe tragove i grudve zemlje na putu. Prišavši bliže, skrenuo je na grabi prilazni put koji je probijen bul​do​že​rom do me​sta ubi​stva. Sto​pa​la su mu to​nu​la u pra​šnja​vu ze​mlju. Na mestu gde se put širio u improvizovano parkiralište stajalo je vozilo državne policije, upaljenog motora, a voda iz klima-uređaja curkala je u prašinu. Žuta traka mesta zločina blokirala je prolaz, vijugajući oko visokih kočeva zakucanih u zemlju. U patrolnim kolima se​deo je po​li​ca​jac i či​tao knji​gu. Pendergast je prišao i zakucao na prozor. Čovek se trgao, da bi se pribrao već sledećeg trenutka. Žurno odloživši knjigu, izašao je napolje i suočio se sa Pendergastom, gurajući palčeve u omče za kaiš. Reka svežeg va​zdu​ha po​ku​lja​la je na​po​lje. ”Ko ste, do đavola, vi?” želeo je da zna. Policajčeve ruke bile su prekrivene finim riđim dlakama i koža njegovih čizama škripala je kada bi se po​kre​nuo. Pen​der​gast iz​va​di svo​ju le​gi​ti​ma​ci​ju. ”Oh. FBI. Izvi​ni​te.” Po​li​ca​jac se osvr​nuo oko sebe. ”Gde vam je auto?” ”Že​leo bih da po​gle​dam me​sto zlo​či​na”, od​go​vo​rio je Pen​der​gast. ”Samo iz​vo​li​te. Mada nije više osta​lo ni​šta. Sve je od​ne​se​no.” ”Nema veze. Molim vas, ne dozvolite mi da i dalje trošim vaše vre​me.” ”Kako god želite, gospodine.” Policajac se sa primetnim olakšanjem vra​ti u auto i za​tvo​ri vra​ta. Pendergast je prošao kraj automobila i oprezno se provukao ispod žute trake. Prešao je poslednjih dvadesetak metara do prvobitnog

proplanka. Tu je zastao, osmatrajući čistinu. Bila je prazna, kao što je policajac rekao: ničeg osim prašine, zdrobljenih kukuraznih stabljika i hiljade otisaka stopala. U samom središtu čistine nalazila se ne naročito ve​li​ka mr​lja. Pendergast je nekoliko minuta ostao nepomičan pod nemilosrdnim suncem. Samo su mu se oči kretale dok su upijale prizor. Zatim je posegao u džep svog kaputa i izvadio fotografiju tela in situ, snimljenu izbliza. Sledeća fotografija prikazivala je čitav proplanak, probodene ptice i šumu štapova. Pendergast je žustro rekonstruisao originalnu scenu u svo​joj gla​vi i za​dr​žao je tamo, pro​u​ča​va​ju​ći je. Četvrt sata je stajao nepomično. Tada je konačno vratio fotografije u džep sakoa i zakoračio napred, usmerivši pažnju na patrljak stabljike kukuruza pred sobom. Bila je slomljena, a ne presečena. Nastavivši dalje, podigao je sledeći patrljak, zatim treći i četvrti. Svi su bili slomljeni. Pendergast se vratio do oboda čistine i izabrao stabljiku kukuruza koja je i dalje stajala uspravno. Kleknuo je dole i zgrabio je pri dnu, ali bez ob​zi​ra ko​li​ko se tru​dio, nije je mo​gao slo​mi​ti. Nastavio je da proučava čistinu. Nije bilo naročito važno gde je gazio sve je već bilo ispremetano. Napredovao je polako, tu i tamo se saginjući da bi ispitao nešto u metežu kukuruza i prašine. S vremena na vreme bi podigao nešto pincetom koju je izvadio iz džepa sakoa, proučio i vratio. Kretao se čistinom na ovaj način skoro čitav sat, pognut pod pržećim sun​cem. Nije za​dr​žao ni​šta. Konačno je stigao do drugog kraja proplanka i zašao među zbijene redove kukuruza. Tamo se nalazilo nekoliko komada otcepljene tkanine, zakačenih za kukuruzne stabljike, i nije bilo teško naći oznake koje su uka​zi​va​le na njih. Pendergast je krenuo niz prolaz, ali je naišao na toliko otisaka stopala i psećih šapa da je praćenje tragova bilo beznadežno. Izveštaj je navodio da su dva različita tima lovačkih pasa stavljena na trag, ali da su oba od​bi​la da ga pra​te. Zastao je u šumi kukuruza da iz džepa izvadi rolnu sjajnog papira, a zatim ju je razmotao. Bila je to fotografija koja je prikazivala njivu iz vazduha, snimljena u neko neodređeno vreme pre zločina. Redovi kukuruza nisu išli u pravoj liniji, kako se činilo sa zemlje, već su vijugali

prateći topografiju područja, stvarajući eliptične staze nalik lavirintu. Pronašao je red u kojem se nalazio i pažljivo ispitao njegovu krivulju. Zatim se sa teškoćom probio u sledeći kukuruzni red, a potom u sledeći. Ponovo je proučio vazdušnu fotografiju, prateći putanju ovog reda. Ovo je već bilo bolje: nastavljao je pravo dugo vremena i zatim se spuštao prema udolini duž Medisin Krika, u tački gde se potok okretao natrag pre​ma gra​du. Bio je to, u stva​ri, je​di​ni red koji je iz​la​zio na po​tok. Pendergast je krenuo niz prolaz, udaljavajući se od mesta zločina. Vrućina se spustila među kukuruze i, u odsustvu vetra, pržila je sve oko sebe. Dok se zemljište postepeno spuštalo prema rečici, otkrivao se monotoni pejzaž kukuruza, koji se pružao do udaljenog horizonta i pritiskao svojom za tlo zakovanom veličinom. Daleki potok, sa svojim grupicama razbarušenih, polumrtvih topola, samo je doprinosio utisku pustoši. Dok je Pendergast hodao, povremeno bi zastajao da ispita stabljiku kukuruza ili komad zemlje. Pincetom bi podigao nešto, a zatim vra​tio gde ga je na​šao. Kukuruzni red se konačno otvorio prema udolini duž rečice. Kada su stabljike kukuruza i zemlja ustupile mesto peščanoj obali, Pendergast je za​stao i po​gle​dao na​do​le. Ovde, u čvrstom pesku, videli su se otisci stopala: bili su neobuveni i duboko utisnuti. Pendergast se sagnuo i opipao jedan otisak. Bio je to oti​sak sto​pa​la broj če​tr​de​set šest. Ubi​ca je no​sio te​ško telo. Pendergast se podigao i ispratio tragove do mesta na kome su ulazili u potok. Tragovi se nisu nastavljali na drugoj strani. Pregledao je obalu uz​vod​no i ni​zvod​no u po​tra​zi za me​stom iz​la​ska i nije na​šao ni​šta. Ubi​ca se uda​ljio sa​mim ko​ri​tom po​to​ka. Pendergast se vratio do reda kukuruza i počeo da se probija nazad prema proplanku. Gradić Medisin Krik bio je nalik ostrvcetu u moru: niko nije mogao da sa lakoćom dolazi ili odlazi a da ne bude primećen. Svako je poznavao svakog. Stotine pari oštrih starih očiju zurile su sa tremova i prozora i posmatrale prolazak automobila. Jedini način na koji bi došljak mogao da se neopaženo uvuče u grad bilo je kroz more ku​ku​ru​za - tri​de​set ki​lo​me​ta​ra do sle​de​ćeg gra​da. Njegov prvi instinkt bio je potvrđen; ubica je najverovatnije bio među nji​ma, ovde, u Me​di​sin Kri​ku.

SEDAM

H

ari Hoh, drugi najbolji prodavac poljoprivredne opreme u oblasti Kraj, ovih dana je retko kupio autostopere, ali u ovom slučaju je smatrao da bi trebalo da načini izuzetak. Na kraju krajeva, gospodin u žalosti je tako tužno stajao kraj puta. Hohova majka pre​mi​nu​la je pre go​di​nu dana i on je znao ka​kav je to ose​ćaj. Zaustavio je svoj “ford taurus” na šljunku, malo dalje od muškarca, i bla​go je trub​nuo. Dok je čo​vek pri​la​zio, spu​stio je pro​zor. “Gde ste se za​pu​ti​li, pri​ja​te​lju?” upi​ta Hoh. “U bol​ni​cu u Gar​den Si​ti​ju, ako vam to nije pro​blem.” Hari se trgao. Jadan čovek. Okružna mrtvačnica nalazila se u podrumu. Mora da se to upravo desilo. “Nikakav problem. Upadajte unu​tra.” Bacio je diskretan pogled dok je njegov saputnik ulazio u auto. Ako ne bude pazio, sa tako bledom kožom će zakačiti opasne opekotine. I sasvim si​gur​no nije bio iz ovih kra​je​va; sa tim ak​cen​tom, nije bilo šan​se. “Moje ime je Hoh. Hari Hoh.” Pru​žio je ruku. Hladna, suva ruka je skliznula u njegovu. “Drago mi je što smo se upo​zna​li. Zo​vem se Pen​der​gast.” Hoh je čekao da čuje ime, ali nije ga bilo. Oslobodio je ruku i nagnuo se da pojača klima-uređaj. Iz otvora je pokuljao ledeni vazduh. Napolju je bilo kao u paklu. Ubacio je menjač u brzinu i pritisnuo gas, izbijajući na​zad na put i ubr​za​va​ju​ći. “Dovoljno toplo za vas, Pendergaste?” reče Hoh nakon kratke pauze. “Iskre​no da vam ka​žem, go​spo​di​ne Hoh, vru​ći​na mi pri​ja.” “Da, u redu, ali četrdeset stepeni uz sto posto vlažnosti?” Hoh se na​sme​jao. “Mo​gli bi​ste is​pr​ži​ti jaje na ha​u​bi au​to​mo​bi​la.” “Ne sum​njam u to.” Na​stu​pi​la je ti​ši​na. Ču​dan mo​mak, po​mi​sli Hoh. Njegov saputnik nije bio raspoložen za ćaskanje, tako da je Hoh zaćutao i vozio dalje. Srebrni “taurus” je leteo poput strele pravim putem brzinom od sto četrdeset kilometara na čas, ostavljaući za sobom ustalasani, uzdrhtali kukuruz. Svaki kilometar je izgledao isto, a na ovom

delu puta nikada nije bilo policije. Hari je voleo da brzo vozi na ovim usamljenim, sporednim putevima. Osim toga, bio je dobro raspoložen: upravo je prodao kombajn “kejs 2388” sa šestorednim beračem kukuruza i dodatnom prikolicom za prosejavanje pleve za 120,000 dolara. To mu je bio treći ove sezone i zaradio mu je put u San Dijego na vi​kend pun cuge i kre​sa​nja ga​bo​ra u Del Mar Bluu. Šta ćeš više. Drum se na jednom mestu za trenutak proširio i auto je prozujao kraj grupe ofucanih napuštenih kuća; red dvospratnih zgrada od cigala, suvonjavih i bez krovova; i silos za žito čija se gornja polovina naginjala pre​ko ko​ro​vom za​gu​še​nog že​le​znič​kog ko​lo​se​ka. “Šta je to?” upi​ta Pen​der​gast. “Krejter, Kanzas. Ili bi bolje bilo reći, ‘to je bio Krejter, Kanzas. Pre tridesetak godina to je bio normalan gradić. Ali je jednostavno presušio, kao toliko drugih. Uvek se dešava na isti način. Prvo se zatvori škola. Zatim bakalnica. Onda ode prodavnica poljoprivredne opreme. Poslednja stvar koju izgubite je poštanski broj. Ne, to nije sasvim tačno: poslednje što ode je kafana. To se dešava u čitavoj oblasti Kraj. Juče, Krejter. Sutra, De​pju. Pre​ko​su​tra, ko zna? Mo​žda Me​di​sin Krik.” “Sociologija umirućeg gradića mora da je prilično složena”, reče Pen​der​gast. Hoh nije bio siguran na šta je Pendergast ciljao i nije se usudio da od​go​vo​ri. Za manje od sat vremena, liftovi za žito Garden Sitija počeli su da se uzdižu na horizontu poput loptastih oblakodera, dok je sam grad bio ni​zak, pljo​snat i ne​vi​dljiv.balk an d own lo ad. o rg “Ostaviću vas tačno ispred bolnice, gospodine Pendergast”, reče Hoh. “I znate, žao mi je ko god bio u pitanju. Nadam se da nije bila smrt u ne​vre​me.” Dok su stizali pred bolnicu od narandžaste cigle, okruženu morem blistavih automobila, Pendergast odgovori: “Vreme je oluja u kojoj smo svi iz​gu​blje​ni, go​spo​di​ne Hoh.” Hohu je trebalo još pola sata brze vožnje sa spuštenim prozorima da se oslo​bo​di ose​ća​nja jeze. Šerif Hejzen je stajao i posmatrao kolica u mrtvačnici, obučen u hirurški mantil koji mu je bio dva broja prevelik i papirni šeširić zbog kojeg se

osećao kao idiot. Sa desnog stopala visio je natpis, ali nije morao da ga pročita. Gospođa Šila Sveg, dva puta razvedena, bez dece, trideset dve godine, naselje za kamp-kućice Vispering Medouz broj 40A, Bromid, Okla​ho​ma. Je​be​no belo sme​će. Ležala je na čeličnom stolu, rasečena poput krmenadle, sa organima uredno poređanim sa strane. Vrh lobanje joj je bio skinut i njen mozak je ležao u obližnjoj činiji. Zadah raspadanja bio je neizdrživ: ležala je u tom vrelom Polju kukuruza dobrih dvadeset četiri sata pre nego što je doneta ovamo. Medicinski istražitelj, bistri mladić žbunaste kose po imenu Mekhajd, naginjao se iznad nje, veselo je seckajući i komadajući i brbljajući medicinskim žargonom u mikrofon koji mu je visio nad glavom. ’Daj mu još pet godina’ mislio je Hejzen, i nagrizajuća kiselina stvar​no​sti olju​šti​će taj ve​se​li sjaj. Mekhajd je prešao sa njenog torzoa na grlo i počeo je da ga secka kratkim pokretima desne ruke. Neki od zahvata prouzrokovali su krckavi zvuk koji se Hejzenu uopšte nije sviđao. Prekopao je džep u potrazi za cigaretom, setio se znaka koji je zabranjivao pušenje, pa je umesto toga zgrabio obližnju teglu sa mašću od mente, namazao pomalo ispod obe nozdrve i okrenuo svoje misli nečem drugom: Džejn Mensfild u De​voj​ka tu ne može ništa, večeri polke u Diper Elks Lodžu, nedelja sa kartonom piva u dr​žav​nom par​ku Lejk Ha​mil​ton. “Hmm”, reče me​di​cin​ski is​tra​ži​te​lj. “Vidi ti ovo.” Prijatne misli su nestale istom brzinom kojom su se i pojavile. “Šta?” upi​ta Hej​zen. “Kao što sam i sumnjao. Slomljena jezičnjača. Bolje rečeno zdro​blje​na jezičniača. Na vratu je bilo veoma malo modrica, a ovo to po​tvr​đu​je.” “Za​da​vlje​na je?” “Ne baš. Vrat je zgrabljen i slomljen jednim zahvatom. Umrla je od te​ške po​vre​de kič​me​nog stu​ba pre nego što je mo​gla da se ugu​ši. Sec, sec, sec. “Upotrebljena sila bila je ogromna. Pogledajte ovo. Prstenasta hrskavica je potpuno odvojena i od tiroidne hrskavice i od lamine. Nikad nisam video ništa nalik ovome. Dušnik je zdrobljen. Vratni pršljenovi su slo​mlje​ni na, da vi​di​mo, če​ti​ri me​sta. Pet me​sta.”

“Ve​ru​jem vam, dok​to​re”, reče Hej​zen, od​vra​ća​ju​ći po​gled. Dok​tor ga po​gle​da i na​sme​ši se. “Prva au​top​si​ja, a?” Hej​zen je po​čeo da se ner​vi​ra. “Na​rav​no da nije”, sla​gao je. “Teško je navići se, znam. Pogotovo kada počnu malo da se osećaju. Leto nije do​bro vre​me za ovo. Ni​ka​ko.” Dok se doktor vraćao svom poslu, Hejzen je postao svestan nečijeg prisustva iza sebe. Okrenuo se i poskočio: tamo je stajao Pendergast, stvo​riv​ši se ni​ot​ku​da.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad Doktor je iznenađeno podigao pogled. “Gospodine? Izvinite, mi smo…” “U redu je”, reče Hejzen. “On je iz FBI, sarađuje sa mnom na slučaju. Spe​ci​jal​ni agent Pen​der​gast.” “Specijalni agente Pendergaste”, reče medicinski istražitelj, sa novom oštrinom u glasu, “možete li da se identifikujete na magnetofonskoj traci? I obucite mantil i rukavice, ako nemate ništa protiv. Možete ih uze​ti tamo.” “Na​rav​no.” Hejzen se zapitao kako je Pendergast uspeo da stigne, onako bez vozila. Ali nije mu bilo krivo što ga vidi. Šerifu Hejzenu je palo na pamet, ne po prvi put, da bi Pendergast mogao biti od pomoći na ovom slučaju. Pod uslo​vom da ne radi na svo​ju ruku. Pendergast se sledećeg trenutka vratio, pošto je vešto navukao mantil. Doktor je sada radio na žrtvinom licu, guleći ga i pričvršćujući debele gumenaste komade kože. I pre je bilo gadno, kada su nedostajali samo nos, usne i uši. Hejzen je zurio u trake mišića, belinu ligamenata, tan​ke žute pru​ge sala. Bože, stvar​no je bilo od​vrat​no. “Mogu li?” upi​ta Pen​der​gast. Doktor se pomeri i Pendergast se nagnu nad telo, na nepunih pet centimetara od smrdljivog, nateklog, izobličenog lica. Posmatrao je pokidana i krvava mesta na kojima su nekada bili nos i usne. Skalp je bio povučen unazad, ali Hejzen je još uvek mogao da vidi u plavo izbeljenu kosu sa crnim korenovima. Zatim se Pendergast odmače. “Izgleda da su am​pu​ta​ci​je iz​ve​de​ne gru​bim in​stru​men​tom.” Dok​tor je po​di​gao obr​ve. “Gru​bim in​stru​men​tom?” “Predložio bih površni mikroskopski pregled sa sveobuhvatnom serijom fotografija. I delovi skalpa su otkinuti, kao što ste, bez sumnje,

pri​me​ti​li.” “U redu. Do​bro.” Dok​tor je zvu​čao kao da ga je ovaj sa​vet iz​ner​vi​rao. Hejzen se morao nasmešiti. Agent je držao doktoru bukvicu. Ali ako je Pendergast bio u pravu oko ovoga… Suzdržao se da ne upita na kakvu vrstu “grubog instrumenta” je mislio. Oseti kako mu se utroba prevrće i is​tog tre​nut​ka okre​nu svo​je mi​sli ka Džejn Mens​fild. “Ima li tra​go​va na usna​ma, uši​ma i nosu?” upi​ta Pen​der​gast. “Po​li​ci​ja nije uspe​la da ih nađe”, reče is​tra​ži​te​lj. Hejzen je osetio nalet ozlojeđenosti zbog ove nagoveštene kritike. Medicinski istražitelj ga je podbadao čitavo popodne, stavljajući jednu sarkastičnu primedbu za drugom u vezi sa nedostacima u Hejzenovom izveštaju i, samim tim, njegovim policijskim sposobnostima. Istina je bila da je državna policija već kraljevski zasrala stvar do trenutka kada je on stu​pio na sce​nu. Doktor je nastavio da secka zemaljske ostatke Šile Sveg. Pendergast je počeo da kruži oko stola, zagledajući jedan organ za drugim, ruku stavljenih iza leđa, kao da proučava skulpture u muzeju. Stigao je do nat​pi​sa na pal​cu. “Vi​dim da ste iden​ti​fi​ko​va​li žr​tvu.” “Aha”, reče Hejzen uz kašalj. “Nekakva sirotica iz prosjačkog kraja Oklahome. Otkrili smo njen automobil, jedan od onih korejskih sagorevača riže, skrivenog u kukuruzu sedam kilometara od druge obale Me​di​sin Kri​ka.” “Ima​te li ika​kvu pred​sta​vu šta je tra​ži​la tamo?” “U pr​tlja​žni​ku smo pro​na​šli go​mi​lu lo​pa​ta i pi​ju​ka. Lo​vac na re​li​kvi​je oni se uvek šunjaju oko humki, tragajući za starim indijanskim ar​te​fak​ti​ma.” “Zna​či da je to uo​bi​ča​je​na po​ja​va?” “Ovde ne toliko, ali neki ljudi tako zarađuju za život, vozeći se od države do države i kopajući na drevnim mestima u potrazi za stvarima koje mogu prodati na buvljaku. Svaka humka, bojište i groblje od Dodž Si​ti​ja do Ka​li​for​ni​je meta su za njih. Ni​čeg ih nije sram.” “Ima li do​si​je?” “Sitna sranja. Prevare sa kreditnim karticama, prodaja falsifikata na in​ter​ne​tu, sit​ne muć​ke sa osi​gu​ra​njem.” “Oba​vi​li ste od​li​čan po​sao, še​ri​fe.”

Hej​zen od​seč​no klim​nu gla​vom. “Pa”, reče doktor, “skoro smo gotovi ovde. Ima li neko od vas nekakvo pi​ta​nje ili po​se​ban za​htev?” “Da”, reče Pen​der​gast. “Pti​ce i stre​le.” “U fri​ži​de​ru su. Že​li​te da ih vi​di​te?” “Ako do​pu​sti​te.” Doktor je nestao i vratio se trenutak kasnije gurajući druga kolica, na kojima su vrane bile uredno poređane u nizu, svaka sa svojim natpisom na nozi. Ili natpisom na kandži, možda, pomisli Hejzen. Pored njih je sta​ja​la hrpa stre​la na koje su pti​ce bile na​bo​de​ne. Pen​der​gast se nagnu iz​nad njih, is​pru​ži ruku i za​u​sta​vi se. “Mogu li?” “Samo iz​vo​li​te.” Po​di​gao je stre​lu ru​kom u ru​ka​vi​ci od la​tek​sa, okre​ću​ći je po​la​ko. “Takve replike možete kupiti na skoro svakoj benzinskoj stanici odav​de do Den​ve​ra”, reče Mek​hajd. Pendergast je nastavio da je okreće na svetlu. “Ovo nije replika, doktore. Ovo je originalna trščana strela Južnih Čejena, sa velikim perom gologlavog orla i vrhom od kremena iz rudnika Alibates. Iz pe​ri​o​da iz​me​đu 1850. i 1870.”, reče. Hejzen je buljio u Pendergasta dok je ovaj spuštao strelu na mesto. “Sve ove?” upi​ta. “Sve. Očigledno je u pitanju komplet. Zbirka originalnih strela poput ove, u ovako izvanrednom stanju, dostigla bi cenu od bar deset hiljada do​la​ra kod Sot​bi​ja.” U tišini koja je nastupila, Pendergast podiže pticu i pažljivo je okrenu, opi​pa​va​ju​ći je. “Čini se da je pot​pu​no zdro​blje​na.” “Ma, je li tako?” Dok​to​rov glas je po​pri​mio notu opre​za i ner​vo​ze. “Da. Svaka koščica je slomljena. Pretvorena je u kašu.” Podigao je po​gled. “Vi pla​ni​ra​te da oba​vi​te au​top​si​ju ovih pti​ca, zar ne, dok​to​re?” Dok​tor šmrk​nu. “Či​ta​va dva tu​ce​ta? Pre​gle​da​će​mo jed​nu ili dve.” “Sr​dač​no bih pre​po​ru​čio da ih pre​gle​da​te sve.” Doktor ustuknu od kolica. “Agente Pendergast, nije mi jasno kakva bi bila korist od toga, osim trošenja mog vremena i novca poreskih ob​ve​zni​ka. Kao što sam re​kao, pre​gle​da​će​mo jed​nu ili dve.” Pendergast je spustio pticu nazad na kolica i podigao je drugu, opipao je, a zatim još jednu, pre nego što je konačno izabrao jednu od njih. Tada

je, pre nego što je doktor stigao da prigovori, podigao skalpel sa hi​rur​škog po​slu​žav​ni​ka i na​pra​vio dug, du​bok za​sek duž sto​ma​ka pti​ce. Doktoru se vratila moć govora. “Samo malo! Vi niste ovlašćeni…” Hejzen je posmatrao kako Pendergast otvara vranin stomak. Agent je na tre​nu​tak za​stao, sa po​dig​nu​tim skal​pe​lom. “Spu​sti​te tu pti​cu ovog tre​nut​ka”, reče dok​tor be​sno. Pendergast je jednim žustrim potezom otvorio stomak ptice. Tamo se među natrulim zrnima kukuruza nazirala izobličena ružičasta stvar za koju Hejzen iznenada shvati da predstavlja ljudski nos. Stomak mu se po​no​vo pre​vr​nu. Pendergast spusti vranu nazad na kolica. “Ostaviću potragu za usnama i ušima u vašim sposobnim rukama, doktore”, rekao je, skidajući rukavice, masku i mantil. “Molim vas da mi preko šerifa Hej​ze​na po​ša​lje​te pri​me​rak va​šeg ko​nač​nog iz​ve​šta​ja.” Za​tim je iza​šao iz pro​sto​ri​je, ne osvr​ću​ći se.

OSAM

L

udvig Smit je sedeo za pultom Mejsinog restorana i mešao šoljicu kafe sa jedva načetom porcijom hladne vekne od mesa ispred sebe. Bilo je šest sati i kasnio je sa pričom, a nije imao ništa. Pomislio je kako je priča možda bila prevelika. Možda joj nije dorastao. Možda je tokom svih ovih godina pisanja o poljoprivrednim sajmovima i povremenim automobilskim nesrećama izgubio oštrinu. Možda je nikad nije ni imao. Me​ško​ljio se i me​ško​ljio. Kroz stakleni izlog restorana mogao je da vidi zatvorena vrata šerifove kancelarije na drugoj strani ulice. Bože, kako ga je nervirao taj svadljivi, glupavi šerif. Smit nije bio u stanju da iz njega izvuče bilo kakvu informaciju. A ni u državnoj policiji mu nisu rekli ništa. Nije čak mogao ni da dobije medicinskog istražitelja na telefon. Kako su, do đavola, to uspevali u Nju​jork tajm​su? Bez sumnje tako što su bili veliki i uti​caj​ni, pa je bo​lje go​vo​ri​ti sa nji​ma. Ponovo se zagledao u svoju kafu. Problem je bio u tome što se niko nije plašio Kraj Kaunti Kurira. Uglavnom je predstavljao lokalnu sprdnju. Kako bi ga mogli poštovati kao novinara kada bi jednog dana došao da prodaje oglasni prostor, a sledećeg bi se pojavio za volanom kamiona za dostavu, zato što je njegov vozač, Pol Kečam, morao da vodi svo​ju ženu u Dodž Siti na he​mo​te​ra​pi​ju? Ovde je bila najveća priča u njegovoj karijeri, a on nije imao ništa za sutrašnje novine. Baš ništa. Naravno, uvek je mogao da reciklira ono što je napisao juče, da obradi novi ugao, da nagovesti postojanje novih tragova, da se osvrne na izjave “bez komentara” i napravi podnošljiv broj. Ali surovost i neobičnost zločina je uzburkala usnuli Medisin Krik i ljudi su želeli da saznaju više. A i jedan delić njega želeo je da se pokaže i uradi ovo kako treba. Delić njega je želeo - sada, kada je konačno imao pri​li​ku - da bude pra​vi no​vi​nar. Nasmeši se samom sebi i odmahnu glavom. Evo ga ovde, sa ženom koja je preminula, ćerkom koja je davno otišla na zapadnu obalu u potrazi za boljim životom, novinama koje nisu zarađivale ništa, a on se

približava šezdeset petoj. Pravi novinar. Bilo je malčice kasno za to. Šta ga je spo​pa​lo? Smit primeti kako tihi žamor konverzacije u restoranu naglo posustaje. Krajičkom oka opazi crnu priliku koja je stajala ispred vrata. Bio je to agent FBI, koji je proučavao jelovnik nalepljen na staklo. Agent pri​đe vra​ti​ma i otvo​ri ih. Ma​le​no zvon​ce se ogla​si​lo. Ludvig Smit se polako okrenu na stolici. Možda nije bilo sve izgubljeno. Možda je mogao da izvuče nešto iz agenta. Izgledalo je malo verovatno, ali je vredelo pokušati. Čak i najmanja mrvica će biti od po​mo​ći. Smit je umeo da na​pra​vi čuda od mr​vi​ce. Čovek iz FBI - kako se ono zvao? - skliznuo je u jedan od separea i Mejsi se odgegala da uzme narudžbinu. Nije bilo teško čuti Mejsi - njen gromki glas je odjekivao u svakom kutku restorana - ali je morao da se na​preg​ne da bi čuo agen​to​ve tihe od​go​vo​re. “Da​na​šnji spe​ci​ja​li​tet kuće je”, gr​me​la je Mej​si, “vek​na od mesa.” “Na​rav​no”, reče čo​vek iz FBI. “Vek​na od mesa.” “Aha. Vekna od mesa i beli sos, pire krompir sa belim lukom domaći, ne iz kutije - i grašak kao prilog. U grašku ima gvožđa, a vama bi prijalo malo gvožđa.” Smit je morao da suzbije osmeh. Mejsi se već dočepala jadnog stranca. Ako se ne ugoji pet kilograma pre povratka kući, to neće biti zbog ne​do​stat​ka pri​di​ko​va​nja. “Vidim da imate pasulj sa svinjetinom”, reče čovek. “Koju vrstu ma​hu​na ko​ri​sti​te?” “Mahune? U na​šem pasulju sa svinjetinom nema mahuna! Samo sveži sastojci. Počnem sa najboljim crvenim pasuljem, ubacim malo svinjske slanine, melase, začina, onda to kuvam preko noći, na vatri tihoj poput šapata. Pasulj se prosto topi u ustima. Jedno od naših naj​po​pu​lar​ni​jih jela. Pa​su​lj sa svi​nje​ti​nom, onda?” Ovo je počinjalo da biva zabavno. Smit se nagnuo napred da bi bolje vi​deo šta se de​ša​va. “Slanina, bože moj, da, baš lepo…” ponovi agent neodređeno. “A pe​če​na pi​le​ti​na?” “Dvaput uvaljana u Mejsin specijalni kukuruzni poh, reš ispržena i po​to​plje​na u beli sos. Ide od​lič​no uz naše spe​ci​jal​ne pr​že​ne krom​pi​ri​će.” Čovek je podigao pogled sa jelovnika do Mejsi i ponovo ga spustio na jelovnik sa neobično praznim izrazom lica. Zatim je progovorio. “Mora da

u ovom kra​ju ima​te pr​vo​kla​snu go​ve​di​nu.” “Naravno da imamo. Mogu da vam pripremim šniclu na bezbroj načina. Prženu, prženu sa piletinom, sa roštilja, dinstanu ili pečenu. Sa prženim krompirićima i zelenom salatom. Slabo, srednje i reš pečenu. Re​ci​te mi šta že​li​te i ako ne mogu da vam na​pra​vim, onda ni ne po​sto​ji.” “Imate li možda rozbratne?” raspitivao se. Imao je mek, skoro sklizak glas, ko​jeg je, pri​me​ti Smit, pa​žlji​vo slu​ša​lo pola re​sto​ra​na. “Možete se kladiti. Sjajne rozbratne, file, njujoršku šniclu, samo re​ci​te, ima​mo sve.” Nastupila je duga pauza. “Kažete da ste spremni da pripremite šniclu na bilo koji na​čin?” “Tako je. Brinemo o svojim mušterijama.” Mejsi je bacila pogled pre​ma Smi​tu. Brzo se na​sme​šio. “Reci, Smi​ti.” “Tako je, Mej​si”, od​go​vo​rio je. “Ova vek​na od mesa je bo​gov​ska.” “Onda bo​lje pri​o​ni na po​sao i do​vr​ši je!” Smit klim​nu gla​vom, još uvek se sme​ška​ju​ći. Mejsi se ponovo okrenula prema čoveku iz FBI. “Recite mi kako je že​li​te i biću sreć​na da vas uslu​žim.” “Pitao sam se da li biste bili toliko ljubazni da mi donesete jednu lepo od​se​če​nu ro​zbrat​nu od oko dve​sta gra​ma da je po​gle​dam.” Mejsi nije ni trepnula na ovaj zahtev. Ako je čovek želeo da vidi šniclu pre nego što mu je ispeče, onda će je i videti. Smit je posmatrao kako odlazi pozadi i vraća se sa lepim fileom. Znao je da najbolje čuva za Tada Fren​kli​na, koji joj je pri​ra​stao srcu. Nagnula je tanjir prema čovekovom licu. “Eto vam. I nećete joj naći rav​na sve do Den​ve​ra, to vam mogu ga​ran​to​va​ti.” Čovek je pogledao šniclu, zatim je podigao nož i viljušku i odsekao masnoću duž jedne stranice. Zatim joj je vratio tanjir. “Bio bih vam zahvalan ako biste je propustili kroz mašinu za meso, podešenu na sred​nju krup​no​ću.” Smit se ukočio. Da propusti file minjon kroz mašinu za meso? Kako će Mej​si re​a​go​va​ti na to? Prak​tič​no je za​dr​ža​vao dah. Mejsi je zurila u agenta FBI. Restoran se potpuno utišao. “A kako že​li​te da vam is​pe​čem vaš, hmm, ham​bur​ger?” “Si​rov.” “Mi​sli​te bla​go pe​čen?”

“Mislim sirov, ako nemate ništa protiv. Molim vas, poslužite mi ga sa jednim svežim jajetom, u ljusci, kao i malo sitno seckanog belog luka i peršuna.” Mejsi je upadljivo progutala knedlu. “Obična zemička ili sa su​sa​mom?” “Bez ze​mič​ke, hva​la.” Mejsi je klimnula glavom, okrenula se i zatim je - osvrnuvši se samo jednom - uzela tanjir i nestala u kuhinji. Smit ju je posmatrao kako odlazi, sačekao je trenutak, pa je stupio u akciju. Duboko udahnuvši, pokupio je svoju kafu i prišao, zaustavivši se ispred agenta FBI. Čovek je podigao glavu i osmotrio Smita dugim, hladnokrvnim pogledom izuzetno ble​dih oči​ju. Smit je is​pru​žio ruku. “Lu​dvig Smit. Ured​nik Kraj Ka​un​ti Ku​ri​ra.” “Go​spo​di​ne Smit”, reče čo​vek, pri​hva​ta​ju​ći po​nu​đe​nu ruku. “Moje ime je Pendergast. Izvolite sedite. Bili ste na konferenciji za štampu rano ju​tros. Mo​ram reći da ste po​sta​vi​li ne​ko​li​ko pri​lič​no pro​nic​lji​vih pi​ta​nja.” Smit se zarumeneo na neočekivanu pohvalu i ugurao je svoje škri​pu​ta​vo i ne baš tako mla​do telo u dru​gi kraj se​pa​rea. Mejsi se ponovo pojavila na vratima kuhinje. U jednoj ruci je držala tanjir sa sveže samlevenom rozbratnom, a u drugoj tanjir sa ostalim sastojcima i jajetom na stalku za jaja. Spustila je oba tanjira ispred Pen​der​ga​sta. “Još nešto?” upitala je. Izgledala je potreseno - a ko i ne bi, pomisli Smit, da je pro​te​rao pri​stoj​nu ro​zbrat​nu po​put ove kroz ma​ši​nu za meso? “To bi bilo sve, hva​la.” “Kako vi kažete.” Mejsi je pokušala da se osmehne, ali Smit je mogao da vidi da je pot​pu​no po​ra​že​na. Ovo je bilo ne​što pot​pu​no novo za nju. Smit je - kao i čitav restoran - posmatrao kako Pendergast posipa beli luk po sirovom mesu, dodaje so i biber, razbija jaje odgore i pažljivo presavija sve sastojke. Zatim je uobličio gomilu viljuškom, posuo odgore per​šu​nom, i za​va​lio se da po​sma​tra svo​je delo. Smit je iznenada shvatio. “Tartar biftek?” upita, pokazujući glavom pre​ma ta​nji​ru. “Da, upra​vo tako.” “Vi​deo sam kako se pra​vi na ku​var​skom ka​na​lu. Ka​kav je?” Pendergast je nežno podigao zalogaj do usta i sažvakao ga po​lu​za​tvo​re​nih oči​ju. “Ne​do​sta​je samo ’Le​o​vil Po​i​fer’ iz ’97.”

“Stvarno biste trebali da probate veknu od mesa”, odgovorio je Smit, spuštajući glas. “Mejsi ima svoje vrline i mane: vekna od mesa je jedna od nje​nih vr​li​na. U stva​ri je da pr​ste po​li​žeš.” “Raz​mi​sli​ću o tome.” “Odakle ste, gospodine Pendergast? Ne mogu da prepoznam ak​ce​nat.” “Iz Nju Or​le​an​sa.” “Ka​kva slu​čaj​nost! Bio sam jed​nom tamo na kar​ne​va​lu.” “Baš lepo. Ja lič​no ni​ka​da ni​sam pri​su​stvo​vao.” Smit je oklevao sa osmehom zaleđenim na usnama, pitajući se kako da usmeri razgovor prema mnogo važnijoj temi. Tihi žamor razgovora oko nje​ga se po​no​vo na​sta​vio. “Ovo ubistvo nas je stvarno potreslo”, rekao je još tišim glasom. “Ništa nalik ovome nikada se nije desilo u uspavanom malom Medisin Kri​ku.” “Slu​čaj ima svo​je ne​u​o​bi​ča​je​ne aspek​te.” Činilo se da Pendergast odbija da se upeca. Smit je popio svoju kafu i po​di​gao šo​lju iz​nad gla​ve. “Mej​si! Još jed​nu!” Mejsi je prišla sa bokalom i još jednom šoljom. “Treba da naučiš da se ponašaš, Smite”, reče, puneći mu šolju i sipajući drugu Pendergastu. “Tako ne bi do​ba​ci​vao svo​joj maj​ci.” Smit se isceri. “Mejsi me uči lepom ponašanju poslednjih dvadesetak go​di​na.” “Uza​lu​dan trud”, reče Mej​si, odla​ze​ći. Ćaskanje je omanulo. Smit je rešio da proba direktan pristup. Izvadio je beležnicu iz džepa i spustio je na sto. “Imate li vremena za nekoliko pi​ta​nja?” Pendergast zaustavi viljušku sa sirovim mesom na pola puta do svojih usta. “Šerifu Hejzenu se ne bi svidelo što razgovaram sa no​vi​na​ri​ma.” Smit spusti glas. “Po​treb​no mi je nešto za sutrašnji broj. Građani su za​bri​nu​ti. Boje se. Ima​ju pra​vo da zna​ju. Mo​lim vas.” Ućutao je, i sam iznenađen dubinom osećanja u svojoj izjavi. Oči agenta FBI su ga posmatrale pogledom koji kao da je trajao minutima. Pendergast je konačno spustio viljušku i progovorio glasom još tišim od Smi​to​vog.

“Po mom mi​šlje​nju, ubi​ca je odav​de.” “Kako to mi​sli​te, odav​de? Iz ju​go​za​pad​nog Kan​za​sa?” “Ne. Iz Me​di​sin Kri​ka.” Smit oseti kako mu boja nestaje sa lica. Nemoguće. Poznavao je sva​kog u gra​du. Agent FBI je gad​no po​gre​šio. “Za​što to mi​sli​te?” upi​ta sla​ba​šnim gla​som. Pendergast je završio obrok i zavalio se. Odgurnuo je šolju sa kafom i podigao jelovnik. “Kakav je sladoled?” upitao je, sa tihim, ali jasnim pri​zvu​kom nade u gla​su. Smit mu tiho od​go​vo​ri. “Nil​to​na ek​stra kre​ma​sti.” Pen​der​gast se stre​sao. “Pita od bre​skve?” “Iz kon​zer​ve.” “Ko​lač od me​la​se?” “Ne pi​taj​te.” Pen​der​gast spu​sti je​lov​nik. Smit se nagnu bliže. “Deserti nisu Mejsina jača strana. Ona je struč​njak za meso i krom​pir.” “Shvatam.” Pendergast ga je još jednom odmerio svojim bledim očima. Zatim je progovorio. “Medisin Krik je izolovan poput ostrva na Pa​ci​fi​ku. Niko ne može da dođe ili ode pu​tem a da ne bude pri​me​ćen, a do Dipera, najbližeg gradića sa motelom, ima trideset kilometara peške kroz kukuruz.” Zastao je, bledo se nasmešio i bacio pogled prema notesu. “Vi​dim da ne hva​ta​te be​le​ške.” Smit se nervozno nasmejao. “Dajte mi nešto što mogu da objavim. Postoji samo jedna stvar oko koje su ljudi u ovom gradu sigurni: ubica i žrtva su oboje ’izdaleka’. Kod nas ima problematičnih, ali verujte mi da nema ubi​ca.” Pendergast ga je radoznalo posmatrao. “Šta tačno podrazumevate pod ’pro​ble​ma​tič​nim’ u Me​di​sin Kri​ku?” Smit je shvatio da će morati da da nešto zauzvrat ako želi informacije. Mada nije bilo mnogo toga da se kaže. “Nasilje u porodici, ponekad. Subotom uveče može doći do nereda izazvanih pijanstvom, ili do trkanja na Kraj Roudu. Prošle godine se desila provala u Gro-Bejn fabriku, takve stva​ri.” Za​stao je. Pen​der​gast kao da je če​kao još ne​što. “Klinci koji duvaju lepak, povremeno predoziranje. A i neželjena trud​no​ća je od​u​vek pred​sta​vlja​la pro​blem.”

Pen​der​gast po​di​že obr​vu. “Uglavnom se to reši tako što se deca uzmu. U starim danima bi devojka bila poslata od kuće da se porodi, a dete bi se dalo na usvajanje. Znate kako je to u ovako malim gradićima, mladi nemaju šta da rade osim…” Smit se nasmešio, setivši se dana kada su on i njegova žena bili srednjoškolci, subote uveče u kolima, parkiranim kraj reke, zamagljenih prozora… Izgledalo je tako daleko, deo sveta koji je potpuno iščezao. Odagnao je sećanja. “Pa”, rekao je, “to bi bili svi problemi sa kojima se sre​će​mo ovde. Do sada.” Agent FBI se nasmešio i nagnuo bliže, govoreći tako tiho da ga je Smit jedva čuo. “Žrtva je identifikovana kao Šila Sveg iz Oklahome. Sitni kriminalac i prevarant. Pronašli su njen automobil skriven u kukuruzu, sedam kilometara niz drum. Izgleda da je kopala po indijanskim humkama u okolini.” Smit je pogledao Pendergasta. “Hvala vam”, reče. E, ovo je bilo već mnogo bolje. Ovo je bilo više od mrvice. Ovo je bio prak​tič​no či​tav ko​lač. Ose​tio je na​let za​hval​no​sti. “I još jedna stvar. Pored tela su našli veći broj skoro savršeno oču​va​nih stre​la Ju​žnih Če​je​na.” Smitu se učini da ga Pendergast pažljivo posmatra. “To je neobično”, od​go​vo​ri. “Tako je.” Prekinula ih je iznenadna gužva napolju, izazvana glasom koji je oštro protestovao. Smit baci pogled na drugu stranu ulice i ugleda šerifa Hejzena, koji je trotoarom vodio mladu devojku prema svojoj kancelariji. Devojka se energično opirala, ukopavajući pete, pokušavajući da se izvuče iz lisica i sekući vazduh noktima ofarbanim u crno. Odmah mu je bilo jasno ko je u pitanju: bila je prepoznatljiva u crnoj kožnoj minisuknji, blede kože, sa ogrlicom sa bodljama, ljubičastom kosom i pirsingom koji se sijao. Uspeo je da razabere deo njene vriske kroz debelo staklo Mejsinog restorana - “udavio se u išlerima, smrdljivi gutaču cigareta” - pre nego što ju je šerif ugurao kroz vrata kancelarije i za​lu​pio ih za so​bom. Smit od​mah​nu gla​vom u ra​do​zna​loj ne​ve​ri​ci. “Ko je to?” upi​ta Pen​der​gast. “Kori Svonson, naš dežurni delikvent. Verujem da je ono što klinci zovu ’darkerom’ ili tako nekako. Šerif Hejzen i ona se baš ne mirišu.

Su​de​ći po li​si​ca​ma, ko​nač​no je na​šao ra​zlog da je uhap​si.” Pendergast spusti krupnu novčanicu na sto i ustade, pozdravljajući Mejsi klimanjem glave. “Verujem da ćemo se ponovo sresti, gospodine Smit.” “Na​rav​no. I hva​la na po​da​ci​ma.” Vrata su se zatvorila uz zvonjavu. Smit je posmatrao mračnu figuru specijalnog agenta Pendergasta kako prolazi kraj izloga i nastavlja niz uli​cu, da bi se sto​pi​la sa spu​šta​ju​ćom ta​mom. Smit je polako pijuckao kafu, razmišljajući o onome što je Pendergast rekao. Dok je to radio, naslovna strana koju je sastavljao u glavi se promenila; rastavio je slog i ponovo napisao uvodni pasus. Bila je to prava bomba, pogotovo ono o strelama. Kao da samo ubistvo nije bilo dovoljno strašno, te strele će pogoditi posebno neugodnu žicu kod svakoga ko je bio upoznat sa istorijom Medisin Krika. Ustao je od stola čim je sastavio pasus. Imao je više od šezdeset godina i probleme sa zglobovima, naročito na vlažnom vremenu. Ali, iako nije bio mlad kao nekad, još uvek je mogao da ostane budan do pola noći, napiše pronicljiv članak sa dve čaše viskija pod pojasom, sastavi besprekoran broj i objavi ga na vre​me. A ve​če​ras je imao da na​pi​še đa​vol​ski do​bru pri​ču.

DEVET

V

inifred Kraus se motala po starinskoj kuhinji, praveći tost, spremajući bokal sa sokom od pomorandže i kuvajući svom gostu jaje i zeleni čaj. Njena marljivost je predstavljala pokušaj da iz glave izbaci stravične vesti koje je tog jutra pročitala u Kraj Kaunti Ku​ri​ru. Ko je mogao da uradi nešto tako užasno? I strele koje su pronašli kraj tela sigurno nisu mogle značiti da… Odagnala je ove misli iz glave uz slabašan drhtaj. Bilo joj je drago što ima agenta Pendergasta pod kro​vom, upr​kos čud​nom ra​spo​re​du po ko​jem je ži​veo. Čovek je bio prilično izbirljiv po pitanju hrane i čaja i Vinifred se potrudila da sve bude savršeno. Čak je izvadila i stari čipkani stolnjak svoje majke i prostrla ga, sveže ispeglanog, na trpezarijski sto, zajedno sa malom vazom sveže ubranih nevena, ne bi li sve delovalo što veselije. To je bilo de​li​mič​no zato da bi umi​ri​la sop​stve​nu ner​vo​zu. Dok je radila po kuhinji, Vinifred je osetila kako njena užasnutost zbog ubistva postepeno ustupa mesto nestrpljenju. Pendergast ju je zamolio da ga povede u jutarnji obilazak pećina. Pa, nije je baš zamolio, ali je delovao prilično zainteresovan kada mu je to prethodno veče predložila. Poslednji posetioci pećina bila su dva fina mlada Jehovina svedoka pre dva meseca, a zatim su bili toliko ljubazni da provedu osta​tak dana ća​ska​ju​ći s njom. Tačno u osam sati začula je tihe korake na stepenicama i gospodin Pen​der​gast je do​je​zdio do nje, obu​čen u svo​je uo​bi​ča​je​no crno ode​lo. “Do​bro ju​tro, go​spo​đi​ce Kra​us”, re​kao je. Dok ga je Vinifred pratila u trpezariju i postavljala mu doručak, osetila je kako je ostala bez daha. Još kao devojčica je volela porodični posao: različiti ljudi iz svih krajeva zemlje, parkiralište prepuno velikih automobila, začuđena i zadivljena mrmljanja tokom obilaska. Pomaganje oko pećine i vođenje tura bio je način na koji je pokušavala da se umili svome ocu. No, iako su se stvari iz korena promenile kada je izgrađen autoput na severu, taj osećaj uzbuđenja pred obilazak nikada nije ne​stao - čak i kada je u pi​ta​nju bila “gru​pa” od jed​nog čo​ve​ka. Kada su završili doručak, ostavila je Pendergasta sa jutarnjim

primerkom Kraj Kaunti Kurira i skoknula do pećina. Posećivala je pećine barem jednom dnevno čak i kada nije bilo posetilaca, samo da počisti prašinu i zameni sijalice. Sada je na brzinu bacila pogled i uverila se da je sve bilo u odličnom stanju. Zatim je stala za pult prodavnice suvenira i čekala. Pendergast se pojavio nekoliko minuta pre deset sati. Naplatila mu je ulaznicu - dva dolara - i povela ga niz betonsku stazu do pukotine u zemlji i gvozdenih vrata sa katancem. Počinjao je još jedan vreli dan i sveži vazduh koji je izbijao iz pećine prijatno je mamio. Otključala je vrata i skinula katanac, a zatim se okrenula i započela uvodni govor, koji se nije menjao još otkada joj ga je njen otac pre pola veka usa​dio u gla​vu ši​bom i le​nji​rom. “Krausove pećine”, počela je, “otkrio je moj deda, Hiram Kraus, koji se doselio u Kanzas sa severa države Njujork 1888. godine u potrazi za novim životom. On je bio jedan od prvih stanovnika oblasti Kraj i pri​svo​jio je sto še​zde​set hek​ta​ra ze​mlje duž Me​di​sin Kri​ka.” Zastala je i zadovoljno porumenela zbog pažljive usredsređenosti nje​nog slu​ša​o​ca. “Petog juna 1901, dok je tragao za izgubljenom junicom, naišao je na otvor pećine, skoro potpuno skriven žbunjem i šibljem. Vratio se sa fenjerom i sekirom, prosekao put niz strminu do pećine i počeo da is​tra​žu​je.” “Da li je pro​na​šao ju​ni​cu?” upi​ta Pen​der​gast. Pi​ta​nje je po​me​lo Vi​ni​fred. Niko ni​ka​da nije pi​tao za ju​ni​cu. “Oh, da, jeste. Junica je ušla u pećinu i upala u Provaliju Bez Dna. Na ne​sre​ću, bila je mr​tva.” “Hva​la vam.” “Da vidimo.” Vinifred je stajala na ulazu u pećinu, pokušavajući da se seti gde je stala. “Oh, da. Baš u to vreme, automobil se pojavio na američkoj sceni. Kroz okrug je počeo da se odvija saobraćaj, uglavnom sastavljen od porodica na putu za Kaliforniju. Hiramu Krausu bilo je potrebno godinu dana da izgradi drvene staze - iste staze po kojima i danas hodamo - a zatim je otvorio pećinu za javnost. Ulaz je u to doba koštao pet centi.” Zastala je zbog uobičajenog smeha i pomalo se zbunila kada ga nije bilo. “Bio je to pun pogodak. Ubrzo je izgrađena i prodavnica suvenira u kojoj posetioci mogu da kupe kamenje, minerale i fosile, kao i rukotvorine i goblene od kojih prihod ide crkvi, a sve to sa deset posto

popusta za one koji su bili u obilasku pećine. A sada izvolite proći ovuda, ući ćemo u pe​ći​nu.” Otvorila je gvozdena vrata i pokazala Pendergastu da je prati..Sišli su širokim, izlizanim stepenicama, izgrađenim na nizbrdici koja je vodila u utrobu zemlje. Sa obe strane su se uzdizali zidovi od krečnjaka koji su formirali tunel. Na kamenoj tavanici visile su gole sijalice. Nakon spusta od se​dam​de​se​tak me​ta​ra, ste​pe​ni​ce su ih do​ve​le do dr​ve​ne plat​for​me koja je oštro skre​ta​la na ula​sku u pe​ći​nu. Ovde, duboko pod zemljom, vazduh je mirisao na vlagu i mokar kamen. Bio je to miris koji je Vinifred volela. Nije bilo neprijatne arome buđi ili izmeta: u Krausovim pećinama nije bilo slepih miševa. Drvena staza pred njima vijugala je kroz šumu stalagmita. Još sijalica, postavljenih među stalagmitima, bacalo je groteskne senke po zidovima pećine. Tavanica pećine uzdizala se u tamu. Produžila je do središta pe​ći​ne, da bi za​sta​la i okre​nu​la se ra​ši​re​nih ruku, baš kako ju je otac učio. “Sada se nalazimo u Kristalnoj katedrali, prvoj od tri velike pećine u ovom sistemu pećina. Ovi stalagmiti su visoki oko sedam metara u proseku. Tavanica je skoro trideset metara iznad naših glava, a pećina ima če​tr​de​set me​ta​ra od jed​nog kra​ja do dru​gog.” “Ve​li​čan​stve​no”, reče Pen​der​gast. Vinifred se razvedrila i nastavila da priča o geologiji krečnjačkih naslaga jugozapadnog Kanzasa i načinu na koji se pećina formirala usled laganog protoka vode tokom nekoliko miliona godina. Završila je recitovanjem imena koje je deda Hiram dao raznim stalagmitima: “Sedam patuljaka”, “Beli jednorog”, “Deda Mrazova brada”, ’Tgla i ko​nac”. Za​tim je uću​ta​la, oče​ku​ju​ći pi​ta​nja. “Da li su svi u gra​du bili ovde?” upi​ta Pen​der​gast. Pitanje je ponovo zateklo Vinifred nespremnu. “Ovaj, da, mislim da jesu. Naravno, ne naplaćujemo ovdašnjima. Ne bi bilo u redu da za​ra​đu​je​mo od svo​jih kom​ši​ja.” Pošto nije bilo drugih pitanja, okrenula se i povela ga kroz šumu sta​lag​mi​ta u ni​zak, uski pro​laz koji je vo​dio u sle​de​ću pe​ći​nu. “Pazite da ne udarite glavu!” upozorila je Pendergasta, dobacujući mu preko ramena. Ušla je u drugu pećinu, prišla središtu i okrenula se uz le​pr​ša​nje ha​lji​ne. “Sada se nalazimo u Džinovoj biblioteci. Moj deda ju je tako nazvao

zato što, ako pogledate sa vaše desne strane, možete da vidite kako su se naslage travertina nataložile tokom miliona godina da bi formirale nešto što liči na naslagane knjige. A sa ove strane, vertikalni stubovi krečnjaka duž zi​do​va iz​gle​da​ju kao po​li​ca sa knji​ga​ma. A sada…” Ponovo je krenula dalje. Skoro su stigli do njenog omiljenog dela, Kristalnih zvona. A tada je iznenada shvatila: zaboravila je svoj mali gumeni čekić. Opipala je džep u kojem ga je držala nadohvat ruke, spremna da ga izvadi i iznenadi posetioce. Nije bio tamo. Mora da ga je ostavila u prodavnici suvenira. Takođe je zaboravila i baterijsku lampu, koju je uvek nosila u slučaju da nestane struje. Vinifred je bila pre​stra​vlje​na. Pe​de​set go​di​na vo​đe​nja tura i ni​jed​nom nije za​bo​ra​vi​la svoj mali gu​me​ni če​kić. Pendergast ju je pažljivo posmatrao. “Da li je sve u redu, gospođice Kra​us?” “Zaboravila sam gumeni čekić kojim sviram po Kristalnim zvonima.” Bila je na ivi​ci pla​ča. Pendergast se osvrnuo po šumi stalaktita. “Shvatam. Pretpostavljam da pro​i​zvo​de to​no​ve kada ih uda​ri​te.” Klimnula je glavom. “Možete svirati Betovenovu Odu Radosti na ovim sta​lak​ti​ti​ma. To je naj​lep​ši deo obi​la​ska.” “Zvuči veoma zanimljivo. To znači da ću morati ponovo da dođem.” Vinifred je pokušala da nastavi razgovor, ali se nije mogla setiti ničega. Po​če​la je da je hva​ta pa​ni​ka. “Ovaj grad mora da ima interesantnu istoriju”, reče Pendergast dok je bez​bri​žno raz​gle​dao per​ca gip​sa koja su sve​tlu​ca​la na zidu. Vinifred oseti zahvalnost zbog ovog malog pojasa za spasavanje. “Oh, da, sva​ka​ko da ima.” “Vi mora da zna​te ve​ći​nu toga.” “Verovatno znam skoro sve”, rekla je. Osećala se malo bolje. Sada se mogla nadati još jednom obilasku, a gumeni čekić neće nikada više zaboraviti. Ono stravično ubistvo ju je poprilično uznemirilo. Možda i više nego što je mi​sli​la. Pendergast je počeo da proučava novu hrpicu kristala. “Prošle večeri se pred Mejsinim restoranom desio neobičan incident. Šerif je uhapsio de​voj​ku po ime​nu Kori Svon​son.” “Oh, da. Ona je već godinama problem. Otac ih je napustio, a majka je

koktel konobarica u Kuglaškom zamku.” Nagnula se napred i pro​ša​pu​ta​la. “Mi​slim da pije. I viđa mu​škar​ce.” “Ah!” reče Pen​der​gast. Vinifred se ohrabrila. “Da. Kažu da se Kori drogira. Otići će iz Medisin Krika, kao i mnogi drugi, i srećan joj put. Tako vam je to danas, gospodine Pendergast: odrastu i odu, da se nikada ne vrate. Iako ovde ima nekih koji se motaju okolo a tre​ba​li bi da odu. Poput Čupavog Džima, na primer.” Činilo se da agent FBI pažljivo proučava oblik nastao kapljanjem vode. Bilo je lepo videti nekog tako zainteresovanog. “Šerif je de​lo​vao pre​pun en​tu​zi​ja​zma što hap​si go​spo​đi​cu Svon​son.” “Ne čudi me. Pa ipak, šerif je siledžija. To je moje mišljenje. To ću reći svakome. Jedina osoba prema kojoj se pristojno ponaša je Tad Frenklin, njegov zamenik.” Zastala je, pitajući se da li je otišla predaleko, ali Pen​der​gast ju je gle​dao i kli​mao gla​vom sa ra​zu​me​va​njem. “I onaj njegov sin je takođe siledžija. Misli da mu to što mu je otac šerif daje za pravo da radi štogod poželi. Čujem da maltretira sve u ško​li.” “Shva​tam. A taj Ču​pa​vi Džim ko​jeg ste spo​me​nu​li?” Vinifred je odmahnula glavom. “To je najozloglašeniji čovek kojeg ste ikada videli.” Zakikotala se sa neodobravanjem. “Živi na otpadu na putu za Diper. Tvrdi da je potomak jedinog preživelog u masakru u Medisin Kriku. Bio je u Vijetnamu, znate, i to je ostavilo posledice. Zaludelo mu je mozak. Nigde nećete naći niži primerak ljudske rase, gospodine Pen​der​gast. Bo​go​hu​li. Pije. Ni​ka​da se ne po​ja​vlju​je u cr​kvi.” “Prošlo veče sam video da postavljaju veliki natpis na travnjaku cr​kve.” “To je u čast go​spo​di​na sa Kan​za​škog uni​ver​zi​te​ta.” Pen​der​gast ju je po​gle​dao. “Mo​lim?” “Hoće da ovde zasadi novo polje kukuruza. To je nekakav eksperiment. Suzili su izbor na dva grada, nas i Diper. Odluka će biti objavljena sledećeg ponedeljka. Čovek sa univerziteta trebalo bi da stigne danas i grad mu prostire crveni tepih. Naravno, nisu svi srećni zbog toga.” “A zbog čega?” “Zbog nečeg u vezi sa kukuruzom kojeg žele da testiraju. Izmenjen je na neki na​čin. Iskre​no da vam ka​žem, uop​šte se ne ra​zu​mem u to.”

“Znači tako”, reče Pendergast i ispruži ruku. “Ali ja sam vas svojim pi​ta​nji​ma pre​ki​nuo u pri​či.” Vinifred se prisetila nastavka. Veselo je požurila napred, vodeći Pendergasta do ivice široke, mračne rupe iz koje se podizao još hladniji vazduh. “A ovo je Provalija bez dna. Kada je deda prvi put došao ovamo, bacio je unutra kamen i nije čuo kada je pao.” Napravila je pauzu radi efek​ta. “Kako je znao da je ju​ni​ca dole?” upi​ta Pen​der​gast. Iz​ne​na​da je ob​u​ze pa​ni​ka. Niko joj nije po​sta​vljao ni ovo pi​ta​nje. “Pa, ne znam”, re​kla je. Pen​der​gast se na​sme​ši, od​ma​hu​ju​ći ru​kom. “Na​sta​vi​te.” Stigli su do Jezerceta beskraja, gde se Vinifred razočarala što nije poželeo želju - skupljanje bačenih novčića je nekada donosilo pristojnu zaradu. Staza se od jezerceta vraćala do Kristalne katedrale gde su započeli obilazak. Završila je svoje predavanje, rukovala se sa Pendergastom, da bi se iznenadila i obradovala velikodušnoj napojnici. Zatim ga je polako povela uz stepenice do spoljnog sveta. Vrućina na po​vr​ši​ni ju je uda​ri​la po​put če​ki​ća. Još jed​nom je za​sta​la. “Kao što sam već spomenula, na dan obilaska postoji popust od deset posto za sve koji su bili u obilasku.” Požurila je nazad u prodavnicu su​ve​ni​ra i bilo joj je dra​go kada je vi​de​la da je Pen​der​gast pra​ti. “Vo​leo bih da vi​dim go​ble​ne”, reče. “Naravno.” Uputila ga je prema vitrini, pred kojom je proveo dosta vremena razgledajući radove, pre nego što je izabrao prelepu, krstićima izvezenu jastučnicu. Vinifred je bila posebno srećna, pošto je nju sama na​pra​vi​la. “Moja draga teta Komelija će biti oduševljena”, reče Pendergast dok je plaćao jastučnicu. “Ona je invalid, znate, i može da uživa jedino u malim stva​ri​ma.” Vinifred se nasmešila dok je umotavala poklon. Bilo je tako lepo imati kraj sebe gospodina nalik Pendergastu. I kako je bilo pažljivo od njega što je mislio na svoju staru rođaku. Vinifred je bila sigurna da će se Pen​der​ga​sto​voj tet​ki svi​de​ti ja​stuč​ni​ca.

DESET

K

ori Svonson je sedela na malom ležaju na sklapanje u pustoj ćeliji zatvora Medisin Krika, zureći u grafite koji su prekrivali oljuštene zidove. Bilo ih je poprilično, i uprkos različitom mastilu i rukopisima bili su upečatljivo dosledni temi. Čula je televizor koji je treštao ispred, u šerifovoj kancelariji. Bila je to jedna od onih bolesnih sapunica za domaćice sa praznim životima, sve u kompletu sa drhtavim zvukom orgulja i histeričnim ženskim plačem. I mogla je da čuje kako se šerif bučno mota po kancelariji u svojim klovnovskim cipelama, nemiran poput lasice u kavezu, šuškajući papirima i razgovarajući telefonom. Kako je tako nizak čovek mogao da ima toliko velika stopala? I cigarete, takođe - ovo mesto je zaudaralo. Još četiri sata i njena majka će biti dovoljno trezna da dođe ovamo i pokupi je. I evo je ovde, da bi “naučila lekciju” - reči njene majke - sedi i sluša meškoljenje najglodarskijeg ljudskog bića na svetu. Kakva lekcija. Pa ipak, nije bilo ništa gore nego da sedi kod kuće i sluša zvocanje ili pijano hrkanje svoje majke. A ležaj na sklapanje nije bio ništa manje udoban od rasturenog ma​dra​ca u nje​noj sobi. Čula je lupanje vratima u glavnoj kancelariji, korake, prigušene pozdrave. Kori je prepoznala jedan od glasova. Bio je to Bred Hejzen, šerifov sin i njen poznanik iz razreda, sa svojim praznoglavim pri​ja​te​lji​ma. Re​kli su ne​što o tome kako idu na​zad da gle​da​ju te​le​vi​zi​ju. Žur​no je le​gla na le​žaj i okre​nu​la se li​cem pre​ma zidu. Čula je kako se motaju po unutrašnjoj kancelariji. Jedan od njih je počeo da menja kanale, prsta pritisnutog na dugme koje je izbacivalo jedan škripavi program za drugim: kvizovi, sapunice, crtaći, izmešani gla​snim uda​ri​ma buke. Nakon neuspešne potrage, ponovo su se začuli koraci i prigušeni komentari. Kori je čula kako kroz otvorena vrata ulaze u zadnju prostoriju u kojoj su se nalazile ćelije. Nastala je iznenadna tišina, a onda je Bred progovorio tihim glasom. “Hej, momci, da vidite ko je ovde. Vidi, vidi.” Neko je usna​ma imi​ti​rao zvuk pr​de​ža. Čuo se pri​gu​še​ni smeh.

“Šta to smr​di?” Bio je to po​no​vo Bred. “Jel’ neko uga​zio u ne​što?” Još pri​gu​še​nog sme​ha. “Šta si ura​di​la ovog puta?” Kori je progovorila ne okrećući se. “Tvoj slavni šerif Džon. K. Pacovska Faca ostavio je upaljen auto, sa ključevima i spuštenim prozorima, ispred Kolskog točka dok se on čitavih pola sata tovio išle​ri​ma. Kako sam mo​gla da odo​lim?” “Moj šta?” “Tvoj Riplijev-verovali-ili-ne-veličanstveni-pušim-sto-na-dan-ipre​tva​ram-išle​re-u-gov​na ta​ti​ca.” “O čemu, do đa​vo​la, pri​čaš?” Po​di​gao je glas. “Tvoj otac, ma​gar​če.” Pri​gu​še​ni smeh nje​go​vih pri​ja​te​lja. “Kakav šljam”, reče Bred. “Ja bar imam oca. Što je više nego što mogu da kažem za tebe. A nemaš baš ni neku majku, kad smo već kod toga.” Zacerekao se, a neko - verovatno Čed - ponovo napravi odvratni zvuk usti​ma. “Gradska drolja. Bila je u toj istoj ćeliji prošlog meseca, zar ne, zbog remećenja reda u pijanom stanju. Kakva majka, takva i ćerka. Izgleda da iver nikada ne pada daleko od klade. Ili, u tvom slučaju, govno nikada ne pada da​le​ko od šup​ka.” Čula se još jedna salva prigušenog smeha. Kori je mirno ležala, okre​nu​ta pre​ma zidu. Bred je nastavio da šapuće. “Hej, jesi li čitala današnje novine? Piše da je ubica možda odavde. Možda je obožavalac đavola. Ti se uklapaš u opis, sa tom sjebanom ljubičastom kosom i crnom šminkom. Da li to radiš noću? Iz​la​ziš na​po​lje i ba​ješ?” “Tako je, Brede”, reče Kori, još uvek se ne okrećući. “Kada mesec zađe, kupam se u krvi novorođenog jagnjeta i recitujem Kletvu Devet Kapija, a zatim prizivam Lucifera da učini da ti otpadne kita. Ako je uopšte imaš.” Ovo je izmamilo prigušeni smeh Bredovih prijatelja, ali se Bred nije pri​dru​žio. “Kuč​ko”, promrmljao je Bred. Prišao je korak i progovorio još tiše. “Pogledaj se. Misliš da si tako kul što se oblačiš u crno. E, pa nisi. Ti si gubitnik. I kladim se da ovoga puta ne lažeš. Kladim se da stvar​no izlaziš noću da ubijaš životinje. Ili još bolje, da se jebeš sa njima.” Tiho se zakikotao. “Zato što te nijedan mu​ška​rac nikad ne bi kresnuo, nakazo

jed​na.” “Čim vi​dim ne​kog mu​škar​ca, ja​vi​ću ti”, od​go​vo​ri Kori. Čula je kako se vrata prostorije otvaraju i iznenada je zavladala tišina. Še​rif je pro​go​vo​rio, ti​him i mir​nim gla​som pu​nim pret​nje. “Bre​de? Šta to mi​sliš da ra​diš?” “Oh, zdra​vo tata. Samo smo pri​ča​li sa Kori, to je sve.” “Za​i​sta?” “Da.” “Ne​moj da mi se​reš. Tač​no znam šta ra​di​te.” Na​stu​pi​la je na​preg​nu​ta ti​ši​na. “Ako te još jednom uhvatim da maltretiraš moje zatvorenike, lično ću te za​tvo​ri​ti. Jesi li me čuo?” “Je​sam, tata.” “Sada se gubi odav​de, i ti i tvo​ji pri​ja​te​lji. Ka​sni​te na tre​ning.” Čuo se zvuk užurbanih koraka dok su Bred i njegovi prijatelji na​pu​šta​li pro​sto​ri​ju. “Jesi li u redu, Svon​so​no​va?” upi​ta še​rif na​bu​si​to. Kori je ignorisala pitanje. Uskoro su se vrata zatvorila i ponovo je bila sama, ležala je i osluškivala zvuke televizora i glasove u spoljnoj kancelariji. Pokušavala je da diše normalno, da zaboravi ono što je Bred rekao. Još jedna godina i pokupiće se iz ovog gubitničkog grada, ovog šupka Kanzasa. Još jedna godina. I onda zbogom, usrani Medisin Kriku. Po milioniti put se podsetila da bi već bila daleko odavde da nije usrala stvar u drugom razredu. A sada je to ponovo uradila sebi. Pa, nije imalo svr​he raz​mi​šlja​ti o tome. Vra​ta glav​ne kan​ce​la​ri​je su se po​no​vo ogla​si​la. Neko je ušao unu​tra. Iz kancelarije se čuo razgovor. Da li je to bio Tad, zamenik? Ili njena majka, za promenu trezna? Ali ne - pridošlica je, ma ko to bio, imala tako mek glas da Kori nije mogla da utvrdi da li je u pitanju muškarac ili žena. Šerifov glas je, sa druge strane, dobio na tvrdoći, ali Kori nije mogla da ra​za​be​re reči od tre​šta​nja te​le​vi​zo​ra. Ko​nač​no je čula ko​ra​ke u unu​tra​šnjoj pro​sto​ri​ji. “Svon​so​no​va?” Bio je to šerif. Čula ga je kako silovito uvlači dim cigarete i namirisala je svežu aromu duvana. Čulo se zveckanje ključeva i škljocaj kada je ot​klju​čao nje​nu će​li​ju. Za​rđa​la gvo​zde​na vra​ta za​škri​pa​še. “Gubi se odav​de.”

Nije se pomerila. Hejzenov glas je bio grublji nego obično. Nešto ga je raz​be​sne​lo. “Neko ti je upra​vo pla​tio ka​u​ci​ju.” I dalje se nije pomerala. Tada je progovorio i drugi glas. Bio je tih i mek, sa ne​po​zna​tim ak​cen​tom. “Go​spo​đi​ce Svon​son? Mo​že​te da ide​te.” “Ko ste vi?” upi​ta​la je ne okre​ću​ći se. “Da li vas je mama po​sla​la?” “Ne. Ja sam spe​ci​jal​ni agent Pen​der​gast iz FBI.” Bože. To je bio onaj jezivi čovek koji se šetao po gradu u grobarskom ode​lu. “Nije mi po​treb​na vaša po​moć”, reče. Hejzen se obratio Pendergastu, glasa još uvek ispunjenog besom: “Možda ste trebali da uštedite svoj novac i da se ne mešate u rad lokalne po​li​ci​je.” Ali Kori nije mogla da se odupre radoznalosti. Posle par trenutaka upi​ta: “U čemu je kva​ka?” “Pri​ča​će​mo o tome na​po​lju”, reče Pen​der​gast. “Znači po​sto​ji kvaka. Kladim se da znam šta je u pitanju, ti per​ver​znja​ku.” Šerif Hejzen je prasnuo u smeh, koji se završio pušačkim kašljem. “Šta sam vam re​kao, Pen​der​ga​ste?” Kori je ostala sklupčana na krevetu na sklapanje. Pitala se zašto se ovaj Pendergast ponudio da je izvuče. Bilo je očigledno da se Hejzenu Pendergast nije naročito sviđao. Prisetila se izreke: neprijatelj tvog neprijatelja tvoj je prijatelj. Ustala je i osvrnula se oko sebe. Tu je bio on, grobar, stajao je prekrštenih ruku i pažljivo je posmatrao. Kraj njega je stajao mali buldog Hejzen, sa rukama na kukovima, čela koje je blistalo is​pod sve ređe voj​nič​ke fri​zu​re i sa po​se​ko​ti​na​ma od bri​ja​ča na licu. “Zna​či, mogu da jed​no​stav​no usta​nem i iše​tam odav​de?” upi​ta ona. “Ako to že​li​te”, od​go​vo​rio je Pen​der​gast. Usta​la je, pro​šla kraj agen​ta FBI i še​ri​fa i kre​nu​la pre​ma vra​ti​ma. “Ne zaboravi ključeve od automobila”, povikao je Hejzen za njom. Zastala je na vratima, okrenula se i ispružila ruku. Šerif je stajao i zveckao ključevima. Nije ni pokušao da joj ih da. Prišla je korak bliže i is​tr​gla mu ih iz ruku. “Auto ti je pozadi na parkingu”, rekao je. “Taksu od sedamdeset pet

do​la​ra za šle​po​va​nje mo​žeš pla​ti​ti ka​sni​je.” Kori je otvorila vrata i izašla napolje. Posle raslađenog vazduha u zatvoru imala je utisak da je zakoračila u vrelu supu. Trepćući na bleštavom svetlu, zašla je za ugao i prošla uličicom do malog parkirališta iza šerifove kancelarije. Tamo se nalazio njen “gremlin”, a naslonjen na njega stajao je perverznjak u crnom odelu. Kada je prišla bliže, koraknuo je napred i otvorio joj vrata. Ušla je bez reči i zalupila vrata za sobom. Ubacila je ključ i upalila motor, koji se posle nekoliko pokušaja vratio u život, izbacujući ogroman oblak masnog dima. Čovek u crnom se po​me​rio u stra​nu. Okle​va​la je tre​nu​tak, pa se nagnu​la kroz pro​zor. “Hva​la vam”, re​kla je mr​zo​volj​no. “Bilo mi je za​do​volj​stvo.” Pri​ti​snu​la je gas i mo​tor se uga​sio. Sra​nje. Ponovo ga je upalila, turirajući ga nekoliko puta. Dim je ponovo pokuljao. Čovek iz FBI je još uvek stajao tamo. Šta je, kog đavola, hteo? Morala je da prizna da nije baš ličio na perverznjaka. Radoznalost je ko​nač​no pre​vla​da​la i po​no​vo se nagnu​la kroz pro​zor. “U redu, go​spo​di​ne spe​ci​jal​ni agen​te. U čemu je kva​ka?” “Objasniću vam dok me budete vozili nazad do kuće Vinifred Kraus. Tamo sam od​seo.” Kori Svonson je oklevala, a zatim otvori vrata. “Upadajte.” Gumula je gomilu otpadaka iz Mekdonaldsa sa suvozačkog sedišta na pod. “Nadam se da ne​će​te po​ku​ša​ti ne​što glu​po.” Agent FBI se nasmeši i skliznu unutra spretno poput mačke. “Možete mi ve​ro​va​ti, go​spo​đi​ce Svon​son. Mogu li ja ve​ro​va​ti vama?” Po​gle​da​la ga je. “Ne.” Pustila je kvačilo i izletela sa parkirališta, ostavljajući za sobom koprenu dima i lep par četvrt metra dugačkih otisaka guma na šerifovom asfaltu. Dok je vrdala kroz uličicu i izletala na put, bilo joj je drago što vidi zatupastog malog šerifa kako besno ispada na vrata i viče nešto upra​vo u tre​nut​ku kada su ga crni iz​duv​ni ga​so​vi uklo​ni​li sa vi​di​ka.

JEDANAEST

P

oslovna četvrt Medisin Krika u Kanzasu sastojala se od tri sivosmeđa bloka cigala i drvenih fasada, Kori je bilo potrebno tri, možda četiri otkucaja srca da stigne do njenog kraja. Dok je stiskala gas, zarđala šasija “gremlina” je počela da se trese. Prostor između prednjih sedišta bio je zatrpan sa tridesetak audio-kaseta: njen omiljeni death metal, dark ambient, industrial i grind core. Jednom rukom je prebrala po njima, sklanjajući Discharge, Shinjuku Thief i Flesh​cra​wl da bi konačno izabrala Lust​mord. Dislocirani, opskurni zvuci “Jeresi, 1. deo” počeli su da ispunjavaju mali auto. Majka joj nije dozvoljavala da glasno pušta svoju muziku u kući, pa je ugradila ka​se​to​fon u sta​ri “gre​mlin”. Kad smo već kod njenih dragih, brižnih roditelja, povratak kući će biti zeznut. Njena majka će do sada već biti napola pijana, napola mamuma najgora kombinacija. Odlučila je da će ostaviti ovog Pendergasta kod matore Krausove, a onda će se parkirati ispod dalekovoda i ubiti ne​ko​li​ko sati uz knji​gu. Bacila je pogled na čoveka iz FBI. “Nego, u čemu je stvar sa crnim ode​lom? Jel’ neko umro?” “Kao i vama, od​go​va​ra mi boja.” Smrk​nu​la je. “Ka​kva je to kva​ka o ko​joj ste go​vo​ri​li?” “Po​tre​ban mi je auto sa vo​za​čem.” Kori nije mogla da se ne nasmeje. “Šta, ja i moj luksuzni ’AMC gre​mlin’?” “Došao sam autobusom i prilično mi je nezgodno da se krećem pe​ši​ce.” “Mora da se šalite. Prigušivač je probušen, stvar troši litru ulja nedeljno, nema klima-uređaj i unutrašnjost je toliko ispunjena izduvnim ga​so​vi​ma da mo​ram da vo​zim otvo​re​nih pro​zo​ra, čak i zimi.” “Predlažem nadoknadu od stotinu dolara dnevno za automobil i vozača, plus standardnu tarifu od dvadeset centi po kilometru za gorivo i održavanje.” Sto dolara je bilo više novca nego što je Kori ikada videla na jednom mestu. Ovo nije moglo biti stvarno, mora biti da je u pitanju

nekakva zajebancija. “Ako ste stvarno agent FBI, gde su vaš auto i vo​zač?” “Po​što sam teh​nič​ki na od​mo​ru, nije mi do​de​lje​no vo​zi​lo.” “Da, ali za​što baš ja?” “Vrlo je jed​no​stav​no. Po​tre​ban mi je neko ko po​zna​je Me​di​sin Krik, ko ima automobil i nema ništa pametnije da radi. Vi se uklapate u to. Više ni​ste ma​lo​let​ni, je li tako?” “Upravo sam napunila osamnaest. Ali imam još jednu godinu srednje ško​le. A onda se gu​bim iz ove kan​za​ške vu​ko​je​bi​ne.” “Nadam se da ću završiti svoj posao mnogo pre nego što škola počne sledećeg meseca. Najvažnija stvar je da vi po​z na​je​te Medisin Krik - zar ne?” Nasmejala se. “Ako je mrzeti isto što i poznavati. Jeste li razmišljali o tome šta će še​rif reći na ovaj do​go​vor?” “Pret​po​sta​vljam da će mu biti dra​go što ste na​šli po​šten po​sao.” Kori od​mah​nu gla​vom. “Vi baš i ne zna​te mno​go, zar ne?” “Nedostatak znanja i jeste ono što pokušavam ovim da ispravim. Pre​pu​sti​te še​ri​fa meni. Da li smo se do​go​vo​ri​li, go​spo​đi​ce Svon​son?” “Sto dolara dnevno? Naravno da smo se dogovorili. I molim vas, da li vam li​čim na ’go​spo​đi​cu Svon​son’? Zo​vi​te me Kori.” “Zvaću vas gospođica Svonson a vi ćete mene zvati specijalni agent Pen​der​gast.” Prevrnula je očima i sklonila ljubičastu kosu sa lica. “U redu, spe​ci​jal​ni agen​te Pen​der​gast.” “Hva​la vam, go​spo​đi​ce Svon​son.” Izvukao je novčanik iz džepa sakoa i izvadio pet novčanica od po sto dolara. Jedva je uspela da skine pogled sa novca dok je opušteno otvarao njenu iskrivljenu ladicu za rukavice, stavljao novčanice unutra i ponovo ga zatvarao. “Zapisujte pređenu kilometražu. Prekovremeni rad preko osam sati dnevno biće vam plaćen dvadeset dolara na sat. Ovih pet sto​ti​na do​la​ra vam je pla​ta za pr​vih ne​de​lju dana.” Izvadio je još nešto iz sakoa. “Ovo je vaš mobilni telefon. Stalno ga držite uključenog, čak i noću kada ga punite. Nemojte ga koristiti za pri​vat​ne raz​go​vo​re.” “Koga bih zva​la u Smr​di​gra​du?” “Nemam ni najblažu predstavu. A sada, da li biste bili toliko ljubazni

da okre​ne​te auto i po​ka​že​te mi grad?” “Može.” Kori je bacila pogled na retrovizor da se uveri da je put prazan. Tada je divlje okrenula volan, kočeći i ubrzavajući u isto vreme. “Gremlin” se uz škripu guma obrnuo za sto osamdeset stepeni, ponovo se okrećući prema gradu. Okrenula se prema Pendergastu i iscerila. “To sam na​u​či​la igra​ju​ći Grand Theft Auto na škol​skim kom​pju​te​ri​ma.” “Veoma impresivno. Međutim, moram insistirati na jednoj stvari, go​spo​đi​ce Svon​son.” “Ko​joj?” pi​ta​la je, ubr​za​va​ju​ći pre​ma gra​du. “Ne smete kršiti zakon dok radite za mene. Sva saobraćajna pravila mo​ra​ju biti po​što​va​na.” “U redu, u redu.” “Ograničenje brzine na ovom putu je sedamdeset kilometara na sat, čini mi se. I ni​ste ve​za​li po​jas.” Kori spusti pogled i vide da vozi osamdeset na sat. Smanjila je brzinu do dozvoljene, da bi još više usporila kada su stigli do periferije grada. Pokušala je da dohvati pojas ispod sedišta, a vozilo je vijugalo po drumu dok je upra​vlja​la ko​le​nom. “Mo​žda bi vam bilo zgod​ni​je da sta​ne​te dok to ra​di​te?” Kori je nervozno uzdahnula i stala, pronašla pojas i vezala se. Ponovo je kre​nu​la uz škri​pu guma. Pendergast se zavali u polomljeno suvozačko sedište i spusti u poluležeći položaj, tako da mu je glava bila jedva u visini prozora. “Obi​la​zak, go​spo​đi​ce Svon​son?” pro​mr​mljao je, po​lu​za​tvo​re​nih oči​ju. “Obi​la​zak? Mi​sli​la sam da se ša​li​te.” “Ne​str​pljiv sam da vi​dim zna​me​ni​to​sti.” “Mora da ste drogirani. Jedine znamenitosti ovde su debeli ljudi, ru​žne zgra​de i ku​ku​ruz.” “Pri​čaj​te mi o nji​ma.” Kori se isceri. “U redu, naravno. Upravo se približavamo predivnom gradiću Medisin Krik, Kanzas, stanovništvo tri stotine dvadeset pet duša, sva​kim da​nom sve ma​nje.” “Zbog čega je tako?” “Ša​li​te se? Samo bi bu​dal​či​na osta​la u ova​kvom gra​di​ću.” Za​vla​da​la je ti​ši​na. “Go​spo​đi​ce Svon​son?”

“Mo​lim?” “Vidim da vas je neadekvatan, možda čak i neuspeo proces vaspitanja na​veo da ve​ru​je​te da ru​žne reči daju sna​gu iz​ra​ža​va​nju.” Kori je bilo potrebno nekoliko trenutaka da shvati šta je Pendergast hteo da kaže. “’Bu​dal​či​na’ nije ru​žna reč.” “Za​vi​si od toga kako je iz​go​vo​ri​te.” “Šek​spir, Čo​ser i Džojs su upo​tre​blja​va​li ru​žne reči.” “Vidim da imam posla sa kvaziintelektualcem. Takođe je tačno da je Šek​spir na​pi​sao: U ova​kvu noć, Dok je po​ve​ta​rac bla​gi ne​žno lju​bio kro​šnje a sa njih se šum od​zi​vao nije, u ova​kvu noć Tro​il se, dr​žim, uz​ve​ra uz zi​do​ve Tro​je, Da bi uz​di​šu​ći slao dušu ka grč​kim ša​to​ri​ma, Gde Kre​si​da le​ž a​še.”{ 2 } Kori je posmatrala čoveka zavaljenog u sedištu kraj nje, očiju i dalje po​lu​za​tvo​re​nih. Bio je ozbilj​no uvr​nut. “A sada, ho​će​mo li na​sta​vi​ti sa obi​la​skom?” Kori se osvrnu oko sebe. Kukuruzne njive su se ponovo pojavljivale duž obe stra​ne puta. “Obi​la​zak je go​tov. Već smo pro​šli kroz grad.” Pendergast joj nije odgovarao i na trenutak se uplašila da će njegova ponuda biti povučena i da će sav onaj novac u ladici za rukavice nestati u cr​nom ode​lu. “Mogu vam po​ka​za​ti hum​ke”, do​da​la je. “Hum​ke?” “Indijanske humke, dole, kraj reke. To je jedina zanimljiva stvar u čitavom kraju. Mora da vam ih je neko spominjao, ’kletvu Četrdeset Pe​to​ri​ce’ i sva ta sra​nja.” Pendergast je nekoliko trenutaka razmišljao o ovome. “Možda ćemo kasnije obići humke. Za sada bih vas molio da se okrenete i ponovo pro​đe​te kroz grad, što je spo​ri​je mo​gu​će. Ne že​lim ni​šta da pro​pu​stim.” “Mi​slim da to ne bi bilo pa​met​no.” “Za​što?” “Še​ri​fu se to neće svi​de​ti. Ne voli kad se vo​zi​ka​mo oko​lo.” Pendergast je potpuno zatvorio oči. “Zar nisam rekao da je šerif moja bri​ga?”

“U redu, vi ste ga​zda.” Zastala je na ivici puta, okrenula se po propisima i polako krenula nazad prema gradu. “Sa vaše leve strane”, reče, “nalazi se kafana Kol​ski to​čak koju drži Šveđanin Kejhil. On je pristojan tip, mada ne baš bistar. Njegova ćerka je u mom razredu, prava Barbika. To je uglavnom mesto gde se pije, nema neke hrane osim čokoladica, kikirikija, džinovskog bureta sa kiselim krastavcima - i, da, naravno, čokoladnih išlera. Verovali ili ne, po​zna​ti su po svo​jim čo​ko​lad​nim išle​ri​ma.” Pen​der​gast je ne​po​mič​no le​žao. “Vidite li onu ženu na trotoaru, sa frizurom nalik Frankenštajnovoj nevesti? To je Klik Rasmusen, žena Meltona Rasmusena, vlasnika lokalne bakalnice. Vraća se sa ručka u Klubu zamak, a u toj vreći su ostaci sendviča sa pečenom govedinom za njenog psa, Breskvicu. Ona ne jede u Mejsinom restoranu zato što je Mejsi bila devojka njenog muža pre nego što su se uzeli, pre nekih trista godina. Kad bi samo znala šta Mel​ton radi sa že​nom na​stav​ni​ka fi​zič​kog.” Pen​der​gast ne reče ni​šta. “A ona sasušena babuskara koja izlazi iz prodavnice sa oklagijom je gospođa Bender Leng, čiji otac je umro kada im je kuća izgorela u podmetnutom požaru. Nikada nisu otkrili ko je to uradio i zašto.” Kori odmahnu glavom. “Neki misle da je to bio stari Gregori Flet. On je bio gradska pijanica i pomalo lud i jednog dana je jednostavno odlutao u kukuruz i nestao. Nikad nisu pronašli njegovo telo. Stalno je pričao o vanzemaljcima. Lično mislim da mu se konačno ispunila želja i da je bio otet. Te noći kada je nestao videla su se neka čudna svetla na severu.” Podrugljivo se nasmejala. “Medisin Krik je tipičan američki gradić i sva​ko ima mrač​nu taj​nu. Baš sva​ko.” Ovo je barem prodrlo do Pendergasta, koji ju je pogledao po​lu​o​tvo​re​nih oči​ju. “O, da, čak i ona budalasta stara gospođa u čijoj kući odsedate. Vinifred Kraus. Možda glumi pobožnost, ali to je sve gomila gluposti. Njen otac je bio krijumčar alkohola. I mahač Biblijom, povrh svega. Ali to nije sve. Čula sam da je stara Vinifred u svojim mlađim danima bila pra​va grad​ska za​vod​ni​ca.” Pen​der​gast je trep​nuo. Kori se zacerekala, prevrćući očima. “Da, ima dosta toga u Medisin

Kriku. Poput Vere Estrem, koja voli provod sa mesarom iz Dipera. Ako njen muž ikada sazna, biće krvi. Dejl Estrem je na čelu udruženja farmera i on je najveća zloća u Medisin Kriku. Njegov deda je bio nemački emigrant i za vreme Drugog svetskog rata vratio se da se bori na strani nacista. Možete zamisliti šta su u gradu mislili o tome. Nikada se nije vra​tio. U su​šti​ni je ze​znuo či​ta​vu po​ro​di​cu.” “Po​pri​lič​no.” “Imamo i mi svoje ludake. Kao što je onaj kotlokrpa koji prolazi ovuda jednom godišnje i kampuje negde u kukuruzu. Ili Čupavi Džim, koji je odradio jednu turu previše u Vijetnamu. Priča se da je ukokao svog po​ruč​ni​ka. Svi samo če​ka​ju da mu ’puk​ne film’ jed​nog od ovih dana.” Pendergast se ponovo zavalio u sedište. Izgledalo je kao da spava. “Idemo dalje. Ono je Reksal apoteka. U onoj praznoj zgradi je nekad bila prodavnica muzičke opreme. Ono je luteranska crkva Kalvarija. Deo Misurijskog sinoda. Sveštenik je Džon Vilbur. Pravi fosilizovani pri​me​rak ljud​ske rase.” Pen​der​gast je ću​tao. “Sada prolazimo kraj Ernijeve Ekson pumpe. Nemojte tamo popravljati auto. Eno ga i Emi sa crevom. Njegov sin je najnaduvaniji lik u obla​sti Kraj, a sta​ri Emi nema poj​ma o tome. Ona sta​ra dr​ve​na zgra​da je Rasmusenova bakalnica koju sam vam spominjala. Njihov moto je ’ako ne možete da ga nađete ovde, onda vam tamo ni ne treba’. Uvek sam se pitala gde je ’tamo’. Sa leve strane je šerifova kancelarija, ali teško da vam to moram pokazivati. A sa desne strane je Mejsin restoran. Njen rolat od mesa je jestiv. Od deserta bi hijena dobila proliv. O ne, znala sam. Evo ga.” Kori je u retrovizoru posmatrala kako šerifov automobil izlazi iz uli​či​ce sa upa​lje​nim sve​tli​ma. “Hej”, rekla je nepomičnom Pendergastu. “Probudite se. Šerif me za​u​sta​vlja.” Ali či​ni​lo se da je Pen​der​gast čvr​sto za​spao. Šerif im je prišao otpozadi i trubnuo. “Zaustavite se sa strane”, čuo se hra​pa​vi glas iz zvuč​ni​ka na kro​vu pa​trol​nih kola. “Osta​ni​te u vo​zi​lu.” Ista stvar joj se već desila barem desetak puta, ali ovoga puta je sa njom u kolima bio i Pendergast. Shvatila je da ga šerif verovatno nije video, toliko je nisko sedeo u sedištu. Oči su mu ostale zatvorene uprkos

si​re​ni i buci. Mo​žda je umro, po​mi​sli​la je. De​fi​ni​tiv​no je tako iz​gle​dao. Vrata policijskog automobila se otvoriše i šerif se izvuče napolje, sa pendrekom koji mu je lupkao po boku. Položio je svoje mesnate dlanove na otvoreni prozor sa suvozačke strane i nagnuo se unutra. Kada je ugle​dao Pen​der​ga​sta, na​glo se tr​gao una​zad. “Isu​se!” vik​nu. Pen​der​gast otvo​ri jed​no oko. “Po​sto​ji li pro​blem, še​ri​fe?” Kori je uživala u izrazu na šerifovom licu. Čitavo lice mu je oblilo crvenilo, od maljama pokrivenih nabora kože koji su se nagomilali iznad okovratnika, do vrhova njegovih dlakavih ušiju. Nadala se da će Bred osta​ri​ti baš kao i nje​gov otac. “Pa, agente Pendergast”, reče Hejzen, “stvar je u tome da ne dozvoljavamo besposleno vozanje po gradu. Prošli ste ovuda već treći put.” Šerif je zaćutao, očigledno iščekujući nekakvo objašnjenje, ali posle duge ti​ši​ne po​sta​lo je oči​gled​no da ga neće do​bi​ti. Ko​nač​no se od​mak​nuo od auta. “Mo​že​te da na​sta​vi​te”, reče. “S obzirom da se interesujete za naše kretanje”, reče Pendergast lenjo otežući, “mogu da vas obavestim da ćemo proći kroz grad još jednom, a možda i peti put, dok mi gospođica Svonson bude pokazivala zna​me​ni​to​sti. Na kra​ju kra​je​va, ja sam na od​mo​ru.” Dok je Kori posmatrala sve mračniji izraz na licu šerifa Hejzena, pitala se da li je takozvani specijalni agent Pendergast stvarno znao šta radi. Nije bila šala steći neprijatelja poput Hejzena u gradiću kao što je Me​di​sin Krik. Ona je bila do​volj​no glu​pa da to ura​di. “Hvala vam na vašoj brizi, šerife.” Pendergast se okrenu. “Gospođice Svon​son, da na​sta​vi​mo?” Oklevala je trenutak, posmatrajući šerifa Hejzena. Zatim je slegla ramenima. Ma nek’ ide do đavola, pomisli dok se odvajala od ivičnjaka uz škri​pu i novi oblak cr​nog dima.

DVANAEST

S

unce je tonulo u krvavu mrlju oblaka na horizontu kada je agent Pendergast izašao iz Mejsinog restorana, praćen vitkim čovekom u uni​for​mi Fe​de​ral Ek​spre​sa. “Rekli su mi da ću vas pronaći ovde”, rekao je čovek. “Nisam na​me​ra​vao da vam pre​ki​dam ve​če​ru.” “Sve je u redu”, od​go​vo​ri Pen​der​gast. “Ni​sam bio na​ro​či​to gla​dan.” “Ako pot​pi​še​te ovde, mogu vam sve do​sta​vi​ti do kuće.” Pendergast je potpisao ponuđeni formular. “Gospođica Kraus će vam po​ka​za​ti gde da sve to osta​vi​te. Neće vam sme​ta​ti da ba​cim po​gled?” “Samo iz​vo​li​te. Za​u​ze​lo je pola ka​mi​o​na.” Blistavi Fedeksov kamion bio je parkiran ispred restorana, upadljiv na prašnjavoj, monohromatskoj ulici. Pendergast zaviri u njegovu unutrašnjost. Duž jednog zida stajalo je skoro čitavo tuce velikih kutija. Na ne​ki​ma od njih pi​sa​lo je KVAR​LJI​VO - PA​KO​VA​NO U LEDU. “Sve su iz Nju​jor​ka”, reče vo​zač. “Otva​ra​te re​sto​ran, ili tako ne​što?” “To je moj spas od Mej​si.” “Mo​lim?” “Hva​la vam, iz​gle​da da je sve u redu.” Pendergast se pomeri u stranu posmatrajući kako se kamion utapa u zagušljivom sumraku. Zatim je krenuo prema istoku, udaljavajući se od umirućeg sjaja na horizontu. Pet minuta kasnije, napustio je Medisin Krik. Put se pru​žao na​pred na​lik mrač​noj na​pu​kli​ni u ku​ku​ru​zu. Ubrzao je korak. Cilj mu je bio maglovit, pre zasnovan na intuiciji nego na nameri. Pendergast je znao da je intuicija konačni rezultat naj​so​fi​sti​ci​ra​ni​jeg obli​ka za​klju​či​va​nja. Sa polja su se podizali sumrak i vrane, a vazduhom je lebdeo miris kukuruza i zemlje. Pojavili su se farovi, postali su veći, a zatim je pored njega projurio ogromni teretnjak, ostavljajući za sobom prašinu i miris di​ze​la. Na tri kilometra od grada, Pendergast se zaustavio. Sa asfalta se odvajao zemljani put, skrećući levo između zidova od kukuruza. Pendergast je krenuo njime, napredujući dugim, tihim koracima. Put je

počeo da se oštrije uzdiže u pravcu mračne skupine drveća na horizontu, koja je okruživala tri tamna, niska oblika koja su se ocrtavali naspram sumračnog neba: humke. Napuštajući kukuruz, put se pretvorio u stazu. Napred je bilo drveće, džinovske topole masivnih stabala i kore grube poput ispucalog kamena. Na zemlji su ležale polomljene grane, kan​džo​li​kih gran​či​ca okre​nu​tih ka nebu. Kada je zašao u senoviti šumarak, Pendergast se osvrnu oko sebe. Tlo se spuštalo prema gradu u dugoj, blagoj padini. Daleka ulična svetla formirala su blistavi krst u moru tamnog kukuruza. Južno od grada ležala je fabrika Gro-Bejn, usamljena skupina svetala. Između je tekao potok, meandrirajuća linija topola koja je vijugala kroz kukuruz. Koliko god da je tlo na prvi pogled delovalo ravno, imalo je svoja blaga talasanja, svoje uzbrdice i udoline. Mesto na kojem je stajao bilo je najviša tačka u oko​li​ni. Letnja tama se teško spustila na zemlju. Vazduh je postao još zagušljiviji, ako je to uopšte bilo moguće. Nekoliko treperavih planeta bli​sta​lo je na nebu. Pendergast se okrenuo i zašao dublje u tamu šumarka, postajući praktično nevidljiv u svom crnom odelu. Pratio je stazu koja je nesigurno tumarala kroz šiblje i visoku travu. Posle još par stotina me​ta​ra, Pen​der​gast se po​no​vo za​u​sta​vio. Hum​ke su bile tik is​pred nje​ga. Bilo ih je tri i bile su niske i široke, postavljene u trougao sedam metara viši od okolnog zemljišta. Stranice dveju humki su erodirale, otkrivajući krečnjačke ploče i teško kamenje. Topole su ovde bile gušće, a sen​ke ve​o​ma du​bo​ke. Pendergast je osluškivao zvuke avgustovske noći. Hor insekata je frenetično zujao. Treperavi svici su lebdeli između nemih stabala, a njihova svetla mešala su se sa letnjim munjama koje su bleskale na severu. Srpasti mesec visio je tik iznad horizonta, sa oba kraka uperena uvis. Pendergast je ostao nepokretan. Noćno nebo je sada procvetalo zvezdama. Pojavili su se i drugi zvuci: šuškanje i grebuckanje malih životinja, lepršanje ptica. Par blizu postavljenih očiju na trenutak je zatreperio u tami. Dole kraj potoka začulo se zavijanje kojota, a pas je zalajao u odgovor iz pravca grada, na samoj granici čujnosti. Cepka

meseca bacala je taman toliko svetlosti da se moglo videti. Oglasili su se cvrč​ci, je​dan za dru​gim, tako da se ori​lo iz vi​so​ke tra​ve. Pendergast konačno nastavi dalje, prema trima mračnim humkama. Hodao je tiho i polako, dok nije nagazio na suvi list. Cvrčci su se odmah ućutali. Pendergast je čekao da ponovo počnu svoju pesmu, jedan po jedan. Zatim je nastavio dalje dok nije stigao do podnožja prve humke. Tada je tiho čučnuo, sklonio u stranu mrtvo lišće i zario prste u zemlju. Podigao je punu šaku zemlje, rastresao je rukama i pomirisao. Različite vrste zemljišta imaju karakteristične mirise. Uverio se da je ovo bila ista zemlja kao ona koja je nađena na alatkama u prtljažniku automobila Šile Sveg. Šerif je bio u pravu: tragala je za relikvijama oko humki. Pokupio je malo ze​mlje u malu sta​kle​nu epru​ve​tu, za​tvo​rio je i uba​cio u džep sa​koa. Ponovo je ustao. Mesec je nestao iza horizonta. Svici su prestali da trepere; letnje munje su se proredile, zatim u potpunosti prestale. Hum​ke je po​ste​pe​no ob​u​ze​la du​bo​ka tama. Pendergast je prošao kraj prve humke, zatim i druge, da bi se zaustavio između njih, dok su tri mračne uzvisine bile sve manje ras​po​zna​tlji​ve. Sada je tama po​sta​la pot​pu​na. Pen​der​gast je i da​lje če​kao. Pro​šlo je pola sata. Za​tim sat. A tada su se cvrč​ci iz​ne​na​da uti​ša​li. Pendergast je čekao da ponovo započnu svoju pesmu. Mišići su mu se skupili, zatežući se. Osetio je prisustvo u tami sa svoje desne strane: dobro prikriveno prisustvo. Kretalo se veoma tiho - pretiho i za njegove izuzetno osetljive uši. Ali cvrčci su mogli da osete vibracije u tlu koje ljud​sko uho nije mo​glo da čuje. Cvrč​ci su zna​li. Čekao je, napet, dok se prilika nije približila na manje od dva metra. Za​u​sta​vi​la se. I če​ka​la. Jedan po jedan, cvrčci su se ponovo oglasili. Ali Pendergast se nije dao pre​va​ri​ti. Pri​li​ka je još bila tu. Če​ka​la je. A tada se ponovo pokrenula. Polako je prilazila. Jedan korak, dva, sve dok nije bila to​li​ko bli​zu da ju je mo​gao do​ta​ći. Pendergast se jednim pokretom bacio u stranu, izvukao svoju baterijsku lampu i pištolj i uperio ih u figuru. Zrak lampe je osvetlio čoveka divljeg izgleda koji je čučao u prašini sa dvocevnom sačmarom uperenom prema mestu na kojem je Pendergast stajao trenutak ranije. Puška je opalila uz strašnu grmljavinu i čovek se zateturao unazad,

nerazgovetno vičući. U tom trenutku Pendergast se bacio na njega. Sačmarica se našla na zemlji, a čovek je čučao, sa Pendergastovom rukom oko vrata i pištoljem prislonjenim na slepoočnicu. Pokušao je da se oslo​bo​di, pa se umi​rio. Pendergast je popustio stisak i čovek je pao na zemlju. Ležao je tako, neobična figura obučena u jelensku kožu, sa niskom krvavih veverica prebačenom preko ramena. Za pojasom mu je bio zadenut džinovski, ručno izrađeni nož. Bio je bosonog, stopala širokih i prljavih. Njegove izuzetno sitne oči bile su usađene u lice toliko izborano da se činilo kako pripada čoveku van vremena. Pa ipak, njegova fizička građa i sjajna i neobično dugačka kosa i brada govorili su da je u pitanju osoba ne starija od pe​de​se​tak go​di​na. “Nije pametno brzopleto pucati iz oružja”, rekao je Pendergast, stojeći iz​nad nje​ga. “Mo​gli ste ne​ko​ga po​vre​di​ti.” “Ko ste, do đa​vo​la, vi?” vri​snuo je čo​vek sa ze​mlje. “Upra​vo to pi​ta​nje sam hteo vama da po​sta​vim.” Čovek je progutao knedlu, pribrao se i uspravio. “Sklonite to prokleto sve​tlo sa mog lica.” Pen​der​gast spu​sti sve​tilj​ku. “A sada, šta zamišljate, ko ste vi, da tako nasmrt prepadate poštene lju​de?” “Poštenje tek treba da utvrdimo”, reče Pendergast. “Molim vas, usta​ni​te i pred​sta​vi​te se.” “Gospodine, možete da molite koliko god hoćete, zabole me za to.” Ipak se podigao na noge i istresao lišće i grančice iz svoje brade i kose. Zatim je iskašljao ogromnu grudvu šlajma i ispljunuo je u tamu. Obrisao je bra​du i usta pr​lja​vom ru​kom i po​no​vo plju​nuo. Pendergast je izvadio svoju značku i mahnuo njome ispred čovekovog lica. Oči su mu se raširile, zatim ponovo skupile. Nasmejao se. “FBI? Ni​kad ne bih po​go​dio.” “Specijalni agent Pendergast.” Futrola se zatvorila uz pucanje kože i po​no​vo ne​sta​la u nje​go​vom sa​kou. “Ne pri​čam sa FBI.” “Pre nego što date još neku ishitrenu izjavu, zbog koje biste kasnije mogli izgubiti obraz, trebali bi da znate da imate izbor. Možete ovde

ne​o​ba​ve​zno po​ra​zgo​va​ra​ti sa mnom…” Za​stao je. “Ili?” Pendergast se iznenada nasmešio i njegove tanke usne su se raširile, otkrivajući red savršeno belih zuba. Ali, pod svetlošću baterijske lampe, re​zul​tat je bio da​le​ko od pri​ja​telj​skog. Čovek je iz džepa izvadio izobličeni komad duvana za žvakanje, ot​ki​nuo je par​če i na​bio ga u usta. “Sra​nje”, reče i plju​nu. “Mogu li vas upi​ta​ti za ime?” upi​ta Pen​der​gast. Ti​ši​na se pru​ža​la mi​nu​tu, za​tim dve. “Do đavola”, konačno je rekao čovek. “Pretpostavljam da nije zločin imati ime, zar ne? Gasparilja. Loni Gasparilja. Mogu li sada dobiti svoju pu​šku na​zad?” “Videćemo.” Pendergast je uperio zrak svetiljke prema krvavim ve​ve​ri​ca​ma. “Da li ste zbog toga ovde? Lo​vi​te?” “Ne mo​tam se oko hum​ki zbog le​pog po​gle​da.” “Ži​vi​te li u bli​zi​ni, go​spo​di​ne Ga​spa​ri​lja?” Čovek se zakikotao. “Dobar vic.” Kada Pendergast ponovo nije od​go​vo​rio, po​ka​zao je gla​vom u jed​nom prav​cu. “Ulo​go​rio sam se tamo.” Pendergast je podigao sačmaricu, otvorio je, izvadio potrošene pa​tro​ne i pru​žio je Ga​spa​ri​lji pra​znu. “Po​ka​ži​te mi, mo​lim vas.” Pet minuta hoda ih je dovelo do ivice drveća i mora kukuruza. Gasparilja je zašao između redova i krenuli su prašnjavom, utabanom stazom. Još nekoliko minuta hoda dovelo ih je do šumarka topola koji je pratio obalu Medisin Krika. Vazduh je ovde mirisao na vlagu i čuo se tihi zvuk žuborenja vode po pesku. Pred njima se ukazao crvenkasti sjaj logorske vatre, zapaljene na nasipu od gline. Na vatri je ključao veliki gvo​zde​ni ko​tao, ši​re​ći oko sebe mi​ris luka, krom​pi​ra i pa​pri​či​ca. Gasparilja je podigao nekoliko komada drveta sa gomile i gurnuo ih među ugljevlje. Plamen se razgoreo, osvetljavajući mali kamp. Videli su se masnjikavi šator, deblo umesto klupe i rashodovana drvena vrata na ce​pa​ni​ca​ma koja su slu​ži​la kao sto. Gasparilja je skinuo zavežljaj veverica sa ramena i spustio ih na priručni sto. Zatim je izvadio nož i prionuo na posao, sekući ih, vadeći creva i bacajući ih u stranu. Zatim jednim snažnim trzajem skinu kožu. Nizom žustrih zamaha nožem odsekao bi glavu, šape i rep; sa još par rezova raščetvorio bi životinju i ubacio je u ključali kotao. Postupak je

tra​jao dva​de​se​tak se​kun​di za sva​ku ve​ve​ri​cu. “Šta ra​di​te ovde?” upi​ta Pen​der​gast. “Na pro​pu​to​va​nju sam”, reče čo​vek. “Pro​pu​to​va​nju?” “Oštrim alat. Tokom toplih meseci dva puta obiđem svoju teritoriju. Kad dođe zima, idem na jug u Braunsvil. Šta god imate, ja ću vam na​o​štri​ti, od mo​tor​ne te​ste​re do kom​bi​no​va​nih ro​to​ra.” “Kako se kre​će​te oko​lo?” “Au​tom sa pri​ko​li​com.” “Gde je par​ki​ran?” Gasparilja još jednom divlje zamahnu nožem i ubaci poslednju vevericu u kazan. Tada je mahnuo glavom prema putu. “Tamo je, ako že​li​te da pro​ve​ri​te.” “Na​me​ra​vam upra​vo to.” “Znaju me u gradu. Nikada se nisam našao na pogrešnoj strani zakona, možete proveriti kod šerifa. Zarađujem za život, baš kao i vi. Samo što se ja ne šunjam po mraku, ne upirem svetlo ljudima u lice i ne pre​pa​dam ih na smrt.” Uba​cio je šaku sa​su​še​nog pa​su​lja u ko​tao. “Ako vas zna​ju u gra​du, kao što ka​že​te, za​što lo​go​ru​je​te ovde?” “Vo​lim da imam pro​sto​ra za sebe.” “A bosa sto​pa​la?” “Ha?” Pen​der​gast upe​ri sve​tilj​ku pre​ma čo​ve​ko​vim pr​lja​vim pr​sti​ma. “Cipele su skupe.” Pretražio je džepove, izvadio komad duvana za žvakanje, otkinuo još jedno parče i nabio ga u usta. “Šta čovek iz FBI traži ovde?” upita, bockajući obraz prstom i nameštajući duvan za žva​ka​nje. “Verujem da i sami možete da odgovorite na to pitanje, gospodine Ga​spa​ri​lja.” Čo​vek ga je po​pre​ko po​gle​dao, ali nije od​go​vo​rio. “Ko​pa​la je oko hum​ki, zar ne?” ko​nač​no upi​ta Pen​der​gast. Ga​spa​ri​lja plju​nu. “Aha.” “Ko​li​ko dugo?” “Ne znam.” “Da li je na​šla ne​što?” Slegao je ramenima. “Nije prvi put da kopaju po humkama. Ne

obraćam mnogo pažnje na to. Kada sam ovde, idem tamo samo da bih lo​vio. Ne pe​tljam se sa mr​tvi​ma.” “Ima li grob​ni​ca u hum​ka​ma?” “Tako kažu. Takođe se tamo jednom desio masakr. To je sve što znam i što želim da znam. Hvata me jeza od tog mesta. Ne bih ni išao gore da tamo nisu sve ve​ve​ri​ce.” “Čuo sam da se priča da to mesto ima veze sa nekakvom legendom. ’Kle​tvom Če​tr​de​set Pe​to​ri​ce’, ve​ru​jem da se tako zove.” Gasparilja ne reče ništa i logor je neko vreme bio tih. Promešao je sa​dr​ži​nu lon​ca šta​pom, po​vre​me​no ba​ca​ju​ći po​gled pre​ma Pen​der​ga​stu. “Ubistvo se desilo pre tri noći, u vreme mladog meseca. Da li ste vi​de​li ili čuli ne​što?” Ga​spa​ri​lja po​no​vo plju​nu. “Ni​šta.” “Gde ste vi bili te ve​če​ri, go​spo​di​ne Ga​spa​ri​lja?” Gasparilja nastavi da meša. “Ako nagoveštavate da sam ja ubio tu ženu, onda mi se čini da je ovaj raz​go​vor za​vr​šen, go​spo​di​ne.” “Re​kao bih da je tek po​čeo.” “Ne bu​di​te dr​ski. Ni​ka​da ni​sam ni​kog ubio.” “Onda ne​će​te ima​ti ni​šta pro​tiv da mi opi​še​te svo​je kre​ta​nje tog dana.” “To mi je bio drugi dan ovde u Medisin Kriku. Lovio sam kod humki kasno tog popodneva. Ona je bila tamo, kopala je. Vratio sam se ovamo do za​la​ska sun​ca i pro​veo noć u lo​go​ru.” “Da li vas je vi​de​la?” “Da li ste me vi vi​de​li?” “Gde je tač​no ko​pa​la?” “Svuda. Zaobišao sam je u širokom luku. Prepoznajem nevolju kada je vidim.” Gasparilja žustro promeša po kazanu, izvadi emajliranu činiju i izubijanu kašiku i usu unutra malo paprikaša. Pokupi ga kašikom, dunu da se ohladi, uze zalogaj i ponovo zahvati kašikom. Onda zastade. “Pret​po​sta​vljam da i vi že​li​te malo.” “Ne bih od​bio.” Bez reči je iz​va​dio dru​gu či​ni​ju i pru​žio je Pen​der​ga​stu. “Hvala.” Pendergast se posluži iz kazana i proba paprikaš. “Burgu{ 3 }, pret​po​sta​vljam?” Gasparilja klimnu glavom i nabi pozamašan zalogaj u usta, dok mu je sos curio u zamršenu crnu bradu. Glasno je sažvakao, ispljunuo nekoliko

ko​šči​ca i pro​gu​tao. Obri​sao je usta ru​kom, a za​tim obri​sa ruku o bra​du. Završili su paprikaš u tišini. Gasparilja je sklonio činije, zavalio se i otkinuo komad duvana za žvakanje. “A sada, ako ste dobili ono što ste želeli, gospodine, nadam se da ćete nastaviti svojim poslom. Volim da pro​ve​dem veče u miru.” Pendergast ustade. “Gospodine Gasparilja, ostaviću vas nasamo. Ali, ako želite još nešto da dodate, savetujem vam da to uradite odmah, ume​sto da če​ka​te da to sam ot​kri​jem.” Gasparilja ispljunu smeđu traku pljuvačke u pravcu potoka. “Nije mi na​ro​či​to sta​lo da se me​šam u to.” “Već ste umešani. Ili ste ubica, gospodine Gasparilja, ili vas vaše dalje pri​su​stvo ovde do​vo​di u ve​li​ku opa​snost. Jed​no ili dru​go.” Gaspariljaje zagunđao, odgrizao još jedno parče i ponovo pljunuo. Onda upi​ta: “Ve​ru​je​te li u đa​vo​la?” Pendergast ga je promatrao bledim očima koje su treperile na sve​tlo​sti va​tre. “Za​što to pi​ta​te, go​spo​di​ne Ga​spa​ri​lja?” “Zato što ja ne verujem. Što se mene tiče, đavo je samo gomila svešteničkog sranja. Ali zlo po​sto​ji na zemlji, gospodine agente FBI. Pitali ste me za kletvu ’Četrdeset Petorice’. Pa, možete se odmah vratiti kući, pošto nikad nećete otkriti istinu o tome. Zlo o kojem pričam se u većini slučajeva može objasniti. Ali ponekad”, Gasparilja pljunu još soka od duvana, a zatim se nagnu napred, kao da želi da mu poveri tajnu, “po​ne​kad jed​no​stav​no ne može.”

TRINAEST

L

udvig Smit zaustavi svoj “AMC pejser” na parkiralištu ispred luteranske crkve Kalvarija, ispunjenom vrelim vozilima koja su blistala na avgustovskom suncu. Na fasadi skladne crkvice od crvenih cigala bio je pričvršćen veliki natpis, koji se već uvijao na neizdrživoj vrućini. Na njemu je pisalo: 33. GODIŠNJI ĆUREĆI ROŠTILJ. Drugi, još veći natpis kraj njega je vrištao: MEDISIN KRIK ŽELI DOBRODOŠLICU PROFESORU STENTONU ČONSUU!!! Bilo je malo očajanja u ta tri uzvičnika, pomisli Smit. Parkirao je auto na udaljenom kraju parkinga, izašao napolje, obrisao vrat maramicom i pri​šao ula​zu u cr​kvu. Onda je zastao, sa rukom na vratima. Grad se tokom godina navikao na njegove tople ljudske priče: na njegovo nekontroverzno izveštavanje iz crkve i škole, sa poljoprivrednih sajmova i skupova izviđača. Navikli su se na to da Ku​rir umanjuje, pa čak i ignoriše sitne prestupe njihove dece povremene divlje vožnje i pijane žurke. Uzimali su zdravo za gotovo njegovo prelaženje preko problema sa inspekcijom u Gro-Bejnu, sve većim brojem povreda u fabrici, probleme sa sindikatom. Zaboravili su da j e Ku​rir list, a ne gradski odsek za odnose s javnošću. Juče se sve to promenilo. Ku​rir je postao pravi novinski list, koji je prenosio prave ve​sti. Lu​dvig Smit se pi​tao ka​kva će biti re​ak​ci​ja na to. Slobodnom rukom je nervozno opipao svoju leptir-mašnu. Izveštavao je sa ćurećih roštilja sve ove trideset i tri godine i nikad ga nije obuzimala ovakva strepnja. U ovakvim trenucima najviše mu je nedostajala njegova žena, Sara. Bilo bi mu lakše sa njenom rukom u nje​go​voj. Sa​be​ri se, Smi​ti, re​kao je sebi, otva​ra​ju​ći vra​ta. Crkvena sala je bila prepuna. Praktično čitav grad je bio prisutan. Neki su već sedeli i jeli, dok su drugi stajali u dugim redovima za krompir-pire, sos i zeleni pasulj. Neki su čak jeli i meso, iako je Smit primetio da su se radnici iz Gro-Bejna, kao i obično, držali podalje od redova za ćuretinu. To je bila jedna od onih stvari koje niko nikada nije spominjao: koliko

malo ću​re​ti​ne se u stva​ri po​je​de na ću​re​ćem ro​šti​lju. Džinovski plastični transparent na jednom zidu zahvaljivao je GroBejnu i njegovom direktoru, Artu Rideru, na njihovoj velikodušnosti u nabavci ćuraka. Drugi natpis na suprotnom zidu zahvaljivao je Basvel Agrikonu na njihovim čestim prilozima za održavanje crkve. A treći plakat, najveći od svih, gromoglasno je najavljivao dolazak Stentona Čonsija, ovogodišnjeg počasnog gosta. Smit se osvrnuo oko sebe. Sva lica su mu bila poznata. Jedna od radosti života u malom američkom gra​di​ću. Na drugom kraju sobe primetio je Arta Ridera. Rider je nosio kestenjasto-belo odelo od poliestera i na njegovom neprirodno glatkom licu bio je zalepljen uobičajeni osmeh. Telo mu je podrhtavalo poput komada loja dok se polako kretao kroz gomilu, ne skrećući sa svoje putanje. Ljudi su se sklanjali sa njegovog puta, a ne obrnuto, pomisli Smit. Možda je u pitanju bio slabi miris zaklanih ćuraka koji ga je pratio, uprkos velikoj dozi Old Spajsa; možda je to zato što je bio najbogatiji čovek u gradu. Rider je prodao postrojenje za preradu ćuretine Gro-Bejn poljoprivrednim proizvodima a zatim je ostao na položaju direktora, iako su mu napisali prilično mastan ček. Govorio je da mu se “sviđa posao”. Smitu je delovalo verovatnije da se Rideru sviđao status gradskog oca ko​jeg mu je po​lo​žaj šefa fa​bri​ke obez​be​đi​vao. Rider je i dalje prilazio, pogleda prikovanog za novinara i osmeha sraslog sa licem. Od svih prisutnih ljudi, on je verovatno najmanje cenio ju​če​ra​šnji čla​nak o ubi​stvu. Smit se pri​pre​mio na ono što je sle​di​lo. A onda, niotkuda, spasenje - gospođa Bender Lang je dotrčala i šapnula nešto Ridera u uho. Njih dvoje se iznenada udaljiše. Onaj Čonsi je verovatno stigao, pomisli Smit. Ništa drugo ne bi nateralo Ridera da se tako brzo kre​će. Za sve trideset i tri godine, koliko je trajao roštilj, ovo je bilo prvi put da počasni gost nije bio neko od stanovnika grada. To je samo po sebi pokazivalo važnost koju je za Medisin Krik imao utisak koji će ostaviti na dr Stentona Čonsija sa Kanzaškog univerziteta. Čonsi je bio taj koji će do sledećeg ponedeljka doneti odluku da li će Medisin Krik postati lokacija za te​sti​ra​nje ne​ko​li​ko hek​ta​ra ge​net​ski mo​di​fi​ko​va​nog ku​ku​ru​za, ili… Iz razmišljanja ga je trgao visok, piskav glas. “Kako se usuđuješ, Smite!” Okrenuo se i kraj sebe ugledao Klik Rasmusen, sa frizurom u

obliku košnice koja je poskakivala u visini njegovog ramena. “Kako bi to mo​gao biti neko od nas?” Su​o​čio se sa njom. “Ne​moj tako, Klik, ni​sam re​kao da ve​ra​jem…” “Ako ne veruješ u to”, kukala je Klik Rasmusen, “zašto si to na​pi​sao?” “Zato što je moja du​žnost da ob​ja​vim sva​ku te​o​ri​ju…” “Šta se desilo sa svim onim le​pim člancima koje si nekada pisao? Ku​rir su ne​ka​da bile tako div​ne no​vi​ne.” “Nisu sve ve​sti lepe, Klik…” Ali Klik mu nije dozvolila da završi. “Ako želiš da pišeš gluposti, zašto ne pišeš o onom agentu FBI koji se mota po gradu i postavlja pitanja, zabada nos tamo gde mu nije mesto i puni ti glavu budalastim idejama? Da vidimo kako se to nje​mu sviđa. A povrh svega, spominjati čitavu onu stvar sa Sa​bla​snim Rat​ni​ci​ma, kle​tvom ’Če​tr​de​set Pe​to​ri​ce’…” “U no​vi​na​ma nije bilo ni​čeg o tome.” “Ne baš tim rečima, ali tom pričom o starim indijanskim strelama, šta će dru​go ljudi pomisliti? Samo nam još to treba, oživljavanje te stare pri​če.” “Molim te, budimo razumni…” Smit je ustuknuo. U daljini je video ženu Šveđanina Kejhila, Gledis, koja im je prilazila, spremna da se ume​ša. Ovo je bilo gore nego što je za​mi​šljao. Iznenada se niotkuda pojavila Mejsi, krupnog tela prekrivenog belom keceljom. “Klik, ostavi Smita na miru”, reče. “Srećni smo što imamo njega. Većina okruga naše veličine uopšte nema novine, a kamoli dnev​ne.” Klik ustuknu jedan korak. Smit je bio dvostruko zahvalan Mejsi zbog nelagodnosti za koju je znao da postoji između ove dve žene. Mejsi je verovatno bila jedina osoba u prostoriji koja je mogla tako brzo da odbije napad Klik Rasmusen. Klik je bacila jedan mračan pogled prema Smitu, a onda se okrenula prema Gledis Kejhil i njih dve su se udaljile u pravcu sto​lo​va sa ću​re​ti​nom, pri​ča​ju​ći pri​gu​še​nim gla​so​vi​ma. Smit se okre​nu ka Mej​si. “Mno​go ti hva​la. Spa​si​la si me.” “Uvek vodim računa o tebi, Smite.” Namignula mu je i vratila se do sto​la sa po​slu​že​njem. Kada je Smit krenuo za njom, primetio je kako je prostorijom zavladao muk. Sve oči su se okrenule prema vratima. Smit je

instinktivno učinio isto. Tamo je, naspram zlatnog neba, stajala prilika u cr​nom. Pen​der​gast. Bilo je nečega upadljivo jezivog u načinu na koji je agent FBI zastao na vratima tako da je blistavo sunce uokvirivalo njegovu oštru figuru, nalik revolverašu koji ulazi u salun. Zatim je hladnokrvno zakoračio unutra, pogledom prelećući preko okupljenih dok nije ugledao Smita. Pendergast je odmah promenio pravac, jezdeći kroz gomilu prema nje​mu. “Drago mi je što vas vidim, gospodine Smit”, reče. “Ne poznajem ovde nikoga osim vas i šerifa, a ne mogu očekivati od prezaposlenog šerifa da mi po​mog​ne sa upo​zna​va​njem. Mo​lim vas, poč​ni​te.” “Da poč​nem?” upi​ta Smit. “Potrebno mi je da upoznam ljude, gospodine Smit. Tamo odakle dolazim smatra se nepristojnim da se sam predstaviš, umesto da te neko drugi pravilno predstavi. A kao izdavač, urednik i glavni izveštač Kraj Ka​un​ti Ku​ri​ra, vi zna​te sve u gra​du.” “Pret​po​sta​vljam da je tako.” “Odlično. Da počnemo sa gospođom Meltona Rasmusena? Čuo sam da je ona jed​na od vo​de​ćih dama.” Smitu zastade dah. Od svih ljudi, Klik Rasmusen, od koje se upravo spasao. Obuzelo ga je snažno osećanje neprijatnosti dok se osvrtao po prostoriji. Klik je bila kraj jednog od stolova sa ćuretinom, pričala je sa Gle​dis Kej​hil i ostat​kom dru​ži​ne. “Tamo”, reče, pred​vo​de​ći ne​volj​nim ko​ra​kom. Grupica žena se utišala dok su prilazili. Smit primeti da Klik gleda Pen​der​ga​sta, lica za​teg​nu​tog od ne​za​do​volj​stva. “Že​leo bih da pred​sta​vim…” poče Smit. “Od​lič​no znam ko je ovaj čo​vek. Imam da ka​žem samo ovo…” Iznenada je zaćutala kada se Pendergast poklonio, uzeo je za ruku i prineo je na centimetar od svojih usana, u francuskom maniru. “Veliko mi je za​do​volj​stvo, go​spo​đo Ra​smu​sen. Zo​vem se Pen​der​gast.” “Za​bo​ga”, re​kla je Klik. Ruka joj se oklem​be​si​la u nje​go​voj. “Go​spo​đo Ra​smu​sen, ču​jem da ste vi za​slu​žni za de​ko​ra​ci​je.” Smit se zapitao gde je Pendergast pokupio ovaj podatak. Njegov južnjački akcenat se produbio i postao gust poput melase, dok je svojim

čudnim očima netremice posmatrao Klik. Na Smitovo skriveno za​do​volj​stvo, Klik Ra​smu​sen je po​cr​ve​ne​la. “Da, tako je”, re​kla je. “Oča​ra​va​ju​će su.” “Hva​la vam, go​spo​di​ne Pen​der​gast.” Pendergast se ponovo poklonio, još uvek je držeći za ruku. “Čuo sam puno toga o vama i dra​go mi je što sam vas ko​nač​no upo​znao.” Klik ponovo pocrvene, još rumenije. Opazivši ovaj susret izdaleka, Melton Rasmusen se iznenada stvori kraj njih. “Vidi, vidi”, reče srdačno, pružajući ruku i ubacujući se između svoje bucmaste, pocrvenele žene i Pendergasta, “dobro došli u Medisin Krik. Ja sam Mel. Melton Rasmusen. Shvatam da bi okolnosti mogle biti veselije, ali mislim da ćete otkriti kako je kanzaška gostoljubivost Medisin Krika ista kao što je od​u​vek bila.” “Već sam to otkrio, gospodine Rasmusen”, reče Pendergast, rukujući se sa njim. “Oda​kle ste, Pen​der​ga​ste? Nije mi po​znat ak​ce​nat.” “Iz Nju Or​le​an​sa.” “Ah, čuveni Nju Orleans. Da li je istina da tamo jedu aligatore? Čuo sam da ima​ju ukus na​lik pi​le​ti​ni.” “Po mom mišljenju, ukus je sličniji mesu iguane ili zmije nego pi​le​ti​ni.” “Tako, dakle. Pa, ja ću se držati ćuretine”, reče Rasmusen kroz smeh. “Svra​ti​te jed​nom do moje pro​dav​ni​ce. Do​bro​do​šli ste u sva​ko doba.” “Ve​o​ma ste lju​ba​zni.” “Pa”, reče Rasmusen, prilazeći bliže, “ima li vesti? Kakvih novih tra​go​va?” “Prav​da ni​ka​da ne spa​va, go​spo​di​ne Ra​smu​sen.” “Nego, ja imam svo​ju te​o​ri​ju. Že​li​te li da je ču​je​te?” “Biće mi za​do​volj​stvo.” “To je delo onog prijana koji logoruje kraj reke. Gasparilje. Trebalo bi da ga pro​ve​ri​te. On je od​u​vek bio ču​dan.” “Molim te, Mel”, prekori ga Klik. “Znaš da on dolazi već godinama i da ni​ka​da nije pra​vio pro​ble​me.” “Nikada ne znaš kad će neko da pobrljavi. Zašto logoruje tamo kraj po​to​ka? Zar mu grad nije do​volj​no do​bar?” Pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu. Klik se zagledala pored svog

muža, a usta su joj formirala, malo, savršeno slovo o. Smit je čuo kako se među okupljenima širi prigušeni žamor. Začuo se kratak aplauz. Okrenuo se i ugledao Arta Ridera i šerifa koji su kroz gomilu sprovodili čoveka kojeg nije poznavao. Čovek je bio sitan i mršav, sa kratko podšišanom bradom, i nosio je svetloplavo pamučno odelo. Za njima je išla go​spo​đa Ben​de​ra Lan​ga i još ne​ko​li​ko vo​de​ćih grad​skih dama. “Dame i gospodo, prijatelji i komšije Medisin Krika!” Obratio se okupljenima Art Rider. “Imam veliku privilegiju da vam predstavim ovogodišnjeg počasnog gosta, dr Stentona Čonsija sa Kanzaškog uni​ver​zi​te​ta!” Ovo je bilo propraćeno gromkim aplauzom i zaglušujućim zvižducima. Čovek po imenu Čonsi je iskoračio, klimnuo glavom okupljenima, okrenuo im leđa i obratio se Rideru. Aplauz se postepeno uti​šao. “Gospodine Smit”, reče Pendergast. “Ona gospoda što stoje u naj​da​ljem uglu…?” Smit pogleda na pomenutu stranu. Četiri ili pet muškaraca u radnim kombinezonima pili su limunadu i pričali tihim glasovima. Umesto da se pri​dru​že apla​u​zu, be​sno su po​sma​tra​li Čon​si​ja. “Oh, to je Dejl Estrem i ostatak udruženja farmera”, odgovori Smit. “Poslednji od zagriženih zemljoradnika. Oni su jedini koji nisu prodali sve velikim poljoprivrednim konglomeratima. Još uvek poseduju sop​stve​ne far​me oko Me​di​sin Kri​ka.” “A za​što se ne pri​dru​žu​ju grad​skom ve​se​lju?” “Udruženje farmera ne želi da ima ništa sa genetski modifikovanim kukuruzom. Boje se da će se ukrstiti sa njihovom letinom i upropastiti je.” Rider je upravo predstavljao čoveka iz Kanzasa odabranom krugu lju​di. “Želeo bih da me upoznate sa još nekim ljudima, ako nemate ništa pro​tiv”, reče Pen​der​gast. “Sa sve​šte​ni​kom, na pri​mer.” “Naravno.” Smit je tražio prečasnog Vilbura među okupljenima, ko​nač​no ga pri​me​tiv​ši sa​mog u redu za ću​re​ti​nu. “Ovu​da.” “Is​pri​čaj​te mi prvo ne​što o nje​mu, mo​lim vas.” Smit je oklevao, ustežući se da govori loše o nekome. “Prečasni Vilbur je ovde više od četrdeset godina. Ima najbolje namere. Stvar je u

tome da…” Za​stao je. “Da?” reče Pendergast. Pogled njegovih sivih očiju je u Smitu izazivao ne​pri​jat​nost. “Pretpostavljam da biste mogli reći da je malo staromodan. Nije baš u toku sa onim što se ovih dana dešava, ili ne dešava u Medisin Kriku.” Na trenutak se borio sa samim sobom. “Neki misle da bi mlađi, energičniji sveštenik pomogao da se oživi grad, da se zaustavi odlazak mladih ljudi. Da is​pu​ni du​hov​nu pra​zni​nu koja se ovde stvo​ri​la.” “Shva​tam.” Sveštenik je podigao pogled dok su prilazili. Na vrhu njegovog nosa su se, kao i obično, nalazile naočare za čitanje, iako nije ništa čitao. Smit je verovao da ih nosi kako bi delovao učeno. ’Trečasni Vilbure?” reče Smit. “Že​leo bih da vam pred​sta​vim spe​ci​jal​nog agen​ta Pen​der​ga​sta iz FBI.” Vil​bur je pri​hva​tio po​nu​đe​nu ruku. “Zavidim vam, prečasni”, reče Pendergast. “Brinete se o dušama za​jed​ni​ce kao što je Me​di​sin Krik.” Vilbur je dobrodušno posmatrao Pendergasta. “U nekim trenucima briga o tolikim stotinama ljudi predstavlja zastrašujuću odgovornost, go​spo​di​ne Pen​der​gast. Ali la​skam sebi da ih vo​dim do​bro.” “Čini mi se da je život ovde dobar”, nastavio je Pendergast. “Hoću reći, za bo​ži​jeg čo​ve​ka po​put vas.” “Bog je našao za shodno da me istovremeno blagoslovi i stavi pred brojne prepreke. Svi podjednako nosimo teret Adamove kletve, ali ljudi od mantije možda nose veći teret od ostalih.” Vilburovo lice je poprimilo sve​tač​ki, sko​ro mu​če​nič​ki iz​raz. Smit je prepoznao taj pogled: Vilbur se spremao da ih počasti jednim od svo​jih omi​lje​nih sti​ho​va. “Avaj”, poče Vilbur, “šta nas nagoni s nesmanjenim žarom, na prosti, prezreni pastirski zanat?” Sa neskrivenim zadovoljstvom pogledao je Pen​der​ga​sta kroz svo​je na​o​ča​re za či​ta​nje. “Mil​ton. Pri​rod​no.” “Pri​rod​no. Li​ki​das.” Vil​bu​ra​je ovo iz​ne​na​di​lo. “Ah, ve​ru​jem da ste u pra​vu, tako je.” “Na pamet mi pada još jedan stih iz te elegije: gladne ovce podigoše po​gled, ali ne behu na​hra​nje​ne.” Zavladala je tišina. Smit prelete pogledom sa jednog čoveka na dra​gog, ne shva​ta​ju​ći u pot​pu​no​sti šta se upra​vo do​go​di​lo iz​me​đu njih.

Vil​bur trep​nu. “Ja…” “Ne mogu da dočekam da se ponovo sretnemo u crkvi u nedelju”, pre​ki​nuo ga je glat​ko Pen​der​gast, po​no​vo sti​snuv​ši Vil​bu​ro​vu ruku. “Ah, da, da, ni ja”, reče Vilbur, sa i dalje primetnom zbunjenošću u gla​su. “Izvinite!” Gromki glas Arta Ridera koji je odjeknuo iz zvučnika ponovo je presekao žamor brojnih razgovora. “Dame i gospodo, ako biste svi bili toliko ljubazni, naš počasni gost bi želeo da kaže par reči. Dr Stenton Čonsi!” Svuda u dvorani ljudi su spustili svoje viljuške i usmerili pa​žnju na ma​log čo​ve​ka u tan​kom pa​muč​nom ode​lu. “Hvala vam”, reče. Stajao je uspravno, ruku prekrštenih ispred sebe kao da se nalazi na bdenju. “Moje ime je Stenton Čonsi. Doktor Stenton Čonsi. Predstavljam Odeljenje za agrikulturu Kanzaškog univerziteta. Ali, naravno, svi to znate.” Glas mu je bio visok, a način govora toliko jasan i pre​ci​zan da su reči zvu​ča​le sko​ro pre​na​gla​še​no. “Genetsko usavršavanje kukuruza je zamršena tema, u koju nisam spreman da se detaljno upuštam u ovakvoj prilici”, počeo je. “Ona zahteva poznavanje određenih oblasti kao što je organska hemija i biologija biljaka, što ne očekujem od ovakvog skupa.” Šmrknuo je. “Me​đu​tim, po​ku​ša​ću da vas ovog po​pod​ne​va upu​tim u naj​o​snov​ni​je crte.” Raspoloženje svih okupljenih u dvorani kao da se u istom trenutku srozalo. Čuo se zajednički uzdah. Ako su se nadali da će čuti pohvale njihovom gradu ili ovom skupu, ili čak - da li se iko smeo tome nadati? nagoveštaje Čonsijeve iščekivane odluke, bili su gorko razočarani. Umesto toga, on se upustio u toliko detaljne opise sorti kukuruza da je i najveće entuzijaste među okupljenim farmerima progutala dosada. Smitu se skoro činilo da se Čonsi tru​dio da ih što više ugnjavi. Tihi razgovori su se nastavili: viljuške pune pirea i ćuretine podizane su prema gladnim ustima; potočići ljudi počeli su da mile po udaljenim krajevima dvorane. Dejl Estrem i grupica iz udruženja farmera stajala je u po​za​di​ni, skr​šte​nih ruku i mr​kih lica. Ludvig Smit isključi dosadni glas dok se osvrtao po dvorani. Uprkos svemu, cenio je ovu atmosferu malog gradića: njegovu kućevnu provincijalnost i činjenicu da je držala zajednicu na okupu, pa čak i prisiljavala ljude koji se nisu podnosili da prihvate jedni druge i ponašaju se pristojno. Bio je to jedan od mnogih razloga zbog kojih

nikad nije želeo da ode odavde - čak ni pošto mu je žena umrla. U Medisin Kriku nikog nisu ostavljali na cedilu. Pobrinuli bi se za sve, niko ne bi bio zaboravljen, svako je imao svoje mesto. Nije to bilo kao u Los Anđelesu, gde su stari ljudi umirali sami i napušteni svakog dana. Ćerka ga je u poslednje vreme često zvala, moleći ga da se preseli bliže njoj. Ali on nije želeo da to uradi. Čak ni kada ugasi novine i penzioniše se. I u dobru i u zlu, okončaće svoje dane u Medisin Kriku i biće sahranjen na gro​blju kraj puta za Di​per, po​kraj svo​je žene. Bacio je pogled na sat. Šta je prizvalo ova razmišljanja o smrti? Imao je rok koji je morao da ispoštuje iako ga je sam sebi nametnuo, i bilo je vre​me da ode kući i sa​sta​vi čla​nak. Neupadljivo se provukao do otvorenih vrata dvorane. Na drugoj strani, kasno popodnevno sunce je osvetljavalo prostrani zeleni travnjak ispred crkve. Vrućina je neumoljivo pritiskala travnjak, parkiralište i kukuruzna polja poput zagušljivog ćebeta. Ali uprkos vrućini - i, u stvari, uprkos svemu - deo Ludviga Smita osećao je olakšanje. Mogao je proći mnogo gore u rukama svojih sugrađana: dugovao je zahvalnost Mejsi, a možda i Pendergastu. A u vezi sa manje sebičnom temom, moći će da napiše vedar članak o skupu bez prikrivanja. Činilo mu se da je počelo sumornim raspoloženjem: stoičkim stavom da se predstava mora nastaviti, uprkos svemu. Ali očaj i napetost su nestali. Grad je ponovo ličio na sebe i čak ni Čonsijevo zatupljujuće predavanje, koje se i dalje razvlačilo iza njega, nije to moglo promeniti. Trideset treći godišnji ću​re​ći ro​šti​lj do​ži​veo je uspeh. Ludvig je duboko i polako udahnuo i zakoračio na crkvene stepenice. A onda se iz​ne​na​da sle​dio. Jedan po jedan, ljudi oko njega koji su pogledali kroz drvena vrata uradili su to isto. Čuo se uzdah, tihi žamor. Poput električne struje, žamor se počeo širiti sa osobe na osobu, prenoseći se na ljude u samoj dvorani i pojačavajući se dok nije zapretio i Čonsijevoj egzegezi ku​ku​ru​znih zrna. “O čemu se radi?” reče Čonsi, zaustavljajući se usred rečenice. “Šta se de​ša​va?” Niko mu nije odgovorio. Sve oči bile su uperene prema horizontu iza otvorenih vrata dvorane, na kojem je, naspram žutog neba, lenjo jato le​ši​na​ra kru​ži​lo u sve te​šnjim kru​go​vi​ma iz​nad bes​kraj​nog ku​ku​ru​za.

ČETRNAEST

K

ada je Kori Svonson stigla do crkve, ljudi su stajali na travnjaku i nervozno se došaptavali, zbijeni u grupe. S vremena na vreme, neko bi se odvojio od jedne od grupa i pogledao u pravcu kukuruznih njiva. Mora da je ispred bilo bar pedeset ljudi, ali nije videla Pendergasta među njima. A to nije imalo smisla, pošto joj je on rekao da od​mah dođe. U stva​ri, in​si​sti​rao je na tome. Skoro da joj je laknulo što ga nije našla. Pendergast će je uvući u još veće nevolje od onih u kojima je već bila u ovom gradu - osećala je to u kostima. Već je bila gradski izgnanik broj jedan. Po ko zna koji put se zapitala u šta se to upetljala. Novac je još uvek progorevao rupu u njenoj ladici za rukavice. Uvaliće je u nevolje i onda će otići, a ona će ostati zaglavljena u Medisin Kriku da se nosi sa posledicama. Ako je dovoljno pa​met​na, vra​ti​će mu no​vac i opra​ti ruke od či​ta​vog po​sla. Refleksno se trgnula kada se u crno obučena figura materijalizovala kraj njenog auta. Pendergast je otvorio suvozačka vrata i uvukao se unu​tra ve​što po​put mač​ke. Po​ne​kad se je​ži​la od na​či​na na koji se kre​tao. Posegnula je prema komandnoj tabli i utišala trešteće zvuke Star​fuc​kers od Nine Inch Nails. “Pa, kuda, specijalni agente?” reče što je opu​šte​ni​je mo​gla. Pendergast klimnu glavom prema poljima kukuruza. “Vidite li one ptice?” Zaklonila je oči od sjaja zalaska sunca. “Šta, one lešinare? Šta sa nji​ma?” “Tamo ide​mo.” Turirala je motor; automobil je zadrhtao i iskašljao crni dim. “U tom prav​cu nema pu​te​va, a ovo je ’gre​mlin’, a ne ’ha​mer’, ako ni​ste pri​me​ti​li.” “Ne brinite, gospođice Svonson, neću vas zaglaviti u kukuruzištu. Kre​ni​te na za​pad Kraj Ro​u​dom, mo​lim vas.” “Kako god kažete.” Nagazila je na gas i “gremlin” se odvojio od ban​ki​ne, po​drh​ta​va​ju​ći od na​po​ra. “Pa, kako je bilo na ćurećem roštilju?” upita. “To je glavni događaj go​di​ne u Smr​di​gra​du.” “Bilo je ve​o​ma po​uč​no - sa an​tro​po​lo​ške tač​ke gle​di​šta.”

“Antropološke? Aha, naravno, specijalni agent Pendergast među divljacima. Da li su predstavili onog tipa sa univerziteta, onog što hoće da ovde gaji ra​di​o​ak​tiv​ni ku​ku​ruz?” “Ge​net​ski mo​di​fi​ko​va​ni ku​ku​ruz. Jesu.” “I, ka​kav je? Jel’ imao tri gla​ve?” “Ako je​ste, dve mora da su mu uspe​šno od​stra​nje​ne u de​tinj​stvu.” Kori ga je pogledala. Uzvratio joj je pogled sa slomljenog sedišta sa uobičajenim mirnim, blagim, ozbiljnim izrazom na licu. Nikada nije mogla da utvrdi da li je bio ozbiljan ili se šalio. Mora da je bio najuvrnutija odrasla osoba koju je ikada upoznala, a s obzirom na sve li​ko​ve koji su se še​ta​li po Me​di​sin Kri​ku, to je stvar​no bilo ne​što. “Go​spo​đi​ce Svon​son? Po​no​vo ju​ri​te.” “Izvinite.” Usporila je. “Mislila sam da vi iz FBI vozite koliko god brzo že​li​te.” “Na od​mo​ru sam.” “Šerif se svuda vozi brzinom od sto šezdeset na sat, čak i kada nije na dužnosti. I uvek znate kad u Kolskom točku imaju sveže išlere. Onda vozi dve​sta.” Neko vre​me su ju​ri​li glat​kim as​fal​tom u ti​ši​ni. “Gospođice Svonson, pogledajte niz drum. Vidite li gde je parkiran še​ri​fov auto? Sta​ni​te iza nje​ga.” Kori je začkiljila kroz prvi sumrak. Pred sobom je videla policijsko vozilo parkirano u suprotnoj traci, upaljenih svetala. Iznad njene glave i možda tristotinak metara dublje u kukuruzu, jasno je videla jato le​ši​na​ra. Iz​ne​na​da je shva​ti​la. “Isu​se”, reče. “Nije valj​da još jed​no?” “To tek tre​ba da ot​kri​je​mo.” Kori je stala iza patrolnih kola i uključila stop-svetla. Pendergast je iza​šao na​po​lje. “Mo​žda ću se za​dr​ža​ti.” “Zar ne idem sa vama?” “Bo​jim se da je tako.” “Nema pro​ble​ma, po​ne​la sam knji​gu.” Iznervirano je posmatrala kako Pendergast zalazi među kukuruze i nestaje. Zatim je usmerila svoju pažnju na zadnje sedište. Uvek bi imala pet-šest knjiga bačenih tamo pozadi - naučnu fantastiku, horor, sple​ter​pank{ 4 }, povremeno tinejdžerski ljubavni roman koji nikada ne

bi dozvolila da je neko uhvati da čita. Bacila je pogled na hrpu. Možda će, dok čeka, početi sa čitanjem onog novog trilera, Iza granice leda{ 5 }. Podigla ga je i ponovo zastala. Ideja sedenja nasamo u autu i čitanja knjige nekako joj nije delovala toliko primamljivo kao pre. Nije mogla a da ne baci još jedan pogled na jato lešinara. Sada su bili na većoj visini. Čak i u nastupajućoj pomrčini mogla je videti da su bili uznemireni. Možda ih je šerif oterao. Osetila je bockanje radoznalosti: možda je tamo u kukuruzu bilo nečeg mnogo zanimljivijeg od bilo čega što će pronaći u jed​nom od nje​nih eska​pi​stič​kih ro​ma​na. Bacila je knjigu na zadnje sedište, nestrpljivo šmrknuvši. Pendergast je se neće tako lako otarasiti. Imala je pravo da vidi šta se dešava kao i bilo ko dru​gi. Otvorila je vrata automobila i zaputila se kroz kukuruz. Mogla je da vidi tragove koje je šerif ostavio u prašini. Video se još jedan, uži par stopala koja su gazila preko šerifovih klovnovskih cipela: verovatno je u pitanju bio njegov dobrodušni, ali maloumni zamenik Tad. A kraj njih se vi​deo trag Pen​der​ga​sto​vih la​kih ko​ra​ka. U kukuruzu je bilo veoma toplo i klaustrofobično. Klipovi su se uzdizali visoko iznad Korine glave i čegrtali dok je prolazila, zasipajući je prašinom i polenom. Na nebu je još uvek bilo svetla, ali među kukuruzom se činilo da je noć već pala. Dok je hodala, Kori je osetila da joj se disanje ubrzava. Počela je da se pita da li je ovo ipak bila dobra ideja. Nikada se nije šetala kroz kukuruz. Čitavog života je mrzela kukuruzna polja. Nastajala su s proleća u vidu beskonačnog blata, sa džinovskim mašinama koje su kidale zemlju, ostavljajući iza sebe oblake prašine koji su prekrivali grad i punili njen krevet trunjem. A tada bi se pojavio kukuruz i sledeća četiri meseca svi bi pričali samo o vremenu. Putevi bi polako bili opkoljeni klaustrofobičnim zidovima kukuruza, sve dok vam se ne bi učinilo da se vozite kroz zeleni tunel. Sada je kukuruz bio žut i džinovske mašine će se uskoro vratiti da učine zemlju golom i ru​žnom po​put obri​ja​ne pu​dli​ce. Bilo je užasno: prašina je ispunjavala njene nozdrve i pekla joj oči, a od plesnivog, papirnatog mirisa pripala joj je muka. Sav ovaj kukuruz, koji verovatno nije rastao da bi hranio ljude ili čak životinje, nego au​to​mo​bi​le. Au​to​mo​bil​ski ku​ku​ruz. Bo​le​sno, bo​le​sno, bo​le​sno. I tada je prilično iznenadno izbila na malu, utabanu čistinu. Tamo su

bili šerif i Tad sa baterijskim lampama i naginjali se iznad nečega. Sa jedne strane stajao je Pendergast, koji se okrenuo prema njoj kada je kro​či​la na či​sti​nu, ble​dih oči​ju, sko​ro bli​sta​vih u po​lu​mra​ku. Korin stomak se prevrnuo. Između njih je ležalo nešto mrtvo. Ali kada je pri​si​li​la sebe da po​gle​da, shva​ti​la je da je to bio samo ugi​nu​li pas. Bio je smeđ i toliko naduven od truleži da mu je krzno bilo nakostrešeno, dajući mu užasno bizaran izgled, poput balona sa nogama. U nepomičnom vazduhu visio je grozan slatkasti miris i čulo se neumoljivo zu​ja​nje muva. Šerif se okrenu. “Pa, Pendergaste”, reče ljubaznim glasom, “izgleda da smo se uzmuvali ni zbog čega.” Pogled mu je sevnuo preko Pendergastovog ramena i pao na nju. Posmatrao ju je nekoliko neprijatnih sekundi pre nego što je ponovo pogledao Pendergasta. Agent nije re​kao ni​šta. Pendergast iz džepa izvadi malu svetiljku i poče da prelazi njenim snažnim zrakom preko naduvenog leša. Kori oseti mučninu: prepoznala je psa. Bio je to labrador boje čokolade koji je pripadao sinu Sveđanina Kej​hi​la, ma​lom pe​ga​vom klin​cu od dva​na​est go​di​na. “Okej, Tad”, reče šerif, pljesnuvši krupnog zamenika po ramenu, “vi​de​li smo sve što ima da se vidi. Do​sta je za da​nas.” Pendergast je prišao bliže i čučnuo da pažljivije prouči psa. Uz​ne​mi​re​ne muve su se ro​ji​le oko leša u di​vljem obla​ku. Šerif je prošao kraj Kori ni ne pogledavši je, da bi se okrenuo na ivici či​sti​ne. “Pen​der​ga​ste? Ide​te li?” “Ni​sam za​vr​šio is​pi​ti​va​nje.” “Je​ste li na​šli ne​što za​ni​mlji​vo?” Nastupila je tišina, a onda Pendergast reče: “Ovo je još jedno ubi​stvo.” “Još jedno ubistvo? To je mrtav pas u kukuruzu, tri kilometra od me​sta ubi​stva Šile Sveg.” Kori je sa nejasnim užasom posmatrala kako agent FBI podiže glavu psa, pomera je napred-nazad i spušta dole, a zatim upire svetlost u usta, uši, duž bo​ko​va. Be​sno zu​ja​nje muva po​sta​lo je gla​sni​je. “Pa?” upi​ta še​rif gru​bljim gla​som. “Vrat ovog psa je slo​mljen ve​li​kom sna​gom”, reče Pen​der​gast. “Uda​rio ga je auto. Do​vu​kao se ovde da umre. To se stal​no de​ša​va.”

“Auto ne bi ura​dio to sa re​pom.” “Ko​jim re​pom?” “Upra​vo tako.” I šerif i Tad su uperili baterijske lampe prema zadnjici psa. Tamo gde je nekada bio rep nije bilo ničeg drugog osim iskrzanog ružičastog pa​trlj​ka sa be​lim ko​ma​di​ćem ko​sti u sre​di​štu. Še​rif je ću​tao. “A ovamo”, Pendergast uperi zrak svetlosti prema kukuruzu, “verujem da ćete naći tragove ubice. Otiske golih stopala, broj četrdeset pet, koji se vraćaju prema potoku. Isti kao i otisci pronađeni na mestu prvog ubistva.” Ponovo je zavladala tišina. A zatim je šerif progovorio. “Pa, Pendergaste, mogu samo da kažem da mi je pomalo laknulo. Mislili ste da imamo posla sa serijskim ubicom. Sada znamo da je u pitanju samo neki bo​le​snik. Ubio je psa i od​se​kao mu je rep. Isu​se Hri​ste.” “Ali, primetićete razliku ovde. Ovo ubistvo je izvedeno bez ce​re​mo​ni​je, ne iz​gle​da kao da je telo na​me​šte​no en ta​ble​au.” “Pa?” “Ne uklapa se u obrazac. Ali to, naravno, znači samo da imamo posla sa no​vim ob​ra​scem - u stva​ri, pot​pu​no no​vim ti​pom.” “No​vim ti​pom čega?” “Se​rij​skog ubi​ce.” Hejzen je teatralno prevrnuo očima. “Što se mene tiče, još uvek ima​mo po​sla sa jed​nim ubi​stvom. Pas se ne ra​ču​na.” Okre​nuo se ka Tadu. “Pozovi medicinskog istražitelja da odnese ovog psa u Garden Siti na autopsiju. Dovedi ovamo forenzičare da obrade lokaciju i da pokupe sve otiske stopala koje pronađu. I reci onima iz državne policije da postavi nekog ovde. Hoću da se ovo mesto zapečati. Bez neautorizovanog oso​blja. Jel’ ja​sno?” “Je​ste, še​ri​fe.” “Odlično. A sada, Pendergaste, nadam se da ćete odmah ispratiti svo ne​a​u​to​ri​z o​va​no osoblje sa mesta zločina.” Kori se trgnula kada je iz​ne​na​da upe​rio sve​tilj​ku pre​ma njoj. “Še​ri​fe, ne mi​sli​te valj​da na moju asi​stent​ki​nju?” Zavladao je muk. Kori ga je pogledala, pitajući se kakvu igru sada igra. Asistentkinja? Njene stare sumnje su ponovo izronile; sledeće što će pro​ba​ti je da asi​sti​ra sa nje​nim ga​ći​ca​ma.

Nakon trenutka ćutnje, šerif je progovorio. “Asistentkinja? Da li mislite na delikventkinju koja stoji kraj vas i koju čeka optužba za sitnu krađu drugog stepena, koja, usput, predstavlja krivično delo u državi Kan​zas?” “Baš tako.” Šerif klimnu glavom. Kada je ponovo progovorio, glas mu je bio neobično blag. “Ja sam strpljiv čovek, gospodine Pendergast. Reći ću vam samo ovo: po​sto​ji gra​ni​ca.” U tišini koja je nastupila, Pendergast reče: “Gospođice Svonson, hoćete li biti tako dobri da mi pridržite svetiljku dok proučavam zadnjicu ovog psa?” Začepivši nos pred smradom, Kori je uzela baterijsku lampu i uperila je ka željenom mestu, svesna da kraj nje stoji šerif Hejzen i zuri u njen po​ti​ljak tako in​ten​ziv​no da je ose​ća​la kako joj se kosa uvr​će. Pendergast se okrenu, ustade i spusti ruku na šerifovo rame. Čovek je pogledao njegovu ruku kao da se sprema da je zbaci. “Šerife Hejzen”, reče Pendergast, glasom koji je iznenada bio ispunjen poštovanjem, “možda vam se čini da sam ovde došao samo da bih vas nervirao. Ali uveravam vas da iza svega što radim stoje dobri razlozi. Nadam se da ćete nastaviti da pokazujete strpljenje koje ste već tako zadivljujuće ispoljili i da ćete još malo istrpeti mene i moje neuobičajene metode - i moju neuobičajenu pomoćnicu.” Činilo se da šerif neko vreme razmišlja. Kada je ponovo progovorio, glas mu je zvučao malo smirenije. “Ne mogu iskreno reći da mi se sviđa način na koji vodite ovaj slučaj. Vi momci iz FBI izgleda zaboravljate da, jednom kada uhvatimo počinioca, moramo i da ga osu​di​mo. Znate kako je: ako zezneš dokaze na bilo koji način i krivac će biti oslobođen.” Pogledao je Kori. “Bolje bi joj bilo da ima odo​bre​nje za me​sto zlo​či​na.” “Ima​će ga.” “I nemojte zaboraviti kakav će utisak ostaviti pred porotom sa tom ljubičastom kosom i bodljikavom ogrlicom za pse. Da ne spominjem kri​vič​no delo u do​si​jeu.” “Pre​ći ćemo taj most kada stig​ne​mo do nje​ga.” Šerif ga je smrknuto posmatrao. “Onda u redu. Ostaviću vas da se pobrinete za Fida. Zapamtite šta sam vam rekao. Hajdemo Tad, moramo po​zva​ti sve te lju​de.”

Zatim se okrenu, zapali cigaretu i nestade u bedemu od kukuruza. Tad ga je pratio. Kada su zvuci lomljave utihnuli, na proplanak se spustila ti​ši​na. Kori je ustuknula nekoliko koraka pred zadahom raspadanja. “Agente Pen​der​gast?” “Go​spo​đi​ce Svon​son?” “Ka​kve su to glu​po​sti o asi​stent​ki​nji?” “Pretpostavio sam da ste spremni da prihvatite posao s obzirom da niste poslušali moje naređenje i da ste došli ovamo, time pokazavši in​te​re​so​va​nje za fo​ren​zič​ki aspekt zlo​či​na.” Da li se opet šalio? “Samo ne volim da me ostavljaju. Slušajte, nemam pojma o detektivskom poslu. Ne umem da kucam, ne snalazim se sa telefonima i sasvim sigurno neću hvatati beleške ili raditi šta već asi​stent​ki​nje rade.” “To mi neće biti potrebno. Ovo će vas možda iznenaditi, ali ja sam o ovome dobro razmislio i došao sam do zaključka da biste bili odličan pomoćnik. Potreban mi je neko ko poznaje grad, ko poznaje ljude, ali ko je takođe autsajder i ne odgovara nikome. Neko ko će mi reći neulepšanu isti​nu, ona​ko kako vidi. Zar vi ni​ste upra​vo ta​kva oso​ba?” Kori je razmislila o tome. Autsajder koji ne odgovara nikome… Na​ža​lost, iz​gle​da da je od​go​va​ra​la opi​su. “Sa unapređenjem dolazi i povišica od pedeset dolara dnevno. Imam sva dokumenta u autu, uključujući i ograničenu autorizaciju za mesto zločina. To znači da ćete se morati doslovce pridržavati mojih naređenja. Nema više izlaženja iz automobila kad vam se prohte. Kasnije ćemo de​talj​ni​je po​pri​ča​ti o va​šim no​vim oba​ve​za​ma.” “Ko me pla​ća? FBI?” “Pla​ća​ću vas iz sop​stve​nog dže​pa.” “Ma haj​de, zna​te da ni​sam vred​na to​li​ko. Ba​ca​te svoj no​vac.” Pendergast se okrenu i pogleda je. Ponovo je bila zatečena snagom koja je ležala iza tih sivih očiju. “Već znam jednu stvar: imamo posla sa izuzetno opasnim ubicom i nemam vremena za gubljenje. Koliko vredi da se spa​si je​dan ži​vot?” “Ma da, ali kako bih ja mogla pomoći? Hoću da kažem, šerif je u pra​vu. Ja sam samo glu​pi de​li​kvent.” “Ne bu​di​te ša​ša​vi, go​spo​đi​ce Svon​son. Je​smo li se do​go​vo​ri​li?”

“U redu. Ali sve počinje i završava kod asi​stent​ki​nje. Kao što sam već re​kla, ne​moj​te da vam sva​šta pad​ne na pa​met.” Po​gle​dao ju je. “Mo​lim?” “Mu​ška​rac ste. Zna​te o čemu pri​čam.” Pendergast odmahnu rukom. “Gospođice Svonson, i sama pomisao na to potpuno je nezamisliva. Dolazimo iz dva različita sveta. Između nas postoji ogromna razlika u smislu godina, temperamenta, vaspitanja, porekla i relativnih pozicija moći - da ne spominjemo vaš probušeni jezik. Uprkos tome što bi nam pružila znatan predah, takva veza bi po mom mi​šlje​nju bila iz​u​zet​no ne​smo​tre​na.” Ovo objašnjenje je blago iznerviralo Kori. “Šta fali mom probušenom je​zi​ku?” “Možda ništa. Žene iz plemena Vimbu sa Andamanskih Ostrva buše labiju i ukrašavaju je niskama kauri školjki. Kada hodaju, školjke zveckaju ispod njihovih sukanja. Njihovi muškarci to smatraju veoma pri​vlač​nim.” “To je to​tal​no gro​zno!” Pendergast se nasmeši. “Znači da niste kulturni relativista za kojeg sam vas sma​trao.” “Vi ste ozbilj​no uvr​nu​ta oso​ba, zna​te li to?” “Gospođice Svonson, alternativa tome mi se uopšte ne sviđa.” Uzeo je svetiljku od nje i osvetlio je psa. “A sada, posao moje pomoćnice možete po​če​ti tako što ćete mi reći čiji je ovo pas.” Pogled joj se i protiv njene volje vratio na naduvenog psa. “To je Džif. Pri​pa​dao je En​di​ju, sinu Šve​đa​ni​na Kej​hi​la.” “Da li je Džif no​sio ogr​li​cu?” “Je​ste.” “Da li je obič​no bio na slo​bo​di?” “Ve​ći​na pasa u gra​du šeta slo​bod​no, upr​kos pro​pi​si​ma o uz​i​ci.” Pendergast klimnu glavom. “Znao sam da moje poverenje u vas nije bilo bez po​vo​da.” Kori ga pogleda kao da ju je ovo zabavljalo. “Vi ste stvarno nešto dru​go, zna​te li to?” “Hvala vam. Izgleda da imamo nešto zajedničko.” Ponovo je osvetlio psa. Tišina se spustila na grubu čistinu dok se Kori pitala da li je to bila uvreda ili kompliment. Ali, dok je pogledom pratila zrak svetlosti, osetila

je iznenadan nalet sažaljenja: sažaljenja koje je nadjačavalo užasni smrad i zujanje muva. Endiju Kejhilu će ovo slomiti srce. Neko bi trebao da mu kaže i izgleda da će taj neko morati da bude ona. Sasvim je sigurno da to nije mogla da ostavi šerifu ili njegovom pomoćniku, na koje je mogla računati da će reći pogrešnu stvar. Niti je smatrala da je Pendergast, uz svu svoju ljubaznost, prava osoba da detetu saopšti vest. Podigla je po​gled i, na svo​je iz​ne​na​đe​nje, ot​kri​la je da je Pen​der​gast po​sma​tra. “Da”, rekao je, “mislim da bi bilo lepo od vas da saopštite vest Endiju Kej​hi​lu.” “Kako ste…?” “U isto vreme biste u neobaveznom razgovoru mogli pokušati da saznate kada je Endi poslednji put video Džifa i gde je pas otišao, go​spo​đi​ce Svon​son.” “Dru​gim re​či​ma, že​li​te da iz​i​gra​vam de​tek​ti​va.” Pendergast klimnu glavom. “Vi ste, na kraju krajeva, moja nova asi​stent​ki​nja.”

PETNAEST

M

ardžori Tilender je sedela iza starog drvenog stola u svojoj spartanski uređenoj kancelariji, marljivo seckajući kupone sa jednim okom na kvizu To je prava cena. Slika na starom crnobelom televizoru bila je toliko rđava da je morala da pojača zvuk do kraja kako ne bi ništa propustila. Doduše, danas baš i nije bilo šta da se propusti; odavno nije videla tako bednu grupu takmičara. Nudili su puno, nudili su malo, nudili su svašta, a da nisu prišli ni na kilometar pravoj ceni. Prekinula je sa seckanjem da bi pogledala na ekran i oslušnula. Svi su već dali ponudu za najnoviji predmet osim poslednjeg takmičara, mr​ša​ve Azi​jat​ki​nje koja nije mo​gla ima​ti više od dva​de​set go​di​na. “Ponudiću hiljadu četristo i jedan dolar, Bobe”, rekla je devojka uz sti​dlji​vi osmeh i kli​ma​nje gla​vom. “Pobogu.” Mardž je coknula sa neodobravanjem i vratila se svom seckanju. Hiljadu četiristo dolara za mašinu za veš? Na kojoj su planeti živeli ovi ljudi? Ne može koštati više od devetsto pedeset dolara. A ni publika nije bila ni od kakve pomoći, pošto je ohrabrujuće klicala pri svakom neuspelom pokušaju. A da je ona u emisiji, publika bi videla jedno ozbilj​no čišćenje. Činilo se da je uvek mogla da pogodi pravu cenu i izabere prava vrata. Niti bi se ona zadovoljila nekom od onih bezveznih nagrada poput šupe za alat od kedrovog drveta, tričavih ormana ili godišnje zalihe voska za podove. Izabrala bi Kris-Kraft motorni čamac od pet metara; imala je rođaka kraj jezera Skot koji je imao dok i vez. Ironija je bila da je konačno uspela da nagovori Rokija da je odvede do studija, a sledeće nedelje lekari su mu otkrili emfizem. A sada, Bog da mu dušu prosti, sigurno nije mogla ići sama, bilo bi to previše… E, ovo je zanimljivo: dvadeset posto popusta na Vulajt deterdžent pri kupovini od 30 dolara ili više. Jedva da ga je ika​da bilo u prodavnicama, a sa trostrukim kuponima vikendom moći će da ga kupi skoro upola cene. Moraće da napravi zalihe. Što se tiče cena, ništa nije moglo da se meri sa “Palatom kupovine” u Ilisisu. “Crvena sova” u Garden Sitiju je, naravno, bila bliža, ali ako ste ozbiljno nameravali da uštedite nešto novca, ’Talata” je bila prava stvar. A subotom bi dobila popust od dva centa po

litri običnog benzina - tako da bi već tu nadoknadila dodatnu kilometražu. Naravno da ju je pomalo grizla savest što ne kupuje kod Ernija, ali ovo su bila teška vremena i morala je da bude praktična… E, ovo je bilo da ne poveruješ. Devetsto dvadeset pet za mašinu za veš. Baš bi lepo izgledala kraj njenog lavaboa. Možda bi trebala da popriča sa Elis Frenks o ne​koj ek​skur​zi​ji au​to​bu​som koja bi… Iznenada je shvatila da je pred njenim stolom stajao jedan neobičan čovek. “Majko božija!” Mardž je žurno utišala zvuk televizora. “Prepali ste me, mladiću.” Bio je to čovek u crnom kojeg je viđala okolo u poslednje vre​me. “Primite moje izvinjenje”, odgovorio je čovek glasom koji je prizivao slike koktela sa metvicom, pralina i čempresa. Formalno se naklonio i nastavio da stoji ispred nje, sa rukama spuštenim niz bokove. Imao je vitke, skladne prste sa noktima koji su - primetila je iznenađeno - bili sup​til​no, ali struč​no iz​ma​ni​ki​ra​ni. “Ne morate se izvinjavati”, rekla je. “Samo se nemojte tako šunjati. Šta mogu da uči​nim za vas?” Čovek je klimnuo glavom prema kuponima. “Nadam se da vas nisam uhva​tio u ne​zgod​no vre​me.” Ovo je nasmejalo Mardž. “Ha! Nezgodno vreme! Dobra šala.” Sklonila je kupone u stranu. “Gospodine Stranče, imate moju nepodeljenu pa​žnju.” “Moram vam se još jednom izviniti”, reče čovek. “Nisam se pred​sta​vio. Zo​vem se Pen​der​gast.” Mardž se iznenada setila članka iz novina. “Naravno. Vi ste onaj momak sa juga koji istražuje ubistvo. Naravno, odmah sam primetila da ni​ste odav​de. Ne sa ta​kvim iz​go​vo​rom.” Pogledala ga je sa obnovljenom radoznalošću. Bio je prilično visok, kose toliko plave da je bila skoro bela, i uzvraćao joj je pogled bledim očima punim blage ljubopitljivosti. Iako je bio vitak, nije odavao utisak krhkosti: u stvari, baš suprotno od toga, iako mu je odelo bilo tako neprozirno crno da nije mogla reći sa sigurnošću. Bio je veoma privlačan, na Ju​ž njač​ka ute​h a na​čin. “Drago mi je što sam vas upoznala, gospodine Pendergast”, reče. “Ponudila bih vam da sednete, ali ova moja stolica je jedina. Ljudi koji do​la​ze ova​mo obič​no ne žele da se za​dr​ža​va​ju.” Po​no​vo se na​sme​ja​la.

“A zbog čega je tako, gospođice Tilender?” Pitanje je postavljeno tako lju​ba​zno da Mardž nije ni pri​me​ti​la da joj je već znao ime. “Šta mislite? Naravno, možda se vama sviđa da plaćate porez i po​pu​nja​va​te for​mu​la​re.” “Da, naravno. Shvatam.” Čovek po imenu Pendergast prišao je korak bli​že. “Go​spo​đi​ce Ti​len​der, shva​tio sam da…” “Pet​sto do​la​ra”, pre​ki​nu​la ga je. Čo​vek je za​stao. “Mo​lim?” “Ni​šta.” Mardž je odvo​ji​la oči od sada uti​ša​nog te​le​vi​zo​ra. “Shva​tio sam da ste vi ču​var jav​nog ar​hi​va Me​di​sin Kri​ka.” Mardž je klim​nu​la gla​vom. “Tako je.” “I da ste za​po​sle​ni kao grad​ski ad​mi​ni​stra​tor.” “Pola rad​nog vre​me​na. I ma​nje od pola, ovih dana.” “Ta​ko​đe vo​di​te Ko​mu​nal​no ode​lje​nje.” “Oh, to samo znači da pazim na Henrija Fleminga, koji vozi snežni plug i me​nja si​ja​li​ce na ulič​nim sve​tilj​ka​ma.” “Kao i da ubi​re​te po​rez na ne​kret​ni​ne.” “Da, a to je razlog što nikad nisam pozvana na partije kanaste kod Klik Ra​smu​sen.” Pendergast je ponovo zastao na trenutak. “U suštini bi se moglo reći da vi vo​di​te Me​di​sin Krik.” Na Mardžinom licu pojavio se širok osmeh. “Ni sama to ne bih bolje rekla, mladiću. Naravno, šerif Hejzen i Art Rider možda ne bi delili vaše gle​di​šte.” “Onda ćemo ih pu​sti​ti da mi​sle šta god žele.” “Ma vidi ga, zna​la sam!” Mardžin pogled je odlutao do televizora i sa na​po​rom se po​no​vo usred​sre​di​la na svog go​sta. Pendergast je izvadio kožni novčanik iz džepa svog sakoa. “Gospođice Tilender”, rekao je, otvarajući ga da bi izložio zlatnu značku koja se na​la​zi​la unu​tra, “sve​sni ste da sam ja agent Fe​de​ral​nog is​tra​žnog bi​roa?” “Tako sam čula u fri​zer​skom sa​lo​nu.” “Želeo bih da steknem bolju, da tako kažem, bi​ro​krat​sku sliku stanovnika Medisin Krika. Šta rade, gde žive, kakav je njihov ekonomski sta​tus. Ta​kve stva​ri.” “U tom slučaju ste došli na pravo mesto. Znam sve pravne stvari koje se mogu zna​ti o sva​koj bla​go​slo​ve​noj duši u gra​du.”

Pendergast je mahnuo rukom. “Tehnički gledano, za takvo ispitivanje bi mi, na​rav​no, bio po​tre​ban na​log.” “Gde mislite da ste, mladiću? U Grejt Bendu? Možda u Vičiti? Neću ceremonijama zamajavati službenika zakona. Osim toga, ovde nema taj​ni. Ba​rem ne ta​kvih koje bi vas za​ni​ma​le.” “Znači da ne vidite nikakvu smetnju u tome da me, hm, bolje upo​zna​te sa sta​nov​ni​ci​ma.” “Gospodine Pendergast, nemam ništa u kalendaru do dvadeset drugog avgusta, kada moram da otkucam račune za porez na imovinu za če​tvr​ti kvar​tal.” Pendergast je dojezdio bliže stolu. “Nadajmo se da neće potrajati to​li​ko dugo.” Još jed​na sal​va sme​ha. “To​li​ko dugo! Ma ta vam je do​bra.” Mardž je okrenula svoju stolicu prema zadnjem kraju kancelarije, gde je stajao starinski sef. Bio je masivan i po ivicama ukrašen izbledelim zlatnim listićima. Pored stola i male police za knjige, to je bio jedini komad nameštaja u sobi. Okrenula je njegov veliki centralni brojčanik napred i nazad, unoseći kombinaciju, a zatim je zgrabila kvaku i otvorila gvozdena vrata. Unutra se nalazila manja kutija zatvorena katancem. Otključala je katanac ključem koji joj je visio oko vrata. Posegnula je rukom unutra i izvadila još manju, drvenu kutiju. Zatim se ponovo okre​nu​la u svo​joj sto​li​ci i spu​sti​la je na sto iz​me​đu sebe i Pen​der​ga​sta. “Evo, izvolite”, rekla je, zadovoljno lupkajući po kutiji. “Odakle želite da poč​ne​te?” Pen​der​gast je po​gle​dao ku​ti​ju. “Kako to mi​sli​te?” “Re​koh, oda​kle že​li​te da poč​ne​te?” “Hoćete da kažete da je to…” Na samo jedan trenutak njegovo lice je bilo potpuno bezizražajno, da bi ponovo dobilo izraz opuštene ra​do​zna​lo​sti. “Šta, zar ste mislili da je za gradić kao što je Medisin Krik potreban kompjuter? Imam sve što mi je potrebno u ovoj maloj kutiji. A ono što nije tu, to je ovde”, kucnula je prstom po slepoočnici. “Gledajte, pokazaću vam.” Otvorila je kutiju i nasumice izvadila indeksnu karticu. Sadržala je možda desetak redova urednog rukopisa, praćenih kolonom brojki, nekoliko žvrljotina i simbola i nekoliko nalepnica različitih boja: crvene, žute, zelene. “Vidite?” reče, mašući njome ispred Pendergastovog

nosa. “Ovo je kartica Dejla Estrema, namćorastog mladog farmera. Otac mu je bio namćorasti matori farmer. A njegov deda - pa, nećemo o nje​mu. Dejl i ostale bundžije u udruženju farmera, protive se svakom napretku. Vidite, ovde piše da kasni dva kvartala sa plaćanjem poreza, da je njegovo najstarije dete moralo da ponavlja prvi razred srednje, da njegove septičke jame nisu u saglasnosti sa propisima i da se prijavljivao za pomoć farmerima sedam puta u poslednjih sedam godina.” Coknula je sa ne​o​do​bra​va​njem. Pendergast spusti pogled sa nje na kartice, pa je ponovo pogleda. “Shva​tam”, reče. “Imam ovde devedeset tri kartice, po jedna za svaku porodicu u Medisin Kriku i u oblastima oko njega. O svakoj bih mogla da pričam po jedan sat, dva ako je neophodno.” Mardž oseti kako je obuzima uzbuđenje. Nije se svakog dana dešavalo da se neko zvaničan zanima za njenu evidenciju. A Bog zna da baš i nije imala sa kime da priča otkako je Roki umro. “Kad završim sa vama, obećavam vam da ćete znati sve što se može zna​ti o Me​di​sin Kri​ku.” Ovo je do​če​ka​no du​bo​kom ti​ši​nom. “Naravno”, rekao je Pendergast nakon par sekundi, kao da mu je tre​ba​lo vre​me​na da se pri​be​re. “Pi​ta​ću vas po​no​vo, go​spo​di​ne Pen​der​gast. Oda​kle že​li​te da poč​ne​te?” Pendergast je razmišljao trenutak. “Pretpostavljam da bismo trebali po​če​ti od A.” “U Medisin Kriku nema prezimena koja počinju na A, gospodine Pendergast. Počećemo od Dejvida Bamsa sa Kraj Rouda. Žao mi je što nemam stolicu za vas. Možda bih vam sutra, kada nastavimo, mogla doneti jednu iz moje kuhinje.” Vratila je karticu na njeno mesto, poletno liznula prst, izvadila prvu karticu iz kutije i počela da priča. Kraj njenog lak​ta je na te​le​vi​zo​ru trep​tao sada pot​pu​no za​bo​ra​vlje​ni kviz.

ŠESNAEST

Z

amenik šerifa Tad Frenklin uterao je svoj patrolni automobil na šljunkovito parkiralište između stare viktorijanske kuće i prodavnice suvenira. Zaustavio se uz škripu, otvorio vrata automobila i izvukao se na vrelo avgustovsko sunce. Zastao je da se protegli, počešao po svojoj kratko ošišanoj crnoj kosi i pomalo oprezno osmotrio kuću. Bela drvena ograda oguljene boje, koja ju je okruživala, raspadala se, letve su štrčale u svim pravcima. Iza nje se nalazilo zapušteno dvorište. Džinovska stara kuća sa zabatom izgledala je kao da nije okrečena pedeset godina. Kanzaške peščane oluje su je ostrugale do ofucanog drveta, a sada su gulile i drvo i otkrivale nakatranisani papir. Iskrivljeni natpis “Krausove pećine” sa svojim velikim trakama oguljene crvene i bele boje izgledao je kao rekvizit iz drugorazrednog horor filma. Čitavo mesto ga je deprimiralo. Morao je da ode iz Medisin Krika. Ali da bi mu to uspelo, morao je da čeka, da stekne još malo iskustva. A užasavao se ideje da to saopšti šerifu Hejzenu. Tad je znao da ga šerif na svoj grubi očinski način obučava da zauzme njegovo mesto. Nije hteo da misli o tome šta bi mu šerif rekao, kada bi saznao da prihvata posao u Vi​či​ti ili To​pe​ki, bilo gde, van Me​di​sin Kri​ka. Naterao je sebe da prođe kroz kapiju, duž korovom zagušene staze i uz stepenice do izvitoperene verande koja se pružala oko kuće. Njegove kožne čizme šuplje su odzvanjale dok je prilazio vratima. Vazduh je bio nepomičan i u kukuruzu je mogao da čuje zujanje cvrčaka. Zastao je i po​ku​cao na vra​ta. Otvo​ri​la su se to​li​ko brzo da je po​sko​čio. Spe​ci​jal​ni agent Pen​der​gast. “Za​me​ni​če Fren​klin. Uđi​te, mo​lim vas.” Tad je skinuo šešir i ušao u predsoblje, osećajući se neprijatno. Šerif je tražio od njega da diskretno proveri šta je Pendergast nameravao i šta je još saznao o ubijenom psu. Ali sada, kada je došao, bilo mu je neprijatno. Nije mogao da pojmi kako će povesti razgovor a da razlog nje​go​vog do​la​ska ne bude oči​gle​dan. “Stigli ste na vreme za ručak”, reče agent, zatvarajući vrata za njim. Roletne su bile spuštene i unutra u hladu je malo svežije, ali bez klima-

uređaja je i dalje bilo neprijatno toplo. Nedaleko od ulaznih vrata stajala su dva masivna kofera - u stvari, kovčega za garderobu - na čijoj skupoj kožnoj spoljašnjosti su i dalje stajale nalepnice ekspresne pošte. Iz​gle​da​lo je kao da se Pen​der​gast spre​mao za duži bo​ra​vak. “Ru​čak?” po​no​vi Tad. “Laka salata sa predjelom. Pršuta San Danijelo, ovčiji sir sa tartufima u medu, bo​ra​ni​ja, pa​ra​dajz i ru​ko​la. Ne​što la​ga​no za to​pao dan.” “Ovaj, naravno. Odlično.” Ako će jesti italijansku hranu, zašto se ne drže pice? Prišao je korak bliže, ne znajući šta da kaže. Ko ruča u jedan sat? On je jeo u nor​mal​no doba, u pola dva​na​est. “Gospođica Kraus se ne oseća dobro. Otišla je da prilegne. Ja je za​me​nju​jem.” “Shvatam.” Tad je pratio Pendergasta u kuhinju. Hrpa kutija Federal Ek​spre​sa i DHL-a je u jed​nom uglu bila ured​no na​sla​ga​na do pola puta do tavanice. Pult je bio zatrpan sa barem tuce posuda za hranu sa stranim imenima: Kod Baldučija, Zabar. Tad se zapitao nije li Pendergast možda Ita​li​jan ili Fran​cuz. Si​gur​no nije jeo kao Ame​ri​ka​nac. Pendergast se bacio na posao u kuhinji, veštim i ekonomičnim pokretima brzo slažući hranu neobičnog izgleda na tri tanjira - šunku i sir i nešto što je verovatno bilo neka vrsta zelene salate. Tad ga je po​sma​trao, pre​ba​cu​ju​ći še​šir iz jed​ne ruke u dru​gu. “Samo da od​ne​sem ovaj ta​njir go​spo​đi​ci Kra​us”, reče Pen​der​gast. “U redu. Važi.” Pendergast je nestao u zadnjem delu kuće. Tad je čuo Vinifredin slabašni glas i Pendergastov prigušeni odgovor. Trenutak kasnije, agent se vra​tio. “Da li je ona u redu?” upi​ta Tad. “Jeste”, reče Pendergast tihim glasom. “Problem je više psihološke nego fizičke prirode. Takve zakasnele reakcije su uobičajene u ovakvim slučajevima. Možete zamisliti kako ju je potreslo kada je čula za ubi​stvo.” “Svi smo bili šo​ki​ra​ni.” “Naravno da jeste. I sam sam nedavno zaključio prilično neprijatan slučaj u Njujorku, gde su ubistva, nažalost, uobičajena. Navikao sam na njih, gospodine Frenklin, barem onoliko koliko se jedno ljudsko biće može na to navići. Ne sumnjam da je za sve vas ovo bilo - i još uvek jeste

- vrlo ne​pri​jat​no novo is​ku​stvo. Mo​lim vas, se​di​te.” Tad je seo, spustio šešir na sto, odlučio da to baš i nije najbolje mesto za njega, spustio ga na stolicu, a onda ga ponovo zgrabio, uplašivši se da će ga mo​žda za​bo​ra​vi​ti. “To ću ja uzeti”, reče Pendergast, kačeći ga na obližnju vešalicu za še​ši​re. Tad se promeškoljio u stolici, osećajući se svakog minuta sve neprijatnije. Pred njim se našao tanjir. “Buon appetito”, reče Pen​der​gast, po​ka​zu​ju​ći mu da na​va​li. Tad je podigao viljušku i zabo je u komad sira. Otkinuo je parče i opre​zno ga je pro​bao. “Bolje vam je da ga prelijete sa malo ovog miele al tartufo bianco”, reče Pen​der​gast, nu​de​ći mu ma​lec​nu te​glu sa me​dom ne​o​bič​nog mi​ri​sa. “Ra​di​je bih ova​ko, hva​la.” “Gluposti.” Pendergast je uzeo kašičicu sa bisernom drškom i prelio me​dom osta​tak Ta​do​vog sira. Tad uze još je​dan za​lo​gaj i za​klju​či da nije loše. Jeli su u tišini. Tad je otkrio da mu se hrana veoma sviđa, pogotovo male kri​ške ne​ka​kve sa​la​me. “Šta je ovo?” Upi​tao je. “Cing​h i​a​le. Di​vlji ve​par.” “Oh.” Pendergast je sada sve prelio maslinovim uljem, kao i nekakvom teč​no​šću, cr​nom kao ka​tran. “A sada, za​me​ni​če, pret​po​sta​vljam da ste do​šli radi bri​fin​ga.” Tako neuvijeno izgovorena, čitava stvar je delovala nekako manje ne​pri​jat​no. “Pa da. Tako je.” Pendergast je obrisao usta i zavalio se u stolici. “Pas se zvao Džif i pripadao je Endiju Kejhilu. Čuo sam da je Endi prilično radoznao istraživač i da je svuda išao sa svojim psom. Moja asistentkinja će me usko​ro oba​ve​sti​ti o re​zul​ta​ti​ma nji​ho​vog raz​go​vo​ra.” Tad je potražio svoju beležnicu, izvadio je i počeo da hvata beleške. “Izgleda da je pas ubijen prethodne noći. Možda se sećate da je bilo oblačno nekoliko sati posle ponoći i verovatno se ubistvo tada desilo. Ovde su mi rezultati autopsije koje sam upravo primio. “Pršljenovi C2, 3 i 4 su bukvalno smr​vlje​ni. Nema indikacija da je upotrebljena bilo kakva mašina ili instrument, što je problematično, pošto bi drobljenje golim

rukama zahtevalo primenu značajne sile. Rep je odsečen grubim se​či​vom i od​net je sa me​sta, za​jed​no sa ogr​li​com i plo​či​com.” Tad je žurno hvatao beleške. Ovo je bilo važno. Šerif će biti zadovoljan. Sa druge strane, on je verovatno dobio isti izveštaj. Za svaki slu​čaj, na​sta​vio je da piše. “Pratio sam otiske bosih stopala koji vode do mesta zločina i sa njega. U oba slučaja vode do istog reda kukuruza, koji vodi do Medisin Krika. Jednom kada stignu do reke, tragovi se više ne mogu pratiti. Zato sam proveo prepodne sa gospođicom Tilender, gradskim administratorom, da bih upoznao lokalne stanovnike. Bojim se da će taj zadatak potrajati mno​go duže nego što sam u po​čet​ku…” Iz zad​njeg dela kuće se čuo drh​ta​vi glas. “Go​spo​di​ne Pen​der​gast?” Pendergast je prineo prst usnama. “Gospođica Kraus je ustala iz kreveta”, promrmljao je. “Neće joj prijati ako nas čuje da pričamo o ovo​me.” Okre​nuo se i re​kao gla​sni​jim to​nom: “Da, go​spo​đi​ce Kra​us?” Tad je video kako se na vratima pojavljuje silueta starice, uprkos vre​li​ni umo​ta​ne u spa​va​ći​cu i ogr​tač. Žur​no je ustao. “Oh, zdravo, Tade”, reče starica. “Nisam baš najbolje, znaš, a gospodin Pendergast je bio toliko ljubazan da se brine o meni. Nemoj ustajati zbog mene. Sedi, mo​lim te.” “Da, go​spo​đo”, reče Tad. Sela je teško na stolicu kraj stola, vidno iscrpljena. “Moram vam reći da mi je već dosta kreveta. Ne znam kako invalidi uspevaju. Gospodine Pendergast, da li biste mi sipali šolju onog vašeg zelenog čaja? Smiruje mi živ​ce.” “Vrlo rado.” Pen​der​gast je ustao i pri​šao špo​re​tu. “Uža​sno je, zar ne, Tade?” Še​ri​fov za​me​nik nije tač​no znao kako da od​go​vo​ri. “Ovo ubi​stvo. Ko bi to ura​dio? Da li iko zna?” “Pratimo izvesne tragove”, odgovori Tad. Bila je to rečenica koju je še​rif uvek ko​ri​stio. Gospođica Kraus je još čvršće stegla krajeve ogrtača. “Osećam se strašno, upravo strašno, znajući da je neko takav na slobodi. A možda je čak i neko od nas, ako se može ve​ro​va​ti no​vi​na​ma.” “Da, go​spo​đo.” Pendergast je svima sipao čaj i društvo za stolom se utišalo. Tad je

kroz zavese od gaze posmatrao prostrana polja kukuruza monohromatski žute boje rđe koja su se pružala prema horizontu. Od samog posmatranja bi mu se umarale oči. Po prvi put mu je sinula ideja da bi rad na ovom slučaju - ako bi bio uspešno zaključen - mogao predstavljati priliku koju je iščekivao. Proveravanje Pendergasta iznenada više nije predstavljalo teret. Umesto toga je izgledalo kao nešto što bi trebao raditi redovno. Ali gospođica Kraus je ponovo progovorila i on je lju​ba​zno obra​tio pa​žnju. “Bojim se za naš mali grad”, reče Vinifred Kraus. “Sa tim ubicom ne​gde na​po​lju, stvar​no se bo​jim za sve nas.”

SEDAMNAEST

K

ori Svonson je zaustavila “gremlina” uz trzaj, podižući kovitlac prašine koji se rastvorio u vazduhu. Bože, kako je bilo toplo. Pogledala je na suvozačko sedište. Pendergast joj uzvrati pogled, blago podignutih obrva. “Ovo je to mesto”, reče. “Još uvek mi niste rekli za​što smo ovde.” “Ide​mo u po​se​tu iz​ve​snom Džejm​su Drej​pe​ru.” “Za​što?” “Shvatio sam kako tvrdi da zna dosta o masakru u Medisin Kriku. Mi​slim da je vre​me da sa​znam više o tome.” “Ču​pa​vi Džim tvr​di sva​šta.” “Sum​nja​te u nje​go​ve tvrd​nje?” Kori se na​sme​ja​la. “On ne ume da kaže ni ’zdra​vo’ a da ne sla​že.” “Primetio sam da lažovi na kraju kažu više istine nego oni koji su iskre​ni.” “Kako to?” “Tako što je isti​na naj​si​gur​ni​ja laž.” Kori je lagano pokrenula kola, odmahujući glavom. Nije bilo sumnje: uvr​nut, uvr​nut, uvr​nut. Čupavi Džim je živeo na komadu zemljišta kraj druma za Diper, ograđenom bodljikavom žicom. Drvena prizemna kuća je bila prilično daleko od puta, a usamljena topola ispred nje pružala je minimum privatnosti. Kuća je bila okružena morem pokvarenih automobila, starih kamp-kućica, zarđalih bojlera, napuštenih frižidera, mašina za sudove, starih bandera, kompresora, nekoliko brodskih korita, nečim što je ličilo na par​nu lo​ko​mo​ti​vu i dru​gim stva​ri​ma oro​nu​lim do ne​pre​po​zna​tlji​vo​sti. Kada je Kori skrenula na zemljani prilaz, prejako je pritisnula gas i auto je zadrhtao, gromoglasno protestovao i zamro. Sve je na trenutak utihnulo. Onda su se vrata kuće otvorila uz tresak i u senci trema se pojavio čovek. Dok su izlazili iz automobila, zakoračio je na svetlo. Poput većine stanovnika Medisin Krika, Kori se trudila da izbegava Čupavog Džima, pa ipak je izgledao tačno onako kako ga je zapamtila: gomila svetlocrvene kose i brade koja mu je rasla po čitavom licu, ostavljajući

vidljivim samo par sitnih crnih očiju, par usana i komad čela. Nosio je debele farmerice, velike jahaće čizme boje čokolade, plavu košulju sa lažnim bisernim kopčama i otrcani filcani kaubojski šešir. Oko njegovog debelog vrata visila je “bolo” kravata sa komadom tirkiza, dovoljno velikim da rascopa glavu mazgi, pletene kože delimično zaklonjene gustom bradom. Imao je više od pedeset godina, ali uz takvu kosu i bradu uspevao je da deluje deceniju mlađe. Uhvatio se za stub i sum​nji​ča​vo ih osmo​trio. Pen​der​gast je kre​nuo ka tre​mu, a kra​je​vi sa​koa su mu le​pr​ša​li. “Stanite tu gde jeste”, doviknu mu Čupavi Džim, “i recite šta tražite ovde. Od​mah.” Kori je progutala knedlu. Ako će se desiti nešto loše, desiće se sada. Pendergast se zaustavio. “Verujem da ste vi gospodin Džejms Drejper, pra​u​nuk Isa​i​je Drej​pe​ra?” Čupavi Džim se na ovo jedva primetno ispravi. Izraz nepoverenja nije ne​stao. “Pa?” “Zovem se Pendergast. Želim da saznam više o masakru u Medisin Kriku 14. avgusta 1865. godine, u kojem je vaš pradeda bio jedini pre​ži​ve​li.” Spominjanje masakra dovelo je do dramatične promene u držanju Čupavog Džima. Sumnjičavi sjaj u njegovim očima je primetno omekšao. “A mla​da dama? Ko je ona?” “Go​spo​đi​ca Kori Svon​son”, od​go​vo​ri Pen​der​gast. Džim se na ovo još više ispravi. “Mala Kori?” iznenađeno reče. “Šta se de​si​lo sa tvo​jom le​pom pla​vom ko​som?” Jela sam previše plavog patlidžana, zamalo da je rekla Kori. Ali Čupavi Džim je bio nepredvidljiv i naprasit, pa je odlučila da je sleganje ra​me​ni​ma naj​bo​lji od​go​vor. “Kori, izgledaš užasno, tako sva u crnom.” Na trenutak je stajao i oboje ih posmatrao. Zatim je klimnuo glavom. “Pa, mogli biste i da uđe​te.” Pra​ti​li su Ču​pa​vog Dži​ma u za​gu​šlji​vu unu​tra​šnjost nje​go​ve kuće. Nije bilo puno prozora a kuća je bila mračna i pretrpana mračnim predmetima. Smrdelo je na ustajalu hranu i prepariranje koje je pošlo po zlu. “Sedite i uzmite koka-kolu.” Frižider je bacio pravougaonik

dobrodošlog svetla kada ga je Džim otvorio. Kori se smestila u stolicu na sklapanje, dok je Pendergast - nakon što je hitro osmotrio prostoriju - seo na jedino parče sofe od kravlje kože koje nije bilo zatrpano prašnjavim primercima Drumova Arizone. Kori nikada nije bila unutra i nervozno se osvrtala oko sebe. Zidovi su bili prekriveni starim puškama, jelenskom kožom, daskama sa nalepljenim vrhovima strela, suvenirima iz Građanskog rata i pločicama sa različitim tipovima bodljikave žice. Na jednoj polici stajao je red plesnivih starih knjiga, poduprt ogromnim komadima neobrađenog okamenjenog drveta. U jednom uglu je stražu čuvao čitav preparirani konj, Apaluza, izanđao i prekriven tragovima moljaca. Po podu su bili razbacani prljavo rublje, slomljeni stalci za sedla, komadi kože i druge starudije. Neverovatno: čitavo mesto je delovalo poput prašnjavog muzeja posvećenog relikvijama Divljeg zapada. Kori je očekivala da vidi uspomene iz Vijetnama: oružja, oznake, fotografije. Ali nije bilo apsolutno ničega, ni traga od rata koji je navodno za​u​vek pro​me​nio Ču​pa​vog Dži​ma. Čupavi Džim je Kori i Pendergastu pružio konzerve koka-kole. “E sad, go​spo​di​ne Pen​der​gast, šta tač​no že​li​te da zna​te o ma​sa​kru?” Kori je posmatrala kako Pendergast spušta konzervu kole u stranu. “Sve.” “Pa, to je po​če​lo za vre​me Gra​đan​skog rata.” Čupavi Džim spusti svoje masivno telo u veliku fotelju i glasno poteže gutljaj. “Kao istoričar, gospodine Pendergast, siguran sam da zna​te sve o Kr​va​vom Kan​za​su.” “Ja nisam istoričar, gospodine Drejper. Ja sam specijalni agent Fe​de​ral​nog is​tra​žnog bi​roa.” Za​vla​da​la je mr​tva ti​ši​na. Tada Ču​pa​vi Džim pro​či​sti grlo. “U redu, onda, gospodine Pendergast. Znači vi ste iz FBI. Smem li da vas pi​tam šta vas do​vo​di u Me​di​sin Krik?” “Sko​ra​šnje ubi​stvo.” Izraz sumnje na lice Čupavog Džima vratio se u punoj snazi. “A kakve to tač​no veze ima sa mnom?” “Žrtva je bila lovac na iskopine po imenu Šila Sveg. Kopala je po hum​ka​ma.” Čupavi Džim je pljunuo na pod i čizmom utrljao pljuvačku u zemlju. “Prokleti lovci na iskopine. Trebali bi da ostave sve to u zemlji.” Istog

trenutka je ponovo pogledao Pendergasta. “Još uvek mi niste rekli kakve veze ubi​stvo ima sa mnom.” “Shvatam da je istorija humki i masakra u Medisin Kriku isprepletena. Zajedno sa nečim što sam čuo da zovu ’kletvom Četrdeset Petorice’. Kao što ste možda čuli, kraj tela je bio poređani velik broj stre​la Ju​žnih Če​je​na.” Ču​pa​vi Džim je raz​mi​šljao o ovo​me. “Ka​kvih stre​la?” ko​nač​no upi​ta. “Bile su od trske, sa perima gologlavog orla i vrhovima od kremena iz Alibatesa, ukrašene crvenim jaspisom. Usput, u pitanju je bio kompletan set u sko​ro sa​vr​še​nom sta​nju. Po​ti​ču ot​pri​li​ke iz vre​me​na ma​sa​kra.” Čupavi Džim ispusti dugi zvižduk, a zatim utonu u ćutanje, obrva sku​plje​nih u raz​mi​šlja​nju. “Go​spo​di​ne Drej​per?” Čupavi Džim je ostao tih još nekoliko trenutaka. Zatim je, uz lagano od​ma​hi​va​nje gla​vom, za​po​čeo svo​ju pri​ču. “Pre Građanskog rata, jugozapadni Kanzas je bio potpuno nenaseljen, osim Če​je​na i Ara​pa​ha, Po​ni​ja i Si​juk​sa. Je​di​ni beli lju​di bili su oni koji su prolazili putem za Santa Fe. Ali naseljavanje je dolazilo sa granicom, koja je u to doba bila duž istočnog Kanzasa. Ljudi su bacili oko na dobru zemlju u dolinama reka Simaron, Arkanzas, Krive Reke i Medisin Krika. Kada je izbio Građanski rat, svi vojnici su otišli, ostavljajući teritoriju bez odbrane. Doseljenici su terorisali Indijance i sad je bilo vreme za naplatu dugova. Došlo je do čitavog talasa indijanskih napada duž granice. A kada se Građanski rat završio, mnogi vojnici su se vratili, naoružani i puni gorčine. Oni su videli rat, gospodine Pendergast. I tu mislim na rat. Ta​kva ko​li​či​na na​si​lja ura​di ne​što čo​ve​ku. Ošte​ti mu um.” Za​stao je i pro​či​stio grlo. “Tako su se vratili i počeli da organizuju osvetničke grupe kako bi potisnuli Indijance na zapad i uzeli im zemlju. To su nazivali ’raščišćavanje zemljišta’. Preko, u Dodžu, bila je osnovana grupa koju su zvali ’Četrdeset Petorica’. Naravno, to onda još nije bio Dodž, samo ranč braće Hikson. Bilo ih je četrdeset pet, najvećih otpadaka ljudskog društva, ubica i razbojnika isteranih iz civilizovanih gradova dalje na istoku. Moj pradeda Isaija Drejper imao je samo šesnaest godina, tek momčić, i bio je uvučen u sve to. Pretpostavljam kako je verovao da je propustio rat i da bi mu bolje bilo da požuri i što pre dokaže svoju zrelost

dok još ima pri​li​ku.” Ču​pa​vi Džim uze još je​dan bu​čan gu​tljaj. “Kako god bilo, juna ’65. ’Četrdeset Petorica’ su počeli sa pustošenjem, spuštajući se niz reke južno od Kanadijena i Simarona u dolinu Oklahome. To su bili veterani Građanskog rata, koji su znali sve o borbi protiv neprijatelja na konju. Bili su to ogrubeli ljudi, prekaljeni ratnici najgore vrste. Gospodine Pendergast, oni su prošli kroz vatre pakla. Ali bili su takođe i kukavice. Ako hoćete da preživite rat, nema ničeg boljeg nego da ste samoživi, kukavički poltron. Čekali bi dok ratnici ne odu u lov, a onda bi noću napadali indijanska naselja, uglavnom ubijajući žene i decu. Nisu imali milosti, gospodine Pendergast. Imali su izreku: iz larvi izrasta gamad. Ubijali su čak i bebe. Kla​li su ih ba​jo​ne​ti​ma da bi ušte​de​li mu​ni​ci​ju.” Još jedan gutljaj. Njegov duboki hrapavi glas delovao je hipnotički u mračnoj, prohladnoj sobi. Kori se činilo skoro kao da opisuje nešto što je sam vi​deo. Na neki na​čin, mo​žda i je​ste… Od​vra​ti​la je po​gled. “Mome pradedi se smučilo ono što je video. Silovanje i ubijanje žena i klanje beba nije bilo ono što je smatrao procesom sazrevanja. Želeo je da napusti grupu. Ali, da je pokušao da sam stigne kući, uz razbesnele Indijance, bio bi osuđen na smrt. Zato je ostao sa njima. Jedne noći su se napili i prebili ga zato što nije hteo da se priključi zabavi. Slomili su mu ne​ko​li​ko re​ba​ra. To mu je na kra​ju spa​si​lo ži​vot - slo​mlje​na re​bra. Do kraja avgusta su uništili pola tuceta čejenskih naseobina, a ostatak njih su isterali iz Kanzasa prema severu i zapadu. Ili su bar tako mislili. Vraćali su se na ranč Hiksonovih kada su se zaustavili ovde. U Medisin Kriku. U noći četrnaestog avgusta ulogorili su se na humkama je​ste li bili do hum​ki, go​spo​di​ne Pen​der​gast?” Pen​der​gast klim​nu gla​vom. “Onda znate da je to najviša tačka u okolini. Tada tamo nije bilo drveća, samo gola uzvišica sa tri šibljem prekrivene humke na vrhu. Pogled se pružao kilometrima daleko. Postavili su stražu, kao i uvek. Četiri stražara na sve četiri strane sveta, na pola kilometra od kampa. Sun​ce je za​la​zi​lo i po​di​gao se ve​tar. Olu​ja je do​la​zi​la i pra​ši​na se po​di​gla. Mome pradedi su bila slomljena rebra i odneli su ga u malo udubljenje tik iza humki, možda stotinak metara dalje. Vidite, sa slomljenim rebrima nije mogao da ustane, a prašina koja se vitlala po

zemlji ga je izluđivala. Zato su ga smestili u taj mali zaklon od šiblja, dalje od vetra. Pretpostavljam da im je bilo žao zbog onoga što su mu ura​di​li. Upravo kada je sunce zalazilo i svi su se spremali da večeraju, to se do​go​di​lo.” Nagnuo je gla​vu una​zad i po​te​gao ve​lik gu​tljaj. “Tik iznad njih začuo se topot kopita. Iz prašine je izjurilo trideset ratnika na belim konjima, namazanih crvenim okerom. Indijanci su bili pod punom opremom, sa perjem i čegrtaljkama i namazanih lica - i sjurili su se urlajući i ispaljujući strele. Samo tako, niotkuda. Zatekli su ’Četrdeset Petoricu’ potpuno nespremne. Projurili su nekoliko puta i pobili ih sve do poslednjeg. Stražari nisu videli ništa. Nisu uopšte primetili jahače dok su se približavali, nisu čuli ništa. Stražari su, gospodine Pendergast, po​sled​nji bili ubijeni. Ako poznajete zapadnjačku vojnu istoriju, onda znate da je to upravo suprotno od onoga što se obič​no desi. Doduše, ni Čejeni nisu prošli glatko. ’Četrdeset Petorica’ su bili prekaljeni borci, žestoko su se branili i ubili barem trećinu napadača i gomilu konja. Moj pradeda je video sve sa mesta na kojem je ležao. Pošto su… pošto su ubili i poslednjeg čoveka, Indijanci su ujahali nazad u ogroman oblak prašine. Nestali su, gospodine Pendergast. A kada se prašina raščistila, Indijanaca više nije bilo. Ni konja. Samo četrdeset četiri bela čoveka, mrtva i skalpirana. Čak su i mrtvi indijanski ratnici i ko​nji iš​če​zli. Dva dana kasnije, patrola Četvrte konjice pronašla je mog pradedu blizu puta za Santa Fe. Odveo ih je nazad do poprišta masakra. Pronašli su tragove krvi i hrpe trulećih creva indijanskih konja, ali bez ijednog tela ili sveže iskopanog groba. Po čitavom brdu bilo je otisaka kopita koji nisu vodili nikuda. Nijedan trag nije išao dalje od mesta na kojem su ubijeni stražari. Sa Četvrtom su bili nekoliko Arapaho tragača koji su bili toliko pre​stra​vlje​ni ne​po​sto​ja​njem tra​go​va da su po​če​li da ku​ka​ju kako su to bili sablasni ratnici i odbili su da tragaju dalje. Nastala je velika galama i konjica je spalila još nekoliko čejenskih naselja da ih nauči pameti, ali većini ljudi je bilo drago što su ’Četrdeset Petorica’ uništeni. Bila je to gad​na sku​pi​na. To je bio kraj za Čejene u zapadnom Kanzasu. Dodž Siti je osnovan

1871, a 1872. je napravljena železnička pruga za Santa Fe i Dodž je uskoro postao kaubojska prestonica Zapada, kraj teksaške staze, poprište revolveraških obračuna, Vajat Erp, But Hil i sve to. Medisin Krik je 1877. osnovao odgajivač stoke H. H. Kajzer, stočni žig slovo H visoko na levom ramenu, konjski žig iskošeno H na desnom. Mećava iz ’86. izbrisala je jedanaest hiljada grla. Sledećeg dana je Kajzer naslonio svoju glavu na cevi sačmarice i povukao oba okidača. Ljudi su pričali da je u pitanju kletva. Onda su stigli farmeri i naseljenici i dani stočnih barona bili su završeni. Prvo su posadili pšenicu i šećernu trsku, što je dovelo do erozije, pa je onda to bio kukuruz za ishranu i konačno za gorivo. Ali za sve to vreme niko nikada nije rešio misteriju Sablasnih Ratnika i ma​sa​kra kod Me​di​sin Kri​ka.” Uzeo je još je​dan gu​tljaj i te​a​tral​no spu​stio kon​zer​vu. Kori je pogledala Pendergasta. Bila je to dobra priča, a Čupavi Džim ju je odlično pričao. Pendergast je bio toliko miran da se činilo da spava. Oči su mu bile po​lu​za​tvo​re​ne, pr​sti sa​sta​vlje​ni, a telo uto​nu​lo u sofu. “A vaš pra​de​da, go​spo​din Drej​per?” pro​mr​mljao je. “Nastanio se u Diperu, oženio i sahranio tri žene. Zabeležio je čitav događaj u svome dnevniku, uz mnogo više detalja nego što sam vam ispričao, ali dnevnik je zajedno sa mnogim drugim njegovim dragocenostima prodat za vreme Ekonomske krize i sada tavori u nekoj biblioteci negde na Istoku. Nikad nisam otkrio gde. Priču sam čuo od svog oca.” “A kako je on us​peo da vidi sve usred pe​šča​ne olu​je?” “Pa, ja znam samo ono što mi je otac rekao. Kada se u ovim kra​je​vi​ma po​dig​ne pra​ši​na, to se ni​kad ne zna.” “A zar Čejeni nisu već bili poznati među konjicom SAD kao ’Crvene Utvare’ zbog toga što su mogli da se prišunjaju i najopreznijem stražaru i pre​re​žu mu grlo pre nego što bi on to shva​tio, go​spo​di​ne Drej​per?” “Izgleda da znate puno toga za jednog agenta FBI, gospodine Pen​der​gast. Ali mo​ra​te za​pam​ti​ti da se ovo de​si​lo pred za​la​zak sun​ca, a ne noću, i da su se njih četrdeset petorica upravo borila na strani Konfederacije i izgubila rat. Znate li kako je to kad izgubite rat? Možete biti pro​kle​to si​gur​ni da su dr​ža​li oči otvo​re​ne.” “Kako to da In​di​jan​ci nisu ot​kri​li va​šeg pra​de​du?” “Kao što sam već rekao, ostalima je bilo krivo što su ga isprebijali i

po​di​gli su mu mali za​klon. Po​vu​kao je te gra​ne na sebe da se sa​kri​je.” “Shvatam. I sa tog mesta, ležeći u udubljenju i prekriven granjem, barem sto metara niz brdo od kampa, usred peščane oluje, mogao je da vidi sve to što ste upravo opisali tako detaljno. Sablasne Ratnike koji su ne​sta​li kao da su za​ča​ra​ni.” Oči Čupavog Džima su opasno blesnule dok se podizao iz fotelje. “Ne pokušavam ništa da vam podvalim, gospodine Pendergast. Ovde se ne sudi mom pra​de​di. Samo vam pri​čam pri​ču ona​ko kako sam je čuo.” “Imate li onda teoriju, gospodine Drejper? Lično mišljenje, možda? Ili stvar​no mi​sli​te da su to bili du​h o​vi?” Za​vla​da​la je ti​ši​na. “Ne sviđa mi se vaš ton, gospodine Pendergast”, reče Čupavi Džim, sada već na nogama. “FBI ili ne, ako nešto želite da kažete, hoću to da ču​jem bez uvi​ja​nja. Od​mah.” Pendergast nije odgovorio odmah. Kori je sa teškoćom progutala kne​dlu, a po​gled joj je skli​znuo pre​ma vra​ti​ma. “Hajdete, gospodine Drejper”, konačno reče Pendergast. “Niste bu​da​la. Že​leo bih da ču​jem vaše stvar​no mi​šlje​nje.” U jednom napetom trenutku niko se nije pomerio. Onda je Čupavi Džim smek​šao. “Gospodine Pendergast, izgleda da ste me prozreli. Ne, ne mislim da su ti Indijanci bili duhovi. Ako odete na humke, možete primetiti - sada malo teže, sa svim ovim drvećem - da se od potoka uzdiže dugačko udubljenje u tlu. Grupa od trideset Čejena mogla je proći tim udubljenjem vodeći konje, skrivena od straže. Zalazeće sunce bi ih sakrilo u senku humki. Mogli su sačekati da se podigne prašina, brzo uzjahati konje i jurnuti. To bi objasnilo iznenadan topot kopita. I mogli su otići na isti način, noseći svoje poginule i brišući tragove. Uostalom, ni​kad ni​sam čuo za Ara​pa​ha koji je mo​gao da pra​ti Če​je​ne.” Na​sme​jao se, ali je to bio ne​ve​seo smeh. “Šta je sa mrtvim konjima Čejena? Kako su oni nestali, po vašem mi​šlje​nju?” “Vas je teško zadovoljiti, gospodine Pendergast. I o tome sam razmišljao. Kada sam bio mlad, video sam osamdesetogodišnjeg poglavicu plemena Lakota kako je istranžirao bizona za manje od deset minuta. Bizon je poprilično veći od konja. Indijanci jedu konjetinu.

Mogli su raskomadati konje i spakovati meso i kosti zajedno sa mrtvima ili ih odvući na nosiljci. Vidite, ostavili su creva da olakšaju teret. A, uostalom, možda nije ni bilo više od dva ili tri mrtva indijanska konja. Možda je pradeda Isaija malo preterivao kada je rekao da je stradalo tuce nji​ho​vih ko​nja.” “Možda”, reče Pendergast. Ustao je i prišao sklepanoj polici. “Zahvaljujem vam na izuzetno informativnoj priči. Ali, kakve veze ima priča o masakru sa ’kletvom Četrdeset Petorice’ koju ste spomenuli i o ko​joj niko neće da pri​ča?” Čupavi Džim se promeškolji. “Pa sad, gospodine Pendergast, ne ve​ru​jem da je to stvar hte​nja. To nije na​ro​či​to lepa pri​ča i to je sve.” “Pre​tvo​rio sam se u uvo, go​spo​di​ne Drej​per.” Čupavi Džim oliza usne. Onda se nagnu bliže. “U redu. Sećate se da sam re​kao da su stra​ža​ri ubi​je​ni među po​sled​nji​ma?” Pendergast klimnu glavom. Podigao je iskrzani primerak Prve ame​rič​ke zbir​ke ba​tle​ra i kom​pa​ni​je i po​čeo da ga li​sta. “Poslednji je umro momak po imenu Hari Bomont. On je bio vođa ’Četrdeset Petorice’ i okorela propalica. Indijanci su bili van sebe od besa zbog onog što su uradili njihovim ženama i deci i kaznili su Bomonta zbog toga. Nisu ga samo skal​pi​ra​li. Una​ka​z i​li su ga.” “Ni​sam si​gu​ran da ra​zu​mem.” “Pa, dovoljno je reći da su se potrudili da Harija Bomonta niko od porodice ne prepozna na onom svetu. A kada su završili, isekli su mu čizme i ogulili su mu kožu sa stopala da ih njegov duh ne bi mogao pratiti. Zatim su sahranili čizme na suprotnim krajevima humki, za svaki slu​čaj, da bi tamo za​u​vek za​ro​bi​li nje​gov zao duh.” Pendergast je vratio knjigu, izvukao drugu, još iskrzaniju, pod na​zi​vom Tr​go​vi​na pre​ri​je. Pre​li​stao je stra​ni​ce. “Shva​tam. A kle​tva?” “Ljudi će vam ispričati različite stvari. Neki kažu da Bomontov duh još uvek luta oko humki u potrazi za svojim izgubljenim čizmama. Neki pričaju još gore stvari koje ne bih ponavljao pred damom, ako nemate ništa protiv. Ali, ono što vam zasigurno mogu reći jeste da je Bomont pred svoju smrt prokleo i samo tlo oko sebe - na čitavu večnost. Moj pradeda je još uvek bio sakriven u udubljenju i čuo ga je sopstvenim uši​ma. On je bio je​di​ni pre​ži​ve​li sve​dok.” “Shvatam.” Pendergast izvadi još jednu knjigu, veoma tanku i

dugačku. “Hvala vam, gospodine Drejper, na veoma interesantnom pre​da​va​nju iz isto​ri​je.” Ču​pa​vi Džim je ustao. “Nema na čemu.” Ali Pendergast kao da ga nije čuo. Pažljivo je proučavao tanku knjigu. Kori je primetila da je imala jeftine platnene korice i da su joj stranice bile is​pu​nje​ne gru​bim cr​te​ži​ma. “Oh, ta stara stvar”, reče Čupavi Džim. “Moj otac je to kupio od udovice jednog vojnika, pre mnogo godina. Prevarili su ga. Sramota me je što su ga prešli takvim lažnjakom. Odavno planiram da je bacim u đu​bre.” “Ovo nije lažnjak.” Pendergast prelista par stranica sa očiglednim poštovanjem. “Po svemu sudeći, ovo je autentična indijanska beležnica. Uz to i od​lič​no oču​va​na.” “In​di​jan​ska be​le​žni​ca?” po​no​vi​la je Kori. “Šta je to?” “Čejeni su imali običaj da uzimaju stare vojne intendantske beležnice i crtaju po stranicama - scene borbi, udvaranja, lova. Ove slike bi opisivale ratnikov život, kao neka vrsta biografije. Indijanci su verovali da ukrašene beležnice imaju natprirodnu moć i ko bi nosio neku od njih, postao bi nepobediv. Njujorški prirodnjački muzej čuva beležnicu koja je pripadala Čejenu po imenu Mali Nokat. Nije bila toliko magična koliko bi Mali Nokat želeo: još uvek nosi trag metka iz vojnog karabina koji je pro​šao kroz be​le​žni​cu i kroz nje​ga.” Čupavi Džim je zurio u njega širom raširenih očiju. “Hoćete da kažete…” izusti u neverici. “Hoćete da kažete da sve ovo vreme… ta stvar je pra​va?” Pendergast klimnu glavom. “Ne samo to, nego je, ako ne grešim, u pitanju delo od izuzetnog značaja. Ova scena ovde deluje karakteristično za Litl Big Horn. A ovo, na samom kraju knjige, liči na prikaz religije Plesa Duhova.” Pažljivo je zatvorio knjigu i pružio je Čupavom Džimu. “Ovo je delo poglavice Sijuksa. A ovo je možda njegova oznaka, koja bi se mo​gla pro​tu​ma​či​ti kao Bi​zo​no​va Grba. Po​treb​na su do​dat​na is​pi​ti​va​nja da bi​smo bili si​gur​ni.” Čupavi Džim je držao knjigu u ispruženoj ruci, drhteći, kao da se pla​šio da je ne is​pu​sti. “Znajte da je vredna nekoliko stotina hiljada dolara”, reče Pendergast. “Možda i više, ako odlučite da je prodate. Mada joj je neophodna

konzervacija. Pulpa od koje je napravljen papir beležnice sadrži veliku ko​li​či​nu ki​se​li​ne.” Čupavi Džim polako uhvati knjigu i prelista par stranica. “Želim da zadržim ovu knjigu, gospodine Pendergast. Novac mi ništa ne znači. Ali kako da je kon​zer​vi​ram?” “Poznajem gospodina koji čini čuda sa oštećenim i krhkim knjigama po​put ove. Biće mi za​do​volj​stvo da se po​bri​nem za to, na​rav​no gra​tis.” Čupavi Džim je nekoliko trenutaka posmatrao knjigu. Zatim ju je bez reči pru​žio Pen​der​ga​stu. Pozdravili su se. Dok je Kori vozila prema gradu, Pendergast utonu u tišinu, zatvorenih očiju, duboko u mislima, u jednoj ruci veoma nežno dr​že​ći pa​žlji​vo umo​ta​nu be​le​žni​cu.

OSAMNAEST

V

ili Stot se kretao po klizavom betonskom podu, rasprskavajući toplu mešavinu izbeljivača i vode, potiskujući zalutale želuce, glave, kreste, creva i ostale živinske otpatke - među radnicima kolektivno znane kao “sitnež” - prema ogromnom kanalu od nerđajućeg čelika u podu duž odeljka za klanje. Godinama sticanom stručnošću, Stot je mahao crevom levo-desno, mlazom tečnosti čisteći zaostale gomile otpadaka, uredno ih gomilajući dok ih je gurao prema središtu. Stot je koristio mlaz kao što umetnik koristi četkicu, sabijajući sve u dugački krvavi konopac, pre nego što bi ga konačnim trzajem prevrnuo u odvod uz mokro pljuskanje. Još jednom je prešao po podu, bacajući mlaz tu i tamo, ne bi li pokupio nekoliko zaostalih komadića creva i pokoji zalutali kljun, te​ra​ju​ći ot​pat​ke da po​ska​ku​ju i igra​ju pod na​le​tom teč​no​sti. Stot je prestao da jede ćuretinu nekoliko dana pošto se zaposlio u Gro-Bejnu, a nekoliko meseci kasnije potpuno je prestao da jede meso. Skoro svi koje je poznavao, a koji su radili ovde, učinili su to isto. Za Dan Zahvalnosti, Gro-Bejn je delio besplatne ćurke svojim radnicima, ali Stot još nije upo​znao ni​kog ko ih je stvar​no jeo. Kada je završio posao, isključio je dovod i okačio crevo. Bilo je deset i petnaest i poslednji radnici iz druge smene su otišli još pre nekoliko sati. Do pre nekoliko godina postojala je treća smena, od osam do četiri uju​tro, ali ti dani su pro​šli. Osetio je utešni pritisak u zadnjem džepu kojeg je izazivala pljoska “starog dedice”. Da nagradi sebe za obavljeni posao, izvadio je pljosku, odvrnuo zapušač i potegao gutljaj. Ugrejan na temperatura tela, viski je ostavio topao peckavi trag do njegovog stomaka, a par trenutaka kasnije i na​zad do gla​ve. Ži​vot nije bio tako rđav. Uzeo je još jedan gutljaj i ispraznio bocu, vratio je u džep i skinuo veliku četku koja je visila na pločicama prekrivenom zidu. Napred-nazad, napred-nazad, za pet minuta su pod, platforma za radnike i pokretna traka iznad njega bili toliko čisti i suvi da si mogao jesti sa njih. A smrad ćurećeg izmeta, straha, krvi i creva zamenio je čisti, jetki miris

izbeljivača. Još jedan odlično urađen posao. Stot je osetio blagi nalet po​no​sa. Posegao je za pljoskom, a onda se setio da je bila prazna. Bacio je pogled na sat. Kolski točak će biti otvoren još trideset minuta. Ako Dži​mi, noć​ni ču​var, dođe na vre​me, sti​ći će tamo bez pro​ble​ma. Bila je to pre​div​no uljulj​ku​ju​ća po​mi​sao. Dok je sklanjao poslednje komade opreme za čišćenje, čuo je Džimija kako ulazi u fabriku. Čak je došao pet minuta ranije - ili je njegov prokleti sat kasnio, što je bilo verovatnije. Otišao je na platformu da ga sačeka. Minut kasnije, čuo ga je kako prilazi, zvoneći svojim ključevima i osta​lim glu​po​sti​ma kao ka​mi​on sa sla​do​le​dom. “Hej, Dži​mi, deč​ko”, reče Stot. “Vili. Hej.” “Sve je tvo​je.” “Kako god.” Stot je izašao na opustelo parkiralište za zaposlene, gde je njegov prašnjavi automobil usamljeno stajao ispod svetiljke na drugom kraju. Pošto je dolazio u jeku druge smene, njegovo vozilo je uvek bilo najudaljenije. Noć je bila topla i tiha. Koračao je osvetljenom stazom do svog automobila. Kukuruzno polje oko parkirališta protezalo se u pomrčinu. Najbliže stabljike - one koje je mogao da razazna - stajale su mimo i uspravno. Kao da su osluškivale. Nebo je bilo oblačno i bilo je nemoguće odrediti gde se završava kukuruz, a gde počinje noć. Sve je ličilo na ogroman ceni ponor. Ubrzao je korak. Nije bilo prirodno biti okru​žen sa to​li​ko pro​kle​tog ku​ku​ru​za. To je či​ni​lo lju​de čud​nim. Otključao je kola i ušao unutra, zalupivši vrata za sobom. Nagli pokret je stresao tanki prekrivač od prašine i polena koji se nataložio na krovu. Zaključao je vrata, isprljavši ruke prašinom. To sranje je bilo svuda. Hriste, već je mogao da oseti Šveđaninov viski kako mu prži i ispi​ra grlo. Upa​lio je auto, sta​ri “AMC hor​net”. Mo​tor se upa​lio, za​ka​šljao i stao. Opsovao je, bacivši pogled kroz prozor. Sa desne strane, tama. Sa leve, pra​zno par​ki​ra​li​šte sa svo​jim pra​vil​nim in​ter​va​li​ma sve​tlo​sti. Sačekao je malo i ponovo okrenuo ključ. Motor se ovoga puta pokrenuo. Nekoliko puta je turirao gas a zatim je ubacio u brzinu. Au​to​mo​bil je kre​nuo uz uo​bi​ča​je​no zve​ke​ta​nje iz​ra​u​bo​va​nog me​ta​la.

Kol​ski toč​ku, sti​že​mo. Obuzelo ga je osećanje topline dok je razmišljao o još pola litre viskija, još jednom gutljaju, nečemu što bi ga držalo do Naselja brestova, tužnog malog kraja na drugoj strani grada u kojem je živeo. Doduše, mo​gla je oti​ći i li​tra. Ovo je li​či​lo na ta​kvu noć. Svetla Gro-Bejn fabrike zatreptala su kraj njega, a zatim je Stot jurio kroz tamu, između dva zida od kukuruza koja su proletala kraj njega, dok su farovi osvetljavali malo parče prašnjavog druma. Pred njim je put zavijao, lenjo skrećući prema Medisin Kriku. Sa leve strane videla su se sve​tla gra​da, sjaj na nebu iz​nad ku​ku​ru​za. Kada je skrenuo za okuku motor ponovo zazveketa, ovoga puta mno​go zlo​kob​ni​je. A onda je stao, ši​šte​ći i ka​šlju​ći. “Sra​nje”, pro​mr​mlja Vili Stot. Stari “hornet” se polako zaustavio na ivici puta. Stot ga je izbacio iz br​zi​ne i okre​nuo ključ, ali ni​šta se nije de​sio. Vo​zi​lo je bilo mr​tvo. “Sranje!” povikao je ponovo, lupajući po volanu. “Sranje, sranje, sra​nje!” Glas mu se izgubio u unutrašnjosti kola. Okružili su ga tišina i mrak. Sta god da se upravo desilo njegovom autu, zvučalo je prilično jebeno ko​nač​no, a on nije čak ni imao ba​te​rij​sku lam​pu da za​vi​ri pod ha​u​bu. Izvadio je pljosku, otvorio je i nagnuo, istresajući i poslednju vatrenu kap. Olizao je usne, prevrćući bocu po rukama i zureći u nju. Kući više nije imao ni​ma​lo. Zavitlao ju je kroz prozor u kukuruz i pogledao na sat. Kolski točak će se zatvoriti za dvadeset minuta. Bio je udaljen oko kilometar i po. Još uvek je mo​gao sti​ći pe​ške ako bude ho​dao brzo. Tada je zastao, sa rukom na bravi, razmišljajući o nedavnom ubistvu i o ne​pri​jat​nim de​ta​lji​ma koje su no​vi​ne na​go​ve​šta​va​le. Ma da, sigurno. Pet miliona hektara kukuruza i neki manijak čuči u za​se​di baš na putu za Kol​ski to​čak. Sparan noćni vazduh pokuljao je unutra kada je otvorio vrata. Hriste, dvadeset do jedanaest i još uvek je bilo toplo kao u paklu. Osećao je miris kukuruza i vlage. Zrikavci su se javljali iz mraka. Letnje munje su tre​pe​ri​le na da​le​kom ho​ri​zon​tu. Ponovo se okrenuo prema automobilu, pitajući se da li da uključi stop- -svetla. Onda je odlučio da to nije potrebno. To bi samo dodalo

prazan akumulator njegovim problemima. Uostalom, niko neće proći ovim dru​mom do do​la​ska pred​sme​ne u se​dam. Bolje bi mu bilo da krene, ako želi da stigne do Kolskog točka na vre​me. Hodao je brzo i njegove mršave noge gutale su put. Za svoj rad u fabrici dobijao je sedam i po dolara na sat. Kako će popraviti svoj prokleti auto sa sedam i po dolara na sat? Emi će mu progledati kroz prste, ali delovi koštaju pravo bogatstvo. Novi anlaser košta oko trista pedeset, četristo dolara. Dve nedelje rada. Mogao bi da se vozi na posao sa Ripom. Pozajmljivaće auto od Džimija da se vrati kući i doći će ujutro u sedam da ga pokupi, kao i prošli put. Problem je u tome što je Džimi očekivao od njega da plaća sav benzin tokom ovog dogovora, a gorivo je ovih dana ko​šta​lo pra​vo bo​gat​stvo. To nije bilo u redu. On je bio dobar radnik. Trebali bi da ga plaćaju više. De​vet do​la​ra na sat, naj​ma​nje osam i po. Ubrzao je korak. Topli sjaj žutog osvetljenja u Kolskom točku, dugi drveni šank, setni džuboks, flaše i čaše koje su blistale na policama kraj ogle​da​la - sli​ke su is​pu​ni​le nje​go​vo srce i po​te​ra​le nje​go​ve noge. Iznenada je stao. Učinilo mu se da je čuo nešto u kukuruzu sa svoje de​sne stra​ne. Stajao je trenutak, osluškujući, ali sve je bilo tiho. Vazduh je bio ne​po​kre​tan. Let​nje mu​nje su za​trep​ta​le, jed​nom, dra​gi put. Nastavio je da hoda, pomerivši se prema sredini puta. Vladala je tišina. Bila je to neka životinja, verovatno rakun. Ili je možda u pitanju nje​go​va ma​šta. Misli su mu se ponovo okrenule Kolskom točku. Mogao je da vidi veliku dobrodušnu figuru Šveđanina sa njegovim rumenim obrazima i brkovima poput upravljača bicikla kako se šeta za šankom: dobri stari Šveđanin, koji je uvek ima prijateljsku reč za svakoga. Zamišljao je kako Šveđanin ispred njega stavlja čašu za žestinu preko čijih ivica se prelivao velikodušno sipan viski; zamislio je kako je podiže do usana; zamislio je zlatnu vatru koja se spuštala do njegove utrobe. Umesto da uzme pola litre za poneti, platiće malo više i piće za šankom. Šveđanin će ga odvesti kući, on je bio dobar prema svojim mušterijama. Ili će se možda jednostavno izvrnuti u zadnjoj prostoriji i ujutru otići pravo do Ernija. Ne bi mu bio prvi put da prespava u Kolskom točku. U svakom slučaju,

bolje nego da ide kući svojoj rospiji. Nazvaće je iz kafane, smisliti ne​ka​kav iz​go​vor. Po​no​vo se čuo zvuk iz ku​ku​ru​za. Oklevao je samo za trenutak, a zatim je nastavio da hoda, meko gazeći po toplom asfaltu svojim radnim cipelama. Onda je ponovo čuo taj zvuk, sada bli​že, do​volj​no bli​zu da ga pre​po​zna. Bio je to zvuk pro​vla​če​nja kroz sa​su​še​ni ku​ku​ruz. Zagledao se u noć, pokušavajući da razabere nešto. Ali mogao je da vidi samo vrhove stabljika naspram mutnog neba. Ostalo je bilo zid od tame. A onda, dok je posmatrao netremice, ugleda kako jedna stabljika po​drh​ta​va na​spram neba. Šta je to bilo? Je​len? Ko​jot? “Hah!” vik​nu, ma​šu​ći ru​ka​ma u prav​cu zvu​ka. Krv mu se zaledi kada je čuo odgovor. Bilo je to roktanje, ljudsko, a ipak ne​ljud​sko. Muh, za​čuo se zvuk. “Ko je, do đa​vo​la, to?” Nije bilo od​go​vo​ra. “Jebi se”, reče Stot, ubrzavajući korak i skrećući prema drugoj strani dru​ma. “Ne znam ko si, ali jebi se.” Začu se šuškavi zvuk provlačenja kroz kukuruz, sada bržeg, kao da po​ku​ša​va da odr​ži ko​rak sa njim. Muh. Stot je po​čeo da trči duž su​prot​ne ivi​ce puta. Šuškanje u kukuruzu je održavalo korak. Zvuk, neobični dahtavi zvuk, po​stao je gla​sni​ji i na​pad​ni​ji. Muh! Muh! Stot se baci u trk. Odgovoreno mu je lomljavom u kukuruzu sa njegove desne strane. Naspram neba je video kako se vrhovi stabljika duž puta tresu i lome. Začu se nova lomljava, a onda vide nekakav mračni oblik kako velikom brzinom izleće iz kukuruza, prvo se krećući paralelno sa njim, za​tim pri​la​ze​ći sve bli​že. Sledeće sekunde, nekakav atavistički instinkt je naterao Vilija Stota da preskoči jarak na levoj strani puta i glavom bez obzira jurne u kukuruz. Dok su se dugi listovi sklapali oko njega, osvrnuo se iza sebe samo na trenutak. Tada je ugledao krupnu, mračnu priliku koja je užasnom

br​zi​nom pre​la​zi​la put iza nje​ga. Stot je proleteo kroz sledeći red, zatim još jedan, glasno dišući i goneći sebe što dublje u mračni, zagušljivi kukuruz. Ali i dalje je iza sebe čuo lo​mlja​vu ga​že​nja su​vih sta​blji​ka. Skrenuo je pod pravim uglom i potrčao niz red. Lomljava iza njega je pre​sta​la. Stot je trčao. Imao je dugačke noge i u srednjoj školi je bio u atletičarskom timu. To je bilo davno, ali je još uvek umeo da trči. I tako je trčao, ne misleći ni na šta drugo osim kako da stavi jednu nogu ispred dru​ge i umak​ne ono​me što ga je ju​ri​lo, šta god to bilo. Uprkos kukuruzu koji ga je okruživao, još uvek nije bio potpuno dezorijentisan. Medisin Krik je bio ispred njega, na manje od dva ki​lo​me​tra. Još uvek je mo​gao da stig​ne do nje​ga. Tada je iza sebe začuo glasno trupkanje stopala po zemlji. I sa svakim ko​ra​kom, rit​mič​ni rok​taj. Muh. Muh. Muh. Dugi red kukuruza se blago zakrivio, prateći topografiju tla, i on je po​le​teo nji​me, tr​če​ći br​zi​nom ro​đe​nom iz či​stog uža​sa. Muh. Muh. Muh. Hriste, bilo je sve bliže. Skrenuo je, očajnički se probivši u novi red, tr​če​ći da​lje. Iza sebe je čuo sličnu lomljavu kada je gonilac provalio u red, prateći ga i pri​bli​ža​va​ju​ći se. Muh. Muh. Muh. “Osta​vi me na miru!” vri​snuo je. Muh. Muh. Muh. Bilo je sve bliže, toliko blizu da mu se skoro činilo kako može da oseti oblačiće toplog daha na vratu, koji su držali ritam sa trupkajućim koracima. Po butinama je iznenada osetio vlažnu toplinu kada mu je bešika popustila. Skrenuo je, probio se u novi red i zaokrenuo u pravcu iz kojeg je došao. Stvar je bila iza njega, bliže, sve bliže. Muh! Muh! Muh! Muh! Još uvek mu se pri​bli​ža​va​la ve​li​kom br​zi​nom. Stot oseti kako ga nešto hvata za kosu, nešto užasno snažno. Pokušao je da istrgne glavu i obuzeo ga je iznenadan i stravičan bol, ali stisak nije po​pu​stio. Plu​ća su mu go​re​la. Ose​tio je kako mu noge kle​ca​ju u uža​su. “Neka mi neko pomogne!” vrisnuo je, bacajući se u stranu, otimajući

se i cimajući glavu tako snažno da je osetio kako mu se kosa odvaja od lobanje. Stvar je sada bila iznad njega. A onda oseti iznenadan parališući stisak na zadnjem delu vrata, brutalni trzaj i krckanje i najednom mu se činilo da je napustio tlo i da je leteo, leteo, prema mračnom nebu, dok je glas u tri​jum​fu vri​štao: Mu​u​u​u​u​u​u​u​u​u​u​u​u​u​uhhhhhhhhhhhhhhhhh!!

DEVETNAEST

L

udvig Smit je zaključao vrata Kraj Kaunti Kurira i spustio ključeve u džep. Dok je prelazio ulicu, podigao je pogled prema jutarnjem nebu. Veliki sterilni olujni oblaci gomilali su se na severnom horizontu, kao i svakog dana tokom protekle dve nedelje. Do večeri bi se raširili po nebu i do jutra nestali. Jednog od ovih dana, temperatura će pasti i izbiće žestoka oluja. Ali činilo se da će vrelina sti​ska​ti grad ba​rem još neko vre​me. Ludvig je imao prilično dobru predstavu o čemu su Art Rider i šerif želeli da pričaju sa njim. Mada to nije bilo bitno: već je napisao članak o psu i staviće ga u štampu ovog popodneva. Hodao je trotoarom, osećajući vrelinu koja se probijala kroz đonove njegovih cipela i pritisak na te​me​nu. Megin Kuglaški zamak bio je na pet minuta hoda, ali nakon dva minuta Smit je shvatio da je pogrešio što se nije odvezao autom. Stići će znojav i razbarušen: taktička greška. Tešio je sebe da je Za​mak barem ras​hla​đen do tem​pe​ra​tu​re tun​dre. Zakoračio je kroz dvostruka vrata u struju ledenog vazduha i dočekan je tišinom: u ovo doba jutra staze su bile u mraku, kegle su se u polumraku sijale kao dugi beli zubi, a mašine koje su ih slagale bile su neme. Sa druge strane staze video je svetlo u Klubu Zamak, gde je Art Rider svakog jutra zasedao uz novine i doručak. Smit je namestio krag​nu, ispra​vio ra​me​na i kre​nuo na​pred. Klub Zamak i nije bio toliko klub, koliko zastakljeni restoran sa separeima od veštačke kože, stolovima od formike napravljene da liči na drvo i iskošenim ogledalima sa lažnom pozlatom. Smit je ušao unutra i prišao stolu u uglu za kojim su Rider i šerif sedeli i tiho pričali. Rider je primetio Smita, ustao sa širokim osmehom, ispružio ruku i ponudio no​vi​na​ra sto​li​cu. “Smi​ti! Lepo od tebe što si do​šao.” “Na​rav​no, Arte.” Šerif nije ustao i sada je samo klimnuo glavom kroz duvanska is​pa​re​nja. “Do​bar dan, go​spo​di​ne Smit.” “Do​bar dan, še​ri​fe.”

Nastupilo je kratko zatišje. Rider se osvrnuo oko sebe, istežući se u svojoj kragni od poliestera. “Em! Kafu! I donesi gospodine Smitu jaja i sla​ni​nu.” “Ne je​dem puno za do​ru​čak.” “Glu​po​sti. Da​nas je va​žan dan.” “Za​što?” “Zato što će nam se za petnaest minuta pridružiti dr Stenton Čonsi, pro​fe​sor sa KSU. Vo​dim ga u obi​la​zak gra​da.” Usledila je kratka pauza. Art Rider je nosio ružičastu košulju kratkih rukava i svetlosive pantalone sa dvostrukim šavom, a njegov beli blejzer bio prebačen preko naslona stolice. Bio je okrugao, ali ne naročito mli​tav. Sve one go​di​ne rva​nja sa ćur​ka​ma na nje​go​vim ru​ka​ma stvo​ri​le su mi​ši​će koji se nisu tek tako iz​gu​bi​li. Pro​sto je bli​stao od zdra​vlja. “Ne​ma​mo puno vre​me​na, Smi​ti, tako da ću biti di​rek​tan. Po​zna​ješ me: go​spo​din Di​rek​tan.” Ri​der se bla​go za​ki​ko​tao. “Naravno, Arte.” Smit se nagnuo unazad da bi dozvolio konobarici da ispred njega spusti masni tanjir sa jajima i slaninom. Pitao se šta bi pravi no​vi​nar uči​nio u ovom tre​nut​ku. Iza​šao? Lju​ba​zno od​bio? “U redu, Smi​ti, stva​ri sto​je ova​ko. Znaš da taj tip, Čon​si, tra​ži me​sto da posadi polje eksperimentalnog kukuruza za Kanzaški univerzitet. U pitanju smo ili mi ili Diper. Diper ima motel, Diper ima dve benzinske pumpe, Diper je trideset kilometara bliži autoputu. Okej? Možda ćeš se za​pi​ta​ti, ka​kve šan​se uop​šte ima​mo? Za​što mi? Pra​tiš li me?” Smit klim​nu gla​vom. Pra​tiš li me? bio je Ri​de​rov omi​lje​ni iz​raz. Rider podiže šolju sa kafom, primače je svojom dlakavom rukom i uze gu​tljaj. “Imamo nešto što Diper nema. Sada me slušaj pažljivo, pošto ovo nije zvanični stav KSU-a. Imamo izo​la​ci​ju.” Napravio je dramsku pauzu. “Zašto je izolacija bitna? Zato što će ovo polje kukuruza biti upotrebljeno za testiranje ge​net​ski-iz​me​nje​nog-ku​ku​ru​z a.” Počeo je da zviždi me​lo​di​ju iz Zone su​mra​ka, pa se is​ce​rio. “Pra​tiš li me?” “Ne baš.” “Svi mi znamo da je genetski modifikovan kukuruz bezopasan. Ali gomila neukih gradskih ljudi, liberala, boraca za zaštitu okoline - znaš na koga mislim - veruje da je genetski izmenjen kukuruz opa​san.” Ponovo je odzviždao temu iz Zone sumraka. “Pra​vi razlog zašto je Medisin Krik

u užem izboru je zato što smo izolovani. Nema hotela. Duga vožnja ko​li​ma. Nema ve​li​kog tr​žnog cen​tra. Naj​bli​ža ra​dio i te​le​vi​zij​ska sta​ni​ca je na sto pedeset kilometara. Ukratko, ovo je najgore mesto na svetu za organizovanje protesta. Naravno da ni Dejl Estrem i udruženje farmera nisu naročito srećni zbog toga, ali njih je samo nekoliko i mogu se iz​bo​ri​ti sa nji​ma. Pra​tiš li me?” Smit klim​nu gla​vom. “Ali sada imamo jedan mali problem. Imamo ludog kučkinog sina koji jurca okolo. Ubio je osobu, ubio je psa i bog zna kakvu psinu još sprema, možda i jebe ovce. Upravo u trenutku kada je Stenton Čonsi, šef projekta programa agrikulturalnog razvoja sa Kanzaškog univerziteta, u gradu da bi odlučio da li je Medisin Krik pravo mesto za ova polja. A mi želimo da mu pokažemo da ovo je​ste dobro mesto. Miran, bezbedan gradić. Bez droge, bez hipika, bez demonstracija. Naravno da je čuo za ubistvo, ali on misli da je to samo nasumični događaj koji se neće ponoviti. Nije zabrinut i ja želim da tako i ostane. Zato mi je potrebna tvoja pomoć oko dve stva​ri.” Smit je če​kao. “Kao prvo, o’ladi malo sa ovim prokletim člancima o ubistvu. U redu, desilo se. Sada malo odmori. I šta god radio, za​bo​ga ne objavljuj priču o mr​tvom psu.” Smit proguta knedlu. Zavladala je tišina. Rider je zurio u njega crvenim očima sa tamnim krugovima oko njih. Stvarno je shvatao ovo ozbilj​no. “Ta priča predstavlja vest”, reče Smit, ali mu je glas drhtao dok je to go​vo​rio. Rider se nasmeši i spusti krupnu šaku na Smitovo rame. “Mo​lim te z a uslu​gu Smiti, da sačekaš nekoliko dana sa pričom. Samo dok tip sa univerziteta ne ode. Ne tražim od tebe da odustaneš od nje, ili tako nešto.” Blago je stisnuo Smitovo rame. “Slušaj, ti i ja obojica znamo da fabrika Gro-Bejn nije naročito sigurna. Kada su ’96. ukinuli noćnu smenu, dvadeset porodica je napustilo grad. To su bili dobri poslovi, Smiti. Ljudi su izgubili dosta, morali su da se odsele i ostave domove koje su izgradili njihovi pradedovi. Ne želim da živim u gradu koji umire. Ti ne želiš da živiš u gradu koji umire. Ovo bi moglo biti od velikog značaja za našu budućnost. Jedna ili dve njive je tek početak, ali genetski

inženjering useva je u zaletu, tu leži dosta novca i Medisin Krik može postati deo toga. Od ovoga mnogo zavisi, Smiti. Mnogo više nego što misliš. I ja te molim, je​di​no što te molim je da pričekaš dva-tri dana. On će objaviti svoju odluku u ponedeljak. Jednostavno pričekaj i objavi to kada ode. Uto​rak uju​tro. Pra​tiš li me?” “Shva​tam šta že​liš da ka​žeš.” “Stalo mi je do ovog grada. Kao i tebi Smiti, znam to. Ovo nije zbog mene. Samo se tru​dim da oba​vim svo​ju gra​đan​sku du​žnost.” Smit primeti da se njegova jaja zgrušavaju na tanjiru i da se slanina već udr​ve​ni​la. Šerif Hejzen je konačno progovorio. “Smiti, znam da je između nas bilo nesuglasica. Ali postoji još jedan razlog da ne objaviš ništa o psu. Forenzički psiholozi iz Dodža misle da se ubica hrani publicitetom. Cilj mu je da teroriše grad. Ljudi se već prisećaju starih glasina o masakru i kletvi ’Četrdeset Petorice’ i one proklete strele su bile ostavljene upravo zato da ožive čitavu tu stvar. Izgleda da ubica oživljava neku svoju uvrnutu fantaziju o kletvi. Kažu da bi ga članci u novinama mogli još više ohrabriti. Ne želimo ništa što bi moglo da dovede do još jednog ubistva. Sa ovim ti​pom nema šale, Smi​ti.” Svi su za​ću​ta​li. Konačno, Smit uzdahnu. “Možda bih mogao da odložim priču o psu na ne​ko​li​ko dana”, reče ti​him gla​som. Rider se nasmešio. “To je odlično. Odlično.” Ponovo je stisnuo Smi​ti​je​vo rame. “Po​me​nuo si dve stva​ri”, reče Smit sla​bim gla​som. “Tako je, jesam. U redu. Razmišljao sam - opet kažem, ovo je samo predlog, Smiti - mogao bi da popuniš prazninu pričom o doktoru Stentonu Čonsiju. Svako voli malo pažnje i ovaj tip nije izuzetak. Projekat - možda ne bi trebalo da se naročito udubljujete u to. Ali priča o nje​mu, ko je, odakle dolazi, sve njegove velike diplome, sve sjajne stvari ko​ji​ma se bavi na uni​ver​zi​te​tu - pra​tiš li me, Smi​ti?” “To nije loša ideja”, promrmlja Smiti. I, na kraju krajeva, to stvarno nije bila loša ideja. Ako tip ispadne zanimljiv, to može biti dobar članak i to upravo od one vrste koju su ljudi želeli da čitaju. Budućnost grada je od​u​vek bila tema broj je​dan u Me​di​sin Kri​ku.” “Odlično.” On će biti ovde za pet minuta. Upoznaću vas i zatim vas

osta​vi​ti na​sa​mo.” “Lepo.” Smit po​no​vo pro​gu​ta kne​dlu. Rider je konačno popustio stisak na njegovom ramenu. Osetio je hladan vazduh na mestu gde je bila topla, vlažna ruka. “Ti si dobar mo​mak, Smi​ti.” “Na​rav​no.” Upravo tog trenutka, šerifov radio je oživeo. Hejzen ga je skinuo sa pojasa i pritisnuo dugme za prijem. Smit je čuo Tadov metalni glas koji je šerifu davao izveštaj o jutarnjim događajima. “Neki šaljivdžija je ispustio va​zduh iz guma na autu tre​ne​ra fud​bal​skog tima”, čuo se Ta​dov glas. “Da​lje”, reče Hej​zen. “Još je​dan mr​tav pas. Ovaj je ot​kri​ven kraj puta.” “Isu​se. Da​lje.” “Žena Vi​li​ja Sto​ta kaže da se si​noć nije vra​tio kući.” Šerif prevrnu očima. “Proveri kod Šveđanina u Kolskom točku. Ve​ro​vat​no je po​no​vo pre​spa​vao po​za​di.” “Da, go​spo​di​ne.” “Sam ću pro​ve​ri​ti psa.” “Na​la​zi se oko če​ti​ri ki​lo​me​tra niz put za Di​per, sa za​pad​ne stra​ne.” “Od​ja​vlju​jem se.” Hejzen zakači radio za opasač, smrvi cigaretu u pepeljari, pokupi šešir sa prazne stolice kraj sebe, stavi ga na glavu i ustade. “Vidimo se, Arte. Smi​ti, hva​la. Mo​ram da be​žim.” Šerif je otišao, a zatim se dr Stenton Čonsi, kao po dogovoru, ma​te​ri​ja​li​zo​vao na dru​gom kra​ju ku​gla​ne, osvr​ću​ći se oko sebe. Rider ga pozva, mašući mu kroz staklo. Čonsi klimnu glavom i prođe kraj staza do kluba. Hodao je istim ukočenim hodom kojeg je Smiti primetio na roštilju. Čovek baci pogled na plastične ukrase i Smitu se uči​ni da je u nje​go​vim oči​ma vi​deo ble​sak ne​če​ga. Osme​ha? Pre​zi​ra? Ri​der usta​de, kao i Smit. “Nemojte ustajati zbog mene”, reče Čonsi. Rukovao se sa njima i svi se​do​še. “Dr Čonsi”, poče Rider, “želim da vam predstavim Ludviga Smita iz Kraj Kaunti Kurira, naših lokalnih novina. On je izdavač, urednik i no​vi​nar. To je bend od jed​nog čo​ve​ka.” Na​sme​jao se. Par prilično hladnih plavih očiju se okrenu prema Smitu. “To mora da

je ve​o​ma za​ni​mlji​vo, go​spo​di​ne Smit.” “Zovite ga Smiti. Mi u Medisin Kriku ne polažemo puno na for​mal​no​sti. Ovo je sr​da​čan grad.” “Hvala ti, Arte.” Čonsi se okrenu prema Smitu. “Smiti, možete me zva​ti Sten.” Rider je progovorio pre nego što je Smiti stigao da odgovori. “Stene, slu​šaj. Smi​ti želi da na​pi​še čla​nak o tebi, a ja mo​ram da be​žim, zato ću vas osta​vi​ti. Na​ru​či​te šta že​li​te; ja pla​ćam.” Sledećeg trenutka je nestao i Čonsi je okrenuo svoja dva suva oka prema Smitu. Smit se na sekund zapitao šta je čekao. Onda se setio da je tre​bao da ga in​ter​vju​i​še. Iz​va​dio je svo​ju be​le​žni​cu i pro​na​šao olov​ku. “Ako nemate ništa protiv, više volim da radim ovo sa unapred do​sta​vlje​nim pi​ta​nji​ma”, reče Čon​si. “Voleo bih da smo tako dobro organizovani”, reče Smit, uspevši da se na​sme​ši. Čonsi se nije nasmejao. “Recite mi kakvu vrstu priče ste imali na umu.” “To bi, u su​šti​ni, bio pro​fil. Zna​te, čo​vek iza pro​jek​ta, i tako to.” Zavladala je tišina. “Imamo posla sa osetljivom temom. Mora se ob​ra​di​ti kako tre​ba.” “To bi bio povoljan, nekontroverzan članak, koji bi se usredsredio na vas, a ne na de​ta​lje o ek​spe​ri​men​tal​nom po​lju.” Čonsi je razmišljao trenutak. “Morao bih da ga vidim pre nego što bude ob​ja​vljen.” “To obič​no ne ra​di​mo.” “Moraćete da napravite izuzetak u mom slučaju. Univerzitetska po​li​ti​ka.” Smit uz​dah​nu. “Pa, do​bro.” “Na​sta​vi​te”, reče Čon​si. Za​va​li se u sto​li​ci. “Že​li​te li kafu, mo​žda do​ru​čak?” “Jeo sam pre par sati, još u Di​pe​ru.” “U redu, onda. Da vidimo.” Smit otvori beležnicu na praznoj stranici, izravna je, pripremi olovku i pokuša da se priseti nekoliko jezgrovitih pi​ta​nja. Čonsi je pogledao na sat. “Ja sam veoma zauzet čovek, tako da bih vas molio da ovo ograničimo na petnaest minuta. Sledeći put biste trebali da

pripremite pitanja umesto da ih smišljate na licu mesta. To predstavlja jednostavan znak poštovanja kad intervjuišete nekoga čije je vreme dra​go​ce​no.” Smit je izdahnuo vazduh. “Pa, pričajte mi o sebi, gde ste išli u školu, kako ste se za​in​te​re​so​va​li za agri​kul​tu​ru, ta​kve stva​ri.” “Rođen sam i odrastao u Sakramentu u Kalifomiji. Tamo sam išao u srednju školu i pohađao sam Kalifornijski univerzitet u Dejvisu, sa biohemijom kao glavnim predmetom. Diplomirao sam 1985, kao Fi Beta Kapa, summa cum laude.” Zastao je. “Želite li da vam spelujem ‘sum​ma cum la​u​de’.” “Mi​slim da ću se sna​ći.” “Zatim sam se upisao na Stenford i doktorirao za četiri godine, 1989, tezom iz molekularne biologije. Moja disertacija je osvojila Henslijevu medalju. To je H-E-N-S-L-I. Ubrzo sam dobio mesto stalnog profesora na Kanzaškom univerzitetu. Godine 1995. dodeljena mi je katedra za molekularnu biologiju Leona Trokmortona, a 1998. godine sam postao di​rek​tor Pro​gra​ma za agri​kul​tu​ral​ni ra​zvoj.” Za​stao je da bi do​zvo​lio Smi​tu da uhva​ti ko​rak. Smit je radio na dovoljno dosadnih priča da bi znao kako mirišu, a ova je smrdela do neba. Isuse Hriste, Hen​sli​je​va medalja. Kakav je seronja ovaj lik. “U redu, hvala. Stene, kada je genetski inženjering privukao tvoje in​te​re​so​va​nje? Kada si odlu​čio šta že​liš da po​sta​neš?” “Ne koristimo izraz genetski inženjering. Mi to zovemo genetsko usa​vr​ša​va​nje.” “Onda ge​net​sko usa​vr​ša​va​nje.” Pobožni izraz je nakratko prošao Čonsijevim licem. “Kada sam imao dvanaest ili trinaest godina, u časopisu Lajf video sam fotografiju gomile izgladnele dece u Bijafri, okupljene oko kamiona UN-a, koja su pokušavala da dođu do malo pirinča. Pomislio sam, želim da uradim nešto za tu izgladnelu decu.” Kakvo sranje. Ali Smit je poslušno zapisao sve. “A vaš otac? Majka? Čime su se oni bavili? Je li bavljenje naukom na​sled​no u va​šoj po​ro​di​ci?” Nakratko je zavladala tišina. “Više bih voleo da se usredsredimo na mene.” Otac mu je verovatno vozio kamion i tukao ženu, pomisli Smit.

“U redu. Re​ci​te mi, je​ste li ob​ja​vi​li ne​ka​kve ra​do​ve ili knji​ge?” “Da. Veliki broj. Poslaću faksom kopiju mog Curriculum Vitae u vašu kan​ce​la​ri​ju, ako mi date broj.” “Ne​ma​mo faks. Žao mi je.” “Shvatam. Da budem iskren, mislim da ovakav intervju predstavlja gubljenje vremena i da bi vam bilo mnogo jednostavnije da nabavite ove informacije od Odeljenja za odnose sa javnošću na Univerzitetu. Imaju dosije o meni debeo čitavu stopu. I bilo bi mnogo lakše da ste pro​či​ta​li neki od mojih radova pre nego što me intervjuišete. To bi svima uštedelo do​sta vre​me​na.” Po​no​vo je po​gle​dao na sat. Smit je pre​šao na dru​gu temu. “Za​što Me​di​sin Krik?” “Mogu li vas pod​se​ti​ti da još uvek ni​smo iza​bra​li Me​di​sin Krik.” “Znam, ali za​što je u kon​ku​ren​ci​ji?” “Tražili smo prosečno mesto sa tipičnim uslovima uzgoja. Medisin Krik i Diper su se pojavili kao rezultat obimnog, dve stotine hiljada dolara vrednog kompjuterskog istraživanja u kojem je učestvovalo skoro stotinu gradova u zapadnom Kanzasu. Korišćeno je na hiljade kriterijuma. Sada smo u trećoj fazi istraživanja i utvrđujemo konačni izbor za projekat. Već smo sklopili dogovor sa odgovarajućim poljoprivrednim kompanijama u vezi sa mogućim zakupom njihove zemlje. Sve što je potrebno sada jeste da odlučimo između dva grada. A zato sam ja ovde: da donesem tu konačnu odluku i objavim je u po​ne​de​ljak.” Smit je zapisao sve to, svestan da, kada stvarno razmisliš o tome šta je čo​vek re​kao, shva​tiš da nije re​kao ni​šta. “Ali šta mi​sli​te o gra​du?” upi​tao je. Za trenutak je vladala tišina i Smitu je bilo očigledno da je ovo pitanje na koje Čon​si nije imao spre​man od​go​vor. “Pa, ja… Nažalost, ovde nema hotela, a jedino mesto na kome bih mogao da odsednem je već zakupio neki čovek, prilično težak, kako mi se čini, koji je zauzeo čitav sprat i kategorički odbio da mi prepusti sobu.” Napućio je usne, kostrešeći kratke dlake oko usta. “Zato moram da odsedam u Diperu i svakog dana vozim zamornih četrdeset kilometara ujutru i uveče. Ovde stvarno nema ničega, osim kuglane i restorana… Nema biblioteke, nema kulturnih događaja, nema muzeja ili koncertne dvorane. Da budem iskren, Medisin Krik stvarno nema ničega što bih

mo​gao da pre​po​ru​čim.” Na tren se na​sme​šio. Smit oseti kako ključa. “Ovde imamo dobre, solidne, staromodne ame​rič​ke vred​no​sti. To vre​di ne​što.” Čonsi se blago stresao. “Ne sumnjam u to. Kada napravim konačan izbor između Dipera i Medisin Krika, vi ćete bez sumnje prvi to saznati. A sada, ako ne​ma​te ni​šta pro​tiv, imam va​žna po​sla.” Ustao je. Smit je ustao za​jed​no sa njim i pri​hva​tio pru​že​nu ruku. Kra​jič​kom oka je ugledao suncem opaljene, kratko podšišane figure Dejla Estrema i još dvojice farmera koji su ih posmatrali kroz stakleni izlog kuglane. Videli su unutra Čonsija i očigledno su ga čekali da izađe. Smit je potisnuo osmeh. “Možete poslati članak Odeljenju za odnose sa javnošću faksom ili imejlom”, reče Čonsi. “Broj je na mojoj posetnici. Oni će ga odobriti i vratiti vam ga do kraja nedelje.” Pljusnuo je posetnicu na sto i spremio se da kre​ne. Do kraja nedelje. Smit je posmatrao kako mali seronja kruto prolazi kraj staza za kuglanje, uzdignute glave, ispravljenih leđa, malih nogu koje su se kre​ta​le žu​stro po​put ma​ši​ne. Čon​si je otvo​rio vra​ta koja su vo​di​la na ulicu i sada mu je prilazio Dejl Estrem, mašući svojim velikim far​mer​skim ru​ka​ma. Zvuk njegovog povišenog glasa je uspevao da se probije i u utočište Klu​ba Za​mak. Iz​gle​da​lo je kao da se Čon​si​ju spre​ma ver​bal​no ri​ba​nje. Smit se nasmeši. Dejl Estrem: e, to je neko ko je uvek spreman da kaže svoje. Zajebi Čonsija, zajebi Ridera i zajebi šerifa. Smita je čekalo ob​ja​vlji​va​nje bro​ja. Pas osta​je.

DVADESET

T

ad je izašao iz Kolskog točka u vrelinu usijane pećnice. Do sada nije imao sreće, Vili Stot nije prespavao u zadnjoj prostoriji. Ipak mu je baš bilo drago što je odvojio vremena da se uveri u to. Ubacio je mentol bombonu u usta - već drugu - ne bi li prikrio eventualni miris piva od ledenog “kursa” kojeg mu je Šveđanin Kejhil tutnuo ispod šanka. Stvarno je prijalo po ovako toplom danu. Šveđanin Kej​hil je bio pro​kle​to fini mo​mak. Tadova patrolna kola stajala su ispred šerifove kancelarije, pržeći se na suncu, i Tad krenu pravo prema njima. Skliznuo je unutra i pokrenuo motor, trudeći da mu što manji deo leđa i zadnjice dođe u dodir sa usijanom kožom sedišta. Kad bi uspeo da dobije kancelarijski posao u Topeki ili Kanzas Sitiju, ne bi morao da provodi dane trčkajući po zagušljivoj vrućini, primoran da vozi auto koji je u sebi nosio svoj sop​stve​ni mali pa​kao. Pre​ba​cio je svoj ra​dio na fre​kven​ci​ju obla​snog di​spe​če​ra. “Je​di​ni​ca dva​de​set je​dan zove di​spe​če​ra”, reče. “Zdra​vo, Tade”, čuo se glas La​vern, koja je ra​di​la u dnev​noj sme​ni. Tad joj se dopadao i, da je bila možda dvadeset godina mlađa, možda bi i on ose​ćao isto. “La​vern, ima li šta novo?” upi​tao je. “Neko iz Gro-Bejna je upravo prijavio vozilo parkirano na prilaznom dru​mu. De​lu​je na​pu​šte​no.” “Koji model?” Tad nije morao da pita za marku auta. Osim “kaprisa” Arta Ridera i policijskih “mustanga” iz ’91, kupljenih od policijske stanice u Grejt Bendu, sva druga vozila bila su marke “AMC”. To je bio jedini salon automobila na sat vožnje odavde. Ipak se, kao i sve drugo ovde, za​tvo​rio još pre ne​ko​li​ko go​di​na. “’Hor​net’, re​gi​star​ske ta​bli​ce Vi​ski Eho Fok​strot dva de​vet se​dam.” Zahvalio je pre nego što je skliznuo nazad u formalniji žargon. “Je​di​ni​ca dva​de​set je​dan kre​će”, reče i vra​ti ra​dio-pri​jem​nik na me​sto. To je bio Stotov “hornet”. Bez sumnje je spavao na zadnjem sedištu, kao što je to uradio poslednji put kada se njegova šklopocija pokvarila

izvan grada. Sklupčao se i organizovao mali večernji provod, samo za njih dvo​ji​cu, nje​ga i Sta​rog De​di​cu. Tad je ubacio menjač u brzinu i odvojio se od ivičnjaka. Bilo mu je potrebno petnaest sekundi da ostavi grad iza sebe. Četiri minute kasnije skrenuo je na put za fabriku. Ispred njega se vukao ogroman kamion sa tovarom živih ćuraka, ostavljajući za sobom na putu smrad ćurećeg iz​me​ta, to​li​ko jak da se sko​ro mo​gao vi​de​ti. Tad je pre​sti​gao ka​mi​on što je brže mogao, bacajući pogled na nagomilane kaveze prepune pre​stra​vlje​nih ću​ra​ka is​ko​la​če​nih oči​ju. Tada je posao nekoliko puta odveo u Gro-Bejn fabriku. Prvi put ju je posetio negde pred Dan Zahvalnosti i te godine su on i njegova majka, udovica, uživali u lepom svinjskom pečenju. Od tada je uvek jeo svinjsko pe​če​nje. Tadu je bilo dra​go što ni​ka​da nije vi​deo svinj​sku far​mu. I eno ga: “hornet” Vilija Stota, parkiran kraj druma, skoro nevidljiv u senci kukuruza. Tad se zaustavi kraj njega, upali žmigavce i izađe napolje. Prozori su bili otvoreni i automobil je bio prazan. Nije bilo ključa u bravi. Kamion sa ćurkama projurio je pored njega, talasajući kukuruz na obe strane puta i ostavljajući za sobom smrad dizela i us​pa​ni​če​ne ži​vi​ne. Tad se okre​nu mr​šte​ći se. Za​tim ski​de ra​dio sa po​ja​sa. “Da?” čuo se Hej​ze​nov od​go​vor kada ga je po​zvao. “Ovde sam kraj Stotovog auta. Parkiran je na prilaznom putu za GroBejn. Pra​zan je, nema ni tra​ga od Sto​ta.” “Lo​gič​no. Ve​ro​vat​no spa​va ne​gde u ku​ku​ru​zu.” Tad pogleda prema moru kukuruza. Nekako nije verovao da bi iko re​šio da tamo spa​va, ma​kar i pi​jan. “Stvar​no tako mi​sli​te?” “Na​rav​no. Šta bi dru​go mo​glo biti?” Pi​ta​nje je vi​si​lo u va​zdu​hu. “Pa…” “Tade, Tade. Ne smeš dozvoliti da ova ludnica utiče na tebe. Nije svaka nestala osoba ubijena i unakažena. Slušaj, ja sam ovde kod psa. I, po​go​di?” “Šta?” Tad ose​ti ste​za​nje u grlu. “To je samo pas ko​jeg je uda​rio auto. Još uvek ima rep i sve osta​lo.” “To je do​bro.” “Zato slušaj. Poznaješ Vilija koliko i ja. Auto mu se pokvario i krenuo je peške da pokvasi njušku u Kolskom točku. Usput nosi flašu u svom

zadnjem džepu i otpija iz nje dok je ne isprazni. Tada odluči da malo odrema u kukuruzu. Tamo ćeš ga i naći, mamurnog kao sam đavo, ali inače netaknutog. Vrati se polako autom niz put, verovatno ćeš ga videti ne​gde u jar​ku. U redu?” “U redu, še​ri​fe.” “Do​bar deč​ko. Budi pa​žljiv, a?” “Važi.” Upravo u trenutku kada je ulazio nazad u vozilo, Tad je primetio da nešto sija na zemlji kraj Stotovog “horneta”. Prazna flaša od pola litre. Prišao je bliže, podigao ju je i omirisao. Nozdrve mu je ispunio miris sve​žeg bur​bo​na. Bilo je upravo onako kako je šerif rekao. Hejzen je znao sve što se dešavalo u gradu, skoro i pre nego što bi se desilo. Bio je dobar policajac. I uvek se odnosio prema njemu poput drugog oca. Tad bi stvarno trebao biti za​hva​lan što radi za ta​kvog čo​ve​ka. Spustio je flašu u plastičnu vrećicu za dokaze i obeležio mesto na kojem je ležala. Šerif je cenio temeljitost, čak i u malim stvarima. Dok se vraćao do svog automobila, prošao je još jedan kamion. Ali ovaj je dolazio iz smera fabrike, vozeći rashlađenu prikolicu punu lepih, očišćenih, smrznutih ćurećih medaljona. Bez smrada, bez ičega. Vozač mu veselo mahnu. Tad mu otpozdravi, uđe u auto i nastavi putem kojim je i do​šao, tra​že​ći Sto​ta. Zaustavio se dvesta metara dalje. Kukuruzne stabljike na levoj strani su bile polomljene. A sa desne strane kukuruz je takođe bio izgažen, a nekoliko stabljika bilo je oštro nagnuto u stranu. Tadu je izgledalo kao da je neko utrčao u kukuruz na levoj strani, dok je neko drugi izašao na put sa de​sne stra​ne. Za​u​sta​vio je vo​zi​lo, dok mu se ose​ća​nje ne​la​god​no​sti vra​ća​lo. Izašao je iz auta i osmotrio zemlju oko kukuruza sa leve strane druma. Suvo grumenje bilo je razbacano. Sve je ukazivalo na to da je neko hodao - ili, verovatnije, trčao - po zemlji između dva reda kukuruza. Malo dalje duž reda, Tad je mogao da vidi slomljene stabljike i nekoliko su​vih kli​po​va koji su iš​ču​pa​ni le​ža​li na ze​mlji. Zašao je u prvi red, pogleda prikovanog za zemlju. Srce mu je lupalo nekontrolisanom brzinom. Bilo je teško razaznati otiske u grumenastoj, suvoj zemlji, ali je bilo udubljenja koja su ličila na tragove stopala,

ugaženih mesta na kojima je grumenje zemlje bilo isprevrtano, pokazujući svoju tamnu stranu. Zastao je opirući se želji da pozove šerifa. Trag je vodio dalje, probijajući se u sledeći red kukuruza, srav​nju​ju​ći pri tom ne​ko​li​ko sta​blji​ka. Činilo se da ima više od nejasnog, isprekidanog para tragova. Tad nije želeo da prizna, čak ni sebi, na šta je ovo počinjalo da liči. Ličilo je na po​te​ru. Isu​se, stvar​no je po​či​nja​lo da liči na po​te​ru. Nastavio je dalje, nadajući se kako će se ispostaviti da je u pitanju bilo ne​što sa​svim dru​go. Trag je vodio u još jedan red, neko vreme ga je pratio, da bi se probio u sledeći. A tada je Tad iznenada naišao na mesto sa obiljem tragova u prašini. Tuce stabljika bilo je polomljeno i razbacano. Tlo je bilo skroz izrovano. Pravi haos. Izgledalo je kao da se ovde desilo nešto nasilno, stvar​no na​sil​no. Tad proguta knedlu, pažljivo zagledajući tlo. I tu je, konačno - na dru​gom kra​ju ras​ko​pa​ne či​sti​ne - ugle​dao ja​san trag u su​voj ze​mlji. Bio je to trag bo​sog sto​pa​la. Oh, bože, pomisli, dok mu se utrobom širilo osećanje mučnine. Oh, bože. Ruka mu za​drh​ta dok je pri​no​sio ra​dio usna​ma.

DVADESET I JEDAN

K

ori Svonson je uterala rasklimatanog “gremlina” na zemljano parkiralište ispred Krausovih pećina, parkirajući ga u kovitlacu prašine koji se podigao visoko u vazduh. Pogledala je prema satu na komandnoj tabli: bilo je tačno šest i trideset. Bože, kako je bilo toplo. Isključila je trešteću muziku, otvorila vrata i izašla napolje, pokupivši usput svoju novu beležnicu. Prešla je preko parkirališta i popela se uz stepenice starog, viktorijanskog krša. Ovalni prozorčići na vratima nisu otkrivali mnogo u pomrčini iza njih. Podigla je veliki gvozdeni zvekir i pustila ga da padne, jednom, dvaput. Čula se meka škripa koraka, a zatim se na vra​ti​ma po​ja​vio Pen​der​gast. “Gospođice Svonson”, reče. “Tačni ste, veoma tačni. Mi, sa druge strane, kasnimo. Priznajem da imam izvesne poteškoće sa navikavanjem na rane ve​če​re u ovom kra​ju.” Kori ga je pratila u trpezariju, gde su se pod svetlošću sveća još uvek videli ostaci nečega što je ličilo na obilnu večeru. Vinifred Kraus je se​de​la za če​lom sto​la, pa​žlji​vo bri​šu​ći usta čip​ka​nom ma​ra​mi​com. “Mo​lim vas, se​di​te”, reče Pen​der​gast. “Kafa ili čaj?” “Ne, hva​la.” Pendergast nestade u kuhinji, da bi se vratio sa metalnim čajnikom neobičnog izgleda. Sipao je dve šoljice zelene tečnosti, pružajući jednu Vinifred, a drugu zadržavajući za sebe. “Gospođice Svonson, pret​po​sta​vljam da ste oba​vi​li vaš raz​go​vor sa En​di​jem Kej​hi​lom.” Kori se promeškolji u svojoj neudobnoj stolici i položi beležnicu na sto. Pen​der​gast po​di​že obr​vu. “Šta je to?” “Moja beležnica”, reče Kori sa odbrambenim prizvukom u glasu koji nije u potpunosti razumela. “Tražili ste od mene da porazgovaram sa En​di​jem i to sam i uči​ni​la. Mo​ra​la sam to ne​gde da za​pi​su​jem.” “Izvrsno. Da čujemo izveštaj.” Agent FBI se namesti u stolici i sastavi dla​no​ve. Kori otvo​ri be​le​žni​cu, ose​ća​ju​ći se ne​u​god​no. “Kako imaš divan rukopis, draga”, reče Vinifred, naginjujući se

mal​či​ce pre​bli​zu. “Hva​la.” Kori pri​ma​če be​le​žni​cu sebi. Na​me​tlji​va ma​to​ra ala​pa​ča. “Otišla sam sinoć do Endijeve kuće. Bio je izvan grada, na ekskurziji na poljoprivrednom sajmu. Rekla sam mu da mu je pas poginuo, ali mu nisam rekla kako. Pustila sam ga da pretpostavi da ga je udario auto. Bio je pri​lič​no po​go​đen. Vo​leo je tog psa.” Zastala je. Pendergastove oči se ponovo skupiše u proreze. Nadala se da neće po​no​vo za​spa​ti. “Rekao mi je da se poslednjih nekoliko dana Džif neobično ponašao. Nije želeo da izađe napolje i šetao je po kući cvileći i skrivajući se toliko, da su mo​ra​li da ga iz​vla​če is​pod kre​ve​ta kada bi bilo vre​me za ve​če​ru.” Okre​nu​la je stra​ni​cu. “Ko​nač​no, pre dva dana…” “Ta​čan da​tum, mo​lim vas.” “De​se​ti av​gust.” “Na​sta​vi​te.” “Desetog avgusta, Džif se, hm, olakšao na tepihu dnevne sobe.” Nervozno je podigla pogled u tišini koja je usledila. “Izvinite, ali to je ura​dio.” “Dra​ga moja”, reče Vi​ni​fred, “tre​ba​la si reći da je pas upr​ljao te​pih.” “Ali nije samo uprljao tepih, on se, znate, is​ke​njao na njega. Imao je proliv, da budem precizna.” Zašto je ova nametljiva starica uopšte bila ovde i slušala njen izveštaj? Zapitala se kako je Pendergast mogao da je trpi. “Mo​lim vas, na​sta​vi​te, go​spo​đi​ce Svon​son”, reče Pen​der​gast. “Sve u svemu, gospođa Kejhil, koja je pomalo kučka, popizdela je, izbacila Džifa iz kuće i naterala Endija da počisti nered. Endi je hteo da odvede Džifa kod veterinara, ali njegova mama nije htela to da plati. To je bio po​sled​nji put da je vi​deo psa.” Bacila je pogled na Vinifred i opazi da joj se lice skamenilo. Trebalo joj je par tre​nu​ta​ka da shva​ti da je to bilo zato što je upo​tre​bi​la reč “kuč​ka”. “U ko​li​ko sati se to de​si​lo?” upi​ta Pen​der​gast. “U se​dam sati uve​če.” Pen​der​gast klim​nu gla​vom, spa​ja​ju​ći pr​ste. “Gde Kej​hi​lo​vi žive?” “To je poslednja kuća na putu za Diper, oko kilometar i po severno od gra​da, ne​da​le​ko od gro​blja i malo pre mo​sta.”

Pendergast klimnu sa odobravanjem. “A Džif je nosio svoju ogrlicu kada je bio iz​ba​čen iz kuće?” “Da”, reče Kori, prikrivajući nalet ponosa što je pretpostavila da će po​sta​vi​ti to pi​ta​nje. “Odličan posao.” Pendergast je ustao. “Ima li novosti o nestalom Vi​li​ju Sto​tu?” “Ne”, reče Kori. “Započeli su potragu. Čula sam da će poslati avion iz Dodž Si​ti​ja.” Pendergast ponovo klimnu glavom, ustade od stola i priđe prozoru, ukr​sti ruke na le​đi​ma i po​gle​da pre​ma bes​kraj​nom ku​ku​ru​zu. “Mi​sli​te li da je ubi​jen?” upi​ta Kori. Pendergast je nastavio da posmatra kukuruz, dok se njegova mračna figura ocrtavala naspram večernjeg neba. “Držim na oku ptičiju faunu Me​di​sin Kri​ka.” “Da, na​rav​no”, reče Kori. “Na pri​mer”, reče Pen​der​gast, “Vi​di​te li onog le​ši​na​ra?” Kori je sta​la kraj nje​ga. Nije vi​de​la ni​šta. “Tamo.” Onda ga je videla: usamljena ptica, ocrtana naspram narandžastog neba. “Ti le​ši​na​ri uvek lete oko​lo”, re​kla je. “Da, ali maločas je leteo na termalnoj struji, kao što je to radio pro​te​klih sat vre​me​na. Sad leti uz ve​tar.” “Pa?” “Lešinaru je potrebna velika količina energije da bi leteo uz vetar. To rade samo u jednom slučaju.” Ćutao je, netremice gledajući kroz prozor. “Sada, gledajte - napravio je zaokret. Ugledao je ono što želi.” Pendergast se naglo okrenu prema njoj. “Dođite”, promrmljao je. “Nemamo vremena za gubljenje. Moramo stići na poprište - za svaki slučaj, razumete - pre nego što nagrnu legije državnih policajaca i sve upropaste. Okrenuo se prema Vinifred Kraus i glasnijim tonom reče: “Go​spo​đi​ce Kra​us, opro​sti​te nam zbog ova​ko na​glog od​la​ska.” Sta​ri​ca je usta​la, po​ble​de​log lica. “Nije valj​da još jed​no…” “Može biti bilo šta.” Po​no​vo je sela, kr​še​ći ruke. “Oh, bože.” “Možemo ići putem uz dalekovode”, reče Kori dok je pratila Pendergasta napolje. “Ipak, morali bi da pešačimo poslednjih pola

ki​lo​me​tra.” “Razumljivo”, odgovori joj Pendergast kratko, ulazeći u vozilo i zatvarajući suvozačka vrata. “Ovo je situacija u kojoj možete prekršiti ogra​ni​če​nje br​zi​ne, go​spo​đi​ce Svon​son.” Pet minuta kasnije, Kori je navodila “gremlina” niz usku, razrovanu stazu, poznatu među lokalnim stanovništvom kao put uz dalekovode. Poznavala je ovaj izolovani, prašnjavi komad druma; ovde je dolazila da čita, sanjari, ili da jednostavno pobegne od svoje majke ili morona iz škole. Podilazili su je žmarci na pomisao da se ubica šunjao - da se mo​žda još uvek šu​nja - kroz ova uda​lje​na ku​ku​ru​zna po​lja. Ispred njih, lešinaru se pridružila još nekolicina i sada su polako i lenjo kružili. Automobil se truckao i grebao po ustalasanim džombama. Na zapadu se video poslednji pozdrav zalaska sunca, orgija krvavih oluj​nih obla​ka koji su po​la​ko to​nu​li u tamu. “Ovde”, reče Pen​der​gast, sko​ro sebi u bra​du. Kori zakoči i izađoše napolje. Lešinari su se podigli na nebu, prestrašeni njihovim prisustvom. Pendergast je žurno zašao među ku​ku​ru​ze i Kori je kre​nu​la za njim. Pendergast naglo stade. “Gospođice Svonson”, reče. “Setićete se mog nedavnog upozorenja. Moguće je da ćemo među kukuruzom pronaći ne​što mno​go gore od mr​tvog psa.” Kori klim​nu gla​vom. “Ako že​li​te da sa​če​ka​te u ko​li​ma…” Kori je uspela da joj glas zvuči staloženo. “Ja sam vaša pomoćnica, se​ća​te se?” Pendergast ju je na trenutak ljubopitljivo posmatrao. Zatim klimnu glavom. “Dobro. Verujem da ste sposobni za ovo. Molim vas, imajte u vidu da imate ograničen pristup mestu zločina. Ne dodirujte ništa, ho​daj​te kuda i ja i pa​žlji​vo sle​di​te moja uput​stva.” “Shva​ti​la sam.” Okrenuo se i počeo je da se provlači kroz redove kukuruza, nečujno i hitro, između lišća koje jedva da je zašuštalo pri njegovom prolasku. Kori ga je pratila, trudeći se da održi korak. Ali napor je bio dobrodošao; odvraćao joj je misli od onoga što ih je možda čekalo. Ali šta god to bilo, pomisao na ostanak u autu u pomrčini koja se spuštala bila je još

neprijatnija. Videla sam mesto zločina, mislila je. Videla sam psa. Šta god to bilo, mogu da se no​sim s tim. A tada se Pendergast opet naglo zaustavi. Kukuruzne stabljike ispred njih bile su polomljene i sklonjene u stranu, što je stvorilo mali proplanak. Kori se ukipila kraj agenta kada ju je iznenadan šok zaledio u mestu. Svetlo je bilo slabo, ali ne dovoljno slabo da je poštedi užasa koji je le​žao pred nji​ma. I dalje nije bila u stanju da se pomeri. Vazduh nad groznim prizorom je mirovao. Korine nozdrve su se ispunile mirisom koji je podsećao na pokvarenu šunku. Osetilo je iznenadno stezanje u grlu, vrelinu grčenja ab​do​mi​nal​nih mi​ši​ća. O, sra​nje, po​mi​sli​la je. Ne, ne sada. Ne pred Pen​der​ga​stom. Naglo se presamitila u stranu i povratila u kukuruz; ispravila se; zatim se sagnula i ponovo povratila. Zakašljala se, boreći se da se uspravi, a onda je obrisala usta nadlanicom. U njoj su se borili gađenje, strah, užas. Ali Pendergast kao da to nije ni primetio. Krenuo je napred i kleknuo u središtu čistine, potpuno zanet. Sam fizički čin povraćanja kao da je razbio njenu ukočenost i možda ju je čak i bolje pripremio na stravičan prizor. Još jednom je obrisala usta i oprezno je zakoračila napred, da bi za​sta​la na sa​mom obo​du či​sti​ne. Telo je bilo golo, položeno na leđa, široko raširenih ruku i nogu. Koža je bila nestvarne sivo-bele boje, kao veštačka. Odavala je lepljivi sjaj. Leš je delovao nekako la​ba​vo, kao da su se koža i meso rastočili, spadajući sa kostiju. Uz drhtaj je shvatila da u stvari i jesu spadali sa kostiju. Koža lica je visila, odvojena od vilice i zuba; meso se opustilo i popucalo na ramenima i ispod se videla belina kostiju. Na zemlji je ležalo uho, izobličeno i ljigavo, potpuno odvojeno od tela. Drugo uho je u potpunosti nedostajalo. Kori je osetila kako joj se grlo ponovo steže. Okrenula se i nakratko zatvorila oči, svesno usporavajući disanje. Onda je ponovo po​gle​da​la. Telo je bilo sasvim bezdlako. Muški seksualni organi su takođe otpali, iako je delovalo kao da je načinjen pokušaj da se ponovo pričvrste, ili da se bar nameste na pravom mestu. Kori je viđala Stota po gradu, ali nije bilo načina da se utvrdi da li je ovo telo mršavog pijanice koji je bio čistač u Gro-Bejnu. Nije čak ni izgledalo kao ljudsko telo. Bilo je

naduveno poput mrtve svinje. Kada su prvobitni šok i užas počeli da se povlače, primetila je i druge detalje mesta zločina. Kukuruzna strnjika je tu i tamo bila poređana u neobične geometrijske oblike. Bilo je nekoliko predmeta, veoma grubo izdeljanih iz kukuruzne komine. Mogli su predstavljati činije, ili šolje; ili nešto sasvim drugo; Kori nije bila si​gur​na. Najednom je postala svesna glasnog zujećeg zvuka tačno iznad njih. Podigla je pogled. Mali avion je kružio oko mesta zločina, leteći nisko. Nije ga uopšte čula dok se približavao. Avion je zamahao krilima, okre​nuo se i od​le​teo pre​ma se​ve​ru. Shvatila je da je Pendergast posmatra. “Izviđački avion iz Dodža. Šerif će biti ovde za de​set mi​nu​ta, a ne​du​go za​tim će sti​ći i dr​žav​na po​li​ci​ja.” “Oh”, je​dva je iz​go​vo​ri​la. Pendergast je u jednoj mci držao svoju malu baterijsku lampu. “Jeste li do​bro?” upi​ta. “Mo​že​te li da pri​dr​ži​te ovu sve​tilj​ku?” “Mi​slim da mogu.” “Iz​vr​sno.” Kori duboko udahnu i začepi nos. Zatim uze svetiljku i uperi je tamo gde je Pendergast pokazivao. Mrak se spuštao velikom brzinom. Iz Pendergastovog sakoa je izronila epruveta i agent je sada klečao, pincetom stavljajući u nju nevidljive trunčice. Zatim se pojavila još jedna epruveta, pa još jedna i svaka je odmah bila ispunjena uzorcima. Radio je hitro, obilazeći oko tela u sve manjim krugovima, povremeno mrmljajući tiha uput​stva u vezi sa po​lo​ža​jem sve​tla. Kroz kukuruz se već čuo slabašan zvuk sirene na šerifovim patrolnim ko​li​ma. Pendergast je sada pregledao telo u još većoj žurbi, lica na nekoliko centimetara od kože, pronalazivši ponešto, tu i tamo. Smrad istrulele šun​ke nije sla​bio i ose​ti​la je još je​dan grč du​bo​ko u sto​ma​ku. Sirena je postajala sve glasnija, da bi na kraju umukla. Čula je lu​pa​nje vra​ti​ma pre​ko pro​stran​stva ku​ku​ru​za. Pendergast se uspravi. Sav njegov pribor je skoro čudesno iščezao u na​bo​ri​ma nje​go​vog pa​žlji​vo is​pe​gla​nog ode​la. “Od​mak​ni​te se, mo​lim vas”, reče. Povukli su se do ivice čistine upravo u trenutku kada je stigao šerif, praćen svojim zamenikom. Sada se čulo još sirena i zvuk radija koji je

tre​štao u ku​ku​ru​zu. “To ste vi, Pen​der​ga​ste”, reče še​rif, pri​la​ze​ći. “Kada ste sti​gli?” “Za​mo​lio bih za do​zvo​lu da pre​gle​dam me​sto zlo​či​na.” “Kladim se da ste to već uradili. Biće vam dozvoljeno pošto ga mi pre​gle​da​mo.” Sada se još ljudi probijalo kroz kukuruz: državni policajci i ljudi strogih lica u plavim odelima, za koje je Kori pretpostavila da su pri​pad​ni​ci Ode​lje​nja za ubi​stva Dodž Si​ti​ja. “Postavite ovde perimetar!” urlao je šerif. “Tade, razvuci traku!” Okrenuo se prema Pendergastu. “Možete stati iza trake i čekati svoj red, kao i svi osta​li.” Kori je bila iznenađena Pendergastovom reakcijom. Činilo se da je sasvim izgubio interesovanje. Umesto toga, počeo je da luta duž periferije poprišta, ne tragajući ni za čime određenim. Izgledalo je kao da je besciljno odlutao u kukuruz. Kori ga je pratila. Saplela se jednom, dva​put, da bi shva​ti​la da je još uvek u šoku. Pendergast se iznenada zaustavio između dva reda kukuruza. Pažljivo je uzeo svetiljku od Kori i uperio je prema tlu. Kori se zagledala, ali nije vi​de​la ni​šta. “Vi​di​te li ove tra​go​ve?” pro​mr​mlja Pen​der​gast. “De​li​mič​no.” “To su otisci stopala. Bosih stopala. Izgleda da se kreću prema po​to​ku.” Kori ustuk​nu za ko​rak. Pendergast ugasi svetiljku. “Uradili ste - i videli - više nego dovoljno za jedan dan, gospođice Svonson. Veoma sam zahvalan na vašoj pomoći.” Bacio je pogled na sat. “Sada je pola devet, još uvek je dovoljno rano da se bezbedno vratite kući. Vratite se do svog auta, idite pravo kući i dobro se od​mo​ri​te. Ja ću na​sta​vi​ti sam.” “Ali, ko će vas odve​sti…” “Vratiću se nazad sa nekim od ovih sjajnih, vrednih, mladih po​li​ca​ja​ca.” “Si​gur​ni ste?” “Je​sam.” Oklevala je, začudo ne želeći da ode. “Žao mi je što sam povratila tamo.” U tami je jedva nazrela njegov osmeh. “Ne brinite za to. Ista stvar se desila mom bliskom poznaniku, poručniku, veteranu Njujorške

policije, na mestu zločina pre nekoliko godina. To samo dokazuje vašu ljud​skost.” Ponovo je progovorio kada se okrenula da pođe. “Još jedna stvar, go​spo​đi​ce Svon​son.” Za​u​sta​vi​la se i po​no​vo ga po​gle​da​la. “Da?” “Kada se vratite kući, obavezno se zaključajte. Oba​ve​z no. U redu?” Klimnula je glavom i ponovo je krenula, hitro se probijajući kroz kukuruz prema štraftastom crvenom blesku policijskih svetala, misleći na Pendergastove reči: još uvek je dovoljno rano da se bezbedno vratite kući.

DVADESET I DVA

P

ažljivo zaklanjajući svetlost lampe, Pendergast je pratio otiske bosih stopala u tami kukuruzne njive. Otisci su sada bili prilično jasni na suvom tlu između kukuruznih redova. Galama sa mesta zločina se utišavala dok je napredovao. Kada je polje počelo da se polako spušta prema potoku, zaustavio se i osvrnuo oko sebe. Red dalekovoda se poput skeleta ocrtavao na poslednjem svetlu na nebu; čelični čuvari iznad kojih su se pojavljivale prve zvezde. Vrane koje su se gnezdile na dalekovodima spazmatično su graktale. Čekao je dok se graktanje vrana nije utišalo. Drugih zvukova nije bilo. Vazduh je bio nepomičan i za​gu​šljiv kao u grob​ni​ci i mi​ri​sao je na pra​ši​nu i sa​su​še​nu ku​ku​ru​zo​vi​nu. Pendergast je zavukao ruku u sako i izvadio svoj “les ber” kalibra 45. Još jednom je proučio otiske, pažljivo zaklanjajući svetlo. Vodili su pravo kroz ku​ku​ruz, bez žur​be, me​to​dič​no na​pre​du​ju​ći pre​ma po​to​ku. Pra​vo pre​ma Ga​spa​ri​lji​nom lo​go​ru. Ugasio je svetlo i sačekao da mu se oči priviknu na tamu. Zatim je, tiho poput mačke, krenuo kroz redove kukuruza, senka među senkama. Redovi su blago savijali dok se približavao rečici i mogao je da razabere mesto na kojem je prolazak ubice iskrivio nekoliko stabljika. Okrenuo se postrance i provukao se i sam kroz pukotinu, da bi sledećeg minuta sti​gao do ivi​ce ku​ku​ru​znog po​lja. Ispred i ispod njega prostirala se rečna dolina, dok su samu rečicu tamom obavijale senke topola duž njenih obala. Pendergast je uz jedva čujno šuškanje krenuo dalje ivicom njive i trenutak kasnije nestao u pot​pu​nom mra​ku dr​ve​ća. Zastao je. Zvuk potoka koji je klokotao kroz svoje korito bio je jedva čujan. Još jednom je proverio oružje, uverivši se da je metak u cevi. Tada je čučnuo i, pažljivo sklopivši ruke, upalio svetiljku. Bledi žuti krug je osvetlio jasne tragove u pesku. I dalje su vodili prema Gaspariljinom logoru. Sagnuo se i proučio tragove. Bili su isti kao i prošli put: muški otisci, broj četrdeset šest. Ali u finom pesku mogao je da opazi da se oko otiska pete i palca nalazio niz nepravilnih tragova i pukotina, kao da su stopala bila neobično kvrgava i gruba. Načinio je nekoliko kratkih

beležaka i crteža, a zatim je stavio vrhove prstiju u jedno od udubljenja. Tragovi su načinjeni pre dvanaest do petnaest sati - negde pred zoru istog dana. Kretanje je ovde bilo brže: ubica je hodao žustrim korakom, nije baš žurio, ali se kretao sa ciljem. Nije bilo osećaja žurbe ili straha u načinu na koji se kretao. Bio je opušten. Bio je zadovoljan. Činilo se kao da je išao kući. Išao je kući… Gaspariljin kamp je bio pravo napred, na samo par stotina metara. Zaklanjajući baterijsku lampu tako da je bacala tek toliko svetla da ra​za​be​re tra​go​ve, agent je na​sta​vio da se šu​nja sa mu​ko​trp​nom spo​ro​šću. Zastao je, pažljivo osluškujući, a zatim je ponovo krenuo napred. Ispred njega je vladao mrak. Nije bilo ni vatre ni svetlosti. Kada se našao na stotinu metara od kampa, ugasio je slabašan zrak svetla i krenuo na​sle​po. Lo​gor je bio tih. A onda je čuo ne​što: tih, sko​ro ne​ra​zgo​ve​tan zvuk. Sle​dio se. Pro​šao je mi​nut. Za​tim ga je po​no​vo čuo, ovaj put gla​sni​je: du​ga​čak, oteg​nut uz​dah. Pendergast je napustio trag i zaobišao kamp zdesna, krećući se sa izuzetnom pažnjom. Dok je prilazio niz vetar, nije osećao miris dima ili hra​ne. Nije se čak vi​deo ni sjaj ti​nja​ju​će hrpe uglja. A ipak, u kam​pu je de​fi​ni​tiv​no bilo ne​kog, ili ne​čeg. Ponovo zvuk disanja. Mokar, naporan, skoro kao hropac. Ali nešto je bilo čud​no u vezi sa njim: bio je grub, pri​ma​lan, ne baš sa​svim ljud​ski. Trudeći se da ne načini nikakav zvuk, Pendergast je podigao pištolj. Buka je do​pi​ra​la iz sre​di​šta Ga​spa​ri​lji​nog lo​go​ra. Po​no​vo se čuo zvuk. Gasparilja - ili šta god je dizalo buku - nije bio dalje od petnaestak me​ta​ra. Tama je bila pot​pu​na. Pen​der​gast nije vi​deo ni​šta. Sag​nuo se dole i po​di​gao ka​men​čić. Ba​cio ga je na dru​gi kraj lo​go​ra. Tap. Iz​ne​nad​na ti​ši​na. Za​tim gr​le​ni zvuk, na​lik re​ža​nju ži​vo​ti​nje. Pendergast je čekao dok se tišina ponovo protezala u minute. Sva njegova čula su bila na oprezu, naprežući se da utvrde da li se nešto kreće prema njemu. Gasparilja se već pokazao kao vešt u kretanju u mra​ku. Da li je opet to ra​dio? Pendergast je polako podigao još jedan kamenčić i bacio ga u drugom

prav​cu. Tap. Ponovo mu je odgovoreno krkljanjem: kratkim, veoma glasnim, sa is​to​vet​nog me​sta. Ko god - šta god - to bilo, nije se po​me​ri​lo.. Pendergast je upalio svetiljku i istovremeno stegao dršku svog pištolja, aktivirajući laserski nišan. Zrak svetlosti je osvetlio čoveka koji je ležao na leđima u prašini, zureći uvis ogromnim zakrvavljenim očima. Lice i gla​va su mu bili pot​pu​no pre​kri​ve​ni kr​vlju. Crvena tačka nišana je na trenutak zaplesala po groznom licu. Tada je Pen​der​gast sklo​nio pi​što​lj i za​ko​ra​čio na​pred. “Ga​spa​ri​lja?” Lice se trzalo napred-nazad. Usta su se otvorila napravivši krvavi ba​lon od plju​vač​ke. Pendergast je sledećeg trenutka klečao nad njim. To je nesumnjivo bio Gasparilja. Pendergast je prešao svetlom po njegovom licu. Nedostajala mu je sva njegova sjajna crna kosa i gusta brada, iščupana zajedno sa skalpom; ivice kože su nosile tragove nekakvog primitivnog oružja: možda kamenog noža. Pendergast je hitro pregledao ostatak tela. Gaspariljin levi palac je bio delimično odsečen i zatim otkinut brutalnim trzajem koji je za sobom ostavio beli patrljak kosti i nekoliko delića hrskavice. Sa izuzetkom toga i kose, čovek je izgledao fizički nepovređen. Izgubio je malo krvi, osim kod skalpa. Činilo se da je veća šteta naneta duhu nego telu. “Uhmm!” oglasi se Gasparilja, naginjući se napred. Oči su mu bile di​vlje, bez​um​ne. Is​ka​šljao je oblak kr​va​ve plju​vač​ke. Pen​der​gast se sag​nuo bli​že. “Sad je sve u redu.” Pogled je nekontrolisano lutao, ne mogavši da se usredsredi na Pendergasta, niti na bilo šta drugo. Kada se zaustavio, oči kao da su divlje zadrhtale, a zatim ponovo počeše da kolutaju, kao da im je sam čin fo​ku​si​ra​nja ne​pod​no​šljiv. Pendergast ga uhvati za ruku. “Pobrinuću se za vas. Izvući ću vas odav​de.” Uspravio se i osvetlio oko sebe. Tu je bilo mesto napada: petnaestak metara severno od logora. Došlo je do borbe, otisci ubice su bili is​pre​ple​ta​ni sa Ga​spa​ri​lji​nim. Pendergast je ustao i prišao tom mestu, prelazeći zrakom svetlosti po

tlu. Videlo se mesto na kojem je Gasparilja pao, i sa kojeg se - tokom poslednjih petnaest sati - vukao i kotrljao kroz prašinu. A tamo, na drugom kraju logora, videli su se otisci, lepo ocrtani u mokrom pesku, koji su vo​di​li do po​to​ka. Ubi​ca, koji je odla​zio sa svo​jim tro​fe​ji​ma. Pe​sak je pri​čao pri​ču. Pendergast se vrati nazad i zagleda duboko u divlje iskolačene oči. Nije video ništa: nikakav intelekt, nikakvo sećanje, ljudskost, ništa osim či​ste stra​ve. Neće dobiti nikakve odgovore od Gasparilje; ne sada - niti možda ika​da.

DVADESET I TRI

Š

erif Hejzen je sišao u laboratoriju u podrumu i nevoljno se osvrnuo oko sebe. Osećao se onaj isti kiseli zadah, pogoršan slojevima sredstava za dezinfekciju i drugih hemikalija. Isti betonski zidovi obojeni u proliv-smeđu; iste zujeće fluorescentne svetiljke. Disanje na usta nije nimalo pomagalo - hirurška maska je samo dopunjavala mešavinu mirisom antiseptičkog papira. Bila mu je po​treb​na pro​kle​ta gas-ma​ska. Prizvao je čitav niz smirujućih zvukova i prizora: balade Henka Vilijemsa; ukus prvog večernjeg Grejn Belta; odlazak na festival žetve sa ocem i bratom kada je bio mali. Ništa od toga mu nije pomoglo. Šerif Hej​zen se stre​sao, ne samo zbog mi​ri​sa smr​ti. Krenuo je prema osvetljenom kraju laboratorije, šušteći mantilom. Medicinski istražitelj je već bio tamo, obučen u plavo, kao i on, i Hejzen je čuo tihi razgovor. Kraj medicinskog istražitelja stajala je još jedna prilika i, uprkos tihom glasu, prepoznao je južnjačku kadencu. Pen​der​gast. Pendergast je bio u pravu. U pitanju je bio serijski ubica. I verovatno je bio u pravu da je ubica bio odavde. Hejzen nije mogao da poveruje u to, nije že​leo da poveruje u to. Grohotom se smejao kada je čuo da je Pendergast provodio sate zatvoren sa Mardž Tilender, znajući da će mu stara gnjavatorka samo trošiti vreme šaljući ga u uzaludan lov po čitavom gradu. Ali sada, u svetlu novog ubistva, bio je primoran da prizna da su okolnosti ukazivale na lokalnog ubicu. Bilo je prokleto teško doći i otići iz Medisin Krika a da te niko ne primeti. Pogotovo noću, kada je par automobilskih farova u daljini bio dovoljan da ljudi izađu na prozor da bi videli ko dolazi. Ne, ovo nije bilo delo nekog skitnice koji je ubio i produžio dalje. Izgleda da je u pitanju neko ko je živeo u Medisin Kri​ku. Zvu​ča​lo je ne​ve​ro​vat​no, ali bilo je tako. Neko iz gra​da. To je zna​či​lo da po​zna​je ubi​cu. “Ah, šerife Hejzen, drago mi je da vas vidim.” Mekhajd klimnu gla​vom lju​ba​zno, čak sa po​što​va​njem. Stvarno je promenio ploču. Više nije bilo dr Arogantnog. Slučaj je sada

bio važan i medicinski istražitelj je mogao da namiriše publicitet. Ovo je predstavljalo kartu iz zapadnog Kanzasa za svakog ko je želeo da uskoči u voz. “Dobro jutro, šerife Hejzen”, reče Pendergast, klimnuvši glavom u znak po​zdra​va. “Do​bro ju​tro, Pen​der​ga​ste.” Na trenutak su se svi ućutali. Telo je ležalo pokriveno na kolicima. Izgledalo je kao da medicinski istražitelj nije počeo sa radom. Hejzen se gor​ko po​ka​ja što je sti​gao to​li​ko rano. Me​di​cin​ski is​tra​ži​te​lj je pro​či​stio grlo. “Se​stro Ma​lo​un?” Od​ne​kud se čuo glas. “Da, dok​to​re?” “Da li smo sprem​ni da poč​ne​mo?” “Da, dok​to​re.” “Od​lič​no. Uklju​či ka​me​ru.” “Da, dok​to​re.” Obavili su uvod i svako reče svoje ime i titulu. Hejzen nije mogao da odvoji pogled sa prekrivenog leša. Naravno, video ga je kada je ležao na livadi, ali videti ga u ovoj sterilnoj, veštačkoj sredini bilo je drugačije. Mno​go gore. Medicinski istražitelj je zgrabio ivicu i polako i pažljivo je podigao čaršav. I tu je ležao Stot, naduven, sa mesom koje je bukvalno spadalo sa ko​sti​ju. Hejzen hitro skrenu pogled. Zatim lagano primora sebe da ponovo po​gle​da pre​ma ko​li​ci​ma. Viđao je mrtvace u svoje vreme, ali sasvim sigurno nisu izgledali ovako. Koža je pukla duž grudne kosti i povukla se sa nabubrelog mesa kao da se skupila. Takođe se pocepala na kukovima i preko lica. Istopljeno salo je iscurilo na nekoliko mesta i napravilo barice na kolicima, gde se usled hlađenja zgrušalo u belu, tvrdu masu. Ipak, nije bilo crva - čudno, veoma čudno. I činilo se da telu nedostaje komadić. Da: iskrzano parče bilo je otkinuto sa leve butine, a tragovi zuba još su bili vidljivi. Ličili su na pseće. Čovekov najbolji prijatelj. Hejzen je progutao kne​dlu. Me​di​cin​ski is​tra​ži​te​lj je po​čeo da go​vo​ri. “Ovde imamo telo identifikovano kao Vilijem Laru Stot, belac, star trideset dve godine.” Nastavio je da melje za snimak dok su svi stajali oko

leša. Uvodna govorancija bila je milosrdno kratka. Medicinski istražitelj se okrenu prema Pendergastu i ljubazno upita: “Specijalni agente Pendergast, pre nego što nastavimo dalje, imate li kakvih primedbi ili pre​dlo​ga?” “Ne ovog tre​nut​ka, hva​la.” “U redu. Ovog jutra smo obavili preliminarni pregled tela i opazili ne​ko​li​ko bit​nih ano​ma​li​ja. Po​če​ću sa op​štim sta​njem.” Zastao je i pročistio grlo. Hejzen je primetio kada su mu oči blesnule pre​ma ka​me​ri po​sta​vlje​noj iz​nad ko​li​ca. Ma, iz​gle​daš od​lič​no, doco. “Prva stvar koju sam primetio bila je odsustvo insekata na telu i činjenica da je raspadanje tek počelo, uprkos činjenici da je žrtva ležala preminula barem osamnaest sati na temperaturi ne manjoj od trideset pet stepeni, a na najjačem suncu ne manje od dvanaest sati.” Još jednom pro​či​sti grlo. “Druga anomalija je očiglednija. Kao što se može videti, meso na ekstremitetima počelo je da se odvaja od kostiju. To je najizraženije po licu, rukama i stopalima - nos i usne izgledaju kao da su se istopili. Oba uha nedostaju: jedno je pronađeno na mestu zločina. Ovde, na kukovima i ramenima, koža je napukla, odvojila se, a negde se i povukla, otkrivajući masno tkivo. Prisutno je obilje lojne, zgrušane supstance, rezultat topljenja i ponovnog hlađenja. Kosa i skalp su nestali - očigledno su uklonjeni posle smrti i posle, hm, obrade - a masno tkivo se delimično pretvorilo u tečnost. Sve to i još čitav niz drugih neuobičajenih karakteristika može biti objašnjeno samo jednom jednostavnom či​nje​ni​com.” Za​stao je i uvu​kao va​zduh. “Telo je bilo sku​va​no.” Pen​der​gast klim​nu gla​vom. “Upra​vo tako.” Hej​zen nije za tre​nu​tak mo​gao da po​ve​ru​je. “Sku​va​no?” “Telo je očigledno bilo potopljeno u vodu, koja je zatim zagrejana do ključanja, i ostavljeno tako barem tri sata, možda i duže. Autopsija i biohemijska ispitivanja će preciznije utvrditi trajanje postupka. Ipak, možemo zaključiti da je kuvanje trajalo dovoljno dugo da izazove odvajanja koja vidite ovde duž donje i gornje vilice” - prstom je dodirnuo otvorena usta, podižući obraz sa kosti - “a ovde, na stopalu, možete primetiti da je većina noktiju otpala. Nokti na rukama takođe nedostaju,

kao i drugi i treći prst na levoj ruci do metakarpalne kosti. Obratite pa​žnju na ne​do​sta​tak kap​su​le prok​si​mal​nog prst​nog zglo​ba, ovde i ovde.” Hejzen je posmatrao sa rastućom nevericom. Neka bude proklet ako to nije izgledalo baš kao skuvana svinja. “Ali, čekajte - bili bi potrebni dani da se telo ova​ko sku​va.” “Varate se, šerife. Jednom kada ukupna temperatura dostigne stotinu stepeni Celzijusa, slon će se skuvati podjednako brzo kao i pile. Vidite, kuvanje je u suštini proces razlaganja kvartarne strukture molekula pro​te​i​na pri​me​nom to​plo​te…” “Shva​tio sam”, reče Hej​zen. “Nedostajući prsti nisu pronađeni na mestu zločina”, reče Pendergast. “Sto​ga, tre​ba da pret​po​sta​vi​mo da su odvo​je​ni to​kom ku​va​nja.” “To je razumna pretpostavka. Pored toga, imamo nešto što liči na ozbiljne opekotine od konopca na zglobovima i člancima. To nam uka​zu​je na to da je, ah, ku​va​nje mo​žda po​če​lo pre tre​nut​ka smr​ti.” Ovo je bilo stvarno previše. Hejzen je osećao kako mu njegov mali svet izmiče pod nogama. Gore u bolnici je ležao Gasparilja, ekscentričan, ali bezopasan stari tupan, sa dlakama skalpiranim ne samo sa glave, već i brade, gornje usne, pazuha, pa čak i prepona; a ovde dole ležala je druga žrtva - ništa manje nego živa skuvana. A on je tražio lokalnog masovnog ubicu koji se naokolo šetao bos, koji je komadao i skalpirao svoje žrtve i na​me​štao ih po​put igro​ka​za. “Gde bi neko našao dovoljno velik lonac da u njemu skuva čoveka?” pi​tao je. “I zar ne bi neko to ose​tio?” Primetio je da ga Pendergast gleda svojim hladnim sivim očima. “Dva izvrsna pitanja, šerife, koja vam otvaraju dva obećavajuća pravca is​tra​ge.” Obećavajuća pravca istrage. A ovde je ležao Stot, momak sa kojim je po​pio više od ne​ko​li​ko pića u Kol​skom toč​ku. “Nije potrebno naglasiti”, nastavi medicinski istražitelj, “da ću ovu hipotezu proveriti uzorcima tkiva i biohemijskim analizama. Možda ću čak i biti u stanju da vam kažem koliko dugo je kuvan. A sada bih usmerio vašu pažnju na osam centimetara dugu dijagonalnu poderotinu na levoj butini. Duboka je, prolazi kroz vastus lateralis i u va​stus in​ter​me​di​us, ot​kri​va​ju​ći but​nu kost.” Hejzen veoma nevoljno pogleda bliže trag ugriza. Bio je veoma

is​kr​zan; meso, tam​no​sme​đe od ku​va​nja, bilo je ot​ki​nu​to sa ko​sti. “Grubi pregled oblasti jasno otkriva tragove zuba”, reče medicinski is​tra​ži​te​lj. “Ovo telo je de​li​mič​no po​je​de​no.” “Psi?” Hej​zen je​dva iz​go​vo​ri ovo pi​ta​nje. “Ne, ne verujem. Raspored zuba je definitivno ljudski, iako pokazuje iz​u​zet​no ra​zvi​je​ni zub​ni ka​ri​jes.” Hejzen ponovo odvrati pogled. Na pamet mu više nije padalo nijedno pi​ta​nje. “Obavili smo merenja, snimili fotografije i uzeli uzorke tkiva. Telo je je​de​no po​sle ku​va​nja.” “Najverovatnije neposredno posle kuvanja”, promrmlja Pendergast. “Pogledajte, prvi ugrizi su bili mali, isprobavajući, kao da su uzeti dok je če​kao da se telo do​volj​no ohla​di.” “Eh, da. Tako je. Uz malo sreće uspećemo da izdvojimo DNA iz pljuvačke osobe koja je to uradila. Uprkos veoma lošem stanju zuba, po​sto​je do​ka​zi iz​u​zet​no ener​gič​nog žva​ka​nja.” Šerif je zatekao sebe kako proučava veoma zanimljive šare pločica na podu, puštajući da Džam​ba​la​ja Henka Vilijemsa uguši glas medicinskog is​tra​ži​te​lja. Po​je​den. Melodija je duže vreme svirala u njegovoj glavi. Kada se završila i kada je konačno podigao pogled, otkrio je da je sada Pendergast stajao nagnut nad lešom, lica udaljenog ni deset centimetara od nadute, išarane kože. Hej​zen je čuo gla​sno šmr​ka​nje. “Mogu li da opi​pam?” upi​ta Pen​der​gast, is​pru​ža​ju​ći prst. Me​di​cin​ski is​tra​ži​te​lj klim​nu gla​vom. Pendergast bocnu leš prstom, a onda protrlja ruku i lice leša vrhom pr​sta. Za​tim je po​gle​dao svoj prst, pro​tr​ljao ga pal​cem i po​mi​ri​sao. Ovo je bilo previše. Hejzen je ponovo pogledao nadole prema pločicama i uključio Bluz za zaljubljene. Ali upravo kada je počeo gi​tar​ski uvod, čuo je Pen​der​ga​stov glas. “Smem li ne​što da pre​dlo​žim?” “Na​rav​no”, reče me​di​cin​ski is​tra​ži​te​lj. “Čini se da je koža na telu prekrivena nekakvom zejtinjavom supstancom koja se razlikuje od otopljene ljudske masti stvorene kuvanjem. Skoro da izgleda kao da je telo namerno namazano. Preporučio bih da se obavi serija hemijskih analiza da bi se tačno utvr​di​la pri​ro​da ma​sno​ća ili ma​snih ki​se​li​na.”

“Uze​će​mo to u raz​ma​tra​nje, agen​te Pen​der​gast.” Ali Pendergast kao da to nije čuo. Netremice je posmatrao telo. Prostorijom je zavladala tišina. Hejzen je bio svestan da su svi, uklju​ču​ju​ći i nje​ga, če​ka​li da čuju šta će Pen​der​gast sle​de​će reći. Pendergast podiže pogled sa stola. “Takođe primećujem i drugu supstancu na koži”, rekao je, udaljujući se kao da je završio. “Predlažem da se te​sti​ra na pri​su​stvo C12H22O11.” “Ne​će​te valj​da da ka​že​te…?” Me​di​cin​ski is​tra​ži​te​lj na​glo za​ću​ta. Hejzen podiže pogled. Medicinski istražitelj je bio zapanjen. Ali šta bi, do đa​vo​la, mo​glo biti ne​ve​ro​vat​ni​je od ono​ga što su već ot​kri​li? “Bojim se da je tako”, reče Pendergast. “Izgleda da je telo bilo na​ma​za​no pu​te​rom i za​še​će​re​no.”

DVADESET I ČETIRI

P

ostrojenje za preradu ćurećeg mesa Gro-Bejn bila je niska i izdužena masa u ogromnom moru kukuruza koje je zapljuskivalo njene zidove od talasastog metala. Bila je iste boje kao i kukuruz: prljavožuta boja ju je sa veće daljine činila skoro nevidljivom. Kori Svonson je ušla svojim “gremlinom” na veliko parkiralište. Bilo je zakrčeno usijanim blistavim automobilima i morala je da se parkira prilično daleko od ulaza. Pendergast otvori suvozačeva vrata, ispruži svoje u crno odevene noge i jednim skladnim pokretom izađe napolje. Osvr​nu se oko sebe. “Je​ste li ika​da bili unu​tra, go​spo​đi​ce Svon​son?” “Ni​ka​da. Čula sam do​volj​no pri​ča.” “Pri​zna​jem da sam ra​do​znao da vi​dim kako to rade.” “Kako rade šta?” “Kako svakog dana pretvore pedeset tona živih ćuraka u smrznute po​ho​va​ne ku​gli​ce.” Kori šmrk​nu. “Ja ni​sam.” Veliki kamion sa prikolicom prišao je fabričkoj platformi za istovar, a kočnice su skvičale i škripale dok je u rikverc doterivao ogroman tovar naslaganih ćurećih kaveza. Kraj platforme za istovar nalazio se ogroman prolaz prekriven širokim trakama crne gume, poput onih koje je Kori viđala u perionici kola u Diperu. Dok je posmatrala, kamion je uterao zadnji kraj prikolice u prolaz i ćureći kavezi počeli su da nestaju iza gumenih traka, dok na vidiku nije ostala samo kabina kamiona. Ponovo se čulo ši​šta​nje koč​ni​ca i vo​zi​lo se za​u​sta​vi​lo. “Agen​te Pen​der​gast, mogu li vas pi​ta​ti šta tra​ži​mo ovde?” “Naravno da možete. Ovde smo da bismo saznali više o Vilijamu Lar​nu Sto​tu.” “Ka​kve ovo ima veze?” Pen​der​gast se okre​nu pre​ma njoj. “Go​spo​đi​ce Svon​son, ba​ve​ći se ovim poslom, otkrio sam da je sve povezano. Moram upoznati ovaj grad i sve i svakog u njemu. Medisin Krik nije samo lik u ovoj drami, već i pro​ta​go​ni​sta. A ovde pred nama je biznis - klanica, da budem precizan -

na kome počiva ekonomska stabilnost grada. Mesto zaposlenja naše druge žrtve. Ova fabrika je, oprostićete mi ovu metaforu, žila kucavica Me​di​sin Kri​ka.” “Možda bi trebalo da sačekam u autu. Mrtve ćurke baš i nisu za mene.” “Mislio sam da bi se to odlično uklopilo u vaš Wel​tansc​h a​u​ung{ 6 }.” Pokazao je rukom na gotske ukrase rasute po autu. “I nisu mrtve kada stig​nu. U sva​kom slu​ča​ju, slo​bod​ni ste da ra​di​te šta že​li​te.” Kori ga je neko vreme posmatrala. Zatim je otvorila vrata “gremlina” i po​žu​ri​la za njim. Pendergast se približavao čeličnim vratima bez stakla na kojima je pisalo ULAZ ZA ZAPOSLENE - MOLIMO UPOTREBITE KLJUČ. Pritisnuo je kvaku, ali bila su zaključana. Kori ga je posmatrala kako spušta ruku u unutrašnji džep sakoa. Onda ju je ponovo izvukao, kao da se pre​do​mi​slio. “Za mnom”, reče. Betonska staza ih je odvela do betonskih stepenica. Stepenice su vodile pravo na platformu za istovar pored koje je stajao kamion, čiji je tovar ćuraka već nestao u samoj fabrici. Pendergast se provukao između širokih gumenih traka i nestao u otvoru. Kori je progutala knedlu, du​bo​ko udah​nu​la i kre​nu​la za njim. Platforma za istovar se širila u veliku prijemnu halu. Čovek sa debelim gumenim rukavicama skidao je kaveze sa ćurkama sa poda kamiona i otvarao ih. Iznad njegove glave prolazila je pokretna traka sa koje su visile čelične kuke. Sledeća tri čoveka uzimali su ćurke iz otvo​re​nih ka​ve​za i ka​či​li ih na​glav​ce na če​lič​ne kuke. Već to​li​ko pr​lja​ve od vožnje da se jedva raspoznavalo da su u pitanju ptice, ćurke su protestovale i slabašno se otimale dok su visile naglavačke, kljucajući vazduh i uneređujući se u užasu. Pokretna traka se kotrljala dalje, veoma polako, nestajući u uskom prolazu u zidu na drugom kraju platforme za istovar. Mesto je klima-uređajima bilo rashlađeno do polarnih tem​pe​ra​tu​ra i smr​de​lo je. Bože, kako je smr​de​lo. “Gospodine?” Mladi službenik obezbeđenja dotrča do njih. “Go​spo​di​ne?” Pendergast se okrenu prema njemu. “FBI”, reče, nadvikujući se sa bu​kom i ma​šu​ći fu​tro​lom sa do​ku​men​ti​ma is​pred mla​di​će​vog lica.

“Razumem, gospodine. Ali niko ne može da uđe u postrojenje bez odgovarajuće dozvole. Ili su barem tako meni rekli. Takva su pravila…” Bo​ja​žlji​vo uću​ta. “Naravno”, reče Pendergast, vraćajući dokumenta u džep. “Došao sam da is​pi​tam go​spo​di​na Džejm​sa Bri​na.” “Džimija? On je radio u noćnoj smeni, ali nakon ubistva je tražio pre​me​štaj u dnev​nu.” “Tako sam čuo. Gde je on za​po​slen?” “Na traci. Slušajte, morate staviti šlem i obući mantil, a ja moram da oba​ve​stim šefa…” “Na tra​ci?” “Na traci.” Mladić je delovao zbunjeno. “Znate, na pokretnoj traci.” Po​ka​zao je na​go​re pre​ma nizu obe​še​nih ži​vo​ti​nja. “U tom slu​ča​ju ćemo jed​no​stav​no pra​ti​ti tra​ku dok ga ne na​đe​mo.” “Ali gospodine, to nije dozvoljeno…” Pogledao je Kori kao da je moli za pomoć. Kori ga je poznavala: Bart Bledso. Praznoglavi Bart. Prošle godine je završio srednju školu, prosek dovoljan, i evo ga ovde. Prava pri​ča o uspe​hu u Me​di​sin Kri​ku. Pendergast se zaputi po klizavom betonskom podu, dok je njegov sako lepršao za njim. Bledso ga je pratio, još uvek protestujući, i zajedno su nestali u malom prolazu u zadnjem zidu. Kori se hitro provukla za njima, začepivši nos i trudeći se da izbegne ćureći izmet, koji je kao kiša padao sa po​kret​ne tra​ke. Sledeća prostorija je bila mala i sadržala je samo dugi, plitki valov sa vo​dom. Iznad njega je visilo nekoliko žutih natpisa koji su upozoravali na opasnost od struje. Ćurke su polako napredovale pod tankim mlazom vode dok ne bi stigle do valova. Kori je sa bezbedne razdaljine posmatrala kako njihove glave bespomoćno zaranjaju pod vodu. Čulo se zujanje i kratak pucketavi zvuk. Ćurke su prestale da se otimaju i iz​ro​ni​le su mli​ta​vo iz vode. “Shvatam, ošamućujete ih”, reče Pendergast. “Humano. Veoma hu​ma​no.” Kori je još jednom progutala knedlu. Mogla je da pogodi šta je bilo sle​de​će. Traka je nastavljala dalje kroz mali prolaz na sledećem zidu,

okruženom dva prozora debelim staklom. Pendergast je prišao jednom od prozora i pogledao unutra. Kori je prišla drugom i sa strepnjom provirila kroz nje​ga. Odaja je bila velika i kružnog oblika. Dok su se sada nepokretne ćurke polako kretale preko nje, mašina im bi se primakla i sa preciznošću im presekla vratove malim sečivom. Krv bi istog trenutka potekla u pulsirajućem mlazu, prskajući zidove koji su se pod nagibom spuštali prema nečemu što je Kori ličilo na jezero krvi. Čovek sa oružjem nalik mačeti stajao je sa strane, spreman da zada konačni udarac svakoj ćur​ki koju bi ma​ši​na pro​ma​ši​la. Skre​nu​la je po​gled. “Kako se zove ova pro​sto​ri​ja?” upi​ta Pen​der​gast. “Soba krvi”, odgovori Bledso. Prestao je da se buni i poraženo je obo​rio ra​me​na. “Pri​klad​no. Šta se de​ša​va sa kr​vlju?” “Od​vo​di se u re​zer​vo​a​re. Od​vo​ze je ka​mi​o​ni​ma, ne znam kuda.” “Bez sumnje se koristi za ishranu životinja. Ta krv na podu deluje pri​lič​no du​bo​ko.” “Duboka je pola metra, možda, u ovo doba dana. Nivo se podigne ka​sni​je to​kom sme​ne.” Kori se stresla. Ovo je bilo skoro isto toliko užasno kao Stot u ku​ku​ru​zu. “A gde ćur​ke idu na​kon toga?” “U opa​ri​vač.” “Ah. A kako se vi zo​ve​te?” “Bart Bled​so, go​spo​di​ne.” Pendergast je potapšao zbunjenog mladića po leđima. “Vrlo dobro, go​spo​di​ne Bled​so. Vo​di​te nas da​lje, ako ne​ma​te ni​šta pro​tiv.” Prošli su mostićem koji je vodio oko sobe krvi - miris sveže krvi je bio mučan - i kroz pregradu. Zgrada se iznenada otvorila pred njima i Kori se našla u gigantskom prostoru, jednoj ogromnoj hali po kojoj je vijugala pokretna traka sa obešenim ćurkama, ulazeći i izlazeći iz velikih čeličnih kutija. Podsećalo je na nekakvu paklenu napravu Ruba Goldberga{ 7 }. Buka je bila nepodnošljiva, a vlažnost je bila iznad praga zasićenosti: Kori je osećala kako joj se kapljice kondenzuju po rukama, nosu, bradi. Mesto je smrdelo na mokro ćureće perje, izmet i nešto još neprijatnije što nije mo​gla da iden​ti​fi​ku​je. Po​že​le​la je da je osta​la u autu.

Mrtve, beskrvne ptice su izranjale iz sobe krvi i ponovo nestajale u ogromnoj kutiji od nerđajućeg čelika iz koje se čuo zaglušujući šišteći zvuk. “Šta se tu dešava?” upita Pendergast kroz tutnjavu, pokazujući prema če​lič​noj ku​ti​ji. “To je opa​ri​vač. Pti​ce se ob​ra​đu​ju pa​rom.” Na drugom kraju oparivača izranjala je beskrajna pokretna traka, na ko​joj su sada vi​si​le opa​re​ne pti​ce, či​ste, bele i de​li​mič​no oče​ru​pa​ne. “A da​lje?” upi​ta Pen​der​gast. “Idu u če​ru​pač.” “Pri​rod​no. Če​ru​pač.” Bledso je oklevao, a zatim kao da je doneo odluku. “Molim vas, go​spo​di​ne, sa​če​kaj​te ovde.” A onda je ne​stao. Ali Pendergast ga nije čekao. Požurio je dalje, sa Kori za petama, i prošli su kroz pregradu koja je okruživala čerupač, koji se u stvari sastojao od niza od četiri mašine. Svaka je bila opremljena desetinama gumenih prstiju bizarnog oblika koji su se manijakalno vrteli, čupajući perje sa određenih delova ptice. Na drugom kraju su izranjali roze-žuti leševi, oklembešeni i goli. Pokretna traka se zatim podizala i skretala za ugao, nestajući sa vidika. Do tog trenutka sve je bilo automatizovano; osim čoveka u sobi krvi, činilo se da su jedini radnici ljudi koji nad​gle​da​ju ma​ši​ne. Pendergast je prišao ženi koja je posmatrala neke brojčanike na kon​zo​li za če​ru​pa​nje. “Mogu li da vas pre​ki​nem?” upi​ta. Kada se okrenula prema njemu, Kori je prepoznala Doris Vilson, trezvenu pedesetogodišnju ofarbanu plavušu sa širokim, zajapurenim licem i pušačkim kašljem, koja je živela u istom naselju za prikolice kao i ona, u Vin​dem Par​ku. “Ti si onaj iz FBI?” “A vi ste?” “Do​ris Vil​son.” “Mogu li vam po​sta​vi​ti ne​ko​li​ko pi​ta​nja, go​spo​đi​ce Vil​son?” “Samo iz​vo​li​te.” “Da li ste po​zna​va​li Vi​li​ja Sto​ta?” “Bio je noć​ni či​stač.” “Da li se sla​gao sa dru​gi​ma?”

“Bio je pri​lič​no do​bar rad​nik.” “Re​kli su mi da je pio.” “Po​ma​lo. Ni​kad nije uti​ca​lo na po​sao.” “Oda​kle je bio po​re​klom?” “Sa Alja​ske.” “Čime se ba​vio tamo?” Do​ris je za​sta​la da po​de​si par po​lu​ga. “Kon​zer​vi​ra​njem ribe.” “Zna​te li za​što je oti​šao?” “Čula sam da je upao u ne​vo​lje zbog žene.” “A za​što je ostao u Me​di​sin Kri​ku?” Doris se iznenada isceri, otkrivajući red smeđih, iskrivljenih zuba. “Pitanje koje svi postavljamo sebi. U Vilijevom slučaju, zato što je pro​na​šao pri​ja​te​lja.” “Koga?” “Šveđanina Kejhila. Šveđanin je najbolji prijatelj svakome ko pije u nje​go​voj ka​fa​ni.” “Hvala vam. Možete li mi sada reći gde mogu naći Džejmsa Brina?” Pokazala je glavom niz pokretnu traku sa ćurkama. “Na Odeljenju za iznutrice. To je napred, odmah pre Odeljenja za vađenje kostiju. Debeli mo​mak, crna kosa, na​o​ča​ri. Br​blji​vac.” “Hva​la još jed​nom.” “Nema pro​ble​ma.” Do​ris klim​nu gla​vom Kori. Pendergast nastavi uz metalne stepenice. Kori ga je pratila. Penjući se pored njih, pokretna traka obešenih tela tutnjala je prema visokoj platformi, koju su, konačno, opsluživali ljudi, a ne mašine. Obučeni u belo, sa belim kapama, stručno su rasecali ćurke i isisavali organe džinovskim usisavačima. Ćurke su zatim nastavljale do sledeće stanice, gde su čišćene šmrkovima pod visokim pritiskom. Dalje niz traku Kori je videla dva čoveka koji su odsecali glave ćurkama i ubacivali ih u široku cev. Dan Za​hval​no​sti više ni​kad neće biti isti, po​mi​sli. Kraj trake su videli jednog debeljka crne kose koji je pričao glasno, bučno prepričavajući priču. Kori je čula ime “Stot”, zatim “poslednji koji ga je vi​deo ži​vog”. Po​gle​da​la je Pen​der​ga​sta. Od​go​vo​rio joj je ma​lim sme​škom. “Ve​ru​jem da je to naš čo​vek.” Dok su hodali po platformi prema Brinu, Kori primeti da se Bart

vraća, raščupane kose, praktično trčeći. A ispred njega je išao Art Rider, di​rek​tor fa​bri​ke. Nje​go​ve krat​ke noge gra​bi​le su po be​ton​skom podu. “Zašto mi niko nije rekao da je FBI ovde!” vikao je nikom određenom. Lice mu je bilo još crvenije nego obično i Kori je videla mokro ćureće pero zalepljeno za njegov isfenirani šlem od kose. “Ovde nije do​zvo​ljen pri​stup!” “Izvinite, gospodine.” Bart se sav uspaničio. “Jednostavno je ušetao. Is​tra​žu​je…” “Odlično znam šta istražuje.” Rider se popeo uz stepenice i okrenuo prema Pendergastu, teško dišući, trudeći se da na lice vrati svoj poznati osmeh. “Agente Pendergast, kako ste?” Ispružio je ruku. “Art Rider. Se​ćam se da sam vas vi​deo na ro​šti​lju.” “Drago mi je što smo se upoznali”, odgovori Pendergast, prihvatajući po​nu​đe​nu ruku. Rider se ponovo okrenu prema Bartu i osmeh mu nestade sa lica. “Vrati se na platformu. Pobrinuću se za tebe kasnije.” Zatim se obrati Kori. “Šta ti ra​diš ovde?” “Ja sam…” Bacila je pogled prema Pendergastu, čekajući da on nešto kaže, ali je on ostao nem. “Ja sam sa njim”, reče. Rider baci upitan pogled prema Pendergastu, ali agent je bio zadubljen u proučavanje raznorazne neobične opreme koja je visila sa pla​fo​na. “Ja sam nje​go​va asi​stent​ki​nja”, ko​nač​no reče Kori. Rider glasno uzdahnu. Pendergast se okrenu i odšeta do mesta na kojem je radio Džimi Brin - koji je zaćutao kada mu se šef pojavio - i po​čeo da ga po​sma​tra dok je ra​dio. Rider je progovorio smirenijim glasom. “Gospodine Pendergast, mogu li vas po​zva​ti u svo​ju kan​ce​la​ri​ju, gde će nam biti mno​go udob​ni​je?” “Imam ne​ko​li​ko pi​ta​nja za go​spo​di​na Bri​na.” “Od​mah ću po​sla​ti Bri​na tamo. Bart će vam po​ka​za​ti put.” “Nema po​tre​be da ga pre​ki​da​mo u po​slu.” “U kan​ce​la​ri​ji je mno​go ma​nje buke…” Ali Pendergast se već obratio Džimiju. Čovek je nastavio da radi, zabadajući crevo u ćurku i isisavajući utrobu uz glasno “šlok”. Pogledao je Ri​de​ra i onda Pen​der​ga​sta.

“Go​spo​di​ne Brin, čuo sam da ste vi po​sled​nji vi​de​li Vi​li​ja Sto​ta ži​vog.” “Je​sam, je​sam”, poče Dži​mi. “Jad​ni​čak. To je zbog onog nje​go​vog auta. Mrzim što ovo moram da kažem, ali pare koje je trebao da potroši na popravku tog đubreta, on je trošio kod Šveđanina. Ta hrpa otpada se stal​no kva​ri​la…” Kori pogleda Arta Ridera, koji je sada stajao iza Džima, sa jezivim osme​hom po​no​vo na licu. “Džimi”, prekinuo ga je Rider, “crevo ide skroz unutra, a ne tako. Opro​sti​te mi, go​spo​di​ne Pen​der​gast, ali ovo mu je prvi dan na po​slu.” “Da, go​spo​di​ne Ri​der”, reče Dži​mi. “Gore, upravo tako. Unutra i gore, što dublje možeš.” Zabio je crevo nekoliko puta u ćurku da bi demonstrirao, a zatim ga je vratio Džimiju. “Pratiš li me?” Tada se sa osmehom obratio Pendergastu. “Ja sam počeo baš ovde, gospodine Pendergast, na Odeljenju za iznutrice. Probio sam se skroz do vrha. Volim da vidim da se stvari rade kako treba.” U njegovom gla​su se ose​ćao pri​zvuk po​no​sa koji je Kori zvu​čao je​zi​vo. “Kako vi ka​že​te, go​spo​di​ne Ri​der”, reče Dži​mi. “Gde ste sta​li?” Pen​der​gast nije ski​dao po​gled sa Bri​na. “Hm, da. Prošlog meseca, Vilijev auto se pokvario i morao sam da ga vozim na posao i nazad kući. Kladim se da se ponovo pokvario i da je rešio da se odšeta do Šveđanina. I neko ga je koknuo. Isuse. Zahtevao sam pre​me​štaj is​tog ju​tra kada su ga pro​na​šli, zar ne, go​spo​di​ne Ri​der?” “Jesi.” “Radije bih isisavao sitnež iz ćurke nego da ostavim svoj sitnež u po​lju.” Dži​mi​je​ve usne su se ra​ši​ri​le u vla​žan osmeh. “Bez sumnje”, reče Pendergast. “Pričajte mi o vašem prethodnom po​slu.” “Bio sam noćni čuvar. Ostajao bih u fabrici od ponoći do sedam uju​tru, kada do​la​zi pred​sme​na.” “Šta pred​sme​na radi?” “Proverava da li je sva oprema u ispravnom stanju, tako da se ptice mogu obrađivati odmah čim stigne prvi kamion. Ne smete da ostavite ptice u vrelom kamionu koji stoji dok vi nešto ne popravite, pošto ćete do​bi​ti lep to​var mr​tvih ću​ra​ka.” “Da li se to če​sto do​ga​đa?” Kori je primetila da je Džimi Brin bacio nervozan pogled prema

Ri​de​ru. “Sko​ro ni​ka​da”, reče Ri​der brzo. “Kada ste se vozili do fabrike te večeri”, upita Pendergast, “jeste li pri​me​ti​li ne​kog ili ne​što na putu?” “Šta mislite, zašto sam tražio dnevnu smenu? Tada sam mislio da je u pi​ta​nju kra​va koja je za​lu​ta​la u ku​ku​ruz. Ne​što ve​li​ko i po​gu​re​no…” “Gde se tač​no to de​si​lo?” “Na pola puta. Na oko tri kilometra od fabrike, tri kilometra od grada. Na levoj strani druma. Kao da je čekalo. Učinilo mi se da je jurnulo u kukuruz kada su moji farovi blesnuli iza krivine. Skoro kao da je odgalopiralo na sve četiri. Nisam bio sasvim siguran. Možda je u pitanju bila sen​ka. Ali ako je​ste, bila je to krup​na sen​ka.” Pendergast klimnu glavom. Okrenu se prema Kori. “Imate li vi neko pi​ta​nje?” Kori je obuzela panika. Pitanja? Shvatila je da je Rider posmatra su​že​nih oči​ju. “Na​rav​no. Aha. Imam.” Usle​di​la je pa​u​za. “Ako je to bio ubica, šta je tamo radio, šta je čekao? Hoću da kažem, nije mogao da oče​ku​je da će se Stotov auto pokvariti, zar ne? Da ga nije mo​žda za​ni​ma​la fa​bri​ka?” Zavladala je tišina i ona je shvatila da se Pendergast jedva primetno sme​ška. “Pa, boga mu, ne znam”, reče Dži​mi, okle​va​ju​ći. “To je do​bro pi​ta​nje.” “Džimi, prokletstvo”, iznenada se ubaci Rider. “Pustio si da ti ta ćurka promakne.” Bacio se napred i zgrabio je ćurku dok se ljuljala dalje. Jednim dugim pokretom zavukao je ruku u nju, iščupao creva i zafrljačio ih u usisavač, koji ih je istog trena progutao uz užasno grgotanje. Onda se ponovo okrenu prema njima, otresajući ostatke sa prstiju divljim tr​za​jem zglo​ba. Na​sme​jao se ši​ro​kim osme​hom. “U moje vreme nije bilo usisavača”, rekao je. “Na ovom poslu se ne smeš bo​ja​ti da malo za​pr​ljaš ruke, Dži​mi.” “Da, go​spo​di​ne Ri​der.” Potapšao je Džimija po leđima, ostavljajući krupan smeđi otisak. “Na​sta​vi.” “Ve​ru​jem da smo za​vr​ši​li ovde”, reče Pen​der​gast. Rideru kao da je laknulo. Ispružio je ruku. “Drago mi je što sam bio

od po​mo​ći.” Pen​der​gast mu se uč​ti​vo na​klo​ni, okre​nu i pođe.

DVADESET I PET

K

ori Svonson je stajala kraj ivice puta i sa rukama na kukovima posmatrala kako Pendergast vadi delove mašine čudnog izgleda iz prtljažnika njenog auta i počinje da ih sastavlja. Kada je došla da ga pokupi ispred kuće Krausovih, stajao je pored druma i čekao, sa kutijom metalnih delova kraj nogu. Tada joj nije objasnio šta namerava, a činilo se da to ne namerava ni sada. “Stvarno volite da držite ljude u mra​ku, zar ne?” re​kla je. Pendergast je zavrnuo i poslednji deo na njegovo mesto, osmotrio na​pra​vu i uklju​čio je. Za​ču​lo se tiho, pro​dor​no zu​ja​nje. “Mo​lim?” “Znate vi o čemu govorim. Nikada ne govorite nikom ništa. Kao, na pri​mer, šta na​me​ra​va​te da ra​di​te sa tom stvar​či​com.” Pendergast isključi mašinu. “U životu ništa nije zamornije od objašnjenja.” Kori se morala nasmejati na ovo. To je bilo istina; od njene majke, preko direktora škole, do onog kretena od šerifa, svi su govorili isto: Imaš puno toga da ob​ja​sniš. Sunce se podizalo nad kukuruzom, već uveliko pržeći sasušenu zemlju. Pendergast ju je pogledao. “Da li ova radoznalost znači da se za​gre​va​te za ulo​gu mog po​moć​ni​ka?” “To znači da se zagrevam za sav onaj novac kojim me plaćate. A kad me neko na​te​ra da usta​nem u cik zore, že​lim da znam za​što.” “U redu. Danas ćemo da ispitamo takozvane Sablasne Ratnike i ma​sakr na hum​ka​ma.” “To mi više liči na detektor za metal, nego na nekakvu mašinu za is​te​ri​va​nje du​ho​va.” Pendergast je prebacio mašinu preko ramena i pošao zemljanom stazom koja je kroz nisko rastinje vodila do potoka. Dobacio joj je preko ra​me​na. “Kad smo već kod du​ho​va, šta vi mi​sli​te?” “Šta mi​slim o čemu?” “Ve​ru​je​te li u njih?” Smrknula je. “Zar vi stvarno mislite da ovde luta nekakav skalpirani, una​ka​že​ni leš, u po​tra​zi za svo​jim či​zma​ma, ili čime već?” Oče​ki​va​la je od​go​vor, ali nije ga do​bi​la.

Nekoliko minuta kasnije stigli su u hlad drveća. Tu se još zadržao slabašan dašak noćne svežine pomešan sa mirisom topola. Nekoliko minuta kasnije, stigli su do samih humki koje su se blago uzdizale iz okolnog tla, kamenite u osnovi i delimično prekrivene travom i žbunjem oko vrha. Pendergast je zastao da bi opet uključio napravu. Uređaj se oglasio pištanjem koje se utišalo kada je podesio brojače. Konačno je ućutao. Kori je posmatrala kako agent iz džepa vadi žicu sa malom narandžastom zastavicom na jednom kraju i zabada je u tlo kraj svojih nogu. Iz drugog džepa je izvadio spravu koja je ličila na mobilni telefon i po​čeo je da se za​ma​ja​va njo​me. “Šta je to?” “GPS ure​đaj.” Pendergast je zapisao nešto u svoju sveprisutnu kožom povezanu beležnicu i zatim je, držeći kružni namagnetisani namotaj detektora za metal na samo nekoliko centimetara od zemlje, polako krenuo prema severu, zamahujući uređajem napred-nazad. Kori ga je pratila, osećajući kako ra​do​zna​lost u njoj ras​te. Detektor za metal je oštro zapištao. Pendergast se hitro spustio na kolena. Počeo je da raskopava zemlju širokim elastičnim nožićem i za ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka pro​na​šao je ba​kar​ni vrh stre​le. “Vau”, reče Kori. Kleknula je kraj njega ni ne razmišljajući o tome. “Da li je to in​di​jan​sko?” “Da.” “Mi​sli​la sam da su vr​ho​ve stre​la pra​vi​li od kre​me​na.” “Oko 1865, Čejeni su upravo počinjali da se prebacuju na metal. Do 1870. su već imali puške. Ovaj metalni vrh datira lokaciju prilično pre​ci​zno.” Posegnula je rukom da ga podigne, ali Pendergast je zaustavi. “Neka ostane u zemlji”, reče. Zatim je tihim glasom dodao: “Obratite pažnju na pra​vac koji po​ka​zu​je.” Beležnica i GPS uređaj su se ponovo pojavili; Pendergast je napravio još par beležaka; zatim su ponovo nestali u njegovom sakou. Postavio je još jed​nu za​sta​vi​cu na tom me​stu i na​sta​vi​li su da​lje. Prešli su možda dvesta metara koje je Pendergast pregledao uređajem, obeležavajući svaki vrh strele i metak koji bi pronašli. Kori je zapanjilo koliko se krša nalazilo pod zemljom. Zatim su se vratili do

mesta sa kojeg su pošli i krenuli su u dragom pravcu. Pendergast je mahao napravom. Ponovo se čulo šištanje. Kleknuo je i zagrebao tlo, ovo​ga puta ot​kri​va​ju​ći po​klo​pac kon​zer​ve iz se​dam​de​se​tih. “Zar ne​će​te obe​le​ži​ti ovaj isto​rij​ski ar​te​fakt?” upi​ta Kori. “Pre​pu​sti​će​mo to ne​kim bu​du​ćim ar​he​o​lo​zi​ma.” Još pištanja; još poklopaca od konzervi, vrhova strela, nekoliko olovnih metaka, zarđali nož. Kori primeti da se Pendergast mršti, kao da ga ono što su pronašli uznemirava. Zamalo da ga pita o tome, a onda se zaustavi. Zašto je uopšte bila toliko radoznala? Ovo je bilo podjednako uvr​nu​to kao i sve dru​go što je Pen​der​gast ra​dio. “U redu”, reče Kori, “zbunjena sam. Kakve veze ima sve ovo sa ubistvima? Osim, naravno, ako ne mislite da je ubica duh jednog od ’Četrdeset Petorice’ koji je prokleo ovo tlo na čitavu večnost, ili tako ne​što.” “Odlično pitanje”, odgovori Pendergast. “U ovom trenutku ne znam da li su ubistva i masakr povezani. Ali Šila Sveg je ubijena dok je kopala po ovim humkama, a Gasparilja je proveo mnogo vremena loveći ovde. A zatim su tu i govorkanja po gradu, na koja aludirate, da je ubica duh Harija Bomonta koji se vratio da se osveti. Možda se sećate da su mu ise​kli či​zme i ogu​li​li kožu na ta​ba​ni​ma.” “Vi ne ve​ru​je​te u to, zar ne?” “Da je ubica Bomontov duh?” Pendergast se nasmeši. “Ne. Ali moram da priznam da prisustvo autentičnih strela i drugih indijanskih ar​te​fa​ka​ta na​go​ve​šta​va vezu, ma​kar samo u umu ubi​ce.” “I, ka​kva je vaša te​o​ri​ja?” “Velika je greška razvijati preuranjene hipoteze u odsustvu proverenih podataka. Svim silama se trudim da ne razvijem nikakvu teoriju. Za sada samo želim da prikupljam podatke.” Nastavio je sa pre​tra​gom i obe​le​ža​va​njem. Sada su bili na trećoj deonici, koja ih je vodila preko jedne od humki. U njenom kamenitom podnožju pronašli su grupicu oznaka. Pendergast je primetio sveže iskopane rupe u zemlji na nekoliko različitih mesta, koje je neko bezuspešno pokušao da prikrije granjem. “Skorašnji radovi Šile Sveg.” Na​sta​vi​li su da​lje. “Znači, nemate ni​ka​kvu predstavu ko bi mogao biti ubica?” bila je upor​na Kori.

Pendergast nije odmah odgovorio. Kada je progovorio, glas mu je bio ve​o​ma tih. “Naj​vi​še sam za​in​tri​gi​ran onim što ubi​ca nije.” “Ne ra​zu​mem.” “Imamo posla sa serijskim ubicom, toliko je jasno. Takođe je jasno da će ubijati dok ga ne zaustavimo. Ono što je zanimljivo je to da razbija obra​zac. Ne liči ni na jed​nog po​zna​tog se​rij​skog ubi​cu.” “Kako zna​te?” upi​ta Kori. “U centru za obuku FBI, u Kvantiku u Virdžiniji, postoji grupa poznata kao jedinica za bihejviorizam, čija je specijalnost profilisanje zločinačkog uma. Poslednjih dvadeset godina oni proučavaju slučajeve serijskih ubistava iz čitavog sveta i klasifikuju ih u ogromnoj kompjuterskoj bazi podataka.” Pendergast je napredovao dalje dok je govorio, mašući detektorom dok su se spuštali niz drugu stranu humke i zalazili među drveće u podnožju. Pogledao ju je. “Jeste li sigurni da želite pre​da​va​nje iz fo​ren​zič​ke bi​hej​vi​o​ral​ne na​u​ke?” “Mno​go je za​ni​mlji​vi​je od tri​go​no​me​tri​je.” “Serijska ubistva, kao i drugi oblici ljudskog ponašanja, stvaraju jasne obrasce. FBI je klasifikovao serijske ubice u dve grupe: ’organizovane’ i ’neorganizovane’. Organizovani zločinci su inteligentni i društveno i seksualno kompetentni. Pažljivo planiraju ubistva: žrtva je stranac, pažljivo odabran; raspoloženje je kontrolisano pre, za vreme i nakon zločina. Mesto zločina je, takođe, pažljivo kontrolisano. Leš žrtve se obič​no od​no​si i sa​kri​va. Zlo​čin​ce ovog tipa je obič​no te​ško uhva​ti​ti. Neorganizovani ubica, sa druge strane, ubija spontano. Često je društveno i seksualno nesposoban, bavi se fizičkim radom i ima nizak IQ. Mesto zločina je neuredno, često nasumice odabrano. Telo ostavlja na mestu zločina; ni ne pokušava da ga sakrije. Ubica najčešće živi u blizini i poznaje žrtvu. Napad je obično munjevit, iznenadan i nasilan, bez pret​hod​nog pla​ni​ra​nja.” Na​sta​vi​li su da​lje. “Čini mi se da naš ubi​ca spa​da u ’or​ga​ni​zo​van’ tip”, reče Kori. “U stvari, ne baš.” Pendergast je zastao i osmotrio je. “Ovo su ozbiljne stva​ri, go​spo​đi​ce Svon​son.” “Sna​ći ću se.” Posmatrao ju je neko vreme, a zatim je rekao, skoro za sebe. “Ve​ru​jem da ho​će​te.”

Mašina je počela da zavija i Pendergast kleknu i zagreba zemlju, otkrivajući mali, zarđali automobil-igračku. Videla je da se jedva pri​met​no na​sme​šio. “Ah, ’mini moris’. Imao sam takvu ’korgijevu’ zbirku kad sam bio mali.” “Gde je ona sada?” Preko Pendergastovog lica je prešla senka i Kori nije navaljivala sa pi​ta​njem. “Naš ubica na prvi pogled spada u organizovanu grupu. Ali postoje značajna odstupanja. Kao prvo, bukvalno sva organizovana serijska ubistva imaju seksualnu komponentu. Čak i kada nije jasno vidljiva, ona je tu. Neke ubice proganjaju prostitutke, neke homoseksualce, neke parove u parkiranim automobilima. Neke ubice izvode seksualna kasapljenja. Neke ubice prvo siluju, a zatim ubijaju. Neke ubice samo po​lju​be leš i osta​ve cve​će, kao da su bili na sa​stan​ku.” Kori se stre​sla. “Sa druge strane, ova ubistva nemaju baš nikakvu seksualnu kom​po​nen​tu.” “Na​sta​vi​te.” “Organizovane ubice takođe prate modus operandi, koji forenzički bihejvioristi zovu ’ritual’. Ubistva se izvode ritualno. Ubica često nosi istu odeću za svako ubistvo, koristi isti pištolj ili nož, i obavlja ubistvo na potpuno isti način. Ubica nakon toga često namešta telo u ritualnu pozu. Ri​tu​al mo​žda nije oči​gle​dan, ali je uvek pri​su​tan. To je deo ubi​stva.” “To se po​kla​pa sa na​šim se​rij​skim ubi​com.” “Naprotiv, nije tako. Da, naš ubica obavlja ritual. Ali u ovome je stvar: to je svaki put potpuno drugačiji ritual. I ovaj ubica ne ubija samo ljude: on ubija i životinje. Ubistvo psa je potpuno zbunjujuće. Tu uopšte nije bilo rituala. Ima sva obeležja ’neorganizovanog’ tipa. Jednostavno je ubio psa i otkinuo mu rep. Zašto? I oportunistički napad na Džona Gasparilju je bio sličan - bez rituala, bez namere da ubije. Samo je uzeo ono što mu je bilo potrebno - čovekovu kosu i palac - i otišao. Drugim rečima, ova ubistva nose pečat i organizovanog i neorganizovanog se​rij​skog ubi​ce. To još ni​kad nije za​be​le​že​no.” Prekinulo ga je eksplozivno pištanje detektora metala. Skoro su stigli do kraja deonice; travnata padina se pred njima spuštala u veličanstveno

more kukuruza. Pendergast čučnu i raskopa zemlju. Ovog puta nije pronašao ništa. Namestio je detektor za metal tačno na to mesto i po​de​sio je ko​man​de, dok je ma​ši​na na​sta​vi​la da pro​te​stu​ju​će za​vi​ja. “Na dubini je od barem pola metra”, reče. U ruci mu se stvorila mi​stri​ja i po​čeo je da kopa. Za nekoliko minuta iskopao je poveću rupu. Zatim je mnogo pažljivije počeo da obrađuje dno rupe, napredujući milimetar po mi​li​me​tar, dok mi​stri​ja nije do​ta​kla ne​što čvr​sto. U ruci mu se stvorila veoma mala četkica i počeo je da čisti prašinu sa predmeta. Kori mu je virila preko ramena. Nešto je polako počelo da se raspoznaje: staro, iskrivljeno, skvrčeno. Još nekoliko zamaha četkicom u potpunosti je otkrilo kaubojsku čizmu sa ekserima okovanim đonom. Pendergast ju je izvadio iz rupe i okrenuo u rukama. Pozadi je bila ured​no ra​se​če​na no​žem. Po​gle​dao je Kori i re​kao: “Iz​gle​da da je Hari Bo​mont no​sio broj če​tr​de​set šest, zar ne?” Odnekud se čuo povik. Između humki je izronila prilika i krenula pre​ma nji​ma, ma​šu​ći ru​ka​ma. Bio je to Tad, za​me​nik še​ri​fa. “Go​spo​di​ne Pen​der​gast!” do​zi​vao je. “Go​spo​di​ne Pen​der​gast!” Pendergast se podigao dok im je prilazila zajapurena, mršava prilika, zno​je​ći se i dah​ću​ći. “Gasparilja… u bolnici. Došao je svesti, i…” Tad je zastao, dolazeći do daha. “I tra​ži da pri​ča sa vama.”

DVADESET I ŠEST

H

ejzen je sedeo u jednoj od dve plastične stolice na sklapanje, postavljene ispred Gaspariljine sobe na intenzivnoj nezi. Bio je zadubljen u misli o prvim svežim jesenjim noćima; kuvanom kukuruzu sa puterom; reprizama Medenog meseca; goloj Pameli Anderson. Ono o čemu se žestoko trudio da ne misli bilo je neprekidno stenjanje i užasni zadah koji je dopirao iz sobe iza njega, probijajući se i kroz zatvorena vrata. Želeo je da ode odavde. Svim silama je želeo da može bar da se udalji do čekaonice. Ali ne: morao je da sedi ovde i čeka Pen​der​ga​sta. Isu​se Hri​ste. A evo i njega lično, u kompletnoj grobarskoj opremi, kao i obično, prilazio je krupnim koracima svojih dugih, u crno obučenih nogu. Hejzen je ustao i nevoljno prihvatio ponuđenu ruku. Činilo mu se da su se rukovali pet puta dnevno otkako je Pendergast došao. Odličan način za pre​no​še​nje kuge. “Hva​la vam što ste sa​če​ka​li, še​ri​fe”, reče Pen​der​gast. Hej​zen za​gun​đa. Sa druge strane vrata dopro je još jedan dugi, mrmljajući jecaj, skoro na​lik kri​ku pti​ce gnjur​ca. Pendergast pokuca i vrata se otvoriše, otkrivajući dežurnog lekara i dve medicinske sestre. Gasparilja je ležao na krevetu, umotan poput mumije, a masivni beli namotaji zavoja otkrivali su samo njegove crne oči i prorez za usta. Žice i cevčice virile su iz njega sa svih strana. Svuda oko njega, nizovi aparata su kuckali i treptali i pijukali i zujali poput elektronskog orkestra. Miris je ovde bio mnogo jači; visio je u vazduhu poput opipljive stvari. Hejzen je ostao blizu vrata, želeći da može da upali “kamel”, posmatrajući Pendegrasta kako prelazi preko sobe i naginje se nad le​že​ću fi​gu​ru. “Veoma je uznemiren, gospodine Pendergast”, reče doktor. “Neprestano tra​ži da vas vidi. Na​da​li smo se da će ga vaša po​se​ta smi​ri​ti.” Gasparilja je još neko vreme nastavio da stenje. Zatim kao da je

iznenada primetio Pendergasta. “Vi?” povikao je, a telo mu se naglo po​če​lo bo​ri​ti sa za​vo​ji​ma. Doktor je spustio ruku na Pendergastovo rame. “Samo želim da vas upo​zo​rim da ćete mo​ra​ti da ode​te ako ga ovo bude pre​vi​še uz​bu​đi​va​lo…” “Ne!” vrisnu Gasparilja glasom punim panike. “Pustite me da govorim!” Koščata ruka, umotana u gazu, izlete ispod prekrivača i zgrabi Pendergastov sako, stiskajući i grabeći toliko frenetično da je dugme od​le​te​lo i za​ko​tr​lja​lo se po podu. “Ni​sam više si​gu​ran da je ovo pa​met​no…” po​no​vo poče dok​tor. “Ne! Ne! Moram da govorim!” Glas se podiže poput krika utvare. Jedna od sestara hitro zatvori vrata iza Hejzena. Čak su i mašine re​a​go​va​le ti​him i žu​strim pi​sko​vi​ma i trep​ću​ćim cr​ve​nim sve​tlom. “To je to”, reče doktor odlučno. “Žao mi je. Ovo je bila greška; on nije u sta​nju da go​vo​ri. Mo​ram vas za​mo​li​ti da iza​đe​te…” “Ne​e​ee!” Drugom rukom je zgrabio Pendergasta za ruku, povlačeći ga niže. Sada su mašine stvarno pobrljavile. Doktor reče nešto i sestra priđe bli​že sa špri​cem, za​bo​de ga u ulaz na in​fu​zi​ji i is​pra​zni. “Pu​sti​te me da go​vo​rim!” Ne mogavši da se odvoji, Pendergast se naže bliže. “Šta je bilo? Šta ste vi​de​li?” “Oh, bože.” Gaspariljin napaćeni glas se upinjao i grcao, boreći se sa se​da​ti​vom. “Šta?” Pendergastov glas je bio tih i uporan. Gaspariljina ruka ga je držala za odelo i gužvala, privlačeći ga još bliže. Užasni smrad kao da se u ta​la​si​ma po​di​zao sa kre​ve​ta. “To lice, to lice!” “Čije lice?” Hejzenu se činilo kao da je Gasparilja stao u stav mimo, ležeći na krevetu. Telo mu se ukrutilo i naizgled izdužilo. “Sećate li se šta sam re​kao? O đa​vo​lu?” “Da.” Ga​spa​ri​lja je po​čeo da se oti​ma, a glas mu je gr​go​tao. “Po​gre​šio sam!” “Se​stro!” Dok​tor se sad obra​ćao krup​noj me​di​cin​skoj se​stri. “Još dva mi​li​gra​ma ati​va​na i od​mah iz​ve​di​te ovog čo​ve​ka!” “Ne​e​ee!” Pr​sti na​lik kan​dža​ma ste​za​li su Pen​der​ga​sta.

“Rekoh na​po​lje!” vikao je doktor, dok je pokušavao da odvoji čovekove ruke od Pendergasta. “Šerife! Ovaj vaš čovek će mi ubiti pa​ci​jen​ta! Vo​di​te ga odav​de!” Hejzen se namršti. Vaš čovek? Ali je prišao i pridružio se doktoru u pokušaju da odvoji jednu od Gaspariljinih mršavih ruku. Bilo je to kao da je pokušao da savije čelik. A Pendergast nije ni pokušavao da se izvuče iz stiska. “Pogrešio sam! Vrištao je Gasparilja. “Pogrešio sam, po​gre​šio sam!” Medicinska sestra je zabola drugi špric u infuziju i dala mu još jed​nu dozu se​da​ti​va. “Niko od vas nije be​zbe​dan, niko, sada kada je on ovde!” Dok​tor se okre​nu pre​ma se​stri. “Po​zo​vi​te obez​be​đe​nje”, za​la​ja. Alarm se ogla​sio ne​gde sa uz​gla​vlja. Pen​der​gast upi​ta ti​him, ube​dlji​vim gla​som: “Šta ste vi​de​li?” Gasparilja se iznenada uspravio u krevetu. Nosne cevčice, iščupane uz slabašan mlaz krvi, skotrljaše se sa ivice kreveta. Kandžolika ruka se oba​vi oko Pen​der​ga​sto​vog vra​ta. Hej​zen se rvao sa njim. Hri​ste, Ga​spa​ri​lja će uda​vi​ti Pen​der​ga​sta. “Ðavo! Do​šao je! Ovde je!” Gasparilja je zakolutao očima kada je druga injekcija počela da deluje. Pa ipak, kao da je stiskao još jače. “On stvar​no postoji! Video sam ga one noći!” “Da?” upi​ta Pen​der​gast. “I on je dete… dete…” Hejzen iznenada oseti kako Gaspariljin stisak popušta. Iz gomile apa​ra​ta se ogla​si još je​dan alarm, ovo​ga puta rav​no​mer​nim to​nom. “Uz​bu​na!” po​vi​ka dok​tor. “Ima​mo uz​bu​nu ovde! Do​ne​si​te ko​li​ca!” U sobu je utrčalo nekoliko ljudi odjednom: radnici obezbeđenja, medicinske sestre i doktori. Pendergast se uspravi, oslobađajući se sada mlitavih ruku i ispravljajući sako. Njegovo obično bledo lice bilo je rumeno, ali osim toga je delovao neuznemiren. Sledećeg trenutka me​di​cin​ske se​stre su iz​ve​le nje​ga i Hej​ze​na na​po​lje. Čekali su u hodniku - deset, možda petnaest minuta - dok su iz Gaspariljine sobe dopirali zvuci užurbane aktivnosti. A zatim je, kao da je neko okrenuo prekidač, nastupila iznenadna tišina. Hejzen je čuo ga​še​nje apa​ra​ta i uti​ša​va​nje alar​ma, a za​tim bla​go​slo​ve​nu ti​ši​nu. Prvi se pojavio dežurni lekar. Izašao je polako, skoro besciljno,

pognute glave. Dok je prolazio kraj njih, podigao je pogled. Oči su mu bile za​kr​va​vlje​ne. Po​gle​dao je Hej​ze​na, a za​tim Pen​der​ga​sta. “Ubi​li ste ga”, reče umor​no, sko​ro kao da više nije ni ma​rio. Pendergast je spustio ruku na lekarevo rame. “Obojica smo samo radili svoj posao. Nije se moglo završiti drugačije. Jednom kada me je imao u tom stisku, doktore, uveravam vas da nije bilo izlaza dok ne kaže šta ima. Mo​rao je da go​vo​ri.” Dok​tor od​mah​nu gla​vom. “Ve​ro​vat​no ste u pra​vu.” Iz sobe su sada izlazile sestre i medicinski tehničari, svako svojim poslom. “Moram da vas pitam”, nastavi Pendergast. “Od čega je tačno umro?” “Od masivnog srčanog udara, nakon dugog perioda fibrilacije. Jednostavno nismo mogli da mu stabilizujemo srce. Nikada nisam video da se neko tako bori sa sedativima. Kardijalna eksplozija. Srce je jed​no​stav​no pu​klo.” “Ima​te li pred​sta​vu šta je pro​u​zro​ko​va​lo fi​bri​la​ci​ju?” Doktor umorno odmahnu glavom. “U pitanju je inicijalni šok usled onoga što mu se desilo. Ne same povrede, koje nisu bile ozbiljne, već duboki psihološki šok koji je došao sa povredama i od kojeg nije mogao da se opo​ra​vi.” “Dru​gi​ma re​či​ma, umro je od stra​ha.” Doktor pogleda prema medicinskoj sestri koja je izlazila iz sobe, gurajući kolica. Gaspariljino telo je sada bilo od glave do pete umotano u belo i čvrsto privezano platnenim kaiševima. Doktor je zatreptao i prešao rukavom preko čela. Posmatrao je telo dok je nestajalo kroz dvokrilna vra​ta. “To je prilično melodramatičan način da se to opiše, ali da, otprilike je tako”, reče.

DVADESET I SEDAM

N

ekoliko sati kasnije i tri hiljade kilometara istočno, zalazeće sunce je obojilo reku Hadson bogatom bronzanom nijansom. Ispod veličanstvene senke mosta Džordža Vašingtona barža je polako plovila rekom. Malo dalje prema jugu, dve jedrilice, male poput igračaka, jedva da su lomile mirnu površinu vode dok su plovile prema gor​njem delu Nju​jor​škog za​li​va. Iznad strmog nasipa stenovitog tla Menhetna, na kojem je počivao Riversajd Park, bulevar nazvan Riversajd Drajv pružao je izuzetan pogled na reku. Ali četvorospratna vila u Beaux Arts stilu, koja se pružala istočnom stranom ulice između 137. i 138. ulice, već mnogo godina nije pružala nikakav pogled. Škriljčane ploče na njenom krovu bile su napukle i rasklimatane. Nikakvo svetlo nije sijalo kroz njene olovnim pločama prekrivene prozore; na njenom nekad elegantnom kolskom prilazu nije bilo vozila. Kuća je stajala, sumorna i tiha, pod zapuštenim ru​ža​ma i hra​sto​vi​ma. Pa ipak - u ogromnoj košnici odaja koje su se poput šupljeg korenja pru​ža​le is​pod kuće - ne​što se mi​ca​lo. Beskrajnim tunelima od kamena, prožetim mirisom prašine i drugim egzotičnijim mirisima, kretala se neobična prilika. Bila je mršava, skoro nalik lešu, sa sedom lavljom grivom do ramena i tankim sedim obrvama. Nosila je beli laboratorijski mantil, iz čijeg džepa je virio crni marker, par bibliotekarskih makaza i tuba sa lepkom. Ispod jednog mršavog lakta bila je zadenuta beležnica. Svetiljka rudarskog šlema na njegovoj glavi bacala je zrak žutog svetla na vlažno kamenje i redove raskošnih drvenih ka​bi​ne​ta. Prilika se sada zaustavila ispred niza visokih hrastovih kabineta, od kojih je svaki imao na desetine tankih, dubokih fioka. Čovek je prešao prstom preko niza natpisa ispisanih izbledelim i jedva čitljivim elegantnim rukopisom. Prst se zaustavio na jednoj od etiketa, zamišljeno kuckajući po njenom mesinganom okviru. Zatim je oprezno otvorio fioku. Pogled mu je pao na redove luna moljaca, bledozelenih pod svetlom lampe: retka mutacija boje žada koja se mogla pronaći samo u

Kašmiru. Odmaknuo se korak unazad i zapisao par redova u beležnicu. Zatim je zatvorio fioku i otvorio sledeću ispod nje. U njoj je stajalo, prikačeno u mukotrpno preciznim, pravilnim razmacima na drvenu ploču, na desetine redova krupnih indigo moljaca. Na njihovim leđima su se videli neobični srebrnasti otisci oka bez kapaka koji su ga posmatrali iz vitrine. Lachrymosa codriceptes, krilata smrt, izuzetno lep i izuzetno otro​van lep​tir iz Ju​ka​ta​na.ba;lk:añ.do:w.nl:o:ad Čovek je načinio još jednu zabelešku u svom notesu. Zatim je zatvorio drugu fioku i nastavio dalje kroz nekoliko odaja, međusobno odvojenih teškim platnenim tapiserijama, dok nije stigao do prostorije ispunjene staklenim vitrinama. Na kamenom stolu u njenom središtu sijao je ekran laptopa. Čovek mu je prišao, spustio beležnicu i počeo da kuca po ta​sta​tu​ri. Jedini zvuk koji se čuo tokom sledećih nekoliko minuta bilo je kuckanje tipki i povremeno udaljeno kapanje vode. Tada se iz džepa nje​go​vog la​bo​ra​to​rij​skog man​ti​la za​ču​lo buč​no zu​ja​nje. Čovek prestade da kuca, poseže rukom u džep i izvadi mobilni telefon. Samo dvoje ljudi na čitavom svetu znali su da ima mobilni telefon, a samo jedna osoba je znala broj. Čovek je uključio telefon i pro​go​vo​rio: “Ve​ru​jem da je to spe​ci​jal​ni agent Pen​der​gast.” “Upra​vo tako”, od​go​vo​ri glas sa dru​ge stra​ne. “A kako ste vi, Rene?” “Pi​taj​te me su​tra i pi​ta​će​te mr​tvog čo​ve​ka.” “U to iskreno sumnjam. Jeste li završili vaš catalogue raisonne bi​bli​o​te​ke na pr​vom spra​tu?” “Nisam. To čuvam za kraj.” U njegovom glasu čuo se neskriveni drh​taj za​do​volj​stva. “Još uvek sa​sta​vljam po​pis zbir​ke u po​dru​mu.” “Stvar​no?” “Da, stvarno, hypocrite lecteu{ 8 }. I očekujem da ću se time baviti najmanje još nekoliko dana. Zbirka vašeg čukunujaka je, da se blago izrazim, obimna. Osim toga, mogu da budem ovde samo preko dana. Moje noći su rezervisane za biblioteku. Ništa ne može da ometa moj rad tamo.” “Prirodno. I vodili ste računa o mom upozorenju da ne zalazite u po​sled​nje oda​je iza na​pu​šte​ne la​bo​ra​to​ri​je?” “Je​sam.” “Od​lič​no. Da li je bilo ne​ka​kvih za​ni​mlji​vih iz​ne​na​đe​nja?”

“Oh, mno​go, mno​go. Ali mogu da sa​če​ka​ju. Ba​rem mi​slim.” “Mi​sli​te? Ob​ja​sni​te, mo​lim vas.” Ren je nakratko oklevao na način koji bi njegovi prijatelji - da ih je imao - smatrali neuobičajenim. “Nisam baš sasvim siguran.” Ponovo je zastao, na trenutak bacajući pogled preko ramena. “Znate da mi tama i trulež nisu strani. Ali tokom svog rada ovde, u nekoliko prilika sam osetio nešto neobično. Nešto veoma neprijatno. Učinilo mi se kao da”, sni​zio je glas, “kao da me neko po​sma​tra.” “Nisam naročito iznenađen što to čujem”, odgovori Pendergast nakon nekoliko trenutaka. “Bojim se da bi taj kabinet čudesa i najmanje maštovita osoba na svetu smatrala uznemirujućim. Možda sam pogrešio što sam vas za​mo​lio da se pri​hva​ti​te ovog za​dat​ka.” “Oh, ne!” reče Ren uzbuđeno. “Ne, ne, ne! Nikad ne bih propustio ovakvu priliku. Nisam trebao to da spominjem. Mašta, mašta, baš kao što ste rekli. ’Vidimo više demona no što ogromni pakao sadrži: trikovi takvi snažnu maštu bude{ 9 }.’ Bez sumnje je u pitanju sećanje na stva​ri ko​ji​ma su ovi zi​do​vi sve​do​ci.” “Bez sumnje. Događaji od prošle jeseni još ne prestaju da zaokupljaju moje misli. Nadao sam se da će ih ovo putovanje u izvesnoj meri oda​gna​ti.” “To nije uspelo?” Ren se sada zakikotao. “Nije iznenađujuće, s obzirom na vaše shvatanje odmora: istraživanje serijskih ubistava. I to prilično neobičnog niza ubistava, koliko sam shvatio. U stvari, toliko su neobična da skoro deluju poznato. Da nije nekim slučajem vaš brat na odmoru u Kanzasu?” Neko vreme nije bilo odgovora. Kada je Pendergast ponovo progovorio, glas mu je bio hladan i dalek. “Rekao sam vam, Rene, da ni​kad ne spo​mi​nje​te moju po​ro​di​cu.” “Na​rav​no, na​rav​no”, od​go​vo​ri Ren žur​no. “Zovem u vezi sa jednom molbom.” Pendergastov glas je poprimio oštar i po​slo​van ton. “Po​treb​no mi je da pro​na​đe​te je​dan pred​met, Rene.” Ren uz​dah​nu. “U pitanju je rukom pisani dnevnik izvesnog Isaije Drejpera, pod nazivom Priča o Četrdeset Petorici iz Dodža. Moja istraživanja nagoveštavaju da je ovaj dnevnik postao deo zbirke Tomasa Van Dajka Seldena, prikupljene na njegovom putovanju kroz Kanzas, Oklahomu i Teksas 1933. Otkrio sam da se njegova zbirka danas nalazi u Njujorškoj

jav​noj bi​bli​o​te​ci.” Ren se namršti. “Seldenova zbirka je najneurednija, najneorganizovanija hrpa nevažnih stvari koja je ikada sakupljena. Šezdeset sanduka koji zauzimaju dva magacina i sve je potpuno bez​vred​no.” “Ne sve. Potrebni su mi detalji koji se mogu naći samo u ovom dnev​ni​ku.” “Zbog čega? Kakvo bi svetlo stari dnevnik mogao baciti na ova ubi​stva?” Od​go​vo​ra nije bilo i Ren opet uz​dah​nu. “Kako taj dnev​nik iz​gle​da?” “Na​ža​lost, ne znam.” “Oso​be​ni zna​ci?” “Ne​po​zna​ti.” “Ko​li​ko vam je brzo po​tre​ban?” “Do pre​ko​su​tra, ako je mo​gu​će. Do po​ne​delj​ka.” “Mora da se šalite, hypocrite lecteur. Danju sam zauzet ovde, a noću… pa, poznajete moj posao. Toliko oštećenih knjiga, a toliko malo vre​me​na. Pro​na​la​že​nje odre​đe​nog pred​me​ta u tom ura​ga​nu…” “Na​rav​no, bi​će​te po​seb​no na​gra​đe​ni za vaš trud.” Ren od​mah za​ću​ta. Oli​zao je usne. “Mo​lim vas, re​ci​te mi.” “In​di​jan​ska be​le​žni​ca ko​joj je po​treb​na kon​zer​va​ci​ja.” “Na​sta​vi​te.” “Iz​gle​da da je u pi​ta​nju delo od ve​li​ke va​žno​sti.” Ren sti​snu slu​ša​li​cu bli​že uhu. “Re​ci​te.” “Prvobitno mi je izgledalo kao rad Bizonove Grbe, poglavice Sijuksa. Ali pažljivijim ispitivanjem sam se uverio da je u pitanju delo samog Bika Koji Sedi, verovatno nastalo u njegovoj kolibi kod Uspravne Stene, možda za vreme Meseca opadajućeg lišća u poslednjim mesecima pred nje​go​vu smrt. “Bik Koji Sedi.” Ren je izgovorio te reči pažljivo, s ljubavlju, poput po​e​zi​je. “Biće u vašim rukama do ponedeljka. Samo radi konzervacije. Biće vam na ras​po​la​ga​nju dve ne​de​lje.” “A dnev​nik - ako stvar​no po​sto​ji - biće u va​šim.” “Postoji. Ali neću vas više uznemiravati u radu. Do viđenja, Rene. Bu​di​te pa​žlji​vi.”

“Do skorog viđenja.” Vrativši telefon u džep, Ren se okrenuo svome laptopu, u glavi prelistavajući raspored Seldenove zbirke, dok su mu venama išarane ruke skoro drhtale na samu pomisao da će kroz dan ili dva dr​ža​ti be​le​žni​cu Bika Koji Sedi. Iz mora tame iza zastakljenih vitrina, par malih, ozbiljnih očiju pa​žlji​vo je po​sma​trao kako Ren na​sta​vlja da kuca.

DVADESET I OSAM

L

udvig Smit je u poslednje vreme retko išao u crkvu, ali kada je ustao tog brutalno toplog nedeljnog jutra, osećaj mu je govorio da bi vredelo otići. Nije mogao da tačno kaže zašto, osim zato što je napetost u gradu dostigla vrhunac. Ljudi nisu pričali ni o čemu drugom osim o ubistvima. Komšije su se gledale popreko. Ljudi su bili uplašeni, nesigurni. Tragali su za utehom. Njegov novinarski njuh govorio mu je da će je po​tra​ži​ti u cr​kvi. Dok je prilazio urednoj zgradi od cigala sa njenim belim tornjem, shvatio je da je u pravu. Parking je bio prepun automobila, nanizanih duž obe strane ulice. Parkirao je na sledećem ćošku i morao je da pešači skoro pola kilometra. Bilo je teško poverovati da je toliko ljudi još uvek ži​ve​lo u Me​di​sin Kri​ku u Kan​za​su. Vrata su bila otvorena i neko mu je na ulazu pružio program, kao i obično. Probio se kroz gomilu u pozadini i stao sa strane, gde je imao pristojan pogled. Ovo je više od crkvene službe; ovo je priča. U crkvi su bili ljudi koji nikad u svom životu nisu kročili unutra. Potapšao se po džepu i sa zadovoljstvom se uverio da je poneo svoju beležnicu i olovku. Izvadio ih je i krišom počeo da hvata beleške. Bili su tu Bender Langovi, Klik i Melton Rasmusen, Art Rider i njegova žena, Kejhilovi, Mejsi i Dejl Estrem sa svojim uobičajenim društvom iz udruženja farmera. Šerif Hejzen je stajao sa strane, izgledajući namćorasto - nje​ga nije video u crkvi otkako mu je majka umrla. Kraj njega je stajao njegov sin sa razdraženim izrazom na zajapurenom licu. A tamo, u mračnom uglu, stajao je čovek iz FBI, Pendergast, i Kori Svonson, sva u bodljikavoj ljubičastoj kosi, crnom karminu i njišućim srebrnim stvarčicama. E, to je bio ne​o​bi​čan par. Na skup se spustila tišina kada se prečasni Džon Vilbur sitničavo probio do propovedaonice. Služba je, kao i obično, počela uvodnom himnom i molitvom dana. Tokom čitanja koje je usledilo, tišina je bila apsolutna. Smit je video da ljudi čekaju na propoved. Pitao se kako će se prečasni Vilbur izboriti sa time. Uskograd i pedantan, on nije bio poznat po govorničkoj sposobnosti. Natrpavao je propovedi citatima iz engleske

proze i poezije u pokušaju da pokaže eradiciju, ali je samo odavao utisak pompeznosti i brbljivosti. Za prečasnog Vilbura došao je trenutak istine. Grad se na​la​zio u ve​li​koj kri​zi. Hoće li po​ka​za​ti da je do​ra​stao si​tu​a​ci​ji? Čitanje iz Jevanđelja se završilo; vreme je za propoved. Vazduh je bio naelektrisan. To je bilo to: došao je trenutak duhovnog osnaženja za ko​jim su lju​di če​znu​li i koje su če​ka​li. Sveštenik se popeo na propovedaonicu, dvaput se tiho nakašljao u svoju skupljenu šaku, napućio tanke usne i uz pucketanje ispravio po​žu​te​le pa​pi​re koji su le​ža​li skri​ve​ni iza pa​žlji​vo iz​re​zba​re​nog dr​ve​ta. “Ovog jutra su mi na pamet pala dva citata”, reče Vilbur, posmatrajući oku​plje​ne. “Je​dan je, na​rav​no, iz Bi​bli​je. Dru​gi je iz slav​ne pro​po​ve​di.” Nada se razbuktala u Smitovom srcu. Ovo je zvučalo novo. Ovo je zvu​ča​lo obe​ća​va​ju​će. “Setite se božijeg obećanja Noju u Knjizi postanja: ’Dokle bude zemlje, biće setve i žetve, hladnoće i vrućine, leta i zime, dana i noći’{ 10 }. I reči dobrog doktora Dona: ’Bog ti dolazi, ne kao svitanje dana, ne kao cvetanje u proleće, već kao snop u žetvi’.Vilbur je zastao da osmotri pre​pu​nu cr​kvu pre​ko svo​jih na​o​ča​ra za či​ta​nje. Smitova nadanja su se naglo istopila, i još više time što su bila lažno podsticana. I previše dobro je poznavao ove citate. Vilburov pristup uvežbane improvizacije ga je prevario. Oh, moj bože, pomisli, neće valjda da po​no​vo drži že​tve​nu pro​po​ved? A ipak, protivno svakom razumu, izgleda da je to bila Vilburova na​me​ra. “Evo nas, još jednom, u malom gradu Medisin Kriku, okruženi božijom nagradom. Leto. Žetva. Svuda oko nas su plodovi božije zemlje, božijeg obećanja nama: ku​ku​ruz, čije stabljike drhte pod težinom zrelih kli​po​va pod da​re​žlji​vim let​njim sun​cem.“ Smit se očajnički osvrnu oko sebe. Bila je to ista propoved koju je Vilbur uvek držao u ovo doba godine, dokle god mu je sećanje dopiralo. Postojalo je vreme, dok je njegova žena još bila živa, kada je Smit Vilburov ciklus propovedi - predvidljiv kao ciklus godišnjih doba sma​trao po​u​zda​nim i umi​ru​ju​ćim. Ali ne sada. Po​go​to​vo ne sada. “Onima koji tragaju za znacima božije nagrade, onima kojima je potreban znak Njegove dobrote, poručujem ovo: idite do vrata. Idite do

vrata i pogledajte to veličanstveno more života, polja kukuruza spremnog da bude ubran i pojeden, da pruži fizičku snagu našim telima i du​hov​nu ute​hu na​šim du​ša​ma…” “Hoćeš da kažeš, da bude pretvoren u gasohol za naše automobile”, Lu​dvig je čuo kako neko u bli​zi​ni mr​mlja. Čekao je. Možda se propovednik samo zagrevao i uskoro će preći na pra​vu temu. “…Dok je Dan Zahvalnosti prihvaćeno vreme kada zahvaljujemo bogu na bogatstvu njegove zemlje, želeo bih da sada iskažem zahvalnost, pre žetve, kada je božija dobrota otelotvorena svuda oko nas, u poljima kukuruza koja se prostiru od horizonta do horizonta. Pođimo svi, kao što je rekao besmrtni bard Džon Grinlif Vitijer, ’sa njiva bogatih kukuruzom’. Zastanimo svi i pogledajmo veličanstvenu kanzašku zemlju pre​kri​ve​nu le​ti​nom i za​hva​li​mo.” Za​stao je radi efek​ta. U prostoriji je i dalje preovladavalo osećanje neizvesnosti, očajničke nade da će pro​po​ved do​ne​ti ne​o​če​ki​va​ni pre​o​kret. “Pre neki dan”, nastavio je sveštenik mnogo veselijim tonom, “išao sam u Di​per sa svo​jom že​nom, Lusi, kada nam je ne​sta​lo ben​zi​na.” Oh, ne. Tu pri​ču je is​pri​čao pro​šle go​di​ne. I pret​pro​šle. “I stajali smo tako, na ivici druma, potpuno okruženi kukuruzom. Lusi se okre​nu​la pre​ma meni i upi​ta​la: ’Šta ćemo sad, dra​gi’?” “Od​go​vo​rio sam joj: ’Ve​ruj u boga’.” Zakikotao se, bezbrižno nesvestan neprijatne struje koja se počela širiti skupom. “E, ona se na to naljutila. Vidite, pošto sam muškarac, ja sam trebao da napunim rezervoar i ja sam bio kriv što smo ostali bez goriva. ’Ti veruj u boga’, rekla je, ’Ja ću da verujem u moje dve noge.’ A za​tim je iza​šla iz auta…” Iznenada se zaori glas “…uzela kanistere iz prtljažnika i otpešačila do ben​zin​ske pum​pe!” Šveđanin Kejhil je bio taj koji je završio sveštenikovu rečenicu: Šveđanin Kejhil, najljubazniji čovek u gradu. A sad je bio na nogama, cr​ven u licu. Prečasni Vilbur je stisnuo usne toliko snažno da su skoro nestale. “Gospodine Kejhil, mogu li da vas podsetim da ste u crkvi i da držim pro​po​ved?” “Od​lič​no znam šta ra​di​te, pre​ča​sni.”

“Onda ću na​sta​vi​ti…” “Ne”, reče Kej​hil, te​ško di​šu​ći. “Ne, ne​će​te.” “Za​bo​ga, sedi dole, Kej​hi​le”, do​ba​ci glas od​ne​kud. Kejhil se okrenu prema glasu. “U ovom gradu su se desila dva stravična ubistva i sve što on zna da uradi je da čita propoved koju je na​pi​sao 1973? Ne, to neće pro​ći. Ka​žem da to neće pro​ći.” Žena je ustala: Klik Rasmusen. “Šveđanine, ako imaš nešto da kažeš, imaj pri​stoj​no​sti da sa​če​kaš dok…” “Ne, on je u pravu”, prekinu je drugi glas. Smit se okrenu. Bio je to jedan od radnika iz fabrike Gro-Bejn. “Šveđanin je u pravu. Nismo došli ovamo da slušamo prokletu propoved o kukuruzu. Ubica je na slobodi i niko od nas nije be​zbe​dan.” Klik okrenu svoju nisku, razbesnelu figuru prema njemu. “Mladiću, ovo je cr​kve​na slu​žba, a ne grad​ski sa​sta​nak!” “Zar niste čuli šta je onaj Gasparilja rekao na samrtničkoj postelji?” povika Šveđanin. Lice mu se još više zajapurilo, ako je to bilo moguće. “Ovo nije šala, Klik, grad je u kri​zi.” Začu se opšti žamor odobravanja. Ludvig Smit je zapisivao kao lud, po​ku​ša​va​ju​ći da po​hva​ta Šve​đa​ni​no​ve reči. “Mo​lim vas, mo​lim vas!” viknu prečasni Vilbur, podižući mršave ruke. “Ne u bo​ži​joj kući!” Ali i drugi se podigoše na noge. “Tako je”, reče drugi radnik iz fabrike. “Čuo sam šta je Ga​spa​ri​lja re​kao. Pro​kle​to do​bro sam čuo.” “I ja sam.” “To ne može biti isti​na, zar ne?” Za​mor gla​so​va se dra​ma​tič​no po​ja​čao. “Prečasni”, reče Šveđanin, “šta mislite, zašto je crkva puna? Ljudi su ovde zato što su prestrašeni. Ovaj kraj je već video teška vremena, užasna vremena. Ali ovo je drugačije. Ljudi pričaju o kletvi ’Četrdeset Petorice’, o masakru, o tome da je i sam grad proklet. I da su ova ubistva ne​ka​kva stra​vič​na ka​zna. Okre​ću se vama radi vođ​stva.” “Gospodine Kejhil, kao lokalni krč​mar, teško da ste u poziciji da mi po​pu​je​te o mo​jim du​žno​sti​ma kao sve​šte​ni​ka”, reče Vil​bur be​sno. “Slu​šaj​te pre​ča​sni, uz du​žno po​što​va​nje…” “A šta je sa onim uvrnutim kukuruzom koji žele da gaje ovde?” javio se veoma dubok glas. Bio je to Dejl Estrem, sada na nogama, mašući

mo​ti​kom u sti​snu​toj pe​sni​ci. “Šta sa time?” Poneo je tu motiku kao rekvizit, pomisli Smit, mahnito zapisujući. Do​šao je spre​man da na​pra​vi sce​nu. “Razmnožiće se i zagaditi naša polja! Ti naučnici žele da dođu ovamo i igraju se boga sa našom hranom, prečasni. Kada ćete da govorite o tome?” Tada se zaori mnogo histeričniji glas, koji je nadjačao sve ostale. Starac, mršav poput pritke, sa ogromnom Adamovom jabučicom na kojoj su mu dlake bile nakostrešene kao bodlje, ustao je i besno zamahao pesnicom prema Vilburu. Bio je to matori Vit Bauers, samotnjak koji je radio na gradskom otpadu. “Sudnji Dan je došao! Zar ne vidiš to, slepa bu​da​lo!” Šve​đa​nin se okre​nu. “Slu​šaj, Vite, to nije ono što sam hteo da…” “Svi ste vi go​mi​la bu​da​la ako to ne vi​di​te! Ðavo šeta među nama!” Glas mu je bio škripavo visok i hrapav i sekao je kao nož kroz galamu. “Sam đavo je u ovoj crkvi! Jeste li svi slepi? Zar ga ne vidite? Zar ga ne ose​ća​te?” Prečasni Vilbur je podigao ruke i povikao nešto, ali njegov suvoparni, pedantni glas nije se mogao takmičiti sa opštim žamorom. Svi su sada sko​či​li na noge. Cr​kva je bila u ha​o​su. “Ovde je!” vrištao je Vit. “Pogledajte svog komšiju! Pogledajte svog prijatelja! Pogledajte svog brata! Da li vam to oči đavola uzvraćaju pogled? Gledajte pažljivo! I čuvajte se! Da li ste zaboravili Petrove reči? ’Budite trezveni i budni; jer suparnik vaš đavo hoda okolo kao lav ri​ču​ći i tra​ž i koga da pro​ž de​re’{ 11 }!!” Drugi su pokušavali da ga nadglasaju. Ljudi su se komešali između klupa. Čuo se povik i neko je pao. Smit je spustio svoj blokčić i podigao se na prste da bi bolje video. Pendergast je i dalje stajao u svom senovitom kutku, nepomičan poput leša. Kraj njega je stajala Kori i sa uživanjem se ce​ri​la. Še​rif je vi​kao i ge​sti​ku​li​rao. Go​mi​la je iz​ne​na​da uz​ma​kla. “Kučkin sine!” Povika neko. Video se nagli pokret i čuo se udarac pesnice. Bože, izbila je tuča, baš usred crkve. Smit je bio zapanjen. Žurno se popeo na klupu da bi bolje video, sa beležnicom u ruci. Bio je to Rendal Penojer, Stotov prijatelj, koji se makljao sa drugim fabričkim rad​ni​kom. “Niko ne za​slu​žu​je da umre tako, sku​van po​put svi​nje!” Čuli su se novi zbunjeni povici i nekoliko ljudi poletelo je napred da

razdvoji kavgadžije. I sam Rider se gurao, vičući i pokušavajući da dopre do tuče. I šerif Hejzen takođe se probijao prolazom spuštene glave, nalik buldogu. Dok je Smit posmatrao, Hejzen je pao preko Berte Blodget i ponovo ustao, lica mračnog od besa. Užasnuti glasovi su odjekivali od lučne tavanice. Ljudi u zadnjim redovima otvorili su vrata i nagrnuli na​po​lje u zbu​nje​nom me​te​žu. Klu​pa se pre​vr​nu​la uz pre​stra​vlje​ne žen​ske kri​ke. “Ne u bo​ž i​joj kući!” vi​kao je Vil​bur, is​ko​la​če​nih oči​ju. Apokaliptični Vitov glas nadjačavao je sve, uzvikujući kreštavo upozorenje: “Pogledajte u njihove oči i videćete! Udahnite vazduh i osetićete sumpor! Lukav je on, ali ćete ga otkriti! Da, hoćete! Ubica je ovde! On je jedan od nas! Ðavo je došao u Medisin Krik i hoda ruku pod ruku sa nama! Čuli ste: đavo sa li​cem de​te​ta!”

DVADESET I DEVET

K

ori Svonson je sedela u svom autu u senci drveća malog šumarka kraj reke, gde je Pendergast tražio - u svom tajanstvenom maniru - da ga doveze. Tek što je prošlo podne i vrućina ih je gušila. Kori se promeškolji u svom sedištu, osećajući kako joj se kapljice znoja skupljaju na čelu i vratu. Pendergast se opet ponašao čudno. Jednostavno se zavalio u svom pokvarenom sedištu i zatvorio oči. Izgledao je kao da je zaspao, ali Kori je, naravno, već shvatala da nije spavao. Razmišljao je. Ali o čemu? I zašto ovde? I o čemu god razmišljao, za​što mu je tre​ba​lo više od sat vre​me​na? Odmahnula je glavom. Baš je bio čudak. Fini čudak, ali svejedno ču​dak. Podigla je knjigu koju je čitala, Iza granice leda, pronašla obeleženo me​sto na po​čet​ku še​stog po​gla​vlja i na​sta​vi​la da čita. Morski horizont je ležao naspram neba, plavo naspram savršeno plavog, i kao da je do​zi​vao brod na jug, da​lje na jug. Zatvorila je knjigu i ponovo je spustila. Nije bilo loše, ali mu je nedostajala snaga originala. Ili je možda stvar bila u tome što su joj misli bile zaokupljene nečim drugim. Kao, na primer, onim što je upravo vi​de​la u cr​kvi. Njena majka nije baš bila sklona odlascima u crkvu i Kori je bila unutra tek nekoliko puta. Ipak, verovala je da niko u gradu, bez obzira koliko je puta bio u luteranskoj crkvi Kalvarija, nije nikad, ni​kad video nešto nalik ovome. Čitav grad se raspadao. Onaj prečasni Vilbur, koji je uvek odvraćao oči i sa neodobravanjem stiskao usne kada bi prošao kraj nje, zabrljao je stvar. Kakva samoživa guzica. Nije mogla a da se još jednom ne nasmeje na prizore koji su joj prolazili kroz glavu: ludi matori Vit koji urla o paklu i prokletstvu, Estrem koji maše svojom motikom, ljudi koji beže napolje i padaju niz stepenice, radnici iz fabrike koji se tuku i prevrću klupe. Toliko puta je u svojim sanjarijama zamišljala kako zemljotresi sravnjuju grad sa zemljom, bombe padaju, ogromni požari proždiru sve, na ulicama su neredi, a srednja škola propada u rupu bez

dna. A sada se, na neki način, to i desilo. Još uvek se smešila na te slike, ali osmeh joj se za​le​dio na licu. Stvar​nost nije bila na​ro​či​to sme​šna. Bacila je pogled na Pendergasta i skoro poskočila. Sedeo je potpuno us​prav​no, po​sma​tra​ju​ći je svo​jim ble​dim ma​či​jim oči​ma. “Vo​zi​te u Klub Za​mak, mo​lim vas”, reče tiho. Kori se brzo pri​bra. “Za​što?” “Čujem da će šerif Hejzen i Art Rider tamo ručati sa dr Čonsijem. Kao što znate, Čonsi će sutra objaviti koji grad dobija eksperimentalno polje. Građani Hejzen i Rider bez sumnje pokušavaju da daju poslednji doprinos u korist Medisin Krika. Pošto Čonsi sutra odlazi odavde, želeo bih da mu prvo po​sta​vim neka pi​ta​nja.” “Ne mi​sli​te valj​da da je on ume​šan?” “Kao što sam rekao, za sada se trudim da što manje upošljavam svoje de​duk​tiv​ne spo​sob​no​sti, a to isto pre​po​ru​ču​jem i vama.” “Stvarno mislite da će biti tamo? Hoću reći, posle onoga što se upravo de​si​lo u cr​kvi?” “Čonsi nije bio u crkvi. Možda uopšte nije upoznat sa onim što se desilo. Bez obzira na to, šerif i gospodin Rider će se potruditi da ostave uti​sak nor​mal​no​sti. Da ga umi​re, ako to bude po​treb​no.” “U redu”, reče Kori, po​te​rav​ši “gre​mli​na” u ri​kverc. “Vi ste šef.” Iako ju je grizlo što mora to da radi, Kori je održavala brzinu u granicama dozvoljene, dok se Medisin Krik izdizao iznad kukuruza. Sledećeg trenutka su se našli na velikom parkiralištu ispred kuglane. Primetila je da je bilo skoro prazno: ali opet, ovo je bio Medisin Krik, i pu​stoš je bila nor​mal​na. Pendergast joj je pokazao da ga sledi i ušli su u kuglanu, pored staza, sve do zastakljenog ulaza u Klub Zamak. Unutra su za Riderovim uobičajenim stolom sedeli Čonsi, Rider i Hejzen. Osim njih, mesto je bilo pu​sto. Sva tro​ji​ca su zu​ri​li u njih dok su ula​zi​li. Hej​zen je ustao i hi​tro im pri​šao, pre​sre​ću​ći ih na sre​di​ni pro​sto​ri​je. “Šta je sad bilo, Pendergaste?” upita tihim glasom. “Ovde smo usred va​žnog po​slov​nog sa​stan​ka.” “Veoma mi je žao što prekidam vaš ručak, šerife”, odgovori agent bla​go. “Imam ne​ko​li​ko pi​ta​nja za dr Čon​si​ja.” “Ovo nije pra​vi tre​nu​tak.” “Još jednom, veoma mi je žao.” Pendergast je prošao kraj šerifa, a

Kori ga je pra​ti​la. Dok su prilazili stolu, Kori primeti da je i Art Rider takođe ustao, sa be​snim osme​hom za​mr​znu​tim na nje​go​vom glat​kom, buc​ma​stom licu. “Ah, specijalni agente Pendergast”, reče glasom koji skoro da je zvučao prijateljski. “Drago mi je što vas vidim. Ako je ovo u vezi sa slučajem, brzo ćemo vam se pridružiti. Upravo završavamo sa dr Čon​si​jem.” “Ali dr Čonsi je taj koga sam želeo da vidim.” Pendergast pruži ruku. “Zo​vem se Pen​der​gast.” Čonsi nije ustao, ali je prihvatio ruku i protresao je. “Sećam vas se, momak koji je odbio da mi prepusti sobu.” Smešio se ljubazno, ali u oči​ma mu se na​zi​ra​la raz​dra​že​nost. “Dr Čon​si, shva​tam da nas su​tra na​pu​šta​te?” “U stva​ri, da​nas”, reče Čon​si. “Ob​ja​vi​će​mo odlu​ku na Uni​ver​zi​te​tu.” “U tom slu​ča​ju, imam ne​ko​li​ko pi​ta​nja.” Čonsi je složio svoju salvetu u uredan kvadrat, ne žureći, a zatim je spu​stio po​red ta​nji​ra po​lu​po​je​de​nog ba​re​nog pa​ra​daj​za. “Žao mi je, ali već kasnim. Moraćemo proćaskati neki drugi put.” Ustao je i ogrnuo svoj sako. “Bo​jim se da to nije mo​gu​će, dr Čon​si.” Čonsi se okrenu i prostreli ga arogantnim pogledom. “Ako je ovo u vezi sa ubistvima, prirodno, ne znam ništa. Ako je u vezi sa eksperimentalnim poljem, onda ste izvan svoje nadležnosti, policajče, i vi i vaša po​moć​ni​ca.” Zna​čaj​no je po​gle​dao Kori. “A sada, ako me izvi​ni​te?” Kada je Pendergast ponovo progovorio, glas mu je bio još blaži. “Ja sam taj koji odlu​ču​je da li je is​pi​ti​va​nje oso​be od zna​ča​ja.” Čonsi posegnu za džep sakoa, izvadi novčanik i iz njega izvuče posetnicu. Pružio ju je Pendergastu. “Znate pravila. Odbijam da se pod​vrg​nem is​pi​ti​va​nju, osim u pri​su​stvu svo​ga advo​ka​ta.” Pen​der​gast se na​sme​šio. “Na​rav​no. Kako se zove vaš advo​kat?” Čon​si je okle​vao. “Dok mi ne date ime i broj telefona vašeg advokata, dr Čonsi, moram ko​mu​ni​ci​ra​ti di​rekt​no sa vama. To su, kao što ste re​kli, pra​vi​la.” “Slu​šaj​te, go​spo​di​ne Pen​der​gast…” poče Ri​der. Čonsi zgrabi posetnicu iz Pendergastove ruke i nažvrlja nešto na poleđini. Pruži mu je nazad. “Za vašu informaciju, agente Pendergast,

učestvujem u poverljivom projektu od velike važnosti za Agrikulturno odeljenje Univerziteta u Kanzasu, kao i za sve gladne ljude sveta. Neću dozvoliti da budem usisan u lokalnu istragu nekoliko odvratnih ubistava.” Okrenuo se. “Gospodo, zahvaljujem na ručku.” Ubacio je kratku pauzu ispred reči “ručak”, zbog koje je to zvučalo skoro kao uvre​da, a ne kom​pli​ment. Ali i pre nego što je Čonsi završio rečenicu, Pendergast je iz odela izvadio mobilni telefon i počeo da ukucava broj. Ovaj neočekivani potez je na​te​rao sve da za​sta​nu. Čak je i Čon​si okle​vao. “Gospodine Blater?” reče Pendergast, bacivši pogled na Čonsijevu posetnicu. Ovde je specijalni agent Pendergast iz Federalnog istražnog bi​roa.” Čon​si se stra​šno na​mr​štio. “Nalazim se u Medisin Kriku sa vašim klijentom, dr Stentonom Čonsijem. Želeo bih da mu postavim nekoliko pitanja u vezi sa ubistvima koja su se desila ovde. Možemo to izvesti na dva načina; prvi je da to uradi ovde dobrovoljno; a drugi je da to uradi kasnije, uz sudski poziv, koji bi izdao sudija u zvaničnom postupku. Doktoru Čonsiju je potreban vaš savet.” Pružio je telefon Čonsiju. On ga je zgrabio. “Bla​te​ru?” Nastupila je dugotrajna tišina, a zatim je Čonsi eksplodirao u telefon. “Blateru, ovo je obično maltretiranje. Žele da provlače Univerzitet kroz blato. Ne smem da dopustim bilo kakav negativan publicitet. Ovo je de​li​ka​tan tre​nu​tak…” Usledilo je novo, još duže zatišje. Čonsijevo lice se smračilo. “Blateru, pro​klet​stvo, neću pri​ča​ti sa ovim po​li​caj​cem…” Nova pauza. Zatim “Hriste!” prekinuo je vezu i skoro bacio telefon na Pen​der​ga​sta. “U redu”, pro​mr​mljao je. “Ima​te de​set mi​nu​ta.” “Hvala vam, ali potrajaće onoliko koliko bude potrebno. Moja veoma spo​sob​na po​moć​ni​ca će hva​ta​ti be​le​ške. Go​spo​đi​ce Svon​son?” “Šta? Aha, naravno.” Kori se uspaničila. Ostavila je svoju beležnicu u autu. Ali beležnica i olovka su se, kao nekom magijom, stvorile u Pendergastovim rukama. Uzela ih je i prelistala stranice, pokušavajući da de​lu​je kao da je ovo ne​što što je ra​di​la sva​ki dan. Rider ponovo progovori. “Hejzene? Hoćeš li samo stajati i dozvoliti da se ovo de​ša​va?” Hejzen je pogledao Ridera, lica poput nečitljive maske. “A šta želiš da

ura​dim?” “Za​u​sta​vi ovu far​su. Ovaj agent FBI će upro​pa​sti​ti sve.” Hejzenov odgovor je bio tih. “Dobro znaš da ne mogu to da učinim.” Okrenuo se prema Pendergastu i nije rekao ništa, a lice mu je bilo bezizražajno. Ali Kori ga je dovoljno dobro poznavala da bi umela da pro​či​ta po​gled nje​go​vih oči​ju. Pendergast se veselo obrati Čonsiju. “Recite mi, dr Čonsi, kada se Medisin Krik po prvi put pojavio kao potencijalni domaćin za ek​spe​ri​men​tal​no po​lje?” “Kompjuterska analiza ga je izbacila prošle godine. U aprilu.” Čonsi je go​vo​rio od​seč​nim i mo​no​to​nim gla​som. “Kada ste prvi put po​se​ti​li grad?” “U junu.” “Da li ste tada kon​tak​ti​ra​li sa ne​kim odav​de?” “Ne. Bilo je to samo pre​li​mi​nar​no pu​to​va​nje.” “Šta ste onda tač​no ra​di​li?” “Ne vi​dim kako…” Pendergast podiže telefon i vedro reče: “Samo pritisnite ponovno biranje.” Čonsi načini ogroman napor da se kontroliše. “Ručao sam u Mej​si​nom re​sto​ra​nu.” “I?” “I šta? Bio je to najodvratniji ručak kojeg sam ikada imao nesreću da kon​zu​mi​ram.” “A po​sle toga?” “Pro​liv, na​rav​no.” Pre nego što je mogla da se suzdrži, Kori prsnu u smeh. Rider i Hejzen se pogledaše, ne znajući kako da reaguju. Čonsijevim licem je prešao neveseo osmeh; činilo se da mu je pošlo za rukom da povrati svoj mir, ako ne i aroganciju. Zatim je nastavio. “Ispitao sam polje u vlasništvu Basvel Agrikona, agrikulturnog kombinata i našeg partnera u ovom po​du​hva​tu.” “Gde?” “Dole po​kraj reke.” “Gde tač​no po​kraj reke?” “Peta opštinska zona, prvi lanac, severozapadni kvadrant devetog sek​to​ra.”

“U čemu se sa​sto​ja​lo is​pi​ti​va​nje tih po​lja? Kako ste tamo do​šli?” “Pe​ši​ce. Uzeo sam uzor​ke ze​mlje, ku​ku​ru​za i dru​gih stva​ri.” “Kao na pri​mer?” “Vode. Biljaka. Insekata. Naučni uzorci. Stvari koje ne biste razumeli, go​spo​di​ne Pen​der​gast.” “Kog dana je to tač​no bilo?” “Mo​rao bih da po​gle​dam u svoj dnev​nik.” Pen​der​gast je pre​kr​stio ruke, če​ka​ju​ći. Mršteći se, Čonsi izvuče dnevnik za džepa i prelista stranice. “Je​da​na​e​sti jun.” “Da li ste vi​de​li ne​što čud​no? Ne​što ne​u​o​bi​ča​je​no?” “Kao što sam već re​kao, ni​sam vi​deo ni​šta.” “Recite mi, sa čime će tač​no to ’eksperimentalno polje’ ek​spe​ri​men​ti​sa​ti?” Čonsi se podiže. “Žao mi je gospodine Pendergast, ali ti naučni koncepti su previše kompleksni da bi ih laik razumeo. Za mene je be​smi​sle​no da od​go​va​ram na pi​ta​nja o toj temi.” Pendergast se snishodljivo nasmeši. “Možda biste onda mogli da ih po​jed​no​sta​vi​te tako da ih i idi​ot može ra​zu​me​ti.” “Pretpostavljam da bih mogao pokušati. Pokušavamo da odgajimo sor​tu ku​ku​ru​za za pro​i​zvod​nju ga​so​ho​la - zna​te šta je to?” Pen​der​gast klim​nu gla​vom. “Potrebna nam je sorta sa visokim sadržajem skroba, a koja proizvodi prirodni pesticid koji uklanja potrebu za spoljnim pesticidima. To vam je objašnjenje za idiote, gospodine Pendergast. Verujem da ste ga ra​zu​me​li.” Na tre​nu​tak se na​sme​šio. Pendergast se blago nagnu bliže, a lice mu postade bezizražajno. Podsetio je Kori na mačku koja se sprema da skoči. “Dr Čonsi, kako nameravate da sprečite unakrsnu oplodnju? Ako vaša genetski modifikovana sorta umakne u more kukuruza oko nas, nećete više moći da vra​ti​te duha u fla​šu, da se tako iz​ra​zim.” Čonsi nije delovao zabrinuto. “Stvorićemo tampon zonu. Uzoraćemo zonu od tri​de​set me​ta​ra oko po​lja i po​sa​di​ti al​fal​fu.” “A ipak, Adison i Makram, u članku objavljenom u izdanju Žur​na​la bio​me​h a​ni​ke iz aprila 2002, navode da je dokazano da je do oplodnje od strane genetski modifikovanog kukuruza dolazilo i nekoliko kilometara

od posmatranog polja. Sigurno se sećate tog članka, dr Čonsi? Adison i Mar​kam, april…” “Upo​znat sam sa tim član​kom!” reče Čon​si. “I takođe sigurno znate za istraživanja Engelsa, Traumeraja i Grina, koji su demonstrirali da genetski modifikovan kukuruz sorte 3PJ-5 stvara polen toksičan za leptire monarhe. Da li vi nekim slučajem radite sa sor​tom 3PJ?” “Da, ali do smrtnosti monarha dolazi samo kod koncentracije veće od še​zde​set zrna po​le​na po kva​drat​nom mi​li​me​tru…” “Koja je prisutna na najmanje tri stotine metara niz vetar od njive, prema studiji čikaškog univerziteta, objavljenoj u izveštaju o trećoj go​di​šnjoj…” “Znam za pro​kle​tu stu​di​ju! Ne mo​ra​te da mi je ci​ti​ra​te!” “Dobro, dr Čonsi, onda ću vas pitati još jednom: kako ćete sprečiti ukr​šta​nje i kako pla​ni​ra​te da za​šti​ti​te lo​kal​nu po​pu​la​ci​ju lep​ti​ra?” “To i jeste svrha čitavog ovog eksperimenta, Pendergaste! Upra​vo to su pro​ble​mi koje po​ku​ša​va​mo da re​ši​mo…” “Znači Medisin Krik će biti, u suštini, zamorče na kojem ćete testirati mo​gu​ća re​še​nja ovih pro​ble​ma?” Čonsi je na trenutak zamucao, ne mogavši da odgovori. Izgledao je apoplektično. Kori je shvatila da je potpuno izgubio kontrolu. “Zašto bih morao da opravdavam svoj važan posao jednom-jednom-jednom je​be​nom po​li​caj​cu…!” Zavladala je tišina dok je Čonsi teško disao, a znoj sa čela mu je curio pod krag​nu nje​go​ve ko​šu​lje. Pendergast se obrati Kori. “Mislim da smo ovde gotovi. Da li ste sve za​pi​sa​li, go​spo​đi​ce Kori?” “Sve, gospodine, uključujući i ’jebenom policajcu’.” Zalupila je beležnicu i zabila olovku u jedan od džepova na svojoj kožnoj jakni, a zatim se široko osmehnula društvu za stolom. Pendergast klimnu gla​vom i okre​nu se da pođe. “Pendergaste”, reče Rider. Glas mu je bio tih i veoma, veoma hladan. Kori nije mo​gla a da ne za​drh​ti kada je vi​de​la iz​raz na nje​go​vom licu. Pen​der​gast za​sta​de. “Da?” Riderove oči su se sijale poput liskuna. “Prekinuli ste naš ručak i iznervirali našeg gosta. Zar vam se ne čini da imate nešto da nam kažete

pre nego što ode​te?” “Ne verujem.” Pendergast kao da je na trenutak razmišljao o tome. “Osim, možda, Ajnštajnovih reči: ’Jedina stvar opasnija od neznanja je arogancija’. Mogu da poručim dr Čonsiju da je kombinacija ove dve osobine još opasnija.” Kori je pratila Pendergasta kroz mračnu kuglanu napolje na blistavo sunce. Dok su ulazili u auto, nije više mogla da se su​zdr​ža​va i na​sme​ja​la se. Pen​der​gast je po​gle​da. “Za​ba​vlja​te se?” “Za​što da ne? Stvar​no ste Čon​si​ju na​pra​vi​li novu rupu na du​pe​tu.” “To je dru​gi put da ču​jem taj ne​o​bi​čan iz​raz. Šta on zna​či?” “Pa, zna​či da ste ga na​pra​vi​li bu​da​lom ka​kva i je​ste.” “Barem da je tako. Čonsi i njegov soj su sve, samo ne budale, i kao ta​kvi su mno​go opa​sni​ji.”

TRIDESET

B

ilo je devet sati kada se Kori vratila u Vindem Park, naselje kampkućica tik iza kuglane gde je živela u prikolici sa svojom majkom. Pošto je ostavila Pendergasta, odvezla se na svoje tajno mesto za čitanje na putu duž dalekovoda, ali se uplašila čim je sunce zašlo i odlu​či​la je da pro​du​ži kući. Pažljivo je otvorila rasklimatana ulazna vrata i zatvorila ih za sobom u tišini, zahvaljujući godinama vežbe. Njena majka bi dosad već trebalo da spava. Bila je nedelja, slobodan dan njene majke, i obično bi počinjala da pije čim bi usta​la iz kre​ve​ta. Ipak, ti​ši​na je uvek bila naj​mu​dri​ji iz​bor. Ušunjala se u kuhinju. Kamp-kućica nije imala klima-uređaj i vladala je užasna sparina. Otvorila je ormarić, izvadila kutiju ovsenih pahuljica i činiju i pažljivo je napunila. Sipala je mleko iz frižidera i počela da jede. Bože, kako je bila gladna. Ispraznila je i drugu činiju pre nego što se za​si​ti​la. Pažljivo je oprala činiju, obrisala je i sklonila, vratila je pahuljice i mleko i izbrisala svaki trag svog prisustva. Ako je njena majka stvarno bila u nesvesti, možda će čak i moći da sat ili dva igra najnoviji Re​si​dent Evil na svojoj Nintendo konzoli pre nego što ode na spavanje. Izula je ci​pe​le i po​če​la da se šu​nja kroz hod​nik. “Kori?” Sledila se. Kako to da je njena majka bila budna? Hrapavi glas koji se čuo iz spa​va​će sobe nije slu​tio na do​bro. “Kori, znam da si to ti.” “Da, mama?” Tru​di​la se da joj glas zvu​či što opu​šte​ni​je. Zavladala je tišina. Bože, kako je bilo toplo u prikolici. Zapitala se kako njena majka izdržava ovde po čitav dan, pržeći se, znojeći se, pijući. To ju je ras​tu​ži​lo. “Mi​slim da imaš ne​što da mi ka​žeš, mla​da damo”, ču se pri​gu​še​ni glas. “Kao na pri​mer?” Kori se tru​di​la da zvu​či ve​se​lo. “Kao na pri​mer, o tvom no​vom po​slu.” Kori se snu​ždi. “Šta sa time?” “Oh, pa ne znam, samo to da sam ti ja majka i mislim da mi to daje

pra​vo da znam šta se de​ša​va u tvom ži​vo​tu.” Kori pro​či​sti grlo. “Mo​že​mo li da o tome pri​ča​mo uju​tro?” “Mo​že​mo da o tome pri​ča​mo od​mah. Imaš mno​go toga da ob​ja​sniš.” Kori se pi​ta​la oda​kle da poč​ne. Kako god to is​pri​ča​la, zvu​ča​će čud​no. “Ra​dim za ag​ne​ta FBI koji is​tra​žu​je ubi​stva.” “To sam čula.” “Onda već znaš.” Za​ču​lo se šmr​ka​nje. “Ko​li​ko te pla​ća?” “To te se ne tiče, mama.” “Stvarno? Ne tiče me se? Misliš da možeš da živiš ovde besplatno, je​deš bes​plat​no, do​la​ziš i odla​ziš kako ti se svi​di? Jel’ to mi​sliš?” “Ve​ći​na dece živi bes​plat​no sa svo​jim ro​di​te​lji​ma.” “Ne kada ima​ju po​sao koji se do​bro pla​ća. Oni ne​što pri​lo​ž e.” Kori uzdahnu. “Ostaviću nešto novca na kuhinjskom stolu.” Koliko je para bilo potrebno da se kupe ovsene pahuljice? Nije mogla ni da se seti kada je poslednji put njena majka otišla u kupovinu ili skuvala večera, osim što je donosila kući grickalice iz kuglane gde je preko nedelje radila kao konobarica. Grickalice i one minijaturne flašice votke. Na to je odla​zio sav no​vac, na sve te mini-vot​ke. “Još uvek čekam na odgovor na moje pitanje, mlada damo. Koliko te pla​ća? Ne može biti mno​go.” “Re​kla sam ti da te se ne tiče.” “Nemaš nikakvih veština, koliko uopšte možeš vredeti? Ne znaš da kucaš, ne znaš da pišeš poslovna pisma - iskreno rečeno, ne mogu da za​mi​slim za​što bi te za​po​slio.” Kori odgovori besno: “On misli da vredim. I čisto da znaš, plaća me sedamsto pedeset dolara nedeljno.” Još dok je to govorila, shvatila je da pra​vi ve​li​ku gre​šku. Na​stu​pi​la je krat​ka pa​u​za. “Da li si re​kla se​dam sto​ti​na pe​de​set do​la​ra ne​delj​no?” “Tako je.” “A šta tač​no ra​diš da za​ra​diš taj no​vac?” “Ni​šta.” Bože, za​što je do​zvo​li​la maj​ci da to iz​vu​če iz nje? “Ni​šta? Ni​šta?” “Ja sam nje​go​va asi​stent​ki​nja. Hva​tam be​le​ške. Vo​zim ga oko​lo.” “Šta ti znaš o poslu asistentkinja? Ko je taj čovek? Koliko ima

godina? Vo​z iš ga oko​lo? U tvom autu? Za sedamsto pedeset dolara ne​delj​no?” “Da.” “Imaš li ugo​vor?” “Ovaj, ne.” “Nemaš ugovor? Zar ti ne znaš ni​šta! Kori, šta misliš zašto te plaća sedamsto pedeset dolara? Ili ti već znaš zašto - je li dotle došlo? Nije ni čudo što me lažeš, što skrivaš od mene taj tvoj mali poslić. Mogu samo da za​mi​slim ka​kvu vr​stu po​sla oba​vljaš za nje​ga, mla​da damo.” Kori je stavila dlanove preko ušiju. Kad bi samo mogla da izađe napolje, da uđe u auto i da se odveze. Bilo kuda. Mogla bi da spava u autu dole kraj potoka. Ali bila je prestrašena. Bila je noć. Ubica je bio napolju, ne​gde u ku​ku​ru​zu. “Mama, nije tako, u redu?” “Nije u redu. Nije u redu. Ti si samo dete iz srednje škole, ne vrediš ništa, a kamoli sedamsto pedeset dolara. Kori, nisam ja pala s kruške. Poznajem te stvari. Poznajem mu​škar​ce, znam šta žele, kako razmišljaju. Znam kakva đubrad mogu biti. Pogledaj samo svog oca, kako me je ostavio, kako je ostavio nas. Nikad mi nije dao ni pare za staranje o tebi. Bio je bezvredan, gori od bezvrednog. I odmah mogu da ti kažem da taj tvoj tip nije agent FBI. Koji agent FBI bi zaposlio delikventa sa do​si​je​om? Ne laži me, Kori.” “Ne lažem te.” Kad bi samo mogla da pobegne, samo ove noći. Ali večeras je čitav grad bio tih poput grobnice. Posledica nereda u crkvi. I sama vožnja do kuće ju je prestrašila. Sve kuće su bile zaključane i za​man​da​lje​ne. A bilo je tek de​vet sati. “Ako je to sve regularno, onda ga dovedi ovamo. Želim da ga upo​znam.” “Pre bih umrla nego što bih ikada dozvolila da vidi ovu rupu!” povika Kori, ble​da od besa. “Ili te​bel” “Kako se usu​đu​ješ da tako raz​go​va​raš sa mnom, mla​da damo!” “Idem na spa​va​nje.” “Ne​moj da odla​ziš dok raz​go​va​ram s to​bom…” Kori je otišla u svoju sobu i zalupila vratima. Žurno je stavila slušalice i ubacila disk u plejer, nadajući se da će Kryp​top​sy ugušiti besni glas koji se još uvek čuo kroz zid. Bilo je vrlo verovatno da njena majka neće ustati iz kreveta. Stajanje je donosilo glavobolju. Na kraju će

se umoriti od urlanja i, ako Kori bude imala sreće, ujutro se neće ni sećati ovog razgovora. Ali, sa druge strane, možda i hoće. Delovala je uz​ne​mi​ru​ju​će tre​zno. Do vre​me​na kada se za​vr​ši​la za​glu​šu​ju​ća buka po​sled​nje pe​sme, sve je bilo tiho. Skinula je slušalice i otišla do prozora da udahne noćni vazduh. Iz tame su se čuli zrikavci. U sobu je uplovio miris noći, kukuruza oko naselja i lepljive vreline. Napolju je bilo veoma mračno; svetiljke u njihovoj ulici su davno pregorele i nikad nisu bile zamenjene. Neko vreme je zurila u tamu, brišući neme suze iz očiju, a zatim je u odeći legla na krevet i ponovo pustila album od početka. Pogledaj samo svog oca, rekla je njena majka. Bio je beskoristan. Kori se, kao i uvek, trudila da ne razmišlja o njemu. Razmišljanje o njemu je još više bolelo, zato što je, uprkos svemu što je njena majka rekla, ona imala samo lepe uspomene na njega. Zašto ih je tako ostavio? Zašto joj nikad nije pisao, baš nijednom, da joj objasni. Možda je stvarno bila bezvredna, beskorisna, i nije zasluživala ljubav, kao što je njena majka toliko puta is​ta​kla. Pojačala je ton, pokušavajući da razbije tok misli u svom umu. Još jedna godina. Još samo jedna godina. Ležeći na svom krevetu u umirućem gradu usred ničega, još jedna godina je ličila na večnost. Ali svako može istrpeti godinu. Čak i ona… Nešto ju je probudilo. Šta je to bilo? San? Ali nije se se​ća​la ni​ka​kvog sna. Če​ka​la je, oslu​šku​ju​ći. Ni​šta. Ustala je i otišla do prozora. Cepka meseca izronila je iza oblaka, zatim ponovo nestala. Letnje munje su plesale duž horizonta, mali treptaji mutno- -žute boje. Srce joj je tuklo, a nervi su joj bili zategnuti. Za​što? Mo​žda je u pi​ta​nju bila je​zi​va mu​zi​ka uz koju je za​spa​la. Priđe bliže otvorenom prozoru. Unutra je ulazio noćni vazduh, vlažan i lepljiv, zasićen mirisom njive. Bilo je uznemirujuće mračno. Iza crne siluete susedne prikolice, mogla je da vidi udaljenu tamu kukuruznih po​lja i usa​mlje​nu bli​sta​vu zve​zdu. Čula je zvuk. Nju​ška​nje. Da li je to bila njena majka? Ali činilo se da dopire odnekud spo​lja: od​ne​kud iz mra​ka. Po​no​vo šmr​ka​nje, po​put ne​kog sa gad​nom pre​hla​dom. Pažljivo se zagledala u pomrčinu, u duboko more senki koje se

prostiralo oko prikolice. Ulica je ličila na crnu reku. Upinjala se da vidi, svih čula na oprezu. Tamo kraj žive ograde koja se pružala duž ulice: da li se tamo nešto kretalo? Neki oblik? Da li je u pitanju bila samo njena ma​šta? Spustila je ruku na prozor i pokušala da ga zatvori, ali bio je zaglavljen kao i obično. Prodrmala ga je, pokušavajući da odglavi me​ha​ni​zam, ose​ća​ju​ći kako u njoj ras​te pa​ni​ka. Čula je ponovno njuškanje, nalik teškom dahtanju krupne životinje. Sada je zvučalo veoma blizu. Ali čin osluškivanja natera je da zastane samo na trenutak; onda je, uz iznenadan nalet panike, udvostručila svoje napore da zatvori prozor, očajnički ga cimajući, pokušavajući da pomeri jeftinu aluminijumsku kvaku. Ne​što se tamo pomeralo. Mogla je da ga oseti, mogla je da ga nasluti - a sada, sada je bila sigurna da ga je i vi​de​la: pogrbljena, deformisana senka, masa, crna naspram crnog, koja se šu​nja​la pre​ma njoj. Instinkt je preuzeo kontrolu i ona je ustuknula od prozora, odustajući od pokušaja da ga zatvori u korist svetlosti i rasterivanja tame. Na​pi​pa​la je ru​ka​ma, pre​vr​nu​la CD ple​jer, pro​na​šla pre​ki​dač za sve​tlo. Onog trenutka kada ga je pritisnula, soba se osvetlila i prozor se pretvorio u neproziran kvadrat crnila. Čula je iznenadni roktaj; tup uda​rac; fre​ne​tič​no šu​ška​nje. A za​tim, ti​ši​nu. Čekala je, polako se udaljivši nekoliko koraka od prozora. Telo joj se nekontrolisano treslo, a grlo joj je bilo suvo. Napolju nije videla ništa, baš ništa. Da li je to posmatralo kroz prozor? Prošla je minuta, zatim još jedna, pa još jedna. Zatim je čula, malo dalje, nešto što je zvučalo kao kašalj i stenjanje: veoma duboko, toliko prožeto užasom i bolom da ju je sledilo do srži. Naglo je prestalo, zamenjeno neobičnim vlažnim zvukom cepanja, a zatim bukom koja je zvučala kao da neko prosipa vedro vode po ulič​nom ploč​ni​ku. Za​tim, ti​ši​na: pot​pu​na, to​tal​na ti​ši​na. Tišina je nekako bila još gora od buke. Osetila je kako joj se u grlu po​di​že ne​kon​tro​li​sa​ni vri​sak. Tada se iznenada začu prasak, grgotanje i šištanje, koje se polako uti​ša​lo do rav​no​mer​nog šu​ška​vog ša​pa​ta. Trgla se, a zatim se opustila. To se samo palio sistem za zalivanje go​spo​di​na Dej​da, kao što je to či​nio sva​kog ju​tra, tač​no u dva. Ba​ci​la je po​gled na sat: upra​vo tako, bilo je 2:00.

Koliko puta je čula kako prskalice kašljucaju i grgoću i proizvode svakojake čudne zvukove kada se pokrenu. Saberi se, pomisli. Njena mašta je stvarno radila prekovremeno. To nije bilo iznenađujuće, s obzirom na sve što se dešavalo u gradu… i s obzirom na ono što je, za​jed​no sa Pen​der​ga​stom, vi​de​la u ku​ku​ru​zu. Vratila se do prozora i uhvatila bravu, osećajući se pomalo glupo. Ovoga puta je jedan brutalni zamah bio dovoljan da ga zatvori. Za​klju​ča​la je pro​zor, vra​ti​la se u kre​vet i uga​si​la sve​tlo. Zvuci prskalica su se probijali kroz staklo i lagani pljusak kapljica bio je nalik uspavanci. Pa ipak, bilo je već četiri sata kada je konačno uspela da po​no​vo za​spi.

TRIDESET I JEDAN

T

ad se prevrtao tako žestoko da je ispao iz kreveta. Uspraviviši se na kolena, prešao je rukom preko lica, a zatim naslepo posegnuo prema telefonu koji je zvonio. Pronašao ga je, zgrabio i podigao do

uha. “Halo?” promrmlja. “Halo?” Kroz svoje od sna otežale kapke mogao je da vidi da je napolju još uvek bio mrak, na nebu su sijale zvezde, a na istoč​nom ho​ri​zon​tu se na​zi​ra​la samo ble​da li​ni​ja žute sve​tlo​sti. “Tade.” Bio je to Hejzen i zvučao je veoma budno. “Ovde sam na Fervjuu, pored bočnog ulaza u Vindem Park. Potreban si mi ovde. Imaš de​set mi​nu​ta.” “Še​ri​fe…?” Ali li​ni​ja je već bila pre​ki​nu​ta. Sti​gao je tamo za pet mi​nu​ta. Iako je sunce tek trebalo da izađe, već se skupila gomila stanovnika obližnjih prikolica, većina u kućnim ogrtačima i papučama. Tamo, na sredini ulice, stajao je i Hejzen, postavljao je policijsku traku dok je pričao u mobilni telefon kojeg je pridržavao ramenom. A tu je takođe bio i tip iz FBI, Pendergast. Stajao je sa strane, vitak i skoro nevidljiv u svom crnom odelu. Tad se osvrnuo oko sebe, sa neprijatnim osećajem u stomaku. Ali nigde nije bilo tela, nije bilo nove žrtve; samo grumuljasta, nepravilna mrlja na sredini ulice. Kraj nje je ležala platnena vreća, puna nečega. Neprijatno osećanje je ustupilo mesto olakšanju. Izgledalo je kao da je u pi​ta​nju bila još jed​na ži​vo​ti​nja. Za​pi​tao se čemu či​ta​va ova gu​žva. Kada je prišao bliže, Hejzen prekide vezu. “Povucite se, svi vi!” povika, mašući telefonom prema gomili. “Tade! Preuzmi ovu traku i po​te​raj ove lju​de na​z ad!” Tad hitro krenu napred, zgrabivši kraj trake. Dok je to radio, pomnije je osmotrio hrpu na ulici. Sjajila se crveno, blistavo, pušeći se na svetlu zore. Žur​no od​vra​ti po​gled i pro​gu​ta kne​dlu. “U redu, narode”, poče Tad, ali glas mu nije baš zvučao kako bi trebalo i on zastade, ponovo progutavši knedlu. “U redu, narode, po​vu​ci​te se. Još. Još. Mo​lim vas.” Gomila se povukla, u tišini, lica bledih u polumraku. Prostro je

plastičnu traku preko puta i vezao je za drvo, obmotavajući je nekoliko puta i zatvarajući kvadrat kojeg je Hejzen započeo. Video je da Hejzen razgovara sa metalkom, Kori Svonson. Pendergast je stajao kraj nje i ćutao. Iza nje je stajala njena majka, izgledajući užasno, kao i obično, retke smeđe kose zalepljene za lobanju, uflekane i ofucane ružičaste kućne haljine, čvrsto obmotane oko struka. Pušila je cigaretu za ci​ga​re​tom. “Čula si nešto?” Hejzenov glas delovao je skeptično, ali je svejedno hva​tao be​le​ške. Kori je bila bleda i drhtala je, ali usta su joj bila čvrsto stisnuta i oči su joj bli​sta​le. “Pro​bu​di​la sam se. Bilo je to malo pre dva…” “A kako znaš ko​li​ko je sati bilo?” “Po​gle​da​la sam na sat.” “Na​sta​vi.” “Nešto me je probudilo, nisam bila sigurna šta. Otišla sam do prozora i tada sam čula taj zvuk.” “Ka​kav zvuk?” “Po​put nju​ška​nja.” “Psa?” “Ne. Više na​lik… na​lik ne​ko​me sa gad​nom pre​hla​dom.” Hej​zen je hva​tao be​le​ške. “Na​sta​vi.” “Činilo mi se kao da se nešto napolju pomera, tik pod mojim prozorom, ali ga nisam mogla stvarno videti. Bilo je previše mračno. Upa​li​la sam sve​tlo. I tada sam čula dru​ga​či​ji zvuk, na​lik ste​nja​nju.” “Ljud​skog?” Kori trep​nu. “Te​ško je reći.” “Za​tim?” “Za​tvo​ri​la sam pro​zor i oti​šla na spa​va​nje.” Hejzen spusti beležnicu i zagleda se u nju. “Nije ti palo na pamet da pozoveš mene, ili tvog, hm, šefa?” Pokazao je glavom prema Pen​der​ga​stu.“ “Ja - mislila sam da je to samo sistem za zalivanje, koji se uključuje sva​ke noći oko dva. On is​pu​šta čud​ne zvu​ko​ve.” Hejzen skloni svoj notes. Okrenu se prema Pendergastu. “Baš imate sjaj​nu asi​stent​ki​nju.” Za​tim se obra​ti Tadu. “U redu, evo šta ima​mo. Neko je izbacio gomilu creva na ulicu. Meni liči na kravlja, ima ih previše za

psa ili ovcu. A ta vreća, koja leži pored, puna je sveže ubrane kukuruzovine. Želim da se raspitaš po svim okolnim stočnim farmama, da proveriš da li nekom nedostaje krava, svinja, bilo kakvo krupno goveče.” Pogled mu je odlutao do Kori pre nego što se vratio na Tada. Spu​stio je glas. “Ova stvar sve više liči na delo ne​ka​kvog kul​ta.” Tad je preko Hejzenovog ramena primetio da je Pendergast prišao hrpi i kleknuo ispred nje. Posegao je rukom i čak dodirnuo nešto prstom. Tad je odvratio pogled. Pendergast se zatim nagnu i jednim prstom raširi otvor plat​ne​ne vre​će. “Še​ri​fe Hej​zen?” do​zva Pen​der​gast, ne usta​ju​ći. Hej​zen je već po​no​vo pri​čao te​le​fo​nom. “Mo​lim?” “Pre​dla​žem vam da ume​sto toga po​tra​ži​te ne​sta​lu oso​bu.” Za​vla​da​la je uža​snu​ta ti​ši​na dok je zna​če​nje tih reči po​sta​ja​lo ja​sno. Hejzen spusti mobilni telefon. “Kako znate da su ovo…” Nije mogao da na​te​ra sebe da do​vr​ši re​če​ni​cu. “Krave obično ne jedu nešto što liči na Mejsinu veknu od mesa, za​li​ve​nu kri​glom piva.” Hejzen je prišao korak bliže i uperio baterijsku lampu u svetlucavu hrpu. Progutao je knedlu. “Ali zašto bi ubica…” Ponovo zastade. Lice mu je bilo samrtnički bledo. “Hoću da kažem, zašto bi odneo telo, a ostavio ovde cre​va?” Pendergast ustade, brišući prst maramicom od bele svile. “Možda”, reče smrk​nu​to, “da bi olak​šao te​ret.”

TRIDESET I DVA

B

ilo je jedanaest sati kada se Tad konačno vratio u šerifovu kancelariju. Znoj mu je curio sa čela i njegova uniforma bila je natopljena do manžetni. On se vratio poslednji: Hejzen i državni policajci, koji su takođe išli u potragu, stigli su pre njega. Unutrašnja kancelarija pretvorena je u komandni centar u kojem se nalazio veliki broj policajaca, telefona i radio-stanica. Štampa je, prirodno, saznala za vest i ulica je opet bila zakrčena TV kombijima, izveštačima i fotografima. Ali oni su bili jedini ljudi na vidiku: svi stanovnici su se zatvorili i zaključali u svojim kućama. Kolski točak je bio zatvoren i zamandaljen. Čak su i radnici u Gro-Bejnu poslati kući. Osim navale glad​nih me​di​ja, Me​di​sin Krik je po​stao grad du​ho​va. “Jesi li ot​krio išta?” upi​ta Hej​zen čim je Tad ušao na vra​ta. “Ne” “Pro​klet​stvo!” Šerif lupi pesnicom po stolu. “Tvoj kvadrant je bio poslednji.” Odmahnuo je glavom. “Tri stotine dvadeset pet ljudi i svi do poslednjeg su na broju. Upravo pročešljavaju Diper i okolne farme, ali niko ne ne​do​sta​je.” “Je​ste li si​gur​ni da su, hm, cre​va ljud​ska?” Hejzen pogleda Tada popreko, crvenim očima uokvirenim tamnim krugovima. Tad nikada nije video šerifa pod tolikim pritiskom. Njegove mi​ši​ća​ve šake bile su sku​plje​ne u pe​sni​ce, a zglo​bo​vi beli. “I ja sam se pitao isto. Ali ostaci su sada u Garden Sitiju i Mekhajd me uve​ra​va da su ljud​ski. To je sve što zna​ju za​sad.” Tad oseti mučninu. Prizor vekne od mesa, koja štrči iz iskrzane poderotine u uništenim crevima, pivska pena pomešana sa krvlju - to će ga pro​go​ni​ti do kra​ja ži​vo​ta. Nije tre​bao da po​gle​da. Ni​po​što. “Možda je to neko ko je bio u prolazu”, reče slabašno. “Ko bi od ov​da​šnjih lju​di uop​šte bio na​po​lju u to doba noći?” “I na to sam ta​ko​đe po​mi​slio. Ali gde je auto?” “Skri​ven, kao kod Šile Sveg?” “Pro​ve​ra​va​li smo svu​da. Iz​vi​đač​ki avi​on je gore od osam.” “Nema kru​go​va u ku​ku​ru​zu?”

“Ništa. Nema skrivenog auta, nema krugova, nema bačenog tela, ničega. Ovoga puta nema ni otisaka stopala.” Hejzen nadlanicom obrisa čelo i sede u sto​li​cu uz tre​sak. Bilo je teško koncentrisati se, državni policajci su podizali strašnu buku svojim radio-prijemnicima i mobilnim telefonima. I, što je bilo još gore, napolju su kampovali novinari i baterija kamera je kroz stakleni izlog bila upe​re​na pra​vo u njih. “Da nije to mo​žda bio neki pu​tu​ju​ći tr​go​vac?” upi​ta Tad Hejzen mahnu glavom prema unutrašnjoj kancelariji. “Državna po​li​ci​ja pro​ve​ra​va sve mo​te​le u obla​sti.” “Šta je sa vre​ćom ku​ku​ru​za?” “Radimo na tome. Isuse, ni ne znamo da li ju je ostavio ubica ili ju je žr​tva no​si​la sa so​bom. Ali kog đa​vo​la bi neko usred noći no​sio vre​ću punu kukuruza? Pored toga, svaki klip je bio označen nekakvom uvrnutom šifrom.” Bacio je pogled prema moru kamera ispred ulaznih vrata. Počeo je da ustaje, seo dole i ponovo ustao. “Donesi mi onu kantu kreča i četku iz ma​ga​ci​na, okej?” Tad je tačno znao šta će Hejzen uraditi. Kada se vratio, Hejzen je uzeo kantu iz njegovih ruku, skinuo poklopac, umočio četku i počeo da pre​far​ba​va sta​klo. “Kopilad”, mrmljao je dok je mahao četkom, a farba se slivala i stvarala barice na simsu. “Ko​pi​lad. Fotografišite ovo da vidim kako vam se svi​đa.” “Daj​te da vam po​mog​nem”, reče Tad. Ali Hejzen ga je ignorisao, nanoseći farbu u širokim zamasima dok čitav izlog nije bio prekriven. Onda je ubacio četku u kantu, vratio poklopac i ponovo se sručio u stolicu, zatvarajući oči. Uniforma mu je bila is​pr​ska​na be​lom far​bom. Tad je seo kraj njega, zabrinut. Hejzenovo četvrtasto lice imalo je sivkast sjaj, poput parčeta mrtve ribe. Njegova kosa boje peska mlitavo je vi​si​la pre​ko čela. Na de​snoj sle​po​oč​ni​ci pul​si​ra​la mu je vena. Iznenada je širom otvorio oči. To se desilo toliko naglo da se Tad tr​gao. Hej​ze​no​ve usne se raz​dvo​ji​še. Pro​mr​mljao je samo jed​nu reč: “Čon​si!“

TRIDESET I TRI

N

egde oko podneva, Hejzen odluči da više ne posmatra kako se dreser pasa, Lefti Viks, bori sa psima. Viks je bio jedan od onih ljudi koji su Hejzenu stvarno išli na živce: maleni čovek belih obrva, velikih ušiju, dugog mršavog vrata i crvenih kapaka, šunjalo i slabić koji nikada nije prestajao sa pričom, čak i kada su mu jedina publika bili par beskorisnih pasa. Vazduh ispod topola bio je vreo i nepomičan i Hejzen je osećao kako mu graške znoja izbijaju po čelu, vratu, pazusima, leđima, kako cure i slivaju se niz svaki pregib i šav, čak i niz procep njegovog dupeta. Mora da je bilo preko četrdeset dva vašljiva stepena. Nije smeo da puši zbog prokletih pasa, ali svejedno je bilo toliko to​plo da nije ni ose​ćao že​lju. E, to je stvar​no bilo ne​što. Dva psa su ponovo počela da cvile i trčkaraju ukrug, repova čvrsto za​de​nu​tih iz​me​đu nogu. Hej​zen po​gle​da Tada, a za​tim po​no​vo pse. Viks je vi​kao na njih pi​ska​vim gla​som, psu​ju​ći i bez​o​se​ćaj​no tr​za​ju​ći uz​i​ce. Hejzen mu priđe i žustro šutnu jednog od pasa u slabinu. “Pronađi tog kuč​ki​nog sina!” pro​drao se. “Haj​de, po​me​ri se.” Pas za​cvi​le i još više se sku​pi. “Ako nemate ništa pro​tiv, šerife…” poče Viks, ušiju providnih i upa​lje​nih na vru​ći​ni. Hejzen se okrete ka njemu. “Vikse, ovo je već treći put da dovodiš pse ova​mo i sva​ki put se desi ista stvar.” “Zna​te, neće po​mo​ći ako ih šu​ti​ra​te.” Hejzen se borio da obuzda svoju narav, već se kajući što je udario psa. Državni policajci su ga sada posmatrali bezizražajnih lica, ali bez sumnje misleći kako je on samo još jedna zadrta seljačina od šerifa. Progutao je pljuvačku i rekao smirenim glasom. “Lefti, slušaj. Ovo nije šala. Nateraj ove pse da pra​te trag, ina​če ću po​sla​ti zva​nič​nu žal​bu u Dodž.” Viks se mrštio. “Znam da su našli trag, znam to. Ali jednostavno neće da ga pra​te.” Hejzen oseti kako opet ključa. “Vikse, obećao si mi ovoga puta pse, a pogledaj ih, puze kao pudlice pred mastifom.” Hejzen zakorači prema psi​ma. Ovo​ga puta, je​dan od njih je za​re​žao.

“Ne​moj​te”, upo​zo​ri ga Viks. “Ne boji me se, kučka, iako bi trebalo. Pokušaj ponovo sa njom, maj​ku mu.” Viks je izvadio plastičnu vreću u kojoj je bio trag - predmet sa mesta dru​gog ubi​stva - i otvo​rio je ru​ka​ma u ru​ka​vi​ca​ma. Pas ustuk​nu, cvi​le​ći. “Haj​de, de​voj​či​ce. Haj​de”, ma​mio ju je. Pas se vu​kao na​pred-na​zad, sko​ro le​že​ći na sto​ma​ku. Viks je čučnuo, a mršava travestija od bradice skakutala je na njegovom licu dok je pružao vreću, dozivajući. “Hajde, devojčice. Po​mi​ri​ši! Tra​ži!” Pod​met​nu joj vre​ću pod nos. Ču​če​ći i drh​te​ći, pas je is​pu​stio mlaz mo​kra​će na suvi pe​sak. “Oh, Boga mu”, reče Hejzen, okrećući se. Prekrstio je ruke i pogledao pre​ma re​či​ci. Pregledali su je uzduž i popreko već tri sata, vukući sa sobom pse koji su se opirali čitavim putem. Malo dalje odatle, Hejzen je video tim državne policije koji je tragao u kukuruzu. Na drugoj strani, tim forenzičara bio je na laktovima i kolenima, pročešljavajući peščano korito potoka u potrazi za nečim, bilo čime. Iznad njih su zujala dva izviđačka aviona, prelećući u svim pravcima. Zašto nisu mogli da pronađu telo? Da li ga je ubica odneo? Državna policija je blokirala puteve, ali ubica je mogao umaći tokom noći. Možeš daleko da stigneš u kan​za​škoj noći. Podigao je pogled i ugledao Ludviga Smita, koji im se približavao sa be​le​žni​com u ruci. “Še​ri​fe, mogu li da…” “Smi​ti, ovde je za​bra​njen pri​stup.” Hej​ze​nu je bilo do​sta. “Ni​sam vi​deo ni​ka​kvu tra​ku, i…” “Miči se odav​de Smit. Ovog tre​nut​ka.” Smit se nije po​me​rio. “Imam pra​vo da bu​dem ovde.” Hej​zen se okre​nu pre​ma Tadu. “Ot​pra​ti go​spo​di​na Smi​ta do puta.” “Ne mo​že​te to da ura​di​te…!” Šerif okrenu leđa njegovim molbama. “Hajdemo, gospodine Smit “, čuo je Tada kako govori. Njih dvojica nestadoše među drvećem, a sparni va​zduh pri​gu​ši pro​te​ste. Še​ri​fov ra​dio za​puc​ke​ta. Po​di​gao ga je. “Hej​zen ovde.”

“Čonsi nije bio u hotelu od juče.” Bio je to Hal Brening, službenik za vezu sa državnom policijom iz Dipera. “Sinoć se nije vratio. Krevet nije raz​me​štan.” “Ale​lu​ja, šta je još novo?” “Nikom nije rekao šta radi i kuda ide. Niko ne zna ništa o njegovom kre​ta​nju.” “Proverićemo to”, odgovori Hejzen. “Izgleda da je imao problema sa autom, ostavio je svoj ’saturn’ na Emijevoj Ekson pumpi. Insistirao je na tome da bude popravljen istog dana, iako mu je Erni rekao da će mu trebati dva dana. Poslednji put je viđen kako jede kasnu večeru kod Mejsi. Nije više došao po auto. Izgleda da je otišao u kukuruz da kriomice još nešto proveri u poslednjem trenutku, prikupljajući i obe​le​ža​va​ju​ći kli​po​ve.” “Brao je ku​ku​ruz?” “Znam, znam. Suludo, s obzirom na ubicu koji se šeta okolo. Ali ovaj Čonsi je voleo da radi na miru. Verovatno nije želeo da neko zabada nos i postavlja nezgodna pitanja.” Hejzen odmahnu glavom, setivši se koliko je Čon​si​ja uz​ne​mi​ri​la Pen​der​ga​sto​va pri​ča o ukr​šta​nju. “Pa, dobro. U svakom slučaju, upravo pregledamo Čonsijeve papire zajedno sa nekoliko momaka šerifa Larsena. Izgleda da je danas u podne tre​ba​lo da da ne​ka​kvu iz​ja​vu.” “Tako je. U vezi sa projektom eksperimentalnog polja koje Medisin Krik neće do​bi​ti. Još ne​što?” “Nekakav rektor dolazi ovamo sa šefom univerzitetskog obezbeđenja. Tre​ba​lo bi da bude ovde za pola sata.” Hej​zen uz​dah​nu. “Povrh toga, sprema nam se peščana oluja. Stigao je vremenski iz​ve​štaj za okrug Kraj i istoč​ni Ko​lo​ra​do.” “Kada?” “Možda će stići do nas već večeras. Kažu da bi se moglo pretvoriti u tor​na​do.” “Divno.” Šerif isključi radio, zadenu ga za pojas i podiže pogled. Tako je i bilo: na zapadu su se gomilali olujni oblaci, tamniji nego obično, kao da se negde iza horizonta vodio atomski rat. Svaki Kanzašanin sa pola mozga znao je šta su takvi oblaci značili. Spremalo se više od peščane oluje. U najboljem slučaju, nivo rečice će se podići, ispunjavajući čitavo

korito. Polja će biti natopljena, možda i poplavljena. Možda će pasti i grad. Svi tragovi će biti izbrisani. Neće imati ništa sa čime bi radili, do… do sledećeg ubistva. A ako se stvarno pojavi tornado, to će obustaviti či​ta​vu is​tra​gu dok opa​snost ne pro​đe. Ka​kav pro​kle​ti bak​suz. “Vikse, ako ti psi neće da prate trag, vodi ih odavde. To što ih šetaš gore- dole duž po​to​ka samo kva​ri po​sao osta​li​ma. Ovo je sra​mot​no.” “Ni​sam ja kriv za to.” Hejzen krenu prema potoku. Trebalo mu je deset minuta do mesta na kome je njegov auto stajao kraj druma, zajedno sa desetak dragih vozila, obeleženih i neobeleženih. Nakašljao se, pljunuo i udahnuo kroz nos. U va​zdu​hu je de​fi​ni​tiv​no bio taj ne​o​bi​čan mir koji je pret​ho​dio olu​ji. A na šljunčanoj ivici puta Art Rider je izlazio iz svog vozila, us​pra​vlja​ju​ći se i ma​šu​ći. “Še​ri​fe!” Še​rif mu pri​đe. “Hej​ze​ne, tra​žim te svu​da”, reče Ri​der, lica cr​ve​ni​jeg nego obič​no. “Arte, imam loš dan.” “To vi​dim.” Hejzen duboko udahnu. Rider je možda bio velika gradska zverka, ali on neće moći da is​tr​pi još puno sra​nja. “Upravo me je zvao tip po imenu Simor Fisk, sa Kanzaškog uni​ver​zi​te​ta. Do​la​zi ova​mo sa prat​njom.” “Čuo sam.” Rider je delovao iznenađeno. “Stvarno? E, pa kladim se da ne znaš ovo. Slu​šaj, ne​ćeš mi ve​ro​va​ti.” Hej​zen je če​kao. “Čonsi je danas trebao da objavi da je Medisin Krik izabran za ek​spe​ri​men​tal​no po​lje.” Upravo kada je mislio da mu ne može biti toplije, Hejzen oseti talas vre​li​ne. “Me​di​sin Krik? Ne Di​per?” “Sve vre​me smo to tre​ba​li da bu​de​mo mi.” Hejzen je samo zurio, zatupljen vrelinom i iznenađenjem. “Ne mogu da ve​ru​jem.” “Možda je mrzeo grad, ali to nije menjalo činjenicu da je ovo savršeno mesto za njihovo polje.” Rider obrisa svoje masno čelo i zadenu prljavu maramicu nazad u džep na sakou. “Ovo je grad koji umire, šerife. Moja kuća vredi šezdeset posto od onoga što je vredela pre dvadeset

godina. Pre ili kasnije, fabrika ćuretine će izgubiti još jednu smenu, a možda će se čak i zatvoriti. Znaš li šta bi to polje značilo za nas? Genetski inženjering, Hejzene. Jedno polje bi bilo samo početak. Došla bi nova polja, kompjuterski centar, smeštaj za gostujuće naučnike i predavače, možda i meteorološka stanica. Prilike za gradnju, za prodaju zemljišta, više posla za sve, posla za našu decu.” Glas mu se podigao u učmalom va​zdu​hu. “To po​lje bi spa​slo naš grad.” “Ne​moj​mo se za​le​ta​ti, Arte”, reče Hej​zen kru​to, još uvek za​pa​njen. “Budala si ako to ne vidiš! Ali misliš da ćemo ga sada dobiti? Sada kada su nji​ho​vom čo​ve​ku iš​ču​pa​na cre​va usred na​šeg gra​da? A?” Hejzen oseti kako ga pritiska strašan umor. “Nemam vremena za ovo, Arte. Mo​ram da pro​na​đem telo.” Ali Rider mu prepreči put. “Slušaj, šerife. Razmišljao sam.” Snizio je glas. “Jesi li proverio onog tipa Pendergasta? Razmisli o tome. Pojavio se u gradu prokleto brzo nakon prvog ubistva. Imamo samo njegovu reč da je iz FBI. Kako znaš da on nije umešan? Da on nije taj ludak? Prisutan je kod sva​kog ubi​stva, gu​ra​ju​ći svoj al​bi​no nos svu​da…” Ali Hejzen jedva da ga je čuo. Riderov glas kao da je iznenada iz​ble​deo. Hej​ze​nu je pala na pa​met ide​ja. Rider je bio u pravu: Diper će sada dobiti eksperimentalno polje, po svakoj logici. Ali bi po svemu trebalo da ga dobije Medisin Krik. Upravo na veče pred Čonsijevu objavu - na samo veče - on je ubijen. I sada će Di​per do​bi​ti po​lje. Di​per će do​bi​ti po​lje… Iz​ne​na​da je sve ima​lo smi​sla. Isključio je Riderov dosadni glas, pokušavajući da razmišlja. Prvo ubistvo, ubistvo Šile Sveg, desilo se tri dana pred Čonsijev dolazak. Na dan kada je on došao, ubica je ponovo napao. U oba slučaja, ubica je ostavio iza sebe svakakve tragove i bizarna sranja, strele i otiske golih stopala i šta sve ne, kao da je pokušavao da iskoristi legendu o Sablasnim Ratnicima i kletvu “Četrdeset Petorice”. Ali strategija mu nije upalila. Čonsi nije poklanjao mnogo pažnje ubistvima i nije ga uopšte bilo briga za legende i kletve. Nije čak ni čitao novine. On je bio naučnik koji je posmatrao stvari dugoročno. Duhovi i ubistva su možda preplašili sta​nov​ni​ke Me​di​sin Kri​ka, ali Čon​si​ja jed​no​stav​no nisu do​ti​ca​li.

A onda, veče pre nego što je Čonsi trebao da objavi da je Medisin Krik do​bio po​lje, i on je ubi​jen. Da li je moglo biti jasnije? To nije bio serijski ubica. Niti je bio neko odavde, kao što je Pendergast verovao. Bio je to neko ko je mogao dosta da izgubi ako Medisin Krik dobije eksperimentalno polje. Neko iz Dipera. Art je bio u pravu: na kocki je bila hrpa novca, možda čak i budućnost grada - oba grada. I Diper je takođe bio u nevolji. Hriste, u poslednjih trideset godina, populacija im je opala za pedeset posto, više nego u Medisin Kriku. Bili su veći i pali bi sa veće visine, a nisu čak imali ni fa​bri​ku ću​re​ti​ne. Bilo je to: ubij ili budi ubi​jen. Di​per. “Pra​tiš li me?” vi​kao je Ri​der. Hejzen ga je pogledao. “Arte”, reče iznenada, “imam neka važna po​sla.” “Nisi čuo ni​jed​nu vra​ži​ju reč od ono​ga što sam re​kao!” Hejzen spustio ruku na njegovo rame. “Rešiću ova ubistva i možda ću čak i vra​ti​ti to po​lje u Me​di​sin Krik. Samo gle​daj.” “A kako, do đa​vo​la, pla​ni​raš da to ura​diš?” Ali Hejzen je već krenuo prema svom autu. Rider ga je pratio, očekujući odgovor. Hejzen zastade sa rukom na ručki od vrata. “I još jedna stvar. U pravu si u vezi sa onim agentom FBI. On je izvor čitavog pro​ble​ma.” “Ho​ćeš reći, on je ubi​ca!” Šerif otvori vrata. “Arte, ne budi idiot. Nije on ubica. Ali on je​ste taj koji je sve zajebao. Upao je ovamo, insistirajući na tome da je u pitanju serijski ubica. Insistirajući na tome da je to neko odavde. Usmerio je istragu u pogrešnom pravcu od samog početka. Toliko me je zbunio da nisam mogao da razmišljam kako treba. Naterao me je da posumnjam u sop​stve​ne in​stink​te.” “O čemu pri​čaš?” “Ne mogu da ve​ru​jem da to ni​sam shva​tio ra​ni​je.” “Shva​tio šta?“ Hejzen se isceri, i srdačno stisnu Artovo rame. “Pusti mene da se po​bri​nem za ovo, Arte. Ve​ruj mi.” Hejzen je ušao u auto i dohvatio je radio. Pendergast se pojavio bez automobila i vozača, bez podrške, i nije se javio lokalnoj kancelariji u

Do​džu. Kučkin sin je radio na svoju ruku. Bilo je vreme da to jednom za​svag​da okon​ča. Hejzen uključi radio. “Hari? Ovde šerif Hejzen iz Medisin Krika. Slušaj, ovo je važno. U vezi sa ubistvima. Poznaješ li nekoga u kancelariji FBI u Dodžu ko bi mogao da mi učini uslugu? Da, moram da te zamolim za jednu veliku.” Slušao je nekoliko trenutaka, pa je klimnuo glavom. “Hva​la ti puno, Hari.” Dok je vraćao radio, Rider se nagnu kroz prozor, lica osutog od vrućine. “Iskreno se nadam da znaš šta radiš, Hejzene. Budućnost Me​di​sin Kri​ka je na koc​ki.” Hej​zen se is​ce​ri. “Neka ti se svi sno​vi ostva​re, Arte.” Po​kre​nuo je mo​tor i usme​rio ve​li​ki auto pre​ma isto​ku, pre​ma Do​džu.

TRIDESET I ČETIRI

L

udvig Smit je neutešan sedeo za Mejsinim pultom, istisnut iz svog uobičajenog separea od strane glasne grupe izveštača Aso​ši​je​ted Pre​sa, ili su možda bili iz Nešenel Enkvajerera ili Vikli Vorld Nju​z a. Nije bitno. Restoran je bio pun novinara i ovdašnjih ljudi, koje kao da je ovo mesto privlačilo da svrate, da tračare, osete sigurnost, razmenjuju vesti i spekulišu. Svako novo ubistvo dovodilo je još izveštača i svaki put bi ostali malo duže. Ali nisu samo novinari zakrčili obično tihu kafeteriju. Bila je tu gospođa Bendera Lenga i njena grupica u plavo ofarbanih lepotica; za drugim stolom je sedeo mehaničar Erni sa svojim drugarima; bio je tu i Šveđanin Kejhil, koji danas nije otvorio Kolski točak, bilo je tu i osoblje Gro-Bejna, radnici za jednim stolom, a uprava za drugim. Mesto je bilo prepuno, a buka je podsećala na nju​jor​ški klub. Je​di​no je ne​do​sta​jao sam Art Ri​der. Kome da se obrati za ostatak priče, pitao se Smit? Osetio je kako je to biti pravi novinar - tek osetio, istina, ali mu se svejedno svidelo. Izvestio je o kletvi “Četrdeset Petorice”, opisao je masakr Sablasnih Ratnika i preneo je sve gradske tračeve u vezi sa ovim temama. Skalpiranje Gasparilje nekom vrstom primitivnog noža, povrh strela pronađenih kraj leša Šile Sveg, dovelo je govorkanja do vrhunca. Izvestio je o ubistvima i gužvi u crkvi i imao je spreman članak o Čonsijevom nestanku. Ali želeo je da ode korak dalje. Bilo mu je potrebno nešto novo i bilo mu je po​treb​no za su​tra. Pravi novinar ne bi sedeo u restoranu i pijuckao svoju kafu. Pravi novinar bi bio napolju, na terenu, pričajući sa policijom i saznajući činjenice. Ovaj siledžija, Hejzen: mora da je postojala nekakva vrsta pritužbe koju bi mogao da podnese. Šta radiš kada policija ne sarađuje, ako pre​te da će te uhap​si​ti samo zato što ra​diš svoj po​sao? Po prvi put u svom životu, Smit je u zubima imao priču. Bila je stvarna i bila je velika. On ju je otkrio i bio je u najboljoj poziciji da je završi. Boga mu, za​slu​ž io je to, u najmanju raku. Sa šezdeset i dve godine, bilo bi lepo otići uz vatromet. Njegovi unuci bi gledali požutele brojeve Ku​ri​ra, listali stranice poput dragocenog pergamenta, i govorili:

“Sećaš se onih ubistava 2003? Naš deda je izveštavao o njima. E, to je bio no​vi​nar.” Ovo prijatno sanjarenje je izbledelo kada je neko seo na stolicu kraj njegove. Smit se okrenuo i video da mu čovek pruža ruku. Pred očima mu se našlo mlado, sveže, marljivo lice. Videla se čekinjasta bradica, na usnama je visila cigareta, kosa je bila raščupana a kravata iskrivljena, ali upr​kos ko​sti​mu i da​lje je li​čio na dete koje po​ku​ša​va da bude iz​ve​štač. Smit je pri​hva​tio ruku. “Džo Riki, Bo​ston Glo​ub.” “Drago mi je.” Smit je protresao ruku, pomalo iznenađen. Bo​ston Glo​ub? Bio je da​le​ko od kuće. “Lu​dvig Smit, je li tako? Kraj Ka​un​ti Ku​rir?” Lu​dvig klim​nu gla​vom. “Je li do​volj​no to​plo za vas?” “Vi​deo sam i to​pli​je.” “Stvarno? E, pa ja nisam.” Izvadio je papirnu maramicu iz pakovanja i prešao njome preko slepoočnica. “Ovde sam dva dana i nemam ni kurca od priče. Obećao sam svome uredniku nešto drugačije, znate: komadić američkog folklora. To je moja rubrika: ’Američke priče’. Ljudi u Bostonu vole da čitaju o stvarima koje se dešavaju u ostatku zemlje. Kao što su ova ubistva ovde, čovek je skuvan i premazan puterom i šećerom.” Za​drh​tao je od za​do​volj​stva. Smit je posmatrao mladića. Na neki čudan način ga je podsećao na sebe od pre četrdeset godina. Boston Gloub? Klinac mora da je bio talentovan. Izgledao je kao pravi školarac, pametan i marljiv, ali bez pra​vog no​vi​nar​skog is​ku​stva. “Kako god bilo, onaj vaš priprosti šerif i državna policija uopšte me ne zarezuju. Ali vi, vi ste odavde, vi znate gde je zakopana prljavština. Ta​ko​re​ći. Je​sam li u pra​vu?” “Na​rav​no.” Smit nije na​me​ra​vao da kaže klin​cu da su u is​tom sosu. “Biću u žešćim govnima ako se vratim praznih raku, nakon što mi je Glo​ub pla​tio da do​đem ovde.” “To je bila tvo​ja ide​ja?” upi​ta Lu​dvig. “Aha. Bilo je po​treb​no do​sta ube​đi​va​nja za to.” Smit je saosećao sa klincem. To je mogao biti on, da je prihvatio stipendiju za Kolumbiju umesto posla za kopir-mašinom u Ku​ri​ru, još

davno, dok je bio više od novina sa jednim zaposlenim. Sudbonosna odluka, ali zbog koje, začudo, nikad nije zažalio. Pogotovo sada kada je u oči​ma mla​di​ća pro​či​tao oča​ja​nje, am​bi​ci​ju, strah i nadu. Čovek se nagnu bliže, snizivši glas. “Samo sam se pitao. Ima li nešto što biste želeli da podelite sa mnom? Kunem se da ću to zadržati za sebe, dok vi to prvi ne ob​ja​vi​te.” “E, pa”, okle​vao je Smit. “Da bu​dem iskren, go​spo​di​ne Riki…” “Džo.” “Pa, Džo, u ovom tre​nut​ku ni sam ne​mam ni​šta novo.” “Ali si​gur​no bi​ste mo​gli ot​kri​ti ne​što?” Smit pogleda mladića. Na neki način je čak i ličio na njega od pre če​tr​de​set go​di​na. “Mo​gao bih po​ku​ša​ti”, reče. “Mo​ram da pre​dam tekst do ve​če​ras u je​da​na​est.” Smit baci po​gled na sat. Tri i tri​de​set. U tom trenutku, otvorila su se vrata i Kori Svonson ulete u restoran, zabacujući svoju ljubičastu kosu, dok su svi lančići i ukrasi na njenoj ma​ji​ci zvec​ka​li uglas. “Dve velike ledene kafe za poneti”, reče, “jednu crnu, drugu sa puno šla​ga i še​će​ra”. Smit ju je posmatrao kako nervozno lupka sitnišem po pultu, sa dlanom na kuku i isturenim laktom, ignorišući sve u prostoriji. Radila je za Pendergasta, njegova devojka Petko{ 12 }.I upravo je uzimala dve kafe za po​ne​ti. Po​ne​ti kuda? Ali još dok je postavljao pitanje, Smit se seti odgovora. Pendergast će mu još jed​nom pri​te​ći u po​moć. Mej​si je do​ne​la kafu. Kori je pla​ti​la i okre​nu​la se da pođe. Smit se kratko osmehnu Rikiju i ustade. “Videću šta mogu da uradim.” Posegnuo je za novcem ali ga je Riki zaustavio. “Kafu ja pla​ćam.” Smit klimnu glavom i izlete napolje za njom. Dok je izlazio, čuo je Ri​ki​jev glas: “Biću ovde, go​spo​di​ne Smit. I hva​la vam. Puno vam hva​la.”

TRIDESET I PET ve zgrade FBI izgledaju isto, pomisli Hejzen dok je škiljio uvis prema beloj, četvrtastoj fasadi zatamnjenih prozora, koja se sijala na popodnevnom suncu: gadne kao poljska kenjara. Upasao je košulju, ispravio kravatu, ugasio cigaretu na asfaltu i namestio šešir. Zatim je prošao kroz dvokrilna vrata u reku hladnog va​zdu​ha koja bi, da je bila zima, pro​u​zro​ko​va​la go​mi​lu žal​bi. Zastao je kraj pulta, upisao se, pitao za pravac, prikačio privremenu identifikaciju na košulju i pošao uglačanim linoleumom niz hodnik do lifta. Drugi sprat, drugi hodnik desno, treća vrata sa leve strane… Po​na​vljao je uput​stva u sebi. Lift se otvorio prema dugačkom hodniku, ukrašenom zvaničnim objavama i otkucanim listama ezoteričnih uputstava. Dok je hodao njime, Hejzen primeti da su svaka vrata otvorena, a u svakoj kancelariji su sedeli ljudi u belim košuljama. Isuse Hriste, u čitavoj državi Kanzas nije bilo dovoljno zločina da održava ovu gomilu zaposlenom. Šta su oni, kog đa​vo​la, ra​di​li po či​tav dan? Hejzen je napredovao hodnicima dok nije konačno pronašao otvorena vrata sa natpisom POLSON, DŽ., SPECIJALNI AGENT. Unutra je sedela žena sa mačkastim naočarima i robotskom preciznošću kuckala po kompjuteru. Podigla je pogled, zatim mu glavom pokazala prema unu​tra​šnjoj kan​ce​la​ri​ji. Ova kancelarija je izgledala podjednako sterilno kao i ostatak zgrade, ali je barem na zidu bila uramljena fotografija vlasnika kancelarije na konju, kao i njegova fotografija sa ženom i decom na stolu. Čovek je od​mak​nuo sto​li​cu od sto​la, ustao i is​pru​žio ruku. “Džim Pol​son.” Hejzen ju je prihvatio i zamalo izbegao da mu ruka bude zdrobljena. Polson mu je pokazao na stolicu i zatim se spustio u svoju, prebacio jed​nu nogu pre​ko dru​ge i za​va​lio se. “Pa, šerife Hejzen, šta mogu da učinim za vas?” reče Polson. “Prijatelj Ha​ri​ja Mek​ha​le​na je i moj pri​ja​te​lj.” Bez sranja, bez ćaskanja. Ovo je bio gospodin Direktni, kratko ošišan,

S

dobro građen, u pristojnom odelu, plavih očiju, čak je imao i rupice na obrazima kad bi se nasmešio. Verovatno je imao kitu veličine bandere. San sva​ke žene. Hejzen je tačno znao kako ovo da odigra. On je bio šerif malog gra​di​ća, koji je samo po​ku​ša​vao da radi svoj po​sao. “Pa, zna​te, Pol​so​ne, ve​o​ma je lju​ba​zno od vas što ste me pri​mi​li…” “Džim, mo​lim vas.” Hejzen se nasmeši poniznim malim osmehom. “Džime, verovatno ne po​zna​je​te Me​di​sin Krik. To je mali gra​dić kod Di​pe​ra.” “Ali sam, na​rav​no, čuo za nje​ga, u vezi sa ovim ubi​stvi​ma.” “Onda znate da je to mali gradić sa solidnim američkim vrednostima. Mi smo čvrsto povezana zajednica i verujemo jedni drugima. A kao šerif, ja sam ote​lo​tvo​re​nje tog po​ve​re​nja. Vi zna​te to bo​lje nego ja. To nije samo stvar spro​vo​đe​nja za​ko​na. To je pi​ta​nje po​ve​re​nja.” Pol​son sa​o​se​ćaj​no klim​nu gla​vom. “A onda se dese ova ubi​stva.” “Da. Tra​gič​no.” “A pošto smo mali grad, potrebna nam je svaka pomoć koju možemo do​bi​ti.” Polson se nasmeši, pokazujući rupice. “Šerife, voleli bismo da vam pomognemo oko ovog slučaja, ali potrebni su nam dokazi o bekstvu u drugu državu ili sličnim međudržavnim ili terorističkim aktivnostima pa, šerife, i sami znate koji su uslovi za uplitanje FBI. Sem ako postoji ne​što čega ni​sam sve​stan, moje ruke su ve​za​ne.” Sa​vr​še​no, pomisli Hejzen. Glumio je iznenađenje. “Oh, ali Džime, baš u tome je stvar. Već nam pomaže FBI. Od samog početka. Zar niste zna​li?” Osmeh se zaledi na licu Džima Polsona. Nakon nekoliko trenutaka po​no​vo se po​me​rio. “Tako je. Na​rav​no. Sad kad ste to spo​me​nu​li.” “Zbog toga sam ovde. Taj agent Pendergast iz FBI. On je na slučaju od pr​vog dana. Zna​te sve o nje​mu, zar ne?” Polson se opet promeškolji, pomalo nelagodno. “Moram vam reći da ni​sam u pot​pu​no​sti upo​znat sa nje​go​vim ak​tiv​no​sti​ma.” “Niste? On kaže da je iz njuorleanške kancelarije. Mislio sam da vam se ja​vio. Zar nije to uo​bi​ča​je​na pro​ce​du​ra?” Za​stao je. Pol​son je ću​tao.

“U svakom slučaju, Džime, izvini. Jednostavno sam pret​po​sta​vio…” nije do​vr​šio re​če​ni​cu. Polson podiže slušalicu. “Darlin? Donesi mi dosije specijalnog agenta Pendergasta. Njuorleanško odeljenje. Tako je, Pen​der​gast.” Spustio je slu​ša​li​cu. “Sve u svemu, došao sam zato što, uz dužno poštovanje, želim da ga FBI po​vu​če sa slu​ča​ja.” Polson ga pogleda. “Je l’ tako?” Uz njegov uredno obrijan vrat us​pi​nja​lo se cr​ven​ka​sto ru​me​ni​lo. “Rekoh vam da je Medisin Kriku potrebna svaka pomoć koju možemo dobiti. I to bi inače bilo tačno. E sad, ja sam samo šerif u malom kanzaškom gradu, ali dobijamo pomoć od forenzičke jedinice iz Dodža i državne policije i - pa, da vam iskreno kažem, specijalni agent Pendergast se ponaša…” Nije dovršio rečenicu, kao da mu je bilo ne​pri​jat​no da kri​ti​ku​je jed​nog agen​ta pred dru​gim. “Po​na​ša se kako?” “Pa, pomalo nezgrapno. I ne pokazuje poštovanje prema lokalnim or​ga​ni​ma reda.” “Shva​tam.” Pol​son je sva​kog tre​nut​ka bio sve na​dr​ka​ni​ji. Hejzen se nagnu prema stolu i poverljivo prošaputa: “Da ti kažem božiju istinu, Džime, šeta se okolo u skupim odelima i ručno rađenim en​gle​skim ci​pe​la​ma, re​ci​tu​ju​ći po​e​zi​ju.” Pol​son klim​nu gla​vom. “Zna​či tako.” Telefon zazvoni i Polson revnosno podiže slušalicu. “Darli? Odlično. Do​ne​si ga.” Trenutak kasnije, sekretarica je ušla unutra sa dugačkim kompjuterskim ispisom u jednoj ruci. Pružila ga je Džimu, koji joj od​go​vo​ri la​kim do​di​rom ruke. San svake sekretarice, ispravi se Hejzen, dok mu je pogled pao na sliku Polsona sa ženom i decom na njegovom stolu. Slatka ženica, ta​ko​đe. Lepo je ima​ti dve. Pol​son je pro​u​ča​vao is​pis. Sa usa​na mu po​be​že tihi zvi​žduk. “Neobičan tip, taj Pendergast. Lično ime Al-Al… Ne mogu ni da ga izgovorim. Prva nagrada na nacionalnom takmičenju u streljaštvu FBI 2002; Bronzana medalja FBI za izuzetne zasluge 2001.; Zlatni Orao za hrabrost 2000. i 1999; Medalja za izuzetne zasluge ’98; još jedan Zlatni

orao ’97; četiri Purpurna srca za ranjavanje na dužnosti. Lista se nastavlja. Radio je na dosta slučajeva u Njujorku - to sam i mislio - a imao je još dosta ranijih, poverljivih zadataka, za koja je dobio takođe po​ver​lji​va pri​zna​nja. Liči mi na voj​nu slu​žbu. Ko je, do đa​vo​la, ovaj tip?” “To sam se i ja pi​tao”, reče Hej​zen. Džim Poslon se sada stvarno razbesneo. “I ko on misli da je, da se šeta po Kanzasu poput nekakvog kicoša? Ovaj slučaj čak nije ni u nadležnosti FBI.” Hej​zen je se​deo mimo, ne go​vo​re​ći ni​šta. Polson tresnu papir na sto. “Niko iz ove kancelarije mu nije dao odobrenje. Nije čak imao pristojnosti ni da svrati i javi nam se.” Podiže slu​ša​li​cu. “Dar​lin, po​zo​vi Tal​mi​dža u Kan​zas Si​ti​ju.” “Da, go​spo​di​ne Pol​son.” Trenutak kasnije, telefon je zazvonio. Polson podiže slušalicu. Pogledao je Hejzena. “Šerife, da li biste mogli da sačekate u spoljnoj kan​ce​la​ri​ji?” Hejzen je vreme provedeno u spoljnoj kancelariji iskoristio da bolje zagleda gospođicu Mačije Oči. Iza tih blesavih naočara nalazilo se živahno maleno lice; ispod njega je bila lepa, trzava figura. Čekanje nije dugo trajalo. Polson se pojavi za manje od pet minuta. Ponovo je bio smi​ren i na​sme​šen. Ru​pi​ce su se opet po​ja​vi​le. “Še​ri​fe?” reče. “Osta​vi​će​te broj svog fak​sa kod moje se​kre​ta​ri​ce.” “Na​rav​no.” “Za dan ili dva ćemo vam poslati naređenje za povlačenje sa istrage, koje ćete biti zamoljeni da uručite specijalnom agentu Pendergastu. Niko u njuorleanškoj kancelariji ne zna šta on radi. Sve što su u Njujorku znali da mi kažu je da bi trebalo da je na odmoru. On tamo, naravno, ima status agenta saradnika, ali to je otprilike to. Ne čini se da je prekršio ikakvo pravilo, ali ovo je veoma neuobičajeno, a ovih dana moramo biti iz​u​zet​no pa​žlji​vi.” Hejzen pokuša da na licu zadrži brižan izraz, iako je jedva uspevao da se su​zdr​ži da ne po​sko​či od sre​će. “Ovaj tip ima moćne prijatelje u Birou, ali izgleda da takođe ima i moć​ne ne​pri​ja​te​lje. Zato samo sa​če​kaj​te na​re​đe​nje, ne go​vo​ri​te mu ni​šta i ljubazno mu ga dostavite kada stigne. To je sve. Izvolite moju posetnicu, u slu​ča​ju da bude pro​ble​ma.”

Hej​zen sta​vi vi​zit-kar​tu u džep. “Shva​tam.” Polson klimnu glavom. “Hvala vam što ste nam skrenuli pažnju na ovo, še​ri​fe.” “Nema na čemu.” Još jedan blesak rupica, pogled i namigivanje gospođici Mačije Oči i šef Od​se​ka ne​sta​de. Dan ili dva, mislio je Hejzen dok je gledao na sat. Nije mogao da do​če​ka. Sada je bilo tri sata. Mo​rao je da stig​ne do Di​pe​ra.

TRIDESET I ŠEST

K

ori je manevrisala “gremlinom” po zemljanom putu brzinom puža, vozeći jednom rukom, balansirajući dve ledene kafe u krilu. Led se uglavnom već otopio i butine su joj bile vlažne i utrnule. Automobil je poskočio preko jednog od dubljih ulegnuća i ona se stresla: prigušivač joj je bio prilično rasklimatan u poslednje vreme i nije že​le​la da joj ga jed​na od ovih ubi​stve​nih bra​zdi ot​ki​ne. Padine humki uzdizale su se pred njom među okolnim drvećem, a svetlost popodnevnog sunca pretvorila je travu na njihovim obroncima u oreole od zlata. Prišla je što je bliže smela, izbacila auto iz brzine i oprezno se iskobeljala iz vozačkog sedišta. Popela se uz kosinu među drveće, sa kafom u rakama. Na severa su se gomilali bronzani olujni oblaci, koji su već prekrivali trećinu neba, ogromne, opasne planine prožete tamnim prugama. Vazduh je bio nepomičan, potpuno ne​po​mi​čan. Ali to neće po​tra​ja​ti. Zašla je među retko drveće i produžila stazom prema humkama. Tamo je stajao Pendergast, mračan i mršav, gledao je okolo, delimično okrenut leđima. Shvatila je da “gledao” nije bila prava reč: više je zurio. Netremice. Skoro kao da je pokušavao da detaljno upamti sam predeo oko sebe. “Stigla je kafa!” viknula je, možda i previše veselo. Nešto u vezi sa Pen​der​ga​stom joj je uli​va​lo jezu. Polako se okrenuo, oči su mu se usredsredile na nju i blago se nasmejao. “Ah, gospođice Svonson. Lepo od vas. Na žalost, pijem samo čaj. Ni​ka​da kafu.” “Oh. Izvinite.” Na trenutak kao da je osetila razočaranje što nije uspela da mu udovolji kao što se nadala. Odagnala je tu pomisao: sada ima obe kafe za sebe. Dok se osvrtala oko sebe, primetila je da su topografske mape i svakojaki dijagrami prostrti po zemlji i pričvršćeni kamenjem. Pod jednim kamenom stajao je stari dnevnik, požutelih stra​ni​ca is​pu​nje​nih pa​u​či​na​stim, de​ti​nja​stim ru​ko​pi​som. “Ljubazni ste prema meni, gospođice Svonson. Skoro sam završio ovde.”

“Šta to ra​di​te?” “Pro​u​ča​vam ge​ni​us loci{ 13 }. I pri​pre​mam se.” “Za šta?” “Vi​de​će​te.” Kori je sela na kamen i počela da pijucka kafu. Bila je jaka i hladna i slatka poput sladoleda: baš kako je volela. Posmatrala je kako Pendergast obilazi okolinu, zastajući da bi minutima zurio u naizgled nasumičnim pravcima. Povremeno bi izvadio svoju beležnicu i nešto zabeležio. U drugim prilikama bi se vratio do svojih mapa - neke od njih su izgledale staro, kao da su barem iz devetnaestog veka - i uneo bi oznaku ili povukao liniju. Kori je u jednom trenutku pokušala da postavi pi​ta​nje, ali je on tiho po​di​gao ruku da je ućut​ka. Prošlo je četrdeset pet minuta i sunce je počelo da tone u vrtlog ružnih oblaka na zapadnom horizontu. Posmatrala ga je, zbunjena kao i obično, uz perverznu vrstu divljenja koju nije u potpunosti razumela. Bila je svesna želje da mu pomogne, da ga impresionira svojim sposobnostima; da stekne njegovo poštovanje i poverenje. Tokom proteklih godina, nijedan učitelj ni prijatelj, a sasvim sigurno ni njena majka, nikada je nisu naveli da se oseća korisnom, značajnom, potrebnom. Sada se sa njim tako osećala. Pitala se šta je to motivisalo Pendergasta da se bavi ovakvim poslom, da istražuje užasna ubistva, da do​vo​di sebe u opa​snost. Pi​ta​la se da li se mo​žda samo malo za​lju​bi​la u nje​ga. Ali ne, to je bilo nemoguće: ne u nekoga sa takvim jezivim dugim prstima i kožom bledom poput leša i čudnom plavo-belom kosom i hladnim srebrno-plavim očima koje kao da su uvek previše pažljivo posmatrale sve, uključujući i nju. I bio je tako star, imao je barem če​tr​de​set go​di​na. Fuj. Pendergast je konačno završio. Prišao joj je, vraćajući beležnicu u džep od ka​pu​ta. “Mi​slim da sam spre​man.” “I ja bih ta​ko​đe bila, da znam šta je u pi​ta​nju.” Pendergast kleknu na zemlju između svojih mapa i papira, pažljivo ih sku​plja​ju​ći. “Da li ste ika​da čuli za pa​la​tu se​ća​nja?” “Ne.” “To je mentalna vežba, jedna vrsta tehnike pamćenja, koja potiče

verovatno još od starogrčkog pesnika Simonidesa. Usavršio ju je Mateo Riči krajem petnaestog veka, obučavajući kineske učenjake. Primeniću sličan oblik mentalne koncentracije, koju sam sam osmislio, i koja kombinuje palatu sećanja sa elementima Čong Rana, drevnog butanskog obli​ka me​di​ta​ci​je. Svo​ju teh​ni​ku zo​vem men​tal​ni pre​la​zak.” “Uop​šte vas ne ra​zu​mem.” “Evo pojednostavljenog objašnjenja: to je pokušaj da detaljnim istraživanjem, praćenim pažljivom koncentracijom, u svom umu re​kon​stru​i​šem odre​đe​no me​sto u odre​đe​nom tre​nut​ku u pro​šlo​sti.” “U pro​šlo​sti? Mi​sli​te, po​put pu​to​va​nja kroz vre​me?” “Naravno, nije u pitanju stvarno pu​to​va​nje kroz vreme. Umesto toga, pokušavam da u svom umu rekonstruišem određenu lokaciju u vremenu i prostoru; da smestim sebe na tu lokaciju; i da zatim nastavim da opažam stvari koje drugačije ne bih mogao. To mi daje perspektivu koja se ne može steći na bilo koji drugi način. Na taj način otkrivam komadiće podataka koji nedostaju i popunjavam praznine, koje inače ne bi ni bile shva​će​ne kao praznine. A ključne informacije često leže upravo u tim prazninama.” Počeo je da skida svoj sako. “U ovom konkretnom slučaju to je od posebne važnosti, pošto nisam načinio nikakav napredak pomoću uobičajenih metoda, uključujući tu i pomoć dobre gospođe Ti​len​der.” Pendergast pažljivo složi svoj kaput i položi ga preko sakupljenih mapa, tabela i dokumenata. Kori je bila zaprepašćena velikim pištoljem pri​čvr​šće​nim is​pod nje​go​ve ruke. “To ćete uraditi sada?” reče Kori, osećajući mešavinu radoznalosti i ner​vo​ze. Pen​der​gast je le​gao na ze​mlju i umi​rio se, na​lik lešu. “Da.” Pre​kr​stio je ruke na gru​di​ma. “Ali… šta bih ja tre​ba​la da ra​dim?” “Vi ste tu da pazite na mene. Ako čujete ili vidite bilo šta neobično, pro​bu​di​te me. Sna​žno dr​mu​sa​nje bi tre​ba​lo da me vra​ti na​zad.” “Ali…” “Čujete li ove ptice? Zujanje insekata? Ako čujete da pre​sta​nu, ta​ko​đe me mo​ra​te pro​bu​di​ti.” “U redu.” “Konačno, ako se ne probudim za jedan sat, morate me probuditi. To

su tri slu​ča​ja u ko​ji​ma ćete me bu​di​ti. Ni u kom dru​gom. Ra​zu​me​te li?” “Pri​lič​no je jed​no​stav​no.” Pendergast prekrsti ruke na grudima. Da je Kori tako ležala, nema šanse da bi mogla da razmišlja o bilo čemu drugom osim o tvrdoj zemlji i gran​či​ca​ma is​pod nje. Pa ipak, on je po​sta​jao tako mi​ran. “I, u koje vre​me se vra​ća​te?” “Vra​ćam se u veče 14. av​gu​sta, 1865.” “Na ma​sakr Sa​bla​snih Rat​ni​ka?” “Upra​vo tako.” “Ali za​što? Ka​kve to veze ima sa se​rij​skim ubi​stvi​ma?” “Znam samo da su te dve stvari povezane. Ono što se nadam da ću otkriti jeste na koji način su povezane. Ako u sadašnjosti nema odgovora na ova nova ubistva, onda odgovor mora postojati u prošlosti. A upra​vo tamo na​me​ra​vam da odem.” “Ali u stva​ri ne ide​te ni​ku​da, zar ne?” “Gospođice Svonson, uveravam vas da se putovanje na koje idem odvija isključivo unu​tar mog sopstvenog uma. Ali i pored toga, to je dugo i opasno unutrašnje putovanje u nepoznatu zemlju, možda čak i opasnije nego što bi fi​zič​ko pu​to​va​nje bilo.” “Ja ne…” Kori nije dovršila rečenicu. Svako dalje pitanje bi bilo bes​ko​ri​sno. “Da li smo sprem​ni, go​spo​đi​ce Svon​son?” “Pret​po​sta​vljam da je​smo.” “U tom slu​ča​ju, sada ću vas za​mo​li​ti za pot​pu​nu ti​ši​nu.” Kori je čekala. Pendergast je ostao potpuno nepomičan. Dok su mi​nu​te pro​la​zi​le či​ni​lo se da je pre​stao da diše. Po​pod​nev​no sve​tlo se, kao i obično, probijalo kroz drveće, ptice i zrikavci su pevali, olujni oblaci su nastavili da se gomilaju iznad drveća. Sve je bilo kao i pre - pa ipak, kao da je skoro mogla da čuje tihi šapat istog kasnog popodneva pre 140 godina, kada je trideset Čejena izjahalo iz oblaka prašine u potrazi za naj​u​ža​sni​jom osve​tom.

TRIDESET I SEDAM

Š

erif Hejzen je ušao na veliko parkiralište ispred tržnog centra u Diperu, prevezao se preko skoro pustog asfalta i smestio svoja patrolna kola na jedno od mesta obeleženih sa “samo za pripadnike snaga reda” ispred šerifove kancelarije. Hejzen je dobro poznavao šerifa iz Dipera, Henka Larsena. Bio je dobar čova, pristojan, iako pomalo spor u razmišljanju. Hejzen je osetio ujed zavisti dok je prolazio kroz tihu spoljnu kancelariju, ispunjenu zujećim kompjuterima i lepim sekretaricama. U Medisin Kriku nisu mogli sebi da priušte ni popravku klima-uređaja u patrolnim kolima. Gde su ovi tipovi nabavljali no​vac? Bilo je skoro pet sati, ali svi su još bili zauzeti podupirući urušavajuće Lavenderovo carstvo. Hejzena su ovde dobro poznavali i niko ga nije zaustavio dok se probijao kroz zgradu prema Larsenovoj kancelariji. Vrata su bila zatvorena. Pokucao je i onda ih je otvorio, ne čekajući od​go​vor. Larsen je sedeo u svojoj drvenoj stolici na okretanje i slušao dva tipa u ode​li​ma koji su pri​ča​li u isto vre​me. Za​ću​ta​li su kada je on ušao. “Savršeni trenutak, Dente”, reče Larsen uz hitar osmeh. “Ovo je Simor Fisk, prvi čovek Kanzaškog univerziteta, i Cester Raskovič, šef obez​be​đe​nja kam​pu​sa. Ovo je še​rif Dent Hej​zen iz Me​di​sin Kri​ka.” Hejzen je seo, proučavajući dva čoveka. Fisk je bio tipičan akademik, ćelav, krupne vilice, sa naočarima za čitanje koje su mu visile oko vrata. Čester Raskovič je takođe ličio na stereotip: smeđeg odela, krupne građe, sav znojav, blizu postavljenih očiju i stiska još čvršćeg od agenta Polsona. Bilo je očigledno da mu je neostvareni san bio da bude po​li​ca​jac. “Ne mo​ram ti reći za​što su ovde”, na​sta​vio je Lar​sen. “Ne.” Hejzenu se stvarno sviđao Henk i bilo mu je žao zbog onoga što je morao da uradi. Neprekidno je razmišljao o svojoj teoriji i zapanjivalo ga je kako se sve pre​div​no ukla​pa​lo. “Upravo smo razgovarali o posledicama koje će ovo imati za Medisin Krik i Di​per. Hoću da ka​žem, po pi​ta​nju ek​spe​ri​men​tal​nog po​lja.”

Hejzen klimnu glavom. Nije žurio. Trenutak je stvarno bio savršen: bila je neviđena sreća što su ljudi sa Univerziteta bili ovde da čuju šta je imao da kaže. Fisk se nagnu napred, nastavljajući sa onim što je pričao pre nego što je Hejzen ušao. “Stvar je u tome, šerife, da ovo tragično ubistvo menja sve. Jednostavno ne vidim kako bismo sada mogli da nastavimo sa Medisin Krikom kao lokacijom polja. To nam, logično, ostavlja Diper. Ono što od vas tražim, šerife, jeste garancija da se negativni efekat neće preliti ovamo. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko bi publicitet bio neizdrživ. Neizdrživ. Čitava svrha smeštanja polja u ovaj tihi kutak države bilo je izbegavanje cirkuske atmosfere i suvišnog publiciteta koji stvaraju ljudi sa iracionalnim strahom od takozvanog genetskog in​že​nje​rin​ga.” Šerif Larsen mudro klimnu glavom, a izraz lica mu je bio oličenje ozbiljnosti. “Medisin Krik je udaljen trideset kilometara i zločini su strogo vezani za taj gradić. Vlasti veruju - šerif Hejzen će vam to potvrditi - da je ubica iz Medisin Krika. Najozbiljnije vas uveravam da se to neće odra​zi​ti na Di​per. Ovde se nije do​go​di​lo ubi​stvo od 1911.” Hejzen nije rekao ništa. “Odlično”, reče Fisk, uz klimanje glavom od kojeg mu se zatresla vilica. “Gospodin Raskovič je ovde da pomogne policiji”, klimnuo je prema šerifu Hejzenu, “u pronalaženju psihopate koji je počinio ovaj stravičan zločin, kao i u pronalaženju tela dr Čonsija, za koje ču​je​mo da još uvek nije ot​kri​ve​no.” “Tako je.” “Takođe će biti u vezi sa vama, gospodine Larsen, da bi se uverio da će publicitet i bezbednosno stanje u Diperu biti održavano na odgovarajućem nivou. Naravno, bilo kakva objava nove lokacije polja biće odložena dok se situacija ne smiri, ali ovako među nama mogu vam reći da će to biti Di​per. Ima li pi​ta​nja?” Ti​ši​na. “Še​ri​fe Hej​zen, ima li ne​ka​kvih ve​sti u vezi sa va​šom is​tra​gom?” Ovo je bilo ono na šta je Hejzen čekao. “Da”, rekao je blago. “Moglo bi se reći da ima.” Svi su se nagnuli prema njemu. Hejzen se namestio u svojoj stolici, pu​šta​ju​ći da iš​če​ki​va​nje na​ra​ste. Ko​nač​no je pro​go​vo​rio. “Izgleda da je Čonsi otišao prema potoku da u poslednjem trenutku

sakupi još par uzoraka, koje je obeležio i pobrojao. Kažu da je čekao da ku​ku​ruz sa​zri, ili tako ne​što.” Sva tro​ji​ca klim​nu​še gla​vom. “Druga novost je da ubica nije meštanin. To jest, meštanin Medisin Kri​ka.” Hej​zen je ovo re​kao što je opu​šte​ni​je umeo. Ovo ih je sve uz​dr​ma​lo. “Takođe izgleda da ova ubistva uopšte nisu delo nekakvog serijskog ubice psihopate. Na to bi tre​ba​lo da liče. Skalpiranje, bosa stopala, nagoveštaj povezanosti sa nekadašnjim masakrom Sablasnih Ratnika i kletvom ’Četrdeset Petorice’ - sve to je samo šminka. Ne: ova ubistva su delo ne​ko​ga sa mo​ti​vom sta​rim ko​li​ko i sama brda - nov​cem.” Sada je stvar​no pri​vu​kao nji​ho​vu pa​žnju. “Kako to?” upi​ta Fisk. “Ubica je prvi put napao tri dana pre nego što je dr Čonsi trebalo da dođe. Za​tim je na​pao je​dan dan na​kon što je Čon​si do​šao. Slu​čaj​nost?” Pu​stio je da reč na tre​nu​tak leb​di u va​zdu​hu. “Kako to mi​sliš?” Lar​sen je po​sta​jao za​bri​nut. “Prva dva ubistva nisu imala željeni efekat. I zato je Čonsi morao biti ubi​jen.” “Ne razumem šta hoćeš da kažeš”, reče Larsen. “O kakvom željenom efek​tu pri​čaš?” “Da se Čonsi ubedi da Medisin Krik nije pravo mesto za ek​spe​ri​men​tal​no po​lje.” Ba​cio je bom​bu. Za​vla​da​la je za​pa​nje​na ti​ši​na. Nastavio je. “Prva dva ubistva predstavljala su pokušaj da se KSU ubedi da odustane od Medisin Krika i odluči se za polje u Diperu. Ali to nije uspelo. Zato ubica nije imao kud nego da ubije samog Čonsija. Upra​vo na veče pre ob​ja​vlji​va​nja nje​go​ve odlu​ke.” “Če​kaj malo…” poče še​rif Lar​sen. “Pustite ga da završi”, reče Fisk, spuštajući svoje u tvid obučene lak​to​ve na tvi​dom pre​kri​ve​na ko​le​na. “Ova takozvana serijska ubistva nisu ništa drugo nego način da se Medisin Krik prikaže neodgovarajućim za osetljivi projekat poput ovog način da se osigura da Diper dobije eksperimentalno polje. Sakaćenja i indijanske gluposti poslužili su da se uzbuni Medisin Krik, da svi počnu da pričaju o kletvi, da izgledamo kao gomila sujevernih glupaka.” Hejzen

se okrenu prema Henku. “Da sam ja na tvom mestu Henk, zapitao bih se: ko će naj​vi​še iz​gu​bi​ti ako Me​di​sin Krik do​bi​je po​lje?” “Stani malo”, reče diperski šerif, podižući se sa stolice. “Nadam se da ne že​liš da ka​žeš da je ubi​ca iz Di​pe​ra.” “To je upra​vo ono što hoću da ka​žem.” “Nemaš ni trunčice dokaza! Nemaš ništa drugo osim teorije. Te​o​ri​je! Gde su do​ka​zi?” Hej​zen je če​kao. Bo​lje je bilo da do​zvo​li Hen​ku da se malo iz​du​va. “Ovo je besmisleno! Ne mogu da zamislim da bi iko odavde brutalno ubio tri čo​ve​ka zbog pro​kle​tog ku​ku​ru​znog po​lja.” “To je mnogo više od ’prokletog kukuruznog polja’”, reče Hejzen hlad​no​krv​no, “kao što sam si​gu​ran da ti pro​fe​sor Fisk može reći.” Fisk klim​nu gla​vom. “Ovaj projekat je značajan. U njemu leži veliki novac, i za grad i za KSU. Basvel Agrikon je jedna od najvećih poljoprivrednih kompanija na svetu. Tu su u pitanju patenti, honorari, laboratorije, stipendije, šta god hoćeš. Zato ću ti ponovo postaviti pitanje, Henk: ko će u Diperu najviše iz​gu​bi​ti?” “Neću otvo​ri​ti is​tra​gu na te​me​lju su​lu​de te​o​ri​je.” Hejzen se nasmeši. “Ni ne moraš, Henk. Ja vodim slučaj. Ja ću otvo​ri​ti is​tra​gu. Sve što tra​žim je tvo​ja sa​rad​nja.” Larsen se okrenu prema Fisku i Raskoviču. “Ovde u Diperu obično ne ša​lje​mo po​li​cij​ske sna​ge u uza​lud​ne po​tra​ge.” Fisk mu uzvrati pogled. “Iskreno rečeno, ono što je šerif Hejzen re​kao meni ima smi​sla.” Obra​ti se Ras​ko​vi​ču. “Šta ti mi​sliš, Če​ste​ru?” Kada je Raskovič progovorio, zvuk je dopro iz dubine njegovih širokih gru​di. “Re​kao bih da je de​fi​ni​tiv​no vred​no raz​ma​tra​nja.” Larsenov pogled je šetao od jednog do drugog. “Naravno da ćemo to razmotriti, ali iskreno sumnjam da ćemo pronaći ubicu ovde. Prerano je…” Hejzen ga glatko prekinu. “Dr Fisk, uz dužno poštovanje, mislim da biste trebali da ostavite otvorene opcije u pogledu toga gde će polje biti smešteno. Ako je ubica pokušao da utiče na vašu odluku…” Napravio je zna​čaj​nu pa​u​zu. “Shva​tam šta ho​će​te da ka​že​te, še​ri​fe.” “Ali odlu​ka je već do​ne​se​na”, reče Lar​sen.

“Ništa nije uklesano u kamenu”, reče Fisk. “Ako je ubica iz Dipera - a moram da kažem da ta teorija ima smisla - onda je ovo, iskreno rečeno, po​sled​nje me​sto na ko​jem bi za​sa​di​li po​lje.” Larsen je zaćutao. Barem je bio dovoljno pametan da zna kada treba to da uradi. Bacio je pogled prema Hejzenu, mračnog lica. Hejzenu ga je bilo žao. On stvarno nije bio loš tip, čak i ako mu je nedostajalo i pameti i ma​šte. Hejzen ustade. “Moram da se vratim u Medisin Krik - i dalje imamo da pronađemo telo - ali vraćam se već sutra ujutro da započnem sa svojom istragom. Henk, nadam se da ćemo moći da sarađujemo na pri​ja​telj​ski na​čin.” “Na​rav​no da ho​će​mo, Den​te.” Henk je ovo je​dva us​peo da iz​go​vo​ri. Hejzen se okrenu prema ljudima sa Univerziteta. “Drago mi je što smo se upo​zna​li. Oba​ve​šta​va​ću vas o na​pret​ku.” “Ce​ni​li bi​smo to, še​ri​fe.” Hejzen izlovi kutiju cigareta iz džepa i obrati se Raskoviču. “Kada stignete u Medisin Krik, svratite do moje kancelarije. Pobrinućemo se da dobijete status privremenog službenika snaga reda. To je savremeni ekvivalent proglašenja za zamenika šerifa. Biće nam potrebna vaša po​moć, go​spo​di​ne Ras​ko​vič.” Šef obezbeđenja kampusa klimnu glavom kao da je to bila najnormalnija stvar na svetu, a lice mu je bilo bezizražajna maska, ali Hejzen je znao da mu je upravo porastao ugled u očima Glavnog Dr​ma​dži​je Kam​pu​sa, Če​ste​ra Ras​ko​vi​ča.

TRIDESET I OSAM

D

isciplina Čong Ran, koju je izmislio konfučijanski mudrac Ton Vei iz dinastije T’ang, preneta je iz Kine u Butan, gde je tokom narednih pola milenijuma bila dalje usavršavana u manastiru Tenzin Torgangka, jednom od najizolovanijih manastira na svetu. To je oblik koncentracije koji spaja potpunu prazninu sa hipersvesnošću, fu​zi​ju naj​stro​žih in​te​lek​tu​al​nih ve​žbi sa či​stim opa​ža​njem. Prvi izazov Čong Rana bio je da se vizualizuje belo i crno u isto vre​me, ali ne kao sivo. Samo jedan procenat sledbenika je u stanju da nastavi iza ove tačke. Iščekuju ih mnogo teže mentalne vežbe. Neke uključuju simultane, protivrečne zamišljene partije goa{ 14 }, ili mnogo skorijih misaonih igara poput šaha ili bridža. U drugima, potrebno je naučiti da sjedinjavate znanje sa neznanjem, zvuk sa tišinom, biće sa uni​šte​njem, ži​vot sa smr​ću, uni​ver​zum sa kvar​kom. Čong Ran je vežba antiteza. On nije sam po sebi cilj, već sredstvo za postizanje cilja. Sa sobom nosi dar neobjašnjivih mentalnih moći. To je ko​nač​no usa​vr​ša​va​nje ljud​skog uma. Pendergast je ležao na zemlji, savršeno svestan svoje okoline: mirisa sasušenog korova, osećaja lepljive vreline, grančica i kamenčića koji su ga žuljali. Izdvojio je svaki pojedinačni zvuk, svaki cvrkut, šušanj, lepet, šapat, sve do tihog disanja svoje asistentkinje nekoliko metara dalje. Zatvorenih očiju, nastavio je da vizualizuje okolinu upravo onakvu kakvu je svojim očima video da se prostire oko njega: vid bez gledanja. Sastavio ju je, komad po komad: drveće, tri humke, igra senke i svetlosti, kukuruzna polja koja su se pružala u daljinu, preteći olujni oblaci, va​zduh, nebo, živa ze​mlja. Uskoro se pejzaž u potpunosti uobličio. A sada, pošto je izdvojio svaki pred​met, mo​gao ih je uklo​ni​ti iz svo​je sve​sti, jed​nog po jed​nog. Počeo je sa mirisima. Uklonio je, jednog po jednog, složen miris topola, vlagu, ozon nadolazeće oluje, travu, lišće i prašinu. Zatim, čulo dodira: nastavio je da eliminiše, jedno za drugim, svaki osećaj koji se nametao njegovoj svesti: kamenčiće pod njegovim leđima, vrućinu,

pu​za​nje mra​va po nje​go​vim ru​ka​ma. Zatim je na red došao zvuk. Prvo je nestalo zujanje insekata, zatim šuštanje lišća, sporadično kuckanje detlića, lepet krila i dozivanje ptice među dr​ve​ćem, bla​go stru​ja​nje va​zdu​ha, uda​lje​na tut​nja​va gr​mlja​vi​ne. Pej​zaž je još uvek po​sto​jao, ali je sada to bio pri​zor ap​so​lut​ne ti​ši​ne. Zatim je u sebi suzbio samo osećanje telesnosti, taj urođeni osećaj po​se​do​va​nja tela i zna​nja gde se to telo na​la​zi u pro​sto​ru i vre​me​nu. Sada je bila potrebna prava koncentracija. Jednog po jednog, Pendergast je uklonio sve objekte pejzaža. Ogolio ga je, obrnutim redosledom od njegovog prizivanja. Prvo je nestao put, pa kukuruz, zatim drveće, grad, trava, kamenje, pa i sama svetlost. Ostao je matematički čist pejzaž: ogoljen, prazan, crn poput noći, prisutan samo po for​mi. Čekao je pet minuta, zatim deset, zadržavajući ovo prazno fraktalno savršenstvo u svojoj glavi i pripremajući se. A zatim je, polako, ponovo počeo da sastavlja pejzaž: samo što to nije bio isti onaj pejzaž kojeg je ma​lo​čas uklo​nio. Prvo se vratila svetlost. Zatim je pejzaž prekrila trava, devičanska visoka trava načičkana prerijskom astrom, divljim makom, različcima, obrtnikom i maslačcima. Zatim je ponovo nagomilao bronzane planine oblaka, kamene padine, senoviti potok koji je neometano vijugao preko Velike nizije. Sada su i druge stvari počele dobijati oblik: krdo bizona u daljini; plitke bare koje su srebrnasto treperile na kasnom popodnevnom svetlu; svuda se prostirao beskonačan tepih divlje trave, talasajući se od ho​ri​zon​ta do ho​ri​zon​ta po​put ogro​mnog uz​bur​ka​nog ze​le​nog mora. Sa obronka se podizao pramičak dima. Videle su se crne tačke ljudi koji su se kretali i nekoliko dotrajalih šatora. Pedeset konja je paslo kraj po​to​ka, nju​ški za​gnju​re​nih u tra​vu. Pendergast je polako dozvolio, prvo zvucima, a zatim i mirisima, da se vrate: glasovi koji su se smejali i psovali; vlaga iz tla; miris zapaljenog drveta i pečenih odrezaka bizona; udaljeno njištanje konja; zveckanje ma​mu​za i zve​ket gvo​zde​nog po​su​đa. Pendergast je čekao, posmatrajući, svih čula na oprezu. Glasovi su po​sta​li ja​sni​ji. Di​di​je​o​vo se​dlo se opet ot​ka​či​lo, re​kao je glas. Ba​ca​nje drva na va​tru. Klo​pa je sko​ro sprem​na.

Taj mali ne zna ni gde da piša ako mu njegova mamica ne usmeri stoj​ka. Smeh. Okolo su stajali ljudi sa izubijanim limenim činijama u ru​ka​ma. Sli​ka je još uvek bila mut​na, drh​ta​va, još ne pot​pu​no for​mi​ra​na. Je​dva če​kam da stig​nem u Dodž i spe​rem ovu pro​kle​tu pra​ši​nu. Evo ti ovo da spe​reš pra​ši​nu iz grla. Zraci kasnog popodnevnog sunca prelamali su se kroz flašu i čulo se klokotanje tečnosti. Čuo se zveket i zvuk zavrtanja gvozdenog poklopca. Nalet vetra je podigao zavesu od prašine, pa je opet razvejao. Komad dr​ve​ta je za​puc​ke​tao u va​tri. Kada stignemo u Dodž upoznaću te sa damom koja će ti očistiti pra​ši​nu sa još jed​nog me​sta. Po​no​vo smeh. Ova​mo s vi​ski​jem, ami​go. Čime nas ovo hra​niš, Hose, ku​va​nim ov​či​jim bra​bonj​ci​ma? Ima šta ima, Krou. Ova​mo s vi​ski​jem, ami​go. Prizor se postepeno kristalisao. Ljudi su stajali oko vatre u podnožju humke. Nosili su masne kaubojske šešire, iscepane marame, ofucane košulje i pantalone koje su bile toliko krute od prljavštine i masti da su sko​ro puc​ke​ta​le dok su se kre​ta​li. Svi su ima​li ra​zba​ru​še​ne bra​de. Brdo je bilo prašnjavo ostrvo u moru trave. Zemlja pred njima pružala se u nedogled, prostrana i slobodna. Gusto šiblje koje je u to vreme prekrivalo podnožje humki bacalo je duge senke. Vetar je postajao snažniji i uskovitlavao je travu u nemirnim, nasumičnim talasima. Vazduhom je lebdeo jasan miris divljeg cveća, mešajući se sa slatkom aromom dima topole, ključalog pasulja, neopranih ljudi. U zavetrini jedne humke, ljudi su razmotali ležajeve i uspravili sedla, koristeći postavu od ovčije kože kao uzglavlje. Pored je bilo postavljeno nekoliko pri​lič​no is​tru​le​lih ša​to​ra. Iza njih, na pola puta do pod​nož​ja brda, sta​jao je jedan od stražara, na oprezu, sa puškom na gotovs. Na drugoj strani se vi​deo još je​dan stra​žar. Dok se ve​tar po​di​zao, us​ko​vi​tla​vao je nove obla​ke pra​ši​ne. Klo​pa je sprem​na. Čovek uskog lica, uskih očiju i sa ožiljkom na bradi lenjo je ustao i protresao noge tako da su mu mamuze zazveckale. Hari Bomont, vođa.

Ti, Sink, po​ku​pi Veba i za​me​ni stra​ž a​re. Vi ćete je​sti ka​sni​je. Ali pro​šli put… Još jed​na reč, Sink, i pe​ca​ću u po​to​ku tvo​jim jaj​ci​ma kao mam​cem. Čuo se pri​gu​še​ni smeh. Sećaš se onoga kod Tu Forksa, onog crvenokošca sa džinovskim ja​ji​ma? Cure su se si​gur​no oti​ma​le oko njih, se​ćaš se? Još sme​ha. Mora da je imao neku bo​lest. Svi oni ima​ju neku bo​lest. Nisi bri​nuo o tome kad bi za​sko​čio neku skvo, Dži​me. Mo​žeš li da za​ve​žeš dok ne za​vr​šim ve​če​ru? Na drugoj strani, jedan čovek je počeo da peva, lepim, dubokim gla​som: Nogu u uzen​gi​ja​ma se​đah u se​dlu, pra​tio sam i te​rao du​go​ro​gu sto​ku, pro​šlu noć be​jah na stra​ži kad pred​vod​nik raz​bi re​do​ve, po​te​rah ko​nja i pod​bo​doh ga u sla​bi​ne, ve​tar poče du​va​ti i kiša poče pa​da​ti, či​ni​lo se, boga mu, da ćemo ih sve iz​gu​bi​ti. Dva stražara su se vratila i naslonila svoje puške na sedla, a zatim su prišla, noseći svoje činije i otresajući sve gušću prašinu sa košulja i pantalona. Kuvar je promešao pasulj i meso. Zatim je prekrstio noge i seo u pra​ši​nu. Pro​klet bio, Hose, ova hra​na je puna ze​mlje! Po​ma​že va​re​nju. Ova​mo s vi​ski​jem, ami​go. Široki pojas prerije sada se talasao pod vetrom. Moglo se videti kako se oluja približava, pritiskajući travu i otkrivajući njenu bleđu stranu, talas svetlozelenog. Stigla je do podnožja humki, skupljajući prašinu i uskovitlavajući je u zavesu. Sunce, koje se spuštalo za horizont, naglo se za​tam​ni​lo. Nastala je pauza, trenutak iščekivanja, a zatim se čuo iznenadan to​pot ko​pi​ta. Kog đa​vo​la? Ko​nji, neko je pre​pla​šio ko​nje.

To nisu naši. Če​je​ni! Pu​ške, uz​mi​te pu​ške. Trenutni haos. Iz oblaka prašine, koji se podizao sve više, izronio je beli konj, obojen krvavocrvenim otiscima ruku, praćen još jednim i još jednim. Čuo se krik. Bujica konja se razdvojila, sa obe strane us​ko​me​ša​nih lju​di: ko​nja koji su se, sa​svim bu​kval​no, po​ja​vi​li ni​ot​ku​da. Ai​e​e​e​e​e​e​e​e​e​ee…! Iznenadno šištanje u vazduhu. Strele su doletele iz dva smera, praćene nizom tupih udaraca. Krici, jauci, zveckanje mamuza, zvuk tela koja pa​da​ju na ze​mlju. Prašina ih je sada prekrila, okružujući ih maglom kroz koju su se jedva nazirali obrisi ljudi koji su trčali, padali, okretali oko sebe. Čuo se pucanj, zatim još jedan, neorganizovano. Konj je teško tresnuo na zemlju. Nejasna figura pucala je izbliza u glavu Indijanca koji je bio na nje​mu, po​di​žu​ći mali oblak tam​ne tva​ri. Prašina se podizala i spuštala u nadirućim talasima; vetar je ječao i mumlao; ranjeni su vrištali i grcali. Zvuk galopirajućih kopita je iz​ble​deo, na tre​nu​tak pre​stao, a za​tim se po​no​vo za​čuo. Vra​ća​ju se. Na​zad, vra​ća​ju se na​zad, spre​mi​te se lju​di. Sa​bla​sne si​lu​e​te ja​ha​ča po​no​vo se po​ja​vi​še, nova dvo​stru​ka bu​ji​ca. Ai​e​e​e​ee-jip-jip-jip-ai​e​e​e​ee! Sada su oni koji su još uvek bili živi ispalili koordinirani rafal, čučeći na nezaklonjenom tlu i pažljivo nišaneći. Novo užasno praštanje tetiva i šištanje smrti u vazduhu, zvuk stotine strela koje se zabijaju u tlo i tela, još konja koji padaju, sudari i zveckanje uzdi i mamuza, ljudi koji se vuku za odeću, još pucnjeva. Iz pometnje je iznenada izronio čovek, teturajući se, krkljajući, pokušavajući da izvuče strelu iz usta; dragi se vrteo oko sebe sa četiri strele u gradima; iznenada su mu se, kao nekom magijom, još tri stvorile u leđima. Konj je stajao savršeno mirno, oklembešene gla​ve, a cre​va su mu bila pu​še​ća hrpa pod no​ga​ma. Još jedan prolazak, okret, pa još jedan. Miris krvi se podigao, čitavi po​to​ci su te​kli od mr​tvih ko​nja i lju​di. Peti prolazak. Sada su se čuli samo sporadični pucnji, hitro ućutkivani šištanjem strela. Polje na kome su se ječeći, stenjući,

koprcajući ljudi slabašno pomerali među nepokretnim oblicima. Ovoga puta su Indijanci zaustavili svoje konje, sjahali i polako zašli među ranjene, isukanih noževa. Postali su tamne siluete, koje su se saginjale nad tamnim oblicima na zemlji. Krici, molbe, plač; vlažan zvuk otkidanja skal​po​va; i za​tim ti​ši​na. Tada su podigli čoveka koji je ležao na zemlji i pravio se mrtav. Njegove molbe su se orile kroz prašinu i zamiruće jecaje: Hari Bomont. Tamne siluete Indijanaca su se okupile oko njega, tihe, nalik sablastima koje se nisu nikuda žurile. Njegove molbe su dostigle vrhunac, postajući nerazgovetne. Zgrabili su ga čvrsto i povukli mu glavu unazad. Kroz prašinu se video blesak čeličnog noža: čuo se krik. Parče mesa je odbačeno u stranu. Indijanci su obrađivali njegovo lice, zamahujući rukama kratkim, oštrim pokretima, kao da rezbare komad drveta; krici su postali histerični, krkljavi. Odbačeni su novi crveni komadi. Još jedan vlažan zvuk cepanja, otegnutiji od prethodnih. Još jedan krik. Dva konačna pokreta, još dva komada mesa koji padaju na zemlju. Još jedan, kra​ći vri​sak. I zatim su, pomoću konopaca i motaka pričvršćenih za sedla, Indijanci počeli da odvlače svoje mrtve konje u zavesu od prašine, gomilajući svoje mrtve ratnike na nosila i odnoseći i njih. Za manje od jed​nog mi​nu​ta pot​pu​no su iš​če​zli u pra​ši​ni iz koje su se po​ja​vi​li. Samo jedan čovek je ostao, teturajući se kroz prašinu i plačući. Hari Bomont. Srušio se na kolena između humki. Nije više imao lice; nije imao nos, usne, uši ni skalp. Samo oval sirovog, crvenog mesa na mestu na ko​jem mu je ne​ka​da bilo lice. Una​ka​žen. Ljuljao se na kolenima, pognute glave, dok se krv skupljala oko njegove uništene vilice i brade i curila na zemlju. Na krvavom ovalu otvo​ri​la se mrač​na rupa i za​čuo se krik: Kurvini finovi, froklinjem ovu zemlju froklinjem ovu zemlju nek’ je zauvek frokleta nek’ je frekrije krv za moju krv utrova za moju utrovu nek je fro​kle​to ovo fot​mu​klo tlo… Pao je po​la​ko, kr​klja​ju​ći i tr​za​ju​ći se u kr​va​voj pra​ši​ni. Dok se vetar stišavao, prašina se slegala i vidljivost se polako vraćala, nije ostalo ništa osim mrtvih belih ljudi. Mrtvi Čejeni, mrtvi konji, sve je nestalo. Ostala je samo beskrajna trava koja se prostirala od horizonta do

horizonta. A zatim se pojavila usamljena prilika koja se podigla iz obraslog ulegnuća u tlu, stotinak metara nizbrdo - dečak, do tada skriven, koji se sada podigao u užasu i potrčao preko puste prerije, sve dok njegova malena figura nije počela da bledi u narandžastom sjaju ho​ri​zon​ta dok se više nije mo​gla ra​za​bra​ti. A za​tim, ti​ši​na. Kori je poskočila kada su se Pendergastove oči otvorile, srebrne i blistave u sumraku. Sat je isticao i spremala se da ga probudi. Zamalo da ga je već probudila, kada je pesma ptica iznenada prestala; ali minut ili dva kasnije se nastavila i njena nervoza je prošla. Ustala je, na trenutak ne znajući šta bi trebalo da kaže. Pod drvećem je sada bilo mračno i za​gu​šlji​vi noć​ni va​zduh bio je is​pu​njen zvu​ci​ma ras​pe​va​nih in​se​ka​ta. “Da li ste do​bro?” ko​nač​no upi​ta. Pendergast ustade, otresajući lišće, prašinu i travu sa svog sakoa i pan​ta​lo​na. Lice mu je iz​gle​da​lo iz​nu​re​no, kao da je bio bo​le​stan. “Do​bro sam, hva​la”, od​go​vo​ri. Glas mu je bio bez​bo​jan. Kori je oklevala. Očajnički je želela da zna šta je video ili otkrio, ali je shva​ti​la kako se boji da ga pita. Pen​der​gast po​gle​da na sat. “Osam sati.” Hitro je pokupio svoja dokumenta, papire i beleške i krenuo stazom prema automobilu. Pratila ga je, posrćući u naporu da održi korak. Već je bio na suvozačkom sedištu, čekajući, kada je stigla do svojih vrata i u su​mra​ku po​če​la da pe​tlja sa kva​kom. “Gospođice Svonson, odvezite me nazad do kuće Krausovih, molim vas.” “Do​bro. U redu.” Motor automobila zaškripa nekoliko puta, a zatim zagrme i vrati se u ži​vot. Uklju​či​la je fa​ro​ve i vra​ti​la se na truc​ka​vu sta​zu. Nekoliko minuta kasnije, nije mogla više da izdrži. “Pa?” upita. “Kako je bilo?” Pendergast se okrenu prema njoj i pogleda je očima koje su neobično bli​sta​le u mra​ku. “Vi​deo sam ne​mo​gu​će”, bilo je sve što je re​kao.

TRIDESET I DEVET

S

vetlost je izbledela i prišunjao se sumrak. Tiho lišće na otvorenom tlu između humki povremeno je otkrivalo figure muškarca i devojke. Pričali su, glasovima koji su sa ove razdaljine bili tihi žamor, ali sada je postojala samo tišina. Čovek je legao na tlo, a devojka je sedela na kamenu dvadesetak metara dalje, povremeno ustajući da osmotri okolinu. Svetlost na zapadu je zamrla i ostao je samo bledi sjaj nad pej​za​žom koji je hi​tro ne​sta​jao u noći. Kukuruzna polja, mračna i tiha, prostirala su se iza skupine drveća. Pojavila se zvezda. Sa svog mesta skrivanja, posmatrač je pogledom po​tra​žio još jed​nu zve​zdu i pro​na​šao je. Za​tim još jed​nu, pa još jed​nu. Pogled mu se vratio do prilike koja je ležala na zemlji. Šta je to, za ime sveta, Pendergast radio? Ležao je tako, tiho, poput leša. Prošla su dva sata - dva protraćena sata. Odavno je prošlo sedam sati. A onom novinaru Glo​u​ba, Džou Rikiju, uskoro će isteći rok. Da ne spominjemo Smitov rok za sledeće izdanje Ku​ri​ra. Da li je ovo bilo nekakvo parapsihološko sranje? Nju Ejdž komunikacija sa duhovima? Možda je ovde i bilo nekakve priče, samo to nije priča za kojom je tragao. Ipak, to je jedina pri​ča koju je imao i neće se po​me​ri​ti dok ne vidi o čemu se radi. Ludvig Smit je pomerio svoje ukočene udove i zevnuo. Noćni zrikavci su za trenutak prestali sa pesmom, zatim su nastavili: uljujkujući, poznati zvuk. Čitav pejzaž mu je bio poznat. Proveo je svoje detinjstvo kraj ovih humki, igrajući se kauboja i Indijanaca sa svojim bratom, ili plivajući dole u potoku. Čak su nekoliko puta i kampovali ovde. Priča o Hariju Bomontu i “Četrdeset Petorici” i činjenica da su humke imale zloslutnu reputaciju samo je doprinela dečačkom osećaju avanture. Sećao se kako su ovde kampovali jedne avgustovske noći, posmatrajući zvezde padalice. Izbrojali su ih stotinu i onda su stali. Njegov brat je napustio Medisin Krik i danas je penzioner sa unucima u Ležuru u Arizoni. Tada je bilo drugo vreme. Majke se tada nisu brinule da puste decu napolje da se po čitav dan igraju, daleko od njihovih pogleda. Ružni savremeni svet je, malo-pomalo, stigao u Medisin Krik. A sada i ova ubistva. Donekle mu je bilo drago što Sara nije doživela da ovo vidi. Čak i

ako pro​na​đu ubi​cu, grad više ni​ka​da neće biti isti. Smit je ponovo provirio kroz pomrčinu. Pendergast je još uvek ležao na tlu, potpuno nepomičan. Čak i usnula osoba bi se povremeno promeškoljila. I niko nije spavao u tom položaju, savršeno pravo, skupljenih nogu i ruku prekrštenih na grudima. Nije čak ni izuo cipele. Ovo je bilo ve​o​ma bi​zar​no. Opsovao je sebi u bradu. Da li bi trebalo jednostavno da ustane i prekine ih, da ih pita šta se dešava? Ali nekako nije mogao sebe da natera na to. Čekao je ovoliko dugo, sačekaće da vidi šta će se desiti kada… Pendergast naglo ustade i očisti se. Smit se hitro povuče u najdublju senku. Čuo se žamor glasova, a zatim njih dvoje bez oklevanja krenuše pre​ma au​to​mo​bi​lu. Smit opet gorko opsova. Bilo je potpuno budalasto što je pratio Kori: samozavaravanje, rođeno iz pokušaja da pomogne mladom novinaru i da pronađe novu priču za sebe. Sada priče više nije bilo, klinac će se naći u ne​vo​lji, a su​tra​šnji Ku​rir neće ima​ti da kaže ni​šta novo. Čekao je da odu, dok je njegova gorčina rasla. Čemu žurba? Nije bilo priče koju bi imao da napiše, kod kuće nikog kome bi se vratio. Mogao bi i da presedi čitavu noć ovde. Nikom ne bi nedostajao, kao ni njegove no​vi​ne… Ali Smitova tolerancija prema samosažaljenju bila je ograničena i nije prošlo mnogo pre nego što je i on ustao. Sakrio je svoj auto daleko od Korinog, dalje niz put u kukuruzu, gde je znao da ga neće primetiti kad se budu vraćali. Otresao je prašinu sa odela i osvrnuo se oko sebe. Svetlosti više nije bilo i počeo je da duva vetar - vetar u sumrak bio je siguran znak da se sprema oluja. Lišće je počelo da šušti nad njegovom glavom, a zatim da leprša pred iznenadnim naletom. Mesec je sada prekriven obla​ci​ma koji su se žur​no kre​ta​li i bilo je ve​o​ma mrač​no. Video je blesak munje i čekao odbrojavajući. Tiha grmljavina je stigla do nje​ga po​sle sko​ro pola mi​nu​ta. Olu​ja je još uvek bila da​le​ko. Pognut pod sve jačim vetrom, otišao je do mesta na kojem je Pendergast ležao. Tamo je možda bilo nečeg, nekakvog traga koji će mu otkriti šta je to radio. Ali nije bilo čak ni bledog otiska. Smit izvadi beležnicu da zapiše par redova, ali se onda zaustavi. Koga je on

za​vi​tla​vao? Ovde nije bilo ni​ka​kve pri​če. Vazduh je iznenada postao pun zvukova: šuštanje trave i lišća, uzdasi grana, ljuljanje drveća. Do njega je stigao miris vlage i ozona, pomešan sa aro​mom cve​ća. Po​nov​no tiho tut​nja​nje gr​mlja​vi​ne. Bo​lje da po​žu​ri na​zad i sa​op​šti klin​cu loše ve​sti. Sada je bilo toliko mračno da se na trenutak zapitao hoće li moći da pronađe stazu. Ali kao dete je išao njome hiljadu puta, a sećanja iz detinjstva ne umiru nikad. Sišao je stazom, zaklanjajući se od vetra. Kraj njega je letelo lišće i grančica mu se zaplela u kosu. Nakon nedelja to​plo​te i spa​ri​ne, na​le​ti ve​tra bili su sko​ro pri​jat​ni. Zastao je, svestan novog zvuka sa svoje desne strane. Možda šuškanje ne​ka​kve ži​vo​ti​nji​ce. Sačekao je, načinio korak, još jedan - i tada je čuo jasan zvuk puc​ke​ta​nja su​vog li​šća pod sto​pa​lom. Ali ne pod svo​jim sto​pa​lom. Čekao je, i nije čuo ništa osim šapata lišća i vetra. Nakon što je pro​šao mi​nut, na​sta​vio je ubr​za​nim ko​ra​kom. Is​tog tre​nut​ka po​no​vo začu ko​ra​ke sa svo​je de​sne stra​ne. Stao je. “Ko je to?” Ve​tar je du​vao i to​po​le su škri​pa​le. “Pen​der​ga​ste?” Nastavio je da hoda i skoro istog trenutka osetio je da ga neko prati. Ob​u​ze​la ga je jeza. “Ko god da je to, znam da si tu!” reče, ubrzavajući. Pokušao je da zvuči glasno i besno, ali nije mogao da prikrije drhtaj u glasu. Srce mu je tu​klo u gru​di​ma. Ne​po​zna​ta stvar je odr​ža​va​la ko​rak. Ovde, u mraku, Smit se i protiv svoje volje setio reči koje je stari Vit citirao u nedelju u crkvi: …đavo hoda okolo kao ričući lav i traži koga da pro​ž de​re… Osetio je kako se bori za vazduh i iz sve snage se odupro nastupajućem naletu panike. Uskoro će, govorio je sebi, izaći iz šumarka, nazad među zidove od kukuruza. Odatle je bilo samo dvesta metara do puta i još samo dve sto​ti​ne do kola. Ba​rem će na putu biti be​zbe​dan. Ali, oh bože, ti uža​sni, ge​ga​ju​ći, dro​be​ći ko​ra​ci…! “Gubi se odav​de!” po​vi​kao je pre​ko ra​me​na.

Nije imao na​me​ru da viče: to je iz​bi​lo iz ne​čeg in​stink​tiv​nog, du​bo​ko u njemu. Podjednako instinktivan bio je i suludi trk u koji se sada dao. Bio je prestar da trči, posebno ovakvom brzinom, i činilo mu se da će mu srce iskočiti iz grudi. Ali, čak i da je pokušao, ne bi mogao zaustaviti svoje noge. Stvar je održavala korak u tami oko njega. Smit je sada mogao da čuje di​sa​nje - krat​ke, rit​mič​ne rok​ta​je koji su pra​ti​li te​ške ko​ra​ke. Mogao bih da utrčim u kukuruz i sakrijem se, pomisli Smit kada izbi između drveća. Mračno more kukuruza pred njim šumelo je i čegrtalo, šibano vetrom. Pekle su ga oči od prašine. Na trenutak je blesnula mu​nja. Muh! Iznenadni lavež, zabrinjavajuće blizu, i užas ga preplavi: de​lo​vao je ljud​ski, a ipak u isto vre​me tako ne​ljud​ski. “Beži od mene!” vrisnu, trčeći sada još brže, brže nego što je i sanjao da je mo​gu​će. Muh, muh, muh, rok​ta​la je stvar dok je tr​ča​la na​spram nje​ga. Još jedan treptaj munje i u bledom blesku mogao je da nazre oblik koji ga je pratio kroz kukuruz. Video ga je samo nakratko, ali sa brutalnom jasnoćom. U trenutku se zamalo sapleo u šoku. To je bilo za​pa​nju​ju​će, ne​ve​ro​vat​no. Oh, bla​gi bože, to lice, to lice…!! Smit je trčao. Dok je trčao, čuo je kako prilika održava korak bez ima​lo na​po​ra. Muh. Muh. Muh. Muh. Muh. Drum, ble​sak fa​ro​va, au​to​mo​bil koji je upra​vo pro​la​zio…! Smit izlete na put uz sablasni krik užasa, vrišteći i trčeći duž središne linije, mašući rakama prema svetlima koja su se udaljavala. Njegovi povici se zaglušiše novim udarom groma. Stade, pognuvši se napred, sa dlanovima na kolenima, osećajući se kao da će mu pući pluća. Čekao je, pot​pu​no is​cr​pljen, na iz​ne​nad​ni uda​rac, na ubod vre​log bola… Ali nije bilo ni​čeg, i sle​de​ćeg tre​nut​ka se us​pra​vi i osvr​nu oko sebe. Vetar je bacao i lomio kukuruz sa obe strane druma, zaglušujući sve zvukove, ali na jedva razaznatljivom svetlu Smit je video da je čudovište nestalo. Možda ga je preplašio auto. Osvrnuo se oko sebe mnogo energičnije, duboko dišući, kašljući i pokušavajući da dođe do vazduha, ne ve​ru​ju​ći ko​li​ko je imao sre​će. A nje​gov auto bio je na samo dve​sta me​ta​ra niz put. Napola se teturajući, napola trčeći, Smit nastavi sredinom druma,

šišteći i dahćući. Srce mu je tuklo divljim žarom. Još samo stotinu me​ta​ra. Pe​de​set. De​set. Uz konačni uzdah, izgurao je stazu na kojoj je sakrio kola. U naletu olakšanja, toliko snažnom da su mu klecala kolena, vide slabašno blistanje metalnog boka na iskrzanoj čistini među kukuruzom. Bio je bezbedan, hvaljen neka je bog, bio je bezbedan! Zgrabi bravu na vratima uz je​caj i uz​dah i otvo​ri vra​ta. Iz tamnog polukruga okolnog kukuruza, stvar se bacila na njega uz gla​sni ur​lik. Mu​u​u​u​u​u​u​U​U​U​U​UHHHHHHHHHHHHH! Smi​tov kr​klja​ju​ći vri​sak pro​gu​ta​lo je hu​ja​nje ve​tra.

ČETRDESET

I

z svoje sobe na spratu stare kuće Krausovih, Pendergast je posmatrao kako na istočnom horizontu sviće prljava crvena zora. Udaljene munje treperile su i tutnjale čitave noći. A vetar je i dalje jačao, talasajući kukuruzna polja i terajući natpis “Krausove pećine” da se ljulja i podrhtava na svom prastarom stubu. Drveće duž potoka, kilometar dalje, lepršalo je pod naletima, i sa suvih polja podizala se pra​šnja​va ko​pre​na, na​pre​du​ju​ći u us​ko​me​ša​nim na​bo​ri​ma pre nego što bi ne​sta​la na pr​lja​vom nebu. Odvratio je pogled od prozora. Po stoti put je u glavi razmatrao detalje mentalnog prelaska, rekonstruišući pripreme, prikaz scene, mentalnu dekonstrukciju i rekonstrukciju oblasti humki i događaje koji su usledili. Bio je to prvi put da ga je mentalni prelazak izneverio. Pošto nije imao sreće sa svojom istragom u Medisin Kriku današnjice, izveo je prelazak u pokušaju da shvati događaje iz prošlosti: da reši zagonetku kletve “Četrdeset Petorice” i da shvati šta se stvarno desilo tog dana 1865. Ali, sve se desilo kao što je legenda tvrdila: Indijanci su se stvarno po​ja​vi​li ni​ot​ku​da i za​tim su po​no​vo ne​sta​li. Pa ipak, to je bilo nemoguće. Osim ako je konačno došao trenutak da razmotri mogućnost kojoj se oduvek protivio: da su ovde, u stvari, na delu bile nat​pri​rod​ne sile, sile koje nije oče​ki​vao ni ra​zu​me​vao. Bio je to iz​u​zet​no fru​stri​ra​ju​ći obrt do​ga​đa​ja. Sa jugoistoka se čulo tiho zujanje. Podigavši glavu, Pendergast ugleda tačkicu aviona koji je leteo visoko nad kukuruzom. Postajao je veći, dolećući preko neba i izrastajući u “cesnu” za zaprašivanje letine. Dok je polako nestajao prema suprotnom horizontu, zaokrenuo je i vratio se na​zad - iz​vi​đač​ki avi​on koji je još uvek tra​gao za Čon​si​je​vim te​lom. Novi zvuk se začu na sve svetlijem nebu i Pendergast ugleda drugi avion koji je pristigao da bi pretraživao kukuruz, nadlećući pejzaž na dru​goj stra​ni. Odozdo je čuo zveckanje čajnika o šporet. Trenutak kasnije, do njega je stigla aroma sveže skuvane kafe. Vinifred Kraus je takođe pravila čaj, tačno onako kako ju je naučio. Nije bilo lako napraviti zadovoljavajuću

šolju planinskog “ulonga”, pravilno podesiti temperaturu i vode i čajnika, znati koja se količina lišća treba potopiti i na koliko dugo. Najvažniji je bio kvalitet vode. Dugo joj je citirao odlomke iz petog poglavlja Lu Juovog Č’a Činga, svetog pisma za pravljenje čaja, u kojem pesnik raspravlja o relativnim prednostima planinske, rečne i izvorske vode, kao i ra​zli​či​tim fa​za​ma klju​ča​nja. Činilo mu se da ga je Vinifred slušala sa interesovanjem. A na njegovo iznenađenje, voda iz česme u Medisin Kriku pokazala se svežom, prijatnom, čistom i izvrsnom, sa savršenom ravnotežom mi​ne​ra​la i jona. Pru​ža​la je uži​tak sko​ro sa​vr​še​ne šo​lje čaja. Pendergast je neko vreme razmišljao o ovome, posmatrajući dva aviona koja su nadletala okolinu. A onda je, prilično iznenadno, jedan od njih po​čeo da kru​ži. Baš kao što su to i le​ši​na​ri ura​di​li pre ne​ko​li​ko dana. Još uvek duboko u mislima, Pendergast izvadi mobilni telefon iz dže​pa sa​koa i okre​nu broj. Od​go​vo​rio mu je glas ote​žao od po​spa​no​sti. “Gospođice Svonson? Očekujem da budete ovde za deset minuta, ako nemate ništa protiv. Izgleda da smo pronašli telo dr Čonsija.” Prekinuo je vezu i okre​nuo se na dru​gu stra​nu. Ima​će ta​man do​volj​no vre​me​na da po​pi​je čaj.

ČETRDESET I JEDAN

K

ori je pokušavala da ne gleda, ali negledanje je nekako bilo još uža​sni​je. Pa ipak, sva​ki put kada bi po​gle​da​la, bilo je još gore. Prizor je bio jednostavan: proplanak raščišćen u kukuruzu, sa pažljivo razmeštenim telom i rekvizitima. Zemlja oko tela bila je pažljivo izravnana i utabana i na njoj je bio nacrtan točak. Naleti vetra povijali su kukuruz i podizali kovitlace prašine koja joj je pekla oči. Tamni oblaci be​snog iz​gle​da sku​plja​li su se iz​nad nji​ho​vih gla​va. Čonsi je ležao na leđima u središtu točka, go, ruku pažljivo prekrštenih na grudima, skupljenih nogu. Oči su mu bile širom otvorene i zamućene, upravljene prema nebu pod uznemirujuće različitim uglovima. Koža mu je imala boju trule banane. Iskrzani rez protezao se od grudi preko čitavog stomaka, a utroba mu je bila opsceno naduvena na mestu gde je grubo zašivena debelim kanapom. Činilo se da je nešto ugu​ra​no unu​tra. Čemu ogromni točak? Kori je zurila u telo, ne mogavši da odvrati pogled. Da li je u pitanju njena mašta, ili se nešto stvarno po​me​ra​lo unutar zašivenog stomaka, terajući kožu da se blago zateže i opušta? U nje​mu je bilo ne​čeg ži​vog. Šerif Hejzen stigao je prvi i naginjao se nad Čonsijevim telom zajedno sa medicinskim istražiteljem, koji je stigao helikopterom. Nešto je bilo čudno: Hejzen se čak i nasmešio kada su stigli, dočekavši Pendergasta srdačnim pozdravom. Odjednom je delovao mnogo sigurniji u sebe. Bacila je pogled prema njemu, dok je tiho razgovarao sa medicinskim istražiteljem i ekipom forenzičara, koji su pročešljavali prašinu u potrazi za tragovima. Tu su bili i uobičajeni bosi tragovi, ali kada ih pokazaše šerifu, on se samo znalački nasmeja. Nad njima je sada sta​jao je​dan od fo​ren​zi​ča​ra, od​li​va​ju​ći oti​sak u pla​sti​ci. Sa druge strane, Pendergast kao da uopšte nije ni bio prisutan. Jedva da je progovorio i reč otkako ga je pokupila i sada je zurio u daljinu, prema humkama, kao da su mu misli bile negde daleko. Dok ga je po​sma​tra​la, iz​gle​da da je us​peo da se pri​be​re. Pri​šao je bli​že. “Dođite, dođite”, reče šerif srdačnim glasom. “Možete pogledati ako

vas za​ni​ma, spe​ci​jal​ni agen​te Pen​der​gast. I ti ta​ko​đe, Kori.” Pen​der​gast pri​đe bli​že, dok ga je Kori pra​ti​la. “Me​di​cin​ski is​tra​ži​te​lj se spre​ma da ga otvo​ri.” “Sa​ve​to​vao bih vam da se str​pi​te do la​bo​ra​to​ri​je.” “Glu​po​sti.” Fotograf napravi nekoliko snimaka pomoću blica koji je delovao za​sle​plju​ju​će na sla​ba​šnom sve​tlu zore, a za​tim se uda​lji. “Samo na​pred”, reče Hej​zen me​di​cin​skom is​tra​ži​te​lju. Medicinski istražitelj izvadi par makaza i pažljivo zavuče sečivo ispod kanapa. “Snip.” Stomak je nabubrio i kanap poče da se rašiva pod pri​ti​skom. “Ako ne budete pažljivi”, upozori ih Pendergast, “neki od dokaza bi mo​gli da umak​nu.” “Ono unu​tra je ne​va​žno”, reče še​rif ve​se​lo. “Re​kao bih da je ve​o​ma va​žno.” “Možete da pričate šta god želite”, reče šerif, čije je dobro ra​spo​lo​že​nje do​pri​no​si​lo dr​sko​sti ovog ko​men​ta​ra. “Seci dru​gi kraj.” “Snip.” Čitav stomak se otvori i čitava zbirka predmeta ispade napolje, rasipajući se po zemlji. Raširio se užasan smrad. Kori se zagrcnu i ustuknu, stavljajući ruku preko usta. Bio joj je potreban trenutak da shvati šta se to isparavajući rasulo po tlu: suluda mešavina lišća, grančica, puževa, salamandera, žaba, miševa i kamenčića. Među svim tim ot​pa​ci​ma le​ža​la je lji​ga​va omča koja je pred​sta​vlja​la pse​ću ogr​li​cu. Ranjena, ali još uvek živa zmija razmotala se iz hrpe i bolno je od​gmi​za​la u tra​vu. “Kuč​kin sin”, reče Hej​zen, ustuk​nuv​ši sa ga​đe​njem na licu. “Še​ri​fe?” “Mo​lim?” “Eno vam ga rep.” Pen​der​gast je po​ka​zi​vao pre​ma ne​če​mu što je štr​ča​lo iz hrpe. “Rep? O čemu vi to pri​ča​te?” “Rep koji je iš​ču​pan psu.” “Oh, taj rep. Pobrinućemo se da ga spakujemo i analiziramo.” Hejzen se brzo pri​bra i Kori pri​me​ti da je na​mig​nuo me​di​cin​skom is​tra​ži​te​lju. “Kao i pse​ću ogr​li​cu.”

“Aha”, reče Hej​zen. “Smem li da vam skrenem pažnju”, nastavi Pendergast, “da izgleda kao da je abdomen rasečen istim grubim instrumentom koji je prethodno iskorišćen za amputacije na Šili Sveg, odsecanje psećeg repa i skal​pi​ra​nje Ga​spa​ri​lje.” “Na​rav​no, na​rav​no”, od​go​vo​ri še​rif, ne slu​ša​ju​ći ga. “I ako ne grešim”, reče Pendergast, “evo ga i sam grubi instrument. Slo​mljen i od​ba​čen u stra​nu.” Po​ka​zao je na ne​što što je le​ža​lo u pra​ši​ni. Šerif baci pogled, namršti se i klimnu glavom jednom od forenzičara, koji ga je fotografisao in situ, a zatim gumom obloženom pincetom pokupi oba komada i ubaci ih u vrećicu za dokaze. Bilo je to indijansko se​či​vo od kre​me​na pri​čvr​šće​no za dr​ve​nu dr​šku. “Na prvi pogled bih rekao da je u pitanju praistorijski nož Južnih Čejena, sirovom kožom pričvršćen za dršku od vrbinog drveta. Autentični primerak, moram dodati, koji je savršeno očuvan sve do trenutka kada je nespretnom upotrebom slomljen. Otkriće od velikog zna​ča​ja.” Hejzen se isceri. “Aha, značajno. Kao još jedan rekvizit u ovoj se​ra​tor​skoj pred​sta​vi.” “Šta ste re​kli?” Iza njih se začulo komešanje i Kori se osvrnu. Dva državna policajaca uglancanih čizama iz kukuruza izbiše na čistinu. Jedan od njih je nosio stranicu faks-papira. Šerif se okrenu prema došljacima sa širokim osme​hom. “Ah. Upravo to sam čekao.” Pružio je ruku, zgrabio faks i pogledao ga, dok mu se osmeh ši​rio. Onda ga je pre​dao Pen​der​ga​stu. “To je naređenje za povlačenje sa istrage, Pendergaste, pravo od Cen​tra​le za Sred​nji za​pad FBI. Ski​nut si sa slu​ča​ja.” “Stvarno?” Pendergast pažljivo pročita dokument. Zatim podiže po​gled. “Mogu li da za​dr​žim ovo, še​ri​fe?” “Razume se”, reče Hejzen. Zadržite ga, uramite ga, okačite ga na zid.” Glas mu iznenada više nije zvučao tako srdačno. “A sada, gospodine Pendergast, uz dužno poštovanje, ovo je mesto zločina i nije dozvoljen pristup neautorizovanim osobama.” Crvene oči se okrenuše prema Kori. “To se od​no​si na vas i na vašu po​moć​ni​cu.” Kori mu uz​vra​ti po​gled.

Pendergast pažljivo presavi list i stavi ga u džep svog sakoa. Okrenu se ka Kori. “Ho​će​mo li?” Ona ga besno pogleda. “Agente Pendergast”, poče, “nećete mu valjda do​zvo​li​ti da se iz​vu​če tako…?” “Sada nije tre​nu​tak za to, Kori”, reče bla​go. “Ali jed​no​stav​no ne mo​ž e​te…!” Pen​der​gast je uhva​ti za ruku i ne​žno ali odluč​no je od​ve​de oda​tle, tako da su izašli iz kukuruza na uski zemljani put kraj njenog “gremlina”, pre nego što je uspela da se pribere. Skliznula je za volan bez reči i upalila mo​tor, dok se Pen​der​gast sme​stio kraj nje. Bila je sko​ro sle​pa od besa dok je manevrisala kroz lavirint od parkiranih policijskih vozila. Pendergast je do​zvo​lio še​ri​fu da ga po​ni​zi, da nju uvre​di - i nije ura​dio ni​šta. Pla​ka​lo joj se. “Gospođice Svonson, moram vam reći da je voda iz česme u Medisin Kriku izuzetno dobra. Kao što znate, ljubitelj sam zelenog čaja i ne ve​ru​jem da sam bilo gde na​i​šao na bo​lju vodu za sa​vr​še​nu šo​lju čaja.” Nije imala odgovor na ovaj non sequitur. Samo je zakočila “gre​mli​nom” na sre​di​ni dru​ma i po​gle​da​la ga. “Kuda ide​mo?” “Ostavićete me kod Krausovih. Zatim vam predlažem da se vratite u svoju prikolicu i zabarikadirate sve prozore. Verujem da se približava pe​šča​na olu​ja.” Kori šmrk​nu. “Već sam vi​de​la pe​šča​ne olu​je.” “Ne ove veličine. Peščane oluje spadaju u jednu od najužasnijih vremenskih pojava. U centralnoj Aziji su toliko strašne da starosedeoci daju imena vetrovima koji ih stvaraju. Čak i ovde su, tokom perioda erozije zemljišta, bile poznate kao ’crne mećave’. Dešavalo se da se ljudi koje bi za​te​kle na​po​lju ugu​še.” Kori je poterala autoputem uz škripu guma. Čitava situacija je poprimala nestvaran prizvuk. Pendergast je upravo bio ponižen, po kratkom postupku smenjen sa slučaja koji je čak iz Njujorka došao da is​tra​ži… i je​di​no što mu je pa​da​lo na pa​met je da pri​ča o čaju i vre​me​nu? Prošao je minut, zatim dva. Konačno više nije mogla da podnese tišinu. “Slušajte” planula je ogorčeno, “ne mogu da verujem da ste onom se​ra​to​ru od še​ri​fa upra​vo do​zvo​li​li da vam ovo ura​di!” “Da mi ura​di šta?” “To! Da tako po​stu​pa sa vama! Da vas iz​ba​ci sa me​sta zlo​či​na!”

Pendergast se nasmeši. “Nisi paret imperat{ 15 }. ’Onaj koji ne sluša, na​re​đu​je’.” “Ho​će​te da ka​že​te da ne​će​te po​slu​ša​ti na​re​đe​nje?” “Gospođice Svonson, nemam naviku da razgovaram o onome šta na​me​ra​vam da uči​nim, čak ni sa svo​jim ver​nim po​moć​ni​kom.” Uprkos svom besu, porumenela je. “Znači, jednostavno ćemo da ga ne poslušamo? Da nastavimo istragu? Da oteramo to patuljasto kopile do đa​vo​la?” “Ono što nameravam da učinim u vezi sa, kako ste ga slikovito nazvali, ’patuljastim kopiletom’, više ne može biti vaša briga. Veoma je važno da ne dozvolim da dođete u sukob sa šerifom zbog mene. Ah, evo nas. Pro​đi​te do ga​ra​ža iza kuće, mo​lim vas.” Kori je stala iza kuće Krausovih, gde se nalazio trošni niz starih drvenih garaža. Pendergast priđe jednoj na kojoj je stajao novi lanac sa katancem, otključa ga i otvori vrata. Kori je unutra videla odsjaj automobila - velikog automobila. Pendergast nestade u pomrčini i uskoro je čula grmljavinu motora, praćenu tihim predenjem. Auto je polako izvirio iz garaže. Kori jedva da je mogla da poveruje svojim očima, dok je na sivu prašinu Medisin Krika izlazilo blistavo, ispolirano oličenje elegancije. Nikad nije videla takav auto, osim možda u filmovima. Polako se za​u​sta​vi​lo i Pen​der​gast iza​đe na​po​lje. “Oda​kle je ovo do​šlo?” “Oduvek sam znao da je moguće da ću izgubiti vaše usluge i zato sam po​slao po svoj auto.” “Ovo je vaše? Šta je to?” “’Rols-rojs’ iz ’59, sre​br​ni duh.” Tek tada je do nje prodrlo puno značenje njegove poslednje rečenice. “Kako to mi​sli​te, iz​gu​bi​će​te moje uslu​ge?” Pendergast joj pruži koverat. “Unutra se nalazi vaša plata za ostatak ne​de​lje.” “Čemu to? Zar više ni​sam vaša asi​stent​ki​nja?” “Ne nakon naređenja o prekidu istrage. Ne mogu vas zaštititi i ne mogu tražiti od vas da se sukobite sa zakonom. Nažalost, od ovog trenutka ne radite više za mene. Predlažem vam da odete kući i nastavite sa svo​jim nor​mal​nim ži​vo​tom.” “Kojim normalnim životom? Moj normalni život je sra​nje. Mora biti ne​što što mogu da radim!” Osetila je nadolazeću plimu besa i

bes​po​moć​no​sti: sada, kada se ko​nač​no za​in​te​re​so​va​la za slu​čaj, čak je bila fascinirana njime; sada, kada je osećala da je konačno srela osobu koju bi mogla da poštuje i da joj veruje; sada, kada je konačno imala razlog da ujutru ustane iz kreveta, on joj daje otkaz. Uprkos svom trudu, oseti kako joj po​be​že suza. Be​sno ju je obri​sa​la. Pendergast joj se nakloni. “Mogli biste mi poslednji put pomoći, zadovoljavajući moju znatiželju u vezi sa izvorom izvanredne vode Me​di​sin Kri​ka.” Zu​ri​la je u ne​ve​ri​ci. Stvar​no je bio ne​mo​guć. “Dolazi iz bunara koji su navodno povezani sa nekakvom pod​zem​nom re​kom”, reče, tru​de​ći se da joj glas zvu​či što hlad​ni​je. “Podzemnom rekom”, ponovi Pendergast, bezizražajnog lica, kao da mu je pogled okrenut unutra, prema iznenadnom otkriću. Nasmeši se i pokloni, uze njenu ruku i podiže je na par centimetara od svojih usana. Onda uđe u svoj automobil i odjezdi, ostavljajući je da stoji na parkingu kraj njene gomile krša, u kovitlacu prašine, obuzetu mešavinom jarosti, ču​đe​nja i tuge.

ČETRDESET I DVA

P

atrolna kola su projurila kraj redova kukuruza, ravnim putem, laganom i opuštenom brzinom od 170 kilometara na sat. Klimauređaj možda ne radi, mislio je Hejzen, i sedišta možda ne liče ni na šta, ali policijski model “mustang 5,0” još uvek nije bio za bacanje ispod haube. Teška karoserija se ljuljala levo-desno i Hejzen je u re​tro​vi​zo​ru vi​deo kako su se ku​ku​ru​zi na obe stra​ne po​vi​ja​li za nji​ma. Hejzen se osećao bolje nego čitave ove nedelje. Pendergast je ispao iz igre. Slučaj je držao u čvrstom zagrljaju, koji je postajao sve čvršći. Bacio je pogled na Čestera Raskoviča koji je sedeo kraj njega. Budža iz obezbeđenja delovao je malo sivkasto u licu i po čelu su mu izbile graške znoja. Brzina patrolnog vozila mu nije baš odgovarala. Hejzen bi mnogo više voleo da je na suvozačkom sedištu sedeo Tad, nego ovaj prašinar sa kampusa: konfrontacija koja će uslediti bi za njega predstavljala odlično iskustvo. Po hiljaditi put, Hejzen požele da je njegov sopstveni sin Bred nalik njegovom zameniku: ispunjen poštovanjem, ambiciozan i mnogo manji pametnjaković. Hejzen uzdahnu. Sanjarenje sada nije bilo važno. Ono što je​ste bilo važno je da Raskovič bude u igri i, preko njega, dr Fisk. Ako ovo od​i​gra pa​žlji​vo, Me​di​sin Krik će do​bi​ti ek​spe​ri​men​tal​no po​lje. Kraj njih su prozujale prve farme Dipera i Hejzen žurno uspori na propisanu brzinu. Ne bi bilo pametno zgaziti nekog klinca iz Dipera, upravo sada kada je rešenje slučaja bilo na vidiku i kada su stvari kre​nu​le po nje​go​vom. “Kakav je plan, šerife?” uspeo je da izgovori Raskovič. Ponovo je po​čeo da diše. “Po​se​ti​će​mo ce​nje​nog go​spo​di​na No​ri​sa La​ven​de​ra.” “Ko je to?” “On poseduje pola grada, kao i nekoliko ovdašnjih polja. Daje ih u za​kup. Nje​go​va po​ro​di​ca je po​se​do​va​la prvi ranč u ovim kra​je​vi​ma.” “Mi​sli​te da je ume​šan?” “Lavender poseduje deo svakog kolača ovde. Kao što sam pitao Hen​ka Lar​se​na: ko može naj​vi​še da iz​gu​bi? Pa, tu nema mi​ste​ri​je.” Ras​ko​vič klim​nu gla​vom.

Na vidiku se pojavi poslovni kvart Dipera. Na jednom kraju nalazio se Hardijev restoran a na drugom A&V{ 16 }; između njih, gomila ofucanih ili zamandaljenih izloga; prodavnica sportske opreme; bakalnica; benzinska pumpa; prodavac polovnih automobila (svi “AMC” krntije); automatska perionica rublja; i motel Duboki san. Sve je bilo podignuto pe​de​se​tih go​di​na. Po​put film​skih ku​li​sa, po​mi​sli Hej​zen. Skrenuo je na parkiralište iza gradskog pozorišta (odavno napuštenog) i frizerskog salona. Pozadi se nalazila niska jednospratna zgrada od narandžaste cigle, potpuno okružena treperavim prostranstvom mekog asfalta. Hejzen je prišao staklenim vratima ulaza i parkirao svoj auto ispred hidranta, protivzakonito, proračunato da prkosi. Henkovo patrolno vozilo bilo je uredno parkirano nedaleko odatle. Hejzen odmahnu glavom. Henk jednostavno nije znao da obavlja stvari na način koji bi ulivao poštovanje. Ostavio je auto sa upaljenim ro​ta​ci​o​nim sve​tli​ma, da svi zna​ju da je ovde bio u slu​žbe​noj po​se​ti. Hejzen je prošao kroz otvorena vrata i ušetao na prohladni vazduh Lavenderove zgrade, sa Raskovičem za petama. Bacio je pogled prema recepciji. Glasom, toliko efikasnim da se graničio sa neprijatnim, prilično ražna sekretarica reče: “Možete ući pravo unutra, šerife. Čekaju vas.” Dotakao je obod svog šešira i krenuo hodnikom, skrenuo desno i prošao kroz još nekoliko staklenih vrata. Nova sekretarica, još zdepastija od prve, mah​nu im da pro​đu. Ovde u Diperu stvarno gaje rugobe, pomisli. Mora da ih udaju za ro​đa​ke. Hejzen je zastao na pragu unutrašnje kancelarije i osvrnuo se oko sebe suženih očiju. Ovo mesto je bilo prilično pomodno, delovalo je ugla​đe​no i be​lo​svet​ski: ko​ma​di me​ta​la i sta​kla u ra​zli​či​tim ni​jan​sa​ma sive i crne, ogromni radni sto, debeli tepisi, smokve u saksijama. Međutim, nekoliko ljigavih štampanih otisaka krpenih lutaka na zidu otkrivalo je Lavenderove seljačke korene. Sam Lavender je sedeo za džinovskim stolom, smešeći se, i kada ga je Hejzen pogledao, lako je ustao. Nosio je trenerku sa trkačkim štraftama, a na malom prstu mu je treptao prsten od platine sa dijamantom. Bio je vitak i prilično visok i kretao se sa malaksalošću koju je bez sumnje smatrao aristokratskom. Glava mu je, međutim, bila nesrazmerno velika u odnosu na telo i imala je oblik

piramide. Veoma široka usta su se smejala ispod dva blizu postavljena prodorna oka, iznad kojih se lice sužavalo u usko čelo, glatko i belo po​put ko​ma​da sala. Bila je to gla​va de​be​log čo​ve​ka na mr​ša​vom telu. Še​rif Lar​sen, koji je se​deo na sto​li​ci sa stra​ne, ta​ko​đe je ustao. Lavender nije rekao ništa, samo je ispružio ruku sa veoma malom bledom šakom, nudeći mu da sedne. Bio je to izazov: hoće li ga Hejzen po​slu​ša​ti, ili će sam iza​bra​ti sto​li​cu? Hejzen se nasmeši, pusti Raskoviča da sedne, a zatim i sam uze sto​li​cu. Lavender nastavi da stoji. Spustio je svoje dečije rake na sto i polako se nagnuo na​pred, i da​lje se sme​še​ći. “Dobro došli u Diper, šerife Hejzen. A verujem da je ovo gospodin Ras​ko​vič sa Kan​za​škog uni​ver​zi​te​ta?” Glas mu je bio gla​dak, na​u​ljen. Hejzen žustro klimnu glavom. “Pretpostavljam da znaš zašto sam ovde, No​ri​se.” “Tre​ba li da po​zo​vem advo​ka​ta?” La​ven​der to iz​go​vo​ri kao šalu. “To za​vi​si od tebe. Nisi osum​nji​čen.” La​ven​der po​di​že obr​ve. “Za​i​sta?” Za​i​sta. A deda mu je bio pro​kle​ti kri​jum​čar al​ko​ho​la. “Za​i​sta”, po​no​vi Hej​zen. “Pa onda, dobro, šerife. Da nastavimo? S obzirom da je ovo na dobrovoljnoj bazi, zadržavam pravo da u bilo kom trenutku prekinem is​pi​ti​va​nje.” “Onda ću preći na stvar. Ko je vlasnik diperske zemlje izabrane za po​ten​ci​jal​ni po​lo​žaj ek​spe​ri​men​tal​nog po​lja za KSU?” “Vrlo dobro znaš da je to moja zemlja. Data je u zakup Basvel Agri​ko​nu, part​ne​ru Uni​ver​zi​te​ta na ovom pro​jek​tu.” “Jesi li po​zna​vao dr Sten​to​na Čon​si​ja?” “Na​rav​no. Še​rif i ja smo ga vo​di​li u obi​la​zak gra​da.” “Ka​kvo si mi​šlje​nje imao o nje​mu?” “Verovatno isto kakvo i ti.” Lavender se na trenutak nasmeši osmehom koji je šerifu Hejzenu rekao sve što je trebao da zna o La​ven​de​ro​vom mi​šlje​nju o Čon​si​ju. “Da li si una​pred znao da je Čon​si iza​brao Me​di​sin Krik?” “Ni​sam. Vo​leo je da bude ta​jan​stven.” “Da li si pregovarao o novom zakupu eksperimentalnog polja sa

Uni​ver​zi​te​tom?” Lavender se mlitavo promeškolji i nagnu svoju tešku glavu u stranu. “Ne. Nisam želeo da upropastim dogovor. Rekao sam im da će, ako se odlu​če za Di​per, do​bi​ti ze​mlju po is​toj ceni kao i Ba​svel Agri​kon.” “Ali, pla​ni​rao si da po​dig​neš cenu naj​ma?” Lavender se nasmeši. “Moj dragi momče, ja sam ipak poslovan čovek. Na​dao sam se ve​ćem naj​mu kod bu​du​ćih po​lja.” Moj dra​gi mom​če. “Zna​či da si oče​ki​vao da će se pro​je​kat pro​ši​ri​ti.” “Pri​rod​no.” “Ti si vla​snik mo​te​la Du​bo​ki san, je​sam li u pra​vu?” “Vrlo do​bro znaš da je tako.” “I po​se​du​ješ Har​di​je​vu fran​ši​zu?” “To je je​dan od mo​jih naj​bo​ljih po​slo​va ovde.” “Ti si vlasnik svih zgrada od Bobove sportske radnje do frizerskog sa​lo​na, zar ne?” “Sve se to može naći u zva​nič​nim do​ku​men​ti​ma, še​ri​fe.” “I poseduješ zgradu gradskog pozorišta - trenutno praznu - i vlasnik si Do​bre šnic​le i mini-tr​žnog cen​tra okru​ga Kraj.” “Još op​šte​po​zna​tih či​nje​ni​ca.” “Koliko je tvojih zakupaca u poslednjih pet godina raskinulo ugovor i za​tvo​ri​lo du​ćan?” Lavenderovo široko lice se i dalje smešilo, ali Hejzen je primetio da je po​čeo da vrti di​ja​mant​ski pr​sten oko ma​log pr​sta. “Moje fi​nan​si​je su moja stvar.” “Pusti me da pogađam. Pedeset posto? Hotel je zatvoren, knjižare nema odavno. Džimijeva kafana se zatvorila prošle godine. Mini-tržni cen​tar je oko dve tre​ći​ne pra​zan.” “Želeo bih da istaknem, šerife, da motel Duboki san trenutno radi sa sto po​sto ka​pa​ci​te​ta.” “Da, zato što je ispunjen ljudima iz medija. Šta će se desiti kada ve​li​ka pri​ča pro​đe? Po​no​vo će biti po​pu​la​ran ot​pri​li​ke kao mo​tel Bejts.” Lavender se i dalje smešio, ali više nije bilo veselja na vlažnim usna​ma koje su se pro​sti​ra​le pre​ko do​nje po​lo​vi​ne nje​go​vog lica. “Koliko zakupaca kasni da izmiri kiriju? Problem je u tome da baš i nisi u položaju da izgubiš strpljenje i izbaciš ih zato što kasne sa plaćanjem, zar ne? Hoću da kažem, ko bi zauzeo njihovo mesto? Bolje je

spu​sti​ti za​kup​ni​nu, raz​vla​či​ti stva​ri, po​vre​me​no po​sla​ti upo​zo​re​nje.” Ponovo tišina. Hejzen se opusti, dozvoli da se tenzija gomila, bacivši još jedan pogled po kancelariji. Pogled mu pade na zid prekriven fotografijama Norisa Lavendera sa raznim krupnim zverkama - Bili Karter, predsednikov brat; par igrača američkog fudbala; zvezda rodea; pevač kantri muzike. Hejzen na nekolicini njih primeti još jednu figuru: krupnu, tamnoputu, mišićavu, namrštenu Luis Mekfelti, Lavenderovog pomoćnika. Nije ga video kada je dolazio, iako ga je tražio pogledom. Nove činjenice koje su išle u prilog njegovoj teoriji. Hejzen odvrati pogled od čoveka neprijatnog izgleda i ponovo se uz smešak obrati Lavenderu. “Ti i tvoja familija posedujete ovaj grad već skoro stotinu godina, ali izgleda da je imperija Lavenderovih na zalasku, zar ne, No​ri​se?” Šerif Larsen progovori. “Slušaj, Dente, ovo je čisto maltretiranje. Ne vi​dim na koji je na​čin bilo šta od ovo​ga po​ve​za​no sa ubi​stvi​ma.” Lavender ga prekide gestom ruke. “Hvala ti, Henk, ali od samog po​čet​ka sam znao ka​kvu igru igra Hej​zen. Ovaj pas zna samo da laje.” “Ma, je li tako?” uz​vra​ti Hej​zen. “Tako je. Ovo nema veze sa ubistvima u Medisin Kriku. Ovo ima veze sa time da je moj deda navodno upucao tvog jadnog starog dedicu u nogu. Lavenderi i Hejzeni se ovde u okrugu Kraj nikada nisu voleli - a neki ljudi jednostavno ne mogu da pređu preko toga.” Nasmešio se Hejzenu. “Pa, gospodine, to jednostavno neće da prođe. Moj deda nikada nije upucao tvog dedu, a ja nisam serijski ubica. Pogledaj me. Možeš li me zamisliti usred polja kukuruza, kako kasapim nekoga poput onih ćuraka koje spre​ma​te tamo u Me​di​sin Kri​ku?” Po​gle​dao ih je sa​mo​za​do​volj​no. Neće da prođe. Eto ga, izviralo je na površinu kao masnoća u paprikašu. Noris Lavender je mogao da ukrasi svoj govor sa svim “zaista” i “moj dragi momče” na svetu, ali ipak nije mogao da sakrije smrad belog đu​bre​ta. “Isti si kao tvoj deda, Norise”, odgovori Hejzen. “I ti imaš ljude koji će oba​vi​ti pr​lja​vi po​sao za tebe.” La​ven​de​ro​ve obr​ve se po​di​go​še. “To zvu​či sko​ro kao op​tu​žba.” Hejzen se nasmeši. “Znaš, Norise, čini mi se da nisam video tvog dru​ga​ra Lu​i​sa Mek​fel​ti​ja kada sam do​la​zio. Kako je on?” “Moj asistent, jadan momak, otišao je u Kanzas Siti da poseti svoju

bo​le​snu maj​ku. Dao sam mu ne​de​lju dana od​mo​ra.” Hejzenov osmeh postade širi. “Nadam se da nije u pitanju ništa ozbilj​no.” Po​no​vo je za​vla​da​la ti​ši​na. Hejzen se iskašlja i nastavi. “Možeš da izgubiš mnogo ako Medisin Krik do​bi​je ovo ek​spe​ri​men​tal​no po​lje.” Lavender otvori drvenu kutiju punu cigara i gurnu je preko stola pre​ma Hej​ze​nu. “Znam da ste stra​stven pu​šač, še​ri​fe. Po​slu​ži​te se.” Hejzen pogleda kutiju. Pazi molim te, “ku​ban​ke”. Odmahnuo je gla​vom. “Go​spo​di​ne Ras​ko​vič? Ci​ga​ru?” Ras​ko​vič ta​ko​đe od​mah​nu gla​vom. Hej​zen se za​va​li u sto​li​ci. “Mo​žeš da iz​gu​biš sve, zar ne?” “Hoće li nekom smetati ako ja zapalim?” Lavender posegnu u kutiju i iz​va​di ci​ga​ru, dr​že​ći je upit​no iz​me​đu dva de​be​la pr​sta. “Samo izvoli”, reče Henk, bacivši zloban pogled prema Hejzenu. “Sva​ko ima pra​vo da puši u sop​stve​noj kan​ce​la​ri​ji.” Hejzen sačeka Lavendera da uzme malenu srebrnu seckalicu sa svog stola, odseče i poravna kraj cigare, razgleda svoje delo, uzme zlatni upaljač i zagreje kraj cigare, a zatim lizne drugi kraj, stavi ga u svoja široka usta i zapali cigaru. Postupak je trajao nekoliko minuta. Lavender zatim ustade i odšeta do prozora, prekrsti svoje male ruke iza leđa, posmatrajući parkiralište, opušteno pućkajući, s vremena na vreme vadeći cigara iz usta da bi osmotrio njen vrh. Iza njegove vitke figure, Hej​zen je vi​deo po​put noći crn ho​ri​zont. Olu​ja je do​la​zi​la i biće stra​šna. Tišina se odužila sve dok se Lavender nije konačno okrenuo. “Oh”, reče Hej​ze​nu, glu​me​ći iz​ne​na​đe​nje. “Još uvek ste ovde?” “Če​kam od​go​vor na svo​je pi​ta​nje.” Lavender se nasmeši. “Zar nisam pre pet minuta pomenuo da je ovaj razgovor završen? To je bilo nepažljivo sa moje strane.” Okrenu se pre​ma pro​zo​ra, puć​ka​ju​ći ci​ga​ru. “Pa​zi​te da vas ne uhva​ti olu​ja, go​spo​do”, reče pre​ko ra​me​na. Hejzen izlete sa parkirališta, ostavljajući iza sebe pažljivo odmerenu količinu spaljene gume. Kada su se našli na glavnom putu, Raskovič ga po​gle​da. “Ka​kva je to pri​ča o Va​šem i nje​go​vom dedi?” “Samo dim​na za​ve​sa.” Zavladala je tišina i sa nezadovoljstvom je shvatio da je Raskovič još uvek čekao odgovor. Potrudio se da suzbije svoje nezadovoljstvo. Bilo mu

je po​treb​no da za​dr​ži KSU na svo​joj stra​ni, tre​bao mu je Ras​ko​vič. “Lavenderovi su počeli kao rančeri, a onda su dvadesetih godina zaradili mnogo novca krijumčareći alkohol”, objasnio je. “Kontrolisali su svu proizvodnju brlje u oblasti, kupujući robu od proizvođača i distribuirajući je. Moj deda je tada bio šerif u Medisin Kriku i jedne noći su on i par carinskih službenika zatekli kralja Lavendera kraj kuće Krausovih, dok je utovarivao brlju na mazgu - matori Kraus je u tim danima imao destileriju u zadnjem delu svoje pećine za turiste. Izbila je čarka i moj deda je pogođen. Izveli su kralja Lavendera na sud, ali je on pot​pla​tio po​ro​tu i iz​vu​kao se.” “Zar stvar​no mi​sli​te da La​ven​der ima veze sa ubi​stvi​ma?” “Gospodine Raskovič, u policijskom poslu tragate za motivom, načinom i prilikom. Lavender ima motiv i on je prokleti kučkin sin koji bi ura​dio sva​šta za no​vac. Ono što tre​ba da ot​kri​je​mo su na​čin i pri​li​ka.” “Iskre​no re​če​no, ne de​lu​je mi kao neko ko bi po​či​nio ubi​stvo.” Ovaj Raskovič je bio totalni moron. Hejzen je pažljivo birao reči. “Mislio sam ono što sam rekao u njegovoj kancelariji. Ne verujem da je on sam počinio ubistva: to nije Lavenderov stil. On bi unajmio nekakvog ubicu da obavi njegov prljavi posao.” Razmišljao je na trenutak. “Voleo bih da popričam sa Luisom Mekfeltijem. Bolesna majka u Kanzas Sitiju, malo su​tra.” “Kuda sada ide​mo?” “Idemo da otkrijemo u ko​li​ko je tačno velikoj nevolji Noris Lavender. Prvo ćemo baciti pogled na njegove poreske prijave u gradskoj većnici. Onda ćemo da popričamo sa nekima od njegovih poverilaca i neprijatelja. Saznaćemo koliko je tačno duboko u govnima sa ovim poslom oko eksperimentalnog polja. Ovo mu je bila poslednja šansa i ne bi me iz​ne​na​di​lo da je sta​vio i far​mu na koc​ku da će po​sao uspe​ti.” Zastao je. Malo odnosa sa javnošću ne može škoditi. “Šta ti misliš, Če​ste​ru? Ce​nim tvo​je mi​šlje​nje.” “To je odr​ži​va te​o​ri​ja.” Hejzen se nasmeši i okrenu auto u pravcu gradske većnice. Teorija je bila pro​kle​to odr​ži​va.

ČETRDESET I TRI

U

dva i trideset tog popodneva, Kori se nemirno prevrtala po svom krevetu, slušajući Tool na svom CD plejeru. U njenoj sobi mora da je bilo barem četrdeset stepeni, ali nakon događaja od prošle noći, nije imala hrabrosti da otvori prozor. Još uvek nije mogla da poveruje da je onaj tip sa univerziteta ubijen tu dole niz ulicu. Ali, sa dru​ge stra​ne, či​ta​va pro​šla ne​de​lja bila je ne​ve​ro​vat​na. Pogled joj odluta do prozora. Napolju su se ogromni, nakovnjima slični olujni oblaci širili po nebu i mrak se prerano spuštao. Ali na​do​la​ze​ća olu​ja je či​ni​la va​zduh još za​gu​šlji​vi​jim. Čula je glas svoje majke kroz zid spavaće sobe i pojačala ton u odgovor. Čuli su se prigušeni udarci dok je njena majka pokušavala da joj privuče pažnju udarajući o zid. Isuse. Njena majka je izabrala baš ovaj dan da ne ode na po​sao, kada više nije bila po​treb​na Pen​der​ga​stu i kada je morala da ostane kod kuće, ne radeći ništa, jer bila je previše uplašena da ode do svog uobičajenog utočišta na putu uz dalekovode. Skoro da je žu​de​la da dođe Dan Rada{ 17 } i da poč​ne ško​la. Vrata njene sobe se otvoriše i tamo je u spavaćici stajala njena majka, previše mršavih ruku položenih na previše debeo stomak. Pušila je ci​ga​re​tu. Kori je ski​nu​la slu​ša​li​ce. “Kori, pro​mu​kla sam od ur​la​nja. Jed​nog dana ću ti uze​ti te slu​ša​li​ce.” “Ti si mi re​kla da ih no​sim.” “Ne onda kada po​ku​ša​vam da raz​go​va​ram sa to​bom.” Kori je zurila u svoju majku, u njenu razmazanu maskaru i ostatak sinoćnjeg ruža koji je još uvek bio razmrljan u uglovima usana. Pila je, ali izgleda ne dovoljno da bi je to zadržalo u krevetu. Kako je ovaj van​ze​ma​ljac mo​gao biti nje​na maj​ka? “Za​što nisi na po​slu? Da li se taj čo​vek umo​rio od tebe?” Kori nije odgovorila. Nije bilo važno. Njena majka će svejedno reći šta je hte​la. “Koliko se meni čini, dobila si platu za dve nedelje. To je hiljadu pet​sto do​la​ra. Jel’ tako?”

Kori je zu​ri​la. “Dokle god živiš ovde, moraćeš da doprinosiš. Već sam ti to rekla, u poslednje vreme sam imala gomilu troškova. Porezi, hrana, otplate auta, šta god ’oćeš. A sada i gubim napojnice za čitav dan zbog ove gadne pre​hla​de.” Ho​ćeš da ka​ž eš zbog gad​nog ma​mur​lu​ka. Kori je če​ka​la. “Naj​ma​nje što oče​ku​jem je da po​de​li​mo pola-pola.” “To je moj no​vac.” “A šta misliš čiji novac te je hranio poslednjih deset godina? Sigurno ne one vreće govana od tvog oca. Moj. Ja sam ta koja je odrala prste do kostiju odgajajući te i, tako mi boga, mlada damo, sada ćeš nadoknaditi deo toga.” Kori je zalepila novac za dno svoje fioke i nije imala nameru da dozvoli da njena majka vidi gde ga je sakrila. Zašto, oh, zašto je uopšte rekla svojoj majci koliko zarađuje? Biće joj potreban taj novac za jebenog advokata kada bude morala da ide na suđenje. Inače će dobiti nekakvog šugavog javnog branioca i završiće u zatvoru. To bi ostavilo sjajan utisak, da ša​lje svo​je pri​ja​ve za ko​ledž iz za​tvo​ra. “Re​kla sam ti da ću osta​vi​ti ne​što nov​ca na ku​hinj​skom sto​lu.” “Osta​vi​ćeš se​dam​sto pe​de​set do​la​ra na ku​hinj​skom sto​lu.” “To je pre​vi​še.” “Za to što sam te od​ga​ja​la sve ove go​di​ne, je​dva da je do​volj​no.” “Ako nisi že​le​la da me od​ga​jaš, nisi tre​ba​la osta​ti trud​na.” “Na​ža​lost, ne​zgo​de se do​ga​đa​ju.” Kori je mogla osetiti jetki miris zapaljenog filtera, dok je cigareta dogorevala do kraja. Njena majka se osvrnu oko sebe i ugasi cigaretu u Korinoj posudi za mirisne štapiće. “Ako ne želiš da doprineseš, možeš da ži​viš ne​gde drug​de.” Kori se besno okrenu i ponovo stavi slušalice, pojačavajući ton toliko glasno da su je uši zabolele. Okrenula se prema flekavom zidu sa skamenjenim izrazom na licu. Jedva da je čula kako njena majka viče na nju. Ako me samo dodirne, mislila je Kori, vri​šta​ću. Ali znala je da neće. Jednom ju je udarila i Kori je vrištala toliko glasno da je šerif došao. Naravno, mali buldog nije uradio ništa - u stvari je upozorio nju zbog re​me​će​nja jav​nog reda - ali je maj​ka više ni​ka​da nije ni do​ta​kla. Njena majka nije mogla ništa da uradi. Jednostavno će sačekati da

ode. Dugo nakon što se njena razjarena majka vratila u svoju sobu, Kori je nastavila da leži i razmišlja. Naterala je sebe da ne misli na svoju majku, prikolicu i depresivni, prazni, besmisleni pakao koji je predstavljao njen život. Misli su joj se okrenule Pendergastu. Razmišljala je o njegovom simpatičnom crnom odelu, svetlim očima i visokoj, vitkoj figuri. Pitala se da li je Pendergast oženjen i da li ima decu. Nije bilo fer što ju je tako ostavio i otišao svojim šminkerskim autom. Možda ga je razočarala, kao i sve ostale. Možda ipak nije obavljala posao dovoljno dobro. Bila je strašno ozlojeđena načinom na koji se šerif umešao i uručio Pendergastu one papire. Ali, on nije bio neko ko će tek tako prihvatiti poraz. I zar joj nije nagovestio kako će nastaviti da radi na slučaju? Mo​rao je da je skine sa slučaja, govorila je sebi. To nije imalo veze sa njom. I sam je to rekao: neću dozvoliti da dođete u sukob sa še​ri​fom zbog mene. Misli su joj odlutale do samog slučaja. Još uvek joj je bilo uvrnuto da veruje da je ubistva izvršio neko iz Medisin Krika. Ako je to stvarno bio neko odavde, znači da je to neko koga je poznavala. Ali ona je znala sve u Smrdigradu i nije mogla da zamisli da bi bilo ko od njih mogao biti serijski ubica. Stresla se, setivši se mesta zločina koje je lično videla: pas od​se​če​nog repa… Čon​si, za​ši​ven kao pu​nje​na ćur​ka… Najuvrnutiji je bio Stot, onako skuvan. Zašto je ubica to uradio? I kako ćeš uopšte nekog celog skuvati? Morao bi da zapali vatru i stavi veliki kotao… Delovalo je nemoguće. Gde bi mogao da nabavi toliki kotao? Kod Mejsi? Ne, naravno da ne: naj veći lonac koji je imala bio je onaj koji je koristila za subotnji čili, a u njega ne bi stala ni čitava ruka. Klub Za​mak je ta​ko​đe imao ku​hi​nju - da li se to tamo de​si​lo? Kori šmrknu. Pomisao je bila smešna. Čak ni Klub Zamak nije imao dovoljno veliki lonac da se skuva čitava osoba: za to ti je bila potrebna industrijska kuhinja. Ili je možda upotrebio kadu? Da li je neko mogao da podigne kadu na šporet i na taj način skuva telo? Ili da postavi kadu u kukuruzištu? Ali, izviđački avioni bi primetili. I dim od vatre bi se video iz​da​le​ka. Neko bi ose​tio mi​ris ku​va​nja; u naj​ma​nju ruku bi ose​tio dim. Ne, u Me​di​sin Kri​ku nije bilo me​sta na kome bi mo​gao sku​va​ti telo… Na​glo je usta​la. Kra​u​so​ve pe​ći​ne. Bilo je to suludo. Ali, sa druge strane, možda i nije. Svi su znali da je

za vreme prohibicije matori Kraus krijumčario brlju iz zadnjeg dela svoje pe​ći​ne. Osetila je žmarce po leđima: mešavinu uzbuđenja, radoznalosti i straha. Možda se stara destilerija još uvek nalazila tamo. Destilerije su imale velike kotlove, zar ne? I da li bi takav kotao bio dovoljno velik da se u nje​mu sku​va čo​vek? Mo​žda, mo​žda i bi. Legla je na krevet, dok joj je srce snažno udaralo. Ponovo joj je palo na pamet koliko je čitava ova ideja zvučala suludo. Prohibicija se završila pre sedamdeset godina i stara destilerija sigurno odavno ne postoji. Jednostavno nisi ostavljao nešto toliko vredno da trune u pećini. I kako bi ubica ulazio i izlazio iz pećine? Ona radoznala starica, Vinifred Kraus, dr​ža​la ju je čvr​sto za​klju​ča​nu i nad​gle​da​la je po​put kop​ca. Nemirno se prevrtala. Brave su se mogle obiti. I ona sama je na školskom kompjuteru sa interneta skinula Priručnik za obijanje MIT{ 18 } i čak je i na​pra​vi​la sop​stve​nu malu alat​ku, ko​jom je ek​spe​ri​men​ti​sa​la na ka​tan​ci​ma škol​skih or​ma​ri​ća. Ako je ubica bio odavde, znao je za krijumčarenje matorog Krausa i za destileriju. Ubica je mogao da jedne noći donese telo, skuva ga i nestane pre jutra. Stara Vinifred ne bi ništa primetila. Činjenica je da skoro uop​šte više nije bilo obi​la​za​ka. Kori se pitala da li bi trebala da pozove Pendergasta. Da li je on znao za destileriju? Sumnjala je u to - krijumčarenje pića je predstavljalo prastari komadić istorije Medisin Krika kojeg niko ne bi smatrao bitnim. Zato je zaposlio nju, da mu priča upravo o ovakvim stvarima. Trebala bi da ga nazove i ispriča mu. U džepu je napipala mobilni telefon koji joj je dao, iz​va​di​la ga je i po​če​la da zove broj. Onda se zaustavila. Čitava ideja bila je apsurdna. Glupa. Bilo je to samo nagađanje. Pendergast će joj se smejati. Možda će se i razbesneti. Nije uop​šte sme​la da radi na slu​ča​ju. Spustila je telefon i ponovo se polako okrenula prema zidu. Možda je trebala prvo da proveri - za svaki slučaj. Samo da vidi da li je destilerija još uvek bila tamo. Ako jeste, reći će Pendergastu. Ako nije, neće na​pra​vi​ti bu​da​lu od sebe. Ustala je i spustila stopala na pod. Svi su znali da je pećina imala samo jednu ili dve male odaje iza turističkog dela. Destilerija bi bila u jednoj od njih. Neće biti teško pronaći je. Zavući će se tamo, proveriti i

vratiti se. I izvući će se iz kuće. Uradila bi bilo šta samo da ode iz ove pro​kle​te rup​ča​ge. Uti​ša​la je mu​zi​ku i oslu​šnu​la. Maj​ka je pre​sta​la sa ga​la​mom. Skinula je slušalice i još jednom oslušnula. Zatim je pažljvo ustala sa kreveta, navukla odeću i polako otvorila vrata. Sve je i-dalje bilo tiho. Počela je da se šunja hodnikom sa cipelama u rukama. Upravo kada je sti​gla do nje​go​vog kra​ja, čula je kako se vra​ta otva​ra​ju i maj​ku kako viče. “Kori! Gde, do đa​vo​la, mi​sliš da si kre​nu​la?” Proletela je kroz kuhinju i istrčala kroz vrata, pustivši ih da se zalupe za njom. Uskočila je u svoj auto, bacila cipele na susedno sedište i okrenula ključ, moleći se da upali iz prve. Zarežao je, zagrcnuo se i uću​tao. “Kori!” Majka se sada pojavila na vratima, krećući se užasno brzo za ne​ko​ga sa gad​nom pre​hla​dom. Kori po​no​vo okre​nu ključ, očaj​nič​ki pri​ti​ska​ju​ći pe​da​lu. “Kori…!!” Motor je ovog puta oživeo i poletela je niz šljunkoviti put naselja Vindem Park, ostavljajući za sobom kovitlac dima, prašine i sitnog šljun​ka.

ČETRDESET I ČETIRI

M

ardžori Lejn, glavna recepcionistkinja ABX korporacije, bila je sve više uznemirena prisustvom čoveka u crnom odelu koji je se​deo u nje​noj če​ka​o​ni​ci. Bio je tu već devedeset minuta. To samo po sebi nije bilo neobično, ali za to vreme on nije podigao nijedan od časopisa koji su mu ležali na dohvat ruke; nije upotrebio svoj mobilni telefon; nije otvorio laptop, niti je uradio bilo koju od stvari koje ljudi obično rade dok čekaju da ih primi Kenet But, direktor korporacije. U stvari, činilo joj se da se uopšte nije pomerio. Njegove oči, tako srebrne i čudne, kao da se nisu pomerile sa staklenog zida čekaonice koji je pružao pogled na centar Topeke i zelenu geo​me​tri​ju far​mi iza pe​ri​fe​ri​je gra​da. Mardžori je radila u firmi dok je ova prolazila kroz čitav niz nedavnih promena. Kao prvo, odrekla se svog starog naziva, Istraživačka kompanija basena Anadarko, u korist doteranog novog akronima i logoa. Onda je počelo širenje na nove poslove, mnogo raznovrsnije od istraživanja naftnih polja: trgovina energijom, fiberoptička vlakna, komunikacije (šta god to bilo) i milion drugih stvari koje nije razumela, a sudeći po onome što je videla, niko ih drugi takođe nije razumeo. Gospodin But je bio veoma zauzet čovek, ali i kada nije bio zauzet, voleo je da pusti ljude da ga čekaju. Nekad ih je puštao da čekaju po čitav dan, kao što je nedavno uradio sa rukovodiocima investicione banke koji su do​šli da raz​go​va​ra​ju o ko zna čemu. Čeznula je za starim danima: kada je razumela čime se kompanija bavi i kada ljudi nisu morali da čekaju. Bilo joj je neprijatno kada su ljudi morali da čekaju. Prigovarali su, glasno razgovarali mobilnim telefonima, lupkali po kompjuterima i besno se šetali okolo. Ponekad bi ko​ri​sti​li ru​žne reči i mo​ra​la bi da po​zo​ve obez​be​đe​nje. Ali ovo - ovo je bilo još gore. Od ovog čoveka podilazila ju je jeza. Nije imala predstavu da li će ga gospodin But primiti uskoro i da li će ga uopšte primiti. Znala je da je bio agent FBI - pokazao joj je dokumenta ali go​spo​din But je i pre pu​štao va​žne lju​de da če​ka​ju. Mardžori Lejn se pozabavila svojim poslom, javljajući se na telefon,

kucajući, odgovarajući na mejlove, ali sve vreme je krajičkom oka posmatrala crnu priliku, nepomičnu poput statue iz Građanskog rata. Iz​gle​da​lo je kao da ni ne trep​će. Konačno, kada to više nije mogla izdržati, Mardžori je uradila nešto za šta je zna​la da ne bi sme​la: po​zva​la je lič​nu se​kre​ta​ri​cu go​spo​di​na Buta. “Keti”, reče tihim glasom, “onaj agent FBI je ovde već dva sata i stvar​no mi​slim da bi go​spo​din But tre​ba​lo da ga pri​mi.” “Go​spo​din But je ve​o​ma za​u​zet.” “Znam, Keti, ali stvarno mislim da bi trebalo da pri​mi ovog čoveka. Imam ru​žan ose​ćaj. Mo​lim te, uči​ni mi to.” “Samo tre​nu​tak.” Mardžori sačeka. Trenutak kasnije, sekretarica se ponovo javi. “Go​spo​din But ima pet mi​nu​ta.” Mar​džo​ri spu​sti slu​ša​li​cu. “Agen​te Pen​der​gast?” Nje​go​ve sve​tle oči po​la​ko se okre​nu​še pre​ma njoj. “Go​spo​din But će vas sada pri​mi​ti.” Pen​der​gast usta​de, bla​go se na​klo​ni i bez reči pro​đe kroz vra​ta. Mar​džo​ri uz​dah​nu sa olak​ša​njem. Kenet But je stajao nad crtaćim stolom koji mu je služio kao radni sto radio je stojeći - i polako je postajao svestan da je agent FBI ušao u njegovu kancelariju i seo. Završio je sa kucanjem zabeleške na svom lap​to​pu, po​slao ju je svo​joj se​kre​ta​ri​ci i okre​nuo se pre​ma nje​mu. Bio je zapanjen. Ovaj agent FBI uopšte nije ličio na Efrema Cimbalista mlađeg{ 19 }, jednog od junaka njegovog detinjstva. U stvari, razlika nije mogla biti veća. Predivno skrojeno crno odelo, ručno napravljene engleske cipele, košulja po meri - da ne spominjemo bledu kožu i prefinjene ruke. Na njemu je bilo odeće u vrednosti od pet-šest hiljada dolara, ne računajući donje rublje. Kenet But je umeo da prepozna dobru odeću, kao što je umeo da prepozna dobra vina, cigare i žene - bilo je to nešto što je svaki muški rukovodilac u Americi morao da nauči, ako je želeo da napreduje u poslu. Butu se nije sviđao način na koji se agent raskomotio. Njegov pogled je lutao okolo na način koji je vređao Buta - sko​ro kao da je ra​sta​vljao kan​ce​la​ri​ju po​gle​dom. “Go​spo​di​ne Pen​der​gast?” Čovek ga nije pogledao niti mu je odgovorio. Pogled mu je nastavio da

luta, proučava, procenjuje. Ko je on mislio da je, da bude tako opušten u društvu glavnog direktora ABX, sedamnaeste najveće korporacije na listi Nju​jor​ške ber​ze? “Imate pet minuta, jedan je prošao”, reče But tiho, vraćajući se svome crtaćem stolu i kucajući novu belešku na svom kompjuteru. Čekao je da čovek progovori, ali nije se desilo ništa. But završi tekst i pogleda na sat. Još tri mi​nu​ta. Ovo je stvarno bilo prilično iritirajuće: sedeo je u njegovoj kancelariji, raskomotivši se još više i posmatrajući suprotan zid. U stvari, zureći u su​pro​tan zid. U šta je to gle​dao? “Go​spo​di​ne Pen​der​gast, ima​te još dva mi​nu​ta”, pro​mr​mlja. Čovek odmahnu rukom i konačno progovori. “Ne obraćajte pažnju na mene. Kada završite svoj posao i poklonite mi svoju ne​po​de​lje​nu pažnju, po​pri​ča​će​mo.” But baci pogled preko svog ramena. “Bolje bi vam bilo da kažete šta imate, agente Pendergast”, reče što je bezbrižnije mogao. “Zato što imate još tač​no je​dan mi​nut.” Čovek ga iznenada pogleda i njegov pogled je bio toliko intenzivan da But sko​ro po​sko​či. “Sef se na​la​zi iza onog zida, je li tako?” reče Pen​der​gast. But je ostao nepomičan uz ogroman napor volje. Čovek je znao gde se nalazio sef korporacije - što su znala samo tri službenika i predsednik Odbora. Da li je bilo nekakvog traga na zidu? Ali, za deset godina niko nije ni posumnjao. Da li je bio pod prismotrom FBI? Ovo je bilo sramotno. Sve ove misli javile su se duboko u Butovom umu i nisu se mo​gle pro​či​ta​ti na nje​go​vom licu. “Ne​mam poj​ma o čemu pri​ča​te.” Pendergast se nasmeši, ali to je bio blago uobraženi osmeh odraslog koji udovoljava detetu. “Gospodine But, vi ste u poslu u kojem određena dokumenta moraju biti strogo poverljiva. Ta dokumenta predstavljaju krunske dragulje vaše kompanije. Pri tom, naravno, mislim na vaše mape seizmičkih merenja Anadarko formacije. Te mape, koje ste sačinili uz velike troškove, pokazuju lokacije nalazišta nafte i gasa. Zato se podrazumeva da imate sef. Pošto ste osoba koja ne veruje nikom, logično je da će se sef nalaziti u vašoj kancelariji, gde ga možete držati na oku. E sad, na tri zida vaše kancelarije stoje skupe slike starih majstora. Na tom

delu četvrtog zida stoje jeftine grafike. Grafike koje se mogu pomeriti i skinuti, bez bojazni da će biti oštećene. To znači da se Vaš sef nalazi iza tog zida.” But poče da se sme​je. “Mi​sli​te da ste pra​vi Šer​lok Holms, zar ne?” Pendergast mu se pridruži u smehu. “Uz dužno poštovanje, gospodine But, zamoliću vas - naravno, isključivo kao gest dobre volje da otvorite taj sef i date mi izveštaj o seizmičkim istraživanjima okruga Kraj u Kan​za​su. Po​sled​nji, sa​sta​vljen 1999.” But je shvatio da se sa naporom suzdržava. Kao i obično, uspeo je u tome. Davno je naučio da tihi glas može zvučati preteće i sada je jedva čujno progovorio. “Gospodine Pendergast, kao što ste i sami rekli, ta istraživanja, gde god da su smeštena, krunski su dragulji ABX korporacije. Sami ti geološki podaci predstavljaju trideset godina seizmičkih istraživanja i nagađanja, po ceni od oko pola milijarde dolara. I vi že​li​te da vam ih jed​no​stav​no dam?” Hlad​no se na​sme​ši. “Kao što sam rekao, isključivo kao gest dobre volje. Nikad ne bih us​peo da do​bi​jem na​log za ta​kvu vr​stu in​for​ma​ci​je.” Čovek nije imao nikakvih opcija, nikakvih karata da odigra, kao što je i sam priznao. Bila je to šala - ili trik. Nešto u vezi sa čitavom ovom stvari činilo je da se Kenet But oseća izuzetno neprijatno. Uspeo je da se ljubazno nasmeši. “Žao mi je što vam ne mogu pomoći, gospodine Pen​der​gast. Ako je to sve, že​lim vam pri​ja​tan dan.” Vratio se svojim beleškama. Ali krajičkom oka mogao je da vidi da se pri​li​ka u cr​nom nije ni po​me​ri​la. But progovori ne podižući pogled. “Gospodine Pendergast, za deset sekundi ćete postati nepoželjni u ovoj kancelariji i biću primoran da po​zo​vem obez​be​đe​nje.” Zaćutao je, sačekao deset sekundi, a zatim je uključio interfon koji ga je povezivao sa sekretaricom. “Keti, odmah pozovi radnike obezbeđenja da isprate gospodina Pendergasta.” But nastavi sa svojim poslom, pišući poruku svom potpredsedniku za finansije. Ali nije mogao a da ne primeti da je kučkin sin i dalje sedeo, lupkajući prstom po rukohvatu i živahno raz​gle​da​ju​ći oko sebe, kao da je bio u če​ka​o​ni​ci kod le​ka​ra. Dr​sko ko​pi​le. In​ter​fon je za​zu​jao. “Obez​be​đe​nje je sti​glo, go​spo​di​ne But.” Pre nego što je But stigao da odgovori, čovek je elegantno i žustro ustao i našao se kraj crtaćeg stola. But je buljio u njega, a protest mu je

za​mro u grlu kada je vi​deo iz​raz na agen​to​vom ble​dom licu. Pendergast se nagnu prema njemu i promrmljao mu u uvo broj: “2300576700.” But je na trenutak bio zbunjen, ali broj je zvučao poznato i kada mu je sinulo šta je to bilo, kosa na potiljku mu se nakostrešila. Čulo se kucanje na vratima i tri službenika obezbeđenja uđoše unutra. Zastali su, sa ru​ka​ma na pi​što​lji​ma. “Go​spo​di​ne But, da li je ovo taj čo​vek?” But ih je po​sma​trao, za​ne​meo od pa​ni​ke. Pendergast se nasmeši i mahnu im da odu. “Gospodinu Butu neće biti potrebna vaša pomoć, gospodo. Želi da vam se izvini zbog uz​ne​mi​ra​va​nja.” Pogledali su Buta. Nakon trenutka oklevanja, direktor kruto klimnu gla​vom. “Tako je. Ne​će​te mi biti po​treb​ni.” “Ako biste bili toliko ljubazni da zaključate vrata kada budete izlazili”, reče Pendergast, “i, molim vas, recite sekretarici da narednih deset minuta ne prosleđuje pozive i ne pušta posetioce. Potrebno nam je malo pri​vat​no​sti.” Ču​va​ri su po​no​vo po​gle​da​li Buta da bi po​tvr​dio ovo. “Da”, reče But. “Po​treb​no nam je malo pri​vat​no​sti.” Čuvari se povukoše, zaključaše vrata i kancelarijom zavlada tišina. Pendergast se okrenuo prema izvršnom direktoru ABX korporacije i veselo reče: “A sada, moj dragi gospodine But, da se vratimo na razgovor o krun​skim dra​gu​lji​ma?” Pendergast je prišao svom “rols-rojsu” sa dugačkom, valjkastom futrolom za dokumenta pod rukom. Otključao je vrata, spustio futrolu na suvozačko sedište i skliznuo u vrelu unutrašnjost. Upalio je motor i pustio da se kabina rashladi, a zatim je izvadio izveštaj i na brzinu ga pre​gle​dao, kako bi se uve​rio da je to bilo ono što je tra​žio. Bilo je to upravo to i mnogo više. Ovo je objašnjavalo sve: humke, legendu o Sablasnim Ratnicima, masakr “Četrdeset Petorice” - i neobjašnjivo kretanje serijskog ubice. Čak je objašnjavalo i izvrsnu vodu Medisin Krika, za koju se ispostavilo da je predstavljala kariku za kojom je tragao. Kao što se i nadao, sve se videlo na mapi naftnih izvora, pre​ci​zno od​štam​pa​no u pla​voj i be​loj boji. Trenutno je imao važnijeg posla. Podigao je slušalicu, uključio ometač i ukucao broj sa prefiksom Klivlenda u Ohaju. Neko se odmah

ja​vio, ali je pro​šlo par se​kun​di pre nego što je ta​nu​šni glas pro​go​vo​rio: “I?” “Hvala, Mimičaru{ 20 }. Broj računa na Kajmanskim Ostrvima je oba​vio po​sao. Oče​ku​jem da meta is​ku​si više od par ne​pro​spa​va​nih noći.” “Dra​go mi je što sam bio od po​mo​ći.” Veza se pre​ki​nu. Pendergast spusti slušalicu i još jednom pogleda mapu, pažljivije pro​u​ča​va​ju​ći kom​pleks pod​zem​nih la​vi​ri​na​ta koje je pri​ka​zi​va​la. “Iz​vr​sno”, pro​mr​mlja. Mentalni prelazak ga nije izneverio. Umesto toga, kao što je mapa potvrđivala, uspeo je iznad svih svojih očekivanja. Jednostavno ga nije pravilno protumačio. Smotao je izveštaj, ubacio ga nazad u futrolu i za​tvo​rio je jed​nim po​kre​tom. Sada je tač​no znao oda​kle su Sa​bla​sni Rat​ni​ci do​šli - i kuda su oti​šli.

ČETRDESET I PET

U

Njujorku je bilo toplo i blistavo kasno popodne. Ali u odajama čudnog mirisa, koje su ležale duboko ispod kuće na Riversajd Draj​vu, vla​da​la je ve​či​ta po​noć. Čovek po imenu Ren hodao je kroz podzemne prostorije, mršav i sablastan poput utvare. Žuto svetlo na njegovom rudarskom šlemu probijalo je somotnu pomrčinu, osvetljavajući ovde drvenu vitrinu, tamo visoki metalni arhivski orman. U svim uglovima blistao se bledi sjaj ba​kra i bron​ze; mut​no je trep​ta​lo olov​no sta​klo. Po prvi put u nekoliko dana nije pod rukom nosio svoju beležnicu. Stajala je kraj njegovog laptopa, pola tuceta odaja dalje, spremna da bude odneta gore. Bilo je to zato što je Ren, nakon osam nedelja iscrpljujućeg, fascinirajućeg posla, konačno završio katalogizaciju kabineta čudesa koje mu je Pen​der​gast po​ve​rio. Zbirka se pokazala izuzetno upečatljivom, čak upečatljivijom nego što mu je Pendergast nagovestio. Predstavljala je neverovatno šaroliki skup predmeta, najbolje od svega: dragog kamenja, fosila, plemenitih metala, leptira, biljaka, otrova, izumrlih životinja, novčića, oružja, meteorita. Svaka soba, svaka nova fioka i polica donosila je nova otkrića, neka čudesna, neka izuzetno uznemirujuća. Bio je to, bez ikakve sumnje, naj​ve​ći ka​bi​net ču​de​sa ika​da sa​sta​vljen. Kakva je šteta bila što su šanse da će ga svet ikada videti zanemarujuće male. Barem ne u ovom veku. Osetio je ujed ljubomore zbog toga što je sve to pri​pa​da​lo Pen​der​ga​stu, a ne nje​mu. Ren se polako kretao kroz mračne odaje, osvrćući se oko sebe i uve​ra​va​ju​ći se da je sve u redu, da nije ne​što pre​vi​deo ili iz​o​sta​vio. Sada je konačno stigao do svog krajnjeg odredišta. Zaustavio se, upravljajući zrak svetlosti prema šumi od stakla: bokali, retorte, posude za titraciju i epruvete, sve su odbijale svetlost sa dugih, mračnih kvadrata tuceta laboratorijskih stolova. Zrak njegove svetiljke najzad se zaustavi na vratima na drugom kraju laboratorije. Iza njih se nalazila po​sled​nja oda​ja, u koju mu je Pen​der​gast iz​ri​či​to za​bra​nio pri​stup. Ren se okrenu, bacajući pogled prema mračnim, tapiserijama

zaklonjenim, prostorijama kroz koje je upravo prošao. Dugo putovanje ga je na neki način podsetilo na Poovu priču Maska crvene smrti, u kojoj princ Prospero organizuje bal pod maskama u nizu odaja, od kojih je svaka fantastičnija, bizarnija i jezivija od prethodne. Poslednja odaja, oda​ja smr​ti, bi​la​je crna, sa pro​zo​ri​ma boje krvi. Ren se ponovo okrenu prema laboratoriji, obasjavajući mala zatvorena vrata na suprotnom zidu. Tokom katalogizacije, često se pitao šta se nalazilo iza njih. Ali možda je u retrospektivi i bilo bolje da ne zna. I toliko je želeo da se vrati izuzetnoj indijanskoj beležnici koja ga je čekala u biblioteci. Rad na njoj bio je odličan način da zaboravi na ovu ne​o​bič​nu i uz​ne​mi​ru​ju​ću zbir​ku, bar na neko vre​me. …Po​no​vo se čulo: šu​šta​nje tka​ni​ne, od​jek pri​gu​še​nih ko​ra​ka. Ren je veći deo života proveo u mračnim, tihim prostorijama i njegovo čulo sluha bilo je natprosečno razvijeno. Dok je radio u ovim odajama, mnogo puta je već čuo to šuštanje, te oprezne korake. Mnogo puta je ose​tio da ga neko po​sma​tra dok je ra​dio nad otvo​re​nim fi​o​ka​ma ili beleškama. To se dešavalo prečesto da bi u pitanju bila samo njegova ma​šta. Kada se okrenuo i krenuo nazad kroz senovite sobe, Renova ruka je posegnula u džep laboratorijskog mantila i sklopila se oko skalpela uskog se​či​va. Se​či​vo je bilo ve​o​ma novo i ve​o​ma oštro. Tihi ko​ra​ci su pra​ti​li nje​go​ve. Ren pusti da mu pogled polako odluta u pravcu zvuka. Činilo se da do​pi​re iza ve​li​kog reda hra​sto​vih vi​tri​na sa de​sne stra​ne. Sistem podzemnih odaja bio je ogroman i kompleksan, ali Ren ga je tokom dva meseca rada dobro upoznao. I znao je da se taj red vitrina za​vr​ša​vao po​preč​nim zi​dom. Bio je to ćor​so​kak. Nastavio je da hoda dok nije stigao skoro do kraja prostorije. Pred njim je bila raskošna brokatna tapiserija, koja je prekrivala prolaz u sledeću odaju. Zatim iznenadnom, mačijom brzinom skoči udesno, postavljajući se između reda vitrina i zida. Izvadivši skalpel iz džepa i is​tu​riv​ši ga is​pred sebe, upe​ri svo​ju sve​tilj​ku u tamu iza vi​tri​na. Ni​šta. Pro​laz je bio pra​zan. Ali dok je vra​ćao skal​pel u džep i uda​lja​vao se od vi​tri​na, Ren je ja​sno i razgovetno čuo udaljavajuće tapkanje stopala koje je bilo previše sitno, pre​vi​še hi​tro da bi pri​pa​da​lo bilo kome osim de​te​tu.

ČETRDESET I ŠEST

K

ori se polako provezla kraj kuće Krausovih, pažljivo osmotrivši ružnu staru kuću. Pravi pravcati dom porodice Adams. Ona dosadna starica nije bila nigde na vidiku, verovatno joj opet nije bilo dobro. Pendergastov “rols” nije bio tu i mesto je delovalo napušteno, ofucano čameći na zagušljivoj vrućini, okruženo požutelim kukuruzom. Iznad njene glave, nakovnju sličan oblačni front polako je zaklanjao sunce. Na radiju su već upozoravali na opasnost od tornada, od Dodž Sitija do granice sa Koloradom. Pogledala je prema zapadu i videla da je nebo crno i te​ško, kao da je na​pra​vlje​no od škrilj​ca. Nema veze. Ući će u pećinu i izaći napolje za petnaest minuta. Samo će na br​zi​nu ba​ci​ti po​gled, to je bilo sve. Oko pola kilometara od kuće Krausovih, sišla je na zemljani put koji je vodio u obližnje polje. Parkirala je svoj auto iza krivine, tako da se nije mogao videti sa puta. Preko vrhova kukuruza prema istoku mogla je da razabere zabat kuće Krausovih; ako krene prečicom kroz kukuruz, niko je neće vi​de​ti. Na trenutak se zapitala da li je pametno da se ovako šeta kroz kukuruz. Ali onda se setila da je Pendergast bio prilično siguran da je ubi​ca de​lo​vao samo noću. Pokupivši svoju baterijsku lampu, izašla je iz auta i zatvorila vrata. Za​tim je za​šla među ku​ku​ru​ze i po​šla u prav​cu pe​ći​ne. Vrućina u kukuruzu pritiskala ju je do granice gušenja. Lišće se sušilo - kukuruz za gasohol se brao suv - i Kori se krajičkom uma zapitala šta bi se desilo kada bi se kukuruz zapalio. Igrala se tom mišlju dok nije stigla do oronule drvene ograde koja je razdvajala imanje Kra​u​so​vih od okol​nih po​lja. Pratila je ogradu dok se nije našla iza kuće. Hitro se osvrnula oko sebe, za slučaj da se starica pojavi na jednom od prozora, ali svi su bili mračni i prazni, poput usta bez zuba. Od ove kuće ju je obuzimala jeza: stajala je naspram neba surovog izgleda, zapuštena i usamljena, sa par kvrgavih, mrtvih stabala u pozadini. Slabašni zraci sunca su još uvek osvetljavali krov na mansardi i okrugle prozore. Ali čak i dok ju je

posmatrala, senka nadolazeće oluje puzala je preko kukuruza poput pre​kri​va​ča i kuća je po​sta​ja​la sve mrač​ni​ja na​spram neba iza nje. Mo​gla je da namiriše ozon u vazduhu koji je postajao sve zagušljiviji. Oluja je bila gora nego što se to činilo iz prikolice - mnogo gora. Bolje bi joj bilo da po​žu​ri pre nego što na​sta​ne pa​kao. Skrenula je na stazu do pećine i krenula niz nju, hodajući pognuto u slučaju da matora Krausova pogleda napolje kroz prozor na spratu. Sledećeg trenutka je zašla u pukotinu u zemlji i stigla do gvozdenih vra​ta. Pažljivo je proučila tlo ispred ulaza, ali prašina je delovala netaknuto. Niko nije prošao ovuda barem nekoliko dana. Osetila je istovremeno i olakšanje i razočaranje: ako je ubica uopšte i bio ovde, davno je otišao, mada je nedostatak tragova povećavao mogućnost da je njena teorija bila obič​no sra​nje. Ipak, sti​gla je dov​de; mo​gla bi baš i da za​vi​ri unu​tra. Još jednom je bacila pogled preko ramena, a zatim se sagnula da bolje pogleda katanac na gvozdenim vratima. Savršeno: staromodna brava sa jezičcima, kakva se, bez većih izmena, proizvodila već stotinu godina. Bio je to isti tip brave kao na ulaznim vratima njene prikolice, brava na kojoj je i vežbala; isti tip kao i katanci na školskim ormarićima. Nasmešila se, setivši se konjske balege upakovane kao poklon koju je jednom prilikom ostavila u ormariću Breda Hejzena, zajedno sa če​stit​kom i ru​žom. Ni​ka​da nije pro​va​lio ko je to ura​dio. Prvo je snažno povukla katanac, da se uveri da je stvarno bio zaključan. To je bilo prvo pravilo obijanja brava: ne upotrebljavaj alat ako nisi si​gu​ran da ti je po​tre​ban. Bilo je za​klju​ča​no. Na po​sao, po​mi​sli. Iz džepa izvadi zamotuljak od zelenog filca i pažljivo ga razmota. Unutra se nalazio njen mali komplet alatki, koje je krišom napravila u školskoj radionici. Izabrala je alatku koja joj je delovala odgovarajuće veličine i ubacila je u ključaonicu, vršeći pritisak u smeru otključavanja brave. Znala je da se obijanje brava u suštini sastoji od otkrivanja mehaničkih nepravilnosti određene brave: pojedinačni jezičci nikada nisu bili potpuno iste veličine, između njih je uvek postojala razlika koja se mogla iskoristiti. Zatim ubaci drugu alatku i oprezno napipa zareze, tragajući za mestom na kojem zapinje, mestom koje je ukazivalo na najdeblji jezičak. Pošto bi se najdeblji jezičak u bravi prvi zaglavio usled

pri​ti​ska, bilo je va​žno da se ukla​nja​ju od naj​de​bljeg pre​ma naj​ta​njem. Evo ga: jezičak koji je najviše smetao. Pažljivo ga je podigla alatkom dok nije osetila da ga je brava prošla. Zatim je prešla na sledeći jezičak i ponovila postupak, pa još jednom, pazeći da stalno održava pritisak. Konačno se glavni jezičak podigao uz čujno škljocanje; snažno je povukla i katanac se otvo​rio. Kori se uspravi, ne mogavši da sakrije ponosni osmeh. Nije bila naročito hitra u obijanju brava - i bilo je mnogo drugih tehnika, kao što su “ribanje” i “češljanje” koje još nije savladala - ali bila je sposobna. Šteta što je to bila veština koju Pendergast ne bi odobravao. Ili možda i bi? Vrativši alat u džep, skinula je katanac i spustila ga na zemlju. Vrata su zaškripala na zarđalim šarkama; ušla je unutra i zastala. Nekoliko trenutaka je stajala u tami, pitajući se da li da upali svetla ili upotrebi ba​te​rij​sku lam​pu. Ako se Vinifred Kraus pojavi, svetlo će je odmah razotkriti. Ali onda se pribrala. Bilo je tri sata popodne, i sudeći po natpisu, vreme za poslednji obilazak je odavno prošlo; pored toga, Kori je bila sigurna da niko nije išao u obilazak otkako je Pendergast bio primoran na to. Matora gnjavatorka neće izlaziti iz kuće pred oluju. Ljubopitljiva tama joj je ta​ko​đe išla na živ​ce. Bo​lje da čuva ba​te​ri​je. Pipala je rukom duž vlažnog kamenog zida, pronašla prekidač i uklju​či​la ga. Prošle su godine otkako je poslednji put bila u pećini. Otac ju je jednom doveo ovamo, kada je imala šest ili sedam godina, malo pre nego što je otišao. Još jedan trenutak je ostala nepomična, posmatrajući zjapeći tunel. Zatim je počela da se spušta niz krečnjačke stepenice, dok su joj te​ške ci​pe​le od​je​ki​va​le po ka​me​nu. Nakon dugog spusta, stepenice su je dovele na drvenu platformu, koja se gubila među stalagmitima i stalaktitima. Kori je zaboravila koliko je ovo mesto bilo čudno. Kada je kao mala dolazila ovamo, bila je okružena odraslima. Sada je sama u tišini. Krenula je dalje uz oklevanje, poželevši da njene cipele ne odzvanjaju tako šuplje po platformi. Gole sijalice, koje su visile sa neravne tavanice visoko iznad njene glave, bacale su sablasne senke po zidovima. Na obe strane uzdizala se šuma stalagmita, poput na​zu​blje​nih, dži​nov​skih ko​pa​lja. U ogrom​nom pra​znom pro​sto​ru nije bilo

ni​ka​kvih zvu​ko​va, osim nje​nih ko​ra​ka i uda​lje​nog ka​pa​nja vode. Mo​žda do​la​zak ova​mo i nije pred​sta​vljao tako do​bru ide​ju. Odagnala je jezu. Ovde nije bilo nikoga. U baricama na platformi bio je sloj taloga u kojem su se ocrtavali njeni otisci. Bilo je očigledno - kao i pred gvozdenim vratima - da niko nije prošao ovuda danima. Poslednja osoba koja je bila ovde verovatno je Pendergast, kada je bio primoran da dođe u obi​la​zak. Kori je požurila kroz prvu pećinu, provukla se kroz uzak otvor i ušla u sledeću odaju. Istog trenutka se setila njenog imena: Džinova biblioteka. Setila se da je, kao mala, verovala da je ovo mesto stvarno bilo džinova biblioteka. Čak i sada je morala da prizna da su kamene formacije iz​gle​da​le ne​ve​ro​vat​no stvar​no. Ali tišina je sve vreme delovala preteće, a slaba svetlost neprijatno i ona nastavi dalje. Prošla je pored Provalije bez dna i pored Jezerceta beskraja, koje je blistalo neobičnom zelenom svetlošću. Ovo je bila najdalja tačka obilaska; tu je platforma savijala nazad prema Kristalnoj ka​te​dra​li. Iza je bila samo tama. Kori uključi baterijsku lampu i razveja pomrčinu iza platforme, ali nije opa​zi​la ni​šta. Popela se preko drvene ograde i stala je na ivicu jezerceta. Na zidovima prostorija kroz koje je prošla nije bilo nikakvih prolaza ili otvora. Ako je ovde bilo nečega, moraće da prođe kroz jezerce da bi ga pro​na​šla. Kori je sela na ogradu i odvezala pertle; skinula je cipele, zatim i čarape koje je nabila u cipele i zavezala ih je pertlama jednu za drugu. Držeći cipele u jednoj ruci, potopila je nožne prste u jezerce. Voda je bila stravično hladna i dublja nego što se činilo. Prešla je preko što je brže mogla i izašla na drugu stranu. Prokletstvo, sada su joj noge bile mokre. Krenula je bosonoga drugom obalom jezerceta i uperila svetiljku u tamu na njenom kraju. Tu je ugledala niski tunel koji je vodio nadesno. Tlo je bilo od mekog škriljca, prilično uglačano čestim prolascima. Bila je na pra​vom putu. Sela je na izbočinu od škriljca i navukla čarape na mokre noge, a za​tim je ušni​ra​la te​ške ci​pe​le. Po​že​le​la je da je obu​la sta​re pa​ti​ke. Ustala je i prišla tunelu. Morala se sagnuti - bio je visok oko metar i po - i kako je išla dalje, tavanica je bila sve niža. Tlo je bilo vlažno. Onda

se ta​va​ni​ca po​no​vo po​di​že i tu​nel oštro skre​nu ude​sno. Svetlost je pala na gvozdena vrata, zatvorena katancem poput onih na ula​zu u pe​ći​nu. To je to. Ovo mora da vodi u sta​ru de​sti​le​ri​ju. Ponovo je izvadila svoj obijački alat i bacila se na posao. Iz nekog razloga - možda zbog slabog svetla, možda zato što su joj se prsti činili neobjašnjivo debelim i trapavim - za ovu joj je bravu trebalo mnogo više vremena. Ali nakon nekoliko minuta, čula je karakterističan škljocaj kada se glav​ni je​zi​čak po​me​rio. Tiho je spu​sti​la ka​ta​nac na tlo i otvo​ri​la vra​ta. Zastala je na vratima, oprezno osvetljavajući prostor ispred sebe. Mračni hodnik pred njom vodio je pravo kroz kamen, a zidovi su mu bili glatki i blago fosforescentni. Prešla je tridesetak metara, dok je svetlost igrala po zidovima, sve dok se hodnik nije iznenada proširio u odaju. Ali ovom prostoru je nedostajala veličina i veličanstvenost prošlih pećina i sa grubog neravnog poda se uzdizalo tek nekoliko zatupastih stalagmita. Vazduh je bio hladan i težak i osećao se miris, neobičan miris: miris dima. Starog dima i još nečeg. Nečeg neprijatnog. Osećala je hladnu struju vazduha koja je dopirala kroz otvorena vrata, kostrešeći joj dlake na vra​tu. To je mo​ra​lo biti to: sta​ra de​sti​le​ri​ja. Zakoračila je u pomrčinu i njena baterijska lampa je osvetlila nešto na drugom kraju - tup sjaj metala. Načinila je još jedan korak, pa još jedan. Pronašla ju je: stara aparatura za destilaciju, skoro komična relikvija iz iščezle ere, sa ogromnim bakarnim kotlom na tronošcu i ostacima ne​ka​da​šnje va​tre is​pod. Na polici na zidu stajalo je nekoliko cepanica. Poklopac kotla, sa svojim dugim namotajima bakarnih cevčica, bio je skinut i sada je ležao na tlu, delimično zdrobljen. Nekoliko manjih lonaca i kotlova bilo je raz​ba​ca​no una​o​ko​lo. Zastala je da bi osvetlila čitavu prostoriju. Na jednoj strani stajao je sto sa nekoliko čaša, od kojih je jedna bila razbijena. Komadi slomljene stolice ležali su na podu kraj natrule karte iz špila: Kori primeti da je u pitanju bio kec. U drugom uglu bila je hrpa razbijenih flaša i posuda svih vrsta: flaše za vino, tegle, glineni krčazi, razbacani među ubuđalim ot​pa​ci​ma. Za​mi​sli​la je lju​de koji su lo​ži​li va​tru, kar​ta​li se, pili i pu​ši​li. Zatim uperi lampu uvis. Tavanica je bila toliko crna da u prvi mah nije

videla ništa. Ali onda je uspela da razabere slomljene stalaktite i mrežu pukotina kroz koju je očigledno izlazio dim. Ipak nije mogao izlaziti naročito brzo: dah joj se kondenzovao u vazduhu, okružujući je iz​ma​gli​com koja je bli​sta​la na sve​tlo​sti lam​pe. Prišla je kotlu postavljenom na gvozdeni tronožac. Sasvim sigurao je bio dovoljno velik da se u njemu skuva ljudsko biće. Zbog vlage je bilo teško reći da li je skoro korišćen. Da li bi ovo mesto još uvek mirisalo na dim iz vremena destilerije? Nije bila sigurna. A zatim je tu bio i taj dragi miris: neprijatan miris. Ne baš zadah traleži; bilo je to mnogo gore od tra​le​ži. Bio je to isti onaj mi​ris po​kva​re​ne šun​ke kao na me​stu zlo​či​na. Kori je stala, iznenada prestrašena. Došla je da proveri da li je destilerija još uvek bila ovde. Pa, bila je. Trebalo bi da se okrene i nestane odavde. U stvari, sam dolazak ovamo je sada delovao kao veoma loša ide​ja. Progutala je knedlu. Ponovo se podseti da je već stigla ovoliko daleko. Mo​gla bi baš i da odvo​ji još pet se​kun​di da za​vr​ši sa iz​vi​đa​njem. Na prstima je prišla i zavirila u kotao. Dok je osvetljavala njegovu unu​tra​šnjost, po​go​dio ju je za​dah uže​gle ma​sti. Na dnu je ležalo nešto bledo, skoro providno, nalik bisernoj školjci. Ljud​sko uho. Zagrcnula se i zateturala unazad, ispustivši baterijsku lampu. Svetiljka je udarila u tvrd krečnjački pod i otkotrljala se u mračan ugao, dok je zrak lenjo vršljao po podu i tavanici, konačno se uz tup udarac za​u​sta​viv​ši po​red zida. Tre​nu​tak ka​sni​je se uga​si​la i pe​ći​nom je za​vla​da​la pot​pu​na tama. Sra​nje, po​mi​sli Kori. Sra​nje, sra​nje. Pažljivo se spusti četvoronoške i polako poče da opipava tlo rukama, puzeći u pravcu u kojem se svetiljka otkotrljala. Minut kasnije, ruke joj se očešaše o kameni zid pećine. Poče da pipa duž njega, u potrazi za ba​te​rij​skom lam​pom. Nije je bilo. Ponovo proguta knedlu i čučnu. Na trenutak joj je palo na pamet da pokuša da izađe odavde u potpunom mraku. Ali put nazad bio je previše dug i lako se mogla izgubiti. Izborila se sa naletom panike. Pronaći će baterijsku lampu. Mora da se ugasila usled sudara sa zidom. Pronaći će je, po​vra​ti​ti u ži​vot i iz​gu​bi​ti se odav​de.

Krenula je duž zida, prvo na levu stranu, pa na desnu, pipajući ru​ka​ma. Nije pro​na​šla lam​pu. Možda je izabrala pogrešan pristup. Pažljivo je otpuzala do mesta sa kojeg je pretpostavljala da je krenula i zatim je pokušala ponovo, puzeći u pravcu u kojem se sećala da se baterijska lampa otkotrljala. Pa ipak, koliko god da je daleko išla duž zida, opipavajući tlo rukama, nije je mo​gla pro​na​ći. Disanje joj se ubrzalo dok se vraćala prema sredini prostorije. Barem je verovala da je to bila sredina prostorije: u mrklom mraku brzo je gu​bi​la ori​jen​ta​ci​ju. U redu, pomisli. Prestani da se krećeš, udahni duboko i saberi se. U redu, bilo je stvarno glupo doći ovamo sa jednom baterijskom lampom i bez šibica. Ali pećina u kojoj se nalazila bila je mala i imala je samo jedan izlaz - zar ne? Nije primetila nikakav drugi hodnik, ali kad bolje raz​mi​sli, nije baš ni pro​ve​ra​va​la pa​žlji​vo. Srce joj je lupalo toliko snažno da je jedva disala. Samo polako, pomisli. Vreme je da zaboravi na svetiljku. Ionako je verovatno bila razbijena. Sada je bilo najvažnije da izađe odavde, da nastavi da se kreće: inače će se slediti. Hvala bogu da je ostavila vrata otključana i da su svetla još uvek bila upaljena u pećinama. Sve što je trebalo da uradi jeste da nađe iz​laz odav​de i da se vra​ti hod​ni​kom. Glu​pa​čo, glu​pa​čo, glu​pa​čo… Pažljivo je procenila pravac u kojem je pretpostavljala da se nalazio iz​laz. Za​tim je, pod​jed​na​ko pa​žlji​vo, po​če​la da puzi na​pred. Tlo pe​ći​ne bilo je hladno, grubo, neravno i prekriveno masnim šljunkom i baricama vode. Neprozirna tama bila je potpuno užasavajuća. Kori nije bila sigurna da li se ikada pre našla na mestu koje je bilo u potpunom mraku. Čak i u najmračnijim noćima video se poneki trag zvezda ili mesečine… Ose​ća​la je kako joj srce tuče još sna​žni​je nego ra​ni​je. Tada je glavom bolno udarila u nešto. Ispružila je ruku i opipala: gvo​zde​ni ko​tao. Do​pu​za​la je pra​vo u ostat​ke va​tre. U redu, to znači da je puzala u potpuno suprotnom smem. Ali barem je sada znala gde se nalazi. Puzaće duž zida dok ne dođe do izlaza. Jednom kada se nađe u hodniku, nastaviće da puzi, sa jednom rukom na zidu, dok ne stigne do gvozdenih vrata. Bila je sigurna da odatle može da

stigne do jezerceta - čak i u totalnom mraku. U svakom slučaju, na drugoj strani jezerceta bili su svetlo i platforma. Nije toliko daleko, po​na​vlja​la je, uop​šte nije to​li​ko da​le​ko… Primoravajući sebe da se opusti, poče da puzi prema napred, povlačeći levom rukom po zidu: povuci, stani, povuci, opet stani, tri, če​ti​ri, pet. Lupanje srca se polako smirivalo. Naletela je na stalagmit i pokušala je da vizualizuje svoj položaj u prostoriji. Sa olakšanjem je shvatila da bi iz​laz tre​bao da bude pra​vo is​pred nje. Nastavila je sa puzanjem, jednu ruku držeći na podu, a drugu na zidu. Šest, se​dam, osam… Ruka joj je u mra​ku na​pi​pa​la ne​što to​plo. Instinktivno je trgnula ruku. Sledećeg trenutka ju je obuzeo nalet straha i iznenađenja. Da li je to bila neka pećinska životinjica - pacov, ili možda šišmiš? Ili je u pitanju njena mašta, koja je u tami radila pre​ko​vre​me​no? Oklevala je. Nije čula nikakav zvuk niti je osetila pokret. Zatim je pa​žlji​vo is​pru​ži​la ruku i po​no​vo opi​pa​la. Bilo je to​plo, golo, bez​dla​ko i vla​žno. Ustuknula je, a u grlo joj se i protiv njene volje popeo jecaj. Smrad ne​čeg pr​lja​vog, ne​čeg ne​o​pi​si​vo gad​nog, kao da se po​di​gao i okru​žio je. Da li je buka koju je čula stvarno tek zvuk njenog disanja? Jeste: dahtala je od stra​ha. Stisnula je zube. Zatreptala u tami i pokušala da povrati kontrolu nad svo​jim po​mah​ni​ta​lim pul​som. Stvar koju je dodirnula nije se pomerila. Verovatno je u pitanju bila još jedna izbočina ili neravnina na tlu. Ako se ukipi od užasa zbog svake sit​ni​ce koju na​pi​pa, ni​ka​da neće iza​ći iz pe​ći​ne. Ponovo je krenula napred i još jednom se očešala o to. Stvarno je bilo toplo, to nije umislila: mora da je to jedna od onih uvrnutih pojava, vulkanskih ili tako nešto. Polako ju je ponovo opipala, prelazeći rukom, tu, tamo… Shva​ti​la je da do​di​ru​je bosu nogu, du​gih, iz​lo​mlje​nih nok​ti​ju. Polako je povukla ruku. Nekontrolisano se tresla, a disanje joj je zvučalo hrapavo, potpuno van njene kontrole. Pokušala je da proguta kne​dlu, ali usta su joj bila pre​vi​še suva..

A tada se iz tame začu grub, pevuckavi glas, vrskanje nalik karikaturi ljud​skog go​vo​ra. “Ho​ćeš iglaš sa mnom?”

ČETRDESET I SEDAM

H

ejzen se zavalio u udobnoj stolici, prstima blago pritiskajući uglačano drvo konferencijskog stola. Ponovo se pitao zašto Medisin Krik nije mogao da priušti šerifovu kancelariju sa lepim, udobnim stolicama, ili stolom poput ovoga; ali onda se setio da je ova šerifova kancelarija, kao i sve ostalo u Diperu, održavana pozajmljenim novcem. Njegova kancelarija je barem svaku godinu završavala u plusu. Vreme Medisin Krika će doći, delimično zahvaljujući nje​mu. U pozadini se čuo glas Henka Larsena, ali Hejzen jedva da ga je slušao. Bolje da pusti diperskog šerifa da kaže šta ima. Potajno je bacio pogled na sat. Sedam sati. Danas su obavili mnogo toga, stvarno su napredovali. Imao je vremena za razmišljanje i u njegovoj glavi slučaj je bio sko​ro re​šen. Po​sto​jao je samo još je​dan de​ta​lj koji ga je mu​čio. Izgledalo je kao da se Larsen smiruje. “Jedostavno je prerano, Dente. Još nisam čuo nikakav čvrst dokaz, samo gomilu konstrukcija i pret​po​stav​ki.” Konstrukcija i pretpostavki. Hriste, Henk je pročitao previše Gri​ša​mo​vih ro​ma​na. Larsen je ustao sa izrazom odlučnosti. “Neću osumnjičiti jednog od vodećih građana Dipera bez čvrstih dokaza. Neću to uraditi i neću do​zvo​li​ti bilo kome dru​gom da to ura​di. Ne u mo​joj na​dle​žno​sti.” Hejzen pusti da tišina sazri, a zatim se okrenu prema Raskoviču. “Če​ste​ru? Šta ti mi​sliš?” Raskovič baci pogled prema Simoru Fisku, koji je pažljivo slušao u tišini, naboranog čela. “Pa”, reče Raskovič, “mislim da je ono što smo še​rif Hej​zen i ja ot​kri​li do​volj​no da oprav​da na​sta​vak is​tra​ge.” “Sve što ste otkrili”, odgovori Larsen, “jeste da Lavender ima novčane pro​ble​me. Mno​go lju​di da​nas ima nov​ča​ne pro​ble​me.” Hej​zen se još jed​nom su​zdr​žao od ko​men​ta​ra. Neka Če​ster pri​ča. “Pa”, reče Raskovič, “pronašli smo mnogo više od običnih novčanih problema. Već godinama nije platio porez na neke od svojih nekretnina. Baš bih voleo da znam zašto nije bilo prinudne naplate. A Lavender je

išao okolo i ubeđivao sve da će Diper dobiti eksperimentalno polje. Rekao je svima da ima plan. Kao da je znao nešto što niko dragi nije znao. Taj nje​gov ’plan’ meni zvu​či pri​lič​no sum​nji​vo.” “Zaboga, to je bila samo pri​ča da se odobrovolje poverioci”, reče Lar​sen, prak​tič​no usta​ju​ći iz udob​ne sto​li​ce da bi na​gla​sio svo​je reči. Ovo je divno, pomisli Hejzen. Sada se Henk raspravlja sa tipovima sa Uni​ver​zi​te​ta. Lar​se​nu je stvar​no fa​li​la koja da​ska. “Prilično je jasno”, nastavi Raskovič, “da bi, da je dr Čonsi u ponedeljak objavio da će Medisin Krik dobiti polje, Lavenderovi po​ve​ri​o​ci stu​pi​li na sce​nu i on bi ban​kro​ti​rao. To je mo​ćan mo​tiv.” Za​vla​da​la je ti​ši​na. Lar​sen je od​ma​hi​vao gla​vom. A tada Fisk konačno progovori i njegov piskavi, uzvišeni glas ispuni prostoriju. “Šerife, nije nam namera da iznosimo optužbe. Namera nam je samo da nastavimo istragu, da ispitamo poslove gospodina Lavendera, za​jed​no sa svim dru​gim tra​go​vi​ma koji bi se mo​gli po​ja​vi​ti.” Hejzen je čekao. Bilo je od političkog značaja da se “konsultuju” sa Larsenom. Stari Henk izgleda da jednostavno nije shvatao činjenicu kako je sve to čista formalnost, da ništa što on bude rekao ne može sprečiti is​tra​gu nad La​ven​de​rom.bal kan do wn loa d.o r g - fo rs ter “Gospodine Fisk”, reče Larsen, “sve što hoću da kažem je da se ne usredsredite na osumnjičenog prerano. Postoje mnoge druge mogućnosti koje bi trebalo ispitati. Slušaj, Dente, svi znamo da Lavender nije svetac, ali nije ni ubica, pogotovo ne ta​kav ubica. Čak i da je unajmio nekoga, kako bi se ta osoba kretala od Dipera do Medisin Krika, a da ne bude primećena? Gde bi se skrivala? Gde joj je auto? Gde bi provodila noći? Dobro znaš da je čitava oblast pretražena iz aviona i sa ze​mlje!” Hejzen tiho uzdahnu. To je upravo bilo ono što ga je i dalje mučilo. Bila je to je​di​na sla​bost nje​go​ve te​o​ri​je. “Meni se čini”, nastavi, “da je mnogo verovatnije da je ubica sta​nov​nik Me​di​sin Kri​ka, neka vr​sta dok​to​ra Dže​ki​la i mi​ster Haj​da. Da je u pitanju autsajder, neko bi nešto video. Ne možeš da stalno dolaziš i odla​ziš iz Me​di​sin Kri​ka ne​pri​me​ćen.” “Neko bi se mo​gao kri​ti u ku​ku​ru​zu”, reče Ras​ko​vič. “Video bi se iz vazduha”, reče Larsen. “Izviđački avioni preleću već danima. Pretražili su trideset kilometara reke, pretražili su humke,

tražili su svuda. Nema ni traga od nečijeg skrovišta i niko nije viđen kako dolazi ili odlazi. Hoću da kažem, gde bi se ubica mogao kriti? U rupi u ze​mlji?” Slušajući ga, Hejzen se iznenada ukruti. Oseti kako mu se udovi parališu dok je iznenadna, briljantna pomisao progorevala put kroz njegovu svest. Na​rav​no, rekao je sebi. Na​rav​no. Bio je to neuhvatljivi od​go​vor za ko​jim je tra​gao, ka​ri​ka koja je ne​do​sta​ja​la nje​go​voj te​o​ri​ji. Duboko udahnu i osvrnu se oko sebe kako bi se uverio da niko nije primetio njegovu reakciju. Bilo je veoma važno da ne izgleda kao da mu je Henk dao ide​ju. Zatim iznese svoje otkriće glasom koji je zvučao skoro kao da se do​sa​đu​je. “Tako je, Henk. Skri​vao se u rupi u ze​mlji.” Za​vla​da​la je ti​ši​na. “Kako to mi​sli​te?” upi​ta Ras​ko​vič. Hej​zen ga po​gle​da. “Kra​u​so​ve pe​ći​ne”, reče. “Kra​u​so​ve pe​ći​ne?” po​no​vi Fisk. “Na Kraj Roudu, kod one velike stare kuće sa prodavnicom suvenira. Iza nje su pećine za turiste. Tamo su oduvek. Sada ih vodi stara Vinifred Kraus.” Bilo je neverovatno koliko su se brzo delići uklapali u njegovom umu. Sve vreme mu je stajalo pred nosom, a on ga nije video. Krausove pe​ći​ne. Na​rav​no. Fisk je klimao glavom, kao i Raskovič. “Sećam se da sam video to me​sto”, reče Ras​ko​vič. Larsen preblede. Znao je da je Hejzen pogodio. Toliko je sve bilo sa​vr​še​no, to​li​ko se ukla​pa​lo. Hejzen ponovo progovori. “Ubica se skrivao u toj pećini.” Pogledao je Larsena i nije mogao a da se ne nasmeši. “Kao što znaš, Henk, to je ista ona pećina u kojoj je matori Kraus držao destileriju. U kojoj je pravio vi​ski od ku​ku​ru​za za kra​lja La​ven​de​ra.” “E, to je ve​o​ma zanimljivo”, reče Fisk, gledajući Hejzena sa divljenjem. “Nije li? Tamo postoji prostorija, iza dela za turiste, u kojoj su pravili viski. U velikom kotlu za destilaciju.” Pažljivo je naglasio po​sled​nje reči. Video je da su se Raskovičeve oči iznenada raširile. “U kotlu za de​sti​la​ci​ju do​volj​no ve​li​kom da se u nje​mu sku​va ljud​sko telo?” “Upra​vo tako”, reče Hej​zen.

At​mo​sfe​ra se na​e​lek​tri​sa​la. Lar​sen poče da se zno​ji i Hej​zen je znao da je to zato što je i on po​ve​ro​vao u to. “Vidite, gospodine Fisk”, nastavi Hejzen, “Lavenderov čovek se krio u toj pećini, izlazeći noću bosih nogu i sa ostalim tričarijama, ubijajući ljude i nameštajući tako da izgleda kao da je u pitanju ispunjenje kletve Sablasnih humki. Tokom prohibicije, kralj Lavender je finansirao tu destileriju za matorog Krausa i uveo ga u posao. To je radio u čitavom okru​gu Kraj. Fi​nan​si​rao je sve pro​i​zvo​đa​če br​lje u ovim kra​je​vi​ma.” Henk Lar​sen iz​va​di ma​ra​mi​cu i obri​sa znoj sa čela. “Lavender tvrdi da je njegov pomoćnik, Mekfelti, otišao da poseti svoju bolesnu majku u Kanzas Siti. To je jedna od stvari koje smo Raskovič i ja danas proverili. Pokušali smo da stupimo u kontakt sa Mek​fel​ti​je​vom maj​kom. I ot​kri​li smo sve o njoj.” Za​stao je. “Umr​la je pre dva​de​set go​di​na.” Pustio je da se to slegne, a zatim nastavi. “A taj tip Mekfelti već je imao problema sa zakonom. Uglavnom sitnice, ali uz dosta nasilja: učestvovanje u tuči, nanošenje lakih telesnih povreda, vožnja u pijanom sta​nju.” Otkrića su se ređala brzo, skoro se gomilajući jedno na drugim. I tada je Hejzen zadao konačni udarac: “Mekfelti je nestao dva dana pre ubistva Šile Sveg. Mislim da se sklonio pod zemlju. Kao što je Henk upravo istakao, ne možete dolaziti i odlaziti iz Medisin Krika, a da ne budete primećeni: da vas ne primete komšije, da vas ja ne primetim. Sve ovo vreme krio se u Krausovim pećinama, izlazeći noću da obavlja svoj pr​lja​vi po​sao.” Zavladala je duga pauza, tokom koje niko nije progovarao. Onda Fisk pročisti grlo. “Obavili ste prvorazredan posao, šerife. Koji je sledeći ko​rak?” Hejzen odlučno ustade. “Grad je preplavljen predstavnicima zakona i štampe. Možete biti sigurni da Mekfelti još uvek sedi u toj pećini, če​ka​ju​ći za​tiš​je da bi mo​gao da umak​ne. Sada kada je oba​vio po​sao.” “I?” “I zato ćemo mi upa​sti unu​tra i uhva​ti​ti kuč​ki​nog sina.” “Kada?” “Sada.” Okrenuo se prema Larsenu. “Pozovi Odeljenje državne

policije u Dodžu. Želim komandanta Emija Vejsa lično na vezi. Potrebna nam je dobro naoružana ekipa i to odmah. Potrebni su nam psi, ali ovoga puta dobri psi. Ja idem u sud, da dobijem nalog za pretres od sudije An​der​so​na.” “Je​ste li si​gur​ni da je Mek​fel​ti još uvek tamo, u pe​ći​ni?” upi​ta Fisk. “Ne”, reče Hejzen, “Nisam. Ali u najmanju ruku mora biti fizičkih dokaza. Neću da rizikujem. Taj tip je opasan. Možda je obavljao posao za Lavendera, ali previše je uživao u tome - i to me jebeno plaši. Ne smemo ga ni slu​čaj​no pot​ce​nji​va​ti.” Pogledao je kroz prozor prema sve crnjem horizontu i sve jačem vetru. “Moramo da krenemo. Možda će pokušati da iskoristi oluju da bi uma​kao.” Ba​cio je po​gled na sat i još jed​nom se osvr​nuo po sobi. “Ula​zi​mo ve​če​ras u de​set, i to že​sto​ko.”

ČETRDESET I OSAM

T

ama je bila potpuna, apsolutna. Kori je ležala na vlažnom kamenu, mokra do kostiju, i čitavo telo joj se treslo od užasa i hladnoće. Nedaleko odatle, mogla je da čuje kako se to kreće, pevuckavim šapatom pričajući sama sa sobom, praveći užasne grgotave zvuke usnama, ponekad gugučući, ponekad se tiho smejući, kao da uživa u ne​ka​kvoj in​ter​noj šali. Um joj je prošao kroz nevericu i čistu stravu i izbio na drugu stranu, hladan i utrnuo. Bila je u rukama ubice. To ju je - pretpostavljala je da je bio on - vezalo i bacilo preko ramena, grubo, poput vreće mesa, i nosilo je čitavu večnost kroz lavirint prolaza, ponekad se penjući, ponekad si​la​ze​ći, po​ne​kad ga​ca​ju​ći pre​ko pod​zem​nih po​to​ka. I kroz tamu - uvek kroz tamu. Činilo se da se kreće pipanjem ili po se​ća​nju. Ruke su mu bile vlažne i klizave, ali snažne poput čeličnih kablova koji su neprekidno pretili da će je zdrobiti. Vrištala je, preklinjala, molila, ali njeni protesti nisu imali efekta. A zatim su, konačno, stigli na ovo mesto - ovo mesto sa svojim neizdrživim smradom - i on ju je bacio naglavačke na kameni pod. Zatim ju je kvrgavo stopalo grubo šutnulo u ugao u kojem je sada ležala, ošamućena, bolna, krvava. Smrad, ranije slab i ne​o​dre​đen, ovde je bio za​pre​pa​šću​ju​ći, sve​pri​su​tan i sve​pro​ži​ma​ju​ći. Ležala je, utrnula i prestravljena, nesvesna protoka vremena. Ali sada su joj se čula počela vraćati. Ukočenost je polako popuštala. Ležala je mirno, terajući sebe da razmišlja. Bila je duboko u pećini - pećini mnogo ve​ćoj nego što je bilo ko za​mi​šljao. Niko neće doći ova​mo da je spa​se… Izborila se sa panikom koja ju je obuzela na tu pomisao. Ako niko ne do​la​zi da je spa​se, mo​ra​će da to ura​di sama. Čvrsto je zatvorila oči u tami i oslušnula. On je bio zauzet negde ne​da​le​ko u mra​ku, gr​go​ću​ći i ne​ra​zu​mlji​vo pe​va​ju​ći sebi u bra​du. Da li je on uop​šte bio ljud​sko biće…? Mo​rao je biti ljudsko biće. Imao je ljudska stopala - iako su bila otvrdla poput sirove kože. I govorio je, ili je bar oblikovao reči, visokim, de​ti​nja​stim gla​som.

Pa ipak, ako je bio ljud​sko biće, nije bio na​lik ni​jed​nom dru​gom. Iznenada ga je osetila kraj sebe. Čuo se roktaj. Sledila se u strahu, iš​če​ku​ju​ći. Ruka ju je gra​bo zgra​bi​la, po​di​gla na noge i pro​dr​ma​la. “Muh?” Za​je​ca​la je. “Osta​vi me na miru.” Ponovo ju je prodrmusao, ovoga puta mnogo grublje. “Huuuu!” čuo se glas, piskav i detinjast. Pokušala je da se otrgne, ali je bila bačena na tlo uz rok​taj. “Pre​sta​ni… pre​sta​ni…” Ruka ju je zgrabila za članak i snažno cimnula. Kori je vrisnula kada joj je bol sevnuo kroz kuk. Onda je osetila njegove ruke oko sebe, kako je gra​be za ra​me​na i po​di​žu. “Mo​lim te, mo​lim te pre​sta​ni…” “Mo​limm”, za​ski​čao je glas, “Mo​limm. Hruhn.” Načinila je slabašan pokušaj da ga odgurne, ali stiskao ju je uz sebe, za​plju​sku​ju​ći je svo​jim gro​znim da​hom. “Ne-pu​sti me…” “Hiii!” Ponovo ju je bacio dole, a zatim je čula kako se udaljava uz tiho mrmljanje. Divlje se cimnula, pokušavajući da se uspravi. Konopac joj se usekao u zglobove i osetila je kako joj šake trnu usled nedostatka krvi. Ubi​će je, zna​la je to. Mo​ra​la je da po​beg​ne. Uz velike napore uspela je da se podigne u sedeći položaj. Da barem zna ko je on, šta želi i šta je radio u pećini… Kad bi samo razumela, imala bi šan​su. Pro​gu​ta​la je kne​dlu, za​drh​ta​la i po​ku​ša​la da pro​go​vo​ri. “Ko… ko si ti?” re​kla je, sla​ba​šnim ša​pa​tom. Na trenutak zavlada tišina. Zatim usledi zvuk koraka. Dolazio je ova​mo. “Ne do​di​ruj me, mo​lim te.” Kori je čula njegovo disanje. Shvatila je da možda i nije bilo pametno ponovo privlačiti njegovu pažnju. A ipak, njena jedina nada bila je da nekako stupi u kontakt sa njim. Još jednom proguta knedlu i ponovi pi​ta​nje. “Ko si ti?” Osetila je kako se naginje nad nju. Vlažna ruka joj je dodirnula lice, iskrzani nokti su joj zagrebali kožu, ogromni prsti bili su otvrdli i topli. Okre​nu​la je lice u stra​nu uz pri​gu​še​ni je​caj.

Tada oseti ruku na svom ramenu. Pokušala je da leži mirno i da je ignoriše. Stisnula joj je rame, a onda se spustila niz njenu ruku, zaustavljajući se da je opipa, zatim klizeći dalje: uspaljena i gruba, sa is​kr​za​nim nok​ti​ma po​put po​lo​mlje​nih cep​ki dr​ve​ta. Ruka se povukla, pa se zatim vratila, klizeći i pomerajući se duž njene kičme. Pokušala je da se izmigolji, ali je ruka iznenada zgrabi za lopaticu užasnom snagom. Jauknula je i protiv svoje volje. Ruka je nastavila dalje. Zgrabila ju je za zadnji deo vrata i stisnula. Sledila se od užasa. Sti​sak se po​ja​čao. “Šta ho​ćeš od mene?” pro​dah​ta​la je. Ruka se polako opustila. Čula je disanje, zatim mumlanje i bujicu brzog, pevuckavog mrmljanja. Ponovo je pričao sam sa sobom. Ruka je pomilovala zadnji deo njenog vrata, posegnula nagore i protrljala joj gla​vu. Želela je da se izmigolji, ali se suzdržala. Ruka je nastavila da je trlja, skliznuvši preko njenog čela. Protrljala joj je lice, pomilovala obraze, povukla za usne, pokušala da joj otvori usta smrdljivim kvrgavim prstima poput golemih kandži. Okrenula se, ali je ruka pratila pokrete gla​ve, pi​pa​ju​ći, stal​no pi​pa​ju​ći, kao da is​pi​tu​je ko​mad mesa. “Mo​lim te, pre​ki​ni!” za​je​ca​la je. Ruka se zaustavila i čuo se roktaj. Onda su prsti skliznuli oko njenog vrata, ovoga puta odspred, i počeli da stiskaju, prvo blago, onda malo jače. A onda još jače. Kori je pokušala da vrisne, ali stisak joj je već oduzeo dah. Počela je da se ba​ca​ka i oti​ma, dok su joj pred oči​ma trep​ta​la sve​tla. A on je i dalje stiskao. Dok joj je svest iščezavala, a udovi se refleksno opuštali, Kori je očajnički pokušavala da ispruži ruku, da rastera tamu, da ga od​gur​ne… Ruka je postepeno popuštala stisak, dok je nije pustila. Pala je, dahćući, boreći se za vazduh, dok joj je u glavi bubnjalo. Ruka mu se vra​ti​la na nje​nu kosu, gla​de​ći je. Onda je iz​ne​na​da pre​stao. Ruka se po​vu​kla i uda​ljio se. Kori je ležala, prestrašena, nema. Čuo se zvuk njuškanja, pa još jedan i još jedan. Zvučalo je kao da njuši vazduh. Primetila je da se u ovom delu pećine osećalo jedva primetno strujanje vazduha. Mogla je da namiriše spoljni svet: ozon i vlaga oluje, aroma zemlje i sveži noćni mirisi donekle

su prigušili smrad ovog jezivog mesta. Miris kao da ga je mamio i do​zi​vao. I on ne​sta​de.

ČETRDESET I DEVET

B

ilo je 8:11 uveče: vreme zalaska sunca. Samo što je u zapadnom Kan​za​su sun​ce već za​šlo, če​ti​ri sata ra​ni​je. Još od ranog popodneva, hiljadu i po kilometara dugačak front hladnog vazduha nadirao je iz pravca Kanade, nadvijajući se nad oblast Velike nizije, koja je već nekoliko nedelja bila spržena i sasušena. Dok je front napredovao, vazduh koji je strujao pred njim počeo je da podiže sitne čestice prašine. One su uskoro formirale kovitlace prašine i peska: spiralne vrtloge koji su se oštro uzdizali prema mračnom nebu. Uz nadiranje fronta, oni su rasli po intenzitetu, podižući suvu površinsku zemlju, hraneći se sobom, dok nisu stvorili masivan zid zviždeće, kovitlajuće prašine. Brzo se podigao do visine od tri hiljade metara. Vi​dlji​vost na tlu sma​nji​la se na ma​nje od pola ki​lo​me​tra. Frontu koji se kotrljao preko Kanzasa sa zapada na istok prethodila su upozorenja o peščanoj oluji. Tamni smeđi zid stizao je do svakog grada, gutajući jedan za drugim. Dok je napredovao, zasićen prašinom, hladni front se zabijao kao klin u vrući, suvi, zagušljivi vazduh koji je pritiskao Veliku niziju. Kada su se sudarile, vazdušne mase različitih gustina i temperature počeše se boriti za premoć. Ova pometnja izazvala je stvaranje masivnog sistema niskog pritiska, koji se zakotrljao u smeru suprotnom od smera kretanja kazaljke na satu preko par stotina hiljada kvadratnih kilometara Velike nizije. Topao vazduh koji se podizao sa tla konačno je probio hladniju masu iznad sebe, ključajući u zastrašujuće kumulonimbuse koji su rasli, dok nisu počeli da liče na mračne preteće planine na nebu, veće od Himalaja. Veliki planinski lanac oblaka spljoštio se uz tropopauzu, šireći se u niz masivnih olujnih oblaka u obli​ku na​kov​nja. Dok je oluja sazrevala, podelila se u nekoliko ćelija, koje su se kretale zajedno poput neorganizovane, ali složne jedinke: zrele ćelije su sačinjavale središte oluje, dok su se novije stvarale na periferiji. U ćelijama koje su se približavale okrugu Kraj, gornji deo nakovnju sličnih ćelija počinjao je da bubri. Ova “izbočina” ukazivala je da je narastajuća struja vazduha u središtu oluje postala snažna, čak toliko da se kroz

tropopauzu probila u stratosferu. Na trbuhu oluje stvarale su se ružne, ispup​če​ne tor​bi​ce obla​ka: no​si​o​ci te​ških kiša, gra​da, ve​tro​va i tor​na​da. Nacionalna meteorološka služba pratila je sistem radarima, satelitima i izveštajima pilota i građana “posmatrača”. Izveštaji o peščanoj oluji i olujnim oblacima uključivali su i opasnost od tornada. Re​gi​o​nal​ne kan​ce​la​ri​je Nacionalne meteorološke službe upozorile su lokalne vlasti da budu u stanju pripravnosti. I dalje su motrili na mogućnost pojavljivanja najređe, ali i najopasnije vrste oluje: superćelijske oluje. U slučaju ove, mnogo organizovanije nepogode, glavni nalet vetra - poznat kao mezociklon - dostizao je brzine od skoro tri stotine kilometara na sat. Takve oluje su sa sobom nosile grad prečnika sedam centimetara, ver​ti​kal​ne na​le​te ve​tra od sto dva​de​set ki​lo​me​ta​ra na sat i tor​na​da. Kišna izmaglica već je lebdela nad okolinom, isparavajući podjednako brzo kao što je i padala, zasipajući zemlju lokalizovanim mikronaletima, koji su čupali drveće iz korena, sravnjivali polja i gulili krovove sa kampkućica. Grad se prosipao sa neba, čupajući kukuruznu stmjiku sa sta​blji​ka i pu​sto​še​ći po​lja, lo​me​ći suve sta​blji​ke na is​kr​za​ne ko​ma​di​će. Na par kilometara ispod ove ćelije, skoro izgubljen u nadolazećem olujnom frontu, usamljeni “rols-rojs” jurio je brzinom od sto šezdeset kilometara na sat. Dve i po tone precizno sastavljenog čelika sekle su tamu po du​goj i pu​stoj tra​ci od ka​tra​na. Unutra je vozač držao jednu ruku na volanu, dok je bacao pogled na laptop, otvoren na susednom sedištu. Laptop je prikazivao napredovanje oluje u realnom vremenu, kompoziciju skinutu sa mozaika me​te​o​ro​lo​ških sa​te​li​ta u or​bi​ti. Dolazeći iz Topeke, sišao je sa međudržavnog autoputa 70 kod Saline i upravo je prolazio predgrađa Grejt Benda. Odavde je do Medisin Krika vodio lokalni drum. To će ga - kao i sama nadolazeća oluja - značajno uspo​ri​ti. A vreme je bilo od velikog značaja. Ubica će uskoro ponovo ubiti. Po svoj prilici će ga privući oluja, njena nasilnost i tama, i skoro sigurno će po​no​vo ubi​ti te noći. Podigao je slušalicu i okrenuo je broj. Snimljeni glas mu je još jednom ponovio da je korisnik kojeg je pokušavao da dobije bio van

do​me​ta. Van do​me​ta. Raz​mi​šljao je o tom iz​ra​zu: van do​me​ta. I po​te​rao je “rol​sa” još brže.

PEDESET

J

oš ot​ka​da je kao mali gle​dao Ča​rob​nja​ka iz Oza, Tad Fren​klin je bio fasciniran tornadima. Zbog toga se stideo što ga nikada nije video, iako je čitav svoj život proveo u zapadnom Kanzasu, samom središtu “zemlje tornada”. Video je njegove posledice mnogo češće nego što je želeo - uništena naselja kamp-kućica, drveće izdeljano u čačkalice, automobile podignute i bačene sa puta - ali svojim očima nijednom nije vi​deo sam lev​ka​sti oblak. Večeras je bio siguran da će se to promeniti. Čitavog dana su im stizali meteorološki izveštaji. Činilo se da su upozorenja meteorološke službe svakog sata postajala sve ozbiljnija: opasnost od oluje; ozbiljna oluja; opasnost od tornada. Brutalna peščana oluja je vrišteći projurila pre sat vremena, čupajući natpise i crepove, guleći boju sa automobila i kuća, obarajući drveće i smanjujući vidljivost na par stotina metara. U 8:11 te večeri, dok je Tad sam bio u šerifovoj kancelariji, došla je vest: u čitavom okrugu Kraj se do ponoći proglašava opasnost od tornada. Moguća su tornada klase F, jačine 2 ili čak 3, sa vetrovima brzine do tri sto​ti​ne ki​lo​me​ta​ra na sat i ra​zor​ne sna​ge. De​set se​kun​di ka​sni​je, še​rif Hej​zen ga je po​zvao ra​di​om. “Tade”, reče, “ja sam u Di​pem, vra​ćam se kući.” “Še​ri​fe…” “Nemam mnogo vremena. Slušaj me. Blizu smo rešavanju slučaja. Ve​ru​je​mo da se ubi​ca kri​je u Kra​u​so​vim pe​ći​na​ma.” “Ubi​ca…?” “Zaboga, pusti me da završim. To je najverovatnije Mekfelti, plaćenik Norisa Lavendera. Krije se u destileriji u zadnjem delu Krausovih pećina. Moramo da delamo brzo, u slučaju da odluči da se izvuče pod okriljem oluje. Sastavljamo ekipu koja će upasti u deset sati. Takođe su nam iz Meteorološke službe javili o opasnosti od tornada u čitavom okrugu Kraj…” “Upra​vo su me zva​li.” “…i moram da ti poverim zaduženja u vezi sa tornadom. Znaš šta da ra​diš?”

“Na​rav​no.” “Odlično. Obavesti sve i pobrini se da se svi u Medisin Kriku i okolnim oblastima sklone. Stižemo oko devet i onda će izbiti pravi pakao - i tu ne mislim na vreme. Pobrini se da nas sačekaju nekoliko bokala jake, vruće kafe. Ti ne ideš sa nama, zato ne brini. Neko mora da čuva utvr​đe​nje.” Tek kada je počeo da se opušta, Tad je shvatio da je​ste bio pomalo nervozan. Nije imao ništa protiv brige oko upozorenja o tornadu - to mu nije bio prvi put - ali pomisao na potragu za ubicom u mračnoj pećini bila je ne​što sa​svim dru​go. “Važi, še​ri​fe.” “U redu, Tade. Osla​njam se na tebe.” “Da, go​spo​di​ne.” Tad je vratio prijemnik. Naravno da je znao šta treba da radi. Kao prvo, da upozori stanovništvo. Ako je bilo nekoga napolju, da ih pošalje ku​ća​ma, ili u sklo​ni​šta. Izašao je na zadnja vrata, pažljivo okrećući leđa vetru. Udari vetra, puni peska i prašine, kao da su imali zube. Otvorio je vrata svojih patrolnih kola, skliznuo unutra, očistio prašinu sa lica i kose, pokrenuo motor i uključio brisače. Zatim je uključio sirenu i svetla. Izašao je na glavnu ulicu i polako krenuo, pričajući u mikrofon. Većina ljudi je već čula vest na ra​di​ju, ali bilo je va​žno da se sve oba​vi po pro​pi​si​ma. “Objava šerifove kancelarije. Proglašena je opasnost od tornada u čitavom okrugu Kraj. Ponavljam, proglašena je opasnost od tornada u čitavom okrugu Kraj. Svi građani treba da se odmah sklone u podrume ili betonske zgrade. Udaljite se od prozora i vrata. Ponavljam, proglašena je opa​snost od tor​na​da u okru​gu Kraj… “ Stigao je do kraja grada, provezao se pored poslednjih kuća, zaustavio auto i pogledao niz prašinom pokriveni drum. Nekoliko farmi koje su se nazirale već su bile čvrsto zamandaljene, bez ikakvih aktivnosti. Farmerima su uši sigurno već satima bile prikovane za radio i znali su šta treba da rade bolje nego bilo ko drugi: da premeste stoku, posebno mlade, u skloništa; da nagomilaju višak hrane i drugih potrepština za slu​čaj da dođe do ne​stan​ka stru​je. Farmeri su znali šta treba da rade. Budalasti stanovnici grada bili su ti za koje se mo​rao po​bri​nu​ti.

Tad pogleda niz put prema horizontu. Nebo nad njim je bilo crno, intenzivno crno; sunce mora da je već zašlo, a ono malo svetla što se još moglo videti bilo je potpuno zaklonjeno olujom. Vetar je spazmatično duvao, noseći komade kukuruzne strnjike i prašinom prekrivene stabljike kraj njegovog prozora. Na jugozapadu je video tamnocrveno treptanje koje je više ličilo na ratni front nego na sevanje munja. Tornada su se u okrugu Kraj uvek kretala sa jugozapada na severoistok. Bilo je toliko mračno, da možda uopšte neće moći da vide dolazak tor​na​da. Neće zna​ti da je tu, dok ga ne budu čuli. Žur​no se okre​nu i vra​ti u grad. Izlozi Mejsinog restorana bili su dva kvadrata vesele žute svetlosti naspram pomrčine. Tad se parkirao ispred i izašao napolje, podižući kragnu da bi se zaklonio od vetra. Vazduh je mirisao na suvu zemlju i ko​re​nje dr​ve​ća. Frag​men​ti ku​ku​ru​znog li​šća su mu za​si​pa​li ko​šu​lju. Ušao je unutra i osvrnuo se oko sebe. Mesto je utihnulo kada su shva​ti​li da nije do​šao na šo​lju kafe. Tad pročisti grlo. “Izvinite, narode, ali proglašena je opasnost od tornada u čitavom okrugu Kraj. Moguć je tornado jačine 2, možda čak i 3. Vre​me je da po​đe​te kući.” Izveštači i kamermani već su pobegli pred nadolazećom olujom, i pred njim je bila prostorija ispunjena uobičajenim gostima. Melton Rasmusen; Šveđanin Kejhil i njegova žena, Gledis; Art Rider. Nedostajao je Ludvig Smit, što je bilo pomalo neobično. Od njega bi čovek najpre očekivao da bude ovde. Možda je bio napolju i pripremao članak o oluji. Ako je tako, bo​lje bi mu bilo da se do​ko​pa sklo​ni​šta. Ra​smu​sen je prvi re​a​go​vao. “Ima li ve​sti o ubi​stvi​ma?” pi​tao je. Pitanje je ostalo da visi u vazduhu i Tad se suočio sa prostorijom punom iščekivanja. Bio je zapanjen: uprkos pretnji tornada, ubistva su i dalje bila prva stvar na koju bi svako pomislio. Zato je Mejsin restoran bio prepun: Tad je video da i krave to rade, da se skupljaju u grupe kada su pre​pla​še​ne. “Pa, mi smo…” Tad se zaustavi. Šerif će ga definitivno odrati ako spo​me​ne pred​sto​je​ću ope​ra​ci​ju. “Ispitujemo neke zanimljive tragove”, reče, znajući koliko je to bedno zvu​ča​lo. “To go​vo​ri​te već či​ta​vu ne​de​lju”, reče Mel, usta​ju​ći cr​ve​nog lica.

“Po​la​ko, Mel”, reče Šve​đa​nin Kej​hil. “Pa, sada ima​mo bo​lji trag”, reče Tad od​bram​be​no. “Bo​lji trag. Ču​ješ li to ovo, Arte?” Art Rider je sedeo za šankom i pijuckao kafu. Definitivno nije delovao prijateljski. Okrenuo se na hromiranoj stolici i pogledao Tada. “Šerif je rekao da ima plan, nekakav način da uhvati ubicu i vrati eksperimentalno polje u Medisin Krik. Tade, do đavola, želim da znam ka​kav je to plan i da li se samo pu​vao.” “Nisam ovlašćen da razgovaram o njegovim planovima”, reče Tad. “Bilo kako bilo, ono što je važno je da je proglašena opasnost od tornada u…” “Do đavola sa opasnošću”, reče Rider. “Želim da vidim nekakav na​pre​dak u vezi sa ubi​stvi​ma.” “Še​rif Hej​zen je na​pre​do​vao u is​tra​zi.” “Na​pre​do​vao? Gde je on? Ni​sam vi​deo ni tra​ga od nje​ga či​ta​vog dana.” “Bio je u Di​pe​ru, vo​dio je is​tra​gu…” Vrata kuhinje se širom otvoriše i iza pulta se pojavi Mejsi. “Arte Ridem, začepi gubicu”, zalajala je. “Ostavi Tada na mim. On samo radi svoj po​sao.” “Slu​šaj, Mej​si…” “Nemoj ti meni ’slušaj Mejsi’. Naslušala sam se tvojih siledžijskih na​stu​pa i ne že​lim ih ovde. A ti, Mele, umeš ti bo​lje. Smi​ri​te se.” Pro​sto​ri​jom za​vla​da ti​ši​na, is​pu​nje​na ose​ća​njem kri​vi​ce. “Proglašena je opasnost od tornada”, nastavila je Mejsi. “Svi znate šta to znači. Imate pet minuta da se izgubite. Raspravljajte se kasnije. Ja ću da zamandalim izloge i da siđem u podrum. Vama ostalima bi bolje bilo da uči​ni​te isto, ako ne že​li​te da se na​đe​te s one stra​ne duge pre ju​tra.” Okrenula se i vratila u kuhinju, zalupivši vratima i nateravši sve da po​sko​če. “Sklonite se na neko bezbedno mesto”, reče Tad, prelazeći pogledom po okupljenima i prisećajući se stranice iz svog priručnika. “Sklonite se u podrum, ispod stola, betonske kade ili stepeništa. Izbegavajte prozore. Ponesite sa sobom baterijsku lampu, posude sa vodom i tranzistor sa baterijama. Objava opasnosti važi do ponoći, ali možda je produže, nikad se ne zna. U pi​ta​nju je đa​vol​ski ve​li​ka olu​ja.” Dok se me​sto pra​zni​lo, Tad je oti​šao po​za​di u po​tra​zi za Mej​si.

“Hva​la ti”, reče. Mejsi samo odmahnu rukom. Delovala je iscrpljenije nego ikada. “Tade, ne znam da li tre​ba ovo da po​mi​njem, ali Smit je ne​stao.” “Pi​tao sam se gde je.” “Neki novinar ga je čekao sinoć do zatvaranja. Smit se nije pojavio ni na doručku, ni na ručku. Ne liči na njega da tako nestane. Zvala sam ga kući i u re​dak​ci​ju, ali niko ne od​go​va​ra.” “Is​pi​ta​ću to”, reče Tad. Mej​si klim​nu gla​vom. “Ve​ro​vat​no nije ni​šta.” “Aha. Verovatno nije ništa.” Tad se vrati u restoran, zamandali prozore i krenu napolje. Okrenuo se, sa rukom na vratima. “Odmah idi u po​drum, Mej​si, u redu?” “Već sam kre​nu​la”, čuo se Mej​sin glas iz prav​ca ste​pe​ni​šta. Upravo kada se Tad vratio u šerifovu kancelariju, stigao je poziv od okružnog dispečera. Zvala je gospođa Fernalda Higsa. Njen sin je video čudovište u svojoj sobi. Kada je vrisnuo i upalio svetlo, čudovište je po​be​glo. De​čak je bio hi​ste​ri​čan, kao i go​spo​đa Higs. Tad je slu​šao u ne​ve​ri​ci dok di​spe​čer nije za​vr​šio. “Mora da se ša​liš”, reče. “Ona želi da še​rif dođe”, za​vr​ši di​spe​čer zbu​nje​no. Tad jedva da je mogao da poveruje svojim ušima. “Imamo serijskog ubicu na slobodi i oluju sa tornadima na putu, a ti želiš da jurcam za ču​do​vi​štem?” Zavladala je tišina. “Hej”, reče dispečer. “Samo radim svoj posao. Znaš da moram sve da prijavim. Gospođa Higs kaže da je ču​do​vi​šte osta​vi​lo oti​sak sto​pa​la.” Tad is​tog tre​na spu​sti pri​jem​nik. Isu​se Hri​ste. Pogledao je na sat. Pola devet. Može da ode do Higsovih i vrati se za dva​de​set mi​nu​ta. Uzdahnuo je i ponovo podigao prijemnik. “U redu”, reče. “Proveriću to.”

PEDESET I JEDAN

D

o trenutka kada je Tad stigao do kuće Higsovih, stari Higs se već vra​tio kući i pre​bio sina, koji je be​sno se​deo u ćo​šku, su​vih oči​ju i stisnutih malih pesnica. Gospođa Higs se motala u pozadini, zabrinuta, kršeći ruke i stiskajući usne. Sam Higs je sedeo za kuhinjskim sto​lom i jeo krom​pir, sa ozbilj​nim iz​ra​zom na licu. “Ovde sam u vezi sa pri​ja​vom”, reče Tad kad je ušao, ski​da​ju​ći še​šir. “Zaboravi na prijavu”, reče čovek. “Žao mi je što smo vas uz​ne​mi​ra​va​li.” Tad je pri​šao de​ča​ku i čuč​nuo. “Jesi li u redu?” Dečak klimnu glavom, zajapurenog lica. Imao je plavu kosu i veoma pla​ve oči. “Hilise, ne želim više da slušam priče o čudovištima, čuješ?” reče farmer. Gospođa Higs je sela, pa je ponovo ustala. “Žao mi je, zameniče Tad, že​li​te li mo​žda šo​lju kafe?” “Ne, hva​la.” Po​no​vo je po​gle​dao de​ča​ka i bla​go pro​go​vo​rio. “Šta si vi​deo?” De​čak nije re​kao ni​šta. “Da nisi reč re​kao o ču​do​vi​šti​ma”, za​re​žao je far​mer. Tad se nagnu bli​že. “Vi​deo sam ga”, reče de​čak pr​ko​sno. “Šta si re​kao?” za​gr​me far​mer. Tad se obratio gospođi Higs. “Pokažite mi otisak, ako nemate ništa pro​tiv.” Go​spo​đa Higs ner​vo​zno usta​de. Farmer reče: “Nije valjda da i dalje priča o čudovištima? Mater mu, pre​bi​ću ga po​no​vo. Da zo​ve​mo po​li​ci​ju zbog ču​do​vi​šta!” Gospođa Higs je povela Tada kroz mali salon do zadnjeg dela kuće i uvela ga je u dečakovu sobu. Pokazala je prema prozoru. “Znam da sam zatvorila prozor pre nego što sam smestila Hila na spavanje, ali kada je vrisnuo, ušla sam i videla da je otvoren. A kada sam došla da ga za​tvo​rim, vi​de​la sam oti​sak u cvet​noj leji.” Tad je mogao da čuje Higsov povišen glas iz kuhinje. “To je prokleto sra​mot​no, da še​rif do​la​zi zato što si ti ru​žno sa​njao.”

Tad otvori prozor. Vetar je istog trenutka navro unutra, grabeći za​ve​se i di​vlje ih tre​su​ći. Tad pro​mo​li gla​vu kroz pro​zor i po​gle​da dole. Na slabašnom svetlu koje je dopiralo iz sobe mogao je da vidi leju pažljivo uzgajenih cinija. Nekoliko njih bilo je zgnječeno velikim, iz​du​že​nim oti​skom. Mo​žda je to bio oti​sak sto​pa​la, ali mo​žda i nije. Vratio se u salon, izašao napolje i obišao oko ugla kuće, pribijajući se uz zid da bi se zaklonio, dok nije stigao do dečakovog prozora. Upalio je ba​te​rij​sku lam​pu i klek​nuo kraj leje. Otisak je bio zamrljan i delimično obrisan vetrom, ali je stvarno ve​o​ma li​čio na oti​sak sto​pa​la. Uspravio se, prelazeći zrakom svetlosti po tlu. Video se još jedan trag, pa još jedan i još jedan. Pratio ih je svetiljkom. Oko pola kilometra dalje iza pomahnitalog, ustalasanog mora kukuruza - videla se bleda svetlost Gro-Bejnovog pogona. Upozorenja na oluju su zatvorila postrojenje ra​ni​je i sada je bilo pra​zno. Dok je po​sma​trao, sve​tla su se iz​ne​na​da uga​si​la. Okrenuo se. U kući Higsovih je takođe nestalo svetla. Ali sjaj svetala Me​di​sin Kri​ka se još uvek vi​deo. Ne​sta​lo je stru​je. Po​no​vo je otu​ma​rao oko kuće i ušao unu​tra. “Iz​gle​da da je ipak u pi​ta​nju bio uljez”, reče. Farmer besno zagunđa, ali ne reče ništa. Gospođa Higs je već palila sve​će. “Takođe je na snazi opasnost od tornada. Moraću da vas zamolim da zatvorite i učvrstite vaša vrata i prozore. Idite u podmm onog trenutka kada se vetar pogorša. Ako’ imate tranzistor na baterije, držite ga na pro​gra​mu za uz​bu​nu.” Farmer promrmlja potvrdno. Njemu niko nije trebao da govori šta da radi u slu​ča​ju tor​na​da. Tad se vrati u auto i na trenutak sede da razmisli. Veliki patrolni auto se ljuljao levo-desno pod naletima vetra. Bilo je devet sati. Hejzen i njegova ekipa su dosad već bili u gradu. Otkačio je prijemnik i pozvao ga je. “Tade, ti si?” “Aha. Je​ste li se vra​ti​li, še​ri​fe?” “Još ne. Olu​ja je obo​ri​la drvo i par ban​de​ra na putu za Di​per.”

Tad žur​no ob​ja​sni si​tu​a​ci​ju. “Ču​do​vi​šta, a?” Hej​zen se ki​ko​tao. Po​za​di​na je bila is​pu​nje​na bu​kom. “Znate kakva je centrala 911, moraju da prijave sve, žao mi je ako sam…” “Ne​moj se izvi​nja​va​ti. Do​bro si po​stu​pio. Šta si sa​znao?” “Izgleda da je stvarno bio u pitanju uljez. Možda ga je dečakov vrisak oterao. Čini mi se da je krenuo u pravcu Gro-Bejna. U kojem je, usput, upra​vo ne​sta​lo stru​je.” “Verovatno je to opet onaj Kejhilov mali i njegovi drugari. Sećaš li se onog gađanja jajima prošlog meseca? Ne trebaju nam ta deca napolju po ovakvom nevremenu. Možda će hteti da iskoriste nestanak struje za zevzečenje, pa će im neko drvo raspolutiti glave kad proleti. Kad si već tamo, za​što ne bi pro​ve​rio fa​bri​ku? Ima još vre​me​na. Bi​će​mo u vezi.” “U redu.” “I, Tade?” “Da?” “Da nisi mo​žda vi​deo onog tipa, Pen​der​ga​sta?” “Ne.” “Dobro je. Izgleda da je napustio grad kada sam mu uručio naređenje o pre​ki​du is​tra​ge.” “Bez sum​nje.” “Upa​šće​mo u pe​ći​nu u de​set. Vra​ti se do​tle da pa​ziš na kan​ce​la​ri​ju.” “Važi.” Tad se odjavi i upali auto. Osetio je olakšanje. Sada je imao još bolji razlog da ne ide u pećinu za ubicom. Što se tiče Gro-Bejna, oni nisu imali noćnog čuvara otkako se poslednji prebacio u dnevnu smenu. Biće dovoljno da proveri ulaze: ako su svi zaključani i nema nikakvih ak​tiv​no​sti, nje​gov po​sao će biti za​vr​šen.

PEDESET I DVA

T

ad je uterao svoje vozilo na fabrički parking. Snažan vetar šibao je po pustom asfaltu, noseći sa sobom komadiće slame i upropašćenu kukuruznu kominu. Kiša je padala tu i tamo, prolazeći u iznenadnim naletima. Zavesa krupnih kapi zadobovala je po krovu patrolnog auta nalik mitraljeskoj paljbi. Oko parkirališta je mogao čuti talase vetra kako čupaju kukuruz koji je okruživao postrojenje. Zagledao se u tamu iznad kukuruza, napola se nadajući, a napola strahujući da će ugledati bodežu sličan levkasti oblak. Ali nije video ni​šta. Šerif je rekao da je sumnjičio Endija Kejhila i njegove prijatelje za maltretiranje Higsovih. Tad je lično smatrao da je bilo mnogo verovatnije da su u pitanju bili Hejzenov sin Bred i njegova banda. Prepadanje male dece, gađanje zgrada jajima, to je baš ličilo na njih. Mali nikada neće biti čovek nalik svome ocu. Tad se pitao šta da uradi ako is​pred fa​bri​ke na​le​ti na še​ri​fo​vog sina. To može biti više nego ne​pri​jat​no. Prišao je autom do niske siluete postrojenja i zaustavio se, ne gaseći motor. Čak i kroz zatvorene prozore, vetar je vrištao i zavijao poput ranjene zveri. Fabrika se jedva nazirala u tami, utonula u kukuruz, mrač​na i pu​sta. Dok je posmatrao nisku, zloslutnu zgradu, Tadu se sve manje sviđalo ono što je do maločas delovalo kao rutinski obilazak. Kog đavola nije Gro-Bejn zaposlio novog noćnog čuvara? Nije bilo u redu da se teret pri​vat​nog obez​be​đe​nja sva​lju​je na še​ri​fo​vu kan​ce​la​ri​ju. Prošao je rukom kroz kratko ošišanu kosu. Tu sada nije bilo pomoći. Izaći će u kratak obilazak, uveriće se da su sva vrata zaključana, a posle toga će svra​ti​ti do kuće Lu​dvi​ga Smi​ta i vra​ti​ti se u sta​ni​cu. Otvorio je vrata automobila i vetar je upro u njih uz besno zavijanje. Nabio je šešir, podigao kragnu i gurnuo vrata jače, a zatim je izašao i pojurio u susret oluji, prema platformi za istovar. Dok je trčao, čuo je kako nešto klopara na vetru. Stigao je do zaklona zgrade, podigao obod šešira i uključio baterijsku lampu, pa je pošao duž zida od blokova. Klo​pa​ra​nje je po​sta​lo gla​sni​je.

Kada je stigao do vrha stepenica koje su vodile na platformu za istovar, svetlost baterijske lampe otkrila je otvorena vrata, koja su se lju​lja​la i lu​pa​la na po​lo​mlje​nim šar​ka​ma. Sra​nje. Tad je stao, dok je zrak svetlosti igrao po razbijenoj bravi i iskrivljenim šarkama. Neko ih je stvarno razvalio. U ovakvom slučaju bi obično pozvao pojačanje. Ali gde da nađe pojačanje u noći poput ove? Svi predstavnici zakona, koji nisu otišli u pećinu u potrazi za ubicom, bili su zauzeti oko tornada. Možda bi trebao da digne ruke od ovoga i vrati se uju​tro. Zamislio je sebe kako to objašnjava smrknutom šerifu Hejzenu i odluči da to nije prihvatljiva opcija. Hejzen mu je neprestano prigovarao da bi tre​bao biti sme​li​ji, po​ka​zi​va​ti više ini​ci​ja​ti​ve. Ovo, u stvari, nije bilo ništa što bi trebalo da ga brine. Ubica je bio bezbedno zabarikadiran u pećini. Klinci poput Breda Hejzena stalno su provaljivali u fabriku iz zabave, čak i kada je noćni čuvar bio tu. To se dešavalo već nekoliko puta, a najbolji primer je bila prošla Noć Veštica pola tuceta propalica iz Dipera pomislila je da bi bilo zabavno sabotirati glav​nog po​slo​dav​ca su​par​nič​kog gra​da. Tad oseti kako ga obuzima bes. Ovo je bila previše gadna noć za takve gluposti. Ušao je na razvaljena vrata, podižući buku što je više mogao i lam​pom osve​tlja​va​ju​ći pro​sto​ri​ju za is​to​var. “Po​li​ci​ja”, vik​nu svo​jim naj​stro​ži​jim gla​som. “Iza​đi​te oda​tle.” Jedini odgovor bio je odjek njegovog sopstvenog glasa, koji je od​zva​njao iz po​mr​či​ne. Pažljivo napredujući i šarajući zrakom svetla, prošao je prostoriju za istovar i popeo se na platformu koja je vodila u unutrašnjost fabrike. Bilo je veoma mračno i mirisalo je na hlor. Dok je išao hodnikom osetio je, više nego što je video, kako se tavanica iznenada podigla visoko iznad njega. Zastao je da bi prešao svetlom lampe preko pokretne trake koja je vijugala kroz postrojenje poput beskrajne metalne staze, napred-nazad, gore-dole, na barem tri različita nivoa. Izlazeći iz male, pločicama prekrivene prostorije koja se nadovezivala na odeljak za ošamućivanje, “traka” je prolazila kroz nekoliko zasebnih odeljaka fabrike, zgrada unutar zgrade: oparivač, čerupač i perač. Tad se sećao njihovih imena od svo​jih ra​ni​jih po​se​ta. To nije bila stvar koju bi​ste lako za​bo​ra​vi​li.

Uperio je zrak svetlosti nazad prema prostoriji sa pločicama. Ovaj mali ode​ljak, prvi u fa​bri​ci, zvao se soba krvi. Vra​ta su bila otvo​re​na. “Policija”, povika još jednom, približavajući se par koraka. Vetar koji je za​vi​jao na​po​lju tiho mu od​go​vo​ri. Prebacujući baterijsku lampu u levu ruku, Tad otkopča sigurnosnu kopču na službenoj futroli i spusti dlan na dršku oružja. Oružje mu, na​rav​no, neće biti po​treb​no. Ali mu je, sve​jed​no, uli​va​lo sa​mo​po​u​zda​nje. Okrenuo se i još jednom osvetlio prostor oko sebe, prelazeći zrakom po blistavoj montažnoj traci, cevima i crevima koja su vijugala uz sivo obojene zidove. Fabrika je bila ogromna, nepregledna, i njegova svetiljka je osvetljavala jedva trećinu prostora. Ali u njoj je vladala tišina i, po ono​me što je mo​gao da vidi, me​sto je bilo pra​zno. Tad oseti olakšanje. Klinci su verovatni zbrisali čim su videli njegova pa​trol​na kola. Bacio je pogled na sat: bilo je skoro devet i petnaest. Hejzen je već bio u šerifovoj kancelariji i pripremao se za operaciju u deset sati. Ispitao je stvar i nije otkrio ništa. Svaki sledeći trenutak ovde predstavljao je gu​blje​nje vre​me​na. Svra​ti​će do kuće Lu​dvi​ga Smi​ta i vra​ti​će se na​zad. Upra​vo kada se okre​nuo da pođe, čuo je buku. Zastao je, osluškujući. Evo je opet: nekakav kikot, vlažno cerekanje. Zvučalo je kao da dopire iz sobe krvi, izobličene podom od nerđajućeg če​li​ka i plo​či​ca​ma pre​kri​ve​nim zi​do​vi​ma. Hri​ste, klin​ci su se sa​kri​li tamo. Uperio je svetlo prema otvorenim vratima sobe krvi. Pokretna traka je izlazila iz velikog otvora iznad vrata i obešene kuke su treptale na svetlu, ba​ca​ju​ći su​ro​ve iz​o​bli​če​ne sen​ke po vra​ti​ma. “U redu”, reče, “iz​la​zi​te oda​tle. Svi vi.” Još je​dan ki​kot. “Brojaću do tri i ako ne izađete, bićete u ozbiljnoj nevolji, to vam obe​ća​vam.” Ovo je bilo besmisleno, gubiti vreme na ovaj način usred opasnosti od tornada. Naučiće pameti ove klince. Šljam iz Dipera, sada je bio siguran u to. “Je​dan.” Nije bilo od​go​vo​ra. “Dva.”

Če​kao je, ali iz po​lu​o​tvo​re​nih vra​ta je do​pi​ra​la samo ti​ši​na. “Tri.” Tad hitro i odlučno krenu prema vratima, dok su koraci njegovih čizama odjekivali po glatkim pločicama. Širom je otvorio vrata nogom uz šupalj udarac, koji je mahnito odjeknuo ogromnom fabričkom ha​lom. Čvrsto ukopanih nogu, osvetlio je sobu krvi svojom baterijskom lampom i svetlost se odbila od uglačanog čelika, kružnog odvoda u sre​di​ni pro​sto​ri​je i bli​sta​vih plo​či​ca na zidu. Prazno. Došao je do sredine prostorije i zastao, a miris izbeljivača ga je pre​pla​vio. Odozgo se čuo zveket i Tad hitro uperi lampu uvis. Iznenadni čegrtavi zvuk, sudaranje metala. Kuke koje su visile sa pokretne trake počeše da poskakuju i divlje se ljuljaju, i svetlost njegove lampe je na trenutak uhva​ti​la tam​ni oblik koji se ge​gao tra​kom, ne​sta​ju​ći u otvo​ru iz​nad vra​ta. “Hej! Ti!” Tad istrča na vrata i stade. Uperi lampu prema gore. Ništa osim lju​lja​nja i škri​pa​nja tra​ke koja se gu​bi​la u tami. Ovoga puta neće biti dobre volje, neće biti popustljivosti: Tad će uhap​si​ti ove klin​ce i na​u​či​ti ih pa​me​ti. Zadržao je zrak svetla na traci. Još uvek se ljuljala i škripala i izgledalo je kao da su se klinci preko nje provukli kroz plastičnu zavesu u sle​de​ći ode​ljak, dži​nov​sku ku​ti​ju od ne​rđa​ju​ćeg če​li​ka. Opa​ri​vač. Tad je prišao što je tiše mogao. Plastične trake koje su prekrivale ulaz u opa​ri​vač još uvek su se la​ga​no nji​ha​le. Po​go​dak. Tad obiđe do drugog kraja oparivača. Tanka crna silueta trake ovde je iz​la​zi​la na​po​lje, ali se pla​stič​ne tra​ke na ovom kra​ju nisu nji​ha​le. Za​ro​bio je klin​ce unu​tra. Tad se odmaknu nekoliko koraka, prelazeći zrakom svetla između oba ulaza u oparivač. Progovorio je, tiho ali odlučno. “Slušajte: već ste u velikoj nevolji zbog provale. Ali ako odmah ne izađete, bićete optuženi za opiranje hapšenju i još mnogo toga. Neće biti uslovne ili društvenog rada, ići ćete pra​vo u za​tvor. Ra​zu​me​te?” Na trenutak se spustila tišina. Zatim se iz oparivača čulo tiho mr​mlja​nje. Tad se nagnu na​pred da bi bo​lje čuo. “Šta reče?” Još mrmljanja koje se pretvorilo u nekakav pevuckavi zvuk. Pratilo ga

je neobično vlažno mrmljanje, kao da je neko pritiskao jezikom o na​pu​će​ne usne. Klin​ci su mu se ru​ga​li. U naletu besa i poniženja, Tad šutnu zid oparivača. Čelični zid se oglasi šupljim praskom koji se zakotrlja i odjeknu nevidljivim pro​stran​stvom fa​bri​ke. “Iz​la​zi​te oda​tle!” Tad duboko udahnu nekoliko puta. Onda se hitro provuče između plastičnih traka koje su prekrivale ulaz u oparivač, pazeći da ne udari glavom o kuke koje su visile sa trake iznad njega. Dok je šibao svetlom po unutrašnjosti metalne kutije, nazreo je siluetu prilike koja je jurnula niz pokretnu traku i kroz otvor na suprotnom zidu. Delovala je iznenađujuće krupno i nezgrapno: verovatno su u pitanju bile preklapajuće siluete dva mladića u trku. Ali nije bilo ničeg nezgrapnog u brzini kojom mu je silueta umakla. U tami tik izvan vidokruga, prilika je skočila sa trake; čuo se udar, a zatim hitri topot koraka koji su se udaljavali prema zadnjem delu hale. “Sta​ni!” po​vi​ka Tad. Optrčao je oko oparivača i krenuo u poteru, dok je žuto ostrvce svetlosti njegove lampe poskakivalo ispred njega. Mračna prilika je zaobišla čerupač i poletela uz merdevine prema odeljenju za iznutrice, trčeći duž uzdignute platforme i nestajući iza velike hrpe hidrauličnih cre​va. “Stani, proklet bio!” povika Tad u tami. Popeo se uz merdevine sa pi​što​ljem u ruci i sju​rio niz me​tal​nu plat​for​mu. Dok je prolazio kraj gomile creva, krajičkom oka opazi blesak i oseti stravičan udarac u podlakticu. Kriknuo je od iznenađenja i bola. Baterijska lampa mu je ispala iz ruke i razbila se o pod, klizajući se i kotrljajući sa izdignute platforme. Čula se glasna lupa kada je udarila o be​ton​ski pod, zve​ket sta​kla, a za​tim tama. Na​po​lju se čulo je​ča​nje ve​tra i lup​ka​nje gra​da po kro​vu. Tad čučnu, pištolja uperenog u tamu, dok mu je bol besneo u podlaktici. Kako ga je samo ruka bolela. Nije mogao da skupi pesnicu ni da pomera prste i bol kao da je samo rastao i rastao, dok mu se nije či​ni​lo da mu či​ta​va ruka gori. Kučkin sin mu je slomio ruku. I to gadno. Jednim jedinim udarcem.

Tad pri​gu​ši je​caj i sti​snu zube. Pažljivo je osluškivao, ali nije se čuo nikakav zvuk osim oluje koja je be​sne​la iza fa​brič​kih zi​do​va. Ovo nije ni​ka​kav je​be​ni kli​nac. Bes i poniženje koje je osećao nestadoše. Bol i iznenadna tama po​bri​nu​li su se za to. Sve što je Tad sada že​leo je​ste da po​beg​ne odav​de. Naprezao se da vidi nešto u tami, pokušavajući da se seti odakle je došao. Postrojenje je bilo ogromno i biće veoma teško naći izlaz bez svetla. Možda bi trebao da ostane ovde, tih i nepomičan, dok se ne vrati stru​ja? Ne. Nije mogao ostati ovde. Morao je da se pokrene, da pobegne ne​ku​da. Bilo kuda. Da ode odav​de. Samo da ode odav​de. Podigao se na noge i, sa pištoljem u jednoj ruci, dok mu je druga slomljeno visila, pokušao je da nogama napipa put do merdevina, jedva se usuđujući da diše, prestravljen pomišlju da bi svakog trena iz tame mo​gao doći još je​dan uda​rac. Je​dan ko​rak, tri, pet… La​kat mu je u mra​ku uda​rio u ne​što. Oprezno je to opipao rukom u kojom je držao pištolj, dodirujući površinu koja je delovala grubo i hrapavo. Da li su to bila creva pod visokim pritiskom? Ali nije mu ličilo na crevo. Ličilo mu je na nešto dru​go. Ali nije bilo ničeg drugog što bi ovde gore, u odeljenju za iznutrice tako de​lo​va​lo na do​dir. Ugri​zao se za usnu, su​zbi​ja​ju​ći je​caj uža​sa. Mrak ga je terao da se ovako ponaša. Nije bio naviknut na neprozirnu tamu. Ako opali iz pištolja, možda će videti dovoljno oko sebe da bi mo​gao da se ori​jen​ti​še. Je​dan pu​ca​nj pre​ma ta​va​ni​ci neće ni​kom ško​di​ti. Po​di​gao je pi​što​lj i opa​lio uvis. Kratki blesak je otkrio priliku koja je stajala kraj njega, gledajući ga i smeškajući se. Prizor je bio toliko neočekivan, toliko čudan i stravičan, da Tad nije mo​gao čak ni da vri​sne. Ali prilika je vrisnula umesto njega; bio je to promukli grleni krik iz​ne​na​đe​nja i besa zbog puc​nja. Tad potrča. Pronašao je merdevine i napola je sišao, napola pao niz njih, silovito udarajući kolenima o metalne prečke. Blizu podnožja se

spetljao i uz tresak pao na pod, pravo na svoju slomljenu ruku. I tada je otkrio da može da vrisne, i od bola i od strave. Ali barem je ponovo bio na glavnom nivou fabrike. Oslonio se na noge, ošamućen od bola, i potrčao je, grcajući od straha, da bi se ponovo sapleo i opet ustao. I tada je shvatio da je još uvek očajnički stiskao svoj pištolj. Mogao je da ga upotrebi i upo​tre​bi​će ga. Okrenuo se i opalio, jednom, dvaput, naslepo - i blesak pucnja bi mu svaki put otkrio da se ta stvar gegala prema njemu, ši​rom raz​ja​plje​nih ru​ži​ča​stih usta i ra​ši​re​nih ruku. Muh! Morao je da pažljivo nanišani, da na​ni​ša​ni, a ne da samo puca nasumice. Još dva metka, a svaki od njih mu je pokazao da se to približava. Tad se zatetura unazad, i dalje vrišteći, i opali još dvaput, dok mu se ruka di​vlje tre​sla. Muh! Muh! Skoro je stiglo do njega. Više nije mogao promašiti. Pažljivo je na​ci​ljao i po​vu​kao oba​rač. Igla je pala na praznu komoru. Pokušao je da izvadi municiju, ali drugi stravičan udarac ga pogodi u stomak i on pade, ostavši bez daha, dok se pištolj otkotrlja po podu. Treći udarac, ovoga puta u ruku koja je držala pištolj. Povratio je dah, očajnički se otimajući, vrišteći i bacakajući, pokušavajući da se odgurne unazad, ali to je sa dve ne​u​po​tre​blji​ve ruke bilo ne​mo​gu​će. Muh! Muh! Muh! Tad još jednom kriknu i divlje se otrgnu, klizeći na leđima i ritajući se u prav​cu zvu​ka. A onda ga je stvar zgrabila za nogu koja se bacakala. Tad oseti stravičan pritisak na svom članku i iznenadno popuštanje, praćeno krc​ka​njem ko​sti. Nje​go​ve ko​sti. Sekundu kasnije oseti ogroman teret na svojim grudima i nešto grubo i čvrsto mu zgrabi lice. Osetio je miris zemlje i buđi i nečeg slabijeg, ali mnogo goreg. Na trenutak mu se činilo da će stisak biti ne​žan, ute​šan, ohra​bru​ju​ći. Ali tada se pretvori u strašan pritisak. A onda je njegovo lice užasnom br​zi​nom bilo okre​nu​to pre​ma podu. Čulo se struganje i škljocaj; osetio je eksploziju vreline u svom vratu; a onda se je​zi​va tama pre​tvo​ri​la u sve​tlost, bli​sta​vu, bli​sta​vu sve​tlost…

PEDESET I TRI

K

ori je ležala u smrdljivom mraku. U ovoj groznoj dezorijentišućoj tami bilo je nemoguće proceniti koliko je vremena prošlo otkako j e on otišao. Sat? Dan? Činilo se da je u pitanju čitava večnost. Či​ta​vo telo ju je bo​le​lo, a vrat joj je bri​deo. A ipak, nije je ubio. Ne: umesto toga je planirao da je muči. Pa ipak, mučenje kao da nije bila prava reč. Izgledalo je skoro kao da se zabavlja, da se igra sa njom, na ne​ka​kav uža​san, ne​o​bja​šnji​vi na​čin. Ali nagađanje o ubici bilo je besmisleno. Jednostavno nije mogla razumeti nešto što je bilo toliko iskrivljeno, toliko strano njenom iskustvu. Podsetila je sebe da niko neće doći da je spase, ovako duboko unutar ovih pećina. Niko nije znao gde se nalazila. Ako želi da preživi, moraće da sama nešto uradi. I moraće da to uradi pre nego što se on vra​ti. Ponovo je pokušala da olabavi konopac, ali je samo uspela da odere i izgrebe zglobove. Konopac je vezan mokar i čvorovi su bili tvrdi kao le​šni​ci. Kada će se on vra​ti​ti? Ta po​mi​sao je iza​zva​la na​let pa​ni​ke. Kori, sa​be​ri se. Neko vreme je ležala mirno, usredsredivši se na svoje disanje. Zatim je, polako, ruku vezanih iza leđa, počela napola puzati, a napola se kotrljati po nagnutom podu pećine, istražujući. Pod je bio relativno gladak, ali je tu i tamo primetila oštro kamenje koje je u hrpama izbijalo iz tla. Zaustavila se da prstima pažljivije opipa jednu formaciju. Kristali, ve​ro​vat​no. Namestila se i snažno ih udarila nogama. Čuo se oštar zvuk pucanja kada su se slo​mi​li. Onda je napipavala utrnulim prstima dok nije pronašla novi, oštar vrh. Sa mu​kom se na​me​sti​la iz​nad nje​ga, po​sta​vi​la je ruke na​spram ivi​ce i po​če​la da tr​lja ko​no​pac, na​pred-na​zad, na​pred-na​zad. Bože, kako je bolelo. Na zglobovima je imala kružne rane od konopca i dok je to radila, mogla je da oseti kako joj krv curka niz dlanove. Jedva da je uop​šte ose​ća​la svo​je pr​ste.

Ali nastavila je da trlja, pritiskajući jače. Vlažni konopac je skliznuo i oštar ka​men joj je ra​se​kao ruku. Prigušila je krik i nastavila da trlja. Bolje da izgubi ruku nego život. Barem se konopac počeo kidati. Kad bi ga samo uspela skinuti, mogla bi da… Mo​gla bi šta? Kada će se on vra​ti​ti? Kori zadrhta; drhtaj je pretio da se otme kontroli. Nikad se u životu nije toliko smrzla i bila tako mokra i utrnula. Smrad kao da je prožimao sve i mo​gla ga je ose​ti​ti na je​zi​ku i u no​zdr​va​ma. Usred​sre​di se na ko​no​pac. Trljala je, ponovo skliznula, opet se posekla i, glasno jecajući, nastavila je da trlja i seče, sve jače i jače. Nije više uopšte osećala svoje pr​ste, ali to ju je samo na​te​ra​lo da tr​lja još jače. Čak i da se oslobodi, šta će raditi bez svetla? Nije imala šibice ni upaljač. Čak i kad bi bilo svetla, on ju je odveo toliko duboko u pećinu da nije zna​la da li bi ika​da uspe​la da iza​đe. Pritiskala je konopac uz oštar kamen, opet i opet, jecajući. Začudo, samo beznađe situacije u kojoj se nalazila donelo je novu snagu njenim udo​vi​ma. Iz​ne​na​da su joj ruke bile slo​bod​ne. Legla je na tlo, dahćući, boreći se za vazduh. Bol je navro poput hiljade igala koje su joj probadale dlanove i prste. Mogla je da oseti kako joj krv slo​bod​ni​je teče is​pod kože. Pokušala je da pomeri prste, ali bez uspeha. Nagnula se u stranu uz stenjanje i počela da trlja dlanove jedan o drugi. Ponovo je pokušala da po​me​ri pr​ste i de​li​mič​no je uspe​la. Vra​ća​li su se u ži​vot. Ustala je, polako i bolno. Oslonivši noge o tlo, posegnu nadole i opipa konopac na zglobovima. Izgledao je kao da je zavezan na najluđi mogući način, obmotan bezbroj puta, sa pola tuceta jednostavnih, ali efikasnih čvorova. Pokušala je da ih razveže, zastenjala je od bola i spustila ruke. Možda bi mogla da ga preseče na oštrom kamenu pomoću kojeg je oslo​bo​di​la ruke. Opi​pa​la je oko sebe u po​tra​zi za ivi​com. Pre​ki​nu je zvuk. Za​sta​la je, dok ju je ob​u​zi​ma​la stra​va. Vra​ćao se. Mogla je da čuje roktaje i šmrkanje koje je odjekivalo od okolnih

zi​do​va pe​ći​ne. Zvu​ča​lo je kao da je no​sio ne​što. Ne​što te​ško. Hnuf! Brzo je sakrila ruke iza leđa, legla na hladan pod i umirila se. Iako je bio mr​kli mrak, neće ri​zi​ko​va​ti da on vidi da više nije bila ve​za​na. Bat koraka je prišao bliže. U tami su se pojavili novi, gorki mirisi: sve​ža krv, žuč, blju​vo​ti​na. Ležala je savršeno mirno. Bilo je tako mračno, možda je i zaboravio na nju. Čuo se zvuk povlačenja, zatim nešto što je ličilo na zveckanje ključeva. Onda je na tlo pećine pokraj nje tresnulo nešto teško. Smrad se na​glo po​ja​čao. Pri​gu​ši​la je krik koji joj se po​di​gao u grlu. Sada je ponovo počeo da pevuši i priča sam sa sobom. Čulo se zveckanje metala, struganje šibice i iznenada je bilo svetla: toliko slabašnog da je bilo skoro nerazgovetno, ali ipak svetla. Kori je na tren zaboravila sve - svoj bol i bezizlazno stanje u kojem se nalazila - kada je osetila kako joj se duša veseli tom mutnom žućkastom plamičku. Činilo se da prodire kroz proreze na neobičnom, veoma starom fenjeru, sa pokretnim stranicama od zarđalog metala. Svetlo je sijalo tako da je on i dalje bio u senci - samo mračni oblik koji se kretao, sivo naspram crnog. Nestao je iza ugla i počeo da radi nešto u susednom prolazu, pevušeći i pri​ča​ju​ći sebi u bra​du. Zna​či da mu je ipak bilo po​treb​no ba​rem malo sve​tla. Ali ako je uspevao da uradi toliko toga u potpunoj tami - da je dovede ova​mo i za​ve​že - zbog čega mu je bilo po​treb​no sve​tlo? Kori nije želela da dalje razmišlja o tome. Bilo je lako zaboraviti na to: instinktivno olakšanje koje je osetila na pojavu svetlosti učinilo ju je mlitavom i tromom. Deo nje je jednostavno želeo da odustane, da se preda. Osvrnula se oko sebe. Iako slabašno, svetlo kao da se odražavalo sa mi​li​o​na kri​stal​nih igli​ca, do​la​ze​ći oda​svu​da i ni​ot​ku​da. Če​ka​la je, ne​po​kret​na, dok su joj se oči pri​vi​ka​va​le na po​lu​ta​mu. Nalazila se u omanjoj pećini. Njeni zidovi su bili prekriveni paperjastim belim kristalima koji su blistali na bledom sjaju fenjera, a sa tavanice su visili bezbrojni stalaktiti. Na svaki stalaktit bio je okačen bizarni mali ukras od grančica i kostiju, zavezanih kanapom. Pogled joj se dugo zadržao na njima, dok je pokušavala da ih razume. Zatim je

razgledala zidove, polako ih proučavajući, da bi joj pogled konačno pao na pod kraj nje. Na ko​jem je le​ža​lo telo. Prigušila je jecaj. Ponovo je obuzeše gađenje i strah. Kako ju je puko vraćanje vida, odsustvo tame, moglo navesti da zaboravi, makar i na tre​nu​tak…? Za​tvo​ri​la je oči. Ali po​vra​tak tame bio je još gori. Mo​ra​la je zna​ti. Lice je bilo toliko krvavo da ga isprva nije mogla prepoznati. A onda je polako prepoznala crte. Bilo je to uništeno lice Tada Frenklina: zurilo je u nju, otvo​re​nih usta. Prestravljeno je okrenula glavu na drugu stranu; čula je sebe kako vri​šti, vri​šti bez pre​stan​ka. Čuo se roktaj i po prvi put je ugledala nje​ga, izbio je iza ugla i krenuo prema njoj sa dugim, krvavim nožem u jednoj i nečim vlažnim i crvenim u dru​goj ruci. Sme​škao se i pe​vu​šio sebi u bra​du. Njen vri​sak je za​mro kada joj se grlo zgr​či​lo u šoku od pri​zo​ra. To lice…!

PEDESET I ČETIRI

H

ejzen je stajao pred okupljenim službenicima zakona. Neće mu biti potrebno mnogo vremena da kaže ono što je imao: bila je to do​bra eki​pa i ima​li su do​bar plan. Mek​fel​ti nije imao šan​se. Postojao je samo jedan problem. Tad se još nije vratio iz fabrike, a radio-veza je bila prekinuta. Hejzen bi mu radije lično predao kontrolu pre nego što ode, ali nije mogao više da čeka. Medisin Krik je bio dobro obezbeđen i valjano ušuškan: Tad se očigledno već pobrinuo za to. Bilo je deset minuta do deset. Nije želeo da Mekfelti umakne pod okriljem olu​je. Mo​ra​li su da kre​nu. Tad će zna​ti šta da radi. “Gde su psi?” upi​ta. Henk Larsen progovori: “Dovode ih pravo do kuće Krausovih. Naći ćemo se tamo.” “Ðavolski se nadam da su nam ovog puta našli dobre pse. Jesi li tražio onu specijalnu rasu koju obučavaju u Dodžu, one španske pse, kako se ono zovu?” “Presa canarios{ 21 }“, reče Larsen. “Jesam. Rekli su da im obuka nije za​vr​še​na, ali sam in​si​sti​rao.” “Odlično. Dosta mi je gnjavaže sa kućnim ljubimcima. Ko im je dre​ser?” “Isti kao pro​šli put. Lef​ti Viks. On im je naj​bo​lji.” Hej​zen se na​mr​šti, is​ko​pa ci​ga​re​tu i za​pa​li je. Onda osmotri okupljene. “Svi znate šta treba da radite, zato ću biti kratak. Psi idu prvi, zatim dreser - Lefti - pa onda Raskovič i ja.” Ci​ga​re​tom je po​ka​zao na šefa obez​be​đe​nja na Uni​ver​zi​te​tu. Raskovič klimnu glavom, dok mu se vilica stezala usled ozbiljnosti si​tu​a​ci​je. “Ras​ko​vi​ču, znaš li da ko​ri​stiš sač​ma​ru?” “Da, go​spo​di​ne.” “Onda ćeš dobiti jednu. Iza nas, kao podrška, idu Kol, Brast i šerif Lar​sen.” Po​ka​zao je gla​vom pre​ma dvo​ji​ci dr​žav​nih po​li​ca​ja​ca, obu​če​nih u kompletnu uniformu za racije: crne vojničke pantalone preko vojničkih čizama i tamni pancirni prsluci. Nije bilo izviđačkih šešira - ovo je bila

ozbiljna stvar. Zatim se okrenu prema Larsenu. “Da li je to u redu, Henk?” Še​rif Di​pe​ra klim​nu gla​vom. Hejzen je znao da je važno da igra političku igru, da ima Larsena uz sebe, da se pobrine da on bude deo ekipe. Henk očigledno nije bio naročito srećan zbog toga, ali nije mogao ništa: ovo je bio Hejzenov teren i dok se operacija ne završi i dok se ne uspostavi komunikacija sa spoljnim svetom, ovo je u potpunosti njegov šou. Hejzen će se na kraju pobrinuti da Larsen izgleda dobro. Svi će deliti zasluge - i Raskovič, ta​ko​đe - i neće biti za​ba​da​nja no​že​va u leđa kada dođe do su​đe​nja. “Pravila sukoba su jasna. Svi imate puške, ali nemojte koristiti oružje osim ako vam je život direktno ugrožen. Da li je to apsolutno kristalno ja​sno?” Svi klim​nu​še gla​va​ma. “Izvešćemo našeg čoveka ži​vog i ne​po​vre​đe​nog. Ući ćemo lepo i polako, razoružati ga i izvesti ga napolje u lisicama, ali nežno. On nam je glavni svedok. Ako se uspaniči i počne da puca, vi ostajete pozadi i čekate da se psi pobrinu za njega. A psi poput ovih mogu da prime metak ili dva i da ipak oba​ve po​sao.” Ti​ši​na, kli​ma​nje. “Ako bilo ko od vas razmišlja o tome da glumi heroja, neka zaboravi na to. Lič​no ću ga uhap​si​ti. Ra​di​će​mo za​jed​no.” Sve ih prostreli pogledom. Najviše se brinuo za Raskoviča, ali čovek je dosad delovao prisebno. Vredelo je rizikovati. Do đavola, bio je spreman da Raskoviču prepusti sve zasluge, ako je to značilo da će Medisin Krik do​bi​ti ek​spe​ri​men​tal​no po​lje. “Surt i Vilijams, vi ćete paziti na ulaz u pećinu. Moraćete da sebi ostavite široko polje delovanja, što znači da nema čučanja na ulazu gde vas može iznenaditi. Ako isteramo Mekfeltija i on pokuša da pobegne, morate biti spremni da ga zgrabite. Ti, Rajnbek, ideš u kuću Krausovih da uručiš nalog i piješ čaj sa Vinifred. Budi spreman da pomogneš Šurtu i Vi​li​jam​su ako bude po​treb​no.” Rajn​be​ko​vo lice nije oda​lo ni​šta, osim bla​gog gr​če​nja vi​li​ce. “Znam, Rajnbek, to je težak zadatak, ali starica će sigurno biti uz​ne​mi​re​na. Ne že​li​mo da joj ot​ka​že srč​ka, zar ne?” Rajn​bek klim​nu gla​vom.

“Zapamtite, tamo nećemo imati nikakvih komunikacija sa spoljašnjim svetom. A ako se razdvojimo, neće biti nikakve ko​mu​ni​ka​ci​je ni iz​me​đu nas. Zato se dr​ži​mo za​jed​no. Ka​pi​ra​te?” Po​gle​dao ih je. Ka​pi​ra​li su. “U redu, Kol će vam reći o dvo​gle​di​ma za noć​no iz​vi​đa​nje.” Kol istupi. On je bio gospodin Državni Policajac lično, visok, mišićav, kratko ošišan, ozbiljnog lica. Čudno kako državni policajci nikada nisu de​be​li. Mo​žda je to pra​vi​lo. No​sio je sivi šlem sa krup​nim vi​zi​rom. “U pećini”, reče, “nema nikakvog svetla. Iz tog razloga normalni dvogledi za noćno izviđanje ne funkcionišu. Zato ulazimo sa infracrvenim osvetljenjem. Infracrveno svetlo funkcioniše kao baterijska lampa. Sijalica vam je ovde, na prednjem delu šlema. Prekidač je ovde. Morate ga uključiti da bi radio, baš kao kod obične baterijske lampe. Ovo svetlo ne možete videti golim okom, ali kada stavite ovaj dvogled, videćete crvenkasto svetlo. Ako vam se infracrvena svetiljka isključi, dvo​gled će se za​mra​či​ti. Ra​zu​me​te?” Svi klim​nu​še gla​va​ma. “Svrha dvogleda za noćno izviđanje je da ne pretvorimo sebe u mete, noseći baterijske lampe. Ovako nas ne može videti. Ugasićemo osve​tlje​nje i ući tiho, tako da neće zna​ti ko​li​ko nas ima.” “Po​sto​ji li mapa pe​ći​ne, ili ne​što slič​no?” Bio je to Ras​ko​vič. “Dobro pitanje”, reče Hejzen. “Ne, ne postoji. Drvena platforma vodi kroz veći deo nje. Iza toga postoji nekoliko prostorija, dve, najviše tri. U jednoj od tih prostorija nalazi se stara destilerija i tamo ćemo verovatno pronaći našeg čoveka. Ne pričamo ovde o Karlsbadskim pećinama. Samo bu​di​te opre​zni, dr​ži​te se za​jed​no i sve će biti u redu.” Šef obez​be​đe​nja klim​nu. Hejzen ode do ormana sa oružjem, izvadi sačmaricu, otvori je i napuni, jednim trzajem zgloba je zatvori i pruži Raskoviču. “Da li ste svi pro​ve​ri​li oruž​je?” Čuo se opšti žamor potvrdnih odgovora. Hejzen još jednom proveri svoj službeni opasač u smeru suprotnom od smera kretanja kazaljke na satu: rezervni šaržeri, pendrek, lisice, suzavac, pištolj, sve je bilo na mestu. Duboko je udahnuo i čvrsto zategao svoj pancirni prsluk oko vra​ta. U tom trenutku, svetlost u kancelariji zatrepta, zasja jače i ugasi se.

Po​di​že se hor gun​đa​nja i mr​mlja​nja. Hejzen baci pogled kroz prozor. Nije bilo svetla na glavnoj ulici, niti bilo gde drugde. Medisin Krik je utonuo u tamu od početka do kraja. To i nije bilo neko iz​ne​na​đe​nje. “Ovo ne me​nja ni​šta”, reče. “Ide​mo.” Otvo​rio je vra​ta i za​ko​ra​či​li su u mr​klu noć.

PEDESET I PET

D

ok je ulazio u Medisin Krik, specijalni agent Pendergast je smanjio brzinu velikog “rolsa”, a zatim je iz džepa izvadio mo​bil​ni te​le​fon i još jed​nom po​ku​šao da po​zo​ve Kori Svon​son. Jedini odgovor bilo je jednolično pištanje, više čak nije bilo ni sni​mlje​ne po​ru​ke. Re​lej​ne sta​ni​ce su bile is​klju​če​ne. Sklonio je telefon. Policijska radio-veza takođe nije radila i u gradu nije bilo sve​tla. Me​di​sin Krik je prak​tič​no od​se​čen od spolj​njeg sve​ta. Vozio je niz glavnu ulicu. Drveće je sumanuto šibalo napred-nazad na razbesnelom vetru. Naleti kiše su zasipali ulice, stvarajući blatnjave vrtloge u odvodima koji su do pre nekoliko sati bili zagušeni prašinom. Grad je bio čvrsto zamandaljen: roletne spuštene, a kapci zatvoreni. Jedina aktivnost odvijala se u šerifovoj kancelariji. Ispred nje je bilo parkirano nekoliko vozila državne policije i šerif i policajci su se muvali okolo, utovarujući opremu u kombi i raspoređujući se po patrolnim automobilima. Izgledalo je kao da se sprema nekakva operacija, nešto više od uo​bi​ča​je​nih pri​pre​ma za olu​ju. Nastavio je dalje, skrenuvši prema kapiji naselja Vindem Park. Prozori kamp-kućica u njemu bili su oblepljeni samolepljivom trakom, a na krovovima mnogih je bilo poslagano veliko kamenje. Svuda je vladao mrak, osim ponekog bleska sveće ili zraka baterijske lampe koji se mogao nazreti kroz oblepljen prozor. Vetar je besneo uskim zemljanim ulicama, ljuljajući prikolice, podižući šljunak sa tla i bacajući ga o aluminijumske oplate. Dečija ljuljaška u obližnjem dvorištu divljački se tre​sla, kao da je lju​lja​ju po​mah​ni​ta​li du​ho​vi. Pendergast je parkirao na prilaz Svonsonovih. Korinog automobila nije bilo. Iza​šao je iz auta, hi​tro pri​šao vra​ti​ma i po​ku​cao. Nije bilo od​go​vo​ra. Pri​ko​li​ca je bila u mra​ku. Po​ku​cao je po​no​vo, ovaj put gla​sni​je. Iz unutrašnjosti se začu udarac i pojavi se zrak baterijske lampe. Glas je po​zvao: “Kori? Da li si to ti? U ne​vo​lji si, mla​da damo.” Pendergast gurnu vrata; otvorila su se pet centimetara pre nego što ih je za​u​sta​vio la​nac.

“Kori?” za​kre​šta glas. Po​ja​vi​lo se lice žene. “FBI”, reče Pen​der​gast, mah​nuv​ši do​ku​men​ti​ma. Žena ga pogleda ispod poluspuštenih kapaka. Sa njenih ružom umrljanih usana visila je napola popušena cigareta. Proturila je lampu kroz pu​ko​ti​nu i upe​ri​la je pra​vo u nje​go​ve oči. “Tra​žim go​spo​đi​cu Svon​son”, reče Pen​der​gast. Ispijena prilika nastavila je da ga posmatra, a sada je kroz lancem ome​đe​nu pu​ko​ti​nu do​pro i oblak du​van​skog dima. “Nije ovde”, reče žena. “Ja sam spe​ci​jal​ni agent Pen​der​gast.” “Znam ko si ti”, reče žena. “Ti si onaj ljigavac iz FBI kojem je potreban asi​stent.” Iskašljala je još dima. “Provalila sam te gospodine, zato nemoj meni da kenjaš. Čak i da znam gde je Kori, ne bih ti rekla. Asi​stent, malo mor​gen.” “Zna​te li kada je go​spo​đi​ca Svon​son iza​šla?” “Ne​mam poj​ma.” “Hva​la vam.” Pendergast se okrenu i odlučno krenu prema svom autu. Dok je to radio, vrata prikolice se širom otvoriše i žena iskorači na oronule ste​pe​ni​ce. “Verovatno je otišla da traži tebe. Nemoj misliti da možeš da sakriješ istinu od mene, gospodine Ljigavče u svom šmekerskom crnom odelu.” Pen​der​gast uđe u auto. “Oh, šta mi to imamo ovde, šta to ono beše, ’rols-rojs’? Je​bo​te. Kakav agent FBI.” Zatvorio je vrata i pokrenuo motor. Žena je krenula preko malog travnjaka, u šibajuću kišu, stežući svoju spavaćicu, dok je oluja čupala nje​ne be​sne reči i no​si​la ih sa so​bom. “Gadiš mi se, gospodine, znaš li to? Znam tvoj tip i ga​diš mi se…” Pen​der​gast se is​par​ki​ra sa pri​la​za i kre​nu na​zad pre​ma glav​noj uli​ci. Pet minuta kanije ušao je na parkiralište Krausovih. Od Korinog auta i da​lje nije bilo ni tra​ga. Vinifred je unutra sedela u svojoj uobičajenoj fotelji i heklala pri svetlosti sveća. Podigla je pogled kada je ušao i tužan osmeh je izborao njeno papirnato lice. “Zabrinula sam se za vas, gospodine Pendergast,

napolju ste po ovakvoj oluji. Ovo vreme je stvarno strašno. Drago mi je da ste se be​zbed​no vra​ti​li.” “Da li je go​spo​đi​ca Svon​son svra​ća​la da​nas?” Vi​ni​fred spu​sti svoj he​kle​raj. “Ne, ne ve​ru​jem da je​ste.” “Hva​la vam.” Pen​der​gast se po​klo​ni i kre​nu pre​ma vra​ti​ma. “Ne​moj​te mi reći da po​no​vo iz​la​zi​te na​po​lje!” “Bo​jim se da je tako.” Pendergast pređe preko parkirališta sa tmurnim izrazom na licu. Ako je primećivao da je oluja kidala i lomila pejzaž oko njega, nije to pokazivao. Stigao je do svog auta i zgrabio kvaku. Onda je zastao i okrenuo se, razmišljajući. Iza kuće sa njenim slabo osvetljenim prozorima divlje se talasalo mračno more kukuruza. Natpis koji je po​ka​zi​vao pre​ma Kra​u​so​vim pe​ći​na​ma upor​no je lu​pao na ve​tru. Pendergast pusti kvaku, žustro prođe kraj kuće i izađe na dram. Stotinak metara dalje naišao je na zemljanu stazu koja je vodila u ku​ku​ruz. Dva mi​nu​ta ka​sni​je, sta​jao je kraj Ko​ri​nog auta. Okrenuo se i žurno pošao nazad prema drumu. Ali u istom trenutku, u daljini se ukazao niz farova, koji su se velikom brzinom približavali kroz pomrčinu. Dok su automobili proletali pored njega i uključivali žmigavce da bi skrenuli na parkiralište ispred Krausovih pećina, rastuća sum​nja se pre​tvo​ri​la u si​gur​nost i shva​tio je da se de​si​lo ne​za​mi​sli​vo. Užasno ironičnom igrom sudbine, izgleda da su svi oni - prvo on, zatim Kori i sada Hejzen - došli do istog zaključka: da se ubica krio u pe​ći​ni. Pendergast se hitro probio kroz kukuruz, pravo prema ulazu u pe​ći​nu. Ako bi us​peo da uđe unu​tra pre nego što… Zakasnio je samo minut. Dok je izlazio iz kukuruza, Hejzen, koji je stajao pred usekom koji je vodio nadole u pećinu, ugledao ga je i okre​nuo se pre​ma nje​mu sa smrk​nu​tim iz​ra​zom na licu. “Vidi, vidi, pa to je specijalni agent Pendergast. A ja sam mislio da ste na​pu​sti​li grad.”

PEDESET I ŠEST

Š

erif Hejzen je zurio u Pendergasta. Nastupio je trenutak zbunjenog ćutanja, tokom kojeg je Hejzen osetio kako se nadima od besa. Ovaj tip je imao neverovatan talenat da se pojavljuje niotkuda u najgorem mogućem trenutku. E, sad će se jednom zauvek suočiti sa kučkinim sinom. Ovaj šupak iz FBI neće više trošiti njegovo vre​me. Krenuo je prema mršavoj prilici, uspevajući da se nasmeši. “Pen​der​ga​ste, ka​kvo iz​ne​na​đe​nje.” Agent je stao. Njegovo crno odelo bilo je skoro nevidljivo u olujnom polumraku, a njegovo lice kao da je lebdelo, bledo i sablasno. “Šta radite ovde, šerife?” Progovorio je tiho, ali glas mu je nosio oštrinu koju Hejzen nije ra​ni​je pri​me​ći​vao. “Ako se dobro sećam, vama je ovog jutra uručeno naređenje o pre​ki​du is​tra​ge. Kr​ši​te to na​re​đe​nje. Mo​gao bih da vas uhap​sim.” “Ula​zi​te za ubi​com”, reče Pen​der​gast. “Za​klju​či​li ste da je u pe​ći​ni.” Hejzen se nervozno prebaci sa noge na nogu. Pendergast je sigurno na​ga​đao. Nema šan​se da je već čuo; ne još. Agent nastavi. “Nemate apsolutno nikakvu predstavu o tome u šta se upuštate, šerife - u smislu protivnika sa kojim ćete se suočiti, kao ni u smi​slu oko​li​ne.” Ovo je bilo pre​vi​še. “Pen​der​ga​ste, sad je do​sta.” “Sto​ji​te na ivi​ci po​no​ra, še​ri​fe.” “Vi ste taj koji je na ivi​ci.” “Ubi​ca ima ta​o​ca.” “Pen​der​ga​ste, samo se pu​va​te.” “Ako upad​ne​te unu​tra, še​ri​fe, pro​u​zro​ko​va​će​te smrt tog ta​o​ca.” Uprkos svemu, Hejzen oseti jezu. Bila je to noćna mora svakog po​li​caj​ca. “Mi​sli​te? A ko je taj ta​lac?” “Kori Svon​son.” “Kako zna​te?” “Nema je čitav dan. I upravo sam pronašao njen automobil, skriven u ku​ku​ru​zu sto​ti​nak me​ta​ra za​pad​no odav​de.”

Nastupio je trenutak neprijatne tišine, a onda Hejzen sa gađenjem od​mah​nu gla​vom. “Pen​der​ga​ste, od sa​mog po​čet​ka ni​ste ra​di​li ni​šta, osim što ste svojim teorijama skretali istragu sa pravog koloseka. Da nije vas, već bismo uhvatili tog čoveka. Znači, auto Svonsonove je parkiran u ku​ku​ru​zu. Ve​ro​vat​no je u ku​ku​ru​zu sa ne​kim ti​pom.” “Ušla je u pe​ći​nu.” “I to je vaš briljantni zaključak? Vrata pećine su od čistog gvožđa. Kako je ušla unu​tra? Obi​la je bra​vu?” “Po​gle​daj​te i sami.” Hejzen baci pogled u pravcu u kojem je Pendergast pokazivao, niz usek u tlu. Gvozdena vrata ipak nisu bila zaključana; katanac je ležao pred vra​ti​ma, na​po​la sa​kri​ven pra​ši​nom i li​šćem. “Ako ve​ru​je​te da je Kori Svon​son obi​la tu bra​vu, Pen​der​ga​ste, onda ste još veća budala nego što sam mislio. To nije delo deteta; to je učinio okoreli kriminalac. U stvari, baš onaj čovek kojeg tražimo. A i to je više nego što tre​ba da zna​te.” “Ako se dobro sećam, šerife, vi ste bili taj koji je gospođicu Svonson op​tu​žio za…” Hejzen odmahnu glavom. “Dovoljno sam čuo. Pendergaste, predajte svo​je oruž​je. Uhap​še​ni ste. Kole, sta​vi mu li​si​ce.” Kol je is​ko​ra​čio. “Še​ri​fe?” “Svojevoljno je prekršio važeće naređenje. Ometa policijsku istragu. Upao je na privatno vlasništvo. Preuzimam punu odgovornost. Samo mi ga skla​njaj s oči​ju.” Kol krenu prema Pendergastu. U sledećem trenutku, Kol je ležao na ze​mlji, očaj​nič​ki po​ku​ša​va​ju​ći da diše, a Pen​der​gast je iš​če​zao. Hej​zen je samo zu​rio. “Uf”, zadahta Kol, uspravljajući se u sedeći položaj i hvatajući se za sto​mak. “Kuč​kin sin me je uda​rio na kvar​no.” “Hriste”, promrmlja Hejzen, mašući baterijskom lampom. Ali Pendergast je nestao. Trenutak kasnije čuo je riku velikog motora i škri​pu guma koje su ju​ri​le po šljun​ku. Kol ustade, crven u licu, i otrese prašinu sa sebe. “Imamo ga zbog opi​ra​nja hap​še​nju i na​pa​da na po​li​caj​ca.” “Zaboravi na to, Kole. Čeka nas važniji posao. Usredsredimo se na nje​ga, a za to ćemo se po​bri​nu​ti su​tra.”

“Kuč​kin sin”, po​no​vo pro​mr​mlja Kol. Hejzen ga potapša po leđima i isceri se. “Sledeći put kada budeš ne​ko​ga hap​sio, budi malo pa​žlji​vi​ji.” Do njih je doprlo lupanje vratima i Hejzen je čuo kreštavi glas kojeg je nosio vetar. Trenutak kasnije, bleda prilika Vinifred Kraus dotrča stazom iz pravca stare kuće. Snažan vetar je šibao i čupao njenu spavaćicu i Hejzenu se skoro činilo da je u pitanju duh koji leti kroz noć. Rajnbek ju je pra​tio u sto​pu, gla​sno pro​te​stu​ju​ći. “Šta to radite?” zakrešta starica kada je prišla bliže, kose raščerupane na kiši, dok su joj se kapljice cedile niz lice. “Šta je ovo? Šta radite na mom ima​nju?” Hej​zen se okre​nu pre​ma Rajn​be​ku. “Za​bo​ga, tre​bao si da…” “Po​ku​šao sam da joj ob​ja​snim, še​ri​fe. Hi​ste​rič​na je.” Vinifred je posmatrala policajce, divlje kolutajući očima. “Šerife Hej​zen! Za​hte​vam ob​ja​šnje​nje!” “Rajn​bek, sklo​ni je odav​de…” “Ovo je ugled​na tu​ri​stič​ka atrak​ci​ja!” Hejzen uzdahnu i okrenu se prema njoj. “Slušaj. Vinifred, verujemo da se ubi​ca kri​je u tvo​joj pe​ći​ni.” “Ne​mo​gu​će!” vri​snu žena. “Pro​ve​ra​vam je dva​put ne​delj​no!” “Ulazimo unutra da ga isteramo. Želim da ostaneš u kući sa po​li​caj​cem Rajn​be​kom, lepo i mir​no. On će se po​bri​nu​ti za tebe…” “Neću. Da se niste usu​di​li da uđete u moju pećinu! Nemate prava. Nema tu ni​ka​kvog ubi​ce!” “Go​spo​đi​ce Kra​us, žao mi je. Ima​mo na​log. Rajn​bek?” “Već sam joj po​ka​zao na​log, še​ri​fe…” “Po​ka​ži joj ga opet i vodi je odav​de.” “Ali neće da me slu​ša…” “Po​ne​si je ako bu​deš mo​rao. Zar ne vi​diš da gu​bi​mo vre​me?” “Da, go​spo​di​ne. Žao mi je, go​spo​đo…” “Da se nisi usu​dio da me dodirneš!” Vinifred zamahnu prema Rajn​be​ku, koji je ustuk​nuo. Okrenula se i nasrnula na Hejzena, stisnutih pesnica. “Gubi se sa mog ima​nja! Od​u​vek si bio gru​bi​jan! Gubi se odav​de!” Zgrabio ju je za zglobove i ona poče da se otima i da ga pljuje. Hejzen je bio za​pa​njen sta​ri​či​nom že​sti​nom i sna​gom.

“Gospođice Kraus”, pokušao je još jednom, trudeći se da bude strpljiv, da mu glas zvuči staloženo. “Smirite se, molim vas. U pitanju je va​žan po​li​cij​ski po​sao.” “Gu​bi​te se sa moje ze​mlje!” Hejzen se mučio da mu se ne otrgne i osetio je snažan udarac u cevanicu. Ostali su stajali okolo i blenuli poput slučajnih posmatrača. “Šta ka​že​te da mi malo po​mog​ne​te?” Rajnbek je zgrabi oko struka, dok je Kol prišao i uspeo da uhvati nje​nu ruku koja se oti​ma​la. “Samo polako”, reče Hejzen. “Polako. Ona je ipak samo jedna mala sta​ri​ca.” Njeni krici su postali histerični. Tri čoveka su je s mukom držali nepokretnu nekoliko trenutaka, a onda je Hejzen konačno uspeo da se oslobodi. Rajnbek ju je uz Kolovu pomoć podigao sa zemlje. Bacakala se i oti​ma​la. “Ða​vo​li!” kre​šta​la je. “Ne​ma​te pra​vo!” Njeni krici su zamrli dok je Rajnbek nestajao u oluji, noseći svoj ko​pr​ca​vi te​ret. “Isu​se, šta bi s njom?” upi​ta Kol, dah​ću​ći. Hejzen očisti pantalone. “Oduvek je bila iščašena matora kučka, ali ovo uopšte nisam očekivao.” Još jednom se lupi po butini. Prilično ga je jako udarila u cevanicu koja ga je još uvek žigala. Uspravio se. “Hajdemo u pećinu, pre nego što se još neko pojavi da nam kvari zabavu.” Okrenuo se prema Šurtu i Vilijamsu. “Ako se onaj kučkin sin Pendergast vrati, ovla​šće​ni ste da upo​tre​bi​te sva sred​stva da ga spre​či​te da uđe u pe​ći​nu.” “Da, go​spo​di​ne.” Grupa je zašla u mračnu pukotinu u zemlji, sa Hejzenom na čelu. Dok su se spuštali, zvuk oluje postade prigušen, dalek. Otvorili su otključana vrata, uključili infracrvene lampe, namestili dvoglede za noćno osmatranje i krenuli niz stepenice. Tišina je uskoro postala potpuna, na​ru​še​na samo zvu​kom vo​de​nih ka​plji​ca. Ula​zi​li su u dru​gi svet.

PEDESET I SEDAM ols” se kotrljao i skakao po zemljanoj stazi, a farovi jedva da su pro​bi​ja​li po​mr​či​nu dok je grad tu​kao po me​ta​lu. Kada vozilo više nije moglo dalje, Pendergast se zaustavi, ugasi mo​tor, za​de​nu smo​ta​nu mapu u svoj sako i iza​đe na​po​lje. Ovde, na najvišoj tački zemljišta u okrugu Kraj, mezociklon je stigao do najjače tačke svog intenziteta. Tlo je izgledalo poput bojnog polja, prekriveno otpacima koje je razbacao vetar: grančicama, delovima biljaka, komadima zemlje pokupljenih sa polja kilometrima daleko. Ispred njega, još uvek nevidljivo drveće koje je okruživalo humke, krivilo se i stenjalo, dok se njihovo lišće i granje međusobno sudaralo uz zvuk sličan udaru talasa o stenje. Svet Sablasnih hum​ki sveo se na buku i bes. Okrenuvši glavu i uprevši u vetar, Pendergast se probijao stazom prema humkama. Dok je prilazio, rika oluje postala je još glasnija, povremeno naglašavana zaglušujućim zvukom cepanja drveća i udara gra​nja o ze​mlju. Jednom kada se našao u relativnom zaklonu od drveća, Pendergast je bio u stanju da jasnije osmotri okolinu. Vetar i kiša uzavrelo su besneli, zasipajući sve šljunkom i krupnim dobujućim kapljicama. Velike topole oko njega škripale su i stenjale. Pendergast je znao da mu sada najveća opasnost nije pretila od kiše i grada, već od mogućnosti pojavljivanja tor​na​da kla​se F koji je sva​kog tre​nut​ka mo​gao iz​ro​ni​ti iz olu​je. Pa ipak, vremena za oprez nije bilo. Ovo nije ni vreme ni način na koji je na​me​ra​vao da se su​o​či sa ubi​com. Ali više nije imao iz​bo​ra. Pendergast uključi baterijsku lampu i usmeri je prema tami iza šumarka. Dok je to radio, začu se stravičan zvuk cepanja; bacio se u stranu u trenutku kada je iz mraka izletela džinovska topola, padajući uz škripavi tresak koji podiže kovitlac lišća, slomljenih grančica i mokre ze​mlje. Pendergast ostavi drveće iza sebe i zakorači nazad u srce oluje. Kretao se što je brže mogao, zaklonjenih očiju, sve dok nije stigao do podnožja prve humke. Okrenuvši leđa vetru, pažljivo je prešao zrakom svetla po

“R

njenim bokovima da bi se orijentisao. A onda se - u dubini noći, u srcu oluje - uspravio, prekrstio ruke na grudima i umirio. Zvuk i dodir su izbledeli iz njegove svesti dok je, iz mermerne odaje duboko u gotskoj vili svog sećanja, prizivao sliku Sablasnih Ratnika. Jednom, dvaput, tri puta se vratio na rekonstruisani prizor iz svog mentalnog prelaska - trenutak kada su se po prvi put pojavili iz prašine i kada su se ponovo izgubili u njoj - pa​žlji​vo upo​re​đu​ju​ći tu sli​ku sa stvar​nim pej​za​žom oko sebe. Zatim je otvorio oči i pustio da mu ruke padnu na bokove. Tada je pažljivo hodajući preciznim koracima - prešao preko središnje čistine do udaljenog kraja druge humke. Ubrzo se zaustavio pred velikom hrpom krečnjačkog kamena. Pažljivo ju je obišao, leđima okrenut oluji, ignorišući vetar i dobujuću kišu, proučavajući kamenje sa velikom pažnjom, prvo dodirujući jedan, pa drugi, dok nije našao ono što je tražio: pola tuceta malih, klimavih komada, nemarno nabacanih preko pukotine u steni. Nakon što ih je razgledao neko vreme, Pendergast gurnu sitno kamenje u stranu, jedno po jedno, otkrivajući otvor. Žurno je sklonio još nekoliko komada. Iz iskrzanog otvora pokuljao je hladan, vla​žan va​zduh. Prolaz iz kojeg su se Sablasni Ratnici prvo pojavili, a zatim u njemu ne​sta​li. I - osim ako je gad​no po​gre​šio - zad​nja vra​ta Kra​u​so​vih pe​ći​na. Pendergast skliznu kroz otvor, uperivši svetlo prema unutrašnjosti pukotine, iza i iznad sebe. Bilo je upravo onako kako je i pretpostavljao: manji otvor se nalazio unutar nečega što je jednom predstavljalo mnogo veći pri​ro​dan otvor. Okrenuo se i osvetlio prolaz koji se spuštao naniže. Kamenčići su se otkotrljali u tamu. Dok se spuštao, stravična silina oluje bledela je neverovatnom brzinom. Uskoro nije bila ništa više od sećanja. Vreme, oluja i spoljašnji svet, sve to je prestalo da postoji u nepromenljivom svetu pećine. Morao je da pronađe Kori pre šerifa i njegovog malog im​pro​vi​zo​va​nog tima spe​ci​ja​la​ca. Prolaz se širio dok se spuštao, zatim se izravnavao i oštro skretao. Pendergast pažljivo stiže do ugla i zastade, osluškujući, sa pištoljem u raci. Potpuna tišina. Skrenuo je za ugao, brzo poput lasice, osvetljavajući pro​stor is​pred sebe svo​jom sna​žnom ba​te​rij​skom lam​pom. Bila je to džinovska pećina od barem tridesetak metara u prečniku. Pogled mu pade na neverovatan, ali ne i neočekivan prizor. Jedino što se

kretalo u pećini bile su njegove oči i zrak svetiljke, koji je igrao po bi​zar​nom pri​zo​ra pred njim. Trideset mrtvih konja, pod punom indijanskom ratnom opremom, bili su postavljeni u klečeći položaj u kragu u središtu odaje. Sasušili su se i mumificirali na pećinskom vazduhu: kosti su im štrčale kroz kožu, a njihove sasušene usne povukle su se sa požutelih zuba. Svaki je bio ukrašen po običajima Južnih Čejena, sa linijama blistavocrvenog okera na njihovim glavama, belim i crvenim otiscima prstiju duž vratova i sapi i orlovim perima upletenim u grive i repove. Neki od njih su na svojim leđima nosili visoka, perlama ukrašena čejenska sedla od sirove kože; drugi su imali samo ćebe, ili ništa. Većina je bila ubijena snažnim udarcem u glavu bodljikavom toljagom koja je ostavila samo urednu ru​pi​cu, pro​bu​še​nu tač​no iz​me​đu sva​kog para oči​ju. Poređano u drugom krugu, unutar prvog, bilo je trideset čejenskih rat​ni​ka. Sa​bla​sni Rat​ni​ci. Bili su poređani poput žbica u točku - svetom točku sunca - i svaki je levom rukom dodirivao svog konja, dok je u desnoj držao oružje. Svi su bili tu: oni koji su ubi​je​ni u na​pa​du, kao i oni koji su pre​ži​ve​li. Ovi drugi su bili ubijeni kao i konji: jednim udarcem u glavu bodljikavom toljagom. Poslednji koji je umro - onaj koji je ubio ostale ležao je na leđima, a njegova mumificirana ruka je i dalje stezala kameni nož koji je bio zaboden u njegovo srce. Nož je bio identičan slomljenom nožu pronađenom kraj Čonsijevog tela. I svaki ratnik je nosio tobolac stre​la, is​tih kao one koje su pro​na​đe​ne ne​da​le​ko od tela Šile Sveg. Oni su bili ovde, ležali su pod tlom Medisin Krika od večeri 14. avgusta 1865. Ratnici koji su preživeli napad žrtvovali su sebe i svoje konje, ovde, u tami pećine, izabravši da umru dostojanstveno na svojoj sopstvenoj zemlji. Beli čovek ih nikada neće oterati u rezervat. Nikada neće biti primorani da potpišu sporazum, da se ukrcaju u železničke vagone i pošalju svoju decu u udaljene škole, gde će ih tući zato što go​vo​re svo​jim je​zi​kom i li​ši​ti ih do​sto​jan​stva i nji​ho​ve kul​tu​re. Ovi Sablasni Ratnici videli su neumoljivi napredak belih ljudi preko nji​ho​ve ze​mlje. Zna​li su kako bu​duć​nost iz​gle​da. Ovde, u ovoj veličanstvenoj pećini, oni su čekali u zasedi. Odavde su izleteli za vreme peščane oluje, kao niotkuda, da poseju rasulo i

uništenje među “Četrdeset Petoricom”. A onda su se vratili ovde, u po​tra​zi za več​nim mi​rom i ča​šću. U svojoj priči, kao i mnogo detaljnije u svom dnevniku, pradeda Čupavog Džima je rekao kako mu se činilo da su Sablasni Ratnici izronili iz tla. Bio je potpuno u pravu. I - iako su 1865. humke bile prekrivene gustim šipražjem - Hari Bomont je, u trenucima pre svoje smrti, sigurno shvatio odakle su ratnici došli. Prokleo je tlo zbog sasvim određenog ra​zlo​ga. Pendergast je zastao samo toliko da prouči svoju mapu. Zatim požuri kraj tihe postavke, prema mračnom tunelu koji je vodio dublje u kom​pleks pe​ći​na. Osta​lo mu je ve​o​ma malo vre​me​na - ako ga je uop​šte i imao.

PEDESET I OSAM

H

ejzen je pratio Leftija i pse dok su napredovali niz drvenu platformu Krausovih pećina. Za razliku od prethodnog para, ove životinje su uspešno pratile trag. Delovale su pomalo previše žustro: potezale su lance, upirući napred i režeći iz dubine grudi. Lefti je jedva bio u stanju da ih drži pod kontrolom i vukli su ga za sobom, dok je on kukao i ubeđivao ih. Bili su to krupni psi, ružni kao đavoli, sa ogromnim napućenim šupcima i džinovskim jajima koja su visila kao u bika. Presa canarios, psi odgajani da ubijaju druge pse. Ili bilo šta drugo na dve ili četiri noge. Čak ni sa parom vinčesterki sa krupnom sačmom, Hejzen ne bi želeo da se sretne licem u lice sa njima. Primetio je da su i ostali takođe držali rastojanje. Ako je imao imalo razuma, Mekfelti će pasti na kolena i početi da moli za milost onog trenutka kada se ove ru​žne džu​ke​le po​ja​ve iza ugla. “Šturm! Drang!” po​vi​ka Lef​ti.{ 22 } “Ka​kva su to ime​na za pse?” upi​ta Hej​zen. “Ne​mam poj​ma. Od​ga​ji​vač im ih je dao.” “E pa, uspo​ri ih, Lef​ti. Ovo nije Indi 500.” “Šturm! Drang! Po​la​ko!” Psi je​dva da su obra​ti​li pa​žnju. “Lef​ti…” “Vodim ih što spo​ri​je mogu”, odgovori Viks piskavim glasom. “Ako ni​ste pri​me​ti​li, ovde baš i ne​mam po​sla sa fleg​ma​tič​nim psi​ma.” Sa ugašenom rasvetom, dvogledi za noćno osmatranje osvetljavali su pećinu jednoličnim crvenim sjajem. Hejzen ih nikada ranije nije nosio i nije mu se sviđao način na koji su svodili okolinu na monohromatski, sablasni pejzaž. Bilo je to kao da je gledao stari televizor. Drvena plat​for​ma pred nji​ma pli​va​la je u gri​mi​znoj sve​tlo​sti, na​lik putu u pa​kao. Prošli su kroz Kristalnu katedralu, Džinovu biblioteku i pored Kristalnih zvona. Hejzen nije bio u pećini otkad je kao dečak išao na školske izlete, ali su nekada dolazili ovamo svake godine i iznenadilo ga je koliko je toga zapamtio. Vinifred je uvek vodila obilazak. Tada i nije izgledala tako loše. Sećao se kako je njegov prijatelj Toni pravio

nepristojne gestove iza nje, dok je ona kuckala nekakvu melodiju po sta​lak​ti​ti​ma. Ipak se pre​tvo​ri​la u uvr​nu​tu ma​tom ve​šti​cu. Stigli su do najdalje tačke turističkog obilaska i Lefti uz veliki napor zaustavi pse. Hejzen je stao podalje, ostavljajući dobra tri metra između sebe i životinja. Psi su netremice zurili u tamu iza Jezerceta beskraja i režali, dok su im jezici visili iz usta poput velikih, crvenih pelena. Nji​ho​va plju​vač​ka je pod in​fra​cr​ve​nim osve​tlje​njem bila cr​ve​na kao krv. Hej​zen sa​če​ka da se osta​li oku​pe oko nje​ga, a onda tiho pro​go​vo​ri. “Nikada nisam išao iza ove tačke. Od sada želim tišinu. I, Lefti, da li bi mo​gao da malo uti​šaš pse?” “Ne, ne bih, u redu? Re​ža​nje je za njih in​stink​tiv​na rad​nja.” Hejzen odmahnu glavom i pokaza Leftiju da nastavi dalje. On i Ras​ko​vič su ga pra​ti​li; za​tim su išli Kol i Brast; Lar​sen je išao po​sled​nji. Progacali su kroz jezerce, izašli na drugu stranu i zatim pošli za Leftijem kroz tunel čija se tavanica spuštala, zatim ponovo podizala, a onda je oštro skre​tao de​sno. Iza ugla su bila dru​ga gvo​zde​na vra​ta. Bila su otvo​re​na, a gvo​zde​ni ka​ta​nac je le​žao na tlu. Hejzen je pokazao rukom da je sve u redu i dao je znak Leftiju da na​sta​vi. Psi su sada režali još intenzivnije, dubokim grlenim režanjem od kojeg se Hejzenu ježio potiljak. Neće moći da uhvate Mekfeltija na prepad, ali to možda i nije bilo tako loše. Ovo režanje bi čak i Ramba na​ve​lo da se pre​da. Sa druge strane vrata, tunel se širio u pećinu. Psi su priležno njuškali dalje, vukuću Leftija za sobom. Hejzen je pokazao ostatku grupe da pričeka. Zatim su se on i Raskovič raširili sa strane, sa sačmaricama u ruci, is​pi​tu​ju​ći pro​sto​ri​ju pod in​fra​cr​ve​nim sve​tlom. Pogodak: bilo je to krijumčarsko gnezdo. Hejzen je polako prešao dvogledom preko velike odaje. Stari sto; okrajci sveća; ulubljeni fenjeri; slomljeno posuđe i flaše. A na drugom kraju se u crvenkastoj pomrčini nazirala i sama aparatura za destilaciju, sa kotlom dovoljno velikim da se u njemu skuva konj. Bio je toliko velik da su ga sigurno morali doneti u pe​ći​nu u de​lo​vi​ma i onda spo​ji​ti - nije ni čudo što je još uvek bio ovde. Kada se Hejzen uverio da u prostoriji nije bilo nikoga, mahnuo je ostalima da uđu i prišao aparatu za destilaciju. Aroma dima je još uvek lebdela u vazduhu, pomešana sa drugim, manje prijatnim mirisima.

Nagnuo se nad kotao i pogledao unutra. Na dnu je ležalo nešto, malo i je​dva ra​za​zna​tlji​vo kroz dvo​gled. Bilo je to ljud​sko uho. Okrenuo se, osećajući mešavinu zadovoljstva i gađenja. “Neka niko ne do​di​ru​je ni​šta.” Osta​li klim​nu​še gla​va​ma. Hej​zen na​sta​vi sa is​pi​ti​va​njem pe​ći​ne. Na tre​nu​tak je po​mi​slio da je to bilo to - da je pećina bila prazna i da je Mekfelti već umakao. Ali onda primeti niski prolaz na bočnom zidu, komad sivila koji je vodio u još dublju tamu. “Izgleda da se tamo nalazi još jedna prostorija”, reče, po​ka​zu​ju​ći pr​stom. “Ide​mo. Lef​ti, po​ve​di pse.” Prošli su kroz niski otvor u sledeću pećinu. Ova prostorija je nekada služila krijumčarima za odlaganje otpada i još uvek je bila prepuna istrulelog đubreta, razbijenih flaša, komadića papira, limenih konzervi i otpadaka svih vrsta, koji su svi bili nabijeni uza zid. Zastade. U prostoriji je bilo prohladno i u posebno hladnom nizu otvora duž jednog zida ugledao je hrpu skorijih zaliha hrane. Neka vrsta ostave. Uperio je lampu i osvetlio vreće šećera, ovsenih pahuljica, pasulja, kese čipsa i drugih grickalica, vekne hleba, pakete usoljene govedine i putera. Tu je bila i hrpa sveća, velika kutija šibica i slomljena svetiljka. Hrpa ispražnjenih vreća, omota od putera, konzervi i okrajaka sveća na drugom kraju go​vo​ri​la je da je Mek​fel​ti bio ovde iz​ne​na​đu​ju​će dugo. Nastavljajući da istražuje svojim dvogledom za noćno osmatranje, Hejzen primeti da se prolaz nastavlja, vodeći do sledeće prostorije. Ako je uopšte još bio ovde, Mekfelti ih je sigurno čuo i čekaće ih u toj odaji, mo​žda sa oruž​jem, da bi po​ku​šao da ih iz​ne​na​di. Spustio je ruku na Leftijevo rame i tiho mu šapnuo na uvo. “Odveži pse i reci im da is​pi​ta​ju sle​de​ću pro​sto​ri​ju. Mogu li to da ura​de?” “Na​rav​no.” Šerif Hejzen okupi ljude oko ulaza u hodnik, spreman da uhapsi sva​ko​ga ko iza​đe oda​tle. Za​tim klim​nu Lef​ti​ju. Lefti otkači kaiševe sa ogrlica i odmaknu se par koraka. “Šturm, Drang. Pre​tra​ž i​te.” Životinje su odmah jurnule, nestajući u mraku. Hejzen je čučnuo kraj otvora, sa sačmaricom na gotovs. Čuo je pse u susednoj prostoriji, kako reže, njuškaju i ližu svoje vlažne njuške. Prošlo je nekoliko trenutaka.

Zvu​ci su po​sta​li tiši. “Po​zo​vi ih na​zad”, reče Hej​zen. Lef​ti tiho zvi​znu. “Štrum, Drang. Na​z ad.” Još nju​ška​nja i ba​la​vlje​nja. “Šturm! Drang! Na​z ad!” Psi se ne​volj​no vra​ti​še. Pod sja​jem lam​pi, li​či​li su na zve​ri iz pa​kla. Hejzen je sada bio uveren da je Mekfelti pobegao. Pa ipak, akcija nije potpuno propala; sasvim naprotiv. Pronaći će dovoljno fizičkih dokaza da je bio u pećini i da ga povežu sa zločinima; otiske prstiju, DNK. I nije bilo sum​nje da je Sto​to​vo uho pred​sta​vlja​lo ne​ve​ro​vat​no ot​kri​će, samo po sebi vredno silaska u pećinu. Sa takvim dokazima protiv Mekfeltija, biće sit​ni​ca sklo​pi​ti na​god​bu sa njim i doći do La​ven​de​ra. Ušli su u treću pećinu. Bila je manja od ostalih. Hejzen iznenađeno zastade. Izgledala je kao da je neko u njoj živeo, ali dok mu je pogled lutao po sobi, zapitao se ko je to mogao biti. Kraj zida se nalazio krevet, natruo i slomljen, sa federima koji su štrčali napolje, ali bio je veoma mali: dečiji krevet. Iznad kreveta nalazile su se ispucale slike jabuke i klovna. U uglu je ležalo nekoliko slomljenih drvenih igračaka, natrulih i čupavih od plesni. Tu je bio i drveni orman, nekada ofarban jarkocrveno, izvitoperen i nakrivljen, sa fiokama koje su visile. Unutra se videla is​tru​le​la ode​ća. Pe​ći​na se na dru​goj stra​ni su​ža​va​la u usku pu​ko​ti​nu. Isuse, kakvo mesto. Hejzen namesti svoje pantalone i zavuče ruku u džep u potrazi za “kamelom”. “Izgleda da nam je ptičica odletela. Ve​ro​vat​no smo se mi​mo​i​šli s njim.” “Šta je ovo?” upi​ta Ras​ko​vič, osve​tlja​va​ju​ći pro​sto​ri​ju. Hejzen upali cigaretu i spusti šibicu u džep. “Rekao bih da je u pi​ta​nju ne​što još iz doba kri​jum​ča​re​nja.” Za​vla​da​lo je dugo ću​ta​nje. Svi su samo sta​ja​li, de​lu​ju​ći ra​zo​ča​ra​no. Hejzen uvuče dim i izbaci ga. “Tamo nazad, u kotlu, našao sam Sto​to​vo uvo”, ob​ja​vi tiho. Kao što je i oče​ki​vao, to ih je ora​spo​lo​ži​lo. “Tako je. Dobro smo obavili posao, ljudi. Imamo dokaze da je ubica bio ovde i da je ovde skuvao Stota. Dokaze da mu je ovo bio centar ope​ra​ci​ja. Ovo je ve​li​ki pro​boj u is​tra​zi.” Svi klim​nu​še gla​vom. Čulo se uz​bu​đe​no mr​mlja​nje. “Sutra ćemo ovde dovesti ekipu za mesto zločina i forenzičare da

obrade mesto. Mislim da smo završili za večeras.” Hejzen još jednom snažno povuče dim cigarete, a zatim otkinu usijani pepeo i ubaci je u džep. “Ide​mo kući.” Dok se okretao, primeti da Lefti pokušava da odvuče pse od pukotine u zidu. Psi nisu hteli ni da čuju: upinjali su se prema pukotini, a iz grudi im je do​pi​ra​lo pro​mu​klo re​ža​nje. “Šta im je?” Lef​ti je još jed​nom gru​bo po​te​gao uz​i​ce. “Šturm! Drang! Sedi!” “Pu​sti ih da is​tra​že, za​bo​ga”, reče Hej​zen. Lefti ih pusti da priđu. Psi su uz kevtanje iznenada nagrnuli u pu​ko​ti​nu, vu​ku​ći Lef​ti​ja za so​bom. Sle​de​ćeg tre​nut​ka ne​sta​do​še. Hejzen priđe i zaviri unutra. Video je da je pukotina skretala pod uglom od devedeset stepeni i oštro vodila nadole par metara, pre nego što je sti​gla do ne​če​ga što je li​či​lo na ćor​so​kak. Pa ipak je nastavljala dalje. Mo​ra​la je. Čuo je Leftijev glas koji je odjekivao iz neslućenih dubina. Neobično izvitoperen, bezuspešno je vi​kao na pse da se za​u​sta​ve. “Psi su na tragu”, viknu Hejzen preko ramena. “I čini mi se da je vruć!”

PEDESET I DEVET

K

ori je ležala mirno, ruku iza leđa. Smejao se kada je vrisnula: užasnim, piskavim smehom koji je zvučao kao skičanje zamorčeta. Sada je radio nešto sa Tadovim lešom. Okrenula je glavu na drugu stranu i zatvorila oči. Čula je zvuke kidanja tkanine, a zatim stravični, vlažni zvuk cepanja. Čvrsto je stisnula kapke i pokušala da mentalno blokira zvuk. On se nalazio na samo nekoliko stopa od nje, pevušio je i nerazgovetno pričao sa sobom dok je radio. Svaki put kad bi se pomerio, zapljusnuo ju je grozan zadah: znoj, plesan, trulež i druge, još gore stva​ri. Užas i potpuna nestvarnost bili su tako snažni da je počela da pada u šok. Drži se, Kori. Ali više nije mogla da se drži. Ne više. Instinkt preživljavanja koji joj je pomogao da oslobodi rake izbledeo je ponovnom pojavom te stva​ri koja je do​ne​la mr​tvog Tada Fren​kli​na. Misli počeše da joj lutaju, neobično otupele. Kroz podsvest su joj lebdeli delići sećanja: dodavanje loptom sa njenim ocem kada je bila mala; njena majka kako se smeje na telefonu, sa viklerima na glavi; de​be​li kli​nac koji je jed​nom bio lju​ba​zan pre​ma njoj u tre​ćem ra​zre​du. Umreće, a njen život joj je izgledao tako prazan, poput pustare koja se pru​ža​la una​zad či​ta​vim se​ća​njem. Ruke su joj bile odvezane, ali šta joj je to sada značilo? Čak i ako uspe da po​beg​ne, kuda da ode? Kako će pro​na​ći iz​laz iz pe​ći​ne? Sa usana joj pobeže jecaj, ali užasna stvar nije obraćala pažnju na nju. Bio joj je okre​nut le​đi​ma. Hva​la bogu, hva​la bogu. Otvorila je jedno oko i pogledala prema fenjeru. Spustio ga je u kameni ugao, gde je njegova svetlost bila skoro potpuno zaklonjena. Njegovi prastari metalni zasloni bili su zatvoreni, propuštajući samo tračak svetlosti. Izgleda da mu nije prijala svetlost. Bože, bio je tako beo, tako bled, sko​ro siv. I to lice, pri​zor tog lica, ma​log ču​per​ka bra​de… Preplavio ju je talas strave, muteći joj um. Stvarno je bio čudovište. Ako se ne iz​vu​če odav​de, de​si​će joj se isto što i Tadu Fren​kli​nu.

Osetila je kako joj se disanje ubrzava dok joj se očajnička želja da nešto preduzme vraćala. Ruke su joj već bile slobodne. Tu je stajao fenjer: imala je svetla. A na drugom kraju male pećine nazirala se dobro ugažena staza koja je vodila u tamu. Možda je, samo možda, vodila iz pe​ći​ne. Još jedno sećanje joj se vrati sa skoro razornom jasnoćom. Bila je na travnatom terenu za bejzbol iza naselja kamp-kućica i učila da vozi bicikl dvotočkaš kojeg joj je otac upravo kupio za sedmi rođendan. Preturala se i padala na meku travu, opet i opet. Setila se kako joj je otac obrisao suze, kako joj je govorio umirujućim glasom koji nikada nije postajao besan ili ner​vo​zan: ne​moj odu​sta​ja​ti, Kor. Ne​moj odu​sta​ja​ti. Pro​baj po​no​vo. U redu, re​kla je tami. Neću odu​sta​ja​ti. Počela je da pomera telo, centimetar po centimetar, u potrazi za oštrom ka​me​nom ivi​com, tru​de​ći se da za​dr​ži ruke iza leđa. Pro​na​šav​ši je, podigla je zavezane članke i polako ih je počela trljati o ivicu, pokušavajući da to radi što tiše i neupadljivije. Ali on se toliko uneo u ono što je radio, da uopšte nije obraćao pažnju na nju. Posmatrala je njegova leđa kroz poluzatvorene oči, dok je trljala iskrzani konopac po oštroj ivici kalcita. Na trenutak je ostavio Tadov leš i sada je stajao pognut iznad nečega što je ličilo na tri male platnene torbe, puneći ih… Okre​nu​la se na dru​gu stra​nu, odlu​čiv​ši da ne želi da sa​zna više. Trljala je i trljala i konopac konačno popusti. Počela je da uvrće noge, pokušavajući da ga još više olabavi. Oslobodila je jednu nogu, zatim i dru​gu. Za​va​li​la se na tlo, raz​mi​šlja​ju​ći. Bila je slo​bod​na. Šta sada? Zgra​bi​će sve​tilj​ku i po​tr​ča​ti. Pra​ti​će sta​zu. Mo​ra​la je ne​ku​da da vodi. Da: zgrabiće fenjer i trčati kao da je đavoli gone. On će krenuti za njom, ali bila je brza, druga najbrža devojka u svom razredu. Možda će uspe​ti da mu po​beg​ne. Ležala je tako, duboko dišući, dok joj je srce tuklo iz sve snage od straha zbog onoga što se spremala da uradi. Sada kada je bila spremna da krene u akciju, mogla je da se priseti tuceta razloga zbog kojih bi joj bilo mnogo lakše da i dalje ostane da leži. Bio je zaokupiran nečim drugim. Mo​žda će jed​no​stav​no za​bo​ra​vi​ti na nju i… Ne. Mo​ra​la je da iza​đe odav​de, na ovaj ili onaj na​čin. Bacila je još jedan pogled oko sebe, orijentišući se. Dubokoje

udah​nu​la, is​pu​sti​la dah, uze​la još je​dan i za​dr​ža​la ga. A onda je izbrojala do tri, skočila na noge, zgrabila svetiljku i potrčala. Iza nje se za​čuo gla​san, ne​ar​ti​ku​li​sa​ni ur​lik. Proklizala je po mokrom kamenu, skoro pala, ponovo pronašla oslonac; i potrčala glavom bez obzira u mračnu vertikalnu čeljust na drugom kraju prostorije. Prolaz je vodio u dugu pukotinu koja se otvarala prema čudnoj galeriju mršavih, kapavih pećinskih ukrasa i traka visećeg krečnjaka podmuklog izgleda. Iza njih se nalazilo plitko jezerce iznad kojeg se tavanica strmoglavo spuštala; progacala je kroz vodu i provukla ispod niske tavanice, držeći fenjer visoko. Zatim je izbila u veću pećinu, ispunjenu širokim stalagmitima, od kojih su se mnogi spajali sa sta​lak​ti​ti​ma sa ta​va​ni​ce i za​jed​no for​mi​ra​li ne​o​bič​ne žuto-bele stu​bo​ve. Da li ju je pra​tio? Da li je bio iza nje, spre​man da je po​no​vo zgra​bi…? Provukla se između bledih, blistavih stubova, dahćući od strave i iscrpljenosti, osvetljavajući velika kamena debla. Fenjerom je zakačila stub i svetlo je zatreperilo. Obuzeo ju je novi strah: ako se sveća ugasi, sve će biti go​to​vo. Uspo​ri. Uspo​ri. Zaobišla je još jedan stub i sudarila se sa zgužvanim blokom granita koji je otpao sa tavanice, gadno udarivši koleno. Zastala je na trenutak i osvrnula se, pokušavajući da dođe do daha. Stigla je do drugog kraja pećine. Tu je počinjala staza prekrivena kamenjem koja je vodila nagore. Dok se osvrtala oko sebe, postala je svesna da su zidovi bili oslikani grubim crtežima urezanim u kamenu: uvrnutim koncentričnim krugovima, štapićastim figurama, velikim oblacima mahnitih žvrljotina. Ali nije bilo vremena za razgledanje i počela je da se vere uzbrdo, klizeći i padajući kada bi se labavo kamenje odronilo. Njeni povređeni zglavci ponovo su prokrvarili. Staza je postala strmija i kada je ponovo podigla fenjer iznad glave, nazrela je kamenu ivicu na njenom vrhu. Zgrabila ju je slo​bod​nom ru​kom i iz​vu​kla se na vrh. Dalje je vodio dugačak, gladak tunel od krečnjaka plavog kao led, sa čije ta​va​ni​ce su vi​si​li pa​per​ja​sti kri​sta​li. Na​sta​vi​la je da trči. Tlo tunela bilo je savršeno ravno, ali je njegova putanja vijugala. Ta​nak mlaz vode te​kao je niz bra​zdu na nje​go​voj sre​di​ni. I pla​vi zi​do​vi bili su ukrašeni čudnim, grubim, uznemirujućim slikama. Kori jurnu dalje, dok su joj stopala šljapkala kroz vodu, a koraci neobično odjekivali

du​gim tu​ne​lom. Ali zvuk ko​ra​ka koji su je pra​ti​li nije se čuo. Jedva da je mogla da poveruje u to, ali uspela je da pobegne. Bila je brža od nje​ga! Nastavila je dalje, goneći sebe koliko god se usuđivala. Sada je ušla u ogromnu pećinu, čiji je pod bio prekriven tepihom od smrskanih i slomljenih stalaktita. Pela se preko i provlačila ispod ovih kiklopskih konstrukcija, gde god je mogla prateći tragove prolaska koji su ukazivali na sta​zu. A ona se na​sta​vlja​la, sko​ro ver​ti​kal​no, na dru​gom kra​ju pe​ći​ne. Zubima je uhvatila dršku svetiljke i počela da se penje. Oslonci za ruke i noge bili su klizavi i izlizani. Ali strah ju je gonio dalje, pomagajući joj da zaboravi bol u zglobovima i člancima. Što dalje stigne, to će biti dalje od njega. A staza je morala da vodi nekuda, pre ili kasnije će sigurno pronaći put napolje. Konačno je, uz uzdah olakšanja, dohvatila vrh, po​di​gla se i… I tu je bio on. Čekao ju je. Njegovo čudovišno telo prekriveno tačkicama krvi i mesa, nemoguće lice iz noćne more, razvučeno u is​kri​vlje​ni osmeh. Vrisnula je i blede crte se iskriviše u kreštavom, piskavom smehu. Sme​hu de​či​je ra​do​sti. Kori pokuša da se izmigolji u stranu, ali ju je ogromna ruka pokupila i tresnula o zemlju. Pala je na leđa, ošamućena. Njegov smeh je histerično odjekivao. Starinski fenjer otkotrljao se po podu, kapajući vosak. Stajao je iz​nad nje, tap​šu​ći ru​ka​ma i sme​ju​ći se, lica iz​o​bli​če​nog u ve​se​lju. “Beži od mene!” vri​snu​la je, uz​mi​ču​ći. Posegao je nadole, zgrabio je za ramena i cimnuo uvis. Dah je kuljao iz njegovih natrulih usta kao iz klanice. Kori vrisnu i on ponovo zaskiča. Uvijala se, pokušavajući da se oslobodi njegovog zagrljaja, ali ju je on dr​žao če​lič​nim ru​ka​ma, sme​ju​ći se i ste​žu​ći. “Ne​moj me po​vre​di​ti!” je​ca​la je. “To me boli!” “Huu!” reče, a njegov čudan, piskavi glas bio je praćen mlazom smr​dlji​ve plju​vač​ke. Iz​ne​na​da ju je pu​stio, od​ju​rio i ne​stao. Uspela je da ustane, podigne svetiljku i osvrne se oko sebe. Bila je okružena šumom stalaktita. Gde je on? Zašto je pobegao? Krenula je stazom i iznenada je on iskočio iza stalagmita uz glasan urlik i zamahnuo prema njoj, obarajući je na tlo, a njegov smeh ispunio je pe​ći​nu. Onda je po​no​vo ne​stao.

Podigla se na kolena, dišući teško, sluđena od straha i nerazumevanja, čekajući da bol popusti. Sve je bilo tiho i mračno. Fenjer se uga​sio. “Hiii!” iz tame se začu glas i tap​ša​nje. Skupila se u mraku, strepeći u očaju, previše uplašena da bi se pomerila. Struganje, blesak šibice i svetiljka je ponovo gorela. Čudovište je bilo tu, stajalo je nad njom, cereći se i balaveći, otkrivajući patrljke tru​lih zuba pod sla​ba​šnim sja​jem fe​nje​ra. Za​ki​ko​tao se i sa​krio iza stu​ba. I tada Kori ko​nač​no shva​ti. On se igra žmur​ke. Drhtavo je progutala knedlu, pokušavajući da umiri glas. “Hoćeš da se igraš sa mnom?” Zastao je, pa se skičeći nasmejao, dok mu je retka brada poskakivala, debele vlažne usne se crvenile, a nokti od pet centimetara blistali uz sti​ska​nje i opu​šta​nje pe​sni​ce. “Iglam!” vik​nu, kre​nuv​ši pre​ma njoj. “Ne!” vri​snu​la je. “Če​kaj! Ne tako…!” “Se iglam!” riknuo je, prskajući je pljuvačkom, dok je podizao ma​siv​nu šaku. “Se iglam!” Kori se sku​pi​la, če​ka​ju​ći ne​i​zbe​žno. A onda je stvar iznenada okrenula glavu. Njegove groteskne oči se vlažno zakolutaše u dupljama, a duge smeđe trepavice zatreptaše. Ruka mu je leb​de​la u va​zdu​hu dok je pi​ljio u tamu. Kao da je ne​što oslu​ški​vao. Zatim ju je podigao, bacio preko ramena i ponovo počeo da se kreće zastrašujućom brzinom. Kori je bila samo napola svesna konfuznog niza ga​le​ri​ja i oda​ja. Za​tvo​ri​la je oči. Osetila je kako se zaustavlja. Otvorila je oči i ugledala mali otvor, običan crni procep u podnožju krečnjačkog zida. Osetila je kako klizi sa nje​go​vog ra​me​na i kako gura nje​na sto​pa​la u rupu. “Molim te, nemoj…” Pokušala je da se uhvati za ivice, grabeći i grebući, prevlačeći noktima po kamenu. Spustio je ruke na njena ramena, divljački je gurnuo i ona je skliznula nadole, padajući poslednjih par sto​pa i ne​zgod​no se do​če​kav​ši na ka​me​ni pod. Ustala je, ošamućena i ugruvana. Nagnuo se nad otvor sa fenjerom u ruci i na trenutak je uspela da osmotri glatke staklaste zidove rupe u ko​joj se na​la​zi​la. “Huu!” do​vik​nuo joj je, gro​tesk​no pu​će​ći usne. Onda nestade, zajedno sa svetlom, i ostavi Kori na dnu rupe, u

pot​pu​noj tami, samu u vla​žnoj, hlad​noj ti​ši​ni pe​ći​ne.

ŠEZDESET

P

endergast je nečujno klizio kroz mračne kamene galerije, krećući se što a je brže mogao i prateći jedva vidljive tragove ranijih pro​la​za​ka. Kompleks pećina bio je ogroman i njegova mapa je samo u grubim crtama otkrivala njihovu stvarnu složenost. Mapa je grešila u vezi sa mnogim pojedinostima i postojali su čitavi nivoi pećine koji uopšte nisu bili prikazani. Sistem pećina bio je isprepleten na neverovatno složene načine, omogućavajući nekome ko je upoznat sa njegovim tajnama - kao što je bio ubica - da za nekoliko minuta prelazi između lokacija koje su na mapi izgledale udaljene nekoliko hiljada metara. Ipak, uprkos njenim manama, mapa je bila neverovatno delo, koje je pokazivalo ono što se nije videlo ni na mapama Geološkog instituta SAD: da su Krausove pećine bile samo vrh podzemnog ledenog brega, veličanstvenog sistema pećina koji se prostirao duboko ispod Medisin Krika i okolnih predela od ko​jih je je​dan ru​ka​vac vo​dio do Sa​bla​snih hum​ki. Pendergast je pred sobom čuo zvuk vode. Sledećeg minuta ju je i ugledao. Tu je podvodni tok, godinama stvaran vodom pod visokim pritiskom, poprečno presecao krečnjački prolaz kojim je on išao. Njegovim dnom je tekao hitri podzemni potok, poslednji ostatak sila koje su pr​vo​bit​no obli​ko​va​le ove čud​ne, du​bo​ke hod​ni​ke. Pen​der​gast je za​stao kraj vode, čuč​nuo, po​ku​pio je u dlan i pro​bao. Bila je to ista voda koju je pio u kući Krausovih - voda kojom se snabdevao čitav grad. Uzeo je još jedan gutljaj, Bila je to, kao što je i očekivao, upravo ona voda koju je Lu Juov Č‘a Čing, Knjiga o čaju, smatrala savršenom za pravljenje zelenog čaja: oksidirana, mineralima bogata voda iz slobodnog podzemnog krečnjačkog potoka. Upravo su taj čaj i ova voda doveli do otkrića da Krausove pećine moraju biti mnogo veće od malenog dela koji je bio otvoren za javnost. Put u Topeku pokazao je da je bio u pravu, snabdeo ga je mapom koju je sada držao. Ali to znanje imalo je svoju cenu. Nije predvideo da će Kori preduzeti nešto na svoju ruku i da će stići tako daleko u svojim zaključcima - iako je, sa ove tač​ke gle​di​šta, bilo oči​gled​no da se upra​vo to mo​ra​lo de​si​ti.

Ustao je i još jednom zastao. Nešto je ležalo na ivici kruga svetlosti kojeg je bacala njegova lampa; platneni ranac, grubo poderan po šavovima. Prešao je potok i sagnuo se, vadeći zlatno penkalo iz džepa i koristeći ga da razgrne ivice tkanine. Unutra se nalazila auto-mapa, par mistrija i nekoliko rezervnih D baterija, kakve se koriste u jakim ba​te​rij​skim lam​pa​ma i de​tek​to​ri​ma za me​tal. Pendergast osvetli okolinu torbe. Po tlu su bili rasuti vrhovi strela i komadi grnčarije. Prastari komad štavljene kože bio je ukrašen u istom stilu Južnih Čejena kao stvari koje je video u pogrebnoj odaji ispod hum​ke… A onda se, nekoliko stopa dalje, zrak svetlosti zaustavio na raš​ču​pa​noj hrpi dla​ka, pla​vo ofar​ba​nih sa cr​nim ko​re​no​vi​ma. Šila Sveg. Kopajući po humkama, slučajno je naletela na zadnji ulaz u pećinu. Bio je dobro skriven, ali lako dostupan, ako ste znali koje kamenje da pomerite. Mora da ju je zaprepastila pogrebna odaja u kojoj su bili sahranjeni Sablasni Ratnici. Ušla je dublje u pećinu u potrazi za dru​gim bla​gom. Ume​sto toga je na​šla ne​što dru​go. Na​šla je nje​ga… Nije bilo vremena za dodatna objašnjenja. Bacivši još jedan pogled na patetične ostatke, Pendergast se okrenuo i nastavio da prati potočić duž glat​kih kri​vi​na pod​ze​mnog ko​ri​ta. Nekoliko stotina metara dalje, potočić je nestajao u dubokoj rupi, ispunjavajući pećinu vodenom izmaglicom. Pendergast je tu nastavio naviše, kroz uže pukotine i prolaze. Bledi tragovi načinjeni dugogodišnjim prolaskom stopala postali su izraženiji: približavao se na​se​lje​nom delu pe​ći​ne. Pendergast je od samog početka verovao da je ubica bio iz ovog kraja. Pogrešio je što je pretpostavio da je ubica bio lokalni sta​nov​nik. Ali ne, on nije bio neko koga biste pronašli na poreskim spiskovima Mardžori Ti​len​der: on je ži​veo sa nji​ma, pa ipak ne među nji​ma. Nakon tog zaključka, bilo je relativno jednostavno utvrditi identitet ubice. Ali sa tom informacijom je išlo i saznanje - ili početak saznanja koliko je poremećeno i nemoralno bilo stvorenje sa kojim su imali posla. Bio je to neobično opasan ubica, čije poteze čak ni Pendergast, uz svoje du​go​go​di​šnje pro​u​ča​va​nje zlo​či​nač​kog uma, nije mo​gao pred​vi​de​ti. Stigao je do još jednog uskog hodnika. Krečnjačke naslage na podu

ponovo su se kristalisale, stvarajući treperavu, blistavu, zamrznutu reku. U njenom centra, meke naslage bile su izlizane do dubine od nekoliko cen​ti​me​ta​ra, pro​la​skom sto​pa​la to​kom du​gog niza go​di​na. Na kraju hodnika, tunel je počeo da se višestruko grana, a svaki novi hodnik pokazivao je tragove mnogobrojnih prolazaka. Uski budžaci i vertikalne pukotine takođe su pokazivali tragove prolaska: ovde je bio slomljen delikatni kristal, tamo se videla mrlja na inače snežnobelom stalaktitu - načini na koji je ljudsko biće moglo otkriti svoj prolazak kroz pećinu bili su skoro bezbrojni. U ovom lavirintu prolaza, Pendergast se gubio - jednom, dvaput - svaki put uspevajući da se uz pomoć mape vrati na pravi put. Kada se po drugi put vratio na glavnu stazu, svetlo njegove lampe je uhvatilo treptaj boje: tu se, na širokom stalaktitu, nalazila ko​lek​ci​ja in​di​jan​skih fe​ti​ša, osta​vlje​nih pre više sto​ti​na go​di​na. Fetiši su bili dopunjeni mnogo svežijim primercima, napravljenim od ko​ma​di​ća ka​na​pa i kore dr​ve​ta, žva​ka​će gume i fla​ste​ra. Pendergast na trenutak zastade da bi ih proučio. Bili su čudni i pri​mi​tiv​ni, pa ipak na​pra​vlje​ni sa bri​gom i pa​žnjom. Pendergast je primorao sebe da nastavi dalje, stalno se trudeći da pra​ti naj​vi​še ko​ri​šće​nu pu​ta​nju. Po​vre​me​no bi za​stao da na​žvr​lja ne​što na mapi, ili da u svom umu prepravi rastući trodimenzionalni model kompleksa pećina. Bio je to čudesan kameni lavirint, sa prolazima koji su zavijali u svakom zamislivom pravcu: razdvajajući se, spajajući i opet razdvajajući. Bile su tu prečice, tajni prolazi, tuneli, pukotine i okna za koje bi bile potrebne mnoge godine da se istraže i zapamte. Mnoge go​di​ne. Fetiši su počeli da rastu u brojnosti, dopunjeni bizarnim, komplikovanim crtežima i slikama urezanim u kamene zidove. Bio je sve bliže jazbini ubice, mada nije znao koliko je još udaljena. Bio je siguran da će tamo pro​na​ći Kori. Živu ili mr​tvu. U svim ranijim istragama, Pendergast se trudio da razume i predvidi misli i poteze svog protivnika. U ovom slučaju, psihologija ubice je bila toliko van krivulje ponašanja - jer čak i serijske ubice imaju krivulju ponašanja - da je takvo predviđanje bilo nemoguće. Ovde, u ovoj pećini, su​o​či​će se sa naj​ve​ćom fo​ren​zič​kom mi​ste​ri​jom u svo​joj ka​ri​je​ri. Bio je to ve​o​ma ne​pri​ja​tan ose​ćaj.

ŠEZDESET I JEDAN

H

ejzen je trčao niz sve širu padinu tunela, pokušavajući da stigne Leftija i pse. Čuo je Raskoviča kako dahće iza njega i, još dalje pozadi, teške korake i zveckanje opreme ostalih. A spreda je dopiralo grozno pseće režanje. Svaki pokušaj iznenađenja odavno je propao: to režanje se verovatno čulo kilometrima. Prokleta pećina bila je mnogo veća nego što je bilo ko od njih sanjao. Ostavili su destileriju barem pola kilometra iza sebe - bilo je teško poverovati da će psi dovući Lef​ti​ja čak dov​de. Trenutak kasnije, kao odgovor na tu pomisao, na vidiku se pojavio Lefti, zatežući lanac i besno vičući. Konačno je naterao životinje da se za​u​sta​ve. Hejzen uspori, zahvalan na prilici da dođe do daha, i Raskovič ga, zaduvan sustiže. “Lefti, stani na trenutak”, reče Hejzen. “Da stignu i osta​li.” Bilo je prekasno. Iz hodnika ispred njih čula se eksplozija histeričnog la​ve​ža. “Šta se de​ša​va?” Hej​zen je vi​kao. “Tamo ima ne​čeg!” za​kre​šta Lef​ti. Psi su sada već potpuno poludeli, zaletali su se i zavijali, ponovo vu​ku​ći Lef​ti​ja niz tu​nel. “Pro​klet bio, Lef​ti, uspo​ri ih!” ur​lao je Hej​zen dok je tr​čao za njim. “Hoćeš da me psuješ? Vrati me nazad na površinu, pa me psuj. Ne svi​đa mi se ovde dole. I ne svi​đa​ju mi se ovi psi. Šturm! Drang! Sedi!” Psi su užasno lajali i režali, a odjeci su to pretvarali u zvukove iz samog pakla. Lefti besno povuče lanac i jedan od pasa se okrenu i divlje zareža. Dreser ustuknu, zamalo ispuštajući uzicu. Hejzen je video da je Lefti bio preplašen. Zov traga je sada bio prejak: ako ovi psi nađu Mek​fel​ti​ja, mo​gli bi ga ubi​ti. To bi bila ka​ta​stro​fa. Još više se potrudio da održi korak, sa Raskovičem kraj sebe. “Lefti”, do​zvao ga je, “ako ne umi​riš te pse, ku​nem ti se da ću ih upu​ca​ti.” “Ovi psi su vla​sni​štvo dr​ža​ve…”

Dok je Hejzen posmatrao, bledunjavocrveni oblici koji su predstavljali Leftija i pse skrenuli su za ugao, iznenada nestajući sa vidika. Prošao je trenutak i čuo se povik. Pomahnitali pseći lavež se pojačao: gb lasan, mesnati lavež koji se na kraju pretvarao u piskavo cvi​lje​nje. “Šerife, ispred nas!” čuo se Leftijev zadihani glas. “Hriste, nešto se kre​će…!” Ne​što? O čemu to Lefti priča? Hejzen skrenu za ugao, uvlačeći vlažan vazduh pećine kroz nos i usta, pokušavajući da dođe do daha. A onda se na​glo uko​pa. Lefti i psi su nestali u šumi krečnjačkih stubova. Neobične naslage slične zavesama sa teškim naborima visile su sa zidova. Gde god bi mu pogled pao, video je otvore tunela, pukotine, zjapeće rupe. Čuo je frenetični lavež koji je odjekivao kroz uvrnutu kamenu šumu, ali zvuci su bili to​li​ko iz​o​bli​če​ni da nije imao poj​ma oda​kle do​la​ze. “Lefti!” Njegov sopstveni glas je zabrujao pećinom, dugo odzvanjajući. Naslonio se na slomljeni stub, dahćući, pitajući se kuda sada. Raskovič ga stiže, zadihan. Hejzen je u njegom očima video prve na​go​ve​šta​je pa​ni​ke. “Kuda su oti​šli?” Hej​zen od​mah​nu gla​vom. Aku​sti​ka je bila di​ja​bo​lič​na. Šerif nastavi dalje kroz lavirint stubova, šljapkajući kroz plitku vodu, zaputivši se prema mestu na kojem su se odjeci činili najglasniji. Raskovič ga je pratio u stopu. Lavež pasa je sada zvučao udaljeno, kao da su se kretali niz daleki tunel: pa ipak, zvuk kao da je dostigao novi nivo hi​ste​ri​je. A onda se naglo promenio. Lavež jedne od životinja pretvori se u zvuk nalik škripi kočnica. Udaljeni krici su se pomešali sa novim zvukom: du​bo​kim, gr​le​nim, be​snim. Čak i na crvenom svetlu dvogleda za noćno osmatranje, Raskovičevo lice bilo je pepeljastosivo. Sada se stravičnom horu pridružilo pre​po​zna​tlji​vo vri​šta​nje ljud​skog bića. Lef​ti. “Maj​ko bo​ži​ja”, reče Ras​ko​vič, ba​ca​ju​ći po​gled levo i de​sno. Spre​mao se da beži. “Hej, smiri se”, žurno reče Hejzen. “Psi su verovatno opkolili Mekfeltija. Mislim da su napustili ovu odaju i skrenuli u neki bočni

tunel. Hajde, moramo ih pronaći. Larsene!” prodera se glasnije. “Kol! Brast! Ovde smo!” Izobličeni krici i galama se nastaviše. Hejzen nije bio u stanju da nor​mal​no raz​mi​šlja. Više se nije bri​nuo za pse: bri​nuo se za Mek​fel​ti​ja. “Ras​ko​vi​ču, u redu je.” Čovek se zatetura unazad, oklembešenog lica, stežući sačmaricu. Hejzen je sada prepoznao opasnost ove situacije: Raskovič je gubio gla​vu, a u ruci je imao na​pu​nje​no oruž​je. Užasni krici pomešali su se sa grlenim jecajima, isprekidanim dah​ta​njem i ka​šljem. “Ras​ko​vi​ču, sve je u redu, smi​ri se, samo spu​sti oruž​je…” Puška je opalila uz zaglušujući pucanj i na njih se obrušila kiša ka​men​či​ća koji su kuc​ka​li i od​ska​ka​li od ka​me​nih stu​bo​va, da bi za​vr​ši​li u plit​koj vodi. Udaljeno urlikanje pasa… Oklembešeno, uspaničeno Raskovičevo lice… Hejzen shvati da se operacija naglo otima kontroli. “Larsene!” pro​de​ra se. “Da si se stvo​rio ovde!” Raskovič se okrete i potrča, a puška ostade da leži tamo gde ju je is​pu​stio, još uvek za​di​mlje​na od puc​nja. “Ras​ko​vi​ču!” Hejzen pojuri za njim, derući se iz sveg glasa. “Hej! Po​gre​šni je​be​ni pra​vac!” Dok je trčao, iza njega se nastavila stravična tugovanka psa i čoveka a za​tim, ti​ši​na: iz​ne​nad​na, uz​ne​mi​ru​ju​ća ti​ši​na.

ŠEZDESET I DVA

P

endergast zastade, osluškujući. Čuo je zvuke koji su odjekivali kroz kamene galerije, izobličujući se do neprepoznatljivosti. Čekao je, naprežući sluh, ali bilo je nemoguće razabrati bilo šta više od šapata zvuka, toliko izmenjenog akustičnim osobinama pećine, da je zvu​čao sko​ro kao uda​lje​ni ta​la​si, ili ve​tar među dr​ve​ćem. Ubrzao je korak u pravcu koji mu se činio dobrim, prelazeći preko i između džinovskih srušenih stalaktita. Na kraju odaje, gde se staza raz​dva​ja​la, on za​sta​de, po​no​vo oslu​šku​ju​ći. Zvu​ci su se na​sta​vi​li. Konsultovao je mapu i pronašao svoju približnu lokaciju. Nalazio se u središtu posebno komplikovanog dela pećinskog kompleksa, prošaranog pukotinama koje su vodile kroz više nivoa, hodnicima i ćorsokacima. Lociranje zvuka u ovakvom paklenom lavirintu nije bilo lako. Pa ipak, znao je da u ovakvim pećinama zvuk obično prati vazdušnu struju. Izvadivši tanki zlatni upaljač iz džepa, Pendergast ga upali i podiže, pažljivo posmatrajući u kom pravcu se plamen izvijao. Zatim je vratio upa​ljač u džep i na​sta​vio da​lje, uz ve​tar, pre​ma zvu​ku. Ali zvu​ci su sada utih​nu​li. Pe​ći​na je po​no​vo uto​nu​la u ka​pa​vu ti​ši​nu. Pendergast nastavi dalje, kroz galerije i tunele. U nedostatku zvuka, ponovo poče da prati mapu, krećući se prema onome što mu je ličilo na centralni deo sistema pećina. Zaustavio se na kraju posebno uske galerije, osvetljavajući suprotni zid. Na njemu se videla uska vertikalna pukotina koja nije bila na mapi, a izgledala je kao da je vodila u drugu pećinu. Ako je bilo tako, to će u velikoj meri skratiti razdaljinu. Prišao je pu​ko​ti​ni i oslu​šnuo. Ponovo je čuo tihe zvuke. Žubor vode, zaglušen ljudskim glasom. Barem se činilo da je u pitanju ljudski glas, pošto je bio toliko izobličen da je ne​mo​gu​će ra​za​zna​ti reči - ako ih je uop​šte i bilo. Uperivši svetlo prema tlu kraj svojih nogu, primetio je da nije bio prvi koji je iza​brao ovu pre​či​cu. Uvukao se u pukotinu, koja se uskoro dovoljno proširila da je mogao da normalno hoda. Dno pukotine postepeno se produbilo i pod njim se

otvorio ponor; ipak, pukotina je ostala dovoljno uska i bio je u stanju da na​sta​vi, spu​šta​ju​ći sto​pa​la sa obe stra​ne po​no​ra i pro​vla​če​ći telo kroz uski prolaz. Bio je to položaj u kojem je, začudo, čoveka istovremeno ob​u​zi​ma​la i kla​u​stro​fo​bi​ja i akro​fo​bi​ja. Pukotina se pred njim otvarala prema tami praznog prostora. Stajao je na uskoj ivici, skoro trideset metara visoko na zidu kupaste odaje. Odozgo je ponirao mlaz vodopada i rasipao se prema podnožju daleko pod njegovim nogama, ispunjavajući pećinu odjekom šuma vode. Milijardu trepćućih svetala - odsjaji paperjastih kristala gipsa is​pu​nja​va​li su pe​ći​nu po​put svi​ta​ca. Zrak Pen​der​ga​sto​ve ba​te​rij​ske lam​pe je​dva je do​pi​rao do dna. Na ulazu u pukotinu videli su se otisci stopala; to je značilo da postoji put na​do​le. Ispod ivice stene na kojoj je stajao zrak svetla otkrio je niz oslonaca za ruke i noge. Od​o​zdo su na ma​ho​ve do​pi​ra​li zvu​ci, sada mno​go ja​sni​ji. Jesu li Hejzen i policajci pronašli ubicu i Kori? Ta pomisao je bila sko​ro pre​vi​še ne​pri​jat​na da bi o njoj raz​mi​šljao. Pendergast čučnu na usku ivicu, uperivši svetlo u tamu pod sobom. Nije video ništa osim velike zbrke otpalih stalaktita, otkinutih sa ta​va​ni​ce ne​kim dav​nim ze​mljo​tre​som. Skinuo je cipele i čarape, vezao pertle jednu za drugu i prebacio je cipele oko vrata. Isključio je svetiljku i ubacio je u džep: ovde mu neće biti od pomoći. Zatim je, posegnuvši u tamu, zgrabio prvi oslonac i zaljuljao se u prostor, bosim nogama tragajući za klizavim osloncem. Pet minuta pažljivog spuštanja dovelo ga je do podnožja. Navukao je cipele u pot​pu​nom mra​ku, oslu​šku​ju​ći. Buka je dopirala iz tame na drugom kraju pećine. Ko god da ju je pravio, nije imao svetla. Podizala se i jenjavala na čudan, brbljavi način, ali nije mo​glo biti sum​nje. Bio je to čo​vek i zvu​ča​lo je kao da je po​vre​đen. Ponovo upalivši baterijsku lampu i izvadivši pištolj, Pendergast žurno kre​nu u tom prav​cu. Video se blesak boje i nešto je zatreperilo preko blede kupe svetlosti; zamahnuo je zrakom ispred sebe i ugledao nešto žuto na tlu iza napukle ste​ne. Skočio je na stenu poput mačke, pištolja i baterijske lampe zajedno upravljenih nadole. Zavirio je u šupljinu ispod kamena. A zatim je,

nakon trenutka oklevanja, sklonio pištolj, sputio se na drugu stranu i položio ruku na čoveka koji je ležao u zavetrini kamena, skupljen u fetalni položaj. Bio je to sitan čovek, mokar do gole kože, koji je mrmljao nešto sebi u bradu. Kraj njega je ležao standardni policijski dvogled za noć​no osma​tra​nje i šlem sa in​fra​cr​ve​nim osve​tlje​njem. Na Pendergastov dodir, čovek se još više skupio, pokrio glavu rukama i za​ski​čao. “FBI”, reče Pen​der​gast tiho. “Gde ste po​vre​đe​ni?” Čovek zadrhta na zvuk njegovog glasa, zatim podiže pogled. Dva crvena oka su ga zbunjeno posmatrala sa lica potpuno prekrivenog krvlju. Na njegovoj crnoj jakni videla se žuta oznaka jedinice za obuku pasa kanzaške državne policije. Usne su mu drhtale iznad retke jareće bradice, ali jedini zvuk koji je izlazio bio je neartikulisani jecaj. Njegove ble​de tre​pa​vi​ce su po​ska​ki​va​le. Pen​der​gast ga na br​zi​nu pre​gle​da. “Iz​gle​da da ste u redu”, reče. Mu​ca​vi od​go​vor nije do​sti​gao viši ste​pen raz​go​vet​no​sti. Gubili su vreme. Pendergast ga zgrabi za kragnu njegove službene jak​ne i po​di​že na noge. “Sa​be​ri​te se, po​li​caj​če. Kako se zo​ve​te?” Oštar ton kao da ga je po​vra​tio u sve​sno sta​nje. “Viks. Lef​ti Viks. Ro​bert Viks.” Zubi su mu cvo​ko​ta​li. Pendergast ga je pustio; Viks se zatetura, ali je uspeo da ostane na no​ga​ma. “Čija je ovo krv, po​li​caj​če Viks?” “Ne znam.” “Policajče”, reče Pendergast, “Nemam mnogo vremena. Ovde je ubica koji je kidnapovao jednu devojku. Od vitalne je važnosti da je pronađem pre nego što po​gi​ne zbog va​ših pri​ja​te​lja.” “Do​bro”, reče Viks, gu​ta​ju​ći kne​dlu. Pendergast podiže vizir za noćno osmatranje, otkri da je bio slomljen i po​kva​ren i po​no​vo ga spu​sti. “Ide​te sa mnom.” “Ne! Ne, mo​lim vas…” Pendergast ga zgrabi za ramena i prodrma. “Gospodine Viks, po​na​ša​će​te se kao po​li​ca​jac. Da li vam je to ja​sno?” Viks po​no​vo pro​gu​ta kne​dlu i po​ku​ša da se sa​be​re. “Da, go​spo​di​ne.” “Osta​ni​te iza mene, pra​ti​te me i bu​di​te tihi.” “Bože, ne! Nemojte na tu stranu… molim vas, gospodine. Tamo je to.”

Pendergast se okrete i pažljivo se zagleda u njegovo lice. Izgledao je tra​u​ma​ti​zo​va​no, slo​mlje​no. “To?” “To. Taj, taj čo​vek.” “Opi​ši​te ga.” “Ne mogu, ne mogu!” Viks zakopa lice u šake, kao da je pokušavao da blokira tu sliku. “Beo. Ogroman. Nekako sav pogrbljen. Mutne, mutne oči. Ve​li​ka sto​pa​la i dla​no​vi - i… to lice!” “Ka​kvo lice?” “Oh, Isu​se, to lice…” Pen​der​gast ga je oša​ma​rio. “Ka​kvo lice?” “Lice… oh, bože, de​te​ta, tako… tako…” Pen​der​gast ga pre​ki​de. “Ide​mo.” “Ne! Mo​lim vas, ne tuda…!” “Kako hoćete.” Pendergast se okrete i nastavi dalje. Uz kevtaj, čovek kre​nu za njim. Ostavljajući za sobom hrpe slomljenih stubova, Pendergast uđe u široki krečnjački tunel ispunjen ogromnim žutim humkama stalaktita. Viks je držao udaljenost, plašeći se da sledi Pendergasta, ali još više se plašeći da ostane sam. Pendergastova lampa je lutala od stene do stene, i da​lje pra​te​ći trag. A onda se zaustavi. Zrak svetlosti je osvetljavao humku koja se upečatljivo razlikovala od ostalih. Njena tamnožuta površina bila je bogato išarana crvenom bojom, a u njenom podnožju videla se blistavocrvena bara. Nešto je plivalo u bari: bilo je otprilike veličine čo​ve​ka, ali dru​ga​či​jeg obli​ka. Viks za​ću​ta. Pendergast osvetli zid pećine koji se podizao iza kamene humke. Tamna stena bila je ukrašena grimiznim lukovima i na njoj su visili komadi bele, crvene i žute materije. Zrak svetla se konačno zaustavi na nečemu što je moglo biti samo masivna prednja pseća noga, zaglavljena u pukotini na sredini zida. Nedaleko je bio zaglavljen i komad donje vilice, a nešto što je moglo biti deo njuške bačeno je o kosi zid tolikom snagom da je osta​lo za​le​plje​no. “Je​dan od va​ših?” upi​ta Pen​der​gast. Čo​vek tupo klim​nu gla​vom. “Da li ste bili tu kada se ovo do​go​di​lo?”

Čo​vek po​no​vo klim​nu. Pendergast se okrete, podižući svetlo do njegovog lica. “Šta ste tačno vi​de​li?” Policajac Viks se zagrcnu, zatetura i konačno progovori. “On je to uradio.” Zastao je i progutao knedlu. A onda mu je glas pukao. “Uradio je to go​lim ru​ka​ma!”

ŠEZDESET I TRI

N

a raskršu tunela, Hejzen je stao da sačeka državne policajce i Larsena. Prošlo je pet minuta, zatim i deset, dok se njegovo napregnuto disanje nije smirilo. Izgleda da nisu pratili zvuk nje​go​vog gla​sa, ili da su ne​gde po​gre​šno skre​nu​li. Hejzen opsova i pljunu. Raskovič je nestao, pobegao kao zec. Iako je Hejzen neko vreme trčao za njim, nije uspeo da ga stigne. Sudeći po br​zi​ni ko​jom je po​be​gao, bio je već na pola puta do Uni​ver​zi​te​ta. Do đavola. Ako se ne pregrupiše sa Larsenom i policajcima, moraće sam da krene za Leftijem i psima. A to je, za početak, značilo da će mo​ra​ti da se vra​ti do kreč​njač​ke šume. Ali sada, dok se osvrtao oko sebe, više nije bio siguran kojim tunelom je do​šao. Mi​slio je da je to bio onaj sa de​sne stra​ne. Ali nije bio si​gu​ran. Hej​zen pro​gu​ta kne​dlu i pro​či​sti grlo. “Lef​ti?” Ti​ši​na. “Lar​se​ne?” Skupio je šake oko usta i urliknuo je u pravcu iz kojeg je došao, “Hej! Bilo ko! Ako me ču​je​te, ja​vi​te se!” Ti​ši​na. “Bilo ko! Od​go​vo​ri​te!” Uprkos hladnom vazduhu i sveprisutnoj vlazi, Hejzen oseti peckanje duž kičme. Pogledao je u pravcu iz kojeg je došao; pogledao je oko sebe; pogledao je ispred sebe. Infracrvena svetlost je svemu davala bledunjavi, crvenkasti, nestvaran izgled, kao da se nalazio na Marsu. Proverio je svoj pojas i uverio se u ono u šta je već sumnjao: tokom potere izgubio je svo​ju ba​te​rij​sku lam​pu. Čitava oprecija se sjebala. Razdvojili su se. Raskovič je nestao, Larsenov položaj je bio nepoznat, kao i stanje Leftija i pasa. U najboljem slučaju, Mekfelti je znao da su bili tu. Ako je bio mrtav, ili ranjen… Hej​zen je imao pre​vi​še pro​ble​ma da bi sad još za​mi​šljao i nove. Ono što bi trebalo da uradi jeste da ih sve okupi, razmotri stanje i smi​sli šta da​lje. Sra​nje, bilo je te​ško pam​ti​ti iz koje od ovih rupa je iza​šao… Proučio je pod pećine u potrazi za otiscima stopala i tragovima, ali

izgledalo je kao da se svakim od njih često prolazilo. A to je već samo po sebi bilo čud​no. U glavi je vratio događaje, pokušavajući da se seti nekog orijentira. Sve je bilo nejasno; bio je usredsređen na dostizanje uspaničenog Ras​ko​vi​ča. Ipak, kada je bo​lje raz​mi​slio, či​ni​lo mu se naj​ve​ro​vat​ni​je da je do​šao iz hod​ni​ka nje​mu zde​sna. Prošao je njime petnaestak metara. Na tlu je ugledao parčiće slomljenog stalaktita, nalik zubima. Nije se sećao toga. Da li je prebrzo pro​tr​čao kraj njih? U vraž​ju ma​ter. Nastavio je dalje, ali mu još uvek ništa nije izgledalo poznato. Uz psovke se vratio do pećine sa stubovima i krenuo jednim od preostalih tunela. Kretao se polako, upinjući se da prepozna nešto, osećajući kako mu srce lupa malo brže. Ništa nije delovalo poznato. Kapave stene, pa​per​ja​sti kri​sta​li, oble sta​kla​ste iz​bo​či​ne - sve je iz​gle​da​lo čud​no. A onda je čuo zvuk. Neko na​pred je pe​vu​šio. “Hej!” Potrčao je, skrenuo za ugao i zastao na mestu na kojem se hod​nik gra​nao. Pe​vu​še​nje je pre​sta​lo. Hej​zen se osvr​nu oko sebe i po​vi​ka. “Lar​se​ne! Kol!” I da​lje ni gla​sa. “Od​go​vo​ri​te mi, pro​kle​ti bili!” Čekao je. Zar ga nisu čuli? On je čuo njih jasno kao dan; kako to da oni nisu čuli nje​ga?. Iz le​vog tu​ne​la čulo se pe​vu​še​nje, ovo​ga puta pi​ska​vi​je i uda​lje​ni​je. “Larsene?” Skinuo je sačmaricu sa ramena i krenuo levim tunelom. Zvuk je bio glasniji, viši, bliži. Sada se kretao pažljivije, čula na oprezu, pokušavajući da kontroliše lupanje srca, koje mu je definitivno prebrzo tut​nja​lo u gru​di​ma. Nešto je blesnuo u krajičku njegovog oka i on stade i naglo se okrenu. “Hej!” Ugledao ga je samo na trenutak, pre nego što je nestao u tami. Iako je jedva nešto video, bio je sasvim siguran da u pitanju nije bio niko iz nje​go​ve eki​pe. I sa​svim si​gur​no to nije bio Mek​fel​ti.

ŠEZDESET I ČETIRI

Č

ester Raskovič je skrenuo za ugao i stao; groteskni prizor pred njim zaustavio je njegov bezglavi trk. Zurio je ispred sebe, dok mu se razum mutio. Pred njim je čučala, preprečivši mu put, ofucana prilika retke kose, koja je zurila u njega praznim očnim dupljama, otvo​re​nih usta i is​ke​že​nih zuba, kao da se spre​ma da ga uje​de. Raskovič ustuknu uz krik užasa, želeći da pobegne, ali nesposoban da to uradi, očekujući da stvar skoči na njega i napadne ga. Bilo je to poput noćne more: stopala su mu zakovana za zemlju, paralisana, nesposobna da beže. Uvukao je vazduh - jednom, dvaput - i paraliza i strah su se postepeno povukli a razum se povrati. Nagnuo se bliže. To je bilo samo mumificirano telo Indijanca koje je sedelo na podu, koščatih kolena, otvorenih usta i sasušenih usana, povučenih sa ogromnog niza smeđih zuba. Oko njega se nalazio polukrug od posuda, a u svakoj od njih kameni vrh strele. Mumija je bila umotana u trakaste prnje koje su ne​ka​da pred​sta​vlja​le je​len​sku kožu. Odvratio je pogled, progutao knedlu i ponovo pogledao, dok mu se disanje delimično smirivalo. Nalazio se pred drevnom indijanskom grobnicom. Primetio je mokasine sa perlama na iskrivljenim stopalima, pored kojih je ležao oslikani komad štavljene kože sa raščupanim pe​ri​ma. “Jebeš ga”, reče Raskovič naglas, posramljen svojom panikom, tek sada shvatajući šta je uradio. Uprskao je stvar. Njegov prvi pravi policijski posao i on je potpuno izgubio glavu baš pred šerifom Hejzenom. Pobegao je kao zec. I evo ga sada: zalutao u pećini, okolo se šetao ubica, a on nije imao predstavu u kom pravcu da krene. Osetio je navalu sramote i očaja: trebao je da ostane na Univerzitetu i da tamo pazi da se klinci ne penju na vodeni toranj i da ispisuje kazne za pogrešno par​ki​ra​nje. Iznenada zamahnu u besu i frustraciji, divlje udarajući mumiju nogom. Pogodio ju je uz šuplje “tok” i vrh lobanje je eksplodirao u oblak smeđe prašine. Napolje je potekla uzavrela bujica belih insekata - ličili su

na albino bubašvabe - i mumija se prevrnu u stranu, dok joj se vilica otkačila i otkotrljala po zemlji, pre nego što će se zaustaviti među slomljenim komadima lobanje. Beličasta zmija, skrivena među prnjama, raz​mo​ta se u ble​sku i ne​sta​de u tami po​put ta​nu​šne sa​bla​sti. “Oh, sra​nje!” po​vi​ka Ras​ko​vič, od​ska​ču​ći una​zad. “Pro​klet bio!” Stajao je tako, duboko dišući, osluškujući zvuk vazduha koji je čegrtao u njegovom grlu. Nije imao pojma gde se nalazi, koliko je daleko otr​čao i u kom prav​cu da ide. Mi​sli. Osvrnuo se, osvetljavajući vlažne kamene površine infracrvenom svetlošću. Trčao je kroz usku, visoku pukotinu sa peščanim tlom. Pukotina se protezala toliko visoko da joj nije nazirao vrh. Video je svoje sopstvene tragove u pesku. Oslušnuo je: nije se čuo nikakav zvuk, čak ni šum vode. Vra​ti se po svo​jim tra​go​vi​ma. Bacivši još jedan pogled na sada oskrnavljeni leš, Raskovič se okrete i krenu niz pukotinu, držeći pogled na tlu. Sada je primetio ono što mu je promaldo u njegovom bezglavom trku: skoro svaka niša i pukotina sa obe strane procepa bila je pretrpana kostima i drugim predmetima: oslikanim činijama, tobolcima punim strela, šupljim lobanjama koje su nastanjivale pećinske životinjice. Ovo je bio mauzolej, indijanska ka​ta​kom​ba. Stre​sao se. Na svoje olakšanje, uskoro je ostavio grobnice iza sebe. Pukotina se proširila, tavanica se spustila i iznad sebe je razabrao stalaktite surovog izgleda. Peščano tlo je ustupilo mesto plitkim vodenim slapovima koji su se slivali niz stepenaste izrasline nalik brdskim pirinčanim poljima. Kada je pe​sak ne​stao, to isto se de​si​lo i sa nje​go​vim tra​go​vi​ma. Pred njim su bila dva otvora, jedan visok i delimično zatrpan sm​še​nim ko​ma​di​ma kreč​nja​ka, a dru​gi ne​za​kr​čen. Kuda sada? Mi​sli, se​ro​njo. Seti se. Ali Ras​ko​vič se ni za živu gla​vu nije mo​gao se​ti​ti oda​kle je do​šao. Pade mu na pamet da viče, ali se ipak predomisli. Zašto bi privlačio pažnju? Stvar koju su psi našli možda se još uvek motala okolo, u potrazi za njim. Pećina je bila mnogo veća nego što bi trebalo, ali još uvek je mogao pronaći izlaz ako se potrudi i ne uspaniči se ponovo. Možda su

ga i tra​ži​li. Nije smeo to da za​bo​ra​vi. Izabrao je veći prolaz i bio je osokoljen dugim tunelom u kojem se našao. Delovao mu je nekako poznato. A onda je kroz dvogled ugledao još nešto, nerazgovetan crveni oblik na kamenoj izbočini pokraj mračnog otvo​ra. Niz pred​me​ta. Još jed​na grob​ni​ca? Prišao je bliže. Ugledao je još jednu indijansku lobanju, par pera, vrhova strela i kostiju. Ali ovi predmeti bili su raspoređeni na kamenoj izbočini na veoma čudan način. Izgledali su prilično uznemirujuće, ni nalik bilo čemu što je video u knjigama ili na muzejskim postavkama. Tu je bilo i predmeta koji nisu indijanski: neobične male figure od konca i kanapa; slomljena olovka; istrulela drvena kocka sa slovima; komad gla​ve por​ce​lan​ske lut​ke. Isuse Hriste, ta mala izložba mu je ulivala jezu. Ustuknuo je. Ovo nije bilo staro. Neko je uzeo stare kosti i rasporedio ih među ostalim pred​me​ti​ma. Ras​ko​vič ose​ti kako mu drh​taj grči leđ​ne mi​ši​će. Iz tame iza nje​ga za​čuo se rok​taj. Raskovič se nije pomerio. Nije se čulo ništa više: okružila ga je potpuna tišina. Prošao je minut, zatim dva, tokom kojih je Raskovič ostao ska​me​njen, dok su se u nje​mu go​mi​la​li ne​si​gur​nost i užas. A onda je došao trenutak kada više nije mogao da izdrži, a da ne pogleda iza sebe. Polako, veoma polako, okrenuo se i ugledao ono što je pro​i​zvo​di​lo taj zvuk. Raskovič se umirio i zaustavio disanje, potpuno paralisan. To je stajalo iza njega, groteskno, izobličeno, grozno. Prizor je bio toliko užasan da mu se svaki detalj urezao u mozak. Da li je to stvarno bio par ručno rađenih kratkih pantalona i tregera na tim džinovskim, krivim nogama: tregera ukrašenih slikama konjića za ljuljanje? Da li su na toj košulji, koja je visila u komadima sa čupavih zamršenih gradi, stvarno bile nacrtane komete i svemirski brodovi? A, iznad njih, da li je to lice stvar​no, stvar​no, tako… Užasna prilika zakoračila je bliže. Raskovič je zurio, nesposoban da se pomeri. Mesnata ruka polete i pljesnu ga. Pao je na pod pećine, izgubivši dvo​gled za noć​no osma​tra​nje. Udarac je razbio magiju užasa i sada je, konačno, bio u stanju da pokreće udove. Počeo je da naslepo grabi unazad, a iz grla mu umače glasan, nejasan povik. Čuo je kako čudovište kreće prema njemu, ustima

proizvodeći coktave zvuke. Uspeo je da se podigne i pobegne nekoliko koraka, ali je poslednji korak vodio u ništavilo. Izgubio je ravnotežu i preturio se unazad, grčeći se, očekujući da žestoko tresne na tvrdo kameno tlo pećine, ali nije bilo ničeg, baš ničeg, osim snažnog strujanja ve​tra, dok je pa​dao u mrač​nu pra​zni​nu, na​ni​že, na​ni​že u bes​kraj…

ŠEZDESET I PET

H

enk Larsen se okrenuo prema Kolu i Brastu. Policajci su na cr​ven​ka​stom sve​tlu li​či​li na bu​lja​va ču​do​vi​šta. “Stvar​no mi​slim da nisu oti​šli ovu​da”, reče Lar​sen. Ovu re​če​ni​cu je do​če​ka​la ti​ši​na. “Pa?” Larsen pređe pogledom sa Kola na Brasta. Dva državna policajca su mogla biti blizanci: mišićavi, žilavi, kratko ošišani, čvrstih vilica i hladnih očiju. To jest, nekada hladnih očiju. Sada su, čak i na bledom sjaju infracrvene svetlosti, delovali zbunjeno i nesigurno. Shvatio je da je greška što su napustili ogromnu pećinu sa krečnjačkim stubovima da bi tražili Hejzena. Lavež pasa je iznenada utihnuo i oni su krenuli jednim od bezbrojnih bočnih prolaza, prateći zvuk udaljavajućih koraka. Ali prolaz se granao, jednom, dvaput, pre nego što se pretvorio u zbunjujuću zbrku izukrštanih tunela. Jedanput mu se učinilo da je čuo Hejzena kako ga doziva. Ali nije bilo više nikakvih zvukova već barem de​set mi​nu​ta. Biće pra​vi po​sao samo iza​ći odav​de. Pitao se kako je postao de facto vođa ovog veselog malog izleta. Kol i Brast su obojica bili članovi na sva usta hvaljene “ekipe za ulaske visokog rizika”, obučeni za specijalne situacije nalik ovoj. Kao jedinica državne policije, imali su teretanu, poligon za vežbanje, bazen, streljanu, specijalne seminare za obuku i odmarališta. Larsen se iz sveg srca nadao da neće mo​ra​ti da ih voda oko​lo za ru​či​ce. “Probudite se, vas dvojica. Jeste li me čuli? Rekao sam da mislim da nisu oti​šli ovu​da.” “Ne znam”, reče Brast. “Meni se čini da smo na pra​vom putu.” “Tebi se čini”, po​no​vi Lar​sen sar​ka​stič​no. “A tebi, Kol?” Kol samo od​mah​nu gla​vom. “U redu, to je to. Okre​nu​će​mo se i iza​ći odav​de.” “A šta sa Hej​ze​nom?” upi​ta Kol. “I Vik​som?” “Šerif Hejzen i policajac Viks obučeni su pripadnici snaga reda koji ume​ju da se bri​nu o sebi.” Dva po​li​caj​ca su ga samo po​sma​tra​la. “Da li se slažemo oko toga?” upita Larsen, podižući glas. Pro​kle​ti

idi​o​ti. “Ja se sla​žem”, od​go​vo​ri Brast, sa oči​gled​nim olak​ša​njem. “Kol?” “Ne svi​đa mi se da osta​vlja​mo lju​de ovde”, reče Kol. Pravi pravcati heroj, pomisli Larsen. “Naredniče Kol, nema smisla da i dalje lutamo ovuda. Idemo po pojačanje. Mogu biti bilo gde u ovom la​vi​rin​tu. Ne bi me iz​ne​na​di​lo da su već kre​nu​li na​po​lje.” Kol li​znu usne. “U redu”, reče. “Onda ide​mo.” Vraćali su se do krečnjačke šume već pet minuta i upravo su stigli do raskrsnice koja uopšte nije izgledala poznato, kada je Hejzen po prvi put čuo taj zvuk. Mora da su ga i ostali čuli, pošto su se okrenuli zajedno sa njim. Bio je slabašan, ali jasan: zvuk trčećih koraka, koji su se velikom brzinom približavali. Ali ne ljudskih, ne: dobovanje teških koraka bilo je pre​br​zo za ljud​ske. Bilo je to ne​što ve​li​ko. “Oružje!” povika Larsen, spuštajući se na jedno koleno i podižući pu​šku do ra​me​na. Na​ci​ljao je niz tu​nel koji se ukr​štao sa nji​ho​vim. Koraci su se približili, praćeni zveketom metala. A tada je iz mraka iz​ro​nio kru​pan, cr​ven​ka​sti oblik. Šta god da je, bilo je ogrom​no. “Spre​mi​te se!” Stvar im se približavala stravičnom brzinom. Prosekla je put kroz plit​ku baru, po​di​žu​ći iza sebe za​ve​su od ka​plji​ca. “Če​kaj​te!” od​jed​nom reče Lar​sen. “Ne pu​caj​te!” Bio je to je​dan od pasa. Životinja je galopirala prema njima, potpuno nesvesna njihovog prisustva, a iskolačene podivljale oči zurile su pravo napred. Jedini zvuk koji je pravila bio je bat ogromnih šapa po kamenju. Kada je projurila pored njih, Larsen je video da je životinja prekrivena krvlju i da joj je nedostajalo jedno uho, kao i deo donje vilice. Velike crne usne i jezik su la​ba​vo le​pr​ša​li, a sa njih su cu​ri​li pena i krv. Sledeće sekunde je nestala, a zvuk njenog bekstva počeo je da bledi. Zatim je ponovo zavladala tišina. Sve se desilo toliko brzo da se Larsen pitao da li je to stvarno video. “Koji ku​rac?” prošapta Brast. “Jesi li video…” Larsen pokuša da proguta knedlu, ali nije imao pljuvačke. Usta su mu bila suva kao pi​lje​vi​na. “Mora da se okli​znuo i pao.”

“Sereš”, reče Kol, a glas mu je zvučao neprirodno glasno u skučenom pro​stom. “Nije iz​gu​bio pola vi​li​ce zbog pada. Tog psa je neko na​pao.” “Ili ne​što”, pro​mr​mlja Brast. “Za​bo​ga, Brast”, reče Lar​sen, “po​ka​ži malo pe​tlje.” “Za​što bi ina​če tako be​žao? Taj pas se uke​njao od stra​ha.” Lar​sen reče: “Haj​de da se gu​bi​mo odav​de.” “Ne​mam ni​šta pro​tiv”, reče Brast. Krenuli su nazad, dok je Larsen pratio vlažne tragove psa. Verovatno su ih mo​gli be​zbed​no pra​ti​ti; to će im zna​čaj​no olak​ša​ti stva​ri. Brast raz​bi ti​ši​nu. “Čuo sam ne​što.” Još jed​nom za​sta​do​še. “Ne​što je pro​šlo kroz onu baru.” “Ne po​či​nji opet, Brast.” Onda je i Larsen to čuo; tiho pljuskanje koraka u vodi. Zagledao se u mračni tunel iza njih, čije zidove je zapljuskivalo crvenilo njegove sve​tilj​ke. Nije vi​deo ni​šta. “Verovatno je u pitanju samo kapanje vode.” Slegnuo je ramenima i okre​nuo se pra​će​nju pse​ćih tra​go​va. Muh! Brast viknu, a u isto vreme Larsen oseti iznenadan divljački udarac sa leđa koji ga je poslao na zemlju i zbacio mu vizir sa glave. Brast je još uvek vi​kao, a Kol od​jed​nom re​sko vri​snu. Larsen je postao slep. U očajanju poče da četvoronoške puzi okolo opipavajući zemlju, da bi sa neverovatnim olakšanjem osetio kako mu se ruke sklapaju oko dvogleda. Vratio ga je na glavu nezgrapnim pokretom i po​gle​dao oko sebe. Kol je le​žao na ze​mlji, vi​ču​ći i sti​ska​ju​ći svo​ju ruku. Brast je bio na sve četiri kraj zida pećine, pipajući za svojim vizirom kao što je i Larsen do ma​lo​čas ra​dio, dah​ću​ći i psu​ju​ći. “Moja ruka!” vrištao je Kol. Oštrica kosti štrčala je iz njegove ruke pod čudnim uglom i vrela krv je prskala iz rane, skoro bela pod crvenim sve​tlom. Larsen odvoji oči od prizora i mahnito se osvrnu za onim što ih je napalo, podignute sačmarice, ali nije bilo ničeg - ničeg osim sumornog ve​štač​kog sja​ja pe​ćin​skih zi​do​va. Odnekud iz tame čuo se usamljeni zvuk, poput smeha, ili možda

trijumfalnog uzvika. Larsen je jače stegao sačmaricu. Bilo je nemoguće reći oda​kle je uz​vik do​la​zio. Si​gu​ran je samo u jed​no: bio je bli​zu.

ŠEZDESET I ŠEST

K

aplar Šurt iz kanzaške saobraćajne patrole opipao je svoju pušku i zaljuljao se na petama. Pogledao je na sat: bilo je jedanaest i trideset. Hejzen i ostali otišli su pre više od sat vremena. Koliko im je trebalo da opkole Mekfeltija, stave mu lisice i izvuku ga odatle? Nerviralo ga je što su stajali ovde, bez mogućnosti da kontaktiraju bilo koga. Deo problema je, naravno, bilo vreme. Proveo je čitav život u ovom delu Kanzasa, ali nije se sećao oluje nalik ovoj. Stvarno gadno vreme bi obično došlo i prošlo veoma brzo. Ali ovo je trajalo već satima i činilo mu se da postaje sve gore. Neverovatan vetar, jaka kiša, munje koje su cepale nebo. Pre nego što je radio-veza konačno nestala, stizali su preliminarni izveštaji o F-3 tornadu koji je grabio prema Diperu, nastupajućem haosu, intervenciji FEMA{ 23 } i blokiranim au​to​pu​te​vi​ma. I struja: obično bi stradao samo jedan segment mreže, možda dva. Ali večeras, kao da je nekakva džinovska ruka izvlačila utikač u jednom gradu za drugim. Posle Medisin Krika, na red je došao Hikok, pa Depju, Ilisis, Džonson Siti, Lejkin i konačno Diper, pre nego što je njegov radio potpuno zanemeo usled nedostatka relejnih stanica. Šurt je bio iz Garden Sitija i bilo mu je drago što je najgore zadesilo drugi deo okruga. Ipak se brinuo za svoju ženu i decu. U ovakvoj đavolskoj noći najbolje je biti sa po​ro​di​com. Zaklonjena svetiljka na gas koju su koristili bacala je bledi sjaj oko ulaza u pećinu. Vilijams, koji je stajao na drugom kraju useka, ličio je na zombija, poguren na kiši, sa velikim tamnim šupljinama na mestima na kojima bi trebalo da mu budu oči. Jedino što mu je davalo barem približno ljudski izgled bila je upaljena cigareta koja mu je visila sa donje usne. Još jedna munja poderala je nebo, sevajući skoro od horizonta do horizonta. Iza pećine je na trenutak osvetlila veliku staru kuću Kra​u​so​vih, usa​mlje​nu i tro​šnu, za​mra​če​nu ki​šom. Pogledao je Vilijamsa. “Koliko dugo ćemo još čuvati ulaz? Mislim, skroz sam mo​kar.”

Vi​li​jams baci ci​ga​re​tu, zdro​bi je či​zmom i sleg​nu ra​me​ni​ma. Video se još jedan blesak. Šurt baci pogled prema mračnom prorezu koji je vodio u pećinu. Možda su opkolili ubicu i pokušavali da ga ubede da se pre​da… I tada je iz ulaza u pećinu, kroz zvuk vetra, čuo teško galopiranje ko​ra​ka… Za​ko​ra​čio je bli​že i po​di​gao sač​ma​ri​cu. “Ču​ješ li to?” reče oštro. Iznenada prema njima iz prolaza izlete mračan oblik: ogroman pas koji je sumanuto jurio, dobujući nogama, dok se iza njega lanac trzao i ši​bao po​put biča. “Vi​li​jam​se!” vik​nu Šurt. Životinja je izletela iz prolaza na otvoreno. Upravo tada je sevnula još jedna veličanstvena munja, praćena u stopu grmljavinom koja je zatresla tlo. Pas je oklevao, zbunjen, vrteći se ukrug, grizući vazduh i kolutajući očima. U modrom blesku munje Šurt primeti da je njuška bila blistavo cr​ve​na, mo​kra i sjaj​na. “Boga mu po​lju​bim”, za​dah​tao je. Pas se pognu prema svetlu fenjera, i dalje mahnito drhteći - i ne pu​šta​ju​ći ni gla​sa od sebe. “Kuč​kin sin”, reče Vilijams. “Vidiš li mu usta? Izgleda kao da je dobio sle​do​va​nje sač​me.” Pas se zateturao, dok se krv skupljala ispod njega, a onda se uspravio, ne​kon​tro​li​sa​no drh​te​ći krup​nim udo​vi​ma. “Uhva​ti ga”, reče Šurt. “Zgra​bi la​nac.” Vilijams čučnu i polako pokupi kraj lanca. Pas je samo stajao, pot​pu​no mi​ran, drh​te​ći od bola i stra​ha. “Po​la​ko, mom​če. Po​la​ko. Do​bra kuca.” Vilijams je lagano podigao kraj uzice prema jedinom zgodnom mestu za vezivanje: izbočini na šarki vrata od pećine. Osetivši lagano cimanje na vratu, pas se uz kevtaj besa okrete i baci na Vilijamsa. On pade uz jauk, ispustivši uzicu, i pas sledećeg trena postade samo crni oblik koji je ne​sta​jao u ku​ku​ru​zu. “Kuč​kin sin me je ujeo!” za​ku​ka Vi​li​jams, dr​že​ći se za nogu. Šurt dotrča do njega i uperi svetlo u palog policajca. Pantalone su mu bile po​ce​pa​ne i krv je na​vi​ra​la iz po​de​ro​ti​ne na bu​ti​ni. “Isuse, Vilijamse”, reče Šurt, odmahujući glavom. “Kad pomislim da je

to ura​dio sa samo pola vi​li​ce.”

ŠEZDESET I SEDAM

L

arsen se nagnuo iznad Kola, koji je sedeo na zemlji, ljujajući se napred-nazad i jecajući. Bio je to gadan višestruki prelom i is​kr​za​ni kraj ko​sti štr​čao je tik iz​nad lak​ta. “Ni​šta ne vi​dim!” ogla​si se Brast od​ne​kud iz mra​ka. “Ni​šta ne vi​dim!” “Smiri se”, odgovori mu Larsen. Osvrnuo se oko sebe, ispitujući zemlju svojim dvogledom za noćno osmatranje. Svi su izgubili svoje vizire u napadu. Video je jednog od njih kako leži u bari, razbijenih sočiva. Drugog nigde nije bilo. Da li je on jedini koji je i dalje mogao da vidi? Iz​gle​da da je tako. “Po​mo​zi mi da pro​na​đem svoj dvo​gled!” po​vi​ka Brast. “Po​kva​ren je.” “Ne, ne!” “Bra​ste? Kol je po​vre​đen. Sa​be​ri se.” Larsen skinu košulju i podera je u trake, trudeći se da ignoriše hladnu vlagu pećine. Potražio je okolo nešto što bi moglo da pomogne, ali nije našao ništa. Bolje da mu veže ruku uz telo i ostavi je tako. Sada je bilo najvažnije da se tornjaju odavde. Larsen nije bio naročito prestrašen - nikada nije bio obdaren sa dovoljno mašte za strah - ali je savršeno razumeo ozbiljnost situacije. Ko god da ih je napao, bio je to neko ko je od​lič​no poznavao pećinu. Neko ko je bio ovde veoma dugo. Neko ko je mogao da dolazi i odlazi po želji, i to veoma brzo. Video je njegovu siluetu: bio je velik, teturav, leđa pogurenih nakon godina življenja pod ni​skom ta​va​ni​com… Hejzen je bio samo napola u pravu. Ubica je bio u pećini, ali to prokleto sigurno nije bio Mekfelti - ili, kad smo već kod toga, niko ko je imao veze sa Lavenderom. U pitanju je bilo nešto mnogo uvrnutije i du​blje od toga. Primorao je sebe da se okrene problemu sa kojim su se suočavali. “Kol?” reče on. “Da?” Ko​lov glas je bio sla​ba​šan i vi​deo je da se on zno​ji. Šok. “Nemam ništa čime bih ti učvrstio ruku, zato ću je imobilizovati tako što ću ti je pri​ve​za​ti za gru​di.”

Kol klim​nu gla​vom. “To će bo​le​ti.” Kol po​no​vo klim​nu. Larsen zaveza dva parčeta trake u petlju i okači je oko Kolovog ramena, a onda, što je pažljivije mogao, podiže njegovu ruku i smesti je u po​vez. Kol se tr​gao i za​ja​u​kao. “Šta je to bilo?” po​vi​ka Brast pa​nič​no. “Da li se on vra​tio?” “Nije ništa. Samo ostani pribran i tih i radi ono što ti kažem.” Larsen se potrudio da mu glas zvuči ubedljivo. Skoro da bi više voleo da je završio sa Hejzenom. Šerif je možda bio šupčina, ali ga niko nije mogao op​tu​ži​ti za ku​ka​vič​luk. Larsen otkinu još nekoliko traka sa košulje i veza ih oko Kolovog tela, pritežući i imobilizujući slomljenu ruku. Slomljene kosti su zastrugale jed​na o dru​gu i Kol se trže. Sada se obil​no zno​jio i drh​tao je. “Mo​žeš li da usta​neš?” Kol klim​nu, usta​de i za​te​tu​ra se. Lar​sen ga pri​dr​ža. “Mo​žeš li da ho​daš?” “Mi​slim da mogu”, pro​ce​di. “Ne ide​te valj​da?” jek​nu Brast, tra​že​ći Lar​se​na u tami. “Svi ide​mo.” “Ali šta je sa mo​jim dvo​gle​dom?” “Re​kao sam ti da je po​kva​ren.” “Daj mi da vi​dim.” Larsen ga uz nervozni siktaj pokupi i pruži Brastu. On ga panično opipa, pokušavajući da ga uključi. Sevnula je varnica i čulo se šištanje. Bacio ga je u stranu i progovorio piskavim, uspaničenim glasom. “Isuse i Ma​ri​jo, kako ćemo iza​ći…” Lar​sen sev​nu i zgra​bi ga za ko​šu​lju, sna​žno ga po​vla​če​ći. “Bra​ste?” “Jesi li ga vi​deo? Jesi li ga vi​deo..:?” “Nisam, a nisi ni ti. Sada zaveži i radi ono što ti kažem. Okreni se, treba mi nešto iz tvog ranca. Upotrebićemo tvoj konopac kao što rade planinari. Vezaću ga sebi oko struka, a onda ću ga dodati tebi i Kolu. Ti ga drži jed​nom ru​kom, a dru​gom po​ma​ži Kolu. Ja​sno?” “Da, ali…” Larsen ga snažno prodrma. “Rekao sam da zavezeš i radiš ono što ti ka​ž em.”

Brast uću​ta. Larsen otkopča ranac, pronađe konopac i veza ga oko struka. Nakon toga ostalo mu je još oko tri metra kanapa, koje su Brast i Kol čvrsto uhva​ti​li. “Sada ćemo da izađemo odavde. Držite konopac zategnut, nemojte ga is​pu​šta​ti i za ime boga, bu​di​te tihi.” Larsen je polako krenuo dugim, mračnim hodnikom. Obuzela ga je drhtavica koja nije imala mnogo veze sa hladnim vazduhom. Uprkos naporima da ga ućutka, Brastovo očajničko Jesi li ga video? odjekivalo mu je kroz glavu. U stvari, Larsen ga je na delić sekunde video; samo de​lić se​kun​de, ali to je bilo do​volj​no… Ne raz​mi​šljaj o tome. Naj​va​žni​je je da iza​đe​te odav​de. Kol i Brast su se vukli i teturali za njim, obojica slepi. Larsen bi povremeno nešto promrmljao, upozoravajući ih na prepreke, ili bi se zaustavio da im pomogne na težoj deonici. Napredovali su polako i prošli su muč​ni mi​nu​ti pre nego što su sti​gli do sle​de​ćeg ra​čva​nja tu​ne​la. Larsen je proučio račvanje, utvrđujući pravac krvavih tragova šapa. Nastavili su dalje, sada se krećući malo brže. Tlo je bilo ispresecano potočićima i plitkim barama i zvuk njihovog pljuskanja odjekivao je pećinom. Tragovi su postali malobrojniji i ređi. Ako samo uspeju da se vrate do velike odaje sa stubovima od krečnjaka, biće sve u redu; bio je pri​lič​no si​gu​ran da je oda​tle znao put na​po​lje. “Jesi li siguran da smo došli ovuda?” upita Brast piskavim i napetim gla​som. “Je​sam”, reče Lar​sen. “Šta nas je to, kog đa​vo​la, na​pa​lo? Jesi li ga vi​deo? Jesi…?” Okre​nuv​ši se i za​mah​nuv​ši po​red Kola, Lar​sen ga sna​žno oša​ma​ri. “Ja sam ga vi​deo! Vi​deo sam ga! Vi​deo sam ga!” Larsen mu ne odgovori. Ako Brast uskoro ne umukne, stvarno će ga ubi​ti. “To nije bio čovek. Bio je to nekakav neandertalac. Sa licem poput… oh, bla​gi bože, po​put ve​li​kog…” “Re​kao sam ti da umuk​neš.” “Neću da umuknem. Moraš da čuješ ovo. Sa čime god da smo se su​o​či​li, to nije pri​rod​no… “ “Brast?” Bio je to Kol, koji je go​vo​rio kroz sti​snu​te zube.

“Mo​lim?” Kol je svojom zdravom rukom naciljao puškom niz mračni tunel i povukao obarač. Oglasila se zaglušujućim praskom. Kiša kamenčića oslobođena vibracijom zadobovala im je po ramenima, dok je zvuk mah​ni​to od​je​ki​vao, ko​tr​lja​ju​ći se kroz pod​ze​mlje. “Koji te je ku​rac spo​pao!” vri​snu Brast. Kol zgrabi konopac i sačeka da se odjeci stišaju. Zatim ponovo pro​go​vo​ri. “Brast, ako ne za​če​piš, sle​de​ći me​tak je za tebe.” Na tre​nu​tak ih je pro​gu​ta​la ti​ši​na. “Haj​de​mo”, reče Lar​sen. “Gu​bi​mo vre​me.” Nastavili su dalje, samo se nakratko zaustavljajući na sledećoj raskrsnici. Par krvavih psećih tragova vodio je udesno i oni su ih pratili u još jedan niski hodnik. Nekoliko minuta kasnije, tunel je izbio na ogromnu pećinu, sa dveju strana prekrivenu zastorima od krečnjaka i ispunjenu masivnim stubovima. Larsen oseti navalu olakšanja. Pronašli su je. Kol se za​te​tu​ra, jek​nu i klek​nu u baru. “Ne zaustavljaj se”, reče Larsen, hvatajući ga za nepovređenu ruku i pomažući mu da ustane. “Sada znam gde smo. Nastavljamo dalje dok ne iza​đe​mo odav​de.” Kol klimnu glavom, zakašlja se, koraknu, zatetura se i ponovo koraknu. Pada sve dublje u šok, pomisli Larsen. Moraju da izađu odavde pre nego što pot​pu​no ko​la​bi​ra. Krenuli su kroz šumu stubova. Na suprotnoj strani postojalo je nekoliko tunela koji su na ružičastom svetlu vizira ličili na zjapeća usta. Larsen se nije sećao da je tu video toliko prolaza. Potražio je pseće otiske na tlu, ali su plit​ki po​to​či​ći iz​bri​sa​li sva​ki trag. “Če​kaj​te”, reče iz​ne​na​da. “Bu​di​te tihi.” Zaustavili su se. Iza sebe su čuli zvuk pljuskanja koji se nije mogao ob​ja​sni​ti od​je​ci​ma ga​le​ri​je. Sle​de​ćeg tre​nut​ka je pre​sta​lo. “Iza nas je!” reče gla​sno Brast. Larsen ih povuče iza jednog od debelih stubova, podiže sačmaricu i proviri kroz dvogled. Pećina je bila pusta. Da li je možda ipak u pitanju bio od​jek? Kada se okrenuo, video je da se Kol nesigurno oslanja na krečnjački stub, na​po​la sve​stan.

“Kol!” Uspravio ga je. Kol se zakašljao i zateturao. Larsen mu je po​mo​gao da se sag​ne, sa gla​vom među no​ga​ma. Kol poče da po​vra​ća. Brast nije rekao ništa, samo je drhtao, očiju izbuljenih od straha, bez​u​spe​šno pre​tra​žu​ju​ći tamu. Larsen se sagnuo, zahvatio malo vode i poprskao je po Kolovom licu. “Kol! Hej, Kol!” On se na​kri​vi u stra​nu i pre​vr​nu oči​ma. One​sve​stio se. “Kol!” Lar​sen ga bla​go plju​snu. Kol se za​ka​šlja i po​no​vo za​grc​nu. “Kol!” Larsen pokuša da ga zadrži na nogama, ali njegovo mlitavo telo bilo je te​ško kao džak ce​men​ta. “Pro​klet​stvo, Brast, po​mo​zi mi.” “Kako? Ni​šta ne vi​dim.” “Nađi nas po ko​nop​cu. Znaš li da na​pra​viš no​silj​ku ru​ka​ma?” “Znam, ali…” “Ura​di​mo to onda.” “Ništa ne vi​dim, osim toga, nemamo vremena. Hajde da ga ostavimo ovde i ode​mo po po​moć…” “Ostaviću tebe ovde”, reče Larsen. “Kako bi ti se to svidelo?” Uhvatio je Brasta za ruke i zajedno su napravili nosiljku. Po Larsenovim upustvima, sagnuli su se dole, prihvatili onesveštenog Kola i pokušali da po​no​vo usta​nu. “Hri​ste, te​žak je či​ta​vu tonu”, reče Brast, dah​ću​ći. U istom trenutku Larsen začu jasno pljuskanje, zatim još jedno. Te​ški ko​ra​ci kroz plit​ke bare kroz koje su ma​lo​čas pro​šli. “Kažem ti da ima nečeg iza nas”, reče Brast, dok se očajnički naprezao da po​dig​ne Kola. “Jesi li čuo?” “Samo kre​ni.” Kol se nagnu unazad, preteći da sklizne iz njihovog zagrljaja. Na​me​sti​li su ga u us​pra​van po​lo​žaj i uz na​po​re pro​du​ži​li da​lje. Plju​ska​nje iza njih se na​sta​vi​lo. Larsen je pogledao iza sebe, ali je video samo ružičasto-crveni sjaj. Ponovo se okrenu napred, izabra uski prolaz na suprotnom zidu koji mu se činio pravim i nezgrapno ih povede prema njemu. Ako bi uspeo da stigne do lokacije koju mogu braniti, mogao bi da otera tu stvar puc​nji​ma…

“Bože”, reče Brast na​pu​klim gla​som. “Oh bože, oh bože…” Ušli su u niski hodnik, noseći Kola što su brže mogli. Larsen se zatetura kada mu se konopac zapleo u noge; uspravio se i nastavio. Nakon kraćeg rastojanja, tavanica se podigla prema uvrnutoj formaciji sačinjenoj od hiljada igličastih stalaktita, od koji su neki bili debljine kon​ca. Oh bože, ne se​ćam se toga, po​mi​sli Lar​sen. Još plju​ska​nja iz tame iza njih. Brast se iznenada sapleo o kamen. Kol skliznu iz njihovog zahvata i teško tresnu na svoju slomljenu ruku. Glasno je zaječao, preturio se i ostao da mimo leži. Lar​sen ga je pu​stio, na​pi​pao svo​ju sač​ma​ri​cu i upe​rio je u tamu. “Šta je to?” vri​snu Brast. “Šta je tamo?” U tom trenutku iz mraka izlete čudovišna prilika. Larsen povika, opali iz puške dok se teturao unazad, dok je Brast stajao prestravljeno, stopala prikovanih za zemlju i grabeći rukama kroz tamu. “Isuse, ne osta​vljaj me…” Larsen ga je zgrabio za ruku i povukao. Dok je to radio, prilika se obrušila na opruženo Kolovo telo. Dve siluete se spojiše u crvenkasto klupko. Larsen se opet zateturao unazad, povlačeći Brasta, dok je u isto vreme pokušavao da ponovo podigne pušku. Čuo je zvuk cepanja, kao da neko otkida batak sa ćurke. Kol iznenada vrisnu užasnim piskavim fal​se​tom. “Pomozi mi!” kriknu Brast, grabeći Larsena poput davljenika, obarajući ga i ometajući ga u nišanjenju. Larsen ga divljački gurnu u stranu, dok je pokušavao da uspravi pušku, ali Brast je ponovo bio na nje​mu, je​ca​ju​ći i sti​ska​ju​ći ga kao da se davi. Puška je opalila, ali je pucanj bio neprecizan i poslao je na zemlju kišu dugih iglica od krečnjaka, a prilika se uspravila i okrenula prema njima. Larsen se sledio od užasa: u jednoj ruci je držala Kolovu otkinutu ruku, čiji su prsti još uvek spazmatično pulsirali. Larsen opali ponovo, ali oklevao je predugo i prilika je krenula prema njima i jedino što je mogao da uradi bilo je da se okrene i jurne niz vlažni tunel, dok je Brast iza nje​ga ne​ra​zgo​vet​no vi​kao u mra​ku. Da​lje iza njih, Kol je i da​lje vri​štao. Lar​sen je tr​čao i tr​čao.

ŠEZDESET I OSAM

K

ori je dugo ležala u vlažnoj tami, zbunjena i pospana, pitajući se gde se nalazi i šta se desilo sa njenom sobom, krevetom, prozorom. A onda je ustala, dok joj je u glavi bubnjalo, i sa po​vrat​kom bola vra​ti​lo se i se​ća​nje na pe​ći​nu, na ču​do​vi​šte… i na jamu. Oslušnula je. Sve je bilo tiho, osim zvuka kapanja vode. Konačno je ustala, blago se ljuljajući, dok joj se bubnjanje u glavi smirivalo. Is​pru​ži​la je ruke i na​pi​pa​la glat​ki, kli​za​vi zid jame. Napravila je krug, pipajući gore-dole po vlažnom zidu u potrazi za osloncima, pukotinama, bilo čime što bi joj moglo pomoći da izađe. Ali zidovi su bili od najklizavijeg kamena, uglačanog vodom, i penjanje je bilo neizvodljivo. A šta bi radila i ako bi uspela da izađe? Bez svetla je sve​jed​no za​ro​blje​na. Bilo je beznadežno. Nije bilo nikakvog izlaza. Mogla je samo da čeka. Da čeka da se ču​do​vi​šte vra​ti. Kori je preplavilo osećanje beznađa i očaja, toliko snažno da joj je pripala muka. Njen očaj bio je pogoršan nadom koju je donelo njeno privremeno bekstvo. Ali ovde, u jami, nade više nije bilo. Niko nije znao gde se na​la​zi​la, da je ušla u pe​ći​nu. Stvar će se usko​ro vra​ti​ti. Želj​na igre. Za​je​ca​la je na tu po​mi​sao. To će biti kraj nje​nog bed​nog, be​smi​sle​nog ži​vo​ta. Kori se nasloni na klizavi zid i skliznu na tlo. Počela je da plače. Godine prikrivanog očaja navrle su na površinu. Slike su joj sevale kroz um. Seti se kako je dolazila kući iz petoga razreda, sedela za kuhinjskim stolom i posmatrala svoju majku kako ispija minijaturne flašice sa votkom, jednu za drugom, pitajući se zašto joj se toliko sviđaju. Seti se kako je pre dve godine njena majka došla kući na Badnje veče u dva ujutro, pijana, sa nekim muškarcem. Tog Božićnog jutra nije bilo ukrasa, nije bilo poklona. Bilo je to kasno, neumiveno, mamurno jutro poput svakog drugog. Seti se trijumfalnog dana kada je uspela da kupi svog “gremlina” parama koje je zaradila radeći u knjižari pre njenog zatvaranja - i koliko se njena majka razbesnela kada ga je Kori dovezla kući. Pomisli na šerifa, njegovog sina, miris školskih hodnika, zimske

snežne oluje koje su pokrivale obrana polja nepreglednim belim pokrivačem. Pomislila je na čitanje knjiga ispod dalekovoda po letnjoj vrelini, sarkastična došaptavanja sportista dok su prolazili kraj nje u škol​skim hod​ni​ci​ma. On će se vratiti i ubiće je, i sve će to nestati, svako bedno sećanje koje joj se sada motalo po glavi. Nikada neće pronaći njeno telo. Organizovaće skromnu potragu, a onda će svi zaboraviti na nju. Njena majka će prevrnuti njenu sobu naglavce i na kraju će naći novac zalepljen za dno fi​o​ke i onda će biti sreć​na. Sreć​na što je sav no​vac sada njen. Plakala je nesputano, dok su njeni jecaji odjekivali visoko iznad njene gla​ve. Sada su joj misli odlutale mnogo dalje, do njenog ranog detinjstva. Seti se jednog nedeljnog jutra, kada je ustala rano i sa ocem pravila palačinke, noseći okolo jaja i pevajući poput vojnika iz Čarobnjaka iz Oza. Sva njena sećanja na njega bila su srećna: sećala ga se kako se smeje, kako se zavitlava, kako je prska iz baštenskog creva po letnjem danu, ili je vodi na plivanje u potoku. Sećala ga se kako glača svoj “mustang kabriolet”, kako ga glanca i glanca, dok mu iz usta visi cigareta a oči mu blistaju; kako je podiže da bi mogla da se ogleda u njemu, a zatim je vodi da se provozaju. Prisećala se bez napora, kao da se desilo prošle nedelje, kako su se kukuruzna polja razdvajala da ih propuste; se​ća​la se ve​li​čan​stve​nog ose​ća​nja br​zi​ne i slo​bo​de. A sada je, u tišini, u apsolutno konačnoj tami jame, osetila kako svi zaštitni zidovi koje je pažljivo podigla oko sebe tokom godina počinju da se ruše, jedan po jedan. U tom trenutku očaja, jedina pitanja koja su joj se i dalje motala po glavi bila su ona koja se skoro nikada nije usuđivala da postavi: Zašto je otišao? Zašto je nikada nije posetio? Šta nije bilo u redu sa njom, kada ni​kad više nije po​že​leo da je vidi? Ali tama nije dozvoljavala samozavaravanje. Postojalo je još jedno sećanje, ne tako daleko: došla je kući i videla kako njena majka spaljuje pismo u pepeljari. Da li je bilo od njega? Zašto se nije suočila sa svojom majkom? Da li je to bilo iz straha da pismo, u stvari, nije bilo ono čemu se na​da​la? Poslednje pitanje lebdelo je u mraku, bez odgovora. Odgovora neće biti, više ne. Sve će se uskoro završiti, ovde, u ovoj jami, i to pitanje više neće biti va​žno. Mo​žda njen otac ni​ka​da neće sa​zna​ti da je mr​tva…

Pomisli na Pendergasta, na jedinu osobu koja se ikada ponašala prema njoj kao prema odrasloj osobi. A sada je izneverila i njega. Glupo je ušla u pe​ći​nu, a da ni​ko​me nije re​kla. Glu​po, glu​po, glu​po… Ponovo je zajecala, glasno, bolno, oslobađajući svoja osećanja. Ali zvuci su oko nje odjekivali tako grozno, tako podrugljivo, da je progutala suze, za​grc​nu​la se i utih​nu​la. “Pre​sta​ni da se sa​ža​lje​vaš”, reče na​glas. Njen glas je odjeknuo i zamro i povratila je dah. Čulo se jasno ša​pu​ta​nje u tami. Da li se on vra​ćao? Pažljivo je osluškivala. Sada su se čuli i dragi tihi zvuci, toliko udaljeni i izobličeni da ih nije mogla razaznati. Vikanje? Vrištanje? Na​preg​nu​to je oslu​ški​va​la. A onda se čuo dugi, od​je​ku​ju​ći zvuk, sko​ro na​lik rici ta​la​sa. Pu​ca​nj. I iznenada je bila na nogama i vikala, “Ovde sam! Upomoć! Ovamo! Mo​lim vas! Mo​lim vas! Mo​lim vas! Mo​lim vas!”

ŠEZDESET I DEVET

V

iks se trudio da održi korak sa Pendergastom, dok je agent FBI žurio kroz pećinu. Posmatrajući način na koji je okolo mahao baterijskom lampom, Viks se zapitao da li je nešto moglo da mu pro​mak​ne. Ve​ro​vat​no ne. To mu je uli​va​lo malo nade. Odlučnost koja je zračila iz agenta smirivala je Viksove iskidane živce. Čak je pomalo počeo da liči na sebe kakvog je poznavao. Pa ipak, nije mo​gao da iz uma iz​ba​ci sli​ku psa ko​jeg je ko​ma​da​lo to… to… Stao je. “Šta je to bilo?” upi​ta kre​šta​vim, drh​ta​vim gla​som. Pendergast progovori, ne osvrćući se. “Policajče Viks? Očekujem od vas da me pra​ti​te.” “Ali čuo sam ne​što…” Pendergastova vitka ruka spustila se na njegovo rame. Viks je želeo da kaže još nešto, ali se ućutao kada se pritisak na njegovom ramenu po​ja​čao. “Ovuda, policajče.” Srebrnasti prijatni glas koji mu se obratio uspeo je da ga ne​ka​ko sle​di do ko​sti​ju. “Da, go​spo​di​ne.” Kada su nastavili dalje, ponovo je čuo taj zvuk. Izgleda da je dopirao spreda, otegnuta buka koja je odzvanjala beskrajem pećine, izobličena do neprepoznatljivosti. Vrisak? Pucanj iz sačmarice? Jedina stvar u koju je Viks bio siguran je da je, šta god taj zvuk bio, Pendergast išao pravo pre​ma nje​mu. Pro​gu​tao je pro​test i na​sta​vio da ga pra​ti. Prošli su kroz usko klupko hodnika čije su tavanice bile prekrivene blistavim kristalima. Viks je glavom zakačio kao igle oštre kristale, opsovao i sagnuo se niže: ovo nije bio put kojim je prošao sa psima. Pendergastovo svetlo se njihalo levo-desno, otkrivajući grozdove pećinskih bisera u beličastim baricama. Zvuci su konačno zamrli, osim ti​hog šljap​ka​nja nji​ho​vih sop​stve​nih ko​ra​ka. Tada se Pendergast iznenada zaustavi i uperi svetlo prema nečemu. Viks pogleda. Isprva nije mogao da razabere u čemu je stvar: u pitanju je

bila gomila predmeta na izbočini od glatkog kamena, poređana oko nekog većeg predmeta. Ličilo je na nekakvo svetilište. Viks se nagnu bliže. Oči su mu se iskolačile u šoku i ustuknuo je. Bio je to stari plišani medvedić, čupav od buđi. Medvedić je bio postavljen kao da se moli: šape su mu bile sklopljene, a jedno sitno oko virilo je kroz puzave pipke glji​vi​ca. “Koji đavo…?” poče Viks. Pendergast uperi svetlo prema onome čemu se medved molio. Na žućkastom sjaju svetiljke to nije bilo ništa više od hrpe svilenkaste plesni. Viks je posmatrao Pendergasta dok se naginjao i zlatnim pen​ka​lom pa​žlji​vo ukla​njao buđ, ot​ki​va​ju​ći ma​le​nog ko​stu​ra pod njom. “Rana ama​ra​tis”, reče Pen​der​gast. “Mo​lim?” “Retka vrsta slepe pećinske žabe. Primetićete da su kosti slomljene pe​ri​mor​tem. Ova žaba je zdro​blje​na ne​či​jom pe​sni​com.” Viks proguta knedlu. “Slušajte”, odvaži se, “suludo je ovako ulaziti sve du​blje u pe​ći​nu. Tre​ba​lo bi da iza​đe​mo odav​de i do​ve​de​mo po​ja​ča​nje.” Ali Pendergast ponovo usmeri svu svoju pažnju na predmete oko medvedića. Pažljivo je razotkrio još nekoliko malih skeleta i delimično raspadnutih tela insekata. Zatim se vratio na medvedića, podigao ga, oči​stio od buđi i de​talj​no pro​u​čio. Viks se ner​vo​zno osvr​nu oko sebe. “Haj​de​mo, haj​de​mo.” Zaćutao je kada se agent FBI okrenuo prema njemu. Pendergastove sve​tle oči su bile da​le​ke i usred​sre​đe​ne na ne​što dru​go. “Šta je to?” za​dah​ta Viks. “Šta to zna​či?” Pen​der​gast vra​ti me​dve​di​ća na nje​go​vo me​sto i reče: “Ide​mo da​lje.” Agent FBI se sada kretao brže, jedino se povremeno zaustavljajući da prouči mapu koju je nosio. Zvuk vode je sada bio glasniji i gacali su kroz nju skoro neprekidno. Vazduh je postao toliko hladan i vlažan, da je njihov dah izlazio u obliku pare. Viks je pokušavao da održi korak i da ne misli na ono što je video. Ovo je bilo suludo, kuda su, do đavola, krenuli? Kada izađe odavde - ako izađe odavde - prva stvar koju će uraditi biće da traži bolovanje, pošto će imati sreće ako se odavde izvuče samo sa post​tra​u​mat​skim stre​som… Pendergast naglo stade. Njegova baterijska lampa je osvetljavala telo koje je ležalo na podu pećine. Ležalo je na leđima, širom otvorenih očiju i

raširenih ruku i nogu. Glava je bila neobično izdužena, kao da se rastegnula i spljoštila, a zadnji deo lobanje se rascvetao kao prezrela bundeva. Oči su bile iskolačene i gledale su u različitim smerovima. Usta su bila ši​rom otvo​re​na - pre​vi​še otvo​re​na. Viks od​vra​ti po​gled. “Šta se de​si​lo?” us​peo je da iz​go​vo​ri, bo​re​ći se sa uža​som. Pen​der​gast upe​ri zrak sve​tla pre​ma ta​va​ni​ci. Na svo​du pe​ći​ne vi​de​la se mračna rupa. Zatim je ponovo pogledao telo. “Možete li da ga iden​ti​fi​ku​je​te, po​li​caj​če?” “Ras​ko​vič. Šef obez​be​đe​nja kam​pu​sa sa Kan​za​škog uni​ver​zi​te​ta.” Pendergast klimnu i još jednom osmotri uski otvor iznad njihovih gla​va. “Iz​gle​da da je pao sa ve​li​ke vi​si​ne”, pro​mr​mlja sko​ro sebi u bra​du. Viks za​tvo​ri oči. “Oh, Bože.” Pen​der​gast po​ka​za pre​ma na​pred. “Mo​ra​mo na​sta​vi​ti da​lje.” Ali Viksu je bilo dosta. “Ne idem više ni koraka. Šta vi uopšte mislite da radite?” Glas mu je bio sve glasniji i glasniji od panike. “Pas je mrtav, Raskovič je mrtav. Videli ste ih obojicu. Ovde je nekakvo čudovište. Šta još želite? Ja sam taj koji je i dalje živ. Ja sam taj o kome biste trebali da bri​ne​te. Ja…” Pendergast se okrete. Viks se zaustavi u pola rečenice, i protiv svoje volje, kada mu se pogled susreo sa mirnim, prezirom ispunjenim po​gle​dom agen​ta FBI. Sledećeg trenutka je skrenuo pogled. “Kako god bilo, ono što hoću da kažem je da gubimo vreme.” Glas mu puče. “Zašto uopšte mislite da je ta de​voj​ka i da​lje živa?” Umesto odgovora, čuo je povik: tih, izobličen, a ipak jasan. Bio je to po​vik ne​ko​ga ko zove u po​moć.

SEDAMDESET

L

arsen je trčao kao da ga đavoli gone, a Brast ga je pratio, držeći se za konopac, odbijajući se od jednog kamenog zida do drugog, nekako uspevajući da, uprkos slepilu, održi korak. Prošlo je nekoliko minuta otkako je vrištanje prestalo, ali Larsen je u glavi još uvek čuo kako se nastavlja u nedogled poput nekakve paklene pokvarene ploče: poslednji Kolov krik, koji se naglo završava zvukom krckanja kostiju. Šta god je to uradilo, šta god ih je sada progonilo, nije bilo u pot​pu​no​sti ljud​sko. Stvar​no je u pi​ta​nju bilo ne​ka​kvo ču​do​vi​šte. To nije mo​glo biti isti​na. Ali on ga je vi​deo. Vi​deo ga je. Nije obraćao pažnju kuda ide, u kom se tunelu nalazi, da li ide prema površini ili dublje u pećinu. Nije ga bilo briga. Sve što je želeo je da po​ve​ća raz​da​lji​nu iz​me​đu sebe i te stva​ri. Stigli su do jezerceta, bledog i drhtavo crvenog na infracrvenom sve​tlu, i Lar​sen za​ga​zi u nje​ga bez okle​va​nja. Le​de​na voda mu je sti​gla sve do grudi pre nego što je počeo da izlazi na drugu stranu. Brast ga je slepo pratio, najbolje što je mogao. Tavanica pećine je na drugoj strani postala ve​o​ma ni​ska. Lar​sen je na​pre​do​vao spo​ri​je, ma​šu​ći pu​škom i lo​me​ći oštre stalaktite koji su visili pred njim. Tavanica se spustila još niže i čuo se neprijatan zvuk, praćen očajničkim psovanjem, kada je Brast udario gla​vom u nju. Tada se tavanica opet podiže, otkrivajući neobičnu, ispucalu prostoriju sa pukotinama koje su vodile u svim pravcima. Larsen stade, po​gle​da gore, dole i u stra​nu i ose​ti kako zbu​nje​ni Brast na​le​će na nje​ga. “Lar​se​ne? Lar​se​ne?” Brast ga je zgrabio, kao da je želeo da se uveri da je stva​ran. “Budi tih.” Larsen je pažljivo osluškivao. Iza njih se nije čulo plju​ska​nje vode. Stvar ih nije pra​ti​la. Jesu li uspe​li da po​beg​nu? Po​gle​dao je na sat: sko​ro po​noć. Bog zna ko​li​ko su dugo tr​ča​li. “Brast”, prošaputa. “Slušaj me. Moramo da se sakrijemo dok ne dođu da nas spa​su. Ni​ka​da ne​će​mo uspe​ti sami da iza​đe​mo, a ako na​sta​vi​mo da lu​ta​mo oko​lo, samo ćemo opet na​le​te​ti na tu stvar.”

Brast klimnu glavom. Lice mu je bilo izgrebano, a odeća blatnjava; pogled prazan i otupeo od užasa. Krv je slobodno tekla iz gadne po​se​ko​ti​ne na nje​go​voj gla​vi. Larsen ponovo pogleda ispred sebe, osvetljavajući okolinu infracrvenim svetlom. Visoko na zidu ugledao je pukotinu, veću od ostalih, iz koje je izvirao smrznuti vodopad od krečnjaka. Izgledala je do​volj​no ve​li​ka da se u nju za​vu​če čo​vek. “Mo​ram ne​što da pro​ve​rim. Po​mo​zi mi da se pop​nem.” “Ne osta​vljaj me!” “Ne​moj vi​ka​ti. Vra​ćam se od​mah.” Brast mu je nespretno pomogao i sledećeg trenutka Larsen se nađe u visokoj pukotini. Osvrnu se oko sebe, dok su mu gole rake drhtale na hladnoći. Zatim odveza konopac koji mu je visio oko struka, baci jedan kraj Bra​stu i sik​ta​vo mu do​vik​nu da se pop​ne. Brast se sa mu​kom po​peo uz kli​za​vi ka​me​ni zid. Larsen ga povede dublje u pukotinu. Tlo je bilo neravno i prekriveno krupnim kamenjem. Nakon nekoliko metara, pukotina se pretvorila u tu​nel, do​volj​no ši​rok da su mo​gli da na​sta​ve če​tvo​ro​no​ške. “Da vi​di​mo kuda ovo vodi”, pro​ša​pu​ta Lar​sen. Još jedan minut puzanja doveo ih je na ivicu crnila. Tunel se jed​no​stav​no za​vr​ša​vao du​bo​kim po​no​rom. Lar​sen umi​ru​ju​će po​lo​ži ruku na Bra​sto​vo rame. “Osta​ni ovde.” Pažljivo je provirio preko ivice provalije, ali nije ugledao dno. Podigao je kamenčić, bacio ga unutra i počeo da broji. Stigao je do trideset i odu​stao. Iznad njega se nalazio strmi tunel, kroz koji se obrušavao tanki mlaz vode. Nije bilo šanse da ona stvar dopre do njih iz ovog pravca. Mogla je doći samo kroz pu​ko​ti​nu kroz koju su upra​vo do​šli. Sa​vr​še​no. “Osta​ni ovde”, šap​nuo je Bra​stu. “Ne​moj ići da​lje, tamo je pro​va​li​ja.” “Pro​va​li​ja? Ko​li​ko je du​bo​ka?” “Što se tebe tiče, bez dna je. Samo budi miran. Odmah se vraćam.” Vratio se do ulaza u pukotinu i ležeći na stomaku, počeo je da dovlači okolno kamenje i gomila ih na otvor. Pet minuta kasnije nagomilao je dovoljno kamenja da potpuno zatvori pukotinu. Ako ubica ikada dođe do ispucale odaje ispod njih, videće samo kamenje. Nikakav otvor. Pronašli

su sa​vr​še​no skro​vi​šte. Okrete se prema Brastu i veoma tiho progovori. “Slušaj me. Nemoj podizati buku i nemoj se kretati. Nemoj raditi ništa što bi moglo da nas otkrije. Ovde ćemo sačekati da dođu pravi specijalci i isteraju ovo kopile iz pe​ći​ne. U me​đu​vre​me​nu ćemo se​de​ti i mi​ro​va​ti.” Brast klimnu glavom. “Ali, jesmo li ovde bezbedni? Jesi li siguran da smo be​zbed​ni?” “Do​kle god dr​žiš je​zik za zu​bi​ma.” Čekali su, dok su ih tišina i tama sve više pritiskale. Zatvorivši oči, Larsen se nasloni na zid i oslušnu sopstveno disanje, pokušavajući da ne raz​mi​šlja o lu​da​ku koji je lu​tao po pe​ći​ni. Čuo je kako se kraj njega Brast nervozno meškolji. To ga je nerviralo: čak i najmanji šum ih je mogao razotkriti. Otvorio je oči, namestio vizir i po​gle​dao ga. “Brast! Ne!” Bilo je prekasno. Čulo se kratko “skrič” i zasjala je šibica. Larsen mu je izbi iz ruke i ona pade na zemlju uz šištanje. Sumporni miris šibice leb​deo je u tami. “Kog đa​vo​la…?” “Kuč​kin sine”, za​sik​ta Lar​sen. “Šta to ra​diš, pro​klet bio?” “Pronašao sam šibice.” Brast je sada plakao bez stida. “U mom džepu. Rekao si da smo bezbedni, da nas ne može naći. Ne mogu više da pod​ne​sem ovaj mrak. Ne mogu.” Čulo se tiho struganje i blesnula je nova šibica. Brast zajeca s olak​ša​njem dok je bu​ljio u nju. Iznenada Larsen, polunag i promrzao, shvati da više nema volje da ugasi taj prijatni žuti sjaj. Osim toga, nagomilao je veliku hrpu kamenja. Sla​ba​šno sve​tlo ni​ka​ko nije mo​glo da pro​dre u pe​ći​nu is​pod njih. Podigao je dvogled na čelo i osvrnuo se oko sebe, trepćući. Po prvi put je video sve detaljno i razgovetno. Koliko god da je bio sićušan, plamičak je oda​vao to​plo​tu koja je bila do​bro​do​šla na ovom uža​snom me​stu. Nalazili su se u malom, skučenom prostora. Na oko dva metra od njih se nalazila ivica ponora. Iza njih je bio izlaz, preprečen stenama. Bili su be​zbed​ni. “Možda uspem da pronađem nešto čime bismo naložili vatra”, reče Brast. “Da se malo za​gre​je​mo.”

Larsen je posmatrao policajca kako pretura po džepovima. Barem je ću​tao. Brast opsova sebi u bradu kada ga je šibica opekla po prstima. Dok je palio treću, iza Larsena se čuo tihi zvuk: grebanje kamena o kamen. Za​tim zvuk pa​da​nja, ko​tr​lja​nja; prvo jed​nog ka​me​na, za​tim još jed​nog. “Uga​si je, Brast!” pro​sik​ta Lar​sen. Brast se okrete i ustade sa šibicom u ruci i sada je gledao kraj Larsena, dok mu se lice grčilo od užasa. Na jedan strašan trenutak, Brast se nije pomerao. A onda se naglo okrenu i potrča, slepo, bezumno, pravo pre​ma ivi​ci pro​va​li​je. “Ne​e​ee…!” po​vi​ka Lar​sen. Ali Brast je već nestao u ponoru, a upaljena šibica iz njegove ruke je za​ple​sa​la i za​trep​ta​la na pro​ma​ji, pre nego što se uga​si​la. Larsen je čekao čitavu večnost, dok mu je srce tuklo i dok je u mrklom mraku slušao teško disanje koje je pratilo njegovo. A onda je polako, prstima koji ga nisu slušali, stavio dvogled, okrenuo se i po​gle​dao u lice noć​ne more.

SEDAMDESET I JEDAN

R

ajnbek je sedeo u mračnom salonu, klateći se napred-nazad, u starinskoj stolici za ljuljanje. Skoro da mu je bilo drago što je toliko mračno, zato što se osećao glupo: sedeo je tu u svojoj crnoj uniformi, pancirnom prsluku i vojnim pantalonama, okružen čip​ka​nim stol​nja​ci​ma, he​kle​ra​jem i mi​lje​i​ma. Za​da​tak: ma​lec​ka sta​ri​ca. Sra​nje. Velika stara kuća je i dalje ječala i škripala pod naletima oluje, ali su barem staričini krici iz podruma prestali. Dvaput je zaključao masivna vrata protiv oluje i bilo je prilično očigledno da neće pobeći nikuda. Bila je bezbedna dole, mnogo bezbednija od njega u slučaju da se pojavi tor​na​do. Već je prošla ponoć. Kog su đavola izvodili tamo dole? Posmatrao je bledi sjaj svetiljke na propan, prebirajući po glavi razne scenarije. Verovatno su opkolili tog tipa i sada ga ubeđuju da izađe. Rajnbek je u svoje vreme prisustvovao nekolicini sličnih pregovora i znao je da su ponekad trajali čitavu večnost. Veze su bile prekinute, drveće je blokiralo većinu puteva i niko neće odgovoriti na njegov zahtev za ambulatnim kolima i lekarom za staricu: ne sa Diperom na udaru oluje i opasnosti od tornada jačine 3 u čitavom okrugu. Ovo je bila situacija za lekara, a ne za pred​stav​ni​ka za​ko​na: a po​vrh toga, bila je i pro​kle​to čud​na. Isu​se, ka​kav usran za​da​tak. Čuo se vrisak i iznenadan zveket stakla. Rajnbek skoči na noge, dok se stolica ludački nakrivila pod njim, pre nego što je shvatio da je u pitanju samo šibanje grana i još jedan prozor koji je stradao u oluji. To je upravo ono što je ovom mestu bilo potrebno: još ventilacije. Sada kada je hladni front prošao, postalo je veoma sveže. Kiša je već padala kroz jedan razbijeni prozor i barice su se širile po podu. Ispravio je stolicu i seo. Mom​ci u kan​ce​la​ri​ji ni​ka​da neće pre​sta​ti da ga ze​za​ju zbog ovo​ga. Plamičak u svetiljci na gas počeo je da se gasi i on ga pogleda, mršteći se. Naravno: neki kreten je zaboravio da zavrne novu bocu i propan je bio na izmaku. Odmahnuo je glavom, ustao i prišao kaminu. Drva su već bila poslagana i spremna za vatru: iznad ognjišta, na kamenoj polici, primetio

je sta​ru ku​ti​ju sa ši​bi​ca​ma. Oklevao je trenutak, razmišljajući. Ma, nek’ ide do đavola, odlučio je. Kad je već zaglavio na ovom sablasnom mestu, mogao bi baš i da se ras​ko​mo​ti. Zavukao je glavu u kamin i uverio se da je dimnjak bio otvoren. Zatim je uzeo kutiju, izvadio šibicu, kresnuo je i upalio vatru. Plamen je zahvatio novine i istog trenutka se osetio bolje. Kada se razgoreo, osvetlio je salon prijatnim žutim sjajem, koji je treperio po uramljenim vezovima, staklu i porcelanskim ukrasima. Rajnbek je ustao i ugasio sve​tilj​ku na gas. Bilo bi do​bro da sa​ču​va po​sled​njih par mi​nu​ta sve​tla. Rajnbeku je bilo pomalo žao starice. Nije lepo što su je zaključali u podrumu. Ali na snazi je bila opšta opasnost od tornada, a ona je bila u najmanju ruku nekooperativna. Zavalio se u stolicu za ljuljanje. Starici mora da je bilo teško, gomila stranaca sa oružjem i psima upala joj je u kuću, usred noći, za vreme strašne oluje. To bi bio šok za svakoga, a po​seb​no za ne​ko​ga ko je ži​veo po​vu​če​no kao sta​ra go​spo​đi​ca Kra​us. Smestio se još udobnije u stolici, uživajući u toploti treperave vatrice. Ovo ga je podsećalo na nedeljne večeri koje bi sa ženom često provodio kod svoje majke. Zimi bi napravila čaj i poslužila im ga baš kraj ovakve vatre. A uz čaj bi uvek išli i kolači: imala je stari porodični recept za kolačiće od đumbira, koji je obećavala da će dati njegovoj ženi, ali bi ne​ka​ko uvek za​bo​ra​vi​la na to. Shvatio je da je starica bila već skoro tri sata u podrumu bez ikakve hrane. Sada kad se smirila, trebalo bi da joj odnese nešto. Niko ga posle ne bi mogao optužiti da je pustio staru ženu da umre od gladi, ili da dehidrira. Mogao bi da joj skuva čaj. Nije bilo struje, ali mogao je da prokuva vodu iznad vatre. U stvari, bilo mu je krivo što se toga nije setio ra​ni​je. Ustao je iz stolice, upalio baterijsku lampu i otišao u kuhinju. Bila je izuzetno dobro snabdevena. Duž zidova su bile poslagane kutije suve hrane neobičnog izgleda: bilje i začini za koje nikada nije čuo, egzotično sirće, ukiseljeno povrće u teglama. Na pultu su stajale srebrne posude prekrivene japanskim slovima, ili možda kineskim, nije bio sasvim siguran. Konačno je pronašao čajnik, smešten kraj šporeta između mašine za pravljenje rezanaca i nekakve naprave koja je ličila na džinovski čelični levak sa kurblom. Pretražio je ormane i pronašao stare

dobre kesice sa čajem. Okačio je čajnik o kuku iznad vatre i vratio se u kuhinju. Frižider je takođe bio odlično snabdeven i trebalo mu je samo par minuta da na mali poslužavnik poređa mleko i šećer, čajne kolačiće, džem, marmeladu i hleb. Čipkani podmetač, lanena salveta i kašika i nož upotpunili su posluženje. Čaj je uskoro bio gotov i on je spustio čajnik na po​slu​žav​nik i kre​nuo pre​ma ste​pe​ni​ca​ma. Zastao je na vratima i balansirajući poslužavnik jednom rukom, tiho je po​ku​cao. Iz​nu​tra se čulo ko​me​ša​nje. “Go​spo​đi​ce Kra​us?” Nije bilo od​go​vo​ra. “Do​neo sam vam čaj i ko​la​či​će. Pri​ja​će vam.” Ponovo je čuo šuškanje, a zatim je kroz vrata dopro njen glas. “Samo tre​nu​tak, mo​lim vas. Mo​ram da na​me​stim kosu.” Sačekao je, sa olakšanjem primetivši koliko je staloženo zvučala. Pristojnost starije generacije stvarno je bila zapanjujuća. Prošao je minut, a onda je starica ponovo progovorila. “Spremna sam za vas”, čuo se smi​re​ni glas. Izvadio je veliki gvozdeni ključ iz svog džepa, smešeći se, stavio ga u bra​vu i ot​klju​čao vra​ta.

SEDAMDESET I DVA

Š

erif Hejzen je osećao kako znoj curi sa njegovih dlanova niz rupičasti kundak puške. Poslednjih deset minuta slušao je zbrku udaljenih zvukova: pucnje, vriske, povike - zvučalo je kao žestok okršaj. Činilo se da svi dopiru iz istog pravca i Hejzen se kretao prema njima što je brže mogao. Možda su se ostali razbežali kao zečevi, ali on lič​no je čvr​sto re​šio da uhva​ti tog tipa. Sada je na peščanom tlu mogao da razabere otiske: otiske bosih nogu koje je vi​deo i ra​ni​je. Us​pra​vio se. Bose noge ubi​ce. Shvatio je da nije bio u pravu u vezi sa Mekfeltijem. Delić sekunde u kojem je ugledao ubicu uverio ga je u to. A možda je čak pogrešio i u vezi sa Lavenderovom umešanošću. Ali je bio u pravu u vezi sa najvažnijom stvari: ubica se krio u pećini. Ovo mu je bilo sedište operacija. Hejzen je po​ve​zao stva​ri i bio je re​šen da ih is​te​ra na či​stac i uhva​ti tog tipa. Hejzen je pratio otiske u pesku. Ko bi to mogao biti? Odgovor je mogao da sačeka. Pronađi tipa i izvuci ga napolje. Bilo je toliko jednostavno. Jednom kada ga budu uhvatili, sve ostalo će se razjasniti: da li je bio povezan sa Lavenderom; eksperimentalnim poljem; bilo čime. Sve će se raz​ja​sni​ti. Skrenuo je za oštar ugao, prateći tragove. Zidovi i tavanica su se iznenada povukli, gubeći se u tami, kontura nejasnih na infracrvenom svetlu lampe. Tlo je bilo prekriveno ogromnim, treperavim kristalima. Čak i sa monohromatskim dvogledom, Hejzen je mogao da vidi da su svi bili različitih boja. Pećina je bila džinovska, mnogo veća i spektakularnija od one bedne trosobne zamke za turiste koju je Kraus otvorio. Sa odgovarajućom organizacijom, mogla je biti pretvorena u veliku turističku atrakciju. A indijanski grobovi koje je video - sigurno će privući arheologe, a možda će čak napraviti i muzej. Jednim kutkom uma shvatio je da je grad spasen. Ovo je bilo bolje od Karlsbadskih pećina. Grad je sve ovo vre​me le​žao na zlat​nom rud​ni​ku, a oni nisu ima​li poj​ma. Prekinuo je sa maštarijama. Moći će da sanjari o budućnosti kada se ovo je​zi​vo ko​pi​le nađe iza re​še​ta​ka. Re​ša​va​će stva​ri jed​nu po jed​nu.

Pred njim je zjapila rupa u kamenom podu iz koje je dopirao šum vode. Pa​žlji​vo ju je za​o​bi​šao i na​sta​vio da​lje, pra​te​ći oti​ske u pe​sku. Bili su ja​sni. I de​lo​va​li su sve​že. Osetio je da se približava svom plenu. Tunel je postao uži, zatim se opet proširio. Hejzen je primećivao sve više tragova stanovanja: neobične crteže na zidovima, urezane oštrim kamenom; plesnive indijanske fetiše, brižno poslagane po nišama i krečnjačkim stubovima. Čvršće je stegao sačmaricu i produžio dalje. Ko god da je ta nakaza bila, ovde je već dugo. Prolaz se pred njim širio u novu prostoriju. Hejzen je oprezno zašao za ugao, a onda se uki​pio u me​stu, zu​re​ći. Čitava pećina je bila okićena. Bezbrojne čudne figure od kanapa i kostiju visile su sa hiljadu stalaktita. Mumificirana pećinska stvorenja bila su poređana u male igrokaze. Video je ljudske kosti i lobanje svih oblika i veličina; neke su bile poslagane duž kamenih zidova; druge poređane po podu u komplikovanim, bizarnim obrascima; ostale su bile nagomilane u neuredne hrpe, kao da su čekale da tek budu upotrebljene. Prastari fenjeri, limene konzerve, zarđale starinske naprave, indijanski predmeti i otpaci svih vrsta ležali su duž sklepanih polica. Ličilo je na ja​zbi​nu lu​da​ka. Što je, u stva​ri, i bila. Hejzen se polako okrete oko sebe, uperivši infracrveno svetlo na prizor. Ovo je bilo uvrnuto: ozbiljno uvrnuto. Progutao je knedlu, olizao usne i ustuknuo za korak. Možda je bila greška što je ovako upao ovde, poput potere od jednog čoveka. Možda se stvarno ponašao ishitreno. Izlaz iz pećine ne može biti daleko. Vratiće se na površinu, dovesti po​ja​ča​nje, do​ve​sti po​moć… I tada mu pogled pade na zadnji deo pećine. Kameni pod je tu bio po​seb​no ne​ra​van i spu​štao se u još gu​šću tamu. Neko je ne​po​mič​no le​žao na tlu. Hejzen je krenuo napred, podigavši cev puške. U blizini je stajao nepravilan kameni sto, pretrpan plesnivim predmetima. Pored se nalazilo nekoliko praznih platnenih torbi. A iza njih je ležala prilika, pro​str​ta po podu, kao da spa​va. Veoma oprezno je prišao kamenom stolu, sa sačmaricom na gotovs. Sada, kada je stajao bliže, shvatio je da predmeti na stolu ipak nisu bili plesnivi. Bile su to na desetine hrpica crne kose: tamni pramenovi

brkova; kovrdžave lokne, i dalje pričvršćene za komade kože; nestašni čuperci kose i bog zna čega još. Na pamet mu je pala slika Gaspariljine skalpirane i oguljene glave. Odagnao ju je iz misli i ponovo usredsredio svoju pažnju na priliku koja nakon pažljivijeg proučavanja uopšte nije de​lo​va​la kao da spa​va. De​lo​va​la je mr​tvo. Prišunjao se bliže, a njegova napetost je naglo porasla kada je primetio da je telo rasporeno. Tamo gde bi trebao da bude stomak, videla se samo šu​plji​na. Oh, bože. Još jed​na žr​tva. Prišao je, klizave ruke na okidaču puške, ukočen od užasa. Telo je bilo položeno na tlo, sva odeća strgnuta tako da je ostalo samo još nekoliko iscepanih parčića, a lice je bilo prekriveno sasušenom krvlju. Bilo je mla​do​li​ko, ne mno​go sta​ri​je od de​te​ta. Dok su mu se ruke toliko tresle da je jedva mogao da ih kontroliše, Hejzen je zastao i, izvadivši maramicu, obrisao krv i prljavštinu sa mr​tvog lica. Tada se sledio, sa maramicom na hladnoj koži, i u njemu se podigla olu​ja ga​đe​nja i ne​pod​no​šlji​ve tuge. Bio je to Tad Fren​klin. Za​te​tu​rao se i ose​tio kako mu se muti svest. Tad… A onda je u njemu sve eksplodiralo odjednom i, uz urlik tuge i besa, poče da se vrti ukrug, pucajući iz sačmarice u svim pravcima, da nasrće na tamu, dok je vatrene detonacije pratilo prskanje stalaktita koji su pa​da​li po​put kri​stal​ne kiše.

SEDAMDESET I TRI ta to bi?” upi​ta Viks, mr​šte​ći se i trep​ću​ći u mra​ku. “Neko puca iz sačmarice.” Pendergast smireno oslušnu. Onda je pogledao Viksovu pušku. “Jeste li obučeni u pra​vil​nom ko​ri​šće​nju tog oruž​ja, po​li​caj​če?” “Naravno”, šmrknu Viks. “Osvojio sam prvo mesto na takmičenju u streljaštvu svoje jedinice na akademiji u Dodžu.” Stvar je bila u tome što se jedinica za obuku pasa u to vreme sastojala od samo tri ka​de​ta, ali Pen​der​gast nije mo​rao da zna baš sve. “Onda stavite metak u cev i pripremite se. Budite mi zdesna u sva​kom tre​nut​ku i ne​moj​te za​o​sta​ja​ti.” Viks protrlja potiljak; od vlage bi uvek dobio osip. “Moje profesionalno mišljenje je da bismo trebali da sačekamo pojačanje pre nego što na​sta​vi​mo da​lje.” Pendergast je progovorio ni ne trudeći se da ga pogleda. “Policajče Viks”, reče, “čuli smo povike moguće žrtve. Upravo smo čuli pucnje. Da li je stvarno vaše pro​fe​si​o​nal​no mišljenje da imamo vremena da sa​če​ka​mo po​ja​ča​nje?” Pitanje je na trenutak visilo u prohladnom vazduhu. Viks oseti kako crveni. A onda je još jedan tihi jecaj - visok, tanak, očigledno ženski slabašno odjeknuo kroz pećinu. U delići sekunde, Pendergast krenu dalje, napredujući kroz tunel. Viks se upinjao da održi korak, petljajući sa svo​jom sač​ma​ri​com. Povici kao da su se podizali i spuštali dok su išli dalje, s vremena na vreme se utišavajući, a onda ponovo postajući glasniji. Ušli su u oblast pećine koja je bila suvlja i mnogo prostranija. Tlo je bilo delimično prekriveno velikim peščanim površinama, ispresecanim tragovima bosih sto​pa​la. “Znate li ko je ubica?” upita Lefti, ne uspevajući da u potpunosti pri​kri​je ra​do​zna​lost u svom gla​su. “Čo​vek. Ali čo​vek samo po obli​ku.” “Šta bi to trebalo da znači?” Viksu se nije svidelo što je agent FBI stal​no pri​čao u za​go​net​ka​ma.

“Š

Pendergast se nakratko sagnu da ispita otiske. “Sve što treba da znate je ovo: iden​ti​fi​kuj​te svoju metu. Ako je to ubica - a znaćete ako jeste, uveravam vas - onda pucajte da ubijete. Nemojte se zamarati lju​ba​zno​sti​ma.” “Ne morate biti toliko sarkastični.” Viks ućuta kada je video pogled koji mu je upu​tio Pen​der​gast. Čovek samo po obliku. Prizor te stva​ri - koja mu baš i nije ličila na čoveka - kako podiže jednog od podivljalih pasa i otkida mu udove ispliva iz Viksovog sećanja. Stresao se. Ali Pendergast nije obraćao pažnju, napredovao je dalje velikom brzinom, sa pištoljem u ruci, zaustavljajući se samo da bi oslu​šnuo. Či​ni​lo se da su zvu​ci pot​pu​no utih​nu​li. Nakon nekoliko minuta, Pendergast stade da prouči mapu. Zatim su se, pod njegovim vođstvom, vratili jedan deo puta. Zvuk se na trenutak vratio, da bi ponovo izbledeo. Konačno, Pendergast se spusti na kolena i poče da proučava tragove, puzeći napred-nazad, zagledajući pažljivo, držeći glavu na samo desetak centimetara od tla. Viks ga je posmatrao, po​sta​ju​ći sve ne​str​plji​vi​ji. “Is​pod nas”, reče Pen​der​gast. Pendergast se provukao kroz pukotinu na jednom zidu, a zatim se spustio u uzak prostor koji se strmo spuštao. Viks ga je pratio. Polako su napredovali neko vreme, dok nisu stigli do pravog mravinjaka prirodnih prolaza u zidovima pećine, od kojih su sa nekih visile smrznute reke od kamena. Pendergast je prešao zrakom svetla preko ove košnice, izabrao jednu rupu, a zatim se - na Viksovo nezadovoljstvo - uvukao u nju. Otvor je bio memljiv i vlažan i Viks je hteo da se pobuni, ali se predomislio kada je svetlo Pendergastove lampe naglo nestalo. Provlačeći se za Pendergastom kroz prolaz koji se naglo spuštao, Viks je napola skočio, a napola se skotrljao u tunel koji je bio toliko često korišćen, da je u meki kreč​njak use​če​na sta​za. Ustao je, brišući blato sa odeće i proveravajući pušku. “Koliko dugo ubi​ca već živi ovde dole?” pi​tao je, u ne​ve​ri​ci po​sma​tra​ju​ći sta​zu. “Pedeset jednu godinu ovog septembra”, reče Pendergast. Već je kre​nuo da​lje, pra​te​ći sta​zu kroz uski hod​nik. “Zna​či, vi zna​te ko je on?” “Da.” “A kako ste, do đa​vo​la, to ot​kri​li?

“Po​li​caj​če Viks, da osta​vi​mo is​pi​ti​va​nje za ka​sni​je?” Pendergast je leteo niz prolaz. Jecanje je prestalo, ali izgleda da je agent FBI sada bio si​gu​ran da su na pra​vom putu… A onda su, iznenada, stigli do kraja puta. Pred njima je bila ogromna zavesa od kristalizovanog gipsa koja se spuštala iz pukotine u tavanici, u potpunosti blokirajući prolaz. Pendergast uperi svetlo prema podu prolaza i Viks primeti da je ugažena staza tu nestajala. “Nemamo vremena”, promrmlja Pendergast za sebe, ponovo osvetljavajući tunel, zi​do​ve i ta​va​ni​cu. “Ne​ma​mo vre​me​na.” Zatim se udalji nekoliko koraka od zavese od gipsa. Izgledalo je kao da broji sebi u bradu. Viks se namršti. Možda je ipak bio u pravu kada je po​mi​slio da to što se pri​dru​žio Pen​der​ga​stu baš i nije naj​pa​met​ni​ji po​tez. Tada agent za​sta​de, pri​bli​ži gla​vu zidu i do​zva: “Go​spo​đi​ce Svon​son?” Na Viksovo iznenađenje, čuo se tihi uzdah, jecaj, a onda i prigušeni po​vik: “Pen​der​ga​ste? Agen​te Pen​der​gast? Oh, Bože…” “Samo mir​no. Do​la​zi​mo po vas. Da li je on tu?” “Ne. Oti​šao je… Ne znam tač​no pre ko​li​ko vre​me​na. Pro​šli su sati.” Pendergast se okrenu Viksu. “Sada imate priliku da budete od koristi.” Prišao je zavesi od gipsa i pokazao rukom. “Opalite iz puške u ovu tač​ku, mo​lim vas.” “Zar neće on čuti?” reče Viks. “Sve​jed​no je bli​zu. Po​stu​pi​te po na​re​đe​nju, po​li​caj​če.” Pendergast to izgovori sa tolikim autoritetom da Viks poskoči. “Da, go​spo​di​ne!” Po​gnuo se, na​ci​ljao i po​vu​kao oba oki​da​ča. Pucanj je bio zaglušujuć u zatvorenom prostoru. Pendergastova lampa je osvetlila koprenu od treperave gipsane prašine i, iza nje, ogromnu rupu u prozračnoj steni. Nekoliko trenutaka se ništa nije dešavalo. Onda se zavesa prelomila uz glasan prasak, padajući na pod i šaljući blistave komadiće kristala u svim pravcima. Iza nje se nalazio još jedan hodnik, a kraj njega uski, mračni otvor jame. Pendergast jurnu do ivice i osvetli njenu unutrašnjost. Viks mu je prišao i oprezno provirio pre​ko ra​me​na. Na njenom dnu ugledao je prljavu devojku sa ljubičastom kosom koja ih je po​sma​tra​la, uža​snu​tog lica uma​za​nog bla​tom i kr​vlju. Pendergast pogleda Viksa. “Vi ste dreser pasa. Sigurno u svom rancu ima​te re​zerv​nu uz​i​cu.”

“Da…” Sledećeg trenutka je u jednom hitrom pokretu ostao bez svog ranca. Pendergast ga otvori i izvadi lanac sa kožnom petljom. Zatim pričvrsti la​nac oko osno​ve ka​me​nog stu​ba i spu​sti dru​gi kraj u rupu. Od​o​zdo se čulo zvec​ka​nje lan​ca i de​voj​či​ni je​ca​ji. Viks po​gle​da dole. “Nije do​volj​no du​ga​čak”, reče. Pendergast ga je ignorisao. “Pokrivajte nas. Ako se on pojavi, pucajte da ubi​je​te.” “Ali, sa​če​kaj​te tre​nu​tak…” Ali Pen​der​gast je već ne​stao pre​ko ivi​ce. Viks osta da sto​ji kraj ruba, sa jednim okom na tunelu, a drugim na jami. Agent FBI se spusti niz lanac sa iznenađujućom spretnošću i kada je stigao do kraja, ostade da visi, pružajući slobodnu ruku devojci. Ona posegnu za njom, zamahnu i pro​ma​ši. “Sklonite se u stranu, gospođice Svonson”, reče joj Pendergast. “Vikse, gurnite nekoliko kamenja unutra. Potrudite se da nam ne po​ra​zbi​ja​te gla​ve. I pa​zi​te na taj tu​nel.” Viks nogom gumu nekoliko krupnih komada stene preko ivice jame. Zatim nastavi da posmatra kako ih devojka, koja je odmah shvatila šta treba da radi, ređa uza zid i penje se na njih. Sada je Pendergast mogao da je uhvati za ruku. Podigao ju je uvis, provukao je slobodnu ruku ispod njenog pazuha, uhvatio se njome za lanac i polako se popeo uz kamenu liticu. Pendergast je delovao mršavo, ali bila je potrebna zapanjujuća sna​ga da se pop​ne uz taj la​nac, no​se​ći dru​gu oso​bu. Izvukli su se iz rupe i devojka je istog trenutka pala na kolena, pri​vi​ja​ju​ći se uz Pen​der​ga​sta i ne​kon​tro​li​sa​no je​ca​ju​ći. Pendergašt čučnu kraj nje. Izvadio je maramicu iz svog džepa i nežno obrisao krv i prljavštinu sa njenog lica. Zatim pogleda njene zglobove i ruke. “Da li vas boli?” “Više ne. Tako mi je drago što vas vidim. Mislila sam… Mislila sam…” Osta​tak re​če​ni​ce se iz​gu​bio u je​ca​ji​ma. Uhvatio ju je za ruke. “Kori? Znam šta ste mislili. Bili ste veoma hrabri. Ali još uvek nije sve gotovo i potrebna mi je vaša pomoć.” Go​vo​rio je ne​žno ali brzo, ti​him, žur​nim ša​pa​tom. Za​ću​ta​la je i klim​nu​la gla​vom. “Mo​že​te li da ho​da​te?”

Klimnula je i ponovo briznula u plač. “Igrao se sa mnom”, zajecala je. “Igrao bi se sa mnom, sve dok… ne bih umr​la.” Spustio je ruku na njeno rame. “Znam da je teško. Ali morate biti jaki da bi​smo iza​šli odav​de.” Pro​gu​ta​la je kne​dlu i obo​ri​la po​gled. Pendergast ustade i nakratko prouči mapu. “Možda postoji kraći put do iz​la​za. Mo​ra​će​mo da ri​zi​ku​je​mo. Za mnom.” Zatim se obrati Viksu. “Ja ću ići prvi. Zatim gospođica Svonson. Vi nas pokrivajte s leđa. Pri tom mislim da nas stvarao po​kri​va​te, policajče: on može dođi iz svakog pravca, odozdo, odgore, iza ili ispred nas. Biće ve​o​ma tih. I biće brz.” Viks oli​za sa​su​še​ne usne. “Za​što ste tako si​gur​ni da će poći za nama?” Pendergast mu uzvrati pogled, dok su mu svetle oči blistale u tami. “Zato što se neće do​bro​volj​no od​re​ći svog je​di​nog dru​ga.”

SEDAMDESET I ČETIRI

H

ejzen se kretao brzo, zastajući samo da bi izvideo situaciju na račvanjima i raskrsnicama pećine, ne trudeći se da prikrije glasne zvuke svog prolaska. Stiskao je svoju pušku pobelelim zglo​bo​vi​ma, a pr​sti su mu po​či​va​li na dvo​stru​kom oki​da​ču. To ko​pi​le će umre​ti. Prošao je kraj još jedne gomile ukrasa, pa još jedne, sitnih kristala i mrtvih pećinskih životinja poređanih na kameni ispust. Psihopata. Vežbao je svoje ludilo u pećini, pre nego što je izašao napolje da se opro​ba na ži​vim lju​di​ma. Kučkin sin će platiti. Neće biti čitanja prava, neće biti poziva advo​ka​tu, samo dve pa​tro​ne krup​ne sač​me u gru​di i tre​ća po​sred čela. Pred sobom je video takvu zbrku otisaka da više nije znao koji trag prati i da li je uopšte bio svež. Ali znao je da ubica ne može biti daleko i nije ga bilo briga koliko mu je vremena trebalo i koliko je daleko morao da ide da bi ga pronašao. Ovi hodnici se nisu mogli protezati u beskraj. Pro​na​ći će ga. Bes ga je peckao ispod kože i lice mu je bilo crveno i zajapureno, upr​kos vla​žnom va​zdu​hu pe​ći​ne. Tad… Ose​ćao se kao da je iz​gu​bio sina. Njegova tuga privremeno je bila prigušena talasom besa. Osećao je kako mu suze teku niz obraze, ali nije osećao emocije iza njih. Osećao je samo mr​žnju. Pla​kao je od mr​žnje. Hodnik se iznenada završio kamenitim odronom. Videla se mračna rupa iz koje su se urušile stene. Njegova infracrvena svetiljka otkrila je ma​le​nu sta​zu, koja je vi​ju​ga​la kroz ru​še​vi​ne i ne​sta​ja​la na uz​vi​ši​ci. Hejzen jurnu uz padinu od kamenja, pognute glave i uperene sačmarice. Stigao je u visoku, vertikalnu odaju. Paperjasti kristali nad njegovom glavom visili su sa dugih krečnjačkih konopaca, lagano se njišući na podzemnoj vazdušnoj struji. Prolazi su se pružali u svim pravcima. Osmotrio je tlo, boreći se da umiri disanje i emocije; pronašao je nešto što mu je ličilo na svež trag; zatim je počeo da ga prati, pro​bi​ja​ju​ći se kroz la​vi​rint hod​ni​ka. Nakon nekoliko minuta shvatio je da nešto nije u redu. Tunel je

zaokrenuo i vratio ga odakle je i krenuo. Izabrao je drugi tunel, da bi mu se ponovo desila ista stvar. Njegova frustriranost je rasla, dok mu se nije či​ni​lo da se cr​ven​ka​sti vi​zir nje​go​vog dvo​gle​da za​ma​glju​je od ja​ro​sti. Nakon što se po treći put vratio do iste odaje, zastao je, podigao pušku i opalio. Pucanj je zatresao prostoriju i paperjasti kristali su tiho za​zvec​ka​li oko nje​ga po​put dži​nov​skih slo​mlje​nih pa​hu​lji​ca. “Kur​vin sine!” vri​snu. “Ovde sam, po​ka​ži se, na​ka​zo!” Opa​lio je po dru​gi put, a onda i tre​ći, vri​šte​ći u tamu. Jedini odgovor bili su odjeci pucnjeva koji su se pomahnitalo kotrljali kroz ko​šni​cu oda​ja. Šaržer je bio prazan. Hejzen ga ponovo napuni, dišući isprekidano. Ovako urlati i pucati nije pomagalo. Samo ga pronađi. Pronađi ga. Pro​na​đi ga. Ustremio se novim hodnikom. Ovaj je izgledao drugačije: dugi, glatki tunel od krečnjaka, sa malim baricama vode u kojima su se sijali pećinski biseri. Barem je sišao sa vrteške hodnika koji su se stalno vraćali na isto mesto. Nije više mogao da se seti gde je bio i kuda je išao. Jed​no​stav​no je sr​ljao da​lje. A onda je sa stra​ne ugle​dao mrač​nu, po​gu​re​nu pri​li​ku. Bilo je to samo na trenutak, samo senka koja je preletela preko njegovog vizira; ali to je bilo dovoljno. Okrenuo se, spustio na jedno koleno i opalio - mukotrpna vežba na poligonu konačno se isplatila - i pri​li​ka pade, ko​tr​lja​ju​ći se po ze​mlji uz tre​sak. Hejzen ju je istog trenutka ispratio drugim pucnjem. Zatim se pri​ma​kao bli​že, spre​man da opa​li još jed​nom. Zurio je dole, dok je crvena svetlost dvogleda za noćno osmatranje osvetljavala ne mrtvo telo, već grudvasti stalagmit, presečen napola pucnjima iz njegove puške, koji je smrskan ležao na podu pećine. Odoleo je želji da opsuje i da šutne smrskane komade. Polako i staloženo podigao je sačmaricu i produžio dalje tunelom punim odjeka. Stigao je do ra​čva​nja, za​tim još jed​nog, a onda je stao. Is​pred sebe je vi​deo po​kret i čuo je tihi zvuk. Napredovao je dalje, mnogo pažljivije, podignute puške. Bacio se iza ugla, dočekao na jedno koleno i osmotrio prazan tunel ispred sebe; dok je to radio, nije primetio tamnu siluetu koja mu je hitro prišla iz senki iza njega, dok nije osetio iznenadan udarac u glavu i brutalni stisak, ali onda

je već bilo kasno i crna tama se već spuštala na njega, a on nije imao do​volj​no va​zdu​ha u plu​ći​ma da is​pu​sti bilo ka​kav zvuk.

SEDAMDESET I PET

M

ožda je, mislila je Kori, sve ovo bio san: ovaj bezglavi, očajnički trk kroz beskrajne pećinske galerije. Možda se agent Pendergast nikada nije pojavio i ona ipak nije bila spasena. Možda se još uvek nalazila dole, na dnu jame, u košmarnom polusnu, če​ka​ju​ći da je pro​bu​di nje​gov po​vra​tak… Ali onda bi je bol u zglobovima i člancima podsetio da ovo, u stvari, nije bio ni​ka​kav san. Agent Pendergast podiže ruku, pokazujući im da se zaustave. Njegova baterijska lampa je poskakivala dok je proučavao čudnu, uprljanu mapu. Ovo oklevanje je veoma nerviralo čoveka koji je išao sa njima. Kori je u polunesvesnom stanju bilo potrebno nekoliko minuta da primeti da je tu bio još neko osim Pendergasta. Mali čovek piskavog glasa, sa kosom boje peska i ofucanom jarećom bradicom. Njegova policijska uniforma bila je isprskana blatom i zgrušanim komadićima nečega o čemu nije želela da raz​mi​šlja. “Ovuda”, prošaputa Pendergast. Kori je krenula za njim, dok ju je ose​ćaj da je u pi​ta​nju san po​no​vo ob​u​zi​mao. Prošli su kroz nisku, prohladnu šupljinu, koja je nekoliko puta skretala, najpre levo, zatim desno. A onda se, prilično iznenadno, tavanica podigla u tamu. Kori je osetila, više nego što je videla, da se pred njima nalazi ogromna prostorija. Pendergast je ponovo oklevao na ulazu u nju, osluškujući. Kada se uverio da se ne čuje nikakav zvuk, osim onog koji su oni stva​ra​li, na​sta​vi​li su da​lje. Jedan korak, zatim još jedan, i zidovi su nestali iz domašaja Pendergastove svetiljke. Uprkos šoku i iscrpljenosti, Kori se radoznalo osvrtala po neobičnom prostoru, čije je komadiće otkrivala agentova baterijska lampa. Bila je to izuzetno visoka odaja od krvavocrvenog kamena, toliko vlažnog i glatkog da se na nekim mestima činilo kao da je uglačan. Pod je bio načičkan plitkim baricama vode. Blizu vrha odaje, kamena litica je bila ispresecana nizom horizontalnih pukotina, na kojima je dugo curkanje vode stvorilo kalcitne velove. Ovi ogromni beli velovi, prostrti preko belog kamena, davali su pukotinama izgled

ra​sko​šnih po​zo​ri​šnih loža. Jedini je problem što iz dvorane nije bilo drugog izlaza. Ošamućeno osećanje olakšanja koje je obuzimalo Kori izgubilo se pod novim na​le​tom stra​ha. “Kuda sada?” dahćući reče čovek u uniformi. “Znao sam. Ove vaše pre​či​ce su nas do​ve​le u ćor​so​kak.” Pendergast je neko vreme posmatrao mapu. “Udaljeni smo najviše stotinu metara od zvaničnog dela Krausovih pećina. Ali deo te razdaljine je na Z osi.” “Z osi?” reče čo​vek. “Z osi? O čemu vi to go​vo​ri​te?” “Naš put vodi onuda.” Pendergast je pokazao prema malom lučnom prolazu kojeg Kori nije ranije primetila, a koji se nalazio oko petnaest metara visoko na jednoj od kamenih zavesa. Iz njega je curio mlaz vode, koji se slivao niz masivne krečnjačke stene i gubio u zjapećoj pukotini u pod​nož​ju li​ti​ce. “Kako za​mi​šlja​te da stig​ne​mo tamo?” upi​ta čo​vek pr​ko​sno. Pendergast nije obraćao pažnju na njega, već je zrakom svetla pre​tra​ži​vao li​ti​cu. “Ne oče​ku​je​te valj​da da se pe​nje​mo? Bez ko​nop​ca?” “To nam je je​di​ni iz​bor.” “To zovete izborom? Sa tom ogromnom rupom ispod nas? Jedna gre​ška, i pre​tvo​ri​će​mo se u…” Pendergast ga je ignorisao i okrenuo se prema Kori. “Kako su vaši zglo​bo​vi i član​ci?” Udah​nu​la je du​bo​ko i drh​ta​vo. “Iz​dr​ža​ću.” “Znam da hoćete. Vi ćete ići prvi. Ja ću vas pratiti i govoriti vam šta da ra​di​te. Po​li​ca​jac Viks će ići po​sled​nji. “Za​što ja po​sled​nji?” “Zato što ćete nas vi po​kri​va​ti.” Viks pljunu u stranu. “Dobro.” Uprkos hladnom i vlažnom vazduhu, on se znojio: kapljice su ostavljale tragove po prljavštini koja mu je pre​kri​va​la lice. Pendergast je hitro prišao zidu pećine, a Kori ga je pratila u stopu. Osetila je kako joj srce ponovo kuca snažno i brzo i trudila se da ne gleda stenovitu liticu pred sobom. Zaustavili su se na nekoliko metara od širokog procepa u tlu. Pad vode je stvarao zavesu od kapljica koja je

prekrivala već klizavo kamenje. Ne ostavljajući joj vremena da se predomisli, Pendergast joj je pomogao da se popne, usmeravajući je pre​ma od​go​va​ra​ju​ćim oslon​ci​ma. “Iza vas sam, go​spo​đi​ce Svon​son”, pro​mr​mljao je. “Ne​moj​te žu​ri​ti.” Kori je visila na steni, pokušavajući da ne misli na bol u svojim rukama i strah koji ga je i dalje nadjačavao. Da bi stigli do otvora iznad njih, morali su da se penju dijagonalno, nad zjapećom provalijom. Kvrgave krečnjačke stene pružale su puno oslonaca, ali su bile mokre i glatke. Pokušala je da ne misli ni na šta, ni na šta osim pokreta ruke, zatim noge, i osvajanja novih petnaestak centimetara. Po zvucima koje je čula ispod sebe znala je da su obojica takođe krenula da se penju. Pendergast ju je usmeravao, s vremena na vreme rukom joj pomažući da spusti nogu na pravo mesto. Uspon je izgledao mnogo strašnije nego što je stvarno bio - oslonci su funkcionisali skoro poput prečki na merdevinama. Pogledala je dole i ugledala Viksovo teme i ponor koji se sada nalazio tačno ispod njih. Zastala je i zatvorila oči, boreći se sa vrtoglavicom. Pendergastova ruka ju je ponovo umirila, a njegov tihi, nežni glas je potera dalje, ubeđujući je da gleda ispred sebe, a ne na​do​le… Jedna noga, jedna ruka, druga noga, druga ruka. Kori se lagano uspinjala uz stenu. Tama se sada prikradala sa svih strana, jedva održavana na rastojanju Pendergastovom svetiljkom. Srce joj je tuklo još jače, a ruke i noge počele su da se tresu, nenaviknute na ovakav napor. Što se više približavala ivici otvora, očajanje ju je sve više obuzimalo. Nije se usuđivala da podigne pogled i nije imala predstavu da li je trebalo da pre​đe još dva me​tra, ili de​set. “Nešto je dole!” Viks iznenada doviknu odozdo piskavim glasom. “Ne​što se kre​će!” “Policajče Viks, uhvatite se za stenu i pokrivajte nas”, reče Pendergast. Onda se okrete prema Kori. “Kori, ostalo je još samo tri me​tra. Za​mi​sli da se pe​nješ uz mer​de​vi​ne.” Ignorišući bol koji joj je sevao kroz zglobove i prste, Kori se uhvati za sle​de​ću iz​bo​či​nu, pro​na​đe novi oslo​nac za nogu i na​sta​vi da​lje. “To je on!” čula je Vik​sa kako viče. “Oh, bože, ovde je!” “Upo​tre​bi​te svo​je oruž​je, po​li​caj​če”, reče Pen​der​gast mir​no. Kori je u očajanju zgrabila novi oslonac i pronašla drugo uporište za

nogu. Noga joj skliznu i srce joj se skoro zaustavi od užasa kada je počela da klizi niz zid. Ali Pendergast je opet bio kraj nje, njegova ruka ju je držala, smirivala i vodila joj nogu do boljeg oslonca. Prigušila je jecaj; pa ipak, bila je to​li​ko upla​še​na da je je​dva mo​gla da raz​mi​šlja. “Oti​šao je”, reče Viks na​pe​to. “Ba​rem ga ja ne vi​dim.” “Još je ovde”, reče Pen​der​gast. “Pe​nji se, Kori. Pe​nji se.” Kori se izvukla naviše, stenjući od napora i bola. Krajičkom oka videla je da se Pendergast spretnim pokretom okrenuo na litici. U jednoj ruci držao je baterijsku lampu, a u drugoj pištolj, čiji je laserski nišan igrao po pe​ći​ni pod nji​ma. “Tamo!” pro​de​ra se Viks. Kori je čula zaglušujući pucanj njegove sačmarice, praćen još jednim. “Brz je!” vi​kao je Viks. “Pre​brz!” “Pokrivam Vas odgore”, reče Pendergast. “Samo pronađite oslonac i pu​caj​te pa​ž lji​vo.” Čuo se još jedan pucanj iz puške, zatim još jedan. “Isuse Hriste, Isuse Hri​ste”, go​vo​rio je Viks, je​ca​ju​ći i dah​ću​ći. Kori je skupila snage da pogleda iznad sebe. Na slabom svetlu Pendergastove lampe videla je da se nalazila na samo metar i po od ivice prolaza. Ali oslonaca više nije bilo. Opipala je oko sebe, prvo jednom, pa dru​gom ru​kom, ali ste​na je bila glat​ka. Još je​dan krik, još je​dan na​su​mič​ni pu​ca​nj. “Vikse!” doviknu mu Pendergast. “Ne pucajte napamet! Ni​ša​ni​te pa​z lji​vi​je.” “Ne, ne, ne!” Sačmarica ponovo opali. Kori je čula zveket kada je Viks u pa​ni​ci ba​cio svo​ju pra​znu pu​šku i po​čeo da se su​ma​nu​to pe​nje. “Po​li​caj​če Viks!” vik​nu Pen​der​gast. Kori još jednom ispruži ruku, raširivši prste u potrazi za osloncem. Nije ga bilo. Zajecala je u strahu i pogledala prema Pendergastu, oče​ku​ju​ći po​moć. A onda se sle​di​la. Silueta je sevnula iz tame ispod njih i skočila na kamenu liticu poput pauka. Pendergastov pištolj opali, ali je silueta nastavila da se penje, približavajući im se. Zrak Pendergastove baterijske lampe na trenutak je pao tačno na njega, ali ona zarokta u besu i skloni se sa svetla. Pa ipak, to je Kori bilo dovoljno da još jednom osmotri to veliko, neljudski bledo mesečasto lice; retku, ustalasanu bradu; male, plave zakrvavljene oči,

koje su zurile ispod dugih, ženstvenih trepavica; isti čudni, odlučni, nepomični osmeh: lice koje je izgledalo bezazleno kao u deteta, pa ipak tako strano, obeleženo mislima i emocijama koje su tako bizarne da se nisu mo​gle na​zva​ti ljud​skim. Čak i dok ju je po​sma​tra​la, pri​li​ka se pela stra​vič​nom br​zi​nom. Pendergastov pištolj je ponovo opalio, ali Kori je videla da je Viks, koji se penjao u panici, došao tačno između njega i čudovišta i agent FBI više nije mogao da puca. Naslonila se na kamenu liticu, dok joj je srce u grudima tuklo poput čekića, ne mogavši da se pomeri, ne mogavši da od​vra​ti po​gled, ne mo​gav​ši da ura​di bilo šta. Ubica je stigao do Viksa koji se mahnito penjao. Zamahnuo je svojom moćnom rukom i udario ga u leđa, spljeskavši ga kao bubu. Viks se uz krik bola odvoji od zida i poče da klizi. Masivna ruka je zamahnula još jednom i ovoga puta udarac je razbio Viksovu glavu.o stenu. Sleđena od užasa, Kori je posmatrala kako Viks pada niz zid i pravo u veliku pukotinu ispod njih, a njegovo telo nije pravilo nikakav zvuk dok je kroz veo iz​ma​gli​ce ne​sta​ja​lo u ne​do​ku​či​vim du​bi​na​ma. Istog trenutka se čuo novi pucanj iz Pendergastovog pištolja, ali ubica se velikim majmunskim skokom izvio u stranu i nastavio da se vere uz liticu skoro neverovatnom spretnošću. Pre nego što je uspela da udahne, bio je na Pendergastu. Čuo se udarac i agentov pištolj odlete, zazveketavši po dalekom podu pećine. Zatim se čekićasta pesnica ponovo podiže da zada još jedan fatalni udarac i Kori, došavši do daha, vrisnu: “Ne!” Ali kada se pesnica spustila, Pendergast više nije bio tamo, već je skočio u stranu. Tada agent podiže šaku, čvrsto savijenih prstiju, i divlje zabi dlan u protivnikov nos. Čuo se krckavi zvuk i prsnu mlaz grimizne k r v i . Stvar zarokta od bola i ponovo zamahnu, grubo zbacujući Pendergasta sa zida. Agent se zatetura, skliznu i zaustavi pad, pro​na​la​ze​ći oslo​nac na ste​ni me​tar niže. Ali bilo je prekasno. Stvar je, krvava i zapenjena, prošla kraj Pendergasta i sada se penjala uz liticu prema Kori. Bila je bespomoćna; nije čak mogla ni da se pusti da bi se odbranila; mogla je samo da se drži za li​ti​cu. Sledećeg trenutka bio je kraj nje i velike žuljevite ruke ponovo se sklopiše oko njenog vrata, sada bez oklevanja, bez ljudskosti u hladnim

očima. Ničeg osim besa i želje da ubije. Zvuk njenog davljenja bio je nad​ja​čan nje​go​vom bru​tal​nom ri​kom. Mu​u​u​u​u​u​uhhhhhhhhhhhh!

SEDAMDESET I ŠEST

V

etar je sada duvao još snažnije i Šurt i Vilijams se zavukoše u zaklon useka koji je vodio naniže prema pećini. To baš i nije bilo mesto gde im je šerif naredio da budu, znao je Šurt, ali do vraga s tim; prošlo je jedan po ponoći, a oni su već više od tri sata stajali na hlad​no​ći i kiši. Čuo je Vilijamsa kako ječi, a onda i psuje. Pogledao je. Vilijams se šćućurio dalje niz usek, držeći svetiljku na gas. Šurt mu previ mesto ugri​za, ko​ri​ste​ći pri​bor za prvu po​moć iz dži​pa. Bila je to gad​na rana, ali ni blizu toliko gadna koliko se Vilijams prenemagao. Stvarni problem je bio njihov položaj. Policijski radio-prijemnici bili su nemi, a struje nije bilo nigde; čak i one malobrojne komercijalne radio-stanice koje su dobacivale ovamo u provinciju bile su isključene. Rezultat je bio taj da nisu imali informacije, nije bilo naređenja, ni vesti, ničeg. Hejzen i ostali su već tri sata u pećini, a jedino je izašao jedan od pasa, sa napola ot​ki​nu​tom vi​li​com. Šurt je imao ve​o​ma rđav pred​o​se​ćaj. Pećina je isparavala zadahom memle i kamena. Šurt se stresao. Nije mogao da prestane da razmišlja o načinu na koji je pas izleteo iz mraka, ostavljajući krvav trag. Šta je moglo da raspori psa na takav način? Po​no​vo je po​gle​dao na sat. “Hriste, šta, kog vraga, rade tamo dole?” pitao je Vilijams po deseti put. Šurt klim​nu gla​vom. “Trebalo bi da sam u bolnici”, reče Vilijams. “Mogao bih da dobijem be​sni​lo.” “Po​li​cij​ski psi ne​ma​ju be​sni​lo.” “Kako znaš? Si​gur​no će se in​fi​ci​ra​ti.” “Na​ma​zao sam do​sta an​ti​bi​ot​ske ma​sti od​o​zgo.” “Zašto me onda tako jako peče? Ako se ovo inficira, zapamtiću ko me je pre​vi​jao, dok​to​re Šurt.” Šurt se trudio da ne obraća pažnju na njega. Čak i zlokobno ječanje ve​tra kroz otvor pe​ći​ne bilo je po​želj​ni​je od nje​go​vog cmi​zdre​nja.

“Kažem ti, moram da dobijem lekarsku pomoć. Taj pas mi je odgrizao ko​mad mesa.” Šurt frknu. “Vilijamse, to je pseći ugriz. Sad možeš da se kandiduješ za Pur​pur​no srce za ra​nja​va​nje na du​žno​sti.” “Ne mogu do idu​će ne​de​lje. A ovo boli sada, do vra​ga.” Šurt skrenu pogled. Kakav drkadžija. Možda bi trebalo da traži drugog partnera. Kada je postalo vruće, Vilijams se ukenjao. Ugrizao ga pas. Ka​kva šala. Blesak munje rascepio je nebo na dva dela, zakratko obojivši kuću u sa​bla​sno belo. Vo​de​na bu​ji​ca se sli​va​la niz na​gib pe​ći​ne. “Zajebi ovo.” Vilijams ustade. “Idem gore u kuću da zamenim Rajn​be​ka. Ja ću da pa​zim na sta​ru damu, a nje​ga ću po​sla​ti ova​mo dole.” “To nije bio naš za​da​tak.” “Zajebi zadatak. Trebalo je da odu u pećinu i da se vrate za pola sata. Ja sam ranjen, umoran i mokar do kože. Ti možeš ostati ovde napolju ako že​liš, ali ja idem u kuću.” Šurt ga je posmatrao kako odlazi, a onda pljunu na zemlju. Kakav dr​ka​dži​ja.

SEDAMDESET I SEDAM

R

ikanje čudovišta je iznenada nadjačala drugačija rika, oštra i zaglušujuća, u zatvorenom prostoru pećine. Kori je osetila kako se strahovita težina zveri iznenada navalila na nju, okrutno je pribivši o površinu stene. Snažno joj je riknuo na uvo, kao da je imao bolove, a dreka joj je ispunila nozdrve zadahom pokvarenih jaja. Stisak ogromne šape oko njenog vrata je popustio, a onda je prestao, dopuštajući joj da okrene glavu i udahne vazduh. Na trenutak je ugledala lice na svega desetak centimetara od svog: široko, neprirodno glatko, belo po​put te​sta, sa ma​lim oči​ma i ispup​če​nim če​lom. Usledio je još jedan pucanj i ovog puta je čula pljuštanje sačme po površini obližnje stene. Kori proguta vazduh, grčevito se držeći za klizavi is​pust. Neko ga je od​o​zdo ga​đao iz pu​ške. Čudovište kliznu sa stene, a onda se ponovo uhvati, histerično gre​bu​ći i ri​ču​ći po​put me​dve​da u prav​cu iz ko​jeg je do​šao pu​ca​nj. Od​o​zdo je ne​ja​sno čula Pen​der​ga​stov glas. “Kori! Sad!” Kori se napreže da razbistri glavu. Oslobodila je jednu ruku, očajnički je pružila naviše i pronašla oslonac koji joj je izmicao. Podigla se rukama, plačući i dahćući, pomerila nogu - i osetila kako joj se nešto na​lik na če​lju​sti skla​pa oko zglav​ka. Vrisnula je, pokušavajući da oslobodi nogu, ali ju je zver silovito vu​kla, tru​de​ći se da je od​le​pi sa ste​ne. Gr​če​vi​to se bo​ri​la da se ne pu​sti, ali je vukao suviše jako. Njeni prsti, već otečeni i krvavi od naprezanja u jami, previše su je boleli da bi mogla da izdrži. Kori je plakala od straha i ne​mo​ći, ose​ća​ju​ći kako njen sti​sak po​pu​šta, a nok​ti joj gre​bu po ste​ni. Usledio je još jedan pucanj i užasni stisak odjednom popusti. Kori je osetila oštar ubod u nogu i shvatila da ju je jedno ili više zrna sačme po​go​di​lo. “Ne pu​caj​te!” do​vik​nu Pen​der​gast. Ali čudovište se iznenada umirilo. Grmljavina puške i krici bola i besa odjeknuli su i utihnuli. Kori je čekala, skamenjena od straha i priljubljena uz površinu stene. Uhvatila je sebe kako gleda naniže, skoro pro​tiv svo​je vo​lje.

Bio je tamo, a njegovo široko mesecoliko lice pretvori se u krvavu masku. Nekoliko sekundi je gledao naviše prema njoj, dok mu se lice stravično grčilo, a oči žustro treptale. Zatim se njegove ruke spazmatično opustiše. Pogled mu je bio prikovan za nju kad se zaljuljao sa površine stene, kao u usporenom filmu. Zatim je polako počeo da pada unazad, smi​re​nog iz​ra​za lica, dok je nje​go​vo ogrom​no telo to​nu​lo u pra​zni​nu. Kori je posmatrala, ispunjena mučninom i užasom, kako udara o stenoviti zid deset metara niže, odskače od njega uz ogroman tresak i oblak krvavih kapljica, a zatim se jednom okreće i teško prizemljuje na ivici ponora. Na trenutak je ležao mirno, ali je tada odjeknuo još jedan pucanj sačmarice, pogodivši ga u rame i silovito ga okrenuvši, tako da mu se telo sada ljuljalo nad ambisom. Čovek koji je držao pušku prišao je bliže: šerif Hej​zen. Na​ci​ljao je rav​no u gla​vu ču​do​vi​šta. Za trenutak se jedna od ogromnih ruku čudovišta uhvatila za ivicu stene. Onda se opustila i stvar kliznu s vidika, padajući poput kamena u prazninu. Kori je čekala, osluškujući, ali se ništa više nije čulo: ni pljusak, ni krik stravičnog bola koji bi obeležio konačan odlazak čudovišta. Nestao je, progutali su ga mračni ponori zemlje. Šerif je samo sta​jao tu, ne opa​liv​ši po​sled​nji me​tak. Prvi pro​go​vo​ri Pen​der​gast. “Samo polako”, obrati se Kori, tihim i odlučnim glasom. “Neka ti jedna ruka prati drugu. Odavde mogu da vidim ostatak puta. Oslonci su do​bri, a vrh je je​dva me​tar da​le​ko.” Kori je dah​ta​la, je​ca​la, drh​ta​la či​ta​vim te​lom. “Plakaćete kada stignete do vrha, gospođice Svonson. Sada morate da se pe​nje​te.” Poslovni ton je razbio omađijanost strahom koja ju je prikovala za stenu. Progutala je knedlu, pomerila ruku, našla još jedan oslonac, učvrstila stisak, pomerila nogu. A kada je ponovo ispružila ruku, napipala je ivicu litice: uspela je da dođe do vrha. Sledećeg trenutka se izvukla naviše i preko ruba. Ispružila se na hladan pod prolaza, licem na​do​le, i po​če​la da pla​če. Bila je živa. Čitav minut, možda dva, bila je sama. A zatim je Pendergast klečao nad njom, grlio ju je, a glas mu je bio tih i ohrabrujući. “Kori, sad ste do​bro. Nema ga više i vi ste be​zbed​ni.” Nije mogla da govori; sve što je mogla bilo je da nađe sebi oduška u

pla​ču. “Njega više nema, a vi ste bezbedni”, ponovi Pendergast, dok je njegova hladna bela ruka milovala njeno čelo - i na trenutak joj se vratila slika oca, sa takvom snagom da skoro oseti njegovo fizičko prisustvo. Nekad ju je tešio na takav način, kada bi se povredila u igri… Sećanje je bilo tako živo da je progutala sledeći grčeviti jecaj, štucnula i s mukom se po​di​gla u sle​de​ći po​lo​žaj. Pendergast se odmače. “Moram da siđem do šerifa Hejzena. Teško je po​vre​đen. Od​mah do​la​zi​mo.” “On …?” je​dva je uspe​la da kaže. “Da. Spasao vam je život. I meni.” Pendergast klimnu glavom, a zatim ode. Kori je legla na kameni pod. Tek sada ju je zapljusnula prava bujica osećanja: strah, bol, olakšanje, užas, šok. Povetarac je strujao iz tame, igrajući se s njenom kosom. Sa sobom je doneo poznat, užasan zadah: zadah onog kotla, u prostoriji gde ju je ubica prvi put zgrabio. Ali je uz njega dopirao i miris nečeg drugog, nečeg gotovo zaboravljenog: miris sve​žeg va​zdu​ha. Možda je potom zaspala, ili se jednostavno isključila. Ali sledeća stvar koje se sećala bio je bat koraka po steni. Otvorila je oči i ugledala Pendergasta kako je posmatra, ponovo sa pištoljem u ruci. Pored njega je stajao šerif, oslanjajući se svom težinom na agenta FBI: bio je krvav i pocepane odeće, a na mestu gde mu se nekad nalazilo uho sada nije bilo ničeg osim patrljka hrskavice. Kori je trepćući zurila u njega. Izgledao je umor​no i iz​u​bi​ja​no do gra​ni​ce iz​dr​žlji​vo​sti, ali je ipak sta​jao. Pendergast prvi progovori. “Idemo. Sad nismo daleko. Zajedno ćemo po​mo​ći še​ri​fu.” Kori teturavo ustade. Na trenutak se zaljuljala i Pendergast je pridrža. Zatim su polako krenuli niz tunel. Kako je miris svežeg, slatkog vazduha po​sta​jao jači, Kori je bila sve si​gur​ni​ja da nji​hov put vodi na​po​lje.

SEDAMDESET I OSAM

V

ilijams je s mukom napredovao stazom, a rana je pulsirala sa svakim korakom. Kukuruz na njivama duž druma bio je izlomljen u bezbroj komada, komina je oduvana, a lišće razbacano na puteljku. Slomljene stabljike su kao lude udarale jedna o drugu. Maštovito je psovao kišu i vetar. Trebalo je da se skloni pre sat vremena. Ovako je pokisao do gole kože, a usput i ranjen. Sjajna kom​bi​na​ci​ja za za​pa​lje​nje plu​ća. Uspentrao se na trem, a pod nogama mu zaškripa staklo sa prozora ko​jeg je raz​bio ve​tar. Unu​tra je mo​gao da vidi sla​bi sjaj sve​tlo​sti. Bila je to vatra u kaminu. Lepo. Rajnbek se, izgleda, ovde lepo opuštao, dok su on i Šurt stajali napolju na oluji, čuvajući ulaz u pećinu. E pa, sad je na nje​ga do​šao red da se ogre​je. Vilijams zastade, naslanjajući se na vrata da bi došao do daha. Pritisnuo je kvaku i video da je zaključano. Svetlost vatre probijala se kroz olov​na sta​kla, stva​ra​ju​ći to​ple ka​le​i​do​skop​ske šare na ok​ni​ma. Ne​ko​li​ko puta je uda​rio zve​ki​rom. “Rajn​bek! To sam ja, Vi​li​jams!” Nije bilo od​go​vo​ra. “Rajn​bek!” Sa​če​kao je mi​nut, a onda još je​dan. I da​lje nije bilo od​go​vo​ra. Hriste, pomisli Vilijams, verovatno je bio u kupatilu. Ili u kuhinji, možda. To je bilo u pitanju. Bio je u kuhinji i jeo - ili, daleko verovatnije, pio - i nije mo​gao da ga čuje od ve​tra. Obišao je oko kuće i našao još jedno razbijeno okno na bočnim vra​ti​ma. Pri​bli​žio je usta do sta​kla i po​vi​kao: “Rajn​bek!” Ve​o​ma ne​o​bič​no. Gurnuo je ostatak stakla iz okvira, pružio ruku unutra da otključa vra​ta, za​tim ih je otvo​rio, upe​riv​ši sve​tlost lam​pe is​pred sebe. Unutra je izgledalo kao da je čitava kuća, u tom praskanju, škripanju i mumlanju oluje, bila živa. Vilijams razgleda okolo s nelagodom. Delovalo je prilično čvrsto, ali su stare kuće nalik ovoj često bile pune ra​su​še​ne tru​le​ži. Na​dao se da se či​ta​va gra​đe​vi​na neće sru​či​ti na nje​ga. “Rajn​bek!”

Nije bilo od​go​vo​ra. Vilijams je šepao dalje. Vrata koja su iz salona vodila u trpezariju bila su napola zatvorena. Ušao je i razgledao okolo. Sve je bilo kako treba, sto pokriven čipkanim stoljnjakom, u sredini vaza sa svežim cvećem. Uperio je zrak svetla prema kuhinji, ali je bilo mračno i nije se osećao miris hra​ne. Vratio se do ulaza u salon, gde se neodlučno zaustavi. Izgledalo je kao da je Rajnbek otišao sa staricom. Možda su konačno stigla ambulantna kola. Ali zbog čega nisu obavestili njega i Šurta? Šetnja do ulaza u pećinu trajala bi svega pet minuta. Tipično za Rajnbeka, brinuo je samo o sebi i je​ba​lo mu se za sve osta​le. Pogled mu odluta prema vatri i veselom žutom odsjaju koji je bacala po sa​lo​nu. Ma, neka ide sve do vraga. Kada već mora da bude prikovan za ovo jezovito staro mesto, pobrinuće se da mu bude udobno. Na kraju krajeva, zar nije bio te​ško ra​njen na du​žno​sti? Doteturao se do fotelje i spustio se u nju. Sad je već bilo bolje: u sjaju vatre uvek je bilo nečeg što je ulivalo sigurnost. Ispustio je uzdah zadovoljstva, primećujući kako se sjaj vatre poigrava na uramljenim vezovima i ukrasima od stakla i porcelana. Ponovo je uzdahnuo, još dublje, zatim je sklopio kapke, i dalje kroz trepavice posmatrajući tre​pe​ra​vu, to​plu sve​tlost. Odjednom se probudio, pitajući se gde se nalazi. Onda mu se sećanje vratilo poput plime. Izgledalo je kako je na trenutak zadremao. Proteglio se i zev​nuo. Čuo se pri​gu​še​ni tre​sak. Skamenio se na trenutak pre nego što je zaključio da je to morao biti ve​tar, koji je du​vao kroz dru​gi raz​bi​je​ni pro​zor. Ustao je, oslu​šku​ju​ći. Još je​dan tre​sak. Zvučalo je kao da dopire iz unutrašnjosti kuće. Odnekud odozdo, iz podruma. A onda je Vilijams odjednom shvatio. Naravno, stara dama i Rajnbek su se sklonili u podrum zbog upozorenja o tornadu. To je bio ra​zlog zbog ko​jeg je kuća iz​gle​da​la na​pu​šte​no. Ljutito uzdahnu. Treba da ode tamo dole, tek da se javi. Ustade sa udobne sofe, sa žaljenjem pogleda u toplu vatru i krivudajući krenu pre​ma vra​ti​ma iza ko​jih su bile po​drum​ske ste​pe​ni​ce.

Na vrhu je oklevao, a onda je počeo da silazi. Prečage su se bunile pod njegovom težinom, zastrašujućom škripom nadjačavajući bes oluje. Na pola puta za​sta​de i izvi vrat, upi​nju​ći se da ne​što vidi u mom tame. “Rajn​bek!” Ponovo se začu tresak, praćen uzdahom. I sam uzdahnu. Hriste, zašto bi ga bilo bri​ga? Bio je po​vre​đen, do vra​ga. Uperio je svetlo naniže i okolo, dok su letve ograde bacale naizmenične trake žutog i tamnog po zakrčenom prostom. Na jednom kraju, na kamenom zidu, nalazila su se ogromna dvostruka vrata. Morali su biti tamo. “Rajn​bek?” Još jedan uzdah. Sada, pošto se približio, više uopšte nije ličilo na vetar koji duva kroz razbijen prozor. Zvučalo je mučno, zvučalo je ne​ka​ko vla​ž no. Sišao je još jedan stepenik niže, onda još jedan, i tada se našao u podnožju. Vrata su bila pravo pred njim. Prišao im je i otvorio ih, lagano, ve​o​ma la​ga​no. Sveća je treperila na malom radnom stolu, gde je u čajniku bio serviran čaj za dvoje: šolje, pavlaka, čajni kolačići i džem, sve ukusno postavljeno. Rajnbek je sedeo na stolici, licem okrenut stolu, nagnut napred, sa rukama koje su visile sa strane, dok mu je krv curila u usta iz ogromne posekotine na glavi. Svuda oko njega ležali su komadi slo​mlje​ne por​ce​lan​ske fi​gu​re. Vi​li​jams je zu​rio u ne​ve​ri​ci. “Rajn​bek?” Nije se po​me​rio. Pri​gu​šen tu​ta​nj olu​je po​tre​sao je te​me​lje kuće. Vilijams nije bio u stanju da se pomeri, nije mogao da razmišlja, nije čak mogao ni da zgrabi svoj pištolj. Iz nekog razloga, mogao je samo da bulji u neverici. Čak i ovde dole činilo se kao da je stara kuća oživela u besu oluje, škripeći i ljuljajući se, a ipak Vilijams nije mogao da digne po​gled sa po​slu​žav​ni​ka sa ča​jem. Još jedan tresak iza njega naglo razbi čaroliju. Vilijams se okrete i zrak baterijske lampe poskakuta po zidovima dok je on posezao za pištoljem, a u istom trenutku se niotkuda stvori prilika koja jurnu prema njemu, u magnovenju obarajući kutije i pakete: bila je to podivljala sablasna žena u belom, podignutih ruku i iscepane spavaćice koja se vijorila za njom, sa divljom sedom kosom i Rajnbekovim komandoskim

nožem u ruci. Usta su joj bila otvorena, ružičasta, bezuba rupa, iz koje se pro​lo​mi vri​sak: “Ða​vo​li!”

SEDAMDESET I DEVET

K

iša i vetar podigli su takvu silovitu galamu da je Šurta obuzela strepnja kako bi novi nalet tornada mogao da se obruši i na Medisin Krik. Voda se počela slivati u pećinu, a on se upravo sklonio u njen ulaz kada su do njega doprli zvuci iz unutrašnjosti: koraci, spo​ri i pri​gu​še​ni, koji su se po​la​ko pri​bli​ža​va​li. Dok mu je srce snažno udaralo, a on u sebi psovao Vilijamsa što ga je ostavio samog, postavio se podalje od svetiljke na propan i uperio je sač​ma​ri​cu u prav​cu ste​pe​ni​ca. Tihe, nejasne prilike počele su da se materijalizuju iz polutame. Šurt se setio psa i osetio je kako mu se koža ježi. “Ko je to?” doviknu, trudeći se da mu glas ne po​drh​ta​va. “Pred​sta​vi​te se!” “Specijalni agent Pendergast, šerif Hejzen, i Kori Svonson”, čuo se kra​tak od​go​vor. Šurt spusti pušku uz olakšanje, podiže svetiljku na gas i krenu im u susret. Ugledavši krvavi prizor pred sobom, na trenutak nije mogao da poveruje sopstvenim očima: šerif Hejzen, jedva prepoznatljiv ispod silne krvi. Mlada devojka, izgrebana i isprskana blatom. Šurt je prepoznao treću priliku kao agenta FBI koji je sredio Kola, ali nije imao vremena da se za​pi​ta kako je čo​vek do​speo u pe​ći​nu. “Moramo da smestimo šerifa Hejzena u bolnicu”, reče agent FBI. “De​voj​ci je ta​ko​đe po​treb​na le​kar​ska po​moć.” “Sve veze su pre​ki​nu​te”, reče Šurt. “Pu​te​vi su ne​pro​hod​ni.” “Gde je Vi​li​jams?” upi​ta Hej​zen. “Otišao je u kuću da odmeni Rajnbeka.” Šurt zastade, gotovo se pla​še​ći da po​sta​vi pi​ta​nje. “A šta je sa osta​li​ma?” Hej​zen samo od​mah​nu gla​vom. “Uputićemo dole ekipu za traganje i spasavanje čim veze budu obnovljene”, reče Pendergast umorno. “Pomozite mi da odvedem ovo dvo​je u kuću, mo​lim vas.” “Ra​zu​mem.” Šurt obavi ruku oko Hejzenovog tela i nežno ga povede uz poslednjih nekoliko stepenika. Pendergast je išao za njima, pomažući devojci. Izašli

su iz otvora pećine i suočili se sa besom prirodne nepogode, kišom koja je ho​ri​zon​tal​no pa​da​la kroz usek, ši​ba​ju​ći i po​li​va​ju​ći po nji​ma, za​si​pa​ju​ći ih izlomljenim kukuruznim stabljikama i lišćem. Kuća Krausovih se uzdizala pred njima, mračna i nema, samo sa slabim svetlom koje je treperilo kroz prozor salona. Šurt se zapita gde su Vilijams i Rajnbek. Me​sto je iz​gle​da​lo pu​sto. Lagano su prišli stazom i popeli se uz stepenice na trem. Posmatrao je Pendergasta kako pokušava da otvori ulazna vrata, koja su bila zaključana. A onda je Šurt čuo: prigušen tresak iz unutrašnjosti, praćen kri​kom i puc​njem iz pi​što​lja. Brzom kretnjom, u Pendergastovoj ruci stvori se pištolj; sekundu kasnije, nogom je probio vrata. Dao je znak Šurtu da ostane sa Hejzenom i de​voj​kom, i jur​nuo je unu​tra. Šurt je virio iza okvira vrata, sa sačmaricom na gotovs. Video je dve prilike koje su se borile u hodniku ispred podrumskih stepenica, Vilijamsa i još nekog: jezivu priliku u krvavoj beloj spavaćici, sa divlje razbacanom dugačkom sedom kosom. Šurt je jedva mogao da poveruje: matora Krausova. Čuo se još jedan krik, ovog puta prodoran i gotovo nerazumljiv: “De​co​u​bi​ce!” Istovremeno se video još jedan blesak i čula se gr​mlja​vi​na pi​što​lja. U tri koraka Pendergast dolete i zgrabi ženu u belom. Usledilo je kratko otimanje i prigušen vrisak. Pištolj je kliznuo po podu. Njih dvoje su se otkotrljali Šurtu sa vidika, a Vilijams je jurnuo niz stepenice. Prošlo je možda trideset sekundi. Zatim se Pendergast ponovo pojavi sa staricom u naručju, mrmljajući joj nešto na uho. Nekoliko trenutaka kasnije, Vilijams se pojavi na podrumskim stepenicama, ruke obavijene oko Rajn​be​ka koji je po​sr​tao i dr​žao se za okr​va​vlje​nu gla​vu. Šurt je ušao sa Kori i šerifom, prošavši kroz hodnik u salon, gde se ispostavilo da treperavo svetlo koje je Šurt video kroz prozor zapravo predstavlja vatra. Tu je Pendergast smestio stara damu u stolicu za ljuljanje, i dalje mrmljajući nerazgovetne utešne reči i vezujući je. Ustao je i pomogao Šurtu da položi šerifa na sofu ispred vatre. Vilijams je seo na sofu, što je dalje mogao od žene, obuzet drhtavicom. Devojka se sra​či​la u fo​te​lju sa dru​ge stra​ne ka​mi​na. Pen​der​ga​stov po​gled kru​žio je pro​sto​ri​jom. “Po​li​caj​če Šurt?” “Da, go​spo​di​ne?”

“Donesite pribor za prvu pomoć iz jednog od džipova i pobrinite se za šerifa Hejzena. Ima tešku posekotinu na levom uhu, jednostavnu frak​tu​ra ulne{ 24 }, po​vre​du vra​ta i mno​štvo ogre​bo​ti​na i mo​dri​ca.” Kada se Šurt nekoliko minuta kasnije vratio sa priborom za prvu pomoć, soba je bila osvetljena svećama, a vatra naložena novim cepanicama. Pendergast je umotao staricu u ćebe i ona ih je zloćudno po​sma​tra​la kroz pra​me​no​ve me​tal​no​si​ve kose. Pendergast mu je prišao. “Pobrinite se za šerifa Hejzena.” Otišao je do devojke i tiho joj se obratio. Klimnula je glavom. Zatim je uzeo pribor za prvu pomoć, zavio joj je zglavke i obradio posekotine na rukama, vratu i licu. Šurt je pre​vi​jao Hej​ze​na, koji je sto​ič​ki gun​đao. Petnaest minuta kasnije, učinili su sve što su mogli. Sada im je, shva​tio je Šurt, osta​lo još samo da sa​če​ka​ju da stig​ne hit​na po​moć. Agent FBI je, međutim, delovao uznemireno. Koračao je po prostoriji, dok su njegove sive oči letele od jedne do druge prisutne osobe. A ipak su se ponovo i opet, dok je oluja potresala kuću, vraćale i zadržavale na krvavoj starici koja je nepomično sedela, ruku vezanih za stolicu za lju​lja​nje i po​gnu​te gla​ve.

OSAMDESET

T

oplina vatre, para koja se uzdizala iz šolje čaja od kamilice, omamljujuće dejstvo sedativa koji joj je Pendergast dao: sve se udružilo da kod Kori stvori rastući osećaj nestvarnog. Čak su i njeni izgrebani i izubijani udovi izgledali daleko, a bol je bio jedva primetan. Srkutala je i otpijala, pokušavajući da se opusti u jednostavnoj mehaničkoj radnji, nastojeći da ne misli ni o čemu. Nije vredelo da razmišlja, jer je izgledalo da ništa nema smisla: naročito ne sablasna prikaza koja ju je proganjala kroz pećinu, ni iznenadni ubilački bes Vi​ni​fred Kra​us, ni​šta. Sve je bilo be​smi​sle​no po​put noć​ne more. U drugom uglu dnevne sobe, sedeli su državni policajci Vilijams i Rajnbek, sa zavijenom glavom i nogom. Još jedan policajac, Šurt, stajao je pored vrata, gledajući kroz prozor prema mračnom putu. Hejzen je bio naslonjen na jastuke nabacane na kauč, poluzatvorenih očiju, izubijan i zamotan gotovo do neprepoznatljivosti. Pored njega je stajao Pendergast i netremice posmatrao Vinifred Kraus. Starica je zurila u njih iz stolice za ljuljanje, klizeći pogledom od jednog do drugog, zlobnim očima nalik dve​ma cr​ve​nim ru​pa​ma na ble​dom, na​pu​de​ri​sa​nom licu. Najzad Pendergast naruši dugu tišinu koja se spustila na salon. Pogled mu je počivao na starici dok je govorio: “Žao mi je što moram to da vam sa​op​štim, go​spo​đi​ce Kra​us, ali vaš sin je mr​tav.” Trg​nu​la se i za​je​ča​la, kao da je ta ob​ja​va pred​sta​vlja​la fi​zič​ki uda​rac. “Ubijen je u pećini”, nastavi tiho Pendergast. “To se nije moglo izbeći. Nije razumeo. Napao nas je. Imali smo nekoliko poginulih. U pitanju je bila sa​mo​od​bra​na.” Žena se sada ljuljala i ječala, neprekidno ponavljajući: “Ubice, ubice.” Ali je optužujući ton gotovo ispario iz njenog glasa; sve što je ostalo bila je tuga. Kori je bu​lji​la u Pen​der​ga​sta, po​ku​ša​va​ju​ći da shva​ti. “Njen sin?” Pendergast se okrenu prema njoj. “Vi lično ste mi dali ključni nagoveštaj. Kako je gospođica Kraus, kada je bila mlada, bila poznata po svom, hm, slobodnom ponašanju. Ostala je trudna. Uobičajeno je bilo da je pošalju nekuda da se porodi.” Okrenuo se prema Vinifred Kraus i

rekao veoma blago: “Ali vaš otac nije želeo da to uradi, zar ne? On je oda​brao dru​gi na​čin da iza​đe na kraj sa pro​ble​mom. Sa sra​mo​tom.” Suze su sada tekle iz staričinih očiju i pognula je glavu. Zavladala je duga tišina. I u toj tišini šerif Hejzen je glasno uzdahnuo, kao da je ko​nač​no shva​tio. Kori pogleda u njegovom pravcu. Šerifova glava bila je umotana u zavoje, natopljene i crvene u okolini nedostajućeg uha. Oči su mu bile za​mra​če​ne, a obra​zi iz​gre​ba​ni i na​du​ve​ni. “O, moj Bože”, pro​mr​mljao je. “Da”, reče Pendergast, pogledavši u Hejzena. “Fanatična i dvolična po​bo​žnost nje​nog oca za​klju​ča​la je nju i njen greh u pe​ći​nu.” Okrenuo se natrag prema Vinifred. “Porodili ste se u pećini. Posle izvesnog vremena bilo vam je dopušteno da izađete i vratite se u društvo. Ali ne i vaša beba. On, proizvod greha, morao je da ostane u pećini. I upra​vo tamo ste bili pri​nu​đe​ni da ga po​di​že​te.” Za​sta​de na tren. Vi​ni​fred je ću​ta​la. “Pa ipak, posle nekog vremena, to vam više i nije delovalo kao tako loša ideja, zar ne? Bio je u potpunosti zaštićen od pokvarenosti sveta. Na izvestan način, bio je to san svake majke.” Pendergastov glas bio je staložen i umirujući. “Vaš mali dečak bi zauvek ostao sa vama. Sve dok je bio u pećini, nije mogao da vas napusti. Nikad neće ostaviti dom i posrnuti pred iskušenjima spoljnog sveta; nikad vas neće odbaciti zbog druge žene; nikad vas neće napustiti - kao što vas je, nekada davno, napustila majka. Uradili ste to da biste ga zaštitili od sramotnosti spoljnog sveta. Je li tako? Uvek biste mu bili potrebni, zavisio bi od vas, vo​leo vas. Bio bi vaš… za​u​vek.” Sada su se suze slobodno slivale niz staričine obraze. Tužno je klatila gla​vom. Hejzenove oči su bile otvorene, zurile su u Vinifred Kraus. “Kako ste mo​gli…?” Ali Pendergast je nastavio podjednako blagim glasom. “Smem li da pi​tam kako se zvao, go​spo​đi​ce Kra​us?” “Džob”, pro​mr​mlja​la je. “Biblijsko ime. Naravno. I sasvim prigodno, kao što se pokazalo. Podizali ste ga u pećini. Porastao je u odraslog čoveka, snažnog muškarca, neverovatno snažnog, jer jedini način da se kreće u svom svetu bio je da se penje. Džob nikad nije imao prilike da se igra sa

decom. Nije išao u školu. Jedva da je naučio da govori. U stvari, prvu pedeset jednu godinu svog života nikad nije sreo drugo ljudsko biće, osim vas. Nema sumnje da je to bio dečak natprosečne inteligencije i snažnih kreativnih impulsa, ali je odrastao doslovce bez ikakvog saznanja o tome šta znači biti ljudsko biće. Povremeno ste ga obilazili, kada je to bilo bezbedno. Čitali ste mu. Ali ne dovoljno da bi naučio više od rudimentarnog govora. A ipak, u izvesnom smislu, to je bio radoznao dečak. Očajnički kreativan dečak. Pogledajte samo šta je sve sam naučio da upali vatru, da svojim rukama pravi pametne stvari, da vezuje čvorove i stvara čitave svetove od malih predmeta koje bi nalazio u pećini oko sebe. Možda ste u izvesnom trenutku shvatili da grešite što ga držite u pećini - daleko od sunčanog svetla, civilizacije, ljudskog kontakta, društvenog uticaja - ali tada vam se, naravno, već činilo da je bilo pre​ka​sno.” Sta​ri​ca je osta​la po​gnu​ta, tiho je​ca​ju​ći. Hejzen ponovo uzdahnu: dugim, isprekidanim uzdahom. “Ipak je iza​šao”, reče pro​mu​klo. “Kuč​kin sin je iza​šao. I tada su po​če​la ubi​stva.” “Tako je”, reče Pendergast. “Šila Sveg je, kopajući na humkama, otkrila drevni indijanski ulaz u pećinu. Stražnja vrata. Vrata koja su Sablasni Ratnici iskoristili da iz zasede napadnu ’Četrdeset Petoricu’. Ulaz je bio blokiran iznutra, pošto su se ratnici posle napada vratili u pećinu i počinili ritualno samoubistvo. Ali ga je Svegova otkrila, ras​ko​pa​va​ju​ći hum​ke. Na svo​ju ne​sre​ću.” “Mora da je za Džoba bio ogroman šok kada je Svegova ušetala u njegovu pećinu. Nikad nije sreo nijedno ljudsko biće, osim svoje majke. Nije imao pojma da ona uopšte po​sto​je. Ubio ju je, u strahu, bez sumnje nenamerno. A onda je otkrio nedavno raskopan prolaz kojeg je Svegova napravila. I po prvi put se popeo u veliki i čudesni novi svet. Kakav je to trenutak morao biti! Jer vi mu nikad niste rekli za svet iznad njega, zar ne, go​spo​đi​ce Kra​us? La​ga​no je od​mah​nu​la gla​vom. “Tako je Džob izašao iz pećine. Mora da je bila noć. Podigao je pogled i po prvi put ugledao zvezde. Osvrnuo se oko sebe i ugledao tamno drveće pored potoka; čuo je vetar kako huji kroz beskrajna kukuruzna polja; osetio je miris teškog vlažnog vazduha kanzaškog leta. Kako se to razlikovalo od pritiskajuće tame u kojoj je proveo pola veka! A onda je

možda, u daljini, preko tamnih polja, ugledao i svetla samog Medisin Kri​ka. U tom tre​nut​ku ste vi, go​spo​đi​ce Kra​us, iz​gu​bi​li kon​tro​lu nad njim. Upravo kao što se dešava svakoj majci. Ali u vašem slučaju, Džob je imao preko pedeset godina. Izrastao je u snažno - i transcendentalno izopačeno - ljudsko biće. I duh se više nije mogao vratiti u bocu. Džob je morao da izlazi, opet i opet, da istražuje taj novi svet.” Pendergastov glas se iz​gu​bio u je​zo​vi​toj tami. Starica ispusti tihi jecaj. Soba utonu u tišinu. Napolju je vetar polako jenjavao. Čula se udaljena tutnjava oluje, poput naknadne misli. Najzad progovori: “Kada je ta žena ubijena, nisam imala pojma da je to moj Džob. Ali onda… onda mi je re​kao. Bio je tako uzbuđen, tako srećan. Is​pri​čao mi je za svet koji je pronašao - kao da nije znao da sam već znala za njegovo postojanje. Oh, gospodine Pendergast, on nije imao namera nikog da ubije, zaista nije. Samo je hteo da se igra. Pokušala sam da mu ob​ja​snim, ali on jed​no​stav​no nije ra​z u​meo…” Je​ca​ji su je gu​ši​li. Pendergast je sačekao trenutak, a onda je nastavio. “Dok je rastao, niste morali tako često da ga posećujete. Donosili ste mu hranu i ostale potrepštine u većim količinama, jednom ili dva puta nedeljno, pretpostavljam, što bi objasnilo kako je došao do butera i šećera. Do tog vremena on gotovo da je bio dovoljan samom sebi. Sistem pećina bio je njegov dom. Sam je sebe naučio mnogim stvarima, veštinama koje su mu bile neophodne za preživljavanje u pećini. Ali, nije umeo da razlikuje do​bro od zla.” “Pokušala sam, oh, po​ku​ša​la sam da mu objasnim te stvari!” uz​vik​nu​la je Vi​ni​fred Kra​us, lju​lja​ju​ći se na​pred-na​zad. “Ima stvari koje se ne mogu objasniti, gospođice Kraus”, reče Pen​der​gast. “One se mo​ra​ju po​sma​tra​ti. Mo​ra​ju se do​ž i​ve​ti.” Olu​ja je po​tre​sa​la i lju​lja​la kuću. “Kako je došlo do deformacije njegovih leđa?” Pendergast je postavljao pitanja. “Da li je to zbog života u pećini? Ili je kao dete do​ži​veo ne​zgo​dan pad, mo​žda? Slo​mlje​ne ko​sti koje su rđa​vo za​ra​sle?” Vinifred Kraus proguta knedlu i povrati se. “Pao je kad mu je bilo deset godina. Mislila sam da će umreti. Htela sam da ga odvedem kod dok​to​ra, ali…” Hejzen odjednom progovori, glasom promuklim od gađenja, besa, neverice, bola. “Ali čemu oni prizori u kukuruznim poljima? Zašto je to

ra​dio?” Vi​ni​fred samo zbu​nje​no od​mah​nu gla​vom. “Ne znam.” Pendergast nastavi. “Nikada nećemo saznati šta se dešavalo u njegovoj glavi kada je slagao te scenografije. Možda je to bio njegov način da se izrazi, naopak i možda nedokučiv vid kreativne igre. Videli ste crteže koje je urezivao po zidovima pećine; aranžmane od štapića, kanapa, kostiju i kristala. Zato se uopšte nije uklapao u obrazac serijskog ubice. Zato što on nije bio serijski ubica. Nije razumeo koncept ubijanja. Bio je u potpunosti amoralan, najčistiji sociopata kojeg biste mogli za​mi​sli​ti.” Starica je ćutala, pognute glave. Kori oseti sažaljenje prema njoj. Pamtila je priče koje je slušala o strogosti njenog oca; kako je imao običaj da je tuče zbog najmanje povrede svojih staromodnih i kontradiktornih pravila; kako je devojka danima ostajala zaključana, uplakana na poslednjem spratu svoje kuće. To su bile stare priče, koje su ljudi obično završavali zbunjenim odmahivanjem glave i komentarima tipa: “A ipak je ona tako pri​jat​na stara dama. Možda to zapravo i nije bilo tako.” Pendergast je i dalje šetao po sobi, s vremena na vreme bacajući pogled prema Vinifred Kraus. “Imamo nekoliko slučajeva dece koja su podizana na takav način - Vučije dete iz Avejrona, na primer, ili slučaj Džejn D., koju je šizofrena majka držala zaključanu u podrumu prvih četrnaest godina njenog života - i koji nam pokazuju koliko su krupna i nepopravljiva neurološka i psihološka oštećenja, samo zato što su deca bila lišena normalnog procesa socijalizacije i jezičkog razvoja. Sa Džo​bom je na​pra​vljen ko​rak da​lje: on je bio li​šen i sa​mog sve​ta.” Vinifred naglo zagnjuri lice u šake i poče da se ljulja. “Oh, siroti moj mali de​čak”, pla​ka​la je. “Moj si​ro​ti mali Džo​bi…” Prostorija utonu u tišinu. Samo što je Vinifred mrmljala, opet i po​no​vo: “Moj si​ro​ti mali de​čak, moj mali Džo​bi.” Kori je u daljini čula zvuk sirene. I tada su, kroz razbijene prednje prozore, svetla vatrogasnog kamiona osvetlila unutrašnjost kuće. Začula se škripa kočnica kad su se ispred zaustavila ambulantna kola i policijsko vozilo. Zatim se čulo lupanje vratima, a onda i teški koraci na tre​mu. Ula​zna vra​ta su se otvo​ri​la i kru​pan va​tro​ga​sac je ušao unu​tra. “Jeste li vi, narode, dobro?” upita srdačnim glasom. “Najzad smo raščistili puteve, i…” Ućutao je kada je video Hejzena umrljanog krvlju,

rasplakanu staricu, lisicama vezanu za stolicu za ljuljanje, i ostale oba​mr​le od šoka. “Ne”, reče Pen​der​gast mir​no. “Ne, ni​smo do​bro.”

EPILOG 1 unce na zalasku lebdelo je nad Medisin Krikom, poput blagoslova. Oluja je prekinula vreli talas; nebo je bilo čisto, sa sasvim blagim nagoveštajem jeseni u vazduhu. Kukuruzna polja koja su preživela oluju bila su posečena, i grad je oslobođen klaustrofobičnog tereta. Vrane su u migraciji preletale iznad grada, spuštajući se na polja, pabirčeći poslednja zrna među strnjikom. Na gradskoj periferiji uzdizao se toranj luteranske crkve, vitka bela strela naspram zelene i plave pozadine. Crkvena vrata su bila širom otvorena i na​po​lju se čuo ša​pat ve​čer​nje pro​po​ve​di. Nedaleko odatle, Kori je ležala na izgužvanom krevetu, pokušavajući da dovrši Iza granice leda. U dvostrukoj prikolici je bilo mirno, a prozori su bili otvoreni, omogućavajući prijatno strujanje vazduha. Iznad su plovili penasti kumulusi, vukući svoje senke preko posečenih polja. Okrenula je stranicu, a zatim i sledeću. Iz pravca crkve dopirao je zvuk orgulja, koje su svirale početne tonove himne Spasitelju, praćene tihom pesmom u kojoj je, kao i obično, treperavi glas Klik Rasmusen nad​ja​ča​vao sve osta​le. Dok je Kori slušala, smešak joj je treperio na usnama. Bila je to prva služba onog novog sveštenika, pastora Tredvela, kojim se grad već ponosio. Njen osmeh raširio se dok se prisećala priče koju su joj preneli u vreme kad je još bila u bolnici: kako se Ludvig Smit, bez cipela, izgreban i izubijan, isteturao iz kukuruza - gde je proveo skoro dva dana ležeći bez svesti i sa potresom mozga - i ušao ravno u crkvu, gde se održavao njegov pomen. Njegova kćerka, koja je doletela ovamo zbog pomena, onesvestila se. Ali niko nije bio iznenađen više od samog pastora Vilbura, koji se skamenio usred recitovanja pesme Čarlsa Svinburna i srušio se kao da se šlogirao, uveren da je ugledao duha. Sada se Vilbur oporavljao negde daleko, a Smit je lepo ozdravljao, pišući u bolničkom krevetu knjigu o svom susretu sa ubicom iz Medisin Krika, koji mu nije uzeo

S

ni​šta osim ci​pe​la i osta​vio ga u ku​ku​ru​zu, mi​sle​ći da je mr​tav. Spustila je roman pored sebe i, zagledavši se kroz prozor, posmatrala oblake kako plove. Grad je davao sve od sebe da se vrati u kolotečinu. Fudbalski trening je bio u toku, a škola je počinjala za dve nedelje. Pričalo se da je Kanzaški državni univerzitet doneo odluku da postavi eksperimentalno polje negde u Ajovi, ali nije bila nikakva šteta. Zapravo su ih se sretno oslobodili: Pendergast je mislio da su Dejl Estrem i farmersko udruženje bili u pravu u vezi sa opasnostima genetske modifikacije. U svakom slučaju, ljude više ni najmanje nije bilo briga, pošto je grad živnuo zahvaljujući ljudima iz Asocijacije nacionalnih parkova, ekspertima za pećine, ekipi fotografa časopisa Na​ti​o​nal Geo​grap​h ic, i zagriženim speleolozima, koji su jedva čekali da zavire u ono što su nazivali najvećim kompleksom pećina otkrivenim u Americi još od Karlsbadskih pećina. Izgledalo je kao da se grad nalazi na pragu novog dana koji će doneti bogatstvo i napredak za sve. Vreme će po​ka​za​ti. Kori uzdahnu. Ništa od toga njoj nije bilo važno. Još jedna godina i Me​di​sin Krik će za nju po​sta​ti drev​na pro​šlost, šta god da se de​si​lo po​sle. Ležala je u krevetu dok je sunce zalazilo i spuštala se noć. Zatim je ustala i otišla do svog radnog kutka. Otvorila je klizeća vrata ormara, napipala dno i pažljivo odlepila novčanice. Hiljadu i pet stotina dolara. Njena majka još uvek nije pronašla novac, a posle svega što se dogodilo prestala je da je gnjavi zbog njega. Čak je bila ljubazna prema Kori prvi dan posle njenog povratka iz bolnice. Kori je znala da to neće trajati dugo. Majka je sada bila na poslu i Kori ni najmanje nije sumnjala da će se vratiti sa torbom u kojoj će zveckati njena uobičajena doza flašica sa votkom. Za samo dan ili dva, ponovo će potegnuti pitanje novca i sve će po​če​ti iz po​čet​ka. Zamišljeno je okretala novčanice u rakama. Pendergast je ostao u gradu još dve nedelje, radeći sa Hejzenom i državnom policijom na zaokruživanju dokaznog postupka. Javio joj se da kaže kako odlazi sutra, rano, i rekao kako želi da se pozdravi pre odlaska - i da uzme svoj mobilni telefon. To je bilo ono što je stvarno želeo, znala je, mobilni te​le​fon. Već je nekoliko puta navratio u bolnicu da je vidi. Bio je veoma brižan i ljubazan; a ipak, ona se nekako nadala još nečem. Odmahnula je

glavom. Šta je očekivala - da će je on povesti sa sobom, da će postati njegova stalna pomoćnica? Smešno. Štaviše, izgledalo je kako je jedva čekao da ode, pominjući neku hitnu stvar koja ga je čekala u Njujorku. Nekoliko puta ga je na mobilni telefon zvao tip koji se zvao Ren, ali bi on uvek izašao iz prostorije i nikad nije uspela da čuje o čemu su govorili. U svakom slučaju, stvarno nije bilo važno. On će otići, a za dve nedelje njoj ponovo počinje škola. Završna godina, njena poslednja u Medisin Kriku. Još jed​na, po​sled​nja go​di​na pa​kla. Barem neće više biti nevolja sa šerifom Hejzenom. Neobično, spasao joj je život i sada je prema njoj pokazivao neku vrstu gotovo očinskog interesovanja. Morala je priznati da je bio veoma ljubazan kada ga je onog dana posetila u bolnici. Čak joj se izvinjavao - ne baš tim rečima, naravno, ali ju je to ipak ganulo. Zahvalila mu je što joj je spasao život. Na to je prolio nekoliko suza i rekao da nije učinio ni blizu dovoljno, da nije ura​dio ni​šta. Jad​nik. I da​lje je bio stvar​no po​tre​sen zbog Tada. Spustila je pogled na novac. Kada sutra bude odlazila, reći će Pen​der​ga​stu šta na​me​ra​va da uči​ni s njim. Zamisao se oblikovala lagano, tokom onih dana koje je provela u bolnici. Na neki način, bila je iznenađena što joj to ranije nije palo na pamet. Do škole je ostalo još dve nedelje, imala je novaca, i bila je slobodna: šerif je povukao sve optužnice. Ništa je nije zadržavalo ovde: nije imala prijatelja vrednih pomena, ni posao, i ako ostane ovde, njena maj​ka će pre ili ka​sni​je iz​vu​ći taj no​vac od nje. Nije da je imala nekih iluzija, čak ni kada joj je ta zamisao prvi put pala na pamet. Znala je da će se, kada ga bude pronašla, verovatno ispostaviti da je i on bio jedan od ljudi kojima ništa nije polazilo za rukom: gubitnik. Konačno, oženio se njenom majkom, a onda se izgubio, ostavljajući njih dve na cedilu. Nikada nije plaćao izdržavanje za dete, nikada je nije obišao, nikada pisao - barem je tako mislila. Baš i nije zvu​čao kao Fred Mek​ma​rej{ 25 }. Nije joj bilo važno. Bio je njen otac. U dubini duše joj se činilo kako se odlu​či​la za pra​vu stvar. A sada je ima​la i nov​ca i vre​me​na za to. Neće joj biti teško da ga nađe. Beskrajne žalopojke njene majke imale su nenameran sporedan efekat da Kori bude obaveštena o njegovom kretanju. Posle potucanja Srednjim zapadom, nastanio se u Alentaunu, u Pensilvaniji, gde je radio kao mehaničar za opravku kočnica u

au​to​me​ha​ni​čar​skoj ra​di​o​ni​ci Pep Bojs. Koliko Džesija Svonsona može biti u Alentaunu? Do tamo joj je trebalo nekoliko dana vožnje. Novac koji joj je dao Pendergast pokriće gorivo, putarine, motele, a ostaće joj i lepa re​zer​va za sa​svim mo​gu​ći slu​čaj ne​o​če​ki​va​nog kva​ra na au​to​mo​bi​lu. Čak i ako se pokaže da je gubitnik, njene uspomene na njega ostaće lepe. Barem nije bio drkadžija. Dok je bio sa njima, bio je dobar otac, vodio ju je da gleda filmove i igra mini-golf, uvek se smejao i uvek je bio spreman na zabavu. Šta je to uopšte značilo, biti gubitnik? Deca u školi su za nju mislila da je gubitnik. On ju je voleo, bila je sigurna u to… čak i ako ju je osta​vio samu sa uža​snom pi​ja​nom ve​šti​com. Ne​moj da ga​jiš la​žne nade, Kori, pod​se​ća​la je sebe. Savila je novčanice i gurnula ih u džep pantalona. Ispod kreveta je izvukla plastični kofer, bacila ga na krevet, otvorila i počela u njega da ubacuje odeću. Otići će odmah ujutro, pre nego što se njena majka pro​bu​di, po​zdra​vi​će se s Pen​der​ga​stom i kre​nu​ti na put. Kofer je uskoro bio spakovan. Kori ga je ugurala pod krevet, legla i is​tog tre​nut​ka za​spa​la. Probudila se u tišini noći. Vladala je tama. Sela je, bunovno se osvrćući oko sebe. Nešto ju je probudilo. To nije mogla biti majka, ona je ra​di​la u noć​noj sme​ni u klu​bu, i… Krkljanje, čangrljavi zvuk i tihi štropot začuli su se tačno ispod njenog prozora. Njena omamljenost se istog časa izgubila, ustupajući me​sto stra​hu. Potom se začuo i nepovezan govor i šištanje, a onda i dobovanje kapi koje su la​ga​no po​če​le da plju​ska​ju po stra​ni​ca​ma pri​ko​li​ce. Pogledala je na sat: dva po ponoći. Ponovo se spustila na krevet, skoro se naglas smejući od olakšanja. Ovog puta je stvarno to bio Dejdov si​stem za za​li​va​nje. Ustala je da zatvori prozor. Zastala je na trenutak, udišući prohladan vazduh, prožet svežim mirisom pokvašene trave. Zatim je počela da spu​šta pro​zor. Iz tame je iznenada sevnula ruka i uhvatila se za ivicu prozora, spre​ča​va​ju​ći je da ga za​tvo​ri. Bila je kr​va​va, iz​lo​mlje​nih nok​ti​ju. Kori sklo​ni ruke s pro​zo​ra i bez reči se od​ma​če. Na prozoru se pojavilo belo, mesecoliko lice: izgrebano, isečeno, prošarano prljavštinom i krvlju, paperjaste brade i natečeno kao u bebe.

Užasna ruka je polako otvarala prozor, sve dok više nije mogao dalje. Užasan zadah - još užasniji zbog sećanja koja je budio - stigao je do nje i is​pu​nio joj no​zdr​ve. Kori ustuknu prema vratima, obamrlim prstima tražeći mobilni telefon po džepu. Pronašla ga je i pritisnula dugme. Poslednji pozivani broj. Pen​der​ga​stov broj. Ogromna ruka je uz trzaj pokidala jeftin aluminijumski prozorski okvir, raz​bi​ja​ju​ći sta​klo. Kori se okrete i istrča iz sobe, dobujući bosim nogama po hodniku, ju​re​ći kroz dnev​nu sobu pre​ma… Ulazna vrata su se otvorila s treskom. Tamo je stajao Džob: Džob, još uvek živ, sa jednim okom uništenim tako da je iz njega curila žućkasta tečnost, prevelike dečije odeće, pocepane i prljave, umazane sasušenom krvlju, kose zamršene, a kože bolesno žute. Jedna ruka mu je visila, bes​ko​ri​sna i slo​mlje​na, ali je dru​ga bila is​pru​že​na pre​ma njoj. Mu​u​uh! Ruka se pružala da je dograbi i on koraknu napred, lica izobličenog od besa, is​pu​nja​va​ju​ći pro​sto​ri​ju svo​jim smra​dom. “Ne!” vri​snu​la je. “Ne, ne, odla​zi…!” Jur​nuo je pre​ma njoj, ur​li​ču​ći i uda​ra​ju​ći na sve stra​ne. Okre​nu​la se i po​tr​ča​la na​trag kroz hod​nik, pre​ma svo​joj sobi. Bio joj je za petama, teturajući se niz hodnik. Zalupila je vrata i spustila rezu, ali ih je on otvorio, uz strahoviti udarac koji je tanku šperploču prilepio za zid. Ne zastajući da razmisli, naglavačke je iskočila kroz prozor, otkotrljala se preko razbijenog stakla i mokre trave, ustala i potrčala prema gradu. Iza nje se začu tresak; urlik jarosti; još jedan tresak. Svetla su se palila u prikolicama oko nje. Osvrnula se i videla da Džob riče, bukvalno kidajući put kroz pro​zor, lo​me​ći i ce​pa​ju​ći. Ako bi uspela da se dočepa glavnog puta, možda bi imala šansu. Trčala je kroz naselje kamp-kućica. Kapija je bila udaljena svega ne​ko​li​ko sto​ti​na me​ta​ra. Čula je riku i, pogledavši iskosa, ugledala pognutu i ranjenu priliku kako strahovitom brzinom grabi preko trave, presecajući joj put prema gra​du. Naprezala se, gutajući vazduh, ali on sada krenu natrag prema njoj, ne ostavljajući joj drugi izbor osim da pojuri prema zadnjem delu naselja,

prema tami golih polja. Zavukla je ruku u džep, izvadila telefon i prinela ga uhu dok je trčala. Začu se Pendergastov glas, koji joj se smireno obra​ti. “Do​la​zim, Kori. Od​mah do​la​zim.” “On će me ubi​ti, mo​lim vas…” “Biću tu što brže mogu, sa po​li​ci​jom. Trči, Kori. Trči.” Trčala je koliko su je noge nosile, preskočivši ogradu i uletevši u po​lje, dok su joj oštre str​nji​ke ku​ku​ru​za se​kle bosa sto​pa​la. Muh! Muh! Mu​u​u​u​uh! Džob je bio iza nje, približavao se čudnim, nemilosrdnim, majmunolikim koracima, zglobovima nepovređene ruke češući o tlo. Nastavila je dalje, nadajući se da će se on umoriti, da će odustati, da će ga bol sa​vla​da​ti - ali on je tr​čao za njom, ri​ču​ći u ago​ni​ji. Udvostručila je napore, dok su je pluća pekla u grudima. Nije vredelo. Stizao ju je, neumoljivo ju je stizao. Uhvatiće je. Bez obzira koliko brzo tr​ča​la, uhva​ti​će je. Ne… Šta da učini? Nije bilo šanse da stigne do potoka. A čak i da stigne, šta onda? Trčala je u suprotnom smeru od grada, u samo srce bespuća. Pen​der​gast neće sti​ći na vre​me. Mu​u​uh! Mu​u​uh! Čula je zavijanje sirena u daljini. To joj je samo potvrdilo da je Pendergast bio predaleko. Bila je prepuštena samoj sebi. On će je uhva​ti​ti, zgra​bi​će je s leđa i ubi​ti. Sada je već mogla da čuje korake koji su dobovali mahnitu pratnju njegovim izmučenim krikovima. Nije mogao biti na više od deset metara iza nje. Iscedila je iz sebe svaki atom energije, ali je već osećala kako posustaje, noge su joj bile sve slabije, a pluća samo što joj se nisu raspala od napora. A on je i dalje napredovao i smanjivao razdaljinu. Za nekoliko sekundi će je stići. Morala je nešto da učini. Mora da je postojao neki na​čin da do​pre do nje​ga, da ga na​te​ra da shva​ti, da se za​u​sta​vi. Okre​nu​la se. “ Džob!” po​vi​ka​la je. Pri​la​zio joj je, ri​ču​ći ob​ne​vi​de​lo. “ Džob, če​kaj!” Narednog trenutka je osetila udarac, užasan udarac koji ju je bacio na leđa u meko blato. A onda se stvorio na njoj, ričući, dok su se kapljice

pljuvačke rasipale po njenom licu, a njegova ogromna pesnica se po​di​za​la da joj smr​ska lo​ba​nju. “Pri​ja​te​lj!” krik​nu​la je. Zatvorila je oči, okrećući glavu od očekivanog udarca, i ponovila: “Tvoj pri​ja​te​lj, tvoj pri​ja​te​lj, tvoj pri​ja​te​lj…” Ni​šta se nije do​go​di​lo. Sa​če​ka​la je, pro​gu​ta​la kne​dlu i otvo​ri​la oči. Pesnica je bila tu, i dalje podignuta, ali je lice koje ju je posmatralo bilo sasvim drugačije. Bes i jarost su nestali. Lice je bilo iskrivljeno u ne​ka​kvom no​vom, moć​nom i ne​do​ku​či​vom ose​ća​nju. “Ti i ja”, kre​šta​vo reče Kori. “Pri​ja​te​lji.” Lice je ostalo užasavajuće iskrivljeno, ali je pomislila da je ugledala nadu, čak žud​nju, kako sja​ji u nje​go​vom pre​o​sta​lom oku. Ogromna pesnica se lagano otvorila. “Plijatelj?” Upita Džob piskavim gla​som. “Da, pri​ja​te​lji”, dah​ta​la je. “Iglaš sa Džo​bom?” “Da, igraću se s tobom, Džobe. Mi smo prijatelji. Igraćemo se za​jed​no.” Br​blja​la je, gu​še​ći se od stra​ha, po​ku​ša​va​ju​ći da se po​vra​ti. Ruka se spustila. Usne su se razvukle u užasavajuću grimasu koju je Kori pro​tu​ma​či​la kao osmeh. Osmeh nade. Džob nespretno siđe s nje i teturavo ustade, kriveći lice od bola, ali i da​lje se ke​ze​ći gro​tesk​nim osme​hom. “Igla​ti. Džob se igla.” Kori udahnu i sede, polako se pomerajući i trudeći se da ga ne pre​pla​ši. “Da. Sada smo pri​ja​te​lji. Kori i Džob, pri​ja​te​lji” Sada su sirene bile glasnije. Čula je udaljenu škripu kočnica, lupanje au​to​mo​bil​skih vra​ta. Pokušala je da ustane, osećajući kako joj noge klecaju pod njom. “U redu je. Neću pobeći; nema potrebe da me povrediš. Ostaću ovde i igraću se s to​bom.” “Igla​će​mo se!” I Džob je sreć​no ci​čao u mra​ku pra​znog po​lja.

2 ols-rojs” je stajao na parkiralištu kraj Mejsinog restorana, prekriven prašinom, a njegov nekada blistavi sjaj nestao je nakon peščane oluje. Pendergast se naslonio na kola, odeven u novo crno odelo, sa rukama u džepovima, nepokretan na bli​sta​vom ju​tar​njem sun​cu. Kori je skrenula s puta, zaustavila “gremlin” kraj njega i izbacila ga iz brzine. Motor je, izbacivši oblak crnih izduvnih gasova, zaćutao i ona iza​đe na​po​lje. Pendergast se ispravi. “Gospođice Svanson, proći ću kroz Alentaun na svom putu za Nju​jork. Je​ste li si​gur​ni da ne​će​te sa mnom?” Kori od​mah​nu gla​vom. “To je ne​što što bih že​le​la da oba​vim sama.” “Mogao bih da potražim ime vašeg oca u bazi podataka i da vas unapred obavestim o bilo čemu, da kažemo, ne​u​o​bi​ča​je​nom u njegovoj tre​nut​noj si​tu​a​ci​ji”, reče Pen​der​gast. “Ne. Ra​di​je ne bih da znam una​pred. Ne oče​ku​jem ni​ka​kva čuda.” Po​sma​trao ju je ne​tre​mi​ce, bez reči. “Biće mi sa​svim do​bro”, reče ona. Nakon par sekundi, on klimnu glavom. “Znam da hoće. Ako nećete da pri​hva​ti​te vo​žnju, ipak mo​ra​te da pri​hva​ti​te ovo.” Pri​šao je bli​že, iz​va​dio ko​ve​rat iz dže​pa i pru​žio joj ga. “Šta je to?” upi​ta​la je. “Shva​ti​te to kao rani po​klon za ma​tu​ru.” Kori je otvorila koverat i iz njega skliznu štedna knjižica. Iznos od 25.000 dolara bio je položen na račun za troškove školovanja, koji je gla​sio na nje​no ime. “Ne”, reče ona od​mah. “Ne, ne mogu.” Pen​der​gast se osmeh​nu. “Ne samo da mo​že​te, već i mo​ra​te.” “Žao mi je. Jed​no​stav​no ne mogu da pri​hva​tim.” Izgledalo je da se Pendergast na trenutak koleba. Zatim je ponovo progovorio. “Onda mi dopustite da vam objasnim zbog čega morate”, reče veoma tihim glasom. “Sticajem okolnosti u koje radije ne bih ulazio, prošle jeseni sam dobio poprilično nasledstvo od dalekog i bogatog rođaka. Dovoljno je reći da taj novac nije stekao čineći dobra dela.

“R

Pokušavam da makar delimično sperem sramnu mrlju na porodičnom imenu Pendergast, dajući njegov novac u prave svrhe. Bez galame, razumećete. Vi ste, Kori, upravo takav slučaj. Veoma izuzetan slučaj, u stva​ri.” Kori je na trenutak oborila pogled. Nije mogla da smisli odgovor. Niko u čitavom njenom životu joj nikada ništa nije dao. Bilo joj je čudno da je nekom stalo do nje - posebno nekom tako uzdržanom, tako rezervisanom i tako različitom od nje kao što je Pendergast. A ipak je knji​ži​ca bila tu, u nje​noj ruci. Po​no​vo je po​gle​da​la knji​ži​cu. Onda ju je vra​ti​la na​trag u ko​ve​rat. “Šta to zna​či, ra​čun za tro​ško​ve ško​lo​va​nja?” upi​ta. “Osta​lo vam je da za​vr​ši​te još jed​nu go​di​nu sred​nje ško​le.” Klim​nu​la je. Iskra se pojavila u Pendergastovim očima. “Jeste li ikad čuli za Aka​de​mi​ju Fi​lip Ek​se​ter?” “Ni​sam.” “To je privatna škola sa internatom u Nju Hempširu. Tamo vam ču​va​ju slo​bod​no me​sto na moj za​htev.” Kori je bu​lji​la u nje​ga. “Ho​će​te da ka​že​te da no​vac nije za ko​ledž?” “Sada je naj​va​žni​je da ode​te odav​de. Ovaj grad vas ubi​ja.” “Ali ško​la sa in​ter​na​tom! U No​voj En​gle​skoj? Neću se uklo​pi​ti tamo.” “Draga moja Kori, zašto je tako važno uklopiti se? Ja se nikada nisam uklapao. Uveren sam da ćete se tamo odlično snaći. Upoznaćete i druge poput vas koji se ne uklapaju - inteligentne, radoznale, kreativne, skeptične osobe koje se ne uklapaju. Prolaziću onuda početkom novembra, na svom putu u Mejn; navratiću da vidim kako vam ide.” De​li​kat​no se na​ka​šljao u ruku. Na svoje iznenađenje, Kori impulsivno zakorači prema njemu i zagrli ga. Osetila je kako se ukočio, da bi se sledećeg trenutka, opustio i polako se izvukao iz njenog zagrljaja. Radoznalo ga je pogledala: delovao je ve​o​ma po​sra​mlje​no. Pročistio je grlo. “Oprostite mi, ali nisam navikao na fizičko izražavanje naklonosti”, rekao je. “Odrastao sam u porodici koja…” Glas mu utih​nu, a on bla​go po​cr​ve​ne. Koraknula je unazad, osećajući nalet emocija, među kojima se isticala zbunjenost. Posmatrao ju je još nekoliko trenutaka, dok mu se

bledi, tajnoviti osmeh ponovo razlivao po licu. Onda se naklonio, uzeo je za ruku, prineo njene prste svojim usnama, brzo se okrenuo i ušao u kola. U idućem trenutku, “rols” je skretao na put i ubrzavao prema izlazećem suncu, a svetlo je na sekund blesnulo sa njegove zakrivljene po​vr​ši​ne, pre nego što se iz​gu​bio niz du​ga​čak, ra​van ma​ka​dam​ski drum. Kori je sačekala trenutak, a onda je i sama ušla u kola. Pogledala je oko sebe - kofer, trake, mala hrpa knjiga - da bi se uverila kako ništa nije zaboravila. Stavila je koverat sa štednom knjižicom u ladicu za rukavice i pričvrstila ga žicom. Zatim je upalila “gremlina”, pustivši motor da radi, dodajući gas dok nije bila sigurna da se neće ugasiti. Dok je kretala sa Mejsinog parkirališta, pogled joj je pao na Ernijevu Ekson pumpu na drugoj strani ulice. Tamo je stajao Bred Hejzen. Šerifov sin je punio rezervoar svetloplavog “kaprisa” Arta Ridera, jednom rukom na šmrku za punjenje, a drugom na rezervoaru. Farmerice su mu skliznule naniže i mogla je da vidi izbledelo, sivkasto donje rublje i liniju proreza dupeta koja je počinjala odmah ispod struka. Bred je buljio, otvorenih usta, u pravcu u kom se izgubio Pendergastov “rols-rojs”. Sledećeg trenutka se okre​nuo, od​ma​hu​ju​ći gla​vom u ču​đe​nju i po​se​žu​ći za bri​sa​čem za sta​klo. Odjednom ju je obuzelo sažaljenje prema šerifu. Čudno kako je ispalo da je on veoma pristojan čovek. Nikad neće zaboraviti prizor u bolničkoj sobi. Šerifova glava položena na čisti jastuk, sa licem koje deluje deset godina starije, a suze se slivaju niz obraze dok priča o Tadu Frenklinu. Ponovo je pogledala Breda, pitajući se da li možda i u njemu, ne​gde du​bo​ko, ta​ko​đe po​sto​ji za​ko​pa​na neka is​kra pri​stoj​no​sti. Zatim je odmahnula glavom i ubrzala. Nije imala nameru da se za​dr​ža​va kako bi to ot​kri​la. Dok joj je put hitao u susret, pitala se gde će biti iduće godine, za pet godina, za trideset godina. Bilo je to prvi put u njenom životu da joj je tako nešto uopšte palo na pamet. Nije mogla da zamisli odgovor. To ose​ća​nje is​to​vre​me​no je bilo div​no i za​stra​šu​ju​će. Grad se smanjivao u retrovizoru sve dok u vidnom polju nisu ostale samo parcele pod strnjikom i plavo nebo. Shvatila je kako više ne može da mrzi Breda Hejzena, kao što više ne može da mrzi ni Medisin Krik. Sve je to pomereno u prošlost, gde će postepeno potpuno izbledeti. Kako god bilo, ona je odlazila u veliki, veliki svet, da se nikada više ne vrati u Me​di​sin Krik.

3

Š

erif Dent Hejzen, glave i dalje umotane u zavoje i sa jednom rukom u gipsu, stajao je na kraju kratkog hodnika i razgovarao sa dva policajca kada je stigao Pendergast. Prekinuo je razgovor i pri​šao agen​tu FBI, pru​ža​ju​ći mu ruku. “Kako vam je ruka, še​ri​fe?” upi​ta Pen​der​gast. “Neću biti u sta​nju da idem na pe​ca​nje ove se​zo​ne.” “Žao mi je što to ču​jem.” “Upra​vo ste kre​nu​li?” “Tako je. Želeo sam da uradim još jednu stvar. Nadao sam se da ću vas pronaći ovde. Želeo sam da vam zahvalim, šerife, na ovom, hm, in​te​re​sant​nom od​mo​ru.” Hejzen neodređeno klimnu. Lice mu je bilo duboko izborano i ispunjeno gorčinom i patnjom. “Došli ste baš na vreme da vidite kako se sta​ri​ca opra​šta sa svo​jim de​ten​ce​tom.” Pendergast klimnu glavom. Takođe je došao i to da vidi. Iako nije očekivao ništa od ove posete, mrzeo je da za sobom ostavlja stvari nerazrešene, bilo kakve stvari. A jedno prilično veliko pitanje je u ovom slu​ča​ju i da​lje osta​lo bez od​go​vo​ra. “Možete posmatrati nežni rastanak kroz specijalno staklo. Svi psihijatri su već tamo, skupili su se kao muve. Ovuda.” Hejzen povede Pendergasta kroz neobeležena vrata u zamračenu prostoriju. Na suprotnom zidu se nalazio usamljeni prozor, dugački kvadrat beline. Gledao je u “tihu sobu” zaključanog odeljenja psihijatrijskog krila luteranske bolnice u Garden Sitiju. Grupa psihijatara i studenata medicine stajala je pred staklom, držeći beležnice i pričajući tihim glasovima. Prostorija sa druge strane bila je prazna, a osvetljenje u njoj prigušeno. Upravo kada su Pendergast i Hejzen prišli staklu, otvorila su se dvostruka vrata i dva policajca u uniformama ugurala su Džobova kolica. Lice i grudi su mu bili umotani u zavoje i jedna ruka i rame su mu bili u gipsu. Uprkos polumraku u sobi, Džob je čkiljio svojim zdravim okom. Široki kožni kaiš bio je čvrsto zategnut preko njegovih bedara, a lanac lisica prolazio je kroz kariku na njemu. Obe noge bile su gvo​zde​nim oko​vi​ma pri​čvr​šće​ne za ko​li​ca.

“Gle’ ga samo, kakvo kopile”, reče Hejzen, više sebi nego Pen​der​ga​stu. Pendergast je pažljivo posmatrao dok su policajci smeštali Džoba u sre​di​nu pro​sto​ri​je i po​sta​vlja​li se sa obe stra​ne. “Ðavolski bih voleo da znam zašto je uradio to što je uradio”, nastavi Hejzen, tihim, monotonim glasom. “Zašto je pravio one čistine u kukuruzu? Poređane vrane, Stot skuvan kao prase, pseći rep u Čonsiju…” Teško je progutao. “I Tad. Ubio je Tada. Šta je prolazilo kroz tu njegovu je​be​nu gla​vu?” Pen​der​gast nije od​go​vo​rio. Vrata se otvoriše i unutra uđe Vinifred Kraus, oslanjajući se o ruku trećeg policajca. Nosila je bolničku spavaćicu i kretala se veoma polako. Ispod ruke joj je bila zadenuta iscepana knjiga. Lice joj je bilo bledo i ispijeno, ali razvedrilo se čim je videla Džoba i čitava njena pojava kao da se pro​me​ni​la. “Džo​bi, naj​dra​ži. Do​šla je ma​mi​ca.” Njen glas je dopro u zamračenu sobu za posmatranje kroz zvučnik iz​nad sta​kla. Zvu​čao je gru​bo i be​ži​vot​no u pot​pu​noj ti​ši​ni. Džob po​dig​nu gla​vu, a lice mu se raz​vu​če u gri​ma​su osme​ha. “Ma​mi​ce!” “Do​ne​la sam ti po​klon, Džo​bi. Vidi, to je tvo​ja knji​ga.” Džob is​pu​sti ne​ar​ti​ku​li​sa​ni uz​vik ra​do​sti. Prišla je i privukla stolicu do svog sina. Policajci su se ukočili, ali ni Vinifred ni Džob nisu to primetili. Sela je kraj njega, zagrlila ga je svojom krhkom rukom i privukla bliže. Počela je da nežno pevuši, dok je Džob uživao, naslanjajući se na nju, a njegovo priprosto lice blistalo je od sreće i ra​do​sti. “Hri​ste”, pro​mr​mlja Hej​zen. “Po​gle​daj​te. Lju​lja ga kao bebu.” Vinifred Kraus je spustila knjigu njemu u krilo i otvorila prvu stranicu. Bila je to knjiga dečijih pesmica. “Počeću od početka, važi, Džo​bi?” gu​gu​ta​la je. “Baš kao što ti vo​liš.” Po​la​ko poče da čita, pe​vuc​ka​vim, de​ti​njim gla​som. Pe​vam vam ja pe​smu, džep mi je pun žita; dva tu​ce​ta vra​na tre​ba

da se spre​mi pita. Kad je pita ise​če​na, Poče gra​ja živa; Vidi div​na jela, Da sva​ko uži​va! Džobova velika glava klimala se u ritmu njenog glasa, a usta su mu ispuštala zvuk uu​u​u​uu koji se podizao i spuštao sa kadencom njenog gla​sa. “Isuse Hriste”, reče Hejzen. “Nakaza i njegova majka. Hvata me jeza dok ih gle​dam.” Vinifred Kraus je završila pesmu i polako okrenula stranicu. Džob za​trep​ta i na​sme​ši se. Za​tim je po​če​la po​no​vo da čita. Dej​vi, Dej​vi Kne​dli​ca sku​vaj ga u lon​cu; do​daj še​ćer, pu​ter, pa ga po​je​di na kon​cu. Hejzen se okrete i zgrabi Pendergastovu ruku. “Gubim se odavde. Vi​di​mo se u či​sti​li​štu.” Pendergast prihvati ruku, ne odgovarajući, ne primećujući ga. Pogled mu je bio prikovan za prizor pred njim, za majku koja je čitala dečije pe​smi​ce svo​me de​te​tu. “Vidi lepe sli​ke, Džo​bi. Vidi!” Dok je Vinifred Kraus podizala knjigu, Pendergast je na trenutak ugledao ilustraciju. Knjiga je bila stara, a stranice iscepane i flekave, ali sli​ka je još uvek bila ra​za​zna​tlji​va. Istog trenutka ju je prepoznao. Otkriće ga pogodi tako snažno da ga je za​te​tu​ra​lo po​put fi​zič​kog udar​ca. Ustuk​nuo je od sta​kla. Džobi se isceri i poviče uu​u​u​uu, dok mu se glava ljuljala napredna​zad. Vinifred Kraus se spokojno nasmeši i okrete sledeću stranicu. Neprirodni, elektronski pojačani glas majke nastavio je da pucketa iz zvuč​ni​ka. Od čega se pra​ve, pra​ve, ma​le​ni de​ča​ci?

Od čega se pra​ve ma​le​ni de​ča​ci? Od zmi​ja i pu​že​va i pse​ćih re​po​va, Od toga se pra​ve ma​le​ni de​ča​ci… Ali Pendergast se nije zadržavao da čuje dalje. Skup psihijatara i studenata oko stakla nije čak ni primetio kada se mračna, vitka prilika udaljila, toliko su bili zauzeti raspravljajući o tome gde se u priručniku DSM-IV{ 26 } na​la​zi di​ja​gno​za - i da li će se uop​šte ika​da naći.

PRIZNANJA

L

inkoln Čajld bi želeo da zahvali specijalnom agentu Daglasu Marginiju na njegovim brojnim savetima u vezi sa policijskim službama i električnim gitarama. Takođe želim da zahvalim rođaku Gregu Tiru i prijateljima Bobu Vinkotu i Patu Alokou, na izuzetno pronicljivim savetima tokom rada na rukopisu. Viktor S. bio je od velike pomoći u prikupljanju neophodnih detalja. Želeo bih da zahvalim sledećim ljudima što su mi pomogli da život pisca ne bude život monaha: Krisu i Suzan Jango, Toniju Triški, Ireni Soderlund, Rodžeru Lesliju, Patriku Dodu, Džerardu i Teri Hajlend, Denisu Keliju, Brusu Svonsonu, Džimu Dženkinsu, Marku Mendelu, Reju Spenseru i Maluu i Soni Baula. Hvala Liju Saknou na svim šarolikim sitnicama. Želeo bih da zahvalim roditeljima, Nensi i Bilu Čajldu, bratu Dagu i sestri Sintiji, ćerci Veroniki i posebno supruzi Lučiji, na njihovoj ljubavi i podršci. Takođe bih želeo da sa zahvalnošću pozdravim svoj rodni gradić, Nortfild u Minesoti, koji je - u nostalgičnom oku sećanja - zadržao svu privlačnost i čari malog američkog gradića, pri tome nekako uspevajući da ne pod​leg​ne nje​go​vim ogra​ni​če​nji​ma. Daglas Preston bi želeo da izrazi svoju neizmernu zahvalnost Bobiju Rotenbergu na čitanju rukopisa i davanju izvanrednih predloga. Zahvaljujem svojoj ćerci Seleni na njenim neprocenjivim savetima, posebno u vezi sa likom Kori. Veliki sam dužnik Karen Koplend zbog njene izuzetne pomoći i podrške. Zahvalan sam Nikoli Kaponiju na bezbrojnim fascinantnim književnim razgovorima i odličnim idejama. Hvala Beriju Turkusu što me je vukao po brdima Toskane in bici, kao i njegovoj ženi Džodi. Takođe želim da zahvalim svojim prijateljima iz Firence koji su mi pomogli da brojne sate provedene pred kompjuterom ne budem previše usamljen. To su Mirijam Slabink, Ros Kaponi, Lucija Boldrini i Rikardo Zukoni, Vasiliki Lambru i Paolo Busoni, Edvard Toskes, Filis i Ted Svindels, Piter i Margerite Kasparijan, Andrea i Vahe Kešgerijan i Katija Balerini. Takođe sam veliki dužnik našem italijanskom prevodiocu, Andreu Karlu Kapiju, zbog njegovog prijateljstva i zauzimanja za naše knjige, kao i izvanrednog saveta

vezanog za ovaj roman. Ne mogu da ne pomenem nenadmašnu Andreu Pinkets. Konačno bih želeo da izrazim svoje neizmerno poštovanje prema supruzi Kristini i deci, Aleteji i Ajzaku, kao i zahvalnost na nji​ho​voj lju​ba​vi i po​dr​šci. I, kao i uvek, želimo da posebno zahvalimo ljudima bez kojih romani Prestona i Čajlda ne bi ni postojali: Džejmi Levin, Džejmiju Rabu, Eriku Si​mo​no​vu, Ejdi Klem i Me​tjuu Snaj​de​ru. Iako smo koristili jugozapadni Kanzas kao lokaciju za ovaj roman, gradić Medisin Krik, kao i okrug Kraj i mnogi drugi gradići i gradovi koji se pominju u ovoj knjizi plod su mašte ili su korišteni kao plod mašte, kao i likovi koji ih naseljavaju. Nismo oklevali da izmenimo geografiju i agri​kul​tu​ru ju​go​za​pad​nog Kan​za​sa da bi po​slu​ži​le ci​lje​vi​ma ove fik​ci​je.

BELEŠKE 1) Global Positioning System, uređaj za navigaciju pomoću satelita (prim. prev.).