DA LI SE DIJABETES NE LEČI JER SE NE ISPLATI

28.08.2008.

DA LI SE DIJABETES NE LEČI JER SE NE ISPLATI? Piše: Ivona Živković

Rat je naveće zlo. U ratovima se milioni ljudi muče, ubijaju i sakate. To će vam reći svaki osnovac. Ima li ubijanja i sakaćenja miliona ljudi u miru? Da, upravo milioni ljudi širom sveta umiru i muče se od bolesti koje su, dokazano, izlečive i za koje se tačno zna i uzrok nastanka i način lečenja. Bolje reći, nekada se znalo, a danas je mnogo toga namerno zaboravljeno i izostavljeno iz medicinskih udžbenika. Razlog je jednostavan -bolesni troše na lekove, a farmaceutska industrija profitira. Baš kao i lekari koji se privatizacijom zdravstva i kod nas sve više pretvaraju u biznismene koji svojim radom zaradjuju pare. Mnoge hirurške intervencije potpuno su nepotrebne i neke teško sakate ljude, ali kapitalizam je neumoljiv – sve što donosi zaradu je dobro došlo. Lekari danas ne samo da ne leče i ne istražuju stvarne uzroke nastanka nekih bolesti, već je medicinska sujeta otišla tako daleko da ćete teško naći lekara koji nije ubeđen da je upravo zahvaljujući savremenoj medicini i njenim dostignućima ljudski vek produžen. Jer, tako kažu medicinske knjige. Na žalost, ovo je samo ubeđenje jer istina je sasvim drugačija. Pre nekoliko hiljada godina živelo se i duže i zdravije, a čitulje u novinama danas pokazuju koliko ljudi umire iznenada, posle duže ili kraće boleseti. I sve je više mladih ljudi. Činjenica je i da sve manje ljudi može da živi bez lekova, jer skoro svako kad-tad doživi neki poremećaj u organizmu kada mora da poseti apoteku. Čak i osnovna škola nas uči da su upravo savremena medicina i farmacija tu da nas održavaju u zdravlju. Ali kakvom “zdravlju” s obzirom na ogroman broj obolelih od raznih bolesti sa kojima se čovečanstvo prvi put i suočilo tek u dvadesetom veku? Dijabetes je pored kancera i kardiovaskularnih bolesti danas bolest koja farmakobiznisu donosi sigurnu zaradu. Svaki dijagnostikovan dijabetičar postaje doživotno zavistan od lekova, a posebno veštačkog insulina. Dijabetes se danas i ne leči, već se pacijent jednostavno tretira

medikamentima, odnosno pomaže mu se da doživotno funkcioniše i živi sa ovim teškim porećećajem.

I kod dijabetesa i kod kancera savremena medicina se jednostavno ne bavi uzrokom njihovog nastanka i njegovim otklanjanjem, već se isključivo tretira posledica. A i jedna i druga bolest su, to se izgleda decenijama već zna, simptomi poremećenog metabolizma. Grubo poređenje koje je napravila jedna grupa američkih lekara još 1948. na osnovu svojih tadašnji saznanja o uzrocima ove dve bolesti pokazuje velike sličnosti između dijabetesa i raka: 1. Dijabetes je poremećaj metabolizma ugljenih hidrata zbog neadekvatne proizvodnje hormona insulina. Rak je poremećaj metabolizma proteina zbog neadekvatne proizvodnje ili iskorišćenosti enzima za razgradnju proteina. 2. Insulin nastaje u pankrasu. Enzimi za varenje proteina nastaju u pankreasu. 3. Neurološki procesi kontrolišu proizvodnju hormona insulina kao i enzima za varenje proteina. 4. Dijabetes se može često kontrolisati i izlečiti samo adekvatnom ishranom. I rak se može kontrolisati i izlečiti pravilnom ishranom.

Dodajmo da savremena medicina i kod jedne i druge bolesti tretira posledicu odnosno simptom, a ne uzrok. Dakle, ako vam je poremećen metabolizam i kao posledica toga dolazi do nekontrolisanog umnožavanja ćelija u nekom tkivu (odnosno njihove reparacije sa greškom), time što će hirurg to tkivo odstraniti, a zračenje i hemioterapija onesposobiti kancerozne i okolne ćelije da se umnožavaju, vi niste učinili praktično ništa da otklonite uzrok bolesti. Vaš lekar time u stvari nije ni počeo da vas leči, ali vas je dodatno osakatio i zatrovao. Zato se danas sve više i veruje da većina ljudi obolelih od kancera umire od “lečenja” a ne od samog raka. Ali, posao lekara odavano više i nije da izleče već da postavljaju dijagnoze, propisuju terapije i, naravno, vode preciznu evidenciju u kartonima o propisanoj terpiji. Ovo poslednje je važno kako ni jedan lekar

ne bi sebi dozvolio “izlet” i odredio terapiju koja nije u skladu sa onim što je konvencionalna medicina odobrila kao “lečenje”. Ako pacijent treba da se ubije - ubiće se, ali terapija mora biti u skladu sa svetskim zdravstvenim autoritetima. Zapadnim, naravno. Ako ste lekar, čik probajte u Srbiji da lečite drugačije. Očito, lekar nije tu da uključuje svoj mozak da razmišlja i istražuje, već da piše recepte i kanališe novac iz državnih fondova zdravstvenih osiguranika na račune prihvaćenih farmaceutskih kompanija. Alternativna medicina ne može računati na novac iz ovih fondova, a zdravi ljudi su postali nepoželjni. “Medicina nije više nezavisna profesija. Doktori danas nisu ništa drugo do veza koja spaja farmaceutsku industriju sa potrošačem”, primećuje američki lekar Dr Vernon Koleman.

ŠTA JE DIJABETES Pogledajmo kako sve to izgleda kod obollelih od dijabetesa. Za laike, napomenimo ukratko šta je dijabetes. Svaka hrana koju unosimo u organizam procesom varenja se pretvara u glikozu (glukozu) koju krv uzima i prenosi do pankreasa. Kada se nivo glikoze u krvi poveća to stimuliše pankreas da proizvodi insulin. Ovaj hormon dalje prenosi višak glikoze u jetru pošto je prethodno pretvori u glikogen koji se u tom obliku u jetri skladišti. Sa druge strane, u slučaju da je nivo glikoze u krvi smanjen , dolazi do lučenja kortikalnih hormona u nadbubrežnim žljezdama i u hipofizi. Ovim se podiže nivo glikoze u krvi tako što se već uskladišteni glikogen iz jetre pretvara u glikozu i ubacije u krv. Dakle, ako čovek iz nekog razloga više dana gladuje, oganizam aktivira rezerve i na taj način se održava novo glikoze u krvi do novog unosa hrane. Tako se u zdravom organizmu, koji ima funkcionalan i ispravan metabolizam, nivo glikoze u krvi održava međusobnim sadejstvom insulina, kortikalnih hormona i lučenjem hipofize (ACTH). I to je nesumnjivo složen biohemijski proces koji organizam, po prirodi, stalno sprovodi. To je razmena materije, to je život. Ali naseljavanjem ljudi u gradove, počela je da se razvija industrija hrane koja je početkom dvadesetog veka počela da pravi velike profite. Zato je bogato, pre svega zapadnjačko društvo podstaknuto da konzumira enormne količine hrane koja je, sa druge strane, pravljena tako da što manje košta. Za potrošače najvažniji je dobar ukus hrane i to je pravi

mamac. Između ostalog ljudi su se navukli na rafinisan beli šećer, čokolade, bombone, kafu, osvežavajuće slatke napitke ili beli hleb. Beli šećer, međutim, može previše da stimuliše pankreas na lučenje insulina što dovodi do toga da se previše glikoze konvertuje u glikogen i tako smanjuju potreban novo glikoze u krvi. Stanje je nazvano hiperinsulizam. Nizak nivo glikoze podstiče lučenje drugih hormona. Zapravo i previše insulina i premalo može dovesti do insulinskog šoka. Tako se dijabetes označava kao nesposobnost organizma da pravilno prerađuje i koristi ugljene hidrate. Nedovoljno lučenje insulina naziva se dijabetes tipa 1. I ovaj problem je rešen 1920. kada je jedna američka kompanija uspela da napravi insulin. Ali, ispostavilo se da on nije uvek delotvoran. Naime, od dijabetesa (melitusa) tipa 1 pati samo 5 posto obolelih, dok 95 posto pati od tipa 2 koji nastaje usled nedelovanja insulina i koji se luči čak i previše. Tako se u ovom slučaju u krvi nalaze i veće količine šećera i insulina, a prisutno je i povećano lučenje drugih hormona. Dakle, biohemijski “mehanizam” je toliko poremećen da ćelije uopšte ne raspoznaju insulin i ne reaguju na njega. Tako se danas može reći da je dijabetes tipa 2 u stvari više poremećaj u metabolizmu masti i ulja. To je situacija u kojoj ćelije uopšte nosu u stanju da preuzmu glikozu iz krvi pa ona ostaje u krvotoku i skladišti se u obliku masti i glikogena, a višak se izbacuje iz organizma preko urina. U ovom složenom biohemijskom procesu u kome ćelije preko svoje membrane uzimaju iz krvi glikozu kao transportno sredsvo se koriste masne kiseline – lipidi, poznate kao Omega 3 kompleks masnih kiselina. One na jedan specifičan način moraju da podmažu mambranu ćelije koja treba da “proguta” molekule glikoze. Zbog industrijske hrane, koja je sa prirodnog gledišta često neadekvatna za ljudsku ishranu, ove masne kiseline mogu postati veoma deficitarne u organizmu, pa se onda za podmazivanje biohemijskim mehanizmom aktiviraju neke druge masne kiseline da zamene one nedostajuće. Ali one nisu adakvatne. Od njih se ćelijska membrana loše podmazuje i umesto da postane klizava, meka i porozna ona postane čvrsta i lepljiva. Tako umesto da se pomogne ćeliji da “proguta” hranu, ona ima još veći problem sa “gutanjem". Vremenom se na krvnim sudovima stvara sve veće "zakrečenje" poznato lekarima kao arterioskleroza.

Arterioskleroza je danas toliko rasprostranjena bolest, da je dobila oblike epidemije. Zbog ovog zakrečenja mogu se tako nedovoljno hraniti kosti i zglobovi koji postaju krti i nefunkcionalni i vremenom propadaju. U tom slučaju najisplativiji biznis je ugradnja veštačkih zglobova. Pitanje je, dakle, kod kog ćete specijaliste u ovom slučaju otići. Ako vas uhvati ortoped, ne gine vam skupljanje para za skupu operaciju. O "podmazivanju" lekara kako bi ste došli na red što pre, nećemo u ovom tekstu. To je danas opšte poznata i, na žalost, prihvaćena stvar. Mnogi lekari žele da žive u ovom "neznanju" jer im se isplati. Evo kako je to prokomentariosao američki lekar dr Ričard Šulc, specijalista za prirodno lečenje i herbalnu medicinu, koja je danas sve popularnija na Zapadu.: «Imam mnogo pacijenata kojima je dijagnostikovana Alchamerova bolest i koji su se oporavili. Oni su prebrodili bolest i danas vode normalan život. I onda, naravno, kažu doktori to nije bila Alchajmerova bolest. Stalno se vrtite oko te «Kvake -22». Kažu da je to bila verovatno samo privremena prerana demencija i otpisuju oporavak, nastojeći da i dalje ostanu u svom neznanju». Očito je da ovaj bogomdan veoma složen biohemijski “mehanizam” funkcioniše upravo tako u skladu sa prirodnim zakonima, i samo tako postoji promet materije i ono što nazivamo – život. Ljudski organizam nije mašina gde se pojedini delovi, ako ne rade, mogu zameniti drugim. Posebno ne ako do kvara dođe na ćelijskom novou. S obzirom da se čitav organizam nalazi u posebnom naelektrisanom stanju, gde svaka ćelija ima svoju frekvenciju na kojoj vibrira, težina ovog poremećaj se i sa tog aspekta mora sagledati.

TRETMAN UMESTO LEČENJA Šta radi savremana medicina kada nastane ovaj težak poremećaj? Ona pokušava da veštački održava ovaj proces na principu, ovde dodaj, ovde oduzmi, ovde podmaži, ovde očisti, ovde smekšaj i sl. Za sve ovo mudri naučnici u laboratorijama prave medikamente koje kapitalisti skupo prodaju i prave profit. Naravno, ako hoćete da se održite u životu morate to kupiti. Izvesni Amerikanac Tomas Smit koji je godinama bolovao od dijabetesa, shvativši da ga lekari svojim stručnim tretmanima uopšte ne leče već samo “podmazuju”, nije bio lenj i krenuo je sam da istražuje uzroke nastanka dijabetesa i mogućnost trajnog izlečenja. I uspeo je. Svoja saznanja publikovao je u više tekstova koji su objavljeni tamo gde svemoćna ruka korporativnog farmakobiznisa nije dosezala. Jer, poznato je da većinu stručnih i popularnh medicinskih publikacije finansira i uređivački oblikuje upravo novac farmaceutskih kompanija. Prepoznaju se upravo po reklamama za njihove lekove i tretmane. Smit je izdao je i priručnik “Insulin: Naš tihi ubica” (Insulin: Our Silent Killer). Tako je Smit otkrio da je u SAD između 1930. i 1940. mnogo toga u vezi uzroka nastanka ove bolesti kao i načina lečenja bilo već otkriveno i primenjivano. Još tada se znalo da izvesne prirodne supstance i promena ishrane mogu uspešno da izleče ovu bolest, tako što bi se poremećen metabolizam jednostavno vratio da funkcioniše u skladu sa prirodom.

Neki lekari, koji su 1920. imali uspeha u lečenju dijabetesa, tvrdili su da i se u lisnatom zelenom povrću nalazi “prirodan insulin” te da velike količine ovakvog povrća smanjuju šećer u krvi. Ili bundeva koja su sebi sadrži cimet koji je delovao kao “prirodan insulin”. Naravno, ovo nije bio insulin, ali je činjenica da je ovo povrće snižavalo nivo šećera u urinu. Ali, prirodne supstance se nisu mogle patentirati i prodavati, pa se novi lekovi protiv dijabetesa i dalje “traže”. Dok se novi lek, koji se može patentirati i prodavati, “traži” iz medicinskih udžbenika je izbačen termin lečenje dijabetesa. Ova bolest se “ne može” trajno izlečiti, zna danas svaki lekar, već se može samo doživotno kontrolisti.

NOVA KLASIFIKACIJA BOLESTI KAO MASKA Mnoge bolesti koja danas poznajemo zapravo su posledica poremećenog metabolizma. Da li znate da su moždani udar (ishemični i hemoragični), mnoge srčane smetnje, poremećaji crkulacije krvi u krvnim sudovima srca, arterioskleroza, tahikardija, povišen krvni pritisak, debljina, povišen holesterol, oštećenja mrežnjače oka, otkazivanje rada bubrega, ciste na jajnicima , kandidijaza, poremećaj u radu jetre, povišen šećer u krvi, poremećaj u metabolizmu masti, poremećaj metabolizma ugljenih hidrata i još mnogi drugi simptomi koji su danas u čitavom svetu praktično dobili razmere epodemijskih bolesti, nekada svi bili svrstavani u simptome dijabetesa? Naravno, nisu svi ovi simptomi uvek posledica dijabetesa, ali upravo ta činjenica poslužila je korumpiranim lekarima i moćnom farmaceutskom biznisu, koji zarađuje na bolesnima i prodaje lekova, da zamaskira suštinu ove bolesti koja danas pogađa milione ljudi širom sveta. Tako je usled epidemije insulin-rezistentnog dijabetesa (tip 2) 1949. u SAD izvršeno ponovno klasifikovanje bolesti i simptoma, posebno ovih koji su smatrani simptomima dijabetesa. Nova klasifikaija je mnoge od ovih simptoma proizvela u sasvim samostalne bolesti. Tako su posebne specijalističke službe počele da tumače simptome bolesti prevodeći ih u svoj domen. Danas mnoge simptome dijabetesa “leče” internisti, kardiolozi, urolozi, psihijatri (kao psihosomatske bolesti)kao bolesti iz svog domena. Vremenom su pravi uzroci, a to je dijabetes, mnogih ovih simptoma ignorisani. Slabost srca se danas leči posebnim lekovima, a pažnja je usmerena na slabost srčanog mišića. Bajpas

operacije su pravi hit, kao i ugradnja pejsmejkera. Bez obzira što se nakon bajpasa živi u proseku isto onoliko koliko bi se živelo bez ove intervencije. Ali kardio-hirurgija je veliki biznis, a kardio-hirurzi velike zvezde. Ovi manijaci idu dotle da ljudima presađuju srce svinje ili uzimaju srce sa klinički mrtvih ljudi, prave veštačka srca i slične budalaštine. Osakaćeni i mrtvi pacijenti su nebitni. Savremena hirurgija je postala toliko monstruozna i lišena bilo kakve etike, samo zato što su ljudi vremenom to prihvatili kao “dostignuća moderne medicine”.

Doktor Kristijan Bernard je bio svetska medijska zvezda nakon što je decembra 1967. izvršio prvu transplantaciju srca. Njegov pacijent Vaskanski umro je nakon 18 dana, ali to ovog neuustrašivog hirurga iz malog Kejptauna u Južnoj Africi nije pokolebalo da nastavi sa svojim radom. Publicitet koji je on dobio zahvaljujući medijima, nije zabeležen u istoriji medicine. Farmaceutski biznis video je u kardiohirurgiji svoju "zlatnu koku" To što su pacijenti sa presađenim srcem umirali jedan za drugim, nije bilo važno, koliko profit od "razvoja medicine". Po nekim podacima svaki drugi Amerikanac danas pati od nekog simptoma koji je nekada bio pripisan dijabetesu - tipa 2. Čak trećina stanovnika SAD ima višak kilograma, a danas je to problem sve većeg broja dece. Ovaj problem je sve više prisutan i u Srbiji i ostalim državama bivše SFRJ. Da se uzrok nastanka dijabetesa i ne pokušava izlečiti primetio je još 1960. godine japanski lekar Nijoti Sakarazava: ”... ni jedan zapadni lekar ne može da izleči dijabetes čak ni 30 godina od otkrića insulina. Lekari i dalje preporučuju upotrebu insulina osuđujući dijabetičare da do kraja života moraju da ga veštački ubaciju u organizam, iako je na proslavi 25 godina od otkrića insulina prihvaćeno da on ne leči od dijabetesa. U međuvremenu , milioni dijabetičara su platili milione dolara kupujući ono što u stvari ne leči. Broj obolelih od dijabetesa svakim danom je sve veći. Jednom kada neko počne da koristi insulin, može se očekivati od njega da će puniti sa sigurnošću džepove lekara i farmaceustkih korporacija dokle god je živ”.

Samo nakon nekoliko godina, 1964. Sakarazava je rekao i ovo: “ Uveren sam da će zapadna medicina kad-tad priznati ono što je poznato na istoku već godinama – beli rafinisani šećer je nesporno ubica broj jedan u istoriji čovečanstva - mnogo smrtonosniji nego opijum ili radioaktivne čestice. Beli šećer je najveće zlo moderne industrijalizovane civilizacije kojima je kažnjen daleki istok i Afrika ( gde je izvšen genocid)… ljudi koji daju i prodaju slatkiše bebama jednog dana će, na svoj užas, zbog toga odgovarati”. U Indiji su izgleda lekari drugačija razmišljali. ”Jedna alternativna metodologija za liječenje dijabetesa tipa-1 razvijena je u nekim modernim bolnicama u Madrasu, u Indiji a nekoliko studija koje su do sada sprovedene potvrđuju efikasnost ove metode”, otkriva Tomas Smit. “ Tu se radi o obnavljanju funkcije beta ćelija pankreasa, tako da pankreas može opet da počne sa proizvodnjom insulina. Ovaj pristup se pokazao efikasmim u preko 60 posto slučajeva od svih pacijenata na kojima je bio sproveden. Najveća komplikacija leži u tome da li su u organizmu pacijenta još uvijek prisutni isti oni antigeni koji su doveli do autoimunog uništenja beta ćelija.“ Organizam se jednostavno žestoko brani od otrova koji mu se prinose kao hrana. Najveće podvale prehrambene industrije su još margarin i sojine prerađevine. Evo šta preporučuje T. Smit: “Za liječenje dijabetesa tipa-2, koraci su sljedeći: Popravka stanja poremećenog mehanizma za kontrolu šećera u krvi tako što se iz ishrane izbacuju lepo upakovana, ali otrovna ulja koja nalazimo na policama supermarketa. Njih moramo zameniti čistim, zdravim i korisnim masnoćama. To podrazumeva konzumiranje samo lanenog, ribljeg ulja i povremeno ulja od jetre bakalara, sve dok nivo šećera u krvi ne postane stabilan. Onda možemo u ishranu ubaciti buter, kokosovo ulje, maslinovo ulje i čiste masti životinjskog porijekla. Čitajte nalepnice u prodavnicama i prestanite sa konzumiranjem jeftinih ulja, čak i kada su ona zastupljena u prehrambenim prerađevinama ili u hrani u nekom restoranu. Dijabetičari hronično pate od nedostatka minerala, tako da oni moraju da ih nadoknade uzimanjem mineralnih dodataka”. Ali, kapital mora da pravi profit i vi ne možete tek tako pobeći iz ovog novčanog carstva na kome počiva savremena civilizacija. Industrija hrane je zato spremila novu prevaru: pošto ste otkrili da je šećer štatan, ona će vam uz veliku reklamu ponuditi napitke i hranu “bez šećera”. Umesto toga

imaćete veštačke zaslađivače , kao što je aspartam koji nije ništa drugo do čist otrov. Ali, o ovome ćemo drugom prilikom.

DANSKA STATISTIKA Jedina zemlja u kojoj su rađena statistička istraživanja koja su uporedila konzumaciju šećera i pojave dijabetesa rađena su u Danskoj. Tu se vidi da je 1880. svaki građanin u proseku koristio 29 funti rafinisanog šećera godišnje. U to vreme bilo je 1.8 smrtnih slučajeva od dijabetesa na 100 000 ljudi. U 1911. korišćenje šećera po stanovnuiku je poraslo na 82 funte, a procenat smrtnosti od dijabetesa popeo se na 8 procenata na 100 000 stanovnika. Korišćenje šećera je je 1934. skočilo na 113 funti, a umrlih od dijabetesa je bilo 18.9 posto na 100 000. Pre Drugog svetskog rata Danska je imala najveću potrošnju šećera od svih evropskih zemalja. Danas tamo jedan od pet stanovnika ima rak. U Švedskoj godišnje korišćenje šećera poraslo je sa 12 funti u 1880. do 120 funti u 1929. Danas jedan od šest stanovnikau Švedskoj ima kancer. Ova veza je prilično podudarna.

PIRINAČ I RAFINISN ŠEĆER Kinezi i Japanci koji koriste prirodni pirinač, ne uglančani, kao osnovnu hranu imaju veoma mali procenat dijabetesa. Zanimljivo je da statistički podaci pokazuju da je izbijanje dijabetesa naglo opalo za vreme Prvog svetskog rata kada je bilo ograničeno snabdevanje šećerom ( koji je bio prvenstveno namenjen vojnicima). Statsitika pokazuje i da su tada oboljenja od dijabetesa povećana. Rafinisni šećer je predstavljen Japancima nakon američkog građanskog rata i Japanci su ga koristili kao lek. Do 1906. oko 45 000 akri šećerne trske je kultivisano u Japanu. Što su više konzumirali zapadnjačku hranu posebno šećer, i zapadnjačke bolesti među istočnjacima su rasle.

VIJETNAMSKI SLUČAJ Kako izgleda efekat kada jedna populacija počne da konzumira rafinisan šećer i kako je kapitalizam perfidan pokazuje slučaj za koji se veruje da se dogodio Vijetnamu. U Vijetnamu je američka vlada osnovala veoma uspešan program prodaje vijetnamskog uglančanog pirinča (koji se prodaje danas u supermarketima) kao zamenu za njihov neobrađen pirinač u zrnu, ali koji sadrži kompleks B vitamina. Odmah je zdravlje Vijetnamaca drastično urušeno, posebno kad su počeli da bivaju izloženi američkoj industrijski napravljenoj hrani i osvežavajućim napicima sa veštačkim šećerom (aspartamom). Kombinacija belog šećera i belog pirinča je bila smrtonosna za Vijetnamce. Izgleda da su ovo američki medicinski zvaničnici iskoristili i 1971. objavljeno je postojanje “misteriozne bolesti” koja je pretila epidemijom. Odmah je počela da se traži adekvatna vakcina (kao da vakcina leči od

bolesti). Upozorenje su bila emitovana preko radija i televizije i milioni letaka su bačeni iz aviona. Amerikanci su se naravno našli kao spasioci koji su dopremali avionima krvnu plazmu, uzetu od Vijetnamaca, od koje su napravili vakcine. Šta su one zaista sadržavale nije poznato. Vijetnamci su inače doživeli od Amerikanaca više perfidnih testiranja opasnih hemikalija, od kojih je najpoznatiji “narandžasta supstanca” kojima su uništavane biljke u kojima su se od američkih bombi i vojnika sakrivali Vijetnamci, za vreme američke invazije.

PRINTED IN PDF By Broj Jedan

http://zvezdan.serbianforum.info/