DA BUNJEVAC DUŠU NE IZDADE - Tri bunjevačke pripovitke Veljka Petrovića (Priredio: Milan Stepanović)

. . . DA BUNJEVAC DUŠU NE IZDADE! Tri bunjevačke pripovitke Veljka Petrovića Priredio

MILAN STEPANOVIĆ

BUNJEVAČKO KOLO Sombor, 2011.

Veljko Petrović . . . DA BUNJEVAC DUŠU NE IZDADE! (Tri bunjevačke pripovitke) Priređivač i urednik MILAN STEPANOVIĆ

Recenzenti dr SAŠA MARKOVIĆ mr SUZANA KUJUNDŽIĆ OSTOJIĆ Bunjevačka redaktura teksta mr SUZANA KUJUNDŽIĆ OSTOJIĆ Kompjuterska obrada ALEN MILOŠEVIĆ

Izdavač UG „BUNJEVAČKO KOLO“ Sombor Štampa SIMBOL Petrovaradin Tiraž 400 primeraka Sombor, 2011.

TRI BUNJEVAČKE PRIPOVITKE VELJKA PETROVIĆA

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

„Krstine“ (Sava Stojkov, grafika, 1981)

4

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Najautentičniji pripovidač života vojvođanske ravnice i mitske vezanosti ravničara za zemlju, Somborac Veljko Petrović (Sombor, 1884 – Beograd, 1967), napiso je u svojem obimnom pripovidačkom opusu i tri pripovitke posvećene životu bački i somborski Bunjevaca: „Crusis Amore“ (1905), „Bunja – povest čoveka bez korena“ (1909) i „Salašar“ (1921). Pripovitka „Crusis Amore“ ujedno je i prva koju je Veljko Petrović, još ko mladić, objavio, a druge dve svakako su med najznačajnijim i najboljim koje je napiso. Sa današnje distance možmo kast da o životu ovdašnji Bunjevaca niko nije piso s više osićajnosti, naklonosti i obavištenosti od Veljka Petrovića. Sve tri pripovitke, za svoju sridišnju temu imadu odnarođivanje med bačkim Bunjevcima. U prvoj, ono je prisilno, u drugoj pridstavlja plod ambicije i karijerizma, a u trećoj je nadvladano tvrdim i ponosnim stavom somborskog bunjevačkog salašara. Prva Petrovićova pripovitka „Crusis Amore“, napisana 1905. godine, priča je o baki Mandi Matarić sa salaša Gradine, čija je jedina unučica Klara, koju je ona odranila od prvog guka detinjeg do polaska u školu, ko dite brez roditelja primljena u ženski katolički manastir u Somboru. Njev prvi susrit, nakon misec dana, prilikom bakine posite manastiru, tragično nagovištava neumitnost Klarinog odnarođivanja, kad priplašena staje prid baku i zagušena nenadanom srićom bakinog prisustva, al i strahom od prisutne kaluđerice, pozdravlja baku na madžarskom jeziku. Na njezine uzdahe i molbe (A zar ti nećeš, dite moje, babi svojoj po naški, kad znaš da ja to ne razumim), mala samo tiho i u suzama, kao zarobljeno tiče, jedva čujno prošapće: Ne smim! Simbolično, prva Petrovićeva pripovitka pridstavlja i primer i osudu nasilne, uporne i stalne madžarizacije ovdašnji Bunjevaca, koja je najviše bila izražena kroz škulovanje i prosvitu, posebno u drugoj polovini XIX i u prve dvi decenije XX vika. Druga bunjevačka, ujedno i najpoznatija Petrovićova pripovitka, „Bunja“, s podnaslovom „Povest čoveka bez korena“, svidočanstvo je o odnarođivanju i madžarizaciji bunjevačke inteligencije. Tek svršen mladi pravnik i advokat, somborski Bunjevac dr Stipa Paštrović, ženidbom ulazi u poznatu madžarsku činovničku („išpansku“ i „varmeđsku“) porodicu Kološvari de Kološvar i potpuno se madžarizuje. Smetniće s uma savit svojeg oca, starog 5

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

bunjevačkog paora sa salaša Bukovca kraj Sombora (Samo ne puštaj uzde iz ruku, i nemoj da nas zaboraviš) i pod uticajom svoje brezobzirne i lipe žene i njezine porodice, vrimenom, Paštrović će postati javni bilužnik i dio somborske činovničke elite, sastavljene, uglavnom, od Madžara jel pomadžareni Bunjevaca, Srba, Nimaca, Slovaka, Rumuna i Jevreja – ljudi koji su morali zaboravit svoje poriklo, jezik i običaje, kako bi postali uvaženi dio snobovske varoške sridine, lišene osićajnosti, ogrezle u beskrupuloznosti, mondenskom životarenju, jeftinom i patetičnom madžarskom rodoljublju i sitnim političkim igrama i spletkama. Nakon materijalnog i psihičkog sloma, Paštrović otvara bunjevačku dušu i divani o svojem udesu: Ja sam Bunja, ja sam pšenica koju su preneli u staklenu baštu... Ja sam zalutao i vapijem za izlazom, a osećam da ću krvlju svojom i trulim lešom svojim samo nagnojiti travuljinu i trnje. Tuđin sam došao među vas, a kao gubava ovca, izgnan i tuđin, uginuću. Ostavio sam ono što je moje bilo, usko sirotinjsko, ali toplo i postojano, a nisam dobio ništa u zamenu. Ja sam lebdeo, venuo bez korena. Jer ja sam Bunja, pravi pravcati salašar Bunja, koji je poneo toplo srce, napupelo kraj zemljanog belog banka, u svet vaš, gde je prva vrlina iščupati srce što ranije, još nerazvijeno i zeleno, ili ga pritajiti. Paštrović se tad, s gorčinom, sića skoro proročki riči svojeg dide: Zato mi Bunjevci volimo more i talase žita i salaško živovanje, jer tu se slobodno vitla vihor i jer se zemlja, osim Bogu, samo još junačkoj mišici pokorava. Čim se Bunjevac otisne od nje, izgubiće mir i sriću svoju. Rastrojen, ostavlja ženu i ćerku, svoj činovnički stalež i život u gradu, i odlazi na salaš di, blatnjav, vuče s druma izvaljen bagrem, „da ne propadne“. Kad su dvojica kolega došli po njega i pozvali ga u kola da se, navodno, provozadu, Paštrović njim ubedljivo i trizveno odgovora: Vi mislite da sam ja lud. Nisam, kad vam velim. Neću više da živim s onim gadovima. Ipak, poslušno odlazi s njima, smištaju ga u bolnicu, a ujutru ga pronalaze raskidani žila i ogrizlog u krvi. Otkinut od korena, svistan da propada brez spasa, otuđen i odnarođen, dr Stipa Paštrović simbolizuje tragičnu sudbinu dila mlade bunjevačke paorije koja, škulovana, madžarizovana i bačena u grotlo savrimenog grada, sa svim njegovim pohlepama i licemerjem, nikad se nije uspila uklopit, snaći i izbacit iz sebe čestitu paorsku dušu i primit to „kaputaško“ privrtljivo i iskvareno srce. 6

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

U trećoj „bunjevačkoj“ pripovitki Veljka Petrovića „Salašar“, lik ponosnog i samosvojnog starog Bunjevaca Baće Babijana, imućnog salašara sa salaša kraj somborske Šikare, koji s obadvi noge čvrsto stoji na rodnom tlu, moćan i nepokolebljiv, gospodarski samouviren i ciguran prid visokim županijskim vlastima, pridstavlja jedan od najživopisniji likova u pripovidačkoj prozi Veljka Petrovića. Uživajuć reverenciju koja je pripadala njegovim dvista lanaca oranice u jednom komadu, Bać Babijan je, mada jedva pismen, bio jedan od bunjevački zastupnika u skupštini Bačko-bodroške županije u Somboru. Tradicionalno je pripado „livičarima“ i podržavo opoziciju županu i županijskim vlastima, al je, istovrimeno, ko bogat paor bio u gnodi kod župana, koji je i sam, po majci, bio Bunjevac, al je bunjevački loše divanio. Prilikom svečanog prijema nakon skupštinske sidnice, župan zadržava Bać Babijana na ručku (moj najveći nepriatel u politiki, a moj najboli prijatel), postavlja ga pored sebe i, sa šarmantnom perfidnošću, izvrgava podsmihu starog paora i njegovu neupućenost u manire visokog društva i „etikeciju“. Babijan to prihvaća sa šalom, pa, malo podnapit, pristaje i da glasom imitira salašarsku živinu i marvu, što čini s izuzetnim umićom, na oduševljeni smij župana, činovnika i skupštinski zastupnika. Ipak, u salvi opšteg smija, salašaru pada osmih s lica i ozbiljno kaže županu: E, prisvitli, umemo mi salašari tušta, i lajati i ljucki divaniti! Shvativši to ko pridznak neprijatne faze u njegovom pijanstvu, župan ga ispraća s ručka. Nekoliko dana kasnije, dok je bio u lovu, župan, navodno slučajno, posićuje salaš Bać Babijana pored Šikare. Tu nailazi na gostoljubivog, al ponosnog i samopouzdanog salašara. Obalazeć imanje, koje njim Babijan pokaziva, župan i „oblegat“ (poslanik) s divljenjom gledadu njegovu veličinu, mnoštvo zgrada, uranjenu marvu, lipe konje „lipicanere“, zdravo žito i kuruz, voćnjake, vinograd… Mada su i sami bili zemljoposidnici, župan i poslanik su svojim imanjima upravljali čitavim aparatom nadzornika i ekonoma i, za razliku od Bać Babijana, oni ipak nisu imali ni komada zemlje na kojoj bi koračali tako gospodarski, pouzdano kao ovaj seljak. Gospodski posluženi, pokušali su Babijana nagovorit da, prid dolazeće izbore, promini „stranu“ i podrži župana, što bi, brez sumnje, uticalo i na druge Bunjevce. Babijan njim je mirno 7

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

odgovorio: Ne minja se tako lako vira i politika. Nije podlego ni prid uvijeno izričenim pritnjama, nit je pristajo posavtitovat se sa svojima (Ni moj pokojni baća nije nikad nikog pit’o, pa je lipo živio, stek’o i očuv’o). Strašno velik i brezobrazno trijumfalan, kako se tad učinio županu, stari Bunjevac se, nije ustuknio ni od tog da se gosti nađu uvriđeni, lupo je po svojem debelom „šlajpiku“ (novčaniku) i objašnjavo gostima da se ovim kaldrmiše put do nji’va srca. Uvriđen, smišljajuć kojom riči da „ugrize“ svojeg domaćina, župan je u jednom trenutku začuo kukirikanje pivca i, ne bil ponizio Babijana, i podsitio ga kako je nedavno bio „bohoc“, koji u Županiji imitira živinu, pakosno je pridložio da Babijan odgovori pivcu, da vidi ko zna bolje kukurikat. Stari salašar je nadmoćno i mirno podigo čašu i nazdravio sa županom i odbio pakosnu rič, i sotim iskazo sav svoj prizir prema vlastima, politiki i gradu: Tu moji pivci dosta glavno kukuriču. U varoši, ja mogu i njakati, al’ ovdi divanimo k’o ljudi. Na kraju, skoro zaštitnički ljubazan s gostima koje je ispraćo, al i nadmoćan poput kakog biblijskog patrijarha (a i „red“ je na salašu bio brezpogovorno patrijarhalan), Bać Babijan se, sav u oreolu svojeg trijumfa i zadovoljstva, simbolično pritvara u živi primer Bunjevca koji je najjači kad je svoj, na svojoj rodnoj zemlji, kad divani svojim jezikom i drži do svoji običaja. * * *

Tri „bunjevačke“ pripovitke Veljka Petrovića, koje spadadu u sam vrv njegove proze, plene i danas svojim nesumnjivim pripovedačkim umićom, književnom lipotom i snagom, a igrom vrimena i sudbine – i ponovnom savrimenošću tematike. Ko i u vrime koje opisivadu ove pripovitke, bački Bunjevci se danas, samo na štogod drugačiji, možda i teži način, suočavadu s borbom za očuvanje svoje etničke i kulturne pripoznatljivosti. Čitanje ove tri pripovitke Veljka Petrovića možda razriši poniku ličnu nedoumicu jel neodlučnost u teškim, a tako bitnim pitanjima razumivanja svoje posebnosti i sopstvenog opstanka. Milan Stepanović

8

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

CRUSIS AMORE Polako tapka baba Manda. Tapka i bori se. Vetar se okomio na nju pa silom hoće da je sruši. Navalio i zavitlao se oko njenih širokih konofoskih sukanja, zapleo joj se oko klecavih nogu, pa jadna starica svaki čas mora da stane i da se nasloni o zid. Osobito je dočekao novom žestinom kad je zavrnula kod „Plebanije“ za ugao i uputila se u ženski manastir. Tu se tek razuzdala prava oktobarska vetrina. Povijaju se gusti redovi keltisa prema crkvi, kao božjaci kad prose milostinju, vetar im nemilice čupa kiku i prosipa je po putu, i tu zaigrava suludi tanac sa hrpom osušena lišća. Sirota baba Manda je strpljivo koračala i pred vratima crkvenim krstila se sitnim brojanicama i vajkala se: – O, Bože, Bože moj i sveta Divice Marijo, šta će to sve biti! Vetar je uporno duvao i donosio odnekud, gde je valjda pao prvi sneg, oštru zimsku studen. Baba se pomalo stresa i razmišlja. – Eto; zima već tu. Ah – neka; neka je. Samo kad je moja Klarica kod prečasnih i svetih sestara. Ona neće osititi zimu. I baba je osećala neko toplo zadovoljstvo. Njena davnašnja želja: da joj Klarica, unuče bez oca i matere, ne ostane tako bez ikoga ko će je založiti, pokriti i pomilovati, eto, sad je ispunjena. Klaricu su premilostive sestre primile kao sirotu, da je odneguju i da je ne puste u služinčenje. I baba je bila zadovoljna. S velikim uzbuđenjem pošla je da vidi svoju Klaricu, prvi put, posle ulaska njena u manastir. Mnogo je to jedan mesec dana čekati i ne moći poljubiti dete koje si svojom rukom othranila i pratila njegov svaki pokret, od prvoga guka detinjeg do polaska u školu. Mnogo je to, mnogo. Nije čudo što je baba nedeljama mislila na ovu posetu češljajući perje za gospodske mlade. Nije čudo što se usudila sa Gradine poći u ovo nevreme. Nije čudo što je svaki čas brisala svojim pepeljastim rupcem oči, koje su suzile zar od zime ili od šta drugog, bog bi to znao. I nije čudo što je baba morala da zastane pred manastirskim vratima, i da malo odahne dok joj se srce malo ne utiša. 9

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Vrata joj je otvorila jedna rumena, podeblja sestra, ubrađena u belo i s metlom u ruci. Kad ju je zapitala za Klaricu, sestrica se nasmehnu i ne znade joj odgovoriti tačno, no je uputi gore na prvi sprat, a ona sama ode da je prijavi. Pustiše je u jednu oveću sobu s velikim raspećem na zidu i sa slikama svetog oca pape Lava XIII-og i kardinala Hajnalda u purpurnom ruhu i s izrazom rođenog salonskog čoveka i svetskog velikaša. Baba sede u jednu naslonjaču, a kaluđerice nestade iza nekih vrata. Posle uđe unutra jedna druga, sva u crnom, te joj je, gotovo voštano, lice silno odudaralo od crnine i ulevalo nekakav nesumnjiv respekt. Naročito tanke, beskrvne usne, šiljasti, kao od kartona izrezani nos i duboke, mutne oči, udubljene u tamnilu, davahu joj strog, hladan, nemilosrdan izraz. Čim je ušla, preseče pogledom baba Mandu i na njen pozdrav „hvaljen Isus" promrmlja nešto, pruži ruku koju baba pokorno celiva. Baba na to nekako zamuca i jedva uspe da nešto isplete. Sestra je posmatraše, oštro i bez ikakvog trzaja na licu, pa reče mađarski: – Ne razumem! Baba vide šta je, poče iznova, neprestano gužvajući rubac suhim, čvornatim i izrađenim prstima. Posle nekoliko mučnih trenutaka, najzad će kaluđerica – i opet mađarski: – A, Klaru Matarić tražite? – Baba čuvši ime radosno i vedro kliknu: – Da, da molim preponizno Klaru Matarićevu, ja sam, znate molim vas – ta poznajete me! – njena baka. Crna sestra je istim glasom preseče: – Dobro, čekajte! Kaluđerice nesta, a baba osta i opet sama, stojeći. Osećala je kao neku potajnu strepnju, ali velika radost iščekivanja potisnula beše sve drugo iz njenog srca. Čekala je i tiho se osvrtala. „Bože, Bože moj, kako je to sve lipo i fino i skupoceno. Tako će, ako Bog sveti ’oće i sveta Divica Marija, i moja Klara. Pa će i moja starost biti zbrinuta. Neću se potucati od nemila do nedraga. Lipo ću imati uvek pristupa i mista ovdikara, pa ću se samo moliti Bogu i presvetoj Divici Mariji za zdravlje moje Klarice“. I baba poče glasno šaputati i tepati. Obuze je neodoljiva čežnja da zagrli, da stisne Klaricu, da je metne u krilo, kao kad je mala bila, pa da je ljubi i miluje, i da joj češlja kosu pevajući joj

10

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

starinske „popivke“. Baba Mandi se napuniše oči suzama, usne joj se izviše detinjasto, kao u odojčeta, a njeno borama isprepletano i smežurano lice dobi nekakav osobit sjaj. Zatvori oči, jer kao da oseti detinji miris čiste okupane Klarice, kada se vrata raskriliše i u sobu stupi Klara s onom suhom kaluđericom. Baba prigušeno ciknu i poleti detetu, poče ga ljubiti nemilice, i po licu i po kosi i po očima, svuda, gučući joj nerazumljive slatke reči. Dete pobledelo kao od platna, zaklopilo oči i grca. Nešto ga steže u grlu. Ono bi da pleska, da se smeje, da plače, da odvrati stiskaje babine, ali ruke joj ostadoše mlitave a glava kao klonula. Baba Manda vidi to, pa misleći da je, od prevelikog iznenađenja, pozlilo detetu, obleće ga, tepa, golica je: – Šta si tako ublidila, dušam’, što si onimila ’rano moja, ta smij se, dušam’, smij se; eto došla ti je baka da te vidi, dušam’? Pa šta radiš, kako si mi lipa? A što ne divaniš, zar ne voliš više svoju matoru baku, dušam’?… Dete se isplelo i pogledavši kradom ispod očiju kaluđericu, stade malo dalje, spusti glavu i uhvati drhtavim prstima kraj od keceljca. Crna sestra sve vreme stajaše ukočeno, nemo, samo joj se prodirni pogled upio u Klaricu. Klara oseti kako je taj pogled bode, peče, steže i stade nepomično na istome mestu. Baba se zbunila, snebivljivo se okretala oko sebe. Nije znala šta da počne. Vide da je neko rinuo kolac među njihova srca, pa joj se spuštao na dušu težak bol. Najzad opet pođe detetu. – Klarice, dušo moja, zašto me ne gledaš, zašto ne govoriš; jesi li što skrivila, naopako? Dete odmahnu glavom, da nije. – Pa zašto onda ćutiš, dite moje? Pa zar nećeš ni da pozdraviš svoju majku? Kaluđerica drmnu glavom i reče: – No, pozdravi, kako treba, znaš! Klara, i ne podižući glave, priđe babinoj ruci, poljubi je i slabim glasom progovori: – Discértessék a Jézus Krisztus! Baba se trže. Kao da joj je neko skinuo na oči navučenu landru. Ona progleda. A u isti čas, više pasa je ubode, kao šilo. I ponovo uplašenim, već popustljivim plačnim glasom, sasvim tiho reče: – A zar ti nećeš, dite moje, babi svojoj po naški, kad znaš da ja to ne razumim! 11

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Pa bojažljivo pogleda na dete. No ono griznu usne, u očima mu se zasvetleše suze a glavu okrete u stranu. Baba, kao poniženi rob, kao ranjeno jagnje puno bolnog prebacivanja, pogledom koji vapije milosti, okrete se kaluđerici, ali njene tamne, odlučne i svirepe oči je udariše kao šakom po licu, te se stara nemoćno i kukavno zguri i uzdahnu. – Pa zar tako, ditence moje jedino? Zar baš nećeš ni da mi kažeš: babo moja? I baba Manda se skoro zaplače… Tišina. Čuju se samo otkucaji srca i teško disanje. A zatim Klara tiho podiže glavu i kao zarobljeno tiče nečujno reče: – Ne smim! Baba duboko u duši jeknu. Prihvati rupcem oči i usne, dok kaluđerica ne izjavi da je poseti kraj. Baba Manda i opet ostade sama u velikoj sobi, sa srcem kao opljačkano gnezdo… [1905]

„Moja Majka“ (Sava Stojkov, ulje na platnu, 1978)

12

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

BUNJA – POVEST ČOVEKA BEZ KORENA – I

Dr Stipa Paštrović, advokat, „naš čovik" i stalni, nemi kandidat za državni sabor, vraćao se sa svoje redovne i zdravstvene, jutarnje šetnje. Ali danas je zakasnio, i već je bilo osam i po sati kad se zaljuljala njegova zdepasta prilika ulicom koja vodi sa železničke stanice. Kuvarice, udovice, činovničke žene do osmog „činovnog razreda“ i devojke s manje od 10.000 kruna miraza vraćale se s pijace umorne, razdražene i izvređane od drskih i nadutih piljarica. One su i danas žalosne i razočarane, jer ni ovaj put ne mogoše skrpiti ručak od forinte zbog te proklete skupoće. A ljudi, činovnici, advokati i popovi, pošto narediše obed ili podsetiše još jednom s kapije svoje neočešljane, zlovoljne žene, da ne zaborave napojiti petla i svinje, polaze koje u zvanja, koje na sud, a koje na šahovanje u čitaonicu. Usput se klanjaju, viču jedno drugom preko ulice, pitaju se za san i zdravlje, „gustiraju“ žive šarane i štuke, koje od tereta naherene i zadrigle Mađarice nose kući, podsećaju se da još do dvanaest moraju upecati svoje jemce, inače će protest menice pojesti riblji ćevap. Svi ti, nekako belji i svetliji u februarskom, tanko i diskretno zamagljenom jutru, žmirkajući zbog podmlađene sunčeve vatre, pilje u zadihanog, pomalo astmatičnog doktora Stipu izdaleka, pozdravljaju ga, i mašući glavom i značajno migajući jedno na drugo, dugo se osvrću za njim. Doktor Stipa slaže stubaste debele nožice svoje, na kojima se pri sedenju vazda tako zategnu pantalone da misliš moraju pući, slaže ih naširoko, petimice i jako, kao stare raskokane, pupave bakalke, i isto tako žestoko lupa debelom palicom, s gumom na kraju kao pesnica, i to podaleko od sebe, kao da se boji da će sam sebe udariti u nogu. Ali sve je on to činio neodređeno, nemirno i detinjasto, bez običnog svog stalnog ritma u hodu, kao što je tresao i glavom, velikom i okruglom i nasađenom na trup isto tako velik i okrugao, samo u mnogo većim dimenzijama. U 13

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

levoj ruci, koju je mlatao kraj sebe, valjda zbog olakšice hodu i ravnoteži, lepršao mu je velik i beo džepni rubac. Njime je svaki čas skupljao po zajapurenu crvenu licu graške znoja. Prolaznici su se javljali, ali je on jedva svakom desetom odgovarao, onako preko zuba; i ne dižući očiju ni na koga, on bi samo doticao kažiprstom obod šešira, pri čemu bi mu se preteći digla i batina uvis. –Klanjam se, gospon doktore, dobro jutro želim! – klikće blagajnik crkvene opštine tankim hermafroditskim glasom, razvlačeći lice i razrogačivši nepomično zenice, kao dečak kad u longa meti očekuje loptu. – Alaas-solgaja! – gunđa Paštrović, trese glavom, lupa palicom i duva, krkće i briše znoj. Blagajnik Mita Šešević liznu i obrisa usne, kao uspijača, i pomisli: – Ne valja, ne valja! Taki fini gospodin! Ne valja, ne valja! Znao sam ja da to neće dugo tako ići. Samo dokle će? I pogledavši na poreznika Tunu Mučalova, koji baš sad obigrava grad kako bi zabušio neku svoju neznatnu defraudaciju, zasja im obojici isto pitanje: kad će već jednom kod doktora biti: – kr! – ? Zastadoše, gledajući se nepomično i ozbiljno kao dve kokoši, zatim oboje žmirnuše, cvrknuše ustima, počeše klanjati glavom, dok će najzad Mučalov, s nesumnjivim zadovoljstvom, iako je odmahnuo rukom tužno i rezignantno: – Thja! Novac je đavo, a i žena je đavo, priško moj slatki! I kao ražalošćeni i zatrpavši se u krupne i tegobne brige, opustiše glave, rastadoše se bez oproštaja, a dušu im je golicala neka nepriznata radost, nalik na, ipak, dočekano zadovoljenje. Doktor Paštrović, mimo svoga redovnog puta, zaiđe, kako su ga noge nosile, u Zlatnu gredu, u najmirniju ulicu unutrašnjega grada, gde se žaluzije i prozori zatvaraju odmah posle osam i gde ti se čini da tu, iza zavesa, ne živi niko, već se dole, u stajama bez prozora, kreću uvele usedelice, slepi lekari i čudaci penzioneri, koji ljube ruže i iz svojih dlanova hrane golubove; tu prednje sobe sve mirišu na stari nameštaj, koji je vazda zastrt belim platnom, i na borovu smolu. Tuda, gde se čuje i odjekne i čačkalica za zube kad padne, žurio se Paštrović kako se samo provalnik vija, ali odjednom stade kao ukopan, diže ruke nad glavom i poče pretiti palicom, 14

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

mrmljajući nešto nerazumljivo, zatim udari štapom o kamen da ga je morao dlan zabrideti, pa pogružen nastavi put, pljujući pored sebe, brišući se nemarno i glasno gunđajući: – Pfuj, pfuj! Celu noć nije trenuo okom. Hteo je da jednom razborito i objektivno predoči sebi svoje stanje, uzroke svoje propasti, sadašnjost i posledice. Ali dugovi, i menični i hipotekarni na kuću i na salaš, zapuštena kancelarija, klijenti koji se bune i prete tužbama zbog ubranih a njima neobračunatih novaca, rasplinjenih i neuvedenih predujama; krađe solicitatora, za koje on zna, a ne zna zašto ih prećutkuje; nesrazmerna režija, bezobzirna lepa žena koja ga je nosila u malom džepu kao zgužvani rubac, gazila ga i cedila; budućnost razmažene ćerke na koju je trošio, glupo, ogromne sume u Lajpcigu, iako je uveren da ona nema smisla za muziku; najzad brojke, vlastita nemoć, nesvesno prohujala mladost, tašti planovi, taj njegov život celi, proživljen do dna protiv svog dubokog uverenja, htenja i želja, – sve se to slilo u jedan teret kao u jednu grdnu vreću peska koja mu leži za vratom. On je grcao pod pritiskom, ali se nije mogao razaznati ni odlučiti. Uviđao je da sad više nema smisla biti ptica noj, da bi glupo bilo tako začepljenih ušiju i zaklopljenih očiju i pijana mozga prosvirati olovo kroz lubanju. Nije on korov na pusti što ga vetar otrgne i kotrlja po ćudi, on ima spona kojima je vezan za ličnosti, za ustanove, zgrade, državu i svet; on mora njima ostaviti bilansu svog promašenog života. Pa sad, što je s deficitom svršio, što je tačka na kraju te žalosne, nepravilne rečenice jedan kuršum, – ne mari! – Ali računa ostaviti mora za sobom. Pa ipak, nije mogao da uđe u pojedinosti. Zbrkao se, izgubio je i ispustio ravnotežu, konac koji bi ga izveo iz tog lavirinta. Zašto da sam sebe još više muči? Kad se počelo odronjavati, neka se roni, neka se ruši sve, neka ga zatrpa svega, neka! On zna samo da će se za koji dan svaliti na njega stečaj, da će otići sve na doboš, da će ga povući i pred sud, da će mu kći morati u „bone“, on to zna, drugo je sve uzrok, i to već gotov, tvrd, svirep i neotklonljiv. To se sve smutilo u njegovoj glavi i on je viknuo: pfuj! – ogorčeno, ljutito, gadeći se, ali i moleći. U tome je bilo i mržnje, i tuge, i stida, i nemara, i samoodbrane i konačnog razračunavanja, a padalo je na glavu i svetu, i porodici i njemu samom. 15

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Kad je došao pred kapiju, zastade, pogleda u polukrug na čelu ulaza, sastavljenom od belih mlečnih i raznih šarenih stakala, da se uveri je li kod svoje kuće. Hteo je da počine u zaključanoj sobi, pa ipak mu je čisto žao bilo što je već stigao pred nju. Neprijatno mu je bilo, malo se i strašio ući. Eh, šta! uhvati za kvaku i pljunu nehatno, sebi na kaput. Psujući i brišući se ulazio je, ali u nameri da zaobiđe kroz dvorište, a ne… hodnikom gde bi se sreo sa ženom koja je puna prohteva i prebacivanja. Kod stepenica koje vode u hodnik umalo se ne spotače o Crvenog Peru, kljakavog kućnog prosjaka. Pera je pružao pred njega svojom kraćom, zakržljavelom rukom maslen šešir, koji su mu deca probijala floberticama, i stojeći naheren, jer je zbog kraće leve noge stajao samo na njenim prstima, čupav, neobrijan, razgolićenih, riđe maljavih prsiju, padavički otromboljenih usana i blesastih očiju, neprestano je mrmljao u dubokom, pijanom basu: – Otče naš, iže jesi na nebesih… od lukavago… kljeb naš nasušni – i – Otče naš… i tako uporno, monotono, i ne bi prestao, dok mu se ne bi što udelilo. Dr Paštrović je posmatrao Crvenog Peru s izvesnim zanimanjem. Pera je nesmetano držao šešir i gunđao: – Otče naš… kljeb naš… i dolgi našja… kao da se i dosada nije isti gospodin kroz deset godina samo i jedino šalio s njime, a da mu nikad ni pogledao nije u oči ili u bogaljastu ruku kao sad. – Kojim pravom turaš ti pred moj nos taj svoj smrdljivi šešir? — veli advokat ozbiljno, izbočivši se pred božjaka i upiljivši jedno oko pravo u njega, dok je drugo zatvorio kao pri gađanju. – Kojim pravom – a? – Mrtvima za dušu, živima za zdravlje… Otče naš iže jesi… kljeb naš… i izbavi nas od lukavago… Otče naš… – Zato što si epileptičan da ti ja dam petak i svoje još neiznošene cipele? – Zato što se ne pereš i što si bogalj? I zašto baš ja da ti moram dati? I ja sam bogalj. Bi li ti meni dao, brate, da se ja razgolitim i pružim dlan pred tebe? Znaš li ti da sam i ja prosjak? Kao ti. Baš k’o ti! – Taki da si se vukao napolje! Da svjatitsja imja tvoje… kljeb naš nasušni dažd nam dnes… – Nema ’leba! Nema ’leba! Napolje! 16

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– Kakva je to opet komedija, Pišta! Podaj mu, pa neka ide. A šta si ti opet stao kad ti gospodin veli da se tornjaš! – viknu pod staklenim zaklonom terase gospođa doktorka u plavom jutarnjem modelu za češljanje, napuderisana lica kao šljiva sa peteljkom i krijući prstima, načičkanim prstenjem, obnaženi vrat, pa mu baci krunu koja veselo zazvecka na opekama. Kruna se dokotrlja do Paštrovićevih nogu. U prvi mah pomisli da će stati na nju i da mu je neće dati, ali ipak ženina prisutnost mu slomi trenutno ćudljivo, otporno raspoloženje, koje ga je, samo po sebi, ispunjavalo nekom očajnom gordošću i zadovoljstvom. – Hodite, Paštrović, imam da udesim nešto s vama! — reče gospođa pošto se Crveni Pera pokupio i vukući nogu za sobom drhtavom rukom udešavao šešir na glavu i porebarke izlazio na ulicu. – Doći ću kasnije. Pusti me nasamo. – Neću imati kasnije vremena. Dođite odmah. – A što da se svađam? — pomisli Paštrović. — Kad jednom učinim rusvaj, smiriće se sve. – Phi, gde ste se tako uprašili? Ti si, Pišta, kao dete. Tako da mi nisi ušao! Otresi noge! Mariška, četku, pa očistite gospodina! I dok se gospodin, dignuvši glavu da ga četka ne krzne iz nepažnje po nosu, okretao tamo-amo, kao kod probanja odela, i dok ga je Mariška gladila četkom i pipkala prstima perca po njemu, Paštrović oseti iz njene kose miris svog francuskog briljantina! Ali nije rekao ni reči iako ga je ta drskost i neskrivena krađa vređala. – Svi me kradu, svi me ovi ubijaju. Lopovi, lopovi, pauci, – pomisli on, reče devojci: – hvala! – a kad mu žena dopusti: – no tako! – on uđe u sobu pazeći da ne stane na parket i naprežući prijateljskije crte na lice, jer je gospođa Boriška jako razdražljiva i sangvinična. II

Gospođa Boriška Paštrović, rođena Kološvari de Kološvar, bila je već u trideset i devetoj godini, ali, hvala najvrsnijoj umetnosti za održavanje ženske lepote, bezbrižnom životu, dobroj hrani i kupanju, na njoj godine nisu ostavile dubljega traga. U njenoj sobi, koja je bila odeljena teškim zavesama od lože s bračnim

17

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

posteljama, sa sviju strana, sa zidova, s okruglog mahagonskog stočića, natrpanog kutijama i teglicama i bočicama praha za lice, pomade, mirisa, vode za kosu i zube i spravčicama od slonove kosti za ruke i nokte, sa stoca za pranje, odasvud su se blistala, smejala i mamila koketna razna ogledala. Veći deo njenog života minuo je u gledanju, vrćenju i osmehivanju po svim tim svetlim pločama koje su laskavo vraćale odblesak crnih očiju i belinu gustih zuba među krupnim izazovnim usnama, a prijateljski prećutkivale paukovo tkivo vremena oko uglova očiju i usta. Bila je visoka i umela je vladati svojim gordim, pravim stasom i u hodu i u sedenju. Ona je bila žena koja se htela dopadati svakome, i zato se i dopadala. Izuzimala je jedino žene i muža. Prve – da ih nadbije: „neka pucaju od jeda“ – a drugog, da joj liferuje potrebe. Nije mrzela Paštrovića, ali ga je pomalo prezirala zbog njegovog seljačkog porekla i neugledne spoljašnjosti, i, ne tajeći to, smatrala je posve prirodnim da je njegova dužnost: njoj služiti! To uverenje, bez razmišljanja i kritike, obeležilo je od prvog dana granice i razmer njihovih odnosa. On se bunio protiv tog podjarmljivanja, u duši, ali se vremenom „snašao“ u ropstvu, i – teglio je. Prijateljice su je ocenile kao nemilosrdnu i pokvarenu ženu, ali ona toga nije bila svesna. U njenim očima to je bilo sasvim naravno što joj je kći nosila mnogo jevtinije haljine i što su se mladi ljudi više zabavljali s njom nego sa ćerkom. I ona je, „milostiva“ Boriška, isto tako živela kraj svoje matere, čuvene lepotice i žene propalog spahije, a kasnijeg podžupana. Sve svoje devojaštvo provela je gledajući trijumfe svoje matere, slukteći šapat o njenim pustolovinama i čeznući za brakom koji će i njoj širom rastvoriti vrata, – i ružama, svilom, komplimentima i bezuslovnim klanjanjem uslužnih crnih frakova ispuniti i njene puteve. U šesnaestoj godini vratila se iz manastira, da iz ruku kaluđerica pređe u ruke sluškinja i dozrelih drugarica. Dobila je posebnu sobu, kuda su, prigušeno i tim zamamljivije, dopirale svirke, igre, žagor i šaputanje po hodniku prilikom kućnih zabava, sa kojih bi je oštre materine oči oterale već u deset sati. Slušala je često svađu oca i matere, ili zbog kojeg udvarača ili zbog novca, i to joj je samo u drugi pravac skrenulo neidealno raspoloženje prema braku. U večitoj buci, napetosti živaca i u brizi da se sjaj, 18

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

ponosni pogled i veselost sačuvaju kao osnovni uveti uglednog položaja, ona je morala zamrznuti svoju prostu odeću, tišinu i samoću. Pred materom je morala biti plaha, mirna i zaglađenih vitica, ali čim bi ostala sama, zaželela bi društva i tada bi dozivala sluškinje, igrala, skakala s njima, gonila ih da joj pričaju o svojim ljubakanjima s redovima i đacima. Od drugarica je krišom nabavljala knjige s plastičnim i grubim prikazivanjem svakodnevne ljubavi, gutala ih je i odlučila se na zabranjene avanture. U sedamnaestoj godini ljubila se s očevim pisarom, s jednim kukavnim pegavim dečkom crvenih očiju i ušiju kao beli zec, a koga je uostalom prezirala. Ali ga je dotle zadirkivala večitim liskanjem usana, nekakvim padanjem na divan u kancelariji, i neprestanim prebacivanjem cipelica, dok je nije, kad mu se jednom naslonila svom težinom na rame, gledajući tobože šta piše, poljubio u kosu, a ona mu podmetnula usta. Tog je pisara ona i oterala. Dražila ju je opasnost, pa bi mu se bacala oko vrata i kad bi otac samo začas svrnuo u drugu sobu. Naposletku otac ih uhvati. Bednika otpusti, a mater izgrdi. Ona se kikotala slušajući kako se roditelji zbog nje svađaju i kako se mati, iz inata, smeje ocu u oči i brani je. Od to doba bolje su pripazili na nju, i da ne bi mnogo ostajala sama, mati ju je teška srca počela voditi sa sobom u društva. Ali ona nije nalazila ni na zabavama pravog i postojanog zadovoljstva. U društvenom doticaju s ljudima menjala je ćudi i raspoloženja svaki čas, bez rasuđivanja. Do polovine večeri umela je biti nežna i sentimentalna, a onda, kao presečeno, vesela i neobuzdana do obesti. Upuštala se svom toplinom ispovednih reči i izliva, svom iskrenom dubinom pogleda i svom strašću diskretnog priljubljivanja u prijateljevanje s kojim mladićem, a kada bi se mladom čoveku raširile zenice i glas utanjio od uzbuđenja, ona bi se naprečac, kao ubodena žaokom kakve nevine reči, sledila, ili bi prsnula u smeh, ostavivši viteza svog na cedilu; ili bi ozbiljno promenjenim i kao od dosade i sanjivosti napornim glasom potakla pitanje o vremenu; ili bi, naposletku, prekinuvši započete izjave, dečačkim nestašlukom pružila prstom na neznatnu toaletnu manu kakve dame u društvu. I uprkos tome što, sem porodičnih veza i plemstva, nije imala miraza ni jedne pare, ona je ipak, ovakvim ponašanjem, u 19

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

početku postala veoma zanimljiva i tražena devojka, no vremenom momci se počeše strašiti nje i izbegavati je. Godine su prolazile i nju nisu zaokupljivale ozbiljnije brige. Brak je smatrala sigurnim pribežištem u koje će ući kad joj bude volja. Možda joj je i mati tako umstvovala. Tek u najtanjim borama svoga srca krila je čežnju za ljubavlju, ali čoveka, kakvog je ona želela voleti, neke vrste automobilskog demona, tvrdih mišića, brutalnog i nežnog, političara, bojdžiju, finansijera i jahača, nije nalazila među tankovratim koncipijentima i zaduženim pisarima visokih ogrlica, pozajmljene duhovitosti i oštro uglačanih pantalona. U dvadeset i drugoj godini stekla je uverenje da uzaman čeka na dotičnog husarskog kapetana, zašivena obraza i nabijena doživljajima po Tibetu i po bengalskim lovovima na tigrove. Nije se više ni toliko povlačila u samoću, u hladovinu mračna salona, gde je dosad, šćućurivši se u ugao, najradije sanjala svoje najdraže, neoromantične snove, uz grizutanje končanih čipaka i uza strasno sisanje limunova i gorke kore od narandže. Postala je umornija, mlitavija i batalila je i ta svoja draga, tajna uživanja. U dvadeset i trećoj primeti da slabi, da joj kosa tamni i da joj snaga gubi čvrstinu i glatkoću. Postade zajedljiva, ćutljiva, nevoljna i naprasita. Tada je pretila roditeljima da će uskočiti za ciganskog primaša ili da će pobeći u glumice. Prekide sa svim udvaračima i zadrža samo – na žalost – tek pešadijskog poručnika Šmida, jednog dobroćudnog Bečliju, kome su dobrodošli obedi, cigare i vino gospodina podžupana. Ona je znala da je oficir uzeti ne može, ali gonilo ju je da pakosti svetu, da se igra s nemogućim. Od igre se razvi ljubav. Jednog dana gospođica Boriška pobledi. Njoj je zakucalo srce oko pet po podne, kad je Šmida očekivala. Taj osećaj joj je bio nepoznat dosada. Ona se zaplače od radosti i od bola. Jer ta ljubav nije bila laka i burna kao proletnje vode, ona je bila poslednji napor i osmeh jedne postepeno dotučene, otrovane duše. Ona je znala da taj zakasneli cvet klonule mladosti, među svojim laticama skriva smrtonosnog crva. Ali kao što se mati upije i na otrovane usne svoga čeda na samrti, tako se i ona obvila oko toga osećanja. 20

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Za nekoliko meseci iskao je Šmid premeštaj, natrag u jedinstveni Kajzerštat, gde porodica radosno konstatova da im se sin deset kila ugojio. A gospođica Boriška bude otpremljena, posle neophodnih domaćih grmljavina, u Tatru, rođacima na zaborav i na oporavak. Još u odsustvu kćeri odluči porodica da Borišku uda poštopoto, i odmah baciše oko na stričeva koncipijenta, na vrednog i trpeljivog Bunjevca Stipu Paštrovića, koji ima odlične osobine: sklon je gojenju i vazda porumeni kad mu podžupan pruži ruku. Stric je poznavao svog koncipijenta. Jednog dana, kad je Stipa svršio posao i hteo poći na ručak, dr Kološvari de Kološvar stade pred njega, turi ruke u špagove od čakšira i, široko nasmešena lica, zagleda. mu se pravo u oči. – Čujte, kolega, vi ćete sad otvoriti kancelariju. Vama, dakle, treba koneksija s činovništvom, sa seoskim i varmeđskim, treba da uđete u sve krugove. Bunjevački salaši ne mogu da vas ishrane. Vi se morate ženiti. Ja imam devojku za vas. Novaca neće biti mnogo. Ali porodica, veze, stvoriće vam klijentelu prekonoć. Eto, uzmite našu Borišku. Oni bi vam je rado dali. Poznaju vas kao marljiva solidna čoveka, koji će – ušavši u takvu porodicu – igrati znatnu ulogu u našem gradu, a možda i u celoj Južnoj Ugarskoj. Vaše poreklo ne čini ništa. Mladom čoveku se ne gleda na pretke, već na lične osobine. No, šta velite? Stipa pocrvene do ušiju; pocrvenela mu je i kratko ošišana glava. – Za mene je to, gospon doktore, samo počast. Ja, ja se samo čudim… kako ja… kako moja malenkost… I onda gospođica… I kad je to rekao nije smeo da pogleda u oči šefu, jer je pomislio u taj čas na spletke koje su krstarile gradom, pa mu je pri duši zazeblo, ali ipak srce mu je prijatno igralo. – Zar vi nemate ni toliko poznavanja ženske duše? Vidi se, gospon kolega, da ste u studijama proveli mladost. Boriška je pametna devojka. Samo je puna temperamenta. I baš zato se vazda pred vama i ponašala s izvesnim ustručavanjem. Jer vi ste ozbiljan mlad čovek, a ne kao ostali đaci i tresisabljice, koji su zgodni za jednu noć čardaša, smeha i lakog razgovora. Ona je vas oduvek razlikovala i s respektom vas spominjala. Uostalom, razgovaraćemo još o tome. Eto. dođite danas k meni na večeru. Hoćete? 21

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– Molim, molim, gospon doktore! – Vrl-lo dobro! Stipa Paštrović nije bio glup čovek. I gimnaziju i pravničke ispite je polagao vrlo dobro, jer je, kao seljački sin koji nije imao ni na kog da se osloni, morao da radi i savesno uči. On je po tome morao postati neki izuzetak i smešna figura u ovoj otadžbini protekcija. Kao priprost Bunja, sa seljački punim rumenim obrazima, sa starovremenskim pojmovima o savesnom zarađivanju, on je strčao u ovom gradu oligarhije, u kom su pomoću doseljenih neskrupuloznih činovnika, naizmence vladale dve pomađarene porodice, obogaćene zelenaštvom, varmeđskim liferacijama i raznim palanačkim zloupotrebama, porodice Ferića od Bajmoka i Vajtbaha od Čonoplje, koji su menjali žene i metrese kao punokrvne hatove, razbijali ogledala po peštanskim kavanama i šampanjskim čepovima gađali rabine, a revolverskim mecima bušili ciganske instrumente. Dok su njegovi drugovi prosto prenošeni preko ispita pomoću kompendija i stričevskih posetnica s plemićkim krunama, on je morao da strepi za zelenim stolom, iako je cele godine išao na predavanja, i da se topi od miline kad bi ga profesor pogledao i izjavio da se seća njegove fizionomije. Dok su njegovi drugovi igrajući s bledunjavim prestoničkim mazama sticali poznanstva, bratimstva i menične potpise presvetle, ili bar buduće presvetle gospode, i tako sačekivali redom klase, on je ostao nepoznat, tuđ i neposvećen u lavirintu društvenog uvažavanja i napredovanja. Tek kada se vratio u rodni grad s diplomom, bi pronađen i primećen. Ali je i nadalje ostao tuđ. Pri prvim sastancima s nekadašnjim drugovima, sada „solgabirovima“, županijskim pisarima i sekretarima, zapazio je da njemu još mnogo što-šta nedostaje, kraj sveg osposobljenja. Oni su začuđenim očima promatrali Bunju od glave do pete, te je osetio da se tek dosećaju njegova imena i da traže u njegovim crtama svoje uspomene, da mu se čude i da mu usiljeno srdačno pružaju ruku, tresu je a da mu silom i snishodljivo govori „ti“, kao u nedoumici, sumnjajući da li su s njim ikad bili baš tako prisni. I na tome „servus“ je ostalo. On je bio prestar da uči njihove gestove, ono šušljetanje i razvlačenje naglasaka u njihovu

22

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

otmenu govoru. Nije im razumeo nagoveštaje, ni dosetaka i spletaka o gradskoj i prestoničkoj „eliti“, o kojoj se govorilo kao o svojim najbližima. Znao je da gledaju u njemu neravnog sebi, zato je živeo povučeno i radio za trojicu. Šefovi su ga cenili, ali se on u duši nelagodno osećao. Možda ne toliko za ljubav sopstvenog zadovoljstva, tek iz unutarnje ambicije, sanjao je o sjajnom položaju, na kom će biti barabar sa prvima u gradu. Zato ga je i poziv njegova „principala“ silno uzrujao. Mada se njegov zdrav, seljački razum, disciplinovan pozitivnim znanjem i radom, protivio, jer je znao za sve glasove o Boriški i za podžupanova novčana petljanja, mada je imao u namisli gotov plan: da uzme bogatu seljanku Bunjevku i da snagom kapitala otme sebi priznanje i vlast, mada mu je još neohlađeno, konzervativno bunjevačko srce krvavilo pri pomisli da će sasvim morati odgurnuti od sebe svu tihu toplinu salašića na Bukovcu, bagremima osenčenog, belo okrečenog, suncu i slobodnom vetru i vidiku izloženog, ipak laskave reči, ponude i ukazivano poštovanje upijali su se u njegovu dušu kao jaki miris, zablenuli su mu čisti pogled i grejali mu maštu. Stipa se nije jasno odlučio, ali doktoru Kološvariju nije rekao ne. Boriška je pozvana telegrafski kući. Bila je nešto omršavela, ali ju je celu obavila neka nova mirnoća i zamišljena apatija, što ju je činilo lepšom i primamljivijom. Kad je čula o čemu je reč, pobledela je, okrenula se bez reči i zatvorila u sobu. Tu je preplakala čitavo popodne, a uveče je izjavila da pristaje. Sutradan je bila isprošena, a isto veče zaručena. Stipa je činio sve po rečima svoga šefa, zbratimio se sa celom porodicom, činilo mu se kao da sanja ili da je pijan. Nasamo ga nisu puštali, tek je spavao sam, i to nemirnije no ikad. Svojima je javio gotovu stvar. Stari se paor nije protivio. Samo je mahao glavom, zamišljeno puštao dimove iz lule od gline. – Ti si, dite, mlogo škula učio, ti si pametniji od nas; ti valjda znaš šta radiš. Samo ne puštaj uzde iz ruku, i nemoj da nas zaboraviš. 23

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Mati i sestra zaplakaše se, ali se odmah, sa suzama u očima, nasmejaše. – Naš Stipa je uzô vicišpanovu divojku. Sad će on biti veišpan. Boriška se ponašala prema njemu mirno. On je to tumačio po stričevim rečima i nije mu bilo krivo. Polako se upućivao u razgovore s njom, a ti su razgovori bili isprva nešto nespretno nategnuti, ali vazda razboriti. Ona mu je odgovarala tiho i mnogo je gledala preda se. Ona je osećala, kad je onako odano i bojažljivo, pošteno, gleda sa strane, da on to sada prenosi njene crte, belinu i miris njene pojave u svoju dušu. I to joj je godilo. Za nedelju dana, jednom takvom prilikom, ona se obrnula i pogledala ga u oči, nemo i dugo. Njemu je zasjala zenica, prebledeo je, a ona je lako porumenela i oči joj zasuzile. Stipa ju je zagrlio pažljivo, i poljubio u vrat, zatim u oko i u usta. Ona je zaklopila oči i vratila mu poljubac. To veče, kad je legao, pevušio je, i setio se da je danas poljubio prvi put jednu gospođicu. III

Kad je doktor Paštrović ušao u sobu, baci šešir na još razmeštenu postelju i sede na stolicu za ljuljanje, u kojoj je gospođa Boriška volela da čita feljtone i Grimova izdanja francuskih brbljivaca. Doktor je došao si čistog vazduha, pa je skupio nos u ustajaloj odaji, poplavljenoj kolonjskom vodom i paprenim mirisom odola. Nije smeo da pita šta je? Čekao je. A gospođa je pred ogledalom rastezala lice, oči, usta i obraze, ovlaženim prstima i jezikom brisala sa obrva, trepavica i usana beli prašak. I praveći tako komične grimase u ogledalu, kao napušteno derište kad samo ostane u sobi za primanje, nije se ni osvrtala na muža iza svojih leđa, no poče brzo, isprekidano i ravnodušno, kao da tvrdi kako je nebo vedro: – Molim te, Pišta, da mi daš sto kruna, – bože moj, kako je brzo posuknulo ovo ogledalo; koji mu je đavo! – treba danas da kupimo za žur biskvita, sendviča; a i konjak i rum nam je nestao. Ono što još ima u flašama, ishlapilo je. A i frizerka me je danas gnjavila. Pomisli, molim te, ni mlekarica nam više ne da mleka. 24

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Kao da ćemo uteći. No ova me danas baš nije očešljala po volji. Moram je i po podne pozvati. U Paštroviću se polako kuvalo. Mešali se u njemu stid i srdnja. Ona je udešavala kosu, izvlačila je nad slepim očima, jer za njeno okruglo lice nije stegnuta frizura. – Daj mi žižice da ugrejem „brenajzn“. Ako imaš posla, neću te zadržavati, Ta gde je špirit? Mariška-a! Špirit mi donesite! Paštrović ju je gledao i popuštao je. Bes mu se prelio u tugu. Žao mu je bilo te žene, ona tek ako nešto nazire od nesreće koja joj preti. Njemu se još i sada sviđao njen stas, njen beli obli lakat i puni snažni vrat. Ona se kretala kao mačka. Iako je bila krepka, puna krvi i zdrava mesa, ipak joj je svaki pokret bio zaokrugljen, nekako čedno lep, kao da zna kako to godi jednom paru očiju koje je vazda miluju, a kao da čeka, kad će se jedna zaljubljena, drhtava ruka prevući preko njenog tela, toplo i golicavo. On je voleo tu ženu, valjda jer nije nikad znao da li i ona njega voli, i jer su i posle osamnaest godina, pošto mu je i kćer rodila, ostali u istoj udaljenosti u kojoj su pri prvome poljupcu bili. On se i u braku ponašao prema njoj kao da tek hoće da je zadobije. Ugađao joj, govorio u izvesnom biranijem stilu, zabavljajući je i ne usuđujući se nikad pokazati se potpuno raskopčan. Valjda je u njenom držanju našao nečeg što ga je sputavalo. Ako joj je kadšto i prigovorio i ona se rastužila ili razgnevila na njega, on bi umuknuo i ćuteći se udaljio. I onda se takav događaj više nije spominjao. Sad ju je gledao, i to ga je bolelo, to njeno uverenje i hladnokrvnost. Zar su oni zaista još i sad daleko jedno od drugog? Zar ona ne vidi, ne haje za njegove nesanice? Mrzi li ona njega, ili ne razume samo? Ko je tu sad kriv? Nema sumnje, njegov je brak, i život u braku, bio promašen, bez sadržine, i vodi nesreći. Da li je u njoj ležala klica katastrofe, ili u njemu? I Paštrović nije imao smelosti da u njoj vidi svoju propast. Zato nije znao šta da rekne. – Ali ako ja nemam sto kruna? — progovori on tiho. – Kako nemaš? Nađi. Mora biti, valjda se nećemo osramotiti pred svetom? – odgovori žena hvatajući ovlaženim prstima za usijano gvožđe: da li cvrči? 25

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– Prosto: nemam. Zar ti ne vidiš da nas svaki skoro dan ekzekviraju? Zar ne vidiš da meni glava hoće da se raspadne od čuda i brige? – čisto proplaka Paštrović. – A da li sam ja tome kriva? Molim te, nemoj praviti tu sad scene i prebacivati. Ti si dobro znao kad smo se uzeli kakav ćemo položaj zauzeti i kakvu kuću voditi. Što se nismo odmah zatvorili, pa bi znali šta ćemo, i ti i ja? Ti si ušao u našu porodicu i zahtevao da se održimo na visini. I bio si srećan zbog toga. Otvorio ti se svet. Što si rđavo manevrisao nisam ja kriva. Tata ti je govorio i govorio: raskini sa Đulafalvijevcima. Gore su pali konzervativci u nemilost. Ma grmilo-pucalo, doći će radikali. Trebalo je da si se odmah spregnuo bio s Vajtbasima. Bio bi danas veliki župan, ili barem državni sekretar. Ovako te je onaj štreber Petika prekonoć preduhitrio. Još će ti i javno beležništvo oteti. Idi gore! Šta sediš tu! – To sad već ne ide. Gotova je stvar. Balogijeva je žena bila kod ministra. Gotovo je. Nema se šta više čekati. – Izdrži. – Ne ide više. Za koji dan sam propao! – reče lagano Paštrović, crtajući palicom u oznojenoj ruci po sagu sloga p-r-o-p-a-o. – Pro-pa-o? — šapnu žena, kao od straha da posluga ne čuje, i okrete se i pogleda u pogružena, zategnuta i bedna leđa muževljeva, kao u lešine koja se nadula nad vodom. – Da, – propali smo. I ja, i ti, i Eržika s nama. – I ti to tako meni kažeš! I ti to sad meni kažeš! Znaš li ti šta to znači, znaš, li ti to? Usne joj pomodreše i ona se uhvati grčevito za mramornu ploču ogledala na koju se naslonila. Bila je bleda i zbunjena. Ona nije shvatila smisao ovog razgovora, samo ju je gušila srdžba i prezir prema tom čoveku, zgurenom kao izvaljena trula klada. Zadrhtala je i htela se ustremiti na njega, zaroniti prste u njegovu kosu i noktima mu razriti lice. Na ulici zazvrjaše kočije vraćajući se sa železničke stanice, a u njima, iza barikada od sanduka, nemarno uvaljeni trgovački putnici sa računom dobiti u glavi, bezbrižni gosti s lepršavim velovima oko šešira, radoznalo se okrećući levo-desno, i namršteni rođaci u crnini koji se vraćaju s nečije sahrane. Iz kuhinje se čuje Mariškina dernjava; raspušteni, napeti sopran. 26

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Paštroviću se olovno slegao ovaj trenutak na prsa. Najzad odluči da se izvuče, i diže glavu. Kad pogleda ženu, ova prasnu u glasan smeh i zatrese se od jecanja. – Ali molim te, šta ti je sad! čekaj, da ti kažem sve ... – Beži, idi, idi mi ispred očiju! — vikala je kao bez uma. – Ali, molim te, teško jeste, ali gledaću da se popravi, koliko god je moguće… – i htede da je primi za ramena. Ona se otrže. – Kukavico, lažo, pfuj! Sram te bilo, hteo si na tako gadan način da se izvučeš zbog tričavih stotinu kruna. Ne treba mi, znaš, sad mi ne treba. Naći ću i sama! – Šta ti je sad opet? Dobićeš još tih sto kruna. No – i pomisli: sutra će sklopiti račune i pokazati joj. Onda neka plače. – Ne još tih sto kruna! Već i tih sto kruna, Zar bi sad hteo da se povučemo? O, o dragi moj, varaš se! – I napućivši donju usnu, osmehnu mu se porugljivo, i zagleda mu se u košulju koja mu se izvukla ispod naborana prsluka, – Bunjo! Nikad Nikad nećeš biti gospodin! Ako bi se ti osećao familijarnije na sonćanskome drumu pod paorskom perinom, ja nisam rođena da ti pravim sirište, ni da ti bâbi noge perem. Ja sam te digla, ti se moraš mojem svetu prilagoditi. Ako se bojiš za mene, mogla sam te i dosad varati – i drsko mu pogleda u oči. A novac? Tvoja je dužnost da zarađuješ a ne moja! Bunja si ti još uvek, Bunja! Hteo bi da i ja jedem pečenih bundeva… Ubi se, kad ni jednu ženu ne možeš da izdržavaš! Paštrović uze šešir i, dišući teško, uze ga čistiti rukavom. No došavši do vrata, i ne okrenuvši se, reče potmulim glasom: – Novac ćeš dobiti. A ostalo je moja briga. Videćeš. IV

Oko sedam sati uveče, redovno nedeljno društvo već je bilo okupljeno i raspoređeno u krajnjem malom salonu. On je ličio bračnim spavaćim kutovima po skučenoj, prigušenoj svetlosti koju su sanjivo puštale mlečne okrugle sijalice iz ljiljanskih čaša u rukama jedne bahantkinje od medi, stavljene na krhki stočić, koji je bio optočen minijaturama od emalja iz galantnoga doba. Tu oko toga stočića, kao oko čarobnog kotlića, okupljale su se 27

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

gospođe da s nekim razvučenim, naučenim i nasleđenim osmehom, koji kao koprena skriva istinska raspoloženja, prevrću sablaznu knjigu u koju su svake nedelje beležile sve pikanterije iz privatnog života. U ovoj pitomoj izbici s devičanski rumenim, svilenim nameštajem, kao stvorenoj za nečujna šaptanja, tanane osmehe, neprimetna podmetanja i ženske intrige, nije se osećao zadah lešine ni krvi kroz uskomešanu paru namirisanih čipaka, iako su tu svake srede toliki i toliki bližnji bili raščereženi, da im se, sirotim žrtvama, kao svetome Jovanu, još i jezik izbode sitnim iglicama. Počela je stara „Presvetla“, koja je, pokvarenom čednošću ili čednom pokvarenošću, veštački baratala najmasivnijim izrazima, i pričala o kćeri poslanika Vajtbaha: kako se pre tri dana, gola golcata, pokazala na balkonu pevajući jednu kočijašku pesmu i bacajući poljupce okupljenim šusterskim šegrtima na ulici. Sad su je odneli u sanatorij, ali to ništa ne pomaže, veli Presvetla, materina je to krv, rodila se u trećem mesecu, „treba joj se udati“. I Presvetla povuče dug dim iz neke egipatske cigarete i duhnu ga uvis, zavalivši glavu i napirivši obraze tako bezazleno, kao dete kad pravi mehure od sapuna. Sve su se smejale i zanimale za pojedinosti, samo je prisednikovica, nazvana „lajava Milčika“, bila ozbiljna. Ovu belu, punu i onisku ženicu sa žmirkavim, pepeljavim očima, uzvinutim, širokim nosićem, velikim muškim ustima i odsečnim altom, sve su mrzele, ali su prezale od njenoga jezika. Da je odrasla u drugoj sredini, ona bi može biti pisala rasprave o društvenim pitanjima, ovako joj je vatra bila pokrivena vlažnim ćebetom, te je samo ljutim dimom svoga duha klala oči svojim drugaricama. S njome nijedna nije mogla izaći na kraj, jer nije lagala i jer je bila iskrena i jer se znalo da joj je samo jezik otrovan. Ona je bila tako smela da se nije stidela voleti svoga muža, i to priznavati, i ostati mu verna. S mladim ljudima je bila najotvorenija, ismejavala je sve vrline, a u dubini duše gnušala se greha. Društvo je nije moglo razumeti, a drugarice su je uzalud uhodile. Trišlerka je čak svoga ljubavnika, kapetana Orosija, preklinjala da zadobije lajavu Milčiku. Sve badava. Najzad se utvrdi mišljenje: bolesna je. Inače bi bilo neshvatljivo. Ta Milčika, prebacivši nogu preko noge i pogledavši oko sebe porugljivo, reče najednom: 28

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Interesantno. Dokle ćemo mi žene govoriti i misliti samo o muškarcima? Pa i oni to isto čine, „samo protivno“, – dobaciće nešto jetko apotekarica Šomodi, pređe Šefer, jedna pegava žena, koja se silno belila da bi je strugati mogao, vranila kosu i izgorenim žižicama popravljala obrve. Imala je reskav i nesavladljiv glas, koji je sam od sebe skakao u kratkoj rečenici po oktavu. Muž joj je bio blizanac, i zauzet u apoteci povazdan, a dever sreski načelnik i momak. U prvom svojstvu imao je konje i pandure, a nije imao posla, a u drugom svojstvu imao je slobodno srce i zgodan stan. Zato Šomodijevkin česti error in persona niko u gradu nije zamerao. – Puf! Ti znaš najbolje koliko tvoj muž ima malo vremena za to. Koliko je siromah zauzet u poslu, brinući se za zdravlje i dobri život tvoj i svojih najbližih. I lice joj se vraški iskrivi kao puni mesec u šaljivim listovima. Nastalu prepirku završi Presvetla, zagledavši se u sovu na časovniku s električnim buljavim očima: – Ts-s-s… iš ćurke!… glavno je da je dobro. A što je dobro, treba raditi. Živi dok možeš. I posle će te crvi izesti. Posle te mehanske sentencije, poče rasprava o tome zašto muškarci vole glumice i da li se surevnjivost dade lečiti i kako itd. (Presvetla je bila mišljenja da muževe treba varati, jer gotov grešnik bolje se izvlači od onoga koji je samo pod teretom prividnosti. Žena bar zna u tom slučaju kako da se vlada prema gotovu činu). Mladež je bila u velikoj sobi, osvetljenoj i modrikastom električnom i žutom svetlošću sa svećnjaka. Za glasovirom je sedela Paštrovićeva kći; omalena, troma, nelepa očeva kći. Njen svaki pokret bio je težak, kao pod moranjem, afektovano prost. Kad je išla noge je vukla, rukama mlatala i ni za boga ne bi nosila obuću s visokim potpeticama. Govorila je kroz nos, pa bi, podnimivši bradu pesnicom, zagledala se obično pravo u zenice sagovornikove, ili bi mu upola okrenula leđa i samo mrdala svojim opuštenim ramenima. Korzeta ni prsluka za stas ne beše nikada na njoj. Nosila je samo krepdešinske bluze, u kojima su joj se nerazvijena prsa još manje isticala. Ona je žalila što je ružna, pa je sama namerno naglašavala kako joj je malo stalo do toga da se čini lepšom. I to je jedna vrsta taštine, samoodbrane i utehe. Često će nimalo naivni ljudi i 29

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

kakav rđav glas o sebi radije sami spomenuti, no što bi otrpeli i puku aluziju iz tuđih usta. Ona se oduševljavala muzikom, ali je nije razumevala. Sedeći često sama za glasovirom, svali se tako na nju žalba i čežnja da se ispovedi žicama. Ali čim udari dva-tri akorda, zbuni se, padne na dirke i plače. Tada žali što je bogata, jer ona je uverena da je mnogo imućna, i želela bi da je sirota, i da je ljubavnik otme. Ona je sama sedela za klavirom, pognuta, levu je ruku opustila, a desna je ležala na instrumentu s prstima utisnutim u dirke, iz kojih nije zvučao glas. Kraj nje, sasvim blizu, sedeo je županijski perovođa bez plate Kezmarski i pričao, ćeretao i smejao se. Ona mu je slušala glas, jer je imao ugodno meko grlo, ali reči nije zapažala, jer je on samo parafrazirao, i to ne znam po koji put, svoja „epikurejska“ načela. Ona je pazila kroz poluotvorena vrata trpezarije kako joj materi inženjer Halas ljubi ruke od prstiju pa sve do ramena, našto se ona smeje i udara ga lako po obrazu. Kako je sve to dosadno i kako se materi to sve nije već dosadilo! Nju sve to, ni igranje reči i vatre, ni trenje i izvijanje, više ne draži, kao ni ovi bomboni od čokolade. Ona je kad-god kradom gutala rum, i godilo joj je kad je on pali u grlu, a oči joj zasuze od žestine. Ona će otići u svet sa nekim, da će svi zinuti od čuda. Kezmarski je baš tumačio kako ženska noga mora biti dole tanka kao u košute, a naviše kao šampanjska boca, i već izračunao koliko će rečenica još reći i onda prići hromoj Flori, siročetu sa sigurnih trista tisuća kruna. Kezmarski, pošto je raskovao deset hiljada forinata na devojke, na skromni mađarski ferbl i na „gospodsko piće“, najzad upućen od verovnika, svom svojom elegancijom i rečitošću „bacio se“ na bogatu sirotu. Trošio je menicu za menicom na cveće, šećer i svirke pod prozorima, u uverenju da će mu ova hazardna igra „upaliti“, i da će „šprengovati banku“. I tutori i sopstveni razum predočili su devojci prave razloge „feš-Belinog" oduševljenja. Ona je znala da se on iz dana u dan vežba u mačevanju, u upoznavanju karata po pitanju, u otmenom prelamanju slova „r“, u grickanju crnih, kao živica podsečenih brkova i u negovanju svoga devojački rumenog lica (a kažu: svežim goveđim šniclama), uzalud; njena mladost je silom htela da se zagluši i da poveruje u mogućnost ljubavi zbog nje same. 30

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Čim se pojavio inženjer Halas, celo ga društvo dočeka vikom i tepanjem: „serbus Piću!“ On se smešio, klanjao, ljubio prste devojaka i žena i za svaku čuvao po koju dosetku. Imao je okruglo, glatko obrijano lice, nestašne žive plave oči i po sredi pravilno razdeljenu, sjajnu, ulepljenu smeđu kosu, te mu se glava svetlela kao srčika. Niko nije znao tačno odakle je rodom niti odakle je došao. Sumnjalo se da je poreklom Slovak i da je ime pomađario. U šali su ga žene nazivale i „Totočkom“. Ali on je od svog prvog pristupa u grad zavladao društvom. Umeo je da se obavija kao nekim štitom dosetljivošću, interesantnim pričanjem i upućenošću u silne sitnice, u najraznovrsnije društvene običaje i odnose. Bio je najbolji igrač, sklizač na ledu, niko nije znao tako hitro pogoditi rapirom loptu na žici; imao je čitavu zbirku revolvera, dva psa plemenite rase od grofice Esterhazi, čija je plava pseća krv čuvena u dokumentovanoj istoriji najslavnijih vašaka, a znao je i bezbroj valcera i kuplea, pa i operskih izvadaka na klaviru. On je redovno pio liker posle obeda i viljuškom i nožem jeo breskve; tako se zavaliti u kožne engleske fotelje, i neprimetno pokazati pod pantalonama svilene čarape, nije znao niko. Muškarci su ga svi grdili, zvali ga „belosvetskim“, koji će tek jednog dana zakačiti nekoga, pa nestati kao automobil; samo će se pušiti i zasmrdeti za njim; ali su mu svi redom podražavali. Zimus se sankao, „rodlovao“ na „šištadskom“ nasipu s Trišlerkom, sada igra s Paštrovićkom, ali na proleće kani „lantenis“ loptati s bogatom „Rackinjom“ Prekajskinicom, jer je izjavila da mrzi muža i strogost „pravoslavskih šmizli“. Devojke su ga zvale da svira, a žene da izvadi iz torbice svoje najnovije anegdote, štipalice i taze spletke. Žene ga zarobiše za ruke i ramena, a on se, tobože, otima i najzad sede nasred salona, prekrsti noge kao Turčin i počne svojim umiljatim glasom pričati. A dok se tu smejalo, čudilo i cikalo, u drugoj sobi jedna je gošća, ljuljajući se na stolici, i čas mrcvareći, čas opet milujući izdržljivi klavir, pevala poluzaklopljenih očiju narodne melodije, jednu mešavinu slovačkih uzdisaja, od sevdaha tihog umiranja, ciganskih cikota i turanske obesti. Oko osam sati uveče, baš kad su i poslednje zemičke s maslom, ajvarom i šunkom nestajale u zubima kavaljera, dobrodošlo 31

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

i probitačno zamenjujući večeru, neprimetno i pažljivo otvori srednja vrata dr Paštrović. Primetiše ga tek kad se obreo nasred sobe. Lice mu je bilo pijano ozbiljno i bio je u prsluku. Na pljusak smeha oko sebe nije se ni osvrnuo. Išao je pravo ženi. Ona je pocrvenela i htela silom da uguši jarost. Ali, dragi Paštrović, šta vam je sad palo na pamet, da tako ulazite u društvo gde su dame! Bože, od vas čovek može dočekati svakojakih šala i čuda! Ali Paštrović je uze za ruku, i dok ga je ona gurala napolje, on joj je nesmetano govorio. – Psst! Eh, mani sad, ako hoćeš da dođeš, a dobro bi bilo, obuci se, i budi dobre volje! I ona, pevucajući, otrča po kaput i pomože mu da ga obuče. Njemu se oči napuniše suzama. – Nema ništa, draga moja, nema ništa! Na to ga ona obuhvati rukama i svirepo ga uštinu za mišicu, ali pre no što bi se prenuo od bola, zgrabi ga ispod ruke, udari u iskren glasan smeh, namenjen sigurno onima unutri, i rastvorivši širom vrata, uđe tako s njime unutra i, još jednako se smejući, pokloni se svima graciozno, a društvo začas zanemi i udari u pljesak. Paštrović se smesti za okrugli sto među Trišlerkom i Šomodijevkom, i odmah se maši konjaka, jer ga je glava jako bolela. Sevale su mu slepe oči kao da su otvorene rane, pa ih neko koštunjavim prstima tačno svakog sekunda vređa. Dok se on tresao i duvao iz sebe jaru jakog martela, pomislio je na neplaćeni račun kod specerajiste i da je on sad, čini mu se, peti put pio toga konjaka. Niko ga nije ničim nudio. Kezmarski je uzeo jedan kruh sa sardelama, udubio u njega svoje krupne retke bele zube i, nasmešivši se na njega, rekao: – Oprostite! Halas je onde čučao kraj stolice, gde je njegova žena pre sedela. Sad se polako dizao, rukom gladio nabore pantalona i, sav crven u licu, zagleda izdržljivo u njegove zenice – kao da hoće da pokaže kakav je junak: – Kako zdravlje, gospodine doktore? – The, kako! – odvrati Stipa sipajući drugu čašicu konjaka. Ovo ga je pitanje uvredilo. I on sad ne bi smeo pogledati u oči tome Halasu, jer bi ovaj morao opaziti da ga je isti trenutak omrznuo. On je primetio da je taj mladić deseto mislio, da je u 32

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

tome pitanju bilo poniženja, sažaljenja i skrivenog poznavanja njegove bede. Dok je iskapio čašu, preleteo je očima oko sebe. Svi su hteli da skriju kako ga motre. Sva su lica naporno radila da prime na se ravnodušnu ili dobroćudnu masku. I dok je Trišlerka, sasvim okrenuta, oslovila Floru u drugoj sobi, videlo se da se okrenula a da još nije znala koga će i zašto osloviti: – Flora, jesi li dovršila one ruže na „šmukhalteru“? Osobito lepo moluje – reče tiše kao peku novinu. Nema sumnje – pomisli advokat – hoće da popuni mučnu pauzu. Ja sam im prekinuo govor i pokvario raspoloženje. Ja im smetam. Upao sam kao muva u kajmak. – Hoćete li ići, g. doktore, na skupštinu Južnog ugarskog kulturnog društva? – zapita odjednom Kezmarski i liznu usne. – Zašto? — prenu se kao iz dremeža Paštrović. – Pa-a – i ruka mu skliznu preko uglajisane mirišljave glave – vi, kao jedan od pobornika naše države ideje u ovim neprosvetljenim krajevima možete i ovaj put mnogo doprineti ispravljanju i nadopunjavanju metoda naše kulturne misije. Iskreno priznavši, naša domovina i naša narodna državotvorna ideja… – Kakva misija, kakva kultura, kakva domovina, kakva ideja, pff, molim vas mladi gospodine! Reči, reči,… – Paštrović se zavali, uhvati se prstima preko okrugline svoga simpatičnog trbuha, nakrivi porugljivo i izazivački glavu, kao čovek kome je ćef da se svađa i da bezobzirce lupa o glave neprijatne istine. – A, molim vas lepo, recite mi po duši, volite li vi domovinu i narod? A? Kezmarski čupnu brčić, zatrepta očima i pocrvene do ogrlice. Ja mislim da svaki pravi i pošteni Mađar mora ljubiti domovinu i narod. U njoj će nas pokopati. Dabogme, crvena internacionala i pro- pagandom napujdani sinovi rođene majke… – Brrr!… Ta nisam ja iskao da mi citirate paušalsku liriku. Molim, samo malo iskrenosti. Ruku na srce! Ko je pravi Mađar? Čast i poštenje, ali vi ste Šlovak, mali Moldovanji je Rumun, Halas? na! a ja sam Bunja. Eto nam čistih Mađara. Skupili smo se zbrda-zdola i podelili uloge. Kakva misija! Flans, gospodine moj, mlatnjava, sad se utrpaše svi Vajtbasi i druge parabućke Švabe samo da dođu u prestoničke novine, pa kad opet zapaši koja 33

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

crkotina da se nađu na redu. Šport i toaleta, to je briga za domovinu naših magnata i magnatkinja, a mi im majmunišemo, jer ako si mudar, mađarstvo je divno – unosna akcija. Deoničarsko društvo, to su naši misionari. „Volite domovinu i narod“, pričajte vi to deci da se uspavaju! Ja znam: što volim, to i sanjam. Volim žene, žene i sanjam, volim kartu, rihtig, sanjam da igram makao, volim riblji paprikaš, dabogme da sanjam izlet u Gomboš, ali domovinu i narod još nikad nisam sanjao… . . . Recite mi, molim vas, šta je to domovina, šta je to narod? – Ha, ha, ha, gospon branitelj se šali! ha, ha, ha! vrlo dobro! ha, ha, ha! – Kako da se šalim? Ne šalim se ja, na žalost! – reče srdito Paštrović, i brzo nastavi, kao da se bojao da će mu prekinuti bujicu koja hoće da prokulja iz njega: – Uzmite samo naše izbore. Parola je vazda: protiv Nemađara! A i vi znate da se tim isključenjem najmanje služi našoj tzv. ideji. Ta ni ne misli se na nju. Naprosto treba uhlebiti činovničke sinove, jer tek moraju otplatiti dugove patriotskim zavodima i pouzimati činovničke kćeri bez miraza. Mađarska vojska! Osam hiljada otvorenih mesta za propalu džentriju. Ili, zar patriotizam rađa i mitom i „panamama“? Vi se ne sećate, vi ste mladi: posle okupacije, velika svota za potporu ranjenika i porodica, palih kod Maglaja i Doboja, a međ njima je bilo, bogami, i Krobota i Raca i Mađara, nestade kao kamfor. Podžupan se jedan „ucecô“, i to je sve. A kud su nam grdne pare „tulipanke“, pa ko nam obrsti aleje platana sa ulica, ko nam pojede kaju iz betona pod popucanim asfaltom, kô zašto baš nemačka firma da nam kvari oči škiljavim osvetljenjem? A? Gospoda slave Arpada što je doveo amo Mađare. I treba. A i lako ga je naslikati. Ko bi vraga naslikao arpade što iseljavaju narod. Nema tu srca, gospodine moj, nema tu srca! Grabi, nemilice grabi, i samo grabi! Ako imaš srca, onda si crko!… . . . Nego – i Paštrović skoči, sav zažaren u licu, šta smo se tu ucmoljili! Danas ćemo se proveseliti. Oprostite, sad ću ja smesta! Paštrović uzrujan i zadihan potrča, prevali jednu šolju čaja i smejući se: – nek’ se zna čija je kuća masna! – zalupi vrata za sobom. Gosti su ostali zabezeknuti. Naslućivali su i mirisali u vazduhu nešto kao pred vihor. 34

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– Nisam ni znala da imaš tako „šnajdig“ muža, pecnu Presvetla. – Još ću se zaljubiti u njega, pred starost! – odvrati nemarno Paštrovićka, griznu se za usnu i pogleda letimično i nervozno na vrata. Mala Eržika turi u usta čitav jedan slatkiš od kave, pun otužno slatkog skorupa, i ne žvaćući ga zagleda se netremice u ništa. Tanka bluza podrhtavala joj je nad srcem. Odjednom se tiho strese, lagano ustade, iziđe u hodnik i, otvorivši okno, pruži čelo u mrak i u hladni vlažni vetar, koji se hrapavo trô o udove vinjage divlje loze oko prozora. Čula je očev šaputavi glas, i kad se vratio ona ga zagrli oko vrata. – Šta si sad radio, tatice? Otac joj stište lice u ruke i poljubi je u kosu. – He, he, čućeš. Radovaćeš se. Eržika se odbi durnovito, uverena da je ničim neće moći iznenaditi ni obradovati. V

Gosti se spremali da idu, ali ih Paštrović zadrža na večeri i, glasom kojim se hteo narugati i njima i sebi, nasumce izbaci titulu kako je danas dvadeset i pet godina njegovoj promociji. Ljubazno je obletao sve, pomagao spremanju za večeru i mislio u sebi, kako će još jednom gospodski nahraniti ove gusenice. Proždrli su mu koren, izgrizli su mu cvetove, nek se zatome još preostalim sparenim listovima. – Petre, metnite šampanjac u led. Zaista čudno, kako to da je on tako prekasno progledao. On sad tek svesno vidi ko njega podriva i ko su uopšte ti ljudi s kojima se godinama rukovao, a nikad im se nije pažljivije zagledao u lice. Dosad nije ni video da Kezmarski ima tako očajno prazne i klonule oči i da mu je koža gnusno tanucka. Kad bi je zaparao noktom, sljuštila bi se lako, kao sa ugmilele oskoruše. Presvetla je upravo gadna. Kako je to odvratno kad stara žena koketna zažagri očima i krv protinja kroz uvele, silom doterivane obraze. Takva će biti i Boriška. Grozno. 35

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– Pazite, na svaki bifstek ispecite jedno jaje. Meso sam već poručio da se pošalje. Ko su ti ljudi? Šta njega vezuje za njih? Kad propadnem, onog časa će me se ratosiljati, kao i jadnog Đurice Birilovića. On ih je pet godina častio, pa kad je falsifikovao, svi su tvrdili da su znali već davno da ne može bolje svršiti. Da li sam ja prospavao dvadeset godina? Ili je i mene zanelo pijanstvo gospodstva, kao i onog ludog Srbina? Da li sam ja, bože moj, recimo, pre deset godina, kad sam ih video, čuo i tresao im ruke, mislio što o njima; uopšte, da li sam ja što mislio? Mora da sam se uzdao u njih. Ali što bih se kog đavola u njih uzdao? Da li sam ih voleo? Da! Taman. Sigurno nisam znao ni imena sviju njih. Žalosno, niko me nije voleo, niti sam ja koga voleo. Bio sam lud. Ipak je to smešno što sad tek vidim kako sam bio kroz ceo život lud. To je ludost čekanja i trpljenja… Ne, ne. Nije tako. To je ludost života bez osnove. Izlišan život… Ni to ne stoji. Kad sam se rodio, bio sam svakako određen za nešto. Samo nisam našao to nešto. Nisam se snašao. Zalutao sam među ove i smeo se. Iščupaše me, pa me ponesoše. Nisam bio svoj, bio sam njihov. Pravo ima moja žena: ja sam Bunja. Samo ona to ne razume. Ja sam Bunja, ja sam pšenica koju su preneli u staklenu baštu. Ja sam Bunja… I Paštrović je nudio goste da sednu i smešio se. Svi su mislili: zbog tobožnjeg jubileja i uslužnosti, a ono u stvari zato, jer mu se dopalo što je Bunja, i pričinjavalo mu se da je to lepo. Samo što oni to ne shvataju. A mora im to reći. Neka se smeju. Oko dvanaest sati cela je kuća odjekivala od buke i zadovoljstva. Igralo se, pevalo, razbijale se čaše i Kezmarski je brisao krv sa usana, jer je hteo da zadivi društvo, pa je pojeo čitavu jednu šampanjsku čašu. Žene su bile rumene, gledale su sanjivo, ma za što bi prsnule u kikot, i onda bi padale u naslonjače i udarale primaša ciganina po obrazu, a kavaljerima kitkale brke moleći ih da im povere: ko ih je učio ljubiti. Halas istrgnuo violinu iz primaševih ruku i zasvirao vals. Svi su se vrteli, udarajući se jedno o drugo i o dovratke; ostali su samo Paštrović i Paštrovićka.

36

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Paštrović je gledao u polijelej, gutao nasamo, a čeznutljivi talasi svirke zanihali su se njime. U svakom valceru ima jedna neodoljiva nota nostalgije… . . . On se sećao mladosti. One dve-tri zabave na koje je išao, uznemirena srca kao švigarica, i vraćao se razočaran i tužan, jer se u osvetljenju i u šuštanju svile i bleskanju očiju i minđuša nalazio svaki put osamljen, potišten i kao izmučen. Sećao se da je i on učio valcer; ali ga nije nikad igrao, jer se bojao da će pogrešiti, pa će mu se čitava sala cerekati u lice. Ponekad bi pošao kojoj lepojci, ali srce bi mu kucalo od straha, i on bi se bled, ne znajući šta će s rukama, kolebao, dok je ne bi drugi neko ugrabio. Tada bi mu odlanulo. Manuo bi sve; bacao lakovane cipele besno u uglove jevtine i steničave sobe, zagnjurio glavu u jastuk, koreo i žalio sebe, i dok mu u ušima zuji muzika, trzao bi se cele noći, jer bi jasno čuo smeh jedne igračice u prolazu pod tuđom rukom; a kad bi u zoru zaspao, sanjao bi kako klizi preko uglačanog i svetlog poda i griska lepršavu devojačku kosu. – Hodi matori, da igramo i mi. Ali posle dva-tri koraka, Paštrovićka ostavi muža. – Ne znaš ti to, šeprtljo! Halas, ovamo! I teturajući među razdraganim parovima, Paštrović sede zlovoljan i oznojen, gledajući u ženu i u inženjera kako se tesno stisnuti ljuljaju. Gospođa Boriška je rastvorila usne, kao da je htela da pije valjda zvukove i dah mladog čoveka. Advokat se oseti uvređen. Bolelo ga je. Nije ga mučila surevnjivost, nego ga je vređala nepravda, a i stideo se. Možda se njemu celi grad smeje kao mamlazu koji ništa ne sumnja? Možda ona njega vara? Ružno, užasno ružno. Na to nije nikad ni pomislio; ako i jeste, to je bila refleksna misao, kao što čovek u mislima i ubija. Ali sad mu je misao ozbiljna; no on ju je sada primio kao dvadeseti ubod u telo koje je već istočilo silu krvi. Nije ona bila moja žena nikad. Bože moj, bože, kako je to ružno i strašno, strašno glupo!… Međutim su podolazili jedan za drugim i muževi. Šomodijevka, kad ju je namršteno šibao pogledom ćelavi apotekar, koji se kod kuće navrat-nanos morao da nakljuka pogrejanog kelja i 37

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

da se izmuči sa sinovljevim zadatkom, u kom se nepoznati tvrdoglavo igrao žmure, preko ramena viknu: – Mi lumpujemo! Jadnik mrdnu jetko ramenima i morade da se uteši šunkom u upitajanim rakovima. Uz njega prionu i veliki kapetan Trišler, koji je lupao prstenom po čaši, zatim skočio i hteo slugu prvo da ćuši, ali ga onda pomilova po podvaljku: – Dragi Perice, dajte što vruće da griznem. – Pio je razdražen jer je na „apreu“ izgubio sve pare što je od žene skrivao u baš zato probušenom balčaku palice, koje je jutros zorom zaslužio od mlekarica, da im ne bi pregledao mleko. No koji put, ugleda radi i zbog narogušenih potrošača, on je to ipak morao da čini, i to na pijaci lično, šorkajući kante nogom, te bi se sve sokačke vaške zgrnule. Mlekarice bi udarile u dreku i proklinjale gospodu, kojima bi se sutradan svetile na taj način što bi dušmanski, anabaptistički krstile mleko, i onako već iskvareno lojnim pogačama. Sem te lične pasije pijacu je prepuštao potkapetanu. Nek’ se on nateže s paorskim „sekserima“, mlađi je i nema porodice. Sebi je zadržao noćne lokale, javne kuće i razne babaLjube i seka-Julke, koje se na sva usta hvale da njima ne treba „licencije“, kad su dobre s gospodom iz magistrata. Presvetli je poslao kola sa slugom koji je imao jako gospodski izrezan nos i štedioničku knjigu, te je i Presvetlu iz neprilika izvlačio kad bi se zagrejala u friše-fire. Tek što je društvo ponovo posedalo, napolju neko ciknu. Zagrmi: servus Petika! Petika Mrazović, poslednji izdanak starih srpskih patricija, na čijim se razvaljenim grobovima u porti još naziru natpisi, zapušteni u plesni: „izabrani graždanin i senator slobodnago grada“. Jedan mu je praded doterao čak do „polkovnika šajkaške regimente“. Isti je pisao i ode u anapestima. Petika je zastao sred ove galame, blenuo preda se razroko i šmrkao. Dakle, očigledno, bio je veseo. Petika je služio u poreznom zvanju, vukao je sto četrdeset kruna mesečne plate, a trošio je sad poslednje svoje hiljadarke koje je dobio za salaš, koji su kupili seljaci sami, da ne ode u mađarske ruke. Još pre pet godina je hladio baranjski rizling u šampanju Redereru, a danas pije i špricere sa šljivovicom. Iz gimnazije ga isterali, jer je iz inata nazvao Košuta psom, danas tek sriče ćirilicu i ispoveda da srpski, „s gustom“, samo još opsovati ume. Ali kad čuje gajdaša, plače i veli da je Sr-rbin, gazi svoj sopstveni šešir, grli gajdaša i tepa mu: 38

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– prijatelju moj, ja sam Srbin! Ti me razumeš. – Gajdaš Joca, kad zgužva peticu, klibi se i sve razume. – Ta, ta, vaša Mariška ne ume svući ni kaput kako treba – štucnu Petika i pruži ruku za čašu. Ruke i nožice imao je majušne kao frajla, prsluk uzan od pedlja, a lice crveno, bezazleno dečje, da čovek, tek kad mu se zagleda u smežurane obraze, u naboranu kožu na vratu, na prosedu, kao seno suhu kosu, opazi da je oko četrdesete. Činio je utisak da nikad nije imao momaštva. Kao dečko je zakržljavio i kao nedozrelo voće u podrumu, ostareo u sparnim noćima, ugrejanim dimom i vinskom parom. Koliko bi kukala njegova stara gazdarica kad bi ga u naručju, onesvešćenog nosila u postelju. Silno je mnogo žalosti bilo u njegovim izvraćenim očima, pocrvenelim od podišle krvi, i njegovim nabreklim plavim žilama na slepim očima i u mršavim listovima. U potonje vreme su ga trpeli u društvu samo zato da se mogu šegačiti s njime. Tako, čim je hteo da sedne, Trišler trže stolicu i Petika se pruži koliki je „dug“ Iza Petike je došao i Prekajski. Njemu je teško bilo ići noću, jer su ga bolele oči. To su bili, po svoj prilici, prvi znaci sušenja kičme. Prekajskinica je baš učila od Halasa kako da duva kolutove dima, kad joj muž zasta na pragu da jelenjom kožom obriše naočari. – Zar si i ti pošao u poteru? Ne boj se, neću uskočiti. Prekajski je progutao i to. Mislio je da će joj biti dosta što je ušao u zimskom kaputu. To će je jediti i najpre nagoniti da pođe kući. On bi je već davno pustio, s čitavim njenim mirazom i božjim blagoslovom, da nije prezao od bruke i da nije trpeo za ljubav ono dvoje dece. On je bio čovek-činovnik u potpunom smislu. Savestan i spreman. Zato mu je predsednik i tuđi zaostatak davao na izradu. Bio je nezadovoljan, ali je sve snosio i nije hteo nikom da se ulaguje. Kao đak naučio je ruski i mnogo čitao. Pratio je verno sve pojave u narodu i bio na glasu kao vredan, ali politički nepouzdan činovnik. – Vi ste panslav! – reče mu predsednik kad je jednom zapalio cigaretu srpskim školskim žižicama. – Šta vi znate, magnifice, šta je pansloven! – odgovorio je nabusito, i od to doba ide na najgore komisije. U samoći je odista bio nacionalna 39

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

sanjalica; decu je učio da mu deklamuju narodne pesme i Čengićagu, što je gospođa Prekajskinica smatrala nefinim običajem koji će deci škoditi, pa će ih mađarski profesori rušiti. U tajnosti je gajio socijalistička načela, štaviše: pomalo je simpatisao i sa teroristima, ali je uz to dosadio štedionicama seleći ženin novac iz jedne u drugu, ma zbog tričavih četvrt postotka. Juče je imao sukob sa ženom, jer je žena primila prase kao „jabuku“ od jednog seljaka kome je Prekajski bio potreban. Prekajski je pustio prase na ulicu da guriče na uveselenije šegrčadi. Žena nije shvatila to kao pitanje časti. To je bio, u njenim očima, jedan blagosloven običaj i čisto praseće pitanje. „Ti samo još kvariš paore, ionako nas već po nogama čepaju!“ Srbiju nije mnogo cenio jer tamo „profesori politiziraju“, ali je pričao sinu o Vojvodini i o Miletiću i glasao, s negodovanjem u duši, za vladu. Pridošli su se revnosno trudili da dostignu stepen oduševljenja „starosedelaca“, samo Prekajski nije pio, jer to škodi „očnom kataru“, a on i sutra ima puno posla. Paštrović je ćutao, ali kad ga je žena htela da odmami u legalo, najodlučnije je protestovao i dovukao stolicu sasvim do Prekajskog, jer ga je uvažavao kao načitana čoveka. – Molim te, Stevo, ti si pametan čovek, reci mi po duši, je li to sve lakrdija ili je ozbiljna stvar? To sve tu – pokaza rukom uokolo i strovali ulje i sirće – i, i – pa uhvati za zlatan lanac Prekajčev – i to sve, što se s nama zbivalo i zbiva. Znaš – razumeš li me?… – Razumem – reče Prekajski samo da se otrese, videći da je pijan. – Hm. Kako se uzme? Komedija jeste, samo što nam se u njoj srce krvavi. – I Prekajski bolno razvuče svoje tanke, blede i ispucane usne. Paštrović klimnu glavom i kao za sebe reče: – Samo nam se srce krvavi. Vidiš, mene sad tek boli kad mi se pri kraju cedi. Boli me! – i oči mu se navodniše nevino i nemoćno. Prekajski se bolje zagleda u prijatelja. Zatrepta i u njemu jedna tanka žica i on položi ruku s puno saučešća na njegovo rame. – Hja, šta ćemo? Moramo vući; vući dok možemo. Popraviti se ne da. – Veliš, ne da. Dabome. A kako bih se ja rado povratio! Nemoj misliti da ti govorim zato tako što sam napit. Nije brate; ovo 40

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

sve nije išlo kako treba. Trebalo bi da počnem iznova, samo kad bih mogao… . . . Ja sam tribo ostati paor. Tribalo je da sam ostao Bunja, k’o što mi je bio i dida i ćaća. Nađikati u friškome luftu k’ô i turčinak u vitru, oženiti se s divojkom s kojom sam prvi put divanio u kolu, rađati dicu, orati, pivati, i tući i ženu kad triba, umoran, ili od rampaša naderan leći na sino i hrkati i onda već umriti kad mu dođe vrime. Pa znaš, kad posijem, pa Bog da – i požnjeću; a kad Bog kaštiguje, stegneš kabanicu tišnje, jedeš priko zime više krompira ucilo, a manje šunjke. Sina izgruvaš kad se bećari, al’ ti sutradan vezuje snoplje. Kud ćeš veće ljubavi i sriće! Nije teško Bunjevcu umriti. Meni je ovako teško. Ja ne umirem, ja propadam. Sušim se, k’ô korov kad mu plug žile za’vati… Prekajski ga je slušao netremice, i kod njega je nadošao čas ispovedanja, i da nije ustao veliki kapetan da nazdravi domaćinu, i on bi izručio svoje srce. Trišler je govorio uz kikotanja, zveckanja i upadanja u reč, a kovao je domaćina u zvezde. Hvalio ga je kao oca, muža, kao građanina i kolegu, kao rodoljuba koji će za svoj rad u narodu dobiti dostojnu nagradu, koji u ovim skučenim prilikama nije mogao da razmahne krilima, ali će uzleteti i biti dika svega građanstva, a ponaosob svojih prijatelja, plemenite supruge, „tog njegovog dobrog genija“, i mile i darovite kćeri. Éljen, éljen, éljen! Tuš!! Paštrović je za vreme govora trô dlanom čelo, znojio se i poređivao žižice u razne bojne redove. Stideo se, i jedva je čekao da dođe do reči. Kad je ustao, buka je još ključala. On rukom htede da zgladi talase larme, ali samo cigani umukoše. Paštrovićka nasmejano viknu: – Pišta, samo kratko! Nemoj opet oduševljeno od tri hvata. Pazi, nakrivila ti se poša! Ali on samo mahnu rukom na nju, zagleda se u slanik, zažmiri i turi levu ruku u džep od čakšira. – Gospođe, gospođice i gospodo! Nisam ustao da se zahvalim na rečima g. velikog kapetana. Bar ne samo zato. Ustao sam da govorim, da iskalim srce svoje. Paštrović zastade na časak i pogleda uokolo, ne ustavivši se ni na kom. Glave prijatelja su ga opkoljavale kao da je u gradini među kupusnim prokolama. Vika i nemir su se utišavali, jer je domaćin 41

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

govorio tiho i mirno, kao da nije pijan. Glas mu je bio zamagljen i pun prebacivanja, te su svi u prvi mah oštrije uperili oči u njega, sa čijih usana glas jeca, da vide: da li je uistinu dr Paštrović to. Na čelu mu se nisu kočile one punovažne, misaone bore svih nazdravljača. Lice mu se sjalo, bilo je blago. Eržiki se steglo u prsima ne skidajući očiju sa oca. – Dragi Tuna, ti si lepo govorio, ali ja ti neću reći: hvala. Zašto da se obmanjujemo? Danas hoću da govorim istinu. Ti si, prijatelju moj, lagao. Da, da, lagao si ti. To je Paštrović rekao tako mirno i tiho da niko nije skočio, no su svi smatrali kao najpodesnije, pa i sam Tuna, da taj neobični uvod shvate kao šalu; društvo se dakle silom smejalo, iako su se i veliki kapetan i Paštrovićka neprijatno vrpoljili i kiselo razvlačili usne. – No najgore je, što si ti pri svakoj svojoj reči morao pomisliti: ja lažem, a najžalosnije je opet, što mi u istom stilu lažemo jedno drugo, i sebe i ceo svet, otkako se poznajemo. Ne, ne, dragi moji, znate vi vrlo dobro: nisam ja nikakav borac, niti sam velikan, nit’ imam zasluga, niti će ih ikada takozvana domovina naša i narod priznati. Lagao je moj prijatelj kad je govorio o sreći, jer je ja nikad i nigde nisam okusio, a danas znam da je i neću. Vi negodujete, vi se uzrujavate, vi ne možete da shvatite šta ja to i zašto govorim? Idite svi ako hoćete, ali ja hoću da se izgovorim. Dosta sam ćutao. Slušaće me ovi zidovi, po kojima sam se danas prvi put ozbiljnije obazreo, i slušaće me moje uši, koje danas prvi put primaju glas Stipe Paštrovića. Žena ga je htela da pritisne na stolicu, ali on ju je tako mrsko promerio da je odstupila i sa ženama se udaljila. Eržiku je gušio neki bolni stid, kao kad bi sanjala da po ulicama beži naga i neokupana. Ona priđe ocu i uhvati mu ruku: – Tata, zašto to govoriš? Sedi, niko te ne sluša! – Otac je pogladi po kosi: – Pusti me, moram. – Ceo moj život je bio jedno dugo, pijano – sanjivo lutanje kroz nepoznate krajeve, s nepoznatim ljudima. Prolazili smo prostore, ja ih nisam merio korakom ni okom, prohujale su godine, ja ih nisam merio delima, procvala su proleća i mladosti, ja ih nisam merio zanosom srca. 42

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Kraj mojih ušiju topotale su obuće bližnjih, doticao sam ih se, pozdravljao ih i grlio, a nisam ogrejao u njihovim očima dušu svoju. Eh, imao sam i ženu, ali prijatelja i ljubavi nisam imao. Imao sam domovinu, imao sam narod i istoriju, a sad vidim da nemam ništa. Sve je hladno i sumorno oko mene; sve je tuđe. Ja sam zalutao i vapijem za izlazom, a osećam da ću krvlju svojom i trulim lešom svojim samo nagnojiti travuljinu i trnje. Tuđin sam došao među vas, a kao gubava ovca, izgnan i tuđin, uginuću. Ostavio sam ono što je moje bilo, usko sirotinjsko, ali toplo i postojano, a nisam dobio ništa u zamenu. Ja sam lebdeo, venuo bez korena. Jer ja sam Bunja, pravi pravcati salašar Bunja, koji je poneo toplo srce, napupelo kraj zemljanog belog banka, u svet vaš, gde je prva vrlina iščupati srce što ranije, još nerazvijeno i zeleno, ili ga pritajiti. Ja sam morao ostati Bunja; ili se zadovoljiti samim sobom, u sebi tražiti sreću, bez vas, pa ma protiv vas; ili da sam uzeo štap u ruke i pošao klisurama uz debelo more, gde su bure i borbe s jedrima, s valovima, golim kamenom i gusarima oplemenile od iskoni moje ponosno pleme Paštrovića. Kao miris tamjana iz prastarih odežda dižu se u mojoj duši pramenovi maglovitih detinjskih uspomena, kad mi je u duge i prisne zimske večeri moj did, s plemićkom gordošću i dubokom tugom, pričao o otadžbini gde more govori, vetrovi pevaju, gde je teško živeti a lako i slavno umreti; o svetome Stevanu Štiljanoviću, koji je bio Paštrović, despot i čovek duše i srca. Kad je glad morila Baranju i Tolnu, on je otvorio žitnice i riznice svoje gladnima; i umro je, a da ga crvi ne načeše. Vidiš, sinko, – govorio mi je dida zatresavši dugu sedu kosu – zato mi Bunjevci volimo more i talase žita i salaško živovanje, jer tu se slobodno vitla vihor i jer se zemlja, osim Bogu, samo još junačkoj mišici pokorava. Čim se Bunjevac otisne od nje, izgubiće mir i sriću svoju. Zabacio sam široka dovikivanja sa čahira na salaše, sutonska tiha popevanja uz škripanje đerma, griskanje pašnjaka i zvoncanje garavoga opna, napustio sam božićnja radovanja i spavanja po šuštavoj slami, miris žute zemlje, zažarene peći i pečenih hlebova, miris kalopera i bosiljka, i zagrljaje mladih i radinih ruku. Izgubio sam zdrav san, čile uranke i čitanje zvezda i vremena. 43

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

A šta mi dadoste za to? Nemir, groznice i očajnu hajku večitog pijanstva i izveštačenih strasti. Ja sam nosio u duši čežnju borbe za jednu misao koju ljubim i za dušu koju ljubim. Ali oko mene zija nesmisao i nejasnost bez ljubavi. Vi to ne možete razumeti. Jer vi i ja nismo jedno. Mi smo lagali da smo jedno, a nismo nijedan trenut bili isto. Mene ta laž i to pretvaranje staju života… Gosti su već poodlazili. Samo je ostao Prekajski, prvi put posle žene, i Eržika. Mati je ispraćala goste i izvinjavala muža da je pijan kao panj i ne zna šta bulazni. Eržika se povukla od stida i jada, legla i jecala pod pokrivačem. Paštrović još tiše nastavi: – Ja lebdim otkinut od svoga korena. Ja propadam i nema mi spasa… – Onda se zagleda u Prekajskog koji je provlačio prste kroz kosu, drhtao i ozbiljno shvatao Paštrovića. Razmišljao je šta da mu reče. Paštrović pogleda oko sebe i kao da se začudi što su ostali sami. Pa iznenada planu: – A gde su cigani? Cigane mi vratite. Hoću jednu našku da pivam i da plačem. Bećarca nek nam sviraju, je li, Stevo? Steva se diže da pođe, a Paštrović iskapi čašu i poče netačno da natuca: — Ej, diko moja, pola srca moga… – Sram te bilo, rasterao si goste svojim paorlukom. Ha, ha, izgledaš kao Kinez! Paštroviću sevnuše upale malene oči, zadrhtaše mu opušteni brci i baci čašu na ženu. Ona ciknu, a čaša se zdrobi na električnoj sijalici nad stolom. Prekajski se brže pokupi i jedva uteče pred Paštrovićem koji se za njim tumbao u noći. VI

Sutradan je išla od jutra do mraka potera za advokatom Paštrovićem, koga kao da je zemlja progutala. Drugi dan došao je njegov „šogor“ Joza Matić sa salaša da javi, kako je Stipa, sav ulopan i ugruvan, stigao onamo. Sad ih napastvuje i ište seljačko odelo i plug da ore i da cepa drva, ma da vrime nije još za to, i veli da su njemu gospoda prisikli korin i on

44

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

neće više u varoš. Ženu psuje, a kad mu kćer spomenu on plače i moli da je ne puste da umre od gladi. Kad su fizik i Prekajski otišli po njega, našli su ga kako gologlav vuče s druma jedan izvaljen bagrem i gaca u dokolnjačama – čizmama po glibavom snegu. Njima se učtivo javio i smešeći rekao kako je šteta da se to drvo ne upotrebi za gorivo ili za tačke, i kako je ovde čist vazduh. Da ga više ne boli glava i da će nanovo početi život. Na zivkanje da se, kao bajagi, provozaju, od srca se nasmejao. – Vi mislite da sam lud. Nisam, kad vam velim Neću više da živim s onim gadovima. — I pljunu. Govorio je tako ubedljivo i trezveno da je obojici srce zazeblo. Ali Eržika, pa dugovi? Verovnici su već držali dogovor. Hodi, pa bar napiši kako stojiš; znamo mi da si ti zdrav. Nije ništa odgovorio, ali je seo na kola. Pri ulazu svet je u čoporima zastajao i blenuo u njih. A to ga je jedilo, te je sipao psovke pa prolaznike: – Šta zverate, gadovi jedni! Hteo je da se stane pred njegovim stanom. Ali oni mu priznadoše da mu je žena danas otputovala sa Eržikom u Tatru, rođacima. To ga je dovelo do besnila. Skočio je u kolima i pretio pesnicom: – Bludnica, nesreća! – vikao je iz izobličenog grla. Najzad se smirio. – Znam da me vodite u ludnicu – reče apatično, na kraju krajeva. Na noćište ga skloniše u gradsku bolnicu. Za njega nisu bili načisto ko će plaćati i u koji razred će ga smestiti u Švarcerovom zavodu. Mirno je večerao, pustio da ga svuku, a bolničara, krmeljivog Đuku koji je sazidao kuću lečeći mlade ljude sam, bez doktorova znanja, i krišom prodajući, po skupe novce, lekarije iz bolničke apoteke, zapitao je najozbiljnije da li on hoda čvrsto i šta misli o njemu: je li on uistinu poludeo. Đuka odgovori na prvo sa da, na drugo sa ne – i zazvecnu svežnjem ključeva. Ujutru su našli dr-a Paštrovića raskidanih žila, ogrezla u krvi, nasred sobe. Još je prevrtao očima, ali mu ne bi bilo spasa i da nije toliko krvi izgubio, jer staklo je bilo zamusano i, po svoj prilici, otrovno. [1909] 45

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

„Deda Kosta“ (Sava Stojkov, ulje na staklu, 1982)

46

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

SALAŠAR Tuna Džinić, stari varmeđski pandur, uputio se da „svojeručno uruči“ bogatome salašaru Babijanu Lipoženčiću poziv na županijsku skupštinu, na tzv. konkregaciju. Ne čini on to samo iz koristoljublja, mada se zaista nikad ne vraća praznih šaka s Babijanova salaša. Ono par pilića, desetak jaja, bubanj ovčjeg sira ili suva plećka, sve to nije bogzna šta. Jedan stari varmeđski pandur vazda se dobro hrani. Varmeđaška gospoda svaki čas priređuju večere, izlete, „bankete“; tu su svatovi, krštenja, pa i daća, sem toga Tunina je žena čuvena kuvarica u čitavom „Bačorsagu“, a Tuna najparadniji posluživač oko trpeza i najgizdaviji nosač sveća pri gospodskim i gazdačkim svatovima i krštenjima. Nego, njega je privlačio salaš. I on je salašarsko dete, odrastao u Gornjim Salašima, samo mu se otac upleo u neke „špekulacije“ i propao, te je on morao da ode u „varmeđaše“ – toliko je „vamilija“ još vredela. Njemu se dopadao taj „gospodski kruv“, voleo je da sebe smatra barabar s mađarskom gospodom, deca su mu se već pomađarila u gimnaziji, ali i toj deci se činilo da su pilići doneseni „direkt“ sa salaša ukusniji i da je i sir odande bolji od kupovnog, iako je i taj tamo negde siren. Zatim, on se rođakao s Babijanom, po ne znam kojoj babi; godinama oni polažu naročitu važnost svojim zvaničnim funkcijama, shvataju jedno drugo veoma ozbiljno, i odaju jedno drugom punu „čest“ u takvim prilikama, a to je očevidno godilo obojici. Tuna je prešao varoš, izašao na „veliku“ železničku prugu, išao šinama, i onda kod prve „štacije“ skrenuo levo i, mesto da odmah pođe kolskim putem na salaš, koji se video među voćem na bačkoj uzvišici od pola metra, on malo zaobiđe da bi prošao malenim šumarkom, zvanim Šikara, da bi se nadisao prolećnog šumskog vazduha. Šikara nije gusta, a tolika je da nema mesta u njoj s kojeg se ne bi između stabala providelo zeleno žito i beli, razbacani kućerci. Između granatih hrastova, koji se možda još sećaju nekadašnjih neprohodnih šuma i močvara sa svim onim bučnim životom ptica i divljači, vlada zatišje parkova koje čekaju trka i halabuka varoškog leta. Šikara je sada najlepša. Tiha, zelena, meka i vlažna. Čuje se svaki vrapčić ili žutovoljka u granju, 47

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

samo po koja devojčica se provlači berući ljubičice, izletnička krčma „Kiosk“ još je zatvorena, ohrabrena trava promilela između usađenih stolova i po kuglani. No, neće proći ni mesec dana, a naići će škole, pevačka društva, tamburaši i vatrogasci, po travi će povaljati bačve s pivom; ljubičice će biti izgažene, trava utrvena, mladi izdanci na drveću pokidani, i ono par kosova će se razbežati od cikota i cupkanja, i svuda naokolo, mesto pečuraka, začepci i razbacane boce, zgužvane i omašćene stare novine, po koja vrpca i po koji rupčić, izgubljen ženski češalj, pileće kosti i negde, na jednoj grani, visoko, ulubljen polucilindar. Tuna, stari pandur, skida svoj crveni kačket, gladi se po čelu i oseća se svečano ganut. Koliko je puta, u mladosti, i on igrao tu, vijao divojke koje su već i zbog širokih bunjevačkih sukanja teško izmicale; koliko je puta služio tu, po ćilimovima razbalaćenu, besnu gospodu, činio se da iza žbunja štošta i ne vidi, naposletku se i ljubio s pijanom gospodom, tovario ih u kola, pridržavao i pratio kućama. Ma koliko da je šuma mala i retka, ipak čim je izašao iz nje, zapljusnula ga je osvetljena, vedra ravnica. Žita još retka i nežna kao mladićeva brada, ali se već talasaju i blistaju u predvečernjem suncu. Vrane i čavke se crne u njima; čoveka nigde, „on je svoje učinio, i posvetio je, sad je do Boga“. Mekom i uskom putanjom prelazi Tuna i već izdaleka vidi visoku Babijanovu figuru u malenom vinogradu ispred salaša. Pipnu džep na prsima, poziv je tu, i smesta zaboravi i prirodu i Boga koji useve blagosilja. Babijan, gologlav, zasukanih rukava od košulje, raskopčana prsluka, s gužvom like oko pasa, vezivao je lozu za tačke, čardaklije za letve dignute u vidu svodova duž cele srednje staze vinograda. Radio je polako, dostojanstveno prikrivajući staračko babranje. On je primetio Tunu čim je ovaj izašao iz šumarka. Poznao bi ga po onom neseljačkom, trgovačkom hodu, kako gazi petama i razdaleko, razroko razbacuje vrhove od cipela. A već otvorenoplava uniforma s belim „šujtašima“ i crvena kačketa odavale su pandura. No Babijan nije zastao ni jedan trenutak. Ni unuče koje mu je pritrčalo da javi Tunin dolazak nije ga izvelo iz takta. Tek kada je Tuna stigao do vinograda i viknuo: „’valjen Isus, baća-Babijane!“ 48

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– on se ispravi, zakrili dlanom oči, zagleda se da kao bolje vidi ko ga to pozdravlja, pa, tobože iznenađeno,odgovori: – ... I, Marija, baća Tuna! ’Ajde, ’ajde, priđi bliže, sad ću i ja, samo da još ovu lozicu privežem. Tuna ozbiljno obrisa o nogavicu svoj oznojeni dlan, pa se ceremonijalno rukovaše. Oni su obojica znali o čemu je reč, ali niti je Tuna što rekao niti je Babijan što odao, ni okom ni pokretom. – Koje dobro donosi meni čak ovamo ovako slavnu varmeđašku gospodu? – Imam s vama, baća-Babijane, dosta glavnih riči! – ozbiljno će Tuna, a Babijan ga obgrli i povede: – E, kad je tako, a mi aj’mo unutra! Prošavši okop, gde su se slobodno jurcala ždrebad i telad s uzdignutim repovima, i ušavši u dvorište, Babijan zapovednički viknu: – Stipane, pridrž’-der Kusu, bać’ Tuna je doš’o, a ti, Mando, dones’-der vina, šunjke i sira i kiseli’ paprika! – U stvari, izlišno je bilo i to, jer čim je čeljad primetila izdaleka Tunu, pripremila je sve kao obično i sad već stajala sva u pristojnom odstojanju, gotovo s respektom, i pobožno pratila očima dvojicu staraca a uglas prizivala Isusa i Mariju. Baća Tuna se zadovoljno smešio i otpozdravljao sve sinove, i snahe i unučiće po njihovim imenima. Babijan je uveo svoga gosta u gornju kuću s terasom i sa dve goleme sobe, koje su se otvarale samo kad gosti naiđu. Na terasi su dreždale dve rasušene, pletene fotelje i isti takav, odljusnut, okrugao stočić na jednoj nesigurnoj nozi. Kad njih dvojica naiđoše, po terasi se rastrčaše pijučući mali, žuti pilići, a kvočka, kao kakva namrštena i nepoverljiva guvernanta, skoči na sto vežbajući krilima kao da će nekome u oči poleteti. U grdnoj soburini, „sali“, s belim i prašnim podom od čamovine, udarala je zaptivena studen pustih odaja. Jedan krevet, sasvim građanski, garnitura od zelenog ripsa, sto, ogledalo, etažer, sve politirano, samo je u jednom uglu stajala presa za grožđe, a o klinu do zavese visili su kajasi. Na zidu Mati Božja sa sedam mačeva u vidljivom srcu, na spavaćem stočiću opet Mati Božja od porcelana kao u nekoj kapelici, a na stolu lanjska, isušena, šarena uskršnja jaja i belo jagnješce od vate s crvenom crkvenom zastavicom od papira među prednjim nožicama. 49

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Tek što oni sedoše, a zazveckaše čaše i tanjiri. Najmlađa snaha, Manda, unosila je na poslužavniku veliku bukliju mutnog, belog vina, podebelo narezane šunke, sira, luka, paprike i zelenih patlidžana u sirćetu. – ’Valjen Isus i Marija! – stidljivo prošapta Manda ne skidajući očiju sa čaša. – Amen uvik, Mando! A kako ti je sin, a? – Pa, fala Bogu, dobro, samo je nevaljan, dida ga razmazio. – A ko će ako dida neće! – smeška se Tuna, a Babijan kao usteže osmeh i gladi brk. Manda pocrvene, pokaza bele zube, pa na vratima zašuštaše njene čiste, uštirkane suknje. Babijan odmah natoči, kucnu o Tuninu čašu: – ’ajd ’, prvo u ime Božje! – pa pošto obojica iskapiše, obrisaše palcem i dlanom brke, prorakoljiše se i pogledaše suznim očima od brzog gutljaja: – e, a sad, šta je? Tuna se tek sad maši džepa, zavuče ruku kao da traži i držeći poziv u ruci, poče pre svega službenim tonom: – E, pri svega da vam kažem, baća-Babijane, ovo mi je ovdi prid’o u ruke sam gospodin „veišpan“ i kaže: da to odneseš mome baća-Babijanu, da ga mlogo pozdraviš i da ga u moje ime pozoveš prikosutra u „đileš“. On, kaže, nikako ne smi valiti. Tako mu kaži i pozdravi ga mlogo… E, sad izvol’te, pa čitajte. Babijan nije znao mađarski, a čitati je uopšte zaboravio, ali on zato najozbiljnije primi komad artije, pa se diže i viknu: – Mando, deder one moje naočale! – Dok je on nasađivao naočare, rasklapao, prinosio i udaljavao poziv, Tuni nije mrdnula ni jedna crta na licu: On je prekrstio ruke na svome okruglom trbuhu, utisnuo bradicu u nabrekli, crveni podvaljak, zagledao se u jelo i čekao. – E, kad je tako, nije vajde, moram ići. A jesu l’ ti kazali kakvo će biti glasanje? – Pa biraće se dva „ilneka“, jedno je racko misto. – A ko će se birati? – Za racko misto su se pogodili „veišpan“ i „livičari“, a za madžarsko bi „veišpan” ’tio svog sinovca, onog što je od Pletikosića dobio sto ’iljada srebra na ajncu; a livičari ’oćedu onog mladog Rataja što je od Fišera preot’o ženu.

50

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– A-a, znam! Vidićemo, bože zdravlja, vidićemo. . . ’ajd’, drž’ tu šunjku!… Babijan se držao kao da neće da oda šta će on k’o raditi, a kao da od njega inače zavisi izbor. Međutim, Tuna je znao da će Babijan, stari „livičar”, glasati s opozicijom. No on je do kraja igrao ulogu diskretnoga, te nije dalje potrzao to pitanje. I sad, pošto se zvanični deo svršio, trebalo je preći na glavni zadatak, te on zamoli domaćina da pređu u kuću gde će se obojica osećati svojskije no u ovoj hladnoj, gospodskoj sobi. Tu na stolicama sa sedištem od sirka, oko teškog stola pokrivenog mušemom, u blizini bele zemljane peći s krevecem, oslanjajući se na postolje naslagane „šlingovanim” jastucima do gredica, tu su se oni razbaškarili, pili, jeli, divanili i znojili se. Uveče je Tunu podigao Stipan u čeze, sa svim pilićima, sirevima i jajima, i odneo ga upravo do kuće. Niko od ukućana nije smeo da upita „Baću“: šta mu je „Varmeđa“ poručila ni šta je on naumio. Oni su svi bili ponosni na Baćinu „čest“, i ta njegova uloga u javnim poslovima ostala je za njih viša misterija o kojoj su i među sobom samo šapatom govorili. Najveći realista među njima, u tom pogledu, Stipan, pomalo je sumnjao u korisnost takvih počasti, ali se nije usudio da tu svoju ličnu misao iskaže. Baća se držao još ozbiljnije i tajanstvenije. Koji put bi samo, ćuteći, poduže vrteo brkove među prstima, duvao dim preko lule, a to je značilo da krupno i važno misli. Treći dan uveče tek progovori usred večere: – Stipane, ujutru upregni čilaše u karuca sas „galasersamom“. Biće posla u Varmeđi. Povešćemo – pa razgleda po zanemeloj porodici – i Anicu u varoš! Anica, devojčica od petnaest godina, sinu od radosti, a ostale ženske se snuždiše. – K’o što ti kažeš, Baća! – odgovori Stipan i ne trepnuvši. Zorom je već cela kuća bila na nogama. Stara baka, mati i Manda, pre no što je starac i ustao, počeše da oblače Anicu u ugasito, zovine boje, staračko odelo, „ruvo“ od najfinijeg štofa. Na sedam donjih široka, „na jedanaest pola“ nabrana i do zemlje duga suknja, spreda od istog sukna keceljica na uglove, tvrd prsluk koji stidljivo neprimetnima čini jedva promoljene grudi, 51

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

marama od svile iste boje, stegnuta pod bradom i navučena na oči, oko vrata, na debelom zlatnom lancu, velik biskupski krst, u ruku maramica „na karo“ s molitvenikom od slonove kosti na kopče i s krstom i u njemu stručak bosiljka. Kad su je udesili, ona se povuče u ugao i tu, ne mičući se, čekaše dok Baća bude gotov. I mada je u duši bila veoma srećna i vesela, ona je izgledala, onako nepomično stojeći, veoma žalosno. Valjda zbog one suprotnosti između detinjeg rumenog lica, još pljosnatog malog tela i teškog, mračnog odela kakvo nose i mlade i stare Bunjevke. Stara i snahe posluživale su i njega bez reči, po utvrđenom redu. Čisto rublje, stajaće odelo od teške crne čoje, sa srebrnim pucetima, čizme do kolena, okrugao šešir od sjajnog filca, nikako još neugnut. Pred kućom su nestrpljivo kopkali čilaši, mahali glavama i frskali. To su bili odmorni konji, velikih i oblih sapi, sjajne dlake, zbog čega su i hranjeni naizmence zoblju i kukuruzom. Samo su im dugi repovi bili podsavijeni i svezani u čvor, a sa „karuca“ je davno popucao lak. Na sedište, uprkos federu i koži, položena su dva nadula, bela jastuka. Pored kola čekala je Manda s poslužavnikom na kome je bilo vino, mesa i jučerašnje sarme. Deda se prihvati, sruči dve čaše vina, – mala nije bila gladna, – pa se „prekriži“, digne Anicu ispod pazuha u kola, a njega žene poduhvatiše za laktove, smeštaše ga i ušuškavahu jastuke ispod njega. On samo pruži ruku preko točka koju svi poljubiše, pa mignu Stipanu: – ’ajd’ u ime Božje! Kola zatandrkaše, a celo društvo osta pred kućom ne mičući se, s rukom u ruci, dogod oni tamo ne zamakoše. Kad su ulazili u varoš, Babijan je uživao što se „Grce“ osvrću na gmljavinu točkova po kaldrmi i gledaju za debelim, gazdačkim konjima. Zaustavili su se, i bez dogovora, pred Butkovićevim „bircuzom“. U konjušnici, u nastrešnici nasred avlije, već su se isturile neke rude, i iza svakih kola iz šaraglja čupkahu seno konji Joze Bošnjaka, Ivana Alagića i ostalih Bunjevaca, salašara, skupštinara. Babijan ih je poznao sve. Oni su bili sedeli za velikim stolom iznad koga je, pored Isusa i limene reklame Dreherova piva, visila slika Košutova kako kleči na krvavom bojištu, položio ruku na srce, okrenuo ono belo u oku prema nebesima i moli se Bogu – i tekst molitve je na slici – a oko okvira mađarska trobojka. Baće već „vruštukuju“ 52

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

paprikaša i piju vina. Za manjim stolom ćućore povedene „divojke“, sve mlade, nežne, uska lica, ali i pred njima paprikaš i pivo. Anica ode k njima, a Stipan za treći sto, pa, pošto ubrzo izede svoju porciju, vrati se konjima. I „divojke“ se uskoro digoše, poljubiše svaka svoga čiču u ruku i odoše, držeći u obe ruke pred sobom molitvenike, na kratku misu od deset minuta i na dugu šetnju tamo-amo pred crkvom. Babijana dočekaše svi ,,s reverencijom“ koja pripada njegovima „dvista lanaca oranice u jednom komadu“. U društvu je bio i najviše se čuo jedan gospodin, advokat Vujević, koji je morao da se ači i još više rasteže reči kako bi izgledao više narodski, ali to je njega stalo muke, jer je već gotovo zaboravio svoj maternji jezik. Vujević je „tolkovao“ „livičarsku“ politiku: – Sve zlo dolazi od Beča i od Raca, jer je zbog njih velika „porcija“ i zbog njih „naša dica služidu soldačiju“. Race treba izbaciti iz Varmeđe i zvanija, nek’ iđu u popove, a na njina mista ponamištati našu škulovanu dicu koja umidu i s narodom i s Madžarijom divaniti. Al’ sad još nek’ im bude. I taj „njêv“ kandidat je miran čovik, nije od onih „psiju“. Međutim, o županovom sinovcu ni čuti! „Svi pravi livičari glasaće za Rataja, jer je kremen čovik i dobar katolik. A što je ot’o tuđu ženu? Ot’o je od Čifuta, pa šta!“ U deset sati pođoše svi, siti i gasni, „korporativno“ s Vujevićem na čelu, u Varmeđu. Pred njom je zacrnelo: obrijani i neobrijani popovi, skoro svi s crvenim postavama, cilindri, redengoti i gazdačka čoha. Čim koja hrpa skupštinara naiđe, zadrigli, uparađeni panduri pred kapijom udaraju o kundake nekih škljoca iz kojih još tane nikad izletelo nije, a ta oružana parada je naročito nadimala Babijanovu skupštinarsku svest. U sali se ponameštaše u smislu desnice i levice. A sala je bila prostrana i nesravnjeno sjajnija, ukrašenija i udobnija od mnogih starih skupština u kojima su se stvarale države. Levi zid, u celini, pokrivala je jedna slika, pobeda kod Sente, na kojoj je slikar Ajzenhut zaboravio Monasterlijine Srbe. Na ostalim zidovima ređaju se portreti svih dotadašnjih „velikih župana“, sve u zlatu, svili i kadifi, sa sabljama i sa mamuzama, s monoklima i s „pokenbortima“. Kad su se svi ispozdravljali i smestili u obla sedišta od crvenog somota, uđe veliki župan s monoklom na levom oku i s kotletima duž oba uha, i održa svečan državnički govor o 53

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

značaju ove skupštine i o velikim zadacima njenim. Babijan nije ništa razumeo, a nije ga mnogo uzrujavalo ni glumačko uzbuđenje pojedinih njegovih jednomišljenika u kaputu koji su upadali u reč. On je bio zadovoljan. Njega se neposredno nije ticalo ništa. Prešlo se i na „vicinalnu“ železnicu za Palanku, ali pošto šine neće seći njegovu zemlju, on se igrao pisaljkom i zafrkavao belu artiju koja mu je bila stavljena na raspoloženje na pultu pred sedištem. Dobro se „vruštukalo“, te ga je hvatao san. Mislio je o kući. Da li su isterali prasice na ledinu i da li je ko ostao kod Bilke, koja treba da se oteli? Odjednom nastaje tajac. Vujević je pretio, a župan se smešio kao svaki župan koji ima većinu. Pa onda se počeše dizati jedan za drugim. Babijan se prenu, pripazi, ču naizmence igen (da), nem (ne), te videći da Vujević reče Alagiću na uvo nem, i on mirno sačeka svoje slovo i kuražno odglasa: nem! Posle je opet došlo do galame. Biralo se. On je isto onako i birao, i njegov kandidat je pao. Posle izbora svi su mislili „kući“, već je zvonilo podne, ali dođoše „eventualija“, interpelacije, politika. Babijanu je bilo dosadno, ali kad se diže jedan srpski pop i poče srpski besediti, on se razvedri. Pop je govorio žestoko protiv vladine naredbe kojom se čine smetnje „konfesionalnim“ školama. Koliko je njegov politički mozak dopirao, njemu se sviđao ovaj, jedva jednom razumljiv govor. I kad je neobrijan pop udario najžučnije na „framasonsko vladino nasilje“, Babijan, preko Jozinih leđa, munu nežno debelog bereškog župnika, Blažu Adžića, i namignu zadovoljno: – Ovaj racki popa fino divani, a? – No obrijani popa je bio više disciplinovan, i mada se i njemu sviđao govor drugoga brata u Hristu, on punovažno diže čupave obrve i šanu:

– Čuvaj se „bizantinčine“!

Babijan nije razumeo reč, ali je razumeo da se ne treba oduševljavati. Srpski pop, naravno, nije uspeo. Opozicija je ledeno posmatrala, a s desnice je neko doviknuo: – To je zato što nije izabran za protu! – Vladi je izglasano poverenje. Kad svi ustadoše da pođu, Tuna pandur se progura do Babijana i pruži mu ogromni, tvrdi karton s bojadisanim svetim Pavlom, grbom Bačbodroške županije, i, da ne bi Babijan bio u neprilici, šanu mu: – Baća-Babijane, Prisvitli vas poziva na

54

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

„gala-ručak“. Pričekajte, pa pođite s velečasnim, i oni su pozvati. – Babijan manu glavom, kao da se nije osećao polaskan i ovim, nešto zakasnelim pozivom. U njegovim očima to je baš značilo više. Jer župan redovno „na turnuse“ poziva. I niko ne bude zvat dvaput jedno za drugim. S njim je, dakle, učinjen izuzetak. Nepozvani su izlazili prepirući se još neprestano, ili dogovarajući se gde i u kojoj mehani opet da se nađu. To je, uopšte, najlepša strana ovih i ovakvih skupština. Dvadesetak zvanica je zaostalo, koje će zajedno preći hodnikom u županovo odeljenje. Babijan je hteo da se čuje i vidi da je i on tu. Opraštao se glasno od svog društva, poručivao „dici“ da samo ručaju kod Butkovića i da ga sačekaju kad se vrati sa županova obeda. Pa onda pristupi popu Blaži. On je ovde mogao govoriti jedino s njim, s igumanom bođanskim i s druga dva Srbina advokata, ali su i ovi zadžakali mađarski s ostalima. – A i vi na ručak pozvati, velečasni? – E, čuveni su „veišpanski“ ručkovi! – Nema divana! Ja sam i prošli put kod nji’ ruč’o – uzgred pominje Babijan. Pop Blaža diže obrve, dobro zagleda Babijana, pa će s nimalo nevinim osmehom: – A da ti nećeš privrnuti virom, kad si u takoj „gnodi“? Babijan, gotovo polaskan, prezrivo odbi: – Mi se i brez toga počtivamo! Po zvanice je došao sekretar, a na vratima svoga stana dočekao ih je sam župan. On ih je uveo u salon i rukovao se redom sa svakim, „nalazeći za svakoga po jednu ljubaznu reč“. Babijan je osećao da se gubi. Bojao se stati i ići po parketu kao po ogledalu, a upravo ga je bunilo da gazi po smirnskim ćilimovima. Zatim, uza zidove stajali su ukočeni panduri, ali praznih ruku. Prošli put su nudili piva i zakuske. Čim celo jedno društvo prione na jelo i piće, lakše se čovek snađe u njemu. Uz to župan, kad naposletku stiže do njega, ne samo što mu stište ruku: – O, moj baća-Babijan! – nego se okrete i čitavom društvu objavi s osmehom: – Ovo je, gospodo, moj najopasniji politički protivnik! – pa okrenuvši se opet samom Babijanu, nastavi bunjevački s mađarskim akcentom: 55

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– Kažem da ste vi moj najveći neprijatel u politiki, a moj najboli prijatel… – Bože sačuvaj… ono jest'. . . – zamuca Babijan uz opštu veselost i pomodri od uzbuđenja. Zatim župan uhvati vladinovca poslanika ispod ruke i nastavi raspoloženo: – Vous le verrez, il est drôle, trés amusant ce type-lá! Quel appétit de diable!1 Pre no što su seli za sto koji je bio postavljen za dvadeset i dvojicu, čim su pojedini potražili svoja imena, župan opet, „šarmantno nestašan“, zamoli „velikog beležnika“ da svoje mesto ustupi Babijanu, kako bi sedeo do njega. Babijan je zbunjeno nazirao neku novu počast, a kad ga je župan zagrlio i posadio kraj sebe na sredinu stola, on se rastopio od sreće. Čim su arhimandrit i opat, na čelu širokoga stola, blagoslovili nemo trpezu i prekrstili se, stolice škripnuše, a šestorica plavih pandura uletoše. Jedan je donosio pivo u vitkim, oznojenim čašama na srebrnom poslužavniku, dvojica dve žute kokoši na belim servijetama, a ostali su delili čaše. Župan mignu, i jedan s kokoškom poče kod arhimandrita, a drugi kod baća-Babijana. Arhimandrit je čitao peštanske novine u kojima se redovno i opširno referiše o dvorskim i aristokratskim ručkovima i o svim novinama u „etikeciji“. On se nije zbunio, ali je radoznalo pričekao da vidi Babijana na delu. Uopšte, svi se zagledaše u njega. Niko ga nije zažalio. Velika gospoda vole takve šale, a ona manja su mislila na sebe i uživala što će neko pre njih turiti prst u vrelu vodu. Babijana nije pomela ova opšta pažnja, niti je on primetio napeti smeh na ustima velikaša. Njega je samo začudila ta žuta kokoš na servijeti koju mu je pandur podneo s evnuškom, hladnom uslužnošću. Zašto bar na tepsiji ne unose tu prokletu, kuvanu kokoš? Pa odsudno ščepa viljušku i nož i poče energično da testeriše batak s posrebrenim krajem. U isti mah prasnu kikot, nemilosrdan, neodoljivi kikot koji je tresao čak i popa-Blažu Babijan tek tada oseti da je kokoš presna. Ubrisa rukavom znoj sa čela i uspravi laktove na stolu s dignutim nožem i viljuškom kao vojnik pri kapitulaciji, pa se poče i sam smejati:

1

Videćete ga, smešan je, vrlo je zabavan ovaj tip! Kakav đavolski apetit!

56

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– E, da se kaže, gospocka uncutarija! E, baš ste pravi đavo, prisvitli! Župan, kome je monokl ispao u nastupu smejanja, obgrli starog salašara, pa mu, kao detetu, uze obe ruke i, razoružavši ih, turi mu u desnicu lopaticu od sedefa na srebrnoj dršci i zahvati iz otvorenog kokošjeg trbuha ajvara. – Ne srdi se, baća-Babijane, to se tako jede. Namaži na kruv, pa jedi. To je dobro. To je osobito dobro za stare ljude. Tvoja baba bude večeras vesela! Manji ljudi su se tek sada smejali, pošto im je odlaknulo, a veći su saopštavali da to nisu kokoši, već štajerski kopunovi i da se u Beču „servira“ tako u poslednje vreme. Babijanu se baš nije dopadao ajvar, ali ga je jeo, ne zato što je shvatio njegovo značenje, nego jer nije znao šta drugo da radi, a, naposletku, ni njemu nije bilo krivo da zasmejava društvo. I to je neka prisnost i neka slava. Prćio je pomalo nos, što je izazivalo smeh, a kad, ohrabren uspehom, diže praznu čašu piva, sam župan mu nasu belog badačonjskog vina: – Ne pivo, na to se pije samo belo vino! – Možem ja i to! – veli Babijan uz opšte veselje i odobravanje. Svi se kucnuše s njim. I tako je išlo i sa ostalim „gangovima“. „Fogaš“ (veliki zubati smuđ iz Blatnog jezera) hteo je da seče popreko, toplu, „natrvenu“ pitu s „kremom“ natakao je na viljušku kao dušmana i hteo je da obzine celu, pečenje je izreckao nasitno, mada je imao sve zube, a župan ga je u svemu podučavao, i to mu je činilo neobično zadovoljstvo. – Ti ćeš, baća, doći i do ministra i do primasa, pa da nas onda ne „blamiraš“. Da vide kakve su naše gazde! – Svi su se neprestano bavili njime, smejali se i zadavali mu ozbiljna pitanja rogobatnim jezikom i s mnogo stranih reči. On je video da mu se smeju, čak je osećao i da mu se rugaju, ali tek uvide i to da mu druge nema i, najzad, ipak, on je bio nesumnjivi centar cele otmene sofre, a jelo i piće bilo je odlično. Jeo je od svega po dvaput, ispijao sve čaše, male, veće, velike, uzane, široke, belo vino, crno vino, burgundac kao topaz, malagu, pa ipak je neprestano pogledao na one kao dlanovi široke i plitke čaše s dugim, tankim drškama, s vijugama usečenim kao dijamantom, i čekao je da u njima zašume oni drobni, hitri mehurići. Naposletku zaređaše 57

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

panduri, kao posle pozdravnih rafala, s bocama, omotanim u bele servijete kao da su bolesne, i za tili čas zaigraše u čašama sitni, magloviti vodoskoci, i zamirisa cela prostrana trpezarija uzbudljivim vonjem šampanja. Svima se zastakliše oči, u svačijoj glavi minu nejasna uspomena na neki vals, na silne sijalice, na ženski smeh i na ženska naga ramena. Samo se baća-Babijanu raspoloži lik tog vraškog pića radi. Župan se diže s monoklom u ukočenom oku i nazdravi njegovom apoštolskom veličanstvu. Pri završnim rečima zabrujaše, kroz na prečac raskriljena vrata, Cigani. Eljen, eljen, eljen (živeo!). Svi, stojeći, iskapiše. Župan ustade opet. Monokl još blistav i nepomičan, ali drugo oko već slobodnije žmiri. On završi: – Da živi vlada, – pa odmah kucnu o Babijanovu čašu: – No, baća, da živi naša visoka vlada! – Pa neka živi, vlade mora biti, te mora! Svi se smeju, i pop Blaža se smeje mada vrti glavom, pa se i on kuca, i on iskapljuje. Posle ustaje arhimandrit, i on nazdravlja županu, uzoru svih župana, dičnom poglavici naše male, bačke države, kojom on, na sreću svih vera i jezika u njoj, upravlja tako da, kad bi se „oni gore“ ugledali na njega ili bar slušali njegove savete, kad ga, na ogromnu štetu zemlje, još nisu uzeli sebi u vladu, ne bi bilo u Ugarskoj ni verskog ni narodnosnog pitanja. Opet eljen, opet ustajanje, kucanje i pijenje uz pratnju muzike. Najzad se opet diže župan, ali mu monokl zaigra i usred besede iskliznu. On nazdravi Babijanu, čestitom Bunjevcu i patrioti, diki salašara i skupštinara koji se isto toliko brine za Varmeđu koliko i za svoje njive. – Za mene kažu protivnici da sam partizan i aristokrat. Eto vidite kako ja postupam s opozicionarima i sa seljacima. – Pa se okrete tronutome Babijanu bunjevačkim rečima: – Babijan, ja tebe mlogo volim, tebi dopuštam da mi kažeš ti. Servus, baća, ali brez ljubljenje! – U opštem polupijanom, polušaljivom i poluganutom raspoloženju Babijan je samo brisao oči i mucao: – I tebe je bunjevačko mliko odojilo. Krv nije voda!… U tom je prošao ručak. Društvo se još jednom nasmejalo Babijanu, koji se stresao od kiselog ananasa, pa ga obiberisao, jer, kaže, on tako i dinju jede. Pa panduri unesoše velik pozlaćen čorbaluk s vodom i ubrusom i čaše sa mlakom, neoslađenom limunadom pored ovalnog, srebrnog umivaonika. Kad Babijan ugleda bolu s vodom, on se užasnu: 58

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– Prisvitli, zar vode posli svega ovog? Nikad ni dovika! – To je da prste opereš, baća! Ali baća zamoči obe žuljave, rutave šake, izbrčka svu vodu, poprska sve oko sebe i ubrisa se o stolnjak, pa zagladi brke: – E, to je već ništo! Ali kad mu prinesoše čašu, on lukavo mignu na župana: – E, neće baća dvared. Jedared sam popio, više ajak! – i nikako nije hteo da promućka usta. – A da šta će ondak vino? Župan brže diže sto, te se svi povukoše u salon, gde je već čekala kava s konjacima i likerima. Baća je probao sve i naposletku se zaustavio na manastirskoj šljivovici: – Sam švindl, da ’prostiš, prisvitli! – Međutim, jezik ga je demantovao. Župan izvuče iz futrole od stakla debelu, crnu cigaru od aršina i sa širokim, crvenim prstenom, „sas štrupandlom“, i turi je baći u usta: – Baća, pazi, to košta pet forinti! – Baća se trže, gotovo trezveno, izvadi je iz usta, zagleda je prevrćući je među prstima i skoro prezrivo reče: – Svašta! Kad se svi zavališe u naslonjače i zadimiše, župan se okrete, naredi da se Ciganima da jesti i piti, pa će porodičnim tonom opet Babijanu: – E, sad, baća, da nam produciraš ono jutro na salašu!… Verujte, gospodo, to je nešto kolosalno, ja ni u „Ronaheru“ nisam čuo nešto savršenije. Čiča se nešto kao snebivao, ali kad vide zažarena, zajapurena lica svih unaokolo, čija je presićenost zahtevala još novih potresa, on se prvo malo prokašlja, pa kad nastade tišina, zaklopi oči, zavali glavu i poče kukurikati. Prvo kao kakav mator i promukao pevac s čitavom izrađenom melodijom i s onim na kraju opuštenim glasom kao kad gajdašu pisak ispadne iz usta. Pa onda kao mlad petao u doba svoje plodne i budilačke moći, sa silnim naletom i brzim prekidom, i, najzad, kao kakav sasvim mlad, nespretan orozić, koji mutira slično gimnazisti petog razreda, koji još matorački počne kukuri. . . – ali nikako ne ume da završi ono – ku. I sve je on to pratio pokretima i mrdanjem glave i tela, čak je i rukama lupao o bedra k’o tobože krilima. Zatim je došlo mukanje: prvo ono bezizrazno, u vetar, kao teoci, pa ono duboko i toplo njihovih matera – uz prvo je blenuo naivno u neizvesnu tačku na gornjem zidu, a uz drugo obrnuo glavu u stranu kao da 59

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

priziva tele da ga obliže po čelu. Pa rzanje s kopkanjem kopita, pa groktanje s njuškanjem izrivene zemlje, pa sva razna salašarska lajanja, kevkanja, sve do kvocanja, gakanja, škripanja đerma, testerisanja i dalekog zvona iz varoši – te završi, sav oznojen i zadihan, ženskim glasom: – dobrojtro, komšija, jeste l’ uranili, kako ste spavali, šta ste sanjali? Celo se društvo povaljalo od grohota. Debeli ljudi su se hvatali za trbuhe i usijano im se lice trzalo od bolne nemoći: – Ta prestani, molim te, prestani, ubio te Bog!… – On sam bio je iznuren te je i njemu drhtala ruka, i pola mu se čašice prosulo dok ju je prineo ustima. Župan je prezadovoljno ponavljao svakom pojedinom: – Zar nisam rekao, zar nisam dobro učinio? – U drugoj sobi pucali su od smeha i Cigani i panduri, i Tuna, ušavši s novom kavom, morao je koji put šakom da zaklanja razjapljene vilice. Ali kad se njegove oči sretoše sa zamućenim i zasenjenim pogledom baća-Babijana, odjednom pade smeh kao ljuska s lica obojice. – E, prisvitli – viknu Babijan ozbiljno, – umemo mi salašari tušta, i lajati i ljucki divaniti! Župan, shvativši to kao predznak neprijatne faze u njegovu pijanstvu, zovne Tunu i naredi mu da nekako izvede baću i otprati do kola. Pred odlazak župan mu je natrpao špagove cigaretama, cigarama, bombonama – „za dicu“ – čak mu je gurnuo u šake i jednu bocu rakije za put i za sinove. Svi su se s njim rukovali, a župan nije mogao izbeći da ga Babijan ne poljubi. Kad je izašao, župan nasmejano sleže ramenima: – Bolje ovako. Paor je paor, ne zna granice. Al’ je kolosalan, zar ne? Usput ni Tuna ni Babijan nisu pominjali ni jednom rečju ni ručak ni veselje… Krepki starac, čim je izašao na vazduh, upregao je svu volju da se ispravi i da sigurnije korača. Stipan i Anica digoše ga u kola čineći se da ne primećuju nikakve znake pijanstva na njemu. Putem se navalio na Aničino rame i blaženo zadremao. – Ukućani su ga dočekali kao što su ga i ispratili, skidali ga nežno kao da je od porcelana i ljubili ga redom u ruke. – Ima l’ što novo? – Bilka otelila žensko. Baća se nasmeši. 60

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– Lip dan. – I više ne reče ni reči, ali svi naslutiše da je Baću kod župana postigla velika „čest“. Svukao se, umio, obukao radno odelo, obišao salaš, pregledao da li je sve u redu, pa naručio sebi za večeru kiselih paprika i krastavaca, zatim legao i domaćinski zahrkao. * * *

Nije prošlo ni nedelju dana, sunce je sve toplije i duže grejalo menjajući zemljino lice, kad jedno popodne, dok je Babijan nadzirao zidanje novog obora u dnu dvorišta, kao na komandu zalajaše svi kerovi pod vođstvom Kuse, koja je besomučno skakala na ogradu i kezila zube između letava. Babijan se osvrte i ugleda iznad ograde zelene lovačke šeširiće s tetrebovim perima i vrhove dvocevaka. Anica dotrča s rukama vlažnim od sapunjavice i usplahireno šapnu: – Baća, niki gospodari tražidu vas! – Oteraj vaške, pa nek’ uđu! – odgovori mirno, bez iznenađenja, ne mičući se. – Njê, Kusa, o’š pod kola!… – čula se vika i tutanj grudve s kotrškanjem za psima, škripnuše vrata, i doleti Stipan do Babijana, uzbuđen: – Baća, došli su prisvitli gospon veišpan s gospod’nom „oblegatom“! Babijan se okrete, pa kad ih vide, on se ispravi i ugušujući prijatnu nedoumicu, mirno naredi: – Nek’ žene otvore „salu“, počiste, postave i donesu vina, šunjke, kajgane, krastavaca i smista nek’ u’vate „par“ pilića na paprikaš! A ti, Stipane, deder moj „jankli“! – Pa učini dva tri koraka u susret gostima, bez ikakve žurbe. A ovi privezaše litareve svojih zečara jahaćim bičevima i pridržavahu ih, jer domaće vaške, ispod ambareva, režahu negostoprimljivo na njih, na te, po njihovim pojmovima, sigurno degenerisane elegantne varošlije. Dok su ovi aristokratski rezervisano opustili svoje duge, svilene uši i dahćući plazili svoje crvene jezičine, upirući treperave, vlažne, crne njuške čas u svoje goste, čas u ovaj poluobučeni „milie“ kao da su hteli zapitati: – A šta ćemo nas četvorica među ovima? – Čemu da zafalim tu prisvitlu posetu na Lipoženčića salaš? Dobro mi došli! – pa pruži ruku i rukova se sa obojicom.

61

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

– Izvol’te samo ovamo da se odmorite i pri’vatite malicko, ’prošćavajte, veliku gospodu je teško ugostiti ’vako iznenada, al’ za lovce ima uvik dosta na salašu! – pa se osmehnu, zastade i negleduš navuče kaput koji mu je Stipan pridržavao. – Mudro ti je ovo poslidnje, baća-Babijane… A mi malo pođosmo na zečeve, pa kad smo već tu naišli, ja rek’o da ostavimo konje u Šikari – a mi da svrnemo do mog dobrog baća-Babijana. – Dobro ste uradili… A konji u Šikari, velite?… A, ’ajd’mo sad unutra – sad ću ja taki! – Stipane, jednu rič!… Suknje zašuštaše tamo i amo, ženskadija se rastrčala. Već je sve bilo spremno. Manda je, u novoj „džegi“, već unosila vino, a u dnu dvorišta kreštale su kokoši, pištali pilići, dok dlan o dlan, a perje se razleće i mačke se šunjaju oko kuhinje. Župan je, razume se, ovu posetu naročito udesio. Izbori su u izgledu, i za opoziciju bi bio smrtonosan udar kad bi se pridobio za vladu Babijan Lipoženčić, za čijim bi „lancima“ pošle sve bunjevačke gazde, a po mađarskom cenzusu fukara i ne glasa. On je njega davno uzeo na oko. Znao je da je tvrdoglav. Ali je verovao u uspeh. No ovaj ga je doček malo iznenadio. Gospoda su se divila veličini i mnoštvu zgrada, gospodskome nameštaju, iako su ih presa i kajasi golicali na smeh; tapkali su Babijana po plećima, a ovaj se samopouzdano smešio. – Izvol’te samo malko da se pri’vatimo, p’onda ćemo proći po salašu da vidite moj „gazdašag“, a dotle će biti gotova i večera. Županu se učini: – ovaj matori očevidno izbegava ozbiljan razgovor i hoće da pokaže da ga se pravi smer njihove posete i ne tiče. Do đavola, ko bi mislio da je ovaj Bunja tako prepreden! Kad posedaše i pogledaše jedan drugome u oči, Babijan je imao, tako nekako, bezazlen pogled koji nije dopuštao nikakvo podsećanje i koji je vezivao prisutne samo za sve ovo ovde. Kad bi došlo da oslovi župana sa „ti“, on bi to izgovarao tako prirodno kao da je to ostalo iz zajedničke mladosti. Najzad se župan pouzdao u vreme i u vino. Samo Baća-Babijan, što je više pio tog svog vina, „k’o od majke rođenog, koje iđe u noge, a ne u glavu k’o što to i Bog zapovida“, postajao je sve nepristupačniji. Kao da je taj sok sopstvene zemlje i sopstvenog sunca ulevao u njegovu salašarsku krv ponosnu svest o svojoj nepokretljivosti i o svojoj 62

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

osiguranoj, seljačkoj nezavisnosti. Što god su mu pohvalili, on je primao k znanju, i s osmehom, samohvalisavo još više dodavao. Kad ih je on sam podigao i poveo da im pokaže svoju zemlju, uzeo je u ruke veliku, kukastu batinu i isprednjačio. Gospoda su ga gledala, onako visoka, nepogurena, plećata, crvena vrata, kako udara batinom po grumenu crne zemlje, kako zadovoljno gazi po koju maljavu gusenicu ili ronca na putanji, i osećala su se čudno, kao da su obojica nekako neupućena i mnogo mlađa prema njemu čija je produljena senka padala preko njih. Odveo ih je na uzvišicu na kojoj je još njegov otac digao veliki hrastov krst, sav ispucao, ali još čvrst. S tog mesta im je pokazao, ispruženom batinom, granice svoga imanja: – Eto, pogledajte od Šikare onamo na drum, pa od druma čak onamo do oni’ krušaka, ono drveće što se vidi, i sve onamo do onog kuruza, di počinje salašić Žige Turskoga. To je sve moje. Župan se osmehnu, proprativši Babijanov veliki, okrugli, osvajački pokret: – Avoir c’est pouvoir!2 – Tu nema nikada vode, ovaj kraj nikad led ne tuče: bunar mi je dubok, vode u njemu i kad je suša, dosta i za marvu i za nas. Dica mi zdrava, marva, ’vala Bogu, zdrava, ’ajd’ sad na perad naiđe kadgod da crkavaju, al’ to je sitniš, ženska posla! – pa se okrete i s osmehom dodade: – Može se, 'vala Bogu, ima se! Kad se vratiše, sluga svinjar, Joška Madžar, hranio je svinje, a pomagali su mu sinovi, tri „svinjska bojtara“. Jedna „partija“, na stotinu prasadi i nazimčadi, tiskala se oko niskih daščanih „valova“ sa žitkim mekinjama. Halapljiviji se zagnjuriše srčući i gurkajući se gubicama. Kad bi koje zakoračilo u korito, dečko bi ga udarao po papcima lopaticom. Babijan viknu i prezrivo pokaza batinom na najveće mršavo nazime nakostrešenih čekinja, grdne glavurde, dugačke njuške i visokih prednjih nogu kao u hijene: – Onog kurjaka da mi izbaciš, to je, znate, njegovo, pokvariće mi krmad. Taj će i na jesen još priskakivati plotove, gledaj ga, nanu mu šlavonsku, taj bi iz ćupice mog’o da pije mlika! 2

Imati znači vladati!

63

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

U starim oborima je, međutim, zadovoljno grokćući, mirno mljeckalo pedeset debelih bravaca. Bilo ih je već koji su klečeći jeli, dok im se na masne gronike i podvaljke slivala žuta prekrupa s belom penom proždrljivaca. – Ovi će za deset dana biti zreli za Peštu. Odatle odoše u konjušnicu, gde su osamnaest radnih konja birkali buhavo seno kao da ga poištu. Čilaši su bili odeljeni, oni su, umaskirani vrećicama drobili zob, i kad čuše Babijana, obrtoše se, duhnuše u zobnice i zablistaše očima. Babijan ih pljesnu po sapima i po vratu: – „Lipicaneri“, iz Gecine ergele! To nisu konji, to su vile! Pod kravama šuštaše slama. Dve švajcarske, s ružičastim nozdrvama i nadulim vimenima, i šest podolinskih, s velikim rogovima koji tupo udaraju o ogradu, s crnim njuškama i manjim sisama; sve one čekaju mužu. – Ova ovdi dvaput mi otelila po dvi kravice. Ova švajcarka dade i osamnaest litri. Al’ ove „naše“, istina-bog, daju manje, al’ sam božji kajmak! Najzad uđoše u drugu zgradu s mašinama: vršaćom, vetrenjačom, sečkalicom, s plugovima i drljačama. Mirisalo je na zejtin i na prašinu. Na tavanu dva otvora, pod svakim po hrpica pšenice i kukuruza. – Tavan je pun. Pola lanjskog žita, pola lanjskog kukuruza. – Pa prihvativši nekoliko zrna pšenice, odmerivši ih, predade ih županu u dlan: – Olovo! Kukuruz samo zahiti i prosu natrag na hrpu. – Zvoni k’o šljunak! – Ej, dico, je l’ gotovo? E, kad je tako, iđimo da se omrsimo. Ono je tamo „ženska vlada“. Tamo su svilene bube, razboj i živina. To se mene ne tiče. To im je na „štirku“ i „štafir“. Ja, k’o star čovik, još samo malo vinogradarim i pčelarim. I župan i poslanik behu spahije. I oni su imali salaše, ali su ih ili davali u arendu ili su ih obrađivali čitavim aparatom nadzornika i ekonoma, pa se njihova poljoprivreda svodila isključivo na primanje godišnjeg prihoda u novcu. Oni ipak nisu imali ni komada zemlje na kojoj bi koračali tako gospodarski, pouzdano kao ovaj seljak.

64

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Paprikaš se kao krv crveneo od segedinske paprike. Nežna pilećina, samo belo meso i sami bataci s bubrezima i jetrama, odvajalo se pri sipanju od tankih kostiju. A u drugoj činiji žuteli su se i sijali čvrsti valjušci, prigani u skorupu. Gosti su bili gladni, te su prionuli, a Babijan je neprestano divanio, punih usta, o zemlji, o zidanju novih staja, o sinovima koje nije hteo da daje u „čkolu“ da se ne bi otuđili od njega. On je smelo, kao u svojoj kući, zabadao viljušku u nabrizganu papriku iz sirćeta, te je ova cvrčala i štrcala čak do tavanice. Tek što odahnuše i uhvatiše za čaše (na Babijanovoj su odmah ostali daktiloskopski otisci masnih prstiju): – E, pa dobro mi došli; ajd’ „na bilo!“ – što znači naiskap – a Manda unese nerasečenu rumenu gužvaru s mladim ovčijim sirom i stavi je pred svekra. Babijan, ne tumačeći svoju domaću „etikeciju“ – ščepa je u šake, pa, duvajući nekoliko puta u oparene prste, poče da je kida. Čim je raskinu, sunu para i procedi se mast iz bele meke sredine. Svakom položi u tanjir po dobru komadešku i pohvali Mandu da gužvaru niko ne ume tako da umesi: – Ja taku begenišem. Nije gužvara doklen tu – pa se udari po laktu – ne prokaplje mast čim zagrizem u nju. Gospoda su se pomalo nevoljno zgledala, ali gužvara im se zaista dopala. – Ima li šećera u njoj? – Nema – ponosio se Babijan. – To je od mojih ovaca. Držim desetak, samo za sir. Nema takve slanače trave ni u banatskim salašima k’o što je na mojoj ledini i na mojoj strnjiki! Župan se, presićen, stresao: – Ovo je vrlo dobro, baća-Babijane, samo je suviše masno! – Deder da ga razgalimo! Pa živeli koji ste vi meni došli da podičite moju sirotinju! – osmehnu se Babijan kao bajagi skromno, utre brkove šakom i udari čašom o čašu. Manda unese belog, prozirnog saća, oraha, jabuka i grožđa, čitavih grozdova na komadu loze s lišćem; oni su bili još dosta sveži. – Mi tako ocičemo drinak i kozje vime sas lozom, pa je držimo u vodi priko cile zime da se pucevlje održi. A saće je vriško, od sami’ rani’ voćkica. Sve miriši na višnje. Na kraju je došla i kava i krijumčareni, „dugokosi“ banatski duvan. Stivu lulu sa zelenom kićankom, već napunjenu i sa 65

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

žeravicom ozgo, unela je sama Manda i svojom rukom turila baći u zube. Babijan je samo malo izgnjavio duvan crnim, ispucalim palcem, neosetljivim kao od azbesta, pa položio mrku luletinu preda se na sto, zažmirio i zapućkao. A, međutim i zatim, neprestano vino, vino i vino. No kada Manda unese i lampu s pozdravom: Dobro veče! – župan kao da se osvesti, pogleda svoj džepni sat, pa u poslanika, koji je teško disao „od najesti“. – A mi ljude i zaboravili! – Ali čiča manu rukom: – Nemajte brige! Posl’o sam ja čeljade po nji’. Svi su oni već tu. Ljudi večeraju, a konjima je data zob. Gospoda kerovi mogu s nama. – Pa izruči sve kosti na pod. – A da vi tako o’ma iđete, toga nema, ajak! Naposletku će župan, snašavši se, u promenjenom tonu: – Baća-Babijane, baš si nas lipo dočekao. Fala ti. Da Bog poživi tebe i tvoju dicu, da Bog da stekli oni još dvista lanaca. Vidi se da si mi ti pravi prijatelj. Šteta je samo što nismo tako na ciloj liniji. Zašto da i u politiki ne iđemo ovako lipo zajedno? Eto, ovako utroje, pa da nas Bog vidi! Sad će biti izbori, pa da ti lipo glasaš s nama, za gospodina. Ti znaš, ja ne zaboravljam prijatelje, a on je isti taki. Ti imaš dicu, znaš kako treba jaki’ prijatelja. Šta si se vez’o s onim Vujevićem! On je lud, tako on neće nikad na vladu, a šta ti vridi politika brez vlade! Jer ono malo „šporkase“? U našoj banki… nema te banke na svitu čije se kase same ne otvaraju samo pri imenu Babijana Lipoženčića! Ajde – pa mu pruži ruku kao na vašaru – udri, pa da se ižljubimo! Babijan je žmirkao, pomodrio. To mu je bio najsrećniji trenutak u životu. Laskalo mu je i mamilo ga je da pristane, a još više da odbije. No da bi trenuci sreće što duže trajali, on poče, mudrački i s visine, da izvija: – Da bi Lajča Vujević bio lud! Pametan je to čovik, još kako! On ima dvaput toliko zemlje k’o ja. Čet’ri stotine lanaca, oj-hoj! Istina podaleko, ispod Stančića, ništo mu je i pod vodom, al’ čet’ri stotine lanaca, oj-hoj! Nije to ludorija. P’onda doći će i njegovo vrime. Kad Košut sidne na vladu. – Košut nikad, a Vujević?… Ne kažem, ako se vrimenom ne opameti. A zašto ti ranije ne bi doš’o pameti? – E-e, gospodo slavna, ne možem ja, k’o jedan dosta glavni čovik u varmeđi, danas ovo – sutra ono. Ne minja se tako lako vira i politika. Mi jesmo glavni prijatelji, al’ drugo je prijateljstvo 66

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

i, reći, društvo, a drugo politika. Zato mi ostajemo prvi prijatelji. – Pa se utešitelno kucnu. Župan izvadi monokl između zakopčanih dugmadi, pa se poče igrati njime. Na čelu mu se pojavi rumena mrlja kao lišaj. – Pa dobro, ako nećeš odma’ da se rišiš, a ti razmisli o tome, kažem ti, što ranije, to bolje po tebe, posjetuj se sa svojima, sa sinovima, – župan će gotovo jetko. Babijan drmnu oholo glavom i sijajući od zadovoljstva: – Ne sjetujem se ja ni s kime i ni o čemu. Ni moj pokojni Baća nije nikad nikog pit’o, pa je lipo živio, stek’o i očuv’o. Al’ ja ću, što se kaže, razmišljati – ne kažem… – Neću ja tebi da solim pamet, Babijane, utubi, ni da te silim, samo ti opet kažem: ovake prijatelje valja nigovati – i tihim, pretećim glasom dodade – razmisli, imaš dicu, ko zna šta im može zatribati, ko zna?… Babijan se skoro naduto isprsi: – Prisvitli, ko ima ovdikara – pa se udari s desne strane po grudima, po „šlajpiku“ – taj će naći pomoći u svitu. Šta vali Vujeviću i Ferbaku? Ni nji’va dica ni služe cara. Sve se može kad se ima, a ja, ’vala Bogu, imam za sebe i za dicu dosta. Vala Bogu, imam za prijatelje taku jaku, glavnu gospodu kao što ste vas dvojica – a za malu gospodu? Ih, sas ovim se kaldrmiše put do nji’va srca, sas ovim! – pa se besno poče opet lupati po desnim rebrima. – Babijane, to nisam očekiv’o od tebe! – strogo progovori župan i diže srdito oči na njega. Babijan se digao da natoči čaše i učinio se županu strašno velik i bezobrazno trijumfalan. Smišljao je reč da ga ujede, ali u tom ćutanju, prekidanom samo brbljavim klokotanjem uskog vrata na boci, odjednom zakukureka petao. Župan skupi lice u pakostan osmeh. – Deder, Babijane, odgovori mu. Ko zna bolje? Ali Babijan mirno odbi, sedajući i kucajući se: – Tu moji pivci dosta glavno kukuriču. U varoši ja mogu i njakati, al’ ovdi divanimo k’o ljudi, ’ajd’ u zdravlju, pa ne zabavite, ne kažem ja, razmišljaću ja!… ’ajd’ u naše prijateljstvo!… O, maj’, ded’ da pošaljem čeljade po Cigane! No gosti poskakaše i sad tek primetiše da ovo vino zaista hladi glavu, ali u noge sipa vreli pesak. Babijan ih je zaustavljao, 67

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

dao je doneti još dve boce vina, sipao im u čaše i pred kolima i u kolima kad je kočijaš već zategao, ispratio ih je do kapije i vikao za njima: – U zdravlju, gospodo prisvitla, pa ne zabavite ničem i do viđenja, opet ovako, lipo prijateljski!… Vratio se ponovo u „salu“, zavalio se u istu stolicu, ispružio noge, isturio ruke sa stisnutim pesnicama, udario njima o sto i neobično, raskalašno viknu Mandu: – Deder, sinko, donesi didi još jednu flašu vina, pije mi se na ovo! U kući se svi ubezeknuše, ali, prikradajući se i motreći kako deda zadovoljno škilji u čašu, oni se sašaptaše, i složiše se u tom da je Dida opet postigao „niku veliku čest“. [1921]

„Severna Bačka“ (Sava Stojkov, ulje na staklu, 1984)

68

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

RIČNIK MANJE POZNATI RIČI, IZRAZA I POJMOVA Ajzenhut – Franc Ajzenhut (1857-1903), slikar poznate slike „Bitka kod Sente“ (7 x 4 m), koja se od 1898. g. nalazi u Velikoj sali somborske Županije Bačorsag (mađ.) – Bačka begenisati – sviđat se, dopadat se, bit po ukusu cenzus – granica poreza koja je davala biračko pravo Crusis amore (lat.) – raspeće, krst na kojem je raspet Isus defraudacija (lat.) – pronevira, privara, utaja, krijumčarenje dosta glavno – dosta dobro, dovoljno džega (tur.) – mala kapica kojom su žene pokrivale kosu i konđu đileš (mađ.) – skupština, zbor éljen (mađ.) – živio! flans (nem.) – razmećanje galasersam – paradni konjski amovi gangovi – ode u značenju: posluženja, ture gazdašag (mađ.) – gazdinstvo, imanje gnoda (nem.) – milost, naklonost Gomboš – ime bačkog sela Bogojeva do 1918. godine ilnek (mađ.) – pridsidnik, titula nižeg činovnika il porotnika ispod Stančića – ispod Stanišića, sela severno od Sombora jankli – kratak kaput keltis (lat.) – bođoš, koprivić (najčešće drvo u Somboru) korzet (fr.) – steznik, mider konfesionalan – virski korporativan – zajednički, u društvu landra – kožica, opna, maramica, mrena na oku oblegat – poslanik okop – ograđeno zemljište oko kuće na salašu partizan – ode u značenju: strančar, pristalica jedne stranke 69

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

pokenbort (nem.) – zalizak, zuluf (od nem. bakenbart) prisvitli – titulisanje velikog župana poša – marama što se nosi oko vratu, široka kravata racko misto – misto u županijskoj upravi naminjeno Srbima rampaš (mađ.) – novo vino, odma posli vrenja reverencija – poštivanje rips – pamučna jel svilena tkanina s ispupčenim brazdama servus (mađ.) – zdravo (pozdrav) soldačija – vojska solgabirov (mađ.) – sreski podnačelnik Šikara – šumica kraj Sombora šlingovan – vezen šlajpik – novčanik šnajdig (nem.) – poletan štacija – stanica, postaja šujtaš (mađ.) – ukrasna bordura, gajtan tolkovati – tumačit, objašnjavat turnus – redoslid, utvrđen red s naizmeničnim sminjivanjom uncutarija – nevaljalstvo varmeđa (mađ.) – županija vaška – pas, ker veišpan – župan (od mađ. fejišpan) vicišpan – podžupan vicinalna železnica – železnica uzanog koloseka, sporedna, lokalna vruštukati – ručat - doručkovat (od nem. fruštuk) zadžakati – zagrajit, zažagorit

70

Milan Stepanović

O PROŠLOSTI SOMBORSKI BUNJEVACA

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Bunjevački grb

72

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Somborski Bunjevci su duže od tri vika stanovnici Veljkovog „Ravangrada“. Prvi tragovi njevog prisustva u Somboru nikoliko decenija su stariji od poznate seobe Bunjevaca 1687. godine. Povisničari pritpostavljadu da su se prve porodice pod bunjevačkim imenom u Bačku doselile s prostora kadgodašnjeg Kliškog sandžaka (jugozapadna Bosna i dilovi Dalmacija i Like) početkom dvadeseti godina XVII vika. Godine 1622. g. prvi put se u Kaločkoj nadbiskupiji, koja je imala virsku nadležnost nad rimokatoličkim stanovništvom i u Somboru, Baji, Subotici i Segedinu, pominje i „Parohija Bunjevci“. Polovinom XVII vika (1649), beogradski biskup Marin Ibrišimović krizmo je u Somboru 118 rimokatolički virnika – Bunjevaca, a sam je zabilužio da u gradu ima 30 kuća katolika i da nemadu crkvu (većinsko stanovništvo Sombora činili su u to vrime Turci, a u gradu je živio i znatan broj srpski zanatlijski i trgovački porodica). Godine 1650. somborski Bunjevci su Kaločkoj nadbiskupiji plaćali godišnji porez od 40 forinti. Pismo zafalnosti papi Inoćentiju XI, zbog imenovanja Matije Brnjakovića za beogradskog nadbiskupa, potpisalo je 1677. g. 12 somborski bunjevački prvaka, a skromna crkvica somborski Bunjevaca, posvećena svetom Franji, nalazila se prid kraj turske vladavine izvan šanca, u zapadnom somborskom podgrađu Selenči. Oktobra 1687. godine, kratko vrime po oslobođenju Sombora od Turaka, u grad i okolinu naseljava se, dotleg, najveći talas Bunjevaca iz Like, Dalmacije i jugozapadne Bosne, pridvođen narodnim vođama Dominikom Dujom Markovićem i Đurom Vidakovićem, koji su na prostor izmed Sombora, Baje i Subotice doveli oko 5.000 duša, od koji je 1.500 bilo pod oružjom. Tri godine nakon povlačenja Turaka iz Sombora, u Velikoj seobi Srba 1690. godine, grad je priplavio i nov talas srpski doseljenika, poriklom s Kosova i Metohije, iz Raške, Šumadije, Podrinja, Hercegovine i Bosne. Doseljeni Bunjevci i Srbi formirali su, ubrzo, u Somboru, odred „Rackog naroda milicije“ (Militia Nationali Rascianica), koji se hrabro borio u znamenitim bitkama austrijske vojske protiv Turaka, na Slankamenu 1691. i kod Sente 1697. godine. Prvi kapetan somborski militara bio je Bunjevac Dominik Dujo Marković, koji je poginio 1691. g. u bitki kod Slankamena, a na mistu kapetana naslidio ga je sin Đuro Marković, koji je dužnost somborskog kapetana obavljo sve do 1716. godine (njevi potomci Markovići, s porodičnim nadimkom „Kapetani“, i danas žive u Somboru). 73

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Sombor na veduti iz 1698. g.

Novodoseljeno bunjevačko i srpsko stanovništvo Sombora bilo je organizovano ko vojna jedinica, čiji pripadnici, pozivali su se na štogod ranije dobijene carske privilegije, nisu pristajali na obaveze i davanja komorskim i županijskim vlastima jel plemstvu, mada je Sombor, prema broju žitelja i prema svojem bogatstvu, bilo vrlo privlačan državnoj komori i Bačkoj županiji. Austrijski vojni zapovidnici, visoko su cinili vojničke sposobnosti ovdašnji Bunjevaca i Srba, bili su uporni u zaštiti njevi prava i povlastica, pa je general grof Leopold Šlik 1700. g. oslobodio somborske militare plaćanja bilo kaki komorski dažbina. Žalbe županijski i komorski vlasti dvoru u Beču nisu urodile plodom i Sombor je 1702. g. dobio status vojnog šanca (Fossatum Militare) na novouspostavljenoj Potiskoj vojnoj granici, a somborskim graničarima pripalo je ujedno i 28 okolni pustara, na kojima će, nikoliko decenija kasnije, nastat prva salašrska naselja. Posli Bitke kod Slankamena (1691) i Bitke kod Sente (1697), ovdašnji bunjevački i srpski graničari borili su se zajedno u svim ratovima koje je vodila Austrijska carevina u prvoj polovini XVIII vika: protiv mađarski pobunjenika Ferenca Rakocija 1703-1711, u Austrijsko-turskom ratu 1716-1718, u Ratu za poljsko nasliđe 1733/34, u Austrijsko-turskom ratu 1737–1739, te u Ratu za austrijsko nasliđe od 1740. do 1745. godine, u kojem su se Somborci borili po evropskim ratištima, od Šlezije i Bavarske do Češke. Sombor je, zafaljujuć njevim vojnim zaslugama, 1717. g. 74

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

„Bitka kod Sente“, detalj (Franc Ajzenhut, 1896)

Potiski graničar početkom XVIII vika

bio proglašen za vojničko misto (Oppidum Militare), s pečatom na kojem se nalazio lav s uzdignutom sabljom. Somborski Bunjevci su u ovo vrime najčešće zvanično nazivani „Dalmatima“ il, zbog jezičke bliskosti sa Srbima, i „Racima katolicima“. Ipak, Bunjevci su sačuvali svoje izvorno etničko ime i svoj ikavski govor, koji je, sudeći prema sačuvanim pismima koja su slali somborski bunjevački deputiri iz Beča u vrime borbe za elibertaciju, u osnovi bio zdravo sličan današnjem bunjevačkom govoru. Već 1717. g. podigli su somborski Bunjevci crkvicu Presvetog Trojstva, sa dva drvena tornja, u samom sridištu grada, na razvalinama turski građevina, a od 1751. do 1762. godine na njenom mistu je podignuta sadašnja velika crkva istog imena. O duhovnom životu ovdašnji Bunjevaca brinuli su „oci franciškani“ (franjevci), sve do 1786. godine, kada su, po naredbi austrijskog cara Josipa II, morali da iđu iz Sombora. Na prvom sačuvanom popisu somborski graničara iz 1720. godine, u gradu su zabilužena 272 graničarska domaćinstva koja su obrađivala 3.971 požunsko jutro oranica, 529 kosa livada i 201 motiku vinograda. Od popisani, 201 graničar (73,9%) bio je srpske, a 71 graničar (26,1%) bio je bunjevačke pripadnosti. Med popisanim Bunjevcima bilo je i oficira i podoficira (potkapetan Lovro Bašić, poručnik Mata Marković, potporučnik Lovro Raič, zastavnici Marcika Bošnjaković i Martin Vidaković, narednik 75

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Pečat vojničkog mista Sombor iz 1717. g.

Miško Pletikosić, te kaplari Marijan Dević, Gecija Burnaćević, Jakov Žuljević i Mato Bošnjaković). Već na ovom popisu zapisana su i mnoga od današnji bunjevački somborski prizimena: Beretić, Bogišić, Bošnjak(ović), Burnać(ević), Čerčević, Dević, Dorotić, Fratrić(ević), Gromilović, Kekezović, Kulić, Lukić, Marković, Matić, Parčetić, Paštrović, Pletikosić, Probojčević, Raič, Stolišić, Strilić, Vidaković, Vuković i Žuljević. Od 1735. do 1745. g. kapetan somborski graničara bio je Marko Marković (kasnije u činu majora), sin poručnika Matije Markovića, sinovac kadgodašnjeg kapetana Đure Markovića, a unuk kapetana Duje Markovića. Na popisu razvojačeni somborski graničara iz 1745. i 1746. godine, osim već navedeni bunjevački graničarski porodica, zapisana su i današnja bunjevačka prizimena: Anišić, Blažev(ac), Car(ev), Džinić, Čuvardić, Gluvić, Goretić, Horvat, Jozić, Karas(ev), Kolić, Kovač, Kuntić, Liščević, Lukačević, Malbašić, Matarić, Maunić, Mraković, Ostrogonac, Palić, Šerko(v), Šimić i Zetović. Tokom naredni godina i decenija javljadu se u Somboru i bunjevačka prizimena: Antunić, Balaž(ević), Blesić, Bogdan, Buligović, Cigić, Dujmović, Hajošević, Hornjak, Ivančević, Jurišić, Kaić, Kukuruzar, Lemić, Logo, Palković, Pangarić, Pekanović, Radoš(ev), Stipančević, Sunarić, Šišković, Šokčić, Štrangarić, Švraka, Valko(v), Vujević… Vrimenom su se ugasile ili raselile kadgod velike i poznate bunjevačke porodice, kojima danas u Somboru nema traga: Aleksić, 76

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Ambrozović, Apić, Bašić, Bokerović, Budanović, Cuconja, Damjanov, Garašev(ić), Gašparić, Gavranov, Grabin, Kockar, Mandić, Margetić, Martinić(ev), Mijić, Milanković, Mužinović, Peić, Pešutov, Petković, Menesković – Putnik, Somborlić, Šamić, Vukelić… Kad je s jeseni 1745. godine, na pritisak madžarskog plemićkog staleža, carica Marija Terezija Somboru ukinila status vojničkog mista, bunjevački i srpski graničari, nisu pristali na pridloženo priseljenje, a još manje na status komorski podanika („paora“), jednodušno su i složno stali u odbranu svoji dotadašnji povlastica. Na zajedničkom protestnom zboru, održanom na somborskom Svetođurđevskom trgu, 18. novembra 1745. godine, rodila se prva ideja o pokrećanju inicijative za elibertaciju Sombora, odnosno za dobijanje statusa slobodnog i kraljevskog grada. Tri godine su trajali naporni prigovori sa dvorom, koje su u Beču vodili somborski izaslanici (Bunjevci Martin Parčetić i Avram Bokerović, te Srbi Stepan Karalić i Atanasije Stojšić). Prigovori su bili mučni i zamršeni uslid žestokog otpora županijski i komorski vlasti, koje su sve vrime med ovdašnje Bunjevce i Srbe, i istina brezuspišno, pokušavale unet zabunu, neslogu i razdor po virskoj osnovi, istovrimeno dilujuć na dvoru vištim spletkama i insinuacijama protiv ove namire Somboraca. Za vrime ti višegodišnji prigovora s dvorom stanje u Somboru je, pokadkad, bilo i na ivici oružane pobune, a grad je, pod rukovodstvom svoji nekadašnji oficira, živio skoro nezavisno u odnosu na županijsku i komorsku vlast. Nepokolebljivo zajedništvo somborski bunjevački i srpski graničara iskazan u periodu borbe za elibertaciju (1745-1749) ne mož se objasnit samo zajedničkim interesom i neospornim višedecenijskim „bratstvom po oružju“, već, svakako, i osićanjem „bratstva po krvi“, o čemu nedvosmisleno divane zajednička pisma graničara upućena carici Mariji Tereziji i bečkom dvoru. U njima se zahtiva zadržavanje stari il dodila novi povlastica i naglašava da su njeve dotadašnje povlastice krvlju stečene, a ilirskim privilegijama trajno potvrđene, a to što je dio ovdašnji graničara bio rimokatoličke vire, smatrali su Somborci, nije minjalo ništa, jer su svi oni „Iliri“ i imaju pravo na privilegije date „ilirskoj naciji“. Somborski su Srbi, dakle, smatrali četrdeseti godina XVIII vika da se privilegije, koje su austrijskim Srbima dodilili carovi 77

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Leopold I, Josif I i Karlo VI, odnose i na ovdašnje Bunjevce, a somborskim Bunjevcima je i kadgodašnji vojni zapovidnik grada, major Marko Marković, savitovo da se u borbi za elibertaciju pozovu na srpske privilegije. Uvireni u uspih svoje inicijative za elibertaciju Sombora, ovdašnji Bunjevci su 1748. godine potpisali znamenit Ugovor o alternativi, u kojem je jasno rečeno da će pravoslavni stanovnici Sombora biti u svemu potpuno ravnopravni s katolicima. Ovim ugovorom bilo je regulisano buduće ustrojstvo gradske uprave (pridstavnici pravoslavaca i rimokatolika neizminično bi se sminjivali na svim najvažnijim rukovodećim mistima svake druge godine, a kad bi se na položaju velikog sudije, odnosno gradonačelnika, nalazio pridstavnik jedne viroispovisti, na drugom po važnosti položaju gradskog kapetana nalazio bi se pridstavnik druge viroispovisti). Ugovor o alternativi izmed somborski Bunjevaca i Srba zaključiva da građani obe veroispovesti treba da žive u miru i slozi, pa nijedna strana ne sme činiti ništa na štetu druge. Po njegovom slovu i duhu, nuz povrimena manja odstupanja, politički život u gradu odvijo se sve do druge polovine XIX vika. Zafaljujuć diplomatskom umiću somborski deputira, čvrstoj rišenosti i upornosti svi Somboraca, smelim novčanim zahvatima, pa i kupovini blagonaklonosti niki dvorski uglednika, prigovori o dobijanju statusa slobodnog i kraljevskog grada uspišno su završeni 1748, kad je, početkom juna, za otkup elibertacionog statusa u ratovima ispražnjenu carsku blagajnu uplaćen visok iznos od 150.000 rajnski forinti (najveći dio potribnog iznosa Somborci su pozajmili pod zdravo nepovoljnim uslovima, a anuitete podignuti elibertacioni kredita otplaćivo je grad sve do 1806. godine). Nakon što su Somborci položili tražen novčani iznos, carica Marija Terezija je 17. februara 1749. g. metnila svoj potpis i pečat na Elibertacionu povelju, čime je Sombor priveden u red slobodni i kraljevski gradova Ugarskog kraljevstva, sa svim pripadajućim pravima, grbom, pečatom i titulom Regiæ Liberæqve Civitatis Zomboriensis (Somborci su, u svakodnevnoj i službenoj upotribi, zvaničnoj tituli odma zaminili redosled prve dvi riči, pokazujuć, očito, da njim je pridev slobodan bio važniji od prideva kraljevski). Ovu teško stečenu, al ne i zaludno plaćenu privilegiju svečano je uručio Somborcima kraljevski komesar 78

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Grb slobodnog i kraljevskog grada Sombora na povelji iz 1749. g.

grof Johan Koler 24. aprila 1749. godine. Nuz višednevno slavlje (fra Bona Mihaljević, u pismi na bunjevačkom, pominje to slavlje: Kada varoš razumi somborska, da slobodna posta i kraljevska, na Đurđevo topovi pucaše, uz mužike gospoda igraše), Somborci su izabrali 60 članova Obštestva (opštine il izabranog građanstva – po 30 Bunjevaca i Srba), 25 članova Spoljašnjeg i 13 članova Unutrašnjeg senata, ko i prvog sudiju jel gradonačelnika (Bunjevca Martina Parčetića), gradskog kapetana, narodnog tribuna jel pridsidnika Obštestva, bilužnika, dva blagajnika, gruntovničara, gradskog fiškala, nadzornika zatvora, četri nadzornika kvartova, a imenovani su i vašarbirov, ko i dva zaminika notara. 79

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Potpis i pečat prvog somborskog gradonačelnika Bunjevca Martina Parčetića

Poduhvat elibertacije zlatnim je slovima utisnut u povisnicu grada i njemu možmo zafalit za sve ono što je Sombor, od kadgod blatnjave i prašnjave vojničke varošice, u urbanom, ekonomskom, političkom, kulturnom i prosvitnom pogledu posto tokom naredni decenija, uključujuć i status županijskog sidišta Bačko-bodroške županije (od 1786. godine). Prisudnu zaslugu za ovaj, bres sumnje najvažniji poduhvat Somboraca u istoriji grada, imali su ovdašnji graničari i njevi oficiri, brez čije čvrste rišenosti, upornosti i priduzimljivosti, al i jasno izraženog zajedništva svi bunjevački i srpski pripadnika prijašnjeg vojničkog staleža, status slobodnog i kraljevskog grada ne bi bio izboren i ostvaren (istine radi, ubrzo posli ostvarenja ovog velikog cilja, u vođenju gradske politike bilo je međusobni trzavica i određeni nekorektnosti izmed Bunjevaca i Srba, al one se više mogu pripisat suštini političke borbe nego međusobnoj nacionalnoj il virskoj netrpeljivosti). Elibertacionom poveljom Somboru je pripalo i 11 okolni pustara (nike od nji su Somborci uskoro zaminili za pogodnije), na kojima su i ranije somborski graničari i komorski stanovnici imali imanja (salaše). Grad je u svojem ataru raspolago s oko 40.000 požunski jutara zemlje (jedno požunsko jutro zavaćatalo je površinu od oko 1.200 kvadratni fatova) od čega je dvi trećine bilo u livadama, pašnjacima, vinogradima i baščama, a jedna trećina u oranicama. Odma po elibertaciji, kadgodašnji graničari

80

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

mogli su kupit zemlju na pustarama koja je građanima prodavana nuz šestogodišnju otplatu. Obično su Somborci kupovali onu zemlju koju su već ranije obrađivali i koristili. Polovinom XVIII vika na ovim pustarama, koje su pripale gradu, nastaju i prva salašarska naselja (Gradina, Ivanovo Selo il Lenija, Šaponje, Milčići, Obzir, Bilić, Rančevo, Nenadić, Šivolja il Bezdanski salaši, Mali Miličić il Šikara, Bukovac, Čičovi, Salašić il Lugumerci, Žarkovac i Preradović il Radojevići). Somborski Bunjevci svoje salaše su grupisali najviše u području Gradine i Nenadića, al bilo je bunjevački porodica i salaša i u atarima Lenije, Rančeva, Šivolje il Bezdanski salaša, Šikare, na Bukovcu, Čičovima i u Lugumercima. U poređenju s ostalim bačkim salašima, posebno u XVIII i XIX viku, kraj Sombora na njima je stojala paorska gospoda (mada somborski salašari za sebe nikad nisu divanili „paor“), dobrostojeći i jaki ljudi, poriklom iz varoši, većinom potomci tvrdokorni somborski graničara (pojedini somborski salašari dobili su i plemstvo, al su poside imali samo na rodnom salašu). Mnogi od salašara bili su ugledni i uticajni članovi Spoljnog il Unutrašnjeg senata, ko i izabranog Obštestva slobodnog i kraljevskog grada Sombora (salaše su imali i Martin Parčetić, koji je bio prvi gradonačelnik Sombora, Nikola Parčetić, koji je četri puta bio biran za somborskog gradonačelnika, ko i gradonačelnici iz reda Bunjevaca Josip Marković, Antonije Strilić, Stipan Putnik, Filip Fratrićević i Matija Jozić). Niki od sinova somborski salašara završavali su i visoke škule u Pešti, Beču, Pragu il Požunu i postajali su pisci, pravnici, politički pridvodnici i crkveni velikodostojnici. Tri somborske bunjevačke familije (Marković, Mandić i Parčetić) dobile su, krajom XVII i tokom XVIII vika, i naslidno plemstvo, sa plemićkim grbom. Većina ovdašnji Bunjevaca bili su potomci somborski graničara, koji su (ne triba krit) više volili pripucat jel trgovat, nego da upregnu volove u plug, a kad se već moralo radit, stočarstvo, koje nije tražilo priviše truda, imalo je prednost nad mukotrpnom zemljoradnjom. Za dva jel tri pokolinja ove navike su prominjene, pa su somborski salašari postali primer vridnog i čestitog svita koji živi samo od sopstvenog truda. Staložena samouvirenost i racionalno mišljenje koje su posidovali izviralo je iz ove potpune posvećenosti svojoj masnoj crnici. Na njoj su stojali čvrsto, s 81

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Sombor na austrijskoj vojnoj mapi iz 1783. g.

obadvi noge, a ona je, upijala salašarski znoj i uzvraćala s velikom plodnosti. Minjala su se carstva, državni sistemi, tutnjali su okolo ratovi, bilo je oduvik prikrivenije il otvorenije otimačine, a somborski salašari su ostajali i opstajali na svojima salašima, koji su riđe minjali vlasnike no države u kojima su se nalazili. Pojedine bunjevačke salašarske somborske porodice danas pridstavljadu deseto il jedanajsto kolino koje još uvik živi tamo di su njevi prici duboko usadili svoje korene, kojdi i prija skoro tri vika. Vrimenom, bunjevački salašari su siromašili, što zbog grananja porodica i dilenja kadgod veliki imanja, jel zbog neprilagođenosti novim ekonomskim uslovima. Tako, na primer, Parčetići, koji su 1783. g. imali u Gradini priko 1.150 jutara zemlje, nepuni polak vika kasnije, 1828. godine, imali su ispod 400 jutara. Bokerovići, koji su 1783. g. imali priko 750 jutara zemlje, 1828. g. su imali 300 jutara, a Matarići, koji su 1783. g. imali priko 400 jutara zemlje, 1828. g. imali su manje od 250 jutara (o siromašenju bunjevački salašara najbolje divani podatak da su 1783. g. sedmorica najimućniji Bunjevaca u Gradini zajedno posidovala ukupno 2.138 jutara, a 1828. godine sedmoro najimućniji ovdašnji bunjevački salašara zajedno je posidovalo svega 619 jutara zemlje). 82

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Etnički identitet ovdašnji Bunjevaca (jezik, nošnja, običaji, pridanja, pisme, etnička svist) očuvan je upravo na somborskim salašima. Bunjevci u gradu, posebno oni škulovaniji, koji su se nalazili na uticajnim političkim jel administrativnim dužnostima, bili su u znatnoj miri podložni postepenoj madžarizaciji i odnarođivanju, što svidoči ne mali broj zabiluženi primera, najviše tokom druge polovine XIX i početkom XX vika. Činjenica je i da su politički aktivni bački Bunjevci tokom Madžarske revolucije 1848/49. godine, u vrime zajedništva i bratstva Rajačićevi vojvođanski Srba i Hrvata bana Jelačića, koji su se borili na strani bečkog dvora, bili na strani Košutovi Madžara, ne poistovećujuć se ni sa Srbima, ni s Hrvatima. Mada, stisnuti izmed ova dva velika i sebi srodna naroda, u kojima se već bila rasplamsala nacionalna svist i koji su želili u Bunjevcima vidit dio svojeg nacionalnog korpusa (bilo ko katoličke Srbe, bilo ko bunjevačke Hrvate), a pod konstantnim asimilacionim pritiscima narodnosno nesrodni, al istovirni Madžara (izraženim posebno u prosvitnom i virskom životu), bački Bunjevci su uspili probudit i razvit svoju izvornu etničku svist, pa se od kraja šezdeseti godina XIX vika javlja bunjevačka izdavačka dilatnost – kalendari (1868), novine (1870) i časopisi (1884), ko i knjige pisane bunjevačkim jezikom. U Somboru 1882. g. izlazi prvi „Zomborski pravi bunjevačko-šokački kalendar sa slikami“, a iste godine pokrenut je i nediljnik „Bunjevac“, koji je trajo godinu dana (kad je časopis napušto koncepciju bunjevačkog nacionalnog priporoda, napuštali su ga čitaoci, pa je pristo izlazit). Od početka 1885. godine, do polovine 1887, u Somboru je, pune dvi i po godine, štampan i objavljivan prvi bunjevački časopis „Neven“, nakon čega je redakcija časopisa priseljena u Suboticu. Ovo, dugo očuvano, svaćanje sebe ko zasebnog etnikuma, koji je srodan, al ne i pripadajuć ni srpskom ni hrvatskom, imo je svoje duboke korene i u dalekom poriklu Bunjevaca, koji su se na prostore Like i Dalmacije (sve do Senja i senjskog zaleđa), priseljavali iz kadgodašnje jugozapadne i zapadne Hercegovine i sridišnje il zapadne Bosne i koji su, u kasnom sridnjem viku, bili podanici bosanske kraljevine, a vrlo virovatno i pripadnici crkve bosanske. Padom Bosne pod Turke, staro crkveno ustrojstvo jaki patarenski uticaja, koje nije bilo vezano za Rim il Carigrad, brzo 83

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Plemićki grbovi somborski bunjevački porodica Mandić, Marković i Parčetić

se urušilo, a tamošnji narod se (krajom XV i tokom XVI vika) raslojio na one koji su privatili pravoslavlje (najviše u istočnoj Bosni i Podrinju, te u istočnoj i jugoistočnoj Hercegovini, odakale se ova populacija kasnije priseljavala u severnu i severozapadnu Bosnu), na one koji su privatili rimokatolicizam (najviše u zapadnoj Hercegovini i dilovima sridišnje Bosne oko franjevački manastira u Visokom, Lašvi, Kraljevoj Sutjeski, Olovu, Kreševu, Fojnici i Travniku, ko i po zapadnoj Bosni, odakle su se priseljavali u Liku i Dalmaciju), i na one koji su privatili islam – religiju novi turski gospodara (najviše sridišnja, zatim severna i istočna Bosna, posebno po gradovima i varošicama, ko i dilovi Hercegovine di su muslimani živili izmišani s pravoslavnim i rimokatoličkim stanovnicima). Nesumnjivo je da su se mase doseljeni Bunjevaca po Liki i Dalmaciji (u XVI i XVII viku) mišale u novim sridinama i s drugim porodicama, plemenima i etničkim grupama koje su tu već živile, i koje su se, vrimenom, stopile u bunjevački etnički korpus (Sučići su, na primer, stara katolička porodica iz Livna zabilužena još u XV viku, Strilići su, ko senjski uskoci i katolici, zabiluženi još polovinom XVI vika, rodoslov dalmatinski Parčetića datira s početka XVII vika – sve su to porodice koje su Bunjevci zatekli prilikom doseljenja u Dalmaciju i Liku, a koje su se zajedno s njima priselile u Bačku). Bunjevci, svojim telesnim i psihičkim osobinama, i danas spadadu med najizrazitije pridstavnike rasnog dinarskog antropološkog tipa. Sa ovdašnjim Srbima i Šokcima Bunjevce je vezivo zajednički novoštokavski dijalekat, čija je kolivka bila u Hercegovini, 84

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

otkale se raširio i posto dominantan i po drugim srpskim i hrvatskim krajevima, ko i po Bosni. Bunjevci su divanili ikavskim izgovorom, koji je, inače, ranije bio pritežno oblik govora u sridišnjoj i zapadnoj Bosni, ko i u zapadnoj i jugozapadnoj Hercegovini, o čemu svidoče i mnogobrojne povelje sridnjovikovni bosanski vladara i vlastele, pisane ikavicom i tzv. „bosančicom“ (ćiriličnim pismom sa zasebnim odlikama u odnosu na srpsko ćirilično pismo tog vrimena). Zajednički je bio i jedan broj narodni običaja o značajnijim virskim praznicima (unošenje slame i badnjaka za Badnji dan, polažajnik i koledari za Božić, vašange il maškare prid početak Uskršnjeg posta ili Korizme, polivači za drugi dan Uskrsa, procesije u poljima za Markovdan, obilazak svečano obučeni divojaka tzv. „kraljica“ i kićenje travom i grančicama za Dove, paljenje vatre za Ivan-dan, Materice i Oci i slično). Pojedine praznične pisme bile su, takođe, skoro istovetne, pa somborski pedagog i dugogodišnji upravitelj Preparandije Nikola Vukićević u „Školskom listu“ iz 1869. g. navodi stihove božićne pisme "Vitlejeme, slavni grade" koja se piva od starine u domaćim srbskim krugovima u Bačkoj, nuz napominu da braća Bunjevci pevaju ovu pesmu i u crkvi s malom nekom izmenom, n. pr. u prvom stihu vele oni ”Oj, Betleme”, a u poslednjem ”Al' kraljuješ”. U nikoliko slučajova Nikola Vukićević i jezik ovdašnji Srba i Bunjevaca naziva srpsko-bunjevačkim jezikom. Prema popisu stanovnika Sombora iz 1861. godine, u gradu i na okolnim salašima živilo je 11.410 Srba, 6.627 Bunjevaca, 2.436 Madžara, 2.097 Nimaca i 211 Jevreja. Broj Bunjevaca slideći decenija je u padu, pa su 1890. g. u Somboru zabilužena 6.123 građana bunjevačke narodnosti, 1900. godine ode je živilo 5.770 Bunjevaca, a 1910. g. bilo ji je 6.093. Stvarni broj Bunjevaca na državnom popisu iz 1900. i 1910. godine bio je, brez sumnje, veći, al kako ovaj popis nije vršen po etničkom opridiljenju, već po jeziku za koji su se popisani izjasnili da divane, mnogi građani nemadžarske nacionalnosti (Bunjevci, Slovaci, Jevreji), koji su naveli da divane madžarski, statistički su prikazani ko Madžari. Oma nakon ujedinjenja 1918. godine, znatan broj somborski Bunjevaca ponovo se izjašnjavo svojom izvornom pripadnosti, pa je 1919. g. u gradu zabiluženo 7.958 Bunjevaca, a 1929. g. u Somboru su se 9.363 građana nacionalno izjasnila ko Bunjevci 85

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Lični pečati uglednika iz somborski bunjevački familija Bošnjak, Fratrić, Jozić, Kekezović, Lukić, Raič, Strilić, Žuljević i Stolišić

(porast bunjevačkog stanovništva za 62% u poređenju s popisom iz 1900. godine, više ukaziva na povratak etničke svisti dila somborski Bunjevaca, nego na prirodan priraštaj). Istovrimeno, u Somboru su 1900. g. na popisu zabilužena dva Hrvata, a 1919. g. 57 građana Sombora izjasnilo se ko Hrvati. Proces hrvatizacije kod dila somborski Bunjevaca bio je tad tek u začetku, a razviće se tokom slideći godina i decenija, ko rezultat konkretne političke akcije određeni državni, kulturni i crkveni institucija. 86

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Crkva Presvetog Trojstva u Somboru, na fotografiji iz 1872. g.

U danima raspada Austro-Ugarske, početkom novembra 1918. godine, u Somboru je osnovano Mesno narodno veće Srba i Bunjevaca koji su, u talasu nadiruće ideje jugoslovenstva i sa srpskom i savezničkom vojskom prid vratima, obnovili kadgodašnju blisku srpsko-bunjevačku saradnju koja je karakterisala političku sliku starog Sombora. U Viće je izabrano 145 somborski Srba i Bunjevaca, a Antun – Tonika Bošnjak je bio potpridsidnik Vića. Somborski Bunjevci su odlučno odbili ponudu Madžara da formiradu sopstveno Narodno viće koje bi podržalo madžarske aspiracije na Sombor i Bačku. Prithodnica srpske vojske, čiji je odred pridvodio major Nikola Ilić Bajka, ušla je u Sombor u noći 13. novembra 1918. godine, oduševljeno dočekana od ovdašnji Srba i Bunjevaca. Nepune dvi nedilje kasnije, na Velikoj narodnoj skupštini održanoj 25. novembra 1918. g. u Novom Sadu, na kojoj je doneta odluka o pripajanju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, učestvovalo je i 19 somborski poslanika (12 Srba i sedam Bunjevaca), a za pridsidnika Velikog narodnog savita izabran je Somborac dr Joca Lalošević. Izmed dva svitska rata (1918-1941) somborski Bunjevci su doživili snažno političko, kulturno i nacionalno buđenje. Osnovana je Bunjevačko-šokačka stranka, koja je 1920. godine, na izborima za Ustavotvornu skupštinu Kraljevine SHS, u Somboru dobila veliki broj glasova (2.605) i svog pridstavnika u državnom parlamentu. U Somboru je 1921. g. osnovano „Bunjevačko 87

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Antun Tonika Bošnjak, pridvodnik somborski Bunjevaca

kolo“ (u prostorijama Udruženja trgovaca „Lojd“, na uglu današnje Zmaj Jovine ulice), a osnivačkom sastanku prisustvovalo je 200 somborski Bunjevaca. Za prvog pridsidnika Kola izabran je Antun Tonika Bošnjak, koji je, sa neznatnom razlikom, pobidio protivkandidata Josu Strilića. U okviru Bunjevačkog kola nastala je 1924. g. i Dobrotvorna zadruga Bunjevki, kojom je rukovodila Julija Bošnjak, a štogod kasnije osnovana je i Omladinska sekcija Kola kojom je rukovodio Ivan Matarić. Prvi godina rada med članovima nije bilo podvojenosti. Kolo je u to vrime pridstavljalo i bazu za Bunjevačko-šokačku stranku, čiji su lokalni pridvodnici bili Antun Tonika Bošnjak, Karlo Logo, Ivan Bošnjak, Stipan Stolišić (pridsidnik Kola nakon smrti Tonike Bošnjaka 1930. godine), Franjo Bošnjak i drugi. Već od 1923. godine, uslid različitog pristupa oko bunjevačkog i hrvatskog pitanja, dolazi do prvi nesuglasica u Kolu. Antun Matarić, kad se vratio iz Zagreba u Sombor, zastupa ideju bliske političke saradnje ovdašnji Bunjevaca sa HSS braće Radić, 88

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

al i svaćanje da su Bunjevci Hrvati, koji ne triba da se odvoje od „matičnog stabla“. Kolo se, politički, ubrzo raslojava na tzv. „Radikale“ (pristalice Bunjevačko-šokačke stranke i nacionalne autohtonosti Bunjevaca) i tzv. „Hrvate“ (pristalice HSS i hrvatstva bački Bunjevaca). Polovinom trideseti godina XX vika došlo je i do otvorenog rascipa u somborskom Bunjevačkom kolu, pa je Antun Matarić, pridvodnik „Hrvata“, sa svojim pristalicama napuštio članstvo u Kolu (niko vrime, okupljanje odvojeni članova Bunjevačkog kola omogućavala je Rimokatolička crkva, a župnik Antun Skenderović ji je smistio u zgradu u kojoj je već radilo „Križarsko bratstvo“). Rascip u Bunjevačkom kolu rezultiro je 1936. g. osnivanjom zasebnog Hrvatskog kulturnog društva „Miroljub“. Raslojavanje, rasplamsavanje međusobni bunjevački sukoba i podiljena svaćanja o bunjevačkoj nacionalnoj pripadnosti (autohtono i kroatocentrično), bilo je, u tim međuratnim godinama, potpomognuto i doseljavanjom u Sombor nekolicine hrvatski intelektualaca škulovani u Zagrebu, koji su se ode poženili divojkama iz dobrostojeći bunjevački porodica. Oni su, sa svoji pozicija ugledni advokata, doktora, profesora il privrednika, otvoreno podržavali politiku koja je išla u pravcu izjašnjavanja Bunjevaca ko Hrvata. Značajnu ulogu u tom odigrala je i Rimokatolička crkva koja je ti godina paralelno počela kod Bunjevaca i Šokaca razvijat osićanje pripadnosti hrvatskoj naciji. Godine 1940. bilo je pokušaja uspostavljanja bolji odnosa izmed Bunjevačkog kola i HKD „Miroljub“, al do opipljivi rezultata nije došlo. Brez obzira na političke i ideološke podile somborski Bunjevaca, niko iz redova bilo koje od ove dvi, često oštro suprostvaljene struje, nije u vrime Drugog svitskog rata prišao u NDH nit se javno metnio u službu interesa Pavelićevi vlasti, a samo jedan zanemarljiv broj somborski Bunjevaca prišo je izmed 1941. i 1944. g. u službu madžarski okupacioni vlasti (primeri časnog suprostavljanja daleko su brojniji). Oma nakon Drugog svitskog rata, proces hrvatizacije bački Bunjevaca ubrzan je i potpomognut izričitim naredbama novi partizanski vlasti. Nakon rata, prestao je i rad Bunjevačkog kola, koje je ugašeno, dok je kadgodašnje HKD „Miroljub“ priimenovano u HKUD „Vladimir Nazor“. 89

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Ponovno buđenje etničke svisti u ovdašnji Bunjevaca započelo je devedeseti godina XX vika, u vrime tragičnog raspada kadgodašnje zajedničke države južnoslovenski naroda. Pokrećanjom rada tradicionalni bunjevački kulturni ustanova (Bunjevačka matica i Bunjevačko kolo), osnivanjom Bunjevačkog nacionalnog savita, izdavanjom novina i časopisa, škulovanjom dice na maternjem jeziku, političkim organizovanjom, obnavljanjom lipi i stari bunjevački narodni običaja poput Dužionice (Dužijance) i ponovnom mogućnosti izjašanjavanja nacionalnom odrednicom „Bunjevac“ na popisima stanovnika u Republiki Srbiji, bački Bunjevci su dobili mogućnost obnovit i sačuvat svoj nacionalni identitet, svoj jezik, kulturu i sićanje, i da u tradiciji svoji didova i pradidova, s pravom opet zapivadu stihove poznate bunjevačke budnice Nikole Kujundžića, nastale još davne 1879. godine: Svud se čuje, svud se šorom znade, Da Bunjevac dušu ne izdade! Veseli se – svaki mu se divi, Nek’ se znade, da Bunjevac živi!

Milan Stepanović

90

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Veljko Petrović, plameni poet, vrstan pripovidač, publicista, književni kritičar, istoričar umitnosti i nenadmašan usmeni kozer, rođen je 1884. g. u Somboru, u porodici pravoslavnog sveštenika. Osnovnu škulu i gimnaziju završio je u rodnom gradu, a prava je studiro i apsolviro u Budimpešti. Bavio se niko vrime novinarstvom ko saradnik zagrebačkog „Srbobrana“ i član redakcije sarajevske „Srpske riječi“. Stihove objavljiva od 1902, a pripovitke i književne članke piše od 1905. godine. Od 1911. g. Veljko Petrović živi u Beogradu. Prvu zbirku „Rodoljubive pesme“ objavio je 1912. godine, a u mladom somborskom pisniku tadašnji „gromovnik“ srpske književne kritike Jovan Skerlić pripozno je „obnovitelja srpske rodoljubive poezije“. Veljko Petrović je bio ratni izveštač u balkanskim ratovima, dobrovoljac u Prvom svitskom ratu i učesnik albanske golgote. Radio je za vrime rata i u Ženevi, u Publicističko-propagandnom birou. Tu je posto član Jugoslovenskog odbora. Izmed dva rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvite, od 1939. g. direktor Radio-Beograda, a nakon Drugog svitskog rata upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Jedan je od najplodniji saradnika Stanojevićeve „Narodne enciklopedije“ (objavljene od 1925. do 1929. g.), za koju je napisao 350 biografija pisaca i slikara. S Milanom Kašaninom, priredio je 1927. g. znamenitu knjigu „Srpska umetnost u Vojvodini od doba despota do ujedinjenja“. Objavio je više zbirki pisama, pripovitki i eseja. U tri izdanja (1930, 1954-58. i 1964. godine) objavljena su Petrovićova sabrana dila. Najizrazitiji pisnik i pripovidač ravničarskog života, bački pustara, salaša, varošica i ovdašnjeg mentaliteta, strastvenik prošlosti i vojvođanske istorijske i kulturne baštine, Veljko Petrović je i tvorac pseudonima Sombora, široko prigrljene kovanice „Ravangrad“. Umro je u Beogradu 1967. godine.

91

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

„Bački doručak“ (Sava Stojkov, ulje na platnu, 1975)

92

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Sadržaj TRI BUNJEVAČKE PRIPOVITKE VELJKA PETROVIĆA (Milan Stepanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

CRUSIS AMORE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

BUNJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 SALAŠAR. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 RIČNIK MANJE POZNATI RIČI, IZRAZA I POJMOVA . . . . 69

O PROŠLOSTI SOMBORSKI BUNJEVACA (Milan Stepanović) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73 VELJKO PETROVIĆ (Životopis). . . . . . . . . . . . . . . . . 91

93

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

Knjiga je objavljena dobrom namirom slikara Save Stojkova

94

. . . DA B UNJEVAC DUŠU NE IZ DADE !

95