Džon Fante Moj Pas Glupi

Džon Fante

01 PAS OLUPI ROMAN

preveo sa engl eskog

F l avi o Ri gonat

L

0

M

BE06RAD / MMIX

1 Bio je januar, hladan, mračan i kišovit, a ja umoran i potonuo, brisači na kolima nisu radili, bio sam mamuran od duge večeri ispijanja piđa i razgovora s bogatim režiserom koji je hteo da mu napišem scenario za fiim o ubicama Šeron Tejt ,,u stilu Boni i Klajda, s puno duha i stUa“ . Nije nudio nikakve pare. „Bićemo ortaci, fifti-fifti.“ To je bila treća ponuda te vnste u poslednjih šest meseci, vrlo obeshrabrujuća slika vremena. Milio sam autoputem Obale Pacifika brzinom od petnaest milja na sat, isturene glave kroz prozor, kiša mi je pljuštala po licu dok sam naprezao oči da ispratim belu liniju, a vetar gotovo otkinuo polivinilski krov mog Poišea iz ‘67. (četiri rate u zaostatku, već su pizdeli zbog toga), da bih najzad skrenuo s autoputa prema okeanu. Živeli smo na rtu Djum, deliću kopna koji je štrčao u more kao sisa u pomo-filmu, sevemi vrh polumesečastog zaliva Santa Monike. Rt Djum je naselje sa uličnom rasvetom, haotični deo perifeiije Los Anđelesa, tako zamršeno ispresecan vetrovitim ulicama i ćorsokacima da se i posle dvadeset godina koliko živim tu i dalje gubim po kiši ili magli, često tumarajući na samo stotinak metara od kuće. 5

I neminovno je bilo da te olujne noći skrenem na Bonsal umesto na Femhil, i otpočnem sporo, beznadežno kruženje, pokušavajući da pronađem kuću, znajući da, ukoliko ne ostanem bez goriva, uvek mogu da se vratim do autoputa i slabašnog sveda telefonske govomice na autobuskoj stanici, i odatle pozovem Hariet da dođe i pokaže mi put. Desetak minuta kasnije ona se i pojavila preko brda, farovi njenog karavana bušili su mpe u pljusku. Osvetlivši me, stala je pored govomice. Tmbnula je, iskočila iz kola i potrčala u belom mantilu ka meni. Zabrinutost joj je širom rastvorila oči. „Trebaće ti ovo.“ Izvukla je moj pištolj kalibra .22 ispod mantila i pružila mi ga kroz prozor. „Nešto grozno je u dvorištu.“ ,,Šta?“ „Bog će ga znati.“ Nisam hteo prokleti pištolj. Nisam ga uzeo. Lupila je nogom. „Uzmi ga, Henri! Možda ti spase život.“ Gumula nd je pištolj pravo pod nos. „0 čemu se radi?“ „Mislim da je medved.“ ,,Gde?“ ,,Na travnjaku. Ispod kuhinjskog prozora.“ „Možda je neko od dece.“ ,,S krznom." „Kakvim krznom?“ ,,Medveđim.“ „Možda je mrtav.“ ,,Diše.“ 6

Pokušao sam da odgumem pištolj. „Slušaj, ne pada mi na pamet da pucam u zaspalog medveda sa dvadeset dvojkom! To će samo da ga razbudi. Pozvaću šerifa.“ Otvorio sam vrata, ali ih je ona zatvorila. ,,Ne. Prvo ga dobro pogledaj. Možda nije ništa. Možda je neko rnagare." ,,E jebi ga. Sad je magare. Ima li velike uši?“ „Nisam zapazila.“ Uzdahnuo sam i pokrenuo motor. Ona je otrčala do karavana i skrenula na put. Nije bilo bele linije po sredini, pa sam vozio iza njenih štop svetla dok su se kola sporo kotrljala kroz slapove kiše. Naša kuća je bila na terenu udaljenom stotinak metara od litice i hučnog okeana u dubini. To je bio takozvani ranč u obliku slova Y, sa svih strana okružen granitnim zidom. Sto pedeset visokih borova raslo je duž zida, tako da je bilo kao da živiš u šumi, i sve je izgledalo baš kao što nije bilo - kao vila uspešnog pisca. Ali bilo je otplaćeno, sve do poslednjeg centa, i osećao sam neodoljivu potrebu da napustim to mesto i odem iz zemlje. Samo preko mene mrtve, uvek bi rekla Hariet, i često sam zabavljao sebe čežnjivo je zamišljajući u lokvi krvi na kuhinjskom podu, dok ja kopam grob napolju kraj ograde, a onda letim Alltalijom pravo u Rim, sa sedamdeset hiljada u džepu i novim životom na Pjaca Navone, s nekom cmkom za promenu. Ali ona je zaista bila dobra, moja Hariet, izdržala je dvadeset pet godina sa mnom i dala mi je tri sina i kćerku, a svako od njih bi, ili ako treba i svo četvoro, rado menjao za novi Porše ili čak MG GT 70.

7

2 Hariet je skrenula prema kući, a ja vozio za njom u garažu. Bili smo iznenađeni kad smo zatekli još jedan automobil unutra, Pakard iz ‘40., antikvitet našeg najstarijeg sina Dominika, najluđeg člana familije. Dve neđelje ga nisam video. Šta je značio njegov povratak u takvoj olujnoj noči? Hi je u nevolji, ili je ostao bez čistih košulja. Otvorio sam zadnja vrata Pakarda. Bazdilo je na travu. Hariet je vimula unutra i s grimasom podigla par svetloplavih gaćica. Uz jedno ‘uf ’ bacila ih je natrag. Izašli smo iz garaže. Kuća je bleštala kao parking za prodaju polovnih automobila, svetlo u svakom prozoru, trake svetlosti preko kapije i garaže, dok se travnjak prelivao u duginim bojama na kiši. „Još je tu“ , zastala je Hariet. Onda sam je video, cmu gromadu, nepomičnu i čupavu kao tepih. Rekao sam Hariet da miraje. ,,Pištolj.“ „Ostao u kolima.“ Vratila se po njega i tutnula mi ga u ruku. 8

„Opusti se malo“, rekao sam. To je ležalo pet-šest metara od garaže ka ulazu iz dvorišta, kraj prolaza koji je strehom bio zaštićen od kiše. Hariet se čvrsto uhvatila za peš mog mantila, pa sam, s pištoljem na gotovs, na prstima krenuo napred, uplašen, dok je kiša mutila pogled na čitavu stvar. A onda mi je sve postalo jasno. To je bila ovca. Nisam joj video glavu, ali lepo su se videli rundava zadnjica i trbuh. Najednom je vetar poneo kišu u novom pravcu i oblik se promenio. Zastao mi je dah. Nije to bila nikakva ovca. Imala je čak i grivu. ,,To je lav“ , rekao sam, ustuknuvši. Ali Hariet je imala neoštećen vid. ,,Ma koji lav.“ Sav strah je nestao iz njenog glasa. ,,To je samo pas.“ Samouvereno je krenula napred. I jeste bio pas, baš veliki pas, debelog cmo-smeđeg krzna, masivne glave i zatupastog cmog nosa, žalosna zver sumome medveđe njuške. Njegove kose oči bile su zatvorene i, da nije bilo odmerenog kretanja ogromnih gmdi, čovek bi pomislio da je mrtav. Jedva vidljivo podrhtavanje cme gubice ukazivalo je da diše. Bio je očigledno bez svesti, kiša je jako pljuštala po njemu. Dok sam pokušavao da mu nešto kažem, Hariet je otrčala u kuću i vratila se s kišobranom. Stali smo ispod, nagnuti nad nepomičnom životinjom. Pomazila je njen mokri nos. „Siroti stvor. Šta li je s njim?“ Pogladio sam njegove debele čvrste cme uši. „Ovo je jako bolestan pas“, rekao sam, a prsti su mi napipali krpelja veličine pasulja, tako naduvenog da se kotrljao po mom dlanu kao kliker. Iščupao sam ga. „Šta li radi ovde?“ rekla je. 9

„Ovaj pas je klošar“, rekao sam. „Društveno neodgovorna zverka, begunac.“ „Samo je bolestan.“ „Nije on bolestan. Suviše je lenj da nađe utočište.“ Gurnuo sam ga prstom. „Idi svojim putem, skitaro." Ali nije se pokrenuo niti je otvorio oči. „0, gospode!“ ustuknula je Hariet i povukla me. ,,Ne dodiruj ga. Možda ima besnilo!“ To me ohladilo. Nisam želeo ništa od besnog psa. Požurili smo u kuću i zaključali vrata. Bio sam skroz mokar, cedio sam se na kuhinjsM pod. Dok sam svlačio mokru odeću, Hariet je otišla u spavaću sobu po moj bade-mantil. Donela je zatim burbon i led, pa smo seli za sto i udubili se u problem. ,,Ne možemo tek tako da ga ostavimo napolju," reMa je. ,,Umreće.“ „Smrt nam svima dođe“, rekao sam, ispivši drugo piće. Onda je izgubila strpljenje. „Uradi nešto. Pozovi nekog. Saznaj šta se radi s besnim psom.“ Sat na peći pokazivao je pola deset kad sam okrenuo Lemsona, vetarinara iz Malibua. Loš i korumpiran, pasji doktor za holivudske zvezde, Lemson je bio kao krpelj koga sam uMonio sa psećeg uveta, godinama se gostio mojom krvlju nemoćne žrtve, jer je držao jedinu bolnicu za pse sevemo od Santa Monike. Javila se njegova sluškinja. Doktor i gospođa Lemson nisu kod kuće. Sada su na svojoj jahti na ostrvu Katalina. Spustio sam slusalicu, moje su usne šaputale malo prizivanje Svetog Đenara, sveca pokrovitelju grada Napulja, moleći ga da potopi Lemsonove i njihovu jahtu na dno okeana. 10

Onda sam pozvao šerifa, mada sam tačno znao šta će dežumi pandur da mi kaže, a onda je to i rekao: Pozovite Društvo za zaštitu životinja. Preplavilo me osečanje beznadežnosti dok sam okretao njihov broj. Znao sam da ću čuti telefonsku sekretaricu, kako je i bilo. Ne rade do devet sati sledećeg jutra. Bučni pljusak se stišao u šapat, i najzad stao. Hariet je pogledala kroz prozor u psa. „Mislim da je mrtav.“ Prijala mi je tišina posle kiše, pa sam popio još jedno piće. Sa sevemog krila kuće dopirao je tutanj sterea iz Dominikove sobe, bezumni ritmovi gmpe Mothers of Invention. Već sam počeo da mrzim neizrecivu nepismenost tog zvuka, pa sam pogledao naviše ka San Đenaru i obratio mu se: Koliko ću još dugo, o Đenaro, morati da patim? Sve unazad još od Prislija i Fec Domina, pa čak i Ajka i Tine Tamer, a zatim večnost Bitlsa i Grejtful Deda, Mankisa, Sajmona i Garfankla, Dorsa, Rotari Konekšna, svi, svi su oni zagadili unutrašnjost moje kuće, sav taj jebeni varvarizam godinama preplavljuje moj dom, kurvin sin sada ima dvadeset četiri godine, a i dalje me neopevano muči. Pamtiš li, o Đenaro, kako je uništio moj Ti-Berd? Sećaš li se kad je slupao moj Avanti? I ne smemo zaboraviti kako je bio hapšen zbog pušenja trave, to me koštalo petnaest stotki, a ipak su ga osudili, plus večito spava sa cmim ženama, što bolno pogađa njegovu majku, dok mene uvek muči ta neprijatna sumnja da je peško. Prokuni ga, o blaženi Đenaro. I ako sudbina reši da besni pas ujede nekog iz ove porodice, nek ujede njega! Hariet je skočila kad sam tresnuo pesnicom po stolu. „Šta ti je?“ 11

„Tvoj sin Dominikl“ uperio sam prst u nju. „Neka on izađe napolje i urađi nešto sa tim kerom!“ Uzeo sam još jedno piće, stuštio se hodnikom do Dominikovih vrata i pesnicom zalupao na njih. Stereo je ućutao. „Ko je to?“ „Tvoj otac. Henri Džej Molis.“ Otvorio je vrata i stajao u gaćama, masivni mladi čovek krupnih ramena i nogu. „Zdravo, tata. Šta ima?“ Ušao sam u sobu. „Gde si ti pime dve nedelje?” ,,Vamo-tamo.“ Bio je sveže obrijan, mirisao je na losion, kosa mu je bila brižljivo očešljana, duga, preko ušiju. Seo sam na krevet dok je navlačio pantalone sa širokim prugama. Ekstremno nepredvidljiv macan, napustio je koledž i otišao u mornaricu. Sada je bio mašinista, zarađivao je deset hiljada godišnje, nedovoljno za svoje potrebe, jer je sve trošio na sebe i povremeno zajmio od roditelja. Jedina indicija njegovih silnih troškova bili su povremeni žetoni za poker iz kockamica u Gardeni koje mu je Hariet nalazila po džepovima prilikom pranja veša. Uočio sam nekoliko takvih zajedno sa sitninom i ključevima na stočiću pored kreveta. Uz paketić kondoma. „Možeš li da budeš malo diskretniji?11 rekao sam u pravcu kondoma. ,,I tvoja majka i sestra žive ovde.“ Nasmešio se. „Mogu da ti pokažem pimu teglicu anti-bebi pilula u sobi tvoje kćeri.“ Nova slika visila je na zidu iznad police sa knjigama, jedva vidljiva pod prigušenim svetlom. Okrenuo sam Štitnik stone lampe i obasjao je. Bila je to uvećana fotografija gole 12

cme devojke s plavom perikom. Sedela je na barskoj stolici, raskrečenih nogu. „Otkud ti ovo?“ „Sviđa ti se?“ „Ništa mi ne znači. Da li je majka videla?“ „Tek sam je okačio.“ „Šta ti želiš svojoj majci - infarkt?“ „To je najobičnija zdrava pomografija. Ima je koliko hoćeš pod krevetom, i ona je sve to videla. Posluži se kad god ti drago.“ Več sam proučio čitav materijal. „Neka, hvala, momentalno čitam Kamija.“ „Kamija? Svaka čast.“ Odmerio sam ga na trenutak. „Šta kog đavola irnaš protiv belih žena?“ Okrenuo se i nasmešio, zakopčavajuči košulju. „Neki ljudi vole belo meso, neki vole cmo. U čemu je razlika?... Sve je to ćuretina.“ „Zar nemaš rasnog ponosa?“ „Rasnog ponosa! Žešća ti je fraza, matori. Kladim se da si je lično izmislio. Nije čudo što si veliki pisac.“ Prišao je stolu, uzeo olovku i zapisao na jedan koverat. „Rasni ponos. Moram to da zabeležim da ne bih zaboravio.“ Kakva ljiga! Nikakav dijalog nije bio moguć s njim, jer me stalno minirao. Mogao sam da naglasim da je meso na njegovim kostima došlo od znojenja nad mojim bednim scenarijima, i da je zubotehnički račun za njegove besprekome zube dostigao tri hiljadarke, da ne pominjem silne hiljade koje me koštao uništenim kolima, motociklima, daskama za surf i kasko osiguranjima. Ah on bi odbacio sve to kao puko samo13

sažaljenje, što je naravno i bilo. Život je tako nepravedan. Dok tvoja deca postaju sve veća, ti postaješ sve manji, i ne možeš više čak ni da ih premlatiš. Poslednji put sam išamarao tog klinca pre tri godine, kad sam ga zatekao pijanog u kolima. Samo se histerično smejao. Skrenuo sam temu na čudnog psa u dvorištu, a njegove su oči živnule, jer je voleo pse i jednom imao šampionskog bigla. Pridruživši se Hariet u kuhinji, svi smo izašli u dvorište. Oluja je prestala, oprano tamnoplavo nebo bilo je istačkano zvezdama. Pas je ležao tamo gde smo ga i zatekli. Okupili smo se oko njega i slušali tihi duboki ritam njegovog disanja. Ignorišući Harietinu ideju besnila, Dominik je čučnuo i pomazio veliku žalosnu glavu. Nikada nisam video tužnijeg, nesrećnijeg psa. „Iscrpljen je“, rekao je Dominik. „Čuj kako hrče.“ „Ucveljeno izgleda“ , rekla je Hariet. „Možda je izmaltretiran.“ „Niko ne maltretira ovakvo čudovište“, rekao je Dominik. Gladio je grubo cmo-smeđe krzno, tako debelo i gusto da nije propustilo kišu, i sad već suvo i sjajno. Sumoma glava ležala je klonulo i mlitavo. „Ovo je jako bolestan pas“, zaključio sam. „I ti bi trebalo da budeš tako bolestan", rekao je Dominik. „Vidi šta se dešava“ . Zver je razvijala erekciju. Rastući iz kosmate futrole, njegova kita je iznikla u gigantsku karotnu iz doline Salinasa, ispitujući noćni vazduh, jednooki prorez snimao je okolinu. U znak odgovora pas je polako uzdigao glavu i pogledao pridošlicu. Izgledao je zadovoljan, pa je savio svoj veliki vrat da mu podari nekoliko srdačnih ćuški jezikom. Bili su očigledno vemi prijatelji. 14

„Odvratno", rekla je Hariet. Dok je pas pružao vrat, začuo se metalni zvuk. Razgmuvši krzno, Dominikovi prsti pronašli su ogrlicu s pločicom. „Dobro je“, rekao sam. ,,To bi moglo da nam kaže ko je vlasnik.“ Bilo je suviše mračno da bi išta moglo da se pročita sa oznake, pa je Dominik skinuo ogrlicu. Podigao je metalnu pločicu prema svetlu, pročitao je bez komentara, onda je pružio nama. Na pločici je bilo urezano nešto. Pisalo je: „Kajačeš se.“ „Sten Džekson!“ rekao sam. Džekson je bio pisac koji je živeo nešto niže na obali, i učestvovao u šaljivim popodnevnim tv-emisijama zajedno sa svojim prijateljima. Natpis je bio u njegovom stilu. I pas mora da je bio njegov. Hariet je rekla da Džeksonovi nisu u zemlji. „Osim toga“, rekla je, „mislim da je ‘Kajaćeš se’ njegovo pravo ime.“ Sagla se nad životinjom i pokušala: „Zdravo Kajačeš se. Kako si?“ Preokupiran svojom alatkom, ker je ignorisao. Dominik mu je vratio ogrlicu. Dao je dobar predlog: ne uznemiravati psa, ostaviti ga na miru i omogućiti mu da ode kad on to bude hteo. Pas se uspravio, vratio pištolj u futrolu i zevnuo. Dok je tako stajao činio se još veći, s čupavim perjanim repom koji se povijao nad njegovim leđima, i šapama veličine muške pesnice. Procenio sam da ima bar šezdeset kila. Hariet je mislila da je to eskimski pas. ,,Malamut“, rekao je Dominik. Meni je izgleđao jednostavno kolosalan, mračna izmučena zver kosih cmih očiju, s njuškom kao medved, više neki 15

masivni čau-čau nego išta drugo. Iznenađeno smo ga gledali dok se spokojno peo stepenicama na trem, a onda ušao u kuću. ,,Ne želim ga unutra“, rekla je Hariet. Okrenuo sam se Dominiku. „Izbaci ga.“ Pošli smo za Dominikom u kuću. Pas nije bio u kuhinji. Hariet ga je pronašla u dnevnoj sobi, ležao je na kauču, s njuškom na jastuku. „Balavi na moju čipku“, rekla je Hariet. „Ukloni ga.“ Dominik ga je uhvatio za naborano krzno na vratu i cimnuo. „Siđi, šefe.“ Začulo se režanje, duboko, zloslutno, zastrašujuće. Dopiralo je ispod patosa, iz zemlje pod kućom. Dominik ga je pustio i ustuknuo. Pas je umomo groknuo i zatvorio oči. „Ostavimo ga“, rekao sam. „Nikom ne smeta. Otvorite prednja vrata, pa kad reši da ode, to će i učiniti.“ „Znam!” prosvetljeno je rekla Hariet. Nestala je u kuhinji i vratila se s velikim hamburgerom na kartonskom tanjiru. „Kad pođe za mnom, otvorite vrata“ , rekla je. Ispruživši hamburger, mamila je psa: ,,0di, kuco. Vidi šta imam za tebe, lepi sveži hamburger.“ Gumula mu je tanjir pod nos. Pas je otvorio oči. Pogledao ju je ravnodušno i pomalo prezrivo. Hariet je pobesnela. „Napolje iz moje kuće!“ naredila je, lupivši nogom u pod i pokazavši prema vratima. „Smesta izađi napolje!“ Jedva svestan njenog prisustva, pas se opražio i prevrnuo na stranu, uvalivši se leđima na jastuke. Postizao je novu erekciju, karotna je izranjala i osmatrala scenu. Pas je uz16

digao glavu i toplim pogledom pozdravio prijatelja, a onda ga šljapnuo mokrim jezikom. „Protivi se“, rekla je Hariet. Ne znam zašto sam to rekao, ali rekao sam, onako u šali. „Voleo bih da mogu to da izvedem.“ „Stvamo si odvratan“, rekla je Hariet. Sručila je hamburger u kamin i otkloparala iz sobe i niz hodnik. Začuli smo tresak vrata spavače sobe. Slegnuo sam ramenima i pogledao u Dominika. „Šta joj je odjednom?“ rekao sam. ,,To je bila samo glupa šala.“ „Frojdovska omaška“ , rekao je. „Kako to misliš? Stvarno imaš muda da meni to kažeš. Šta ti uopšte znaš o Frojdu? Možda bi trebalo da ga konsultuješ kad su u pitanju veze sa cmim devojkama. Možda imaš neku vrstu rasne bolesti!" Izašao je iz sobe, gnevan i beo u licu, pre nego što sam stigao da završim. Otišao je u garažu, u svoj auto, pokrenuo ga napolje, farovi su me pogodili dok sam trčao da ga zaustavim, kola su več odlazila. „Stani, dečko!“ Kola su stala i seo sam pored njega. „Oprosti,“ rekao sam. „Nisam ozbiljno mislio. Zaboravi to što sam rekao.“ Bio je povređen, mrštio se. „Dobro, tata.“ „Imao sam težak dan. Umoran sam.“ „Sve je okej.“ „Idi sad. Zabavljaj se dok možeš, dok nisi u braku. To nije moja briga. Vidimo se kasnije.“ 17

,,Važi.“ Isterao je starog Pakarda, okrenuo ga i poterao ka autoputu, motor je preo kao mačka u kišom opranoj noći. Dobar auto, čak sam pomislio da se trampim na nedelju dana s njim za mog Poršea.

18

3 Pas je i dalje bio na kauču kad sam se vratio u dnevnu sobu. Cvileo je u košmaru, noge su mu se grčevito trzale. Hi je nešto jurio u snu ili su njega jurili, šape su mu se kretale sve brže i brže. Bilo mi ga žao, jer sam često sanjao takve snove, kako me proganja žena, moj agent, ili braća King, moji poslednji producenti. Najednom se probudio i uzdigao glavu, obradovan što je sve to bilo sam san, a onda seo, zadovoljno dahćući. „Kako se zoveš, daso?“ upitao sam ga. Pogledom mi je rekao da nestanem. Otišao sam niz hodnik da se pomirim sa ženom. Sedela je na krevetu i manikirala nokte. Dobro je bilo videti da nije više ljuta. Rekao sam joj da mi je žao što sam ono rekao. „Ponekad si prava stoka.“ „Samo sam se šalio.“ „Postao si tako prost. Kad sam te upoznala, nikada ti na pamet ne bi palo da kažeš tako nešto.“ 19

„Tada sam bio u usponu. Isusa ti, Hariet, toliko smo dugo u braku da ponekad zaboravim da i ti imaš emocije. Brak ogrubi čoveka. Kao i kad si otac. Hi kad nemaš posla. I psi. Šta ćemo s tim jebenim kerom?“ Svetlost farova zapljusnula je prozor koji je gledao na dvorište. Rik Kolp, bivši marinac, dovodio je moju kći Tinu u svojoj Folksvagen kući na točkovima. Bilo je suviše rano da se već sada vrate kući. Mogao sam samo da pretpostavim da je narednik gladniji nego obično. Njih dvoje su bili vereni, još otkako je Rik razrešen pre godinu dana. Dok su se svetla gubila, Hariet je rekla: „Evo rešenja za naš pseći problem. Rik Kolp.“ „Dosta mi je dužan. Bar dvadeset flaša viskija.“ ,,Ne brini. Znaće on šta da uradi sa tim groznim psom.“ ,,Ne želim da ga kastrira. Samo da ga izvede iz kuće.“ „Prepusti to Riku.“ Volela je Kolpa. Volela je njegov široki osmeh, njegovu žutu surfersku kosu do ramena, njegov zgodni preplanuli izgled. Što se mene tiče, nisam baš bio očaran. Tucao je moju kćerku i jeo moju kuću. Otkako je razrešen dužnosti, već godinu dana je provodio dane na plaži, posvetio je život surfu. Svake večeri u osam sati stizao je kod nas, kupio moju malu, i onda bi otutnjali na filmove ili žurke od Santa Barbare do Laguna Biča, da bi je vratio u ma koje vreme, ponekad tek sledećeg dana. Bez obzira koji je sat, Tina bi ga tiho sprovela u kuhinju, pozatvarala vrata i počastila ga jajima sa šunkom. Dok bi ona pržila jaja i nameštala sto, Kolp je pio moj viski iz čaše pune leda. Banuo sam jednom u dva noću, tek onako, i zatekao ga bez cipela, s nogama na stolu, moj viski pored njega. To me oneraspoložilo i učinilo da odem do pisaćeg 20

stola, uzmem papir i olovku, i sračunam da je za godinu dana Rik Kolp pojeo preko hiljadu jaja i sto pedeset funti šunke iz mog frižidera. A već sedam meseci nije mi ponuden nijedan posao. Piče je bilo posebna priča, Rešio sam taj problem tako što sam u diskontu kupio viski Boni Lesi po sedam dolara dva litra, i sipao ga u prazne boce Kati. Sarka. Boni Lesi je vonjao na hlor, ali narednikov stomak marinca nikada nije uočio razliku. Krio sam dobru robu u ostavi za metle. Nisam bio raspoložen da okrivim narednika što večito klošari na plaži. Bio je suviše veliki za to. Ali dobio je poruku preko Tine, i dok je jedne večeri pijuckao Boni Lesi, čekajući je da se obuče, ponudio mi je objašnjenje za svoj opušteni životni stil. ,,To je period prilagođavanja“ , rekao je. „Mislim, nije lako ponovo postati civil. Kad mnogo brzo rasteš, lako dobiješ grbu.“ Znao sam na šta misli, jer sam i ja imao problema da se priviknem na civilni život. Pedeset pet godina sam se borio da se prilagodim i nisam uspeo u tome. Zavideo sam mu i poželeo da i ja mogu da se prepustim životu kraj morske obale, bar godinu dana u toj kući na točkovima, sa tri daske za surf, opremom za ronjenje, vrećom za spavanje i mačkicom kao što je Tina.

21

4 ,,To što leži je akita“ , rekao je Kolp, proučavajući opruženog psa na kauču. „Japanski ker. Video sam ih u Tokiju. Ne zajebavaš se s takvim kerovima.“ „Nije čudo što ne prihvata naredbe“ , rekla je Tina. ,,Možda ne razume engleski.“ ,Mogla bih da pozovem gospođu Hagoromo, u Vadsvort“, rekla je Hariet. ,,0na je jako ljubazna osoba, siguma sam da će joj biti drago da popriča sa psom.“ ,,Ma zajebi, Hariet“, rekao sam. ,,Mi ne želimo dijalog sa ovom životinjom. Mi samo želimo da ode odavde. On možda ne razume engleski, ali razume silu. To je jezik koji svi psi razumeju. Nije li tako, naredniče?“ „Tako je.“ „Možeš li to da izvedeš?“ Zapovednički se iskezio. „Dajte mi neki stari mantil ili nešto slično.“ Hariet je donela šuškavac iz plakara u hodniku, a Rik ga debelo obavio oko svoje moćne podlaktice. 22

„Video sam to u Vijetnamu", objasnio je. „Kad napadne, uvaliću mu ovu ruku u celjust, i to će ga oladiti. Onda ću da mu stegnem kragnu i odvučem ga odavde. Neka neko otvori ulazna vrata. Ostali neka se udalje.“ ,,Ne, Rik, molim te!“ viknula je Tina, krenuvši ka njemu. „Povredićeš se. Ne sviđa mi se taj pas!“ Njen protest je samo razbuktao vatru njegove muževnosti. Dobila je fini mali poljubac u nos, a onda joj je preporučio da stane malo dalje sa ostalim kukavicama. Tu je uočila svoju šansu da napravi scenu i počela je da plače, suze su joj po običaju lako krenule. On je zagrlio i rasterao njene strahove. Dok je to trajalo, upitao sam Hariet da li je plaćena polisa za nezgode u kući. Namrštila se i rekla da jeste. Pas je u međuvremenu nešto posumnjao i upitno gledao u nas, njegov dugi jezik je visio i balavio. S retkim ispadom ženskog fatalizma Tina je zagrlila svog marinca i pustila ga u dvoboj. Kolp je prišao psu. „Gosn’ Japanac“ , rekao je. „Nas dvojica imamo posla.“ Ispružio je omotanu ruku ka psećoj njuški. Sa izrazom zapanjenosti pas se povukao ka jastuku. Nije bilo nikakvog negodovanja u njegovoj reakciji. U suštini je izgledao skoro razdragano i nestašno. Nas je to više iznenadilo nego Kolpa, koji je gladio široko meko mesto između psećih ušiju. Pas je liznuo Rikovu šaku, a njegova medveđa faca nabrala se u osmeh. „Gle, sviđaš mu se!“ rekla je Hariet. „0 , Riki!“ odahnula je Tina. „Trebalo mu je samo malo nežnosti“, rekao je Kolp i seo na kauč, dozvolivši psu da gume svoj nos u njegovo krilo. Zatvorenih očiju, pas se prepustio ushićenom zadovoljstvu. „Zar to nije slatko?“ rekla je Tina. 23

„Siroti napušteni stvor“, rekla je Hariet. Onda smo ugledali karotnu. Videli smo je istovremeno, užarenu kao lemilica. I Kolp je video. Pokrenuo se da ustane. Pas to nije želeo i začulo se ono duboko režanje a zatim blesak zuba, i pas se iznenada stvorio na njemu, razjapljena čeljust opakih zuba nad mladićevim grlom, preteći, opominjući ga da miruje, da se pokomo prepusti dok je karotna šibala u njegove leviske: fik, fik, fik! Rik je nepomično ležao, velika dahćuća njuška nad njegovim licem. Tina je ciknula, a Hariet pokrila rukom oči, uzviknuvši: „ 0 gospode!“ Ja sam fascinirano posmatrao čitavu scenu. Trajalo je oko pet sekundi. Čim se karotna suočila sa gmbim tkanjem leviski, razočarala se i hitro se povukla u futrolu. Pas je zgađeno sišao s Kolpa i otumarao u kuhinju. Rik je zagladio zlatne lokne i uvukao zarozanu košulju. „Ono što imate ovde, gospodo, je pederker“ , rekao je. „Ubiti ga treba“, rekla je Tina. Usprotivio sam se. „Psi su veoma demokratični11, rekao sam. ,,0ni bi sve jebali. Jednom sam imao psa koji je jebao drvo.“ ,,Ne slažem se“, rekao je Rik. „Ovaj ker je peško. Kladim se u pare.“ „Misliš da je peder zato što je pokušao da te kresne?“ ,,Tačno.“ ,,A da je pokušao da kresne Hariet?“ Nisam ni video kad me Hariet lupila po ustima. Odjurila je niz hodnik i tresnula vratima sobe. „Tata, stvamo si grozan“, rekla je Tina. Opipao sam prstom usnu i na njemu je ostala crvena mrlja. Kolp je delovao odsutno, oborene brade, njegove plave oči smrknuto su buljile u tepih. 24

„Jesi li za piće?“ rekao sam. „Ne, hvala.“ „Jaja sa šunkom?“ upitala je Tina. „Drugi put.“ Pošao je ka vratima, Tina ga zagrlila oko pojasa. Onda je zastao. ,,Ne smeta da vam predložim nešto?“ „Samo reci.“ „Upucajte kurvinog sina.“ „Razmotrićemo tu ideju “ Ruku pod ruku odšetali su do njegovog vozila. Ušao sam u kuhinju i našao psa opruženog ispred peći. Morao sam da ga prekoračim da bih stigao do ostave za metle. Izvadio sam viski, ponovo ga prekoračio, i natočio piće. Prednja vrata su eksplodirala i Tina je utrčala u kuhinju. Njene oči su me prekomo ošinule. „Mrzim te, tata. Mrzim tvog prokletog psa. Ti večito stvaraš nevolje. Sirota mama! Nadam se da će te ostaviti.“ „Šta te muči?“ ,,Te odvratne stvari koje govoriš! Tvoje prljave misli. Ti ništa ne poštuješ. Gori si od tog psa, i neću dozvoliti da ponižavaš Rika, jesi li čuo? Prestani više! Prestani!“ Otrčala je u svoju sobu, kuća je uzdrhtala kad je grunula vratima. Buka je otvorila pseće oči. Žmirnuo je nekoliko puta i ponovo utonuo u san. Kiša je opet počela, rominjajući po kosini krova, i to me utešilo, jer je kiša bila novac napolju, novčići sa neba, zalivajući imanja, smanjujući opasnost od požara. Pas je čuo kišu i uši mu se načuljiše. Uspravio se i otmpkao do izlaza u dvorište, a onda me tugaljivo pogledao. Hteo je napolje. Otvorio sam vrata. Izašao je na trem, onjušio vlagu i prešao na trav25

njak, na isto mesto gde smo ga pronašli. Tu se ispružio i zatvorio oči, kiša ga je kupala. Vratio sam se kod Hariet. Bila je u spavaćici, čitala je u krevetu. Njen gnev je ponovo nestao i smešila se. Kada sam joj rekao da je pas napolju, hitro je kliznula sa kreveta da se lično uveri. Zajedno smo prošli hodnikom. Pomislio sam da bi i Tina volela da zna, pa sam kucnuo na njena vrata. „Pas je izašao“, rekao sam. ,,Ne obraćaj mi se, nikad više“, rekia je iz sobe. Hariet i ja smo stajali na tremu i gledali kako kiša pada po usnulom psu. „Sablastan je“, rekla je. Jednooki Bjuik iz ‘60. utandrkao je u dvorište. Pripadao je Denisu, mom drugom sinu, glumcu. Uterao je krš u garažu i pretrčao kroz kišu, s fasciklom pod miškom. „Treba da popričam s tobom, mama“, rekao je, ne obraćajući pažnju na mene. „Deni, pogledaj“, rekla je Hariet, pokazavši na psa. „Šta mu je?“ ,,Spava.“ „Onda ostavimo pse da spavaju.“ Prošao je pored nas i ušao u kuću. „Dođi, mama.“ Bio je mršav i kovrdžav, plavokos na majku, večito u žurbi, nezadovoljan načinom na koji mu se odvija život u dvadeset dmgoj godini. Studirao je pozorišnu umetnost na Gradskom koledžu, ali bez Ijubavi za akademsku disciplinu. Hteo je da se preseli u Njujork i tamo se oproba u pozorištu, ali se u dvadesetoj prijavio u rezervni vojni sastav da izbegne regmtaciju. Sada se suočio sa još četiri godine u rezervi pre nego 26

što se dokopa Menhetna. Tražio je od vojske da ga prebace u Njujork, ali je odbijen, jer tamo nije bilo jedinice koja bi odgovarala njegovoj u Fort MekArturu. Radio je na karnevaIima, u luna-parkovima i na lokalnim vašarima. Sada je, uz studije, vozio taksi u Los Anđelesu i trošio većinu svojih prihoda na sumnjive lekare i advokate, razrađujući šeme da se izvuče iz armije. Uprkos desetinama rentgena, testova krvi i punktiranja kičme, čak ni korumpirani lekari nisu uspeli da mu pronađu neki defekt, i njegovo besprekomo telo ostavilo ga je na cedilu, zlovoljnog i zgađenog zatočenika američke vojske. „Čekam te, mama“, javio se iz kuhinje. Ušli smo. Sedeo je za kuhinjskim stolom, vadeći papire iz fascikle. Ne pogledavši me, rekao je: „Molim te izađi iz sobe, tata. Mama i ja moramo da raspravimo neke privatne stvari.“ ,,Odjebi“, rekao sam, prekrstivši ruke. Ignorišući me, pružio je Hariet gomilu otkucanih papira. „Zeznula si me, mama. Gadno si me zeznula.“ Užasnuta, Hariet je prekrila oči rukama. „0, bože“, uzdahnula je. ,,0, bože.“ „Pogledaj te papire, mama.“ Drhteći, proučavala je primedbe crvenom olovkom na marginama. To je bio njegov završni seminarski rad, studija pozorišnih komada Bemarda Šoa. Dobio je C minus a trebalo mu je B da prođe. ,,To nije pravo!“ jeknula je Hariet. „Bila sam siguma da ću dobiti A! To je jedan od najboljih radova koje sam ikad napisala!“ Nabacio je svoj folirantski osmeh i zavalio se na stolici. „Nisi se potmdila. Uprskala si čitavu stvar.“ „Nije tačno! Baš sam ozbiljno radila.“ 27

Samo što nije plakala. „Pročitala sam sve drame, sve predgovore. Bio je to mukotrpan posao.“ Njeni prsti su zatreperili u mom pravcu. „Sipaj mi piće.“ Dao sam joj viski sa ledom. „O, bože“ , rekla je, otpivši, listajući papire. „Ovo stvamo nije fer. Šta oni uopšte hoće od mene?“ To je bio vrlo tanak led, to pisanje Denijevih radova. Već je dugo trajalo, još od šestog razreda, i dalo mu je lažni ugled u pisanju sastava, za šta je Hariet bila kriva, jer je on nju smatrao odgovomom kad nešto ne prođe kako treba. Naslonjen na sudoperu, lenjo sam se dolivao viskijem i slušao kako je on proziva, pesnice su mi se stezale dok sam se trudio da kontrolišem sebe. Njenom radu nedostaje kompozicija, rekao je, i propustila je da napiše odgovarajuće fusnote. Promašila je kod Pigmaliona, a nije se čak ni osvmula na Coveka i Natčoveka. Hariet je kršila prste. ,,AIi to je dobar rad! Ima par grešaka, ali čak su i one dubiozne. I nisu mi trebale fusnote.“ On je bio vešta lopuža. Sada kad ju je postideo, promenio je stil. „Nemoj da se obeshrabriš. Dobićeš novu šansu.“ To ju je oborilo. „Novu šansu?“ promucala je. „Razgovarao sam sa profesorom Roperom. On zna koliko mi je važan ovaj ispit, i saglasio se da ga ponovo uradim.“ „Baš fino“, tužno je rekla. „Možeš li to, mama?“ Pogledala je u mene. „Odjebi ga“ , rekao sam. 28

On se slabašno osmehnuo, gledajući u nju. „Pokušaću, Deni. Daću sve od sebe.“ Iscrpljena, zabrinuta, ispila je svoje piće. „Smem li da kažem nešto?“ upitao sam. ,,Ne smeš!“ rekao je Deni. „Drži svoja brbljiva holivudska usta dalje od ovoga.“ Ostao sam miran. „Slušaj, kretenu. Hoćeš li da lepo izađeš napolje pa da raspravimo ovo kao čovek sa čovekom?“ ,,Ma ućuti više. Neću da bijem bolesnu matoru buđalu.“ Spustio sam čašu. „Ajmo, šefe.“ Prošao sam kroz dnevnu sobu i izašao napolje na trem. Moj plan je bio da ga tresnem po ustima čim izađe. Znao sam da može da me prebije i hteo sam samo taj prvi udarac. Neće se usuditi da ga vrati. I ranije je bilo takvih sukoba, i uvek bi se okončali s puno dima ali nigde vatre. Čekao sam pet minuta. Na kraju su se vrata otvorila. Bila je to Hariet. „Kaži tom maloumnom majmunu da čekam.“ „Otišao je u krevet.“ „Znao sam. Čak je i kukavica." „Zaključaj sva vrata i ostavi svetlo za Džejmija“, rekla je. „Odoh u krevet.“ Pre nego što sam pošao za njom, poslednji put sam pogledao psa. Na kišici je izgledao mrtav, krzno mu je bilo prekriveno izmaglicom, njuška duboko u travi. Nije bilo nikakvih znakova disanja, ali je moja ruka na njegovim grudima osetila udare njegovog srca.

29

5 Probudio sam se na prvu misao - pas - i isteturao iz kreveta. Pljusnuvši vodu po licu pogledao sam kroz prozor okrenut ka jugu. Čudesan dan. Oluja je oprala i osušila svet. More je bilo beskrajni kolač od borovnica, a nebo bleštalo kao madonin veo. Mirisalo je na borove i slani vazduh, i lepo sam mogao da vidim ostrva Santa Barbare, udaljena četrdeset milja, kako jašu horizont kao krdo plavih kitova. Bio je to jedan od onlh dana koji izmuče pisca, tako lep da on zna da če mu oteti svu ambiciju i ugušiti svaku ideju koja se rodi u njegovoj glavi. Hariet je kuvala kafu kad sam ušao u kuhinju. Blistala je. „Otišao je!“ nasmešila se. Trebalo mi je nešto ubedljivije od toga, morao sam lično da se uverim, pa sam izašao napolje. Nigde ni traga životinji. Prošao sam ispod borova i pogledao preko zida. Overio sam garažu, tor iza nje, čak i staru polomljenu prikolicu koja je nekad bila kućica za moje pse. Tu sam pronašao nešto što mi je vratilo slatke uspomene. Stara palica za bezbol koju je pregrizao moj veliki mrtvi Roko, baš je voleo da ždere pa30

lice, posebno oko drške, gde je mogao da okusi znoj sa ruku moga sina. Doručak je bio spreman kad sam se vratio u kuću. Otpio sam malo kafe, zapalio prvu cigaretu, i osetio prvi trzaj slutnje koja mi je nagrizala dušu. Taj prokleti pas je i dalje bio tu. Nije mi bilo suđeno da ga se tek tako otarasim. Kurvin sin nigde nije otišao. Bio je tu, pod ovim krovom. Snažan predosećaj poslao me ka sevemom krilu kuće, do Džejmijeve sobe. Tiho sam otvorio vrata i zavirio unutra. Oboje su spavali, svaki na svom desnom boku, Džejmijeva ruka oko psećeg vrata, oboje su hrkali. Dopao mi se taj prizor. Voleo sam dečake koji spavaju sa psima. Bilo je to onoliko blizu Boga koliko će mu ikad prići. Zatvorio sam vrata i vratio se u kuhinju. „Džejmi ima gosta.“ „Nije valjda onaj grozni dečak Šo“ , rekla je Hariet. „Gore od toga.“ Odvojila je pogled sa knjige drama Bemarda Šoa i pronašla moje oči. ,,Da nije Kastelani?“ ,jPas.“

Uzdrhtala je, šolja joj se tresla u ruci dok je otpijala gutljaj. „Sad ne mogu da mislim o tome“, rekla je, prosuvši kafu na stranicu dok je spuštala šolju. „Treba sve ovo da pročitam, sve ove komade. Jesi h ikad pokušao da pročitaš neku Šoovu dramu?“ Prekrila je rukom oči. „0 , gospode, molim te! Ne govori mi o tom psu!“ I tako je počeo moj dan, detalj u romantičnom, uzbudljivom, kreativno ispunjenom životu pisca. Kao prvo, spisak nabavki. Vrumm! i već pičim autoputem u mom Poršeu, se31

dam milja do Mejfer marketa. Škriip! Kočim na parkingu, iskačem iz auta, obavijam moj beli šal i zum! ulazim kroz pokretna vrata. Paf! Salata, krompir, celer, šargarepa. Svušš! Pečenje, kotleti, šunka, sir! Cap! Kolač, cerealije, hleb. Zip! Deterdžent, vosak za parket, papimi ubrusi. Natrag u kolima ponovo vrum vrum autoputem, tutnječi pored talasa u beloj peni, razuzdani bezbrižni autor koji ispunjava svoje dane suptilnom senzualnošču. Ali me vetar na licu podsetio na jedinu stvamost, i ponovo sam prizvao sečanje na Rim, šoljica kapučina za stočičem na trgu Navone, dok cmokosa devojka kraj mene jede krišku lubenice i smeje se pljuckajuči koštice golubovima. Džejmi je doračkovao kad sam uneo namimice u kuhinju. Pas je ležao kraj njegovih nogu. Ali sada je več bio deo kučnog ambijenta. „Vidim da ste se upozna!i“ , rekao sam. „Aha, dobar je.“ ,,Je l ’ pokušao da te kresne? Prošle noči samo što nije pojebao Rika.“ „Probao je, ali nekako je glup. Zato mi se sviđa. Muka mi je više od pametnih pasa.“ „Džejmi bi da ga zadrži“, rekla je Hariet. „Nema šanse.“ ,,Zašto?“ „Zato što mi je dosta kerova, i zato što pripada nekom dragom, i zato što ga ne želim u kući.“ Rešio sam da odem korak dalje. „Pomisli malo na svog oca. Ne mogu da radim u ovoj ludnici. Treba mi mir i tišina. Kad bi samo znao kroz šta sve pisac prolazi da b i . .. “ Podigao je rake. 32

„Okej, okej! Čuo sam vec sve to!“ Odgumuo je stolicu i krenuo napolje, doviknuvši psu: „Hodi, Glupi!“ Pas je spremno ustao i pošao za njim. Glupi. Ime mu je savršeno odgovaralo. Uzeo sam telefon i počeo da okrećem Društvo za zaštitu životinja. Iz dvorišta se začuo zvuk lopte za košarku. To je bio Džejmi, eliminisao je gnev bacajući loptu kroz obruč na zidu garaže. Bio je najbolji od sve dece. Nije pušio travu, nije pio alkohol, nije spavao sa cmkinjama i nije hteo da postane glumac. Šta bi više jedan otac mogao da poželi? Bilo je nekako blagotvomo i osvežavajuće imati takvog sina. Još od malih nogu pokazao je trajnu ljubav prema životinjama, odgajio je kokoške, patke, zečeve, hrčke i zamorce. Video sam ga kako ljubi zamorce u njušku, u izlivima nežnosti zato što su tako topli i mekani, i čitavo jedno leto spavao je sa dva pitona, dražesno umotana kraj njegovih grudi. Sada mu je bilo devetnaest, sa studentskim odlaganjem regmtacije, matematički genije svetle budućnosti. Radio je posle škole u supermarketu, štedeo svaki cent koji zaradi, i planirao da diplomira organizaciju poslovanja. Što je najvažnije, bio mi je najveća nada za srećne stare dane. Ostali bi me, uključivši Tinu, uklonili s puta, kao što sam ja uklanjao psa, ali su moja penzija Udmženja pisaca, plus socijalno i mesečna pomoć od Džejmija obećavali spokojstvo u poznim godinama. Zašto onda kvariti sopstvenu budućnost? Neka zadrži psa. Kako će se on osećati za deset godina ako upamti svog oca kao bezdušnog skota koji je poslao Glupog u gasnu komom okmžnog šintera? Ne, nisam to želeo. Spustio sam slušalicu i izašao da raspravim taj problem s njim. „Zadrži ga ako obećaš da ćeš brinuti o njemu“, rekao sam. ,JSFe želim ga, tata. U pravu si. Oni samo prave probleme.“ 33

„Šta ćemo s njim?“ „Odvedimo ga na plažu“, rekao je Džejmi. „Odlutaće gde god mu drago i gotova stvar.“ „Odlična ideja.“ Pas je ležao poluzakopan u bršljanu. „Hodi, Glupi“, rekao sam. Ignorisao me, ali je ustao čim ga je Džejmi pozvao. Dobra priča. Ušao sam u kuću i rekao Hariet kakav nam je plan. Od silnog olakšanja me poljubila. Zakleo sam joj se da neće više videti psa. „Sad budi jak“, rekla je. „Nemoj da se izvlačiš.“ ,,Ma znaš ti mene. Čovek od čelika. Osim toga, to je jedini humani način da ga se rešimo. Produžiće dalje obalom i kraj.“ Pridružio sam se Džejmiju i keru na kapiji, pa smo pošli putem ka obali. Bilo je nekih trista metara do tamo. Prolazili smo pored kuća, u svakoj je bio bar po jedan pas, a najčešće dva. Rt Djum je bio pseća teritorija, kučeći raj za dobermane, vučjake, labradore, boksere, doge i dalmatince. Čitav se pakao probudio dok smo išli putem. Epštajnovi nagrađeni bokseri, Elvud i Grejsi, izleteli su pravo na nas, tresnuli u Glupog pre nego što je shvatio šta se dešava, i oborih ga na zemlju. Kevtanje, lavež i urlici ispunili su vazduh dok se gomila krzna valjala u prašini pored puta. Izgledalo je kao da kidaju Glupog na parčiće, ali se on brzo uspravio, njegova medveđa njuška otvarala se kao kod krokodila dok se borio s njima. Začuo se jauk bola i Grejsi je ćopajući utekla. Ležeći na leđima, Elvudovi zubi bili su zariveni u debeli vrat Glupog, tegleći punu gubicu krzna. Glupi ga je gazio šapama, razjapljenih čeljusti ka bokserovom grlu. Ali nije po34

vredio Elvuda. Samo ga je čvrsto držao pod sobom, pritiskajući ga telom. Onda je sevnula karotna, kao narandžasti bodež, baš kada je gđa Epštajn s viklerima na glavi otvorila vrata i šokirano ugledala planirani napad na njen ponos. Dočepavši metlu, krenula je u juriš. „0, Elvude!“ kukala je. „Siroti moj Elvude!“ Lupila je metlom po leđima Glupog, baš kad je hteo da utera karotnu, koja je samo bezopasno kliznula levo pa desno, pa u zemlju, da bi se postepeno smanjila i na kraju nestala. Tek tada se razdvojio, njuška mu je bila oličenje zbunjenosti, dok ga je metla mlatila po leđima. Nepovređen ali ponižen, Elvud se digao i nasmuo da još jednom gricne Glupog za rastanak, a onda odjurio da se pridruži Grejs. Džejmi i ja smo gledali u gđu Epštajn. Dahtala je, besna, buljeći u Glupog. „Šta je ova prljava stvar?“ ,,Akita“, rekao sam. „Šta vam je sad to? “ „Japanski pas.“ „Prvo bul-terijeri, a sad ovo. Zar ne možete da imate civilizovanog psa?“ „Nije on počeo, gospođo Epštajn“, rekao je Džejmi. ,,Vaši psi su ga napali.“ „Nije ni čudo! Pogledaj tu užasnu zver! On ne pripada pristojnom kraju. Jesi li video šta je radio Elvudu?“ Isplaženog jezika, dahćući, prašnjav od glave do pete, Glupi je sedeo na zemlji posmatrajući gđu Epštajn. „Prijaviću ga“, rekla je, vraćajući se u kuću. Zastavši pred ulazom, pozvala je pse. „Elvude! Grejsi! Odmah da ste ušli!” Jumuli su unutra. Uputila je ubilački pogled u mom pravcu i zatvorila vrata. 35

Nagnuli smo se nad Glupim dok je lizao šape i čistio se posle tuče. Nedostajala je puna pesnica krzna ispod njegovih grudi, ali nije bilo nikakvih rana. Zadivljeno sam mu potapšao stomak. ,,0'vaj ume da se bije“, rekao sam. „Misliš da bi pobedio Roka?“ „Ne bih tako daleko išao“ , rekao sam. „Ali sredio je dva boksera. Dosta obečava.“ ,,On je peder, tata ,,I Cezar je bio. I Mikelanđelo." „Voleo bih da ga zadržimo.“ „Tvoja majka će poludeti.“ Išli smo dalje putem, kučeći alarmni sistem najavljivao nas je punom parom: škotski ovčar kod Hamerovih, histerični biglsi kod Froliovih, Borčartov doberman, mnoštvo velikih i malih pasa s obe strane puta bunilo se protiv stranca na njihovoj teritoriji. Videli su ga između Džejmija i mene, obojica smo ga držali za ogrlicu, osetili su zadah zveri iz nepoznatih krajeva i poludeli od straha i besa zbog njegovog prisustva, neki su skakali gore-dole iza žičanih ograda, drugi su se povlačili do garaža i tremova gde su kidali grla arlaukanjem koje je privlačilo žene i decu na prozore da napeto vire iza zavesa, pitajući se kakav to monstrum tumara rtom Djum. Isplaženog jezika i uzdignute glave Glupi je uživao što je u centru pažnje, cimajući ogrlicu kao konj koji jedva čeka da startuje u trci. Kad smo prošli pored kuće Bigeloua, njihova žućkasta doga je skočila na ogradu i otkačila se od lanca uz nekoliko astmatičnih urlika. Glupi se iskezio i pokazao opasne bele očnjake. 36

Posle Bigeloua nas je čekao finalni okršaj pre nego što stignemo do gvozdenih kapija plaže - krvoločni protivnik, suviše impresivan da pomisliš na njega ili izgovoriš njegovo ime. A ipak smo znali da leži i čeka iza krivine. Zvao se Romel, a gazda mu se zvao Kunc, jedan od glavnih ljudi u Rendovom institutu za intelektualne usluge u Santa Monici. Romel. Doleteo pravo iz Berlina, bio je nekrunisani monarh psećeg carstva na rtu Djum. Srebmo-cmi nemački ovčar, živeo je u poslednjoj kući na tom putu, i preuzeo na sebe da čuva kapije koje su vodile na plažu. Zastrašujuća zver, gaulajter s neprijatnim instinktom da uoči strance i skitnice (a mašući repom svakom u imiformi), zgodan kao Keri Grant i surov kao Džoe Luis, moćni kralj među psima, ali po meni inferioran u odnosu na Roka, mog bulterijera koji je pao od metka ubice, godinu dana pre nego što je Romel stupio na scenu. Dok smo prilazili slepoj ulici, Romel se pojavio, alarmni sistem njegovih podanika već ga je opomenuo da neki uljez, čovek ih zver, stiže niz Klifsajd. Srce je počelo da mi turira i odjednom sam znao da je jedini razlog što sam poveo Glupog na plažu bio ovaj susret. Pogledao sam u Džejmija. Lice mu se zarumenelo, oči su mu iskrile. Jedini od nas, čovek ili zver, koji je bio nesvestan predstojeće napasti bio je Glupi. Očigledno je njegov njuh bio nesavršen kao i njegov vid, jer se šepurio uopšte ne primećujući Romela, njegov veliki jezik klatio se iz iskežene medveđe njuške. Šunjajući se pretećim korakom ka njemu, jedna šapa potajno sledeći drugu, isturenog repa, nakostrešene dlake, Romel se oglasio glasnim režanjem koje je ledilo krv i potpuno utišalo kevtanje duž puta. Kralj je progovorio i zavladala je zastrašujuća tišina. Uši Glupog su se načuljile kad su mu oči 37

otkrile Romela na dvadesetak metara razdaljine. Cimnuo je da se otme, vukući nas za sobom dok ga nismo pustili. Nije se skupio kao njegov tevtonski rival. Stupio je u bitku uzdignute glave, rep u vidu perjanice Iepršao je kao zastava nad njegovim leđima. Stvar se odvijala kao na glavnoj ulici Dodž Sitija. Džejmi je liznuo svoju pesnicu. Moje srce je tutnjalo. Samo smo stajali i gledali. Romel je prvi napao, zarivši zube duboko u krzno na vratu Glupog. Bilo je kao da grize madrac. Glupi se otrgao, propeo se na zadnje noge, pokretom medveda, njegove prednje šape držale su Tevtonca na odstojanju. Bacili su se jedan na drugog, njuškom u njušku, jer se i Romel uspravio. Moj Roko, ulični borac, uštrojio bi obojicu da su upotrebili tu taktiku protiv njega. Ali Romel je bio uspravni borac, držao se propisa, bez ujedanja za donji deo trbuha, striktno je napadao grlo. Ujeo je nekoliko puta, ali nije održao ugriz. Na moje iznenađenje, Glupi uopšte nije ujedao. Režao je koliko i Romel, njegove čeljusti su škljocale, ali bilo je očigledno da želi da se rve, ne da ubija. Bio je iste veličine kao Romel, ali grudi su mu bile moćnije, a šape su mu tukle kao bezbol palice. Nakon pet-šest napada sukob je bio nerešen i nastala je kratka pauza u kojoj su psi odmeravali jedan drugog. Oprezni Romel stajao je nepomično kao kip, a Glupi se primakao i počeo da kruži oko njega. Romel je podozrivo posmatrao ovaj manevar, uzdignutih ušiju. Po svim pravilima klasične borbe pasa bitka je trebalo da se okonča nerešenim ishodom tu i tada, i obe životinje bi se povukle neokaljane časti. Ali ne i Glupi. I dalje kružeći, iznenada je spustio prednje šape na Romelova leđa. Tuše! Čuđesan potez, nepredvidiv, 38

drzak, izazovan i do te mere nekanonski da se Romel smrznuo u neverici. Bilo je kao da bi Glupi radije da se igra nego da se bije, što je totalno zbunilo Romela, plemenitog psa koji veruje u fer-plej. A onda je Glupi otkrio svoju skrivenu nameru, izvukavši narandžasti mač i navalivši se svom težinom na Romelova leđa, baš kao pravi medved, stežući Romela sa četiri snažne noge i nastojeći da ga probode. Kakve finese! Kakva veština! Moja krv je pevala. Bog te, kakav pas! Frknuvši, zgađeni Romel je pokušao da se oslobodi skarednog napada, krivio je vrat da dosegne grlo Glupog, dok se njegov zađnji deo vukao po zemlji, štiteći se od mača. Sada je znao da je njegov protivnik bolesni monstrum izopačenih namera, i to mu je ulilo paničnu energiju da se otme. Uspeo je, i konačno slobodan, kukavno se odšunjao, povijenog repa, štiteći svoje iatimne deiove. Glupi je skočio za njim, a Romel legao na travnjak i dočekao ga iskeženih zuba. U zvuku koji je dopirao iz njegovog grla osećala se mučnina i zgađenost, uklanjanje od tog protivnika, suviše gnusnog da bi se borio s njim. Bio je prebijen i poražen. Odustao je. „Moj bože!“ rekao sam, kleknuvši i zagrlivši Glupog. „Džejmi, šta imamo ovde?“ Džejmi ga je uhvatio za ogrlicu. „Daj da ga odvučemo pre nego što opet počne.“ „Nikad više neće početi. Romel je gotov, zbrisan. Pogledaj ga!“ Romel je išao Kuncovom stazom prema garaži, s repom među nogama. ,,Idemo“, rekao je Džejmi. 39

„Zadržaćemo ga ,,Ne možeš. Obećao si mami.“ ,,To je moj pas, moja kuća, moja odluka.“ „Ali on nije tvoj.“ ,,Biće.“ ,,On je problem. Lud je.“ ,,On je borac sa stilom. Pobeđuje bez zadatog udarca.“ „Nije on nikakav borac. On je seksualni manijak.“ „Zadržaćemo ga.“ „Reci mi zašto?“ ,,Ne moram ništa da ti kažem.“ Pošli smo natrag, Glupi između nas, kroz špalir raskevtalih pasa. Znao sam zašto želim tog psa. Bilo je besramno jasno, ali nisam to mogao da kažem dečaku. Ne bi mi bilo prijatno. Ali mogao sam da kažem sebi. Umoran sam bio od poraza i neuspeha. Bio sam gladan pobede. Imao sam pedeset pet godina i nigde pobede na vidiku, čak ni borbe. Ni moji neprijatelji nisu više bili zainteresovani za sukob. Glupi je bio pobeda, knjige koje nisam napisao, mesta koja nisam video, Maserati koji nikada nisam imao, žene za kojima sam čeznuo: Danijel Darije, Đina Lolobriđida, Nađa Grej. On je bio trijumf nad tehnokratskim producentima koji su kasapili moja scenarija dok sva krv nije istekla. On je bio moj san o velikom potomstvu na čuvenim univerzitetima, studentima sa bogatim darovima za svet. Kao i moj voljeni Roko, on bi ublažio bol i modrice mojih beskonačnih dana, bedu mog detinjstva, očajanje moje mladosti, pustoš moje budućnosti. On je bio pas, ne čovek već životinja, i vremenom će postati moj pdjatelj, hraniće me ponosom, veseljem i šašavošću. Bio je bliži Bogu nego što ću ja ikad biti, nije znao 40

ni da čita ni da piše, a i to je bilo dobro. Bio je otpadnik, i ja sam bio otpadnik. Ja ću se boriti i gubiti, a on će se boriti i pobediti. Visoke doge, ponosne nemačke ovčare, sve će ih razbiti i pojebati usput, a meni će biti drago.

41

6 Hariet je vadila dnevnu gomilu računa iz poštanskog sandučeta kad smo ušli. Usta joj se širom otvoriše kad je ugledala psa, a u njenim očima je proključao gnev. „Javi se agentu“ , oštro je rekla. To je bilo sve. Okrenula se i otišla stazom prema kući, ne osvmuvši se. Uveli smo Glupog u dvorište i nahranili ga konjskim mesom iz konzervi koje su ostale još od Rokovog vremena. Smazao je četiri konzerve i još je bio gladan. ,,Ne možeš da priuštiš sebi ovog psa“, rekao je Džejmi. „Nemaš čak ni neki posao.“ „Gospod će se postarati.“ Dali smo mu još jednu konzervu, pa sam ušao da se javim agentu. Hariet je sedela za kuhinjskim stolom, okružena tomovima Bemarda Šoa. Povukla se od mene dok sam telefonirao. Agent mi je rekao da ima nešto obećavajuće. Džo Krispi je sada u Univerzalu i hoće da me vidi. Krispi i ja smo bili stari prijatelji, i godinama smo sarađivali u Kolumbija pikčersu. Sastanak je bio u tri popodne. Rekao sam da ću doći. 42

„0 čemu se uopšte radi?“ upitao sam. ,,To je strogo poverljivo“, rekao je agent, što je značilo da svaki pisac i agent u gradu zna za čitavu stvar. „Televizija ili film?“ „Ništa ne mogu da ti kažem“, rekao je agent. „Obavezao sam se na tajnost“ , što je značilo televizija. Ali nije bilo bitno. Toliko mi je trebao novac da bih popušio Džou Krispiju nasred Senčeri-Plaze samo ako je cifira adekvatna. Trebalo mi je skoro sat vremena da se istuširam, obrijem i obučem se kao pisac. Čak sam navukao kariranu majicu ispod mog sportskog sakoa od kašmira. Izlazeći, prošao sam kroz kuhinju, ali nigde nisam video Hariet. Izbegavala me, ljuta zbog psa. Prošao sam kroz oba hodnika dozivajući je, i na kraju naišao na zatvorena vrata kupatila. Kucao sam. ,,Hariet?“ Nije bilo odgovora, ali znao sam da je unutra. Ponovo sam kucao. „Šta hoćeš?“ rekla je. „Odlazim." Ni reči. „Hoćeš li da popričamo pre nego što odem?“ „Hoćeš li molim te da me ostaviš na miru? Sedim na šolji.“ Rekao sam zbogom i izašao do garaže. Džejmi je ubacivao u koš, a Glupi spavao na travnjaku. Već se činio kao jedan od nas, u harmoniji sa travom i drvećem i toplim januarskim popodnevom. Izlazeći Poršeom iz garaže osetio sam pljosnato mrtvilo mog obraza, tamo gde me Hariet nije poljubila za zbogom. Već četvrt stoleća je navika poljupca za zbogom bila deo naših života. Sada mi je nedostajala kao što monahu nedostaje perla u brojanici. 43

7 Trebalo je četrdeset minuta do Univerzalovih studija. Šibnuo sam se kroz planine uz obalu, kanjonom Malibua do Doline, gde sam prešao na autoput skroz do Univerzal Sitija. Brinula me situacija u kući. Harietino raspoloženje je bilo zloslutno. Obično je bila popustljiva i brzo je opraštala, ali postojale su granice njene trpeljivosti, a onda bi otišla. Desilo se već dva puta, i svaki put je povod bila neka životinja. Prve godine našeg braka, dok smo živeli u San Francisku, doneo sam u naš stan belog pacova u kavezu, da od njega stvorim kućnog ljubimca. Pacov je pobegao u opruge na kauču i bilo je gotovo nemoguće izvući ga odatle. Hariet mi je dala sat vremena da ga se otarasim, i kad nisam uspeo spakovala se i izašla, a zatim otputovala autobusom na farmu njene tetke u Gras Veli. Trebalo mi je mesec dana da je vratim. Morao sam da vozim u Gras Veli, i tamo, u prisustvu njene tetke, kleknem i molim je da se vrati kući. Najzad je pristala, ali tek nakon totalne revizije bračnog ugovora. Tada sam bio mlad i glup, zaljubljeno sam je jebao triput dnevno i bio voljan da se ponizim. 44

Deset godina kasnije, Mingo, moj prvi bul-terijer, pojeo je njenu sijamsku mačku, i ona je ponovo otišla, ostavivši me s punom kućom dece, mačaka i pasa. Opet je bila u Gras Veliju, dani i dani pregovora, ponuda i kontraponuda poštom i telefonom, i dosadna pojava slomljenog muža kome je srce prepuklo, sve dok nije sklopljen novi dogovor. Jedan od uslova koji sam morao da prihvatim je da Mingo mora da ode. Užasan zahtev, ali držala me za jaja, pa sam odveo Minga do jedne plantaže narandži u Tarzani, gde je neki dobri stari čovek gajio bul-terijere i gde je, možda, rođen moj veliki Roko, kao potomak Minga. Sada se pokazalo da se priprema za još jedan let u Gras Veli. Poznavao sam simptome: porcelanski osmeh, stisnute usne, tihe meditacije u kupatilu, režeča odbojnost. Ali ja sam se s godinama promenio, moje vrednosti nisu više bile iste. Pas je bio predivno biće, ali on nije umeo da opegla košulju, da pripremi fetučine ili pile u marsali, ili da napiše esej o Bemardu Šou, a ekstremno bi glupo izgledao u cmim najlonkama. Do Univerzalovog parkinga već sam ubedio sebe da Glupi mora da ode. Ostalo mi je još deset minuta do sastanka sa Džoom Krispijem, pa sam ušao u govomicu i telefonirao kući. Javio se Deni. Tražio sam da pozove majku na telefon. Rekao je: „Slušaj, tata, zar nisi stvorio dovoljno problema?“ Dreknuo sam na njega. ,,Ne pridikuj mi, mamlaze. Zovi moju ženu na telefon.“ Prošlo je više od minut pre nego što sam ga ponovo čuo. ,,0na je u kadi.“ „Kaži joj da je važno.“ Usledila je pauza. 45

,,0na te ostavlja, tata.“ „Zato i zovem, reci joj da pas ide. Čim stignem kući.“ Ostavio je telefon na tri minuta, pa sam ubacio još četvrt dolara u prorez. „Izvini, tata. Ona ti ne veruje.“ Zaječao sam. „ 0 čemu je reč, Deni? Opet Gras Veli?“ „Pretpostavljam. Rezervisala je let u sedam sati za Sakramento.“ „Zaustavi je! Odgovori je!“ ,JVfisliš da se ne trudim? Šta će biti s mojim seminarskim radom ako ona ode?“ „Samo se ti potrudi. Dolazim kući čim ovo završim." Prekinuo sam, omamljen i znojav od vrućine, a onda prešao oko trista metara do kancelarije Džoa Krispija u zgradi C. Lepo sam osetio kako me boli stari čir na duodenumu, žiganje koje mi se uvek javljalo pred sastanak sa producentom. Ali ovog puta sam znao da to nema nikakve veze sa Džoom Krispijem. Bila je to pomisao da Hariet odlazi, i na iscrpljujući proces njenog vraćanja kući. Nisam više bio u stanju da se pogađam. Bio sam jebeno star za to. Pre bih se ubio nego još jednom ponovio hodočašće u Gras Veli, ta Idjakava stara tetka, sada u devedesetoj, taj njen salon iz 1890, taj sumomi grad gde su me i dalje znah kao „onog talijanskog momka“. Naglas sam promumlao molitvu: „San Đenaro, pomozi hii, ko boga te molim.“ Ispred zgrade C je vaspovski mali foks-terijer zalajao na mene iz novog Mercedes kupea sa crvenim kožnim enterijerom, bogata balava kučkica ubeđena da je ceo svet njen. Prišao sam kolima i isplazio joj jezik. Iskezila je svoje pomahnitale čeljusti kroz odškrinuto staklo i sumanuto ciknula na mene. Precizno sam joj pljunuo u njušku, nadajući se da pripada Žaklini Suzan. 46

Sedam godina nisam video Džoa Krispija, još od kada smo se viđali u državnom birou Santa Monike, gde smo dizali socijalnu pomoć. Sada je bio milioner sa tri uspešna tv-šoua i jednim srčanim udarom. Ugojio se, podvaljak je uokvirio njegovo tamno sicilijansko lice. Suviše mnogo i suviše malo toga nam se desilo u životu da bismo povratili toplinu starih vremena. Čak je zaboravio ime moje žene i pomenuo je kao Hejzel. Sav u biznisu, odmah se usmerio na trenutni projekat. Samo što je završio pilot nove serije, vrlo humane komedije, rekao je, i oseća da savršeno paše mom talentu. Sve je već bilo sponzorisano, a planirao je dvadeset šest epizoda. „Možeš da uradiš koliko god voliš“, rekao je. „Jesi li slobodan? Mislim, radiš li nešto?“ Rekao sam mu da sam slobodan i spreman za rad. ,,Odlično“ , rekao je, ustajući sa fotelje. „Idemo sad u salu. Sredio sam prikazivanje pilot-serije za tebe.“ „Reci mi bar nešto o tome.“ „Pogledaj. Onda ćemo da pričamo. Hoću da je vidiš bez predrasuda.“ Zahvalio sam mu što se pomučio oko posebne projekcije za mene. „Zaboravi. Tako ja radim s piscima. Karte na sto, nema foliranja.“ To je bio Džo Krispi. Poreklom iz ugljenokopa Pensilvanije, objavio je roman na temu bede i očajanja italijanskih rudara, da bi se prebacio na filmove koji govore o lučkim radnicima, bokserima i kriminalcima. Muževno je izgledao, muževno pisao i trudio se da uvek bude pošten. Ako je pripremao komičnu seriju, sigumo je bila o grubim seoskim ljudima koje tako dobro poznaje - Italijanima, Poljacima, cmcima. Mogao sam da pišem o takvima. 47

Poveo me dva sprata niže do projekcione sale, i smislio sam da će mi se to što vidim obavezno dopasti, jer mi je trebalo para i šansa da utrčim u uspešan šou. Krispi je otvorio vrata sale pa smo ušli. Bila je to mala prostorija sa oko pedeset mesta za sedenje i štrecnuo sam se kad sam video da su sva mesta zauzeta, a još je dosta ljudi stajalo pozadi i uz zidove sa strane. Pisci, naravno, mladi pisci, iz Prinstona i Dartmauta, njujorški pisci, modemo obučeni, večinom bradati i dugokosi. Bilo je i ženskih pisaca, dovoljno privlačnih i šik da budu glumice. Bio sam najstariji kurton u sali. Osim Džoa i mene, svi unutra bili su ispod trideset, tihi, ambiciozni mladi ljudi. I smrtonosni. Krispi je seo na počasno mesto iza stola s telefonima i elektronskim vezama sa odajom za projekcije. Moj duodenum je štrcao kiselinu dok su se svetla u sali gasila, stari čir me opominjao da uteknem odatle dok sam se borio za mesto kod ulaza u salu. Ekran je blesnuo i specijalna projekcija za moje dobro je počela. Želudac mi se zavezao kao najlon za pecanje dok se stvar odvijala. Serija se zvala „Srećni Pjer“, i da ne poveruješ! junak je bio pas, jebena mala francuska pudla po imenu Pjer, njegova gospodarica bila je četmaestogodišnja Melinda, a tu je bio i Tata, bankar sa Volstrita, kao i njena arogantna, snobovski nastrojena Mama, a čitavu tu havariju pratio je nasnimljeni smeh, što je bilo nepotrebno, jer su ulizički pisci svršavali na svaki kadar filma i cerekali se na svaki dijalog. Bila je to snažna, upečatljiva drama, direktno iz Krispijeve rudarske prošlosti. Melinda, Mama i Tata lete kući iz Pariza Boingom 747, a Melinda je sakrila slatkog Pjera u priručnu torbu za avion, i niko od putnika i posade ne zna da je on unutra, i dok lete nad Atlantikom, ta dva otmičara, dovoljno cma da budu Kubanci, zauzimaju avion, a tada iz torbe 48

iskače Pjer, uz vrisku putnika i klicanje okupljenih pisaca. Znao sam da ću da povratim ili umrem. Osetio sam kako mi kiselina ključa u stomaku, pa sam tiho otvorio vrata i nečujno iščezao. Na kiosku ispred zgrade kupio sam dve rolnice i krenuo prema kolima. Prva rolnica me šihnula autoputem do Kalabasasa. Do tada je bilo skoro pet sati, i dovoljno vremena da stignem do kuće pre nego što Hariet ode na aerodrom. Čir se toliko smirio da sam čak reskirao cigaretu, ali se bol punom snagom vratio kad sam došao do kuće. Deni je unosio Harietin prtljag u svoj auto. „Prekasno", rekao je, gledajući me kako utrčavam u kuću. Hariet je sedela za komodom u bade-mantilu i lakirala nokte. Para iz njenog kupatila zamaglila je prozorska stakla, a razbludni miris ulja za kupanje i parfema visio je u vazduhu. Došlo mi je da se bacim na nju, ali je namršteni segment između njenih obrva nagovestio da nije raspoložena za takve akcije. „Seliš se znači“, rekao sam, sedajući na krevet. ,Apsolutno si u pravu“, rekla je. „Čemu to? Postigla si svoje. Pas će da ode.“ Ćutala je. „Možda uopšte nije pas, možda sam to ja“, priznao sam. „Malo sam preispitivao sebe poslednjih sat-dva, i ono što sam otkrio uopšte nije prijatno. Nikakav sam muž, loš otac, bedan domaćin, sve u svemu totalni promašaj. Nije ni čudo što odlaziš. Muka ti je više od mene, muka ti je od mojih prevarantskih manira. Osim toga, nisam nimalo zgodan. Možda bi trebalo da odeš na par dana u San Francisko i nađeš nekog finog mladog tipa i provedeš se. To je odlična terapija, a ti si zaista zaslužila malo radosti u životu.” 49

Izraz na njenom licu je postao blaži dok me posmatrala u ogledalu. „Ako se predomislim, hočeš li mi obećati nešto?“ „Šta god.“ „Drži psa van kuće.“ „Pas ide. To je završena priča.“ ,,Ne želim da ga se otarasiš. Potreban ti je pas. Nisi više isti otkako je Roko uginuo.“ „Ne ideš znači?“ „Zaista ne mogu. Moram da predam taj esej o Šou do sledeće nedelje ili Deni neće položiti ispit.“ Ustala je i smakla bade-mantil. Aj-jaj! Nosila je pojas za čarape iznad malih gaćica, pojas od cmog satena sa žutim obrubom i utkanim žutim ružicama. I cme čarape. „Presveta Majko božja!“ rekao sam. Otišla je od mene do vrata i zaključala ih, a ja samo sedeo i gledao lelujanje njenog slatkog dupenceta, osećajući se kao gitara kojoj trzaju žice. Bol u stomaku je nestao.

50

8 Glupi nije pravio nikakve probleme. Nikada nije odlutao iz dvorišta, mada su obe kapije bile otvorene, i uopšte nije bilo teško držati ga van kuće. Više je voleo kad je napolju, uživao je da spava na travnjaku, i po kiši i bez nje, i retko je koristio stari kauč u garaži. Životinja iz hladne sredine, pucao je od energije kad gromovi zatutnje i temperatura padne ispod dvadeset stepeni. Kad je toplo, ležao je sklupčan u bršljanu ili pod drvetom. Uložio sam neki bedan napor da pronađem njegovog vlasnika, ali je oglas u lokalnim novinama da sam pronašao velikog psa mužjaka, s pozivom vlasniku da mi se javi, bio samo gest kojim sam sebi olakšao savest. Namemo sam izbegao ogromni Losanđeleski Tajms, koji je pokrivao svaki grad i ulicu jugozapada. Oglas je išao nedelju dana, a onda sam ga povukao, prijavio Glupog i pelcovao ga protiv besnila i psećeg ludila. Službenik koji mi je izdao dozvolu za njega, registrovao ga je kao čistokrvnu akitu. Veterinar iz Oksnarda koji mu je dao injekcije smatrao je da je Glupi mešanac malamuta i akite, dok je njegov pomoćndk mislio da je pola čau-čau a pola akita. 51

Po meni, on je bio čistokrvna akita, jer sam otišao na izložbu pasa i video njegove rođake - kose oči, šape sa opnama između prstiju i paperjasti rep. Glupi je bio identičan kao akite na izložbi. Bio je očigledno stranac, sa problemima prilagođavanja vaspovskom kraju, prezren od svih anglosaksonskih rasa i omražen od nemačkih pasmina. Dobro je prolazio kod mešanaca, ah je stalno naskakao na sve mužjake bez izuzetka. Gadio se ženki, a ukoliko su bile u teranju, nemilosrdno ih je kidao. Totalno je isprepadao Grejsi, buldoga gđe Epštajn. Posle tog prvog susreta nikada više nisam video Grejsi, mada sam je često čuo kako laje iz kuče Epštajnovih. Oni su naravno prestali da govore sa nama, i ignorisali smo jedni druge dok guramo kohca između pohca supermarketa. Psi su slobodno šetali rtom Djum, i kada bi banda pasa lutahca procunjala pored kuče prateči neku uspaljenu ženku, Glupi bi izleteo iz dvorišta, rasturio mužjake i bacao se na nju. Ona bi samo stajala s dirljivom čednošču dok bi joj on prilazio. Onda bi doživela životni šok kada bi je oborio i surovo je mučio dok ne bi pobegla. Imao sam dve teorije za njegovu neprilagođenost. Prva je bila da je, još u vreme kad je bio bespomočno štene, bio jedan iz velikog okota od desetak brače i sestara, i da su svi oni bili jači od njega, tako da je u vreme sisanja njemu ostajala samo prazna sisa. Sve dok se drugi ne zasite nije mogao da dopre do slobodnog izvora hrane, ali kad bi njegova majka ostala bez mleka iU bi joj sve to dosadilo, samo bi ga odgurnula u stranu. Glupi je ogorčeno pamtio taj rani period svog života, i kako je vreme prolazilo, posebno u vreme polnog sazrevanja, to materinsko odbacivanje sve ga je više mučilo, tako da je na kraju počeo da mrzi sve ženke bez izuzetka. 52

Di je bilo to, ili je, dostigavši zrelost bez roditeljske poduke, doživeo katastrofu prilikom prvih pokušaja koitusa. Možda je ženka bila neka bezosećajna danska doga, ili neka nezgodna kučka koja ga je usput izujedala. Osim toga, tu je bilo i njegovo poreklo. Kako sam bio ubeđen da je japanske rase, možda sam ipak grešio što ga tretiram kao čistokrvnu akitu. Jer šta ako je njegova majka nekim slučajem bila nemački ovčar? Takva mešavina orijentalne i tevtonske krvi izazvala bi ogromne genetske komplikacije. Germanska ratobomost združena sa istočnjačkom prepredenošću bila je totalno nepredvidiv spoj, kao benzin pomešan sa sakeom. Ti elementi su mogli da ostanu neko vreme u ravnoteži, ali bi požar, pre ili kasnije, bio neminovan. Put do psećeg srca isti je kao put do ljudskog, i u roku od dve nedelje Glupi je gledao na mene kao na hranitelja, i bio je moj. Pas mi je zaista bio potreban. On je činio moj životni krug jednostavnim. Bio je tu u dvorištu, živ i druželjubiv, umesto drugih pasa koji su bili mrtvi i u istom tlu po kome je on tumarao. Mogao sam to da shvatim - moji pseći prijatelji, živi i mrtvi, svi na istom komadu tla. Moji otac i majka ležali su na groblju gore na sevem, a ja sam još bio živ na rtu Djum, hodajući po istoj kori kalifomijske zemlje u kojoj su i oni. I to sam mogao da shvatim. Mogao sam da izađem s lulom u noć i pogledam u Glupog pa u zvezde, i veza je postojala. Zavoleo sam tog psa. Kad sam bio dečak u Koloradu, često sam sedeo s mojim psom i gledao u iste zvezde. Glupi je bio ponovno detinjstvo, vraćajući mi stranice katehizisa. Ko je Bog? Bog je stvoritelj neba i zemlje i svega što postoji. Da lije Bog svuda oko nas? Bog je svuda. Da li nas Bog vidi? Bog nas vidi i pazi na nas. Zašto nas je Bog stvorio? Bog nas je stvorio da ga spoznamo i volimo ga u ovom svetu i budemo srećni s njim u sledećem. 53

Mogao sam da seditn na travi s Glupim i verujem u svaku reč odatle. Ponekad, dok bih tako sedeo, on bi ustao, položio bi šape na moja ramena i pokušavao da me pojebe. Voleo me znači. Kako je to drukčije mogao da izrazi? Da napiše pesmu, nabere ruže? Zveknuo bih ga laktom, i to bi ga vratilo na zemlju. I Roko me voleo, izražavao je tu ljubav grizući moje cipele ili kidajući nešto moje: košulju, čarape, šešir, ili, na nesreću, drške mojih palica za golf. Ali Roko je bio skitara koja voli kučke, dok je Glupi imao taj problem sa ženkama, i zato mi je postao drag. Dobro mi je činio. Mesec dana nakon što se pojavio počeo sam da pišem roman. Ništa neobično. Stalno sam počinjao romane, ispunjavajući pauze između scenarija. Ali oni bi brzo presahli zbog nedostatka discipline i vere u sebe, i s olakšanjem sam ih napuštao. Pisanje scenarija je bilo lakše i donosilo je više para, jednodimenzionalna vrsta piskaranja koja od pisca traži samo da drži svoje likove u pokretu. Formula je uvek bila ista: tabanje i karanje. Kad ga okončaš, davao si ga drugim ljudima koji bi ga iskidali na parčiće pokušavajući da od toga naprave fflm .

Ali kad se latiš romana, odgovomost je stravična. Tada si ne samo pisac, već i zvezda i svi likovi, plus režiser, producent, kamerman i montažer. Ako tvoj scenario nije snimljen, možeš da okriviš gomilu ljudi, od režisera nadole. Ali ako tvoj roman prsne, patiš sasvim sam. Bio sam na već petnaest hiljada reči u tom romanu, bez ikakvih znakova kolapsa, kad se vratila stara potreba da napustim porodicu. Stranice su bmjale i poželeo sam da budem sam. Pomislio sam naravno na Rim, i čak se poigravao idejom da povedem Hariet. Da bismo otišli tamo trebalo je prvo prodati imanje na rtu Djum, a to nije bilo moguće dok 54

ne skinemo decu sa grbače. Kad je reč o psu, smatrao sam da mu se Rim, gde svi kerovi moraju da nose bmjicu, nimalo ne bi dopao. što sam više planirao i sanjario, Hariet se sve manje uklapala u projekat. Zaključio sam da joj uopšte ne bi prijao Rim. Odvojena od prijatelja, izolovana jezič.kom barijerom i kultumo otuđena, verovatno bi se samo dosađivala. Osim toga, nije se više oduševljavala ničim što je italijansko. Na kraju sam smislio da je za nju jedino rešenje da iznajmi stan u Santa Monici, i onda bih mogao da uteknem na Pjaca Navone i uronim u novi život.

55

9 Hariet nije prošla kako se ponadala sa Bemardom Šoom. Dobila je B. Bio je to okrutan udarac njenom ponosu, bez obzira što je to Deniju omogućilo da položi pozorišnu umetnost i tako završi Gradski koledž. Izveštaj je stigao u vrelo, zloslutno februarsko popodne, nebo se gušilo pod užarenim vetrovima iz pustinje Santa Ana, vazduh je bio naelektrisan ođ jare, drveće je pucketalo kao da će buknuti u plamen, more je bilo ravno i omamljeno. Vrelina i taj izveštaj toliko su je bacili u depresiju da se okrenula flaši. Saosećao sam i pio s njom, jer sam čitao njen rad, dvadeset stranica uzvišene i lucidne proze. U tome je, naravno, i bio problem. Previše je bilo dobro da bi to napisao jebivetar kao što je Deni. Sedeli smo u kuhinji, svi prozori su bili otvoreni, i pili hladni šablis dok sunce nije zašlo, slušajući nadolazeću plimu koja je urlala kao lavovi u jami. U dvorištu je Glupi tromo hodao tamo-amo, zarobljen u svom debelom krznu, dahćući dok je vreli vetar zviždao kroz klonule borove. Pili smo hladno vino kao gazirani sok, i ono je delovalo. 56

„Idem u odbor koledža“, nepromišljeno je rekla Hariet. „Taj Roper je zli, osvetoljubivi pedant. Baš se navadio na Denija.“ Prosula je vino u svoja usta. „Daj mi telefonski imenik! Nađi broj školskog odbora!“ „Kasno je. Ne rade sađ.“ „Lično du da odem tamo“, zapretila je. „Hoću da se suočim sa tim Roperom. Zaslužujem objašnjenje.“ „Ako već ideš, idi sama“, predložio sam. „Nemoj da vodiš Denija, jer bi taj Roper mogao da mu postavi par pitanja o Bemardu Šou, i ti bi onda bila ulovljena in flagranti.“ To je otrežnjavajuće delovalo. „0 , gospode“, zajecala je. „Toliko sam se namučila sa tim radom. Baš sam se trudila.“ Prešla je do peći i otvorila remu gde je lazanja ključala u pikantnom mirisu začina i paradajz sosa. Okrenula je povrće na roštilju i malo promešala salatu drvenom kašikom. To je trebalo da bude jedan od retkih trenutaka kada je cela porodica prisutna na večeri, sve sa Rik Kolpom na gomili. Kuhinja je inače postala neka vrsta samoposluge, gde je svako kuvao po svom nahođenju. Problem je bio što se svako budio u drugo vreme, i niko nije mogao da se obaveže da se pojavi na večeri osim Hariet i mene. I tako je Hariet na kraju prestala da kuva. Umesto toga je punila frižider gotovim jelima koja je trebalo samo podgrejati. To je naizgled bila ušteda u radu, ali u suštini nije, jer niko nije prao sudove za sobom niti je pospremao, a nije vredelo prigovarati ili postavljati pravila. Uvek je Hariet bila devojka za sve, da održava kuću, sobe, prljavi veš, svodi račune. Sve je postizala sama, osim četvrtkom, kada je kućna pomoćnica prala prozore i obavljala još neke manje prijatne poslove. 57

Pogledao sam u sat i otčepio novu bocu. Bilo je skoro sedam i već su pola sata kasnili, ali bilo je besmisleno jadikovati zbog toga, jer je to bila uobičajena šema. Telefon je svakog trenutka trebalo da zazvoni. Dominik ili Deni ili Tina, koji će nas obavestiti da kasne ili da ne dolaze. I to je bila uobičajena šema. Pijuckali smo u pesimističkoj tišini, strpljenje nam je bilo na izmaku dok smo izbegavali temu koja nam je teško pritiskala srca - nezavisnost naše dece. Ali bilo je zaista imbecilno jadati se više zbog toga, istrošili smo tu priču, sve je to postalo gnjavaža, sažaljevanje sebe i iskopavanje naših grešaka iz prošlosti. Ipak, kada bismo potopili jezike u alkohol, pogotovo vino, Hariet i ja smo uklanjali mast sa naših mozgova u okrutnoj igri koju smo ponekad praktikovali. Kad je ona rekla: „Zar ne misliš da Deni ima čudesan analitički um?“ znao sam da je igra počela, i jedva sam dočekao. „Dečko je genije“, rekao sam. „Apsolutni genije.“ „Glumac u familiji!“ ushićeno je rekla Hariet. „Zar to nije krasno?“ „Prekrasno. Još jedan Frenki Avalon.“ „Možda čak Džeki Kuper.“ „Sve je moguće." „Deni je tako osećajan, zahvalan je za najmanju sitnicu koju mu učiniš. Mislim da je to ono što mi se najviše sviđa kod njega.“ „Znam o čemu pričaš“ , rekao sam. ,,To je ono najbolje u njemu. Ali jebeš ga, suočimo se s tim - sva naša deca imaju to u sebi, to poštovanje za roditeljski dom, to poštovanje oca i majke.“ 58

„Mislim da Deni zaslužuje neku nagradu za svoju diplomu pozorišne umetnosti." „Napisao je izuzetan rad. Šta kažeš da stavimo hipoteku na kuđu i kupimo mu Bentlija? Prava kola za glumca. Statusni simbol.“ ,,0n to nikad ne bi prihvatio. Isti je kao Tina, uvek misli na druge.“ „0, ta Tina!“ nasmešio sam se. „Kakva će to žena biti Rik Kolpu! Kakva domaćica, kakva kuvarica! I kad pomisliš da je sve to naučila u ovoj kući, pomažući svojoj majci!“ ,,Bila je savršen učenik. Nikada nisam videla takvu posvećenost, takvo temeljno pranje sudova, ribanje podova, brisanje vrata i prozora. Ona baš voli da radi. Tako savesna devojka. Takva čistunica." „0 , znam. Video sam njenu sobu ujutru. Slika i prilika urednosti. Nema nikakvih peškira po patosu, nema razbacanih stvari. Bože, kako je srećan taj Rik Kolp!“ „Stvoreni su jedno za drugo, dve srodne duše.“ „Deca prirode, idu od plaže do plaže dok Rik surfuje a ona održava Vagena. Bezbrižno jedu školjke i krekere i ne muči ih ništa pod milim bogom na ovom svetu.“ ,,A kad stignu bebe, mogu da ih okače na ležaljke u svojoj kući na točkovima.“ ,A šta je s nama?“ pobunio sam se. „Zašto se mi ne bismo brinuli o bebama?“ Uzdahnula je. „Naši unučići, još jednom će ispuniti kuću smehom!“ „Siguma si da ti neće smetati? Pelene i sve to?“ ,,Ta draga mala dupenca. Baš bih volela.“ „0 Isuse, Hariet! Da li je to moguće? Misliš da će nam stvarno dozvoliti da ih čuvamo? To je ispunjenje životnog sna, 59

savršeni način da provedemo našu starost, iznova počinjuči čitav ciMus, ponovo podižuči gomilu dečice.“ Ćutali smo bez smeha ili bar osmeha, bili smo umomi, ali nismo završili. Bio je tu i Dominik o kome je moglo da se misli. „Dominik." ,,Ko?“ Nije htela da igra našu igm s njim. U njegovoj budučnosti bile su cmkinje, čak ni sarkazam nije mogao da se izbori sa njima. Pouzdano smo znali, i ona i ja, da če nam se Dominik jednog lepog dana pojaviti sa cmom snajkom. Nisam mario za to. Negde među mojim napuljskim precima mora da je bio pun brod Afiikanaca. Ali Hariet? Njeno poreklo je bio London sa očeve i Diseldorf sa majčine strane. Oko osam sati počeli su da se dovlače u kuču, Džejmi je bio prvi. Došao je s posla, bilo je znači razloga što kasni. Njegove semestarske ocene trebalo je da stignu zajedno sa Denijevim, pa ga je Hariet upitala zašto ih još nema. ,,Ne znam“, rekao je. „Kakve su ti ocene?“ upitao sam ga. ,,Solidne“, neodređeno je odgovorio, sipajuči sebi vino. „Bolje da jesu, ako češ da odložiš regrutaciju.“ ,,Ne moraš da me podsečaš.“ Mučilo ga je nešto, ali teško je bilo izvući informacije iz tog dečka. Uvek je bio ćutljiv i tajanstven, nimalo nalik na svoju braču. Kad ga pritisneš, imao je načina da se stopi sa zidovima. Onda je stigao Deni. Izvadio je koverat iz svoje žute taksikape i pružio ga Hariet. Bilo je to pismo od g. Ropera. Hariet nije htela da ga otvori. ,,Ne volim Ropera.“ Dala ga je meni. 60

Otvorio sam ga i pročitao. „Draga gđo Molis. Hoću da vam zahvalim za vaš izvanredni rad o Bemardu Šou. To je daleko najbolji seminarski rad napisan od strane roditelja koji sam pročitao za dvadeset pet godina nastave. U poverenju, zadovoljstvo mi je da vas nagradim ocenom A. Čestitam vam. Iskreno vaš, Tomas Roper.“ To je prestravilo Hariet. „Kako on to misli? Imaš li sad problem, Deni?“ „Nikakav problem. Samo poniženje.“ „Dobio si B“ , rekao sam. „Šta bi još?“ „Raskrinkan sam. Ja sam prevarant. Istina je isplivala." ,,E, jebi ga. Oduvek si to znao.“ Sagnuo se i poljubio Hariet. „Znam da si mislila samo najbolje, majko, ali preterala si. Rad je bio previše dobar. Možeš li da mi učiniš još jednu uslugu?“ „Šta si sad smislio?“ upitao sam. „Molim te napiši pismo mom kapetanu.“ Njegova cura je bila ošamučena. Sada kad je završio sa Gradskim koledžom predložio je da mu Hariet i ja pomognemo da se izvuče iz vojske. „Kakvo pismo?“ „Reci mu da sam homoseksualac.“ „Gospode Bože!“ rekla je Hariet. Laparao je dalje: „Nisam za uniformu, amoralan sam, loš primer za ostale. Kao napaćeni roditelji vi samo vršite svoju patriotsku dužnost time što ćete me demaskirati.“ ,,Odvratno“ , rekla je Hariet. 61

„Naravno da je odvratno, ali to đe me izvući iz vojske.“ Hariet se iznenada okrenula i opalila mu šamar. Zatečen na trenutak, protrljao je obraz. „Majko, ti ne shvataš. Ja ću da poreknem te optužbe.“ „0 , gospode! I to mi je sin!“ Ustala je i otperjala iz kuhinje. „Lepa priča“, rekao sam. ,,Ti baš umeš da izvučeš ono najbolje iz svoje majke.“ ,,To je samo predlog. Ne znači da ona mora to da učini.“ „Samo jedno pitanje“ , rekao sam. „Jesi li ti peder?“ Nasmešio se. „Kakav otac, takav sin.“ Iz dvorišta se začuo krik. Bila je to Tina. Istrčali smo napolje i utrčali u noć. Rik Kolp je bio prikovan za kapiju, a Glupi na njemu, mlateći ga svojim mačem, besciljni udarci koji su se odbijali od farmerki dok se Kolp grčio a Tina torbicom tukla psa. „Stani mu na šape!“ viknuo sam. Deni se zaleteo i strahovito šutnuo Glupog. To je zabolelo psa, koji je skiknuo i uzmakao, gušeći se i dahćući na travnjaku. Sagnuo sam se i potapšao ga. „Jesi li povređen, mali?“ ,,A šta je s Rikom?“ ciknula je Tina. „Možda je on povređen?“ „Jesi li povređen, Rik?“ ,,Jok“, rekao je, zgađen. „Nije on to namemo“, rekao sam. „Sve je zbog vrućine. Njemu više prija hladno vreme.“ ,,Ma nemoj“ , rekao je Rik. „Kad me prošli put savatao bilo je hladno i padala je kiša.“ 62

,,Ne troši reči“ , rekla mu je Tina. „Njemu je samo taj grozni ker u glavi.“ Uhvatila je Rika pod mišku i sprovela ga u kuću. „Bolje da se otarasiš tog psa pre nego što ubije nekog“, rekao je Deni. Prišao sam mu i me sad“, rekao sam. otac, ili, kad je to u da si, opominjem te psa! Jel’ ti jasno?“

uhvatio ga za revere na sakou. „Slušaj „Možeš da budeš moj sin, čak i moj pitanju, čak i moja majka, ali ko god nikada, nikada više da nisi šutnuo mog

„Jasno mi je, čoveče.“ „Dobro onda. Hajdemo na večeru.“ Vratili smo se u kuću, na scenu mladalačke ljubavi u kuhinji, gde je Rik sedeo i pio skoč dok je Tina mrsila njegovu sunčanožutu kosu. Oboje su bili nesrećni i zaverenički nastrojeni, a Tina mi je uputila ubilački pogled. Uočio sam da flaša potiče iz ostave za metle. Zazvonio je telefon pa sam se javio. Bio je to Dominik iz govomice na autoputu. „Mogu li da dovedem gosta?“ pitao je. „Plavuša ili cmka?“ „Baš crhka.“ ,,Ne znam za tvoju majku, ali što se mene tiče nema problema.“ Spustio sam slušalicu i otkrio Hariet iza mene, kako prisluškuje. ,,Cmkinja?“ „Baš cmka“, rekao sam, a ona rezignirano pogledala u pod. Klinci su prešli u salon sa čašama i balonom vina Red Mauntin. Hariet je postavila još jednu stolicu u salon i pro63

verila šta je s večerom u kuhinji. Baš se pomučila sa tim stonim svećama, cvečem, njenim svečanim srebmim priborom i firentinskim čašama za vino. Dominikov gost bila je Keti Den. Sitna, zgodna i čarobna u cmim kožnim pantalonama i čizmama do kolena, glatka kao foka i tamna kao cma kafa. Posedovala je trtasto spektakulamo dupe, a sise pod zelenim džemperom izazivale su na dvoboj. Zavideo sam Dominiku. I ja sam oduvek bio ljubitelj dupeta. Ponosno je upoznao Keti sa Hariet. „Zdravo, mama“, rekia je Keti, oduševljeno je cmoknuvši. „Drago mi je“, učtivo je rekla Hariet, zaljuljavši se malo. Keti je i mene cmoknula, rekavši: „Zdravo, čale“. To je mogla i da preskoči. Nikada me niko nije zvao ćale. Ponosan kao agent koji je izveo filmsku zvezdu, Dominik ju je poveo u salon i upoznao je sa ostalima. Onda se vratio u kuhinju po čaše, a neko je uključio pojačala i Sjuprims su nas sahranile. Otčepio sam vino i malo promešao sad već gnjecavu salatu dok je Hariet vadila lazanju iz reme i sekla je na kocke. Posula je s nekoliko šaka parmezana, a do mene je dopro nostalgični dah prošlosti u dalekoj kuhinji moje mladosti, i moj otac veseo od vina dok isto tako meša salatu u tom iščezlom vremenu. Bila je to bolna, neugodna uspomena, flešbek od koga su mi gotovo pošle suze, i duša mi se zagrcnula, jer nikada nisam želeo da budem otac, i eto mene, četiri puta otac, a pjaca Navone je bila sve dalja i dalja, kao nedostižna planeta. Konačno je sve bilo spremno, pa je Hariet rekla: ,JPozovi ih na večeru.“ Ušao sam u salon, napadnut zaglušnom bukom Sjuprimsa. Soba je bila pusta, poluprazne čaše na stolu. Nestali su. 64

Napolju sam čuo glasove. Prošao sam hodnikom i otvorio ulazna vrata. Njih šestoro izlazilo je iz dvorišta. ,,Yečera!“ pozvao sam. Nemo su se okrenuli i pogledali u mene. „Nismo gladni“, rekao je Džejmi. „Mnogo je vrućina da se jede“, dodao je Deni. „Idemo na plažu“ , rekao je Dominik. „Ješćemo kasnije.“ ,,Ne može tako“, doviknuo sam. „Sve je na stolu.“ Iščezli su u pomrčini, putem ka kapijama plaže. Poslednji je otišao Džejmi, namamivši Glupog da im se pridruži. Ushićeno poskočivši, i pas je otišao.

65

10 Zapalili smo sveće i seli za pogreb, pleh sa lazanjom između nas. Nije bilo nikakvog naricanja nad bolnim gubitkom, ni trunke emocije. U tom času osećali smo potrebu jedno za drugim i ostali smo odvažno đutljivi. Bilo je nešto junačko u Hariet, nešto tragično viteško dok je otpijala veliki gutijaj rashlađenog vina i nije se stidela svog osmeha. Napunila je čašu i ponovo otpila, a ja pomislih da pije previše brzo, previše prkosno. Pogledala me, a onda sam joj i rekao: „Prebrzo piješ.“ Lazanja se prepekla, sos se skorio na ivicama. Salata se zbljuzgala, tikvice se prekuvale u kašu. Prčkao sam po jelu i proučavao moju ženu. Lice joj je bilo okruglo kao mesec, jer je imala bar pet kila viška i bila je na dijeti. Ali te večeri se prepustila hrani, jedna puna viljuška za drugom, glasno je žvakala. Nije bio trenutak za kritiku, pa sam to ignorisao. „Moraš li da praviš toliko buke dok jedeš?“ upitala me. Najednom sam se osetio uvređen i ledeno sam je pogledao. Ko je ova žena? Osim što je moja supruga, šta sam istinski znao o njoj posle dvadeset pet godina braka? Koliko se mno66

go nje i koliko malo mene prenelo na našu nezahvalnu decu? Osim Tine, svi su oni nasledili njene oči, njenu strukturu kostiju, njene zube. Zašto nisu bili niski i stameni kao njihov otac? Zašto su ličili na prodavce u robnoj kući umesto na zidare? Gde je tu seljačka otresitost moga oca i nevinost moje majke, tople smeđe italijanske oči? Zašto ne govore svojim rukama, umesto što im vise mrtve tokom razgovora? Gde je italijanska privrženost i poslušnost ocu, porodična ljubav prema srcu i domu? Sve, sve je otišlo pogrešnim putem. To nisu bila moja deca. Bila su samo četiri semena uvrebana u nekom mračnom jajovodu. To su bila njena deca, poreklom od engleske i germanske loze koja je stigla u Kalifomiju iz Nju Hempšira i Nemačke. Plus protestanti. Nastrano društvo, najblaže rečeno. Kao njen ujak Silvester, borac za mir i pravdu i svirač na harfi, koji je sa klupe ispred kuće okrutnim i nečovečnim rečenicama častio prekršioce u saobraćaju koji su imali tu nesreću da zalutaju kroz neko poluzaboravljeno mesto u Amador Kauntiju. A bio je tu i njen stric Rudolf u Mil Veliju, pominjan samo šapatom, koji je redovno pisao Aleksandru Hamiltonu, upozoravajuću ga da Aaron Bur kuje zaveru i sprema mu ubistvo. Ništa od toga među mojim precima. Oni su dospeli iz sunčane italijanske kampanje, časni, pobožni seljaci. Moja majka se zvala Marija Martini, a moj otac Nikola Molis. Trezveni, jednostavni ljudi, koji vuku poreklo još od Julija Cezara. Ali kog su đavola bili ti Atertoni iz Ramnija u Nju Hempširu, ili Štajnhorsti iz Hamburga u Nemačkoj? Video sam njihova imena na nadgrobnim pločama u Plejser Kauntiju. Iben i Ezekijel i Ruben Aterton. Hans i Karl i Oto Štajnhorst. Mesari, pekari, kovači. Zašto sam tako malo toga čuo o tim precima? Da li je to zato što su previše ličili na ujaka 67

Silvestera i strica Rudolfa? I, realno, nisu li Dominik i Deni ličili na njih? Otpio sam vino, pripalio cigaretu i rešio da malo pretresem taj problem. „Uzgred budi rečeno, kako nam je ujak Silvester?" Došlo je s prave strane i potpuno je zateklo. „Ujak Silvester?“ „Znaš veđ - onaj fo!irant.“ „Otkud ja znam. Verovatno je već mrtav, i nije foIirant.“ „Jesi li pričala deci o njemu?“ „Mislim da jesam. Zašto?“ „Bolje je znati nego živeti u iluziji neznanja.“ „Šta bi sad to trebalo da znači?“ Slegnuo sam ramenima. „Ništa. Baš ništa. A šta je sa strikom Rudolfom? Jesi li se čula skoro s njim?“ Osetila je hladan dah nadolazeće oluje i ustala od stola. „Odoh na plažu“, rekla je odbacivši kecelju i hitro izašla iz kuhinje. „Pričekaj mene.“ Čekala me na kapiji. Pošli smo putem naniže, vrelina udaljene pustinje pelda nam je lica. Crvenkasta polutka meseca bušila je istočnu stranu neba.

11 Pedesetak ljudi bilo je razbacano duž kratke plaže s visokim žutim liticama od peščara iznad nje. Na obali je bilo nekoliko stepeni svežije, a gromoviti zvuk talasa davao je dodatnu svežinu. Tu i tamo gorele su male vatre i čula se muzika sa tranzistora. More je bilo sivo kao ajkulina leđa, a vrhovi talasa beli kao ajkulin stomak. Izuli smo cipele i otabanali kroz pesak do uvalice gde su Tina, Rik i Deni sedeli oko vatre od komada drveta izbačenih na obalu. Osetio sam nešto oštro kad sam seo na pesak. Bila je to štikla jedne od čizmica Keti Den. Ona i Dominik bili su negde u moru, ali nismo mogli da ih vidimo od izmaglice nad vodom. Pas je bio prva moja briga. „Otišao je niz plažu sa Džejmijem“, rekao je Rik. Hariet je sela pored mene. Čuli smo razgovor i smeh dok smo im prilazili, ali sada je to zamrlo kao da nas bojkotuju. Video sam da Rik i Deni puše travu. I Hariet je primetiia. ,,Pripazite“, upozorila ih je. „Šerif stalno patrolira plažom.“ Nasmešili su se kao mudri starci. 69

„Hoćeš džoint, tata?“ rekao je Deni. ,,Ne, hvala.“ ,,A ti, mama?“ To je bilo smešno i on je to znao. ,,Ne izigravaj pametnjakovića“, rekao sam. „Tvoja majka ne duva.“ ,,0va šema je suvo zlato, tata. Jesi li siguran da nečeš?” ,,Ne, hvala.“ „Neće ti naškoditi, čoveče.“ „Slušaj, pušio sam travu pre nego što si se ti rodio, još u ono vreme kad si mogao da kupiš punu limenku za par novčića." ,,Ah, ta dobra stara vremena!“ ironično je rekao. „PriČaj nam o tome.“ „Šta tu ima da se priča. Trava je sredstvo za proširenje uma sasušenih mozgova. Potrebna ti je jer si moron.“ „Baš ti hvala.“ Zgnječio je opušak u pesku, izuo cipele i čarape i uputio se ka vodi. Hariet je saosećajno pogledala u njegovom pravcu. ,,To nije bilo lepo od tebe“, rekla mi je. Ustao sam i pošao za njim. Okrenuo se kad sam mu prišao, šljapkajući kroz plićak, zatim nastavio dalje plažom. Sustigao sam ga i obgrlio ga rukom oko ramena. Uklonio je. „Ostavi me na miru.“ „Izvini, žao mi je.“ ,,To si ti, opet ti je žao. Večito ti je žao kad nekog uvrediš. Prvo namemo uvrediš, a onda ti je žao. Šta ja imam od tvog izvinjenja?“ 70

„Trudim se da budem iskren.“ „Iskren! Potuljen si kao zmija, samo nešto palamudiš dok ne ispadne po tvom. Ti si najdvoličniji skot koga sam ikad upoznao.“ Umalo da opet kažem kako mi je žao, ali na vreme sam se suzdržao. Šljapkali smo pedesetak metara po vodi, naša bela stopala u skrami pene koja je nestajala u tamnom pesku, dok nismo stigli do nasukanog čamca na kome se nahvatala morska trava i drugi nanos. Deni nije hteo moje društvo, ali ja sam i dalje tvrdoglavo stajao tu kad se naslonio na stari čamac i pripalio cigaretu. Nisam znao šta da mu kažem, niti je on znao šta da kaže meni. „Vratimo se“, rekao sam. „Sit sam tebe, tata.“ ,,Je l’?“ „Prestani više da mi govoriš da sam moron. Otkad pamtim sebe, još od vrtića, govoriš mi da sam moron. Zašto ne prekineš više s tim?“ ,,Ho