Džon Fante Bratstvo Loze

Bratstvo loze! Eno ih u svakom selu, te stare lopuže, dangube pred krčmama, piju vino i uzdišu za svakom suknjom koja prođe. Eduardo Verga:

A b ru ci

1 Jedne noći prošlog septembra telefonirao mi je brat iz San Elma da mi javi kako mama i tata opet pričaju o razvodu. „I šta još ima novo?“ „Ovoga puta je stvamo“ , rekao je Mario. Nikolas i Marija Molis živeli su pedeset jednu godinu u braku, i mada je to bila nesrećna veza od samog početka, održavana neumoljivim katolicizmom moje majke koja je kažnjavala muža, njegovu sebičnost i omalovažavanje, svojom nesnosnom tolerancijom, sada se činilo potpuno bezumno da ti stari ljudi napuste jedno drugo u tim godinama, jer je majka imala sedamdeset četiri, a otac je bio dve godine stariji. Upitao sam Marija u čemu je ovoga puta problem. „Neverstvo. Uhvatila ga je na delu.“ Nasmejao sam se. „Tog starca? Kako bi on to mogao da izvede?“ To je, nakon čitavih decenija, bila prva optužba takve vrste; prethodna je bila povezana s očevim nasrtajima na poštansku službenicu Adel Homer - po majčinim rečima 07

„podmuklu malu vešticu“ - ženu od pedeset godina koja je pomalo ćopala. Ali to je bilo tako davno, i tata nije više bio isti čovek. Eto, na njegov rođendan u aprilu video sam ga zgrčenog na podu usled napada prostate, kako ječi i bije pe-snicama o tepih. „Mani se, Mario“ , rekao sam. „Govoriš o istrošenom starom čoveku.“ Rekao je da je mama pronašla tragove karmina na Tatinom donjem vešu, i kada ga je suočila sa tim dokazom (lepo sam video kako mu gura gaće pod nos), ščepao ju je za vrat i gušio je, onda je prevalio preko kuhinjskog stola, da bi je na kraju šutnuo u zadnjicu. Mada je bio bos, udarac je ostavio purpumu masnicu na maminom boku, a ostali su i crveni pečati na njenom vratu. Posramljen zbog kukavičkog napada na svoju ženu, otac se izgubio iz kuće kada je Mario ušao na ulaz iz dvorišta. Prizor maminih povreda toliko ga je razbesneo da je istrčao napolje, uskočio u svoj kamionet i odjurio do policijske stanice, gde je podneo prijavu protiv svoga oca Nikolasa Džozefa Molisa, optuživši ga za nasilništvo i premlaćivanje. Regan, šef policije San Elma, pokušao je da odgovori Marija od tako drastične mere, jer je bio stari kafanski pajtaš moga oca, i, zajedno s njim, član Elks kluba. Ali je Mario lupio šakom o sto i ostao pri svom zahtevu, nateravši šefa da obavi svoju dužnost. U pratnji pomoćnika, šef Regan se dovezao do kuće porodice Molis u ulici Plezent. Mario se zgranuo kada je stari odbio da bude uhapšen i stao na trem, naoružan lopatom. Ubrzo se okupila gomila suseda, pa su tata i šef ušli u kuću i seii za kuhinjski sto, gde su pili vino i raspravljali o situaciji, dok je mama tužno plakala u spavaćoj sobi. U međuvremenu se gomila pred domom Molisovih raširila po ulici, pa su pozvana još dva policijska vozila da za08

grade čitav blok. Druženje tate i šefa naglo se i nenadano okončalo. Šef je izvadio lisice i izbio je sukob. Pomoćnici su upali kada je Regan viknuo upomoć, pa su svi zajedno priklještili oca na pod i namakli mu lisice na ruke, a onda ga izvukli napolje do policijskog vozila. Prizor okovanog supruga izazvao je bolne majčine krike. Jumula je ka policajcima, mahnito mašući mkama, a onda se onesvestila na pločniku, odakle su je susetke, gđa Kredenca i gđa Petropolis odvukle u kuću, dok su joj potpetice lupkale po asfaltu. Moj brat Mario se tada povratio od bespomoćnog straha pred ocem, i pojavio se iza kanti za smeće pored kuće, a onda pohrlio do mame koja je legla na kauč, tešio je i držao je za ruku. U želji da što pre zaboravi svog muža, mama je naglo ustala, oteturala se preko sobe i pala na kolena pred statuom Svete Tereze, preklinjući je da ne kazni njenog tvrdoglavog supmga, da još jednom samilosno pogleda na njegove grehe, i da se na sudu Svevišnjeg zauzme za njegovu besmrtnu dušu. Mama je molila Marija da odustane od optužbe protiv oca i zamoli da ga puste iz zatvora u San Elmu. ,,On je star čovek, Mario. Ne želi on nikakvo zlo, samo gubi razum.“ Mario je ispočetka odbio da razmotri oslobađanje oca, smatrajući da je bolje da tata ostane i ohladi se nekoliko sati iza rešetaka. Ali majčine jadikovke, njena plemenita trpeljivost i upozorenje da će tata iskidati svog sina na parčiće ukoliko ga odmah ne oslobodi, smekšali su Marija. Njih dvoje su se odvezli do centra grada da izvuku starog. „Šta sam dmgo mogao da učinim?“ kukao je Mario preko telefona. ,,On je pogan stari čovek, i što ga duže držiš zatvorenog, sve gadniji postaje. Lud je kao besan p as.“ Na njihovo iznenađenje i zgranutost šefa Regana, Nik Molis je odbio da bude pušten, nije hteo ni da čuje za odus09

tajanje od optužbe. Psovao je Marija i mamu, rugao se onima koji su ga zatvorili, prihvatio je hapšenje, zaklevši se da će braniti svoj slučaj pred svim sudovima u zemlji, čak do Vrhovnog suda, ne bi li dokazao kako još uvek ima pravde u Americi. „Onda mi je pljunuo u lice“ , rekao je Mario. „Rekao je da sam Juda koji je ubio Hrista. Rekao je da nisam više njegov sin. A onda me šutnuo u stomak.“ Tada je šef Regan izgubio strpljenje, pocepao je nalog za hapšenje i naredio tati, mami i Mariju da napuste stanicu. Nik Molis se nije ni pomerio, njegovi krupne šake bile su prilepljene za šipke na ćeliji. Tri policajca su ga zaskočila i tukla ga po prstima, a onda su ga izgurali niz hodnik i izbacili napolje. Tu se stari odmah potukao s Mariom, pa su se otkotrljali niz stepenice policijske stanice i preko pločnika u slivnik. Policija ih je razdvojila i uhapsila bi ih zbog narušavanja javnog reda, ali je šef, kome je svega bilo dosta, izdao naredbu osoblju, pa su zaključali vrata. I tada je moj brat Mario, miran čovek od četrdeset godina, pomalo razmetljiv, ali daleko od kavgadžije, primio jedan nemilosrdan udarac od starog, jer bi Mario pre mlatnuo Gospoda boga nego svoga oca. Citava užasna scena okončala se s Mariom koji leži u slivniku i drži krvavu maramicu preko nosa, dok se mama vičući obraća skupu građana San Elma koji su nemo posmatrali sve to, pazeći da se ne umešaju. Ovo inače nije bilo prvi put da glava porodice Molis pravi od sebe budalu u javnosti. Samo dva meseca pre toga zakačio se s mladim šankerom u Oniks klubu, koji ga je pošteno odalamio i izbacio ga na ulicu, da bi on zatim dohvatio klupu i bacio je kroz izlog lokala. Taj lom koštao me je sto dolara, što sam platio čekom i, zahvaljujući šefu Reganu, slučaj nije dospeo na sud. 10

U stvari je već godinama, po uličnim ćoškovima, u kafanama i drugim javnim mestima, Nik Molis učestvovao u toliko čarki da je porodični ugled bio ozbiljno narušen u gradu. I pored toga, sugrađani su pokazivali toleranciju i dobru volju, jer su svi voleli starog i čak su uživali u njegovim ispadima. Hirovit, bučan, gotovo svakodnevno pijan, zloupotrebljavao je njihovo strpljenje, ali imao je odrešene ruke u San Elmu. Noću, dok se pustim ulicama teturao kući, pevajući loše verzije „ 0 sole mio“ , ljudi u posteljama nisu bili uznemireni, već su govorili: „Evo ide stari Nik“ i smešili se, jer je on bio deo njihovih života. Svi su ga voleli osim njegovih sinova Marija i Virdžila. Direktor kreditnog odeljenja Prve nacionalne banke, moj brat Virdžil, bio je ubeđen da su tatini maniri upropastili njegovu bankarsku karijeru. Mario je krivio svoga oca što mu je uskratio fakultetsko obrazovanje, ali i mogućnost da postane zidar. Moja sestra Stela nikada nije popuštala u svom negodovanju protiv matorog - zbog njegovog opijanja, kockanja, švalerisanja i okrutnosti prema našoj majci. Imala je neku zagonetnu sposobnost da ga postidi. Dovoljno je bilo da sevne svojim tamnim očima i on bi već puzio kao pas. Iako ga je volela, ona ga je i prezirala, rešena da zapamti sve što je mama pokušala da zaboravi, mada nije uspevala u tome. Ali vratimo se telefonskom pozivu moga brata. Posle napada na Marija, otac je ostao na stepeništu policijske stanice, gde je održao žestok govor okupljenoj gomili. Žigosao je izdajstvo sopstvenog sina koji je zatražio da ga uhapse, izjavio je da u policiji sede kriminalci koji maitretiraju poštene građane, a za mamu je rekao da je maloumna matora budala, jer proganja jednog časnog čoveka koji traži samo malo mira u životu. Mario se zagrcnuo od gađenja dok je pričao o maminim kricima dok je izbezumljeno išla ka posmatračima, vukla ihh za rukave i nastavljala priču o karminu na donjem vešu svo11

ga muža. „Mislite li da tako treba oženjen čovek da se ponaša?“ vikala je. „Ko ga pere i pegla, ko mu čisti kuću, ko kuva njegove obroke? I umesto zahvalnosti, šta dobijam karmin sa usta neke drolje?“ Zgranuta gomila se razilazila. Čak je i tata, da se skloni od tog vulgamog ispada, pobegao niz ulicu Hrastova i preko pmge Južnog Pacifika do Kafea Rim, utočišta starijih italijanskih muškaraca. Okrvavljen i zbunjen, Mario je pomogao mami da se popne u kamionet. Kao za inat, akumulator je bio prazan i on nije mogao da pokrene motor. Kao ratne izbeglice, majka i sin su otšipčili preko celog grada do porodične kuće od sekvoje u ulici Plezent. Mario je nešto kasnije pozajmio akumulator sa Šelove pumpe i vratio se do kamioneta. Policija je na vetrobran već postavila kaznu za nepropisno parkiranje. Onda se ponovo vratio u ulicu Plezent. Kad je stigla kući, mama je počela da pakuje stvari u kofer, odlučna da se smesti u autobus za Denver, gde je planirala da se nastani kod svoje sestre Karmeline. Znala je da će biti dobrodošla, jer je Karmelina, naša stara tetka, mrzela moga oca, i čitav svoj život posvetila sabotaži njihovog braka. Dok se majka pakovala, u kuću su banuli moja sestra Stela i brat Virdžil, jer su iz mnogih izvora čuli za skandal pred policijskom stanicom. Majka, koja nikada nije propustila da napravi dramatičnu scenu pred svojom decom, spremno se onesvestila na kuhinjskom podu, kao da već trpi neshvatljivo napornu vožnju autobusom preko planinskog lanca Siera do Denvera, izuzetno teško putovanje za nju, jer je patila od bolova u kičmi i hronično slabe bešike. Miris zdrobljenog belog luka koji su joj stavili pod nos osvestio je mamu, i, posle kapljice likera Svetog Bemadeta, počela je nesigumo da hoda po kuhinji, da iznosi vino i đenovske kolačiće na sto, a onda je usledio razgovor o njenim problemima sa tatom. 12

Ti razgovori, dobro se sećam, godinama su se učestalo odvijali, i nikada nisu doneli nikakve koristi. Iznosio se prljav veš i širen je po stolu, svako je govorio iz sveg glasa, a emotivna zbrka ostavljala je za sobom samo ogorčenje i potištenost. Kao tajna bezgrešnog začeća, problem moga oca bio je jednostavno nerešiv, prkosio je svakoj logici, i nije imao nikakvog smisla za koji bi čovek mogao da se uhvati. Moj brat Virdžil bio je posebno gnevan zbog svega što se dogodilo. Očevidac spektakla ispred policijske stanice bio je njegov gazda, Dž. K. Ajheldorn, predsednik banke, i taj istaknuti građanin San Elma nimalo nije bio zadovoljan ovim prizorom. Pozvavši Virdžila u svoju kancelariju, Dž. K. je bez uvijanja izjavio da ponašanje gospodina i gospođe Molis baca ljagu na ugled banke, i da će, ukoliko tako nastave, Virdžilova pozicija biti ozbiljno ugrožena. Tresnuvši šakom o kuhinjski sto, Virdžil je zaplakao, optuživši mamu i tatu da su izgubili razum, da su društveno neodgovome matore budale koje bi trebalo smestiti u dom. Ovo je izazvalo nove jadikovke moje majke, koja je sklapala šake i preklinjala Našeg Gospoda da dođe i povede je sa sobom. Mario je odmah počeo da je brani, psovao je Virdžila, govoreći mu da je bedni birokrata i kukavica koja odbacuje sopstvene roditelje radi uspeha u dmštvu. Obdaren poganim jezikom, Virdžil je smesta poklopio Marija nazvavši ga „najnižim poznatim oblikom ljudskog bića - kočničarem na železnici“ . To je bilo previše. Mario je lupio Virdžila preko usta, da bi mu Virdžil uzvratio pesnicom u nos. Onda su se rvali preko cele kuhinje, mšeći stolice, obarajući šerpe i lonce s kredenca, dok je mama vrištala. Stela je otrčala do svoje kuće na dmgoj strani ulice da pozove u pomoć svoga muža, zidara Džona DiMasija. Kad se vratila sa Džonom, tuča je već bila okončana. Virdžil je otišao, a Mario je stajao nad sudoperom i dmgi put prao svoj krvavi nos u tom znamenitom danu. 13

Sve se polako smirilo, ali je mama ubrzo ponovo digla uzbunu. „Šta da radim sa tim poganim starim jarcem?“ upitala je. Bio je to ružan način da se vrati na temu o kojoj niko više nije hteo da raspravlja, i to se toliko smučilo DiMasiju da je smesta izašao iz kuće. S ulice je pozvao Stelu da se odmah vrati kući. Stela ga je ignorisala. ,,Mama“ , rekla je, ,,ti u suštini nemaš pravi dokaz da je tata bio neveran. Sve su to samo indicije.“ Mama je preneraženo raširila ruke. „Indicije? 0 Majko Božja, zaštiti me od sopstvene dece!“ Posrćući je otišla do spavaće sobe i vratila se sa izdajničkim gaćama; gurnula je tanjire i čaše u stranu i raširila ih nasred kariranog stolnjaka kao besramni krunski dokaz. Crvenkaste mrlje na prednjoj strani bile su prilično vidljive. ,,To je bio karmin kao vrata“ , rekao je Mario preko telefona. „Poljubac neke drolje.“ Moja sestra Stela, udata za svog tvrdoglavog uglađenog zidara, insistirala je da ta mrlja potiče od crvene tečnosti za ispiranje usta koju je videla u kupatilu. ,,To je to i ništa više - obična vodica za ispiranje usta.“ Bilo je kao da je tresnula mamu bejzbol-palicom. Glava joj je uz tupi udar klonula na sto. „Tako sam umorna od svega“ , zajecala je. „ 0 , Blaženi Gospode, oslobodi me ovog krsta. Ne mogu to više da trpim. Pedeset jednu godinu sam davala sve od sebe, ali sada sam izgubila strpljenje. Hoću da odem. Hoću malo mira pod stare dane. Hoću razvod.“ Skočila je od stola, naelektrisana sopstvenim rečima. ,,Razvod! Razvod!“ jurnula je kroz kuću, otvorila vrata, strčala niz stepenice trema i stvorila se nasred ulice, čupajući kosu i vičući da je svi čuju: 14

„Razvod! Razvod! Razvodim se!“ S obe strane ulice počela su da se otvaraju vrata i žene su izašle svaka na svoj trem, mlade i stare žene, gledajući je nemo i saosećajno, jer su već godinama problemi u domu Molisovih bili i njihovi problemi. Gospođa Romano iz susedne kuće zamahala je kažiprstom u znak odobravanja. „Marija, uradićeš pravu stvar. Otarasi se te matore lopuže!“ Mario i Stela su istrčali napolje, uhvatili mamu i naterali je da se vrati u kuću. Kao primadona na sceni, mama je u svom nadahnuću uzela telefon i pozvala Harija Andersona, porodičnog advokata. „Pripremi papire, Hari. Ovog puta je ozbiljno. Razvodim se od te životinje.“ Anderson je, kao i obično, pokušao da je odgovori od toga, a Stela joj je uzela telefon, ali ga se mama ponovo dokopala. „Potpisaću bilo šta, Hari. Pripremi papire. Hoću kuću. On ne sme više da uđe ovamo. Neka spava u šupi za alat. Reci mu da dođe i pokupi odeću. Izbaciću sve njegove pmje na ulicu, sa sve prljavim gaćama. Do sutra da skloni mešalicu za beton iz dvorišta, inače je dajem kome god zatreba!“ Anderson se složio da se narednog dana vide u njegovoj kancelariji. „Eto kako stoje stvari“ , završio je Mario, drhtavim i neutešnim glasom. „D a ne povemješ, Henri! Kraj naše familije. Neće poživeti ni mesec dana jedno bez drugog.“ „T o se neće desiti“ , rekao sam. „Moraš ih spasiti, Henri. Ti si jedini koji to može.“ Jasno mi je bilo zašto se oni toliko pribojavaju tog apsurdnog razvoda, haosa koji će to izazvati u njihovim mirnim malograđanskim životima. Nisu više bili mladi, njihove 15

nade u budućnost bile su iscrpljene, i bili su već dovoljno opterećeni gomilom dece, sabijeni u trosobnim kućicama s malim dvorištima, limunovim drvetom na jednom kraju, pritkama paradajza uz zadnju ogradu, i kćerkama u pubertetu koje očajnički traže da dobiju svoju sobu. Kad bi se razveli, gde bi moji majka i otac otišli? Ko je imao slobodnu sobu da ih primi? Mama je u stvari imala nategnute, malodušne planove da se preseli u stan svoje sestre u Denveru, ali takav aranžman ne bi potrajao više od četrdeset osam sati, jer je luckasta Karmelina (uvek u istoj crnoj haljini sa crnim šalom) bila ekscentrična bolesnica od artritisa, vezana za invalidska kolica, kojoj je neprestano trebala nečija pažnja, i bila je gori tiranin čak i od Nika Molisa. Nakon dve-tri noći u Karmelininom neprovetrenom stanu, mama bi doletela natrag u San Elmo, da živi sama u oronuloj kući prekrivenoj šindrom u ulici Plezent, sklona da zaboravi da zatvori dovod plina na šporetu, ili da zaspi dok peć centralnog grejanja bukti na maksimumu. Moj otac možda nije bio neki vajni muž, ali je imao bar toliko zdravog razuma da smanji grejanje i otvori prozor ne bi li preživeo noć. A šta s njim? Kuda bi on otišao posle razvoda? „Ti si najstariji sin“ , rekao je Mario. ,,On je tvoj problem.“ ,,To se neće desiti“ , umomo sam ga ubeđivao. „Muž i žena koji su već pedeset jednu godinu u braku, postaju nerazdvojni, kao sijamski blizanci. Ako se razdvoje umreće, i svesni su toga.“ „Lepo sam ti rekao - ona sutra ide kod advokata.“ ,,To se neće desiti. Videće se s njim, ali sve je to samo farsa. Ništa ozbiljno.“ „Slušaj, Henri. Ti imaš tu vilu na Redondo Biču, sve te sobe, deca su ti već odrasla i otišla su, lepo ti je, imaš pro16

stora, pa smo se pitali, Stela i ja, možeš li da nam pomogneš dok se ova kriza ne okonča, da preuzmeš na nekoliko dana matorog od nas.“ „Uzeću ih oboje.“ „Neće moći. Oni razgovaraju o razvodu. Svađaće se od jutra do sutra. Tebi to ne treba.“ „Svejedno ću ih uzeti, u braku ili razvedene.“ „Popričaj o tome sa Hariet.“ „Šta tu ima da se priča? Ja sam gazda u svojoj kući.“ „Uzmi samo starog Nika. Daj mi reč.“ „Mario, ovo je razgovor na moj račun. Pričamo već sat vremena i to košta.“ Zapljusnula me bujica njegovog gneva. „Ovakva kriza, a tebi je samo telefonski račun u glavi! Zar je novac toliko važan? Zar nemaš ni trunke saosećanja za ženu koja te je donela na ovaj svet, ili čoveka koji te podigao svojim znojem, kupovao ti odeću i obuću, stavljao ti hleb u usta i školovao te? Misliš li da bi ti danas bio pisac da nije bilo to dvoje predivnih ljudi? Uvek si bio broj jedan. A šta je sa mnom, Virdžilom i Stelom? Misliš li da smo uživali večito gledajući tebe kao ljubimca? Misliš li da sam uživao noseći tvoje iznošene majice i čarape? Nosio bih i tvoje pantalone, ali toliko si jebeno nizak da su mi jedva dosezale do kolena. Misliš da sam zaboravio ko je dobio bicikl, a ne ja ili Virdžil? Večito smo morali da spavamo zajedno, ja i taj prdonja Virdžil. Ali ne i ti! 0 , ne, ti si imao svoju sobicu iza kuhinje sa svojim knjigama i svojom pisaćom mašinom i posebnom lampom. Nikada to neću zaboraviti, Henri! Ja nikad ništa ne zaboravljam! Ja odlično znam kako žive takvi prevaranti. Izležavaš se na plaži po ceo dan, foliraš se da si neko i nešto samo zato što si pisac koji piše te lagarije o svojoj familiji dok ja rmbam kao životinja po osam i deset sati dnevno i to zašta? Ni za šta. Samo imam nove probleme i dugove 17

dok si ti rasterećen svega toga, slušaš talase negde u daljini, i kada te zovem da ti kažem kako ti se majka i otac razvode, sve što znaš je da zakukaš nad telefonskim računom. Dobro, druže. Crkni više da ne moram da te zovem!“ Tresnuo je slušalicu. Pronašao sam Hariet pod ćebetom, na malom tremu iznad plaže. Krpe magle vijugale su ka obali kao krdo lutajućih belih medveda. Noć je bila hladna i bez meseca; čak ni zvezde nisu bile deo crnog neba. Uvukao sam se ispod ćebeta, pored nje, i preneo joj razgovor sa bratom. „Svaka čast tvojoj majci“ , rekla je Hariet. „Trebalo je još pre pedeset godina da se razvede od tog matorog skota.“ „Ona je pobožna i verni je katolik. Nema tu ništa od razvoda.“ „Nadam se da će to učiniti. Zamisli, konačno slobodna od tog oronulog satira.“ „Hariet, njoj su sedamdeset četiri. . . “ „Snaći će se ona sasvim lepo. Tu su Stela i tvoja braća, a naravno da ćeš i ti pomoći. To je tvoja dužnost.“ „A šta ćemo s Nikom?“ „U čemu je tu problem? On je ionako oduvek živeo kao neženja.“ Zastao sam da smislim neki bezazlen način da to kažem, ali kako takav način u stvari nije postojao, samo sam rekao: „Razmišljam da ga na neko vreme dovedem ovamo.“ Telo joj se ukočilo pod ćebetom. Okrenula se i zgranuto piljila u mene dok je bledilo brisalo boju s njenog lica. Pogled u tunele njenih očiju bio je kao da gledaš u arktički predeo noću, zamrznut i nem, jer je najednom prestala da diše. „Postaje hladno“ , rekla je. „Odoh da smućkam nešto vruće.“ 18

Mora da je smućkala više od jednog pića, jer kad sam sat kasnije sedeo za pisaćom mašinom, pojavila se na vratima kao duh, u belom negližeu, s kolebljivim osmehom na usnama, cigaretom u jednoj i čašom u drugoj ruci. „Predomislila sam se“ , rekla je, obrativši se mom pogledu. „Razvod tvoje majke od tvoga oca nema nikakvog smisla.“ „Naravno da nema.“ „Bolje da što pre odeš u San Elmo, Henri. Popričaj sa njima.“ „Jesi li ikad pokušala da popričaš sa mojim ocem?“ „Sa tvojom majkom. Na kraju krajeva, to je njena ideja.“ „Jesi li se predomislila zato što ne želiš da moj otac dođe ovamo?“ „Naravno. Bolje otidi tamo pre nego što naprave neku glupost. Oboje su naopaki i ti to dobro znaš.“ Bila je u pravu. Svi smo bili jedan impulsivan, nepredvidiv klan, skloni prenagljenim odlukama i užasnom kajanju. Cak i da je majka odustala od ideje razvoda, otac je mogao iz osvete da napusti dom i bez najave se pojavi ovde u Redondo Biču. Namrštena, Hariet je prešla preko sobe do telefona, gajtan se odvijao dok je prinosila aparat mom stolu. „Pozovi brata. Reci mu da dolaziš.“ Okrenuo sam San Elmo. Mario se odmah javio, kao da mu je dlan već bio na slušalici, iščekujući poziv. „Kog đavola sad hoćeš?“ zarežao je. Rekao sam mu da ću doleteti sutra pre podne. „Šta je to sad, neka podvala?“ „Nema podvale. Mislim da bi trebalo da dođem, to je sve. Krenuću letom u jedanaest. Cekaj me u Sakramentu u podne.“ „Otkud to da si se predomislio, Henri?“ 19

„Ima razloga.“ ,,Hariet?“ nasmejao se. „Uklapa se.“ „U dvanaest. Aerodrom u Sakramentu.“ „Biću tam o.“ Spustio sam slušalicu i pogledao u Hariet. Smešila se prilazeći mi. Stala je iza mene, obrgrlivši me oko struka. „Hvala ti“ , rekla je, šake su joj kliznule preko mog pupka i zavukle se ispod pantalona. Milovala me, vrhom jezika golicala moje uho, nežno me stiskala i gladila sa deset mudrih podsticajnih prstiju, komponujući fugu na mojoj flauti, i kad je promuklo rekla: ,,Hajdemo“ , požurio sam za njom u spavaću sobu, svlačeći usput pantalone, pribojavajući se da će muzika iznenada prestati, kao što se često dešavalo poslednjih meseci. Uvijali smo se kao dve zmije jedno oko drugog, disala je kratkim uzdasima, na mahove. „Učini mi nešto!“ molila je. Pomislio sam kako možda želi da je poližem, pa sam rekao: „Hoću, ljubavi, bilo šta. Bilo šta!“ „Dok si u San Elmu, obećaj mi da ćeš da obiđeš moju majku. Ona se promenila, Henri. Sada te voli.“ To je bilo dovoljno. Flauta je klonula, muzika je prestala, a u meni je proključao bes. ,,Ne“ , rekao sam, naglo se odvojivši od nje, ustajući s kreveta. „Šta ti je?“ Sramota me je bilo da joj kažem kako stara ogorčenost i dalje tinja u meni. Kako će zreo čovek, koga smatraju saosećajnim bićem, potpuno go, da se okrene i kaže svojoj ženi: „Mrzim tvoju majku“ ? S odećom na sebi možda bih to i rekao; umesto toga sam prošao hodnikom do plakara s posteljinom, uzeo ćebe i proveo noć na kauču.

20

Ujutro smo se mimoišli u predsoblju. „Dobro jutro“ , rekao sam. „Šta je tu dobro?“ Otišao sam u kupatilo da se obrijem. Lice u ogledalu bilo je lice odbeglog ludaka. Dani nisu više donosili mir već samo rugobu - crveni kapilari u beonjačama, koža je padala oko vilica. Pogledao sam ka krevetu na kome smo ležali u naletu ljubavi, u zgnječene jastuke, zgužvane čaršave. Setio sam se kako sam sve to isto video u spavaćoj sobi roditelja kada mi je bilo sedam godina, i kako sam mrzeo oca zbog toga, zbog bajatog smrada njegove cigare i njegovih radnih pantalona koje su groteskno ležale na podu, i kako sam u srcu imao samo jednu želju: da ga ubijem.

21

2 Odabrali smo da ćutimo dok sam vozio do aerodroma - dvadeset minuta zagušljivih isparenja iz auspuha duž autoputa Obale Pacifika. Hariet je zlovoljno i gnevno pušila jednu cigaretu za drugom. Način na koji je pušila me uvek zabavljao, jer nikada nije uvlačila dim, samo bi ga nakratko zadržala u ustima i izbacivala ga kroz nos, ali veoma brzo, cigaretu samo što ne bi zahvatio plamen. Tiho, nehajno, rekla je: „Smem li da ti kažem nešto o tvom ocu?“ ,,Šta?“ „Nešto što ti nikad nisam rekla.“ „Šta to?“ „Obećaj da nikome nećeš reći.“ ,,E jebi ga, Hariet. . . “ „Nasm uo je na mene.“ To otkriće nije ostavilo nikakav utisak na mene - bilo je kao kad bi neko rekao da moj otac pije mnogo vina. Gledao sam pravo napred, čekajući da kaže datum i okolnosti. „Jesi li čuo šta sam rekla?“ upitala je. „Rekla sam da je Nik Molis, tvoj otac, nasrnuo na mene.“ 22

„Čuo sam te.“ ,,Ti odvratni kučkin sine. Zar je to sve što imaš da kažeš?“ „Kada se to desilo?“ ,,Na dan našeg venčanja. Na zadnjem tremu kuće tvoje majke.“ To me je zapanjilo. Na licu joj se ogledao bes. Taj događaj mora da ju je več godinama mučio. Rekao sam: „Misliš, pre dvadeset šest godina?“ „Zar je uopšte bitno kada? To se dogodilo, šta ćeš više. Bila sam tvoja nevesta - žena njegovog sina, u svojoj venčanici, na sveti dan svog života, a taj pogani mali skot je nasrnuo na mene. Zar ti to baš ništa ne znači?“ „Oprosti mi, Hariet. Ne mogu da se snađem u svemu tome. Zašto mi to nisi rekla tada kad se dogodilo?“ ,,Pa da pokvarim taj prekrasni dan?“ „Možda to nije bilo nasrtanje. Možda je to bila naklo-nost. Sećam se da je popio mnogo šampanjca. Jesi li sigurna? Kakvo je bilo to nasrtanje?“ „Uštinuo me za zadnjicu.“ (To je baš ličilo na Hariet: u svako doba je mogla da kaže „jebi ga“ , ali kad bi došlo do ,,dupeta“ , uvek je postajalo ,,zadnjica“ i ,,stražnjica“ .) Nasmejao sam se. „Nije to bilo nasrtanje, to je bio kompliment. Svi Italijani to rade. Pa ja sam te hiljadu puta uštinuo za dupe. To je zabavno.“ ,,Ne želim da ga vidim u kući“ , zarežala je, grudi su joj se nadimale. ,,On je razvratni matori jarac sa cmim žabarskim očima od kojih se ježim. Neću ga pod svojim krovom i kraj priče.“ Sada se zbog gužve vozilo branik uz branik, sve sporije kako smo bili sve bliže aerodromu. Narogušena i opasna, Hariet je detonirala još jedan oblak neuvučenog dima cigarete, oči su joj se suzile u proreze, kao u mačke. 23

„Učini mi uslugu kad stigneš tam o.“ „Biće mi drago.“ „Obiđi moju m ajku.“ „Nema šanse.“ Stao sam uz ivičnjak ispred Vestern Erlajnsa i izašao. Hariet je kliznula na mesto vozača. Poljubio sam je u obraz koji je bio kao santa leda. „Hoćeš li molim te da obiđeš moju majku?“ „N eću.“ Njeno stopalo je nagazilo pedalu i gotovo me počistila kada se automobil naglo odlepio od ivičnjaka.

24

3 Bio je to udoban let do doline San Hokain, pratili smo tok reke, leteli nisko iznad zelenih farmi, preko dobro poznatih gradova - Bejkersfilda, Fresnoa, Tarloka, Stoktona - trenutak da se otpija dobro pivo i otplovi natrag u prošlost, ka osečanju povratka kući. U mislima sam se bavio ocem, jer je on sada bio star čovek; malo mu je dana preostalo, i zato je bivao sve buntovniji, dok se činilo da će majka, uprkos sve slabijem vidu, reumatičnim prstima i bolovima u kičmi, ostati još mnogo godina sa nama. Otac bi bez porodice bio daleko srećniji čovek. Da nije bilo njegovo četvoro dece, odavno bi bio razveden i živeo bi u nekim drugim gradovima. Voleo je Stokton, koji je bio pun Italijana, i Merisvil, gde si mogao da igraš kinesku lutriju od jutra do sutra. Njegova su deca bila ekseri koji su ga zakucali za moju majku, kao za krst. Bez dece bi bio slobodan kao ptica. Nismo mu se posebno dopadali, a sigumo je da nas nimalo nije voleo. Bili smo samo obična deca, jednostavna i ni po čemu izuzetna, a on je očekivao nešto više. Bili smo kao svakodnevni poslovi koje treba obaviti, a ne bogata berba; ni špargle ni smokve ni urme, već samo skromna hrana, 25

krompir, kukuruz i pasulj, a on je morao da se muči i rinta, psujuči i šutirajući grudve zemlje dok usevi donesu plod. On je bio brđanin iz Abrucija, grubo srezanog nosa i krupnih pesnica, onizak, imao je oko 168 cm, širok kao vrata, rođen u delu Italije gde je sirotinja bila neobična koliko i okolni glečeri, i svako dete koje bi preživelo prvih pet godina života živelo bi do osamdeset pet. Naravno, nije ih mnogo doživelo petu. On i moja tetka Pepina, koja je sada imala osamdeset godina i živela u Denveru, bili su jedino dvoje preživelih od ukupno trinaestoro dece. Takvo poreklo i način života dali su mome ocu tu čvrstinu i nepopustljivost. Hleba i luka, često se busao, hleba i luka — šta će čoveku više? Zato sam se čitavog života gadio od hleba i luka. On je bio više nego glava porodice. Bio je sudija, porota i dželat, Jehova lično. Niko ga nikad nije prevario, niti se izvukao bez batina. Mrzeo je gotovo sve, naročito svoju ženu, svoju decu, susede, svoju crkvu, sveštenika, svoj grad, svoju državu, svoju zemlju, kao i zemlju iz koje je emigrirao. Nije mario ni za ostatak sveta, niti za sunce ili zvezde, niti za svemir, niti za raj ili pakao. Ali voleo je žene. Voleo je i svoj posao i nekolicinu zemljaka koji su, kao i ° n) bili Italijani diktatorskog kova. Bio je besprekoran majstor svog zanata, a sva njegova mašta i inteligencija kao da su bile koncentrisane u čudesno jakim šakama, i mada je nazivao sebe građevinarom, vremenom sam počeo da gledam na njega kao na skulptora, jer je umeo da oblikuje kamen u čoveka ili životinju. Bio je veličanstven, brz, pedantan zidar, a istovremeno odličan tesar, fasader i klesar. Osećao je veliki prezir prema samom sebi, a ipak je bio ponosan i čak umišljen. Nik Molis je verovao da svaka cigla koju spusti, svaki kamen koji iskleše, svaki ivičnjak, zid i kamin koji sagradi, svaki nadgrobni spomenik koji napravi, pripada potomstvu. Imao je zastrašujuću strast prema radu 26

i često je ogorčeno škiljio ka suncu, koje se, u njegovim očima, prebrzo kretalo preko neba. Okončanje posla budilo je duboku tugu u njemu. Ljubav prema kamenu ispunjavala ga je daleko više od strasti prema kocki, vinu ili ženama. Najčešće je radio sve do mraka, i bio je na lošem glasu među radnicima što mešaju beton i guraju kolica da radi više od njih. Nikada nije uživao dobar renome u sindikatu zidara. Gradić San Elmo bio je njegov Luvr, njegov rad je bio slobodno izložen da svi mogu da ga vide. Bio je kivan što mu grad ne daje priznanja. Da ga je gradsko veće nagradilo medaljom ili pohvalnicom, možda bi mu to sasvim promenilo život. Na kraju krajeva, Privredna komora je svake godine delila nagrade istaknutim građanima; Krameru, distributeru Forda, dali su pohvalu za Čoveka Godine, a jednu su dodelili čak i Dž. K. Lorelu, apotekaru - kako onda nikada nisu uočili šta je Nik Molis učinio za njihov usrani grad? Kao čovek koji svakodnevno hrani svoju porodicu, moj otac je imao problem - nikada nije donosio hranu kući. Poker u Elks klubu posisao je s godinama na hiljade dolara. Pamtim kada je izbrojao sedamsto osamdeset dolara koje je dobio za podizanje kamene kuće, hrpe desetica i dvadesetica na kuhinjskom stolu, jezikom ovlažio mastiljavu olovku i zapisao iznose na parčetu papira. Kada mu je majka zatražila novac za namirnice, dao joj je pet dolara, a lice mu se grčilo od bola dok je gurao novčanicu u džep njene kecelje. Njegov status kod trgovaca prehrambenom robom bio je sraman, jer nikada nije plaćao račune osim kada bi bio sateran uza zid. Nije verovao bankama. Voleo je da oseti debeli štos novčanica u džepu. Isticao se novcem kao da je truli bogataš, a lešinari po klubovima oblizivali su prste, čekajući da sedne za neki od kockarskih stolova. Elks klub, Oniks, Kafe Rim, Keli - sve rupe duž železničke pruge u ulici Atlantik. Nik je cunjao od jedne do druge, pokušavajući da obme svoje kolo sreće — poker u Elksu, blek-džek kod Kelija, pinokl u 27

Kafeu Rim, i na kraju, sve do poslednjeg dolara u džepu, krajcarice u holu Hotela Elmo. Tvrdoglav, neumoran, pun očekivanja, ostajao je tamo sve dok sasvim ne isprazni džepove. Onda bi se oteturao kući, umoran i raspojasan od vina, i tamo bi se sručio na krevet, a majka je svlačila odeću sa njega i pretraživala mu džepove, pronalazeći eksere, šibice, krnjetak olovke, ali nikad nijedan novčić. Sledećeg jutra bio bi na poslu sat ranije od svojih kolega, znoj bi mu probijao kroz košulju dok bi prosejavao pesak i mešao malter, ili gurao kolica sa ciglama do skele, opasan kao razdraženi pas, izmučen jadom koji je sam sebi naneo. Otkud ta strast prema kocki? Virdžil je verovao da to potiče od velikog siromaštva u detinjstvu. Ali bilo je to suviše jednostavno objašnjenje. Ja verujem da je to bio njegov bes u odnosu na svet, njegova želja da pobedi sistem, njegov emigrantski osećaj da je autsajder. Ali nikada nije imao šanse, jer nije bio nikakav kockar, bio je očajan, prava katastrofa, igrajući s parom desetki kao da ima ful iz ruke, nikad se nije povlačio, podizao je i duplirao uloge sve do poslednjeg žetona. Naravno da je ponekad imao sreće, kad bi osvojio sve sa stola i prekidao igru. Likujući, nasmejan, platio bi svima piće i hrlio duž ulice Atlantik da igra dalje, jer nije bio u stanju da prekine. Morao je da tera do konačne propasti, kao čovek koji je čvrsto odlučio da žrtvuje sebe fatalnoj strasti. Česte su bile noći kada nas je mama, znajući da je poneo veću sumu novca koju je dobio po obavljenom poslu, slala da ga potražimo u nekom od klubova. Nikada nismo došli do njega, jer je imao dogovor s vlasnicima lokala: njegovoj deci nije bio dozvoljen pristup u prostoriju gde se kockalo. Ponekad, posle večere, dok smo mi dečaci sedeli na tremu, otac bi pozvao nekog od nas. Izašao bi napolje, zastao da pripali dugu cmu Toskaneli cigaru, i pucnuo prstima: „Hajde, dečko. Diži se. Idemo.“ 28

„G de?“ ,,Za m nom.“ Hitro bi krenuo niz ulicu dok bih ja žurio da ne zaostanem. To je bila Velika Tura, sabrana dela Nika Molisa. Svi su je prošli, osim mame i moje sestre. Očigledno je smatrao da nije prikladna za žene. U tim danima San Elmo je bio gradić od dvanaestak hiljada ljudi, prepolovljen železničkom prugom, poslovni kvart i aristokratija na jednoj strani, prodavnice železničke opreme, magacini i farmeri na drugoj. Prva stanica moga oca na ovom obilasku bio je prelazak na drugu stranu, u kraj bogataša, gde je bila javna biblioteka, belo zdanje od cigle, čisti novoengleski stil, sa četiri kamena stuba iznad slapa crvenih stepenica od peščara. Zastao bi na drugoj strani ulice, podbočivši se šakama o kukove, lice bi mu postalo upadljivo blaže dok je gledao u zgradu. „Evo je, dečko. Zar nije prelepa? Znaš li ko ju je sagradio?“ ,,Ti, tata.“ „Nije loše. Uopšte nije loše.“ „Predivna je, tata.“ „Trajaće hiljadu godina.“ ,,Najmanje.“ „Vidi taj kamen, te stepenice. Teku kao voda.“ ,,Divota.“ „Mnogo dobra stvar.“ Spustio bi šaku na moje rame. „Dođi, dečko. Imam još nešto da ti pokažem.“ Onda bismo prošli dve ulice niz Mejvud, do Metodističke crkve s kamenim tomjem i otvorenim zvonikom, kamenih zidova obraslih bršljanom. Pet minuta bismo ćutali i divili 29

se crkvi, zagledani naviše u zvonik, vazduh je treperio od očeve radosti, pogled mu je plesao po njegovoj rukotvorini, lice mu je prožimalo zadovoljstvo. „Ja sam to napravio“ , izjavio bi. ,,Da, da. Ja sam to napravio.“ „Nego šta.“ Hrlio bih dalje za njim. Gradska kuća. Banka Kalifomije. Gradski Vodovod i Elektrika, u španskom stilu, s kolonadama od opeke i krovom od crvenih crepova. Hejlijeva mrtvačnica. Pozorište Kriterijum. Zgrada Vatrogasne komande, sva od crvene cigle, bez ijedne mrlje, sa proširenjima od glatkog betona. Zatim smo odlazili do Gimnazije San Elmo, praveći pauze pune poštovanja kod značajnih mesta - vijugavih betonskih staza, fontana za piće. „Stani, dečko.“ Preprečio mi je dlanom put. ,,To pod tvojim nogama. Na šta ti liči?“ ,,Na trotoar.“ „Čiji trotoar.“ ,,Tvoj.“ „Grešiš. On pripada građanima. Tvoj otac ga je napravio za njih, da im noge ostanu suve.“ Gimnazija San Elmo. Crvena cigla. Bezbrojne kamene stepenice i tata koji, s rukama iza leđa, škilji kroz dim cigare u ono što smo mi klinci zvali „nevidljivo čudo“ . „Primećuješ li nešto?“ Zavrteo bih glavom. Samo idiotska škola. „Pažljivo gledaj. To ne možeš videti, nikada to nećeš videti, ali ja ću ti pokazati.“ Moj pogled bi prešao preko natpisa na zgradi. GIMNAZIJA SAN ELMO. 1936. ,,Ne to!“ rekao bi, iznerviran. „Pogledaj zgradu! Šta je to posebno kod nje?“ 30

,,Ti si je sagradio.“ „Šta još? Šta je ono što ne vidiš?“ „Kako mogu da znam ako ne vidim?“ „Možeš - mućni malo glavom.“ Prišao bih zidu škole i dodirivao ga tu i tamo, proučavajući ga gore-dole, levo-desno, izmrcvaren očevim samoljubljem, učestvovanjem u toj besmislenoj igri. „Ništa ne vidim.“ ,,To što vidiš je zgrada koja je pretrpela četiri zemljotresa. A sad pogledaj malo bolje i reci mi šta ne vidiš.“ „Mrtve ljude.“ Razdraženo bi odmahnuo glavom. „Mamlaze glupi! Govorim o pukotinama! Pukotinama od zemljotresa. Nađi mi jednu pukotinu na tim zidovima. Hajde, nađi je.“ ,,Ne mogu kad je nema.“ „Eto vidiš. Šta je na toj zgradi očigledno zato što se ne vidi.“ ,,Pukotine.“ ,,Zašto?“ „Zato što si je ti sagradio.“ Zavukao bi ruku u džep. „Evo ti kvoter. Nemoj da ga potrošiš odjednom.“ Uzeo bih novčić i otrčao, konačno slobodan. U drugim prilikama obilazili smo grobnice na groblju Valhala, na samom obodu grada. To je moglo neočekivano da se desi nedeljom popodne, mučno iskustvo ako si imao trinaest godina i odabran si da igraš hvatača u bejzbol-meču protiv Tigrova iz Nevada Sitija koji počinje u dva sata, a već je pola dva, i on je potpuno nesvestan tvog dresa, tvoje rukavice i tvojih štitnika dok kaskaš za njim, a znaš da je teren za bejzbol daleko na drugoj strani grada. 31

Groblje Valhala bilo je prepuno belih mermemih anđela moga oca, raširenih krila, ispruženih ruku sa dugim prstima, sumornih lica sa kukastim nosem, kao lešinari koji štite strvinu. Gde god da su postavljeni, činilo se da su već oskrnavili grobove. Pored staze obrasle čempresima bila je ogromna bista gradonačelnika Hala Šrajnera. Ukočena, okmtna vilica, preteće, surovo lice podmuklog političara koje sa pijedestala nad utonulom grobnicom bulji naniže u tebe, praznih očiju, s nekoliko ptičjih govanaca na kamenoj kosi. Otac bi skinuo šešir i u čudu se zagledao u bistu, kao čovek zadivljen Mikelanđelovim Davidom, dok bih ja mahnito tukao pesnicom u svoju mkavicu. „Već devet godina je mrtav“ , mudrovao bi otac. „Sada ništa nije ostalo od njega, gotov je.“ Njegov pogled bi se susreo s pogledom gradonačelnika. „Zdravo Hale, kurvo stara. Kako te paze tamo dole?“ Ja bih buljio preko mora nadgrobnih ploča i stenjao. I dalje kao da su ostale silne razdaljine da se pređu. Čitav svet se pretvorio u groblje. Kakav način da se zagreješ pred utakmicu! On je znao zašto kiptim i jedim se i šutiram šljunak svojim šiljatim cipelama, znao je, ali nimalo nije mario za to dok je svečano prelazio stazom do nadgrobnog spomenika stare Lorete Stivens, bibliotekarke, napravljenom u obliku otvorene knjige, s podacima o njenom životu urezanim na kamenoj stranici.

32

Moj otac nikada nije hteo decu. Hteo je zidarske šegrte. Dobio je pisca, blagajnika u banci, udatu ćerku, i kočničara na železnici. Pokušao je nekako da oblikuje svoje sinove u zidare kao što je oblikovao kamen, mlateći po njemu. Nije uspeo, naravno, jer što je više čekićao po nama, to nas je dalje odvlačio od ljubavi prema tom zanatu. Kad smo bili deca, jedan veliki san postao je opsesija Nika Molisa, nagoveštaj blistave budućnosti zasvetleo je u njegovim mislima: MOLIS I SINOVI - ZIDARI. Mi, sinovi, imali smo njegove smeđe oči, njegove čvrste šake, stas u obliku hidranta, pa je pretpostavio da smo prirodno nasledili istu odanost kamenu i cigli, istu posvećenost dugim satima rintanja koje slama kičmu. Zamislio je skroman početak u San Elmu, a zatim proširivanje delatnosti na Sakramento, Stokton i San Francisko. Jedini sin koji je ozbiljno pokušao da podeli očev san bio je Mario, koji se herojski potrudio nakon maturiranja u srednjoj školi. Kako je tata dobio neiskusnog šegrta, koji nije član sindikata, stavio je Marija na probu, nateravši ga da radi od ranog jutra do večeri, preko svih granica izdržljivosti, šest dana u nedelji, za bednu nadnicu koju mu je isplaćivao 33

samo kada je raspoložen. Smatrao je da Mario u stvari treba da radi besplatno, samo zbog privilegije što je kod tako slavnog majstora. Period šegrtovanja trebalo je da traje pet godina, mislio je, ali je u Mariovom slučaju, s obzirom da je njegov sin tako glup i nesposoban za učenje, taj period trebalo produžiti na sedam godina. ,,Neka!“ govorio je Mario. „Ali nauči me nešto! Mogao bih isto tako da budem na robiji u Folsomu i lomim stene.“ ,,U tome je poenta“ , rekao bi tata. „Prvo te slomimo, tako da ništa ne ostane od tebe. Onda te polako gradimo u visinu, sve dok ne budeš mogao da uspraviš glavu i kažeš svetu da si prvoklasni zidar, sin Nikolasa Molisa.“ „Auh, kakvo sranje!“ Posle tri meseca šegrtovanja Mario je dobio ponudu da profesionalno igra bejzbol za Foke iz San Franciska u ligi Obale Pacifika. Već je u sedamnaestoj bio izvanredan bacač, osvojio je dva takmičenja za ekipu Gimnazije San Elma, i bio je levoruka zvezda gradskog tima. Bejzbol je bio jedini talenat koji je izdigao Marija iznad gomile, strast njegovog života. Mada je završio srednju školu, još je bio maloletan, pa je upravi kluba u San Francisku trebala saglasnost roditelja pre nego što im pristupi. Mama je jedva čekala da potpiše, ali je stari odbio. Mario je još suviše mlad, insistirao je, a osim toga, bejzbol je budalast način da se zaradi za život. Pet-šest godina i gotov si, nema te, možeš samo da kopaš. Mnogo je bolje da nauči jednu časnu profesiju i postane zidar, da gradi ciglama i kamenom, nego da zarađuje novac igrajući se dečje igre bez ikakve budućnosti. Bože, kakvi idiotski dani: nedeljama smo ratovali s njim - Stela, Virdžil i ja - preklinjući ga da Mariju pruži šansu u životu; vikali smo na njega, a onda potpuno prestali da govorimo s njim. Ali on je bio jarac iz Abrucija sa zlim oborenim rogovima i nikada nije popuštao. On je znao šta je naj34

bolje za njegovog sina, i Mario će mu jednog dana reći hvala. Nepotrebno je reći da u Mariovoj duši nije bilo nikakve zahvalnosti, samo gnev i ogorčenost. Škrgućući zubima, vratio se kamenju i cementu, strpljivo iščekujući dan kada će napuniti osamnaestu, a onda tata neće više imati zakonsko pravo da sprečava njegovu budućnost zvezde bejzbola. Ali to se nikada nije dogodilo. Njujorški Giganti prešli su te zime u San Francisko, i Foke su prestale da postoje. Mariova velika prilika iščezla je u tom preokretu. Odjednom je iznova postao niko i ništa. Istina, otac ga je naučio osnovama polaganja cigli, ali je on i dalje bio samo šegrt, i dalje stvoren da puzi po očevoj volji, seme oceubistva klijalo je u njegovoj utrobi. U trenutku kada je čuo da nema ništa od igranja za Foke, Mario je skočio sa skele na zgradi koju je otac gradio i otišao. Tata je bio zgranut i nikada mu to nije oprostio. Godinama je odbijao da govori sa Mariom, čak je prelazio na drugu stranu ulice kad bi video sina. U suštini, Mario je prelazio na drugu stranu ulice kad bi ugledao oca. „Izdao me“ , govorio je tata. „Izneverio je rođenog oca.“ Leti, nedeljom popodne, otac je sedeo na tribinama i posmatrao Marija dok je hvatao lopte za gradsku poluprofi ekipu protiv ekipa Merisvila, Juba Sitija, Gres Velija, Oberna i Lejk Tahoa. Naliven pivom tih vrelih popodneva, on je bio navijač za sebe, i bodrio je protivnički tim da potuče njegovo meso i krv. „Odvali ga! Raspameti ga!“ vikao je udaračima koji su tukli loptu ka Mariju. Sedeo sam sa ocem na ključnom meču između San Elma i Juba Sitija. Pred kraj meča, pri nerešenom rezultatu, Mario je optrčao houm-ran za pobedu i osvajanje šampionata lige. Dok je prolazio treću bazu praćen poklicima domaćih, moj pobesneli otac strčao je sa tribina i oborio nasmejanog Marija. Policija ga je odvukla sa terena, a Mario je ustao i otkaskao svoj pobednički krug. 35

5 Avion je na vreme sleteo na pistu u Sakramentu i putnici su otkačili sigurnosne pojaseve. Bio sam prvi koji se iskrcao, da bi me na betonskoj pisti zapljusnuo talas septembarske žege, od koje je vazduh treperio kao neizoštrena slika televizora. Zaboravio sam kako je vrelo u dolini Sakramenta. Sada sam znao da sam opet kod kuće. Moj brat Mario nije bio na izlazu za prijem putnika, gde se okupilo nekoliko ljudi da dočeka let iz Los Anđelesa. Ušao sam u rashlađenu čekaonicu i seo da pričekam. Posle petnaest minuta izašao sam na parking da potražim Mariov kamionet. Nigde ni traga od Marija, a vrućina je ubijala. Ponovo sam se sklonio unutra, gde sam otkrio klimatizovan mračan bar i naručio pivo. Oko pola dva već sam počeo da sumnjam da će se Mario pojaviti. Okrenuo sam telefonski broj njegove kuće u San Elmu i javila se njegova žena Pegi. U njenom glasu uvek se osećala zadihanost majke koja jurca za svojom decom. „Ko rekoste da ste?“ „Henri Molis. Tvoj zet.“ „Gospode bože. Henri Molis! Šta te dovuklo ovamo, Henri? Je 1’ još pišeš one usrane romane? Od poslednjeg 36

sam povratila. Spalila sam ga da mi se deca ne zaraze. 0 bože, kakav način da se zaradi za život!“ (Roman je bio o mladom kočničaru na železnici koji ostavlja svoju ženu i decu radi karijere u profesionalnom bejzbolu. Nije bilo nikakve šanse da se dopadne Pegi.) „Slušaj, Pegi, da li je tu Mario?“ „Možda. Zašto?“ „Hoću da popričam sa njim.“ „Tvoj brat mudroser“ , čuo sam kako ga doziva. „Hoćeš li da pričaš s njim?“ Čula se neka huka u pozadini, prenos nekog sportskog događaja na televiziji. Posle dužeg vremena buka glasova gomile je utihnula i Mario je progovorio. „Zdravo, Henri. Šta ima? Gledaš meč?“ „Meč? Kakav meč? Trebalo je da me sačekaš na aerodromu. “ „Zaboravi. Nemoj da dolaziš. Baš sam hteo da ti javim. Sve je u redu. Izgladili su stvar. Čitava ta priča o razvodu - ništa to nije značilo.“ „Kretenu! Zašto me nisi obavestio?“ „Hteo sam, Henri. Ali zaboravio sam .“ „Dođi po mene.“ „Po tebe? Pa gde si ti?“ ,,Na aerodromu u Sakramentu.“ „Misliš, došao si?“ ,,A kako bih bio na aerodromu u Sakramentu da nisam došao? Doleteo sam, Mario! Ovde sam, u telefonskoj govomici, razgovaram sa tobom. Dođi po mene!“ Zaječao je. ,,Ne mogu, Henri. Giganti protiv Dodžersa. Bobi Merser je za palicom sa dva poena prednosti. Pobogu, Henri, idi negde i nađi televizor! Požuri! Meč je tek počeo!“ „Pizdo ljudska!“ 37

„Izvini, Henri. Znaš šta: imaš u pet sati autobus za San Elmo. Pokupiću te na stanici.“ Jedva sam se obuzdavao. „Neću više da te vidim u životu“ , rekao sam mu. „Ali molim te. Učini mi uslugu. Nemoj da kažeš mami i tati da dolazim. Ne želim da ih vidim kako me čekaju na stanici. Ne želim ništa od te scene. Je 1’ u redu?“ „E jebi ga“ , rekao je. „Merser je pogodio.“ Okačio sam slušalicu i vratio se do svog mesta za šankom, deprimiran, frustriran. Mario je bio rođeni šmokljan. Nije čudo što je ocu uvek bila muka od njega, što ga je uvek nipodaštavao. Glas preko razglasa najavio je sledeći let za Los Anđeles. Najednom mi se javio predosećaj da me čekaju užasni problemi u San Elmu, pa sam rešio da odletim natrag kući. Ali, dok sam žurio ka prilazu za ukrcavanje, predomislio sam se. Stigao sam čak ovamo, zašto da ne produžim još osamnaest milja i okončati putovanje? Dugovao sam to svojima, makar ostao samo nekoliko sati. Stigao sam aerodromskim autobusom u Sakramento, gde sam otišao u bioskop, cunjao po knjižari, svratio u neki bar na pivo i nekoliko partija flipera, da bih konačno ušao u autobus za San Elmo. Sve u svemu, bio je to izuzetno plodonosan i zanimljiv dan, zahvaljujući mom hirovitom bratu, koji ne samo da je inicirao moje putovanje, već me je na kraju i ostavio na cedilu. Kad je autobus ušao Glavnom ulicom u San Elmo, video sam da se mesto promenilo. Magistrala 80 ka planinama Siere bila je pomerena dve milje od grada, i San Elmo je sada bio izolovan, žila kucavica bila je presečena, i grad je umirao. Osim nekoliko automobila parkiranih ispred tržnog centra, sve je uglavnom bilo pusto. Akme Bilijar, gde sam stekao većinu ranih iskustava u životu, bio je zatvoren. Isto tako i bioskop Ventura, gde sam svaki film sa Elizabet Tejlor gledao bar četiri puta. 38

Autobus je skrenuo sa Glavne ulice i ušao u stanicu. Sišao sam zajedno sa dva Meksikanca i pošao za njima u zgradu stanice (nekada prodavnicu odeće), u kojoj je bilo nekoliko drvenih klupa okrenutih ka prozorima koji su gledali na Glavnu ulicu. Šalter za prodaju karata bio je otvoren, ali nikoga nije bilo na stanici. U tom napuštenom mestu bilo je samo dvoje ljudi. Jedno od njih bila je moja majka, koja je sedela na klupi kod prozora, a drugo je bio moj otac, koji je sedeo na drugoj klupi, što dalje od nje. Ugledali su me istovremeno. Majka je prva progovorila, uzviknuvši: „Henri, dete m oje!“ i raširivši ruke. I pored toga što je bilo zastrašujuće toplo tog kasnog popodneva, na sebi je imala debeli cmi kaput obmbljen krznom. Znao sam taj sumanuti kaput - mi, deca, zvali smo ga „Kolorado kaput“ - nasledila ga je pre trideset godina od tetke Karmeline. Upadljiv, gotovo kurvinski kaput, apsurdno je stajao na mojoj majušnoj sedokosoj majci. Ispod njega je nosila cicanu kućnu haljinu. Privukao sam je u zagrljaj i ljubio njeno vrelo lice, udišući mirise italijanskih začina, uvek prisutnih u njenoj kosi. „Hvala ti bože“ , odahnula je, priljubljena uz mene. „ 0 , hvala ti bože! Sve što sam htela je da vidim svog dragog sina još jednom u životu.“ Telo joj se zgrčilo, onda se najednom istopila u mojim mkama, zabačene glave, rastvorenih usta, zatvorenih očiju. Bila je teška oko četrdeset pet kila, ali bila je to mrtva težina, nije bilo lako držati je, pa sam posrtao u mestu, dovikujući ocu da pomogne. „Pusti je“ , progunđao je, s malom crnom cigarom u ustima. „Pusti je nek padne na pod.“ Ali hitro nam je prišao, uzeo je kao vreću žita i odvukao je do klupe, mumlajući: „Prokleta žena, zašto je neko ne oslobodi bede?“ Žile gnevne krvi nabrekle su mu na vratu, a dim cme cigare pekao mu je oči. 39

Mama je ležala kao bez svesti, zatvorenih očiju, otvorenih usta, u rukom je mehanički povlačila haljinu preko kolena. Čarape su joj držali tregeri. Prepoznao sam ih: bili su to odbačeni očevi tregeri. „Ništa joj nije“ , rekao je tata. „Ista stara priča. N išta.“ ,,Vode“ , zaječala je mama. Pogledao sam gde je česma. „Nema je ovde“ , rekao je tata. Istrčao sam na Glavnu ulicu sve do Kolfaks kafea, i zatražio od konobarice čašu vode. Kad sam se vratio na stanicu, majka je sedela, zabačene glave dok je tata s gađenjem lupao sebe po čelu. Prislonio sam kartonsku čašu na mamine usne i ona je stidljivo srkutala vodu, kao neko mače. To ju je neverovatno brzo oživelo. Nasmešila se svojim budnim smeđim očima, proučavajući me. ,,Ne izgledaš mi dobro, Henri. Zar te ona ne pazi kako treba?“ „Pazi me, baš me dobro pazi. Je 1’ ti sada bolje?“ ,,To je moje srce, Henri. Neću još dugo. Spremna sam da odem bilo kada. Proživela sam užasan život. Šutirao me. Davio me. Sada je kao divlja zver. Ti ne znaš sa čime sve moram da se nosim. Mnogo je naopak, Henri. Bojim se da legnem noću u krevet.“ Tata se svalio na klupu i opustio telo, umorno vrteći glavom i buljeći u goli drveni pod. Iskosa sam sažaljivo pogledao u njega i oči su nam se srele. „Ništa ti ne znaš, dečko“ , rekao je. „Nikada nećeš znati ni pola od toga.“ To je izazvalo jecaj moje majke. Uzeo sam njenu suvu vrelu šaku. „Odmori se malo. Pozvaću taksi.“ Odmahnula je glavom. „Taksi košta pedeset centi.“ „Taksi je pre dve godine prestao da radi“ , rekao je tata. „Pozovi Stelu“ , rekao sam mu. „Doći će svojim kolima.“ 40

„Ništa ne fali toj ženi. Nek prošeta.“ To je bilo rečeno tiho i, ubeđen sam bio, iskreno, ali je svejedno bilo okrutno, jer jedna stara dama ima pravo na svoje mušice, pogotovo moja majka, koja gotovo ništa osim toga nije imala. Pokušavala je da se pridigne. „Potrudiću se“ , rekla je. Podigao sam je. ,,Ne mogu“ , uzdahnula je, spustivši se ponovo na klupu. ,,Laže“ , rekao je tata. „Dosta više! Pozovi Stelu!“ Zbunjeno je oborio glavu. Iako je bio neotesan prema drugima, nije trpeo kad mu se bilo ko oštrije obrati. Brkovi su mu sada bili beli, kosa smeđkastosiva, kao jesenje lišće. Imao je crvene obraze okorelog konzumenta kjantija, a beonjače njegovih smeđih očiju bile su premrežene sićušnim crvenim kapilarima. Nakon trenutka uvređenog ćutanja prešao je do telefonske govornice na zidu, hitro ali neznatno hramajući, kao da ga žiga neki bol u tabanima. Mada je još uvek delovao veoma snažno, vitalnost je iščezla iz njegovih pokreta. Oslabio je, i zadnji deo njegovih pantalona žalosno je visio. Ubacio je novčić u telefonski aparat i počeo da kucka brojeve, istovremeno ispruživši srednji prst i kažiprst u pravcu moje majke, što je bio seljački znak za uvredu. Posmatrajući ga, prošaputala je: „Sm em li da ti kažem nešto, Henri?“ Video sam kako joj oči blistaju prepredenom nedužnošću. ,,Da?“ „Tvoj otac gubi razum.“ Rekao sam da ne mislim tako, da je isti kao i uvek. „Stela se ne javlja“ , rekao je tata s govomice. Novčić se vratio, pa je ponovo pozvao. Najednom je počeo da urla, vilica mu je bila kao kod buldoga, režao je u aparat i mahao penicom da naglasi svoje pretnje. 41

„Ubiću te!“ vikao je. „Polomiću ti sve kosti u telu. Neću više da te vidim!“ To je bilo ludilo, potpuna mahnitost. „Vidiš?“ zadovoljno je rekla majka. To svakako nije bio način da se razgovara sa rođenom ćerkom. Prišao sam govomici i uzeo mu slušalicu iz ruke. „Zdravo, Stela.“ To uopšte nije bila Stela. Bio je to Mario. On i otac su vodili uobičajen sholastički razgovor. „Slušaj, Henri“ , preklinjao je. „Stavi brnjicu tom besnom psu. Samo sam rekao da ne mogu sad da krenem. Kraj sedme mnde je, Henri, i Giganti imaju dva čoveka na bazi. Bog te, čoveče! Metjus je na dmgoj, Rejder na trećoj, a Merser ulazi da tuče. 0 preblagi Isuse, ovo je sad ili nikad! Ne mogu sad, Henri. Žao mi j e . . . žao mi j e . . . “ „Pa ti i dalje gledaš isti jebeni meč?“ dreknuo sam. „Ovo je sumanuto. Da ne vemješ! Vidimo se, Henri.“ Prekinuo je vezu. Okrenuo sam se ka ocu. Pripaljivao je opušak cigare. S gađenjem je odbacio šibicu. „Moj sin Mario!“ promumlao je; onda se okrenuo mami: „Jesi li sad spremna da pođeš kući, na svoje dve noge?“ „Hajdemo svi kući“ , živahno je rekla, razgledajući prostoriju nalik na štalu. „Gde je toalet?“ Ugledala je uredno označena vrata i uputila se ka njima bez tmnke umora. tata ju je posmatrao kako ulazi. „Neće još dugo“ , rekao je. „Dajem joj najviše godinu dana.“ „ 0 čemu ti govoriš?“ Priljubio je prst na slepočnicu. „Njena glava. Luda je.“ „Oboje ste ludi.“ Ignorisao je tu opasku kao što bi oterao muvu. „Gde ti je kofer?“ „Nisam ga poneo. Vraćam se večeras.“ 42

U njegovim crvenim očima kao da je buknula vatra. ,,Ne, ne vraćaš se. Ostaćeš nekoliko dana.“ ,,Ne mogu. Imam posla.“ „Posla? Ti? Kakvog posla?“ „Moja knjiga.“ Frknuo je. „Knjiga! I ti to zoveš poslom?“ Bacio je opušak cigare u pljuvaonicu i promašio. „Idi onda. Gubi se odavde. Sedi na prvi autobus i ne vraćaj se.“ Okrenuo se i pošao ka izlazu. Pohitao sam za njim. „Stani. Ostaću do sutra.“ Uhvatio sam ga za ruku, ali se otrgao i izašao, brzim korakom prošao pored prozora i niz ulicu dok je mama izlazila iz toaleta. Letimično je videla svog muža kako žurno prelazi preko ulice. „Šta ga je sad naljutilo?“ Rekao sam joj. ,,Je l’ spomenuo nešto u vezi s poslom?“ ,,Poslom?“ „Zna on. Pusti neka ti sam kaže.“ To je zvučalo tajanstveno, misteriozno, konspirativno, ali ništa više nije rekla dok je izlazila na ulicu. Hodao sam pored nje vrelom ulicom do raskršća s bankom na uglu. Povukla me je prema izlogu od zatamnjenog stakla i pokazala ka pisaćem stolu, stolu mog brata Virdžila, s mesinganom pločicom na njemu: VIRDŽIL T. MOLIS - KREDITI. U to vreme je banka bila zatvorena. „Vidi kako je uredan“ , zadovoljno je rekla. „Kako je čist njegov sto. Tako dobar dečak.“ „Uvek je bio uredno dete“ , rekao sam. Umalo da dodam da je uvek bio i pomalo gad. Prešli smo preko ulice. Znojila se, pa sam je naterao da skine taj kurvinski kaput. Prebacio sam ga preko ruke. 43

„Pripremila sam ti lepu večeru“ , rekla je. „Pečene patlidžane sa rikotom, njoke i teletinu. Sećaš se patlidžana? To si obožavao.“ „Znala si da dolazim?“ „Mario je javio.“ 0 , taj Mario! Hodala je sitnim brzim koracima, pored niza radnji na senovitoj strani ulice Linkoln. Gotovo nikog nije bilo napolju po toj paklenoj vrućini. Čak je i hol Hotela Ric, gde su ljudi sa železnice voleli da dangube u kožnim foteljama, bio potpuno pust. Bolestan grad. Bilo je kao da buldožeri vrebaju na periferiji, čekajući da ga konačno sravne sa zemljom. „Nateraj oca da ode kod lekara“ , rekla je. „Nikad se ne zna u njegovim godinama.“ „On sasvim dobro izgleda. Smršao je, ali to je dobro.“ „Isuviše vina. Po celu noć ide u kupatilo. Kupila sam odličnu mocarelu. Sutra pravim torteline. Mario ih voli.“ Preko železničke pruge prešli smo na drugu stranu ulice Atlantik, i ušli u najstariji deo grada, sa ruševnim prodavnicama od cigle, nekoliko kineskih radnji, perionicom, restoranom i prodavnicom sušene hrane. Kafe Rim je bio poslednje mesto u slepoj ulici. „Tam o je on“ , rekla je, namršteno pogledavši u tom pravcu. „Gore su p u t a n e .“ „Stvarno?“ Oduvek je bilo prostitutki iznad Kafea Rim. Posle srednje škole stalno sam išao tamo, i voleo sam to, pogotovo u kišna zimska popodneva, puštao sam džu-boks i igrao džinremi u zezanje sa devojkama. Bio sam tamo jedne noći kada se začuo neki metež na stepeništu, i čuo sam rođenog oca kako viče dok su ga madam i tri kurve gurale napolje zato što je bio pijan, nepod44

nošljiv i dekintiran. Bilo me je sramota zbog njega te noći, i kada me je madam pitala znam li tog čoveka, rekao sam ne, ne znam čoveka, nikada ga nisam video u životu; neki ludi žabar, rekao sam, pun ih je grad, pun ih je grad, i lepo se čuo glas moga oca na ulici, vikao je ka prozoru: „Odoh sad u policiju! Zatvoriću vas zauvek!“ Da, znao sam mnogo toga o Kafeu Rim i sobama na spratu. I sad vidim gole madrace na krevetima i osećam miris hladnih odaja bez ljubavi, i sećam se tužnih, skrhanih, glupih žena, jer je San Elmo bio područje prostitutki, zajedno sa Merisvilom, Juba Sitijem i Lodijem, i kad je mafija slala kurvu u San Elmo, ona je morala da bude stoka, nepodobna da radi čak i u Juba Sitiju, koji je bez pogovora bio kraj sveta. Dok je gledala ka neonskom znaku KAFE RIM koji se palio i gasio, oči moje majke uzavrele su od hrišćanskog poštenja. „Hvalim te bože što ste svi oženjeni. To vas drži dalje od ovakvih m esta.“ Nasmejao sam se i poljubio je zbog tolike naivnosti. „Idi sad kući“ , rekao sam. „Ja ću dovesti tatu.“ „Nemoj da se svađaš.“ „Bez svađe.“ „Sutra ću ti spremiti pržene škampe s karfiolom.“ „Divota.“ „Još voliš mladi kupus?“ ,,0božavam .“ „Videćemo. Možda prekosutra. A u nedelju, raviole.“ U mislima je razrađivala svoje najukusnije recepte, samo da me zadrži. Posmatrao sam je kako se udaljava svojim hitrim malim stopalima, noseći svoj krznom obrubljeni kaput.

45

6 Jedino što se za četvrt stoleća promenilo u Kafeu Rim bila je klijentela. Stari ljudi koje sam ja pamtio bili su na groblju, i zamenila ih je nova generacija staraca. Sve je inače bilo kao nekad. Isti dugački šank od mahagonija i iste dve prašnjave, muvama upljuvane italijanske i američke zastavice iznad šanka. Jedini novitet bio je veliki poster Marlona Branda kao Kuma, metar i po sa metar i po, u pozlaćenom izrezbarenom ramu. Isti propeler ventilatora zujao je na plafonu, okrećući se dovoljno sporo da ne poremeti topli vazduh u lokalu. Živahne muve sletale su na njega, uživale u jednom ili dva okreta, zatim odletale dalje. Zelene roletne na prozorima davale su mračnoj unutrašnjosti iluziju svežine, kao i primamljiv miris točenog piva. Ali je ta aroma bila presečena jetkim vonjem maslinovog ulja i užeglog parmezana, pomešanim sa oštrim mirisom sveže borove piljevine rasute po podu. Još se nešto promenilo: kad sam bio dečak, gosti Kafea Rim govorili su samo italijanski. Sada je nova sorta matorih petlova govorila engleski, ulični engleski, ali svejedno engleski. Video sam osmoro ili devetoro njih u dnu lokala, okupljeni oko stola presvučenog zelenom čojom. Nisko okačena 46

lampa osvetljavala je igrače za stolom, svaki sa po pet karata u ruci, ostali su stajali i kibicovali. Moj otac je bio jedan od posmatrača. To je bila zagrižena, naprasita, žučna banda tipova iz socijalnog osiguranja, žestoki, narogušeni, prilično opaki matori gadovi, ogorčeni, ali uživali su u svojim poganim dosetkama, svom prostakluku i svom društvu. Tu nije bilo filozofa, nije bilo ostarelih mudraca koji govore iz dubina životnog iskustva. Samo stari ljudi koji ubijaju vreme, čekajući da stane sat. Otac je bio jedan od njih. To je za mene bio šok. Nikada nisam mislio o njemu na taj način dok ga nisam video sa njemu sličnima. Sada je čak izgledao stariji od drtina oko njega. Stao sam pored tate i rekao „Zdravo“ . Promumlao je nešto. Ćelavi čovek koji je delio karte ni u jednom trenutku nije odvojio pogled od njih kad se obratio ocu. „Tvoj prijatelj, Nik?“ „Jok. To je moj klinac Henri.“ Prepoznao sam ga: Džo Zarlingo, mašinovođa u penziji. Mada već deset godina nije upravljao vozom, i dalje je nosio prugasti radni kombinezon i kapu mašinovođe, a u džepu na grudima držao je penkala i olovke u boji, kao da šalje poruku kako je veoma zauzet čovek. Pogledao sam oko sebe i svima rekao ,,Zdravo“ , a njih dvoje-troje je uzvratilo, progunđavši nešto, zaokupljeni igrom, ne potrudivši se ni da pogledaju u mene. Nekih sam se sećao. Lu Kavalaro, kočničar u penziji. Bosko Antrili, nekada nadglednik u telegrafskoj službi, otac Neli Antrili, koju sam zavodio dok smo sedeli na jednom mravinjaku južno od grada, u gluvo doba noći (mravinjak se nije video, Neli i ja smo bili skroz obučeni, a onda samo počeli da vrištimo i trgamo odeću sa sebe kad su nas razjareni mravi napali). Tu je bio i Pit Benedeti, bivši šef u pošti. Igra se završila, žetoni su povučeni, pa su igrači stali da me proučavaju dok je Zarlingo mešao karte. Nisu bili impresionirani. 47

„Koji ti je ovaj dečko, Nik?“ „Piše knjige.“ Zarlingo me pogledao. „Knjige, a? Kakve to knjige?“ „Rom ane.“ „ 0 čemu?“ „Izvuci prst iz guzice i podeli karte“ , rekao je Antrili. „Jebi se, seronjo“ , uzvratio mu je Zarlingo. Prostakluk je zbunio moga oca, jer je i dalje gledao na mene kao da mi je četrnaest, kao da sam onaj dečak koga je vukao naokolo u svojim obilascima, i hteo je da me zaštiti °d vulgamosti njegovih daleko zrelijih prijatelja. Prošaputao je: „D ođi“ , i odvukao me odatle, izašao sam za njim napoIje na titravo bleštavilo sunca. „Šta ćeš ti ovde?“ rekao je. „Nije to mesto za tebe.“ „M a daj, tata. Imam pedeset godina. Naslušao sam se svega i svačega. Došao sam da ti kažem da ću ostati još neko vreme u gradu.“ Kao da sam gurnuo pm t u gnezdo stršljenova. Zaškiljio je u mene svojim sitnim vrelim crvenim očima. „Sam o izvoli, ali neću ništa od tebe. Ne treba mi niko od vas. Radio sam od svoje osme godine. Polagao sam kamene kocke na ulice Barija dvadeset godina pre nego što si se ti rodio, zato nemoj da misliš da ne mogu sam to da obavim.“ „Šta to?“ „Nije bitno.“ Podigao sam dlanove. „Slušaj, tata. Nemoj da se Ijutiš. Daj da se sklonimo s ove vmćine i popričamo o tome.“ Preturao je po džepovima dok ga nije pronašao - opušak cme cigare. Zapalio je šibicu o butinu i pripalio cigam, oblak belog dima zaklonio mu je lice. 48

„Dobro. Hajde da popričamo o poslu.“ „Poslu?“ Vratio sam se s njim do šanka u Kafeu Rim. Nisu držali žestoka pića, samo pivo i vino. Barmen je bio najmlađi čovek u lokalu, klinac od nekih četrdeset pet godina, s kosom do pola leđa i pomodnim brkovima koji su se uvijali preko njegovih obraza kao dva mesečeva srpa. ,,Frenk“ , rekao je tata. „Ovaj ovde je moj sin. Daj mu pivo.“ Meni je rekao: „Ovo je Frenk Maskarini.“ Frenk mi je natočio kriglu koja se prelivala. Ocu je napunio bocu Muso klareta iz jednog od vinskih buradi iza šanka. Tata je poneo bocu i čašu do jednog od stolova a ja sam ga pratio s pivom, pa smo seli. Zamišljeno je otpio vino. Šta god da mu je bilo na umu, pažljivo je smišljao kako da mi to kaže. Na kraju je rekao: „Imam šansu da napravim neke prave pare.“ „Drago mi je da to čujem.“ Bio je siromašan čovek, ali ne i bednik. Penzija i čekovi od Virdžila i mene bili su dovoljni za njega i mamu. Ziveli su skromno ali dobro, jer je majka umela da napravi jelo od koske i vruće vode, a maslačak sa jednog praznog placa bio je besplatna salata. „Koji posao?“ „Kamena pušnica, gore u planinama.“ „Možeš li ti to?“ Nasmejao se na tako glupo pitanje. „Kada mi je bilo četmaest napravio sam bunar u planinama Abrucija. Sve kroz granitnu stenu. Deset metara dubok i tri metra širok. Ledena izvorska voda. Sam sam ga napravio. Iznosio sam kamenje iz rupe, onda ga vraćao. Radio sam u vodi do guzice. Trebalo mi je tri meseca. Platili su mi sto lira. Znaš li ti koliko 49

je to bilo tada? Četrdeset pet centi. Petnaest centi mesečne plate. Sada sam dobio priliku da uzmem hiljadu petsto dolara za mesec dana, i ti pitaš mogu li ja to!“ To ga je zabavilo. Nasmejao se. „Naravno da mogu! Treba mi samo malo pomoći.“ „Tata, ti si lažov. Niko ne radi za petnaest centi mesečno.“ Pesnicom je tresnuo o sto. ,,Ja sam radio. I reći ću ti još nešto. Ostavljao sam pola plate na stranu.“

„Šta si radio sa drugom polovinom?“ „Spiskao je. Kockao se. Pio. Spavao s nekim ženam a.“ Iskapio je nekoliko velikih gutljaja klareta dok sam ga ja proučavao. Godine su učinile svoje, što se posebno videlo po očima. Nestalo je njihove iskričavosti, iza žućkaste opne i mreže sitnih crvenih kapilara. Rekao sam: „Tata, mislim da ne bi trebalo da prihvatiš taj posao.“ „Ko to kaže?“ „Isuviše si star. Tresnuće te infarkt. To će te dokrajčiti.“ „Moja majka je doživela devedeset četiri. Otac osamdeset jednu. Treba mi samo dobar pomoćnik, neko ko zna kako se meša malter i može da nosi kamenje.“ „Im aš li nekoga na umu?“ Otpio je gutljaj klareta. „Aha.“ „Je l’ pouzdan?“ „Daleko od toga, ali uzimaš ono što ti je pri ruci.“ Shvatio sam na koga misli. „T ata“ , nasmešio sam se. „Nisam ja taj.“ „Koliko dugo ostaješ?“ „Dan-dva.“ 50

„Možemo to da obavimo za tri nedelje.“ „Nema šanse.“ „Lak poslić. Mala kamena kuća gore u Monte Kazinu. deset sa deset. Bez prozora. Jedna vrata. Ja zidam, ti mešaš malter i dovlačiš kamenje. Lepo mesto. Priroda. Šuma. Veliko drveće. Planinski vazduh. Dobro će ti činiti. Skinućeš salo.“ „Salo? Kakvo salo?“ „Salo. Nisi u formi. Plaćam deset dolara dnevno. Hrana i smeštaj. Sedam dana nedeljno. Obavićemo to za dve nedelje ako ne budeš gubio vreme ili me ostavio. Hoćeš li posao? Dobio si ga. Ali zapamti ko je gazda. ja sam onaj koji misli.“ „Tata, hoću da pažljivo saslušaš ovo što ću da ti kažem. Hoću da ostaneš miran, i da budeš razuman. Moj posao je, kao što znaš, pisanje. Tvoj posao je da gradiš. Sve što ja znam je kako da nižem reči jednu za drugom, kao zrna brojanice. Sve što ti znaš je da slažeš jedan kamen na drugi. Ja ne znam kako se postavljaju cigle ni kako se meša malter. I ne želim da znam. Postoje neke stvari koje treba da uradim. Imam obavezu. Obaveza je ugovor. Postoji čovek u Njujorku, izdavač, koji mi plaća da napišem knjigu. On čeka tu knjigu. Čeka već godinu dana. Gubi strpljenje. Šalje mi besna pisma. Telefonira mi i psuje me. Preti mi da će da me tuži. Shvataš li o čemu ja govorim, tata?“ „Kazaću ti jednu stvar o Monte Kazinu“ , rekao je. „Bolje ćeš se osećati. Postaćeš zdrav. 0 čemu ti uopšte brineš? Zar sam ja išta rekao protiv pisanja? Ponesi olovke i papir. Pitaj mamu: ima gomilu papira u plakaru. Piši kad god želiš. Piši nešto o planinama. Piši noću, posle rada. Tamo je mir i tišina. Postoje sove? Možeš da ih čuješ tamo. I kojote. Mir, tišina, sve to čisti mozak. Pisaćeš bolje.“ Zaječao sam. ,,Šta je sa Garsijom, tvojim starim nosačem što je gurao kolica?“ 51

,,Mrtav.“ „Šta je sa Redom Grifinom?“ ,,Mrtav.“ ,,A onaj cmac, Kembel?“ ,,Umire.“ „Mora da u okolini postoji još neko živ osim mene. Mora da postoji!“ „Nema ih, svi su pokojni.“ ,,A Zarlingo, ili Benedeti, ili neki od onih probisveta za kockarskim stolom?“ „Mnogo su stari. Benedeti ima osamdeset.“ Uzdah koji kao dopire kroz stoleća izbio je s njegovih usana, vlažnih od vina. On kao da se drobio, kao da su kosti njegovog skeleta otpadale pod teretom očajanja, brada mu je pritiskala gmdi. „Niko neće da radi za Nika Molisa“ , rekao je. „Već dve nedelje tražim, ali nikog ne mogu da nađem. Neće čak ni rođeni sin.“ Suzdržao je jecaj. „Blagi bože, tata, nemoj sad još da mi plačeš.“ „Deset, dvadeset generacija zidara, i ja sam poslednji, kraj te priče, i nikog nije briga, čak ni moje meso i krv.“ Bio je trenutak za razumevanje, za strpljenje i reči utehe, za suzdržanost, dobrotu, samilost i širokogrudost sina prema ocu. Rekao sam: žao mi je, tata. Rekao sam da ima nekih stvari koje nikad ne bih tražio od njega, kao što postoje stvari koje on ne bi trebalo da traži od mene. Rekao sam da nemam ništa protiv guranja kolica i gradnje kamenih zidova. Rekao sam da je zidar jedno časno zanimanje, najbolji izraz plemenitih težnji ljudskog roda. Zahvalno sam pričao o Akropolju, piramidama, rimskim akvaduktima i astečkim ruinama. A onda sam najednom postao sit tog naprasitog, tvrdoglavog starog čoveka, i mog je strpljenja nes52

talo, a iz mene je izbila plahovitost Molisovih, goropadnost, loša narav, mahnitost. „Iskreno, stari moj“ , rekao sam, „ja mrzim tu zidarsku profesiju. Mrzeo sam je još od malena kad si dolazio kući sa krečom i malterom po cipelama i licu. Mislim da su zidari i moleri pijanci, a vodoinstalateri lopovi. Mislim da su stolari prevaranti a električari drumski razbojnici. Ne volim ni mermer, ni granit, ni ciglu, ni pločice, ni pesak, ni cement. Uopšte ne marim kad vidim novi kamin ili kameni zid ili kamene stepenice ili samo razbacano kamenje po zemlji, i ako hoćeš da znaš golu istinu zabole me dupe i za klesare.“ Duboko sam udahnuo. „Još nešto što ne volim su planine i šume i sove i planinski vazduh i kojoti i medvedi. Nikad u životu nisam video pušnicu i ne daj bože da je ikad vidim a kamoli gradim.“ Što sam više vikao i lupao o sto, on je sve više pio i sve mu je više suza naviralo na oči. Izvukao je maramicu na tufne iz džepa, izduvao nos i otpio novi gutljaj vina. Bio je jadan i bedan, odbojan, besraman, glup, prost, ružan i pijan - najgori otac koga je iko ikad imao, toliko odvratan da sam prolio pivo u pljuvaonicu i ustao da odem. Iz zadnjeg dela lokala razlegao se gromki glas, rika bivola koji govori kao čovek. „Samo trenutak, pametnjakoviću. Znaš li ti uopšte s kim razgovaraš?“ Okrenuo sam se. Gosti Kafea Rim buljili su u mene hladnim amorfnim očima, njihova su lica bila zgađena prisustvom jednog uljeza u njihovoj sredini. Zarlingo je ustao. One silne olovke i penkala u njegovom džepu bile su kao ratno ordenje nekog pukovnika. „Taj čovek je tvoj otac“ , izjavio je Zarlingo, pokazavši na tatu. „I moj prijatelj. Ukaži malo poštovanja, je l’ ti jasno?“ 53

,,To se vas ne tiče.“ Kavalaro je preteći ustao, odgumuvši stolicu. „Treba Ii ti pomoć, Nik? Hoćeš da se pobrinem za tog mamlaza?“ „Sve je u redu“ , promucao je tata, glas mu je podrhtavao. „Sasvim sam dobro, Ijudi. Samo sam umoran. Preumoran. Sam na svetu. Trudio sam se da uradim pravu stvar. Daješ sve od sebe za porodicu. Hraniš ih, oblačiš, školuješ, a onda se okrenu i izbace te. Ne znam šta se dogodilo... gde sam pogrešio. Možda sam bio isuviše dobar. Ne znam. boga mi. Trudio sam se. Stvarno sam se tm d io ... “ ,,Ne seri više!“ rekao sam i izašao.

54

7 Stotinak metara od kuće mojih roditelja na ulici Plezent udahnuo sam miomiris mamine kuhinje. Ružna scena u Kafeu Rim iščezla je u ambrozijskom lahoru slatkog bosiljka, origana, ruzma-rina i timijana. Najednom je iz ulaza u kuću banula neka ljudska figura, sju-rila se niz stepenice trema i potrčala ka pikapu parkiranom kraj ivičnjaka. ,,Mario!“ viknuo sam. „Stani, Mario!“ Možda me je čuo, a možda i nije kad je pokrenuo motor i dao gas bučnom kamionetu, ni ne pogledavši me. Prešao sam preko travnjaka do trema. Iza vrata sa zaštitnom mrežom stajala je majka, njena srebma kosa bila je glatko začešljana u punđu, kecelja na njoj čista i bela, lice toplo od sreće i vrele peći. Mariov kamionet bio je tada već daleko, i dalje je prdeo sa svih pet cilindara. ,,Od čega je pobegao?“ „Ručao je i odjurio. Boji se tvoga oca.“ „Zar on još jede ovde?“ „Kad može. Njegova žena ne kuva italijanska jela.“ Pogledala je niz ulicu. „Gde ti je otac?“ 55

,,U ‘Rimu’ .“ „Posvađali ste se?“ „Sam o mala prepirka.“ ,,Ne ideš u planine?“ Osećala se briga u njenom glasu. „Znaš za to?“ I dalje smo razgovarali kroz vrata sa mrežom. „Rekao je da će te pitati.“ „Pitao je. Rekao sam da nema šanse.“ Ušao sam u vrelu malu prostoriju ispunjenu mirisima iz kuhinje. Ta soba! Pakleno vreli mauzolej. Zidovi okićeni slikama mrtvih tetaka, ujaka, sestrića, baba i deda. U jednom uglu, na pijedestalu, bila je statua Isusa koji obilno krvari. Pod Spasiteljevim nogama gorele su sveće u staklenim ćasama. One su bile ključni deo pokućstva, učestvovale su u svemu što je bilo živo i značajno, jer je majka palila sveće kad god neko od rodbine umre, ili se razboli, kad nestane nešto vredno, ili kad sevaju munje. Uočio sam hrpu odeće na kauču. Izgledala mi je poznato, kao nešto sa starih fotografija. „Šta je sve ovo?“ „Tvoja radna odeća.“ „Radna odeća? Za kakav rad?“ „Rad na planini.“ Pogledala je u stranu. „Nema ništa od te planine.“ „Razmisli o tome. Odluči.“ „Ništa od planine.“ Razgledao sam odeću, preturao po njoj. Sam bog zna odakle ju je iskopala, iz nekog sanduka na vrućem, pretrpanom tavanu gde se sve konačno mumificiralo - farmerke, košulje, par čizama, čak i moj džemper za bejzbol s velikim amblemom SE na grudima. Uzdrhtao sam pri pomisli da su možda čak i 56

stvari koje sam nosio kao beba pažljivo sačuvane. Bilo je nečeg prepredenog u tim vaskrslim stvarima, planirani aranžman, pauk koji postavlja zamku, i ja kao žrtva. Naslutila je moje misli i šmugnula u kuhinju. Zatekao sam je pored peći, kako meša jela u posudama. Pripremila je veliku količinu hrane. „Ko će da pojede sve ovo?“ ,,Svi.“ „Sve si pozvaia?“ ,,Ne, ali će svejedno doći.“ Seo sam na stolicu za kuhinjskim stolom. mama je odmah donela bocu vina iz frižidera i rashlađenu čašu. Znao sam to vino. To je moralo da bude novo vino iz vinograda Anđela Musoa, daleko najvažniji artikal u kući, jer bi se bez njega otac brzo sparušio i nestao. „Mama, kakve su to priče o razvodu?“ „Kom razvodu?“ „Znaš kom razvodu. Šta misliš, zašto sam ovde?“ Nasmejala se. ,,To su samo priče. Mi smo katolici, nema kod nas razvoda. Zar to nisi znao?“ „Mario je rekao da te je on šutirao, davio te. Tražili ste da ga uhapse.“ „Mario je tražio. tata nije ozbiljno mislio. Nije to uradio namerno.“ Počela je da seče hleb. „Kako može da te šutira, da te davi, a da nije namerno?“ „Nije on tako mislio. Samo se šalio.“ ,,I onda zaglavio u zatvoru.“ „Samo pola sata. Ništa to nije bilo.“ ,,A šta je s tim karminom na njegovim gaćama?“ ,,To je bio džem.“ 57

„I ja sam mislio da je bio džem.“ „Džem od višanja. Iz njegovih palačinki. Procureo mu u krilo.“ „I zbog toga si ga optužila za neverstvo?“ „Jednom i ja da pogrešim.“ Duboko je uzdahnula. „Koliko sam puta bila u pravu za poslednjih pedeset godina?“ Uzeo sam njenu šaku i pogladio suvu, meku kožu. „Ne moraš više da brineš o takvim stvarima. On nije više mlad. Vatra se ugasila.“ „Ne treba njemu vatra. On tera dalje i bez nje.“ „Sam o u svojim mislima.“ „To je prljavo“ , rekla je. „To je greh.“ Pozabavila se večerom, proveravajući patlidžan u rerni, njoke u tučanoj crnoj šerpi, teletinu koja se dinstala u marsala-sosu. „Nisam mogla da nađem vunene čarape. Trebaće ti tamo gore. Može i sneg da padne, u ovo doba godine.“ ,,Ne idem ja gore.“ „Cak ni ovaj poslednji put, za svog oca?“ „Radim. Ne mogu da ostavim svoju knjigu.“ Na te reči je iznenada otišla u spavaću sobu. Čuo sam kako pomera neke teške stvari. Vratila se s punim naručjem knjiga, izručivši ih pred mene na sto. Moji udžbenici iz osnovne škole: geometrija, istorija, engleski jezik, španski. „Odnesi ih kući“ , rekla je. „Još su nove.“ Zahvalio sam joj. ,,To je baš ono što mi treba.“ Proučavala je moje lice dok su joj se misli vraćale ka jedinoj opsesiji svog postojanja. „Nisi ga naljutio? Neće napraviti nešto loše?“ „Sam o će previše da popije.“ ,,Ne smeta mi piće. Momci ga uvek dovedu kući.“ ,,Momci?“ 58

„Zarlingo i ostali. Paze ga zbog mene. Hvala bogu što ćeš biti tamo. Strah me hvata od tih planina.“ Anđeo, upomi, dosadni anđeo. Nije čudo što ju je otac šutnuo u dupe. Osetio sam kako se gušim, bespomoćan kao beba čvrsto povijena u pelene, koja se uzaludno ’oori da ih se oslobodi. Šta sam kog đavola radio tu? Šta je moja žena htela? Imao sam ozbiljan problem sa svojom knjigom. Šta se ovde dešavalo? Zar je matori stvamo terao to svoje sranje punih pola veka? Ko je rekao da je impulsivan, bez imalo strpljenja, netolerantan? Sunce je zašlo iza kuća s dmge strane ulice i sad je bilo svežije, oko trideset pet u hladu, nebo je eksplodiralo u crvenim i narandžastim oblacima. „Dokle god znam gde je on“ , govorila je. „Dokle god mi se javlja.. . “ Napunio sam čašu i izašao na trem, seo na škriputavu stolicu za ljuljanje i pripalio cigaretu. Brzo se smrkavalo. Niže u ulici neka je majka izašla na trem i pozvala svoju decu na večem. Ulična svetiljka na uglu najednom je zasvetlela i ispod nje je prošao neki ostareli pas, žureći kući. Bele oči televizora blesnule su u prozorima na dmgoj strani ulice, kauboji su jurili preko ekrana, pucnjava se razlegala u sumraku San Elma. Napušteni grad. Svi gradovi u dolini bili su takvi, opusteli, mistično privremeni, enklave ljudskog postojanja, ljudi na gomili iza malih ograda i krhkih gipsanih zidova, zabarikadirani naspram mraka, iščekujući. Ljuljao sam se napred-nazad i osetio kako mi se tuga uvlači u kosti, tuga zbog ljudi i bol zbog usamljenosti u kući moje majke i moga oca, dok stare, čekaju, mere vreme koje im preostaje. Onda je majka tiho prišla do vrata sa mrežom i zagledala se u mom pravcu, kao da hoće da sačuva uspomenu na mene, kao da me nikada više neće videti. Osetio sam kako pulsira, bestelesna, izgubljeno je klizila iz stvamosti i natrag, postiđena što je tako malo vremena ostalo. 59

„Henri?“ Glas joj je bio blag i kolebljiv. „Ne treba da brineš za mene i oca. Čovek postane malo lud kad ostari, ali to ne nanosi nikakvo zlo. Budi strpljiv, Henri. Hoćeš li sad večeru?“ Pečeni patlidžan vratio me u detinjstvo, kada su koštali deset centi komad i bili veliki praznik, ljubičasta obla čuda koja blistaju radošću i darežljivošću, jedva čekajući da nam napune stomake, tako lepi i ukusni da mi je došlo da zaplačem. Tanki režnjevi teletine ponovo su mi naterali suze na oči dok sam ih zalivao veličanstvenim vinom Džoa Musoa sa obližnjih padina. A njoki spremljeni na puteru i mleku konačno su me dokrajčili. Prekrio sam oči nad tanjirom i radosno plakao, kvaseći salvetu suzama, slatko i spokojno kao da sam u majčinoj utrobi, zauvek puneći usta životom. Videla je moje mokre oči, jer nisam mogao da ih sakrijem. „Nešto je u vazduhu“ , rekao sam. „Amonijak možda? Peče mi oči.“ „To je amonijak. Brisala sam pod sa njim.“ „T o je, znači. Amonijak.“ „Tvoj otac mrzi amonijak. Ne da mi da ga koristim u mašini za veš.“ „Ozbiljno?“ „Znaš li šta on voli?“ „Reci m i.“ „Kupku s penom.“ Onda me pitala za Hariet i dečake. Pokazao sam joj fotografije u novčaniku, mlađi je imao dvadeset dve, stariji dvadeset četiri. Razgledala je slike pod kuhinjskim svetlom. ,,Ne izgledaju mi kao zidari.“ ,,Ne.“ 60

„Ni Mariovi dečaci ne mare za to. Virdžilov dečak hoće da svira klavir, a Stela ima sve same devojčice. Tvoj otac toliko želi jednog zidara, siroti čovek. Da smo imali samo jednog u porodici mislim da bi prestao da pije. Sve njegove molitve bile bi uslišene.“ ,,0n se moli?“ „Nikad. Niti ide u crkvu.“ Njene oči su me napeto proučavale. „Ideš li ti u crkvu, Henri?“ Predvideo sam to pitanje. „Svake nedelje. Tačan kao sat.“ ,,A tvoji dečaci?“ ,,Na istoj klupi sa mnom i svojom majkom, svake nedelje.“ Blaženo, samo što nije otplovila kroz plafon pravo na nebo, ali se najednom pribrala, lice joj se uozbiljilo. ,,Ti me lažeš, Henri. Tvoja žena nikada nije postala katolik.“ „Radim na tome. Treba vremena.“ Sela je, razočarana, i uzdišući natočila malo vina u čašu. „Nigde katolika. Nigde zidara. Blagi bože, šta se to dogodilo?“ Pružila je ruke i svojim suvim toplim dlanovima obujmila moju šaku, glas joj je bio saosećajan i molećiv. „Razgovaraj sa ocem, Henri. Navedi ga da se vrati Našem Gospodu. Nema još mnogo vremena. Kad si u njegovim godine, nikad ne znaš šta ti nosi sledeći sat. I kad jednom ode, šta ću ja od brige kuda je otišao?“ „Zašto ne zamoliš oca Martina da popriča s njim? To je njegov posao, da spasava duše.“ „Toliko je puta bio ovde. Samo se svađaju. Tvoj otac nema poštovanja. To je u duhu njegovog zavičaja. Samo se smeje.“ „Onda ga ostavi na miru.“ „Nadam se da će da ode prvi. Niko ne može da izađe na kraj s njim osim mene. Gori je od deteta: peglaj čaršave, 61

ali nemoj jastučnice. Štirkaj manžetne, ali nemoj kragne. Glancam mu cipele, potkresujem brkove, masiram mu stopala, šišam mu kosu, stavljam mu termofor u krevet. Znaš li šta je sad doneo? Zvono, drži ga pored kreveta. Svake noći zvoni za nešto: donesi mi čašu vina, izmasiraj mi leđa, skuvaj mi malo supe. Misliš da će Stela hteti da radi sve to kad ja odem?“ Zvono me je zbunilo. „Zar ne spavate zajedno?“ „Izbacio me iz sobe.“ „Zašto?“ „Otkud ja znam. Ionako ga ne bih ni pipnula.“ Nastavila je: „Znaš li da se klistira toplim vinom i jede živa jaja za doručak?“ „Odvratno.“ „Vidiš na šta mislim?“ Na ulici se oglasila sirena. „To je Virdžil. Reci mu za njoke.“ Izašao sam na trem i ugledao svog brata Virdžila kako sedi u svom karavanu pod svetlošću ulične lampe. Mahnuo sam mu da uđe, a on me pozvao do kola. Njegov stari karavan imao je ulubljene branike, drvena oplata je bila oljuštena. Rukovali smo se kroz prozor. Više smo bili školski drugari nego braća. Nismo voleli da mislimo jedan o drugome, i u tom smislu nismo ni postojali jedan za drugoga. Ali on mi je zavideo, na mom stilu života, na mom minomom uspehu koji me odvukao iz San Elma. Nisam bio siguran da me mrzi, ali sam pouzdano znao da mu se ne dopadam. Sada je bio svinja, njegov pupak bio je priljubljen uz volan. U četrdeset sedmoj izgledao je deset godina stariji, kosa mu je ubrzano nestajala - mnogo kose kod ušiju, ćelav 62

na temenu. Nije se oženio do trideset pete, a sada je bio otac četiri devojčice i jednog dečaka. Mogao sam da ih osetim kad sam proturio glavu u auto, kiseli zadah povraćke i pelena. Svi simboli porodične sreće bili su navrat-nanos nagomilani u zadnjem delu karavana - dečja ogradica, tricikl, igračke, pelene, ćebad. Moj brat Virdžil! Porodični genije, predodređen da bude milioner, sa svim nagradama iz srednje škole, sa diplomom fakulteta, koja mu je omogućila da odmah dobije posao u jedinoj nezavisnoj banci u San Elmu. Posle skoro trideset godina u istoj firmi sada je vodio sektor kredita, a budućnost mu je i dalje bila maglovita, jer su direktorova tri sina, sa diplomama Stenforda, stupila na scenu. Bilo mi ga je žao, ali sam istovremeno hvalio boga što je sav taj nered u zadnjem delu njegovih kola davno nestao iz mog života. „Šta se dešava?“ Nasmešio se iskrivivši usta, čovek sa zuboboljom u duši. Melanholične oči moje majke zauzimale su veći deo njegovog širokog napuljskog lica. „Kako je Edit?“ „Pogađaj.“ Slabašno se osmehnuo, kao čovek ispod vešala. „Blagi bože, Virdžile. Nije valjda opet?“ Klimnuo je tom velikom glavom koja mu je čučala na ramenima. „Prestani više s tim, Virdžile. Jesi li ikad čuo za apoteku? Koristi nešto.“ „Koristim svoju kitu. Imaš li još nekih predloga?“ „Možda sterilizacija?“ „T o je za pse. Ja sam čovek.. . mislim.“ „Hajde uđi. Da popijemo čašu vina.“ „Ne ulazim tamo“ , namrštio se. „Muka mi je od njih.“ ,,Od mame? Samo je ona tu .“ 63

,,0 d mame, tate, Marija, čitave familije. Onaj cirkus ispred poliđjske stanice. Ne mogu to više da podnesem. Uništili su me u ovom jebenom gradu. Sad bi još i da me sahrane.“ Otvorio sam vrata. „Hajde, Virdžile. mama je spremila divnu večeru.“ „Cudilo bi me da nije“ , nasmešio se. „Reci mi nešto. Kako to da ćaknute stare dame tako dobro kuvaju? Isti je slučaj s mojom taštom. Pravi je psihopata, ali bog te, kakav stroganov!“ Pogledao je prema kući, primamljen, ali se najednom nagnuo i zatvorio vrata na kolima. ,,Ne ulazim tamo. Pre bih skapao od gladi!“ Vrata sa zaštitnom mrežom su škripnula i obojica smo pogledali u mamu koja je izašla na trem. „Dođi da jedeš, Virdžile. Sve je spremno.“ ,,Ne, hvala, m am a.“ „Pečeni patlidžan, Virdžile“ , ulagivala mu se. „Pripremila sam ga baš onako kako ti voliš. I njoke na mleku i puteru, teletina i vino.“ „Svejedno ti hvala, m am a.“ Povređena i zgranuta njegovim odbijanjem, nestala je natrag u tami kuće. Gledao sam u njega. „Lepo si to izveo, klipane.“ „Imam ja svoje razloge.“ „Otkud ona zna te tvoje razloge? Ona misli samo na tvoj stomak.“ „Kakva je to nova budalaština? Mario kaže da ćeš da radiš za matorog." ,,On je lud.“ ,,To znam. Ali da li je to istina?“ „Naravno da nije. Za kakvog me ti idiota smatraš? Odlazim sutra ujutru.“ „Idi odavde, Henri. Idi pre nego što te smotaju.“ 64

„Ko će da me smota? Svoj sam čovek.“ ,,Henri“ , strpljivo se nasmešio. „Molim te. Sve sam to već čuo. Pod hitno idi odavde. Noćas. Idi sad. Voziću te na aerodrom.“ „Hvala, Virdžile. Ostaću.“ „Matori je suviše star da se mlati s kamenjem. Reci mu. A onda nestani odavde.“ „Ako hoće da zida, pusti ga da zida. To je njegov život.“ ,,A možda i kraj njegovog života.“ „Hoćeš li ti da popričaš s njim, Virdžile? Hoćeš da se ubeđuješ sa tom matorom budalom? Eno ga sedi u Kafeu Rim. Idi tamo i raspravi to sa njim.“ Podigao je šake. „Bože, kakva porodica!“ Pokrenuo je motor pa sam se pomerio i gledao kako prelazi desetak metara. Onda se vratio natrag do mene. Budalast, bespomoćan osmeh zgužvao je Virdžilovo debelo lice. ,,Da li je patlidžan s prezlama i pekorinom?“ ,,Naravno.“ Pomiren sa sudbinom, ugasio je motor. Zajedno smo ušli u kuću. Kuhinja. L a k u ćin a, pravi zavičaj, ta topla pećina dobre vile u usamljenoj zemlji, s posudama ukusne hrane koja vrije na vatri, špilja čarobnih trava: ruzmarina, timijana, žalfije i origana, melem lotosa koji donosi zdravlje bezumnima, spokoj nemirnima, radost neveselima, mali svet šest sa šest, u kome je oltar kuhinjska peć, a magični krug karirani stolnjak sa koga se hrane deca, stara deca, primamljena natrag ka svojim počecima, ukus majčinog mleka što se i dalje vrzma po njihovim sećanjima, miomiris u nozdrvama, sjaj u očima, zli svet uzmiče dok stara majka vila štiti svoj nakot od vukova koji su tamo napolju. 65

Očarani i proždrljivi Virdžil punio je obraze njokama, patlidžanom i teletinom, i spirao sve to čudesnim Musoovim vinom, ushićen, opčinjen svojom veličanstvenom majkom, slao joj je oduševljene poglede prepune ljubavi, čak je zastao usred svoje alavosti da uzme njenu šaku i zahvalno je poljubi. Smejala se što vidi koliko je uspešno istkala mrežu svojih čini, i dok su se tako gledali kao ukleti ljubavnici, šmugnuo sam u dnevnu sobu i telefonirao Hariet u Redondo Bič. ,,Je l’ sve u redu tam o?“ upitala je. „Dobro je, nema nikakvih problema.“ „Šta je s razvodom?“ „Zaboravljen.“ „Jesi li video moju majku?“ „N e.“ „Hoćeš li?“ „Možda sutra.“ ,,Obećavaš?“ ,,Ne.“ Osetio sam majčin topli dah na svom vratu, okrenuo sam se i video kako stoji iza mene i prisluškuje. Ne krišom, već drsko i otvoreno slušajući. „Pusti mene“ , rekla je i uzela mi slušalicu iz ruke. A onda se javila: „Ćao, Harieta. To sam ja, tvoja svekrva. Kako si mi, Harieta? Dobro je. Ja? Dobra sam .“ Opet ista priča, majčino licememo ulagivanje Hariet, puzanje kao služavka pred baronesom, toliko samoponižavajuće da su se čak i njene govome moći raspale. Bez obzira što je rođena u Čikagu i što je znala samo engleski jezik, majka je, kad god bi se videla ili čula sa Hariet, govorila kao napuljski emigrant koji tek što je sišao sa broda. Ogorčeno sam slušao, čupajući se za kosu. „Harieta, ja ću da tražim tebi veliku molbu, si? Misliš dobro je da tvoj 66

muž ostane dva-tri dana, možda nedelju dana? On treba da pomogne njegovom tati, jadni stari čovek, reumatizam što ga muči. Mislim jednu nedelja, možda deset dana, možda dve-tri nedelje i posao gotov. Okej, gospoja Harieta? Mnogo ti baš hvala. Bog tebe blagoslovi.. . “ Oteo sam joj slušalicu. „Sutra sam kod kuće, Hariet. Zaboravi sve te gluposti!“ Mama je prinela usta aparatu. „Molim tebe, Harieta, nadam se ne pravim problem u tvoja kuća, okej? Samo hoću da malo pomogne njegov tata. Bole ga leđa.“ „Sutra sam kod kuće!“ viknuo sam, tresnuvši slušalicu. Začuo se bat teških cipela na tremu, nezgrapni koraci. Džo Zarlingo i Lu Kavalaro uteturali su se kroz ulazna vrata noseći moga oca između sebe. Sa spokojnom profesionalnošću, kao medicinska sestra, majka je raščistila kauč i namestila jastuk dok su oni spuštali oca. Ležao je omamljen od pića, s osmehom na balavim ustima. „Pijan je kao dupe“ , rekao sam, pogledavši naniže u njega. „Doneću kafu“ , rekla je mama. Zarlingo i Kavalaro su buljili u mene. „Šta mu je ovo trebalo?“ upitao sam. Zarlingo je bio šokiran. „I ti još imaš hrabrosti da pitaš?“ Kavalaru se zgadilo. „Isuse, ti nisi čak ni ljudsko biće.“ Virdžil je došao iz kuhinje, brišući salvetom usta i ravnodušno gledao u oca na kauču. Onda je pošao ka ulaznim vratima, bacio salvetu na stolicu i nasmešio mi se. „Šta sam ti rekao?“ Otvorio je vrata i otišao. Izašao sam na trem i gledao kako njegova kola odlaze niz ulicu. ]oš jedno vozilo, datsun kamper, bilo je parkirano ispred kuće. Bio je Zarlingov. 67

On je izašao iz kuće sa Luom Kavalarom i obojica su nemo stajali pored mene, jedan s jedne, drugi sa druge strane. Zarlingo je odgrizao vrh Toskaneli cigare i nabio je među zube. „Ideš li gore u Doner Pas sa svojim ocem?“ upitao je. »N e.“ „Misliš, ti bi da tvoj stari ode gore, tegli kamenje, meša malter i gradi kamenu kuću sasvim sam ?“ „Ako je to ono što on želi, sigurno mu neću stajati na putu.“ „Drugim rečima, tebi se jebe da li će tvoj otac da živi ili će da umre.“ ,,To nisam rekao ja, nego vi.“ ,,On je ponosan čovek“ , rekao je Kavalaro. „Zar ni to nisi shvatio do sada?“ „Ponos raste pred pad.“ Stari Zarlingo se iznenada odmakao i odvalio mi šamar preko obraza. Prilično bolan šamar, iznenađujuć, šokantan. Delovao je zgranutije od mene zbog onog što je uradio, a Kavalaro je samo stajao, potpuno zbunjen. Nasmejao sam se. Ništa drugo nisam mogao da uradim. Smejao sam se da prikrijem gnev i onda sam se udaljio, stazom do trotoara, gde sam se okrenuo i pogledao ih, klobuk besa bujao mi je ispod rebara. ,,Budaletino!“ viknuo sam. „Bedna senilina matora pijanduro!“ „Mamlaze mali!“ dreknuo je, jurnuvši niz stepenice ka meni. „Bolje pokaži malo poštovanja.“ Poželeo sam da ga dočekam, čak i da ga udarim, ali ništa od toga nije imalo smisla, pogotovo moj gnev, pa sam se hitro udaljio. Video sam preko ramena kako uzima praznu limenku piva koja je ležala pored ivičnjaka i baca je ka meni. Limenka je samo začangrljala pored mojih nogu, i to me 68

ponovo zasmejalo. Produžio sam ulicom prema gradu. Mozak mi se ubacio u brzinu: odlazim iz tog idiotskog grada. Za tri-četiri sata biću u svom krevetu, pod čaršavima, četiristo milja daleko, slušaću uzdahe talasa na pesku, i čitav ovaj ružan san biće zaboravljen. Pravo niz ulicu Plezent izbio sam na Linkoln, a onda desno na autobusku stanicu. Autobus za Sakramento teško je brektao dok je primao nekoliko putnika. Kupio sam kartu i vratio se do autobusa, ali nisam se ukrcao. Izgubio sam moć da donosim odluke. Što sam duže oklevao - vozač je čekao, posmatrajući me kroz vrata - izbor je dobijao sve više na značaju dok se strah uvlačio u mene, strah da ne zadam fatalni udarac svojim ostarelim roditeljima, strah da ću da se kajem zbog toga do kraja života. Morao sam da ostanem. Ne po svom izboru, već iz dužnosti. I tako sam se okrenuo i otpešačio do kuće, iščekujući u sebi provalu hrišćanske vedrine što sam učinio pravu stvar, zagovarajući svoju nagradu na nebu. Kad sam stigao do kuće, Datsun nije više bio tamo, kao ni Zarlingo i Kavalaro. Majka je sedela u spavaćoj sobi, pored oca koji je svučen ležao ispod čaršava u toj vreloj maloj odaji. „Kuda si otišao?“ rekla je majka. „Toliko sam brinula.“ „Zašto bi brinula?“ „Ti si pisac. Ovaj grad nije mesto za tebe noću.“ Učinilo mi se da čujem kako otac jeca, pa sam prišao bliže. Plakao je u snu, suze su mu tekle iz zatvorenih očiju. Krajičkom čaršava, majka je sušila njegove mokre trepavice. „Zašto plače?“ „Sanja. Traži svoju majku.“ Svoju majku. Već šezdeset godina mrtvu. Zagrcnuo sam se i pobegao u kuhinju, čeznući za'vinom. Ispijao sam drugu čašu kad se mama pojavila. „Stavila sam čiste čaršave, Henri. Spavaćeš u mom krevetu.“ 69

8 Suviše sam bio umoran da bih mario. Kao i sve sobe u toj staroj kući, spavaća soba moje majke bila je mala. Krevet je još bio topao od vreline dana kad sam go kliznuo pod čaršav, u kolevku madraca na kome se ocrtavao obris majčinog tela. U sobi je postalo veoma crno kada sam ugasio lampu pored kreveta. Sa jastuka sam udahnuo blagi miris majčine kose, koji me vratio u druga vremena, kada još nisam imao dvadeset godina i kad sam gledao kako da pobegnem. Da, otišao sam. Uradio sam to pre dvadesete. Pisci su me odvukli. London, Drajzer, Šervud Anderson, Tomas Vulf, Hemingvej, Ficdžerald, Silone, Hamsun, Štajnbek. Uhvaćen u klopku i podigavši zid između sebe i mraka i usamljenosti doline, sedeo sam sa knjigama iz biblioteke naslaganim na kuhinjskom stolu, usamljen, slušajući zov glasova iz knjiga, gladujući za drugim gradovima. Dojadili su mi bilijar, poker i blebetanja nad kriglama piva, vožnje sa drugim momcima i devojkama u puste voćnjake, gde sam trapavo navaljivao na njihove suknje i gaćice, hvatajući u prazno. Devojke su bile zgodne ali zahtevne, lako si mogao da ih povrediš u tim godinama; mislio si da su žene nežne i popustljive, ali si nalazio ulične mačke; onda si 70

nalazio utehu u kurvama koje su manje obmanjivale, i, ako imaš sreće, naučio bi nešto. Moj matori, taj kurvin sin, doteturao bi se kući s punom njuškom vina, derući se: gasi svetla, ajd’ u krevet, šta te kog đavola spopalo, jer su knjige bile kao droga, a moja zavisnost postala zabrinjavajuća, i teško da sam uopšte više bio njegov sin. Nađi posao, zahtevao je, učini nešto sa svojim životom. Bio je u pravu. Morao je da bude. Svi su ga podržavali. Čak su i tipovi u sali za bilijar uočili promenu. Nismo više mogli da razgovaramo kao ranije. Našao sam posao. Brao sam bademe. Brao sam grožđe. Radio sam na poljima hmelja. Počele su kiše, polja su postala mokra i, hvala ti bože, nemoguća za rad, pa sam opet sedeo u kuhinji, i čitao drage mi knjige. Mislili su da sam bolestan - moje oči su bile crvene i ukočene dok mi je majka opipavala čelo: Jesi li dobro, Henri? Možda si dobio grip. Morao bi kod lekara, rekao je otac. Vidi šta nije u redu s tobom. Kuda vodi takav život? Ko će da brine o tvojoj majci kad mene ne bude? Niko ne daje platu za čitanje knjiga. Makni se odavde! Sprema se rat. Idi u vojsku. Idi u San Francisko. Ukrcaj se na brod. Izdržavaj sam sebe. Budi čovek. Znaš li ti šta je čovek? Čovek radi. Znoji se. Kopa. Tegli. Gradi. Zaradi neki dolar i stavi ga na stranu. Slušaj kad ti se govori! Samo sam se podrugljivo smeškao. Nije vredelo odgovarati tom žabaru sa uličnog ćoška, nikogoviću iz Abrucija, sirovoj paorskoj stoki, tom pijanom džiberu. Šta je pa on znao? Šta je pa on čitao? Jer meni je bilo dobro. Pronašao sam nešto. Nov doživljaj sveta, iznad svega u San Elmu, uzbudljiv, šokantan, koji me pumpao adrenalinom. Zašto to nisam ranije otkrio? Gde sam bio sve te godine? Trudio se da guram kolica, da mešam malter? Ko je sprečio moj mozak da se razvija, ko je držao knjige van mog domašaja, ignorisao ih, prezirao? Moj otac. Njegovo neznanje, ludilo života pod njegovim krovom, 71

njegove teatralne tirade, njegove pretnje, pohlepa, siledžijstvo, kockanje. Božić bez para. Matura u starom odeliu. Dugovi, dugovi. Prestali smo da razgovaramo. Jednog dana smo se mimoišli, prelazeći železničku prugu. Prošao je nekoliko koraka, stao, i počeo da se smeje. Okrenuo sam se. Uperio je prst u mene i smejao se. Imitirao je čoveka koji čita knjigu i smejao se. To nije bilo veselje. Samo bes, razočaranje i prezir. A onda se dogodilo. Jedne noći, dok je kiša pljuštala po kosom krovu kuhinje, veliki duh je zauvek ušao u moj život. Držao sam njegovu knjigu i drhtao dok mi je on govorio o čoveku i svetu, o ljubavi i mudrosti, o bolu i krivici, i znao sam da nikada više neću biti isti. On se zvao Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Znao je više o očevima i sinovima od bilo kog čoveka na svetu, kao i o braći i sestrama, sveštenicima i nitkovima, o zločinu i nevinosti. Dostojevski me promenio. Idiot, Z li dusi, B r a ć a K aram azo v i, Kockar. Izvrnuo me naopačke. Otkrio sam da mogu da dišem, sagledao sam nevidljive horizonte. Mržnja prema ocu se istopila. Voleo sam ga, tog bednog, napaćenog, progonjenog nesrećnika. Voleo sam i majku, i celu svoju porodicu. Došlo je vreme da postanem čovek, da napustim San Elmo i odem u svet. Hteo sam da mislim i osećam kao Dostojevski. Hteo sam da pišem. Nedelju dana pre nego što sam otišao iz grada, regrutni centar me je poslao na lekarski pregled u Sakramento. Bilo mi je drago. Neko drugi će doneti odluke umesto mene. Vojska me odbila. Imao sam astmu. Zapaljenje bronhija. „Nije to ništa. Oduvek sam to im ao.“ „Idi kod svog lekara.“ Potražio sam informacije u biblioteci, u nekoj medicinskoj knjizi. Da li je astma smrtonosna? Mogla je da bude. I neka bude. Dostojevski je imao epilepsiju, ja sam imao astmu. Da bi dobro pisao, čovek mora da ima neku fatalnu bolest. To je bio jedini način da se nosiš sa prisustvom smrti. 72

9 Prvog dana u Los Anđelesu zaposlio sam se kao perač sudova u Kliftonovoj kafeteriji. Posle nekoliko dana unapređen sam u pomoćnika konobara i zatim otpušten zbog „intimiziranja sa gostima“ , u konkretnom slučaju sa devojkom koja je nosila knjigu Edne Sent Vinsent Milej i pozvala me za sto na kafu i razgovor o poeziji. Sledećeg dana sam našao novi posao perača sudova u lokalu na uglu Pete i Glavne. Moja soba je bila na spratu i koštala je četiri dolara nedeljno, a delio sam je sa još jednim peračem sudova. Zvao se Hemandez i bio je lud. On je bio prvi pisac koga sam upoznao u životu, visoki nasmejani Meksikanac koji je sedeo na krevetu s pisaćom mašinom u krilu i urlao od smeha nad svakom rečenicom koju bi napisao. Njegov projekat bila je knjiga pod naslovom Z a b a v a i pro fit p r i p r a n ju su d ov a. Bila je luda kao i sam Hemandez. Dešavalo mi se da zaspim dok mi on čita mkopis, previjajući se od ushićenja. Jedno od njegovih poglavlja zvalo se „Misterija tople vode“ , a dmgo „Čiste mke rađaju čiste misli“ . Ali posao je bio iscrpljujuć, pod je uvek bio preplavljen vodom iz česmi koje su curile, a hrana je bila odvratna. Dao sam otkaz da bih se zaposlio u kraju sa konfekcijskim rad73

njama, gde sam gurao odeću na pokretnim rafovima i služio kao potrčko. Imao sam desetak šefova koji su me stalno slali po kafu, sendviče, novine i stotinu drugih gluposti. Jedan od njih bio je vlasnik nezavisnog taksija i ponudio mi je da radim noću. Prihvatio sam, iako ništa nisam znao o ogromnom, komplikovanom gradu. Punih osam sati kružio sam te prve noći centrom Los Anđelesa, a da me niko nije zaustavio. Ali šef me je ubedio da će se stvari popraviti kad prođe sušna sezona, i da se molim za kišu. Sledeće noći sam dobio prve mušterije, crnca i njegovu devojku. Covek je tražio da ga vozim do ugla Devedeset šeste ulice i Centralne avenije. Dok sam proučavao plan grada, rekao je: „Šta, nije valjda da ne znaš gde je ugao Devedeset šeste i Centralne?“ Rekao sam mu da sam nov u gradu. „Pokazaću ti put“ , rekao je. „Idi pravo i onda skreni u prvu levo.“ Puna dva sata pratio sam njegova uputstva, sve do San Bernardina, gde mi je rekao da stanem na pustom terenu bez kuća, bez uličnih lampi i bez trotoara. Osetio sam cev pištolja na uvu kada mi je naredio da izađem iz kola. Njegova devojka me pretresla i uzela mi sve što sam imao, devet dolara. Odvezli su se, ostavivši me na mestu koje je ličilo na Dolinu Smrti. Kad je s istoka počelo da sviće, nečujno je naišao policijski auto i zatekao me kako hodam ka onom što se činilo kao svetla grada u daljini. Proveo sam tri sata u policijskoj stanici San Bernardina, gde su me nemilosrdno ispitivala dva inspektora koji su sumnjali da sam dezerter ili da bežim od regrutacije. Potvrda da sam oslobođen vojske u mojoj regrutnoj knjižici nimalo ih nije pokolebao. Uzeli su mi otiske i izdali nalog za proveru. U podne su me pustili, bez doručka ili bar kafe, i naredili mi da napustim grad. Bili su baš gadni: nisu mi čak ni rekli u kom pravcu da idem. Izašao sam na ulicu i pitao prolaznike. Izgleda da niko nije znao kako se izlazi iz San Bemardina, pa sam na kraju 74

to otkrio sam. Držao sam isturen palac sat vremena dok nije stao neki kamion. Vozač nije išao u Los Anđeles, već u Vilmington. I to je bilo dovoljno. Sve je bilo bolje od San Bernardina. Kad sam mu rekao da sam opljačkan i uhapšen, nasmejao se. „Nek ti je sa srećom“ , rekao je kada me ostavio na Bulevaru Vilmington. Vilmington je bio paranoičan lučki gradić usred ratnog stanja. Ni na šta nije ličio. Ogromni kamioni grmeli su ulicama kroz raskrsnice zakrčene vojnicima, momarima i civilima koji su ignorisali semafore, na sve strane čule su se bučne sirene i psovke vozača. Kretao sam se u bujici ljudi, besciljno sam pratio taj talas duž Bulevara Avalon. Bio sam umoran, prljav i ošamućen, kotrljao sam se kao čep duž beskrajne ulice sa naftnim tomjevima, fabrikama, stovarištima drveta, gomilama greda i gvozdenih cevi, redovima vojnih cistemi i kamiona, bilijarskim salama, kockamicama, placevima za prodaju polovnih vozila, i čak jednim luna-parkom sa ringišpilom i panoramom. Smeh žena u barovima odjekivao je ulicom. Makroi su stajali naslonjeni na dovratke, pijanci sedeli na ivičnjaku, nasmejani pubovi rasejano cunjali gledajući naokolo. Gde sam se stvorio? U Liverpulu? Singapuru? Marseju? Pomislio sam na oca, koliko bi on uživao na ovakvom mesm - kockanje, barovi, zgrade koje džikljaju sa svakog praznog mesta na tlu. Glad. Nanjušio sam sos od paradajza, miris pice iz nekog italijanskog restorana. Skrenuo sam iza ugla i iz sporedne uličice prišao zadnjem delu lokala. Kad sam pokucao na crna vrata sa mrežom, uzleteo je oblak muva i ugledao sam lice neke Italijanke koja je virila napolje, debela žena od četrdesetak godina, okrugla kao ćufta. Radiću nešto za hranu, rekao sam. Bila je zatečena, namrštila se. Gladan sam, rekoh. Otvorila je vrata, pokazala tri prepune kante za smeće i dala mi znak da ih iznesem napolje. Otkotrljao sam ih, praćen muvama u ekstazi. Hitro je radila na dasci za sečenje, 75

na koju je stavila pola vekne francuskog hleba, presekla je po dužini, razjapila je i napunila salamom i krem-sirom. Zahvalio sam joj i rekao joj da tražim posao. Iskusan perač sudova, rekao sam. Otvorila je vrata i kazala mi da izađem. Prošao sam uličicom do parkinga za prikolice, gde se crno gumeno crevo uvijalo kao zmija kroz nepokošenu travu, i onda seo na kuku od prikolice, jeo sendvič i pio toplu vodu iz creva. Dole u luci, oko milju odatle, došao sam do Fabrike ribe Tojo. Tu je bila tabla: TRAŽE SE mašinski tehničari, radnici. Ja, radnik. Ne čovek za guranje kolica. Ne klesar. Ne zidar. Lepo sam čuo matorog: Nauči zanat, budi nešto posebno. Ostavi se, tata. Nije mi još ni dvadeset, daj mi vremena. Covek se zvao Koleti. Tamnoput, možda Sicilijanac. Nadzornik radničke bande. Zemljače, nasmešio sam se. Nije mu se dopalo. Tražim posao. Nema posla, rekao je. Ali na tabli napolju p iš e .. . Možda sutra, rekao je. Izašao sam na ulicu i pošao prema gradu, uz Bulevar Avalon. Ali gde sam uopšte pošao, i zašto? Naišao sam na klupu, na stanici autobusa. Pozvaću Virdžila na njegov račun i tražiću da mi poŠalje novac. Ne, on će reći mami, ništa loše u tome, ali će matori saznati. Smejaće se. Upozorio sam ga, reći će, ali nije hteo da sluša svoga oca. Ustao sam i nastavio da hodam, noge su me bolele. Sreo sam jednog klošara nalik na mene. Nosio je dugačak kaput u to vrelo kasno popodne, džepovi su mu bili nabijeni starudijom. ,,Ej, gde mogu da nađem nešto za jelo?“ „Ima mnogo restorana“ , rekao je. „Ostao sam bez para.“ „Kao i ja.“ „Gde ti jedeš?“ 76

,,U Misiji Svetog duha.“ „Gde je to?“ „Pođi za mnom.“ Misija Svetog duha bila je na ulici Bening, između dve zalagaonice. Nekada je to bila trgovina. Gomila od tridesetak ljudi, svi lepo obučeni i izbrijani kao i ja, zakrčila je ulaz. Neki su sedeli na trotoaru, leđima okrenuti zgradi. U sedam sati vrata su se otvorila, pa nam je g. Atvater, crnac, rekao da uđemo. Tu je bio podijum gde je stajala gđa Atvater, držeći gitaru. Posedali smo na dugačke klupe, gde su nam dali pesmarice, pa nas je gđa Atvater provela kroz pesme. Onda je g. Atvater stao ispred nas i govorio nam o milosti božjoj, o značaju vere i pogubnosti pića. On je bio krupan čovek blagog glasa, s kratkom belom bradom, dobar i ljubazan čovek. Nakon propovedi uvedeni smo iza pregrade u trpezariju s dugim stolovima i klupama, gde su nam dve cmkinje poslužile velike činije gulaša, po veknu hleba i jabuku. Sve je bilo besplatno, i odvijalo se svake večeri u sedam sati. Odahnuo sam s oiakšanjem. Uspeo sam. Te noći sam spavao na placu polovnih automobila na Avalonu, u starom kadilaku sa plišanim zadnjim sedištem, udobnim i dovoljno dugačkim. U osam sati sledećeg jutra bio sam opet u Fabrici ribe Tojo i stajao sam pred stolom g. Koletija. Odvojio je pogled s nekih papira. „Ništa danas“ , rekao je. ,,Sutra?“ „Nikad se ne zna.“ Obeshrabrio sam se. Ali dopao mi se Koleti. Razgovarali smo nešto, upoznavali se. Svakog jutra sam napuštao svoj kadilak i šipčio dole u Tojo na kratak razgovor sa njim. Nikada nije bilo osornih reči. Ponekad bi letimično pogledao moju odeću, sivo odelo koje sam nosio od svog prvog dana 77

u Los Anđelesu, sada izgužvano, prljavo i bezoblično. „Ništa danas“ , rekao bi. „Sporo to ide.“ A onda me jednog dana uveo u proizvodni proces. „Nema ribe“ , rekao je. „Čekamo brodove.“ Osetio sam radost. Saopštene su mi poverljive informacije. Posao je stizao. Samo je trebalo izdržati. Sada ne treba da tražim druge poslove. Sam bog zna da sam se dovoljno trudio. Zašto su me odbijali? Zbog moje odeče? Zbog mog lica? Proučavao sam ga u izlozima radnji: tamna čekinjasta brada, upali obrazi, izraz poraženog čoveka. Da li sam bio odbojan ljudima? Da li sam odavao neko tajanstveno neprijateljstvo, neki gnev u odnosu na svet? Došlo je vreme kada sam počeo da se plašim da pristupim šefovima i radnicima. Samo su me Koleti i g. Atvater prihvatali, davali mi nadu i hranu. Hodao sam ulicama. Pronašao sam biblioteku i satima sam čitao, a onda odlazio u Misiju Svetog duha na večeru. Palo mi je na pamet da prosim, jer sam video prosjake kako ubiru novčiće, i to je izgledalo Iako. Ali nedostajalo mi je hrabrosti. Bilo me je suviše sramota. Čak su i oni sumanuti dani kada sam radio kao perač sudova u Los Anđelesu sada izgledali kao nešto nedostižno. Posle mesec dana u Vilmingtonu, Koleti je održao reč. „Počinješ sutra. Budi ovde u sedam .“ Poželeo sam da mu poljubim ruku, ali samo sam rekao: „Hvala vam“ . Udaljio sam se dok mi je u grudima pucalo od radosti i bola, prolazio sam pored dokova gde su lučki radnici ukrcavali robu na brodove i ljudi upravljali viljuškarima, smejući se i šaleći tokom rada, pa sam se i ja smejao, jer sam bio jedan od njih, dobio sam posao, ponovo sam pripadao ljudskom rodu. U Misiji Svetog duha pevao sam iz sveg glasa, i plakao sam dok je g. Atvater govorio o milosti božjoj. Kad su nam podelili sjajnocrvene vašingtonske jabuke, držao sam svoju kao relikviju, isuviše svetu da bih je pojeo. 78

Jedna stara dama s nekoliko preostalih zuba nalik na kljove sela je pored mene. Nasmešio sam se i rekao: „Hoćete li još jednu jabuku?“ Uz osmeh je klimnula glavom, prihvatila moju jabuku i stavila je u papimu kesu. Osetio sam se oplemenjeno. Dao sam nešto, umesto da uzmem. Došlo je vreme za spavanje, da se odmorim i pripremim za svoj prvi dan na poslu. Kad sam ušao u svoj kadilak i ispmžio se, pojavio se upravnik placa i okomio se na mene, naredivši mi da izađem napolje iz kola. Podigao je pajser kao da će mi smrskati lobanju. „Gubi se odavde, bitango. Sledeći put zovem policiju.“ Kad si skitnica, zapažaš mesta gde bi mogao da prespavaš - napuštene zgrade, otvorene podrume, šupe. Uočio sam jedno takvo mesto - skrovište ispod mosta nad rekom Taker, koja uopšte nije bila reka osim kad padne kiša. Na putu do mosta Taker zastao sam u Parobrodskom terminalu Kataline da pokupim cigarete. Taj terminal je bio nesumnjivo najbolji izvor cigareta u luci. Bio je opskrbljen najboljim markama - ,,pal mal“ , ,,teriton“ i ,,česterfild“ sve king sajz, i to u obilnim količinama. Ovo je bilo najbolje vreme da se ode tamo i naprave zalihe, jer se brod Katalina tek vratio sa ostrva i putnici su se iskrcali. Nisam bio razočaran. Svaka pepeljara puna peska bila je načičkana predivnim opušcima, pa sam išao od jedne do druge, odvajajući omiljene marke i trpajući ih u džepove sakoa. To je bio zaista dobar dan za mene. Novi posao, odlična večera u Svetom duhu, i dovoljno cigareta da prebrodim sledeći dan. Mesec boje putera osvetljavao je luku dok sam kroz visoku travu i pesak hodao ka mostu. Reka je bilo samo curkanje kanalizacione vode kroz beli pesak. Neko je odvukao čamac ispod mosta i prekrio ga ciradom. Umotao sam je i oblikovao u madrac. Kako je bilo čarobno ispod mosta! Žuti mesečevi zraci padali su sa obe strane, a voda se smejala dok je plima zapljuskivala stubove i povlačila se natrag. 79

Legao sam na leđa i razmišljao o budućnosti. Sve moje nade koje sam polagao u pisanje morale su biti odložene. Sada je bilo važno samo da preživim. Rešio sam da od tog dana pa ubuduće nikada više ne budem siromašan. Vredno ću raditi za Koletija i Fabriku ribe Tojo. Uštedeću svaki cent. Zveckaću novčićima u džepu i stavljaću dolare u banku. Prekriću novcem svoje telo, svoj život. Biću nepokolebljiv. Nikada više neću biti povređen. Još uvek sam bio mlad čovek. Osmog decembra, za mesec dana, napuniću dvadeset godina. Još je mnogo vremena preda mnom. Sve je konačno išlo meni u prilog. Smešio sam se dok sam izgovarao molitvu božju. Nešto me je ujelo pa sam se probudio. Nešto na mojoj nozi. Seo sam. Onda me ubolo u šaku, u mali prst. Stresao sam šaku. Pogledao sam. Zver, životinja, nešto, zakačilo mi se za prst. Nekakav smeđi stvor. Kraba. Visila je. Tresnuo sam je o čamac. Otpala je. Sedeo sam. Bile su svuda po meni. Na nogama, ispod pantalona, grizle su, gamizale. Osetio sam ih u dupetu. Jednu sam izvukao iz kose. Skočio sam i kriknuo. Padale su s odeće. Škljocale su. Skakao sam naokolo. Vrištao sam od straha. Izjurio sam ispod mosta i trgao odeću pod dnevnim svetlom. Ugledao sam vozila. Svukao sam pantalone, košulju, gaće. Bio sam go, goreo sam, trljao sam peskom krvave rupice na telu, trčao kao lud, valjao se po travi i pesku i arlaukao kao pas. Začuo sam sirenu. Ugledao sam rotaciono crveno svetlo. Video sam policijska kola kako jure naniže, odbacujući točkovima pesak. Dva policajca s pendrecima bacila su se na mene. „Moja odeća!“ rekao sam, grabeći je - košulju, sako, pantalone - a panduri su me hvatali dok sam puzio na šakama i kolenima. Dočepali su me ispod oba pazuha i odvukli me ka policijskom vozilu. Otvorili su vrata i ubacili me unutra. Čvrsto sam držao odeću preko krila i počeo nekontrolisano da se tresem. Kola su tutnjala ka ulici, a zubi su mi cvokotali dok sam umirao i pokušavao da ostanem u životu. 80

Odveli su me do hitne pomoći, naglo su se zaustavili ispred zgrade. „Navuci pantalone“ , rekao je stariji pandur. Petljao sam po gomili odeće pune peska, zubi su mi i dalje cvokotali a šake se tresle, dok se pesak rasipao po sedištu i podu. Matori pandur je pobesneo. „Pripazi malo s tim peskom!“ Raširio je ćebe i otvorio vrata. Kad sam izašao iz kola, prebacio je ćebe preko mene. Uveli su me na bočna vrata odeljenja hitne pomoći i matori pandur je smaknuo ćebe s mene. S gađenjem ga je bacio na pod. Lekar je buljio dok sam ja stajao, grčevito držeći odeću. „Ovog puta imamo lepotana, doktore“ , nasmešio se matori pandur. Lekar je bio plavokosi čovek od oko trideset godina, u plavom mantilu. Noktom je blago prešao preko mog ramena. Prljava koža bila je zelenkastosiva kao skuša. „Jesi li se ikad kupao?“ upitao je lekar. „Nekad sam se kupao svakog dana.“ „Ostavi odeću na stolicu i pođi za mnom.“ Izručio sam svoje rite na stolicu i pošao s njim niz hodnik da se istuširam. Dao mi je sapun i peškir. Stao sam pod toplu vodu. Bio sam bliže nebu nego ikad. To je zaustavilo drhtanje, i ponovo sam ugledao ružičastu boju svoje kože. Obrisao sam se peškirom i vratio se u prostoriju hitne pomoći. Panduri su i đalje bili tamo, pušili su i razgovarali sa lekarom. Legao sam na sto, a on je prelazio žućkastim antiseptikom preko ranica dok me je matori pandur ispitivao: ime, adresa, regrutni status. Tiho me upitao: „Koliko već dugo ovo radiš?“ Pogledao sam ga. „Šta to?“ „Nedolični egzibicionizam.“ 81

Seo sam. „Nikada!“ Ponovo sam se tresao dok sam pričao o napadu kraba. To ih je zabavilo, ali ih nije ubedilo. Pružao sam ruke i noge da im pokažem ujede. Panduri nisu bili impresionirani. „Možda je samoranjavanje“ , rekao je matori pandur, okrenuvši se lekaru. „Šta mislite, doktore?“ Utroba mi se zgrčila dok sam pogledom proždirao lekara. Bio je donekle prijateljski nastrojen i pomalo ravnodušan, profesionalac, ali on nije bio pandur. Dreknuo sam na njega. „Recite im !“ Gledao je u mene, pa u pandure, zatim se vratio dezinfikovanju rana. „Ne verujem da je samoranjavanje“ , rekao je. „Ali ne mislim ni da je napad kraba.“ Osetio sam bol u grudima, previranje koje prethodi plaču. Svemogući bože, ne daj da zaplačem. Učini da budem čovek kakav je moj otac! Odjednom je matori pandur odskočio. „Isuse Hriste!“ rekao je, gledajući u pod. Pobočno gamižući preko sjajnih pločica poda, kraba je išla ka njemu. Još jedna je mahnito jurila ka pukotini ispod vrata. Treća je ispuzala iz nogavice mojih pantalona, njeni pipci su se pomerali, ispitujući nepoznatu teritoriju. Tada sam zaplakao. Sedeo sam, stežući kolena rukama i plakao, jer su svi bili tako odvratno nepoverljivi, a jedini ko mi je pritekao u pomoć bile su životinjice koje su izazvale svu tu nevolju - krabe. Moja provala suza ohladila je pandure. Izašli su iz prostorije i vratili se u svoje vozilo. Kroz prozor sam video kako sede na prednjem sedištu, glava zabačenih unazad, s šapkama preko očiju. Doktor je oprao ruke. Nervozno je delovao dok ih je brisao peškirom. „D a pogledamo još jednom te ujede kraba“ , predložio je, mrmljajući nešto za sebe dok me je opipavao tu i tamo. 82

„Mislim da ću morati da ti dam nui“ , rekao je. „Jesi li je ikad dobio?“ nebliko godina pre toga. Rekao mi je i zbio mi injekciju u dupe. Bolelo je

injekciju protiv tetaRekao sam da jesam, da legnem potrbuške i onda sam seo.

„Je 1’ to sve?“ „Nije. Daću ti i penicilin.“ Primio sam ga u ruku. „Dobro. Možeš da se obučeš.“ Uzeo sam svoje pantalone prekrivene peskom. Bile su zaita odvratne dok sam ih držao u vazduhu. „Ako pandurima ne smeta, uzeo bih njihovo ćebe.“ „Srediću to“ , rekao je lekar i izašao. Otišao je niz hodnik i vratio se s parom leviski, sivom maicom, gaćama i čarapama. Sve je to bilo staro, ali čisto. Zaivalio sam mu i obukao se dok je on naokolo lovio krabes krpom natopljenom hloroformom. Pozdravili smo se, pa sam otišao do policijskog vozila. Ocvezli su me do vilmingtonske ispostave losanđeleske policij:, gde sam optužen zbog skitnje. Strpali su me u ćeliju sajoš četiri beskućnika, a onda smo oko podne maricom prbačeni u zatvor Linkoln Hajts u Los Anđelesu. Pomislio sam na Fabriku ribe Tojo i sve što je obećavala, i loliko je lepa, dok trune tamo na dokovima, sva od lima, ča'obno smrdeći na ribu, na ustajale bačve, otpad i katran, i s ljubavlju sam pomislio na Koletija, koji je verovao u mene, i pitao sam se da li je zaista toliko star koliko mi se čini. Pcgledao sam ostale zatvorenike u marici. Bili su uhapšeni zfcog tuče - cmo oko očiju, nekima su glava i šake bile u za/ojima. Kakva smo tužna družina bili, vozeći se pod toplm sunčevim svetlom. Okončali smo naše pptovanje u zatvoru za trežnjenje pijaiiaca na Linkoln Hajtsu, u ogromnoj ćeliji gde su umomi ljidi čekali, izvaljeni na drvenim klupama, zgužvani u svojo odeći. 83

Sledećeg jutra pedesetoro nas izvedeno je pred sudiju u Jutamjoj sudnici. Kad su prozvali moje ime, prišao sam i priznao krivicu po optužbi za skitnju. Nije bilo mnogo izbora. Da sam izjavio da sam nevin, bez neophodne kaucije, sud bi me zatvorio na dva meseca da tamo dočekam datum suđenja i određivanje branioca po službenoj dužnosti. Sudija me je osudio na deset dolara kazne ili pet dana zatvora. Kad sam se četvrtog jutra svoje kazne probudio, ugledao sam starog poznanika, koji je doveden tokom noći. To je bio Ludi Hemandez, pisac što pere sudove. Sedeo je na svom ležaju i pušio cigaretu. Skočio je na mene kao voljeni prijatelj, zaigravši sa mnom po ćeliji. Hemandez je bio optužen za posedovanje marihuane. Ne samo što je optužen, on ju je u tom trenutku i pušio, džoint se krio u njegovim skupljenim šakama. To je objašnjavalo njegovo ushićenje našim ponovnim susretom. Iskoristivši njegovu euforiju, upitao sam ga može li da mi pozajmi malo para. „Sve što imam!“ Izuo je cipelu, iskopao novčanicu iz nje i zalepio mi je na dlan. Dolar. „Ima ih još tamo odakle je došao!“ hvalio se. Nije bilo tako. Pogledao sam u cipelu, ali u njoj ničega više nije bilo. 0 , taj Hernandez! Nikada neće saznati koliko mi je taj dolar značio onog jutra kad sam pušten - prvo vožnja Velikim crvenim tramvajem natrag u luku, bez autostopiranja, bez strepnje da ću opet biti uhapšen, zatim vožnja natrag do Fabrike ribe Tojo i mog prijatelja Koletija. Proučavao je neke papire na stolu. Rekao sam: „Zdravo, gospodine Koleti“ . „Mislio sam da hoćeš posao.“ „Bio sam bolestan, u bolnici.“ „I sad izgledaš bolesno.“ „Dobro sam .“ 84

„Javi se Huliju u magacin.“ Hulio je bio nadzomik gmpe radnika - deset ljudi: šest Meksikanaca, četiri Filipinca. Utovarivali su kutije konzervisane tunjevine u železnički vagon. Priključio sam se. Bacali su te kutije kao da su lopte za košarku, smejući se i zavitlavajući jedni dmge. Ja sam svaku kutiju dizao poslednjim ostacima snage. Bio je to dugačak dan, i, kad se okončao, nisam mogao da skupim prste. Vratio sam se do Koletijeve kancelarije. Navlačio je sako. ,,Da?“ „Možete li da mi platite za danas?“ „Ovde se to ne radi.“ „Moram da nađem sobu.“ „Isuse, ti si pun problema.“ Ali otvorio je fioku i dao mi šest dolara.

85

10 Doživeo sam totalni debakl u Fabrici ribe Tojo. Bilo me je sramota samog sebe. Nisam mogao da se sastavim. Rad je bio previše težak za mene. U osamnaestoj, poslednjoj godini srednje škole, imao sam sedamdeset kila, nisam bio visok, ali sam bio solidno građen, stamen momak čvrstih mišića i jakih nogu, nezgodan kvoterbek u američkom fudbalu, hitar bejzbol igrač. U fabrici konzervi je bila sasvim druga priča. Zilavi Filipinci, neumomi Meksikanci, napravili su od mene zabušanta, i bilo me je sramota, uzaludno sam mrcvario sebe. Oni su s lakoćom podizali vreće sa pedeset kila kamene soli, dok sam se ja teturao, modar u licu, a vreće mi ispadale iz ruku. Oni su satima prebacivali lomljeni led lopatama, dok sam se ja odmarao, izgubivši dah. Moj šef, Hulio, samo je nemo posmatrao i ništa nije govorio. I dmgi su to videli, i pravili se da ne vide. Čekali su božji sud, čekali su da bacim peškir. Čak je i Koleti počeo da se pojavljuje, pogledao bi na trenutak s ulaza kako radimo, zatim je odlazio. Došao je i dan kada je trebalo da počistimo tone leda sa dna polupotonulog broda za lov na tune. Puna dva dana gacali smo u gumenim čizmama po ledenoj vodi. Zastao sam da se odmorim na gomili džakova i zaspao. Hulio me probu86

dio. Posao je bio okončan, led je bio uklonjen. Bilo mi je hladno i tresao sam se. Koleti je zahtevao da me vidi. „Otpušten si“ , rekao je i uručio mi ček. Radio sam već dve nedelje i dva dana u Fabrici ribe Tojo. Čekom su mi plaćene pune tri nedelje. „Mali bonus“ , rekao je Koleti. Šta sad? Gde je uopšte mesto u svetu za čoveka koji nije čak u stanju ni da lopatom istovari riblje đubrivo? Prisetio sam se drugog vremena u svom životu, svetih sati provedenih sa Dostojevskim, i znao sam da nikada više neću biti isti. Možda vratar? Mali dućan za prodaju duvana? Portir u hotelu? Moj deda, otac moga oca, bio je putujući oštrač noževa u Abruciju. Da li je to bila i moja sudbina? Odjednom sam poželeo da se vratim, u očevu kuću, u majčin zagrljaj, da jedem njen minestrone, da legnem u svoj stari krevet, da ležim u njemu do kraja života. Ali to je bilo nemoguće. Kako da im pogledam u oči? Napisao sam nekoliko pisama kući tih prvih dana - sve same izmišljotine, sve same laži. Sada ne bih mogao nikad više da se vratim. Dobro sam tempirao. Stigao sam u San Elmo tri sata nakon što sam dobio grip. Majka se okrenula od sudopere i ugledala me na ulazu. „Henri! 0 moj bože, šta se dogodilo?“ Strpala me u krevet. Donela vruću supu. Pozvala doktora Maselija. Ostavio je antibiotike. Probudio sam se, a otac je odozgo gledao u mene. „Kako si?“ „Nikad bolje“ , rekao sam. „Koliko dugo ostaješ?“ „Koliko god m ogu.“ „Hoćeš da radiš za mene?“ „Ne baš odmah.“ 87

„Spavaj. Pričaćemo kasnije.“ Jeo sam i spavao, ponekad sam spavao i jeo. Onda sam dobio zatvor. Majka je donela klistir. Ništa nije pomoglo. Donela ga je opet. Zaključao sam vrata kupatila i probao još jednom. Uspeh! Provalilo je iz mene. Majka je tapšala s druge strane vrata. „Hvala ti bože, o hvala ti bože!“ To kao da je uklonilo sve što me je mučilo - otrove iz tela, zagađenje duše. Ujutro sam se osećao čisto i nevino. Postavio sam stočić za kartanje kraj prozora i počeo da pišem. Pisao sam na išpartanoj hartiji u velikoj školskoj svesci, jer za pisaće mašine nisam znao, niti sam mario za njih. Dovoljan mi je bio rukopis, jer je bio lep, uredan i čitak. Za dva dana sam je završio: kratka priča o Fabrici ribe Tojo, o momcima i devojkama koji su tamo radili, i o ljubavnoj vezi mog šefa Hozea i jedne Meksikanke. Kad je bilo gotovo, pogledao sam šta sam napisao. Ne, to nije bio Fjodor Dostojevski. Ne znam šta je to bilo. Pastiš. To su bili Džek London, Rejmond Čendler, Džems M. Kejn, Hemingvej, Štajnbek i Skot Ficžerald. Čak je bilo i nekih tragova Henrija Molisa. Čudo, predivno delo. Šta uraditi s tim? Gde bih mogao najviše da zaradim? U Setrdej Ivning P ostu , naravno. Poslao sam im ceo notes i sve što ide uz to. Pošiljka se vratila takvom brzinom da sam se pitao da li je ikad izašla iz grada i otišla čak do Filadelfije i natrag. Nasmešio sam se cedulji na kojoj je pisalo da rukopis nije prihvaćen. Sasvim nevažna stvar. Imao sam već drugu priču, spremnu da bude poslata. Ta je otišla SetrdejIvningPostu, a ona prva K oliersu. Za dva meseca - braneći se od oca jednom rukom a pišući drugom - završio sam pet priča o fabrici konzervi, o losanđeleskoj luci, o Filipincima i Meksikancima. Ni reči pohvale od P o sta ili K oliersa. Nijedan humano napisani red koji bi prihvatio moje postojanje. Stalno sam proučavao svaku stranicu odbačenih rukopisa. Nigde nijedan otisak prsta, nigde nijedna mrljica, ništa. Gadna situ-

acija. Otac me posmatrao kao što bi gledao nepoželjnog psa s kojim mora da se izbori, psa koji previše jede i ostavlja dlake po kauču. Nekada je gunđao što suviše čitam. Sada je negodovao što suviše pišem. Preduzeo sam poslednji junački napora. Završio sam priču o Ludom Hernandezu i odmah je poslao P ostu . S njom su otišle i poslednje moje nade da ću da izbegnem ciglu, kamen i cement. Priča se vratila još brže nego ostale, bar mi se tako činilo, pa sam seo na trem i otvorio smeđi koverat. Bio sam šokiran. Uz rukopis je bilo zakačeno pismo. Pisalo je: Dragi g. Molis, Šta imate protiv pisaće mašine? Ako otkucate ovaj rukopis na standardnom Iistu papira biće mi drago da ga ponovo pogledam. Štampar ga nikada ne bi pipnuo u sadašnjem obliku. Iskreno Vaš,

Naterao sam sebe da polako prošetam do S a n Elm skog D n evn ika. Srce mi je u grlu tuklo kao ludo, činilo mi se da

ću pasti na ulici sa pričom o Ludom Hernandezu koju sam stezao rukama. Predao sam je Artu Koenu, uredniku novina i mom nastavniku iz srednje škole. Poveo me do pisaće mašine u zadnjem delu kancelarije i postavio me ispred nje. Punih pola sata mi je objašnjavao kako radi mašina. Onda sam prepušten sebi. Trebalo mi je dva dana da napišem priču o Ludom Hernandezu. Sada mi je trebalo deset dana da je prekucam bez greške. Šta je to važno, deset dana? Kada mi stigne ček, odlazim u San Francisko i nalazim sobu na Nort Biču. Kupiću mašinu, postaviću je kraj prozora koji gleda na luku, i pisaću. Najbolje od svega je što neću morati da guram kolica i mešam malter, večito ukaljan mokrim betonom. Šta je sad, Dostojevski? Ne odobravaš SetrdejIvn in gP ost? E, pa reći ću ti nešto, Fjodore. Video sam tvoje novinske 89

članke iz 1875, i, da budem iskren, prilično su vulgami i komercijalni, ali doneli su ti gomilu rubalja. Zato nemojmo crveneti zbog priče u Postu. Radio si ti i gore stvari u svoje vrem e... Ležao sam tako u tami, u kolevci majčinog madraca, udišući blagi miris njene kose, i evo ga opet, moj neumomi otac, i dalje pokušava da me odvuče u te pogubne planine gde je čekao beton i neka budaletina koja je htela da mu se sagradi pušnica. Dotle je znači došlo. Posle trideset godina konačno sam se prosvetlio. Na kraju sam ipak bio samo momak za guranje kolica.

90

11 Ujutro me probudila buka - struganje teških cipela pored mog prozora, tumbanje drvene građe, prodomi glasovi, smeh. Sunce je bilo visoko, vrelo i puno pakosti, trudilo se da prodre kroz roletne. Pronašao sam u plakaru stari flanelski penjoar svoje majke i izašao na trem. Zarlingo, Kavalaro i moj otac teglili su građevinski materijal do datsuna i ubacivali ga u prikolicu daske, lopate, ploče za mešanje maltera, kolica, alat. Znojili su se na jutranjoj vručini; zadnji deo tatine žučkaste košulje bio je natopljen duž kičme, lice mu je bilo crveno kao bulka. Zastali su kod prikolice da obrišu lica i otpiju pivo iz li~ menki. Nebo je bilo čaršav plave vatre, bez ijednog oblaka, treperavo, ogromno. Prošlo je minut-dva pre nego što su me opazili. „Zar još nisi obučen?“ rekao je otac. „Ne, još nisam obučen.“ „Zašto se ne obučeš kao i svi ostali?“ „Tek sam ustao. Imaš nešto protiv?“ „Radiš li za mene ili ne radiš?“ 91

„Nismo još u planinama.“ Zarlingo je pogledao u prikolicu. „E jebi ga. Nestalo piva.“ „Ajmo dole do ‘Rima’ “ , rekao je tata. „Više mi se sviđa točeno.“ Zaškiljio je u mene kroz bleštavu sunčevu svetlost. „Obuci nešto. To je kućna haljina tvoje majke. Skini je. Polazimo za sat. Budi spreman.“ Popeli su se u kabinu, Zarlingo je seo za volan. Ništa mi se to nije dopadalo. Vazduh je podrhtavao od demonskih vibracija. Kad se prikolica pokrenula, uzviknuo sam. Zarlingo je prikočio, pa sam prišao vozilu. Nik je isturio glavu kroz prozor. „Šta je sad?“ Klimnuo sam glavom u pravcu njegovih drugara. „Da li i ova dva pijanca rade za tebe? Ako je tako, odmah odustajem.“ „Odustaješ?“ planuo je. „Pa nisi još ni počeo!“ „Dobro, rade li ili ne rade?“ Zarlingo je spustio dlan na tatino koleno da ga umiri. „Slušaj, sinko. Mi ne radimo za tvog tatu.“ „Ne zovite me sinko“ , rekao sam. „Mi samo pokušavamo da mu pomognemo“ , nastavio je. „Je P ti jasno, mamlaze? Zašto onda ne ućutiš i nestaneš?“ ,,M anađa!“ zaurlao je otac, iskočio iz kamiona i uneo mi se ulice, prskajući me pljuvačkom. „Šta mi to radiš? Ovi ljudi su moji drugari. Oni mi čine uslugu, besplatno mi prevoze sve što mi treba za taj posao, otkud ti onda pravo da tako razgovaraš? Mućni glavom. Pokaži malo poštovanja.“ Duboko uvređeni, Zarlingo i Kavalaro gledali su pravo ispred sebe. Nije me zanimalo to što ih tata brani, oni su bili naopaki i zli matori gadovi, i bilo je nemoguće da budem 92

uljudan prema njima, ali ipak sam to rekao, samo zbog pomirenja: ,,0prostite.“ Nisu se ni pomerili. Otac se vratio u kabinu. „Idemo odavde“ , rekao je. Zarlingo je ubacio u brzinu i, kad se vozilo pokrenulo, tata je isturio glavu kroz prozor. „Obuci se više. I skini tu haljinu.“ Uzdrhtao sam od tih jezovitih nagoveštaja u vazduhu: bilo je nešto glupo i neumoljivo u svemu tome, klopka, crna rupa puna zvečarki. Tu i tada trebalo je da nestanem, čak i tako, u starom penjoaru svoje majke, trebalo je da se dokopam prvog autobusa koji odlazi iz grada. Umesto toga, istuširao sam se, obrijao, i obukao prastaru odeću iz moje mladosti - radni kombinezon, majicu, izobličene potkovane čizme. Kakav bizaran osećaj: kao zmija koja svlači svoju kožu samo da bi ispod nje otkrila još stariju. Osećao sam se kao star čovek od šesnaest godina. Ta odeća je zbunila majku. Ali nije joj smetala. „Izgledaš mnogo mlađe“, rekla je. „Mnogo luđe.“ Hteo sam da kažem da je sve to kao odeća nekog ko je umro, odeća iz vremena mog odrastanja, teškog vremena krize, bede u porodici usred blagostanja moga oca, besa u odnosu na njega, ubeđenosti da bog ipak ne upravlja svetom, izgladnele strasne želje da ostvarim svoje snove, da preskočim ograde kuće i grada, da se pretvorim u nekog drugog, da pišem, da jebem i da pišem. Dok sam doručkovao, osetio sam promenu perspektive koja je izrasla zbog promene odeće - isti noževi i viljuške iz moje mladosti, isti tanjiri, glatka izlizana drška istog noža za sečenje hleba, prastaro raspeće iznad peći - sve te stare stvari, glatke i prisne kao majčin dlan. Posmatrala me dok 93

sam pijuckao kafu, pogled joj je bio zabrinut, nije više bila siguma u moj identitet. ,,Ne moraš da radiš s ocem. Možda ne bi trebalo.“ ,,Znam.“ „Učini ono što je ispravno - što je najbolje za tebe.“ Nije to bilo pitanje etike. Ono što sam video bila je smrt koja blista sa lica jednog starog čoveka koji se grčevito hvata za život. Nije čudo što je bio tvrdoglav, kapriciozan i zaražen ludilom. Ali on je i dalje bio moj otac. Ako bih mu okrenuo leđa pri tom poslednjem njegovom kriku za ostvarenjem, možda bi mu to donelo bržu smrt, a ja nisam želeo tu senku nad ostatkom svog života. Nikada u stvari nisam odbio da pođem u planine s njim. Samo sam dozvolio da me on i majka uvuku u taj plan. Otac je imao puno pravo na tu poslednju ništavnu pobedu, na tu malu kamenu kuću u planinama Siere.

94

12 Kako je ostalo još pola sata do polaska, rešio sam da iznenadim svoju ženu time što ću da obiđem njenu majku. Hilda Ditrih je imala osamdeset godina, živela je sama u beloj kući nalik na kutiju za nakit, dve-tri ulice od kuće mojih roditelja. Kuća je bila stara preko sto godina, prilično mala, s verandom oko koje su se dizali beli stubovi, a ruže puzavice i kozja krv rasle su uz rešetke na zidovima trema. Dvorište je bilo čisto i uredno kao pozorišna scena. Unutar ograde od obijenih belih kočića s prednje strane, i visoke zelene živice duž sporedne ulice, pružao se veliki travnjak oko leja sa cvećem i malih okruglih bazenčića za ptice. Na potkresanoj travi nije bilo nijedne grančice ili opalog lista. Kuća je bila čuvena u čitavom kraju. Svi su dolazili da fotografišu to izvomo kalifomijsko mesto, koje posvećeno održava ponosna stara dama. Ona je od toga napravila svoje životno delo. Hilda Ditrih i ja imali smo jedno zajedničko osećanje koje nas je zauvek spajalo: mrzeli smo se. Ona nikada nije oprostila Hariet što je postala moja žena, a ja njoj nikada nisam oprostio što je majka moje žene. Hildi je bilo nepodnošljivo moje italijansko poreklo. San Elmo se sada promenio, ali pre četrdeset godina su trećinu 95

stanovnika u gradu činili Italijani. Plava krv regiona, američki protestanti - Šmitovi, Ajheldomovi, Kizbergovi i Ditrihovi - odjednom su bili zgroženi što im u susedstvu žive bučni žabari koji rade na železnici Južnog Pacifika, šire ideju brojnih i uvredljivo tamnokosih porodica, i grade rimsku crkvu da rukovodi njihovim primitivnim predrasudama. Pojavom prohibicije, mnogi od tih došljaka počeli su da se bave krijumčarenjem alkohola. Kupovali su zemlju, sadili vinograde, i stekli nepodnošljiv ugled, uprkos nekim bombaškim napadima i krvavim obračunima bandi. Ulaz Kafea Rim bio je 1926. dignut u vazduh, a 1931. gangster po imenu Petresini ubijen je na uglu Linkolnove i ulice Vernon. Kuršumi koji su pogodili Petresina duboko su se zarili u telefonski stub, i svaka generacija dece koja su rođena posle toga sondirala je te rupe gurajući prst u njih, kao što je Sveti Toma gurao svoj podozrivi prst u rane našeg Spasitelja. Do pojave Frenklina Ruzvelta, Hilda Ditrih je napunila četrdeset godina, bila je domaćica i majka, udata za prečasnog Hermana Ditriha, pastora luteranske crkve. Kao i njen muž, koji je to govorio sa svoje predikaonice, gđa Ditrih je bila duboko ubeđena da su Italijani kreature sa afričkom krvlju u sebi, da svi Italijani nose noževe, i da je čitava zemlja u kandžama mafije. To nije bila ekstremistička teorija. Mnogi zabrinuti ljudi verovali su u to, pa i sami Italo-amerikanci. Upoznao sam Hariet Ditrih godinu dana posle smrti njenog oca, onog leta kada se pojavila moja prva knjiga. Došla je kući sa univerziteta u Berkliju i radila kao asistent u Gradskoj biblioteci. Potpisao sam dva primerka za biblioteku, a ona ih je stegla na grudi i hvalila moje delo, plemenitost njegovih težnji, svežinu stila, itd. Bio sam bolji od Foknera, insistirala je, bolji od Hemingveja. Složio sam se i oteturao se iz biblioteke, omamljen. Kakav je divan um imala! Koliko je samo bila informisana, kako je oštro zapažala stvari, s ta96

kvim uvidom u svetsku književnost da sam ostao bez daha. Kada je četiri sata kasnije pala noć, stajao sam na njenom tremu, željan da nastavimo naš podsticajni razgovor. Kako nisam bio pozvan, bila je iznenađena što me vidi, smešila se u znak dobrodošlice i otvorila vrata malog viktorijanskog salona s foteljama od crvenog pliša i kratkim otomanom za dvoje. Šapatom mi je objasnila da je njena majka u susednoj sobi, i da je već legla. Dopustio sam da me to uzruja, izvinio joj se i pošao ka ulaznim vratima, znajući da će me zaustaviti, što je spremno i učinila, tako što me povela do otomana, odakle sam samo gledao u njenu plemenitu, glatku, senzualnu zadnjicu i pitao se da li su njene stidne dlake isto tako svetle kao njene kike koje su joj padale do ramena. Glas joj je bio blag kao noćni povetarac, i zamišljao sam kako njene usne boje trešnje šapuću: „Jebi me, Henri, molim te jebi me!“ Gledao sam kako se njena zlatna kolena uzdižu i prekrštaju ispod kratke haljine, i duboko sam uzdahnuo, zamišljajući da sam zarobljen između njih. Sa svakim udahom njene grudi su se dizale, a ja sam se poigravao maštanjem o tome da na neki dramatičan način izvadim njene sise iz haljine, kao da uzdižem zlatne pehare ka nebu. Znao sam da ću je imati, jer smo se već podvukli pod kožu jedno drugom. To nije bila ljubav, požuda je bila jača. A onda se gđa Ditrih javila iz svoje spavaće sobe, osorno, iritantno. „Hariet, hoćeš li doći ovamo, molim te?“ Hariet je delovala zatečeno, nervozno se osmehnuvši dok mi se izvinjavala, a onda je otvorila vrata spavaće sobe. U sobi je bio mrak. Kad je Hariet zatvorila vrata, začuo se šapat ljutitih glasova. Posle trenutak-dva Hariet se pojavila, oči su joj sevale gnevom. Izbegla je moj pogled i smirila se. „Nešto nije u redu?“ upitao sam. Nasmešila se. „Odvratno mi je što ću ovo da te pitam, ali jesi li ti. . . naoružan?“ 97

„Misliš, da li nosim pištolj?“ To je bilo toliko apsurdno da se nasmejala. „Majka kaže da ti - da ti možda nosiš nož.“ „Zašto?“ „Jer si Italijan.“ Rekao sam: „E jebi ga, ona je luda.“ Vrata spavaće sobe su se otvorila i tu je stajala gđa Ditrih u svom kućnom mantilu preko spavaćice, s papučama na nogama. Govorilo se da je bila jedna od najlepših žena u gradu. Možda nekada. Koža joj je sada visila oko vilica, a žile na vratu su joj iskočile, mada joj je figura bila zaobljena i privlačna. Zapovednički je podigla ruku i pokazala ka ulaznim vratima. „Napolje!“ naredila je. „Napolje iz moje kuće, mladiću, ili ću pozvati policiju.“ Pogledao sam u Hariet. „ 0 čemu se ovde radi?“ „Molim te idi“ , rekla je, uzevši me za ruku. „Molim te.“ Otišao sam s njom do vrata. „Šta se ovde dešava?“ Nežno me izgurala na trem. „Vidimo se sutra u biblioteci.“ „Zatvori ta vrata“ , odsečno je rekla gđa Ditrih. Hariet je bila hrabra, ali naučena da se boji svoje neumoljive majke. Gđa Ditrih joj je, naravno, zabranila da se ikada više vidi sa mnom, pa smo bili primorani da se sklonimo u ilegalu. To nije bilo lako u okrugu Plejser. Ditriha je tu bilo na sve strane - u gradovima, na farmama i u planinskim naseljima. Vozeći se odvojenim kolima, nalazili smo se u prigradskim restoranima, na sporednim putevima, napuštenim farmama, u voćnjacima i vinogradima. Kad bi nas neki rođak Ditrih opazio, telefonski raport bi odmah stizao kraljici u San Elmo. Sve je to u početku bilo zabavno, ali nam je posle dva meseca dojadilo. Jednog 98

julskog jutra otišao sam do Gradske biblioteke, uzeo Hariet za ruku i poveo je do automobila. Odvezli smo se na onu stranu jezera Taho koja pripada Nevadi i venčali se na pravdi boga. Proveli smo medeni mesec u hotelu kraj jezera, i sledećeg jutra vratili se u San Elmo da se suočimo sa gđom Ditrih. Kiša je pljuštala kad smo stigli ispred kuće Ditrihovih. Čim smo izašli iz kola, iz kuće se pojavila gđa Ditrih u kišnom mantilu, noseći kišobran. Jetki izraz njenih stisnutih usta, zategnute žile na njenom vratu, govorili su nam da ona već zna i da nema šta da joj se kaže. Držeći se za ruke popeli smo se uz stepenice trema. Hariet se junački nasmešila. „Majko, Henri i ja smo se venčali.“ Gđa Ditrih je podigla kišobran i raspalila me po glavi. To je bilo pre dvadeset pet godina, a Hariet i njena majka su se odavno prilagodile tom braku. Dopisivale su se, razgovarale telefonom, i naša dva sina su često provodila letnji raspust kod svoje babe u San Elmu. Ali Henri Molis je bio anatemisan. Njegovo ime, njegove knjige, njegovi filmovi nikada nisu pominjani u kući Ditrihovih. Kad god smo išli u San Elmo, Hariet je odsedala u kući svoje majke, a ja sam bio kod svojih. Sve u svemu, Hilda Ditrih je četiri godine pre ovih događaja dobila upalu pluća, pa smo Hariet i ja odmah doleteli, jer je njen lekar rekao da je njeno stanje kritično i savetovao nam je da dođemo. To je bilo prvi i poslednji put da sam boravio u domu Ditrihovih. Izbegavao sam bolesnu ženu koliko god je to moguće, danju igrajući golf, nevidljiv, trudeći se da ne pogoršam njeno stanje. Njen lekar se grdno začudio kada se oporavila i stala na noge samo dva dana po našem dolasku. On je to nazvao čudom antibiotika, ali je meni bilo sasvim jasno u čemu je stvar. Hilda Ditrih je jednostavno naterala sebe da 99

ozdravi samo da bi me odstranila iz svoje kuće. Kada smo polazili, izašla je na trem da poljubi Hariet za zbogom i zahvali joj što je došla. Ignorišući moju pruženu ruku, rekla je: „Zbogom, gospodine M alis.“ ‘ „M olis“ , ispravio sam je. Slabašno se osmehnula. „M a u čemu je razlika!“ Sišli smo niz stepenice do taksija koji je nas je čekao. „Kučka“ , rekao sam „Budi malo tolerantan“ , rekla je Hariet. „Kučka.“ Zvonio sam četiri puta na melodično zvono pred vratima Hilde Ditrih, pa su se zavese najzad razmakle i pojavilo se belo lice stare dame iza staklenih vrata, njene hladne oči bile su zlovoljne. Stajala je tamo i buljila, ne učinivši ni najmanji pokret da otvori vrata. „Dobro jutro“ , rekao sam. „Šta je sad?“ upitala je. „Hariet me zamolila da svratim.“ „Čemu, za ime boga?“ „Sam o poseta. Da vidim kako ste.“ Oklevala je. „Sada sam veoma zauzeta. Recite Hariet da sam sasvim dobro.“ „Ostaću samo minut.“ „Drugi put, gospodine M alis.“ „M olis“ , izgovorio sam. ,,Sa o .“

'

Malice: zloba (eng.). Prev.

100

„Kad ste već ovde, mogli biste da odnesete svoje palice za golf.“ Ostavio sam palice kada smo je obišli tokom njene bolesti. Namemo, jer sam voleo lokalni teren, ali ne i teret putovanja s palicama za golf. Osim toga, imao sam još jedan komplet kod kuće. „Radije bih da ostanu ovde, ukoliko vam ne sm etaju.“ „Itekako smetaju“ , odbrusila je. „U tom slučaju ću ih poneti“ , rekao sam, očekujući da mi otvori vrata. „Naći ćete ih u kućici za alat.“ Razgovor je stigao do mrtve tačke i, dok smo tako gledali jedno u dmgo, osetio sam kako mi krv pulsira u vratu, i došlo mi je da sa obe šake ščepam njenu žilavu stam šiju i slomim je. Dubina njene odbojnosti bila je neizmerna. Hariet mi je rekla da se ona ,,promenila“ . Da li je promena bila u tome što me je sad mrzela još više? Šta sam uopšte učinio toj ženi? Da sam bio okrutan prema njenoj ćerki, ili da sam se spetljao s drugom ženom, majčinska ogorčenost bila bi razumljiva. Ali bilo je više od mržnje u tim ostarelim, svetlucavim očima. U njima je bilo straha, paranoje, bolesne opsesije da bih mogao da je iskasapim nožem u italijanskom stilu. Ništa što bih mogao da kažem ili učinim ne bi to uklonilo iz njenih misli, i od toga mi se samo smučilo, samo sam pobesneo. Okrenuo sam se, hitro sišao niz stepenice trema i uputio se brzim koracima oko kuće, do skladišta za alat. Moje palice za golf! Sklonio sam ih tada da ne smetaju, duboko u plakar u spavaćoj sobi. Moje palice! Moje predivne ručno rađene Sten Tompsonove palice, četiri drvene, devet metalnih, sa specijalnim grafitnim drškama - skupocene, savršeno balansirane alatke koje su odbacivale lopticu daleko i precizno. 101

I tu su sad ležale, bačene na vlažni pod od cigala u šupi za alat. Kožna torba se raspala kad sam je podigao. Šokantno. Havarija. Svetogrđe, kao pljuvanje po svetoj hostiji. Samo je golfer mogao da shvati razmere ovog obesnog, brutalnog zločina. Svaka je palica bila zarđala, svaka se drška odvajala od palice. To je bilo gore od ubistva palica za golf. To je bio napad na mene, na moj život, na moje zadovoljstvo. Samo je poremećeni um mogao da smisli takvo skrnavljenje. Hteo sam osvetu, hteo sam da uzvratim, da uništim. Pogledao sam oko sebe i video ih kako uredno vise sa kuka njene grabulje, lopate, makaze za cveće, baštenski alat. Skinuo sam testeru i lopatu, i zlobno udahnuo kad sam pretesterisao dršku lopate. Ali, kad sam to obavio, osetio sam se apsurdno i postiđeno. Onda sam otkrio rukavice, kožne ženske rukavice za baštu koje su visile o klinu, nalik na male šake Hilde Ditrih. Otkopčao sam šlic i izlio zlatnu tečnost u njih. Imale su ljudski oblik kad sam ih ponovo okačio: bile su prepune, groteskne, iz njih je curkalo, dlanovi su bili rašireni, mokri i molećivi.

13 Tri stara čoveka čekala su u datsun kamperu kad sam se vratio do kuće - Zarlingo za volanom, otac između njega i Kavalara. „Gde si bio?“ nerazgovatno je rekao otac, zaplićući jezikom. „Penji se.“ Prišao sam i zagledao se u njihova otromboljena lica. Kavalaro je možda i bio trezan, ali su Zarlingo i moj otac bili pijani. Pušili su dugačke cigare. Zarlingo je već bio u polusvesnom stanju, s uglova njegovih usta curile su bale. Rekao je: „Idemo odavde“ . „Suviše si pijan da bi vozio“ , rekao sam. Uputio mi je debilan osmeh. „ Š ’a je bilo, mamlaze. Prepao si se?“ „Prepao sam se najužasnije. Ja ne idem.“ Pošao sam prema kući, ostavio ih da bulje za mnom. Majka je posmatrala iza vrata sa zaštitnom mrežom. „Oni su loše društvo, Henri. Budi dobar dečak. Ne idi s njima.“ Prošla je za mnom u kuhinju i gleđala kako pravim sendvič sa salamom. „Sanjala sam grozan san noćas“ , rekla je. 103

Kola su pala sa litice i ti si poginuo. Tvoje su grodi bile širom rascepljene, i ti si vrištao, ali niko nije došao.“ „Auh, mama. Baš ti hvala što si mi rekla.“ Kavalaro je prošao kroz kuću i oklevajući stao ispred vrata kuhinje. „Šta sad vi hoćete?“ rekao sam. „D a li bi se imalo bolje osećao ako ja vozim?“ „Koliko ste popili?“ „Dva piva, tako mi boga.“ Zagrizao sam sendvič i razmislio. Kavalaro se trudio da bude razuman. Nije imao ništa od Zarlingove neotesanosti. „M am a“ , rekao sam. „Možeš li da veruješ ovom čoveku?“ Prišla mu je i pogledala naviše u njegovo lice. „Zakuni se da nećeš piti, Luj.“ „Kunem se“ , rekao je, podigavši desnu ruku. „Zakuni se krvlju Blažene device.“ „Kunem se.“ Mama mi je uputila osmeh pun poverenja. „Idi s njima, Henri. Sve će biti u redu.“ Najednom je kamera moje sudbine projektovala tarnno more, i video sam ribe kako plivaju oko mojih belih, oglodanih kostiju. Pogledao sam u Kavalara, u majku, i bio sam potpuno zbunjen. Možda je čovek koji piša u rukavice bio luđi od svih njih. Hteli su da se popnem napred i sednem u kabinu s njima, ali sam to odmah sasekao. „Ima mesta“ , rekao je tata. „Sedi mi u krilo.“ „Ne, hvala, tatice. Smestiću se u prikolicu.“ Bila je pretrpana tatinim kršem, koji sam pomerao levodesno dok nisam napravio mesta da uspravim kolica. Prebacio sam ciradu preko njih i seo u joga pozu. Nema sumnje 104

da je Zarlingova žena bila ta koja je okačila ružičaste zavesice od organdina. Unutrašnjost prikolice bila je kao kupleraj na točkovima koji koriste zidari sa svom svojom opremom. Vimuo sam kroz prozor i video majku kako plače i maše maramicom. Žalosno sam gledao, svestan da je to možda moj poslednji pogled na kuću. Kavalaro je vozio niz ulicu Plezent do Linkolnove, zatim istočno ulicom Vemon do magistrale

80.

Nekoliko milja od grada matori mačori počeli su glasno da pevaju besmrtne pesme svoje mladosti: „Daj da te zovem najdraža moja“ , „Zatvorski bluz“ , „Tri sata ujutru“ . Bili su užasno raštimovani, ali su bili srećni saputnici, vozili su se nekud, bili su slobodni, bila je to avantura, izlet u stara vremena. Kroz prozor su promicale prekrasne jesenje padine, patuljasti hrastovi i borovi, majuri, vinogradi, kravc i ovce koje su pasle među belim stenama, voćnjaci breskvi i krušaka. Jesen je u planinama bila bujna, zemlja je pokazivala svu svoju snagu i plodnost, a u vazduhu je titralo nešto opojno i divlje. Neko iz kabine pokucao je na prozor prikolice. Otvorio sam ga. „Hoćeš pivo?“ upitao je otac. „Naravno.“ Proturio je orošenu bocu, pivo je bilo ledeno, tek izvađeno iz priručnog frižidera, savršeno je prijalo mom toplom grlu. Gore je sijalo vrelo sunce, beleli su se vrhovi Siera u daljini, a datsun je pouzdano brujao širokom magistralom. Sada mi je sve bilo potaman. Možda ovo putovanje ipak ne izađe na loše.

105

14 Dvadeset milja istočno od San Elma Kavalaro je oštro skrenuo desno i datsun je usporio. Ulazili smo u vinograd Anđela Musoa, sveto tle za moga oca i njegove prijatelje. Već pedeset godina su obilno pili nenadmašni kjanti i klaret od loze sa tih stenovitih brda. Oni nisu bili samo Anđelove mušterije, bili su u suštini njegovi robovi, strahovali su kad bi mu berba podbacila, jer je njegovo vino bilo mleko njihovog drugog detinjstva. On im ga je isporučivao jednom mesečno, u balonima od pet litara, a oni su prazne balone vraćali vinariji. Svakih pet-šest godina mraz bi uništio lozu, ili bi novo iz neobjašnjivog razloga postalo kiselo, pa su zemljaci morali da kupuju od nekog drugog proizvođača. To im je donosilo potištenost, nesanicu i reumatizam. Anđelove mušterije su nesvesno živele su u stalnoj strepnji da on ne umre pre njih. Šljunak na prilazu zaprštao je pod gumama kad smo stigli do Musoove kuće i svi zajedno izašli iz vozila. To je bila veoma lepa kamena kuća na dva sprata, koju je još davno podigao moj otac. Sada je bila gusto obrasla vinovom lozom, koja se preko kosih crepova na krovu pela sve do dimnjaka. Vazduh je podrhtavao od huke nalik na udaljeni zvuk saobra106

ćaja. Bile su to pčele, na hiljade pčela, zloslutno su zujale oko loze. Taj sumorni zvuk mmmmmmm, u ritmu njihove zagonetne žalopojke, kao da je podizao kuću iznad tla i držao je u melanholičnoj neizvesnosti. Pored kuće je bila gusta vinjaga od loze, kroz koju vrelina sunca nije mogla da probije, a pod njom je, na kraju dugog baštenskog stola, sedeo Anđelo Muso, star osamdeset četiri godine, smežurani čelavi patuljak, pocmeo od sunca, očiju žućkastih kao muskatno vino. Stolica na kojoj je sedeo bila je sva olupana, tako niska da je brada starog čoveka jedva dopirala do ivice stola. Anđelo Muso ni reč nije mogao da progovori, jer su mu pre desetak godina odstranjene glasne žice. Na njegovoj plavoj košulji bio je sivi trag pepela od cigareta, i svaki čas je kašljao, jer je pušio jednu za dmgom. Sedeo je sa dve pakle ,,kamela“ pred sobom na stolu, bocom vina, upaljačem i prepunom pepeljarom. Za moga oca i većinu starovremenskih Italijana u okrugu Plejser, Anđelo Muso je bio izuzetna pojava, neka vrsta drevnog mudraca koji nije širio nikakvu mudrost, niti je davao ikakav savet, prorok bez proročanstava, i bog koji stvara najčarobnije vino na svetu, u majušnom vinogradu od tridesetak jutara. To ga je činilo božanstvom. Isto kao i njegovo prisilno ćutanje. Baš zato što nije mogao da govori, svi su dolazili kod njega sa svojim problemima. I svako bi u njegovim žućkastim očima pronalazio rešenje. S poštovanjem su mu prišli, kao monasi koji odaju počast svome opatu, klanjali su se, podizali njegovu mumificiranu šaku s plavim žilama i svečano je ljubili. Obraćali su mu se šapatom na italijanskom, čestitajući mu na dobrom zdravlju, govoreći mu da s godinama kao da postaje sve mlađi, na šta bi se on bezubo i ushićeno smešio. Otac me je predstavio, i mada me je stari čovek već mnogo puta video, nije me prepoznao. Poklonio sam se po običaju i poljubio ono što se činilo samo kao kost i pergament 107

njegove šake, video sam požutele prste i osetio vonj kože natopljene nikotinom. Kad smo seli za dugački sto, Anđelo je kašikom otvorio bocu. Začuo se zvuk zvonceta kad su se otvorila vrata kuhinje i pojavila se žena, noseći poslužavnik sa hranom i vinom. Bila je niska, glomazna, graciozna kao slon, hitro je obišla oko nas i podelila nam čaše od debelog stakla, dva bokala vina, i tanjire sa hlebom i provolone sirom. Imala je oko pedeset godina, njeno masivno telo činilo je da joj glava izgleda manja, i kao da uopšte nije imala vrat. Nosila je radni kombinezon preko majice, i koktel-kecelju s volanima oko struka. Imala je i brkove, tamne nausnice u skladu sa svojom cmom kosom. Blenuo sam u nju, fasciniran. Nikada je ranije nisam video. „Odet, domaćica“ , prošaputao je otac. Odet je brzo poslužila goste, obigrala oko stola i vratila se u kuhinju. Iz poštovanja prema Anđelovoj onemelosti ništa nismo govorili dok smo jeli i pili, i to mi je bilo čudno; na kraju krajeva, Anđelo nije imao nikakvih problema sa sluhom. Ali slali smo poljupce u njegovom pravcu da pokažemo naše zadovoljstvo rashlađenim vinom, domaćom mocarelom i italijanskim hlebom. Onda su i pčele došle, po jedna ili dve kao prethodnica, a zatim su se, da prouče Anđelove goste, razmilele po našim košuljama, rukama, okvirima naočara i bokalima vina. Stvorile su mali oreol oko Anđelove sede kose i poslužile se njegovim sirom i vinom, a on kao da je uživao u njima. Ubrzo sam i ja privukao njihovu pažnju, počele su da kruže oko mene, u početku samo dve-tri, kušale su, njuškale, a zatim je doleteo čitav zuzukavi roj. Bile su mi u kosi i na ušima, na šakama i duž vrata, i prisetio sam se kraba, pa sam počeo da drhtim od straha i želje da pobegnem odatle, suzdržavao sam dah, opirao se panici, jer sam znao da će me srediti ukoliko počnem da bežim. 108

Anđelo je zakvocao iz svog mrtvog grla, reagujući na moju nevolju, njegove sitne oči iskrile su kao sveće. „Opusti se“ , rekao mi je otac. „Budi prijatelj sa njima. Upoznaj se.“ Nisu me ubole, nijedna, samo su me dražile, i ubrzo su odletele isto tako iznenadno kako su i stigle. Prepustili smo se dubokom meditativnom opijanju, čarolija vina prevazilazila je magiju njegovog ukusa, umotavala je naše duše u čauru zujavih pčela, u taj prijatni žamor obilne i sveže berbe u toplim brdima, dok se Hipnos lagano spuštao i vreme prolazilo. Spavao sam oko sat vremena s glavom na rukama, s rukama na stolu. Kad sam se probudio, kao da su mi bombe eksplodirale u lobanji, a oči su htele da mi iskoče iz duplji. Otac je sedeo i mumlao sebi u bradu, uranjao prst u čašu s vinom i budalasto ga sisao. Video sam kako Kavalaro pijano posrće pod vrelim suncem, prilazio je vinjagi ispod koje smo sedeli i pokušavao da zatvori šlic, ali nije uspevao u tome. Zarlingo je nestao, isto kao i naš drevni domaćin. Vapio sam za vodom, za hladnom vodom na licu, telu, vapio sam za potokom, ribnjakom, za konjskim valovom, za čistom svežinom, pa sam ustao i oteturao se napolje na sunce, prema vinariji udaljenoj stotinak metara, kamenom zdanju nalik na kuću. Šta se dogodilo? Zašto sam toliko popio? Da ispiješ čašu vina, i drugu čašu, pa čak i treću, da. Ali da se utopiš u njemu, da piješ preko svake mere, da se opiješ po vrelom danu, da ćutke, nemo mamiš smrt, i to u društvu pijanih starih ljudi - mama mia! Teška drvena vrata vinarije zaškripala su kad se Zarlingo pojavio i sudario se sa mnom, zaslepljen suncem. Bio je bled, jad mu je zgužvao lice. Odgumuo me je u stranu kao zombi i otišao prema kući, držeći se mkom za kaiš. Gledao sam kako se klati, udaljavajući se. Pantalone su mu bile navučene naopako. 109

Kad sam se okrenuo, Odet je stajala pred vratima vinarije, pa sam iznenađeno ustuknuo. Nasmešila se svojim šarmantnim brčićima. „Zdravo, daso. . . “ „Zdravo“ , rekao sam. „Jesi li za neku akciju?“ Posegla je ka mom šlicu, pa sam uzmakao. ,,Ne, bogami.“ „Kako god hoćeš. Ja i pušim .“ „Drugi put.“ Okrenuo sam se i brzo pošao stazom pored vinarije, izbivši u vinograd. Oko dvesta metara naviše, ugledao sam na brdu pokretne prskalice koje su stvaraie dugu izbacujući mlazeve vode ka nizu čokota na kojima su bubrili novi grozdovi. Popeo sam se tamo, svukao odeću i stao go na kraj duge. Bila je to letnja, nostalgična kiša, osvežila mi je dušu, kao dan u Italiji, brda u Toskani, i ponovo sam bio trezan kad sam navukao odeću. Vratio sam se do Anđelove kuće i zatekao Zarlinga i Kavalara kako spavaju u kabini kamioneta. Oca nigde nije bilo. Otišao sam do kuće i kucao nekoliko puta. Na kraju sam ušao u veliku, neurednu kuhinju. Odet nije bila dobra đomaćica. Sudopera je bila prepuna prljavih sudova, a otvorena kanta za smeće stajala je nasred prostorije. Na kauču, s veštačkom vilicom i cigaretama na stolu pored sebe, spavao je Anđelo. Izašao sam napolje. Stazom koja je vodila od vinarije išli su Odet i moj matori. Noge su mu bile kao u krpene lutke. Ona ga je držala oko pasa i smejala se dok ga je vukla. Spavao je mrtvim snom, košulja mu je visila iz pantalona. Odet i ja smo ga ubacili na sedište vozača, i kad se njegovo dupe zanjihalo preda mnom udario sam ga kolenom što sam jače mogao i bilo mi je drago, drago, drago.

110

15 Došao je i na mene red da vozim, Zarlingo je bio pozadi u kolicima za malter, a otac napred, između mene i Kavalara. Izašli smo iz brdovitog predela, iz voćnjaka i vinograda, i otpočeo je uspon ka vrhovima Siere. Otac je spavao dubokim snom na mom ramenu, dah mu je bio kiseo kao da dopire iz bureta Anđela Musoa. Posle nekog vremena vazduh je postao hladniji, i bela magla počela je da se spušta na magistralu. Otvorio sam prozor, a iskidani delovi oblaka prolazili su kroz očevu kosu. Vazduh mu je dobro činio, hladio mu je nozdrve i pluća, pa se probudio i pogledao oko sebe, oči su mu bile kao zgažene višnje. Hteo je cigaru. Put se polako spuštao i posle nekoliko milja stigli smo do mesta Alpska Duplja. Tu je bio dućan i jedna koliba. Stao sam ispred dućana, pa su se otac i Kavalaro strovalili napolje kao vreće uglja - čulo se krckanje njihovih kostiju. Režeći kao zver, Zarlingo je ispuzao iz prikolice. Trojka je, glavinjajući u različitim pravcima, našla svoj put do katedrale prekrasnih borova, i tamo mokrila, svaki uz svoje drvo, u potaji, njišući se kao mesečari, leđima okrenuti jedan drugom, previše skromni da se prse svojim kitama. 111

Zarlingo i Kavalaro su se vratili u kamionet, ali je otac ukočeno umarširao u dućan. Vratio se, noseći kesu i odbijajući dimove cigare. Sa grotesknim pijanim dostojanstvom došao je do prikolice i samo što nije pao na lice dok se peo na sedište. „Krenimo!“ naredio je, kao neka budala koja komanduje drugim budalama. Uputio sam mu svoj najružniji pogled, jer mi se smučila njegova alavost na piće, njegova zloupotreba te poslednje šake dana koji su mu preostali. S demonskim osmehom otvorio je papirnu kesu. Unutra je bila flaša rakije. Pogledao je u mene i nasmejao se mom gađenju, a ja sam osetio samo gnev i odvratnost. Kad je prineo bocu ustima, oteo sam je iz njegove ruke i zavrljačio je kroz prozor. Rasprsla se, tresnuvši u stenu. Bio je iznenađen, ali ni reč nije rekao. Otresao je pepeo sa cigare, i pogledom sumanutih crvenih očiju bušio vetrobran, izbacivši usput niz uobičajenih italijanskih psovki, pominjao je Ameriku i pasje govno. Bilo je šest sati popodne, sunce je davno zašlo za Alpsku Duplju, i postajalo jc sve hladnije jer je ubrzano padala noć. Ali, kad smo se popeli, sunčeva svetlost je napravila svadbenu tortu od snežnih vrhova, dok je magistrala 80 vijugala naviše ka istoku, dve i po hiljade metara u visinu. S umirućim suncem iza naših leđa, vozili smo kroz usamljene planinske zaseoke - Emigrantski Ponor, Cisko, Izvori Sode, Donerov Klanac. Posle klanca, otac me upozorio da usporim. „To je tu gore, blizu je.“ Napeto sam gledao, ne bih li uočio znake Monte Kazino terena za golf - zelene travnjake sa lepršavim zastavicama, golfere, slobodne padine, klupsku zgradu. Ako ćemo pravo, jedini ubedljiv razlog koji me naveo da krenem na taj put podsvesno su bili tereni za golf. Gledao sam naokolo, ali sve 112

što sam video s obe strane magistrale bio je ogromni okean borova, visokih i neprobojnih, pružali su se u nedogled. ,,Ne vidim terene za golf, tata.“ Gledao je pravo ispred sebe i ćutao. „Gde su tereni za golf?“ „Nema ih.“ ,,Pa rekao si da je tu teren za golf.“ „Nema terena za golf.“ „Otkud to?“ „Tako sam rekao. A ti me tuži.“ „Zašto si to rekao?“ ,,Da nisam, ti ne bi ni pošao.“ Okrenuo se ka meni u neprilici, izubijani pogled, izubijan čovek, i najednom mi se ukazao prizor njega kao devetogodišnjeg dečaka u bednom italijanskom selu, koga je otac uhvatio u nekom dečačkom nestašluku, sa istim tužnim i povređenim izrazom koji mu se sada ocrtavao na licu. Zalosno je bilo kako su bore ucrtale neizbrisive brazde na njemu. Mrzeo sam kad vidim tugu u njegovim očima. Više sam ga voleo kad je arogantni, sebični, nemilosrdni skot. Pljesnuo sam ga po kolenu. ,,Ma u redu je“ , nasmešio sam se. „Ionako bih pošao.“ Šake su mu drhtale dok je palio šibicu i prinosio je cigari koja je već bila zapaljena. „Nema ni tenisa?“ nasmešio sam se. ,,Ni tenisa.“ ,,Ni bazena?“ ,,Jok.“ „Ima li bar medveda ili vukova?" Pokušao je da se nasmeje i gotovo je uspeo. Vila Monte Kazino nije bila nikakva vila. To je bio motel. Nekih četiristo metara od magistrale vozili smo sporednim 113

putem do čistine usred duboke šume. Desetak brvnara bilo je razbacano među drvećem, pored mnogih je bio parkiran automobil. Osim automobila, sve je izgledalo kao naselje kolonista od pre sto godina, dim se vio iz dimnjaka brvnara i teško visio među drvećem, vonj slanine i šnicli širio se u hladnom vazduhu. Crveni neonski znak RECEPCIJA nad tremom najudaljenije brvnare kvario je primitivnu scenu. Stali smo ispred trema i otac je nekoliko puta zatrubio. To je navelo Sema Ramponija da izađe. Bio je to krupan i debeo čovek od oko sedamdeset godina, imao je trbuh kao lubenica, telo medveda i lice vuka. S usklikom radosnog prepoznavanja pohrlio je ka nama dok su otac i Kavalaro izlazili iz vozila. Sem Ramponi je nesumnjivo pripadao bratstvu loze, njegovo masivno lice bilo je išarano ljubičastom mrežom popucalih kapilara, njegova iskežena usta napadno su pokazivala krupne, odbojne veštačke zube. Usledilo je mnogo smeha i rukovanja, a kad je Zarlingo ispao iz prikolice, veselje je ponovo počelo, tapšanje po leđima, grohotan smeh, zagrljaji godišnjica mature - jer je Sem Ramponi bio čovek iz San Elma, kočničar u penziji koji je čeznuo za dobrim starim danima kada je Kafe Rim bio centar svemira a svet se još nije pretvorio u m erde .' Ljubazno je gledao u mene dok nas je otac upoznavao. „Moj najstariji sin. On mi je pomoćnik.“ Ramponi je ščepao moju šaku. „Zdravo, Toni. Sad sam te se setio! Najbolji ragbista koga je San Elmo ikad imao.“ Moje ime nije bilo Toni i nikada u školi nisam igrao ragbi, ali čovek se samo trudio da bude druželjubiv. „Ajde, dečko!“ zalajao je otac. „Istovari prikolicu.“ To je bila njegova najružnija mana: gazda, sindrom moćnika. „Vozi

Govno (franc.). Prev.

114

natrag iza onih bungalova. Videćeš neko kamenje i gomilu peska. Istovari tamo. I pripazi na moj alat. Pokrij ga da ne pokisne.“ Njegovi prijatelji bili su impresionirani, samo su buljili u mene. „Ra-zumem!“ salutirao sam i popeo se u kamionet. Ramponi je predvodio svoje drugare dok su ulazili. „Ajde, naivčine. Da vidimo kako vas služe karte.“

115

16 Bio je mrak kad sam završio sa istovarivanjem prikolice. Mesec nalik na bundevu ukazao se iznad vrhova drveća, osvetljavajući mesto nove pušnice - sveže izlivenu betonsku ploču. Otac je bio u pravu. To će biti lak jednostavan poslić, i za desetak dana smo gotovi. Znak SVE POPUNJENO bleštao je iznad trerna kad sam dovezao kamionet natrag i parkirao ga. Ušao sam unutra i prošao pored recepcije u kuhinju, gde je partija pokera bila u toku, četiri zemljaka sedela su za stolom prekrivcnim belom mušemom. Gđa Ramponi, krhka, sićušna žena, služila je vino iz bokala Anđela Musoa. Bila je prilično slabašna, prislanjala je bokal obema rukama na grudi dok je točila, koža joj je bila kao beli vosak, teme ispod proređene sede kose sijalo je pod svetlošću viseće lampe. Glorija Štajnem1bi na mestu ubila Sema Ramponija zbog načina na koji se ophodio prema svojoj ženi. Nije se potrudio ni da me predstavi, i kad mi je klimnula, smešeći se krezavim zubima, rekao sam dobro veče.

Gloria Steinem — američka femrustk.inja. Prev.

116

„Daj mu piće“ , rekao je Sem Gđa Ramponi je spustila bokal na šank da bi oslobodila ruke i dala mi čašu. Zahvalio sam joj dok mi je točila. „Nema na čemu“ , rekla je. ,,Napolje“ , naredio je Sem. Smesta je prošla kroz kuhinju do otvorene sobe i sela u polumrak blizu vrata, skrštenih ruku, iščekujući nove zapovesti. Podsetila me na stare žene koje su radile u muškim toaletima noćnih klubova u Rimu. Došlo mi je da se pridružim igri, ali sam očigledno bio autsajder, nisam bio njihova generacija, i niko mi nije ponudio da sednem. Ali prišao sam stolu i posmatrao igru. Ramponi je stavio novu cigaru u usta i tražio šibicu. Žena se odmah stvorila pored njega, držeći upaljenu šibicu ispod njegove ukočene vilice. „Bungalov sedam“ , rekao je. „Obrni madrace. Promeni čaršave za Nika i njegovog sina.“ Odmah je izašla. Sem Ramponi je delio karte. Igrao se klasičan poker, ulog je bio deset centi. Čipovi su bili novčiči od pet, deset i dvadeset pet centi. Igra je do tada očigledno bila izjednačena, svi su imali uglavnom isti broj čipova. Kad je Zarlingo uzeo svoje karte, video sam da ima par dama i asa, što nije bilo loše u takvoj maloj, društvenoj igri. Ali rekao je: „Dalje“ . I ostali su rekli dalje. Pot je obogaćen sa još po deset centi od svakog igrača, Ramponi je delio. Ponovo sam pogledao Zarlingove karte. Ovog puta je držao dva kralja i asa. „Dalje“ , rekao je. Svi su rekli dalje i dodata su još četiri novčića u pot. Takva je to bila igra, ziheraški, ubilački poker, gde ulozi samo rastu, čekajući ludaka. Srećom po mog starog, ulozi su bili mali i ograničeni. On je bio suviše lakouman za poker, suviše 117

nestrpljiv, rođeni gubitnik u pogrešnoj igri. A ipak je, avaj, poker bio njegova omiljena igra. Voleo je da se neustrašivo zaleće. Strpljivost njegovih protivnika, njihov stoicizam, uvek su ga gonili na prenagljene odluke. Kad dobije loše karte, samo bi obesio nos. Tri asa i kezio se od uva do uva. Kad gubi, bio je suviše ponosan da se povuče, i pokušavao je da blefira. A onda bi ga opelješili. Nije nikakvo čudo što je na kraju uvek ostajao bez para. Te večeri kao da nije bila takva igra, niti se činilo da će dugo trajati. On, Zarlingo i Kavalaro bili su iscrpljeni, tela su im bila izmoždena od neurednog života. Pili su vino prethodne noći i veći deo toga dana, a sad su ponovo točili u sebe sokove Anđelovog grožđa. Gđa Ramponi se vratila i dala mi ključ bungalova 7. ,,Nadam se da će vam biti udobno“ , rekla je i zastala na trenutak, praveći se da posmatra igru. Ramponi se namrštio na nju. ,,Hrana“ , rekao je. Gđa Ramponi je istog časa stvorila veknu hleba i činiju majoneza. Taj Ramponi! Imao je oči na potiljku, jer je ona bila iza njega kad je počcla da maže majonez na sendviče. ,,Puter“ , rekao je. Izncla je puter. Dao sam Zarlingu ključeve kamioneta i pomerio se ka vratima. U tom trenutku, igra se vodila između mog oca i Ramponija. Otac je raširio kraljeve i dame: dva para. Ramponi je pokazao tri desetke i počistio pot. Rekao sam laku noć svima, ali su me igrači ignorisali dok sam izlazio. Bez entuzijazma, bez iskrenosti, Ramponi je doviknuo: ,,Ej, Toni. Jesi li siguran da nisi za partiju?“ „Pusti ga nek odspava“, rekao je otac. „Sutra ga čeka naporan dan.“

118

17 Noć je bila hladna i maglovita. Iz pet-šest bungalova dopirao je glas Arčija Bankera1 koji je vređao svoju ženu, publika je arlaukala od oduševljenja. Arči je nesumnjivo pripadao onoj partiji pokera, bila je to njegova sorta ljudi. Poneo sam prtljag i vreću s alatom od kamioneta do bungalova 7. Sve je bilo u standardnom motelskom dekoru: kuhinja sa šankom, divan, tepih, dve-tri stolice, televizor i krevet. Krevet mi se nije dopao. To je bio bračni krevet, što je značilo da ću morati da spavam s matorim. Zlovoljan, seo sam i razmotrio taj problem. Nikada nisam spavao sa ocem. Retko sam ga u životu i dodimuo, osim ponekog mkovanja u proteklim decenijama, i sada ni najmanje nisam želeo da spavam s njim. Razmišljao sam o njegovim starim kostima, njegovoj staroj koži, njegovoj samotnoj, ražnoj, vinom natopljenoj starosti, i njegovim od pića podbulim, grešnim prijateljima, o tome kakav je gad uvek bio: nerazumni tiranin, zatucani rasipni žabar koji me namamio na ovaj idiotski sa-

Archie Bunker - junak američke tv-serije. Prev.

119

fari u planinama, daleko od žene, kuće i posla, samo radi svoje banalne taštine, da dokaže sebi kako je još uvek moćni zidar. Onda je sve počelo da se vraća. Imao sam deset godina na uličnom defileu u San Elmu, u noći na praznik Četvrtog jula. Bio sam u uličici iza defilea i pretraživao kante za smeće. U mraku sam video čoveka i ženu kako vode ljubav uz telefonsku govomicu, žena je zadigla suknju, čovek je navaljivao telom na nju. Znao sam šta rade, ali to me preplašilo dok sam čučao iza gomile gajbi. Na kraju su, držeći se za mke, čovek i žena prošli pored mene. Čovek je bio moj otac. Žena je bila Dela Lorenco, koja je živela u dmgoj kući od naše, sa svojim mužem i dva sina, mojim dmgarima iz razreda. Posle toga se nikada više nisam igrao s njima. Bilo me je sramota da im pogledam u oči. Mrzeo sam oca, mrzeo sam gđu Lorenco; bila je tako obična, neukusno odevena i priprosta. Mrzeo sam kuću Lorencovih, njihovo dvorištc. Šutirao sam njihovog kera. Zadavio sam jednu od njihovih kokošaka. Kada je gđa Lorenco sledeće godine umrla od raka đojkc, bio sam ravnodušan. Stiglo ju je. Nesumnjivo je bila u paklu, praveći mesta za moga oca. Uskršnja nedelja. Imao sam dvanaest godina. Bili smo na Santučijevom imanju, čitava familija. Horde Italijana iz cclog regiona, dugački stolovi ulegnuti pod teretom vina, špageta, salata i pečene jaretine, moj matori s jarećom glavom na tanjiru, jede mozak i oči, smeje se i šepuri pred ženama koje ciče od užasa. Nakon toga, bejzbol meč. Neko je odbacio lopticu preko žive ograde. Skočio sam za njom i pao preko oca, skrivenog u visokoj travi, njegovo golo dupe bilo je belo kao mesec u zimu dok je tandarao gđu Santuči, koja je navodno bila najbolja prijateljica moje majke. Preneražen, potrčao sam ka voćnjaku, preko potoka, kroz šumarak krušaka. Otac je trčao za mnom. Bio sam brz kao jelen. Znao sam da me nikad neće uhvatiti, ali uspeo je. Uhvatio me je za 120

ramena i tresao me. Prskao je pljuvačkom od besa. „Ni reč da nisi rekao majci, jer ću te ubiti, kunem ti se!“ Proveo sam ostatak dugog popodneva pored majke, koja je s drugim damama ćaskala na travnjaku. Nisam hteo da se odvojim od nje. Sedeo sam na travi i čvrsto držao porub njene haljine, što je počelo da je nervira. „Idi igraj se s drugom decom“, rekla je. „Smetaš m i.“ Ne. Neću da legnem pored tog odvratnog starca ovde u mraku planine, neću da ga nagrađim ljubavlju i druželjubivošću posle čitavog života koji je, bez imalo kajanja, proveo ignorišući vrednost svoje porodice i žene. Nije ni čudo što je moja sirota majka pomišljala na razvod, što ga se Virdžil toliko stideo, što je Mario bežao čim ga vidi, a Stela ga osuđivala. Našao sam rezervno ćebe u plakaru, odbacio cipele i skupio se na divanu. Satima kasnije probudili su me glasovi napolju, pijani grohot, treskanje vratima od kola. Prišao sam prozoru i gledao kako Zarlingo i Kavalaro odlaze u datsunu. Mileo je, jedva se probijajući kroz gustu maglu, dok je otac trčao pored njega, mahao rukama i vikao: „Upali farove!“ Farovi su probili maglu i vozilo je odmilelo dalje. Zadnja svetla koja su iščezavala na šumskom putu obećavala su izvesnu propast. Bio sam siguran da matori momci nikada neće stići natrag u San Elmo, da će se skotrljati s puta u neki kanjon. Ali grešio sam. Stigii su kući posle četiri dana, prevalili su tih stotinak milja u etapama, zaustavljajući se kod svake krčme koja bi iskrsla duž pogibeljnog puta. Već je prošao jedan sat posle ponoći kada se otac uteturao u bungalov. Uključio je odvratno svetlo lustera, ostavio vrata otvorena i strovalio se pravo na krevet. U roku od trideset sekundi spavao je dubokim snom, teško dišući, otvorenih usta. Zaključao sam vrata, svukao ga i prevmuo ga ispod pokrivača. Kada sam ugasio svetlo i legao na divan, počeo je da ječi: „Mama mia, mama mia.“ 121

Zatim je cmizdrio. Zar je to bio jedini način za muškarca da zaspi, tako što će dozivati svoju majku? Činilo se da nikada neće prestati. To me iskidalo. Ništa nisam znao o njegovoj majci. Bila je već šezdeset godina mrtva, umrla je u Italiji kada je on otišao u Ameriku, ali ga je i dalje obilazila u njegovom staračkom snu, kao da ju je u snovima osećao blizu sebe, kao neko ko izgubljen luta, plačući za njom. Ležao sam, čupao kosu i razmišljao. Prestani, oče, pijan si i pun samosažaljenja i moraš da prestaneš, nemaš nikakvog prava da plačeš, ti si moj otac i pravo da plaču imaju moja žena i deca, moja majka, bolesno je da ti plačeš, to me ponižava, umreću od tvog jada, ne mogu da podnesem tvoj bol, trebalo bi da budem pošteđen tvog bola, jer mi je dovoljno svog. I biće ga još, ali nikada neću plakati pred drugima, biću jak i suočiću se sa svojim poslednjim danima bez suza, stari moj. Potreban mi je tvoj život, a ne tvoja smrt, tvoja radost, a ne tvoja patnja. Onda sam i ja zaplakao, ustao sam i prešao kod njega. Zagrlio sam njegovu mlitavu glavu, kako sam to video od majke, obrisao sam mu suze krajičkom čaršava, ljuljao sam ga kao bcbu, i ubrzo je prestao da plače, a onda sam ga polako spustio na jastuk i spokojno jc spavao.

122

18 Ujutro je bio mračan i nesrećan, oči su mu tinjale ispod pepela prethodne noći. Opasan je bio, udišući bol, novi dan mu je izgledao tako sbo i turobno. Počeo je s uobičajenim ritualom vina, izvadio je balon iz kartonske kutije, nakrivio ga s lakta i sisao s pchlepom bebe. Kad je začepio balon, okrenuo se i zarežao na mene. „Ustaj. Čeka nas oosao.“ Seo sam i dohvatio pantalone. Prišao je prozoru i buljio u tmurni, magloviti svet. „Ne sviđa mi se ovo mesto“ , jadao se. „Mora da sam bio lud kad sam prihvatio ovaj posao.“ „Otkačimo ga onda. Idemo odavde.“ „Možemo samo ca ga zbrzamo. Četiri-pet dana.“ „Čini mi se da si rekao deset.“ „Doručkuj nešto. Treba da se radi.“ Kad je izašao, nešto je počelo da se dešava na parkingu, motori automobila su kašljali i škripali u hladnom, proređenom vazduhu, dok su gosti motela odlazili. Bilo je kao da će svakog trenutka pasti sneg, nabujali oblaci visili su sasvim nisko iznad tog neveselog i zabitog kraja. Dole na jugu bio bih u to vreme još u krevetu, a kroz prozor s pogledom na 123

more blistalo bi sunce. Navukao bih bade-mantil, popio bih prvu od desetak šoljica kafe, i razmišljao o šetnji duž tople, puste plaže, ili možda o sunčanju, ili da provedem dan u namemom lenčarenju i maštanju, a da tek kasno popodne ostavim sat-dva za rad, kad ne mogu više da ga izbegavam. Motel nije imao restoran, ali je dogovor sa Ramponijem uključivao hranu i smeštaj. Prošao sam kroz recepciju do kuhinje, gde mi je gđa Ramponi pripremala doručak, otac joj je rekao da stižem. Rekli smo jedno dmgom dobro jutro, pa sam seo za sto i upitao je da li je otac dobro domčkovao. „Kafu i rakiju. To je sve što je tražio.“ Izgledala je svežije nego prethodne noči, njeno lice Šveđanke ili Nemice, bledoplavih očiju i belih obrva bilo je čisto, temeljno umiveno. Kad Ramponi nije bio u blizini da je kinji, bila je živahna i prijatna, i za tako stam ženu uopšte nije loše izgledala. Nosila je plavu maramu preko svoje istanjene kose, na sebi je imala kecelju kakvu nose konobari u hotelima, sve do stopala, sa mnogo džepova. Poslužila mi je biftek sa dva jajeta, tost i kafu. Gđa Ramponi je bila brbljiva, željna razgovora, konj za vuču koji je voleo da ćaska o svom poslu, jer je radila sve što je tu trebalo raditi: upisivala je goste, nosila prtljag, čistila sobe, prala veš i posteljinu, vodila knjigovodstvo, upravljala čitavim poslom. Rekla je da Sem nikada ni prstom nije mrdnuo da joj pomogne. „Zašto?“ „On radi u Rinou.“ „U Rinou?“ „Deli blek-džek u Plavom Zlatniku.“ U slast sam pojeo odličan biftek i pomislio na partiju pokera prethodne noći, za istim stolom - Sem Ramponi, ledeno trezan, profesionalni karataroš koji oprobava svoju veštinu na tri stara prijatelja pijana kao letve. Mora da im je uzeo sve što su imali u novčanicima, ali to nije bilo mnogo. 124

Gđa Ramponi me je posmatrala kako jedem poslednji komad bifteka. „Ima još“ , ulagivala se, zatim nabola vrelo parče sa roštilja i spustila ga na moj tanjir. ,,Vi ste čudo od kuvaric;, gospođo Ramponi.“ Zabacila je glavu na neM prkosan način. ,,Ja sam čudo za sve što god hoću“ , nasmejala se. ,,Vi možda mislite da sam samo služavka ovde, stara žena Sema Ramponija, ali nisam, verujte mi!“ Njen pogled se naglo zaustavio na meni, proučavajući me, i osetio sam blagu navalu strasti. To me je iznenadilo. Da li mi se ova Ijubazna, pkvooka dama nabacivala? Nemoguće. Žene mi se nisu više nabacivale, čak ni moja supruga. U poslednje vreme, jedina moja akcija bile su neke maŠtarije na papiru, pravo iz pisaće našine. Izbegao sam njen pogled i pozabavio se biftekom. „Recite mi, gospođo Ramponi, čemu ta pušnica?“ „Pa za sušenje mesa, naravno. Za divljač.“ „Sem lovi jelene?“ ,,Ja sam lovac u ovoj familiji“ , ponosno je rekla. Bila je tako sićušna, tako fina i suzdržana, da nisam mogao da poverujem u to. „Nste vi taj tip.“ „Kakav tip?“ „Tip lovca koji se u zasedi čeka jelene.“ ,,Ne čekam ih u zasedi Ubijam ih sa zadnjeg trema. Samo bacim malo žita na sneg i oni ga prate sve do vrata. Onda ih sredim.“ Mrdnula je laktom, kao da puca iz puške. ,,To je namamljivanje u klopku. Nezakonito je.“ „Nije ako gaze po usevima.“ Morao sam da se osmehnem. „Kakvim usevima, gospođo Ramponi?“ Skrstila je ruke. 125

„Štošta ja gajim ovde. Osim toga, ne čujem da se žalite na bifteke koje ste smazali. I to je bilo namamljivanje u klopku. Sredila sam ga sa dva metra razdaljine. Pravo među oči.“ Obuzdavao sam se. Ništa nisam mogao da kažem. Tanjir mi je bio prazan. Meso je bilo u meni. Otkud toj anđeoskoj staroj dami taj ubilački nagon? Možda je indirektno ubijala Sema Ramponija? „Ne verujem vam“ , rekao sam, ustajući. „Vi jednostavno niste ta vrsta osobe koja bi pucala u izgladnelog jelena. To nije u vašoj prirodi. Ja to znam! Vi ste mnogo bolje Ijudsko biće.“ Namrštila se, razmišljajući o tome dok sam izlazio. Pohitala je za mnom. „Budite brzi sa tom pušnicom!“ zahtevala je. „Trebaće mi hitno ovih dana, čim padne sneg.“ Zatekao sam starog Nika kako sedi na steni i sekiricom šilji drvene kočiće. „E j“ , rekao sam. „Kako si prošao u pokeru?“ „Koga to zanima?“ „Ja imam poseban razlog da to saznam.“ „Nekad dobijaš, nekad gubiš.“ Klimnuo je ka gomili peska. „Prosej malo peska.“ „Ti znaš da je Sem Ramponi profesionalac, da deli karte u Rinu?“ „I šta još ima novo?“ „Opelješio vas je, zar ne?“ „Meni je uzeo osam dolara.“ „A od Lua i Zarlinga?“ Pokazao je prstom. „Vidiš onu lopatu? Upotrebi je.“ Sunce je odskočilo iznad magle; oblaci su se razilazili, vetar ih je nosio, i postalo je toplo. Bili smo na čarobnom mestu, na ostrvu usred šume, na poljani raskrčenoj do džinovskog drveća oko nje. Nije čudo što je bilo jelena. Jedan 126

potok presecao je imanje, žuboreći preko kamenja u plitkoj vodi. Ramponijev bungalov bio je udaljen samo pedeset metara, kuhinjski prozor gledao je pravo na čistinu. I tu sam stajao ja i prosejavao pesak da napravim malter koji će da spaja kamenje zidova za klanicu i sušenje jelena koje gđa Ramponi ubija tako što ih namami do svog prozora. Preturao sam pesak lopatom i mislio: jebeš ga, šta ću ja ovde? Matori je krenuo naokolo, od ugla do ugla betonske ploče, zabadajući kočiće i povezujući ih kanapom. To je bio jednostavan postupak, ali ostavio sam ga da se malo pomuči. Onda se vratio do stene i seo. Skinuo je svoj pohabani stari šešir, sa kose mu je lipteo znoj. „Idi po balon“ , rekao je. Pogledao sam u levi dlan i ugledao prvi žulj. „Tek je jutro“ , rekao sam. To ga je žacnulo pa je gurnuo palac u usta i ođbio ga ka meni, što je bio neki prostački italijanski gest čije značenje nikada nisam otkrio, mada je on to radio po tri-četiri puta dnevno čitavog života. Pretpostavljam da je to značilo nosi se. Onda se zlovoljno odvukao do bungalova. Stajao sam, sisao žulj i proučavao gomilu kamenja, komade grubo klesanog granita, sive i deformisane. Sagnuo sam se da podignem jedan manji kamen. Ne da je bio težak, nego je bio imbecilno i neverovatno težak, bar pedeset kila, a nije bio veći od lopte za košarku. Ostali su bili slični ili teži. Mogao bih da mu pomognem da prenese manje kamenje do zida, ali biće to ubistven posao za čoveka od sedamdeset šest godina, mekih dlanova i mekih mišića, koji već punih pet godina nije radio nikakav fizički posao. Mogao je da ušine leđa, ili da mu iskoči pršljen u kičmi, ili da mu pukne neka vena. Posmatrao sam zapaljene kapilare u njegovim očima. Vino je ušlo u njih i šteta je počinjena. Bilo je potpuno suludo izazivati opasnost, ali je moj otac bio lud, osnova njegove apsurdnosti bilo je ludilo, a ono najluđe od svega bio je smi127

sao celog njegovog života, koji se u borbi s kamenjem bližio kraju. Zašto je uopšte radio sve to? Pušnica za meso jelena! Dvadeset godina ranije verovatno bi odbio taj posao, jer je suviše udaljen od kuće, suviše beznačajan za njegov ponos. Mogao je, naravno, da pođe i drugim putem u svojim poslednjim danima, da se po ceo dan razbija od pića u Kafeu Rim. Ili da se izležava u dnevnoj sobi i gleda televiziju, i usput trpi blebetanje svoje žene koja lebdi nad njim s tanjirima špageta i mozga o radostima i tugama udovištva. Ili je mogao da sedi na tremu koji gleda na ulicu Plezent, i posmatra uzbudljivi spektakl prolaska ponekog psa ili ljudskog bića. Ili je mogao da gaji paradajz i paprike u dvorištu. Ne Nik Molis. On je hteo da gradi zid - i to je bilo to. Nije ga bilo briga kakav zid, samo da je zid zbog koga će ga ceniti njegovi prijatelji, koji su znali da je otišao od kuće, da je radnik, graditelj. Vratio se iz bungalova, ljuljuškajući balon. Sad je izgledao mnogo bolje, bio je zadovoljan. Ponudio mi je da popijem i otpio sam gutljaj. „Stavi ga u potok da se hladi“ , rekao je, pa sam spustio balon na plitko dno, u ledenu vodu. Umešali smo malter i preneo sam puna kolica do daske na ivici betonske ploče. Mešao ga je špahtlom, prevrtao ga i razmazivao da postigne pravu gustinu. Onda je pokazao na jedan od manjih komada granita. ,,Taj.“ Poneo sam kamen do ploče. Stavio je podlogu od maltera i uzeo kamen od mene. To je bio trenutak istine. Lice mu se zacrvenelo i oči su htele da mu iskoče kad je ispustio kamen i sručio se na kolena. Podigao ga je. Ovog puta je uspeo da ga postavi na malter, psujući kamen, svet, sebe. Posmatrao sam sve to, što mu se nimalo nije dopalo, pa je opsovao i mene. 128

Trudeći se da ga utešim, rekao sam: „Ne brini, samo si malo izašao iz forme.“ ,,Umukni.“ Pokazao je špahtlom. ,,Onaj.“ Još jedan od pedeset kila. Podigao sam ga. „Znaš šta, tata. Ti stavljaj malter, a ja ću da postavljam kamenje.“ ,,Umukni.“ Stavio je malter i uzeo kamen iz mojih ruku, teško se borio sa njim, ali ga je ipak postavio na pravo mesto. Nakon dva sata iskoristili smo sve manje komade granita i on je pokušao da se ispravi, ali mu se donji deo leđa ukočio i nije mogao. Povijen kao majmun, odgegao se do potoka i izvadio balon. Prućio se potrbuške na zemlju i nategao hladno vino. Lice mu je žalosno visilo, oči su mu upale od razočaranja. Šuma ga je gledala odozgo, s razumevanjem za njegovo jadno stanje. Drveće je uzdisalo. Ptice su uzrujano naklapale. Nebo je buljilo saosećajnim plavetnilom. Moj otac, siroti moj stari čovek! Bio je poražen i znao je to, ali nije hteo da prizna. Sagradio je svoj udeo kamenih zgrada - crkve, škole, i bar jednu biblioteku, ali sada se užasno mučio da podigne pušnicu od dva i po metra, bez prozora i samo sa jednim vratima. Neka se suoči sa porazom, mislio sam, sa činjenicom da to prevazilazi njegove snage i godine, nek odbaci špahtlu da odemo bestraga iz ovih planina i vratimo se kući. Bože, blagoslovi jelene! Skljokavši se pored njega, podigao sam balon. Kakvo vino! Preporodilo je moja usta, moju kožu, moje srce i dušu, i zahvalio sam bogu za brda Anđela Musoa. Cutke smo ležali, slušali ptice i natezali balon. Upitao sam ga šta dalje. „Moramo da polomimo kamenje, da od velikih napravimo male.“ 129

Pojavila se gđa Ramponi, na tacni je nosila sendviče i činiju svežih jagoda. „Ručak“ , rekla je. Otac je odgrizao komad sendviča, jedva ga i pogledavši. ,,Dobro“ , rekao je, spustio ga na stranu i ponovo nategao vino iz balona. Podozrivo sam rastvorio svoj sendvič. Šunka i majonez. Gđa Ramponi je zlovoljno gledala. „Šta ste mislili, da je meso jelena?“ Nije važno šta je bilo, nisam mogao da jedem. Okrenula se ocu. „Nik, deluješ mi umorno. Zašto se ne vratiš u bungalov i odspavaš malo? Nema nikakve svrhe da prvog dana ubiješ sebe na poslu.“ ,,Istina“ , rekao je. Okrenula se i vratila u motel. Izuo sam cipele i uronio stopala u potok. Postojao je samo jedan način da se sabotira Ramponijeva pušnica - da se ne sazida. Pogledao sam u oca. Spavao je, sendvič mu je visio s prstiju. Prodrmao sam ga. „Idi odremaj malo.“ Jedva je ustao i klecavih nogu pošao ka motelu. Sedeo sam sa stopalima u potoku i jeo jagode. Onda sam zaspao i, kad sam se probudio, otac još nije bio tu. Navukao sam čarape i obuo cipele, a onda pošao ka našem bungalovu. Nije bio tamo. Ali ugledao sam ga kroz prozor kuhinje. Krišom je izlazio na zadnji izlaz bungalova 6. Za njim je išla gđa Ramponi. On se uputio ka pušnici, a ona ka recepciji motela. Čekao sam da otac zađe među drveče, a onda otrčao do recepcije. Nisam znao šta su radili u bungalovu 6, verovatno ništa, ali ona nije bila dobra za mog oca, a ionako sam je mrzeo. Zazvonio sam na zvonce za pultom i ona se pojavila iz kuhinje. „Ostavite mog oca na miru“ , rekao sam. 130

„ 0 čemu ti pričaš?“ Bio sam nerazuman, ali nije me bilo briga. „Sam o se ne petljajte s mojim ocem.“ Usta su joj se prezrivo iskrivila. „D a si pola čoveka kakav je tvoj otac, ne bi se usudio da tako razgovaraš sa mnom. Gubi se odavde, stenico.“ Ustuknuo sam, posramljen, zgađen nad samim sobom, pitajući se šta se kog đavola dešava sa mnom. Okrivio sam visinu, dve hiljade metara. Bizama stvorenja viđena su u tim tajanstvenim šumama, patuljci, duhovi starih kopača zlata, čak i tragovi Jetija. To me očigledno stiglo. Kad sam se vratio do pušnice, otac kao da je živnuo, bol u njegovim leđima je izgleda nestao dok je držao macolu sa dugačkom drškom. Stajao je ispred metar širokog, nepravilnog komada granita, spremao se da od velikih pravi male. Stao sam sa strane i gledao kako snažno zamahuje macolom i udara pet-šest puta, sve dok kamen nije počeo da puca, ne na pravilne komade, već na krivu, oštru parčad i krhotine ,,Dobro“ , izgovorio je, teško dišući. „Baš dobro. Prenesi ih do zida.“ Preneo sam ih i on ih je postavio, velike i male, parčiće i krhotine. Ja sam sad razbijao kamen a on pravio zid. Dobro nam je išlo. Kad bi se umorio, tražio je vino. Nije mogao da se ispravi, pa je stajao povijen kao majmun dok je pio. Kad je počeo da se znoji, fleke na leđima i pod pazuhom bile su ružičasto obojene. Šta sad, mislio sam, to je od ishrane, grožđani šećer, energija, i pio sam svaki put sa njim. Dobro nam je išlo, baš dobro. Bili smo umorni i ošamućeni, i učinilo mi se da sam u šumi video patuljka sa crvenom kapicom dok je sunce zalazilo iza drveća, a pušnica se dizala ka nebu. Prestali smo da radimo kad je pao mrak. Mogli smo da radimo pod mesečinom, ali to bi se već graničilo s ludilom. Sem Ramponi bi mogao da stigne kući iz Rina i podsmeva 131

nam se. Gosti motela bi se pitali šta se događa. Kakav dan! Popili smo osam litara vina. Ispišali smo dvadesetak. Mantalo nam se. Bili smo sablasni. Stari Nik se smejao sam sebi. Pao je na lice dok smo išli po večeru. Smejao sam se podižući ga. Ramponi nije bio kod kuće. Gđa Ramponi nam je napunila tanjire. Možda je to bilo meso jelena. Koga je bilo briga. Otac je zaspao za stolom. Odvukao sam ga do bungalova i spustio ga na krevet. Spavao sam. Odjednom je bilo jutro. Nije bilo potrebe da se oblačim; zaspao sam obučen. U ustima sam osećao ukus starih patika gđe Ramponi i psećih dlaka. Sprao sam sve to gutljajem vina pa smo se vratili na posao. Sada smo žurili. Trebalo je da pod hitno odemo odatle. Razbijao sam veliko kamenje a matori ga je trpao u zid. Bili smo na otvorenom moru, na splavu, žurili smo, postavljali smo rekord. Popij malo, sine. To je bila trka. Popij malo, tata. Trka bez početne pozicije, bez finiša. Ali brza. Uklonio je graničnike. Prestao je da koristi libelu. Radio je po osećaju. Povremeno bi sagnuo glavu ka liniji zida i škiljio, držeći ga u ravni. Zid se dizao, vino se spuštalo. Jednom sam pogledao u nebo i upitao: „Koliko je sati?“ Odgovorio je: „Nema vremena“ , a ja sam se nasmejao. Bože, koliko je bio dubokouman. Kad je vina nestalo, Ramponi je iz Rina doneo još. U poslednji čas. U poslednjem trenutku poslednje kapi iz posleđnjeg balona nenadmašnog vina Anđela Musoa.

132

19 Onda se nešto čudno desilo, Otac je umro. Neumorno smo radili, mahnito ređali malter i kamen, i najednom sam osetio da je napustio svet. Gledao sam u njegovo lice i to je bilo ispisano na njemu. Oči su mu bile otvorene, ruke su mu se pomerale, nabacivao je malter, ali bio je mrtav, i u smrti nije imao šta da kaže, Povremeno bi kao utvara kliznuo do drveća da piša. Kako može da bude mrtav, pitao sam se, a da i dalje hoda i piša? Bio je duh, sablast, leš. Hteo sam da ga pitam da li je dobro, da li je kojim slučajem još živ, ali suviše sam bio umoran i zauzet sopstvenim umiranjem, suviše umoran da sklapam rečenice. Mogao sam da vidim pi~ tanje na papiru, otkucano na mašini, sa sve navodnicima, ali bilo je suviše teško da se pretvori u reči i izgovori. Osim toga, šta bi to promenilo? Svi moramo jednom umreti. Cetvrtog dana, između obilnih gutljaja Anđelovog vina, sagradili smo skelu i ostalo nam je još poia metra u visinu. Nik, koji je bio mrtav, nije osećao nikakav bol dok je postavljao kamenje. Nije više bio tako pažljiv, nije bio onaj revnosni, pedantni zidar iz prošlosti, i zid je bio zamazan, a malter je curio i stvarao velike klobuke u osnovi svakog kamena. Dole, još uvek živ, lomio sam ploče, dizao ih na rame i nosio do skele, a onda sam jednog dana, ne znam kog dana, i ja umro. 133

Mora da sam umro junački i tiho, jer se ne sećam jadikovanja i suza. Prvo sam osetio razarajući bol u lumbalnom delu kičme od zamahivanja macolom, a onda je bol nestao, činilo se da je otplovio u šumu, kao i ostali bolovi - u stopalima, raspuklim žuljevima, bubrezima - jedan po jedan, svi su iščezli, i osetio sam kako nervni sistem otkazuje. Kad ponovo umrem, pomislio sam, i to zaista poslednji put, moraću ovo da upamtim i suočim se s tim kao tog dana u planinama, kada sam podlegao smrti kao da je moja ljubav, smešeći se dok sam je grlio. Drugi pokojnik, moj prijatelj, moj stari otac, dočekao me s one strane života, očiju praznih kao prozorski okviri dok sam mu dodavao masivan kamen, a on ga s mukom postavljao u gnezdo maltera. Tada se desila komična stvar. Okrenuo sam se od skele, stao na gvozdeni deo motike i ona me raspalila ručkom, brutalno me zveknula među oči. Nisam osetio nikakav bol. Udarac me oborio, ali bio sam iznad bola. Nismo često viđali Sema Ramponija, osim ujutru kad je kretao za Rino, ponekad nam je mahao, ponekad nije. Predveče petog dana nečujno je došetao i stao kod konstrukcije, skrštenih ruku, buljeći u oca na skeli. Nije bilo pozdrava, nikakvog znaka prepoznavanja između njih dvojice. Otac je uzvratio tužnim ali prkosnim pogledom na Ramponijevo zabrinuto mrštenje. Ramponi nije mogao da zna za našu smrt, ali osetio je promenu u nama, nešto sablasno i bestelesno. Uputio mi je zlovoljan pogled i žumo otišao ka motelu, osvrnuvši se jednom da pogleda preko ramena u nas, kao da je oteran. I gđa Ramponi je bila zbunjena i uznemirena. U početku nam je donosila ručak, ali sada je ostavljala poslužavnik na panju, dvadesetak metara od mesta gde smo radili, a onda bi požurila natrag u motel. Za doručkom bi se sva skupila, poslužujući nas sa strahopoštovanjem. Obično smo izlazili na kuhinjska vrata, koja bi spremno zatvorila za nama. 134

U nedelju popodne, šesttg dana, otac je postavio poslednji kamen i pušnica je bila ;otova, Bili smo sivi i zarasli u bradu, bili smo pijani i smrceli smo, jer smo radili i spavali u istoj odeći. Klečeći kraj potoka, nattzali smovino iz balona i upalim očima gledali u ono što sno podigli - majušno zdanje iz jednog komada, kao neki aiapski bunker na Sinaju. Bilo je odvratno i bilo je grbavo. Kamenje kao da nije postavljano, već samo nabacano u zid. V ti zidovi su se ludački krivili, izbočeni i ulegnuti, i bili su debeli, mnogo deblji nego što se Tata dogovorio. Malter je curio na spojevima, kaljajući zidove. Kakve god bile njene tstetske mane, građevina je delovala neuništivo. Preostao je samo krov i ugradnja vrata, posao za tesare. Molis i sin st svoje okončali. Iza nas je ostao sve san krš, kao napušteno bojno polje, koje je trebalo raščistiti, ds bi ta sumanuta pušnica dobila bar malo dostojanstva. Naololo su bile razbacane daske, svakojaki ostaci drvne građe i kamenih krhotina, alat, prazni baloni i džakovi cementa, ppirni tanjiri i salvete, polupojedeni sendviči, odeća. Što stm duže gledao u pušnicu, sve je luđe izgledala. Uopšte nije ličila na zjradu, više na tovar kamena koji je nemarno tu istovaren. Umoran, pijan i halucinirajući, video sam to kao drevni indijanski grob. Onda kao ledenu santu. Trepnuo sam i ponovo pojiedao. To je bio polarni medved. Zatim je postala stenovito cdanje na Mesecu. Magla je pala na čistinu dok sam motao :reva i skupljao alat. Kad sam još jednom pogledao ka pušni:i, video sam brod koji usporeno plovi preko maglom prekrhenog mora. Uznemirujuće i nejasne strepnje naterale su m: da požurim ka bungalovima. Kadilak Sema Ramporija došao je kroz maglu do motela. Stao je pored mene. Sert je bio u radnoj uniformi, crnom svilenom odelu i beloj koštlji sa cmom leptir-mašnom. „Kako ide?“ upitao je 135

„Sve je gotovo.“ Uzdahnuo je. „Dobro. Kako izgleda?“ „To je pušnica, Seme. To ne može da se negira.“ „Naravno da nije Tadž Mahal.“ „Nije moglo bolje“ , profesionalno sam rekao, kao eho moga oca. „Naručili ste pogrešan kamen. Alabaster kvarc je za nadgrobne spomenike. Nije namenjen za zidove. Suviše je težak, nezgodan za pomeranje. Kad se sve uzme u obzir, odradili smo izuzetan posao.“ Njegove oči urasle u salo su me proučavale. „Možeš li to da ponoviš?“ „T a pušnica će nadživeti ove planine. Da ste tražili Akropolj, matori bi ga sagradio. Hteli ste pušnicu i tačno ste to i dobili.“ Bio je kao morž, sležući svilenim ramenima, ne upuštajući se u raspravu. Onda je najednom izlanuo: „Meni liči na kenjaru.“ Izvadio je novčanik iz unutrašnjeg džepa sakoa i dao mi ček. „Daj ga Niku. Ispiata u celosti.“ Ček me je zbunio. Sve se na njemu činilo pogrešno. Bio je ispisan na sumu od hiljadu petsto dolara, ali ne za mog oca. Naprotiv, otac je ispisao ček Semu Ramponiju u Rino banci. Mozgao sam, pokušavajući da dokučim smisao te transakcije. „Što je kog đavola ovo?“ „T o je zalog tvog matorog sa partije pokera.“ Nasmejao sam se. „Apsurdno. Moj otac nema hiljadu petsto dolara. Nema ni dva dolara. Već godinama nema račun u banci, i nikada nije imao račun u Rino banci.“ Sem je svojim debelim prstom dodimuo ček. „Nije li ovo potpis tvoga oca?“ 136

„Onaj koji koristi kad je pijan, da.“ „Pijan ili trezan, to je zakonito platežno sredstvo.“ „Nije zakonito i nije platežno. To je samo neispravan ček.“ Okrenuo je dlanove naviše i slegnuo ramenima. „Onda je ispisao neispravan ček. To je protivzakonito. Neću da pravim probleme, Toni. Ja i tvoj otac odavno se znamo. On mi duguje hiljadu petsto dolara sa pokera, a ja mu dugujem za ono tamo. Prema tome“ , nedužno se nasmešio, „sada smo kvit.“ Nasankao nas je, mog oca i mene. Opelješio nas. Bilo je poražavajuće. Moj bože, koliko sam se već tumbao u tom košmaru? Odvučen iz mira i tišine svoje kuće na moru, namamljen da budem zidarski pomoćnik, odveden u planine sa tri pijanca, da provedem šest odvratnih dana gradeći tu grbavu grozotu? A tek bol! Raspukli žuljevi! Kičma koja vrišti, izmrcvarena stopala, ubistvena težina tog kamenja, delirijum naše iscrpljenosti, naše sablasne smrti. Koliko još, Gospode, koliko još? Zašto sam tako kažnjen? Ispitivao sam svoju prošlost. Da li je to bila konobarica u Parizu? Tri napuljske kurvice? Plaćao sam, o Gospode, plaćao sam i plaćao kao kreditna kartica koja se obrće i obrće. Zatvori mi račun, Gospode. Poštedi me malo. Daj mi malo mira. Nisam glup, naučio sam svoju lekciju. Neće više biti nikakvih grehova. Vratiću se crkvi, jer sada sam već star, jebeno sam star. Ramponi, moj mučitelj, prevarant, varalica na kartama. Osetio sam bes. Nasmuo sam na njega kroz prozor automobila, prsti su mi zahvatili njegov zadrigli vrat, moj um je tražio okrutne, skaredne psovke - nešto bolje od pizde i govnara. Ali je, kao i većina debelih ljudi, bio brz kao vidra, izbegao je moj zahvat, i sve što sam uspeo da procedim bilo je: „Nek ti bude, Seme Ramponi! Zažalićeš!“ Nagazio je gas i kola su se pomerila petnaestak metara do motela i stala. Nisam završio. Odlučno sam krenuo za njim 137

kad je izašao iz kadilaka, spreman za moj juriš, čekajući, stegnutih pesnica, taj džinovski morž, spreman za tuču. Možda bi me prebio, a možda i ne bi. Bio je glomazan kao nilski konj, debeo, pun makarona. Ja sam bio onizak, kržljav, i jak kao vo. I ne znajući sam se spremao za ovo. Šest dana sam prebacivao kamenje. Bio sam kao od gvožđa. On je bio star, imao je preko sedamdeset. Ja sam bio mladić od pedeset. Nije imao nikakve šanse. Brzina je bila na mojoj strani. Razdvajala nas je cela jedna generacija. Zauzeo sam stav, podigao pesnice. Progovorio sam: „Ramponi, prevario si moga oca. Sada ćeš morati da se obračunaš sa njegovim sinom.“ Uzdigao je pesnice. „Nikoga ja nisam prevario. Kada igraš karte s tvojim matorim ne moraš da varaš. Nema šanse da izgubiš.“ „Prešao si ga za hiljadu pesto dolara i tebi to nije varanje?“ „Bilo je tri hiljade, Toni. Prepolovio sam dug.“ „Ko je podigao ulog? Kad sam izašao igrali ste u sitniš.“ „Tvoj otac je podigao ulog. Hteo je malo akcije. Rekao je da će da prekine ako ne ukinemo limit.“ „Skote ljuđski! Covek je bio pijan.“ „Nije bio ništa pijaniji od mene. Svi smo bili pijani.“ Onda je nastalo ćutanje. Bili smo hladne statue, suočeni jedan sa drugim. Grci u kamenu. Buljili smo, plašeći se da mrdnemo. Ko će zadati ključni udarac, onaj prvi? Počeli smo da kružimo, polako, okolo i naokolo. Postalo je dosadno. A onda je postalo jasno. Nismo hteli da se bijemo. Imali smo jednu zajedničku osobinu: kukavičluk. Ali Sem je bio prvi koji se povukao. Spustivši ruke, groknuo je, okrenuo mi leđa i ušao u motel. To mi je dalo osećaj pobede. Cim je nestao, stavio sam ruke na kukove i 138

podrugljivo se iskezio. Prilično sam se dobro osećao dok sam se vraćao ka našem bungalovu. Matori se tuširao. Izvadio sam lažni ček iz džepa i proučavao ga. Dilema je bila da li da mu ga dam, ili je bolje da se pretvaram da ništa ne znam? Osim toga, zašto sam se ja uopšte petljao u to? To je bila privatna stvar, kockarski dug između njega i Sema. Pre svega, nije trebalo da uzmem ček. Onda mi je sinulo kako da se izvučem. Izvadio sam koverat motela iz fioke, stavio ček unutra i zalepio ga. U tom trenutku otac je izašao go iz kupatila i hitro legao u krevet. Dao sam mu koverat. „Sem mi je rekao da ti ovo dam .“ Seo je i gledao ga. Činjenica da je zalepljen ga je umirila, pa je pocepao ivicu i otvorio ga. Usne su mu se razvukle u lažni osmeh dok je proučavao ček. „Odavno nisam dobio tako dobar ček za obavljen posao“ , rekao je.

139

20 Probudila me grmljavina i sevanje munja. Kosi krov je bubnjao od kiše koja je pljuštala po njemu. Vetar je zavijao. Bungalov je škripao. Neko je lupao na vrata. Bio je to Sem Ramponi, vikao je: „Otvaraj! Otvaraj!“ Smandrljao sam se s kreveta i otvorio vrata. Kiša je navalila unutra. Ramponi i njegova žena stajali su u tom potopu, on u belom plastičnom mantilu koji mu je lepršao oko lica, ona u crvenom. Uperio mi je veliku baterijsku lampu u lice. „Gde je Nik?“ dreknuo je. „Spava.“ „Diži ga. Imamo veliki problem.“ Naglo se udaljio, svetlost baterijske lampe probijala je mlazeve kiše dok se on borio da skloni mantil sa lica. Nalik na pticu, gđa Ramponi je išla za njim, preskačući bare dok su trčali u pravcu pušnice. Navukao sam pantalone i prodrmao oca, vikao sam i povukao pokrivač s njega. Drhtao je, go i zgrčen, sav se skupio kao fetus, odbijao je se probudi. Ostavio sam ga tako, kiša je kroz vrata padala po njemu. Grčio se, mokar, ali nije se probudio, a ja sam spustio roletnu i izašao u crnu olujnu noć. 140

Potrčao sam ka pušnici, kiša mi je šibala lice i pljuštala po telu, ushićeno mi govoreći da se pušnica srušila u oluji, srušila se, srušila, srušila. Smejao sam se od radosti. Ponadao sam se da je tako. Nakaza se srušila, morala je da se sruši. I jeste. Srušila se. Skroz, pala je na dupe, do temelja se srušila. Ležala je na tlu, mrtva na kiši, hrpa kostiju, Godzila na izdisaju - zidovi su popustili, podriveni u temelju, kiša je nemilosrdna lila po njima, grom je praskao tras-tras, a munje sevale, osvetljavajući šumu, blistavo kao sunce. Držeći se za ruke, Ramponijevi su oborenih glava stajali pored palog kiklopa, odajući poslednju poštu. Prišao sam i stao pored gđe Ramponi. Lice joj je bilo tužno i razočarano, oči su joj bile vlažne zbog gubitka njene voljene pušnice i svega što je obećavala. Nije bilo načina da prikrijem svoju radost. Uzeo sam je za ruku i stisnuo je, i nasmešio sam se kad se okrenula ka meni, lepo je mogla da vidi demone kako mi igraju u očima. ,,Šteta“ , nasmejao sam se. „Kakva sramota.“ Ramponi je obasjao lampom ruševinu, i na trenutak sam ugledao neke od problematičnih komada s kojima smo se borili da ih udenemo u zid. Sada su to bili pali dušmani, nagomilani na bojnom polju, Vaterlo kamenja, grotesknih pod pljuskom. „Kakav haos“ , uzdahnuo je Ramponi. „Ali šta sad, možda je tako i bolje. Bila je jeziv prizor. Samo je kvarila izletište.“ Uhvatio je ženu za ruku pa su se naglo udaljili, bežeći od kiše. Ona se okrenula i pogledala nazad ka ruševini. To me podsetilo na Lotovu ženu. „Reci Niku da se vidimo ujutru“ , doviknuo je Ramponi. Kad sam se vratio u bungalov, zatekao sam Nika Molisa u dubokom snu ispod gomile pokrivača. Cak mu je i glava bila zatrpana. Ali ustajao je tokom čitavog cirkusa, jer je novi balon vina stajao na stočiću pored kreveta, poslednji balon kojim ga je Ramponi snabdeo. 141

21 Ujutrn nije bilo ni traga od oluje, kao ni od moga oca. Proverio sam balon. Falilo je oko litar. Obukao sam se i izašao. Kiša je oprala džinovsku šumu, uklonila prašinu, pročistila vazduh i promenila svet. Ptice su kreštale, a veverice s paperjastim repovima skakutale s grane na granu kao artisti na trapezu. Citava zemlja obukla je najlepšu prazničnu odeću da proslavi fijasko s pušnicom. Novosti mora da su doprle daleko u nebo, jer su radoznali oblaci promicali gore i posmatrali ruševine. Gncvni glasovi dopirali su iz pravca pušnice. Požurio sam tamo. Otac je stajao, odbacujući manje kamenje u stranu, pokušavajući da raščisti malo. Sem Ramponi je vikao na njega. Bio je u crnoj, svilenoj radnoj uniformi i žvakao je cigaru. „Ne budi mamlaz“ , govorio je. „Odustani dok imaš vremena.“ „Nemam vremena!“ dreknuo je otac i podigao kamen. „Zaostajem.“ „U čemu je problem?“ rekao sam. „Budala hoće sve ponovo da radi“ , rekao je Ramponi. A onda se okrenuo ka ocu: „Odustani, mamlaze glupi! Pokupi svoje stvari da te odvezem kući!“ 142

Stari Nik je i dalje uklanjao kamenje. Njegove mutne oči ukazivale su na vrlo umornog čoveka. „Kakav je dogovor?“ upitao sam. „Nikakav. Uradićemo je da valja, i to je to.“ Ramponi je zaurlao: ,,Ja je neću da valja i neću je da ne valja! Neću je i tačka. Nikada nisam hteo pušnicu. To je bila ženina ideja. Mrzim jelensko meso. Mrzim juneće. Mrzim svinjsko. Volim piletinu i volim ribu. Ostavi se više te priče. Srušena je. Ne diraj ništa! Pakuj alat i vozim te kući.“ ,,E nećemo tako“ , rekao je Tata. „Ostaćemo tu gde smo. Ponovo ćemo da je gradimo, makar potrajalo celu zimu.“ Izmoren, seo je na jedan pljosnat kamen. Neka se svađaju, nek unište jedan drugog; meni je bilo dosta. Ništa više neću da radim. Ostavio sam ih da urlaju i vratio se u bungalov. Istuširao sam se. Spakovao sam našu odeću. Počeo sam da čitam neku staru džepnu knjigu. S vremena na vreme prišao bih otvorenim vratima i osluškivao u pravcu pušnice, skrivene iza drveća. Ništa se nije čulo. Ali znao sam da je otac tamo, s balonom na kolenima. Rekao sam sebi da radim pravu stvar, a ipak sam bio uzrujan, pitao sam se da li sam pogrešio što mu ne pomažem. Oko podneva, gđa Ramponi banula je na vrata. „Nešto nije u redu s tvojim ocem.“ Potrčala je ka šumi, a ja sam trčao za njom. Nik je ležao na leđima pored potoka, lica okrenutog ka nebu, zatvorenih očiju, disao je duboko i s naporom. Kleknuo sam kraj njega, a on je otvorio oči i zaječao. Gđa Ramponi je čučnula i dodirnula njegovo pocrvenelo lice. „Srčani udar“ , rekla je. „Već sam to videla. Kod moga oca.“ ,,A šta je s običnim pijanstvom? I ja sam to već video.“ ,,Da probamo s veštačkim disanjem.“ 143

Klekla je pored mene, duboko udahnula, i priljubila usta na njegova, uduvavajući svoj dah u njegovo grlo. To ga je naglo probudilo. Otvorio je oči, ugledao njeno lice, i pobunio se, odgumuvši je. Cvrsto ga je uhvatila za glavu i ponovo pokušala. ,,Ne!“ zarežao je. „Ostavi me na mim, jebem ti!“ Šakama sam zahvatio vodu iz potoka i pljusnuo mu je po licu. Oblizao je vodu sa usana. Gđa Ramponi je ustala. „Covek umire.“ „Čovek je pijan.“ ,,Ne pomeraj ga. Doneću ćebe. Moramo da mu očuvamo toplotu.“ Hitro se udaljila. Postavio sam ga u sedeći položaj, ali bio je mlitav kao kanap, glava mu je padala. Kad sam ga uhvatio da ga podignem na rame očekivao sam veliki teret, ali bio je zabrinjavajuće lak, ne teži od vreće s igračkama dok sam ga nosio ka motelu. Gđa Ramponi nas je ugledala i postala je veoma uzmjana. „Spusti ga, čovcče. Ubićeš ga!“ Odneo sam ga pored nje unutra i spustio ga na kožni kauč. Ona ga jc pokrila lakim ćebetom i ponovo počela da mu daje disanje usta na usta. Zagrcnuo se i zgrčio, napravio grimasu i odgurnuo je. ,,Vode“ , rekao je. Vode? Neverovatno. Retko je pio vodu. Mora da mu je zaista ozbiljno pozlilo. Gđa Ramponi mu je iz kuhinje donela punu čašu vode i prinela je njegovim usnama, a on je pohlepno pio. ,Jo š .“ Popio je još dve pune čaše i utonuo u duboki san. Lice mu je bilo vrelo i suvo pod mojim prstima. Nije bio pijan. Delovao je veoma umomo i klonulo, preplavljen umorom. Mumlajući, otvorio je oči i pokušao da se pridigne. 144

„K lozet.. . “ Odbacio je ćebe i ustao, povodeći se. Poveo sam ga kroz kuhinju do kupatila, i on je stao ispred šolje, spavao je i ljuljao se na nogama. Dok sam ga vraćao ka recepciji pogledao je u sudoperu. „Vode.“ Popio je tri pune čaše, onda se vratio u kupatilo. Pridržavao sam ga. Ista beskonačna rabota. Na kraju je ponovo bio na kožnom kauču, u nekoj čudnoj letargiji, bučno je disao. Posmatrajući ga, gđa Ramponi je rekla: „Znaš šta ja mislim? Rak besike. Moj ujak je to imao. Bolje da zovemo hitnu pomoć. Neću da mi umre ovde.“ Gurnula je telefon sa pulta ka meni. „Ambulanta jezera Taho.“ Dala mi je broj. Usput sam od centrale zatražio da me spoje sa doktorom Frenkom Maselijem u San Elmu. Već više od četrdeset godina otac je i protiv svoje volje bio Maselijev pacijent, izbegavajući ga koliko god je to moguće, jer je doktor uvek imao jedan isti recept za očevo dobro zdravlje: da ostavi piće. Prvo Maselijevo pitanje kad se javio na telefon bilo je: ,,Da li je pijan?“ Rekao sam da nije pijan, i kad sam počeo da mu objašnjavam očevo stanje, doktor Maseli me prekinuo. ,,Da li je žedan?“ ,,Veoma.“ „Nadam se da mu ne dajete vino.“ „Sam o vodu.“ ,,Da li mnogo piša?“ ,,Litre.“ „Onjuši mu dah.“ ,,Šta?“ „Onjuši očev dah.“ Ostavio sam slušalicu i nagnuo se nad ocem. 145

„Slatkasto miriše“ , rekao sam u slušalicu. „Najzad se znači desilo.“ „Šta, doktore?“ „Gde ste?“ Rekao sam mu. „Koliko ste daleko od Oberna?“ „Oko pedeset milja.“ „Hitno ga prebaci u obemsku bolnicu. Vidimo se tamo.“ Prekinuo je vezu. Okrenuo sam se gđi Ramponi. „Možete li da nas odvezete u obemsku bolnicu?“ „Gospode bože, naravno.“

146

22 To je bila šećerna koma. On je već danima polako tonuo u nju, i trebalo je pet sati da ga doktor Maseli i lekar bolnice u Obernu izvuku iz ambisa kome i osveste ga. Pročistili su mu krvotok sa injekcijama slane vode i ubrizgali mu insulin. Zestoko je reagovao na insulin, pretrpeo je šok, pa su morali da ubrizgaju šećer. To mu je podiglo nivo šećera u krvi, pa su ponovo ubrizgali insulin, ovog puta u manjim dozama, sve dok mu se nivo šećera nije stabilizovao. Sve vreme sam bio u čekaonici obernske bolnice, posmatrajući kako gnevno sunce zalazi. Oko osam sati uveče pojavio se doktor Maseli. Bio je omalen, debeljuškast, anđeoskog izgleda, star sedamdeset tri godine; dobar porodični lekar kao iz knjiga, ružičastih obraza, nalik na jednog dečaka Anđela Musoa. Uvek je uspevao da izgleda raspoloženo i zainteresovano, ali je u stvari bio hladni profesionalac koji je uvek davao minimum informacija. Voleo je da bude tajanstven. Kada bi izmerio temperaturu ili pritisak, nikada nije govorio brojeve. Već decenijama je lečio porodicu Molis - njihove prelomljene kosti, ospice, zauške, triper, proliv, infekcije, maminu žučnu kesu, njena bolna leđa i čudne ženske boljke. Povremeno je masirao zapa147

ljenu očevu prostatu i prepisivao mu tablete za lakša oboljenja. Otac je voleo Maselija, ne zbog njegove lekarske tehnike, već zato što ništa nije govorio mojoj majci. Jedno je bilo sigurno: Maseli je znao o mom ocu više od ikoga na svetu. „Kako je?“ Maseli se sručio na kožnu fotelju. „Sada je van opasnosti. Ostalo je na njemu.“ Odgrizao je kraj cigare i rekao mi šta je sve preduzeto da ga izvuku iz kome. „Biće znači dobro?“ „Teško.“ Pripalio je cigaru. „Tvoj otac je alkoholičar, znaš već. A još je i dijabetičar.“ To kao da mu je bilo smešno. „Kako ti se čini ta kombinacija?“ „Nisam znao za dijabetes.“ „Već godinama je granični slučaj. Stalno sam ga upozoravao, ali je uvek odbijao lečenje. Na kraju sam ga stavio na ‘orinaz’ - to je tableta, znaš - ali ništa ne pomaže ako je stalno pijan.“ „I šta sad?“ ,,Insulin.“ „I da smanji s vinom.“ ,,Ma šta da smanji? Ni ćuretinu više ne sme. Na kraju krajeva, vino je grožđani šećer. Smrtonosno. Moraće i testo da smanji, pa i hleb. Ionako jede previše hleba.“ „Izvući će se on, doktore.“ To sam rekao rutinski, kao uobičajeni kliše. „Nisam baš siguran. Volja tvoga oca da umre mnogo je jača od njegove volje da živi.“ „Grešite, đoktore“, insistirao sam. Još jedan kliše. ,,On ima čudovišnu snagu volje. Trebalo je da ga vidite kako je radio tamo, kad je gradio tu pušnicu.“ Maseli se zamišljeno namrštio. 148

„To sa pušnicom me posebno brine. Mislim, način na koji kažeš da ju je sklepao. Tvoj otac nikada u čitavom svom životu nije podigao iskrivljen zid.“ „Bio je bolestan, premoren.“ „Bio je godinama bolestan i premoren i granični slučaj dijabetičara, a ipak bi uvek odradio dobar posao. Ali ovaj poslednji. . . Ne znam. Čudna priča.“ Prisetio sam se čeka koji je otac dao Ramponiju, mora da ga je to ponizilo, ali nisam to pomenuo doktoru, koji je najednom otvorio paukovu mrežu činjenica o zdravlju moga oca, što me je zaprepastilo. Nik Molis je imao drastično visok krvni pritisak. Srce mu je veoma oslabilo. Imao je uvećanu masnu jetru koja sve slabije radi. Na bubrezima ima ciste koje im ometaju funkciju. Ima hroničnu upalu bešike. Na očima ima začetke katarakte. A plus i dijabetes.. . Kada je sve rekao, Maseliju kao da je bilo lakše, kao da je to odavno trebalo reći, kao da prebacuje odgovornost i ođbacuje svaku krivicu za ruinu koja propada. To me je deprimiralo, i osetio sam stezanje u grudima kad sam prišao prozoru i gledao kako se spušta teška noć, gledao sam tamno drveće na travnjacima bolnice, usporeni saobraćaj dole na ulici u magli. Maseli me je zabrinuo. Zašto je morao sve da kaže? Ćutao je tolike godine, a sad je odjednom progovorio. Zašto i ja moram da patim? „Problem je preživeti“ , neodređeno je rekao. „Voleo bih da sad vidim oca.“ „Pod sedativima je. Vrati se sutra.“ Izašao sam, sišao niz stepenice do prijemnog i napolje, strahujući od onog što me čeka: majka, njene jadikovke, njene suze. Dok sam se vozio autobusom natrag u San Elmo, došlo mi je da uopšte ne siđem, da prođem kroz taj depresivni grad sve do aerodroma u Sakramentu i odletim kući. Koliko sam već dugo bio na putu? Mesec dana, čitavu godinu? Šta se desilo s mojom ljubavlju prema pisanju, s neo149

dložnom potrebom da pišem? Tonuo sam u mizemo samosažaljenje. Moj otac je ležao u bolnici, umirući čovek, a sve što sam ja osećao bilo je tragično saosećanje prema samom sebi. Ponovo sam bio u Fabrici ribe Tojo, lopatom sam prebacivao riblje đubrivo, istovarivao sam kamione, bio sam u Misiji Svetog Duha i jeo hleb i gulaš, bio sam u zatvoru na Linkoln Hajtsu zbog skitnje. Ponovo sam bio šljam, proleterski šljam, sin zlosrećnog zidara koji se čitavog života borio za malo mesta na zemlji. Kakav otac, takav sin. Ah, Dostojevski! Fjodor je mogao da došeta iz magle i spusti mi mku na rame, ali to ništa ne bi pomoglo. Kako čovek uopšte može da živi bez oca? Kako može da se probudi ujutm i kaže sebi: moj otac je zauvek nestao?

150

23 Svetla su bila pogašena, i kuća moje majke bila je u potpunom mraku kad sam ušao u dvorište, ali video sam da su ulazna vrata otvorena i čuo sam škripu stolice za ljuljanje na tremu, a onda i majčin glas: ,,Da li je mrtav?“ Nije bilo nikakve napetosti u njenom glasu, nikakve emocije, samo mirno prihvatanje onoga što je moralo da bude. ,,Ne, mama. Sad dolazim iz bolnice.“ „Kako je?“ ,,Dobro“ , rekao sam, razaznavši deo njenog lica u pomrčini. „Doktor Maseli je s njim.“ Seo sam na gomji stepenik trema i naslonio se leđima na stub. „Spremalo se to“ , rekla je. „Znala sam sve vreme. Da li je srce?“ ,,Šećer.“ Ustala je i poljubila belu kmnicu u šaci. ,,I otac mu je umro od šećera.“ „Koliko je bio star?“ „Mlad. Samo osamdeset. Kad možemo da ga vidimo?“ „Možda sutra.“ 151

„Jesi li gladan? Ispekla sam veknicu od m esa.“ Pošao sam za njom u kuću. Meso je bilo u otvorenoj rerni. Nije me privuklo, kao da je pripremljeno za oca, njemu za večeru, i nisam mogao da ga jedem. Dok sam mazao kikiriki-puter na krišku hleba, majka je ušla u kuhinju. Bila je u sivoplavoj haljini, sa crnom maramom na glavi. „Idem u crkvu.“ „U ovo doba? Zatvorena je.“ „Nije više. Otac Martin drži otvorena vrata celu noć.“ „Idi ujutru.“ „Sad. Hoću da se molim.“ „Pozvaću taksi.“ ,,Ne. Hoću da prošetam.“ Otišla je, i osetio sam kako mi se kikiriki-puter lepi za nepce, i zamislio sam je kako hoda duž sedam blokova zgrada u noći, preko železničke pruge, pored pilane i preko ulice Pacifika, do drvene crkve u meksičkom kvartu. Pošao sam za njom. Kad sam je sustigao, nije ni primetila da sam tu, zadubljena u misli i svoju nemu odlučnost. Kako je lepo izgledala u toj toploj noći dok je hodala slabo osvetljenom ulicom s oronulim kućama, volela je tog muža tiranina u bolnici, a lice joj je bilo kao neki labud koji klizi po vodi. Podsetilo me na jednu njenu staru fotografiju snimljenu u Kapitol parku Sakramenta kad je imala dvadeset godina, oslonjena na neko stablo, nasmejana, tako dragocena tada, tako dragocena sada, da sam poželeo da je uzmem u naručje kao ljubavnik i unesem je kroz vrata crkve. Mada je bilo negde oko ponoći, crkva nije bila pusta. To me je podsetilo na jednu italijansku uzrečicu: „Kad vidiš gomilu žena, tu je i crkva“ . Desetak žena klečalo je pored klupica, sve su imale marame na glavi i bile su stare kao i majka, 152

većinom su se molile pred oltarom Svete Device. Majka je ostala u zadnjem delu crkve, klekla je i poljubila krst na svojoj krunici. Kleknuo sam pored nje i slušao kako staro drveno zdanje krcka i škripuće posle dnevne vreline. Osećao se miris tamjana i svežeg cveća, kao venčanja naslagana preko sahrana, a po zidovima su titrale uspravne senke, iza sveća upaljenih za bdenje. Mir je preplavio majčino lice. Ona nije bila venčana u toj crkvi, ali su njena deca bila krštena ovde i vaspitavale su ih časne sestre ove parohije. Vera ju je sada hranila, i po načinu na koju su joj se mrdale usne video sam da upija magiju tog mesta. Posle sat vremena klečanja pored nje kosti su me zabolele, pa sam seo, skupljenih dlanova. Ubrzo je i ona sela, i dalje držeći krunicu. Sada sam već bio veoma umoran, spavalo mi se, pa sam se ispružio na klupicu i sklopio oči. Njeni prsti su me gladili po kosi i privukla mi je glavu sebi na krilo, smešeći mi se odozgo. Zrna krunice lebdela su nad mojim očima kad sam zaspao. Ostali smo celu noć unutra i pošli kući po novom danu, duž ulica koje se pitale gde je moj otac i zašto nije sa nama.

153

24 Posle doručka sam telefonirao Virdžilu i rekao mu da je otac u obemskoj bolnici. Nije mi pmžio šansu da mu objasnim, već je odmah upitao: ,,)e 1’ pijan?“ „Nije pijan. Bolestan je.“ „Koliko će to da košta?“ „Teško je bolestan od dijabetesa. Pet sati je bio u komi.“ ,,Dijabctcs?“ rekao je s oiakšanjem. ,,To i nije tako strašno. On pije lekove, znaš već.“ „Zamalo da umre.“ ,,Pa šta. Živ je, zar ne?“ ,,Jedva.“ Posle kraćeg ćutanja: ,,Aj-jaj“ . Rekao sam da mama sprema večem u šest za užu familiju, i hoće da i on dođe zajedno sa ostalima. Posle toga ćemo se voziti do bolnice u Obemu da obiđemo matorog. „Nema šanse“ , rekao je. „Danas mi je veče za kuglanje.“ „Ne budi svinja“, rekao sam. „Uradimo bar jednom nešto kao porodica. Dugujemo to tati, Virdžile. Valjda ti je jasno.“ Počeo je da se kikoće. 154

„To je baš smešno, Henri, pogotovo jer je njegova antipatija prema nama jednako raspoređena.“ „Dolaziš li?“ „Šta mama kuva?“ „Šta te briga? Ovo nije proslava, već ozbiljna stvar.“ „Teletina s paprikama i pojaviću se.“ „Dobio si je.“ Telefoniranje mom bratu Mariju bilo je povezano s uobičajenim problemima. U pozadini se čula dreka dece, a televizor se gromoglasno orio. Javila se moja snaja. „Zdravo, Pegi. Da li je tu Mario?“ „Spava. Još si tu?“ „Hoćeš li, molim te, da ga probudiš. Važno je.“ „Šta te zadržava u San Elmu, Henri? Nemoj mi reći da pišeš pomo-roman o svom ocu i majci.“ „Slušaj, Pegi. Tata je u bolnici.“ „Znači opet se naroljao. Dobro.“ „Teško je bolestan od dijabetesa.“ „Stvamo? Moja tetka boluje od dijabetesa. Biće mu dobro. Samo mu dajte dosta oranž-đusa.“ „Odlična ideja, Pegi. Preneću je doktom Maseliju. Hoćeš li, molim te, da pozoveš Marija da se javi na telefon?“ To je bilo to. Kraj razgovora. Ostavila je slušalicu i potpuno me zaboravila. Sedeo sam dvadeset minuta pored telefona i čekao, slušao ciku dece, otvaranje vrata, lajanje pasa. Čuo sam kako Pegi mlati devojčicu po dupetu i vrisku deteta. Zatim mšenje nameštaja i jauke dečaka. Cuo sam kako Mario psuje i traži domčak. Mora da je šutnuo psa, jer je ovaj arlaukao od bola. Onda je izbila svađa i tuča, okršaj muškarca i žene, mukli pad tela, razbijanje tanjira, krici dece, mahnito lajanje pasa, krkljanje motora kamioneta, prodoma škripa 155

guma, kloparanje zadnjeg dela dok je vozilo menjalo brzine i odlazilo. Posle sat vremena pronašao sam Marija u kancelariji dispečera železničke stanice. „Kad ćemo se okupiti?“ upitao je. Rekao sam mu za tatu. ,,Isuse“ , rekao je. ,,To je odvratno. Još u njegovim godinama. Diabetes. . . šta je dijabetes? Da nije neka venerična bolest?“ „Ništa slično, glupane. To je višak šećera u krvi i urinu.“ „Tačno. Znao sam da je nešto u vezi sa urinom. Gde je to pokupio?“ ,,To se ne pokupi jer nije zarazno.“ „Baš smešno. Tata mrzi šećer.“ „Sad je malo bolje. Idemo u bolnicu večeras, svi mi, a to znači i ti. Mama hoće da dođeš na večeru u šest. Važi?“ „Dolazim na večeru, ali ne idem u bolnicu. Matori Nik ne može očima da me vidi. Samo ću da ga iznerviram.“ „Grešiš, čoveče, užasno grešiš. Tata te voli. Rekao mi je to pre neki dan. Ti si njegov ljubimac. Ti si jedini od svih nas koji je pokušao da nauči njegov zanat. Ja i Virdžil smo odmah odustali, ali ti si mu bio veran, Mario, bio si dobar sin. Dao si sve od sebe. Nisi uspeo, ali nije u tome poenta. Pokušao si. On to pamti. On i dalje misli da imaš sve potencijale velikog zidara. On to možda ne pokazuje - znaš već kakav je - ali lud je za tobom, Mario. Poštuje te. Mene jedva podnosi, a Virdžila uopšte ne voli. Ali ti si jedina njegova uzdanica.“ Glas mu se ublažio. ,,Ma volim i ja njega, prokletinju. Uvek sam ga voleo. Možda smo imali nekih čarki, ali nisam zlopamtilo.“ ,,To je dobro za tebe, Mario. Zaboravi prošlost. Pođi u bolnicu sa nama. On je sada starac. Može svakog dana da 156

umre. Pomiri se zato s njim. Imaj čistu savest. Daj mu do znanja da ga voliš isto kao što i on tebe voli.“ „Hoću, Henri. Možda bih mogao da mu ponesem nešto. Šta misliš o balonu Anđela Musoa?“ „Ne sme da pije vino.“ „A cveće? Neku saksiju.“ „M ožda.“ „Ui možda sobne papuče?“ „Savršeno.“ „I bade-mantil.“ „Odlično.“ „Vidimo se kod mam e.“ Odjednom sam shvatio da me samo zavarava - kao i sebe - i da uopšte nema nikakvu nameru da dođe na večeru, ili da kupi ocu poklon, ili da ga poseti u bolnici, jer je Mario bio sanjar koji nikada nije ostvarivao svoje dobre namere.

157

25 Čekali smo ga za vcčerom, sedeći za kuhinjskim stolom, Stela, Virdžil i ja, pijuckali smo vino, grickali komadiće šargarepe i celera, dok se majka nad šporetom bavila glavnim jelom, a to su bile tripice, ‘tripa Milaneze’, nešto priprosto i obično, u skladu s nemilim okolnostima. Postavila je tanjir u čelo stola za svoga muža, kao neku vrstu odavanja pošte, i njegovo je odsustvo teško visilo u vazduhu. U pola sedam je izašla na trem da pogleda gde je njen tvrdoglavi sin. Skrštenih ruku, gledala je niz ulicu pre nego što se vratila u kuhinju. ,,Jedemo“ , objavila je. ‘Tripa Milaneze’ nije bilo ni priprosto ni obično jelo, bilo je žestoko i očaravajuće, duguljasti parčići saća tripica u sosu od paprike i paradajza, posuti parmezanom i dopunjeni pirinčom, puterom i začinima. Virdžil je zaboravio svoju želju za teletinom s paprikama i jeo je kao izgladneli pas, hitro čisteći svoj tanjir i tražeći još, običan proždrljivac na gozbi, a ne zabrinuti sin koji treba da poseti bolesnog oca. Završio je vulgamo podrignuvši, otpio veliki gutljaj vina, i objavio da je kucnuo čas da se suočimo sa stvarnošću, sa činjenicama života. 158

„Sagledajmo stvari u njihovoj realnoj perspektivi“ , rekao je kao da je predsednik Američke banke. ,,Tu je pre svega problem očevog osiguranja. Da li je iko od vas u skorije vreme razmišljao o tome? Da li je to sređeno? Da li je iko pročitao sitna slova?“ Stela je bacila salvetu na sto. „Umukni, Virdžile!“ Nedužno je gledao u nju. „Jesam li uvredio nekog? Zar mi nije dozvoljeno ni obično pitanje? U bankarskom poslu pristup je direktan i neposredan. Svaka sentimentalnost je isključena.“ „Tata nije mrtav“ , rekla je Stela. „On je bolestan.“ ,,Ti možeš da bežiš i kriješ se od tih problema“ , snishodljivo se nasmešio Virdžil. „Suoči se s njima hrabro i pošteno: osiguranje, pogrebni troškovi, mamina budućnost... “ Mogao je isto tako da odalami mamu u stomak. Ustala je i oteturala se iz kuhinje. Čuli smo kako jeca dok je zatvarala vrata spavaće sobe. Virdžil je sumnjičavo zavrteo glavom. „Opet je počela“ , rekao je. Stela je dohvatila parče hleba i bacila mu ga u lice. „Ti si zver!“ rekla je. „Oduvek si bio. Mrzim te!“ Buljio je u svoje prste dok smo sedeli i slušali kako mama otvara fioke i kreće se po sobi. Izašla je odevena za posetu bolnici. Bilo je previše pudera na njenom licu i bila je umotana u taj ozloglašeni kurvinski kaput tetke Karmeline. Na ruci joj je visila ogromna cma kožna tašna sa patent-zatvaračem. „Spremna sam “ , rekla je. „Moraš li da nosiš taj odvratni kaput?“ prigovorila joj je Stela. „Ja volim taj kaput“, rekao je Virdžil, pokušavajući da popravi ono što je zabrljao. „Baš ti lepo stoji.“ 159

„Jeftin je“ , rekla je Stela. Pogledala je u mamina stopala. „Vidi kakve su ti čarape, skroz su zarozane.“ Zavukavši ruku ispod kaputa i svoje smeđe satenske haljine, mama je jednim pokretom zadigla obe čarape. „E to.“ „ 0 , Gospode“ , rekla je Stela. Povela je mamu na svetlo kod prozora, ovlažila pljuvačkom salvetu, i tapkajući uklonila debele slojeve pudera oko maminih očiju i njenog vrata. „Potrudi se da lepo izgledaš, radi tate.“ „Njega je baš briga“ , odsečno je rekla mama. Izašli smo do Stelinog pontijaka. Mama i Virdžil su seli pozadi, a ja sam sa Stelom seo napred. Do obernske bolnice bilo je dvadeset milja. Kad je Stela pokrenula automobil, majka je rekla: „Stani. Zaboravila sam da ostavim poruku za Marija.“ „Cemu to?“ rekao je Virdžil. „Da se nađe s nama u bolnici.“ „Zaboravi. On se neće pojaviti.“ „Možda i hoće“ , rekla je mama, okrećući se, mučcći se da izađe iz kola. „Ja ću“ , rekao sam, izlazeći. „Ostavi poruku na frižideru“ , rekla je mama. „Tamo će je potražiti.“ Otišao sam u kuhinju, naškrabao poruku i ostavio je preko sveže ispečene štrudle od jabuka na frižideru. Onda smo se odvezli do bolnice.

160

26 Dvoje po dvoje, žurno smo prošli pored prijemnog pulta i niz uglancani bolnički hodnik, mama i Virdžil, Stela i ja. Pred vratima očeve sobe zastali smo da se dogovorimo. Mama je teško disala. Puder je nestao s njenog porumenelog lica i sklanjala je krznenu kragnu sa svog uparenog vrata. „Kako izgledam?“ „Bolje bi izgledala kad bi skinula taj grozni kaput“ , rekla je Stela, i pružila ruku da ga smakne s maminih ramena. ,,Ja ću ga poneti umesto tebe.“ Mama je popustila, i Stela je uzela kaput. Smeđa satenska haljina ispod kaputa izgledala je pohabano i izgužvano, kao da je stigla od Vojske Spasa, ili iz devetnaestog veka. Ponegde je izvirivao donji veš, i haljina je nakrivo visila, šav je stajao skroz ukoso. „Povuci čarape“ , rekla je Stela. „ 0 , ne haje on više za takve stvari“ , rekla je mama, ali je ipak malo povukla čarape. Svi smo je kritički proučavali. Sirota mama. Čak ni Dior ne bi mogao ništa da popravi. To je bio način na koji je stajala, nekako krivonogo, u tuđoj haljini, sa zarozanim čarapama i prevelikim cipelama. 161

„Spremni?“ rekao sam i uhvatio se za kvaku. Stela je zagrlila mamu da je smiri. „Budi sad dobra. Nemoj da plačeš.“ To je smesta izazvalo suze, ali ih je potisnula kad smo ušli u sobu. Nik je sedeo na visokom bolničkom ležaju, spokojan, gotovo bezvoljan. Okupili smo se oko njega, pozdravljali smo ga i dodirivali. Odlično je izgledao, sveže obrijan, potšišane i začešljane kose, potkresanih brkova, bio je svež i odmoran, ni najmanje bolestan. Mama je piljila u njega i topila se kao puter na suncu, vlažnih očiju. Nagnula se i poljubila ga, a za njom i Stela. Od njega se širio jak miris losiona za brijanje. „Gde je Mario?“ upitao je. „Morao je da radi“ , rekao sam. „Još je ljut na mene zbog one priče sa bejzbolom?“ „Nije više“ , rekla je Stela. „Mario sad ima porodicu. Zaboravio je sve u vezi s tim.“ ,,Ne Mario. Taj ništa ne zaboravlja.“ Mama mu je stegla šaku. ,,Je l’ te dobro paze?“ „Baš dobro.“ Nikada ga nisam video toliko pribranog, tako opuštenog. Možda je to učinio valijum. „Nešto si smršao“ , rekla je mama. „Je 1’ ti daju dovoljno hrane?“ „Koliko god hoćeš. Špargle na tostu za ručak. Boranija i žele.“ „Žele? Ne jedeš valjda žele?“ „Nije loš.“ „Kakav je sos na šparglama?“ „Nema sosa.“ Mama je bila zgrožena. „Kakvo je ovo mesto?“ 162

„Fino mesto. I sestre, fine su.“ „Nešto si ubledeo.“ Okrenula se ka nama. „Zar ne mislite da je ubledeo?“ Nismo tako mislili. „Dobro mi je“ , rekao je. A onda, zadovoljno: „Sad primam insulin.“ Upitao sam ga da li je sam sebi dao injekciju. „Dala mi je gospođica Kvinlajn.“ „T o će od sada biti tvoj posao, mama“ , rekla je Stela. „Svakog dana, od sad pa nadalje“ , rekao je tata. „Razgovaraj sa gospođicom Kvinlajn. Ona će ti pokazati šta da radiš.“ „Ko je ta gospođica Kvinlajn?“ rekla je mama. „Moja sestra“ , rekao je tata. To je uzrujalo mamu. Skrstila je ruke. „Ima dosta toga da se uči“ , nastavio je. „Šta da jedem, šta ne smem da jedem. Nema više kao nekad. Nema više špageta. Bar ne mnogo.“ Mama je bila zgranuta. „Nema više špageta.. . ni taljatela?“ „Pomalo. Jednom nedeljno.“ ,,A lazanje?“ ,,Za Božić i Uskrs.“ ,,A pastine? One sime, u maslinovim ulju s belim lukom?“ „Razgovaraj sa gospođicom Kvinlajn. Kod nje je spisak.“ „Razgovaraću sa doktorom Maselijem. Što bih razgovarala sa sestrom.“ Virdžil mu je doneo poklon, kutiju italijanskih cigara. Otac je uzeo kutiju, zatim je vratio. „Ne pušim više, sine. Ostavio sam duvan zauvek.“ „Ne verujem“ , rekao je Virdžil. 163

„Doktor je naredio. Gotovo je s vinom, gotovo s cigaram a.“ „I gotovo sa špagetima?“ Stela se sumnjičavo nasmešila. „To neće biti lako, Tata.“ Oči su mu zablistale. ,,Izguraću.“ Mama je stegla svoj ručni zglob. „Naravno da hoćeš. Kao prvo, izađi odavde. Dođi kući. Odmori se nekoliko dana, sve dok se ne oporaviš. Gotovo je s poslom, gotovo je sa planinama. Spavaj u svom krevetu. Idi u grad, šetaj. Popričaj sa drugarima u ‘Rimu’ . Uzmi možda jednu cigaru posle ručka. Vrlo brzo ćeš se osećati bolje. Mene baš briga šta doktor govori: jedna cigara nikad nikog nije upropastila. Pomalo špageta i čašica vina. Nećeš večno živcti, zato uživaj dok možeš. Razgovaraću sa doktorom Maselijem. On je razuman čovek.“ To je nasmejalo starog. ,,Videćemo.“ Besmislen razgovor. Šanse mu nisu bile velike. Šezdeset pet godina vina, špageta i cigara, a sad je je hteo da se promeni tako što će se odreći sebe. Kako da odoli miomirisima koji dopiru iz posuda njegove žene? Svaka odaja u njegovoj kući odisala je dobrim životom, mediteranskim životom. Gledao sam ga kako sedi u toj bezličnoj bolničkoj košulji, te oči koje blistaju odlučnošću da preživi, tu vilicu kockastu kao kamen, pesnice u krilu, tog snažnog, ali propalog čoveka, potpuno razbijenog iznutra, koji bi da se suprotstavi nežnoj prevari žene koja ga je održala zdravim, snažnim i zadovoljnim tokom hiljada i hiljada dana njegovog postojanja. Pa ipak, uprkos svemu, čuda su se dešavala. Čovek može da se promeni, makar i da bi preživeo. Medicinska sestra je ušla u sobu, visoka, atraktivna plavuša od oko četrdeset godina, živahna, brbljiva, nosila je posudicu za uzorke. 164

„Dobro veče svima!“ pozdravila nas je i mi smo se trapavo uklonili u stranu dok je prilazila ležaju. ,,I kako je moj zloćko večeras?“ „Dosta dobro“ , nakezio se tata. Protresla mu je jastuk, nagla se nad njega tim velikim sisama u tesnoj uniformi, ušuškala ga je, zagladila mu kosu, dovodeči ga u neprijatnu situaciju dok je izbegavao mamin ledeni pogled. „Ovo je moja porodica“ , rekao je. „Kako ste svi?“ rekla je sestra. ,,Ja sam gospođica Kvinlajn. Zar ne izgleda sjajno večeras? Trebalo je da ga vidite pro-

šle noči! To samo pokazuje koliko ljubav i pažnja mogu da učine. Baš dobar dečko. Nikakvih problema s njim.“ „Kada možemo da ga vodimo kući?“ ,,To će doktor da odluči.“ Pružila je tati posudicu za uzorke. „Ima li nešto za mene, tatice?“ Tatice! Lepo se videlo kako se majka grči, pokušavajući da prezrivim pogledom uništi gđicu Kvinlajn, dok je ova pomagala tati da siđe s kreveta i onda ga povela do kupatila. Košulja mu se rastvorila i ukazalo se njegovo golo dupe. Ušao je, zatvorio vrata, pažljivo namakao rezu, i ubrzo se pojavio s polupunom posudicom. „Kakav prekrasan uzorak!“ ushićeno je rekla gđica Kvinlajn, podigavši je ka svetlu. „Providna kao med, najbolja do sada.“ Nik se strpao natrag u krevet pored maminih tinjajućih očiju i pokrio se do brade, kao da hoće da sakrije svoje telo. Gđica Kvinlajn se ponovo pozabavila njegovim jastukom, poravnala je pokrivače, ponovo mu zagladila kosu. 165

„Lako noć, medeni“ , prošaputala je, udaljivši se sa uzorkom. Mrtva tišina ispunila je prostor koji je napustila gđica Kvinlajn. Mama je delovala izgubljeno, ošamućeno, sve joj se pobrkalo u glavi. Pogledala je ka vratima, kao da je gđica Kvinlajn i dalje tamo. „Putana!“ rekla je. Zvono se oglasilo, označivši kraj posete. „Vreme je da krenemo“ , rekao je Virdžil. Mama se sagla da poljubi svog muža u čelo, zagledavši mu se duboko u oči. „Pripazi se“ , opomenula ga je. Stela ga je poljubila, a Virdžil i ja smo rekli laku noć. Izašli smo, osvrnuvši se, a on je gledao za nama, usamljeni stari čovek u ogoljenoj sobi, na visokom ležaju, isceđen, pun sedativa, stopljen sa plavim zidom. Majka je žurno išla hodnikom, jedva čekajući da izađe iz bolnice. Stela i Virdžil ubrzali su korake da je sustignu, ali sam ja zastao, zaintrigiran slikama na televizijskom ekranu u jednoj od bolničkih prostorija. Bejzbol-meč. Jedan čovek je sedeo na krevetu i posmatrao prenos. „Ko igra?“ upitao sam. „Giganti i Dodžeri.“ To je objasnilo šta se desilo sa Mariom.

166

27 Tri noći kasnije sanjao sam očev pogreb. Gđica Kvinlajn stajala je pored groba preko puta Marija, i oboje su se prisno smeškali. U blizini su bila pogrebna kola i četiri crna konja sa srebmom ormom i belim perjanicama. Moja žena i sinovi sedeli su na mestu kočijaša, smejuljeći se mojoj majci koja je zatrpavala zemljom raku, a mnoštvo ožalošćenih bezobzirno je ćaskalo i smejalo se, kao da su na pikniku. Ja sam bio samo posmatrač, ali kao da me nigde nije bilo u snu. Bio sam potpuno pod utiskom toga kada sam se u deset sati probudio i otišao u kuhinju da popijem kafu. Kroz prozor sam video majku u dvorištu, kako baca žito pilićima. Telefon je zazvonio. Bio je to doktor Maseli, zvao je iz bolnice. „Jeste li videli oca od jutros?“ „U bolnici je.“ „Nije više. Sad dolazim iz njegove sobe. Njegova odeća je nestala, a sa njom i on.“ Nasmejao sam se. „Koliko ga već nema?“ „Otišao je jutros između sedam i osam .“ Ponovo sam se nasmejao. 167

„Šta je kog đavola tako smešno?“ rekao je doktor. „Matori pevac nije dobio insulin jutros.“ „Je l’ to loše?“ „Ako stane usput da se napije u nekom baru, to može da bude nova koma.“ „Možda je u autobusu za San Elmo.“ „Bolje proveri. Vidi u Oniksu i Kafeu Rim.“ Upitao sam ga da li je pogledao u nekom od lokala u blizini bolnice. „Imam pacijente. Ne mogu sad da ih ostavim.“ ,,A da se obratim policiji?“ „Cemu? On nije kriminalac, samo je prokleta budala.“ „Šta da uradim ako ga pronađem?“ „Ako je u San Elmu, dovedi ga u moju ordinaciju. Biću tamo za sat vremena. Ili ga strpaj u kola i vrati ga u bolnicu.“ Brzo sam se obukao i šmugnuo iz kuće u prohladno i bistro jutro, čiju sam svežinu osetio na licu. Moj matori! Kakvo je on bio blago, kakvo je uzbuđenje izazivao! To je bila njegova genijalnost, talenat da uzdrma mali svet u komc je živeo. Brzo sam hodao ka gradu i tiho se smejao, toliko sam bio zadovoljan njim. Može da umre, pa šta s tim? Dostojevski je bio mrtav, pa ipak veoma živ u mom srcu. Došao mi je kao milost božja, kao blesak munje koja je osvetlila moj život. Otac je imao isto zračenje, bio je oreol oko mene, moje meso i krv, pesnik koji brani svoju volju za životom. Svratio sam prvo u Oniks bar. Za šankom je bio Art Pino, posluživao je pivo dvojici kočničara. Upitao sam ga da li je video oca. ,,Ne viđam ga više, Henri. Nije mu dozvoljen pristup.“ Kafe Rim je bio pust, samo je Frenk Maskarini za šankom glancao čaše. Već danima nije video oca. 168

Upitao sam: „Gde je Zarlingo jutros, ili Lu Kavalaro?“ „Nikad ne dolaze tako rano.“ Izašao sam. Dan je postajao sve topliji. Zastao sam u senci tende Hotela Liroj, i razmotrio problem. Gde čovek koji napusti obemsku bolnicu može da nađe piće? Očigledno u prvom lokalu. Tamo je trebalo odmah da ga tražim. On ne bi gubio vreme čekajući autobus da ga vrati u njegovo mesto ako je pobegao iz bolnice. Verovatno se zakucao u prvi bar koji je ugledao. Mora da je negde u Obernu, u nekom bam na ulici Čop Sui, nedaleko od bolnice. Otišao sam do Herca i rentirao ševrolet da se odvezem u Obem. Ulica Čop Sui bila je deo kineske četvrti u Obernu. Sastojala se od šest barova, stisnutih između oronulih zgrada od cigle. Parkirao sam u aleji starih brestova i ušao u lokal koji se zvao Silverado. Unutra je bilo sveže i mračno, osećalo se na pivska isparenja. Mladi barmen nije obraćao pažnju na mene. „Tražim oca“ , objasnio sam. „Stariji čovek, moje visine. Sedamđeset šest godina, u kaki pantalonama i košulji. Ima brkove.“ Klimnuo je glavom ka mračnoj unutrašnjosti lokala. „Odaberite. Ima ih nekoliko koji odgovaraju opisu.“ U polumraku sam hodao između stolova gde je desetak starih ljudi sedelo i uspavano ćutalo, pijuckajući pivo i šeri. Iznenadilo me koliko su ličili na oca, iste kvrgave šake, iste izguljene, nakrivljene cipele, isti pohabani šeširi, isti tupi pogledi koji zure u prazno. Nik nije bio među njima, nije bio ni u jednom baru duž ulice. Vratio sam se u rentirana kola i vozio do centra Obema. Nije bio na autobuskoj stanici, a kafei duž glavne ulice bili su suviše otmeni za njegov ukus, pa nisam zastao da ga tamo potražim. Umesto toga sam vozio do bolnice, pitajući se u neverici da li se možda vratio. 169

Gđica Kvinlajn i ostale sestre bile su na prijemnom drugog sprata kad sam izašao iz lifta. Gđica Kvinlajn je razgovarala telefonom. Zapanjila se kad me ugledala. „To je vaš otac“ , rekla je pruživši mi slušalicu. Uzeo sam je. „Zdravo, tata. Gde si?“ Prekinuo je vezu. Spustio sam slušalicu i upitao gđicu Kvinlajn da li zna odakle je otac zvao. ,,S nekog mesta na magistrali. Iz vinarije.“ „Vinarije Anđela Musoa?“ ,,To je to mesto.“ „Kako je zvučao?“ „Mislim da je pio.“ „Treba li mu pomoć?“ „Bcz insulina mu očajnički treba pomoć.“ „Zašto je zvao, gospođice Kvinlajn? Šta je hteo?“ Oklevala je. „Pozvao me da dođem tamo i nađem se s njim.“ ,,Zašto?“ „Hteo jc da mi pokaže vinariju.“ Nasmešila se. „Lopuža jedna. . . “ Okrenuo sam se da odem, ali su me uznemirile njene reči, pa sam se vratio i pozvao je u stranu, dalje od pulta i ostalih sestara koje su tamo stajale. „Gospođice Kvinlajn“ , rekao sam. ,,Na šta ste mislili kad ste rekli ‘lopuža jedna’? “ Proučavala me tim krupnim nebeskoplavim očima, pažljivo sročivši svoj odgovor: „Prošle zime imala sam pacijenta na aparatu za bubrege, finog starog gospodina od đevedeset 170

dve godine. Taj dragi čovek umro mi je na rukama, s prstima u mojim gaćicama. Znate već na šta mislim, gospodine Molis?“ Moj libido je počeo da sikće i zahvatio me talas požude, vrelina u grlu i kolenima, pogled mi je tonuo u plavetnilo njenih očiju, isturene sise mamile su me ka njoj; njen beli vrat se blago okrenuo i nesvesno sam se pitao da li je i njena pička plava, a onda sam uzdrhtao, postiđen, opomenuvši sebe: moj bože, o čemu ja uopšte razmišljam u ovakvim trenucima? „Gospođice Kvinlajn“ , promuklo sam rekao. ,,Da li je zato moj otac pobegao iz bolnice?“ „Zbog injekcije insulina. Odbio je da je primi. ‘Orinaz’, u vidu tablete, ne deluje na vašeg oca. Trebalo je da dobije injekciju insulina, i zato je pobegao, toliko mu je teško pala.“ Zahvalio sam joj i zamolio je da stupi u kontakt sa doktorom Maselijem. „Recite mu da je moj otac u vinariji Anđela Musoa, Maseli zna sve o tome.“

171

28 Trebalo mi je deset minuta magistralom 80 do skretanja za Anđelovo imanje, a onda još pola milje uzbrdo do vinarije. Dok sam kružio stazom ka zadnjem delu kuće, naišao sam na datsuna s prikolicom Džoa Zarlinga, što me nije iznenadilo. (Kasnije sam doznao da se tog jutra, nakon što je telefonirao Zarlingu iz svoje bolničke sobe, otac obukao i mirno izašao iz bolničke zgrade, porcd prijcmnog odeljenja i napolje, sačekavši na stepeništu Džoa i njegove drugare da ga pokupe.) Podnevna žega me ščepala za gušu kad sam izašao iz ševroleta i uputio sc ka grupici ljudi u vinjagi. Za dugim baštenskim stolom sedeio ih je šcstoro: Anđelo na jednom kraju, otac na drugom. Uzvišeno klonuo, moj matori je bio duboko zavaljen u baštensku stolicu, melanholično pijan, ruke su mu mlitavo visile sa nasiona. Bio je kao drevni rimski patricij koji čeka da mu krv iscuri iz presečenih vena. Jedni naspram drugih, na klupama su sedela četiri stara klipana iz Kafea Rim Zarlingo, Kavalaro, Antrili i Benedeti. Svi su bili naljoskani, ali pod kontrolom, pijuči vino iz čaša za vodu od debelog stakla. Baloni kjantija i poslužavnici sa hranom bili su razbacani po stolu: salama, kobasice, pršuta, hleb, i koiači s ani172

som. Dugo su se i obilno gostili ispod vrele loze, kao i mnoštvo pčela koje su posrtale po hrani i koprcale se u lokvama vina, dok su na stotine sumomo zujale među zrelim grozdovima muskata koji su visili sa loze. Ni reč nisu progovorili kad sam došao među njih. Ja sam bio potpuno nevažan, nešto što smeta, još jedna pčela. Prišao sam i stao iza očeve stolice, spustivši mu šake na ramena, njegovo meko meso se razmicalo, dodirivao sam mu kosti. ,,Ja sam, tata.“ Podigao je glavu. „Koliko je sati?“ „Taman toliko da se vratiš u bolnicu.“ ,,Ne, bogami. Ne ja.“ „Treba ti insulin.“ Odmahnuo je glavom. „Prestani da gnjaviš oca“ , rekao je Zarlingo. „Sedi, popij piće. Budi miran. Uživaj u društvu.“ „Vračam ga u bolnicu.“ „T o će on da odluči.“ Ispružio je mku i dodirnuo očevu šaku. „Hoćeš li da se vratiš u bolnicu, Nik?“ ,,Ne, Džo. Lepo je ovde. Mir.“ Onemeli Anđelo oglasio se kvocanjem, pozvao me da mu priđem, namamio me bezubim osmehom. Kad sam mu prišao, počeo je da piše nešto olovkom po notesu, brzo je pisao, parajući hartiju, onda je otkinuo list i pmžio mi ga. Bilo je čitljivo, ali na italijanskom. ,,Ne znam šta to znači“ , rekao sam, pmživši mu papir. Benedeti ga je istrgao iz mojih prstiju. „Daj da vidim.“ Proučavao je papir, onda odobravajući klimnuo starom čoveku. „Baš tako“ , rekao je Anđelu. „Uvek si u pravu, Anđelo.“ „Šta piše?“ upitao sam. 173

„Piše: ‘Bolje umreti od pića nego umreti od žeđi’ .“ Pogledao sam u starog vinara. „Šta to treba da znači?“ rekao sam, zagledavši se u Anđelove razbijene oči. ,,Ne razumem.“ Anđelo je odmah počeo da piše, još jednu britku rečenicu, zatim je pružio papir Benedetiju, koji je ponovo preveo. „Bolje umreti među prijateljima nego među lekarima.“ To je izazvalo aplauz, pljeskali su, podigli su čaše, nazdravili i iskapili ih, čak je i otac, koji jedva da je išta više razumeo, podigao ruku. Ohrabren, Anđelo je još jednom počeo da piše. Ostao mi je samo još jedan izlaz. Izvukao sam očevu stolicu i pokušao da ga podignem, uhvatio sam ga oko grudi. Borio se sa mnom, slabašno ali besno, izmigoljivši se natrag na stolicu. Zemljaci su blenuli. Nisu hteli da mi pomognu. Rekao sam: „Molim vas, pomozite mi. Ovaj čovek je veoma bolestan.“ Sedeli su kao nadgrobni spomenici. Zaplakao sam. Ne od tuge, ne zbog strepnje za oca, već iz sažaljenja prema samom sebi. Koliko sam samo bio dobar. Kakav odani, predivan sin! Gledajte kako se upinjem da spasim ocu život. Kako sam bio ponosan na sebe. Kakvo čestito ljudsko biće! Plakao sam i lupao o sto, a vino je igralo i prosipalo se, pčele su besno zujale. Cupao sam kosu. Pao sam na kolena pred ocem. „Pođi sa mnom, tata! Treba ti nega. Ne smeš da umreš na ovom glupom mestu.“ Njegov zamagljeni pogled me pronašao. „Idi kući, dečko. Vidi šta hoće tvoja majka.“ Ustao sam posramljen i zgađen i seo na klupu, jecajući. Oduvek sam bio talentovan za plakanje. To mi je donelo mnoge nagrade u životu, kao i mnoge nevolje. Kada su tvoje slabosti tvoja snaga, tada plačeš. Jer plakanje zbunjuje ljude, ne znaju kako da se nose s tim; oni očekuju nasilje, a ono izne174

nada iščezava u poplavi suza. Plakao sam na prvom pričešću. Moje suze su slomile Hariet i ona se na kraju udala za mene. Bez suza nikada ne bih zaveo neku ženu, a uz pomoć njih nikada nisam omanuo. One su raskravile srca onih koje me nisu volele, i zatim htele da me ubiju zato što su podlegle. Plakao sam nad melanholičnim odlomcima sopstvenog pisanja. Kako sam stario, sve sam više plakao. Sada je Zarlingo bio ganut, posegao je preko stola da mi stisne ruku. „Nemoj tako, sine“ , umirivao me. „Obriši oči, uzmi piće. Ne brini za oca. Jak je on kao bik.“ Obrisao sam lice i izduvao nos. Ulio sam vino u sebe. Odozdo sa magistrale dopirao je jauk sirene, približavao se i bio sve glasniji. Izašao sam na stazu i ugledao bela kola Hitne pomoći kako dižu kovitlac prašine jureći prilaznim Anđelovim drumom. Kad su usporila, video sam dva bolničara u belom kako sede u kabini. Doktor Maseli je bio s njima. Iskočili su napolje. „Gde je?“ upitao je doktor. Pošao je za mnom do senice i prišao ocu. Podigavši oborenu glavu, rastvorio mu je jedan kapak. Izvadio je injekciju iz torbe, napunio je mlečnom tečnošću iz bočice i zabo je u očevu ruku. Anđelo i ostala bratija okupili su se oko njih, posmatrajući. Pomerili su se u stranu kad su bolničari prišli sa nosiiima, pažljivo spustili oca na njih i podigli ga sa tla. Dok su ga nosili ka kolima, svaki od njegovih prijatelja promumlao je pozdrav. „Ciao, N icola. B u on a fo rtu n a “ „Addio, am ico mio.“ „Corragio, Nick.“ „Corragioso, N ico la ." 1

„Ćao Nikola. Srećno ti bi!o.“ „Zbogom, prijateijii moj.“ „Drži se, Nik.“ „Samo hrabro, Nikola“ (ital.) Prev.

175

Otac je nepomično ležao, zatvorenih očiju. Čak ni žarko sunce nije uspelo da mu pomeri kapke. Sada mu je Anđelo prišao sa slamom obloženom buteljkom kjantija i položio je ispod njegove ruke. Doktor Maseli se namrštio. Uneli su nosila u kola Hitne pomoći i vrata se zatvoriše. Kada se beli automobil udaljio, prijatelji moga oca gledali su za njim, kako diže prašinu u pravcu magistrale. „Biće on dobro“ , rekao je Zarlingo. ,,Ma naravno“ , složio se Kavalaro. „Sve će nas sahraniti.“ „Pijem za to“ , rekao je Benedeti. Ušao sam u kola i pošao za Hitnom pomoći. Čekao sam pola sata na klupi u hodniku ispred sobe za hitne slučajeve u obemskoj bolnici. Kada se doktor Maseli pojavio, sarno u košulji, kao da sam video smrt. „Nema ga više.“ „Kako, doktore? Zašto?“ „Izliv krvi u mozak. Brzo, bezbolno. Nema boljeg načina da se umre.“ Kad sam se okrenuo da odem, upitao je: „Hoćeš li da ja kažem tvojoj majci?“ ,,Ja ću joj reći.“ Iz govornice u holu telefonirao sam Steli. Zastao joj je dah kad je čula i odmah je zaplakala. Dugo smo plakali zajedno, jedno drugom u namčju preko telefona. Rekao sam: „Hoćeš li ti da kažeš mami?“ „ 0 bože!“ jecala je. „ 0 bože.“ Okačio sam slušalicu i izašao do kola na parkingu. Dan na izmaku nije postajao ništa svežiji, a ja sam bio izgubljen i nespreman da vozim kući do agonije moje majke i praznog prostora u svetu sada kada je otac umro. Prisetivši se barova duž ulice Čop Sui došlo mi je da se razbijem od pića, da se izgubim u polumraku s tim usamljenim starim ljudima koji ljušte svoje poslednje dane na takvim mestima. 176

Kad sam pokrenuo auto, jedna sestra je sišla niz stepenice bolničke zgrade i izašla na parking. Bila je to gđica Kvinlajn. Hodala je u belom puloveru pravo prema meni, lako se krećući u plitkim cipelama, uspravna i lepa, sunce je sijalo iza nje kroz prostor između njenih butina. Izašao sam iz kola i preprečio joj put. Zastala je i nasmešila se. „Žao mi je zbog vašeg oca“ , rekla je. Oči su mi se napunile suzama. Uhvatio sam je za obe ruke. „ 0 , gospođice Kvinlajn, pomozite mi! Ne znam šta da učinim, kuda da pođem. Šta da radim, gospođice Kvinlajn? Izgubljen sam. Satrven!“ Zagdila me. „Smirite se, gospodine Molis. Znam kako vam je, sve znam. Treba vremena, dragi moj čoveče. Morate biti jaki, zbog vašeg oca.“ Sav moj život tumbao se oko mene, i ja sam je dohvatio šakama i svojom patnjom. „ 0 , molim vas, gospođice Kvinlajn. Jebite me, molim vas, molim. Spasite me, jebite me!“ Oslobodila se mog zagrljaja i pogledala me pravo u oči, zapanjena, neodlučna. ,,To tražite od mene?“

„ 0 da, gospođice Kvinlajn! Volim vas, obožavam vas! Smilujte mi se.“ Koraknula je unazad i proučavala me. ,,Pa. . . moguće je, valjda.“ „Molim vas, draga, divna, prelepa gospođice Kvinlajn!“ „Moram prvo do samoposluge.“ „Smem li da pođem s vama? Guraću vam kolica.“ „Ako baš želite“ , nasmešila se. Prekrio sam njene šake poljupcima i suzama. Pokušao sam da kleknem pred nju, ali me zadržala. ,,Ne činite to, gospodine Molis. Ustanite, molim vas.“ 177

„ 0 , hvala vam, anđele. Hvala vam, hvala!“ Ušli smo u moja kola pa sam vozio do samoposluge, suze su mi se brzo sušile, gđica Kvinlajn je sedela pored mene sa svojom lepom belom kapicom medicinske sestre na izbledeloplavim nordijskim pletenicama, kolena su joj bila kao narovi pod njenim dugim čarapama, stisnuta, ukočena, tako damska. Kako je primamljivo izgledala dok je hodala kroz prolaze u samoposluzi, odabirajući šta će da kupi, i stavljajući to u kolica. Insistirao sam da joj kupim bocu viskija i kolač od kokosa i debele jagnjeće kotlete, a kad smo došli do kase platio sam sve živo, samo da čujem njen uzdah zahvalnosti i kako govori da sam lud. Ponovo smo došli do kola i otvorio sam joj vrata, a njena čarobna d erriere 1prolebdela je pred mojim očima kao milost božja, kao Sveti duh. Mom starom bi se dopala; sigurno bi je uštinuo. Odvezli smo se do njenog stana, koji je bio iznad garaže, nedaleko od bolnice. Nosio sam namirnice dok je ona otključavala vrata. Taj stan! Bilo je kao da ulaziš u sobu za hitne slučajeve. Sve je bilo belo, bele pločice oko sudopere, bela ploča šanka koji razdvaja kuhinju od dnevne sobe, i bele navlake na stolicama i kauču od blistavih čeličnih cevi. Oštar vonj lizola presecao je vazduh. Sve je bilo sklonjeno, skriveno - sudovi, lonci i tiganji. Čak je i toster na šanku bio prekriven nekom plastikom. Sledeći uputstva gospođice Kvinlajn, stavio sam kese s namimicama u sudoperu. „Možete ovde da se svučete“ , otresito je rekla. „Stavite odeću na divan.“ Otišla je u spavaću sobu i zaključala vrata. Svukao sam odeću i stavio je na divan, uredno, u skladu sa ozbiljnošću mesta.

Zadnjica (franc.) Prev.

178

Kad sam bio gotov, gđica Kvinlajn se pojavila iz spavaće sobe. Bila je gola i ni približno tako privlačna kao u svom kostimu medicinske sestre. Zamišljao sam je kao ženu sa velikim sisama, a one su bile gotovo nepostojeće, tužne male grudvice mesa, ne veće od muških. Onda sam na koži video tragove lažnih grudi, što njoj nimalo nije smetalo. „Jesmo li se svi svukli?“ razdragano je rekla, ali sa profesionalnom intonacijom. ,,Ma da“ , odgovorio sam, skrivajući šakama svoje dragocene prepone. Nasmešila se. „Pobogu, kako smo skromni.“ Pokazala je prema kupatilu. „Ovuda, molim.“ Pošao sam za njom u kupatilo, uočio njene oklembešene guzove, bez čvrstine koju im je davala tesna suknja kostima. Ni crta koja ih razdvaja nije bila privlačna. Oba guza samo su nehajno i lenjo visila, pa sam stekao utisak da gđica Kvinlajn ima bar šezdeset godina. Stajao sam dok je punila kadu i sipala penu za kupanje u vodu. Ništa od toga nije obodrilo moj mač, ili, kako je to otac nazivao, moju sp a d u . U suštini, prešao je u fazu mrzovoljne regresije, i, kada ga je gđica Kvinlajn uhvatila, bilo je malo toga da se napipa, a ona ga je protresla i nazvala ga stidljivim nevaljalim dečakom. ,,Profilaksa!“ uskliknula je, nabacujući sapunicu na njega. ,,To je naziv igre. Profilaksa!“ S p a d a je počela da se odaziva dok je s obe šake barata-

la njom. „Dragi, dragi dečkić“ , pevušila je. „Kakav anđelak.“ Pružila mi je peškir i, dok sam se brisao, gđica Kvinlajn je rastvorila šampon u vodi, sipala rastvor u irigator, sela na klozetsku šolju i ubrizgala rastvor između butina. Obrisala se peškirom, uhvatila moju sp a d u i odvukla me u spavaću sobu. U meni se do tada nije javila nikakva strast, 179

ali sam bio preplavljen radoznalošću. Kuda vodi sve to? Čime će se sve završiti? Gđica Kvinlajn je bila veštica, ali je bila i veoma zabavna, njeni mlohavi matori guzovi tresli su se dok je uklanjala prekrivač sa kreveta, lupala jastuke i odobravajuće klimala glavom ka ljubavnoj postelji. Hitrim bosim stopalima otišla je do kuhinje i vratila se sa teglicom meda koju sam video kada ju je kupila u samoposluzi. „Jasminov med!“ uskliknula je i odvrnula poklopac na teglici. ,,Probaj!“ Zahvatila je malo kažiprstom i pružila mi ga. Otvorio sam usta da ga okusim, ali on uopšte nije bio za mene, bio je za moju sp a d u , sićušnu gromuljicu koju je, da se upoznaju, cmoknula u vrh. Iznenadnom i ogromnom energijom, s p a d a se izvukla, glavić se rasplamsao i pogledao naokolo, spreman za borbu. Na trenutak sam se postideo. Kakav bizaran način da odam počast svom sirotom ocu. Ali bio sam ulovljen u tome, ja sam to tražio od gđice Kvinlajn, i sad nije bilo rezona da odustanem, uprkos mom ocu, mojoj ženi i mojim sinovima. Sedeći na ivici kreveta, gđica Kvinlaj je razmazala tanak sloj meda od jasmina preko moje sp a d e , od balčaka do vrha. Njegov zlatni sjaj izazvao je kod nje ushićenost, i ona je s požudnim mrmljanjem okusila delikates. Draga gospođica Kvinlajn! Sve je uzela - osetio sam kako sve odlazi i izlazi iz mene, moj mač, moja jaja, moje srce, moja pluća i moj mozak, banket za pomalo ostarelu kraljicu - i kad je čarolije nestalo, legla je na krevet, očajnički dahćući, a ja sam izmoždeno seo na stolicu. Uzela je sve, a ja ništa nisam imao da joj dam za uzvrat. Ostala je nepomična, ruka joj je bila prebačena preko očiju, pa sam otišao u kupatilo i oprao mač toplom vodom i rukavicom za kupanje. Ležala je u istom položaju dok sam navlačio odeću. Poslednji put sam pogledao stan. To je bilo hladno, sterilno mesto, ali mesto neke užasne lepote, lepote usamljenosti i dva stranca koji dele intimnost, lepote koja se osećala, ali se nije videla. Nezaboravno. 180

Pošao sam u spavaću sobu da se pozdravim, ali sam na pragu video nešto što me zaustavilo. Gđica Kvinlajn je ležala kao i pre, ruka joj je prekrivala oči. Ali kosa joj se pomerila. Ta dražesna bujna nordijska kosa uopšte nije bila stvarna. Skliznula je u stranu, preko njenog uva, ogolivši belu, ćelavu lobanju. To me dotuklo. Da sam ostao duže, briznuo bih u plač. Ah, koliko je bila dobra! „Hvala vam, gospođice Kvinlajn“ , rekao sam. „Nema na čemu, siguma sam “ , umomo je prošaputala. Nije se pokrenula. „I moj otac vam zahvaljuje.“ „On je bio drag čovek. Tako mi je milo što sam mogla da pomognem.“ „Zbogom, gospođice Kvinlajn.“ „Zbogom .“

181

29 Dan pre sahrane Hariet je stigla s našim sinovima iz Redondo Biča, a ja sam ih sačekao na aerodromu. Poljubila me i koraknula unazad da proveri ima li tragova neverstva u mom pogledu. Mora da je u mojim umomom očima videla smrt moga oca i teret moga bola, aii znao sam da se ništa od gđice Kvinlajn nije ogledalo u njima, jer mi je uputila osmeh pun poverenja i još jednom me poljubila. Mesec dana nisam video svoje sinove. Bili su u Ensenadi na „pecaroškom izletu“ , kako su to u šali nazvali, otišli su tamo sa dve devojke u kombiju. Dominik je imao dvadeset četiri, a Filip je bio dve godine mlađi. Gledao sam u njihova neobrijana lica, preplanula od meksičkog sunca, njihove kose do ramena, jakne od džinsa i farmerice, sandale od remenja na stopalima. Izgledali su kao neki rokeri, a ne kao ožalošćeni unuci jednog starog čoveka koji je iščezao iz njihovih života. Dok smo prelazili preko parkinga, rekao sam: „Nadam se da ste poneli neku pristojnu odeću“ . Pogleđali su me onim njihovim ciničnim, distanciranim pogledima, i Dominik je rekao: „Ne brini o tome, tata.“ 182

„Neću da vas vidim na pogrebu u tome.“ „Aha. Znamo.“ ,,A šta ćemo sa šišanjem?“ „Nema šanse.“ Ubacili su svoje kofere u prtljažnik i seli na zadnje sedište iznajmljenih kola. Hariet je kliznula pored mene, i okrenuo sam se ka njoj dok sam pokretao automobil. „Jesu li upisali novi semestar?“ „Tako su rekli“ , sumnjičavo je odgovorila. Pogledao sam preko ramena u njih. „Šta se dešava, File? Jesi 1i se upisao?“ Učio je menadžment. ,,Da, tata. Sve je sređeno.“ ,,A ti, Dominik?“ „Nisam upisao“ , rekao je. „Zašto?“ „Našao sam posao.“ „Kakav posao?“ „Kontrolor u samoposluzi.“ „Čemu to? Kad ćeš da diplomiraš?“ „Dobijam sedam dolara na sat. Znaš li nekog biologa mora koji toliko zarađuje?“ „Svaki debil može da broji namimice. Treba ti ta diplom a.“ ,,Ni ti nisi dobio svoju.“ Hariet i ja smo se pogledali s uobičajenom zbunjenošću. Nismo mogli da se nosimo sa njima. Bili su užasno razmaženi, ta dvojica, tako arogantni i sigumi u sebe. Nije to bio rezultat njihove inteligencije, bila je to njihova narcisoidna bistrina, njihova ledena sposobnost da pmžaju jezičinu. Nikada se nisu naprezali. Bili su sveznalice i uvek su imali spreman odgovor na sve. 183

Neko vreme smo se vozili bez reči. Pripalili su male meksičke cigare i ponudili nam pakio; Hariet je uzela jednu, ali ja sam odbio. „Koliko je deda bio star?“ upitao je Filip. ,,Za nekoliko meseci imao bi sedamdeset sedam.“ „Matori pevac“ , nasmešio se Dominik. „Dobro se snalazio. “ „Što bi to trebalo da znači?“ „Znaš na šta mislim. Pričao si nam sto priča o dedi.“ „Voleo sam ga“ , rekao je Filip. „Vodio nas je u onaj stari italijanski bar kad smo bili mali i dičio se nama.“ „Kafe Rim“ , setio se Dominik. „Voleo je vino.“ ,,I rakiju“ , rekao je Filip. „Prva stvar ujutru, rakija u kafi.“ „Imao je stila“ , rekao je Dominik. Skrenuli smo istočno na autoput. Oblaci su se gomilali na severu, i pitao sam se da li će sutra na sahrani pasti kiša. ,,Tata“ , rekao je Filip. ,,Da te pitam nešto.“ ,,Reci.“ „Jesi li ti dijabetičar?“ Mnogo sam mislio o tome nakon očeve smrti, zabrinuo sam se, razgovarao sa doktorom Maselijem o tome. Da li će me jednog dana sustići? Moguće. ,,Ne. Nisam dijabetičar.“ ,,A Dominik i ja? To je nasledno, zar ne? U genima?“ „Mogućnost postoji. Ne i bolest.“ ,,U čemu je razlika?“ „Dijeta. Izbegavaš šećer i velike su šanse da te to zaobiđe.“ „Postoje šanse i da neće.“ „Šta ti uopšte tražiš - pismenu garanciju? To nije strašna bolest. Može da se živi s njom. Tvoj deda je to dokazao.“ ,,Ti sanjaš“ , rekao je Filip. „Nema leka za dijabetes.“ 184

„Nema leka, ali postoji kontrola, insulin. Osim toga, ti ga nemaš, o čemu onda, jebi ga, govoriš?“ To ga je ohladilo pa je ućutao, ali sad se javio Dominik: „Tata, da li bi ti pravio decu da si znao da u genima imaš dijabetes?“ Znao sam da su sve vreme išli ka tom pitanju, a sad, kad je postavljeno, bilo mi je teško da se izborim sa njim. „Otkud ja znam?“ rekao sam. ,,Ne“, rekla je Hariet. „Ja onda ne bih imala decu.“ Touche!1 Ova izjava tresnula je poklopac na Pandorinu kutiju nemog nagađanja dok je nas četvoro mozgalo na temu nepostojanja Dominika i Filipa. Onda su njih dvojica počeli da se smeju. Dovezli smo se do majčine kuće i zatekli mesto nesreće i oplakivanja, vozila ožalošćenih bila su parkirana sa obe strane ulice, stari očevi prijatelji pogureno su stajali ispred trema i pili vino iz maminih dragocenih kristalnih čaša, jer im je već dodijalo naricanje njihovih žena u kući. Italijani su voleli svoje žive, ali su ponekad čak i više voleli svoje mrtve, posebno ta ženska rodbina što se okupila u svakoj prostoriji kuće, rojeći se oko moje majke u crnini kao crni mravi oko svoje kraljice, jecajući, zveckajući krunicama, okrećući glave, grleći skrhanu udovicu, pumpale su bol u nju i trovale se bolom koji im je ona vraćala. Nisam krivio Filipa i Dominika što nisu ušli u kuću i, dok su oni sedeli u kolima, Hariet i ja smo se probili do trema i u maminu spavaću sobu, gde se Hariet provukla kroz gužvu uplakanih žena i stala pored majke. Poljubila je mamu i vratila se s lepljivom mrljom suza preko obraza. Nismo mogli da ostanemo tu. Vrativši se u kuhinju, videli smo sto pun salame, sira, vina i voća, pripremljen za sate Pogodak! (franc.) Prev.

185

i sate davanja oduška bolu, nisam to mogao da izdržim, bilo je previše apsurdno. Šmugnuvši na zadnji izlaz, prošli smo iza žive ograde gđe Kredence i izbili na ulicu do kola. Kad sam ubacio u brzinu, začuo sam Virdžilov glas sa trema, mahnito je uzvikivao moje ime i trčao ka nama. ,Jesi li li video Marija?“ upitao je. ,,Ne.“ „Kurvin sin. Trebalo je da donese picu.“ Krenuo sam i vozio do kuće svoje tašte. Kad su Hariet i dečaci izašli, ugledao sam na trenutak Hildu Ditrih kako viri iza zavese na prednjim vratima, a kad sam pokrenuo kola izašla je raširenih ruku da ih dočeka. Kraj mog života u San Elmu se ubrzano primicao. Posle sahrane ću otići i nikada se više neću vratiti, jer je bez moga oca grad ispario i pretvorio se u pustoš, kao mnoga takva mesta. Znao sam šta sad moram da učinim: da odvedem i majku ođatle, da je smestim pod svoj krov dok se Stela i moja braća bore sa svojim životima. Ostalo je još nešto. Kao Pavle, koji je doživeo svoj trenutak istine pred Damaskom, tako je i Henri Molis doživeo svoj delić zanosa dvadeset pet godina ranije u biblioteci San Elma. Stao sam ispred dražesne zgrade, popeo se uz crvene stepenice od peščara koje je otac svojeručno sagradio, ušao u foaje i prošao između polica sa knjigama do poznatog mi mesta u uglu kraj prozora, kod rezača za olovke ispod portreta Marka Tvena, i izvadio primerak B raće K a ra m a z o v a u kožnom povezu. Držao sam ga, listao stranice, čvrsto ga zagrlio, moj život, moju radost, mog uzvišenog Dostojevskog. Možda sam ga izneverio u svojim delima, ali nikada u svojoj odanosti. Moj voljeni tata je nestao, ali će Fjodor Mihajlovič ostati sa mnom do kraja mog života. 186

30 Mislio sam da će pogreb moga oca privući ceo grad, ali sam pogrešio. Više je ljudi prisustvovalo bdenju prethodnog popodneva nego što ih je bilo prilikom službe božje. Uglavnom su tu bili članovi familije, a mnogi unuci nisu hteli da budu tu, jer je cirkus došao u grad, na terene luna-parka, i klinci su bili ljuti na svog dedu što je odabrao takav glup trenutak da umre. Ostatak ožalošćenih bili su prijatelji i susedi moje majke, kao i verna grupica iz Kafea Rim. Pratioci kovčega u svojim prazničnim odelima potišteno su čekali, sklonivši se ispod velikog bresta u tom vrelom, neveselom popodnevu. To su bili Zarlingo, Kavalaro, Antrili, Maskarini, Benedeti i Roko Mangone. Bili su lepi kao staro kamenje razbacano po padini groblja. Bol me najednom ščepao za gušu kad sam pogledao u njih. Sada, kad ga nisam više imao, prihvatio bih bilo koga od njih da mi zameni oca. Prihvatio bih u stvari bilo kog čoveka, ili žbun, ili drvo, ili kamen, ako bi hteo da me uzme za sina. I ja sam bio otac. Nisam hteo tu ulogu. Hteo sam da se vratim u ono vreme kada sam bio mali, i kada je otac, snažan i bučan, stajao u kući. Dođavola sa očinstvom. Nikada nisam bio stvoren za to. Bio sam stvoren da budem sin. 187

Pratioci kovčega skinuli su šešire kada smo Hariet i ja ušli u crkvu. Mahnuo sam im. Došlo mi je da im doviknem: „Volim vas, potrebni ste mi, postarajte se za mene, vi smešni starci!“ Porodica se okupila u prva dva reda pred glavnim oltarom, majka je bila u prvom redu između Virdžila i Stele s njihovim porodicama. Imala je crni veo koji joj je prekrivao kosu i lice. Hariet i ja smo sa sinovima stali u red iza njih, pored Pegi i njene dece. Odmah sam primetio da neko od nas nedostaje. Okrenuo sam se ka Pegi. „Gde je Mario?“ ,,U šoku je. Rekla sam mu da ostane kod kuće.“ Virdžil je pogledao preko ramena i podrugljivo rekao: ,,U šoku jer ide prenos revanša Giganta i Atlante? To je baš smešno, Pegi. Veoma smešno!“ „Istinu govorim!“ zašištala je Pegi. „Plakao je i plakao. Zaista je voleo svoga oca. Ali svi ste bili protiv njega. Vi ste ga odbacili. Zašto ste se okomili na njega? Zašto niste imali malo vere u njega? E pa videćete. Zažalićete jednog dana, svi vi!“ „Bog ti pomogao u tome, Pegi“ , nasmejao se Virdžil. ,,Ti si sarno jebeni bankarski činovnik!“ pobesnela je. „Nisi dostojan ni cipele da očistiš Mariju!“ ,,Ko to kaže?“ ,,Ja ti to kažem, gnjido ljudska.“ ,,Ššš!“ opomenula ih je mama ispod svog crnog vela. „Molim vas. Tata je mrtav.“ Onda su pogrebna kola stigla, i pratioci su duž prolaza poneli smeđi kovčeg do postolja. Ožalošćeni su posmatrali kako pomoćnici donose pogrebne vence i bukete cveća i stavljaju ih oko kovčega. Kako je mali izgledao taj kovčeg! Otac je bio bik od čoveka, ali nije bio visok. Ispružen u tom kovčegu, nije bio veći od dečaka. 188

Onda je donet ogroman venac, sav od ruža, karanfila i paprati, toliko širok da su ga dva pomoćnika nosila. Spustili su ga u podnožje kovčega i uspravili ga na žičane konzole. Bio je blizu dva metra visok, drečavo lep, vrlo impresivan. Na njemu je bila traka od bele svile na kojoj je reljefnim crvenim slovima pisalo: POSLEDNJI POZDRAV IZ KAFEA RIM Pratioci kovčega zadovoljno su gledali u svoj dar. Nema šta, bratstvo Kafea Rim iskazalo se na najbolji mogući način. Majka je, bog da je blagoslovi, bila toliko fascinirana, da je ustala, podigla veo, i klimnula glavom u znak zahvalnosti. Momci iz ‘Rima’ su se saosećajno nasmešili. Oglasilo se zvonce i iz sakristije je izašao Otac Martin, iza dva dečaka koji služe za oltarom. Ispod odežde dečaka videle su se zelene i bele pruge njihovih čarapa za bejzbol, i znao si da ih negde u gradu čekaju njihovi drugari iz ekipe. Otac Martin je prišao kovčegu, poškropio ga svetom vodicom, i iz misala pročitao latinski obredni tekst. Sklopivši knjigu, spojio je prste i pokušao da pribere misli dok su ljudi čekali da progovori. To mora da je bio problem, jer je imao posla sa životom i smrću čoveka koji je retko kad ušao u crkvu i nikada nije ispunjavao svoje katoličke dužnosti. „Pomolimo se za dušu Nikolasa Molisa“ , počeo je. ,,Dobrog i jednostavnog čoveka, poštenog čoveka, velikog majstora svog zanata, koji je tolike godine živeo među nama i dao sve od sebe za napredak zajednice. Umesto suza, radujmo se što je došao do kraja svojih muka na ovom svetu, i sada je spokojan u rukama našeg Oca na nebu.“ To je bilo to, pun pogodak. Ožalošćeni su se okupili oko njega da svi zajedno izgovore molitvu božju, koju je on zaključio rečima: „Podari mu večni mir, o Gospode, i neka ga večna svetlost obasjava“ . 189

Otac Martin se vratio u sakristiju a pogrebnici su otvorili kovčeg, pa je majka prišla, podigla veo i poljubila svog muža u čelo. Onda je omotala svoju belu krunicu oko njegovih ukočenih prstiju. Virdžil ju je odveo dok je tiho plakala. Prolazili smo u mimohodu pored kovčega i gledali naniže u tatu, deca su bila zapanjena, užasnuta, fascinirana, a odrasli su plakali. Ja nisam plakao. Osetio sam bes, gađenje. Preblagi bože, šta su uradili tom sirotom starom čoveku! Šta su uradili tom veličanstvenom abrucijevskom licu brđanina, tim crtama bola i teškog truda, tim odlučnim ustima, dvosmislenoj namrštenosti njegovih obrva, brazdama pobeda i poraza! Nestalo, n estaio.. . a umesto toga glatko, ispeglano, pamukom popunjeno lice, narumenjeni obrazi. Bilo je sramno, skaredno, i pomislio sam: ovo nije moj matori, to nije stari Nik, to je Gručo Marks, i najbolje je da ga što pre sahranimo.

190

31 Deset vozila ožalošćenih išlo je za pogrebnim kolima preko grada, do groblja udaljenog jednu milju, iza gimnastičke sale u srednjoj školi. Imali smo policijsku pratnju, pandura na motociklu koji nas je predvodio kroz gradić koji je potpuno opusteo, jer su svi otišli u cirkus. Nije bilo nikakvog prometa, samo spora pogrebna povorka koja prelazi preko mosta, sve do ulice Pacifik. Moj automobil se kretao iza pogrebnih kola, mama je sedela između Virdžila i mene. „Tata je baš moćno izgledao“ , rekao je Virdžil. „Bog te, šta su sve u stanju danas da izvedu.“ „Izgledao je srećno“ , rekla je mama. „Takav je uvek bio, uvek se smejao, uvek je zbijao šale.“ Našalili su se s tatom, pomislio sam, ali ništa nisam rekao. Na svakoj raskrsnici pandur je zaustavljao svoj harli, podizao ruku, gledao levo i desno, a onda bi dunuo u pištaljku i mahnuo povorci da nastavi. Bilo je dvanaest blokova do groblja, i on je zaustavio povorku na svih dvanaest raskrsnica. Majka je gledala, fascinirana, podizala je veo, jer je pratnja davala značaj njenom mužu, kao da je bio veliki čovek ovog grada. 191

Polako smo se prošli kroz kapiju groblja i pored ,,novog“ groblja do ,,starog“ , koji su se razlikovali po tome što na novom delu nije bilo kitnjastih nadgrobnih spomenika ni velikog drveća, dok je stari bio kao zemlja iz bajki, sa grotesknim mermemim figurama pod ogromnim hrastovima i platanima. Trava je u raskošnoj senci bila vlažna, veoma zelena i nepokošena, kao da guta prastare utonule grobove. Kroz drveće sam ugledao Oca Martina kako stoji pred otvorom na tlu, čekao je, s molitvenikom u mci. Pomogao sam majci da izađe iz kola i ona je suzdržala jecaj dok je išla ka svešteniku. Kad sam pošao za njom, Virdžil me uhvatio za ruku. „Pripazimo sad“ , upozorio me. „Držimo je između nas. Mogla bi da pokuša nešto.“ „Šta to?“ ,,Da skoči na kovčeg.“ Sve je bilo moguće, ali to se nije desilo. Držali smo je pod mku tokom posleđnjih reči obreda, i mada se zaljuljala dok su spuštali kovčeg, ostala je prisebna i nije plakala. Otac Martin joj je nakon toga priŠao i uzeo je za ruke, a ona je poglcdala naviše u njega i zaplakala. On se sagnuo i poljubio je u čelo, od čega su svi zaplakali, kako odrasli tako i deca, i ljudi su se okretali, pokušavajući da prikriju svoju tugu dok su se vraćali ka svojim kolima. Hariet mi se pridmžila, pa smo odveli mamu pored platana. A onda, iz daljine, čuli smo glas, mehanički, elektronski, koji se orio preko čitavog prostora i kroz drveće, kao da svaki list treba da zadrhti od njega, borbeni povik, koji je postajao sve glasniji. Zastali smo da oslušnemo. To je bio glas nekog sportskog komentatora na radiju, napet, eksplozivan, skrnavio je sveto groblje stranim vibracijama. „Kraj devete!“ objavio je glas. „Dvojica su napolju. Bond na dmgoj, Rejder na trećoj, Kingmen sa palicom. Dve lopte i dva udarca. Kapra u punom naletu. Evo hvatača: uspeo je!“ 192

Kroz drveće je glavinjao Mariov olupani kamionet, u motoru je sve dmdnalo i zveketalo, glas je postajao sve jaci kako nam se kamionet približavao. Radost je ozarila majčino lice. „To je Mario“ , uskliknula je. „ 0 , Mario! Ipak je došao. Znala sam da će doći, znala sam! 0 , hvala ti bože!“ Kamionet je izbio iza okuke i zakočio ispred nas, gumama odbacujući šljunak. Bezobzima histerija na radiju kao da se mgala spokojnim mrtvacima, namšujući njihov večni san. Kingmen je promašio. Giganti su izgubili. Mario je istog trenutka pustio volan. Isključio je radio i vratio se u stvarnost, gledajući u nas. „Jesam ii zakasnio?“ ,,Ne, Mario“ , rekla je mama. „Ima još vremena. Požuri, pre nego što ga zatrpaju!“ Iskočio je iz kamioneta i hitro pošao ka grobu, gde su se dva čoveka s lopatama pripremala da zatrpaju raku. Posmatrali smo ga kako gleda dole u kovčeg, kako prekriva šakama lice kad je zaplakao. Onda smo otišli do kola. Majka se smestila između Hariet i mene. Skinula je veo, zavalila se i uzdahnula. Lice joj je bilo veoma lepo, oči su joj bile tople i ispunjene mirom. Uzela me za mku. „Tako sam srećna“ , rekla je. „Brzo je umro“ , rekao sam. „Uopšte nije patio.“ Uzdahnula je. „Toliko me uvek brinuo, još od dana kad smo se venčali. Nikada nisam znala gde je, šta radi, ni sa kim je. Ništa nije hteo da mi kaže. Svake noći sam se pitala da li će uopšte da se vrati kući. Sada je gotovo. Ne moram više da brinem. Znam gde je. Znam da je dobro.“ Jedva čujno je zajecala. „ 0 , bože. Kakve sam mu stvari pronalazila po džepovima.“ Pokrenuo sam kola. „Idemo kući.“ „Kupila sam jagnjeći but“ , rekla je. „Imaćemo lepu večem. Cela porodica. S mladim krompirom.“

Fanteovo pismo iz februara 1954, najverovatnije upućeno izđavaču Stenliju Selomenu iz izdavačke kuće Little, Brown. Ovo pismo, prevedeno iz knjige „Džon Fante - Izabrana pisma 1932-1981“ , na neki način je prva verzija romana „Bratstvo Ioze“ . (Fanteov otac umro je 1950. godine, a Fante je počeo da piše roman tek dvadeset godina posle ovog pisma.)

Dva meseca sam razmišljao, pisao i prepravljao roman o kome smo govorili u Hotelu Beverli Hilsj priču o dečaku koji beži od kuće đa bi postao veliki igrač bejzbola. Žao mi je što sad moram da javim da ne mogu da ga napišem. Tema je zgodna kad se o njoj razmišlja, ali sve je to prilično tanko kad se baci na papir. Mislim da je glavni razlog što to ne mogu da uradim moj osećaj da knjiga nije ,,važna“ . Ni P un a života nije bila ,,važna“ , ali biio je veoma hitno da se napiše, a bez tog podsticaja ne osećam da bi priča o dečaku mogla uspešno da se izvede. Mogao bih, naravno, prosto da sednem i napišem je ne razmišljajući o njenoj važnosti, ali to ne bi bila knjiga do koje mi je staio, niti ona koju biste voleli da objavite. Kasnije, siguran sam, možda već sledeće godine, projekat će imati više mesa, i onda ću moći da ga nastavim. Rad na tom zlosrećnom poduhvatu ipak nije bio uzaludan. Tokom pisanja svih tih stranica kojima nisam bio zadovoljan izniklo je nešto novo, što je probudilo snažan entuzijazam u meni - jedna „važna ideja“ , o čemu bih želeo da pišem što pre. Ono najbolje u svim mojim knjigama uvek je bilo usmereno ka mom ocu, njegovim problemima, usponima i padovma. Njegova smrt pre tri godine ostavila mi je u srcu duboku ranu koja nikada neće nestati. On je staino u mojim mislima, i hoću da napišem knjigu o njegovim poslednjim danima. Do samog kraja svog života, moj otac je bio izvor neprestane brige, posebno mojoj majci. Mnogo je pio, kockao se, svađao, i voleo da baca oko dame, bukvalno do svog poslednjeg daha. Poslednja njegova ,,afera“ desila se u leto njegove sedamdeset pete godine, kada je pobegao sa ženom od sedamdeset osam. 196

Zvala se Heti Koldvel, i bila je posvećena zdravlju, hranila se sirovim povrćem i jogurtom. To je moj projekat: priča o starom čoveku i njegovom poslednjem ljubavnom izletu. Da bi čovek shvatio kako je ta neuobičajena avantura mogla da se desi, trebalo bi znati kako je moj otac živeo u to vreme. Bio je u nekoj vrsti penzije. Moja braća i ja slali smo mu novac kući u San Huan, pa nije više morao da radi. Ali on je voleo da bude aktivan, i povremeno bi napravio neki kamin, podigao kameni zid, ili isklesao nadgrobni spomenik. Radio je kad mu se htelo, dva-tri sata dnevno. Ostatak vremena provodio je u kafeu Abruci, gde je igrao herc i pinokl, previše pio i mnogo pušio. Njegov lekar ga je upozorio da prekine sa svim tim porocima posebno sa kockanjem i pušenjem. Nije bilo svrhe da mu savetuje da prekine s pićem, jer je znao da taj tabu neće proći. Svakog popodneva, od dva do četiri, otac bi prilegao. U pet bi mu moja majka servirala večeru, a u šest je odlazio u centar grada, do kafea Abruci, gde je obično ostajao do deset sati uveče. On je tokom čitavog života smatrao da je slobodan čovek, da njegova žena ne sme da se meša u njegova zadovoljstva, i da su njegovi sati uživanja u kafeu Abruci za nju apsolutna tajna. Veliki šarm i lepota Ijubavi moje majke bilo je to što mu je dozvoljavala da misli na taj način, i ona se uvek pretvarala da čak i ne zna da se kafe Abruci nalazi u kineskoj četvrti San Huana - u blizini krčmi i perionica veša. Prokletstvo njenog života bila je briga za tog čoveka. Skandalozno se ponašao kada bi se dame našle u blizini, i mada su vatre sagorele u njemu, još je bilo vrelog ugljevlja među pepelom, pa bi tu i tamo neki povetarac uzbudljivog mirisa raspirio žar i vrelinu u njemu. Ali već pet godina, još od svoje sedamdesete, otac nije pokazivao nikakvu sklonost ka drugim ženama. Osim vina i kockanja na sitno u kafeu Abruci, bio je spreman za mirnu starost. U dvorištu je majka držala živinu, a tri milje odatle, u brdu, bila je vinarija Džoa Muta. Džo je isporučivao vino kao što mlekadžija donosi mlečne proizvode. Balon od pet litara koštao je pedeset centi - vino za kojim je Hotel Palas u San Francisku toliko vapio da su Džou nudili basnoslovnu sumu za čitavu berbu, a je on uvek odbijao ponudu. Prolazio je dan za danom u vreloj dolini Sakramenta, otac je spavao pod drvećem u dvorištu, povremeno suviše pospan da 197

misli o kafeu Abruci, sve dok jednog dana uopšte nije otišao tamo. U osam sati uveče bio je u krevetu. Konačno je dostigao stadijum staračke apatije, što je donelo veliko spokojstvo mojoj majci. Jer sada je uvek znala gde je on - kod kuće, u dvorištu, spava na mreži razapetoj između dva drveta. I dalje je previše pušio, previše je pio - ali kod kuće, gde nije morala da brine šta je s njim. Nerviralo ga je njeno zadovoljstvo. Odjednom je shvatio da je sada posvećena zadatku da ga služi do njegove smrti, a njena dobronamema revnost učinila je da pomisli kako će umreti za nekoliko nedelja - možda čak i dana. Nikada tokom svog života s njom nije ni pomišljao da bi mogao da nadživi svoju ženu, ali sada kad je odustao, da se tako izrazim, od telesnih užitaka kafea Abruci, ona je to shvatila kao znak da su njegovi dani odbrojani. . . ili je on to pretpostavljao.

Bilo je razloga za to, što se otkrivalo u sitnim stvarima. Ona je imala pun kovčeg haljina, cipela, kaputa, itd, poklona koje je godinama dobijala od svoje dece, a koje nikada nije nosila, jer je tata nikad nigde nije vodio. Ali sada, kad je sve vreme bio kod kuće, prepušten monotoniji stalnog boravka u njenom društvu, poželela je da osveži svoju pojavu, pa je počela da oblači ponešto od svoje lepe odeće. To nije bilo više od malo ,,doterivanja“ predvcče, kad bi stavila maramu koju joj je poklonila ćerka, ili bi navukla nove čarape, ili bi obukla kućnu haljinu koju je đobila od nckog od svojih sinova. Već je godinama patila od slabog sluha. Jedan od sinova kupio joj je slušni aparat koji nije nosila, jer je osećala da sc to „tati ne bi dopalo“ . Sada, kad je tata stalno bio tu, delovalo jc sasvim razumno da nosi taj aparat, kako bi lakše razgovarala s njim. Otac je bio zapanjen kada ju je video s tim aparatom, i zaključio je samo jedno: ona planira da to koristi kad on umre, i sada se priprema za taj trenutak. Kada je kurir osiguranja došao da naplati 25 centi koje su svake nedelje plaćali za svoje dve skromne polise, tati se učinilo da je video iskru radosti u njenim očima dok je razgovarala sa tim čovekom, neku nepotrebnu srdačnost, a kad je čuo da se smeju povodom nečega, već je video sebe dva metra pod zemljom i kako joj kompanija isplaćuje svoju obavezu, što biva propraćeno istim smehom. Otpio je veliki gutljaj vina i sumomo mozgao o svojoj sudbini. Negde u to letnje vreme pred kućom se zaustavio jedan lepi kadilak, a iz njega je izašao vozač, privlačna dama od seđamde-

198

set osam godina. To je bila Heti Koldvel, udovica uglednog apotekara u San Huanu, Emerika Koldvela. Gđa Koldvel je zamolila oca da ciglama obloži rupu za roštilj u njenom vrtu. M ada su m u kosti zapucketale kad je ustao sa viseće mreže u bašti, neka nova životna snaga zapljusnula je oca kad je ugledao živahnu Heti Koldvel. Cuo je kako majka govori dami da je on u penziji, da ne radi više, i u tom trenutku je iskoračio iz penzije, a uznemirujuća prašina koja se podigla na drumu bilo je sve što je majka videla dok se veliki kadilak udaljavao s ocem. Kada ga je ponovo ugledala bio je veoma veseo što se vratio svom zanatu. Leđa su ga bolela i kosti su krckale, ali čovek nikad ne odustaje od prihvaćenog posla. Slušni aparat i lepa odeća vratili su se u kovčeg, i mama je ponovo dobila nešto o čemu mora da brine. Tata je tri nedelje gradio taj roštilj, posao za koji treba najviše dan-dva. Ali je svakog dana ustajao kad grane sunce, pun entuzijazma, mršteći se od bolova u kostima, ali srećan - i tajanstven, ne razgovarajući 0 svom poslu, ponosan što je pokvario mamine „planove“ , sada ubeđen da će živeti sto godina. Nije odlazio na posao kao običan zidar, naprotiv. Ne - brijao se i stavljao talk, oblačio najbolje odelo (imao ih je deset ili više, sve ih je dobio od sinova), stavljao pristojan šešir i odlazio, s radnim kombinezonom umotanim u novine. Ništa nije ,,radio“ sa Heti Koldvel. Mama je bila apsolutno sigurna u to. Ali prihvatio je njeno društvo s takvom bezobzirnom radošću, takvom demonskom vitalnošću, da je to uznemirilo m am u, i još jednom je upala u kolotečinu svih godina koje je provela sa njim, zabrinuta za njega, očajna što odbija da se skrasi na jednom mestu. Toliko se brinula da se razbolela, i lekar je rekao da bi trebalo pozvati svu decu, jer je zaista ozbiljno bolesna. Stigli smo, četiri sina i ćerka, i zatekli smo majku veoma bledu, slabu i rezigniranu. Okupili smo se oko njenog kreveta. Doktor je merio njen puls, opipavao joj čelo i tužno vrteo glavom. Starost, rekao je, ona je prosto umorna žena, spremna da umre. Svi su plakali osim tate, koji nije verovao ni reč od toga, 1 bio ubeđen da se mama pretvara. Zatražila je sveštenika, i on je došao da joj da poslednju pričest. I tako je počela duga noć

199

bdenja, svako od nas bi na smenu sedeo kraj njene postelje, dok su ostali čekali u kuhinji, pili kafu, pili vino. T o su bili mučni, nesrećni sati. Kroz zid se čulo teško majčino disanje, njena borba za život. Pomislili smo koliko bi milosrdno bilo kada bi joj lekar dao nešto da ne pati više, ali on je to odbio i otišao. Ništa više nismo mogli da učinimo. Posle nekog vremena otac je ustao i povukao se u drugu sobu. Delovao je poljuljano, kao da ga je konačno stigla tragičnost trenutka, i sada se sklanjao da pati sam, jer nije bio čovek koji bi plakao pred drugima. Bilo nam je veoma drago zbog te promene u njegovom srcu. Da je majka umrla, s gorčinom bism o upamtili njegovu hladnoću, njegov cinizam. Kad je zaključao vrata za sobom , s olakšanjem smo se pogledali. Bili smo pošteđeni neprijatnosti koje su mogle da se dese. Ali nakon minut-dva čuli smo kako voda lije u kadu, i zapanjilo nas je što on hoće da se kupa u tim kritičnim trenucima, a onda smo ga i čuli kako mumlajući peva dok pljuska vodom u kadi. To je bilo odvratno, čudovišno. Moj brat Toni je hteo da utrči i premlati matorog. Moja sestra Kozeta je briznula u plač. Ostala moja braća s gađenjem su krivila usne. Onda je iz spavaće sobe majka slabašno pozvala, više je to bilo ječanje nego poziv, pa sam ušao, a ona me upitala, gotovo na izdisaju: ,,Ko se to kupa?“ Rekao sam joj niko, ali ona je rekla: ,,To je on. Znam da je on, kupa se dok ja ovde um irem .“ Zaplakala je. Molila je boga da je što pre pokupi iz doline tuge. Na prstima sam izašao iz sobe. Deset minuta kasnije pojavio se otac. Bio je odeven u jedno od svojih najboljih odela. Krenuo je u kafe Abruci. Mogli smo samo da se čudimo njegovoj neizrecivoj ravnodušnosti. Moj brat Toni ga je zadržao. „Kako možeš to da radiš?“ Prodrmao ga je. „Tvoja žena umire, a ti ideš u provod!“ „Pusti je da um re“ , rekao je. „D obro će joj činiti. Biće joj bolje ujutru.“ Majka ga je čula. Ustala je sa samrtne postelje i ušla u sobu. „Nezahvalni čoveče!“ rekla mu je. ,,To je hvala koje dobijam od tebe! Naravno da ću da živim! Živeću, makar to bilo poslednje što ću učiniti, i zažalićeš zbog toga!“ I živela je, umorna od umiranja, dojadila joj je smrt, i nismo više mogli da je vratimo u krevet, jer je sela i pričala nam

200

0 Heti Koldvel, i kako je pokucala na vrata smrti samo da bi popravila oca, da bi stvorila čoveka od njega. Moja braća i sestra bili su zaprepašćeni, besni i razočarani. Ostavili su svoje kuće i porodice da dojure ovamo kolima, vozom 1 avionom, samo da bi otkrili da je sve to obična farsa. Ali nisu toliko krivili mamu koliko svog nevernog oca, koji u sedamdeset petoj još uvek „juri sojke“ , pa je u podne sledećeg dana sazvan porodični skup, i svi su se okomili na tatu, koji je porekao da juri ženske, i nije video ništa loše u tome što pravi mesto za roštilj u vrtu Heti Koldvel, a ja sam morao da se složim s njim, pa su se okomili na mene, svi od reda, valjda zato što sam pisac, i rekli su da uživam u celoj situaciji jer ću je verovatno iskoristiti u jednoj od svojih knjiga. Ali ono što nisu uspeli da vide bilo je to što sam ja shvatio dvoje starih ljudi koji još jednom proživljavaju nešto iz svojih mladih dana, u tom žestokom fingiranju neverstva, koga nije bilo niti ga je moglo biti. Usledila je žučna scena, ali ne toliko ružna koliko komična - staro pitanje koji sin čini najviše za svoje roditelje. Povadili smo knjige, takve kakve su - račune, potvrde itd. i utvrdili neke zanimljive činjenice - telefonski račun nije bio plaćen već tri meseca, mada je moj brat Toni svakog meseca slao novac za to. Tata je skrušeno priznao da je potrošio novac u kafeu Abruci. Dok smo se raspravljali, pojavila se vlasnica kuće da se požali kako kirija nije plaćena već četiri meseca, a moj brat Henri je urliknuo, jer je on slao novac za to. Tata je još jednom priznao da je novac otišao na „druge troškove“ . Onda smo se upustili u temeljnu istragu: struja i plin samo što nisu biii isključeni zbog neplaćanja, račun za namirnice odavno je bio prekoračen, a isto tako i račun u poljoprivrednoj apoteci, gde je otac kupovao hranu za živinu. Ako je gubio toliki novac u kafeu Abruci, onda su se stvari zaista menjale u San Huanu, i taj kafe nije više bio mesto za starce, gde loša sreća nikada nije koštala čoveka više od tri dolara za veče. Moj brat Henri je istraživao malo i utvrdio da tata puna dva meseca nije odigrao partiju karata u kafeu Abruci. Ali gde je onda nestajao novac? ,,To je ta žena“ , rekla je mama. ,,On je vodi na razna mesta. U hotele, barove.“ T a priča je bila besmislena. Gđa Koldvel je bila član školskog odbora, predsednik Kalifomijskih Cerki. Radije bi pristala da je ubiju nego da se pojavi u nekom baru ili hotelu

201

s mojim tatom. Što smo ga više ispitivali, postajao je sve ljućij, i na kraju pripretio da će napustiti kuću. U Virdžiniji je postojala nacionalna fondacija Elksa, i njeni članovi mogli su u miru da provedu svoje poslednje dane tamo. Ili ćemo prestati da ga proganjamo, ili će da se spakuje i ode. To je prekinulo raspravu, pa su moja braća i sestra, već dugo odsutni od kuće, ubrzo otputovali. Meni se nije toliko žurilo. Rešio sam da provedem još nekoiiko dana u San Huanu. Kako su stvari daije odvijale, bila je sreća što sam ostao. Dobro se sećam šta je moj brat na rastanku rekao ocu, poljubivši ga pri tom u obraz i stavivši mu ruku oko ramena. ,,Budi dobar prema m am i“ , rekao je. „N a kraju krajeva, nemoj da zaboraviš: ona je tvoja žena.“ Istog jutra kad su svi oni otišli, izbila je nova bura. Otac je poranio i doterao se, spreman da ode i gradi mesto za roštilj. Majka je postavila ultimatum. Ako se tata još jednom ode u Koldvelovu kuću, ona će leći na krevet i nikad. više neće u sta ti. To je bila oštra, čudesna pretnja - jedina koju je on poštovao. S druge strane, insistirao je da je on častan čovek, i kao zidar s ugledom za primer u San Huanu - on, Svevo Bandini - koji je podigao zgradu robne kuće, zgradu pošte, Bernsovu mrtvačnicu, i niz velikih zgrada, ne sme da ostavi posao nedovršen. Ako ga sada prekine, taj čin ćc ga pratiti do groba i živeće posle njega u njegovoj deci, koja mogu danas, hvalim te bože, da visoko uzdignute glave hodaju glavnom gradskom ulicom. ,,0n a je putana, ta žena“ , rekla je mama. ,,Kurva.“ „Molim te, m am a“ , rekao sam. „Žena ima sedamdeset osam godina.“ Kompromis je postignut. Pređlog je bio moj. Stari bi svakako trebalo da sačuva svoju čast i dovrši posao. Istovremeno, da bi se izbegao bilo kakav nagoveštaj nedoličnog ponašanja, predložio sam da pođem na posao zajedno sa ocem, da budem njegov pom agač, sve dok ne završi. Majka se složila, smatrajući da će moje prisustvo kod Koldvelovih naterati tatu da se ,,pripazi“ . Nije bilo ništa neobično u mojoj ponudi da budem pomagač. Godinama ranije prebacivao sam za starog cigle pri mnogim poslovim a; mešao sam malter, gasio kreč, radio teške poslove betoniranja. Nije mi bilo važno ni koliko će to vremena trajati. Tri ili četiri dana - bilo mi je svejedno.

202

I tako sam u četrdesetoj privremeno ostavio na stranu svoj alat za pisanje i vratio se poslu iz mladosti: prebacivanju cigli. Još jednom sam, kao pre dvadeset godina, pošao od kuće s ocem, noseći ručak u papimoj kesi. Bili smo u kombinezonima i hodali smo kroz grad jedan pored dm gog, što mi je pričiniio veliko uživanje. Sreo sam stare dmgove za koje sam bio „holivudski pisac“ , i zapazio sam određeno zadovoljstvo u njihovom pogledu kada su me videli u radnoj odeći. Nabeđeni pisac najzad je dobio ono što zaslužuje. Konačno se pokazalo da su sve te glasine o mom književnom uspehu samo groteskne laži; evo me, opet sam se vratio da nosim cigle. To mi je zaista pričinlo ogromno uživanje. Ali posao nije. Gđa Koldvel je gledala na mene kao na običnog radnika, mada me je otac predstavio. Ali sada se očevo ponašanje potpuno promenilo. I za njega sam postao samo najamni radnik. Počeo je da mi naređuje. Radio je to da pokaže gđi Koldvel kako on zna sa ljudima. Kada mi je odredio šta treba da obavim, nestao je u kući, i ostavio me da radim u bašti. Prosejao sam pesak, umeŠao malter, oprao cigle i sve priprem io za maestra, koga sam čuo kako se unutra smeje i uživa. Do

pola devet je trebalo da bude napolju sa mnom i postavi cigle koje su bile spremne, da razmaže svež malter. U deset sati sam zlovoljno sedeo na kutiji, čekao da se ta besmislica okonča i da počne da se radi. Zgađen, na kraju sam pokucao na zadnji ulaz. Tata se pojavio, rumen od vina, i naredio mi da se vratim poslu. Rekao sam mu da nema šta da se radi. „Onda čekaj“ , rekao je. „Drži sve pod kontrolom.“ U podne je ponovo izašao da mi kaže kako ruča sa gđom Koldvel, i da imam slobodno popodne. I tako sam rešio da sam dovršim to mesto za za roštilj. Imao sam neko skromno iskustvo zidara - dovoljno u svakom slučaju da se odradi taj sirov posao u rustičnom stilu. U dva sata su tata i gđa Koldvel izašli iz kuće i ušli u garažu. Upitao sam ih kuda idu. Gđa Koldvel je smatrala da sam drzak. Tata je rekao da idu do skladišta drvne građe da kupe neki materijal. Vratili su se tek u pet. Do tada sam s mukom ozidao pola metra. Otac je to video, namrštio se, i rekao da će to morati da se ruši. Gđa Koldvel je smatrala da treba da budem najuren zbog neposlušnosti. Stari se nesigumo dvoumio i rešio da mi praži još jednu šansu.

203

Pri povratku kući smo - otac i ja - svratili u kafe Abruci. Bio sam rešen da raspravim stvar. Umesto toga smo se potukli, tata je zadavao sve udarce, jer sam ja odbijao da uzvratim. Lupio me pet-šest puta, i kad je video kako mi krv curi iz nosa, stvarno je pobesneo. Šanker i dva zemljaka su ga zadržali. Izašao sam. Ali sledećeg dana je vredno radio, i posao je ubrzo bio gotov, a da ni reč nismo progovorili jedan sa drugim. Ušao je zatim u kuću i posle nekog vremena sam čuo kako se on i gđa Koldvel smeju. Prišao sam prozoru, odakle sam ih video u dnevnoj sobi, kako piju šeri i igraju karte. Matori je gubio novac. Sada sam doznao kuda su pare nestale. Kad smo se vraćaii kući upitao sam ga koliko je izgubio. Odbio je da kaže. Upitao sam ga da li m u je gđa Koldvel dala ček za njegov rad na rupi za roštilj. Potišteno je priznao kako je toliko izgubio da je posao odrađen besplatno. Onda sam mu ljutito zatražio svoje dnevnice. Ništa nije hteo da mi plati. Volontirao si, tako je rekao. On nije ni hteo da ja radim. Ali bio je tužan i rezigniran: posao je okončan. Povod da se druži sa gđom Koldvel nije više postojao. Sada se ponovo suočio sa mirom monotonih letnjih popodneva. Izležavaće se u kući i van nje, i čekaće, čekaće - ni na šta, na smrt. To me je zabolelo. Njegova veza sa Koldvelovom bila je dovoljno bezazlena, mada skupa, ali on kao da je bio predodređen za to, i bio sam gotovo kivan na majku zbog njenog stava. Ona je na dragoj strani sada bila radosna što je tome kraj, osetivši olakšanje što ne mora više da brine o tome. I tako sam se pripremio za povratak u Los Anđeles. Telefonirao sam aerodromu u Sakramentu i uzeo rezervaciju. Avion je poletao sutradan u podne. Mirno smo račali, mama, tata i ja. Posle toga smo sedeli na tremu, nismo mnogo govorili, posmatrali smo avione iznad nas, kako lete za San Francisko, Rino i Sietl. Oko osam sati uveče došao je kolima Džek Santini, vlasnik kafea Abraci. Imao je posao za mog oca: da sagradi kameni zid oko njegovog letnjikovca na jezeru Doner. Da li je stari sposoban da to obavi? Tata je isprva odbio, žaleći se da je umoran, da ne želi da ide tako daleko od kuće, skroz gore u planine. Ali Santini m u je obećao dobar smeštaj u letnjikovcu i sav komfor koji mu je potreban. Majka je smatrala da bi trebalo da ode, jer je jezero Doner bilo daleko od San Huana i gđe Koldvel. I ja sam tako mislio. Na kraju smo nago-

204

vorili tatu da prihvati posao. Santini je bio veoma zadovoljan. Rekao je tati da se spakuje jer polaze u sedam sati izjutra. Tako je i bilo. Sledećeg jutra sam se pozdravio s tatom i on je ušao u Santinijev automobil s koferom odeće i torbom zidarskog alata. Popustio je i zaplakao, a plakao sam i ja, jer mu je vreme isticalo i znali smo da se možda nikada više nećemo videti. Plakao je čak i dok je ljubio mamu, ali ona je bila suvih očiju i srećna, jer je znala kuda on ide, šta će da radi i kada se vraća - za najviše deset dana. Santinijeva kola su se udaljila i ja sam ušao da doručkujem. Odmah, ni dva minuta posle tatinog odlaska, m am a je stavila slušni aparat i naočare. Iz kovčega je izvadila lepu kućnu haljinu. Da - dokle god ne mora da brine za njega, mogla je da uživa u takvim stvarima. Gledao sam je i divio se. Kao da su čitave naslage godina otpale s nje. Govorila je zabavne stvari; smejala se, pričala mi čudesne stvari iz prošlosti. Bila je nova žena. Onda smo čuli kola napolju. Bio je to opet Džek Santini. Ali sada tata nije bio s njim, a osoba koja je izašla iz njih i zapovedila Džeku da uđe bila je njegova žena Meri. Po njenim stisnutim usnama i panici na Santinijevom licu lepo se moglo videti da nešto ozbiljno ne valja, da donose loše vesti. Mama je odmah naslutila nesreću i počela je da se trese i ječi. Tati se nešto dogodilo. Poginuo je, ili je ubijen, ili je završio u zatvoru, ili je umro na neki užasan način. Sve je to bilo ispisano na licima Santinija i njegove žene. Preostali su samo detalji. „Reci joj“ , naredila je Meri Santini svome mužu. U početku se Džek opirao, ali sve je moralo na kraju da se kaže, jer bi ga inače snašla velika nesreća. I tako je ispričao mami celu priču. On nije imao letnjikovac na jezeru Doner. Sve je to bila laž. Nije imao nikakav posao za tatu tamo gore. Tata ga je nagovorio da bude njegov saučesnik u celoj priči. Gđa Koldvel je ta koja ima letnjikovac gore, i tata je otišao tamo s njom. Džek ga je samo odvezao do kuće gđe Koldvel. Sada ga je mučila savest i smatrao je - isto kao i gđa Santini - da bi mama morala da zna istinu. Ali on ništa nije imao sa tim dogovorima, samo je učinio ocu uslugu. Sada je hteo da se opere od toga. Ali lepo se videlo da ga je gđa Santini naterala da se opere - da joj je sve rekao, pa je ona pobesnela i odvukla ga ovamo da to prizna mojoj majci.

205

Onda su otišli, a mama se ponovo vratila u krevet, oči su joj blistale, u duši je rešila da leži sve dok ne umre, pa sam otkazao rezervaciju i isplanirao da odem na jezero Doner i vratim tatu kući. T u nije bilo izbora. Mama je samo ležala, ukočena, i s vremena na vreme govorila: „Spremna sam, sveta Terezo. Dođi i uzmi m e.“ Ne mogu sve da ispričam ovde, ali deo čitave priče je i kako sam otišao na jezero Doner i doveo oca natrag. Da ćerka gđe Koldvel nije bila tamo, možda ne bih uspeo da dovedem tatu kući. Ali bila je tamo - Vivian Koldvel, koja tek što se razvela u Rinu, samo četrdeset milja odatle. Prilično sam je besramno iskoristio, ali cilj je opravdao sredstva, i dok je tata posmatrao kako zavodim Vivian, to je bilo više nego što je mogao da podnese. Za njega je ,,izmotavanje“ sa gđom Koldvel bila jedna stvar, ali da se njegov sin, otac njegovog unuka, upušta u vezu sa drugom ženom, to nije mogao da dozvoli, i što je više mislio o svom unuku, sve je manje mario za gđu Koldvel. Izvukao sam ga odatle i odveo ga kući za manje od 48 sati. Mama mu je oprostila. Još jednom je ustala sa svoje samrtne postelje i vratila se životu, jer je obećao da će biti čovek, da će se popraviti, i doklc god je tako i bilo, a ona znala gde je on i da nije u nevolji, bila je veorna srećna. Dva mescca kasnije, otac jc umro - umro je tiho, verovatno od dosade, dok je dremao na mreži razapetoj ispod smokve u dvorištu. Svi smo bili na pogrebu, a mama je toliko grcala u suzama da smo pomislili kako će i ona umreti. Ali ujutru posle pogreba odjednom je živnula. Izašla je iz svoje sobe sa slušnim aparatom i naočarima, i obukla je lepu haljinu sa cvetnim dezenom. Bila je tužna što ga više nema, i znali smo da će do kraja svog života patiti zbog njegovog odsustva, ali je bila i prilično srećna. Sada nije više morala da brine zbog tate. Sada je tačno znala gde je - na nebu - i znala je da nikakva nevolja ne može više da ga snađe.

206