conn iggulden - vuk iz ravnice.pdf

Mojoj braći, Džonu, Dejvidu i Halu

Ne valja da bude mnogo vladara. Neka bude samo jedan - jedan kralj. - Homer, Ilijada

PROLOG

Sneg zaslepljujuće veje dok mongolski strelci opkoljavaju tatarske konjanike. Svaki jahač kolenima upravlja svojim konjem, stojeći na uzengijama kako bi jedno za drugim ispaljivao kopljišta sa ubitačnom preciznošću. Prostranom dolinom odjekuju kopita galopirajućih konja, nadjačavajući zavijanje vetra i krike ranjenih. Tatari ne mogu da izbegnu sigurnu smrt koja im preti sa oba krila. Njihovi konji su na izmaku snaga, iz nozdrva im prska krvava pena. Sa visoravni žutosive stene, ušuškan u svoje krzno, Jesugej posmatra bitku. Vetar mu nemilice šiba kožu na mestima koja su upila zaštitni sloj ovčjeg loja. Ali on to ničim ne pokazuje. S vremenom se saživeo s tom neprijatnošću i više nije ni siguran u to da li je oseća. Za njega je to samo još jedna životna činjenica, poput ratnika koji jašu na njegovu zapovest ili neprijatelja koje treba ubiti. Tatarima ne manjka hrabrosti, uprkos preziru koji gaji prema njima. Jesugej vidi kako savladavaju mladog konjanika i čuje njegov krik u vetru. Tatari nose metalne oklope na kojima im Jesugej zavidi i za kojima žudi. Kratkom komandom, njihov vođa sprečava jahače da se rasture i Jesugej koristi trenutak da i sam krene u napad. Momentalno reaguje i njegov arban, devetorica najboljih ratnika iz njegovog plemena, braća po krvi i sluge po zavetu. Svaki od njih zaslužio je svoj dragoceni oklop od kuvane kože sa ugraviranom figurom mladog vuka u skoku. „Jeste li spremni, braćo moja?”, uzvikuje Jesugej, osećajući na sebi njihove poglede. Jedna od kobila uzbuđeno njišti, mameći kikot njegovog prvog ratnika, Iluka. „Ubićemo ih za tebe, malena”, šapuće on, milujući joj uši. Jesugej zariva pete i lakim kasom ih vodi prema rasplamsaloj bici u snegu. Sa uzvisine mogu da vide čitavu dužinu kojom briše vetar. Jesugej zadivljeno mrmlja sebi u bradu, posmatrajući kako nebeski otac obavija sićušne ratnike svojim belim, ledenim pokrovom. Konjanici prelaze u galop ne menjajući formaciju, vešto procenjujući razdaljinu između sebe kao što to oduvek čine. Naučeni su kako da najbolje izbace neprijatelja iz sedla i ostave ga da se smrzne u ravnici. Jesugejev arban uleće u središte borbe, dopirući brzo do vođe koji se uzdigao pre samo nekoliko trenutaka. Ukoliko ga ostave u životu, mogao bi da postane vođa celom svom plemenu. Jesugej se smeška dok njegov konj gazi neprijatelje pred sobom. Ne danas. Razbijaju začelje tatarskih ratnika u trenutku kada nalete na novu pretnju. Jesugej se jednom rukom pridržava za grivu svog konja, dok drugom seje smrt u samo jednom preciznom udarcu. Dvaput odbija da preduboko zarije sečivo svog oca jer bi tako mogao da ga izgubi. Umesto toga, svojim konjem ruši neprijateljske ratnike, sabijajući ih u zemlju utabanu snegom. Kada protutnji i stigne do najgušćeg čvora tatarskog otpora, zna da ga njegova devetorka u stopu prati, štiteći svog kana kao što im nalaže zavet nasleđen rođenjem. Jesugej čita njihovo prisustvo u očima tatarskog vođe koje unezvereno preleću preko njihovih lica. Utom postaje svestan leševa oko sebe, ukočenih i izbodenih strelama. Napad je uspešno razbijen. Jesugej zaintrigirano posmatra kako se mladi Tatarin propinje na svojim uzengijama, držeći svoj dugi crveni mač uperen u njega. U očima mu ne vidi strah, samo bes i razočaranje. Tatarinu su dani odbrojani i on to zna. Međutim, ova surova lekcija će ostati zamrznuta zajedno s leševima na zemlji.

Naravno, Jesugej zna da će tatarska plemena iz nje izvući mudru pouku. S prvim prolećem, pronaći će potamnele kosti i znaće da više ne smeju da napadaju njegovo pleme. Jesugej se glasno smeje na šta se tatarski ratnik mršti. Ćutke zure jedan u drugog. Ne, neće naučiti. Tatari će umreti od gladi dok se budu premišljali koju majčinu sisu da posisaju. Vratiće se i napašće opet, satirući sopstveno nečasno seme. Takva budućnost ga raduje. Jesugej zapaža da je robusni Tatarin prilično mlad i da verovatno razmišlja o svom sinu koji se rodio s druge strane brda na istoku, pitajući se da li će se i on jednog dana ovako suočiti s vremešnim ali iskusnim ratnikom. „Kako ti je ime?”, pita Jesugej. Bitka oko njih se odavno stišala i njegovi Mongoli već pretresaju leševe, uzimajući sve što im može biti od koristi. Vetar ne jenjava, ali pitanje je izgovoreno dovoljno glasno. Lice mladog Tatarina se ponovo smrkava. „Kako je tvoje, brbljivče?” Jesugej se glasno smeje i koža izložena hladnoći bolno mu se zateže. Umoran je. Napadače neprekidno prate cela dva dana, živeći na kriški sira dnevno. Njegov mač je spreman da oduzme još jedan život i on ga preteći diže u vazduh. „Nije važno, momče. Dođi.” Tatarin u njegovim očima verovatno vidi nešto što je sigurnije od strele. Rezignirano klima glavom. „Zovem se Temudžin”, naposletku kaže. „Moja smrt će biti osvećena. Ja sam sin velike kuće.” Podbada konja i bez najave juriša na Jesugeja. Kan zamahuje mačem u savršenom krugu i u trku mu odseca glavu. Telo Tatarina mu pada pod noge i konj ga prikiva za zemlju. „Sada si mrcina, momče”, kaže Jesugej, „baš kao i svi oni koji kradu od mog plemena.” Gleda u hrabre ratnike oko sebe. Četrdeset sedam je napustilo svoje domove da bi se odazvalo njegovom pozivu. Izgubili su četvoricu svoje braće u svirepom tatarskom napadu, ali nijedan od dvadeset Tatara neće se vratiti kući. Cena je bila visoka, ali zima je dovela ljude na ivicu trpeljivosti. „Brzo im svlači odeću”, naređuje Jesugej. „Kasno je za povratak u stanište. Ulogorićemo se u podnožju brda.” Metali i strele su veoma cenjeni u trgovini i dobra zamena za oštećeno oružje. Osim metalnih oklopa, ostatak plena je siromašan, što potvrđuje Jesugejevu pretpostavku da je ovo bila samo grupa mladih ratnika, željnih dokazivanja. Nisu planirali da se do kraja bore na zemlji tvrdoj kao kamen. Jesugej žustro prebacuje jedan od metalnih oklopa preko jabuke svog sedla. Dovoljno je dobrog kvaliteta da zaustavi udarac bodeža. Pita se koji mladi ratnik je posedovao tako vrednu stvar, pokušavajući da se priseti njegovog imena. Telom mu prolazi drhtaj. Više nije ni važno. Razmeniće svoj deo za jako piće i krzno kada se plemena opet sretnu. Uprkos studeni u kostima, ovo je bio uspešan dan.

Oluja ne prolazi ni sledećeg jutra kada se Jesugej i njegovi ljudi vrate u logor. Samo spoljni jahači s lakoćom jašu i ostaju u pripravnosti zbog mogućeg iznenadnog napada. Ostali su toliko umotani u krzno i opterećeni opljačkanim plenom da podsećaju na bezoblične, polusmrznute figure, okovane ledom i lojem. Porodice su dobro izabrale svoje stanište, u zavetrini vrletnog brda i uvele paprati. Stanište je skoro neprimetno u snežnoj belini. Jedino svetlo je prigušeni odblesak zore iza nagomilanih oblaka,

ali oštrooki dečak koji stražari za slučaj napada odmah zapaža ratnike povratnike. Jesugeju je toplo oko srca kada čuje piskav glasić koji objavljuje njihov dolazak. Žene i deca teško da su budni, zaključuje on. Po ovakvoj zimi, iz toplih postelja ustaju samo da bi održavali vatru koja tinja u gvozdenim pećima. Vreme za ustajanje tek predstoji, za sat ili dva, kada se veliki šatori od vune i pruća odmrznu. Kada se konji dovoljno približe, Jesugej čuje vrisak iz pravca Heluninog šatora i oseća kako mu srce divlja u grudima. Ima jednog novorođenog sina, ali smrt je uvek previše blizu onih najmlađih. Kanu je potrebno onoliko naslednika koliko može da ispuni jedan oveći šator. U sebi se moli da je to još jedan sin, brat onom prvom. Dok silazi s konja, iz šatora čuje pisak sokola. Kožni oklop mu škripucka pri svakom koraku. Jedva da primećuje slugu koji uzima uzde i stoji nepomično u svom krznu. Jesugej otvara drvena vrata i ulazi u svoj dom. Sneg na njegovom oklopu se momentalno topi i u kapljicama curi na pod, praveći male barice. „Ha! Dole!”, uzvikuje, smejući se kada mu pritrče dva psa, verno se češući o njega. Njegov soko ga pozdravlja piskom u kojem Jesugej naslućuje želju za novim lovom. Njegov prvi sin, Bekter, puzi u uglu, igrajući se sa komadićima sira, tvrdim kao kamenje. Jesugej sve to registruje ne skidajući pogled s mlade žene u krznu. Helun je zajapurena od vrućine koja vlada u šatoru, ali oči su joj bistre pod zlatnim sjajem lampe. Njeno fino, čvrsto lice presijava se od znoja i on joj na čelu vidi krvav trag, tamo gde je nehotično obrisala znoj nadlanicom. Babica žurno posluje oko platnenog zamotuljka, ali Jesugej po Heluninom osmehu naslućuje da je dobio još jednog sina. „Daj mi ga”, zahteva kan, prilazeći bliže. Babica se povlači, iritirano stiskajući usne. „Skršićeš ga tim ručerdama. Pusti ga da prvo posisa majčinog mleka. Uzećeš ga kasnije, kad ojača”, zvoca babica. Jesugej ne može da odoli a da ne gvirne u mali platneni zamotuljak dok babica dečaku pere sićušne ručice. Nadvija se na njim i za trenutak mu se čini da ga dete vidi jer ispušta prodoran vrisak. „Prepoznao me je”, ponosno komentariše Jesugej. Babica frkće. „Previše je mali”, mrmlja ona. Jesugej ne reaguje. Smeška se novorođenčetu crvenog lica a zatim iznenada menja raspoloženje, grabeći babicu za mišicu. „Šta mu je ono na ruci?”, pita prigušenim glasom. Babica se upravo spremala da obriše prstiće, ali pod Jesugejevim prodornim pogledom pažljivo otvara dečakovu minijaturnu šaku, otkrivajući komad zgrušane krvi veličine ljudskog oka. Crne je boje, sija poput ulja i jedva primetno podrhtava u sićušnoj ruci. Helun se pridiže da izvidi šta je to skrenulo Jesugejevu pažnju. Kada primeti taman ugrušak, tiho uzdahnu. „Krv u desnoj ruci”, šapuće ona. „Celog života će ga pratiti smrt.” Jesugej oštro uzdiše, poželevši da se nije ni oglasila. Neodgovorno je prizivati tek rođenom dečaku zlu sudbinu. Neko vreme zamišljeno ćuti. Babica nastavlja nervozno da ga pere dok krvavi ugrušak podrhtava na prostirci. Jesugej ga podiže, proučavajući njegov oblik i sjaj. „Rođen je sa smrću u desnoj ruci, Helun. To je dobro. On je kanov sin i smrt mu je verni pratilac. Biće veliki ratnik” Posmatra kako babica daje prepovijenu bebu iscrpljenoj majci i kako dečja usta gladno sisaju mleko čim obujme bradavicu. Helun pravi bolnu grimasu, ujedajući se za usnu. Jesugejev izraz lica je i dalje zabrinut kada se okrene ka babici. „Baci kosti, staramajko. Da vidimo znači li ovaj krvni ugrušak dobro ili zlo za Vukove.” Pogled mu je odlučan i suvišno je reći da detetov život zavisi od proricanja. On je kan i pleme crpi snagu od

njega. Zato želi da poveruje u reči koje je upotrebio da otera ljubomoru nebeskog oca iako strepi od toga da bi Helunino proročanstvo moglo da se obistini. Babica povija glavu, shvatajući da je porođajni ritual doneo sa sobom nešto neobično i zloslutno. Sa poda pored peći uzima vreću sa kostima od ovčjih nogu koje su plemenska deca obojila u crveno i zeleno. U zavisnosti od toga kako padnu, mogu se poistovetiti sa konjem, kravom, ovcom ili bivolom, i s njima se može igrati hiljadu igara. Stariji umeju da otkriju i više od toga kada ih bace u pravo vreme i na pravo mesto. Babica podiže ruku da baci kosti, ali Jesugej je iznenada grabi za zglob. Starica bolno stenje od jačine njegovog stiska. „Ovaj mali ratnik je moje krvi. Pusti mene”, kaže joj uzimajući od nje sve četiri kosti. Starica se ne buni, zatečena hladnoćom u kanovom glasu. U šatoru najednom vlada mir koji poštuju čak i soko i psi. Jesugej baca kosti i stara babica uzdiše kada se zaustave. „Jao! Četiri konja su sreća. Biće veliki konjanik. Osvajaće na konju.” Jesugej oštro klima glavom. Želi da pokaže svog sina celom plemenu i verovatno bi to odmah učinio da napolju ne besni oluja. Studen je njihov neprijatelj, ali ujedno čeliči Vukove. U tako ljutim zimama, starci ne pate dugo i nejaka deca brzo umiru. Njegov sin neće biti jedan od njih. Jesugej posmatra tanku ogrebotinu koju dete pravi na mekoj majčinoj dojci. Dečakove oči su zlatnožute, poput njegovih, skoro kao vučje u sumrak. Helun diže pogled i Jesugej klima glavom, umirujući je svojim ponosom. Sigurna je da krvni ugrušak predstavlja loš predznak, ali bačene kosti je donekle teše. „Jesi li smislila ime?”, pita babica Helun. Jesugej odgovara bez oklevanja. „Moj sin će se zvati Temudžin”, odlučno kaže. „Biće čvrst kao gvožđe.” Napolju, oluja tutnji bez najave smirivanja.

PRVI DEO

1

U proleće svoje dvanaeste godine, Temudžin se trka sa četvoricom svoje braće kroz stepu, u senci planine poznate kao Deli’un-Boldak. Najstariji, Bekter, jaše sivu kobilu sa zavidnom veštinom i usredsređenošću. Temudžin prati njegov tempo, vrebajući priliku da ga pretekne. Iza njih je Kasar koji se uz klicanje približava prvoj dvojici. Sa svojih deset godina, Kasar je omiljen u plemenu, vedar onoliko koliko je Bekter ćutljiv i mračan. Njegov riđi škopac rza i njišti pored Bekterove kobile, terajući dečaka na smeh. Sledeći u galopirajućoj koloni je Kačijun, osmogodišnjak kojem manjka otvorenost zbog koje ljudi više vole Kasara. Od sve braće, Kačijun deluje najozbiljnije, najtajanstvenije. Retko govori i nikada se ne žali, ma šta da mu Bekter učini. Kačijun ume s konjima kako niko drugi ne ume i u stanju je da razvije brzinu kada svi ostali posustanu. Temudžin se osvrće da utvrdi Kačijunovu poziciju, savršeno balansirajući na svom konju. Čini mu se da ovaj jaše s naporom, ali to se dešavalo i pre. Zato ga Temudžin budno drži na oku. Uveliko zaostajući za svojom braćom, najsitniji i najmlađi od njih zapomaže da ga sačekaju. Temuž je najnaklonjeniji nasladama i lenjosti, što se očitava u načinu na koji jaše. Temudžin se ceri pri pogledu na buckastog dečaka koji mlatara rukama u pokušaju da ubrza svog konja. Majka ih je upozorila da pripaze na najmlađeg brata. Temuž je odskora prerastao potrebu vezivanja za sedlo i redovno cvili kada ga stariji ostave za sobom. Bekter je jedini koji uvek pronađe lepu reč za razmaženog Temuža. Njihovi pokliči odjekuju ravnicom, obraslom mladom prolećnom travom, dok neobuzdano galopiraju, svaki nakočoperen poput ptice na leđima svog konja. Jesugej ih je jednom nazvao vrapcima, s ponosom posmatrajući njihovu veštinu. Temudžin je rekao Bekteru da je previše debeo da bi bio vrabac zbog čega je morao da provede noć zazirući od preke naravi svog starijeg brata. Ali po ovako lepom danu celo pleme je raspoloženo. Prolećne kiše su česte i nadošle reke vijugaju kroz ravnicu koja je donedavno bila suva i žedna. Kobilje mleko je toplo za pijenje i pravljenje sira i hladnog jogurta. U golim vrletima se naziru prvi zeleni pupoljci, obećavajući dugo, toplo leto. U godini izmirenja pred sledeću zimu, plemena će se okupiti radi razmene. Jesugej je nametnuo da porodice Vukova ove godine otputuju više od hiljadu milja kako bi obnovile svoje zalihe. Mogućnost susreta plemenskih rvača i strelca dovoljna je da dečaci obuzdaju svoje ponašanje. Naravno, konjske trke su ono što im raspaljuje maštu dok nezadrživo jašu. Osim Bektera, svi dečaci su razgovarali s majkom, moleći je da se za njih zauzme kod Jesugeja. Svaki od njih želi da se trka na duge ili kratke staze, da proslavi svoje ime i tako zaradi poštovanje čitavog plemena. Podrazumeva se da bi dečak koji se kući vrati s titulom „vrsnog jahača” ili „ukrotitelja konja” jednog dana mogao da zauzme očev položaj kada se ovaj s njega povuče. Izuzev debeljuškastog Temuža, ostali ne mogu da se otrgnu tom snu. Temudžina nervira to što Bekter smatra da će on biti taj iako je razlika od par godina među njima skoro zanemarljiva. Njihov odnos se zaoštrio otkad se Bekter vratio sa svog jednogodišnjeg ispita zrelosti, provedenog daleko od plemena. Stariji dečak se neobično promenio, i mada je Temudžin i dalje najviši od sve braće, primećuje da je novi Bekter izgubio smisao za humor.

Isprva se Temudžinu činilo da Bekter samo glumi zrelost. Zamomčeni dečak se više ne oglašava a da prethodno dobro ne razmisli o tome, i čini se da meri svaku svoju izjavu pre nego što joj dopusti da mu pređe preko usana. Temudžin je jedno vreme ismevao njegovu ozbiljnost, ali zima je došla i prošla a ovaj i dalje nije pokazivao znake popuštanja. Ima trenutaka kada Temudžina neizmerno zabavlja pompezno razmetanje njegovog brata, međutim, uspeva da ispoštuje Bekterovu narav, ali ne i njegovo pravo da nasledi očev šator i mač. Temudžin posmatra Bektera kako jaše, pazeći na to da se razdaljina među njima ne poveća. Dan je previše lep da bi brinuo o dalekoj budućnosti i Temudžin sanjari kako sva četvorica braće zapravo sva petorica, uključujući Bektera - ubiru počasti na plemenskom okupljanju. Jesugej će porasti od ponosa i Helun će ih zagrliti, svakog ponaosob, i nazvati ih svojim malim ratnicima, svojim malim konjanicima. Čak i Temuža, iako će napuniti tek šest godina kada je rizik od pada još uvek prisutan. Temudžin se mršti kada ga Bekter pogleda preko ramena, proveravajući njegov položaj. Uprkos njihovom suptilnom manevrisanju, Jesugej nijednom od njih još uvek nije bio obećao učešće u prolećnoj trci. Helun je opet trudna i bliži se porođaju. Ovu trudnoću teško nosi i oseća da je drugačija od svi prethodnih. Svaki dan počinje i završava povraćanjem nad vedrom sve dok joj se lice ne zacrveni od napora. Njeni sinovi su mirni kao bubice i posmatraju kako njihov otac zabrinuto šetka ispred šatora. Na kraju se kan umori od njihovih pogleda i bez reči ih šalje da ispraše konje. Temudžin nastavlja da ćaska i Jesugej ga podiže jednom snažnom rukom i baca na škopca belih nogu. Dečak se koprca u vazduhu, ali kreće u galop istog trenutka kada sedne na konja. Belonogi je opasna, ćudljiva životinja, ali Jesugej zna da je to dečakov omiljeni konj. S ponosom na svom strogom licu, otac ćutke prati kako njegovi sinovi upravljaju konjima. Poput svog oca, on nije čovek koji pokazuje emocije, naročito ne pred svojim sinovima. Deo očinske odgovornosti jeste da strepi iako postoje trenuci kada žudi da zagrli dečake i baci ih visoko u vazduh. Pažnju im pokazuje tako što im dodeljuje omiljene konje. Dečaci mogu da naslute njegova osećanja samo u njegovom pogledu ili iskri u oku. Ni on od svog oca nije dobijao ništa više od toga. Jesugej ceni ta sećanja uprkos njihovoj retkosti i još uvek pamti dan kada je njegov otac odobravajući prostenjao kada mu je kao dečak pokazao čvorove na užadima kojima je uvezao težak tovar. Bila je to sitnica, ali Jesugeju je grejala srce svaki put kada bi starac povukao uže, kolenima pritiskajući tovar. Sada posmatra kako dečaci jašu prema jarkom suncu, i kada mu se izgube iz vida, lice mu omekša. Njegov otac je bio svestan potrebe za čvrstim ljudima na čvrstoj zemlji. Jesugej takođe zna da će njegovi sinovi preživeti bitku, žeđ i glad kada za to dođe vreme. Međutim, samo jedan će biti plemenski kan. Ostali će ili pognuti glave ili otići sa nomadskim sledovanjem koza i ovaca. Jesugej odmahuje glavom pri toj pomisli, zureći u oblak prašine koji se diže za konjima njegovih sinova. Pred njima je budućnost, dok on vidi samo proleće i zelena brda.

Sunce obasjava Temudžinovo lice dok galopira kroz ravnicu. Vetar mu miluje obraze a napeto telo konja pod njim dodatno mu vedri duh. Pred sobom vidi Bekterovu sivu kobilu koja se za trenutak spotiče o kamen i usporava galop. Njegov brat reaguje oštrim udarcem po njenoj glavi, ali gubi na brzini, i Temudžin veselo kliče, grabeći priliku da ga pretekne. Ali trenutak još uvek nije pravi. Voli da predvodi, ali isto tako uživa da diše Bekteru za vrat jer zna koliko ga to nervira. Bekter je već stasao u muškarca kakav će biti, širokih pleća i krupne građe. Godina provedena sa Oklunima ulila mu je iskustvo i znanje koje ne propušta da primeni u svakoj situaciji. Temudžina to iritira kao trn pod kožom, naročito kada ostala braća obasipaju Bektera pitanjima o majčinom narodu

i njihovim običajima. Doduše, Temudžin bi voleo sve to da sazna, ali rešen je da sačeka svoje vreme. Tek kada se vrati iz plemena svoje buduće žene, mladi ratnik prvi put dobija status muškarca. Kada devojka dođe među svoje krvne srodnike, šalje se njemu sa počasnim čuvarem kao simbolom njenih vrlina. Šator je spreman za nju i njenog mladog muža koji je čeka na ulazu da je uvede unutra. Među Vukovima je tradicija da mladić izazove sluge svog kana pre nego što ga proglase pravim ratnikom. Bekter je prošao taj ispit i Temudžin se seća s kakvim divljenjem je posmatrao kako njegov brat prilazi očevim slugama nedaleko od Jesugejevog šatora. Bekter im je klimnuo glavom i tri muškarca su ustala da ispitaju da li ga je boravak među Oklunima ojačao ili oslabio. Temudžin je sve to posmatrao iz prikrajka, s Kasarom s jedne i Kačijunom s druge strane. Bekter se rvao sa svom trojicom, bez predaha, podnoseći težak ispit bez roptanja. Iluk, poslednji među njima, bio je mišićav i vižljast poput samog konja. Bacio je Bektera tako jako na zemlju da mu je krv potekla iz jednog uha. A onda mu je, na Temudžinovo iznenađenje, pomogao da ustane i dao mu šolju crnog ajraga da pije. Bekter se umalo onesvestio kada mu je opojna tečnost raspalila krv, ali ratnicima to očigledno nije smetalo. Temudžin je sa uživanjem posmatrao kako njegovog brata tuku skoro do utrnulosti, ali takođe je video da oko noćnih vatri muškarci više ne zaziru od njega. Bekter je svojom hrabrošću stekao nešto nevidljivo ali veoma važno za njegovo samopouzdanje. Kao rezultat toga, postao je kamen spoticanja na Temudžinovom putu. Dok braća jašu kroz ravnicu obasjanu prolećnim suncem, više nema granice kao što će je biti na velikom plemenskom okupljanju. Čak i da je ima, zima je bila preduga da bi tako brzo obuzdavali svoje konje. Ipak, svi znaju da životinje ne treba iscrpljivati a da im prethodno ne napune stomake sočnom, prolećnom travom. Ovo je trka koja ih bar nakratko oslobađa poslova i odgovornosti i koja će za posledicu imati samo svađu oko toga ko je varao ili ko je trebalo da pobedi. Bekter jaše nepomično i skoro uspravno dok njegova kobila s lakoćom grabi napred. U pitanju je privid, Temudžin to dobro zna. Bekterove ruke na uzdama suptilno navode izdržljivu životinju. Njegov brat neće prezati od bičevanja. Temudžin, s druge strane, jaše kao i Kasar, poguren na sedlu i s glavom priljubljenom uz konjski vrat. Čini se da vetar štipa nešto jače i obojici dečaka više odgovara ovaj položaj. Temudžin oseća kako mu se Kasar približava s desna i tera Belonogog u brži galop. Konj frkće, negodujući. Temudžin krajičkom oka vidi Kasarovog konja i blago skreće sa svoje putanje u njegovu, tobože slučajno. Kasaru ne promiče njegova namera, ali ipak gubi jednu dužinu koraka, udaljavajući se i ostavljajući Temudžina da se samozadovoljno ceri. Obojica previše dobro poznaju jahačke trikove da bi jedan drugog mogli da iznenade. Utom vidi kako se Bekter osvrće i za trenutak im se pogledi susreću. Temudžin izvija obrve i kezi se. „Stižem te”, dovikuje mu. „Probaj da me zaustaviš!” Bekter mu okreće leđa, ukočen od netrpeljivosti. Retkost je da Bekter jaše s njima, ali sada kada je tu Temudžin, može da primeti s kolikom odlučnošću želi da pokaže „deci” kako jaše jedan ratnik. Poraz će teško podneti i zato Temudžin napreže svaki mišić u neizdrživoj želji da ga pobedi. Kasar ih obojicu sustiže, i pre nego što Temudžin uspe da mu se ispreči na putu, ovaj jaše paralelno s njim. Dva dečaka se jedan drugom osmehuju, potvrđujući da dele radost sunčanog dana i brzog galopa. Duga, turobna zima je iza njih, i mada će uskoro opet doći, potrudiće se da iskoriste lepo vreme najbolje što mogu. Lepšeg života od takvog nema. Pleme će jesti masnu ovčetinu i stada ovaca i koza će se namnožiti za hranu i razmenu. Večeri će provoditi ukrašavajući strele i pletući konjske repove u pletenice. Pored vatre će pevati pesme i slušati priče o prošlosti plemena. Jesugej

će jahati protiv svakog mladog Tatarina koji pokuša da mu zapleni stoku, i pleme će se lagano premeštati duž ravnice, od reke do reke. Biće mnogo posla, ali letnji dani su dovoljno dugi da se ukrade malo vremena za dangubljenje, luksuz koji u hladnim zimskim mesecima nije moguć. Čemu lutanje i istraživanje kada divlji pas može usred noći da te ujede? Temudžinu se to dogodilo kada je bio nešto malo stariji od Kačijuna i strah ga od tada ne pušta. Kasar prvi vidi kako Temuž pada i to dok se osvrće da proveri kako Kačijun napreduje. Kasar tvrdi da ima najoštrije oko u plemenu što mu sada omogućava da primeti sićušnu, nepomičnu figuru u travi. Momentalno donosi odluku, ispuštajući specifičan zvižduk kojim Bektera i Temudžina obaveštava da se povlači. Oba dečaka se momentalno osvrću, shvativši odmah da nešto ne valja. Temudžin i njegov stariji brat razmišljaju isto mada nevoljno odustaju od trke. Bekter sleže ramenima, kao da mu više nije stalo do pobede. Okreće svoju kobilu u širokom krugu, u nameri da se vrati na mesto gde najmlađi brat leži u travi. Temudžin izvodi isti manevar i sledećeg trenutka obojica galopiraju u suprotnom pravcu. Čelnici sada jašu na začelju. Kačijun predvodi kolonu iako Temudžin sumnja da je dečaku to na pameti. U osmoj godini, Kačijun je po uzrastu najbliži Temužu i proveo je najviše vremena učeći ga imenima predmeta u šatoru, pokazujući pri tome neobično strpljenje. Možda je to razlog što je Temuž najrečitiji od sve braće iako je prava šeprtlja u vezivanju čvorova, u poređenju sa Kačijunovim veštim prstima. Najmlađi Jesugejev sin je trapav, i ako bi neko postavio pitanje koji brat je pao, svi bi bez razmišljanja odgovorili da je to on. Temudžin sustiže ostale i gipko skače sa sedla. Kačijun je već na zemlji, zajedno sa Kasarom, i podiže Temuža u sedeći položaj. Dečakovo lice je neobično bledo i pomalo ugruvano. Kačijun ga nežno pljeska po obrazu, trzajući se kada Temužova glava mlitavo padne u stranu. „Probudi se, mali”, naređuje svom bratu, ali ovaj ne reaguje. Ubrzo ih zasenjuje Temudžinova figura i Kačijun mu bez reči prepušta brigu o bratu. „Nisam video da je pao”, pravda se, kao da će to biti od neke koristi. Temudžin se mršti dok pipa Temužove ruke i noge u potrazi za prelomom ili ranom. Na glavi otkriva čvorugu, skrivenu u gustoj, crnoj kosi. Temudžin je dugo opipava. „Udario se u glavu, ali nije mnogo povređen. Daj mi malo vode.” Pruža ruku, čekajući da Kasar iz bisaga izvuče kožnu čuturu. Zubima skida čep i prosipa mlaku tečnost u Temužova otvorena usta. „Nemoj da ga udaviš”, dobacuje Bekter sa svog konja, podsećajući ih na to ko je najstariji. Temudžin ne pokušava da mu odgovori. Više ga brine to šta će im reći majka ako budu morali da joj donesu tragičnu vest. Teško da bi smeli tako nešto da joj saopšte sada kada nosi još jedno dete. Iscrpljena je, i Temudžin ne sumnja u to da bi šok i tuga mogli da je ubiju. Ali kako bi mogli tako nešto da sakriju? Prema Temužu gaji posebnu nežnost zbog čega joj je prešlo u naviku da ga kljuka slatkim jogurtom, više nego što mu je potrebno. Temuž počinje da kašlje i pljuje vodu. Bekter iritirajuće uzdiše kroz stisnute usne, umoran od ovih dečjih igara. Ostali se sa olakšanjem smeškaju jedan drugom. „Sanjao sam sokola”, mrmlja Temuž. Temudžin na to klima glavom. „Blago tebi”, odgovara mu, „ali prvo moraš da naučiš da jašeš, mali. Otac će se ljutiti ako čuje da si pao.” Na pamet mu pada još jedna misao koja mu nabira čelo. „I neće nam dozvoliti da se trkamo na plemenskom okupljanju.” Osmeh pada čak i sa Kasarovog lica. Kačijun zabrinuto pući usne. Temuž mljacka, tražeći još vode, i Temudžin mu daje čuturu. „Ako te neko pita za čvorugu, kaži da si se igrao i slučajno udario u glavu - razumeš li, Temuže?

Ovo je tajna. Jesugejevi sinovi ne padaju s konja.” Temuž shvata da svi čekaju njegov odgovor, čak i Bekter kojeg se plaši. Živahno klima glavom, grčeći se od bola. „Slučajno sam se udario u glavu”, omamljeno ponavlja on. „I video sam sokola iz crvene gore.” „U crvenoj gori nema sokolova”, uzvraća Kasar. „Pre samo deset dana, tamo sam postavljao zamke za mrmote. Video bih tragove.” Temuž sleže ramenima što je neobičan gest za njega. Dečačić je loš lažov, i kada ga neko izazove, spreman je da se prepire sve dok mu druga strana ne poveruje. Bekter se sprema da okrene svog konja kada mu ove poslednje reči skrenu pažnju. „Kada reče da si video sokola?”, pita Bekter. Temuž opet sleže ramenima. „Juče. Kružio je iznad crvene gore. U mom snu je bio veći od običnog sokola. Imao je kandže velike kao...” „Video si pravog sokola?”, upada Temudžin i hvata ga za ruku. „Pravu pticu, ovako rano u proleće? Video si je svojim očima?” Želi da se uveri da li je to još jedna od Temužovih izmišljotina. Svi se sećaju kada je jedne noći utrčao u šator, tvrdeći da ga jure mrmoti koji su ustali na zadnje noge i obratili mu se. Bekterov izraz lica pokazuje da deli isto sećanje. „Ošamućen je od pada”, komentariše on. Temudžin primećuje da Bekter jače steže uzde. Sporo, kao da se prikrada divljem jelenu, Temudžin ustaje, rizikujući pogled u pravcu gde njegov konj pase travu. Soko njihovog oca iznenada je crkao i Jesugej još uvek žali za gubitkom ptice velikog srca. Temudžin zna da njihov otac sanja o lovu na sokola, ali oni se retko viđaju jer se gnezde u strmim klisurama, dovoljno visoko da obeshrabre svakog penjača. Ne promiče mu da Kačijun poseže za svojim konjem, spreman da krene. U gnezdu bi mogao da pronađe mladunče koje će njegov otac zadržati. Možda Bekter želi jedno za sebe, ali ostali znaju da će kan biti više nego zahvalan dečaku koji mu donese pticu. Sokoli vladaju nebom a plemena zemljom, i tako skoro od postanka sveta. Tako vredan poklon ujedno će osigurati da sledeće godine svi učestvuju u trci, zasigurno. Sokola će smatrati dobrim predznakom koji njihovom ocu učvršćuje položaj među porodicama. Temuž uspeva da se pridigne na noge, dodirujući bolno mesto na glavi i cvileći pri pogledu na svoje krvave prste. Deluje pomalo ošamućeno, ali veruje u ono što je rekao. Jutarnja trka je bila samo zagrevanje. Prava tek sledi. Temudžin kreće prvi, brzo poput razjarenog psa. Skače Belonogom na leđa, uzvikujući „Ča!” i terajući ćudljivu životinju u frktavi trk. Kačijun se vere na svog konja sa zavidnom preciznošću i gipkošću, Kasar kasni za njim samo koji tren, smejući se od uzbuđenja. Bekter je već odmakao. Leđni mišići njegove kobile se grče i skupljaju pod njim. Samo nekoliko otkucaja srca kasnije, Temuž ostaje sam, zureći u oblak prašine koji prave njegova braća. Trese glavom da razbistri vid, koristeći trenutak da bljune mlečni doručak na travu. Posle toga se oseća malo bolje, penje se na sedlo i povlači uzde, podižući svom konju glavu. Odgrizavši snop trave, konj frkće i kreće u kas. Debeljuškasti dečak nastavlja da trucka za svojom braćom.

2

Sunce je visoko na nebu kada dečaci stignu do crvene gore. Posle početnog divljeg galopa, svaki od njih usporava u miran kas kako bi konji sačuvali snagu. Bekter i Temudžin u obostranom primirju jašu na čelu, Kasar i Kačijun odmah iza njih. Svi su prilično umorni kada ugledaju veliku stenu, među plemenima poznatiju kao ’crvena gora’, masivnu klisuru visoku nekoliko stotina stopa. Okružena je desetinama nižih vrhova, poput vučice okružene svojim nakotom. Dečaci su se prethodnog leta često verali po njoj i dobro je poznaju. Bekter i Temudžin oprezno osmatraju okoliš u potrazi za znacima drugih jahača. Vukovi nemaju pravo na lov u zemlji toliko udaljenoj od njihovog staništa. Poput svega ostalog u ravnici, potoci, mleko, krzno i meso pripadaju onome ko ima snagu da ih uzme, ili još bolje, snagu da ih zadrži. Kasar i Kačijun nisu previše oduševljeni idejom o pronalaženju sokolovog gnezda, ali njihova dva starija brata su spremna da ovu igru isteraju do kraja. Obojica imaju noževe, a Bekter na leđima nosi i luk za koji je spreman da ga upotrebi. Prema dečacima iz drugih plemena poneće se kako dolikuje njihovim godinama, zaključuje Temudžin. Protiv odraslih ratnika neće imati mnogo šansi jer predstavljaju ozbiljnu pretnju. Tada im neće pomoći ni slavno očevo ime. Temuž kaska za ostalom četvoricom, obeshrabren obilatim znojenjem i muvama koje ga očigledno smatraju ukusnim. U poređenju s njim, njegova starija braća koja jašu u parovima izgledaju kao da su od druge sorte, poput jastrebova i ševe ili vukova i njegovog psa. On želi da ga vole, ali oni su tako krupni i sposobni. Čini mu se da je u njihovom prisustvu još trapaviji nego kada je sam i nikada ne uspeva da se izrazi onako kako želi, osim kada je nasamo s Kačijunom u tišini večeri. Temuž žustro zariva pete u svog ponija, osećajući nedostatak kontrole nad životinjom. Jedva uspeva da ga podstakne na brži kas, a kamoli na galop. Kačijun mu je jednom rekao da je previše nežan iako Temuž pokušava da šiba svog ponija svaki put kada ga braća ne gledaju. Ali to nema nikakvog efekta na lenju životinju. Da ne zna kuda su se njegova braća zaputila, verovatno bi se izgubio, jer je zaostajao za njima čitavih sat vremena. Majka ih je upozorila da ga nikada ne ostavljaju, ali oni to ipak čine i Temuž zna da bi od njih dobio packe ako bi se požalio majci na njihovo ponašanje. Kada konačno ugleda crvenu goru, dečak duboko sažaljeva sebe. Iz daljine može da čuje kako se Bekter i Temudžin prepiru. Uzdiše, nameštajući se udobnije u sedlu jer zadnjica počinje sve više da ga boli. Poseže za džepom u nadi da će tamo pronaći ostatke slatkog sira i pronalazi jedan stari komadić. Pre nego što ostali primete, ubacuje ga u usta, krijući radost slasnog užitka od njihovih prekornih pogleda. Četiri brata stoje na svojim konjima, čekajući da ih Temuž sustigne. „Ja bih pre stigao noseći konja a ne jašući ga”, primećuje Temudžin. Putovanje do crvene gore opet je preraslo u trku, naročito u poslednjoj milji, da bi na kraju stigli u punom galopu, veselo podvriskujući u oblaku prašine. Ubrzo su shvatili da neko mora da ostane s konjima. Mogli bi da vežu uzde životinjama oko nogu, ali predaleko su od plemena i ko zna kakvi sve lopovi mogu iznenada da naiđu? Bekter je rekao Kačijunu da ostane u podnožju, ali on je kao najbolji penjač od sve braće odmah to odbio. Tokom prepirke ko će biti čuvar, svako je naredio onom

mlađem od sebe što je rezultiralo tučom između Kasara i Kačijuna. Kasar je na kraju seo svom mlađem bratu na glavu, dok se ovaj gnevno koprcao pod njim. Kada mu je lice poprimilo tamnoljubičastu nijansu, Bekter ih je razdvojio. Sada svi čekaju Temuža kao jedino razumno rešenje, posebno nakon konstatacije da strmo lice crvene gore deluje previše opasno da bi se pokajali zbog odluke na ovaj poduhvat. Takmičenje među braćom se nastavlja, ovoga puta u penjanju. Osim strme stene, donekle ih obeshrabruje i činjenica da sokola nema nigde na vidiku. Previše je očekivati ptičji izmet u podnožju klisure ili pak prizor velike ptice koja kruži iznad svog gnezda. U odsustvu svakog dokaza ne preostaje im ništa drugo nego da se opet zapitaju da li ih je Temuž slagao, izmislivši ovu maštovitu priču samo da bi ih zadivio. Temudžin oseća bol u stomaku. Tog jutra je propustio doručak, a u naporu koji ga čeka ne želi da rizikuje bilo kakvu slabost. Dok ostali posmatraju kako im se Temuž približava, on grabi šaku crvenkaste zemlje i razmekšava je uz nekoliko kapi vode iz kožne čuture. Belonogi kezi zube i njišti, ali ne opire se dok mu Temudžin vezuje uzde za obližnje šiblje. Zatim vadi svoj nož. Brzo i vešto zaseca venu iznad prednje konjske noge, poklapajući crveni mlaz usnama. Krv je topla i slana. Temudžin oseća kako mu obnavlja energiju i greje stomak poput najboljeg crnog ajraga. Broji šest gutljaja pre nego što skloni usne i prstom pritisne zaseklinu. Voda i grudva meke zemlje pomažu zarastanje i on zna da će po povratku kući na tom mestu ostati samo mala krasta. Ceri se svojoj braći okrvavljenim zubima, brišući nadlanicom usta. Već oseća kako mu se sa punim stomakom vraća snaga. Proverava da li je krvarenje prestalo i primećuje da mlaz sporije curi niz konjsku nogu. Belonogi neosetljivo brsti prolećnu travu. Temudžin tera muvu sa krvavog traga i tapše životinju po vratu. Bekter takođe silazi s konja. Videvši kako se Temudžin hrani, stariji dečak se spušta na kolena i usmerava tanak mlaz toplog mleka iz kobilinog vimena ka svojim ustima, zadovoljno mljackajući. Temudžin ignoriše ovo razmetanje iako Kasar i Kačijun žudno posmatraju scenu. Iz iskustva znaju da će ih Bekter odbiti ukoliko ga pitaju za malo mleka, ali i da će, ukoliko budu obuzdali svoju žeđ, možda popustiti i dozvoliti im par toplih gutljaja. „Hoćeš srk, Kasare?”, pita Bekter, podižući glavu. Kasar ne čeka da ga dvaput pita i poput ždrebeta saginje glavu tamo gde Bekter drži vime, sjajne od mleka. Kasar gladno guta mlaz koji mu se razliva po licu i vratu. Šmrkće jer se zagrcnuo, na šta se čak i Bekter smeška pre nego što pozove Kačijuna. Kačijunu ne promiče Temudžinovo ukočeno držanje. Dečak sužava pogled a zatim odmahuje glavom. Bekter sleže ramenima, puštajući sisu, i upućuje Temudžinu samo jedan pogled pre nego što se uspravi, izviđajući dokle je njihov najmlađi brat dogurao na svom poniju. Temuž oprezno silazi sa svog konja. Za dečaka od samo šest leta ovo je dugačak ritual iako ostala plemenska deca u tom uzrastu uveliko skaču sa sedla, imitirajući neustrašivost svoje starije braće. Temuž nije u stanju da izvede tako prostu stvar što kod njegove braće izaziva zabrinutost na licu. Bekter cokće jezikom dok se Temuževo lice mrači pod njihovim strogim pogledima. „Je 1’ ovde?”, pita Temudžin. Temuž klima glavom. „Video sam kako soko ovde kruži. Gnezdo je negde pri vrhu”, kaže on, škiljeći nagore. Bekter pravi grimasu. „Verovatno je jastreb”, mrmlja, prateći njegov pogled. Temuževi obrazi se žare. „Nije nego soko! Tamnosmeđ i veći od svakog sokola kojeg ste ikada videli!” Bekter na ovo sleže ramenima, koristeći trenutak da izbaci skupljenu mlečnu pljuvačku na zemlju. „Možda. Znaću kad pronađem gnezdo.”

Temudžin bi verovatno prihvatio izazov, ali Kačijun, umoran od njihove prepirke, demonstrativno prolazi pored njih, izvlačeći učkur iz svog pojasa. Pušta da mu dolama padne i otkrije bluzu bez rukava i pamučne čakšire. Ne čekajući ostale, počinje da traži prvi rukohvat na steni. Meka koža njegovih čizama prianja uz kamen skoro kao bosa stopala. Ostali prate njegov primer jer je besmisleno penjati se s teškom odećom na sebi. Temudžin se udaljava dvadesetak koraka od ostalih, tražeći lakše mesto za penjanje. Pljuje u dlanove i hvata se za stenu. Kasar se uzbuđeno ceri i baca svoje uzde Temužu, uplašivši dečačića tim gestom. Bekter bira mesto i spušta svoje snažne ruke i stopala u usek, pridižući se uz blago stenjanje. Nekoliko trenutaka kasnije, Temuž opet ostaje sam. Isprva je očajan i vrat ga boli od gledanja u braću koja se penju. Kada postanu kao paukovi, stomak ga opominje da je prazan. Nakon što je bacio još jedan pogled na figure visoko na steni, prilazi Bekterovoj kobili da ukrade nekoliko gutljaja toplog mleka. Biti poslednji ponekad ima i svojih prednosti, srećno zaključuje on.

Stotinak stopa više, Temudžin zna da je na visini s koje se u slučaju pada zasigurno gine. Osluškuje ubrzani dah svoje braće iako ih ne vidi ni sa jedne strane. Penje se koristeći vrhove nožnih prstiju, odvajajući se od stene tek toliko da uoči svoj sledeći rukohvat. Vazduh je na visini hladniji a nebo iznad njegove glave vedrije, bez ijednog oblačka koji bi narušio iluziju penjanja ka plavom svodu. Mali gušteri beže mu pod prstima i u jednom trenutku umalo da izgubi ravnotežu kada mu se jedan zarobi pod dlanom. Sačekavši da mu se srce smiri, otresa zgnječenog gmizavca sa stene na kojoj se sunčao, posmatrajući kako se pri padu migolji na vetru. Daleko ispod sebe, Temudžin vidi Temuža koji sisa Bekterovu kobilu, nadajući se da će imali toliko obzira da ostavi nešto i za ostale. Bekter će ga prebiti ako otkrije da je popio sve mleko, što mali alavac verovatno i zaslužuje. Sunce mu prži leđa i ogoljeni vrat i Temudžin oseća kako mu prve graške znoja cure sa čela na kapke, terajući ga da trepće. Odmahuje glavom, viseći samo na rukama dok nogama napipava novo mesto za oslonac. Temuž je postao dosadan sa svojim pričama o sokolu, ali sada je kasno za kajanje. Temudžin više nije siguran ni u to da li bi sada mogao da se vrati niz strmu padinu. Na ovoj visini će morati uskoro da pronađe mesto za odmor ukoliko ne želi da se strmoglavi od umora. Pri svakom pokretu konjska krv mu bućka u stomaku, podsećajući ga na novodobijenu snagu i terajući ga da podriguje njen kiseli vonj. Temudžin kezi zube dok se penje naviše. Može da oseti topao strah u svom stomaku koji polako počinje da ga ljuti. Neće se uplašiti. On je Jesugejev sin, Vuk. Jednog dana će biti kan. Neće pokazati znake slabosti i neće pasti. Mrmlja to sebi u bradu, kao mantru, priljubljujući se uz stenu pod sve jačim naletima vetra. U tome mu pomaže i misao da će se Bekter nasekirati ukoliko pre njega stigne na vrh. Jak vetar mu ježi kožu na leđima, preplavljujući ga slutnjom da bi mogao da padne s visoke stene i razbije se o zemlju pored Temuža. Primećuje da mu prsti drhte pri svakom novom hvatu, prvi znak slabosti. Crpeći snagu iz besa, Temudžin nastavlja da se penje. Teško je dokučiti koliko je odmakao, ali Temuž i konji su sada samo tačkice u podnožju a ruke i noge mu gore od napora. Temudžin stiže do grebena gde bi mogao da se zakloni od vetra i malo predahne. Isprva ne vidi kuda bi nastavio dalje i proteže vrat da gvirne preko zaravljene stene. Neće valjda ostati zarobljen tu i pustiti ostale da se popnu na vrh? Samo Kačijun je bolji penjač od njega i Temudžin je svestan toga da mora bar nakratko da odmori svoje bolne mišiće. Duboko udiše topao vazduh, uživajući u pogledu koji se pruža miljama unaokolo. Čini mu se da bi odatle mogao da vidi čak i šatore njihovog plemena i kroz glavu mu proleće pitanje da li se Helun već porodila. Verovatno

je prošlo mnogo vremena otkad su stigli u crvenu goru. „Zaglavio si se?”, pita glas odozgo. Temudžin glasno psuje kada ugleda Kačijunovo lice koje ga gleda sa litice. Dečak presreće njegov pogled s neskrivenim smeškom u očima. Temudžin se pomera duž litice sve dok ne nađe dobar rukohvat, nadajući se da će posle njega napipati još jedan. Svestan Kačijunovog pogleda, uspeva da kontroliše svoje disanje, nameštajući na licu hladnu masku ratnika. Moraće da skoči kako bi našao bolji rukohvat i za trenutak ga hvata strah. Na zemlji to ne bi bio nikakav problem, ali visoko na steni postoji mogućnost da se sunovrati u bezdan. I dok vetar zavija oko strmih kamenih šiljaka, Temudžin se ne usuđuje da razmišija o ponoru ispod sebe. Ruke i noge mu trnu dok se odguruje naviše, koristeći svu svoju snagu i veštinu. Ako prestane da se kreće, to bi značilo siguran pad, i Temudžin stenje kada se popne na stenu na kojoj Kačijun kleči, mirno posmatrajući njegovo napredovanje. „Ha! Kanovi planine se ne zaglavljuju”, trijumfalno kaže Kačijun. Njegov brat ćutke prima ovu konstataciju. „Stena iznad nas se račva”, obaveštava ga Kačijun. „Bekter je krenuo južnim grebenom ka vrhu.” Temudžin se divi smirenosti svog brata. Gleda ga kako odlazi do ruba crvene stene uz koju se on skoro panično uzverao, koračajući dovoljno blizu ivice da mu vetar podiže upletenu kosu. „Bekter ne zna gde su sokolovi, ako ih uopšte i ima”, odgovara Temudžin. Kačijun sleže ramenima. „Izabrao je lakši put. Ne verujem da bi soko svio gnezdo na mestu do kojeg se dolazi tako lako.” „Znači, postoji još neki put?”, pita Temudžin, propinjući se na uskoj visoravni ne bi li bolje osmotrio vrh crvene gore. Uočava dva vrha, baš kao što je Kačijun rekao. Ujedno vidi Bektera i Kasara na jednoj od južnih litica. Iz daljine lako prepoznaje snažnu figuru najstarijeg brata koji se penje sporo ali sigurno. Severni vrh koji se diže iznad Temudžina i Kačijuna liči na kameni šiljak koji ih obeshrabruje više nego strma litica kojom su se dosad penjali. Temudžin steže pesnice, osećajući težinu u rukama i nogama. „Spreman?”, pita ga Kačijun, klimajući glavom prema vrhu stene. Temudžin pruža ruku i hvata svog mlađeg brata za potiljak, tapšući ga. Primećuje da je Kačijun odrao nokat na prstu desne ruke. Potočić krvi mu curi niz podlakticu, oblivajući mu snažne mišice, ali dečak ne pokazuje znake slabosti. „Spreman sam”, odgovara Temudžin. „Kaži mi, zašto si me sačekao?” Kačijun tiho stenje, birajući novi rukohvat na steni. „Ako ti padneš, onda će Bekter jednog dana postati kan.” „Pa možda će biti dobar”, zajedljivo uzvraća Temudžin. Ni sam u to ne veruje, ali seća se s kakvom smelošću se Bekter rvao sa očevim slugama. U svetu odraslih postoje aspekti koje nikada neće sasvim razumeti. Uostalom, Bekter ima držanje pravog ratnika. Kačijun ne deli njegovo mišljenje. „Bekter jaše kao kamen. Ko može da prati čoveka koji tako loše sedi u sedlu?” Temudžin sa osmehom nastavlja da se penje, prateći Kačijuna. Naravno, mnogo je lakše penjati se zajedno. Štaviše, Temudžin često koristi svoju snagu da podupre Kačijunovo stopalo dok se ovaj vere uz strminu poput gipkog pauka. Penje se vešto kao što jaše, međutim, njegovo mlado telo ubrzo počinje da pokazuje znake iscrpljenosti. Nekoliko stotina metara više, Temudžin primećuje da mu je lice neobično bledo. Oba dečaka su zadihana i sve teže podnose utrnulost u rukama i nogama. Sunce je prošlo zenit i polako počinje da se spušta ka zapadu. Temudžin prati njegovo kretanje

svaki put kada pronađe mesto da se bar na trenutak odmori od teškog napora. Ne bi valjalo da vrh osvoje po mraku jer bi obojica mogla da padnu. Međutim, mnogo više ga brinu oblaci koji se gomilaju u daljini. Letnja oluja će svu četvoricu rastrgnuti ukoliko je dočekaju u crvenoj gori. Temudžin razmišlja o svojoj braći kada se Kačijun oklizne i umalo obojicu odnese u smrt. „Držim te. Pronađi drugi rukohvat”, stenje Temudžin. Dah iz njegovih usta je vreo poput vatre. Ne pamti kada je bio toliko umoran iako se cilj još uvek ne nazire. Kačijun uspeva da održi svoju težinu viseći na jednoj Temudžinovoj ruci, gledajući u krvav trag koji je njegova čizma ostavila na goloj koži njegovog brata. Kačijun prati bratovljev pogled iznad ravnice i mršti se kada ugleda crne oblake. Vetar je promenio pravac, sudeći po jakim naletima oko grebena, ali oba dečaka imaju utisak da duva direktno u njih. „Hajde, mrdaj. Ako počne oluja, svi smo gotovi.” Temudžin uzdiše, gurajući svog brata naviše. Kačijun klima glavom i za trenutak sklapa oči jer oseća blagu vrtoglavicu. Temudžin olako zaboravlja koliko je njegov brat zapravo mlad. Najednom mu se srce puni ponosom i zaklinje se da neće dozvoliti da ga izgubi. Dok napreduju ka vrhu, južni vrh je još uvek vidljiv, ali na njemu više ne vide Bektera i Kasara. Temudžin se pita da li su se popeli na vrh i sada se polako spuštaju sa sokolom u bluzi. Bekter će biti nesnošljiv ukoliko plemenitu pticu unese u očev šator i pomisao na to je dovoljna da ulije dodatnu energiju u Temudžinove umorne mišiće. Nijedan od dečaka isprva ne razume šta znači piskav zvuk koji čuju. Nikada pre nisu čuli pijukanje mladih sokolova, a i vetar koji sablasno zavija između oštrih litica stalni im je pratilac. Oblaci se šire nebom i Temudžin sve više brine da li će uspeti na vreme da pronađe neki zaklon. Srce mu se steže pri pomisli na silazak niz vlažnu stenu. To ne bi pošlo za rukom čak ni Kačijunu, u to je siguran. Jedan od njih bi pre ili kasnije pao.

Preteći crni oblaci ne drže pažnju dvojice dečaka kada stignu do useka napunjenog grančicama i perjem. Temudžin prepoznaje vonj trulog mesa pre nego što mu pogled padne na gnezdo. Konačno shvata da zviždukavi zvuk proizvode dva mlada sokola koja sada radoznalo posmatraju penjače. Sokoli su se ove godine parili ranije budući da mladunci nisu ni mršavi ni bespomoćni. Pokriveni su lakim paperjem zlatno-smeđe boje koja će im jednog dana omogućiti da neometano kruže iznad planina u potrazi za plenom. Krila su im kratka i neugledna, ali oba dečaka znaju da nikada u životu nisu videli ništa lepše. Kandže im deluju previše glomazno za tako male ptice. Veliki žuti prsti završavaju se tamnim šiljcima koji kao da su već spremni da rastrgnu meso. Kačijun dugo visi sa litice, zatečen prizorom pred sobom. Jedna od ptica koristi njegovu začuđenost kao neku vrstu izazova i počinje da sikće na njega, šireći krila u pokušaju da pokaže hrabrost koja Kačijunu mami osmeh. „Ovo su mali kanovi”, primećuje on sa iskrom u očima. Temudžin klima glavom, ne uspevajući da bilo šta izusti. Već smišlja način da obe ptice spusti niz liticu i sačuva ih od nadolazeće oluje. Diže glavu i osmatra horizont, strepeći najednom da bi odrasli soko mogao da se vrati pre oblaka. Na tako opasnoj visini razjareni soko je daleko nadmoćniji od dvojice dečaka koji silaze u podnožje. Temudžin posmatra kako se Kačijun vere uz stenu iznad gnezda, skoro nesvestan opasnosti kojoj se izlaže. Žudno pruža ruku ka gnezdu, ali Temudžin ga opominje. „Oblaci su previše blizu da bismo sada sišli dole”, odlučno kaže. „Ostavi ih, ponećemo ih ujutro.” Dok govori, iznad ravnice se prolama grmljavina i oba dečaka okreću glave, gledajući u nebo.

Sunce ih još uvek obasjava, ali u daljini mogu da vide mračnu kišnu zavesu koja se ubrzano približava crvenoj gori. Sa ove visine, takav prizor izaziva divljenje, ali i strah. Razmenjuju poglede i Kačijun poslušno klima glavom spuštajući se na stenu niže. „Umrećemo od gladi”, konstatuje, stavljajući vrh povređenog prsta u usta i sisajući krastu od osušene krvi. Temudžin rezignirano klima glavom. „Bolje to nego da padnemo”, kaže mu. „Kiša samo što nije počela. Moramo da nađemo mesto gde ćemo prespavati a da pri tom ne padnemo. Čeka nas teška noć.” „Mene ne”, tiho odgovara Kačijun. „Pogledao sam sokola u oči.” S neskrivenom simpatijom, Temudžin hvata svog mlađeg brata za ruke, pomažući mu da se prebaci preko stene i popne još više. Usek između dve litice deluje dovoljno utešno. Moći će da se uvuku duboko u njega i konačno odmore. „Bekter će pobesneti”, zaključuje Kačijun, uživajući u toj pomisli. Temudžin mu pomaže da uđe u usek i gleda kako se uvlači dublje, oteravši pri tom par lenjih guštera. Jedan od njih beži sa litice i skače s nje panično raširenih nogu, padajući dugo u ambis. U procepu stene jedva da ima prostora za oba dečaka, ali bar su zaštićeni od vetra i kiše. Kada padne mrak, biće neudobno i zastrašujuće. Temudžin zna da će imati sreće ako uhvati bar malo sna. „Ko mu je kriv kada je odlučio da se penje lakšim putem”, kaže on, prihvatajući Kačijunovu ruku i uvlačeći se u usek.

3

Oluja cele noći besni po crvenoj gori i jenjava tek pred zoru. Jutarnje sunce je jako na vedrom nebu i prži Jesugejeve sinove koji pomaljaju glave iz svojih krševitih skrovišta. Sva četvorica su provela noć na visini, jer se nisu usudila da siđu niz klizave litice. Slabo su spavali, jer su sanjali košmare o survavanju u ponor bez dna. Kada prva svetlost obasja vrhove crvene gore, dečaci se bude ukočeni i umorni, s tamnim kolutovima oko očiju. Temudžin i Kačijun su nešto poletniji jer imaju razlog za radost. Čim se dovoljno razdani, Temudžin počinje da se izvlači iz useka u želji da se dočepa mladunaca sokola. Malo nedostaje da izgubi ravnotežu kada se mračna prilika nadvije nad njim - odrasli soko koji deluje previše krupno i zastrašujuće. Ptica nije nimalo srećna što zatiče dva uljeza tako blizu svog nakota. Temudžin zna da su ženke sokola veće od mužjaka i pretpostavlja da je stvor koji unezvereno krešti i kruži nad njima zapravo majka gladnih mladunaca. Ptići ostaju nenahranjeni dok velika ptica ponovo uzleće, lebdi na vetru i hvata novi zalet ka dečacima šćućurenim pod stenom. Čudesno je iskustvo zuriti sa takve visine u crne oči velike ptice ogromnih krila. Njene otvorene kandže se ravnomerno šire i skupljaju, kao da već zamišlja kako im razdire meko meso. Kačijun drhti pri pogledu na sokolicu, preplavljen strahom, i divi se veličanstvenoj ptici koja svakog časa može da se ustremi na njih i zgrabi ih iz zaklona kao što to obično čini sitnim zverima. Za odbranu od grabljivice nemaju ništa drugo osim Temudžinovog peroreza. Isuviše su svesni njene nadmoći nad njima. U stanju je da raspori psu leđa, s neverovatnom lakoćom i u samo jednom potezu. Temudžin posmatra kako joj se smeđe-zlatna glava frenetično mrda napred-nazad. Pretpostavlja da bi ptica mogla ceo dan tako da kruži i nimalo mu se ne sviđa to što je izložen na litici pod gnezdom. Dovoljan je jedan udarac kandže da mu razdere kožu. Temudžin pokušava da se seti svega što je ikada čuo o sokolu. Može li vikom i drekom da uplaši usplahirenu majku? Za trenutak razmišlja o tome, ali ubrzo shvata da bi na taj način prizvao Bektera i Kazara a to ne želi da učini pre nego što obmota mladunce platnom i privije ih na svoje grudi. Kačijun izlazi iz useka u crvenoj steni i prilazi mu s leđa. Temudžin primećuje da u ruci drži kamenicu i proverava njenu težinu. „Možeš li da je pogodiš?”, pita ga Temudžin. Kačijun sleže ramenima. „Možda, uz mnogo sreće. Ovo je sve što sam uspeo da nađem.” Temudžin psuje ispod glasa. Grabljivica za trenutak nestaje, ali on zna da su sokolovi vešti lovci i ne pada mu na pamet da olako izađe iz svog zaklona. Frustrirano uzdiše i gleda u nebo. Stomak mu je bolno prazan posle napornog penjanja i lošeg sna. On i Kačijun zaslužuju više od silaska praznih ruku. Na pamet mu pada Bekterov luk koji je ostao dole kod Temuža i proklinje sebe što se nije setio da ga ponese. Mada, teško da bi mu Bekter dozvolio da koristi njegovo oružje. Njegov stariji brat je previše škrt po tom pitanju, baš kao i po pitanju sve ratničke opreme. „Evo ti kamen”, predlaže Kačijun. „Ja ću da se popnem do gnezda, i ako se vrati, gađaj je.”

Temudžin se mršti. Plan je razuman jer je on izvrstan strelac a Kačijun daleko bolji u penjanju. Jedini problem je što će Kačijun biti taj koji će uzeti mladunce a ne on. Možda je to zanemarljiva stvar, ali Temudžin ne želi da neko drugi kasnije uzme zasluge za njegov plen. „Ne, ti uzmi kamen a ja ću mladunce”, odgovara mu. Kačijun za trenutak zuri u svog starijeg brata, kao da mu čita misli, a onda sleže ramenima. „U redu. Spremio si platno?” Pomoću noža, Temudžin cepa dve trake duž poruba svoje bluze. Odeća je uništena, ali ptice su veća nagrada od tog gubitka. Obmotava ih oko dlanova i promalja glavu napolje, tražeći pogledom mračnu senku koja kruži iznad njega. Ptica ga je jednom pogledala u oči i tamo pročitala njegovu nameru, siguran je u to. U očima grabljivice video je inteligenciju, poput one koja se viđa kod psa ili jastreba, možda i veću. Oseća kako mu ukočeni mišići podrhtavaju dok se penje uz osunčanu stenu. Opet čuje pijukanje iz gnezda. Mladunci su željni hrane posle duge usamljene noći. Možda su i oni patili zbog nedostatka majčinog toplog tela koje bi ih zaštitilo od oluje. Temudžin strepi od toga da je noć preživelo samo jedno mladunče. Osvrće se iza sebe za slučaj da majka ne doleti i iznenada ga prikuje za stenu. Ne vidi je i penje se na strmu liticu, podižući noge sve dok ne čučne na nju kao što je to Kačijun učinio prethodne večeri. Gnezdo je duboko ušuškano među strmim stenama kako živahne ptičice ne bi mogle da se popnu i ispadnu iz njega pre nego što nauče da lete. Kada mu ugledaju lice, oba mladunca uzmiču od njega, krešteći u pomoć i panično mlatarajući svojim goluždravim krilima. Temudžin opet gleda u nebo, moleći se u sebi nebeskom ocu da ga sačuva. Oprezno puzi napred, uranjajući desno koleno u vlažnu slamu i staro perje. Sitne kosti krckaju pod njegovom težinom, zapahnjujući ga odurnim mirisom raspadnute lovine. Jedna od ptica izmiče pod njegovim ispruženim prstima, dok druga pokušava da ga kljucne, zarivajući mu svoje sitne kandže u kožu. Igličavi šiljci su previše mali da bi mu ozbiljnije naudili i prave samo površinske ogrebotine dok podiže pticu ka svom licu i gleda je kako se koprca. „Moj otac će s tobom loviti narednih dvadeset godina”, mrmlja Temudžin, skidajući platnenu traku sa svoje ruke i uvijajući je oko ptičjih krila i nogu. Druga ptičica se panično penje na rub gnezda, ali dečak je hvata za jednu žutu kandžu, gušeći svaki njen otpor. Pri tom primećuje da mu mlado perje osim zlatne ima i nijansu crvenkaste. „Da si moja, zvao bih te ’crvena ptica’”, kaže joj, ubacujući ih obe u svoju bluzu. Mladunci deluju mirnije kada osete njegovu toplu kožu iako ga povremeno grebuckaju svojim majušnim kandžama. Kroz glavu mu proleće kako će mu grudi, kada siđe sa stene, izgledati kao da je upao u trnovito žbunje. Temudžin utom vidi sokolicu koja se pojavljuje kao preteća, mračna senka. Obrušava se brže nego što je pretpostavio da može. U deliću sekunde uspeva samo da podigne ruku pre nego što čuje Kačijunov uzvik i tup udarac kamena o ptičji bok. Hitac je precizan i obara je u letu. Majka u besu ispušta krik kakav ispuštaju samo zveri, što ga podseća na to da je ona zapravo lovac, sa svim pratećim instinktima. Ptica pokušava da maše svojim velikim krilima, hvatajući se za liticu ne bi li sačuvala ravnotežu. Temudžinu ne preostaje ništa drugo nego da čuči u tom ograničenom prostoru i štiti lice i vrat od njenih oštrih kandži. U ušima mu odjekuje očajnički cik i na ruci oseća kako ga ptica kači jednim krilom pre nego što padne, ne prestajući da krešti. Oba dečaka posmatraju kako se strmoglavljuje niz liticu, potpuno gubeći kontrolu. Jedno krilo joj je ukočeno, dok drugim očajnički klepeće uprazno. Temudžin polako izdiše vazduh, osećajući kako mu se usplahireno srce smiruje. Ima sokola za svog oca i možda će dobiti dozvolu da crvenu pticu dresira sam.

Bekter i Kasar su se u međuvremenu pridružili Temužu i konjima. Temudžin se oprezno spušta niz crvenu liticu i Kačijun se ne odvaja od njega, pomažući mu da se svaki put dobro uhvati kako bi sačuvao dragocenost koju nosi. Kada konačno oseti sigurno tlo pod nogama i pogleda uvis, Temudžin ne može da veruje gde se bio popeo. Visoka crvena stena mu je već strana, kao da su na njoj bili neki drugi dečaci. „Jeste li pronašli gnezdo?”, pita Kasar, prozrevši odgovor u njihovom ponosnom držanju. Kačijun klima glavom. „Sa dva mladunca sokola. Borili smo se s majkom i uzeli oba.” Temudžin pušta brata da priča, znajući da ostali ne bi razumeli kako je na visini odakle ceo svet leži pod nogama i smrt diše za vratom. Nije se plašio, otkriva, iako su mu srce i telo reagovali. Na crvenoj gori je doživeo trenutak ushićenosti i previše je uzbuđen da bi govorio, bar zasad. Možda će to jednog dana spomenuti Jesugeju, kada kan bude dobro raspoložen. Temuž je takođe proveo tešku noć iako je mogao da se zaštiti konjima i povremeno popije toplog mleka. Ostala četvorica ne nalaze za shodno da mu zahvale što je video sokola. Temuž se nije penjao s njima, i sve što zauzvrat dobija jeste težak šamar od Bektera kada ovaj otkrije da je tokom noći ispraznio kobili vime. Mališan ih tužno doziva kada krenu nazad, ali braća nemaju milosti. Svi do jednog su žedni i gladni. Čak i večito ozareni Kasar ne može a da ne osudi Temuževu gramzivost. Ubrzo ga ostavljaju samog, galopirajući kroz zelenu dolinu.

Dečaci vide ratnike svog oca mnogo pre nego što im se u vidokrugu pojave plemenski šatori. Uočeni su skoro odmah po izlasku iz senke crvene gore nakon čega se oglašava piskavi zvuk trube. Jesugejevi sinovi ne pokazuju nervozu iako znaju da prisustvo jahača može da znači samo to da je njihovo odsustvo primećeno. Dostojanstveno jašu, i kada se dovoljno približe, prepoznaju Iluka koji galopira ka njima bez osmeha dobrodošlice na licu. „Vaš otac nas je poslao da vas nađemo”, zadihano kaže Iluk, obraćajući se Bekteru. Temudžin automatski odgovara. „I ranije smo noć provodili van staništa.” Iluk okreće svoje sitne crne oči ka njemu i trlja se po bradi. Zatim odmahuje glavom. „Ne bez najave, ne po oluji i ne u noći kada vam se majka porađa”, breca se kao da grdi sopstveno dete. Temudžin primećuje da Bekter rumeni od stida, ali odbija da pokaže svoje emocije. „Evo, našao si nas. Ako je otac ljut, onda je to između njega i nas.” Iluk opet odmahuje glavom, ali Temudžinu ne promiče iskra zlobe u njegovim očima. Nikada nije voleo očevog čuvara mada nije mogao da dokuči zašto. Kada im se ponovo obrati, Iluk ne skriva netrpeljivost u svom glasu. „Vaša majka umalo da izgubi dete od brige za vama”, cedi kroz zube. Prodornost njegovog pogleda zahteva od Temudžina da spusti glavu, ali dečak oseća kako u njemu polako raste gnev. Mladunčad sokola u njegovim grudima ulivaju mu novu smelost. Zna da će im otac oprostiti čim bude video šta mu donose. Temudžin podiže ruku da zaustavi ostale i Bekter povlači uzde, ne mogavši da nastavi s jahanjem. Iluk je takođe prinuđen da okrene svog konja prema njima, lica mračnog od srdžbe. „Nećeš jahati s nama, Iluče. Vrati se”, naređuje mu Temudžin. Iskusni ratnik se koči i u neverici odmahuje glavom. „Danas jašemo samo sa sokolovima”, pojašnjava Temudžin, ne otkrivajući na licu ništa više od toga da se duboko u sebi zabavlja. Njegova braća se cere, uživajući u zajedničkoj tajni i zbunjenosti na Ilukovom grubom licu. Ratnik gleda u Bektera, ali ovaj zuri nekud u daljinu. „Otac će vas batinama naučiti poniznosti”, odgovara Iluk, lica crvenog od besa.

Temudžin mirno gleda u starog ratnika, čak je i njegov konj apsolutno nepomičan. „Neće. Jedan od nas će jednog dana biti kan. Razmisli o tome i vrati se nazad kao što sam ti rekao. Jahaćemo sami.” „Kreni”, najednom se javlja Bekter, glasom dubljim od ostale braće. Iluk izgleda kao da ga je neko udario posred lica. Pogled mu je skriven kada okrene svog konja, navodeći ga samo kolenima. Više im se ne obraća, samo klima glavom i odlazi, ostavljajući ih same i drhtanjem otpuštajući nagomilanu tenziju. Dečaci nisu više u opasnosti, Temudžin je skoro siguran u to. Iluk nije tolika budala da isuče mač na Jesugejeve sinove. U najgorem slučaju bi mogao da ih pretuče i natera ih da se pešice vrate kući. Ipak, bitka je dobijena i Temudžin oseća Bekterov pogled sve vreme dok jašu ka reci i staništu svog naroda.

Pre nego što ugledaju šatore, u vetru osećaju prepoznatljiv vonj urina. Posle duge zime u senci Deli’un-Boldaka, zemlja je upila ljudske izlučevine u velikom krugu oko plemenskog staništa, ionako su to samo mesta do kojih je čovek prinuđen da odšeta po mraku. Uprkos svemu, to je dom. Iluk stoji ispred Jesugejevog šatora, očigledno voljan da prisustvuje sceni kažnjavanja. Temudžina zabavlja neskriveno interesovanje očevog sluge koje ga tera da ponosno digne glavu. Kasar i Kačijun preuzimaju vođstvo iako Temuža mami miris kuvane ovčetine, a Bekter poprima svoj uobičajeni sumorni izraz na licu. Jesugej izlazi čim čuje njištanje pristiglih konja kojim pozdravljaju ostale u krdu. O boku mu visi mač i na sebi ima zlatno-plavu dolamu koja mu doseže do kolena. Čizme su mu čiste, tek izglancane, međutim, kan Vukova svojom pojavom deluje više nego obično. Na licu ne pokazuje gnev, ali dečaci znaju da je bezličnost samo maska koju svi ratnici moraju da nauče. Za Jesugeja to nije samo životna navika kojom procenjuje svoje sinove dok mu prilaze na konjima. Kan odmah zapaža da Temudžin nosi nešto u grudima i da od svih njegovih sinova najteže obuzdava ushićenost. Čak se i Bekter trudi da ne pokaže zadovoljstvo i Jesugej se pita šta li su dečaci doneli sa sobom. Takođe primećuje da se Iluk vrzma unaokolo, tobože timareći svoju kobilu. Neobično od sluge koji pušta da se njegovoj omiljenoj životinji rep stvrdne od blata i čičaka. Jesugej dovoljno dobro poznaje Iluka da bi mu promaklo njegovo kiselo raspoloženje usmereno više prema dečacima nego prema njemu. Verovatno bi to zanemario da ga ne zabrinjava ratnikovo ćutanje. Budući da tu ništa ne može da učini, Jesugej odbacuje te misli i usredsređuje se na svoje sinove. Kasar i Kačijun silaze sa svojih konja, zaklonivši za trenutak Temudžina. Jesugej pažljivo posmatra dečaka i primećuje da mu se pod bluzom nešto mrda. Srce počinje brže da mu lupa. Ipak, neće im olakšati ovu lekciju. „Dobili ste sestru. Porođaj je bio teži nego što smo se nadali. Malo je nedostajalo da vam majka iskrvari od brige za vama.” Dečaci pokunjeno spuštaju glave. Kan se mršti i dolazi u iskušenje da ih sve redom prebije zbog sebičnosti. „Bili smo na crvenoj gori”, mrmlja Kačijun, izbegavajući očev pogled. „Temuž je tamo video sokola i popeli smo se u potrazi za gnezdom.” Na ovu vest, Jesugejevo srce se puni radošću. U tom slučaju, u Temudžinovoj bluzi može biti samo jedna stvar, ali ne usuđuje se da mu podgreje nadu. Niko u plemenu nije uhvatio sokola pune tri generacije, a možda i više. Ne, otkad su Vukovi došli sa dalekog zapada. Sokolovi vrede više od deset dobrih škopaca, i to ne samo zbog mesa koje mogu da donesu iz lova. „Uhvatio si sokola?”, pita Jesugej Temudžina, prilazeći mu jedan korak.

Dečak ne može više da skriva uzbuđenje i počinje da se ceri, ponosno vadeći mladunce iz svoje bluze. „Kačijun i ja smo pronašli dva ptića”, odgovara on. Hladno lice njegovog oca se smekšava i smeši, otkrivajući zube, blistave i snežnobele u odnosu na tamnu kožu njegovog lica, obraslu čekinjama. Dečak neizmerno nežno spušta ptičice u dlanove svog oca, gledajući ih kako pište u kontaktu sa svetlošću. Najednom oseća hladnoću na mestu gde ih je držao, gledajući skoro posesivno u crvenu pticu i prateći svaki njen pokret. Jesugej ostaje bez reči. Iluk mu se približava da osmotri mladunce i kan ih zadivljeno podiže uvis. Zatim se okreće prema svojim sinovima. „Idite, javite se majci, svi odreda. Tražite oprost za to što ste je uplašili i pozdravite se sa svojom sestricom.” Temuž prvi utrčava u šator, i pre nego što otac završi rečenicu. Utom svi čuju Helunin vrisak olakšanja kada ugleda svog najmlađeg sina. Kačijun i Kasar kreću za njim, ali Temudžin i Bekter ne mrdaju s mesta. „Jedan je malo sitniji”, primećuje Temudžin, pokazujući na mladunce. Očajnički želi da ga otac uvaži. „Perje mu je malo crvenkasto pa sam ga nazvao ’crvena ptica’” „Dobro ime”, potvrđuje Jesugej. Temudžin pročišćava grlo, najednom nervozan. „Nadao sam se da ću ga zadržati, mislim, crvenu pticu. Pošto ih je dve.” Jesugej ga gleda u oči. „Ispruži ruku”, naređuje mu. Temudžin zbunjeno podiže ruku u visini ramena. Jesugej spušta oba mladunčeta na svoj lakat, pritiskajući drugom rukom dečakovu nadole. „Kada odraste, soko je težak kao pas. Možeš li da držiš psa na svom zglobu? Ne možeš. Ovo je veliki dar i hvala ti na njemu. Ali crvena ptica nije za tebe, momče, iako si mi sin.” Temudžin oseća kako ga suze peckaju u očima i sve njegove nade najednom padaju u vodu. Kan očigledno nije svestan Temudžinovog besa i očaja dok odlučno poziva Iluka da mu priđe. Svestan dečakovog pogleda, Iluk se lukavo smeška dok prilazi kanu. „Ti si moj prvi ratnik”, kaže mu Jesugej. „Crvena ptica je tvoja.” Iluk zadivljeno širi oči. S dubokim poštovanjem uzima pticu, zaboravljajući na dečaka. „Čast mi je”, odgovara, povijajući glavu. Jesugej se glasno smeje. „Tvoja odanost je meni čast”, uzvraća mu. „Lovićemo s njima zajedno. Večeras neka svira muzika za dva sokola koja su stigla među Vukove.” Okreće se prema Temudžinu. „Ispričaćeš starom Čagataju kako si se popeo na crvenu goru kako bi stari pojac ispevao veliku pesmu.” Temudžin mu ne odgovara jer mu je mučno da gleda kako Iluk drži crvenu pticu. Sa Bekterom ćutke ulazi u šator da se javi majci i da pozdravi svoju sestricu, već okruženu mlađom braćom. Dečaci spolja čuju kako njihov otac doziva ljude da vide šta su mu doneli njegovi sinovi. Te noći će biti gozba, ali dečacima je iz nekog razloga neprijatno da se pogledaju u oči. Očeva sreća im svima mnogo znači, ali crvena ptica je Temudžinova.

Te večeri, pleme loži veliku vatru od osušenog ovčjeg i kozjeg izmeta, zatim peče ovna i kuva čorbu u kazanu. Melodičnim glasom, mada sablasno piskavim, Bard Čagataj peva pesmu o dva sokolića pronađena u crvenoj gori. Plemenska mladež je zabavljena stihovima i Jesugej je prinuđen na to da

iznova pokaže ptiće dok ostali tobože žale za njihovim izgubljenim gnezdom. Dečaci koji su se uzverali uz crvenu goru piju crni ajrag sa ostalima, sedeći oko logorske vatre. Kasar je bled i neobično tih posle druge činije pića. Kačijun posle treće tiho hrče i stropoštava se na leđa, ispuštajući činiju u travu. Temudžin zuri u plamen koji ga zaslepljuje. Ne čuje kada mu otac priđe, ali taj gest ga naročito ne dotiče. Ajrag mu je zagrejao krv, strujeći mu žilama s neobičnim žarom. Jesugej seda pored svog sina, skupljajući svoje duge noge u čučanj. Na sebi ima krzneni ogrtač koji ga štiti noćne svežine iako su mu grudi ispod nje ogoljene. Crni ajrag ga dovoljno greje, uostalom, čvrstog je mišljenja da su kanovi imuni na hladnoću. „Ne pij previše, Temudžine”, savetuje svog sina „Dokazao si da si zaslužio da te tretiraju kao muškarca. Izvršiću svoju očinsku dužnost i sutra ću te odvesti Oklunima, narodu tvoje majke.” Dečak diže pogled, sluteći značaj očevog zlatnog pogleda. „Videćemo najlepše kćeri plemena i odabraćemo jednu koja će ti grejati postelju čim prokrvari.” Tapše Temudžina po ramenu. „I ostaću tamo dok Iluk odgaja crvenu pticu?” Dečakov glas je uzdržan i hladan. Uprkos pijanstvu, Jesugej prepoznaje njegovo neraspoloženje i mršti se. „Učinićeš kako ti kaže tvoj otac”, odgovara mu, klepnuvši dečaka po potiljku, možda jače nego što je želeo. Temudžin se za trenutak zanosi napred, ali brzo se uspravlja i zuri u svog oca. Jesugej je već izgubio interesovanje, skrenuvši pogled ka Čagataju koji je uvijao svoje stare kosti u ptičjem plesu, mlatarajući rukama i imitirajući sokolova krila. Posle nekog vremena Jesugej primećuje da ga Temudžin još uvek posmatra. „Propustiću okupljanje plemena i trke”, kaže dečak kada im se pogledi sretnu, boreći se sa suzama. Jesugej ga gleda sa bezizražajnim izrazom lica. „Okluni će doći na okupljanje, baš kao i mi. Imaćeš Belonogog. Možda će ti dozvoliti da ga jašeš protiv svoje braće.” „Radije bih ostao ovde”, tiho priznaje Temudžin, spreman za još jednu packu. Jesugej se pravi da ovo poslednje nije čuo. „Godinu dana ćeš živeti s njima”, nastavlja kan ozbiljnim glasom, „kao što je to učinio Bekter. Biće ti teško, ali doživećeš i lepe stvari. Ne moram da te podsećam na to da obratiš pažnju na njihovu brojčanu moć i oružje.” „Nismo u svađi sa Oklunima”, primećuje Temudžin. Jesugej sleže ramenima. „Tačno, ali zima je duga”, odgovara kan.

4

Temudžinova glava pulsira u sivi osvit zore dok njegov otac i Iluk tovare konje hranom i prostirkama. Helun se vrzma unaokolo sa bebom koju doji pod svojim ogrtačem. Ona i Jesugej tiho razgovaraju a zatim kan priljubljuje glavu uz njenu, zagnjurivši lice u meku udolinu njenog vrata. Redak je trenutak intimnosti koji ipak ne uspeva da odagna Temudžinovo neraspoloženje. Tog jutra mrzi Jesugeja iz dubine duše ucveljenog dvanaestogodišnjaka. U mučnoj tišini, Temudžin nastavlja da masti svoje uzde, proveravajući remenje i čvorove na amovima i uzengijama. Neće svom ocu dati povod da ga kritikuje pred ostalom braćom iako ih još uvek nema na vidiku. Šatori su mirni posle pijanke koja je trajala do kasno u noć. Tišinu remeti samo pijukanje gladnog mladunčeta sokola i Helun ulazi u šator da ga nahrani ostacima krvavog mesa. Biće to njen zadatak u narednih nekoliko dana Jesugejevog odsustva. Naravno, to ne umanjuje njenu brigu oko toga da li je njen muž zadovoljan i da li ima sve potrebno za put. Konji rzaju, dozivajući jedan drugog i pozdravljajući novi dan. Spokojan je to prizor, ali Temudžina more turobne misli zbog čega traži izgovor da uposli ruke. Trenutno ne želi da sebi bira neku kravoliku ženu, već želi da uzgaja konje i jaše sa svojom crvenom pticom, da bude slavan i da ga se svi plaše. Ovo putovanje doživljava kao kaznu, naročito pri saznanju da ga je Bekter već obavio. U vreme kada se bude vratio, Bekterova izabranica bi već mogla da bude u šatoru sa svojim novim mužem. Tada će njegov brat stasati u ratnika a on će tek morati da se dokazuje. Problem sa Bekterom je samo jedan od razloga za Temudžinovo neraspoloženje. Prešlo mu je u naviku da iskušava ponos svog starijeg brata, procenjujući koji od njih dvojice je očev miljenik. Temudžin zna da će Bekter u njegovom odsustvu biti tretiran kao naslednik. Posle godinu dana, njegovo pravo na nasleđe moglo bi da padne u zaborav. Ali šta mu drugo preostaje? Odlično poznaje Jesugejev stav prema neposlušnosti. Ukoliko mu se usprotivi, mogao bi da doživi izopštenje iz plemena. Jesugej često pribegava toj pretnji kada se njegovi sinovi preglasno igraju ili su previše grubi jedan prema drugom. I nikada se ne smeška kada je izriče, što je pouzdan znak da ne blefira. Temudžin drhti pri toj pomisli. Sudbina bezimenog nomada je teška sudbina. Na spavanju mu niko ne nadgleda stado, niti mu pomaže da se uzvere uz stenu. Prepušten sam sebi, Temudžin bi verovatno umro od gladi, u to je skoro siguran, ili još gore, bio bi prinuđen da krade od drugih plemena samo da bi preživeo. Njegova najranija sećanja sežu u bezbrižno detinjstvo kada se neumorno nadjačavao sa svojom braćom u šatoru. Njegov narod nikada nije bio sam i teško mu je da zamisli surovost usamljeničkog života. Temudžin odmahuje glavom, odbacujući te sumorne misli i posmatrajući kako njegov otac tovari konje. Najbolje će biti da za lice prikuje hladnu masku i ne pokaže svoje nezadovoljstvo. Sluša kako Iluk i Jesugej ritmično stenju dok zatežu užad gde god je to moguće. Tovar nije težak jer na put idu samo otac i sin. Kada završe s poslom, Temudžin prolazi pored Iluka i po poslednji put proverava svaki čvor na svom konju. Očev ratnik ne skriva netrpeljivost prema tom gestu, ali Temudžin ne mari ako ga tim činom vređa. Jesugej mu je dovoljno često govorio da čovek ne sme da zavisi od veštine onog pod

sobom. Poštujući to pravilo, Temudžin se ne usuđuje da proveri Jesugejeve čvorove. Narav njegovog oca je previše ćudljiva. Postoji mogućnost da kan sve to samo zabavi, ali isto tako postoji strepnja da bi svog sina mogao da udari zbog ispoljene nepoverljivosti. Temudžin se mršti pri pomisli na predstojeće putovanje sa svojim ocem. Biće potpuno sami i bez ijednog od braće da ga oraspoloži. U sebi se čeliči da će izdržati svaku neprijatnost ukoliko je bude bilo. Šta je ovo nego još jedan ispit? Preživeo je oluju, i od Jesugeja i od nebeskog oca. Izdržao je glad i žeđ do granice kada je padao u iskušenje da odgrize sopstveno meso i oseti sopstvenu krv. Pregrmeo je zime kada je stoka umirala od smrzotina i jedno leto kada je gorelo nebo i kada su svi zadobili velike žute plikove po koži. Njegov otac je istrpeo sve te stvari bez roptanja i znaka slabosti, pokazujući bezgraničnu izdržljivost. Svojim primerom osnažio je one oko sebe. Čak i sa Ilukovog lica nestaje uobičajena natmurenost svaki put kada se nađe u Jesugejevoj blizini. Temudžin stoji pored svog konja, ukočen i bled poput mlade srebrne breze, kada mu Helun priđe i zagrli ga. Oseća kako se sićušno dete na njenim grudima meškolji i oseća miris slatkog mleka i ovčjeg loja. Kada ga majka pusti iz zagrljaja, devojčica počinje da plače i crveni u licu zbog ovog uznemiravanja. Temudžin posmatra kako Helun ubacuje bradavicu svoje nabrekle dojke u njena gladna usta. Temudžin izbegava majčin pogled i ona svoj skreće ka Jesugeju koji stoji nedaleko od njih, zagledan u daljinu. Helun uzdiše. „Prestani, Jesugeje”, opominje ga. Kan se trza i okreće glavu dok mu se po obrazima širi jedva primetno rumenilo. „O čemu to...?”, počinje on. Helun ga prekida. „Znaš ti dobro o čemu pričam. Nemaš nijednu toplu reč za svog sina a očekuješ da s tobom putuje naredna tri dana?” Jesugej se mršti, ali Helun još uvek nije završila. „Uzeo si mu pticu i dao je onom svom ružnom podaniku. Ne očekuješ valjda da se osmehne i na tome bude zahvalan?” Dok bira reči, Jesugej zbunjeno gleda u Iluka, potom u Temudžina. „Previše je mlad”, naposletku mrmlja. Helun šišti poput lonca na šporetu. „Ovo je dečak koji treba da se zamomči. Tačno, mlad je, ali i previše ponosan i tvrdoglav na svog oca. Toliko liči na tebe a ti to i dalje ne vidiš.” Jesugej ignoriše njene poslednje reči i Temudžin ne zna šta da kaže svojoj majci kada mu ova uzvrati pogled. „Ne brini, sine, čuje on sve što mu kažem, samo se pravi da ne čuje”, kaže mu blago. „U tome ste isti.” Pruža ruku i spušta svoj ogrubeli dlan na dečakov obraz. „Ne sekiraj se dok budeš živeo s mojim narodom. Prostodušni su, ali moraš da spuštaš pogled pred njima. Iskušavaće te, ali ne smeš da se plašiš.” Temudžinove žute oči iskre. „Ne plašim se”, odgovara majci. Ona čeka da još nešto kaže i odbojnost na njegovom licu se polako smekšava. „U redu, poslušaću te”, tiho dodaje dečak. Helun klima glavom i iz džepa vadi zamotuljak slatkog sira, gurajući mu ga u ruku. „U bisagama je flaša crnog ajraga protiv studeni. Ovo ti je za put. Ojačaj i budi ljubazan prema devojci koju izabereš.” „Ljubazan?”, ponavlja Temudžin. Prvi put otkad mu je otac saopštio da kreću na put u stomaku oseća nervozu. Negde tamo je nepoznata devojčica koja će jednog dana postati njegova žena i rađati njegovu decu. Ne može da zamisli kako bi mogla da izgleda, niti je siguran u to da uopšte želi takvu ženu.

„Nadam se da će biti kao ti”, zamišljeno kaže majci. Helun se smeška i kratko ga grli, što opet mami plač njegove sestrice. „Dobar si ti dečko, Temudžine. Jednog dana ćeš biti dobar muž.” Na njegovo iznenađenje u očima svoje majke vidi suze. Helun ih hitro briše, ali Temudžin već oseća kako ga peckaju oči. Njegova samokontrola se urušava i Helun za trenutak prepoznaje strah koji bi dečaka mogao da posrami pred Jesugejom i Ilukom. Muškarci pred odlazak na zaruke ne cmizdre sa svojim majkama. Helun brzo grli svog sina, a zatim se okreće i razmenjuje nekoliko jedva čujnih reči sa svojim mužem. Kan Vukova vidno uzdiše, klimajući glavom umesto odgovora, i penje se na konja. Temudžin neosetljivo skače na svoje sedlo. „Temudžine!”, čuje iza sebe. Blago zateže uzde, okrećući svog belonogog konja. Njegova braća su se konačno probudila i izašla da se pozdrave s njim. Temuž i Kasar mu prilaze, ne skrivajući divljenje na pospanim licima. Kačijun trepće na jutarnjem svetlu dok proučava okrnjeno prednje kopito njegovog konja. Glasni su i živahni, zbog čega Temudžin oseća kako teskoba u njegovim grudima popušta. Bekter izlazi iz šatora, bezizražajnog lica. Temudžin ga ispitivački gleda, prepoznajući tračak trijumfa u njegovom praznom pogledu. Bekter je takođe razmišljao o tome koliko će mu život biti lakši bez Temudžina. Teško je ne brinuti za svoju mlađu braću, ali Temudžin se neće osramotiti glasnim izricanjem svoje zabrinutosti. Kosti su bačene i budućnost je pred svima njima. Jak muškarac može da savije nebo ako mu tako odgovara, ali to će učiniti samo za sebe i Temudžin to zna. Međutim, on je sada prepušten sam sebi. Podiže ruku u poslednjem pozdravu i tera Belonogog u kas, uporedo sa ocem. Čini mu se da ne bi preživeo kada bi se osvrnuo i stoga to ne čini. Zvuci tek probuđenog plemena i njištavo dozivanje konja brzo ostaju iza njega. Zamenjuje ih tupi konjski topot i zveckanje amova.

Jesugej jaše u tišini kada sunce odskoči na nebu. Helunin narod je bliže nego što je ikada bio u protekle tri godine i putovanje će trajati samo nekoliko dana. Na kraju će znati da li dečak poseduje vladarski talenat ili ne. Kod Bektera se u to uverio već posle prvog dana. Istina, njegov najstariji sin nije od divlje sorte, ali plemenu treba sigurna ruka a Bekter izrasta u čvrstog muškarca. Jesugej smrknuto jaše. Jednim delom svog uma osmatra zemlju oko njih u potrazi za znacima neprijatelja ili zveri. Nikada ne bi mogao da se izgubi dok mu je svako brdašce duboko urezano u umu; svaka koza ostriganih ušiju ukazuje mu na lokalna plemena, poput šeme koja se prostire okolišem. Kan je uživao u jahanju sa Bekterom iako to ničim nije pokazao. Teško je znati na koji način dečak jednog dana postaje vođa plemena, ali Jesugej je siguran da se to ne postiže nežnošću i razmaženošću. Diže pogled ka nebeskom ocu pri pomisli na debeljuškastog Temuža koji je ostao kod kuće. Da dečak nema oko sebe tako jaku braću, Jesugej bi ga odavno sklonio od majčinog uticaja, možda čak i odveo u neko drugo pleme. Verovatno će to i učiniti, odmah po povratku kući. Jesugej se meškolji na sedlu, ne uspevajući da zadrži svoj uobičajeni tok misli dok Temudžin jaše pored njega. Dečak je očigledno svestan svog okruženja i okreće glavu pri svakom novom prizoru. Bekter je bio mirno društvo, ali nešto u Temudžinovom ćutanju onespokojava njegovog oca. Ne ide mu u prilog što put do Okluna vodi pored crvene gore, jer tera Jesugeja da razmišlja o sinovljevom podvigu hvatanja mladunaca sokola. Na sebi oseća Temudžinov pogled dok zuri u oštre litice, ali dečakova tvrdoglavost mu ne daje priliku da mu se obrati.

Jesugej iritirano stenje, ne uspevajući da obuzda svoju narav po tako lepom i vedrom danu. „Imao si sreće što si našao gnezdo na toj visini”, naposletku kaže Jesugej. „To nije bila sreća”, uzvraća Temudžin. Jesugej negoduje u sebi. Dečak je nezgodan kao trn pod kožom. „Imao si sreće što nisi pao, dečače, uprkos Kačijunovoj pomoći.” Temudžin sužava pogled. Njegov otac kao da je bio previše pijan da bi prethodne noći čuo Čagatajevu pesmu. Da nije razgovarao sa Kačijunom? Jesugej ga pažljivo posmatra i posle nekog vremena odmahuje glavom, setivši se Heluninih reči. Pokušaće ponovo, njoj za ljubav, ili se više nikad neće dotaći te teme. „Čujem da ste se vešto penjali. Kačijun kaže da te je soko umalo rastrgao na steni kada se vratio u gnezdo.” Temudžin polako popušta i sleže ramenima. Apsurdno je srećan što njegov otac pokazuje interesovanje za njegov podvig, ali to krije iza hladne maske. „Oborio ga je kamenom”, odgovara, oprezno hvaleći brata. Kačijun je njegov omiljeni brat, ali s vremenom je naučio da od drugih krije svoju naklonost ili netrpeljivost, skoro instinktivno, iako ima tek dvanaest godina. Jesugej opet ćuti, ali Temudžin traži u mislima nešto da razbije tišinu pre nego što se ova neprijatno oduži. „Da li je i tvoj otac tebe vodio kod Okluna?”, pita dečak. Jesugej frkće, gledajući svog sina postrance. „Pretpostavljam da si dovoljno odrastao da čuješ tu priču. Ne, tvoju majku sam sreo dok sam jahao. Bila je u društvu svoja dva brata. Odmah sam primetio da je lepa i jaka.” Kan uzdiše i mljacka, prisećajući se prošlosti. „Jahala je predivnu kobilu boje olujne vode u praskozorje i dugih nogu mrke boje.” Temudžin nikada nije čuo tu priču pa nesvesno približava svog konja očevom. „Oteo si je od Okluna?”, nastavlja dečak da zapitkuje. Tako nešto ga ne bi iznenadilo. Njegov otac je uživao u lovu i oči mu zasijaju svaki put kada se priseti svojih bitaka. Ukoliko bi sezona bila topla a hrane u izobilju, poslao bi poražene ratnike svojim porodicama pešice, sa crvenim ožiljcima na koži od batinanja. Zimi, kada bi hrana bila na izmaku, nije ih pošteđivao. Život je previše surov za milosrđe u sezoni mračnih meseci. „Najurio sam njenu braću kao par mladih jarčeva”, seća se Jesugej. „Tek sam bio stasao za samostalnu borbu, ali zamahnuo sam svojim mačem iznad glave i dreknuo na njih.” Ophrvan sećanjima, kan zabacuje glavu i ispušta veseo poklič, završavajući ga grohotnim smehom. „Da si im samo video lica. Jedan je pokušao da me napadne, ali ja sam bio sin kana, Temudžine, a ne tamo neko pseto koje će da povije rep i pobegne. Zapeo sam luk i zario mu strelu u bok. Utekao je glavom bez obzira.” Jesugej zamišljeno uzdiše. „Bili su to dobri dani. Mislio sam da nikada neću osetiti zimu u kostima. Imao sam predstavu o tome da mi ništa u životu nije dato nego da sve moram da steknem uzdajući se u sopstvenu pamet i snagu.” Gleda u svog sina i dečak mu na licu vidi nešto što može samo da nasluti. „Bilo je trenutaka, dečače, kada sam i sam mogao da se popnem na crvenu goru.” „Da sam znao, vratio bih se i predložio ti da se penjemo zajedno”, počinje Temudžin, pokušavajući da dokuči veličinu svog oca. Jesugej odmahuje glavom, kikoćući se. „Ni slučajno! Previše sam težak da bih skakutao po tankim

liticama i strminama. Kada bih sada pokušao da se popnem, verovatno bih se srušio na zemlju kao zvezda padalica. Čemu služe sinovi ako ne mogu da porastu i oprobaju svoju hrabrost? Ovo je jedna istina koju mi je preneo moj otac u retkim trenucima kada je bio trezan. Hrabrost ne može da se zapostavi kao kosti u vreći. Mora da se iskaže, da zasija na svetlu, opet i iznova, dobijajući na snazi. Ako je ignorišeš, vreća će biti prazna kada ti je najpotrebnija. Ne, nisi pogrešio što si se popeo da pronađeš gnezdo i ja nisam pogrešio što sam crvenu pticu dao Iluku.” Temudžin ne može da sakrije iznenadan grč koji mu zahvata telo. Jesugej frustrirano uzdiše, zvučeći kao da reži iz dubine grla. „On je moj prvi ratnik, i to bez premca, dečače. Moraš u to da veruješ. Radije bih imao Iluka pored sebe nego petoricu drugih iz mog plemena - ili desetoricu oklunskih. Njegova deca neće vladati porodicama. Njegov mač nikada neće biti dobar kao moj, razumeš li? Ali ti imaš samo dvanaest godina. Shvataš li šta ti govorim?” „Morao si nešto da mu daš”, breca se Temudžin. „To hoćeš da kažeš?” „Ne. Ne vraćam mu dug. Crvenu pticu mu dajem u znak poštovanja zato što je moj prvi ratnik. Zato što je moj prijatelj još od detinjstva i zato što se nikada nije žalio što je njegova porodica ispod moje među Vukovima.” Temudžin otvara usta da se pobuni. Iluk će uprljati crvenu pticu svojim rukama, svojom debelom žutom kožom. Ptica je previše plemenita za ružnog slugu. Ali ne kaže ništa od toga i vežba disciplinu na licu koje ne otkriva ništa od tih nemirnih osećanja. To je njegova jedina odbrana od očevog upitnog pogleda. Ali Jesugej je dovoljno iskusan da prozre sinovljevu masku. „Sine moj, i ja sam imao istu tu hladnu masku na licu kada si ti bio samo san nebeskog oca”, odgovara mu.

Kada te noći podignu logor pored vijugavog potoka, Temudžin se baca na posao koji mu pomaže da izdrži i sledeći dan jahanja. Pomoću balčaka svog noža odvaja kocke tvrdog sira i stavlja ih u kožne vreće dopola napunjene vodom. Vlažna smeša će odstojati pod njihovim sedlima gde će je toplina konjskog tela ugrejati i potamneti. Do podne, on i njegov otac će imati topao mlečni napitak, kiselkast ali osvežavajući. Kada to završi, Temudžin kreće u potragu za ovčjim izmetom, proveravajući prstima da li je dovoljno suv da bi goreo. Skuplja gomilu najsuvljih grančica i trlja kremen o svoj stari nož, što stvara varnice. Ubrzo potpaljuje vatru koja se brzo razbuktava. Jesugej seče kriške suve ovčetine i nešto divljih maslina u ovčijem loju. Od slasnog mirisa im kreće voda na usta. Helun im je spremila i hleb koji će uskoro da se stvrdne i zato ga drobe u vodu praveći kašu. Sede jedan preko puta drugog i jedu, ližući između zalogaja mesne sokove sa svojih prstiju. Temudžin primećuje kada očev pogled padne na bisage koje sadrže crni ajrag i bez reči odlazi da ga donese. Strpljivo posmatra kako kan uzima veliki gutljaj. „Pričaj mi o Oklunima”, traži dečak. Očeve usne se krive u nesvestan kez. „Nisu jaki, ali ih ima mnogo, kao mrava. Ponekad mislim da bih mogao da ujašem među njih i ceo dan ih ubijam i ubijam pre nego što me smaknu.” „Oni nemaju svoje ratnike?”, začuđeno pita Temudžin. Kan se sprema da mu ispriča još jednu nesvakidašnju priču i lice mu najednom postaje ozbiljno. „Ne kao što je Iluk. Videćeš i sam. Umesto mača, radije koriste luk i strelu. I drže se podalje od

svojih neprijatelja. Nikada se ne približavaju osim ako ne moraju. Štitovi su im smešni, ali umeju lako da ubijaju konje. Oni su ti kao ose, ali kada kreneš na njih, beže kao deca. Tako sam oteo tvoju majku. Prišunjao sam se i napao.” „Kako ću onda naučiti da baratam mačem?”, uvređeno pita Temudžin. Zaboravio je na očevu netrpeljivost prema tom tonu i očekivao je svakog časa pljusku koja će mu izbiti drskost iz glave. Međutim, Jesugej nastavlja da govori kao da ništa nije primetio. „Moraćeš da vežbaš sam, dečače. Bekter je tako naučio, to znam. Kaže da mu nisu dozvolili da pipne luk i strelu niti neki od njihovih noževa, do poslednjeg dana. Kukavice, svi odreda. Ipak, žene su im dobre i jake.” „Zašto daju svoje kćeri tvojim sinovima?”, pita Temudžin, strepeći od još jednog udarca. Ali Jesugej je pospan i spušta se na prostirku od ovčije kože. „Nijedan otac ne želi da mu kćer ostane neudata. Šta bi radio s njom da ja na svakih par godina ne dođem sa svojim sinom? Nije to ništa neobično, naročito kada se plemena mešaju. Jačaju svoju krv semenom drugih plemena.” „Da li to jača nas?”, mudro pita dečak. Njegov otac frkće, ne otvarajući oči. „Vukovi su već jaki.”

5

Jesugejevo oštro oko opaža oklunske izviđače istovremeno kada i oni njega. Duboki tonovi njihovih rogova upozoravaju pleme, uzbunjujući ratnike da stanu u odbranu svojih porodica. „Ne razgovaraj s njima dok ti se ne obrate”, upozorava Jesugej svog sina. „Šta god da se desi, lice neka ti ostane hladno. Jasno?” Temudžin ne odgovara, ali teško guta pljuvačku. Protekli dani i noći provedeni nasamo s ocem bili su nesvakidašnje iskustvo. Otkad zna za sebe, ne seća se da mu je otac posvetio toliku pažnju, verovatno zato što oko njih nije bilo ostale braće koji bi skretali kanovu pažnju. Temudžinu se u početku činilo da će to biti tegobno putovanje jer oni nisu prijatelji, niti to mogu biti, međutim, bilo je trenutaka kada je u očima svog oca video neobičnu iskru. Kod nekog drugog bi to mogao da bude ponos. Dečak u daljini vidi oblak prašine koja se diže sa suve zemlje dok oklunski ratnici jurišaju na svojim konjima, mašući oružjem. Jesugej stiska usne u tanku crtu i uspravlja se u svom sedlu, leđa pravih kao drvo. Temudžin ga imitira najbolje što može, posmatrajući kako se oblak prašine približava i brojeći ratnike koji galopiraju ka usamljenom paru konjanika. „Ne skreći pogled, Temudžine”, ukoreva ga otac. „Ovo su dečaci koji igraju svoju igru i neću da me osramotiš dajući im za to povoda.” „Razumem”, uzvraća Temudžin. „Ali ako sediš ovako ukočeno kao stena, oni će znati da si svestan njihove igre. Zar ne bi bilo bolje da razgovaramo ili da se smejemo?” Temudžin na sebi oseća Jesugejev pogled i za trenutak ga ispunjava strah. Te zlatne oči su se nagledale mladih plemenskih ratnika. Jesugej se sprema za susret s neprijateljem i instinkti mu preuzimaju kontrolu nad mišićima i reakcijama. Dok mu Temudžin uzvraća pogled, na licu svog oca vidi kako se s naporom opušta. Galopirajući Okluni nisu još uvek tako blizu i dan najednom postaje nekako svetliji. „Ispašću budala ako nas iz čistog hira pregaze konjima”, uzvraća Jesugej, nameštajući na licu kez koji bi bolje pristajao lešu. Temudžin se smeje njegovom pokušaju da ga zabavi. „Nešto te boli? Probaj da zabaciš glavu dok to radiš.” Kan to i čini, i taj gest ga toliko razgaljuje da obojica praskaju u smeh koji traje sve dok im se oklunski jahači ne približe. Jesugej je crven u licu i briše suze oko očiju dok vrištavi ratnici zatežu uzde, dopuštajući svojim konjima da prepreče put dvojici stranaca. Zapahnjuje ih oblak prašine i tera ih da zažmure i sačekaju da ga rasprši vetar. Grupa ratnika ćutke posmatra kako Temudžin i Jesugej tobože prvi put postaju svesni njihovog prisustva. Temudžinovo lice je najbezizražajnije moguće iako jedva uspeva da obuzda svoju radoznalost. Sve je za nijansu drugačije od onog što je očekivao. Njihovi konji su vrhunskog porekla i ratnici preko tamnosmeđih pantalona nose svetle dolame sa zlatnim oznakama. Nekako su čistiji i uredniji od njegovog naroda, i Temudžin oseća kako u njemu počinje da tinja netrpeljivost prema strancima. Pogled mu pada na onog ko verovatno predstavlja vođu budući da ga ostali ratnici

kriomice posmatraju i čekaju zapovest. Mladi ratnik jaše dobro kao Kačijun, zaključuje Temudžin, iako je ovo skoro odrastao čovek preplanulog lica i u nešto svetlijoj dolami. Za sedlo su mu pričvršćena dva luka i sečivo. Temudžin primećuje da nijedan ne poseduje mač, ali zato svi nose male sekire. Pita se kako li ih koriste protiv naoružanih ratnika. Pretpostavlja da bi dobar mač smanjio zamahivanje sekirom na samo par preciznih udaraca - osim ako ih ne koriste za bacanje. Okluni mu uzvraćaju ispitivačke poglede. Jedan od njih tera svog konja do Jesugejevog i pruža ruku, pokazujući prstom na njegov tovar. Temudžin ni ne sluti očev pokret, samo vidi da je Oklunov dlan krvav pre nego što ovaj uspe da ga spusti na Jesugejevu urolanu prostirku. Oklunski jahač uz krik trza ruku k sebi. Njegov bol momentalno prerasta u bes. „Mnogo rizikuješ što jašeš ovuda bez svog čuvara, Vučji kane”, najednom kaže mladić u svetloj dolami. „Jesi li to doveo još jednog od svojih sinova da ga Okluni nauče muškosti?” Jesugej okreće glavu ka Temudžinu i dečak u njegovim očima opet zapaža onu neobičnu iskru. „Ovo je moj sin, Temudžin. Sine, ovo je tvoj rođak, Koke. Njegov otac je čovek kojeg sam ranio u bok onog dana kada sam upoznao tvoju majku.” „I još uvek hramlje”, dodaje Koke, bez osmeha. Njegov konj kreće bez date naredbe i zaustavlja se pored Jesugejevog. Starac dopušta taj gest iako nešto u njegovoj ukočenosti sugeriše da mu to možda nije po volji. Ostali ratnici se vidno opuštaju kada se Koke udalji. Pokazao je da se ne plaši kana i Jesugej je prihvatio činjenicu da ne vlada tamo gde Okluni šire svoje šatore. „Sigurno ste gladni. Lovci su jutros uhvatili ugojenog prolećnog mrmota - hoćete li da nam se pridružite za ručkom?” „Hoćemo”, prihvata Jesugej umesto obojice. Od tog trenutka su zaštićeni gostinskim pravom i Jesugejeva ukočenost koja sugeriše da bi radije držao mač polako popušta. Njegov bodež je nestao nazad u krznenoj prostirci. U poređenju s njim, Temudžinov stomak kao da se prevrće. Nimalo mu se ne sviđa pomisao na to da uskoro ostane sam u društvu ovih stranaca. Pre nego što stignu u stanište Okluna, pomno posmatra svog oca, plašeći se trenutka kada će ovaj odjahati i ostaviti ga.

Oklunski šatori su drugačije nijanse sivobele boje od onih koje je Temudžin zamišljao. Konje čuvaju u velikim oborima, podalje od šatora, i ima ih previše da bi ih izbrojao. Po živini, kozama i ovcama koje žudno pasu travu na obližnjoj livadi, Temudžin zaključuje da su Okluni prilično napredan narod i, kao što mu je otac već rekao, jaki na broju. Ujedno primećuje dečake, uzrasta svoje mlađe braće, koji razdragano trčkaraju oko šatora. Svaki u rukama drži mali luk i čini se da ispaljuje strele direktno u zemlju, kličući i psujući naizmenično. Ceo prizor deluje tako neobično i Temudžin najednom želi da su Kačijun i Kasar sada s njim. Njegov rođak Koke vešto skače sa svog konja i dodaje uzde sićušnoj ženi s licem izboranim poput suvog lista. Kada Temudžin i Jesugej sjašu, njihove konje odvode na poj. Ostali jahači se razilaze po logoru, vraćajući se svojim poslovima, ili se okupljaju u grupice, neobavezno ćaskajući. Stranci u plemenu nisu uobičajena pojava i Temudžin oseća da ga posmatra na stotine pari očiju dok Koke dvojicu Vukova vodi prema svom šatoru. Dok prolaze kroz radoznalu masu, Jesugej stenje negodujući što mora da prati mlađeg od sebe. Kan zato korača nešto sporije, zastajkujući da prouči dekorativnu mrežu od užadi na obližnjem šatoru.

Smrknutog lica, Koke je u dilemi da li da sačeka svoje goste ili da se zaputi ka svojoj destinaciji bez njih. Temudžin se divi suptilnom načinu na koji njegov otac okreće ovu malu igru u svoju korist. Umesto da žure za mladićem, oni zapravo razgledaju oklunsko stanište. Jesugej se čak i obraća jednom ili dvojici ljudi, ali nikada s pitanjem na koje ne bi mogli da mu odgovore, samo s komplimentom ili običnim komentarom. Okluni zure u pridošlice i Temudžin oseća kako njegov otac uživa u ovoj tenziji podjednako kao u lovu na divljač. Kada konačno zastanu pred šatorom svetloplavih vrata, Koke ih frustrirano gleda iako ni sam nije siguran u to šta da im kaže. „Otac ti je dobro?”, pita Jesugej. Mladi ratnik mu ne odgovara jer u tom trenutku ulazi u šator. „Snažan je kao i uvek”, uzvraća Koke. Jesugej klima glavom. „Poruči mu da sam došao”, zapoveda kan, mirno gledajući u člana porodice svoje tazbine. Koke blago rumeni pre nego što nestane u senci šatora. Iako su oči i uši svuda oko njih, Temudžin i Jesugej ostaju sami. „Pazi na ponašanje kada uđemo unutra”, mrmlja Jesugej. „Ovo nisu porodice koje poznaješ. Primetiće svaku tvoju grešku i naslađivaće se.” „Razumem”, pokorava se Temudžin, jedva pomerajući usne. „Koliko godina ima moj rođak Koke?” „Trinaest ili četrnaest”, odgovara Jesugej. Temudžin zainteresovano diže pogled. „Znači, on postoji samo zato što si njegovog oca pogodio u bok a ne u srce?” Jesugej sleže ramenima. „Nisam ciljao u bok. Ciljao sam da ubijem, ali nisam imao mnogo vremena za gubljenje jer me je drugi brat tvoje majke gađao sekirom.” „Je li ostao živ?”, pita Temudžin, gledajući oko sebe. Jesugej se kikoće. „Ne, osim ako nije uspeo da vrati svoju glavu nazad na ramena.” Dečak neko vreme ćutke razmišlja o ovome. Okluni nemaju nijedan razlog da vole njegovog oca, mogu samo da ga mrze. Ipak, on i dalje među njima nalazi žene za svoje sinove. Sigurnost koju je nakratko osetio među ovim ljudima najednom nestaje i biva zamenjena potmulim strahom. Temudžin s naporom krije svoje emocije i namešta na licu bezizražajnu masku. Uostalom, Bekter je izdržao godinu dana sa istim ovim plemenom. Nisu ga ubili, niti su mu priredili bilo šta što nije mogao da istrpi, u to je skoro siguran. „Zašto ne izađe napolje?”, tiho pita oca. Jesugej frkće, odvajajući pogled od mlade Oklunke koja nedaleko od njih muze kozu. „Tera nas da čekamo zato što misli da ćemo se uvrediti. I pre dve godine, kada sam došao sa Bekterom, naterao me je da čekam. Ne sumnjam u to da ću čekati i kada budem došao sa Kasarom. Čovek je budala, ali svi psi laju na vukove.” „Zašto ga onda uporno posećuješ?”, pita Temudžin ispod glasa. „Krvne veze mi obezbeđuju sigurnost među njima. Teško im pada da mi pruže dobrodošlicu, ali to čine samo iz poštovanja prema tvojoj majci. Ja igram svoju ulogu i moji sinovi dobijaju žene.” „Hoćeš li posetiti i njihovog kana?”, pita Temudžin. Jesugej odmahuje glavom. „Ako me Sansar vidi, moraće da mi ponudi svoje šatore i žene tokom čitavog boravka. Vodiće me u lov kao što bih ja činio da on poseti Vukove.” „Ceniš ga”, primećuje Temudžin, pažljivo posmatrajući očevo lice. „Dovoljno je častan da mi ne glumi prijatelja kada to nije. Poštujem ga. Ako ikada odlučim da mu

otmem stoku, dozvoliću mu da zadrži nekoliko ovaca i ženu ili dve, možda čak i luk i strelu, i dobar zimski ogrtač.” Jesugej se smeška pri toj pomisli i vraća pogled na devojčice koje čuvaju stado ovaca. Temudžin se pita da li znaju da je vuk već među njima.

U šatoru je mračno i vonja na ovčetinu i ljudski znoj. Kada se Temudžin sagne da prođe kroz niska vrata, prvi put postaje svestan ranjivosti koju verovatno svaki čovek doživi kada prvi put uđe u nečiji dom. Možda oniža vrata imaju neku drugu funkciju osim što štite stanovnike šatora od zime. Unutra su kreveti od rezbarenog drveta, sto okružen stolicama i mala peć na sredini. Temudžin je pomalo razočaran jednostavnošću unutrašnjosti iako njegovom oštrom oku ne promiče prelepi luk na krajnjem zidu, dvostruko graviran i obložen rogom. Zanima ga da li će među Oklunima dobiti priliku da vežba streljaštvo. Ukoliko mu do kraja boravka zabrane baratanje oružjem, mogao bi lako da zaboravi veštine koje je godinama vredno sticao. Koke ukočeno stoji s glavom pognutom u znak poštovanja dok im prilazi muškarac s kojim se Jesugej srdačno pozdravlja. Temudžin primećuje da je nešto niži od njegovog oca. „Dovodim ti još jednog svog sina, Enk”, zvanično počinje Jesugej. „Okluni su prijatelji s Vukovima i ukazuju nam veliku čast svojim jakim ženama.” Temudžin fascinirano posmatra svog ujaka, Heluninog rođenog brata. Ne može da zamisli da je njegova majka odrasla u ovom istom šatoru i da je jahala jagnjad kao što to obično čine mala deca. Enk je mršav čovek, s grubom i zategnutom kožom na kostima tako da mu špic obrijane brade vidno štrči. Čak i u tami šatora koža mu sija od masnoće, sa samo jednim sedim i gustim pramenom koji mu pada na čelo i doseže skoro do korena nosa. Pogled koji upućuje Temudžinu ne odiše dobrodošlicom iako čvrsto steže Jesugejevu ruku. Njegova žena odmah ustaje da skuva slani čaj za osveženje. „Je li moja sestra dobro?”, pita Enk kada u šatoru zavlada neprijatna tišina. „Rodila mi je kćer”, uzvraća Jesugej. „Možda ćeš i ti jednog dana kod mene poslati oklunskog sina.” Enk klima glavom iako ga ta ideja nimalo ne raduje. „Je li devojka koju ste pronašli za mog najstarijeg sina počela da krvari?”, pita Jesugej. Enk pravi grimasu nad svojom činijom čaja. „Njena majka kaže da nije”, odgovara. „Poslaćemo je čim bude bila spremna.” Za trenutak se čini da će reći još nešto, ali usne mu se zatvaraju tako čvrsto da se bore oko njih vidno produbljuju. Temudžin seda na ivicu kreveta i primećuje dobar kvalitet prostirki. Seća se očevih reči i desnom rukom uzima ponuđenu činiju čaja, hvatajući levom šakom desni lakat u tradicionalnom stilu. Niko ne može da posumnja u njegove dobre manire pred Oklunima. Neko vreme u tišini piju čaj i Temudžin počinje da se opušta. „Zašto me tvoj sin nije pozdravio?”, zajedljivo pita Enk Jesugeja. Dečak se koči pod očevim smrknutim pogledom. Spušta činiju na stočić i ustaje. Enk čini isto i Temudžin sa zadovoljstvom otkriva da su on i starac iste visine. „Čast mi je da te upoznam, ujače”, počinje on. „Ja sam Temudžin, drugi sin kana Vukova. Moja majka ti šalje pozdrave. Služi li te zdravlje?” „Zasad služi, dečače”, uzvraća Enk. „Mada vidim da tek treba da naučiš običaje našeg naroda.” Jesugej tiho pročišćava grlo i Enk zatvara usta, ne rekavši ono što je planirao. Temudžinu ne promiče nervozna iskra u starčevim očima. Dečak je prerano uvučen u perfidan svet odraslih i opet

počinje da se užasava trenutka kada će njegov otac otići i ostaviti ga samog. „Kako ti je kuk?”, pita Jesugej. Enkove tanke usne se razvlače u usiljeni osmeh. „Ni ne razmišljam o njemu”, odgovara starac. Temudžin primećuje da su mu pokreti ukočeni dok se vraća u sedeći položaj i to ga naprasno raduje. Razume da je to takođe samo test, poput svega što Jesugej priređuje svojim sinovima. Ali izdržaće. „Ima li u plemenu neka žena za ovog mog sina?”, pita Jesugej. Enk pravi grimasu, iskapljujući svoj čaj i pružajući ženi činiju da je dopuni. „Ima jedna porodica koja nikako da nađe priliku za svoju kćer. Biće srećni da je daju nekom ko će je hraniti mesom i mlekom.” Jesugej klima glavom. „Videću je pre odlaska. Mora da bude jaka i sposobna da rađa male Vukove. Ko zna, jednog dana bi mogla da postane majka plemena.” Enk klima glavom i zamišljeno pijucka slani čaj. Temudžin želi samo jedno: da što pre izađe iz mračnog šatora i udalji se od njegovog kiselkastog vonja, ali tera sebe da zadrži pribranost i zapamti svaku izgovorenu reč. Uostalom, njegova budućnost zavisi od ovog razgovora. „Dovešću ti je”, predlaže Enk, ali Jesugej odmahuje glavom. „Dobra krv dolazi iz dobre loze, Enk. Rekoh, pre odlaska ću obići njene roditelje.” Enk nevoljno klima glavom. „U redu. Ionako moram da pišam.” Temudžin ustaje, sklanjajući se u stranu kako bi njegov ujak mogao da prođe. Čim izađe napolje, svi u šatoru mogu da čuju bučno izbacivanje tečnosti. Jesugej se tiho kikoće, ali njegov smeh ne zvuči nimalo prijateljski. Kan instinktivno pruža ruku i hvata Temudžina za vrat. Ubrzo obojica izlaze na jarko sunce.

Okluni su po svemu sudeći opterećeni neutoljivom radoznalošću po pitanju svojih posetilaca. Dok mu se oči privikavaju na svetlost, Temudžin pred sobom vidi na desetine ljudi okupljenih oko Enkovog šatora. Međutim, Jesugej ih ne udostojava svoje pažnje. Enk korača kroz masu, terajući one pred sobom i šutirajući žutog psa u tur. Pre nego što krene za njim, Jesugej se okreće da pogleda svog sina u oči. Temudžin mu uzvraća upitnim pogledom sve dok Jesugej ne klimne glavom u prećutnom razumevanju. Enkova ukočenost je sada još uočljivija i svakim pokretom otkriva staru povredu. Svestan pogleda Vukova iza sebe, Enk ih zajapurenog lica vodi kroz okupljenu masu do šatora na krajnjem rubu staništa. Ljubopitljivi Okluni ih prate, ne skrivajući svoje zanimanje za pridošlice. Utom se iza njih čuje gromoglasan topot konjskih kopita i Temudžin dolazi u iskušenje da se osvrne. Hvata pogled svog oca i zna da bi kan isukao mač da im preti bilo kakva opasnost. lako mu se prsti grče na balčaku, Jesugej nastavlja da se smeška. Temudžin zaključuje da im se konjski topot približava jer zemlja pod njihovim nogama sve jače podrhtava. U poslednjem trenutku, Jesugej se trza u stranu, pružajući ruke naslepo ne bi li zgrabio jahača. Konj nastavlja da galopira puštenih uzdi i praznog sedla. Oslobođen svog tereta, dvaput se propinje a onda naglo zastaje, spuštajući glavu da brsti travu. Temudžin se munjevito okreće iza sebe i vidi kako njegov otac u naručju drži žgoljavo dete. Stvor liči na devojčicu mada ne može biti siguran u to. Kosa joj je kratka i lice skoro crno od prljavštine. Batrga se i cvili u Jesugejevom naručju dok je ovaj spušta na zemlju. Kan se smeje i izvijenih obrva gleda u Enka. „Vidim, Okluni uzgajaju prave divljakuše”, primećuje Jesugej.

Enkovo lice se krivi u nešto što bi moglo da prođe kao osmeh dok posmatra kako buntovna devojčica vrišteći trči u nepoznatom pravcu. „Idemo kod njenog oca”, najavljuje i značajno gleda u Temudžina pre nego što othramlje dalje. Temudžin zuri u pravcu u kojem je devojčica odjurila, žaleći što je nije bolje osmotrio. „Je li to ona?”, pita on naglas, ali niko mu ne odgovara. Oklunski konji se nalaze u ograđenom prostoru van staništa, gde njište i zabacuju glave po lepom prolećnom danu. Poslednji šator postavljen je na suvoj zemlji pored obora. Vrata su mu drvena i neofarbana što govori da njegovi stanari ne poseduju ništa više od sopstvenih života i svog mesta u plemenu. Temudžin uzdiše pri pomisli da će narednu godinu provesti u tako siromašnoj porodici. Nadao se da će dobiti bar luk i strele za lov. Po izgledu šatora tužno zaključuje da će porodica njegove buduće žene jedva uspeti da ga prehrani. Jesugejevo lice je bezizražajno i Temudžin pokušava da ga oponaša pred Enkom. Već se pomirio s tim da ne može da zavoli svog mršavog ujaka koji mu je priredio tako hladnu dobrodošlicu. Ali to mu ne pada nimalo teško. Otac mršave devojčice izlazi napolje da ih pozdravi, smeškajući se i klanjajući se. Odeća mu je tamna od prastare masnoće i višeslojne prljavštine koja, po Temudžinovom mišljenju, ostaje na njegovoj koži bez obzira na godišnje doba. Starčev osmeh otkriva da nema nijedan zub i Temudžin primećuje kako nervozno prebira prstima po svojoj masnoj kosi, vadeći iz nje bezimenog parazita. Teško je ne zgaditi se pred ovakvim prizorom posle šatora besprekorne čistoće kakvu njegova majka održava čitavog njegovog života. Oko ovog šatora dominira oštar vonj urina, ali Temudžin nigde u blizini ne vidi jamu za nuždu. Prihvata starčevu žuljevitu ruku i ulazi unutra da popije još jednu činiju slanog čaja. Raspoloženje mu se dodatno srozava kada ugleda okrnjene drvene krevete i nedostatak boje. Na zidu vidi običan luk koji je toliko star da je na nekoliko mesta krpljen. Starac budi svoju ženu jakim udarcem u leđa i tera je da gostima skuva čaj. Primetno je nervozan u prisustvu stranaca i konstantno mrmlja sebi nešto u bradu. Enk ne može da sakrije svoje dobro raspoloženje. Sa osmehom posmatra pohabane prostirke i oguljenu drvenariju u kući, krpljenu na sto mesta. „Čast nam je da budemo u tvom domu, Šrija”, obraća se ženi koja se kratko naklanja pre nego što sipa slani čaj u plitke činijice. Enk ne skriva svoju radost ni kada se obrati domaćinu. „Dovedi svoju kćer, Šolaje. Dečakov otac je rekao da želi da je vidi.” Živahni čovečuljak mu upućuje svoj bezubi osmeh i izlazi napolje, pridižući pri svakom koraku svoje pantalone bez učkura. Temudžin čuje ženski vrisak i starčev osoran prekor, ali ne reaguje. Krije neprijatnost velikim gutljajima čaja, osećajući da mu je bešika već puna. Šolaj dovodi neuglednu devojku koja ne prestaje da se opire. Pod Jesugejevim pogledom, udara je triput zaredom, u lice i noge. Oči joj se pune suzama iako se bori protiv njih sa istom rešenošću s kojom se bori protiv svog oca. „Ovo je Borte”, jetko je predstavlja Enk. „Rađaće ti sinove i biće ti verna žena, u to sam siguran.” Devojčica uspeva da se izmigolji iz očevog stiska i odlazi da sedne na drugi kraj šatora, najdalje što može. Enk sleže ramenima. „Ima četrnaest godina, ali još uvek nije prokrvarila. Možda zato što je mršava. Bilo je i drugih prosaca, naravno, ali svi su tražili mirnu devojku a ne ovako vatrenu. Ali ne sumnjam u to da će Vukovima biti dobra majka.” Devojčica na ove reči skida cipelu i njom gađa Enka. Temudžin je dovoljno blizu da je uhvati u

vazduhu i mami njen otvoreno neprijateljski pogled. Jesugej ustaje i prilazi joj. Nešto u vezi s njim tera je da se umiri. Visok je i krupan čak i za svoj narod, a kamoli za Oklune koji su sitnije građe. Kan seda pored devojčice i hvata je za bradu, nežno joj podižući glavu. „Mom sinu je potrebna jaka žena”, kaže, gledajući je u oči. „Mislim da će biti lepa kada poraste.” Devojčica se opet joguni, pokušavajući da ga pljesne po ruci, ali Jesugej je previše brz da bi ga dotakla. Sa smeškom se okreće prema ostalima. „Sviđa mi se. Prihvatam zaruke.” Enk krije nezadovoljstvo iza bledog osmeha. „Drago mi je što si našao dobru priliku za svog sina”, podilazi mu. Jesugej ustaje i proteže leđa, nadvisujući sve ostale. „Vratiću se po njega za godinu dana, Enk. Nauči ga disciplini, ali ne zaboravi da će jednog dana biti ratnik koji bi mogao da se vrati i Oklunima naplati dugove.” Pretnja je savršeno jasna Enku i Šolaju i ovaj poslednji stiska vilice pre nego što uspe da se savlada. „Težak je život u staništu Okluna. Vratićemo ti ratnika i njegovu ženu.” „U to ne sumnjam”, uzvraća Jesugej. Savija se skoro dopola kako bi prošao kroz mala vrata i Temudžin panično shvata da njegov otac odlazi. Čini mu se da prolazi čitava večnost pre nego što svi stariji ne izađu iz šatora. Obuzdava nestrpljivost, ostajući učtivo da sedi sve dok izborana žena ne napusti šator nakon čega izlazi poslednji. Dok trepće na jakom suncu, primećuje da Okluni već dovode očevog konja. Jesugej lako skače u sedlo, gledajući ih s visine. Njegov miran pogled konačno pronalazi Temudžinov, ali ne obraća mu se. Trenutak kasnije, kan zariva pete i odlazi kasom. Temudžin zuri u leđa svog oca koji se vraća njegovoj braći, njegovoj majci i svemu što voli. Iako zna da neće, Temudžin se nada da će se Jesugej bar jednom osvrnuti da ga pogleda pre nego što mu se izgubi iz vida. Oseća kako ga suze peckaju i duboko uzdiše ne bi li ih oterao. Svestan je da bi tom slabošću samo još više razveselio Enka. Njegov ujak još koji tren posmatra Jesugeja a onda kažiprstom pritiska jednu nozdrvu izbacujući sadržaj druge na suvu zemlju. „Uobražena budala, kao i svi Vukovi”, naposletku sikće. Temudžin se brzo okreće, iznenađujući ga. Enk mu se ceri. „I njegova štenad su gora od njihovog oca. E pa, Šolaj tuče svoju štenad baš kao što tuče svoje kćeri i svoju ženu. Svi oni znaju gde im je mesto, dečače. Brzo ćeš naučiti gde je tvoje.” Daje Šolaju znak i čovečuljak hvata Temudžina iznenađujuće jakim stiskom. Enk se smeje dečakovom izrazu lica. Temudžin ćuti, svestan toga da pokušavaju da ga uplaše. Posle kraće pauze, Enk se okreće i odlazi, ne skrivajući nezadovoljstvo. Temudžin tek tada vidi da njegov ujak hramlje mnogo više nego kada je Jesugej bio tu. U svom strahu i usamljenosti, ta misao mu daje neobičnu utehu. Da su se prema njemu dobro ophodili, možda ne bi dobio ovu snagu. Kako stvari stoje, ova kipuća netrpeljivost je poput kobilje krvi u njegovom stomaku - krepi ga.

Jesugej se ne osvrće dok prolazi pored poslednjeg oklunskog jahača. Srce ga boli što ostavlja svog omiljenog sina u rukama slabića kao što su Enk i Šolaj, ali da je Temudžinu uputio samo nekoliko reči utehe, dao bi povoda za trijumf upravo onima koji ga u takvim gestovima i traže. Dok kasnije

jaše sam, ostavivši oklunsko stanište daleko iza sebe, kan dopušta sebi da se osmehne. Temudžin poseduje zapanjujuću prodornost, veću od svih ostalih njegovih sinova. Tamo gde bi se Bekter povukao u sebe, Temudžin bi možda iznenadio one koji misle da mogu slobodno da muče sina jednog kana. U svakom slučaju, preživeće godinu dana i Vukovi će biti jači za njegovo iskustvo i ženu koju bude doveo sa sobom. Jesugej se seća ugojenih stada koja pasu oko staništa plemena njegove žene. U njihovoj odbrani nema vidljive slabosti, ali ako zima bude toliko surova, mogao bi opet da dojaše do njih, ali u pratnji svojih ratnika. Raspoloženje mu se popravlja dok zamišlja Enka kako beži glavom bez obzira. Tada na njegovom mršavom licu neće biti osmeha i zajedljivih pogleda. Jesugej podbada svog konja i ubrzava kroz prostranu ravnicu, puštajući da mu se prijatne misli o novom osvajanju roje u glavi.

6

Temudžin se naglo budi iz sna kada ga par grubih šaka digne sa ležaja i baci na drveni pod. U šatoru je toliko mračno da jedva raspoznaje obrise svojih udova i sve oko njega deluje nepoznato. Može da čuje kako Šolaj mrmlja sebi u bradu dok tumara kroz mrak što ga navodi na zaključak da ga je starac i probudio. Temudžin oseća novu bujicu netrpeljivosti prema Bortinom ocu. Ustaje i guši bolan jauk kada cevanicom udari u nevidljivu prepreku. Još uvek nije svanulo i oklunskim staništem vlada spokoj. Dečak ne želi da izazove pseći lavež. Malo hladne vode će odagnati pospanost, razmišlja zevajući. Izlazi napolje i kreće ka mestu gde je, koliko se seća, prethodne večeri video vedro, ali kada stigne tamo, ne uspeva da ga napipa. „Već si budan?”, pita Šolaja negde iz blizine. Temudžin se okreće prema glasu i nesvesno skuplja pesnice. Na jednoj strani lica ima modricu od starčevog udarca prethodne večeri. Izmamio mu je sramne suze jer je konačno shvatio istinu Enkovih reči o surovom životu u tom siromašnom domu. Šolaj koristi svoju koščatu šaku prilikom izricanja svake zapovesti, bilo da tera psa pred nogama ili nagoni svoju kćer ili ženu na neki posao. Njegova neugledna žena je naučila da to ćutke podnosi, ali zato je te prve večeri Borte osetila očeve pesnice više puta samo zato što mu se našla nadohvat ruke u skučenom prostoru šatora. Temudžin ne sumnja u to da je devojčica pod svojom prljavom i pohabanom haljinom sva u modricama. Bila su potrebna dva jaka Šolajeva šamara da se i sam nauči poslušnosti. Osetio je tada na sebi njen prezriv pogled, ali šta je drugo mogao da učini? Da ubije starca? Posle toga verovatno ne bi dugo poživeo jer bi se na njega okomilo celo pleme. Ne sumnja u to da bi ga iskomadali s posebnim zadovoljstvom kada bi im za to dao povoda. Kada se probudio poslednji put te noći, sanjao je kako vuče krvavo Šolajevo telo vezano za konja, ali to je bila samo fantazija pothranjena poniženjem. Bekter je preživeo sva iskušenja, podseća on sebe kroz uzdah i pita se kako je taj bizgov od njegovog brata uspeo da obuzda svoju narav. Temudžin čuje škripu šarki kada Šolaj otvori vratašca, propuštajući unutra dovoljno hladnog vazduha da dečak zadrhti. Temudžin zaobilazi peć i provlači se između uspavanih tela Borte i njene majke. Nedaleko odatle nalaze se još dva šatora Šolajevih sinova i njihovih neuglednih porodica. Napustili su starčevo ognjište nekoliko godina ranije, ostavljajući Borte samu. Uprkos svojoj grubosti, Šolaj je kan u svom domu i Temudžin može samo da povije glavu i trudi se da ne zaradi previše psovki i šamara. Napolju je sveže i telom mu prolazi drhtaj. On skršta ruke preko svoje debele bluze ne bi li sačuvao bar malo topline. Šolaj opet prazni svoju bešiku. Noću to čini skoro svaki sat vremena. Temudžin se budio svaki put kada bi Šolaj procunjao pored njega, i sada se pita zašto ga je starac ovoga puta isterao iz tople postelje. U stomaku oseća duboko probadanje od gladi i raduje se nečemu toplom pre nego što otpočne dnevne poslove. Siguran je da će mu malo toplog čaja smiriti drhtave ruke, ali zna da će se Šolaj samo zacerekati ukoliko mu ga zatraži pre nego što potpale peć. Stada ovaca i koza liče na šćućurene bele figurice pod zvezdanim nebom dok Temudžin mokri na tvrdu zemlju, posmatrajući kako se mlaz puši. Prolećne noći su još uvek sveže i zemlja je prekrivena

injem. Pošto su vrata uvek okrenuta ka jugu, nije mu teško da pronađe istok u potrazi za prvim znacima zore. Ali ne nalazi ih, i nada se da ga Šolaj neće svakog jutra buditi ovako rano. Starac možda nema sve zube na broju, ali zato je žilav i čvornovat poput starog pruta i Temudžin sa žaljenjem konstatuje da je pred njim dug i naporan dan. Kada se upaše, dečak oseća Šolajev stisak oko mišice. Starac ga odguruje ispred sebe i dodaje mu dva drvena vedra. Temudžin ih ćutke uzima, čekajući naredbu. „Napuni ih i brzo donesi, dečače”, zapoveda starac. Temudžin klima glavom i hita ka žuboravom zvuku obližnje reke. Najednom žali što Kasar i Kačijun sada nisu s njim. Već mu nedostaju, i teško je zamisliti spokojnu scenu buđenja u šatoru u kojem je odrastao i gde su ga svakog jutra nežno drmusale Helunine ruke. Vedra su u povratku teška, ali on želi što pre da jede i ne sumnja u to da će ga Šolaj izgladneti ukoliko mu se za to pruži prilika. Peć je potpaljena u vreme kada se uđe u šator, ali Borte nije u svojoj postelji. Šolajeva smrknuta žena, Šrija, uveliko posluje oko vatre, raspirujući plamen žaračem pre nego što zatvori vratašca uz zveket. Otkad je stigao, nijednom mu se nije obratila. Temudžin žedno gleda u čajnik, ali Šolaj ulazi baš u trenutku kada on spušta vedra na zemlju i odmah ga grabi za ruku i izvodi napolje u mračnu tišinu. „Pridružićeš se kasnije kožarima, kad sunce odskoči. Umeš li da šišaš ovce?” „Ne, nikada nisam...”, počinje Temudžin. Šolaj pravi grimasu. „Nisi mi od neke koristi, dečače. Mogu i sam da nosim vedra. Kada se razdani, možeš da skupljaš ovčiji izmet za potpalu. Umeš li da čuvaš ovce? „To sam radio”, brzo odgovara Temudžin, nadajući se da će mu dodeliti konja za čuvanje oklunskih stada. To bi ga bar na neko vreme udaljilo od ove sumorne porodice. Šolaj prepoznaje njegovu želju i bezuba usta mu se krive poput vlažne, ružne pesnice. „Hoćeš da pobegneš nazad svojoj majci, je li, mamlaze? Zazireš od teškog rada, a?” Temudžin odmahuje glavom. „Umem da štavim kožu i pletem užad za amove i sedla. Umem da rezbarim drvo, rog i kost.” Obrazi mu najednom gore, ali sumnja da to Šolaj može da vidi u mraku. Čuje kako starac nezadovoljno frkće. „Ne treba mi sedlo za konja kojeg nemam, zar ne? Neki od nas nisu rođeni u svili i kadifi.” Temudžin na vreme uočava starčev udarac i izbegava ga. Ali Šolaj ne voli kada ga nadmudre i obrušava se na njega celim telom, sve dok dečak ne padne u tamnu fleku gde je smrznuta zemlja upila mokraću. Kad Temudžin pokuša da se pridigne, Šolaj mu zariva stopalo u rebra i dečak gubi pribranost. Skače na noge i pruža stisnute pesnice, najednom nesiguran u to šta dalje da čini. Starac je očigledno rešen da ga ponizi za svaku sitnicu, ali Temudžin još uvek ne zna šta zapravo hoće od njega. Šolaj frustrirano uzdiše i pljuje na zemlju, grabeći ga svojim čvornovatim prstima. Temudžin uzmiče, ne uspevajući da odreaguje onako kako bi njegov mučitelj želeo. Saginje se, štiteći glavu od kiše udaraca, ali neki od njih uspevaju da pogode metu. Svi instinkti mu govore da uzvrati, ali nije siguran u to kako bi se starac tada razgoropadio. Šolaj u tami deluje krupnije i strašnije, međutim, Temudžin ne može da pretpostavi koliko jako bi morao da ga udari a da pri tom ne podstakne još veći izliv besa. „Dosta”, uzvikuje on. „Dosta!” Šolaj se kikoće, stežući ivicu Temudžinove bluze u svom čeličnom stisku. Zadihan je kao da je pretrčao milju po najjačem suncu. „Slomio sam konje triput veće od tebe, dečače. I s mnogo više duha. Nema od tebe vajde, kao što sam znao da neće biti.”

U njegovom glasu Temudžin čuje beskrajan prezir i uspeva čak i da nazre starčeve crte lica. Prvi zraci sunca probijaju se sa istoka i pleme konačno počinje da se budi. Obojica osećaju da ih neko posmatra. Istovremeno se okreću i iza sebe vide Borte. Temudžin naglo rumeni od stida koji ga boli više od dobijenih batina. Oseća kako ga Šolajeve ruke puštaju pod Bortinom tihom osudom i starcu kao da je najednom neprijatno. Bez reči odguruje Temudžina i razočarano ulazi u zagušljivu tamu šatora. Temudžin oseća kako mu krv curi iz nozdrve i golica gornju usnu. Briše je gnevnim pokretom ruke. Dosta mu je svega. Taj nagli pokret kao da plaši Šolajevu kćer koja se okreće i trčeći nestaje u tami. Nekoliko dragocenih trenutaka Temudžin je potpuno sam, dovoljno dugo da se oseti izgubljeno i očajno. Na osnovu onoga što je dosad video, slobodno može da zaključi da je njegova nova porodica malo bolja od životinja. A prvi dan je tek počeo.

Borte trči između šatora, zaobilazeći prepreke i preskačući razdraganog psa koji pokušava da je pojuri. Oslobađa ga se u nekoliko brzih skretanja, ostavljajući ga da razočarano skiči za njom. Devojčica se oseća živo samo kada trči. Tada, kao da ništa na svetu ne može da je dotakne. Međutim, kada stoji mirno, njen otac može da je odalami rukom, a može i majka da je ošine dugim bičem po leđima. Još uvek ima ožiljke od pre dva dana kada je slučajno prevrnula činiju hladnog jogurta. Rezak jutarnji vazduh prži joj pluća dok juriša kroz oklunsko stanište. Želi da se sunce zaledi na dalekom horizontu. Ah, kada bi pleme još malo spavalo, mogla bi da nađe malo mira i sreće daleko od njihovih pogleda. Zna koliko vole da joj pričaju iza leđa i ponekad žali što nije kao ostale devojčice u plemenu. Doduše, pokušala je da ih oponaša nakon što se majka isplakala nad njom. Jedan dan je bio dovoljan da se umori od šivenja, kuvanja i učenja kako da fermentiše crni ajrag za ratnike. Kakvo je uzbuđenje u tome? Uostalom, čak ni ne izgleda kao ostale devojčice sa svojom koščatom građom i tek napupelim grudima koje se jedva naziru na rebrima. Majka se žali da ne jede dovoljno, ali Borte je došla do mudrijeg zaključka. Ona zapravo ne želi da ima velike kravlje dojke koje će da vise samo da bi ih muškarci muzli. Želi da bude brza kao srna i mršava kao divlji pas. Frkće u trku, prepuštajući se zadovoljstvu vetra koji joj miluje lice. Otac ju je obećao vučjem balavcu bez razmišljanja. Starac je previše glup da bi je pitao pristaje li na taj brak ili ne. Ne. Njemu nije ni stalo do nje. Ona zna koliko njen otac ume da bude težak, i sve što može da učini jeste da pobegne i sakrije se od njega, kao što je učinila hiljadu puta ranije. U plemenu postoji žena koja joj dopušta da prespava u njenom šatoru kada stari Šolaj previše pobesni. To su opasni trenuci, naročito kada mu ajrag potpali krv. Borte je uvek na oprezu kada čuje njegov nepovezan govor ili namiriše sladak dah koji najavljuju da će je ščepati u mraku. Jednom mu je to pošlo za rukom, ali neće više nikad. Ne, dok god sa sobom bude nosila svoj nožić. Borte ostavlja poslednji šator iza sebe i u trku skoro nesvesno odlučuje da odjuri do reke. Prvi zraci zore otkrivaju vijugavu crnu liniju žuborave vode i ona oseća kako u nogama dobija novu snagu. Kada bi samo mogla da skoči visoko uvis i nikada više ne siđe na zemlju, poput čaplje. Iz grla joj se otima zvonak smeh pri pomisli na tu štrkljavu pticu, svu u nogama i lepršavim krilima. Ubrzo stiže do reke, zaustavljajući se na samoj ivici. Mišići u nogama joj pulsiraju. U trenutku ushićenosti pridiže se na prste i gleda u izlazeće sunce, zamišljajući da leti ka njemu i žudeći za tim da više nikada ne siđe na zemlju. Pod stopalima oseća da stoji na ivici rečnog korita i sledećeg trenutka se stropoštava u travu, još uvek krutu od mraza. Zadihana i očarana svojom maštarijom, Borte zavidi pticama koje mogu da lete tako daleko od tla. Kakva li je samo radost u tome biti slobodan, razmišlja ona, posmatrajući kako nebo gubi svoje tamne obrise pod zracima izlazećeg sunca. Ništa joj ne bi

pričinilo veće zadovoljstvo od jednostavne mogućnosti da raširi krila i ostavi svoje roditelje pod sobom kao dve ružne fleke na zemlji. Bili bi tako mali pod njom, sigurna je u to, kao insekti. A ona bi letela sve do sunca i nebeski otac bi je dočekao oberučke. Sve dok i on ne digne svoju ruku na nju i natera je da odleti negde još dalje. Borte nije sasvim sigurna u nebeskog oca. Iz iskustva zna da muškarci nisu mnogo drugačiji od pastuva koje je videla kako naskaču na kobile. Uspaljeni su pre i tokom oplodnje i mlataraju svojim dugim udovima, da bi posle toga mirno nastavili da pasu travu kao da se ništa nije dogodilo. U tom činu, Borte nije primetila nikakvu nežnost. I nije nikakva tajna da se i ljudi na isti način ponašaju. Uverila se u to svaki put kada bi njen otac, ne obraćajući pažnju na svoju kćer, u dugim noćima naskakivao na njenu majku. Borte leži na hladnoj zemlji i uzdiše kroz poluotvorene usne. Ako misle da će onaj vučji balavac da je zaskače na isti način, onda su se grdno prevarili. Jednim potezom svog nožića ostaviće mu patrljak umesto muškosti. Borte zamišlja kako beži od njega, noseći ga u ruci poput crvenog crva dok je on juri i zahteva od nje da mu ga vrati. Taj prizor je toliko zabavlja da se naglas smeje. Kada joj se dah konačno smiri, čuje kako se pleme polako budi. Čekaju je poslovi koje treba obaviti u šatoru i oko stoke. Ocu će ruke biti pune kanovog sina, razmišlja ona, i biće najbolje da ostane u blizini za slučaj da mu ustreba pomoć oko neštavljene kože ili ošišane vune. Svi će biti uključeni u posao sve dok sve ovce ne budu bile ošišane. Ukoliko izostane, Borte zna da će zaraditi još jedno bičevanje. Devojčica seda na travu, bere jednu sočnu vlat i počinje da je gricka. Temudžin. Izgovara to naglas, osećajući kako joj se slogovi kotrljaju preko jezika. Ime znači čovek od gvožđa, što bi mu verovatno pristajalo da ga nije videla kako se grči pod očevim pesnicama. Nešto je mlađi od nje i pomalo je strašljiv. Zar za takvog da se uda? Dečak kojem će jednog dana rađati jake sinove i kćeri koji će moći da trče kao ona? „Nikada”, glasno kaže Borte, zagledana u duboku reku. Instinktivno se naginje nad površinu vode i zuri u nejasan odraz svog lica. Mogao bi da bude bilo ko, zaključuje ona. Svako ko seče svoju kosu nožem i prljav je poput stočara. Istina, ni ona nije neka lepotica, ali može da trči dovoljno brzo da je niko nikada ne uhvati.

Pod jakim podnevnim suncem, Temudžin briše znoj sa kapaka dok mu creva krče od gladi. Bortina majka je džangrizava i neprijatna poput njenog muža, s dodatkom oštrog i provokativnog pogleda. Dečak se užasava pomisli na to da bi njegova žena mogla da bude tako ružna i sumorna. Šrija mu je za doručak dala činiju slanog čaja i komad sira veličine njegovog palca, tvrdog kao kamen. Ubacio ga je u usta, ali sir ni do podneva nije smekšao. Šolaju je dala tri tople kriške beskvasnog hleba i začinjenu ovčetinu koje je neko vreme prevrtao u rukama ne bi li odagnao jutarnju studen. Od mirisa hrane Temudžinu je pošla voda na usta, ali Šrija ga je samo uštinula za stomak i rekla da bi mogao da preskoči par obroka. Bila je to uvreda, ali zar išta više može da ga iznenadi? Dok Šolaj lojem maže kožno remenje i proverava kopita svakog oklunskog konja, Temudžin nosi velike bale vune tamo gde ih plemenske žene šire po prostirkama od starog platna. Svaka je teža od prethodne, ali on uspeva da se tetura s njima kroz logor, privlačeći podrugljive poglede odraslih i dobacivanje male dece. Noge i leđa počinju da mu gore već posle druge ture, ali Temudžin ne dopušta sebi da posustane. Kod desete bale, Šolaj prestaje s mašćenjem kože kako bi proverio kako napreduje posao i Temudžin primećuje da neki muškarci razmenjuju zlobne osmehe i opklade. Po svemu sudeći, Okluni se klade na sve i svašta, ali kada Temudžin konačno padne, onda ga to više ni ne dotiče. Niko ne prilazi da mu pomogne i on u sebi konstatuje da nikada nije bio u nezavidnijem položaju nego u tom trenutku bespomoćne tišine. Okluni ga ćutke posmatraju. Na njihovim licima

nema ni sažaljenja ni zabave, i kada konačno ustane, oseća kako njihovo neprijateljstvo zapravo hrani njegov duh i tera ga da visoko podigne glavu. Iako mu znoj pecka oči i svaki plitki, ubrzani dah preti da ga uguši, Temudžin na licu namešta osmeh. Na njegovo zadovoljstvo, neki od posmatrača spuštaju poglede iako ih većina sužava. Po izrazima na njihovim licima, Temudžin zna da mu se neko približava. Nastavlja da stoji uspravno, obema rukama balansirajući balu vune na svom ramenu. Nimalo ne uživa u ovom ranjivom položaju kada se okrene da vidi koga to ostali posmatraju. Dok prepoznaje svog rođaka Kokea, na njegovom licu čita da ovaj uživa u svakom trenutku Temudžinove poniženosti. Pesnice su mu opuštene na bokovima, ali lako ih je stisnuti i zariti u nezaštićen stomak. Temudžin pokušava da stegne stomačne mišiće, osećajući kako drhte od iscrpljenosti. Bala vune ga vuče nadole i noge ga polako izdaju. Kada mu Koke priđe, Temudžin spušta balu niže i nastavlja da ga gleda u oči, trudeći se svim silama da svojim bezizražajnim licem posrami dečaka na sopstvenom terenu. Ali to mu ne polazi za rukom. Za Kokeom prilaze ostali dečaci približno istih godina, užarenih očiju i opasne spoljašnjosti. Krajičkom oka Temudžin vidi da se ostali gurkaju i cerekaju. Stenje u sebi, žaleći što kod sebe nema nož da njime zbriše uobraženost s njihovih lica. Je li Bekter ovako patio? Nikada ništa nije spominjao. „Podigni balu, dečače”, kaže mu Koke, cereći se. Kada Temudžin otvori usta da mu odgovori, oseti udarac u balu vune koja ga skoro obara na zemlju. Za trenutak se tetura prema Kokeu, ali ovaj ga grubo odguruje od sebe. Dovoljno često se tukao sa svojom braćom da bi dopustio da ga to poljulja i hitro uzvraća udarac koji Kokea obara s nogu. Jedan trenutak se kotrljaju po suvoj zemlji, zaboravljajući na vunu. Ostali dečaci ne kliču, ali jedan od njih pritrčava i šutira Temudžina u stomak. Ovaj se grči i ispušta besan jauk. Drugi udarac nogom ga okreće na leđa dok se odvaja od Kokea u pokušaju da ustane. Koke krvari iz nosa, ali tek toliko da se kapljice odmah zgrušavaju u prašini. Pre nego što Temudžin stigne da se pridigne, Koke ga opet grabi, pritiskajući mu glavu na zemlju, dok mu ostali dečaci sedaju na grudi i noge, zarobljavajući ga svojom težinom. Temudžin je previše iscrpljen napornim poslom i glađu da bi ih zbacio sa sebe. Divlje se koprca, ali prašina mu sa svakim uzdahom ulazi u usta i ubrzo počinje da se davi. Zatim zariva nokte u svoje napadače. Jednog od dečaka hvata za vrat i Koke ga udara u glavu ne bi li popustio stisak. Posle toga gubi pojam o vremenu i svi zvuci nestaju u tami. Ne budi se odmah, niti spava, ali kada mu hladna voda zapljusne lice, konačno dolazi k sebi, nemirno kao da isplivava iz košmara. Temudžin otvara oči, trepćući dok mu voda s lica spira krv i prašinu. Šolaj ga podiže i on vidi kako starac gnevno rasteruje dečake koji ne prestaju da se izruguju svojoj žrtvi. Temudžin gleda u Šolajeve oči, ali u njima vidi samo tračak iritacije dok starac pucketa prstima pred njegovim licem, skrećući mu pažnju na sebe. „Sada idi i napuni ovo vedro vodom”, čuje starčeve reči koje kao da dopiru iz velike daljine. „Posle toga ćeš pomoći da se vuna izdrnda dok mi budemo jeli. Ako budeš vredno radio, zaslužićeš meso i hleb koji će ti obnoviti snagu.” Starčevo lice je za trenutak zgađeno. „Mislim da je još uvek ošamućen. Za ovo treba tvrđa glava. Njegov brat je imao bivolju glavudžu.” „Čujem vas”, iritirano mrmlja Temudžin, otresajući poslednje tragove slabosti. Skače na noge i grabi vedro, ne trudeći se da sakrije svoj bes. Iza sebe ne čuje Kokea ni ostale, ali u sebi se zaklinje da će dovršiti bitku koju su započeli. Istrpeo je prezir Okluna, ali javno prebijanje je prevršilo svaku meru. Zna da slučajno neće naleteti na svog suparnika. Dovoljno je detinjast da bi tako nešto poželeo, ali je i dovoljno veliki ratnik da bi sačekao pravi trenutak. Doći će.

Jašući kroz prostranu zelenu dolinu, Jesugej u daljini vidi jahače, ne veće od pokretnih tačkica, i ustrojava svog konja u čvrst kas. Sa ovolike udaljenosti ne može da zaključi da li su Okluni poslali ratnike da ga isprate iz njihovog staništa, ili su u pitanju konjanici iz plemena koje je nedavno naselilo te predele. Pretpostavku da su to obični čobani odmah pobija brzi pogled po okolnim brdima. Na njima ne vidi nijednu izgubljenu ovcu i sumorno zaključuje da mu preti opasnost ukoliko konjanici odluče da ga pojure. Krajičkom oka posmatra svaki njihov pokret, trudeći se da ne okrene lice u njihovom pravcu. Nada se da im neće pasti na pamet da prate usamljenog jahača, ali na njegovu žalost, konjanici primećuju oblak prašine u daljini i bez dvoumljenja teraju svoje konje u galop. Najudaljeniji izviđači Vukova su dva dana daleko i Jesugeju ne preostaje ništa drugo nego da jahačima utekne na otvorenom polju. Podbada svog škopca u galop, zadovoljan time što je životinja izdržljiva i odmorna. Možda će goniči umoriti svoje konje i odustati od potere. Jesugej se ne osvrće preko ramena dok jaše. U tako prostranoj ravnici pogled može da dobaci i do šest milja u daljinu, što znači da je i sam dovoljno primetan. Potera će biti duga, ali bez lukavstva i sreće konjanici ga neće uhvatiti na otvorenom. U međuvremenu, dočepaće se kakvog-takvog skloništa. Jesugej pogledom grozničavo šara po okolnim brdima i na vrhu zapaža jedan šumarak, nalik trepavicama u daljini. Ali u njemu ne bi mogao da se sakrije. Potrebno mu je sklonište u ravnici gde se šuma prostire preko tvrde zemlje, pokrivene suvim lišćem i sivim borovim iglicama. Postoji mnogo takvih mesta, ali zasad mu nijedno nije na vidiku. Frustracija mu raste u grudima, ali on nastavlja da jaše. Kada se osvrne, jahači su mu bliže nego pre i uspeva da prebroji petoricu. Krv im vri za poterom, on to zna. Biće uzbuđeni i klicaće iako će se njihovi povici izgubiti daleko iza njega. Jesugej se kezi dok mu vetar šiba obraze. Da znaju koga jure, ne bi toliko žurili. Ruka mu pada na balčak mača, tamo gde je pričvršćen u konjskim bisagama. Dugo sečivo je pripadalo njegovom ocu i iz bezbednosnih razloga je obloženo kožnim koricama. Njegov luk je vezan za sedlo, ali može da ga zategne u treptaju oka. Stara, pouzdana zaštitna košulja pod njegovom dolamom, ona koju obično nosi kada odlazi na rizična putovanja kao što je ovo, donekle ga umiruje svojom težinom. Ukoliko ga pritisnu, biće spreman da ih iskasapi, govori sebi, osećajući trnce starog uzbuđenja. Uostalom, on je kan Vukova i ne plaši se ljudi. Njihovu drskost će naplatiti smrću.

7

Temudžin pravi grimasu dok mu sirova vuna po ko zna koji put struže po crvenim prstima. Viđao je kako taj posao u staništu Vukova obično obavljaju mladići i devojke. Kod Okluna je drugačije, u poslu učestvuju svi i očigledno je da on neće biti izuzetak. Sitna deca nose vedra puna vode kojom se prska svaki sloj sirove vune da bi bila konstantno vlažna. Koke i ostali dečaci vezuju vunene bale za uspravljene kožne okvire i satima ih mlate dugim glatkim štapovima sve dok ih potpuno ne iscede. Temudžin čini isto, padajući u sve veće iskušenje da štapom zbriše kez sa Kokeovog lica. Nakon što se vuna smekša, žene je mere ispruženim rukama, obeležavajući razmake kredom. Potom razdeljene komade šire po platnenim prostirkama, ravnajući razbarušenu kudelju sve dok ne poprime finoću i oblik asure. Ponovo je natapaju vodom kako bi se slojevi slegnuli i izravnali. Međutim, da bi se postigla željena gustina, potrebna je vrhunska umešnost. Od ranog jutra, Temudžin posmatra kako mu ruke postaju sve crvenije i ranjavije. Dok radi sa ostalima, strpljivo podnosi Kokeovo podrugivanje koje svaki put izaziva ženski kikot. Ali to ga ne dotiče, otkriva Temudžin. Sada kada je odlučio da sačeka pravi trenutak, čini mu se da bi mogao da istrpi i najveće uvrede i poniženja. U stvari, donekle ga raduje saznanje da će doći trenutak kada će se naći nasamo sa Kokeom i konačno mu vrati milo za drago. A možda i nešto više od toga. Uprkos upaljenim ogrebotinama koje mu sežu čak do laktova, sanjarenje mu pričinjava neobično zadovoljstvo. Kada je vuna glatka i uobličena, Okluni je vezuju za konje, rolajući je u duge cilindre po tradiciji koja se prenosi s generacije na generaciju. Temudžin bi dao sve da može da je vuče miljama daleko od ovih ljudi. Umesto toga, nastavlja ćutke da podnosi Kokeov podsmeh, otkrivajući da je za samo jedan dan postao prilično popularan u plemenu. Možda mu se zato žene toliko smeškaju. Ipak, ne preostaje mu ništa drugo nego da sagne glavu i sačeka pauzu kada će dobiti svoje sledovanje kobiljeg mleka i činiju kuvanog povrća sa ovčetinom. Ruke i leđa ga bole kao da mu neko zariva noževe u kožu i uvrće ih pri svakom pokretu. Ali on istrajava, prebacujući sa ostalima gromade mlaćene vune na platnene prostirke. Nije jedini koji pati, primećuje on. Šolaj pomno nadgleda ceo proces iako se Temudžinu čini da starac nije vlasnik ošišanih ovaca. Kada jedan dečačić protrči previše blizu vune, zasipajući je prašinom, Šolaj ga grabi i nemilosrdno tuče štapom, ignorišući njegovo koprcanje sve dok se vriska ne pretvori u cviljenje. Vuna mora da bude besprekorno čista inače će izgubiti na jačini i kvalitetu. Stoga Temudžin strogo vodi računa o tome da ne napravi istu grešku. Kleči na samoj ivici prostirke, ne dopuštajući da i najmanji kamenčić ili oblačić prašine isprlja vunu pod njegovim rukama. Čitavo poslepodne Borte radi preko puta njega što mu daje priliku da bolje odmeri devojku koju mu je otac namenio. Toliko je mršava da joj se kosti mogu izbrojati. Crna, razbarušena kosa uokviruje joj lice na kojem dominiraju krupne oči i sline pod nosom. Teško mu je da zamisli manje privlačnu devojčicu, i kada uhvati njegov pogled, Borte glasno pročišćava grlo, skupljajući pljuvačku koju u poslednjem trenutku odlučuje da proguta. Temudžin zapanjeno odmahuje glavom, pitajući se šta je njen otac mogao da vidi u njoj. Je li moguće da ju je prihvatio samo zbog ponosa, postidevši tim činom sitne duše kao što su Enk i Šolaj. Temudžin mora da se suoči sa činjenicom da

će ta devojčica jednog dana deliti s njim šator i rađati mu decu divlju poput prerijskih mačaka. Dosad se uklapa u njegovo mišljenje o Oklunima, tužno zaključuje on. Velikodušnost nije njihova vrlina. Ukoliko su voljni da se odreknu te devojke, onda je to zbog toga što žele da je se reše, dajući je plemenu koji će od nje imati više štete nego koristi. Utom ga Šrija udara štapom po rukama, mameći mu jauk. Naravno, sve ostale žene se kikoću i jedna ili dve imitiraju zvuk koji je ispustio čime mu teraju krv u obraze. „Prestani da sanjariš, Temudžine”, naređuje Bortina majka kao i desetak puta pre toga. Posao je dosadan jer se stalno ponavlja i žene se zabavljaju ćaskanjem ili radom u transu, ali takav luksuz novajliji nije dozvoljen. I najmanji znak nepažnje se kažnjava uprkos jakom suncu i vrućini koji mu crpe ono malo preostale energije. Čak je i voda koju mu daju da pije topla i slana i stvara mu mučninu u stomaku. Čini mu se da smrdljivu vunu mlati, nosi i mota u nedogled. I dalje ne može da veruje u to da je ovo tek prvi dan njegovog boravka među Oklunima. Negde na jugu, njegov otac jaše kući. Temudžin zamišlja kako ga dočekuju veseli psi i njegovo zadovoljstvo dok obučava dva mlada sokola da love i vraćaju mu se na ruku. Njegova braća će verovatno učestvovati u tome. Drhtavim prstima će hraniti mladunce komadima mesa. Kačijun neće ustuknuti kada ptica kljucne hranu s njegovog dlana, u to je siguran. Već im zavidi na bezbrižnom letu koje im predstoji. Šrija ga opet udara i on munjevitom brzinom grabi prut iz njene ruke, spuštajući ga na zemlju pored sebe. Žena za trenutak pilji u njega otvorenih usta pre nego što posegne rukom za prut, ali on ga pritiska kolenom i odmahuje glavom, osećajući vrtoglavicu dok mu srce lupa u grudima. Njene oči lete ka Šolaju koji stoji u blizini, posmatrajući kako se nova tura vlažne vune spušta na prostirke. Temudžin čeka da Šrija vrisne, a onda, na njegovo iznenađenje, ona sleže ramenima, podižući dlan u prećutnom zahtevu da joj vrati prut. Scena je polukomična i on odlučuje da joj ga vrati, spreman da se povuče. Žena za trenutak drži prut u ruci, vidno neodlučna, a onda mu okreće leđa i odlazi. Temudžin je dugo posle toga drži na oku, vredno peglajući prstima vunu, ali ona se ne vraća ni nakon nekog vremena kada se dečak opet udubi u monotoni posao. Ujak Enk mu donosi činiju fermentisanog mleka koje će mu dati snagu da dovrši posao. Dok sunce polako tone za oblake na zapadu, svako dobija porciju bistre tečnosti koja neodoljivo podseća na mutnu vodu, poznatiju kao crni ajrag. Napitak je topliji od mlečnog čaja i Temudžin se kod prvog gutljaja guši i kašlje. Briše usta i otvara ih da ohladi ispečenu sluzokožu koja bridi kao da je progutao vatru. Srećom, Koke je iza konja pomoću kojeg rola vunu, ali zato Šolaj vidi njegovu tegobu i počinje da se smeje toliko silno da se Temudžinu čini da će dobiti napad i umreti na mestu. Potajno želi da se to dogodi, ali starac nekim čudom preživljava. Briše suze i saginje se da uzme još jednu činiju toplog napitka. Teško je odoleti drugoj turi za nekog ko praktično ništa ne radi, ali to očigledno nikome ne smeta. Popodnevno svetlo polako nestaje i poslednja prostirka se umotava u cilindar i vezuje za drugog konja. Pre nego što iko primeti, Borte skače u sedlo, iznenađujući Šolaja koji stoji ispred konja sa uzdama u rukama. Otac i kćer ne razmenjuju nijednu reč, ali starčeve usne se pomeraju kao da je u njima pronašao mrvicu koju ne može da dosegne jezikom. Posle trenutka neodlučnosti, on udara konja po leđima, šaljući ga u trk da izravna i ojača vuneni cilindar. Štitiće šatore od zime i poslužiće kao debela prostirka i konjski pokrivač. Bezobličniji komadi će biti iskorišćeni za bebe koje ne mogu same da izlaze na nuždu. Temudžin seda na svoje pete i proteže leđa, sklapajući oči pod novim naletom bola. Desna ruka mu je potpuno utrnula, što ga brine. Levom je trlja sve dok krv ne prostruji kroz prste, donoseći novi bol koji mu oči puni suzama. Nikada nije ovako teško radio, zaključuje on, pitajući se da li će ga to ojačati.

Šolaj mu prilazi i Temudžin ustaje, donekle uplašen starčevim prisustvom. Mrzi sopstvenu nesigurnost, ali jaki udarci koje je primio bez ikakvog razloga nagone ga na oprez. Fermentisano mleko ga tera da kiselo podrigne dok ga Šolaj hvata za mišicu, poznatim dvoprstim, čeličnim stiskom, i pokazuje drugom rukom na šator. „Sad jedi i spavaj. Sutra ćeš da cepaš drva za zimu.” Temudžin je previše umoran da bi mu odgovorio. U tupoj iscrpljenosti odlazi gde mu je rečeno, osećajući kako su mu udovi i duh teži nego ikada.

Jesugej pronalazi dovoljno bezbedno mesto za logorovanje. Dolina u kojoj je spazio grupu jahača došla je do kraja i on nastavlja da galopira kroz kratak prolaz između dva brda, nadajući se da će pronaći sklonište kojim će zametnuti svoje tragove. Kan zna da ga nije teško pratiti po prašnjavoj zemlji, ali ne bi izdržao celu noć u tom tempu bez rizika da njegov konj polomi nogu na neravnoj zemlji. Umesto toga, svog kuražnog škopca tera uzbrdo ka šumarku. U jednom trenutku je čak i sjahao i vodio ga za uzde, neprekidno ga hrabreći. Uzbrdica je toliko strma i naporna da su konjske oči izbuljene od straha dok mu kopita klize po krševitoj podlozi. Jesugej se brzo kreće. Omotao je uzde oko obližnjeg debla i očajnički ih zateže sve dok konj ne pronađe oslonac. Čak i tada, ramena i grudi ga užasno bole u vreme kada se konačno popne na vrh brda. Narednih pola milje, životinja grozničavo dahće od umora. Jesugej se nada da ga njegovi goniči neće pratiti kroz šumu, naročito ne po mraku. Sve što treba da učini jeste da im ostane van vidokruga i pusti ih da uzaludno prate tragove koji nestaju na podlozi od suvih borovih iglica. Dođe mu da se nasmeje pri pomisli na to koliko će ih to nasekirati, ali obuzdava se. Peckanje na leđima mu govori da su mu još uvek za petama i da pažljivo osluškuju svaki šušanj. Zabrinjava ga mogućnost da se njegov konj njištanjem javi njihovim konjima i tako oda njegov položaj, ali životinja je previše iscrpljena od penjanja i dugog jahanja. Uz malo sreće i posle noćnog odmora pored vatre, ujutro će napustiti šumu i nastaviti svojim putem. Više mu nije važno da li će se kući vratiti dan kasnije, samo želi da tamo stigne u jednom komadu. Na samom vrhu, Jesugej vezuje uzde za visoko šiblje i posmatra kako se konj spušta na kolena, ali ove se zatežu, sprečavajući umornu životinju da legne. Jesugej mu ostavlja sedlo na leđima za slučaj hitrog bega, popuštajući mu uže pod stomakom. Škopac zahvalno frkće i namešta se najudobnije što može. Ubrzo sklapa oči dok mu se meka njuška otvara i otkriva dva niza velikih žutih zuba. Jesugej u mraku osluškuje zvuke koji će potvrditi da njegovi goniči nisu odustali. Biće im teško da mu se prikradu a da prethodno ne čuje njihove korake na razuđenoj zemlji. On odvezuje kožno remenje na koricama svog mača i izvlači ga u jednom glatkom pokretu, proučavajući sjajnu oštricu. Od dobrog je čelika i biće prilično dobra nagrada svakom kradljivcu koji se usudi da mu je oduzme. Da je Iluk s njim, izazvao bi konjanike na otvorenom, ali pet je ipak previše za njega samog, osim ako to nisu žutokljunci koji bi pobegli kada bi zaurlao i zamahnuo mačem. Očev mač je oštar kao i uvek, što mu je velika uteha. Nepotrebno je da ga večeras oštri i rizikuje da to goniči čuju. Umesto toga, uzima nekoliko gutljaja iz kožne čuture, praveći grimasu zbog bljutavosti vode. Konj je verovatno žedan i do jutra će dobro ogladneti. Ukoliko je obližnji potok presušio, onda je pred njim težak dan, sa konjanikom ili bez njega za petama. Jesugej sleže ramenima pri toj pomisli. Preživeo je i gore. Proteže se i zeva, gledajući sa smeškom svog uspavanog konja. Zatim vadi suvu ovčetinu iz bisaga i žvaće je, stenjući od zadovoljstva. Nedostaju mu Helun i dečaci, i pita se šta li sada rade. Dok se spušta u kožnu prostirku i izvlači ruke iz dolame, nada se da Temudžin ima dovoljno duha da izdrži život sa Oklunima. Teško je proceniti koliku snagu poseduje dečak njegovih godina. Jesugej

se ne bi iznenadio kada bi saznao da je Temudžin pobegao mada se iskreno nada da to neće učiniti. Bila bi to velika sramota za Vukove i priča bi se tokom leta proširila po okolnim plemenima. Jesugej se u sebi moli da njegov sin odoli svim iskušenjima. Bekter je patio, to zna. Njegov najstariji sin retko govori lepe stvari o Oklunima, birajući trenutak kada Helun nije u blizini. Naravno, o njima samo tako i može da se govori. Jesugej tiho stenje i zahvaljuje nebeskom ocu što mu je podario zdrave sinove. Sa osmehom na usnama pada u prvi san. Pet sinova i jednu kćer. Blagosloven je dobrim semenom i jakom ženom koja ih je izrodila. Čuo je za žene koje pobace bezobličnu krvavu smesu za svako dete koje živo donesu na svet, ali Helunina deca su preživela porođaj i sada rastu zdrava. I debela u Temuževom slučaju, problem s kojim tek treba da se suoči. San ga konačno hvata i disanje se smiruje. Kada otvori oči, na istoku vidi prvu svetlost zore sa ružičastim zracima na dalekim brdima. Voli ovu zemlju i za trenutak zahvaljuje što je poživeo da ugleda još jedan dan. Utom čuje šuškanje iz pravca šume i zadržava dah. Pridiže se i povlači kosu zalepljenu za smrznutu zemlju. Spavao je sa isukanim mačem i prstima na balčaku. Mora što pre da ustane da ga ne bi zatekli dok je još ukočen od sna, međutim, još uvek ne zna da li je primećen. Pogled mu leti levo-desno dok izoštrava čula, tragajući za izvorom zvuka. Postoji šansa da je to samo čoban u potrazi za izgubljenom kozom, ali kan zna da je to malo verovatno. U blizini čuje rzanje konja i vidi kako se njegov škopac budi i uzvraća njištanjem, ono čega se najviše plašio. Jedan od goniča očigledno jaše kobilu koja se opet oglašava na samo pedeset koraka desno od njega. Jesugej skače na noge, ignorišući probadanje u kolenima i leđima. Bez oklevanja grabi svoj luk sa sedla i zateže ga, ispaljujući dugo kopljište u tom pravcu. Samo Iluk može da ispali strelu dalje, ali Jesugej ne sumnja u svoj osećaj. Ukoliko su njegovi goniči neprijateljski nastrojeni, onda bi mogao da obori jednog ili dvojicu pre nego što uđu u domet mača. Dobro zna da u tim prvim, brzim napadima treba pikirati vođu i ostaviti slabije ratnike koji lako padaju od mača. Sada kada znaju njegov položaj, više se ne čuje šuškanje i Jesugej strpljivo čeka da se njegovi napadači otkriju. Stoji sa suncem iza leđa, i posle kratkog razmišljanja otkopčava svoju dolamu i izvrće je. Srce mu je u petama dok spušta mač i luk, ali tamnija strana platna će se bolje uklopiti u šiblje, bolje nego svetloplava koja ga čini idealnom metom. Uzima svoje oružje i ustaje, ostajući ukočen i miran poput drveća i šiblja oko sebe. Hvata sebe kako pevuši ispod glasa i obuzdava se. San je samo sećanje i krv mu brže struji žilama. Uprkos pretnji, kan otkriva da uživa u napetosti. „Pozdrav, ko god da si”, dovikuje glas s njegove leve strane. Jesugej u sebi psuje, svestan toga da je opkoljen. Bez razmišljanja ostavlja svog konja i kreće dublje u šumu prema glasu. Ko god da su, neće ga tako lako ubiti, zaklinje se u sebi. Kroz glavu mu proleće da možda nisu pretnja, ali čovek ne bi bio toliko lud da rizikuje život, konja i očev mač na olakim nadama. Najjači preživljavaju u ravnici samo zahvaljujući oprezu i Jesugej zna da je vredan plen svojim goničima, bili oni toga svesni ili ne. Kapljica znoja curi mu niz slepoočnicu dok čeka da se ponovo oglase ili pojave. „Vidim ga”, javlja se drugi glas na samo nekoliko koraka od njega. Jesugej se spušta u čučanj i zateže luk uz poznatu škripu. „Konj mu je ovde”, prijavljuje treći, glasom dubljim od ostalih. Svi zvuče prilično mlado iako se divi njihovom tragačkom umeću. Čak i iz ove blizine ne čuje njihove pokrete. Beskrajno sporo okreće glavu da pogleda iza sebe. Kroz žbunje može da vidi muškarca koji odvezuje čvor na uzdama njegovog konja. Jesugej pravi grimasu u gnevnoj tišini. Ne može im dozvoliti da mu ukradu konja i ostave ga tu. Duboko udiše vazduh i uspravlja se u punu visinu, zakoračivši prema strancu pored njegovog

konja. Kradljivcu leti ruka ka nožu, ali ukopava se u mestu kada spazi zategnut luk. „Ne tražimo kavgu, starče”, dovikuje stranac. Jesugej zna da zapravo uzbunjuje svoje saputnike, što mu potvrđuje užurbano šuškanje s njegove desne strane. Srce mu brže lupa. „Onda izađite da mogu da vas vidim i prestanite da mi se šunjate iza leđa”, naređuje Jesugej glasom koji odjekuje proplankom. Šuškanje prestaje i mladić koji tako hladnokrvno stoji pred njegovom zategnutom strelom klima glavom. „Učinite kako kaže. Neću da se zamajavam ovde pre doručka.” „Oglasite se pre svakog pokreta”, dodaje Jesugej, „ili ćete umreti, jedan po jedan.” Dugo vlada muk i mladić na kraju uzdiše. „Izlazite, svi odreda”, breca se, vidno gubeći hladnokrvnost pod strelom uperenom u njegovo srce. Suženog pogleda Jesugej posmatra kako ostala četvorica bučno izlaze iz šiblja. Dvojica imaju lukove sa spremnim strelama. Svi su naoružani i nose debelo postavljene dolame - one koje se obično nose u bitkama jer odbijaju kopljišta ispaljena iz velike daljine. Jesugej prepoznaje tkanje i pita se da li i oni na osnovu njegove odeće mogu da procene s kim imaju posla. Po drskosti onog koji mu je odvezao konja zaključuje da je u pitanju tatarska konjica, spremna da ukrade sve što im dođe pod ruku. Kada Tatari izađu na proplanak, onaj koji mu se obratio prvi klima glavom Jesugeju. „Ponovo te pozdravljam, starče. Hoćeš li da nas udostojiš svojim prisustvom dok jedemo?” Jesugej se pita da li bi ovoliko pazili na manire da nisu u opasnosti od njegovog luka, ali tek kada ona dvojica spuste svoje lukove ka zemlji, on klima glavom i popušta tetivu na svom luku. Mladići ne kriju olakšanje i njihov vođa trza ramenima ne bi li odagnao ukočenost. „Zovem se Ulagan. Tatarin sam”, predstavlja se mladić uz lažan osmeh. „Ti si iz plemena Vukova, osim ako nisi ukrao tu dolamu i taj mač.” „Jesam”, uzvraća Jesugej a onda formalno dodaje: „Dobrodošli ste da podelite moju hranu i mleko.” „A kako ti je ime?”, pita Ulagan, izvijajući obrve. „Iluk”, odgovara Jesugej bez oklevanja. „Ako zapalite vatru, mogu da pronađem malo crnog ajraga da zagrejete krv.” Mladići se bacaju na spremanje jela, ali s vidnim oprezom, pazeći da jedan drugog ne uplaše naglim pokretima. Treba im više nego obično da skupe kamenje i potpale vatru kremenom i čelikom, međutim, kada sunce odskoči na nebu, sa slašću jedu suvo meso iz Jesugejevih zaliha i nešto retkog meda koji Ulagan vadi iz unutrašnjeg džepa svoje bluze. Slatkoća prija Jesugeju koji je nije kušao još od vremena kada je pleme pronašlo divlju košnicu, pre tri godine. Kan oblizuje prste posle svakog zalogaja zlatne tečnosti prošarane komadićima voska, ali drugu ruku ne udaljava od mača i strele položenih na zemlju pod njim. Ima nečeg neprijatnog u načinu na koji ga Ulagan posmatra dok jede iako se osmehuje svaki put kada susretne Jesugejev pogled. Tokom gozbe niko ne govori i napetost je skoro opipljiva u vazduhu. „Jeste li završili?”, naposletku pita Ulagan. Jesugej oseća neobičnu tenziju oko sebe kada jedan od Tatara ustane i spusti pantalone, spremajući se da obavi nuždu na zemlji. Ne pokušava da se sakrije i Jesugej mu za trenutak vidi muškost koja se ljulja dok ovaj čuči. „Vukovi nuždu obavljaju podalje od hrane”, mrmlja Jesugej.

Ulagan sleže ramenima i ustaje. Jesugej čini isto jer ne želi da ga mladić uhvati nespremnog. Zapanjeno posmatra kako Ulagan prilazi vrućoj gomilici i u nju umače svoj mač. Jesugej steže svoje sečivo u ruci, grozničavo razmišljajući kako da se postavi prema nepristojnim Tatarima. Ulagan izvlači mač iz smrdljive mase sve dok se cela oštrica ne umacka u izmet. Ulagan nabire nos i gleda u svog saborca koji je izlučio gomilu. „Imaš bolesna creva, Nasane, jesam li ti to rekao?” „Jesi”, odgovara Nasan mrtav ozbiljan, ponavljajući isti ritual sa svojim mačem. Jesugej tek tada shvata da njihov susret u ravnici nije bio slučajan. „Kada si me prepoznao?”, tiho pita kan. Ulagan se smeška, ali pogled mu je hladan. „Saznali smo kada su nam Okluni rekli da dolaziš sa sinom. Platili smo njihovom kanu da pošalje glasnika u naš mali logor. Nije bilo teško ubediti ga.” Ulagan se kikoće, više za sebe. „Nisi nimalo omiljen, znaš. Bilo je trenutaka kada sam mislio da nikad nećeš doći, ali stari Sansar je ispoštovao reč.” Jesugeju se srce steže pri ovom saznanju i najednom strepi za Temudžina. Dok procenjuje svoje šanse, istovremeno pokušava da održi kakav-takav razgovor sa svojim neprijateljem. Već je zaključio da je Ulagan budala. Nema svrhe ćaskati sa čovekom koji želi da ga ubije, ali čini se da mladi ratnik uživa u svojoj nadmoći nad njim. „Zašto je moj život vredan ovolikog truda?”, pita Jesugej. Ulagan se ceri. „Ubio si pogrešnog čoveka, Vuče. Ubio si kanovog sina koji je bio dovoljno glup da krade iz tvog stada. Njegov otac ne oprašta lako.” Jesugej klima glavom, praveći se da ga pomno sluša. Vidi da ostala trojica zagađuju svoje oštrice istom prljavštinom i bez najave skače napred i udara, zarivajući mač duboko u Nasanov vrat kada se ovaj okrene da ga pogleda. Tatarin pada uz smrtni jauk i Ulagan urla u besu, ciljajući mačem direktno u Jesugejeve grudi. Tatarin je brz, ali sečivo mu se odbija o metalni štit pod Jesugejevom dolamom, sekući platno nadole. Kan brzo napada jer mu ne preostaje ništa drugo. Metal dvaput odjekuje dok se preostala trojka raspoređuje oko njega. Ali Jesugej oseća novu snagu u ramenima i namerava da im pokaže šta znači biti kan Vukova. Jesugej lažira sopstveni skok a onda pravi korak unazad i svom snagom juri napred. Našao se u tri koraka između njih i osujetio njihov pokušaj da ga opkole. Jedan Tatarin zamahuje mačem u velikom luku, ali Jesugej ga probada kroz grudi, žustro izvlačeći očev mač ka sebi. Utom na leđima oseti oštar bol, ali brzo uzmiče, zarivajući u okretu oštricu u grkljan trećeg Tatarina. Ulagan nasrće na njega, lica smrknutog zbog smrti trojice svojih saboraca. „Trebalo je da povedeš više ljudi ako si planirao da ubiješ kana”, izaziva ga Jesugej. „Petorica su za mene uvreda.” Naglo se spušta na jedno koleno, izbegavajući Ulaganov udarac. Divljačkim trzajem Jesugej uspeva da zaseče mladićevu cevanicu. Rana nije smrtna, ali krv kulja niz Ulaganovu nogu i Tatarin najednom gubi samopouzdanje. Kada se pridigne, Jesugej skakuće levo-desno, kontrolišući ravnotežu i oprez. Svakodnevno trenira sa Ilukom i svojim ratnicima i stoga zna da je pokret ključan za ubijanje mačem. Svaki čovek može da maše sečivom iznad glave, ali rad nogu odvaja laika od majstora. Ceri se Ulaganu koji hramlje ispred njega i poziva ga rukom da priđe bliže. Tatarin klima glavom poslednjem preživelom saborcu. Jesugej posmatra kako se kreće postrance i vreba priliku da napadne. Ulagan dobro bira trenutak i Jesugej ne pronalazi prostor da ustukne. Zariva svoj mač u grudi bezimenog čoveka, ali oštrica se zaglavljuje među rebrima. Ulagan koristi trenutak da se svom snagom obruši na njega,

probijajući vrhom svog sečiva oklop na Jesugejevom stomaku. Kanov stisak oko balčaka popušta i njegov mač pada na zemlju. Žal za sinovima je gori od bola koji oseća. Desnom rukom uspeva da zgrabi Ulagana i priljubi ga uz sebe, dok levom vadi bodež iz pojasa. Ulagan naslućuje njegov pokret i opire se, ali nemoćan je protiv Jesugejevog čeličnog stiska. Kan s visine gleda u mladog Tatarina i pljuje mu u lice. „Tvoj narod će biti proteran s ove zemlje, Tatarine. Šatori će vam izgoreti i stoka će se razbežati.” Kratkim pokretom ruke reže Ulaganu grkljan i pušta ga da padne. Dok se grči, Tatarin izvlači vrh svog mača iz Jesugejeve rane i ovaj urla od bola, padajući na kolena. Oseća kako mu krv curi niz butine i pomoću bodeža seče rub svoje bluze. Svestan da je ozbiljno ranjen, kan sklapa oči, stenjući naglas sada kada ga više niko ne čuje. Njegov škopac nervozno povlači uzde i njišti u strahu. Životinja je uznemirena mirisom krvi i Jesugej se svim silama trudi da ga dodatno ne uplaši. Ukoliko se oslobodi i pobegne, zna da neće uspeti da se vrati kući. „U redu je, maleni. Nisu me ubili. Sećaš se kada je Iluk pao i mlado drvo mu se zabolo u leđa? Preživeo je s dovoljno prokuvanog ajraga sipanog u ranu.” Jesugej pravi grimasu pri toj pomisli, sećajući se kako je beskrajno trpeljiv Iluk plakao kao malo dete. Na veliko olakšanje, uspeva da umiri konja i uhvati uzde. „Tako je, maleni. Budi miran i odnesi me kući.” Vrtoglavica preti da prevlada, ali prsti ga još uvek slušaju. Omotava platno oko pojasa i vezuje ga u čvrste čvorove. Zatim podiže ruke da ih omiriše i pravi gadljivu grimasu kada nanjuši ljudski izmet sa Ulaganovog mača. Kakvi zlobnici, razmišlja kan. Samo zbog toga zaslužuju smrt. Sve što želi jeste da ostane na kolenima i uspravljenih leđa. Mač njegovog oca mu je pri ruci i sam dodir hladnog metala uliva mu dodatnu snagu. Oseća da bi u ovom položaju mogao dugo da jaše, možda čak i do izlaska sunca. Delom svog bića zna da neće. U sebi preklinje samo da ne povrede Temudžina. Kako zna i ume mora da stigne do Vukova i pošalje ratnike po dečaka. Mora da se vrati kući. Telo mu je teško i beskorisno, ali Jesugej skuplja poslednje rezerve snage. Uz bolan krik ustaje na noge, teturajući se do konja koji ga posmatra iskolačenih očiju. Spušta čelo na konjsko bedro i uvlači mač u korice pričvršćene za sedlo, dišući ubrzano i plitko. Prsti su mu nespretni dok namešta uzde, ali uspeva nekako da se popne na sedlo. Zna da ne bi preživeo strmu nizbrdicu pred sobom i odlučuje da se spusti zaobilaznim putem koji je ravniji i lakši. Zariva pete, fiksirajući pogled u daljinu, tamo gde je njegov dom i njegova porodica.

8

Kada padne veče, Bekter pušta svoju kobilu da pase dok sedi na visokom grebenu i čeka povratak svog oca. Leđa ga bole od umora posle celodnevnog čuvanja stoke. Ali nije bilo uzalud. Izbavio je jare koje je upalo u živo blato pored reke. Sa užetom vezanim oko pojasa, zagazio je u blato i izvadio prestravljenu životinjicu pre nego što se udavila. Divlje se koprcala, i kada ju je zgrabio za uvo i izvukao na suvo, gledala ga je optuživački kao da je to iskušenje bilo njegova krivica. Sada, dok osmatra ravnicu, Bekter lenjo skida naslage crnog blata sa svoje kože. Uživa u samoći, daleko od zamornih zvukova staništa. U očevom odsustvu oseća razliku u načinu na koji se muškarci ophode prema njemu, naročito Iluk. Sluga je u Jesugejevom prisustvu uvek ponizan jer zna gde mu je mesto, međutim, sada Bekter kod njega primećuje znake arogancije koja ga zabrinjava. To nije nešto što bi mogao da spomene svom ocu, ali ipak oprezno korača u Ilukovom prisustvu i strogo se pridržava kodeksa učtivog ponašanja. Zaključuje da je najbolje ćutati i sa ratnicima se jednako nositi i u poslovima i u borbenoj obuci. Bar tu može da pokaže svoje umeće, naročito sada kada nema Temudžina da pomno prati svaki njegov pokret. Osetio je pravo olakšanje kada je otac odveo Temudžina Oklunima. U stvari, nahranio se nadom da će njegov brat dobiti dovoljno batina da se dozove pameti i nauči poštovanju odraslih. Bekter se s radošću seća Kokeovog pokušaja da ga prebije već prvog dana po dolasku u oklunsko stanište. Mlađi dečak nije bio dorastao Bekterovoj snazi i okrutnosti, zbog čega ga je mladi Vuk s lakoćom oborio na zemlju i istukao do besvesti. Okluni su bili zapanjeni tim svirepim činom, kao da se njihovi dečaci nikada ne tuku između sebe. Bekter se s gnušanjem seća optuživačkih izraza na njihovim ovčjim licima. Koke se više nije usudio da ga izaziva. Bila je to lekcija koju je dobro zapamtio. Naravno, Enk ga je istukao motkom za mlaćenje vune, ali Bekter je istrpeo udarce ne pustivši ni glasa. Kada se Enk umorio od batinanja, dečak mu je istrgao prut iz ruke i polomio ga, pokazujući mu svoju snagu. Posle toga su ga ostavili na miru i Enk se nije usuđivao da mu dodeljuje teške poslove. Okluni su slabići, baš kao što je Jesugej rekao da će biti, ali žene su im zato meke poput belog putera i uzbuđivale su ga svaki put kada bi prošle pored njega. Zanima ga da li je njegova verenica dosad prokrvarila, nakon čega bi Okluni trebalo da je pošalju kod njega. Seća se kako su zajedno odjahali kroz ravnicu i legli pored reke. Isprva se malo opirala, shvativši šta pokušava da joj učini, radeći to pomalo trapavo. Na kraju ju je prisilio na ljubavni čin. Uostalom, imao je puno pravo na to. Nije smela da se češe o njega u skučenom šatoru ako nije želela da se nešto dogodi, razmišlja Bekter sa smeškom. Malo je plakala, ali posle je u njenim očima primetio drugačiji sjaj. I sad oseća prijatno peckanje u preponama kad god se seti njenog nagog tela i pita se kada će je ponovo imati. Njenom ocu se nije svideo, ali Okluni se neće usuditi da odbiju Jesugeja. Ne smeju da je daju nekom drugom, ne nakon što je Bekter u nju sipao seme, zaključuje on. Možda je čak i trudna a da on to ne zna. Ipak, ne veruje da je tako nešto moguće pre početka mesečnog krvarenja, ali zna da je to misterija koju nikada neće sasvim razumeti. Noć postaje previše hladna da bi sebe mučio maštarijama i dobro zna da ga to samo odvraća od

straže. Porodice Vukova se polako mire sa činjenicom da će ih on jednog dana voditi, u to je skoro siguran, iako u Jesugejevom odsustvu poštuju Ilukove zapovesti. Očev prvi ratnik je taj koji u njegovom odsustvu organizuje izviđače i stražare, i tako će biti sve dok Bekter ne dobije ženu i ne ubije svoju prvu žrtvu. Dotad će ostati dečak u očima iskusnih ratnika, baš kao i njegova braća u njegovim. Kroz gusti sumrak u daljini zapaža tamnu tačku koja se pomera preko ravnice. Bekter odmah skače na noge, vadeći rog iz prevoja svoje bluze. Okleva dok ga prinosi usnama i ne odvaja pogled od pretnje u vidu jednog konjanika. Uzvišica na kojoj stoji pruža mu pogled na širok krug prostrane ravnice i ko god da mu jaše u susret očigledno je usamljen. Bekter se mršti, nadajući se da to nije jedan od njegove balave braće koji je odjahao od kuće bez prethodne najave. Njegovom statusu u plemenu neće ići u prilog ako uzbuni ratnike bez valjanog razloga. Odlučuje da čeka, posmatrajući kako se sićušna figura približava. Po svemu sudeći, jahaču se nikud ne žuri. Bekter primećuje da konj skoro besciljno hoda, kao da čovek na njegovim leđima nije siguran u svoju destinaciju. Lice mu se mrači pri toj pomisli. Postoje ljudi koji traže gostoprimstvo u svakom plemenu. Lutaju ravnicom, od staništa do staništa, ugovaraju celodnevni posao za topli obrok ili povremenu trampu svojih dobara. Takvi nisu nimalo popularni i uvek postoji opasnost da ukradu sve što im podleti pod ruku, posle čega nestaju bez traga. Ljudima bez plemena ne treba verovati, Bekter to dobro zna. Pita se da li je ovaj jahač jedan od njih. Sunce je zašlo iza brda i dnevna svetlost brzo iščezava. Bekter shvata da bi trebalo da oglasi upozorenje pre nego što stranca proguta mrak. Podiže rog na usne i okleva. Nešto u vezi sa zgurenom figurom tera ga da zastane. Nemoguće da je to Jesugej. Njegov otac nikada ne jaše tako jadno. Čeka skoro predugo pre nego što konačno odsvira ton upozorenja. Duga, sumorna nota odjekuje ravnicom. Skoro odmah se oglašavaju istovetni zvuci sa ostalih stražarskih mesta i Bekter zadovoljno vraća rog u bluzu. Sada kada je oglasio upozorenje može da siđe i proveri identitet konjanika. Skače u sedlo na svojoj kobili i proverava da li su mu nož i luk nadohvat ruke. U tihoj večeri već čuje konjsko rzanje i povike ratnika koji se okupljaju u odbranu plemena. Bekter zariva pete i kreće niz padinu, želeći da stigne pre Iluka i ostalih ratnika. Oseća neku vrstu vlasništva nad usamljenim jahačem kojeg je prvi spazio. Kad siđe u ravnicu, prelazi u galop. Okluni i njegova verenica mu više nisu ni na kraj pameti dok mu srce lupa sve brže i jače. Večernji vetar je leden a on željan razmetanja pred drugim ratnicima. Pokazaće im da je spreman da ih vodi. Vukovi jašući napuštaju stanište sa Ilukom na čelu. U sumrak dana vide Bektera koji galopira na svojoj kobili i kreću za njim, ne uočavajući još uvek razlog dizanja uzbune. Iluk šalje tuce jahača levo i desno od staništa, ne želeći da rizikuje napad po bokovima. Pleme ne sme da ostane neodbranjeno dok oni izviđaju nešto što može da bude diverzija. Njihovi neprijatelji su dovoljno lukavi da stražarima odvuku pažnju a potom napadnu. Predvečerje je najbolje vreme za izazivanje zbunjenosti. Iluku je neobično što jaše bez Jesugeja sa svoje leve strane iako mu prija što ga u odsustvu kana ostali ratnici gledaju kao vođu. Izdaje zapovest i arban se odmah formira s njim na čelu. Jurišaju za Bekterom. Još jedan zvuk roga dopire iz neposredne blizine i Iluk sužava pogled, naprežući se da vidi. Galop po mraku je veliki rizik i za konja i za njega, ali on bez premišljanja podbada životinju, znajući da se Bekter ne bi opet oglašavao ako napad nije pravi. Iluk u trku vadi svoj luk i zateže strelu po osećaju, kao što je to činio hiljadu puta do tada. Ratnici oko njega čine isto. Ko god da se usudio da napadne Vukove, suočiće se sa olujom ispaljenih kopljišta pre nego što uspe da se približi staništu. Konjica jaše u turobnoj tišini, visoko na uzengijama, savršeno se uklapajući u ritam

galopirajućih konja. Iluk se ceri na vetru, osećajući prvo uzbuđenje pred napad. Neka čuju topot kopita, razmišlja on. Neka drhte pred kaznom koja ih čeka. Nekoliko trenutaka kasnije, ratnici u mraku umalo da se sudare sa parom konja koji stoji na otvorenom. Iluk je spreman da ispali strelu, ali čuje Bekterov očajnički povik i bez napora silazi s konja i popušta tetivu. Borbena krv još uvek vri u njemu, ali najednom oseća bes što ga je Jesugejev sin nasamario. Kači luk o jabuku sedla i trči sa isukanim mačem ka Bekteru. Tama je prevelika da bi znao šta se dešava. „Iluče! Pomozi mi da ga podignem”, panično dovikuje dečak. Nekoliko koraka dalje, Iluk zatiče dečaka koji sedi na zemlji, držeći Jesugeja u naručju. Ratnik oseća bolan ubod u srcu kada i poslednja kap borbenog besa istekne iz njega i pada na kolena pored njih. „Je li povređen?”, pita Iluk, pipajući kana po celom telu. Ništa ne vidi u mraku, ali kada protrlja prste o palac i omiriše, shvata da je napipao krv. Jesugejev stomak je čvrsto uvezan, ali krv je natopila tkaninu. „Pao je, Iluče. Pao mi je u naručje”, kaže Bekter, skoro očajnim glasom. „Nisam mogao da ga držim.” Iluk spušta ruku na dečakovo rame, smirujući ga. Zatim ustaje i zviždukom poziva ostale ratnike da priđu. Grabi uzde jednog od jahača. „Basane, odjaši kod Okluna i otkrij istinu o ovome.” „Znači li to rat?”, pita ratnik. „Možda. Ako te ne puste da se slobodno vratiš, poruči im da jašemo za tobom i da ćemo im spaliti šatore do pepela.” Ratnik klima glavom i odlazi galopom. Topot kopita brzo nestaje u noći. Jesugej stenje i otvara oči, osećajući iznenadnu paniku zbog senki koje se kreću oko njega. „Iluče...”, šapuće. Iluk se spušta na koleno, tik pored njega. „Tu sam, kane moj.” Ćutke čekaju još neku reč, ali Jesugej ponovo pada u nesvest. Iluk pravi zabrinutu grimasu. „Moramo odmah da ga vratimo i previjemo mu ranu. Skloni se, dečače, ovde više ništa ne možeš da učiniš.” Bekter zbunjeno stoji, ne shvatajući još uvek da je to njegov otac koji bespomoćno leži na zemlji. „Pao je”, ponavlja Bekter kao u transu. „Hoće li umreti?” Iluk spušta pogled na beživotno telo čoveka kojeg je pratio celog svog života. Najnežnije što može hvata Jesugeja ispod pazuha i podiže ga na svoje rame. Kan je krupan čovek i još teži sa gvozdenim oklopom, ali Iluk ne pokazuje znake napora. „Bektere, pomozi mi da ga namestim. Još je živ i moramo da ga utoplimo. Noć na otvorenom bi ga dokrajčila.” Misao mu proleće kroz glavu dok prebacuje Jesugeja preko svog sedla. Kanove duge ruke vise skoro do zemlje. „Gde mu je mač?”, pita Iluk. „Vidiš li ga?” „Ne vidim. Verovatno je pao zajedno s njim.” Iluk uzdiše i penje se u sedlo. Nema vremena da razmišlja o tome šta se dogodilo. Oseća toplu Jesugejevu krv na svojim grudima dok se naginje napred da izda zapovest njegovom sinu. „Označi nekako mesto i potraži mač čim svane. Tvom ocu neće biti nimalo drago ako sazna da si ga izgubio.” Bekter se bez razmišljanja okreće drugom očevom čuvaru koji još uvek ne veruje šta se događa. „Ti ostani, Unegene. Moram da se vratim u šator sa ocem. Pretraži ravnicu čim svane i donesi mi mač kada ga nađeš.”

„Učiniću kako kažeš”, uzvraća Unegen iz mraka. Bekter prilazi svom konju i u tami ne vidi Ilukov izraz lica. Svet se u ovim trenucima menja i Iluk ne zna šta će im doneti dan.

Helun briše suze i gleda u ljude okupljene pred šatorom. Gladni novosti, Vukovi su došli čim se pronela vest o tome da je kan ranjen. Želela bi da ima nešto da im kaže, ali Jesugej se nije budio otkad su ga doneli. Bez svesti leži u dubokoj senci šatora dok mu telo gori u groznici. Dan prolazi i sunce je već visoko na nebu, ali narod se ne razilazi. „Još uvek je živ”, saopštava ona. „Očistila sam mu ranu, ali nije se budio.” Iluk klima glavom i Helun ne promiče način na koji ga gledaju ostali ratnici. Kačijun, Temuž i Kasar su takođe tu, potreseni i bledi nakon što su videli svog oca bespomoćnog. Jesugej izgleda nekako sitnije pod pokrivačima i njegova slabost plaši njene sinove više od svega što su dotad videli. Bio je pokretačka snaga u njihovim životima i činilo se nemogućim da bi ikada mogao da posustane. Helun se plaši za njih iako to ne spominje. Bez Jesugejeve zaštite vidi iskru pohlepe u očima drugih muškaraca. Posebno kod Iluka koji kao da krije osmeh svaki put kada joj se obrati iako pažljivo bira reči. „Javiću vam ako se probudi”, kaže ona ratnicima i ulazi u svoj šator, daleko od njihovih ljubopitljivih pogleda. Njena kćer, Temulun, plače iz kolevke, zahtevajući da je majka presvuče. Taj zvuk kao da se poklapa sa vrištećim glasom u njenoj glavi koji teško da primećuje. Ne sme da se preda, ne dok su tu njena deca kojoj je potrebna. Temuž ulazi za njom u šator. Njegove male usne drhte od bole. Helun ga privija uz sebe i briše mu suze, a potom i sama počinje da rida. Zajedno plaču pored Jesugejeve postelje, ali ona zna da kan ne može da ih čuje. „Šta će se dogoditi ako ne preživi?”, pita dečak. Verovatno bi mu odgovorila da se vrata u tom trenutku nisu otvorila uz škripu i na njima se pojavio Iluk. Helun oseća novi talas besa što je uhvaćena u trenutku slabosti. Gnevno briše suze. „Ostale tvoje sinove sam poslao da čuvaju stada kako bi im odvratio misli od oca”, prijavljuje Iluk. Možda joj se samo čini, ali u njegovim očima opet primećuje iskru zadovoljstva dok gleda u Jesugejevo nepomično telo. Ali Iluk na licu brzo namešta brižnu masku. „Iluče, bio si jak kada je to plemenu trebalo”, kaže ona. „Moj muž će ti se lično zahvaliti kada se probudi.” Iluk klima glavom kao da je nije ni čuo i prilazi krevetu na kojem leži Jesugej. Spušta dlan na kanovo čelo i tiho zviždi. Kan gori u groznici. Potom njuši ranu i ona zna da može da oseti gnoj koji nagriza meso. „Sipala sam prokuvan špiritus”, objašnjava Helun. „Imam i bilje protiv groznice.” Oseća potrebu da nešto priča, čisto da razbije neprijatnu tišinu. Iluk se promenio otkad je doneo ranjenog Jesugeja. Korača s nešto više samopouzdanja među svojim ljudima i izaziva Helun očima svaki put kada joj se obrati. Ona zbog toga oseća potrebu da spomene Jesugeja skoro u svakoj rečenici, kao da će ga time zadržati na distanci. Alternativa je previše strašna da bi o njoj razmišljala, zato se ne usuđuje da razmišlja o budućnosti. Jesugej mora da preživi. „Moja porodica je oduvek vezana za njegovu”, tiho kaže Iluk. „Uvek sam mu bio odan.” „On to zna, Iluče. Sigurna sam u to da te sada čuje i da zna da si prvi među njegovim ljudima.” „Osim u slučaju da umre”, tiho nastavlja Iluk, gledajući je. „Ukoliko umre, moj zavet se prekida.”

Helun ga gleda s neskrivenim užasom. Iako njene reči ostaju neizrečene, život će morati da se nastavi a ona bi mogla da uguši svoj strah. Ne usuđuje se da mu bilo šta kaže, plašeći se da ne izusti nešto što ne bi smela. „Preživeće, Iluče”, hrabri i njega i sebe, ali izdaje je drhtav glas. „Groznica će proći i znaće da si mu ostao odan kada je bilo najpotrebnije.” Nešto kao da razbija misao prvom ratniku njenog muža i on odmahuje glavom. Iskra u njegovim očima nestaje. „Da. Još uvek je rano”, priznaje on, proučavajući Jesugejevo bledo lice i grudi. Spušta ruku i dodiruje zavoje natopljene tamnom krvlju. „Uostalom, odan sam plemenu. Mora da bude jako. Moram da mislim na Vukove i na dane koji dolaze”, odlučno kaže, više za sebe. Helun jedva diše usled sigurne propasti koja preti njenom životu. Razmišlja o svojim sinovima i ne može da podnese proračunati izraz na Ilukovom licu. Dečaci su previše nevini da bi patili. Iluk odlazi bez ijedne reči, kao da mu učtivost više nije važna. Možda i nije. Na njegovom licu je pročitala čistu želju za vlašću i više nema vraćanja. Čak i ako Jesugej ozdravi, malo je verovatno da će sve biti kao pre sada kada je Iluk pokazao svoje pravo lice. Iza sebe čuje Temuževo cviljenje i širi ruke primajući ga u naručje, tešeći se njegovim očajničkim stiskom. Njena kćer ne prestaje da plače u kolevci. „Šta će biti s nama?”, pita dečak između dva jecaja. Helun odmahuje glavom i grli ga. Ni sama ne zna.

Bekter primećuje ratnika kojeg je ostavio da traži očev mač. Unegen hita između šatora, spuštene glave kao da je udubljen u svoje misli. Bekter ga zove, ali ovaj ga ne čuje. Mršteći se, Bekter trči za njim i hvata ga za lakat. „Zašto se ne odazivaš, Unegene?”, zahteva dečak. „Jesi li pronašao očev mač?” Ratnik se za trenutak osvrće preko ramena i gleda u Iluka koji celu scenu posmatra iz prikrajka. Unegen spušta pogled jer ne može da pogleda dečaka u oči. „Ne, nisam ga našao. Žao mi je”, odgovara ratnik i oslobađa se Bekterovog stiska, odlazeći dalje.

9

Pod sjajem zvezda, Temudžin viri kroz visoku travu. Lako se iskrao iz Šolajevog šatora, njegova mokraća se još uvek puši iza njega. Šolajeva žena i kćer su mirno spavale kada se starac doteturao nakon što je, trenutak ranije, olakšao bešiku. Temudžin zna da ima malo vremena pre nego što primete da je nestao. Ipak, ne usuđuje se da priđe oboru sa konjima jer ih Okluni dobro čuvaju. Čak i kada bi uspeo da se uvuče unutra, mala je verovatnoća da bi pronašao svog Belonogog. Ali nije važno. Njegov plen ide pešice. Ravnica je obasjana srebrnom mesečinom dok se Temudžin šunja kroz travu, pazeći da ne obori kamen koji bi uzbunio starijeg dečaka. Nema ideju gde se Koke zaputio, niti ga zanima. Kada je video njegovu priliku kako se kreće između šatora, fiksirao je pogled i ukopao se u mestu. Posle sedam dana boravka među Oklunima, naučio je da prepoznaje Kokeov hod. Kada ga je video da ovaj nestaje u mraku, Temudžin se nečujno iskrao u nameri da ga prati, oštreći svoja čula kao da ide u lov. Nije planirao osvetu za tu noć, ali dobro zna da se ovako dobra prilika ne propušta. Dok pleme spokojno spava, u bledom polumraku samo dve prilike koračaju kroz more visoke trave. Temudžin napregnuto posmatra leđa starijeg dečaka dok nečujno korača, spreman da se spusti u čučanj u slučaju da se Koke naglo osvrne. Proklinje mesečinu, razmišljajući kako bi mu lakše bilo da prati duha koji je došao da mu uzme život. Otac mu je pričao o ljudima koji su se smrzli na smrt, očiju uperenih nekud u daljinu, u trenutku kada je zima došla da im zaustavi srca. Temudžin drhti pri toj pomisli. Noć je hladna, ali njega greje razbuktali gnev. Potkrepili su ga prethodni dani mukotrpnog rada sa plemenom, baš kao i bezrazložne uvrede i šamari. Žao mu je što nema nož, ali dovoljno je snažan da Kokea prebije golim rukama. Srce mu udara sve brže, od uzbuđenja i straha istovremeno. Ovo je osećaj životnosti, kaže on sebi. Svaki lovac poseduje tu neverovatnu moć. Koke ne luta bez cilja. Temudžin vidi kako skreće u senku u podnožju brda. Gde god da su oklunski stražari postavljeni, oni tragaju za spoljnim neprijateljima i neće ih zanimati dečak u dubokom mraku. Ipak, Temudžin pazi da ne izgubi svoj plen iz vida. Ubrzava korak kada Koke pređe crnu liniju i za trenutak ga guta mrak. Dah mu se ubrzava, ali pažnja ne popušta, baš kao što je naučen. Ravnomerno korača, puštajući da se čuje samo tupi odjek njegovih čizama. Trenutak pre nego što i sam uđe u duboku senku, Temudžin vidi hrpu kamenja na stazi, sećanje na duhove. Bez razmišljanja zastaje i podiže jedan veličine svoje pesnice, stežući ga s osmehom na licu. Temudžin trepće u mrklom mraku, škiljeći ispred sebe ne bi li ugledao neki znak od Kokea. Ne bi valjalo da naleti na njega, ili još gore, na grupu oklunskih dečaka koji su ukrali crni ajrag i odmetnuli se u noćni provod. Još opasnija je mogućnost da ga Koke sačeka u zasedi i uvuče u još jednu tuču. Temudžin odmahuje glavom da razbistri misli. Naumio je da ovo istera do kraja i sada nema povratka. Utom čuje tihe glasove i zastaje, naprežući se da vidi odakle dopiru. S planinom koja zaklanja mesec ima utisak da je potpuno slep. Telo mu obliva znoj sa svakim sledećim opreznim korakom. Može da čuje Kokeov tihi smeh i tanji glas koji mu nešto govori. Temudžin se smeška. Koke je pronašao devojku koja je voljna da rizikuje bes svojih roditelja. Možda će se valjati s njom po travi

kada ih bude uhvatio nespremne. Ali guši želju da utrči i napadne ga u njenom društvu. Odlučuje da sačeka kada Koke bude krenuo nazad. Bitke se osvajaju strpljenjem, baš kao i brzinom i snagom, tako su ga učili. Ne može da zaključi gde tačno leži zaljubljeni par, ali dovoljno je blizu jer ubrzo čuje Kokeovo ritmično stenjanje. Temudžin se ceri, naslanjajući se nazad na stenu i strpljivo čekajući da se zabava ljubavnika okonča. Ne traje dugo. Mesečeva senka se pomerila za širinu ruke, produžavajući senku u podnožju brda kada Temudžin opet čuje prigušeni razgovor, praćen ženskim tihim cerekanjem. Pita se koja od devojaka je pristala na ljubavisanje s Kokeom i hvata sebe kako zamišlja lica koja je zapamtio sa zajedničkog mlaćenja vune. Jedna ili dve su živahne i preplanule od sunca. Otkrio je da ga neobično uznemiruju njihovi pogledi iako pretpostavlja da je to nešto što svaki muškarac oseća u prisustvu lepe žene. Šteta što tako nešto ne može da oseti prema Borte koja se u njegovom društvu uvek unervozi. Da je samo malo punija i umiljatija, možda bi se donekle i zadovoljio očevim izborom. Temudžin čuje korake i zadržava dah. Neko se približava stazom kojom je došao, što ga tera da se priljubi uz stenu kako bi ostao neprimećen. Kasno spoznaje da je odmah trebalo da se sakrije u visokoj travi. Ukoliko ljubavnici izađu zajedno, moraće oboje da napadne ili da ih pusti da prođu. U grudima mu tutnji i on oseća kako mu puls odzvanja u ušima. Predugo zadržani dah kao da se nadima i telo mu vapi za vazduhom dok se nevidljiva prilika približava. Temudžin sa strepnjom posmatra kako mršuljava figura prolazi na samo nekoliko koraka od njega. Skoro je siguran da to ne može biti Koke. Koraci su previše laki i oseća da joj senka nije dovoljno krupna da bi mu bila neprijatelj. U pitanju je žensko, zaključuje on. Kada devojka prođe pored njega, on sporo ispušta dah, osećajući neznatno olakšanje. Za trenutak mu se vrti u glavi, ali brzo se okreće prema mestu kuda će Koke morati da prođe, izlazi na stazu i odlučuje da ga sačeka. Ubrzo čuje još nekoliko teških koraka i pušta da stariji dečak priđe bliže pre nego što mu se obrati, naslađujući se šokom koji će izazvati. „Koke!”, šapatom ga zove. Senka se prestravljeno trza. „Ko je to?”, sikće Koke, glasom koji podrhtava od straha i krivice. Temudžin mu ne pruža priliku da se povrati i zamahuje pesnicom u kojoj steže kamen. Udarac je nedovoljno precizan u mraku i Koke se za trenutak tetura unazad. Temudžin oseća udarac, verovatno laktom u stomak, a onda počinje frenetično da mlati telo pred sobom, oslobađajući konačno sav svoj bes. Ne vidi svog neprijatelja, ali upravo mu to slepilo daje snagu da zamahuje rukama i nogama, sve dok Koke ne padne. Bez oklevanja, Temudžin mu seda na grudi. Kamenicu je ispustio u tihoj borbi i sada jednom rukom pipa oko sebe, pričvrstivši drugom telo pod sobom. Koke pokušava da zove u pomoć, ali Temudžin ga dvaput udara u lice, zatim nastavlja da traži kamen. Konačno ga napipava i grabi celom šakom. Dok ga podiže, oseća novu bujicu besa, spreman da zdrobi život svog mučitelja. „Temudžine!”, čuje ženski glas iza sebe. Ruka mu se koči u vazduhu dok Koke stenje na pomen njegovog imena. Temudžin instinktivno reaguje, silazeći sa svog neprijatelja i bacajući se na novu pretnju. Naleće na sitno, mršavo telo i zajedno padaju na zemlju. Iza sebe čuje kako se Koke pridiže i beži, kotrljajući kamenje pod tabanima. Temudžin hvata mršave ruke pod sobom i oseća njihovu žilavost. Psuje ispod glasa. „Borte?”, šapuće, prepoznavši je. „Šta radiš ovde?” „Pratila sam te”, odgovara ona. Čini mu se da vidi sjaj u njenim očima, uhvaćen bledim odbleskom mesečine. Devojčica dahće

od straha ili uzdiše od olakšanja, nije siguran. Temudžin se pita kako je uspela da ga prati a da je on ne primeti. „Ti si kriva što je pobegao”, kori je Temudžin. Za trenutak nastavlja da je pritiska, ljut što ga je prekinula u osveti. Kada Koke bude ispričao ostatku plemena šta se dogodilo, dobiće ili batine ili sramno otpremanje kući. Njegova budućnost će biti promenjena samo jednom rečju. Gnevno je pušta i čuje kako seda na travu, trljajući ruke. Oseća njen optužujući pogled na sebi i zauzvrat baca kamen najdalje što može, osluškujući kako pada negde u mračnoj daljini. „Zašto si me pratila?”, pita je stišavši strasti. Želi da joj čuje glas. Primetio je da mu njen glas prija. Nekako topliji, dublji i slađi u tami, nenarušen njenom neuglednom pojavom i pronicljivim očima. „Mislila sam da planiraš beg”, tiho uzvraća ona. Zatim ustaje i on čini isto, ne želeći da izgubi ovu bliskost iako ne može da objasni zašto. „Mislio sam da će ti biti drago ako pobegnem”, kaže on. „Pa... hoće. Otkad si došao u pleme, nisi mi rekao nijednu lepu reč. Zašto bih želela da ostaneš?” Temudžin trepće. U samo nekoliko otkucaja srca rekli su jedno drugom više nego danima unazad. Najednom ne želi da ovaj razgovor prestane. „Zašto si me zaustavila? Koke će otrčati kod Enka i tvog oca. Kada budu saznali da si nestala, krenuće u potragu za nama. Neće biti lako.” „Koke je budala. Ali bilo bi zlo da si ga ubio.” Temudžin naslepo pruža ruku u tami i pronalazi njenu. Dodir je utešan za oboje i Borte se opet oglašava ne bi li prikrila zbunjenost. „Tvoj brat ga je isprebijao skoro na smrt, Temudžine. Držao ga je i udarao sve dok ovaj nije zaplakao kao malo dete. Sada se plaši tebe. I mrzi te. Ne bi valjalo da ga opet povrediš. Bilo bi to kao da tučeš psa koji je ranjen. Kokeov duh je već slomljen.” Temudžin sporo i drhtavo uzdiše. „Nisam to znao”, priznaje joj iako se mnoge stvari koje mu je rekla sklapaju u sliku koja ima smisla, poput kostiju koje mu klikću u sećanju. Koke je bio zao, ali kada Temudžin bolje porazmisli o tome, svaki put kada bi ga pogledao u njegovim očima je video nešto nalik strahu. Za trenutak ne mari i žali što ga nije udario kamenom, ali Borte podiže ruku i spušta mu dlan na obraz. „Tako si.... čudan, Temudžine”, šapuće ona. I pre nego što stigne da joj odgovori, ona ustaje i odlazi u mrak. „Čekaj!”, viče za njom. „Mogli bismo zajedno da se vratimo nazad.” „Oboje ćemo dobiti batine”, uzvraća ona. „Možda ću pobeći od kuće i više nikada se neću vratiti.” Temudžin najednom ne može da podnese pomisao na to da je Šolaj tuče i pita se šta bi njegov otac rekao kada bi je pre vremena doveo u pleme Vukova. „Onda pođi sa mnom. Uzećemo mog konja i odjahaćemo mojoj kući.” Čeka njen odgovor, ali Borte se više ne oglašava. „Borte?”, zove je. Temudžin trči u pravcu u kojem je nestala, izbijajući na polje obasjano mesečinom. Srce mu lupa u grudima kada vidi njenu figuru koja već odmiče daleko ispred njega. Ubrzava korak sve dok ne pojuri kroz meku travu. Seća se vremena kada je bio prinuđen da trči uz i niz brda sa ustima punim vode koju bi ispljunuo tek na kraju kako bi dokazao da je sve vreme disao na nos. Zato sada trči lako i bez napora, razmišljajući o danu koji mu tek predstoji. Ne zna šta mu je činiti, ali već večeras mora da pronađe neko rešenje. Šta god da se dogodi, zna da neće dopustiti da je ponovo povrede. U trku

čuje odjek izviđačkih rogova sa obližnjih brda koji oglašavaju uzbunu oklunskim ratnicima.

Stanište je u haosu kada se Temudžin vrati u njega. Zora je na pomolu, ali na sve strane gore baklje koje šire svoje jarkožuto svetlo kojim otkrivaju usplahirena lica Okluna. U opštoj gunguli, Temudžin dvaput naleće na nervozne ljude koji nose lukove i strele. Ratnici su već na konjima, dižući prašinu i šireći paniku. Koliko Temudžin može da primeti, Okluni su prilično neorganizovani i kao da im nedostaje centralna ličnost koja bi ih okupila oko sebe i izdala naređenja. Da se ovo događa Vukovima, njegov otac bi dominirao prizorom, šaljući ratnike da zaštite pleme od napadača. Prvi put vidi ono na šta mu je Jesugej više puta ukazao. Okluni imaju mnogo dobrih strelaca i lopova, ali potpuno su nespremni za rat. Utom vidi Enka koji hramlje između konja. Temudžin prilazi svom ujaku i hvata ga za ruku. Enk isprva gnevno otresa ruku sa svoje a zatim zastaje, hvatajući Temudžina za mišicu. „Evo ga!”, uzvikuje. Temudžin se instinktivno opire, odgurujući svog ujaka ne bi li se oslobodio njegovog stiska. Krajičkom oka vidi ratnike koji hrle ka njemu, i pre nego što uspe da pobegne, ovi ga hvataju svojim jakim rukama i praktično odnose preko gole zemlje. Nemajući kud, dečak se opušta, skoro kao da je bez svesti, u nadi da će bar malo popustiti stisak i pustiti ga da se nekako iskoprca. Uzalud se nada iako ne može da shvati šta se događa, jer su ljudi koji ga drže potpuni stranci. Kada bi samo mogao da se dočepa jednog od konja, dobio bi šansu da pobegne od kazne koja ga čeka. Beskonačno dugo prolaze kroz šumu buktinja i Temudžin guta pljuvačku, uvidevši da su njegovi zarobljivači zapravo kanovi čuvari, namrgođeni i mračni u svojim oklopima od kuvane kože. Njihovog gospodara, Sansara, Temudžin je video samo jednom, i to iz daljine na poslednjem okupljanju plemena. Opet pokušava da pruži otpor, ali jedan od ratnika ga vezuje, toliko jako da mu zvezde svetlucaju pred očima. Bez ceremonije najave, bacaju ga pred vrata kanovog šatora. Pre nego što uđu, jedan od njih ga grubo pretresa i ubacuje kroz vrata na pod od ispoliranog žutog drveta koji se neobično sija pod bakljama. Njištanje konja i povici ratnika napolju ne jenjavaju, ali Temudžin se pridiže na kolena, iščekujući svoju sudbinu. Osim kana, unutra su još trojica njegovih čuvara koji ukočeno stoje sa isukanim mačevima. Temudžin posmatra lica stranaca oko sebe, primetivši na njihovim licima bes i, na njegovo iznenađenje, neskriveni strah. A onda mu pogled pada na čoveka kojeg poznaje i iz grla mu se otima povik zaprepašćenja. „Basane! Šta se događa?”, pita ga, ustajući. Prisustvo očevog sluge u njegovom stomaku stvara grč hladnog straha. Niko ne odgovara i Basan posramljeno skreće pogled. Temudžin utom shvata gde je doveden i rumeni. Brzo povija glavu prema oklunskom kanu. „Moj gospodaru kane”, zvanično ga pozdravlja. Sansar je sitne građe u poređenju sa kršnim Ilukom ili Jesugejem. Stoji s rukama na leđima i mačem za pojasom. Izraz lica mu je spokojan i Temudžin počinje da se znoji pod njegovim prezrivim pogledom. Sansar se konačno oglašava, odsečnim i snažnim glasom. „Tvoj otac bi se postideo kada bi te video da tako zijaš otvorenih usta”, kori ga. „Kontroliši se, dete.” Temudžin zatvara usta, smirujući dah i ispravljajući leđa. U sebi broji do deset a zatim opet podiže pogled. „Spreman sam, gospodaru.”

Sansar klima glavom, gledajući ga ispitivački. „Tvoj otac je smrtno ranjen, dete. Mogao bi da umre.” Temudžin blago bledi, ali lice mu ostaje bezizražajno. Oseća zlobu u oklunskom kanu i najednom odlučuje da pred njim više ne pokazuje slabost. Sansar ćuti, možda se nadajući nekom odgovoru. Kada shvati da ga neće dobiti, nastavlja dalje. „Okluni saosećaju s tvojim bolom. Pretražiće ravnicu u potrazi za lutalicama koje su se usudile da napadnu kana. Surovo će patiti.” Živahan ton njegovog glasa odudara od saosećajnosti koju izražava rečima. Temudžin dopušta sebi da kratko klimne glavom iako mu je u glavi konfuzija, i želi da ispljune rafal pitanja starom liscu koji jedva uspeva da sakrije svoje zadovoljstvo. Sansara očigledno iritira Temudžinovo ćutanje. Gleda u Basana koji sedi kao kip s njegove desne strane. „Izgleda da nećeš dovršiti svoju godinu u našem narodu, dete. Ovo su opasna vremena kada se izriču pretnje koje bi trebalo prećutati. Ipak, tvoje je pravo da se vratiš i ožališ svog oca.” Temudžin steže vilice. Ne može više da ćuti. „Dakle, umire?”, tiho pita. Sansar šištavo uzdiše, ali dečak to ignoriše, okrećući glavu da pogleda u očevog slugu. „Odgovori mi kad te pitam, Basane!”, zapovednički mu kaže. Sluga presreće njegov pogled i neznatno podiže glavu, otkrivajući svoju napetost. U šatoru drugog kana, Temudžin rizikuje oba života jer krši osnovna pravila učtivog ponašanja, i to zbog jedne informacije. U Basanovim očima čita opasnost, ali i on je Vuk. „Teško je ranjen”, odgovara Basan sigurnim glasom. „Jak je i možda će uspeti da preživi, ali... prošlo je već tri dana. Ne znam.” „Uskoro sviće”, konstatuje Temudžin, pogleda prikovanog za kana. „Kao što rekoste, gospodaru, moram da se vratim da vodim svoj narod.” Sansar se zamišlja nad ovim rečima, očiju sjajnijih nego obično. „Idi s mojim blagoslovom, Temudžine. Ovde ostavljaš samo saveznike.” „Razumem”, odgovara Temudžin. „Poštujem Oklune. S vašim dopuštenjem, povući ću se i osedlati svog konja. Čeka je dug put.” Kan ustaje i širi ruke, primajući Temudžina u formalan zagrljaj koji dečaka plaši. „Neka te duhovi vode”, kaže mu. Temudžin povija glavu po poslednji put i izlazi napolje u tamu. Basan ga u stopu prati. Kada ostane sam sa svojim ljudima, oklunski kan se okreće najvernijem čuvaru, nervozno krckajući ručnim zglavcima jedne ruke o drugu. „Trebalo je da bude čisto!”, sikće. „Umesto toga, kosti lete a mi ne znamo gde će da padnu.” Sa eksera skida mešinu ajraga i ubrizgava tanak mlaz sirove tečnosti u grlo, ljutito brišući usta nadlanicom. „Trebalo je da znam da Tatari ne mogu da ubiju nijednog čoveka a da ne naprave darmar. Dao sam im ga. Kako je uspeo da se izvuče? A da je jednostavno nestao, niko ne bi ni slutio da smo umešani. Ukoliko preživi, pitaće se kako su Tatari znali gde da ga nađu. Biće krvi pre zime. Kažite mi šta da činim!” Lica oko njega su prazna i zabrinuta dok pogledom prelazi preko njih. Sansar u očaju kezi zube i lice mu poprima ljubičastu nijansu. „Marš napolje! I smirite taj narod. Ovde nema neprijatelja osim onih koje smo sami pozvali. Molite se da je kan Vukova već mrtav.”

Temudžin kao u magnovenju korača kroz stanište Okluna, boreći se da sačuva prisebnost. Ono što je upravo saznao jeste nemoguće. Njegov otac je rođeni ratnik i ne postoje dvojica među Vukovima koji mogu da ga dotaknu mačem. Zna da bi trebalo da pita Basana za detalje, ali plaši se da ih čuje. Dok god ne budu razgovarali, cela stvar bi mogla da bude laž ili greška. Razmišlja o svojoj majci i braći, a onda najednom zastaje, terajući Basana da se spotakne. Ako je vest tačna, još uvek nije spreman da izazove Bektera. „Gde ti je konj?”, pita očevog slugu. „Vezan je severno od logora”, odgovara Basan. „Žao mi je što ti donosim ovakve vesti...” „Pođi sa mnom. Moram nešto da obavim pre nego što odemo odavde. Slušaj moje zapovesti.” Pri tom ne vidi kako Basan reaguje i možda je to razlog što ovaj klima glavom, pokoravajući se Jesugejevom sinu. Temudžin se probija između raštrkanih Okluna, oporavljajući se polako od prvobitnog šoka. Uzbuna je oglašena zbog Basanovog dolaska, ali reakcija u staništu bila je više nego panična. Temudžin se u sebi smeška, pitajući se da li će tako biti i onog dana kada bude predvodio ratnike u napadu na ovo isto stanište. Zora konačno sviće i on stiže do poslednjih šatora. Prepoznaje zgurenu figuru na vratima. Šolaj stoji na svom pragu sa drvenom sekirom u rukama. Temudžin bez oklevanja prilazi u domet oštrog sečiva. „Je li Borte tu?”, pita starca. Šolaj sužava pogled, primetivši promenu u držanju dečaka, bez sumnje zbog prisustva smrknutog ratnika koji stoji pored njega. Šolaj tvrdoglavo podiže glavu. „Nije, dečače. Mislio sam da je s tobom. Tvoj brat je pokušao istu stvar s devojkom koja mu je obećana.” Temudžin okleva, gubeći strpljenje. „Molim?” „Uzeo ju je pre vremena, poput uspaljenog jarca. Nije ti rekao? Ako si učinio isto, odseći ću ti ruke, dečače, i nemoj da misliš da se plašim tvog tatice. Ubio sam i bolje. I to golim rukama. Ovom sekirom ću zaklati obojicu.” Temudžin čuje glatko struganje metala kada Besan isuče svoj mač. Pre nego što pokuša da zamahne, Temudžin spušta ruku na ratnikovu desnicu, zaustavljajući ga dodirom. „Nisam je povredio. Sprečila me je u pokušaju da pretučem Kokea. To je sve.” Šolaj se mršti. „Naredio sam joj da ne napušta šator, dečače. O tome se radi.” Temudžin mu prilazi bliže. „Večeras sam saznao sve što je potrebno da znam. Šta god da je od toga tačno, ja nisam moj brat. Vratiću se po tvoju kćer kada dobije prvu mesečnu krv. Uzeću je sebi za ženu. Do tada, nemoj da si ikada više podigao ruku na nju. Platićeš mi ako joj napraviš samo jednu modricu, starče. Ne želiš me za neprijatelja. Ako mi daš razloga, Okluni će stradati.” Šolaj ga sluša s kiselim izrazom na licu, nervozno pomerajući usne. Temudžin strpljivo čeka da starac ozbiljno shvati njegovu pretnju. „Treba joj jak muškarac, dečače, da je kontroliše.” „Zapamti šta sam ti rekao”, uzvraća Temudžin. Šolaj klima glavom, gledajući kako dva Vuka odlaze. Oklunska deca beže pred njima, zazirući od isukanog mača. Šolaj podiže sekiru na rame i povlači svoje pantalone, šmrkćući.

„Znam da si tu negde, devojčice, kriješ se”, sikće starac uprazno. Ne dobija odgovor, ali tišina postaje napeta i on se ceri, otkrivajući svoje crne desni. „Mislim da si našla sebi pravoga, ako preživi ono što mu se sprema. Za tebe ne znam, ali ja se ne bih kladio da hoće.”

10

Temudžin čuje rogove Vukova čim on i Basan ujašu u vidokrug izviđača. Sunce je na zalasku, njima iza leđa tako da nesmetano vide kako im desetak ratnika galopira u susret. Čuvari plemena jašu u savršenoj formaciji u obliku kopljišta, spremni da se obračunaju sa pridošlicama. Njihova reakcija ne može ni da se poredi sa panikom među Oklunima koju su Temudžin i Basan ostavili iza sebe. Dečak ne pokušava da uspori svog konja jer zna da bi samo glupak rizikovao da bude ubijen a da ga prethodno ne prepoznaju. Dečak okreće glavu prema Basanu i na njegovom licu vidi napetost pomešanu sa umorom. Temudžin je forsirao brz tempo kako bi veliku razdaljinu do kuće prešli za samo dva dana. Obojica su neispavana i preživljavaju na vodi i ostacima kiselog jogurta. Vreme koje su proveli zajedno nije im pomoglo da izgrade prijateljski odnos, i kada zađu na poznatu teritoriju, dečak oseća kako se jaz među njima još više produbljuje. Ratnik je tokom putovanja malo pričao i njegovo ponašanje počinje da zabrinjava Temudžina i više nego što sebi želi da prizna. Strepi da bi arban galopirajućih ratnika sada mogao da bude neprijateljski nastrojen. Ipak, ne izriče to naglas. Sve što može da učini jeste da uspravno sedi u svom sedlu, kao što bi to želeo njegov otac, i da sačeka susret sa izvidnicom. Kada ratnici priđu dovoljno blizu, Basan podiže desnu ruku, pokazujući da u njoj nema mač. Temudžin prepoznaje Iluka na čelu formacije i odmah zapaža razliku u ponašanju očevog prvog ratnika. On je taj koji daje znak za zaustavljanje i nešto u vezi s njegovom samouverenošću onespokojava Temudžina skoro do suza. Konačno se vratio kući, ali više ništa nije isto kao pre. Odbija da plače pred svima njima iako emocije prete da ga preplave. Iluk saosećajno spušta ruku na Temudžinove uzde. Ostali se raspoređuju oko njih i prelaze u kas, kao jedan. Belonogi prati njihov korak bez dečakove komande. U pitanju je sitnica, ali Temudžin oseća nagon da povuče uzde iz čistog detinjeg besa. Ne želi da ga vode nazad u očevo pleme kao malog dečaka, ali razum kao da ga je napustio. „Tvoj otac je još uvek živ”, kaže mu Iluk. „Rane su mu otrovane i danima je bio u delirijumu.” „Dakle, budan je?”, pita Temudžin, ne usuđujući se da gaji nadu. Iluk sleže ramenima. „Povremeno se budi. Tada viče i bori se s neprijateljem kojeg samo on vidi. Snažan je, ali odbija da jede i telo mu se suši kao grana. Trebalo bi da se pripremiš. Ne verujem da će još dugo.” Temudžin saginje glavu, dotučen. Iluk skreće pogled, ne želeći da ga postidi u ovom trenutku slabosti. Bez najave, Temudžin pruža ruku i trza uzde iz Ilukovog stiska. „Ko je odgovoran? Je li ga imenovao?” „Nije još mada ga tvoja majka to pita svaki put kada se probudi. Ne prepoznaje je.” Iluk uzdiše i Temudžin na njegovom licu prepoznaje istu teskobu. Vukovi će biti zatečeni i uplašeni kada Jesugej podlegne ranama. Tražiće jačeg vođu. „Šta je s mojim bratom Bekterom?”, pita Temudžin. Iluk se mršti, sluteći tok Temudžinovih misli. „Odjahao je s ratnicima da pretraži ravnicu.” Za trenutak okleva, kao da vaga koliko sme da mu

otkrije. „Nemoj da se nadaš da ćeš sada pronaći očeve neprijatelje. Oni koji su preživeli odavno su se razbežali. Neće čekati da ih uhvatimo.” Lice mu je hladna maska, ali Temudžin ispod nje sluti nešto skrivenog gneva. Možda mu se ne sviđa ideja Bekterovog uticaja na ratnike. Potraga je bila samo pokušaj a Bekter očigledan izbor, međutim, Iluk neće želeti da mu se tako lako oduzme novostečena vlast. Temudžinu se čini da očevog slugu čita dovoljno dobro, uprkos njegovom pokušaju da sakrije svoje namere. Samo budala u ovakvom trenutku ne bi gajila nadu o nasledstvu tako moćnog položaja. Temudžin je svakako previše mlad a Bekter samo što nije zakoračio u svet odraslih. Uz Ilukovu pomoć, svaki od njih bi mogao da vlada Vukovima, ali alternativa je očigledna i zastrašujuća. Temudžin se usiljeno smeška, gledajući u čoveka koji mu je sada veća pretnja nego Okluni koje je ostavio za sobom. „Voliš mog oca, skoro kao i ja, Iluk. Šta bi on želeo za Vukove u slučaju njegove smrti? Da li bi voleo da ih ti vodiš?” Iluk se trza, kao ošamaren, streljajući dečaka otrovnim pogledom. Temudžin ne trepće. Od umora i gladi vrti mu se u glavi, ali u tom trenutku nije mu važno da li će ga Iluk ubiti. Šta god da mu donese budućnost, on pronalazi snagu da uzvrati pogled, bez trunke oklevanja ili straha. „Odan sam mu celog svog života”, odgovara Iluk, „ali dani tvog oca su odbrojani. Neprijatelji vrebaju svaku našu slabost a vesti se brzo šire. Tatari će s prvom zimom doći da nam kradu stoku, možda čak i Okluni, pa i Keraiti, samo da bi proverili jesmo li još uvek u stanju da branimo ono što je naše.” Ratnik krvnički steže svoje uzde i odvraća pogled od Temudžinovog, ne mogavši više da izdrži te žute oči na sebi. „Ti znaš šta bi on voleo, Iluk. Znaš šta moraš da učiniš.” „Ne. Ne znam, dečače. Ali znam šta je tebi u glavi i odmah ću da ti kažem: previše si mlad za vođu.” Temudžin gorko guta svoj ponos. „Onda Bekter. Nemoj da izdaš našeg oca, Iluk. Celog života te je tretirao kao rođenog brata. Ispoštuj ga sada tako što ćeš pomoći njegovom sinu.” Na Temudžinovo iznenađenje, Iluk zariva pete i odvaja se od grupe, lica crvenog od besa. Dečak se ne usuđuje da pogleda u ljude oko sebe. Ne želi da vidi njihova lica jer zna da bi se tada ceo njegov svet srušio. Zbog toga mu promiču upitni pogledi koje razmenjuju, baš kao i njihova neizmerna tuga.

Stanište Vukova je tiho i mirno kada Temudžin sjaše ispred očevog šatora i duboko uzdahne. Ima utisak kao da je godinama bio odsutan. Poslednji put kada je stajao na tom mestu njegov otac je bio vitalan i snažan i ulivao je sigurnost svima oko sebe. Dečak sada ne može da zamisli da se ceo njegov svet srušio i da više ništa neće biti isto. Ukočeno stoji na čistini, gledajući nekud iznad šatora. Može da imenuje svakog čoveka, ženu i dete samo jednim pogledom na njihov šator. To je njegov narod i oduvek je znao da mu je mesto među njima. Nesigurnost je za njega novo osećanje, nešto poput velike šupljine u grudima. Otkriva da mora da skupi svu svoju hrabrost samo da bi ušao u šator svojih roditelja. Možda bi tu stajao i duže da ne vidi ljude koji počinju da se okupljaju oko njega. Ne bi podneo njihovo sažaljenje. S bolnom grimasom na licu, saginje se i prolazi kroz niska vrata, zatvarajući ih za sobom. Noćni zastor još uvek nije prebačen preko dimnjaka iznad njegove glave, ali u šatoru je toplo i zagušljivo. Miris koji mu puni nozdrve tera ga na povraćanje. Primećuje majčino bledilo tek kada se ova okrene da ga pozdravi. Sva skupljena hrabrost nestaje kada joj padne u naručje. Suze se otimaju

kontroli i majka ga neko vreme ćutke ljulja dok njegov pogled pada na očevo ispijeno telo na obližnjem krevetu. Jesugej drhti poput konja koji od sebe tera muvu. Stomak mu je uvijen zavojima i tvrd od skorelih iscedaka. Dečak primećuje tanak potočić gnoja i sukrvice koji poput crva migolji iz požutele kože, slivajući se na prostirku. Očeva kosa je začešljana i nauljena, ali deluje nekako tanje, i na njegovoj neobrijanoj bradi ima mnogo više sedih nego što pamti. Temudžin vidi oštre obrise očevog grudnog koša. Lice mu je upalo i tamno s podočnjacima, smrtna maska na čoveku kojeg voli najviše na svetu. „Pričaj s njim, Temudžine”, blago mu kaže majka. Kada podigne glavu da joj odgovori, u njenim očima vidi neizmernu tugu i bol koji mu razdiru srce. „Tražio te je, ali nisam znala da li ćeš doći na vreme.” Dečak klima glavom, brišući rukavom srebrnkasti trag sline ispod nosa, i gleda u čoveka za kojeg je mislio da će večno živeti. Groznica mu je istopila mišiće na kostima i Temudžin prosto ne može da veruje da je to isti ratnik koji je pre samo nekoliko dana tako samouvereno ujahao u stanište Okluna. Dugo zuri u njegovo lice, poražen i nem. Jedva primećuje kako majka kvasi oblogu u vedru hladne vode i stavlja mu je na ruku. Pokazuje mu prstima na očevo lice i zajedno mu brišu kapke i usne. Temudžin diše plitko, ignorišući mučninu u stomaku. Vonj raspadnutog tkiva je ogavan, ali njegova majka ne pokazuje znake gađenja i on se trudi da bude jak za nju. Jesugej reaguje na dodir, otvarajući oči i gledajući u lica iznad sebe. „Ovo je Temudžin, mužu moj, vratio se kući živ i zdrav”, nežno kaže Helun. Jesugejeve oči ostaju prazne i Temudžin oseća kako mu opet naviru suze. „Neću da umreš”, kaže ocu i počinje da jeca. „Ne znam šta ću tada.” Kan Vukova duboko uzdiše i grudni koš mu se širi poput kaveza. Temudžin se nadvija nad njim i hvata ga za ruku. Koža mu je bolesno vrela i suva, ali on je ne ispušta. Vidi kako se očeve usne pomeraju i spušta glavu niže da ga čuje. „Vratio sam se, oče”, kaže mu. Stisak oko ruke se pojačava, dovoljno da ga zaboli. Temudžin obema rukama hvata očevu koščatu šaku i za trenutak im se pogledi susreću. Dečak sa olakšanjem konstatuje da ga je otac prepoznao. „Tatari”, šapuće Jesugej. Grlo kao da mu se zatvara tim rečima, ispuštajući dušu u velikom izdahu koji se završava suvim krkljanjem. Temudžin čeka da njegov otac ponovo udahne, i pošto se to nije dogodilo, konačno shvata da je ruka koju drži mlitava i beživotna. U očaju je steže još jače, vapeći da čuje još jedan uzdah. „Ne napuštaj nas”, preklinje ga, ali zna da otac ne može da ga čuje. Helun iza njega ispušta žalostan krik, ali Temudžin ne može da se odvoji od upalog lica čoveka kojeg obožava. Šta mu je maločas rekao? Ne može da se seti njegovih poslednjih reči, preplavljen iznenadnim strahom da će njegov otac otići duhovima bez spoznaje koliko je zaista značio svojim sinovima. „Sve što jesam od tebe je”, šapuće. „Tvoj sam sin i ništa više. Možeš li da me čuješ?” Oseća majčine dlanove na svojim ramenima. “Čekao te je, Temudžine. Sada je umro”, tiho kaže ona. Ne može da pogleda svoju majku. „Da li je znao koliko ga volim?”, pita je naposletku. Helun se osmehuje kroz suze i za trenutak izgleda prelepo, kakva je verovatno bila u mladosti. „Znao je. Bio je tako ponosan na tebe i činilo se da će mu srce prepući od tog ponosa. Često te je posmatrao kako jašeš, igraš se i svađaš sa svojom braćom. Na njegovom licu bih videla osmeh. Nije hteo da te razmazi, ali nebeski otac mu je dao sinove koje je mogao samo da sanja. Ali ti si bio njegov ponos, njegova jedina radost. Znao je to.”

Ovo je previše za Temudžina i on besramno pušta da mu poteku suze. „Moramo ostalima da kažemo da je konačno umro”, opominje ga Helun. „A šta onda?”, pita Temudžin, brišući suze. „Iluk ne želi da ja vodim Vukove. Hoće li Bekter biti kan?” Na licu svoje majke traži znake razuveravanja, ali tamo vidi samo iscrpljenost i tugu koja joj magli oči. „Ne znam šta će biti, Temudžine. Da je tvoj otac poživeo još nekoliko meseci, možda to i ne bi bilo važno, ali ovako? Nijedno vreme nije dobro za umiranje, ali sada...” Počinje da rida i Temudžin je privija uz sebe, spuštajući joj glavu na svoje rame. Nije ni sanjao da će u dvanaestoj godini tešiti svoju majku, ali sada mu to deluje tako prirodno i kao da ga ojačava za ono što ga čeka. Svoju mladost oseća kao slabost, ali duh njegovog oca je blizu i on zna da će pronaći snage da se obrati plemenu. Pogled mu leti po unutrašnjosti šatora. „Gde je soko kojeg sam mu darovao?” Njegova majka odmahuje glavom. „Nisam mogla da se brinem o njemu. Iluk ga je dao drugoj porodici.” Temudžin se bori sa rastućom mržnjom prema čoveku u kojeg je njegov otac imao najveće poverenje. Izvlači se iz majčinog zagrljaja i Helun ustaje, gledajući u nepomično telo svog muža. Dečak vidi kako se njegova majka nadvija nad licem njegovog oca i neizmerno nežno mu ljubi usne. Čini mu se da vidi kako joj celo telo drhti prilikom kontakta. Drhtavim prstima mu sklapa oči i navlači pokrivač preko rane. Vazduh je vruć i smrtan, ali Temudžinu taj vonj više ne smeta. Duboko ga udiše, puneći pluća mirisom svog oca, i ustaje. Pljuska lice hladnom vodom iz vedra i briše ga čistim ubrusom. „Idem da im saopštim”, kaže majci. Helun klima glavom, očiju uprtih nekud u daljinu dok se on saginje da prođe kroz vratašca, izlazeći u svežinu sutona.

Žene u plemenu upućuju svoje naricaljke nebeskom ocu, obaveštavajući ga da je veliki čovek napustio ravnicu. Jesugejevi sinovi se okupljaju da odaju poslednju poštu svom ocu. U zoru će ga umotati u belo platno i odneti na visoko brdo gde će ostaviti njegovo nago telo jastrebovima i lešinarima koji su bliski duhovima. Ruke koje su ih učile da zatežu luk, strogo lice, celo njegovo telo biće rastrgnuto na hiljade komadića koje će jata ptica odneti po blagoslovu nebeskog oca. Jesugej viće neće biti vezan za zemlju kao oni. Dok noć odmiče, ratnici u grupicama idu od šatora do šatora, konsultujući se sa porodicama. Temudžin ne učestvuje u tom procesu iako želi da je Bekter sada tu da posmatra nebeski pogreb praćen recitalima. Ma koliko da se ne slaže sa svojim bratom, zna da će biti povređen ukoliko propusti propoved o Jesugejevom životu. Te noći niko ne spava. Dok se mesec diže na noćnom nebu, na sredini staništa gori velika vatra i stari pripovedač Čagataj čeka da se svi okupe, stežući u ruci mešinu ohlađenog crnog ajraga. Samo patrolne konjice i izviđači ostaju na svojim položajima. Svaki čovek, svaka žena i svako dete prilaze da čuju priče u Jesugejevu čast. Svi će plakati jer suza prolivena na zemlju jednog dana postaje reka koja će utoliti žeđ stadima i porodicama svih plemena. Nema stida u oplakivanju kana koji ih je čuvao u surovim zimama i od Vukova napravio vodeću silu u ravnici. Temudžin isprva sedi sam iako mnogi prilaze da mu spuste ruku na rame i kažu nekoliko reči utehe. Temuževo lice je crveno od plača, ali on sedi pored Kačijuna, prećutno deleći tugu sa svojim bratom. Kasar takođe prilazi da čuje Čagataja, bled i ispijen dok grli Temudžina. Poslednja stiže

Helun, noseći svoju kćer Temulun u prevojima svoje bluze. Grli svoje dečake, jednog po jednog, zatim seda do njih, zagledana u plamen. Kada se celo pleme okupi, Čagataj pročišćava grlo i pljuje u razbuktalu vatru iza sebe. „Znao sam Vuka kada je bio mali dečak a njegovi sinovi i kćer tada behu samo san nebeskog oca. Nije uvek bio čovek koji je vodio naše pleme. Jednom se, kao mlad, ušunjao u šator mog oca i ukrao saće s medom, umotavši ga u platno. Zakopao ga je, ali u to vreme imao je psa, crno-žutog lovca. Životinja je iskopala platno i donela mu ga baš u času kada se ovaj pravdao da ni ne zna gde stoji med. Posle toga je dobio takve batine da tri dana nije mogao da sedne!” Čagataj zastaje, čekajući da se smeh stiša. „Ratnike je počeo da predvodi sa samo dvanaest leta, napadajući Tatare i zaplenjujući im konje i ovce. Kada je Iluk poželeo da se oženi, Jesugej je bio taj koji je zaplenio konje kako bi ovaj mogao da ih pokloni nevestinom ocu. Doveo je tri riđe kobile i tuce brava za samo jednu noć. Dvojica mu nisu bila ravna u mačevanju, ali čak ni tada niko nije mogao da se meri s njegovim mačem ili lukom. Bio je strah i trepet svom plemenu, i kada je postao kan, ljudi su naučili da se plaše Jesugeja, čak i oni koji su jahali s njim.” Čagataj uzima veliki gutljaj ajraga i mljacka usnama. „Kada je njegov otac otišao na nebo, Jesugej je okupio sve ratnike i odveo ih na nekoliko dana. Živeli su samo na par šaka hrane i tek toliko vode da okvase grla. Svi oni koji su otišli s njim vratili su se s vatrom u stomaku i odanošću u srcu. Udahnuo im je svoj ponos i Vukovi su rasli jaki i debeli na ovčetini i mleku.” Temudžin sluša kako starac recituje o očevom junaštvu. Čagatajevo sećanje je dovoljno oštro da pamti čak i Jesugejeve reči i koliko ljudi je palo od ruke njegovog oca. Možda malo preuveličava, ali dečak to ne može da zna. Stariji ratnici klimaju glavama i smeškaju se pri sećanju na svog hrabrog vođu. Mešine sa ajragom se prazne i čuju se sve češći povici odobravanja dok Čagataj rečito oslikava bitke velikog kana. „Tada su starom Jekeu odsekli tri prsta desne šake”, nastavlja pripovedač. „Jesugej ga je našao u snegu i vratio nazad. Jeke je video šta ovaj nosi u ruci i rekao mu da to baci psima. Jesugej mu je odgovorio da će vezati prste za štap i češati se njime kada ga zasvrbe leđa.” Kasar se kikoće i upija svaku reč zajedno sa svojom braćom. Ovo je istorija njihovog plemena, priče o muškarcima i ženama koji su ih stvorili onakvim kakvi su danas. A onda se Čagatajevo držanje naprasno menja i glas opet postaje tajanstveno tih. „Za sobom je ostavio jake sinove da ga prate. Želeo je da Bekter ili Temudžin jednog dana vode Vukove. Čuo sam priče među porodicama. Čuo sam obećanja i oprečna mišljenja, ali krv kanova teče njihovim venama, i ako postoji čast Vukova, oni svog kana neće postideti. Jesugej nas sada gleda.” Staništem Vukova najednom vlada muk. Temudžin oko sebe čuje odobravajuće mrmljanje nekih ratnika i oseća na sebi stotine očiju. Počinje da ustaje, ali u daljini se prolama cviljenje rogova i ratnici se bude iz svog pripitog transa, skačući na noge i pripremajući se za opasnost koja dolazi. U krug obasjan vatrom iskrsava Iluk, streljajući Čagataja pogledom. Temudžin primećuje da pripovedač deluje krhko i umorno, sada kada je čarolija prekinuta. Povetarac mu nosi dugu sedu kosu dok uzvraća Iluku pogled bez trunke straha. Iluk oštro klima glavom kao da konačno donosi odluku. Odmah mu dovode njegovog konja i on gipko skače u sedlo. Sledećeg trenutka bez osvrtaja nestaje u tami. Zvuk rogova se utišava odmah nakon što okupljeni shvate da je to izviđačka konjica koja se upravo vratila iz potrage. Bekter jaše na čelu desetorke, zaustavljajući svog konja tik pored vatre. Temudžin vidi da na sebi ima oklop i oružje, različite od onog koje je viđao pre. Pod sjajem plamena primećuje i odsečene glave, kosom uvezane za Bekterovo sedlo. Telom mu prolazi drhtaj pri pogledu

na njihova otvorena usta iz kojih kao da još uvek izviru očajnički krici. Iako im je koža nagrizena i tamna, zna da su to lica onih koji su ubili njegovog oca. Samo je još njegova majka čula kako Jesugej na samrti šapuće ime svog neprijatelja, ali ni ona ni Temudžin tu informaciju nisu podelili s drugima. Pomalo je sablasno čuti kako pristigli ratnici imenuju Tatare. Podižu lukove i mačeve isprskane osušenom krvlju dok se užasnute porodice okupljaju oko njih, pružajući ruke da dotaknu glave kažnjenih. Bekter silazi s konja, koračajući kao da je vođstvo nad plemenom već odlučeno. Nekada je to bio nemio prizor u Temudžinovoj mašti, ali posle svega što je preživeo, najednom oseća beskrajno zadovoljstvo. Neka njegov brat preuzme pleme! Razgovor je isprva bučan, zaglušen preneraženim uzvicima kao reakcijom na opis odmazde. Pet tela leži i truli ne mestu gde je napadnut kan Vukova. Pogledi upućeni Jesugejevim sinovima puni su divljenja. A onda na scenu stupa Iluk, koji skače sa svog sedla da se suoči s braćom. Temudžin odlučno staje pored Bektera, Kasar i Kačijun takođe. Braća ćutke gledaju u Iluka, čekajući da im se prvi obrati. Možda greše, znajući da je Iluk moćan ratnik i da u poređenju s njim izgledaju kao žutokljunci. „Tvoj otac je konačno umro, Bektere”, počinje Iluk. „Namučio se, ali i tome je došao kraj.” Bekter posmatra očevog slugu poluzatvorenih očiju, svestan izazova i opasnosti. Podiže glavu i obraća mu se, osećajući da nikada neće biti jači nego što je u tom trenutku. „Biće mi čast da povedem Vukove u rat”, odlučno kaže. Neki od ratnika mu kliču, ali Iluk sporo odmahuje glavom, gušeći euforiju manjine koja se usudila da pokaže podršku kanovim sinovima. Ponovo vlada muk i Temudžin zadržava dah. „Ja ću biti kan”, odgovara Iluk. „Odlučeno je.” Bekter poseže za svojim mačem, ali Ilukove oči sijaju od zadovoljstva. Temudžin grabi brata za ruku, skoro istovremeno kada i Kačijun. „Ubiće te”, šapuće Temudžin dok Bekter pokušava da se oslobodi stiska. „Ili ću ja ubiti njega što krši zakletvu”, sikće Bekter. U međusobnoj prepirci dečaci ne stižu da odreaguju kada Iluk isuče svoj mač i balčakom kao čekićem obori Bektera na zemlju. Temudžin pada s njim, ali Kačijun se isprečava između svoje braće i očevog sluge, pokušavajući da odbije njegov sledeći udarac. Iza njih, Helun ispušta prestravljeni vrisak i taj zvuk kao da osvešćuje Iluka koji Kačijuna odguruje grubim zamahom ruke. Gledajući ih s visine, ratnik vraća mač u korice. „U čast vašeg oca večeras neću prolivati krv”, obećava iako mu je lice iskrivljeno od besa. Podiže glavu kako bi svi okupljeni mogli da ga čuju. „Vukovi će jahati! Neću da ostanem na mestu gde je krv mog kana uflekala zemlju. Skupite šatore i stoku. Sutra u podne krećemo na jug.” Zatim prilazi kanovoj udovici i njenim sinovima. „To ne važi za vas”, cedi kroz zube. „Neću da strepim od vaših noževa. Ostaćete ovde i odnećete telo pokojnog kana na brdo.” Helun se blago ljulja na povetarcu, lica očajnog i bledog. „Ostavićeš nas da umremo?” Iluk sleže ramenima. „Živi ili mrtvi, više nećete biti Vukovi. Gotovo je.” Čagataj staje iza Iluka i Temudžin vidi kako ga starac hvata za ruku. Iluk instinktivno podiže mač, ali Čagataj ignoriše oštricu pod svojim grlom. „Činiš zlo!”, opominje ga Čagataj. „Sramotiš sećanje na velikog čoveka, ostavljajući nas bez ikoga da osveti njegovu smrt. Kako će njegov duh da se smiri? Ne možeš da ostaviš njegovu decu samu u ravnici. U tom slučaju, možeš i sam da ih ubiješ.” „Sklanjaj se, starče. Kan mora da donosi teške odluke. Neću da prolivam krv dece ili žena, ali

ako umru od gladi, moje ruke će biti čiste.” Čagatajevo lice se mrači od srdžbe dok spušta ruke na Ilukov oklop i udara ga. Nokti mu se zarivaju u kožu Ilukovog vrata i reakcija ratnika je nezaustavljiva. Iluk uranja mač duboko u starčeve grudi i obara ga na zemlju. Krv kulja iz Čagatajevih otvorenih usta i Helun pada na kolena, naričući i plačući dok njeni sinovi preneraženo posmatraju scenu. Odnekud dopiru krici očevidaca ubistva i neki ratnici staju između Iluka i Jesugejevih sinova, spremni da isuku mačeve. Iluk odmahuje glavom i pljuje na Čagataja čija glava leži u lokvi krvi. „Nije trebalo da se mešaš, budalo matora”, kaže mu, vraćajući mač u korice i odlazeći odatle. Ratnici pomažu Helun da ustane i žene pritrčavaju da je odvedu nazad u šator. Okreću lica od uplakane dece i Temudžinu se čini da je to najgora stvar koja je mogla da mu se dogodi. Porodice ih napuštaju i sada su izgubljeni.

Kada Vukovi podignu svoje šatore, na tvrdoj zemlji ostaju crni krugovi, raštrkani ostaci starih kostiju, komadići kože i opeke. Jesugejevi sinovi sve to posmatraju kao izgnanici, stojeći sa svojom majkom i sestrom. Iluk se poneo okrutno i Helun je potrebna pomoć da zauzda Bektera u pokušaju da se obračuna sa slugom koji je naredio da se njihov šator i sve u njemu spakuje i ponese. Neke žene se bune protiv tog čina, ali većina ćuti. Iluk ih sve ignoriše. Kanova reč je zakon. Temudžin u neverici odmahuje glavom dok se njihov imetak tovari na tuđa zaprežna kola i stoka isteruje iz obora. Ne promiče mu ni to da Iluk nosi Jesugejev mač dok nabusito šetka po opustošenom staništu. Bekter stiska vilice kada primeti njegovu oštricu i ne skriva svoj bes. Iluk im se smeška dok prolazi pored njih, uživajući u njihovoj nemoći. Temudžin se pita kako je očev sluga svih ovih godina uspevao da sakrije svoju pritajenu ambiciju. Osetio ju je kada mu je Jesugej poklonio crvenu pticu, ali tada nije ni sanjao da bi Iluk tako svirepo izdao svog kana. U jednom trenutku čuje krik sokola kada mu uvežu krila pred dugo putovanje. Ne može da ga uzme. Prizor Čagatajevog sklupčanog tela neprestano mu iskrsava pred očima, podsećajući ga na prethodnu noć. Stari pripovedač će biti ostavljen tamo gde je pao, potvrđujući zločin koji je učinjen njegovoj porodici. Iako su njeni sinovi bledi od očaja, Helunin pogled vrca od hladnog besa kojim kažnjava svakog ko se usudi da je pogleda u oči. Kada je naredio da se kanov šator zapleni, Iluk nije ni pogledao u Helun nego je zureći nekud u daljinu sačekao da se posao obavi. Veliki slojevi teškog platna su odvezani i složeni, drvena konstrukcija je srušena, čvorovi od suvih tetiva su presečeni i umotani. Sve iz šatora je uzeto, od Jesugejevih lukova i strela do njegove zimske odeće obložene krznom. Bekter je psovao i vikao kada je shvatio da će ih ostaviti bez ičega. Helun je samo odmahivala glavom na Ilukovu drskost. Bluze njenog muža su prelepe, sašivene s ljubavlju, ali i previše dragocene da bi ih nosili oni koji neće preživeti. Zima će ih dokrajčiti čim padne prvi sneg. Ipak, ona dostojanstveno podnosi sažaljive poglede, lica ponosnog i suvog od suza. Njihovo poniženje ne traje dugo. Sve je usmereno na pokret, i u vreme kada sunce odskoči visoko na nebu, stanište je prazno a kola natovarena, s muškarcima koji prebacuju užad i sve čvrsto uvezuju. Helun drhti na vetru koji najednom duva jače. Sada nema nikakvog zaklona, ali njeno telo je utrnulo. Zna da bi Jesugej isukao mač svog oca i odsekao glave onima koji su sve to osmislili. Ali njegovo telo leži na zemlji, nepomično i obmotano platnom. Tokom noći, neko je umotao komad starog platna oko Čagatajevog iskasapljenog tela, skrivajući mu krvavu ranu. Njih dvojica leže jedan do drugog i Helun ne može da podnese taj jezivi prizor. Iluk konačno duva u svoj rog i čobani teraju stoku povicima i dugim motkama. Najednom se diže buka blejanja koza i ovaca koje pokušavaju da izbegnu bolne udarce. Pleme kreće na svoje

putovanje. Helun stoji sa svojim sinovima poput blede statue i posmatra njihov odlazak. Temuž tiho jeca i Kačijun ga uzima pod ruku, za slučaj da dečak pokuša da potrči za plemenom. Prostrana ravnica ubrzo guta povike čobana i njihov tovar. Helun gleda za njima sve dok joj se ne izgube iz vida, osećajući u sebi neku vrstu olakšanja. Zna da je Iluk u stanju da pošalje svoje ljude nazad da završe krvav posao i pobiju prognanu porodicu. Kada ostanu sasvim sami, okreće se prema svojim sinovima i skuplja ih oko sebe. „Treba nam sklonište i hrana, ali pre svega moramo što pre da odemo odavde. Uskoro će doći lešinari da prebiru po pepelu. Ne samo oni na četiri noge nego i oni na dve. Bektere!” Oštar povik budi njenog najstarijeg sina iz transa dok pilji u udaljene figure. „Potreban si mi da se brineš o svojoj braći.” „Ima li to smisla?”, uzvraća on, okrećući se da pogleda po ravnici. „Ionako ćemo svi umreti.” Helun ga udara preko lica i ovaj se tetura, sevajući očima. Sveža krv mu curi iz rane koju je prethodne noći napravio Iluk. „Zaklon i hrana, Bektere. Jesugejevi sinovi neće tek tako umreti, kao što bi to Iluk voleo. Niti će njegova žena. Treba mi tvoja snaga, Bektere, razumeš li?” „A šta ćemo... s njim?”, pita Temudžin, gledajući u očevo telo. Helun za trenutak ćuti, prateći njegov pogled. Zatim steže pesnice i gnevno odmahuje glavom. „Zar im je bilo teško da nam ostave bar jednog konja?”, pita ona ispod glasa. Najednom dobija viziju kako plemenski proždrljivci odmotavaju platno sa Jesugejevog tela i smeju joj se u lice. Ali sada više nema kud. „To je samo telo, Temudžine. Duh tvog oca je otišao odavde. Neka vidi kako možemo da preživimo i biće srećan gore.” „Ostavićemo ga divljim psima?”, užasnuto pita Temudžin. Bekter dolazi k sebi i klima glavom. “Moraćemo. Psima ili pticama, zar je bitno. Koliko daleko bismo uspeli da ga odnesemo, Temudžine? Već je podne a znaš gde je šuma na vrhu brda?” „Crvena gora”, predlaže Kačijun. „Tamo ima zaklon.” Helun odmahuje glavom. „Predaleko je da bismo stigli pre mraka. Idemo na istok, tamo je stena koja će poslužiti do sutra. A blizu je i šuma. U ravnici ćemo umreti, ali u šumi nećemo. Za deset godina ću pljunuti Iluka.” „Gladan sam”, javlja se Temuž, šmrkćući. Helun gleda u svog najmlađeg sina i oči joj se pune novim suzama. Uvlači ruku u prorez svoje bluze i iz džepa vadi platnenu vreću sa njegovim omiljenim slatkim sirom. Svako uzima po komad ili dva, ćutke kao da se zaklinju. „Preživećemo ovo, deco moja. Preživećemo dok ne ojačate. Kada Iluk bude ostario, svaki put kada bude čuo kopita u mraku, pitaće se da li ste to vi došli po njega.” Dečaci gledaju u majčino lice, čitajući na njemu samo odlučnost, dovoljno snažnu da zaseni njihov očaj i osokoli ih. „Sada pokret!”, zapoveda ona. „Zaklon pa hrana.”

11

Sitna kiša rominja dok Bekter i Temudžin šćućureni sede, mokri do gole kože. Pre mraka su stigli do šumom zaštićene stene na brdu gde potok žubori kroz nakvašenu zemlju. Uski usek u steni obložen je tamnim borovim iglicama i srebrnim brezinim grančicama, bledim poput kostiju. Zvuk kiše je neobičan i zastrašujući dok dečaci drhte u velikom gnezdu od tamnog korenja. Pre nego što je pao mrak, Helun im je naredila da skupe mlado granje, dovukavši sama velike komade trulog drveta po lišću i blatu kako bi ih ušuškala pod niskim drvetom. Dečacima su ruke bile izgrebane, ali im majka nije dala odmora. Čak je i Temuž nosio naramke suvih borovih iglica, sipajući ih preko grančica, gegajući se nazad po još, i tako u nedogled sve dok njihov konak u divljini nije počeo da liči na udobno sklonište. Prostor nije bio dovoljno veliki za Bektera i Temudžina, ali Helun ih je zahvalno poljubila i ostavila da ponosno gledaju kako se s bebom u naručju uvlači u malu jazbinu. Kasar joj se poput drhtavog psa sklupčao između nogu a Temuž tik do njega, jecajući sebi u bradu. Kačijun je neko vreme stajao sa svojom starijom braćom, ljuljajući se od iznemoglosti. Onda ga je Temudžin uzeo za ruku i ugurao u procep sa ostalima, uspevši da pronađe malo mesta i za njega. Kada je beba počela da sisa, glava njihove majke je klonula od umora. Temudžin i Bekter su se tiho udaljili, tražeći bilo kakav kutak gde bi se bar preko noći zaštitili od kiše. Nisu ga pronašli. Gomila korenja je delovala nešto privlačnije od ležanja na mokroj zemlji. Nevidljive džombe i čvorovi sada su ih žuljali svud po telu dok im je ledena kiša kapljala po licu, vraćajući ih u surovu stvarnost i namećući im pitanje šta ih sutra čeka. Činilo se da noć traje večno. Temudžin se po ko zna koji put budi, nameštajući zgrčene noge i razmišljajući o danu za sobom. Neobjašnjivo mu je to što su očevo telo ostavili na čistini. Tokom odlaska su se nebrojeno puta osvrnuli da pogledaju u belu tačku koja je bivala sve manja. Helun nisu promakli njihovi žudni pogledi, i ljutili su je. „Do sada ste uvek bili okruženi porodicama”, rekla im je. „I niste morali da se krijete od lopova i lutalica. Sada morate. Običan čobanin može sve da nas ubije i tu nema pravde.” Nova stvarnost im je ledila krv u žilama, baš kao i kiša koja je tada počela da pada i srozala im duh. Temudžin trepće pod kapima koje mu padaju nekud odozgo. Nije siguran da li je uopšte spavao iako oseća da je vreme prošlo. Stomak mu je bolno prazan i pita se kako će obezbediti hranu. Kamo sreće da im je Iluk ostavio bar jedan luk. U tom slučaju mogao bi sve da ih nahrani mrmotima. Bez oružja će umreti od gladi za samo nekoliko dana. Diže glavu i vidi da su se kišni oblaci razišli i pustili zvezde da obasjavaju šumu. Voda se s drveća još uvek cedi, ali on se nada da će jutro biti toplije. Kiša mu je natopila svaki pedalj odeće koja je već bila umrljana zemljom i lišćem. Pod prstima oseća gnjecavo blato dok steže pesnicu pri pomisli na Iluka. Borova iglica mu se zariva u dlan, ali on je ne oseća i tiho proklinje čoveka koji je izdao njihovu porodicu. Namerno je stiska jače sve dok mu celo telo ne zadrhti i dok ne vidi zelene munje pred očima. „Sačuvaj ga”, šapuće nebeskom ocu. „Sačuvaj ga živog i zdravog da ga ubijem.” Bekter pored njega gunđa u snu i Temudžin opet sklapa oči, vapeći za još kojim satom sna pre nego što se razdani. Želi isto što i njegova mlađa braća: da ga majka zagrli i reši sve njegove

probleme. Umesto toga, ubeđuje sebe da mora da bude jak, za nju i za svoju braću. Jedna stvar je sigurna: preživeće i jednog dana će pronaći Iluka. Ubiće ga i iz njegove mlitave ruke uzeće Jesugejev mač. Ta misao ga teši dok pada u san.

Ustaju u prvi osvit zore, kada im prvi zraci sunca obasjaju prljava lica. Helunine oči su crvene i otečene, ali ona neumorno okuplja svoju decu oko sebe, dajući im da piju vodu iz jedine čuture koju je ponela sa sobom. Njena sićušna kćer se buni, sveže uneređena. Helun nema čime da je prepovije i odojče počinje da plače, crveneći u licu i ne pokazujući znake popuštanja. Helun može samo da zanemari njenu vrisku i ponudi joj sisu koju beba uporno odbija. Majka na kraju gubi strpljenje i ostavlja obnaženu dojku da joj visi dok devojčica steže svoje sićušne pesnice i urla ka nebu. „Ako hoćemo da preživimo, moramo da nađemo neko suvo mesto i organizujemo pecanje i lov”, kaže dečacima. „Pokažite mi šta ste sve poneli sa sobom kako bismo znali čime raspolažemo.” Primećuje da Bekter okleva i smrknuto ga gleda. „Ništa ne skrivaj, Bektere. Sledeću noć nećemo preživeti ako danas ne budemo lovili i ugrejali se.” Po danu je lakše pronaći mesto gde su naslage borovih iglica suvlje. Helun skida svoju dolamu i drhti od hladnoće. Dečaci vide tamnu fleku na njenom boku, tamo gde je njihova sestra tokom noći ispraznila creva. Zapahnjuje ih vonj izmeta, što tera Kasara da rukom pokrije lice. Helun se pravi da to ne primećuje i iritirano skuplja usne u tanku crtu. Temudžin vidi da se njegova majka s velikim naporom kontroliše dok širi svoju dolamu na zemlji. Na meko platno nežno spušta bebu koja uplakanim okicama gleda u svoju braću oko sebe. Njeno sićušno telo toliko drhti da dečake boli sam pogled na nju. Bekter pravi grimasu i iz pojasa vadi nož, a zatim ga spušta na zemlju. Helun palcem proverava oštricu i klima glavom. Zatim poseže za teškim užetom od upletene konjske dlake, uvezanog oko njenog struka. Prethodne noći, sakrila ga je pod bluzom, tražeći bilo šta što će im pomoći u ovom iskušenju. Namotaji užeta su uski ali jaki i ona ga spušta na zemlju pored hrpe noževa njenih sinova. Osim svog malog noža, sve što Temudžin može da doda jeste platneni pojas koji mu pridržava bluzu. Dugačak je i gusto tkan. Ne sumnja u to da će ga Helun mudro iskoristiti. Dečaci fascinirano posmatraju kako Helun iz dubokog džepa svoje bluze vadi kutijicu od kosti. U njoj je komadić oštrog čelika i dobar kremen. S neizmernim poštovanjem ih spušta na zemlju. Tamnožuta kutija je prelepo izgravirana i ona je za trenutak miluje palcem, izgubljena u sećanjima. „Vaš otac mi je ovo poklonio kada smo se venčali”, pojašnjava a onda uzima kamenicu i razbija kutijicu na paramparčad. Svaki komadić je oštar kao britva i ona ih brižljivo skuplja, birajući najbolje i deleći ih dečacima. „Ovaj će biti dobar za udicu. Od ova dva napravite vrhove za strelu. Kasare? Ti uzmi konac i pronađi dobar kamen da izbrusiš udicu. Pomoću noža iskopaj crve i pronađi zaštićeno mesto. Danas nam treba tvoja sreća.” Kasar uzima svoj deo bez trunke uobičajene veselosti. „Razumem”, odgovara, omotavajući konjsku dlaku oko šake. „Ostavi mi malo da napravim zamku”, kaže mu kada dečak ustane. „Trebaće nam creva i tetive za luk.” Okreće se prema Bekteru i Temudžinu i svakom daje po jedan oštar komadić kosti. „Uzmite svoje noževe i napravite lukove od vrbovine. Dovoljno često ste videli kako se to radi.” Bekter pritiska komadić kosti o svoj dlan, probajući ga. „Da bar imamo rog ili konjsku dlaku...”, počinje on.

Helun ga bez reči posmatra, ućutkujući ga svojim prodornim pogledom. „Neće nas spasti jedna zamka za mrmota. Ne moraš da praviš luk na koji bi tvoj otac bio ponosan, samo iseci nešto čime možeš da ubiješ. Ili možda hoćeš da svi legnemo na zemlju i čekamo da nas dokrajče zima i glad?” Bekter se mršti, iznerviran ovom kritikom pred ostalima. Ne gledajući u Temudžina, grabi svoj nož i odlazi, stežući kost u pesnici. „Mogu da vežem oštricu za štap i tako napravim koplje, možda za ribu”, predlaže Kačijun. Helun ga zahvalno gleda i duboko uzdiše. Zatim podiže najmanji nožić i stavlja mu ga u ruku. „Dobar si ti dečko”, pohvaljuje ga, spuštajući dlan na njegov obraz. „Otac vas je učio kako da lovite. Ne verujem da je ikada pomislio koliko će vam to značiti u životu, ali sada nam je potrebno sve vaše umeće.” Helun sažaljivo gleda u ono malo preostalih predmeta pred sobom i uzdiše. „Temuže? Zapaliću vatru ako mi doneseš nešto suvo što može da gori. Bilo šta.” Debeljko ustaje, drhtavih usana. Još uvek se nije oporavio od užasa koji je preživeo i oseća kao da se valja u sopstvenom beznađu. Ostali dečaci vide da je Helun nervozna i da je na ivici da pukne, ali Temuž u njoj još uvek vidi jedinu uzdanicu i pruža ruke da ga primi u zagrljaj. Ona mu dopušta da se nakratko privije uz nju a potom ga nežno odguruje od sebe. „Idi nađi šta možeš, Temuže. Tvoja sestra neće preživeti još jednu noć bez vatre.” Temudžin pravi grimasu kada buckasti dečak počne da plače i kada Helun odbije da ga pogleda, i odlazi trkom pod obližnju krošnju. Temudžin nespretno pruža ruku u pokušaju da nekako uteši svoju majku. Hvata je za rame i, na njegovo zadovoljstvo, ona krivi glavu očešavši obrazom njegovu nadlanicu. „Napravi luk, Temudžine. Pronađi Bektera i pomozi mu”, molećivo mu kaže, podižući oči ka njemu. Dečak bolno guta pljuvačku, gušeći glad, i ostavlja je s bebom čiji plač odjekuje u mokrom šumarku.

Temudžin pronalazi Bektera po zvuku struganja oštrice noža duž borove grane. Tiho zvižduće, nagoveštavajući bratu svoj dolazak. Bekter ga dočekuje smrknutog lica. Bez reči, Temudžin mu prilazi i pridržava tanku granu, posmatrajući kako ovaj delje drvo. Nož mu je oštar i čvrst, primećuje Temudžin, i Bekter kao da iskaljuje sav svoj bes na drvetu. Temudžinu je potrebna hrabrost da ruke drži mirno dok mu se oštrica zariva nadomak prstiju. Nedugo zatim, Temudžin odvaljuje cepku niz granu, otkrivajući beličasta vlakna mladog drveta. Luk će biti skoro beskoristan, sumorno zaključuje on. Teško je ne setiti se prelepih primeraka koji su krasili šatore Vukova. Napravljeni su s vrhunskom umešnošću i strpljenjem. Borova kora se lepi za kuvane pločice od ovčjeg roga, zatim se ostavlja da odleži godinu dana na suvom i mračnom mestu pre nego što se komadi opet sjedine u luk. Svaki je čudo genijalnosti, sposoban da ubije na daljinu i do dvesta aldi. Luk koji on i njegov brat klešu biće nešto malo bolji od dečje igračke i od njega će zavisiti njihovi životi. Temudžin ogorčeno frkće dok Bekter sklapa jedno oko, podižući uvis granu s koje još uvek visi vrbova kora u fronclama. Stariji brat frustrirano steže vilice i sledećeg trenutka u izlivu besa lomi poluisklesanu granu o deblo ispred sebe. „Ovo je gubljenje vremena”, u očaju kaže Bekter. Temudžin spušta pogled na nož u Bekterovoj ruci, najednom svestan toga koliko su nemoćni, tako prepušteni sami sebi.

„Koliko daleko mogu da odmaknu za jedan dan?”, pita Bekter. „Ti znaš da pratiš tragove. Čuvare znamo kao svoju rođenu braću. Pustiće nas.” „Šta bi uradio?”, pita ga Temudžin. „Ubio Iluka?” Za trenutak vidi iskru u Bekterovim očima dok ovaj razmišlja o toj ideji, a onda odmahuje glavom. „Ne. Njemu ne bismo mogli ni da priđemo, ali zato možemo da ukrademo luk! Samo jedan luk i nekoliko strela. Da preživimo. Zar ti nisi gladan?” Temudžin se trudi da ignoriše bolnu prazninu u stomaku. I ranije je osećao glad, ali uvek je znao da ga na kraju dana čeka topao obrok. Sada sve deluje mnogo gore i stomak ga boli čak i na dodir. Nada se da to nije prvi znak crevne bolesti koja obično prati slabu ishranu. Na ovakvom mestu i u ovoj situaciji svaka bolest bi mogla da ga ubije. Svestan je, baš kao i njihova majka, da koračaju po tankoj liniji između života i smrti. „Umirem od gladi”, odgovara Temudžin, „ali nikada ne bismo mogli da uđemo među Vukove a da se ne oglasi uzbuna. Čak i da uspemo, pratili bi nas čak dovde jer nam Iluk drugi put ne bi poštedeo život. Taj slomljeni štap je sve što imamo.” Dečaci ćutke gledaju u polomljenu granu i Bekter je besno grabi, lomeći je rukama na sitne komade. „U redu, idemo ispočetka”, smrknuto kaže. „Iako nemamo ni tetivu, ni strele, ni lepilo. Šanse da nešto ulovimo s lukom jednake su onim kad životinju gađamo kamenicama!” Temudžin ćuti, potresen ovim izlivom besa. Poput ostale braće, navikao je da neko zna šta ih čeka. Možda su se previše bili navikli na tu bezbrižnost. Otkad je u svojoj ruci osetio očeve mlitave prste, oseća se izgubljeno. Ponekad mu se čini da neka nova snaga tinja u njegovim grudima, ali uporno očekuje da se ova agonija sama od sebe završi i da se ponovo vrati svom starom životu. „Umesto tetive, uplešćemo niti od odeće. Trebalo bi da izdrže dva hica. Ionako imamo samo dva vrha za strelu.” Bekter stenje umesto odgovora i uzima drugu grančicu, savitljivu i tanku poput njegovog palca. „Onda drži čvrsto”, naređuje mu, zamahujući nožem. „Napraviću dovoljno dobar luk da ubije iz dva pokušaja. Ako to ne upali, ješćemo travu.”

Kačijun sustiže Kasara u visokom procepu na vrhu brda. Figura njegovog starijeg brata toliko je mirna i stopljena sa okolišem da malo nedostaje da ga mimoiđe. Pažnju mu privlači jezerce u koje se uliva potok i njegov brat koji sedi na samoj ivici. Kasar je napravio jednostavan štap od duge brezove grane. Kačijun mu zviždi, obaveštavajući ga da je stigao, i prilazi najtiše što može, ne odvajajući pogled od bistre vode. „Vidim ih. Zasad nisu veće od prsta”, šapuće Kasar. „Izgleda da im se ne sviđaju crvi.” Obojica zure u komadić crvenog mesa koji visi u vodi na dubini od jedne ruke. Kačijun se zamišljeno mršti. „Trebaće nam više od jednog ili dva ako večeras mislimo nešto da jedemo”, zaključuje on. Kasar uzdiše. „Ako imaš neku ideju, onda kaži. Ne mogu da ih nateram da zagrizu udicu.” Kačijun dugo ćuti, i oba dečaka bi verovatno uživala u idili da im creva bolno ne zavijaju. Kačijun konačno ustaje i počinje da odmotava narandžasti pojas oko svoje bluze. Dug je tri alda, odnosno, tri čoveka od glave do pete. Verovatno ga se ne bi ni setio da nije video Temudžina kako svoj dodaje Heluninoj gomili. Kasar podiže pogled i uglovi usana mu se okreću nagore. „Okupaćeš se?”, pita brata. Kačijun odmahuje glavom. „Mreža će biti bolja od udice. Mogli bismo sve da ih ulovimo.

Pokušaću platnom da preprečim potok.” Kasar vadi svog mokrog crva iz vode i spušta dragocenu udicu na stenu do sebe. „Možda upali”, priznaje on. „Odoh uzvodno da uzburkam vodu štapom pa će sve da nagrnu dole. Ako uspeš da zatvoriš tok, uhvatićemo nekoliko uz ivicu.” Dečaci nevoljno gledaju u hladnu vodu. Kačijun teško uzdiše, omotavajući platno oko svoje ruke. „Važi. Bolje išta nego ništa”, kaže i hrabro spušta nogu u jezerce. Od studeni im tela nekontrolisano drhte, ali dečaci brzo rade i vezuju platno na oba kraja potoka. Koren drveta s jedne strane je savršeno sidro i Kačijun spušta oveći kamen na drugu, udvostručivši platno i povlačeći ga k sebi. Ima više nego dovoljno, i u vreme kada prvo jato ribica dodirne narandžastu barijeru i jurne unazad, dečaci zaboravljaju na studen. Kasar seče komadić platna i vezuje nož za štap, praveći kratko ali ubitačno kopljište. „Moli nebeskog oca da naiđe neka velika”, kaže svom bratu. „Ovo mora da upali.” Kačijun ostaje u vodi, trudeći se da previše ne drhti dok njegov brat odlazi, gubeći mu se uskoro iz vida. Ne mora više ništa da mu kaže.

Temudžin pokušava da istrgne luk iz Bekterove ruke, ali ovaj izmiče ruku, stežući jače nož u drugoj. „Imam ga”, breca se Bekter. Temudžin posmatra kako njegov stariji brat savija vrbu i kroz rupicu na vrhu provlači upletenu nit, vezujući je za drugi kraj. Lice mu se krivi jer svaki čas očekuje da grana pukne i uništi njihov treći pokušaj da naprave luk. Predugo trpi Bekterov nabusit pristup izradi oružja, kao da su drvo i nit neprijatelji koje treba kazniti. Šta god da pokuša da mu pomogne, ovaj to grubo odbija, a kad Bekter po ko zna koji put omane, on je taj koji mora da drži drvo dok ga ovaj iznova delje. Drugi luk je pukao i prve dve niti su trajale tek toliko da ih nategnu ne bi li isprobali njihovu elastičnost. Sunce je već visoko na nebu a njihovo strpljenje na izmaku. Nova nit je ispletena od tri tanka konca izvučena iz Temudžinove bluze. Detinje je debela i neravna, i primetno vibrira dok Bekter odapinje luk, praveći nervoznu grimasu na licu. Ovoga puta ostaje čitava i dečaci istovremeno uzdišu od olakšanja. Bekter palcem dodiruje zategnutu nit, proizvodeći dubok melodičan zvuk. „Završio si strele?”, pita Temudžina. „Samo jednu”, uzvraća ovaj, pokazujući mu ravnu brezovu grančicu sa iglom od kosti udenutom u njen vrh. Trebala mu je čitava večnost da izbrusi kost u željenom obliku, ostavljajući šiljak koji je umetnuo u procep na vrhu grančice. Zadržavao je dah, znajući da nema drugu zamenu ako ova pukne. „Onda mi je daj”, zapoveda Bekter, pružajući ruku. Temudžin odmahuje glavom. „Napravi svoju”, odgovara mu, sklanjajući strelu iza leđa. „Ova je moja.” U Bekterovim očima vidi bes i strepi da bi stariji dečak mogao da ga udari lukom. Možda ga u tome sprečava vreme i trud uložen u njegovu izradu jer Bekter naposletku klima glavom. „Trebalo je tako nešto da očekujem od tebe.” Bekter razmetljivo spušta luk daleko od Temudžinovog domašaja i počinje da traži kamen kojim će izbrusiti svoj komadić kosti za vrh strele. Temudžin ga frustrirano gleda, iznerviran time što je prinuđen da sarađuje sa budalom. „Okluni ne pričaju najbolje o tebi, Bektere, znaš li to?”, izaziva ga. Bekter šmrkće, pljuje na kamen i počinje da brusi kost. „Baš me briga šta misle o meni, brate”, osorno odgovara. „Ako postanem kan, napašću ih već

prve zime. Pokazaću im cenu njihovog ponosa.” „Potrudi se da to ispričaš majci kada se budemo vratili”, nastavlja Temudžin. „Biće joj drago da čuje šta planiraš.” Bekter diže glavu i gleda u Temudžina svojim sitnim, tamnim očima, ne trudeći se da skrije bes. „Pravo si derište”, odgovara posle nekog vremena. „Nikada ne bi mogao da vodiš Vukove.” Temudžin oseća bujicu gneva, ali to ničim ne pokazuje. „To se još ne zna, zar ne?”, odgovara mirno. Bekter ga ignoriše, tanjeći kost koja počinje da poprima oblik šiljka. „Nemoj da stojiš tu nego budi od koristi. Idi traži leglo mrmota.” Temudžin uspeva da se uzdrži od odgovora. Okreće mu leđa i odlazi.

Te noći jedu sirotinjsku večeru. Helun je nekako održala vatru, uprkos vlažnom lišću. Još jedna hladna noći bi ih ubila a ona ne prestaje da strepi od toga da bi neko mogao da primeti vatru. Procep u steni dovoljno je uvučen, ali ona svoje sinove raspoređuje oko vatre kako bi svojim telima sakrili svetlost. Svi su iznemogli od gladi. Temužu su usta zelena nakon pokušaja da glad utoli biljkama koje je ubrzo zatim povratio. Krajnji ishod lova su dve ribe, obe uhvaćene više zahvaljujući sreći nego ribolovačkom umeću. Ma koliko da su sitne, miris njihovog hrskavog mesa dečacima tera vodu na usta. Temudžin i Bekter su ljuti jedan na drugog posle celodnevnih čarki. Temudžin je pronašao mrmotsku jazbinu, ali Bekter je odbio da mu ustupi luk. Temudžin se obrušio na njega i tako su se valjali u blatu sve dok jedna strela pod njima nije pukla. Bekter je pokušao da polomi i drugu, ali Temudžin je bio brži. Odmah potom je odlučio da iskoristi Kačijunov nož i sledećeg dana sam iskleše luk. Helun drhti i oseća se bolesno dok spušta grančice u vatru, pitajući se koji od njenih sinova će ostati gladan. Kačijun i Kasar su zaslužili bar da probaju meso, ali ona zna da im je najpotrebnija njena snaga. Ukoliko se onesvesti od gladi, ili čak umre, ostali neće dugo izdržati sami. Gnevno steže vilice, gledajući u dva starija dečaka. Obojica na licu imaju modrice od tuče i najradije bi ih i sama prebila zbog tvrdoglavosti. Ne razumeju da im nema spasa, nema izbavljenja. Njihovi životi zavise od dve mršave ribice na vatri, jedva dovoljne za jedan pošten zalogaj. Helun noktom probada jednu nagorelu ribu, trudeći se da prikrije svoj očaj. Providna tečnost joj obliva prst i ona ga oblizuje, sklapajući oči kao u ekstazi. Ignoriše bolni vapaj u stomaku i lomi ribu na dva dela, dajući jednu polovinu Kačijunu a drugu Kasaru. Kačijun odmahuje glavom. „Ti prva”, kaže dečak, mameći joj suze u očima. Kasar ga čuje i zastaje s ribom pred otvorenim ustima. Oseća primamljiv miris pečenog mesa i Helun vidi pljuvačku koja mu se skuplja u uglovima usana. „Ja mogu da izdržim duže od tebe, Kačijune”, kaže mu majka. „Ješću sutra.” Za Kasara je to dovoljno. Ubacuje ribu u usta i zvučno sisa njene sokove. Kačijunove oči su tamne od gladi, ali odlučno odmahuje glavom. „Ti prva”, ponavlja on, pružajući majci glavu ribe. Helun je uzima i ozbiljno ga gleda. „Zar misliš da ću uzeti tvoju hranu, Kačijune? Dragi moj sine?” Glas joj postaje grublji. „Jedi, ili ću je baciti u vatru.” Dečak trepće pri pomisli na tako nešto i odmah je gura u usta. Svi čuju krckanje kostiju dok žvaće ribu i uživa u svakoj mrvici hranljivog zalogaja. „Sada ti”, kaže Temudžin majci. Uzima drugu ribu u nameri da joj je doda. Bekter ga udara po

ruci i Temudžin s ogromnim naporom volje obuzdava nagon da se opet pobije s bratom. „Ja večeras ne moram da jedem”, pojašnjava Temudžin, kontrolišući svoj bes. „Ni Bekter. Podeli drugu ribu sa Temužem.” Ne može da podnese gladne oči oko vatre i najednom ustaje, želeći da pobegne odatle. U glavi mu se vrti i nesiguran je na nogama. Utom Bekter grabi drugu ribu, deli je na dva dela, jednu polovinu ubacuje u svoja usta a drugu daje svojoj majci, ne mogavši više da podnese njen pogled. Helun skriva svoju nervozu, umorna od malodušnosti koju je glad unela u njenu porodicu. Svi osećaju da im je smrt bliža nego ikad i teško im je da ostanu jaki. Oprašta Bektera i poslednje parče daje Temužu koji ga halapljivo guta, tražeći očima još. Temudžin pljuje na zemlju tako da nekoliko kapi pljuvačke leti na Bekterovu dolamu. Pre nego što najstariji brat skoči na noge, Temudžin nestaje u tami. Vlažan vazduh se brzo hladi bez sunca i dečaci se ubrzo spremaju za još jednu ledenu noć.

12

Temudžin je vrlo miran dok cilja preko kopljišta. Iako su se mrmoti razbežali A po njegovom dolasku, dovoljno su glupi stvorovi da se posle kraćeg vremena opet vrate. S pristojnim lukom i strelom ojačanom perjem, bio bi skoro siguran u dobar ulov. Stanište najbliže njihovoj steni prilično je izloženo. Temudžinu bi dobrodošlo nekoliko žbunova iza kojih bi se sakrio, ali prinuđen je da ukipljeno sedi i čeka povratak prevrtljivih glodara. Povremeno šara pogledom oko brda za slučaj da neko ne naiđe. Helun ih je kljukala upozorenjima sve dok se nisu pretvorili u strašljive senke koje su se oprezno kretale kad god bi napustili sklonište u steni. Temudžin sedi okrenut licem ka vetru kako mirisom ne bi uzbunio svoj plen i prinuđen je da luk drži polunapetim, svestan toga da bi svaki nagli pokret oterao životinje još dalje. Ruke mu drhte od umora i u glavi ne prestaje da mu odjekuje glasić koji ga opominje da ovoga puta mora da ubije. Posle četiri dana života na nekoliko sićušnih zalogaja ribe i divlje lukovice, Jesugejevi sinovi i udovica su na ivici iznemoglosti. Helun je izgubila energiju i po ceo dan bezvoljno sedi sa uneređenom bebom u naručju. Njihova sestrica se prva tri dana dobro hranila, međutim, kako je Helunino mleko izgubilo na kvalitetu, beba ne prestaje da plače. Dečaci sve teže podnose njeno tužno cviljenje. Kačijun i Kasar su se popeli na vrh brda, izviđajući okolinu u potrazi za nekom domaćom životinjom, odlutalom od svog stada. Kačijun je sebi napravio mali luk i tri strele sa vrhovima od zašiljenog ugljevlja. Temudžin im želi sreću iako zna da on ima najviše šanse da ih spase. Samo kada bi još dobro pogodio. U ustima skoro da oseća ukus toplog mrmota koji sedi na dvadeset koraka od njega. Bila bi to dečja igra da raspolaže pravim oružjem. Ovako je prinuđen da čeka do iznemoglosti. U rukama mu se gomila agonija i ne usuđuje se da govori naglas, ali zato u mislima priziva nervozne stvorove, mameći ih da odlutaju dalje od svoje sigurne jazbine i priđu mu bliže. Treptanjem odgoni znoj koji mu curi sa čela i posmatra kako debeli mrmot gleda oko sebe. Glodar kao da oseća da je predator tu negde. Temudžin vidi da se životinja koči i zna da će njen sledeći pokret biti trk nazad u rupu i uzbunjivanje ostalih. Ispušta dah i otpušta kopljište, umoran od predugog čekanja. Strela pogađa mrmota u vrat. Pun pogodak bez prave snage koji ostavlja ranjenu životinju da se grozničavo koprca. Temudžin spušta luk i skače na noge, trčeći prema svom plenu pre nego što se oporavi i nestane pod zemljom. Vidi mu svetlo krzno na stomaku i trči još brže, očajnički želeći da zgrabi ovu priliku. Svom snagom pada na mrmota, frenetično ga grabeći obema rukama. Ranjena životinja skiči i malo nedostaje da mu se izmigolji iz stiska. Temudžin vadi strelu, puštajući krv da pokulja na suvu zemlju. Oči mu se pune suzama olakšanja dok hvata mrmota za vrat i uvrće ga. Životinja se još uvek koprca uz njegovu butinu, ali ne zadugo. Dečak zadihano ustaje, gledajući svoj plen, srećan što će večeras konačno jesti nešto konkretno. Čeka da ga prođe vrtoglavica, osećajući u ruci težinu mrmota. Debeo je i zdrav. Njegova majka će večeras spremiti topao obrok od mesa. Tetive će samleti u prah i

pomešane sa ribljim lepkom namazati na luk, čime će ga ojačati. Sledeći hitac će biti iz veće daljine i biće to siguran ulov. Temudžin spušta ruke na kolena i tiho se smeje. Ovo je tako mala stvar a znači tako mnogo. Utom iza sebe čuje poznati glas. „Šta si ulovio?”, pita Bekter, koračajući kroz travu. Luk mu visi o ramenu i ne deluje nimalo ispijeno i izgladnelo kao ostali. Kačijun je prethodnog dana prvi izneo svoju sumnju da Bekter svoj ulov ne deli sa ostalima iako svoj deo spremno prihvata. U poslednja četiri dana, otkad žive u divljini, porodici nije doneo ništa. Temudžin se uspravlja, osećajući neprijatnost pod Bekterovim pogledom koji odmerava njegov ulov. „Mrmota”, odgovara, podižući ga. Bekter prilazi bliže i pokušava da mu ga otme. Temudžin trza ruku i mlitav leš pada u prašinu. Dečaci se istovremeno bacaju na njega, divljački se tukući između sebe. Temudžin je previše slab da bi zadržao Bektera u svojoj nameri. Stariji brat ga odguruje u stranu, ostavljajući ga da zuri u plavo nebo i bori se za dah. „Ja ću ga odneti majci. Ti bi ga verovatno pojeo sam”, dobacuje Bekter kroz ciničan kez. Nažalost, Kačijunove strepnje će sada biti svaljene na njega. Temudžin pokušava da ustane. Bekter ga pritiska nogom i ovaj više ne pruža otpor. Snaga ga je potpuno izdala. „Uhvati sebi drugog, Temudžine. Ne vraćaj se bez još jednog plena.” Bekter se smeje, podižući mrtvog mrmota sa zemlje. Ubrzo nestaje u podnožju brda gde je šuma zelenija i gušća. Temudžin ga bespomoćno posmatra, svestan svog srca koje preti da mu prsne u grudima. Sa strepnjom se pita da li bi glad mogla potpuno da ga raslabi. Ali u jedno je siguran: neće umreti dok Iluk vlada Vukovima i dok Bekter ne dočeka svoju kaznu. U vreme kada se pridigne, ujedno uspeva da obuzda svoj bes. Glupi mrmoti su se u međuvremenu vratili i sada opet beže glavom bez obzira, uplašeni njegovim pokretima. Temudžin smrknuto podiže svoju strelu i zapinje je o luk, zauzimajući položaj strpljivog lovca. Mišići ga bole i noge prete da utrnu pod naporom, ali srce usporava svoj ritam i čekanje se nastavlja.

Te večeri jedu samo jednog mrmota. Helun oživljava kada joj ga Bekter preda i odmah potpaljuje veću vatru kako bi zagrejala kamenje. Drhtavim rukama brižljivo seče stomak i vadi creva i iznutrice, puneći šupljinu vrelim kamenčićima. Iako su joj ruke omotane tkaninom od bluze, povremeno se trgne od vreline pod prstima. Meso se peče iznutra a potom se spolja valja u žar kako bi kožica bila hrskava i ukusna. Srce se takođe peče u žaru sve dok ne procvrči. Ništa se ne baca. Sam miris pečenja uliva malo boje u Helunine obraze. Ushićeno grli Bektera dok joj se olakšanje pretvara u suze kojih kao da nije svesna. Temudžin ne spominje ono što se dogodilo. Majka im je potrebna da bi opstali, a on ne želi da je dodatno raslabi optužbama na račun svog iscerenog brata. Bekter se naslađuje novostečenom pažnjom, trijumfalno gledajući u Temudžina. Mlađi brat mu uzvraća smrknutim pogledima kad god primeti da njihova majka ne gleda. Primetivši napetost među starijom braćom, Kačijun laktom gura Temudžina. „Šta je s vama dvojicom?”, šapatom pita dečak kada posedaju da jedu. Temudžin odmahuje glavom, ne želeći da obelodanjuje svoj bes. Ionako su mu na pameti samo komadi ukusnog mesa koje Bekter prebira po šakama, deleći ih ostalima poput kana. Temudžinu ne promiče da njegov stariji brat sebi ostavlja plećku, najbolje parče. Niko nikada nije jeo nešto ukusnije od tog mesa. Punih stomaka, porodica je odmah srećnija. Jedan hitac strelom uneo je toliko promena iako je Kačijun gozbi doprineo sa još tri ribice i nekoliko

skakavaca. Mlađi dečaci prebrzo jedu i prinuđeni su da piju vodu kako bi rashladili jezike. Temudžin bi svom bratu verovatno oprostio krađu da ga ostala braća tokom večere nisu toliko hvalila. Ovaj se šepuri, ne skrivajući zadovoljstvo koje samo Temudžin razume.

Te noći nema kiše i dečaci spavaju u drugom skloništu koje su sami napravili, umireni delimično popunjenim stomacima. Naravno, glad se ponovo vraća, grčeći im utrobu iako to jedni drugima ne pokazuju dok se ušuškavaju u steni. Temudžin ne može da zaspi. Tiho ustaje i nečujno se iskrada u tamu, tražeći pogledom mesec na nebu. Leto neće trajati večno, shvata on dok korača kroz mrak. Zima je na putu i ubiće ih kao nož zariven u grudi. Mrmoti će tokom hladnih meseci spavati u svojim jazbinama, duboko pod zemljom i daleko od njegovog domašaja. Ptice će odleteti na jug i neće moći da ih love. Zima će biti surova i za porodice u toplim šatorima, okružene stokom i konjima. Jesugejeva porodica će se zasigurno smrznuti. Dok stoji i prazni svoju bešiku na zemlju, ne može a da se ne seti Okluna i noći kada je pratio Kokea. Tada je bio samo dete koje se takmiči sa ostalim dečacima. Žudi za tom bezbrižnošću i trenucima provedenim sa Borte. Frkće pri toj pomisli, svestan toga da je Borte sada u toplom šatoru i dobro nahranjena dok njemu koža visi na kostima. Temudžin najednom oseća nečije prisustvo iza sebe i munjevito se okreće, spuštajući se u čučanj i spremajući se za trk. „Odlično čuješ, brate”, šapuće Kačijun. „Jer ja sam tih kao noćni povetarac.” Temudžin se osmehuje svom bratu, opuštajući se. „Što ne spavaš?” Kačijun sleže ramenima. „Glad. Taman sam danas izgubio osećaj kada je Bekter doneo onog mrmota. Sada mi se stomak opet probudio.” Temudžin pljuje na zemlju. „Mog mrmota. Ja sam ga ubio. On se samo pojavio i oteo mi ga.” „Pretpostavio sam. Ali mislim da ostali to nisu primetili.” Temudžin ćuti i posmatra mračnu figuru svog brata. Pod njegovom dolamom primećuje nabreklinu i ubada je prstom. „Šta ti je to?”, radoznalo pita. Kačijun se nervozno osvrće ka steni pre nego što izvuče nešto napolje i podigne uvis kako bi Temudžin mogao da vidi. U pitanju je kostur još jednog mrmota. Temudžin pruža ruku da opipa kosti, osećajući kako ga preplavljuje novi talas besa. Polomljene su upravo onako kako bi to učinio gladan čovek u želji da s njih sastruže sve meso. Bekter nije palio vatru. Kosti su sveže, ne starije od jednog dana. „Ovo sam našao tamo gde Bekter obično lovi”, pojašnjava Kačijun drhtavim glasom. Temudžin okreće krhke koščice u ruci, prelazeći prstima duž lobanje. Bekter je tu ostavio nešto mesa iako očne duplje zjape prazne. Ubio ju je na dan kada niko ništa nije ulovio, ostavivši porodicu bez ijednog obroka. Temudžin se spušta na kolena i počinje da opipava kostur u potrazi za ostacima mesa. Nozdrve mu se pune vonjom truleži, ali ne toliko gadnim da mu ubije glad. Kačijun kleči pored njega i obojica navaljuju na koščice, guleći zubima ono malo mesa što je preostalo na njima. Ne traje dugo. „Šta ćeš da radiš?”, pita Kačijun kada završe sa glodanjem. Temudžin donosi odluku i ne kaje se. „Jesi li ikada video krpelja na konju, Kačijune?” „Naravno”, odgovara mlađi brat. Obojica znaju koliko ta štetočina može da popije konjske krvi i

dostigne veličinu ljudskog palca. Kada ga izvuku iz konjske kože, za sobom ostavlja krvav trag koji dugo ne zarasta. „Krpelj je opasan kada je konj slab”, tiho nastavlja Temudžin. „Znaš li šta moraš da učiniš kada ga nađeš?” „Da ga ubijem”, šapatom odgovara Kačijun.

Kada Bekter narednog jutra napusti sklonište, Temudžin i Kačijun se iskradaju za njim. Znaju gde voli da lovi i puštaju ga da odmakne kako ne bi osetio da ga prate. Kačijun zabrinuto gleda u Temudžina dok se šunjaju između drveća. Temudžin primećuje njegov strah i pita se zašto ga i sam ne oseća. Glad mu proizvodi konstantan bol u stomaku i dvaput se zaustavlja da iz creva izbaci zelenkastu tečnost, brišući se vlažnim lišćem. Oseća vrtoglavicu i slabost, ali iscrpljenost mu potire svaki osećaj samosažaljenja. Pomišlja da ima blagu groznicu, ali tera sebe da nastavi dalje iako mu srce ubrzano lupa u grudima. Ovako je kad si Vuk, teši sebe. Ne postoji strah niti žaljenje, samo iskonski nagon za eliminisanjem neprijatelja. Nije teško pratiti Bektera po blatnjavoj zemlji jer se ne trudi da sakrije svoje tragove. Jedina opasnost koja im preti jeste da natrče na njega kada se šćućuri da vreba svoj plen. Temudžin i Kačijun nečujno tapkaju za njim, naprežući sva čula. Kada ugledaju par slavuja na drvetu ispred sebe, Kačijun lako hvata svog brata za ruku, pokazujući mu da zaobiđu to mesto kako bi izbegli ptičje krike upozorenja. Kačijun zastaje i Temudžin se okreće prema njemu, primetivši sa žaljenjem kako se lobanja njegovog brata savršeno ocrtava pod zategnutom kožom. Pretpostavlja da i sam izgleda kao da je preblizu smrti. Ukoliko sklopi oči, čini mu se da će izgubiti ravnotežu i zato pušta da se zaljulja, čekajući da vrtoglavica prođe. Potreban mu je ogroman napor volje da uspori dah i frenetično lupanje srca. Kačijun podiže ruku i Temudžin okreće glavu, zaledivši se u mestu kada vidi Bektera koji je zauzeo položaj na samo sto koraka dalje. Teško je ne uplašiti se od figure koja kao kip kleči u šiblju, zagledana u potok. Obojica su osetila silinu Bekterovih pesnica u dečjim igrama. Temudžin odmerava svog starijeg brata, pitajući se da li je dovoljno blizu da ispali strelu. U njegovoj glavi nema mesta za sumnju. Vid mu je bistar, možda samo malo pomućen, ali zato su mu misli hladne i spore jer je već zacrtao svoj put. Kačijun i Temudžin se trzaju kada Bekter otpusti strelu u vodu. Obojica se hitro vraćaju u zaklon, osluškujući lepršanje krila i panično gakanje. Vide tri patke koje divlje uzleću i oglašavaju upozorenje. Bekter trči iz svog skloništa i uskače u potok. Za trenutak ga gube iz vida, ali ubrzo se pojavljuje, penjući se na obalu sa crvenom patkom u rukama. Temudžin viri kroz grančice i trnje. „Čekaj ovde”, mrmlja on. „Nađi mesto s druge strane staze. Sredićemo ga u povratku.” Kačijun teško guta, trudeći se da ne pokaže nervozu. Ne sviđa mu se hladnoća koju vidi u Temudžinu i kaje se što mu je prethodne noći pokazao kostur mrmota. Po danu mu ruke drhte svaki put kad pomisli na to šta planiraju da učine, ali kada ga Temudžin pogleda, on spušta glavu. Mlađi dečak čeka da Bekter okrene leđa i hita preko staze, zatežući strelu u trku. Temudžin suženim pogledom posmatra kako Bekter čupa strelu iz mrtve patke koju ubacuje u svoju bluzu. Oseća ubod razočaranja dok Bekter proteže mišiće i odlazi u pogrešnom pravcu, udaljavajući se od stene. Temudžin podiže dlan, dajući Kačijunu znak da sačeka. Pretpostavlja da će

se Bekter negde nasamo nasladiti debelom patkom i želi da ga ubije kad ga uhvati na delu. Da je samo malo snažniji, s dobrim mlekom i mesom u stomaku, možda bi ga već sada napao, ali previše je slab i zaseda je jedino što mu je preostalo. Creva mu se grče od bola, terajući ga da zažmuri i sklupča se dok teskoba ne prođe. Ne usuđuje se da spusti pantalone dok čeka, za slučaj da ga Bekterov oštar nos ne nanjuši. Jesugej ih je odgojio tako da uvek budu u pripravnosti i Temudžin ne želi da izgubi svoju prednost. Guši neprijatnost i odlučuje da čeka. Najgori trenutak je kada šumski golub sleti na drvo nedaleko od mesta gde dva dečaka čuče, skriveni u vlažnom šiblju. Temudžin u agoniji motri na pticu, znajući da bi je lako pogodio budući da je na samo nekoliko koraka od njega. Golub kao da nije svestan njihovog prisustva a napad gladi opet cedi Temudžinovu utrobu iako se iz petnih žila trudi da to ignoriše. Koliko zna, Bekter će se uskoro vratiti i svaka ptica koja izleti iz krošnji odaće njihov položaj. Ipak, ne može da odvoji pogled od goluba, i kada ovaj odleti, Temudžin ga prati pogledom sve dok mu se ne izgubi iz vida, osluškujući lepršanje njegovih krila. Bekter se vraća kada sunce zađe za stenu i senke se izduže. Temudžin mu čuje korake i budi se iz stanja bliskog transu. Iznenađen je otkrićem da je toliko vremena prošlo i pita se da li je spavao. Telo ga izdaje a voda ne može da popuni bolnu prazninu u njegovom stomaku. Temudžin zapinje svoju strelu dok čeka da se Bekter približi, tresući glavom ne bi li odagnao pospanost i razbistrio vid. Opominje sebe da će ga Bekter ubiti ukoliko ga promaši i zato skuplja svu snagu, moleći se nebeskom ocu da ga telo posluša još samo malo. Bekter je sve bliže i zna da je nastupio trenutak. Izlazi na stazu samo nekoliko koraka od Bektera, podiže svoj luk i zateže ga. Bekter ga zapanjeno gleda, otvorenih usta, posežući za nožem zadenutim u pojas. Temudžin otpušta strelu, gledajući kako se zariva u bratovljeve grudi. Istovremeno, Kačijun ispaljuje strelu otpozadi, pogađajući ga u bok i narušavajući mu ravnotežu. Bekter se tetura, režeći od besa. Vadi svoj nož i pravi jedan korak a onda pada licem nadole. Obe strele su ga pogodile i Temudžin čuje šištav zvuk pražnjenja vazduha iz probušenih pluća. Ne oseća nikakvo sažaljenje prema mladiću koji mu leži pod nogama. U magnovenju prilazi bliže, odbacujući luk i uzimajući nož iz Bekterove šake. Diže glavu i gleda u Kačijunovo preneraženo lice, zatim pravi grimasu i zariva oštricu u Bekterov grkljan, ispuštajući mu krv i život. „Gotovo je”, kaže Temudžin, gledajući u ukočen, staklast pogled u očima svog brata. Ne oseća sopstvenu težinu dok pretražuje Bekterovu dolamu u potrazi za patkom. Ne našavši je, šutira beživotno telo i teturavo se udaljava od njega, očekujući da svakog trenutka izgubi svest. Spušta čelo na vlažnu svežinu obližnje breze i čeka da mu se puls umiri. Iza sebe čuje Kačijunove tihe korake po lišću koji se udaljavaju od tela njihovog brata. Temudžin otvara oči. „Nadajmo se da će Kasar doneti nešto za jelo”, naposletku kaže. Kada mu Kačijun ne odgovori, Temudžin uzima Bekterov luk i prebacuje ga preko svog ramena. „Ako drugi vide Bekterov nož, znaće”, upozorava ga Kačijun glasom očajnika. Temudžin podiže ruku i hvata ga za vrat, smirujući istovremeno i sebe i njega. U Kačijunovom glasu čuje paniku i oseća njen prvi odjek u sebi. Nije razmišljao o tome šta će se dogoditi kada njegov neprijatelj bude mrtav. Bekter više ne može da mu se osveti, niti da povrati očev šator i stoku. Istruliće na mestu gde sada leži. Stvarnost se urezuje u Temudžinovu glavu i on konačno počinje da shvata šta je učinio. Čudno je kada mučni osećaj ubistva zamene slabost i glad. „Reći ću im”, odlučno kaže Temudžin. Pogled mu uporno pada na Bekterovo telo, kao da ga na to

prisiljava neka nevidljiva sila. „Reći ću im da nas je sve puštao da gladujemo. Ovde nema mesta za žaljenje. I to ću im reći.” Kreću nazad prema steni, donekle utešeni prisustvom onog drugog.

13

Helun sluti da nešto nije u redu istog časa kada se dečaci vrate u logor. Kasar i Temuž sede pored nje, dok mala Temulun leži na komadu platna nadomak vatre. Helun polako ustaje, njeno usko lice već pokazuje strah. Dok se Temudžin približava, prvo što zapaža jeste da u ruci nosi Bekterov luk i koči se, upijajući svaki detalj. Ni Temudžin ni Kačijun se ne usuđuju da je pogledaju u oči, i kada im se majka obrati, njen glas nije glasniji od šapata. „Gde vam je brat?”, pita ih. Kačijun ćutke zuri u zemlju. Helun prilazi bliže i Temudžin diže glavu, gutajući pljuvačku. „Krao je hranu i zadržavao je samo za sebe...”, počinje. Helun ispušta gnevan krik i udara mu šamar, toliko jak da dečak pada na zemlju. „Gde vam je brat?”, vrišti ona. „Gde mi je sin?” Temudžinov nos krvari u vidu crvenog potočića koji mu curi u usta i prinuđen je da pljune. Lice mu se krivi od bola i otkriva crvene zube. „Mrtav je”, breca se, i pre nego što uspe da nastavi, Helun ga udara opet i opet, sve dok se Temudžin ne sklupča na zemlji, udaljavajući se od nje. Ali ona ne prestaje da iskaljuje svoj očaj koji nije u stanju da podnese. „Ti si ga ubio?”, ciči ona. „Šta si ti?” Temudžin pokušava da joj zadrži ruke, ali njegova majka je mnogo jača od njega i nastavlja da ga tuče po licu, ramenima i svuda gde može da dohvati. „Prestani da ga biješ! Molim te!”, cvili Temuž iza njih, ali Helun ne može da ga čuje. Njene uši bubnje od besa koji preti da joj rastrgne grudi. Sateruje Temudžina uz drvo i grabi ga za ramena, drmusajući ga tako jako da mu se glava na ramenima ljulja kao krpenoj lutki. „Hoćeš i njega da ubiješ?”, urla Kačijun, pokušavajući da odvuče majku u stranu. Helun ga odguruje od sebe i grabi Temudžina za dugu kosu, uvrćući mu glavu tako da je prinuđen da je pogleda u oči. „Rođen si sa ugruškom krvi u ruci, sa smrću. Rekla sam tvom ocu da ćeš nam doneti prokletstvo, ali nije me slušao.” Oči su joj pune suza i ne vidi da joj šake poput kandži stežu dečakovu glavu. „Krio je hranu od svih nas, puštao nas je da gladujemo”, uzvikuje Temudžin. „Puštao je tebe da gladuješ!” Počinje da ječi pod silinom njene osvete, usamljeniji nego ikada do tada. Helun ga gleda kao da je zaražen. „Ukrao si mog sina od mene, mog dečaka”, uzvraća ona, podižući iznova ruku iznad njegovog lica. Temudžin primećuje kako joj polomljeni nokti drhte. Čini se da taj trenutak traje čitavu večnost. Dečak koji prestravljeno pilji u svoju majku, čekajući da se ona obruši na njega. Snaga njenog stiska popušta naglo kao što se i javila. Helun se bespomoćno spušta na zemlju, očajna i prazna. Temudžin najednom stoji sam. Celo telo mu drhti i stomak se grči, terajući ga na povraćanje iako iz njega izbacuje samo kiselu žutu tečnost. Dok se udaljava od svoje majke, vidi kako njegova braća gledaju za njim i glasno im dovikuje. „Jeo je ugojene mrmote dok smo mi umirali od gladi! Pravedno je što sam ga ubio. Koliko dugo

misliš da bismo poživeli da je nastavio da zadržava sav svoj ulov za sebe? Danas sam ga video kako ubija patku. I je li sada tu da nam da snagu? Nije, nego u njegovom stomaku.” Helun se pomera na zemlji iza njega i Temudžin se trza, strepeći od još jednog napada. Očima punim suza gleda u majku koju obožava. Mogao je da je poštedi ovog saznanja da je samo dublje porazmislio o tome. Mogao je da izmisli priču o tome kako je Bekter sam pao ili nešto slično tome. Ne, odlučno kaže sebi. Ne bi bilo pravedno. Bekter je bio krpelj u koži i uzimao je više nego što je delio sa svojim najrođenijima, ne mareći za to što su na putu da skončaju od gladi. Helun će to shvatiti, s vremenom. Njegova majka otvara krvave oči i pridiže se na kolena, ječeći od bola. Nema snage da opet ustane i Temudžin i Kasar joj u tome pomažu. Temudžin briše krvavu mrlju sa brade i mrko je gleda. Radije bi pobegao daleko odatle nego se opet suočio s njenim optužujućim pogledom, ali tera sebe da ostane tu gde jeste. „Ubio bi nas”, kaže joj ponovo. Helun mu uzvraća praznim pogledom od kojeg dečaka prolazi jeza. „Izgovori mu ime”, zahteva ona. „Izgovori ime mog prvenca.” Temudžin se trza i najednom mu se vrti u glavi. Krvav nos mu pulsira na licu i pred očima mu seva. Sve što želi jeste da legne i spava, ali on ostaje tu, zagledan u svoju majku. „Kaži mu ime”, ponavlja ona. Bes u njenim očima zamenila je tupa praznina. „Bekter”, uzvraća Temudžin, „koji je krao hranu dok smo mi umirali.” „Trebalo je da te ubijem na porođaju kad sam videla šta ti je u šaci”, kaže Helun glasom previše tihim da bi se u njemu osetio bes, pre bi se reklo da je to strah. „Trebalo je da znam u šta ćeš se pretvoriti.” Temudžin oseća kako ga nešto razdire iznutra, ali ne uspeva da spreči svoju majku u nameri da ga povredi. Želi da joj pritrči i oseti njen topao zagrljaj, da učini sve samo da zbriše taj odvratan bol koji joj je naneo. „Beži od mene, dečače”, tiho naređuje Helun. „Ako te vidim u snu, ubiću te zbog onog što si učinio. Zbog onog kojeg si mi uzeo. Ti ga nisi smirivao kada su mu rasli zubi. Ti ga nisi negovao kada je goreo u groznici, nisi mu kuvao čajeve i ljuljao ga kada je bilo najgore. Ti nisi ni postojao kada smo Jesugej i ja voleli svoje prvo čedo. Kada smo bili mladi i kad nam je on bio sve.” Temudžin sluša, tup od šoka. Možda njegova majka zaista nije shvatila u kakvog je čoveka Bekter izrastao. Beba koju je dojila izrasla je u okrutnog kradljivca, ali Temudžin ne može da pronađe reči da joj to kaže. Dok mu se formiraju u ustima, on ih guta, znajući da su beskorisne, ili još gore, da će je opet razgneviti. Umesto toga, tužno odmahuje glavom. „Žao mi je”, kaže, i dok to govori, zna da mu je žao zbog bola koji joj je naneo a ne zbog ubistva. „Gubi se odavde, Temudžine”, šapuće Helun. „Ne mogu više da te gledam.” Dečak počinje da jeca a onda se okreće i trči pored svoje braće. Svaki dah mu reže grlo i ukus krvi mu još dugo ostaje u ustima.

Ne vide ga narednih pet dana. Iako Kačijun brine o svojoj mlađoj braći, jedini znak da to i Temudžin čini jeste plen koji donosi i ostavlja na rubu njihovog malog logora. Prvog dana to su dva goluba okrvavljenih kljunova i još uvek topla. Helun ne odbija dar, ali nikom ne spominje ono što se prethodnog dana dogodilo. Meso jedu u mučnoj tišini, Kačijun i Kasar razmenjuju poglede, dok Temuž šmrkće i cvili svaki put kada ga Helun ostavi samog. Bekterova smrt bi verovatno bila olakšanje za mlađe dečake da se dogodila u vreme kada su bili sigurni u staništu Vukova. Oplakali bi

ga i njegovo telo odneli na nebeski ukop, tešeći se pogrebnim ritualom. Međutim, u stenama na brdu ta tragedija je samo još jedan podsetnik na to da im smrt diše za vratom. U početku je to bila avantura sve dok im glad nije stanjila kožu na kostima. Kako stvari stoje, sada žive kao divlje životinje i pokušavaju da ne razmišljaju o predstojećoj zimi. Kasar je s vremenom izgubio svoju uobičajenu razdraganost. Nakon Temudžinovog odlaska, potpuno se povlači u sebe, preuzimajući obavezu ukorevanja Temuža zbog preterane privrženosti majci. U Bekterovom odsustvu svaki od dečaka pronalazi svoju novu ulogu i Kasar je taj koji svakog jutra sa Kačijunom ide u lov. Uzvodno otkrivaju jedno bolje jezerce, ali put do njega vodi ih pored mesta gde je ubijen Bekter. Kačijun u međuvremenu pretražuje zemlju i uočava mesto gde je Temudžin odvukao leš i pokrio ga granjem. Telo njihovog najstarijeg brata očerupali su lešinari, i kada Kačijun druge večeri pronađe mršavog psa nadomak logora, s naporom guta svaki hranljivi zalogaj, ne uspevajući da se otrgne viziji kako Temudžin ubija životinju dok ova čereči Bekterovo telo. Ali hrana im je svima preko potrebna a pas je najhranljiviji obrok koji jedu otkad su proterani iz plemena. Pete večeri, Temudžin se vraća u logor. Porodica je zatečena njegovom pojavom, mlađa braća zure u Helun, iščekujući njenu reakciju. Majka ga ćutke posmatra, primetivši da u rukama nosi živo jare. Njen sin deluje snažnije, zaključuje ona. Koža mu je potamnela od sunca i vetra tokom celodnevnog lova po okolnim brdima. Zbunjuje je osećaj olakšanja pri spoznaji da je živ i zdrav, što donekle zasenjuje mržnju zbog onoga što je učinio. Helun još uvek ne može da mu oprosti. Temudžin hvata svoj plen za uvo i podiže ga visoko, pokazujući ga celoj porodici. „Nekoliko milja zapadno odavde nalaze se dva stada koza”, kaže im. „Nečuvana.” „Da li te je neko video?”, najednom pita Helun, iznenađujući ih sve. Temudžin je gleda i njegov miran pogled postaje nesiguran. „Nije. Uzeo sam ga kad su čobani zašli za brdo. Ne znam, možda će primetiti da ga nema. Ali velike su šanse da neće.” Premešta se s noge na nogu, čekajući da njegova majka još nešto kaže. Ni sam ne zna šta će učiniti ako ga opet otera. „Čobani će ga tražiti i pratiće tvoje tragove”, tiho kaže Helun. „Možda si nam ih navukao na vrat.” Temudžin uzdiše. Nema snage za još jednu svađu s majkom. Pre nego što Helun stigne da se pobuni, on seda pored vatre i vadi svoj nož. „Moramo da jedemo da bismo preživeli. Ako nas nađu, ubićemo ih.” Primećuje da lice njegove majke opet postaje hladno i čeka na novi izliv njenog gneva. Tog dana je pretrčao mnogo milja i svaki mišić ga boli. Ne bi podneo još jednu noć u samoći i možda se delić tog straha oslikava na njegovom licu. Kačijun se oglašava, razbijajući neprijatnu napetost. „Noćas bi trebalo da jedan od nas izviđa oko logora za slučaj da dođu”, predlaže dečak. Temudžin klima glavom, ne gledajući ga. Oči su mu fiksirane za majčin lik. „Potrebni smo jedni drugima”, kaže joj. „Ako sam pogrešio što sam ubio svog brata, to neće ništa promeniti.” Jare bleji i pokušava da se provuče između Helun i Temuža. Helun ga hvata za tanak vrat i Temudžin u odblesku vatre vidi da su joj oči uplakane. „Šta da ti kažem, Temudžine?”, mrmlja ona. Jare je toplo i ona zariva lice u njegovo krzno, slušajući ga kako cvili. „U srce si me ranio i možda mi više nije ni stalo do onog što je ostalo.” „Stalo ti je do drugih. Moramo da preguramo zimu ili ćemo umreti”, podseća je Temudžin. Dok govori, uspravlja leđa i njegove žute oči kao da poprimaju boju plamena vatre.

Helun klima glavom, pevušeći pesmu iz svog detinjstva i igrajući se sa jarećim ušima. Bila je svedok kada su njena braća umirala od kuge koja ih je ostavljala izobličene i crne. Pleme ih je ostavilo u ravnici daleko od očevog plemena. Čula je krike ratnika koji nisu mogli da se izleče. Njihova agonija bila je nepodnošljiva sve dok im smrt konačno nije donela olakšanje. Neki su preklinjali da im oni zdravi nožem prekrate muke i želja im je bila uslišena. Celog svog života, Helun je okružena smrću i možda će kao majka Vukova ipak uspeti da preživi i smrt rođenog sina. Helun ne zna da li je u stanju da voli biće koje je ubilo njenog prvenca iako žudi za tim da ga privije uz sebe i odagna svu njegovu tugu. Umesto toga, ona uzdiše i uzima nož. Za logor je napravila činije od brezovine koje sada deli Kasaru i Kačijunu. Temuž ćutke prilazi i uzima svoju. Pred njom ostaju dve prazne činije. Helun konačno diže pogled ka Temudžinu. „Uzmi činiju”, tiho mu kaže. „Krv će ti dati snage.” Temudžin zahvalno spušta glavu, svestan da je to svojevrstan poziv da ostane. Primećuje da mu ruke drhte dok uzima činiju i pridiže je sa ostalima. Helun pojačava stisak oko jareta pre nego što zabode oštricu i iseče mu žile na vratu. Krv kulja preko njenih šaka i dečaci podmeću činije kako bi se što manje izgubilo. Jare se divljački bori dok se činije pune toplom tečnošću. Dečaci je piju uz mljackanje i osećaju kako im prodire do kostiju, grejući im krv i toleći im glad. Kada mlaz splasne u kapljanje, Helun podiže mlitavu životinju jednom rukom i strpljivo puni svoju činiju do vrha. Jare se još uvek povremeno trza a onda konačno umire, očiju krupnih i mračnih. „Meso ćemo ispeći sutra uveče, kada budemo sigurni u to da vatra neće privući čobane koji tragaju za izgubljenim jaretom”, kaže dečacima. „Ukoliko dođu, odavde ne smeju otići živi i odati naše skrovište. Razumete li?” Dečaci oblizuju krvava usta, klimajući glavama. Helun duboko uzdiše, potiskujući svoju tugu negde duboko, tamo gde još uvek oplakuje Jesugeja i sve što su izgubili. Mora da je zaključa inače će je uništiti. Ipak, negde u dubini svog bića ona još uvek neutešno plače. „Doći će da nas ubiju?”, pišti Temuž, nervozno gledajući u mrtvo jare. Helun odmahuje glavom, privlačeći ga k sebi i tešeći ga kratko. „Mi smo Vukovi, mališa. Ne umiremo tako lako.” Kod poslednjih reči, oči podiže ka Temudžinu i on drhti od hladnoće koju vidi u njima.

S licem priljubljenim uz smrznutu travu, Temudžin zuri u dvojicu čobana. Spavaju na leđima, umotani u postavljene bluze, s rukama uvučenim u rukave. Njegova braća leže na stomacima levo i desno od njega dok im se mraz uvlači u kosti. Noć je savršeno mirna. Uspavane životinje i čobani nisu svesni gladnih pogleda Vukova. Temudžin napreže oči u tami. Sva tri dečaka nose lukove i noževe. Na njihovim licima nema ni trunke radosti dok posmatraju prizor pod sobom, vrebajući pravi trenutak za napad. Svaki pokret bi mogao da izmami panično blejanje koza i tako probudi dvojicu čobana. „Ne možemo da priđemo bliže”, šapuće Kasar. Temudžin smrknuto razmišlja o tome šta mu je činiti, zanemarujući bol u telu nažuljanom na hladnoj zemlji. Čobani su snažni, sposobni da prežive u divljini. Verovatno i sami imaju lukove i noževe i koriste ih brzo i vešto u odbrani stoke od šumskih zveri. Neće im biti važno da li ciljaju u životinje ili trojicu dečaka, naročito po mrklom mraku. Temudžin guta knedlu skupljenu u grlu, zureći u spokojnu scenu. Verovatno bi se sa svojom braćom nečujno vratio u logor da nije konja koji mirno stoji nedaleko od uspavanih čobana. Spava stojeći, s glavom opuštenom skoro do zemlje. Temudžin čezne za jahanjem. Konj bi mu omogućio da jaše dalje nego pre i da sa sobom donosi veći ulov. Ukoliko je kobila, moći će da muzu mleko. Usta

mu se pune pljuvačkom pri sećanju na ukus kobiljeg mleka. Čobani sigurno imaju još dosta korisnih stvari koje će im dobro doći i on ne može da podnese pomisao na to da ih pusti da tek tako odu, bez obzira na rizik. Bliži se zima. Dani i noći su sve hladnije i na koži već sad oseća kako mu se formiraju sitne iglice od mraza. Bez mrmotskog loja na koži, koliko dugo će još izdržati ? „Vidiš li im pse?”, mrmlja Temudžin. Niko ne odgovara. Sklupčani od zime, teško da mogu biti primećeni. Temudžin se ježi pri pomisli na to da ih krvoločne životinje napadnu u mraku, ali nema drugog izbora. Čobani moraju da stradaju da bi njegova porodica preživela. Duboko udiše vazduh, proveravajući da li je tetiva na njegovom luku suva i zategnuta. „Ja imam najbolji luk. Prišunjaću im se i ubiću prvog koji ustane. Vi krenite za mnom i ubijte pse kada me pojure. Jasno?” Na slaboj mesečini može da vidi kako nervoza razdire njegovu braću. „Prvo pse pa onda onog koji ostane na nogama”, nastavlja Temudžin, želeći da bude siguran. Dok klimaju glavama, on nečujno ustaje i prikrada se uspavanim čobanima. Kreće se uz vetar kako svojim mirisom ne bi uzbunio stoku. Studen kao da je omamila stanovnike malog logora. Temudžin im se brzo približava, osluškujući sopstveni dah. Luk mu je u pripravnosti dok nečujno trči. Za nekog ko je obučen da ispaljuje kopljišta sa galopirajućeg konja, ovo neće biti teško, nada se. Na trideset koraka od svog plena, primećuje pokret pored uspavanih čobana, tamnu priliku koja ustaje i počinje da zavija. S druge strane, drugi pas mu trči u susret, lajući u znak upozorenja. Temudžin uzvikuje od straha, očajnički pokušavajući da se fokusira na čobane. Jedan čobanin se trza iz sna, skačući na noge baš u trenutku kada Temudžin zateže i otpušta prvu strelu. U tami se ne usuđuje da cilja grkljan i strela se prvom čobaninu zariva u grudi, obarajući ga na jedno koleno. Temudžin čuje kako u agoniji bola doziva drugog čobanina koji se u tom trenutku pridiže i poseže za svojim lukom. Ovce i koze panično bleje, bežeći na sve strane. Neke unezvereno protrčavaju pored Temudžina i njegove braće. Temudžin hita da usmrti i drugog čobanina. Strela mu je za pojasom i on je brzo vadi, psujući kada mu se zaglavi u tkanini. Čoban već namešta svoje kopljište, veštim pokretima ratnika, i Temudžin zna da je ovo trenutak odluke. Ne uspeva da oslobodi svoju strelu i komešanje s njegove leve strane ispunjava ga panikom. Okreće se u trenutku kada mu jedan pas skače za vrat, obarajući ga na zemlju. Pri tom čuje kako mu čobanova strela zviždi iznad glave. Iz grla mu se otima krik kada mu pas zarije čeljusti u ruku, ali Kasarovo kopljište pogađa životinju u vrat. Temudžin je u međuvremenu ispustio svoj luk i sada vidi kako čobanin smireno namešta sledeću strelu. Da stvar bude gora, prvi čobanin teturavo ustaje, napipavajući svoje oružje. Temudžin razmišlja o tome da se baci u trk. Zna da mora što pre da pobegne inače će čobani krenuti u poteru za njima i po mesečini ih lako sustići. Opet trza svoju strelu i konačno je oslobađa. Drhtavim rukama je umeće u svoj luk i cilja. Ali gde je drugi pas? Kačijunova strela pogađa čobanina visoko iznad brade. Za trenutak ovaj stoji sa zategnutim lukom i Temudžin odlučuje da ispali kopljište pre nego što ovaj ispali svoje. Čuo je za ratnike koji su tako dobro obučeni da isuku mač i kada su smrtno ranjeni, ali čobanin u tom trenutku pada na zemlju. Onaj kojeg je Temudžin ranio namešta svoj luk, urlajući od bola pri pokušaju da ga zategne. Temudžinov hitac mu je rasporio grudne mišiće i ovaj ne može dovoljno da nategne tetivu da bi ispalio strelu. Temudžin oseća kako mu srce jače lupa, svestan da je bitka izvojevana. Kasar i Kačijun mu prilaze i sva trojica ćutke posmatraju kako čobanovi prsti nespretno klize sa luka. „Drugi pas?”, mrmlja Temudžin. Kačijun ne može da odvoji pogled od ranjenog čobanina i moli se u sebi da ovaj konačno

posustane. „Ubio sam ga.” Temudžin zahvalno tapše svog brata po leđima. „Onda, hajde da ovo završimo.” Čobanin vidi kako najstariji napadač uzima strelu od onog pored sebe i ispaljuje je. Prestaje da se opire i ispušta luk iz ruku, a zatim vadi nož iz svoje bluze, dižući za trenutak pogled ka zvezdanom nebu. Glas mu umire u grlu kada mu se Temudžinovo kopljište zarije u vrat. Još neko vreme stoji, ljuljajući se na mesečini, bled kao smrt. Sledećeg trenutka mlitavo pada na zemlju. Tri brata oprezno prilaze leševima u potrazi za još nekim znacima života. Temudžin šalje Kasara za konjem koji je uspeo da pobegne od mirisa smrti uprkos uzdama uvezanim oko nogu. Okreće se prema Kačijunu i hvata ga za vrat, privlačeći njegovo lice svom tako da im se čela dodirnu. „Preživećemo zimu”, kaže mu kroz osmeh. Kačijunovo raspoloženje se popravlja i zajedno kliču. Njihov pobednički vrisak odjekuje dolinom. Možda je to suludo, ali uspeli su da zaplene svoje prvo stado iako su samo dečaci.

14

Iluk sedi, zagledan u plamen, i razmišlja o prošlosti. U protekle četiri godine otkad su napustili senku Deli’un-Boldaka i zemlje oko crvene gore, Vukovi su napredovali, dobivši na brojnosti i bogatstvu. Naravno, u plemenu još uvek ima onih koji ga mrze što je prognao Jesugejevu udovicu i sinove, ali to im nije predskazalo zlu sudbinu. Naprotiv, u proleće prve godine izrodilo se više jagnjadi nego ikada do tada. Osim toga, pleme je dobilo na desetine prinova. Nijedno odojče nije umrlo na porođaju i oni koji traže znake bili su više nego zadovoljni. Iluk stenje sebi u bradu, uživajući u slatkoj omami posle druge mešine crnog ajraga. Godine su mu išle u prilog, dobio je tri sina koji sada trčkaraju oko šatora i uče da barataju lukom i mačem. On se ugojio mada je to više stamenost nego prekomerno salo. Zubi i oči ga još uvek dobro služe i od njegovog imena zaziru sva okolna plemena. Zna da je to dovoljan razlog da bude zadovoljan. Vukovi su tokom godina odmicali ka jugu sve dok se nisu nastanili na zemlji koja obiluje muvama i omorinom od koje se po ceo dan znoje. Koža im je prepuna osipa i rana. Iluk žudi za hladnim, suvim vetrovima severnih brda i često razmišlja o tome da vrati Vukove na staru teritoriju, pitajući se kakva sudbina je zadesila Jesugejevu porodicu. Delićem svog bića žali što nije poslao ratnike da ih dokrajče, ali ne iz krivice nego iz zle slutnje da nije dovršio posao. Nateže mešinu i uviđa da je prazna. Lenjim pokretom ruke daje znak da mu se donese puna. Mlada žena ga pokorno sluša. Iluk zabavljeno posmatra kako kleči pred njim pognute glave. Od pijanstva joj se ne seća imena, ali primećuje da je vitka i dugonoga, poput ždrebice. U preponama oseća želju i pruža ruku da joj dodirne mišice. Hvata je za bradu i podiže njeno lice kako bi ga pogledala u oči. Neizmerno sporo joj uzima ruku i spušta poljubac na njenu nadlanicu, dajući joj do znanja šta mu je na umu. Devojka deluje nervozno, ali to ga nimalo ne brine jer se kan ne odbija. Ukoliko mu udovolji, platiće njenom ocu jednim od novih ždrebaca. „Idi u moj šator i sačekaj me”, kaže joj, zaplićući jezikom. Devojka poslušno ustaje i on je pohotno odmerava dok prolazi mimo njega. Lepe noge, primećuje Iluk, razmišljajući da krene odmah za njom. Ali nagon brzo splašnjava i on se vraća svojim turobnim mislima, zagledan u plamen vatre. Još uvek pamti kako su ga Jesugejevi sinovi drsko gledali kada ih je ostavio za sobom. Da se to dogodilo jutros, verovatno bi ih lično posekao na smrt. Četiri godine ranije jedva da je držao uzde nad plemenom i nije bio siguran u to hoće li biti prihvaćen kao vođa. Ako ništa drugo, Jesugej ga je koječemu naučio. Plemena mnogo toga trpe od onog koji ih predvodi, ali uvek postoji tačka na koju treba motriti, granica koju ne sme prekoračiti. Da li je prva zima odnela onu mršuljavu decu i njihovu majku? Neobično je vraćati se na stanište koje budi toliko sećanja. Logor je te noći bio privremeno mesto gde će se konji napasti dobre trave. Mesec dana kasnije, razmišljali su da se vrate na prvobitno stanište oko crvene gore. Iluk je čuo da su Okluni tako učinili i odlučio da povede Vukove dalje na sever, sanjajući o novom pohodu. Ajrag mu greje krv i budi želju za borbom ili možda za mladim telom koje ga čeka u šatoru. Iluk duboko uzdiše, žudeći za ledenim vazduhom severa. U vlažnim noćima na jugu čeznuo je za svežinom kada mu je koža bila crvena od ujeda i neobičnih parazita koje je morao da vadi vrhom

noža. Vazduh na severu je čistiji i pleme već obilato oboleva od prehlade. Jedan starac i dvoje dece su podlegli smrzotinama, nakon čega su ostavljeni na brdima da ih raznesu sokolovi. Ipak, Vukovi se rado vraćaju na zemlju koju poznaju. „Tolaj!”, uzvikuje Iluk nakon što mu lukava ideja padne na pamet. Okreće glavu ka mestu gde njegov sluga ustaje iz čučnja i prilazi mu. Iluk odmerava njegovu pozamašnu figuru dok mu se ovaj naklanja, osećajući isto zadovoljstvo kao kada posmatra svoja brojna stada. Vukovi su dobro prošli na poslednjem plemenskom okupljanju, osvojivši dve kratke trke i izgubivši onu najdužu za samo jednu vrstu. Njegovi strelci su pohvaljeni i dvojica njegovih slugu se rvala do poslednje runde takmičenja. Tolaj je dogurao do pete runde i dobio titulu Jastreba pre nego što ga je pretukao predstavnik Najmana. Iluk ga je nagradio tako što ga je uzeo za svog slugu, znajući da će za godinu do dve mladić dobiti na snazi i veštini. Već tada je slutio da će na njega moći da se kladi kao na šampiona. Mladi div mu je sada beskrajno lojalan i to nije ništa čudno budući da ga je odgojio kao rođenog sina. „Bio si samo dečak kada smo poslednji put jahali na sever”, počinje Iluk. Tolaj klima glavom, gledajući ga svojim bezizražajnim tamnim očima. „Bio si prisutan onog dana kada smo ostavili ženu i decu starog kana.” „Shvatio sam da za njih nije bilo mesta”, uzvraća Tolaj svojim dubokim, sigurnim glasom. Iluk se smeška. „Tako je. Za njih ovde više nije bilo mesta. Obogatili smo se otkad smo se vratili s juga. Nebeski otac nas je sve blagoslovio.” Tolaj ne odgovara i Iluk pušta da se tišina oduži, prisećajući se svega što je učinio za pleme. Nisu to ni duhovi ni stare rane, ali još uvek sanja o Helun i budi se u hladnom znoju. Ponekad je zamišlja kako se naga uvija pod njim, a onda je vidi kao sablasnu vreću kostiju. Nije to ništa, samo ravnice oko starih planina oživljavaju prošlost iz pepela. „Uzmi dvojicu ljudi kojima veruješ”, zapoveda Iluk. Tolajevo lice se napinje dok zuri u svog kana, žudeći da mu udovolji. „Gde nas šalješ?”, pita mladić, strpljivo čekajući da Iluk uzme pozamašan gutljaj ajraga. „Vrati se na stara lovišta”, nastavlja kan. „Vidi jesu li još živi.” „Da ih pobijem?”, pita Tolaj. U njegovom glasu nema ničeg osim jednostavne radoznalosti i Iluk se za trenutak zamišljeno trlja po stomaku. Pored njega je mač koji je nekada pripadao Jesugeju. Očekivano je da njime presudi poslednjim izdancima Jesugejeve loze. „Ukoliko jesu, onda žive kao životinje. Čini što ti je volja.” Načas zastaje, sećajući se otpora koji su mu Bekter i Temudžin pružili one noći pored logorske vatre. „Ako nađeš najstarije dečake, dovuci ih meni. Pokazaću im šta su Vukovi postali pod vođstvom jakog kana. A onda ću da ih poklonim pticama i duhovima.” Tolaj povija svoju veliku glavu i mrmlja: „Tvoja volja”, a zatim se okreće da okupi svoje saputnike. Iluk ga posmatra dok odlazi, obasjan plamenom vatre, i primećuje njegov čvrst i siguran korak. Pleme je zaboravilo Jesugejevu decu, ipak, često se pita da li je on jedini koji ih se još uvek seća.

Tolaj napušta logor u društvu Basana i Unegena. Oba njegova saputnika se bliže tridesetoj, ali nisu rođeni za vođu kao što je on. Tolaj prednjači u snazi, i mada ima samo osamnaest leta, zna da ostala dvojica zaziru od njegove naravi. Za moćnog mladog slugu to je nešto što ga jedva zauzdava dok se naslađuje nervoznim pogledima dvojice starijih ratnika. Svestan je koliko su oprezni u zimskim

mesecima i štede svoja kolena. Tolaj je u stanju da iz sna skoči na noge i u treptaju oka bude spreman za bitku, sve to zahvaljujući svojoj mladalačkoj gipkosti. Samo Iluk nikada nije pokazao ni najmanje oklevanje, i kada se jednom rvao s Tolajem, bacio ga je tako jako da je mladić polomio dva prsta i rebro. Tolaj se nakon toga ponosio jer je bio jedini koji je mogao da se nosi s njegovom snagom, zaradivši time divljenje svih Vukova. Prva tri dana jašu bez reči. Stariji ratnici se drže na sigurnoj udaljenosti od Ilukovog miljenika, znajući koliko brzo je u stanju da promeni raspoloženje. Izviđaju sa crvene gore i primećuju da je trava visoka, gusta i sočna za stada koja će Iluk poterati zajedno sa plemenom. Dobra je to zemlja i nijedno pleme se ne usuđuje da je proglasi svojom. Samo stada u daljini kvare iluziju da su potpuno sami u prostranoj ravnici. Dvanaestog dana otkrivaju usamljeni šator pored reke i galopom se ustremljuju ka njemu. Tolaj uzvikuje „Nokhoi Khor” kako bi lutajući čobani zauzdali svoje pse, zatim skače s konja i prilazi niskim vratima, ulazeći u šator bez poziva. Basan i Unegen razmenjuju poglede pre nego što krenu za njim unutra, lica hladnih i grubih. Obojica se znaju još iz vremena kada su bili deca, čak i pre nego što je Jesugej vladao Vukovima. Mladi Tolaj im ide na živce, ali obojica grabe priliku da vide šta je ostalo od onih koje su ostavili za sobom. Tolaj prihvata činiju mlečnog slanog čaja, srčući ga bučno dok sedi na prastarom krevetu. Ostali ratnici mu se pridružuju nakon što klimnu glavama čobanu i njegovoj ženi. Domaćini posmatraju strance s neskrivenim strahom, povukavši se u drugi kraj svog doma. „Nemate čega da se plašite”, počinje Basan dok uzima svoju činiju sa čajem, osećajući na sebi smrknut Tolajev pogled. Mladom ratniku uopšte nije stalo do onih koji nisu Vukovi. „Tražimo ženu sa pet sinova i jednom kćeri”, pojašnjava Tolaj. Njegov duboki glas odjekuje skučenim šatorom. Čobanova žena nervozno diže pogled i Basan i Unegen najednom osećaju kako im se puls ubrzava. Tolaj takođe primećuje njenu reakciju. „Znate ih?”, pita je, naginjući se napred. Čoban uzmiče, vidno preplašen bahatošću ovog drskog gorostasa, i odmahuje glavom. „Čuli smo za njih, ali ne znamo gde su”, odgovara čovek. Tolaj zadržava pogled na njegovom licu, sedeći ukočeno kao kip. Usne mu se blago šire i otkrivaju dva niza belih zuba. Pretnja je ušla u šator i svi je osećaju. Pre nego što iko stigne da se oglasi, mali dečak utrčava u šator, naglo se zaustavljajući kada ugleda strance u domu svojih roditelja. „Video sam konje”, zadihano kaže, gledajući u pridošlice svojim krupnim tamnim očima. Tolaj se kikoće, i pre nego što iko napravi pokret, pruža ruke i uzima dečaka. Prvo ga stavlja na svoje koleno a onda ga okreće naopačke, igrajući se s njim. Dečak se razdragano smeje, ali Tolajevo lice ostaje hladno naočigled prestravljenih pogleda dečakovih roditelja. „Moramo da ih nađemo”, nastavlja Tolaj, nadjačavajući dečji smeh. Podiže ga bez trunke napora, šireći ruke, prevrćući dečaka iznova i uspravljajući ga tako da mu stoji na kolenima. „Opet!”, uzvikuje dečak bez daha. Tolaj primećuje kako majka počinje da ustaje, ali u tome je sprečava čobanov stisak oko njene ruke. „Znate ih”, ponavlja Tolaj, sada sa sigurnošću. „Kažite nam gde su i otići ćemo.” Opet okreće dečaka naglavačke, ignorišući njegov ushićeni vrisak. Tolaj krivi glavu, čekajući reakciju njegovih roditelja. Majčino lice se grči od brige. „Ima jedna žena sa decom u malom logoru, na dan jahanja ka severu. Imaju samo dva šatora i

nekoliko konja. Mirni ljudi”, odgovara ona, skoro šapatom. Tolaj klima glavom, uživajući u nadmoći nad njom dok se njen sin kikoće u njegovom naručju, nesvestan opasnosti koja mu preti. Kada shvati da čoban i njegova žena više ne mogu da izdrže, Tolaj spušta dečaka na pod i nežno ga odguruje prema njima. Majka grli svog sina, sklapajući oči od olakšanja. „Ako lažete, vratićemo se”, preti Tolaj. Opasnost je jasna u njegovim tamnim očima i rukama koje su tako lako mogle da savladaju njihovog sina. Čoban se ne usuđuje da ga pogleda u oči i premešta se s noge na nogu sve dok Tolaj i njegovi saputnici ne napuste šator. Kada uzjašu, Tolaj vidi gojaznog psa koji se pomalja iza šatora. Životinja je previše stara da bi lovila i blene u strance svojim beličastim očima koje nagoveštavaju da je na ivici slepila. Tolaj kezi zube na psa i ovaj uzvraća tihim režanjem iz dubine grla. Ratnik se kikoće, zatežući sigurnim pokretima strelu o tetivu. Basan smrknuto posmatra kako Tolaj ispaljuje kopljište koje pogađa psa direktno u vrat. Životinja se grči i ispušta krkljav zvuk koji zaglušuje topot njihovih konja. Tolaj deluje vanredno raspoloženo kada te noći sednu da večeraju. Sušeni mrmot nije previše star i sir se tek neznatno usmrdeo, rezeći im na jezicima dok žvaću i gutaju. „Kakva je kanova zapovest kada ih pronađemo?”, pita Basan. Tolaj gleda u starijeg ratnika, mršteći se što ga ovaj prekida u jelu takvim pitanjem. Neko vreme uživa u upitnim pogledima dvojice ratnika, svestan svoje snage kojom može da obori konja samo jednim udarcem. Ne odgovara mu sve dok Basan ne skrene pogled, znajući da je izvojevao još jednu pobedu. „Šta mi je volja, Basane”, odgovara mu, uživajući u toj ideji. „Mada kan želi da mu dovedemo starije dečake. Vezaću ih konjima za repove i naterati ih da trče.” „Možda to nisu oni koje tražimo”, podseća ga Unegen. „Ovi imaju šatore i konje.” „Videćemo. Ako jesu, uzećemo im konje”, odgovara Tolaj, smeškajući se pri toj pomisli. Iluk ni ne sanja da bi mogli da donesu i plen, ali niko neće osporiti Tolajevo pravo da zapleni imetak Jesugejeve porodice. Njihova sudbina je zacrtana onog dana kada ih je pleme ostavilo u nemilosti. Oni su van zakona ljubaznosti, obične lutalice bez kana koji bi ih zaštitio. Tolaj glasno podriguje, zavlačeći ruke pod svoju dolamu i spremajući se za spavanje. Dan za njim je bio plodonosan. Teško da čovek može da poželi nešto više.

Temudžin briše znoj sa čela dok vezuje poslednju drvenu letvu, završavajući ogradu za obor u kojem će se ovce i koze okotiti. Malo stado se umnožilo posle samo nekoliko meseci dobre ispaše. Već dve godine braća se redovno susreću sa nomadima radi razmene vune i mesa za platno. Dosad su skupili dovoljno da naprave dva omanja šatora na koja je Temudžin neizmerno ponosan. Nedaleko od njega, Kasar i Kačijun vežbaju streljanje u metu napravljenu od debelog sloja vune omotanog platnom. Temudžin se uspravlja, proteže mišiće i naslanja ruke na ogradu, zagledan u svoju braću. Mislima se vraća u prvih nekoliko meseci života u izgnanstvu, kada su smrt i zima pretili da ih zbrišu s lica zemlje. Svima je bilo teško, ali upornost njihove majke se isplatila. Preživeli su. Bez Bektera, među braćom se razvilo neobično poverenje, toliko duboko da su sve poslove radili s voljom. To ih je očvrsnulo i kada nisu morali da rade oko stoke ili pripremaju robu za razmenu. Svaki slobodan trenutak provodili su usavršavajući svoje veštine u rukovanju oružjem. Temudžin dodiruje nož za svojim pojasom. Oštar je dovoljno da iseče i štavljenu kožu. U njegovom šatoru je luk, kvalitetan skoro kao očev. Prelep primerak sa gravurom od sjajnog roga. Mesecima ga je ojačavao sopstvenim rukama, uživajući u njegovom dodiru i težini. Još uvek nije

ubio čoveka, ali zna da bi kopljište ispaljeno iz njega pogodilo direktno u metu. Svež povetarac dopire iz pravca zelenih ravnica i on sklapa oči, puštajući da mu osuši znoj sa čela. Čuje svoju majku kako u šatoru peva Temužu i Temulun. Osmehuje se, zaboravljajući na težak život koji tu vode. Ne pronalazi često trenutke mira i samoće, samo u retkim prilikama. Iako su dosad trgovali samo sa jednim čobanom i njegovom porodicom, ne iznenađuje ga to što u široj okolini postoji još nekoliko staništa poput njihovog. Neki od njih su proterani iz svojih plemena zbog nasilja ili bluda. Drugi su rođeni bez zaštite kana. Uglavnom su to oprezni ljudi i Temudžin s njima posluje samo da bi njegova porodica preživela. Za nekog ko je rođen u kanovom šatoru, oni su besplemenski narodi, njemu ispod časti. Temudžin ne uživa u tome što je u ravni s njima i njegova braća dele istu frustraciju. Dok sazrevaju, ne mogu da izbrišu iz pamćenja život koji su vodili pre progona, niti da prestanu da razmišljaju o tome kako bi, da je pravde, njihov život zapravo trebalo da izgleda. Budućnost im je oteta u jednom danu i Temudžin s negodovanjem odbacuje misli o siromašnom životu koji bi mogao da ima u svojoj dubokoj starosti. Eto šta im je Iluk oduzeo. Rođenjem u bogatom plemenu zaslužili su veliku porodicu koja štiti svoje članove i život čini podnošljivijim. Temudžin mu nikada neće zaboraviti ove teške godine. Čuje Kačijunov ushićeni vrisak i otvara oči, gledajući u kopljište zabodeno u samo središte mete. Temudžin se uspravlja i prilazi svojoj braći, automatski izviđajući okolna prostranstva kao što je to učinio hiljadu puta pre. Nikada nisu sigurni i žive u večnom strahu da bi Iluk mogao da pošalje desetinu svojih ratnika da dovrše započeti posao. Taj osećaj je konstantna senka u njihovim životima iako je s vremenom pomalo izbledeo. Temudžin se uverio u to da je moguće živeti neprimetno i povučeno, kao što to čine drugi nomadi. Ipak, sve što su stekli može da uništi samo jedan iznenadan napad, iz čistog hira. Njihov imetak bi bio uništen ili ukraden, u svakom slučaju opet bi ostali bez ičega. „Jesi video pogodak, Temudžine?”, pita ga Kačijun. Temudžin odmahuje glavom. „Gledao sam na drugu stranu, bratac, ali taj luk je odličan.” Poput onog u njegovom šatoru, Kačijunov dvostruki luk je sušen godinu dana pre nego što je ojačan komadićima kuvanog ovčjeg roga. Šator je smrdeo nedelju dana na riblje ulje kojim je lepljen, ali na kraju su bili ponosni na svoje remek-delo. „Probaj ga”, predlaže mu Kačijun, pružajući luk svom starijem bratu. Temudžin se smeška, primetivši opet kako su mu se ramena raskrupnjala i koliko je porastao u protekle četiri godine. Svi Jesugejevi sinovi su visoki, ali Temudžin je najviši među njima i dostigao je očevu figuru već u sedamnaestoj godini. Uzima luk i namešta strelu sa vrhom od zašiljene kosti, zatežući je vrhovima prstiju. Izbacuje vazduh iz pluća i pre nego što ponovo udahne i otpusti tetivu, gledajući kako se kopljište zariva tik uz Kačijunovo. „Odličan luk”, pohvaljuje Temudžin, prelazeći dlanom preko glatke žute rogovine. Lice mu je ozbiljno kada pogleda u svoju braću i Kačijun prvi primećuje da ga nešto muči. „Šta je?”, pita on. „Stari Horgaz mi kaže da su se Okluni vratili na sever”, odgovara Temudžin, gledajući nekud u daljinu. Kačijun klima glavom, shvatajući šta mu je na umu. Između njega i Temudžina se razvila neobična prisnost od onog dana kada su zajedno ubili Bektera. Tokom prve dve zime, porodica se borila za goli opstanak, ali već treće godine nabavili su platno za šatore i Temudžin je razmenio luk i vunu za još jednog konja kako bi ga spario sa starom kobilom koju su zaplenili od dvojice čobana. Proleće četvrte godine svima je donelo bezbrižan vetar, naročito Temudžinu. Sada imaju oružje i obilje hrane.

Naselili su predeo nadomak šume gde lako mogu da se sakriju od svake opasnosti koja bi im zapretila. Njihova majka se s vremenom popunila, i mada još uvek sanja o Bekteru i prošlosti, radosna je jer proleće budi neku novu nadu u njenim sinovima. U svojim snovima, Temudžin još uvek zamišlja Borte iako su Okluni nestali iz ravnice i nema načina da im uđe u trag. Čak i kada bi ih našao, verovatno bi ga prezreli kao i svakog drugog lutalicu. Nema čak ni mač a kamoli sredstva da ga stekne. Dečaci jašu miljama oko svog malog logora i razgovaraju sa nomadima, slušajući svakojake priče. Okluni su viđeni prvog dana proleća i Temudžin od tada više nema mira. „Hoćeš li ovde dovesti Borte?”, pita ga Kačijun, gledajući u njihov skroman logor. Temudžin prati njegov pogled i guta gorčinu skupljenu u grlu. Kada je poslednji put video Borte, bilo je to s prećutnim obećanjem da će jednog dana doći po nju i od nje napraviti ženu kana. Tada je bio svestan svoje reputacije. „Možda su je već dali drugome”, suvo odgovara Temudžin. „Koliko sada ima? Osamnaest? Njen otac nije čovek koji bi je tako dugo ostavio neudatu.” Kasar šmrkće. „Ali obećana je tebi. Ako se uda za drugog, uvek možeš da ga izazoveš.” Temudžin gleda u svog brata, svestan da je ovaj suviše mlad da bi shvatio koliko su male šanse da ijedan od njih postane vođa Vukova. Kasar nema u sebi onu unutrašnju vatru koja krasi Kačijuna, spremnost da odmah ukači njegove planove i strategije bez suvišnog objašnjenja. Ali zato Kasar ima druge vrline. Nešto što je nasledio od njihovog oca iako nikada neće dostići ono što je bio Jesugej. Da im je otac živ, Kasara bi sledeće godine odveo kod Okluna, međutim, zahvaljujući Ilukovoj alavosti, njihovi životi više ne idu uobičajenim tokom. Temudžin nevoljno klima glavom. „Kada bih imao novu dolamu i kada bih odjahao kod njih da otkrijem šta se dogodilo s njom”, odgovara mu, „onda bih sa sigurnošću znao.” „Svima su nam potrebne žene”, veselo uzvraća Kasar. „Ja već osećam nagon i neću da umrem pre nego što osetim jednu pod sobom.” „Koze će biti ljubomorne, Kasare”, začikava ga Kačijun. Kasar pokušava da ga pljusne, ali njegov brat se vešto izmiče. „Možda bih ja mogao da te odvedem kod Okluna”, predlaže Temudžin Kasaru, odmeravajući ga od glave do pete. „Ja sam sada kan ove porodice, zar ne? A ti si zgodan momak, nema šta.” Iako predlog iznosi samo u šali, Temudžin je sasvim u pravu. Kasar je izrastao u vitkog, snažnog mladića guste tamne kose koja mu pada na ramena. Jesugejevi sinovi se više ne trude da vezuju kosu i odsecaju je nožem tek toliko da im ne pada u oči dok love. „Deset ovaca je bremenito”, obaveštava ih Temudžin. „Ako zadržimo jagnjad, moći ćemo da prodamo nekoliko koza i dva stara ovna. Nabavićemo nove dolame i možda neke bolje uzde. Stari Horgaz je baš pravio nove dok sam razgovarao s njim. Mislim da će mi dati dobru ponudu.” Kasar pokušava da sakrije zainteresovanost, ali hladna maska ratnika je među braćom odavno suvišna. Ne osećaju potrebu da se distanciraju jedan od drugog kao što ih je učio Jesugej i s vremenom su prestali da se trude. S obzirom na siromašan život koji vode, sve odluke donosi Temudžin i ostala braća su odavno prihvatila njegovo pravo vođstva. Ponosan je na to što je kan čak i nad skromnim staništem kakvo je njihovo. „Posetiću starca i nagodiću se s njim”, odlučuje Temudžin. „Jahaćemo zajedno, ali ne mogu da te ostavim tamo, Kasare. Neophodna nam je tvoja umešnost s lukom i strelom. Ako nađemo devojku koja je prokrvarila, pregovaraću u tvoje ime.” Kasarovo lice se rastužuje i Kačijun ga saosećajno pljeska po ruci. „Šta uopšte možemo da im ponudimo zauzvrat? Znaće da nemamo ništa”, sumorno kaže Kasar.

Temudžin oseća kako mu se raspoloženje srozava i pljuje na zemlju. „Možemo da napadnemo Tatare”, predlaže Kačijun. „Ako ujašemo u njihovu teritoriju i uzmemo sve što tamo nađemo.” „I navedemo ih da nas prate”, iznervirano uzvraća Kasar, propuštajući iskru u Temudžinovim očima. „Smrt našeg oca nije osvećena”, kaže najstariji brat. Kačijun sluti njegove reči i skuplja pesnicu dok Temudžin nastavlja. „Dovoljno smo jaki i možemo da napadnemo pre nego što nas primete. Što da ne? Okluni će nas lepo dočekati ako dođemo sa stokom i konjima. Nikom neće smetati što nose tatarske žigove.” Temudžin hvata svoja dva brata za ramena i pojačava stisak. „Nas trojica možemo da povratimo samo malo od onoga što nam duguju. Zato što smo zbog njih izgubili sve.” Kasar i Kačijun počinju da mu veruju, primećuje Temudžin. A onda se Kačijun naglo mršti. „Ne možemo majku da ostavimo samu sa najmlađima”, podseća ga. Temudžin brzo razmišlja. „Odvešćemo je kod starog Horgaza i njegove porodice. Biće bezbedna s njegovom ženom i decom. Daću mu petinu od svega što donesemo i pristaće. Znam da hoće.” Dok govori, primećuje da Kačijun diže pogled ka horizontu. Temudžin okreće glavu da vidi šta mu je to privuklo pažnju. „Konjanici!”, uzvikuje Kačijun, dovoljno glasno da ga čuje majka. Sva trojica gledaju u Helun koja istrčava iz najbližeg šatora. „Koliko ?”, pita ona, prilazeći im i naprežući se da vidi strance u daljini, ali vid joj više nije ni približno oštar kao nekada. „Trojica”, odgovara Kačijun sa sigurnošću. „Bežimo li?” „Pripremao si nas za ovo, Temudžine”, tiho kaže Helun. „Odluči sam.” Temudžin oseća da su sve oči uprte u njega iako ne odvaja pogled od tri tamne tačkice u ravnici. Još uvek ga drže reči koje je maločas izgovorio svojoj braći i neodoljivo želi da pljune u vetar i izazove pridošlice. Jesugejeva porodica se neće poneti kukavički, ne posle svega što je preživela. Duboko uzdiše, puštajući da mu se misli stalože. Jahači bi mogli da budu izvidnica neke veće kolone ili tri konjanika koji dolaze da pale, siluju i ubijaju. Temudžin steže pesnice i donosi odluku. „Bežite u šumu, svi zajedno”, odlučno kaže. „Uzmite oružje i sve što možete da ponesete. Ako dolaze da nas pokradu, uništićemo ih, kunem vam se.” Porodica reaguje brzo. Helun nestaje u šatoru i ubrzo se pojavljuje noseći Temulun na boku i vukući Temuža za ruku. Najmlađi sin je poslednjih godina izgubio svoju buckastu figuru, ali lice mu je sada uplašeno i bledo dok trčkara za majkom ka šumi. Temudžin se pridružuje Kasaru i Kačijunu koji skupljaju svoje strele i lukove, prebacujući vreće preko ramena i hitajući ka šumarku. Iza sebe mogu da čuju ratne pokliče jahača, ali znaju da će uskoro biti bezbedni. Temudžin guta gorčinu skupljenu u grlu dok utrčava u osenčeni šumarak. Tu zastaje i zadihano se osvrće. Ko god da su, mrzi ih što ga teraju na beg kada se zakleo da mu to više niko neće pričiniti.

15

Tri ratnika oprezno jašu kroz minijaturni logor, uočavajući odmah tanak dim koji još uvek izbija iz jednog od šatora. Čuju blejanje koza i ovaca, ali osim toga, jutro je neobično tiho i sva trojica na sebi osećaju poglede iz sigurnog skloništa. Manji šator i klimavi obor smešteni su uz potok u dnu pošumljenog brda. Tolaj je pri dolasku video figure koje trčeći nestaju u šumarku i zato oprezno silazi s konja, zaštićen njegovim telom od moguće zasede ili ispaljene strele. Basan i Unegen pod dolamama nose kožni oklop, isti kao njegov, koji im štiti grudi i uliva sigurnost u slučaju direktnog napada. Tolaj drži ruke nisko iza konjskog vrata dok signalizira ostalima. Jedan od njih mora da proveri šatore pre nego što nastave dalje, čime rizikuje da bude pogođen s leđa. Basan klima glavom, vodeći svoju kobilu do senke šatora i koristeći je kao štit dok ulazi unutra. Tolaj i Unegen čekaju da izađe napolje i šaraju očima po šumarku. Obojica mogu da vide barikade od trnja uvezane mladim granama, mudro postavljene čitavom dužinom drvoreda kako bi sprečile dalju poteru kroz šumu. Teren je očigledno pripremao neko ko je očekivao napad i u tom poslu se prilično potrudio. Ukoliko žele da stignu do drveća, ratnici će morati da prepešače tridesetak koraka preko brisanog prostora gde bi ih verovatno sačekali Jesugejevi sinovi sa lukovima i strelama. Biće to težak i krvav posao. Tolaj smrknuto sagledava situaciju u kojoj se nalazi. Više ne sumnja u to da je grupica koja je pobegla u šumu Jesugejeva porodica koju su Vukovi ostavili za sobom. Nomadi koji lutaju ravnicama ne bi pripremili svoje stanište za napad kao što su to učinili ovi. Rukom dodiruje svoj luk, ne skidajući pogled sa tamnog rastinja u kojem se krije neprijatelj. Zna da bi mogao da odjaše nazad i vrati se s dovoljno ljudi da ih pobije, ali Iluk ne bi video barikade od trnja i verovatno bi pomislio da je Tolaj izgubio živce. Neće dozvoliti da njegov kan u tako nešto poveruje i stoga počinje da se priprema za predstojeću bitku. Disanje mu od sporog i dubokog prerasta u plitko dahtanje, ubrzavajući mu otkucaje srca i oštreći mu čula. Basan ulazi u drugi šator i ubrzo iz njega izlazi odmahujući glavom. Tolaj steže pesnice a onda žustro ispravlja tri prsta. Basan i Unegen klimaju glavama, pokazujući mu da su shvatili strategiju. Vade svoje lukove i čekaju na njegov znak. Tolaj se oseća snažnim u svom kožnom oklopu, svestan toga da samo moćna strela može da ga povredi. Podiže stisnutu pesnicu i tri ratnika istovremeno počinju da trče, deleći se na otvorenom prostoru i hitajući u tri različita pravca. Tolaj dahće dok trči, motreći na svaki pokret. S jedne strane hvata trzaj i baca se u rvački kolut. Ustaje brzo, začuvši kako mu nešto zuji iznad glave. Ostala dvojica uskaču u najbliži jarak, ali Tolaj uočava da je nemoguće probiti se kroz prvi red drveća. Svaki prolaz je zablokiran velikim kolutovima uvezanog trnja. Jesugejevi sinovi su poslednji kolut verovatno navukli za sobom, nateravši svoje napadače na razmišljanje. Tolaj okleva dok mu srce ubrzano lupa jer stoji na otvorenom, potpuno nezaštićen. Pre nego što donese odluku, strela mu se zariva u grudi, bacajući ga unazad. Bol je užasan, ali on ga ignoriše i čupa strelu iz oklopa kako ne bi utonula preduboko. Imaju dobre lukove, konstatuje on.

Tri Vuka nalaze se u najgorem mogućem položaju, suočeni sa trnovitim kolutovima. Kao dobri strelci mogli bi da obore i pticu u letu, ali situacija nije toliko poražavajuća koliko se Tolaju isprva učinilo. Da bi uočili neprijatelja, moraju da se otkriju, bar na trenutak. U protivnom, jedan od trojice ratnika će primiti kopljište u oko, previše brzo i precizno da bi ga izbegao. Jesugejevi sinovi očigledno shvataju slabosti njihove taktike dok napetost raste i tišina se produbljuje kroz mračno drveće. Ptice su uplašeno odletele u trenutku kada su ratnici dotrčali i sada se čuje samo ljudsko dahtanje koje se postepeno smiruje. Tolaj pravi dva koraka udesno, prekrštajući nogu preko noge u savršenoj ravnoteži, dok se Basan i Unegen premeštaju ulevo. Sva čula su im izoštrena dok napregnuto iščekuju, spremni da ubiju ili da budu ubijeni. Previše je lako zamisliti strelu koja im razdire meso, ali Tolaj otkriva da uživa u ovom osećaju opasnosti. Podiže glavu i grleno se obraća svom nevidljivom neprijatelju. „Zovem se Tolaj iz plemena Vukova”, počinje, glasom koji odjekuje proplankom. „Sluga Ilukov koji je nekada bio sluga Jesugejev.” Duboko udiše vazduh i nastavlja. „Nema razloga da se plašite. Ako nas ugostite u svojim šatorima, prenećemo vam poruke koje donosimo.” Neko vreme čeka na odgovor iako sumnja u to da će se Jesugejevi sinovi tako lako predati. Krajičkom oka vidi kako Basan premešta težinu tela s noge na nogu, otkrivajući nelagodnost. „Ne možemo ceo dan da stojimo ovde”, mrmlja Basan. Pogled mu postaje nemiran kada Tolaj prosikće: „Ti bi ih pustio da pobegnu, a?” Basanove usne se jedva pomeraju dok mu odgovara. „Sada kada smo se uverili u to da su živi, trebalo bi o tome da obavestimo kana. Možda će imati nove zapovesti.” Tolaj neznatno okreće glavu da mu odgovori, ali taj pokret ga izlaže smrtnom riziku. Kroz šiblje vidi kako se dečak uspravlja i vešto ispaljuje strelu. Tolaju počinje da zuji u ušima i on otpušta svoju strelu baš u trenutku kada mu se drugo kopljište zabode u grudni oklop, tik ispod grkljana. Hitac je bio preuranjen, bolno shvata on. Čuje Unegenovu strelu koja se zariva negde u žbunje i njega koji besno uzvikuje dok namešta sledeću. Basan ispaljuje naslepo tamo gde mu se čini da vidi pokret. Sva trojica čuju bolan krik i Tolaj okreće glavu ka Unegenu. Ratnik leži na zemlji sa kopljištem zarivenim u vrat otpozadi. Beonjače mu sevaju i jezik mlitavo visi iz usta. Tolaj psuje, gnevno mašući svojim lukom. „Tražite smrt i dobićete je!”, uzvikuje. Za trenutak se nosi mišlju da potrči ka svom konju, ali to mu ne dozvoljava ponos. Ostaje ukopan u mestu, izgarajući od želje da kazni one koji su se usudili da ga napadnu. Bluza mu je okićena uredno poređanim strelama i on srdito vadi dve iz niza, rešen da se obračuna sa svojim nevidljivim neprijateljem. „Mislim da sam jednog pogodio”, prijavljuje Basan. Opet vlada tišina koja sluti primirje pred buru. „Treba da se vratimo po konje”, predlaže Basan. „Možemo da zaobiđemo trnje i isteramo ih na čistinu.” Tolaj besno ceri zube. Vrhovi strela su mu napravili rane koje sada bolno pulsiraju. Sledeće reči izgovara skoro režeći. „Idemo”, naređuje on, skenirajući drveće. „Ubijaj sve što mrda.” Temudžin čuči iza barijere od trnja koju je pripremio nekoliko meseci ranije. Njegova strela je usmrtila Unegena, ispunivši ga skoro perverznim zadovoljstvom. Nikada neće zaboraviti dan kada je Unegen dao očev mač Iluku. Temudžin je bezbroj puta sanjao o osveti. Ispunjenje i najmanjeg njenog dela oseća kao sladak ukus divljeg meda. On i njegova braća su se spremali za ovaj napad iako ga je poprilično šokiralo kada je ugledao ratnike Vukova u njihovom logoru. Temudžin je teren prilagodio ubijanju klasičnih osvajača, ali ne i

onih svirepih kao što su ratnici koje je Iluk izabrao za ovaj prljavi posao. Grudi će mu prepući od ponosa što je jednog uspeo da eliminiše. Ipak, njegov strah ne jenjava. Ovo su očevi ratnici, najbrži i najbolji. Oseća se skoro grešnim što je ubio jednog od njih, naročito Unegena. Ali to ga neće sprečiti da pokuša da ubije i ostale. Seća se Tolaja kao dečaka drskog pogleda. Nikada se nije mešao sa Jesugejevim sinovima, ali već tada je bio jedno od najsnažnije dece u staništu Vukova. Po onome što sada može da vidi, Tolaj je dobio na snazi i aroganciji. Napredovao je pod Ilukom. Temudžin škilji kroz majušni prorez od trnja i posmatra dva ratnika na čistini. Basan deluje nesrećno, i Temudžin se seća kada je došao kod Okluna da mu javi tragičnu vest i odvede ga kući. Je li Tolaj i to uzeo u obzir kada ga je birao za ovaj pohod? Verovatno nije. Svet je tada bio drugačiji i Tolaj je bio samo još jedan u čoporu neuglednih derana, uvek u nevolji. Sada nosi oklop i bluzu kanovog sluge, čime budi kod Temudžina neodoljivu želju da mu zbriše taj samozadovoljni osmeh s lica. Šćućuren u svom zaklonu, Temudžin razmišlja o tome šta da čini. Najsporije što može okreće glavu prema mestu gde je Kačijun. Svaki pokret može da privuče Basanov oštar pogled a ubrzo nakon toga i strelu kroz gusto trnje. Znoj mu obliva čelo. Kada uhvati pogled svog brata, Temudžin trepće od preneraženosti. Kačijun ga netremice gleda, čekajući da ga ovaj primeti. Oči su mu iskolačene od bola i šoka. Temudžin uočava kopljište koje štrči iz Kačijunove butine i seća se njegovog hladnog lika kada je tog jutra naslutio da bi smrt mogla da ih poseti. Ukočeno sedi poput kipa, lica zgrčenog i bledog od bola dok bratu uzvraća pogled, i ne usuđuje se da napravi nijedan pokret. Uprkos samokontroli, perje na kraju kopljišta neznatno podrhtava, dok mu se čula izoštravaju do granice kada se gubi svest. Temudžin čuje slabo šuštanje lišća. Tolaj će videti, razmišlja Temudžin, i ispaliće još jednu strelu koja će dokrajčiti Kačijuna. Nije isključeno da će Ilukovi ljudi nanjušiti krv u povetarcu. Temudžin zadržava pogled na Kačijunovom licu najduže što može, deleći njegov očaj. Ne mogu da beže. Kasar je van Temudžinovog vidokruga, ali i on je u opasnosti, bez obzira na to da li je toga svestan. Temudžin beskrajno sporo vraća glavu sve dok mu se pogled opet ne prikuje za Tolaja i Basana. I oni čekaju iako je Tolaj vidno ljut i, koliko Temudžin može da primeti, iz niza pričvršćenog za grudi izvukao je dve strele. Njegov bes bi ga verovatno obradovao da ranjavanje Kačijuna nije osujetilo sve njihove planove. Čekanje ne može večno da traje, zaključuje Temudžin. Postoji šansa da će se Tolaj povući i uskoro vratiti sa većom grupom ratnika. U tom slučaju, on i Kasar će imati dovoljno vremena da odvuku Kačijuna na sigurno. Temudžin škrguće zubima, grozničavo razmišljajući o tome šta da preduzme. Ne veruje da će Tolaj poviti rep i otrčati po svog konja, ne nakon što je izgubio Unegena. Ponos mu to ne dozvoljava. Ukoliko naredi Basanu da krene u napad, Kasar i Temudžin će morati da rizikuju još jedan hitac iako je ciljanje u vrat čoveka u oklopu skoro nemoguće kada ovaj trči povijene glave. Temudžin zna da mora nešto da preduzme pre nego što Tolaj dođe do istog zaključka i odluči da ih napadne iz nekog drugog pravca. Dečaci su blokirali prilaze šumi oko celog logora, ali postoje mesta gde jedan ratnik može na silu da se probije. Temudžin proklinje zlu sreću. U samo nekoliko trenutaka, obe strele su već ispaljene, ali vreme kao da se iskrivilo dok mu u glavi vlada košmar. Zna šta mora da učini, ali plaši se. Sklapa oči i nakratko skuplja hrabrost. Kan donosi teške odluke i on zna da bi njegov otac već krenuo u akciju. Basanu i Tolaju mora da skrene pažnju pre nego što odluče da pronađu Kačijuna i dokrajče ga.

Temudžin počinje da puzi unazad, ne skidajući pogled sa dvojice uljeza. I dalje razgovaraju, primećuje, iako ne može da čuje o čemu. Kada odmakne deset, možda i dvadeset alda, zamiče za brezu i ustaje, izvlačeći još jednu strelu iz tobolca na svojim leđima. Više ne vidi ratnike i moraće da puca po sećanju. Moli se nebeskom ocu da mu dozvoli nekoliko trenutaka konfuzije, zatim zateže tetivu i ispaljuje kopljište u pravcu gde je, po njegovom sećanju, stajao Tolaj.

Tolaj čuje strelu delić sekunde pre nego što doleti, u trenutku kada ova prozuji kroz lišće i trnje dolazeći niotkuda. Svoju otpušta trenutak pre nego što ga ova sustigne i razdere mu kožu nadlaktice a zatim beskorisno padne na zemlju. Vrišti od bola i iznenađenja, a potom vidi priliku koja trči kroz drveće. Ispaljuje drugu strelu, nadajući se srećnom pogotku. Ova nestaje u gustom šiblju u podnožju brda i Tolajev gnev preti da mu ugrozi oprez. „Za njim!”, dovikuje Basanu koji odmah kreće u trk. Zajedno trče zapadno od barijera, trudeći se da drže korak sa figurom koju povremeno vide kroz gusto granje. Kada konačno pronađu procep u trnju, Tolaj se bez oklevanja provlači, ali Basan zastaje za slučaj lažnog napada. Tolaj se umerenim tempom penje uzbrdo i Basan ga ubrzo sustiže. Obojica vide da mladić pred njima nosi luk što ih ispunjava novim uzbuđenjem, poput onog u lovu. Dobro su uhranjeni i izdržljivi što im omogućava samouverenost dok hitaju između niskih grana i preskaču mali potok. Mladić ispred njih se nijednog trenutka ne osvrće da ih pogleda iako primećuju da bira put kroz najgušće žbunje. Tolaj počinje da dahće a Basan je crven u licu posle napornog penjanja, ali oni vade mačeve i nastavljaju dalje, ignorišući umor.

Kačijun diže glavu kada mu Kasarova senka padne na lice. Prsti mu se grče oko balčaka noža pre nego što vidi ko mu prilazi, ali odmah popuštaju stisak. „Temudžin nam je kupio malo vremena”, hrabri svog brata. Kasar viri kroz drveće ne bi li ugledao dvojicu ratnika koji trče uzbrdo sve više i više. Breze i borovi dosežu samo do polovine brda i braća znaju da će Temudžin uskoro biti izložen pogledima svojih goniča, sve dok ne siđe u dolinu s druge strane gde leži druga šuma. Samo nebeski otac zna da li će uspeti da im umakne, ipak, oba brata osećaju olakšanje što su ih Ilukovi ratnici ostavili na miru. „Šta sad?”, pita Kasar, skoro za sebe. Kačijun pokušava da se koncentriše uprkos bolu koji mu nagriza meso oko butne kosti. Slabost ga zapljuskuje u talasima i dečak s naporom zadržava svest. „Sada ćemo da izvadimo tu strelu”, odgovara on, grčeći lice pri samoj pomisli na to. Bezbroj puta su videli kako se to radi, svaki put kada bi se Vukovi vratili iz svojih pohoda. Rana u njegovoj nozi je dovoljno čista i ne krvari obilato kao u početku. Kasar grabi šaku vlažnog lišća i stavlja je Kačijunu u usta da ovaj zagrize. Zatim hvata strelu, lomi je i izvlači žustrim pokretom. Kačijun se napinje, ispuštajući samo tihi stenjaj kroz usne i Kasar mu spušta šaku preko usana da priguši zvuk. Ovaj širi beonjače, ječeći od bola sve dok okrvavljeni komadi strele ne padnu na zemlju. Brzim pokretima, Kasar cepa platno sa svog pojasa i previja bratu nogu. „Osloni se na moje rame”, kaže mu, pridižući Kačijuna na noge. Mlađem bratu se vrti u glavi dok pljuje vlažno lišće na zemlju, ali Kasar i dalje očekuje da mu ovaj izda dalja naređenja. „Vratiće se”, zadihano kaže Kačijun kada povrati snagu. „Dovedi ostale. Ako budemo bili brzi, uzećemo sve konje i podići drugi logor u visokoj steni.”

Kasar ostaje uz njega sve dok ga ovaj ne popne na Tolajevog konja. I sam uskače u sedlo, smirujući Kačijuna rukom na ramenu. Sledećeg trenutka zateže uzde, terajući konja ka mestu gde se skrivaju njihova majka i dvoje najmlađih. Temudžin je unapred pripremio skrovište i Kasar mu je neizmerno zahvalan na predostrožnosti. Svih proteklih godina sanjali su košmarne snove o tome da će Ilukovi ratnici kad-tad doći da ih dokrajče. Pomoglo im je upravo to što je Temudžin neumorno uvežbavao planove skrivanja i odbrane iako se Kasar gnušao ideje da bi u tom slučaju morali da pobegnu nazad na stenu na kojoj su proveli prvih nekoliko noći. Temudžin je insistirao na tome da i tamo postave minijaturni šator iako nisu ni sanjali da će im biti potreban tako brzo. Opet će biti sami i prognani. Dok jaše, Kasar se moli da Temudžin umakne svojim goničima. Kada se bude vratio, reći će im šta da rade. Pomisao na to da bi Temudžin mogao da strada toliko je užasna da Kasar ne može ni da je pojmi.

Temudžin trči sve dok noge ne počnu da ga izdaju a glava da se ljulja pri svakom sledećem koraku. U početku raspolaže snagom i brzinom da se provlači i preskače sve prepreke na putu a onda mu pljuvačka u ustima postaje gorka i energija se topi, zbog čega besciljno tumara kroz šumu dok mu grane šibaju kožu. Najgori deo je prelazak na drugu stranu brda, golog poput rečnog kamena. Tolaj i Basan neumorno ispaljuju kopljišta zbog čega je prinuđen da uspori kako bi izvio svoje umorno telo i tako izbegao ranjavanje. Ratnici tako uspevaju da smanje razliku koju je dotad stekao a onda ga opet gube iz vida, jer zamiče za drevno drveće. Ubrzo trči kao u transu, pomućenog vida, osećajući kako mu svaki dah prži grlo. Temudžin gubi svoj luk kada se sagne da strgne puzavice upetljane oko nožnog članka. Psujući nastavlja da trči, svestan toga da je odavno trebalo da skine remen, ili bar da ga odseče. Pre gubitka oružja, još je i imao neku šansu da se suprotstavi svojim goničima. Sada mu je preostao samo nožić s kojim nema nikakve šanse protiv Tolaja, Ne uspeva da umakne Ilukovim ratnicima. Najbolje što može da učini jeste da se sakrije, bar privremeno. Dok se tetura kroz šiblje, pogledom traži mesto koje će ratnicima biti najmanje upadljivo. Strah mu se gomila u grlu i nemoguće je progutati ga. Osvrće se i vidi da ratnici ne posustaju, već sigurno napreduju kroz šumu. Lukovi su im spušteni, ali to mu ne daje preveliku utehu. Nije planirao da miljama bude gonjen i besmisleno je žaliti za tim što nije pripremio rezervno oružje ili neku vrstu zamke poput one koja se zimi postavlja vukovima. Temudžinovo dahtanje je sve zvučnije i svaki dah podseća na vapaj tela koje više ne može da izdrži toliki napor. Ne zna koliko daleko je odmakao. Sunce je još uvek visoko na nebu i ne preostaje mu ništa drugo nego da trči i trči, sve dok mu srce ne prepukne ili dok ne dobije strelu u leđa. Uzak potok preprečuje stazu i noga mu isklizava na vlažnom kamenu, što ga baca svom težinom u ledenu vodu. Temudžin brzo ustaje i hitrije nastavlja dalje. Ovaj pad kao da ga budi iz transa i uliva mu nešto snage bar nekoliko narednih otkucaja srca. Dok hita, osluškuje zvuke iza sebe, brojeći korake sve dok ne čuje pljusak Tolajevih i Basanovih koraka u istom potoku. Kasne pedeset tri koraka i dovoljno su blizu da ga obore kao jelena ukoliko im pruži priliku za neometano ciljanje. Temudžin podiže glavu, procenjujući koliko dugo će još izdržati ovako. Telo mu je na izmaku snage, ali seća se Jesugejevih reči da čovek može da nastavi još dugo nakon što ga izda telesna snaga. Iznenadna udolina ga nakratko skriva od njihovih pogleda i on koristi priliku da se osvrne oko sebe. Paprat je skoro čovečje visine i on bez razmišljanja uranja pod jednu, izbegavajući trnje koje

mu razdire kožu i istovremeno pruža svoju senovitu zaštitu. Očajan je i na ivici panike, ali kada zađe dovoljno duboko da više ne vidi dnevnu svetlost, sklupčava se i ostaje nepomičan. Pluća mu žude za vazduhom dok skamenjeno leži, izbegavajući i najmanji pokret. Neprijatnost raste, znoj mu obliva kožu, lice rumeni i ruke drhte, ali on steže svaki mišić lica, dišući samo kroz tanak prorez na usnama. Čuje Tolaja i Basana kako protrčavaju, dozivajući jedan drugog. Neće otići predaleko pre nego što se vrate da ga potraže, u to je siguran. I mada ne želi samo da zažmuri i opusti se, koristi dragoceno vreme da se uvuče dublje u tamno sklonište od lišća. Trnje ga ubada sa svih strana, ali ne sme da ispusti glas i priljubljuje se uz njega sve dok mu se bodlje ne zariju dublje u kožu. Tako mali bol je zanemarljiv u poređenju sa onim što bi doživeo kada bi ga uhvatili. S naporom odbacuje sve suvišne misli koje mu se roje u glavi. Neko vreme ne razmišlja ni o čemu drugom osim o tami i sigurnosti, poput progonjene životinje. Deo njega koji je očev sin zna da bi ga podrhtavanje lišća odalo ukoliko ne bi eliminisao svaki, i najmanji, pokret. To unutrašnje biće traga za ostacima hladnog očaja i pokušava da povrati kontrolu. Na kraju ga prestravljuje zvuk Tolajevog glasa i on sklapa oči u nekoj vrsti olakšanja. Ne postoji više ništa što bi mogao da učini. „Krije se”, kaže Tolaj iz opasne blizine. Ratnici su se očigledno vratili čim su ga izgubili iz vida. Temudžinove grudi se grče i on spušta ruku na lepljive usne kako bi prigušio svaki bol. Koncentriše se na lik svog oca u šatoru i opet vidi kako iz njega ističe život. „Znamo da nas čuješ, Temudžine”, uzvikuje Tolaj, dahćući. I njega je trčanje izmorilo, ali i dalje predstavlja oličenje izdržljivosti jer se brzo oporavlja. Temudžin leži sa obrazom priljubljenim uz mesnato lišće i nozdrve su mu pune memljivog mirisa stare truleži koja nikada nije videla svetlost dana. Zna da bi im u mraku sigurno pobegao, ali veče će pasti tek za nekoliko sati i ne vidi neki drugi izlaz osim da čeka. Mrzi čoveka koji ga traži, mrzi ga s tolikim žarom da se plaši da bi mogao da oseti. „Gde ti je brat, Bekter?”, opet uzvikuje Tolaj. „Ti i on ste jedini koje želimo. Razumeš li?” Temudžin čuje kako se Tolaj tišim glasom obraća Basanu. “Sakrio se u šiblju, ne može biti daleko. Pretraži sve i viči ako ga vidiš.” Tolajev glas kao da je povratio nešto samouverenosti i Temudžin se moli nebeskom ocu da ga ubije na mestu, da ga spali živog, da ga pogodi munjom kao što je jednom video da je zgromio trojicu. Ali nebeski otac se ne oglašava i pitanje je da li ga uopšte čuje. Novi bes buja u Temudžinovim grudima, mračeći mu vid i paleći mu krv. Dah mu se smiruje, ali srce lupa nesmanjenom brzinom dok obuzdava dahtanje i svaki pokret tela. Čuje korake u blizini i grči se još više u trnju i lišću. Lice mu obasjava tračak svetlosti. Fiksira pogled na njega i posmatra kretanje senki. Na njegov užas, vidi stopalo koje prolazi tik pored njega i za trenutak zaklanja svetlost. Oči mu se šire dok uzvraća pogled i kezi zube poput divljeg psa. Za trenutak on i Basan zure jedan u drugog a potom ratnik nestaje. „Nema ga”, uzvikuje Basan i nastavlja dalje. Temudžin oseća kako mu se oči pune suzama i krv pulsira u ušima. Najednom oseća bol od svih ogrebotina i rana koje je zadobio po telu tokom bega. Seća se Basanove lojalnosti Jesugeju i osećaj olakšanja nestaje. Čuje Tolajev glas negde u daljini i dugo ostaje sam, osluškujući samo svoj prigušeni dah. Nevidljivo sunce polako tone iza dalekih brda i tama brzo pokriva gustu paprat. Temudžin čuje kako se dva ratnika dovikuju, ali ti zvuci deluju predaleko. Iscrpljenost na kraju uzima svoj danak i on pada u bezdan.

Budi se uz trzaj, osećajući žutu svetlost na licu. Isprva ne shvata šta je to, niti je svestan toga da leži sklupčan u lišću, tako gustom da nema prostora da mrdne. Zastrašujuće je biti sabijen u tamu i trnje, ali on i dalje ne zna kako da se odatle izbavi a da ga goniči ne primete. Kroz tamu posmatra buktinju koja se pomera i za trenutak vidi Tolajevo lice obasjano zlatnom svetlošću. Ratnik još uvek traga za njim samo što sada deluje smrknuto i umorno. Nema sumnje u to da su Ilukovi izabranici gladni i žedni, baš kao i Temudžin. „Odraću ti kožu ako se ne otkriješ”, najednom uzvikuje Tolaj. „Ako treba, tražiću te celu noć, a kada te nađem, polomiću ti kosti.” Temudžin sklapa oči i pokušava da protegne mišiće svaki put kada se plamen udalji od njega. Tolaj u tami neće videti drhtanje lišća i Temudžin opet počinje da se sprema za trk. Odmiče kolena priljubljena uz grudi i skoro sa uzdahom olakšanja ispravlja noge. Celo telo mu je utrnulo i hladno. Kroz glavu mu proleće da ga je iz nesvesti povratio bol a ne Tolajeva dreka. Rukama polako masira čvorove u butnim mišićima, opuštajući ih. Prvi trk mora da bude brz. Sve što mu treba jeste dobar start i ostalo će učiniti tama koja će ga skrivati od njihovih pogleda. Pretpostavlja da je njegova porodica već na sigurnom, u procepu među dalekim stenama, i ako sada uspe da umakne, ubeđen je u to da će im se pridružiti do jutra. Tolaj i Basan mu neće ući u trag i moraće da se vrate po još ljudi. Temudžin se u sebi zaklinje da ga više nikada neće uhvatiti. Odvešće svoju porodicu daleko od Ilukovih Vukova i započeće novi život negde na sigurnom. Temudžin je već u pokretu u trenutku kada buktinja padne na zemlju pored njega. Ukopava se u mestu i vidi Tolajevo lice koje zuri direktno u njega. Temudžin se ne pomiče ni kada ratnik počne da razmiče lišće u potrazi za svojom bakljom. Plamičak baca neobične senke u lišću i Temudžinovo srce počinje da lupa od iznenadnog straha. Ne usuđuje se da gleda, ali čuje kako plamen pucketa nadomak njegovih nogu. Tolaj mora da je namerno bacio buktinju dublje u šiblje kako bi osvetlio mesto na koje sumnja. Temudžin oseća ruku koja ga grabi za nožni članak i najednom oživljava. Pokušava da se istrgne, međutim, Tolajev stisak je gvozdeno čvrst. Poseže za svojim nožem, ali snažna ruka počinje da ga vuče po zemlji. Uskoro je van zaklona od lišća i urla od straha i besa. Tolaj ispušta buktinju kako bi ga zgrabio i drugom rukom, ali Temudžin oseća još dve ruke koje ga hvataju za dolamu i podiže pesnice. Sledećeg trenutka, neko mu izbija nož iz šake i Temudžin se bespomoćno uvija. Ne vidi udarac koji ga pogađa direktno u glavu i baca u svet tame.

Kada se opet probudi, pred sobom vidi vatru i dva čoveka koji se pored nje greju. U međuvremenu su ga vezali za drvo, hladno i tvrdo pod njegovim leđima. Na usni oseća krv i liže je, koristeći jezik da sa usana skine sloj ulepljene zemlje. Ruke su mu vezane visoko iznad glave, ali on ne pokušava da ispipa čvrstinu čvorova. Nijedan ratnik Vukova ne bi ostavio labavo uže koje bi zarobljeniku moglo da dosegne do prstiju. U nekoliko otkucaja srca Temudžin shvata da ne postoji način da pobegne. Poluzatvorenih očiju posmatra Tolaja, žudeći svim svojim bićem za njegovom smrću. Ako postoji neki bog koji ga čuje, Tolaj bi trebalo da izgori u najljućem plamenu. Međutim, o Basanu ne zna šta da misli. Ratnik sedi pored vatre, zagledan u plamen. Ne žvaće ništa jer nisu poneli hranu sa sobom, i jasno je da će noć radije provesti u šumi nego da ga po mraku vuku do svojih konja. Temudžin oseća kako mu krv curi niz grlo i počinje da kašlje. Ratnici okreću glave ka njemu. Tolajev tupav lik se vedri od zadovoljstva pri saznanju da je njegov zarobljenik budan. Bez

oklevanja ustaje, dok Basan iza njega odmahuje glavom i skreće pogled. „Rekao sam ti da ćemo te naći”, veselo uzvikuje Tolaj. Temudžin zuri u mladića kojeg se seća kao dečaka, s rukama i nogama nesrazmerno velikim u odnosu na telo. Pljuje krv na zemlju i primećuje da se Tolajevo lice mrači. U ruci mu se niotkuda pojavljuje nož i Temudžin vidi kako Basan ustaje od vatre. „Moj kan te želi živog”, nastavlja Tolaj, „ali mogao bih da ti iskopam bar jedno oko, čisto da ti naplatim poteru. Šta misliš o tome? Ili da ti zasečem jezik, kao kod zmije?” Trza rukom, praveći pokret kao da će da zgrabi Temudžinovu vilicu, a onda se smeje, uživajući u svojoj nadmoći. „Kad se samo setim vremena kada je tvoj otac bio kan”, nastavlja Tolaj, mašući nožem ispred Temudžinovog lica. „Posmatrao sam tebe i Bektera iz prikrajka, pokušavajući da otkrijem po čemu ste tako posebni i šta vas to čini boljim od mene.” Smeška se i odmahuje glavom. „Bio sam vrlo mlad. Tada nisam znao šta to čini čoveka kanom a šta slugom. A to je ovde.” Tapše se po grudima, pogleda užarenog i mračnog. Temudžin izvija obrve, umoran od Tolajevog razmetanja. Vonj užeglog ovčjeg loja je previše jak, i dok ga Temudžin udiše, zamišlja sokola koji mu krilima maše oko lica. Oseća kao da lebdi i strah najednom nestaje. „Ne tu, Tolaje, i ne u tebi”, polako odgovara, dižući pogled ka divu koji mu preti. „Ti si samo glupi brav, dobar za vuču.” Tolaj zamahuje rukom i udara mu šamar, tako jak da se Temudžinova glava okreće na drugu stranu. Bol je neizdrživ a Tolajev dlan krvav. Temudžin vidi kako mu oči zlobno sijaju i ne zna da se neće zaustaviti na jednom udarcu. Ali u tome ga prekida Basan koji staje iza njega, iznenadivši ga svojom blizinom. „Pusti ga”, tiho mu kaže. „Nečasno je tući vezanog čoveka.” Tolaj frkće i sleže ramenima, „Onda mora da mi odgovori na pitanja”, breca se, okrećući glavu da pogleda svog saborca. Basan mu ne odgovara i Temudžinu se srce steže. Nikakva korist od njega. „Gde je Bekter?”, zahteva Tolaj. „Njemu dugujem prave batine.” Pogled mu je dalek dok priča o Bekteru i Temudžin se pita šta se to dogodilo među njima. „Mrtav je”, odgovara. „Kačijun i ja smo ga ubili.” „Stvarno?”, iščuđava se Basan, zaboravljajući za trenutak da je Tolaj taj koji ispituje. Temudžin igra na napetost među njima dvojicom i obraća se direktno Basanu. „Zima je bila hladna a on je krao hranu, Basane. Doneo sam odluku kao kan.” Basan bi mu verovatno odgovorio da Tolaj nije prišao bliže i spustio šake na Temudžinova ramena. „Ali kako da znam da govoriš istinu, mali čoveče? Možda nam se već sad odnekud prikrada i šta ćemo onda?” Temudžin zna da mu nema spasa. Sve što može da učini jeste da pokuša da se pripremi za batine koje slede. Na licu namešta hladnu masku. „Čuvaj se, Tolaje. Hoću da budeš jak i zdrav kada dođem po tebe.” Tolaj ga zaprepašćeno gleda, nesiguran da li da se smeje ili da ga odalami. Na kraju se odlučuje za ovo drugo i zariva pesnicu u Temudžinov stomak, cerekajući se svojoj snazi i bolu koji je u stanju da proizvede.

16

Tolaj ga je ponovo pretukao kada je otkrio da su im konji nestali. Mladi ratnik je bio skoro komično razjaren smelošću Temudžinove braće i jedan neoprezan osmeh njegovog zarobljenika bio je dovoljan da sav svoj bes iskali na njemu. Basan nije intervenisao, ali iscrpljenost i frustracija uzeli su svoj danak zbog čega je Temudžin nekoliko sati pred zoru lebdeo u stanju između svesti i nesvesti. Dan je topao i vedar dok Tolaj pali šatore Temudžinove porodice. Stubovi crnog dima dižu se ka nebu i Temudžin se osvrće samo jednom da ih ureže u pamćenje, sabirajući još jedan dobar razlog za osvetu. Tetura se za svojim zarobljivačima koji započinju dugo pešačenje, vukući ga za uže vezano oko ručnih zglobova. Isprva Tolaj kaže Basanu da će nabaviti nove konje od nomada koje su već posetili. Međutim, kada posle celodnevnog hoda stignu na to mesto, tamo nalaze samo skoreli krug od crne trave gde je nekada bio šator. Temudžin ovoga puta skriva osmeh jer zna da je stari Horgaz proneo vest među ostalim nomadskim porodicama i odselio se daleko od surovih Vučjih ratnika. Nejake i nezaštićene porodice možda nemaju pleme, ali vežu ih trgovina i usamljenost. Temudžin zna da se vest o povratku Vukova proširila brzo i nadaleko. Ilukova odluka da se vrati u zemlje oko crvene gore odjeknula je kao kamen bačen u jezero. Sva plemena u krugu od sto dana jahanja čuće za nju i zapitaće se da li će Vukovi biti njihovi neprijatelji ili saveznici. Oni poput Horgaza, koji se snalaze bez zaštite velikih porodica, strepeće od svakog šuštaja lišća. Kad Vukovi zareže, mali psi uvek beže. Prvi put, Temudžin posmatra svet iz druge perspektive. Možda bi trebalo da mrzi plemena zbog načina na koji tumaraju ravnicama, ali umesto toga, on sanja o tome da njegov žig jednog dana rastera ostale. On je sin svog oca i teško mu je da zamisli sebe kao jednog od besplemenskih nomada. Ma gde bio, loza Vukova će se nastaviti kroz njega. Ukoliko bi se toga odrekao, obeščastio bi svog oca i njegovu borbu za opstanak plemena. Uprkos okolnostima, Temudžin je svestan jedne jednostavne istine. Jednog dana on će biti kan. Dok pije vodu sa rečice koja teče pored napuštenog Horgazovog staništa, Temudžin se skoro naglas smeje toj ideji. Ali pre toga, mora da izbegne sudbinu koju su mu namenili Tolaj i Iluk. Sanjari o slobodi dok kaska za dugim užetom. Razmišlja o tome da potrči napred i omota ga oko Tolajevog vrata, ali div je uvek na oprezu. Čak i kada bi mu se za to ukazala prilika, Temudžin sumnja da bi imao snage da mu polomi taj debeli vrat. Tolaj je neobično ćutljiv dok koračaju. Možda zbog toga što se kući vraća samo s jednim kanovim sinom, razmišlja Temudžin, i to ne najstarijim. Ili možda zato što su im ukradeni konji i što Unegen između njih leži mrtav. Da njega nisu uhvatili, pohod bi bio totalni promašaj. Tolaj ne skida pogled sa zarobljenika, strepeći da bi ovaj mogao nekako da nestane i ostavi ih praznih ruku. Kada padne noć, Tolaj nemirno spava i ustaje u redovnim intervalima da proveri užad. Svaki put kada to čini, pronalazi Temudžina budnog i odmerava ga s neskrivenim gađenjem. Temudžin je nemiran zbog sudbine koja ga je zadesila i jedino što ga teši jeste činjenica da su njegova braća bar uspela da uskrate Tolaju priliku da se kod Iluka vrati na konju. Povratak pešice biće veliko poniženje za arogantnog slugu, i da nije toliko pretučen i očajan, Temudžin bi verovatno uživao u Tolajevom

neuspehu. Bez zaliha hrane, snaga ih brzo izdaje. Drugog dana, Basan ostaje da čuva Temudžina dok Tolaj sa lukom odlazi u šumu na visokom grebenu. Za Temudžina je to prilika koju je čekao i Basan prepoznaje njegovu žudnju i pre nego što ovaj zapodene razgovor. „Neću te pustiti, Temudžine. Nemoj to da tražiš od mene”, kaže iskusni ratnik. Temudžinove grudi se spuštaju, kao da svu nadu izbacuje u tom jednom izdahu. „Nisi mu rekao gde se krijem”, mrmlja Temudžin. Basanovi obrazi se oblivaju rumenilom dok skreće pogled. „Trebalo je. Dao sam ti jednu priliku, iz poštovanja prema tvom ocu, ali Tolaj te je ipak našao. Da nije bio mrak, mogao je lako da shvati šta sam učinio.” „Nije. Glup je”, uverava ga Temudžin. Basan se osmehuje. Tolaj je mladi ratnik u usponu, među Vukovima sve poznatiji po svojoj prekoj naravi. Dugo se niko nije usudio da ga javno uvredi, čak ni iza leđa. Temudžinova hrabrost pred Tolajem podseća ga na to da svet postoji i van staništa Vukova. Kada se ponovo oglasi, Basan ne skriva ogorčenost. „Kažu da su Vukovi jaki, Temudžine... i jesmo, zahvaljujući ljudima kao što je Tolaj. Iluk je odabrao nove ljude za svoje sluge, mlade ali nečasne. Tera nas da klečimo pred njim, i kada ga neko nasmeje ili mu iz lova donese jelena ili opljačka tuđu porodicu, Iluk mu baca mešinu crnog ajraga, kao poslušnom psu.” Dok govori, Basan zuri nekud u daljinu, sećajući se starih, dobrih vremena. „Tvoj otac nas nikada nije terao da klečimo”, tiho nastavlja. „U ono vreme sam bio spreman da dam život za njega, bez razmišljanja. Pored njega se nikad nisam osećao kao niže biće.” Dug govor za obično ćutljivog ratnika, zaključuje Temudžin, prepoznavši koliko mu je važno što u Basanu ipak ima saveznika. Među Vukovima nema više nikog drugog, više ne. Mogao bi opet da zatraži pomoć od njega, ali Basan ne govori tek tako. Njegov osećaj za čast nalaže mu da ne pusti Temudžina sada kada je uhvaćen. Temudžin se miri s tim iako ga otvorena ravnica mami i čezne da pobegne od ružne smrti koju mu Iluk priprema. Naravno, zna da ne može da očekuje milost po drugi put, naročito ne sada kada se Iluk učvrstio na svom položaju. Temudžin bira reči pre nego što se ponovo obrati Basanu jer želi da ih ovaj zapamti, da čuje nešto više od vapaja za milost. „Moj otac je bio rođen da vlada, Basane. Hodao je bezbrižno s ljudima kojima je verovao. Iluk nije tako... siguran u sebe. Ne može biti. Ne opravdavam ono što je učinio, ali razumem zašto se okružio ljudima kao što je Tolaj. Njegova slabost ih čini zlim i ponekad takvi ljudi postaju opaki ratnici.” Basan je sada nešto opušteniji i tokom razgovora zanemaruje činjenicu da je jedan od njih zarobljenik onog drugog. „Možda je to ono što Iluk vidi u Tolaju”, nastavlja Temudžin. „Nisam ga video u pohodu, ali moguće je da svoj strah utapa u iživljavanje nad drugima.” Temudžin ovo ne bi rekao da u to zaista ne veruje. Tolaj je kao dečak bio poznat po tome što je više lajao nego ujedao. Plakao je svaki put kada bi ga neko povredio. Temudžin krije zadovoljstvo iza hladne maske kada mu Basan uputi zabrinut pogled, trudeći se da dokuči vedrinu u Temudžinovom glasu. „Tvoj otac ga nikada ne bi uzeo za svog slugu”, priznaje Basan, odmahujući glavom. „Bila mi je velika čast u životu što sam služio Jesugeja. Tada je to značilo više od iživljavanja na nejakim porodicama i krađe njihove stoke. Značilo je...” Stari ratnik odmahuje glavom, ophrvan sećanjima. Temudžin čeka da ovaj nastavi, ali ne usuđuje se da ga dodatno podstiče. Posle dugog ćutanja, Basan teško uzdiše. „S tvojim ocem bio bih ponosan”, mrmlja on, skoro za sebe. „Bili smo strah i trepet onima koji bi

nas napali, ali nikada nismo ugrožavali porodice, a kamoli Vukove. Iluk nas tera da u oklopima paradiramo oko šatora i ne traži od nas da mlatimo vunu za šatore ili da vežbamo nove konje. Pušta nas da se gojimo i zanemarujemo svoje talente. Mladi ne znaju da rade ništa drugo. A sećam se kako sam u mladosti bio vitak, jak i siguran, Temudžine. Sećam se kako je bilo jahati s Jesugejem protiv Tatara.” „Činiš mu veliku čast, još uvek”, šapatom odgovara Temudžin, ganut Basanovim sećanjem na njegovog oca. Zauzvrat, vidi da Basanovo lice postaje spokojno i zna da tog dana više neće čuti ništa od njega.

Tolaj se trijumfalno vraća sa dva mrmota, vezana za pojas. On i Basan ih peku sa vrelim kamenjem u utrobi i Temudžinu se voda skuplja u ustima kada mu vetar nanese miris mesa. Tolaj dopušta Basanu da baci Temudžinu jedan kostur nadohvat ruke i ovaj ga temeljno glođe ne bi li povratio snagu. Tolaj s uživanjem cima uže kojim je vezan svaki put kada Temudžin pokuša da stavi zalogaj u usta. Kada nastave pešačenje, Temudžin se bori sa umorom i bolom u ručnim zglobovima, tamo gde mu je uže odralo kožu. Ali ne žali se jer zna da će Tolaju pričiniti zadovoljstvo ukoliko mu pokaže i najmanju slabost. Nadobudni ratnik će ga pre ubiti nego mu dozvoliti da pobegne i Temudžin ne vidi nikakvu priliku za beg. Pomisao na to da će ponovo videti Iluka stvara mu ledenu kuglu u praznom stomaku. A onda pada veče i Tolaj naglo zastaje, očiju fiksiranih za nešto u daljini. Temudžin škilji kroz zrake zalazećeg sunca i srce mu se steže. Stari Horgaz je odmakao daleko od svog staništa, ali po svemu sudeći, ne dovoljno da izbegne svoju tužnu sudbinu. Temudžin odmah prepoznaje njegovog pegavog konja i zaprežna kola natovarena skromnim porodičnim imetkom. Omanje stado koza i ovaca trčkara ispred njega, njihovo blejanje se čuje u vetru. Možda Horgaz nije razumeo pretnju, razmišlja Temudžin. Boli ga činjenica da je starac ostao u toj oblasti samo da bi se uverio u to šta će se dogoditi s Jesugejevom porodicom. Horgaz nije budala. Ne staje ratnicima na put iako je bledilo na njegovom licu više nego primetno kada se okrene da ih pogleda. Temudžin žustro odmahuje glavom, pokazujući mu da odmakne što dalje. Temudžin ne može da učini ništa osim da sa strepnjom posmatra kako Tolaj dodaje uže Basanu i skida luk sa svog ramena, krijući ga od njihovog pogleda dok priprema kopljišta. Brzim korakom prilazi starcu i njegovoj porodici. Temudžin ne može više da podnese mučno čekanje egzekucije. Jakim trzajem okreće Basana oko svoje ose, hitro podižući ruke ka Horgazu, pokazujući mu da beži najbrže što može. Horgaz vidno okleva, meškoljeći se na sedlu i zureći u usamljenu figuru koja mu se približava. Vidi Temudžinov frenetičan pokret, ali prekasno. Tolaj u tom trenutku stiže u domet, u hodu podiže oružje i zateže tetivu. Pre nego što Horgaz stigne da uzvikne upozorenje svojoj ženi i deci, Tolaj otpušta strelu. Nije to težak hitac za čoveka koji može da ispaljuje u punom galopu. Temudžin stenje, gledajući kako Horgaz zariva pete, i zna da je konj previše umoran da bi trčao dovoljno brzo. Ratnici i njihov zarobljenik prate putanju strele. Tolaj odmah za njom ispaljuje još jednu i čini se da prva strela poput tamne mrlje visi u vazduhu dok se ljudske figure pred njom kreću suviše sporo. Temudžin ispušta vrisak kada se prvo kopljište zarije Horgazu u leđa, što tera njegovog konja u paničan trk. Čak iz daljine Temudžin može da vidi kako se njegov prijatelj trza u agoniji i bespomoćno mlatara rukama. Druga strela pada skoro na isto mesto gde i prva i zabija svoj vrh u drveno sedlo u trenutku kada Horgaz sklizne na zemlju, poput hrpe tamne odeće u zelenoj ravnici.

Temudžin pravi bolnu grimasu kad čuje tupi udarac drugog kopljišta u sedlo, sekund pre nego što vidi da je sletela. Tolaj pobednički riče i ubrzava korak, spremajući luk poput lovca koji se sprema da napadne svoj plen. Horgazova porodica je u panici kao kada vuk zapreti njihovom stadu. Horgazova žena seče uže kojim je konj vezan za zaprežna kola i penje svoja dva sina na sedlo pre nego što se zgrči pod direktnim pogotkom u leđa. Možda bi uspela da potera životinju u trk, ali Tolaj uzvikuje pretnju. Opet podiže luk, ali žena se poraženo stropoštava na zemlju. Temudžin u očaju posmatra kako se Tolaj približava konju i zateže sledeće kopljište o tetivu. „Ne!”, urla Temudžin, ali Tolaj se ne obazire i uživa u trenutku. Sledeća strela pogađa grudi bespomoćne žene a onda na red dolaze deca. Silina udarca kopljišta ih obara sa konja i ostavlja ih da leže sklupčani na suvoj zemlji. „Šta su mu skrivili, Basane? Kaži mi!”, zahteva Temudžin. Basan ga iznenađeno gleda kao da ovaj nije pri zdravoj pameti. „Oni nisu naš narod. Zar bi ih ti ostavio da umru od gladi?” Temudžin odvaja pogled od gnusnog prizora kada Tolaj počne da šutira dečja tela, sklanjajući ih sebi s puta, samo da bi se dočepao njihovog konja. Delić njegovog bića oseća zločin u tome što je prisustvovao masakru, ali Temudžin ne pronalazi reči kojima bi to opisao. Njegova i Horgazova porodica nisu ni u kakvom krvnom ili bračnom srodstvu. Oni jednostavno nisu Vukovi. „Ubija kao kukavica”, uzvraća Temudžin, još uvek tražeći smisao u svemu tome. „Da li se i sa naoružanim ljudima obračunava sa ovolikim zadovoljstvom?” Vidi kako se Basan mršti i zna da je pogodio u živac. Tačno je da porodica starog Horgaza ne bi preživela sledeću zimu. Jesugej bi verovatno zapovedio isto, ali sa žaljenjem i iz neke vrste milosrđa. Temudžin se sumorno ceri kada Tolaj dojaše do njih. Mali je to čovek uprkos svojoj krupnoj građi i neprocenjivoj snazi. Uzeo je živote nedužnih samo da bi zadovoljio svoju frustraciju, i sada sija od sreće dok s visine posmatra one koji su tom činu prisustvovali. Temudžin ga mrzi iz dna duše, ali u sebi se zaklinje da to ničim neće pokazati, kao i da sa Basanom više nikada neće razgovarati. Tolaj i Basan naizmenično jašu pegavu kobilu, dok se Temudžin tetura za njima. Tela Horgazove porodice ostavljaju lešinarima nakon što Tolaj iz njih iščupa svoje strele. Mala zaprežna kola skreću njegovu pažnju tek toliko da ispretura njihov sadržaj u potrazi za suvim mesom i pohabanom odećom. Nomadi poput Horgaza nemaju skriveno blago. Tolaj zaseca jaretu vrat i pije krv sa očiglednim uživanjem pre nego što mlitavu životinju veže za sedlo i ostale potera ispred sebe. Imaće dovoljno svežeg mesa dok se ne vrate u stanište Vukova. Temudžin u mimohodu gleda u mirna, bleda lica Horgaza i njegove porodice. Nekada su ga ugošćavali, delivši s njim slani čaj i meso kada je bio gladan. Oseća se nemoćno i jadno od stresa koji je tog dana proživeo, ali dok nastavlja da korača, postaje svestan otkrića da su oni bili njegovo pleme, njegova porodica. Ne po krvi, nego po prijateljstvu sa vezama koje je produbilo zajedničko preživljavanje u teškim vremenima. Njihovu osvetu prihvata kao svoju.

Helun hvata Temuža za ramena i drmusa ga. Tokom proteklih godina, izdžikljao je poput prolećne trave i izgubio sve znakove oble figure. Ipak, od sve Jesugejeve dece, on je najslabiji. Pomaže svojoj braći u poslovima, ali to čini samo kada mu se kaže, i često ga hvataju kako odluta nekud u divljinu i provodi dan kupajući se u jezeru ili tumarajući po okolnim brdima. Helun bi se izborila da je u pitanju obična lenjost, samo kada bi imala snage da ga tuče. Ali Temuž je nesrećan dečak i još uvek sanja o mestu među Vukovima koje su odavno izgubili. Potrebno mu je da se neko vreme udalji od

svoje porodice, i kada mu se to zabrani, obično se unervozi i cvili sve dok Helun ne izgubi strpljenje i ne pošalje ga napolje da provetri paučinu u svojoj glavi. Temuž te večeri plače u majušnom šatoru, onako za sebe. Helun gubi strpljenje i okreće svoje strogo lice prema njemu. „Šta ćeš da radiš?”, pita on majku, brišući sjajnu balu ispod nosa. Helun guši nervozu i zalizuje kosu dlanovima. Ako je previše slab, onda je Jesugej bio u pravu kada ju je upozorio da će biti takav. Možda ga je zaista razmazila. „Biće on dobro, Temuže. Tvog brata nije lako uhvatiti.” Trudi se da joj glas zvuči vedro iako i sama počinje da strepi za njihovu budućnost. Temuž može da plače, ali Helun mora da planira, da bude mudra, ili će izgubiti sve. Ostali njeni sinovi su dotučeni teškim životom koji ih je zadesio. S Temudžinom su počeli da veruju da još uvek postoji nada u neki bolji, bezbrižniji život. Bez njega će se vratiti u stanje očaja kakvo je vladalo prvih dana nakon izgnanstva iz plemena. Tome doprinosi i mračan usek u steni koja kao da istiskuje ono malo života što je preostalo u njima. Helun napolju čuje rzanje jednog od konja. Razmišlja o tom zvuku dok donosi odluku iako joj se srce cepa u grudima. Kada Temuž opet počne da šmrkće u svom uglu, zureći u prazno, Helun se obraća svima. „Ako se Temudžin ne vrati do sutra uveče, odlazimo odavde.” Ove reči skreću pažnju svih, pa čak i male Temulun koja prestaje da se igra obojenim kostima i diže svoje krupne okice prema majčinom licu. „Nemamo drugog izbora jer se Vukovi uskoro vraćaju na zemlju oko crvene gore. Iluk će pretražiti okolinu u krugu od sto milja i pronaći će naše malo skrovište. To će biti naš kraj.” Kačijun je taj koji joj uzvraća, pažljivo birajući reči. „Ako odemo, Temudžin neće moći da nas nađe, ali ti to već znaš. Mogao bih da ostanem da ga sačekam ako ti uzmeš konje. Samo mi reci u kojem pravcu idete i pratiću vas čim mi se on pridruži.” „A šta ako se ne vrati?”, pita Kasar. Kačijun ga smrknuto gleda. „Čekaću ga dokle god mogu. Ako Vukovi dođu na stenu, sakriću se ili ću noću krenuti za vama. Ako tek tako odemo, on bi mogao da strada. U tom slučaju, više se nikada nećemo sresti.” Smeškajući se, Helun tapše Kačijuna po ramenu, terajući sebe da ignoriše sopstveni očaj. Uprkos osmehu, oči joj sijaju ukletim sjajem. „Dobar si brat i vredan sin”, kaže mu. „Otac bi bio ponosan na tebe.” Naginje se napred, pokušavajući da prikrije uznemirenost. „Ali nemoj da rizikuješ svoj život ako vidiš da su ga uhvatili, razumeš li? Temudžin je rođen sa krvavim ugruškom u ruci - možda je to njegova sudbina.” Lice joj se grči bez najave. „Neću da izgubim sve svoje sinove, jednog po jednog.” Sećanje na Bektera mami joj iznenadan jecaj, što šokira sve. Kačijun pruža ruke i omotava ih oko majčinih ramena. Temuž u uglu počinje opet da jeca.

17

Iluk sedi u svom šatoru, po veličini duplo većem od svih drugih u staništu, na prestolu od drveta i izglancane kože. Jesugej je prezirao takve simbole moći, ali Iluk uživa da se izdiže iznad svojih slugu. Neka znaju ko je kan! Osluškuje pucketanje baklje i prigušenu graju plemena. Opet je pijan, ili na dobrom putu da se napije, zaključuje, odmahujući rukom ispred lica. Razmišlja da traži još jednu mešinu ajraga koji će ga baciti u san, ali umesto toga, sedi u turobnoj tišini, zagledan u pod. Njegove sluge znaju da je najbolje da ga se klone kada zapadne u takva stanja, a u poslednje vreme sve su učestalija. Njegov soko je na drvenom stalku s njegove desne strane. Ptica pokrivene glave nije mu zanimljivo društvo i stoji satima u istom položaju poput bronzanog kipa. Najednom trza glavu, kriveći je u stranu kao da bi mogla da vidi kroz debelu kožu. Crvena nijansa perja se zadržala i presijava se na slaboj svetlosti buktinje. Iluk je ponosan na veličinu i snagu svog sokola. Posmatrao ga je kako grabi jare koje se bespomoćno koprca u vazduhu. Naravno, nagradio je njegov lov pozamašnim komadom živog mesa, ali to je bio veličanstven trenutak. Jesugejevog sokola je dao drugoj porodici, obavezujući je tako na večnu zahvalnost kanu. Žudi da ga pokaže Temudžinu ili Bekteru i skoro da priželjkuje da su još uvek živi samo da bi još jednom video njihov bes. Seća se dana kada mu je Jesugej poklonio crvenu pticu. Iznenadne suze mu naviru na oči, protiv njegove volje. Iluk glasno psuje, proklinjući ajrag koji budi melanholiju. Tada je bio mlađi a mladima je sve bolje i jasnije nego onima koji sebi dozvole da se ugoje i svake noći napijaju do besvesti. Ipak, Iluk zna da je još uvek jak. Dovoljno da presudi svakom ko se usudi da ga izazove. Iluk sporo okreće glavu oko sebe, pogledom tražeći Tolaja, a onda shvata da se ovaj još uvek nije vratio sa zadatka. Vukovi se sporo premeštaju ka severu i nisu mnogo odmakli otkad su Tolaj, Basan i Unegan odjahali u istom pravcu. Zar je toliko teško utvrditi da li su Jesugejeva deca još uvek živa, ili bar pronaći njihove kosti? Iluk se seća prve zime otkad je sebe proglasio kanom i nesvesno drhti. Bila je hladna uprkos tome što su se preselili na jug. Za one na severu mora da je bila ubitačna, naročito za starce i nejač. Helun i njena deca nisu mogli dugo da požive, u to je skoro siguran. Međutim, nedostatak te potvrde ne prestaje da ga muči. Šta li je toliko zadržalo Tolaja i ostalu dvojicu? Mladi rvač je koristan čovek kojeg valja imati u blizini, podseća sebe Iluk. Njegova odanost je neprikosnovena u poređenju s nekim od starijih ratnika. Iluk zna da još uvek ima onih koji poriču njegovo pravo da vodi pleme, zadrtih budala koje ne žele da prihvate novi poredak. Na vreme se pobrinuo da njegovi ljudi prate svaki njihov korak. Kada dođe vreme, odabraće pouzdanog čoveka kao što je Tolaj i poslaće ga u nedoba da im presudi. Kao kan, zapleniće njihov imetak. Iluk stalno podseća sebe da je on taj koji je pleme osvojio zahvaljujući svojoj snazi - i samo snaga će ga na tom položaju i održati. Nelojalnost može nekontrolisano da naraste a nepokorni da skupe hrabrost i suprotstave mu se. Nije li osetio to zlo seme mnogo pre nego što je Jesugej ubijen? U dubini svog srca, jeste. Utom se oglašava zvuk za opasnost. Iluk skače na noge, grabeći svoj mač oslonjen na naslon stolice. Crvena ptica skiči, ali je on ignoriše, tresući glavom ne bi li je razbistrio dok izlazi u svežu

noć. Već oseća kako mu krv struji od uzbuđenja i uživa u tom osećaju. Nada se da su to napadači ili Tolaj sa sinovima prethodnog kana. Ko god da je, okrvaviće njegov mač a Iluk nikada ne spava slađe i besanije nego kada ubije čoveka. Dovode mu njegovog konja i on se trapavo penje u sedlo. Oseća kako mu ajrag usporava pokrete, ali to ga samo dodatno kuraži. Skreće svoj zakrvavljeni pogled prema slugama okupljenim oko njega, a onda zariva pete terajući svog pastuva u kas. Iluk kliče u hladan vetar dok se jahači raspoređuju oko njega u savršenoj formaciji. Oni su Vukovi i neustrašivi su. Nikada se nije osećao tako živim kao u tom trenutku kada se zanemaruju sve nelojalnosti i jedini cilj je uništenje neprijatelja. To je ono za čim žudi a ne za sitnim problemima i čarkama među porodicama. Šta ga briga za to? Njegov mač i luk su spremni za odbranu i to je sve što će im dati. Neka se množe, kao što to čine koze i ovce, i ništa drugo ne treba da ih zanima dok ratnici jašu s njim na čelu. U punom galopu, Iluk spušta svoj mač iznad konjskih ušiju i uzvikuje „Ča!” Želi da jaše još brže dok ajrag polako vetri iz njega. Nada se da i neprijatelj juriša ka njemu iščekujući bitku koja će iskušati njegovu hrabrost i naterati ga da opet oseti onaj zarazni hod na ivici smrti. Umesto toga, Iluk vidi samo dva konjanika u dolini koji jašu smeđe konje, previše opterećene da bi im pričinjavali pretnju. Razočaranje mu je gorko u grlu, ali brzo ga guši, nameštajući bezizražajan izraz na licu. U slučaju da ih došljaci izazovu, Vukovi će im zapleniti sav imetak. Ostaviće im samo gole živote i priliku da ih odbrane. Dok se približavaju dvojici konjanika, Iluk se nada da će biti tako i pokazuje svojim ljudima da zauzmu borbene položaje. S pijanom opreznošću, Iluk silazi s konja i korača u susret strancima. Na njegovo iznenađenje, vidi da su obojica naoružani, ali ne i toliko ludi da isuku svoje mačeve. Retkost je videti tako duge primerke sečiva u rukama nomada. Veština kovanja čelika je visoko cenjena među plemenima i dobar mač vredi čitavo bogatstvo. Međutim, ova dvojica ne deluju nimalo imućno, zaključuje Iluk. Odeća im je nekada bila dobrog kvaliteta, ali sada deluje iznošeno i ima višeslojne naslage prašine i blata. Uprkos opijenosti ajragom, Ilukovo interesovanje raste. Dok im prilazi, pažljivo ih posmatra, sećajući se Jesugejevih lekcija o proceni neprijatelja. Jedan je dovoljno star da onom drugom bude otac, ali i dalje deluje snažno, uprkos sedoj kosi, nauljenoj i upletenoj u kiku koja mu visi niz leđa. Iluk oseća trnce opasnosti zbog načina na koji stoji. Mlađeg stranca ignoriše, znajući po instinktu da će stariji napraviti prvi potez. Ne može da objasni taj metod procene, ali više puta mu je spasao život. Iako su okruženi ratnicima na konjima, nijedan od došljaka ne saginje glavu. Iluk se mršti, zadivljen njihovom samouverenošću. Pre nego što im se obrati, stariji čovek otvara usta, odmeravajući svojim oštrim pogledom vuka na Ilukovom oklopu. Mrmlja nešto svom saputniku i obojica se vidno opuštaju. „Zovem se Arslan”, predstavlja se stariji, „a ovo je moj sin, Ðelme. Zavetovali smo se Vukovima i konačno smo vas našli.” Kada mu Iluk ne uzvrati, čovek gleda u lica ratnika. „Gde je onaj po imenu Jesugej? Dugujem mu svoju vernost. Konačno sam ga našao.”

Iluk zuri u strance koji mirno sede u njegovom toplom šatoru. Dvojica njegovih slugu stoje ispred vrata na zimi, spremni da utrče na njegov poziv. Unutra je samo Iluk naoružan. Uprkos tome, oseća neprestanu napetost u njihovom prisustvu, iz razloga koji trenutno ne može da objasni. Možda zbog nedostatka straha u obojici. Arslan nije pokazao ni iznenađenje ni strah kada je ušao u Ilukov veliki i raskošni šator. Pogledom je okrznuo oružje na zidovima i Iluk je bio skoro siguran u to da je na

njegovom licu za trenutak video ironičan kez. Na Ilukovo razočaranje, samo mu je crvena ptica skrenula pažnju. Arslan je zapucketao jezikom i pomilovao zlatno-crveno perje na sokolovim grudima. Ptica nije reagovala što je Iluka dodatno razgnevilo. „Jesugeja su ubili Tatari pre skoro pet godina”, objašnjava Iluk nakon što su se smestili i popili po činiju slanog čaja. „Šta vas dovodi kod nas?” Mladić otvara usta, ali ga Arslan lako dodiruje po ruci i ovaj se povlači. „Došli bismo i ranije da ste ostali na severu. Moj sin i ja smo jahali skoro hiljadu dana da bismo vas našli i sada ispunjavamo obećanje dato tvom ocu.” „Jesugej nije bio moj otac”, breca se Iluk. „Ja sam bio njegov prvi ratnik.” Stranci razmenjuju poglede. „Onda nisu glasine da si Jesugejevu ženu i decu ostavio u ravnici?”, tiho pita Arslan. Iluku je najednom neprijatno pod ispitivačkim pogledom stranca koji tako samouvereno sedi u njegovom šatoru. „Ja sam kan Vukova”, odgovara mu. „Vladam njima već četiri godine i jači su nego ikada. Ako se zavetuješ Vukovima, onda se zavetuješ meni.” Arslan i njegov sin se opet gledaju, čime podgrevaju Ilukov gnev. „Gledaj me kad ti govorim”, naređuje kan. Arslan bespogovorno okreće glavu ka čoveku na prestolu od drveta i kože. „Odakle vam tako dugi mačevi?”, nastavlja Iluk. „Sam ih pravim, gospodaru”, tiho uzvraća Arslan. „Nekada sam Najmanima bio oružar.” „Prognali su te?”, brzo pita Iluk, žaleći što je popio toliko ajraga. Misli mu sporo teku a jezik nekontrolisano brblja. Još uvek oseća opasnost od starijeg muškarca upravo zbog njegovog preteći tihog glasa. Kao da štedi svaki svoj pokret, nagoveštavajući čvrstinu koja Iluku ne promiče. Mora da je kovač, zaključuje fluk, a pri tom i ratnik. Njegov sin je mršav kao ždrebac, ali ono što čoveka čini opasnim izvire iz njega. „Napustio sam kana kada mi je uzeo ženu”, objašnjava Arslan. Iluk se kao kroz maglu seća priče koja je pre mnogo godina kolala među plemenima. „Čuo sam za to”, počinje on, naprežući mozak. „Ti si onaj koji je izazvao najmanskog kana na dvoboj? Prekršilac zakletve?” Arslan uzdiše, prisećajući se starog bola. „Da, bilo je to davnih dana i bio sam mlad. Kan je bio okrutan čovek, i mada je prihvatio moj izazov, prvo se vratio u svoj šator. Borili smo se i ubio sam ga, ali kada sam otišao da tražim svoju ženu nazad, otkrio sam da joj je prerezao grkljan. Tužna je to priča i trudim se da je se ne sećam.” Arslanove oči su tamne od tuge, ali Iluk mu i dalje ne veruje. „O tome se priča čak na jugu gde je vazduh vruć i vlažan. Ako si taj čovek, onda si vrlo umešan sa mačem. Je li to tačno?” Arslan sleže ramenima. „Priče su uvek preuveličane. Možda sam nekad bio. Moj sin je sada bolji od mene. Ali imam sav svoj alat i mogu da sagradim kovačnicu. Vičan sam zanatu i još uvek umem da iskujem oružje za rat. Upoznao sam Jesugeja kada je lovio sa svojim sokolom. Uočio je vrednost koja bi dobrodošla plemenu i ponudio mi da prekrši tradiciju i uvede me u svoje pleme.” Arslan za trenutak zastaje, vraćajući se mislima u prošlost. „Kada me je našao, bio sam sâm i očajan. Ženu mi je uzeo drugi i nisam imao volju za životom. Ponudio mi je utočište kod Vukova i dozvolio da dovedem svog sina. Bio je to veliki čovek.” „Ja sam veći”, sikće Iluk, iritiran time što se neko usuđuje da hvali Jesugeja u njegovom šatoru. „Ako poznaješ veštine kao što tvrdiš, Vukovi će ti pružiti dobrodošlicu sa svim počastima.”

Arslan dugo ne odgovara niti skreće pogled. Iluk oseća kako u šatoru raste napetost i s naporom obuzdava ruku da se ne spusti na balčak mača. Primećuje da crvena ptica diže glavu, kao da i sama oseća tenziju između dva sagovornika. „Zakleo sam se Jesugeju i njegovim naslednicima”, tiho odgovara Arslan. Iluk šmrkće. „Zar ja nisam ovde kan? Vukovi su moji i ti si se ponudio Vukovima. Primam obojicu i nudim vam šator, ovcu, so i bezbednost.” Tišina se opet oteže do neprijatnih granica. Iluk se suzdržava da naglas ne opsuje. Arslan konačno klima glavom i pokorno je saginje. „Čast mi je”, odgovara kanu. Iluk se smeška. „Onda je dogovoreno. Došao si baš u vreme kada mi je potrebno dobro oružje. Ukoliko je dobar s mačem kao što tvrdiš, tvoj sin će biti jedan od mojih slugu. Jahaćemo u pohode s mačevima iz tvoje kovačnice. Veruj mi kada ti kažem da je ovo vreme uspona Vukova.”

U memljivoj tami svog novog šatora, Ðelme se okreće prema svom ocu i obraća mu se tihim glasom. „Dakle, ostajemo?” Arslan odmahuje glavom, skoro nevidljiv u mraku. Svestan je mogućnosti da ih prisluškuju i šapatom odgovara svom sinu. „Ne. Čovek koji sebe naziva kanom obično je blebetalo okrvavljenih ruku. Možeš li da me zamisliš kako služim drugom najmanskom kanu? Jesugej je bio častan čovek, kan kojeg bih uvek pratio. Naišao je dok sam brao divlju lukovinu. Kod sebe sam imao samo nož. Mogao je sve da mi uzme, ali nije.” „Da je pokušao, ti bi ga ubio”, uzvraća Ðelme, smeškajući se u tami. Viđao je svog oca u borbi i zna da čak i nenaoružan može da se nosi sa najboljim mačevaocima. „Možda bih ga iznenadio”, realan je Arslan, „ali on to nije znao. Lovio je sam i osetio sam da ne želi društvo. Ipak, tretirao me je s poštovanjem. Podelio je sa mnom meso i so.” Arslan uzdiše, prisećajući se tog susreta. „Svideo mi se. Žao mi je što ga više nema. Ovaj Iluk je slab tamo gde je Jesugej bio jak. Neću dozvoliti da mu moji lepi mačevi dopadnu šaka.” „Primetio sam”, vedrije će Ðelme. „Nisi mu se zavetovao i drago mi je zbog toga. Nije te čak ni slušao dok ste razgovarali. Čovek je budala, ali dobro znaš da nas neće pustiti tako lako.” „Ne, neće”, šapuće Arslan. „Trebalo je da poslušam glasine o novom kanu. Nisam smeo da te izložim opasnosti.” Ðelme frkće. „Gde bih drugo išao, oče? Moje mesto je uz tebe.” Za trenutak zamišljeno ćuti a onda tiho dodaje: „Da ga izazovem?” „Ne!”, šišti Arslan. „Čoveka koji je u stanju da ostavi majku sa decom da se smrznu u ravnici? Taj bi ti odrubio glavu bez razmišljanja. Pogrešili smo što smo došli ovde, ali sada nam ne preostaje ništa drugo nego da sačekamo dobru priliku za odlazak. Sagradiću kovačnicu od opeke, ali neću žuriti. Tebe ću slati po drva i bilje, samo da što češće budeš van staništa. Saznaj imena svih stražara i neka se naviknu na tvoje odlaske po materijale. Pronađi mesto za čuvanje osnovnih zaliha, i kada dođe trenutak, izvešću konje.” „Poslaće stražare za nama”, upozorava ga Ðelme. Arslan se tiho kikoće. „Nek’ pošalje. Još nisam sreo čoveka kojeg ne mogu da savladam. Nestaćemo odavde do kraja leta a kovačnica koju im budemo ostavili biće beskorisna. Ostaće samo gomile gvožđa.” Ðelme za trenutak uzdiše. Mnogo je prošlo otkad je video unutrašnjost šatora i delom svog bića

ne želi da se vraća teškim noćima i hladnim zimama. „Primetio sam ovde mnogo lepih žena”, naposletku kaže. Njegov otac ustaje kad začuje žudnju u glasu svog sina. Ne odgovara mu odmah. „Nisam razmišljao o tome, sine moj. Možda sam lud, ali neću se ponovo ženiti. Ako ti hoćeš da ostaneš i sviješ gnezdo među ovim ljudima, ostaću s tobom. Ne mogu da te vučem sa sobom do kraja života.” Ðelme u tami pruža ruku i napipava očevo rame. „Dobro znaš da ću poći s tobom. Tvoj zavet me vezuje baš kao i tebe.” Arslan šmrkće. „Zavet mrtvacu ne vezuje nikog. Da su Jesugej ili njegovi sinovi živi, čistog srca bih otišao kod njih. Kako stvari stoje, ovde za nas nema života, baš kao ni u ravnici s pravim vukovima. Ne moraš večeras da mi odgovoriš. Prespavaj i razgovaraćemo ujutro.”

Iluk ustaje u zoru. U glavi mu bubnji od bola i koža mu vonja na znoj. Kada su se Arslan i Ðelme povukli u svoj šator, zatražio je još ajraga koji ga je obeznanio tek nekoliko sati pred svanuće. Sada se oseća užasno, ali dok izlazi iz svog šatora, njegov mrzovoljan pogled privlače upravo Arslan i njegov sin. Uveliko su budni i vežbaju zajedno, zamahujući svojim mačevima i protežući mišiće. Njihovi pokreti Iluku liče na svojevrstan ples. Nekoliko njegovih ratnika se već okupilo oko njih, neki se smeju i dobacuju im neumesne komentare. Ali otac i sin ih ignorišu i ponašaju se kao da ovi uopšte ne postoje. Za one oštrijeg oka, ravnoteža i vitalnost njihovih pokreta otkrivaju visok nivo veštine i fizičke spremnosti. Arslan je nag do pojasa, čime otkriva kožu prepunu ožiljaka. Iluk je zadivljen mnoštvom belih tragova od starih posekotina na njegovim mišićavim rukama. Na ramenima i grudima primećuje crne pečate od opekotina i ubode od strela. Život ga nije mazio, zaključuje Iluk, gledajući kako se kovač okreće u vazduhu i kao mačka dočekuje na nogama. Igrački par je impresivan, nevoljno priznaje kan u sebi. Arslanova koža se presijava od znoja iako nije nimalo zadihan. Iluk pokušava da se seti njihovog razgovora iz prethodne noći. Zapaža da se njegove sluge utišavaju kada otac i sin završe sa vežbanjem. Ne veruje im. Dok stoje tu i protežu se, vidi kako dvojica njegovih ljudi započinju razgovor sa Arslanom, verovatno se raspitujući o vežbama koje su upravo posmatrali. Iluka zapravo zanima da li su došljaci špijuni ili možda ubice. Naročito stariji jer ima izgled čoveka koji je spreman da ubije hladne krvi zbog čega će Iluk morati da se potrudi da ga natera na poslušnost inače će njegov autoritet među Vukovima biti ugrožen. Uprkos sumnji, njihov dolazak je blagoslov nebeskog oca jer ih je poslao u vreme kada Iluk planira pohod na Oklune. Vukovi su ojačali i kan u svojoj krvi oseća prolećnu plimu koja ga zove u rat. Trebaće mu dobri mačevi za svakog ratnika i možda je baš Arslan čovek koji će ih iskovati. Oružar kojeg su imali je okoreli pijanac i samo ga je njegov dragoceni zanat sačuvao od progona iz plemena. Iluk se smeška sebi u bradu pri pomisli na to da će Arslan iskovati oklope i oštrice koji će osnažiti Vukove. Iluk sanja samo o smrti. Najstarija žena u plemenu je bacila kosti i prorekla veliko krvoproliće pod njegovim barjacima. Možda je Arslan glasnik tih duhova, kao što legenda kaže. Mamurni kan se lenjo proteže, osećajući novu živost dok mu kosti krckaju a mišići se zatežu. Još od Jesugejeve krvi, u njemu tinja ambicija i niko ne zna koliko daleko će ga odvesti.

Četvrtog dana po dolasku Arslana i njegovog sina, Tolaj i Basan se vraćaju u stanište Vukova, vukući

za sobom poluživog mladića. Iluk im sa ostalima jaše u susret i promuklo kliče kada shvati da se njegovi ljudi vraćaju sa zarobljenikom. Priželjkuje da je to Bekter, ali iz nekog razloga mu je još draže kada prepozna Temudžina. Mladić ga ćutke posmatra kroz otečene kapke. Putovanje je za Temudžina bilo surovo, ali on stoji najuspravnije što može, čekajući da Iluk sjaše. Užasavao se ovog susreta od trenutka kada je uhvaćen, i sada kada je konačno došao, telo mu je utrnulo od iscrpljenosti, ali zato mu je um bistar i odlučan. „Dakle, sada sam gost?”, izaziva Temudžin. Iluk šišti kroz nos i zamahuje rukom, udarajući ga nadlanicom posred lica. Temudžin se tetura i pada na zemlju. „Dobro došao kući, Temudžine”, podrugljivo dobacuje kan, kezeći zube. „Dugo sam čekao da te vidim kako ležiš na zemlji.” Dok govori, podiže nogu i spušta je na Temudžinovo lice. Malo po malo, povećava pritisak. Maliciozan sjaj u njegovim očima nagoni ostale ratnike da posramljeno posmatraju scenu. Basan prekida mučnu tišinu. „Gospodaru, Unegen je mrtav. Ostali su pobegli.” Iluk kao da se budi iz transa i sklanja nogu sa Temudžinovog lica. „Svi su preživeli?”, iznenađeno pita. Basan odmahuje glavom. „Bekter je mrtav. Koliko sam shvatio, ostali su živi. Pronašli smo njihov logor i spalili ga.” Iluku nije važno što je Unegen pao. Ionako je bio jedan od starijih slugu. Nijedan od njih ga istinski ne gleda kao kana, svestan je toga. Poslednjih godina se okružio mlađim ljudima, gladnim krvi i osvajanja. „Dobro si učinio”, kaže mu, obraćajući se Tolaju kojem se grudi vidno dižu od ponosa. „Možeš da izabereš jednog od mojih konja i tuce mešina sa ajragom. Napij se. Zaslužio si kanovu hvalu.” Tolaj zadovoljno povija glavu najniže što može. „Počastvovan sam, gospodaru”, odgovara, gledajući postrance u Temudžina. „Voleo bih da uživam u njegovom ponižavanju.” „Hoćeš, Tolaje. Ostani ovde. Gladne duhove valja nahraniti krvlju. Od njega će ostati fleka na zemlji koja će nas poslati u pobedu i proslaviti Vukove. Sada imamo i kovača. Kanov sin će biti naša žrtva. Nebeski otac će nam podariti slatke žene i pokorićemo na hiljade plemena. Osećam to u krvi.” Temudžinu klecaju kolena. Telo mu je slabo i svaka koščica ga boli od napornog putovanja. Ručni zglobovi mu gore od bola. Uprkos svemu, on pljuje na zemlju, i dok gleda one oko sebe, razmišlja o svom ocu. „Video sam ovčji izmet sa više časti nego što je ti imaš”, sporo izgovara, gledajući u Iluka. Trudi se da ne pokaže bol kada mu jedan od kanovih slugu priđe i balčakom mača ga udari po glavi. Tek posle trećeg udarca pada, očiju otvorenih i uperenih u prašnjavu zemlju.

Temudžin se budi, osećajući toplu vodu koja mu kvasi odeću i lice. Stenje i pokušava da ustane. Vrišti od bola jer mu je jedan prst polomljen a desno oko previše krvavo da bi ga otvorio. Nada se da ga nisu oslepeli iako delom svog bića više ne mari za sebe. Previše je mračno da bi dokučio gde je. Iznad sebe vidi šipke koje mu zaklanjaju pogled na zvezdano nebo i telom mu prolazi drhtaj. Nalazi se u rupi a drveno okno je previše visoko da bi se popeo. Zdravom rukom se oslanja na zemljane zidove i pri tom otkriva da je tlo pod njim klizavo od nagomilane tečnosti. Noge mu gacaju po vodi dok iznad sebe čuje prigušen kikot. Utom čuje tihi stenjaj i oseća još jedan mlaz tople tečnosti. Sa užasom shvata da kanove sluge

pišaju u rupu i smeju mu se. Temudžin pokriva glavu rukama i bori se sa dubokim očajem. Zna da bi mogao da skonča u toj prljavoj rupi, možda sa kamenom bačenim s visine koji će mu polomiti ruke i noge. Na svetu nema pravde, ali to je spoznao odmah po očevoj smrti. Duhovi ne utiču na živote ljudi od dana kada se rode. Čovek mora da se pomiri s tim da je svet nepravedan, ili će ga svet skršiti. Iznad sebe čuje stenjanje čoveka koji spušta kamen na drvenu rešetku. Kada ostane sam, Temudžin pokušava da se moli, bar nakratko. Na njegovo iznenađenje, to mu daje snagu dok čuči uz hladan i blatnjav zid. U tom položaju ostaje do zore jer ne uspeva da zaspi. Mala je uteha što su mu creva potpuno prazna. Ima utisak kao da je celog svog života bio gladan i izmučen. Nekada davno živeo je neki srećan život, mogao je sa svojom braćom da jaše do mile volje. Ta misao mu je svetlost u tami, ali ne može večno da ostane s njim. Pred zoru čuje korake i tamnu priliku koja se naginje preko rešetke i zaklanja mu sivu svetlost. Temudžin pravi bolnu grimasu, iščekujući još jedan mlaz mokraće, ali umesto toga čuje glas. „Ko si ti?”, tiho ga pita. Temudžin ne diže glavu, ali oseća kako mu se ponos obnavlja. „Ja sam najstariji preživeli sin Jesugejev. On je bio kan Vukova.” Za trenutak mu pred očima seva jarka svetlost i strepi od toga da će izgubiti svest. Seća se mudrih reči koje je njegov otac jednom davno izrekao. „Ja sam zemlja i kosti brdske”, glasno izgovara, „ja sam zima. Kada umrem, doći ću po sve vas u najhladnijoj noći.” Smelo diže glavu, rešen da ne pokaže svoj očaj. Senka se ne pomera, ali posle nekog vremena, mrmlja nekoliko reči i nestaje, puštajući da svetlost zvezda obasja dno jame. Temudžin grli svoja kolena i čeka da svane. „Ko si ti da mi kažeš da ne očajavam?”, mrmlja on.

18

Temudžin posmatra kako se sunce pomera na nebu, dovoljno zaklonjeno oblacima da može nesmetano da gleda u narandžasti disk. Neznatna toplota mu prija posle duge hladne noći. Kada povrati svest, prvo ustaje kako bi sa sebe otresao blato i led, zatim udara nogama o zemlju i pljeska se po rukama sve dok utrnulost ne prođe. Jedan ugao svog skučenog staništa koristi kao nužnik, ali rupa je toliko mala da mu je to praktično pod nogama, i trećeg dana vazduh je zasićen smradom fekalija. Muve uleću kroz rešetku i on vreme provodi hvatajući ih, nakon čega ih održava u životu koliko god može, iz čiste dosade. Unutra mu bacaju hleb i ovčetinu, smejući se njegovim pokušajima da uhvati hranu pre nego što padne na zemlju. Stomak mu se bolno grči kada prvi put pojede jedan komad uvaljan u blato, ali s mukom tera sebe na to. Bolje i to nego da gladuje. Svakodnevno prati pomeranje senki i označava kretanje sunca malim kamenčićima u blatu. Sve samo da mu prođe vreme i očaj umine. Ne razume zašto ga Iluk nije ubio još prvog dana, po kratkom postupku. Umesto toga, ostavio ga je u blatnjavoj rupi gde vreme provodi sam i mašta o tome kako samoproklamovanog kana izvrgava sramu jer nije u stanju da pogubi Jesugejevog sina. Možda ga nikada nije stigla kletva ili neka smrtna bolest. Temudžina zabavlja pretpostavka, a možda i istina, da je Iluk otišao u lov ili da planira neko novo lukavstvo. Dečak je odavno zaključio da je stvarni svet manje zabavan od onog u njegovoj glavi. Kada se kamen pomeri i rešetka podigne, preplavljuje ga osećaj olakšanja što će konačno osetiti smrt. Temudžin diže ruke i dopušta da ga podignu na čist vazduh. Čuje glasove porodica koje se okupljaju i nagađa šta ga uskoro čeka. Neko od ljudi ga izvlači napolje, hvatajući ga za ruku i ozleđujući mu pri tom polomljeni prst. Temudžin ječi od bola. Kada ga pusti, slabo telo ga izdaje i on pada na kolena. Vid mu se polako bistri i oko sebe vidi više od stotinu lica, prepoznajući mnoga od njih. Većina se ceri, mala deca ga zasipaju kamenicama, ostali sumorno ćute i ne pokazuju nikakva osećanja. Temudžin se priprema za smrt, za kraj. Godine nakon progona bile su dar, uprkos teškom životu. Upoznao je i radost i tugu, zaklevši se da će svoj duh ispustiti dostojanstveno. Njegov otac i njegova krv to zaslužuju, bez obzira na cenu. Iluk sedi u svojoj velikoj stolici, iznesenoj napolje specijalnu za tu priliku. Temudžin ga za trenutak gleda a onda skreće pogled na radoznala lica oko sebe. Uprkos svemu što je propatio, neobično mu je drago što ih opet vidi. Ignorišući Iluka, Temudžin klima glavom i smeška se nekima koje je dobro poznavao. Ovi mu ne uzvraćaju klimoglavom, ali on primećuje saosećanje u njihovim pogledima. „Doveo bih ga ovde uz sve počasti”, počinje Iluk, obraćajući se masi. Tobože samilosno spušta glavu i nekoliko trenutaka njome ćutke odmahuje. „Ali kad sam ga našao, živeo je kao životinja, nedostojan čoveka. Kao što znate, i pacov ume da ujede. Tako je i on ubio mog slugu. Zato sam ovog besplemenog nomada dovukao nazad da zadovoljim pravdu Vukova. Hoćemo li da mu presudimo? Hoćemo li da mu pokažemo da se Vukovi nisu smekšali?”

Temudžin posmatra kako porodice Ilukovih slugu bezumno kliču. Neki od njih uzvikuju odobravanje, ali većina stoji u tišini i zuri u prljavog mladića koji im uzvraća pogled svojim žutim očima. Polako, Temudžin ustaje na noge. Vonja na sopstvenu prljavštinu i koža mu je prekrivena ranama i ujedima muva, ali on nepoljuljano stoji i čeka da ga poseku. Iluk izvlači svoj mač sa vučjom glavom ugraviranom na balčaku od kosti. „Duhovi su napustili njegovu porodicu, Vukovi moji. Pogledajte u kakvom je stanju i verujte. Gde je sada Jesugejeva sreća?” Kan odmah shvata da je spominjanje njegovog prethodnika bila greška. Mnoge glave se automatski povijaju na pomen njegovog imena i Ilukovo lice se crveni od besa. Najednom mu nije dovoljno što će odseći Temudžinu glavu i vratiti svoj krvavi mač u korice. „Vežite ga za konja”, zapoveda Iluk. „Vucite ga do krvi a onda ga opet bacite u jamu. Možda ću ga sutra ubiti.” Tolaj spremno dovodi mrkog škopca i za sedlo vezuje dugo uže. Narod se uzbuđeno razdvaja i izvija glave jer ne želi da propusti ovaj svirepi sport. Dok mu vezuju uže za ruke, Temudžin okreće glavu, nekoliko trenutaka prezrivo gleda u Iluka, a zatim pljuje na zemlju. Iluk mu se široko ceri. Tolaj skače u sedlo sa neskrivenom zlobom na licu. „Koliko brzo da jašem?”, pita Temudžina. „Videćemo”, odgovara ovaj, oblizujući ispucale usne. Oseća kako mu novi znoj izbija ispod pazuha jer je do malopre skupljao hrabrost da stoički podnese smrt od mača. Pomisao na to da će ga rastrgnuti galopirajući konj više je nego što može da podnese. Pokušava da se pripremi za ono što ga čeka, ali Tolaj zariva pete u sapi snažnog konja i divlje podvriskuje. Uže se zateže, terajući Temudžina na trk. Slabe noge posrću dok Tolaj neobuzdano jaše i uživa u svakom trenutku. Ova vratolomija ne traje dugo jer Temudžin uskoro pada i pušta da ga konj vuče po prašnjavoj ravnici. Kada se Tolaj konačno vrati u stanište, Temudžin je beživotno telo na kraju konopca. Teško je uočiti delić kože koji nije oguljen ili obliven krvlju. Kada Tolaj iseče uže, Temudžinu odeća visi u bezobličnim ritama, prašnjava i ulepljena od krvi. Mučenik ne oseća ni kada ga bace na zemlju. Ruke su mu skoro potpuno crne a iz otvorenih usta curi mu krvava pljuvačka sa one strane gde se ugrizao za jezik. Vidi Basana koji stoji na vratima svog porodičnog šatora, lica bledog i napetog. Iluk prilazi Tolaju da mu čestita i zabavljeno gleda u rastrzanu figuru koju je nekada smatrao tako važnom. Drago mu je što ga nije odmah ubio. Ta odluka mu podiže duh. Zapravo je na vrhuncu raspoloženja i za trenutak se šegači sa Tolajem pre nego što ga ovaj ubaci u staru jamu i za njim spusti rešetku.

Temudžin sedi u ledenoj prljavštini zemljane rupe, jedva svestan svog okruženja. Na blatnjavom dnu jame pronalazi zub, dovoljno veliki da bude ljudski. Ne zna koliko dugo sedi i zuri u njega. Možda je spavao, nije siguran. Bol i očaj od iscrpljenosti otupljuju mu čula do te mere da više ne zna da li sanja ili je budan. Svaka koščica ga boli i lice mu je toliko otečeno da jedva vidi kroz prorez jednog oka. Drugo mu je potpuno zalepljeno sukrvicom i ne usuđuje se da ga dotakne. Nema želju da se pomera jer je bol od posekotina i udaraca neizdrživ. Nikada se nije osećao tako izubijano i svojski se trudi da ne zaplače. Rešen je da ćutke otrpi ovo stradanje i u sebi pronalazi snagu za koju dotad nije ni znao da poseduje. Možda je crpi iz mržnje i naslađuje se osećajem da njegov duh još uvek nije posustao. Nagađa šta bi sve još mogao da podnese i ostane živ. „Gde je moj otac? Gde je moje pleme?”, mrmlja za sebe, grčeći lice od neizmerne tuge. Čeznuo

je da se vrati Vukovima, ali oni više ne mare za njega. Nije mala stvar odbaciti sve što je zaslužio rođenjem među njima. Delili su istu sudbinu koja ih je zbližila. Potom se seća prostodušne dobrote starog Horgaza i njegove porodice u vreme kada su on i njegova braća ostali sami s majkom. Za trenutak ne može da podnese toliku nepravdu. Ustaje i oslanja se na zemljani zid dok mu misli teku sporo poput leda na površini reke. Utom čuje šuškanje iznad glave i trza se od straha, izranjajući iz transa obamrlosti. Delić njegovog bića je svestan senke koja se pomera na dnu jame. S naporom diže glavu i sa otupelim zaprepašćenjem vidi da je rešetka nestala. Zvezde nesmetano sijaju, ali on ne spušta pogled. Još uvek ne shvata šta se dešava. Da nije povređen, možda bi i pokušao da se popne, ali jedva da je u stanju da mrda rukama i nogama. Užasna je agonija videti priliku za beg a nemati snage da je iskoristite. Pokušava da se propne, ali desna noga ga ne sluša, kao da je odsečena. Još uvek niz nju curi krv i natapa blato oko njega, i ma koliko da se potrudi, ne bi mogao da se iskoprca iz rupe i pobegne. Čuje sebe kako se histerično kikoće pri pomisli na to da je njegov nepoznati spasilac otišao, očekujući od njega da sam pronađe put napolje. Ta budala će ujutro otkriti da je zarobljenik još uvek u jami i Iluk ga posle toga više neće ostaviti bez straže. Nešto pada unutra, migoljeći uza zemljani zid, i Temudžin se trza unazad, sluteći da je zmija. Glava mu je puna crnih misli dok opipava gruba vlakna upletenog užeta, ali u njemu počinje da tinja prva nada. Iznad njega se pomalja crna senka koja zaklanja zvezde i on s naporom stišava glas. „Ne mogu da se penjem”, promuklo dovikuje svom nevidljivom spasiocu. „Veži se”, odgovara glas, isti onaj iz prethodne noći, „i ne odmaži mi dok budem vukao.” Nespretnim prstima, Temudžin vezuje uže oko svog pojasa, pitajući se ko je toliko odvažan da rizikuje Ilukov gnev. Zar ovaj spasilac ne zna da će, ukoliko bude bio otkriven, završiti u istoj jami zajedno s njim. Dok mu se uže zateže preko odrane kože leđa, Temudžin beskorisno mlatara nogama, ne uspevajući da se odupre o zemljani zid. Onda otkriva da su mu ruke nešto izdržljivije i zariva šake u zemlju iako je osećaj isti kao da ih spušta u vatru. Oseća kako mu se krik skuplja u grlu, preteći da nekontrolisano izleti iz usta. Suze ga peckaju u uglovima očiju. Ipak, ne ispušta glas sve dok pod sobom konačno ne oseti smrznutu zemlju uspavanog staništa. „Beži najdalje što možeš”, kaže mu spasilac. „Rečnim muljem sakrij miris tela. Ako preživiš, doći ću po tebe i odvešću te još dalje.” Pod sjajem zvezda, Temudžin vidi da je čovek sedokos i plećat, ali njemu nepoznat. Pre nego što stigne da mu odgovori, stranac mu u ruku stavlja vreću i Temudžinu polazi voda na usta kad ga zapahne miris luka i ovčetine. Vreća je još uvek topla i on je grčevito steže uz sebe kao svoju poslednju nadu. „Ko si ti da me spaseš?”, šapatom pita. Glasić u glavi mu sugeriše da to sada nije važno, da mora što pre da beži, ali ne bi podneo život u neznanju. „Zavetovao sam se tvom ocu, Jesugeju”, odgovara Arslan. „Sad idi. Pratiću te kad počne pometnja oko potrage za tobom.” Temudžin okleva. Šta ako je Iluk sve ovo osmislio samo da bi otkrio lokaciju gde su njegova majka i braća? Ne sme da rizikuje i ovom strancu otkrije usek u steni. „Kada kreneš”, počinje Temudžin, „jaši pet dana na sever, od zalaska do zalaska. Nađi visoku stenu gde ćeš me sačekati. Doći ću ako budem mogao i odvešću te mojoj porodici. Zauvek sam ti zahvalan, bezimeni čoveče.” Arslan je oduševljen hrabrošću ovog mladog čoveka, Po mnogo čemu ga podseća na njegovog sina, Ðelmea, iako u ovom tinja neugasiva vatra. Nije planirao da otkrije svoje ime, za slučaj da Ilukovi ratnici uhvate begunca i silom mu ga izmame. Pod Temudžinovim pogledom klima glavom i

donosi odluku. „Zovem se Arslan. Putujem sa svojim sinom, Ðelmeom. Ako preživiš, srešćemo se opet”, obećava kovač, uzimajući Temudžinovu ruku i stežući je kratko ali dovoljno jako da Temudžin uguši bolan jauk. Arslan spušta rešetku i vraća kamen, zatim se udaljava, nečujno poput mačke. Temudžinu ne preostaje ništa drugo nego da se koncentriše na to da ostane živ i da odmakne dovoljno daleko pre nego što otpočne hajka.

U prvi osvit sivoplave zore, dva dečaka se usuđuju da odu do ivice jame i osmotre zarobljenika. Kada konačno skupe hrabrost da provire unutra, shvataju da tamo nema nikog i brzo trče svojim roditeljima da ih o tome obaveste. Kada Iluk izađe iz svog šatora, lice mu je zajapureno od uzbuđenja. Velika crvena ptica uranja svoje oštre kandže u kožni rukav oko njegove desne podlaktice i otvara svoj taman kljun, otkrivajući tanak jezik. Dva lovačka psa skakuću oko njega, nervozno lajući jer slute raspoloženje svog gospodara. „Idite u šume”, izvikuje Iluk zapovest svojim ratnicima, okupljenim ispred šatora. „Ja ću na zapad. Ko ga uhvati i dovede, dobiće novu dolamu i dva noža sa balčakom od roga. Tolaje, ti ideš sa mnom. Uzjašite, braćo moja. Danas lovimo.” Posmatra kako sluge i niži ratnici formiraju svoje grupe i proveravaju opremu i zalihe pre nego što uskoče u sedla svojih konja. Iluk je zadovoljan što im je raspoloženje na nivou i čestita sebi na odluci da dovede Temudžina u logor Vukova. Možda je njegovo isprebijano i krvavo telo konačan dokaz da je nebeski otac naklonjen novom kanu. Uostalom, još nijedna munja ga nije pogodila. Čak i najstariji pripadnici plemena zadovoljni su onim što je postigao. Kroz glavu mu proleće pitanje kako je Temudžin uspeo da pobegne iz jame, ali to je problem koji će rešiti kada ga ulovi i vrati na javno pogubljenje. U onako jadnom stanju, ne može daleko da odmakne. Kada ga bude doveo, Iluk će ga pitati kako se popeo uz zemljane zidove i da li mu je neko u tome pomogao. Mršti se pri toj pomisli. Možda među porodicama ima izdajnika. Ako je tako, pronaći će ih i zauvek uništiti. Omotava uzde oko šake i penje se na konja, uživajući u snazi koju oseća u svojim nogama. Crvena ptica širi svoja krila, uspostavljajući ravnotežu dok se on namešta u sedlu. Iluk se ceri dok mu srce brže lupa. Obično mu je potrebno neko vreme da se razbudi, ali predstojeći lov mu uzburkava krv i spreman je za galop. Crvena ptica oseća njegovo raspoloženje i povija glavu, pokušavajući kandžom da skine svoju kapuljaču. Iluk je skida i soko mu momentalno uzleće sa ruke, dižući se lako ka nebu u znak srećnog lova. U ovakvim jutrima, Iluk može da oseti prostranstvo zemlje kojom vlada. Osvrće se da pogleda u stanište Vukova i klima glavom Tolaju. „Hajde da vidimo koliko je uspeo da odmakne.” Tolaj se ceri svom gospodaru i tera svog konja u kas. Lovački psi prekidaju lavež i počinju da trče paralelno s konjima, gladni za ubistvom. Vazduh je hladan, ali ratnici nose postavljene dolame i sunce samo što nije izašlo.

Temudžin leži savršeno mirno i posmatra muvu koja se koprca po blatu nadomak njegovog lica. Uvaljao se u rečni mulj ne bi li zamaskirao svoj miris, ali ne zna da li će mu to poći za rukom. Tokom noći je odmakao najdalje što je mogao, na kraju ga je savladao umor do te mere da je ječao pri svakom koraku. Čudno je s kakvom se lakoćom slabost pokazuje kada nema nikog u blizini. Nije

mario za to što su mu suze peckale ispucalu kožu lica jer nije bilo nikog da to vidi. Svaki korak bio je agonija bola, ali terao je sebe napred, sećajući se šta mu je majka rekla prve noći u useku visokih stena. Neće im biti spasa i neće biti kraja patnji dok se sami ne zauzmu za sebe. Nastavio je da korača, držeći se mračnih puteljaka koji su ga skrivali od stražara na brdima. Kada je počelo da sviće, hramao je kao ranjena životinja, skoro presamićen od bola i iznemoglosti. Naposletku se stropoštao pored reke. Dugo se borio za dah, ležeći na leđima, zagledan u bledo nebo koje je najavljivalo vedar dan. Vukovi će u zoru otkriti da je pobegao, podseća sebe. Koliko daleko je odmakao? Posmatra prve zlatne zrake na sivom horizontu i oseća kako mu smetaju očima. Počinje da uranja otečene ruke u ilovaču i jauče kada po ko zna koji put povredi polomljeni prst. Neko vreme leži bez ikakvih misli, nalazeći u tome spokoj. Mulj se smekšava do granice kada mu curi između prstiju dok ga stiska i on počinje da ga maže po svojoj koži i odeći. Hladan je i užasno peče dok se na njemu suši. Temudžin hvata sebe kako zuri u svoj polomljeni prst, proučavajući otečeni zglob i ljubičastu kožu ispod debelog sloja blata. Budi se iz transa, najednom prestravljen time da mu vreme izmiče zbog iscrpljenosti. Telo mu je na izmaku snaga i sve više priželjkuje da digne ruke od svega i onesvesti se. Međutim, u dubini njegove napaćene duše još uvek tinja iskra koja ga održava u životu, ali umrljana je blatom i oguglala do granice kada mu ne preostaje ništa drugo osim da se uvalja u rečni mulj i okrene lice ka suncu koje se polako diže na nebu.

U daljini čuje lavež pasa i izranja iz hladnoće i obamrlosti. Hranu koju mu je Arslan spakovao davno je pojeo i opet je gladan. Psi sada zvuče još bliže i Temudžin najednom strepi od toga da mu smrdljivi rečni mulj neće pružiti nikakvu zaštitu. Nadljudskim naporom se pomera duž rečne ivice. Skriven tamom, kreće se u grču, očajnički tražeći neki izlaz. Krvoločni psi su sve bliže a njegovo srce udara u paničnom strahu da će ga pronaći i svojim oštrim zubima mu odrati kožu s kostiju. Još uvek ne čuje konjski topot, ali zna da njegovi goniči nisu daleko. Stenjući od zime, ulazi u vodu i pliva do najdublje tačke, pokrivene vodenom travom. Deo njega koji je još uvek u stanju da razmišlja tera ga da ignoriše prvi busen trave. Ako primete da je na njemu ležao, pretražiće sve unaokolo. Studena voda mu otupljuje najveći bol, i mada je plitka, on pušta da ga struja nosi nizvodno dok rukama i kolenima dodiruje meko dno. Pod prstima oseća stvorove koji žive u rečnom mulju, ali hladnoća mu umanjuje osećaj svake veze sa svetom. Videće zamućenu vodu, u to je skoro siguran, ali ne može da se zaustavi u ovoj potrazi za dubokom vodom. Reka zavija za ugao pod drevnim drvećem čije grane se spuštaju skoro do vode. A onda na drugoj strani obale zapaža plavo ledeno ostrvo koje je zahvaljujući neprestanoj senci nadživelo zimu. Strujanje vode je nagrizlo led iznutra i Temudžin se bez razmišljanja zapućuje ka njemu. Iz iskustva zna da je ispod ledenog zaklona jezivo hladno i pita se koliko dugo će izdržati u hladnoj vodi pre nego što ga stigne smrt. Uranja u vodu, podvlačeći se pod ledeni greben, i nastavlja da čuči u rečnom mulju samo sa očima i nosom iznad površine vode. Moraće da uđu u vodu da bi ga videli, ali on ne sumnja u to da će goniči poslati pse da pretraže reku uzduž i popreko. Svaki delić tela mu trne od hladnoće i kroz glavu mu proleće da je to verovatno početak smrti. Jako stiska vilice da ne bi cvokotale i ubrzo zaboravlja na svet oko sebe. Čeka svoju sudbinu smrznutih i praznih misli, poput ribe. Može da vidi svoj dah u obliku magle na površini bistre vode i pita se kada će prestati da diše.

U blizini čuje uzbuđeno kevtanje pasa, ali misli su mu previše spore da bi mogao da se plaši. Je li to bio ljudski povik? Verovatno jeste. Možda su pronašli trag koji je napravio u blatu. Možda su to prepoznali kao znak čoveka koji se poput životinje vuče na stomaku. Ali više mu ništa nije važno. Jeziva studen kao da prodire u najtananije dubine njegovog bića, stežući mu srce i usporavajući njegov rad sa neverovatnom silinom. Temudžin svaki otkucaj u svojim grudima oseća kao prasak toplote koji sa svakim sledećim biva sve slabiji i slabiji. Lavež se posle nekog vremena udaljava, ali on ostaje u svom ledenom skrovištu. Na kraju odlučuje da izađe. Nije to svesna odluka, pre impuls tela koje ne želi da umre. Usled slabosti tela umalo da se utopi, ali s poslednjim ostacima snage diže glavu iznad vode i polako se odguruje nogama o dno. Ruke su mu toliko ukočene da ih više ni ne oseća. Penje se na obalu i ostaje da leži u blatu, osećajući pod dlanovima njegovu savršenu glatkoću i toplotu koja mu udahnjuje život. Pomera se dublje u travu i tu konačno gubi svest. Kada se probudi, još uvek je dan, ali oko sebe ne čuje nikakve zvuke osim žuborenje reke kojom povremeno promiču komadi leda sa planina. Probudio ga je bol jer njegovim žilama brže teče krv koja je iz brojnih rana istekla u vodu. Odupire se jednom rukom o zemlju i odvlači telo dalje od vode, skoro jecajući od bola koji mu razdire meso. Uspeva da se pridigne tek toliko da gvirne iznad trave i uveri se u to da je potpuno sam. Iluk neće odustati, u to je siguran. Ako prvi pokušaj lova nije uspeo, sutradan će poslati celo pleme u potragu za beguncem i pokriti zemljište u krugu od jednodnevnog jahanja oko logora. Vukovi znaju da nije mogao daleko da odmakne i samo je pitanje trenutka kada će ga pronaći. Temudžin leži zagledan u nebo i shvata da mu preostaje samo jedno mesto za beg.

Kada sunce zađe, Temudžin se pridiže na noge koje toliko drhte da ima osećaj da će mu se celo telo raspasti na komade. Kada ga noge izdaju, nastavlja da puzi kroz travu. U daljini nazire baklje logora i shvata da prethodne noći nije prevalio veliku razdaljinu. Većina lovaca je verovatno otišla mnogo dalje u pokušaju da ga nađe. Temudžin čeka sve dok se poslednja baklja ne ugasi i poslednji zraci sunca ne zađu za brdo. Oko njega je tiho i mračno, ali njegovo telo kao da želi da ga nosi dalje, dok se um pita dokle bi doguralo u tako jadnom stanju. Čista rečna voda mu je isprala otečeno oko i sada može konačno da ga otvori uprkos tome što kroz njega vidi mutno i što je stalno vlažno, kao da plače. Užasava se pasa u staništu i nada se da je rečni mulj dovoljno nadjačao miris njegovog tela. Plaši ga i sama pomisao na to da bi jedan od krvoloka mogao da dotrči i izujeda ga, ali nema drugog izbora. Ukoliko prestane da puzi, lovci će ga u zoru pronaći van staništa i to će biti njegov kraj. Zato nastavlja, i kada se osvrne, iznenađen je koliko daleko je odmakao. Prepoznaje željeni šator i zahvaljuje nebeskom ocu što je smešten na rubu uspavanog staništa. Spušta se na stomak i dugo leži na zemlji, vrebajući i najmanji pokret u tami. Iluk je postavio straže da motre oko staništa, ali smetnuo je s uma da je potrebno oko sokolovo da bi blatnjava figura koja gmiže kroz tamu bila uočena. Posle čitave večnosti, Temudžin dodiruje platneni zid šatora, opipavajući njegovu suvu glatkoću skoro sa ushićenjem. Svako čulo mu je napregnuto, i mada je bol neizdrživ, on se oseća živim i skoro omamljenim. Za trenutak razmišlja o tome da se provuče ispod zida, ali odmah odustaje. Platno je verovatno dobro pričvršćeno za zemlju a on ne želi da ga neko vidi i uzbuni celo pleme koje bi pomislilo da se u jedan od šatora ušunjao vuk. Temudžin se ceri pri toj pomisli. Bio bi to prilično neugledan vuk koji silazi s brda da ukrade nešto toplote i mleka. Utom oblak zaklanja zvezde i on

koristi mrkli mrak da pritrči malim vratima šatora. Otvara ih, šunja se unutra i zatvara ih za sobom. Sa olakšanjem se naslanja na njih, dahćući u tami. „Ko je?”, pita ženski glas. Temudžin levo od sebe čuje šuškanje prostirki a potom i drugi, dublji glas. „Ko je tamo?”, pita Basan. Poseže za nožem, pretpostavlja Temudžin. „Temudžin”, odgovara šapatom. Tišina guta njegovo ime dok čeka i zna da mu život visi o koncu. Čuje kresanje kremena o čelik i ubrzo im lica osvetljava plamen buktinje. Basanova deca su takođe budna i Temudžin može samo bespomoćno da zuri u njih dok Basan pali uljanu lampu i smanjuje plamen na najmanji titraj. „Ne možeš da ostaneš ovde”, šišti Basanova žena. Temudžin vidi strah na njenom licu, ali skreće svoj preklinjući pogled na očevog slugu i čeka. Basan odmahuje glavom, zapanjen drhtavom figurom koja jedva stoji na nogama u njegovom domu. „Traže te”, dodaje Basan. „Sakrij me, bar na jedan dan, dok ne prođe hajka”, uzvraća Temudžin. „Tražim gostinska prava.” Ne čuje odgovor jer ga noge više ne slušaju i poslednji atom snage mu ističe iz tela. Pada na kolena i klone glavom. „Ne možemo da ga izbacimo”, čuje kako Basan govori svojoj ženi. „Ubiće ga.” „On će nas ubiti sve odreda”, breca se ona pištavim glasom. Temudžin kao kroz maglu vidi kako Basan prilazi svojoj ženi i spušta dlanove na njene blede obraze. „Skuvaj mu čaj i nađi nešto za jelo”, kaže joj. „Ovo činim za njegovog oca.” Žena mu ne odgovara, ali bezizražajnog lica odlazi da pristavi čajnik, poslujući oko malog gvozdenog šporeta. Temudžin oseća kako ga s poda podižu jake Basanove ruke a onda ga obavija mrak. Iluku ne pada na pamet da pretraži šatore porodica. Njegovo dobro raspoloženje s početka hajke vidno se srozava drugog i trećeg dana bezuspešne potrage za beguncem. Na kraju četvrtog dana, Basan obaveštava Temudžina da su Arslan i njegov sin takođe nestali. Tog jutra su odjahali na sever s jednim od kanovih slugu, ali nijedan od njih se nije vratio do zalaska sunca. Iluk je van sebe od besa. Šalje ljude u šator koji je udelio kovaču gde ovi otkrivaju da je veći deo dragocenog kovačkog alata nestao zajedno s njim. Niko ne očekuje da se sluga vrati i cika njegove porodice traje do kasno u noć. Raspoloženje među Vukovima se graniči sa očajem i Iluk u izlivu besa udara jednog od svojih ljudi samo zato što ga je pitao šta im je dalje činiti. Temudžin se jedva seća prva dva dana boravka u Basanovom šatoru. Groznica mu je zahvatila oslabljeno telo, verovatno zaraženo tokom boravka u nečistoj zemljanoj jami. Hladna rečna voda mu je očistila kožu i možda ga je upravo to spaslo. Basanova žena ga je negovala s majčinskom posvećenošću, kupajući ga i čisteći mu zagnojene rane krpom umočenom u prokuvani ajrag. Ječao je pri svakom dodiru zbog čega je morala da mu pritiska dlan preko usta ne bi li prigušila krike. Basan je svakog jutra odlazio da obavlja svoje dužnosti, zapretivši prethodno svojim sinovima da nikome ne spominju šta se događa u njihovom šatoru. Deca posmatraju Temudžina s neskrivenom radoznalošću, pomalo strepeći od stranca koji ne govori ništa i koji hrabro podnosi svoju užasnu sudbinu. Dovoljno su zreli da shvate koliko život cele porodice zavisi od njihovog ćutanja. Svoje razočaranje u bezuspešnu potragu za beguncem Iluk utapa u piću. Na kraju nedelje izdaje pijanu zapovest da porodice nastave svoju selidbu na sever, želeći da ostavi jamu i njihovu zlu sreću

za sobom. Te noći se povlači u svoj šator sa dve najmlađe devojke u plemenu. Naravno, njihove porodice se ne usuđuju da negoduju. Basan je te noći raspoređen da stražari od ponoći do zore, što je video kao idealnu priliku da se Temudžin konačno iskrade iz logora. Porodice su nesrećne i nervozne i on zna da će te noći biti očiju koje će vrebati svaki pokret ili zvuk. Iako je to rizičan potez, Temudžin mora da napusti stanište jer sledi spuštanje šatora i selidba što bi ga zasigurno odalo. Teško je u gustom plemenskom okruženju preduzeti bilo šta a da to prođe neopaženo. Basan ostavlja otvorena vrata na svom šatoru i čeka da se približi ponoć. Kada se iskrade napolje, celo telo mu drhti od nervoze dok procenjuje da li se pleme konačno umirilo i povuklo u svoje postelje. Oni koji su još uvek budni neće primetiti ništa neobično kod dvojice stražara koji odlaze na svoju dužnost. Stari ratnik povremeno gleda u zvezde koje su te noći sjajnije nego ikad. Odlučuje da Temudžinu pokloni jednog od svojih konja. Ima ih jedanaest i voli ih kao rođenu decu. Na kraju se odlučuje za onižu crnu kobilu čije bisage puni s dovoljno hrane da Temudžin preživi do kraja svog putovanja. Temudžin stoji u najdubljoj senci šatora, tražeći reči kojima bi izrazio svoju zahvalnost. Nema ništa što bi darovao deci i oseća se posramljeno što je u njihove živote uneo strah i neizvesnost. Basanova žena nije smekšala prema njemu, ali zato je uzdržanost Basanovog najstarijeg sina brzo zamenilo strahopoštovanje prema strancu koji se leči u njihovom domu. Kada mu otac saopšti da njihov gost te noći odlazi, dvanaestogodišnjak skuplja hrabrost i prilazi Temudžinu. Na iznenađenje svih ukućana, spušta se na koleno i hvata Temudžina za ruku, spuštajući mu čelo na nadlanicu. Temudžin oseća dečakovu gustu kosu na svojoj izgrebanoj koži. U grlu oseća knedlu od emocija izazvanih ovim dečakovim gestom. „Tvoj otac je hrabar čovek”, mrmlja Temudžin. „Potrudi se da nastaviš njegovim stopama.” „Hoću, kane moj”, oduševljeno uzvraća dečak. Temudžin zuri u njega dok dečakova majka gnevno uzdiše. Na vratima, Basan čuje ovaj kratak razgovor i zabrinuto odmahuje glavom. Pre nego što Temudžin stigne da odgovori, ratnik prilazi svom sinu i podiže ga na noge. „Ne možeš da se zavetuješ ovom čoveku, maleni. Kada dođe vreme, posvetićeš Iluku svoj mač i život, kao što sam ja.” Ne usuđuje se da pogleda Temudžina u oči i posmatra kako se dečak otima iz njegovog snažnog stiska, bežeći majci u zagrljaj. Odatle gleda obojicu svojim nevinim očima. Temudžin pročišćava grlo. „Duh mog oca nas posmatra”, mrmlja, primetivši kako mu se dah ledi u noćnoj svežini. „Činiš mu čast što mi pomažeš.” „Hajdemo sad”, kaže Basan, prikrivajući postiđenost. „Ne pričaj ni sa kim i misliće da si još jedan od stražara na brdima.” Otvara vrata i Temudžin se saginje da izađe napolje, trzajući se od bola u leđima. Na sebi ima čistu bluzu i pantalone pod postavljenom zimskom dolamom koja pripada Basanu. Ispod debelih slojeva odeće, rane su mu čvrsto previjene. Pronaći će pleme među nomadima u prostranoj ravnici i Vukovi ga više nikada neće uhvatiti. Basan smišljeno korača sporo kroz stanište, uzdajući se u tamu koja će sakriti lik njegovog saputnika u slučaju da neka budala izađe napolje na zimu. Postoji mogućnost da će neko primetiti kako se sa straže vratio bez kobile, ali šanse su male. Ubrzo za sobom ostavljaju šatore i više nema opasnosti da će im se neko obratiti. Ćutke koračaju, vodeći konja za uzde sve dok im se stanište Vukova ne izgubi iz vida. Kasno je i Basan će morati da požuri kako ne bi kasnio na smenu i time izazvao nepotrebnu pometnju. Kada zađu u senku brda, on konačno predaje Temudžinu uzde. „Umotao sam moj drugi luk i stavio ga ovde”, kaže mu, tapšući zamotuljak uvezan za sedlo. „Imaš nešto hrane, ali spakovao sam ti i dve strele, za slučaj da moraš da loviš. Nemoj da je uzjašeš sve

dok se ne udaljiš dovoljno da stražari ne čuju topot. Drži se senke brda koliko god možeš.” Temudžin klima glavom, pružajući ruku da uhvati hrabrog ratnika za mišicu. Basan ga je zarobio sa Tolajem a onda mu je spasao život, rizikujući bezbednost svoje porodice. Ne razume ga, ali beskrajno mu je zahvalan. „Čekaj me na horizontu, Basane”, poručuje mu. „Imam nerazrešene račune sa Vukovima.” Basan ga bledo gleda, prepoznavši na njegovom licu istu odlučnost koja ga sablasno podseća na Jesugeja kada je bio mlad. „Iz tebe govori tvoj otac”, odgovara mu, najednom drhteći. Temudžin dugo ne skida pogled s njegovog a onda ga srdačno tapše po ramenu. „Kada me opet budeš video, obećavam da će tvoja porodica biti pošteđena”, uverava ga Temudžin a zatim klikće iz dubine grla, dajući kobili znak da krene. Basan ga još jedan trenutak prati pogledom pre nego što shvati da već kasni i zatim se baca u trk. U vreme kada Temudžin izađe iz senke brda, samo Basan je taj koji može da ga vidi kako odlazi, ali njegov rog se ne oglašava.

19

Kačijun sedi sam na blagoj padini, drobeći šakom komadić tvrdog hleba koji jede uz poslednje ostatke usoljene ovčetine. On i Kasar su uspeli da povrate veći deo stada koje je Tolaj rasturio i Helun je zaklala i osušila dovoljno mesa da mu potraje tokom perioda usamljenog čekanja na svog brata. Hranu je potrošio uprkos pokušajima da jede samo po potrebi i zna da će već sutradan morati da lovi mrmote i ptice kako bi preživeo. Dok žvaće suvo meso, otkriva da mu porodica nedostaje i pita se da li su još uvek svi na broju. Svestan je, baš kao i svaki pripadnik nomadske porodice, da u ravnici nisu nimalo bezbedni, čak i ako se kreću samo noću. Kao što je on sa svojom braćom uspeo da napadne dvojicu čobana, tako i njegova porodica može da doživi sličnu sudbinu i ostane bez svog skromnog stada ili konja. Ne sumnja u to da će Kasar dati sve od sebe da ih sačuva, ali protiv omanje grupe naoružanih konjanika, nemoguće je zamisliti neki svetliji ishod. Kačijun teško uzdiše, umoran od tužne sudbine koja ih je zadesila. Dok je Temudžin bio s njima, ponadao se da je moguće živeti bez neprestanog straha. Njegovo prisustvo ga je nekako umirivalo i nadahnulo ga da hoda visoko podignute glave, skoro kao nekada dok je Jesugej bio živ. Kačijun strepi za celu porodicu i u glavi mu se iz dana u dan roje sve crnje misli. Samoća je teška. Kačijun je osetio neobično stanje svog položaja kada je Helun odvela preostalo troje dece dalje na zapad. Kao dečak, često je stražario noću, ali uvek je tu bio neki stariji ratnik koji ga je opominjao kada zaspi. Čak i ti dugi sati donekle su ga pripremili za užas usamljenosti u pustoj ravnici. Sada shvata da postoji velika mogućnost da više nikada ne vidi svoju porodicu, svoju majku ili Temudžina. Nepregledna zelena ravnica premašuje njegovu maštu, i ukoliko porodica strada, možda nikada neće uspeti da nađe njihove kosti. Nakon prvih nekoliko dana, pronašao je utehu u glasnom razgovoru sa samim sobom i zabavljao se osmatranjem dalekih brda. Bilo mu je dovoljno samo da čuje neki glas. Mesto koje je izabrao za izvidnicu nalazi se na visokom grebenu, blizu mesta gde su on i Temudžin ubili Bektera. Čini mu se da je to bilo tako davno. Ipak, još uvek mu se koža naježi svaki put kada prođe kroz šumarak na putu ka svom vidikovcu. Govori sebi da Bekterov duh ne obitava tu, ali njegovo poznavanje pogrebnih rituala prilično je oskudno. Seća se da se stari Čagataj uvek obraćao više duša. Govorio je da mrtvi jašu na vetrovima visoko iznad njih, ali zar nekim delom svog bića ne ostaju vezani za zemlju? Ne smeta mu kada stazom prolazi po jutarnjem suncu, međutim, kada se u sumrak vraća kroz mračni šumarak, nije mu teško da zamisli Bektera kako stoji u senci drveća, bled kao smrt. Kačijun drhti pri toj pomisli. Sećanja na Bektera kao da su nestala u tom jednom trenutku kada je otpustio kopljište i pogodio ga u leđa. Sve što je bilo pre toga sada je samo magla, neki drugi život. Priseća se svog straha da će Bekter nekako iščupati strelu i besno mu uzvratiti hitac. Svet se promenio otkad se Bekter tog dana stropoštao u vlažno lišće i Kačijun se neretko pita da li još uvek plaća kaznu za to zlodelo. Temudžin je rekao da duhovi daju živima dovoljno mudrosti i snage da nastave svoj život i više se njima ne bave, ali Kačijun ne prestaje da strepi od toga da postoji cena koja se plaća za svako loše delo. Tada je bio dete, ali Temudžinov predlog nije mogao da odbije.

U sebi se smeje toj ideji. Nijedan od braće ne može da odbije Temudžina. On ima više očevog nego što je Kačijun prvih dana uspeo da primeti. Postalo je očiglednije kada su počeli da trguju sa nomadskim porodicama poput one starog Horgaza. Uprkos mladosti, Temudžina niko nije shvatao olako, i ukoliko je u ovom odsustvu nekom nesrećom stradao, Kačijun će ga ispoštovati tako što će se potruditi da nastavi istim putem. Pronaći će svoju majku i sagradiće bezbedno mesto, negde blizu čiste vode i sočnih pašnjaka. Možda će nabasati na omanje pleme voljno da primi njihovu porodicu. Helun bi mogla opet da se uda i biće bezbedni. Ali to je samo san i on to dobro zna. Sate provodi u sanjarenju, zamišljajući nešto što ga podseća na detinjstvo provedeno u staništu Vukova gde je konje jahao od jutra do mraka. Tada nije provodio dane razmišljajući o budućnosti i nedostaje mu sigurnost starog života, utabana staza pod nogama. Na visokom grebenu gde vetar nemilice duva, sve mu to nedostaje i opet žali za Temudžinom. Rana u Kačijunovoj butini još uvek je rovita uprkos tome što ju je Helun zašila. Crvene tačkice ga svrbe i teraju ga da se češe dok ukočeno sedi i osluškuje povetarac. Temudžin nije umakao svojim goničima, Kačijun je skoro siguran u to. Seća se Tolajeve naglašene robusnosti i prigušenog smejuljenja kada ga niko ne gleda. Pomisao na to da mu je Temudžin pao šaka tera ga da stisne pesnice u rukavima svoje dolame. Jesugejeva porodica je doživela tešku sudbinu, ali niko ne može da kaže da se nije borila za opstanak. Bilo je dana, poput onog kada je Tolaj dojahao u pratnji dvojice ratnika, kada je istinski poverovao u to da vodi normalan život. Sada mu je opet sve oduzeto. Preostaje mu samo da čeka iako sve manje veruje da će doživeti Temudžinov povratak. Da nebeski otac zaista postoji, dopustio bi stradanje Iluka i njegovog sluge, ali i to je samo san. Nema pravde u svetu u kojem napreduju zli ljudi. Kačijun se trudi da uguši očaj dok omotava svoju dolamu oko sebe, ali postoje trenuci kada ga obuzme mržnja, baš kao nekada Temudžina. Na ovom svetu mora biti pravde. Mora biti osvete. Završava svoj poslednji obrok, uranjajući prste duboko u platnenu vreću u potrazi za nekom preostalom mrvicom. Umoran je i ukočen od predugog sedenja. Hladno mu je, ali ne samo od jakog vetra. Negde na severu, Helun bi mogla da naleti na opasnost a on neće biti tu da za nju ubije, da za nju umre. Samo tvrdoglavost ga održava na steni dok dani sporo prolaze.

Temudžin u daljini vidi dva jahača, visoko na brdu. Srce mu skače jer bi to mogli da budu Arslan i njegov sin, ali za svaki slučaj priprema svoj luk. Ukoliko su napadači, zaklinje se da će njihova srca ispeći na tihoj vatri. Rane ga neće sprečiti da ispali strelu iz Basanovog luka jer mu nije do igre posle svega što je propatio. Uprkos bolnim krastama od ogrebotina, prethodnih pet dana je jahao bez prekida, od izlaska do zalaska sunca, baš kao što je podučio Arslana. Usek u visokoj steni je miljama daleko od ove pustare, ali do tamo će saznati može li da veruje ljudima koji su napustili Iluka. Novi kan Vukova nije dovoljno lukav da planira unapred kao što je to činio Jesugej. Temudžin zaklanja oči od zalazećeg sunca i prati kako dva jahača navode svoje konje niz strmu padinu, balansirajući na svojim sedlima. Sa čuđenjem primećuje da jedan silazi s konja i nastavlja da korača prema njemu, ruku podignutih uvis. Gest je očigledan i Temudžin uzvraća podizanjem luka u vazduh. To može biti samo Arslan. Temudžin tera konja nizbrdo, držeći luk pri ruci. Arslan ga je izbavio iz jame, ali proći će još mnogo vremena pre nego što Temudžin opet stekne poverenje u ljude. Zaustavlja konja i pušta Arslana da mu priđe, primetivši njegov siguran korak po prolećnoj travi. Hoda kao Jesugej, kaže Temudžin u sebi, i sećanje na oca mu mami bol koji nikada ne pokazuje na svom licu. „Znao sam da ćeš im uteći”, kaže Arslan sa smeškom. „Nisam te očekivao tako brzo, ali vidim da

si nabavio dobru kobilu.” „Ona je poklon od čoveka koji je nekada služio mog oca”, ukočeno odgovara Temudžin. „Nego, kaži mi šta ti misliš da će se sada dogoditi?” Arslan trepće i grleno se smeje. „Mislim da ćeš mahnuti mom sinu da nam se pridruži i onda ćemo sesti da podelimo hranu. Pošto je logor naš, dopuštam ti gostinska prava.” Temudžin pročišćava grlo. Ovom čoveku duguje veliku uslugu i neprijatno mu je da ga dodatno opterećuje. „Zašto si mi pomogao?”, tiho ga pita. Arslan diže pogled i primećuje tek izbledele modrice i pomalo zguren način na koji mladić sedi na konju. Jesugej bi bio ponosan na ovakvog sina, zaključuje ratnik. „Zakleo sam se na vernost tvom ocu, Temudžine. Ti si njegov najstariji preživeli sin.” Temudžinove oči iskre pri sećanju na Bektera. Da li bi ovaj čovek i njegovom starijem bratu priskočio u pomoć? Temudžin može samo da nagađa kakav bi to obrt sudbine bio. „Ne poznaješ me”, naposletku kaže. Arslan neko vreme zamišljeno ćuti. „Tačno. Palo mi je na pamet da te zanemarim dok si trunuo u onoj jami, ali nisam čovek koji tek tako zanemaruje. I da nisam upoznao tvog oca, izvukao bih te napolje.” Temudžinovi obrazi naglo rumene. „Zahvalan sam ti na tome”, odgovara, skrećući pogled ka brdima. „Nećemo o tome”, odlučuje Arslan. „Prošlo je. Sada me ne poznaješ, ali uverićeš se u to da su moje reči gvozdene.” Temudžin iznenađeno gleda u Arslana, tražeći na njegovom licu znake podrugivanja. Umesto toga, vidi samo odlučnu kontrolu. „Da, tvoj otac je to često govorio”, pojašnjava Arslan. „To me je privuklo njemu i uverio sam se. Ako si samo upola kao on, moj sin i ja ćemo se zavetovati tebi u čast tvoje loze.” Temudžin zuri u Arslana, sluteći njegovu pritajenu snagu. Iskusni ratnik ne nosi oružje, ali kobila se bez komande udaljava par koraka od njega, kao da je, poput njenog jahača, svesna predatora koji se savršeno obuzdava. Temudžin se pita da li Arslan očekuje da će ga odvesti svojim ratnicima. Najednom mu proleće kroz glavu da možda neće hteti da se obaveže svom novom gospodaru kada bude otkrio da ovaj kod kuće ima samo nekoliko mršuljave braće koji se kriju u brdima. Iskušenje je veliko, ali Temudžin ga ignoriše, ne želeći da glumi pred onim koji mu je spasao život. „Nemam ni pleme ni imetak, samo svoju porodicu u zbegu”, priznaje Temudžin. „Nemam ništa da ponudim tebi i tvom sinu. Ako odlučite da nastavite svojim putem, ja ću se vratiti njima i biću vam zahvalan na pomoći.” „Rekao si da si zemlja i kosti brdske”, podseća ga Arslan. „Verujem da si govorio reči svog oca. Pratiću te.” „Onda pozovi svog sina”, kaže Temudžin, najednom neodlučan. Ne želi da podgreva nadu, ali primećuje da ga je zarobljeništvo promenilo. Više se ne zadovoljava samo pukim preživljavanjem. Gleda u Arslana i zamišlja trag vatre i krvi među plemenima koja će završiti u šatorima Vukova. Video je to u najdubljem mraku zemljane jame. Dok su oko njega zujale muve i dok mu je mašta gorela u plamenu. Ðelme im se pridružuje i Temudžin silazi s konja, prilazeći im hramajući. „Ako me zovete svojim kanom, više nećete imati svoju volju”, počinje on, sećajući se istih reči koje je izgovarao njegov otac. „Kleknite.”

Ðelme i njegov otac se spuštaju na jedno koleno i Temudžin polaže ozleđene ruke na njihove glave. „Tražim so, mleko, konje, šatore i krv.” „Tvoji su, kane moj”, uglas odgovaraju otac i sin. „Onda ste moj klan i svi smo jedno pleme”, nastavlja Temudžin, iznenadivši ih. „Zovem vas svojom braćom i sada smo jedan narod.” Arslan i Ðelme podižu glave, zatečeni tonom i dubinom ovih reči. Temudžin okreće glavu u pravcu gde se krije njegova porodica. Zna da će pronaći svoje pleme među prezrenima, odbačenima, nomadima i čobanima. Među ljudima kao što je Horgaz i njegova porodica koju je Tolaj zbrisao s lica zemlje. Malo ih je, ali žilavi su od teškog života. Mnogi su odbačeni i gladni osvete, baš kao i on. Žude za svojim plemenom i idealnom prilikom da uzvrate udarac svetu koji ih se odrekao. „Ovde počinje”, objavljuje Temudžin šapatom. „Dosta sam se krio. Sada neka se oni kriju od mene.”

Kada Kačijun ugleda tri jahača na jugu, ne uspeva nijednog da prepozna. Neko vreme pažljivo prati u kojem pravcu jašu a onda skače sa stene i odlazi u svoje skrovište po luk i tobolac. Teren poznaje kao svoj džep i baca se u trk niz padinu, preskačući oboreno drveće i žbunje sve dok ne ostane bez daha. Zauzima položaj nadomak staze kojom će konjanici projahati i ostaje sakriven u šiblju. Srce mu je kamen dok se priprema za napad. Ukoliko su to Tolaj i Basan koji se vraćaju sa svojim zarobljenikom, Kačijun će rizikovati dva duga hica. Siguran je u svoje umeće. Toliko je uvežbao precizno gađanje da mu ni Kasar ni Temudžin nisu ravni. U mukloj tišini čeka da čuje konjska kopita i spreman je da ubije. Trojka ubrzo izbija na proplanak i Kačijunovo srce počinje da lupa od uzbuđenja kada prepozna svog brata. Sama činjenica da je Temudžin živ podiže mu duh koji se tokom višednevne samoće srozao na rub očaja. Kačijun skuplja usne, shvativši da od uzbuđenja nekontrolisano mrmlja ime svog brata. Predugo je bio sam, priznaje sebi, posmatrajući starijeg muškarca koji jaše pored Temudžina. Kačijun okleva, upijajući svaki detalj na trojici jahača. Temudžin sedi uspravno u svom sedlu i ne pokazuje znake sputanosti užetom. Zar bi pustili zarobljenika da pobegne galopom čim mu se za to ukaže prilika? Nešto nije u redu, zaključuje on, pojačavajući stisak oko svog luka. Mišić na ramenu počinje da mu drhti. Neće ih pustiti da prođu - ne može, - ali ukoliko ispali hitac upozorenja, onda će prokockati šansu za čist pogodak. Oba stranca su naoružana lukovima mada nezategnutim. Ne jašu kao uljezi u tuđoj zemlji. Kačijun zapaža njihove duge mačeve, poput onog koji je Jesugej nosio o pojasu. Ništa u vezi s njima nema smisla, ali konjanici uskoro stižu do tačke kada su mu najbliži. Kačijun odlučuje da rizikuje sve. „Temudžine!”, uzvikuje iz sveg grla, ustajući iz zaklona, i zateže tetivu svog luka. Temudžin krajičkom oka vidi figuru u šipražju. „Ne! Čekaj, Kačijune!”, urla, podižući ruke i mašući njima. Kačijun vidi kako mu ostala dvojica nestaju iz vida brzinom uplašenih mačaka. Obojica su sjahala i stoje sakriveni iza svojih konja, koristeći ih kao štit od mogućeg napada. Kačijun izdiše sa olakšanjem kada mu Temudžin klimne glavom, naginjući se napred da sjaše. Na Kačijunovo iznenađenje, to čini s neobičnom trapavošću. Srce ga boli kada shvati i zašto. Vukovi su povredili njegovog brata, ali uspeo je da izvuče živu glavu. I sada je tu. Temudžin vidno hramlje dok trči Kačijunu u susret. Kada se zagrle, oba brata

znaju da će opet sve biti dobro. „Nisam znao da li su prijatelji ili neprijatelji”, pravda se Kačijun. Temudžin odmahuje glavom, smirujući svog brata stiskom oko vrata. „Sluge, brate”, odgovara mu. „Arslan i Ðelme su me oslobodili iz zarobljeništva. Poslao ih nam je očev duh.” Kačijun se okreće prema dvojici stranaca kada mu priđu. „Onda ste uvek dobrodošli u moj logor”, kaže im. „Imam dve patke ako ste gladni. Hoću da čujem celu priču.” Temudžin klima glavom i Kačijun shvata da se nije osmehnuo otkad ga je ugledao. Njegov brat se tokom odsustva promenio, kao da se smračio pod teretom patnje koju je podneo. „Ovde ćemo da prenoćimo”, potvrđuje Temudžin. „Ali gde je majka sa ostalom decom?” „Odjahali su na zapad. Ostao sam da te sačekam. Mada... priznajem da sam skoro izgubio svaku nadu da ću te opet videti.” Temudžin frkće. „Nikad ne gubi veru u mene, bratac. Moja reč je gvožđe i uvek ću se vraćati kući.” Kačijun sa zaprepašćenjem shvata da su mu oči pune suza. Trepće ne bi li ih odagnao, postiđen pred strancima. Dugo je bio sam i skoro da je potpuno izgubio osećaj za bezizražajnu masku na licu. Bori se da obuzda nabujale emocije. „Hajde. Naložiću vatru da ispečemo meso”, poziva ih. Temudžin ga tapše po ramenu. „Kako ti kažeš. Čim svane, krećemo na put. Hoću da što pre stignemo do majke.” Trojka prati Kačijuna nazad u njegov logor, mračnu i vlažnu uvalu u steni, prepunu starih kostiju oko malog ognjišta. Kačijun drhtavim rukama pali vatru, klečeći nad starim pepelom. „Ima jedna nomadska porodica na pola dana jahanja prema zapadu”, upozorava ih dok barata kremenom i čelikom. „Tri muškarca i dve žene. Juče uveče su ovuda prošli.” Hvata Temudžinov zainteresovan pogled i pogrešno shvata iskru u njegovim očima. „Možemo da ih izbegnemo ako odmaknemo na jug pre nego što skrenemo ka crnim brdima”, nastavlja on, stenjući od zadovoljstva kada plamen konačno bukne. Temudžin za trenutak zuri u tek zapaljenu vatru. „Ne želim da ih izbegnem, brate. Možda ne znaju da su moja krv baš kao što si i ti.” Kačijun zbunjeno diže glavu i seda na zemlju. „Ne razumem”, mrmlja, primetivši da Arslan i Ðelme razmenjuju poglede. „Kakve veze mi imamo sa nomadima?” „Oni su veliko pleme”, odgovara Temudžin, skoro za sebe. Glas mu je toliko tih da Kačijun mora da se napregne da bi ga čuo. „Vratiću im porodicu. Okupiću ih, ojačaću ih i poslaću ih protiv onih koji su ubili našeg oca. Ispisaću Jesugejevo ime tatarskom krvlju. A kada budemo bili dovoljno jaki, vratiću se na sever i razoriću Vukove u snegu.” Kačijun najednom drhti. Možda mu se samo čini da u vetru čuje klepet starih kostiju.

DRUGI DEO

20

Kasar čeka u dubokom snegu, utrnulog lica uprkos debelom sloju ovčjeg loja na koži. Ne može da se oslobodi osećaja samosažaljenja. Njegova braća su zaboravila da mu je danas šesnaesti rođendan. Instinktivno plazi jezik, pokušavajući da uhvati nekoliko ledenih pahulja u letu. Već dugo leži tu i počinje da oseća umor i dosadu. Pita se da li će u tatarskom logoru konačno sebi naći ženu i ustaje, praveći nekoliko koraka kroz sneg. Hladan vetar donosi nove guste crne oblake i tera ih kao stado ovaca pred oluju. Kasaru se sviđa kako zvuče ove reči i ponavlja ih u sebi. Setiće se da ih ponovi Helun odmah po povratku iz ovog pohoda. Dvoumi se da li da srkne još malo ajraga ne bi li se ugrejao, ali u tome ga sprečava Arslanovo upozorenje koje mu je dao pre nego što je krenuo u akciju. Kovač mu je u kožnu čuturu sipao samo nekoliko gutljaja dragocenog napitka. „Nemoj da se napiješ”, strogo mu je rekao. „Ako Tatari stignu do tebe, trebaće nam sigurna ruka i oštro oko.” Dopadaju mu se otac i sin koje je Temudžin doveo sa sobom, naročito ovaj stariji. Ponekad ga neodoljivo podseća na Jesugeja. Kretanje u daljini vraća ga u stvarnost. Teško je ostati koncentrisan na zadatak kada se misli smrzavaju od studeni. Kasar odlučuje da iskapi čuturu kako bi sprečio ozbiljnije posledice hladnoće. Neizmerno sporo uvlači ruku pod sebe kako ne bi urušio sloj snega koji je u međuvremenu napadao na njegov pokrivač. Isprva mu pecka desni, ali brzo guta slatkastu tečnost, osećajući kako mu se toplota širi stomakom prema plućima. Ajrag je odličan lek protiv zime i sada definitivno zapaža aktivnost u tatarskom staništu. Kasar je postavljen zapadno od njih, nevidljiv pod pokrovom od snega. Opaža ljude koji trče a onda vetar za trenutak prestaje da huči i čuje njihove povike. Klima glavom. Temudžin je napao. Napokon će otkriti da li je to samo grupica Tatara ili zaseda na koju ih je Arslan upozorio. Tatari su ponudili krvavu cenu za omanju grupu napadača koji su nedavno sa severa upali u njihovu teritoriju. Ako ništa drugo, pomogli su Temudžinu da regrutuje ratnike iz nomadskih porodica. Uzeli su njihove žene i decu pod svoju zaštitu i tretirali ih s poštovanjem. Tatari su njegovom bratu pomogli da u ledenoj pustari osnuje svoje pleme. Kasar čuje fijukanje strela. Iz daljine ne može da bude siguran u to da li su ispaljene iz tatarskih lukova, ali to nije ni važno. Temudžin mu je rekao da leži na tom mestu pod belim pokrivačem i to je sve što treba da radi. Do ušiju mu dopire lavež pasa i nada se da će ih neko ubiti pre nego što pokušaju da rastrgnu Temudžina. Njegov brat još uvek ima strah od krvožednih životinja, a ne bi bilo poželjno da pred novim ljudima pokaže bilo kakvu slabost. Neki od njih su još uvek nepoverljivi. Kasar se smeška. Temudžin više voli da za svoje ratnike uzima ljude koji već imaju ženu i decu jer takvi ne mogu da ga izdaju dok god im je porodica u staništu pod Heluninim nadzorom, Naravno, ništa slično nije izustio naglas i možda je samo Kasar taj koji je to prozreo. Njegov brat je dovoljno lukav, on to zna, lukaviji od svih njih. Kasar sužava pogled i puls mu se naglo ubrzava kada ugleda dve figure koje istrčavaju iz logora. Prepoznaje Temudžina i Ðelmea i posmatra kako u trku zatežu svoje lukove. Za njima trče šestorica

Tatara u svojim krznenim bundama, urlajući i kezeći žute zube. Kasar ne okleva. Njegov brat i Ðelme protrčavaju nedaleko od njega, ne gledajući ga. Čeka još jedan otkucaj srca da se Tatari sasvim približe a onda ustaje iz snega poput osvetničkog demona, povlači tetivu svog luka do desnog uveta i ispaljuje. Dve strele ubijaju dvojicu koja posrću i padaju u sneg. Ostali panično beže u svim pravcima. Verovatno bi i oni pali od Kasarovih strela da se Temudžin i Ðelme nisu okrenuli čim su čuli njegov luk i priskočili mu u pomoć. Obojica zauzimaju streljački položaj s jednim kolenom na zemlji i spuštaju strele u sneg kako bi im bile nadohvat ruke. Preostali Tatari počinju da padaju i Kasar koristi trenutak za poslednji hitac kojim savršeno pogađa bledi vrat onog najbližeg sebi. Tatarin uspeva da iščupa kopljište iz mesa pre nego što se stropošta u sneg. Kasar nesvesno drhti pred ovom scenom. Tatari nose dolame vrlo slične njihovim, ali ljudi sa severa su bledoputi i neosetljivi na bol. Ipak, umiru podjednako kao i svi drugi. Temudžin i Ðelme skupljaju svoje strele iz oborenih tela, sekući ih brzim potezima oštrih noževa. Krvav je to posao i Temudžinovo lice je isprskano crvenim kapljicama kada daje Kasaru polovinu strela, vlažnih i krvavih čitavom dužinom. Bez reči ga tapše po ramenu i odlazi sa Ðelmeom nazad u tatarski logor, trčeći skoro u čučnju s lukom spuštenim do zemlje. Kasarovo usplahireno srce počinje da se smiruje dok uredno slaže krvave strele u tobolac za slučaj da mu opet ustrebaju. Brižno omotava komadić nauljenog platna oko tetive na svom luku kako bi je održao suvom i čvrstom, a onda zauzima stari položaj. Žali što nije poneo malo više ajraga da odagna zimu iz kostiju i zaboravi na sneg koji opet počinje da veje.

„Nije bilo zasede, Arslane!”, dovikuje Temudžin s drugog kraja tatarskog logora. Kovač sleže ramenima i klima glavom kao da želi da kaže: „Ali to ne znači da je nije moglo biti.” Iskusni ratnik se pobunio protiv tako čestih upada na tatarsku teritoriju. Lako je uleteti u zamku kada Temudžin koristi svaku priliku koja mu se ukaže za napad. Arslan posmatra mladog kana dok korača između šatora ubijenih ljudi. Staništem Tatara odjekuje cika žena, ali Temudžinu taj zvuk nimalo ne smeta. Štaviše, mami mu trijumfalan osmeh. Ovo je značajna pobeda za sve i Arslan nikada u životu nije upoznao nemilosrdnijeg čoveka od Jesugejevog sina. Diže glavu ka nebu prepunom belih pahulja i oseća kako mu padaju na kosu i lice. Poživeo je četrdeset zima i izrodio tri sina od kojih su dva mrtva. Da je ostao sam, verovatno bi se odmetnuo u samotnički život van plemena, nekud u planine gde opstaju samo najjači. Međutim, sa Ðelmeom pored sebe obavezan je da bude dobar otac. Zna da je mladiću njegovih godina potrebno da raste među vršnjacima gde će dobiti priliku da nađe sebi ženu koja će mu rađati decu. Arslan oseća ujed studeni kroz postavljenu dolamu koju je skinuo sa tela mrtvog Tatarina. Nije se nadao da će i sam uhvatiti tigra za rep. Brine ga Ðelmeova opčinjenost Temudžinom uprkos tome što ima samo osamnaest godina. Arslanu se ne dopada što kan u tako mladim godinama pokazuje toliku glad za osvajanjem. Ipak, ne može da krivi Jesugejeve sinove zbog njihove hrabrosti. Temudžin još nije izgubio nijednog čoveka tokom svojih napada. Arslan uzdiše, pitajući se koliko će ta sreća potrajati. „Smrznućeš se ako budeš stajao u mestu”, čuje iza sebe. Okreće se i vidi Kačijunovu ukočenu figuru. Temudžinov brat poseduje neobičnu mirnoću koja nikada ništa ne odaje. Kreće se zapanjujuće tiho, priznaje Arslan u sebi. Video ga je kako gađa i više ne sumnja u to da je dečak mogao da ih pobije onog dana kada su prvi put dojahali do visoke stene. Cela porodica poseduje nešto što ih nagoni da streme ka slavi. Ili ranoj smrti. U svakom slučaju,

Ðelme će biti jedan od njih, nevoljno zaključuje on. „Nije mi hladno”, laže Arslan, nameštajući osmeh na licu. Kačijun nije smekšao prema njemu, kao Kasar, ali njegova urođena uzdržanost kao da počinje polako da popušta. Arslan je primetio hladnoću u ponašanju mnogih pridošlica koje su došle u Temudžinov logor. Priključili su mu se zato što ih je Temudžin oberučke prihvatio. Međutim, stare navike se ne gube tako lako, naročito kod ljudi koji su predugo živeli van plemena. Zime su previše okrutne da bi olako pokazali poverenje prema svom novom vođi. Arslan je dovoljno iskusan da uoči sistem po kojem Temudžin bira ratnike za svoje osvajačke pohode. Nekima je potrebno neprestano razuveravanje i Temudžin takve prepušta Kasaru, koji je obdaren rečitošću i humorom. Neki, pak, ne prestaju da sumnjaju sve dok se svojim očima ne uvere u to s kolikim žarom Temudžin kreće u svoje pohode. Iz napada u napad shvataju da je to čovek koji ne oseća strah pred isukanim mačevima i koji zna da neće biti sam. Dosad su ga pratili. Arslan se nada da će to potrajati, za dobrobit svih. „Hoće li opet napasti?”, pita on Kačijuna. „Tatari neće još dugo izdržati.” Kačijun sleže ramenima. „Prvo ćemo da izviđamo oko logora. Tatari su glupi i spori po zimi. Temudžin kaže da ovako možemo još mesecima.” „Ali ti si svakako pametniji, zar ne?”, nastavlja Arslan. „Tatari mogu da nas uvuku u veliku zasedu i posakrivaju ljude po šatorima. Zar ti ne bi učinio isto? Pre ili kasnije, upašćemo u zamku.” Na njegovo zaprepašćenje, Kačijun počinje da se smeje. „To su samo Tatari. Mislim da možemo da pobijemo onoliko njih koliko su spremni da pošalju na nas.” „Na hiljade ako ćete da ih tamanite cele zime”, odgovara Arslan. „Kada kucne pravi čas, poslaće čitavu vojsku.” „Nadam se da hoće”, priznaje Kačijun. „Temudžin smatra da je to jedini način da se plemena opet ujedine. Kaže da nam je potreban zajednički neprijatelj i pretnja teritoriji. U pravu je.” Kačijun tapše Arslana po ramenu, tešeći ga, pre nego što nastavi da se probija kroz sneg. Kovač dopušta taj dodir, prvenstveno iz zapanjenosti. Ipak nije uhvatio tigra za rep. Drži ga za uši dok mu je glava u njegovim čeljustima. Utom iza sebe čuje korake i glas koji voli najviše na svetu. „Oče! Smrznućeš se ovde”, dovikuje Ðelme, zaustavljajući se. Arslan uzdiše. „Već su mi to rekli. Ne brini, sine, nisam mator kao što svi misle.” Dok govori, proučava lik svog sina i primećuje njegovu ushićenost. Ðelme je opčinjen pobedom i to mu vidi u očima. Arslanu je toplo oko srca dok gleda u svog sina iako opaža da mladić ne može da stoji mirno. Nedaleko odatle, Temudžin održava ratno veće gde planira sledeći napad na pleme koje je ubilo njegovog oca. Svaki je smeliji od prethodnog i duge zimske noći su često burne uz ajrag i žene dovedene iz tatarskih logora. Jutra su drugačija i Arslan nema srca da svom sinu zabrani da se druži sa svojim novim prijateljima. Uostalom, Temudžin visoko ceni njegovo umeće sa lukom i mačem. Arslan je svom sinu toliko toga podario. „Nisi ranjen?”, pita ga. Ðelme se smeška, otkrivajući dva niza sitnih belih zuba. „Ni ogrebotina. Trojicu Tatara sam skinuo lukom a jednog mačem, i to zahvatom iz visine kao što si me učio.” Diže ruku, imitirajući pokret, i Arslan zadovoljno klima glavom. „To je dobar izbor kada suparnik izgubi ravnotežu”, kaže kovač, nadajući se da njegov sin prepoznaje koliko je ponosan na njega. Pokušava da pronađe neki način da mu to i pokaže. „Sećam se kada sam te učio tom pokretu”, neubedljivo nastavlja Arslan. Žao mu je što nema više pohvalnih reči

za svog sina, ali udaljenost kao da se produbila među njima a on ne zna kako da je premosti. Ðelme mu prilazi bliže i hvata ga za ruku. Arslan se pita da li je tu naviku fizičkog kontakta pokupio od prekomernog druženja sa Temudžinom. Za jednu od generacija iskusnih kovača to je neprijatan gest, ali on uvek uspeva da obuzda nagon da se istrgne. Ne od svog sina. Previše ga voli da bi ga povredio. „Hoćeš da ostanem s tobom?”, pita Ðelme. Arslan je prinuđen da šmrkne i trudi se da suzbije sumoran smeh. Mladi su toliko gordi da ga to skoro fizički boli, ali među nomadskim porodicama prerasli su u nesalomivu osvajačku grupu koja ne dovodi u pitanje autoritet njihovog vođe. Arslan se divi nepoljuljanom poverenju koje su izgradili između sebe, čak i kada raspoloženje nije na visokom nivou, i pita se da li će doživeti da njegov sin strada pre njega. „Obići ću logor kako ne bi bilo iznenađenja koje bi mi večeras narušilo san”, odgovara Arslan. „Idi.” Na licu namešta osmeh i Ðelme se kikoće, ne uspevajući da sakrije uzbuđenje. Okreće se i trči između belih šatora ka onom iz kojeg dopire bučan razgovor i smeh. Tatari su daleko od njihovog glavnog plemena, zaključuje on. Sve što zna jeste da još uvek tragaju za silom koju će pogaziti bez milosti. Vest će se proneti do lokalnih kanova i svet će odreagovati, razumeo to Temudžin ili ne. Ne mogu sebi da priušte da ignorišu napade. Na istoku, veliki kineski gradovi će poslati svoje špijune jer večito tragaju za slabošću svojih neprijatelja. Dok korača kroz logor, Arslan nailazi na još dvojicu koji rade isto što i on. Opet skreće pogled ka šatoru u kojem Temudžin zaseda. Mladi ratnik je dobar slušalac, Arslan to mora da prizna, iako ne voli da traži pomoć. To valja imati na umu. Arslan nastavlja da se probija kroz duboki sneg a onda u jednom trenutku čuje ženski plač koji dopire iz gustog šipražja nadomak tatarskog staništa. Ukopava se u mestu i tiho izvlači svoj mač. Može da bude zamka iako mu ne liči na to. Tatarka je ili ostala u svom šatoru ili se sakrila iza njega. U letnjoj noći bi možda i sačekala da se napadači vrate svom narodu, ali ne i po ciči zimi. Arslan još nije uzeo četrdesetu godinu, ali svoja čula je istančao za svaki slučaj opasnosti. Podiže svoj mač i naginje se napred. Ubrzo vidi lice žene, skoro duplo mlađe od njega. Šćućurena čuči u šiblju i oplakuje svoju sudbinu. Arslanovo lice se širi u osmeh dok vraća mač u korice i pruža joj ruku. Devojka za trenutak pilji u njega i Arslan se prigušeno smeška. „Večeras ti treba neko da te zagreje pod pokrivačem, curo. Bolje pođi sa mnom nego s nekim mlađim. Ne zaboravi da čovek mojih godina ima manje snage.” Na njegovo zadovoljstvo, devojka počinje da se cereka. Arslan pretpostavlja da joj njen mrtav muž više ne nedostaje, ali podseća sebe na to da te noći ne zaspi bez noža pod jastukom. Čuo je za mnoge slučajeve zarobljenica slatkog osmeha koje su ubile ratnike na spavanju. Devojka pomirljivo prihvata ispruženu ruku i Arslan je izvlači iz skrovišta. Prebacuje je preko ramena, pljeska po stražnjici i istim putem kreće nazad u stanište. Kada stigne tamo, veselo pevuši. Ubrzo pronalazi šator sa pećnicom i topao krevet koji će mu otkraviti promrzle kosti.

Temudžin zadovoljno klima glavom kada čuje koliko Tatara je pobijeno. Njihova tela ne mogu da govore, ali on pretpostavlja da ih je bilo previše za običan lovački pohod, naročito usred zime. Kačijun smatra da je to verovatno bila osvajačka družina, poput njihove. „Zadržaćemo konje i pridodaćemo ih našim”, saopštava Temudžin svojim saborcima. Ajrag kruži od ruke do ruke i raspoloženje je na visokom nivou. Uskoro će pijani pevati a možda i žudeti za ženskim telom, mada su šanse za to u pustom tatarskom logoru skoro nikakve. Temudžin je razočaran

saznanjem da većina Tatarki pripada vrsti vremešnih, izdržljivih žena koje bi muškarci radije iskoristili za kuvanje i šivenje nego za zadovoljavanje telesne požude. Još uvek ima zadatak da nađe žene za Kasara i Kačijuna. Kao njihovom kanu, potrebno mu je što više odanih porodica. Tatarke su ispitivali o njihovim muževima, ali ove su uporno tvrdile da ne znaju ništa. Temudžin posmatra jednu naročito zbrčkanu staricu dok kuva ovčji gulaš u šatoru koji je odabrao za sebe. Možda bi trebalo neko da proba jelo pre njega, razmišlja on, opreza radi. „Imaš li sve što ti treba, staramajko?”, pita je. Žena se osvrće da ga pogleda i pljuje na pod. Temudžin se glasno smeje njenoj doslednosti. To je samo još jedna od velikih životnih istina da pružanje otpora može samo dodatno da nadahne čoveka, ma koliko srdit on bio. Nažalost, srdita žena ne može nikog da nadahne. Možda bi ipak trebalo da neko pre njega proba jelo, upravo zbog toga. Temudžin zadovoljno gleda u svoje saborce. „Osim ako neke nije pokrio sneg”, kaže im, „izbrojali smo dvadeset sedam mrtvih, uključujući i staricu koju je ubio Kačijun.” „Htela je da me izbode nožem”, pravda se Kačijun. „I ti bi učinio isto da te je napala.” „Onda zahvali duhovima što te nije povredila”, uzvraća Temudžin, ozbiljnog lica. Kačijun koluta očima dok se jedan od prisutnih kikoće. Ðelme je takođe tu, još uvek pokriven snežnim pahuljama, baš kao i tri brata koja su im se pridružila samo mesec dana ranije. Bili su toliko zeleni da su čak i mirisali na mahovinu, ali Temudžin ih je odabrao da budu uz njega već u prvim haotičnim trenucima bitke u snegu. Kačijun skreće pogled sa braće na Temudžina. Jedva primetan klimoglav starijeg brata dovoljan je da ih Kačijun prihvati kao svoje najrođenije. To prihvatanje nije bio privid jer su se u međuvremenu dokazali. Sada sva trojica sijaju od sreće, zajedno sa ostalima, i uživaju u svojoj prvoj pobedi. Ajrag se greje na peći i svaki ratnik u šatoru pije koliko može ne bi li odagnao zimu pre nego što stigne gulaš koji će im povratiti snagu. Zaslužili su gozbu i raduju joj se. Temudžin se obraća najstarijem od njih, onižem, žilavom ratniku neobično tamne kože i razbarušene kose. Nekada je bio sa Kvirajima, ali svađa sa kanovim sinom naterala ga je da napusti pleme i odjaše sa svojom braćom, izbegavši tako prolivanje bratske krvi. Temudžin ih je oberučke prihvatio. „Batu? Krajnje je vreme da dovedeš mog brata Kasara sa zime. Mislim da noćas više neće biti iznenađenja.” Dok Batu ustaje, Temudžin se okreće prema Ðelmeu. „Pretpostavljam da tvoj otac proverava logor?” Ðelme klima glavom, ohrabren Temudžinovim osmehom. „Tako sam i mislio”, nastavlja Temudžin. „Temeljan čovek. Možda i najbolji od svih nas.” Ðelme sporo klima glavom, zadovoljan ovim što čuje. Temudžin daje znak staroj Tatarki da ih posluži toplim obrokom. Starica razmišlja o tome da ga odbije, ali samo nakratko. Sledećeg trenutka, ispred njega spušta veliku porciju ovčjeg gulaša. „Hvala, staramajko”, odgovara Temudžin i ubacuje punu kašiku u usta. „Dobar je. U stvari, čini mi se da čovek koji je živeo u ovom šatoru nikada nije jeo bolji gulaš. Još da mi je njegova lepa žena ili kćer da me noćas zabavi, dobio bih sve.” Njegovi saborci se smeju i prihvataju svoje porcije, navaljujući na hranu poput izgladnelih životinja. Neki su tokom godina izgnanstva iz plemena izgubili svaki trag civilizacije, ali Temudžinu ne smeta njihova sirovost. Zapravo mu odgovara jer takvim ljudima ne pada na pamet da sumnjaju u njegove zapovesti. Ako im naredi da ubijaju, oni će to činiti sve dok im ruke ne budu krvave do lakata, bez obzira na prepreke koje im se nađu na putu. Kada je poveo svoju porodicu na sever, svoje sadašnje ratnike je postepeno skupljao po ravnici. Oni najbrutalniji bili su sami, dok su neki previše

podsećali na divlje pse da bi im verovao. Takve je odveo daleko od šatora i posekao ih svojim prvim mačem kojeg je Arslan iskovao specijalno za njega. Dok jede, Temudžin razmišlja o svom životu pre nego što se vratio porodici. Tada nije ni sanjao kolika je usamljenost u ljudima na koje je nailazio, očajnička potreba da opet budu prihvaćeni. Ipak, nije sve uvek išlo glatko. Jedna od porodica mu se pridružila samo da bi njeni članovi usred noći ukrali sve što su mogli da ponesu sa sobom. Temudžin i Kačijun su pratili njihov trag i vratili imetak u logor, a njih, kao primer ostalima, ostavili u pustinji bez igde ičega. Više im nije bilo povratka u pleme, ne posle onoga što su učinili. Što se tiče onih koji su pronašli svoje mesto u plemenu, Temudžin zna da ne sme da im pokaže slabost inače bi ga rastrgli. Kasar ulazi sa Batuom u šator, trljajući promrzle prste. Sa sebe otresa sneg, namerno blizu Temudžina i Kačijuna. Ova dvojica psuju, brišući sa sebe bele pahulje koje prskaju na sve strane. „Opet si me zaboravio, je li?”, prekorno će Kasar. Temudžin odmahuje glavom. “Nisam! Bio si moje tajno oružje za slučaj poslednjeg napada nakon što se svi povučemo.” Kasar gleda u svoju braću a onda se okreće da uzme svoju činiju gulaša. Dok to čini, Temudžin se naginje prema Kačijunu i šapuće, dovoljno glasno da ga svi čuju. „Zaboravio sam na njega.” „Znao sam!”, urla Kasar. „Malo je falilo da se smrznem, ali sve vreme sam tešio sebe rečima: ’Temudžin te ne bi napustio, Kasare. Svakog časa će se vratiti po tebe i moći ćeš da se zgreješ.’” Ostali zabavljeno posmatraju kako Kasar uvlači ruku u svoje pantalone i pipa se po preponama. „Mislim da su mi jaja bukvalno smrznuta”, tužno kaže. „Je li to moguće? Dole ne osećam ništa osim dve ledenice.” Temudžin se grohotom smeje njegovom unjkavom tonu i umalo da prospe gulaš po sebi. „Dobro si se borio, brate. Na ono mesto ne bih poslao čoveka u kojeg nemam potpuno poverenje. Uostalom, zar nisi srećan što si sada ovde?” Nastavlja da priča o najezdi tatarskih ratnika koje su Kasar i Ðelme potamanili. Zagrejani ajrag opušta ratnike i ubrzo svi iznose svoje dogodovštine, neki ih prikazuju humorističnim a drugi sumornim tonom, čime unose dozu zime u toplu atmosferu šatora. Malo pomalo, mladi ratnici razmenjuju svoja iskustva. Oniži Batu ne poseduje streljačke veštine koje su obeležile detinjstvo Jesujegevih sinova, ali zato umešno barata nožem i tvrdi da ga nijedna strela ne može dotaći ukoliko je spazi na vreme. Ðelme je jednako vešt sa mačem ili lukom kao i njegov otac, i tako hladno kompetentan da Temudžin ozbiljno razmišlja o tome da ga postavi za svog zamenika. Ðelme je čovek na kojeg može da se osloni i Temudžin zahvaljuje duhovima što su mu poslali oca i sina, kao i sve ostale. S vremena na vreme, mladi kan ima košmare o smrdljivoj jami gde čeka svoje pogubljenje. Ponekad mu je telo netaknuto a ponekad krvavo i išarano ožiljcima. Upravo tu, na granici između života i smrti, došao je na neobičnu ideju koja od tada ne prestaje da tinja: da u ravnici postoji samo jedno pleme, bilo da se zovu Vukovi, Okluni ili besplemeni nomadi, svi govore istim jezikom i vezani su krvlju. Ipak, zna da je lakše užetom uhvatiti zimsku maglu nego ujediniti plemena koja ratuju već hiljadu godina. Napravio je prve korake, ali ne više od toga. „Šta ćemo kada završimo brojanje novih konja i šatora?”, pita Kačijun svog brata, prekidajući ga u mislima. Ostali prestaju da jedu, želeći da čuju kanov odgovor. „Mislim da će Ðelme umeti da organizuje sledeći pohod”, odgovara Temudžin. Arslanov sin diže glavu sa svog jela i gleda ga otvorenih usta. „Hoću da u mom odsustvu ti budeš vođa”, kaže mu Temudžin. „Ne rizikuj previše. Najbolje da skupiš manju grupu i s njom osvajaš u sećanje na mog

oca. Tatari nisu naš narod. Nisu Mongoli, kao mi. Neka se plaše dok mi rastemo.” „Imaš nešto drugo na umu?”, pita ga Kačijun sa osmehom. Dovoljno dobro poznaje svog brata. Temudžin klima glavom. „Vreme je da se vratim kod Okluna i zatražim svoju ženu. I tebi je potrebna jedna. Kasar više ni ne skriva svoj očaj. Svima nam trebaju deca da nastave lozu. Sada nas neće prezreti.” „Biću odsutan nekoliko meseci, Ðelme”, kaže Temudžin, gledajući u Arslanovog sina. Njegove žute oči ne trepću i Ðelme spušta pogled jer ne može da ih podnese. „U povratku ću dovesti još ljudi jer sada znam gde da ih nađem. Za to vreme, tvoj zadatak će biti da nateraš Tatare da krvare i strepe od proleća.” Ðelme pruža ruku i dva mladića hvataju jedan drugog za podlakticu, potvrđujući sporazum. „Biću im strah i trepet”, uverava ga Ðelme.

U tami, Temudžin stoji ispred šatora koji je Arslan odabrao za sebe i osluškuje zvuke koji dopiru iznutra, zadovoljan što je kovač konačno našao nekog ko će mu odagnati napetost. Temudžin nikada nije upoznao tako odlučnog čoveka s kojim bi se borio u svakoj bici, rame uz rame. Osim svog pokojnog oca, naravno. Možda zato što je Arslan pripadnik stare garde, Temudžin može da ga poštuje a da pri tom ne premerava svaki svoj gest ili reč. Okleva pre nego što ga prekine u ljubavnom činu, ali sada kada je doneo odluku, planira da sa prvom zorom odjaše na jug i želi da Arslan pođe s njim. To što traži od njega nije mala stvar. Svi vide kako Arslan brine o svom sinu svaki put kada strele počnu da lete. Odvajanje od Ðelmea u ovom osetljivom trenutku biće svojevrstan test njegove odanosti, ali Temudžin ne veruje da će Arslan na njemu pasti. Uostalom, njegova reč je gvozdena. S tom mišlju podiže ruku da zakuca na mala vrata a onda je ipak spušta. Neka kovač na miru uživa. Ujutro će zajedno odjahati na jug. Temudžin oseća kako mu se pri pomisli na ravnicu njegovog detinjstva u grudima skuplja gorčina i komeša se poput ulja u vodi. Zemlja pamti.

21

Temudžin i Arslan jašu kasom kroz travnatu ravnicu. Arslan je iznenađen otkrićem da mu prija tišina koja vlada između njih dvojice. Razgovaraju noću pored vatre i vežbaju mačevanje sve dok se dobro ne oznoje. Mač koji Temudžin nosi kvalitetno je iskovan i duž oštrice ima usek koji mu omogućava da ga lako izvuče nakon uranjanja u telo neprijatelja. Arslan ga je napravio specijalno za njega i rekao mu da održava ivicu redovnim mašćenjem čelika protiv rđe. Kada ga je prvi put uzeo u ruke, mišići Temudžinove desnice su se stegnuli kao kamen sve dok se nije privikao na njegovu težinu. Zahvaljujući Arslanu, njegove veštine se svakodnevno obogaćuju. Umesto u zamišljenosti, mladi kan provodi dane jahanja u spokojnom odsustvu od briga i suvišnih strepnji. Arslan stiče utisak kao da putuje sa svojim sinom Ðelmeom, što ga dodatno opušta. Često posmatra Temudžina dok jaše neznatno ispred njega ili kada sa okolnih brda izviđa koji je najbolji put za jug. Mladi jahač poseduje neku pritajenu samouverenost koja izbija iz svakog njegovog pokreta. Arslana je sama sudbina navela na to da izbavi Temudžina od Vukova. U njihovom malom staništu zovu ga kanom iako tamo živi jedva dvadesetak muškaraca i samo nekoliko žena sa decom. Ipak, Temudžin ponosno korača među svojim sledbenicima koji s njim ređaju pobede u osvajačkim pohodima na Tatare. Arslan se ponekad pita kakvog je to čoveka zapravo oslobodio. Okluni su se mnogo puta seljakali od kada ih je Temudžin poslednji put video. Bilo je to one noći kada mu je Basan doneo tužnu vest o očevom ranjavanju i otpratio ga kući. Posle druge noći neprekidnog jahanja, Arslan i Temudžin stižu do teritorije oko crvene gore, međutim, mladi kan još uvek ne uspeva da uđe Oklunima u trag. Moguće je da su se, kao nekoliko godina ranije, odmetnuli na jug i tako sebi opet zametnuli trag. Arslan primećuje kako napetost raste u njegovom mladom saputniku dok ispituje svakog nomada i čobana na kojeg naiđu, tražeći bilo kakvu informaciju o Oklunima. Temudžinu nije nimalo lako da priđe strancima sa Arslanom pored sebe. Čak i kada veže svoj luk za sedlo i dojaše s rukama podignutim visoko u vazduh, često nailazi na zategnute strele i uplašene dečje poglede. Obično sjaše s konja kako bi s njima porazgovarao iako se neretko događa da uplašeni nomadi odgalopiraju glavom bez obzira čim ih spaze. Temudžin ih neumorno upućuje na sever i obećava im dobrodošlicu u njegovo ime. Nije siguran da li mu veruju. Nakon dvodnevne frustracije bez vidljivih rezultata, konačno nailaze na staricu koja znalački klima glavom na pomen plemena i šalje ih na istok. Temudžinu je duh nemiran dok jaše kroz zemlju koju je u detinjstvu poznavao kao svoj džep. Usput se raspituje o kretanju Vukova kako bi ih izbegao. Iluk je još uvek tu negde i Temudžinu ne bi išlo u prilog da nepripremljen naleti na njegovu lovačku družinu. Mladi kan je svestan toga da njih dvojica tek treba da se razračunaju, ali to planira da učini kada okupi dovoljno ratnika koji će stanište Vukova razoriti poput letnje oluje. Posle mesec dana jahanja, kada im se na vidiku konačno ukaže prostrano stanište Okluna, Temudžin uzbuđeno zaustavlja svog konja. U daljini vidi oblak prašine koji za sobom diže izviđačka konjica. Galopira im u susret.

„Kad stignu, drži ruku podalje od svog mača”, kaže Arslanu. Kovač obuzdava grimasu usled tog suvišnog saveta, nastavljajući nepomično da sedi u svom sedlu. Temudžinov konj pokušava da pase busen smeđe trave, ali ovaj ga pljeska po vratu, čvrsto stežući uzde. Seća se, kao da je juče bilo, kad mu je otac pred prvi susret sa Oklunima savetovao da ne pokazuje emocije, i na licu namešta bezizražajnu masku koju bi Jesugej odobrio. Arslan oseća promenu u mladiću i primećuje napetost u njegovim ramenima i kompletnom držanju. Prošlost je uvek protkana bolom, razmišlja kovač, vidno se opuštajući dok čeka da oklunski ratnici završe svoju razmetljivu predstavu. „Šta ćeš ako odbiju da ti je daju?”, pita Arslan. Temudžin okreće svoje žute oči ka njemu i Arslan oseća čudnu nelagodu pod tim hladnim pogledom. Ko je ovaj mladić koji ga toliko uznemirava? „Ne vraćam se bez nje”, odgovara Temudžin. „Odbijanje ću naplatiti smrću.” Arslan zabrinuto klima glavom. I sam se seća kada je imao osamnaest, ali te nemirne godine su daleko iza njega. Sa zrelošću je stekao veštinu i još uvek nije sreo čoveka koji ga nadmašuje mačem ili lukom. Sumnja u to da takav uopšte postoji. Ono što ne može da učini to je da oponaša Temudžinovu hladnoću, tu iskonsku neosetljivost na smrt koja je jedino moguća u ranoj mladosti. Uostalom, ima sina njegovih godina. Arslan ne pokazuje ništa od svoje unutrašnje borbe, i u trenutku kada oklunski ratnici dojašu, um mu je prazan i savršeno smiren. Jahači vrište i kliču dok galopiraju oko njih sa strelama postavljenim u lukove. Prizor bi trebalo da ih zadivi, ali ni Arslan ni Temudžin mu ne pridaju važnost. Utom Arslan vidi kako jedan od jahača trza uzde kada ugleda Temudžinovo lice. Oštar pokret skoro baca njegovog konja na kolena i ratnikovo lice se mrači od zaprepašćenja. „To si ti”, cedi kroz zube. Temudžin klima glavom. „Došao sam po svoju ženu, Koke. Rekao sam da hoću.” Arslan posmatra kako oklunski ratnik pročišćava grlo i pljuje na zemlju. Nekontrolisanim pritiskom peta dovodi svog škopca skoro nadohvat Temudžinove ruke. Mladi kan bezizražajno gleda kako Koke podiže ruku, kao da će svakog časa da ga udari, lica bledog od gneva. Arslan munjevito reaguje. Tera konja napred i vadi svoj mač, prislanjajući vrh oštrice uz Kokeov grkljan. Ostali ratnici grme od besa, raspoređujući se oko njih. Kao jedan natežu svoje lukove, spremni da otpuste kopljišta. Arslan ih ignoriše kao da ne postoje. Čeka da se Kokeov unezveren pogled zaustavi na njemu i da mu pročita strah u očima. „Ne pipaj kana”, tiho mu poručuje Arslan. Krajičkom oka motri na ostale, primetivši kako se jedan od ratnika saginje više od ostalih. Smrt je dovoljno blizu da je oseti u povetarcu i vreme kao da staje. „Pazi šta pričaš, Koke”, kaže Temudžin kroz smešak. „Ako tvoji ljudi pucaju, bićeš mrtav pre nas.” Arslan shvata da je Temudžin takođe primetio spušten luk u rukama jednog od oklunskih ratnika i iznova se divi njegovoj smirenosti. Koke je ukočen kao kip iako se njegov škopac nervozno meškolji pod njim. Pojačava stisak oko uzdi kako mu iznenadan pokret životinje ne bi skratio život pre vremena. „Ako me ubiješ, moji ljudi će te iseći na komade”, kaže šapatom. Temudžin mu se ceri. „Tačno”, uzvraća, ne nudeći mu izlaz iz ove situacije. Uprkos osmehu, oseća hladnu grudvu besa koja preti da iskulja napolje. Nema strpljenja za ritualno ponižavanje stranaca, ne od ovog naroda.

„Spusti mač”, tiho zapoveda Koke. Glas mu je smiren, ali Temudžin može da vidi kako mu graške znoja rose čelo uprkos vetru. Obično je tako kada se čovek nađe licem u lice sa smrću, zaključuje on. Pita se zašto i sam ne oseća strah, ali u njemu ga nema čak ni u tragovima. Vraća mu se sećanje na sokolova krila koja mu lepršaju oko lica i osećaj odvojenosti od trenutka, krajnja neosetljivost na opasnost. Možda ga još uvek prati duh njegovog oca. „Izrazi mi dobrodošlicu u svoj logor”, predlaže Temudžin. Kokeov pogled leti sa Arslana na mladića čiju čeličnu volju je već jednom upoznao. Svestan je bezizlazne situacije u kojoj se nalazi, zaključuje Temudžin. Ili će da se povuče i doživi poniženje pred svojim ljudima. Treća mogućnost je smrt. Temudžin strpljivo čeka. Gleda u ostale ratnike, zadržavajući pogled na onom koji je strelu nategao skroz do uha. Ratnik je spreman da je otpusti, ali Temudžin jedva primetno diže glavu, pokazujući mu da je svestan pretnje. „Dobro došao u logor”, šapuće Koke. „Glasnije”, podseća ga Temudžin. „Dobro došao”, ponavlja Koke kroz stisnute zube. „Odlično”, odgovara Temudžin. Okreće se u svom sedlu prema čoveku koji još uvek čeka sa zategnutom strelom. „Ako je otpustiš, izvadiću je i probušiću ti grlo”, mirno mu kaže. Čovek trepće, ali Temudžin ne skida pogled s njega sve dok se zašiljeni vrh ne spusti ka zemlji. Iza sebe čuje Kokeov uzdah olakšanja kada Arslan skloni oštricu i duboko uzdahne. Primećuje da ga sve to neizmerno zabavlja. „Onda jaši s nama, Koke”, predlaže Temudžin, tapšući svog rođaka po leđima. „Idemo po moju ženu.”

Neučtivo je ući u stanište Okluna i pri tom ne posetiti njihovog kana. S gorkim ukusom u ustima, Temudžin se seća Jesugejevih statusnih igara sa Sansarom, nešto što je dopušteno samo kanovima. Glavu drži visoko iako ne oseća ni trunku stida dok ga Koke uvodi u Sansarov šator, smešten u samo središte logora. Uprkos uspehu u borbi protiv Tatara, još uvek nije ravan Sansaru, kao što je to bio njegov otac. U najboljem slučaju, on važi za ratnog vođu, osvajača koji je uspeo da se približi nivou koji mu omogućava da bude prihvaćen kao kan. No, da se nije izborio za taj status, Temudžin zna da bi mu bar sećanje na njegovog oca omogućilo prijem kod kana, a možda ni to. Kada sjašu, Temudžin i Arslan puštaju da im odvedu konje zajedno s njihovim lukovima. Koke se raskrupnjao od njihovog poslednjeg susreta i Temudžina zanima da li će kanov sluga prihvatiti pravo njegovog rođaka da uđe u šator posle samo nekoliko razmenjenih reči. Koke je napredovao, shvata Temudžin, i pita se u kojem svojstvu služi oklunskog kana. Koke se dugo zadržava u šatoru i Temudžina preplavljuju sećanja na noć kada ga je pretukao, što mu mami tihi kikot koji donekle ublažava Arslanovu napetost. „Ovaj narod me uvek tera da čekam”, pojašnjava mu Temudžin. „Ali imam strpljenja, zar ne, Arslane? Njihove uvrede podnosim s velikim poniženjem.” Oči mu sijaju od zabavljenosti i još nečeg, i Arslan na to može samo da sagne glavu. Surova samokontrola koju je video u Temudžinu nalazi se na velikom ispitu u ovom staništu. Iako ne pokazuje njene znake, Arslan se pita postoji li mogućnost da obojica stradaju zbog jedne ishitrene reči. „Tvoj otac bi bio ponosan na tu izdržljivost”, tiho mu kaže. „Znao bi da nije iz slabosti već iz snage.”

Temudžin ga gleda postrance, ali ove reči kao da mu smiruju živce. Arslan ničim ne pokazuje olakšanje koje oseća. Uprkos svim dosadašnjim uspesima, Temudžin ipak ima samo osamnaest godina. Arslan nevoljno priznaje da je mladi kan mudro izabrao saputnika za ovo putovanje. Ujahali su u veliku opasnost i Temudžin je na iglama kao što bi bio svaki drugi mladić njegovog statusa. Kovač se priprema za smirujuću silu koja će Temudžinu biti potrebna kada mu njegova kritika postane jasna. Koke se konačno vraća. Prezriva ukočenost karakteriše svaki njegov pokret. „Moj gospodar Sansar će vas primiti”, obaveštava ih, „ali morate da odložite svoje oružje.” Temudžin otvara usta da se pobuni, ali Arslan spretnim prstima počinje da odvezuje svoje korice, predajući mač Kokeu u ruke. „Dobro čuvaj taj mač, momče”, upozorava ga Arslan. „U životu nećeš videti takav kvalitet.” Koke ne može da odoli a da ne odmeri težinu mača u svojoj ruci. U tome ga prekida Temudžin koji dodaje svoj mač Arslanovom. Koke može ili da ispusti dva teška sečiva ili da ih stegne u rukama. Temudžinova šaka je najednom prazna i on je spušta niz telo, zadržavajući pogled na oružju dok ih Koke uvodi unutra. Arslan je prvi koji se susreće sa kanovim čuvarem na vratima i širi ruke kako bi ovaj mogao da ga pretrese. Nema ničeg pasivnog u načinu na koji stoji. Podseća Temudžina na smrtnu pritajenost zmije pred napad. Stražar to takođe oseća dok ispipava svaki milimetar Arslanovog tela, uključujući nožne članke i dugmad na dolami. Temudžinu ne preostaje ništa drugo nego da se bezizražajnog lica prepusti pretresu iako u njemu počinje da vri. Ne može da voli ovaj narod uprkos ideji da osnuje veliko pleme od svih stanovnika prostrane ravnice. Kada to bude ostvario, Okluni neće biti deo njega sve dok ne operu svoju krv. Sluga napokon završava sa pretresom i pokazuje im da prođu. Temudžin se za trenutak vraća u noć kada je saznao za očevo ranjavanje. Ispolirani drveni pod je isti, baš kao i Sansar na kojem godine nisu ostavile nimalo traga. Oklunski kan ne ustaje kada mu gosti priđu i pilji u njih svojim tamnim očima kao da ga sve ovo zabavlja. „Čast mi je biti u tvom šatoru, gospodaru”, razgovetno počinje Temudžin. Sansar se smeška, nabirući kožu poput pergamenta. „Nisam se nadao da ću te opet videti, Temudžine. Smrt tvog oca je veliki gubitak za sve naše narode i sva plemena.” „Visoka je cena koju plaćaju oni koji su ga izdali”, uzvraća Temudžin. U vazduhu oseća napetost kada se Sansar u svojoj glomaznoj stolici nagne napred, kao da očekuje da čuje još nešto. Kada se neprijatna tišina oduži, Sansar se osmehuje. „Čuo sam za tvoje napade na severu”, priznaje, glasom šuškavim u polumraku. „Stičeš veliko ime. Da, mislim da bi se tvoj otac ponosio tobom.” Temudžin spušta pogled, nesiguran kako da reaguje. „Ali nisi došao ovde da se hvališ malim bitkama protiv nekolicine jahača, u to sam siguran”, nastavlja Sansar. Glas mu odiše zlobom koja raspiruje Temudžinov bes, ali on to ničim ne pokazuje. „Došao sam po ono što mi je obećano”, mirno odgovara, gledajući Sansara direktno u oči. Sansar glumi zbunjenost. „Po devojku? Ali onomad si dolazio kao kanov sin, neko ko bi mogao da nasledi Vukove. Ta priča je ispričana i završena.” „Ne sasvim”, uzvraća Temudžin, primetivši kako Sansar trepće dok mu oči maliciozno iskre.

Očigledno je da uživa u svom položaju i Temudžin se pita da li će ga ostaviti u životu. U kanovom šatoru su još dva čuvara, obojica naoružana mačevima. Koke stoji sa strane, pognute glave. Temudžin za trenutak skreće pogled ka njemu, procenjujući kojom brzinom bi mogao da mu istrgne mačeve iz ruke. Njegov rođak je bio i ostao budala. Temudžin se s naporom opušta. Nije došao da pogine u ovom šatoru. Video je kako Arslan ubija jednim pokretom ruke i siguran je u to da bi preživeo prvi udarac kanovog sluge. Međutim, čim bi ratnici organizovali odbranu, dočekao bi svoj kraj. Temudžin odbacuje tu mračnu misao. Sansar nije vredan njegovog života, niti će to ikada biti. „Dakle, oklunska reč ne vredi?”, tiho pita, izazivajući kana. Sansar šištavo izbacuje vazduh kroz zube. Njegove sluge se neprijatno meškolje i spuštaju ruke na svoje mačeve. „Samo neko tako mlad može tako malo da ceni svoj život”, uzvraća Sansar, „i rizikuje vređajući me u mom domu.” Pogled mu pada na Kokea i oči se šire kada primeti dva mača u njegovim rukama. „Šta može običan jahač da mi ponudi za jednu oklunsku ženu?”, naposletku pita. Ne vidi da Arslan za trenutak sklapa oči i bori se sa gnevom. Svoj mač nosi više od deset godina i jedan je od najboljih koji je ikada iskovao. Nažalost, kanu nemaju ništa drugo da ponude. Za trenutak se pita da li je Temudžin naslutio kolika je cena koju će platiti, ali odlučuje da ga na to ne upozorava. Temudžin ne odgovara odmah. Jedan od Sansarovih slugu zuri u njega poput čoveka koji pilji u opasnog psa čekajući da mu zarije očnjake u meso i rastrgne ga. Temudžin duboko uzdiše. Nema mnogo izbora, ali ne oseća potrebu da traži Arslanovo odobrenje. „Nudim ti savršen primerak mača koji je iskovao kovač kakvog nema ni u jednom plemenu”, odgovara. „Ne kao nagradu, već kao poklon u znak poštovanja prema plemenu moje majke.” Sansar graciozno povija glavu, dajući Kokeu znak da mu priđe. Temudžinov rođak prikriva osmeh dok kanu predaje mačeve. „Izgleda da mogu da biram, Temudžine”, primećuje Sansar kroz smešak. Temudžin s nelagodom posmatra kako Sansar prstom prati rezbareni balčak, zadivljeno ga trljajući palcem. Čak i u polumraku šatora mačevi deluju impozantno i Temudžin ne može a da se otrgne sećanju na očev mač, prvi koji mu je bio oduzet. U tišini se priseća obećanja datog svojoj braći i odlučuje da se ponovo obrati Sansaru. „Kao i ja obećanu ženu. Trebaju mi još dve za braću.” Sansar sleže ramenima, zatim izvlači Arslanov mač i podiže ga uvis kako bi odmerio njegovu dužinu. „Ako mi daruješ oba mača, onda je tvoja ponuda prihvatljiva, Temudžine. Imamo previše devojčica u plemenu. Možeš da uzmeš Šolajevu kćer, ako te još uvek hoće. Već dugo nam je trn u oku i niko neće smeti da kaže kako Okluni ne ispunjavaju data obećanja.” „I još dve, mlade i jake?”, navaljuje Temudžin. Sansar ga dugo gleda, spuštajući mačeve na krilo. Naposletku nevoljno klima glavom. „U znak sećanja na tvog oca, Temudžine, daću ti još dve oklunske kćeri. Ojačaće vam lozu.” Temudžin bi najradije skočio i zgrabio kana za njegov mršavi vrat. Umesto toga, povija glavu zbog čega mu promiče kez na Sansarovom licu. Kanove koščate ruke ne prestaju da miluju oružje kada mu pogled postane dalek i prazan. Za trenutak deluje kao da je zaboravio na ljude koji stoje pred njim. Žustrim pokretom ruke daje im znak da mu se sklone s očiju. Sluga ih izvodi napolje i Temudžin puni pluća svežim vazduhom, osećajući

kako mu srce udara u grudima. Arslanovo lice je napeto od besa. Spazivši to, Temudžin ga lako dodiruje po ruci. Kovač se trza pri kontaktu, ali Temudžin ostaje miran, osećajući unutrašnju snagu čoveka pored sebe. „Poklon je veći nego što shvataš”, prebacuje mu Arslan. Temudžin odmahuje glavom i primećuje Kokea koji stoji iza njih, praznih ruku. „Mač je samo mač”, odgovara mladi kan. Arslan mu uzvraća hladnim pogledom, ali to Temudžina nimalo ne potresa. „Napravićeš i bolji i lepši. Obojici.” Onda se okreće prema Kokeu koji zaprepašćeno prisluškuje njihov razgovor. „Vodi me njoj, rođače.”

Iako su Okluni otputovali daleko otkad je Temudžin poslednji put boravio u njihovom staništu, Šolajev status je u međuvremenu ostao isti. Koke vodi Temudžina i Arslana do samog ruba logora, pred isti oronuli dom kakav je i onda bio. Mladi kan je u njemu proveo samo nekoliko dana koji su mu još uvek sveži u sećanju uprkos pokušajima da ih zaboravi. Uostalom, tada je bio malo stariji od deteta. Sada ga kao muškarca zanima li će se Borte obradovati njegovom povratku. Da se u njegovom odsustvu udala, Sansar bi ga svakako obavestio, zar ne? Temudžin smrknuto zaključuje da bi oklunski kan vrlo lako mogao da uživa u svom dragocenom poklonu a da mu zauzvrat ne pruži baš ništa. Dok Koke prilazi šatoru, Temudžin vidi Šolaja koji pognuto izlazi kroz mala vrata, protežući leđa i zatežući učkur na svom pojasu. Starac vidi da mu neko prilazi i zaklanja oči od jutarnjeg sunca ne bi li dokučio ko. Godine su ostavile veći trag na Šolaju nego na kanu. Mršaviji je nego što Temudžin pamti i ramena su mu ulegnuta pod prljavom, pohabanom bluzom. Kada se približe starcu, Temudžin primećuje mrežu plavih vena na njegovim čvornovatim rukama. Šolaj se vidno trza kada ga prepozna. Nema sumnje u to da ga i oči izdaju. Jedini trag mladalačke snage ostao mu je u nogama na kojima stoji uspravno poput starog hrasta. „Mislio sam da si mrtav”, kaže mu Šolaj umesto pozdrava, brišući nos nadlanicom. Temudžin odmahuje glavom. „Nisam još. Rekao sam da ću se vratiti.” Šolaj počinje da šišti i Temudžinu tek posle nekoliko trenutaka postaje jasno da se starac zapravo smeje. Zvuk se završava kašljanjem, i mladić ćutke posmatra kako Šolaj skuplja pljuvačku i na zemlju izbacuje odurnu sluzavu grudvu smeđe boje. Koke iritirano pročišćava grlo. „Kan je dao svoju dozvolu, Šolaje”, kaže starcu. „Dovedi svoju kćer.” Šolaj mu se bezubo ceri. „Kan, veliš? Nisam ga video kada mi je zimus popustio šav na šatoru. I nisam ga video na vetru sa koncem i zakrpom. A ne vidim ga ni sad, zato drži jezik za zubima dok mi razgovaramo.” Kokeovi obrazi gore dok mu oči lete na Temudžina i Arslana. „Koke, idi po ostale devojke za moju braću”, naređuje mu Temudžin. „Platio sam visoku cenu za njih, zato se potrudi da budu jake i lepe.” Koke obuzdava svoju preku narav, uvređen njegovim tonom. Ni Temudžin ni Arslan ga ne gledaju dok odlazi. „Kako ti je žena?”, pita Temudžin kada njegov rođak odmakne. Šolaj sleže ramenima. „Pokojna već dve zime. Samo je legla u sneg i umrla. Borte je sada sve što imam. Ona se brine o meni.” Temudžin oseća kako mu srce lupa brže na pomen njenog imena. Sve do tog trenutka nije sa

sigurnošću znao da li je uopšte živa. Najednom saoseća sa starčevom usamljenošću, ali ne može mu pomoći, ne posle svih batina i grubih reči koje mu je udelio. Prekasno je za kajanje iako stariji često tome pribegavaju. „Gde je...?”, počinje Temudžin, ali pre nego što dovrši pitanje, vrata od šatora se otvaraju i propuštaju napolje vitku, mladu ženu. Kada se uspravi, Temudžin prepoznaje Borte. Prvo što primećuje jeste to da je visoka skoro kao on. Devojka staje pored svog oca i diže glavu. Temudžin presreće njen pogled i u njemu čita radoznalost pre nego što Borte opet sagne glavu u znak pozdrava. Njen gest razbija čaroliju i on tek tada zapaža da je obučena za putovanje. Na sebi ima dolamu postavljenu krznom. Crnu kosu je uvezala na potiljku. „Dugo ti je trebalo.” To je sve što kaže Temudžinu. Kad začuje njen glas, u grudima mu postaje tesno pri sećanju na njihov noćni razgovor. Više to nije mršuljava devojčica kakvu pamti. Lice joj je snažno a oči tamne. Kada ga gledaju, ima utisak da proniču do najtananijih dubina njegove duše. Više ništa ne može da zaključi o njoj jer je toplo obučena, ali zadovoljan je njenim držanjem i čistom kožom. Kosa joj se presijava na suncu kada se sagne da poljubi oca u obraz. „Jedno kopito crnog pastuva treba da se potkuje”, kaže ocu. „Danas sam to planirala da uradim.” Šolaj klima glavom i ne skriva svoj očaj, ali ne grli je. Borte uzima platnenu vreću, spuštenu pored vrata, i prebacuje je preko ramena. Temudžin je očaran njome i jedva čuje kada se Koke vrati s njihovim konjima. Njegov rođak pored sebe vodi i dve mlade devojke, obe crvene u licu od plakanja. Temudžin ih samo jednom odmerava i primećuje da jedna kašlje u uflekanu maramicu. „Ova je bolesna”, obaveštava ga Koke. Kada njegov rođak nonšalantno slegne ramenima, Temudžinova ruka nesvesno pada na mesto gde bi trebalo da bude balčak njegovog mača. Koke vidi kako mu se prsti grče u vazduhu i zlobno se ceri. „Sansar mi je naredio da ti dovedem nju i njenu sestru”, pojašnjava Koke. Temudžin iritirano skuplja usne i pruža ruku, hvatajući devojku za bradu i podižući joj lice k sebi. Koža joj je bolesno bleda, sumorno zaključuje on. Tipično za Sansara da mu ovako vraća posle zapečaćenog dogovora. „Koliko dugo već boluješ, malena?”, pita je Temudžin. „Od proletos, gospodaru”, odgovara ona, vidno prestravljena. „Dođe i prođe, ali jaka sam.” Temudžin skreće pogled ka Kokeu i zadržava ga na njemu sve dok ovom ne spadne osmeh s lica. Možda se u trenutku setio batina iz one noći. Temudžin uzdiše. Jadnica će biti srećna ako preživi put do njihovog logora. U slučaju da umre, jedan od njegove braće će morati sebi da nađe ženu među zarobljenim Tatarkama. Arslan preuzima uzde i Temudžin se penje na svog konja, gledajući odozgo u Borte. Drveno sedlo je previše malo za oboje, ali on joj pruža ruku i spušta je na svoje krilo. Arslan čini isto sa bolešljivom devojkom. Njena sestra će morati da pešači za njima. Temudžin shvata da je trebalo da povede još konja, ali sada je kasno za to. Klimoglavom pozdravlja Šolaja, znajući da se više nikada neće sresti. „Održao si reč, starče”, dovikuje mu. „Čuvaj je”, uzvraća Šolaj, ne skidajući pogled sa svoje kćeri. Temudžin okreće svog konja i sa Arslanom odlazi na put ka svom staništu. Oklunska devojčica trčkara za njima.

22

Arslan ima dovoljno obzira da ih prve noći ostavi nasamo. Kovač se još uvek ljuti što je ostao bez svog mača i više mu prija da s lukom i strelom ode u lov i pusti Temudžina da se bolje upozna sa oklunskom ženom. Jedna od sestara koja je pešačila za njima umorna je i jedva stoji na nogama. Temudžin saznaje da se zove Eluin i da je navikla da brine o svojoj sestri Makdi kada ova padne u bolest. Posle zajedničke večere, Temudžin ih ostavlja s konjima, ali dugo nakon toga čuje Makdine napade kašlja u nejednakim intervalima. Dozvoljava im da se umotaju u pokrivače za konje iako nijedna od sestara ne pokazuje naročitu hrabrost. Ukoliko Makda izdrži do kraja puta, Temudžin se nada da bi njegova majka mogla da je zaleči lekovitim biljem mada ne gaji preteranu nadu. Borte jedva da se oglašava kada Temudžin pored vatre raširi prostirke za spavanje. Navikao je da spava samo u svojoj dolami koja ga štiti od mraza, ali čini mu se neumesnim da isto to zahteva od nje. Ne zna kakav život je dotad vodila, niti kako ju je Šolaj tretirao nakon njegovog odlaska. U detinjstvu nije rastao uz sestru i neprijatno mu je u njenom društvu na način koji sam ne može da objasni. Dok su tog dana jahali zajedno, želeo je da priča s njom, ali sve vreme je ćutke sedela, ljuljuškajući se u ritmu konjskog kasa, ukočenih leđa i zagledana nekud u daljinu. Propustio je priliku da neobavezno započne razgovor i sada ima utisak da je napetost među njima skoro nepremostiva. Kada se vrati iz lova, Arslan se vešto stavlja u ulogu sluge. Čereči mrmota kojeg je ulovio i peče komade mesa sve dok ne porumene na vatri. Posle toga se nekud povlači, željan samoće. Temudžin čeka neki znak Arslanovog odobravanja njegovog izbora žene, ali od starca ne dobija ništa osim smrknutog ćutanja. Uskoro se zvezde gomilaju na severnom nebu i Temudžin postaje sve nervozniji. Nije mu promakla glatkoća Bortine preplanule kože dok je prala lice i ruke u potoku dovoljno hladnom da joj zacvokoću zubi. Dobri zubi, primetio je, jaki i beli. Za trenutak razmišlja da joj udeli kompliment, ali brzo odustaje od toga, zaključivši da bi to bilo isto kao da se divi novom konju. Ne može da se pravi kako od nje ne očekuje da s njim podeli pokrivač, ali godine razdvojenosti kao da su među njima stvorile bedem nerazumevanja. Kada bi ga pitala, svakako bi joj ispričao šta je sve postigao od njihovog poslednjeg susreta, ali ona to ne čini i on ne zna kako da joj se približi. Dok leže pod zvezdama, Temudžin se nada da Borte čuje njegove glasne uzdahe, ali čak i da je tako, ona ničim ne pokazuje da je budna. Temudžin ima utisak kao da je potpuno sam na celom svetu. Razmišlja o tome da ostane budan do zore samo da bi uočila njegov umor i sažalila se nad njim. Zanimljiva ideja, ali ne toliko efikasna. Ne može doveka da igra na kartu njenog sažaljenja. „Budna si?”, pita on, bez razmišljanja. U polumraku vidi kako se uspravlja i gleda u zvezde. „Kako da spavam kad he prestaješ da stenješ i šištiš?”, uzvraća ona. Temudžin se seća njihovog poslednjeg susreta, njenog baršunastog glasa u tami i poljupca koji je usledio. Ideja ga uzbuđuje i oseća kako mu se telo pali pod pokrivačem uprkos noćnoj svežini. „Mislio sam da prvu noć provedemo zajedno na jednoj prostirci”, tiho kaže on. I pored najbolje namere, njegove reči više zvuče kao prekor nego kao molba. Zato ga nimalo ne čudi kada čuje njeno

tiho frktanje. „Ko bi odoleo tako slatkim rečima?”, odgovara Borte. Temudžin čeka u nadi da će čuti nešto što bi zaličilo na ohrabrenje, ali tišina se produbljuje i rastužuje ga. Iz grudi mu se otima još jedan uzdah na koji Borte reaguje kikotom, prigušenim pokrivačem. Lice mu se širi u tami i najednom mu ova igra draženja postaje zabavna. „Proteklih godina često sam mislio na tebe”, priznaje on, videvši da joj se telo pomera a onda shvata da se okrenula prema njemu. Leže na bok, okrenut prema njoj, i češe se po nosu tamo gde ga golica vlažna trava. „Koliko puta?”, mrmlja ona. Temudžin za trenutak razmišlja. „Jedanaest”, odgovara joj. „Dvanaest, uključujući večeras.” „Nisi mislio na mene”, uverava ga Borte. „Kako si mogao da me se setiš?” „Zapamtio sam da imaš prijatan glas i sline ispod nosa”, uzvraća on s toliko iskrenosti u glasu da Borte ostaje zatečena. „Da samo znaš koliko sam čekala da dođeš i odvedeš me od mog oca”, naposletku mu priznaje. „Noćima bih maštala kako dolaziš na konju kao pravi kan Vukova.” Temudžin se koči u tami. Dakle, u tome je problem? Je li ga njegov novi status umanjio u njenim očima? Pridiže se na laktove, ali ona nastavlja da govori, nesvesna njegove naprasne promene raspoloženja. „Odbila sam tri oklunska prosca”, nastavlja ona. „Poslednjeg u vreme kada mi se majka razbolela i bilo je više nego jasno da neće preživeti zimu. Žene u plemenu su mi se smejale što žudim za Vukom, ali ostala sam pri svome.” „Znala si da ću doći”, podseća je Temudžin s dozom samouverenosti. Borte šmrkće. „Mislila sam da si mrtav, ali nisam htela da se udam za nekog konjušara iz plemena, da mu rađam musavu decu. Podsmevali su se mom ponosu, ali to mi je jedino preostalo.” Temudžin zuri u tamu, pokušavajući da shvati borbu koju je vodila, veliku skoro kao njegovu. Ako je išta naučio u svom životu, onda je to činjenica da postoje ljudi koji uživaju u samoći i crpe snagu iz nje. To su žilavi, opasni ljudi kojima prija kada ih ostavljaju na miru. Borte je jedna od takvih, bar se tako čini. A i on je. Za trenutak razmišlja o svojoj majci. Ona mu je rekla da pripada tom soju. „Kada sam prvi put došao među Oklune, ti si mi bila obećana. Moj otac te je prihvatio”, tiho je podseća. „Drugi put sam došao u nameri da te nađem.” „Hteo si da u mene poseješ svoje seme”, stidljivo dodaje ona. Temudžin žali što u mraku ne može da joj vidi lik. „Jesam”, priznaje. „Hoću da moji sinovi i kćeri imaju tvoj duh: najbolji od Okluna. Bolji od Vukova.” Temudžin čuje šuškanje i oseća toplinu njenog tela koje se uvlači pod pokrivač i pripija uz njega. „Kaži mi da sam lepa”, šapuće mu na uho, uzbuđujući ga. „Jesi”, odgovara on, glasom najednom promuklim od požude. Ruke oprezno spušta na nju, otkopčava joj bluzu i oseća pod dlanovima glatku mekoću njenog stomaka. „Zubi su ti veoma beli.” Čuje njen kikot tik uz svoje uho a potom oseća njene ruke na svojim prsima. Reči su suvišne.

Naredni dan je neobično živahan dok Temudžin jaše sa Borte. Čula su mu izoštrena i skoro bolna. Svaki put kada im se tela dodirnu, pomisli na prethodnu noć i onu koja tek dolazi. Ushićen je ovim čulnim iskustvom i bliskošću sa ženom.

Međutim, putovanje napreduje sporije nego što su planirali. Arslan celo popodne pušta sestre da jašu njegovog konja, koračajući pored njih sa uzdama u ruci. Zaustavljaju se samo dvaput da bi lovili, ispekli meso i jeli. Što su dalje od oklunskog staništa, Makdin kašalj je sve teži. Njena sestra sve češće plače, nemoćna da joj pomogne. Arslan je ljubazan prema obema, i nakon mesec dana putovanja, Makdu vezuje za sedlo kako ne bi pala, jer od slabosti više nije u stanju da se sama održava na konju. Iako ne pričaju o tome, niko ne očekuje da će sirota devojka još dugo poživeti. Kada odmaknu na sever, zelenu ravnicu ubrzo pokriva snežni pokrivač. Jednog jutra, Temudžina budi jaka studen iako je zajedno sa Borte ušuškan u toploj prostirci. Ona spava čvrsto, iscrpljena zimom i dugim putovanjem. Sneg pomalo onespokojava Temudžina jer označava kraj srećnog perioda, možda najsrećnijeg u njegovom životu. Vreme je da se vrati teškom životu osvajanja i planiranja novih napada na Tatare. Borte oseća novu udaljenost u njemu i povlači se. Dane koje su dotad provodili čavrljajući kao ptičice zamenjuju dani ispunjeni usiljenom tišinom. Arslan je taj koji prvi ugleda nomade u daljini i svojim upozorenjem budi Temudžina iz sanjarenja. Tri muškarca su okupila malo stado u podnožju brda i u zaklonu od vetra podigla omanji logor. Otkad im je Sansar uzeo mačeve, Temudžin strepi od ovakvog susreta. Sa Borte u naručju, tiho psuje sebi u bradu. U daljini vidi kako stranci skaču na svoje konje i teraju ih u galop. Možda su im namere prijateljske iako bi pogled na tri mlade žene lako mogao da ih navede na nasilje. Temudžin povlači uzde i spušta Borte na zemlju. Vadi svoj luk i zateže najbolju preostalu tetivu, skidajući poklopac tobolca. Arslan je već spreman. Kovač je presekao uže kojim je Makda bila vezana za sedlo, ostavljajući je da sedi na smrznutoj zemlji zajedno sa sestrom. Kada uzjaše, razmenjuje pogled sa Temudžinom. „Čekamo li?”, pita Arslan. Temudžin posmatra galopirajuće ratnike i žali za svojim mačem. Male su šanse da tri siromašna nomada poseduju duga sečiva jer bi u tom slučaju ishod sukoba bio više nego poguban. On i Arslan bi za samo nekoliko krvavih trenutaka mogli da postanu hrana za ptice. Rizik napada je neminovan. „Ne”, uzvikuje, nadjačavajući vetar. „Napadamo.” Iza sebe čuje kako sestre zapomažu od straha dok podbada svog konja i podiže luk. Uprkos svemu, otkriva uzbuđenje u jurišanju na konju kojim upravlja samo kolenima, savršeno balansirajući dok otpušta kopljište. Daljina između njih deluje prevelika dok jurišaju kroz belu ravnicu. A onda su najednom blizu svojih meta i vetar im fijuče oko ušiju. Temudžin osluškuje topot konja i prati njihov ritam. Ima neke magije u galopu kada se sva četiri kopita odvoje od zemlje, samo u otkucaju srca. Jesugej ga je učio da se u tim trenucima opušta kako bi mu ciljanje bilo savršeno. Trojka s kojom se suočavaju nije prošla godine borbene obuke. U svojoj alavosti nomadi pogrešno procenjuju razdaljinu i prvo kopljište proleće visoko kroz vazduh pre nego što Temudžin i Arslan stignu do njega. Kopita ravnomerno tutnje i za trenutak se čini da konji lete iznad zemlje. Temudžin i Arslan zajedno otpuštaju strele, gledajući ih kako nestaju u beskrajnoj belini. Ratnik kojeg je Arslan naciljao pada sa sedla, pogođen direktno u grudi. Njegov konj uplašeno njišti i propinje se. Temudžinov pogodak je besprekoran i drugi nomad se grči, a zatim pada na smrznutu zemlju. Temudžin vidi kako treći ispaljuje strelu dok u punoj brzini jaše direktno na njega, ciljajući mu u grudi. Mladi kan se baca u stranu i strela mu proleće iznad glave, međutim, prenisko se saginje i isprva ne uspeva da se pridigne. Riče od besa kada mu stopalo isklizne iz stremena i za neko vreme se skoro priljubljuje uz bok konja koji juri punim galopom. Zemlja pod njim se ubrzava i on grubo povlači uzde, izvlačeći ih za trenutak iz konjskih usta kako bi oslobodio i drugo stopalo. Nekoliko trenutaka

mu se telo vuče po ledenoj zemlji a zatim uz ogroman napor otvara šaku i pušta uzde, očajnički pokušavajući da se otkotrlja što dalje od konjskih kopita. Konj juri bez njega i topot brzo nestaje u snegu. Temudžin leži na leđima, osluškujući svoj ubrzani dah i sabirajući misli. Sve ga boli i ruke mu drhte. Omamljeno trepće dok se uspravlja u sedeći položaj i osvrće se ne bi li ugledao Arslana. Kovač otpušta drugo kopljište direktno u grudi nomadskog konja. Pogođena životinja se ruši na zemlju. Dok Temudžin posmatra kako se životinja nemoćno batrga, preživeli nomad se pridiže na noge, vidno ošamućen. Arslan vadi nož iz svoje bluze i hita da ga dokrajči. Temudžin pokušava da mu vikne, ali u tome ga sprečava užasan bol u trenutku kada udahne vazduh. Probadanje u grudima je siguran znak da je prilikom pada polomio rebro. S teškim naporom ustaje i polako puni pluća. „Čekaj, Arslane!”, uzvikuje, grčeći lice od bola. Kovač ga čuje i zastaje, gledajući u uplašenog nomada pred sobom. Pridržavajući se rukom za bolno rebro, Temudžin hramajući kreće ka njima. Nomad ćutke posmatra ovu scenu. Njegovi saborci leže na gomili, njihovi konji su pobegli, dok njegov leži polumrtav na ledu. Temudžin u hodu vidi kako nomad prilazi svom konju i zariva mu nož u grlo. Noge životinje se umiruju i krv počinje da kulja, bojeći sneg u crveno. Stranac je nizak ali mišićav, primećuje Temudžin. Koža mu je neobično tamna mada crvena oko očiju pod gustim obrvama. Na sebi ima nekoliko slojeva odeće a na glavi četvrtastu kapu sa šiljkom. Sa uzdahom se udaljava od svog mrtvog konja, pozivajući Arslana krvavim nožem. „Hajde”, dovikuje mu. „Dođi da vidiš šta imam za tebe.” Arslan ne reaguje, ali okreće se prema Temudžinu. „Šta misliš da se ovde događa?”, pita Temudžin stranca kada mu se dovoljno približi. Spušta ruku sa grudi i pokušava da se uspravi iako mu taj pokret raspiruje bol po celom telu. Stranac ga gleda kao da nije pri zdravoj pameti. „Očekujem da me ubijete kao što ste moje prijatelje”, kaže mu. „Osim ako ne planiraš da mi pokloniš konja i jednu od svojih žena?” Temudžin se kikoće, okrećući glavu ka mestu gde Borte sedi sa Eluin i Makdom. Čini mu se da opet čuje kašalj uprkos velikoj razdaljini. „To će sačekati posle jela”, odgovara mu. „Dopuštam ti gostinska prava.” Nomadovo lice se krivi od zaprepašćenja. „Gostinska prava?” „Što da ne? Ješćemo tvog konja.” Kada narednog jutra krenu dalje, sestre jašu konje a pored njih korača još jedan ratnik koji će se boriti protiv Tatara. Novajlija uopšte ne veruje Temudžinu, ali uz malo sreće, njegova zbunjenost i sumnja nestaće pre nego što stignu u stanište. Ukoliko potraju, dočekaće brzu smrt.

Vetar nemilice šiba, sneg im ulazi u oči i štipa svaki milimetar izložene kože. Eluin kleči u snegu i cvili nad telom svoje sestre. Makda je izdahnula u mukama. Neprestana hladnoća je pogoršala teskobu u njenim plućima. Poslednjeg meseca, Eluin ju je svakog jutra lupala po leđima i grudima dok joj se crveni ugrušci ne bi dovoljno odvojili da ih bolesnica ispljune. Kada je potpuno oslabila, Eluin je uvlačila prste u sestrina usta i ždrelo ne bi li ova udahnula ledeni vazduh i još malo poživela. Koža joj je poprimila žutu nijansu a oči se iskolačile od naprezanja. Poslednjeg dana, počela je da se guši sve dok na kraju nije prestala da diše. Temudžin se divio njenoj izdržljivosti i razmišljao o tome

da joj nožem prekrati muke. Arslan ga je nagovarao na to, ali Makda bi umorno odmahnula glavom svaki put kada bi joj to ponudio. I tako sve do kraja. Putovanje od Okluna je trajalo skoro tri meseca kada je Makda jednog dana samo omlitavila na sedlu i ostala da visi na užadima. Eluin više nije imala snage da je drži u uspravnom položaju. Arslan ju je spustio na zemlju i Eluin je počela da jeca. Njenu tužnu naricaljku sada nadjačava huk vetra. „Moramo dalje”, kaže Borte uplakanoj devojci, spuštajući joj ruku na rame. „Tvoje sestre više nema.” Ucveljena i ćutljiva, Eluin klima glavom. Sestrine beživotne ruke skršta na grudima, znajući da će je uskoro pokriti sneg, možda i pre nego što zveri pronađu još jedan lak obrok u svojoj bespoštednoj borbi za opstanak. Ne prestajući da cvili, Eluin prati Arslana i pušta da je ovaj podigne na sedlo. Osvrće se i gleda u sićušno telo svoje sestre sve dok joj se ne izgubi iz vida. Temudžin i Arslan su joj tog jutra dali svoje rezervne dolame koje je obukla preko svoje. Svima je hladno uprkos višestrukim slojevima krzna. Iscrpljenost preti da ih smoždi, ali Temudžin zna da njegov logor nije daleko. Severnjača je svake večeri sve više na nebu i on procenjuje da su već uveliko zašli u tatarsku teritoriju. Sneg im je saveznik koji ih skriva od neprijatelja, baš kao što ih skriva i od njegove braće. Dok odmaraju konje i skakuću u snegu kako bi održali strujanje krvi u nogama, Borte prilazi Temudžinu, s rukama uvučenim u široke rukave ne bi li bar njih održala toplim. „Moraćeš da nađeš šamana da nas venča”, kaže mu, ne gledajući ga u oči. Koračaju pognute glave pod naletima mećave dok im se sneg hvata za obrve poput zimskih demona. Temudžin odobravajući stenje i pojačava stisak oko njene ruke. „Ovog meseca nisam prokrvarila”, pojašnjava ona. Temudžin klima glavom, spuštajući jedno stopalo ispred drugog. Konji su drastično smršali bez ispaše i uskoro će popadati od iznemoglosti. Mladi kan se pita hoće li izdržati još nekoliko sati jahanja. Noge ga bole a naprslo rebro probada pri svakom trzaju uzdi. Zastaje u snegu i okreće se da je pogleda. „Noseća si?”, zapanjeno je pita. Borte se naginje bliže i trlja svoj nos o njegov. „Možda. Slabo jedemo a ponekad se dešava da mi krvarenje zbog toga izostane. Ali mislim da jesam.” Borte primećuje kako se njen čovek oporavlja od šoka. Oči mu radosno iskre. „Biće to snažan sin kada je začet na ovom putovanju”, naposletku joj kaže. Utom se vetar pojačava i oboje mu okreću leđa, kao po komandi. Sunce ne mogu da vide, ali dan je na izmaku i Temudžin dovikuje Arslanu da potraži sklonište. Kovač spremno kreće u izviđanje kada Temudžin u daljini spazi jedva primetan pokret pod slojevima snega. Niz kičmu oseća trnce opasnosti i tihim zviždukom opoziva Arslana. Nomad ga upitno gleda i bez reči vadi svoj nož, zagledan u istom pravcu. U napetoj tišini sva trojica čekaju da se Arslan vrati i odolevaju naletima vetra koji ih skoro zaslepljuje. Temudžinu se čini da vidi ljudski oblik u daljini, poput bele senke. Borte ga nešto pita, ali on je ne čuje. Otresa led sa svog luka i pričvršćuje konjsku tetivu za drugi kraj. S negodovanjem primećuje da se tetiva skvasila uprkos nauljenom platnu u koji je bila umotana. Uspeva da namesti omču oko drugog kraja, ali ova zloslutno škripi, ukazujući na to da bi mogla lako da pukne već pri prvom povlačenju. Gde je Arslan? Može da čuje konjski topot prigušen vetrom i snegom, zvuk koji odjekuje u belini, ali on ne uspeva da dokuči iz kojeg pravca dolazi. Sa strelom zategnutom o tetivu, okreće se ukrug i osluškuje. Konjanik je sve bliži. Čuje kako nomad šišti kroz zube, oštreći se za bitku. Temudžin primećuje njegovu spremnost, zahvalan na tome što pored sebe ima još nekog

hrabrog. Temudžin podiže svoj škripavi luk i gleda u tamne figure koje mu se približavaju. Do ušiju mu dopiru povici i u otkucaju srca zamišlja Tatare koji dolaze po njegovu glavu. „Ovamo!”, čuje glas. „Ovde su!” Temudžin skoro ispušta luk od olakšanja kada prepozna Kačijuna. Konačno je među svojima. Za trenutak ukočeno stoji dok Kačijun skače sa svog sedla u sneg i trči ka njemu, a zatim grli svog brata. „Bila je ovo dobra zima, Temudžine”, ushićeno uzvikuje Kačijun, tapšući brata rukom u krznenoj rukavici. „Dođi i vidi.”

23

Temudžin i njegova mala povorka jašući prelaze poslednju milju iako im konji bukvalno posrću od umora. Logor u koji ulaze smešten je u tamnoj senci visokog grebena, zaštićen od najjačeg vetra i natkriljen strmom liticom. Dvadesetak šatora stoji načičkano poput gnojnih čireva. Okruženi su divljim psima i konjima, vezanim i zaklonjenim od vetra. Uprkos neizdrživoj želji za odmorom i toplim obrokom, Temudžin ne može da odvoji pogled od užurbanog staništa, okovanog snegom. Primećuje da je Ðelme njegove stanovnike održao u borbenoj pripravnosti. Ratnici odlaze na stražu, glava pognutih na vetru. U staništu je više muškaraca nego žena i dece, zaključuje Temudžin, primetivši njihove radoznale poglede upućene pridošlicama. Pravi je blagoslov što su svakog časa spremni za borbu, ali on zna da takvo stanje neće trajati večno. Muškarci idu u pohode za svojim vođama, ali žele da se vrate kući gde ih čeka ženski dodir u tami i sitna deca, razdragana poput štenadi. Nomadi koji su upoznali strahote gladi i ratovanja zadovoljni su životom u svom novom plemenu iako uvek postoji opasnost da se između sebe glože, poput divljih pasa. Temudžin obuzdava nestrpljivost. Nomadi će shvatiti da im je brat i onaj kojeg su donedavno smatrali za neprijatelja. Naučiće da nebeski otac priznaje samo jedan narod a ne plemena. Ali polako, doći će to s vremenom, obećava on sebi. Dok korača kroz logor, postaje svestan svoje iscrpljenosti, ali to ga ne sprečava da uoči svaki detalj oko sebe. Primećuje stražare visoko na litici, umotane u krzno koje ih štiti od jakog vetra. Ne zavidi im jer zna da im po mećavi pogled ne puca daleko. Ipak, sve oko njega ukazuje na Ðelmeovu temeljitost koja ga neizmerno raduje. Stanište odiše užurbanošću na svakom koraku, što je retka slika tokom zimskih meseci kada se plemena obično prepuštaju letargiji i lenjosti. Temudžin oseća pritajeno uzbuđenje što je ponovo među svojima. Oko sebe vidi nova lica, muškarce i žene koji zure u njega kao da je običan stranac. Verovatno misle da je tek pristigla grupica još jedna nomadska porodica koja je došla u potrazi za sigurnošću. Temudžin gleda u Borte, želeći da otkrije kakvi su joj prvi utisci o njegovom malom plemenu na severu. Lice joj je bledo od umora dok jaše tik uz njega, ali njenom oštrom pogledu ništa ne promiče. Ipak, nije siguran u to da li joj se dopada ono što vidi. Ubrzo prolaze pored šatora gde je Arslan nekoliko meseci ranije sagradio kovačnicu od cigala, i Temudžin vidi da u njoj gori vatra, poput tračka jarke svetlosti u snegu. Unutra stoje muškarac i žena i greju se. Kada projaše pored njih, čuje njihov veseli smeh. Okreće se prema kovaču, proveravajući da li je i ovaj to spazio, ali Arslan gleda nekud ispred sebe, tražeći pogledom svog sina. Ðelme izlazi da ih pozdravi čim čuje Kačijunov povik. Kasar takođe istrčava ali iz drugog šatora i sija od oduševljenja dok posmatra malu kolonu koja je odsustvovala skoro pola godine. Kada sjašu, iscereni dečaci bez podsećanja pritrčavaju da preuzmu konjske uzde. Temudžin jednog uspeva da pomiluje po glavi pre nego što ovaj postiđeno šmugne u štalu. Zadovoljan je načinom na koji je Ðelme uredio život u malom staništu. U njegovom odsustvu niko se nije ugojio niti ulenjio. Arslan je više nego ponosan na svog sina. Ðelme klimoglavom pozdravlja svog oca i prilazi

Temudžinu. Spušta se na jedno koleno i poseže za njegovom rukom. „Nemoj, Ðelme, ustani”, opominje ga mladi kan, polupostiđeno. „Hoću što pre da se sklonim s vetra.” „Neka novajlije vide da si moj kan. Znaju te samo iz priče.” Temudžin konačno shvata, skoro postiđen Ðelmeovom mudrošću. Većina nomadskih porodica zna da je Ðelme zamenjivao kana tokom meseci njegovog odsustvovanja. Važno je da im pokaže da se pravi vođa vratio. Temudžin se više ne opire i pušta da Ðelme spusti njegovu ruku na svoju glavu pre nego što ga pridigne i zagrli. „Ima li neki šaman među pridošlicama?”, pita Temudžin. Ðelme pravi grimasu. „Ima jedan, ali mnogo voli da pije. Kad god može, ukrade malo a'jraga i cenjka se za još.” „Drži ga treznog narednih nekoliko dana”, zapoveda Temudžin. „A kad ovekoveči moj brak pred nebeskim ocem i majkom zemljom, neka se opija do mile volje.” Temudžin gleda oko sebe i primećuje kako mnoga lica zastaju na mećavi da posmatraju ovu scenu. Hvata poglede i klimanje glava onih koje poznaje. Ðelme se okreće da pogleda u Borte i Eluin a zatim se naklanja do pojasa. „Počastvovani smo vašim dolaskom, kćeri oklunske”, svečano im kaže. Borte ne zna šta da misli o ovom samouverenom strancu. Brzo povija glavu, rumeneći od nelagode. Nije navikla na izlive poštovanja i za trenutak joj se čini da će zaplakati. Obavivši formalnosti dobrodošlice, Ðelme je konačno slobodan da prihvati očevu ruku i zagrli ga. „Namučio sam Tatare”, kaže Arslanu, trudeći se da ne zvuči previše hvalisavo. Njegov otac se smeje i tapše svog sina po leđima. Možda će se s vremenom navići na opuštenost koju Temudžin ohrabruje među svojim ljudima. „Kod kuće sam”, ushićeno kaže Temudžin, dovoljno tiho da ga ostali ne čuju. Iako je to nešto malo više od osvajačkog logora na smrznutoj zemlji, s jedva dovoljno hrane i zaklona za sve, ipak je to dom. I u njega je uveo Borte. „Vodi me majci, Ðelme”, kaže, cvokoćući na vetru. „Željna je novosti iz rodnog plemena.” Hvata Bortin nervozan pokret i traži način da je smiri. „Ne brini, Borte, prihvatiće te kao da si joj rođena kćer.” Kada ih Ðelme povede, Temudžin primećuje da nomad kojeg je doveo u stanište stoji nedaleko od njih i deluje pomalo izgubljeno. U glavi mu se roji stotinu sumnjičavih misli, ali ne može da ga ostavi po strani. „Kačijune? Ovo je Barak, vrstan ratnik. Treba da poradi na streljaštvu i nikada nije baratao mačem. Ali odvažan je i jak. Vidi šta možeš da napraviš od njega.” Lice mu se naglo mršti kada se priseti još jednog duga. „Pobrini se za to da Arslan dobije sve što mu je potrebno za kovanje novih mačeva. Pošalji ljude u brda da kopaju kovinu.” Kačijun klima glavom. „Nedaleko odavde je jaka žila. Već smo mu pripremili sivi kamen. Ðelme nije dao nikom da ga pipne dok mu se otac ne vrati.” Temudžin primećuje da Arslan i njegov sin slušaju ovaj razgovor. „Tako i treba”, pohvaljuje brata. „Arslan će iskovati dva veličanstvena mača, zar ne?” Arslan je još uvek raznežen što je svog sina posle svih bitaka zatekao živog i zdravog. Na ove reči spremno povija glavu. „Iskovaću ih”, obećava.

„A sad, tako ti nebeskog oca, sklanjaj nas sa ovog vetra”, preklinje Temudžin. „Mislio sam da je proleće već uveliko došlo.” Kačijun sleže ramenima. „Izgleda da ovako izgleda proleće na krajnjem severu. Baš uživam u ovoj blagoj klimi.” Temudžin se osvrće da pogleda u Kasara, Kačijuna, Ðelmea i Arslana. Sve su to dobri ratnici i odani prijatelji. Srce mu je puno pri pomisli na to šta bi sve zajedno mogli da postignu. Kod kuće je, među svojima.

Helun ima svoj šator i mladu nomadsku devojku kao ispomoć. U trenutku kada kožu namaže čistim ovčjim lojem, čuje komešanje ispred šatora. Njena sluškinja utrčava unutra, zajapurena i bez daha, donoseći joj vesti. „Gospodarice, vaš sin se vratio”, usplahireno kaže. Helun ispušta činiju sa lojem i briše ruke suvom krpom. Cokće jezikom, požurujući devojku, dok istovremeno oblači bluzu. Iznenađena je silinom emocija i lupanjem srca pri ovoj vesti. Temudžin je opet preživeo. Iako ne može da zaboravi šta je sve učinio u teškim vremenima, i dalje je njen sin. Ljubav je za svaku majku neobjašnjiv osećaj koji nadmašuje sve razloge i prašta sva zlodela. Kada mu čuje glas ispred šatora, Helun je sabrana i tiha. Malu Temulun je posadila na svoje krilo i češlja joj kosu ne bi li smirila drhtave ruke. Devojčica kao da oseća majčino neobično raspoloženje i širom otvorenih očiju gleda u vrata kada se otvore. Temudžin sa sobom unosi sneg i zimu od koje Helun za trenutak drhti. Ugledavši svog najstarijeg brata, Temulun vrišti od sreće i trči mu u zagrljaj. Helun posmatra kako je Temudžin diže uvis, diveći se njenoj prelepoj kosi, kao što to uvek čini. Devojčica veselo brblja dok Helun upija svaki detalj mladića koji u njoj budi tako pomešana osećanja. Znao on to ili ne, izrastao je u sina kakvog je Jesugej oduvek želeo. U svojim mračnim trenucima, ona zna da bi Jesugej odobrio Bekterovu smrt onda kada su bili na ivici gladi. Njeni sinovi su nasledili očevu okrutnost, ili im ju je on za života utkao u svaku poru života koji su tada vodili. „Dobro je videti te opet, sine moj”, formalno kaže Helun. Temudžin joj se osmehuje i sklanja u stranu, propuštajući unutra visoku devojku i još jednu iza nje. Helunine oči se šire kada prepozna karakteristične crte lica svog naroda. Oseća ubod nostalgije koju je s godinama skoro sasvim ugušila u sebi. Ustaje i uzima devojke za ruke, uvodeći ih u toplu sobu. Temulun im se pridružuje, gurajući se između njih dve i pitajući ih ko su i odakle su. „Još drva u vatru”, dovikuje Helun svojoj sluškinji. „Sigurno ste se smrzle. Koja od vas dve je Borte?” „Ja sam, majko”, stidljivo odgovara Borte. „Od Okluna.” „Znam po crtama lica i oznakama na tvojoj odeći”, odgovara Helun i okreće se drugoj devojci. „A ti, kćeri, kako se zoveš?” Eluin je još uvek ucveljena, ali daje sve od sebe da joj učtivo odgovori. Helun oseća njenu tugu i instinktivno je prima u zagrljaj. Pokazuje im da sednu i nudi im topao čaj da se ugreju. Temulun je ućutkana komadima slatkog sira i sedi u ćošku odakle radoznalo prati razgovor. Temudžin gleda kako tri Oklunke razgovaraju, zadovoljan što Borte sa osmehom sluša priče njene majke iz rane mladosti. Helun razume strah devojaka dovedenih među strance. I sama ga je iskusila. Dok se njihova uzdržanost i promrzlost raskravljuje, Helun ih beskrajno ispituje, poprimajući oklunski akcenat koji je odavno izgubila. Temudžin ga prepoznaje i neobično mu je što ga čuje iz usta svoje majke. Zadivljen je pričama o životu koji je vodila pre nego što je upoznala Jesugeja i izrodila mu decu.

„Je li Sansar još uvek kan? Kako je moj bratanac, Koke, i moj brat Enk?” Borte joj s lakoćom odgovara, reagujući bez stida na Heluninu majčinsku brigu. Stekavši utisak da ga majka potpuno zaboravlja, Temudžin seda po strani, dajući sluškinji znak da mu donese činiju čaja. Zahvalno ga pijucka, sklapajući oči od zadovoljstva kada mu toplina ispuni utrobu. Eluin se polako uključuje u razgovor i on dopušta sebi da malo odrema. „... ova mećava ne može dugo da traje”, čuje glas svoje majke. „Proleće samo što nije i brdski prolazi su počeli da kopne.” „Nikada mi nije bilo ovako hladno”, uzvraća Borte, trljajući ruke. Temudžin srećno zaključuje da se žene jedna drugoj dopadaju. „Doveo sam Eluin da bude žena Kasaru ili Kačijunu. Njena sestra je umrla na putu ovamo”, kaže on, dižući kapke tek toliko da ih osmotri. Obe žene se okreću da ga pogledaju i razgovor se opet nastavlja kao da ništa nije ni rekao. Mladi kan tiho frkće, više za sebe. Nijedan čovek ne može da bude kan svojoj majci. Toplina ga uljuljkuje, njihovi ritmični glasovi uspavljuju i on opet tone u sladak san.

Kačijun i Kasar sede u susednom šatoru i jedu toplu ovčetinu koja se veći deo dana kuvala u supi. Zimi je neophodno neprestano održavati vatru u peći kako bi uvek bilo toplog čaja pre nego što opet izađu napolje na studen. U Temudžinovom odsustvu su retko imali priliku da se opuste. Braća dobronamerno tolerišu Ðelmeove zapovesti, jer znaju da je to po Temudžinovoj volji. Međutim, kada ostanu sami, tada sve maske padaju i otvoreno razgovaraju do kasno u noć. „Sviđa mi se kako izgleda ona Eluin”, počinje Kasar. Kačijun odmah zauzima svađalački stav, što je ovaj drugi i očekivao. „Tvoja devojka je umrla, Kasare. Eluin je obećana meni i ti to znaš.” „Ne znam ništa o tome, bratac. Stariji uvek prvi dobija čaj i hranu, jesi li to primetio? Isti slučaj je i sa ženama.” Kačijun frkće, sve ga to neizmerno zabavlja. Prvi je ugledao Eluin kada je odjahao da pomogne izviđačima. Tada ju je jedva primetio onako umotanu na mećavi, ali smatra da zaslužuje pravo prvenstva jer ju je prvi otkrio. Iako je stariji, Kasar je neće imati jer je nabasao na nju tek kada je izašao iz šatora. „Neka Temudžin odluči”, robusno predlaže Kačijun. Kasar klima glavom, široko se osmehujući. „Drago mi je što se oko toga nećemo svađati. Ionako ću je ja dobiti.” „Rekoh, on će odlučiti a ne ti”, breca se Kačijun. „Lepa je, je l’ da? Ima duge noge.” „Otkud ti znaš kolike su joj noge? Izgledala je kao kljusina pod onim krznima.” Kasar skreće pogled nekud u daljinu. „Visoka je, Kačijune, zar nisi primetio? Osim ako ne misliš da joj noge ne dodiruju tlo. Aman, ima duge i jake noge da ih omota oko muškarca. Znaš na šta mislim?” „Temudžin može da je uda za Ðelmea”, kaže Kačijun, više da pecne svog brata nego što zaista u to veruje. Kasar odmahuje glavom. „Krv je na prvom mestu”, uzvraća on. „Temudžin to zna bolje od svih.” „Da si ga malo bolje slušao, onda bi čuo kako stalno ponavlja da krv vezuje svakog čoveka i ženu u logoru, bez obzira na pleme ili porodicu. Stvar je u duhu, Kasare. Više razmišljaš stomakom i preponama nego što se trudiš da shvatiš šta on pokušava ovde da učini.”

Dva brata se za trenutak mrko odmeravaju. „Ako misliš da ga ne pratim unaokolo kao izgubljeni pas, onda si u pravu”, nastavlja Kasar. „Pored tebe i Ðelmea, ovih dana je okružen svojim malim, vernim stadom.” „Lupetaš gluposti”, uzvraća Kačijun, sporo ali smišljeno. Kasar kipti od besa. Svestan je da ne poseduje Temudžinovu pamet, možda čak ni Kačijunovu, ali pre bi pustio da se svet smrzne nego što bi to priznao. „Možda bi trebalo da odeš ispred majčinog šatora i legneš u sneg”, predlaže on. „Pa zabodi nos u zemlju ili već u nešto na njoj.” I jedan i drugi su u pohodima sa Temudžinom i Ðelmeom ubili čoveka, ne jednom, ali kada su zajedno, između njih vrca energija dva rivalska dečaka i to se redovno završava rvanjem. Nijedan ne poseže za nožem i Kasar uspeva da vešto uklešti Kačijunovu glavu pod svojom miškom, zadirkujući ga pri tom. „Priznaj da si njegov pas”, kaže Kačijun, dahćući od napora. „Požuri, uskoro polazim na stražu.” „Prvi sam ugledao Eluin i ona je moja”, sikće Kačijun, gušeći se. Kasar ga steže jače. „Kaži da bi više voleo da ode u krevet s tvojim zgodnim starijim bratom”, zahteva Kasar. Kačijun se divljački bori, i kada padnu na krevet, uspeva da se oslobodi Kasarovog stiska. Obojica ostaju da leže, boreći se za dah i oprezno gledajući jedan u drugog. „Ne marim za to što sam njegov pas”, naposletku kaže Kačijun. „Ne mari ni Ðelme.” Duboko udiše vazduh za slučaj da se Kasar opet obruši na njega. „A ne mariš ni ti.” Kasar sleže ramenima. „Volim da tamanim Tatare, ali ako nastave da šalju starice kao pratnju svojim ratnicima, ne znam šta ću. Čak i Arslan je pre odlaska na put uspeo sebi da nađe lepu mladicu.” „Još uvek te odbija?”, pita Kačijun. Kasar se mršti. „Rekla je da će me Arslan ubiti ako je taknem i mislim da ne laže. S njim ne bih da se koškam.”

Arslan stoji u šatoru koji je podigao oko svoje kovačnice i pušta da mu toplota otkravi promrzle kosti. Njegov dragoceni alat je nauljen i umotan kako ne bi zarđao. Nema nijedan prigovor kada se okrene prema Ðelmeu. „Dobro si obavio posao, sine moj. Primetio sam kako te ostali gledaju. Možda nas je sam nebeski otac doveo među Vukove.” Ðelme sleže ramenima. „To je sada prošlost. Ovde sam pronašao smisao, oče, pravi život. Sada me brine budućnost, ako ova zima uopšte ikada prođe. Nikada nisam doživeo hladniju.” „U tvojim poznim godinama, a?”, začikava ga Arslan, smeškajući se. U njegovom odsustvu, Ðelme kao da je izgradio samopouzdanje i kovač ne zna kako da se postavi prema odlučnom ratniku koji tako smireno stoji pred njim. Možda mu je bilo potrebno da se na neko vreme odvoji od oca da bi postao čovek. Ovo je otrežnjujuća misao a Arslan ne želi da bude trezan. „Možeš li da nabaviš mešinu ili dva ajraga?”, pita sina. „Hoću da čujem sve o tvojim pohodima.” Ðelme zalazi dublje u šator i vraća se sa debelim mehom punim tečnosti. „Uredio sam da nam donesu gulaš”, obaveštava oca. „Redak je jer još uvek imamo malo sušenog mesa i soli.” Neko vreme ćutke stoje u kovačnici i uživaju u vrelini kojom zrači peć. Arslan otkopčava svoju

dolamu i pušta toplotu unutra. „Primetio sam da ste ostali bez mačeva”, tiho kaže Ðelme. Arslan iritirano stenje. „Njima smo platili žene koje je Temudžin doveo.” „Žao mi je”, iskreno kaže Ðelme. „Napravićeš druge, podjednako dobre, ili bolje.” Arslan se mršti. „Za svaki mač je potrebno mesec dana teškog rada a to ne uključuje kopanje kovine ili pravljenje kalupa za liveno gvožđe. Zar misliš da sam u punoj snazi? Neću živeti večno, sine moj. Koliko ću još puta dobiti pravi čelik i iskovati mač bez greške?” Arslan pljuje na peć i posmatra kako ispljuvak ključa na plotni, još uvek nedovoljno vreloj da bi odmah ispario. „Mislio sam da ćeš naslediti moj mač.” „Možda i hoću ako dovoljno ojačam da ga uzmem od Okluna”, odgovara Ðelme. Arslan se okreće od peći i zuri u svog sina. „Zaista tako misliš? Da će ova grupica osvajača u proleće počistiti ravnicu?” Ðelme tvrdoglavo gleda u svog oca, ali ne odgovara mu. Arslan šmrkće. „Podizao sam te da budeš malo pametniji. Razmišljaj taktički, Ðelme, kao što sam te učio. Koliko ratnika imamo? Tridesetak, najviše. Koliko njih je obučavano za borbu od malih nogu kao što ste ti, Temudžin i njegova braća?” „Nijedan, ali...”, počinje Ðelme. Njegov otac gnevno podiže ruku, prekidajući ga usred rečenice. „I najmanja plemena mogu da skupe šezdeset do osamdeset kvalitetnih ljudi, Ðelme, ljudi koji strelom skidaju pticu u letu, koji barataju mačem, koji znaju kako se formira napad na zvuk roga i kako se povlači na zapovest. Ne bih se kladio na ovaj logor ni kada bismo se sukobili sa petinom oklunskih ratnika. Nemoj da te obmanjuju! U ovom smrznutom logoru preživećemo proleće samo s velikom milošću nebeskog oca. Tatari će navaliti u buljucima, gladni osvete za svu štetu koju ste im naneli tokom zime.” Ðelme steže vilice, netremice gledajući u svog oca. „Imamo ukradene konje, oružje, hranu, pa čak i mačeve...” Arslan ga opet ućutkuje. „Mačeve koje mogu da savijem golim rukama! Znam kakvo oružje imaju Tatari, momče.” „Dosta!”, urla Ðelme, ne uspevajući više da kontroliše bes. „Ne znaš ništa o tome šta sam dosad postigao. Nisi mi ni dao priliku da ti to ispričam. Odmah si počeo sa svojim upozorenjima i zloslutnim predviđanjima. Tačno, na proleće nas možda više neće biti. Ali dao sam sve od sebe da ih obučim dok si ti bio daleko odavde. Koliko ljudi si uzeo da ti pomažu u kovačnici i nauče zanat? Nisam čuo ni za jednog.” Arslan otvara usta da mu odgovori, ali Ðelme je previše srdit da bi se sada zaustavio. „Hoćeš da dignem ruke i legnem u sneg? E pa neću. Ovo je put koji sam izabrao. Našao sam čoveka kojeg pratim i zakleo sam mu se na vernost. Moja reč je gvozdena, oče, kao što si mi govorio da mora biti. Zar si mislio da sam jak samo kada to tebi odgovara? Ne. Previše dobro si me naučio doslednosti ako si očekivao da ću dići ruke od ovih ljudi. Imam svoje mesto ovde, rekao sam ti, ma šta da se desi.” Ophrvan emocijama, Ðelme zastaje samo da uzme vazduh. „Naterao sam Tatare da nas se plaše, kao što sam i obećao. Nadao sam se da ćeš biti ponosan na mene, ali umesto toga, ti me zasipaš svojim staračkim strahovima.” Arslan ne želi da ga ošamari, ali njegov sin stoji previše blizu i ruka mu nekontrolisano poleće ka njegovom licu. Udara ga svom silinom posred vilice. Ðelme pada, poljuljan i ošamućen, okrznuvši ramenom ivicu peći. Arslan zapanjeno zuri u njega, ne uspevajući da se pomeri ili bilo šta izusti. Ðelme polako ustaje,

trljajući bradu. „Da to više nikada nisi uradio”, tiho kaže ocu. Lice mu je bledo, ali oči plamte od pretnje. „Pogrešio sam, sine”, muca Arslan. „Zbog umora, brige... ništa više.” Saosećajno gleda u svog sina kao da i sam oseća fizički bol. Ðelme kruto klima glavom. Preživeo je i gore udarce u njihovim prepirkama, ali u njemu titra bes kojeg više ne može da se otrese. „Obučavaj ljude da kuju mačeve”, izriče ocu zapovest. „Svaki će nam biti dragocen. Sam si rekao da nećeš živeti večno. Niko od nas neće.” Opet se trlja po bradi, trzajući se kada ova kvrcne. „Ovde sam pronašao nešto vredno”, nastavlja Ðelme, pokušavajući da natera svog oca da shvati. „Plemena samo gube snagu boreći se između sebe. Živi smo dokaz da čovek može da počne ispočetka bez obzira na to da li je Najman ili Vuk.” Arslanu ne promiče neobična iskra u očima njegovog sina i to ga brine. „On im puni stomake i na neko vreme zaboravljaju stare svađe. Eto šta ja vidim ovde!”, ubeđuje svog sina. „Plemena se hiljadama godina glože između sebe. Zar misliš da jedan čovek može da prekine svu tu tradiciju, da izbriše njihovu mržnju?” „A šta mi drugo preostaje?”, pita Temudžin s vrata. Arslan i Ðelme se okreću kao opareni. Temudžin momentalno primećuje modricu na Ðelmeovoj bradi i odmah mu je sve jasno. Deluje neobično umorno kada priđe toploj peći. „Nisam mogao da spavam jer tri žene i moja sestra neumorno toroču pa sam došao ovde.” Ni otac ni sin mu ne odgovaraju i Temudžin nastavlja, sklapajući oči od prijatne toplote. „Ne tražim slepe poslušnike, Arslane”, tiho kaže. „U pravu si što sumnjaš u ovo što radimo ovde. Vidiš neiskusnu grupu s jedva dovoljno hrane da preživi do proleća. Možda bi trebalo da nađemo neku dolinu gde ćemo umnožiti stada i izroditi decu dok plemena nastave da lutaju i kasape jedni druge.” „Ne bi ti bilo važno koliko stranaca umire u tim bitkama”, sa sigurnošću kaže Arslan. Temudžin fiksira svoje žute oči na Arslanove i najednom se čini kao da celim telom ispunjava skučeni prostor kovačnice. „U tim beskorisnim čarkama samo hranimo zemlju svojom krvlju”, odgovara Temudžin posle duge pauze. „Oduvek je tako. Ali to ne znači da i ubuduće mora biti tako. Pokazao sam da pleme može da se sastavi od Kviraja, Vukova, Vojela, Najmana. Svi smo mi jedan narod, Arslane. Kada budemo bili dovoljno jaki, nateraću ih da mi se pridruže, ili ću ih poraziti, jedne po jedne. Ponavljam, svi smo jedan narod. Mi smo Mongoli, Arslane. Srebrni narod koji će da predvodi jedan kan.” „Il’ si pijan ili sanjaš”, uzvraća Arslan, ignorišući neprijatnost svog sina. „Zašto misliš da će te ikada prihvatiti kao vođu?” „Ja sam zemlja”, uzvraća Temudžin. „A zemlja ne vidi razlike među porodicama našeg naroda.” Pogled mu leti s jednog na drugog. „Ne tražim tvoju odanost. Dao si mi reč i ona te do smrti vezuje za mene. Moguće je da ćemo svi poginuti u pokušaju da ostvarimo taj cilj, ali ti nisi čovek koji mislim da jesi ako će te to sprečiti.” Za trenutak se smeje, trljajući oči koje mu se sklapaju od toplote. „Jednom sam se popeo na greben ne bih li pronašao mladunče sokola. Mogao sam da ostanem na zemlji, ali cena je bila vredna rizika. U gnezdu sam pronašao dva mladunca i bio srećniji nego što sam se nadao.” Smeh mu postaje ogorčen, ali on ne zalazi u dublje objašnjenje. Umesto toga, pljeska oca i sina po ramenu. „Sada prekinite ovu svađu i penjite se sa mnom”, kaže im. Nakratko zastaje da vidi da li su

razumeli njegove reči a onda izlazi napolje da potraži mesto gde će na miru da odspava.

24

Vin Čao zatvara jedno oko i škilji kroz prorez na zavesama svoje nosiljke. Svaku od četiri drvene drške nose po tri roba i teret je dovoljno težak da ih oznoji, međutim, kada pogleda kroz svoju svilenu nadstrešnicu, kineski ambasador vidi da su im usne pomodrele od zime. Na putovanje je krenuo pre nego što su zimski snegovi počeli da se tope da bi sada opet koračali po smrznutoj zemlji i odolevali ledenom vetru i mećavi. Realno očekuje da će na putu izgubiti još jednog roba, možda i dva, pre nego što stigne do mongolskog logora. Vin Čao jače steže krzneni ogrtač oko sebe, pitajući se da li će ikada pronaći taj prokleti logor. Neko vreme se zabavljao proklinjanjem Togrula, keraitskog kana koji je tvrdio da zna gde mala osvajačka grupa čeka da prođe zima. Uz malo inteligencije i mašte, Vin Čao će uvežbavati nešto složenije uvrede koje će izreći članovima kineskog dvora u Kaifengu čim se vrati kući. Shvatio je da je nadmudren onog trenutka kada je ugledao izraze na licima dvorskih evnuha, poznatih tračara kojima ne promiče nijedna dvorska spletka. Vin se seća s koliko uživanja mu je mali Čeng, prvi među njima, najavio posetu prvog ministra. Odmah je znao da mu se ne piše dobro. Vin iritirano pući usne pri samoj pomisli na tu scenu. Ponosan je na svoje vrhunsko umeće u igrama moći, ali tada je omanuo. Za sve je kriva lepotica iz najbolje javne kuće u Kaifengu zbog koje je propustio samo jedan važan sastanak. Ambasador uzdiše, sećajući se njenog ljubavnog umeća, svakog senzualnog dodira i neverovatnih užitaka koje je u stanju da pruži uz pomoć samo jednog pera. Nada se da će njene usluge itekako koštati njegove neprijatelje. Kada su ga te noći probudili u njenom krevetu, odmah je znao da će platiti cenu za svoja zadovoljstva. Deset mudrih godina propalo je u jednoj pijanoj noći poezije i ljubavi. Čak ni poezija nije bila naročito sjajna, zaključuje on. Ministar je najavio diplomatsku misiju na varvarska plemena kao veliku političku misiju, imenujući Vina za njenog počasnog izvršioca. Tada je mogao samo da se nasmeši i pokloni do zemlje, kao da je ovaj udovoljio njegovim najdubljim željama. Dve godine kasnije, on još uvek čeka da ga opozovu sa zadatka. Daleko od mahinacija i igara kineskog dvora, ne sumnja u to da su ga već svi zaboravili. Redovne izveštaje šalje svojim najvernijim prijateljima, sa instrukcijama da ih proslede dalje na dvor iako je mala verovatnoća da će ovi ikada dospeti u prave ruke. Vrlo je moguće da završavaju na pretrpanim stolovima mnogobrojnih pisara koji opslužuju dvor Srednjeg carstva, nesumnjivo lukavih kao Čeng. Vin odbija da očajava iako postoji velika šansa da će ovaj dan završiti među ružnim mongolskim plemenima, smrznut na smrt ili otrovan njihovom užeglom ovčetinom i prokislim mlekom. To je zaista previše za čoveka njegovog položaja i njegovih godina. Sa sobom je poveo jedva tuce sluga, kao i ličnu stražu i nosače nosiljke, ali zima je bila previše okrutna prema najslabijima i vratila ih je na trenutak u životu kada se susreću sa svojom sledećom reinkarnacijom. Razbesni se samo kada pomisli na to kako je njegovog ličnog pisara uhvatila groznica, nakon čega je seo u sneg i odbio da nastavi dalje. Jedan od stražara ga je šutnuo, na Vinovu zapovest, ali jadnik se predao, ne skrivajući svoje maliciozno zadovoljstvo pred sopstvenom smrću. Vin se iskreno nada da će se pisar u sledećem životu vratiti kao perač podova ili konj kojeg će

neko nemilice tući. Sada kada ga nema, Vin može samo da žali što ga i sam nije koji put mlatnuo. Za to jednostavno nikada nije imao dovoljno vremena, čak ni kao najsavesniji učitelj. Osluškuje ujednačeni ritam konjskih kopita i razmišlja o tome da skloni zavese koje unutrašnjost nosiljke štite od vetra, ali u poslednjem trenutku se predomišlja. Verovatno je to samo stražar koji izveštava o tome da još uvek nema nikakvih tragova Mongolima, baš kao ni prethodnih dvanaest dana. Kada začuje povik, srce mu od olakšanja jače kuca iako to ničim ne pokazuje. Nije li on peti rođak careve druge žene? Jeste. Poseže za jednim od svojih najčešće tumačenih svitaka i čita filozofske reči, nalazeći smirenje u tim jednostavnim rečima. Nikada ga nisu zanimale Konfučijeve visokomoralne ideje, ali zato bi njegovog učenika, Sun Čija, vrlo rado častio pićem. Njegovim mudrostima obično pribegava kada mu se raspoloženje sroza na ivicu očaja. Vin ignoriše uzbuđene glasove stražara koji se prepiru oko toga koji će da se popne i uznemiri ga pristiglom vešću. Sun Či veruje da je put savršenstva zapravo put prosvećenja i Vin upravo razmišlja o toj delikatnoj paraleli u sopstvenom životu. U trenutku kada posegne za priborom za pisanje, nosiljka se spušta. Potom čuje nervozno pročišćavanje grla i uzdiše. Celo putovanje je tako dosadno, i sama pomisao na to da bi opet mogao da dođe u kontakt sa prljavim ljudima iz plemena momentalno ga izbacuje iz takta. I sve to zbog jedne noći orgijanja, zaključuje on dok pomera zavesu u stranu i gleda u lice svog najvernijeg stražara. „Juane, čini mi se da smo stali”, kaže dok dugim noktima kucka po pergamentu, čime ukazuje na svoje nezadovoljstvo. Juan čuči pored nosiljke i pada na zemlju čim začuje Vinov glas, a zatim spušta čelo na zaleđenu zemlju. Vin glasno uzdiše. „Govori, Juane. Ako to ne učiniš, stajaćemo ovde ceo dan.” U daljini čuje tugaljive zvuke upozoravajućih rogova u vetru. Juan se okreće u pravcu odakle je dojahao. „Našli smo ih, gospodaru. Dolaze.” Vin klima glavom. „Ti si prvi među mojim stražarima, Juane. Kada divljaci završe sa ovom drekom, obavesti me.” Pušta da svilena zavesa padne na svoje mesto i počinje da vezuje crvenu traku oko svitka. Čuje topot konja koji pristiže i oseća kako ga preplavljuje radoznalost. Prezirući sopstvenu slabost, Vin sklanja poklopac na špijunki drvene nosiljke i viri kroz nju. Samo Juan zna za nju, ali nikom to neće otkriti ni za živu glavu. Robovi bi stekli utisak da njihov gospodar zazire od opasnosti. Važno je da im se predstavi u pravom svetlu, zaključuje on i pita se ima li vremena da ove misli doda svojim filozofskim zapisima. Svoje delo će uskoro uvezati i poslati nazad da se štampa, obećava sebi. U njemu je naročito iskritikovao ulogu evnuha na dvoru Kaifenga. Dok škilji kroz rupicu, Vin zaključuje da će biti najbolje da ga izda anonimno.

Temudžin jaše između Arslana i Ðelmea. Deset njegovih najboljih ljudi vraća se s njima, dok Kasar i Kačijun dele ratnike na manje formacije, raspoređujući ih oko logora kako bi odbili i drugi napad. Temudžin odmah zapaža da nešto nije u redu. Pita se zašto toliko naoružanih ljudi čuva jednu drvenu nosiljku. Izgledaju neobično, ali on odmah prepoznaje ratničku odlučnost i čvrstinu u vojnicima oko nje. Umesto da napadnu, formiraju odbrambeni kvadrat oko nosiljke i čekaju njegov dolazak. Temudžin izvijenih obrva gleda u Arslana. Ovaj je prinuđen da urla iz sveg glasa ne bi li nadjačao topot galopirajućih kopita. „Budi oprezan, gospodaru. Ovo može da bude samo kineski predstavnik, i to visokog čina.” Temudžin se radoznalo osvrće da osmotri nesvakidašnju scenu. Čuo je za velike gradove na istoku, ali nikada nije video nijednog pripadnika kineskog naroda. Priča se da ih ima kao muva i da u

graditeljstvu koriste zlato kao nešto sasvim normalno. Ko god da je, dovoljno je važan da putuje sa brojnom stražom i robovima koji nose njegovu lakiranu nosiljku. Neobično je videti tako nešto u ovoj divljini. Nosiljka se presijava na dnevnom svetlu i bočne strane su joj ukrašene zavesama boje sunca. Temudžin ima spreman luk sa zategnutom strelom i konjem upravlja samo kolenima. Spušta luk, dajući znak onima oko sebe da učine isto. Ukoliko upadnu u zamku, kineski ratnici će brzo shvatiti da su pogrešili što su došli na njihovu teritoriju. Usporava svog konja. Za one koji to umeju da prepoznaju, njegovi ljudi održavaju formaciju koja se savršeno uklapa s njegovom. Temudžin uredno vezuje svoj luk za remen na sedlu, dodiruje balčak svog mača za sreću i jaše do čoveka u sredini neobične kolone. Ne obraća mu se. Ovo je zemlja koja pripada Temudžinu i nema razloga da objašnjava svoje prisustvo na njoj. Pogled mu mirno počiva na ratniku dok odmerava njegov oklop. Kao i nosiljka, oklop je lakiran nečim što se sija poput crne vode i sva kopčanja na njemu su skrivena. Izgleda dovoljno otporno da zaustavi strelu i Temudžin se pita da li će imati priliku da se u to uveri. Ratnik posmatra Temudžina ispod oboda svog postavljenog šlema. Vide mu se samo oči i nos jer mu je ostatak lica pokriven gvozdenim štitnikom za obraze. Mrko zuri u Temudžina, odmeravajući ga od glave do pete. Žućkasta boja njegovog lica ukazuje na previše pijanih noći. Ipak, beonjače su mu bistre i ne zazire od pogleda na naoružanu formaciju koja strpljivo čeka zapovest. Tišina traje beskrajno, ali Temudžin strpljivo ćuti. Oficir se konačno mršti i započinje razgovor. „Moj gospodar dvora od žada želi da priča s tobom”, kaže Juan sa akcentom koji Temudžinu para uši. Poput svog gospodara, Juan ne skriva netrpeljivost prema plemenskim ratnicima jer ne poseduju disciplinu kojoj je naučen. Međutim, sve u vezi s njima ukazuje na neverovatnu svirepost. Neodoljivo ga podsećaju na goropadne pse i pomalo mu je ispod časti da razgovara s njima kao s ljudskim bićima. „A on se krije u nosiljci?”, pita Temudžin. Oficir se trza i Temudžin spušta ruku nadomak balčaka svog mača. Previše noći je proveo trenirajući sa Arslanom da bi ostao ravnodušan na iznenadan napad oštricom. Možda mu oči otkrivaju da ga zabavlja Juanovo ukočeno držanje koje podseća na isklesani kip. „Donosim poruku od Togrula, keraitskog kana”, nastavlja Juan. Pomen ovog imena budi kod Temudžina novu radoznalost. Već je čuo za njega, u njegovom logoru žive tri nomada koje je to pleme prognalo. „Onda kaži svoju poruku”, uzvraća Temudžin. Oficir je izgovara kao da recituje, zagledan nekud u daljinu. „Veruj ovim ljudima i ponudi im gostinska prava u moje ime”, završava Juan. Temudžin se nakratko ceri čime iznenađuje kineskog vojnika. „Možda će to biti mudro. Postoji li alternativa?” Juan iritirano gleda Temudžina u oči. „Nema alternative. Dobili ste svoje zapovesti.” Temudžin se na to grohotom smeje iako pomno prati svaki njegov pokret, svestan toga da može da posegne za svojim mačem. „Togrul od Keraita nije moj kan”, odgovara mu. „On ovde ne izdaje naređenja.” Ipak, njegovo interesovanje za kolonu koja je ušla u njegovu teritoriju i opkolila njegov logor ne prestaje da raste. Oficir se više ne oglašava iako njegova napetost ne jenjava. „Mogao bih sve da vas pobijem i uzmem ono što tako dobro čuvate u toj nosiljci”, nastavlja Temudžin, više da ga bocne nego što to zaista misli. Na njegovo iznenađenje, oficir ne pokazuje znake besa. Umesto toga, na licu mu titra ironičan osmeh. „Nemaš dovoljno ljudi”, samouvereno uzvraća Juan.

Temudžin otvara usta da mu odgovori kada se iz nosiljke oglasi zapovest na nerazumljivom jeziku. Podseća na gakanje guske, ali oficir spremno povija glavu. Temudžin ne može više da obuzdava svoju radoznalost. „U redu. Ugostiću vas u svom domu”, odlučno kaže. „Jašite sa mnom, ali tako da moji stražari ne dobiju strele kroz grlo.” Primećuje kako se Juan mršti i nastavlja, nešto strože. „Jašite sporo i bez naglih pokreta. U mom logoru ima ljudi koji ne vole strance.” Juan podiže pesnicu i dvanaest robova grabi duge drške. Uspravljaju se kao jedan i zure tupo ispred sebe. Temudžin ne zna kako to da protumači. Izdaje zapovest svojim ljudima i sa Arslanom zauzima čelo kolone. Ðelme i on okreću svoje konje i odlaze na začelje. Kada dovoljno odmaknu, Temudžin se naginje ka Arslanu i tiho mrmlja. „Poznaješ li ovaj narod?” Arslan klima glavom. „Sretao sam ih i pre.” „Jesu li nam pretnja?” Temudžin ne skida pogled sa Arslanovog lica, čekajući njegov odgovor. „Mogli bi da budu. Veoma su imućni i priča se da su im gradovi veliki. Ne znam šta hoće od nas, ni zašto su došli.” „Ni kakvu igru igra Togrul”, dodaje Temudžin. Arslan potvrdno klima glavom i do kraja puta više ne razgovaraju.

Vin Čao čeka da nosiljku spuste na zemlju i da mu se Juan obrati. Zainteresovano je pratio njihov ulazak u logor, gušeći uzdah pri pogledu na poznate šatore i žgoljave ovce. Zima je bila teška i narod pred njim deluje izmučeno i jadno. U vazduhu je osetio vonj ovčjeg loja mnogo pre nego što je ušao u stanište i svestan je toga da će, kada mu se uvuče u odeću, morati više puta da je opere kako bi ga zauvek odagnao. Kada Juan ukloni svilene zavese, Vin izlazi između njih, dišući plitko i trudeći se da ničim ne oda svoje gađenje. Trebalo mu je mnogo vremena da se navikne na to okruženje, ali i dalje mu je neprijatno pri svakom susretu sa ljudima iz plemena koji se kupaju jednom, najviše dvaput godišnje, i to samo kada upadnu u reku. U svakom slučaju, pred njim je zadatak koji mora da obavi kako zna i ume. U sebi proklinje malog Čenga dok stoji na hladnom vetru s najvećim dostojanstvom koje uspeva da iznedri. Čak i da nije primetio kako se ostali ljudi razlikuju od mladića žutih očiju, Vin bi pretpostavio da im je vođa. Na dvoru Kaifenga, „tigrovi” se lako prepoznaju po tome što njihovim venama teče ratnička krv. Ovaj Temudžin je jedan od tih tigrova, zaključuje Vin čim im se pogledi sretnu. Kakve oči! Vin u svom životu nije video slične! Vetar ga šiba kroz tanku odeću, ali on ne pokazuje da mu je hladno kada se okrene prema Temudžinu i blago se nakloni. Samo Juan zna da to čini nedovoljno duboko, ali dovoljno da ispoštuje pravilo učtivosti. Uprkos svemu, Vina zabavlja što bar na tren ima priliku da uvredi varvare. Na njegovo iznenađenje, jahač jedva da primećuje njegov gest, što ga donekle onespokojava. „Zovem se Vin Čao. Ja sam ambasador kineskog dvora Severnog Sunga. Čast mi je biti u vašem logoru”, počinje on. „Priča o vašim bitkama sa Tatarima pronela se zemljom.” „I to te dovodi ovde u tvojoj maloj nosiljci, je li?”, uzvraća Temudžin. Fasciniran je svakim aspektom neobičnog došljaka, okruženog brojnom poslugom. Koža mu je takođe žuta mada Temudžinu deluje bolesno, ali zato se dobro drži na vetru koji mu duva kroz tanku odeću. Po Temudžinovoj proceni ima preko četrdeset godina iako mu koža nije izborana. Kineski diplomata je nesvakidašnja pojava za one koji su odrasli u plemenima. Na sebi ima zelenu odeždu koja kao da svetluca. Kosa mu je crna, poput njihove, ali je zalizana i srebrnom kopčom uvezana u rep. Na

Temudžinovo zaprepašćenje, prsti mu se završavaju noktima dugim poput kandži. Pita se koliko dugo bi izdržao da ovako stoji na zimi. Ne promiču mu njegove promrzle usne koje iz časa u čas bivaju sve modrije. Vin opet povija glavu pre nego što mu se obrati. „Donosim pozdrave sa dvora od žada. Čuli smo za tvoje uspehe i imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Tvoj brat iz Keraita šalje ti svoje pozdrave.” „Šta Togrul hoće od mene?”, direktno pita Temudžin. Vin neko vreme ćuti, gušeći bes dok mu studen prodire u kosti. Zar ga neće pozvati u topli šator? Odlučuje da malo ubrza stvar. „Zar mi nisi odobrio gostinska prava, gospodaru? Neprikladno je pričati o velikim temama sa ovoliko ušiju oko nas.” Temudžin sleže ramenima. Njegov gost se očigledno smrzava, a on želi što pre da čuje šta ga je navelo na to da pređe surovu ravnicu i dođe do njega. „Ovde si dobrodošao”, odgovara i odlučuje da ga oslovi po imenu, valjajući ga mučno preko jezika. „Vinčo?” Starac obuzdava grimasu i Temudžin se osmehuje njegovom ponosu. „Vin Čao, gospodaru”, diplomatski ga ispravlja. „Jezik mora da dodirne nepce.” Temudžin klima glavom. „Hajdemo negde na toplo, Vin Čao. Narediću da ti donesu slani čaj.” „Ah, čaj”, mrmlja Vin i prati Temudžina u pohabani šator. „Baš mi je nedostajao.”

U polumraku šatora, Vin seda na krevet i strpljivo čeka da mu serviraju čaj. Temudžin mu lično spušta činiju u šake. Šator se puni ljudima koji nepristojno zure u njega i Vin sebe tera da plitko diše sve dok se ne navikne na vonj znoja koji dominira omanjim prostorom. Čezne za mirisnom kupkom, ali takva zadovoljstva su sada daleko iza njega. Temudžin posmatra kako Vin napućenim usnama proba čaj, tobože uživajući u njegovom ukusu. „Pričaj mi o svom narodu”, zahteva Temudžin. „Čuo sam da ste veoma brojni.” Vin klima glavom, zahvalan što mu je omogućeno da priča između gutljaja. „Naše carstvo je podeljeno. Južne granice dele više od šezdeset hiljada duša pod carem Sungom”, odgovara on. „Severno kinesko carstvo je verovatno iste veličine.” Temudžin trepće. Brojke su veće nego što može da zamisli. „Mislim da preteruješ, Vin Čao”, uzvraća on, izgovarajući njegovo ime zapanjujuće precizno. Vin sleže ramenima. „Ko može biti siguran? Seljaci se brže množe od insekata. Na dvoru Kaifenga postoji više od hiljadu zvaničnika a za popis je potrebno nekoliko meseci. Ne znam tačnu brojku.” Vin uživa u začuđenim pogledima koje ratnici razmenjuju između sebe. „A ti? Jesi li ti njihov kan?”, radoznalo će Temudžin. Vin odmahuje glavom. „Davno su prošle moje...” Zastaje da pronađe pravu reč, ali ne nalazi je. „Bitke? Ne.” Izgovorio je pogrešnu reč. „To znači sedenje za stolom i odgovaranje na pitanja hiljada drugih, prvo u regionu a onda u samom Kaifengu za careve zvaničnike. Prvi sam među onima koji su ove godine ispitani.” Udubljen u sećanja, Vin podiže činiju do usana. „Bilo je to mnogo davno.” „Čiji si ti onda čovek?”, pita ga Temudžin, pokušavajući da shvati. Vin se smeška. „Možda sam prvi ministar za građanske usluge, ali čini mi se da ti misliš na careve Sunga. Oni vladaju na severu i jugu. Možda ću doživeti da se Srednje carstvo ponovo ujedini.” Temudžin se svojski trudi da razume šta mu ovaj govori. Dok zure jedan u drugog, Vin spušta

činiju na sto i poseže rukom za vrećicom u unutrašnjem džepu svoje bluze. Nagli pokret mami zveket oružja u šatoru, što ga tera da ostane ukočen u tom položaju. „Samo hoću da izvadim sliku, gospodaru.” Temudžin mu daje znak da nastavi, fasciniran tom idejom. Gleda kako Vin vadi papire jarkih boja iz minijaturne vrećice i pruža mu ih. Na njima su nacrtani čudni simboli, ali u sredini se nalazi lik mladića koji ga gleda direktno u oči. Temudžin podiže jedan papir i pomera ga levo-desno, zapanjen kako ga lice sa slike posmatra iz svih uglova. „Imate vrsne slikare”, nevoljno priznaje. „Tačno, gospodaru, ali papir koji držiš štampan je na velikoj mašini. Ima svoju vrednost i daje se u zamenu za robu. Sa još nekoliko takvih možeš da platiš dobrog konja ili mladu ženu za jednu noć.” Primećuje kako Temudžin dodaje papir ostalima i radoznalo prati njihove reakcije. Ovi reaguju kao deca, zaključuje Vin. Možda bi trebalo da pred odlazak pokloni svakome od njih po jednu novčanicu. „Govoriš reči koje ne razumem”, opominje ga Temudžin. „Šta znači štampan? Na velikoj mašini? Pokušavaš da nas obmaneš u mom šatoru?” Mladi kan ne zvuči prijateljski i Vin podseća sebe na to da Mongoli umeju da budu vrlo nemilosrdni, čak i prema svojim prijateljima. Ukoliko samo za trenutak pomisle da im se podruguje, ne piše mu se dobro. Iako se ponašaju kao nezrela deca, najbolje je da nijednog trenutka ne gubi iz vida koliko su zapravo opasni. „To je samo način bržeg slikanja, brži od onog kada se slike izrađuju pojedinačno”, pojašnjava Vin, smirenim glasom. „Možda ćeš jednog dana posetiti kinesku zemlju i uveriti se sam u to. Pouzdano znam da se keraitski kan divi mojoj kulturi. Mnogo puta je izrazio želju da živi u zemlji Srednjeg carstva.” „Togrul je to rekao?”, čudi se Temudžin. Vin klima glavom, prihvatajući novčanicu od poslednjeg čoveka koji ju je odmerio. Pažljivo je presavija i vraća u vrećicu, osećajući na sebi oči svih prisutnih. „To mu je najveća želja. Tamo je zemlja toliko plodna i crna da na njoj sve uspeva, čopori divljih konja ne mogu se izbrojati i lov je bolji nego igde na svetu. Naši gospodari žive u velikim kućama od kamena i imaju hiljade slugu koji udovoljavaju svakom njihovom hiru. Togrul iz Keraita bi želeo takav život za sebe i svoje naslednike.” „Kako selite te kuće od kamena?”, pita jedan od prisutnih. Vin mu klima glavom u znak pozdrava. „Ne selimo ih kao što vi selite svoje šatore. Neke su velike kao planine.” Temudžin se na ovo smeje, znajući da ovaj čovečuljak ipak s njima igra neku svoju igru. „Onda mi to neće odgovarati, Vin”, priznaje mu. „Plemena moraju da se sele kada lovišta osiromaše. U toj kamenoj planini bismo umrli od gladi.” „Ne biste, gospodaru, zato što bi vaše sluge kupovale hranu na pijacama. Uzgajali biste životinje za klanje i useve za kuvanje. Imali biste hiljadu žena i ne biste znali za glad.” „I za tim Togrul čezne?”, čudi se Temudžin. „Sad vidim i zašto.” Glava mu je najednom prepuna tih novih, neobičnih ideja, međutim, i dalje nije čuo razlog zbog kojeg se Vin odmetnuo tako daleko od svog doma i došao u divljinu da ga potraži. Nudi mu šolju i puni je ajragom. Kada shvati da njegov gost steže vilice kako bi sprečio cvokot zuba, Temudžin se smeška. „Protrljaj ovim ruke i lice pa ću ti dopuniti šolju”, savetuje ga. Vin povija glavu u znak zahvalnosti i čini kako mu je rečeno. Bistra tečnost mu vraća rumenilo u žute obraze, čineći ih da sijaju od iznenadne upaljenosti. Ostatak ajraga sipa niz grlo. Drugu šolju

iskapljuje odmah nakon što je Temudžin dopuni i podiže je tražeći treću. „Možda ću jednog dana stvarno otputovati na istok”, kaže Temudžin, „i svojim očima videti sve te neobične stvari. Ali pitam se zašto si sve to napustio i doputovao ovde gde moj narod vlada pomoću mača i luka. Tvoj car nam ovde nije ni na kraj pameti.” „Iako je otac svih nas?”, automatski brblja Vin. Temudžin zuri u njega i Vin žali što je pristao da pije ajrag na prazan stomak. „Već dve godine sam među plemenima, gospodaru. Ima trenutaka kada mi moj narod veoma nedostaje. Poslali su me da okupim saveznike protiv Tatara na severu. Togrul od Keraita veruje da deliš njegovo neprijateljstvo prema tim bledokošcima.” „Izgleda da je Togrul dobro obavešten”, uzvraća Temudžin. „Kako to da je toliko upoznat s mojim poslovima?” Dopunjuje Vinovu šolju po četvrti put i posmatra kako je ovaj iskapljuje kao i prethodne tri. Zadovoljan što ga vidi pijanog, puni svoju šolju, pijuckajući je oprezno kako bi sačuvao bistru glavu. „Kan Keraita je mudar čovek”, odgovara Vin Čao. „Godinama se borio protiv Tatara na severu i od mojih gospodara je nagrađen s puno zlata. Stvar je u ravnoteži, razumeš? Ako u Kaifeng pošaljem zapovest da na zapad pošalju stotinu konja, ovi bi došli nakon jednog godišnjeg doba. Zauzvrat, Kerait bi prolio tatarsku krvi zadržao ih podalje od naših granica. Ne želimo da zalaze u našu teritoriju.” Jedan od ratnika glasno frkće i Temudžin podiže glavu da ga pogleda. „Trebaće mi tvoje mišljenje o ovome, Arslane, kada ostanemo sami”, kaže Temudžin. Čovek se smiruje, zadovoljan kanovom odlukom. Vin gleda u ratnike oko sebe. „Došao sam da vam ponudim isti dogovor. Mogu vam dati zlato, konje...” „Mačeve”, prekida ga Temudžin. „I lukove. Ukoliko pristanem, tražiću oklope za svoje ljude, zatim stotine konja, kobila i pastuva. Zlato mi ne treba, baš kao ni kuća od kamena koju ne mogu da selim.” „U ovom logoru nisam izbrojao ni sto ljud”, diplomatski primećuje Vin. U sebi se raduje, ali to prikriva. Pregovori su otpočeli lakše nego što je mogao da zamisli. „Zato što ih nisi sve video”, odgovara Temudžin kroz frktaj. „I nisam rekao da pristajem. Kakvu ulogu ima Togrul u svemu ovome? Nikada ga nisam upoznao mada znam Keraite. Hoće li doći za tobom da me moli za pomoć?” Vinovi obrazi poprimaju tamniju nijansu kada spusti praznu šolju. „Keraiti su jako pleme, s više od tri stotine naoružanih ljudi, gospodaru. Čuli su od tatarskih zarobljenika za vaše prodore na sever.” Zastaje, birajući reči. „Togrul je čovek sa vizijom i nije me poslao da te molim nego da ti predložim da se pridružiš njegovoj vojsci. Zajedno ćete potisnuti Tatare nazad za narednih deset generacija. Čovek kojeg je mladi kan oslovio sa Arslane kao da se opet meškolji i Vin primećuje kako ga Temudžin hvata za ruku. „Ovde sam kan i odgovoran sam za svoj narod”, nastavlja Temudžin. „Tražiš od mene da se poklonim Togrulu zarad nekoliko konja?” Šatorom kao da je zavladala neka negativna energija i Vin prvi put žali što Juanu nije dozvoljeno da mu se pridruži. „Ako odbijaš, onda ću da odem”, kaže mu. „Togrulu nije potreban sluga nego vođa sa razuzdanošću i snagom. Potreban mu je svaki čovek.” Temudžin gleda u Ðelmea. Zna dobro kao i svi ostali da su Tatari nakon beskrajne zime gladni osvete. Ideja ujedinjenja sa većim plemenom jeste primamljiva, ali treba mu vremena da razmisli. „Tvoj predlog je zanimljiv, Vin Čao”, priznaje Temudžin posle kraće pauze. „Sada me ostavi da

donesem odluku. Kačijune? Obezbedi tople krevete za njegove ljude i neka im se donese hrana da utole glad.” Primećuje kako Vinov pogled pada na poluprazan meh ajraga pored njegovih nogu. „I malo ajraga da se zagreju”, dodaje, ponesen sopstvenom velikodušnošću. Svi ustaju kada to učini Vin, ne toliko siguran na nogama kao što je bio kada je ušao u šator. Naklanja se, i Temudžin zapaža da to čini nešto dublje nego prvi put. Možda je bio ukočen od putovanja. Kada ostanu sami, Temudžin vedro gleda u svoje ljude od poverenja. „Prihvatiću”, kaže im. „Hoću da naučim sve što mogu o ovom narodu. Kuće od kamena! Hiljade robova! Zar vam to ne budi maštu?” „Ne poznaješ tog Togrula”, opominje ga Arslan. „Zar je srebrni narod na prodaju?”, pita, frkćući. „Ti Kinezi misle da nas mogu kupiti obećanjima i zadiviti pričama o svojim izobilnim gradovima. Ko su nam oni?” „Hajde da saznamo”, odgovara Temudžin. „Sa keraitskim ratnicima mogu da satrem Tatare. Neka poteku reke krvi nakon naših pobeda.” „Zavetovao sam se tebi a ne Togrulu”, podseća ga Arslan. Temudžin se okreće prema njemu. „Znam. Neću biti ničiji sluga. Ipak, ako ujedinimo snage, imaćemo samo korist. Misli na Ðelmea, Arslane. Misli na njegovu budućnost. Previše smo puni života da bismo svoje pleme gradili na pojedincima. Hajde da se dignemo svi zajedno i rizikujemo sve. Hoćeš da sediš i čekaš Tatare?” „Znaš da neću”, odgovara Arslan. „Onda je odluka pala”, zaključuje Temudžin, osećajući kako u njemu raste uzbuđenje.

25

Vin Čao tri dana pregovara sa Mongolima o uslovima. Na odlasku, u krilo spušta mešine sa ajragom pre nego što spusti zlatne zavese u svojoj nosiljci i čeka da nastavi svoje putovanje. Iza svilenih zavesa, Vin se iritirano češe, ubeđen u to da je u logoru pokupio vaši. Misija nije bila nimalo laka, ali na kraju se ispostavilo da su Mongoli željni rata sa Tatarima, baš kao što je Togrul i predvideo. Ništa iznenađujuće, razmišlja Vin, budući da je i sam rođen u ravnici. Plemena zimi neumorno ratuju između sebe. U proleće, kada iz smrznute zemlje nikne prva trava, nastavljaju da to čine s još većim žarom. Vin se smeška u sebi dok čita dela Čun Cija, zapisujući povremeno svoje beleške na ivici pergamenta. Ministar nije pogrešio što je na ovaj zadatak poslao nekog s njegovim diplomatskim umećem. Mali Čeng ne bi postigao ovako plodonosan dogovor, čak ni uz obećane konje i oklope. Evnuh unjkavog glasa zasigurno bi posrnuo od gnušanja tokom svadbene ceremonije kojoj je Vin Čao prethodnog dana prisustvovao. Telom mu prolazi drhtaj pri sećanju na topao napitak od mleka i krvi koji je morao da popije. Čun Ci bi aplaudirao njegovoj samokontroli. Nevesta po imenu Borte je vitka i žilava kao i njen budući muž, mladi kan Temudžin, seća se Vin. Nimalo mu se nije svidela mada je mladi ratnik delovao srećno pored nje. Šta bi Vin sada dao za samo jednu noć s lepoticom iz javne kuće! Ali u ovoj surovoj zemlji teško je zamisliti glatka, napuderisana ženska bedra i Vin po ko zna koji put proklinje svoj posao. Četvrtog dana je spreman da naredi zaustavljanje radi obroka, kada Juan dogalopira posle raporta jednog od izviđača. U zatvorenoj nosiljci, Vin nestrpljivo sluša kako Juan izdaje naređenja ratnicima oko sebe. Frustrirajuće je igrati ulogu plemića kada se oko njega dešavaju zanimljive stvari. Vin uzdiše, svestan toga da ga je njegova radoznalost već dovoljno koštala u životu. Kada Juan konačno priđe nosiljci, Vin je već umotao svoje svitke i greje se gutljajima bistre tečnosti kojom se snabdeo kod plemena. Bar neka korist od njih iako mu se ajrag čini previše blagim u poređenju sa vinom od pirinča kojim se opušta kod kuće. „Zašto me opet uznemiravaš, Juane?”, pita ga. „Spremao sam se da odspavam pre ručka.” U stvari, jedan pogled na zajapureno lice njegovog čuvara momentalno mu ubrzava puls. Potrebna mu je ravnoteža, u to je siguran. Posle toliko vremena provedenog među plemenima ne bi ga čudilo da i sam zgrabi mač, poput običnog vojnika. Eto kakav uticaj imaju divljaci čak i na ljude visokog kulturnog nivoa. „Jahači, gospodaru. Tatari”, odgovara Juan, dodirujući čelom ledenu travu. „Pa? Na tatarskoj smo teritoriji, zar ne? Normalno je da naiđemo na nekoliko Tatara dok putujemo u Kerait. Pusti ih da prođu, Juane. Ako nam se ispreče na putu, ubij ih. Uzalud si me uznemirio.” Juan povija glavu i Vin nastavlja da govori kako se njegov prvi čuvar ne bi osećao posramljeno. Kada je u pitanju čast, osetljiv je poput evnuha. „Prenaglio sam, Juane. Bio si u pravu što si mi se obratio.” „Gospodaru, trideset naoružanih ratnika na odmornim konjima. Mogu da budu samo iz većeg logora.”

Vin mu sporo odgovara, trudeći se da sačuva strpljivost. „Ne znam kakve to veze ima s nama, Juane. Znaju da ne smeju da napadaju kineske predstavnike. Kaži im da nas zaobiđu.” „Mislio sam...”, počinje Juan. „Ako biste mogli da pošaljete jednog glasnika u logor koji smo napustili, gospodaru. Da ih upozori. Tatari verovatno traže njih.” Vin iznenađeno trepće na ovaj predlog svog prvog stražara. „Vidim, zbližio si se s našim domaćinima. To je samo slabost u tebi, Juane. Šta me se tiče da li će se Tatari i Mongoli pobiti između sebe. Iskreno, i ti bi trebalo da ih što pre zaboraviš.” Prekida ih povik upozorenja jednog od stražara nakon čega Vin i Juan čuju užurbani konjski topot. Juan ostaje na svom mestu. Vin za trenutak sklapa oči. U ovoj zemlji zaista nema mira. Kad god pomisli na to da ga je našao, neko projaše u potrazi za neprijateljem kojeg želi da uništi. Preplavljuje ga talas nostalgije, tako silno da mu se čini da će se onesvestiti. A onda se presabira, ubeđujući sebe u to da je ovo njegova sudbina. „Ako ti nešto znači, Juane, kaži im da nismo videli nikakve jahače. Objasni im da obučavam svoje ljude za proleće.” „Tvoja volja, gospodaru.” Vin posmatra tatarske konjanike koji im prilaze. Izgledaju kao da su naoružani za rat, primećuje on, iako mu nije stalo do Temudžina i njegovog jadnog logora. Ne bi suzu pustio ni da kompletan tatarski narod nestane s lica zemlje, zajedno sa mongolskim plemenima. Možda će tada konačno moći da se vrati kući. Gleda kako Juan razgovara s tatarskim vođom u debelom krznenom ogrtaču. Vin drhti samo pri pogledu na tako prljavog ratnika i ne pada mu na pamet da se spušta na taj nivo da mu se lično obraća. Tatarin deluje ljutito, ali Vina to nimalo ne brine. Njegovi ljudi su probrani iz lične straže prvog ministra i samo jedan vredi kao tuce vrištavih ljudi iz plemena. Juan je osvojio turnir u mačevanju najvišeg ranga i važi za najboljeg u svojoj diviziji. Vin je bar u tom pogledu dobro obezbeđen. Streljajući očima nosiljku, Tatari urlaju uglas, mašući svojim mačevima. Juan nepomično sedi na svom konju i odmahuje glavom. Samo ih mladalački ponos sprečava da odjašu dalje i Vin se pita da li će biti prinuđen na to da ih podseti na svoj status. Čak i neugledni Tatari znaju da je kineski predstavnik nedodirljiv. Vin sa olakšanjem posmatra kako ratnici završavaju svoje razmetanje i odlaze bez osvrtanja. Jednim delom svog bića je razočaran što nisu odlučili da ga napadnu. Juan bi ih iskasapio. Vin se za trenutak pita da li je Temudžin spreman za ono što ga čeka, ali odmah odbacuje tu misao, ubeđujući sebe da ga to ne zanima. Ukoliko Tatari pronađu mongolski logor, preživeće ili jedni ili drugi. U svakom slučaju, krvav ishod mu ide u prilog jer će mu manje plemena sedeti na vratu. Kada mu nestanu iz vida, Vin oseća bolan grč u stomaku. Iritirano izbacuje vazduh kroz stisnute usne i poziva Juana da postavi mali paviljon koji koristi za pražnjenje creva, daleko od ljubopitljivih očiju. Čini sve što je u njegovoj moći da mu bude udobno, ali raskoš dvora ga i dalje proganja u snovima. Predugo nije bio sa ženom. Možda bi, kada bi napisao ponizno pismo malom Čengu, mogao da ubrza povratak kući. Ne. Tako nešto ne bi podneo.

Tatari silovito jurišaju čim mongolski rogovi oglase znak za opasnost. Teraju svoje konje u galop i svaki konjanik jaše s lukom spremnim da prostreli sve što im se nađe na putu.

Temudžin i njegova braća istrčavaju iz svojih šatora čim odjeknu prvi zvuci upozorenja. Ratnici panično zauzimaju borbene položaje. Oni na glavnom putu izvlače drvene barijere iz zemlje, podupirući ih kako bi bile što čvršće. Napadači neće moći da projašu direktno između šatora. Moraće da zaobiđu prepreke i tako bar donekle uspore tempo. Temudžin vidi da su njegovi ljudi već spremili svoje lukove i spustili ih na smrznutu zemlju. U punoj su pripravnosti kada na vidiku ugledaju neprijatelje u vonjavim krznima. Tatari jašu u koloni po trojica, izdignutih glava kako bi markirali svoje mete. Temudžin kezi zube, shvatajući da se uzdaju u faktor iznenađenja koji izaziva veći strah i zbunjenost. Oseća kako zemlja pod njegovim nogama drhti i žali što kod sebe nema mač koji mu je Arslan iskovao. Umesto njega, u ruci steže tatarsku sablju lošeg kvaliteta. Moraće da posluži svrsi. Prvi konjanik vidi barijeru pred sobom. Dvojica okreću konje i ukrštaju puteve sa trećim. Zapažaju ljude u senci i po instinktu otpuštaju kopljišta koja se zarivaju u drvo. Istog trena Kačijun i Kasar ustaju iz zaklona i gađaju jahače. Strele se zarivaju u konjanike i obaraju dvojicu na zemlju. Njihovi konji nastavljaju da jure u punom galopu, ali oboreni Tatari više ne ustaju. Isprva sve liči na pokolj. Tatari koji jurišaju iza čelne trojke natrčavaju na napuštene konje i svoje mrtve saborce. Dvojica preskaču barikadu tik ispred Kačijuna, ali Kasar otpušta sledeću strelu. Jahači se nalaze na brisanom prostoru, sa kopljištima uperenim u njih iz svih pravaca. Imaju tek toliko vremena da viknu upozorenje pre nego što ih zapljusne kiša strela koja guši njihove krike i izbacuje ih iz sedla. Sledeći Tatarin pokušava da preskoči barijeru, ali njegov konj ne skače dovoljno visoko, pa je ruši i propinje se visoko. Kasar se kotrlja u stranu, ali usput kači nogu svog brata. Kačijun bolno psuje. Jedan trenutak bespomoćno leži na leđima i gleda kako nadire novi neprijateljski talas u punom galopu. Svestan je toga da mu život visi o koncu. Konjanik vidi Kačijuna i zateže svoj luk u trku, ciljajući direktno u grudi. Pre nego što otpusti tetivu, Arslan pravi iskorak iz svog zaklona i u zamahu mu seče grkljan. Tatarin pada kao pokošen a njegov konj nastavlja besciljno da juri. Strele fijuču svud oko njih dok Arslan oslobađa Kačijuna. Kasar je na jednom kolenu i ispaljuje strelu za strelom, ali polako gubi smirenost i šesti konjanik uspeva da se probije, neozleđen i opasan. Temudžin ga opaža na vreme. Bez prve barijere konjanici mogu da prodru direktno u stanište. Primećuje još dvojicu svojih ljudi koji pokušavaju da ih obore, ali padaju od tatarskih strela. Iza druge barijere nalazi se grupa koja po njegovoj komandi ispaljuje kopljišta Tatarima u leđa, međutim, šest konjanika uspeva da protutnji mimo zasede. Napad se otima kontroli uprkos njegovim temeljnim pripremama. Temudžin čeka da Tatarin otpusti svoje kopljište a potom izlazi iz zaklona i zariva mu oštricu u butinu. Krv prska po njemu dok čovek izbezumljeno vrišti i zateže uzde. Izgubivši kontrolu, Tatarin okreće svog konja i uleće u šator. Ovaj se ruši uz škripu polomljenog drveta i katapultira ga iz sedla. Prva grupa od šest Tatara ustremljena je na Temudžina i tera ga da munjevito potraži zaklon. Jedan ratnik jaše direktno ka njemu, spreman da svakog časa ispali strelu. Temudžin se kotrlja po zemlji i naglo ustaje sa visoko podignutim mačem. Tatarin ispušta krik kada mu vrh sečiva utone u stomak, dok njegova strela proleće tik iznad Temudžinove glave. Konj natrčava na Temudžina i obara ga na zemlju. Ovaj ošamućeno ustaje i gleda oko sebe. U logoru vlada pometnja. Tatari su izgubili dosta ljudi, ali oni koji su preživeli trijumfalno jašu u potrazi za metama. Većina spušta svoje lukove i izvlači mačeve za borbu prsa u prsa. Temudžin vidi kako dvojica teraju konje na Arslana i brzo grabi svoj luk. Prva strela koju uzima je polomljena a ostale rasute po zemlji. Utom čuje krik svoje majke, i kada se okrene, vidi Borte koja istrčava iz

šatora, jureći za malom Temulun. Njegova sestra panično trči i nijedna od žena ne vidi Tatarina ustremljenog na njih. Temudžin zadržava dah i ne čeka Arslanovu reakciju. Iskusni ratnik je naoružan i spreman da odbije napad, ali Temudžin donosi odluku. Zateže luk i cilja usamljenog konjanika koji juri za Borte. Čuje konjski topot a zatim vidi još jednog Tatarina koji jaše ka njemu, s visoko uzdignutim mačem, spremnim za odrubljivanje glave. Nema vremena za razmišljanje. Hitro se spušta na koleno i pokušava da nacilja konja. Otpušta strelu, ali ova se beskorisno zabija u zemlju. Utom ga nešto snažno udara po glavi i sledećeg trenutka pada u mrak. Ðelme pritrčava svom ocu kada se dva Tatarina obruše na njega. „Idi levo”, dovikuje Arslan svom sinu, iskoračujući istovremeno udesno. Tatari predviđaju njihov pokret, ali otac i sin u poslednjem trenutku menjaju strane. Arslanov mač seče grkljan jednom Tatarinu a Ðelmeov drugom. Oba konjanika su mrtva u otkucaju srca, a njihovi konji nestaju u nepoznatom pravcu. Tatarski vođa nije preživeo prvi napad na barikade i od cele konjice jedva da ih je desetak preživelo. S brdom koje štiti logor sa tri strane, nemoguće je projahati kroz stanište, tako da preživelima preostaje samo da okrenu svoje konje i nastave da seku sve pred sobom. Arslan vidi kako stanovnici logora obaraju dvojicu sa sedla i seku ih noževima. Krvav je to posao, ali jezgro tatarske vojske je razoreno. Nekolicina preživelih galopira u pravcu odakle su došli, zgureni na svojim sedlima dok iznad njih zvižde kopljišta. Arslan primećuje jednog koji se vraća s drugog kraja logora i sprema se da ga skine. On stoji savršeno mirno na njegovom putu. U poslednjem trenutku vidi ženske noge koje se koprcaju na sedlu i spušta luk. A onda prepoznaje Borte. Kada konj protutnji mimo njega, pokušava da je zgrabi sa sedla, ali uspeva da zakači samo delić njene dolame. Utom vidi Kasara kako trči za jahačem sa zapetom strelom. „Stoj, Kasare. Stoj!”, opominje ga Arslan. Zapovest odjekuje logorom koji se najednom utišava nakon tatarske vriske. Samo šestorica uspevaju da pobegnu i Arslan je već na svom konju. „Uzjaši!”, urla on. „Oteli su jednu ženu. Za njima!” Dok jaše, pogledom traži Temudžina. Primećuje beživotnu figuru i naglo zauzdava konja. Temudžin nepomično leži, okružen mrtvim Tatarima. Pored njega drhtavo stoji konj sa slomljenom nogom, obliven beličastim znojem. Arslan ignoriše životinju i odguruje je kako bi kleknuo pored svog kana. Zemlja je natopljena krvlju i Arslan oseća kako mu se srce steže. Rukom dodiruje ranu na Temudžinovoj glavi. Sa olakšanjem konstatuje da je koža površinski odrana iako još uvek krvari i pravi sve veću lokvu oko Temudžinove glave. Pridiže mladog kana sa vlažne zemlje koja mu pokriva pola lica. „Živ je”, šapuće, više za sebe. Temudžin je bez svesti dok ga Arslan nosi prema šatoru. Njegova braća galopiraju za Tatarima i bacaju pogled na mlitavo telo u Arslanovim rukama. Lica su im smrknuta dok jurišaju dalje i Arslan ne žali nijednog Tatarina kojeg će tog dana uhvatiti.

Arslan spušta Temudžina na krevet u šatoru njegove majke i predaje ga njoj. Temulun gorko plače u uglu, zvučeći skoro neutešno. Helun diže pogled sa svog sina i vadi svoj pribor za šivenje. „Uzmi je, Arslane”, molećivo kaže, pokazujući glavom na Temulun. Zatim se usredsređuje na

zadatak pred sobom. Arslan saosećajno povija glavu i prilazi devojčici. „Hoćeš kod mene?”, pita je. Temulun klima glavom, gledajući ga svojim krupnim uplakanim očima, i on je podiže u naručje. Devojčica ga ćutke gleda i Arslan se usiljeno osmehuje. Uznemirenost usled iznenadnog napada polako jenjava. U tišini šatora, iskusni ratnik oseća kako mu srce još uvek prebrzo kuca. Helun provlači koštanu iglu kroz komadić otcepljene kože na Temudžinovoj glavi i Arslan primećuje kako se devojčica grči i krivi usta kao da će svakog časa nastaviti da plače. „Nije to ništa, malena. Hajde da nađemo Eluin. Čujem da te je tražila”, teši je, okrećući se prema vratima. Ne želi da devojčica vidi iskasapljena tela, ali ne može da boravi u šatoru skrštenih ruku. Iskreno se nada da je Eluin još uvek živa. Pre nego što izađe napolje, Arslan čuje Temudžinov drhtavi uzdah. Okreće se i konstatuje da su ranjenom kanu oči otvorene i bistre. Njima mirno posmatra Helun koja mu vešto i brzo ušiva ranu. „Budi miran”, prekorno će majka kada Temudžin pokuša da ustane. „Moram ovo da završim kako valja.” Temudžin se ne smiruje i pogledom traži Arslana na vratima. „Govori”, zahteva on. „Razbili smo napad. Oteli su Borte”, kratko raportira Arslan. Dok govori, Helun zateže nit provučenu kroz kožu i cela strana Temudžinovog lica se nabire. Arslan cupka Temulun u naručju, ali devojčica je već mirna i igra se sa srebrnim kopčama na njegovoj dolami. Helun tapka krpom oko Temudžinovih očiju, upijajući krv i znoj. Posekotina mu još uvek krvari, ali ne kao pre šivenja. Helun opet provlači iglu i oseća kako se Temudžin grči od bola. „Moram da krenem, majko”, mrmlja on. „Jesi li pri kraju?” „Tvoja braća su otišla za Tatarima”, brzo dodaje Arslan. „S takvom ranom nema svrhe da ih pratiš. Ne još. Izgubio si mnogo krvi, mogao bi da se srušiš.” „U pitanju je moja žena”, breca se Temudžin. Pogled mu je dalek i hladan. Njegova majka se saginje kao da će da ga poljubi, ali umesto toga, odgriza kraj niti na površini njegove kože. Temudžin se brzo uspravlja i ustaje, pipajući rukama šav na glavi. „Hvala ti”, kaže joj, nešto nežnije. Pogled mu se smekšava, i Helun ćutke klima glavom, brišući mu skorelu krv sa obraza. Arslan čuje Eluinin glas ispred šatora i izlazi da joj preda Temulun u ruke. Kada se vrati, deluje smrknuto. Ne sviđa mu se Temudžinova tvrdoglavost. Mladi kan nesigurno stoji na nogama i pridržava se za centralnu gredu šatorske konstrukcije. „Ne možeš danas da jašeš”, kaže mu Arslan. „Samo bi pratio tragove svoje braće. Pusti ih, neka je oni nađu.” „Zar bi ti tako postupio?”, pita ga Temudžin, sklapajući oči pod novim naletom vrtoglavice. Arslanu se srce cepa pred nepoljuljanom odlučnošću mladog kana. Umesto odgovora, ćutke odmahuje glavom. „Onda nam spremi konje”, zapoveda Temudžin. Saginje se da izađe iz šatora, ali Helun utom ustaje i hvata sina za ruku. „Ne želiš da čuješ ono što imam da ti kažem”, mrmlja ona. Temudžin otvara oči, trepćući pod mlazom sveže krvi. „Kaži sve što imaš”, ohrabruje je. „Ako ih tvoja braća ne stignu pre nego što padne noć, Tatari će je povrediti.” „Silovaće je. Znam, majko. Ali Borte je jaka.”

Helun odmahuje glavom. „Ne znaš. Biće posramljena.” Za trenutak zastaje, želeći da njen sin shvati dubinu ženskog ponosa. „Ako je povrede, moraćeš da budeš veoma jak. Ne očekuj da će ostati ista. Ni prema tebi ni prema ostalima.” „Poklaću ih”, zaklinje se Temudžin dok u njemu raste bes. „A onda ću da ih ispečem i pojedem.” „To će te utešiti, ali kod Borte neće ništa promeniti”, uverava ga Helun. „Šta mi drugo preostaje? Ona ne može da ih kazni kao što ja mogu, ne može čak ni da ih natera da je ubiju. Borte neće ni za šta biti kriva.” Temudžin oseća kako mu niz obraze cure krvave suze i ljutito ih briše nadlanicom. „Ona mi veruje.” „Ne možeš to da ispraviš, sine moj. Ne, ukoliko uspeju da uteknu tvojoj braći. Ako je nađeš živu, moraćeš da budeš strpljiv i pažljiv.” „Toliko znam! Volim je. Valjda je to dovoljno.” „Zasad”, uporna je Helun. „Ali možda više neće biti.”

Temudžin stoji na hladnom vetru, čekajući da Arslan dovede konje. Glava mu bolno pulsira dok posmatra prizor oko sebe i u vazduhu oseća vonj krvi. Logor je zatrpan iskasapljenim telima. Neka od njih još uvek mrdaju. Jedan Tatarin leži na leđima, staklastog pogleda uprtog u nebo, ali prsti mu podrhtavaju oko strele zabodene u grudi. Temudžin vadi nož iz pojasa i tetura se ka njemu. Ranjenik ima još samo nekoliko trenutaka do smrti, ali Temudžin se odlučno spušta na koleno i zariva mu vrh oštrice u grkljan. Osetivši dodir na koži, Tatarin skreće pogled ka Temudžinu. Ne ispušta glas ni kada mu Temudžin uroni oštricu dublje. Krv kulja iz posekotine i Tatarinov dah postaje šištav. Kada ustane, Temudžin je još uvek nesiguran na nogama. Sunce previše blešti i on oseća nagon za povraćanjem. Okreće se i prazni sadržaj želuca na zemlju. Čuje da mu se Helun obraća, ali kao kroz maglu. Utom joj prilazi Arslan i njih dvoje počinju da se prepiru oko njihove potere. Temudžin krajičkom oka vidi Arslanovo zabrinuto lice. „Neću pasti”, uverava ih, hvatajući se za rog svog sedla. „Pomozi mi. Moram za njima.” Oboje pritrčavaju da mu pomognu. Kada uzjaše, Temudžin se oseća nešto sigurnije. Odmahuje glavom, praveći grimasu pod novim naletom glavobolje. „Ðelme?”, poziva svog zamenika. „Gde si?” Isprskan kapljicama osušene krvi, Arslanov sin preskače leševe noseći isukani mač i prilazi mu. Temudžin ga posmatra, delimično svestan toga da nikada nije video Ðelmea ljutog. „Dok nas nema, moraćeš da preseliš logor”, kaže mu Temudžin, izgovarajući svaku reč s naporom. Ima utisak da mu je glava prevelika i jedva je drži uspravnom. Ne čuje šta mu Ðelme odgovara. „Putujte noću. Pođite u brda, ali južnije, prema Keraitima. Ako Togrul ispuni svoj deo pogodbe, zbrisaću Tatare s lica zemlje. Potražiću vas čim budem oslobodio svoju ženu.” „Tvoja volja, gospodaru”, uzvraća Ðelme. „A šta ako se ne vratite?” Morao je to da pita, ali Temudžin samo grči lice od bola. „Onda pronađite dolinu o kojoj smo pričali i podižite sinove i stoku”, naposletku kaže. Obavio je svoju dužnost kao kan. Ðelme je dobar vođa i oni koje je Temudžin dosad vodio s njim će biti bezbedni. Pojačava stisak oko uzdi jer ne želi previše da kasni za svojom braćom. Sve što mu je sada preostalo jeste osveta.

26

Kada sunce na zalasku okupa ravnicu zlatom, Kasar i Kačijun nailaze na telo jednog od Tatara koje gone. Sluteći zamku, Kačijun ostaje u svom sedlu sa zategnutim lukom dok Kasar prilazi lešu i okreće ga vrhom svoje čizme. Tatarinu iz stomaka viri polomljena strela. Donji deo tela mu je obliven krvlju a lice ukočeno i belo poput krede. Njegovi saborci su mu uzeli konja čiji lakši tragovi su uočljivi u travi. Kasar brzo pretražuje telo, ali ne nalazi ništa što bi im bilo od koristi. Tatari su to već odneli. Braća jašu dok god mogu da prate tragove, ali na kraju ih mrak prisiljava da se zaustave. U protivnom, rizikuju da izgube grupu koju gone. Obojica ćute dok piju mleko i krv Kačijunove kobile. U Arslanovim rukama videli su onesvešćeno telo svog brata i Tatari će zbog toga morati da plate. Krvlju. Spavaju nemirno i bude se pre zore, pa nastavljaju putovanje s prvim zracima svetlosti koji otkrivaju tragove jahača. Razmenjuju poglede i podbadaju svoje konje u galop. Obojica su u dobroj kondiciji. Neće dopustiti da im Tatari uteknu zbog fizičke slabosti. Tokom drugog dana, otisci kopita bivaju svežiji i lakše uočljivi. Kačijun je bolji tragač od svog brata koji nikada nije imao strpljenja da savlada suptilnost te veštine. On je taj koji skače sa sedla da dodirne konjsku balegu i proveri koliko je topla. Pred kraj drugog dana, sa osmehom umače prst u meku, tamnu gomilicu. „Svežija nego prošla. Sustižemo ih, brate”, dovikuje Kasaru. Tatari se ne trude da sakriju svoje tragove. Isprva pokušavaju da odmaknu svojim goničima, ali drugog jutra tragovi su više nego očigledni i ukazuju na brzo kretanje ka istoj destinaciji. Čak i da slute da ih neko prati, Tatari očigledno više ne pokušavaju da im umaknu. „Nadam se da ćemo ih uhvatiti pre nego što stignu do svog logora”, smrknuto kaže Kasar. „Ako je stanište veliko, izgubićemo i njih i Borte.” Kačijun se penje na konja, nameštajući na licu saosećajnu grimasu uprkos umoru. „Odnekud mora da su došli”, kaže bratu. „Ako se dočepaju logora, jedan od nas će se vratiti i skupiti ostale. Možda će čak i odjahati sa Temudžinom kod Keraita po pojačanje. Neće nam umaći, Kasare. Ulovićemo ih na ovaj ili onaj način.” „Samo ako Temudžin preživi”, mrmlja Kasar. Kačijun odmahuje glavom. „Hoće. Ako ga Vukovi nisu uništili, onda to neće ni rana od tatarske sablje.” „Našeg oca je dokrajčila”, tužno konstatuje Kasar. „Za to će tek da plate”, žustro uzvraća Kačijun. Treće noći, ukočeni i umorni od napornog jahanja, Kasar i Kačijun spavaju čvršće nego inače. Mešavina krvi i mleka može večno da im obnavlja snagu, ali zato kobila počinje da pokazuje znake iscrpljenosti ranije nego što su očekivali. I jedan i drugi su zadobili povrede tokom tatarskog napada. Kačijunov članak je otečen i bolan na dodir, ali o tome ne govori svom bratu iako mu je sve teže da to sakrije svaki put kada sjaše s konja. Kačijuna budi hladna oštrica, prislonjena uz grkljan.

Naglo otvara oči, ali ne vidi ništa u mrklom mraku. Pokušava da se otkotrlja u stranu a onda ga preplavljuje osećaj olakšanja kada začuje poznati glas. „Arslan bi mogao da ti održi par lekcija o tome kako se prate tragovi, Kačijune”, šapuće mu Temudžin na uho. „Uskoro sviće, jeste li spremni za još jedan dan jahanja?” Kačijun skače na noge i grli Temudžina, potom Arslana, iznenađujući starca svojom srdačnošću. „Nisu daleko odmakli”, naposletku kaže. Nekoliko koraka dalje, Kasar prestaje da hrče i okreće se na bok. Kačijun mu prilazi i bode vrhom čizme u rebra. „Ustaj, Kasare, imamo posetu.” Čuju šuškanje prostirke i škripu nategnutog luka. Iako je spavao kao beba, Kasar nije izgubio na brzini svojih refleksa. „To sam ja, brate”, tiho mu kaže Temudžin u tami. Luk opet škripi dok Kasar popušta tetivu. „Kako ti je glava?”, pita ga. „Svrbi, ali šavovi dobro drže”, odgovara Temudžin. Zatim se okreće ka istoku gde nebo poprima prvo sivilo pre nego što izađe sunce. Podiže mešinu sa crnim ajragom i nudi ga braći. „Pijte brzo i spremite se za polazak”, naređuje im. „Ova potera se odužila.” U glasu mu se nazire pritajeni bol koji svi razumeju. Borte je provela već tri noći sa svojim otmičarima, ali niko se ne usuđuje da to spomene. Ajrag im greje prazne stomake, puneći ih energijom koja im je očajnički potrebna. Mleko i krv će popiti u toku dana. Biće dovoljno. Tri brata i Arslan su prašnjavi i umorni kada u daljini ugledaju obrise svog plena. Staza zavija uzbrdo kroz strme grebene koji donekle usporavaju njihovu poteru. Otkad im se pridružio, Temudžin nije progovorio ni reč. Pogled mu je sve vreme prikovan za horizont u potrazi za Tatarima. Sunce tone na zapadnom nebu kada stignu na vrh grebena odakle puca veličanstven pogled na nepreglednu ravnicu. Sva četvorica silaze s konja i nastavljaju pešice, vodeći svoje konje kako ne bi bili primećeni. Temudžin spušta ruku na vrat svog konja i povlači je nadole, prema sočnoj travi. „Večeras napadamo”, saopštava im. „Učinićemo to kada se ulogore.” „Ja imam tri strele”, prijavljuje Kačijun. „Samo to mi je preostalo posle bitke. Odjahao sam nepripremljen.” Temudžin gleda u svog brata, lica čvrstog kao stena. „Ako možeš, prostreli ih, ali ne smrtno. Ovima ne želim brzu smrt.” „Otežavaš, Temudžine”, primećuje Arslan, zureći u omanju grupu koja jaše u daljini. „Bolje da Tatare napadnemo u trku i brzo završimo posao. Ne zaboravi da imaju i lukove i mačeve.” Temudžin ignoriše starca, zadržavajući pogled na Kačijunu. „Ako možeš, brate”, ponavlja molbu. „Ukoliko je Borte živa, hoću da prisustvuje njihovom pogubljenju. Možda i od njene ruke.” „Razumem”, mrmlja Kačijun, setivši se kako su ubili Bektera. Temudžin je imao isti izraz lica samo što je ovaj još suroviji zbog ružnog šava na njegovom čelu. Kačijun ne uspeva da izdrži prodoran pogled svog brata i okreće glavu ka ravnici. Tatari su stigli do kraja brisanog prostora i sada ulaze u gustu šumu. „Vreme je”, najavljuje Temudžin, skačući na svog konja. „Moramo da smanjimo razdaljinu pre nego što večeras podignu logor. Neću da ih izgubim u mraku.” Ne osvrće se da vidi da li ga ostali prate dok tera svog konja u galop. Zna da čine isto.

Borte leži na boku, na sloju vlažnog lišća i borovih iglica. Ruke i noge su joj čvrsto vezane. Sa

strepnjom prati svaki pokret svojih otmičara. Tatari nevoljno podižu logor, sekući drva i paleći vatru. Gladni su i umorni. Očajanje koje je usledilo prvih nekoliko noći nakon otmice počinje polako da jenjava. Borte osluškuje njihove prigušene glasove, trudeći se ne pokaže strah. Teško je. Tatari su ujahali u Temudžinov logor ubeđeni u to da će izvojevati pobedu. Umesto toga, njihov napad je razbijen. Šaka jada koja je preživela još uvek žali za palom braćom i saborcima. Konkretno dvojica ne mogu da se pomire sa sramotom koja znači povlačenje. Ista dvojica koja su prve noći došla po nju i izbacila svoju frustraciju i bes na jedini način koji im je preostao. Borte drhti dok leži na zemlji, još uvek osećajući na sebi njihove grube šake. Najmlađi među njima je samo dečak, ali poneo se najokrutnije udarajući je pesnicom po licu sve dok nije prokrvarila i konačno izgubila svest. Onda ju je silovao zajedno sa ostalima. Iz dubine grla, Borte ispušta tih jecaj, zvuk iskonskog straha koji ne uspeva da kontroliše. Govori sebi da bude jaka jer mladi Tatarin ustaje od vatre i prilazi joj. Bešika joj popušta i obliva joj noge mokraćom. Uprkos mraku, mladić to vidi i kezi zube. „Ceo dan mislim na tebe”, kaže joj, spuštajući se u čučanj pored nje. Borte počinje da drhti, mrzeći sebe što pokazuje bilo kakvu slabost. Temudžin joj je rekao da je ona vučica zato što je on vuk, a vučica može da izdrži sve. Ne pušta glas kada je mladić grubo zgrabi za nogu i počne da vuče prema vatri. Umesto toga, pokušava da misli na svoje detinjstvo. Ali ni tada nije bila srećna jer ju je otac mrzeo a majka bila ravnodušna prema njenom očaju. Jedino sećanje koje joj pričinjava radost jeste dan kada je Temudžin konačno došao po nju, tako visok i lep u svom krznu da su Okluni morali da spuste poglede. Tatari oko vatre zainteresovano posmatraju kako joj najmlađi ratnik odvezuje noge. U njegovim očima Borte prepoznaje pohotu i skuplja snagu da mu se opet suprotstavi. Naravno, neće ga zaustaviti u njegovoj nameri. Boriće se jer je to sve što joj je preostalo. Neće im pokloniti taj poslednji delić svog ponosa. Čim joj oslobodi noge, ona počinje da se rita, udarajući Tatarina po grudima. Ovaj ih uz kikot sklanja u stranu. „Mrtvi ste”, vrišti ona. „Sve će vas pobiti!” Mladić se crveni od uzbuđenja i bez reči joj zadiže bluzu, izlažući njene bele grudi svežem noćnom vazduhu. Borte se divljački bori, ali on glavom poziva ostale da mu pomognu. Prilazi mu zdepasti Tatarin koji nesnosno vonja. Borte je prethodne noći trpela njegov smrdljivi dah nadomak svog lica i to sećanje je tera na povraćanje. Ali njen prazan stomak se bezuspešno grči. Koprca se svom snagom, mameći mu psovku. „Uhvati je za noge, Elik”, stenje mladić, skidajući sa sebe krzno. Stariji Tatarin se saginje da ga posluša a onda svi čuju šuškanje lišća. Nečiji koraci. Trenutak kasnije, iz šume istrčava četvorka. Trojica nose podignute mačeve a četvrti luk nategnut do uha. Tatari reaguju brzo, grabeći svoje oružje. Borte bacaju na vlažnu zemlju gde uspeva da se sklupča. Srce joj bolno udara u grudima kada vidi Temudžina i njegovu braću zajedno sa kovačem Arslanom u sredini. Raspoređuju se oko Tatara, savršeno balansirajući svoje prve udarce. Tatari uzbunjeno urlaju, ali napadači ne ispuštaju nikakav zvuk. Temudžin se saginje u stranu, izbegavajući zamahnutu oštricu, a potom balčakom svog mača udara Tatarina po stopalu. Ovaj se grči od bola i zadobija udarac kolenom posred lica. Temudžin mu razbija nosnu kost i okreće se prema Borte. Iza nje stoji Tatarin, ali Temudžin se ne usuđuje da pogleda u svoju ženu kada ovaj nožem nasrne na njega. Temudžin ga pušta da mu priđe, izmičući se tek toliko da izbegne oštricu koja mu kači rub dolame. Levicom ga udara tako silno da se Tatarin tetura unazad a onda mu zariva mač u prepone i baca ga na leđa uz krik. Nož pada u lišće kada se Temudžin zadihano okrene, tražeći

pogledom sledeću metu. Borte grabi nož i podiže ga vezanim rukama. Mladi Tatarin leži na zemlji i jauče. Kada pokuša da ustane, noge ga ne slušaju. Temudžin se udaljava kako bi napao trećeg, zajedno sa Kačijunom. Tatarin isprva ne vidi Borte koja na kolenima puzi ka njemu. Kada mu pogled padne na nju, lice mu se krivi od užasa dok nemo odmahuje glavom. Podiže pesnicu, ali Borte mu kolenom pritiska desnu ruku, pokušavajući da zarije oštricu. Tatarin je slobodnom rukom hvata za grlo, prestravljujući je svojom snagom. Oseća kako joj se muti pred očima dok ovaj pojačava stisak, ali vučica ne odustaje. Glavu podiže više, oslobađajući se njegovog stiska i grabi ga za vrat. Napipava žilu kucavicu i u tom trenutku zna da je to mesto gde bi mogla da zabode nož. Ipak, pomera ruku naviše i steže mu glavu najjače što može. Tatarin se koprca, ali krv mu kulja iz ranjene noge i ona oseća kako mu snaga ističe iz tela dok njena istovremeno raste. Napipava mu oči i u njih zariva nokte, slušajući njegov izbezumljeni vrisak. Vrhom noža mu para lice i otvara mu meso na obrazu pre nego što oštricu zarije do kraja. Najednom više nema otpora, ali ona pronalazi očnu duplju i opet zamahuje nožem. Ruka na njenom vratu mlitavo pada i ona se iznemoglo ruši pored tatarskog leša, boreći se za dah. Nozdrve joj se pune vonjom njegove kože. Borte ispušta neartikulisani vrisak dok uvrće oštricu u njegovoj očnoj duplji, zarivajući je dublje. „Mrtav je”, kaže Arslan, spuštajući joj ruku na rame. Borte se trza pod dodirom kao oparena. Kada podigne glavu, hvata kovačev tužan pogled. „Sada si bezbedna.” Borte dugo ćuti a onda joj se oči pune suzama. Najednom postaje svesna zvukova oko sebe, kao probuđena iz transa. Ostali Tatari zapomažu u agoniji i strahu. To je više nego što je želela. Borte se uspravlja i seda na svoja stopala, zureći u svoje okrvavljene ruke. Pušta da joj nož ispadne i diže glavu, zagledana nekud u daljinu. „Temudžine”, čuje Arslanov glas. „Dođi i pobrini se za nju.” Kovač podiže nož i baca ga u šiblje. Borte ne razume zašto se odriče tako dobre oštrice i okreće glavu da ga to pita. Temudžin korača kroz logor, gazeći nemarno po ognjištu u kojem još uvek gori vatra. Hvata svoju ženu za ramena, ali ona ne pristaje na nežnost i pokušava da ga odgurne od sebe. „Smiri se!”, uzvikuje Temudžin kada Borte podigne stisnute šake i počne da ga udara po licu. Pod prvim udarcem saginje glavu i privija je uz sebe. „Gotovo je, Borte. Smiri se!” Snaga je naprasno izdaje i ona se prepušta njegovom zagrljaju, neutešno plačući. „Tu sam”, šapuće joj. „Bezbedna si. Sve je prošlo.” Mrmlja ove reči i oseća kako mu emocije razdiru grudi. Srećan je što je živa, ali u njemu još uvek tinja animalna potreba da kazni one koji su je povredili. Okreće glavu da pogleda svoju braću koji vezuju ranjene Tatare. Dvojica cvile kao deca jer su im noge i ruke probodene Kačijunovim strelama. Treći bi verovatno umro da mu Arslan nije prosuo creva, ali teši ga to što će ostali poživeti dovoljno dugo. „Pojačajte vatru”, kaže Temudžin svojoj braći. „Hoću da osete vrelinu i shvate šta ih čeka.” Kasar i Kačijun skupljaju razbacane cepanice i ubacuju ih u vatru. Ubrzo plamen zahvata suvo drvo i diže se sve više. Arslan posmatra kako muž i žena zajedno ustaju. Bortino lice je prazno, skoro kao da je bez svesti. Kovač zabrinuto odmahuje glavom. „Pusti nas da ih dokrajčimo i vratimo se po ostale”, predlaže Arslan. „Nečasno je to što planiraš da učiniš Temudžin se okreće ka njemu, očiju užarenih od besa. „Ako ti se ne sviđa, onda idi”, breca se. „Ovo je osveta krvi.” Arslan se ne pomera s mesta. „Neću u tome da učestvujem”, naposletku kaže. Temudžin klima glavom. Kasar i Kačijun staju s njegove leve i desne strane. Tri brata gledaju u

kovača na šta se ovaj ježi. U njihovim pogledima nema ni trunke sažaljenja. Iza njih, Tatari jauču od užasa koji ih čeka dok se pucketanje vatre pojačava.

Temudžin stoji pored ognjišta nag do pojasa, koža mu se presijava od znoja. Njegova braća su ložila vatru sve dok plamen nije postao toliko jak da mu se ne može prići. „Predaj ovo lišće nebu i zemlji, neka im duše gore u plamenu”, kaže Temudžin, podižući glavu ka hladnim zvezdama. Usta i grudi su mu krvavi i potoci krvi mu dosežu sve do pojasa. Poslednjeg Tatarina čvrsto drži za vrat. Čovek je slab od zadobijenih rana, ali još uvek se nekako bori, praveći nogama nejasne tragove po zemlji. Temudžin kao da ne oseća njegovu težinu. Stoji tako blizu vatre da mu dlačice na rukama nestaju, ali on je u transu smrti i ne oseća bol. Kačijun i Kasar celu scenu smrknuto posmatraju sa sigurne udaljenosti. I oni su obeleženi krvlju Tatara i probali su meso izgorelo u plamenu. Tri tela leže naga s jedne strane ognjišta, dva su probušena posred grudi i iz njih je isteklo dovoljno krvi da spere bol i bes. Onog kojeg je Borte ubila nisu sekli. Vatra je samo za žive. Nesvestan onih oko sebe, Temudžin počinje da izgovara reči koje je poslednji put čuo one davne, hladne noći kada ih je šaputao Čagataj. Šamanska pesma govori o gubitku i osveti, o zimi, ledu i krvi. Ne mora da se trudi da ih iskopa iz sećanja, reči naviru same i kotrljaju se preko njegovog jezika kao da ih je oduvek znao. Poslednji Tatarin skiči od straha i grči prste oko Temudžinove ruke, derući mu kožu polomljenim noktima. Temudžin ga gleda s visine. „Priđi bliže, Borte”, kaže joj, ne skrećući pogled sa Tatarinovog lica. Borte prilazi vatri. Plamene senke joj igraju na licu. Oči joj hvataju odblesak vatre i deluje kao da plamen gori u njoj. Temudžin diže glavu ka svojoj ženi i iz pojasa vadi nož, već umrljan krvlju. Oštrim trzajem zaseca svojoj žrtvi grudi i pomera oštricu ukrug sve dok ne preseče mišić. Tatarin otvara usta, ali iz njih ne izlazi nikakav zvuk. Sjajni organi pulsiraju kada ih Temudžin dodirne. Uvlači ruku dublje i s dva prsta vadi komadić srca. Nabada ga na vrh noža, ubacuje u plamen i osluškuje kako cvrči. Za trenutak stenje, svestan vreline, ali neosetljiv na bol. Pušta da Tatarin iskolačenih očiju padne u lišće. Bez reči, Temudžin vadi oštricu iz vatre. Nož predaje Borte i posmatra kako ga ova prinosi usnama. Meso je poluživo, ali ona ga žvaće i oseća kako joj krv curi preko usana. Ne zna šta da očekuje od ovog rituala. U pitanju je najstarija magija: jedenje ljudskih duša. Oseća kako joj meso klizi niz grlo dok je hvata vrtoglavica i vraća se snaga. Usne joj se šire, otkrivajući zube, i Temudžin se naglo opušta, kao da iz njega ističe neka sila. I ranije je pribegavao vradžbinama jer su uvek donosile nagradu, međutim, sada se oseća poraženo, poput čoveka dokrajčenog tugom i bolom. Borte podiže ruku i spušta dlan na lice svog muža, ostavljajući mu na obrazu krvav trag. „Dovoljno je”, kaže mu, nadjačavajući pucketanje vatre. „Sada možeš da spavaš.” Temudžin umorno klima glavom i udaljava se od vatre, pridružujući se svojoj braći. Arslan uzmiče, lica mračnijeg nego ikad. Nije učestvovao u puštanju krvi, niti u jedenju mesa živih ljudi. Nije osetio navalu života koja dolazi s tim, niti iscrpljenost koja sledi. Ne može više da gleda iskasapljena tatarska tela i spušta se na zemlju u nameri da spava. Zna da će sanjati košmare.

27

Keraitskog kana Togrula budi ruka njegove prve žene koja ga grubo drmusa. „Ustaj, lenštino!”, uzvikuje ona, prekidajući mu prijatan san svojim piskavim glasom. Togrul stenje i otvara oči. Rodila mu je šest kćeri, ali nijednog sina. Iritirano je gleda dok trlja lice. „Što me uznemiravaš, ženo? Sanjao sam tebe kad si bila mlada i lepa.” Ona reaguje tako što ga ubada prstom u nabrekli stomak. „Onaj novi je stigao u društvu nekih jadnika. Koliko mogu da primetim, izgledaju kao prljavi nomadi. Nećeš valjda ceo dan da se izležavaš dok oni vršljaju po logoru?” Togrul se mršti, gušeći zevanje i protežući se. Potom spušta noge na hladan pod i gleda oko sebe. „Ne vidim hranu koja će me malo okrepiti”, umiljato joj kaže. „Ne misliš valjda da ih primim praznog stomaka?” „Tvoj stomak nikad nije prazan”, uzvraća ona. „Nije u redu da te čekaju dok ti proždireš još jednu ovcu.” „Ženo, podseti me zašto te još uvek trpim?”, šegači se, ustajući sa kreveta. „Zaboravio sam.” Ona frkće i strelja ga pogledom. Togrul se oblači iznenađujuće hitro za čoveka njegove krupnoće. Kada ispljuska lice vodom, žena mu u šake gura parče tople ovčetine i krišku hleba natopljenog mašću. Kan ozareno uzima ogroman zalogaj i glasno podriguje dok žvaće. Opet seda na krevet da završi svoj doručak dok mu žena vezuje čizme. Obožava je. „Ličiš na čobanina”, primećuje ona dok on prilazi vratima. „Ako te pitaju gde se krije pravi kan Keraita, kaži im da si ga pojeo.” „Ženo, ti si radost moga srca”, dobacuje joj, spuštajući glavu kako bi izašao na jutarnje svetlo. Grleno se smeje kada čuje zveket nečega čime ga je gađala a što se odbilo o zatvorena vrata. Raspoloženje mu se drastično menja kada ugleda ratnike koji su pristigli u stanište Keraita. Stoje pored svojih konja, okruženi radoznalim porodicama čije prisustvo ih očigledno iritira. Togrul teško uzdiše, žaleći što sa sobom nije poneo još jedan komad ovčetine. Creva mu zavijaju i odlučuje da svojim gostima priredi bogatu trpezu. Njegova žena se tome neće usprotiviti. Čopor keraitske dece se razdvaja i propušta ga napolje. Čim ga ugledaju, verni čuvari pritrčavaju svom kanu, raspoređujući se oko njega. Togrul pogledom traži Vina, ali kineski ambasador još uvek nije ustao iz tople postelje. Dok prilazi svojim gostima, srce mu se steže usled spoznaje da ih je tako malo. Gde je horda koju je Vin obećao? Mnogi od njih nervozno, pa čak i fascinirano, razgledaju oko sebe. U sredini grupe Togrul vidi pet grubih i ozbiljnih lica. Prilazi im sa usiljenim osmehom, osećajući kako ga njegove sluge u stopu prate. „Dopuštam vam gostinska prava u mom domu”, kaže im. „Koji od vas je Temudžin od Vukova? O njemu sam mnogo slušao.” Najviši iskoračuje napred, ukočeno povijajući glavu kao da to čini prvi put u životu. „Više ne pripadam Vukovima, gospodaru. Plemenu mog oca ne dugujem odanost. Sada je ovo moj

jedini narod.” Temudžin nikada u životu nije video tako debelog čoveka. Svojski se trudi da to ničim ne pokaže i posmatra kako se Togrul pozdravlja s njegovom braćom, Ðelmeom i Arslanom. Kan nema više od trideset godina i stisak ruke mu je jak, ali zato ga telo sputava. Dolama mu je komično zategnuta pod širokim pojasom a lice okruglo, sa debelim podvaljkom koji se preliva preko okovratnika. Još je čudnija činjenica da na sebi ima odeću vrlo sličnu onoj koju je nosio Vin tokom svoje posete Temudžinu. Togrulova kosa je zalizana i uvezana u kineskom stilu, ali Temudžin i dalje ne zna šta o njemu da misli. Nikada nije video takvog kana i samo poznate crte lica i crvenkasta koža ukazuju na to da je pripadnik njegovog naroda. Temudžin razmenjuje poglede sa Kačijunom dok Togrul završava ritual dobrodošlice i spušta mesnate ruke na svoj stomak. „Zver je budna, prijatelji moji. Mora da ste gladni posle dugog puta, zar ne?” Pljeska rukama i naređuje da se donese hrana. Temudžin zapaža kako se masa udaljava od šatora, verovatno u potrazi za hranom koja će utoliti kanov apetit. Taj zadatak im očigledno nije nimalo stran. „Vidim da ste doveli jedva tridesetak ratnika”, primećuje Togrul, brojeći ih u sebi. „Vin Čao mi je rekao da će vas biti oko stotinu.” „Skupiću još”, obećava Temudžin, zauzimajući odbrambeni stav. Togrul iznenađeno izvija obrve. „Je li tačno, kane, da u svoj logor primaš nomade? Zar ne kradu?” „Ne od mene”, uzvraća Temudžin. „I dobri su borci. Rečeno mi je da ti je potreban ratni vođa. Ako nije, vratiću ih nazad na sever.” Togrul trepće na ovako oštru reakciju. Za trenutak žali što nema bar jednog sina umesto onoliko kćeri. U tom slučaju, ne bi morao da ugošćuje divljake koji ne znaju ni osnove učtivog ponašanja. „Vin Čao te visoko ceni a ja verujem njegovoj preporuci”, smireno nastavlja kan. „Ali razgovaraćemo tek kada budemo jeli.” Opet se smeška, osećajući u vazduhu prijatan miris pečene ovčetine. „Tatarski logor je na mesec dana jahanja ka severu”, kaže Temudžin, ignorišući njegovu ponudu. „Tamo je ulogoreno oko sto ratnika. Ukoliko mi daš pojačanje od još trideset ljudi, doneću ti tatarske glave i pokazati koliko smo vešti.” Togrul opet trepće. Mladi ratnik je okružen ogromnim staništem i naoružanim ljudima. Obraća se čoveku s kojim je voljan da ujedini snage, međutim, čini to kao da Togrul treba pred njim da sagne glavu. Najednom se pita da li bi trebalo da ga podseti na svoj položaj, ali ipak odustaje od te ideje. „Razgovaraćemo i o tome”, diplomatski odgovara. „Ali ako ne budeš jeo sa mnom, uvrediću se.” Temudžin klima glavom. Togrul sa olakšanjem posmatra kako im prinose tanjire iz kojih se meso puši na svežem jutarnjem vazduhu. Ne promiču mu žudni pogledi pridošlica u pravcu hrane. Nema sumnje u to da su cele zime gladovali. Vatra je naložena nasred logora i Togrul pokazuje glavom na nju. Temudžin razmenjuje oprezne poglede sa svojim ljudima i Togrul primećuje kako njegova braća sležu ramenima. Jedan od njih se nestrpljivo smeška. „U redu, gospodaru”, naposletku prihvata Temudžin. „Prvo ćemo da jedemo.” „Počastvovan sam”, uzvraća Togrul, ne uspevajući da ublaži oštrinu u svom glasu. Podseća sebe na imanja koja mu je Vin obećao. Možda će mu ih upravo ovaj ratnik bar malo približiti.

Vin Čao im se pridružuje pored vatre kada sunce odskoči na horizontu. Njegove sluge ignorišu prostirke raširene po zemlji i postavljaju klupicu za svog gospodara. Temudžin zainteresovano

posmatra kako iz malih bočica sipaju začine po mesu pre nego što mu ga serviraju. Togrul pucketa prstima, dajući im znak da začine i njegovu porciju. Sluge spremno pritrčavaju da mu udovolje. Očigledno je da su navikli na takvo ponašanje keraitskog kana. Vojnici iz Vinove pratnje se ne priključuju gozbi. Temudžin prepoznaje samo njihovog predvodnika, Juana, koji ostalima naređuje da zauzmu odbrambene položaje oko logora dok njihov gospodar obeduje, vidno nesvestan tolike predostrožnosti. Togrul ne priča za vreme jela jer želi prvo da utoli svoju glad. Temudžin dvaput pokušava da zapodene razgovor, ali Togrul mu svaki put pokazuje rukom na hranu, prezauzet žvakanjem da bi mu odgovorio. Prilično frustrirajuće za Temudžina koji ne sumnja u to da se Vin Čao u sebi slatko smeje. Verovatno se i sam seća s kolikim zaprepašćenjem je prepoznao Togrulov pozamašni apetit. Čini se da debeli kan nema granicu kada je u pitanju količina hrane koju unosi u sebe. Temudžin i njegova braća završavaju obrok mnogo pre njega i tek neznatno posle Vina, koji jede kao ptičica. Togrul konačno objavljuje da je sit i glasno podriguje sebi u ruku. „Kao što vidite, mi zimus nismo gladovali”, zadovoljno kaže, tapšući se po stomaku. „Duhovi su bili naklonjeni Keraitima.” „I ubuduće će biti velikodušni”, dodaje Vin Čao, gledajući u Temudžina. „Drago mi je što vidim da si prihvatio moju ponudu, gospodaru.” Poslednje reči zvuče neobično izveštačeno iz njegovih usta, ali Temudžin to pripisuje ambasadorovoj učtivosti. „Zašto sam ovde potreban?”, pita Togrula. „Imate dovoljno ljudi i oružja da i sami razorite Tatare. Čemu moji ratnici?” Togrul podiže ruku da nadlanicom obriše masne usne. Očigledno svestan Vinovog pogleda na sebi, iz džepa svoje dolame hitro vadi maramicu i dovršava ono što je naumio. „Tvoje ime je slavno, Temudžine. Tačno je da su Keraiti jaki, dovoljno jaki da odbiju napad svakog drugog plemena, ali Vin me je ubedio u to da moram proširiti borbu dalje na Sever, kao što si ti učinio.” Temudžin ne govori ništa. Posle prvog susreta sa ovim ogromnim čovekom, zna da bi bilo suvišno pitati ga zašto Togrul ne predvodi vojsku. Zanima ga kako taj čovek uspeva da jaše konja duže od jedne milje. Temudžin oko sebe vidi na stotine Keraita, baš kao i pedesetak onih koji su im se pridružili kod vatre. Pleme je veće od vučjeg i oklunskog zajedno. Je li moguće da među njima ne postoji neko ko bi mogao da predvodi konjicu? Ovo pitanje ne izgovara naglas, ali Togrul mu ga čita na licu. „Pitaš se da li bi neko od mojih ratnika mogao da napadne Tatare, zar ne? A šta misliš, posle koliko vremena bi se vratio sa nožem skrivenim u rukavu svoje dolame? Nisam tolika budala, Temudžine, shvati to. Keraiti su se umnožili zato što sam ih održao jakim i zato što nam je Vin Čao doneo konje, hranu i zlato sa istoka. Možda ću jednog dana i sam potražiti imanje u toj zemlji. Keraiti će živeti u miru i izobilju dok god sam živ, naravno, samo ako uspem da potisnem Tatare.” „Preselićeš celo pleme na kinesku teritoriju?”, zapanjeno pita Temudžin. Togrul sleže ramenima. „Što da ne? Zar je tako teško zamisliti život bez divljačkih plemena koja vrište unaokolo, vrebajući svaku našu slabost? Vin nam je obećao zemlju i Keraiti će tamo procvetati.” Temudžin oštro gleda u kineskog predstavnika. „Čuo sam brojna obećanja”, kaže mu, „ali još uvek ih nisam video. Osim slika na papiru. Gde su obećani konji, oklopi i oružje?” „Ako se danas dogovorimo, poslaću glasnika u grad Daifeng. Dobićete ih za manje od godinu

dana”, odgovara Vin. Temudžin odmahuje glavom. „Još obećanja”, nezadovoljno kaže. „Hajde da pričamo o stvarima koje mogu da opipam.” Gleda u Togrula. Žute oči mu na jutarnjem svetlu sijaju kao da su od zlata. „Rekoh, severno odavde je tatarski logor. Moja braća i ja smo detaljno ispitali kako raspoređuju svoje ljudstvo. Pratili smo manju grupu na dan jahanja i nismo bili otkriveni. Ako hoćete da predvodim vojsku, dajte mi iskusne ratnike i uništiću Tatare. Neka to bude pečat našeg dogovora a ne pokloni koji možda nikada neće stići Vin Čao je uvređen ovim naglas izrečenim sumnjama, ali to ničim ne pokazuje kada im se ponovo obrati. „Imao si sreće što nisi naleteo na izvidnicu tog logora, gospodaru. Mi jesmo, u povratku od tebe.” Temudžin fiksira svoj bezizražajni pogled za bezizražajno lice kineskog diplomate. „Svi su mrtvi”, obaveštava ga. Vin sedi kao stena i obrađuje informaciju koju je upravo dobio. „Pratili smo poslednjeg među njima koji se vratio u glavni logor.” „Dakle, zato si ovde došao s tako malo ljudi”, zaključuje Vin, klimajući glavom. „Sad mi je jasno.” Temudžin se mršti. Preterao je s brojkama i uhvaćen je u laži, ali neće dozvoliti da ostane na tome. „U napadu smo izgubili četiri čoveka a ubili trideset. Zaplenili smo im oružje i konje, ali ne i ljude koji bi ih jahali. Osim ako ih ne nađemo ovde.” Togrul gleda u Vina, pomno prateći njegovu reakciju. „Dobro su prošli, Vine, slažeš se? Temudžin zaslužuje reputaciju koja ga prati. Odabrao si nam pravog čoveka.” Kanov pogled pada na nekoliko masnih komada mesa preostalih na tanjiru. Pruža ruku i grabi ih svojom velikom, debelom šakom. „Dobićeš svojih trideset ljudi, Temudžine, najboljih među Keraitima. Donesi mi sto tatarskih glava i tvoje ime će biti opevano u našim narodnim pesmama.” Temudžin se tajanstveno smeška. „Čast mi je, gospodaru, ali ako ti donesem sto tatarskih glava, onda ću na leto poželeti još sto ratnika.” Posmatra kako Togrul zamišljeno briše ruke o krpu. Opsceno je krupan, ali Temudžin ne sumnja u njegovu pronicljivost koja vrca iz tih tamnih očiju. Togrul je već obelodanio svoj strah od izdaje. Zar će pre verovati strancu nego čoveku iz svog plemena? Temudžin se pita da li Togrul veruje u to da će se keraitski ratnici vratiti isti iz bitke sa Tatarima kao što su bili pre nje. A onda se seća mudrih reči svog oca. Nema veće bliskosti od one koja se izgradi među ljudima koji zajedno rizikuju svoje živote. Ona može da bude veća od plemenske ili porodične, i Temudžin namerava da tretira keraitske ratnike kao svoje. Vin Čao prvi razbija tišinu, kao da sluti Togrulove strepnje. „Ratuj samo godinu dana, gospodaru”, savetuje Togrula, „i imaćeš novu tridesetoricu u miru. Vladaćeš ovom prelepom zemljom.” Obraća mu se skoro šapatom i budi u Temudžinu sve veću netrpeljivost. Togrul isprva ne reaguje na ove reči a onda zadovoljno klima glavom. „Daću ti svoje najbolje ljude da razoriš tatarski logor”, odlučuje kan. „Ako u tome uspeš, možda ću ti poveriti još. Neću da te opterećujem sa još obećanja budući da ih prezireš. Možemo da pomognemo jedan drugom i svaki čovek će dobiti ono što želi. U slučaju izdaje, rešiću je kada za to dođe vreme.” Temudžin zadržava bezizražajno lice dok mu se obraća i ne pokazuje nepoverenje koje ga izjeda

iznutra. „Onda smo se dogovorili. I još nešto. Hoću da povedem i jednog tvog ratnika, Vin Čao. Onog po imenu Juan.” Vin sedi savršeno mirno i razmišlja o ovom zahtevu. U stvari, i sam je naumio da mu isto to ponudi i čudi se ovoj slučajnosti. Neko vreme glumi kolebanje. „U redu. Povedi ga u ovaj prvi napad. Dobar je ratnik iako ne bih voleo da sazna da sam to rekao.” Temudžin pruža ruku i Togrul je prvi prihvata svojom mesnatom šakom pre nego što Vin skupi svoje koščate prste u čvrst stisak. „Nateraću ih da mole za milost”, obećava Temudžin. „Dovedi mi Juana, Vin Čao. Hoću da pogledam njegov oklop. Voleo bih da napravimo još takvih.” „Za godinu dana ću narediti da ti pošalju još sto istih oklopa”, predlaže Vin. Temudžin sleže ramenima. „Za godinu mogu da budem mrtav. Pošalji po svog čoveka.” Vin daje znak glavom jednom od svojih večno prisutnih slugu i ovaj trkom odlazi na zapovest. Nekoliko minuta kasnije, vraća se sa Juanom. Lice ratnika ne pokazuje nikakve emocije kada se pokloni, prvo Togrulu i Vinu a potom i samom Temudžinu. Mladi kan mu prilazi dok Vin izvikuje zapovesti na svom jeziku. Šta god da kaže, Juan se ne pomiče i stoji kao kip dok Temudžin izbliza proučava njegov oklop. Ispituje kako su spojene tanke gvozdene pločice, koliko je kruto platno kojim je postavljen oklop i kako je šiveno. „Može li da zaustavi strelu?”, pita ratnika. Juan spušta pogled na njegovo lice i klima glavom. „Jednu od tvojih, da”, odgovara mu. Temudžin se škrto smeška. „Ne mrdaj, Juane”, kaže mu, udaljavajući se od njega. Vin Čao zaintrigirano posmatra kako Temudžin uzima svoj luk i zateže ga, nameštajući strelu. Juan ne pokazuje strah i Vin je ponosan na njegovu smirenost. Temudžin zateže tetivu do uha. Drži luk za trenutak savršeno mirno i cilja u metu. „Hajde da proverimo”, kaže i otpušta kopljište. Strela udara u oklop dovoljno snažno da se Juan zatetura unazad i sruči na zemlju. Ratnik nekoliko trenutaka zatečeno leži, a onda kada Temudžin pomisli da je mrtav, Juan podiže glavu i ustaje. Lice mu je prazno, ali Temudžinu ne promiče iskra u njegovim očima koja sugeriše da negde duboko u njemu tinja život. Temudžin ignoriše preneražene povike Keraita oko sebe. Togrul je na nogama i njegove sluge se brzo raspoređuju između stranca i njihovog kana. Oprezno, kako ih ne bi uzbunio, Temudžin spušta svoj luk i popušta tetivu pre nego što priđe Juanu. Strela je probila prvu pločicu od lakovanog gvožđa i zarila se vrhom u debelu postavu, tako da štrči i vibrira pri svakom Juanovom dahu. Temudžin popušta remenje na Juanovom vratu i pojasu. Skida mu oklop i svilenu postavu, ostavljajući ga nagog do pojasa. Na mestu gde se zabola strela koža je modra. Tanak mlaz krvi teče niz grudni mišić prema stomaku. „Još uvek možeš da se boriš?”, pita ga Temudžin. Juanov glas je napet kada prostenje odgovor. „Iskušaj me.” Temudžin se smeje gnevu koji je izazvao. Ratnik poseduje nesvakidašnju hrabrost i Temudžin ga pljeska po leđima, proveravajući koliku rupu je njegova strela ostavila na Juanovoj odeći. „Svilena bluza je ostala čitava”, primećuje, dodirujući krvav trag na njoj. „Gusto je tkana”, uzvraća Juan. „Viđao sam rane gde se svila zabola duboko u telo a da je pri tom ostala neoštećena.”

„Gde mogu da nađem ovakvu odeću?”, mrmlja Temudžin. Juan ga gleda u oči. „Samo u kineskim gradovima.” „Možda ću naručiti nekoliko”, kaže Temudžin. „Naši oklopi od kuvane kože ne zaustavljaju strele ovako dobro. Ovi oklopi će nam dobro doći.” Okreće se prema Togrulu i vidi da je kan šokiran ovom scenom. „Imaju li Keraiti kovačnicu? Gvožđe?” Togrul ćutke klima glavom i Temudžin gleda u Arslana. „Možeš li da napraviš ovakav oklop?” Arslan prilazi Juanu da ga prouči kao što je to maločas činio Temudžin, izvlači strelu iz oklopa i pipa polomljenu pločicu od sivog metala. Lak je otpao a metal se savio pre nego što je dublje propustio strelu. Pod pritiskom Arslanovih prstiju, poslednji šav otpada i ostaje mu na dlanu. „Možemo da nosimo rezervu”, zaključuje Arslan. „Ovaj je neupotrebljiv.” Juanov pogled je prikovan za polomljen komadić gvožđa u Arslanovim rukama. Disanje mu je savršeno smireno i Temudžin ne može da se nadivi ratnikovoj samodisciplini. „Ako ostanemo kod Keraita nekoliko dana, koliko oklopa možeš da napraviš?”, navaljuje Temudžin. Arslan vrti glavom, razmišljajući. „Ove gvozdene pločice nije lako iskovati i svaka posebno mora da se obradi ručno. Ukoliko ih ostavimo neobrađene i u kovačnici nam pripomognu žene koje će ih ušivati...” Zastaje da izračuna u glavi. „Tri, možda više.” „Onda prioni na posao”, kaže mu Temudžin. „Ako nam Vin Čao ustupi još nekoliko oklopa od svojih stražara, imaćemo vojsku koja će Tatarima biti neuništiva. Nateraćemo ih da nas se plaše.” Vin zamišljeno pući usne. Tačno je da bi prvi ministar poslao zlato i konje kada bi mu ih zatražio. Dvor ne oskudeva u materijalima za podmićivanje plemena. Međutim, nije siguran da li će biti tako velikodušni sa oružjem i oklopima. Samo budala bi se odrekla prednosti u ratovanju uprkos svim obećanjima koja je Vin dao mladom osvajaču. Ukoliko dopusti Temudžinu da uzme oklope njegovih ljudi, ne sumnja da će to izazvati zaprepašćenje na dvoru, naravno, ako ta informacija ikada tamo dospe. Ali šta mu drugo preostaje? Vin krivi glavu u stranu, terajući se na osmeh. „Tvoji su, gospodaru. Narediću da ti ih dostave već večeras.” Guši drhtaj pri pomisli na to da će Temudžinovi ratnici biti naoružani podjednako dobro kao kineski. Možda će s vremenom morati da privoli Tatare da kontrolišu mongolska plemena. Pita se da li će to produžiti njegov boravak u ravnici i utroba mu se prevrće pri samoj pomisli na tako nešto.

U staništu Keraita, naredne noći, Kasar udara svog najmlađeg brata toliko jako da se ovaj zavrti ukrug. U svojoj trinaestoj godini, dečak ne poseduje ni približnu količinu strasti koja krasi njegovu stariju braću. Oči su mu pune suza kada ustane i prostreli ga pogledom. „Šta je sad?”, breca se Temuž. Kasar uzdiše. „Kako to da nisi sin svog oca, balavče?”, zahteva Kasar. „Kačijun bi mi odrubio glavu kada bih ga ovako opaučio a stariji je od tebe samo dve godine.” Uz poklič, Temuž skače na Kasara, ali ovaj se na vreme izmiče u stranu i opet ga udara. „E, to je već bolje”, pohvaljuje ga Kasar. „U tvojim godinama već sam ubio čoveka...” Zastaje, šokiran suzama koje teku niz Temuževe obraze. „Ti plačeš? Kačijune, možeš li da veruješ svojim očima?” Kačijun leži na krevetu u uglu šatora i ignoriše obojicu dok ravnomernim pokretima maže svoj

luk. Na ovo pitanje okreće glavu i iznenađeno pilji u uplakanog Temuža. „Pusti ga, vidiš da je još uvek dete”, odgovara i vraća se svom poslu. „Nisam!”, uzvikuje Temuž, crven u licu. Kasar mu se ceri. „Cmizdriš kao da jesi”, izaziva ga. „Da te sada Temudžin vidi, ostavio bi te psima.” „Ne bi”, brani se Temuž i nove suze mu naviru na oči. „Dobro znaš da bi. Skinuo bi te do gole kože i ostavio na brdu da te rastrgnu vukovi”, nastavlja Kasar, nameštajući tugaljiv izraz na licu. „Deca su im omiljena hrana jer im meso nije žilavo.” Temuž obeshrabreno šmrkće. „Obećao je da će me povesti protiv Tatara, ako budem hteo”, brani se Temuž. Kasar je već upoznat s tom Temudžinovom ponudom, ali ne može da odoli a da ne odglumi zapanjenost. „Šta, derište kao što si ti? Protiv opakih Tatara? Ta oni su gori od vukova, klinjo, oni su vrsni ratnici. Viši od nas i blede kože, poput duhova. Neki kažu da oni i jesu duhovi i da nam dolaze u snove.” „Ostavi ga na miru”, javlja se Kačijun sa kreveta. Kasar se dvoumi i na kraju nevoljno odlučuje da se povuče. Kačijun koristi tišinu da umiri svog najmlađeg brata. „Nisu duhovi, Temuže, ali surovi su i odlično barataju lukom i mačem. Ti jednostavno nisi dovoljno snažan da bi im se suprotstavio.” „Ali ti si bio u mojim godinama”, podseća ga Temuž. Iz nosa mu curi slina i Kasar se pita da li će mu upasti u usta. Zainteresovano posmatra kako Kačijun ustaje s kreveta i prilazi Temužu. „Tačno, u tvojim godinama sam bolje gađao iz luka. Ali svakodnevno sam vežbao, sve dok mi se ruke ne zgrče i prsti ne prokrvare.” Levom rukom dodiruje svoje desno rame i pokazuje svoje nabrekle mišiće. Vidno su veći od onih na levom ramenu i migolje pod kožom pri svakom pokretu ruke. „Razvio sam snagu, Temuže. Jesi li ti učinio isto? Kad god te vidim, igraš se s decom ili pričaš s majkom.” „Vežbam, vežbam”, uverava ga Temuž iako obojica znaju da laže, ili bar izbegava da prizna istinu. Čak i sa koštanim prstenom koji mu štiti prste, kao strelac je beznadežan slučaj. Kačijun ga je bezbroj puta poveo na trčanje ne bi li ovaj stekao naviku svakodnevnog vežbanja, ali Temuž bi svaki put uspeo da mu izvrda. Zadihao bi se već posle prve milje i odustao. Kasar tobože zabrinuto odmahuje glavom. „Ako ne možeš da gađaš iz luka i ako nisi dovoljno jak da zamahneš mačem, kako ćeš da se boriš?”, pita ga, nadajući se da će dečak opet skočiti na njega, ali Temuž odustaje. „Mrzim te”, sikće Temuž. „Nadam se da će vas Tatari iskasapiti, obojicu.” Verovatno bi izjurio iz šatora da ga Kasar ne sapliće u prolazu zbog čega ovaj pada kao sveća. Temuž uvređeno ustaje i bez osvrtaja istrčava napolje. „Previše si grub prema njemu”, opominje ga Kačijun kada ostanu sami, lateći se opet svog luka. „Nisam. Ako još jednom čujem da je previše ’osetljiv’, mislim da ću se ispovraćati. Znaš li s kim je danas pričao? Sa onim Kinezom, Vinom Čaom. U prolazu sam čuo kako ćaskaju o pticama ili već nečem sličnom. Sad ti meni kaži šta se dešava.” „Ne znam. Ali on je moj mlađi brat i hoću da prestaneš da mu zvocaš kao neka baba, zar tražim previše?” Kačijunov glas je nešto grublji nego obično i Kasar smišlja šta da mu odgovori. Još uvek ga

pobeđuje u njihovim ličnim obračunima, ali poslednjih nekoliko puta zaradio je toliko modrica da se više ne usuđuje tako lako da ga provocira. „Svi ga tretiramo drugačije, kakav će od njega biti ratnik?”, pita Kasar. Kačijun diže pogled. „Možda će biti šaman. Ili pripovedač kao stari Čagataj.” Kasar nezadovoljno frkće. „Čagataj je u mladosti bio veliki ratnik, bar je tako pričao. Ali to nije posao za mladića.” „Pusti ga da sam nađe svoj put, Kasare”, opominje ga Kačijun. „Možda njegov put nije tamo gde ga mi vodimo.”

Borte i Temudžin leže zajedno u krevetu, ne dodirujući se. Prve noći nakon kažnjavanja Tatara za napad i otmicu, krvavih usana su vodili ljubav iako je ona cvilela od bola kada se popeo na nju. Mogao je da prestane, ali ona ga je obujmila nogama i stegla ga grčevito uza sebe dok su joj suze tekle niz obraze. Bilo je to samo jednom. Od tada više ne može da podnese njegov dodir. Kad god bi se podvukao pod njen pokrivač, poljubila bi ga i sklupčala mu se u naručje, ali ništa više od toga. Mesečno krvarenje nije imala otkad je napustila Oklune, ali sada strepi za dete koje nosi. Njegovo je, u to je skoro sigurna. Kao devojčica je videla kako kuje posle sezone parenja kote štenad različitih boja, ali ne zna da li je sa ženama isti slučaj. Ne usuđuje se da pita Helun. U tami nepoznatog šatora, Borte nečujno plače dok njen muž spava, a da ni sama ne zna zašto.

28

Temudžin srdito briše znoj koji mu kaplje u oči. Oklop koji je Arslan napravio teži je nego što je mislio. Ima osećaj kao da je umotan u prostirku pa mačem barata duplo sporije. Dok sunce nemilosrdno peče, Temudžin zuri u Juana, primetivši sa frustracijom da ovaj s lakoćom nosi svoj oklop, bez ijedne graške znoja na čelu. „Opet”, zapoveda Temudžin. Juanove oči zabavljeno sijaju dok povija glavu i diže svoj mač. Mladom kanu je sugerisao da oklop ne skida sve dok mu ne postane druga koža. Nakon nedelju dana jahanja prema tatarskom logoru, putovanje i dalje traje previše sporo. Temudžin podstiče svoje ljude na to da vežbaju po dva sata u zoru i u sumrak, sa oklopom ili bez njega. To poprilično usporava napredovanje šezdeset konjanika koji su krenuli iz staništa Keraita, međutim, Juan odobrava njihov trud. Bez njega, oklopnici će biti spori kao kornjače, zaključuje Temudžin. Preživeće prvih nekoliko tatarskih kopljišta, ali zato će u borbi prsa u prsa biti lak plen. Uz pomoć keraitskih kovača, Arslan je napravio pet oklopa. Povrh toga, Vin je ispunio dato obećanje i isporučio još deset, zadržavši samo jedan za svog novog ličnog čuvara. Juan ga je lično odabrao, pobrinuvši se za to da ovaj savršeno shvati svoje dužnosti. Temudžin nosi novi oklop sa gvozdenim pločicama od grla do prepona i oko butina. Rameni štitnici mu dosežu do laktova i upravo oni mu pričinjavaju najviše poteškoća. Juan po ko zna koji put pravi iskorak u stranu, vešto izbegavajući Temudžinov udarac mačem. Gleda kako Temudžin nasrće na njega i čita mu namere na osnovu njegovog rada nogu. Svaki put kada se mladi kan više osloni na levu nogu, Juan pretpostavlja da će zamah započeti sleva. I uvek ga preduhitri. Za vežbu koriste čelične oštrice, ali dosad nije postojala prava opasnost povređivanja od istih. Juan je preveliki perfekcionista da bi posekao svog suparnika tokom obuke i Temudžin nijednog trenutka nije bio izložen tom riziku. U poslednjem trenutku, Temudžin prebacuje težinu na desnu nogu i zamahuje iz okreta. Juan savija desnu nogu i izbegava udarac, puštajući da mač okrzne pločice njegovog oklopa. Ne plaši se ranjavanja jer udarac nije dovoljno snažan. Zaključuje da Temudžin mora još mnogo da uči budući da mnoštvo njegovih udaraca uspeva da ignoriše ili bar suptilno preusmeri. Dok mač proleće pored njega, Juan pravi hitar korak napred i priljubljuje balčak svog mača uz Temudžinov nos. Istovremeno izbacuje vazduh iz pluća uz poklič „Haj!” pre nego što se vrati korak unazad. „Opet”, iznervirano naređuje Temudžin, napadajući pre nego što se Juan vrati u početni položaj. Ovoga puta zamahuje oštricom iznad glave, spuštajući je oštro nadole. Juan je odbija svojim mačem, i sledećeg trenutka grudi im se sudaraju uz metalni zveket. Temudžin podmeće nogu iza Juanove, ovaj gubi ravnotežu i pada unazad. Sa zemlje gleda u Temudžina i čeka njegov sledeći potez. „Dakle?” „Šta dakle?”, pita Temudžin. „Sada ću da ti probušim grudi.”

Juan se ne pomera. „Nećeš. Obučen sam da se borim iz svih položaja.” Dok govori, trza jednom nogom, lako obarajući Temudžina na zemlju. Pre nego što padne, Temudžin uspeva da se održi na nogama, lica napetog i gnevnog. „Da nemam ovaj teški oklop, ovo ti nikad ne bi uspelo”, breca se. „Prostrelio bih te iz daljine”, uzvraća Juan. „Ili tvog konja ukoliko primetim da nosiš oklop.” Temudžin opet podiže svoj mač. Zglobovi mu gore od umora, ali rešen je da zada još jedan silovit udarac pre nego što uzjašu i nastave put. Najednom zastaje. „Onda moramo i konje da zaštitimo oklopima. I to samo glavu i grudi.” Juan klima glavom. „To sam već video. Gvozdene pločice mogu da se pričvrste za kožne amove, lako kao te tvoje.” „Mudar si ti učitelj, Juane, jesam li ti to već rekao?”, pita Temudžin. Juan ga oprezno gleda, znajući da je moguć iznenadan udarac. Zapravo je zapanjen činjenicom da Temudžin ne mari za to što ga iz dana u dan prebija pred njegovim ljudima. Juan ne može da zamisli da njegovi visoki oficiri tako nešto sebi dozvole. Bilo bi to preveliko poniženje za njih, ali Temudžin kao da toga nije svestan. Ili mu nije stalo. Plemenski ljudi su čudna sorta, ali zato s pažnjom slušaju svaki put kada im Juan predočava prednosti nošenja oklopa. Štaviše, sa Temudžinom i njegovom braćom upušta se u ozbiljnu diskusiju o taktikama vojevanja. Za Juana je novo iskustvo to što oko sebe ima mladiće voljne da nauče sve što mogu. Dok je čuvao Vina, znao je da svoj život polaže za život ambasadora, ili bar da će ubiti što više neprijatelja pre nego što i sam padne. Ratnici koji su s njim došli u ravnicu takođe znaju šta im je dužnost i Juan retko ima priliku da ih na to opominje. Međutim, sada otkriva da uživa u podučavanju drugih. „Idemo opet”, čuje Temudžinov glas. „Napašću s tvoje leve strane.” Juan se osmehuje. Poslednja dva puta Temudžin je isto tako pokušao da ga upozori da bi na kraju izveo napad sa suprotne strane. Tako nešto ga ne pogađa naročito, mnogo više ga zabavljaju pokušaji da zamaskira svoj sud. Temudžin se obrušava brzo, zamahujući mačem silnije nego ikada do tada. Juan zapaža kako mu se desno rame uleže i podiže svoj mač. Prekasno da bi ispravio svoj potez, vidi da Temudžin napada sleva, kao što je i najavio. Juan još uvek može da odbije udarac, ali odlučuje da to ne uradi i pušta da mu vrh oštrice dodirne vrat. Temudžin zadihano stoji, gledajući ga u oči. „To je već bolje”, pohvaljuje ga Juan. „Postaješ sve brži u oklopu.” Temudžin odmahuje glavom. „Pustio si me, zar ne?” Juan dopušta da mu se usne osmehnu. „Kada zaista budeš bolji, znaćeš i sam”, priznaje mu.

U punom galopu, Juan gleda levo i desno, uveravajući se u to da Temudžinova braća čvrsto drže liniju. Tokom celodnevnih obuka, Juan objašnjava ratnicima taktike masovnog napada. Jaše sa lukom vezanim za sedlo, ne sumnjajući u veštinu ostalih šezdeset strelaca. Togrul im je prepustio dvadesetoricu svojih ličnih ratnika. U dobroj su kondiciji, ali nemaju ratnog iskustva i Temudžin isprva s njima ne nalazi zajednički jezik. Njegovi ratnici bespogovorno slušaju njegove zapovesti, ali novi ljudi su iritirajuće spori. Juan je iznenađen kada mu Temudžin predaje komandu nad levim krilom. To je položaj za višeg oficira i iskreno je očekivao da će je dobiti Kasar. Naravno, i Kasar se nadao istom. Juanu ne promiču njegovi užareni pogledi dok jaše sa svojom desetoricom. Uveče, nakon mukotrpnih vežbi, Temudžin ih okuplja oko vatre i izdaje naređenja za sledeći dan. Možda je to mala stvar, ali Juana

uključuje u svoj ratni savet, zajedno sa Ðelmeom i Arslanom, i postavlja mu hiljadu potpitanja. Kada Juan priča o svojim iskustvima, svi ga pažljivo slušaju. Dešava se da Temudžin odmahne glavom što Juan odlično razume. Ljudi kojima mladi kan komanduje godinama nisu zajedno vojevali. Postoji granica do koje ih je moguće obučiti za tako kratko vreme, čak i sa najokrutnijom disciplinom. Juan čuje Temudžinov rog koji svira dva kratka tona, što znači da levo krilo krene napred i ostavi ostale za sobom. Osluškujući konjski topot, Juan razmenjuje poglede sa Kasarom i obe grupe od deset konjanika zauzimaju nove položaje. Juan se osvrće oko sebe. Ratnici precizno obavljaju svoj posao, ovoga puta čak i Togrulovi ljudi reaguju na vreme. Popravljaju se, što Juana ispunjava ponosom. Kada bi njegovi viši oficiri mogli da ga vide, verovatno bi mu se smejali. Nekada prvi mač u Kaifengu a sada predvodnik divljaka. Pokušava da se izruga sebi kao što bi to učinili njegovi zemljaci, ali to mu ne polazi za rukom. Ne od srca. Temudžin svira jedan ravan ton i desno krilo kreće napred, ostavljajući sredinu za sobom. Juan gleda u Kačijuna i Ðelmea koji jašu zajedno u oklopima, smrknutih lica. Jahači oko Temudžinove braće su nešto razuzdaniji, ali čvrsto drže formaciju i jašu napred kao jedan. Juan zadovoljno klima glavom i uživa u bici koja mu prethodi. Iza sebe čuje Temudžinov rog koji svira dugu cvileću notu nadole. Zajedno usporavaju i svaki od oficira izvikuje zapovesti svojoj desetorki. Na kraju usporavaju centralni konji i prelaze iz galopa u kas. Temudžin izbija na čelo grupe, zajedno sa Arslanom. Mladi kan zadržava taj položaj sve dok se oba krila ne izravnaju u jednu vrstu a onda okreće konja ka levom krilu. Dok pušta da ga ostali sustignu, Juan primećuje da mu je lice zajapureno a oči iskričave od uzbuđenja. „Pošalji izvidnicu napred, Juane”, dovikuje Temudžin. „Odmorićemo konje dok se ne vrate.” „Tvoja volja, gospodaru”, automatski uzvraća Juan. Zauzdava konja i okreće se ka dvojici mladih ratnika. Predugo je na oficirskom položaju da bi tek tako iskorenio svoje navike. U stvari, uživa u zadatku podučavanja plemenskih ratnika tehnikama ratovanja. „Tajan i Rulak! Jašite napred do zalaska sunca. Ako vidite više od par nomada, vraćajte se.” Dosad je uspeo napamet da nauči svih šezdeset imena i svojski se trudi da ih sve zapamti. Opet iz navike. Oba ratnika su pripadnici Temudžinove konjice. Istovremeno povijaju glave i podbadaju svoje konje u galop. Juan se trudi da ne pokaže svoju ushićenost iako mu se čini da Temudžin primećuje kez koji mu za trenutak titra na licu. „Mislim da ti je ovo nedostajalo, učitelju”, dovikuje mu Temudžin. „Krv ti ključa.” Juan mu ne odgovara ni kada mu se Temudžin pridruži u vrsti. Pune dve godine je radio kao Vinov lični čuvar. Zakletva koju je dao caru obavezuje ga da ispuni svaku zapovest koju mu izda ovlašćeni autoritet. Duboko u srcu on prepoznaje istinu Temudžinovih reči. Nedostaje mu bliskost ratnih pohoda iako ovi ljudi iz plemena nimalo ne liče na ljude s kojima je radio. Nada se da će braća preživeti prvi juriš.

Mesec je opet pun nakon odlaska od Keraita, što označava mesec dana boravka u ravnici. Entuzijazam prvih nedelja zamenila je sumorna strepnja. Oko vatre se ne razgovara sa istim žarom kao na početku i izviđači su aktivniji nego ikad. Otkrili su lokaciju gde su Temudžin i njegova braća ranije primetili tatarski logor. Crni krugovi u travi ukazuju na to da je tu živela oveća grupa. Kačijun i Kasar su neobično tihi kada sjašu s konja. Noć oslobađanja Borte još uvek im je sveža u sećanju, previše upečatljivom da bi zaboravili Temudžinovu pesmu i trans u koji su pali nakon što su progutali

meso svojih neprijatelja. Dugo ćute, prisećajući se noći koja kao da je trajala večno. Međutim, kada konačno svane zora, odlaze u izviđanje, pokušavajući da dokuče gde su Tatari zapravo odveli otetu ženu. Glavni tatarski logor nije bio daleko. Poslednji jahači su mogli već narednog jutra da stignu u njega i u tom slučaju bi im Borte mesecima bila nedostižna, možda i zauvek. Temudžin uvlači ruku u pepeo ugašene vatre i pravi grimasu. Hladan je. „Pošaljite izviđače u širem krugu”, kaže svojoj braći. „Ako ih uhvatimo dok su u pokretu, obavićemo to brzo.” Tatarski logor je brižljivo pripreman za duži period, možda u cilju lova na jahače koji su im tokom cele zime zadali tolike gubitke. Odvezli su se zaprežnim kolima natovarenim šatorima i okruženim brojnim stadima stoke čiji izmet je moguće brojati i tumačiti. Temudžin se pita koliko su blizu. Dok posmatra napušteni logor, seća se svoje frustracije kada je osetio tatarsku krv u svojim ustima. Ne pada mu na pamet da ih pusti da mu umaknu. Togrulu se obratio upravo zato što nije imao drugog izbora. „Ovde je živelo mnogo ljudi”, primećuje Juan, stojeći iza njega. Kineski ratnik je izbrojao crne krugove i proučio tragove. „Više od sto, rekao si Togrulu.” Temudžin se okreće da ga pogleda. „Možda. Nisam mogao da budem siguran.” Juan posmatra čoveka koji ih je poveo u divljinu da ratuju. Čini mu se da bi pedeset Togrulovih najboljih ljudi bio bolji izbor od trideset. Novajlije će brojčano nadmašiti Temudžinove ratnike i mladom kanu se to možda neće svideti. Juan je zapazio kako Temudžin smešta pripadnike različitih plemena u iste grupe i podstiče ih da rade zajedno. Poznata je njegova reputacija uspešnog vođe i dosad je davala odlične rezultate. Već ga gledaju kao svog kana. Juan se pita da li je Togrul svestan rizika koji je preuzeo. Uzdiše kada se Temudžin udalji da porazgovara sa svojom braćom. Zlato i zemlja će biti vredno velikog rizika, samo ako se dobro iskoriste. Vin Čao je tu bio u pravu. Temudžin daje znak svojoj braći da mu priđu, uključujući i Temuža. Njegovom najmlađem bratu je dodeljen najmanji oklop. Vin Čaovi ljudi su sitnije građe, ali oklop mu je i dalje prevelik i Temudžin guši osmeh kada primeti Temuževo ukočeno držanje dok stoji pored svog konja i nervozno steže uzdi. „Dobro si učinio, bratac”, pohvaljuje ga Temudžin u prolazu. Nedaleko od sebe čuje Kasarov frktaj, ali ignoriše ga. „Uskoro ćemo otkriti Tatare. Jesi li spreman da kreneš sa nama u napad?” Temuž skreće pogled ka svom bratu. Ne obraća mu se iz straha koji mu grči utrobu jer ga je jahanje toliko iscrpelo da je mislio da će pasti sa konja i sve ih posramiti. Svaki put kada sjaše, noge mu toliko klecaju da je prinuđen da se pridržava za svog konja. „Biću spreman, Temudžine”, odgovara dečak, usiljeno vedro. Iznutra se bori sa očajem. Zna da su njegove streljačke sposobnosti jedva vredne pomena. Tatarski mač koji mu je Temudžin dao i dalje je previše težak za njegovu ruku. Srećom, u dolami ima manje sečivo i nada se da će ga koristiti ako mu ustreba. Čak i tada, užasava ga sama pomisao na kasapljenje ljudskog tela ili osećaj tople krvi koja mu obliva ruku. Jednostavno ne može da bude jak i bezosećajan kao ostali. Još uvek mu nije jasno kakvu korist će imati od njega, ali prezir u Kasarovim očima ne bi podneo. Kačijun mu je prethodne noći prišao pred polazak i rekao da će Borti i Helun biti potrebna pomoć u keraitskom logoru. Bio je to providan pokušaj da ga razreši dužnosti ratovanja, ali Temuž ga je odbio. Ako im je zaista potrebna tolika pomoć, pedeset ratnika ih neće spasti u logoru Keraita. Njihovo prisustvo osigurava da će se Temudžin vratiti s obećanim tatarskim glavama. Temuž jedini od sve braće nije postavljen za oficira. Sa Ðelmeom, Arslanom, Juanom i ostalom braćom, Temudžin ima potrebnih šest, i Temuž zna da je još uvek previše mlad i neiskusan za rat. Dodiruje hladan metal svog dugog noža i penje se na konja, osećajući njegovu oštrinu. Često sanja o

tome kako spasava živote svoje braće nakon čega ga konačno uvažavaju kao istinskog Jesugejevog sina. Ne voli kada se probudi iz tog sna. Telo mu drhti dok podbada konja i oseća hladnoću više od svih ostalih. Ponire duboko u sebe kako bi tu pronašao hrabrost koju ostali tako lako pokazuju, ali otkriva da je potpuno prazan.

Izviđači otkrivaju glavnu tatarsku vojsku samo dva dana nakon posete napuštenom logoru. Jašu punim galopom, poskakujući na svojim konjima kako bi što pre izvestili Temudžina o tome. „Dolaze, gospodaru”, dahće prvi. „Poslali su izvidnice u svim pravcima, ali vojska napreduje sporo kroz obližnju dolinu. Kreću se ovamo.” Temudžin kezi zube. „Poslali su tridesetoricu da nas nađu i nijedan se nazad nije vratio živ. Verovatno sumnjaju na veliko pleme u ovoj oblasti. Dobro je. Ako su iole oprezni, oklevaće.” Podiže ruku, pozivajući svoje oficire. Ovi su primetili usplahirene kretnje izviđača i odmah prilaze vođi, čekajući nove zapovesti. „Kaži svojim ljudima da prate naredbe”, saopštava im Temudžin, silazeći s konja. „Jašemo kao jedan. Ja diktiram tempo. Ako neko razbije formaciju, ostaviću ga grabljivicama.” Temudžin vidi Kasarov osmeh i šiba ga pogledom. „Pa makar mi bio rođeni brat, Kasare. Otpuštajte strele na moj znak a tek onda vadite mačeve. Udarićemo ih u jednoj vrsti. Ukoliko ostanete bez konja, trudite se da preživite dok ostali ne pristignu da ih dokrajče.” „Nećeš uzimati zarobljenike?”, pita Arslan. Temudžin ne okleva sa odgovorom. „Tatarin koji preživi naš napad biće ispitivan o njihovim vođama. Moramo što više da saznamo o njima. Posle toga mi više neće trebati. Neću da opterećujem svoje redove neprijateljskom krvlju.” Reč se brzo širi među ratnicima kada im se oficiri obrate. Konje postrojavaju u jednu vrstu. Dok prelaze preko visokog grebena, svaki čovek može da vidi tatarsku formaciju. Konjanici i zaprežna kola sporo napreduju ravnicom. Kao jedan, svi kreću kasom na neprijatelja. Temudžin u daljini čuje kako rogovi oglašavaju uzbunu. Odvezuje svoj luk, fiksira tetivu i proba je. Zatim otvara tobolac vezan za sedlo i vadi prvu strelu, dodirujući palcem perje na njenom kraju. Leteće precizno i ubitačno, baš kao i oni.

29

Tatarima ne manjka hrabrosti. Kada ravnicom odjeknu njihovi rogovi za uzbunu, svaki ratnik skače na svog konja i njihovi pokliči dopiru do ušiju Temudžinove vojske. Njegova šezdesetorka jaše zajedno i ubrzava tempo u punom galopu. Oficiri izvikuju zapovesti svakom jahaču koji pokazuje previše žara i iščekuju da Temudžin prvi ispali strelu. Juan je ukazao na prednosti napada u jednoj vrsti, nadajući se da će prvi udar na Tatare biti razoran i krvav. Kada Temudžin uđe u domet neprijateljskih strela, tatarski izviđači bivaju zasuti dugim kopljištima koji ih masovno obaraju s njihovih konja. Temudžin primećuje da su Tatari svoju vojsku podelili. Ostavili su nekolicinu da brane imovinu, žene i nejač, dok se većina popust osica roji ravnicom. Temudžinov juriš prodire duboko u tatarske redove, gazeći obezglavljene ratnike i umiruće konje. Lukovi seju smrt u galopu, čineći silu previše moćnom da bi joj se suprotstavile tatarske formacije. Temudžinu se čini da njegova vojska ostavlja za sobom krvav trag u samo nekoliko otkucaja srca: more leševa, prestravljenih konja i napuštenih zaprežnih kola. On gleda levo i desno pre nego što odsvira tri kratka tona, poziv na promenu formacije. Malo nedostaje da okasni s tom naredbom, ali Juanovi ljudi reaguju spremno i poravnavaju se sa Kačijunom i Ðelmeom nadesno. Napadaju polukružno, opkoljavajući Tatare uz ratni poklič. Temudžin najednom spoznaje da mu je tobolac prazan. Baca luk na zemlju i vadi svoj mač. U centru polukruga otkriva da mu put blokiraju teška zaprežna kola, natovarena vunom i kožom. Jedva je svestan prvog čoveka koji mu se preprečuje na putu. Jednim zamahom mu odrubljuje glavu pre nego što zarije pete i jurne na tatarske ratnike. Arslan i njegova desetorka jašu za njim, ubijajući sve što im se nađe na putu. Žene i deca se prestravljeno bacaju pod zaprežna kola, propuštajući nemilosrdnu konjicu dalje. Njihova cika podseća na pištanje sokola u vetru. Promena dolazi bez najave. Jedan od Tatara ispušta svoj mač i verovatno bi na mestu ostao mrtav da se ne baca na zemlju, tik pored Kačijunovog konja. Ostali čine isto, prostirući se po ravnici dok Temudžin i njegovi oficiri galopiraju logorom u potrazi za otporom. Potrebno je vreme da se uzburkana krv u njima smiri, i Temudžin naposletku vadi svoj rog i svira dugi, opadajući ton koji označava usporavanje. Njegovi ljudi su zajapureni, koncentrisani na kasapljenje, ali ipak ga čuju. Prstima prelaze preko dugih oštrica, čisteći ih od tatarske krvi. Najednom vlada potpuni muk. Samo trenutak ranije u ušima im je bubnjalo od konjskog topota, ubilačkih krikova i izvikanih zapovesti da bi se sada sve utišalo. Temudžin zapanjeno osluškuje tišinu koja traje dovoljno dugo da njegova braća dojašu do njega. Odnekud dopire kuknjava žena, praćena blejanjem uznemirene stoke, i zvuci ponovo nadiru. Možda su sve vreme i bili tu, ali Temudžin ih nije čuo od pulsiranja krvi u ušima i gromoglasnog lupanja srca u grudima. Povlači uzde, okrećući svog konja ukrug, i osmatra prizor oko sebe. Logor je razoren. Tatari koji su uspeli da prežive leže s licem ka zemlji, prestravljeni i očajni. Temudžin se osvrće iza sebe i primećuje jednog ratnika koji je nekako uspeo da preživi napad i ostane na svom konju. Izraz lica mu je zblanut usled krvoprolića kojem je prisustvovao, ali kao da je previše ošamućen da bi bežao.

Temudžin škilji ka njemu, dajući Kačijunu znak glavom. „Dovedi ga, ili ga ubij”, naređuje. Kačijun brzo klima glavom i tapše Kasara po ramenu tražeći još strela. Kasaru su preostale još samo dve, ali bez reči ih daje bratu i ovaj odvezuje svoj luk sa sedla. Dragoceno oružje nije bacio na zemlju, zadivljeno primećuje Temudžin. Svi ćutke posmatraju kako Kačijun galopira prema usamljenom tatarskom konjaniku. Shvativši da ovaj dolazi po njega, Tatarin kao da se budi iz transa i nespretno okreće svog konja pokušavajući konačno da utekne. Kačijun uspeva da ga sustigne pre nego što Tatarin razvije pun galop. Strela koju ispaljuje zariva se beguncu posred leđa. Tatarin još neko vreme jaše a zatim mlitavo pada u travu. Kačijun zadovoljno okreće svog konja i vraća se u logor, podižući luk visoko u vazduh kao znak uspešno obavljenog zadatka. Temudžin kliče sa svojim ljudima. Konačno svi mogu da odahnu. Mongolski ratnici dižu lukove uvis, trijumfalno mašući njima. Sve se dogodilo tako brzo da jednostavno nisu ni svesni toga kada se završilo. Lica su im ozarena jer su preživeli direktan susret sa smrću. Ushićeno skaču sa svojih konja, proslavljajući pobedu. Neki od Togrulovih ratnika uzbuđeno prilaze zaprežnim kolima i proveravaju šta su zaplenili. Arslanovi ljudi vezuju zarobljenike i oduzimaju im oružje. Neki pružaju otpor i njih tretiraju grubo i prezrivo. Nakon ovakve bitke nemaju pravo na život i Temudžinu uopšte nije stalo do njih. Spušta pogled na svoje ruke i primećuje da drhte. Silazi s konja i čvrsto steže uzde ne bi li prikrio slabost. Udubljen u misli, podiže glavu i vidi svog brata Temuža koji mu prilazi i skače s konja. Dečak je bled kao mleko i vidno potresen, ali Temudžin primećuje krv na oštrici noža koji ovaj nosi i pita se odakle mu. Pokušava da presretne njegov pogled i čestita mu, ali Temuž se okreće i povraća na travu. Temudžin se udaljava, ne želeći da ga postidi pred ostalima. Kada se dečak oporavi, pronaći će reči da ga pohvali. Temudžin stoji nasred logora i oseća na sebi poglede svojih oficira. Zna šta čekaju, i zato podiže ruku na lice pritiskajući prstima oči ne bi li odagnao crne misli koje mu zasenjuju ove retke trenutke sreće. Pročišćava grlo i podiže glas. „Arslane! Nađi tatarske zalihe ajraga i postavi stražu, nekog kome veruješ. Kasare, pošalji osmoricu u izviđanje u svim pravcima. Možda ih ima još.” Okreće se prema Kačijunu koji je upravo dojahao i gipko sjahao s konja. „Skupi zarobljenike, Kačijune, i neka tvoja desetorka podigne tri njihova šatora najbrže što može. Večeras konačimo ovde.” Ali to nije dovoljno, zaključuje on. Još uvek ga posmatraju užarenim pogledima i sa osmehom na usnama. „Dobro ste ratovali”, uzvikuje glasnije. „Sve što smo osvojili vaše je, nek’ se podeli na ravne časti.” Ratnici gromoglasno pozdravljaju ove reči, žudno gledajući ka tatarskim kolima, natovarenim raznoraznim vrednostima. Samo konji će im biti dovoljno dobra nagrada, ali Temudžin ne mari za imetak. U trenutku izvojevane pobede razmišlja o obavezi vraćanja duga Togrulu. Keraitski kan će svakako tražiti svoj deo. Pravedno iako nije lično učestvovao u njegovom osvajanju. Temudžin zna da se neće zadovoljiti s nekoliko desetina konja i mačeva. Ipak, to ga i dalje kopka. Ne želi da se vrati. Pomisao na odricanje od ratnika koji su mu tako dobro služili u ovoj bici tera ga da iritirano stisne vilice. Potrebni su mu, a Togrul je čovek koji mašta o kineskoj zemlji kao najvećoj nagradi. Temudžin se instinktivno saginje i prelazi dlanom preko trave kod svojih nogu. Neko je ubijen u ovom busenu, primećuje. Sitne kapljice krvi zadržale su se na zelenim listićima i ostavile mu crveni

trag na dlanu. Mladi kan se uspravlja i opet podiže glas. „Upamtite da ste se ovde borili sa Jesugejevim sinovima. Postoji samo jedno pleme i jedna zemlja koja nema granice. Ovo je samo početak.” Ratnici možda i kliču, još uvek uzbuđeni od pobede, ali to više nije važno.

Tatari su se pripremali za dug pohod. Kola sadrže uljane lampe, vunenu užad, platna od najtanje svile za šatore, tako gusto tkane da ju je teško presaviti. Osim toga, tu je kožna vreća puna srebrnjaka i dovoljno crnog ajraga da im greje grla u hladnim zimskim noćima. Temudžin je naredio da mu ovo poslednje donesu i spustio mešine uza zid prvog šatora kako bi podigao duh. Više od dvadeset Tatara je preživelo boj i temeljno ih ispituju o njihovom vođi. Većina ćutke zuri u mladog vođu i odbija da sarađuje. Temudžin vadi svoj mač i ubija trojicu pre nego što četvrti otvara usta i pljuje na zemlju. „Ovde nema vođe”, breca se Tatarin. „Poginuo je sa ostalima.” Bez reči, Temudžin ga diže na noge i predaje Arslanu. Za trenutak gleda u svoje ljude, lica bezizražajnog i hladnog. „Nemam ljubavi prema tvom narodu i nemam razloga da ti poštedim život”, kaže mu. „Ako ne obećate da ćete mi biti od koristi, odmah ću vas sve pobiti.” Tatari ne odgovaraju i ne usuđuju se da ga pogledaju u oči. „U redu”, odlučuje Temudžin i okreće se najbližem ratniku do sebe, jednom od braće koju je poveo sa sobom. „Ubij ih brzo, Batu”, naređuje mu. Oniži ratnik bespogovorno vadi svoj nož. „Čekaj! Mogu da ti budem od koristi”, javlja se jedan Tatarin. Temudžin zastaje, ali samo da bi slegnuo ramenima i odmahnuo glavom. „Prekasno”, šapuće. Arslan vezuje u šatoru jedinog preživelog. Krici ostalih su užasni i Tatarin svoje neprijatelje gleda s neskrivenom mržnjom. „Ostale si ubio. I mene ćeš, ma šta da ti kažem”, cedi kroz zube, stenjući pod prejako vezanim užadima. Temudžin zamišljeno ćuti. Mora da izvuče što više informacija o Tatarima. „Ako sve kažeš, kunem se da ćeš živeti”, odgovara mu. „Koliko dugo mogu da živim sam i bez oružja?”, sikće zarobljenik. „Obećaj mi luk i konja i reći ću ti sve što želiš.” Temudžin se najednom ceri. „Pogađaš se sa mnom?” Tatarin ne odgovara i Temudžin se grleno smeje. „Hrabriji si nego što sam očekivao. Imaš moju reč. Dobićeš to što tražiš.” Tatarin uzdiše od olakšanja, ali Temudžin odmah prelazi na stvar pre nego što mu misli opet odlutaju. „Zašto ste zašli u teritoriju mog naroda?” „Ti si Temudžin od Vukova?”, pita Tatarin. Mladi kan se ne trudi da ga ispravi. Njegovo ime budi strah na severu ravnice, bez obzira na to kom plemenu pripada. „Jesam.” „Glava ti je ucenjena. Kanovi sa severa žele te mrtvog”, kaže Tatarin smrknutog lica. „Uloviće te ma gde bio.” „Ne mogu da love čoveka koji ide u pohod na njih”, podseća ga Temudžin.

Tatarin trepće, prisećajući se dana za sobom. Počeo je jutarnjim obrokom s hrabrim ratnicima a završio se gomilom mrtvih. Taj prizor ga tera na histeričan smeh. „Znači, lovimo jedni druge i samo lešinari se goje”, primećuje on. Smeh se pretvara u drhtavi uzdah i Temudžin strpljivo čeka da zarobljenik sabere misli. „Tvoj narod je ubio kana Vukova”, podseća ga Temudžin. Ne spominje Borte jer je rana još uvek sveža, baš kao i ukus krvi na njegovim usnama. „Čuo sam za to”, uzvraća Tatarin. „Znam i ko ga je predao. Nije iz našeg naroda.” Temudžin se naginje ka njemu, streljajući ga svojim žutim očima. „Zakleo si se da ćeš reći sve što znaš”, preteći mrmlja. „Govori i poživećeš.” Zarobljenik spušta glavu, smišljajući kako sebi da olakša situaciju. „Prvo mi odveži ruke.” Temudžin podiže mač, još uvek umrljan krvlju onih koje je posekao. Tatarin počinje da se okreće i podiže ruke vezane na leđima. Umesto na užadima, hladnu oštricu oseća na svom vratu i prestravljeno širi oči. „Govori”, naređuje Temudžin. „Oklunski kan”, bez oklevanja odgovara ovaj. „Uzeo je srebro za informaciju o njegovom kretanju.” Temudžin uzmiče jedan korak. Tatarin se okreće da ga pogleda. „Tada je počela krvava osveta. Koliko Tatara si dosad ubio?” „Za svog oca? Nedovoljno”, uzvraća Temudžin. „Ni blizu.” Opet se seća svoje žene i bedema nerazumevanja koji ih razdvaja. „Nisam ni počeo da otplaćujem svoje dugove prema tvom narodu.” Temudžin zadržava Tatarinov pogled kada se naglo otvore vrata. Isprva se nijedan ne okreće da pogleda ko je ušao u šator a onda Tatarinov pogled zaiskri i skreće u stranu. Oštro udiše vazduh kada ugleda Juana koji stoji na vratima i smrknuto zuri u njega. „Tebe znam!”, uzvikuje Tatarin, očajnički trzajući vezanim rukama. Okreće se ka Temudžinu sa čistim užasom na licu. „Molim te, mogu da...” Juan reaguje brzo, vadeći sečivo i ubijajući ga jednim pokretom. Vrh mača završava u Tatarinovom grkljanu i pušta potok krvi. Munjevitom brzinom, Temudžin grabi Juanovu ruku i povlači ga unazad. Priljubljuje ga uza zid šatora i drži ga za vrat i ruku, lica crvenog od besa. „Obećao sam mu život”, sikće ispod glasa. „Ko si ti da okaljaš moju reč?” Juan nije u stanju da mu odgovori. Prsti na vratu su čelično jaki i lice mu poprima ljubičastu nijansu. Temudžin mu steže ručni zglob sve dok kosti ne zakrckaju i prsti ne popuste stisak oko balčaka. Onda počinje silovito da ga drmusa, psujući naglas. Pušta ga bez najave i Juan pada na kolena. Temudžin šutira mač u stranu i pokušava da se smiri. „Kakvu tajnu je krio, Juane? Odakle te zna?” Kada progovori, Juanov glas je promukao i modrice postaju vidljive na njegovom vratu. „Ne zna taj ništa. Možda sam ga sreo kada sam u pratnji svog gospodara putovao na sever. Mislio sam da će nasrnuti na tebe.” Temudžin se ceri. „Na kolenima? Vezanih ruku? Lažeš!” Juan diže pogled, očiju prezrivih i hladnih. „Prihvatam tvoj poziv na dvoboj, ako želiš. To ionako ništa ne menja.” Temudžin mu udara šamar, dovoljno jako da mu okreće glavu u stranu. „Šta kriješ od mene?”, zahteva kan. Iza njega, vrata se opet otvaraju i unutra utrčavaju Arslan i Kačijun sa isukanim mačevima. Šatori

još uvek nisu raspoređeni a oni su stajali dovoljno blizu ovog da u njemu čuju povišene glasove. Juan ignoriše njihova sečiva iako mu se lice jedva primetno trza pri pogledu na Arslana. Dok svi zure u njega, duboko uzdiše i sklapa oči. „Spreman sam da umrem ako je to tvoja volja”, smireno kaže. „Kao što si rekao, okaljao sam ti reč.” Temudžin lupka prstima jedne ruke o drugu, gledajući u Juana koji kleči pred njim. „Koliko dugo je Vin Čao među mojim ljudima, Juane?”, tiho ga pita. Juanu kao da je potreban nadljudski napor da odgovori na ovo pitanje. „Dve godine”, odgovara. „A pre njega, koga je tvoj prvi ministar poslao ovde?” „Ne znam”, uzvraća Juan. „Tada sam još uvek bio s vojskom.” „Tvoj gospodar se nagodio sa Tatarima”, zaključuje Temudžin. Juan ne odgovara i sedi pogleda uprtog ispred sebe. „Čuo sam da je oklunski kan izdao mog oca”, tiho nastavlja Temudžin. „Kako je moguće udesiti tako nešto s velikim tatarskim plemenom? Za to je potreban posrednik, neko neutralan kome obe strane veruju, zar ne?” Iza sebe čuje Kačijunov uzdah kada ovaj shvati na šta cilja. „Jeste li posetili i Oklune? Pre Keraita?” Temudžin želi da istera istinu na videlo. Juan i dalje ćuti, kao da je od kamena. „Pričaš o vremenu kada moj gospodar nije ni kročio na ovu zemlju”, naposletku kaže Juan. „Tražiš tajnu tamo gde je nema.” „Pitam se ko je dolazio ovde pre Vina”, mrmlja Temudžin. „I koliko puta je Čin slao svoje ljude na moju teritoriju izdajući moj narod. Pitam se šta su mu obećali.” Svet je tog jutra bio tako nepoljuljan da bi se sada sve oko njega srušilo. Previše da bi Temudžin to mirno podneo. Najednom teško diše i oseća vrtoglavicu. „Ne žele da ojačamo, zar ne, Juane? Hoće da se Tatari i Mongoli potamane između sebe. Vin Čao mi je već rekao da su Tatari previše ojačali i opasno se približili kineskim granicama.” Temudžin sklapa oči i zamišlja Činov hladan pogled tokom njihovog razgovora o plemenima. Sve što zna to je da su vekovima suptilno vršili uticaj na plemena i okretali ih jedne protiv drugih. „Koliko je pripadnika mog naroda poginulo zbog tvog, Juane?”, pita Temudžin. „Rekao sam ti sve što znam”, odgovara Juan, podižući glavu. „Ako mi ne veruješ, prekrati mi muke ili me vrati mom gospodaru.” Lice mu je gruba maska kada nastavi. „Ili mi daj mač i dozvoli da sa sebe sperem ove optužbe.” Arslan je taj koji mu odgovara, bled od ovih Juanovih reči. „Pusti mene, gospodaru”, zahteva od Temudžina, ne skidajući pogled sa Juana. „Daj mu mač i ja ću se boriti.” Juan se okreće da pogleda u kovača i krajevi usana mu se krive u gorak osmeh. Zatim jedva primetno klima glavom pristajući na ponudu. „Dovoljno sam čuo. Vežite ga do zore i tada ću odlučiti”, naređuje Temudžin. Posmatra kako Kačijun vešto vezuje Juanove ruke. Ovaj ne pruža nikakav otpor, čak ni kada ga Kačijun tobože slučajno udari u slabinu. Spušta se na zemlju pored mrtvog Tatarina, pomiren sa svojom sudbinom. „Postavi stražu dok jedemo”, zapoveda Temudžin, vrteći glavom. „Moram da razmislim.”

U prvi svitaj zore, Temudžin šetka između šatora zabrinutog lica. Cele noći nije spavao. Izviđači se još nisu vratili a u njegovoj glavi se kovitlaju pitanja bez odgovora. Godine je proveo kažnjavajući Tatare za ono što su učinili, za život koji su oduzeli njegovom ocu i živote koje su uskratili njemu i njegovoj braći. Da je Jesugej živ, Bekter ili Temudžin bi nasledili mesto kana Vukova a Iluk bi ostao ono što je i bio, odani sluga. Prisutan je trag smrti i bola od dana kada mu je saopštena tragična vest do turobne sadašnjosti kada mu je život razbijen u paramparčad. Šta je u međuvremenu postigao? Za trenutak se seća Bektera i želi da je sada živ. Život bi mu bio podjednako težak i da je Jesugej poživeo. Temudžin zastaje, osećajući kako mu u grudima raste novi bes. Oklunski kan zaslužuje da pati zbog izdaje. Seća se otkrovenja koje je doživeo u zemljanoj jami kao zarobljenik Vukova. Na svetu nema pravde - osim ako je ne sprovede sam. Zaseći će dvostruko dublje od one posekotine koju je zadobio i uzvratiće udarac. Ima pravo na to. U daljini vidi dva izviđača koji se galopom vraćaju u logor. Mršti se, zapažajući njihovu užurbanost, i srce mu brže lupa. Njihov povratak ne prolazi neopaženo i Temudžin oseća kako logor oko njega oživljava. Ratnici navlače dolame i oklope, uigrano sedlajući svoje konje. Ponosan je na njih, do poslednjeg čoveka, i iznova se pita šta da radi s Juanom. Više ne može da mu veruje iako je u međuvremenu počeo da simpatiše iskusnog oficira. Ne želi da ga ubije. Kada se izviđači približe, Temudžin primećuje da je jedan od njih Kasar koji jaše frenetično brzo. Njegov konj je umoran i ukazuje na alarmantnu vest. Temudžin oseća strepnju među ratnicima koji iščekuju vest. Kasar nikada ne paniči bez razloga, ali način na koji jaše, ne mareći za sigurnost sebe i svog konja, ukazuje na to da nešto nije u redu. Temudžin se trudi da zadrži smirenost kada Kasar skoči na zemlju i priđe mu. Ratnici moraju da ga posmatraju kao drugačijeg, nepoljuljanog njihovim strahovima. „Brate moj, šta te to nagoni da jašeš tako brzo?”, pita Temudžin smirenim glasom. „Više Tatara nego što sam ikad video”, uzvraća Kasar, dahćući. „Vojska koja u poređenju sa onom koju smo potamanili liči na osvajačku silu.” Zastaje da uzme dah. „Rekao si da bi na proleće mogli da dođu u većem broju. I jesu.” „Koliko?”, zahteva Temudžin. „Više nego što mogu da izbrojim. Na dan jahanja, najviše. Sada možda i bliže. Oni koje smo pobili bili su samo prethodnica. Na stotine zaprežnih kola i konja kreću se ovamo. Možda hiljadu ljudi. Nikada nisam video ništa slično, brate, nikada.” Temudžin pravi grimasu. „I ja imam vest koja ti se neće nimalo svideti. Ali neka sačeka. Napoj svog konja pre nego što padne od iznemoglosti. Nađi sebi odmornog konja i neka ljudi uzjašu. Hoću da vidim vojsku koja je uplašila mog mlađeg brata.” Kasar frkće. „Nisam rekao da me je uplašila, ali znam da će te zanimati kako se celo tatarsko pleme ustremilo na tvoju glavu. To je sve.” Ceri se pri toj ideji. „Tako mi duhova, Temudžine, celu zimu ih ujedamo i sada su se razgoropadili.” Gleda oko sebe u ljude koji ih pomno slušaju. „Šta nam je činiti?” „Čekaj, Kasare. Pre toga moramo nešto da obavimo”, opominje ga Temudžin i kreće prema šatoru u kojem je Juan proveo noć. Arslan i Kačijun ulaze s njim unutra i ubrzo izvode Juana na sivu svetlost. Zarobljenik trlja bolne zglobove na kojima su vidljivi tragovi užeta. Kasar zapanjeno posmatra ovu scenu, pitajući se šta se izdešavalo u njegovom odsustvu. Temudžin se obraća kineskom oficiru. „Smatram te svojim prijateljem, Juane. Ne mogu danas da te ubijem”, jednostavno kaže. Dok Juan ćutke stoji, Temudžin dovodi osedlanog konja i gura mu uzde u šake.

„Vrati se svom gospodaru”, nastavlja Temudžin. Juan lako skače u sedlo odakle dugo posmatra Temudžina. „Želim ti mnogo sreće, gospodaru”, naposletku kaže. Temudžin udara konja po leđima i Juan odlazi bez osvrtanja. Kasar prilazi svom bratu i prati njegov pogled u pravcu gde usamljeni konjanik jaše iz logora. „Pretpostavljam da je levo krilo sada moje”, zaključuje Kasar. Temudžin se smeje. „Nađi odmornog konja, Kasare. I ti, Kačijune. Hoću da se uverim u to što ste videli.” Osvrće se, tražeći pogledom Ðelmea koji je već na svom konju. „Vrati ljude kod Keraita i kaži im da okupe veliku vojsku. Togrul će morati da se bori ili da beži. Neka odluči sam.” „A mi?”, zbunjeno pita Kasar. „Trebaće nam više od šezdeset ratnika. Više nego što Keraiti mogu da skupe.” Temudžin se okreće ka jugu, najednom preplavljen gorkim sećanjima. „Kada budem svojim očima video tu osvajačku silu, vratićemo se u zemlje oko crvene gore”, zamišljeno kaže. „Naći ću potreban broj ljudi, ali sada imamo drugog neprijatelja s kojim moramo da se suočimo.” Lice mu je toliko smrknuto da se Kasar ne usuđuje da ga dalje propituje. Temudžin im se obraća tiho ali razgovetno. „Arslane, moja braća i ja moramo da izravnamo račune sa Oklunima. Možda ćemo svi izginuti. Nisi obavezan da ideš s nama.” Arslan odmahuje glavom. Ne gleda u Ðelmea iako oseća njegov pogled na sebi. „Ti si moj kan”, odlučno kaže. „Je li to dovoljno?”, pita Temudžin. Arslan sporo klima glavom. „To je sve.”

30

Temudžin širi ruke, puštajući oklunske stražare da ga detaljno pretresu. Kasar i Arslan trpe isti tretman pipanja duž svakog milimetra svog tela. Čovek koji čuva Sansarov šator primećuje neraspoloženje iznenadnih posetilaca i ništa mu ne promiče. Sva trojica na sebi imaju kineske oklope i svilene potkošulje uzete od Tatara. Temudžin posmatra kako kanov čuvar pipka neobične pločice ušivene za tešku tkaninu. Jedan od ljudi počinje da ih komentariše, ali Temudžin odlučuje da ga pljesne po ruci, tobože uvređen ovim skrnavljenjem njegovog dostojanstva. Srce mu brže lupa dok stoji i čeka da ga njegov najstariji neprijatelj primi u svoje odaje. Oko njih se uveliko okupljaju večito radoznali Okluni. Došaptavaju se i pokazuju prstima na neobično obučene ljude koji ih prekidaju u jutarnjim poslovima. Temudžin ne vidi među njima starog Šolaja, ali zato primećuje svog ujaka i Kokea koji im opet oduzima mačeve i nestaje u kanovom šatoru kako bi preneo vest o njihovom dolasku. Mladi ratnik je prihvatio njihovo oružje s neobjašnjivim razočaranjem na licu. Ni u njegovom pogledu više nema one živosti koju je Temudžin ranije primećivao. Tatarska kovina je gruba i potrebno je oštriti oštrice češće nego Arslanov fini čelik. „Možete da uđete”, poziva ih jedan od stražara. „Hej, ti”, dodaje, pokazujući na Kasara. „Tvoj prijatelj će morati da sačeka ovde.” Temudžin vešto skriva svoje nezadovoljstvo. Nije siguran u to da li Kasar može da zauzda svoju narav, ali Kačijun je tog jutra imao drugih poslova. Ne pokušava da mu odgovori i saginje se da prođe kroz niska vrata. U glavi mu je košmar. Sansar prvi put ne sedi na svom velikom tronu koji dominira šatorom, kao što to obično čini tokom formalnih susreta. Kada Temudžin uđe unutra, oklunski kan se tiho domunđava sa dvojicom svojih slugu. Koke ih posmatra iz prikrajka. Mačevi koje su im predali stoje nemarno naslonjeni na zid, čime hoće da pokažu koliko su zapravo bezvredni. Kada vrata zaškripe, Sansar prekida razgovor i prilazi svom tronu. Temudžin primećuje njegove oprezne pokrete, kao da strepi da mu stare kosti ne zapucketaju. Sa obrijanom glavom i upalim očima koje nikada ne miruju, lik mu i dalje podseća na zmiju otrovnicu. Temudžinu je teško da ga gleda a da pri tom ne oseća mržnju. Ipak, na licu zadržava bezizražajnu masku. Sluge oklunskog kana zauzimaju položaje s obe strane trona, zureći svojim praznim očima u posetioce. Temudžin tera sebe na učtivost koju duguje kanu tako moćnog plemena. „Čast mi je biti u tvom prisustvu, gospodaru Sansare”, pozdravlja ga. „Opet”, uzvraća Sansar. „Mislio sam da je ono bila tvoja poslednja poseta. Zašto me sada uznemiravaš, Temudžine? Imam utisak da te viđam češće nego rođenu ženu. Šta sad tražiš od mene?” Temudžin krajičkom oka primećuje Kokeov kez i lice mu blago rumeni na ove kanove reči. Oseća da se Kasar iritirano meškolji, i pre nego što progovori, svom bratu upućuje prekoran pogled. „Verovatno si čuo da tatarska vojska nadire sa severa. Video sam ih svojim očima i došao da te upozorim.”

Sansar se suvo smeje. „Svaki nomad i čoban u krugu od hiljadu milja priča o tome. Okluni nisu u zavadi sa Tatarima. Za vreme moje vladavine, kao i četrdeset godina pre toga, nismo putovali na sever. Oči mu sijaju dok se naginje napred u svojoj visokoj stolici, gledajući u dvojicu koja ukočeno stoje pred njim. „Ti si ih uvukao u rat, Temudžine, svojim napadima. Sada moraš da se suočiš sa posledicama. Iskreno, plašim se za tebe.” Podsmešljiv ton njegovog glasa ne poklapa se sa rečima koje govori i Temudžin se nada da će Kasar zadržati pribranost, kao što mu je zapovedio. „Neće ispoštovati ni plemena koja s njima nisu u krvnom srodstvu, gospodaru”, uzvraća Temudžin. „Video sam hiljade ratnika, sa mnoštvom žena i dece u logoru. Dolaze ovamo u većoj sili nego što iko pamti.” „Zapanjen sam”, odgovara Sansar kroz smešak. „Šta planiraš da preduzmeš?” „Da im stanem na put”, goropadno će Temudžin, ne uspevajući više da obuzda srdžbu usled očiglednog podsmeha. „Sa Keraitima? Ah, čuo sam za vaš savez, Temudžine. Vesti se brzo šire kada su tako zanimljive. Ali hoće li vas biti dovoljno? Bojim se da Togrul ne može da skupi više od tri stotine ratnika za tu vrstu gozbe.” Temudžin polako udiše vazduh, savladavajući se. „Oklunski strelci imaju visoku reputaciju, gospodaru. Sa još tri stotine tvojih ljudi mogao bih...” Sansarov grohotan smeh ga prekida usred rečenice. Starac gleda u Kokea i dvojicu svojih slugu. Ne promiče mu bes na Temudžinovom i Kasarovom licu, što ga tera da se uozbilji. „Žao mi je, ali ta ideja je...” Sansar odmahuje glavom. „Došao si da me moliš za pomoć? Zar očekuješ da će sva snaga oklunskih konjanika pasti pod tvoju komandu? Ne dolazi u obzir.” „Onda će nas Tatari pobiti pojedinačno. Pleme po pleme”, upozorava ga Temudžin, praveći pri tom korak napred ne bi li u to uverio tvrdoglavog kana. Sluge na to reaguju dodirivanjem balčaka svojih mačeva, ali Temudžin ih ignoriše. „Koliko dugo ćeš biti bezbedan nakon što unište Keraite? Koliko dugo će potrajati Kviraji, Najmani, Vukovi? Predugo smo razdvojeni. Mislim da si zaboravio da smo svi jedan narod.” Sansar ćuti, piljeći u Temudžina suženim pogledom. „Nemam braće među Keraitima”, naposletku kaže, skoro šapatom. „Okluni su ojačali i bez njihove pomoći. Moraćeš ili da se boriš ili da bežiš, Temudžine. Ali moje ratnike nećeš dobiti. To je moj konačan odgovor. Neću se predomisliti.” Temudžin za trenutak zamišljeno ćuti. Kada progovori, čini se da svaku reč izgovara s naporom. „Imam vreće srebrnih kovanica, zaplenjenih od Tatara. Kaži koliko košta svaki čovek i otkupiću ih od tebe.” Sansar zabacuje glavu, cerekajući se. Temudžin koristi trenutak nepažnje i napada. Oštrim trzajem otkida jednu od gvozdenih pločica sa svog oklopa i zariva je u Sansarov ogoljeni vrat. Krv ga prska po licu dok njom reže Sansarove žile a njegove šake oko svog vrata potpuno ignoriše. Kanovi čuvari nisu pripremljeni za iznenadnu smrt. Kada se povrate iz šoka, vade svoje mačeve, ali Kasar je već tu i udara prvog pesnicom po licu. I sam otkida komad oštrog gvožđa sa mesta na kojem su on i Temudžin unapred raslabili šavove. Njime seče grkljan drugom ratniku u samo jednom, preciznom zamahu. Ovaj se tetura unazad i pada na drveni pod. Otužan vonj izmeta širi se šatorom kada posečenom ratniku u agoniji popuste creva dok grčevito trza nogama. Isprskan krvlju i bez daha, Temudžin se udaljava od beživotnog Sansara. Oboreni ratnik skače na noge, ali Kasar hitro grabi mač njegovog saborca. Kada se sukobe, Temudžin se odupire o tron i celim telom ga obara na pod. Dok ga drži dole, Kasar mu mačem probada grudi, cimajući sečivom

tamo-amo sve dok ovaj ne izdahne. Koke sve to posmatra iz svog ugla, usta otvorenih u prećutnom užasu. Kada ga Temudžin i Kasar pogledaju, on se prestravljeno priljubljuje uza zid šatora i nogom obara tatarske mačeve. Panično grabi jedan i izvlači ga drhtavim rukama iz korica. Temudžin i Kasar razmenjuju poglede. Temudžin podiže drugi mač i obojica se ustremljuju na Kokea ne skrivajući mržnju. „Čekaj! Rođaci smo”, očajnički uzvikuje Koke, lica iskrivljenog od straha. „Pusti me da živim, tako ti majke.” Napolju, Temudžin može da čuje povike za uzbunu. Oklunski ratnici će se okupiti i njegov život visi o koncu. „Baci mač i živećeš”, naređuje Kokeu. Kasar gleda u svog brata, ali Temudžin odmahuje glavom. Kokeov mač uz zveket pada na drveni pod. „Sad izađi napolje”, nastavlja Temudžin. „Trči! Više mi nisi potreban.” Koke skoro izbija vrata iz šarki u pokušaju da ih što pre otvori. Temudžin i Kasar neko vreme stoje u tišini i gledaju u zjapeću ranu na vratu oklunskog kana. Bez reči, Kasar prilazi tronu i s njega zbacuje telo, takvom silinom da se ovo prosipa pod njegovim nogama kao vreća kostiju. „Kada sretneš mog oca, ispričaj mu kako si umro”, mrmlja Kasar mrtvom kanu. Temudžin gleda u dva poznata mača na zidu i poseže za njima. Metež i zveket oružja spolja sve su glasniji. Okreće se prema Kasaru i gleda ga svojim hladnim, žutim očima. „A sada, brate, jesi li spreman da pogineš?”

Zajedno izlaze na prolećno sunce i preleću očima po masi ispred sebe. Arslan se brzo udaljava od vrata, ostavljajući iza sebe dva leša na podu. Prethodne noći su detaljno razradili plan, ali i dalje nisu sigurni u to kako će se on razvijati. Temudžin sleže ramenima i presreće Arslanov pogled. Ne očekuje da će preživeti narednih nekoliko minuta. Obojici je dao priliku da na vreme odustanu, ali insistirali su da pođu s njim. „Je li mrtav?”, pita Arslan. „Jeste”, kratko odgovara Temudžin. Daje Arslanu njegov stari mač a drugi zadržava za sebe. Arslan zna da ga neće dugo držati u ruci, ali zahvalno klima glavom, bacajući tatarsko beskorisno sečivo na zemlju. Temudžin posmatra haos koji vlada među oklunskim ratnicima. Većina u rukama drži spremne lukove, ali oklevaju da ih upotrebe bez izdate zapovesti. Temudžin koristi priliku da im se obrati pre nego što se presaberu i obruše na njih. „Smirite se i stišajte se!”, uzvikuje, nadjačavajući metež. Buka se nekontrolisano pojačava, međutim, oni najbliži zastaju da čuju šta uljezi imaju da im kažu. Temudžina podsećaju na životinje koje se koče od straha pod pogledom lovca u trenutku kada je već kasno za beg. „Prisvajam Oklune po osvajačkom pravu”, uzvikuje iz sveg grla kako bi ga čuli. „Niko vam neće nauditi, imate moju reč.” Gleda u ljude pred sobom, procenjujući nivo njihovog straha i besa. Neki ratnici kao da huškaju druge, ali niko ne pokazuje volju da jurne na kanov šator i ubije čoveka koji tako samouvereno stoji pred njim. Temudžin instinktivno pravi dva koraka napred, približavajući se grupi Sansarovih čuvara. U

pitanju su iskusni ratnici i svestan je opasnosti kojoj se izlaže. Jedna pogrešna reč ili oklevanje biće dovoljni da masa podivlja i jurne na njega. Ali već je kasno da spasu čoveka kojem su se zakleli na vernost. Na njihovim licima vidi poniženje pomešano sa beznađem i besom. Temudžin odlučno podiže glas. „Ja sam Temudžin od Vukova. Svi ste čuli za mene. Moja majka je Oklunka. Moja žena je Oklunka. A biće i moja deca. Tražim pravo krvnog nasledstva. S vremenom ću skupiti sva plemena pod svoj barjak.” Sansarovi čuvari i dalje ne reaguju. Temudžin drži svoj mač nisko, znajući da bi njegovim podizanjem inicirao sopstvenu smrt. Primećuje da su svi podignuti lukovi upereni u njega, ali zadržava smirenost na licu. Gde je Kačijun? Njegov brat mora da je čuo za pometnju. „Ne plašite se kada čujete stražarske rogove”, kaže Sansarovim čuvarima nešto tišim glasom. „Najaviće dolazak mojih ljudi, ali naređeno im je da ih ne diraju.” Sa lica oklunskih ratnika spada prvobitan šok, ali Temudžin i dalje ne zna na šta su sve spremni. Čini mu se da najbliži među njima pomno slušaju svaku njegovu reč. „Znam da ste ljuti, ali bićete počastvovani kada povedem ujedinjene Mongole na sever protiv Tatara”, kaže im. „Osvetićete smrt mog oca i bićemo jedno pleme u celoj ravnici. Jedan narod, kao što je oduvek bilo. Neka nas se Tatari plaše. Neka nas se Kinezi plaše.” Primećuje kako im napete ruke popuštaju stisak oko lukova, ali svojski se trudi da na licu ne pokaže koliko ga to raduje. Čuje kako rogovi sviraju za uzbunu i pogledom traži uverenje od mase. „Nijedan od Okluna neće biti povređen, kunem vam se dušom svog oca. Moji ljudi ih neće ni pipnuti. Pustite ih da prođu i razmislite o zakletvi koju ću tražiti od vas.” Gleda po masi i primećuje da mu Okluni uzvraćaju poglede. Sve oči su uprte u njega. „Čuli ste da sam se prema Tatarima poneo kao divlji vuk, da sam za njih postao strah i trepet. Čuli ste da je moja reč gvozdena. Sada vam kažem, Okluni su bezbedni pod mojom rukom.” Utom vidi Kačijuna koji u pratnji desetorice polako jaše kroz masu i oseća olakšanje. Neki od Okluna stoje kao ukopani, dok se ostali oprezno pomeraju u stranu kako bi propustili konjanike. Masa ćuti čak i kada Kačijun i njegovi ljudi sjašu. Kačijun ne zna šta je očekivao, ali iskreno je zapanjen mirnoćom Okluna koji zure u njegovog brata. Na njegovo iznenađenje, Temudžin ga grli, preplavljen emocijama koje prete da pokvare sve što je dosad postigao. „Kanove čuvare ću posebno primiti i uzeti njihove zakletve”, kaže Temudžin okupljenima. Sada ga svi slušaju jer masom vlada skoro savršeni muk. „U sumrak ćete mi se svi zakleti. Ne plašite se. Sutra će stanište krenuti na sever da se pridruži Keraitima, našim saveznicima.” Gleda oko sebe i primećuje da su lukovi konačno spušteni. Klimanjem glave daje znak strelcima. „Čuo sam da su Okluni vrsni ratnici”, pohvaljuje ih. „Pokazaćemo Tatarima da u naše teritorije ne mogu da zalaze a da pri tom ne budu kažnjeni.” Zdepasti muškarac se iz začelja probija kroz masu. Jedan dečak mu se sporo sklanja s puta i ovaj ga udara nadlanicom po glavi obarajući ga na zemlju. Temudžin ga ćutke posmatra, osećajući kako trijumf u njegovim grudima splašnjava. Već je imao čast da upozna Sansarove sinove. Ovaj koji mu prilazi ima iste crte lica kao njegov otac mada je krupnije građe. Možda je i Sansar nekada bio tako snažan. „Gde mi je otac?”, pita on kada iskorači ispred mase. Čuvari se okreću da ga pogledaju i mnogi od njih automatski povijaju glave. Temudžin steže vilice, spremajući se za mogući napad. Njegova braća osećaju impuls i svaki čovek najednom u ruci steže mač ili sekiru.

„Tvoj otac je mrtav”, odgovara Temudžin. „Preuzimam pleme.” „Ko si ti da mi se tako obraćaš?”, zahteva Sansarov sin. Pre nego što Temudžin stigne da mu uzvrati, ovaj izdaje zapovest čuvarima svog oca. „Ubijte ga.” Niko ne mrda prstom i Temudžin oseća iskru nade koja mu krepi srozani duh. „Prekasno je”, tiho kaže Temudžin. „Posedujem ih po pravu krvi i osvajanja. Za tebe ovde nema mesta.” Sansarov sin zaprepašćeno otvara usta, gledajući u narod kojem je pripadao celog svog života. Ne žele da susretnu njegov pogled i lica im poprimaju hladne maske. Njemu ne nedostaje hrabrost, primećuje Temudžin. Ima očeve oči, ali njima nemirno šara, pokušavajući da se pomiri sa svojom sudbinom. Naposletku pravi grimasu. „Onda ja tražim pravo da te izazovem na dvoboj, pred svima. Ako hoćeš da zauzmeš mesto mog oca, moraćeš da me ubiješ. Ili ću ja ubiti tebe.” Glas mu odiše samouverenošću i Temudžin oseća tračak divljenja prema njemu. „Prihvatam”, odgovara mu. „Mada ti ne znam ime.” Sansarov sin mrda ramenima, opuštajući ih. „Ja sam Palijak, oklunski kan.” Hrabra izjava, zaključuje Temudžin i povija glavu, pokazujući na taj način poštovanje svom suparniku. Prilazi Arslanu i iz njegovih ruku uzima fini mač. „Brzo ga poseci”, šišti Arslan ispod glasa. „Ako ostali počnu da mu kliču, gotovi smo.” Temudžin bez reči susreće njegov pogled i okreće se prema Palijaku dobacujući mu mač. Primećuje s kakvom veštinom ga hvata i mršti se u sebi. Svi životi sada zavise od njegovog umeća, stečenog u beskrajnim vežbama sa Arslanom i Juanom. Palijak zamahuje mačem kroz vazduh, kezeći zube. Temudžin hvata njegov podsmešljivi pogled. „U tom oklopu? Što me jednostavno ne pustiš da te gađam iz daljine? Bojiš se da se boriš bez njega?” Temudžin bi ignorisao ove reči da oklunski ratnici nisu počeli odobravajući da mrmljaju oko njega. Podiže ruke, čekajući da mu Arslan i Kačijun odvežu oklop. Pošto ga skinu, on ostaje samo u lakoj svilenoj bluzi i debelim pamučnim pantalonama. Podiže sečivo kako bi ga videli svi pripadnici oklunskog plemena. „Napadaj”, izaziva Temudžin. Palijak uz poklič nasrće na njega, gnevno ustremljen na Temudžinovu glavu. Temudžin pravi korak ulevo i izbegava udarac, zarivajući vrh svog mača u Palijakovu slabinu. Posekotina zjapi, ali ovaj kao da je ne oseća. Temudžin munjevito izvlači svoje sečivo i zauzima odbrambeni stav. Najednom stoje licem u lice a onda ga Palijak slobodnom rukom odguruje od sebe. Utom Temudžin munjevito zamahuje mačem i zariva oštricu u Palijakov vrat. Sansarov sin za trenutak stoji, ne verujući šta se događa. Krv kulja niz njegov vrat i on ispušta Arslanov mač. Podiže obe ruke ka otvorenoj rani i grčevito je zatvara prstima. Pod Temudžinovim pogledom, okreće se u nameri da ode, ali posle prvog koraka pada na zemlju i ostaje nepomično da leži. Masom se pronosi uzdah i Temudžin diže svoj hladan pogled pitajući se da li će se sada usuditi da ga iseku na komade. Među njima vidi Kokea koji otvorenih usta užasnuto posmatra scenu. Kada susretne Temudžinov pogled, Koke se okreće i počinje da beži probijajući se kroz masu. Ostali Okluni pilje kao ovce i Temudžin oseća kako ga izdaje strpljenje. Prolazi između njih, prilazi zapaljenom ognjištu i iz vatre vadi baklju. Okreće im leđa, spušta plamen pod ivicu kanovog šatora i posmatra kako se suvo platno razbuktava. Goreće dobro i neće postideti kanove čuvare koji su prisustvovali smrti svog gospodara.

„Sada nas ostavite. Do sumraka”, uzvikuje glasno. „Imate dovoljno posla jer u zoru odlazimo odavde. Spremite se za put.” Gleda kako se zblanuta masa razilazi u grupicama koje tiho komentarišu ono čemu su upravo prisustvovali. Često se osvrću i gledaju u figure okupljene oko šatora. Temudžin strpljivo stoji sve dok ne ostane nasamo sa kanovim čuvarima. Sansarova lična straža je po brojnosti manja od one koju je očekivao. Generacije Okluna nisu išle u pohode zbog čega su čak i Vukovi imali više naoružanih ljudi oko svog kana. Ipak, brojniji su od konjice koju je Kačijun doveo sa sobom. Kada ostanu sami, između dve grupe najednom vlada neprijatna tenzija. „Večeras neću uznemiravati Sansarovu ženu i decu”, obaveštava ih Temudžin. „Neka ga oplaču kako dolikuje. Od moje ruke neće stradati, niti će biti izgnani iz plemena kao ja nekada.” Neki od čuvara odobravajući klimaju glavom. Priča o Jesugejevoj ženi i sinovima svima je poznata. Pronela se plemenima sve dok nije postala jedna od hiljadu priča i mitova omiljenih među pripovedačima. „Dobrodošli ste oko moje vatre”, poziva ih Temudžin. Obraća im se kao da ne postoji mogućnost da ga odbiju i možda je upravo to razlog što se nijedan ne buni. Ali on to ne zna, niti za to mari. Umor, glad i žeđ ubijaju u njemu želju da dalje govori. „Donesite hranu dok razgovaramo o predstojećem ratu”, naređuje im. „Trebaju mi oštroumni ljudi koje ću postaviti za svoje oficire. Još uvek ne znam čime raspolažemo i ko će od vas komandovati.” Kačijun i Kasar spremno dodaju drva u vatru, praveći veliki plamen. Temudžin konačno zauzima mesto na zemlji pored ognjišta. Njegova braća i Arslan sedaju oko njega a ubrzo im se pridružuju i ostali. Svi sede na hladnoj zemlji, zagledani u novu silu koja uliva nadu u neki bolji, zajednički život.

31

Osim zbog rata, Okluni nisu imali posebnog razloga da svojevoljno pristupe Keraitima i ratnici sa obe strane pokazuju znake nervoze. Oba plemena su u pokretu jer Togrul želi da bude na sigurnom rastojanju od tatarskih osvajača koji nadiru ka jugu. Temudžin šalje Kačijuna na čelo da upozori Togrula, ali Keraiti su već na konjima sa oružjem u rukama i zauzimaju odbrambene položaje oko središta kolone. Tišinu narušava dosadno cviljenje rogova. Temudžin vodi narod svoje majke bliže. Zaustavlja ih na oko milju od Keraita kako bi dva plemena mogla da se prepoznaju. Potom podbada svog konja i jaše ka centralnoj tački u pratnji Kasara, Arslana i desetorice Sansarovih čuvara. Ostavlja svoje ljude sa zaprežnim kolima da stražare u slučaju iznenadnog napada iz bilo kojeg pravca. Napetost je skoro opipljiva u vazduhu, ali njemu nije potrebno upozorenje da bi ostao u pripravnosti. Uprkos povlačenju Keraita dalje na jug, Tatari ne mogu biti dalje od dve nedelje jahanja a on još uvek nije spreman za njih. Silazi s konja i pušta ga da pase. U daljini vidi Togrula i pita se kako će taj čovek pronaći konja koji će moći da ga ponese. Sa suvim osmehom primećuje da se Togrul zapravo penje u dvokolicu koju vuku dva crna škopca. Debeli kan trza uzdama i kreće mu u susret. Vin Čao ide s njim i keraitski ratnici naoružani lukovima i mačevima formiraju gust bedem oko svog gospodara. Kada mu se približe dovoljno blizu, Temudžin diže ruke, pokazujući da su prazne. Gest je besmislen budući da je i sam okružen naoružanim ljudima, ali ne želi da Togrul strepi više nego što je potrebno. Podrška debelog kana mu je više nego neophodna. „Dobrodošao si u moj logor, Togrule od Keraita”, dovikuje mu Temudžin. „Sa zadovoljstvom ti odobravam gostinska prava.” S neobičnim oprezom Togrul silazi s kola, lica zajapurenog ali kamenog. Kada se dogega do Temudžina, pogled mu luta iza njegovih leđa gde procenjuje formacije oklunskih ratnika. Brojčano su blizu njegovim, zaključuje Togrul, ujedajući se za usnu pre nego što progovori. „Prihvatam gostinska prava, Temudžine”, uzvraća formalnim tonom. Nešto u Temudžinovim očima tera ga da nastavi. „Jesi li ti sada oklunski kan? Ne razumem.” Temudžin pažljivo bira reči. „Da, po pravu krvnog srodstva moje majke i moje žene. Sansar je mrtav i Okluni su pošli sa mnom protiv Tatara.” Poznavajući ga, Temudžin naređuje da se zapale velika ognjišta i spremi gozba odmah nakon što se Okluni ulogore u zelenoj ravnici. Dok izdaje zapovesti, ogromni pladnji sa pečenjem serviraju se na prostranim belim prostirkama. Kao domaćin, Temudžin bi trebalo poslednji da sedne, ali želi da se Togrul što pre opusti. Seda na vuneni podmetač i podvlači noge pod sebe. Keraitski kan nema drugog izbora nego da zauzme mesto preko puta njega i pokazuje kineskom ambasadoru da im se pridruži. Temudžin počinje da se opušta, ali ne osvrće se da pogleda kada Kasar i Arslan zauzmu svoja mesta zajedno sa ostalima. Ubrzo svaki od njih sedi preko puta keraitskog ratnika tako da su snage izjednačene. Iza Temudžinovih leđa, Okluni u tišini posmatraju svog novog kana. Juan je takođe tu, ali glavu sve vreme drži pognutu, ne usuđujući se da pogleda u Temudžina. Vin

Čao primećuje držanje svog prvog oficira, ali to ničim ne pokazuje. „Ako niko drugi neće da pita, onda ću ja”, počinje Togrul. „Temudžine, kako to da si odjahao samo sa desetak ljudi a vratio se sa jednim od najvećih plemena u ravnici?” Temudžin pokazuje na hranu pre nego što odgovori i Togrul spremno prihvata ponudu. Rukama grabi komad mesa i ubacuje ga u usta, skoro automatskim pokretima, nezavisnim od njegovog pronicljivog pogleda. „Nebeski otac me čuva”, odgovara Temudžin, „On nagrađuje one koji su spremni da brane naš narod i našu zemlju.” Ne želi da spominje kako je lično ubio Sansara u njegovom šatoru, ne pred čovekom koji mu je potreban kao saveznik. Togrul je ionako na ivici nepoverljivosti prema svom ratnom vođi. Debeli kan ne krije svoje zadovoljstvo ovim odgovorom i otvara usta da mu to saopšti, otkrivajući polusažvakanu smesu mesa i sosa. Ali Temudžin ga u tome sprečava i nastavlja svoje objašnjenje. „Prisvajam ih po pravu krvi, Togrule, i oni to prihvataju. Najvažnije je da imamo dovoljno ljudi da razbijemo Tatare kada stignu.” „Koliko ljudi si doveo?”, pita Togrul punih usta. „Tri stotine konjanika, dobro naoružanih”, uzvraća Temudžin. „Raspolažeš otprilike istom brojkom.” „Tatari imaju preko hiljadu ljudi, sam si to rekao”, ubacuje se Vin Čao. Temudžin skreće pogled na kineskog ambasadora, ali ne odgovara mu. Oseća na sebi Juanov pogled i pita se koliko Vin Čao zna, koliko mu je Juan rekao. „Neće biti lako”, priznaje Temudžin, gledajući opet u Togrula, kao da mu se Vin Čao nije ni obratio. „Trebaće nam mnogo kineskih oklopa. Okluni imaju dva kovača i vešti su u pravljenju mačeva. Izdao sam im zapovesti. Takođe će nam trebati oklopi za konje, sa kožom i gvožđem oko vrata i grudnog koša.” Zastaje, gledajući kako Togrul otkida komad krtine i slasno ga ubacuje u usta. „Naše taktike protiv manjih grupa pokazale su se uspešnim”, nastavlja Temudžin, „iako smo i tada bili nadbrojani. Tatari ne koriste naše jurišne metode, niti oglašavaju napad bočnih formacija.” Skreće pogled ka Vin Čau i mirno kaže: „Ne plašim se njihove brojnosti.” „I dalje me teraš da rizikujem sve”, priznaje Togrul, odmahujući glavom. Neprijatnu tišinu prekida Vin Čao. „Tatarska vojska mora biti razbijena, gospodaru”, tiho sugeriše Togrulu. „Moji gospodari će zapamtiti tvoje zasluge u tome. Po završetku bitke ove zemlje će pripasti tvom narodu. Postaćeš car i više nikada nećeš biti gladan, niti ćeš ratovati.” Temudžin opet dobija potvrdu da Vin Čao ima neobičan uticaj na debelog kana i njegova netrpeljivost prema kineskom ambasadoru se produbljuje. Ma koliko mu keraitski kan bio potreban, nimalo mu ne prija što se pripadnik njegovog naroda povinuje stranom diplomati. Da bi sakrio svoju ozlojeđenost, Temudžin počinje da jede, uživajući u ukusu oklunskog bilja. Primećuje da Vin Čao tek tada poseže za svojim tanjirom. Previše je naviknut na intrige, zaključuje Temudžin. To ga čini samo još opasnijim. Togrul takođe primećuje taj pokret dok pilji u meso u svojoj ruci pre nego ga ugura u usta i slegne ramenima. „Želiš da vodiš Keraite?”, konačno pita Togrul. „U ovoj bici, da, kao što sam činio i pre”, odgovara Temudžin. Ovo je suština problema i ne može da krivi Togrula što otvoreno pokazuje bojazan. „Sada imam svoje pleme, Togrule. Mnogi od mene očekuju bezbednost i vođstvo. Kada budemo pobedili Tatare, vratiću se na jug u toplije

krajeve, za godinu ili više. Dosta sam se smrzavao na severu. Smrt mog oca je osvećena i možda ću konačno pronaći svoj mir. Podizaću svoje sinove i kćeri.” „Za njih se i borimo, zar ne?”, mrmlja Togrul. „U redu, Temudžine. Dobićeš potrebno ljudstvo. Imaćeš moje Keraite. Ali kada sve prođe, vraćaju se sa mnom na istok. Ne očekuj da će ostati tamo gde ne postoji neprijateljska pretnja.” Temudžin klima glavom i pruža ruku. Togrul sklapa debele, masne prste oko njegovih i pogledi im se sreću. Jedan drugom ne veruju. „Sada sam siguran u to da će moja žena i majka želeti da se ponovo ujedine sa svojim narodom”, primećuje Temudžin, stežući mu mesnatu šaku. Togrul klima glavom. „Narediću da ti ih pošalju”, kaže debeli kan i Temudžin oseća kako u njemu umire i poslednji tračak napetosti.

Helun korača kroz logor svog detinjstva, zajedno sa Borte i Eluin. U njihovoj pratnji su Kasar, Kačijun i Arslan. Temudžin ih je upozorio da se previše ne opuštaju. Okluni su ga navodno prihvatili u talasu neminovnih događaja, međutim, to ne znači da je bezbedno šetkati između njihovih šatora. Bortina trudnoća je poodmakla i otežava joj kretanje tako da jedva uspeva da prati Helunin tempo. Raduje je prilika da opet poseti oklunske porodice. Napustila ih je kao žena jahača a vraća se kao žena njihovog kana. Korača uzdignute glave, pozdravljajući se sa onima koje prepoznaje. Eluin uzbuđeno gleda oko sebe, tražeći poznata lica svojih najbližih. Kada ih ugleda, trči majci u zagrljaj. Dolaskom među svoje dobila je na samopouzdanju. Kasar i Kačijun je zajedno prate jer im je Temudžin prepustio da između sebe donesu odluku čija će ona biti žena. Eluin cveta pod tolikom pažnjom. Helun posmatra kako roditeljima saopštava tužnu vest o sestrinoj smrti, glasom previše tihim da bi je čula. Njen otac ukočeno sedi na panju pored vrata, pognute glave. Helun i sama oseća tugu dok pogledom leti po staništu svog naroda. Svi koje poznaje ostarili su ili su se preselili u svet duhova. Pomalo joj je neprijatno da posmatra ambijent u kojem je rasla kao devojčica. U njenom sećanju sve je ostalo isto, ali realnost je donela neka nova, nepoznata lica. „Hoćeš li obići svog brata, Helun? Svog bratanca?”, tiho pita Borte. Helun stoji kao opčinjena, posmatrajući Eluinin susret s njenom porodicom. Primećuje neugašenu želju u mladoj ženi svog sina jer nikada ranije nije spominjala da će posetiti svoj dom. U daljini odjekuje topot konja, iz pravca gde Temudžin izvodi ratnu obuku sa Oklunima i Keraitima. Izjahali su još u zoru i Helun zna da će ih prvih nekoliko dana iscrpljivati dok ne popadaju. Ipak, njegov novi status ne umanjuje nevoljnost većine Keraita da učestvuju u borbi zajedno sa nižim porodicama. Pred kraj prvog dana obuke, izbile su dve tuče. Jedan od Keraita je posegnuo za nožem i naneo smrtonosne povrede oklunskom ratniku. Temudžin je pobednika ubio kao primer ostalima, ne dajući mu priliku da objasni svoj postupak. Helun drhti dok zamišlja lik svog sina. Da li bi i Jesugej bio tako surov? Verovatno bi, kada bi bio u prilici da komanduje tako velikom vojskom. Ukoliko je istinita šamanska tvrdnja da jedna duša ostavljena zemlji odgovara jednoj duši uznetoj na nebo, onda bi njen pokojni muž bio ponosan na velika dostignuća svog sina. Helun i Borte gledaju kako Eluin poljupcima obasipa lice svog oca mešajući svoje suze s njegovim. Naposletku ustaje i majka je opet grli, spuštajući njenu glavu na svoje rame. Borte za trenutak skreće pogled i lice joj poprima nedokučiv izraz. Helun ne mora da je pita šta se dogodilo dok je bila u rukama Tatara. Sve joj je jasno na osnovu njenog odbijanja svakog dodira. Trza se čak i kada joj Helun nežno dotakne ruku. Majčinsko srce joj se cepa jer oseća njenu patnju, ali dovoljno je mudra da zna da će vreme izlečiti sve rane. Čak i

njeno sećanje na Bektera počinje da bledi. Javlja se sve ređe, ali zato kada se javi, uvek probudi stari bol. Sunce kao da joj se ledi na koži pri spoznaji da ne uživa u ponovnom susretu sa svojim sunarodnicima kao što se nadala da hoće. Previše toga se promenilo. Više nije mala devojčica koja jaše konje sa svojom braćom. Seća se kada je jednom takvom prilikom srela Jesugeja, lepog i neustrašivog. Enk je kriknuo od bola kada ga je Jesugejeva strela pogodila u bok. Zario je pete u svog konja i odgalopirao. Tada je mrzela nepoznatog ratnika koji ju je oteo. Ali kako je mogla da zna da će Jesugej biti čovek kojeg će zavoleti? I da će sada stajati među svojima kao majka mladog kana? Između šatora vidi starca koji ukočeno korača pomoću štapa. Borte nervozno uzdiše kada ga ugleda i Helun po njenom uspravnom držanju pogađa da je to njen otac. Šolaj im polako prilazi, upijajući svaki detalj ratnika koji se brinu o njihovoj sigurnosti. Pogled mu pada na Helun i oči mu iskre pri iznenadnoj spoznaji. „Sećam se tebe, devojko”, kaže joj, „mada je to bilo mnogo davno.” Helun sužava pogled, pokušavajući da zamisli kako je izgledao kada je bio u punoj snazi. Mutno sećanje polako oživljava lik čoveka koji ju je učio da plete amove od užadi i kože. Čak i tada je bio stariji, bar u njenim mladalačkim očima. Helun zapanjeno shvata da su joj oči pune suza. „Sećam te se”, priznaje ona i Šolaj se ceri, otkrivajući svoje tamne desni. Borte ćutke posmatra ovaj susret i otac joj odsečno klima glavom šireći svoj bezubi kez. „Nisam te video otkad si otišla iz staništa”, kaže joj. Borte se neprijatno meškolji i Helun se pita da li je mlada trudnica u stanju da prepozna simpatiju u promuklom glasu svog oca. Šolaj se iznenada smeje. „Dve žene kanova, dve majke njihovom nakotu. Ipak, ja pred sobom vidim samo dve Oklunke. Rado bih popio mešinu ili dve ajraga u tako finom društvu.” Pruža ruku i dodiruje porub Bortine dolame, trljajući ga među prstima kao da procenjuje kvalitet tkanine. „Dobro si izabrala, kćeri. Konačno to vidim. Znao sam da ima nešto u tom Vuku. Jesam li ti to rekao?” „Rekao si da je verovatno mrtav čovek”, uzvraća Borte, ledenim glasom kakav Helun nikada dotad nije čula. Šolaj sleže ramenima. „Možda i jesam”, tužno dodaje. Mučna tišina se oteže i Helun uzdiše. „Obožavaš svoju kćer, starče”, naposletku mu kaže. „Zašto joj to ne kažeš?” Šolaj se crveni, da li od gneva ili nelagode, nije sigurna. „Zna ona to”, mrmlja on. Borte je bleda kao kreč dok nepomično stoji i zuri u svog oca. Odmahuje glavom i kaže: „Kako mogu da znam kad to nikada nisi izgovorio?” „Mora da jesam”, breca se Šolaj, osvrćući se oko sebe. Manevri u ravnici mu uporno skreću pažnju i nije u stanju da pošteno pogleda svoju kćer u oči. „Ponosan sam na tebe, curo, trebalo bi to da znaš”, neobično tiho kaže. „Kada bih te opet podizao, tretirao bih te nežnije.” Borte odmahuje glavom. „Ne bi”, hladno uzvraća ona. „I nemam više šta da ti kažem.” Starac kao da se još više poguruje na ove reči. Borte se okreće ka Helun i gleda je očima punim suza. Šolaj ih ne vidi jer je zagledan nekud u daljinu. „Hajdemo nazad”, predlaže snaha, preklinjući očima svoju svekrvu. „Pogrešile smo što smo uopšte došle.”

Helun se bavi mišlju da je ostavi nasamo sa ocem, međutim, Temudžin je bio odlučan. Borte nosi njegovog naslednika i ne sme da rizikuje. Helun guši svoj ponos. Višestruka je majka, ali ovaj komplikovani odnos deluje joj tako besmisleno. Ukoliko sada odu, zna da Borte više nikada neće videti svog oca i da će se zbog toga godinama kajati. Temudžin će ipak morati da sačeka. „Raskomotite se”, dovikuje Helun svojim sinovima i Arslanu. Kasar i Kačijun to odmah čine jer su navikli da je slušaju. „Ostaćemo ovde dok Borte ne popriča sa svojim ocem u njegovom šatoru.” „Kan je bio veoma jasan...”, počinje Arslan. Helun ga šiba pogledom. „Zar nismo jedan narod?”, oštro ga prekida. „Nema razloga za strah od Okluna. Da ima, prva bih bila na oprezu.” Arslan spušta pogled, ne znajući šta da joj odgovori. „Kačijune”, naređuje Helun, „idi nađi mog brata Enka i obavesti ga da mu sestra dolazi na ručak.” Strpljivo posmatra kako se Kačijun udaljava lakim trkom a da prethodno nije upitao gde se nalazi šator njegovog ujaka. Helun vidi kako zastaje nasred staništa i okleva, a zatim se osmehuje. Pre će se raspitati nego što će se vratiti nazad, u to je sigurna. Njeni sinovi umeju da koriste svoj mozak. „Poći ćeš sa mnom, Kasare. I ti, Arslane. Ješćemo a onda ćemo doći po Borte i zajedno se vratiti nazad.” Arslan je u nedoumici, isuviše svestan Temudžinovog upozorenja. Ne uživa u ovoj bezizlaznoj situaciji, ali ne pada mu na pamet da se dalje prepire sa Helun i tako je postidi pred njenim narodom. Naposletku klima glavom, povinujući se odluci kanove majke. Šolaj zblanuto stoji i prati ovu raspravu. Povremeno gleda u svoju kćer, prateći njenu reakciju. „Voleo bih to”, priznaje on. Borte kruto klima glavom i osmeh joj vedri lice. Zajedno odlaze među oklunske šatore, praćeni Heluninim zadovoljnim pogledom. Stari Šolaj ne skriva svoju sreću. „Predstoji nam težak rat”, mrmlja Helun. „Zar da ocu i kćerki uskratimo poslednju priliku za razgovor?” Arslan ne zna da li je ovo pitanje upućeno njemu i stoga ne odgovara. Izgubljena u sećanjima, Helun za trenutak stoji kao u transu a onda odlučno odmahuje glavom. „Gladna sam”, priznaje im. „Ako je šator mog brata na starom mestu, onda ću ga brzo naći.” Kreće kroz stanište. Arslan i Kačijun je u stopu prate i ne pokušavaju da pogledaju jedan drugom u oči.

Četiri dana nakon selidbe Okluna, u suton se oglašavaju rogovi za opasnost. Iako su ratnici oba plemena iscrpljeni od celodnevnih ratnih vežbi, skaču sa svojih trpeza, zaboravljajući na glad, hitro navlače svoje oklope i grabe oružje. Temudžin je već na svom konju odakle ima bolji pogled na stanište. Kroz glavu mu proleće mučna misao da su Tatari nekako uspeli da ih zaobiđu ili da su podelili vojsku ne bi li ih napali sa dve strane. A onda mu šake pojačavaju stisak oko uzdi i lice počinje da bledi. Kačijunove oči su oštre kao i uvek, ali telom mu prolaze neprijatni žmarci. Arslan primećuje njihove reakcije, ali ne uspeva u mraku da prepozna pridošlice. „Ko su?”, pita, škiljeći u masu tamnih konjanika koji im galopiraju u susret. Temudžin besno pljuje na zemlju, tik pored Arslanovih nogu. Odmah prepoznaje formaciju u kojoj stranci jašu i na usnama mu titra gorak osmeh. „Pleme mog oca, Arslane. Vukovi.”

32

Gvozdene buktinje trepere i šište na noćnom vetru kada Iluk uđe u združeni logor. Temudžin nije poslao Arslana da mu odobri sastanak sa kanom odmah nakon što su se Vukovi zaustavili. Ni sam nije želeo da obavi tu formalnost. Kada ugleda Iluka kako korača između šatora idući njemu u susret, Temudžin nije siguran u to da li da ga ostavi u životu ili ne. Napad na gosta je zločin koji ne bi išao u prilog nijednom od prisutnih plemena, međutim, svestan je toga da je Iluk u stanju da prekrši pravilo zaštite. Temudžin bi samo u tom slučaju imao odrešene ruke da s njim čini šta mu je volja. Iluk se ugojio od kada ga je poslednji put video. Glava mu je potpuno ćelava osim kike koja mu visi niz leđa i koja se njiše pri svakom koraku. Na sebi ima debelu crnu dolamu porubljenu tamnim krznom a ispod nje bluzu i pantalone. Temudžin sužava pogled kada prepozna vučju glavu na balčaku mača koji mu visi o pojasu. Iluk hoda ne gledajući oko sebe, pogleda uprtog u grupicu okupljenu oko centralnog ognjišta. Uz njega je Tolaj, još krupniji i mišićaviji nego što ga Temudžin pamti. Mladi kan želi da ostane u sedećem stavu, da pokaže koliko malo mu je stalo do čoveka koji mu je došao na noge, ali ne može. Kada mu Iluk i Tolaj priđu, on ustaje, osetivši da njegova braća čine isto, kao po komandi. Togrul primećuje napetost u vazduhu i uz težak uzdah se pridiže na noge. Šta god da je Iluk naumio, život će mu biti oduzet na najmanju provokaciju. Ilukov pogled leti sa Temudžina na Kasara i Kačijuna, a onda se smrknuto zaustavlja na Temužu. Ne prepoznaje najmlađeg Jesugejevog sina iako mu u očima čita strah. Kod ostalih ne primećuje ni tračak strepnje. Svaki od njih ukočeno stoji, spreman da napadne. Lica su im bleda dok im mišići nervozno podrhtavaju a srce tutnji u grudima. Kan Vukova ih je sve odreda posećivao u košmarnim snovima. Ubijali su ga na hiljadu načina pre nego što bi se probudili. Kačijun i Kasar su ga poslednji put videli kada ih je ostavio da skončaju u surovoj ravnici sa hladnom zimom u najavi. Sve što su propatili od tog dana mogli bi sada da mu naplate. Iluk je u njihovoj mašti bio čudovište da bi sada posmatrali stranca, vremešnog ali još uvek vitalnog. Teško je zadržati hladnu masku na licu. Temudžinove zagonetne žute oči privlače Tolajev pogled. Temudžin ga pamti po lošem, ali sada je manje samouveren nego onda kada ga je zarobio i kao dragocen plen ga odveo svom kanu. Naučio je da maltretira one slabije od sebe, plašeći se samo jačih. Sada ne zna kako da reaguje na Temudžina, zbog čega zbunjeno skreće pogled. Kada tišina postane neprijatna, Togrul se prvi oglašava. „Dobrodošli ste u naš logor”, kaže im. „Večeraćete s nama?” Iluk klima glavom, odvajajući pogled od Jesugejevih sinova. „Hoćemo.” Njegov glas oživljava mržnju koju je Temudžin s vremenom uspeo da potisne, ali on to vešto prikriva bezizražajnom maskom na licu. Spušta se na vuneni podmetač zajedno sa ostalima i posmatra da li će Iluk ili Tolaj posegnuti za oružjem. Mač mu je spreman pod rukom i nijednog trena se ne opušta. I Sansar je verovao da je bezbedan u svom šatoru. Iluk obema rukama prihvata činiju slanog čaja i tek tada Temudžin poseže za svojom. Srče toplu tečnost, ne osećajući njen ukus. Ne progovara. Kao gost, Iluk mora prvi da mu se obrati i mladi kan

krije nestrpljivost iza činije sa čajem delujući opušteno i smireno. „U prošlosti smo bili neprijatelji”, počinje Iluk nakon što iskapi svoj čaj. „Još uvek smo”, uzvraća Temudžin, možda prebrzo. Iluk diže svoje ravnodušno lice ka njemu i za trenutak se čini da razmišlja o ovim rečima. Pored toliko ratnika spremnih da ga zakolju, deluje neobično smireno, mada su mu beonjače krvave kao da je pio pred dolazak na sastanak. „Moguće. Ali sada nisam došao zbog toga”, tiho nastavlja Iluk. „Plemena sve više pričaju o tatarskoj vojsci koja stiže sa severa, vojsci koju si celu zimu provocirao svojim napadima.” „Pa šta?”, breca se Temudžin. Iluk se cinično smeška dok mu krv polako vri. Prošlo je mnogo godina otkad se neko usudio da mu se obrati tako grubim tonom. „Nomadi su napustili ravnicu”, objavljuje Iluk. „Pridružili su nam se u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.” Temudžin najednom razume zašto je Iluk doveo Vukove. Blago otvara usta, ali ne govori ništa, puštajući Iluka da dovrši misao. „Čuo sam bezbroj priča o mladom Vuku koji je neumorno napadao Tatare”, nastavlja Iluk. „Tvoje ime je sada slavno. Tvoj otac bi se ponosio tobom.” Temudžinu malo nedostaje da skoči na njega. Bes mu se skuplja u grlu, poput gorke pljuvačke. Potreban mu je nadljudski napor da se obuzda. Iluk ga pomno posmatra, sluteći njegov gnev. „Nisam znao da si ujedinio oklunske i keraitske ratnike sve dok nisam preselio Vukove. Ipak, smatram da će ti biti potrebni i moji ljudi ako misliš da poraziš Tatare i oteraš ih nazad na sever.” „Koliko ih imaš?”, pita Togrul. Iluk sleže ramenima. „Sto četrdeset.” Gleda u Temudžina. „Ti znaš kakvi su.” „Ne trebaju nam”, odgovara Temudžin. „Sada vodim Oklune. Vi nam niste potrebni.” Iluk se smeška. „Znači, tačno je da nisi očajan kao što sam mislio. Ali ako je brojka koju sam čuo tačna, onda ti je potreban svaki konjanik. Ako se ujediniš s Vukovima... onda će tvoje pleme na kraju ipak opstati. I ti to dobro znaš.” „Šta tražiš zauzvrat? Nisi ti zabadava došao”, iskušava ga Temudžin. „Tatari imaju srebro i konje”, odgovara Iluk. „Imaju žene. Vojska im je sastavljena iz nekoliko plemena. Poseduju svakojake vrednosti.” „Dakle, na ovo te je podstakla pohlepa”, zaključuje Temudžin, cereći se. Ilukovo lice se naglo crveni od besa i Tolaj se meškolji pored njega, iritiran ovom uvredom. „Vukovi ne mogu sami da im se suprotstave”, uzvraća Iluk. „Morali bismo da se povučemo još južnije. Kad sam čuo da se Keraiti spremaju za rat i da im se pridružuju tvoji ratnici, rizikovao sam u nadi da ćeš našu nemilu prošlost ostaviti po strani. Ovo što sada vidim ovde neće je promeniti. Vukovi su ti potrebni. I ja sam ti potreban.” „Za šestinu njihovog imetka”, mrmlja Togrul. Iluk ga gleda, skrivajući gađenje prema debelom keraitskom kanu. „Kada se tri kana dogovaraju, onda bi trebalo da se deli na trećine.” „Neću da se cenjkam kao trgovac”, kruto odgovara Temudžin, preduhitrivši Togrula. „Još uvek nisam pristao na tvoju ponudu.” „Ne možeš me odvratiti od borbe protiv Tatara ako ja tako odlučim”, uzvraća Iluk. „Nije sramota razgovarati o podeli jer bitka tek predstoji.” „Mogao bih da te zaustavim jednom rečju”, preteći kaže Temudžin. „Mogao bih prvo da porazim Vukove.” Bes mu se otima kontroli i malim delićem razuma zna da od sebe pravi budalu, ali smirenje

je sada nedostižno. Skoro nesvesno počinje da ustaje. „Ne bi to učinio porodicama”, samouvereno odgovara Iluk, osvešćujući ga. „Čak i kada bi to učinio, samo bi uludo pobio živote koji su ti potrebni za rat protiv Tatara. Ima li smisla da se borimo između sebe? Rečeno mi je da si ti čovek sa vizijom, Temudžine. Dokaži to.” Sve oči su uprte u Temudžina u iščekivanju njegovog odgovora. On steže pesnicu i pokušava da se smiri, sklanjajući ruku sa balčaka svog mača. Iluk ne reaguje na taj pokret. U protivnom bi umro, svestan je toga. Smelost njegovog neprijatelja skoro postiđuje Temudžina i vraća mu sećanje na dane kada je bio dečak. Naravno, potrebni su mu ratnici koje je Iluk doveo, još kada bi samo imao petlju da ih primi u svoj savez. „Hoće li Vukovi primati naredbe od mene? Hoćeš li ti?”, naposletku pita. „U ratu postoji samo jedan vođa”, mudro odgovara Iluk. „Daj nam jedno krilo i pusti me da njime komandujem. Boriće se jednako dobro kao i svi ostali.” Temudžin vrti glavom. „Moraš da naučiš zvučne signale, formacije koje sam uvežbao sa ostalima. Nije sve samo u jahanju i ubijanju što više ljudi na koje nabasaš.” Iluk skreće pogled. Kada je Vukovima naredio da se spakuju i spreme za put, nije znao na šta će ovde naići. Razmišljao je o tome da otme plen od plemena koja se budu sukobila sa Tatarima, ali duboko u srcu obradovao se kada je u vetru nanjušio krv, poput pravog vuka. Više nije mogao da odoli. U ravnici nikada nije postojalo pleme kao što je tatarsko. Bar ne za njegovog života. Jesugej bi se digao protiv njih i upravo to je podstaklo Iluka da sazna da li će i njegovi sinovi prihvatiti isti izazov. Ipak, očekivao je topliju dobrodošlicu. Spoznaja da su Okluni već u savezu prilično je umanjila vrednost njegovih ratnika. Nameravao je da zahteva polovinu plena, a umesto toga naišao je na hladnu aroganciju Jesugejevih sinova. Ali već je odlučio. Ne može tek tako da se okrene i vrati Vukove nazad. Njegova kontrola nad plemenom biće poljuljana ukoliko vide da je odbijen. Pod treperavim bakljama može da primeti na desetine šatora oko sebe. Sam pogled na toliko ratnika podudara se s njegovim snovima. Šta sve čovek može da postigne s tolikom silom iza sebe? Ukoliko Jesugejevi sinovi poginu u boju, njihovi ratnici će biti izgubljeni i uplašeni. Tada će na scenu stupiti on, kao njihov neprikosnoveni vođa. „Moji ljudi će slušati tvoje zapovesti, preko mene”, konačno pristaje Iluk. Temudžin se naginje napred. „A posle, kada Tatare sravnimo sa zemljom, izmirićemo naše stare račune. Prisvajam Vukove kao najstariji preživeli Jesugejev sin. Hoćeš li me ispoštovati s tim mačem koji nosiš kao da je tvoj?” „Jeste moj”, uzvraća Iluk, napetog lica. Staništem se pronosi šapat. Togrul posmatra ovu dvojicu i zapaža mržnju prikrivenu usiljenom učtivošću. Iluk se trudi da deluje smireno i glumi zabrinutost. Svestan je toga da ga Temudžin želi mrtvog. Razmišljao je o mogućnosti da preživele ratnike pripoji Vukovima, one koji su oteti iz Temudžinovih mrtvih ruku. Umesto toga, suočio se sa oklunskim kanom i cena koju mora da plati višestruko je veća. Možda su duhovi sada s njim iako ranije nisu bili. „Kada budemo razbili Tatare, ispoštovaću te”, obećava sa sjajem u očima. „Jedva čekam.” Temudžin naglo ustaje, izazivajući munjevite pokrete ruku ka mačevima. Iluk sedi kao stena, zagledan u njega, ali Temudžinov pogled luta nekud u tamu. Helun polako prilazi okupljenim glavešinama, krećući se kao u transu. Iluk se okreće da izvidi šta to zaokuplja Temudžinovu pažnju, i kada ugleda Jesugejevu ženu, i sam ustaje, zajedno sa Tolajem. Helun je bleda i Iluk primećuje da nekontrolisano oblizuje donju usnu iz koje curi tanak mlaz krvi. Kada im se pogledi sretnu, ona ubrzava korak, podižući ruku u nameri da ga udari.

Kačijun se isprečuje između njih pre nego što Helun uspe da stigne do kana Vukova. Čvrsto drži svoju majku dok joj se šaka skuplja poput kandže. Pogled joj je prikovan za Ilukovo lice, ali njeni nokti nikad ne uspevaju da ga dokače. Iluk ćuti, osećajući Temudžina iza sebe. Helun se opire, tražeći pogledom svog najstarijeg sina. „Kako možeš da ga pustiš da živi posle svega što nam je učinio?”, ciči ona, pokušavajući da se oslobodi Kačijunovog stiska. Temudžin odmahuje glavom. „On je gost u mom logoru, majko. Kada se budemo borili protiv Tatara, s nama će ići i njegovi Vukovi. U protivnom, zapleniće Oklune.” Iluk se utom okreće prema njemu i Temudžin ga gleda s kiselim osmehom na licu. „Je li to ono što želiš, Iluk? U tvom logoru ne vidim više šatora nego kada si nas ostavio da umremo u ravnici. Nebeski otac je napustio Vukove pod tvojim vođstvom, ali to će se promeniti.” Iluk se kikoće, opuštajući ramena. „Rekao sam sve što sam imao. Kada budemo odjahali, uverićeš se u to kakvi ratnici drže moje krilo. Posle toga ću ti održati lekciju života. Drugi put nećeš preživeti.” „Vrati se u svoj šator, Iluk”, predlaže mu Temudžin. „U zoru počinjem da obučavam tvoje ljude.”

Dok Tatari prodiru ka jugu zelene ravnice, manja plemena beže pred najezdom brojne sile. Neki se ne zaustavljaju ni pred prizorom vojske koju je Temudžin okupio. Zaobilaze ih i deluju kao tamne tačkice u daljini. Ostali se priključuju ujedinjenim ratnicima i vojska svakodnevno dobija na brojnosti. Temudžin je u međuvremenu razaslao glasnike Naimanima, Ojratima i svim velikim plemenima do kojih je moguće dopreti. Neka se ne odazivaju na njegov poziv, ali on razume njihovu uzdržanost iako je prezire. Od svog postanka nikada nisu ratovali. Uostalom, i ovaj savez od tri velika plemena vredan je divljenja. Obučava ih da se zajedno bore sve dok ne postane siguran u to da su spremni za rat. Ipak, kada padne veče, Temudžina redovno podsećaju na vremena kada su bili zakleti neprijatelji i strogo kažnjava pojedinačne tuče koje su proizvod krvnih osveta iz prošlosti. Šatore Vukova ne posećuje. Nijedna od starih porodica nije se pobunila kada je njegova majka sa nejakom decom izopštena iz plemena. Postoje trenuci kada bi dao sve na svetu da prošeta među ljudima koje je poznavao kao dečak, ali Helun pre njega otkriva da to više nije isti narod. Dok im je Iluk vođa, to mu neće doneti mir. Dvanaestog dana po dolasku Okluna, izviđači se vraćaju sa vešću da je tatarska vojska na horizontu, na manje od jednog dana hoda. S njima dolazi još jedna nomadska porodica koju pred sobom gone kao da je stado koza. Temudžin svira znak za uzbunu i u logorima neko vreme vlada tišina dok se ratnici rastaju sa svojim voljenima. Mnogi od njih žvaću komade tople ovčetine i hleba koje im u ruke guraju majke i sestre. Krila se formiraju sa Ilukovim Vukovima na levoj i Kačijunovim i Kasarovim Oklunima na desnoj strani. Temudžin drži Keraite u sredini i gleda levo i desno duž konjaničkih vrsta, zadovoljan onim što vidi. Osam stotina ratnika čeka na njegov znak da jurne na neprijatelja. Keraitske i oklunske kovačnice danonoćno su radile i napravile skoro trećinu oklopa po uzoru na one koje im je poklonio Vin Čao. Konji su omotani kožnim štitnicima ojačanim gvozdenim pločicama. Temudžin zna da Tatari tako nešto nikada nisu videli. Čeka da se žene povuku i primećuje Arslana koji ljubi svoju mladu Tatarku koju je prethodne zime zarobio i zavoleo. Temudžin se osvrće, ali nigde ne vidi Borte. Trudnoću je prenela, zbog čega ne očekuje da će izaći iz šatora. Seća se Helunine priče o tome kako je Jesugej odjahao u noći kada se on rodio i smeška se. Krug se okreće, ali ulog je porastao. Učinio je sve što je mogao i nije mu teško da zamisli kako njegov otac sada posmatra svoje sinove. Krajičkom oka gleda Kasara i Kačijuna, a onda u drugom redu sleva

zapaža Temuža. Pozdravlja ih klimoglavom i Kasar mu uzvraća osmehom. Daleko su dogurali od uplašenih dečaka skrivenih u useku visoke stene gde su preživeli najgore dane svog života. Kada su svi spremni, oklunski šaman na beloj kobili izbija na čelo. Mršav je i star, kose bele poput kobilje dlake. Sve oči su uprte u njega dok recituje ritualnu pesmu i diže ruke ka nebeskom ocu. U jednoj drži ovčju kost od plećke i maše njom kao da je oružje. Temudžin se smeška u sebi. Keraitski šaman nije bio voljan da blagoslovi ovaj rat, zbog čega je taj zadatak poverio pravom čoveku. Šaman naočigled svih silazi s konja i leže na zemlju, grleći majku koja svima njima vlada. Vetar nosi njegovu pesmu, ali redovi ratnika sede savršeno mirno i čekaju kanovu zapovest. Starac potom pilji u potamnelu kost u ruci, tumačeći je dok prelazi svojim kvrgavim prstima duž sitnih brazdi. „Majka zemlja se raduje”, uzvikuje on. „Žudi za tatarskom krvlju kojom će se napojiti. Nebeski otac se uzda u nas.” Lomi plećku golim rukama, pokazujući neverovatnu snagu. Temudžin puni pluća i obraća se svojim ratnicima iz sveg grla. „Zemlja zna da smo jedan narod, braćo moja”, uzvikuje. „Ona pamti težinu naših stopa. Dobro se borite danas i one će nam pokazati put.” Svi podižu lukove uz gromoglasan poklič i Temudžin oseća kako mu srce jače lupa. Šaman se penje na svoju kobilu i jaše na začelje, probijajući se kroz redove ratnika. Iz sujevernog straha, nijedan od ratnika se ne usuđuje da presretne njegov pogled, ali Temudžin mu klima glavom. Na rubovima vrsta, jahači sa malim bubnjevima počinju da udaraju. Njihov ritam odgovara otkucajima Temudžinovog srca. On diže ruku a zatim je spušta udesno. Hvata Kasarov pogled kada njegov brat povede stotine najboljih oklunskih ratnika. Svaki od njih na sebi ima oklop. Temudžin se nada da će u napadu biti neprobojni. Desno krilo se odvaja od ostatka vojske. Temudžin ih prati pogledom, moleći se u sebi da se ponovo sretnu. Kada se vrsta umiri i Kasarovo krilo odmakne skoro čitavu milju, Temudžin zariva pete, vodeći Keraite, Vukove i Oklune u napad, ostavljajući žene i decu same i bezbedne.

33

Iako svi poznaju neprijatelja s kojim se suočavaju, i dalje su zatečeni impozantnom veličinom tatarske vojske. Kreću se poput spore fleke kroz ravnicu, kao tamna masa konjanika, zaprežnih kola i šatora. Temudžin ih je sa svojom braćom osmotrio na pet stotina milja severno odatle, ali i dalje predstavljaju uznemirujući prizor. Ipak, Mongoli ostaju nepokolebani. Ljudstvo koje jaše za Jesugejevim sinovima spremno je za bitku. Čak i da ima straha u njihovim redovima, oni ga ne pokazuju. Samo konstantno proveravanje strela otkriva napetost dok slušaju cviljenje tatarskih rogova koje dopire iz daljine. Temudžin jaše kroz zelenu dolinu. Njegova kobila je stabilna dok galopira po prolećnoj travi. Iznova izvikuje zapovesti, podstičući ratobornost svojih oficira. Iluk je najgori među njima. Njegovo levo krilo izvlači se napred i zahteva usklađivanje tempa sve dok Temudžin ne shvati da je to namerno izvrdavanje njegovoj naredbi. Ispred sebe vidi Tatare koji vrve oko svojih šatora i čuje njihove kreštave povike u vetru. Sunce je jako i Temudžin oseća njegove zrake na leđima kao blagoslov. Iznova dodiruje svoje strele, zaključujući da su spremne u tobolcu kao što su bile i trenutak ranije. Želi da pogodi neprijatelja u punom galopu i zna da će opkoljavanje morati da odloži za kraj. Tatari već tri meseca putuju na jug, jašući svakodnevno. Nada se da neće biti odmorni kao što su njegovi ratnici, niti podjednako gladni ubijanja. Na milju od sudara, prebacuje težinu napred, neznatno ubrzavajući tempo. Njegovi ljudi ga savršeno prate iako se Iluk opet trudi da ih pretekne. Temudžin duva u rog, oglašavajući ravnanje, i hvata Ilukov srdit pogled kada se ovaj izjednači s vrstom. Osim zaglušujućeg topota konja, Temudžin može da čuje uzbuđene pokliče ratnika oko sebe. Pogledi su im napeti i suženi i trude se da prkose vetru. Mladi kan vadi prvu strelu i postavlja je uz tetivu, znajući da će vazduh uskoro biti prepun kopljišta. Možda će upravo ova pronaći tatarski grkljan i poslati ga majci zemlji u zagrljaj. Srce mu ludački udara i osećaj straha zamenjuje duboka koncentracija. Prva tatarska strela doleće uz fijuk, ali on još uvek ne daje znak za puni galop. Mora da bude savršeno. Kada se vojske opasno približe jedna drugoj, on bira trenutak. Zariva pete, uzvikujući „Ča!” Kobila reaguje ubrzavanjem rada nogu i skoro da leti napred. Možda i sama oseća uzbuđenje oko sebe. Vrsta ga spremno prati i Temudžin povlači tetivu zatežući je svom snagom. Nekoliko trenutaka mu se čini da samo prstima održava težinu odraslog čoveka, ali staložen je. Oseća ritam galopa čitavim telom, pronalazeći u njemu savršenu smirenost i odmarajući se svaki put kada se kobila odvoji od zemlje. Tatari već galopiraju. Temudžin rizikuje kratak osvrt na svoje ljude. Dva reda tutnje kroz ravnicu i svih sedam stotina drži spremne lukove. On pokazuje zube uprkos napetosti u ramenima i otpušta svoje prvo kopljište. Zvuk koji sledi jeste pucanj hiljada tetiva i odjekuje okolnim brdima. Strele lete ka plavom nebu i za trenutak se čini da tamo nepomično vise pre nego što se ustreme nadole, direktno u tatarske redove. Mnoge padaju na zemlju i nestaju zajedno sa svojim štrčećim perjanicama. Ali većina se zariva u meso i briše konjanike s lica zemlje.

Pre nego što Temudžin uspe da vidi šta se događa, stiže odgovor u vidu kiše tatarskih kopljišta. Nikada nije video toliko strela koje poput zloslutnog oblaka zasenjuju sunce. Tatarske strele se sporo kreću dok ih posmatra i pokušava da ne napravi turobnu grimasu. A onda kao da ubrzavaju. Može da ih čuje kako doleću jer zuje poput roja insekata. Prstima napipava drugu strelu i njegovi ljudi opet otpuštaju tetive pre nego što ih prikuju tatarska kopljišta. U punom galopu, ljudi padaju sa svojih konja. Njihovi krici se brzo gube u vetru. Temudžin oseća udarac u butinu i rame. Kopljišta se odbijaju, ne probijaju oklop. On trijumfalno kliče, skoro stojeći na uzengijama dok ispaljuje strelu za strelom. Oči su mu zamagljene od vetra tako da ne razaznaje detalje, ali vidi obrise ljudi i ubija ih bez trunke milosti. Za samo nekoliko trenutaka sudariće se sa prvim tatarskim jahačem, ali iščekivanje kao da traje večno. Kada se dovoljno približe, Temudžin kači luk o jabuku svog sedla kako bi mu bio pri ruci. Još jedna od ideja koju je zajedno sa svojim oficirima sproveo u delo. Vadi mač koji mu je Arslan iskovao, osluškujući škripu metala dok ostali čine isto. Svaki otkucaj srca je beskrajan i on ima vremena. Diže rog na usne i duva tri ravna tona. Krajičkom oka vidi kako krila kreću napred i hvata svoj mač, ne smanjujući tempo galopa i balansirajući na sedlu. Susret sa Tatarima je gromoglasan, skoro sablastan odjek. Konji se sudaraju u punoj brzini iako konjanici sa obe strane ne popuštaju. Zbog udarca su primorani da se održe u sedlu. Vojske se obrušavaju jedna na drugu, strele se ispaljuju izbliza, u lica i vratove. Smrt dolazi brzo i obe strane već u prvom sudaru gube na desetine ljudi. Temudžin se uverava u to da oklopi odolevaju i razjareno izaziva neprijatelja. Jedan tatarski ratnik jaše mimo njega, ali Temudžin ga seče pre nego što ovaj uspe da protutnji dalje. Još jedna strela mu se iz neposredne blizine zabada u oklop, ovoga puta probija, i vrh kopljišta se zariva u Temudžinove grudi što mu izaziva bolan jauk. Oseća kako se strela pomera i razdire mu kožu pri svakom pokretu tela. Bez razmišljanja, zamahuje mačem i vadi glavu strele iz sebe. Krv kulja iz rane i curi između gvozdenih pločica njegovog oklopa. Napad je srušio prvu tatarsku vrstu, ali njih je previše da bi ih tako brzo porazili. Borbene linije počinju da se razbijaju u manje grupice divljih koljača koji otpuštaju strele utrnulim prstima sve dok im lukovi ne postanu beskorisni. Tada se late svojih mačeva. Temudžin pogledom traži svoju braću, ah ne vidi ih u opštoj pometnji. Nastavlja da ubija bez prestanka, pomerajući kobilu napred samo blagim pritiskom kolena. Tatarin uz urlik nasrće na njega. Iz otvorenih usta mu već kulja krv. Temudžin mu uranja sečivo u grudi, divlje ga trzajući nazad. Još jedan koji vitla sekirom obrušava se na njega s boka. Udarac je silovit, ali ne probija debele slojeve oklopa. Videvši da Tatarin protrčava mimo njega, Temudžin se zanosi, a mišići na butinama mu se zatežu od napora dok se bori da ostane na konju. Ilukovi Vukovi najbrže napreduju po levoj strani. Neki su sjahali i koračaju uporedo sa Tatarima ispaljujući strelu za strelom. Ispod dolama nose kožne oklope koji ne propuštaju kopljišta. Lica su im isprskana krvlju, ali oni usporavaju tempo, sabijajući Tatare ka centru. Temudžin vidi Iluka kako jaše na čelu, lica znojavog i krvavog dok precizno seče mačem koji je nekada pripadao Jesugeju. Svud unaokolo leže konji koji trzaju nogama u agoniji i predstavljaju opasnost svakom ko im se nađe u blizini. Temudžin zaobilazi jednog i primećuje oklunskog ratnika prikleštenog ranjenom životinjom. Susreće njegov pogled i psuje sebi u bradu. Bez razmišljanja, skače sa sedla da oslobodi ratnika. Kada se dočeka na zemlji, o grudi mu se odbija još jedna strela. Srećom pogađa gvozdenu oplatu i baca ga na leđa. Ali on brzo ustaje i izvlači oklunskog ratnika sve dok se ovaj ne pridigne na noge. Nedaleko odatle primećuje tobolac pun strela. Temudžin ga grabi pre nego što uzjaše i poseže za strelom. Podbada kobilu i usredsređuje svu snagu na luk i strelu. Tatari kao da ne primećuju svoje gubitke, ne posustaju u borbi. Temudžin ih poziva rukom, izazivajući ih. Njegovi ratnici vide da je

opet u sedlu. Duh im se krepi i nastavljaju da zadaju udarce s obnovljenom snagom. Neće još dugo trajati, zaključuje mladi kan. Vidi kako Okluni napreduju po desnoj strani iako nemaju dovoljno ljudstva da opkole neprijatelja. Kada potroše sve strele, vade svoje sekire, potiskuju neprijatelja i ubijaju ih pre nego što ovi uspeju da izvade svoje mačeve. Temudžin čuje konjski topot. Osvrće se i vidi Kasara koji dolazi s rezervnim ljudstvom. Pre nego što su se priključili bici, jahali su u velikom krugu, skriveni brdima. Iza sebe, Temudžin može da spazi čvrste redove konjanika u galopu sa Kasarom na čelu. Tatari s krila pokušavaju da ih presretnu, ali ovi su previše gusto zbijeni i gaze sve pred sobom. Uprkos gromoglasnom topotu, Temudžin čuje sablasne krike oborenih Tatara. Oklopljeni konji i ratnici zarivaju se u neprijatelja poput kopljišta, potiskujući ga duboko ka centru i ostavljajući krvave tragove na zemlji. Konji i ljudi pogođeni tatarskim strelama takođe padaju, ali konjica ne usporava sve dok ne iseče desno neprijateljsko krilo od centra. Temudžin oseća da Tatari konačno popuštaju i za trenutak ostaje nem od silnog uzbuđenja koje mu puni grudi. Jaše ka svojim ljudima, osećajući kako kobila pod njim drhti od bola. Iz oklopa na grudima štrči joj strela niz koju kaplje krv. Njegov tobolac je odavno prazan zbog čega koristi Arslanov mač kojim nemilice seče Tatare koji mu se ispreče na putu. Gleda u svoje oficire i primećuje da su skupili vrste pa napreduju kao jedan. Kačijun i Arslan su naredili Oklunima da prate Kasarov divlji juriš u centar. Sva grla urlaju dok kasape neprijatelja. Mnogi su bez konja, ali drže se zajedno. Oklopima odbijaju udarce i ubijaju svakim pokretom ruke. Tatari čuju njihov ratni poklič i njihovim redovima se pronosi panika. Bitka se usporava kada ljudi postanu umorni. Neki su iscrpljeni od neprekidnog ubijanja i stoje zadihano sa obe strane procenjujući neprijatelja. Umorni lako padaju od ruke onih odmornijih, lica iskrivljenih usled očaja što ih snaga napušta. Trava pod njihovim nogama je crvena, klizava i zatrpana raspolućenim leševima od čijih ukočenih pogleda im se ledi krv u žilama. Vetar neumorno duva, ali ne uspeva da odnese vonj smrti koji im puni pluća. Tatari konačno počinju da posustaju i povlače se korak po korak. Iluk se baca na jednu od grupica poput krvoloka koji više ne može da se obuzda. Okupan krvlju, podseća na avet užarenih očiju. Koristi svoju veliku snagu i obara Tatare ispred sebe, udarajući ih pesnicama i laktovima, šutirajući ih nogama. Njegovi Vukovi ga u stopu prate i prestravljeni Tatari ne uspevaju ni da im uzvrate udarac. Neki beže glavom bez obzira, dok drugi pokušavaju da ih ohrabre, okrećući mačeve prema porodicama i šatorima iza sebe. Još uvek u sedlu, Temudžin razaznaje bleda lica žena i dece koji nemo posmatraju bitku. Nije mu stalo do njih. Nebeski otac ga je nagradio velikom srećom. Slabi moraju pasti. „Gotovi su!”, uzvikuje on i njegovi ljudi reaguju na spoznaju da kan jaše s njima. Umorni su, ali pogled na njihovog hrabrog vođu uliva im novu snagu i ubijanje se nastavlja. Temudžinovi prsti su klizavi od krvi dok hvata rog koji mu visi oko vrata i svira tri tona koja označavaju opkoljavanje neprijatelja. Na glatkoj površini roga ostavlja crveni otisak dlana, ali ne vidi ga jer u tom trenutku Iluk i Kačijun jurišaju napred. Svi tobolci su prazni, ali mačevi još uvek neumorno zamahuju. Tatari konačno padaju i izbezumljeno trče nazad u svoje šatore pre nego što ih potpuno pregaze. Tamo će organizovati poslednje uporište, Temudžin to zna. I raduje mu se. Vidi da njegovi ljudi trče za njima i svira opadajući ton za usporavanje napada. Reaguju spremno, nastavljajući sporim hodom ka tatarskom staništu. Neprijatelj koji beži ne broji više od dve stotine ljudi. I to su svi koji su preživeli. Temudžin ih se više ne plaši. Međutim, iritira ga kada vidi da Ilukovi ljudi ne prestaju da kolju. Oglušuju se o njegovu zapovest. Za trenutak razmišlja da ih pusti da sami utrče u stanište, ali ne bi podneo kada bi Iluk poginuo na tako besmislen način. Tatari će

spremiti kopljišta i ispaliće ih iz zaklona. Ko god im se nađe u vidokrugu, stradaće. Možda je Iluk u pravu što ne okleva, razmišlja Temudžin, dižući rog na usne i svirajući napad. Njegova kobila preskače iskasapljena tela i vodi ratnike u poslednji napad. Kada se približe staništu, zasipa ih kiša kopljišta. Neka su prekratka jer su ih ispalile žene, ali zato su ostala dovoljno silovita da oduzmu živote ratnicima koji već slave pobedu. Temudžin čuje kako njegova vojska dahće dok trči i bodri ih iz sveg grla. Sada ih neće zaustaviti strele koje beskorisno fijuču između njih i teraju njegove ljude da posrću svaki put kada im se odbiju od oklop. Kada priđu dovoljno blizu, Temudžin se naginje napred, spreman da dovrši ono što je započeo.

Po završetku bitke, poslednje tatarsko uporište je moguće pročitati po raštrkanim grupicama leševa. Tatari su još neko vreme držali odstupnicu sve dok ih Kačijunovi konjanici nisu pregazili. Temudžin gleda oko sebe dok tri plemena pretražuju zaprežna kola u potrazi za dragocenostima. Konačno razmišljaju kao jedan. Zajedno su se borili i zajedno ih osvojili. Temudžin se iskreno nada da će im posle ovoga biti teže da se vrate starim nepoverljivim navikama, bar među ljudima koje je upoznao. Umorno silazi s konja i pravi grimasu dok odvezuje remenje oklopa na svojim grudima. Desetak gvozdenih pločica strgnuto je tokom bitke, ali ostale su na svom mestu. Iz njegovog oklopa štrče tri polomljena kopljišta, dva mlitavo vise, dok treće stoji pravo, baš ono koje mu zadaje najviše muke. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da ga iščupa iz sebe, drhtavo uzdiše. Oseća da mu se mišići grče što mu izaziva talas vrtoglavice. „Daj da ti pomognem”, nudi se Temuž, prilazeći mu. Temudžin gleda u svog najmlađeg brata i odmahuje rukom da ga ostavi samog. Sada kada je groznica bitke prošla, nije mu do razgovora. Bolno postaje svestan svih udaraca koje je tokom borbe primio. Sve što želi jeste da sa sebe skine teški oklop i sedne, ali nema snage čak ni za to. Temuž mu prilazi bliže, ali Temudžin ga ignoriše. Oprezno dodiruje pocepani oklop i kopljište koje viri iz njega i diže se i spušta pri svakom njegovom uzdahu i izdahu. „Ne može biti duboko”, mrmlja Temuž. „Ako budeš stajao mirno, izvadiću ga.” „Hajde onda”, uzvraća Temudžin, skoro nevoljno. Škrguće zubima dok Temuž nožem zaseca strelu a zatim podvlači ruku pod oklop kako bi je uhvatio s druge strane. Pažljivo skida grudobran i pušta ga da padne dok proučava ranu. Svila nije pocepana, ali duboko je uvučena u Temudžinov grudni mišić. Krv sporo natapa tkaninu, ali Temuž deluje zadovoljno. „Da je ušla samo malo dublje, bio bi već mrtav. Mislim da ću moći da je izvadim.” „Video si kako se to radi?”, pita Temudžin, gledajući ga s bolnom grimasom na licu. „Moraš da okreneš strelu onako kako je ušla.” Na njegovo iznenađenje, Temuž se ceri. „Znam. Svila ju je zadržala. Samo budi miran.” Uzdahnuvši duboko, Temuž hvata klizavo kopljište, zarivajući nokte u drvo kako mu ne bi bežalo iz stiska. Temudžin stenje od bola kada ovaj okrene strelu ukrug. Grudi mu nekontrolisano drhte, kao kada konj odagnava mušicu. „Na drugu stranu”, opominje ga. Temuževe obraze obliva rumenilo. “Evo, imam je”, uzvraća, okrećući kopljište u drugom pravcu. Temudžin oseća kako mu se zgrčeni mišić opušta kada se strela okrene u mesu. Uletela je okrećući se oko svoje ose i sada je potrebno zavrteti je u suprotnom pravcu. Kada Temuž počne da uvrće kopljište, ono izlazi samo i oslobađa novi mlaz krvi, „Pritisni nečim ranu i drži malo tako”, savetuje Temuž. Glas mu odiše trijumfom. Temudžin pomirljivo klima glavom i pljeska svog brata po ramenu.

„Imaš mirnu ruku”, pohvaljuje ga. Temuž sleže ramenima. „Da se meni to dogodilo, plakao bih kao malo dete.” „Ne bi”, teši ga Temudžin i podiže ruku, grleći za trenutak svog brata oko vrata pre nego što se okrene od njega. Izraz lica mu se naprasno menja i Temuž okreće glavu da proveri zbog čega. Iluk stoji na vrhu jednih tatarskih kola, držeći mešinu ajraga u jednoj i krvavi mač u drugoj ruci. Čak i iz daljine deluje preteći opasno. Sam pogled na njega odagnava umor iz Temudžinovog tela. Temuž radoznalo posmatra kako Iluk nešto dovikuje svojim Vukovima. „Ne sećam ga se”, mrmlja on svom bratu, zagledan u Iluka. „Pokušavam, ali bio sam previše mali.” „Ja nisam”, uzvraća Temudžin. „Vidim ga svaki put kad zaspim.” Izvlači svoj mač i Temuž ga zaprepašćeno gleda, uplašen onim što vidi na licu svog brata. Do njih dopire smeh ljudi okupljenih oko zaprežnih kola. Neki od njih kliču Iluku, uzvraćajući na ono što im dobacuje. „Bolje sačekaj kada budeš bio malo odmorniji”, predlaže Temuž. „Rana je površinska, ali može da te raslabi.” „Ne. Sada je trenutak”, odgovara Temudžin i kreće napred. Temuž pravi nekoliko koraka, kao da ide za njim, ali utom primećuje kako Kačijun i Kasar razmenjuju značajne poglede i odlučuje da se pridruži svojoj braći. Užasava ga pomisao na to da bi Temudžin mogao da pogine i strah mu grči utrobu poput hladne, gvozdene šake. Ukoliko Iluk pobedi, sve što su ostvarili biće izgubljeno. Temuž posmatra kako Temudžin smireno odlazi i najednom zna da mora da ostane uz njega. Oni su sinovi Jesugejevi i ovo je trenutak odluke. Pravi jedan nesiguran korak i sledećeg trena već hita za svojim bratom.

Iluk se grohotom smeje nečemu što mu je neko doviknuo, vidno uživajući u veličanstvenoj pobedi nad Tatarima. Borio se hrabro i njegovi ljudi su ga bespogovorno pratili u samo srce borbe. Ne laska sebi kada prihvata njihovo klicanje. Svoju ulogu je odigrao i sada ima puno pravo da uživa u imetku zaplenjenom od Tatara. Žene pod zaprežnim kolima zasigurno će ulepšati njihovo slavlje. Vukovi će u svoje šatore odvesti nove, mlade devojke koje će im rađati sinove. Pleme će se povećati i pročuće se da su Vukovi bili deo ove velike pobede. Opčinjen je zadovoljstvima koja mu život nudi i pušta da mu vetar suši znoj sa lica. Tolaj se rve s dvojicom njegovih čuvara, smejući se u pokušaju da ih obori. Sva trojica padaju na zemlju. Iluk se kikoće, osećajući kako mu se koža zateže pod slojem osušene tatarske krvi. Spušta svoj mač i dlanovima trlja lice, brišući s njega sukrvicu i blato. Kada digne pogled, vidi Temudžina i njegovu braću kako mu prilaze. Iluk pravi grimasu pre nego što se sagne i podigne svoj mač. Skače na zemlju i okreće se prema Jesugejevim sinovima, kriveći usne u ciničan osmeh. On i Temudžin su jedini kanovi koji su prisustvovali njihovoj pobedi. Iako su se Keraiti dobro borili, njihov vođa uživa u sigurnosti svog šatora pet milja južnije. Iluk duboko uzdiše, smirujući se, i gleda oko sebe. Njegovi Vukovi su primetili njegov gest i svi spremno prilaze svom kanu. Okluni i Keraiti takođe prekidaju prebiranje po tatarskim kolima i prilaze u grupicama, svesni napetosti koja vlada između dva kana. Vest o njihovom dvoboju pronela se još pre bitke i niko ne želi da propusti tako važan događaj. Žene pod kolima cvile dok se ratnici okupljaju oko Iluka i Temudžina. Dva kana mirno stoje i ćutke se odmeravaju. „Ovo je velika pobeda”, uzvikuje Iluk, gledajući u one oko sebe. Stotine Vukova je preživelo bitku, ali na njihovim licima nema osmeha jer svi osećaju pretnju. Iako su brojčano nadjačani, Iluk zna da ovo može da se reši samo između dva kana koji su ih dovde doveli.

„Ovo je stari dug”, nastavlja Iluk, „koji se ne prašta.” Oči su mu užarene dok gleda u Temudžina pred sobom. „Nisam tražio ovaj dvoboj, ali ja sam kan Vukova i držim reč.” „Zahtevam narod svog oca”, kaže Temudžin, skrećući pogled na redove ratnika i kanovih čuvara. „Tu gde ti stojiš ne vidim kana.” Iluk se smeje, dižući svoj mač. „Onda ću te naterati da ga vidiš”, odgovara mu. Primećuje da je Temudžin skinuo deo oklopa i podiže dlan. Temudžin zauzima borbeni stav i stoji nepomično dok Iluk odvezuje kožni štit koji ga je tokom bitke održao u životu. Temudžin podiže ruke i njegova braća čine isto. Uskoro obojica stoje samo u bluzama koje lepršaju na vetru. Obojica osećaju umor i strepe od toga da bi onaj drugi mogao biti odmorniji. Temudžin podiže svoj mač i opaža da Iluk svoju oštricu drži kao da je od perja. Njegov lik mu je bio pred očima dok je vežbao sa Arslanom i Juanom. Stvarnost je drugačija i s naporom zadržava smirenost koja mu je očajnički potrebna. Čini mu se da je Iluk dobio na masi i visini. Čovek koji je ostavio njegovu porodicu da umre od gladi deluje snažno, čak i bez oklopa, skoro zastrašujuće. Temudžin odmahuje glavom ne bi li razbistrio misli. „Napadni, mrcino”, mrmlja on i Iluk sužava pogled. Iz savršene mirnoće, obojica eksplodiraju, skoro istovremeno, i nasrću jedan na drugog u nekoliko brzih koraka. Temudžin pokušava da zada svoj prvi udarac Iluku u glavu i oseća kako mu se mišić kida na mestu gde je bila zabodena strela. Trudi se da obuzda bes koji bi mogao da ga izbezumi. Iluk se izmiče, silovito zamahujući svojim mačem kao da je satara. Temudžin je prinuđen ili da skoči u stranu ili da odbije udarac. Odlučuje se za ovo drugo. Desna ruka mu trne od trenja, ali uspeva u svojoj nameri. Pripadnici tri plemena daju im dovoljno prostora, šireći krug, ali niko ništa ne dovikuje, niti kliče. Temudžin vidi njihova lica kao kroz maglu dok kruži oko svog suparnika, uzmičući unazad svaki put kada se Iluk obruši na njega. „Sporiji si nego pre”, primećuje Temudžin. Iluk mu ne odgovara, ali lice mu otkriva da je uvređen ovom opaskom. Gnevno nasrće, ali Temudžin skače u stranu, zamahuje mačem iz boka i zariva sečivo u Ilukovu podlakticu. Iluk munjevito uzvraća, zarivajući pesnicu u Temudžinove nezaštićene grudi. Bol mu potresa telo i Temudžin shvata da je Iluk naciljao krvavu fleku na njegovoj bluzi. Glasno riče, izbacujući svu svoju frustraciju i bol. Iluk koristi priliku da još jednom udari u krvav mišić. Gleda kako iz njega curi tanak mlaz krvi koji boji bluzu svežom crvenom bojom. Temudžin odmiče jedan korak, ali Iluk kreće za njim. Temudžin izmiče zamahu Ilukovog mača i zariva sečivo svom snagom u Ilukovu podlakticu. Da je u pitanju čovek sitnije građe, verovatno bi je odsekao, ali Ilukovi mišići su vretenasti i čvrsti. Posekotina je duboka, do kosti, i krv nezaustavljivo kulja iz nje. Iluk ne spušta pogled na povređenu ruku iako mu krv curi niz šaku i cedi se na zemlju. Temudžin mu klima glavom, kezeći zube. Njegov neprijatelj će brzo posustati a on ne želi da doživi brzu smrt. Iluk opet kreće, napadajući više na snagu nego na preciznost. Zveket metala uzdrmava Temudžina svaki put kad se sudare, ali u sebi se raduje jer oseća da Iluk gubi snagu. U trenutku razdvajanja, Temudžin dobija udarac u desnu butinu i za trenutak ostaje u mestu. Posmatra kako Iluk neumorno kruži oko njega. Obojica teško dišu i troše poslednje rezerve snage, obnovljene posle celodnevne bitke. Umor ih raslabljuje, i na kraju su toliko iscrpljeni da ih samo mržnja održava na nogama. Iluk koristi prednost Temudžinove povređene noge, napadajući svaki put kada ovaj stane na nju. Mačevi dvaput zveče nadomak Temudžinovog vrata i Iluk lako odbija protivnapade. Međutim, stariji ratnik vidno posustaje. Rana na ruci ne prestaje da krvari i najednom počinje da se zanosi gubeći

fokus. Temudžin spušta pogled na Ilukovu ruku, proveravajući kojom brzinom iz nje ističe krv. Čuje kako kaplje na prašnjavu zemlju svaki put kada Iluk zastane. Primećuje da mu je lice bleđe nego na početku bitke. „Umireš, Iluk”, podseća ga Temudžin. Iluk bez reči nasrće, dišući sve teže. Temudžin se savija u stranu, izbegavajući udarac i puštajući da ga poseče po boku kako bi mu se što više približio. U tom trenutku zariva vrh mača u Ilukove grudi i gleda kako iz nje kulja krv. Iluk se savija i očajnički pokušava da se održi na nogama. Leva ruka ga više ne sluša i mač počinje da klizi iz desne šake dok se šištavo bori za svaki dah. „Moj otac te je voleo”, kaže mu Temudžin, zureći u njega. „Da si mu bio odan, sada bi stajao ovde sa mnom.” Ilukova koža je bolesno bela a dah sve plići. „Umesto toga, izigrao si njegovo poverenje”, nastavlja Temudžin. „Samo umri, Iluk. Od tebe više nemam nikakve koristi.” Posmatra kako Iluk pokušava nešto da kaže, ali umesto reči iz usta mu izlazi krv. Ubrzo pada na jedno koleno. Temudžin vraća svoj mač u korice i čeka. Iluk se još neko vreme bori da ostane u životu a onda konačno pada na bok. Grudi mu se umiruju i Temudžin krajičkom oka vidi kako jedan od Vukova izlazi iz mase. Oštri se za još jedan napad, ali kada shvati da je to Basan, okleva. Čovek koji mu je jednom spasao život staje pored beživotnog tela i smrknuto gleda u njega. Bez reči se saginje i uzima mač sa vučjom glavom na balčaku. Kada se uspravi, Temudžin i njegova braća posmatraju kako Basan hvata mač obema rukama za oštricu i svečano ga predaje Temudžinu. Mladi kan ga uzima, radujući se težini metala kao starom prijatelju. Za trenutak mu se čini da bi mogao da se onesvesti pre nego što ga braća hvataju sa obe strane i uspravljaju. „Dugo sam čekao da ovo vidim”, kaže mu Kasar ispod glasa. Temudžin povraća snagu, setivši se kako su njegova braća šutirala Sansarov leš. „Dostojanstveno se odnosi prema njegovom telu, brate. Moram da pridobijem Vukove a oni nam neće oprostiti ako ga budemo tretirali bez poštovanja. Pusti neka ga odnesu na brda i predaju sokolima.” Zastaje da pogleda u ratnike oko sebe. „Tek tada ću se vratiti u logor i uzeti ono što mi pripada. Ja sam kan Vukova.” Poslednje reči izgovara šapatom i njegova braća pojačavaju stisak oko njega ne pokazujući zabrinutost. „Pobrinuću se za to”, obećava Kasar. „A sada moraš da previješ te rane pre nego što na smrt iskrvariš.” Temudžin umorno klima glavom. Basan se ne udaljava i na pamet mu pada da porazgovara sa Vukovima dok stoje oko njega zatečeni onim što su videli. Ali ipak odlučuje da sačeka. Ionako nemaju kuda da idu.

34

Više od dve stotine ratnika poginulo je u bici protiv Tatara. Pre nego što Temudžinova vojska napusti oblast, nebom kruže jata sokolova, lešinara i gavranova. Okolna brda vibriraju od njihovih krila dok opsedaju izložene leševe krešteći i boreći se između sebe. Temudžin izdaje zapovest da se ne pravi razlika između Keraita, Okluna i Vukova. Šamani tri plemena prevazilaze svoje razlike dok pevaju ritualne pesme za mrtve, a ratnici posmatraju grabljivice koje im lete iznad glava. Pre nego što se opelo završi, crne ptičurine se obrušavaju na svoj plen, motreći svojim tamnim očima na žive dok čerupaju mrtve. Tatare ostavljaju tamo gde su pali. Zaprežna kola pokreću tek krajem dana i vraćaju ih u glavni logor. Temudžin i njegova braća jašu na čelu, Vukovi tik iza njih. Da nije sin starog kana, verovatno bi ga ubili odmah nakon što je Iluk pao, ali Basan im je predajom mača jasno pokazao ko je novi kan Vukova. Iako se nisu radovali kao što su to učinili Okluni i Keraiti, Vukovi su mirno prihvatili svoju sudbinu. Tolaj ukočeno jaše s njima, lica išaranog ogrebotinama i modricama. Kasar i Kačijun su ga prethodne noći neopaženo odveli u stranu, zbog čega sada izbegava njihove poglede. Kada stignu u Togrulov logor, žene izlaze da pozdrave svoje muževe i sinove, tražeći pogledom lica svojih najdražih koji su preživeli. Čuju se radosni uzvici, pomešani sa kuknjavom onih koje su ostale bez svojih voljenih. Ravnica oživljava veseljem i tugom. Temudžin tera svoju kobilu do mesta gde stoje Togrul i Vin Čao. Keraitski kan je ostao u logoru da zaštiti porodice i one koji nisu učestvovali u velikoj bici. Slabići spuštaju glave kada Temudžin sjaše i osvrne se oko sebe. „Polomili smo im kičmu, Togrule. Više se neće vraćati na jug.” „Gde je kan Vukova?”, pita Togrul, gledajući u vojsku koja još uvek pristiže. Temudžin sleže ramenima. „Stoji pred tobom”, ponosno mu kaže. „Pleme je opet moje.” Promiče mu Togrulov izraz lica kada se okrene da izda zapovesti svojoj braći. U vazduhu se oseća miris pečene ovčetine i umorni ratnici veselo kliču. Već dva dana gladuju i ništa im neće više prijati od ukusne hrane i pijanke. Vin Čao vidi Juana koji mu jaše u susret. Primećuje krvav zavoj oko njegove potkolenice. Temudžin odlazi u šator svoje žene i Vin Čao strpljivo čeka da Juan sjaše i pokloni mu se. „Nismo imali nikakve detalje o bici, Juane. Moraš da mi ispričaš sve što si video.” Juan ne diže pogled sa zemlje. „Vaša volja, gospodaru”, uzvraća.

U suton, brda izgledaju kao da su okupana zlatom. Gozba traje sve dok se ljudi ne obeznane od pijanstva. Togrul takođe učestvuje u slavlju, ali ne kliče Temudžinu sa ostalima, čak ni kada kanovi čuvari iz redova Vukova dovedu svoje porodice da se Jesugejevom sinu zakunu na vernost. Togrul oseća neobičnu netrpeljivost prema Temudžinu dok ostali kleče pred njim. Primećuje da su mladom kanu oči pune suza. Tačno je da se nije borio s njim, ali zar nije dao svoj doprinos? Bez njegovih

Keraita, nikada ne bi izvojevali pobedu. On je taj koji je mladog osvajača pozvao sa ledenog severa i ponudio mu savez. Sada ga boli način na koji se Keraiti mešaju sa ostalim plemenima, kao da se više nikada neće rastajati. S neizmernim divljenjem gledaju u mladog kana, čoveka koji je okupio plemena pod svoju komandu i izvojevao veliku pobedu nad drevnim neprijateljem. Togrul vidi svaki taj pogled i saginje glavu, osećajući kako mu se strah skuplja u stomaku. Iluk je pao, Sansar pre njega. Nije teško zamisliti noževe koji noću nasrću na Togrula, i to od ruku njegovog rođenog plemena. Po završetku gozbe, on sedi u svom šatoru. S njim su Vin Čao i Juan. Razgovaraju do kasno u noć. Kada mesec odskoči na noćnom nebu, Togrul duboko uzdiše, osećajući vonj crnog ajraga duboko u plućima. Pijan je, ali tako mora biti. „Vin Čao, činio sam sve što sam bio obećao”, podseća on ambasadora. Vinov glas je smirujući. „Jesi. Bićeš kan prostranih imanja i tvoji Keraiti će živeti u miru i izobilju. Moji gospodari će biti zadovoljni kada budu čuli za ovakvu pobedu. Kada budete delili ratni plen, poći ću s tobom. Ovde više nema posla za mene. Možda ću konačno dobiti priliku da poslednje godine provedem u Kaifengu.” „A sada bih da se povučem”, najavljuje Togrul, nekako iznenada. Telo mu vidno drhti od srdžbe i brige. Vin Čao ga gleda iskrivljene glave, poput ptice koja osluškuje. „Bojiš se novog kana”, mrmlja Kinez. Togrul frkće. „Kako i ne bi sa onolikim krvavim tragom iza njega? Postavio sam stražu oko ovog šatora, ali kad svane jutro, ko zna koliko dugo će proći pre nego što...” Reči zamiru dok zamišljeno skuplja dlanove pod bradom. „Video si kako mu kliču moji Keraiti zajedno sa ostalima.” Vin Čao je zabrinut. Ukoliko Temudžin narednog jutra ubije ovu debelu budalu, krivica će pasti na njega, baš kao i na sve ostale. Razmišija šta da čini, savršeno svestan Juanovog bezizražajnog lica u senci iza sebe. Kada tišina postane neizdrživa, Togrul uzima veliki gutljaj ajraga i glasno podriguje. „Ko zna mogu li više ikome da verujem?”, kaže glasom koji poprima cvileći ton. „On će večeras da pije i dobro da spava. Ako umre u svom šatoru, više me niko neće sprečiti da sutra odem.” „Njegova braća će te zaustaviti”, podseća ga Vin Čao. „Reagovaće burno.” Togrul oseća kako mu se vid muti i prstima pritiska očne jabučice. „Mojih Keraita ima duplo više od ostatka vojske. Ne duguju ništa toj braći. Bez Temudžina ću moći neometano da ih povedem sa sobom. Neće me zaustaviti.” „Ako pokušaš i u tome ne uspeš, svi naši životi će visiti o koncu”, upozorava ga Vin Čao. Ambasador brine da bi Togrul mogao da mu se prikrade u mraku i ubije ga baš sada kada je prilika za povratak na kineski dvor postala realna nakon godina provedenih u divljini. Shvata da mu je bezbednost u oba slučaja ugrožena, ali čini mu se da je najbolje da sačeka jutro. Temudžin mu ništa ne duguje, međutim, sve su veći izgledi da će se Vin uskoro vratiti kući. „Ne smeš da rizikuješ, Togrule”, uverava kana. „Zaštićen si gostinskim pravima i samo ćeš izazvati pometnju ako se budeš izlagao riziku, i sve to iz straha.” Vin se zavaljuje, posmatrajući kako će debeli kan da primi njegove reči. „Ne”, odlučno će Togrul, mlatarajući rukama kroz vazduh. „Video si kako mu kliču. Ako večeras umre, pre zore ću odvesti moje Keraite. Do svitanja će biti izbezumljeni, ali i daleko iza nas.” „To je greška...”, počinje Vin Čao. Na njegovo iskreno zaprepašćenje, Juan ga prekida usred rečenice. „Ja ću uvesti ljude u njegov šator, gospodaru”, obraća se Togrulu. „Temudžin mi nije nikakav prijatelj.”

Togrul se okreće prema kineskom ambasadoru i pljeska svojim mesnatim dlanovima. „Učini to, Juane. Ali brzo. Postavi čuvare oko njegovog šatora i ubij ga. On i njegova braća pijani su više nego ja. Neće te očekivati. Bar ne večeras.” „A njegova žena?”, pita Juan. „Deli postelju s njim. Može da se probudi i vrisne.” Togrul sporo odmahuje glavom, osećajući zadah ajraga oko sebe. „Ubij i nju. Ali samo ako moraš. Nisam čudovište, ali voleo bih da dočekam jutro.” „Juane?”, breca se Vin Čao. „Kakve su ovo gluposti? Njegov prvi oficir okreće glavu da ga pogleda. Lice mu je tamno i napeto u senci. „Uzdigao se brzo i previsoko za kratko vreme. Ako večeras umre, nećemo ga više nikada videti na našim granicama. Vin razmišlja o budućnosti. Ipak bi bilo bolje da ostavi Temudžina u životu. Ako mladi kan odluči da ubije Togrula, onda Vin neće morati da trpi njegovo društvo na dugom putovanju kući. Hoće li ga Temudžin ostaviti u životu? Nije siguran i zato okleva. Juan ustaje, poklanja se obojici i izlazi bez reči napolje. Uhvaćen u neodlučnosti, Vin Čao ga pušta da obavi ono što je naumio. Zabrinuto gleda u Togrula i osluškuje kako se Juan napolju došaptava sa čuvarima. Ubrzo nestaje u tami, odmiče od šatora, previše daleko da bi ga opozvao. Vin odlučuje da se prikloni svom domaćinu. Šta god da se dogodi, želi da u zoru bude daleko odavde. Ipak, ne može da se otrese mučnog osećaja opasnosti koji mu ježi kožu a grudi puni strahom. Tatari su poraženi i jedino što sada želi jeste mir i sigurnost kineskog dvora. Više neće udisati znoj i ovčetinu svaki put kada se probudi. Togrulov pijani strah još uvek bi sve to mogao da odagna i on sa strepnjom sedi pored kana znajući da te noći neće oka sklopiti.

Temudžin čvrsto spava kada se vrata od šatora uz škripu otvore. Borte leži na boku, bolna u snu. Stomak joj je ogroman a telo u groznici tako da je sa sebe zbacila krzneni pokrivač. U šatoru vlada mrak, nazire se samo slab odsjaj vatre koja tinja u peći. Kada Juan sa još dvojicom uđe unutra, nijedno od spavača se ne pomera. Dva čuvara podižu mačeve i prolaze pored Juana, pogleda prikovanog za Temudžina i Borte. On ih sustiže i hvata za mišice, zaustavljajući ih u nečasnoj nameri. „Čekajte”, prigušeno sikće. „Neću da ubijem čoveka na spavanju.” Čuvari razmenjuju poglede, ne shvatajući čudan rezon svog pretpostavljenog. Ćutke stoje dok Juan uzima vazduh i šapatom budi kana. „Temudžine?” Na spomen svog imena, Temudžin se budi iz dubokog sna. Dremljivo otvara oči, otkrivajući da mu glava bolno pulsira. Kada se okrene, vidi Juana koji stoji nad njim i jedan dugi trenutak se samo gledaju. Temudžinove ruke su pod krznenim pokrivačem, i kada se pomeri, Juan primećuje da u njima steže očev mač. Mladi kan je nag, ali munjevitom brzinom skače iz kreveta i sklanja mač u stranu. Borte otvara oči i Juan čuje njen prestravljen uzdah. „Mogao sam da te ubijem”, tiho kaže Juan obnaženom muškarcu pred sobom. „Život za život, kao što si ga ti meni jednom poklonio. Sada smo izmirili dug.” „Ko te je poslao? Vin Čao? Togrul? Ko?” Temudžin odmahuje glavom, ali ima utisak da šator ne prestaje da mu se okreće. Svojski se trudi da razbistri misli. „Moj gospodar nema nikakvog udela u ovome”, nastavlja Juan. „Ujutro odlazimo. Vraćamo se kući.” „Dakle, ipak Togrul”, zaključuje Temudžin. „Šta sad hoće od mene?”

Juan sleže ramenima. „Plaši te se. Možda ima i pravo. Zapamti da je tvoj život večeras bio u mojim rukama. Časno sam se poneo.” Temudžin uzdiše i lupanje srca počinje da jenjava. Oseća vrtoglavicu i mučninu i pita se hoće li povratiti kiseli ajrag koji mu bućka u stomaku. Uprkos snu od nekoliko sati, i dalje je iscrpljen. Ne sumnja u to da bi ga Juan ubio da je hteo. Za trenutak razmišlja o tome da pozove svoje ratnike iz susednih šatora, ali nagledao se previše smrti i Ilukova krv mu još uvek pecka kožu. „U redu. Idi pre svitanja”, naposletku kaže. „Povedi sa sobom Vin Čaoa i Togrula.” Temudžin gleda u dvojicu koji su ušli sa Juanom. Stoje zatečeni ovim razvojem događaja i ne mogu da ga pogledaju u oči. „Njegovi čuvari mogu da mu se pridruže. Neću ih ovde posle ovoga što je pokušao da učini.” „Hoće i Keraite”, obaveštava ga Juan. Temudžin odmahuje glavom. „Mogu sve da ih okupim i ispričam im za ovaj kukavički pokušaj. Tu budalu neće pratiti. Plemena su moja, Juane, uključujući i Keraite.” Dok govori, mladi kan podiže glavu i Juan na slabom svetlu vidi odblesak vučje glave sa balčaka njegovog mača. „Poruči mu da ga neću ubiti ako ode pre zore. Ali ako ga zateknem ovde, izazvaću ga na dvoboj pred njegovim ratnicima.” Pogled mu je mračan i odlučan dok posmatra kineskog vojnika. „Sve porodice koje jašu ravnicom priznaće me za kana. Poruči to svom gospodaru, Vin Čaou, kada ga budeš video. Zasad je bezbedan, ali srešćemo se opet.” Njegove reči odzvanjaju u Juanovim ušima, ali kineske zemlje su hiljadama milja daleko. Čak i da se sva plemena okupe pod Temudžinovim vođstvom, opet će predstavljati samo delić vojske kakvoj pripada Juan. Ne, ne plaši se njegove ambicije. „Ostali će se probuditi kada krenemo”, opominje ga Juan. Temudžin ga još neko vreme gleda a onda leže u krevet ne trudeći se da mu odgovori. Primećuje da je Borte budna, oči su joj iskolačene od straha, i on pruža ruku da joj skloni kosu s lica. Ona mu dopušta taj dodir iako se čini kao da ga ne oseća. „Samo idi, Juane”, tiho naređuje Temudžin. I pre nego što se pokrije krznom, zastaje da promrmlja. „I hvala ti.” Juan požuruje dvojicu čuvara napolje na svež noćni vazduh. Kada izađu iz šatora, on ih opet zaustavlja, osećajući da im duguje neke odgovore u tami. Ne mogu da vide bodež koji vadi iz pojasa, čak i da mogu, nisu dorasli čoveku koji je bio prvi mač u Kaifengu. Dva brza udarca ih bacaju na kolena i on čeka da život potpuno istekne iz njih. Nije postupio po naređenju, ali ipak oseća neobičnu ushićenost jer sada nema nijednog svedoka koji bi Vin Čau mogao da ispriča šta se zapravo dogodilo. Logor je tih pod slabim odsjajem zvezda. Spokoj narušava samo bat njegovih koraka dok se vraća svom gospodaru da mu ispriča kako je Temudžin previše dobro čuvan. Juan se još jednom osvrće prema kanovom šatoru a onda ubrzava korak pod mesečinom i usredsređuje misli samo na jedno. Otplatio je svoj dug.

Kada mesec zađe za brda, Temudžin se budi po drugi put jer ga iz sna budi Kasar. Još uvek dremljiv, Temudžin podiže očev mač i skače iz kreveta. Borte se pomera, cvileći u snu, i Temudžin se okreće, spuštajući ruku da je pomiluje po obrazu. „U redu je, to je samo moj brat”, mrmlja on. Borte mu odgovara nešto nerazgovetno, ali ovoga puta ne budi se iz sna. Temudžin uzdiše, posmatrajući je kako spava. „Vidim, sanjao si neku lepoticu”, začikava ga Kasar, tiho se kikoćući. Temudžin se rumeni, navlači krzno do pojasa i seda na krevet.

„Stišaj se pre nego što je probudiš”, šapuće on. „Šta hoćeš?” Vidi da i Kačijun ulazi u šator i pita se da li će noćas ugrabiti bar malo sna. „Mislio sam da će te zanimati dva leša koja leže ispred tvog šatora.” Temudžin pospano klima glavom. Očekivao je tako nešto. Kasar se mršti na ovako mlaku reakciju svog brata. „Izgleda da se Togrul i Vin Čao spremaju za put”, nastavlja Kasar, još uvek zapanjen. „Njihovi čuvari su okupili konje i pripremili onu smešnu nosiljku koju Vin Čao koristi. Hoćeš da ih zaustavim?” Temudžin uvlači očev mač nazad pod krzno i razmišlja. „Koliko ljudi vode sa sobom?”, pita. „Oko tridesetak”, odgovara Kačijun sa vrata, „uključujući Togrulovu ženu i kćeri. Plus Juan i kineski čuvari. Togrul će svoje salo da vozi u zaprežnim kolima. Znaš li nešto što mi ne znamo?” „Togrul je poslao ljude da me ubiju, ali izabrao je Juana”, odgovara Temudžin. Kasar dopušta da mu bes iskulja napolje. „Hoćeš da za njima pošaljem Vukove pre nego što odmaknu jednu milju? Najbliži su mi a nemaju nikakav savez sa Togrulom.” Na njegovo zaprepašćenje, Temudžin odmahuje glavom. „Pusti ih. Imamo Keraite. Ionako bih morao da ga ubijem.” Kačijun tiho zviždi. „Koliko ćeš ih još dovesti, brate? Ne tako davno, bio si kan samo nekolicini konjanika na severu.” Temudžin mu dugo ne odgovara. Naposletku podiže glavu i obraća se svojoj braći ne gledajući ih. „Biću kan svih. Mi smo jedan narod i samo jedan čovek može da ga vodi. Kako drugačije mislite da vidite kineske gradove?” Kasar gleda u svog brata i lice mu se polako širi u osmeh. „Neka plemena nisu učestvovala u bici protiv Tatara”, podseća Kačijun obojicu. „Najmani, Ojrati...” „Ne mogu sami protiv nas”, odgovara Temudžin. „Prisvojićemo ih, jedno po jedno.” „A hoćemo li opet biti Vukovi?”, pita Kasar, sjajnog pogleda. Temudžin neko vreme razmišlja. „Mi smo srebrni narod, Mongoli. Kada budu pitali, kaži im da ne postoje plemena. Kaži im da sam ja kan ravnice i znaće me po tom imenu, Džingis. Da, to im kaži. Da sam ja Džingis i da ću jahati.”

EPILOG

Utvrđenje na granici kineskih zemalja jeste masivna konstrukcija od drveta i kamena. Nekoliko Keraita koji su došli sa svojim kanom u egzil deluju nervozno dok se približavaju impozantnoj građevini. Nikada nisu videli ništa slično. Ulaz je u obliku velike drvene kapije, okovane gvožđem, u kojoj se nalaze manja vrata. Čuvaju ih dva stražara, obučena u oklop vrlo sličan onom koji su nosili ratnici Vin Čaoa. Obasjani jutarnjim suncem, podsećaju na savršeno ispolirane kipove. Togrul diže pogled ka visokim bedemima i na njima primećuje još naoružanih vojnika koji motre na svaki njihov pokret. Kineska granica je nešto više od običnog prolaza. Tokom putovanja, Vin Čao je hvalio Veliki kineski zid dugačak nekoliko hiljada milja, ali on se nalazi daleko na jugu. Poveo ih je prema utvrđenju čim ga je ugledao, svestan da bi svaki drugi pokušaj prelaska granice bio ugušen u smrti. Kineski gospodari se ne bi radovali čoveku koji je krišom ušao u njihovu teritoriju. Togrul je zadivljen raskošnom građevinom pred sobom. Ne može da sakrije uzbuđenje kada kineski čuvari na zemlju spuste nosiljku i iz nje izađe Vin Čao. „Sačekaj ovde. Imam papire koje moram da pokažem pre nego što nam dozvole prolaz”, kaže mu kineski ambasador. I sam deluje ushićeno sada kada je na pragu svoje domovine. Uskoro će se vratiti u srce Kaifenga i mali Čeng će pozavideti njegovim uspesima. Togrul silazi sa svojih zaprežnih kola, posmatrajući kako Vin Čao prilazi stražarima i razgovara sa njima. Zajedno se osvrću da odmere kolonu mongolskih vojnika i robova. Jedan od graničara klima glavom i otvara mala vrata u kapiji kroz koja nestaje. Vin Čao ne pokazuje znake nestrpljivosti dok čeka da se ovaj vrati. Uostalom, preživeo je godine u divljini bez ikakvog luksuza, preživeće i ovu formalnost. Juan ćutke posmatra kako zapovednik utvrđenja izlazi i proučava Vin Čaove papire. Ne čuje šta govore i ignoriše ispitivačke poglede koje mu upućuje Togrul. I njemu je muka od divljačkih plemena a pogled na kineske zemlje mu podgreva nadu da će ubrzo videti svoju porodicu i prijatelje. Zapovednik konačno vraća papire, delujući zadovoljno, i Vin mu se opet obraća kao podređenom sebi. Autoritet prvog ministra zahteva momentalnu poslušnost i stražari hitro staju u vrstu kao da je smotra. Juan vidi kako se vrata opet otvaraju i zapovednik ulazi unutra, zajedno sa vojnicima. Vin okleva pre nego što se okrene i priđe koloni. Zabrinutim pogledom pronalazi Juanov lik i zadržava se na njemu. Obraća mu se na kineskom dvorskom dijalektu, i to na najformalniji način. „Ovim ljudima nije dozvoljen ulazak, Juane. Hoćeš li da te ostavim s njima?” Juan sužava pogled i Togrul pravi korak napred. „Šta je rekao? Šta se dešava?” Vin Čao ne skida pogled s Juanovog. „Izdao si me, Juane, one noći kada nisi ubio kana na spavanju. Kakve koristi više imam od tebe?” Juan nepomično stoji, ne pokazujući ni trunku straha. „Kaži mi da ostanem i ostaću. Kaži mi da pođem i poći ću.” Vin Čao sporo klima glavom. „Onda pođi i živi u saznanju da je tvoj život u mojim rukama.” Juan prelazi kratku razdaljinu do kapije i ulazi unutra. Togrul posmatra celu scenu iskolačenih očiju dok u njemu raste panika.

„Kada prelazimo?”, javlja se njegova žena. Togrul se nervozno osvrće. Kada ugleda njegov izbezumljen pogled, lice joj se nabire od brige. Kineski ambasador im se obraća na jeziku plemena, nadajući se da je to poslednji put da preko svojih usana prevaljuje te ogavne reči. „Žao mi je”, jednostavno kaže i okreće se, nestajući iza vrata koja se zatvaraju za njim. „Šta je ovo?”, uzvikuje Togrul. „Odgovori mi! Šta se dešava?” Obliva ga znoj kada ugleda komešanje na vrhu bedema. Na Togrulov užas, vojnici se postrojavaju po zidinama, zatežu svoje lukove i ciljaju u njih. „Ne! Obećao si!”, očajnički urla Togrul. Strele lete kroz vazduh i zarivaju se u kolonu koja još uvek ne shvata o čemu se radi. Togrul pada na kolena, šireći ruke. Na desetine kopljišta tone u njegov masivni torzo. Njegove kćeri izbezumljeno vrište. Taj zvuk, isprekidan ispaljenim kopljištima, Togrula boli više od njegove lične agonije. Za trenutak proklinje čoveka koji se plemenima predstavio kao saveznik, vladajući njima pomoću zlata i slatkih obećanja. Slaba trava pod njim jeste mongolska zemlja. Puni mu pluća i guši ga. Gnev nestaje, zamenjen jutarnjim spokojom.

POGOVOR

„Najveća radost koju čovek može da oseti jeste ona kada pokori svog neprijatelja i potera ga ispred sebe, kada jaše njegove konje i oduzima mu imetak, kada vidi uplakana lica onih kojima je bio drag i kada obujmi njegove žene i kćeri svojim rukama.” - Džingis-kan

Događaji iz njegove mladosti koji su uticali na stvaranje Džingis-kana izuzetno su zanimljivi. Postoji vrlo malo savremenih beleški iz tog perioda i najpoznatija među njima, „Tajna istorija Mongola”, izgubljena je. Original na mongolskom jeziku, koji je poručio samo Džingis, nije preživeo vekove. Srećom, knjiga je fonetički prevedena na kineski jezik i iz nje sam izvukao veći deo saznanja o Temudžinu od Borđigina - plavih vukova. Engleski prevod Artura Vejlija bio je moj osnovni izvor podataka za pisanje ove knjige. Iako je tačno značenje imena sporno, Temudžin je bio Tatarin kojeg je Jesugej ubio i po njemu nazvao svog sina. Ime ima sličnosti sa mongolskom reči koja znači gvožđe, što je opšte prihvaćeno kao pravo značenje iako bi moglo da bude i slučajnost. Temudžin je rođen sa krvnim ugruškom u ruci, što je bilo zastrašujuće za one koji su verovali u takva predskazanja. Temudžin je bio visok za Mongola i imao je ’mačje oči’. Čak i kao pripadnik tako izdržljivog naroda, prednjačio je u svojoj sposobnosti da istrpi vrućinu i hladnoću. Povrh toga, bio je neosetljiv na ranjavanje. Izdržljivost njegovog tela bila je prava misterija. Kao narod, Mongoli imaju jake zube, oštar vid, crnu kosu i crvenkastu kožu. Veruje se da su u srodstvu sa plemenima Indijanaca koji su prešli Beringov prelaz dok je još bio pod ledom i tako naselili Aljasku, pre oko 15.000 godina. Zapanjujuća je sličnost između ova dva naroda. U današnjoj Mongoliji, veći deo populacije još uvek lovi pomoću luka ili puške, uzgaja ovce i koze, i obožava konje. Mongoli praktikuju šamanizam i svako uzvišenje je označeno dugom plavom trakom u čast nebeskog oca. Ritual nebeskog ukopa - to jest, polaganja tela da ga raspore divlje ptice i odnesu u visine - obavlja se onako kako sam opisao u knjizi. Mladi Temudžin je odveden u pleme svoje majke, Oklune, da tamo sebi nađe ženu iako je njegova majka, Helun, odabrana na drugačiji način - Jesugej i njegova braća su je oteli od njenog brata. Jesugeja su skoro sigurno otrovali njegovi neprijatelji Tatari iako tačni detalji nikada nisu otkriveni. Nakon Jesugejeve smrti, pleme je izabralo novog kana i prognalo Helun i njeno sedmoro dece, uključujući Temulun, tek rođenu devojčicu. Ovom pričom nisam obuhvatio njegovog polubrata Bigataja budući da nije odigrao važnu ulogu u njenom životu a knjiga je ionako prepuna sličnih imena. Iz istog razloga izmenio sam neka imena gde sam smatrao da je original previše dugačak ili previše složen. Iluk zvuči mnogo jednostavnije od ’Tarkataj-kiriltak’. Mongolski jezik nije nimalo lak, ali zanimljivo je napomenuti da oni ne izgovaraju slovo ’k’ pa tako reč kan zvuči kao ’han’, na primer, Kublaj-kan (unuk Džingis-kana) u originalnom izgovoru glasi ’Huplaj-han’. Tačno je da Džingis bolje zvuči kao ’Čingis’, ali ’Džingis’ je kako sam prvi put čuo i tako mi najbolje zvuči. Nije se očekivalo da će Helun i njena deca preživeti, ali jeste, što ide u prilog toj izuzetnoj ženi

koja je uspela da sačuva svu svoju decu uprkos hladnoj zimi. Zaista ne znam kako su uspeli da prežive bez hrane i na temperaturama i do -20 stepeni, međutim, Bekterova smrt jasno pokazuje koliko su bili na ivici očaja. Dobar primer za to jeste moj vodič kroz Mongoliju koji je spavao na zemlji samo u svojoj dolami i to na tako niskim temperaturama da mu se kosa smrzavala i lepila za zemlju. Mongoli su i danas vrlo izdržljiv narod. Od svih sportova, najviše cene rvanje, streljaštvo i jahanje. Temudžin je ubio Bektera baš onako kako sam opisao u knjizi, samo što je Kasar bio taj koji je ispalio drugo kopljište, a ne Kačijun. Nakon što su otkrili da Bekter krade hranu od ostalih, dečaci su ga sačekali u zasedi. Da bi ovaj čin bio razumljiv, mislim da je neophodno doživeti da vam porodica gladuje a Mongolija je surova zemlja. Kao dečak, Temudžin nikada nije bio okrutan i ne postoje podaci da je ikada uživao u uništavanju svojih neprijatelja, ali zato je bio sposoban za istinsku svirepost. Kada je pleme poslalo ljude da izvide šta se dogodilo sa izgnanom porodicom, dočekale su ih gnevne strele mlade braće. Nakon potere, Temudžin se sakrio duboko u čestaru gde je proveo devet dana bez hrane i vode pre nego što ga je glad isterala napolje. Uhvaćen je, ali pobegao je i sakrio se u reci. Obala od plavog leda koju sam opisao nije iz Tajne istorije mada sam na takve prizore nailazio tokom svojih putovanja kroz Mongoliju. Ime čoveka koji ga je video u vodi ali ga nije odao bilo je Sorkansira, ali prekrstio sam ga u Basan. To je ujedno i čovek koji je Temudžina sakrio u svom šatoru. Nakon neuspele potere, Sorkansira mu je dao pegavu kobilu sa belom njuškom, hranu, mleko i luk sa dve strele, pre nego što ga je poslao nazad njegovoj porodici. Temudžinovu ženu Borte oteli su Merkiti a ne Tatari. Mladi kan je tokom napada ranjen a ona je u zarobljeništvu provela nekoliko meseci a ne dana. Kao rezultat toga, Temudžin nikada nije bio apsolutno siguran u očinstvo nad njihovim prvim sinom Jočijem, zbog čega nikada nije sasvim prihvatio dečaka. Njegov drugi sin, Čagataj, odbio je da prihvati Jočija kao očevog naslednika, zbog čega je Džingis-kan na to mesto postavio svog trećeg sina, Ogadaja. Kanibalizam u smislu jedenja neprijateljevog srca bila je retkost, ali ne i nepoznanica među mongolskim plemenima. S druge strane, najbolji deo mrmotovog mesa jeste rame, poznatije kao ’ljudsko meso’. U ovome takođe postoje velike podudarnosti sa običajima i verovanjima Indijanaca. Keraitskom kanu Togrulu zaista je obećano carstvo u severnoj Kini. lako je isprva bio mentor mladog osvajača, uplašio se iznenadnog Temudžinovog uspona. Nakon neuspešnog pokušaja da ga ubije, prekršio je osnovno plemensko pravilo da kan mora da bude uspešan. Togrul se suočio sa progonom, ali na kraju su ga ubili Najmani, verovatno slučajno, pre nego što su ga prepoznali. Izdaja od strane onih kojima je verovao u Temudžinu je probudila iskru osvete, želju za moći koja ga nikada nije napustila. Njegovi doživljaji iz detinjstva stvorili su čoveka kakav je postao, čoveka koji se nije saginjao niti je dopuštao strah ili slabost u bilo kom obliku. Imetak i bogatstvo ga nisu zanimali, samo apsolutna moć nad neprijateljima. Mongolski dvostruko rezbareni luk onakav je kakvog sam ga opisao, s većom snagom povlačenja nego engleski dugi luk koji je, dva veka kasnije, tako uspešno probijao oklop. Ključ njegove snage jeste u kompresovanom sastavu sa slojevima kuvanog roga i tetiva koje pojačavaju čvrstinu drveta. S unutrašnje strane nalazi se sloj roga a sa spoljašnje sloj tetive kako bi se izbeglo deformisanje oblika. Ovi slojevi, debeli kao prst, povećavaju moć oružja na nivo podizanja dva čoveka u vazduh sa dva prsta - u punom galopu. Strele su pravljene od vrbovine. Džingis-kan je svoje carstvo uspostavio upravo zahvaljujući streljaštvu - tome i neverovatnoj pokretljivosti. Njegovi konjanici su se kretali brže od kasnijih oklopnih kolona i to na duge periode, živeći samo na mešavini kobilje krvi i mleka, bez potrebe za dodatnim zalihama.

Svaki ratnik je nosio dva luka, sa trideset do šezdeset strela u dva tobolca, zatim mač, sekiru i pribor za oštrenje glava za strele - pričvršćen za tobolac. Osim oružja, svaki je imao uže od konjske dlake, šilo za bušenje rupa u koži, iglu i konac, gvozdeni sud za kuvanje, dve kožne čuture s vodom, pet kilograma tvrdog sira kojeg su dnevno jeli po 250 grama. Svaka desetorka je imala šator tako da su bili kompletno samostalni. Suvo meso mrmota smekšavali su noseći ga danima vezanog ispod drvenog sedla. Zanimljivo je da je mongolska reč siromašan zapravo izvedena iz glagola ’pešačiti’ ili ’koračati’. Jedna od priča koju nisam iskoristio jeste ona kada je majka Helun pokazala svojim sinovima kako jedna strela može da pukne ali svežanj strela ne može - klasična metafora za grupnu snagu. Savez sa Togrulom omogućio je Temudžinu da poveća broj svojih pristalica na nivo uspešne osvajačke vojske pod zaštitom moćnog kana. Da Kineze nije posmatrao kao lutkare svog naroda tokom hiljadugodišnje vladavine, verovatno bi ostao samo lokalni fenomen. Ali istorija je pokazala da je imao viziju nacije koja će uzdrmati svet. Neverovatne ratne veštine mongolskih plemena uzalud su trošene u okršajima jednih protiv drugih. Ni iz čega, okružen neprijateljima, Temudžin se uzdigao da ih sve ujedini. Ono što sledi uzdrmaće svet. KON IGULDEN