Charles Alexander Eastman - Duh Indijanaca

Nalov originala Charles Alexander Eastman (Ohiyesa) THE SOUL OF THE INDIAN 1911

Prevod s engleskog Nikola Radosavljević Copyright ©2006 za Srbiju i Cmu Goru Utopija - Beograd Sva prava zadrţana

ĈARLS ALEKSANDER ISTMAN (OHIJESA) DUH INDIJANACA OVU KNJIGU POSVEĆUJEM SVOJOJ ŢENI ELEJN GUDEJL ISTMAN, BESKRAJNO ZALJUBUEN U SVE NJENE INDIJANSKE VRLINE I VEĈNO ZAHVALAN NA NJENOM DRUŠTVU KOJE ME UVEK INSPIRIŠE U RAZMIŠLJANJU I RADU

Govorim u ime svog drveća bez jezika ţiva Koje iz leta u leto sve velelepnije biva Dok nemo i kao da sniva Poboţno širi ruke poput kipa Iz kojih blagoslov na zemlju sipa. SIDNI LENIJER Ali, postoji još viši i plemenitiji svod, Veĉni hram svemu, Tvoja vera, za licemere neuništiv plod – Nebesa su u njemu! Njegov krov je zvezdama oslikana tavanica Prirode Po kojoj uznesene duše u zanosu brode Da se sa boţjim otkrovenjem srode Dok harmoniĉne sfere stvaraju muziku, Ĉistu, zvonku i bistru poput vode Al’ nedostupnu obiĉnom smrtniku! TOMAS KEMBEL Boţe, radosnim i vedrim glasom opevaj reke u dolini tvojoj! Tvoje šume borova oslikaj zvucima mekim kao duša! Tvoje orlove, drugove planinskih oluja! Tvoje munje, strašne strele oblaka!

Tvoja znamenja i ĉuda elemenata Obznani, Boţe, i ispuni planine slavom svojom... Hiljadama glasova svojih, zemlja slavi BOGA! KOLRIDŢ

PREDGOVOR ,,I mi imamo religiju koja je data našim praocima da bi bila prenošena sa kolena na koleno sve do nas, njihovih potomaka. Ona nas uĉi da budemo zahvalni, da budemo jedinstveni i da volimo jedni druge. Nikada se ne svaĊamo oko religije.” Tako je uzvratio veliki govornik Crveni Kaput kada su ga pre više od jednog veka misionari pozvali da zajedno sa saplemenicima preĊe u hrišćanstvo. I sam sam ĉesto bio u prilici da slušam svoje sunarodnike koji su na ovaj ili onaj naĉin izraţavali istu misao. Pokušao sam da prikaţem verski ţivot tipiĉnog ameriĉkog Indijanca - i to onakvim kakav je on bio pre nego što je beli ĉovek došao na ovaj kontinent. Odavno sam ţeleo da to uradim jer sam otkrio da niko do sada nije ozbiljno, primereno i ispravno pisao o tome. Naime, religija starosedelaca Amerike je poslednja stvar koju će pripadnik neke druge rase moći da razume o njima. Prvo, Indijanac ne govori o tim vaţnim stvarima sve dok veruje u njih, a kada prestane da veruje o njima govori netaĉno i površno. Drugo, ĉak i da nekome poĊe za rukom da ga navede da govori o tome, rasne i verske predrasude njegovih slušalaca onemoguc'ice pravilno razumevanje suštine. Treće, praktiĉno sve postojeće studije koje se bave ovom temom nastale su u periodu tranzicije kada su

prvobitna verovanja i filozofija starosedelaca Amerike već uveliko bili izloţeni rastakanju. Tu i tamo radoznali ĉitalac moţe da pronaĊe površne priĉe o neobiĉnim obiĉajima i ceremonijama, ĉiji su simbolizam i dublji smisao u velikoj meri bili nepoznati autoru, a ima i dosta materijala sakupljenog u skorije vreme koji je praktiĉno bez vrednosti jer je nov i hibridan - neraskidivo povezan sa biblijskim legendama i filozofijom belog ĉoveka. Osim toga, izvesni deo ovog materijala izmišljen je u komercijalne svrhe. Dajte Indijancu iz rezervata poklon i on će vas gotovo sasvim sigurno zatrpati duhovnim pesmama, mitologijom i folklorom kakve god poţelite! Ne tvrdim da je moja kratka knjiga nauĉna rasprava. Znaĉajna je zbog toga što u njoj pišem o idealima predaka i onome što sam nauĉio u detinjstvu ali sa stanovišta ĉoveka a ne etnologa. Nije mi bila namera da na gomilu nabacam još više ogoljenih kostiju, već da od njih napravim kostur koji ću obloţiti ţilama i mesom. Veliki deo onoga što su stranci napisali o našoj drevnoj veri i obredima, obraĊuje te stvari prvenstveno kao kuriozitete; zbog toga bih ţeleo da istaknem njihovu univerzalnu privlaĉnost i njihov univerzalni znaĉaj. Prvi misionari - dobri ljudi, duboko proţeti uskogrudošću svojstvenom za njihovo doba - oznaĉili su nas kao pagane koji slave Ċavola i zbog toga zatraţili da se odreknemo laţnih bogova pre nego što povijemo kolena pred njihovim svetim oltarom. Ĉak su nam govorili da je veĉni ţivot za nas izgubljen ukoliko ne prihvatimo simbol koji su nam ponudili i sasvim odreĊen oblik njihove vere - vere koja je kao nekakva hidra imala više glava.

MeĊutim, nas koji ţivimo u dvadesetom veku nemoguće je zavarati! Znamo da sve verske teţnje i sve iskrene molitve imaju samo jedan izvor i samo jedan cilj. Znamo da su bogovi naroda koji imaju pismo i bogovi naroda koji nemaju pismo - bogovi Grka i bogovi varvara - na kraju krajeva isti. Poput svetog Petra tvrdimo da Bog ne pravi razlike meĊu ljudima već da prihvata sve poboţne koji postupaju ispravno bez obzira iz kog naroda potiĉu. ĈARLS ALEKSANDERISTMAN (OHIJESA)

I VELIKA TAJNA Molitva u samoći. Necivilizovani filozof. Dualistiĉko biće. Darovi duha prema plodovima materijalnog napretka. Paradoks „hrišćanske civilizacije”. Prvobitni odnos ameriĉkog Indijanca prema veĉnosti - „Velikoj tajni” (Veliki duh, Vakan Tanka) koja nas okruţuje i obuhvata - bio je koliko jednostavan toliko i uzvišen. Za njega je veĉnost bila najuzvišenija ideja - ideja koja je sa sobom donosila najpotpuniju sreću i zadovoljstvo ili onu meru sreće i zadovoljstva koja je u ovom ţivotu jedino moguća. Molitva „Velikoj tajni” bila je nema, usamljeniĉka i lišena egoizma. Bila je nema jer je govor nedovoljan i nesavršen; zbog toga su duše mojih predaka mogle da uzlete do Boga iskljuĉivo u iskazivanju poštovanja koje nije znalo za reĉi. Bila je usamljeniĉka jer su verovali da nam je on bliţi u samoći; samim tim, nisu postojali sveštenici koji su imali ovlašćenje da stanu izmeĊu ĉoveka i njegovog tvorca. Niko nije mogao da savetuje ili ispoveda; u stvari, niko nije mogao da se meša u religiozno iskustvo drugog ĉoveka. Prema dubokom uverenju Indijanaca svi ljudi bili su boţja deca i stajali su dostojanstveno i uspravno, svesni svog boţanskog porekla. Naša vera nije mogla da bude formulisana u obliku creda niti je mogla da bude nametnuta nekome ko

nije bio voljan da je prihvati. Samim tim, nije bilo propovedi, preobracanja i progona, kao što nije bilo ni ljudi koji su se rugali veri ili ateista. Indijanac nije imao hramove ili svetilišta osim onih koje je podigla sama priroda. Bio je ĉovek prirode a samim tim i izrazito poetiĉan. Po njegovom mišljenju bilo je pravo bogohuljenje da se kuća gradi za onog sa kojim ĉovek moţe da se suoĉi licem u lice u tajanstvenim senovitim prolazima kroz drevne šume, na osunĉanim grudima deviĉanskih prerija, na vrhovima usamljenih ogoljenih planina i visoko iznad njih - na draguljima posutom svodu noćnog neba! Za onog koji se ogrće pauĉinastim velovima oblaka na samoj ivici vidljivog sveta na kojoj naš praotac Sunce pali svoje veĉernje logorske vatre, za onog koji jaše oštre vetrove severa i uliva svoj duh u mirisne lahore juga, za onog ĉiji je ratniĉki kanu porinut u veliĉanstvene reke i beskrajna jezera. Njemu nije potrebna nikakva beznaĉajna katedrala! Usamljeniĉko opštenje sa Nevidljivim, koje je bilo najviši izraz našeg verskog ţivota, delimiĉno je opisano reĉju bambeday, koja doslovno znaĉi „tajanstveno osecanje”. Ova reĉ prevoĊena je razliĉito - kao „post” i kao ,,san” - mada bi moţda bilo najbolje da se protumaĉi kao „svest o boţanskom”. Prvi bambeday - ili versko povlaĉenje u osamu oznaĉavao je doba u ţivotu mlade osobe koje bi moglo da se uporedi sa korizmom kod hrišćama. Pošto bi se prvo pripremio tako što bi se proĉistio u parnom kupatilu i odbacio sve ovozemaljske ţelje i telesne potrebe, mladi ĉovek je odlazio u potragu za najplemenitijim visinama traţio je najistaknutiji planinski vrh u okolini. Pošto je

znao da Bog ne pridaje nikakav znaĉaj materijalnim stvarima, sa sobom nije nosio ništa što bi mu prineo na ţrtvu; nosio je samo simboliĉne ponude, boje i duvan. A pošto je ţeleo da se pred njim pojavi kao smeran i ponizan vernik, na sebi nije imao ništa osim mokasina i poveza oko bedara. U sveĉani ĉas izlaska ili zalaska sunca, dostojanstveno bi se uspravio na mestu sa koga je mogao da vidi veliĉanstvenu lepotu zemlje i suoĉio se sa „Velikom tajnom”. U tom poloţaju je ostajao nag, uspravan, nepokretan i nem, izloţen elementima i silama koje predstavljaju oruţje Nevidljivog - ostajao je jedan dan i jednu noc ili dva dana i dve noći, ali retko kada duţe. Ponekad bi pevao obrednu pesmu bez reĉi ili nudio ceremonijalnu „napunjenu lulu”. U ovom svetom transu ili ekstazi, indijanski mistik je nalazio najvišu sreću i moćan motiv za postojanje na ovom svetu. Po povratku u logor morao je da se drţi dalje od svojih saplemenika sve dok ne bi ponovo ušao u parno kupatilo u kome se ovog puta pripremao za opštenje sa bliţnjima. O viziji koju je imao ili poruci koju je primio nije govorio nikome, osim ukoliko znak sa neba nije sadrţavao neku zapovest ĉije je izvršenje moralo da bude javno. Ponekad je moglo da se dogodi da neki starac, svestan da se već nalazi na samom pragu veĉnosti, otkrije nekolicini odabranih proroĉanstvo iz svoje davno minule mladosti. Uopšleno posmatrano, beli osvajaĉi su prezirali starosedeoce Amerike zbog njihove prostodušnosti i siromaštva; verovatno su zaboravljali da i njihova religija zabranjuje gomilanje bogatstava i uţivanje u luksuzu. Poput ostalih ĉasnih ljudi iz svih epoha i svih rasa - poĉevši od Diogena pa do ĉlanova bratstva svetog

Franje i od montanista do šejkera1 - starosedeoci Amerike su smatrali da je ljubav prema sticanju poseda obiĉna klopka i da je breme koje sloţeno društvo nuţno nosi sa sobom u stvari izvor nepotrebnih opasnosti i iskušenja. Štaviše, verovali su da je osnovno pravilo ţivota da plodove svoga umeća nesebiĉno dele sa svojom manje uspešnom braćom. Tako svoj duh nisu opterecivali bremenom ponosa, pohlepe i zavisti, a pored toga su bili uvereni da sprovode boţju volju, što je za njih bilo od veoma velikog znaĉaja. Dakle, potpuno je pogrešna tvrdnja da su neznanje i siromaštvo osnovni razlozi zbog kojih starosedeoci Amerike nisu uspeli da osnuju stalne gradove i razviju materijalnu civilizaciju. Prema mišljenju neukih indijanskih mudraca, koncentracija stanovništva je plodna majka svih zala - kako onih moralnih tako i ĉisto fiziĉkih. Smatrali su da je hrana dobra ali da prejedanje ubija, kao što su bili uvereni da je ljubav konstruktivna a da poţuda razara. Epidemija, koje su nuţna posledica ţivota u prenaseljenim i nehigijenskim gradovima, uţasavali su se isto koliko i gubitka duhovne snage neodvojivog od bliskog kontakta sa sunarodnicima. Ljudi koji su najveći deo ţivota provodili na otvorenom znaju da se u samoći akumulira duhovna snaga i da ţivot u gomili brzo postaje raskalašan. Ĉak su i neprijatelji Indijanaca priznavali ĉinjenicu da su po unutrašnjoj snazi i uravnoteţenosti starosedeoci Amerike nenadmašni - po tome su bili iznad ostalih rasa. Crveni ĉovek je delio svoje biće na dva dela - na duhovno i fiziĉko. Prvo od njih bilo je ĉisti duh koji se bavio iskljuĉivo suštinom stvari. Ovo biće Indijanac je teţio da ojaĉa u duhovnim molitvama tokom kojih je telo

obuzdavao postom i fiziĉkim neudobnostima. U ovakvim molitvama nije traţio usluge ili pomoć. Sve liĉne stvari, kao što sn uspeh u lovu i ratu, ozdravljenje ili pošteda ţivota voljene osobe, bile su potisnute na nivo niţeg ili materijalnog bića, a sve ceremonije, amajlije i vradţbine ĉija je uloga bila da donesu korist ili odvrate opasnost, smatrane su za nešto što proistiĉe iz potreba fiziĉkog dela ĉovekove liĉnosti. MeĊutim, i rituali ovakvih fiziĉkih molitvi bili su u potpunosti simboliĉni. Indijanac je poštovao Sunce u istoj meri u kojoj je hrišćanin poštovao krst. Prema njegovom mišljenju Sunce i Zemlja bili su roditelji celog organskog ţivota; ovakvo mišljenje zasnivalo se na sasvim oĉiglednom poreĊenju u kome je poetske metafore bilo samo nešto više od nauĉne istine. Od Sunca kao univerzalnog oca potiĉe ţivotni princip prirode, a u marljivoj i plodnoj materici naše majke Zemlje skriveni su embrioni biljaka i ĉoveka. Zbog svega ovoga Ijubav koju su Indijanci osećali prema Suncu i Zemlji bila je zamišljeni produţetak ljubavi koju su osećali prema svojim neposrednim roditeljima. Sa osećanjem sinovljevskog poštovanja bila je povezana i spremnost da se Suncu i Zemlji obrate kao ocu i majci i zamole ih za sve ono što im je potrebno. Takva je bila materijalna ili fiziĉka molitva. Elemente i veliĉanstvene sile prirode - Munju, Vetar, Vodu, Vatru i Mraz - Indijanci su posmatrali sa strahopoštovanjem. MeĊutim, smatrali su da su ove pojave sekundarne i posredne pošto su bili duboko uvereni da pomoću njih duh pokazuje svoju moć. TakoĊe su verovali da duh postoji u svemu što je stvoreno i da svako stvorenje ima dušu - iako ta duša nije

morala nuţno da bude svesna sebe. Drvo, vodopad, grizli - sve je bilo otelotvorenje neke sile i kao takvo predmet poštovanja. Indijanac je ţeleo da razume svoju braću iz ţivotinjskog sveta i stupi u duhovnu vezu sa njima. Smatrao je da njihove nerazvijene duše imaju bezgrešnu ĉistotu sliĉnu onoj koju pripisujemo nevinom detetu. Verovao je u njihove instinkte koji su za njega bili oliĉenje tajanstvene mudrosti poslate sa samog neba. Iako je smerno prihvatao navodno neizbeţno ţrtvovanje njihovih tela da bi ostao u ţivotu, odavao je poštu njihovim dušama kojima je upućivao propisane molitve ili prinosio ponude. U svim religijama postoji elemenat natprirodnog ĉiji znaĉaj varira zavisno od uticaja koji ĉist razum vrši na vernike. Indijanac je razmišljao logiĉno i jasno o stvarima koje je mogao da razume. MeĊutim, on nije ispitao nepreglednu oblast prirode, niti je svoja interesovanja za nju postavio na nauĉne osnove. Njegovo poznavanje uzroka i posledica bilo je ograniĉeno tako da je ĉuda viĊao na svakom koraku - kako kod ţivota koji niĉe iz semena ili jajeta tako i u smrti koja nastupa u trenutku, u blesku munje ili nabujalim vodama. MeĊutim, nijedno ĉudo nije moglo da ga zapanji - bilo da ţivotinja progovori ili se Sunce zaustavi. Nevino zaĉeće ne bi smatrao ništa većim ĉudom od roĊenja bilo kog deteta koje na svet dolazi kao sva ostala deca dok bi ĉudo koje je Isus izveo sa hlebom i ribom za njega bilo gotovo isto što i bogata ţetva prikupljena sa polja na kome je posejano samo nekoliko zrna ţita.

Ko je mogao da osudi njegovo sujeverje? Svakako ne poboţni katoliĉki ili ĉak protestantski misionari koji su priĉe iz Biblije tumaĉili doslovno! Ĉovek koji razmišlja na logiĉan naĉin mora da porekne sva ĉuda ili nijedno od njih, a priĉe o junacima i mitovi ameriĉkih Indijanaca nisu ništa manje verodostojni od istih takvih priĉa i mitova starih Jevreja. MeĊutim, bez obzira što poput većine naših savremenika smatramo da su prirodni zakoni veliĉanstveni i uzvišeni i daleko impresivniji od bilo kog usamljenog primera kršenja nekog od njih, ne smemo da zaboravimo da nauka još uvek nije objasnila sve. Još uvek nam nije pošlo za rukom da odgonetnemo najveće ĉudo - poreklo i princip ţivota! To je najznaĉajnija tajna koja je ujedno i sama suština molitve - bez nje religija ne bi mogla da postoji. Pri suoĉavanju sa ovom tajnom naša reakcija mora da bude sliĉna reakciji necivilizovanog filozofa - filozofa prirode - koji je sa strahopoštovanjem posmatrao svet oko sebe. Naime, sam ĉin stvaranja za njega je bio toliko svet da je u svemu što je stvoreno video samog Boga. Jednostavna je istina da Indijanac nije zavideo belom ĉoveku na njegovim veliĉanstvenim dostignućima i da nije ţudeo da ga imitira u tome - za ovakva dostignuća nije pokazivao nikakvo interesovanje sve dok je filozofija njegovih predaka vladala njegovim umom. U stvari, smatrao je da je znatno iznad belih ljudi! Prezirao ih je na naĉin sliĉan naĉinu na koji uzvišena duša zaokupljena svojim vaţnim zadatkom odbacuje udobne krevete i obilnu hranu. Ljubav koju je njegov bogati sused pokazivao prema uţivanjima bila mu je sasvim jasna, kao i ĉinjenica da vrlina i sreća nemaju

nikakve veze sa njima - ukoliko ĉak nisu i njihova negacija. Nema sumnje da je u izvornom hrišćanstvu postojalo mnogo toga što je crvenom ĉoveku moglo da bude više nego privlaĉno. Prekorne Isusove reĉi upućene bogatima, kao i ono što je govorio o zgrtaĉima blaga, Indijanac bi razumeo sasvim jasno. MeĊutim, vera koju su sveštenici propovedali u crkvama, odnosno vera koje su se pridrţavali vernici - obeleţena izraţenim veliĉanjem i uzdizanjem same sebe, aktivnim sticanjem novih pristalica uz pomoć preobraćanja i otvorenim preziranjem svih ostalih religija - bila mu je veoma dugo krajnje odbojna. Prema njegovom mišljenju profesionalizam za propovedaonicom, plaćeni sveštenici i novcem opterećena crkva, bili su neduhovni i nesposobni da moralno uzdignu ĉoveka. Tek kada je njegov duh slomljen, a njegov moralni i fiziĉki sklop podriven trgovinom, osvajanjima i alkoholnim pićima, hrišćanski misionari uspeli su da ovladaju crvenim ĉovekom. Iako se to moţe uĉiniti ĉudnim, prava je istina da je ponositi paganin duboko u duši prezirao dobre ljude koji su došli da ga preobrate u hrišćanstvo i prosvetle. MeĊutim, samoveliĉanje i farisejstvo nisu bili jedini elementi strane religije koji su vreĊali crvenog ĉoveka. Ĉinilo mu se zapanjujućim i gotovo neverovatnim da meĊu ljudima koji su tvrdili da su iznad svih ostalih postoji tako mnogo nereligioznih! Ovi bezboţnici se ĉak nisu ni trudili da bar prividno ispovedaju veru svojih sunarodnika. I ne samo što je nisu ispoveĊali već su pali tako nisko da su profanim i svetogrdnim govorima vreĊali samog Boga! MeĊu

Indijancima njegovo ime se ne izgovara glasno - ĉak ni sa krajnjim poštovanjem; još manje se ono pominje olako ili bez poštovanja. Još vaţnije bilo je to što su ĉak i meĊu belcima koji su sebe smatrali vernicima, Indijanci sasvim jasno mogli da uoĉe nedoslednost u ponašanju. Ovakvi vernici su bez prestanka govorili o duhovnim stvarima a pri tome su teţili iskljuĉivo onim materijalnim. Kupovali su i prodavali sve - rad, liĉnu slobodu, nezavisnost, ljubav ţena, ĉak i mesto sluţitelja na svetim misama! Zudnja za novcem, moći i osvajanjima, više nego svojstvena anglosaksonskoj rasi, nije mogla da promakne crvenom ĉoveku koji ju je, iako po merilima belaca neobrazovan, odmah osudio. TakoĊe nije propustio da ovu oĉiglednu osobinu pripadnika dominantne rase uporedi fca duhovnošću blagog i privlaĉnog Isusa. Vremenom je shvatio da hrišc'anska religija u stvari osuĊuje bele pijanice i razvratnike sa kojima su Indijanci previše ĉesto dolazili u dodir. TakoĊe je shvatio da ovakvi ljudi ni na koji naĉin ne mogu da diskredituju religiju svojih sunarodnika. MeĊutim, nije mu bilo ni najmanje jednostavno da shvati ili opravda krivokletstvo pripadnika bele rase. Kada su istaknuti izaslanici Oca iz Vašingtona, od kojih su neki bili sveštenici ili ĉak biskupi, dolazili meĊu Indijance da sa njima sklope neki sporazum, zaklinjali su se nacionalnom ĉašću i u svojim molitvama pominjali i za svedoka pozivali samog Boga. MeĊutim, ovakvi sporazumi su krajnje besramno kršeni veoma brzo pošto bi bili postignuti. Da li je onda ĉudno što takvi postupci nisu izazivali samo mrţnju već i prezir Indijanaca?

Uostalom, ĉak i istoriĉari bele rase priznaju da zadatu reĉ Indijanac nikada nije pogazio prvi. Pošto sam trideset pet godina bio u dodiru sa takozvanom „hrišćanskom civilizacijom'’ duboko sam uveren da ne postoji ništa što bi moglo da se nazove tim imenom. Verujem da su hrišćanstvo i savremena civilizacija protivreĉni i nepomirljivi, kao što verujem da su duh hrišćanstva i duh drevne religije Indijanaca u suštini isti.

II PORODIČNI OLTAR Prenatalni uticaj. Versko obrazovanje u najranijem detinjstvu. Uloga starih. Žena, brak i porodica. Lojalnost, gostoljubivost i prijateljstvo. Starosedelac Amerike je bio individualista - kako u ratu tako i u veri. On nije imao ni narodnu armiju ni organizovanu crkvu. Sveštenici koji bi preuzeli odgovornost za duše drugih ljudi nisu postojali. MeĊutim, Indijanci su verovali da roditelji, bar delimiĉno, mogu da preuzmu tu odgovornost. Naime, njima je bilo dozvoljeno da u izvesnoj meri polaţu pravo na svešteniĉko zvanje i funkciju pošto je samo njihova kreativna i zaštitniĉka moĉ mogla da se uporedi sa uzvišenom ulogom Boga. Indijanac je postajao religiozan još u majĉinoj utrobi. Od trenutka kada bi shvatrla da je zaĉela, pa do kraja druge godine detetovog ţivota - što se poklapalo sa uobiĉajenim periodom dojenja - majĉin duhovni uticaj bio je najvaţniji, bar su starosedeoci Amerike verovali u to. Njeno drţanje i meditacije u samoĉi morali su da budu takvi da u prijemĉivoj duši ner.oĊenog deteta razviju ljubav prema „Velikoj tajni” ali i osecanje bratstva sa svim što je Bog stvorio. Ćutnja i samoća bile su osnovna obeleţja ţivota svake majke koja je oĉekivala dete. Utonula u molitve, lutala je po gustim drevnim šumama ili po beskrajnim prerijama na koje

ljudska noga nikada nije kroĉila. Za njen poetiĉni duh, predstojeće roĊenje deteta znaĉilo je dolazak na svet velikog ĉoveka - junaka ili buduće majke junaka - što je bila pomisao zaĉeta na deviĉanskim grudima iskonske prirode i razvijena u tišini koju su prekidali samo uzdasi nekog bora ili treperava muzika udaljenog vodopada. A kada bi svanuo najvaţniji dan u njenom ţivotu dan u kome će se roditi novi ţivot ĉije je ĉudesno stvaranje povereno upravo njoj - nije traţila pomoć drugih ljudi. Od kada je znala za sebe, hjeno telo i njen duh obuĉavani su i pripremani za ovu najsvetiju duţnost. Prema njenom dubokom uverenju, bilo je najbolje da se sa iskušenjem i mukama suoĉi u samoći - na mestu na kome se neće osećati neprijatno zbog ljubopitljivih ili saosećajnih oĉiju svojih saplemenika, mestu na kome će sama priroda govoriti njenom duhu: ,,To je ljubav! To je ljubav! Smisao ţivota!” Kada bi kroz tišinu do nje dopro blagosloveni glas i kada bi je u toj divljini pogledao par bistrih oĉiju, znala je da je dobro odigrala svoju ulogu u velikoj predstavi stvaranja i bila srećna i zadovoljna zbog toga! Ubrzo bi se vratila u logor noseći sa sobom tajanstveni, sveti i najdraţi zaveţljaj! Osećala je njegovu prijatnu toplinu i slušala njegovo tiho disanje. Dete je još uvek bilo deo njenog tela pošto su se oboje hranili istim zalogajima. I nijedan pogled njenog izabranika nije mogao da bude prijatniji od nemog zurenja ispunjenog najiskrenijim poverenjem. Duhovnu obuku svoga deteta nastavljala je i posle toga, ali u poĉetku bez reĉi - samo mu je kaţiprstom pokazivaia ţivu i neţivu prirodu. Kasnije mu je, poput neke ptice, ujutru i uveĉe tiho pevušila pesme. Za nju i

dete ptice su bile stvarni ljudi koji su ţiveli veoma blizu „Velike tajne”. Šum drveća odisao je njegovim prisustvom dok su mu vode koje su se obrušavale sa visina pevale hvalospeve. Ako bi se dete zbog neĉega uznemirilo, majka bi podigla ruku. „Ćuti. Ćuti”, upozorila bi ga blago. „Plaĉem bi mogao da uznemiriš duhove.” Pomagala mu je da se smiri i poĉne da osluškuje zvonki glas jasike i zveketava cimbala breza. Noću bi prstom pokazivala nadzemaljske treperave iskre u veliĉanstvenoj galaksiji prirode, iskre koje je tamo postavio sam Bog. Tišina, ljubav i poštovanje - bilo je to trojstvo o kome je dete slušalo u prvim poukama. Ovom trojstvu majka je kasnije dodavala velikodušnost, hrabrost i ĉestitost. U stara vremena naše majke bile su u potpunosti usredsreĊene na duţnost koju im je poverio sam Bog. Jedan istaknuti poglavica moga naroda imao je obiĉaj da kaţe: „Muškarci moţda mogu da ubijaju jedni druge, ali im je zato nemoguće da savladaju ţenu jer u njenoj utrobi nastaju deca. Ĉoveka moţete da uništite - jednog, drugog i trećeg. Ali on ponovo nastaje u utrobi ţene i izlazi iz nje. RaĊanje je najvaţnija stvar koju je veliki Bog podario našoj rasi, a u nastanku novog ţivota muškarac je samo sauĉesnik.” Kao osnovne smernice ova majka iz divljine imala je samo iskustvo svoje majke i babe ali i pravila svoga naroda. MeĊutim, i pored toga je nastojala da nauĉi sve što je bilo moguće nauĉiti od mrava, pĉela, pauka, dabrova i jazavaca. Prouĉavala je porodiĉni ţivot ptica koji je bio jedinstven po jaĉini osećanja, strpljenju i odanosti. Zivot ţivotinja je prouĉavala sve dok joj se ne bi uĉinilo da u njenim grudima kuca srce univerzalne

majke. Dete je vremenom prihvatalo molitve kao nešto sasvim prirodno i poĉinjalo da pominje nevidljive sile sa poštovanjem. Zahvaljujući onome ĉemu ga je uĉila majka, verovalo je da je u srodstvu sa svim ţivim bićima i da je olujni vetar glasnik „Velike tajne”. Kada bi dete imalo pribliţno osam godina, majka bi ga - ukoliko je u pitanju bio deĉak - prepustila njegovom ocu koji je bio zaduţen za spartansko vaspitanje svojih sinova. Ako je u pitanju bila devojĉica, o njoj bi se od tada najviše starala njena baba pošto su Indijanci smatrali da su babe najprimereniji i najdostojanstveniji zaštitnici mladih devojaka. I zaista, babe i dede su imale veoma znaĉajnu ulogu u vaspitanju - dete su upoznavali sa tradicijom i verom njegovog naroda. Njihov zadatak je bio da detetu priĉaju priĉe koje su vremenom postale prave svetinje. To su radili dostojanstveno i autoritativno i dete je na taj naĉin postajalo svesno svoga nasledstva - akumulirane mudrosti i iskustva svoje rase. Stari su bili posvećeni mladima koje su sluţili kao uĉitelji i savetnici, dok su mladi sa svoje strane postupali prema starima sa ljubavlju i poštovanjem. U izvesnom smislu starost je Indijancima bila najsrećniji period ţivota. Poodmakle godine donosile su sa sobom priliĉno veliku slobodu - stare ljude nisu oslobaĊale samo tereta napornih i opasnih duţnosti, već i ograniĉenja nametnutih etikecijom i obiĉajima kojih su ostali morali da se pridrţavaju. Nijedan ĉovek koji je Indijanca upoznao u njegovom domu ne moţe da porekne da su starosedeoci Amerike bili ljubazni ljudi. Po pravilu, ratnik koji je izazivao najveći uţas u srcima svojih neprijatelja, bio je ĉovek primerene obzirnosti i

gotovo ţenske uglaĊenosti kada se nalazio meĊu prijateljima ili ĉlanovima svoje porodice. Prijatan i tihi glas smatran je izvanrednom osobinom muškaraca ali i ţena. I zaista, intimnost koju je nametao ţivot u šatoru veoma brzo bi postala nepodnošljiva da nije bilo gotovo instinktivne rezervisanosti, uzdrţanosti i obzirnosti nepogrešivog uvaţavanja mesta, poloţaja i poseda ostalih ĉlanova porodiĉnog kruga i uobiĉajenog i gotovo posloviĉnog mira, reda i etikecije. Iako su bili sposobni za jaka i trajna oseĉanja, Indijanci nisu otvoreno pokazivali svoju ljubav - bar je nisu pokazivali u svakom trenutku, a naroĉito ne pred gostima ili strancima. Samo je starima koji su veĉ prešli daleki put i zbog toga bili osloboĊeni poštovanja uobiĉajenih pravila, bilo dozvoljeno da pokazuju izvesnu prisnost u ophoĊenju sa decom i unucima tako da su govorili otvoreno ĉak i kada je to znaĉilo da će prema nekom biti grubi ili previše strogi. Svi ostali morali su da se uzdrţavaju od toga. Ukratko, starci i starice bili su privilegovani jer su mogli da kaţu šta god poţele i kako god poţele a da im se niko ne suprotstavi. Na taj naĉin nemoć i bolesti koje su gotovo po pravilu bile njihova sudbina, ublaţavane su onoliko koliko su mogli da ih ublaţe uvaţavanje i paţnja ostalih saplemenika. Indijanci nisu imali verske ceremonije kojima su obeleţavali sklapanje braka. MeĊutim, smatrali su da je veza muškarca i ţene sama po sebi tajanstvena i sveta. Sa druge strane, ĉini se da je u civilizacijama u kojima se brak sveĉano sklapa u crkvama i uz blagoslov sveštenika praćen frivolnim, površnim i ĉak razbludnim predstavama. Indijanci su verovali da dve osobe koje se iskreno vole treba da budu sjedinjene tajno i da tek posle

toga njihovi saplemenici mogu da saznaju za to; takoĊe su verovali da takav par treba da oseti vezu sa prirodom. O veridbi su mogli da razgovaraju sa svojim roditeljima ili ne - oni su mogli da je odobre ili ne - ali je i u jednom i u drugom sluĉaju bio obiĉaj da mladi par'nestane u divljini i da tamo provede nekoliko dana ili nedelja u potpunoj izolaciji i zajedniĉkoj samoci. Posle toga u selo su se vraćali kao muţ i ţena. Zatim bi usledila razmena poklona izmeĊu njihovih porodica i pripremanje gozbe, ali je braĉni blagoslov davao veliki sveštenik samog Boga - poštovana i uzvišena Priroda. Porodica nije bila samo osnovna jedinica društva već i osnovna jedinica klana. U stvari, klan nije bio ništa više nego proširena porodica sa patrijarhalnim poglavicom na ĉelu. Savez nekoliko klanova, stvoren braĉnim vezama i nekim drugim oblicima dobrovoljnog povezivanja, predstavljao je pleme. Samo ime našeg plemena - Dakote - znaĉi „povezani ljudi”. Dalji stepeni srodstva bili su u potpunosti priznati i to ne samo kao pitanje forme. Najbliţi roĊaci su sebe nazivali braćom i sestrama. Sam termin „roĊak” podrazumevao je i izvesna ograniĉenja. Naime, naš kruti moral zabranjivao je brak izmeĊu roĊaka u bilo kom stepenu ili drugim reĉima, unutar jednog klana. Karakteristiĉno domaćinstvo saĉinjavali su muţ, ţena - ili ţene ukoliko je on imao više njih - i njihova deca. Svi oni ţiveli su sloţno pod istim krovom, mada su neki istaknuti ratnici ili muškarci koji su zauzimali visoke poloţaje u indijanskom društvu ponekad mogli da obezbede posebna boravišta za svaku od ţena. U stvari, sluĉajevi mnogoţenstva nisu bili tako uobiĉajeni osim meĊu starcima i voĊama, a ţene udate za istog ĉoveka

najĉešće su, mada ne i obavezno, bile sestre. Brak je mogao da bude ĉasno poništen iz odreĊenih razloga, ali se to nije dogaĊalo ĉesto pošto su sluĉajevi otvorenog ili tajnog neverstva i nemoralnosti bili prava retkost meĊu starosedeocima Amerike. Smatra se da nivo civilizovanosti nekog društva moţe da bude odreĊen na osnovu poloţaja koji ţene imaju u njemu. TakoĊe se smatra da je poloţaj ţena u društvu koje su izgradili Indijanci bio izuzetno dobar. Za Indijance je ţena bila oliĉenje svih standarda morala i ĉistote indijanske rase. Ona nije uzimala ime svoga muţa, niti je ulazila u njegov klan, a deca su pripadala klanu majke. Porodiĉno imanje bilo je njeno vlasništvo, deca su poreklo pratila po njenoj liniji, ĉast kuće bila je u njenim rukama. Skromnost je bila njena najvaţnija osobina - zbog toga su mlaĊe ţene obiĉno bile ćutljive i povuĉene. MeĊutim, ţena koja bi zašla u zrele godine i stekla mudrost ili pokazala izuzetnu hrabrost u nekoj velikoj opasnosti, ponekad je pozivana na zasedanje plemenskog veća. Na taj naĉin ţena je bila neosporni gospodar svoga domaćinstva. Bila je i stub morala i oliĉenje duhovne snage, što je ostala sve do dolaska onih belih ljudi koji se obiĉno okupljaju oko granica - vojnika i trgovaca. Svojim alkoholnim pićima oni su razorili ĉast indijanskog muškarca, a zahvaljujući moći koju se stekli nad tim bezvrednim muţem, kupovali su vrlinu njegove ţene i njegove ćerke. Kada su one pale, pala je i cela rasa. Pre nego što se ova velika nesreća sruĉila na nas, nigde na svetu nije postojao srećniji dom od onog koji je

stvorila Indijanka, otvorena i iskrena ţena u kojoj nije bilo niĉeg izveštaĉenog. Naĉin na koji je dosledno vaspitavana od najranijeg detinjstva, jasno definisana uloga koja joj je bila namenjena i iznad svega njena iskrena poboţnost, davali su joj snagu i postojanost koje nije mogla da nadvlada nijedna uobiĉajena nesreća. Indijanska imena bila su karakteristiĉni nadimci davani u dobroj nameri, imena koje je ĉovek sticao na osnovu svojih podviga, imena koja su deca dobijala odmah po roĊenju i, konaĉno, imena koja su imala versko ili simboliĉno znaĉenje. Govori se da su neki sluĉajan dogaĊaj ili neuobiĉajena pojava odreĊivali ime koje je dete dobijalo po dolasku na svet - meĊutim, to nije bilo pravilo. Ĉovek jakog karaktera koji se istakao u ratu obiĉno je nosio ime bika, medveda, munje ili neke druge zastrašujuće prirodne sile. Ĉovek miroljubive prirode mogao je da bude nazvan Brzom Pticom ili Plavim Nebom. Ţenska imena najĉešće su ukazivala na nešto vezano za dom, obiĉno uz pridev „lepo” ili „dobro”. Ljudima koji su zauzimali neki istaknuti poloţaj ili zbog neĉega bili znaĉajni, imena su po pravilu davali starci jer su ona najĉešće imala i sasvim jasno duhovno znaĉenje. U takva imena spadala su Sveti Oblak, Tajanstvena Noć, Duhovna Ţena i sliĉna. Ovakva imena ponekad su nosili i potomci iz naredne dve generacije, ali su prvo morali da dokaţu da su ih dostojni. U ţivotu Indijanca postojala je samo jedna neizbeţna duţnost - duţnost da se svakog dana pomoli i izrazi svoje poštovanje Nevidljivom i Veĉnom. Ove svakodnevne molitve bile su mu neophodne - potrebnije ĉak i od hrane. Budio se pred svitanje, obuvao mokasine

i odlazio do najbliţe reke ili jezera, a zatim obema rukama zahvatao vodu i zapljuskivao lice ili celim telom uranjao u nju. Posle ovakvog umivanja, stao bi sasvim uspravan i doĉekao svitanje okrenut Suncu koje je treperilo na horizontu. Na taj naĉin molio se bez reĉi. Njegova ţena mogla je da ide ispred ili iza njega i tako ga prati u ovim molitvama, ali nikada nije koraĉala pored njega. Svaka duša morala je da doĉeka jutarnje Sunce, obnovljenu Zemlju i Veliku lišinu sasvim sama! I uvek kada bi tokom uobiĉajenog dnevnog lova crveni lovac naišao na neki izuzetno lep i uzvišen prizor - crni olujni oblak praćen blistavim lukom duge iznad visoke planine, svetlucavi vodopad u srcu zelenog klanca, beskrajnu preriju prošaranu kao krv crvenim mrljama zalazećeg sunca - zastao bi na trenutak da se pomoli. Nije video nikakvu potrebu da jedan od sedam dana u nedelji proglasi svetim pošto su za njega svi dani bili posvećeni Bogu. I zaista, sve što je radio tokom svog ţivota predstavljalo je verski ĉin. Smatrao je da sva stvorenja imaju dušu i da on iz nje crpi duhovnu snagu. Uvaţavao je besmrtno biće svoga brata iz ţivotinjskog sveta i zbog toga ĉesto odlazio toliko daleko da je telo ulovljene ţivotinje postavljao u sveĉan i dostojanstven poloţaj i ukrašavao ga simboliĉnim bojama i perjem. Stao bi ispred njega da se pomoli i ponudi napunjenu lulu, što je bio znak da je ĉasno oslobodio dušu svoga brata ĉije je telo bio primoran da uzme da bi se odrţao u ţivotu. U vreme obroka ţena bi promrmljala „molitvu” dok bi spuštala kotlić - to bi uradila tako tiho i neprimetno da stranac koji nije znao za ovaj obiĉaj najĉešće ne bi ni ĉuo njen šapat: „Pridruţi nam se, o

Duše!” Kada bi njen muţ prihvatio posudu sa hranom, poput nje bi promrmljao zahvalnost duhu. A kada bi ostario, obiĉno se trudio da svoju zahvalnost pokaţe na još primereniji naĉin; odsekao bi najbolji komad mesa i bacio ga u vatru koju su Indijanci smatrali najĉistijim i najeteriĉnijim elementom. Gostoljubivost vigvama bila je ograniĉena samo ratom. Pa ipak, ako bi nekom od mojih sunarodnika neprijatelj ukazao ĉast svojom posetom, njegovo poverenje ne bi bilo zloupotrebljeno i on bi otišao uveren da ga je domaćin primio kraljevski! Indijanska ĉast bila je garancija njegove bezbednosti - sve dok je bio u logoru znao je da mu se neće dogoditi ništa loše. Prijateljstvo je smatrano za najstroţu proveru neĉijeg karaktera. Naime, Indijanci su verovali da je odanost ĉlanovima porodice i klana jednostavno posledica krvnih veza koje su ĉoveka povezivale sa njima. TakoĊe su verovali Ċa je ljubav muškarca i ţene zasnovana na seksualnom instinktu i da nije lišena poţude i sebiĉluka. MeĊutim, ćovek koji je imao prijatelja i bio mu odan uprkos svim iskušenjima, smatran je je za pravog muškarca! Najuzvišenije prijateljstvo nazivano je „bratskim prijateljstvom” ili „prijateljstvom u ţivotu i smrti”. Bila je to veza dva muškarca obiĉno formirana u ranoj mladosti i koju je mogla da prekine samo smrt. Ovakva veza smatrana je oliĉenjem same suštine drugarstva i bratske ljubavi jer nije bila opterećena nikakvom pomišlju na'dobitak ili zadovoljstvo; u stvari, zasnivala se na moralnoj podršci i meĊusobnom ulivanju snage i nadahnuća. Prijatelji povezani bratskim prijateljstvom zaklinjali su se da će umreti jedan za drugog - naravno

ako to bude potrebno. Isto tako, jedan drugom ništa nisu odbijali, ali nisu ni traţili ono što ne bi bilo u skladu sa najuzvišenijim predstavama indijanskog duha.

III CEREMONIJALNA I SIMBOLIČNA MOLITVA Izvitoperenje drevnih verskih rituala u novije vreme. Ples Suncu. Velika organizacija vraĉeva. Totemi i amajlije. Parno kupatilo i ceremonija lule. Indijanci iz ravnica imali su veoma malo javnih verskih rituala, koji su najvećim delom i nastali u novije vreme - uglavnom u periodu koji je nazvan tranzicionim. Smatra se da je ovaj period zapoĉeo prvim neprimetnim uticajima koje je kontakt sa dominantnom belom rasom izvršio na navike i obiĉaje Indijanaca pošto su mnoga indijanska plemena osetila posledice takvih uticaja mnogo pre nego što su prestala da vode nomadski ţivot. Trgovci krznima, sveštenici u crnim mantijama, vojnici i na kraju protestantski misionari, zapoĉeli su razaranje indijanskog naroda i uništavanje njihove religije i to sedamdeset pet do sto godina pre nego što su ih primorali da prihvate ţivot u rezervatima. Prve autentiĉne studije ţivota Indijanaca nastale su u periodu kada su oni već uveliko bili u tranziciji, odnosno u vreme kada su viski i trgovina već poĉeli da kvare njihove drevne obiĉaje. Tokom ere obnoye starosedeoci Amerike su neprestano menjali obiĉaje i verovanja i tako stvorili jedinstvenu mešavinu hrišćanstva i paganskog sujeverja. Pored toga, starom folkloru su dodali izmenjene biblijske priĉe, ispriĉane sa stanovišta Indijanaca. Ĉak je i njihova

muzika pretrpela promene pod uticajem katoliĉkih psalama. Samim tim bilo je neizbeţno da najveći deo materijala koji su sakupili savremeni istraţivaĉi oslika ovu mešavinu. Veoma je vaţno primetiti da je uvećanje okrutnosti i varvarizma bilo prva posledica kontakta sa belcima drugim reĉima, pojaĉane su tamne senke na slici! U skladu sa tim, najznaĉajnija javna ceremonija Indijanaca iz ravnica, poznata kao „Ples Suncu”, zloupotrebljavana je i menjana sve dok nije pretvorena u najobiĉnije ispoljavanje zastrašujućeg varvarizma koje je vlada na kraju zabranila. U stara vremena ratnik Sijua koji bi se našao u ĉeljustima smrti, mogao je da se pomoli svom ocu Suncu i zamoli ga da mu produţi ţivot. Ako bi bio spasen, morao je da se zahvali za boţansku uslugu a to je radio tako što je izvodio Ples Suncu - u skladu sa zakletvom koja je bila sastavni deo njegove molitve. Osim zakletve molitva je obuhvatala i njegovu sveĉanu izjavu da se ne plaši muka i smrti, već da za ţivot moli samo zbog onih koji ga vole. Na taj naĉin, fiziĉko iskušenje predstavljalo je ispunjenje zakletve, ali i pobijanje onoga što bi u suprotnom moglo da se nazove nedostojnom slabošću pri suoĉenju sa smrću. U suštini, ovakvo iskušenje je bilo isto što i ispovest ili izraţavanje zahvalnosti „Velikoj tajni”, ali na posredan naĉin - obraćanjem fiziĉkom ocu Suncu. TakoĊe treba pomenuti i ĉinjenicu da iskušenje nikada nije obuhvatalo molitve kojima bi bila traţena još neka usluga. Ovakve ceremonije obiĉno su organizovane šest meseci do godinu dana posle davanja sveĉane zakletve da bi pripreme mogle da budu izvršene na odgovarajući

naĉin; uvek su odrţavane sredinom leta i pred neki veliki i znaĉajan skup, a obuhvatale su i prireĊivanje gozbi i poklanjanje velikog dela imovine iako te dve stvari nisu bili sastavni delovi samog verskog rituala. Na dan koji je bio odreĊen za podizanje stuba, grupa ratnika predvoĊena nekim istaknutim ĉovekom odlazila je u šumu da ga donese. Izabrano drvo moralo je da ima preĉnik od petnaest do dvadeset centimetara u osnovi i visinu od šest do osam metara, a birano je i seĉeno uz poštovanje svih ceremonija ukljuĉujući i ceremoniju „napunjene lule”. Pri povratku u selo, ratnici su drvo nosili kao neku nosiljku pošto je ono simbolizovalo telo ĉoveka koji se zavetovao da će izvesti Ples Suncu. Zatim je usamljeni šator razapinjan na izvesnom rastojanju od sela, obiĉno na nekoj zaravnjenoj ĉistini, a stub je podizan u isto vreme pored njega, uvek u središtu kruţne ograde podignute od tek iseĉenih grana. U meĊuvremenu, neki od najistaknutijih staraca u selu izraĊivao je dve figure koje su u poĉetku bile od neštavljene koţe a kasnije od drveta. Jedna od njih predstavljala je ĉoveka a druga najĉešće bizona. Ponekad je umesto bizona starac izraĊivao figuru ptice koja je simbolizovala grom. Prema drevnom obiĉaju figuru ĉoveka je bojio u crveno a ţivotinje u crno. Figure su zatim kaĉene na suprotne krajeve popreĉnog štapa koji je priĉvršćivan pribliţno šezdeset centimetara ispod vrha stuba. Nisam uspeo da saznam da li je ovako nastali krst imao neko simboliĉno znaĉenje, ali sam gotovo sasvim siguran da je njegova sliĉnost sa simbolom hrišćanstva potpuno sluĉajna.

Crvena boja je ukazivala na to da je ĉovek koji se spremao da javno izrazi zahvalnost bio potencijalno mrtav i da je ţiv samo zbog toga što se Davalac Ţivota umešao u poslednjem trenutku i omogućio mu da pobegne smrti. Bizon je visio suprotno od simboliĉnog prikaza ĉovekovog tela na smrti jer je opstanak Indijanaca najvećim delom zavisio od mesa te ţivotinje. Pored toga, bizon je bio i najvaţnija pojava u legendama koje su prenošene sa kolena na koleno. U skladu sa ovakvim naĉinom razmišljanja, ĉovek koji je izlazio iz usamljenog šatora i prilazio stubu da igra - raspuštene kose premazane glinom i gotovo nag, ne raĉunajući povez oko bedera i mokasine - morao je da vuĉe za sobom lobanju bizona pošto je ona predstavljala grob iz koga je pobegao. Igraĉ je imao posekotinu na grudima koja je bila dovoljno duboka da izazove bol i da iz nje teĉe krv; posekotina je bila sastavni deo rituala jer su Indijanci verovali da su krv i bol prirodni pratioci simboliĉne smrti. Pošto bi izašao iz šatora, igraĉ bi stao naspram pevaĉa, ali tako da bude okrenut stubu; za njim se vukla lobanja priĉvršćena koţnim trakama koje su bile vezane oko njegovih ramena. Vremenom je ritual menjan tako da su u nekom kasnijem periodu grudi ili leĊa igraĉa - a ponekad i grudi i leĊa - probadani kratkim i zaoštrenim drvenim štapićima koji su konopcima priĉvršćivani za stub i lobanju. Igrao je bez prestanka dan i noć a ĉesti i duţe. Tokom dana neprestano je zurio u Sunce i povremeno duvao u svetu zviţdaljku napravljenu od kosti iz gušĉijeg krila. Nije prošlo mnogo vremena od kada je ovaj ritual postao poznat po preterivanjima. Izvitoperen je i

pretvoren u sablasno prikazivanje fiziĉke snage i izdrţljivosti na mukama tako da se gotovo izjednaĉio sa borbama sa bikovima i besmislenim tuĉama u ringu kod belaca. Štaviše, umesto poniznog izraţavanja zahvalnosti, ritual je postao deo molitve za uspeh u ratu ili kraĊi konja neprijatelja. Broj igraĉa je povećan a njihove muke umnoţene time što su sa.stuba visili okaĉeni o sopstveno meso koje su morali da otkinu da bi se oslobodili. Dobro pamtim da su u mojoj kući svi ţalili zbog kvarenja ove jednostavne ali impresivne ceremonije. Izopaĉena preterivanja koja su bila samo neka od posledica prvih kontakata sa belim ĉovekom, oduzela su joj dostojanstvo i svaki smisao. Od svih organizacija koje su postojale meĊu ameriĉkim Indijancima, moţda je najznaĉajnija bila „Velika organizacija vraĉeva”, nastala kao posredna posledica rada prvih jezuitskih misionara. Ova organizacija zasnivala se na idejama meĊu kojima su sasvim jasno bile uoĉljive ideje belog ĉoveka tako da se ĉini razumnom pretpostavka da su njeni osnivaĉi ţeleli da utemelje red koji bi se uspešno suprotstavio prodoru „crnih mantija”. MeĊutim, bez obzira da li je ovakva pretpostavka taĉna ili nije, nesumnjiva je ĉinjenica da su meĊu starosedeocima Amerike postojala samo dva verska lidera koja su imala neki znaĉaj i da su se obojica pojavila posle dolaska belaca - jedan 1762. a drugi 1890. godine. Prvi je bio poznat kao „Prorok iz Šovnija” dok se drugi proĉuo kao tvorac „Plesa aveti”. Zajedniĉko im je bilo to što su svoja proroĉanstva zasnivali na priĉama iz jevanĊelja. Samim tim, procvat indijanskog verskog ţivota, nazivan i verskim ludilom, nastao je pod uticajem

belih osvajaĉa koje je, u stvari, u manjoj ili većoj meri ugroţavao. Svoju organizaciju prvo su formirali vraĉevi iz plemena Algonkin. Ovakav oblik povezivanja postepeno je postao popularan meĊu vraĉevima iz ostalih srodnih plemena tako da se na kraju proširio meĊu svim Sijuima iz doline Misisipija. Tako je nastao neprobojni bedem koji je Indijance štitio od rada prvih misionara. I stvarno, sve do pobune 1862. godine misionari nisu imali mnogo uspeha u širenju svoje vere meĊu starosedeocima Amerike. MeĊutim, posle ove pobune porobljavanje, glad i zatoĉeništvo u rezervatima naterali su oĉajne ljude da prihvate hrišćanstvo jer im se ĉinilo da samo ono moţe da im pruţi utehu i izvesan traĉak nade. Organizacija koju su formirali vraĉevi bila je tajna i priliĉno sliĉna masonskoj. Predstavljala je savez ili udruţenje izvesnog broja loţa od kojih je svaka imala svoje pesme i naĉine leĉenja. Upravljanje organizacijom bilo je hijerarhijsko i zasnovano na razliĉitim stepenima starešinstva do koga je moglo da se doĊe samo liĉnim zaslugama. Zenama je bilo dozvoljeno da postanu punopravni ĉlanovi organizacije, što znaĉi da su primane pod istim uslovima kao muškarci. Samim tim imale su mogućnost da se uzdignu do najviših poloţaja. Niko nije mogao da postane ĉlan organizacije ukoliko njegov ugled i moralnost nisu bili savršeni; kandidati su iskušavani godinu ili dve dana, a ubice i preljubnici iskljuĉivani su iz ĉlanstva. Pravila ove organizacije bila su u suštini isto što i deset Mojsijevih zapovesti tako da je ona imala veoma snaţan moralni uticaj. MeĊutim, daleko je vaţniji bio njen osnovni zadatak - stvorena je

sa ciljem da stariji i iskusniji ĉlanovi obuĉavaju poĉetnike i uvode ih u tajne leĉenja. U ovom udruţenju uglavnom su stariji ĉlanovi leĉili saplemenike i uĉili svoje mlaĊe kolege kako da koriste lekovita sredstva i biljke poznate starosedeocima Amerike. MlaĊi ĉlanovi su marljivo usvajali znanja i spremali se da zauzmu mesto onih uĉitelja koji bi otišli sa ovog sveta. Moja baba je bila veoma poznat i uspešan lekar dok su moja majka i otac pripadali ĉlanstvu Velike organizacije vraĉeva, ali nisu leĉili saplemenike. „Svetkovina vraĉeva” ili „tajanstvena svetkovina” nije bila praznik celog plemena. U stvari, bila je lo lajna ceremonija u kojoj su uĉestvovali samo ĉlanovi organizacije. U takvim prilikama pevane su pesme karakteristiĉne za pojedine loţe i izlagane njihove „magijske vrećice” i totemi. Pripremljenom hranom sluţili su se samo pozvani gosti dok su se domaćini, ĉlanovi loţe koja je organizovala svetkovinu, uzdrţavali od jela. „Veliki ples vraĉeva” organizovan je prilikom inicijacije kandidata koji su uspešno prošli kroz period iskušenja. OdreĊen broj ovih kandidata bio je predodreĊen da zauzme mesto onih vraĉeva koji su umrli od prethodnog susreta. Pozivnice su slane u vidu malih zaveţljaja duvana a dva veoma velika šatora razapinjana su na rastojanju od tridesetak metara. Šatori su bili delimiĉno otvoreni i povezani prolazom bez krova ili kolonadom napravljenom od sveţe poseĉenih grana. Jedan od šatora bio je rezervisan za iskušenike i ĉlanove loţe koja je organizovala ples, a drugi za „vojnike” ĉija je duţnost bila da nude osveţenje i odrţavaju red meĊu posmatraĉima. Ovakvi vojnici birani su meĊu najistaknutijim i najhrabrijim ratnicima plemena.

Kada bi pripreme bile okonĉane a ĉlanovi svih loţa odeveni i ukrašeni bojama u skladu sa svojim pravilima i ritualima, ulazili su jedan za drugim u prolaz, u koloni koju je predvodio najstariji meĊu njima, ĉovek nazivan „Velikim voĊom”. Veliki voĊa je odlazio do „Šatora vojnika”, pred kojim se zaustavljao i okretao prema mestu na kome zalazi Sunce a zatim izgovarao nekoliko reĉi kojima se obraćao samoj „Velikoj tajni”. Posle toga, svi vraĉevi su podizali desnu ruku i drţeći je ispruţenu fiirektno iz ramena sloţno pevali kratku molitvu zahvalnicu koju su završavali dubokim: ,,E-ho-ho-ho!” Ovu ceremoniju - koja je bila stvarno impresivna ponavljali su ispred šatora loţe, ali ovog puta okrenuti mestu na kome Sunce izlazi. Odmah zatim, ĉlanovi loţa zauzimali su dodeljena mesta a pesme i ples koji su izvoĊeni po taĉno utvrĊenom redosledu, mogli su da otpoĉnu. Završna ceremonija bila je izuzetno dramatiĉna i predstavljala je inicijaciju iskušenika koji su primili poslednje pouke samo noć ranije. Iskušenici su izvoĊeni iz šatora loţe da bi kleknuli na tepih od raskošnih odora i krzna - muškarci sa desne a ţene sa leve strane. Muškarci su bili nagi i obojeni u crno sa crvenom taĉkom odmah iznad srca a ţene su na sebi imale svoje najbolje haljine. Zajedniĉko im je bilo to što su im kose bile raspuštene, kao da su u ţalosti ili kao da oĉekuju smrt. Podjednak broj vraĉeva, njihovih zaštitnika i uĉitelja, od kojih je svaki bio dodeljen jednom od iskušenika, stajao je na rastojanju od polovine duţine prolaza ili pribliţno petnaestak metara, okrenut ljudima koji su kleĉali.

Posle neme molitve vraĉevi su se jedan za drugim obraćali svojim štićenicima i opominjali ih da se pridrţavaju svih pravila reda pošto ih budno oko Tajanstvenog neprestano posmatra; takoĊe su ih podsećali na duţnosti i obaveze koje su imali prema svojim bliţnjima i Gospodaru ţivota. Kada bi ovaj deo ceremonije bio okonĉan, vraĉevi bi se dostojanstveno uspravili i na taj naĉin pokazali svoju moć. Posle toga svi bi povili kolena kao da se spremaju za start u nekoj trci i ĉvrsto stegnuli svoje lekarske vrećice. Rukama bi zamahnuli u istom trenutku i jednoglasno izustili grleno ,,Jo-ho-ho-ho!” tako da bi se posmatraĉi trgnuli od ovog iznenadnog i gromoglasnog uzvika. U savršenoj tišini vraĉevi bi zatim krenuli napred - korak po korak pribliţavali bi se ţrtvama koje su kleĉale i zastajali kada bi se našli na pribliţno pet metara od njih. Onda bi snaţno zamahnuli svojim svetim vrećicama tako da se ĉinilo da svu svoju tajanstvenu moć ulivaju u tela iskušenika, koji bi se istog trenutka srušili na krzna i odore - prividno mrtvi. Posle ovog uzbudljivog vrhunca odjeknuo bi zvuk mnoštva bubnjeva, a igraĉi bi nastavili svoj ples koji su sada izvodili svom ţestinom. Kada bi otplesali nekoliko krugova oko iskušenika, prekrili bi njihova ispruţena tela raskošnim odorama i ostalim odevnim predmetima koji su kasnije bili deljeni kao pokloni. Iskušenicima je tada dozvoljavano da se vrate u ţivot i pridruţe igraĉima u završnom plesu. Sasvim je jasno da je ova ceremonija bila simboliĉna i da je predstavljala smrt i uskrsnuće. Iako ne mogu ni da pretpostavim da li je ovaj sloţeni ritual - obeleţen javnim savetovanjem i opominjanjem iskušenika, javnim i glasno izgovaranim

molitvama i ostalim elementima karakteristiĉnim za bogosluţenje u hrišćanskim crkvama - postojao i pre dolaska belog ĉoveka, nema sumnje da su uĉesnici dosledno verovali u njega i da su ga, bar izvesno vreme, njihovi saplemenici prihvatali sa poštovanjem. MeĊutim, kasnije je i on izvitoperen i na kraju proglašen za veštiĉarenje. TakoĊe nema sumnje da su Indijanci bili uvereni da je medicina blisko povezana sa natprirodnim silama. MeĊutim, beli ĉovek je i ovo protumaĉio na pogrešan naĉin. U stvari, sve što su Indijanci smatrali svetim, belci su nazivali „medicinom” u smislu vradţbine ili magije. Kao lekar, Indijanac je u poĉetku bio veoma vešt i ĉesto izuzetno uspešan. Koristio je samo lekovitu koru, korenje i lišće sa ĉijim je svojstvima bio upoznat. Ove prirodne lekove nikada nije mešao a pacijentu ih je davao u obliku ĉaja ili destilata. Ispiranje stomaka ili proĉišćavanje organizma predstavljalo je njegovo znaĉajno otkriće a i parenje je bilo u najširoj upotrebi. Slomljenu kost mogao je da namesti priliĉno uspešno, ali se hirurgijom nije bavio ni u kakvom obliku. Kao dodatak svemu ovome, vraĉ je imao veoma veliki autoritet koji je koristio u leĉenju pacijenata. Naime, ĉesto je pokušavao da ponovo uspostavi njihovu unutrašnju ravnoteţu pomoću mentalnog i duhovnog uticaja što je bila neka vrsta primitivne psihoterapije. Na jeziku Sijua reĉ za isceljenje je ,,vah-pi-jah” što doslovno znaĉi ponovo urediti ili stvoriti iznova. ,,Pej-jihu-tah” - ili doslovno koren - oznaĉava lek a „vakan” znaĉi duh ili tajna. Na taj naĉin, ova tri pojma bila su paţljivo razdvojena iako su veoma ĉesto povezivana.

Veoma je vaţno imati na umu da u stara vreme: na vraĉ nije dobijao nikakvu naknadu za svoje usluge i da je njegovo zvanje smatrano uzvišenim i ĉasnim. MeĊutim, kada su se plaćanje i razmena ukorenili i meĊu Indijancima, vraĉevi su poĉeli da traţe vredne poklone i novac za leĉenje bolesnika. Pohlepa i suparništvo koji su nastali kao prirodna posledica toga vremenom su doveli do pojave „maga”, koji je uopšteno posmatrano bio prevarant najgore vrste. Na svu sreću, njegovo vreme je gotovo sasvim prošlo. Pošto je oduvek teţio da uspostavi duhovnu vezu i prijateljstvo sa ţivotinjskim svetom, Indijanac je usvajao ovu ili onu ţivotinju za svoj „totem”, simboliĉno obeleţje svoga društva, porodice ili klana. Vrlo je verovatno da je odabrana ţivotinja predstavljala tradicionalnog pretka jer bi tako nešto bilo u skladu sa drevnim predanjem po kome je Prvi Ĉovek imao mnogo ţena meĊu ţivotinjskim narodima. Svetoj ţivotinji - ptici ili gmizavcu - prepariranoj ili predstavljenoj stilizovanim crteţom ukazivano je veliko poštovanje. Ratnici su je nosili u bitke da bi im obezbedila zaštitu i pomoć sveta duhova. Indijanci su takoĊe verovali da se karakteristiĉne osobine dabra, medveda ili kornjaĉe osobine kao što su mudrost, lukavstvo, hrabrost i tome sliĉno - na neki tajanstven naĉin prenose na nosioca ovakvog simboliĉnog obeleţja. Totem ili talisman koji je korišćen u leĉenju po pravilu je bio obeleţje loţe kojoj je vraĉ pripadao. MeĊutim, postojali su i veliki iscelitelji koji su tvrdili da svoje isceliteljske moći duguju nekim drugim samo njima znanim silama. Ameriĉki Indijanci su imali i dva obreda koja su, koliko sam uspeo da ustanovim, bila najšire

rasprostranjena i uz to suštinski veoma vaţna. Već sam ih pominjao kao proĉišćenje u „enepiju” ili parnom kupatilu i ,,ĉan-du-hupah-za-pi” ili ceremoniju nuĊenja lule. U tradiciji i legendama naroda Sijua kome i sam pripadam, ova dva obreda imala su istaknuto mesto i prenošena su sa kolena na koleno od najstarijih vremena a postoje još i danas. U našem mitu o stvaranju, ili priĉi o Prvom Ĉoveku, parno kupatilo poistovećeno je sa magijom koju je Onaj-Koji-Je-Stvoren-Prvi upotrebio da bi udahnuo ţivot mrtvim kostima svoga mlaĊeg brata koga su ubile nemani iz mraĉnih dubina. Na obali Velike vode iskopao je dve jame. Oko jedne od njih podigao je nisku ogradu od mirišljavih grana kedra i u nju poloţio kosti svoga brata. U drugoj jami je zapalio vatru na kojoj je zagrejao ĉetiri okrugla kamena koja je zatim otkotrljao, jedan za drugim, do kolibe od kedrovih grana. Pošto je zapušio sve otvore osim jednog, poĉeo je da peva tajanstvenu pesmu i u isto vreme umaĉe snop ţalfjje u vodu kojom je prskao kamenje. Para se podigla ĉim je kamenje poprskao prvi put i kako legenda kaţe, ,,u tom trenutku nastao je ţivot.” Kada je kamenje poprskao drugi put, kosti njegovog brata su se pomerile i zaklepetale. Treći put mu se uĉinilo da ĉuje tiho pevušenje iz kolibe a ĉetvrti put, ljudski glas je uzviknuo: „Brate, pusti me da izaĊem!” (Ovde treba primetiti da Indijanci veruju da je broj ĉetiri magiĉan i svet.) U ovoj priĉi objašnjeno je kako je nastao ,,enepi”, koji je od toga drevnog vremena smatran suštinski vaţnim za sva nastojanja Indijanaca da proĉiste i iznova izgrade svoj duh. „Enepi” su koristili i vraĉ i pacijent, a svaki ĉovek koji se pripremao za neku duhovnu krizu,

moguću smrt ili neposrednu opasnost, morao je da se proĉisti u parama kupatila i da zatim zaroni u hladnu vodu. Indijanci nisu smatrali da je samo „enepi” svet ili bar prikladan za duhovnu upotrebu, već je takvo bilo i sve ostalo što je korišćeno u tom mistiĉnom obredu mirišljavi kedar, ţalfija i voda, a iznad svega od upotrebe istrošeni obluci. Ovakvi obluci iz poštovanja su nazivani „Tunkanima” što je skraćeni oblik reĉi koja na jeziku Sijua znaĉi „deda”. Prirodno zaobljeni kamen postao je deo mnogih znaĉajnih ceremonija kao što su „Ples Kiši” i „Svetkovina devica”. Usamljeni lovac ili ratnik sa poštovanjem je pruţao svoju napunjenu lulu „Tunkanu” u spomen na ĉudo koje je za njega bilo autentiĉno i sveto u istoj onoj meri u kojoj je vaskrsenje Lazarevo iz mrtvih autentiĉno i sveto za poboţnog hrišćanina. Prema jednoj staroj legendi, kada se Prvi Ĉovek razboleo Stariji Brat ga je nauĉio kako da koristi lulu u ceremonijalne svrhe, odnosno u molitvi duhovima od kojih je traţio pomoć i ozdravljenje. Ova jednostavna ceremonija vremenom je postala najĉešći oblik svakodnevnog izraţavanja zahvalnosti ili ,,Molitva zahvalnica”, ali i sastavni deo zakletve na vernost i sveĉanog zaveta kojim se ratnik obavezivao kada je odlazio na neki izuzetno opasan zadatak; takoĊe je ušla i u njegov svakodnevni bambeday ili „usamljeniĉku molitvu”, a dim iz njegove lule izdizao se poput pare ili mirisa tamjana pravo prema Ocu Svih Duša. U ratnim ceremonijama i medicini korišćena je posebna lula; meĊutim, kada je bio u svom šatoru ili u

lovu, ratnik je koristio svoju. U prah izmrvljeni duvan mešao je sa aromatiĉnom korom vrbe i ovom mešavinom punio glavu dugaĉke kamene lule. Palio ju je sveĉano i povlaĉio dim ili dva, a zatim se uspravljao i nudio je našem ocu Suncu ili našoj majci Zemlji. U novije vreme ceremonija je delimiĉno izmenjena tako da je ratnik dobio mogućnost da lulu ponudi i Vetrovima, Vatri, Vodi, Steni i ostalim elementima ili objektima oboţavanja. Postojalo je i mnoštvo verskih praznika lokalnog ili posebnog karaktera. Ovakvi praznici u suštini su bili molitve za kišu i obilnu ţetvu, ali i za uspeh u lovu i ratu. MeĊutim, ceremonija proĉišćenja u parnom kupatilu i ceremonija lule predstavljale su simbole naše religije. Krštenje smo zamenjivali „enepijem” ili odlaskom u parno kupatilo, a na svetoj priĉesti, umesto hlebom i vinom, zalagali smo se umirujućim mirisom duvana.

IV VARVARIZAM I MORALNI KODEKS Ćutnja kao osnova karaktera. Osnovne predstave o moralnosti. „Sve ili ništa!”. Pravila ĉasnog ratovanja. Indijansko shvatanje hrabrosti. Mnogo pre nego što sam ĉuo za Hrista ili video belog ĉoveka, neobrazovana ţena me je nauĉila šta je suština moralnosti. Uz pomoć same prirode nauĉila me je stvarima jednostavnim ali izuzetno vaţnim. Upoznao sam Boga. Spoznao sam šta je dobrota. Shvatio sam šta je stvarno lepo i to zavoleo. Civilizacija me nije nauĉila niĉemu korisnijem! Kao dete znao sam kako treba davati - to sam zaboravio kada sam postao civilizovan. Ţiveo sam prirodnim ţivotom dok sada ţivim potpuno izveštaĉeno. Svaki lep oblutak nekada mi je bio vredan; svakom drvetu ukazivao sam poštovanje. Sada odajem poštu zajedno sa belim ĉovekom - naslikanom pejzaţu ĉija se vrednost izraţava u dolarima! Na taj naĉin Indijanac se menja i uzdiţe upravo onako kako se stena pretvara u prah - da bi na kraju postao deo mešavine od koje se prave veštaĉki blokovi prikladni za ugradnju u zidove modernog društva. Ponos starosedeoca Amerike bio je izmešan sa jedinstvenom poniznošću. Duhovna oholost bila je strana njegovoj prirodi i njegovom uĉenju. Nikada nije tvrdio da je moć artikulisanog govora dokaz njegove

superiornosti nad nemuštim stvorenjima - sasvim suprotno, ovu moć je smatrao opasnim darom. Verovao je u ćutnju koja je za njega bila znak apsolutne ravnoteţe. U stvari, ćutnju je smatrao pokazateljem savršene uravnoteţenosti tela, uma i duha. Prema mišljenju ovog neobrazovanog mudraca, ĉovek koji je bio dovoljno jak i sposoban da zadrţi unutrašnji mir uprkos teškoćama sa kojima se susretao iz dana u dan - a ovakve ljude Indijanci su poredili sa drvetom na kome ne treperi nijedan list ili glatkom površinom vode - imao je idealan stav prema ţivotu; drugim reĉima, ţiveo je idealno. Da ste ovakvog mudraca upitali šta je to ćutnja on bi odgovorio: „Ćutnja je Velika tajna!” „Sveta ćutnja je Njegov glas!” A da ste ga upitali šta su to plodovi ćutnje on bi odgovorio: „Samokontrola, prava hrabrost, izdrţljivost, strpljivost, dostojanstvenost i poboţnost. Ćutnja je kamen temeljac karaktera.” ,,Ne govori mnogo u mladosti”, kazao je jednom prilikom veliki poglavica Vabaša, ,,da bi u starosti tvoja misao mogla da postane zrela i samim tim korisna za celo pleme!” Kada ĉovek shvati šta znaĉi savršeno telo - gipko, skladno, simetriĉno i izdrţljivo - on postavlja temelje moralnog ţivota! Naime, niko ne moţe da se nada da će taj hram duha uspeti da odrţi savršenim i u zrelom dobu ukoliko nije sposoban da obuzda prepuštanje ĉulnim zadovoljstvima. Na ovoj istini Indijanac je gradio postojane sisteme fiziĉke obuke i društvenog i moralnog kodeksa, koji su za njega predstavljali osnovna naĉela po kojima je ţiveo.

Muţevnost, snaga i lepota za njega su bili ideali koje je prihvatao još kao dete. MeĊutim, dostizanje ovih ideala zavisilo je od stroge umerenosti u jelu i seksualnim odnosima, kao i od redovnih veţbi koje su iziskivale veliki napor. Teţio je da postane dostojna karika u lancu generacija i da ne dozvoli svojim slabostima da unište vitalnost rase i ĉistotu njene krvi, odnosno sve ono što su mu preci ostavili u nasleĊe po cenu velikog samoodricanja. Povremeno je morao da posti, ali ipak samo kratko. TakoĊe je morao da se oslobodi viška energije, što je radio napornim trĉanjem, plivanjem i odlascima u parno kupatilo. Umor izazvan na ovaj naĉin - posebno ako je bio praćen strogo kontrolisanom ishranom predstavljao je pouzdan lek za prekomernu seksualnu ţudnju. Roditelji su ga uĉili da bude skroman, da poštuje sebe i da se ponosi svojom porodicom i rasom; tome su ga uĉili od najranijeg detinjstva jer su smatrali da će ga na taj naĉin najbolje pripremiti za ţivot i zaštititi od svih nevolja. Kao deo ove obuke dete su stalno drţali pred oĉima saplemenika koji su bili u mogućnosti da prate njegov razvoj od roĊenja do sticanja zrelosti. Detetov dolazak na svet, posebno u sluĉaju prvoroĊenĉeta, ĉesto su objavljivali glasnici, a roditelji su delili poklone starijim i siromašnim saplemenicima. Poklone su delili i kada bi dete uĉinilo prvi korak, kada bi mu bile bušene uši i kada bi ulovilo prvu divljaĉ. Zbog toga su podvizi i napredak njihovog deteta bili poznati celom klanu, koji je u stvari predstavljao proširenu porodicu, a dete je raslo sa osećanjem da ima ugled koji treba da saĉuva.

Indijanac je u mladosti podstican da se što ranije prijavi za sluţenje zajednici, ali i da pokaţe ambicioznost u svojim nastojanjima da stekne titulu voĊe ili lovca koji prireĊuje gozbe. MeĊutim, ovim titulama je mogao da se nada samo ako je bio pravedan, velikodušan, hrabar i uvek spreman da zaštiti svoju nevinost i ĉast. Indijanci su imali mnogo obiĉaja ĉiji je moralni uticaj bio sasvim oĉigledan - izvesne periode ţene su morale da provedu u izolaciji, a mladom muţu bilo je strogo zabranjeno da prilazi ţivotnoj saputnici kada se pripremao za neki verski obred ili odlazak u rat. Poloţaj koji je Indijanac imao u društvu u potpunosti je zavisio od njegovih vrlina, a saplemenici mu ni u jednom trenutku nisu dozvoljavali da zaboravi da ne ţivi samo za sebe već i za pleme i klan. Tako je rano sticao naviku da vlada sobom, mada treba naglasiti da neprirodna ili sloţena iskušenja koja su mogla da ga opterete i pritisnu nisu postojala sve dok se nije susreo sa jaĉom rasom koja ga je na kraju i porazila. Da bi mladići i devojke strogo vodili raĉuna o svojoj ĉasti, Indijanci su imali nekoliko ceremonija koje su redovno organizovali svake godine. Ovakve ceremonije bile su poluverske prirode, a kao jednu od najimpresivnijih treba pomenuti uzvišenu „Svetkovinu devica”. Kada bi neka devojka uĉestvovala u ovoj ceremoniji prvi put, to bi bilo isto što i javna objava da je stasala za udaju. Glasnik koji je obilazio sve šatore u selu najavljivao je svetkovinu pribliţno na sledeći naĉin: „Lepa Devojka Lasica zapaliće svoju prvu deviĉansku vatru na sutrašnji dan! Sve vi koje niste popustile i podlegle molbama muškaraca, sve vi koje niste uništile svoju nevinost, samo vi ste pozvane da pred

Suncem i pred Zemljom i pred svim vašim drugaricama iznova objavite pod budnim okom Velike tajne da su vaša ĉistota i nevinost nedirnute. DoĊite sve vi koje niste upoznale muškarca!” Celo selo bi se odmah pokrenulo - oţivelo bi od Ijudi zainteresovanih za.predstojeći dogaĊaj koji je po znaĉaju svrstavan odmah iza „Plesa Suncu” i „Velikog plesa vraĉeva”. Svetkovina je uvek organizovana sredinom leta kada je nekoliko razliĉitih klanova bilo okupljeno zbog proslave letnjih praznika i odrţavala se u samom središtu velikog kruţnog logora. Na tom mestu bila su opisana dva velika kruga, jedan unutar drugog, a u njihovom središtu nalazio se kamen u obliku srca delimiĉno obojen u crveno. Sa jedne strane kamena u zemlju je bio zaboden noţ, a sa druge dve strele. U unutrašnjem krugu stajale su device, a u spoljašnjem njihove babe ili zaštitnice za koje se pretpostavljalo da su prošle klimakterij. Na izvesnom rastojanju okupljali su se ljudi, a red na ovom velikom skupu odrţavali su najugledniji ratnici. Svaki gledalac mogao je da priĊe krugovima i pozove na odgovornost onu mladu ţenu za koju je znao da je nedostojna. MeĊutim, ako ovakav tuţilac ne bi uspeo da dokaţe istinitost svojih optuţbi, ratnici su imali ovlašćenje da ga strogo kazne. Devojke su prilazile svetom kamenu jedna za drugom i sveĉano polagale ruku na njega; za njih kao i za njihove saplemenike ovaj ĉin bio je isto što i izjava data pod budnim okom „Velike tajne” da su device i da će ostati ĉiste do udaje. Ukoliko ikada prekrše svoj deviĉanski zavet, sa radošću će doĉekati ovaj oštar noţ i ove zašiljene strele!

Indijanske device su teţile da uĉestvuju u nekoliko ovakvih sveĉanosti pre nego što stupe u brak. MeĊutim, dešavalo se da neka od njih bude primorana da odustane od uĉešća zbog ogovaranja i priĉa koje su se širile o njenom ponašanju, a ovakvo odustajanje poistovećivano je sa pozivom klevetnicima da dokaţu istinitost svojih tvrdnji. Sliĉna svetkovina ponekad je organizovana i za mlade muškarce, ali su za njih vaţila još stroţa pravila. Naime, ako je neki mladić saino izjavio ljubav devojci, nije mogao da uĉestvuje u svetkovini. Prema mišljenju Indijanaca najĉasnije je bilo da se mladi ĉovek prvo istakne u lovu i ratu - i što je još vaţnije, da zasluţi mesto u plemenskom veću - i tek onda progovori sa devojkom koja mu nije sestra. Indijanci su takoĊe bili uvereni da je ljubav prema imovini slabost koju treba prevazići. Prema njihovom mišljenju ovakva ljubav uticala je na materijalnu stranu ljudskog bića i remetila duhovnu ravnoteţu ĉoveka koji bi joj dozvolio da ovlada njime. Zbog toga je dete veoma rano moralo da nauĉi da je velikodušnost dobra. Roditelji su ga podsticali da poklanja ono što mu je najdragocenije i tako oseti zadovoljstvo i lepotu darivanja. U stvari, dete je u najranijim godinama dobijalo zaduţenje da deli poklone u ime porodice. Ukoliko je bilo sklono sebiĉluku ili vezivanju za bilo šta od svoje skromne imovine, roditelji su mu priĉali drevne priĉe koje su imale osnovnu pouku da uskogrudi i zlobni ljudi ne mogu da oĉekuju ništa drugo osim prezira i sramote. Javno poklanjanje bilo je sastavni deo svake znaĉajne ceremonije. Po pravilu, Indijanci su ga povezivali sa proslavama roĊenja deteta i stupanja u

brak, ali i sa smrću nekog ĉlana porodice. Pored toga poklanjali su i kada je bilo potrebno da se ukaţe posebna poĉast nekoj osobi ili dogaĊaju. U takvim prilikama bilo je uobiĉajeno da se pokloni dele ĉak i po cenu osiromašenja. Prostodušni Indijanac poklanjao je doslovno sve što je posedovao; poklanjao je roĊacima i gostima iz drugog plemena ili klana, ali pre svega starima i siromašnima od kojih nije mogao da oĉekuje nikakvo uzdarje ili protivuslugu. I na kraju, poklanjao je „Velikoj tajni”, ali je taj poklon u suštini predstavljao ponudu vernika, Sam po sebi on nije morao da bude vredan, ali je prema mišljenju Indijanaca imao znaĉaj prave ţrtve. Indijanci su vodili raĉuna o siroĉićima i starima; o njima se nisu starali samo najbliţi roĊaci već i ceo klan. Briţni i ljubavlju ispunjeni roditelji bili su ponosni na ćerke koje su obilazile bolesne i bespomoćne da bi im odnele hranu, oĉešljale kosu i zakrpile odeću. Ime „Vinona” koje su davali najstarijoj ćerki sasvim je jasno podrazumevalo dobrotvorni rad, a devojka koja bi se oglušila o tu duţnost smatrana je nedostojnom svog imena. Uspešan lovac, koji je imao vrednu i okretnu ţenu dostojnu njegovog umeća, ĉesto je prireĊivao gozbe na koje je pozivao starce iz svoga klana. Briţljivo je vodio raĉuna da pozove upravo njih jer je smatrao da je vreme kada su bili u punoj snazi, a samim tim i najviše opterećeni obavezama, odavno prošlo i da im sada najviše prija da jedu u dobrom društvu i priĉaju o prošlosti. Sa svoje strane, starci su davali sve od sebe da mu se oduţe na velikodušnosti; zahvaljivali su mu se kratkim govorima u kojima su pominjali hrabrost i dobra

dela njegovih predaka. Na kraju bi svom domaćinu ĉestitali što je dostojan naslednik ĉasne loze. Domaćin je tako sticao ugled velikog lovca i ĉoveka koji prireĊuje gozbe. Saplemenici su ga proglašavali za „ĉoveka mira” i takav ĉovek postajao je poznat i cenjen meĊu Indijancima gotovo kao neki istaknuti ratnik. Pravi Indijanac nije pridavao znaĉaj ni svojoj imovini ni svom radu. Njegovu velikodušnost mogle su da ograniĉe samo njegove sposobnosti i njegova snaga. Smatrao je da je velika ĉast biti izabran za teške i opasne zadatke i da je sramota traţiti nagradu za to. Umesto toga samo bi rekao: „Neka onaj kome sluţim izrazi svoju zahvalnost u skladu sa svojim vaspitanjem i osećanjem za ĉast.” Pa ipak, priznavao je pravo na privatno vlasništvo, a kraĊu od saplemenika smatrao je sramotnim ĉinom. I stvarno, ako bi poĉinilac bio otkriven dobijao je ime „Vamanon” ili „lopov” koje je morao da nosi do kraja ţivota. Jedini izuzetak od ovog pravila bila je hrana koju su gladni mogli da uzmu sasvim slobodno ukoliko u blizini nije bilo nikoga ko bi mogao da im je ponudi. U stvari, u indijanskom društvu nije ni mogla da postoji neka druga zaštita osim one moralne pošto Indijanci nisu znali za vrata i brave i sve što su posedovali bilo je dostupno svakom prolazniku. Imovina neprijatelja bila je legitimni ratni plen. Drugim reĉima, bilo je dozvoljeno zapleniti je ukoliko je to bilo moguće. MeĊutim, u stara vremena pljaĉke su predstavljale pravu retkost. Naime, pre susreta sa belim ĉovekom Indijanci nisu dolazili u tako veliko iskušenje da opljaĉkaju neprijatelja niti su imali mnogo prilika za to. MeĊutim, u novije vreme kraĊa konja neprijateljskih

plemena postala je sasvim uobiĉajena i starosedeoci Amerike su je prihvatili kao ĉin koji je daleko od neĉasnog. Prema mišljenju Indijanaca rat je bio institucija koju je ustanovila sama „Velika tajna” - predstavljao je organizovani viteški turnir ili proveru hrabrosti i veštine. Njegovo osnovno obeleţje bila su sloţena pravila i „poeni” koje je ratnik morao da sakupi da bi dobio priţeljkivano orlovo pero. TakoĊe su smatrali da rat razvija muţevne kvalitete tako da su motivi za uĉešće u borbi bili viteški i patriotski, a nikako ţelja za teritorijalnim proširenjem ili porobljavanjem bratskog naroda. U stara vremena bilo je sasvim uobiĉajeno da bitka - ili niz okršaja - traje ceo dan i da se prikaţu neverovatna smelost i izuzetno jahaĉko umeće, a da broj ubijenih i ranjenih bude jedva nešto malo veći od broja povreĊeinih koje medicinsko osoblje iznese sa terena tokom fudbalske utakmice izmeĊu dva univerzitetska tima. Ratnik koji bi u borbi ubio ĉoveka morao je da provede u ţalosti trideset dana. U skladu sa obiĉajem lice je bojio u crno i išao raspuštene kose. Naravno, nije smatrao da je greh oduzeti ţivot neprijatelju ceremonijalno oplakivanje je bilo samo znak da odaje poštu duši mrtvog ĉoveka. Ubijanje civila u ratu neboraca kao što su ţene i deca - delimiĉno je objašnjavano ĉinjenicom da je u nomadskom društvu ţena bez muţa ili zaštitnika bila osuĊena na teţak ţivot. Osim toga Indijanci su verovali da duša ratnika moţe da bude sasvim spokojna samo kada zna da posle nje nisu ostali udovica i siroĉiĉi da trpe nemaštinu i zbog toga stalno plaĉu.

U stara vremena samo je voĊi ratnika bilo dozvoljeno da skine skalp mrtvog neprijatelja ĉije telo nije sakaćeno na neki drugi naĉin. U stvari, skalp je bio mali pramen kose skinut sa koţom ĉija površina nije bila veća od šesnaest kvadratnih centimetara. Nošen je iskljuĉivo tokom proslave pobede koja je trajala trideset dana i posle toga sahranjivan u skladu sa obredima. Divljaštvo, okrutnost i još primitivniji ratni obiĉaji u velikoj meri su nastali kao posledica susreta sa belim ĉovekom koji je sa sobom doneo ţestoka pića i smrtonosna oruţja, probudio u Indijancima najniţe strasti, izazvao njihovu pohlepu i ţelju za osvetom i ĉak nudio ĉitavo bogatstvo za skalpove nevinih ljudi, ţena i dece. Ubistvo saplemenika bilo je teţak prestup koji je okajavan onako kako je plemensko veće odredilo, a ĉesto se dešavalo da ubica bude pozvan da kaznu za poĉinjeni zloĉin plati sopstvenim ţivotom. Nije ni pokušavao da pobegne ili na neki drugi naĉin izbegne izvršenje pravde. Iako je zloĉin moţda izvršio bez svedoka - duboko u gustoj šumi ili noću po mrklom mraku - to mu nije znaĉilo ništa. Naime, bio je uveren da „Velika tajna” zna sve tako da nije oklevao da se preda i bude izveden pred sud na kome su mu sudili starci i mudraci iz klana njegove ţrtve. Moglo je da se dogodi da njegova porodica i klan ĉak ni ne pokušaju da ga opravdaju ili odbrane, ali su njegove sudije i pored toga uzimale u obzir sve okolnosti. Ako bi im se uĉinilo da je ubistvo izvršio u samoodbrani, ili da ga je ţrtva izazivala preko svake mere, moglo je da se dogodi da ga oslobode posle trideset dana koje je morao da provede u ţalosti i samoći. U suprotnom, najbliţi roĊaci ubijenog ĉoveka

dobijali su ovlašćenje da mu oduzmu ţivot, a ako bi se iz nekog razloga uzdrţali od toga, što se dogaĊalo veoma ĉesto, ubica bi ostao u ţivotu ali bi bio iskljuĉen iz svog klana. Ubistvo sa predumišljajem predstavljalo je pravu retkost meĊu Indijancima pošto starosedeoci Amerike nisu bili ni nasilni ni svadljivi ljudi. MeĊutim, i to se promenilo u doba viskija i pijanih svaĊa, odnosno posle dolaska belog ĉoveka koji je sa sobom doneo alkoholna pića. Dobro je upamćeno da se Vrana Pas, koji je 1881. godine ubio poglavicu Šarenog Repa, mirno predao i da mu je suĊeno pred sudom u Juţnoj Dakoti. Proglašen je krivim i osuĊen. Pošto je presuda proĉitana, Vrana Pas je odveden u zatvor u kome je uţivao takav stepen slobode kakav verovatno nikada nije odobren nijednom belom ĉoveku osuĊenom na smrt. Kao razlog za ovo ubistvo Vrana Pas je naveo ovlašćenje koje je dobio od svoga naroda gotovo trideset godina ranije, u vreme kada je Šareni Rep uzurpirao mesto poglavice uz pomoć belih vojnika kojima je pomagao. Vrana Pas je bio pod zakletvom da će ubiti poglavicu u sluĉajiu da on osramoti ili izda ime Brule Sijua. Nema nikakve sumnje da je poglavica izvršio mnogo zloĉina - kako protiv pojedinih saplemenika tako i protiv svog naroda u celini - pošto je bio kriv za zloupotrebu poloţaja i povredu moralnosti. Samim tim njegova smrt nije bila stvar liĉne osvete već zadovoljenja pravde. Nekoliko dana pre izvršenja smrtne kazne, Vrana Pas je zamolio za dozvolu da ode u rezervat i oprosti se od ţene i sinova blizanaca koji su u to vreme imali devet ili deset godina. Iako se to moţe uĉiniti ĉudnim, njegova

molba je uslišena i osuĊenik je otišao kući u pratnji zamenika šerifa koji je ostao u upravi rezervata i samo rekao svom zatvoreniku da mu se javi sledećeg dana. MeĊutim, Vrana Pas nije došao u zakazano vreme pa je šerif poslao policajce indijanskog porekla da ga dovedu. Policajci nisu pronašli osuĊenika, ali im je njegova ţena rekla da je Vrana Pas poţeleo da odjaše u zatvor sam i da će tamo stići onako kako je obećao. Sve sumnje otklonjene su sledećeg dana kada je iz Repida, grada udaljenog više od tri stotine kilometara, stigao telegram u kome je pisalo: „Vrana Pas je upravo ušao u zatvor.” Ovaj dogaĊaj skrenuo je paţnju javnosti na Indijanca i njegov sluĉaj je bio ponovo otvoren i preispitan. Iako je to bilo krajnje neoĉekivano, Vrana Pas je proglašen nevinim i pušten na slobodu. Ţiv je i danas. Ima gotovo sedamdeset i pet godina, veoma je vitalan i meĊu svojim sunarodnicima uţiva veliki ugled. Priĉa se da je nekada davno laganje bilo najveći prestup meĊu Indijancima. Uvereni da je svestan laţov sposoban da izvrši svaki zloĉin i opravda ga kukaviĉkom neistinom, Indijanci su ovakvog dvoliĉnog razaraĉa uzajamnog poverenja osuĊivali po kratkom postupku osuĊivali su ga na smrt i kaznu odmah izvršavali da se zlo ne bi širilo. Ĉak ni najveći neprijatelji Indijanca - oni koji su ga optuţivali za verolomstvo, krvoţednost, okrutnost i pohlepu - nisu osporavali njegovu hrabrost. MeĊutim, prema njihovom mišljenju ovakva hrabrost bila je besmislena, brutalna i fanatiĉna. Što se tiĉe samog Indijanca, njegovo poimanje hrabrosti pretvaralo je tu vrlinu u najuzvišeniju moralnu vrednost. Naime, bio je uveren da se hrabrost ne sastoji od agresivnog

samodokazivanja veĉ od apsolutne samokontrole; smatrao je da stvarno hrabar ĉovek ne oseĉa ni strah ni bes - ni ţudnju ni patnju. U svakom trenutku on je gospodario sobom a njegova hrabrost dostizala je visine viteštva, patriotizma i pravog junaštva. „Neka te ni hladnoća ni glad, ni bol ni strah, ni oštri zubi opasnosti ni ĉeljusti same smrti, ne spreĉe da izvršiš to dobro delo”, kazao je stari poglavica izviĊaĉu koji se spremao da usred zime krene u potragu za bizonima da bi olakšao patnje izgladnelih saplemenika. Ovim reĉima poglavica je u stvari izrazio svoje prostodušno shvatanje hrabrosti

V NEPISANI SVETI TEKSTOVI Knjiga života. Priĉa o stvaranju. Prva bitka. Još jedna verzija potopa. Naši životinjski preci. Jednom prilikom izvesni katoliĉki misionar je pokušao da uputi grupu Indijanaca u istine svoje svete vere. Ispriĉao im je priĉu o stvaranju sveta za šest dana i padu praroditelja koji su pojeli zabranjenu jabuku. Uĉtivi divljaci su paţljivo saslušali misionara i pošto su mu se zahvalili na ljubaznosti, jedan od njih ispriĉao je veoma staru legendu o nastanku kukuruza. MeĊutim, misionar je sasvim jasno pokazao gaĊenje i nevericu prema legendi i na kraju ogorĉeno rekao: „Uputio sam te u svete tajne, a ti si mi uzvratio najobiĉnijom neistinom i izmišljotinom!” „Brate moj”, uzvratio je uvreĊeni Indijanac ozbiljnim glasom, „ĉini se da nisi najbolje upućen u pravila pristojnosti. Video si da smo mi koji se pridrţavamo tih pravila poverovali u tvoju priĉu. Zbog ĉega onda ti odbijaš da poveruješ u našu?” Svaka religija ima svoje Sveto pismo. Naše je predstavljalo mešavinu istorije, poezije i proroĉanstava, mešavinu obogaćenu propisima i folklorom. Drugim reĉima, predstavljalo je sve ono što ĉitalac našeg vremena pronalazi izmeĊu korica Biblije. Naša Biblija bila je sva naša literatura. Bila je to Knjiga ţivota, dragoceno seme koje su posejali najmudriji starci, koje je iznova klijalo u zaĉuĊenim oĉima i na nevinim

usnama male dece. Na njenoj poštovanja dostojnoj mudrosti koja izbija iz svake poslovice i svakog mita i na njenim mistiĉnim i drevnim predanjima, poboţno ĉuvanim i prenošenim sa oca na sina, zasnivali su se gotovo svi naši obiĉaji i filozofija. Po prirodi velikodušni i bez predrasuda, Indijanci nisu ţeleli da veruju da je duh boţji udahnut samo u ĉoveka; smatrali su da sve što je on stvorio na ovom svetu odraţava besmrtno savršenstvo svoga tvorca. Svakoj planini, svakom drvetu i svakom izvoru, njihov maštoviti i poetiĉni um dodeljivao je duha, nimfu ili boţanstvo, dobrodušno ili zloćudno, onako kako su to radili i stari Grci. Priĉe o junacima i polubogovima iz tradicije starosedelaca Amerike ukazuju na karakteristiĉno obeleţje njihove misli izraţeno ovakvim pripisivanjem identiteta i volje svim elementima - kako Suncu i zvezdama, tako i svoj ţivoj i neţivoj prirodi. U priĉi o nastanku sveta koja se meĊu Sijuima prenosi sa kolena na koleno, veliki Tajanstveni nije zamišljen u nekom antropomorfnom obliku. Osim toga on na scenu ne stupa direktno već dostojanstveno ostaje u pozadini. Sunce i Zemlja koji predstavljaju muški, odnosno ţenski princip, bili su glavni elementi njegovog stvaranja dok su ostale planete imale sporedne uloge. Zavodljiva toplota Sunca prodrla je u krilo naše majke Zemlje, ona je zaĉela i iznedrila ţivot - kako onaj biljni tako i ţivotinjski. Posle ovoga pojavio se tajanstveni ,,Iš-na-e-ĉa-ge” ili „PrvoroĊeni”, biće u ljudskom obliku koje ipak nije bilo ĉovek već nešto više. Ovo biće lutalo je meĊu ţivotinjskim narodima sasvim samo i poznavalo njihove obiĉaje i jezik. Ţivotinje su ga posmatrale sa ĉuĊenjem i

strahopoštovanjem pošto nisu mogle da urade ništa a da ,,Iš-na-e-ĉa-ge” za to ne sazna. Na celoj zemlji, u ĉijem je središtu razapeo svoj šator, nije postojalo nijedno jedino mesto do koga on nije mogao da doĊe. Kao i Adam, „PrvoroĊeni” iz legende naroda Sijua umorio se od samotnjaĉkog ţivota i stvorio sebi druga ne ţenu već brata i ne od rebra već od mesa koje je otkinuo sa palca na nozi. Tako je nastao Mali Deĉak Covek, koji nije stvoren kao oĊrasla osoba već kao nevino dete, bespomoćno i puno poverenja. Njegov Stariji Brat, ujedno i njegov uĉitelj, vodio ga je kroz sve faze ĉovekovog razvoja, od najranijeg detinjstva do zrelosti. Na osnovu pravila koja je ovaj uĉitelj postavio i saveta koje je davao Malom Deĉaku Ĉoveku, nastala su mnoga najdublje ukorenjena verovanja i najuzvišeniji obiĉaji Sijua. MeĊu ţivotinjama najistaknutiji je bio ,,Unk-tumi” ili „Pauk”, prvi tvorac nevolja koji je paţljivo pratio napredak Malog Deĉaka Ĉoveka zabrinut zbog njegove mudrosti i dosetljivosti koje su iz dana u dan postajale sve veće. ,,Unk-tu-mi” je na kraju posavetovao ţivotinje da ubiju deĉaka. „Jer”, rekao im je on, ,,ako to ne uradimo sada, deĉak će jednog dana postati gospodar svih nas!” MeĊutim, ţivotinje su volele Malog Deĉaka Ĉoveka jer je bio veseo i dobar prema njima. Samo su nemani iz morskih dubina stale na stranu Pauka i ubile deĉaka ĉije su telo zatim sakrile na dnu mora. MeĊutim, zahvaljujući tajanstvenim moćima koje je imao, „PrvoroĊeni” je pronašao telo svoga brata i vratio ga u ţivot u svetom parnom kupatilu, onako kako je to opisano u prethodnom poglavlju.

Bezbriţan i srećan, naš predak je ponovo lutao meĊu ţivotinjama koje su u to vreme bile moćan narod. Nauĉio je njihove obiĉaje i njihov jezik - a jedninu ovde koristim namerno jer su u to vreme sve ţivotinje govorile istim jezikom. Pored toga Mali Deĉak Ĉovek je nauĉio da peva kao ptica, pliva kao riba i sigurno koraĉa po stenama kao koza. Bez obzira na to što je naš predak bio dobar prijatelj ţivotinja i što im nikada nije naneo nikakvo zlo, ,,Unk-tu-mi” je uspeo da poseje seme razdora meĊu svojim sunarodnicima. Glasnici su odmah poslati u sve delove zemlje, vode i vazduha da pozovu sva ţivotinjska plemena i narode da se ujedine i objave rat usamljenom ĉoveku koji je bio predodreĊen da postane njihov gospodar. Posle izvesnog vremena mladi ĉovek je otkrio zaveru i otišao kući veoma tuţan. Voleo je svoje prijatelje iz ţivotinjskog sveta i ţalio što su se udruţili protiv njega. Pored toga bio je nag i nenaoruţan. MeĊutim, Stariji Brat ga je snabdeo lukom i strelama sa vrhom od kremena, kamenom toljagom i kopljem. Zatim je jedan za drugim bacio ĉetiri oblutka u vazduh i oni su se pretvorili u litice, odnosno kamene zidove oko šatora. „Došlo je vreme”, rekao je, ,,da se boriš i pokaţeš svoju nadmoć. Ne treba da ţališ zbog toga jer su ţivotinje ustale protiv tebe a ne ti protiv njih!” Celu noć i ceo dan Mali Deĉak Ĉovek je ostao na straţi; neprijatelje je išĉekivao budan i dostojanstveno uspravan na vrhu zida i na kraju primetio da se prerija crni od stada bizona i da se losovi okupljaju na ivici šume. Medvedi su pristizali sa svih strana a visoko na nebu Grom je ispustio svoj zastrašujući ratni pokliĉ na koji su Vukovi odgovorili dugim zavijanjem!

Jazavci i krtice nisu oklevali; odmah su poĉeli da potkopavaju utvrĊejije od kamena dok su gmizavci dobili zadatak da se popnu uz njegove uspravne zidove. I tako je prvi put na ovom svetu zategnut luk. Stotine strela sa vrhom od kremena zabadalo se u tela ţivotinja i svaki put kada bi Mali Deĉak Ĉovek zamahnuo svojom toljagom od kamena bezbroj njegovih neprijatelja ostalo bi da leţi bez ţivota. Na kraju su insekti, mali ljudi iz vazduha, sloţno krenuli u napad. Na Malog Deĉaka Ĉoveka obrušili su se u istom trenutku i svojim telima prekrili njegove oĉi i uši. Muĉili su ga otrovnim rilicama sve dok nije pao u oĉajanje i pozvao Starijeg Brata da mu pomogne. MeĊutim, Stariji Brat mu je samo naredio da udara kamenom toljagom po stenama. Mali Deĉak Ĉovek je poslušao brata i varnice su sevnule na sve strane. Pale su na suvu travu i zapalile celu preriju; izdigao se gusti oblak dima koji je rasterao rojeve insekata dok su visoki plamenovi uplašili ostale ţivotinje i naterali ih u bekstvo. Takvo je bilo prvo odmeravanje snaga izmeĊu ĉoveka i ţivotinjskih naroda. Kada su ţivotinje zatraţile mir, postignut je sporazum kojim su se obavezale da će od tada snabdevati ĉoveka mesom koje će koristiti u ishrani i koţama od kojih će praviti odeću - mada će i on morati da uloţi veliki napor i svoj ţivot izloţi brojnim opasnostima. Mali insekti su odbili da uĉine bilo kakve ustupke i od tada progone i muĉe ljude. MeĊutim, ptice iz vazduha su sveĉano izjavile da će insekte kazniti zbog tvrdoglavosti i neposlušnosti i kaţnjavaju ih još i danas. Moji sunarodnici su oduvek tvrdili da su strele sa vrhom od kamena kakve se mogu pronaći širom zemlje

upravo one koje je prvi ĉovek upotrebio u bici sa ţivotinjama. U našoj tradiciji nema traga - a takvog traga još manje ima u sećanju naših staraca - da smo ikada pravili ili koristili sliĉne vrhove za strele. Neki Indijanci pokušali su da ih primene u lovu na ribe, ali bez mnogo uspeha. Osim toga, ovakve strele su potpuno beskorisne u indijanskom luku koji je bio u upotrebi kada je Amerika otkrivena. Moguće je da su tvorci strela sa kamenim vrhom bili pripadnici neke praistorijske rase koji su koristili daleko duţe i jaĉe lukove i uz to obraĊivali kamen - što moji sunarodnici nisu radili. Naša kamena oruĊa sastojala su se od oblutaka ili odlomljenih komada kremena priĉvršćenih za drške od drveta ili trake od neštavljene koţe. Izuzetak su bile lule koje su Indijanci pravili iskljuĉivo od mekanog kamena pošto su takav kamen mogli da obrade i najprimitivnijim oruĊima. Gotovo sve vrhove strela koje danas moţemo da vidimo u muzejima i na drugim mestima sluĉajno su otkrili zemljoradnici dok su orali ili prekopavali njive, mada su neke od njih neĉasno prodali indijanski i ostali trgovci koji su ih pronalazili zabodene u drveće ili kosti. U našoj religiji nisu postojali ni Ċavo ni pakao - sa njima smo se upoznali tek kada ih je beli ĉovek doneo sa sobom. Pa ipak, nema sumnje da je ,,Unk-tu-mi” ili Pauk bio srodan zmiji koja je iskušavala majku Evu. Uvek je prikazivan kao prepreden, podmukao i dvoliĉan, ali u isto vreme i ljubazan i šarmantan pošto je po prirodi bio mudar, reĉit i uglaĊen. Bio je i vešt mag, sposoban da poprimi gotovo svaki oblik koji poţeli, potpuno neosetljiv na uvrede i podsmehe. I tako, ĉini se da su u indijanskoj religiji postojali elementi priĉe iz Postanja prvobitni raj, ţivotinja koja iskušava ĉoveka i gresi

zavisti i ljubomore zbog kojih su na zemlji nastali tuga i smrt. Priĉu o ,,Unk-tu-miju” starosedeoci Amerike oduvek su koristili u vaspitavanju dece; sa poukom ove priĉe decu su upoznavali roditelji, ali i babe i dede ĉiji je uticaj u izvesnom smislu bio još veći. Sa druge strane, ,,Iš-na-e-ĉa-ge” je bio polubog i tajanstveni uĉitelj koji je imao zadatak da prvog ĉoveka uputi u njegove obaveze i lepotu ţivljenja na zemlji. Pošto je izvojevao pobedu u bici sa ţivotinjama prvi ĉovek je morao da se upusti u bitku sa elementima; priĉa o tom dogaĊaju u velikoj meri podseća na priĉu iz Starog zaveta koja govori o potopu. MeĊutim, prema drevnim predanjima starosedelaca Amerike poplava je na zemlju poslata da bi bile uništene izopaĉene ţivotinje koje su se razmnoţile u tako velikom broju da su postale suviše jake za usamljenog ĉoveka. Pred poĉetak zime - bar tako kaţe legenda „PrvoroĊeni” je posavetovao svog mlaĊeg brata da od koţa bizona napravi šator i u njega unese veliku koliĉinu hrane. Prvi ĉovek je prihvatio savet i uradio onako kako mu je brat rekao. Ĉim je uneo poslednje zalihe hrane, podigla se sneţna oluja i sneg je bez prestanka padao mnogo meseci. Mali Deĉak Ĉovek napravio je „sneţne cipele” koje su mu omogućile da lako lovi dok su ţivotinje beţale od njega uz velike teškoće. Na kraju su vukovi, lisice i gavrani došli na njegova vrata da mole za hranu i on im je hranu dao. MeĊutim, mnoge divlje ţivotinje koje iz straha nisu smele da priĊu ĉoveku umrle su od gladi i hladnoće.

Jednoga dana gladne ţivotinje su došle kod Malog Deĉaka Ĉoveka i videle da su sneţni nanosi viši od njegovog šatora. MeĊutim, šator nije bio zavejan jer je on bio zapalio vatru koja je otopila sneg oko njega tako da se ĉinilo da je naš predak podigao zaklon na dnu nekakve jame. Kada su ţivotinje pogledale u jamu pred njihovim oĉima se ukazao prizor koji nisu oĉekivale. Po savetu svoga Starijeg Brata, prvi ĉovek je istrljao lice pepelom i sada su obojica leţali pored vatre, nemi i nepokretni kao da su mrtvi. Lisica se oglasila prva a onda je zagraktao i gavran - na taj naĉin obavestili su sva ţivotinjska plemena o onome što su videli. Njihovi sunarodnici iz ţivotinjskog sveta odmah su poĉeli da slave i uzvikuju: „Sada su obojica na samrti ili veĉ mrtvi tako da nam više neće zadavati nevolje!” MeĊutim, pojavilo se Sunce, a sa njim i topli vetrovi koji su otopili sneţne nanose. Zemlja je leţala pod vodom. Mladić i njegov uĉitelj napravili su kanu od brezove kore koji je plutao na površini i odolevao svim bujicama. Potop je preţivelo samo nekoliko ţivotinja koje su uspele da se zadrţe na najvišim planinskim vrhovima. Mali Deĉak Ĉovek je uspešno prošao kroz sva iskušenja rane mladosti, što je bio znak da je stasao za ţenidbu. Jednoga dana Stariji Brat je došao kod njega i rekao: „Pokorio si ţivotinjske narode i suprotstavio se snazi elemenata. Zemlju si potĉinio svojoj volji a još uvek si sam! Došlo je vreme da kreneš u potragu za ţenom koja će ti pomoći da za sobom ostaviš potomstvo.” „Ali, da li ću uspeti da je pronaĊem?” uzvratio je prvi ĉovek, koji je bio samo neiskusan deĉak. ,,Ti si mi

rekao da sam ovde sasvim sam. Ne mogu ni da zamislim gde bih mogao da traţim ţenu ili druga.” „Hrabro kreni u potragu i naći ćeš ono što traţiš”, rekao mu je Veliki uĉitelj. Odmah zatim mladić je pošao na daleki put. Lutao je zemljom u potrazi za ţenom iako nije znao šta je to ljubav. I tako, pošto je bio neiskusan, lepe i koketne device iz plemena Ptice, Dabra i Medveda bile su primorane da mu se udvaraju. U ovu staru legendu bogata mašta Indijanaca utkala je i neke neobiĉne ljubavne priĉe. Na primer, prema jednoj od njih Mali Deĉak Ĉovek podigao je svoj prvi logor u gustoj šumi. Dok je sanjario u zaklonu koji je napravio od zeienih grana, iznenada je zaĉuo ljudski glas. Glas je bio topao, neţan i prijatan i do njega je dopirao iz velike daljine. Na neki tajanstven naĉin duša mladog ĉoveka zatreperila je kao nikada ranije jer joj se ovim privlaĉnim i neodoljivim zovom obratila veĉna ţena. Odmah zatim šarmantna sićušna devojka zastala je na ulazu u njegov vigvam od borovih grana. Na sebi je imala jednostavnu sivu haljinu a oĉi na njenom lepom licu bile su istaknute crnom bojom. U ruci je nosila korpu punu divljih trešanja koje je stidljivo ponudila mladom ĉoveku, što je bilo sasvim dovoljno da ga osvoji i ukroti. Odmah je podlegao njenim ĉarima i Ijubav je zavladala ovim svetom da gradi i uništava! Kada ga je devojka napustila mladi ĉovek je provirio kroz ulaz u zaklon, ali je ugledao samo crvendaća koji ga je posmatrao sa glavom ljupko nagnutom na jednu stranu. Nekoliko trenutaka kasnije crvendać je poletao i nestao meĊu drvećem.

Sledeći logor podigao je pored bistrog potoka, na mestu na kome je punaĉka devojka marljivo sekla drva. Odmah se zaljubio i u nju tako da su neko vreme ţiveli zajedno u njenom udobnom i toplom domu na obali. Kada im se rodio sin, lutalica je poţeleo da se vrati svom Starijem Bratu da bi mu pokazao ţenu i dete. Ali, ţenadabar je odbila da poĊe sa njim i on je na kraju otišao sam. Kada se vratio iz kratke posete, kroz provaljenu branu je tekao gotovo presahli potok dok je divna kuća bila sasvim pusta. Njegova ţena i sin nestali su zauvek! Napušteni muţ je seo na obalu potoka na kojoj je ostao oĉajan i ophrvan tugom sve dok ga nije utešila lepa mlada ţena u sjajnoj crnoj haljini koja se saţalila na njega i poĉela da ga obasipa paţnjom i ljubavlju da bi mu tako olakšala muke. Bila je to ţena-medved od koje ga je kasnije odvojio neki nesrećan sluĉaj. Legenda kaţe da je sa svim svojim ţenama Mali Deĉak Ĉovek imao decu. Neka su liĉila na oca i ona su postala preci ljudske rase. Deca koja su liĉila na majke jednostavno su se vratila u svoje klanove. MeĊutim, meĊu ovom decom bilo je i nakaza sa monstruoznim telima; njima je onemogućeno da ostavljaju potomstvo i od tada ljubav i braĉni odnosi izmeĊu ĉoveka i ţivotinja najstroţe su zabranjeni. Indijanci su imali i neke neobiĉne priĉe o mladim muškarcima i devojkama koji su nesvesno prekršili ovu zabranu pošto su ih zaveli veliĉanstveni jelen ili ljupka srna, ali su i pored toga ovako teţak prestup morali da plate sopstvenim ţivotom. Indijanci su tvrdili da ţivotinjski totemi, koje su imala gotovo sva njihova plemena, potiĉu iz klanova njihovih pramajki, a legendu o poreklu ljudske rase prepriĉavali su veoma ĉesto da bi objasnili svoje bliske

veze sa ţivotinjskim narodima. Ponekad se i sam upitam zbog ĉega nauĉno objašnjenje nastanka ĉoveka nije navelo bele ljude da pokaţu bar malo više poštovanja za svoje roĊake iz ţivotinjskog sveta. U našim obimnim ali nezapisanim knjigama pojavljuje se i mnogo kasnijih junaka. Svaki od njih obeleţio je po jednu epohu u dugoj priĉi o ĉoveku i njegovom okruţenju. Na primer, Osvetnik Nevinih, koji je nastao iz lokve krvi, bio je rašĉupani mali deĉak kome je pošlo za rukom da ubije Crvenog Orla Kobnog Znamenja i tako stekne slavu i ţenu. Znaĉajan je bio i Zvezdani Deĉak koji je roĊen kao sin obiĉne smrtne devojke i Zvezde. Ovaj poslednji borio se na strani ljudi protiv njihovih najvećih neprijatelja od kojih je najmoćniji bio Vazija ili Severni Vetar. U odluĉujućoj bici Zvezdani Deĉak i Severni Vetar borili su se sa promenljivom srećom sve dok nisu ostali bez snage. Pošto nijedan nije uspeo da savlada protivnika, na kraju su morali da sklope primirje. Dok se odmarao Zvezdani Deĉak se hladio svojom velikom lepezom od orlovih pera. Sneg se topio takvom brzinom da je Severni Vetar bio primoran da zatraţi sklapanje mira. Prema dogovoru dozvoljeno mu je da vlada samo jednom polovinom godine. Tako je nastala uobiĉajena smena godišnjih doba a svake godine lepeza Zvezdanog Deĉaka pokrene tople vetrove koji sa sobom donesu proleće.

VI U GRANIČNOM PODRUČJU DUHOVA Smrt i pogrebni obiĉaji. Sveti pramen kose. Reinkarnacija i opštenje sa dušama. Okultne i psihiĉke moći. Proroĉanski dar. Stav Indijanca prema smrti - koju je smatrao proverom snage samog ţivota - u potpunosti je bio u skladu sa njegovim karakterom i filozofijom. Prema njegovom dubokom uverenju smrt nije bila ništa strašno. Doĉekivao ju je sasvim mirno i jedino teţio da skonĉa ĉasno jer je verovao da je to njegov poslednji poklon porodici i potomstvu. Samim tim ţudeo je da umre u bici. Sa druge strane, smatrao je da je neĉasno biti ubijen u svaĊi sa saplemenikom. Ako je ĉovek umirao u svom šatoru, bio je obiĉaj da se njegov krevet iznese napolje da bi njegova duša mogla da napusti telo pod otvorenim nebom. Ako se zanemari naĉin na koji će umreti, najznaĉajnije mu je bilo da se oprosti od svojih najdraţih, posebno ako je imao malu decu koju je morao da ostavi za sobom da trpe oskudicu. Ljubav koju je Indijanac osećao prema porodici bila je toliko jaka da je duboko ţalio za svakim izgubljenim ĉlanom iako je bezgraniĉno verovao u duhovnu vezu sa mrtvima. Spoljašnji znaci ţalosti za preminulim bili su daleko prirodniji i uverljiviji od primerene i dobro skrojene crnine karakteristiĉne za civilizaciju belog

ĉoveka. Naši muškarci i ţene raspuštali su kosu i sekli je u skladu sa stepenom srodstva sa ĉovekom koga su oplakivali. Dosledni ideji ţrtvovanja liĉne lepote i ukrasa, odsecali su rese sa odeće i skidali nakit dok su ogrtaĉe i ćebad ponekad skraćivali ili sekli na dva dela. Muškarci su bojili lica u crno a udovice i oĉajni roditelji preminulog imali su obiĉaj da nanose povrede sami sebi sve dok im ruke i noge ne bi bile prekrivene krvlju. Pošto su se potpuno prepuštali bolu i tuzi, nisu marili za ovozemaljska dobra i ĉesto se dogaĊalo da prvom prolazniku poklone svu svoju imovinu - ukljuĉujući i krevete na kojima su spavali i šatore u kojima su ţiveli. I na kraju, za pokojnikom su naricali bez prestanka sve dok ne bi promukli ili ostali bez glasa. Ovaj melodiĉni i zastrašujući zvuk od koga se cepalo srce najviše je liĉio na „naricanje” iz keltskih obreda. U stara vremena Indijanci iz ravnica sahranjivali su svoje mrtve na drvenim skelama ili na platformama koje su postavljali visoko na drveće. Naime, pošto nisu imali oruĊa kojima bi mogli da kopaju primerene grobove, to je bio jedini naĉin da tela preminulih zaštite od divljih ţivotinja. Pokojnike su oblaĉili u najbolju odeću i zajedno sa nešto malo liĉnih stvari i ukrasa uvijali u nekoliko ogrtaĉa, a zatim i u pokrov od neštavljene koţe. Kao znak posebnog poštovanja, telo mlade ţene ili ratnika ponekad su sahranjivali u novom šatoru zajedno sa stvarima za svakodnevnu upotrebu. Pored ovakvog šatora ostavljali su i ĉiniju sa hranom - ne zbog toga što su verovali da duša moţe da jede i pije ili koristi ono što je koristila u ovozemaljskom ţivotu, već da bi joj ponudili skromne poklone i na taj naĉin odali poslednju poĉast. Odmah posle sahrane Indijanci su rasturali logor

i odlazili na neko drugo mesto da bi mrtvog ĉoveka ostavili u dostojanstvenoj tišini i samoći. Indijanci nisu imali neki poseban pogrebni ritual koji su prihvatala i poštovala sva plemena iako su pogrebnu nosiljku uvek nosili odabrani mladi ljudi, a ukoliko je na njoj leţalo telo istaknutog ĉoveka i najhrabriji ratnici. Bilo je uobiĉajeno da se za poslednje boravište preminulog odabere uzvišenje koje dominira okolinom jer se sa takvog uzvišenja pruţao veliĉanstven pogled. Ako je pokojnik poginuo u borbi, Indijanci su po veoma starom obiĉaju prislanjali njegovo telo uz stenu ili drvo; prislanjali su ga u sedećem poloţaju i to tako da bude okrenuto neprijatelju da bi na taj naĉin istakli neustrašivost svog saplemenika ĉak i u smrti. Dobro pamtim dirljivi obiĉaj Indijanaca koji je najverovatnije nastao da bi se sećanje na preminulog odrţalo ţivim i bliskim u oţalošćenom domaćinstvu. Pramen kose voljenog pokojnika uvijan je u neku lepu tkaninu za koju se pretpostavljalo da bi on ili ona voleli da je nose da su ostali u ţivotu. Ovakav ,,duhovni zaveţljaj”, kako su ga Indijanci nazivali, kaĉen je o tronoţno postolje koje je postavljano na odreĊeno mesto u šatoru - ono koje je smatrano poĉasnim. U vreme obroka posuda sa hranom stavljana je ispod postolja, a neka osoba pokojnikovog pola i starosti morala je da bude pozvana posle toga da tu hranu pojede. Na godišnjicu pokojnikove smrti porodica je pozivala saplemenike i delila im odeću i druge poklone i tom prilikom pramen je sahranjivan uz odgovarajuće ceremonije. Iako su Indijanci verovali u besmrtnost ĉovekove duše, nisu razmišljali o uslovima pod kojima ona

najverovatnije ţivi u narednom ţivotu. Ideja o „Veĉnim lovištima” je novijeg datuma i starosedeoci Amerike su je najverovatnije preuzeli od belog ĉoveka koji je gotovo sasvim sigurno njen tvorac. Primitivni Indijanac je bio sasvim zadovoljan da ţivi u uverenju da se duša koju je „Velika tajna” udahnula u ĉoveka vraća onome ko ju je stvorio. Pošto bi se oslobodila okova tela, duša se nalazi svugde; proţimala je celu prirodu, ali se i pored toga ĉesto zadrţavala u blizini groba ili „duhovnog zaveţljaja” da bi ostala u vezi sa svojim prijateljima ĉije je molitve mogla da ĉuje. Indijanci su smatrali da duša koja se odvojila od tela zasluţuje tako veliko poštovanje da ĉak ni ime pokojnika nisu izgovarali glasno. Dobro je poznato da su ameriĉki Indijanci na neki tajanstveni naĉin razvili okultne moći. Iako je u novije doba bilo dosta prevaranata - a s obzirom da su taština i slabost oduvek bile osnovna obeleţja ljudske prirode, slobodno moţe da se pretpostavi da su prevaranti postojali i u stara vremena - saĉuvani su i dokazima dobro potkrepljeni primeri da su proroci davali zapanjujuća proroĉanstva i imali mistiĉna iskustva. Jedan od proroka iz naroda Sijua predvideo je dolazak belih ljudi i to ĉitavih pedeset godina pre nego što su se oni pojavili - ĉak je taĉno opisao njihovu odeću i oruţje. Pre nego što je parobrod izmišljen, neki drugi prorok indijanskog porekla opisao je „vatreni brod” koji će ploviti velikom rekom, odnosno Misisipijem; da ovo proroĉanstvo stvarno potiĉe iz drevnih vremena mogu da posvedoĉe i reĉi koje je koristio i koji su u vreme pojave parobroda već uveliko bile zastarele i izvan upotrebe. Nema sumnje da su mnoga predskazanja govorila o stvarima karakteristiĉnim za novo doba, ali je isto tako

neosporno da su u periodu tranzicije laţni proroci, opsenari i maĊioniĉari postali miljenici svojih plemena. Pa ipak, ĉak je i u to vreme tu i tamo bilo ljudi starog kova u ĉije proroĉanske moĉi još i danas moţemo da verujemo bez ikakve rezerve. MeĊu ovakvim ljudima, posebno se isticao Taĉank-pi-ho-tank-a ili Njegova Toljaga Govori Glasno, koji je detaljno opisao rat sa Oţibvama gotovo godinu dana pre nego što su se Sijui sukobili sa njima. Prema njegovom proroĉanstvu trebalo je da se dogodi sedam bitaka od kojih bi sve bile uspešne osim one poslednje u kojoj bi se Sijui našli u nepovoljnom poloţaju tako da bi praktiĉno bili osuĊeni na potpuni poraz. I bilo je onako kako je prorok predvideo. Ratnici Sijua su iznenadili Oţibve u njihovim selima i pobili mnogo njihovih ratnika. MeĊutim, Oţibve su na kraju krenule za njima i lukavo ih namamile u zasedu koju je preţivelo samo nekoliko Sijua. A ovo je bilo samo jedno od njegovih brojnih i apsolutno taĉnih proroĉanstava. Još jedan ĉuveni „vraĉ” roĊen je pored reke Rum pre gotovo sto pedeset godina, a ţiveo je duţe od jednog veka. Na svet je došao tokom odluĉujuće bitke koju su Sijui vodili protiv Oţibva i to u trenutku kada se ĉinilo da će njegovi saplemenici doţiveti potpuni poraz. Detetova baba je zbog toga uzviknula: „Pošto smo svi osuĊeni na propast, neka i on koji je već ostao bez oca umre na bojnom polju kao pravi ratnik!” i odnela njegovu kolevku do prvih borbenih redova. Kolevku je spustila u blizini mesta na kome su se borili detetov deda i striĉevi. Ali kada je starac video novoroĊenĉe, naredio je ţeni da ga odnese na sigurno. „Jer”, rekao joj je, ,,ne moţemo ni da pretpostavimo u kojoj će meri njegova

snaga jednog dana biti dragocena njegovim saplemenicima.” Dete je preţivelo i istaklo se meĊu Indijancima upravo onako kako su' sujeverni predskazali zbog okolnosti pod kojima je bilo roĊeno. Postalo je zreo ĉovek, a onda i starac koji je u sedamdeset i petoj godini spasao svoje pleme od potpunog uništenja jer je saplemenike iznenada upozorio na ono što mu se ukazalo u snu. Naime, sanjao je da im se pribliţava velika grupa ratnika iz neprijateljskog plemena protiv koga su ratovali još od davnina. Sijui su odmah poslali izviĊaĉe i poĉeli da obaraju stabla da bi podigli barikade koje su uz veliki napor završili na vreme da spremno doĉekaju i odbiju predskazani napad. Pet godina kasnije, starac se ponovo pokazao korisnim na isti naĉin i još jednom spasao svoj narod od straviĉnog pokolja. Snove i znamenja nije shvatao pogrešno kao neki manje znaĉajni vraĉevi; prema priĉama koje se prenose sa kolena na koleno, njegovo tumaĉenje predznaka, kakvo god da je bilo, uvek se pokazivalo apsolutno taĉnim. Otac Male Vrane, poglavice koji je 1862. godine predvodio Indijance u sukobu poznatom kao „masakr u Minesoti”, bio je takoĊe istaknuti prorok. Sa jednim od svojih karakteristiĉnih proroĉanstava upoznao je saplemenike samo nekoliko godina pre smrti. Naime, izjavio je da će, iako je već bio star ĉovek, još jednom stupiti na ratnu stazu. Pred odluĉujuću bitku rekao je da će tri neprijateljska ratnika biti ubijena i pokazao veliku uznemirenost i neodluĉnost kada je odmah zatim prorekao da će izgubiti i dvojicu svojih ljudi. Trojica Oţibva su stvarno ubijena kako je on i predvideo, ali je u toj bici stari prorok izgubio oba sina.

MeĊu Indijancima ima mnogo pouzdanih ljudi i ljudi hrišćanske vere koji bi mogli da posvedoĉe da je sve ovo istina; ali, oni bi takoĊe mogli da posvedoĉe da su se i neki drugi dogaĊaji odigrali upravo onako kako su ih proroci predskazali. Za ovakva predskazanja nemam nikakvo objašnjenje - ĉak ne mogu ni da pretpostavim kakvo bi ono moglo da bude. MeĊutim, znam da su moji sunarodnici posedovali izuzetno veliku moć usredsreĊivanja u sebe i odvajanja od ovoga sveta. Ponekad se zabavljam pomišlju da je njihova već pomenuta bliskost sa prirodom ĉinila njihov duh osetljivim na nekakve spoljašnje nadraţaje koje ljudi obiĉno ne mogu da osete i da ih je to dovodilo u vezu sa nevidljivim silama. Ĉini se da su neki Indijanci imali jedinstvenu intuiciju koja im je omogućavala da otkriju mesta na kojima su sahranjena tela preminulih. Ovu intuiciju su objašnjavali tako što su govorili da primaju poruke koje šalju duše pokojnika. U ljude sa ovakvim sposobnostima spadala je i moja baba; ukoliko me pamćenje ne vara, uvek kada bismo logorovali u nekom nepoznatom predelu, moj brat i ja odlazili smo u potragu za ljudskim kostima koje smo pronalazili upravo na onim mestima koje je ona oznaĉila kao drevna groblja ili prirodnu samrtniĉku postelju na kojoj je izdahnuo neki usamljeni ratnik. Naravno, spoljašnja obeleţja takvih grobova bila su već uveliko izbrisana još u ta davna vremena. ŠkotlanĊani bi sasvim sigurno rekli da je moja baba „bila vidovita” jer je imala i neke druge neuobiĉajene sposobnosti ili predosećanja koja pamtim sasvim dobro. Više puta sam je slušao dok je govorila o ĉudnom osećanju u grudima koji ju je, prema njenim

reĉima, upozoravao da se njenoj deci koja više nisu ţivela sa nama dogaĊa nešto znaĉajno. MeĊu starosedeocima Amerike bilo je i drugih ţena koje su tvrdile da ih neko tištanje upozorava na sliĉan naĉin, ali nikada nisam ĉuo da je neka od njih ta upozorenja tumaĉila sa takvom nepogrešivošću. Jednom prilikom, dok smo logorovali pored jezera Manitoba, glasnici su nam doneli vest da su moj ujak i njegova porodica ubijeni nekoliko nedelja ranije, u tvrĊavi udaljenoj više od tri stotine kilometara. Dok su ĉlanovi našeg klana naricali i oplakivali njihovu smrt, moja baba je sasvim mirno rekla da mogu da prestanu sa tim pošto su njen sin i njegova porodica ţivi; takoĊe je rekla da idu prema nama i da ćemo ih videti za veoma kratko vreme. Iako nismo imali neki drugi razlog da posumnjamo u loše vesti koje smo ĉuli, poverovali smo u njene reĉi. Moj ujak i njegova porodica pojavili su se u logoru dva dana pošto smo saznali za njihovu navodnu smrt. Jednom drugom prilikom - u to vreme sam imao ĉetrnaest godina - pošli smo iz tvrĊave Elis na reci Asinibojn i pošto smo ceo dan proveli na putu, moj najmlaĊi ujak odabrao je lepo mesto na kome je trebalo da logorujemo te noći. Iako je sunce već bilo zašlo, moja baba je odluĉno odbila da razapne svoj šator - postala je razdraţljiva i insistirala da nastavimo dalje. I tako smo nevoljno nastavili put uz reku i po mrklom mraku podigli logor na nekom usamljenom mestu. Sledećeg dana smo saznali da je porodica koja je išla za nama logorovala na mestu koje je prvo odabrao moj ujak. Tokom noći iznenadila ju je i napala grupa ratnika lutalica koji su ih sve pobili. Ovaj dogaĊaj ostavio je snaţan utisak na naše sunarodnike.

Mnogi Indijanci su verovali da se ĉovek raĊa više puta, a neki od njih su ĉak tvrdili da savršeno dobro pamte svoju prethodnu inkarnaciju. TakoĊe je bilo i ljudi koji su odrţavali vezu sa „duhovnim blizancem”, roĊenom u nekom drugom plemenu ili nekoj drugoj rasi. Sredinom devetnaestog veka meĊu Sijuima je ţiveo istaknuti ratni prorok koga još uvek pamte starci iz njegovog plemena. Kao sredoveĉan ĉovek ovaj prorok je izjavio da meĊu Oţibvama, koji su od pamtiveka bili u neprijateljstvu sa Sijuima, ima duhovnog brata. Ĉak je naveo i ime plemena kome je njegov duhovni brat pripadao i dodao da je i on ratni prorok meĊu svojim sunarodnicima. Tokom jedne od brojnih hajki na bizone koje su lovci Sijua pratili i u graniĉnom podruĉju izmeĊu dva naroda, njihov voĊa je okupio svoje saplemenike i sveĉano izjavio da će se susresti sa sliĉnom grupom lovaca Oţibva koju će predvoditi njegov duhovni blizanac. Pošto je to trebalo da bude njegov prvi susret sa bratom od kada su roĊeni kao potpuni stranci, zamolio je svoje mlade saplemenike da se odupru iskušenju i ne zapoĉnu bitku ĉim ugledaju neprijatelja. „Poznaćete ga odmah”, kazao im je prorok, ,,jer mi neće biti sliĉan samo likom i stasom, već će nositi i moj totem i ĉak pevati moje ratne pesme!” I tako su Sijui poslali izviĊaĉe koji su se uskoro vratili sa vestima da im se pribliţava sliĉna grupa lovaca. Najistaknutiji lovci iz plemena Sijua krenuli su sa svojom lulom mira prema logoru Oţibva, a kada su mu prišli sasvim blizu ispalili su tri plotuna što je bio znak da dolaze u miru.

Pošto su im Oţibve odgovorile na isti naĉin, Sijui su ušli u logor predvoĊeni prorokom koji je nosio lulu mira. I gle! Prorok Oţibva im je pošao u susret. Sijui su ostali zapanjeni sliĉnošću dva ĉoveka koji su odmah prišli jedan drugom i zagrlili se kao prava braća. Dve grupe lovaca su se veoma brzo sloţile da treba da logoruju zajedno bar nekoliko dana. Jedno veĉe Sijui su organizovali „Svetkovinu ratnika” na koju su pozvali sve Oţibve. Prorok Sijua je zamolio svog duhovnog blizanca da otpeva neku od svojih svetih pesama i gle ĉuda! On je zapevao pesmu koju je i njegov domaćin pevao veoma ĉesto. Sijuima nije bio potreban nikakav bolji dokaz da su tvrdnje njihovog proroka bez ikakve sumnje taĉne. Odgajan sam u skladu sa ovakvim verovanjima uzvišenim idealima koji su kod ameriĉkim Indijancima izgradili jedinstven karakter kakav je nemoguće pronaći u nekom drugom narodu na ovom svetu. Univerzalnoj privlaĉnosti indijanske prostodušnosti, poboţnosti, hrabrosti i ispravnosti mora biti dozvoljeno da pronaĊe svoj put do današnjeg Amerikanca, koji je naslednik naših domova, naših imena i naše tradicije. Pošto nam nije ostalo ništa osim sećanja, neka bar ono bude protumaĉeno na pravi naĉin!

BELEŠKA O PISCU Ĉarls Aleksander Istman (1858-1939) je roĊen u plemenu Sijua kao sin majke poluindijanke i oca ĉistoikrvnog Indijanca. Majka mu je umrla ubrzo posle poroĊaja, a sukobi tokom ustanka Sijua iz 1862. godine odvojili su ga od oca za koga se mislilo da je poginuo. Detinjstvo je proveo sa babom i ujakom. Nomadska plemena iz ravnica su tada ţivela potpuno izolovana od belih doseljenika koji su polako osvajali njihovu zemlju. Mali Ohijesa - ime koje je dobio kada je imao pet godina - odrastao je drevnim naĉinom ţivota, onako kako su vekovima ţiveli njegovi preci. Kada je napunio petnaest godina iznenada se pojavio njegov otac za koga se verovalo da je mrtav i koji je u meĊuvremenu primio hrišćanstvo i uzeo ime Dţejkob Istman. Otac ga je odveo u civilizaciju belih ljudi gde se mladi Ohijesa, koji je tada poĉeo da koristi ime Ĉarls Istman, revnosno posvetio školovanju. Studije medicine završio je na Bostonskom univerzitetu 1890. godine. Dobio je zaposlenje u ispostavi Venac borova gde je imao prilike da se liĉno upozna sa mnogim velikim liĉnostima iz indijanskog ţivota. TakoĊe je zbrinjavao ranjenike posle masakra kod Ranjenog kolena. Prvih godina dvadesetog stoleća poĉeo je da se sve više angaţuje u radu organizacija koje su pokušavale da poboljšaju uslove ţivota Indijanaca. Bio je predsednik Udruţenja ameriĉkih Indijanaca a izabran je i za

predstavnika ameriĉkih Indijanaca na Kongresu svih naroda koji je 1911. godine odrţan u Londonu. U svojim knjigama Ohijesa je pisao o tradicionalnom ţivotu svoga naroda, obiĉajima, predanjima, porodiĉnim odnosima, odnosu prema ţivotinjama, verskom ţivotu i, naravno, borbi za opstanak. Za razliku od onih koji su se zalagali za potpunu asimilaciju Indijanaca u dominantno društvo, Ohijesa se zalagao za kulturološki pluralizam u kome bi Indijanci od toga društva prihvatili samo pozitivne strane a pri tome bi zadrţali svoj identitet, ukljuĉujući i tradicionalnu veru i obiĉaje. Verovao je i da su hrišćanstvo, koje je prihvatio, i indijanska verovanja u suštini isti i da imaju zajedniĉki koren. Najpoznatija Ohijesina dela: 1. Indijansko detinjstvo (1902), 2. Crveni lovci i ţivotinjski narod (1904), 3. Stara vremena (1906), 4. Veĉeri u vigvamu (1909), 5. Veĉeri u vigvamu: stare indijanske priĉe (1910), 6. Duh Indijanaca (1911), 7. Ţivot indijanske dece (1913), 8. Razgovori indijanskih izviĊaĉa (1914), 9. Indijanci danas: prošlost i budućnost starosedelaca Amerike (1915), 10. Iz gustih šuma do civilizacije (1916),

11.

1

Indijanski junaci i velike poglavice (1918).

Montanizam - jeretiĉko hrišćansko uĉenje. poznato i kao fri-gijska jeres, nastalo u drugom veku nove ere a gotovo sasvim nestalo krajem ĉetvrtog veka; šejkeri - verska selita nastala u drugoj polovini osamnaestog veka u Engleskoj. (prim. prev)