Ceslav Milos-Zarobljeni um

CESLAV MILOŠ

ZAROBLJENI UM Prevela s poljskog LJUBICA R O S I Ć

PAIDEIA BEOGRAD, 2006.

Ako se dvojica svađaju, a jedan je poštenih 55 posto u pravu, to je veoma dobro i nema razloga da se grize. A onaj ko je 60 posto u pravu? To je divno, to je velika sreća i neka Gospodu Bogu zahvaljuje! A šta da se kaže za nekoga ko je 75 posto u pravu? Pametni ljudi vele da je to veoma sumnjivo. A šta sa 100 posto? Onaj ko kaže da je 100 posto u pravu, gadan je siledžija, strašan razbojnik, najveći lupež-

STARI JEVREJIN IZ POTKARPATSKOG KRAJA

PREDGOVOR

Teško mije da u nekoliko reči odredim karakter ove knjige. Pokušavam da u njoj predstavim kako radi misao čoveka u narodnim demokratijama. Pošto je predmet mojih po.smatranja bila sredina pisaca i umetnika, ovo je neka vrsta studije pre svega o toj grupi koja u Varšavi ili Pragu, Budimpešti ili Bukureštu igra važnu ulogu. Teškoća se sastoji u tome što su ljudi koji pišu o današnjoj Srednjoj i Istočnoj Evropi obično opozicioni političari, kojima je uspelo da se dokopaju inostranstva - ili bivši komunisti, koji javno proklamuju svoju razočaranost. Ne bih želeo da me uvrste ni u jedne, ni u druge, jer to ne bi odgovaralo istini. Pripadao sam možda najbrojnijoj kategoriji onih koji su od trenutka kad su njihove zemlje postale zavisne od Moskve nas­ tojali da ispoljavaju poslušnost i nove vlasti su ih koristile. Postavlja se pitanje zašto sam, ako mije ortodoksija bila daleka, pris­ tajao da budem deo administrativne i propagandne mašine jer, boraveći na Zapadu, mogao sam lako da prekinem svoje vez.e sa sistemom čije su se odlike sve iz.raz.itije ispoljavale u mojoj otadžbini. Nadam se da će promene koje se javljaju u mojim prijateljima i kolegama, koje anali­ ziram, makar donekle odgovoriti na ovo pitanje. Tih godina osećao sam se kao čovek koji može da se kreće dosta slo­ bodno, ali svuda vuče za sobom dugi lanac koji ga vezuje z.a jedno mesto. Ovaj lanac bio je često spoljašnje prirode — ipak, možda je važnije što je bio i u meni samome. Spoljašnje: zamislimo naučnika koji ima svoju la­ boratoriju u jednom od gradova Istočne Evrope i kome je do te labora­ torije jako stalo. Zar bi mu bilo lako da je se odrekne i ne bi li pre pristao da plati visoku cenu samo da ne izgubi to što u njegovom životu ima tako veliki značaj? Ta laboratorija bio je za mene moj matemji jezik. Kao pesnik samo sam u svojoj zemlji imao svoju publiku i samo sam tamo mogao da objavljujem svoja dela. Lanac je bio i unutrašnji: bojim se da su to stvari koje se teško mogu uopšteno predstaviti. Ima ljudi koji veoma dobro podnose izgnanstvo.

Drugi ga osećaju kao veliku nesreću i spremni su da pristanu na svaki kompromis, samo da ne izgube otadžbinu. Osim toga, treba uzeti u obzir koliko silno čoveka uvlači Igra: ustupaka i spoljašnjih izjava lojalnosti, lukavosti i nejasnih poteza u odbrani izvesnih vrednosti. Ova Igra - pošto nije lišena opasnosti - stvara solidarnost među onima koji se njome bave. Tako je bilo i sa mnom. Osećao sam se solidaran sa svojim kolegama u Varšavi i čin raskida izgledao mije nelojalan. Najzad - postojali su i ide­ ološki razlozi. Pre 1939. godine bio sam mladi pesnik, čije su pesme nalazile priz­ nanje u nekim varšavskim književnim kafanama; moja poezija, kao i fran­ cuska poezija, koju sam posebno cenio, bila je malo razumljiva i bliska nadrealizmu. Mada su moja interesovanja bila uglavnom književna, nisu mi bili strani politički problemi. Nije me oduševljavao ondašnji politički sistem. Došao je rat i nacistička okupacija. Proveo sam pod njom niz go­ dina - i to iskustvo me je mnogo promenilo. Pre rata moja interesovanja za društvene probleme izražavala su se u povremenim istupima protiv ekstremno desničarskih grupacija i protiv antisemitizma. Pod okupacijom sam dobio veću svest o društvenom značaju književnosti, a nacističke svireposti jako su uticale na sadržinu mojih dela; istovremeno, moja poe­ zija postala je razumljivija - kao što se obično događa kad pesnik želi da saopšti nešto važno svojim čitaocima. Godine 1945. zemlje Istočne Evrope osvojila je Nova vera koja je dolazila sa Istoka. U intelektualnim krugovima Varšave postalo je tada moderno porediti komunizam s prvobitnim hrišćanstvom, Gibonovo^ delo „ The Decline and Fali of the Roman Empire " zaista zaslužuje da bude čitano u današnje vreme i daje mnoge analogije. Predeo Evrope, na kome se - zahvaljujući pobedama Crvene armije - mogla usaditi Nova vera, bio je iz o.snova paganski. Da bi se pokrenuli državni aparati, trebalo je, naravno, iskoristiti pagane. Dogodilo se da sam - zbog same činjenice svog neprijateljstva prema desničarskim totalitarnim doktrinama - bio smatran „dobrim paganinom", to jest takvim koji će se, kako se moglo očekivati, uveriti u ispravnost ortodoksije. Moj odnos prema novoj svetovnoj religiji a, pre svega, prema Metodu na kome se ona zasniva {prema Metodu dijamata, odnosno dijalektičkog materijalizma, ipak ne u tumačenju Marksa i Engeba, već Lenjina i Staljina) bio je sumnjičav. To ne znači da, slično kao drugi, nisam osećao ' Reč je o engleskom istoriografu Edvardu Gibonii (Edward Gibbon), 1737-1794. Prim. prev.

na sebi njegov snažni uticaj. Trudio sam se da sebe uverim da sam u sta­ nju da sačuvam svoju nezavisnost i odredim izvesna načela koja neču morati da izneverim. Uporedo s razvojem situacije u narodnim demokratijama, granice, u kojima sam mogao da se krečem kao pisac, bile su sve tešnje - ali, i pored svega, nisam hteo da priznam da sam pobeden. Za mnoge ljude činjenica da građanin jedne od zemalja narodne demokratije traži zaštitu na Zapadu nešto je sasvim jasno. Za mnoge druge, čije su simpatije okrenute ka Istoku, neko, ko ima obezbeđenu egzis­ tenciju u Varšavi ili Pragu i odlučuje se na bekstvo, mora da je lud. Posle mog raskida - dogodilo se to u Parizu - jedan od francuskih partijskih psihijatara istakao je tezu da sam verovatno umno poremećen. Smatram da ovakvo bekstvo nije ni dokaz ludila, ni postupak čiji je smisao očigledan. Treba ga ceniti prema svojstvima svakog pojedinačnog slučaja. U mojoj zemlji veoma kasno - u godinama 1949-1950. - zatraženo je od pisaca i umetnika da bezrezervno podrže „socijalistički realizam". To je značilo isto što i zahtevanje od njih da se stopostotno drže filozofske ortodoksije. S čuđenjem sam shvatio da za to nisam sposoban. Godinama sam vodio unutrašnji dijalog s tom filozofijom — kao i dijalog s nekoliko prijatelja koji su je prihvatili. Emocionalno protivljenje odlučilo je o tome da sam je kategorički odbacio. Ali, zahvaljujući upravo tome što sam dugo vremena vagao argumente za i protiv, mogu da napišem ovu knjigu. Ona je, kako pokušaj opisa, tako i dijalog sa onima koji se izjašnjavaju za staljinizam, kao i dijalog sa samim sobom. U njoj je isto toliko opser­ vacije koliko i introspekcije. Položaj pisca u narodnim demokratijama veoma je dobar. Pisac može tamo da se posveti isključivo književnom radu, koji mu donosi prihode u najmanju ruku jednake platama najviših funkcionera. Ipak, cena koju mora da plati za život oslobođen materijalnih briga, po mom mišljenju, suviše je visoka. Govoreći to, bojim se da mogu da predstavim sebe u suviše laskavom svetlu, kao čoveka koji donosi odluke isključivo iz mržnje prema tiraniji. U stvari, mislim da su motivi ljudskog delanja komplikovani i ne mogu se svesti na jedan motiv. Bio sam sklon da zatvaram oči na mnoge odvratne činjenice, samo da bi mi dozvolili da se na miru bavim metrikom stiha i prevodim Sekspira. Sve što mogu da učinim jeste da konstatujem da sam otišao. Sada se trudim da iskoristim .