Celija i Tkiva

EPITELNO TKIVO Epiteli potiču od sva tri klicina lista i nastaju prvi u toku embrionalnog razvoja, kada takođe učestvuju i u formiranju endokrinih i egzokrinih žlezda. Epiteli u vidu omotača oblažu površinu ljudskog tela i nisu vaskularizovani, već se ishranjuju difuzijom kiseonika i hranljivih materija iz okolnog veziva. Epitelne ćelije se mogu ređati u jednom ili više slojeva i mogu imati različit oblik (pljosnat,kockact,cilindričan ili trouglast), dok oblik samih jedara umnogome zavisi i od oblika ćelije. Funkcije epitelnog tkiva:

-

zaštita apsorpcija sekrecija receptorna

Plazmalema epitelnih ćelija se može raščlaniti na: - bazalni odeljak (ovim naležu na bazalnu laminu) - lateralni odeljak (ovim se povezuju sa susednim ćelijama) - apikalni odeljak (okrenut prema lumenu i sadrži pokretne ili nepokretne izraštaje)

Apikalni odeljak Preko apikalne površine epitelne ćelije ostvaruju kontakt sa lumenskim sadržajem i preko ove površine se oslobađaju i produkti nastali mehanizmom regulisane sekrecije. Plazmalema apikalnog odeljka sadrži veću količinu glikolipida,holesterola,jonskih kanala , enzime i proteine nosače uključene u transport različitih nutricijenata. Kod nekih epitelnih ćelija apikalna površina zaštićena je glikokaliksom ili mukusom, a neke poseduju različite pokretne i nepokretne specijalizacije. Pokretne specijalizacije su: treplje i flagele Nepokretne specijalizacije su: mikrovili i stereocilije Mikrovili – prstoliki izraštaji naročito dobro izraženi na onim ćelijama čija je funkcija apsorpcija metabolita i transport i tečnosti (epitel tankog creva i proximalnog tubula bubrega).Strukturu mikrovilusa čini snop aktinskih filamenata koji se pružaju od terminalne mreže do vrha mikrovilusa.Terminalnu mrežu čine aktinski i intermedijarni filamenti kao i aktin-vezujući proteini (miozin II). Aktinski filamenti unutar snopa povezani su međusobno fimbrinom i vilinom, a za plazmalemu kalmodulinom i miozinom. Stereocilije – citoplazmatski izraštaji koji imaju istu strukturu ali veću dužinu od mirkovila.Njihovi proximlani delovi imaju paralelnu organizaciju a distalni se prepliću.Nalaze se na površini cilindričnih ćelija muških polnih puteva, i na vestibularnim i audioreceptivnim ćelijama. Treplje – predstavljaju pokretne specijalizacije koje se nalaze na cilindričnim ćelijama respiratornog i ženskog reproduktivnog sistema, u moždanim komorama i kanalima, i u vestibularnom aparatu.Srž trpelje čini kompleks mikrotubula i proteina – aksonema.Izgrađena je od centralno postavljenog dubleta kompletnih mikrotubula (13 protofilamenata), i devet parova mikrotubula oko njega, od kojih je mikrotubul A kompletan , a mikrotubul B fuzionisan (10 protofilamenata).Od svakog mikrotubula A polaze prema centralnom dubletu radijalne ručice, a prema mikrotubulu B susednog para dineinske

ručice i neksinski most.U osnovi svake treplje nalazi se modifikovani centriol - bazalno telo izgrađeno od 9 tripleta mikrotubula, iz kojih tokom ciliogeneze polimerizacijom tubulina izrastaju dubleti mikrotubula aksoneme. Flagele – predstavljaju pokretne specijalizacije,koje imaju istu strukturu kao treplje ali znatno veću dužinu.Nalaze se na repu spermatozoida.

Lateralni odeljak Plazmalema lateralnog odeljka epitelnih ćelija sadrži Na+/K+-pumpe, anjonske kanale,receptore za hormone i faktore rasta.Prisutni su i adhezivni molekuli kojima se ćelije povezuju međusobno ili za ECM. Postoje tri tipa međućelijskih veza: okludentne,adherentne i komunikantne. U zavisnosti od zone protezanja veze postoji: - zonula (proteže se oko čitave ćelije u vidu obruča) - fascia (zahvata samo deo ćelijske membrane) - macula (zahvata usku diskoidnu površinu) - punctum (veza tačkastog tipa) Okludentne veze – predstavljaju svojevrsnu difuzionu barijeru koja delimično ili potpuno onemogućava prolaz materija između ćelija.Javlja se isključivo u vidu zonule. 1) zonula occludens – nalazi se isključivo u epitelnim ćelijama, u vidu obruča oko samog vrha ćelije (najpovršnije).Spoj se ostvaruje preko transmembranskih proteina okludina, i i mogu se otvarati po potrebi različitim hemijskim signalima. Lokacija: - epitel creva (sprečavaju prodor toksičnih materija u krvotok i oticanje tkivne tečnosti u lumen creva) - epitel horoidnog spleta (sprečavaju mešanje liquor-a i krvi) - mokraćni putevi (barijera između tkivne tečnosti i mokraće) - corpus ciliaris (barijera između humor aquosus i krvi) - testis (onemogućavaju autoimune reakcije) Adherentne veze – pružaju mehaničku potporu ćelijama i stabilizuju njihovu poziciju unutar epitela, posredstvom transmembranskih proteina nazvanih ćelijski adhezivni molekuli (ĆAM) U zavisnosti od toga kakav kontakt ostvaruju ĆAM se mogu podeliti u 4 grupe: 1) 2) 3) 4)

integrini (ostvaruju kontakt između ćelije i ECM-a – fokalni kontakt) kadherini (ostvaruju međućelijski kontakt isključivo među epitelnim ćelijama) selektini (ostvaruju međućelijsku adheziju među neepitelnim ć.) superfamilija imunoglobulina

1) zonula adherens – smeštena neposredno ispod zonulae occludens, postoji samo u epitelnim ćelijama 2) fascia adherens – manja od zonulae adherens,veća od od maculae adherens, postoji u graničnim pločama među srčanim mišićnim ćelijama. 3) macula adherens – dezomozom – nalazi se ispod zonulae adherens i occludens i zajedno sa njima čini spojni kompleks.prisutni su kod ćelija srčanog mišića,moždanih opni i folikulskih dendritskih ćelija. 4) punctum adherens – najzastupljenija u nervnom sistemu između nervnih i potpornih ćelija.

Komunikantne veze – omogućavaju komunikaciju među ćelijama tj. metaboličku razmenu i transfer informacija 1) pukotinaste veze (neksusi) – u zoni ovakve veze ćelijske membrane su primaknute jedna drugoj ali ih razdvaja uzana pukotina koju premošćuje uzani kanalić koga formiraju 2 koneksona, od kojih je svaki izgrađen od 6 proteinskih subjedinica koneksina.Stepen permeabilnosti između ovakvih veza zavisi od vrste ćelija koje ostvaruju komunikaciju, a mogu se otvarati i zatvrati po potrebi.Otvaraju se pri visokoj pH i niskoj konc. Ca2+, a zatvraju se pri niskoj pH i visokoj konc. Ca2+. Lokacija:

-

između epitelnih ćelija osteocita ćelija glatkog mišićnog tkiva srčanog mišićnog tkiva neurona i neuroglija neurona i neurona (električna sinapsa)

2) hemijske sinapse – kod ovih veza koneksonski kompleks je odsutan tako da dve ćelije razdvaja sinaptička pukotina, pa se transfer informacija vrši pomoću neurotransmitera. Lokacija:

- između neruona (interneuronska sinapsa) - između nervnih i mišićnih ćelija (neuromuskularna sinapsa) - između nervnih i žlezdanih ćelija (neuroglandularna sinapsa)

Bazalni odeljak Plazmalema bazalnog odeljka je u kontaku sa bazalnom laminom posredstvom hemidezmozoma. Bazalna lamina – predstavlja specijalizovani sloj ECM koji je u vidu ploče umetnut između epitelnog i vezivnog tkiva. Ona pruža potporu epitelnim ćelijama, služi kao molekularni filter, reguliše ćelijsku proliferaciju,diferencijaciju kao i migraciju epitelnih ćelija u embrionalnom i postnatalnom životu. Čine je 2 sloja različite elektrogustine: 1) lamina lucida (elektro-svetliji sloj) 2) lamina densa (elektro-tamniji sloj) U vezivanju epitelnih ćelija za bazalnu laminu glavnu ulogu ima laminin, za koga se vezuju integrini,kolagen tip IV i perlakan. U vezivanju vezivnog tkiva za bazalnu laminu učestvuju fibronektin,mikrofilamenti i usidravajući filamenti. Hemidezmozomi su adherentni spojevi koji vezuju bazalni odeljak celije za bazalnu laminu.Razlikuju se od dezmozoma po tome što intermedijarni filamenti ne prave petlje već se završavaju u plakovima, a plakove za bazalnu laminu ne vezuju kadherini već integrini. Sve komponente bazalne lamine stvaraju epitelne ćelije izuzev fibronektina koga sintetišu vezivnotkivne ćelije. Iz vezivnog tkiva se u nekim epitelima pružaju retikularna vlakna, koja formiraju retikularnu laminu. Spajanjem retikularne mreže sa bazalnom laminom, ili spajanjem dve bazalne lamine nastaje bazalana membrana

KLASIFIKACIJA EPITELA Na osnovu funkcije i strukture epiteli se mogu podeliti na sledeći način: I POKROVNI EPITELI 1) Jednoslojni epiteli : - pločast - kockast - cilindričan 2) Pseudoslojeviti epiteli: - dvoredan - troredan 3) Epitel prelaznog tipa 4) Slojeviti epiteli: - pločast: - sa orožavanjem - bez orožavanja - kockast - cilindričan II ŽLEZDANI EPITELI III NEUROEPITELI

I POKROVNI EPITELI 1) JEDNOSLOJNI EPITELI (jedan sloj ćelija pričvršćen za bazalnu laminu) a) pločast – lokacija: - zid plućnih alveola - parijetalni list Bowmanove kapsule - unutrašnjost krvnih i limfnih sudova (endotel) - epitel sa površine perikarda,pleurae i peritoneuma (mezotel) - epitel moždanih opni (meningotel) b) kockast – lokacija: - proksimalni i dastalni tubuli nefrona - kanali pljuvačnih žlezda - bubna duplja - plexus choroideus c) cilindričan – lokacija: - lumenska površina želuca,tankog i debelog creva - vesica fellea - svi extrahepatični žučni putevi - u jednom delu ženskog genitalnog trakta - sabirni tubuli bubrega - izvodni kanali egzokrinih žlezda

2) PSEUDOSLOJEVITI EPITELI a) dvoredan – sastoji se od dva tipa ćelija: 1) bazalne ćelije (predstavljaju matične ćelije od kojih se diferentuju cilindrične ćelije) 2) cilindrične ćelije (učestvuju u sekreciji glikoproteina potrebnih za sazrevanje,zaštitu i pokretljivost spermatozoida, i u apsorpciji proteina koji potiču od autolizovanih spermatozoida) - lokacija: - ductuli efferentes - ductus epididymis - ductus defferens - vesiculae seminales - prostata b) troredan – izgrađen je od 6 ćelijskih tipova naleglih na bazalnu laminu: 1) trpljaste ćelije – na površini nose treplje koje trepere frekvecijom od 25zamaha u sekundii pokreću sluz i udahnute čestice prema tusigenim zonama.Ove ćelije su i najbrojnije pa se zato ovaj epitel naziva i pseudoslojevit trepljast epitel. 2) četkaste ćelije – u kontaktu sa senzornim nervnim završecima 3) peharaste ćelije – sintetišu mucine koji oblažu epitel 4) bazalne ćelije – predstavljaju stem ćelije 5) endokrine ćelije – pripadaju DNES i formiraju neuroepitelna telašca.U kontaktu su sa nervnim završecima. 6) klinaste ćelije – predstavljaju potomke bazalnih ćelija na putu diferencijacije - lokacija: - cavitas nasi - nasopharynx - larynx - trachea - bronchi 3) EPITEL PRELAZNOG TIPA (oblaže iskljičivo mokraćne puteve pa se zato naziva i UROTEL) Izuzetno je rastegljiv pa se lako prilagođava promenama volumena urinarnih puteva.Kada je relaksiran ima 3-8 slojeva, a pri maximalnoj distenziji ima 2-4 sloja. Epitel čine 3 tipa ćelija koji svi imaju kontakt sa bazalnom laminom. 1) stratum basale – bazalne ćelije su matične ćelije urotela 2) stratum intermedium – pri max. distenziji formiraju jedan sloj, a pri relx. Nekoliko 3) stratum superficiale – čini ga jedan sloj Dogeljovih ćelija koje prekrivaju intermedijarne ćelije u vidu kišobrana.Najupečatljivija karakteristika ovih ćelija su diskoidne vezikule koje ispunjavaju apikalni pol ćelije.Lumensku površinu Dogeljovih ćelija prekriva debeo sloj glikokaliksa i na taj način ispoljava antibakterijski, antikancerogeni i antikalkulozni efekat. - lokacija: - calices renales - pelvis renalis - ureter - vesica urinaria - početni deo urethrae

4) SLOJEVITI EPITELI Sastoje se od više ćelijskih slojeva od kojih je samo bazalni sloj u kontaktu sa podepitelnom laminom. a) pločasti slojeviti epiteli – najrasprostranjeniji epiteli u ljudskom telu.Često imaju više od 20 slojeva ćelije koje se ishranjuju difuzijom nutricijenata iz kapilara ispodležećeg vezivnog tkiva. Kontaktna površina između epitelnog i vezivnog tkiva je talasasta jer vezivno tkivo šalje prema epitelnom dobro prokrvljene i inervisane papillae, a epitel se zavlači u vezivo u vidu epitelnih grebena.Ovako talasast sloj ima višestruki značaj: - ojačava se veza za podlogu - ojačava se ishrana i osetljivost - povećava se površina sa koje se epitel obnavlja Pločasto-slojevit epitel sa orožavanjem Nalazi se u koži gde formira njen spoljašnji sloj – epidermis. Od svih vrsta epitela epiderm je najotporniji i najčvršći a 95% ćelijske populacije čine keratinociti dok ostatak čine nekeratinociti (melanociti, Langerhansove i Merkelove ćelije). Najdiferentovaniji epiderm se nalazi na dlanovima i tabanima gde sadrži pet slojeva dok u ostalim regionima koje pokriva ima četiri sloja. 1) stratum basale – građen je od jednog sloja ćelija međusobno povezanih dezmozomima a za bazalnu laminu hemidezmozomima.Ćelije ovog sloja predstavljaju stem ćelije epiderma čijom se mitotskom aktivnošću obnavljaju ostali slojevi, pa se zato naziva i stratum germinativum.Ovde počinje sinteza keratinskih filamenata što je početna faza u diferencijaciji keratinocita ka orožaloj ćeliji.Skup svih promena koje doživljavaju ćelije epiderma na putu diferencijacije označavaju se kao citomorfoza keratinocita. 2) stratum spinosum – sastoji se od 3-5 slojeva mitotski aktivnih ćelija u kojima se povećava koncentracija keratinskih filamenata, što uzrokuje acidofiliju.Keratinski filamenti (tonofilamenti) obrazuju snopove – tonofibrile.U keratinocitima ovog sloja nalaze se specifične lamelarne granule (keratinozomi). 3) stratum granulosum – sastoji se od 2-5 slojeva keratinocita ispunjenim bazofilnim keratohijalinskim granulama koje nisu ograničene membranom.One sadrže filagrin,lorikrin i involukrin.U ovom sloju prestaje sinteza keratinskih filamenata, i dolazi do oslobađanja sadržaja lamelarnih granula.Ovaj sadržaj se oslobađa egzocitozom u međućelijski prostor obrazujući epidermisnu barijeru, koja sprečava prodiranje patogenih agenasa i gubitak vode i elektrolita iz organizma. 4) stratum lucidum – postoji samo na koži dlanova i tabana 5) stratum corneum – obrazuje nekoliko slojeva mrtvih ćelija koje se označavaju kao korneociti ili orožale ćelije.U njima je proces keratinizacije završen, jedro i organele su potpuno dezintegrisani a unutrašnjost ćelije ispunjena keratinom.Dezmozomi se kidaju pa se ćelije odvajaju jedna od druge,a one sa same površine se postepeno deskvamiraju. Pločasto-slojevit epitel bez orožavanja Nalazi se u sluznicama koje su izložene jakim mehaničkim uticajima i ovaj epitel se za razliku od epiderma vlaži sekretom egzokrinih žlezda čiji se izvodni kanali otvaraju na njegovoj površini. Sadrži tri sloja: 1) stratum basale – isti kao u epidermisu

2) stratum intermedium – ćelije ovog sloja pokazuju izvesni stepen keratinizacije, i sadrže keratinske filamente koji nisu usnopljeni a postoje i keratohijalinske granule. 3) stratum superficiale – sastoji se od više slojeva pločastih ćelija u kojima postoje neusnopljeni keratinski filamenti i keratohijalinske granule.Plazmalema je zadebljala i ove ćelije ne orožavaju ali se deskvamiraju. Lokacija: - cavitas oris - pharynx - oesophagus - deo canalis analis - deo larynx-a - cornea - vagina - deo grlića materice - završni deo urethrae b) kockasto-slojeviti epiteli – lokacija: - izvodni kanali mlečnih i lojnih žlezda c) cilindrično-slojeviti epiteli – lokacija: - deo urethrae - deo tunicae conjunctivae - baza laringealne strane epiglottis-a

II ŽLEZDANI EPITELI Žlezdane ćelije mogu lučiti: - proteine (pancreas) - lipide (kora nadbubrega) - biogene amine (srž nadbubrega) - glikoproteine (pljuvačne žlezde) - više komponenti (ugljene hidrate,proteine,lipide) – mlečna žlezda U odnosu na broj ćelija koji izgrađuje žlezdu postoji podela na: 1) unicelularne (peharaste i DNES ćelije prisutne u digestivnom i respiratornom traktu) 2) multicelularne (pancreas,gl.suprarenalis,pljuvačne, lojne, znojne i druge žlezde) – izgrađene su od strome i parenhima.Stromu čine: - kapsula (obavija žlezdu) - trabekule (dele žlezdu na manje lobuse i lobuluse) - nežno rastresito vezivo ( unutar lobulusa okružuje parenhim) Parenhim žlezde čine ćelije koje oblažu sekretne jedinice žlezde i njene izvodne kanale. Prema načinu izlučivanja sekreta žlezde se dele na dve velike grupe: egzokrine i endokrine.

Egzokrine žlezde Nastaju od epitelnih ćelija i zadržavaju vezu sa pokrovnim epitelom. Izgrađene su od: - sekretnih delova (sadrže ćelije sposobne da stvaraju sekret) - izvodnih kanala (odvode sekret iz sekretnih jedinica)

Egzokrine žlezde se mogu podeliti prema obliku sekretnog dela na: 1) 2) 3) 4) 5)

tubularne žlezde (imaju oblik cevi) acinusne žlezde (imaju oblik flaše sa zaobljenim dnom) alveolarne žlezde (oblik sijalice) tubuloacinusne žlezde(tubul čiji završni deo je proširen u obliku acinusa) tubuloalveolarne žlezde (tubul čiji je završni deo proširen u obliku alveole)

U zavisnosti od broja izvodnih kanala odnosno stepena grananja dele se na: 1) proste ( imaju samo jedan izvodni kanal u koji se uliva isključivo jedna sekretna jedinica) 2) razgranate (imaju jedan izvodni kanal u koji se uliva više sekretnih jedinica) 3) složene (imaju sistem razgranatih izvodnih kanala) Proste se mogu podeliti na: 1) proste prave tubularne žlezde (želudačne,crevne i materične žlezde) 2) proste zavijene tubularne žlezde (znojne žlezde) 3) proste alveolarne žlezde (male lojne žlezde) Razgranate se mogu podeliti na: 1) razgranate tubularne žlezde (pylorus i duodenum) 2) razgranate alveolarne žlezde (veće lojne žlezde, gl.tarsales u kapcima) Složene se mogu podeliti na: 1) 2) 3) 4)

složene tubularne žlezde (mukozne žlezde usne duplje) složene alveolarne žlezde (dojka u laktaciji) složene tubuloacinusne žlezde (gl.lacrimalis, egzokrini pancreas) složene tubuloalveolarne žlezde (apokrine znojne žlezde)

Postoje tri tipa sekrecije: 1) merokrinu sekrecija (najčešći vid oslobađanja,u ćeliji se formiraju sekretne granule čiji se sadržaj oslobađa egzocitozom bez narušavanja integriteta ćelije i bez gubitka citosola) 2) apokrinu sekrecija (sa produktom sekrecije se gubi deo citoplazme sa njenog apikalnog pola-mlečna žlezda i Clara ćelije bronha) 3) holokrina sekrecija (progresivna akumulacija masnih kapi u citoplazmi sa posledičnom dezintegracijom jedra,organela i plazmaleme tj. na kraju sekretnog ciklusa čitava ćelijase žrtvuje – lojne žlezde) Prema konzistenciji i sastavu izlučenog sekreta žlezde se mogu podeliti na: 1) mukozne žlezde – stvaraju glikoproteinski sekret koji podmazuje i štiti površinu epitela.Postoje u unicelularnoj (peharaste ćelije) i multicelularnoj formi (mukozne pljuvačne žlezde) 2) serozne žlezde – stvaraju čist proteinski vodnjikav sekret.(pancreas,gl.parotis, gl.lacrimalis) 3) seromukozne žlezde – sadrže i serocite i mukocite, koji mogu formirati odvojene ali i mešovite acinuse.kod mešovitog acinusa preovlađuju mukociti, dok se serociti zapažaju samo na kraju acinusa u vidu Gianuzzievog polumeseca.

Endokrine žlezde Nastaju od epitelnih ćelija, ali se u toku embriogeneze kida veza sa pokrovnim epitelom pa tako izvodni kanali ne postoje. Produkti endokrinih žlezda su signalne supstance – hormoni, koji se preko krvi i limfe raznose po celom organizmu i svoje dejstvo ispoljavaju na udaljenim ciljnim organima. U endokrinim žlezdama epitelne ćelije se mogu organizovati u vidu: 1) nizova i grupica, koji su u bliskoj vezi sa kapilarima (adenohipofiza, gl.suprarenalis, gl.parathyroidea) 2) folikula, u čijem središtu se privremeno deponuju hormoni koji se po potrebi sekretuju u krv (gl.thyroidea).

III NEUROEPITELI Neuroepiteli sadrže receptorske ćelije koje učestvuju u percepciji određenih nadražaja. Nalaze se u vestibularnom i akustičkom sistemu, sistemu unutrašnjeg uha, mirisnom regionu nosne duplje i gustativnim kvržicama usne duplje.

VEZIVNO TKIVO Vezivno tkivo je zajednički naziv za grupu tkiva koja integrišu epitelno,mišićno i nervno tkivo u veće celine, kao što su organi i organski sistemi. Osnovna uloge vezivnih tkiva je da pružaju potporu organizmu. Pored ove uloge vezivnog tkiva su: - formiraju stromu za parenhim - razmena gasova i metabolita - depo energije (masno tkivo) - nadoknađuje gubitak tkiva (vezivno-tkivni ožiljak) - odbrana i zaštita organizma Vezivno tkivo se sastoji iz ćelija i extracelularnog matrixa. Ćelije su glavna komponenta vezivnog tkiva, koja produkuje komponente ECM-a. U vezivnom tkivu preovlađuje ECM-a, koga čine osnovna supstanca i vlakna (kolagena,elastična i retikularna). Osnovna supstanca predstavlja visokohidratisani gel koji ispunjava prostor između ćelija i vezivnih vlakana,a sastoji se od glikozaminoglikana, proteoglikana i glikoproteina. Konzistencija tkiva zavisi od osvnovne supstance koja može biti: - tečna (krv) - viskozna (hrskavica) - mineralizovana (kost) Vlakna su u nekim tkivima gusto raspoređena a u nekima rastresito, dok je krv jedino vezivno tkivo koje nema vlakana.

ĆELIJE VEZIVNOG TKIVA Vezivno tkivo sadrži dve vrste ćelija: 1) fiksne (nastaju,sazrevaju i čitav životni vek provode u istom vezivnom tkivu): - Fibroblasti - Retikularne ćelije - Osteociti i odontoblasti - Hondorciti - Adipociti - Mezenhimske ćelije 2) lutajuće (nastaju u koštanoj srži odakle se ubacuju u krvotok i nošene krvlju cirkulišu po telu, a imaju kratak životni vek, pa se zbog toga neprestano zamenjuju rezervom iz krvi): - Makrofagi - Plazmociti - Mastociti - Leukociti: - neutrofili - bazofili - eozinofili - monociti - limfociti

Fibroblasti – su fikse ćelije nepravilnog oblika prisutne u sluznom,rastresitom i gustom vezivnom tkivu.Mogu da vrše ograničene pokrete i u zdravim tkivima se retko dele dok u oštećenim proliferišu i formiraju vezivno-tkivni ožiljak.Zbog visoke koncentracije ribozoma ispoljavaju bazofiliju.Mladi fobroblasti sintetišu vlakna i osnovnu supstancu vezivnog tkiva dok stariji imaju manju aktivnost i nazivaju se fibrociti. Fibrociti – su ćelije vretenastog oblika i manjih dimenzija od fibroblasta.Citoplazma ispoljava acidofiliju.U odgovarajućim okolnostima fibrocit može da se reaktivira i transformiše u fibroblast. Makrofagi – su ćelije ovalnog oblika i neravne površine na kojoj poseduju brojne produžetke različitog oblika i dužine kojima internalizuju strane česticu u citoplazmu.U slabo bazofilnoj citoplazmi je uočljiv sistem primarnih,sekundranih i tercijarnih lizozoma . Makrofagi predstavljaju prvu liniju odbrane od infekcija, odnosno učestvuju u čišćenju tkiva od stranih čestica i sopstvenih (istrošenih) ćelija. Makrofagi različitih tkiva su dobili specifične nazive iako svi vode poreklo od monocita i svi imaju naglašenu sposobnost fagocitoze pa se svrstavaju u mononukleusni fagocitni sistem. Naziv ćelije Histocit (tkivni makrofag) Pleuralni i peritoneumski Alveolarni makrofag Kupferova ćelija Mikroglija Langerhansova ćelija Osteoklast Makrofag Sinovijalna ćelija tipa A

Lokalizacija Rastresito i gusto vez.tkivo Serozne šupljine Pluća Jetra CNS Pancreas Kost Limfni organi i koštana srž Zglobovi

Makrofagi pored fagocitoze imaju i druge funkcije: - učestvuju u prezentaciji antigena imunokompetentnim limfocitima - sekretuju niz aktivnih supstanci od kojih neke deluju kao enzimi, druge kao medijatori a treće učestvuju u zapaljenskom odgovoru * oko ognjišta hroničnog zapaljenja makrofagi se mogu transformisati u epiteloidne ćelije koje u vidu omotača okružuju zapaljensko žarište * Plazmociti – su ovalne ćelije sa izrazitom bazofilijom, prisutne u sluznici digestivnog i respiratornog trakta, koštanoj srži i limfnim organima.Oni nastaju od B-limfocita a specijalizovani su za sintezu imunoglobulina.U njima su nekad prisutne krupne sferične inkluzije – Russell-ova tela, za koje se smatra da su agregati defektnih imunoglobulina. Mastociti – su ovalne ili izdužene lutajuće ćelije, koje čine oko 10% ćelijske populacije vezivnog tkiva.Nalaze se u različitim regionima tela, pa njihova morfologija ne zavisi samo od biološke vrste već i od topografske lokacije unutar istog organizma.Glavno obeležje mastocita je prisustvo granula unutar citoplazme.Granule mastocita sadrže primarne i sekundarne medijatore. Primarni medijatori: - histamin - heparin - hondrotin-sulfat - eozinofilni i neutrofilni hemotaksični faktor (ECF i NCF) Sekundarni medijatori: - leukotrijeni - Prostaglandini - Tromboksani

Razlikuje se više fenotipskih formi mastocita,ali je uobičajena podela na dve subpopulacije: a) mastociti rastresitog veziva (u granulama sadrže heparin) b) mastociti mukoze digestivnog i respiratornog trakta ( u granulama sadrže histamin) Plazmalema mastocita sadrži receptore za imunoglobulin E (IgE),acetilholin,noradrenalin,somatostatin i druge signalne supstance. Aktivacija mastocita dešava se pod uticajem specifičnih (toksini,alergeni,medikamenti) i nespecifičnih (toplota,hladnoća,zračenje,traume) stimulusa.A nakon aktivacije oslobađaju se primarni i sekundarni medijatori koji pospešuju zapaljenski odgovor. Uloga mastocita u fiziološkim uslovima je da regulišu viskoznost međućelijske supstance i permeabilnost krvnih sudova, dok u patološkim uslovima je da pospešuju imuni odgovor.U nekim slučajevima može doći do masovne degranulacije i iniciranja neprikladnog imunog odgovora kada dolazi do reakcije preosetljivosti. Reakcija preosteljivosti javlja se kod osoba koje imaju izraženu sposobnost ka alergiji.Reakciju izazivaju različiti antigeni koji se označavju kao alergeni.Jedan od vidova ovakve reakcije je anafilaktička reakcija. Anafilaktička reakcija je posredovana IgE-om i odigrava se u tri faze: 1) faza senzibilizacije – počinje ulaskom alergena, koga fagocituju makrofagi i prezentuju ga Blimfocitima, koji proliferišu i diferentuju u plazmocite.Plazmociti stvaraju IgE, koji se vezuje za specifične receptore plazmaleme mastocita i bazofilnih granulocita. 2) faza aktivacije – nastaje pri narednom kontaktu sa alergenom kada se isti vezuje za IgE, na površini mastocita, nakon čega dolazi do masovne degranulacije i oslobađanja 1o i 2o medijatora. 3) efektorna faza – deo kada niz farmakoloških supstanci počinje da ispoljava svoje efekte. Histamin i leukotrijeni – bronhokonstrikcija i vazodilatacija Prostaglandini – bronhokonstrikcija ECF i NCF – privlače eozinofile i neutrofile u područje reakcije

KLASIFIKACIJA VEZIVNIH TKIVA

I EMBRIONALNA VEZIVNA TKIVA 1. Mezenhimsko vezivno tkivo (mezenhim) 2. Sluzno vezivno tkivo II ADULTNA VEZIVNA TKIVA a) Vezivna tkiva sa opštim svojstvima 1. Rastresito vezivno tkivo 2. Gusto vezivno tkivo: - iregularno gusto vezivno tkivo - regularno gusto vezivno tkivo: - kolageno - elastično b) Specijalizovana vezivna tkiva 1. Masno tkivo: - žuto masno tkivo - mrko masno tkivo 2. Retikularno vezivno tkivo: - hematopoezno tkivo - limfno tkivo 3. Hrskavičavo tkivo: - hijalina hrskavica - elastična hrskavica - fibrozna hrskavica 4. Koštano tkivo 5. Krv

I EMBRIONALNA VEZIVNA TKIVA MEZENHIMSKO VEZIVNO TKIVO Predstavlja prethodničko tkivo za sva adultna vezivna tkiva ljudskog tela. Izgrađeno je od mezenhimskih ćelija, velike količine osnovne supstance, retikularnih vlakana i mikrofibrila. Mezenhimske ćelije su zvezdastog oblika sa slabo izraženim organelama, i imaju sposobnost proliferacije,diferencijacije i migracije.Tačnije formiranju zrelih ćelija prethodi nakon proliferacije mezenhimskih ćelija, njihovo kondenzovanje i obrazovanje ćelijskih nakupina nazvanih - blastem. SLUZNO VEZIVNO TKIVO Izgrađeno je od fibroblasta, osnovne supstance i kolagenih vlakana, a sadrži i hijaluronsku kiselinu koja utiče na viskoznost tkiva (sprečava uvrtanje pupčane vrpce). Nalik je mezenhimskom tkivo, ali za razliku od njega nije prokrvljeno i nema sposobnost dalje diferencijacije.

II ADULTNA VEZIVNA TKIVA RASTRESITO VEZIVNO TKIVO Sadrži sve tri vrste vlakana u rastresitom rasporedu, osnovna supstanca je viskozna.Od fiksnih ćelija su zastupljeni fibroblasti, a od lutajućih makrofagi,plazmociti, mastociti, limfociti i eozinofilni granulociti. Rastresito vezivno tkivo je široko rasprostranjeno u organizmu, jer se nalazi ispod epitela kože i sluznica, oko žlezdanih epitela, krvnih i limfnih sudova, mišićnih,nervnih i tetivnih snopova, itd. Ukoliko sadrži melanocite naziva se pigmentno tkivo (stroma iridis, corpus ciliare, deo sudovnjače) GUSTO VEZIVNO TKIVO U gustom vezivnom tkivu preovlađuje fibrozna komponenta, pase ono još naziva i fibrozno vezivno tkivo.Ima manju količinu osnovne supstance i retke ćelije od kojih dominiraju fibroblasti i makrofagi.Sve ovo rezultuje time da je ono manje fleksibilno od rastresitog vezivnog tkiva ali mnogo rezistentnije na mehaničke uticaje. 1. Iregularno gusto vezivno tkivo Građeno je od gusto zbijenih snopova kolagenih vlakana, između kojih je fina mreža elastičnih vlakana. Nalazi se u tunica submucosa želuca i creva, dubljem sloju dermisa i oko većih nerava. Formira: - membrana fibrosa zglobne čaure - kapsule organa (testis,bubreg,jajnik,jetra,slezina,limfni čvorovi) - septe koje dele organe na lobuse i lobuluse 2. Regularno gusto vezivno tkivo Građeno je od paralelno orijentisanih snopova kolagenih i elastičnih vlakana, pa u zavisnosti koji tip vlakana preovlađuje deli se na: a) regularno kolageno gusto vezivno tkivo- gradi: - tetive - ligamente - fascije - aponeuroze - stromu rožnjače - periost i perichondrium - centrum tendineum diaphragmae - dura mater b) regularno elastično gusto vezivno tkivo – ima žućkastu boju i gradi: - ligg.flava - ligg.vocalia - lig.nuchae - lig.suspensorium penis - fenestrovane lamelae u zidu velikih arterija RETIKULARNO VEZIVNO TKIVO Izgrađeno je od mreže retikularnih ćelija (citoretikulum), mreže retikularnih vlakana (fibrozni retikulum) i osnovne supstance.

Retikularne ćelije su zvezdaste ćelije mezenhimskog porekla, koje imaju produžetke kojima obuhvataju retikularna vlakna. Posebnom varijantom retikularnih ćelija se mogu smatrati: 1) Litoralne ćelije – oblažu venske sinuse slezine i sinuse limfnog čvora 2) Adventicijske ćelije – pružaju potporu krvnim sudovima i aktivni su učesnici u propuštanju krvnih elemenata iz koštane srži u cirkulaciju. Retikularno vezivno tkivo hematopoeznih organa naziva se hematopoezno tkivo. Retikularno vezivno tkivo slezine,krajnika, Pazerovih ploča i limfnih čvorova naziva se limfno tkivo. Karakteristično je tkivo thymus-a jer u njemu razlikujemo posebne epitelne retikularne ćelije. Naime osnovnu strukturu lobulusa thymusa formiraju epitelne ćelije koje formiraju citoretikulum, što inače nije svojstveno epitelnim ćelijama.Thymus je ujedno jedini limfni organ koji nema fibrozni retikulum. MASNO TKIVO Predstavlja vezivno tkivo specijlizovano za skladištenje lipida. Na osnovu distribucije, boje,strukture, inervacije i metaboličke aktivnosti razlikujemo: 1. Žuto (unilokusno) masno tkivo Ovaj tip masnog tkiva predstavlja glavni depo energije u telu, a ujedno ima i mehaničku ulogu na određenim delovima tela (dlanovi,tabani, orbita oka, zglobovi).Služi i kao termoizolator ali slabije i kao termoregulator. Izgrađeno je od adipocita (lipocita) između kojih se nalaze mastociti. Adipociti su ćelije koje imaju sopstvenu externu laminu ispod koje se nalazi plazmalema sa receptorima za brojne signalne supstance (insulin, norepinefrin,hormon rasta i glikokortikoide).Centar ćelije zauzima masna kap, koja nema sopstvenu membranu već je obavijena mrežom aktinskih filamenata.Organele su slabo razvijene (izuzev mitohondrija) i zajedno sa jedrom potisnute ka periferiji ćelije.U masnoj kapi su deponovani trigliceridi i karotenoidi od kojih i potiče boja ćelije. Distribucija zavisi od pola,ishrane i uzrasta.Kod dece se javlja u vidu kontinuiranog sloja (panniculus adiposus), dok kod odraslih se u pojedinim regionima zadebljava (oko bubrega,mišića lica,retroperitoneuma, u mezenterijumu, očnoj duplji...), a u drugim iščezava. 2. Mrko (multilokusno) masno tkivo Naziva se još i ksantoadipozno masno tkivo jer je izgrađeno od ksantoadipocita.Ove ćelije su manje od adipocita, i takođe sadrži sopstvenu externu laminu.Jedro je za razliku od adipocita, smešteno u centru ćelije i nikad uz plazmalemu, dok su ostale organele neupadljive (izuzev brojnih mitohondrija). Mrka boja tkiva potiče od citohroma sadržanog u ksantoadipocitima i od bogate vaskularne mreže koja prožima ovo tkivo. Ovaj tip masnog tkiva je specijalizovano za stvaranje toplote jer ksantoadipociti oksidišu masne kiseline oko 20 puta brže i efikasnije od adipocita. Najbolje je izraženo kod životinja koje prespavaju zimski san (hibernatori), a kod čoveka se javlja u 28. nedelji embrionalnog razvoja, i nalazi se uglavnom u vratu, medijastinumu i interscapularnom regionu. Već u prvoj deceniji života ksantoadipociti poprimaju unilokusne karakteristike i poprimaju izgled adipocita.

HRSKAVIČAVO TKIVO Predstavlja adultno potporno vezivno tkivo koje ne poseduje ni krvne ni limfne sudove kao ni nervna vlakna. Ishranjuje se difuzijom kiseonika i hranjivih materija iz okolnog vezivnog tkiva (perichondriuma), a u slučaju zglobne hrskavice (gde perichondrium ne postoji) ishranjuje se difuzijom iz sinovijalne tečnosti i krvnih sudova kosti. Izgrađeno je od ćelija – hondrocita i specijalizovanog ekstracelularnog matriksa. Uloge hrskavičavog tkiva: - pružanje potpore mekim tkivima - štiti kosti od mehaničkih povreda (zglobne hrksavice – amortizeri) - neophodna za rast i razvoj dugih kostiju u prenatalnom i postnatalnom periodu U ljudskom telu postoje tri tipa hrskavice koja se razlikuju po tipu vlakana koja su najviše zastupljena: hijalina,elastična i fibrozna hrskavica. HIJALINA HRSKAVICA Predstavlja najzastupljeniji tip hrskavičavog tkiva u ljudskom telu, jer je kod embriona gotovo celokupan skelet izgrađen od ovog tipa hrskavice. Kod odraslih osoba hijalina hrskavica prisutna je na zglobnim površinama pokretnih zglobova, na ventralnim krajevima rebara i u većim disajnim puevima (nos,larynx,trachea,bronchi) Perichondrium predstavlja gusto vezivno tkivo koje obavija hijalinu hrskavicu i slično je kapsuli unutrašnjih organa. U oformljenoj hrskavici je kompaktan dok u aktivno rastućoj hrskavici predstavlja izvor novih hrskavičavih ćelija neophodnih za rast i održavanje hrskavičavog tkiva, te se na njemu razlikuju dva sloja: 1) spoljašnji sloj – sadrži gusto raspoređena vlakna kolagena I i fibroblasta, kao i krvnih sudova i nerava koji ne prodiru u hrskavičavi matrix 2) unutrašnji sloj – sadrži malo kolagenih vlakana i obilje hondrogenih ćelija Ćelije hrskavice poseduju tri ćelijska tipa: 1) hondrogene ćelije – nalaze se u unutrašnjem sloju perichondriuma i imaju sposobnost proliferacije i diferencijacije u hondroblaste 2) hondroblasti – predstavljaju metabolički aktivne ćelije koje aktivno produkuju ECM, i kada se okruže potpuno njime postaju hondrociti. 3) hondrociti – predstavljaju zrele hrskavičave ćelije koje održavaju hrskavičavo tkivo i smeštene su u šupljinama ECM-a tzv. lakunama. Kod mladih i embrionalnih hrskavica obično se u jednoj lakuni nalazi jedan hondrocit, dok se u zreloj hrskavici mogu naći 2,4,8 ili više hondrocita koji nastaju deobom jedne hrskavičave ćelije.Takav skup hondrocita u jednoj lakuni označava se kao izogena grupa koja može biti raspoređena u vidu uzdužne izogene grupe ili kružne izogene grupe. Mladi hondrociti su aktivniji od starijih i imaju bazofilniju citoplazmu. 4) hondroklasti – predstavljaju višejedarne ćelije koje su prisutne u hrskavici tokom ehondralnog okoštavanja.Ove ćelije uklanjaju kalcifikovanu hrskavicu na čijem se mestu stvara kost. Ekstracelularni matriks hijaline hrskavice je sačinjen od kolagena i osnovne supstance. Dominantan tip kolagena je tip II i čini oko 40% suve težine hrskavice.Njegova vlakanca formiraju rastresitu mrežu u ECM-u.

Osnovna supstanca sadrži proteoglikane, glikoproteine i vodu. Proteoglikani hijaline hrskavice se zovu agrekani. Agrekani su veliki molekuli izgrađeni od proteinskog središta za koje su kovalentnim vezama povezani veliki molekuli glikozaminoglikana i oko 100 molekula hondrotin-sulfata i 50 molekula keratin sulfata. Oko 100-200 molekula agrekana se vezuje za isti lanac hijaluronske kiseline i formira džinovske molekule – proteoglikanske agregate. Glikoproteini su zastupljeni najviše u formi hondronektina. Hondronektin je adhezivni glikoprotein koji posreduje u povezivanju hrskavičavih ćelija za kolagena vlakanca i sastojke osnovne supstance. Voda je zastupljena najviše u vidu “vezane vode” za proteoglikanske agregate.Ova voda ima značajan uticaj na funkcionalna svojstva hrskavičavog tkiva jer mu omogućava da se ponaša kao biomehanička opruga, te sa starenjem i opadanjem koncentracije vode i glikozaminoglikana hrskavica gubi elastičnost i postaje lomljiva. ELASTIČNA HRSKAVICA Nalazi se u ušnoj školjci, meatus acusticus externus, tuba audtiva i larynx-u (epiglottis,cartilago cuneiformis et corniculata). U osnovi ima veoma sličnu građu hijalinoj hrskavici, s tim što u ECM-u sadrži pored kolagenih i elastična vlakna koja joj daju karakteristično žućkastu boju.Hondrociti su u elastičnoj hrskavici brojniji i nisu im svojstvene veće izogene grupe. Elastin povećava rezistentnost prema degenerativnim promenama pa po pravilu ovaj tip hrskavice ne okoštava. FIBROZNA HRSKAVICA Nalazi se u discus intervertebralis, symphysis pubica kao i u meniscus-ima art.genus-a. Ovaj tip hrskavice sadrži malo osnovne supstance i veliku količinu kolagen tipa I .Hondrociti su smešteni između kolagenih vlakana i mogu obrazovati duže ili kraće uzdužne izogene grupe (nizove), a oko njih se zapaža bazofilan pojas bogat proteoglikanima, dok je ostatk citoplazme acidofilan zbog kolagena. Nema perichondriuma. Histogeneza i rast hrskavice. Sve vrste hrskavica potiču od mezenhima dok hrskavice glave nastaju od ektomezenhima. Na mestu nastanka hrskavice mezenhimske ćelije proliferišu i formiraju nakupinu koja se naziva hondrogeni blastem, a površina koju ova nakupina zauzima se naziva hondrifikacioni centar. Ćelije u blastemu postaju hondroblasti a ćelije sa površine blastema formiraju perichondrium. Diferencijacija hrskavice teče od centra ka periferiji, tj. ćelije u centru imaju odlike hondrocita dok ćelij na periferiji imaju odlike hondroblasta.

Hrskavica raste na dva načina: 1) apozicijski rast – glavne promene se dešavaju u unutrašnjem sloju perichondriuma gde se nalaze hondrogene ćelije koje diferentuju i proliferšu u hondroblaste, a ovi počinju sintezu kolagena tip II i osnovne supstance.Na ovaj način hrskavica zadebljava. 2) intersticijumski rast – glavne promene se dešavaju unutar hrskavice gde dolazi do mitotskih deoba hondrocita i njihovom sintezom ECM-a u istoj lakuni i nastajanja izogenih grupa, koja se sve više razmiču tako da na kraju svaka ćelija ostaje u svojoj lakuni. Ovakav vid rasta odvija se u postnatalnom periodu jedino u epifiznim pločama (omogućava rast dugih kostiju u dužinu) i u zglobnim hrskavicama gde ne postoji perichondrium pa ni mogućnost za apozicijskim rastom. U ostalim hrskavicama ovakav rast je onemogućen zbog ECM-a koji vremenom postaje sve krući. Rast hrskavice pospešuju tiroksin, testosteron i hormon rasta (somatotropin), a usporavaju kortizon i estradiol.

KOŠTANO TKIVO Predstavlja potporno vezivno tkivo izgrađeno od osteocita i mineralizovanog extracelularnog matriksa.Ujedno je i jedno od najtvrđih supstanci u telu (jedino je gleđ tvrđa).Tvrdođu mu daje kalcijum-fosfat izložen u formi kristala hidroksiapatita , a čvrstinu kolagena vlakna u koja su ovi kristali uronjeni. Ima niz značajnih funkcija: - pruža potporu telu - zajedno sa mišićima omogućava kretanje - štiti vitalne organe lobanjske čaure i grudne duplje kao i koštano srž - predstavlja dinamički rezervoar jona kalcijuma i fosfora koji se po potrebi mogu mobilisati ili deponovati iz kostiju u cilju održavanja konstante ravnoteže u krvi. Ćelije koštanog tkiva Sa koštanim tkivom udružena su 4 tipa ćelija: 1) osteoprogenitorne ćelije (osteogene) – nastaju od mezenhimskih ćelija i imaju sposobnost proliferacije i diferencijacije u aktivne koštane ćelije – osteoblaste, ali i hondroblaste. Nalaze se u unutrašnjem sloju periosta i u endostu. 2) osteoblasti – predstavljaju aktivne koštane ćelije koje su odgovorne za stvaranje i mineralizovanje ECM-a.U toku aktivne sinteze ECM-a ćelije osteoblasta su bazofilne i sadrže velike količine alkalne fosfataze.Matriks izlučuju uglavnom prema postojećem koptanom tkivu, sve dok se potpuno ne okruže izlučenim matriksom kada postaju osteociti. Osteoblasti su međusobno kao i sa osteocitima povezani neksusima.Neaktivni osteoblasti su slični osteoprogenitornim ćelijama s tim što se ne dele a posle adekvatnih signala se mogu ponovo aktivirati. 3) osteociti – predstavljaju zrele nepokretne ćelije zarobljene u čvrstoj međućelijskoj supstanci.Slično hondrocitima i osteociti se nalaze u lakunama, i poseduju filopodije koje se pružaju kroz canaliculi ossei kojima dve susedne lakune komuniciraju.Preko ovih filopodija neksusima se povezuju susedni osteociti i na ovaj način se i ishranjuju. Osteociti su sitnije ćelije u odnosu na osteoblaste i gube polarizovanost, a imaju ograničenu moć sinteze i resorpcije ECM-a. 4) osteoklasti – predstavljaju krupne višejedarne ćelije koje resorbuju koštano tkivo.Po poreklu i funkciji osteoklasti pripadaju mononukleusnom fagocitnom sistemu. Nalaze se na površini koštanog

tkiva gde prave plitka ulegnuća tzv. Haušipove lakune. Na površini koja je okrenuta ka kosti osteoklasti poseduju nepravilne razgranate izdanke a ova površina se zove naborana ivica, dok je ostali deo osteoklasta glatke površine. Između naborane ivice i glatke površine nalazi se svetla zona, koja se lepi za kost i ograničava između kosti i naborane ivice subosteoklastni prostor. * pod uticajem enzima karboanhidraze u citoplazmi osteocita nastaje ugljena kiselina (H2CO3) koja disosuje na H+ i HCO3-. H+ joni se aktivno transportuju u subosteoklastni prostor a za njima pasivno difunduju Cl- joni, pa se stvara HCl.Hlorovodonična kiselina rastvara kalcijumove soli i vrši neophodnu demineralizaciju, nakon čega lizozomi osteoklasta oslobađaju svoje kisele enzime u subosteoklastni prostor koji tek onda ispoljavaju svoj efekat.* Na formiranje i aktivnost osteoklasta deluju brojni sistemski faktori (PTH,kalcitonin) i lokalni humoralni faktori (prostaglandini,interleukini i faktori rasta) Osteoklasti poseduju receptore za kalcitonin, koji deluje inhibitorno na njihovu aktivnost, a parathormon deluje indirektno stimulatorno na njih, tako što deluje prvo na osteoblaste koji sintetišu osteoklast-stimulišući faktor koji aktivira osteoklaste. Ekstracelularni matriks koštanog tkiva ECM koštanog tkiva je mineralizovan i sadrži organske(35%) i neorganske materije(65%). Najveći deo organkog sadržaja čine kolagena vlakna izgrađena od kolagena tip I, a ostatak mase čine glikoproteini i proteoglikani. Glikoproteini koji su najznačajni su osteonektin, osteopontin i sijaloprotein, dok se proteoglikani formiraju vezivanje glikozaminoglikana (hondrotin-sulfat) za proteinsko središte. Od neorganskog sadržaja najveći udeo otpada na jone kalcijuma i fosfora koji formiraju kristale hidroksiapatita, mada se mogu naći i u formi amorfnog kalcijum-fosfata.Mogu se naći i joni Mg,Na,K,... Periost – predstavlja sloj vezivnog tkiva koji oblaže površinu kosti i koji se sastoji od spoljašnjeg sloja u kome se nalaze kolagena vlakna,fibroblasti i krvni sudova i od unutrašnjeg sloja u kome su osteoprogenitorne ćelije. Endost – oblaže unutrašnje šupljine kosti i znatno je tanji od periosta, dok njegov glavni sadržaj čine osteoprogenitorne ćelije. Periost i endost imaju nutritivnu ulogu ali služe i kao izvor novih ćelija što ima veoma velik značaj kod regeneracije nakon preloma kostiju.

STRUKTURA KOSTI Primarna kost Predstavlja koštano tkivo koje se pojavljuje u toku embrionalnog razvoja ili u toku zarastanja koštanih preloma.Kod odraslih ljudi se može naći samo u blizini šavova na lobanji u zubnim alveolama i na mestima pripoja velikih tetiva za kosti. Sadrži više ćelija i osnovne supstance a manje minerala, kolagena vlakna nisu paralelna već se pružaju u svim pravcima, a osteociti nisu orijentisani već ravnomerno raspoređeni.

Sekundarna kost Ona izgrađuje najveći deo sklete kičmenjaka. Na poprečnom preseku se na njoj zapađaju dva regiona: 1) homogen region bez upadljivih šupljina – kompaktna kost 2) region prožet brojnim šupljinama – spongiozna kost Posmatrano pod mikroskopom svi delovi kosti sadrže kolagena vlakna organizovana u formi lamela, pase zbog toga zrela, sekundarna kost i naziva lamelarna kost. Kompaktna kost – sagrađena je od četiri vrste lamela koje su raspoređene po izrazitoj zakonomernosti i preciznosti.Osnovnu morfološku i funkcionalnu jedinicu čini osteon ili Haversov sistem. Haversov sistem – ima oblik cilindra u čijem se centru nalazi Haversov kanal koji je obložen endostom i sadrži krve sudove, nervna vlakna, rastresito vezivo, osteoprogenitorne ćelije, osteoblaste i osteoklaste. Oko njega se nalazi 4-20 Haversovih koncentričnih lamela, izgrađenih od kolagenih vlakana koja od lamele do lamele naizmenično obrazuju desnogire i levogire helikse. Između svake lamele nalaze se osteociti u lakunama, i oni komuniciraju sa osteocitima susednih lamela preko filopodija koje pružaju kroz canliculae osseae u susedne lakune, s tim što osteociti prve i druge lamele uz Haversov kanal pružaju produžetke u krvni sud samog kanala odakle crpe kiseonik i hranjive materije čiji jedan deo koriste a drugi deo prosleđuju ostalim lamelama, tako da se svi osteociti jednog osteona ishranjuju iz istog krvnog suda. Oko spoljašnje lamele nalazi se sloj kalcifikovanog ECM-a sa malo kolagenih vlakana i taj sloj se naziva cement. On sprečava komunikaciju dva osteocita susednih osteona. Haversov sistem nastaje postepenim slaganjem lamela od periferije ka centru. Oni su usmereni paralelno sa uzdužnom osovinom kosti i povezani su sa periostom, enodstom i međusobno sa Folkmanovim kanalima. Folkmanovi kanali predstavljaju kose ili poprečne kanaliće koji prolaze kroz lamele noseći sa periostne i endostne površine krvne sudove i nerve namenjene Haversovim sistemima. Prostor između lamela ispunjen je intersticijumskim lamelama, koje predstavljaju ostatke Haversovih lamela od delimično resorbovanih osteona. Ispod periosta nalaze se spoljašnje cirkumferentne lamele, a iznad endosta, tj. oko medularne šupljine kosti unutrašnje cirkumferentne lamele. Spongiozna kost Izgrađena je od koštanih gredica koje ograničavaju uzane prostore ispunjene koštanom srži. Spongiozna kost nema ni Haversovih ni Folkmanovih kanala, jer se osteociti ishranjuju direktnom difuzijom iz koštane srži. Oko 10% skeleta čoveka otpada na spongiozno koštano tkivo, i ono se nalazi u epifizama dugih kostiju, gde ih pokriva tanak sloj kompaktne kosti, u dijafizama dugih kostiju samo oko medularnog kanala, u sredini kratkih kostiju okružene kompaktnom kosti i u srednjem sloju pljosnatih kostiju glave gde unutrašnji i spoljašnji sloj gradi kompaktna kost a srednji sloj (diploae) spongiozna.

HISTOGENEZA KOSTI Ljudske kosti se formiraju na dva načina: 1) Intramembransko okoštavanje – označava se i kao direktna osifikacija jer koštano tkivo u ovom slučaju nastaje direktno iz mezenhima. Već u 8. nedelji razvoja dolazi do akumulacije mezenhimskih ćelija u vidu membrane i te ćelije počinju sintezu kolagena i proteoglikana koštanog matriksa te postaju osteoblasti. Aktivnošću ovih osteoblasta nastaje osteoid u vidu ostrvca i to mesto postaje primarni osifikacioni centar. Osteoid postepeno mineralizuje i osteoblasti diferentuju u osteocite. Na površini primarne kosti iz okružujućeg mezenhima stvara se periost. Na ovaj način razvijaju se kosti krova lobanje i kosti lica i claviculae. A isto tako ovim mehanizmom rastu kratke kosti a zadebljavaju duge. 2) Ehondralno okoštavanje – ovaj vid okoštavanja naziva se indirektno okoštavanje jer se odvija u dve faze. U prvoj fazi se formira hrskavičavi skelet izgrađen od hijaline hrskavice koji svojim oblikom odgovara formi budućih kostiju i on raste apozicijskim i intersticijumskim rastom.U drugoj fazi perichondrium postaje sve bolje vaskularizovan te se njegove ćelije transformišu u osteoprogenitorne ćelije koje dalje diferentuju u osteoblaste, te tako u centru hraskavičavog modela od perichondriuma nastaje periost. Osteoblasti stvaraju malu koštanu manžetnu oko kosti koja sprečava difuziju hranjivih materija u ispodležeći hrskavičavi matriks. Hondrociti usled nedostatka hranjivih materija prvenstveno hipertrofišu a zatim počinju da luče alkalnu fosfatazu koja vrši kalcifikaciju hrskavičavog matriksa, koji onda postepeno degeneriše. Na taj način u centru hrskavičavog matriksa pojavljuje se šupljina a istovremeno osteoklasti buše otvore u manžetni i kroz njih prema središnjoj šupljini napreduje osteogeni pupoljak (čine ga: krvni sudovi, matične ćelije koštane srži, osteoprogenitorne ćelije, hondroklasti i ćelije periosta). Hondroklasti uklanjaju kalcifikovani matriks. Područje u dijafizi gde počinje ovakvo okoštavanje naziva se primarni (dijafizni) centar osifikacije.Od ovog centra se osifikacija širi prema epifizama sve dok dijafiza potpuno ne okošta, i na granici između epifize i dijafize se okoštavanje zaustavvlja, a onda deluju osteoklasti proširivajući cavum medullare. Okoštavanje epifiza počinje nakon rođenja, i svaki početak takvog okoštavanja naziva se sekundarni (epifizni) centar osifikacije. Izuzetak predstavljaju distalna epifiza femura i proximalna epifiza tibiae, koje već u doba rođenja imaju centar osifikacije. Okoštavanje se širi radijalno prema površini ali nikad ne zahvata čitavu epifizu već na njenoj samoj površini ostaje tanak sloj hrskavice tzv. zglobna hrskavica. Na granici između epifize i dijafize ostaje zaostaje epifizna ploča u kojoj se kroz čitav period rasta umnožavaju hondrociti koji aktivno stvaraju hrskavičavo tkivo koje biva zamenjeno koštanim i na taj način kost raste u dužinu. Idući od epifize ka dijafizi, u epifiznoj ploči se mogu razlikovati 5 zona: 1) 2) 3) 4) 5)

zona mirovanja – pojedinačni hondrociti zona umnožavanja – hondrociti proliferišu i stvaraju izogene grupe koje sintetišu hrskavičavi matrix zona hipertrofije – sadrži jako uvećane hondrocite koji u citoplazmi imaju veliku količinu glikogena zona kalcifikacije – hondrociti degenerišu a hrskavičavi matrix kalcifikuje zona osifikacije – hondroklasti resorbuju kalcifikovani matrix, a preko njegovih ostataka se nižu osteoblasti koji stvaraju osteoid koji mineralizuje a osteoblasti postaju osteociti.

Između 17-21. godine epifizna ploča okoštava u potpunosti i time prestaje mogućnost rasta kosti u dužinu dotadašnjim intersticijumskim rastom hrskavice, ali je još uvek moguće debljanje kosti apozicijskim rastom, tj. proliferacijom osteoprogenitornih ćelija iz periosta i njihovom daljom diferencijacijom.

KRV I HEMATOPOEZA Krv predstavlja specijalizovano vezivno tkivo čija je međućelijska supstanca u tečnom stanju. Ona neprestano kruži kardiovaskularnim sistemom i ima niz značajnih funkcija: - transport hranljivih materija i kiseonika do ćelija - transport raspadnih produkata metabolizma i CO2 u suprotnom smeru - raznošenje hormona i drugih regulatornih supstanci - regulacija telesne temperature - regulacija acidobazne ravnoteže i osmotskog pritiska - zaštita organizma transportom imunoglobulina i ćelija imunog sitema od: - infekcija - stranih agenasa - sopstvenih transformisanih ćelija Krv se sastoji iz krvne plazme i formiranih celularnih elemenata.

KRVNA PLAZMA Krvna plazma predstavlja prozračnu, žućkastu tečnost koju čini voda (90-92%) i u njoj rastvorene ili suspendovane brojne supstance od kojih ima najviše proteina (7-8%). Proteini krvne plazme su: - albumini (58%) – održavaju koloidno-osmotski pritisak krvi - globulini (38%) – gama-globulini - imunoglobulini – predstavljaju antitela i sintetišu ih plazmociti - fibrinogeni (4%) – najveći proteini potrebni u završnoj fazi zgrušavanja krvi Pored proteina od supstanci rastvorenih u krvnoj plazmi prisutni su još i: - joni - nutritivne supstance (glukoza,aminokiseline,lipidi,vitamini) - gasovi (O2 i CO2) - regulatorne supstance (hormoni,enzimi) - raspadni produkti metabolizma (urea,kreatinin,amonijumove soli)

FORMIRANI ELEMENTI KRVI Formirane elemente krvi čine krvne ćelije i ćelijski fragmenti. 1) Krvne ćelije Eritrociti Predstavljaju bezjedarne ćelije krvi koje služe za transport gasova (O2 i CO2). Imaju oblik bikonkavnog sočiva sa zadebljanim rubovima i istanjenim centrom i veoma su savitljive ćelije. Kubni milimetar krvi zdravog muškarca sadrži 5-5.5 miliona eritrocita, a kod žene 4.5-5 miliona. Životni vek im je oko 120 dana, a ostarele ćelije fagocituju makrofagi slezine,koštane srži i jetre. Kod zdrave odrasle osobe se svake sekunde razori oko 2.5 miliona eritrocita a isto toliko se i stvori u koštanoj s. Smanjeni broj eritrocita naziva se anemija a povećan poliglobulija (hipereritrocitoza)

Plazmalema eritrocita sadrži proteine (50%), lipide (40%) i ugljene hidrate (10%). Proteini su zastupljeni u vidu perifernih i integralnih proteina a dokazano je i prisustvo proteina trake.Periferni proteini zajedno sa membranskim skeletom određuju oblik ćelije i daju joj elastičnost.Glavnu komponentu membranskog skeleta čine filamenti spektrina vezani za integralne proteine plazmaleme. Ugljeni hidrati sadrže brojne antigene koji izazivaju odgovarajuće imune reakcije.Naročito su bitni terminalni oligosaharidi membranskih glikoproteina i glikolipida koji koji na svojoj površini nose antigen A,B,oba ili nijedan od pomenutih pa se u odnosu na prisustvo istih određuju krvne grupe ABO sistema, a pored ovog bitni su i Rh antigeni. Najveći deo sadržaja eritrocita otpada na vodu,lipide i ATP enzime, dok trećina sadržaja otpada na hemoglobin. Hemoglobin predstavlja endogeni pigment koji daje crvenu boju eritrocitima i oni ga nasleđuju od retikulocita jer nemaju sposobnost da ga sintetišu zbog odsustva jedra i organela. Za hemoglobin se reverzibilno vezuje: - kiseonik – oksihemoglobin - ugljen-dioksid - karbaminohemoglobin - ugljen-monoksid – karboksihemoglobin Hemoglobin se sastoji iz 4 polipeptidna lanca globina i 4 molekula hema, a za svaki lanac može da se veže po jedan molekul kiseonika. Postoje 4 tipa hemoglobina α, β, γ i δ. U zavisnosti od uzrasta postoji dominantna forma hemoglobina. U fetusnom periodu je dominantan hemoglobin F (HbF), dok je kod odraslih osoba hemoglobin A (HbA) koga ima oko 98% u krvi a svega 2% otpada na HbF. Eritrociti sa normalnom količinom hemoglobina su normohromni, sa smanjenom-hipohromni a sa povećanom hiperhromni. Leukociti Predstavljaju bele ćelije krvi uključene u humoralni i celularni imunitet. Kubni mililitar krvi sadrži od 5000-9000 leukocita, a ovaj broj varira u zavisnosti od starosti,pola,fiziološkog stanja pa čak i doba dana. Povećan broj leukocita kod nekih infekcija raste i do 40000 (leukocitoza), a kod težih oboljenja kao leukemije i do 500.000. Kada je broj leukocita manji od normalnog nastaje leukopenija. Glavna uloga leukocita je odbrambena i zasniva se na sposobnosti fagocitoze i ameboidnog kretanja. Fagocitoza podrazumeva mogućnost internalizovanja i unutarćelijskog varenja. Ameboidno kretanje je sposobnost ovih ćelija da pružaju citoplazmatske produžetke kojima: - se kreću poput ameba - provlače kroz zidove krvnih (dijapedeza) - migriraju ka zapaljenskim žarištima (hemotaksa) - bivaju privučeni hemijskim medijatorima-hemoatraktantima

Leukociti poseduju jedro, organele i granule. Na osnovu tinktorijalnih svojstava granula pri bojenju po Romanovskom leukociti se tradicionalno dele na : 1) Granulocite – imaju segmentovano jedro, zbog čega se još nazivaju i polimorfonukleari i poseduju dva tipa granula: – nespecifične-primarne (azurofilne) granule - specifične –sekundarne granule Granulocite je moguće podeliti na sonovu prijemčivosti specifičnih granula na određene boje na: - eozinofilne - bazofilne - neutrofilne 2) Agranulocite – nemaju segmentovano jedro zbog čega se nazivaju i mononukleari i sadrže isključivo azurofilne granule koje se boje ljubičasto. Agranulociti se dele na: - limfocite - monocite Na osnovu porekla i funkcije leukociti se mogu podeliti na: - fagocite (nakon ulaska u tkivo se ne vraćaju u krv) - imunocite (neprestano cirkulišu između krvi i tkiva) a) Fagociti NEUTROFILNI GRANULOCITI Predstavljaju najbrojnije leukocite i čine 50-70% od ukupnog broja leukocita. U krvi provode oko 8 časova nakon čega migriraju u tkive gde žive 1-4 dana. Jedro je karakteristično podeljeno na 3-5 lobusa koji su spojeni hromatinskim mostićima.Kod ženskih osoba se može zapaziti na nekom od režnjeva i Barrovo telašce. Citoplazma je neutrofilna i ispunjena specifičnim i azurofilnim granulama. Specifične granule se boje ljubičasto i sadrže baktericidnu supstancu (lizozim,alkalnu fosfatazu, laktoferin) kao i niz neenzimskih baznih proteina nazvanih fagocitini. Azurofilne granule sadrže kisele fosfataze,elastaze i mijeloperoksidazu. Neutrofili čine prvu liniju odbrane organizma od bakterijskih infekcija. Aktivirani neutrofili nazivaju se mikrofagi.Oni fagocituju mikroorganizme u citoplazmu. Fagocitovani materijal obavija se membranom i odvaja od citosola i nastaje fagozom. Nakon formiranja fagozoma specifične granule se stapaju sa njim izlivajući svoj baktericidni sadržaj i tada nastaje fagolizozom. Zatim se fuzioniše fagolizozom i azurofilne granule zajedno sa njim, te onda hidrolazni enzimi tih granula vare mikroorganizme. Kao rezultat nastaje žućkast eskudat – gnoj ! Pored učešća u fagocitozi neutrofili luče i leukotrijene ! EOZINOFILNI GRANULOCITI Čine 1-4% leukocita u krvi.Nakon oslobađanja iz koštane srži cirkulišu 6-10 časova nakon čega migriraju u tkiva i tamo opstaju 8-12 dana. Jedro eozinofila je najčešće podeljeno na 2 režnja, a organele su slabo zastupljene, dok su granule glikogena dosta brojne. Poseduje dominantne specifične granule i nešto malo azurofilnih granula.

Specifične granule se karakteristično boje pa se njihovo prisustvo i koristi za identifikaciju eozinofila.Imaju centralni deo označen kao internum (kristalna srž) u čiji sastav ulazi veliki bazni protein koji uzrokuje acidofiliju.Oko internuma se nalazi externum (matrix) koji sadrži niz hidrolaznih enzima od kojih su najbitniji histaminaza i aril-sulfataza. Histaminaza neutrališe aktivnost histamina a aril-sulfataza leukotrijena. Azurofilne granule su malobrojne ali i one sadrže hidrolazne enzime koji razlažu komplex antigen-antitelo. Eozinofili su naročito brojni u respiratornom i digestivnom traktu, tj. na onim mestima gde se najčešće pojavljuju alergeni i crevni paraziti. Kod alergijske reakcije oni se aktiviraju preko IgE receptora koje poseduju i prvenstveno uklanjaju antigen-antitelo komplekse nastale kao alergijski odgovor a zatim ublažuju dejstvo vazoaktivnih supstanci. Pored ovoga oni uklanjaju i razne parazite, ali nisu u mogućnosti da ih fagocituju nego izlivaju sadržaj specifičnih granula u njihovu okolinu nakon čega se podvrgavaju apoptozi. BAZOFILNI GRANULOCITI Predstavljaju najsitnije i najmalobrojnije leukocite u krvi (0.5-1%).Životni vek im nije precizno definisan. Ćelija se prepoznaje po specifičnim granulama koje ispoljavaju metahromaziju zbog heparina.Pored ovih prisutne su i malobrojne azurofilne granule. Specifične granule sadrže heparin,histamin,leukotrijene,eozinofilni hemotaksični faktor (ECF). Azurofilne granule sadrže mijeloperoksidazu. Bazofili imaju mnoge strukturne i funkcionalne sličnosti sa mastocitima. Mastociti imaju okruglo jedro i brojnije granule i duži životni vek. Zajedničko im je da imaju IgE receptore i da i jedni i drugi vrše masovnu degranulaciju i oslobađanje medijatora zapaljenja u kontaktu sa određenim antigenom (alergenom). MONOCITI Čine 3-8% ukupnog broj limfocita i predstavljaju najkrupnije ćelije krvi. U krvi provode 1-3 dana nakon čega migriraju u vezivna tkiva provlačeći se kroz zid kapilara i postkapilarnih venula i transformišu se u tkivne makrofage koji mogu da preživljavaju godinama. Jedro je ovalno i postavljeno eksentrično, a citoplazma sadrži mnoštvo mitohondrija i azurofilnih granula. Monociti predstavljaju pokretnu rezervu tkivnih makrofaga. b) Imunociti U imunocite spadaju jedino limfociti koji su opisani sa imunim sistemom.

2) Ćelijski fragmenti TROMBOCITI (krvne pločice) Predstavljaju bezjedarne fragmente megakariocita koji nastaju u koštanoj srži tokom trombocitopoeze. Imaju oblik bikonveksnog diska i izrazitu sklonost ka aglutinaciji.. Kubni mililitar krvi sadrži 150.000-400.000 trombocita. Njihov životni vek je 8-14 dana nakon čega se razgrađuju u slezini i manji deo u plućima. Trombociti učestvuju u svim fazama zgrušavanja krvi.

Unutrašnjost trombocita podeljena je na osnovu sadržaja na: a) granulomera – centralni region koji sadrži oskudne organele i obilje granula. Najbitniji deo su dva sistema kanala: - otvoreni sistem kanala – olakšava prenos i oslobađanje sekretnih produkata trombocita od granula do njegove površine. - sistem kanala sa elektrono-gustim sadržajem – predstavljaju ostatke ER megakariocita i u njima su deponovani joni kalcijuma. Na osnovu sadržaja i veličine granule se dele na tri tipa: 1) alfa-granule – najveće i najbrojnije granule, a sadrže: - trombocitni faktor IV (sprečava antikoagulacioni efekat heparina) - von Willebrandov faktor i trombospondin (podstiču adheziju i agregaciju trombocita pri stvaranju ugruška) - trombocitni faktor rasta (doprinosi regeneraciji krvn.s) 2) delta-granule – sadrže: - serotonin (snižava protok krvi kroz oštećeni krvni sud) - pirofosfat - ATP i ADP 3) lambda-granule – najsitnije su i sadrže niz hidrolaznih enzima b) hijalomera – ovaj region ne sadrži organele ali zato ima 10-15 cirkumferentno raspoređenih mikrotubula koji formiraju marginalni snop, koji održava diskoidan oblik trombocita. Sadrži aktin i miozin koji su prisutni uglavnom u formi monomera ali pri aktivaciji trombocita dolazi do njihove polimerizacije i interakcije pa i do kontrakcije trombocita, što dovodi do istiskivanja sadržaja kroz sistem kanala.

HEMATOPOEZA Hematopoeza je proces tokom koga nastaju uobličeni elementi krvi, i odvija se u specijalizovanim tkivima i organima u telu.Ona obuhvata proliferaciju matičnih ćelija krvi i njihovu diferencijaciju u zrele ćelijske forme. Može se podeliti na: 1) Prenatalna hematopoeza – počinje u 3.nedelji razvoja u žumančanoj kesi (mezoblasna faza) - u 6.nedelji razvoja počinje u jetri (hepatična faza) i u slezini (lienalna faza) - od 6.meseca intrauterinog života glavni hematopoezni organ je koštana srž (mijeloidna faza) 2) Postnatalna hematopoeza – odvija se u tkivima i organima čiju osnovu gradi retikularno tkivo, a jetra i slezina ne učestvuju osim kod teških bolesti koje zahvataju koštanu srž. Eritrociti,granulociti,monociti i trombociti nastaju u crvenoj koštanoj srži dok limfociti nastaju delom u limfnom tkivu a delom u koštanoj srži.Formiranje uobličenih elemenata krvi van koštane srži je extramedularna hematopoeza.

KOŠTANA SRŽ Koštana srž čini glavni hematopoezni organ u postnatalnom periodu i čini oko 5% mase tela. Razlikuju se dva tipa koštane srži: 1) Crvena koštana srž Aktivno učestvuje u hematopoezi i kod odraslog čoveka se nalazi u kičmenim pršljenovima, pljosnatim kostima (rebra,sternum,claviculae, kosti lobanje, os coxae) i epifizama dugih kostiju. Izgrađena je od: strome, vaskularnog i hematopoeznog odeljka. a) Stromu čine: - retikularne ćelije (sintetišu retikularna vlakna i pružaju potporu mekanom tkivo koštane srži, deo populacije ovih ćelija nzvane su adventicijske ćelije) - masne ćelije (nastaju transformacijom adventicijskih ćelija i zauzimaju oko 50% volumena k.s) - makrofagi - mastociti - extraceularni matriks (sadrži retikularna vlakna, proteoglikane i adhezivne glikoproteine) b) Vaskularni odeljak – formiraju ga arterije,vene i sinusoidi. Zid sinusoida je kontinuiran a krvne ćelije se utiskuju u krvotok transcelularnim putem kroz endotelne ćelije sinusoida. c) Hematopoezni odeljak – čine ga hematopoezne ćelije različite zrelosti grupisane u vidu traka ili ostrvaca. 2) Žuta koštana srž Nastaje u prepubertetskom periodu od crvene koštane srži. Ne učestvuje u hematopoezi i sadrži stromu u kojoj dominiraju masne ćelije, a pored njih ima i sinusoide praćene nervnim vlaknima, retikularne ćelije,mastocite i makrofage. Adipociti služe kao depo energije, a sama žuta koštana srž se po potrebi može transformisati u crvenu.

Matične, progenitorne i prekursorne ćelije Sve ćelije krvi nastaju od pluripotentnih matičnih ćelija (PHSC). One se retko dele ali imaju visok potencijal samoobnavljanja. Njihovom deobom nastaju dve vrste multipotentnih matičnih ćelija: 1) ćelije mijeloidne linije 2) ćelije limfocitne loze Ćelije koje stvaraju kolonije označene su kao CFU (colony forming units) ćelije i mogu se podeliti na dve vrste: 1) CFU-S (splen) – od kojih nastaju mijelodine ćelije (eritrociti,granulocti,monociti,trombociti) 2) CFU-Ly (lymphocites) – od Umnožavanjem i sazrevanjem CFU ćelija nastaju progenitorne ćelije, koje imaju niži potencijal samoobnavljanja. Proliferacijom i diferencijacijom progenitornih ćelija nastaju morfološki prepoznatljive hematopoezne ćelije nazvane prekursorne ćelije.

Prekursorne ćelije imaju sposobnost deobe i diferencijacije ali nemaju sposobnost samoobnavljanja. Svaka prekursorna ćelija je opredeljena za formiranje samo jedne vrste zrelih ćelija. * KAKO SE POVEĆAVA STEPEN DIFERENCIJACIJE NEZRELIH KRVNIH ĆELIJA TAKO NJIHOVA SPOSOBNOST DIFERENCIJACIJE I PROLIFERACIJE RASTE A SPOSOBNOST SAMOOBNAVLJANJA OPADA*

Regulacija hematopoeze Presudan uticaj na hematopoezu imaju stromalne ćelije i ECM hematopoeznog i limfnog tkiva. Stromalne ćelije stvaraju stem ćelijske faktore, a stroma stvara specifičnu hematopoeznu induktivnu sredinu. ECM vezuje humoralne činioce hematopoeze u koje spadaju: -

interleukini (stimulišu proliferaciju pluripotentnih i multipotentnih ćelija) koloni-stimulišući faktori (odgovorni za proliferaciju i diferencijaciju progenitornih ćelija granulocitne i monocitne loze) eritropoetin (nastaje u bubregu i deluje na progenitorne ćelije eritrocitne loze) trombopoetin (nastaje u jetri i deluje na progenitorne ćelije trombocitne loze)

Eritrocitopoeza U koštanoj srži se u toku eritrocitopoeze uspostavlja jedan vid kooperacije između makrofaga i svih eritroblasta.Makrofagi svojim produžetcima obuhvataju nezrele ćelije eritrocitne loze i tako svi priljubljeni eritroblasti za makrofag čine eritroblasno ostrvo. Proces eritrocitopoeze kontrolisan je brojnim faktorima od kojih se najviše ističe eritropoetin. Za formiranje zrelih eritrocita od progenitorne ćelije CFU-E potrebno je oko 7 dana. 1. PHSC (pluripotentna) 2. CFU-S (multipotentna) 3. CFU-E (progenitorna) 4. Proeritroblast (prekursorna) – jedro,dosta ribozoma (bazofilija), molekuli gvožđa se ubacuju rofeocitozom. 5. Bazofilni eritroblast – bazofilnija citoplazma, mitohondrije sintetišu hema, ribozomi sintetišu globin.Snabdeva se gvožđem rofeocitozom i receptogenom endocitozom. 6. Polihromatofilni eritroblast – poslednja ćelija ove loze koja ima sposobnost deobe.Smenjuju se acidofilija izazvana hemoglobinom i bazofilija izazvana poliribozomima. 7. Acidofilni eritroblast (normoblast) – izrazita acidofilija izazvana hemoglobinom.Normoblast se ne deli već istiskuje jedro i transformiše se u retikulocit. Istisnuto jedro fagocituju makrofagi. 8. Retikulocit – predstavlja bezjedarnu ćeliju u kojoj se još vrši sinteza hemoglobina.Ove ćelije dijapedezom ulaze u krvotok gde u narednih 24-48h sazrevaju u eritrocite, a za to vreme enzim ubikvitin razgrađuje preostale oranele i receptore za transferin.

Granulocitopoeza Za stvaranje jedne generacije granulocita od matične ćelije potrebno je oko 10 dana. 1. PHSC 2. CFU-S 3. CFU-Eo, CFU-Ba, CFU-GM CFU-G (neutrofili)

* CFU-GM

CFU-M (monociti) 4. Mijeloblasti – jedro,poliribozomi,2-3 jedarca 5. Promijelociti – najveće ćelije granulocitne loze, citoplzma im je bazofilna i zapažaju se azurofilne granule, a nema specifičnih granula. 6. Mijelociti – citoplazma im je umereno acidofilna, i pojavljuju se specifične granule 7. Metamijelociti – jako udubljeno heterohromatično jedro,sve organele su redukovane kao i azurofilne granule dok specifične granule dominiraju u tri varijante koje određuju vrstu metamijelocita: 1) neutrofilni metamijelocit – oblik zrna pirinča, niže elektronske gustine 2) eozinofilni metamijelocit – velikih dimenzija i neujednačene elektronske gustine 3) bazofilni metamijelocit – malobrojne ali jako voluminozne i osmiofilne specifične granule Metamijelociti se ne dele već se transformišu prvo u prelazne forme tzv. štapaste forme pa zatim u zrele granulocite.Ova transformacija je praćena segmentacijom jedra.

Monocitopoeza Formiranje jedne generacije monocita traje oko 55 sati.Novonastali monociti nakon ulaska u krvotok cirkulišu oko 1-3 dana a zatim migriraju u različita vezivna tkiva i transformišu se u makrofage. 1. PHSC 2. CFU-S 3. CFU-GM * CFU-GM

CFU-G (neutrofili) CFU-M (monociti)

4. Monoblasti – imaju iste citološke karakteristike kao i mijeloblasti 5. Promonocit – excentrično jedro, dobro razvijen Goldži aparat, dosta mitohondrija,ribozoma i azurofilnih granula. Dele se dva puta a njihove ćerke ćelije se diferentuju u monocite.

Megakariocitopoeza i trombocitopoeza Megakariocitopoeza predstavlja diferencijaciju matične hematopoezne ćelije u megakariocit, i kod čoveka traje oko 10 dana. Trombocitopoeza podrazumeva fragmentaciju citoplazme megakariocita na veći broj trombocita. Stvaranje trombocita predstavlja jedinstven fenomen jer dolazi do poliploidije jedra i pojave džinovske ćelije sa velikim brojem hromozomskih granitura umesto klasične deobe i diferencijacije prekursornih ćelija. 1. PHSC 2. CFU-S 3. CFU-Meg 4. Megakarioblast – brojni ribozomi i mitohondrije, bazofilija, a specifične granule nisu prisutne. Podleže atipičnim deobama jedra tzv. endomitozama kojima se višestruko povećava količina DNK, a srazmerno tome i broj centriola, volumen jedra i citoplazme tako da celokupna ćelija postaje veća. Jedro menja oblik i u citoplazmi se pojavljuju azurofilne granule, kada megakarioblast postaje promegakariocit. 5. Promegakariocit – sadrži azurofilne granule i mnoštvo centriola čiji broj odgovara stepenu poliploidije, a pojavljuju se i uvrati plazmaleme orijentisani u različitim pravcima od kojih nastaje sistem trombocitnih demarkacionih kanala (membrana). 6. Megakariocit – potpuno diferentovana ćelija priljubljena uz krvni sud, koja ujedno predstavlja i najveću hematopoeznu ćeliju. Jedro je režnjevito i sadrži najčešće 16-32 seta hromozoma. U blizini jedra se nalaze sekretne organele, a ostatak citoplazme je sistemom trombocitnih demarkacionih kanala podeljen na trombocitna polja. Trombocitna polja sadrže sva tri tipa granula (alfa,delta i lambda) i od svakog polja se razvija po jedan trombocit. Sa površine megakariocita se odvajaju trombocitne trake ili protrombociti i provlače se kroz pore između endotelnih ćelija i završavaju se u lumenu sinusoidnih kapilara. Od trombocitnih traka se otkidaju trombociti, a jedna traka sadrži više od 1000 trombocita, dok jedan megakariocit za života može formirati najviše 6 traka.Na kraju trombocitopoeze od megakariocita ostaje samo nukleus i perinukleusni deo citoplazme koji fagocituju makrofagi.