Catherine Coulter - Vrtlog

Ketrin Koulter

VRTLOG

Naslov originala Catherine Coulter – RIPTIDE

PRVO POGLAVLJE

NJUJORK, 15. jun

Sadašnjost Beka je pratila neku poslepodnevnu sapunicu koju je gledala milion puta još od vremena kada je bila dete. Uhvatila je sebe kako razmišlja da li će ikada imati dete kome će jednog meseca biti potrebna transplantacija srca, a sledećeg meseca bubrega, ili muža čija bi vernost potrajala do trenutka kada bi neka druga žena pogledala u njegovom pravcu. Tada je zazvonio telefon. Pošto je skočila na noge, ukopala se u mestu i jednostavno samo zurila u telefon. Čula je glas tipa sa televizije kako cmizdri na temu nepravednog života. Nije ni pokušala da odgovori na poziv. Jednostavno je stajala i slušala, posmatrajući telefon koji je zazvonio još tri puta. Najzad je, budući da joj je majka ležala u komi u bolnici „Lenoks Hil“, i pošto više nije mogla da podnese tu neprestanu zvonjavu, pogledom ispratila sopstvenu ruku koja se pokrenula i podigla slušalicu. Prisilila se da izgovori jednu, jedinu reč. – Halo? – Zdravo, Rebeka. Ovde tvoj dečko. Tako sam te uplašio da si morala da da odgovoriš na poziv. Jesam li u pravu? Zatvorila je oči dok je obuzimao taj odvratan glas, promukao i dubok, od kojeg se toliko bojala da je počela da drhti. Nije bilo u tom glasu ni najmanje otezanja u govoru karakterističnog za Atlantu, kratkih njujorških samoglasnika, niti nečujnog bostonskog „R“. To je bio glas obrazovanog čoveka, negovane i jasne dikcije, možda čak i sa notom britanskog engleskog. Da li je mlad? Star? Nije to znala, niti je

mogla da pretpostavi. Trebalo bi da sve uzme u obzir. Trebalo bi pažljivo da ga sluša, da pamti način na koji govori i šta govori. Ti to možeš. Obrati pažnju na sve. Nateraj ga da priča, nateraj ga da nešto kaže, nikada ne znaš kada može nešto da mu se omakne. To joj je rekao policijski psiholog u Olbaniju, kada je muškarac počeo da je kontaktira telefonom. Slušaj pažljivo. Ne dozvoli mu da te uplaši. Preuzmi kontrolu. Ti navodi njega na razgovor a ne obrnuto. Beka je ovlažila usne ispucale od vrelog i suvog vazduha koji je cirkulisao te nedelje na Menhetnu, kojeg je neki meteorolog nazvao „anomalijom“. Tako da je Beka ponovila čitavu zbirku pitanja, pokušavajući da govori mirnim glasom, hladnokrvno i kontrolisano. Da, tako treba. – Zar nećeš da mi kažeš ko si ti? Zaista bih želela da znam. Možda bismo mogli da razgovaramo o tome zašto me i dalje zoveš. Da li se slažeš? – Rebeka, da li bi mogla da smisliš neko novo pitanje? Ipak, već sam te zvao dobrih desetak puta do sada. I ti uvek govoriš jedno te isto. Ah, to ti je psihijatar preporučio, zar ne? Rekli su ti da postavljaš ta pitanja kako bi uspela da mi skreneš pažnju, kako bi me naterala da se otvorim pred tobom. Žao mi je, neće moći. Zapravo nikada nije ni pomišljala da će uspeti u tome koristeći tu strategiju. Ne, ovaj tip je znao šta radi i znao je kako to da radi. Želela je da ga zamoli daje ostavi na miru, ali nije to učinila. Umesto toga je planula. Jednostavno je izleteo iz nje taj dugo potiskivani bes nastao zbog straha koji je prožimao do kostiju. Stezala je slušalicu, pobelelih zglobova, i viknula: – Slušaj me, ti jadnice. Prestani da govoriš da si mi dečko. Ti nisi ništa drugo do jedan bolesni drkadžija. Onda, šta kažeš na ovakvo pitanje? Zašto ne bi otišao do đavola, gde ti je i mesto? Zašto se ne ubiješ, sigurno nemaš ni trunku ljudskosti u sebi? Nemoj više da me zoveš, patetični gade. Policija ti je na tragu. Prisluškuju moj telefon, da li me čuješ? Oni ćete pronaći i spržiti na električnoj stolici. Nije bio spreman na to, znala je, osetivši da je adrenalinska groznica vinula pod oblake, ali samo na trenutak. Nakon kraće pauze, on se oporavio. Rekao je mirnim, razumnim glasom: – Znaš šta, Rebeka dušo. Ti isto tako dobro kao i ja znaš da ti panduri ne

veruju da te neko proganja, da te neki uvrnuti tip zivka u svako doba, da želi da te uplaši. Sama si stavila prisluškivač na telefon, zbog toga što nisi uspela da ih ubediš da oni to urade. A ja nikada ne govorim dovoljno dugo da bi ta tvoja zastarela oprema uspela da mi ude u trag.O, da, Rebeka, zbog toga što si me uvredila, moraćeš da platiš. I to debelo. Tresnula je slušalicu. Čvrsto je stezala kao da pokušava da zaustavi krvarenje neke rane, kao da bi ga njen čvrsti stisak nagnao da prestane da je zove, da se drži dalje od nje. Najzad se lagano udaljila od telefona. Začula je glas žene iz televizijske sapunice kako moli muža daje ne ostavlja zbog njene mlade sestre. Izašla je na svoj mali balkon i pogledala u pravcu Central Parka, a zatim se malčice okrenula udesno kako bi imala pogled na muzej „Metropolitan“. Horde ljudi, uglavnom turisti odeveni u šorceve su sedeli na stepenicama, čitali, smejali se i razgovarali. Jeli su hot-dog koji su kupili kod prodavca Todolfa. Neki od njih su verovatno pušili hašiš, neki džeparili, dok su u blizini dvojica policajaca prolazila na konjima koji su mlatarali glavama gore-dole, nervozni zbog nečega. Sunce je gubilo sjaj. Tek je bila polovina juna a neprirodna žega za to doba godine nije jenjavala. U stanu je rashladni uređaj držao temperaturu dvadeset i pet stepeni niže od spoljašnje. Isuviše je bilo hladno untra, bar što se nje tiče, ali nije mogla da pomeri termostat ni naviše ni naniže. Telefon je opet zazvonio. Jasno ga je čula kroz poluzatvorena staklena vrata. Trgla se i gotovo pala preko balkonskih rešetaka. Nije se radilo o tome da to nije očekivala. Ne, nije se uopšte radilo o tome. Samo što je bilo potpuno u neskladu sa normalnošću scene koju je posmatrala napolju. Prisilila se i bacila pogled na divnu dnevnu sobu svoje majke, u pastelnim tonovima, sa staklenim stočićem pokraj sofe, i belim telefonom na stolu koji nije prestajao da zvoni. Pustila je da zvoni još šest puta. Onda je shvatila da mora da odgovori na poziv. Možda se radi o njenoj veoma bolesnoj majci koja možda umire u ovom trenutku. Ali, znala je da je to on. Nije joj bilo važno. Da li on zna zašto ona uopšte podiže slušalicu? Izgledalo je kao da zna sve ostalo, ali ni reč nije rekao povodom njene majke. Znala je da nema izbora. Podigla je slušalicu kada se telefon po deseti put oglasio. – Rebeka, želim da ponovo izađeš na balkon. Pogledaj u pravcu mesta gde se nalaze policajci na konjima. Učini to odmah, Rebeka.

Odložila je slušalicu i vratila se na balkon, ostavljajući otvorena vrata za sobom. Pogledala je u pravcu policajaca. Gledala je i dalje. Znala je da će se desiti nešto strašno, jednostavno je znala, i nije mogla ništa da učini povodom toga, osim da posmatra i čeka. Čekala je tri minuta. Upravo kada je počela da ubeđuje samu sebe da taj čovek smišlja nove i raznolike načine da je zaplaši, začula se bučna eksplozija. Videla je kako se konji divlje propinju. Jedan od policajaca je pao. Sleteo je u žbunje dok je gusti dim počeo da kulja, zamračujući scenu. Kada se dim malčice rasplinuo, ugledala je staru beskućnicu kako leži na trotoaru, pored nje njena kolica razbijena u paramparčad, dok je nekoliko stvarčica koje su joj pripadale ležalo rasuto oko nje. Delići papira su se lelujali po trotoaru koji je sada bio duboko izbrazdan. Jedna velika flaša sa sokom od dumbira je bila polomljena i tečnost je natapala staričine patike. Činilo se da je vreme stalo, onda je iznenada nastao haos budući da su se svi koji su se mogli videti energično dali u akciju. Neki koji su dangubili na stepenicama ispred muzeja su potrčali ka starici. Policajci su prvi stigli. Onaj zbačen sa konja je sada hramao u trku. Vikali su i mahali rukama. Beka nije znala da li tuku ili rasteruju narod. Videla je kako konji bacakaju svoje grive levo-desno, očiju zakovrnutih od dima i mirisa eksploziva. Beka je stajala ukočeno i posmatrala. Starica se nije pomerala. Beka je znala da je mrtva. Čovek koji je progonio je detonirao bombu i ubio tu jadnu, staru ženu. Zašto? Samo da bi nju još više zaplašio? Već je bila toliko preplašena da je jedva funkcionisala. Staje sada želeo? Napustila je Olbani i posao kod guvernera ne obavestivši nikoga. Čak im se nije ni naknadno javila. Lagano se vratila u dnevnu sobu, odlučno zatvorivši staklena vrata za sobom. Bacila je pogled na telefon, čula kako izgovara njeno ime, jednom, drugi put. Rebeka, Rebeka. Spustila je slušalicu vrlo polako. Pala je na kolena i istrgla telefonsku žicu iz zida. Telefon u spavaćoj sobi je zazvonio, i nastavio da zvoni. Pribila se uza zid i prilepila dlanove na usne školjke. Morala je nešto da preduzme. Morala je da razgovara sa policijom. Opet. Sada kada je jedna osoba mrtva, sigurno će joj poverovati da je neki manijak teroriše, proganja, kada ubija nekoga samo da bi joj pokazao da je ozbiljan. Ovoga puta će morati da joj poveruju.

ŠEST DANA KASNIJE Riptajd, Mejn Zaustavila se na benzinskoj pumpi „Teksako“, mahnula momku iza malog staklenog prozora i natočila nekoliko litara običnog benzina u rezervoar. Nalazila se u predgrađu Riptajda, neobičnog grada koji se protezao od severa ka istoku i okruživao malu luku ispunjenu jedrilicama, motornim brodićima i mnogobrojnim ribarskim čamcima. Pomislila je na jastoge i duboko udahnula vazduh koji je mirisao na slanu vodu, morsku travu i ribu, uz nerazgovetnu notu divljeg cveća koja se sladunjavo i lagano širila vetrićem iz pravca mora. Riptajd, u Mejnu. Nalazila se u zabiti, na odsečenom doku, u mestu za koje niko ne zna, osim nekolicine turista za vreme leta. Nalazila se osam stotina kilometara severno od Krismas Kouva, prelepog malog grada na obali, koju je kao dete posetila zajedno sa svojom majkom. Po prvi put posle dve i po nedelje se osetila bezbednom. Osetila je slani vazduh kako treperi po njenoj koži, dok joj je topli vetrić nanosio vlasi kose na obraze. Ponovo je vladala sopstvenim životom. Ali, šta je bilo sa guvernerom Bledšoom? Biće on dobro, sigurno. Oko njega su svuda policajci, oni mu peru zube, spavaju ispod njegovog kreveta – bez obzira sa kim on spavao – kriju se u kupatilu njegove velike pravougaone kancelarije sa masivnim, impresivnim stolom od mahagonija. Biće on dobro. Taj luđak koji je maltretirao do pre šest dana neće uspeti da mu se približi. Glavna ulica u Riptajdu se zvala Vest Hemlok.1 Nije postojala ulica 1st Hemlok, osim ako neko ne bi želeo da se odveze pravo u okean. Odvezla se gotovo do kraja ulice, do jednog starog pansiona u viktorijanskom stilu, koji se zvao „Konačište Erola Flina“. Na krovu se nalazio balkon sa ogradom od crnih rešetaka. Izbrojala je najmanje pet boja na fasadi kuće. Bila je to savršena kuća. – Dopada mi se naziv pansiona – rekla je starcu koji je stajao iza masivnog pulta od mahagonija. – Jasno – rekao je i gurnuo pred nju knjigu gostiju. – I meni se dopada.

Celog svog života se osećam kao Škot. Upišite se, pa ću Vas odmah odvesti gore. Nasmešila se i potpisala kao Beka Pauel. Uvek se divila Kolinu Pauelu. Sigurno mu neće smetati ako pozajmi njegovo prezime nakratko. Uskoro će Beka Metlok prestati da postoji. Bila je bezbedna. Ali zašto, pitala se još jednom, zašto joj policija nije verovala? Ipak, guverneru je pojačano obezbedenje, za šta postoji neki razlog. Zašto?

DRUGO POGLAVLJE

Njujork 15. jun Postavili su Beku da sedi na jednu neudobnu stolicu sa nejednakim nogarama. Spustila je ruku na izgrebani sto i posmatrala jednu ženu i dva muškarca koji su, znala je, smatrali da je ona neka ludača ili verovatno nešto mnogo gore. U sobi su bila još trojica muškaraca naslonjenih na zid, odmah pored vrata. Niko ih nije predstavio. Pitala se da li su iz FBI. Verovatno, budući da je prijavila pretnju guverneru. Bili su odeveni u tamna odela, bele košulje i plave kravate. Nikada pre nije videla toliko ulaštenih špiceva cipela u jednoj prostoriji. Detektiv Morales, sitan, tamnih očiju i zgodan, tiho reče: – Gospođice Metlok, pokušavamo da shvatimo. Vi kažete daje on digao u vazduh tu staricu samo da bi privukao Vašu pažnju. Šta je razlog tome? Zašto baš Vi? Šta on želi? Ko je on? Ponovila je priču po stoti put, ovoga puta sporije, gotovo sričući reč po reč. Na kraju je, pošto je videla njihove skamenjene izraze lica, pokušala ponovo, nagnuvši se napred i pridržavajući se za drveni sto, pokušavajući da

ne zakači gomilu davno sasušenih ostataka hrane. – Slušajte, nemam pojma ko je on. Znam daje muško, ne mogu da kažem da li je mlad ili star. Rekla sam vam da sam čula njegov glas mnogo puta preko telefona. Počeo je da me zove dok sam bila u Olbaniju a zatim me je pratio do Njujorka. U Olbaniju ga nikada nisam videla, ali sam ga videla ovde kako me prati, nedovoljno blizu da bih mogla da ga identifikujem ali sam sigurna da je to čovek kojeg sam videla u tri navrata. To sam vam prijavila pre osam dana, detektive Morales. – Jeste – reče detektiv Mekdonel, čovek koji je izgledao kao da za doručak reže u kriške i jede osumnjičene kriminalce. Imao je dugačko i tanko telo, izgužvano odelo bez kroja i hladan glas. – Znamo sve. Radili smo na tome. Razgovarao sam sa policijom iz Olbanija kada mu ovde u Njujorku nismo ušli u trag. Svi smo uporedili beleške i detaljno proučili ćelu situaciju. – Šta još mogu da vam kažem? – Kažete da Vas zove Rebeka, da nikada ne skraćuje Vaše ime. – Tako je, detektive Morales. Uvek kaže Rebeka i uvek se predstavlja kao moj dečko. Dvojica muškaraca su se pogledala. Da li misle da se radi o nekom osvetoljubivom, bivšem ljubavniku? – Rekla sam vam da mi nije poznat njegov glas. Tog čoveka nikada nisam upoznala. Nikada. Sigurna sam u to. Detektiv Leticija Gordon, osim Beke jedina žena u prostoriji, je bila visoka, punih usta, veoma kratke kose a na čelu joj je pisalo da pati od kompleksa niže vrednosti. Rekla je glasom ledenijim od Mekdonelovog. – Pokušajte da govorite istinu. Umorna sam od ovih baljezganja. Vi ste lažov, gospođice Metlok. Naravno, Hektor je učinio sve što je bilo u njegovoj moći. Svi smo se trudili da Vam verujemo na početku, ali oko Vas nije bilo nikoga. Žive duše. Protraćili smo tri dana prateći Vas, ni zbog čega. Još dva dana smo proveli ispitujući sve što ste nam ispričali, ali opet ništa. – Šta je sa Vama? Jeste li na koki? – lagano se sa dva dugačka prsta tapkala po slepoočnici. – Potrebna Vam je pažnja? Tata nije obraćao dovoljno

pažnje na Vas, dok ste bili mali? Zbog toga ste izmislili tog tipa koji sebe naziva Vašim dečkom? Beka je poželela da udari pesnicom detektivku Gordon. Mogla je da zamisli da bi je ova posle toga samlela, tako da to i ne bi bilo pametno. Mora da bude mirna i razumna. U ovoj situaciji mora da se ponaša kao razborita, odrasla osoba. Okrenula je glavu ka drugoj ženi i rekla: – Zašto ste ljuti na mene? Ja nisam ništa uradila. Samo pokušavam da dobijem neku pomoć. Sada je ubio tu staricu. Morate da ga zaustavite. Zar nije tako? Dvojica muškaraca, detektiva, su se opet pogledala. Žena je odmahnula glavom sa gnušanjem. Zatim je odgurnula svoju stolicu i rukama se naslonila na drvenu površinu stola, odmah pored gomilice isušene hrane. Unela se Beki u lice. Dah joj je mirisao na sveže narandže. – Sve ste izmislili, zar ne? Ne postoji nikakav tip koji vas zivka i špijunira kroz prozor. Kada je onu staru beskućnicu razneo neki luđak, Vi ste opet izvukli svog imaginarnog progonitelja, kao da je tobože on odgovoran za bombu. Dosta je bilo. Želeli bismo da se vidite sa našim psihijatrom, gospođice Metlok. Odmah. Imali ste svojih petnaest minuta slave, sada je vreme da prekinemo sa tim. – Naravno da neću da razgovaram sa tamo nekim psihijatrom, to je... – Ili ćete razgovarati sa psihijatrom, ili ćemo Vas uhapsiti. Noćna mora, pomislila je. Evo me u policijskoj stanici, pričam im sve što znam, a oni misle da sam luda. Gledajući pravo u oči detektivku Gordom, polako je izgovorila: – Po kom osnovu? – Vi ugrožavate javni red i mir. Ulažete lažne optužbe, govorite iscrpljujuće laži. Ne dopadate mi se, gospođice Metlok. Volela bih da Vas strpani u zatvor zbog svih neugodnosti koje ste prouzrokovali, ali neću to učiniti ako odete do našeg psihijatra. Možda on može da Vas urazumi. Bog mi je svedok, da Vam je to preko potrebno. Beka je lagano ustala. Posmatrala ih je svakog ponaosob. – Ja sam vam ispričala istinu. Postoji neki luđak napolju i ja ne znam o kome se radi. Rekla sam vam sve za šta sam mislila daje važno. Pretio je guverneru. Ubio je jadnu staricu ispred muzeja. Ništa ne izmišljam. Nisam luda i ne koristim

narkotike. Ništa nije postigla. Nisu joj poverovali. Tri muškarca koja su stajala naslonjena na zid nisu rekla ni reč. Jedan od njih je samo klimnuo glavom detektivki Gordon, dok je Beka izlazila iz sobe. Trideset minuta kasnije, Beka Metlok je sedela u veoma udobnoj stolici u maloj ordinaciji koja je imala samo dva uska prozora sa pogledom na dva druga uska prozora. Sa druge strane stola je sedeo Dr. Barnet, čovek od četrdesetak godina, gotovo ćelav, sa firmiranim naočarima na nosu. Izgledao je napeto i umorno. – Ono što jednostavno ne razumem – rekla je Beka, sedeći preko puta njega – jeste zašto mi policija ne veruje. – Doći ćemo do toga. Dakle, niste želeli da razgovarate sa mnom? – Sigurna sam da ste Vi veoma ljubazan čovek, ali ne, nije mi potreban razgovor sa Vama, naročito ne na profesionalnoj osnovi. – Policija nije baš sigurna u to, gospođice Metlok. Dakle, zašto mi ne ispričate, svojim recima, nešto malo o sebi i precizno mi opišete trenutak kada ste prvi put obratili pažnju na čoveka koji Vas progoni. Evo, opet, pomislila je. Glas joj je bio monoton jer je te iste reci upotrebila mnogo puta. Jedva da je osećala nešto dok ih je opet izgovarala. – Ja pišem govore za guvernera Bledšoa. Živim u veoma lepom stanu u Ouk Stritu, u Olbaniju. Pre dve i po nedelje, nazvao me je prvi put. Nije teško disao, nije bio prost, ništa od toga. Jednostavno je rekao da me je video dok sam džogirala u parku i daje poželeo da me upozna. Nije želeo da mi kaže ko je on. Rekao je da ću ga upoznati veoma dobro. Rekao je da želi da se zabavljamo. Rekla sam mu da me ostavi na miru i prekinula vezu. – Da li ste ispričali nekome od guvernerovih prijatelja o tom pozivu? – Ne, dok me nije nazvao još dva puta. Tada mi je i rekao da prestanem da spavam sa guvernerom. Rekao je da se mi zabavljamo i da ne smem da spavam ni sa jednim drugim muškarcem. Prirodno, kada sam ispričala guverneru za sve to, u priču su se uključili svi sa dozvolom za nošenje oružja u radijusu od petnaest kilometara. Nije je udostojio nijednog osmeha, jednostavno je i dalje posmatrao. Beka je shvatila da je nije briga. Rekla je:

– Počeli su da prisluškuju moj telefon, ali nekako je saznao da to rade. Nisu mogli da ga pronađu. Rekli su da koristi neku vrstu elektronskog šifrovanja poziva koji iznova pruža lažne informacije o lokaciji. – Da li spavate sa guvernerom Bledšoom, gospođice Metlok? Čula je to pitanje desetak puta, previše, uvek se ponavljalo, naročito kada se radilo o detektivki Gordon. Teškom mukom se nasmešila. – Zapravo, ne. Ne verujem da ste primetili, ali on je dovoljno star da bude moj otac. – Imamo i predsednika koji je dovoljno star da bi mogao da bude Vaš otac i ženu koja je čak mlada od Vas i nijedno od njih ne smatra da je tu nešto čudno. Pitala se da li bi guverner Bledšo uopšte mogao da preživi jednu Moniku i gotovo se nasmejala. Samo je slegnula ramenima. – Pa, gospođice Metlok, da li spavate sa guvernerom? Otkrila je da na sam pomen reci „seks“, svi – mediji, roditelji, policija, prijatelji – prvo postavljaju to pitanje. I dalje je to vređalo, ali je toliko često odgovarala na to pitanje, da je oguglala. Ponovo je slegnula ramenima, videvši da ga to nervira, i rekla: – Ne, nikada nisam spavala sa guvernerom Bledšoom. Nikada nisam ni poželela da spavam sa guvernerom Bledšoom. Ja pišem govore za njega, i to su zaista lepi govori. Ne spavam sa njim. Nekada čak pišem i govore za gospođu Bledšo. A ni sa njom ne spavam. Dakle, ja zapravo ne znam zašto taj čovek misli da imam seksualne odnose sa guvernerom. Nemam pojma zašto bi se to njega uopšte ticalo. Zašto je iz šešira izvukao baš guvernera, od svih mogućih ljudi? Zbog toga što je moćan? Jednostavno ne znam. Policija u Olbaniju još uvek nije ništa pronašla o tom čoveku. Ipak, oni me nisu smatrali lažovom, ne kao policija ovde, u Njujorku. Čak sam razgovarala i sa policijskim psihologom koji me je uputio kako da reagujem kada dobijem poziv. – U stvari, gospođice Metlok, policija iz Olbanija smatra da Vi lažete. U početku nisu, ali tako sada misle. Ali, nastavite. Tek tako? Rekao je daje svi smatraju lažljivicom i sada treba jednostavno da nastavi?

– Kako to mislite? – rekla je tiho. – Nikada nisam imala takav utisak. – Zbog toga su Vas naši detektivi odmah poslali kod mene. Razgovarali su sa svojim kolegama iz Olbanija. Niko nije uspeo da otkrije nikakvog progonitelja. Smatraju da ste uzbuđeni zbog nečega. Verovatno, da ste se zaljubili u guvernera i ovo je Vaš način da privučete njegovu pažnju. – Ah, sada mi je jasno. Radi se verovatno o fatalnoj privlačnosti. – Ne, sigurno nije to. Ne treba da se postavljate tako prema tom problemu. Previše je rano. – Previše rano, za šta? Ja i dalje pokušavam da prekinem sve to. U njegovim očima je zasijao bes. Zbog toga se osetila bolje. – Samo nastavite, gospođice Metlok. Ne, nemojte da se svađate sa mnom. Prvo mi ispričajte još detalja. To mi je potrebno da bih razumeo. Onda možemo da odredimo o čemu se radi, zajedno. Samo ti sanjaj, pomislila je. Zaljubljena u guvernera? Da, kako da ne. To bi bio vic. Bledšo je bio čovek koji bi spavao i sa opaticom, kada bi mogao da joj se uvuče pod suknju. Upoređenju sa njim Bil Klinton je bio pošten kao Ajzenhauer, ili je možda i Ajk imao ljubavnicu? Muškarac i moć – izgleda da ta dva pojma uvek prati zabranjeni seks. Što se tiče Bledšoa, do sada je imao puno sreće. Još uvek se nije spetljao sa nekom stažistkinjom, pohotnom poput Monike, sa nekom koja ne bi prosto nestala iza izrezbarenih vrata kada bi završio sa njom. – Vrlo dobro – rekla je. – Došla sam u Njujork kako bih pobegla od tog manijaka. Bojala sam se – i još uvek se bojim njega i onoga što čini. Pored toga, moja majka živi ovde i jako je bolesna. Želela sam da budem sa njom. – Spavate u njenom stanu, zar ne? – Da. Ona je u bolnici „Lenoks Hil“. – Od čega boluje? Beka ga je pogledala i pokušala nešto da kaže. Nije mogla. Nakašljala se i najzad uspela da izgovori: – Ona umire od raka na materici. – Žao mi je. Hoćete da kažete da Vas je taj čovek pratio i ovde u

Njujorku? Beka je klimnula glavom. – Prvi put sam ga videla odmah nakon što sam stigla u Njujork, na Aveniji Medison, u blizini Pedesete, kako se pojavljuje i nestaje u gomili ljudi sa moje desne strane. Nosio je plavu vetrovku i bejzbol kapu. Kako sam znala da je to on? Ne mogu tačno da kažem. Duboko u sebi sam osetila daje to on. Znao je da sam ga primetila, sigurna sam. Nažalost, nisam mogla jasno da ga vidim, da bih mogla da dam nešto više od uopštenog opisa njegovog spoljašnjeg izgleda. – I kako je izgledao? – On je visok, vitak. Da li je mlad? Prosto ne znam. Kapa za bejzbol mu je prekrila kosu i nosio je pilotske naočare za sunce, sa veoma tamnim i neprozirnim staklima. Nosio je običan džins i tu plavu vetrovku koja je bila veoma neupadljiva. Napravila je pauzu. – Sve sam to ispričala policiji, mnogo puta. Šta se to Vas tiče? Njegov izraz lica je sve govorio. Želeo je da vidi koliko je specifičan, koliko detaljan njen opis, koliko je uspela da dotera lik svog muškarca iz fantazije. Svi ti čudesni detalji su proisticali iz njene mašte, njene veoma bolesne mašte. Sklopila je sve deliće. Pošto je oklevao, blago je rekla: – Propao je u zemlju kada sam se okrenula ka njemu. Onda su opet krenuli telefonski pozivi. Znam da mi i dalje diše za vratom. Izgleda da tačno zna gde se nalazim i šta radim. Mogu da ga osetim, da li to znate? – Rekli ste policajcima da Vam nije rekao šta želi. – Ne, zapravo nije. Samo mi je rekao da prestanem sa seksom sa guvernerom, ili će ga on ubiti. Pitala sam zašto bi to uradio a on je jednostavno rekao da ne želi da imam seksualne odnose sa drugim muškarcem, da je on moj dečko. Međutim, to je zvučalo smešno, kao da samo tako govori a ne misli ozbiljno. Dakle, zašto to zapravo radi? Ne znam. Biću iskrena prema Vama, doktore Barnet. Ja nisam luda, ja sam preplašena. Ako je to bio njegov cilj, svakako gaje postigao. Prosto ne razumem zašto policija smatra mene negativcem, da sam ja ta koja je iz nekih suludih razloga, smislila ćelu priču. Možda biste sada mogli da mi poverujete? On je bio psihijatar; postavio je čvrstu ogradu.

– Recite mi zašto smatrate da Vas taj čovek progoni i zove telefonom, zašto ne pomislite da on želi da budete njegova devojka, da se zaista ćela stvar zakuvala i pretvorila u opsesiju i želju da Vas poseduje? Zatvorila je oči. Razmišljala je i razmišljala o mogućim razlozima ali ni do čega nije došla. Apsolutno ničega. Izabrao je nju kao metu, ali zašto? Odmahnula je glavom. – Prvo je rekao da želi da me upozna. Šta to znači? Da je to bilo ono što on želi, zašto mi jednostavno nije prišao i predstavio se? Ako policiji treba neki luđak kako bi ga poslali Vama, trebalo bi da pronađu njega. Šta on zapravo želi? Jednostavno ne znam. Da sam imala neke slične pretpostavke, verujte mi da bih sama to resila. Ali ta stvar o zabavljanju? Ne, ne verujem u to. Nagnuo se napred, spojio prste na rukama i proučavao je. Šta je video? O čemu je razmišljao? Da li su njene reći zvučale suludo? Svakako da jesu zbog toga što je veoma tiho, gotovo nežno, rekao: – Vi i ja bi trebalo da porazgovaramo o Vama, gospođice Metlok. Tada je znala da joj nije poverovao, verovatno joj ni jednog trenutka nije verovao. Nastavio je da govori istim, nežnim tonom: – Imamo veliki problem. Ako ne reagujemo, stanje će se sve više pogoršavati i to me teine. Možda već imate svog psihijatra? Ona ima veliki problem? Ustala je lagano i podbočila se o njegov sto. – U pravu ste kada to kažete, doktore. Zaista imam veliki problem. Samo što vi ne možete da pronađete uzrok. Ili je to, ili odbijate da priznate. Pretpostavljam da Vam je tako lakše. Zgrabila je svoju tašnicu i krenula ka vratima. Vikao je za njom. – Potreban sam Vam, gospođice Metlok. Potrebna Vam je moja pomoć. Ne sviđa mi se pravac kojim ste krenuli. Vratite se i dopustite mi da Vam nešto kažem. Rekla je preko ramena: – Vi ste budala, gospodine – i nastavila da hoda. – Što se tiče vaše objektivnosti, možda bi trebalo da se pozabavite lekarskom etikom, doktore. Čula je kako je krenuo za njom. Zalupila je vratima i počela da trči niz

dugačak i mračan hodnik.

TREĆE POGLAVLJE

Beka je nastavila svojim putem, spuštene glave dok je izlazila, zureći u svoje „bali“ mokasine. Krajičkom oka je ugledala muškarca kako se okreće i kreće u suprotnom pravcu ali polako, isuviše polako. Nalazila se na Policijskom trgu 1. Tu je bilo milijardu ljudi i svi su žurili, kao i uvek u Njujorku, usredsređeni na pravac kojim idu i ne gubeći ni trenutka vremena. Međutim, ovaj čovek je posmatrao, znala je to. To je bio on, mora da jeste. Samo kada bi mogla da mu se dovoljno približi, mogla bi da ga opiše. Gde je sada? Evo tamo, pored kontejnera za smeće. Nosio je naočare za sunce, iste one pilotske sa neprozirnim staklima, crvenu kapu za bejzbol sa natpisom „Brejvs“, ovoga puta okrenutu naopačke. On je bio negativac u celoj toj priči, a ne ona. Strašna misao joj je proletela glavom, i osetila je kako u njoj kulja iskonski gnev. Povikala je: – Čekaj! Nemoj da bežiš od mene, ti kukavice! Onda je krenula da se probija kroz gomilu ljudi, dok ga nije najzad ugledala. Evo ga, pored one zgrade, nosi pulover, tamno plavi, sa dugim rukavima, bez vetrovke ovoga puta. Išla je u tom pravcu. Psovali su je, neko je u prolazu i udario laktom, ali nije je bilo briga. Postala je u trenutku Njujorčanka – potpuno usredsredena, gruba kada bi se neko usudio da joj se nade na putu. Došla je do ugla zgrade, ali nije videla nijedan tamno plavi pulover. Niti bejzbol kačket. Stajala je tamo i teško disala. Zašto joj policija nije verovala? Šta je to uradila što ih je nagnalo da pomisle da ona laže? Zbog čega su i policajci u Olbaniju smatrali da laže? Čak i sada, kada je ubio onu jadnu staricu ispred muzeja. Nije se radilo o suludoj izmišljotini njenog uma, bila je veoma realna i nalazila se u paklu. Zaustavila se. Izgubila ga je iz vida. Stajala je tamo dugo, teško dišući, slušajući zajedljive primedbe ljudi koji su je mimoilazili i išli u različitim pravcima. Na samo dva koraka od nje

se more ponovo zatvorilo. Četrdeset pet minuta kasnije je Beka sedela u bolnici „Lenoks HM“, pored kreveta svoje majke. Njena majka, koja je trenutno bila u stanju sličnom komi, je bila tako drogirana lekovima da nije ni prepoznala svoju ćerku. Beka je sedela i držala je za ruku. Nije pričala o čoveku koji je progoni, već o govoru koji je napisala za guvernera na temu kontrole naoružanja, za šta se sada i nije tako čvrsto zalagala. – U svih pet gradova, zakon o nošenju oružja su isti i veoma su isključivi. Da li znaš da mi je jedan vlasnik prodavnice oružja rekao da ako želiš da kupiš oružje u Njujorku, moraš lepo da zamoliš nekoga i malo sačekaš na nekom ćošku. Zaćutala je na momenat. Prvi put u svom životu je očajnički želela pištolj Ali jednostavno nije bilo načina da ga pribavi na vreme kako bi se spasila. Bila joj je potrebna dozvola, morala bi da čeka petnaest dana nakon kupovine oružja, a zatim bi čekala otprilike šest meseci kako bi ispitali njenu prošlost. Onda dolazi u obzir ono ćoškarenje na ulici i prošnja. Rekla je svojoj ćutljivoj majci: – Nikada ranije nisam razmišljala o tome da imam svoj pištolj, mama. Ali ko zna, zločina ima na svakom koraku. Da, želela je da kupi oružje, ali dok ona dođe do njega, čovek koji je progoni će je već ubiti. Osećala se kao žrtva koja čeka da je ubiju a ne postoji ništa što bi mogla da uradi da to spreči. Nikoga nema da joj pomogne. Imala je samo sebe i kada bi poželela da dođe do pištolja, morala bi da izađe na ulicu. Od same pomisli na susret sa momcima sa ulice i raspitivanje oko prodaje oružja, ledila joj se krv u venama. – To je bio divan govor, mama. Svakako sam morala da dopustim guverneru da se ogradi, tu nema govora, ali sam ga naterala da kaže da on nije protiv nošenja oružja, jedino ga ne želi u rukama kriminalaca. Pravila sam anketu „za i protiv“, na pitanje da li će predloženi zakon „jedan pištolj mesečno“ funkcionisati. Znaš ono šta misli NRA, zatim KLN – Kontrola ličnog naoružanja, itd. Nastavila je da priča, milujući ruku svoje majke, nežno je dodirujući prstima po nadlaktici, pažljivo kako ne bi izvukla neku cevčicu za infuziju. – Mnogi tvoji prijatelji su došli. Svi su veoma zabrinuti. Svi te vole. Njena majka je umirala. Smatrala je to božjom strahotom, kao nešto što

se ne može promeniti. Duboko u sebi nije mogla to da prihvati, tamo gde je uvek bila njena majka od njenih najranijih sećanja, uvek tu kada joj je potrebna, uvek. Razmišljala je o godinama koje joj predstoje bez nje, ali to jednostavno nije mogla da zamisli. Oči su joj se napunile suzama i potiskivala ih je da ne počnu da liju. – Mama, – rekla je i naslonila obraz na majčinu ruku. – Ne želim da umreš, ali znam da je rak grozan i da ne bi mogla da podneseš bol, ako bi ostala pored mene. Zatim je glasno izgovorila, lagano podižući glavu: – Volim te, mama. Volim te više no što možeš i da zamisliš. Ako nekako možeš da me čuješ, da me razumeš, molim te znaj da si uvek bila najvažnija ličnost u mom životu. Hvala ti što si mi bila majka. Ponestalo joj je reči. Sedela je još pola sata, gledajući u voljeno lice majke koje je još pre nekoliko nedelja bilo tako puno života, lice sa bezbroj izraza koje je Beka dobro poznavala. Skoro će doći kraj, i nije mogla ništa da učini povodom toga. Rekla je: – Vratiću se ubrzo, mama. Molim te, odmaraj se i ne daj da te ništa boli. Volim te. Znala je da treba da beži, da će je taj čovek, ma ko on bio, na kraju ubiti, a ona nikako ne može da ga zaustavi. Ako ostane tu. Policija sigurno neće preduzeti ništa. Ali ne, ne može da napusti svoju majku. Ustala je, naslonila se i poljubila majčin nežan i bledi obraz. Nežno je dodirnula majčinu kosu, sada već vrlo retku, sa parčićima kože glave koji su izvirivali tu i tamo. To je bilo zbog lekova, rekla joj je medicinska sestra. Dešava se. Njena majka je bila veoma lepa žena, visoka i plava; kosa joj je bila tako neobično svetio plava, kao da nema drugih boja u njoj. Majka je i dalje bila lepa, ali sada nepomična, gotovo kao da je već preminula. – Ne, Beka nije želela da je ostavi. Taj tip će morati da je ubije da bi je naterao da napusti svoju majku. Nije ni primetila da opet plače kada joj je medicinska sestra stavila papirnatu maramicu u ruku. – Hvala Vam – rekla je, ne pomerajući pogled sa svoje majke. – Idite kući i naspavajte se, Beko – reče medicinska sestra tihim i mirnim glasom. – Ja ću je paziti. Idite i odspavajte malo. Nemam nikog drugog na ovom svetu, pomislila je Beka dok je izlazila iz bolnice „Lenoks Hil“. Ostaću sama kada mama umre. Njena majka je te noći umrla. Jednostavno je odlebdela, rekao joj je

lekar, bez bolova, bez spoznaje dolaska smrti. Lagani prelazak. Deset minuta nakon poziva, telefon je ponovo zazvonio. Ovoga puta nije podigla slušalicu. Dala je na prodaju majčin stan sledećeg jutra i provela noć u hotelu pod izmišljenim imenom, odakle je sredila i sve pojedinosti oko sahrane. Pozvala je sve majčine prijatelje da prisustvuju maloj i zatvorenoj službi. Sledećeg dana je Beka bacila prvi grumen teške, crne zemlje preko majčinog kovčega. Posmatrala je kako se crna prašina mesa sa tamno crvenim ražama na vrhu kovčega. Nije plakala, ali sve majčine prijateljice su tiho jecale. Zagrlila se sa svima njima. I dalje je bilo jako vruće u Njujorku, isuviše vruće za sredinu juna. Kada se vratila u svoju hotelsku sobu, telefon je ponovo pozvonio. Ne razmišljajući, podigla je slušalicu. – Pokušala si da pobegneš od mene, Rebeka. To mi se ne dopada. To je bilo previše. Sada je zaista preterao. Njena majka je mrtva i sada je više ništa nije zadržavalo. – Skoro da sam te uhvatila onog dana na „Policijskom trgu l“, ti bedna kukavice. Drkadžijo, da li si se zapitao šta tamo radim? Zviždala sam ti na uvo, ti ubico. Da, videla sam te, tako je. Imao si neku smešnu bejzbol kapu i tamno plavi pulover. Sledećeg puta ću te stići i upucaću te tačno između tvojih luđačkih očiju. – Policija misli da si ti luda. Mene čak nisu ni registrovali. Hej, pa ja zapravo ne postojim. Glas mu je postajao dublji i mračniji. – Prestani da spavaš sa guvernerom ili ću ga ubiti kao što sam ubio onu glupu babu beskućnicu. Rekao sam ti hiljadu puta ali me ti ne slušaš. Znam da te je posetio u Njujorku. Svi znaju. Prestani da spavaš sa njim. Počela je da se smeje i činilo se da ne može da se zaustavi. Prestala je tek kada je počeo da viče na nju, nazivajući je droljom, glupavom kučkom, upotrebljavajući razne psovke od kojih su neke bile izuzetno grube. Zagrcnula se. – Spavam sa guvernerom? Da li si ti lud? On je oženjen. Ima troje dece, dvoje njih je starije od mene. Tada je jer više nije bilo važno, možda zato što on zaista ne postoji, rekla: – Guverner spava sa svakom ženom sa kojom razgovara u privatnoj prostoriji pored kancelarije. Moraću da im uzmem brojeve telefona. Da li

želiš da sve prestanu da spavaju sa njim? Zaposliću te sledećih sto godina, a to je puno vremena. – Samo se o tebi radi, Rebeka. Moraš da prestaneš da spavaš sa njim. – Slušaj me, glupi kretenu. Spavala bih sa guvernerom jedino ako bi od toga zavisio mir u svetu. Čak i tada bi bilo pod znakom pitanja. Ljigavko je u tom trenutku iskreno uzdahnuo. – Nemoj da lažeš, Rebeka. Prekini, čuješ li me? – Ne mogu da prekinem nešto što nikada nisam činila. – Šteta – rekao je i prvi put je on prvi Spustio slušalicu. Te noći je guverner ustreljen u vrat, ispred hotela „Hilton“, gde je prisustvovao prikupljanju sredstava za istraživanje karcinoma. Imao je sreće. Oko njega je bilo više od stotinu lekara. Uspeli su da mu spasu život. U izveštaju je pisalo da je metak ispaljen iz velike udaljenosti, od strane izrazito preciznog strelca. Još uvek mu nisu ušli u trag. Kada je to čula, obratila se Supermenu, crtanom junaku, koji se pojavio bez glasa na televizijskom ekranu: – Toga uana je trebalo da ide na svečanost povodom prikupljanja novca za ugrožene životinjske vrste. Tada je i pobegla. Majka joj je umrla i više je ništa nije vezivalo za tu sredinu. Pravac Mejn, kako bi pronašla utočište.

RIPTAJD, MEJN 22. jun Beka reče: – Uzimam je. Agent za prodaju nekretnina, Rejčel Rajan, pogledala je, a potom gotovo u isto vreme ustuknula. – Možda ste se isuviše brzo odlučili, gospođice Pauel. Da li biste želeli malo da razmislite? Organizovala sam da se kuća uredi, ali ona je stara kao i

svi aparati i kupatila u njoj. Nameštena je, naravno, ali nameštaj baš i nije u zavidnom stanju. Kuća je bila prazna četiri godine, od smrti gospodina Marlija. – Sve ste mi to ispričali, gospođo Rajan. Shvatila sam da je kuća stara. Ipak, dopada mi se, ima šarma. I vrlo je prostrana. Ja volim kada je prostrano. Pored toga, nalazi se na samom kraju ulice, potpuno je izolovana. Stalo mi je do privatnosti. Radilo se svakako o izvrdavanju, ali je tu bilo i istine. – Gospodin Marli je živeo u ovoj kući? – Gospodin Džejkob Marli. Kao u A Christmas Carrol... Imao je osamdeset i sedam godina kada je umro u snu. Poslednjih trideset godina života je proveo sam. Njegov otac je osnovao ovaj grad davne 1907. godine, nakon što je nekoliko njegovih radnji u Bostonu izgorelo do temelja. Pričalo se da je to učinila konkurencija. Gospodin Marli Senior nije bio omiljena osoba. Bio je jedan od onih pritajenih kraljeva pljačkaša. Ali, nije bio glup. Odlučio je da mu je bolje da jednostavno napusti Boston, te je tako i učinio i došao ovde. Ovde je već postojalo malo ribarsko selo, on ga je samo preuzeo i promenio mu ime. Beka je potapšala ženu po ramenu. – U redu je. Razmišljala sam o tome, gospodo Rajan. Daću Vam nalog za naplatu, pošto ovde nemam bankovni račun. Možete li danas da sredite kuću kako bih mogla da se uselim sutra poslepodne? – Biće spremna, makar i ja lično morala da je očistim. Zapravo, budući da je leto, mogla bih da sakupim desetak školaraca i dovedem ih ovde. Ne brinite se ni oko čega. Ah da, jedan neodoljivi mali dečak živi nedaleko odavde, preko puta u ulici Gam Su Lejn. Ja mu zapravo nisam tetka, ali me on tako zove. Zove se Sem i bila sam prisutna kada je dolazio na svet. Njegova majka je bila moja najbolja prijateljica i ja... Beka je podigla obrvu, ljubazno slušajući ali izgleda da je Rejčel Rajan završila svoju priču. – U redu, gospođo Pauel. Videćemo se za nekoliko dana. Nazovite me ako iskrsne neki problem. Stvar je sređena. Beka je postala ponositi zakupac veoma starog dragulja u viktorijanskom stilu, sa osam spavaćih soba, tri prostrana kupatila, kuhinjom koja mora da je bila paradna prostorija pre

1910. godine, i ukupno deset kamina. Kao što je rekla Rejčel Rajan, bila je veoma izolovana, na kraju Beladona drajva, bez radoznalih suseda u blizini, a to je upravo i želela. Najbliža kuća se nalazila dobrih šesto pedeset metara dalje. Imanje je bilo ogradno sa tri strane debelim stablima borova i javora, a pogled na okean sa balkona na potkrovlju je bio spektakularan. Kada se preselila u četvrtak poslepodne, dala se na posao. Čak se i dobro preznojila. Očistila je i spavaće sobe koje neće koristiti, samo zato što je to želela da učini. Uživala je u svakom kutku kuće. Više nikada neće živeti u stanu. Kupila je pištolj od nekog tipa koga je upoznala u jednom restoranu u Roklendu, u Mejnu. Rizikovala je, ali je, Bogu hvala, uspelo. Pištolj je bio prava lutka „Kunan.357 Magnum“, automatik, i tip je odveo odmah pored u sportsku radnju u kojoj je postojala i streljana, tako da joj je pokazao kako se puca. Onda je pitao da li želi da pode sa njim do motela. U poređenju sa manijakom iz Njujorka, ovaj je bio mačji kašalj. Bilo je dovoljno da vrlo odlučno kaže „ne“. Nije bilo potrebno da povlači svoj novi pištolj na mladića. Nežno je stavila pištolj u poslednju ladicu stola pored kreveta, veoma stari komad od mahagonija sa zarđalim šarkama. Kada je zatvorila ladicu, shvatila je da nije plakala kada joj je umrla majka. Nije plakala na njenoj sahrani. Međutim sada, dok je nežno stavljala fotografiju svoje majke na toaletni stočić, osetila je kako joj se suze kotrljaju niz obraze. Jednostavno je stajala ukopana u mestu i gledala u fotografiju majke snimljenu pre skoro dvadeset godina. Na njoj se videla prelepa mlada žena, tako plava i krhka, kako se smeje i grli Rebeku koja stoji pored nje. Beka nije mogla da se seti kada i gde je ta fotografija snimljena, možda u severnom delu Njujorka. Tamo su stanovali neko vreme kada je Beka imala šest ili sedam godina. – Oh, mama, tako mi je žao. Da samo nisi zaključala svoje srce posle smrti čoveka koga si volela, možda bi zavolela nekog drugog, zar ne? Imala si toliko toga da pružiš, toliko ljubavi da daš. O Bože, tako mi nedostaješ. Legla je na krevet, pritisla jastuk na grudi i plakala dok joj suze nisu presahle. Ustala je i obrisala mali trag prašine sa fotografije, zatim je ponovo postavila na isto mesto. – Sada sam bezbedna, mama. Ne znam šta se dešava, ali sam makar na određeno vreme na sigurnom. Taj čovek me neće pronaći ovde. Kako bi i mogao? Sigurna sam da me niko nije pratio. Shvatila je, dok je razgovarala sa fotografijom svoje majke, da i ona

takođe pati za ocem koga nikada nije upoznala, Tomasom Metlokom, koga su ubili u Vijetnamu davno, kada je ona bila beba. Ratni heroj. Njena majka ga nikada nije zaboravila, nikada. Njegovo ime je majka prošaputala pre no što je pala u komu izazvanu Jekovima. – Tomase, Tomase. Bio je mrtav već više od dvadeset pet godina. Toliko vremena je proteklo. Svet je bio drugačiji, ali ljudi su ostali isti – bilo je i dobrih i zlih, kao i uvek – borili su se da bi uzeli veći deo kolača. Video je pre no što je otišao, rekla joj je majka, gledao je, zagrlio i voleo. Ali, Beka nije mogla da se seti njegovog lika. Završila je sa stavljanjem odeće na vešalice i raspoređivanjem kozmetike u staromodnom kupatilu sa kadom postavljenom na četiri nožice. Tinejdžeri su čak uspeli i da izribaju prostor između tih nožica. Odlično su to uradili. Neko je kucao pred vratima. Beka je ispustila iz ruku peškir koji je držala u ruci i sledila se. Opet kucanje. To nije bio on. Nije mogao da zna gde se nalazi. Nije postojao način da je pronađe. Verovatno se radi o momku koji želi da proveri rashladni uređaj na prozoru dnevne sobe. Ili je đubretar, ili... – Ne budi paranoičan – obratila se naglas plavom peškiru dok ga je podizala i stavljala na vrlo staru, drvenu prečagu. – Da li si svesna toga da odnedavno veoma često govoriš naglas? Još jedna stvar, to što kažeš i ne zvuči izuzetno pametno. Ali, koga je briga što ona razgovara sa držačem za peškir, pomislila je dok je silazila niz stare, škripave stepenice do glavnih ulaznih vrata. Videla je visokog čoveka koji je stajao pred vratima. To je bio Tajler, momak kojeg je upoznala na koledžu. Bio je jedan od nekoliko njenih prijatelja. Ponašao se kao štreber-samotnjak i uspeo je da stekne samo nekoliko prijatelja koji se nisu bili knjiški moljci. Samo što više nije izgledao kao kreten. Više nije nosio naočare sa debelim ramom, niti mu je virio poklopac penkala iz prednjeg džepa na košulji. Više nije bio pogrbljen i pantalone mu nisu stajale visoko na struku kako bi mu se videli članci na nogama i bele sokne. Nosio je uzani džins koji mu je zaista izvanredno stajao, imao je dugu kosu, a od širine njegovih ramena bi svaka žena zadrhtala. Izgledao je kao pastuv u naponu snage. Da, bio je jako zgodan. Kakvo iznenađenje. Nekoliko puta je zažmurila kako bi se pribrala. – Tajler? Tajler Mekbrajd? Da li si to ti? Izvini što sam se zbunila. Baš si se promenio, ali i dalje si to ti. Zapravo, da budem veoma iskrena prema tebi,

izgledaš vrlo seksi. Uputio joj je širok osmeh i sklopio svoje ruke oko njenih. – Beko Metlok, tako mi je drago što te vidim. Došao sam da vidim svoje nove susede, nisam ni pomišljao da bi to mogla da budeš ti. Pauel je tvoje venčano prezime? Nemam pojma odakle ti ovde od svih drugih mesta, na kraju sveta. Ali, nema veze. Dobrodošla u Riptajd.

ČETVRTO POGLAVLJE

Nasmejala se dok je stezala njegovu ruku i rekla: – Gospode, više ne izgledaš kao tupan. Slušaj Tajlere, zbog tebe sam ovde. Htela sam da te nazovem, ali nisam stigla. Da li zaista imam toliko sreće da si mi ti komšija? Uputio joj je jedan zaista lep osmeh i jednostavno stajao ispred nje, iščekujući. Je r on bese nosio protezu? Nije mogla da se seti. Nije ni važno, sada ima savršene zube. Kakva promena! Neverovatno. – Ah, da. Svi u Riptajdu su komšije, ali tačno je, ja živim jednu ulicu dalje, u ulici Gam Su Lejn. Izvukla je svoju ruku iz njegove, mada nije želela, i zakoračila unazad. – Izvoli uđi. Sve je prastaro, uključujući nameštaj, ali na sofi još opruge nisu izletele pa je ona relativno udobna. Gospođa Rajan je poslala armiju tinejdžera kako bi očistili kuću. Prilično dobro su obavili posao. Uđi, Tajlere, uđi. Uspela je da pripremi dve šolje čaja na prastarom šporetu dok je Tajler sedeo za kuhinjskim stolom i posmatrao je. – Kako to misliš, došla si ovde zbog mene? Zaronila je kesice čaja u šolje sa vrelom vodom nekoliko puta. – Selila sam se kada si pričao o tvom rodnom gradu, Riptajdu. Nazvao si ga svojim rajem. Napravila je pauzu i pogledala u svoju solju sa čajem. – Nikada neću zaboraviti kada si rekao da je Riptajd u divljini, da u blizini ne

postoji ništa drugo, da je toliko izolovan da možeš čak i da zaboraviš gde se nalaziš. Baš na samom kraju sveta, skoro da pada u okean i niko ne zna gde se nalazi, niti ikoga zanima. Takođe si rekao da je Riptajd mesto u kome se suce pojavljuje najranije, u celim Sjedinjenim Državama. Opisivao si nebo kao narandžastu loptu a vodu kao vatreni kotao. – To sam ja rekao? Nisam znao da sam bio takav poeta. – To je skoro od reci do reci, i kao što sam ti rekla, zbog toga sam došla. Gospode, ne mogu da se povratim od toga kako si se izmenio, Tajlere. – Svi se menjaju, Beko. Čak i ti. Lepša si sada nego kada smo bili u koledžu. Namrštio se za trenutak, kao da pokušava da se seti. – Kosa ti je tamnija i ne sećam se da si imala braon od. Niti da si nosila naočare, ali bilo kako bilo, prepoznao bih te bilo gde. Do đavola, pomislila je, to nije dobro. Još više je natukla naočare na nos. Prihvatio je solju čaja i nije progovarao dok nije sela preko puta njega za sto. Onda se nasmešio i rekao: – Zašto ti je potreban raj? Šta da mu kaže? Da je guverner ustreljen u vrat zbog nje? Ne, nikako. Ne srne da se oseća odgovornom. Taj luđak je pucao na guvernera. Počela je da vrda. Nije navaljivao već je rekao: – Otišla si u Njujork, zar ne? Sećam se da si se bavila pisanjem. Šta si radila u Njujorku? – Pisala sam govore – opušteno je odgovorila – Za glavešine raznih kompanija. Ne mogu da verujem da si se setio da sam se preselila u Njujork. – Sećam se skoro svega, kada su ljudi koje volim u pitanju. Zbog čega ti je potrebno utočište? Ne, sačekaj. To se mene ne tiče, zaboravi. Radi se samo o tome da se brinem za tebe. Nije bila dobra u laganju, ali je pokušala. – Ne, u redu je. Bežim od jedne vrlo loše veze. – Od muža? Nije imala izbora. – Da, od muža. Veoma je posesivan. Htela sam da prekinem ali nije želeo da mi dopusti da odem. Razmišljala sam o Riptajdu i

tvojim recima. Nije želela da mu ispriča o smrti majke. Kada bi nju umešala u ovu laž, već bi bilo previše. Samo je slegnula ramenima i podigla svoju solju čaja kako bi mu se zahvalila – Tajlere, hvala ti što si bio u Dartmutu i ispričao mi o svom rodnom mestu. – Drago mi je što si ovde – rekao je, dok su mu oči ozbiljno pretraživale njeno lice. – Ako te muž prati, kako znaš da te nije pratio do aerodroma? Znam da je saobraćaj u Njujorku sulud, ali nije tako teško da pratiš nekoga, ako to baš želiš. – Dobro je što sam pročitala mnogo špijunskih romana i gledala dosta policijskih serija. Ispričala mu je kako je menjala taksi tri puta na putu do aerodroma „Kenedi“. – Kada sam stigla pred terminal „Junajteda“, bila sam sigurna da me niko nije pratio. Poslednji taksista koji me je vozio je bio jedan od iskorenjenih primeraka – taksista rođen u Njujorku. Poznaje Kvins kao što poznaje ljubavnika svoje bivše žene, kako je on to rekao. Niko me nije pratio, bio je siguran u to. Odletela sam u Boston, zatim u Portland i kupila polovnu tojotu kod „Big Frenka“. Vozila sam do tvog raja, i nikada me više neće pronaći. Nije mogla da zna da li joj veruje ili ne. Ipak, ćela priča o njenom begu iz Njujorka je bila istinita. Jedino je slagala u vezi osobe od koje beži. – Iskreno se nadam da si u pravu. Ali, planiram da te držim na oku, Beko Pauel. Naterala ga je da priča o sebi. Ispričao joj je da radi kao savetnik za kompjutersku tehniku, pronalazi i rešava probleme, dizajnira softverske programe za velike knjigovodstvene i berzanske firme i traga za klijentima i novcem, baveći se njihovim uzajamnim odnosom. – Uspešan sam Beko, i dobro se osećam. Znaš, ti si bila jedina devojka na koledžu koja me nije ismevala zbog toga što sam bio štreber. Nazivala si me budalom i smotankom, ali to je bilo u redu, to je bila istina. Znaš li da imamo teretanu u Riptajdu? Tamo odlazim tri puta nedeljno. Shvatio sam da ću, ako ne vežbam, opet postati mršav, izgubiti energiju i početi da nosim penkalo u džepu. – Sada nisi mršav, Tajlere.

– Ne – rekao je, osmehujući joj se. – Nisam. Kada ga je ispratila nakon petnaestak minuta, zapitala se još jednom da li je poverovao u razlog njenog dolaska u Riptajd. Bio je fin tip: nije joj se dopalo što mora da ga laže. Bilo joj je drago stoje ovde. Neće biti potpuno sama. Posmatrala ga je dok je ulazio u svoj džip. Podigao je pogled i mahnuo joj, a potom izveo bučan okret. Živeo je samo jednu ulicu iznad, u Gam Su Lejnu, ali ipak je to bila pristojna udaljenost. Njen dom. Osećaj je bio prijatan. Lagano je zatvorila ulazna vrata i okrenula se da osmotri stari nameštaj. Njena majka, koja je bila luda za antikvitetima, bi u takvim trenucima zadrhtala. Da li je stariji Marli, dok je uređivao ovu kuću, naručio iz „Sirs“ kataloga nameštaj sa mede vekova, pitala se. Kada je sve bilo sređeno a njena dva kofera raspakovana i odložena u ormanu njene spavaće sobe, odlučila je da istraži grad. Zaključala je kuću, ušla u svoj automobil i odvezla se do Vest Hemloka, prošavši pored jedne od šest riptajdskih crkava sa belim tornjem. Gradić je imao šarma, bio je izolovan i neiskvaren. Sam boravak u tako staromodnom gradu je učinio da se oseća sigurnom. Kada je obilazila tojotom oko „Poizon Ouk Sirkla“, deset minuta kasnije, ugledala je „Fud Fort“. Svi su tamo bili ljubazni, uključujući i prodavačice u delu za voće i povrće koje su joj ponudile najbolju glavicu salate iz korpe. Budući da je to bio ribarski gradić, bilo je mnogo sveže ribe u ponudi a preovladavao je jastog. Beka je žudela da proba sve. Veće je provela mirno. U sumrak se oslonila o ogradu balkona na krovu kuće, gledajući u okean. Voda je bila mirna; talasi su nežno zapljuskivali stenje obraslo borovima, što je jasno videla sa mesta gde je stajala. Ali, stari Marli je nazvao grad Riptajdom.2 Da li su zaista postojali neki zlokobni talasi koji su odvlačili ljude dublje u more? Moraće da se raspita. To je bila zastrašujuća pomisao. Jednom je upala u takav vodeni vrtlog kada je imala desetak godina. Spasilac na plaži, sa telom poput Godzile, je uspeo daje spasi savetujući joj da pliva paralelno sa obalom dok se ne oslobodi te snažne vodene struje. Sada više ništa nije moglo da je ubaci u vrtlog i povuče na dno kako bi umrla strašnom smrću. Pobegla je, kao kada imala deset godina. Samo što se sada sama spasila. Kao okean u toj predivnoj večeri, njen život je ponovo postao miran. Bila je na sigurnom. Pogledala je ulevo u desetak ribarskih brodića koji su se vraćali u luku. Budući da je bilo leto, neki turisti su se vozili u

svojim belim jedrilicama, uživajući u poslednjim zracima sunca. Prodoran miris slane vode se širio oko nje. Dopadao joj se gradić. Da, ovde je na sigurnom. Sledećeg dana je trebalo da dođu majstori za telefon. Deset puta je donosila različite odluke, da li da uvede ili ne telefonsku liniju. Na kraju se odlučila za priključak telefona, možda kao gest samopouzdanja da je čovek koji je progoni neće pronaći. Sledećeg jutra, odmah posle devet, pojavio se Tajler pred njenim vratima sa malim dečakom pored sebe kojeg je držao za ruku. – Zdravo, Beko. ovo je moj sin, Sem. Njegov sin? Beka je pogledala u dostojanstveno malo lice koje je posmatralo. Uopšte nije ličio na Tajlera. Bio je krupan i snažan sa veoma tamnom kosom i predivnim modro plavim očima. Otprilike poput njenih, pomislila je i nasmešila se. Bio je pravi dečak. Nije se činilo da je srećan što je tu. Otvorila je vrata i koraknula unazad. – Izvoli uđi, Tajlere. Seme, izvoli. Bio je tako obazriv, pomislila je. Nepoverljiv. Ili je bilo još nečeg u tome. Da li se nešto desilo ovom prekrasnom malom dečaku? Da li se radi o dečaku o kojem je Rejčel Rajan pričala, mališi koga je ona očigledno obožavala? Nasmešila mu se a zatim se polako spustila na kolena. – Ja sam Beka. Drago mi je što sam te upoznala, Seme. Pružila mu je ruku. – Seme, pozdravi se sa Bekom. U njegovom glasu se osećala neka oštrina. Zbog čega? Brzo je rekla: – U redu je, Tajlere. Sem treba da radi ono sto mu se dopada. Pretpostavljam da i ja baš nisam mnogo volela da razgovaram kada sam bila njegovih godina. – Ne radi se o tome – reče Tajler, posmatrajući mrko srna. Dete je jednostavno piljilo u nju, ne mičući se i dalje veoma mirno. Ona se i dalje osmehivala. – Da li bi želeo čašu limunade, Seme? Pravim najbolju limunadu istočno od Stenovitih planina. – Može. Glas mu je bio tih i oprezan. Hvala Bogu daje kupila nešto kolača. Čak i oprezni mali dečaci vole kolačiće. Postavila ga je da sedi za

kuhinjski sto uz reci: – Da li ti imaš tetku koja se zove Rejčel, Seme? – Rejčel – ponovio je Sem i široko se nasmejao. – Moja teta Rejčel. Sem posle toga više ništa nije govorio, ali je pojeo tri kolača i popio skoro dve čaše limunade. Onda je dlanom obrisao usta. Pravi dečak, pomislila je, ali šta nije u redu sa njim? Zašto neće da govori? I izgleda tako bezizražajno, kao da mu je um usredsređen samo na ovaj trenutak, ovde i sada. – Dođi opet, Seme. Pobrinuću se da uvek ima kolača za tebe. – Kada? – rekao je Sem – Sutra – rekla je uz široki osmeh. – Biću ovde celog jutra. – Šta radiš sutra poslepodne? – pitao je Tajler, dok je hvatao svog sina za malu ruku. – Idem u „Riptajd Independent“ da pitam da li im je potreban novinar. – Onda ćeš upoznati Bernija Bredstrita. On je vlasjiik i glavni distributer. Zaista fini, stariji čovek kome ne može da promakne ni jedna sitnica u ovom gradu. Verovatno će biti jako impresioniran tobom. Hej, izgleda da si rešila da ostaneš neko vreme. – Da, možda bih mogla. – Ah, možda. Videćemo se kasnije dok Sem bude sa svojom tetkom Rejčel. Ona zapravo nije njegova tetka, samo nam je dobra prijateljica i njegova dadilja.

PETO POGLAVLJE

Beka je prelazila četkom kroz svoju kestenjastu kosu. Sada je bila duga do ramena. Vezala je pozadi u konjski rep a zatim se pogledala u ogledalo. Nije nosila konjski rep od kada je imala trinaest godina. Tada nije znala kako izgleda zlo. Ne, nemoj da razmišljaš o njemu. Nikada je neće pronaći.

Ponovo se pogledala. Naočare su dosta izmenile njen izgled, kao i tamne obrve. Bacila je pogled na mali' televizor i znala da će se uskoro u veslima ponovo pojaviti njena fotografija. Tako je i bilo. Fotografija je bila iz njene vozačke dozvole. Bila je zadovoljna što nisu pronašli neku njenu skoriju fotografiju. Nije baš ličila na sebe na toj fotografiji, osim da baš ima loš dan. Uz sitne promene koje je preduzela u vezi svog izgleda baš pred dolazak u Riptajd, osećala se prilično sigurno da je niko od meštana neće prepoznati. Jedino je Tajler mogao da poveže, ali je osećala da može da mu veruje. Sada, kada je njena priča objavljena na kanalu CNN, morala je da mu ispriča istinu. Trebalo je da mu odmah ispriča ali nije mogla, jednostavno nije tada mogla, na samom početku. Sada više nije imala izbora. Ali Tajler je žustro preduhitrio. Samo petnaest minuta posle objavljivanja priloga, začulo se zvono na vratima. – Lagala si me. To je bio Tajler. Stajao je pred ulaznim vratima, potpuno nepomičan i tako besan da je počeo da muca. – Da, znam. Žao mi je, Tajlere. Molim te, uđi. Želim da ti se prepustim na milost i nemilost. Ispričala mu je ćelu priču, i iznenadila se koliko olakšanje je osetila što mu se poverila. – I dalje ne znam zašto mi policija nije verovala. Ali, ne krijem se ja zbog njih. Krijem se od luđaka koji me teroriše. Možda sada želi i da me ubije, ne znam. Odmahivala je glavom sve vreme, ponavljajući jedno te isto. – Ne mogu da verujem da je zaista pucao na guvernera. Zaista je pokušao da ga ubije. – Policija bi mogla da te zaštiti. Tajler više nije bio tako krut, hvala ti Bože, i pogled mu se malo smirio. Samo trenutak ranije mu je pogled bio bezizražajan i vrlo mračan. – Da, verovatno. Ali bi prvo morali da poveruju da sam u opasnosti. Moraju da shvate da čovek koji me progoni zaista postoji. To je uslov. Tajler se ućutao. Izvukao je iz džepa pantalona drvenu figuricu u obliku piramide i počeo da se igra sa njom. – To nije dobro, Beko. – Nije. Da li je to grobnica Ramzesa Drugog? – Molim? Ah, ovo. Ne, dobio sam je na takmičenju u geometriji u

poslednjoj godini srednje škole. Promenila si prezime u Pauel? – Jesam. Ti si jedina osoba koja zna istinu. Ćelu istinu. Može li tako i da ostane? – To znači da nisi udata? Odmahnula je glavom. – Nisam. Osim toga, pobegla bih ja ranije, ali nisam mogla da ostavim majku. Umirala je od raka. Pošto je umrla, ništa me više nije zadržavalo. j – Žao mi je, Beko. Moja majka je umrla kada sam imao šesnaest godina. Sećam se kako mi je bilo. – Hvala ti. Neće da se rasplače, baš neće. Pogledala je u pravcu stare kutije za cigare u uglu i skočila sa stolice. Upravo je shvatila šta je uradila. – O Gospode. Ne mogu da poverujem. Ja sam kreten. Slušaj, Tajlere, moraš da zaboraviš sve ovo. Ne znam šta će da se dogodi, ali ne želim da ti budeš povređen ni na koji način. Upravo sam pomislila na Sema. Ne mogu da rizikujem da se njemu nešto dogodi. Previše je riskantno. Ma ko da je taj manijak, spreman je na sve. Uverena sam u to. Onda, tu su policajci. Ne želim da te uhapse zbog toga što si me prikrivao. Jednostavno ću otići nekuda, u neko mesto kojeg nema na mapi. Isuse, tako mi je žao što sam ti sve to ispričala. Ustao je, viši od nje dobrih petnaest santimetara. Više nije bio besan, samo je zračio odlučnošću. To je smirilo. – Zaboravi. Dogovor važi. Već sam do guše u tome zajedno sa tobom. Ne brini, Beko. Mislim da te nikada neće pronaći. Zaćutao je na trenutak i pogledao u piramidu koja je ležala u njegovom levom dlanu. – Zapravo, već sam ispričao nekim drugarima iz grada daje moja stara drugarica sa koledža, Beka Pauel, došla da živi ovde. Čak i da neko pomisli da ličiš na tu Rebeku Metlok koju su videli na televiziji, neće moći da pronađe vezu medu vama. Takođe, te naočare zaista menjaju tvoj izgled. Inače ih ne nosiš, zar ne? I oči ti nisu braon, zapravo. – U pravu si, što se tiče tih dveju stvari. Nosim braon kontaktna sočiva. Naočare su samo šminka; nisu mi prepisali da ih nosim, od običnog su stakla. Takođe sam ofarbala kosu i obrve u tamno.

Klimnuo je glavom a zatim se iznenada nasmejao. – Da. Sećam te se kao plavuše. Svi mladići su želeli da izlaze sa tobom, ali ti baš nisi bila zainteresovana. – Bila sam brucoš, isuviše mlada da znam šta želim, naročito kad su momci u pitanju. – Sećam se da su postojale opklade u bratstvima ko će prvi da te namami u krevet. – Nisam znala za to. Odmahnula je glavom, poželevši da se nasmeje, što ju je iznenadilo. – Mladići se uvek strašno usredsrede na rešavanje tog problema, zar ne? – Naravno. I ja sam bio takav, samo što mi to nije donelo ničeg dobrog, barem ne tada. Sećam se da sam zeleo da nekako ispadne da sam ja taj sa kojim ćeš izaći, ah sam bio isuviše velika kukavica da bih te pitao. Sada smo sve raščistili, Beko. Više nisi sama. Nije mogla da poveruje da je neko tako dobar prema njoj. Obgrlila ga je rukama i snažno stegla. – Hvala ti, Tajlere. Hvala ti mnogo. Osetila je kako je njegove ruke čvrsto stežu. Posle dugo vremena, prvi put se osetila sigurnom. Ne, ne sigurnom. Više se nije osećala usamljenom. To je bila razlika. Kada se konačno odvojila od njega, on reče: – Možda bi bilo dobro da izlaziš sa mnom, da te viđaju po gradu u mom društvu. Znaš, treba odagnati svaku sumnju, ako postoji. Prihvatiće te ako te vide sa mnom, budući da sam ja starosedelac. pored toga, uvek sam te zvao Beka. To ime se baš razlikuje od imena Rebeka. Mislim da mediji koriste samo to tvoje ime. – Koliko ja znam, tako je. Tajler je ubacio drvenu piramidu nazad u džep farmerki i još jednom je zagrlio. Šapnuo joj je na levo uvo: – Želeo bih da si imala poverenja u mene od početka, ali imam razumevanja. Mislim da će se sve uskoro završiti. Vesti su obično zanimljive prva tri dana i posle toga više nikoga ne zanimaju. Kada se odvojila od njega, iskreno

se pomolila u sebi da tako i bude. Ali, kako može biti? Čovek je pokušao da ubije guvernera Njujorka. Još uvek je na slobodi. Jednostavno ne mogu da zaborave na to. Radilo se o tome da nije postojalo ništa više što bi ona mogla da ispriča odgovornim vlastima. Šta ako nazove detektiva Moralesa i kaže mu da više ništa ne zna, da mu je već sve ispričala? Odmah nakon što je Tajler otišao, vratila se u dnevnu sobu i podigla slušalicu da se ne bi kasnije predomislila. Mora da pokuša da ih ubedi da joj veruju. Nije znala koliko je sofisticirana bila njihova oprema. Dakle, moraće da završi razgovor pre no što uspeju daje lociraju. Brzo su je spojili sa Moralesom, što je samo po sebi predstavljalo čudo. – Detektive Morales, ovde Beka Metlok. Želela bih da me saslušate. Dobro sam se sakrila. Niko me neće pronaći, niti postoji neki razlog zbog čega bi me tražili. Ne krijem se od vas, već od čoveka koji me teroriše i koji je pucao u guvernera. Verujete mi, zar ne? Ipak, ne mislite valjda da sam ja pucala u njega? – Slušajte, gospođice Metlok. Zašto ne biste došli da porazgovaramo o tome? Još uvek nemamo nikakve dokaz i potrebni ste nam ovde. Smatramo da biste mogli da nam pomognete oko... Bez stezanja zuba je polako izgovorila: – Nemam šta više da vam ispričam, osim onoga što sam vam već rekla. Ispričala sam vam istinu. I dalje ne mogu da shvatim zašto mi niko od vas nije nikada verovao, ali to je bila istina, ćela istina. Ne mogu da vam pomognem ni sa kakvim takozvanim tragovima. To je laž, zar ne? Sve biste uradili da me namamite. Ali zašto? Zaćutala je na trenutak. Vreme je prolazilo a on joj nije odgovarao. Rekla je: – Slušajte, vi mi i dalje ne verujete, zar ne? Vi mislite da sam ja pucala u guvernera? – Ne, ne Vi, gospođice Metlok – Rebeka – hajde da razgovaramo o tome. Možemo lepo svi zajedno da sednemo i sredimo stvar. Ako ne želite da se vratite u Njujork, ja mogu da dođem kod Vas, ma gde bili, da razgovaramo. – Ne slažem se. Pošto ne želim da vam dopustim da locirate ovaj poziv, još jednom ću ponoviti: luđak koji je pucao u guvernera je na slobodi i ispričala sam vam sve što znam o njemu. Sve. Nikada vas nisam lagala. Nikada. Zbogom.

– Gospođice Metlok, sačekajte. Prekinula je vezu, osećajući kako joj srce snažno i ubrzano lupa. Ispunila je svoju dužnost. Više nije bilo ničega što bi mogla da uradi kako bi im pomogla. Zašto joj nisu verovali? Te večeri je večerala sa Tajlerom Mekbrajdom u restoranu „Kod Polijane“, na samom kraju Vest Hemloka, u maloj i vijugavoj slepoj ulici, poznatoj pod imenom Blek Kebidž Kort. Posle aperitiva je rekla: – Zbog čega su imena ovog grada toliko neobična? Smejao se dok je nabadao hladne račiće, umakao ih u ogromnu činiju i viljuškom ih prinosio ustima. – Da li si spremna? U redu, postoji trač koji datira otprilike od 1912. godine, iz vremena kada je Džejkob Marli Senior saznao da njegova žena spava sa lokalnim prodavcem tekstilne robe. To ga je toliko uznemirilo da je ženu otrovao, i zbog toga je sve važnije ulice nazvao po otrovnim biljkama. – To je zaprepašćujuće. Da li postoje dokazi u prilog toj priči? – Ne, ali hej, to je dobra priča. Možda je bio produžena ruka Bordžija, ko zna? Meni je najmilija Foksglav3 avenija nazvana po otrovnoj biljci zvanoj besnik.. Ona ide paralelno sa Vest Hemlokom nazvanom po otrovnoj kukuti. – Ima ih još? – Da, bulevar Venus Flaj Trep,4 nazvan po biljci muholovci, koji se prostire paralelno sa Vest Hemlokom ka severu, aleja „Najt Šejd5 naziv je dobila po zrnežu ili pomoćnici. Tu se nalazi moja teretana, a „Poizon Ajvi Lejn“, ulica otrovnog bršljena, se nalazi južno od naše ulice. – Čekaj, znači bakalnica „Fud Fort“ je u „Aleji otrovnih hrastova“? – Jeste. Budući da živim van centra grada, najviše mi se dopada naziv ulice Gam Su Lejn, po vrsti eukaliptusa. Ipak, pošto ti živiš u Marlijevoj kući, dobijaš njegov deo za koji se borio – Beladona drajv. Još je bolje što nisi u blizini ostalih seljana. Sama si u toj kući, okružena predivnim drvećem, i jedino je moguće doći do tebe uzanom stazom. Nasmejala se i rekla: – Zašto je svojoj ulici dao ime „Beladona vej6“? – Verovatno je Marli Senior upotrebio baš biljku zvanu beladona ili

velebilje, kako bi otrovao svoju nevernu ženu. Restoran „Kod Polijane“ se nalazi na Blek Kebidž Kortu. To je naziv za biljku iz Indonezije koja te usmrti čim je lizneš. Verovatno poseduje sladunjavo-slatki miris i ukus, i tako se lako nalaze žrtve. Smejala se u trenutku kada je neki čovek prišao njihovom stolu i rekao: – Zdravo, Tajlere. Ko ti je ovo? Beka je pogledala u starijeg muškarca, gotovo potpuno sedog, sa ravnim stomakom i širokim osmehom. Onda je dodao mrko je posmatrajući sa visine: – Hej, ti si mi tako poznata... – Poznajem Beku skoro deset godina, Berm. Zajedno smo studirali na Dartmutu. Umorila se od trke pacova u Njujorku i odlučila da se preseli ovde. Ona je novinar. Hoćeš li daje zaposliš kao novinara za „Independent“? Nije otišla na razgovor sa Bernijem Bredstritom iz prostog razloga što nije mogla da priloži po zakonu ličnu kartu, a i njeno lice je bilo na svakom televizijskom snimku. Jednostavno je bilo tamo, smešilo se glupavo i nije bilo više priče. Čak je zaboravila da bilo šta objasni Tajleru. Baš je bila budala. Oštar pogled sivih očiju se usredsredio na nju. Pružio je ruku sa dugačkim, grubim prstima. – Ja sam Berni Bredstrit. – Beka Pauel. – Šta pišete? Rubriku o zločinima? O venčanjima? Lokalnim humanitarnim akcijama? Čitulje? Ništa od svega toga. Pišem uglavnom članke vezane za ljudsku spoznaju čudnih i fantastičnih pojava koje se nalaze svuda oko nas. Pokušavam da zabavim ljude i možda da im pružim drugačiju perspektivu posmatranja stvari. Ja sam luksuzna roba za jedan časopis, gospodine Bredstrit, nikako potreba. Ja sam ukras koji je potpuno nepotreban jednom nedeljniku. Pojačala je njegov apetit. Divno. Rekao je, prepredeno podižući obrvu: – Kako to mislite, gospođice Pauel? – Zašto su feta sir i prženi orasi tako ukusni kada ih servirate preko salate od spanaća? – Pretpostavljam da ćete se upustiti u ćelu priču o folkloru, zdravoj hrani, i tome slično?

– U pravu ste. Na primer, sa feta sirom, orasima i spanaćem dolazimo do hemijske reakcije povezane sa čulom ukusa. Berni Bredstrit je izgledao vrlo zainteresovan. Povukao se, i spustio svoj pogled na salvetu koju je Tajler bacio kraj svog tanjira. Tajler reče: – Da li ste za dezert, Bekko? Odgovorila je, smešeći se gospodinu Bredstritu. – Da, to sam ja. Dezecl u jednom časopisu. Na listi prioriteta sam vrlo nisko, vrlo vrlo nisko. – Ne – reče Tajler. – Mislio sam n; a pravi dezert. Na kafu i kolače. Šta kažeš, Berni? Berni nije m ogao da odgovori. Zafl stolom je sedela njegova žena sa jednim od starije dece. – Ovde pripremaju specijalni hot-dog za klince. Ondai je dodao: – Zašto ne svratite do nas i donesete neki svoj članak, gospođice Pauel. U stvari, donesite mi članak o feta siru. – Žao mije gospodine, ali nijedan člaenak nisam ponela sa sobom. Tajler je pogledao ali nije rekao ni reci. Oči su mu se razgoračile. Konačno je shvatio da je t»o poslednja stvar koja joj je potrebna. U redu, pomislila Je, izvukla se. Ali ne, on je kratko razmislio i rekao: – U redu, napišite mi – izaberite temu koja vam se dopada – članak od ne više od pet hiljada reci, pa ćemo videti. Klimnula je glavom, poželevši da je taj tip bio malo tvrdi. Posmatrala ga je dok se vraćao ka svom stolu, zaustavljajući se pored još tri druga stola. Pogledala je u Tajlera i podigla ruku da bi ga zaustavila. – Ne, ne mogu da radim za njega. Nemam ni upotrebljivu ličnu kartu. Ne verujem ni da bi m« plaćao u kesu. – Prokletstvo – rekao je. – Nisam razmišljao o tome. Samo sam na kraju shvatio da bi te, što te više posmatra, sve više dovodio u vezu sa Rebekom koju je video na televiziji. – U redu je. Napisaću dva članka i odneti mu ih. Reći ću mu da sačekamo reakciju čitalaca a onda možemo da razgovaramo. Ne bi trebalo tada da postane sumnjičav. Meni novac nije potreban. Neću da gladujem. Potrebno mi je nešto što će mi držati um u pokretu.

– Kako se snalaziš sa kompjuterima? – Pretpostavljam da bi me nazvao funkcionalnim genijem, ali tehnološkim moronom. Šteta. Pošto sam samo povremeno savetnik, ni meni ne treba suvišna radna snaga. Noć je bila vedra i topla, sa blagim povetarcem koji je duvao iz pravca Atlantika. Na nebu su blistale zvezde. Beka je stajala kraj Tajlerovog džipa, zureći u nebo. – Ovoga nema u Njujorku. Vrlo lako bih mogla da se naviknem na ovo, Tajlere. Šteta što jedva čuješ huk okeana odavde. Miris slane vode je takođe opojan. – Da, desilo mi se da mi je sve ovo toliko nedostajalo, da sam osećao potrebu da se vratim. To sam i učinio pošto sam diplomirao. Ali već znaš, sve više mladih ljudi odlazi odavde i ostaje negde tamo. Pitam se da li će Riptajd uopšte postojati za dvadesetak godina? – Ali ima dosta turista koji će mu podići vrednost, zar ne? – Da, ali celokupan šmek ovoga grada se promenio za proteklih dvadeset, trideset godina. Pretpostavljam da se radi o progresu je l'? Zaćutao je za trenutak, posrnatrajući Mlečni put. – Pošto je En otišla, pomislio sam da napustim Riptajd i da se više nikada ne vratim – ali sam shvatio da su svi Semovi prijatelji ovde. Svi ljudi koji su poznavali Anu su ovde, a uspomene nisu neprijatne. Ionako sam i ovde mogao da radim, tako da sam ostao. I nisam se pokajao. Drago mi je što si ovde, Beko. Videćeš, sve će doći na svoje mesto. Jedino je problem zima. U januaru baš i nije neka zabava biti ovde. – Ni u Njujorku nije bolje. Videćemo šta će se dogoditi do januara. Ne znam šta se desilo sa tvojom ženom, Tajlere. Da li je umrla? Poželelaje da nije to izgovorila, kada je primetila bolni izraz koji je urezao bore oko njegovih usana i od koga su njegove oči postale prazne i mrtve. – Žao mi je, nije trebalo to da pitam. – Ne, u redu je. Normalno je da si radoznala. Svi u ovom gradu su radoznali. – Kako to misliš? – Moja žena nije umrla. Jednostavno je jednog dana prosto nestala.

Jednoga dana je bila ovde, sledećeg me je napustila. Bez reči, poruke, apsolutno ničega. To se desilo pre petnaest meseci, dve nedelje i tri dana. Vodi se kao nestala osoba. – Jako mi je žao, Tajlere. – I meni je. Kao i njenom sinu. Slegnuo je ramenima. – Izdržavamo nekako. Kako vreme prolazi, sve nam je bolje. Prilično čudan način za izražavanje osećanja. Pa, zar Sem nije i njegov sin? – Ljudi iz ovog grada su nalik većini ljudi. Nisu poverovali da se En jednostavno pokupila i otišla. Radije bi da veruju da sam je ja ubio. – To je smešno. – Slažem se. Dakle Beko, nemoj da brineš. Sve će biti dobro. Ja sam ekspert u poboljšavanju okolnosti, naročito ako ne mogu biti gore. Naravno, nadala se da je u pravu. Dogovorili su se da zajedno odu u teretanu sledećeg dana. Njegova žena je tek tako otišla – od muža i svog malog sina? Mora da je bilo nezamislivo teško obojici. Zašto narod veruje da ju je on ubio? Tri dana kasnije, 26. juna, Beka je gledala televiziju, ne zato da bi proverila da li je i dalje njeno ime u dodatku najnovije priče o guverneru Bledšou, već da bi proverila kakvo će vreme biti. Najsilovitija oluja koja je zadesila obalu Mejna za proteklih petnaest godina se bez oklevanja kretala ka njima, sa prognozom vetrovitosti od šezdeset kilometara na čas, provalom oblaka i mogućnošću neverovatnih materijalnih šteta. Svi su bili upozoreni da odu u skloništa, i Beka je odlučila da će to učiniti otprilike za tri minuta. Ali ne, nije htela da ode. Nije želela da bude blizu drugih ljudi u istom okruženju, u skloništu, jer bi je to dovelo u još veću opasnost da je prepoznaju. Shvatila je da mnogi stanovnici Mejna nikada nisu razmišljali o tome da napuste svoje domove. Bili su neverovatno hrabri. Samo su filozofski klimali glavom kada se diskutovalo o nadolazećoj oluji. Beka je otišla do balkona na krovu kuće, dok se oluja približavala, i posmatrala nebo i zvezde koji su nestajali dok su ih oblaci prekrivali i čamce

u luci koji su poskakivali na nabujalim talasima. Potom je vetar iznenada postao jači i počeo da kida drveće. Vazduh je postao hladan kao u januarsko jutro. Kada je konačno kiša počela da pada, u vidu teških i neprekidnih kapi, morala je da ude unutra. Još malo pa će deset sati uveče. Nestalo je struje. Beka je kupila svece i šibice i stavila ih na toaletni stočić. Zastala je kako bi oslušnula kako oluja udara po obali. Čula je kako prognozer predviđa ozbiljnu štetu u pogledu ribarskih čamaca i drugih rekreativnih jedrilica, ako nisu propisno obezbedeni. Mogla je da zamisli kako sada luka izgleda, dok se talasi besno pene, bičuju bokove čamaca i verovatno ih preplavljuju. Drhtala je dok je navlačila pulover i zaronila u perine. Izabrala je kanal na televiziji koji je je stalno prikazivao vremensku prognozu dok je neprestano posmatrala lajtšou iza prozora svoje kuće. Zvuk groma je bio zaglušujući. Kuća je zveketala od snage udara. Meteorolog na kanalu 7 je rekao da vetar postaje sve jači, sada je već duvao brzinom od skoro osamdeset kilometara na čas. Rekao je da narod treba da se povuče u službena skloništa što dalje od obale, kako bi se zaštitili. Čudno, ali njegov glas je bio uzbuđen. Beka i dalje nije nameravala da napusti kuću. Ova stara kuća je bez sumnje iskusila slične strašne oluje u svojoj stogodišnjoj istoriji, kao što je i kuća iznad puta „PajperLajt“. Obe kuće su preživele. Obe će preživeti i druge oluje, u to nije sumnjala, iako joj se telo nevoljno grčilo dok je kuća stenjala i škripala. Iznenada, bez upozorenja, puče grom, svetlost obasja nebo a svetla se ugasiše.

ŠESTO POGLAVLJE

Mrak nije dugo trajao. Nebo je dobrih pet minuta, bez prestanka, bilo osvetljeno usled groma i sevanja. bez problema je mogla da vidi koliko je sati. Tek je prošlo jedan ujutro. Na kraju, više nije mogla da izdrži i dohvatila je telefon kako bi nazvala Tajlera, ali veze su bile prekinute. Zurila je u slušalicu a potom pogledala kroz prozor spavaće sobe upravo kada je snažan

udar groma osvetlio nebo. Osetila je kako oluja bubnja u njenim usnim školjkama, gotovo istovremeno sa bleskom. Biće sve u redu. To je ipak samo oluja. Oluje u Mejnu su jednostavno način života, kao horde komaraca koje sa vremena na vreme opsednu grad. Oko toga se nije trebalo brinuti. Dok je Beka ležala u tami, posmatrajući prizor sa prozora spavaće sobe, mogla je da se opkladi da su vetrovi postajali sve jači kako su pustošili zemlju pred sobom. Osetila je kako kuća bukvalno podrhtava svuda oko nje. Tako se snažno tresla da se na tren zabrinula da će je vetar iščupati iz temelja. Bučan i bolan zvuk je gotovo izbacio iz kreveta. Ne, nije to ništa. Zar je došla ovde da bi je ubila silovita letnja oluja? Ranije je priželjkivala da bude bliže okeanu, da sluša talase kako se užurbano lome o visoko stenje obraslo borovom šumom, koja se savija i lomi pred naletom zimskih vetrova, ili kako udaraju načičkane i oštre crne stene koje obrubljuju uske, natrpane plaže na kraju „Blek Lejna“, uskog i prljavog, vijugavog puta koji vodi pravo do okeana. Sada to više nije želela. Dobro je što ti siloviti i ljutiti talasi nisu bili deo te priče. Posmatrala je kako se od sevanja razdire nebo, kako se vidi kao da je dan po nekoliko trenutaka. Osetila je kako joj grmljavina osećaj dodira. Bilo je impresivno, iskonski dramatično. A ona se bojala. Na kraju više nije mogla tako. Upalila je tri dragocene svece, natakla ih u šolje od kafe i dohvatila triler Štiva Martina, koji je počela da čita dok oluja nije postala tako ozbiljna. Da li to oluja popušta? Pročitala je nekoliko rečenica a potom shvatila da se ne seća ni naslova poglavlja. To nije bio dobar znak. Vratila je knjigu na policu i izvukla „Njujork Tajms“, koji se mogao naći samo u jednoj maloj trafici na „Poizon Ajvi Lejnu“. Nije želela da čita o planiranim ubistvima, ali naravno da je to prvo pročitala. Više stranica je bilo posvećeno pokušaju ubistva guvernera. Pominjali su njeno ime, isuviše često. Grmljavina je glasno i divlje udarala kuću dok je ona čitala: Traži se Rebeka Metlok, bivši pisac govora za guvernera koja, kako FBI kaže, ima informacije o pokušaju ugrožavanja guvernerovog života. Ona je sada bivši pisac govora, zar ne? Pa dobro, budući daje otišla bez najave i bez ijedne reci, to se moglo i

pretpostaviti. Bilo je skoro dva sata posle ponoći. Iznenada i bez upozorenja, vetar je tako zaurlao da joj se kosa na potiljku digla a zubi zacvokotali. Grom je blesnuo ispunjavajući nebo plavičastim svetlom, a prasak kao da je izdigao kuću u vazduh. Gotovo se ugrizla za jezik dok je posmatrala prizor sa prozora spavaće sobe. Videla je kako su se raskošnom drvetu kukute uplele grane, a zatim je čula bučan prasak. Staro drvo je za trenutak počelo da treperi, a zatim se strovalilo na tie. Hvala Bogu, grom nije pogodio kuću, ali su neke više grane tako glasno i zastrašujuće udarile u prozor da je iskočila iz kreveta i otrčala u orman. čučnula je između jednog žutog pletenog pulovera i para plavih farmerki, i čekala, čekala, ali se više ništa nije desilo. Što se desilo, desilo se. Lagano se vratila u spavaću sobu. Tri grane su još uvek podrhtavale na mestu gde su pale, baš na pohabani, modro plavi tepih na podu. Prozor je bio polomljen uAparamparčad, kišne kapi su klizile sa predivnog zelenog »sca i dobovale po podu. Stajala je i posmatrala ogromnu granu drveta u svojoj spavaćoj sobi, slušajući bučnu grmljavinu u nekoj drugoj oblasti i pomislila: što je mnogo, mnogo je. Nije želela da bude sama, ne više. Obukla se i štrcala niz stepenice. Morala je da pronađe nešto da zatvori prozor. Međutim, ničega nije bilo, osim nekoliko krpa za sudove sa motivima svetionika na sebi. Na kraju je ugurala sve svoje jastuke oko grane drveta. Funkcionisalo je. Zatvorila je ulazna vrata za sobom i izašla na vetar koji je urlikao. Bila je potpuno mokra pre no što je uspela da udahne vazduh tri puta. Beznadežno. Trčala je kroz tešku kišu do tojote a zatim petljala po mraku oko brave dok joj se kosa lepila za lice. Najzad je uspela da otvori vrata i sedne za volan. Kada je okrenula ključ da upali, automobil je počeo da vergla i potom se ugasio. Nije želela da automobil presisa, te nije opet pokušavala da ga upali. Ne, saćekaće da se malo odmori. Najzad je ponovo okrenula ključ i, neka je hvaljen Gospod, motor se upalio i auto krenuo. Tajlerova kuća je bila udaljena oko šest stotina metara niz put, u prvoj ulici sa leve strane pod nazivom Gam Su Lejn. Kada se začuo bučan prasak groma, bacila je pogled na kuću Džejkoba Marlija. Izgledala je kao gotski zamak u nekom engleskom selu, u potopu kiše, po kojem su lutale izgubljene duše iz nekih drevnih vremena. Izgledala je zlokobno čak i bez magle koja se podizala i bacala seni na kuću, čineći je još sumornijom. Oštar svetlosni

bljesak je proleteo poput nekog srebrnog noža. Činilo se da kuća podrhtava i to od neke smrtonosne rane. Izgledalo je kao da sam Bog želi da je pocepa na deliće. Bilo joj je drago što je otišla. Možda je Džejkob Marli Senior zaista otrovao svoju ženu a Bog upravo sada želi da prosledi kaznu. – Hvala ti puno što si čekao dok ja ne izađem – povikala je. Brzo je mahnula rukom. – Došla sam ovde, a ti si baš sada resio da deliš božansku pravdu Malo si zakasnio, znaš! Ogromno drvo kukute koje je vrlo lako moglo da smrska jednu stranu kuće je ležalo pored, gotovo paralelno sa zapadnim zidom. Ona veoma debela i dugačka grana koja je polomila prozor spavaće sobe je izgledala kao ruka koja je uspela da se provuče u kuću. Naježila se od te slike. Iznenada je sve izgledalo živo i zlokobno, i približavalo joj se kao i čovek koji ju je zivkao telefonom i progonio je, ubio onu staricu i pucao na guvernera. Bio je tu negde blizu, mogla je da ga oseti. Jednostavno prestani! Vozila je vrlo sporo niz dugačak, uzani put, jer drugog nije ni bilo. Put je bio prepun krhotina, dok je vetar povijao drveće gotovo do zemlje. Grane su udarale po vetrobranu. Krošnje su se naginjale ka njoj, kiša je poput čekića udarala po staklu, lupajući po automobilu, dok se ona pitala da li je zapravo došla u Mejn da bi je dokusurila neka bedna oluja. Dva puta je morala da izlazi iz automobila kako bi sklonila polomljene grane sa puta. Vetar i kiša su je tako žestoko šibali da nije mogla više ni da stoji uspravno, niti da hoda.. Znala je da su branici ulubljeni. Osiguravajućem društvu će se veoma dopasti novonastalo stanje. Oh dragi Bože, pa ona je zaboravila da uopšte nije osigurana. Za to je bilo potrebno imati važeću ličnu kartu i potvrđeni identitet. Iznenada je ugledala farove kako seku guste kovitlace kišnog zastora na pet metara od nje. Išli su ka njoj brzo, isuviše brzo. Prokletstvo, neće valjda da pogine na Beladona drajvu. To mora da je ironija sudbine, ali tada baš nije mogla da procenjuje situaciju. Došla je ovde kako bi se sakrila i bila na sigurnom. Međutim, grane drveta su joj upale u spavaću sobu, a ona će sada umreti zbog toga što nije mogla da podnese boravak u toj staroj kući za koju je bila sigurna da će se srušiti nad njom i progutati je živu. Žestoko je lupila rukom po sireni, smotavši volan ulevo, ali ta svetla su se neumoljivo i bez predaha približavala. Brzo, isuviše brzo. Iza nje je već bilo toliko

krhotina da nije mogla da ih zaobiđe. Nagazila je kočnice i isključila motor. Iskočila je iz automobila i štrcala sa puta, osećajući kako ta prokleta svetla farova gamižu po njoj tako jasno da se pitala da je njen progonitelj nije možda pronašao i sada se sprema da je ubije. Zašto je uopšte napuštala kuću? Jeste da je na poderanom tepihu spavaće sobe ležala grana drveta i da je kiša curila P° njemu. Ipak, bila je bezbedna, što ovde svakako nije, usred vetra koji kovitla oko nje poput poludelog derviša sPrernnog daje hitne u vazduh, i pred automobilom koji 'de ka njoj sa luđakom za volanom. Iznenada su se nekim čudom farovi automobila zaustavili na otprilike dva metra od nje. Udarci kiše i groma su se nastavljali, zamagljujući farove i čineći boju svetala slabašno žutim. Samo je stajala i čekala dok je vetar pritiskao, oduzimao dah, obuzimao kosti. Ko će izaći iz tog automobila? Da li je mogao da je vidi, sklupčanu pored drveta, koje se zbog siline vetra gotovo slomilo na pola. Da li je želeo da je ubije golim rukama? Ali, Zašto? Zašto? To je bio Tajler Mekbrajd koji je vikao: – Beko! Zaboga, da li si to ti? Imao je baterijsku lampu i usmerio je snop svetlosti ka njoj. Svetlost se razlivala od kiše i postajala bleda i plavičasta i išla joj je pravo u oči. Podigla je ruku. Otvorila je usta da dovikne nešto i gotovo se udavila. Potrčala je ka njemu i zgrabila ga za ruku. – Ja sam – rekla je – ja sam. Krenula sam ka tvojoj kući. Jedna grana sa drveta je polomila prozor moje spavaće sobe i zvučalo je kao da će se ćela kuća srušiti. Čak i da je želeo da je udari, budući da je balansirala na granici histerije, to nije učinio već je zgrabio za ramena svojim velikim i vlažnim rukama i veoma smireno i polako izjavio: – Učinilo mi se da vidim neke farove automobila, ali nisam bio siguran. Samo sam razmišljao o tome da stignem do tebe. U redu je. Ta stara kuća se neće srušiti. Nemaš čega da se bojiš. Dakle kreni za mnom i prati me svojim kolima do kuće. Ostavio sam Sema samog. Spava ali ne mogu da tvrdim da se neće probuditi. Ne bih želeo da se probudi i uplaši. Sabrala se. Nije bila bespomoćna, ne kao što je Sem bio. Vetar je kidao njihovu odeću, a kiša je padala takvom žestinom da je bolelo kada udari. Farmerke na njoj su postale teške, krute i tvrde. Ali, nije marila za to. Nije

bila sama. Tajler nije luđak iz Njujorka. Duboko je uzdahnula i posmatrala ga kako vozi vijugavom stazom ka svojoj kući u Gam Su Lejnu. Trebalo im je još deset minuta da stignu do niske i dugačke kuće sagrađene na prelepoj livadi gusto zasađenoj drvećem kukute i omorike. Iskočila je iz automobila i uzviknula dok je trčala ka ulaznim vratima. – „Gam Su“ kakvo divno ime za ulicu! Počela je da se smeje. – Smiri se, Beko. Kod kuće smo. Gospode Bože, uspeli smo, mada je ovo jedna od najžešćih oluja koju sam video. Rekli su da se može uporediti sa jednom iz '78. godine. Sećam se te oluje, bio sam mali i užasno sam se uplašio. Moram da priznam da ti je tajming neverovatan, Beko. Došla si u Riptajd baš kada se ova kraljica oluja spremala na udarac. Pogledao je još jednom a zatim dodao polako, mirnim i tihim glasom: – To mi liči na Manćinijev virus koji je stigao prošle godine i upropastio sve kompjutere u maloj softverskoj kompaniji poznatoj pod imenom „Tifani“. Pozvali su me da sredim situaciju. To je bio veliki posao koji je trebalo obaviti. Beka je stajala u malom ulaznom holu dok se voda slivala sa nje i gledala u njega. Pokušavao je da joj skrene misli pričom i uspevao je u tome. – Kompjuterdžijski humor – rekla je smejući se dok je on donosio peškire iz kupatila. Jedan svetlosni zrak se prolomio kroz prozor i osvetlio gomilu časopisa na podu pored sofe. – OK sam – odgovorila je kada je Tajler počeo nežno da prelazi dlanovima preko njenih leda. Povukao se uz osmeh. – Znam. Ti si jaka žena. Sem je i dalje spavao, kovrdžav na tatu, sa levom rukom pod obrazom. Svet je nestajao u eksploziji na manje od tri metra od njega a Sem je verovatno sanjao crtane filmove koje je gledao tog jutra. Povukla je ćebe preko njega, za trenutak je zastala i tiho se obratila Tajleru koji je stajao odmah iza nje: – Predivan je. – Jeste – odgovorio je.

Poželela je da ga pita zašto Sem ne voli mnogo da priča, zašto je toliko uzdržan, ali je nešto u njegovom glasu sprečilo, te je zadržala to pitanje za sebe. U njegovom glasu se osećao bes i ogorčenje. Zbog toga što ga je žena ostavila? Zato što je otišla bez reči? Bez ikakvog kajanja? Pa, njoj se to činilo logično. I njena majka je napustila nju, i osećala je nesigurnost i bes zato što je ostala sama. Naravno, tu se nije radilo o grešci njene majke, već o bolu zbog njenog odlaska. Spustila je još jednom pogled ka Semu, zatim se okrenula i izašla iz male spavaće sobe a Tajler je pratio. Dao joj je penjoar koji je pripadao njegovoj ženi, ružičast, debeo, dronjav i iznošen, te se zapitala kakva je žena uopšte bila En Mekbrajd. Zašto nije ponela svoj penjoar? Sada to nije mogla da pita Tajlera. Veličina joj je potpuno odgovarala. Ogrtač je bio topao i udoban. Ona i En Mekbrajd su bile istog stasa. Popili su kafu, zagrejanu na Kolmen peći koju je Tajler izvukao iz podruma. To je bila najukusnija kafa koju je ikada okusila i to mu je i rekla. Zaspala je na staroj sofi presvučenoj cicom, umotana u ćebad. Sunce je jarko sijalo, štaviše blještalo je, kao da je oluja isprala debele naslage prašine sa drveća, ulica i kuća, i čak vodom isprskala samo nebo. Bekine farmerke su ponovo bile meke pošto su se osušile, ali tako su bile tesne da ih je jedva zakopčala kada ih je Tajler doneo. Sem je neočekivano prenuo svojim tihim glasićem: – Jesi li mi donela kolačiće, Beko? Ćela rečenica. Možda je bio samo uplašen i oprezan prema nepoznatim ljudima. Možda je više nije smatrao strancem. Nadala se da je tako. Nasmešila mu se. – Izvini dečko, ali ovoga puta nema kolačića. Pošto se probudila uplašila se i uznemirila kada je ugledala Sema kako stoji pored sofe, držeći ćebence uz sebe, sa palcem u ustima i ne govori ništa. Samo je posmatrao. Sem onda reče: – Kuća duhova. Tajler je sipao pahuljice u malu činiju za svog sina. Pogledao je u Beku. – Ona reče: – Možda si u pravu, Seme. Oluja je bila grozna i ta stara kuća se tresla i škripala. Od straha sam se zaledila. Sem je počeo da jede pahuljice „Kapetan Kranč“, koje je otac stavio pred njega. Tajler onda reče: – Sem je isuviše mali da bi se plašio. Nije ni podigao pogled sa svoje činije sa pahuljicama. Bilo je skoro

jedanaest časova ujutro kada se Beka odvezla nazad do kuće Džejkoba Marlija. Više joj nije izgledala zastrašujuće i preteče. Delovala je otrcano ali veoma čisto i grana kukute koja je proburazila prozor na drugom spratu više nije izgledala kao utvara, već kao mrtvo drvo i ništa više od toga. Nasmešila se dok je obilazila kuću procenjujući štetu. Nije zapravo bilo mnogo štete, osim grane u prozoru. Moraće da odvuku kolima to drvo. Nazvala je agenta za nekretnine, gospođu Rajan sa javnog telefona ispred „Fud Forta“, koji je radio. Rekla je Beki da će obavestiti osiguravajuće društvo i ljude koji treba da uklone drvo, da ne treba da brine, sve je pokriveno osiguranjem. Beka se vratila kući i još dvadeset minuta obilazila kuću, ali nije primetila više oštećenja. Struja se naglo pojavila pa opet nestala. Konačno, a gotovo je bilo podne, pojavila se jarka i jasna svetlost. Frižider je glasno zabrujao. Sve se vratilo u normalu. Zatim je bez upozorenja nestalo struje u hodniku i dnevnoj sobi. Sigurno je kurcšlus, pomislila je i zapitala se, gde je do đavola ta kutija sa osiguračima. Najverovatnije je u podrumu. U svakom slučaju je morala da proveri. Zapalila je jednu svecu i otključala vrata podruma koja su se nalazila na dnu kuhinje. Strme drvene stepenice su nestajale u mraku. Divno, pomislila je, samo mije još ovo trebalo, mogla bih sada da padnem i polomim vrat na ovim trošnim stepenicama. Olakšanje je bilo da nisu baš bile tako opasne, bile su široke i solidne. Bilo ih je desetak. Pod je bio neravan, od hladnog i vlažnog betona. Podigla je svecu i pogledala naokolo. Bila je tu neka žica koja je visila i ona je povukla. Prekidač za sijalicu je škljocnuo ali se ništa nije dogodilo. Mora daje isti osigurač. Krenula je sa desne strane stepenica, podižući svecu da bi osvetlila zid. Dole je bilo vlažno i smrdelo je na buđ. Prsti na nogama su joj bili vlažni. Dakle, prokišnjava kad je oluja. Najzad je na zidu preko puta stepeništa pronašla kutiju sa osiguračima. Pored nje se nalazila gomila starih kutija, sve to je bilo prljavo i vlažno. Zamenila je pregoreli osigurač i sijalica nad njom je zasvetlela jačinom od sto vati. Mnoštvo starog nameštaja, uglavnom iz četrdesetih godina, neki komadi možda i stariji, bilo je nagomilano ispred stražnjeg zida. Bilo je mnogo kutija, veoma velikih i obeleženih izbledelim i umrljanim, nečitkim rukopisom. Nagnula se napred kako bi pročitala natpis na jednoj od etiketa, kada je začula tiho klepetanje. Oblio je hladan znoj i zadrhtala je od straha. Odakle dolazi taj zvuk? Odakle? Sve noćne more od prošle večeri počele su da je

razdiru. Setila se Semovih reći „kuća duhova“. Senke, prokleti podrum je bio pun senki, vlage i truleži. Trgnuo je tresak na nekih deset metara od nje, iz najudaljenijeg dela podruma. Posmatrala je kako se zid podiže, stenje da bi ispljunuo jednu ciglu na podrumski pod, ostavljajući na tom mestu izbrazdanu crnu rupu. Stajala je tako još jedan momenat, zureći u rupu na zidu. Iznenadila se. Kuća je bila vrlo stara, ali čvrsta. Zašto bi se ovako nešto uopšte dogodilo? Moguće je da su oluje godinama postepeno podrivale baš ovaj zid i ona od sinoć mu je zadala poslednji udarac. Možda je tome doprinela i vlaga. Otišla je do tog kutka, izbegavajući kutije i ogroman kazan koji je izgledao kao da potiče iz davne 1920. Svetlost nije mogla da dopre do tog mesta. Podigla je svecu visoko i pogledala kroz crnu rupu. I vrisnula.

SEDMO POGLAVLJE

Iz te crne pukotine u podrumskom zidu je izleteo kostur, zajedno sa grumenjem cementa, celim i polomljenim ciglama, debelim slojem prašine koja je letela kroz vazduh da bi se konačno spustila lagano i obilato na pod podruma. Ispružena ruka kostura je gotovo dodirivala po nozi. Ispustila je svecu i poskočila unazad, obgrlivši telo rukama. Zurila je u to nešto, udaljeno od nje manje od metra. Bila je to mrtva osoba i to odavno mrtva. Ne, to nije bila bilo kakva osoba, to je bila žena koja nije mogla nikome da nanese zlo. Bar sada više nije mogla. Kosti su bile prekrivene belim džinsom i kratkim ružičastim puloverom bez rukava, i mnoge od njih su sada ležale razbacane naokolo budući da ih nekada tesne farmerke više nisu držale skupa. Jedna patika je spala sa njene leve noge i videla se bela sokna, mokra i buđava. Leva ruka se još uvek držala, ali jedva. Glava se otkinula i otkotrljala dvadesetak santimetara od vrata. Beka je samo stajala, zureći u to nešto, pomišljajući da je nekada ta osoba, ma ko ona bila, disala i smejala se, pitajući se šta joj donosi sutra. Bila je mlada, pomislila je Beka. Ko je bila

ona? Šta je radila u podrumu Džejkoba Marlija? Neko je ostavio tu, namerno, kako bi je sakrio zauvek. I sada je predstavljala samo gomilu kostiju, od kojih su neke bile prekrivene buđavim belim džinsom i ružičastim puloverom. Beka se lagano popela natrag gore, prekrivena prašinom, dok joj je srce lupalo. U njenim mislima je taj kostur bio i dalje živ, i verovatno će ostati zastrašujuće jasan do kraja njenog života. Očne jabučice su bile tako prazne. Beka je znala da nema izbora. Nazvala je šerifovu kancelariju u Vest Hemloku i zamolila da je spoje sa šerifom. – Ovde gospoda Ela – začula je glas, grub poput muškog i promukao – glas pušača. – Recite mi ko ste i šta želite a ja ću vam reći da li vam treba Edgar ili ne. Beka je buljila u slušalicu. To svakako nije bio Njujork. Nakašljala se. – Zapravo, moje ime je Beka Pauel i preselila sam se u kuću Džejkoba Marlija pre otprilike nedelju dana. – Čula sam za vas, gospođice Pauel. Videla sam vas „Kod Polijane“ sa Tajlerom Mekbrajdom. Šta radi mali Sem dok se vas dvoje skitate naokolo i uživate u jednom od najboljih restorana u Riptajdu? Beka se nasmejala, nije mogla da se uzdrži, ali se ubrzo zagrcnula. Osetila je kako joj se oči pune suzama. Ovo je bila ludost. Ipak je uspela da kaže: – Ostavili smo ga sa gospodom Rajan. On je veoma voli. – Pa, onda je u redu. Rejčel i En – to je mrtva gospoda Mekbrajd – ovaj, one su bile najbolje prijateljice, kažem ja vama. I Sem jako voli Rejčel, i ona njega, hvala Bogu, pošto mu je mama umrla, kažem ja vama. – Mislila sam da je En Mekbrajd nestala, da je jednostavno napustila svoju porodicu i Riptajd. – Tako on kaže, ali niko ne veruje u tu priču. Šta hoćete, gospođice Pauel? Budite brzi i koncizni, ne udaljujte se od teme i nemojte mi pričati tračeve. Ovo je zvanična kancelarija organa reda i zakona. – U mom podrumu se nalazi kostur. Po prvi put od početka ovog veoma čudnog razgovora, gospoda Ela je zaćutala, ali ne zadugo.

– Taj kostur o kojem mi pričate, kako je dospeo u vas podrum? – Ispao je iz zida sa gomilom šljunka kada se malopre srušio zid, verovatno oslabljen usled sinoćne snažne oluje. – Mislim da ću vas odmah spojiti sa Edgarom. Za vas je šerif Gefni. Veoma je zauzet zbog velikih šteta od nevremena, znate, mnogo naroda želi da se čuju sa njim, ali jednog kostura ne možemo da ostavimo za sutra, kažem ja vama. – U pravu ste u vezi toga – reče Beka dok je sustizala neverovatna želja da prsne u smeh. Obrisala je suze iz očiju. Shvatila je da drhti. To joj je bilo najčudnije. Muški glas se javio i rekao: – Ela mi kaže da je neki kostur u vašem podrumu. To se ne dešava svakog dana. Da li ste sigurni da se radi o kosturu? – Da, vrlo sam sigurna. Da budem iskrena nikada ga pre nisam videla, bar ne da mi leži kod nogu, na podu u podrumu. – Onda odmah dolazim. Ostanite gde ste, gospoja. Beka je i dalje zurila u slušalicu kada se ponovo javila gospoda Ela. – Edgar mi je rekao da nastavim da razgovaram sa vama, kako ne biste pali u histeriju. Edgar postaje jako osetljiv u društvu žena koje cmizdre i jadikuju bez prestanka. Baš me čudi što ste tako delovali na njega, s obzirom na to kako ste sa mnom razgovarali o koječemu. – Zahvalna sam vam na tome, gospodo Ela. Ja zapravo nisam sklona histeriji, barem još nisam, ali kako je šerif uopšte mogao da zna da sam na samoj ivici histerije? Nikada nisam pre sa njim razgovarala. – Edgar se jednostavno razume u te stvari – reče gospoda Ela opušteno. – Veoma je intuitivan, znate, kažem ja vama. Zbog toga ću ja da razgovaram sa vama dok on ne dođe do vas, gospođice Pauel. Ovde sam da biste ostali pri sebi. Beki to nije uopšte smetalo. Za sledećih desetak minuta je saznala kako je En Mekbrajd nestala jednog dana, bez ikakvog objašnjenja, baš kao što je Tajler njoj ispričao. Saznala je da Tajler nije Semov otac, već očuh. Semov pravi otac je isto tako bez traga i glasa jednog dana nestao. Čudno, zar ne, oboje tek tako ustali iz kreveta i prosto nestali? Svakako, Semov otac je bio

ništarija koja je stalno proklinjala i psovala svoj težak život. Nije želeo da ostane ovde i da svom životu dao neki smisao, zar nije tako? Ali, to nije bio slučaj sa En. Ona ne bi mogla tek tako da se pokupi i ode, ne bez Sema. Onda je gospoda Ela počela sa pričom o svojim kućnim ljubimcima, a imala ih je gomilu, s obzirom na to da je imala šezdeset pet godina. Konačno je Beka čula kako se automobil zaustavlja. – Šerif je upravo stigao, gospođo Ela. Obećavam da se neću raspasti. Spustila je slušalicu pre no što je gđa Ela uspela da joj da jedan isprobani recept njene majke za napete živce. I ne bi se ona raspala, bar zbog petog psa gde Ele, terijera po imenu Bač, jer više nije bilo suza u njenim očima, a živahan i zarazan smeh joj je odavno preseo. Šerif Gefni je viđao ovu malu Pauelovu po gradu, ali se nije upoznao sa njom. Izgledala je bezopasno, pomislio je, prisećajući se kako je pritezala rukama dinju u bakalnici „Fud Fort“ kada je prvi put video. Bila je vrlo lepa, ali je bila bela poput umetka na njegovoj košulji od sinoć, pre no što je pojeo porciju špageta. Otvorila je ulazna vrata stare Marlijeve kuće i stajala tako, posmatrajući ga. – Ja sam predstavnik zakona – rekao je i skinuo svoj šerifski šešir. Nešto mu je bilo čudno kod nje, nešto baš nije bilo kao što treba, a to nije bilo zbog njenog isuviše bledog tena. Pa, čovek može da skrene na mnogo načina ako pronađe nekog kostura. Više bi voleo da prestane da zeva u njega kao da su joj vrane popile mozak, ili ne daj Bože, kao da je histerična. Uplašio se da ne brižne u plač i bio je spreman da učini skoro sve da do toga ne dođe. Ispravio je ramena i pružio joj svoju ogromnu šaku. – Šerif Gefni, gospoja. Kakav je to kostur u vašem podrumu? – To je žena, šerife. Odmahnuo jeglavom zadovoljan. Bilo mu je lakšebudući da je sada izgledala pribrana i pod kontrolom, i donja usna joj nije podrhtavala. Posmatrala ga je potpuno suvim očima, što je mogao da primeti bez obzira na njene naočare. – Pokažite mi kostura za kojeg ste procenili svojim nestručnim pogledom da je žena, gospoja – rekao je – pa ćemo videti da li je Vaša pretpostavka

tačna. Ja se nalazim u Zemlji Nedođiji, pomislila je Beka dok je vodila šerifa Gefnija do podruma Džejkoba Marlija. Išla je za njim. Imao je šezdesetak godina i bio je hodajući infarkt. Imao je dobrih petnaest kilograma viška a dugmad na njegovoj šerifskoj košulji su se jedva držala nad stomakom. Široki crni, kožni opasač, jako pritegnut ispod stomaka je pridržavao futrolu i čuturicu, i gotovo nestajao na prednjem delu zbog prevelikog trbuha. Oko glave e imao venac sede kose i vrlo svetle, sive oči. Skoro ga je gurnula kada je iznenada zastao na prvom stepeniku, i nastavio tako da stoji šmrčući. – Dobro je, gospođice Pauel. Nesmrdi. Znači da je odavno. Malo joj je falilo da se uguši. Stajala je iza njega dok se spuštao na kolena kako bi ispitao kosti. – Pomislila sam da je žena, možda čak i devojčica, budući da ima na sebi ružičasti pulover. – Dobar zaključak, gospoja. Hm, ostaci izgledaju prilično stari, a možda i nisu. Pročitao sam negde kako se mrtav čovek pretvara u kostura za manje od dve nedelje ili može da traje deset godina, u zavisnosti gde se telo stavi. Šteta što nije vakumirano, znate, što nije bilo vakuma iza tog zida. Daje bilo tako, možda bi nešto od nje i ostalo. Ali, životinje mogu svuda da prođu i od nje su se fino najeli. Gledaj ovamo, osoba koja je ostavila ovde, je udarila u glavu. Podigao je pogled ka njoj, očekujući da ona shvata do kakvog je zaključka došao. Beka je naterala sebe da pogleda u lobanju koja je iznenada pukla, verovatno zbog premeštanja, i otkotrljala se dalje od vrata. Šerif Gefni je podigao lobanju i lagano je okretao u svojim rukama. – Pogledajte ovo. Neko je dobrano tresnuo u glavu, ali ne u potiljak nego u lice. To znači da se radi o nekom pokvarenjaku. Da, da, neko je bio nasilan, veoma nasilan. Ko god je ovo uradio bio je jezivo lud, da je tako jako udari i to posred lica. Pitam se ko li je ona bila, sirotica mala Prvo što moramo da proverimo jeste da li je neko od mlađeg sveta iz kraja nestao nedavno. Stvar je u tome stoi živim ovde skoro od rođenja i ne sećam se da je ijedno dete tek tako nestalo. Ali, raspitaću se. Stariji narod ne woravlja takve stvari. Dakle, sve ćemo uskoro saznati. Pretpostavljam da se radi o

nekoj odbegloj devojci. Matori Džejkob nije voleo strance – muške, ženske, nije bilo važno. Verovatno je zatekao kako se mota po garaži ili je čak pokušala da provali unutra, pa nije baš puno pitanja postavljao već je snažno udario po glavi. Zapravo, nije taj voleo ni ljude koji nisu bili stranci. – Rekli ste da je udarac bio užasno jak, i u predelu čela. Zašto bi Džejkob Marli toliko pobesneo ako se radilo samo o begunici, ili lokalnoj klinki koja se samo motala po njegovom imanju? – Ne znam. Možda mu je prigovorila. Matori Džejkob je mrzeo prigovore. – Te bele farmerke su marke „Kelvin Klajn“, šerife. – Sada tvrdite da je muško? – Ne. Govorim o kreatoru. To je skup džins, ne verujem baš da bi ih jedna osoba u bekstvu nosila. – Znate, gospoja, mnogi begunci pripadaju srednjoj klasi – šerif Gefni reče podižući se na prste. – Čudno je što narod uglavnom to ne zna. Znate, mali broj njih je siromašno. Hm da, mora da je oluja nešto poremetila – reče on, presamićujući se kako bi ispitao zid izbliza. – Pogledajte kako je matori Džejkob ovde fino nagurao. Mada, nije mu baš išlo sa ciglama i betonom. Ne bi se zid baš tako srušio, kad se već ništa drugo od kuće nije srušilo. – Matori Džejkob je bio manijakalni ubica? – Eh? Zavrteo se. – Zaboga ne, gospođice Pauel. Samo nije voleo da se bilo ko mota po njegovom imanju. Bio je pravi samotnjak, od kada mu je Miranda iz čista mira umrla. – Ko je bila Miranda? Njegova žena? – O, ne. Njegov zlatni retriver. Sahranio je svoju ženu toliko davno da je se čak i ne sećam. Da, da. A trebalo je da napuni trinaest godina, i tako da umre jednog dana. – Njegova žena je imala samo trinaest godina? – Ne, njegov retriver, Miranda. Jednostavno je iz čista mira umrla. Posle toga, matori Džejkob nikada više nije bio isti. Čuo sam daje muškarcima jako teško kada izgube nekoga koga vole. Meni je moja Mod obećala davno

da će me nadživeti, tako da nikada neću morati da saznam kako to izgleda. Beka je pratila šerifa uz stepenice podruma. Jednom je pogledala iza sebe avetinjsku gomilu belih kostiju sa „Kelvin Klain“ džinsom i seksi ružičastim, kratkim puloverom. Jadna devoka. Pomijslila je na priču Edgara Alana Poa Izdajničko srce i pomolila se da je ova devojka bila mrtva pre nego što je zbila zazidana u podrumu. Šerif Gefni je prislonio lobanju uz grudi kostura. Sat i po vremena kasnije kraj nje je napolju na verandi staajao Tajler. Dr Bejns, nm od Beke gibak i mršav sa velikim naočanma, je gotovo istrčao praćen dvojicom mladića u belim mantilima koji su pažljivo nosili kostur na nosiluma. – Nikada ne bih pomislio da gospodin Marli može nekoga da ubije – reče dr Bejns užurbano i tihim glasom. – Čudno je kako se stvari odvijaj u, zar ne? Sve ovo vreme niko nije znao, nije ni pretpostavljao tako nešto. Gurnuo je naočare ka korenu nosa, klimnuo Beki i Tajleru, a potom nešto kratko rekao mladioćima koji su nežno podizali nosila i stavljali ih u kombi. Beli kombi bez ikakvih obeležja je nestao, zajedno sa automobilom dr Bejnsa. – Dr Bejns je naš lokalni lekar. Nazvao je patologa iz Avguste pošto sam ga obavestio za kostura. Patolog mu je rekao šta da radi, što je prilično glupo budući da je on doktor a ja sam zadužen za zakon, i n.aravno da bih i ja bio zaista pažljiv sa tim kosturom u svaikom pogledu, i dovoljno pažljiv da ne narušim izgled mes ta zločina. Beka se prisetila kako je pažljpivo nameštao lobanju uz grudi kostura. Ali, bio je u pravu . Koga je briga za kostur? Šerif Gefni reče, sležući rarmenima: – U svakom slučaju, dr Bejns će odneti kostur u Avgustu do patologa i onda ćemo videti. Šerif Gefni je posmatrao desetak ljudi kako obigravaju naokolo i odmahivao glavom, terajući ih. Naravno da niko nije želeo da se pomeri. Nastavili s:u da razgovaraju, pokazujući prstom na kuću, možda čak i: na nju. Šerif Gefni reče: – Još malo pa će otići kućama. Radi se samo o prirodnoj, ljudskoj

radoznalosti. Nego gospođice Pauel, znam da ste uzbuđeni i žena izrazitog senzibiliteta, baš kao i moja Mod. Molim Vas da ostajete pribrani samo još malo. Mora da bi njen otac, da je živ, bio njegovih godina, pomislila je Beka i nasmešila mu se jer joj je mislio dobro. – Pokušaću, šerife. Vi nemate nijednu ćerku, je li tako? – Ne, madam, samo nekoliko sinova, svi su snažni, uvek mi prigovaraju i gotovo uvek su blatnjavi i znojavi. Ni nalik malim devojčicama. Moja Mod bi dala sve za jednu devojčicu, ali Bog nije želeo da nam je pošalje, poslao nam je samo sve te musave dečake. – A sada, gospođice Pauel, dr Bejns će razgovarati sa ljudima iz odeljenja za sudsku medicinu u Avgusti – to je naš glavni grad, znate – čim stigne tamo. Uradiće autopsiju, ili šta-god oni to radili sa gomilom kostiju. Ljudi tamo su veoma dobro obrazovani tako da znaju šta rade. Kao što sam vam rekao, dokumentovaće da je matori Džejkob ili već neko drugi udario tačno u čelo i smrskao joj glavu. Utvrdiće da se radilo o zaista zlonamernom i pokvarenom udarcu. U međuvremenu, moraćemo da otkrijemo ko je ona. Kod sebe mije imala ličnu kartu. Da li imate još neku ideju povodom toga? – „Kelvin Klajn“ džins je bio popularan od početka pa do sredine osamdesetih. To znači da nije ubijena i sakrivena iza tog zida pre 1980. Šerif Gefni je to pažljivo zapisao. Mrmljao je tiho dok je pisao. Podigao je pogled i rekao: – Izgledate mi veoma poznato, gospođice Pauel. – Možda ste me videli u nekom modnom časopisu, šerife. Ne, nemojte ni da pomislite na tako nešto, samo se šalim sa Vama. Nisam manekenka. Ali sam sigurna da bih Vas upamtila da sam Vas ranije srela. – Pa, mora biti da je tako – rekao je klimajući glavom. – Tajlere, da li ti imaš neku ideju povodom ovoga? Tajler je odmahnuo glavom. Šerif Gefni je, čini se, želeo još nešto da kaže, ali je zaćutao. Ipak je još jednom pažljivo osmotrio Tajlera. – Bićemo u kontaktu – rekao je, kratko se pozdravio i otišao do svog automobila, braon Forda sa laganim prtljažnikom za krov. U poslednjem trenutku se okrenuo ka njima i namrštio se. Uspeo je da ugura svoju trbušinu na mesto vozača. Hvala Bogu da se nije interesovao za njenu

prošlost. Bilo je evidentno da je shvatio da ona nema nikakve veze sa ovim slučajem, tako da jednostavno nije bilo važno ko je ona zapravo, odakle je i čime se bavi. – Baš je čudan – rekla je Beka dok su se vozili. – Šteta je što nema ćerku pored svih tih musavih dečaka. Skrenula je pogled i ugledala Tajlera koji je zurio u svoja stopala. Lagano ga je dodirnula prstima po ruci. – Šta nije u redu? Bojiš se da ne postanem histerična zbog toga što sam pronašla tu jadnu devojku? – Ne, nije u tome stvar. Videla si šerifa. Nije morao ništa da izgovori, ali je bilo jasno da ima nešto na umu. – Ne znam na šta misliš. U čemu je problem, Tajlere? – Znam šta je pomislio, baš pre no što je ušao u svoj automobil. Da bi taj kostur mogla biti i En. Beka ga je belo pogledala, lagano odmahujući glavom. – Moja žena. Ona je nosila „Kelvin Klajn“ džins.

OSMO POGLAVLJE

Beka je sledećeg jutra ušla u riptajdsku apoteku, na sredini Avenije Foksglav, i shvatila , na svoj užas, da se nalazi u centru pažnje. Za nekoga ko je želeo da nestane negde u nedodiji, nije joj se baš posrećilo. Kuda-god bi pošla, svi su piljili u nju, ispitivali je, upoznavali je sa svojim rođacima. Bila je devojka koja je pronašla kostura. Čak je dobila i specijalan tretman na benzinskoj pumpi „Junion 76“, na kraju „Poizon Ouk Sirkla“. Menadžer „Fud Forta“ gospodin Dobs, je zamolio za autogram. Troje ljudi su joj saopštili da im izgleda poznato. Bilo je isuviše kasno da se ofarba u crno. Otišla je kući i ostala tamo. Toga dana je primila više od dvadeset telefonskih poziva. Tajlera nije videla, ali bio je u pravu u vezi šerifa, budući da su svi isto to pomislili, i pričali o

tome dok su ispijali kafu, ili sa svojim susedima, i to ne baš diskretno. Tajler je naravno znao za to ali nije rekao ništa kada je došao do nje kasnije te večeri. Stoički je to podnosio. Poželela je da vikne svima da nisu u pravu, da je Tajler divan čovek, da ne postoji šansa da on nekoga povredi, ali nije smela više da privlači pažnju na sebe. To je bilo previše opasno što se nje tiče, tako da je slušala šta svi pričaju o En, Tajlerovoj ženi i Semovoj majci, koja je navodno nestala pre petnaest meseci bez reci bilo kome, ni mužu, ni sinu. Enina majka je bila živa do pre dve godine, ali je Mildred Kendrid umrla i ostavila En potpuno samu sa Tajlerom. Nije imala drugih rođaka koji bi opsedali Tajlera pitanjima kuda bi njegova žena, može biti, otišla. Svi su sumnjali, naročito kada bi videli jadnog, malog Sema, tako tihog i povučenog, kao da je nešto video. To što se uopšte nije bojao svog očuha je samo pokazivalo da je jadni mališan sve najgore potisnuo. Ah, da, sada je svima sve bilo jasno. Tajler je udario svoju ženu u glavu – verovatno je želela da ga ostavi, u tome je vic – a zatim je zazidao u podrumu Džejkoba Marlija. Mali Sem je nešto znao budući da se potpuno promenio nakon što mu je majka nestala. Tajler je stoički podneo i sledećih nekoliko dana. Ništa nije govorio o tim spekulacijama i ignorisao je poglede ljudi koji su mu tobože bili prijatelji. Nastavio je sa svojim poslom, naizgled ne mareći za poglede koji su ga pratili. Beka je znala da se oseća bedno, ali ništa nije mogla da učini osim da ponavlja: – Tajlere, znam da to nije En. Dokazaće da se radi o nekom drugom, videćeš. – Kako? – Ako ne uspeju da otkriju o kome se radi, moraće da provere sve koji su odbegli. Postoje DNK testovi. Otkriće već. Onda će ti se ćela gomila ljudi izvinjavati puzeći na kolenima. Pogledao je i nije rekao ni reči. Beka je otišla u kupovinu u „Fud Fort“ u osam uveče, sledećeg dana, nadajući se da će radnja biti prilično prazna. Brzo se spustila niz prolaz. Poslednja namirnica koja joj je bila potrebna sa liste je bio hrskavi kikiriki buter. Pronašla gaje i izabrala manju teglicu, videla da u noj ima nekih staklastih parčića, te je počela da doziva nekog od prodavača, ali joj je se

tegla slomila u rukama. Jauknula je i ispustila je iz ruku. Sadržaj se prolio po ostalim teglama sa džemom i želeom, pre no što se tegla uz prasak slomila na podu kraj njenih stopala. Stajala je tu i posmatrala sav taj nered. – Predložio bih Vam prirodan buter, bez šećera. Ja samo jedem tu vrstu. Tako se brzo okrenula da se okliznula na kikiriki buter i opasno se zanjihala. Muškarac je uhvatio za ruku i povukao je gore da se uspravi. – Izvinite, nisam želeo da Vas uplašim. Dodaću Vam drugu teglu. Evo jednog mladića sa krpom. Valjalo bi da Vam obriše đon na patikama. – Da, naravno. Čovek koji je stajao na pola metra od nje joj je bio nepo znat:, što ne znači mnogo, budući da nije upoznala sve stanovnike – tog grada. Nosio je crnu vetrovku, taman džins i najki patike za džoging. Pažljivo se trudio da ne ugazi u kikiriki buter. Njen prvi utisak je bio da je krupan, čini se uštogljen. Imaco je dugu kosu, tamnu kao što su bile i njegove oči. – Jedino – nastavio je nakon kratke pauze – što ne smete da zaboravite jeste da morate da promešate kikiriki buter pre no što ga stavite u frižider. Ulje se uvek razlije sa strane i po rinkama. Nasmejao se, ali su mu oči i dalje bile ukočene, kao d.la posmatra ljude i pokušava da vidi sve loše strane koje pokušavaju da sakriju. Kao da se na to navikao i možda čak izgračdio filozofski odnos prema tome. Nije želela da i nju tako posmatra, da zadre u njenu intimu. Nije želela ni da razgovvara sa njim. Jedino je želela da ode odatle. – Da, znam – rekla je, i ustuknula korak unazad. – Kada sam se navikao na tu vrstu, shvatio sam da ne mogu da jedem niti jedan drugi kikiriki buter, zbog velike koli čine šećera. – To je istina. Udaljila se još jedan korak od njega. Ko je on? Zašto se trudi da bude ljubazan? – Gospođice Pauel, ja sam Džef Junior. Džef Senior je moj otac, on je pomoćnik menadžera prodavnice. Samo se držitte i ja ću vam obrisati patiku.

Podigao joj je nogu, gotovo je oborivši na leda. Onaj prvi muškarac je držao dok je Džef Junior vlažnim papirnim ubrusom brisao đon nježnih patika. Bio je vrlo snažan, mogla je to da oseti budući da je rukama držao ispod pazuha. – Drago mi je zaista što ste došli, gospođo. Želeo bih da znantn da li je taj jadni kostur gospođe Mekbrajd? Svi pričaju o tome kako ne može biti niko drugi, budući da je gospođaA Mekbrajd iz čista mira nestala tako davno i bez najave. Svi kažu da i Vi znate da se radi o gospođi Mekbrajd, da ste sigurni u to. Ali kako je to moguće, jeste li vi poznavali gospođu Mekbrajd? Najzad joj je pustio nogu. Udaljila se više od pola metra octi mladog Džefa i onog drugog muškarca. Obuzela je hladnoća, jeziva hladnoća. Prekrstila je ruke i prstima protrljala nadlaktice. – Ne, Džefe, nikada nisam videla Anu Mekbrajd. Ne znam ništa o njoj. Niko mi ni reč nije rekao o njoj. Takođe, svi prerano donose zaključke. Dakle, ja bih se kladila da ćemo uskoro saznati da ta jadna žena koju sam pronašla nije En Mekbrajd. Recite svima da sam to rekla. – Hoću, gospođice Pauel, ali gospođa Ela nam nije tako ispričala. I ona misli da se radi o En Mekbrajd. – Verujte mi, Džefe. Bila sam tamo i videla kostura; gospođa Ela ga nije videla. Hej, žao mi je zbog nereda. Hvala što ste mi obrisali patiku. Drugi muškarac joj je pružio ruku i pomogao joj da pređe preko parčića stakla. – Mladi Džef je samo jedan tinejdžer sa podivljalim hormonima – rekao je, primetivši da se opet odmakla od njega. – Bojim se da ste postali objekat njegovih želja. Slegnula je ramenima. – Ne, ja sam objekat svačije radoznalosti, ništa više, uključujući i jadnička Džefa. Zaćutala je. Muškarac nije mogao da ne primeti da je preplašena. Duboko je uzdahnula, blago se nasmešila u njegovom pravcu i rekla: – Moram da kupim još nekoliko namirnica gospodine...? – Keraders, Adam Keraders. Pružio joj je ruku i ona se automatski rukovala sa njim. Imao je veliku šaku, kao što je sve na njemu bilo veliko. Kladila bi se i u poslednji novčić u svojoj torbici da su mu čak i stopala bila žilava. Niko nije morao da joj kaže da je bio veoma disciplinovan, sa jakom

koncentracijom, kao što su koncentrisani vojnici ili loši momci, i zbog toga se tako uplašila da je poželela da istrči napolje iste sekunde. Što bi svakako bilo jako čudno. Samo je jednu stvar sa sigurnošću znala – ne bi želela više ikada da se petlja sa njim. Zapravo, bilo bi joj sasvim u redu da ga više nikada ne vidi. – Nisam Vas ranije viđala u gradu, gospodine Keraders. – Ne, stigao sam tek juče. Prvo što sam čuo bilo je da ste pronašli kostura. Drugo što sam čulo bilo je da se radi o nestaloj ženi vašeg komšije, Tajlera Mekbrajda, i da se V viđate sa njim. Dakle, zar nije to interesantno? Novinar, pomislila je. Bože, možda je novinar ili papa. raco, pa će je pronaći. Njen potpuno novi život započet u ovoj pustari će se završiti pre no što je i započeo, to nije bilo fer. Počela je da se udaljava od njega. – Da li ste dobro? – Jesam, naravno. Imam puno obaveza. Drago mi je što sam vas upoznala. Do viđenja. Gotovo je počela da trči između rafova na kojima su stajale različite vrste hleba, zemičke za hamburgere i englesko pecivo. Gledao je za njom. Bila je viša no što je zamišljao i preterano mršava. Pa, i on bi bio tako žgoljav kada bi bio pod takvim pritiskom pod kakvim je ona. Važno je bilo da je on nju pronašao. Amateri, pomislio je, čak i kada su vrlo pametni, ne mogu tek tako da nestanu. Pomislio je na to kako je uspeo da navede FBI na pogrešan trag, j nasmešio se u pravcu tegli sa niskokaloričnim džemovima i želeom. Oni su morali da poštuju mnogobrojne procedure, zahteve, odugovlačenja koja su sastavni deo sistema, sistema koji kao da je stvorio neki kriminalac kako bi sebi pružio najveće šanse za uspešno bekstvo. Ono drugo što nisu posedovali, za razliku od njega, bili su njegovi kontakti. Zviždukao je dok je nosio konzervu francuske pržene kafe ka kasi. Posmatrao je kako ulazi u svoju tamno zelenu tojotu i nestaje sa parkinga. On se vratio u svoju sobu na samom kraju drugog sprata u „Konačištu Erola Plina“, izvadio svoj lap top i napisao kratku poruku: Sreo sam je kraj razbijene tegle sa kikiriki buterom u Fud Fortu. Dobro je, mada je nervozna do ludila. Što je i razumljivo. Nećeš mi verovati, ali i

ovde u Riptajdu se upetljala u neku gužvu. Iz zida u njenom podrumu je ispao kostur. Svi u gradu misle da se radi o ženi njenog komšije koja je nestala pre godinu dana. Ko bi to, do đavola znao? I dalje ću te obaveštavati. Adam. Seo je u fotelju i osetio miris kafe koja se bućkala u aparatu koji je kupio u elektrotehničkoj radnji ,,Kod Guša“, kada je stigao u grad. Bio je svestan činjenice da je bila nepoverljiva prema njemu, možda ga se čak i bojala. Pa, nije mogao da je krivi zbog toga. Krupan tip koji pokušava da je smuva u „Fud Fortu“ nakon što je pronašla kostura u njihovom podrumu, dok je istovremeno u bekstvu od FBI i lika sa ubilačkim namerama. Nije primetio da joj se dopala njegova dosetka o kikiriki buteru, što je značilo da nije glupača. Sipao je sebi šolju kafe, srknuo je i uzdahnuo od prožimajućeg zadovoljstva. Naslonio se u tamno-braon fotelju koja je bila iznenađujuće udobna. Zvuk sa televizora, postavljenog na stalak ispred najudaljenijeg zida sobe je bio tih, i čuo se izdaleka. Zatvorio je oči i ponovo video Beku Metlok. Ne, sada se zvala Beka Pauel. Pod tim imenom je na brzinu iznajmila kuću Džejkoba Marlija, u kojoj je kostur ispao iz zida njenog podruma, nakon neverovatne oluje koja je rasturila obalu Mejna. Ta žena baš nema sreće. Sada je samo trebalo da zadobije njeno poverenje. Onda bi, možda, imao veoma veliko iznenađenje za nju. Ali, prvo je morao da izvidi situaciju. Nikada ne treba žuriti. Tako se Adam sledećeg dana držao na odstojanju, ujutru nadgledao njenu kuću i video Tajlera Mekbrajda i njihovog malog sina Sema kako joj dolaze u posetu oko deset sati. Klinac je bio zaista sladak, ali nije ni galamio niti skakao kao deca njegovih godina. Da li je iko tu normalan? Da li je sin bio svedok kako Mekbrajd ubija njegovu majku, ili je to bio samo trač? Adam se pitao šta se dešava između Tajlera Mekbrajda i Beke MetlokPauel. Video je da je i šerif Gefni posetio, čak je i načuo kako joj šerif govori nešto odmah kod ulaznih vrata, na velikom natkrivenom tremu. Mogao je jasno da ih čuje. – Još nema vesti od patologa, šerife?

– Rekli su da se nadaju da će sutra znati. Samo sam želeo još jednom da obiđem podrum i vidim da li mogu da iskopam nešto. Moji momci nisu našli nikakve otiske prstiju, ali možda je dole nešto što nam je svima promaklo. Ah, još nešto. Rejčel Rajan me je zamolila da Vam kažem da će doći neki momci da uklone drvo i poprave Vam prozor. Šerif je otišao posle sat vremena sa hrskavim čokoladnim kolačićem u rukama. Adam je znao da se radilo o čokoladnom kolačiću. Mogao je da oseti miris čokolade sa dvadeset metara udaljenosti i curile su mu bale. Posle ručka je poslao još jednu poruku i za sat vremena saznao sve o tome kako je Beka Metlok upoznala Tajlera Mekbrajda u koledžu Dartmut. Da li su se zabavljali u koledžu? Da li su bili ljubavnici? Možda. To je bilo interesantno. Sada su svi verovali da je kostur u stvari nestala žena Tajlera Mekbrajda, En. Pomislio je kako u ovom komadu postoji određena crta ironije. Šta ako ispadne da je uspela da pobegne od jednog progonitelja da bi nabasala na čoveka koji je ubio svoju ženu? Da, da, sirotica apsolutno nema sreće. Još uvek nije bio spreman da jo priđe. Bila je isuviše uplašena. Tako je je i te večeri motrio na nju. Nije izlazila iz kuće. Budući da dan u Mejnu tokom leta dugo traje, pet mladića naoružanih motornim testerama je došlo da se pobrine za staro i oboreno drvo kukute, koje je ležalo sa zapadne strane kuće. Izvukli su granu iz prozora na gornjem spratu i isekli je testerom. Isekli su i istesterisali grane drveta, zatim su obmotali deblo debelim lancima i odvukli ga. Dok se sve to dešavalo, Beka je čitala na tremu natkrivenim nastrešnicom, sedeći na staroj ljuljaše!, koja je išla napred-nazad i sve tako, a njemu se smučilo od posmatranja tog laganog pokretanja napred-nazad, koje uopšte ne prestaje i od tog tihog škripanja koje se čulo svaki put u pauzi između bučnih zvukova rasprskavanje drveta pod testerama. Rano je otišla u krevet. Sledećeg dana, oko podneva, Beka se zahvalila staklorescu koji je zamenio staklo na prozoru u njenoj spavaćoj sobi. Samo pola sata kasnije došli su Tajler i Sem pa su ručali sendviče od tunjevine za kuhinjskim stolom. Rekla je: – Uskoro će nam se javiti šerif Gefni, Tajlere. Trebalo bi danasVse javi, tako je bar rekao kada je bio ovde juče. Verovatno ne žele da se žure. Tada

će ceo ovaj cirkus da se završi. Ćutao je preterano dugo, zvakao svoj sendvič i pomagao Semu da se izbori sa njegovim. Najzad je rekao, pomalo ljutitim glasom, što je iznenadilo: – Beka, ti si pravi optimista. U tom trenutku ona nije razmišljala o kosturu. Pitala se zašto taj čovek – Adam Keraders – nadgleda njenu kuću. Nepomično je stajao tačno na desnoj strani, između stabala omorika, na udaljenosti od manje od deset metara. Nije on bio čovek koji je progonio. Nije imao isti glas, bila je sigurna u to. Glas njenog progonitelja nije pripadao ni starom, ni mladom muškarcu, već nekom iznenađujuće uglađenom čoveku. Znala je da bi i u samom paklu prepoznala taj glas. Keradersov glas je bio drugačiji. Ali, ko je on? Zašto ga ona u tolikoj meri zanima? Adam se protegao. Uradio je nekoliko relaksirajućih tekvondo pokreta kako bi opustio mišiće. Upravo je lagano podizao levu nogu sa potpuno ispruženom levom rukom, kada je čuo glas iza sebe: – Držiš ruku malo više no što bi trebalo. Spusti lakat najmanje dva centimetra i istegni ručni zglob. Tako je, povuci sada prste nazad. Sada je bolje. Bez naglih pokreta, ili ću ti pucati u glavu. Bila je brža no što je i mogao da zamisli da može biti. Stajala je najmanje dva metra iza njega. Držala je pištolj „Kunan.357 Magnum“ automatik sa sedam metaka u burencetu i uperila ga je pravo u njega. Odmah sledećeg trenutka je pokrenuo svaki mišić svoga tela, krećući se nezamislivo brzo dok je njegova desna noga lako i graciozno izbila pištolj iz njene ruke. Desnom rukom joj je zadao tako snažan udarac u predelu ramena je poletela unazad. Zaustavila se na leđima. Beka je zgrabila pištolj koji je ležao na zemlji na pola sa leve strane od nje i samo što ga je dohvatila, već je ponovo izbio iz ruke. Osetila je bol u zglobu ruke, a zatim joj je ruka utrnula. – Žao mi je – rekao je, sada već stojeći nad njom. – Ne reagujem pozitivno na ljude koji drže uperen pištolj u mene. Nadam se da te nisam povredio.

Ogorčeno joj je pružio ruku kako bi joj pomogne da ustane. Teško je disala, bolelo je rame, a zglob ruke nije mogla ni da pokrene. Potrčala je unazad i okrenula se, pokušavajući da pobegne. Nije bila dovoljno brza zla bm je, povukao leđima prema sebi. – Ne, sačekaj tremutak. Neću te povrediti Zaustavila se u mtestu i bila je vrlo, vrlo mirna. Glava joj je pala napred i u tom trenutku je shvatio da se jednostavno predala. Znao je da je sigurno boli rame da joj zglob verovatno visi nepokretan. – Biće sve u redu. Uskoro će ti se povratiti osećaj u zglobu. Peći će te malo ali će posle toga bit, u redu. I dalje potpuno iznurena reče: – Mislila sam da ti nisi ti. Imaš sasvim drugačiji glas. Zaklela bih se u to, ali očito sam pogrešila. Pomislila je da je on čovek koji je progoni, čovek koji je ubio onu jadnu staricu ispred muzeja, a zatim pucao u guvernera Bredšoa. Automatski je pustio. – Slušaj, žao mi je. Govorio je dok je ona stajala okrenuta leđima ka njemu. Iskoristila je trenutak kad je olabavio stisak. Trčala je trku života, kroz stabla omorike natrag ka svojoj kući. Uhvatio je posle deset metara, zgrabio za levu ruku i povukao. Brzo je reagovala. Solidno ga je udarila pesnicom u vilicu. Glava mu se naglo trgla unazad usled snažnog udarca iz zgloba. Bila je snažna. Zgrabio je za obe ruke i oseto da želi da ga udari kolenom. Brzi refleksi su ga spasili, i to jedva, hvala Bogu, i udarila ga je kolenom u butinu. I to ga je zabolelo, ali sigurno ne toliko koliko bi ga bolelo da ga je udarila u prepone. Takav udarac bi ga poslao na zemlju gde bi bukvalno cvileo od bola. Okrenuo je i ponovo pritegao uza svoje grudi. Spustio joj je ruke uz kukove i jednostavno je tako držao uz sebe. Teško je disala, mišići su joj se napinjali pa opuštali, pa ponovo napinjali. Bila je jako uplašena, ali je znao da bi ponovo reagovala kada bi joj dao prostora. Bio je impresioniran. Ali je držao u šaci. – Ne znam kako si me pronašao – rekla je još uvek dahćući. – Učinila sam sve što mi je palo na pamet kako bih prikrila svoje tragove. Kako si me pronašao? – Trebalo mi je dva i po dana da te povezem sa Portlandom, zapravo

duže no što sam očekivao. Okrenula se licem ka njemu kako bi mogla da ga pogleda: – Skote jedan! Pusti me! – Ne mogu još. Želim da imam na broju sve delove tela. Hej, pa ti nisi uopšte loša za jednog amatera. – Pusti me! – Prestani da budeš agresivna. Ne podnosim nasilje. Od njega se unervozim. Zapanjeno ga je pogledala dok je grizla svoju donju usnu. Na kraju je klimnula glavom. – U redu. Pustio je i brzo se odmakao korak iza nje, prateći pogledom njeno desno koleno. Već je nestala u trku. Ovoga puta je pustio da pobegne. Bila je brza ali to je znao jer je pročitao u njenom dosijeu. Primetila je da je osmatrao njenu kuću. To ga je začudilo. Uvek se trudio da bude veoma pažljiv, strpljiv i nepomičan poput nekog od stabala omorike. U prošlosti mu je to toliko puta spasilo život da j e prestao da obraća pažnju. Ali ona j e osetila da j e neko tamo preko puta i da je posmatra. Dakle, taj čovek je progonio mnogo duže od tri nedelje u Njujorku. To je učinilo njena čula oštrijim i držalo je na oprezu. Nije bilo sumnje da se boji, ali to nije bilo važno. Ipak je izašla i suprotstavila mu se. Zviždukao je dok je hodao a onda se sagnuo kako bi dohvatio njen pištolj automatik To je bio lep pištolj. Imao je kratku cev, zbog čega se odlikovao veoma velikom brzinom. Njegov brat je imao jednu takvu lutkicu od pištolja i uvek se hvalisao njime. Bio je čvrst, pouzdan, smrtonosan i ne tako uobičajen. Pitao se kako izdržava trzaj. Ispraznio je sedam okruglih metaka u svoj dlan, a zatim ih ubacio u džep. Na trenutak se zaustavio, pitajući se da li bi trebalo da joj ostavi pištolj u poštanskom sandučiću ili da ga jednostavno ostavi ispred ulaznih vrata. Razmišljao je o tome kako se neće osećati sigurnom bez njega Video je kako nakon otprilike deset minuta Tajler Mekbrajd i njegov sin odlaze. Video je i Beku kako im maše sa trema. Zatim je bacila pogled ka mestu gde je on mirno stajao. Naravno da nije mogla da ga vidi među tim drvećem. Ušla je natrag u kuću kada su se Tajler Mekbrajd i njegov sin odvezli. I dalje je čekao. Za manje od tri minuta se vratila, stajala na tremu ispred kuće i gledala u njegovom

pravcu. Mogao je da oseti kako razmišlja, vaga, procenjuje. Na kraju je požurila ka njemu. Bila je hrabra. Nije se pomerao, jednostavno je čekao, posmatrao ju je. Shvatio je, tek kada je bila na tri metra od njega, da u ruci drži veliki kuhinjski nož za meso. Nasmešio se. Bila je na svog tatu.

DEVETO POGLAVLJE

Lagano je izvukao njen pištolj iz džepova svojih pantalona i uperio ga. – Čak i taj veliki, mesarski nož ne može da se takmiči sa ovim u njenom pravcu. „Kunanom“ kojeg si uspela da kupiš od onog tipa kog si upoznala u restoranu u Roklandu. Ipak je bio gadno iznerviran što nisi htela u krevet sa njim. Nasmesio joj se. – Hej, dobila si šta si tražila. Dobro si prošla. – Kako znaš za to? Ma, nema veze. U ovom trenutku moj nož sigurno može da se takmiči sa tim „Kunanom“. Videla sam kada si izvadio metke. Ponovo joj se nasmešio, jednostavno nije mogao da se uzdrži i pružio joj pištolj, držeći ga za cev. – Šta mi to vredi? Kod tebe su meci. Odmah ih mi daj. Izvadio je sedam metaka iz džepa, i pružio ih zajedno sa pištoljem. Bacila je pogled na pištolj i metke a zatim se odmakla još jedan metar unazad. – Ne, želiš da ti priđem još bliže kako bi mogao da mi otmeš nož iz ruke. Brz si. Veoma brz. Nisam ja glupa. – U redu – reče Adam i pomisli: pametna žena. Spustio je pištolj i metke na zemlju i povukao se više od nekoliko metara unazad. Polako je izgovorio: – Efektno oružje, taj „Kunan“. Ali, ako već moram

da nosim jednu od tih stvarčica, preferiram svoj „Kolt Delta Elit“. – Zvuči kao ime nekog debitanta u vesternu. Nasmejao se. – Zar nećeš da podigneš pištolj? Odmahnula je glavom i nije se pomerala. Držala je mesarski nož u ruci koju je povlačila i pružala poput suludog ubice u nekom horor filmu. Ta đavolska stvar je bila zaista oštra. Mogao je da joj ga oduzme, ali neko od njih dvoje bi mogao vrlo lako da se iseče. Ostao je u istom pt' žaju. Osim toga, želeo je da vidi šta će ona da preduzme – Reci mi šta radiš ovde. Zašto si mi prišao u „pun Fortu“? Zašto me špijuniraš? – Zaista još uvek ne bih želeo to da ti ispričamo. Nisam očekivao da ćeš me primetiti. Ranije, kada bih poželeo da se sakrijem, to mi je obično uspevalo. Iznenada je izgledao iznerviran, ne zbog nje već zbog sebe. Gotovo se nasmejala, a zatim pojačala stisak ruke kojom je držala nož. – Reci mi odmah. – Onda, u redu. Radim istraživanje o tome zašto žene farbaju kosu. Bila je blizu toga da ga napadne nožem. Toliko je poludela da je gotovo zaboravih na strah koji joj je strujao kroz kosti. – U redu, drkadžijo. Odmah da si legao na zemlju i prekrstio ruke pod sobom. Učini to smesta. – Neću – odgovorio je. Vetrovka koju imam na sebi je nova i lepo mi stoji. Hej, možda izgleda seksi i opasno. Šta ti misliš? Žene vole crnu boju, tako sam čuo. Ne, ne želim da je isprljam. – Nazvala sam šerifa Gefnija. Stići će za koji minut. – Teško, ne možeš mene da izblefiraš. Poslednja osoba koja ti je ovde potrebna je taj šerif. Kada bih počeo da pričamo, on bi morao da obavesti pandure iz Njujorka i FBI. Toliko je prebledela da je pomislio da će pasti u nesvest. Ruka joj je malčice zadrhtala, ali se odmah pribrala. – Znači, znaš – rekla je. – Ne verujem da si ti čovek koji me progoni, imaš potpuno drugačiji glas i isuviše si krupan. Ali znaš sve o njemu, zar ne?

– Tako je. Sada me slušaj, Beko. Nisam došao da bih te povredio. Ovde sam da bih... Razmišljaj o meni kao o svom ličnom anđelu čuvaru. – Toliko si taman da više ličiš na đavola, ali si viši no što sam mislila da su visoki đavoli. Još nešto, za razliku od đavola, kladim se da nemaš ni mrvicu šarma u sebi. Na poslednjem mestu ti odgovara uloga anđela čuvara. Ti si neki novinar ili paparaco, zar ne? – Sada me već vređaš. Gotovo se nasmejala. Ali, nije zaboravi da je opasan, brz i opet opasan. Ne, nije mogla h da dozvoli da to zaboravi, čak m za trenutak. Smejala bi se ona da se nije smrzla od straha što je držalo već veoma dugo Pokušavao je da je razoruža, ovoga puta bar figurativno Hvala Bogu da nije mogao da upotrebi njen pištolj. I bio je previše udaljen od nje da bi mogao da je udari. Ali bio je brz. Imao je duge noge. Povukla se još jedan korak unazad, za svaki slučaj. Mahala je nožem pred njim. – Shvatila sam. Reci mi ko si. Red mi, ili ću možda morati da te povredim. Nemoj da me potcenjuješ, ja sam jaka žena. Ne, ja sam više od toga. Ja sam prevazišla strah. Sada više ništa nemam da izgubim. Pogledao je – bila je previše bleda, nešto mesa je jedva prekrivalo njene kosti, tako tanana i potresena da je gotovo mogao da vidi kako iznutra drhti Rekao je lagano, glasom sa što je moguće manje pretnje: – Morala bi da mi se približiš, da bi me povredila. Ti to možeš bolje. Da, jaka si ti, možda čak ne bih voleo da natrčim na tebe u nekom mračnom prolazu. Ali u nečemu strašno grešiš. Svi imaju nešto da izgube, uključujući i tebe. Radi se samo o tome da su ti neke stvari malo izmakle kontroli. – Malo izmakle kontroli – polako je ponovila, zatim se nasmejala neprijatnim i hladnim glasom. – Ti ne znaš o čemu pričaš. Čekala je, jednostavno stojeći tamo sa podignutim i ispruženim nožem u ruci. Ruka je počela da joj se grči, mišići počeli da se bune dok gaje posmatrala i pitala se šta da radi. Pitala se da li može da mu veruje i znala je da bi ispala budala kada bi samo pomislila na tako nešto. – Zapravo znam. Hteo sam da kažem da su mediji i novinari u pravoj poteri za tobom. To je činjenica, ali trebalo bi da si ovde bezbedna. – Ti si me pronašao.

– Da, ali ja sam tako dobar u tome da ponekad iznenadim samog sebe. Podigla je nož još više. Osetila je vrelinu sunca između lopatica na leđima. Dan je bio predivan a sve je bilo u haosu. On je kao njen anđeo čuvar? Mišići ruku su joj goreli. Spremao se da izrekne još nešto, ali je zaćutao. Ućutao se zbog njenog izraza lica. Činilo se da su oboje zamrznuti u vremenu i prostoru. Onda ga je đavolski iznenadila. Bacila je nož na zemlju i krenula pravo ka njemu Zaustavila se na tridesetak santimetara, pronicljivo ga pogledala a zatim mu pružila ruku. Rukovao se sa njom zadubljen u svoje misli, dok je ona pričala: – Ako si ti moj anđeo čuvar, onda nazovi odeljenje sudske medicine u Avgusti i saznaj koliko dugo je ta jadna žena bila zazidana u mom podrumu. Nije ispuštao njenu ruku. Bila je visoka. Nije morao nešto posebno da saginje glavu. – U redu. Pucnula je prstima pred njegovim nosom. – Tek tako? Tvoja moć je tolika da možeš tako nešto da saznaš za trenutak? – U ovom slučaju je tako. Mogu. Ne ličiš mnogo na svoju majku. Stisak ruke je postao jači, ali se nije trgla. Mirno je rekla: – Ne, ne ličim. Moja majka mi je uvek govorila da sam slika i prilika svoga oca. Moj tata – zvao se Tomas je poginuo u Vijetnamu. Bio je heroj. Mama ga je veoma volela, verovatno previše. – Da – rekao je. – Znam sve o tome. – Kako? – Sada to nije važno. Veruj mi. Naravno da mu nije verovala, ali je bila voljna da nastavi sa temom jer je odmah rekla: – Videla sam jednu njegovu veoma staru fotografiju. Izgledao je tako mlad i srečan. Bio je veoma zgodan, tako visok i dostojanstven. Zaćutala je za trenutak, a onda je osetio zadršku u glasu. – Bila sam isuviše mala da bih ga se sećala, ali mama mi je rekla da me je video kada sam se rodila, da me je držao u naručju i da me je voleo. Potom je otišao i više se nikada nije vratio. – Znam to. Zabacila je glavu na stranu i ne obrativši ni tog puta pažnju, reče: – Kada sam te prvi put videla u „Fud Fortu“ pomislila „kako izgledaš

vrlo grubo, kao da se nikada ne smeješ, kao da jedeš eksere sa sosom za užinu. Pomislila sam da bi mogao da budeš zao ako si primoran, možda čak i surov. I dalje mi izgledaš zlo. Osećam da si opasan: zapravo, jednostavno to znam i nemoj uopšte da se trudiš da to opovrgneš. Ko si zapravo ti? – Zovem se Adam Keraders. To sam ti i rekao u „Fud Fortu“. To je moje pravo ime. Sada bi mogla da me odvedeš do tvoje kuće kako bih mogao da telefoniram. Nećemo saznati identitet kostura, ali ćemo saznati barem koliko dugo je kostur stajao u tom zidu. Moraće da urade DNK test; za njega je potrebno određeno vreme. Sve u svoje vreme. Posmatrao je kako uzima svoj pištolj i stavlja metke u džep svojih farmerki. On je podigao njen kuhinjski nož i išao za njom ka kući Džejkoba Marlija. Trebalo im je jedanaest minuta i dva telefonska poziva da saznaju šta žele. Kada je drugi put spustio slušalicu, pogledao je u njenom pravcu i nasmešio se. – Neće dugo trajati. Za otprilike tri sekunde, zazvonio je telefon. Mahnuo joj je rukom i preuzeo poziv. – Ovde Keraders. Slušao je i zapisivao nešto na listu papira. – Hvala puno, Džervise. Tvoj sam dužnik. Da, da, znaš da se ja uvek odužim. Možda baš sutra neće moći ali znaš kako možeš da me nadeš. OK, hvala. Zdravo. Pažljivo je spustio slušalicu u ležište. – Ne radi se o En Mekbrajd, ako je to razlog tvoje zabrinutosti. – Ne, naravno da to nije Tajlerova nestala žena. Nikada nisam ni pomišljala na to. Poznajem ga od svoje osamnaeste godine. Nisam nikada upoznala poštenijeg čoveka od njega. Zaista. Ipak je gotovo zadrhtala od olakšanja, što je on i primetlo. Sada je na njega bio red da se povuče. Ali onda je rekla: – Ne bih mogla da podnesem saznanje da je Tajler monstrum a ne jedan zaista fini čovek. Pretpostavljam da bih jednostavno digla ruke. – Da, tvoj momak više nije na tapetu. Kostur je zazidan u taj zid pre desetak godina, možda i više. Verovatno je bila pri kraju tinejdžerskog doba kada je neko ubio teškim udarcem pravo u lice, tačnije u čelo. Ko god je to uradio, bio je istinski ljut, pobesneo, potpuno bez ikakve kontrole. Džervis je

rekao da je udarac bio smrtonosan, umrla je na licu mesta. – Onda se čini da zaista postoji mogućnost da je ubio Džejkob Marli. Slegnuo je ramenima. – Ko zna? Hvala Bogu, to nije naš problem. – Svakako jeste moj problem, budući da je ispala iz zida u mom podrumu. Ne mogu da verujem da bi bilo ko ubio tinejdžera samo zato što se motao po njegovom imanju, i to tako pokvareno. Telefon je opet zazvonio. To je bio Berni Bredstrit, vlasnik novina „Riptajd Independent“, koji je želeo da sazna šta bi mu ona mogla reći. – Znam da šerif želi da drži sve ovo u tajnosti, ali... Sve mu je ispričala, izostavljajući jedino ono što je Adam Keraders upravo saznao iz odeljenja za sudsku medicinu. Znala je da šerif ne bi voleo da baš on bude izostavljena karika u tom lancu. Onda je Berni Bredstrit pozvao na večeru sa njim, i njegovom ženom, požurio je da doda kada mu nije odgovorila na poziv. Odbila ga je. Kada je spustila slušalicu, Adam reče: – Novine? Dobro si to učinila. Sada bi trebalo da nazoveš šerifa. Nemoj da pominješ da već znaš odgovor, samo ga ohrabri da se javi patologu. Džervis mi je rekao da još uvek nisu izdali saopštenje, ali ako šerif nazove, možda će uspeti da izvuče tu informaciju od njih. Ah, da. Kada dode šerif, reci mu da sam ti rođak iz Baltimora koji je došao da te poseti. U redu? – Rođak? Ne ličimo uopšte. Nasmešio joj se zločesto. – Hvala Bogu na tome. Šerifu Gefniju se nisu dopale vesti iz odeljenja u Avgusti. Voleo je da raspolaže sređenim podacima, zagonetkama čiji svi delovi na kraju dodu na svoje mesto, ne ovako: stari skelet, nepoznatog identiteta, zazidan u podrumu Džejkoba Marlija nakon što je nad tom osobom izvršeno jezivo ubistvo. Iskreno, nije želeo da se ispostavi da je En Mekbrajd mrtva, ali bi u tom slučaju stvari bile mnogo jasnije, prijatnije i razumljivije. Pogledao je u Tajlera Mekbrajda. Tip je izgledao smireno, ili je možda osetio olakšanje? Jednostavno nije bio siguran. Tajler je uvek uspevao da prikrije svoja osećanja pred drugima. Bio je dobar pokeraš, niko nije želeo da se karta sa njim. Čudno je bilo ipak, to što bi se šerif zakleo da je Tajler ubio svoju ženu. I dalje je motrio na Tajlera, nadajući se da će ga zateći u nekoj čudnoj

situaciji, kao što bi bila poseta nekoj neobeleženoj grobnici ili nešto slično. Pa, i ranije je grešio. Pretpostavljao je da opet greši. Mrzeo je to osećanje, nije mu bilo prijatno, ali ponekad se to dešava čak i ljudima kao što je on. Šerif Gefni je pogledao u rođaka gospođice Pauel, krupnog, naizgled čvrstog momka koji je izgledao kao osoba koja može da vodi računa o sebi. Telo mu je bilo čvrsto i u dobroj formi, ali se činilo da je od onih osoba koje nisu strpljive, kao da se navikao da čeka u senci poput grabljivca koji goni svoj plen. Gefni je odmahnuo glavom. Morao je da prestane da čita te krimiće koje je toliko voleo. Bacio je pogled i na Beku Pauel, finu mladu ženu koja sada, hvala Bogu, nije više bila tako bleda, niti na ivici histerije. Nadao se da će se njen rođak potruditi da tako i ostane. Budući da je pronašla skelet, možda bi joj prijalo da ima nekog jedno vreme pored sebe. Ponovo je uhvatio sebe kako proučava Keradersa. Taj tip je bio potpuno taman – počev od crne kose – po šerifovom mišljenju isuviše dugačke – do očiju, skoro crnih pod svetlošću kasnog poslepodnevnog sumraka u dnevnoj sobi Džejkoba Marlija. Imao je velika stopala i nosio otrcane crne čizme, naizgled lake, koje su izgledale kao da ih je nosio najmanje deset godina. Verovatno je u tim čizmama i čekao u zasedi, bez ijednog, jedinog šuma. Pitao se čime li se, do đavola, taj čovek bavi. Verovatno ničim normalnim i uobičajenim, kladio bi se u ručak da je tako. Možda, u stvari, ne bi ni želeo da zna. Šerif je razgledao dnevnu sobu. Gospode Bože, ta soba je izgledala kao neki muzej ili grobnica. Izgledala je tako staro i budavo, mada je mirisala na limun, kao kod njegove kuće. Znao je, naravno, da svi gledaju u njega i čekaju. To mu se dopadalo. To je doprinosilo većem uzbuđenju. Držao ih je u šaci. Jedino što ovi nisu izgledali tako preplašeno ili zabrinuto, niti su grizli nokte. Kakva hladnokrvna gomila ljudi! Beka najzad reče: – Šerife, zar nećete da sednete? Imate li nekih informacija za nas? Uzeo je staru stolicu koju mu je Beka namenila, lagano seo na nju a zatim se nakašljao. Bio je spreman da da veliku izjavu: – Znaš, ispalo je da taj skelet ne pripada tvojoj ženi, Tajlere. Za trenutak je zavladala napeta tišina, ali bez iznenađenja koje je on očekivao, koje je priželjkivao, ako ćemo iskreno.

– Hvala što ste mi to odmah saopštili, šerife. Drago mi je što je tako budući da to znači da je neko drugi ubio a ne ja. Nadam se da je En, ma gde bila, živa, zdrava i srećna. Ali, Tajler nije reagovao iznenađeno. Reagovao je kao da je to već znao. Prokletstvo, ako Tajler nije ubio En, onda je sigurno znao da taj kostur nije njen. Da je bio njen, to bi značilo da gaje neko drugi tamo ostavio. Od te logike je šerifa zabolela glava. – Uh, ne bih to znao. Kontaktirao sam lokalne vlasti i oni će proveriti odbegla lica od pre deset do petnaest godina. Postoji velika šansa da saznamo ko je bila ona. Bila je mlada, u kasnom tinejdžerskom dobu. Time je još verovatnije da je pobegla od kuće. Mada, ubijena je. To mi zadaje puno problema, puno zaista. – Da li je moguće da se radi o nekoj tinejdžerki iz kraja, šerife? – pitala je Beka. Šerif je odmahnuo glavom. – Niko tek tako, iz čista mira ne nestane iz sećanja ovog grada, gospođice Pauel. Nešto tako narod ne zaboravlja lako. Nikako, mora da je pobegla od kuće. Adam Keraders se uspravio u stolici i obuhvatio kolena rukama. – Mislite da je to uradio taj starac, Džejkob Marli? Sedeo je u udobnoj, kožnoj fotelji koju je Džejkob voleo. Izgledao je kao da je on ovde glavni i to je pomalo ljutilo šerifa. Taj druškan je isuviše mlad da bi on bio glavni, imao je tridesetak godina poput Modinog sestrića Frenka, koji je sada u zatvoru u Folsomu, u Kaliforniji, zato što je popunjavao nevažeće čekove. Frenk je uvek slabo stajao sa moralom, čak i kao mali dečak. Možda je i ovaj druškan nesposoban, kao Frenk. Ma đavola, za ovog tipa ovde je poslednje što se može reći – nesposoban. – Šerife? – Molim? O, moguće je. Kao što sam i gospođici Pauel napomenuo, matori Džejkob nije voleo da mu se ljudi motaju po imanju. Imao je neku podmuklu crtu i nije se odlikovao velikim strpljenjem. Moguće je daje on udario.

Podigavši malo tamne obrve, Adam reče: – Podmukao ili ne, Vi verujete da je on udario tu mladu devojku posred lica, nekim tupim predmetom i zazidao je u svoj podrum, zbog toga što se toliko iznervirao kada je video da se mota po njegovom dvorištu? Šerif Gefni reče: – Rekli ste, tupim predmetom. Pa, patolog nije znao čime je ubica udario, možda nekim teškim ćupom, možda držačem za knjige ili nečim sličnim. Da li je Džejkob to uradio? Znate, to tek mora da se utvrdi. – To je tako logično – reče Tajler, skačući na noge. Počeo je da korača po sobi. Vibriralo mu je celo telo od napetosti. Imao je dobar tonus mišića, pomislio je šerif, sećajući se kako je i sam bio jak ko vo u njegovim godinama i kako su ga dame merkale. Tajler je napravio okret i zaustavio se, gotovo oborivši lampu koja je stajala na podu. – Kako ne shvatate? Kogod je nju ubio, imao je pristupa u Džejkobov podrum. Sigurno bi Džejkob čuo da je neko vadio cigle, a potom ih ponovo stavljao. Ubici je bio potreban cement da bi uradio tako nešto. Takođe, morao je da tegli telo kroz kuću i niz stepenice. To je bio pravi poduhvat. Mora daje to bio Džejkob. Ništa drugo nema smisla. Sada Adam reče, naslonivši se u tu staru, kožnu fotelju, prekrstivši članke na nogama, sjedinivši ruke tako da je spojio vrhove prstiju: – Sačekajte malo. Kažete da Džejkob Marli nikada nije napuštao ovu kuću? – Ne, koliko ja znam – reče Tajler. – Čak su mu ovde i dopremali namirnice. Naravno, nisam bio ovde četiri godine dok sam bio na koledžu. Možda se promenio, možda je tada više izlazio. – Dve stvari su uvek bile karakteristične za starog Džejkoba – polako reče šerif Gefni. – Na dve stvari možete uvek da računate. Bio je stalno kod kuće i bio je zao. Ustao je sa stolice. Sledio se kada mu je dugme odmah iznad velikog kožnog kaiša otpalo. Posmatrao je, paralizovan, kako se to prokleto dugme kotrlja preko uglačanog, hrastovog parketa i zaustavlja se pokraj palca Keradersove desne čizme. Uvukao je stomak ali je osećao kako ga široki kožni kaiš i dalje žestoko žulja. Ništa nije rekao, samo je pružio ruku.

Adam Keraders mu dodade dugme. Bez osmeha. Šerif zgrabi prokleto dugme. Gospode, možda bi trebalo da razmisli o onoj dijeti sa kojom ga Mod uvek gnjavi. Beka se pravila da ništa nije videla. Ustala je i pružila ruku šerifu. – Hvala što ste došli i lično nam sve to ispričali. Molim vas da nas obavestite kada saznate ko je ta jadna devojka. – Ko je „bila“ ta devojka, gospođice, bila. Hoću. Drago mi je što sam ih nazvao. Morao sam da izvlačim to iz njih kleštima, ali sam na kraju uspeo da stupim u vezu sa glavnim tipom, teškim čovekom po imenu Džervis, i on mi je na kraju odao informacije. Klimnuo je Tajleru Mekbrajdu, kome su obrazi bili tako upali kao da su ga propustili kroz neku cediljku, a zatim Adamu Keradersu, nadmenom magarcu koji se nije nasmejao kada mu je otpalo dugme. – Ispratiću Vas, šerife – reče Beka i krenu za njim kroz dnevnu sobu. Adam reče Tajleru: – Beka mi je ispričala šta se dešava. Drago mi je da sam bio u blizini i da sam mogao da dođem da pomognem. Tajler je odmerio tog čoveka. Nije imao vremena da ga ispita pre no što je šerif došao. Sada je lagano izgovorio glasom prožetim oštrom sumnjom: – Nisam znao da Beka ima rođaka. Ko si, do đavola, ti?

DESETO POGLAVLJE

Adam opušteno reče: – Bekina mama je meni bila tetka. Umrla je od raka, znaš, nedavno. Moja majka živi u Baltimoru sa mojim očuhom. Divan čovek, voli da peca grgeče. Hvala Bogu da je mogla da čuje to pre no što je ušla u dnevnu sobu. Taj čovek je bio brz i pametan. Dobro je lagao. I sama bi mu poverovala da ga

nije upoznala. Inače, njena majka je bila jedinica a roditelji su joj davno umrli. Njen otac je takode bio jedinac. I njegovi roditelji su umrli. Ko je zapravo bio Adam? Tajler se okrenuo ka Beki i rekao toplim glasom u kojem nije bilo previše intimnosti. – Pa, možda bi Sem mogao da ima maćehu, baš kao što ti imaš očuha, Adame. Beka se trgla kao da joj je kost zapela u grlu. Za trenutak je izgubila dah. Tajler je na taj način posmatra? Kao buduću Semovu maćehu? Nakašljala se dva puta pre no što je mogla da govori. Pa, poznavala ga je čitavu večnost i znala je da nije ubio svoju ženu. Ali, on joj je bio prijatelj, ništa više, samo zaista dobar prijatelj što je bilo sasvim dovoljno s obzirom na to kako njen život sada izgleda. – Kasno je. Adame, kako bi bilo da... Prekinuo je nežno dok je ustajao, lagano se protežući. – Znam, Beko. Svratiću uskoro. Treba da donesem stvari iz „Konačišta Erola Flina“. Nude odlično prenoćište sa doručkom. Taj momak Škoti je zabavan. Hoćeš li da izađemo na večeru? – Beka i ja smo hteli večeras da odemo na roštilj kod „Erola Flina“ – reče Tajler. Sada je potpuno mirno stajao, zabacivši ramena, podignute brade, spreman na tuču. Adama je podsetio na petla koji se sprema da brani svoj kokošinjac od lisice. Adam se nasmešio. – Dobro zvuči. Ja volim roštilj. Da li ćeš da povedeš i Sema. Voleo bih da ga upoznam. – Naravno da i Sem ide – reče Beka sa strogošću u glasu, kao majka koja more da izađe na kraj sa desetoro nemirnih desetogodišnjaka. – U kojoj ulici se nalazi „Roštilj Erola Flina“, Tajlere? – Na Aveniji Foksglav, odmah preko puta butika za veš „Šeri“. Čuo sam da gospođa Ela obožava veš iz „Serija“ i da odlazi tamo za vreme pauze za ručak. Odmahnuo je glavom. – To je baš gadna slika za zamišljanje.. – Još uvek nisam upoznala gospođu Elu – rekla je Beka, a onda se

obratila Adamu: – Radi kod šerifa kao dispečer, sekretarica, zaštitnik, islednik, sve što treba – ali zato poznajem sve njene kućne ljubimce iz poslednjih pedeset godina. Imala je zadatak da me sačuva da ne padnem u histeriju dok sam čekala šerifa da dođe. – Da li je uspela? – upita je Adam. – Jeste, zapravo. Mogla sam samo da razmišljam o lovačkom psu po imenu Repa koji je poginuo tako što je pao sa grebena pošto se okliznuo o liticu dok je trčao za kolima. Obojica su se nasmejala a pišljivo mačo takmičenje, zbog kojeg je umalo obojici zapretila kuhinjskim nožem, se prosto prekinulo, makar privremeno. Trebalo bi da razgovara sa Tajlerom ako se ispostavi da je stekao pogrešan utisak, a bilo je očigledno da jeste. Ali, kako nije shvatio da mu Adam nije pretnja, budući da joj je bliski rođak? Ovo joj nije bilo potrebno. Mogla je da ode na roštilj sa njima, valjda. Hvala Bogu što će i Sem biti tamo. Sem još uvek ne pati od viška testosterona. Upravo je prošla ponoć. Tajler Mekbrajd je još uvek stajao kod ulaznih vrata dok je Sem spavao u kolima, odeven u svetlo-plavu majicu i crne, dečje farmerke prekrivene sosom od svinjskih rebaraca sa roštilja. Dete nije mnogo pričalo – bio je stidljiv, pomislio je Adam – ali je pojeo svoju porciju. Jednom je izgovorio Adamovo ime dok je stavljao veliki zalogaj paradajz salate u usta, i posle toga ništa. Hoće li taj tip ikada da odustane i krene? Adam mu se približio jedan korak kako bi ga odvukao odatle, kada je čuo Tajlera kako tiho govori Beki ispred ulaznih vrata: – Ne dopada mi se da ostaneš sama sa njim. Nemam poverenja u njega. Zatim je začuo Bekin smiren i nežan glas i praktično je mogao da vidi kako lagano prstima dodiruje Tajlerovu ruku i govori: – On mi je blizak rođak, Tajlere. Nikada mi se nije dopadao dok smo rasli. Bio je siledžija i sveznalica, uvek me je maltretirao samo zato što sam devojčica. Razvio se u ozbiljnog muškog šovinistu. Hej, ovde je i jak je momak.. Takođe je u dobroj formi, bio je u specijalnoj jedinici u vojsci. Mislim da bi bio koristan ako neko naiđe.

– I dalje mi se ideja ne dopada. – Slušaj, ako se nešto dogodi, on predstavlja još jedan par ruku. Bezopasan je. Hej, pa njegov očuh mije rekao da je najverovatnije peder. U tom trenutku, Adam samo što se nije odao. Pucao je od smeha. Bukvalno je morao da prilepi ruku na usta kako bi se uzdržao. Osmeh mu se zaledio na usnama za manje od sekunde. Poželeo je da skoči na nju, prekrije joj rukama taj mršavi vratić i možda je i zadavi. – Da, kako da ne – reče Tajler. – Takav tip? Peder? Ne verujem ti uopšte. Trebalo bi da stanuješ samnom i Semom, tako bi bila bezbedna. Nežno je rekla: – Ne. Znaš da to ne mogu da učinim, Tajlere. Čak i posle svega toga, trebalo joj je još nekoliko minuta da otera Tajlera iz kuće. Zaključavala je vrata kada je čula glas iza sebe: – Nisam ja muški šovinista. Okrenula se ka njemu i nacerila se. – Aha! Prisluškivao si. Pomislila sam da verovatno odnekuda vrebaš. Bojala sam se da ćeš da pokušaš da izbaciš Tajlera iz kuće. – Možda bih, da na kraju nisi uspela da ga središ i izbaciš napolje. Nikada nisam bio siledžija niti se pravio sveznalica dok sam rastao. Nikada te nisam maltretirao. – Adame, ne uživljavaj se u scenario. U taj scenario samo ja mogu da dopišem šta mi odgovara, budući da se mene tiče. – Nisam ni peder. Samo mu se nasmešila. Zgrabio je za ramena, okrenuo ka sebi i brzo i snažno je poljubio. Priljubivši svoje usne uz njene, reče: – Nisam peder, prokleta bila. Odmakla se od njega i stajala tako nepomično, zureći u njega. Obrisala je usne nadlanicom. On je prstima prešao prstima kroz kosu i zategao je na krajevima. – Žao mi je. Ne znam zašto sam to uradio. Nisam nameravao to da učinim. Ali, nisam peder. Počela je da odmahuje glavom a zatim je iznenada i neočekivano zabacila

glavu i počela da se smeje i da se smeje, obgrljujući rukama telo. To je bio doista lep zvuk. Mogao je da se opkladi da se u skorije vreme nije smejala. Zagrcnula se. – Oprošteno ti je zato što si pokušao da dokažeš svoju muškost. Baš sam te dirnula u slabu tačku, a? Shvatio je daje upao u klopku. Kako je to moglo da mu se desi? Zadržao je pogled na noktima na prstima koje je potom lagano protrljao po rukavu košulje. – Zapravo, trebalo je da kažem da još uvek nisam siguran da nisam homoseksualac. I dalje razmišljam o tome. To što sam te poljubio je bio samo test. Da, da, još uvek nisam siguran na kojoj sam strani. Nisi mi pružila mnogo materijala. Nije bilo povratnog udarca, ali i to je bilo nešto. Krenula je za njim do kuhinje. Počela je da odmerava količinu kafe. Kada je završila, uključila je aparat i stajala pored, posmatrajući kako kafa kaplje u kotlić. Na kraju se okrenula i rekla: – Želim da znam ko si ti. Odmah. Nemoj da me lažeš. Ne mogu više da podnesem laži. Zaista ne mogu. – U redu. Sipaj mi malo te kafe a ja ću ti ispričati ko sam ja i šta ovde radim. Dok je sipala kafu, on reče naslonivši se na naslon stolice i balansirajući na zadnjim nogarama: – Budući da si amater, morao sam drugačije da pristupim problemu. Ali, kao što sam ti već napomenuo, tvoji postupci nisu bili potpuno pogrešni. Jedina tvoja velika greška bila je što si pokušala da zavaraš trag time što si se ukrcala na let sa aerodroma „Dals“ do Bostona, a zatim si drugim letom stigla do Portlanda. Još jedna stvar: pregledao sam sve tvoje priznanice računa skinutih sa kreditne kartice. Isključivo putuješ jednom avionskom kompanijom – „Junajtedom“. Budući da si amater, nije ti palo na pamet da je promeniš. Ona reče: – Palo mi je na pamet da promenim avionsku kompaniju, ali sam tako brzo želela da se izvučem iz svega da mi je prijalo da opet putujem „Junajtedom“. Niti sam razmišljala niti...

– Znam. Intuicija ti je izvanredna, ali ne za ovakvu vrstu situacije. Nisam čak ni pokušao da proverim druge avionske kompanije. – Nego, kako si uopšte došao do izvoda iz mojih kreditnih kartica? – Nikakav problem. Vrlo je prosto doći do privatnih računa, bilo čijeg. Svom srećom, policija mora prvo da ubedi sudiju da izda nalog a za to je potrebno dosta vremena, što je za tebe bilo dobro. Takode, moje osoblje je tako brzo i kreativno da ponekad čak i mene iznenade. – Bez pokeraškog blefiranja. Ovde se radi o apsolutnoj diskreciji. – Dakle, bilo je samo šezdeset i osam karata izdatih ženama koje putuju same, u periodu od šest sati, od trenutka kada si stigla u Vašington. Ja sam mislio da će proći tri sata, ali smo svi želeli da budemo potpuno sigurni. Ispostavilo se zapravo da si nazvala kompaniju kako bi rezervisala kartu samo dva sata i pedeset i četiri minuta pre leta. Vukla si veoma brze poteze nakon što si odlučila da se izvadiš iz neprilike. Kada si stigla u Vašington, morala si na aerodromu „Dals“ da kupiš kartu do Bostona, kako bi stigla do Portlanda u državi Mejn. Nisi htela da kupiš kartu u Njujorku, iz jasnih razloga. Otrčala si do šaltera za prodaju karata, znajući vrlo dobro da sledeći avion za Boston poleće za tačno dvanaest minuta. Htela si da napustiš borbenu liniju i stigneš kuda si krenula što je brže moguće. Sa aerodroma u Vašingtonu je postojao let za Bostona predviđen nakon četrdeset pet minuta nakon što si sletela, ali si odbacila tu mogućnost. Nisi prijavila prtljag, zbog velikog rizika, što je bilo pametno sa tvoje strane. Žena za šalterom je pogledala tvoju fotografiju, rekla da postoji mogućnost da se ne ukrcaš na sledeći let, ali ti si čak i onda insistirala dok je ona pokušavala da te odgovori. U tom trenutku ona nije razumela zašto insistiraš kada već postoji još jedan let uskoro. Rekla je da postoje velike šanse da propustiš prvi let za Boston. – Zaista je malo falilo da ga propustim. Morala sam da trčim kao luda kako bih stigla. Već su zatvorili izlaz ali sam toliko brbljala da su mi na kraju dopustili da uđem. – Znam. Razgovarao sam sa stjuardesom koja te je pozdravila na ulazu dok si utrčavala u avion. Rekla je da si izgledala nekako očajno. Uzdahnula je ali ništa nije rekla. Samo je sklopila ruke preko grudi i

posmatrala ga, potpuno mirna. – Hajde, ispričaj mi ostatak priče. – Nije mi dugo trebalo da te pronađem na letu za Portland. Tvoja lažna lična karta je prilično amaterski urađena. Kladim se da su kontrolori u Njujorku i Vašingtonu bili zaista u gužvi, budući da su ti dozvolili da uđeš. Ipak si bila dovoljno pametna da ne koristiš svoju vozačku dozvolu kada si posle kupovala automobil. Čekala si sat vremena na let iz Bostona do Portlanda, a zatim si uzela taksi u Portlandu – da, jedan od mojih ljudi je pronašao taksistu i on je potvrdio da si to bila ti – zatim si otišla do radnje za prodaju polovnih automobila „Kod Velikog Frenka“, u ulici „Blejk“. Htela si da kupiš sopstveni automobil. To me je navelo na pomisao da si imala u glavi preciznu destinaciju, mesto kuda si krenula kako bi se sakrila na duge staze. Sve detalje sam izvukao od Velikog Frenka, uključujući broj registarske tablice, godište, model i boju tvoje tojote. Nazvao sam prijatelja iz policijske stanice u Portlandu kako bi izdao poternicu za tobom, i bio mi je potreban samo dan i po da te uhvatim u klopku. Da li se sećaš trenutka kada si točila benzin na pumpi „Junion 76“ kada si prvi put ušla u grad? Platila je u gotovom novcu. Nije ostavila nikakav trag. Nikakav podatak. – Nisam napravila nikakvu grešku. – Nisi. Ali potrefilo se da momak koji ti je točio benzin pasionirano prisluškuje policijski radio i izvanredno pamti brojeve. Čuo je za poternicu, zapamtio tvoj automobil i broj registarskih tablica i prijavio te. Do mene je informacija veoma brzo došla. Ne brini, povukao sam poternicu. Ne moram da naglasim da dugujem veliku uslugu šefu Aronsonu iz policije Portlanda. Takođe sam razgovarao sa klincem koji ti je točio benzin, rekao mu da se radi o grešci, zahvalio mu i ćušnuo mu pedeset dolara. Ah, da. Slatko sam se nasmejao zbog imena na lažnoj ličnoj karti – Marta Klinton, fina predsednička kombinacija. – I ja sam se smejala – reče Beka, pitajući se zašto se uopšte mučila oko toga. – Barem je Marta bila mlada i plavokosa. Da li si je otkupila od neke klinke na ulici Njujorka? – Da. Morala sam da pregledam šest komada dok nisam našla ličnu kartu na kojoj fotografija bar izdaleka podseća na mene. Dopalo mi se ime. Kada

si ti došao u Riptajd? – Pre dva dana. Odmah sam otišao do jedinog motela koji nudi prenoćište sa doručkom i naravno da si tu odsela na jednu noć. Škoti mi je rekao da si iznajmila staru Marlijevu kuću. Raširio je ruke. – Ništa lakše. – Zašto onda nisi odmah došao kod mene? – Hteo sam da zauzmem položaj, malo te posmatram, kako bih video šta se događa, sa kim razgovaraš i tome slično. To je pristup koji uvek koristim. Nikada nisam verovao u brza rešenja, ako već imam mogućnost izbora. – Tebi je sve išlo lako. Uzdahnula je i dalje držeći prekrštene ruke na grudima. – To znači da će mi FBI zazvoniti na vratima svakog trenutka. – Ma, neće. Oni nisu oštroumni kao ja. Bacila je na njega praznu šoljicu kafe. Uhvatio je šoljicu u vazduhu i spustio je na sto. Imao je dobre reflekse. Bio je vrlo brz. Ona reče: – Imala sam sreće što ti se nisam previše približavala. Mogao si da me onesposobiš u trenutku. – Verovatno, ali nije u tome poenta. Nisam došao ovde da bih te povredio. Ovde sam da bih ti pomogao. – Moj anđeo čuvar. – Tako je. – Zašto misliš da policija i FBI neće stići svakog trenutka? – Zbog toga što moraju da se drže zakonskih procedura kako bi došli do svog parčeta kolača. Zaćutao je i pogledao je. – Pored toga, naveo sam ih na pogrešan trag. Ispričaću ti o tome kasnije. – U redu. Vratimo se na pravi trag. Ako nisi policajac, ko si ti zapravo i ko te je unajmio da mi pomogneš? Odmahnuo je glavom. – Za sada nemam dozvolu da ti to saopštim. Ali, jedna osoba želi da sredim ovu gužvu u koju si uletela. – Nisam ja kriva. Taj poremećeni čovek koji me progoni je odgovoran za sve.

Možda mi ni ti ne veruješ, kao što mi ne veruje policija u Njujorku i Olbaniju? – Verujem ti. Hoćeš li da znaš zašto ti policajci u Njujorku i Olbaniju nisu verovali? Misliš li da su te smatrali ludačom koja je prolupala? Gotovo je pala sa stolice. – Ne mogu da verujem. Ti znaš nešto što policija ne zna? Oni su smatrali da sam luda, opasna ili opsednuta guvernerom. Hajde, ispričaj mi šta znaš. – Smatrali su da si prevarant, zato što ih je neko blizak guverneru obavestio da se radi o tvojoj bolesnoj seksualnoj fantaziji. Kada je policija Njujorka nazvala ove iz Olbanija, ovi su im to rekli. Ipak, pretnja guverneru je bila vrlo realna, tu nema nikakve sumnje, budući da je neko pucao na njega. Morali su da promene ugao posmatranja, da ponovo razmotre činjenice. – Ko je iz guvernerove kancelarije rekao to za mene? Nemoj ni da pomišljaš da samo sediš tu i posmatraš me. Proklet bio. Ja zaslužujem da znam ko me je izdao. – Naravno da zaslužuješ. Žao mi je, Beko. Radi se o Diku Mekelamu, senatorovom glavnom pomoćniku. Gotovo se srušila od šoka. – Oh, ne. Zašto baš Dik Mekelam? Tu nema nikakve logike. Samo ne Dik. Izgledala je pogođena i bilo mu je žao zbog toga. Odmahivala je glavom, ne želeći da mu veruje ali se istovremeno bojala da misli drugačije. – Ali, zašto? Dik mi nikada ništa loše nije rekao, niti se ponašao kao da je zainteresovan za mene. Nikada me nije pitao da izađemo, tako da ne postoji nikakav motiv da je to učinio zbog nekog ranijeg eventualnog odbijanja. Nisam ga ugrožavala ni u kom pogledu. Bila sam sigurna da sam mu simpatična. Zaboga, pa ja sam napisala većinu guvernerovih govora. Nisam prisustvovala sednicama oko strategije niti političkim sastancima, nisam se mešala u rasporede i planiranja, niti u bilo koji domen njegovog posla. Zašto bi to učinio? – To još uvek ne znam. Ali ako hoćemo da budemo realni, verovatno se sve svodi na novac. Neko mu je platio veliku sumu novca da to učini. Dakle,

jedan od policajaca u Olbaniju mi je rekao da je došao kod njih, tobože sa osećajem krivice, i kleo se da nema izbora stoga što se boji da ti progoniš guvernera. Obećavam ti da ću saznati zašto je to učinio. Mora daje on ključ svega. U stvari, pomislio je, Tomas Metlok je proverio sve detalje iz Mekelamove prošlosti, uključujući i mesto gde je istetovirao mali nož na lopatici desnog ramena. Ona polako reče, kao da razmišlja naglas. – Ako je Dik Mekelam ispričao tako nešto o meni, onda mora da zna za čoveka koji me progoni, možda zna i ko je on i zašto je mene izabrao za žrtvu. Možda Dik zna i ko pokušava da ubije guvernera. – Da, sve je to moguće. Videćemo. – Da li pod „mi“ podrazumevaš sebe i mene? – Ne. – Dozvoli mi da opet nazovem policiju. Reći ću im da znam šta im je Dik Mekelam ispričao. Mogu da im kažem da je lagao. Zar ne bi trebalo da ga detaljnije ispitaju? – Ne, Beko, prekasno je za to. Zaista mi je žao zbog toga. – Kako to misliš, prekasno? Znam da mogu da dođem do detektiva Moralesa. – Ne postoji mogućnost da saznamo zašto je Dik Mekelam učinio to što je učinio, i ko mu je platio znatnu svotu novca za taj posao. Bila je primetno smirena. Odmahnula je glavom. On nežno reče: – Žao mi je, Beko. Ali, neko je pregazio Dika Mekelama ispred njegove zgrade u Olbaniju. Mrtav je. U glavi joj se nije motala niti jedna ideja, samo zaprepašćujući užas. – Misle da si ti možda umešana. Svi su poludeli. Zapravo, poludeli su kada su pucali na guvernera. Niko nije mogao da poveruje u razdaljinu iz koje je metak ispaljen. Sada se ozbiljno trude da te pronađu i saznaju šta ti znaš, i da li si na bilo koji način umešana. Podmetnuo sam im jednu informaciju i naveo ih na pogrešan trag, tako da si bezbedna za neko vreme.

Seo je u stolicu i naslonio glavu na ruke. Nasmešio joj se širokim i prepredenim osmehom. – Neće te pronaći uskoro, veruj mi na reč.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Jedino što je mogla da učini bilo je da ga pogleda. – U redu, ti si najbolji. Onda, reci mi kako si ih prešao? – Hvala. Zapravo, ja sam sve postavio na svoje mesto još pre no što je Dik Mekelam ubijen. Da budem precizan, to sam učinio odmah nakon što je guverner ustreljen. Morao sam da zakopam rupu pre no što oni počnu da rovare po njoj. – Odmah su se žustro bacili u potragu. Sva odeljenja FBI u celoj državi tragaju za tobom. Taman su počeli da te prate iz Njujorka, baš kao i ja, ali onda se desilo nešto predivno. Bili su ubeđeni da si se ukrcala u autobus grejhaund i da si otišla do Severne Karoline, najverovatnije prerušena, sa crnom perikom, moguće i sa tamnim kontaktnim sočivima. Sve što je trebalo da urade bilo je da pronađu tvoju vozačku dozvolu, a to je bilo prilično nezgodno. Pretražili su tvoj stan, ali ti si ga prilično dobro raščistila. I dalje tragaju za mestom gde bi pronašli više informacija o tebi, fotografije i slično. Pretpostavljam da si iznajmila neki sef za te stvari. – U „Bronksu“. Pod lažnim imenom. Da budem iskrena, nisam imala vremena da pregledam stvari svoje majke. Jednostavno sam sve nagurala u kutije i sakrila sve u „Bronksu“. Dakle Adame, odakle im ideja da sam u Severnoj Karolini? Slatko se nasmešio. – Smestio sam im. Uživam u tome i vrlo sam dobar u smeštanju. – Pod „smeštanjem“ podrazumevaš da si ih obmanuo? – Tako je. Ponekad robijaši koriste taj termin kako bi se znalo da su obavili neki posao. Ah, i organi reda ga koriste takode. Zavrtela je glavom gledajući ga. – Ne želim ni da znam kojoj grupi ti pripadaš. Šališ se u vezi toga, zar ne? Nisi im ti lično smestio tu informaciju, je li tako? – Nisam. Pronašao sam jednog od njihovih najboljih doušnika da im to plasira. Jedino tako ne bi uopšte posumnjali. Čak sam i podmetnuo neke

dokaze u tvom stanu u Olbaniju kako bi im pokazao da si znala sve o Severnoj Karolini, da si čak i provodila odmor na obali tog tebi omiljenog grada, Daka. Agenti su se sjatili u Daku četiri sata pošto je FBI dobio informaciju o tome. – Ja i jesam bila u Daku. Odsela sam u „Senderling Inu“. – Znam, zato sam ga i izabrao. – Ali mislim da nisam sačuvala nijedan suvenir, knjigu, ili nešto slično tome. – Ah, da, naravno da si sačuvala suvenire. Bile su tamo dve majice, školjke sa ugraviranim natpisom „Dak“, dve olovke iz Daka i slatka mala činija za bombone sa motivom patkica koje se gegaju. Tako će sada FBI pročešljati celu obalu skroz do Okrakoka. Da li si čula da su premestili svetionik Kejp Hateras? – Jesam. Želiš li još malo kafe? – Moliću. Ah, da. Beko, reci mi oznake sefa i ime koje si koristila. Uzeću sve tvoje stvari odatle i preneti ih na neko sigurno mesto. Uperila je kažiprst u njega. – Ti baš sa lakoćom rešavaš ovakve situacije, zar ne? – Mogu da pokušam. Potrudio se da zvuči skromno, možda čak i ponizno, ali nije imao puno uspeha u tome. – Koje ime si koristila i koja je oznaka sefa? – Sef pod oznakom „P i F“, u Bronksu, pod imenom Koni Perl. – Ne želim ni da znam kako si došla do tog imena. Posmatrao je dok je išla ka sudoperi sa praznom posudom za kafu, koju je potom isprala. Kada se okrenula kako bi dohvatila još kafe, nekako je nakrivila glavu. Zažmirio je. Bio mu je jako dobro poznat taj pokret glavom. Video je pre samo šest dana njenog oca kako čini to isto. Posmatrao je pomno i shvatio koliko su njeni pokreti jednostavni i graciozni. Dopadalo mu se kako se pokreće. I to je nasledila od svog oca, jednog od najprefinjenijih i najelegantnijih muškaraca kojeg je Adam upoznao u svom životu. Sklopio je ruke na potiljku, za trenutak zatvorio oči, stvarajući veoma jasnu sliku Tomasa Metloka u glavi, i mislima se vratio nazad na sastanak između njih dvojice, 24. juna.

Vašington The Sutter Building – Ona te i dalje smatra mrtvim. Klimnuo je glavom. – Naravno. Čak i kada je Alison saznala da umire, odlučili smo da ne spominjemo Beki ništa o meni. Bilo je previše opasno. Barem je, pomislio je Adam, Tomas bio u stalnom kontaktu sa svojom ženom od kada je uvedena elektronska pošta. Svake noći su se dopisivali, sve dok njegova žena nije otišla u bolnicu. Adam reče: – Tomase, ne slažem se sa tobom. Trebalo je da stupiš u kontakt sa njom kada joj je majka pala u komu. Tada si joj bio potreban, a sam Bog zna koliko si joj sada potreban. – Znaš da je još uvek previše rizično. Ne znam gde se Krimakov nalazi, od vremena kada sam ubio njegovu ženu. Vrlo brzo sam shvatio da bih morao da ga ubijem da bih zaštitio svoju porodicu. Međutim, jednostavno je nestao. Bez sumnje mu je pomogao KGB. Ne, ne smem da rizikujem da Krimakov sazna za nju. Prerezao bi joj grkljan uz osmeh, a zatim bi me nazvao i još više se smejao. Ne, za nju sam mrtav već dvadeset i četiri godine. Tako će i ostati. Alison se složila da naša ćerka treba da me smatra mrtvim, sve dok ne budem siguran daje Krimakov ubijen. Tomas je duboko uzdahnuo. – To nam je oboma palo jako teško, da budem iskren. Mislim da bi Alison možda rekla Beki za mene, da bi znala da ne ostaje potpuno sama, da nije pala u tu komu. Zbog bola koji se osećao u njegovom glasu, Adam je dugo posle ćutao. Onda reče, postajući nanovo praktičan: – Ne možeš sada da ostaneš mrtav u njenoj glavi i ti to znaš. Ili možda nisi pratio CNN?. – Zbog toga si ti došao. Prestani da frkćeš na mene. Sipaj sebi malo kafe i sedi. Mnogo sam razmišljao. Moram da te zamolim za uslugu. Adam Keraders je sebi nasuo kafu koja je bila toliko jaka da bi oborila i

nosoroga. Postavio je stolicu preko puta masivnog stola od mahagonija. Kompjuter, štampač, faks i veliki kožni podmetač za sto su stajali na stolu, na uobičajenom mestu. Nigde naokolo nije bilo rasutih papira, beležaka ili računa, samo tehnika. Znao je da u ovom kompjuteru nema nekih ozbiljnih i mračnih tajni, radilo se o čistom kamufliranju. Čak bi i on sam imao problema da prođe sve zaštitne programe instalirane kako bi se sačuvala tajnost nekih dokumenata u kompjuteru. Kada bi postojali takvi dokumenti, što u ovom primeru nije bio slučaj. Tomas Metlok je ostao u samom vrhu time što je bio pažljiv i oštrouman. Adam reče: – Guvernera Njujorka su ustrelili u vrat pre dva meseca. Imao je sreće stoje bio okružen lekarima kojima je obećao još državnog novca za istraživanja bolesti srca, inače bi ga ostavili da iskrvari na smrt. – Baš si ciničan. – Jesam, znaš to dobro već deset godina, zar ne? Adam je otpio gutljaj užasno jake kafe i osetio kako ga je opekla sve do stopala. – Sada je svi progone, naročito FBI. Nestala je negde. Preduzeli su sve korake, ali od nje ni traga ni glasa. Pametna devojka. Nije lako preći sve. U redu, ona je ipak tvoja ćerka. U genima su joj lukavstvo i prikradanje. Tomas Metlok je otvorio jednu ladicu u stolu i izvukao fotografiju u boji, veličine 5 x 7, u jednostavnom srebrnom ramu. – Samo troje ljudi zna da je ona moja ćerka, a ti si jedan od njih. Dakle, pre samo osam meseci mi je njena majka dala ovo. Zove se Beka, kao što znaš to je skraćeno od Rebeka – kako se zvala moja majka. Visoka je oko 1.74 cm i izuzetno vitka, nema više od šezdeset kilograma. Vidi se da je u dobroj formi. Bavi se atletikom, luda je za tenisom i badmintonom. Njena majka mi je ispričala da voli ragbi ali ne između timova koledža, već profesionalni. Ubila bi za „Džajante“. Čak i kada imaju lošu sezonu. – Adame, moraš da je pronađeš. Ne znam da li će je Krimakov povezati sa mnom. Vrlo je moguće da je upoznat sa činjenicom da sam imao ženu i ćerku, to baš i ne može da se sakrije, i da nismo želeli da uđemo u program za zaštitu svedoka. Reći ću ti nešto. I dalje nemam pojma gde se on nalazi i

čime se bavio proteklih dvadeset godina. Dobijao sam razne informacije sa raznih strana sveta ali nikada precizne tragove gde bi mogao biti. Sada sam podigao iznos nagrade, ali i dalje ništa. – Ali ti znaš da je sada cela ta priča na udarnim američkim vestima. Istog momenta kada čuje prezime Metlok, preći će na stvar. Ona je u velikoj nevolji. Čak i ne shvata u kolikoj. FBI i policija su u stvari najmanji problem. – Ne brini, Tomase. Pronaći ću je i zaštititi, i od čoveka koji je progoni i od Krimakova, ko god se od njih dvojice pojavio. – Tako i treba. Tomas je uzdahnuo. – Brine me taj koji je progoni. Koliko je čudno da neko progoni Beku? Isuviše čudno, rekao bih. Ja mislim da je Krimakov možda već saznao za nju i da je možda on progoni. – Svašta od tebe, Tomase – reče Adam. – Pretpostavljam da postoji mogućnost, ali ne velika. Da je on progoni, to bi značilo da je pronašao čak i pre no što je tvoja žena umrla. – Da i od toga mi se ledi krv u žilama. – Ali nemamo indicija da se radi o Krimakovu. Prvo treba da razmišljamo o važnijim stvarima. Moraću da skrenem lokalnu policiju i FBI sa traga odmah i zauvek. – To znači da si joj već ušao u trag? Naravno. Istog trenutka kada sam čuo prezime, moji ljudi su se dali na posao. Šta si ti očekivao? Ti si taj koji uvek situaciju posmatra globalno. Ja nisam takav. Dozvoli mi da odmah telefoniram i kažem Heču da si dao dozvolu i da se svi moji ljudi uključe. – Šta bi bilo da te nisam pozvao? – Pobrinuo bih se za nju u svakom slučaju. Adam se okrenuo ka telefonu. – Ona je tvoja ćerka. Adam je znao da ga Tomas Metlok posmatra dok je podizao slušalicu crnog telefona i ukucavao brojeve. Takode je znao da je Tomas vrlo zabrinut, da pokušava da odgonetne čudne detalje, da razmatra najbolju soluciju. Međutim, Adam je stupio na scenu i počeo da štiti njegovu ćerku od

progonitelja koji, da budemo iskreni, može biti Krimakov iako je Adamu bilo čudno to što je Krimakov nestao pre mnogo vremena. Ali, to je bio jedan trag. To je bilo nešto, jedino što su imali u rukama. Tomas bi trebalo da zna da nije ni morao da ga pita za uslugu. Adam je takode bio svestan da je Tomas Metlok osetio ogromno olakšanje. Dok je tiho razgovarao telefonom, primetio je bolan izraz koji se pojavio na licu Tomasa Metloka i znao je da je razlog tome to što Tomas više nikada neće videti Alison. I više od toga. Tomas Metlok nije bio kraj svoje žene dok je umirala. Želeo je to, ali Beka je bila tamo sve vreme i nije želeo da rizikuje. Bol i griza savesti su ga razdirali iznutra. Da, probaće da spasi Tomasovu ćerku. Jedna jedina greška počinjena sedamdesetih godina je oduzela Tomasu Metloku svaku mogućnost da nastavi sa srećnim životom. Morao je da bude u ilegali. Zadržao je svoj položaj u obaveštajnom svetu kako bi znao da li će se Krimakov ikada pojaviti. Ali, cena je bila da ostane sam.

Kuća Džejkoba Marlija Adam je lagano otvorio oči. Nalazio se u istoj sobi sa ćerkom Alison i Tomasa Metloka koja je gledala u njega sa čudnom mešavinom bespomoćnosti i brige. Prokletstvo, izgledala je baš kao njen otac. Nije hteo još da joj kaže za oca. Ne, još ne. Rekao je zevajući: – Žao mi je. Pretpostavljam da sam nakratko odlutao. – Kasno je. Verovatno si iscrpljen zbog sveg tog šunjanja dok si me špijunirao. Idem u krevet. Na kraju hodnika na spratu se nalazi gostinska soba. Možda je krevet grozan, to ne znam. Hajde, pomoći ću ti da ga namestiš. Krevet je bio tvrd poput kamena, što je Adamu odgovaralo. Noge mu nisu visile sa madraca, što je isto bilo jako dobro. Posmatrao je kako se udaljava niz hodnik, zaustavlja se i okreće se ka njemu. Podigla je ruku. Zatim je zatvorila vrata svoje spavaće sobe. Dugo je razmišljao o Beki Metlok, pitao se kako izgleda, koliko osobina je nasledila od svog oca, pitao

se da li je srećna, da li je zaljubljena u nekog tipa i spremna da se uda za njega. Otkrio je da i dalje razmišlja o njoj dok je ležao i zurio u tamnu tavanicu. Jedino u staje bio siguran bilo je da je neko baš nju stavio u centar svoje igre i daje sve od sebe da je uništi. Možda i ubije? Nije znao. Da li se radi o Vasiliju Krimakovu? Nije znao, ali možda je vreme da razmisli da nanese malo prašine na radar. Probudio se u četiri sata ujutro i više nije mogao da zaspi. Na kraju je uključio svoj lap top i poslao jednu poruku. Ispričao sam joj za Mekelama. Zaista ništa ne zna. Ni ja ne znam, još uvek. Znaš, možda si u pravu. Možda je Krimakov progoni i možda je on pucao u guvernera. Isključio je računar i ponovo se protegao, spuštajući glavu u šake. Za njega je Krimakov bio poput nekog strašila, monstrum kojim se plaše deca. Po Adamu, taj čovek nikada nije bio stvaran, iako je pročitao njegov tajni dosije i bio obavešten o ubistvima koje je počinio. Do đavola, to se desilo pre više od dvadeset i pet godina. Od tada, od tog čoveka nije bilo ni traga ni glasa. Dvadeset i pet godina je prošlo od kada je Tomas Metlok slučajno ubio njegovu ženu. Bilo je to tako davno i u državi koja je nekada bila deo Sovjetskog Saveza – u Belorusiji, najmanjoj sovjetskoj republici koja je stekla nezavisnost 1991. godine. Saznao je za tu priču kada se jedan jedini put Tomas Metlok napio – na godišnjicu braka – i ispričao mu kako se igra mačke i miša od sedamdesetih godina sa jednim ruskim agentom, Vasilijem Krimakovim, i kako je u pucnjavi koja nije ni trebalo da se dogodi, ubio slučajno Krimakovljevu ženu. Nalazili su se na vrhu planine Džeržinskaja, koja se baš i nije mogla smatrati nekom planinom, ali je bila najviši vrh koji je Belorusija mogla da ponudi. Umrla je i Krimakov se zakleo da će ga ubiti kao i njegovu ženu i sve koje voli, prokleo ga je na život u paklu i nešto još gore. Tomas Metlok je znao da je to i mislio. Sledećeg jutra, Tomas Metlok je jednostavno pogledao u Adama i rekao: – Samo još dvoje ljudi na ćelom svetu zna celu priču, a jedna od njih je moja žena. Čak i da je postojalo još detalja vezanih za tu priču, Tomas Metlok mu više ništa nije ispričao. Adam se uvek pitao ko je ta druga osoba koja zna celu priču, ali nije ga pitao. Pitao se šta Tomas Metlok radi u tom trenutku, da li kao i on leži

budan, pitajući se šta se to, do đavola, dešava.

Čevi Čejs, Merilend I dalje je padala kiša do duboko u noć, lagana i topla kiša koja je natapala zemlju i činila dobro letnjem cveću. Nije bilo mesečine da se probije kroz prozor i obasja zatamnjeni dokument. Tomas Metlok je sedeo nagnut nad kompjuterom, svestan nežnih udara kiše koje zapravo i nije čuo. Upravo je dobio poruku od bivšeg, dvostrukog agenta koji sada živi u Istanbulu, u kojem ga obaveštava da je upravo saznao od jednog grčkog krijumčara da je Vasilij Krimakov poginuo u nekoj automobilskoj nesreći, u blizini Agios Nikolaosa, malog ribarskog sela na severoistoku Krita. Krimakov je sve to vreme živeo na Kritu? Kada je Tomas saznao da neko progoni njegovu ćerku i pošto je saznao da je taj čovek ubio onu staru beskućnicu, alarmirao je sve da pronađu Krimakova. Pretražite celi prokleti svet ali ga pronađite, rekao je Tomas. Mora biti negde. Do đavola, izgleda da je baš ovde. Sada, posle toliko vremena, i toliko prokletih godina, najzad ga je pronašao? Samo što je mrtav. Bilo mu je teško da to prihvati. Njegov neumoljivi neprijatelj, konačno mrtav. Nema ga više, mada je prekasno. Alison je takođe mrtva, zbog toga je isuviše kasno. Da li se zaista radilo o nesreći? Tomas je znao da je Krimakov sigurno imao neprijatelje. Godinama ih je stvarao, baš kao i Tomas. Prvih godina je dobijao poruke od Krimakova, kojima ga obaveštava da da neće zaboraviti, nikada. Obaveštavao ga je kako će pronaći njegovu prokletu ženu i ćerku – da, znao je za njih i pronaći će ih, ma koliko dobro ih Tomas sakrio. I to će biti sudnji dan. Tomas je bio prestrašen. Učinio je nešto nepromišljeno. Pratio je jednu veoma lepu mladu ženu, jednu od sekretarica u njegovoj kancelariji, do prijema u italijanskoj ambasadi a zatim do izložbe u institutu „Smitsonijan“. Treći put kada je bio sa njom, jednostavno je pratio do automobila ispred kancelarije, zbog toga što se nebo iznenada otvorilo i kiša je lila a on je imao veliki kišobran. Čovek je iskočio iz aleje i ustrelio je tačno između očiju, sa razdaljine manje od dva metra. Tomas nije uspeo da ga uhvati. Znao je da je to bio Krimakov,

čak i pre no što je dobio pismo, ispisano Vasilijevim odsečnim i elegantnim rukopisom. Tvoja ljubavnica je mrtva. Uživaj. Kada otkrijem tvoju ženu i ćerku, biće mi sledeće na spisku. To se dogodilo pre sedamnaest godina. Tomas je razmišljao da tog vikenda poseti Alison. Otkazao je posetu i ona je, svakako, znala razlog. Ponovo je seo u stolicu pridržavajući glavu rukama. Čitao je Adamovu poruku. Uzmi u obzir Krimakova. Krimakov je konačno mrtav. Nije mu promakla ironija cele situacije. Krimakova više nema, zauvek je nestao iz njegovog života. Sve je gotovo. Konačno je mogao da bude sa Alison. Ali, sada je isuviše kasno, jednostavno kasno. Sada neko maltretira Beku. Prosto nije razumeo šta se dešava. Želeo je da sazna nešto o Diku Mekelamu, ali za sada niko ništa neobično nije primetio. Nije bilo velikih ulaganja novca, novih računa, velikih troškova na kreditnim karticama. Nisu viđani nepoznati ljudi sa njim, ništa sumnjivo, niti neočekivano u njegovom stanu. Jednostavno ništa. Tomas se setio da je rekao Adamu da postoji samo još dvoje ljudi – osim Adama – koji znaju istinu. Njegova žena i Bak Savić, i oboje su sada mrtvi. Bak je umro od infarkta srca pre šest godina. Postojao je Bakov sin, živ i zdrav, i Tomas je shvatio da mu je on sada bio potreban, bolje reći neophodan. Taj čovek je znao sve o monstrumima. Znao je kako da ih pronađe.

Džordžtaun Vašington Dilan Savić, Šef Jedinice za suzbijanje kriminala u FBI, uključio je svoj MAX računar i ugledao poruku koji mu je poslao čovek koga nije ni poznavao. Prebacio je svog šestomesečnog sina Šona na drugo rame i otvorio

poštu. Šon je podrignuo. – Odlično – rekao je Savić i laganim kružnim pokretima protrljao leđa svoga sina. Čuo ga je kako sisa svoj palac i osetio kako se njegovo malo telo opušta na njegovom ramenu. Čitao je: Vaš otac je bio izuzetan prijatelj i divan čovek. Verovao sam mu bez zadrške. Verovao je da ćete Vi promeniti pravac kriminalnih istraga. Bio je veoma ponosan na Vas. Očajnički mi je potrebna Vaša pomoć. Tomas Metlok. Šon se iznenada propeo i pljesnuo vlažnim prsticima bradati obraz svoga oca. Savić je dohvatio sinovljeve prstiće i obrisao ih o svoju pamučnu košulju. – Šone, imamo jednu veliku misteriju ovde. Ko je, do đavola, Tomas Metlok? Kako je poznavao mog oca? Bio mu je jako blizak prijatelj? Ne sećam se da sam ikada čuo oca da ga spominje. – MAX, hajde da te uključim u ovo. Saznaj sve o ovom čoveku. Pritiskao je nizove komandi a zatim se naslonio. Šon je skakutao sa noge na nogu po njegovom stomaku, posmatrajući računar MAK kako radi. Savić je pružio ruku i nežno dodirnuo Šonovu bradu. – Rastu ti zubići, šampione. To ti neće biti baš prijatno sledećih nekoliko meseci, bar tako knjige kažu. Izgleda da te ne boli ništa. Veruj mi, to je olakšavajuća okolnost za nas oboje. Šon je počeo da guguče u blizini Savićevog uha. Pridržavao je sina rukama i smešio se tom prekrasnom, malom licu koje je više ličilo na njega nego što je ličilo na mamu Šerlok. Šon je imao tamnu kosu, a Šerlok kovrdžavu i riđu. Što se očiju tiče, bile su tamne kao očeve, a ne nežno plave i umilne kao kod njegove majke. – Želiš li da znaš nešto? Sada je četiri sata ujutro a nas dvojica smo potpuno budni. Mama će da pomisli da smo oboje poludeli. Šon je zevnuo i gurnuo u usta tri prsta. Savić ga poljubi u čelo i ustade, nežno stavljajući sina na rame. – Hajde da vidimo da li si sada spreman da još malo spavaš. Otišao je u sobu svog sina i prigušio svetio. Spustio gaje na leđa i

povukao žuto, bebino ćebe preko laganih pelenica. – Sada spavaj, jesi li me čuo? Čak ću ti otpevati jednu od svojih omiljenih pesama. Tvoja mama uvek umire od smeha kada joj pevam ovu pesmu. Pevao je neku kantri-vestern pesmu o čoveku koji je toliko voleo svoj kamion marke ševrolet da su ga sahranili sa motorom i četiri rat-kapne, sve od srebra, specijalne izrade. Šon je izgledao očaran očevim dubokim, baršunastim glasom. Zaspao je posle dve strofe. Jedina dobra stvar kod tih kantri-vestern pesama jeste što uvek ima strofa na raspolaganju. Savić je prestao da peva, nasmešio se tom predivnom ljudskom biću koje je i dalje drhtalo i palo mu je na pamet da je to njegovo dete, zapravo deo njega. Kao što je Savić bio tatin sin. Osetio je oštro probadanje u predelu srca. Nedostajao mu je otac, i uvek će mu nedostajati. Ko je bio Tomas Metlok koji tvrdi da je poznavao njegovog oca? Vratio se proučavanju podataka. MAX je dao signal, dok je ulazio u sobu. – Odlično obavljeno – reče Savić i sede nazad u fotelju. – Šta to imamo o tom tipu, Tomasu Metloku?

DVANAESTO POGLAVLJE

Adam upita: – Misliš li da su odustali od potrage za njom po obali? Adam je znao da Heč, njegova desna ruka, i dalje negde čuči u nekoj telefonskoj govornici sa tamnim naočarima tako pribijenim uz nos da su mu trepavice zamršene i ulaze mu u oči, ponekad izazivajući i infekciju oka. – Da, šefe. Budući da nemaju uopšte tragova, računaju na to da Beka nešto zna, možda da čak i zna ko je tip koji je pucao na guvernera. Zbog toga tragaju za njom uzduž i popreko kako bi je pronašli. Agent Ezra Džon je zadužen za operaciju tamo. Čujem da je počeo da psuje celu železnicu, u čudu što je uspela tako dobro da se sakrije. Kaže da su je svuda tražili ali jednostavno nema tragova, neuhvatljiva je poput dima, rekao je a ostali su se

smejali iza njegovih leda. Ah, da, ovo će ti se dopasti, šefe. Stari Ezra misli da je gospođica Metlok mnogo pametnija nego što ostali misle budući da se tako dobro krije. Kada bi znao da si ti taj koji ga je prevario, stavio bi ti glavu na panj i pronašao neki kolac da je pribode. – Hvala ti što si podelio to sa mnom, Heče. – Znao sam da će ti se dopasti. Ti i matori Ezra se dugo znate, zar ne? Čak ni približno onoliko koliko što ti misliš, pomisli Adam, i reče: – Tako nešto. Sada smo OK. Nego, da li je Ezra napokon shvatio da gaje prešla? Da nije ni blizu obale? – Jeste. – Onda ne moram više da ih zavlačim. Mnogo vremena su utrošili daje pronađu. Mislim da smo sada ovde sigurni – hoću reći, bar za sada. Tišina. – Heč, znam da upravo pališ cigaretu u zatvorenoj telefonskoj govornici. Odmah je izbaci napolje inače ću le spaliti. Tišina. – Jesi li je izbacio? – Jesam, šefe. Kunem se da jesam. Čak nisam ni pošteno povukao dim. – Čuvaj pluća za nove poslove. Dakle, šta ima novo sa njujorškom policijom? – U kontaktu su sa kolegama širom zemlje, baš kao i ovi iz FBI. Ali i oni nemaju ništa, „nada“, „nihts“. Taj detektiv Morales je u katastrofalnom stanju, verovatno nije spavao tri dana. Jedino priča o tome kako ga je Beka zvala i ponovila da mu je – sve ispričala a on nije mogao da je nagovori da priča dalje. Postoji još jedan detektiv, Leticija Gordon, koja izgleda užasno mrzi gospođicu Metlok. Tvrdi da je lažljivica, ludača i verovatno ubica. Matora Leticija zaista želi da je sredi. Tera sve da je optuže za ubistvo one stare beskućnice ispred „Metropolitan muzeja“. Znaš za ubistvo koje je gospođica Metlok prijavila? Ono koje je progonitelj počinio da bi privukao njenu pažnju?

– Da, znam. – Pa, rekli su onda detektivki Gordon da izvuče glavu iz guzice i pokuša da bude objektivnija. Ta žena se zaista okomila na našu devojku. Adam je reagovao glasno. – Neka detektiv Gordon preleži tu dečju bolest koju smo svi preležali. Ni Tomas ni ja ne verujemo da će je optužiti za ubistvo. Ali šta je sa materijalnim svedokom? Moguće je da postoji. Znaš isto tako dobro kao i ja da panduri ne mogu da je zaštite od čoveka koji je progoni. Nikako jer to je naš posao. Dakle, šta si saznao o Mekelamu? Adam nije očekivao ništa, tako da nije bio razočaran kada je Heč uzdahnuo i rekao: – Još uvek baš ništa. Ovom operacijom je rukovodio pravi profesionalac, šefe, baš kao što si ti i mislio. – Nažalost, ne radi se o Krimakovu, zbog toga što što mu je Tomas najzad ušao u trag. Živeo je na Kritu i već nedelju dana je mrtav. Nisam siguran koji je datum tačno u pitanju, ali, to se desilo pre no stoje Mekelam dotrčao u Olbani. Pretpostavljam daje Krimakov umešan, ali sigurno nije izveo tu operaciju jer to nije njegov „modus operandi“. Ako je Krimakov bilo šta radio, imao je ulogu Velikog Vode. Tomas bi položio sopstvenu glavu da je tako. Ako je Krimakov na bilo koji način umešan, to bi značilo da on zna daje Beka Metlokova ćerka. Gospode Bože, to me izluđuje. – Ma, ne. Tip je mrtav. Ovo je neki novi luđak, tek se ispileo i baš je izabrao Beku kao metu. Adam se počešao po glavi i dodao: – Ne, ne slažem se sa tobom, Heče. Mora da se radi o nekoj konspiraciji, nema drugog odgovora. Mnogo je ljudi umešano. Ali, zašto su se okomili na gospođicu Metlok? Zašto su je postavili u središte? I opet se vraćam na Krimakova, ali mi je potpuno jasno da nešto ne štima. Neko drugi, neka druga osoba, rukovodi ovom akcijom. Kako je guverner? – Čuo sam da je u predelu vrata prilično povređen, ali živ je. Ne zna ništa, tako bar tvrdi. Veoma se uzbudio zbog Mekelama. Adam je samo sedeo i duboko razmišljao. Isto pitanje po stoti put. Nije bilo odgovora. Tišina. – Ugasi cigaretu, Heče. Znam da imaš devojku koja voli svileni donji veš

i skupe večere. Ne bi smeo sebi da dozvoliš da izgubiš posao. – U redu, šefe. Adam je čuo šuštanje papira i tiho psovanje pa se nasmejao. – Želiš još nešto da dodaš? – Da. Naravno, nije potvrđen identitet skeleta iz podruma gospođice Metlok. Sigurni su da se radi o tinejdžerki koja je nestala pre desetak ili više godina. Mada sam saznao nešto vrlo interesantno. – Šta bi to bilo? – Radi se o tome da je jedna osamnaestogodišnjakinja jednog dana iz čista mira nestala iz Riptajda, u državi Mejn. Zar nije to interesantno? – Rekao bih? Kada je nestala? – Pre dvanaest godina. – Niko posle toga nije čuo ništa o njoj? – Nisam siguran u to. Ako i dalje ne znaju šta se dogodilo sa njom i smatraju da je vredna truda, uradiće DNK test na osnovu kostiju. Adam reče: – Potrebno im je nešto – njena vlas kose sa češlja ili stari koverat na kojem je njena pljuvačka, i posle toga neki rođak koji bi dao krv. – Da. Radi se o tome da ti dokazi ne bi bili prihvaćeni na sudu čak i kada bi se došlo do njih. Analiza će potrajati nekoliko nedelja. Niko ne smatra da je to nešto oko se čega treba žuriti.. – Ne dopada mi se kako to zvuči, Heče. Imamo sa jedne strane celu tu zbrku a sada još i tog prokletog kostura koji je ispao iz zida Bekinog podruma. Dovoljan razlog da čovek odustane čak i od fudbala. – Zar mi nisi govorio da je Bog izmislio padanje samo zbog fudbala?. Ti ćeš gledati utakmicu čak i kada budeš slao poslednju loptu na svetu u pravcu krajnje zone na terenu, ako sport posle toliko vekova uopšte bude postojao. Verovatno ćeš lobitrati pred Bogom u korist fudbala u Raju. Prestani da jadikuješ, šefe. Sve ćeš srediti. Skoro uvek ti to polazi za rukom. Hej, čuo sam daje Mejn divna oblast za život. Da li je tačno? Adam je zurio u telefon jedan trenutak. Zapravo jeste jadikovao. Reče: – Jeste. Samo bih voleo da sam imao više vremena da uživam u njemu.

Iznenada je viknuo u slušalicu: – Bez pušenja, Heče. Ako samo pomisliš na cigaretu, saznaću to. Dakle, nazovi me ujutro u isto vreme. – Važi, šefe. – Zabranjeno pušenje. Tišina. Beka tiho upita: – Ko je Krimakov? Adam se osvrnuo veoma polako ka njoj. Stajala je na vratima klasične gostinske sobe gde je proveo svoju prvu noć u kući Džejkoba Marlija. Otvorila je vrata a on ništa nije čuo. Zaneo se. – Ko je Krimakov? On polako izgovori: – Narkodiler uključen u Medelinski kartel iz Kolumbije. Sada je mrtav. – Šta Krimakova povezuje sa celim ovim ludilom? – Ne znam. Zašto si ušla u sobu bez kucanja, Beko? – Čula sam da razgovaraš telefonom. Želela sam da znam šta se dešava. Znala sam da mi nećeš ispričati. Takode sam došla kako bih te probudila da doručkuješ. Doručak je serviran u kuhinji u prizemlju. A ti se i dalje služiš lažima. Krimakov nema veze sa prodajom droge, zar ne? Nevoljno je slegnuo ramenima. – Kada bih imala u rukama svoj kuhinjski nož, odmah bih krenula na tebe. – I šta onda, iseckala bi me na komadiće? Ma, hajde, Beko, zašto ne prihvatiš da samo radim svoj posao i to zbog toga da bismo bili sigurni da neće da te srede? Prestani da se ponašaš nadobudno. Ustao je a ona se povukla korak unazad. I dalje ga se bojala. Do đavola, tako se ponaša prema njemu a videla je koliko je bio civilizovan celo veče u društvu četvorogodišnjeg Sema. Bio je iznenađen. – Rekao sam ti da te nikada ne bih povredio – rekao je strpljivo. Shvatio je u trenutku da na sebi nema košulju. Ona se plašila da je ne napadne? Pa, posle njegovog tinejdžerskog pokušaja od prošle noći da joj dokaže da nije peder, nije mogao da je krivi zbog toga. Lagano i opušteno se pomerio kako bi uzeo košulju koja je visila na stolici a zatim se okrenuo kako bi se

obukao. Ponovo se okrenuo ka njoj dok je zakopčavao košulju. – Ko si ti? Uzdahnuo je i ugurao košulju u pantalone. Zatim je prebacio čaršav i ćebe preko kreveta. Po krevetu je rasporedio mekane jastučiće koji su neverovatno mirisali na ljubičice. Kada se konačno okrenuo ka njoj, nje nije bilo. Čula je prezime Krimakov. Nije važno. Nikada ga više neće čuti. Taj skot je mrtav. Konačno mrtav a Tomas Metlok je slobodan. Slobodan da dođe i konačno upozna svoju kćer. Zašto Tomas nije ništa rekao povodom toga? Očešljao se, oprao zube i sišao u prizemlje. Spremila mu je palačinke sa sirupom od borovnice i hrskavu slaninu, baš kako je on voleo. Kafa je bila jaka i crna poput Hečovih fantazija, a dinja koju je narezala bila je sveza, zrela i slatka. Niko od njih nije rekao ni reči. Pojela je parče suvog tosta i popila solju čaja. Činilo se da ima problema da proguta sve to. Namrštio se, dok su mu usta bila puna slanine: – Šta je ovo? Nema direktinih pitanja? Ne psuješ me? Bože, da li je moguće da si se unamćorila? To ju je povredilo, baš kao što se i nadao da će se dogoditi. – Kako bi bilo da ti prospem malo tog lepljivog sirupa niz vrat? Nasmešio se u njenom pravcu i podigao šoljicu sa kafom. – Ne bi mi prijalo ni najmanje. Sada barem razgovaraš sa mnom. Slušaj, Beko. Samo pokušavam da shvatim šta se dešava. Svi imaju mnoštvo ideja, raspolažu sa mnoštvo imena. Imamo priđe i problem tog kostura. Bio je premazan i migoljio se kao najljigavija jegulja u rukama ribara, ali ona nije nasela. – Kome si rekao da ne puši? – Heču. On mi je glavni pomoćnik. Ima više kontakata nego stonoga nogu, govori šest jezika i veoma je pametan osim kada su u pitanju cigarete i lake žene. Veoma ga dobro plaćam i zapretio sam mu da ću ga zapaliti ako on ikada zapali cigaretu. – Ali, čula sam kada si mu rekao da ugasi cigaretu. Očigledno da i dalje

puši. I znao je da si ti sa druge strane telefonske veze. – Da. Sada se već sve pretvorilo u igru. Pali cigaretu samo da bi me slušao kako besnim. – Da li je saznao nešto o kosturu? Šta je bilo sa DNK analizom? Da li znaju ko je bila ta jadna devojka? Protegao se, popio poslednji gutljaj kafe, pažljivo stavio šoljicu na sto a zatim ustao. Ustala je već sledećeg trenutka. U dva brza koraka se našla pred njim. Bila je brza, primetio je, i bila je besna. Skoro mu je vilica ispala kada je zabila pesnicu u njegov stomak. Beka je osetila kako joj krv navire u obraze. – Prokletniče, nećeš ti mene tretirati kao da sam bilo ko, kao da sam debil koji nije vredan razgovora. Ko si ti? Zgrabio je za ručni zglob. – Dobar udarac, nema šta. Ne smeš više da me udaraš ili ću morati nešto da preduzmem. Ne bih želeo da mi presednu plačinke koje sam pojeo. – Ma, je li tako? Više je jednostavno nije bila briga. Njena druga pesnica se zabila u njegov levi bubreg. Sada je držao za oba zgloba. Znao je da će upotrebiti koleno, tako da je okrenuo i sada je stajala leđima priljubljena uz njegove grudi. Ruke joj je pritegao uz kukove. – Izgledala bi bolje kao plavuša. Obično je kod žena koren kose tamniji od krajeva. Kod tebe je obrnuto. Pri korenu ti je kosa dečje plave boje. Šutnula ga je unazad, okrznuvši mu pri tom cevanicu. Zaječao je. Seo je ponovo na stolicu, držeći je u krilu. Bila je priljubljena uz njega i nije mogla ni da se pomeri. – Dakle – reče on – žao mi je što isključivo poštujemo moja pravila, ali toga ćemo morati da se držimo osim ako mi ne narede drugačije. – Trebalo bi da se obriješ. Izgledaš kao robijaš. – Odakle ti znaš? Okrenuta si potiljkom ka meni. – Brada ti je gusta kao i malje na grudima. – Je li tako? Znači, špijunirala si me u spavaćoj sobi. – Idi bestraga!

Adamov mobilni zazvoni. – Sranje. Dopusti mi da odgovorim na poziv bez još nekog napada. – Zapravo ne bih želela uopšte da ti se približavam. – Dobro. Spustio je ruke i ona skoči iz njegovog krila. Otvorio je poklopac malog i uzanog mobilnog telefona. – Ovde Keraders. – Adame, ovde je Tomas Metlok. Da li je Beka sa tobom? – Zapravo, jeste. – U redu, onda me samo slušaj. Poslao sam jednu poruku Dilanu Saviću, kompjuterskom ekspertu koji radi ovde u štabu FBI, u Vašingtonu. U stvari je Bak Savić bila ona druga osoba koja je znala za Krimakova. Mrtav je već neko vreme. Potražio sam pomoć od njegovog sina. Posao mu je da pronalazi manijake koji koriste kompjuter. Dobar je u tome. Uspeo je da me proveri pre no što sam mu se ponovo javio. U suštini je odličan. Pristao je na sastanak i idem da ga posetim. Potrebna nam je svaka moguća pomoć. – Mislim da je to pogrešno – reče Adam, razmišljajući o logistici. – Ne verujem da nam je potreban još neko. Zabrinut sam da li ću moći da kontrolišem situaciju ovde. – Veruj mi, Adame. Zaista nam je potreban. Ima mnogo kontakata i vrlo je, vrlo pametan. Nemoj da brineš da će se izlanuti i odati Bekino mesto boravka. Neće to učiniti. Da li si saznao još nešto važno? – Iz Mekelamovog dosijea se ništa ne može saznati. Guverner kaže da on ne zna ništa. Pretpostavljam da ni ti nisi došao do nekog značajnog otkrića? – Tako je, ali smatram da će nam Dilan Savić pomoći u ovoj situaciji. Priča se da je čarobnjak kada su u pitanju kompjuteri i pribavljanje informacija. Adam onda reče: – Nije nam potreban niko više, Tomase. Čim je izgovorio ime, Adam se trgnuo. Beka ga je posmatrala suženim i napetim pogledom. Nakašljao se. – Nije potrebno da dodajemo još mirodije u ovu našu čorbu. Isuviše je opasno. Veliki je rizik da nešto ne pukne i procuri. Mogli bi da pronađu Beku. – Izlanuo si se, Adame. Da li ona sluša?

– Ne, u redu je. Barem se nadao da je tako. Ona je sada jednostavno stajala i delovala zainteresovano i obazrivo u isto vreme. Adam opet reče: – Možda ti taj tip može obezbediti neke specifične informacije. – To se podrazumeva jer je tip profesionalac, baš kao što si i ti. U redu. Videćemo. Naći ću se sa njim i videti šta ima da kaže. Možda neće želeti da radi sa nama ili neće imati vremena. Samo sam želeo da te obavestim. Vodi računa o njoj, Adame. – Hoću. Beka je odmahnula glavom kada je zatvorio poklopac svog mobilnog telefona. Znala je da će je opet otvoreno slagati ili barem izbeći da odgovori na njena pitanja. Bila je besna i frustrirana ali iznenađujuće je bilo to da se osećala sigurnije nego proteklih nedelja. Kada joj se učinilo da će joj nešto reći, nasmešila mu se i rekla: Ne, nemoj ni da pokušavaš.

Bar &Restoran „Bela Čaplja“ Vašington Tomas Metlok je lagano ustao sa stolice. Nije znao šta da kaže ali nije mu se dopalo ono što je video. Prokletstvo, Savić nije došao sam. Savić se nasmešio čoveku za kojeg nikada ranije nije čuo, dok mu nije poslao poruku u četiri sata ujutro. Pružio je ruku. – Gospodin Metlok? – Da. Ja sam Tomas Metlok. – Ovo je moja žena i moj partner Lejsi Šerlok Savić, ali svi je zovu Šerlok. Ona takođe radi u FBI i jedna je od najboljih. Tomas se rukovao sa veoma lepom mladom ženom, prilično sitnom, sa gustom, kovrdžavom riđom kosom i najslađim osmehom koji je ikada video. Imao je intimni osećaj, a da je nije čuo ni kako govori, raspravlja se ili

obavlja neki posao, da je jaka žena, verovatno čvrsta poput svog muža nepokolebljivog izraza lica. Čovek je bio otprilike Adamovog godišta i izgledao je snažan poput vola. I opasan. Nije izgledao kao kompjuterski čudak, ma šta to značilo u današnje vreme. – Dakle – reče Tomas – Vi ste Bakov sin. – Da – reče Savić i nasmeši se. – Znam o čemu razmišljate. Moj otac je bio plav i lep muškarac, pravi aristokrata sa uskim nosom i visokim jagodicama. Ja ličim na majku. Pretpostavljate da se moj otac strašno nervirao zbog toga. Nikada nisam bio ni uglađenog govora, kao moj otac. I to ga je takode izluđivalo. – Vaš tata je mogao šarmom da obrlati čak i jednog fašističkog generala i da nadmudri mafijaškog šefa. Bio je izuzetan čovek i prijatelj – reče Tomas, posmatrajući mladog čoveka. – Nisam očekivao da ćete povesti još nekoga. Nakašljao se a Savić nije uspeo da odgovori na to. – Ovo je trebalo da bude tajni sastanak, gospodine Saviću. Zapravo, radi se o izuzetno poverljivoj stvari, u pitanju je život jedne osobe i... Savić brzo reče: – Šerlok ide svuda kuda i ja idem. Mi idemo u paketu. Hoćete li da nastavimo ili odustajete od svega? Mlada žena nije izgovorila ni reči. Čak nje promenila ni svoj izraz lica. Samo je spustila glavu na jednu stranu i čekala, vrlo smireno i tiho. Pravi profesionalac, pomisli Tomas, baš kao i njen muž. Tomas onda reče: – Da li se zaista prezivate Šerlok? Nasmejala se. – Da. Moj otac je federalni sudija u San Francisku. Možete li da zamislite kako se prestupnici osećaju kada ih dovuku pred sudiju koji se preziva Šerlok? – Molim Vas, sedite oboje. Drago mi je što ste došli, gospodine Saviću. – Molim Vas bez „gospodine“. – U redu. Koliko sam ja razumeo Vi rukovodite JSK – Jedinicom za suzbijanje kriminala – u FBI. Znam da koristite kompjuter i programe koje ste sami dizajnirali i unapredili. Veoma uspešno. Naravno, ja se zaista ne razumem kako sve to funkcioniše. Savić je naručio ledeni čaj od kelnera koji je obigravao oko njih, sačekao da svi naruče a zatim se nagnuo napred.

– Kao i Jedinica za pravljenje profila prestupnika ili JPP, takođe sarađujemo sa lokalnim agencijama koje smatraju da neko sa strane može eventualno da primeti detalje koji su njima promakli oko nekog lokalnog zločina. Obično se radi o slučajevima ubistva. Takođe, kao i JPP, dolazimo samo ako nas pozovu. – Za razliku od JPP, naš rad se kompletno bazira na kompjuterima. Koristimo specijalne programe koji nam pomažu da posmatramo jedan zločin iz mnogo različitih uglova. Programi stvaraju uporedne veze između svih podataka vezanih za dva ili više zločina, za koje se smatra da ih je počinila jedna osoba. Glavni program smo nazvali PAUP – Program za analogno upoređivanje podataka. Naravno, ishod zavisi od podataka koje jedan agent unese u kompjuter. To nije ništa novo. Šerlok reče: – Taj program je Dilanovo čedo. On je stvorio kompletan protokol. Zaprepašćujuće je kako kompjuter uspeva da stvori šablone, iznenađujuće korelacije, uglove posmatranja podataka koje mi ne bismo ni uzeli u obzir. Svakako, kao što reče Dilan, moramo sami da unesemo podatke kako bi smo stvarali šablone, došli do međusobne povezanosti i neobičnih pojava koje nas onda izvedu na pravi put. – Onda posmatramo eventualna rešenja i alternative koje nam je kompjuter ponudio i obrađujemo mnoge od njih. Rekli ste da Vam je Bak Savić bio jako dobar prijatelj? Kako ste upoznali Baka Savića, gospodine? – Zahvaljujem se na objašnjenju. Zaista je fascinantno i rekao bih u skladu sa vremenom. Tehnologija bi trebalo da pomaže da se rešavaju zločini a ne da se olakšava zločincima da uz pomoć tehnologije varaju državu. Da, Bak Savić je bio neverovatan čovek. Poznavao sam ga sa poslovne strane. Bio je čvrst, pametan i hrabar. Njegovi dečačke vragolije su istovremeno izluđivale i zasmejavale glavne ljude u Birou. Bio sam jako tužan kada sam saznao za njegovu smrt. Savić je klimnuo glavom i čekao. Tomas Metlok otpi malo čaja. Hteo je da sazna nešto više o ovom paru. Lagano reče: – Sećam se slučaja davitelja koji je koristio kanap. Izvanredno ste resili taj slučaj. – To nije bio tipičan slučaj – reče Savić. – Uhvatili smo tog tipa. Mrtav

je. Gotovo je sa tim. Zatim je pogledao u svoju ženu a Tomas primeti izuzetnu bliskost koja je postojala između ovo dvoje ljudi. Pojavio se neki neverovatan strah u Savićevim očima, praćen senkom olakšanja i velike zahvalnosti koja je uzdrmala Tomasovu utrobu. Trebalo je da i on bude tako blizak sa Alison, ali zalutali metak u jednu ženu je zauvek stavio tačku na tu mogućnost. Tomas se nakašljao kada je doneo odluku. Ovo dvoje su bili pametni, mladi i posvećeni. Bili su mu potrebni. – Hvala što ste mi objasnili podrobnije kako vaše odeljenje funkcioniše. Pretpostavljam da mi ne preostaje ništa drugo do da vam precizno izložim problem. Jedino što tražim od Vas jeste – i to mi morate obećati – da, ako odlučite da mi ne pomognete, ne obavestite svoje kolege o ovom razgovoru. Sve ostaje ovde, u ovom separeu. – Da li se radi o nečemu ilegalnom? – Ne, Saviću. Uvek sam smatrao daje potrebno mnogo rada i energije da bi se bio prevarant. Radije bih mirno plovio svojom jedrilicom po jezeru Čezpik, nego što bih bežao od policije. Ipak, FBI je umešan i zbog toga postoji sukob interesa. Savić tiho reče: – Vi ste vrlo moćan čovek, gospodine Metlok. MAXU je bilo potrebno četrnaest minuta samo da sazna da ste vi zapravo vrlo dobro zaštićeni, važan član obaveštajne službe. Trebalo mi je još sat vremena i dva telefonska poziva kako bih otkrio da ste Vi zapravo „čovek-senka“. Ne verujem Vam. Šerlok je malo iskrivila glavu i upitala: Šta znači „čovek-senka“? Tomas odgovori: – To je termin koji su na početku sedamdesetih ljudi iz CIA upotrebljavali za neke od nas koji su radili najtajnovitije poslove, veoma tiho i diskretno, nikada vidljivo i uvek iz pozadine. Iskreno, obavljali smo stvari koje nisu bile sankcionisane ali ni objavljivane niti priznavane. Rezultati su bili vidljivi, ali mi ne. – Mislite kao tim iz „Nemoguće misije“? – Ne, ipak nismo tako perfektno izvodili operacije. U ćelom svom životu nikada nisam spalio nijednu audio kasetu.

Nasmešio se i imao je baš lep osmeh, pomisli Šerlok. Bio je zgodan čovek, lepo građen i vodio je računa o sebi. Malo je mlađi od njenog oca, ali ne previše. Ah, njegove oči. U njima su bile neke hladne i mračne seni, tajne duboko sakrivene, bol koji je u njemu postojao toliko dugo da je postao deo njega i ležao zakopan duboko u njemu. Bio je komplikovan čovek, ali najvažnije je bilo da je bio sam, tako usamljen – sada je to jasno videla – i bojao se nečega što je bilo isto toliko nedokučivo kao i njegova duša. Nije smatrala da je činjenica što je „čovek-senka“ uticalo na tu turobnost u njegovim očima. Ona reče: – Zvuči kao akcija intrige i špijunaže, gospodine, kao nešto što je nestalo iz našeg posla kada se završio Hladni rat. Tomas reče: – Možda se intriga i špijunaža i dalje koriste u našem poslu. Zapravo, pre no što se hladni rat završio, stvari su bile mnogo jasnije. Znali smo ko nam je neprijatelj. Znali smo tačno kako neprijatelj funkcioniše, šta možemo da očekujemo. Međutim sada projekti često nisu tako čisti, tako izvanredno dokučivi i jasno definisani, kao u filmu „Nemoguća misija“. – U mom poslu, retko kada postoji jasna i očigledna linija između nas i loših momaka, a Sadam i Gadan“ izgledaju kao da će još dugo poživeti. Neprijatelj od juče, danas nam postaje saveznik. Nažalost, dešava se i ono obrnuto. – Danas je, svakako, to mnogo jasnije. Ima toliko sitnih tirana i pohlepnih despota koji žele da vladaju, ako ne celim svetom a ono bar većim delom prostora kojim trenutno vladaju. Kina je kao džinovska pesnica, mnogo strasnija nego što je Sovjetski Savez to ikada bio. Mnogo stanovnika, mnogo prirodnih bogatstava, nesaglediv potencijal. Nekako ćemo morati da izađemo na kraj sa svim tim. Tomas je pogledao preko levog ramena Šerlokove i udubio se u prošlost, ili možda u budućnost, nije mogla sa sigurnošću da kaže. Zatim tiho reče: – Uvek se dešavaju propusti, greške, životi se gube nepotrebno. Ali, pokušavamo, gospodo Savić. Mnogo češće, hvala Bogu na tome, uspevamo i moguće je da činimo svet bar malo sigurnijim mestom. Za većinu mi nismo pošten svet, tako da je Vaš muž dovoljno promućuran da mi ne veruje. Ipak, ovde se radi o nečemu potpuno različitom. Ovde se ne radi o poslu.

Isključivo je privatna stvar. Potrebna mi je pomoć i to neizmerno. Spustila je glavu i prstima okretala kutijicu zaslađivača. Na kraju je pogledala pravo u njega, podigla svoju čašu ledenog čaja u njegovom pravcu i rekla: – Zašto me ne zovete Šerlok? Tomas je svojom čašom kucnuo njenu. Nekako je znao da su ona i njen muž uspeli da komuniciraju i da su se složili da ga saslušaju. – Šerlok, baš šarmantno prezime. Vrlo se dobro slaže uz prezime Savić. Savić se onda nagnu napred. – Pređimo na stvar, gospodine Metlok. Dajemo Vam reč da ništa što nam danas ispričate neće izaći iz okvira ovog separea. Prihvatamo mogućnost da postoji sukob interesa, barem u ovom trenutku. Tomas je osetio u sebi istu vrstu olakšanja koje je osetio kada mu je Adam rekao da je već počeo da štiti Beku. Nasmešio se ovom paru i rekao: – Zašto me ne zovete jednostavno Tomas? Da pređemo na „ti“?

TRINAESTO POGLAVLJE

Šerif Gefni reče: – Pa, znate šta gospodine Keraders, upravo smo dobili jedan anonimni poziv. – To je baš čudno, zar ne mislite tako, šerife? Adam je prekrstio ruke na grudima i naslonio se na gelender natkrivenog trema pred kućom Džejkoba Marlija. Šerif Gefni izgleda umorno, pomislio je, malo je podbuo u licu. Poželeo je da kaže šerifu da treba da smrša dvadeset pet kilograma i obavezno počne da vežba. – Ne, gospodine. Nimalo nije čudno. Narod ne voli da se meša u te stvari. Radije će da ogovaraju u mraku nego što će odmah doći kod nas i reći šta znaju. Ponekad su ljudi, gospodine Keraders, da budem iskren, prava govna.

Ima tu istine, pomisli Adam. – Rekli ste da je devojčicino ime Melisa Kacen? – Tako je. Jedna žena je šapatom rekla da se radi o Melisi. Nije želela da otkrije svoj identitet. Rekla je da su svi mislili da će Melisa da pobegne odmah nakom mature. Kada je iz čista mira nestala bez traga i glasa, niko se nije iznenadio. Međutim, sada misle da nije nikuda otišla, budući da je skelet pronađen. – Sa kim se zabavljala? – upita Adam. – Niko ne zna, jer Melisa nije želela nikome da kaže. Njeni roditelji nisu znali šta da misle nakon što je otišla. Nisu znali za priče oko njenog bekstva, tako da je sve to za njih prestavljao šok. Mislim da je verovatno neko iz Melisine familije nazvao da prijavi, ili neki prijatelj koji se boji da će se naći u opasnosti ako nam otkrije svoj identitet. Dakle, ako je to skelet Melise Kacen, onda znači da nije pobegla. Ostala je ovde i ubili su je. – Možda je – reče Beka – odlučila na kraju da ne želi da pobegne i njen dečko je ubio zbog toga. – Može biti – reče šerif Gefni, odmahujući glavom. – Tužan način da se okonča život. Niko mu nije protivurečio. Šerif namesti svoj debeli, kožni opasač koji mu se urezao u stomak i reče uz uzdah: – Kako su godine prolazile, narod je uglavnom zaboravio na nju. Mislili su da je u nekoj drugoj državi, da gaji šestoro dece. Možda su u pravu. Saznaćemo. Razgovaramo sa svima koji su je poznavali, sa kojima je išla u školu i tome slično. – Nemate uopšte ideju ko je mogao da Vam to dojavi? – Ne. Gospođa Ela je preuzela poziv i rekla daje delovalo kao da ta osoba ima kromu u ustima. Gospođa Ela misli da se radi o nekoj rođaki ili nekoj kukavnoj prijateljici. – Da li ćete sada uraditi analizu DNK? – Čim pronađemo Melisine roditelje i vidimo da li imaju nešto njeno što bismo mogli da iskoristimo kako bismo mogli da uporedimo njen DNK sa materijalom iz kostiju. To će potrajati. Meni je sumnjiva ta nauka i sve te pomodne stvari. Samo uzmite za primer jadnog 0. Dž. Simpsona koji je

gotovo osuđen na osnovu tih nepouzdanih, takozvanih DNK dokaza. Ali porota se pokazala mudrom. Nisu poverovali ni za trenutak u te gluposti. Pa, nešto ćemo uraditi. Znaćemo za dve nedelje. – Šerife – reče Beka nežno – DNK je najsolidniji naučni alat koje organi zakona poseduju u današnje vreme. Nije ni najmanje nepouzdana analiza. Ona potpuno oslobađa odgovornosti nevine ljude i srećom, u većini slučajeva, smešta monstrume u zatvor. – Vi tako mislite, gospođice Pauel, ali sam primoran da Vam kažem da ste veoma neobavešteni. Gospođa Ela takođe ne veruje u sve te pomodne novotarije. Ona misli daje zaista moguće da skelet pripada jadnoj, maloj Melisi, iako se seća da je bila vrlo stidljiva i slatka i tako tiha da biste pomislili da se radi o maloj utvari. Ko bi želeo da ubije tako slatko dete? Čak ne bi ni matori Džejkob Marli, koji nikoga nije voleo! Adam odmahnu glavom. – Ne znam, šerife. Ja bih proverio njenog tadašnjeg momka. Hej, sada barem postoji neki trag. Zar nećete da uđete? – Neću. Samo sam želeo da obavestim Vas i gđicu Pauel. Moraću da razgovaram sa ovima iz elektrodistribucije, čuo sam da su slučajno presekli jednu odvodnu cev. To neće izaći na dobro. Molite se da vetar ne počne da duva u ovom pravcu. Onda, gospodine Keraders, ostaćete sa gospođicom Pauel ovde još neko vreme? – Ah, da – reče opušteno Adam, bacivši pogled na Beku koja ne reče ni reč od kada je šerif Gefni, sa ponovno zašivenim dugmetom, oplakivao slučaj jadnog O.Dž. Simpsona. – I dalje je vrlo uzbuđena, šerife. Skače na svaki zvuk ove stare kuće. Znate kakve su žene, toliko osetljive da čovek dobije želju da ih mazi sve dok se sunce ponovo ne probije kroz oblake. – Lepo ste to rekli, gospodine Keraders. Danas možemo da uživamo u savršenom letnjem danu. Samo omirišite vazduh. Miris slanog okeana i divljeg cveća, i taj miris sunca. Nema ničeg sličnog ovome. – Ah, evo i Tajlera i malog Sema. Dobro jutro. Samo razgovaramo o mogućnostima u vezi skeleta koji je pronašla gđica Pauel. Može biti da se radi o Melisi Kacen. Da nisi slučajno ti promenio glas u ženski i dojavio nam

tu mogućnost? – Sigurno nisam ja, šerife – reče Tajler, podižući jednu obrvu. – Kako ste rekli? Melisa Kacen? – Da, baš tako. Da li je se sećaš, Tajlere? Zar niste išli u školu zajedno? Bila je otprilike tvojih godina. Tajler je polako spustio Sema na trem i posmatrao ga kako odlazi do niskog stočića sa gomilom knjiga, od kojih su neke bile zaista stare. – Melisa Kacen – namrštio se Tajler. – Da, sećam je se. Baš je bila slatka klinka. Mislim da je bila u istom razredu u srednjoj školi, ili možda godinu dana mlađa. Nisam siguran. Nije bila neka lepotica ali je bila slatka. Nikada nije govorila ružne stvari o drugima, koliko se sećam. Zaista mislite da bi onaj skelet mogao biti njen? – Ne znam. Dobili smo jedan anonimni poziv da se radi o njoj. Tajler se opet namršti. – Mislim da se sećam da se pričalo da hoće da pobegne, da, tako je bilo. I pobegla je tako da niko ništa nije posle toga čuo o njoj. Šerif Gefni reče: – Da, to je ta priča. Sada će nam analiza DNK pokazati šta je istina ili već to što će nam reći iz laboratorije. Pa, vreme mi je da odem do električara. Onda ću nazvati tog Džervisa u Avgusti i videti šta ima novo. Sem je držao u rukama malu i tanku knjižicu. Adam se spustio na kolena i pogledao u knjižicu sa lepim vojnim helikopterom na koricama. Reče: – To je „Džejnin katalog letilica“. Pitam se šta će Džejkobu Marliju Džejnina knjiga? – Džejn? – ponovi Sem. – Da, znam, to je žensko ime. Slušaj Seme, ona je iz Velike Britanije. Od Britanaca se i očekuje da se bave ludostima. Beka reče: – Hej, Seme, želiš li čašu limunade? Baš sam je jutros pripremila. Sem je podigao pogled ka njoj i ništa nije rekao, samo je klimnuo glavom. Tajler onda reče podignute brade i vojničkim tonom: – Sem voli Bekinu limunadu.

– I ja je volim – reče Adam. – Sada, odlazim. Vratiću se večeras, Beko. Poželela je da ga pita kuda ide, sa kim će da razgovara ali nije smela da izgovori ništa pred Tajlerom. – Čuvaj se! – viknula je za njim. Videla je kako se Adam na tren zaustavlja, ali se nije osvrnuo. – Ne dopada mi se ovaj, Beko – reče Tajler tiho nekoliko minuta kasnije u kuhinji dok je jednim okom motrio na Sema koji je pio svoju limunadu, tražeći poslasticu u kutiji „Kreker Džeka“ koju mu je Beka dodala. – Bezopasan je – reče mu ona opušteno. – Zaista bezopasan. Sigurna sam da je peder. Znači, ti si poznavao tu Melisu Kacen? Tajler klimnu glavom i popi još malo limunade. – Kao što sam rekao šerifu, bila je slatko dete. Nije bila popularna, niti previše pametna, ali je bila fina. Znam da je igrala ragbi i sećam se da me je jednom pobedila u pokeru. Tajler se smešio dok se prisećao. – Da, igrali smo poker u skidanje. Mislim da sam ja prvi momak kojeg je videla u boksericama. – Rejčel pravi dobru limunadu – reče Sem i oboje ga pogledaše sa divljenjem. Izgovorio je čak četiri reči i povezao ih u rečenicu. Beka ga pomilova po licu. – Kladim se da Rejčel mnoge stvari dobro radi. Znaš, od nje sam iznajmila ovu kuću. Sem je klimnuo glavom i popio još malo limunade. Pošto su njih dvojica otišli nakon deset minuta kako bi kupili namirnice u bakalnici, Beka je očistila kuhinju i krenula na sprat. Namestila je krevet i sredila spavaću sobu. Nije želela da ima išta sa Adamom Keradersom, ali je uzdahnula i ipak sišla do njegove spavaće sobe. Krevet je bio uredno namešten. Ničega neuobičajenog nije bilo u sobi. Otišla je do ormana i izvukla gornju ladicu. Donji veš, majice i dve presavijene pamučne košulje. Ništa više. Izvukla je tamno-plavu torbu koja je stajala ispod kreveta. Podigla je na krevet i lagano počela da otkopčava dugački rajsferšlus. Zazvonio je telefon. Gotovo je skočila od iznenađenja. Telefon je ponovo zazvonio. Morala je da trči dole, jer je to bio jedini telefon u kući. Njen mobilni telefon nije bio napunjen, i trenutno se punio. Podigla je slušalicu,

posle šestog zvona. – Halo? – Halo? Koje to? – Zdravo Rebeka. Ovde tvoj dečko. Mozak joj se gotovo paralisao. Nekako je pronašao. Reče mu: – Guverner je živ. Ipak nisi tako dobar, zar ne? Nisi uspeo da ga ubiješ. Bio si jako loše obavešten pa nisi ni znao da će biti okružen gomilom lekara. – Možda nisam ni želeo da ga ubijem. – Ma, kako da ne. – U redu, kopile je još živo. Ali se neće uskoro popeti u tvoj krevet. Jako mu je teško kada treba da priča i jede. Ionako je trebalo da smrša nekoliko kilograma. – Ubio si Dika Mekelama. Naterao si ga da ispriča laži o meni a zatim si ga ubio. Koliko si mu platio? Ili si mu pretio da ćeš ga ubiti ako ne učini to što si tražio? – Odakle ti te informacije, Beko? – To je istina. Tišina. – Niko ne može da me nađe. Ni FBI ni njujorška policija, niko. Kako si me ti pronašao? Nasmejao se, zvonkim i opuštenim smehom od čega joj se smučilo do povraćanja. Koliko ima godina? Nije mogla ni da pretpostavi. Razmišljaj, reče samoj sebi, slušaj ga i razmišljaj. Nateraj ga da priča. Upotrebi mozak. Da li je mlad ili star? Kakav mu je akcenat? Slušaj da bi čula nešto karakteristično. Nateraj ga da prizna da je ubio Dika. – Reći ću ti kada se vidimo, Beko. Ona onda reče veoma polako i značajno: – Ne želim da te vidim. Želim da odeš nekuda i umreš. Ili to, ili da se predaš policiji. Spržiće te na stolici. To i zaslužuješ. Zašto si pregazio Dika Mekelama? – Šta misliš, šta ti zaslužuješ?

– Sigurno ne ova sranja koja moram da trpim zbog tebe. Da li ćeš ponovo pokušati da ubiješ guvernera? – Još uvek nisam odlučio. Znam da ne spava sa tobom, ali samo zato što ne zna gde se nalaziš. Takav starkelja kao što je on. Trebalo bi da se stidiš, Rebeka. Seti se samo kako je Rokfeler otegnuo papke u krevetu sa svojom ljubavnicom. To se može desiti i tebi i guverneru. Bolje ti je da ne činiš to sa njim opet. Ali ti si mala kurva, zar ne? Da, verovatno ćeš ga nazvati kako bi došao i opet spavao sa tobom. Zašto nije postavila prisluškivač na telefon. Zato što ni ona ni Adam nisu pomislili da će je pronaći ovde u Riptajdu i nazvati je. – Ti si ubio Dika Mekelama, zar ne? Zašto? – Taman si počela da se osećaš sigurnom, zar ne? Tek si dve nedelje odvojena od mene i već si odlepila. Previše samopouzdanja, Rebeka. Ubrzo ću doći po tebe. – Slušaj, ti skote. Samo mi se približi i razbiću ti glavu! Nasmejao se grlenim i dubokim glasom. Opušteno. Da li je mlad? Možda, ali nije bila sigurna. – Možeš da pokušaš, to svakako. To će uneti malo uzbuđenja u ovu moju hajku. Vidimo se uskoro. Veoma brzo, računaj na to. Spustio je slušalicu pre no što je mogla bilo šta da kaže. Stajala je tamo, belo gledala u staromodni, crni telefon, zurila u njega i bila duboko u sebi sigurna da je sve gotovo. Ili će uskoro biti. Kako iko može da je zaštiti od tog luđaka? Učinila je sve što je mogla i ipak je pronašao, gotovo isto tako lako kao i Adam. Kako je pronašao? Da li i on ima isto toliko veza kao i Adam? Očigledno je da ima. Ne, ona neće odustati i dopustiti mu da dođe i ubije je. Ne, ona će se boriti. Spustila je slušalicu u ležište telefona i lagano se udaljila iz dnevne sobe. Bila je umorna, zaista umorna. Nije mogla da podnese da i dalje boravi u kući Džejkoba Marlija, jednostavno nije mogla. Osetila je nemir duboko u sebi, i neku hladnoću, vrlo jaku. Gotovo se ukočila. Napunila je svoj pištolj automatik „Kunan 357. Magnum“, gurnula ga u džep svoje jakne i krenula ka delu šume gde je pre dva dana zatekla Adama. Zar je moguće da je prošlo

samo dva dana? Sela je ispod jednog drveta gde je on izvodio svoje tekvondo vežbe. Pogledala je u mesto gde je tada stajala i uperila svoj pištolj u njega. Bila je tako uplašena da je mislila da će se ugušiti. Izbacio je pištolj iz njenih ruku pre no što je mogla da udahne vazduh. Zatvorila je oči i naslonila se na jedno drvo. Da li bi se i progonitelj tako opušteno ponašao prema njoj kao što se Adam ponašao? Verovatno da bi. Zatvorila je oči i dozvolila svojim mislima da odlutaju. Videla je svoju majku, kako joj se osmehuje – mora da nije imala više od sedam godina i pokušavala je da nauči neku navijačku pesmu. Onda joj je mama pokazala kako to treba da uradi i to je bilo divno, prosto savršeno. Smeh njene mame, tako sladak, koji je ispunjavao osećanjima, činio je da se oseća jako prijatno i srećno. Protrljala je zglob ruke iz koje je Adam izbio pištolj. Nije bolelo, ali joj je pet minuta ruka bila prilično utrnula. Gde je on? Zašto je otišao? Adam se vratio u kuću Džejkoba Marlija i u tom trenutku se toliko uplašio da nije mogao ni da razmišlja. Nje nije bilo. Vrata su bila otvorena ali nje nije bilo. Čak su gorele dve svetiljke ali od nje ni traga. Čovek koji je progonio je sada i oteo... Ne, ne, to bi bilo smešno. On je jedini koji je mogao da je pronađe. Pretražio je svaku prokletu sobu u kući. Video je da njegova putna torba leži na krevetu. Izgledalo je kao da je počela da je otkopčava i onda, iz nekog razloga, jednostavno izašla iz sobe i ostavila torbu tako da je on vidi. Zašto? Kuda je otišla? Nemoj da paničiš. Neko ju je pozvao, radilo se o hitnom pozivu. Otišla je do Tajlerove kuće. Mora da je nešto sa Semom u pitanju. Dečak je bio bolestan, da, mora daje to u pitanju. Ali nije je bilo ni tamo, nikoga nije bilo kod kuće. Odvezao se do „Fud Forta“, benzinske stanice i bolnice. Gospode, provozao se celim gradom i nije je pronašao. Lagano se dovezao do kuće. Ugasio je motor i ostao da sedi u svom crnom džipu, naslonivši glavu na volan obložen kožom. Gde si, Beko? Nije mu bilo jasno šta ga je nagnalo da podigne glavu i skrene pogled ka

šumi. Jednostavno je to učinio. U trenutku je shvatio da je ona upravo tamo. Ali zašto? Trebalo mu je tri minuta da je pronađe. Spavala je. Prišao joj je vrlo tiho. Nije se pokrenula. Ležala je uz stablo drveta, obgrlivši ga desnom rukom. Držala je pištolj, koji se presijavao na suncu koje se probijalo kroz granje. Da li je video odsjaj srebra? Nije to primetio, mada je znao da se ona nalazi baš tu. Zbog čega ga nije odmah poslužila njegova fantastična intuicija već je prvo premro od straha? Dopuzao je do nje. Pogledao je, pitajući se zašto je došla ovde. Video je isušene brazde od suza na njenim obrazima. Ovo je previše za nju, nije ni čudo. Delovala je bledo, isuviše mršavo. Pogledao je u njene prste koje su čvrsto stezale pištolj, u nokte, kratke i neravne. Dotakao je prstima njen obraz. Lice joj je bilo tako nežno na dodir. Onda je, lagano, prodrmao po ramenu. – Beko, hajde, probudi se. Odmah se probudila na zvuk muškog glasa, sa uspravljenim pištoljem, spremna da puca. Čula ga je kako psuje, a zatim je osetila kako pištolj izleće iz njene šake. Zglob na ruci joj se u isto vreme ukočio. – Ne opet. – Sranje, gotovo si me upucala. To je bio Adam. Pogledala ga je i nasmešila se. – Mislila sam da je on. Izvini. Srce mu se primirilo. Kleknuo je pored nje. – Šta se dešava? – Koliko ima sati? – Skoro četiri poslepodne i nisam mogao da te pronađem. Gotovo sam poludeo pokušavajući da saznam gde se nalaziš. Uplašila si me, Beko. Mislio sam da su te oteli. – Nisu, evo me ovde. Žao mi je što nisam razmišljala. Nego, kako si me pronašao? Slegnuo je ramenima. Nije želeo da joj kaže da je je iznenada shvatio gde bi mogla biti. To bi joj delovalo suludo. A njoj svakako nije bio potreban još jedan suludi lik u okruženju. – Koliko će mi ovoga puta zglob na ruci biti nepokretan?

– Ne više od pet minuta. Nemoj da cmizdriš. Da nisi možda očekivala da ću ti dopustiti da me upucaš? – Ne, zapravo nisam. – Izgledaš umorno, Beko. Bolje bi bilo da malo odspavaš u svom krevetu nego što hrčeš ovde pod drvetom. A i šuma nije baš sigurno mesto za spavanje. Do sada je to bio najbolji argument koji je izašao iz njegovih usta. – Zašto? Jedina osoba koja me je ikada vrebala po ovim prostorima si bio ti, a ti više ne moraš da se šunjaš naokolo. Već si ušao u moju kuću. Uzdahnula je. – Ne znam zašto sam došla ovde. Jednostavno nisam mogla više da podnesem da budem u toj kući. On reče opet: – Uplašila si me, Beko. Molim te, nemoj nikada da nestaješ a da me ne obavestiš. Podigla je pogled ka njemu i lice joj je bilo tako bledo poput ledene susnežice, dok je izgovarala ove reči u samrtno ozbiljnom tonu: – Pronašao me je. Nazvao me je. – On? Znao je da će je pronaći. Da, čovek koji je progoni je pronašao i to je bilo strašno i strepeo je od toga, ali je znao da je to neminovno. Tip je bio dobar. Imao je veze. Ma ko god on bio, znao je ljude i znao je kako da ih upotrebi da bi dobio ono što želi. Adam je bio siguran da joj je on bio na tragu istog trenutka kada je napustila Njujork. Ipak, bio je iznenađen. Tačnije, osećao je strah. Mrzeo je taj osećaj straha, koji je bio dubok i razdoran. Gotovo je mogao da oseti plamen. Vatra je bivala sve bliža. – U redu, nazvao te je. Priberi se. Zaćutao je i nasmešio joj se. – Ma, da. To treba sebi da kažem a ne tebi. Nego, šta je rekao? Da li je rekao kako te je pronašao? Da li je rekao bilo šta što bi nam pomoglo da ga identifikujemo? Rekao je „nama“. Do tog trenutka je osećala užasnu prazninu u duši a onda je rekao“mi“ i lagano je počela da oseća neku promenu. Više nije bila sama.

Pogledala je u njega i nasmešila se: – Drago mi je što si ovde, Adame. – Da – reče on. I meni je drago. – Bez obzira što si peder? Gledao je u njene usne a zatim skočio na noge. Iskušenje je stajalo 25 cm od njega. Spustio je pogled ka njoj a zatim joj pružio ruku. – Dobro, sada je sve u redu. Hajde da se vratimo u kuću. Voleo bih da napišeš sve čega se sećaš što je on rekao. U redu? Njen izraz lica je odavao čvrstinu, hladnoću i odlučnost. Dobro, pomislio je, neće tek tako leći i dopustiti tom tipu da je pregazi kao psa. – Učinićemo tako, Adame. Išli su jedno uz drugo stepenicama do trema. Nisu ni stigli do ulaznih vrata kada se, dok je on razmišljao da bi trebalo opet da joj pokaže da nije peder, začuo pucanj i drveni metak, oštar poput noža se odbio od ulaznih vrata, na samo pet santimetara od Bekine glave i zaustavio se u Adamovoj nadlaktici.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Adam je brzo pritisnuo kvaku, gurnuo vrata i ugurao Beku u hodnik. Bio je brz, ali nedovoljno. Još jedan metak je udario u gredu nad vratima odmah iznad njegove glave, raznoseći ivericu u svim pravcima. Ovoga puta ga nijedan komadić nije pogodio. Okrenuo se i zalupio ulazna vrata, zatim je zgrabio Beku za ruku i povukao je izvan linije pucanja. Kleknuo je kraj nje. – Izvini što te ovako vučem. Da li si dobro? – Da, dobro sam. Taj kreten, taj grozan čovek. On je u stvari monstrum, on je lud. Adame, ovo mora da prestane. Mora! Posmatrao je dok je vadila pištolj iz džepa jakne i počela da puzi ka jednom od prozora. Našao se odmah iza nje.

– Beko nemoj, sačekaj minut. Tražim od tebe da ostaneš dole. Ovo je moj posao. – On mene juri, a ne tebe – reče ona mirno i polako, čak veoma pažljivo, dok se propinjala kako bi bacila pogled kroz prozorsko okno. Pomislio je kako će se srušiti istog trenutka od straha. Još dva metka su prošla kroz ulazna vrata u visini grudi, unoseći komadiće drveta unutra.. Još jedan hitac. Beka je pri metila neku svetlost.. Nije oklevala, jednostavno je ispalila svih sedam metaka. Čuo je samo „klik, klik, klik“ u trenutku kad u cevi više nije bilo metaka. Tišina je bila mrtvačka. Adam je klečao na kolenima odmah iza nje, besan zbog toga stoje njegov „Delta Elit“ ostao u torbi, u gostinskoj sobi. – Beko? Želeo bih da ostaneš ovde. Ne pomeraj se. Idem da uzmem svoj revolver. Ostani dole. Brzo ga je pogledala. – Idi i ne brini. Nisam ja baš potpuno bespomoćna. Pogodila sam ga, sigurna sam u to, Adame. – Ostani molim te dole. – U redu. Posmatrao je kako vadi još metaka iz džepa jakne. Zurio je u nju dok ih je lagano i tiho stavljala u pištolj. – Idi po svoje oružje – reče ona gledajući kroz prozor, okrenuta leđima ka njemu. – Čak i da ga nisam ustrelila, barem mogu da ga držim dalje od kuće. Nije mogao ništa više da smisli što bi rekao. Popeo se uz stepenice do spavaće sobe za tačno tri sekunde. Kada se vratio dole sa revolverom u ruci, Beka je bila u istom položaju. – Ništa ne vidim – rekla je. – Misliš li da sam imala toliko sreće i da sam ga pogodila? – Upravo to nameravam da saznam. Gledaj i dalje pažljivo. I nemoj da pucaš na mene. Otišao je pre no što je uspela da udahne vazduh. Čula ga je kako brzo hoda kroz kuhinju, a zatim tiho otvara i zatvara vrata. Daj Bože da je uspela da ustreli čoveka koji je progoni. Možda ga je pogodila pravo u vrat, gde je on pogodio guvernera. Ili u stomak. Zaslužio je to zbog toga što je ubio onu jadnu, staru beskućnicu. Čekala je, čekala, ne mičući se. Čekala je Adama,

očekivala da ugleda njegovu senku, bilo šta što bi joj pokazalo da je bila u pravu. Vreme je tako sporo prolazilo da je mislila da će se spustiti noć pre no što se bilo šta desi. Iznenada je čula uzvik. – Izađi, Beko! Adam. Bio je to Adam i glas mu je zvučao normalno. Brzinom metka se našla pred vratima, kosa joj se lepila uz lice i shvatila je da se u isto vreme preznojava i smrzava, i da se smeje. Da, smejala se zbog toga što je uspela. Pobedili su monstruma. Barem, ovog puta. Adam je stajao uz ivicu šume i mahao u njenom pravcu. Stajao je u istom pravcu gde je ona ispalila svih sedam metaka. Čekao je dok se nije pojavila ispred njega. Nasmešio se, zagrlio je i čvrsto je stegao. – Sredila si tog skota, Beko. Dođi i pogledaj. Bilo je krvi na opalom lišću. Izgledalo je kao božična dekoracija – bordo boja rasuta po tamno zelenoj. – Sredila sam ga – prošaputala je. – Stvarno sam ga sredila. – Naravno da jesi. Tražio sam ga ali nisam naišao na njegov trag. Shvatio je da je ispao iz igre, tako da je previo svoju ranu i pažljivo zasuo zemljom otiske stopala, kako ne bi ostavio nikakve tragove. – Sredila sam ga – reče opet ona, smešeći se. – Pobogu, Adame, ne! – Šta je bilo? – Tvoja ruka. Spustila je svoj pištolj u džep jakne i zgrabila ga za ruku. – Ne pomeraj se. Pogledaj, iverica ti se zabila u ruku poput nekog noža. Vratimo se u kuću i dopusti da je izvadim. Gospode, mora da te strašno boli? Pogledao je u parče drveta koje je štrcalo iz njegove nadlaktice nalik na oštri nož. Nije ništa osećao. – Nije me ni bolelo dok nisam znao za povredu. Sada me boli ko đavo. Sranje. Posle pola sata su se raspravljali. – Ne, ne idem kod lekara. Prvo što će lekar da uradi biće da nazove šerifa Gefnija. Beko, to ti baš i nije potrebno. Dobro mi je. Dezinfikovala si mi ranu i stavila zavoj. Odlično si to obavila.

Neće biti problema. Neka samo prođe. Čak si mi ugurala u grlo i tri aspirina. Kako bi bilo kad bi me častila velikim gutljajem brendija? Tada bih bio spreman i da zapevam u operi. Pomislila je na šerifa Gefnija kako dolazi i postavlja pitanja o čoveku koji je pucao na njih. – Bože, bože, narode. Ko bi želeo da učini tako nešto? Dala mu je još jedan aspirin za svaki slučaj i pošto nije imala brendija u kući, ponudila mu je dijetalnu Koka – Kolu. – Slično je – reče on i otpi veliki gutljaj. Kada je odjeknuo udarac na ulaznim vratima oboje zaćutaše. Zatim su čuli kako se ulazna vrata otvaraju, i neko tiho mrmljanje. Beka je zgrabila svoj pištolj i uperila ga ka kuhinjskim vratima. – Ostani gde si, Adame. Ne bih želela opet da te opet povrede. – Beko, biću u redu. Sačekaj trenutak. Adam je opet stao na noge, spustio ruku na oružje. – Ko je to? – uzviknuo je. Muški glas uzvrati: – Deco, je li sve u redu? Ulazna vrata izgledaju kao da ih je cela armija izrešetala. – Ne znam ko je to – reče Adam. – Da li prepoznaješ taj glas? Odmahnula je glavom. – Do đavola, ko je tamo? Predstavite se, betsraga vam glava! Predstavite se ili ću vam otkinuti glave. Moramo da budemo izuzetno obazrivi. – Savić je ovde. – I Šerlok. Tomas nas je poslao. Rekao je da bi trebalo da se upoznamo sa Adamom i Bekom, da razgovaramo sa njima, i pokušamo da razmotrimo i analiziramo činjenice koje su nam na raspolaganju.. Možda ćemo posle toga moći da sredimo tog čoveka koji vas progoni. – Rekao sam mu da to nije potrebno – reče Adam i vrati svoj revolver na kuhinjski sto. Izašao je u hodnik. Krupan muškarac je stajao u hodniku sa „Žigom“ od 9 mm u ruci. Odmah iza.njega je stajala jedna žena, kao obezbeđenje. Iskoraknula je ispred muškarca i rekla: – Ne uzbudujte se. Mi smo dobri momci. Baš kao što je Dilan rekao,

Tomas nas je posalo. Ja sam Šerlok a ovo je moj muž Dilan Savić. Mi smo iz FBI. To je bio čovek od kojeg je Tomas očekivao da će spasiti život njegove kćeri. Sin njegovog prijatelja, glavni kompjuterdžija u Birou. Adamu se to nije dopadalo, ni jedan, jedini detalj. Stajao je i mrko posmatrao oboje. Muškarac koji izlaže svoju ženu potencijalnoj opasnosti? Kakav je to idiot! Beka istupi napred. – Imate lepo ime, Šerloče. Vi ste gospodin Savić? Zdravo. Ne znam koje taj Tomas, ali pretpostavljam da je Adamov šef. Adam odbija da mi kaže ko ga je unajmio i zbog čega. Ja sam Beka Metlok. Čovek koji me progoni i koji je pucao u guvernera je upravo bio ovde. Nazvao me je telefonom a zatim je pokušao da nas ubije. Uspela sam da ga ranim, sigurna sam. Adam je pronašao tragove krvi, ali je ovaj ipak uspeo da odmakne, prikrije svoje tragove, a ja sam morala da previjem Adama i... – Sve nam je to jasno – reče Šerlok i nasmeši se mladoj ženi koja je stajala preko puta nje. Šerlok je pomislila da je pred njom zaista lepa žena, ali izgledalo je da je isuviše dugo iscrpljena. Obratila se krupnom muškarcu, Adamu, koji je stajao pored Beke: – Dilan je specijalista za povrede. Da li biste želeli da Vam pogleda ruku? Adam je bio iznerviran i osećeo se kao neki kreten zbog toga što se tako oseća. Ako je ovaj tip zaista genije što se tiče kompjuterskih programa za praćenje, ma šta to bilo, možda bi zaista mogao da pomogne. Odmahnuo je glavom. – Ne, dobro mi je. Nadam se iz sveg srca da se šerif neće pojaviti ovde zbog pucnjave. – Ova kuća je prilično izolovana od ostalih – reče Savić. – Zbog sveg ovog drveća, sumnjam da je neko čuo pucnje, osim ako se nije nalazio zaista blizu. Beka ga je pogledala i rekla: – Nadam se da ste u pravu. Ovo je Adam Keraders. On mi je rođak. Ovde je kako bi mi pomogao da sredimo ovu zbrku i kako bi me zaštitio. Kao što sam već rekla, pretpostavljam da radi za tog tipa, Tomasa. Jednom tipu koji živi dole niz ulicu sam rekla da je homoseksualac, zbog toga što se bojim da je ljubomoran na Adama. Ali, nije on takav.

Šerlok reče: – Mislite nije on ljubomoran? – Ne. Mislila sam da Adam nije homoseksualac. Savić, krupan čovek koji je do tog trenutka delovao veoma mirno, dostojanstveno i zlo, počeo je da se smeje. I smejao se sve više. Žena sa predivnim riđim kovrdžama pogleda u svoga muža, nakrivi glavu na jednu stranu dok su joj kovrdže padale preko lica, i sama poče da se smeje. – Drago mi je što niste homoseksualac – reče Savić. – Šta? Vi zaista mislite da je taj drugi muškarac ljubomoran na Adama? Beka klimnu glavom. – Da. To je strašno glupo. U situaciji sam gde mi je život u opasnosti. Ko može da razmišlja u takvoj situaciji na seks ili svakodnevne probleme? To je jednostavno glupo. – U pravu ste – reče Šerlok. – Niko ne bi pomišljao na to. Je li tako, Dilane? – Sve što kažeš je tačno – odgovori Savić. Adam je posmatrao kako Savić vraća svoj pištolj u futrolu koja mu je visila sa ramena. Sranje. Ma, u redu. Možda njih dvoje zaista mogu da pomognu. Sačekaće da vidi šta će preduzeti, pre no što se umeša. Beka reče: – Adam pije dijetalnu Koka-Kolu pošto nemam brendija u kući da ga malo smiri posle šoka. Želite li i vi malo Koka-Kole sa limunom i ledom? Savić joj se nasmeši. – Meni dajte dosta limuna a Šerlok i ja ćemo posle toga otići i kupiti malo brendija. Zatim je pogledao jednim dugim, ispitivačkim pogledom. Želeo je da joj kaže da se njen otac razboleo od brige zbog nje, da baš liči na njega, da će se, kada se sve ovo završi, prvi put pojaviti u njenom životu. Ali sada Savić nije bio u mogućnosti da bilo šta kaže. Obećali su Tomasu Metloku da će ostati tajanstveni, dok se cela zbrka ne sredi. Tomas im je rekao: – Dok se ne uverim da je Krimakov zaista mrtav, ne smem da rizikujem. Da bih bio potpuno siguran i opušten, morao bih da vidim fotografiju na kojoj on leži na stolu u nekoj grčkoj mrtvačnici. Šerlok je tada rekla: – Ali, ako nije mrtav i ako on rukovodi ovom

akcijom, to onda znači da zna za Beku i pokušava da je zastraši, kako bi na kraju dospeo do Vas. Tomas je odgovorio: – Znam dovoljno da bi to u meni izazvalo užasan strah, Šerloče. Samo bih želeo da ostanem u tajnosti, dok ne budem sasvim siguran. U međuvremenu, želeo bih da do nje ne dođe policija, niti FBI, zbog toga što sam siguran da je oni ne mogu zaštititi od tog progonitelja. Beka progovori preko ramena, dok ih je vodila do kuhinje: – Pre no što bilo ko dođe, morate da mi kažete ko ste vi i zašto ste ovde. Kao što sam vam rekla, Adam je tobože moj rođak, homoseksualac. Dok je otvarala konzervu soka Saviću, Adam reče: – Da li biste želeli da budete njen drugi rođak homoseksualac? – Šta bih onda ja bila? – reče Šerlok. – Ja ne skidam ruke sa njega. To bi odmah razotkrilo našu prevaru. – Mogli bismo da budemo Vaši prijatelji, Adame. Znam dosta detalja o Vama i Vašoj prošlosti. Kako bi bilo da kažemo da smo išli u školu zajedno? – upita Savić. – Šta biste, do đavola, radili u Riptajdu, u državi Mejn? Šerlok uze čašu soka od Beke, otpi jedan gutljaj i reče: – Ovde smo zbog kostura koji je ispao iz zida tvog podruma, Beko. Potrebna vam je pomoć. Budući da živimo u Portsmutu, nije nam bilo teško da dođemo do ovde. – Kako ste saznali gde sam išao u školu? – upita Adam dok je mračnim i ozbiljnim pogledom proučavao Savićevo lice. – MAX me je upoznao sa detaljima o Vama. Trebalo mu je malo više vremena da otkrije druge Vaše aktivnosti. Išli ste na „Jejl“. Nema problema. Hoćemo li da kažemo da smo veslali zajedno? Neka ide život, pomisli Adam, to je bila dobra ideja. – Da – reče on. – Bili smo u veslačkom timu. Pobedili smo i „Harvard“, tu gomilu cmizdravih popišanaca. Šerlok se pitala zašto Adam ne želi da ona i Dilan budu ovde sa njima. Zar mu nije jasno da mogu da pomognu? Ipak je progonitelj stigao u Riptajd i

pokušao da ih ubije. Šerlok se toplo nasmešila Adamu. – Zašto ne odemo do šume i vidimo da nije taj tip nije ostavio neke tragove? – Hajdemo – reče Savić i ustade. – Trebalo bi da utvrdimo zašto bi on želeo da ubije Beku. Nije baš logično. On želi da je zastraši. Zašto bi pucao u nju i završio sa ćelom pričom? Onda mu više ne bi bilo zabavno. – Dobro pitanje – reče Beka. – Nismo imali vremena da razmišljamo o bilo čemu od kada se to dogodilo. Što se mene tiče, ne mislim da je želeo da ubije nekog od nas. Želeo je da nas dobro zaplaši, samo da bi pokazao da je ovde i da je spreman da nastavi igru. Beka uzdahnu. – Blagi Bože. Trebalo bi da popravimo ulazna vrata pre no što moj komšija, Tajler Mekbrajd, ili šerif, dođu da me obiđu. Ne bih želela da objašnjavam odakle mi rupe od metaka u vratima. – Hajde prvo da proverimo tragove – reče Šerlok. – Beko, možeš da nam ispričaš kasnije šta ti je rekao progonitelj ovog puta, dok mi popravljamo vrata. – Dobar si – reče Savić Adamu tridesetak minuta kasnije. – Rekao si da nije ostavio tragove i zaista ih nema. Adam se iscerio. – Hajdemo malo dalje. Možda ćemo naići na tragove guma. – Nema šanse – reče Šerlok. – Progonitelj je profesionalac, što znači da zapravo i ne progoni Beku. To mu je samo maska. Navodi na pogrešan trag. Savić klimnu glavom. – Slažem se. Nije on progonitelj. Beka reče: – O čemu je zapravo reč? Adam onda reče, lagano podižući lišće na udaljenosti od tri metra. – Nije logično, Beko. Obično su oni koji progone u suštini bolesni tipovi koji se, iz nekog čudnog razloga, fiksiraju za nekoga. Radi se o opsesiji. I oni nisu profesionalci. Ovaj tip jeste profesionalac. Sve je isuviše dobro isplanirano. Savić pomisli: Ako je Krimakov živ, onda se radi o pravoj kampanji zastrašivanja a Beka je samo oruđe da ostvari svoj cilj. Tomas Metlok je u

pravu što se boji. Kraj koji je Krimakov isplanirao nije nosio ničeg dobrog ni za oca, ni za kćer. Beka je odmahnula glavom. – Ali, deluje kao luđak, svaki put kada me nazove. Nazvao je pre dva sata. Govorio je kao i obično. Glas mu je zvučao uzbuđeno, kao da je zadovoljan samim sobom. Kao da više ne može da čeka. Znam da se poigrava sa mnom, i naslađuje mojim strahom, mojim besom i bespomoćnošću. Zaćutala je na trenutak, pogledala u Adama i dodala: – Radi se o tome, da ne mogu da ne pomislim da je on duboko u duši mrtav. Šerlok reče: – Možda je mrtav iznutra, ali trebalo bi da se pobrinemo oko toga šta on čini. Samo znamo da je mudar; zna šta treba da radi i to i radi. Pronašao te je, zar nije tako? Hajdemo natrag u kuću kako bi nam Beka sve ispričala. Rekla si da te je ponovo nazvao. Reci nam tačno šta je rekao. Onda ćemo udružiti naše mozgove i resiti celu zbrku. – Još nešto – reče Savić, dok je otresao svoje crne pantalone. – Ne bi trebalo da se izlažemo opasnosti ovako otvoreno. Nije baš pametno. Šerlok ih povede nazad ka kući Džejkoba Marlija, mašući svojom sjajnom riđom kosom koja je prosto blistala na svetlosti zalazećeg, poslepodnevnog sunca. Pronašli su na polici pored rupe na podrumskom zidu nešto boje za drvo i električnu šmirglu koja je radila. Skinuli su ulazna vrata sa šarki i uneli ih u kuću. Dok je Savić šmirglao vrata a Adam popunjavao rupe od metaka, Beka i Šerlok su pažljivo osmatrale sa pištoljima u rukama. Vrlo brzo su se Šerlok i Beka zapričale. – Kada me je nedavno nazvao, rekao je isto što i ranije, nešto u stilu da želi da kontaktiram guvernera čim mu bude bolje i nateram ga da dode kod mene. – Znaš – reče Adam – on ne misli da si ti spavala sa guvernerom. To je samo deo scenarija. Potrebno mu je nešto zbog čega bi ti zaslužila kažnjavanje. – U pravu si – reče Šerlok, prvi put pogledavši Adama sa odobravanjem. Nije znao da li da zbog toga bude zadovoljan ili da gunđa. – Potpuno si u

pravu. Nastavi, Beko. Šta je još rekao? – Kada sam ga pitala za Dika Mekelama, nije priznao da ga je ubio, ali ja znam da jeste. Rekao je da sam se uplašila, da sam se previše opustila, da će doći po mene ubrzo. Kažem vam, kada sam spustila slušalicu, poželela sam da se ispovraćam. Sebe naziva mojim dečkom. To je užasavajuće. – Da – reče Adam, podižući glavu kako bi je pogledao – ta njena želja za povraćanjem je držala tri minuta. Onda reče Saviću: – Onda je stavila pištolj u džep i otišla u šumu. Zašto si otišla tamo, Beko? Znaš da to nije bilo pametno. Zamislila se na trenutak, svi su to mogli da vide – i šmirglanje i farbanje je zamrlo. Nijedno d njih se nije iznenadilo kada je slegnula ramenima. – Zaista ne znam. Jednostavno sam poželela da odem u šumu sama, da sedim na suncu, preko puta tog drveta. Kuća Džejkoba Marlija me proganja. Ovde ima utvara, vazduh je ispunjen ostavštinom ljudi koji su živeli u njoj, tragovima koji možda i nisu blagonakloni prema novim stanarima. – Pre no što sam je pronašao, gotovo sam krepao – reče Adam, shvativši da se osmehuje Saviću. Pa, zašto da ne, do đavola? Bio je ovde i zaista je delovao pouzdano, barem sada. Možda će ipak na kraju tresnuti glavom o zid? – Slušajte, moram da kontaktiram svoje ljude – reče Adam. – Progonitelj ili štagod on bio – se nalazi ovde. Pokušao je da nas ubije, ili možda samo mene, što je mnogo verovatnije. Moramo da pročešljamo celi grad. I moraćemo da sredimo ova prokleta vrata pre no što ude u kuću i sve nas pobije. – Neće se on ni približiti – reče Beka i podiže svoj pištolj. – I ja tako mislim – reče Savić. Namignuo je Šerlokovoj. – Hoćeš li da ispričaš Adamu kako će naš tim da pokrije ceo grad? – Hoću. Šestorica Tomasovih momaka su na putu ovamo. Pogledala je u sat na ruci. – Pretpostavljam da će stići za sat vremena. Bojali smo se da ovde neće biti posla za njih. Tu smo grdno pogrešili. – Tajming je savršen – reče Savić dok je brisao piljevinu sa ruku.

– Nemojte se nepotrebno brinuti da će se svi oni pojaviti zajedno u gradu i odsesti u „Konačištu Erola Flina“. Nikako, neće se uopšte pojavljivati zajedno, ali će se rasporediti po ćelom gradu. Prelazimo na posao čim završimo sa ovim vratima. Moramo da stavimo prisluškivač na telefon. Verovatno će uskoro opet da nazove. Takođe, potrebno nam je obezbeđenje oko kuće. Momci će se javiti i organizovaćemo straže u smenama. Takođe, Adame, trebalo bi da nam pokažeš gde se naleze tragovi krvi kako bi oni mogli da uzmu uzorak za analizu. Makar će nam potvrditi da je ljudska. – Znam da sam ga pogodila. Savić klimnu glavom Beki. – Siguran sam da jesi. Videćemo da li će se nešto interesantno pojaviti u vezi krvi. Bilo bi pametno da ostaneš unutra, Beko. Šerlok reče: – Ako je on pokušao da ubije Adama, kako bi sebi olakšao situaciju, onda smo i svi mi za njega žive mete. Bilo bi pametno da se Tajler Mekbrajd i njegovo dete drže podalje odavde. Nije sigurno. Adam pomisli: Gde mi je bila pamet? Trebalo je da ja razmišljam tome i da ja to prvi kažem. Beka onda reče, gledajući Šerlokovu pravo u oči: – Ne, ne bih želela da dovedem u opasnost ni Tajlera ni Sema. Dakle, ko je taj Tomas? – Adamov šef – reče Savić, znajući vrlo dobro da je Adam veoma oprezan. Sada je prepustila Adamu da odluči kada će da joj kaže. – Zapravo, koliko sam ja razumeo, Adam čini uslugu Tomasu. Hej, Beko, ne brini se zbog toga, ne poznaješ ga. Adame, dobro si popunio ove rupe od metaka. Još malo farbe i vrata će biti kao nova. Beka se umešala: – Ostavila sam konzervu u kuhinji. – Idem sa tobom – reče Šerlok. – Želela bih da još jednom pogledam onu rupu u podrumskom zidu.. – Naravno da je želeo tebe da ubije – reče polako Savić, kada je Beka odmakla. – Želeo je da te ukloni sa puta, da te rani ili ubije, nije mu bilo važno. I dalje mu nije važno. – Da, znam to.

– On želi nju. Želi nju i umislio je da treba da te ukloni sa puta. – To sam i ja pomislio.

PETNAESTO POGLAVLJE

Beka je pred sobom držala konzervu sa farbom. Adam je, umesto da preuzme konzervu, nastavio da stoji i zuri u tu tanašnu, nekada bledu, mladu ženu kojoj se sada celo lice žarilo od crvenila. – Tek sada sam se sada osvestila – reče, i on joj klimnu glavom i nasmeši se. – Pucao je u vrata na prokletoj kući Džejkoba Marlija. To je zaista previše. Nije mogao da prikrije osmeh dok su njene oči sijale. Njeno svetio plave oči su bile ozbiljne i ispunjene gnevom. Njena ofarbana kosa se nakostrešila. – Čula sam razgovor između vas dvojice. Pokušao je tebe da ubije, Adame, kako bi došao do mene. To ne mogu da prihvatim. Teško je disala. Bila je propisno iznervirana i imala je potrebu da ga štiti. Velikim šakama je obgrlio njeno lice. Njegove usne su gotovo dodirivale njene. U trenutku se pribrao i uzeo tu prokletu konzervu sa farbom. Nije to bilo ono što je želeo, ali nije mogao drugačije. Besna Beka Metlok koja uz to i želi da ga zaštiti ga je dirnula, i neki čudan i predivan osećaj ga je prožeo od glave do pete. Pogledao je ponovo u njene usne ali umesto da je poljubi, počeo je da se smeje. Nastavio je da se smeje, jer je tako očajnički želeo da nastavi da je ljubi. Zažmirila je gledajući ga i povukla se korak unazad – Nemoj da ofarbaš odeću. Moraću onda zbog tebe da perem. – Ja sam perem svoju odeću, kada je to potrebno – reče Adam a zatim dodade, nasmešivši se – ako mi pokažeš kako se uključuje veš mašina.

– Aparati su ti slaba taćka, zar nije tako? Ne moraš da mi odgovoriš. Samo aparati koji uključuju rad mogu da poraze jednog muškarca. Adam je primetio Savićevu ispruženu ruku, progundao nešto i dodao mu farbu. Ruka mu je gorela i bolela ga je, a Savić, taj prokleti uljez, je to znao. Onda reče: – Znaš šta? Stvarno bih voleo da ti malo promenim lični opis, kada sve ovo završimo. Savić ga je pogledao pa se nasmejao: – Ako misliš da imam lepo lice, onda je to veliki problem, zbog toga što sam ja isto to pomislio za tebe. – Sranje. Savić odmahnu glavom. Ako želiš da to resimo u ringu, ja se slažem. Beka je stajala ispred prozora dok je Savić farbao vrata, držeći pištolj opušteno u desnoj ruci, posmatrajući okolinu, baš kao neki profesionalac. Malo kasnije, Adam više nije mogao da podnese situaciju i uze četku od Savića. Ovaj se iskezio. Šerlok reče: – Zaista uživam dok posmatram izvorne mačo tipove u akciji. Adam je lagano i pažljivo četkom nanosio farbu, škrgućući zubima, jer ga je ruka bolela. Ali nije želeo da kuka. Zviznuo je tiho, kroz zube, nadajući se da ga je Savić čuo. Tajler se pojavio sa Semom sat vremena kasnije. – Hej, kakav je ovo miris? Ko su ovi ljudi? Beka se za trenutak zbunila, a zatim je rekla: – Nije mi se dopadala boja na ulaznim vratima. Delovala su nekako otrcano i staro. Upravo sam završila sa ponovnim farbanjem. Sačekala je da vidi da li će Tajler da pomene pucnjavu, ali nije to učinio. Sem je zurio u nju, šmrkćući zbog farbe, ali kao i obično ne reče ništa. – Čudno miriše, zar ne, Seme? Hej, ovde su neki Adamovi prijatelji. Ovo je Šerlok i njen muž Savić. Šerlok se spusti na kolena pred malim dečakom. Nije mu se uopšte približavala, samo je rekla, nakon što je on nakratko osmotrio. – Zdravo, da li ti se dopada moje ime? Sem se nije odmakao, već je malo spustio glavu naniže. Nasmešio joj se

širokim osmehom dokjeposmatrao njenu kosu. Pružio je ručicu i sa dva prsta je pomazio po glavi. Savić kleknu pored nje. – Mi imamo malog dečaka, Seme. Mnogo mlađeg od tebe. Zove se Šon i ima samo šest meseci. Još uvek ne može da dodirne mamu po glavi. Čak i ne zna da priča. Ali, rastu mu zubići. – Zubići su slatki – reče Šerlok – ali bole dok ne izbiju. To je odmah zaintrigiralo Adama. Ovo dvoje imaju dete? Pa, zašto ga je to toliko iznenadilo? Mnogi muškarci njegovog godišta su oženjeni i imaju decu. On je jednom bio oženjen i želeo je dete, mnogo dece, da budemo iskreni. Ali Vivi nije bila spremna. To je bilo davno, sada već ima pet godina, što je dovoljno dugi period da zaboravi njeno užasno ime koje ga je podsećalo na neku numeru iz „Kabarea“. Beka opušteno reče: – Sem ne priča mnogo, Šerloče. Mislim da je to zato što uvek ozbiljno razmišlja. – Volim decu koja mnogo razmišljaju – reče Savić. – Da li bi želeo da odeš sa mnom do kuhinje kako bismo ti pronašli neki slatkiš da pojedeš? Sem nije oklevao, jednostavno je pružio ruku. Savić ga povuče i iznese na ramenima. – Čak ne moram ni da te obrišem ako podrigneš, Seme. Mada sam u tome zaista dobar. Šon baš voli da podriguje. Sem je držao Savića za kosu i Beka ga je videla kako se osmehuje. Onda se okrenuo i pogledao Adama i njegovu ruku u zavoju. Odmahnuo je glavom, mršteći se, sa zbunjenim a potom i uplašenim izrazom lica. Adam reče: – U redu je, Seme. Nisam mnogo povredio ruku, samo malčice. Beka me je dobro previla. – Tako je, i to sam dobro obavila, Seme, ne brini. Onda su Sem i Savić otišli a Tajler reče: – Šta se, do đavola, ovde dogodilo? Beko, ne pokušavaj da me lažeš. Pomislila je na Tajlera i Sema, koji su u ovom trenutku potencijalne mete onog luđaka i reče: – Progonitelj me je pronašao. Pucao je u mene i Adama. Pogodila sam ga, ali je uspeo da ode. Mi smo dobro, ali smo zabrinuti zbog tebe i Sema zato što dolazite ovamo. To nije dobra ideja, Tajlere.

Odmahnuo je glavom i rekao: – Da li je on pucao u vrata? – Dva puta je opalio i zaista ih uništio. Nisam želela da šerif sazna. Postavlja isuviše mnogo pitanja. – Ne brinite, gospodine Mekbrajd – reče mu Šerlok. – Sve je pod kontrolom, ali i sami znate da je Beka u pravu. Najbolje bi bilo da sklonite Sema dalje od nje dok ne sredimo tog tipa. Moglo bi da bude opasno do trenutka dok ga ne uhvatimo. Tajler je izgledao besno i neumoljivo. – Da, otići ću, ali želim da Beka pode sa mnom i Semom, ili u moju kuću ili već nekuda, možda u Kaliforniju. Želim da ona bude na sigurnom. – Ne, Tajlere – reče Beka, lagano ga dotičući prstima po ruci. – Moramo da sredimo situaciju. Ima mnogo ljudi ovde koji mogu da mi pomognu. Tajler se okrenu ka Adamu: – Ko si, do đavola, ti? Obrati se i Šerlokovoj: – A ti? – Savić i ja smo iz FBI, gospodine Mekbrajd. Adam je ovde na specijalnom zadatku da zaštiti Beku. To je tako rekla da je zvučalo kao da je i on iz Biroa, pomisli Adam, što je verovatno i najbolje. Samostalni savetnik za bezbednost kao funkcija ne zvuči baš realno kada se radi o razračunavanju sa jednim luđakom. FBI već bolje zvuči. – Nikada mi nisi ništa pomenula – reče Tajler Beki tihim glasom. – Nemaš poverenja u mene. Navela si me da mislim da je on tvoj rođak. Do đavola, zašto si to uradila? Beka nije mogla da smisli nikakav odgovor, ništa što ne bi još više pogoršalo situaciju. Nije nameravala da ga povredi, da ga obmanjuje, da učini da se oseća nevažnim, pa ipak... – Pomiri se sa tim, Tajlere – reče Adam. – Ne radi se ovde o nekim zabavnim igrarijama. Ovo je ozbiljno. Ti nisi obučavan da se obračunavaš sa takvim ljudima. Mi jesmo. Osim toga, imaš Sema. On bi trebalo da ti bude na prvom mestu.

– Ti, đubre jedno – reče Tajler i stisnu šake u pesnice. – Nisi više peder, je li? – Ne, ništa veći od tebe. – Želiš da je zavedeš, da je iskoristiš. Uplašena je, a ti želiš da je vežeš uz sebe. Bojiš se mog prisustva ovde. – Slušajte, gospodine Mekbrajd... Adam nije imao vremena da ga umiri recima. Tajler je skočio na njega i udarcem ga oborio na leđa, u blizini ulaznih vrata. Adam se oslonio o povređenu ruku, progunđao nešto i odmakao se. Ovoga puta nije video zvezdice već jasnu i veoma preciznu metu – samu sredinu Tajlerovog bubrega. Neka ide do đavola, ne može ipak to da uradi. Ne bi bilo fer. Mogao bi ozbiljno da ga povredi. Neka ide bestraga!. Teško dišući i potpuno van sebe, Tajler je hteo opet da skoči na njega, ali ga Šerlok mirno potapša po ramenu, i kada se zbunjeno okrenuo, ona ga ščepa za vilicu. Glava mu pade i on posrnu. Povratio je ravnotežu i ostao tako da stoji, opipavajući vilicu. Pogledao je izgubljeno a Šerlok reče: – Žao mi je, gospodine Mekbrajd, ali dosta je bilo. Slušajte, ovde se radi o Bekinom životu, a ne o vašim povređenim osećanjima. Adam čak nije ni poznavao Beku do pre neki dan. Ovde je da bi je zaštitio. Dakle, priberite se ili ću vas prebaciti preko ramena i složiti Vas na zemlju. Tajler je delovao kao da nije ni sumnjao u to što je rekla. Lagano se okrenuo ka Beki. – Žao mi je – reče on. – Nisam nameravao da ga udarim. U stvari, jesam, ali samo zbog toga što se bojim za tebe. Ali, taj tip se razmetao predstavljajući se kao tvoj rođak a ja sam znao da nije. Nisam znao šta da radim. Brinem se za tebe, Beko, zaista se brinem. Beka priđe Tajler u i lagano se zaustavi preko puta njega. Nežno ga je zagrlila. – Znam, Tajlere, znam. Zaista cenim što si bio uz mene, ali ovi ljudi ovde su profesionalci. Oni znaju šta treba da rade a dolazi još njih. Moramo da

uhvatimo tog manijaka. Sada kada je on ovde, ne mogu da se pokupim i odem. Moramo da ga sredimo. Pronašao me je, ne znam kako. Kako ti nije jasno? Kada bih pobegla, opet bi me pronašao. Sada su ovde ljudi koji će mi pomoći. Molim te, Tajlere, reci mi da razumeš zašto sam prikrivala Adamov identitet. Priljubio je obraz uz njenu kosu i tako je čvrsto stegao da je Adam pomislio da će joj razmrskati rebra. Adam je poželeo da ga povuče i zabije mu jednu snažnu pesnicu u bradu. Beka se lagano odmakla. Znala je da se brine zbog nje, ali nije želela da ga povredi. Reče mu vrlo nežno: – Ti razumeš to, zar ne Tajlere? – Da, razumem ali samo želim da pomognem. Lagano je prevukao prstom preko njenog obraza. – Znam te dugo, Beko. Želim da ti pomognem. Cela situacija je zastrašujuća. – Kao da ja to ne znam. Uspela je nekako da se nasmeje, što je zapravo više podsećalo na plač. Tajler se onda obrati Saviću, koji se pojavio na ulazu. – Hvala što ste se pobrinuli za Sema. Podigao je Sema u naručje i stegao ga otprilike istom jačinom kao što je malopre Beku. – Seme, žao mi je što sam izgubio živce zbog Adama. Nisam želeo da te uplašim. Da li si dobro? Sem klimnu glavom. – Čuo sam te kako vičeš. – Znam – reče Tajler, ljubeći Sema u slepoočnicu. – Nisi navikao na to, je li tako? Svi ponekad izgube strpljenje. Žao mi je što sam to učinio i što si ti bio u blizini. Sada ćemo nas dvojica poći do Gusove prodavnice sa elektrotehničkom robom i pogledati neke gumice za slavinu u kupatilu. Da li se slažeš? Sem klimnu glavom. Osetio je olakšanje. Tajler ga opet zagrli. – U kojoj ulici se nalazi „Gusova elektrotehnička radnja“? – upita Savić dok je njegova žena masirala zglob na ruci i začuđeno ga posmatrala. – U Vest Hemloku – reče Tajler. To je glavna ulica. Kada je Tajler Mekbrajd konačno otišao, Adam se okrenuo i spazio kako Šerlokova i Savić nešto tiho razgovaraju. Adam reče:

– Da li ćete i vas dvoje ostati ovde? – To bi verovatno bilo najbolje – reče Savić. – Prvo, stavićemo prisluškivač na telefon. Šerlok mi je predložila da na put ponesemo i naš omiljeni aparat, a ona je, znaš, u većini slučajeva u pravu. Savić podignu nešto što je ličilo na mali aluminijumski kofer. – Ovo je kasetofon sa dva odvojena mehanizma sa snimanje. Priključićemo ga na telefonsku utičnicu. Telefonski kabl ćemo povezati sa mehanizmom za brojanje impulsa. OK, sada moramo samo još da sprovedemo telefonski kabl od utičnice na zidu do našeg omiljenog aparata. – Bože – reče Beka. – To je neka izuzetna sprava. – Jeste – reče Adam. – Možeš da je kupiš za dvadeset dolara u svakoj elektrotehničkoj radnji. – Magnetofon će se uključiti kada telefon zazvoni – reče Savić. – Sada ide ono najvažnije – reče Šerlok. Izvukla je mali kofer, otprilike veličine lap topa. – Vidiš ovo, Beko? To je DES – Dioda za emitovanje svetlosti. Kada naš manijak nazove ovaj broj, na zelenom ekranu će se pojaviti ime i adresa osobe pod čijim imenom je registrovan telefon. To je kao telefonski displej za 988. – Da li si završila, Šerloče? – upita Savić a zatim klimnu glavom nakon što je pritisla dva dugmeta. – Dobro je. Sada ću se naći sa momcima, organizovati raspored prismotre i ispričati im za prisluškivač i pretragu. – U redu – reče Adam. – Idem sa tobom. Želeo bih da se upoznam sa njima. Ne bih želeo da neko bude upucan greškom. Takode je potrebno da počnemo da tragamo za našim momkom. Negde je on u blizini nas. – Trojica već rade na tome. Proveravaju sve benzinske pumpe u krugu od šezdesetak kilometara, sve pansione i motele, gostionice. Već su napravili spisak svih muškaraca, starih između dvadeset i pedeset godina, koji su sami stigli u Bengor i Portland u protekla tri dana. Šerlok zevnu. – Beka i ja ćemo čuvati tvrđavu. Momci, vi budite pažljivi. Hej, posle ovoliko uzbuđenja će prijati kratko dremanje. Da li ima još neka pogodna spavaća soba na raspolaganju u ovom grandioznom i monstruoznom zdanju?

Muškarci su se vratili u kuću Džejkoba Marlija posle dva sata. Pao je mrak, bilo je gotovo devet sati uveče. U celoj kući, od podruma do krova je bilo upaljeno svetio, kao i ispred kuće. Tek ofarbana vrata su izgledala i mirisala divno. Šerlok je ispijala kafu u dnevnoj sobi i proučavala neki dokument koji je ponela iz Vašingtona. Zavese su bile navučene, što je bilo pametno. Beke nije bilo nigde u blizini. Već su proverili i nije bilo zabeleženih telefonskih poziva. Adam je zatekao Beku u spavaćoj sobi. Ležala je na leđima, nasred kreveta, i prekrstila ruke na grudima. Oči su joj bile sklopljene ali je znao da ne spava. Ramena su joj bila zgrčena. – Beko? Da li si dobro? – Jesam. Kada je seo na krevet pored nje, oštro je reagovala. – Šta želiš? odlazi. Ne volim kada sam primorana da gledam u tvoje lepo lice. Da li ga je neko video? – Nemam ja lepo lice, već Savić. Ne, od njega još uvek ni traga ni glasa, samo smo pronašli krv u šumi. Momci su uzeli uzorak kako bi ga analizirali. Otvorila je levo oko. – Da li je sve prošlo kako treba? Da li su svi došli? Da li su do sada nešto saznali? – Jesu. Sva šestorica su stigla i oni su zaista profesionalci, svaki od njih ponaosob. Poznajem njih četvoricu, čak sam i radio davno sa dvojicom, što je dobro. Svi su vrhunski u svom poslu. Pitanje je trenutka kada ćemo ga locirati. Svakome od nas neko duguje uslugu i obrnuto. Ako bude bilo potrebno, sve ćemo ih uključiti. Znaš, ja sam ovde da bih te zaštitio od policije i FBI, zbog toga što smo znali da te oni ne mogu zaštititi od progonitelja. Međutim, situacija se sada promenila. Momci su ovde i jednostavno nemamo izbora. Ili ćemo ga uhvatiti ili ti nikada više nećeš biti bezbedna. – Ko je Tomas, Adame? Mora biti da je vrlo moćan budući da je poslao sve te silne momke ovamo zbog jedne beznačajne osobe. – Ti nisi beznačajna. Glas mu je bio opor, napet i pričao je kroz stegnute zube.

– Slušaj, nemoj da brineš zbog Tomasa. On radi ono što mora. Dakle, zašto si još uvek budna u krevetu? Zaćutao je za trenutak. Oči su joj upale, ponovo je bila bleda i to ga je brinulo. Sa pogledom uperenim ka vrhovima prstiju, reče joj: – Ispričaću ti sve kada dođe vreme. Postajem već gladan. Imaš li neku ideju šta da večeramo? Skoro je devet sati i još malo pa treba da se spava. Ah, da. To što ste upalile sva svetla je dobra ideja. Razgoračila je oči i tako ga posmatrala. – Šerlok je to uradila. Nego, objasni mi nešto. U ovom trenutku se ti zaista brineš šta ćeš da jedeš? On klimnu glavom. Zbunio je. Oči joj se suziše, usne se spojiše u jednu liniju. – U redu. – Naravno, gladan sam. Šta je sa večerom? – U redu, ako je tako – reče ona i otkotrlja se do druge strane kreveta, ustade i prođe prstima kroz kosu. – Dozvoli da ova sirotica siđe dole i vidi da li nešto može da smućka. Lagano je izašla iz sobe a Adam za njom, smejući joj se iza leda. Dobro se drži. Dobro je što se iznervirala. Bio je zadovoljan i osetio je ogromno olakšanje. Ipak brinuo se što mu to izigravanje kretena uopšte ne predstavlja teškoću. Opet je primetio kako ga način kako saginje glavu podseća na njenog oca. – Dakle – reče Šerlok tridesetak minuta kasnije za kuhinjskim stolom, nakon što je sažvakala zalogaj sendviča sa tunjevinom koju je Savić pripremio – izgleda da se Tajler Mekbrajd loži na tebe, i da je užasno ljubomoran na Adama. Neće valjda da nam pravi problema? – On već predstavlja problem – reče Adam, mašući kiselim krastavčićem. – Taj momak me je napao. Ništa mu nisam uradio a on me je napao. – Uzdržao si se da ga ne povrediš – reče Šerlok. – To je bilo pametno. Gospodin Mekbrajd se ne plaši samo zbog Beke, već se takode oseća ugroženo zbog toga što se pojavio drugi muškarac. Čudno je to. Sada i on zna da je Beka u nevolji. Možda je dobro da imamo svu moguću pomoć, ako zatreba.

Baš tako se i on osećao sve ovo vreme, pomisli Adam. U dubini duše se, baš kao i Tajler, osećao uplašeno. I ova žena ga je prozrela. – Drago mi je što nisi udario Savića – reče Šerlok, otkrivajući da je prozrela njegove misli. – U tom slučaju se ne bih zadovoljila time da te samo ščepam za vilicu, Adame. Onda mu se toplo nasmešila, podigla svoj tanjir i rekla: – Da li neko želi još jedan sendvič sa tunjevinom? Beka je dodala: – Ili više volite sirovo meso? – Dosta je bilo, Beko – reče Adam, iznerviravši se na kraju. – Uzeću još jedan sendvič i otići da razgovaram sa momcima, da vidim kako su. Mesec je noćas gotovo pun. Tiho je. Nemoj da brineš da li će me tvoj dečko ubiti napolju. Poneću svoje oružje. Ah, da. Da sam napao Savića, sredio bih ga pre no što bi i mogla da me povrediš, Šerloče. Izašao je iz kuhinje. Šerlok nije mogla da se uzdrži; počela je da se smeje. Savić je gledao tamo – amo, između dve žene, zatim ustao polako, progutao sendvič i rekao: – Nešto mi je napeto ovde. Vidimo se kasnije, Šerloče. Idem da nazovem mamu i vidim kako izlazi na kraj sa našim sinom. – Pozovi me kada mu približi slušalicu – reče Šerlok i zagrize veliki komad jabuke. Savić se odšetao do dnevne sobe gde se nalazio jedini telefon u kući. Čuo je Adama kako zvižduće ispred kuće. Mrzeo je što mora da laže majku kada ga je upitala šta tačno on i Šerlok rade, ali razume se daje to učinio. – Ispitujemo prošlost jedne veoma važne osobe koja treba da ude u Vrhovni sud. Sve je vrlo poverljivo i zbog toga je Džimi Mejtlend zamolio da se Šerlok i ja pobrinemo za to. Ne brini, mama, vraćamo se za dva dana. Danas sam upoznao stvarno slatkog dečaka. Izgleda daje majka napustila i njega i njegovog oca pre više od godinu dana i od tada ne priča mnogo. Da li to Šon guguče u pozadini? Zapravo bih voleo da razgovaram malo sa njim, mama.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

U ponoć se začuo prodoran zvuk telefona. Svi su ga čuli, ali je Beka bila najbrža. Skočila je na noge i štrcala niz stepenice do dnevne sobe, kada je telefon po drugi put zazvonio. Bio je to on, znala je, i želela je da razgovara sa njim. Više nije morala da odugovlači sa razgovorom određeno vreme. Aparat za snimanje se odmah uključivao i davao u trenutku identifikaciju. Ruka joj se tresla dok se javljala na telefon. – Halo? – Beko, ne znam da li još uvek želim da budem tvoj dečko. Ubila si mi psa, Rebeka. Ubila sam njegovog psa? – To je laž i ti to znaš. Osim toga, šta bi ti radio sa jednom životinjom? Ti si isuviše bolesna i luda osoba da bi imao psa. – Zvao se Glison. Bio je vrlo gojazan pas, a ti si pucala i ubila ga. Zaista sam se potresao, Beko. Sada ću doći da te sredim. Ubrzo. Hej, srce, da li bi želela da pošalješ cveće na Glisonovu sahranu? – Zašto ne sahraniš i sebe sa njim, ti bolesni manijače? Adam je čuo kako je počeo isprekidano da diše i kako verovatno podrhtava od besa. Prozrela ga je. Dobro je. Video je kako Savić zapisuje ime i adresu sa aparata i seda na sofu, otvarajući svoj lap top. Približio se Beki potpuno. – Onaj krupan momak je sa tobom, Beko? Da li me i on čuje? – Čujem te. Ovde sam i slušam te, ti patetično đubre. Možeš da slaviš, ubio si ulazna vrata, ali to si tako profesionalno uradio da smo ih lako vratili u život. I moja vrata verovatno bolje izgledaju od tebe. Beka je mogla da oseti mračan bes koji se kovitlao kroz tišinu koja je vladala na telefonskoj vezi. Čak je mogla da oseti i njegov smrad – vreo i užegao, smrad gneva. – Ubiću te zbog toga, kopile jedno!

– Već si se umorio, zar ne? Ne osećaš se više prijatno? – Već si mrtav čovek, Keraderse. Uskoro ćeš biti mrtav. Sada već vrlo brzo. – Hej, gde ćeš održati opelo za Glisona? Želeo bih da dođem. Hoćeš li da povedem sveštenika? Ili ti ne pripadaš grupi religioznih luđaka? Dahtanje se ubrzalo i glas mu je postalo promukao i jedak. – Nisam ja lud, ti kopile jedno. Naleraću Rebeku da te gleda dok umireš. Obećavam ti to. Vidim da su još dvoje ljudi sa tobom. Znam da su iz FBI. Misliš li da mogu da ti pomognu? Niko ne može da me uhvati. Niko. Hej, Rebeka, da li te je guverner zvao? Adam joj hladno klimnu glavom i podigao palac uvis. Ona reče: – Da, zvao me je. Želi da me vidi. Rekao mi je da me voli, da želi opet da spava sa mnom. Kaže da je njegova žena prava kučka, da ga ne razume i da želi da je ostavi zbog mene. Dragi čovek, misliš li da se sada dovoljno dobro oseća da bih mu rekla gde se nalazim? Zavladala je hladna, mrtva tišina a zatim se veoma tiho telefonska veza prekinula. Zurila je u telefon. Na jarko zelenom ekranu je pisalo crnim slovima: „501-4867. Orlando Kartrajt, Rural Rut 1456, Blejlok“. Šerlok reče: – Smirite se svi za trenutak. Savić će dobiti kompletnu informaciju za trenutak. Glas mu je zvučao normalno, zar ne? – Jeste – reče Adam. – Onda ga je metak samo okrznuo. Šteta – reče Šerlok i počeša se iza levog uha. Oko glave su joj vijorile crvene lokne. Nosila je spavaćicu sa natpisom ,Ja zaustavljam i asteroide“. Savić je navukao farmerke. Jedva je držao oči otvorenima. Adam takođe. – Taj detalj sa psom – reče Adam – je dobra smicalica u njegovoj priči. Hajdemo odavde i uhvatimo to đubre od čoveka. Imaš li adresu, Saviću? – Imaću je za trenutak – reče Savić. Adam zagrli Beku. – Bila si dobra Beko, odlična. Uhvatila si ga u klopku.

Hajde, obučimo se pa idemo da uhvatimo tog malog jadnika. – Svi idemo – reče Beka. Savić je pogleda i nasmeši se. – Radi se o farmi, desetak kilometara odavde, kraj malog grada Bejloka. Nazvaću Tomija Lulu. Brzo ga je dobio, nazvavši njegov broj mobilnog telefona. – Slušaj Tomi, pozovi ostale i idite odmah tamo, ali ne ulazite unutra. Taj tip je veoma opasan. Samo ga opkolite. Dok ne dođemo, saznaću sve što mogu. Da, na MAXU. Dok je Savić radio na zadnjem sedištu Adamovog džipa, istovremeno je komentarisao. – Krećemo. Kuća na farmi pripada Orlandu Kartrajtu koji je kupio kuću davne 1954. godine. Više nije među živima. MAX, odlično si obavio posao. Imao je ćerku koja je živela sa njim dok nije umro pre tri nedelje u državnoj bolnici „Blu Hils“. Rak pluća, Alchajmerova bolest. O, ne. Ona i dalje živi u kući, sama. – Sranje – reče Adam. – Kako se zove? – upita Beka, osvrnuvši se kako bi ga pogledala. – Linda Kartrajt. Samo još trenutak. MAX, dobar ulov. Nikada se nije udavala, ima trideset i tri godine i debela je. Ima osamdesetak kilograma, ali je izuzetno lepa. Čak i na fotografiji za vozačku dozvolu. Radi kao advokatski pripravnik u firmi „Bilson Maners“ u Bengoru, već osam godina. Sačekajte trenutak, da uđem u njen lični dosije. Da, jako je cenjena – 1995. godine je uložila žalbu zbog seksualnog uznemiravanja. Hm, tipa su istog dana otpustili. Njen radni dosije je čist. Majka joj je umrla 1985. godine, kada je pijani vozač pregazio nju i Lindinu mladu sestru. Ne, MAX, nema potrebe da me uvodiš u policijski dosije, verovatno ćemo samo gubiti vreme. – Neudata je i sama – reče Šerlok. – To nije dobar znak. Požuri, Adame. – Sama je – reče Beka. – Sama je upravo kao što sam i ja bila. U jedan sat ujutro, pod gotovo punim, brilijantnim, letnjim mesecom, Adam je zaustavio crni džip pored tamno-plavog Forda Taurusa, parkiranog pokraj asfaltiranog puta sa dve trake. Nalazili su se na oko pedeset metara

od stare kuće na farmi, sa oljuštenim belim žaluzinama i oronulim uzanim tremom na ulazu. Nije bilo potrebe da se međusobno upoznaju. Dva uglađena muškarca od tridesetak godina, jedan sa naočarima a drugi sa lulom u ustima, su stajali naslonjeni na automobil. Savić ih upita: – Da li je naš momak unutra? – Svetla su i dalje upaljena, ali nismo primetili da se iko pomera. Od kada smo došli, niko nije izlazio iz kuće. Čak i Dejv su negde iza kuće. Uzeo je voki-toki. – Momci, vidite li nešto? Odgovor je bio jasan i glasan. – Sa ove strane nije izašao, Tomi. Da li ste ti i Rolo videli nešto? – Ništa. Dejv reče: – U kući nema nikakvih pokreta. Čak želi da priđe kući i pogleda kroz prozor. – Reci Čaku i Dejvu da ostanu na svom položaju – reče Adam. – Ovde je Savić, on će vam dati najvažnije podatke o nastaloj situaciji. Savić je govorio sažeto, odsečnim glasom. – To mi se ne dopada – reče Tomi i besno ispusti dim kroz lulu. – Prokletstvo, tamo živi jedna žena, potpuno sama. Nema komšija na tri kilometra od njene kuće. Kladim se da je to vrlo brzo saznao i da je sada sa njom unutra. Bože, to mi se ne čini kako treba. Nismo videli nijedno od njih. Možda ona nije ovde. Možda je MAX pogrešio i ona uopšte ne živi u toj kući. – U pravu si, Tomi – rele Rolo, a glas mu je zvučao potišteno. On je bio nizak, obučen potpuno u crnu odeću i skroz ćelav. Glava mu se jasno presijavala na letnjoj mesečini. Tomi Lula reče: – Možda je otišao pre no što smo mi došli. Moguće je da je poveo i nju sa sobom, kao svog taoca. Linda Kartrajt je živela sama i Beka je znala da je on unutra sa njom. Prokleta mesečina, razmišljao je Adam, zbog nje je jasno mogao da ih

vidi iz kuće, kao da su na dnevnom svetlu. Ali sa istočne strane male seoske kuće su rasla gusto poredana stabla borova. Narod je u ovoj oblasti gajio krompir, i veči deo zemljišta je bio bez drveća, neograden. Tu i tamo bi se našla neka retka grupa borova i javora, ali nije bilo mesta gde bi se čovek mogao sakriti. Usred otvorenog polja nalazio se jedan veliki bager. Ispred kuće je postojala mala, oronula veranda, a jedna ogoljena sijalica je sijala pred vratima. Mogao je da se približi desetak metara sa istočne strane kuće kroz stabla borova. To će biti dovoljno. Izvukao je svoj „Delta Elit“ i zamišljeno se počešao revolverom po slepoočnici. Sa divljačkim sjajem u očima reče: – Imam plan. Okupite se. – Ne dopada mi se plan – reče Savić kada je Adam završio svoje izlaganje. – Isuviše je opasno. Adam potom reče: – Mislio sam da svi uđemo sa oružjem u rukama, napravimo pravi pakao, ali žena u kući mora da ostane živa. Ne smemo da rizikujemo da je sredi, a zatim ubije i dvojicu, trojicu naših ljudi iz tima, sve zbog ove proklete mesečine. – U redu – reče Savić nakon jednog minuta – ali idem i ja sa tobom. – Nosi se – reče Adam. – Baš me briga što si prokleti FBI agent i što ti je svrha života da hvataš loše momke. Ipak si ti oženjen i imaš dete. Od tebe i ostalih očekujem da me dobro pokrivate. Čuo sam da si izvrstan strelac, Saviću. Dokaži to sada. – Idem ja sa tobom, Adame – reče Beka. – Čuvaću ti leda tako što ću ići odmah iza tebe. – Nikako. Odmahnuo je rukom. – Ja sam profesionalac. Možeš da izgovoriš nekoliko molitvi, to je sve što tražim od tebe. Ne – reče Beka i on shvati da, ako želi da ona ostane tu, jednostavno mora da naredi svojim momcima da je vežu. Ta ideja mu se nije dopadala, ali je bila jedino što je mogao da uradi. Moglo bi da bude opasno, isuviše opasno. Jednostavno nije znao šta da radi. – Idem i ja – reče ona. Znao je da ona oseća obavezu da krene sa njim. – Moram Adame, jednostavno moram.

Poželeo je da ne razume taj poriv, ali ga je ipak razumeo. Klimnuo je glavom. Čuo je kako Savić frkće. – Beka će me pokrivati, ali iz šume – reče. – Ne, Beko, nema raspravljanja. To je jedina mogućnost. Šerlok je uzela voki-toki i razgovarala sa Čakom i Dejvom koji su bili iza kuće. Rekla im je šta su isplanirali. Beka je osetila kako joj srce lupa snažno i ubrzano. Noć je bila sveza ali se ona preznojavala. Osetila je muku u želucu. Ovo je bilo stvarno i zastrašujuće, a ona je bila preplašena. Ne samo zbog Adama i sebe, već i zbog te sirote žene u kući, te jadnice za koju se molila da je još uvek u životu. Šerlok i njen muž su delovali hladnokrvno, oprezno i u pripravnosti. Tomi vrati lulu u džep i pruži Beki jedan pancir.. – Ovo je najmanji, posle Šerlokovog. Slegnuo je ramenima. – Dozvoli mi da ti pomognem. Ostaćeš sakrivena u šumi, zapamti. Bićeš van linije vatre, ali hej, uvek se isplati ako si oprezan! Kada je stavila pancir, izvukla je svoj pištolj i tri puta proverila municiju. Adam je pogledao i ništa nije rekao. Jednostavno je promrmljao kako bi trebalo da hoda iza njega. Srce joj je još brže i snažnije kucalo nego pre pet minuta. Ruka joj se tresla, što nije nikako bio dobar znak. Gurnula je levu ruku u džep. Saberi se, pomislila je, dok je posmatrala svoju desnu ruku u kojoj je držala pištolj. Pogledala je u Šerlokovu koja je gunđala zbog neke trake na svom panciru. Niko nije želeo da rizikuje. – Vreme je za šou – reče Savić, pošto je pogledao u svoj časovnik. – Kreni, Adame. Srećno. Ti se Beko čuvaj. Adam i Beka koja ga je pratila u stopu su u širokom krugu prešli na istočni deo imanja. Zajedno su lagano i tiho hodali kroz borovu šumu. Kada su stigli pred samu ivicu šume, Adam se zaustavio. Sedam metara, pomislio je, nema više od sedam metara. Tačno preko puta njega, na razdaljini od sedam metara se nalazio prozor kuće. Na prozorima su bile zavese, tanane i providne od bele čipke, ali nisu bile navučene ni preko jednog prozora. To je verovatno bila spavaća soba. Okrenuo se kako bi pogledao Beku, koja je bila potpuno bela u licu, poput punog meseca koji je sijao nad njima. Dohvatio je rukama za vrat i privukao je bliže sebi. Prošaputao je u njen obraz: – Želim da ostaneš ovde i budeš pažljiva. Ostani sakrivena, čuješ li me? Ako ga

vidiš, pucaj mu u glavu. U redu? – Jeste. Molim te Adame, budi pažljiv. Da li si dobro namestio pancir? Da li si zaštićen? – Jesam. Dodirnuo je prstima po obrazu a zatim spustio ruku: – Budi na oprezu. Adamu se činilo da mu je bilo potrebno skoro jedan sat da pretrči tih sedam metara. Svaki korak mu se činio dug i težak, i tako bučan da se zemlja tresla pod njim. Činilo mu se da je svaki zvuk noći, od huka sova do cvrčanja cvrčkova, utihnuo u tom trenutku. Posmatraju, pomislio je, i oni posmatraju šta će se desiti. Iz kuće se ništa nije čulo, nijedan pokret, niti zvuk, niti se videla ijedna senka. Naslonio se na zid kuće, držeći revolver obema rukama a zatim polako, veoma polako, pogledao u spavaću sobu. Bila je ispunjena starim, belim nameštajem od ratana sa jevtinim, izbledelim jastučićima, a iz jedne stare lampe, koja je stajala na noćnom stočiću kraj kreveta, isijavala je mlečna svetlost. Nije video ništa, nikakvo pokretanje, nikoga. Prekrivač na bračnom krevetu jedva je prekrivao madrac. Mogao je da vidi da ispod kreveta nema ničega osim ogromnih kolutova prašine. Nikoga nije bilo u sobi. I da je neko bio u njoj, nalazio se u ormanu, na suprotnoj strani a vrata su bila zatvorena. Primetio je da su vrata u spavaćoj sobi takođe zatvorena. Tiho je proverio prozor, zaustavio se i pažljivo oslušnuo. I dalje ništa. Prozor nije bio zabravljen. Lagano ga je podigao a zvuk škripanja i ljuštenja stare farbe su u njegovoj glavi odjeknuli poput grmljavine. Prozor se nalazio na otprilike dva metra od zemlje. Morao je da stavi revolver za pojas farmerki. Oduvek je to mrzeo, budući da je čuo priču pre nekih deset godina daje neki agent tako gurnuo pištolj u pojas pantalona, čudno se udario o branik automobila, i pištolj je sam opalio. Metak je završio u glaviću.. Prokletstvo, nije želeo da se i njemu to desi. Podigao se i stavio levu nogu na prozorsku dasku. Mahnuo je Beki, pokazujući joj da ostane gde je i sakrije se. Naravno, ona to nije učinila. Potrčala je ka kući i pružila mu ruku kako bi joj pomogao da ude kroz prozor. – Obećaj mi da ćeš da ostaneš sakrivena ovde, dok ne proverim ostatak kuće. – Obećavam. Povuci me, brzo. Ne dopada mi se ovo, Adame. Ta žena je

bila je sama u kući. Osećam da je uradio nešto grozno. Petnaest metara od njih se začuo huk sova, iz svog sigurnog skrovišta na visokom drvetu, u šumi. Mesec se presijavao na njenom licu. Adam je povuče preko ruba i ona se dočeka na noge. Posmatrala ga je dok je hodao ka vratima ormana, pažljivo osluškivao a zatim ih povukao ka sebi. Ništa. Zatim je otišao do zatvorenih vrata spavaće sobe. Prišao im je sa strane jer se nikada nije direktno okretao ka vratima. Lagano je pritisnuo kvaku na vratima, udario ih otvarajući ih uz tresak i izašao u hodnik sa uperenim pištoljem. Onda je nestao. Ona je stajala drhteći, a želela je da ne drhti, i slušala huk sove, tako jasan i glasan, koji je dolazio iz šume. Gde je on? Vreme je tako sporo prolazilo kao kada čovek ude u zubarsku ordinaciju. Možda i sporije. Najzad ga je čula kako viče: – Beko, izađi kroz prozor i reci Saviću da je čisto, da svi mogu da udu. On nije ovde. – Ne, želim da izađem... – Kroz prozor, Beko. Molim te. Kada se uverio da je odmakla, Adam je izašao na oronulu verandu sa propalim i oguljenim rešetkama, i rekao: – Otišao je, Saviću. Dođi na trenutak. Neka ostali ostanu napolju i budu na oprezu. Da li ste razumeli? – Da, pazićemo, ali ovo je suludo – reče Tomi i izvadi svoju lulu. – Niko se nije ni pomakao od kada smo došli, a stigli smo na lice mesta samo deset minuta pošto si nas nazvao, Adame. Savić tiho reče: – Onda je, naravno, znao da smo prisluškivali telefon. – Znao je – reče Adam. – Bitanga je to saznala, u redu. Pogledaj kuhinju, Saviću. – Ovo mi se ne dopada – reče Beka Šerlokovoj dok je stajala naslonjena na ulazna vrata. Zašto mi ne možemo da uđemo u kuću? – Beko, ostani nekoliko trenutaka ovde. Prošlo je nekoliko minuta. Niko ništa nije pričao samo su muškarci jedan po jedan ulazili u seosku kuću kroz otvorena ulazna vrata. Beka nije znala šta

da radi. Šerlok, je stajala ma maloj verandi pred kućom, sa „Žigom“ od 9 mm u rukama, mašući naokolo i nadgledajući teren oko kuće. Potom reče: – Beko, idem da proverim šta se događa. Ostani ovde još malo. Beka je zurila u nju. – Zašto? – Samo sačekaj – reče ova, a glas joj iznenada postade oštar. To je naređenje. Beka je čula kako muškarci razgovaraju i shvatila da su svi sem nje u kući. Zašto nisu želeli da i ona uđe? Otrčala je do stražnjeg dela kuće i provukla se pored muškarca koji je stajao nasred vrata. Kuhinja je bila prosto bolno osvetljena svetlošću sijalice od dvesta vati koja je ogoljena visila sa tavanice. Kuhinja je bila mala, svi aparati su bili blistavo beli, čisti i vrlo stari. Tu je stajao i jedan oguljeni drveni sto, sa prekrasnom starom vazom u kojoj su bile uvenule ruže. Bio je prislonjen uza zid. Dve stolice su ležale na podu. Frižider je glasno brujao, kao neki stari voz koji se teškom mukom penje uzbrdo. Provukla se kraj čoveka na vratima. Pokušao je da je zadrži, ali se oslobodila. Tomi, Savić i Šerlok su stajali u uskom krugu, zureći u bledozeleni linoleum na podu. Adam je lagano ustao. U tom trenutku je Beka uspela da je vidi.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Žena više nije imala lice. Glava joj je ličila na činiju ispunjenu smrvljenim kostima, mesom i zubima. Neko je povukao Beku više puta, snažno i ljutito. Pored ženine glave su stajala dva slomljena zuba. Svuda je bilo isušene krvi. Na njenom licu je krv bila zgusnuta i crna, a sa istrošenog linoleuma su se ka podnožju belog zida krvavi tragovi peli poput svetlećih strela. Kosa joj je bila prilepljena uz glavu a tamni pramenovi natopljeni krvlju su padali na pod. Blato i zemlja su joj je prekrivali kosu natopljenu

isušenom krvlju. – Mlada je – čula je muški glas, tih, hladan i odsečan, ali se u njemu osećao nagoveštaj gneva. – Gospode Bože, isuviše mlada. Ovo je Linda Kartrajt, zar ne? – Jeste – reče Adam. – Ubio je ovde u kuhinji. Linda Kartrajt je ležala na leđima, na podu, odevena u staru i otrcanu, plišanu kućnu haljinu, toliko ispranu da bi se za nju pre reklo daje bela nego roze. Zemlja i blato su joj prekrivali odeću. Zemlje je bilo svuda, čak i na njenim bosim stopalima sa noktima premazanim jarkim i veselim, crvenim lakom. Beka se približila. Sve to pred njom je bila realnost, zastrašujuća stvarnost, a ta žena je bila mrtva. – O, moj Bože. Ne, ne! Posmatrala je kako se Savić naginje i uzima poruku pričvršćenu na haljinu Linde Kartrajt. Sada je prvi put primetila koliko je žena bila gojazna, baš kao što je Savić pročitao u njenoj vozačkoj dozvoli. – Nemojte da puštate Beku unutra – reče on Šerlokovoj, ne podižući pogled sa poruke. – Ovo bi bilo previše za nju. Potrudi se da ostane napolju. – Već sam ušla – reče Beka, osećajući kako joj osećaj mučnine u trbuhu raste i kako je obuzima nagon za povraćanjem. – Šta piše u poruci? – Beko,... Adam se okrenuo ka njoj. Ućutkala ga je jednim pokretom ruke. – Šta piše u toj poruci? – pitala je nanovo. – Pročitajte mi, molim vas. Savić poče da čita lagano, čvrstim i odlučnim glasom: Hej, Rebeka, možeš da je zoveš Glison. Budući da ne liči na psa, morao sam malo da je udesim. Sada liči na psa. Na mrtvog psa. Lepa je i debela, eto, baš kao i Glison, i to je dobro. Ti si je ubila. Ti i niko drugi. Održite joj bdenje. Sve ovo sam učinio zbog tebe, Rebeka. Videćemo se uskoro i bićemo samo nas dvoje, od tog trenutka do večnosti. Tvoj dečko

– Pisao je crnim mastilom, naliv perom – reče Savić, nezainteresovano i bez emocija, dok je pažljivo stavljao papir u plastičnu vrećicu koju je izvukao iz džepa svojih pantalona i zatvorio je. – To je običan list papira, istrgnut iz sveske. Nema ničeg interesantnog što se toga tiče. – Misliš li da je izgubio kontrolu? – upita Šerlok, ne obraćajući se nikome posebno. Lice joj je bilo bledo a užas joj se jasno video u očima. – Ne – odgovori Adam. – Ne verujem. Mislim da zaista uživa u ovome. Smatram da je napokon otkrio ko je on zapravo, i šta mu se dopada. Skoro da mogu da ga čujem kako razmišlja: „Želim da preplašim Rebeku na smrt, da joj dokažem da sam jeziv i sledeći put kada je budem pozvao neću morati da slušam njene gluposti. Umesto toga, čuću strah i bespomoćnost u njenom glasu. Šta da učinim da bih to realizovao?“ Adam je zaćutao, pa rekao: – Tako je odlučio da ubije Lindu Kartrajt i pretvori je u svog fiktivnog psa. – Da – reče Tomi. – Mislim da je Adam u pravu. Ovde se radi samo o preuzimanju kontrole. Đavolske kontrole. – Moram da obavim nekoliko telefonskih poziva – reče Savić, ali se ne pomeri, već spusti pogled na poruku i ostatke Linde Kartrajt. Zavladala je tišina u maloj, osvetljenoj kuhinji, i samo se čulo teško disanje grupe od šest muškaraca i dve žene. Jedan od njih je besomučno puckao lulom koja nije bila zapaljena. Tada se Beka oslobodila, istrčala kroz stražnja vrata i pala na kolena, povraćajući dok joj je telo drhtalo i nadimalo. U želucu nije bilo ničega. I dalje je čučala, obgrlivši telo rukama, drhtala i jedino želela da umre zbog toga što je ona bila razlog ubistva Linde Kartrajt. Baš kao i one stare beskućnice ispred muzeja „Metropolitan“. Jedina razlika je bila u tome što je tada gotovo doprinela ubistvu guvernera Njujorka. Osetila je da joj se neko sa leda približava i znala je da je to Adam. – Njeno lice – on je uništio njeno lice, Adame. Zbog bolesne šale koja je jedino njemu smešna. Ubio je i unakazio njeno lice da... – Znam – reče Adam i pade na kolena pokraj nje, pritiskajući je na svoje grudi. – Sve znam.

Osetila je kako je počeo da je ljulja, napred – nazad. – Znam, Beko. – Ja sam odgovorna za njenu smrt, Adame. Da nisam pucala na njega, da nisam... Adam je okrenuo ka sebi kako bi ga pogledala u lice. Dodao joj je maramicu i sačekao da obriše usta, pa joj je rekao: – Sada me slušaj. Ako osećaš bilo kakvu krivicu zbog te jadne žene, izdevetaću te. Ti nisi uopšte kriva. On je zao čovek. Taj tip bi sve učinio da te zastraši, da te čuje kako cviliš, moliš, preklinješ ga da prestane. Sve bi učinio. – Uspeo je u tome. – Jeste, ali ti to moraš da prekineš. Ne smeš da mu dopustiš da ti se uvuče pod kožu. To bi značilo da je pobedio. To bi značilo da je preuzeo kontrolu i moć. Da li me razumeš? Odmakla se od njega i počela rukama da priteže njegovu šaku, nesvesna svojih postupaka. – Teško mi je Adame. Znam da on predstavlja zlo. Znam da mora da postoji razlog zašto to radi, razlog koji je po njemu potpuno opravdan. Ali, duboko u duši, osećam da sam ja smrskala lice te jadnice. Gospode, da nisam pucala u njega, da ga nisam ranila... – Prestani – reče on i dobro je prodrma. – Stigli smo do dna. Ostavićemo je u istom stanju u kuhinji i obaviti jedan anonimni telefonski poziv. Ne raspravljaj se sa mnom. Lagano je dodirnuo prstima po usnama. – Slušaj me, znam da je vrlo teško, budući da kršimo zakon a ona neće dobiti pažnju koju zaslužuje u ovom trenutku. Čak i Savić i Šerlok imaju problema da to prihvate. – Bez obzira što su oni predstavnici državne policije, znaju da neće učiniti ništa dobro ako javnost iznenada sazna da se ti sada nalaziš ovde i da si do guše umešana u još jedno ubistvo. Policija i federalci bi se takmičili ko će te prvi uhapsiti i ispitivati. Sa druge strane, bićeš zaštićena i to je nešto, mada nije dovoljno. Svi mi se slažemo da bi bila osuđena za ubistvo i saučesništvo u ubistvu. To bi bila noćna mora koja bi se nastavila čak i da te oslobode krivice. Zašto? Zato što bi on i dalje bio na slobodi i čekao, a zatim počeo sve iz početka. – Dakle, Savić i Šerlok su se složili da još neko vreme prikrivamo našu

angažovanost u pogledu ovog slučaja. Savić sada proverava listu Lindinih telefonskih poziva. Saznaćemo koliko dugo je boravio ovde i držao je kao zatvorenika. Saznaćemo kome je telefonirao osim tebi. Svi naši momci će pretresti kuću od podruma do krova, i to odmah. Oni su profesionalci. Ako postoji nešto što bi trebalo pronaći, oni će to i učiniti. Ako postoje otisci prstiju, a kladim se da ih ima, oni će ih uzeti. To će potrajati, budući da moramo sve za sobom da očistimo. Poslednje što nam je potrebno jeste da policija primeti prah za uzimanje otisaka prstiju. Zbog toga ne smemo da prijavimo ubistvo još nekoliko sati. – Znao je da je telefon ozvučen. – Da, znao je. Zbog toga je već imao spremljeno iznenađenje za tebe. Verovatno je negde u blizini. Tu je negde. Zaista blizu nas. Moguće je da nas i u ovom trenutku posmatra, krijući se iza stabala borova, ali mislim da čak ni on nije toliko nepažljiv. Beko, uhvatićemo ga. Moraš da veruješ u to. Platiće zbog onoga što je uradio Lindi Kartrajt. – O, Bože – reče ona iznenada. – U pravu si, Adame. On nas posmatra. Možda je udaljen od nas i koristi dvogled, ali ne verujem. Kladim se da je ovde negde, u šumi. Posmatrao te je dok si se verao uz prozor, potom mene kada sam izašla i ispovraćala dušu. Rekao si da je najzad shvatio ko je on zapravo i šta voli. Voli upravo to. Pogledala je belo i rekla: – Video je i Tajlera i Sema. Gospode, zna da su mi bliski i oni će postati mete, zar ne? Šta ako se okomi na njih? – Mogao bi, ali sumnjam u to. Evo zašto. On zna da nismo budale. Zna da nas ima mnogo. On želi tebe. Bio je jasan što se toga tiče. Ne verujem da bi promenio svoju taktiku i ubio Tajlera i Sema? Zbog čega? On želi da sredi mene, ali ja sam sa tobom i time mu se podsmevam. Zbog toga želi mene. Dejv i Čak će početi da pretražuju okolinu, kada završe sa pretragom kuće. – Do tada će on otići. – Verovatno. – Misliš li da je ubio za onih desetak minuta proteklih između trenutka kada me je nazvao do trenutka kada su momci stigli? Adam je oklevao, potom odmahnuo glavom. – Ne, mrtva je najmanje

nekoliko časova. – Ali, njeno lice Adame. Izgledalo je sveže, uprkos tome što je krv bila ugrušana. – Učinio je to nakon što te je nazvao, nakon što je shvatio da je telefon ozvučen. Već je bila mrtva, Beko. – Kako ju je ubio? Adam nije želeo više da priča o tome, ali je znao da ona neće da odustane, jednostavno ne može to da učini. – Udavio ju je. – Čemu sva ona zemlja preko nje? Gospode, čak su joj i stopala bila prljava, i kosa. Sranje, pomisli. Nije želeo to da joj ispriča ali nije imao izbora. – Na njoj je bilo zemlje i blata jer je naknadno iskopao kako bi joj smrskao lice. Kada je to izrekao, pomislio je kako će opet početi da povraća. Zaklopila je oči, ruke su joj pale niz telo a glava unazad. Ali, nije povraćala, već je plakala. Plakala je bez glasa, jednostavno je plakala i pesnicama se udarala po panciru. – Gospode. Beko, kunem ti se da ću ga uhvatiti. Kunem se – rekao je i čvrsto stegao njenu ruku. Dugo ništa nije izgovorila. Kolena su već počela da ga bole kada je prošaputala uz njegov vrat: – Nećeš, ako ga ja prva uhvatim. Drhtala je, a zatim se ukočila i veoma polako se izvukla iz njegovog zagrljaja. Potom je rekla: – Ubio je i verovatno planirao da je ostavi ovde. Ubio je i zakopao, a potom odlučio da bi bilo zabavno da se još malo poigra sa mnom. – Tako je otprilike bilo. – On je još ovde, Adame. U blizini je i mogu da ga osetim. Nešto crno i teško kao olovo gamiže po mojoj koži. Ništa nije rekao.

– Ali, zašto? Jednostavno ne razumem zašto je mene izabrao. Zbog čega mi to radi? Ponovo Adam nije rekao ništa, ali je pomislio: – Ako je Krimakov zaista mrtav, postoji neki drugi motiv a ja nemam ni izdaleka ideju zašto je baš tebe izabrao!? Beka nije mogla da izbaci Lindu Kartrajrt iz misli. Zamišljala je kako leži tamo smrskanog lica, a niko ne obraća pažnju na nju već sat vremena. Šerlok joj dodade šoljicu kafe dok se iz lončeta pušilo poput dima cigarete. – Beko, spavala si samo dva sata. Evo, ti popij ovo. – Niko od nas nije spavao više od dva sata – reče Beka. – Gde su Adam i Savić? – Adam je napolju i razgovara sa Dejvom i Cakom. Upravo su počeli da pretražuju okolinu. Dovešće još neke ljude ovde, neke njegove kako bi ovi momci mogli da odu. – Možda Heč dolazi. Pošto je Šerlok upitno pogledala, Beka odgovori: – Čula sam kako Adam razgovara sa njim. Prisluškivala sam pa je Adam morao da mi kaže. Rekao je da Heč govori šest jezika, ima puno kontakata, da je vrlo pametan i da puši. Adam stalno pokušava da ga natera da prestane da puši, preteći mu da će ga zapaliti. Šerlok se nasmeja i napuni svoju šoljicu kako bi se pridružila Beki. – Želela bih da upoznam tog tipa. Ako se usudi da zapali cigaretu, Savić mu neće zapretiti da će ga zapaliti, već će mu odšrafiti glavu. – To znači da Adam ne radi za Tomasa? – Trenutno ne. Prijatelji su već veoma dugo. Adam je Tomasu kao sin. Ne, neću ti reći ništa više o njemu. Beka ništa ne reče. – Slušaj, Beko. To sada nije važno. Moj muž se brine da lokalni policajci neće ništa moći da učine vezano za Lindin slučaj, budući da nisu upoznati sa slučajem. Složili smo se da nastavimo ovako još neko vreme. Policajci će

uskoro doći, Beko. I postarati se za nju. Ali, neće biti u mogućnosti da bilo šta povezu, zbog toga što im nećemo odati informacije. To je svima kost u grlu, i verovatno će tako i ostati. – Šerloče, da li znaš ko je Krimakov? Šerlok nije mogla da se uzdrži, oči su joj se iskolačile pre no što je stigla automatski da navuče masku preko lica. Poželela je da ćušne samu sebe. Slegnula je ramenima. – Da, znam. Ali morao bi njegov duh da ubije Lindu Kartrajt. Zapravo je nedavno Tomas dobio informaciju da je Krimakov poginuo u jednoj automobilskoj nesreći na Kritu, gde je tobože živeo. Sve je to teško shvatljivo. Ako je mrtav, ne može imati nikakve veze sa ovim. – Da li je Tomas proverio još jednom da li je taj tip mrtav? – Pretpostavljam da jeste. – Da je taj Krimakov živ, i da on stoji iza ovog užasa, zašto bi on to meni činio? Šta je on, Rus? Šta bi uopšte mogao da ima protiv mene? Zašto Tomas misli da je on kriv? – Ne znam – reče Šerlok, i sada je već otvoreno lagala pošto je imala vremena da navuče masku na lice. – Šerlok, reci mi ko je Tomas? Molim te, moraš da mi kažeš. – Zaboravi, Beko – reče joj ova nonšalantno. – Mani se toga. Sačekaj malo. Prijalo bi mi još kafe. Hoćeš li da pojedeš jedan tost ili želiš nešto drugo? – Ne, ne želim ništa. Ko je taj Tomas? Beka se pitala. Čemu sva ta tajnovitost? Nije imalo nikakvog smisla. Spazila je telefon. Bilo je skoro devet sati, četvrtak ujutro. Od njega ni glasa. Možda se uplašio, osetio da su mu za petama, možda želi da pobegne? Ipak je zurila u taj prokleti crni telefon kao u zmiju koja se sprema daje napadne. U ranim jutarnjim satima je stigla poslednja osoba koju su želeli da vide. – Vrata baš lepo izgledaju – reče šerif Gefni kada mu je Beka otvorila vrata. – Zbog čega ste se mučili? Mislio sam da Vam nije važno kako ulazna vrata izgledaju?

Beka reče: – Nikad se ne zna, šerife. Želite li da uđete unutra? Da li ima nekih novih informacija o kosturu? – Da, želeo bih da razgovaram sa Vama na kratko, gospođice Pauel. Sada sam siguran da je kostur koji je ispao iz Vašeg podruma Melisa Kacen. Protrljao je čelo. – Ne verujem da je stari Džejkob bio toliko zao. Da smrska devojčici lice – jednostavno ne bi bilo u redu. – Šerife, razmišljao sam o Vama – reče Adam, pojavljujući se iza Bekinih leda. – Rekli ste da je nameravala da pobegne od kuće. Da li ste saznali nešto u vezi dečka sa kojim se tada zabavljala? – Ne. Niko se ne seća da se sa nekim zabavljala. Zar nije to čudno? Zašto bi to tajila? Meni i mojoj ženi Mod to uopšte nije jasno. Ona misli da se mlade devojke obično ponose svojim dečacima. – Možda njen dečko nije voleo da se pokazuje – reče Beka. – Možda je želeo da sve bude u tajnosti. – Ali, zbog čega? – Ne znam, šerife. Volela bih da znam. – Rejčel Rajan je se seća. Kaže da je bila zaista fina, što nije ništa novo. Takođe je rekla da Melisa nikada nije nosila seksi odeću. Bila je iznenađena kada je čula za „Kelvin Klajn“ džins i taj oskudni, ružičasti pulover. Ne seća se da je Melisa ikada nosila nešto tako izazovno. Možda ste u pravu, gospođice Pauel. Možda je to uradio njen mladić. Znate šta? Mogu da zamislim i slatku, mladu devojku kako obigrava oko imanja Džejkoba Marlija Ovaj je ugledao i žestoko udario. Da li joj je on razmrskao glavu? Beka reče: – Možda je išla da se sastane sa svojim dečkom te je krenula prečicom preko imanja Džejkoba Marlija. – Nema nikakvih prečica ovde – reče šerif Gefni. – Iza Marlijevog imanja se nalazi gusta šuma, a na kraju šume počinje okean. – Možda su joj – reče Šerlok – džins i pulover bili prikladni za putovanje. Možda je nameravala da pobegne, možda je odlučila u poslcdnjem trenutku da to ne učini a njen dečko se razbesneo i ubio je. Šerif Gefni polako reče: – Ko ste Vi?

– O, šerife, izvinite – reče Adam. – Šerlok i Savić su moji prijatelji. Svratili su na kratko da posete grad. – Drago mi je što smo se upoznali, gospođo. To nije loša ideja. Primećujem da zaključujete veoma logično, s obzirom na to da ste žena. Verovatno mnogo bolje od većine žena. Kada je čuo ove šerifove reči, Savić se zapitao da li će Šerlok sada da skoči na njega i zadavi ga. – Da, da – reče Šerlok zamišljeno. – Mnogo sam pametnija od sirote Beke, koja jedva može sama da ode do „Fud Forta“ bez pomoći nekog muškarca koji bi joj objasnio raspored ulica koje nose imena otrovnih biljaka. – To je bilo sarkastično – reče šerif Gefni nešto kasnije. – Znam da je ovo bilo sarkastično. Zaista sam se iznenadio kada ste onako nešto mudro rekli malopre, s obzirom da ste žena. Pre no što je Šerlok stigla da skoči na šerifa, Adam reče: – Da li su završili analizu DNK? Šerif odmahnu glavom. – Još uvek pokušavamo da nađemo njene roditelje. Nemamo sreće. Gospođica Ela se seća neke tetke koja živi sada u Bengoru. Možda je pročitala članak o slučaju kostura i resila se da nas anonimno nazove. Moraću da je pronađem. Šerif Gefni je uzdahnuo i lagano potapšao pištolj u futroli za širokim kožnim opasačem koji mu se danas bukvalno urezao u stomak. – Ali ne možemo da tvrdimo da je to Melisin skelet, mada ja tako mislim, tako da ispitujemo i druge mogućnosti. Šerif Gefni se svom svojom zavidnom težinom oslonio na pete. – Narode, ovde sam da se raspitam o onim momcima koji se muvaju po Riptajdu. Nemojte da me lažete. Znam da su sa Vama, gospodine Saviću. Možete li da mi objasnite šta se dešava? U tom trenutku je zazvonio telefon. Zvuk je bio prodoran, oštar i tako glasan da je Beka ispustila šoljicu iz ruku.

– Beka se nije naspavala noćas – reče nonšalantno Adam i podiže slušalicu. – Halo? – Zdravo, tupane. Da li si pronašao poklon koji sam ostavio? – Da, jesam. Gde si sada? – Želim da razgovaram sa Rebekom. – Žao mi je, nije kod kuće. Samo sam ja ovde. Šta želiš? Veza se prekinula. – Neki prodavač – reče Adam, uglađeno i opušteno. – Kreten je hteo da proda Beki neke venecijanere. Klimnuo je glavom. – Šta ste želeli da znate, šerife? Šerif nije skidao pogled sa Savića. – Ti momci koji se motaju gradom. Ko su oni, gospodine Saviću? – Ja sam prosto zatečen, šerife – reče Savić. – U stvari, moja žena i ja smo došli ovde kao predstavnici velike preduzetničke firme za hotele koja je veoma zainteresovana za ovu oblast obale Mejna. Istina je da je Adam naš prijatelj i on, znate, on nas pokriva. Ti momci koje viđate naokolo bi trebalo da budu vrlo diskretni, što znači da ste Vi šerife, veoma pronicljivi. Obavljaju razne poslove, razgovaraju sa narodom, nadgledaju i proveravaju zemljište, floru i faunu. Treba da saznaju šta je čije vlasništvo i kakve su ovde sada poslovne mogućnosti. Ovo je divan deo obale a Riptajd je zaista lep gradić. Možete da zamislite šta bi učinio jedan hotel nedaleko odavde za Vašu lokalnu ekonomiju? U svakom slučaju, nećemo se duže zadržavati ovde, ali bih Vas zamolio za uslugu. Da li biste, molim Vas, ovo držali u tajnosti? Savić se u trenutku obrati Šerlokovoj: – Rekao sam ti da je šerif isuviše domišljat da nas ne bi provalio, srce. Rekao sam ti da je zaista oštrouman i da vidi sve što se dešava u njegovom gradu. – Tako je, Dilane – reče Šerlok – rekao si mi. Žao mi je. Nisam ga tako dobro procenila. U redu, vrlo je pametan. Nasmešila se šerifu svojim najblistavijim osmehom.

– Dakle, želite da ne pričam o ovome, gospodine Saviću? – Tako je, gospodine. – Onda, u redu. Ali, ako bilo ko od njih upadne u neku nevolju, vratiću se. Taj vaš hotel – neće valjda pokvariti naše prirodne lepote? – Nikako – reče Savić. – To je primarni cilj naše kompanije. Beka pogleda Savića pošto je šerif izašao kroz vrata, za koja je primetio „da mirišu baš fino na čisto“. – Zaista si dobar, Saviću. Za trenutak sam i ja poverovala u tvoju priču. Gospode, čak sam poželela da pitam kako će se hotel zvati. Savić potom reče: – Onaj telefonski poziv mi je omogućio da smislim pristojnu pričicu. – To je bio on, zar ne? – reče Beka okrenuvši se ka Adamu koji je još stajao kraj telefona. – Jeste, to je bio on. Želeo je da razgovara sa tobom ali sam mu rekao da nisi kod kuće. Uvek te zove Rebeka, nikada Beka? Kada je klimnula glavom, Adam reče: – Zvao je iz javne govornice u Roklandu. Tomi Lula je upravo locirao poziv, tako da ništa ne možemo da preduzmemo. Šerlok lagano reče dok je proučavala zglob na ruci koji je bio modar od kada je udarila Tajlera Mekbrajda u vilicu. – Moramo da ga nateramo da se vrati. Nekako moramo da organizujemo susret. – Sledeći put ću ja razgovarati sa njim – reče Beka. – Ja ću ga nagovoriti da se vrati. – Ne možeš ti da budeš mamac. Nikako – reče Adam, glasom oštrim poput noža. – Vidi, Adame. On hoće mene. Ako ti budeš mamac, jednostavno će te ubiti i otići. Ali, mene neće. Želi da mi se približi i bude nasamo sa mnom. Samo sa mnom. Pomozi mi da smislim način da to realizujem. – To mi se ne dopada.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Nizak i snažan poput mladog bika, Heč se zanimao svojim dugim brkovima dok je skidao šešir od tvida, u stilu Šerloka Holmsa, i pokazao svoju obrijanu glavu. Iz nekog razloga, koji sebi baš nije mogla da objasni, Beka je pomislila kako Heč izgleda vragolasto i slatko i poželela je da ga zagrli. Osetila je po razneženom osmehu Šerlokove da je i ona poželela da učini to isto. Tip je bio moćan. Imao je više šarma no što bi čovek očekivao od jednog muškarca, pomislila je nekoliko trenutaka kasnije, kada mu je Adam pružio ruku i rekao: – Heče, odmah mi daj tu kutiju cigareta iz desnog džepa ili ću te zapaliti. – Da, šefe, naravno. Heč poslušno preda Adamu gotovo punu kutiju marlboro cigareta. – Samo sam jednu popušio, šefe, i nisam ni uvlačio. Samo sam jednu popušio. Neću pušiti u blizini slatke Beke. Ne bih želeo da uopšte rizikujem i slučajno ugrozim njena divna pluća. Sada mi reci šta da uradim da bih uhvatio tu nakazu kako bi Beka mogla da se vrati svom poslu pisanja govora i kako bi se osmeh ponovo pojavio na njenom licu. Tada se okrenuo ka njoj i pogledao je svojim tamno smeđim, sjajnim očima, i rekao: – Zdravo. Beka se osmehnu i pruži mu ruku. – Zdravo, Heče. Slušaj, ja sam spremna. Kada sledeći put nazove – biću spremna. Postavićemo mu klopku. Ja ću biti mamac. – Hmmm, ne verujem da se šefu ta ideja dopada. Jezik mu se potpuno vezao u čvor. Adam je ipak razvezao jezik. – Ne, ne sviđa mi se ta ideja. Suluda je. Ne želim da se ona izloži riziku. Sranje, po izrazu tvog lica bih rekao da ćeš to učiniti bez obzira na moje mišljenje. Je li tako Beko? – Vidi, Adame – reče Savić – kada bih mogao da smislim nešto drugo, predložio bih. Ima nas dovoljno da je zaštitimo. Heče, kako nam je Adam rekao, imaš zavidnu reputaciju koju treba da opravdaš. Reci nam šta si

saznao. Heč izvadi tanku crnu knjižicu iz svog džepa, liznu prst i okrenu nekoliko stranica. – Veći deo su uradili Tomasovi momci koji su dali sve od sebe da provere Krimakovljevu smrt. Tomas je naredio da se svi odmah bace na posao. Dakle, CIA je razgovarala sa policajcem koji je pronašao njegovo telo. Apolon – ne šalim se, to mu je pravo ime, – je rekao daje Krimakov preleteo preko stene na istočnom kraju Krita, blizu Agios Nikolaosa, i ostao na mestu mrtav. Najverovatnije usled povreda. On je dopustio mogućnost da se radi o ubistvu, ali niko to nije zaista proverio, iz prostog razloga što to nikoga nije ni interesovalo. Nije bilo nikakvih tragova da se radi o nečem drugom, tako da su zaključili slučaj. Onda su došli naši agenti, pokrili čitav teren i počeli da istražuju taj slučaj do detalja. Želeli su sve da provere. – Znači da je stvarno mrtav – reče Beka. Heč podiže pogled i nasmeši se širokim osmehom. – Ne, ne mora da znači. Začkoljica je u tome što je Krimakovljevo telo kremirano. Dugo su lokalci kočili rad naših ljudi, ne dozvoljavajući im da vide njegovo telo. Čim se grčka vlada umešala, obelodanili su da su telo odmah nakon nesreće kremirali. Zbog čega? Ne znam, ali neko sređivanje računa postoji. Dugo niko nije želeo da daje bilo kakve izjave. – Kremiran? – ponovio je Adam u neverici. – Da, pretvorio se u pepeo, te su ga stavili u urnu. I dalje stoji na jednoj polici u mrtvačnici. Šerlok reče: – Znači, nema definitivnog dokaza zbog toga što nema tela koje bismo ispitali. – Tako je – reče Heč. – Dok prežvakavamo sve to, vratimo se malo unazad. Krimakov se preselio na Krit početkom osamdesetih. Jednostavno se pojavio i ostao tamo. Bavio se prljavim poslovima, ali ne u toj meri, budući da bi svako ko bi malo pronjuškao mogao da sazna ko je i šta on bio u Rusiji. U suštini, stiče se utisak da oni nisu ni želeli zaista da ga pritegnu uza zid. Verovatno je sve njih potplatio.

– Prokletstvo – reče Adam. – U redu. Sada moramo da pretražimo njegovu kuću od podruma do krova i čak i mnogo detaljnije. Ako je ikada bio umešan u ovo, pronaći ćemo neki dokaz koji će nam to potvrditi. – Naši agenti su pretražili njegovu kuću i ništa nisu pronašli. Nikakav dokaz, trag, niti bilo kakvu vezu sa Bekom. Čuli smo daje posedovao neki stan ali ne znamo gde. Možda će nam biti potrebno malo više vremena. Nema zvaničnih podataka. Savić reče – Ako je imao neki stan, ja ću saznati. – Baš ti? – reče Adam i podignu obrvu. – Zar vam Tomas nije rekao da sam dobar u tome? Adam se osmehnu, dok je posmatrao kako Savić uključuje MAXA. Heč reče: – Svakako ćemo dobiti više detalja o njegovom privatnom životu. Ali, još uvek iz Rusije nismo dobili ništa. Izgleda da su odavno Krimakovljevi dosijei prepravljeni. Malo toga je ostalo. Ništa interesantno. Verovatno je KGB naložio da se tako učini, a zatim je i njemu pomogao da se sakrije na Kritu. Mada ćemo nastaviti da pronalazimo i ispitujemo sve njegove saradnike u Moskvi. – Krimakov nije mrtav – reče Adam. Bio je ubeđen u to kao nikada ranije u svom životu. Pošto je to rekao, Adam se naslonio i zatvorio oči. Počela je da ga boli glava. – Pa, imam još nešto da vam saopštim. Proučio sam sve ove podatke. Heč opet liznu prst i prelista još nekoliko stranica. – Policija iz Olbanija je pronašla očevica pre otprilike dva sata, koji je identifikovao automobil koji je pregazio Dika Mekelama. Radi se o crnom BMW, broj registarske tablice, bar prva tri broja – su 385. Njujorška tablica. Još uvek nemam drugih detalja o tome. – Pogledaću ja – reče Savić. – Biće brže i sa više detalja. Ne želim ni da znam kako si tako brzo došao do te informacije. – Samo ću reći da su joj se dopali moji brkovi – reče Heč. – Molim te,

javi se Birou, agente Saviću. Nisam imao vremena da se javim ponovo Tomasu kako bih proverio još jednom. Ah, da, neki muškarac je vozio. Ne zna se da li je bio stariji ili mladi, ili u srednjim godinama. Bio je zaklonjen tamnim staklima, izuzetno tamnim kao kod limuzina. Prilično neuobičajeno za običan komercijalni automobil, i smatramo daje baš zbog tih zatamnjenih stakala odlučio da ukrade baš taj automobil. Savić je uzeo svoj mobilni telefon i sledećih deset sekundi je klimao glavom da bi za tri minuta prekinuo vezu. – Sređena stvar. Imaćemo listu mogućnosti za otprilike pet minuta. Tomi Lula lagano zakuca na ulazna vrata i ude unutra. – Imamo tipa koji je kupovao benzin na benzinskoj pumpi, deset kilometara zapadno od Riptajda. Radnik, mladić star otprilike osamnaest godina, je rekao da je video blato i krv na manžetnama njegove košulje dok je plaćao benzin. Ne bi ni obratio pažnju na to da Rolo nije pretresao sve benzinske pumpe i postavljao pitanja o strancima koji su se tu pojavljivali. To je bio on. – Jeste – reče Adam i skoči na noge. – Molim te, reci nam Tomi. Molim te, reci nam da se taj dečak seća kako tip izgleda i koji automobil vozi. – Taj tip je nosio zeleni lovački šešir sa perom, nalik mojem, samo bez stila. Nosio je i naočare sa vrlo tamnim staklima. Nije mogao da kaže da li je tip mlad ili star. Žao mi je, Adame. Prokletstvo, svi stariji od dvadeset pet godina su tom klincu matori. Jasno se seća da je tip vrlo lepo govorio, da je zaista obrazovan, i da je imao dubok i uglađen glas. Što se tiče automobila, misli da se radi o BMW, tamno-plavom ili crnom. Žao mi je, ali nije video registarski broj. Ali, znaš šta? Imao je zatamnjena stakla. Šta kažeš na to? – Valjda ne bi vozio isti automobil koji je vozio i kada je ubio Dika Mekelama u Olbaniju – reče Šerlok. – Zašto da ne ? – reče Savić. – Ako nije bio ulubljen i isflekan od krvi, zašto ga ne bi vozio? Savićev mobilni telefon je zazvonio. Ustao je i otišao da ulaznih vrata. Čuli su njegov glas, videli kako klima glavom dok sluša. Spustio je slušalicu i rekao: – Ništa. Ukrao je registarske tablice. Ništa nije prepustio slučaju.

Trebalo bi da bude idiot, pa da ostavi originalne tablice. Ipak, ta jako zatamnjena stakla. Naložio sam da mi provere sve ukradene automobile u protekle dve nedelje sa tom vrstom stakala. Savićev telefon ponovo zazvoni za osam minuta. Slušao je i žurno zapisivao. Kada je spustio slušalicu, reče: – Imamo nešto. Kao što je i Heč rekao, samo nekoliko komercijalnih automobila, i domaćih i stranih, je pravljeno sa tako zatamnjenim staklima. Ukradena su. Vlasnici žive u različitim delovima Sjedinjenih Država. Radi se o dvojici muškaraca i jednoj ženi. Beka reče bez oklevanja: – Žena. Njoj je ukrao automobil. – Moguće – reče Šerlok. – Hajde da odmah to proverimo. Nazvala je informativnu službu Itake, u Njujorku, i dobila broj gospoda Irene Bejli, sa Hantli avenije, br. 112. Telefon je zazvonio tri puta kada se začuo glas: – Halo? – Gospođo Bejli? Vi ste gospođa Irena Bejli? Tišina. – Da li me čujete? Gospođo Bejli? – To je ime moje majke – reče žena. – Izvinjavam se, ali ste me iznenadili. – Mogu li da razgovaram sa Vašom majkom? – Vi ne znate? Verovatno ne. Moja majka je ubijena pre dve nedelje. Šerlok nije ispustila slušalicu iz ruke, ali je osetila jak, razdirući bol u stomaku koji se širio ka grlu, te je uzbuđeno promucala: – Da li možete, molim Vas, da mi date neke detalje? – Ko ste Vi? – Ja sam Gledis Martin, iz administracije Socijalnog osiguranja, iz Vašingtona. – Znam da je moj muž zvao Socijalno. Šta želite? – Trebalo bi da popunimo neke formulare, gospodo. Da li ste Vi njena

ćerka? – Jesam. O kakvim se formularima radi? – Radi se samo o statističkim podacima. Da li mogu sa nekim drugim da razgovaram o tome? Ne bih želela da se uzbuđujete. Zavladala je tišina. – Ne, u redu je. Pitajte me slobodno. Ne bismo želeli da se zameramo državnim službama. – Hvala, gospođo. Rekli ste da je Vaša maka ubijena. Da li se radilo o automobilskoj nesreći? – Ne. Nekoje udario u glavu dok je izlazila iz automobila ispred supermarketa. I ukrao joj auto. – Draga moja, baš mi je žao. Molim Vas, recite mi da li je čovek koji je to učinio uhvaćen? U tom istom trenutku je ženski glas postao grub. – Ne, nije uhvaćen. Policija je dala opis automobila, ali do sada niko ništa nije prijavio. Misle da je ofarbao automobil u drugu boju i promenio registarske tablice. Nestao je. Čak ni policija Njujorka ne zna gde je. Ona je bila stara, tako da nikoga nije briga. Gorčina u glasu ćerke je dopirala do kostiju, kao i bol, neverica i bes koji su još uvek bili svezi. – Da li je automobil koji je taj čovek ukrao imao nešto osobito? – Jeste. Prozori su bili zatamnjeni zbog toga što je moja majka imala vrlo osetljive oči. Veća količina svetlosti joj je ozbiljno škodila. – Shvatam. Koje boje je bio automobil? – Bele, sa zelenim presvlakama unutra. Automobil je iznad leve stražnje gume bio ulubljen. – Shvatam. Rekli ste da je dolazilo još policajaca osim lokalnih? – Da. Iz različitih odeljenja, iz Njujorka. Trebalo je da uhapse tog čoveka. Ne znamo zašto se umešala policija Njujorka. Da li Vi znate? Da li zaista zovete zbog toga? Želite da mi izvučete neku informaciju? – Ne, nikako. Nama su potrebni samo statistički podaci. – Gospođice Martin, da li imate još pitanja? Razvrstavam stvari svoje

majke i moram za pola sata da stignem u dobrotvornu ustanovu „Sveti Pavle“. – Ne, gospođo. Vrlo mi je žao zbog toga što ste izgubili majku. Ja ću srediti sve podatke. Šerlok se okrenu dok su svi zurili u nju. – Ubica je prefarbao beli automobil i ukrao registarsku tablicu. Policija Njujorka je bila na licu mesta. Znaju za ceo slučaj. Da, stakla na prozorima su bila vrlo jako zatamnjena zbog toga stoje gospoda Bejli imala osetljive oči. – Kučkin sin – reče Heč i gurnu ruku u džep da bi izvukao cigarete. – Kako to da mi niko nije rekao da policija zna za taj prokleti automobil? Adam ga je samo pogledao i rekao: – To su namerno zataškali. Sumnjam da tu informaciju kriju od federalaca, zbog toga što ne žele da neko drugi reši pre njih slučaj. A žrtva je ta koja gubi. Ono što policija Njujorka ne zna, jeste da je ubica ovde u Mejnu. Da li bi trebalo da im kažemo? Savić reče: – Nećemo reći policiji Njujorka, ali ja mogu da kažem Teliju Holiju iz kancelarije SAC, u Njujorku. On će se postarati da to ode tamo gde treba. – Da – reče Adam – zašto da ne? Da li se svi slažu sa tim? – Koliko bi trebalo da budemo detaljni? – upita Beka. Lomila je prste i Adam se namrgodio zbog toga.. Savić malo razmisli i reče: – Hajde da mu samo kažemo da je ubica viđen na obali. Kako vam se to čini? To i jeste istina. – Moramo da ga uhvatimo – reče Beka. – Ako ne uspemo to da učinimo, moraćemo da pozovemo tog Tomasa, koji čini se poznaje svakoga i upravlja svime, i da mu kažemo da pošalje ovamo Marince. – Nije zvao – reče Beka i odgrize veliki komad hot-doga. – Zašto još nije zvao? Žvaćući prženi krompirić, Adam reče: – Mislim da je resio da se primiri jedno vreme. Nije on glup. Zakopaće se negde drugde, naterati te da izgrizeš svoje nokte, nas će naterati da postanemo razdražljivi a zatim će iznenada ponovo da uskoči u igru – svoju igru.

Svi su jeli hot-dog sa senfom i uživali, dok je tim momaka ulazio s vremena na vreme unutra, jedan po jedan. Specijalni agent Rolo Dempsi reče Adamu: – Čuo sam Vaše ime, ali se nisam setio odakle Vas znam. Sada znam. Vi ste spasili život senatora Dašvorta prošle godine, kada je neki luđak pokušao da zarije nož u njegova rebra. Adam ne reče ni reči. – Da, to ste bili Vi. Spasili ste život senatoru Dašvortu. Vrlo impresivno. – Kako to znaš? – reče najzad Adam, frkćući na Rola. – Trebalo bi da to bude tajna. – Šta da radim? Ja sam insajder. Ljudi mi neprestano pričaju sve i svašta. – Ja nikada nisam čula ništa o tome – reče Beka i uperi svoje antene ka njima. – O čemu to pričate? Rolo joj se samo nasmeši i nastavi: – Da li ste saznali ko je pokušao da ga ubije? – To nisi uspeo da saznaš? – Hej, ja sam insajder ali kad je stvar stigla do detaljisanja, neko je jednostavno zavrnuo slavinu sa informacijama. Adam slegnu ramenima. – Kome je sada to važno? Tip koji je želeo da ubije senatora je u stvari bio njegov zet. Tip se zvao Irving i počeo je da mu preti i priređuje ostala uobičajena anonimna sranja. Senator me je nazvao. Ispalo je da je Irving bio ovisan o heroinu, da nije imao više para i da je želeo da dođe do senatorove zaostavštine. Senator je uspeo da sve to sakrije od medija, kako bi zaštitio svoju kćerku. Tako smo odveli momka u sanatorijum, gde mu je i mesto, i dalje je tamo. Iskreno se nadam da ima samo još nekoliko insajdera koji znaju za taj slučaj. – Ti radiš kao telohranitelj? – upita Beka, smešeći se Adamu dok je prinosila ustima kašiku pasulja. – Mislila sam da si savetnik za obezbedenje. – Volim da se bavim različitim stvarima – reče Adam. – Ono što bih želela da znam – reče Šerlok, pružajući Rolu još jedan hotdog sa puno domaćeg, žutog senfa – jeste kako niste odmah znali o kome se

radi? Tip je bio narkoman? Takve stvari se teško prikrivaju. Adam se iskreno zacrveneo. Igrao se viljuškom i nije je gledao u oči. Nakašljao se. – Pa, radilo se o tome da njegov zet nije bio tu protekla tri dana. Proverio sam. Njegova žena ga je štitila, rekla je da je imao grip i da je vrlo zarazan, itd. Zaklela se preda mnom i pred svojim ocem da Irving nikada ne bi pomislio na tako nešto, da mora da se radi o nekom luđaku ili političkoj levici. Bila je tako prokleto ubedljiva – Dobro je bilo što ste Vi bili tamo da odvratite taj udarac nožem – reče Rolo. – Istina – reče Adam. Rolo sede za kuhinjski sto, gurajući se između Savića i Beke. Adam duboko uzdahnu i reče: – Upravo sam čuo da ta žena pokušava da izvuče muža iz bolnice. Može ponovo da pokuša. – Sranje – reče Rolo. – Na svetu baš nema pravde, zar ne? Onda je ušao Čak, i Rolo izađe odmahujući rukom i ostavljajući nepojedeni hot-dog. – Neće nam oduzeti puno vremena – reče Savić. – Mogu to da osetim. Jednostavno će se desiti. – Zagrizao je poslednji komad hot-doga, uzdahnuo od zadovoljstva i zagrlio svoju ženu. Stvari su zaista počele da se razvijaju vrlo brzo. Svi su sedeli u dnevnoj sobi i ispijali kafu, planirali, raspravljali se, i razmišljali. Napolju se ništa nije dešavalo. Sve je bilo mirno, tačnije do deset časova, kada je metak pogodio jedan od prozora na prednjoj strani kuće. Staklo se razmrskalo unutra, unoseći komade zavese sa sobom. – Svi dole! – uzviknu Savić. Taj metak koji je ušao kroz prozor i zario se u pod na najudaljenijoj tački dnevne sobe, nije bio običan. Radilo se o suzavcu. Podigao se gust, sivi dim čak i pre no što je metak udario u pod. – Prokletstvo – reče Adam. – Vratite se u kuhinju. Odmah! Kroz prozor je uleteo i eksplodirao još jedan suzavac. Svi su kašljali,

prekrivali lica i trčali u stražnji deo kuće. Kroz noć su odjekivali pucnji i bučna i žestoka sporadična vatra. Ulazna vrata su se širom otvorila i Tomi Lula je utrčao unutra, lica prekrivenog jaknom. – Momci, brzo. Izađite kroz ulazna vrata, stražnji deo kuće nije bezbedan. – Ubacio nam je suzavac – reče Adam, kašljući isprekidano. – Verovatno koristi KAP 15, izvan našeg terena. Izađite napolje. Kašljali su kao ludi dok su im se suze slivale niz lice. Savić primeti da je Beka zabila nos ispod njegovog pazuha. – Moramo da ga uhvatimo – vikao je Adam kašljući i gušeći se, dok su mu iz očiju lile suze. – Samo nam je potrebno malo vremena da se saberemo, pa ćemo početi sa potragom. Trebalo im je sedam minuta da se zapute u pravcu odakle su najverovatnije ispaljeni meci sa suzavcem ka prozorima na prednjem delu kuće. Spazili su samo otiske guma, ništa više. Adam viknu: – Pogledajte ovamo! Svi su se okupili oko Adama koji je čučao. Uzeo je sa zemlje jednu čauru, dugačku deset centimetara i široku otprilike četiri santimetara. – Tomi Lula je bio u pravu. Koristio je KAP 15 – to je kratka M16, karabinska automatska puška – objasnio je Beki. Savić je pronašao još jednu čauru i bacakao je gore-dole. – Ali, kako suzavac može da se ispali iz puške? – upita Beka. – Mislila sam da postoje neki kanisteri, nešto tome slično. Tako sam bar gledala na televiziji i u filmovima. – To je zastarelo – reče Adam. – Puška M16 je zaista vrlo malih dimenzija, može vrlo lako da se transportuje. Čovek može da je sakrije ispod mantila.. Cev može da se uvuče kao durbin. Čak je i „Foke“ koriste. Čovek treba samo na cev da pričvrsti napravu za ispaljivanje granate, i odmah može da ispali projektil sa suzavcem. To zaista može da prouzrokuje ozbiljne nevolje. Šerlok reče: – Očigledno je da taj čovek ima dobre kontakte i da je

obučen. Poseduje sve tehnološke novotarije. Gde li je samo mogao da ih nabavi? Adam pomisli: Krimakov. Niko ništa nije rekao. Vratili su se u kuću posle četrdeset i pet minuta. Bilo je kasno, i svi su bili premoreni. Dok je oblačio jaknu i proveravao pištolj, Adam reče: – Ja ću biti u prvoj straži. – Probudi me u tri sata – reče Savić. – Odoh ja – reče Adam. Pogledao je u Beku i zapazio koliko je bleda. Nije mogao da izdrži, već joj je prišao i čvrsto je zagrlio. Prošaputao je u blizini njene kose: – Lepo spavaj i nemoj da se brineš. Uhvatićemo ga mi. Beka se osećala kao da neće moći da umiri svoje srce i zaspi, ali je nekako uspela. Zaspala je čvrsto i bez sna, sve dok nije osetila čudan bol u levoj ruci, odmah iznad lakta, poput ujeda komarca. Trgnula se iz sna, srce joj je lupalo kao ludo i nije mogla da diše. Samo je dahtala i trzala se. Oslepela je. Ne, samo je bio mrak. Bilo je jako mračno i roletne su bile navučene zbog toga što nisu želeli da on vidi šta se dešava u kući. Spazila je figuru u senci kako stoji nad njom, sivu i neodređenu. Prošaputala je: – Šta je ovo? Adame, da li si to ti? Šta si uradio? On ništa nije odgovarao, samo se malo približio a onda je, dok je njeno srce polako usporavalo rad, prošaputao direktno u lice: – Došao sam po tebe, Rebeka. Baš kao što sam ti rekao. Potom je liznuo po obrazu. – Ne – rekla je. Ne! Onda je pala unazad, pitajući se kakva je to srebrna svetlost koja obasjava njeno lice. Izgledala je kao neka strela uperena ka njoj, tanani srebrni zrak, ali u tom trenutku više joj nije bilo važno. Svetlosni zrak, pomislila je, dišući duboko, mnogo dublje no što je navikla. Potom je utonula u nežnu i toplu tamu koja je opustila njen um i telo, i više ničega nije bila svesna.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Otkucaji njenog srca su postajali sporiji, ravnomerni, opušteni i ujednačeni. Njeno telo nije odavalo strah. Osećala je mir i spokojstvo. Otvorila je oči. Bilo je mračno, bez senki i nagoveštaja kretanja. Oko nje je bila samo neprovidna tama bez pokreta. Ta tama je gutala, ali je terala sebe da duboko diše. Njeno srce više nije pokušavalo da iskoči iz grudi. I dalje je bila opuštena, vrlo opuštena, bez straha koji bi je slomio. Makar se još uvek tako osećala, znajući da bi ipak trebalo da se boji. Bila je u mraku, a on je bio kraj nje. I dalje je disala ravnomerno, lagano i čekala je. Ali se nije bojala. Pa, možda je bilo u njoj nekog nerazgovetnog nagoveštaja straha koji je titrao negde na ivici razuma. Namrštila se i on je nestao. Čudno je bilo kako se savršeno sećala svega što se dogodilo: bola u levoj ruci, istovremenog straha, svega se sećala – njega kako je liže po obrazu – bez uticaja razuma koji bi mogao da izmeni njena sećanja. Sada su trzaji straha postajali opipljiviji, gotovo da je mogla da ih ščepa. Rad srca se ubrzao. Zatreptala je očima, goneći sebe da se suoči sa strahom, kako bi mogla da ga kontroliše. Došao je do nje. Nekako je ušao u kuću, prošao pored stražara i ščepao je. Iznenada se pojavio snop svetla i miris dima. Upalio je svecu. U tom trenutku nije bio blizu nje ali je bio tu, nekoliko santimetara od nje. Umirila je strah koji je rastao, bilo joj je teško, možda nešto najteže što je morala da uradi do tada, ali je znala da to mora da učini. Setila se iznenada kako joj je majka jednom rekla da strah boli, pošto se od njega ukočiš. – Nikada ne odustaj – rekla joj je majka. – Nikada ne odustaj. Tada je majka uhvatila za ramena i još jednom rekla – Nikada ne odustaj. U tom trenutku joj je bilo potpuno jasno šta je majka želela da joj kaže time. Čak je mogla i da oseti čvrst stisak majčinih prstiju na ramenu. Čudno je bilo što se nije sećala šta je bio povod da joj majka to kaže.

– Gde smo mi? Zar je to bio njen glas, miran i nezainteresovan? Da, uspela je. – Zdravo, Rebeka. Došao sam po tebe, baš kao što sam ti obećao. – Molim te, nemoj više da me ližeš po obrazu. To je baš bilo gadno – reče ona a potom se zagrcnu od smeha. On je samrtnički ćutao, uvreden i verovatno iznerviran zbog toga što mu se podsmevala, pomislila je. – Dao si mi neku injekciju. O kakvoj injekciji je reč? Čula ga je kako teško diše. – Radi se o nekoj robi koju sam kupio u Turskoj. Rekli su mi da je sporedni efekat privremeni osećaj euforije. Ta želja za smehom te neće još dugo držati, Rebeka. Efekat će nestati, a ti ćeš se smrzavati od straha. Bojaćeš me se jako. – Kako da ne? Ošamario je. Nije primetila ruku, jednostavno je bila tu i grubo se zaustavila na njenom obrazu. Pokušala je da skoči na njega, ali je shvatila da je vezana, sa rukama iznad glave i zglobovima vezanim za gredu. Ležala je na krevetu. Noge su joj bile slobodne. I dalje je bila odevena u spavaćicu, belu pamučnu spavaćicu, zakopčanu od vrata do članaka na nogama. Blago joj je poravnao rub. Tada ona reče podrugljivim tonom: – Hej, više mi se dopao šamar nego ono lickanje. Baš si junačina, zar ne? Da li bi mi odvezao ruke, samo na minut, kako bismo videli koliko si zaista hrabar. – Ućuti! Stajao je pored nje, zatim se sagnuo ka njoj teško dišući. Nije mogla da vidi njegove ruke, ali je mogla da zamisli kako ih steže u pesnice, spreman da je udari. Vrlo tiho je rekla: – Zašto si ubio Lindu Kartrajt? – Tu debelu kučku? Dosađivala mi je, stalno je nešto kukala, tražila, cmizdrila kada bi bila žedna, želela da piški ili da legne. Umorio sam se od toga.

Nije rekla ništa. To što je osećala se nije moglo recima izraziti. Pitala se šta ga je nagnalo da postane lud, ili se naprosto takav rodio? Rodio se zao, tako da nije bilo drugog krivca do naslednih gena. Mogla je da ga čuje kako tapka prstima, tap, tap, tap. Želeo je da je navede na razgovor, žarko je to želeo, ali je ona uporno ćutala. – Da li ti se dopao moj poklon, Rebeka? – Ne. – Posmatrao sam te dok si onako strašno povraćala.. – Palo mi je na pamet da me posmatraš. Gospode, ti si bolestan. Da li se ložiš na povraćanje? – Onda sam video onog rmpaliju, Adama Keradersa, tamo sa tobom. Držao te je u zagrljaju. Zašto si mu dozvolila da te tako grli? – U tom trenutku bih verovatno i tebi pala u zagrljaj, kada ne bih znala kakav si. – Drago mi je što mu nisi dopustila da te poljubi. – Tada sam upravo povratila. Niko baš ne voli da se ljubi sa nekim ko je povraćao, zar ne? – Ne, pretpostavljam da ne voli. Taj glas nije pripadao nekom starijem čoveku, nije se uklapao u lik Krimakova. Ali, da li je bio mlad? Nije bila sigurna. – Ko si ti? Da li si ti Krimakov? Ćutao je, ali vrlo kratko. Onda se dubokim glasom nasmejao blago i to je prenerazilo. Lagano je prešao dlanom preko njenog obraza, malo je štipnuo, i ona se odmakla. – Ja sam tvoj dečko, Rebeka. Čim sam te video, znao sam da bi trebalo da ti postanem blizak, da ti udem pod kožu. U stvari sam i razmišljao o tome da ti se bukvalno uvučem pod kožu, ali to bi značilo da bi trebalo da te oderem a zatim se prekrijem tvojom kožom. Nisi dovoljno krupna za taj poduhvat. Onda sam pomislio kako bih voleo da sam odmah pored tvog srca, ali i to bi opet iziskivalo isuviše mnogo krvi, da bi mogla da se napuni čitava jedna fontana. Suviše ruku može da pokvari čorbu, a suviše krvi može da

isfleka odeću. A ja sam ipak, u tom pogledu sitničave prirode. Ne, ne govori ništa, ni ne razmišljaj o tome. Nisam ja lud kao onaj tip Hanibal iz filma „Kad jaganjci utihnu“. Ispričao sam ti ovo kako bih ti pružio priliku da moliš i preklinješ. Efekat droge već popušta. Sada mogu da vidim koliko si uplašena. Kada bih sada počeo da pričam, izazvao bih u tebi nepojmljiv strah. Bio je u pravu što se toga tiče ali je želela da on to ne primeti, da mu ne pokaže da duboko u sebi kipti, da gotovo izgara od iskonskog straha. – Ali ćeš me, nakon što završiš sa pričom zadaviti kao što si i Lindu Kartrajt? – O, ne. Ona nije bila važna. Bila je niko i ništa. – Ne bih se složila sa tobom. – Verovatno, ali koga je briga za to što ti misliš? – Zašto si odabrao mene? Nasmejao se i mogla je da se opkladi da mu je izraz lica, da je mogla da ga vidi, izveštačen i nadobudan. – Još neću da ti kažem, Rebeka. Ti i ja imamo još mnogo toga da obavimo pre no što saznaš ko sam ja i zašto sam odabrao tebe. – To je, svakako, po tvom mišljenju opravdani razlog. Ali, zašto mi ne ispričaš o čemu se radi? – Uskoro ćeš saznati, ili nećeš. Videćemo. Sada ću ti dati još jednu malu injekciju, pa ćeš opet zaspati. – Ne – rekla je. – Moram do kupatila. Dopusti mi da odem do kupatila. Opsovao je – radilo se o nekoj mešavini američke psovke u britanskom stilu i nekog arhaičnog jezika koji nije uspela da prepozna. – Samo pokušaj nešto i nokautiraću te na mestu. Odraću ti kožu sa ruke i napraviti par rukavica. Da li me čuješ? – Da, čujem te. Mislila sam da si mnogo prefinjeniji. – I jesam prefinjen, kada je krv u pitanju. Ako ti oderem kožu sa ruke, tu neće biti slapova krvi.

Osetila je kako joj odvezuje ruke, polako, i pretpostavila je da se radilo o komplikovanim čvorovima. Najzad je bila slobodna. Spustila je ruke i protrljala zglobove. Prosto su goreli a onda se bol umanjio. Bila je sva ukočena. Lagano je sela i spustila noge sa kreveta. – Ako pokušaš nešto, zabiću ti nož u nogu. Visoko u butinu. Znam zajedno mesto koje ne izgleda previše osetljivo, ali ako te tu ubodem poželećeš da si mrtva. Jedva da ćeš uopšte krvariti. Da, zaboravio sam da pomenem da ću ti odrati ruke. Ne pokušavaj da mi vidiš lice, inače ću morati da te ubijem odmah i to je kraj. Nije joj bilo jasno kako je mogla da hoda, ali je ipak uspela. Kako je snaga počela da joj se vraća u noge i stopala, poželela je da potrči tako brzo da nestane u magli kako više nikada ne bi mogao daje uhvati. Nikada, nikada. Naravno, nije to učinila. Kupatilo je bilo odmah do spavaće sobe. Otvorila je vrata. Kada je ušla, zaustavila se i osmotrila svoj lik u ogledalu. Bila je bleda, iznurena i mršava. Kosa joj je bila zamršena i padala je do ramena. Izgledala je izgubljeno i odsutno, poput žene koju su drogirali. Shvatila je na kraju da bi u tom trenutku mogla i da umre. – Hajde sada, Rebeka. Znam da si završila. Izađi ili ćeš zažaliti. – Tek sam ušla. Daj mi malo vremena. U kupatilu nije bilo ničega što bi se moglo iskoristiti kao oružje, baš ništa. Čak je uklonio i držače za peškire i sve što se nalazilo ispod lavaboa. Ničega nije bilo. – Samo trenutak – uzviknula je. Jurnula je ka toaletnoj šolji i pala na kolena. Šolja je bila stara. Školjku toaletne šolje je za pod držao pričvršćen jedan odavno zarđali šraf.. Pokušala je da ga odvrne i na njeno iznenađenje, počeo je da se pokreće. Bio je debeo, a žleb dubok i zarđao. Zagrcnula se i počela da se moli, jecajući u sebi. Čula ga je kako stoji odmah iza vrata. Da li je dodirivao vrata? Da li će provaliti unutra? O, Bože. – Samo momenat – vikala je. – Ne osećam se dobro. Muka mi je od te droge koju si mi ubrizgao. Daj mi još jedan minut. Ne bih želela da se ispovraćam svuda po sebi. Okreni se, proklet bio, okreni se. Najzad ga je imala u rukama. Šraf je

bio debeo i dugačak oko četiri santimetara, sa veoma oštrim izbočinama. Šta da radi sa njim? Gde da ga sakrije? – Dolazim – uzviknula je dok je pažljivo parala rub na svojoj spavaćici. – Osećam se malo bolje. Ne bih želela da se opet ispovraćam, naročito ako mi opet budeš vezao ruke. Ako je stajao pre toga pored vrata kupatila, više nije bio tamo. Kada je izašla, već je stajao u zamračenom delu sobe. Nije mogla uopšte da ga vidi. Dubokim glasom po kojem se nije moglo suditi o njegovim godinama je rekao: – Lezi ponovo na krevet. To je i učinila. Nije joj vezao ruke iznad glave. – Ne pomeraj se. Pre no što je i mogla da reaguje, osetila je ubod u predelu leve ruke, odmah iznad lakta. – Kukavice – rekla je a glas joj je u istom trenutku postao nerazumljiv. – Bedna kukavice. Čula ga je kako se smeje. Opet je počeo da je liže, ali ovoga puta po uhu. Jezik mu se pokretao polako, gore-dole. Poželela je da može rukama da zapuši uši, ali nije uspela budući da joj je mozak već utonuo u opušteni i nežan predeo gde je nestao i njen strah, skoro kao da je pobegla od same sebe. Nema vremena ni za šta, pomislila je. I njene misli i ona sama su lagano klizili, kao zrnevlje peska na vetru. Nema vremena da mu zabije taj zavrtanj u vrat. Nema vremena ni da ga pita da li su Krimakova kremirali. Nije imala vremena ni za šta. Adam je stajao pred vratima njene spavaće sobe. Nje nije bilo, jednostavno je nestala. – Ne – reče, odmahujući glavom. Ne, Gospode, samo to ne! Saviću! Međutim, nje nije bilo, nestala je bez traga i glasa. Dok im je sipaja karu, Šerlok reče: – Iskoristio je suzavac kao diverziju. Dok smo svi bili napolju i tražili ga, jednostavno se prikrao u kuću i sakrio se u ormanu Bekine spavaće sobe. Onda je verovatno drogirao. Kako je

izašao? Naši momci su već bili na svojim položajima kada smo se vratili unutra. O, ne! Okupite sve članove tima! Ne može se reći da ino dobro postupili kada smo se usredsredili samo na oblast lipred kuće. Dilane, ko je bio zadužen za oblast iza kuće? – Bestraga! – reče Adam. – Ne, to ne može biti! Prokletstvo! Pronašli su Čaka Ejnslija u žbunju, desetak metara iza kuće. Nije bio mrtav. Neko ga je udario otpozadi i ležao je vezan i zapušenih usta. Kada su mu skinuli traku sa usta, rekao im je: – Dozvolio sam mu da me sredi. Nisam čuo ni šum. Bio je brz, strahovito brz. Gospode, šta se to do đavola dogodilo? Da li su svi dobro? Savić reče onako uzgred: – Oteo je Beku. Hvala Bogu da si bar ti živ. Pitam se zašto ti jednostavno nije prerezao grkljan? Čak se pitam zastoje gubio vreme sa vezivanjem? Tada je Šerlok, koja je klekla kraj Čaka kako bi mu odvezala ruke i noge, rekla: – Nije želeo da policija dođe. Shvatio je da bi oni došli ako bi ubio jednog od nas. To bi ga već unervozilo i izgubio bi kontrolu. Zaista nam je drago što si ti dobro, Čak. Adam reče: – Mora da te je udario pre no što je ubacio suzavac u kuću. Izleteli smo iz kuće urlajući, svi smo pokušavali da ga pronađemo i uopšte nismo primetili da te nema. Zbrka je bila prevelika. Prokletstvo. Kada su ga odveli u kuhinju, Šerlok je dala Čaku da popije malo hladne vode i dva aspirina. – Trebalo bi da ih popiješ, ako ne želiš da imaš glavobolju – reče mu ona a zatim ga zagrli. – Hvala Bogu da si dobro. Pošto nisi mogao da paziš na stražnji deo kuće, mora da se jednostavno iskrao iz kuće sa Bekom na leđima. – Nismo primetili da te nema – reče lagano Adam. – Ne mogu da verujem da smo bili toliko glupi da ne pozovemo sve da se okupe i prebrojimo se pre no što se vratimo u kuću na spavanje. Prokletstvo, čak nam nije ni palo na pamet da pretražimo kuću.

Svi su se osećali utučeno kada se sleglo to što se dogodilo. Niko nije osećao potrebu za objašnjenjima, niti nekim izgovorima. Napravio je budale od njih. Sat kasnije su Savić i Šerlok zatekli Adama u kuhinji, sa licem zagnjurenim u šake. Savić je lagano spustio ruku na njegovo rame. – Dešava se. Svako od nas oseća odgovornost. Čak je u pravu, nismo mi krivi. Sada moramo to da ispravimo. Adame, moramo da je pronađemo. – Trebalo je da je čuvam – reče Adam, zureći u svoje prekrštene prste. – Ja sam najveći kreten na ovom prokletom svetu. On je oteo, Saviću. Ona je kod njega, a mi nemamo pojma gde se nalaze. – Da, kod njega je – reče Savić – i verovatno će je odvesti u Vašington. Zar nije tako? On želi da bude pored njega kada se suoči sa Tomasom. Ona je njegovo oruđe. Tomas bi dao sve daje spasi, uključujući i da se preda tom manijaku. – Govorimo kao da je Krimakov živ, kao da u to uopšte ne treba da se sumnja – reče Šerlok. Adam polako izgovori: – Zaboravimo izveštaje i šta su operativci rekli. Telo je kremirano, to je sve što treba da znamo. Radi se o Krimakovu. Sada mu je potrebno samo da sazna gde se nalazi Tomas. Tomas ima kuću u Čevi Čejsu, ali to je dobro čuvana tajna. Položaj njegovog stana u Džordžtaunu je takođe tajan, ali bi tamo mogao da ga pronađe ako bi se zaista potrudio. MAX bi taj stan verovatno locirao za manje od deset minuta. Ali, to nije slučaj sa kućom u Čevi Čejsu. Tomas je vrlo obazriv. Ovo nemojte smatrati šalom, ali ja zaista mislim da čak ni predsednik ne zna gde se Tomasova kuća nalazi. Tako da ni Krimakov ne bi mogao da sazna za položaj Tomasove kuće. Zato je oteo Beku. Ona je njegov kec iz rukava. Odvešće je u Vašington, u stan. Adam ga tu hladno prekide. – Moramo odmah da krenemo. Savić reče: – Mislim da bi trebalo prvo da se javiš Tomasu i da mu kažeš šta se desilo. Isuviše dugo smo prikrivali, vreme je da sazna. Da li se slažeš? Adam opsova nešto sebi u bradu kada je začuo ljutiti glas Tajlera Mekbrajda. Tajler je ušao u kuhinju dok su ga tri agenta pratila a jedan ga držao za

ruku. Vikao je: – Šta se, do đavola, ovde dešava? Sva svetla su upaljena? Ko su ovi tipovi? Pustite me, bestraga vam glava! Gde je Beka? – Pusti ga, Tomi – reče Savić i klimnu jednom od Tomasovih ljudi koji su čuvali ulaz u kuću. – On je komšija i Bekin prijatelj. – Adame, šta se ovde, do đavola, dešava? – Oteo je – reče Adam. – Mislimo da ide u Vašington sa njom. Uskoro ćemo sve da razjasnimo. Tajler je prebledeo a zatim uzviknuo: – Trebalo je da je li čuvaš, ti bitango jedna! Zajebao si stvar i to debelo, zar nisi? Želeo sam da ti pomognem, a ti si me prosto oduvao zbog toga što sam običan civil i beskoristan. A šta ste vi? Svi ti agenti FBI a niko nije mogao da je zaštiti. Niko od vas nije mogao da joj pomogne! Savić je stegao Tajlerovu ruku i rekao: – Razumem tvoj bes. Ali, te optužbe neće nikome pomoći, naročito neće Beki. Veruj mi, svi znamo čiji je život na kocki. – Vi bedne, neodgovorne bitange! – vikao je Tajler još glasnije. – Svi ste vi isti! Otrgao se od Savića. – Tajlere, nemoj da ideš kod šerifa Gefnija. To bi bio pogrešan potez – reče Adam tiho. – Zbog čega? Šta bi moglo još više da upropasti situaciju? – Mogao bi da je ubije – reče Adam. – Nemoj nikome ništa da pričaš. Pošto su tri agenta ispratila Tajlera Mekbrajda iz kuće, Šerlok reče: – Zašto ne bismo sada jednostavno svima ispričali? Adam provuče ruku kroz kosu. – Zbog toga što će taj tip ubiti Beku i pobeći, ako ih neki policajac opazi. Ne smemo da rizikujemo. Moramo brzo da stignemo u Vašington. – Prvo moraš da se javiš Tomasu, Adame. Adam to nije želeo, iskreno nije. Savić i Šerlok su slušali dok se Adam mučio u razgovoru sa Tomasom.

Sa druge strane telefonske žice je zavladala tišina. Najzad, Tomas reče: – Pomiri se sa tim, Adame. Pred nama je sada nova ruka karata i moramo ponovo da igramo. Drago mi je što je Čak dobro. Njegova žena bi me živog ispekla da ga je ubio. Ako se radi o Krimakovu, on će makar znati da se nalazim u Vašingtonu, i verovatno zna gde se nalazi moj stan. Ja ću ostati ovde i spreman ću ga sačekati. Vratite se što pre možete, Adame. Saviću, da li ti i Šerlok možete da nam se pridružite u Vašingtonu? – Možemo, Tomase. – Onda, moram sada da se pripremim za Krimakova. Prošlo je mnogo godina. Mnogo puta sam pomislio da je konačno odustao, ali izgleda da je samo kupovao vreme. – Možda je stvarno mrtav – reče Šerlok. – Ne – odgovori Tomas. – Adame, ti, Savić i Šerlok možete još malo da pročešljate okolinu. Pokušajte da ga pronađete. Mora da je tu negde. Moramo da nađemo neki trag. Pronađite ga. Ah, da. Adame? – Da, gospodine? – Prestani da kriviš sebe. Krivica samo usporava rad mozga. Želeo bih da ti mozak bude u formi. Saberi se i pronađi mi ćerku. Najzad je razgovor bio završen. Tomas Metlok je gledao u telefonsku slušalicu vrlo dugo, pre no što je lagano spustio na mesto. Zatim je polako naslonio glavu na mekanu kožu naslonjače. Zaklopio je je oči kako bi odagnao osećaj bespomoćnosti, ali je delovalo samo za trenutak. Umesto toga je osetio duboki, razdirući strah, koji jedan čovek za svog prokletog života ne bi trebalo da oseti. To je bio strah za dete, i saznanje da ne može da ga spasi. To je bio Krimakov, znao je to dobro, duboko u duši. Kremirali su ga? Ne, Krimakov nije bio mrtav – možda je isfolirao svoju smrt, ubio nekog čoveka koji je ličio na njega. Nekako je saznao za Beku i započeo svoju igru zastrašivanja. U Tomasovoj glavi sada nije bilo ni najmanje sumnje u to. Krimakov je oteo njegovu Beku. Čovek koji se zakleo da će iščupati Tomasovo srce, čak i kada bi morao da ga goni do pakla. Zagnjurio je lice u šake.

DVADESETO POGLAVLJE

Bila je svesna zaglušujuće buke – muških i ženskih glasova koji su glasno vikali, zvuka automobilskih kočnica, sviranja sirena i kretanja. Mogla je da oseti nejasne kretnje svuda, udarce stopala, brzo trčanje. I ona se pomerala, ne, ona je letela. Potom je snažno udarila u nešto i bol se raširio celim telom. Sklupčala se, mirišući vreli katran sa ulice, lagano pomešan sa mokraćom, vrelom i kiselom. Osećala je i miris hrane, miris mnoštva ljudskih tela i nepropustljivi cement pod sobom. Cement? Ljudi su vikali, približavali se a neki muškarci i žene su vikali: – Ostani tu gde si! Pusti nas da prođemo! Pokušala je da otvori oči, ali su joj mišići bili tako nejaki da je nisu slušali, a bol se sve više širio njenim telom. Bila je neopisivo umorna, na granici iscrpljenosti. Onda je osetila grozan i oštar bol negde na svom telu. Bio je snažan i neumoljiv, a suze su joj se slivale niz lice. – Gospođice! Da li me čujete? Osetila je njegove ruke na ramenima, osetila je kako se kupa u sunčevoj svetlosti, tako toploj na njenoj goloj koži. Na goloj koži? Noge su joj bile bose, o tome se radilo. Nad njom je stajao neko i zaklanjao joj sunce. – Gospođice? Da li me čujete? Da li ste pri svesti? Otvorila je oči zbog toga što je taj muški glas zvučao zaista zabrinuto. – Jesam – prošaputala je. – Mogu da vas čujem i da vas vidim. Ne baš jasno ali mogu da vas vidim. – Gospode, to je ona! Zar to nije ona Metlokova?! Još vike i galame, nekih psovki i strašne vrućine, pritisaka tela i tutnja cipela i čizama koje su špartale naokolo. Neka žena je lagano potapšala po obrazu.

– Otvori oči i pogledaj me. Tako je. Možeš li da nam kažeš svoje ime? Gledala je u nasmešeno i sumnjičavo lice Leticije Gordon. Možda je bilo i nagoveštaja brige u tim nepopustljivim očima. Beka prošaputa u pravcu tog grubog lica nad njom: – Ti si ona policajka koja me mrzi. Odakle ti tu iznad mene, kako to da razgovaraš sa mnom? Zar nisi u Njujorku? – Jesam, a i ti si. – Ne, to nije moguće. Bila sam u Riptajdu. Znaš, nikada mi nije bilo jasno zbog čega me mrziš i misliš da sam lažov? Ženino lice se izobličilo. Od besa? Od nekog drugog osećanja? – Drogirao me je – prošaputala je, a usta su joj bila veoma suva daje gotovo progutala jezik. – Drogirao me je. Imam užasne bolove, ali ne znam gde me boli. – U redu. Bićeš ti u redu. Hej, Dobsone, da li su došla ambulantna kola? Pomeri guzicu i propusti ih da prođu. Odmah! Lice Leticije Gordon je u tom trenutku bilo zaista blizu njenom licu, osećala je miris metvice u njenom dahu i na svom obrazu. – Saznaćemo šta se dogodilo, gospođice Metlok. Vi se sada odmarajte. Osetila je kako joj nečije ruke navlače nešto preko nogu. Zašto su joj noge bile bose? Tada je shvatila da je bole. Ali ne tako jako kao ostali delovi tela. Gde je ona? U Njujorku? To nije imalo smisla. Ništa nije imalo smisla. Magla je opet zavila njen mozak. Bol je počeo da slabi. Beka duboko uzdahnu i utonu u san. Čula ih je kako razgovaraju, tiho i ljubazno, metar i po od nje. Pričali su i pričali. Onda su se približili, pa još više, i nastavili da razgovaraju nad njenom glavom. Šta to znači? Otvorila je oči. Trepnula je. Ležala je na leđima. Sa njene leve strane je stajala grupa ljudi i razgovarala, a jedan od njih je bio Adam. Ovlažila je usne jezikom. – Adame? Tako se brzo okrenuo da je izgubio ravnotežu. Odmah se našao kraj nje i podigao joj levu ruku i čvrsto je zadržao između svojih šaka. Osetila je

žuljeve na njegovim dlanovima. – Šta se dešava? Gde smo mi? Sanjala sam da sam videla detektivku Gordon. Znaš, onu policajku što me ne voli. – Da, znam. Nedavno je otišla odavde. Vratiće se, ali kasnije, kada se malo pribereš. Biće ti dobro, Beko. Nemaš razloga da se brineš. Samo diši opušteno, plitkim i laganim udisajima. Tako je. Da li te boli glava? Razmislila je o tome. – Ne, ne baš, samo sam potpuno zbunjena. Nekako i tebe nejasno vidim, Adame. lako mi je drago što te vidim. Mislila sam da ću umreti, da te više nikada neću videti. To ne bih mogla da podnesem. Gde smo sada? Lagano je dotakao po obrazu. – Nalaziš se u njujorškoj Univerzitetskoj bolnici. Tip koji te je oteo iz kreveta iz kuće Džejkoba Marlija i držao te kod sebe neko vreme te je izbacio iz svog automobila upravo ispred policijske stanice. – Da li je to bio Krimakov? – Mi mislimo da jeste. Barem je to jedna od realnijih mogućnosti. Ona tada reče: – Pitala sam ga da li se preziva Krimakov ali nije želeo da mi odgovori. Mi smo u Njujorku? – Da. I zaista si videla detektivku Gordon. Ona je bila jedna od policajaca koji su odmah dotrčali. To se desilo u ranim poslepodnevnim časovima. Gomila ljudi se nalazila na ulici i mnogo policajaca koji su se žurili zbog pauze za ručak. Detektivka Gordon se našla tamo zato što je imala sastanak sa nekim iz Odeljenja za narkotike. – Imala sam sreće – reče Beka. – Do đavola, Beko. Tako mi je žao. Zaista sam zajebao stvar i vidi šta se sada dešava. Osetila je užasnu grizu savesti u njegovom glasu, i neki strah, ali i olakšanje koje je nadvladalo sva prethodna osećanja, olakšanje što je živa. Ne moguće da je osećao veće olakšanje od nje. – Adame, dobro sam. Zaista.

– Zdravo, Beko. Nasmešila se Šerloku i Saviću, koji su stajali svako sa suprotne strane njenog kreveta. – Drago nam je što te vidimo. – I meni je drago. Mislila sam da ste u Riptajdu. – Kada moramo, krećemo se vrlo brzo – reče Šerlok, lagano tapšući Beku po ramenu. – Dilan je primio poziv od Telija Houlija, iz njujorške kancelarije. Teli mu je rekao šta se desilo. Došli smo posle tri sata. – Šta se sa njim desilo? Da li su ga uhapsili? Šerlok reče: – Nažalost, nisu. Bila je velika gužva. Izbacio te je iz automobila a zatim iskočio dok se automobil i dalje kretao, a potom nestao u masi. Automobil je udario još troje ljudi pre no što se zabio u vodeni hidrant koji je okupao pedesetak ljudi. Bila je prava ludnica. Dobili smo neke opise, ali do sada ni dva slična. I dalje je napolju, na slobodi. Osetila je ravnodušnost u njenom glasu. – Znači, opet je pobegao – rekla je i poželela da vrisne zbog bespomoćnosti koja je ophrvala. Adam se nakašljao. – Uhvatićemo ga, Beko. Moraš da veruješ u to. Ovde je neko koga bi trebalo da upoznaš. Brzo je podigla glavu. – Adame, molim te, samo ne lekare. Mrzim lekare. Gospode, i moja majka ih je mrzela. Počela je da plače. Nije znala odakle joj tolike suze, ali su je prosto oblivale. Jecala je dok su joj se suze slivale na lice i očajnički je poželela da može da vidi svoju majku. – Moja mama je umrla u bolnici, Adame. Mrzela je bolnicu, a posle joj nije bilo ni važno zbog toga što je bila u komi. Niko nije mogao ništa da učini za nju. Umrla je u nekoj bolnici, baš kao što je ova. Suze su se i dalje slivale, nije mogla da ih zaustavi. Iznenada je neko zagrlio i privukao ka sebi. Čula je muški glas pored svog uha, dubok i blag. – Smiri se, moja draga devojčice. Smiri se. I ona se umirila. Neke snažne ruke su je držale u zagrljaju. Osetila je na svom obrazu kako mu srce kuca ravnomerno, snažno i prodorno. – Žao mi je. Neću više da plačem. Nedostaje mi majka. Mnogo sam je

volela a ona je umrla. Ja više nikoga nemam. – I meni nedostaje tvoja majka, Beko. Biće sve u redu. Kunem ti se da hoće. Malo se odmakla i podigla pogled ka starijem muškarcu koji joj je bio na čudnovat način poznat, ali to nije bilo moguće. Nije, je li tako? Bila je sigurna da ga nikada ranije nije videla. I dalje je pod uticajem droge i mozak joj nefunkcioniše kako treba, brka pojmove i stalno joj se plače. – Nisam ja ničija devojčica – prošaputala je i podigla glavu kako bi lagano prstima dodimula obraz tog čoveka. Bio je vrlo lep muškarac, koščatog lica i tankog i pravilnog nosa. Oči su mu bile nežno plave boje i sanjive. Tu nije bilo ničeg čudnog. Njoj je majka govorila da ima sanjive oči, boje letnjeg sna. – Ne razumem – rekla je, mrko gledajući tog muškarca u lice. – Ko ste Vi? Čovek je pogledao kao da će svakog trenutka zaplakati sa njom, ali je progutao pljuvačku nekoliko puta i nakašljao se. – Ja sam ti otac, Beko. Ja sam Tomas Metlok. Ne mogu da ti vratim majku, ali evo me ovde i ostaću sa tobom. – Vi ste Tomas? Vi ste čovek za koga rade Adam i Savić? – Pa, recimo da su oni moji pomoćnici. Ništa nije rekla, samo se malo namrštila, pokušavajući da razluči i pronikne u neke stvari u svojoj glavi, u svom sećanju. Iznenada je shvatila da je prepoznala njegove oči zbog toga što je iste takve nasledila od njega. – Kada je po drugi put zabio iglu u moju ruku – prošaputala je, gledajući ga pravo u oči – pre no što sam usnula, izgovorio je na moje uho da pozdravim tatu u njegovo ime. Lice mu je prebledelo i postalo izgubljeno i bezizražajno, a ruke su mu se opustile. Dohvatila je njegovu košulju i stegla je, pokušavajući da ga privuče ka sebi: – Ne, molim Vas, nemojte da me ostavljate. – Gospode, neću. Tomas podiže pogled ka Adamu. – Onda je sve jasno? – Tako je – reče Adam. – Makar smo sada potpuno sigurni da se radi o

Krimakovu. – Amin – reče Šerlok. Onda dodade: – Zašto ne bismo otišli svi na kafu i dopustili Tomasu da ostane nasamo sa Bekom i malo je bolje upozna? Kada je ostala sama sa čovekom koji se predstavio kao njen otac, pogledala ga je i rekla: – Zašto ste nas ostavili? Čak se i ne sećam Vašeg lika koliko sam bila mala kada ste otišli. Imam jednu staru fotografiju na kojoj ste Vi i mama, i izgledali ste tako mladi i lepi. Bezbrižni. Ta fotografija je predivna. Dugo je držao uz sebe, a zatim je polako rekao: – Imala si tri godine kada se to dogodilo. Radio sam kao operativac u CIA, Beko, i bio sam odličan. Postojao je jedan špijun koji je radio za KGB... – Krimakov. – Da. Poslali su me na područje današnje države Belorusije kako bih ga sprečio da ubije nemačkog industrijalca koji je došao u posetu. Krimakov je poveo svoju ženu, kao da su tobože na nekom odmoru. To se desilo na planini. Počela je pucnjava i ona je pokušala da ga zaštiti. Ja je nisam video, čak nisam ni znao da je i nju poveo sa sobom. Zaćutao je dok se opet prisećao tog događaja, živo i precizno. Jednostavno je rekao: – Pogodio sam je u glavu i ubio. Krimakov mi je obećao da neće ubiti samo mene već i moju porodicu. Zaldeo se da će to učiniti i ja sam mu poverovao. Uspeo je da mi pobegne. Odlučio sam da ga ubijem kako bih tebe zaštitio. Kada sam to želeo da sprovedem u delo, saznao sam da je on jednostavno nestao. Od njega nije bilo ni traga. KGB mu je očigledno pomogao, i bio je u ilegali do nedavno, kada su me obavestili daje poginuo u jednoj automobilskoj nesreći na Kritu. Ostatak znaš. – Ostavili ste nas kako biste nas zaštitili? – Da. Tvoja majka i ja smo razgovarali o tome. Metlok je često prezime. Povela te je sa sobom i preselila se u Njujork. Viđao sam je četiri, možda pet puta godišnje. Uvek smo bili izuzetno obazrivi. Nismo mogli da ti kažemo. [I ino smeli da te izložimo opasnosti. To je bila najteža koju sam ikada morao da učinim u svom životu, peko. Veruj mi. Iznenada je imala oca. Zurila je u njega, videvši u njemu sebe ali i nekog

stranca. Za nju je to bilo previše. Čula je kako je nešto rekao, čula je kako se Adam raspravlja sa nekim Odmah iza vrata, glasno i oštro, a onda je zavladala tišina. Baš je dobro, pomislila je dok je tonula, biti tamo gde nema snova, gde vlada samo bezizražajna tama, bez njega, bez briga ili glasova koji bi te razdirali. Njen otac je bio mrtav, mrtav od vremena kada je bila vrlo mala. Nemoguće da je on sada ovde, jednostavno nema šanse. Možda je i ona bila mrtva, i sada može da vidi ono što je ranije priželjkivala. Mrtva je. Nije se loše osećala, zaista nije... Čula je neki zvuk, podsećao je na krik ranjene životinje. Shvatila je da je krik izašao iz nje i nakon toga ničega više nije bilo oko nje. Kada se probudila, u njenoj sobi je vladao mrak, osim prigušene svetlosti male lampe koja je stajala na toaletnom stočiću kraj kreveta. Mala bolnička soba je bila ispunjena senkama i tihim glasovima. Iz obe njene ruke su virile cevčice za infuziju sa kesama tečnosti sa obe strane kreveta. U stolicama kraj prozora su sedela dva muškarca i tiho razgovarala. Jedan od njih je bio Adam. Drugi je bio njen otac – ah, da, sada mu je verovala i čak je nešto od toga i razumela – koji ju je nazivao svojom dragom devojčicom. Trepnula je nekoliko puta. Nije nestao negde u njenim mislima. Ostao je tačno gde je bio. Sada ga je vrlo jasno videla, i samo je zurila u njega, upijala svaki delić, kako bi njegov lik, crte lice, izraze pohranila u svojoj duši. Gestikulirao je dok je razgovarao sa Adamom, baš kao što je i ona činila kada je pokušavala nekoga da ubedi u nešto, da ubedi nekoga da se prikloni njenom načinu razmišljanja. On je bio njen otac. Nakašljala se i rekla: – Znam da sam živa zbog toga što bih ubila nekoga za malo vode. Ne verujem da su mrtvaci baš izuzetno žedni? Molim vas, mogu li da dobijem malo vode? Adam je istog trenutka ustao. Kada joj je stavio cevčicu u usta, blaženo je zatvorila oči. Popila je gotovo svu vodu iz čaše. Kada je završila, glas joj je bio zadihan. – Bože, ovo je bilo divno. Nije se uspravio. Samo je spustio ruke na bolnički jastuk, sa obe strane njenog lica. Proučavao je njeno lice pogledom, naročito oči. – Da li si OK? – Jesam, jasno mi je da nisam mrtva i zato budi iskren. Sećam se da si mi rekao da me je izbacio iz automobila. Da li mi se desilo nešto strašno?

– Ne, ništa strašno. Kada te je juče izbacio iz svog automobila na policijskom trgu, i dalje si bila odevena u svoju spavaćicu. Imaš dosta ogrebotina, modrica na laktovima, ali to je sve. Sada bi samo trebalo izbaciti tu drogu iz tvog organizma. Ispumpali su ti želudac. Izgleda da niko ne zna o kojoj drogi je reč, ali je vrlo jaka. Još malo pa ćeš biti potpuno čista. Morao je da zatvori oči nakratko. Nikada u svom životu nije bio toliko uplašen, nikada. Ali, ona će preživeti. Biće joj dobro. Rekao je: – Da li te posekotine bole? Hoćeš li da ti dam dva aspirina? – Ne, dobro mi je. Prešla je jezikom preko usana, pogledala u njegovu senku na zidu, stegla mu šaku i prošaputala: – Adame, on je zaista moj otac, zar ne? Ta priča koju mi je ispričao je istinita? Tako se dogodilo? – Da, cela priča je istinita. On se zove Tomas Metlok. Nije mrtav, Beko. Ima verovatno još mnogo toga da ti ispriča... – Tako je – reče Tomas – još mnogo toga. Imam da ti ispričam mnogo toga o tvojoj majci, Beko. – Mama mi je govorila da imam sanjivi pogled. I Vi imate isti pogled. Od Vas sam nasledila oči. Tomas se nasmešio dok su mu oči blistale: – Da, verovatno imaš oči na mene. Adam se lupkao po bradi kada je rekao: – Ne mogu da tvrdim. Radi se o tome, Beko, da nikada ranije nisam obratio pažnju na njegove oči na isti način kao što sam na tvoje. Iznenada je svu svoju pažnju preusmerila na Adama. Rekla je: Zašto nisi? – Zbog toga što – Adam se zapetljao. U stvari ga je ona provocirala i izazivala. To mu se dopalo. Nakašljao se. – Sada nije vreme za to. Razgovaraćemo o tome kasnije, drži me za reč. Da li si sada spremna da nam ispričaš nešto o tom tipu koji te je oteo? – Misliš na Krimakova?

– Jesam. – Samo trenutak, Adame. Gospodine, da li ste Vi poslali Adama da me štiti? – Jeste, ali sam ja uprskao stvar i to debelo. Beka reče: – Izvini Adame, ali nisi ti za sve kriv. Taj monstrum je postupio veoma mudro. Niko od nas ne bi nikada pomislio da će ući u kuću u trenutku kada smo svi tragali za njim. Kako me je izneo iz kuće a da ga niko nije video? – Šerlok je shvatila da nam nedostaje jedan član tima, vrlo brzo. On je udario Čaka i vezao ga. Tako je i pobegao sa tobom. Po njenom pogledu je video da je zabrinuta i brzo je dodao: – Dobro mu je – samo je imao glavobolje kratko vreme. Žao mi je, Beko, žao mi je. Da li te je povredio? Bože, teško je to izgovoriti, ali moram da pitam. Da li te je silovao? – Nije. Lizao me je po licu. Rekla sam mu da to više ne radi jer je grozno. To ga je zaista naljutilo, ali znaš, ta droga koju mi je ubrizgao me je takode i smirila i opustila tako da ga se nisam bojala kada sam se prvi put probudila. Mislim da se ničega nisam bojala. Radilo se o sporednom efektu, tako je rekao, i njemu se to nije dopadalo. Želeo je da se ja bojim, da plačem i preklinjem, baš kao što je činila Linda Kartrajt. Trgla se kada je izgovorila to ime. – Rekao je da ona nije bila važna. Predstavljala je samo poklon za mene. – Da li ti je rekao kako se zove? Odmahnula je glavom. Obratila se svom ocu: – Čak ne mogu ni da ga opišem. Nije mi ni u jednoj prilici dopustio da ga vidim. Kada me je vezivao za krevet, stajao je u senci, na razdaljini na kojoj nisam mogla da ga vidim. Mislim da nije star, ali nisam sto posto sigurna u to. Da li je mlad? Jednostavno, ne znam. Ali, kada je opsovao, koristio se nekom mešavinom američkog i britanskog engleskog jezika, i primesama nekog jezika koji nisam uspela da prepoznam. Zar to nije čudno?

– Jeste, ali ćemo saznati o čemu se radi. Tomas je stajao kraj njenog kreveta, preko puta Adama. Nosio je tamno odelo i razvezanu bordo kravatu. Izgledao je umorno i zabrinuto, i što je bilo vrlo čudno, izgledao je srećno. Zbog nje? Očigledno zbog nje, i to joj je prijalo. Uzeo je za levu ruku i tako je držao. Ruka mu je bila snažna i blago preplanula. Nosio je burmu. Pogledala je u taj prsten, jednostavno zurila u njega, dodirnula ga prstima i na kraju rekla: – Mama Vam je dala taj prsten? – Da, kada smo se venčali. Nosio sam ga dok smo živeli zajedno. Planiram da ga nosim dok se ne istopi na mom prstu, nekada u dalekoj budućnosti. Beko, ja sam mnogo voleo tvoju majku. Kao što sam rekao, morao sam obe da ostavim kako te on ne bi ubio. Znam da ti je sve to i dalje zbunjujuće. Ima mnogo detalja i činjenica, ali poenta je u onome što sam ti ispričao. Slučajno sam ubio ženu jednog čoveka i on se zakleo da će ubiti moju porodicu a zatim da će ubiti mene. Tek nakon što sam video kako ubija sve koji su mi nešto značili, nisam imao izbora. Morao sam da napustim svoju porodicu kako bih vas zaštitio. Adam reče: – Mislimo daje Krimakov čovek koji te proganja, koji je ubio tu staru beskućnicu i pucao na guvernera. Nekako te je pronašao i počeo da te maltretira. Zaćutao je za trenutak i klimnuo glavom ka Tomasu. Tomas je posmatrao ovu lepu, mladu ženu koja je bila njegova jedinica. Nakon jednog trenutka je izgovorio: – Vasilij Krimakov je bio jedan od vrhunskih KGB agenata, ledamdesetih godina kada sam ja radio za CIA. Ima još M i nogo detalja, ali o tome možemo kasnije. Sada je najvažnije da ga pronađemo i neutrališemo ga jednom za sva vremena. – Sigurni ste da se radi o Krimakovu? Tada se nasmešio. – Kako da ne. Ubeden sam nakon onoga što ti je rekao. – „Pozdravi tatu“. – Tako je. Niko drugi to ne bi rekao. – Mama je nosila isti takav prsten. Kada je umrla... Više nije mogla da govori jer su joj suze zastale u grlu i užarile oči. On ništa nije rekao, samo je

držao za ruku i snažnije je stegao. Progutala je pljuvačku i skrenula pogled sa njega na prozor. Napolju je bila tama, ni traga zvezdama iz ovog udobnog položaja. – Tako sam očajnički želela da imam nešto što će me podsećati na nju i gotovo da sam joj skinula sa ruke taj prsten, ali sam se onda setila koliko Vas je volela i prosto nisam mogla da joj ga oduzmem. – Ponekad, kada bi mi pričala o Vama, počela bi da plače. Mrzela sam Vas zbog toga što ste nas ostavili, što ste ostavili nju i što ste umrli. Sećam se vremena kada sam bila tinejdžerka i kada sam joj rekla da bi opet mogla da se uda i zaboravi na Vas jer ću ja otići u koledž. Trebalo je da nade nekog drugog. Kila je tako lepa i mlada, nisam želela da bude sama. Sećam se da se samo nasmešila i rekla daje njoj sasvim dobro. Iznenada Beka reče: – Gospode, pronašao me je da bi došao do Vas. – Tako je – reče Adam. – Potpuno si u pravu. Ali, nije znao gde se Tomas nalazi pa je smislio način kako da ga islera iz skloništa. Izbacio te je tačno na „Policijskom trgu 1“. – Ono što ja ne razumem – reče Tomas – jeste zašto jednostavno nije objavio medijima da je oteo Beku i zapretio tla će je ubiti ako se ne pojavim na „Tajms Skveru“. Morao bi da zna da bih seja pojavio. Ali, nije to učinio. Adam reče: – Ko zna? Možda ga je video neki policajac, njega i ženu bez svesti na zadnjem sedištu automobila, i morao je da izbaci Beku kako bi pobegao. Ipak, mnogo je verovatnije da je isplanirao gde će je tačno ostaviti. Mislim da se radi o takmičenju. Želi da dokaže da je bolji od tebe, pametniji od svih nas, i želi da strašno patiš u celoj igri koju je osmislio... – Imao je neverovatnog uspeha u tome – reče Tomas. – Izbacio me je iz igre. Pretpostavljam da zbog toga nije želeo da ti dozvoli da ga vidiš, Beko. Želeo je da nastavi svoju bolesnu igru. Želi da te teroriše i sada može da nastavi sa tim, namamivši i mene u igru. – Samo su njemu poznata pravila – reče Beka. – Tako je – reče Adam. – Pitam se da li je sve vreme živeo na Kritu. – Verovatno jeste – odgovori Tomas. – Čekajte – javi se Beka, grizući donju usnu. – Sada sam se setila –

psovke su bile na grčkom. – To se uklapa – nastavi Tomas. – Sada imamo sve dokaze da pepeo u urni iz grčke mrtvačnice nije Krimakov. Nagnuo se i poljubio Beku u čelo. – Neću te ponovo ostaviti. Sada ćemo pronaći Krimakova a posle toga ti i ja imamo toliko toga da nadoknadimo. – To mi se dopada – rekla je. Onda se nasmešila Adamu, ali ništa nije rekla.

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Detektivi Leticija Gordon i Hektor Morales iz njujorške policije su osmotrili ženu koja je ležala u uzanom, bolničkom krevetu. Bila je bleda i izmrcvarena, sa četiri cevčice skaradno zabodene u njene ruke dok su joj se oči presijavale od suza. Detektivka Gordon se nakašlja i reče svima u sobi: – Izvinite, ali moramo da razgovaramo sa gospođicom Metlok. Doktor je rekao daje to u redu. Svi napolje. I ona i Hektor Morales pokazaše svoje bedževe. Tomas se uspravi i pogleda ih. Brzo i opušteno ih je osmotrio i čak se i nasmešio dok im se približavao, blokirajući im pogled na njegovu ćerku. – Ja sam njen otac, Tomas Metlok, detektivi. Dakle, šta mogu da učinim za vas? – Moramo da razgovaramo sa njom, odmah, gospođine Metlok – reče Leticija Gordon – pre no što federalci dođu i pokušaju da nas preduhitre. – Ja sam iz FBI, detektivko Gordon – reče Tomas. – Prokletstvo. Drago mi je što smo se upoznali, gospodine. Detektivka Gordon se nakašlja. – Ovo je važno, gospođine. Ovde, u Njujorku je počinjeno ubistvo, na našoj teritoriji. Ovo je naš slučaj, ne vaš, a Vaša ćerka je umešana. Zašto je sve to rekla? Zato što je on bio velika zverka u FBI a ona je

pokušala da se izvini i da se opravda. Šta će sada on da preduzme? Detektiv Morales se nasmešio i rukovao se sa Tomasom koji mu je pružio ruku. – Ja sam Hektor Morales, gospodine Metlok. Ovo je detektiv Gordon. Nismo znali da ona ima još rođaka pored majke. – Da, ima, detektivi – reče Tomas. – U njenom organizmu još uvek ima tragova droge, tako da nije potpuno zdrava. Ali, ako želite da razgovarate sa njom nekoliko minuta, verovatno joj neće škoditi. Ali, morate da budete tihi. Ne bih želeo daje uznemirite. – Vidite, gospodine – reče detektivka Gordon, smatrajući da je ona ta koja ovde treba da izdaje naređenja a ne taj nepoznati čovek koji radi za vladu. – Gospođica Metlok je pobegla. Svi su je tražili. Tražili smo je zbog toga što je ona materijalni svedok u pucnjavi na guvernera Bledšoa iz Njujorka. Jedina reakcija Tomasa Metloka se sastojala u podizanju guste obrve. Sa mukom se uzdržavao. – Baš čudno – rekao je blago. – nije mi jasno zastoje uopšte želela da napusti Njujork sa svom tom zaštitom koju ste joj ponudili. – Vidite, gospodine – nastavi detektivka Gordon, pokušavajući da otrese ruku Hektora Moralesa sa svoje nadlaktice, ali on je nije puštao. Još jednom je pogledala ovog muškarca i zaćutala. Reči su i dalje ključale u njoj ali se nije trudila da ih izgovori. On je bio zverka u FBI, i mogla je da primeti da mu se moć ogleda u očima. Nešto je upalilo crveno svetio u njenom mozgu, nešto neobjašnjivo iz čega je prosto vrištala moć, mnogo veći stepen moći nego što je mogla da zamisli, tako da je držala svoja usta zatvorenim. – Gospodine Metlok, postoji mnogo stvari koje ne razumemo – reče detektiv Morales usiljenim glasom sa jedva primetnim akcentom. – Da li bismo mogli da razgovaramo sa Vašom ćerkom? Da joj postavimo nekoliko pitanja? Zaista izgleda veoma bolesno. Nećemo je dugo zadržavati. Radilo se o tome, pomislila je Leticija Gordon dok je hodala ka krevetu na kojem je ležala mlada žena i posmatrala je sa strepnjom, sa licem uokvirenim zamršenom i prljavom kosom, da je ona poželela da stane pred

tog čoveka mirno, možda čak i salutira a zatim uradi tačno ono što joj je on naredio. Onda, tu je bio i Hektor koji se ponašao snishodljivo kao da je taj tip bio neki predsednik ili neko još važniji, na primer policijski komesar. Ko god on bio, videlo se da se navikao na moć. – Gospođice Metlok, u slučaju da se ne sećate, ja sam detektiv Gordon a ovo je detektiv Morales. – Sećam vas se oboje, veoma dobro – reče Beka, pokušavajući da zaustavi suze koje su joj već blistale u očima. Ovi ljudi više nisu mogli da je povrede. Adam i njen otac i n i to neće dozvoliti. Neće ni ona. Do sada je toliko toga preživela, da dvoje neprijatnih policajaca sada nikako nisu mogli daje zastraše. – Dobro – reče detektivka Gordon, a zatim baci pogled na gospodina Metloka, kao da traži odobrenje da nastavi. Nakašljala se. – Vaš otac nam je rekao da možemo da Vam postavimo nekoliko pitanja. – U redu. – Zašto ste pobegli, gospođice Metlok? – Pošto mi je majka umrla, nakon sahrane više nisam imala motiva da ostanem. Taj čovek me je pronašao u hotelu gde sam se krila, i znala sam da će doći po mene. Niko od vas mi nije verovao, tako da nisam imala izbora, nego sam pobegla. – Vidite, gospođice Metlok – reče detektivka Gordon približavajući se – mi još uvek nismo sigurni da li Vas je neko progonio, zvao i pretio Vam. Znajući da Krimakovljev identitet, kako su se on i Tomas dogovorili, treba da ostane tajna za njujoršku policiju, Adam reče: – Šta mislite, onda, ko je izbacio iz automobila u pokretu na „Policijskom trgu“? Neka prokleta utvara? – Možda neki njen saučesnik – reče detektivka Gordon okrenuvši se ka Adamu. – Znate, možda taj tip koji je pucao na guvernera Bledšoa. Beka ništa nije rekla. Tomas je primetio kako se bez ikakvog nagoveštaja sve više gubi i povlači u sebe. Izgledala je neopisivo umorna. – Takođe je naš psihijatar u izveštaju naveo da smatra da imate ozbiljan

problem, gospođice Metlok, i da tu ima nekih neraščišćenih stvari – dodade detektivka Gordon, ne gledajući u gospodina Metloka. Adam podiže obrvu. – Neraščišćenih? Dopada mi se izražavanje psihijatara. Detektive Gordon, recite nam šta to zapravo znači? – On smatra da je ona bila opsednuta guvernerom Bledšoom, da je želela da privuče njegovu pažnju i zbog toga je izmislila sve te priče o tipu koji je zove i proganja je, preteći joj da će ubiti guvernera ako ona ne prestane da spava sa njim. Adam se nasmejao. Iskreno se nasmejao. – Gospode Bože – rekao je. – Ovo je neverovatno. – Sigurna sam da starici koju su razneli ispred „Metropolitan Muzeja“ to ne bi bilo smešno – reče detektivka Gordon, razjapljenih usta, ne želeći da odstupi ni santimetar. – Objasnite mi nešto – blago reče Adam. – Vi sada smatrate da je ona ubila tu staricu kako bi privukla guvernerovu pažnju? – Rekla sam vam istinu – reče Beka, uskačući pre no što je Leticija Gordon uspela da napadne Adama. – Ispričala sam vam da me je nazvao telefonom i rekao da pogledam kroz prozor koji je bio odmah preko puta parka i muzeja. Ubio je tu jadnu staricu, a vi ništa niste preduzeli. – Naravno da jesmo – reče detektiv Morales, tihim i iskrenim tonom. – Samo što je bilo isuviše mnogo oprečnih priča u vezi toga. – Da – reče Beka. – Poput one koju je Dik Mekelam ispričao policajcima u Olbaniju zbog kojih mi niko od vas nije verovao. Taj čovek koji me progoni je verovatno platio Diku Mekelamu da izmisli tu priču u vezi sa mnom, a zatim je i njega ubio. Ne razumem kako vam to sada nije jasno. Detektivka Gordon reče: – Zbog toga što ste pobegli, gospođice Metlok. Niste želeli da dođete i razgovarate sa nama. Samo ste jednom potražili detektiva Moralesa sa mesta gde ste se krili. Vi ste u središtu svega. Vi i samo Vi. Recite nam šta se događa, gospođice Metlok. – Mislim da je dosta za sada – reče Tomas i mirno stade između dva njujorška detektiva i ćerke. – Oboje ste me jako razočarali. Niko od vas nije slušao. Ne koristite mozak.

Onda, hajde da razjasnimo: Budući da imate problema sa logičkom integracijom činjenica, želim da se usredsredite na hvatanje čoveka koji je kidnapovao moju ćerku i izbacio je iz kola ispred policijske uprave. Da li bi trebalo da vam verujem da ste pokušavali da pronađete svedoke? Da ih ispitate? Da ste pokušali da napravite profil ovog čoveka? – Da, gospodine, naravno da jesmo – reče detektiv Morales. Što se tiče detektivke Gordon, ona je u tom trenutku poželela da mu kaže da unajmi svojoj prokletoj ćeri nekog skupog advokata, da je Dik Mekelam ubijen, da je ona možda umešana u to. Možda je stvar u osveti, budući da je Mekelam prozreo. Otvorila je usta spremna da to i Izrekne, ali Tomas Metlok tiho reče: – U stvari, ja sam u direkciji CIA. Ovoga časa završavam ovu konverzaciju. Možete da se povučete. Oba detektiva su izašla, sve u svemu, za manje od pet sekundi. Detektivka Gordon je prva krenula, a Morales |e izašao za njom i oboje su izgledali uplašeno i ophrvani grizom savesti. Beka je samo klimala glavom, gore-dole, gore-dole, gore-dole. – Nisu hteli da saznaju ništa o njemu. Zar nije logično tla mi sada veruju, kada je ubijen Dik Mekelam? – Čovek bi pomislio – reče Adam suženog pogleda i dalje posmatrajući prag na kojem sada nikoga nije bilo – da ovi njujorški detektivi nemaju baš mnogo mozga za rešavanje ovog slučaja. Nemoj da se brineš, Beko. – Mislim da detektivku Gordon treba povući sa ovog slučaja – reče Tomas. – Iz nekog razloga je odlučila kako će se ponašati prema tebi od samog početka i jednostavno odbija da bude objektivna. Obaviću još neke razgovore povodom toga. – Želim da odem odavde, Adame. Želim da odem nekuda i to zauvek. – Žao mi je Beko, ali još uvek ne možemo da razgovaramo o o terminu „zauvek“ – reče Tomas. – Krimakov je dobio što je želeo. Sada sam živa meta. Problem je u tome što si i ti meta.. Sada idem da telefoniram. Tomas je izašao iz bolničke sobe, spuštene glave, zadubljen u misli dok je vadio svoj mobilni telefon. FBI je došao posle četrdeset i pet minuta. Prvi čovek koji je ušao u sobu se brzo zaustavio pred njim i pogledao ga.

Nakašljao se i pričvrstio tamno-plavu kravatu. Delovao je kao da u tom trenutku želi da su mu špicevi na cipelama još bolje uglancani. – Gospodine Metlok, zaista nismo znali da ste Vi umešani u ovaj slučaj. Nismo imali pojma, gospodine, nismo znali daje ona u nekoj vezi sa Vama... – Naravno da niste, gospodine Houli. Izvolite uđite, gospodo, i upoznajte se sa mojom ćerkom. Nagnuo se nad njom i lagano je prstima pomazio po obrazu. – Beko, ovde su dvojica agenata koji žele da razgovaraju sa tobom. Nisu bitange kao oni detektivi iz njujorške policije, samo žele kratko da razgovaraju sa tobom. Reći ćeš im kada se umoriš i ne želiš više da pričaš, OK? – Jeste – reče tako tanušnim glasom da bi se Adam opkladio da će mu sada umreti pred očima. Da se nije razboleo od brige, Adam bi uživao u moći koju je Tomas demonstrirao nad ovim momcima iz FBI. Ali, u ovom trenutku mu to nije bilo važno. Pitao se odakle Tomas zna Telija Houlija, tipa koji je dugo radio za FBI i koji je imao reputaciju da jede kriminalce za doručak. Nikome nikada nije popuštao. Ponekad je umeo da bude jeziv, ponekad šaljivdžija. Kolege su mu se divile a nadređeni ga smatrali nezgodnim tipom. – Hej, Adame – reče Houli. – Pretpostavljam da ću uskoro saznati šta ti radiš ovde. Gde je Savić? – On i Šerlok će doći malo kasnije. Adam je potom klimnuo u pravcu Skreča Koba, niskog i snažnog muškarca koji je nosio cipele sa platformama zahvaljujući kojima je dosezao Adamu do brade. Dobio je nadimak „Skreč'' pre mnogo godina, kada se pričalo da v je grebao i grebao noktima dok nije pronašao odgovore vezane za jedan komplikovani slučaj. – Skreče, lepo je videti te opet. Kako živiš? – Odlično, Adame. Kako si ti, dečko moj? – Živi se nekako. Adam uze Beku za ruku i lagano je stegnu. Približio joj se i prošaputao na uvo. – Ovaj tip sa leve strane ima hemoroide. Ovaj veliki sa zločestim

očima, Houli, će poželeti da pređe dozvoljenu crtu ali se neće usuditi da pretera. Ne, dok je tvoj tata ovde. Ukratko drži pet pasa u kući i oni su glavni u njegovoj kući, a ne on.. Dakle tigre, na njih. Ako je ona tigar, pomislila je, onda bi tigar bio neka sirota životinja koja ne zaslužuje takvo ime. Pa ipak, nasmešila se, iskreno se nasmešila. – Dobar dan, gospodo – rekla je glasom koji više nije bio tih poput odjeka lista papira. – Želeli ste da razgovarate sa mnom? – Da – reče Houli i istupi napred. Adam se nije micao, samo se zlurado nasmešio u njegovom pravcu osmehom od kojeg bi zubi mogli da mu poispadaju. – Adame, neću je ujesti. Ja sam pozitivac. Radim sa vladu Sjedinjenih Država. Nema potrebe da budeš tako napet. – Moj posao je da štitim damu, Teli. Stvar je u tome da sam ja upropastio celu situaciju a ta propalica je otela, drogirala i izbacila baš ispred policijske uprave. Houli klimnu glavom i potom reče: – U redu, ali ne moraš da mi držiš stražu. Holi je ljubazno nastavio, prišao joj korak bliže posmatrajući Adama krajičkom oka: – Ko je taj tip koji te je kidnapovao i drogirao, a potom i izbacio iz automobila? – Ne znam, gospodine Holi. Kada bih to znala, objavila bih preko CNN kanala ćelom svetu. Znate da sam prijavila da me neko progoni, zove telefonom i preti da će ubiti guvernera. Počelo je u Olbaniju ali me je pratio do Njujorka. Onda je ubio onu staricu ispred „Metropolitan Muzeja“. – Da – složio se Teli Houli i premestio svoju težinu sa desne na levu nogu. Ali, mi želimo da znamo šta je tome razlog i kakva je tvoja uloga u svemu tome... Adam vrlo tiho reče: – Guverner je ustreljen, baš kao što je taj tip pretio da će učiniti. Zatim je ispalo da je pomoćnik guvernera Bledšoa ispričao policiji da je Beka opsesivni lažov. I on je ubijen . Da li si znao to, Teli? Da li si znao da ga je tip koji ga je ubio pregazio automobilom koji je ukrao u

Itaki, nakon što je usmrtio vlasnicu? Da li si znao da je policija zaplenila automobil sa zatamnjenim staklom zbog kojeg niko nije mogao da ga identifikuje kada je pregazio Dika Mekelama? Hej, da li ste ti i tvoji pajtosi iz FBI shvatili da morate odmah sve da raščlanite do najsitnijih detalja ? – Da, shvatam. Sve nam je to poznato. – Zašto se onda pravite da se ništa nije dogodilo? – Ne pravimo se mi da se ništa nije dogodilo – reče Houli, stežući pesnice. Bes mu je prosto kuljao iz kragne košulje i vrat mu je bio crven. – Ali nije imao nijednog jedinog prokletog razloga da izabere gdicu Metlok a onda puca na nekoga ko uopšte ne liči na nju. To jedino ima smisla ako ona nešto zna, ako je svesna njegovog identiteta, ako ima ideju ko je on i zašto to radi. Radi se o krupnoj i prljavoj stvari, Adame a ona je do guše u tome. Čuo sam da se CIA uključila, ali ništa nisam mogao detaljnije da saznam. Čuo sam da su se uključili i u ovaj slučaj ali niko ništa neće da mi kaže, čak ni moji šefovi. Moram da ti priznam da me užasno nervira što me drže po strani. Zato bi ti bolje bilo da me pustiš na miru Adame, pre no što te šutnem u zadnjicu i to pre no što oni odozgo šutnu mene. Tomas istupi. – Želeo sam da se držim po strani ali sada nemam izbora. Smatram da je vreme da razgovaramo na zvaničnom nivou. Vi niste znali šta se dešava i sada je vreme da saznate. Tomas podiže ruku kada su svi muškarci pokušali da govore u glas. – Adame, nema potrebe za tajanstvenošću. Gospodine Houli, ako želite, Vi i gospodin Kob možete da dođete u Vašington. Sastaćemo se sa direktorom FBI i direktorom CIA, ako uspem da ih spojim u istoj sobi bez krvoprolića. Moraću da izaberem neko mesto za sastanak gde neće moći da porazbijaju jedan drugome noseve. Houli ga pogleda sa podozrenjem. – I CIA i FBI? Ali zašo? Ne razumem, gospodine Metlok. – Razumećete – reče mu Tomas. – Dakle, sredite sve kako bi ste doputovali u Vašington, ako vaši šefovi žele da i dalje radite na ovom slučaju. – Mi predstavljamo njujorški FBI, gospodine Metlok reče Teli Houli. –

Naravno da ćemo ostati na ovom slutnju. Mi smo najvažniji igrači. Čuo sam da se neko veliko, zaista veliko sranje odigrava a Kob i ja želimo da učestvujemo u tome. – Samo se javite kancelariji vašeg direktora i brzo saznajte mesto i vreme za sastanak. Pošto su momci iz FBI otišli, nestrpljivi da saznaju šta se događa, Tomas zatvori vrata bolničke sobe i okrenu se ka Beki. – Nikako im neće dozvoliti da dođu u Vašington, ali smo ih se bar na kratko oslobodili. Vreme je za igru sa dve krupne zverke. Ne mislim samo na Gejlana Vudhausa. Nadam se da će shvatiti koliko je važno da se i Bušmen iz FBI uključi u ovaj slučaj. Sada je potrebno da sve obavestimo šta se događa. – Prvo – reče Adam – Savić treba da pronađe taj stan koji je Krimakov iznajmio. Onda ćemo poslati naše ljude na Krit i pročešljati celo mesto. – Slažem se – reče Tomas. – Hajde da to uradimo. Beko, Tomi Lula, Čak i Dejv će ostati ovde kako bi te zaštitili dok se mi ne vratimo. – Ne – reče Beka, podižući se na laktove. – Idem i ja sa vama. – Jedva hodaš – reče Adam. – Lezi i smiri se. Nema šanse da naši ljudi dopuste da ti se taj čovek opet približi. – Nemoj da mi naređuješ, Adame. Ovoga puta ne možeš da me isključiš iz svega. Beka je mirno izvukla cevčice infuzije iz ruku. Podigla je bolničke čaršave i spustila noge preko kreveta. – Daj mi još jedan gutljaj vode. Reci Šerlokovoj da mi nabavi neku odcću, i možemo da krenemo. Za jedan sat. Toliko mi je vremena potrebno. – Mislim da si isuviše mnogo toga nasledila od mene – reče polako Tomas, tapkajući se dugačkim prstima po bradi. Beka mu se nasmeši. – To mi je mama često govorila. – Onda je najbolje da prepustimo lokalnoj policiji da se pobrine za Riptajd – reče Tomas i poželi da je pomazi po obrazu, ali to nije učinio. Ona

nije više bila mala devojčica i jedva da ga je poznavala. Ta pomisao ga je naterala da se nakašlje.

Vašington „Orao je sleteo“ Nije bilo nikakvih propusta u akciji. Prosto nisu mogli da poveruju u to. Njihov let do Vašingtona, zatim vožnja do Džordžtauna do malog restorana pod imenom „Orao je sleteo“, nije izazvao nikakve upitne reakcije. Ispred restorana nije bilo nijednog televizijskog kombija niti ijednog reportera iz „Vašington Posta“. – Ne mogu da verujem – reče Tomas dok je sa Bekom ulazio u foaje malog, britanskog paba. – Nema fotografa. – Aleluja – reče Adam. Endrju Bušmen, direktor FBI, naimenovan pre šest meseci kada je prethodni direktor iznenada otišao u penziju, bio je markantan i visok muškarac uprkos pognutih ramena. Seda kosa, perfektno doterana, je poput venčića uokviravala ćelu na temenu, tako da je podsećao na srednjevekovnog sveštenika. Kada je Tomas stigao do malog, okruglog stola na kraju restorana, Bušmen ga je upitno pogledao. – Gospodin Metlok, pretpostavljam? Odvukli ste me od veoma važnih poslova. Došao sam zbog toga što me je Gejlan Vudhaus zamolio i rekao mi da je nešto u vezi pokušaja ubistva guvernera Njujorka. Moji ljudi su direktno umešani u taj slučaj. Interesuje me da čujem kako je uopšte CIA umešana i šta je to toliko značajno što oni navodno znaju. Gejlan Vudhaus se pojavio iza paravana. Bio je to llton čovek od šezdeset i tri godine koji je prošao kroz sve unove CIA i bio poznat u mladosti kao najbolji špijun na ivetu zbog toga što ga niko, apsolutno niko nije primećivao. Ipak je bio sklon paranoji, ostajući u senci dok ne bi imao drugog izbora osim da izađe van. Već je četiri godine bio direktor CIA. Hvala

Bogu, pomislio je Tomas, da Gejlan ima odlično pamćenje i fleksibilan um. – Hvala Vam – reče Tomas i rukova se prvo sa rukom FBI a zatim sa rukom CIA. – Ovo je moja ćerka, Beka, koja je do guše umešana u ovaj slučaj, i moj pomoćnik Adam Keraders. Gejlane, hvala ti što si ispričao lepe stvari o meni gospodinu Bušmenu. Gejlan Vudhaus je samo slegnuo ramenima. – Ja te poznajem, Tomase. Ako ti kažeš daje nešto kritično, onda jeste kritično. Nadam se da si time mislio da je vreme da se FBI uključi u celu stvar. – Da, vreme je – reče Tomas. Dva direktora su se pogledala i učtivo se nasmejala jedan drugome uz prigodan pozdrav. Endrju Bušmen se nakašljao. – Gospodin Huoli i gospodin Kob nam se neće danas pridružiti, ali sam siguran da ste to i pretpostavljali. Sve informacije koje su im potrebne ću im poslati u Njujork, kada mi bude odgovaralo. Sada bih popio jedan martini. Onda možemo da resimo ovaj slučaj. Beka je žudela za čašom vina, ali je pila lekove i zbog toga nije smela da pije alkohol. Čak bi prihvatila i Adamovo pivo. Otprilike četiri i po minuta je učestvovala u neobaveznom razgovoru. Onda je Gejlan Vudhaus rekao: – Tomase, šta precizno znaš o Krimakovu? Gospodin Bušmen ga upitno pogleda: – Da li to ima nekakve veze sa pokušajem ubistva guvernera? – U suštini, ima – odgovori Gejlan. – Tomase? Tomas je započeo priču o agentu CIA, to jest o sebi, koji se igrao mačke i miša sa ruskim agentom sredinom sedamdesetih godina kada mu je i ubio ženu. Ruski agent je obećao da će mu se osvetiti, da će ubiti i Tomasa i njegovu porodicu. Dok je Tomas pričao, Beka je razmišljala kako bi njen i život njene majke izgledao da otac nije otišao bogu iza leda, pokušavajući da sredi ruskog agenta po imenu Vasilij Krimakov. – Naravno, Gejlan celu priču već zna. Razlog zašto jc potrebno uključiti i FBI jeste činjenica da pokušavamo da saznamo da li je Krimakov još uvek živ ili ne. Ako jeste, on je odgovoran za pokušaj ubistva guvernera Njujorka.

U suštini smo već sigurni da je on u pitanju. Direktor FBI, Bušmen, se naslonio, držeći gotovo praznu čašu martinija u ruci. – Ali, taj tip juri Vas. Zašto bi pucao na guvernera Njujorka? Nešto mi ovde nije jasno. Gospode, prezime Metlok! Pa Vi ste Rebeka Metlok, mlada žena koja je pobegla policiji i otišla na neko skrovito mesto? – Da, gospodine. To sam ja. Endrju Bušmen se nagnu napred, zaboravljajući na piće. – U redu, Tomase. Ispričajte mi sve, čak i stvari koje Gejlan ne zna. Nekako moram da budem u prednosti u odnosu na njega. – Krimakov je želeo da me namami da izađem iz svoje rupe. Nekako je saznao da imam ćerku – Beku. Ne znamo kako je saznao za nju, ali sve ukazuje da jeste i da je pronašao. Zbog toga je i zastrašivao, zbog toga je i izbacio iz svog automobila na „Policijskom trgu“ u Njujorku. – Kako bi Vas isterao na čistinu? – Da, tačno tako. Ako posmatrate samu suštinu, ne izgleda tako komplikovano. On želi da me ubije i želi da ubije moju ćerku. Sve ostalo je šarena laža, dramski komad koji mu je poslužio da privuče pažnju, da pokaže svetu koliko je njegov um brilijantan, kako je on taj koji drži sve konce u rukama. Tomas je pomislio: Ne može da ubije Alison zbog toga što je već umrla, a ja nisam bio pored nje. Adam je završio priču uz reči: – To je to, gospodo. Saznali smo da je Krimakov kremiran, što za sobom ostavlja sumnju da li je on taj čovek koji je poginuo. Ipak, čovek koji je kidnapovao gospođicu Metlok joj je šapnuo na uvo pre no što joj je ubrizgao drogu... Beka se umeša: – Šapnuo je „Pozdravi tatu“. – Onda, jednostavno nema sumnje – reče Tomas. – Čovek koga su kremirali nije bio Krimakov. Gejlan reče: – Proveli smo stotine sati nad ovim slučajnu zbog toga što postoji mogućnost da se radi o Vasiliju Krimakovu. Sada kada znamo da se radi o njemu, trebalo bi tla se uključiš u igru, Endrju. Angažuj te svoje

talentovane momke da pronađu tog manijaka. – Jedan moj čovek pokušava da pronađe stan koji se nalazi negde na Kritu, za koji smo razumeli daje pripadao Krimakovu, pored kuće koju je posedovao. Kada ga lociramo, želeli bismo da pošaljemo agente tamo. Gejlan klimnu glavom. – Koliko je meni poznato, imamo jednu ženu agenta u Atini, koja može da odleti tamo avionom i proveri sve to umesto nas. Ona je dobar agent. Takođe ima puno kontakata u lokalnoj grčkoj policiji. Sigurni smo da joj neće praviti nikakvih problema. – Dilan Savić traga za stanom – reče Tomas. Endrju Bušmen podiže obrvu. – Zbog čega me to ne iznenađuje? Savić je jedan od najboljih. Pretpostavljam da mi to tek sada kažete kako bih se smirio i kako mu ne bih otkinuo jaja što me nije obavestio šta se događa? – Poznavao sam Baka, Savićevog oca. Zamolio sam njegovog sina za pomoć. On i Šerlok su bili u centru zbivanja. Endrju Bušmen je uzdahnuo i popio poslednji gutljaj martinija. – U redu. Sada imamo puno posla. Treba održati sastanke, odabrati ljude koji će obaviti zadatak i preći na stvar. Šta ćemo sa njujorškom policijom? Tomas reče: – Do đavola, zašto ne bismo sada sve obavestili? Neka Houli razgovara sa lokalnom policijom u Njujorku. Bušmen reče: – Holi je dobar, veoma dobar. Čvrst je momak i ume sa lokalnim policajcima. On je legenda. Kada je potrebno, postaje čovek-buldožer. U redu, gospodo, sada ćemo sve obavestiti. – Dobro, onda... Gejlan Vudhaus je zaćutao pošto su mu zakrčala creva. – Zaboravili smo da naručimo obrok. Zaželeo sam se hamburgera, to jest velike količine crvenog mesa. Nečega što mi moja žena plemenitog srca ne bi dozvolila da pojedem. Endrju reče dok je iščitavao jelovnik.

– Želeo bih da sve informacije prođu kroz FBI pre no što izađu u medije. U svakom slučaju bismo želeli da budemo u centru zbivanja. – To ćete svakako biti – reče Beka.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Crni automobil vlade se lagano približavao Beltveju. Još uvek je bilo rano za saobraćajni špic i gužvu do stadijuma ključanja. Međutim, ništa nije pomagalo, budući da se temperatura kretala oko trideset i drugog stepena (lelzijusa. Hvala Bogu, u tom velikom automobilu je bilo veoma prijatno. Njihov vozač nije progovorio ni reči od trenutka kada ih je pokupio kod restorana „Orao je sleteo“. I dalje nije bilo ni traga ni glasa od medija. Utoliko bolje, rekao je Tomas. Uskoro će dati saopštenje za javnost. Adam je pevušio dok je vadio svoj mobilni telefon. – Tomase, fotografija za koju si zamolio Gejlana Vudhausa da ti pronađe, trebalo bi da stigne svakog časa. Žao inu je što nije istog trenutka mogao da ti izađe u susret. Tomas se okrenuo ka Adamu, prekinuvši da proučava ćerkin profil. – Drago mi je da su je konačno pronašli. Bojao sam se da ću morati da angažujem nekog specijalistu kako bismo mogli da rekonstruišemo Krimakovljev lik. Adam tada reče Beki: – Radi se o fotografiji Krimakova od pre dvadeset godina. Modifikovaće tu fotografiju, učiniti ga starijim i dati medijima da je svuda istaknu. – Gospodine – reče Beka – da li ste Vi zaista u direkciji CIA? – To mi nije zvanična titula. Samo je upotrebljavam zbog toga što mi koristi kada je njujorška policija u pitanju. U stvari, vodim jednu agenciju koja je povezana sa CIA. Obavljamo iste poslove kao i tokom „hladnog rata“.

Trenutno sam ovde i više ne putujem toliko često u inostranstvo na razna ratna žarišta. – Želela bih da vidim i prostudiram tu Krimakovljevu fotografiju. Možda ću primetiti nešto što bi pomoglo. Da li on govori engleski, gospodine? – upita Beka pošto je klimnula glavom ocu. Tomas je primetio da mu persira i da ga ne oslovljava sa „oče“ ili „tata“, ali nije reagovao. Ipak je za nju on bio samo mrtva uspomena koja je iznenada oživela i pojavila se pred njom. Takođe, uneo je užas u njen život. Nije bio pored nje ni kada joj je majka umirala, niti posle njene smrti. Morala je o svemu sama da se pobrine. Bol je bio intenzivan i tako gorak da je pomislio da će ga ugušiti. Uskoro bi trebalo da joj ispriča kako su se on i njena majka dopisivali zahvaljujući elektronskoj pošti svakog dana, godinama. Umesto toga je samo uspeo da izgovori: – Da, govorio je engleski. I to veoma tečno jer se školovao u Engleskoj. Čak je studirao na Oksfordu. Bio je pravi boem u mladim danima. Zaćutao je na trenutak pa dodao: – Kako nas je samo prezirao, zapadnjačku decu koja su bila samoj sebi dovoljna. Tako nas je opisivao. Uživao sam da ukrštam rogove sa njim kadgod je to bilo moguće, da ga nadmudrim, sve do poslednjeg puta kada je poveo sa sobom u Belorusiju svoju ženu. Budala je koristila svoju ženu kao kamuflažu. Piknici i šetnje, pretvarali su se da su na odmoru, a sve vreme je planirao da ubije zapadnonemačkog industrijalca Rajnholda Kempera. – Krimakov je – izgovorila je njegovo ime, kao da bi joj to pomoglo da ga se malo jasnije priseti, da ga zamisli kako stoji u senci – imao gotovo neprimetan britanski akcenat, kod nekih reči manje, kod drugih jače izražen. Tečno je govorio engleski. Ne mislim da mu je glas zvučao kao kod starijeg muškarca, ali nisam sigurna. Krimakov je Vaših godina? – Malo stariji, otprilike pet godina stariji. – Volela bih da mogu sa sigurnošću da tvrdim daje bio tih godina, ali jednostavno ne mogu. Žao mi je. Tomas je uzdahnuo. – Uvek sam mislio da je nepravedno to što u životu ništa ne ide lako. Godinama je ovo planirao, godinama je razmišljao o svakom koraku, svakom kontrapotezu. Poznaje me i to verovatno bolje nego

ito sam ga ja tada poznavao. Kada te je najzad pronašao – tebe, moje dete – tada je krenuo u akciju. – Pitam se gde je sada – reče Beka. – Da li zaista mislite da je i dalje u Njujorku? – Ah, da – reče Adam bez trunke sumnje u glasu. – On ic u Njujorku i planira kako će da dode do tebe dok si u bolnici. Već mu ide voda na usta Tomase, pošto je apsolutno siguran da ćeš biti u bolnici sa njom. Mora da veruje da te je sada saterao uza zid. Isterao te je iz skloništa i sada je najpovoljniji trenutak da vas oboje ubije. – Adame, to je izvrsna ideja – reče Tomas. – Treba razglasiti medijima da je Beka još uvek u njujorškoj Univerzitetskoj bolnici i da se oporavlja od povreda pod budnim nadzorom telohranitelja. Kladio bih se da će se prerušiti i pokušati da ude unutra. – Ne sumnjam da će poželeti to da učini. Jedino se nadam da neće prozreti klopku. On je pametan, Tomase, to znaš. Možda je već iskonstruisao tačno čime baratamo i šta nameravamo da uradimo. – Brinem se za ljude u bolnici koji će biti tamo umesto nas – reče Beka. – On je... Zaćutao je na trenutak pokušavajući da pronađe prave reči. – On nije normalan. Za njega zaista može da se kaže da je jeziv. – Ne bi trebalo da se brineš za agente – reče joj Adam. – Oni su pravi profesionalci. Obučeni su za sve a njihovo kolektivno iskustvo verovatno premašuje granice sveta. Znaju šta rade. Biće u pripravnosti kada on reši da nastupi. Povukli smo još jedan mudar potez. FBI je instalirao sigurnosne kamere kako bi se zabeležilo ko ulazi i izlazi iz sobe. Napravili su raspored za doktore i sestre kada ko ulazi u sobu. Naši momci će biti na oprezu. Naš tajni agent koji će glumiti tebe, gospođica Marlejn, neće rizikovati ako se on zaista pojavi. Imaće „Zig Zauer“ od 9 mm ispod jastuka. – Tomas reče: – Pojavljivaće se i vladin crni službeni automobil i tip koji neverovatno liči na mene kako izlazi iz automobila i ulazi u bolnicu. Adam reče: – Tako je. Dva puta dnevno. Nadam se da će Krimakov zaista pokušati da ude unutra. Zar ne bi bilo fantastično da se sve tu završi, u bolnici u Njujorku? To bi zaista nešto značilo.

Beka reče: – Uspeo je da sredi Čaka koji je vrlo mudar. Do sada mu je uspevalo sve što je preduzimao. – U pravu je, Adame – reče Tomas. – Kao što sam rekao, Vasilij je pametan; dobar je u improvizovanju. Ako nam se nešto omakne, verovatno će prozreti klopku. Čak i da ga zavaramo na samo dvadeset i četiri časa da pomisli daje ona u bolnici i da sam ja tamo sa njom, sa stražom, imaćemo dovoljno vremena da napravimo neku strategiju. – Adam je klimnuo glavom i rekao: – Ako ga ne koknemo u Njujorku, koknućemo ga ovde. Uzdahnuo je. – Strategija je odlična Tomase, ali u ovom trenutku ne mogu da se setim ničega što već nismo pokušali. Tomas reče: – I dalje se pitam da li agentima koji će biti tamo umesto nas treba da kažemo da se radi o bivšem agentu KGB koji će se možda pojaviti u bolnici. Možda bi ih to još jače motivisalo. – Ne, potrebno je samo da znaju da ubica dolazi – reče Adam. – Osim toga, uskoro će saznati sa kim imaju posla. Mislim da će Krimakov ubrzo preduzeti neki korak. Možda će čak napraviti i grešku.. Adam je pogledao u Beku, koja je držala stegnute pesnice u krilu. Bila je isuviše bleda, i to mu se nije dopalo, ali ništa nije mogao da učini za nju. Više za sebe nego da bi neko od njih dvojice čuo, ona reče: – Ako ga ne uhvate, kako ćete smisliti strategiju da uhvatite senku? Pola sata kasnije, vozač se zaustavio ispred bele dvospratnice u kolonijalnom stilu, skrenuo sa ulice u dvorište prekriveno mekanom i talasastom travom, usred „Briker Rouda“, u srcu Čevi Čejsa. To je bilo predgrađe nalik drugima gde je živela srednja klasa, sa mnogo zemljišta oko kuće, mnogo hrastova i brestova i predivnim proplankom. – Stigli smo do Vaše kuće, gospodine. Niko nas nije patio. – Hvala, gospodine Sims. Izveli ste izvrsnu akciju izbegavanja. Hvala, gospodine. Tomas se okrenuo ka Beki, koja je gledala kroz prozor automobila. Uzeo je za ruku. – Ovde živim već mnogo godina. Adam ti je verovatno rekao da niko ne zna za svu kuću. To je pažljivo čuvana tajna kako bih se zaštitio. Po Krimakovljevim potezima bih rekao da još uvek nije otkrio ovu kuću. Ne brini. Bićemo sigurni ovde.

Tomas je bacio pogled na hrastovo drvo pored kuće. On i Alison su ga zasadili pre šesnaest godina. Sada je bilošest metara više od kuće, sa gustim granama i bujnom, zelenom krošnjom. – Divno je – reče Beka. – Nadam se da će se sve zaista završiti u Njujorku. Ne bih želela da ikada sazna gde živiš. Ke bih želela da oskrnavi ovu kuću. – Ne bih ni ja želeo da se to dogodi – reče Tomas. Nežno je uhvatio za ruku kako bi joj pomogao da izađe iz automobila. – Mama i ja smo uvek živele u nekim stanovima u stambenim zgradama – rekla je, hodajući pored oca uz stepenište od crvenih cigli do široke verande na ulazu. – Nikada nije lelela kuću. Znam da smo imale dovoljno novca, ali je uvek I idmahivala glavom kada bih pomenula tu ideju. – Kada smo se tvoja mama i ja sastajali, obično bi dolazila ovde. Ovo je bila njena kuća, Beko. Svuda možeš videti njene tragove, i siguran sam da ćeš ih ti prepoznati. Govorio je tihim glasom, toliko ispunjenim bolom i Žaljenjem, da se Adam okrenuo i zagledao se u grmlje sa ružama koje se neobuzdano širilo pored stepenica od cigli sve do verande na ulazu. Ugledao je dva agenta u kolima jednu ulicu niže. Pitao se da li će Tomas reći svojoj ćerki i da kuća možda izgleda kao neka slatka provincijska kućica ali je obezbeđenje oko nje bilo vrhunsko. – Pašće mrak za otprilike tri sata – reče Adam, spuštajući pogled na svoj časovnik. – Hajde da obavimo telefonske razgovore, da nazovemo momke u Njujorku, proverimo kakvo je stanje i da li su na oprezu. Imam neki čudan osećaj da će Krimakov uskoro pokušati da ude u Univerzitetsku bolnicu Njujorka. Sada možemo precizno da im saopštimo sa kim će se suočiti. Tomase, kao što si rekao, uvek se dese neki propusti. Detektivka Gordon, na primer. Već je vidim kako toroče naokolo. Ako on ne krene u akciju za sledećih dvadeset i četiri časa, onda i neće to učiniti jer će znati da se radi o klopci. Adam je bacio pogled na Beku koja je i dalje zurila u kuću. Znao je da ona pokušava da zamisli svoju majku u tom ambijentu, verovatno kako stoji pored Tomasa i smeši mu se, i oboje se smeju. Jedino, nje više nije bilo tu i

više nije bila deo njih dvoje. On reče: – Mogla bi da promeniš tu farbu za kosu, Beko. Tomas se trgnuo na njegove reči: – U pravu je. Tvoja kosa je prirodno pepeljasto-plave boje, baš kao što je bila kosa tvoje majke. – Mamina kosa je bila svetlija od moje – reče ona. – Ali, u redu, Adame. Moram da idem do prodavnice. Da li neko hoće da ide sa mnom? – Ja i još trojica – reče Adam. Izraz njenog lica se promenio, nekako je sinuo i izgledala je zadovoljno. U sedam sati te večeri, Savić i Šerlok, Tomi Lula i Heč su stigli u Tomasovu kuću kako bi pojeli picu i dogovorili se o strategiji. Naravno, pica je bila na prvom mestu. Adam je sumnjao da postoji neka dubokoumna strategija, ali nije bilo loše da se svi okupe. Ko bi ga znao kakve ideje se mogu javiti posle ljute pice sa ekstra sirom? Savić se ogrnuo nekom dečijom benkicom preko desnog ramena. Dete je na sebi imalo samo pelene i malu majicu. Adam je pogledao u Savića, zatim pogledao u noge malog dečaka i rekao: – Ti si otac ovog malog dečaka? – Nemoj biti toliko iznenađen, Adame. – Lagano je protrljala leđa svog sina. – Hej, Šone, da li imaš dovoljno snage da središ facu ovom lepotanu? Beba je besno sisala svoj palac i trćila guzu tako da je i vic morao da se nasmeši. – Tek što nije zaspao – reče Šerlok, lagano mazeći pibinu glavicu prekrivenu istom crnom kosom kao kod njgovog oca. – Sisa palac zbog toga što ne želi da ga uznemiravamo a svestan je da razgovaramo o njemu. – Šta ti misliš, Adame? Da li bi već trebalo da nabavim lemove od sto grama za svog sina? Adam je posmatrao krupnog muškarca koji je držao u n.iručju dečaka koji je divljački sisao palac, zatim je zabacio glavu i nasmejao se. – Gospode, šta se ovo dešava? Mislim da bi i sada jednom i ukom mogao da podigne tri koverta. I dalje se smejao. – Možda bi mu pošlo za rukom i da zalepi markice na sva tri koverta.

Sat kasnije su međusobno raspodelili deset pica u dnevnoj sobi Tomasa Metloka. Heč je obigravao oko velike peperoni pice dok mu je obrijana glava prosto sijala Iznad podne halogene lampe. Pričao je bez obzira na veliki zalogaj koji je upravo ugurao u usta. – Da, stvarno je opasna pica. Čoveče, prosto je sjajna. Ali je vrela, zaista vrela. – Nadam se da si opekao jezik – reče Adam dok je vadio komad pice na kojoj nije bilo vrelog sira, iz kutije koja je njemu bila najbliža i sa puno poštovanja ga je podigao. – Gospode, šta ćeš kad je prava svinja. Uh što volim artičoke i masline. – Nisam opekao jezik. Samo me malčice pecnulo reče Heč i izvuče još jedno parče. Pošto je opet dobro zagrizao, reče: – Samo da proverimo da li smo svi na istoj talasnoj dužini. Sve državne agencije su upoznate sa slučajem Krimakov. Beko, momci iz Biroa u Njujorku pretražuju auto iz kojeg te je izbacio. Koriste najsavršenije skenere i druge sofisticirane aparate kojima raspolažu. Još uvek ništa nisu pronašli. Iskreno sam se nadao da će pronaći nešto ali taj tip, Krimakov, je pažljiv i po recima jednog od tehničani, pravi seronja. Nije ostavio nijedan trag koji bi nam pomogao. Rolo i Dejv koji su juče otišli iz Riptajda su poslali FBI sve otiske prstiju koje smo uzeli iz kuće Linde Kartrajt. Sva vlakna su otpremljena u kesicama. Još nemamo odgovora.. Što se tiče žene koju je ubio u Itaci i ukrao joj auto, prečešljali su celu tu oblast ali od svedoka ni traga ni glasa. Svo to maltretiranja i ništa, „nada“, „nihts“. Onda je opsovao na nekom jeziku koji se Beki nije učinio poznatim. Zapa njeno ga je pogledala. Heč je malo pocrveneo i rekao: – Malo sam pričao na litvanskom. Izrekao sam jednu sočnu i ratobornu psovku na temu konjske stražnjice i šta čovek sve može u vezi sa njom da uradi. Počeli su da se smeju u glas i Beka se prijatno osećala okružena svim tim ljudima za koje do skoro nije znala ni da postoje. Ti ljudi su joj sada bili prijatelji, i verovatno će to biti do kraja njenog života. Bacila je pogled na bebu koja je ležala u nosiljki i čvrsto spavala ušuškana u modro plavo ćebence. Bio je slika i prilika svoga oca izuzev majčinih jarko plavih očiju. Pogledala je u Tomasa Metloka koji je takode posmatrao bebu i smešio

se. Njen otac nije pojeo mnogo pice i znala je da je to zbog toga što je isuviše zabrinut. Zabrinut za nju. Moj otac. To joj je i dalje bilo vrlo čudno. To je bio njen otac, glavom i bradom i njen mozak je to registrovao i prihvatio. Međutim još uvek nije mogla da prihvati duboko u duši tu novinu u svom životu, zbog toga što je za njega nisu vezivala nikakva sećanja, ideje, ništa opipljivo. Samo nekoliko fotografija iz doba kada su on i njena majka bili vrlo mladi, možda na nekima čak i mladi no što je ona sada, i nebrojeno mnogo priča koje je čula od svoje majke. Priče su predstavljale neke polovne memorije, palo joj je sada na pamet. Majka joj je uvek iznova pričala i pričala, nadajući se da će ih se sećati i kroz njih zavoleti svog oca za koga je smatrala da je umro. Njen otac je bio živ sve to vreme, a majka joj nije to rekla. Samo joj je nudila priče, glupave priče. Majka je imala uspomene, gomilu uspomena, a Beka samo priče. Ali, to je učinila da bi me zaštitila, pomislila je Beka ali je ipak duboko u sebi osećala da je majka izdala i bila je besna zbog toga. Mogli su da joj ispričaju kada je napunila osamnaest godina ili dvadeset i jednu. Ili recimo kada je napunila dvadeset i pet. Zar to njima nije značilo da je odrasla? A bila je odrasla i zrela osoba koja je živela samostalno. Zaboga, nikada joj ništa nisu rekli, a sada je isuviše kasno. Njena majka je bila mrtva. Umrla je a nije joj ni reči rekla o ocu. Mogla je da joj kaže pre no što je pala u komu. To je značilo da ih ona više nikada neće videti zajedno. Da je mogla, ubila bi ih oboje. Sećala se prošlih remena kada bi je majka ostavljala po tri, četiri dana. Tri ili četiri puta godišnje je Beka ostajala sa najboljom majčinom prijateljicom koja je imala troje dece. Uživala je u tim posetama tako iskreno da se nikada nije zapitala kuda jr to njena majka išla. Jednostavno je to prihvatala kao vrstu poslovnog puta ili obavezu prema prijateljima, tako nešto. Uzdahnula je. I dalje je osećala mržnju. Želela je da su sada oboje pored nje, da može da ih zagrli i ne dopusti im da ikada odu. Savić reče: – Imam nove informacije o Krimakovu. Jedan operativac iz CIA mi je ispričao za kompjuterski sistem u Atini koji predstavlja vrhunsku tajnu i pomislio je t la bi MAX možda mogao da uđe u taj njihov sistem. MAX

je zapravo sam sebe pozvao da poseti taj sistem u Atini u kojem se nalaze podaci o poslovanju i mestu boravka svih slranih državljana koji žive u Grčkoj. Taj program predstavlja vrhunsku tajnu zbog toga što sadrži i spisak svih grčkih agenata koji tajno deluju u ćelom svetu. – Dakle, kao što možete da zamislite, ima tu i mnogo zaista mračnih tipova koje su pokušavali stalno da drže na oku. Setite se, u Moskvi nije bilo informacija jer se KGB potrudio da ih sve preradi. Ali, nisu imali pristupa grčkim dosijeima. Evo šta imaju o Krimakovu. Sa većinom podataka smo upoznati, što je i razumljivo. Ipak, na neki način ovaj kontekst nudi neke interesantne zaključke. Savić je izvadio tri papira iz džepa svoje jakne i poče da čita: Vasilij Krimakov je živeo osamnaest godina u Agios Nikolaosu. Oženio se ženom sa Krita 1983. godine. Ona se udavila dok je plivala 1996. godine. Iz prošlog braka je imala dvoje dece. I deca su joj poginula. Stariji sin je sa šesnaest godina pao sa stene pri penjanju na neku planinu. Devojčica je sa petnaest godina motorom udarila u drvo. Imali su iz zajedničkog braka sina od osam godina. Izbio je neki požar od zapaljenog smeća i dete je dobilo teške opekotine. Sada se nalazi u rehabilitacionom centru blizu Lucerna u Švajcarskoj. Još uvek se nije potpuno oporavio, ali je makar živ. Savić podiže pogled ka njima. – Mi smo raspolagali nekim od ovih podataka, ali ne ovako celovitom slikom. Takode su izvukli neke zaključke i oni su vrlo interesantni. Znam da ima toga još i da su verovatno uključeni i planovi kako da deluju protiv Krimakova, ali ih nisam pronašao. Šta vi mislite ? – Hoćeš da kažeš da su ti programi šifrirani i da ne možeš da im pristupiš? – upita Tomas. – Ne. Hteo sam da kažem da je neko ko je znao čime se on bavi, izbrisao podatke. Samo su ostavili podatke koje sam vam pročitao, ništa više. Neko je ostatak nedavno izbrisao, pre otprilike šest meseci. – Kako bi, do đavola, ti to mogao da znaš? – upita Adam. – Mislio sam da je to kao kod otisaka prstiju. Oni postoje ali se ne može tvrditi kada su uzeti. – Ne znam kako to Grci rade, ali taj sistem Sentech 2002 je prvoklasan,

čudo tehnike. On beleži i šifrira svako brisanje bilo kog unetog ili pridodatog podatka u prethodno izabranim programima. Poznat je pod nazivom „kečer“, i omiljen je kog visokotehnoloških industrija zbog toga što ukazuje na neočekivane i neželjene promene kod unetih podataka, kao na primer ko je to uradio i kada. – Kako funkcioniše registrovanje i šifriranje? – upita Beka. Savić odgovori: – Sistem u suštini iznenada reaguje i obnavlja sve podatke koje je neka osoba pokušala da Izbriše, pre no što se mogu izbrisati. Te podatke upućuje k roz skrivena vrata do „tajne sobe“ gde se oni skladište. To bi značilo da ti podaci u suštini nisu izbrisani. Ipak, osoba koja je obrisala podatke iz njegovog dosijea je uspela i da kako mi to zovemo „spali“ informacije koje je želela da izbriše, tako da su nažalost, oni zaista nepovratno izgubljeni. Drugim recima rečeno, nije ostavio mogućnost da se obrisani podaci upute u bezbednu zonu. Osoba koja je navodno obrisala najveći deo iz Krimakovljevog dosijea nije nikakav stručnjak, niti je imala interesa da izbriše te podatke. Možda čak nije imala ni pristupa. To znači da ga je neko naterao ili mu platio da to uradi, ili je neko ukrao njegovu ulaznu šifru i načinio ga žrtvenim jarcem u slučaju da neko otkrije šta je učinjeno. – Koliko vremena ti treba da saznaš ime te osobe, Saviću? – upita Tomas. – Pa, MAX je to već saznao. Taj tip je bio kompjuterski programer i imao je trideset i četiri godine. Pre četiri meseca je doživeo nesreću. Poginuo je. Vrlo je moguće da ga mu je neko dodelio ulogu žrtvenog jarca. Takode je vrlo moguće da je on saznao ko je osoba koja se poslužila njegovom šifrom. Ne bih se iznenadio daje pričao o tome, daje to neko preneo Krimakovu i da je ovaj posle toga reagovao. – Kakva je nesreća zadesila tog čoveka? – upita Tomas. – Tip je inače živeo u Atini, ali je bio na Kritu na odmoru. Tamo je živeo Krimakov. Da li ste čuli za minojske ruševine u Knososu, desetak kilometara udaljene od Irakliona? Po izveštaju je on nekako izgubio ravnotežu i pao naglavačke sa zida u skladište otprilike šest metara ispod mesta na kojem je stajao. Slomio je vrat kada je udario glavom u veliki kotao koji je nekada služio za držanje maslinovog ulja.

– Prokletstvo – reče Adam. – Ne verujem da nekadašnji Krimakovljevi šefovi imaju bilo kakve informacije o tome? – MAX ne poseduje podatke da li raspolažu njima – reče Savić. – Čak i da ih imaju, što je vrlo moguće, zadržavaju takve informacije kako bi vršili razmenu, budući da znaju da želimo sve informacije koje se tiču Krimakova. Znate šta hoću da kažem? Nemaju ništa što bi nam koristilo. Što se tiče istraživanja, nisu se bavili time. – Saviću, pronašao si baš dosta podataka – reče Tomas. – Svi ti smrtni slučajevi. Ne deluju baš kao nesrećni slučajevi? Ne zvuči kao nešto što bi moglo da se dogodi, zar ne? – O, ne – reče Savić. – Uopšte nisu slučajne. To je zaključak koji su izveli i njihovi agenti. Krimakov ih je sve likvidirao. Čekaj, kada si ga upoznao, nije bilo kompjutera. – Nije bilo ničega sem velikih IBM kompjutera – reče Tomas. Šerlok reče: – Ne želim ni da pokušam da izračunam stepen verovatnoće da su čudne okolnosti pod kojim su članovi jedne iste porodice umrli slučajne. Šanse su apsolutno minimalne. – Krimakov je ubio sve te ljude – reče Beka a zatim odmahnu glavom. – Mora da jeste, ali kako je mogao da ubije vlastitu ženu i njeno dvoje dece? Bože me sačuvaj, pa on je zapalio i sopstvenog sina. To znači da je on zaista monstrum. 0 čemu se tu radi? – Nije on ubio svog sina – reče Adam. – Ne, nije – reče Šerlok. – Ali, taj dečak više nikada neće moći da vodi normalan život ako uopšte preživi presađivanje kože i potencijalne infekcije. Da li je taj požar slučajno izazvan? Tomas reče: – Slušajte, sve to ima smisla, ali se ipak radi o pretpostavkama. Savić reče: – Ubacio sam Krimakovljevu modifikovanu fotografiju u algoritamski program prepoznavanja lica koji se sada koristi u FBI. Taj program upoređuje fotografije, čak i crteže okrivljenih prestupnika. On, recimo, upoređuje dužinu nosa, oblik, tačnu razdaljinu između kostiju lica, dužinu očiju. Tako te usmerava. On ti ponudi sve osobe koje se uklapaju u

taj opis i koje su počinile neki zločin u Evropi ili Sjedinjenim Državama. Baza podataka nije još uvek kompletna, ali može da posluži. Bio je špijun – reče Šerlok. – Možda je čak i bio osuđivan. Moguće je da je obavljao prljave poslove na drugim mestima i bivao hapšen. Ako sam u pravu, naći će se odgovarajući profil i možda saznamo još nešto o Krimakovu. – Hrabro razmišljanje, ali neka ide do đavola! – reče Adam. – Momci, odlično obavljate svoj posao. Adam za trenutak zaćuta te se onda nakašlja. – Možda i nije bila loša Tomasova ideja da i vas dvoje uključi u posao. Hej, vas dvoje čak imate i slatkog klinca. Napetost je popustila uz zvuk Šonovog sisanja prsta. Serlok ga je nežno pomazila po leđima i rekla: – Beko, dopada mi se tvoja prirodna boja kose. – Ne bih rekao da joj je ovo prirodna boja kose – reče Adam, zamišljeno se češkajući po bradi. – Nekako mi i dalje izgleda veštački ta boja bakra. Beka ga udari pesnicom u stomak, ali lagano, budući da je pojeo najmanje četiri parčeta pice sa maslinama i artičokama. Naravno, bio je u pravu i ona se samo nasmejala. – Porašće. Hvala bogu da više nije one blatnjavo kestenjaste boje. Tomas je pomislio kako divno izgleda. Imala je kosu kao Alison, glatku i sjajnu, zakačenu dvema zlatnim šnalama na potiljku. Kada je nastalo zatišje u razgovoru, Beka pročisti grlo i reče: – Da li neko ima ideju kako me je Krimakov pronašao? Nastavili su da razmišljaju a ona je jednostavno mogla da oseti snagu te inteligencije i iskustva koji su sada bila usmerena na njeno pitanje. Njen otac je popio gutljaj mineralne vode i spustio čašu na japanski stočić u visini njegovog kolena. – Nisam siguran – rekao je. – Ali, ti si sada jako eksponirana u društvenom životu, Beko, zbog govora koje si pisala za guvernera Bledšoa. Sećam se nekoliko članaka o tebi. Možda ih je i Krimakov pročitao. Prezime Metlok mu je naravno bilo vrlo poznato. Mora da je proverio, saznao ko ti je majka, raspitao se o njenim putovanjima u Vašington. On je veoma pametan čovek i veoma usredsreden kada to želi.

– To ima smisla – reče Šerlok. – Ne bih mogla da smislim neki drugi scenario. Šerlok je izgledala vrlo ozbiljno, ali je jednim okom budno pratila svog sinčića. Beka se setila kada joj je Adam pričao da je Šerlok uspela da uhvati nekog bolesnog psihopatu u lavirintu. To je teško mogla da zamisli, ali se onda setila kako je Šerlok hladnokrvno ščepala Tajlera za vilicu. – Nije važno kako je saznao ko je ona – reče Adam. – Jednostavno je saznao a zatim i sve pažljivo isplanirao. – Krimakov je uvek direktan – reče Tomas. – U prošlosti, kod njega nije bilo mračnih i dubokoumnih igara. Onda je uzdahnuo. – Ljudi se menjaju. U ovom slučaju su promene zastrašujuće. On kao da se kreće nekim vizantijskim lavirintom. Heč, kome je još malo mocarele stajalo zalepljeno za obraz, ustade i reče: – Izaći ću malo da proverim šta rade naši momci. Kada sam ih poslednji put video borili su se sa tri velike pice. Kutija njegove peperoni pice je bila prazna, a u njoj nije preostala ni mrvica sira. – Heče, ako budeš tamo pušio, nanjušiću te i odrati te od batina. Ne interesuje me do kakvih si saznanja došao, ipak je tvoja guzica u pitanju. – Neću, Adame. Kunem ti se da neću da pušim – uzdahnuo je Heč i ponovo seo. Zadovoljni Adam se okrenuo ka Beki. – Što se tebe tiče, Beko, moraš da jedeš. Evo ti moj poslednji komad pice. Čak sam ti ostavio i tri masline. Nevoljno sam ih ostavio ali sam opazio tvoj mršavi vratić i uzdržao sam se. Jedi. Uzela je komad pice i sela držeći ga u ruci. Sir se ohladio i stvrdnuo. Uzela je samo jednu maslinu. Savić se tada nasmeši svima i pomalo se šepureći reče: – Ah, da. Imam nešto što ne spada u pretpostavke. MAX je pronašao lokaciju Krimakovljevog stana. Radi se o stančiću u Iraklionu. Gospodin Vudhaus je saznao i poslao je svoje agente tamo.

Svi su zurili u njega, razjapljenih usta od čuda. Savić se nasmejao. Kada je minut kasnije zazvonio telefon on se i dalje smejao. – To je moja javna veza – reče Tomas i ustade. Magnetofon za snimanje će se automatski uključiti pa ću videti ko je pozivalac. Primetio je kako je Beka sevnula očima i nasmešila se. – Navika – rekao je dok je podizao slušalicu. Nije progovorio ni reči, samo je stajao kraj telefona i slušao. Bio je bled kao smrt dok je klimao glavom a onda je osobi sa druge strane žice rekao: – Hvala što ste zvali. Beka je skočila sa stolice i prišla mu. Zaustavio je rukom i rekao vrlo tihim i uzdržanim glasom: – Dva agenta koji su nadzirali Bekinu sobu su mrtvi. Agent Marlejn je mrtva. Agent koji je zamenjivao mene je takode mrtav. Tri puta mu je pucao u glavu. Ja sam Krimakovljevu ženu isto pogodio baš u glavu – dodao je ne pokazujući bilo kakva osećanja. – Bezbedonosne kamere su uništene. U bolnici je sada pakao, a on je otišao.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Odmah nakon ponoći Adam je ušao u Bekinu spavaću sobu i zatekao je kako sedi u krevetu, obgrlivši kolena rukama. Gledala je belo u zid. Samo je jedna lampa gorela i u tami je mogao da primeti da je bleda a ice joj je bilo napeto. Pogledala ga je i rekla glasom u kojem se osećala tegoba i griza savesti koja je deprimirala. – Ne mogu da verujem, Adame. Četvoro ljudi je umrlo zbog mene. Tiho je zatvorio vrata spavaće sobe i naslonio se na njih. Prekrstio je ruke na grudima. Nije bilo neočekivano da se ona tako oseća ali se ipak naljutio. – Ne budi takva budala, Beko. Ja sam taj koji nosi najveći deo krivice

zbog toga što sam ja smislio taj jebeni plan. Ono što niko ne razume jeste kako je ta bitanga uspela da se približi obezbeđenju ispred bolničke sobe, i to toliko blizu da je mogao da ih pogleda pravo u oči i ubije ih. Naravno, koristio je prigušivač. Onda se samo ušetao u bolničku sobu i ubio još dvoje agenata pre no što su uspeli da reaguju. Kao šlag na tortu, pucao je na kameru. Onda, pufi Nestao je, pobegao, što je isto tako nezamislivo. – Gospode, svi su znali da će doći. Radilo se o klopci, svi prilazi su bili pokriveni a on je sigurno ušao pravo na vrata i niko ga nije zaustavio. Izgubili smo. Ma kako se on prerušio, mora da se baš potrudio. Bože, četvoro ljudi je poginulo. Pucnuo je prstima. – Baš tako, nema ih više. Proklet bio, kako je to uradio? Kako je to mogao da izgleda kada ga je obezbedenje pustilo da prođe? Odmahnula je glavom i promrmljala: – Teli Houli nema drugih podataka? Adam odrečno odmahnu glavom: – Proverili su sve bezbedonosne kamere u toj prokletoj bolnici i izdvojili nekoliko osoba koje bi mogle biti osumnjičene. Rekao sam im da to nema nikakvog smisla. Pratiti kamerama stare bakice ili narod koje niko zdravog razuma ne bi povezao sa Krimakovim. Pomerio se od vrata i prišao joj sa strane kreveta. Nagnuo se i lagano je prstima pomazio po obrazu. – Došao sam da te obiđem. Pretpostavljao sam da kriviš sebe i bio sam u pravu. Prekini sa tim, Beko. Jednostavno prekini. To je bio dobar plan, solidan. Svi previdi i neuspeh su upućeni meni a ne tebi. Spustila je lice u njegov dlan. Prošaputala je: – On izgleda nije ljudsko biće, je li tako? – Bogami jeste ljudsko biće i imam opaku želju da ga uhvatim, Beko. Želim da ga zadavim golim rukama. – Kao i moj otac. Nikada nisam osetila veći bes kod nekoga, a ipak mu je glas bio miran i kontrolisan. Ali, njegove reči su zvučale tako hladno i mrtvo. Poželela sam da urliknem i vrisnem, da udarim pesnicom u zid. Ali on nije. – Za tvog oca je kontrola veoma bitna. Nekoliko puta mu je spasila život,

kao i živote drugih ljudi. Naučio je da ne treba da dozvoli da emocije zamagle njegovu moć rasuđivanja. Pomilovao je po licu. – Ja to još uvek nisam savladao, ali pokušavam. Strašne su se stvari dogodile, Beko. Molim te, veruj mi da ti nisi kriva. Uhvatićemo ga. Moramo da ga uhvatimo. Hajde sada, oboma nam je potreban san. Poljubio je u usta i gotovo u istom trenutku se uspravio. Palo mu je teško jer je poželeo daje poljubi još jednom i da nastavi da je ljubi. Poželeo je da je položi na krevet i skine joj tu ženstvenu spavaćicu, da usnama prede preko svakog nagog delića njenog tela. Želeo je da oboje zaborave na užas, makar na kratko. Znao je da to nije moguće. Odmakao se od kreveta. – Laku noć, Beko. Potrudi se da zaspiš. Kl im nula je glavom bez reči. Jednostavno nije mogla da podnese bol u očima i grozomornu grizu savesti koju je i dalje duboko osećala. Opet je poljubio, snažno i brzo i u trenutku nestao iz njene sobe iz straha da ne izgubi glavu. Dok je gunđao u hodniku, pitajući se kako to da učini kada je njegov zadatak da je štiti i sa besom koji mu je tinjao u stomaku na pomisao na Krimakova , naleteo je na Tomasa. Jednostavno je stajao tamo i podozrivo ga posmatrao podignuvši gustu tamnu obrvu. Adam se našao u nebranom grožđu. – Prokletstvo! Nisam je ni pipnuo. – Ne, naravno da nisi. Ne bih to nikada ni pomislio. Bio si kod nje da bi joj ublažio osećanje krivice? – Da, ali sumnjam da sam uspeo. – Ima dovoljno krivice da bismo svi mogli da se udavimo u njoj – reče Tomas. – Idem malo dole. Moram još malo da razmišljam. – Nema više razmišljanja. Ostala je samo briga i nagađanje i ostala beskorisna sranja. Sačekaj – upravo mi je palo na pamet da je verovatno iznerviran, obezglavljen. Bez obzira na sve, on je ipak očekivao da će zateći tebe i Beku u toj bolničkoj sobi, ali vas nije bilo. Sada sumnja u sebe, u svoju pronicljivost i intuiciju. Do sada se pokazao kao sitničav, ali ovog puta nije uspeo da pokaže koliko je temeljan. Uprskao je i to ozbiljno. Pogrešio

je. Ne znam šta će biti sledeće ali šta god to bilo, može opet da pogreši. Takode, mora da se suoči sa posledicama hladnokrvnog ubistva četiri federalna agenta. Oni će organizovati najveći lov na jednog čoveka u proteklih deset godina. Nelogično bi bilo da pomisli da je toliko dobar da može da se izvuče iz cele situacije, da je na neki način neuhvatljiv. Više nismo sami protiv njega. Sada svi znaju, čak i njegovi rođaci znaju o kakvom je čoveku reč. – Znam to, Adame – Tomas je prošao svojim dugim prstima kroz kosu. – Znaš koliko je brz i koliko je pametan. Seti se kako vas je sve izbacio iz te kuće u Riptajdu a zatim se ušunjao unutra i sakrio se u Bekin orman. Za to je potrebna hrabrost i lukavstvo. I sreća. Šta bi bilo da ste primetili da nema Čaka umesto što ste ga pronašli vezanog i zapušenih usta?. Ali, to se nije desilo. Imao je sreće i oteo je. – Mrzim što ću morati da kažem ovo ali sam duboko nbeđen da će on uspeti da izbegne hapšenje. Zna da ću ja biti u središtu događanja i da ću pokušati da smislim način kako da dođem do njega. Doći će u Vašington. Pokušaće da pronađe Beku i mene. To mu je jedini zadatak. – I dalje ne razumem zašto je izbacio Beku iz automobila u Njujorku. Imao je. Mogao je to da objavi i natera te da zakucaš na njegova vrata kako bi pokušao da je izbaviš. Ali, pustio je da ode. Zbog čega? Sranje, poludeću od ovoga. Ako je toliko pametan kao što kažeš, neće doći ovde, bar ne još dok se situacija malo ne smiri. – Adame, u jedno sam sada siguran. Ja za njega predstavljam svrhu postojanja, verovatno jedinu. Zato hoda po stazi smrti, više ne mari za sebe samog. Jedino što želi jeste da me ubije. I Beku. Mislim da bi Beka trebalo da se zaputi u Sijetl ili čak možda u Honolulu. – Da, u pravu si. Trebalo bi da je ti ubediš u to, OK? Tek je saznala za tebe. Misliš li da će se povući i poželeti da kaže „sajonara“ ocu koga je tek upoznala? – Ne mislim – uzdahnuo je Tomas. – I dalje je veoma obazriva kada sam ja u pitanju. Izgleda da se stalno premišlja da li da me zagrli ili da me ubije zbog toga što sam ostavio nju i njenu majku.

– Ja bih rekao da bi želela i jedno i drugo. Sada bar vas dvoje možete da budete zajedno. Ostalo će doći samo po sebi, Tomase. Samo budi strpljiv. Zaboga, poznaje te tek četrdeset i osam sati. – U pravu si, svakako. Ali, nije važno. Gospode, Krimakov je jednostavno ušao tamo i sve pobio – reče Tomas. – Sve, bez oklevanja. Oslobodio je Beku da bi mene izveo iz skloništa. Ne smem ni da pomislim šta bi joj sada uradio da je vidi sa mnom.. U stvari, znam šta bi uradio. Ubio bi je bez imalo kajanja, kao što je ubio ostale. Takode uopšte ne sumnjam da sada zna da je ona pored mene. Prokletstvo, Adame. On ima prigušivač na pištolju. – Da. – Agenta Marlejn je izrešetao sa šest metaka. Video je da taj agent muškarac nisam ja, shvatio je da smo mu smestili i osetio je neobuzdani bes. Agent koji je mene zamenjivao, Del Karson, je izvukao pištolj ali nije imao vremena da puca. Nije ni agent Marlejn. – Da, znam. – Kako je, do đavola, izašao? Houli je postavio svoje prerušene ljude ispred svih izlaza na tom spratu. Adam je odmahnuo glavom. – Mora da se jako dobro prerušio. Možda se obukao kao žena. Ko zna? Da li se sećaš, da li se Krimakov i ranije prerušavao? Tomas se naslonio na zid u hodnika i prekrstio ruke na grudima. – Nije, ali to je bilo veoma davno, Adame, isuviše mnogo godina je prošlo. Ono što me muči i čega ne mogu da se oslobodim jeste što Beka ne može da odredi da li se radi o starijem čoveku ili ne, s obzirom na to da je on oteo i upućivao telefonske pozive. Tomas je odmahivao glavom. – Još nešto. Vasilij je tečno govorio engleski, ali pročitao sam transkript razgovora koje je vodio sa Bekom. Uopšte ne podseća na njega. Ista stvar je sa pismom, recima, delima. To što se naziva njenim dečkom, to što je ubio Lindu Kartrajt, otkopao je i smrskao lice? Bolesne šale da bi izludeo Beku? To je ponašanje jednog psihopate, Adame. Krimakov nije bio psihopata. Bio je izuzetno arogantan,

ali pri zdravoj pameti baš kao i ja. – Ma kakav Krimakov bio ranije, sada se promenio – reče Adam. – Ko zna šta mu se dogodilo tokom proteklih dvadeset godina? Ne zaboravi sva ta ubistva: druga žena, dvoje dece, tip čiju šifru je preuzeo kako bi ušao u kompjuterski sistem kako bi obrisao sve svoje lične podatke. Zatim ubistvo čoveka koji je poslužio za lažiranje njegovog sopstvenog ubistva u automobilskoj nesreći. Rekao si da smatraš da si sada ti središte njegovog života, njegova svrha života. Šta je sa njegovim sinom? Leži na nekoj klinici za opekotine u Švajcarskoj. Zar se više ne brine za njega? Možda i to nije bio nesrećan slučaj već je i njega pokušao da ubije? – Ne znam. Adam reče: – Prokletstvo, mora da je uvek bio na ivici ludila i samo mu je bila potrebna poslednja kap da prelije čašu.. To objašnjava i razlog zašto deluje kao da ga nije briga za svog sina. Ne, Tomase, nemoj da se raspravljaš sa mnom. Ovde je – u zemlji koja nije njegova domovina – više nije na Kritu. Nalazi se na našoj teritoriji i verovatno dugo nije boravio ovde. – Slušaj, Adame. To ne znamo. Zvanično, Vasilij Krimakov nije dolazio ovde više od petnaest godina. Bio je icdnom ovde sredinom osamdesetih, proverio situaciju i pokušao da nanjuši gde se ja nalazim. Tada je ubio moju sekretaricu samo zato što je video sa mnom i pomislio da je to moja ljubavnica. Tada sam se povukao iz posla a on je otišao, vratio se na Krit. Saznali smo daje išao u Englesku nekoliko puta, ali se ni tamo u poslednje vreme nije pojavljivao. Nezvanično, mogao je da ulazi i izlazi iz Sjedinjenih Država sa milion različitih, lažnih pasoša. Ko bi se u Grčkoj zamarao time? Čak i da su primetili, nisu marili. – Ipak moramo da pretpostavimo da je boravio uglavnom na Kritu. Zaboga, bio je oženjen. Imao je i dete sa tom ženom. Nije moguće da se i posle toliko godina tako dobro snalazi na ovim prostorima. Tomas reče: – Beka je u pravu. On je monstrum, i moja opravdanja za tog čoveka, koga sam mnogo bolje poznavao pre dvadeset godina, više nisu bitna. Naime, nisam ga intimno poznavao. Za mene je on bio samo meta koja je uvek stajala na suprotnoj strani. Kao crni kralj u šahu. Sada smo prisiljeni na to da čekamo i grickamo nokte. Računaj na to da će zapravo Krimakov

pronaći nas. – Ah, da. Teli Houli i Skreč Kob sutra dolaze da razgovaraju sa Bekom. Možda to i nije loše. Mislim da su joj se obojica dopala kada ih je videla u Njujorku. Možda će se setiti još nečega u razgovoru sa njima. Oni su u prilično lošem stanju, možeš i da zamisliš. Houlija izjeda osećaj krivice. To su bili njihovi agenti, svo četvoro, a sada su mrtvi. – Da – reče Adam i provuče prste kroz kosu. – Budući da je Savić pronašao Krimakovljev stan u Iraklionu, naši momci će otići tamo. Možda pronađu nešto. Beka je prislonila čelo na zatvorena vrata i slušala glasove dvojice muškaraca koji su išli niz hodnik. Onda se okrenula i leđima se naslonila na vrata, prekrstila ruke na grudima, baš kao i Adam kada je prvi put ušao u njenu sobu. Zatvorila je oči. Ubio je još četvoro ljudi. Kao i Tomasu, i njoj je bilo jasno da će ih Krimakov pronaći. Činilo se kao da je bio unapred programiran da pronađe Tomasa i ubije ga. I svakako, da ubije i nju. On bi sve učinio, svuda prošao, ubio svakoga ko bi mu stao na put, da bi ispunio svoj cilj. Kako je mogao da ubije svoju ženu i njeno dvoje dece, kojima je bio očuh? Njegov rođeni sin je ležao sa opekotinama na nekoj klinici u Švajcarskoj. Da li se tu zaista radilo o nesrećnom slučaju? Ne, kada je Krimakov u pitanju, tu nema slučajnosti. To je bilo zaista zastrašujuće. Vratila se u krevet, pokrila se i obgrlila kolena rukama. Bilo je jako toplo ali je njoj ipak neka hladnoća ulazila u kosti. Iznenada je čula glas svoje majke, oštar i nestrpljiv kako joj govori da će je zaključati u orman na mesec dana ako uopšte pomisli da izađe sa Timom Hardvejom, mladim delinkventom. Nasmešila se zbog te uspomene: tada je imala šesnaest godina i mislila da je njen život zbog toga završen. Pitala se šta li bi njena majka mislila o Adamu. Nasmešila se, trgnuvši se malčice pri pomisli na njegov užurban i upečatljiv poljubac. Njena majka, pomislila je, bi sigurno bila oduševljena Adamom. Iznenada je začula neki šapat. Poskočila je u krevetu dok joj je srce luđački lupalo i pogledala u pravcu prozora. Ponovo se začuo taj tih i neodređen šum. Srce joj je sve jače i sve brže lupalo. Otišla je do prozora i naterala sebe da pogleda napolje Ispred kuće je bilo hrastovo drvo i jedna njegova grana prepuna lišća se lagano njihala uz prozorsko okno. Ali, ipak je on bio negde u blizini i ona je to znala. Dok je hodala ka krevetu i dalje je preko ramena posmatrala prozor svoje spavaće sobe. Nije

želela više da razgovara sa agentima. Gospode, koliko je blizu nje on zapravo bio u ovom trenutku? Koliko je bio blizu? Sada je ceo svet saznao za Krimakova. Adam je na CNN i drugim važnijim kanalima video njegovu staru fotograliju. Pored nje je stavljena druga fotografija modifikovana zbog godina, koju je ekspert iz CIA načinio kako bi znali kako on sada otprilike izgleda. To je bio odličan potez. Ako imaju sreće, pojaviće se odgovarajući uzorak. Beka nije imala ništa da doda što se tiče tih fotografija. Svi su želeli da intervjuišu Beku Metlok, ali niko nije znao gde se ona zapravo nalazi. Policija Njujorka je želela da razgovara sa njom, ali ovog puta Beka nije morala da se suočava sa Leticijom Gordon. FBI je naložio da je povuku sa slučaja, posle ubistva četiri FBI agenta u njujorškoj Univerzitetskoj bolnici. Mnogo se diglo galame, mnogo besa, ali više nije bila u središtu događaja. Beka se izgubila u gužvi i bila je na sigurnom. Što se tiče Tomasa Metloka, vrlo brzo je bio otkriven njegov identitet, ali bar niko nije znao gde se nalazi. Da je neka informacija procurela, znali su da bi televizijske ekipe preplavile dvorište a mikrofoni bi stajali ugurani u prozore kuće. Za sada je sve bilo mirno. Agenti su bili svuda oko kuće i stalno proveravali komšiluk, ali ničega sumnjivog nije bilo. O bivšem KGB agentu Vasiliju Krimakovu – ko je on zapravo bio, gde je bio u tom trenutku, kojim motivima se povodio, sve moguće što bi se moglo povezati sa njim – se podrobno i zamorno razglabalo u svakom televizijski šou i svakom kontakt programu. Bivši operativci iz CIA, bivši agenti za antiterorizam iz FBI i bivši pomoćnici prethodnog predsednika su o njemu autoritativno pričali sa Semom Donaldsom, Kuki Roberts, Timom Rašertom i Vilijamom Sefirom. Pitanje je glasilo: Zastoje toliko želeo da dođe do Tomasa Metloka? Na to pitanje niko nije dao odgovor do dana kada je stigao neki anonimni izveštaj iz Berlina o tome kako je Tomas Metlok spasio Kemperov život i daje tada slučajno ubio ženu sovjetskog agenta Vasilija Krimakova koji je poslat u oblast koja danas pripada Belorusiji da ubije Kempera. Mediji su podivljali. Leri King je intervjuisao nekadašnjeg savetnika predsednika Kartera koji se sećao izuzetno dobro, čak i do detalja,

incidenta u kome se operativac CIA, Tomas Metlok suočio sa Krimakovim u jednoj dalekoj zemlji. Slučajno mu je ubio ženu, a rezultat je bio veliko zaoštravanje krize sa Rusima. Niko drugi se izgleda nije sećao tog događaja, uključujući i samog predsednika Kartera, a svi su znali da se predsednik Karter inače svega seća, uključujući i broj gumica u ladici radnog stola u Ovalnom kabinetu. Neki bivši američki marinac, koji je davnih sedamdesetih služio mornaricu sa Tomasom Metlokom, je ubedljivo govorio kako Tomas nikada nije dozvoljavao da ga neprijatelj zaplaši. Koji neprijatelj? Nije bilo važno. Radije bi otišao do samog pakla i nazad nego da odustane od zadatka. To uopšte nije bilo važno, a i nikoga nije zanimalo. Poenta je bila u tome da su svi intervjuisani bili neki „bivši“.. Sadašnji direktori FBI i CIA su sve držali pod kontrolom. Predsednik i njegovo osoblje nisu davali nikakve izjave, makar ne zvanične. Sve je funkcionisalo kako treba. Spekulisali su neupotrebljivim podacima, nepouzdanim teorijama i ništa nisu mogli da dokažu. Što se tiče Rebeke Metlok, citirali su reči guvernera Njujorka: – Bila je izuzetan pisac govora sa osećajem za humor i ironiju. Nedostaje nam. Onda se počešao po mestu na vratu gde gaje Krimakov ustrelio. Njujorška policija je nastavila sa izjavama tipa „bez komentara“, kad-god bi novinari postavljali neka pitanja o njoj. Više se nije pričalo daje ona saučesnik u pucnjavi na guvernera Bledšoa. Hvala Bogu, pomislila je Beka, da niko nije kontaktirao Leticiju Gordon. Detektivka Gordon bi bila presrećna da može nekako da joj naškodi. Obelodanili su sva ubistva koje je Krimakov počinio i iscrpno ih razglabali u medijima. Osećanje mržnje je postalo sveopšte. Ali, niko nije znao gde se Rebeka Metlok nalazi. Niko nije znao ko je zapravo Tomas Metlok i gde je on sada, ali svetina je počela da veruje daje on neki energičan i romantičan Džejms Bond koji je branio celi svet od Rusa. Sada ga progoni bivši agent KGB koji nikada nije prezao od ubistava ljudi da bi došao do njega. Beka je kasnije upitala Adama šta je američki marinac želeo da kaže o Tomasu na televiziji. Adam je čistio svoj „Delta Elit“ na kuhinjskom stolu. – To znači da su tom dupeglavcu verovatno platili pet Itotina dolara da nešto kaže kako bi začinili celu priču.

– Taj tip je rekao da Tomas nikada nije odustajao. Šta to znači? Adam slegnu ramenima. – Koga je briga? Samo se nadam da Krimakov sve to gleda. Kada već govorimo o navođenju, mogao bi da pomisli da je Tomas nepobediv. Adam je gunđao, glancajući dršku pištolja. – Ne bismo bolje smislili čak i da smo sami pisali scenario za sve ovo. – Pitam se da li detektivka Gordon i dalje misli da sam ja nekako odgovorna za celu situaciju. – Mislim da bi trebalo nešto revolucionarno da se desi da bi ona promenila mišljenje. Da, i dalje smatra da si ti važan deo cele priče. Razgovarao sam sa detektivom Moralesom. Čak sam mogao da osetim kako odmahuje glavom pored telefona. On je prilično deprimiran, ali mu je drago što si na sigurnom. – Da. Sve ih je dirnulo ubistvo Linde Kartrajt. – Da. Bila je nevina. Fina ženica iz srednje klase. Svi su želeli da zbog toga bude spržen na stolici. Ne zaboravi i onu stariju ženu iz Itake. Još jedna nevina osoba. Krimakov će morati mnogo toga da objašnjava. – Da li neko zna kakva je veza između njega i Dika Mekelama? – Da. Heč je saznao da Mekelamova majka ima na računu višak od pedeset hiljada dolara. – To i nije puno para ako moraš da umreš da bi ih dobio. Da li je rekla policiji ili Heču da li je Dik pominjao neke detalje? Adam je odmahnuo glavom, podigao pištolj i na uglačanoj cevi pištolja opazio svoje lice koje je vapilo za brijačem. – Ne. Bila je uzbuđena zbog toga ali joj ništa nije rekao, osim da novac ostane tajna. I jeste bio tajna do trenutka kada joj je Heč ušao u trag i naveo je na razgovor. – FBI će uskoro doći. – Da. Ne brini, i Tomas i ja ćemo biti ovde. Nasmešila mu se. – U redu je Adame, ali zaista nije potrebno. Nisam ni dete, ni bespomoćna žena, znaš. Takode poznajem gospodina Koba i jadnog gospodina Houlija koji pati od

hemoroida. Adam se iscerio. – Ne, Kob ima hemoroide. Nego, ti jesi bila bespomoćna i nemoj ni da pokušavaš da zaboraviš prošlost. Ne interesuje me šta ti kažeš, svakako ću biti ovde. – Verovatno bi trebalo da iskopam svoj pištolj i ispoliram ga. – Ne želim više ikada da vidim taj pištolj kod tebe. – Dobro sam te uplašila, zar ne? Tomas se pojavio pred kuhinjskim vratima gunđajući. – Čudno, ali neki čovek po imenu Tajler Mekbrajd je nazvao Gejlana Vudhausa u kancelariju i ostavio poruku da ga ti Beko, odmah nazoveš. Ništa više, samo to. – Ne razumem – reče Beka – ali ću ga svakako nazvati. Šta se dešava? Adam je u trenutku skočio. – Ovo mi se ne dopada. Zašto bi, do đavola, Mekbrajd nazvao direktora CIA? – Saznaću, Adame. Verovatno se jako zabrinuo i želi da se uveri da sam dobro. Adam reče: – Ne želim da se javljaš Tajleru Mekbrajdu. Ne želim ni da ga vidim pored tebe. Nazvaću ga i saznati šta je, do đavola , hteo. Ako želi da ga neko uveri da si dobro, ja ću to učiniti. – Vidi, Adame. Rekao si mi da se zaista zabrinuo zbog mene. Jedino želi da mi čuje glas. Neću mu reći gde se nalazim. Sada ću ga nazvati. Neka bude tako. – Prekinite da se prepirete – reče Tomas. – Nazovi tog čoveka, Beko. Adame, ako nešto nije u redu, saznaćemo od nje. – Ipak mi se to ne dopada. Još nešto: razmišljao sam da bi možda bila sigurnija u mojoj kući. Barem možeš neko vreme ostati tamo. Podigla je levu obrvu. – Gde živite, gospodine Keraders? – Otprilike četiri kilometara odavde. Zurila je u njega. – Zašto onda boraviš ovde? Zašto nopšte ne ideš svojoj kući? – Ovde sam potreban – reče on dok je predano glancao cev svog pištolja

„Delta Elit“ koja je postajala sve blistavija. – Osim toga ja posećujem svoju kuću. Šta si mislila odakle mi stiže čista odeća? – O'ladi Adame – rekla je i otišla po svoj mali telefonski imenik. – Javi se sa moje privatne linije – reče Tomas. – Njoj se ne može ući u trag. Adame, pištolj ti izgleda odlično. – Dopašće ti se moja kuća – viknuo je Adam za njom. – Pravi je dragulj. Lepšu kuću u životu nisi videla. Gajenje cveća mi baš ne ne ide od ruke, ali sve ostalo da. Imam kućnu pomoćnicu koja dolazi dva puta nedeljno i čak mi pravi specijalno jelo. – Beka se okrenu licem ka njemu. – Kako se pravi to specijalno jelo? – Sa tunjevinom, šunkom, slatkim krompirom i svačim još. Da li ti se dopada sastav? – Nego šta! – reče ona. Čuo je kako se smeje dok odlazi. Želeo je da čuje njen razgovor sa Tajlerom Mekbrajdom, baš je iskreno to želeo, ali nije se ni pomerio sa mesta. Nije se pomerio ni Tomas, koji je stajao naslonjen na frižider sa rukama prekrštenim na grudima. – Ostaviću je na miru – reče Adam. – Mada mi to teško pada. – Želiš li da razmisli da pređe u tvoju kuću? – Kuća je vrlo lepa – stara georgijanska dvospratnica od cigle, sa divnim dvorištem za koje plaćam čitavo bogatstvo da bi se uređivalo. Sećaš se da sam ti pričao kako me je majka nagovorila pre četiri godine da kupim tu nekretninu, tvrdeći daje to dobra investicija. Bila je u pravu. Tomas reče: – Roditelji su obično u pravu. Adam je počeo da gunđa posmatrajući odraz svoga lica na cevi pištolja. – Mekbrajd je želi za sebe, zbog toga je i zvao. Želi da zna da on i dalje polaže prava na nju. Prokletstvo, ne verujem mu, Tomase. Ako treba, iskoristiće i Sema. Ne može da bude sa njim. Tomas se nakezi i reče: – Vidim tvoj mrki pogled na cevi pištolja. Ali ne samo mrki pogled.

Adam jetko dobaci: – Zašto ne kažeš da vidiš da sam „iznerviran do bola“? O čemu je to, do đavola, pričala sa Tajlerom Mekbrajdom? Još gore, šta joj on u ovom trenutku govori?

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Beka se naslonila na veliki sto od mahagonija u radnoj sobi svoga oca, iza zatvorenih vrata. Bila je tako bleda i tako izbačena iz ravnoteže daje prosto osećala da nestaje. Znala je da ne bi videla ništa, ako bi se sada pogledala u ogledalo. – Ne, Tajlere – rekla je još jednom. – Ne verujem ti. – Beko, to se dogodilo. Sem je nestao. Nestao je iz svog kreveta tog jutra kada sam otišao da ga obiđem. Na ćebencetu je bila prikačena poruka u kojoj piše da moram da ti se javim i da te mogu dobiti preko kancelarije direktora CIA. To sam i učinio. Eto, sada si mi se javila. – Ne, Sem ne srne da nestane – reče Beka, ali je znala da se to desilo. Prosto je osećala. – Napisao je u poruci da ne smem ni reči da kažem bilo kome, uključujući i lokalnu policiju, nikome sem tebi. Napisao je da će ubiti Sema, ako budem nešto rekao. Čula je kako mu ponestaje dah dok izgovara: – Hvala Bogu da si me nazvala, Beko. Gospode, šta ću da radim? Beka je čula užasavajući, samrtan strah u njegovom glasu, pomešan sa besom i bespomoćnošću. – Nemoj da obaveštavaš šerifa Gefnija o tome, Tajlere. Nikako. Dopusti me da razmislim. Gotovo je vrisnuo: – Naravno da neću da javim šerifu Gefniju. Ti misliš

da sam ja lud? Onda je dodao malo smirenije: – Napisao je da moraš da dođeš u Riptajd. O, Bože, pomislila je. Onda je izgovorila: – Samo momenat, Tajlere, dopusti mi da pozovem Adama. – Ne! Gotovo joj je ispala slušalica iz ruke zbog besa u njegovom glasu. Onda ga je čula kako teško diše. – Nemoj Beko, molim te, nemoj još. Kaže da će ubiti Sema, ako kažeš bilo kome, uključujući i tvog oca. Prokletstvo, nisam čak ni znao da imaš oca dok mediji nisu podivljali sa pričom o tebi i njemu. Zaboga Beko, taj tip je ubio još četvoro ljudi. Oteo je i Sema. Da li me čuješ? Taj manijak je oteo Sema! – Znam, znam. Tajlere, pročitaj mi celu poruku. – Gospode, pročitaću ti. Teško je disao i znala je da pokušava da se kontroliše. Na kraju je počeo da čita, nešto grubljim glasom: „Gospodine Mekbrajd, morate da razgovarate sa Rebekom Metlok što je pre moguće. Kako bi ste je pronašli, nazovite kancelariju direktora CIA. Recite mu da je obavesti da Vas nazove istog časa, da se radi o pitanju života i smrti. Zatim ćete joj reći da dode u Riptajd. Reći ćete joj da to nikome ne govori, ili će u protivnom Vaš sin umreti. Ne biste želeli da završi kao Linda Kartrajt. Imate dvadeset i četiri časa.“ – Kako se potpisao? – Nije se uopšte potpisao. Celu poruku sam ti pročitao. Pobogu Beko, šta da radim? Znaš šta je uradio Lindi Kartrajt i šta je uradio svim tim ljudima. Pogledaj šta je tebi uradio. Ceo Mejn je na nogama i naoružan zbog ubistva Kartrajtove. Zaćutao je pa viknuo: – Da li ti mene uopšte slušaš? Taj jebeni ruski agent mi je oteo sina! – Pitam se zašto nije rekao da moj otac dode? On juri moga oca. To nema nikakvog smisla. – Sve to sam čuo na vestima – reče Tajler mirnijim glasom. – Ni meni nije logično. Molim te, Beko. Moraš da dođeš. Da me nisi nazvala, ne bih znao šta da radim. – Ako dođem, zadržaće mene da bi uhvatio mog oca. Onda će nas oboje ubiti. Nije dodala da bi takode ubio i Sema. Zašto ne bi to učinio? Plašila se da

Sem već nije mrtav, ali nije želela to da izgovori. Ta misao je gotovo nagnala da padne na kolena. Samo ne Sem, taj predivan mali dečak. Ne, nije smela da izgubi razum. Razmišljaj. Mora da je postojalo nešto što ona može da učini. – Sranje. Znam da će pokušati oboje da vas ubije. Da, znam to. Šta ćemo da radimo? – Ne znam, Tajlere. – Molim te, nemoj da ispričaš tom tipu Adamu ili svom ocu. Molim te. – U redu. U svakom slučaju, neću još. Ako odlučim tla im ispričam, prvo ću te nazvati i upozoriti te. Nazvaću te za tri sata, Tajlere. Gospode, žao mi je. Ja sam za sve kriva. Nije trebalo da dolazim u Riptajd. Taj čovek je lud i opsednut. Nije izrazio svoje neslaganje povodom ijedne reči u njenoj izjavi. – Onda, za tri sata, Beko. Molim te, moraš da dođeš. Možda ti i ja zajedno možemo da mu uđemo u trag. Pronaći ćemo način. Kada je Adam ušao u Tomasovu radnu sobu nakon pet minuta, ugledao je kako stoji ispred prozora i zuri u negovanu travnatu stazu. Češkala se po nosu i slegala ramenima. Izgledala je tako poraženo i utučeno. Gotovo da je zarežao: – Šta se dešava? Zbog čega je Mekbrajd morao da razgovara sa tobom? Slegnula je ramenima. – Bio si u pravu. Brine se zbog mene, zaista se brine zbog svih tih priča koje je čuo na televiziji. – Ne verujem da se samo o tome radi. Jesam li u pravu? Lagano se okrenula ka njemu. – Naravno da je to sve. Ljudi iz FBI su upravo stigli. Automobil je bio crn, dvojica muškaraca su nosila crna odela i bili su kratko ošišani. A Krimakov je oteo Sema. Reagovao je brzo, mnogo brže no što je bilo ko od njih mogao i da zamisli. Šta da radi? – U čemu je problem, Beko? Nešto si ufitiljila. – Ni najmanje, Adame. Došli su agenti Houli i Kob. Hajde da čujemo šta će oni da kažu. Pretpostavljam da su se zakleti da nikome neće da otkriju mesto gde se nalazimo?

Adam je krenuo ka izlaznim vratima i rekao: – Bili bi mučeni i raščerečeni kada bi samo pomislili da otvore usta. Adam se rukovao sa dvojicom muškaraca i povukao se korak unazad. Teli Houli reče: – Lepojevideti te opet, Adame. Gospodine Metlok, gospođice Metlok, dobar dan. Kladim se da se pitate kako smo baš mi određeni za ovaj zadatak. – Palo mi je to napamet – reče Tomas dok im je rukom pokazivao da krenu ka dnevnoj sobi. – Bože, strašno je toplo napolju – reče Skreč Kob Beki sa širokim osmehom i otkopča jedno dugme na crnom sakou. – Baš je lepa kuća – obrati se Skreč Tomasu dok ga je pratio ka dnevnoj sobi. Delovalo je kao da je posebno bio oduševljen starim persijskim tepihom. – Hvala, agente Kob – reče Tomas. – Hoćete li da sednete? Kada su se svi smestili, agent Houli reče: – Budući da smo mi bili prvi koji su razgovarali sa gospođicom Metlok u bolnici, i budući da Vas ja gospodine poznajem, Gejlan Vudhaus je odlučio da mi treba i da nastavimo da vodimo ovaj slučaj. Naravno, Savić i Šerlok su takode uključeni, i on se sa tim slaže. To naravno ne znači da ljudi iz uprave FBI sede skrštenih ruku. Nikako. Tomas klimnu glavom. – Ne, oni to nikada ne rade. Žao mi je zbog poginulih agenata koje je Krimakov ubio u Njujorku. To je bio strašan udarac. Teli Houli je prebledeo a zatim se zacrveneo od besa. – To kopile je hladnokrvno ubilo četvoro ljudi. Jednostavno je ušetao u bolnicu – sam Bog zna kako se prerušio – i ubio dva agenta koji su stražarili ispred njene sobe. Zatim je ušao i ispalio šest metaka u agenta Marlejn i tri metka Delu u glavu. Kako je izašao? Njegova modifikovana fotografija u skladu sa njegovim sadašnjim godinama je zalepljena na svakom ćošku. Desetine agenata šetaju oko njujorške bolnice na razdaljini od dva kilometra i svima pokazuju tu fotografiju. Još uvek ništa.

Zaćutao je a Beka je mogla da oseti kako bol, krivica i bes, prosto isijavaju iz njega i rasprskavaju se kao talasi naokolo. On je bio taj koji je izdavao naređenja, koji je bio glavni u akciji. Ne bi volela da bude u njegovoj koži. Dovoljno krivice je osećala u svojoj. Sem. Dragi Bože, Sem. Šta da radi? Videla je da se Teli Houli pribrao. Nakašljao se, pogledao pravo u nju i rekao: – Dakle, gospođice Metlok, došli .mo da razgovaramo sa Vama o detaljima vezanim za period koji ste proveli sa tim čovekom. – Veoma mi je žao, agente Houli, ali sve što sam imala da kažem, rekla sam vam. Volela bih da mogu nešto više da kažem, ali ne mogu jednostavno više ništa da vam ispričam. Čak ne mogu da se setim ni nekih nebitnih detalja. Agent Houli je seo u jednu od stolica, a ruke su mu visile između nogu. – Um je čudesan instrument, gospođice Metlok. Barata nekim podacima kojih Vi niste ni svesni. Kladim se da znate još nešto o Krimakovu. Samo niste svesni da se toga sećate. Nadam se da to negde vreba u Vašoj podsvesti. Ah, agent Kob je ekspert za hipnozu. Voleo bi da Vas hipnotiše i izvuče iz Vas detalje kakav je bio taj tip i čak kako je izgledao. Znate, radi se o stvarima koje ste potisli i čak ih niste ni svesni, stvari koje jednostavno ne možete da prizovete u svoju svest. Agent Kob joj je pružio staru Krimakovljevu fotografiju. – Da li ste videli ovu fotografiju? – Jesam, naravno. Otac mi je pokazao odmah, kao i modifikovanu fotografiju u skladu sa njegovim trenutnim godinama. Proučavala sam ih podrobno. Žao mi je, ali ne znam da li je ovo on. Nisam ga uopšte videla. Uvek je bio u mraku. – Pogledajte opet u modifikovanu fotografiju. Uzela je i ponovo počela da je proučava. I dalje je videla nekog starijeg čoveka čije je lice bilo koščato i vrlo tamno zbog godina provedenih na Mediteranu. Kosa mu je bila proredena, sa dva velika zaliska sa strane, koji su otkrivali potamnelu kožu glave pod izniklom sedom kosom. Imao je tamne

oči, slovenske crte lica i široke i ravne obraze. Izgledao je kao da je mogao da bude dobar dekica svojim unucima. Zapitala se: Da li si to ti? Da li si me ti oteo iz kuće Džejkoba Marlija? Da li si mi ti lizao po obrazu? Dodala je agentu Kobu fotografiju. – Razmišljala sam i razmišljala. Ja se zaista realno ne sećam više ničeg. Voljna sam da se izložim hipnozi. – Da li si sigurna, Beko? Ne moraš, ako nećeš. Pogledala je u svog oca koji je stajao pored stolice, posmatrajući je napeto. Pomislila je da ona zapravo nije poznavala tog veoma privlačnog muškarca sa licem sa hiljadu izraza, koje nije umela da protumači. Međutim, onda je shvatila da ga ipak, duboko u sebi, dobro poznaje. To osećanje je bilo vrlo čudno. – Da, gospodine – glas joj je bio staložen. – Sigurna sam. – Onda u redu – reče agent Kob, gledajući je pravo u oči. – Nemojte da se brinete. Ja Vas neću terati da ležite na kauču. Preferiram tradicionalni metod licem u lice. – Dakle, postoji više načina da hipnotišete nekoga. Ja koristim metod fiksiranja za predmet. Izvukao je sjajni džepni sat iz džepa svog prsluka. U trenutku je delovao kao da se postideo, a onda je slegnuo ramenima. – Pripadao je mom dedi. Stalno ga nosim, ali sam tek pre dve godine shvatio da njime mogu savršeno da opustim ljude. Dakle, želim da se opustite i posmatrate moj sat, Beko. Samo slušajte moj glas. Počeo je da priča neke gluposti tihim, nežnim glasom, ne podižući ga, ne spuštajući ga. Glas mu je bio potpuno ravan. Zurila je u časovnik koji se ljuljao levo-desno, levo-desno. – Vaši očni kapci postaju teški – rekao je jednoličnim, tihim glasom. – Tako je, samo gledajte u časovnik. Vidite kako se pokreće vrlo polako, baš pred Vašim očima? Agent Kob je nastavio da recituje propoved koja je svima u sobi bila dobro poznata. Taj prokleti časovnik se ljuljao levo-desno, onako sjajan i zlatan. Ljuljao se u monotonom ritmu. Adam je prosto morao da zatrese glavom i skrene pogled. Počeo je i on da se zanosi pomalo. Pet minuta kasnije je Beka i dalje zurila u taj sjajni, zlatni džepni sat i

slušala glas agenta Koba koji joj govori da će se njene oči sada zatvoriti, kako se oseća lepo i prijatno i kak bi trebalo da zaplovi tom strujom. Ali ona to nije učinila. očajnički je pokušavala da se opusti, da sledi njegova uputstva, ali nije uspela. Mogla je samo da razmišlja o Semu, tom slatkom, malom, dečaku kako je grli i smeši joj se, ne izgovorivši ni reč. Krimakov gaje oteo. Ubiće ga, ubiće ga bez oklevanja, bez trunke grize savesti, ako ona nešto ne preduzme. Ubiće jedno nedužno dete, što mu nije bilo važno, upravo kao što je ubio Lindu Kartrajt. Morala je da... Agent Kob je znao da neće funkcionisati, ali je nastavio da ljulja sat i govori smirenim, opuštajućim, dubokim glasom: – Ti si čvrsto spavala, Beko, one noći kada te je oteo? – Da, spavala sam – rekla je lagano, imitirajući njegov ton. – Sećam se da sam bila svesna da se ne radi o snu, što je bilo dobro. Onda sam osetila ubod u ruci i probudila sam se. Bio je pored mene. – Ali ne možeš da se setiš njegovih crta lica? Da li možeš nečega da se setiš? Da daš neku pretpostavku o njegovom stavu dok je stajao, kako je držao ruke? Da li se sećaš njegovog tela? Odmahnula je glavom. – Ne, žao mi je. – Niste hipnotisani, Beko – reče Skreč. Spustio je svoj predivan, zlatni sat i opušteno ga ubacio u džep na prsluku. – Ne znam zašto ovo nije funkcionisalo. Obično tako inteligentna i kreativna osoba kao što ste Vi odmah podlegne hipnozi. Međutim, Vi niste. Znala je zašto nije, ali nije mogla ni njemu ni bilo kome drugome da kaže. Istim opuštenim glasom, precizno pogađajući metu, reče: – Nešto Vas vuče nazad. Pretpostavljam da znate uzrok? Budući da ništa nije odgovorila, pogledao je u Tomasa Metloka: – Ne ide. Ne znam šta je uzrok. Teli Houli klimnu glavom. – U redu, onda ćemo postavljati pitanja a Vi ćete odgovarati najbolje što umete. Klimnula je glavom i počela da priča. Ništa u njenim odgovorima nije bilo novo, niti uzbuđujuće. Osim...

– Adame, da li su pronašli nešto u porubu moje pižame? Odmahnuo je glavom. – Onda, mora da ga je on pronašao – rekla je. Pustio me je da idem u toalet. Znala sam da moram nešto da uradim. Uspela sam da odvrnem jedan od onih emajliranih šrafova koji pridržavaju klozetsku solju za pod. Rasparala sam porub na spavaćici i stavila ga unutra. Mora da ga je on pronašao. – Tako je – reče Houli – on ga je pronašao. Ostavio je taj šraf u sobi, na krevetu agenta Marlejn. Tehničari su ga pronašli i zapisali na izveštaju o prikupljenim dokazima „jedan šraf iz toaleta“. Jednostavno sam na to zaboravio u čitavom ovom cirkusu. U suštini, kada su ga tehničari pronašli, pomislili su da je neka medicinska sestra ispustila iz ruke i to su smatrali jako smešnim detaljem. Ipak, nije se radilo o šali. To nas dovodi do zaključka da se radi o istom čoveku. Odmahnuo je glavom. – Šraf iz toaleta, prokleti šraf. – On nas iskušava – reče Tomas. Ustao je i počeo da korača po dnevnoj sobi. – Bože, želeo bih da znam gde se sada nalazi. Jednostavno bih stavio tačku na sve. Da se suočimo, samo nas dvojica. Glasom koji je postao visok i snažan, Beka reče: – Ne. Svi su zurili u nju. – Oče, neću Vam dopustiti da se sami suočite sa njim. Ne dolazi u obzir. U kuhinji je zavladala tišina dok su ispijali kafu. Onda e Tomas dvojicu agenata odveo do svoje kancelarije kako bi videli neke njegove najmodernije tehničke igračke. Vratili su se u dnevnu sobu, pa je agent Kob rekao Beki: – Da li bih mogao još jednom da pokušam da Vas hipnotišem? Složila se. Šta bi drugo i mogla da učini? Ovoga puta joj je agent Kob pružio jednu malu, belu pilulu. – Ovo je valijum, pomoći će Vam da se opustite i da skrenete misli sa nečega što Vas sputava. Samo to. Da li ste u igri ili ne? Popila je valijum. Deste minuta kasnije je agent Kob govorio: – Da li ste sada potpuno

opušteni, Beko? Odgovorila je opuštenim i tihim glasom: – Jesam. – Da li ste svesni svega što se događa ovde? – Jesam. Adam je tamo i zuri u mene kao da želi da me smota u jednu malu kutiju i sakrije me u džep svog kaputa. – Šta radi Vaš otac? – Još uvek mi je teško da razmišljam o njemu kao o ocu. Znate, bio je mrtav isuviše mnogo godina. – Da, znam. Ali, sada je ovde i sa Vama je. – Jeste. Sedi i pita se da li da vam dozvoli da nastavite sa ovim. Boji se za mene. Ne znam zbog čega, ovo ne može da me povredi. – Ne može. – U pravu je – reče Tomas. – Ali, izboriću se sa tim. Nastavite, agente Kob. Agent Kob se nasmešio i potapšao je po ruci. – Dakle, Beko, vratimo se u onu noć kada ste se probudili zbog uboda na ruci. Zajecala je i trgla se. – U redu je – brzo je rekao agent Kob. – Slušajte me dobro. On nije ovde. U redu je, na sigurnom ste. – Ne, nije u redu. On će ga ubiti. Znam da će ga ubiti. Si a da radim? Ja sam za sve kriva. Ubiće ga! Nastala je kratka pauza pa je agent Kob rekao: – Mislite da će Vas ubiti, Beko? Plašite se da Vam je ubrizgao u ruku neki otrov koji sporo deluje? – O, ne. Ubiće njega. Moram nešto da preduzmem. O, moj Bože! – Mislite li da će ubiti Vašeg oca? – Ne, ne. Sema. Oteo je Sema. Onda je počela da plače, i duboki i razdirući trzaji su je potpuno razbudili. – O, ne rekla je zureći u zaprepašćena lica. – O, ne! – U redu je, Beko – reče agent Kob. – Sada će biti sve u redu. Onda je Tomas polako izgovorio: – Znači, to je Mekbrajd želeo da ti

saopšti. Da je Krimakov kidnapovao Sema i naterao Mekbrajda da nazove direktora kako bi te pronašao i nagnao da pričaš sa njim. – Ne – rekla je. – Ne znam o čemu govorite. Valijum, pomislila je. Upravo je ubila Sema i svog oca. Bog bi ga znao koga je još ubila, i to sve zbog tog prokletog valijuma. Adam je skočio na noge. – Gde ti je telefonski imenik? Nazvaću Mekbrajda i saznati šta se, do đavola, dešava. – Nikako – rekla je skočivši i zgrabivši ga za ruku. – Ne smeš, Adame. – Zbog čega, do đavola, ne smem?

DVADESET PETO POGLAVLJE

Usobi je vladala samrtnička tišina. – Ne možeš da dobiješ moj telefonski imenik. – U redu. Nazvaću informacije. Adam je krenuo ka telefonu. – Moramo tačno da znamo šta se dešava. Beka ništa nije rekla. Istrčala je iz dnevne sobe i zgrabila svoju torbicu sa stola u predsoblju i izašla. – Beko! Do đavola, vrati se! Čula je Adama kako viče, ali nije obraćala pažnju. Čula je i glas svoga oca, pa glas agenta Koba. Nije usporila. Već je sišla sa uske verande na ulazu u kuću, kada se Adam pojavio na ulaznim vratima. Čula ih je kako viču, kako trče za njom, ali znala je da mora da pobegne. Niko više ne srne da umre. Sem ne srne da umre. Ni njen otac. Morala je to da zaustavi. Još uvek nije znala kako će to da učini, ali smisliće već nešto. Trebalo je ranije da razmišlja o tome – možda čak da sve to izvede suptilnije. Da, ti budalo jedna. Trebalo je jednostavno mirno da izađeš iz dnevne sobe i praviš se da ideš do kupatila na spratu, ili nešto slično. Ali, ne. Ona je morala da se uznemiri. Ona beži a svi je jure. Agenti iz FBI su svuda naokolo. Ni to joj nije bilo važno. Nije imala izbora. Ako već može da utiče na sled događaja, niko više neće umreti. Uspela je da im odmakne. U tom lepom kraju nije bilo trotoara. Postojale su samo široke travnate staze, široke ograde i put. Krenula je putem. Bila je brza kao i uvek, ipak je trenirala u atletičarskom klubu u srednjoj školi. Spustila je glavu, isključila sve zvuke iz okoline i trčala. Osetila je kako joj vazduh izlazi i ulazi u pluća i kako dobija energiju i moć. Jurila je sve brže i brže. Njena stopala u najki patikama su bila nepobediva. Udarila je direktno u Šerlokovu. Obe žene padoše na zemlju. Beka je za trenutak bila na nogama. – Izvini, ali moram da idem. – Zaustavi je! Šerlok je zgrabila za članak na nozi i povukla. Beka je pala na ivicu

staze, udarivši kukom o ivičnjak. Strela oštrog bola se zabila u njen kuk ali nije reagovala. Bila je spremna da se bori, spremna da učini šta-god treba, ali je Šerlok nekako uspela da joj raširi noge. Trčala je baš brzo, a sada joj ta žena drži ruke uz telo. Odakle joj tolika snaga, kada je tako sitna žena? Gotovo da je nigde nije bilo. Kako je tako brzo dovela u ovaj položaj? Šerlok se nagla nad nju dok joj je crvena kovrdžava kosa podrhtavala po Bekinom licu. – Beko, šta se ovo događa? – Skini se sa mene, Šerlok. Molim te, moraš da me pustiš. Ne bih želela da te povredim. – Ti i ne možeš da me povrediš, tako da nemoj čak ni da pokušavaš. Reci mi šta se dešava. Beka je pokušala da se izvuče ali onda joj je postalo svejedno. Smirila se kada je došao Adam. Nije čak ni teško disao, jednostavno je stajao iznad njih dve i zurio u nju sa rukama na kukovima. – Hvala što si je zaustavila, Šerlok. Beko, ovo ti nije bilo naročito pametno. Šerlokovoj se ovo uopšte nije dopalo. Posmatrala je kako se svi muškarci pojavljuju na licu mesta, čak i dvojica iz FBI u tamnim odelima, koji su se diskretno parkirali niže niz ulicu. – Šta se događa, Adame? Ah, da. Pošto sam mogla zaista da povredim Beku dok sam je bacala na zemlju, zaista bi bilo pametnije da dobijem odgovor. Sklonila se sa Beke i polako ustala. Pružila joj je ruku. Beka je bacila pogled na tu tanku, belu ručicu koja je zapravo bila vrlo snažna, ali se nije pomerila. Samo se otkotrljala od njih, zgrabila svoju torbicu i ponovo potrčala. Oštar bol je sasekao u predelu kuka ali ga je ona ignorisala. Odmakla je otprilike pet metara kada su je dve ruke zgrabile za struk i podigle naviše. Okrenula se u vazduhu i našla na muškarčevom ramenu. Udarila je obrazom u muškarčeva leđa. Proklet bio. – Drži se čvrsto – rekao je smirenim i tihim glasom. Glas mu je bio isuviše miran i isuviše tih. Šerlok je bila jedno, a krupan muškarac koji je prebacioo preko svog ramena nešto sasvim drugo. Ovo je bilo ponižavajuće. – Sranje – vikala je,

trzala se i koprcala. – U redu – reče on i spusti je na zemlju. Ponovo je privukao sebi, obgrlio je rukama i čvrsto stegao. Šta-god uradila ne može ga se osloboditi. Čvrsto je držao svojim rukama. Tri sata, pomislila je. Vreme je isticalo. – O, Bože, koliko ima sati? – Reći ću ti ako obećaš da nećeš ponovo da pokušaš da bežiš. Spustila je glavu i snažno ga ugrizla za ruku. Nije ispustio ni glasa, samo je okrenuo ka sebi i rekao: – Žao mi je, Beko – i lagano je udario pesnicom u bradu. To je izazvalo u njoj vrlo čudno osećanje. U suštini je nije jako bolelo, ali joj se učinilo da je čitavo nebo postalo belo i da preplavljuje njen mozak. Onda je imala osećaj da je neko ugasio sva svetla. Obično ništavilo. Srušila se na njega. – Baš je borac – rekla je Šerlok koja je stajala pored njega dok je podizao Beku u naručje. Pogledao je svoju ruku. Dobro je bilo da nije krvario, ali se jasno video niz tragova zuba. Ovo je bilo rizično, veoma rizično. Ali, sada je kod njega, hvala Bogu. Bila je premršava, pomislio je dok je nosio nazad. Bila je neuhranjena: on će se već pobrinuti za to. Ako treba, guraće joj hranu u usta. Namrštio se kada je shvatio koliko je ona brzo mogla da trči. Nije bio siguran da li bi je uhvatio da se Šerlok nije našla u blizini. Ta misao mu je bila neprijatna, vrlo neprijatna. Ugledao je Tomasa kako krupnim koracima ide ka njemu. Izgledao je ljutito. – Adame, šta se to dešava? Iznenada mu se Šerlok unela u lice i nije nameravala da se pomeri. Nije bio u povoljnom položaju da je udari u bradu. Verovatno bi ona njega bacila na zemlju. Budući da je bila udata za Savića, ne bi bio iznenađen da ima crni pojas, možda čak i dva. Rekao joj je: – Krimakov je kidnapovao Sema Mekbrajda. Vratite se u kuću i obavestićemo ostale šta se dogodilo. Do đavola, obećala je Mekbrajdu da neće reći ništa. Ipak, kada joj je agent Kob dao valijum kako bi bila opuštena za hipnozu, neoprezno je sve izbrbljala. Bila je hipnotisana i sve je izašlo na videlo. – To je suludo – reče Šerlok. – Taj manijak je kidnapovao Sema? Dajte

da kontaktiramo Savića. Ne mogu da verujem. Taj tip je na hiljadu mesta odjednom. Povukla se korak unazad i izvukla telefon iz torbice. Agenti koji su nadzirali kuću su sada stajali pored Tomasa i agenata Houlija i Koba. Sklonili su se sa puta dok je Adam unosio Beku u kuću, ne rekavši ni reči. Nadao se da niko od komšija iz tog divnog kraja nije video tu bizarnu akciju i pozvao policiju. – Nadam se daje nisi povredio – reče Tomas besno. – Gotovo da mi je odgrizla šaku – reče mu Adam. – Da, ali ti si je oborio na zemlju. – Nisam ja već Šerlok. Ja sam je samo čvrsto obgrlio. – Nisi bio dovoljno nežan. – Prokletstvo, Tomase. Šta je trebalo da učinim? Da legnem i dopustim joj da me pregazi i da nam odmakne za četiri minuta još dva kilometra? – U pravu si, Adame – reče agent Houli. – Dobro te je ugrizla, ali nema krvi. Ima veoma jake zube. Spusti je na kauč. Tomas je prekrio avganistanskim ćilimom koji mu je Alison donela pre otprilike sedam godina. Nije mu padalo na pamet da je toplo, budući da je hladan vazduh izašao iz kuće kada su ostavili otvorena ulazna vrata. – Bio sam pažljiv – rekao je Adam, ali joj je ipak, dok je sedeo pored nje, nežno opipavao mesto na bradi gde je udario. – Ne bi trebalo da joj se pojavi ni modrica. Slušaj, Tomase. Uporno je nastavljala da trči dok je nismo oborili. Borila bi se sa mnom i možda bih je slučajno povredio. Nije uopšte razmišljala. – Mislim da sam te razumeo. Tomas podiže pogled ka I louliju i Kobu. – Sada smo u velikoj nevolji. Beka je jauknula i otvorila oči. Zateturala se i dve ruke je gurnuše nazad na sofu. Čula je Adamov glas u blizini lica: – Ako opet nešto pokušaš, zaključaću te u sobu. Ako me opet ugrizeš, zaključaću te u orman i hraniti budavim hlebom i vodom.

Kosa joj je padala na lice a grlo joj je bilo suvo i oteklo. Toliko joj je bilo muka da joj se povraćalo. Pored toga, bila je očajna. Umorila se od poraza. Od kada je Krimakov ušao u njen život, njen život je bio sastavljen od poraza. Podigla je glavu i pogledala ga pravo u oči: – To nije bilo smešno. Idi do đavola. – Neću, to baš ne bih.želeo. Samo želim da ti pomognem, ako mi dopustiš. Prošlo je tri sata i bila je svesna toga. Morala je nešto da učini. Morala je tog trenutka nešto da učini. Ali, nema svrhe, bilo je isuviše kasno. Sada je to svima bilo jasno. Pokušavajući da prikrije svoju nesreću i jezivi strah, rekla je: – Moram da nazovem Tajlera. Obećala sam da ću ga nazvati za tri sata. Ako to ne učinim, ne znam šta će učiniti, verovatno će se obratiti medijima. Zar vi ništa ne razumete? Krimakov je oteo Sema. Želi da dođem u Riptajd. Ne smem da kažem ni tebi ni tati. Tajler je očajan. Adam se spustio na kolena pred njom. – Beko, pogledaj me. – Gledam te ja i znam da pokušavaš da mi olakšaš situaciju. Ali, ne možeš. Ne možeš da mi pomogneš. Samo ja mogu nešto da promenim. Ne želim da te gledam sada. To što si jači nije važno, zbog toga što me je Šerlok prva uhvatila. Moram da nazovem Tajlera. Ne možeš da me sprečiš. – U redu. Ustao je i pružio joj ruku. Krupnu šaku, pomislila je, snažnu. Poželela je daje uzme i opet ugrize, a zatim njega baci na sofu. – Dušo, da li si dobro? – reče Tomas, dodajući joj solju čaja. Duša? Nazvao je dušom i to tako prirodno, bez lažne ljubaznosti. Umalo se zaplakala zbog toga. Majka je uvek zvala „srce“, a kada je bila mala zvala je „puslice“. Nije dozvolila da je to uzdrma. Nije smela to da dozvoli, naročito ne sada. – Moram da nazovem Tajlera, kako bih mu rekla da odmah krećem u Riptajd i da niko od vas neće krenuti sa mnom. Da li razumete? Sem će umreti ako bilo ko od vas krene sa mnom. Ne, Adame, ćuti! Neću dopustiti da taj mali dečak umre. – Ali, to nema nikakvog smisla – polako je izgovorio Tomas. – On želi tebe, to je istina ali mene želi više. Zašto onda ne želi da oboje dođemo u

Riptajd? To je paket aranžman koji je uvek priželjkivao. Šta sada smera? Beka mu odgovori: – Ne znam. Slažem se da nema mnogo smisla, ali tako je napisao u poruci koju je ostavio Tajleru. Rekao mu je kako da me kontaktira i kaže da dođem u Riptajd sama. Ne smem da kažem bilo kome od vas ili će ubiti Sema. – Poruka? – upita Šerlok. – Kakva poruka? – Poruka o otmici – reče Beka. – Krimakov je ostavio na Semovom krevetu pošto gaje oteo. Na njoj su precizna uputstva šta da radi. Piše da će ubiti Sema, baš kao što je ubio Lindu Kartrajt, ako ne dođem. – Možda to sada nije važno, ali ako možemo da dođemo do poruke, možemo da je predamo ekspertima za proučavanje rukopisa. Tomase, oni takode mogu da uporede rukopis sa drugim dokumentima koje imate sa Krimakovljevim rukopisom – reče Šerlok. Tomas reče: – Imam nekoliko uzoraka sa njegovim rukopisom, ali šta bismo dobili njihovom analizom? U pravu ste, to sada nije važno. Približavamo se kraju igre. Tomas je uzdahnuo i provukao prstima kroz kosu. – Bože, toliko bih voleo da znam koji će potez da povuče. – I ja, ali budući da to ne znamo, nioraćemo da koristimo oružje koje imamo. Ako dobijemo na vremenu a on nastavi sa taktikom odlaganja i stvaranjem sve veće pometnje, mogu da organizujem da se dva uzorka sa njegovim rukopisom uporede. Možda će nam to ukazati na činjenicu koliko je zapravo njegovo ludilo, ili će nam možda dokazati da se samo bavio hladnokrvnom manipulacijom i kasapljenjem, i da je mentalno zdrav baš kao i svako od nas. Imamo odlične stručnjake, verujte mi. Nema razloga zašto to ne bismo učinili. – Moram da razgovaram sa Tajlerom – reče Beka ustavši. Zbacila je ćilim sa sebe. – Moram da ga razuverim i ispričam šta se ovde dešava. Šerlok joj reče: – Ako ima vremena, makar će nam ta analiza i poređenje pokazati protiv čega se borimo. Veruj mi. Uzmi tu poruku od Tajlera. – Učiniće tako – reče Tomas. – Beko, obavi taj razgovor.

Beka je klimnula glavom i krenula ka telefonu. Dok je hodala, izvlačila je mali telefonski imenik iz torbice. Potražila je broj Tajlera Mekbrajda i okrenula brojčanik. Telefon je zazvonio tri puta i Tajler se javio mahnitim glasom: – Beko? Da li si to ti? – Ja sam, Tajlere. – Hvala Bogu. Gde si ti? Šta radiš? Šta se dešava? – OK, Tajlere, slušaj me dobro. Evo plana. Ovo je jedini način da resimo stvar, zato nemoj da vičeš na mene. Svi dolazimo u Riptajd, ali ne zajedno. Ne, smiri se i saslušaj me. Poslužićemo se lukavstvom. Neće ni znati da je u Riptajd došao još neko sem mene. Doći ću pravo kod tebe, razgovaraćemo, on će me videti a zatim ću ja otići u kuću Džejkoba Marlija. On će doći po mene. To znaš ti, a znam i ja. Duboko je uzdahnula: – Nema razloga da ubije Sema. Dobiće mene, tako da će morati da održi reč i da ga oslobodi. – Ostali će se skrivati u kući Džejkoba Marlija? – Ne, ali će biti u blizini. Biće sve u redu, Tajlere. Bila je svesna činjenice da svi bulje u nju, ali je samo klimnula glavom u njihovom pravcu. To je bio jedini način i svi su to znali. Nije bilo razloga da mlate praznu slamu i diskutuju o brojnim mogućnostima koje postoje. Ona je morala da ide i znala je da je neće pustiti da ide sama. Fino. Sada postoji šansa. – Ah, da. Tajlere, potrebna mi je ta Krimakovljeva poruka. Šerlok je želi. Sada idi na posao i ne pričaj nikome ništa. Bićemo tu za manje od četiri sata. Lagano je spustila slušalicu. Podigla je pogled. – Sem neće umreti. – Neće – reče Adam dok joj se približavao. Više nije mogao da se suzdržava. Privukao je ka sebi i tako držao, sa jednom rukom na njenim leđima dok je drugom čvrsto držao za kosu. Osetio je ispod grudi kako joj srce lupa, brzo i snažno. Još je bliže privukao. Podigao je pogled i video kako ga Tomas posmatra. Lagano je opustio prste u njenoj kosi i pomazio je, ali nije je puštao.

Tomas reče: – Agenti Houli i Kobe, ova otmica će ostati među nama. Niko više iz FBI ne srne da zna. U redu? – Nema problema – reče Teli Houli. – Do đavola, do guše smo zatrpani. To kopile je iskasapilo četvoro mojih ljudi. Ja ga želim istim žarom, kao što ga ti želiš. Ako Savić i Šerlok ne kažu ništa nadređenima, zašto bismo im mi rekli? – Krećemo na posao – reče Šerlok kada joj je Tomas predao nekoliko listova papira sa Krimakovljevim rukopisom. – Naći ćemo se na aerodromu „Regan“ za jedan sat. – Ne – reče Tomas. – Mi ćemo ići iz Endrjusove vojne baze. Avion nas čeka tamo. Gotovo su izašli kada se začula zvonjava sa Tomasove privatne linije. Delovao je neodlučno, te je rekao: – Sačekajte. Mora da se radi o nečemu važnom, ako me neko zove na privatni broj. Beka se polako naterala da se odmakne od Adama, mada nije želela. – Sada mi je dobro – rekla je. – Meni nije – reče on i nasmeši joj se. – Sredićemo mi sve to. Pratili su Tomasa do radne sobe i posmatrali kako podiže slušalicu telefona koji je stajao na ivici stola od mahagonija. – Da?... Zdravo, Gejlane. To je bio Gejlan Vudhaus, direktor CIA. Svi su primetili kako se Tomasovo lice ukočilo, a zatim lagano počelo da bledi i postaje kruto. – Oh, ne – rekao je mračnim glasom. – Da li si siguran u to, apsolutno? Posmatrali su ga kako spušta slušalicu i podiže pogled ka njima. Delovao je uzdrmano i ošamućeno. – Ovo je već previše – rekao je. – Jednostavno previše. – Šta se, do đavola, dogodilo? Adam se našao pored Tomasa za sekund. Tomas je odmahnuo glavom a oči su mu odavale zaprepašćenje. – Nećete verovati u ovo. Agent Elizabet Pirounakis iz CM je odletela u vazduh kada je ušla u stan Vasilija Krimakova u Iraklionu. Mora da je Krimakov tamo radio, ostavljao beleške i dokaze o svojim planovima.

– Cela zgrada je odletela u vazduh. Pretvorila se u ruševinu. Agent Pirounakis je mrtva, kao i još dva grčka agenta koji su bili sa njom. Gejlan još uvek nije siguran, ali za vreme eksplozije svom srećom nije bilo mnogo ljudi u zgradi. – Postavio je bombu pre no što je napustio Krit – reče agent Houli. – Sve to je unapred isplanirao. Adam reče: – Sada će barem morati da povedu istragu o onom tipu koji je sahranjen kao Krimakov. Sigurno će sada shvatiti zabludu da u onoj automobilskoj nesreći nije bio Vasilij Krimakov. Tomas je pogledao Adama. – To sada nije važno. Oni tamo će đavolski platiti za ovo, ali to nam neće pomoći. – Vreme – reče Adam. – Nije nam dao dovoljno vremena. Tomas klimnu glavom, zaustavi se za trenutak i pogleda u svoju ćerku. – U pravu si. Idemo. Nasmešila mu se osmehom punim besa i rekla: – Da. Onda repetirajmo oružje i krenimo u lov.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Tog dana je u Mejnu bilo vruće, čak i pored vode. Ribarski čamci su skakutali gore-dole po luci, dok su ribari sa šeširima na potiljku ležali u senci cirada na svojim brodićima. Pod uslovom da su imali sreće i posedovali neku ciradu. Beli tornjevi crkava u Riptajdu su blistali pod jarkim, poslepodnevnim suncem. Nigde se ništa nije pomeralo. Jednostavno je bilo isuviše toplo. Turisti nisu tumarali naokolo i fotografisali neobičan grad u Mejnu već su se skrivali po rashlađenim pabovima. Vrelina jedino nije smetala pticama. Kostolomi su lovili ribu strmoglavo se spuštajući sa litica prekrivenih čempresima.

Galebovi su kreštali i leteli u krug iznad ribarskih čamaca. Vonj uginule ribe je preplavio vreli vazduh i stvarao smrad zbog kojeg su ljudi bili primorani da dišu samo onoliko im je potrebno da bi preživeli. Gomila oblaka fantastičnih oblika se rasula po čelično-plavom nebu. Vetra nije bilo. Samo je vreli vazduh prekrivao tle. Beka je bila toliko uplašena da do njenog mozga nisu dopirali ni sva ta lepota zemlje i okeana, ni cvrkut ptica, niti neverovatno plavetnilo neba. Drhtala je od studeni na vrućini od četrdeset stepeni Celzijusa. Vozila je belu loptukoju je iznajmila na privatnom aerodromu blizu Kemdena. Trebalo joj je otprilike sat vremena da savlada turističke gužve u saobraćaju na Autoputu br.1, južno od Riptajda, odmah ispod Roklanda. Dlanovi su joj bili vlažni, a srce joj je polako i tupo udaralo u grudima. Pokušala je da razmišlja o stvarima koje bi mogle krenuti naopako, ali su joj misli bile blokirane. Kada je ujeo komarac dok je dodavala gas, osetila je zadovoljstvo što je bar nešto osećala. Čak nije bila svesna, niti besna zbog činjenice da joj u agenciji za iznajmljivanje automobila nisu napunili rezervoar pre no što su joj ga iznajmili. Kada je stigla u Riptajd u tri sata poslepodne, direktno se odvezla do Tajlerove kuće na „Gam Šu Lejnu“. Stajao je u dvorištu i čekao je. Bio je potpuno sam. Tajler je čvrsto zagrlio, kao da je ona značila život. Stajala |e tako dok je on čvrsto grlio. Na kraju se povukla korak iza i pogledala ga. – Da li ima ikakvih vesti? – Još jedna Krimakovljeva poruka. – Daj mi da vidim. – Sve se pretvorilo u veliku zbrku, Beko. – Da, znam i žao mi je zbog toga, Tajlere. Ja sam za sve kriva. Kada bih mogla da se vratim u prošlost, odlučila bih da ne dolazim u Riptajd. Kunem se da ne bih. Žao mi je. Obećavam da će Semu biti dobro. Kunem ti se. Dugo je posmatrao bez reči. Nije znala da li se slaže sa njom ili ne. – Pokaži mi tu novu poruku. Onda ću obe uzeti. Je li to u redu? Poruka je bila ispisana rukom, oštrim potezima i crnim mastilom. Dečak će biti dobro još osam sati. Ako Rebeka ne dođe, biće mrtav. Presavila je obe poruke i stavila ih u džep svoje letnje haljine. Dvadeset

minuta kasnije je otišla u kuću Džejkoba Marlija. Nije sumnjala da je Krimakov nadzirao Tajlerovu kuću, bar bi tako trebalo da bude. Nazvaće Tajlera telefonom za pola sata u slučaju da Krimakov nije video da je stigla. Sigurno prisluškuje Tajlerov telefon. Otključala je ulazna vrata na kući Džejkoba Marlija. Unutra je bilo tiho i vruće, tako mirno bez ijednog pokreta, bez ijednog zvuka. Nije se čulo ni škripanje dasaka. Otvorila je sve prozore i uključila ventilatore koji su bili postavljeni na plafonu. Vreli vazduh se uskovitlao a zatim je svež počeo lagano da se uvlači unutra. Zavese su se jedva talasale. Bilo je tako mirno. Zaista je u toj kući vladao mir. Otišla je u kuhinju i napunila lonče vodom. Napravila je ledeni čaj, pošto je ostalo još vrećica čaja u kredencu. Otvorila je frižider i videla da ga je neko očistio. Pitala se ko je to uradio. Verovatno Rejčel Rajan, pomislila je. Baš lepo od nje. Trebalo bi da ode do „Fuđ Forta“. Dobro, možda će je primetiti dok se vozika naokolo, i uveri se da je stigla i to sama. Nadala se da neće sresti šerifa Gefnija, budući da je znala da bi sigurno hteo da razgovara sa njom. Kada je ušla u tojotu, povukla je malo dugme na manžetni i rekla: – Upravo idem ka „Fud Fortu“. Kredenac za namirnice je potpuno prazan. Vratiću se za sat vremena. Želim da se uveri da sam stigla. Ostaviću poruku na prednjem sedištu automobila kada budem izašla ispred „Fud Forta“. Zatim je vratila dugme na mesto. U „Fud Fortu“ je naišla na prijem kao da je bila neka slavna ličnost. Svi su znali ko je ona, jer je naravno bilo ne moguće da ne saznaju zbog fotografija i priča o njoj, na svim vestima u Sjedinjenim Državama. Ljudi su se okretali za njom po uličnim ćoškovima, zurili ljubopitljivo, ali bez namere da joj se približe dovoljno da bi mogli da joj se obrate. Smešila se, ništa više od toga i stavljala namirnice u kolica. Dok je stajala kraj kase, žena iza nje joj se obrati: – Dakle, napokon sam Vas videla. Šerif Gefni mi je ispričao sve o Vama, kako ste lepa devojka, i kako je u kući Džejkoba Marlija i jedan krupan muškarac koji zapravo nije Vaš rođak. U to nije poverovao niti jednog trenutka. U stvari ste ga slagali, zar ne, a on nije mogao ništa da preduzme u vezi toga. Ali, sada svi znaju ko ste Vi. – Ali, ja ne znam ko ste Vi, gospođo.

– Ja sam gospođa Ela, njegov glavni pomoćnik. To je znači bila gospođa Ela, koja je sprečila da ne upadne u histeriju kada je nazvala šerifovu kancelariju da prijavi da je neki kostur ispao iz zida u podrumu, tako što joj je pričala o svojim psima, i to svakom ponaosob. Gospođa Ela je takode kupovala u butiku veša „Šeri“. Bila je to krupna žena, mišićava, izboranog vrata i sa brkovima koji su se nazirali na naušnicama. – Vi ste jedna lažljivica, gospođice Pauel. Ne, Vi ste zapravo gospođica Metlok. Ono drugo prezime ste izmislili kada ste došli ovde. – Morala sam da lažem. Bilo mi je drago da razgovaram sa Vama, gospođo. – Ha, kladim se da jeste. Zašto ste se vratili ovamo? Beka se nasmešila. – Sada sam samo turista, gospodo. Malo ću se provozati ribarskim čamcem. Podigla je svoje dve kese pune namirnica i izašla iz „Fud Forta“. – Šerif bi voleo da razgovara sa Vama – vikala je gospođa Ela za njom. – Šteta što je morao poslom da ode do Avguste. Čula je za sobom glas gospođe Ele, koja kao da je namerno glasno rekla: – Vratila se da bi još nešto ogavno učinila. Verujte mi, gospodo Piterson. Prvo je bila sva slatka i histerična kada je pronašla kostur Melise Kacen u /idu svog podruma, ali sve je to zapravo bila laž. Da kostur nije toliko star, kladila bih se daje ona ubila. Beka se lagano okrenula ispred poluotvorenih vrata, sa rukama istegnutim od teškog tereta, i rekla: – Melisa Kacen je ubijena, gospodo, ali nisam je ja ubila. Ovo nije laž. Da li imate nekih novih informacija o tom slučaju? – Nemamo – viknula je gospođa Piterson, kasirka sa jarko crvenom, ofarbanom kosom. – Čak nismo stopostotno sigurni da se radi o Melisi Kacen. Još uvek nisu stigli rezultati analize DNK. Šerif Gefni nam je rekao da će potrajati nekoliko nedelja. – Ne, ja sam to rekla – reče gospoda Ela. – Šerif Gefni ne vodi računa o stvarima kao stoje ta DNK analiza, već ja. Što se Vas tiče, gospođice Metlok, obavestiću šerifa da ste opet došli čim uspem da dobijem broj njegovog

mobilnog telefona, koji inače ne voli da nosi zbog toga što mrzi tehniku. Kada se Beka vratila u automobil, beleške sa Krimakovljevim rukopisom su nestale. Nadala se da je šerif neće pronaći još neko vreme. Takode se nadala da njeno kratko putešestvije do „Fud Forta“ nije bilo uzaludno. Mora da je Krimakov saznao da je ovde, mora biti da je tako. Riptajd je nekada bio, pomislila je, njeno utočište, sa bakalnicom „Fud Fort“ u ulici Pojzon Ouk Sirkl i Gusovom elektrotehnikom u Vest Hemloku. Polako je vozila ulicom Pojzon Ajvi Lejn, a zatim je skrenula ka Foksglav aveniji i spustila se dve ulice niže ka Beladona drajvu i kući Džejkoba Marlija. Hvala Bogu, malo je zahladilo, mada je sunce i dalje stajalo visoko na letnjem nebeskom svodu. Mejn pruža najraniji izlazak sunca i najkasniji zalazak. I dalje je bila u svetloplavoj letnjoj haljini koju je Šerlok ponela sa sobom iz Njujorka, i poželela je da ima i neki džemper. Izgleda da je strah činio da uopšte ne oseća vrućinu. Kuća je bila još hladnija. Napravila je ledeni čaj i sendvič sa tunjevinom i sela na široku verandu posmatrajući kako se polako spušta noć. Pitala se da li će neko pokušati da se ušunja u kuću Džejkoba Marlija. „Bubica“ u manžetni je funkcionisala samo u jednom smeru. Čudno, ali nije uopšte razmišljala o Krimakovu. Razmišljala je o Adamu i njegovo lice joj se jasno našlo pred očima. Privukla ga je, pretpostavila je, baš kao i on nju. Nasmešila se. On je bio dobar čovek, užasno seksi, što mu još neće priznati i širio je auru poštenja miljama oko sebe. Čak i kada ga je ugrizla za ruku i opsovala ga, čak i kada je poželela da ga složi na prašnjavo tle, bila je svesna činjenice da je to njegovo poštenje iskonsko i da ga nikakve okolnosti neće promeniti. Adam je, pored toga, poznavao njenog oca bolje od nje. Nikada nije rekao ni reči. Šta to govori o njegovom ogromnom poštenju? Morala bi da razmisli o tome. Zagrizla je poslednji zalogaj svog sendviča i izvukla salvetu. Sada se gotovo potpuno smračilo. Verovatno će Krimakov uskoro preduzeti nešto. U džepu letnje haljine je stajao pištolj.. Nikome nije pomenula oružje, ali je pretpostavljala da Adam zna da je kod nje. Držao je jezik za zubima, što je bilo pametno, inače bi ga svakako još neki put ugrizla. Nije videla ni žive duše, naročito duše koja bi došla specijalno zbog nje. Ali, uskoro će doći, osećala je to. Krimakov je bio u blizini. I svi ostali su bili takode u blizini. Nije bila sama u celoj priči. Razmišljala je o Semu i Krimakovljevoj poruci.

Čekala je i posmatrala srebrni mesec na tamnom nebu. Molila se u sebi da je šerif Gefni ipak odlučio da je večeras ne poseti. Najzad, ušla je u kuću, i zatvorila i zaključala ulazna vrata. Zatvorila je i zabravila sve prozore. Nije želela da ode u spavaću sobu na spratu gde se on sakrio u orman i zabio joj iglu u ruku. Bila je na stepeništu kada je telefon zazvonio. Prstima je tako snažno pritisla ogradu ml hrastovine, da su joj zglobovi potpuno pobeleli. Telefon je ponovo zazvonio. Mora daje to bio Krimakov. I bio je on. Pritegla je malo dugme na manžetni i prbližila zglob ruke telefonskoj slušalici. – Zdravo, Rebeka. Ovde tvoj dečko. Glas mu je bio razigran i pun neke sulude radosti. To je strašno uplašilo. – Hej, nadam se da te nisam mnogo povredio kada sam te izbacio iz automobila u Njujorku? Glas mu je i dalje bio nestašan, ali je govorio tiše, možda je čak i stavio maramicu preko usana. Pitala se da li će njen otac prepoznati taj glas posle dvadeset godina. – Ne, nisi me jako povredio, ali ti to već znaš, zar ne? Ubio si četvoro ljudi u Univerzitetskoj bolnici Njujorka, da bi došao do mene i mog oca, ali nismo mi bili u toj sobi. Pogrešio si, ti kasapine, ubico. Gde je, do đavola, Sem? Nemoj da se usudiš da povrediš tog malog dečaka. – Zašto da ne? On je potpuno bezvređan, izuzev činjenice da te je doveo kod mene. Kladim se da te je direktor CIA vrlo brzo pronašao. Ovde si i sama si, to vidim. Poštovala si moja uputstva. Teško mi je da poverujem da su te pustili ovamo potpuno samu i nezaštićenu. – Pobegla sam. I čekam te, skote jedan!. Dođi i dovedi Sema. – Dobro, de, čemu žurba? Poigravao se sa njom, ništa novo. Duboko je uzdahnula i pokušala da se smiri. – Ne razumem zašto nisi želeo da i moj otac pode sa mnom. Zar ne želiš zapravo njega da ubiješ? – Tvoj otac je veoma loš čovek, Rebeka, zaista vrlo loš. Ne možeš ni da zamisliš šta je on uradio, koliko je nevinih ljudi uništio.

– Znam da je davno slučajno ubio tvoju ženu, i da si se zakleo da ćeš se osvetiti. Sve ostalo je plod tvoje bolesne mašte. Ne verujem da je ubio više ljudi od tebe. Molim te, saslušaj me. Zašto sve odmah ne prekinemo? Moj otac je bio očajan jer je greškom ubio tvoju ženu. Rekao mi je da si je poveo, pretvarajući se da ste na odmoru, a u stvari si bio tamo kako bi ubio nemačkog industrijalca koji je bio u poseti. Zašto si na taj način iskoristio svoju ženu? – Nemaš ti pojma. Ućuti. – Zašto mi ne ispričaš? Zar si zaista mislio da neće biti ni u kakvoj opasnosti kada si je već poveo sa sobom? – Rebeka, rekao sam ti da ućutiš. Način na koji govoriš o njoj kalja uspomenu na tu divnu ženu. Ti si od njegove loze i to te čini bestidnom kao što je i on. – U redu, ja sam bestidnica. Ali, zašto nisi dozvolio da i moj otac pode sa mnom? Verovatno i dalje želiš da ga ubiješ? – Ne boj se, ubiću ga. Kada i gde, to ću ja odlučiti, Rebeka. Sve uvek zavisi od mene. – Zašto sam ovde sama? Zašto si oteo Sema, ako si želeo da se samo ja vratim u Riptajd? – To te je navelo da brzo dođeš, zar ne? Sve si shvatila kako treba. Tvoj otac je bio mudar. Dobro je prikrivao tebe i majku. Dugo mi je trebalo da vas pronađem. Zapravo, prvo sam tebe pronašao, Rebeka. Pojavio se neki članak o tebi u lokalnim novinama u Olbaniju. Radilo se o tebi. Ugledao sam prezime i zainteresovao se. Saznao sam sve o tvojoj majci i navodno mrtvom ocu, a zatim sam saznao gde tvoja majka putuje svake godine. Tada sam shvatio. Uglavnom je putovala u Vašington. Nasmejao se. Naježila se od toga. – Hej, zaista mi je žao zbog tvoje majke, Rebeka. Nadao sam se da čuje dobro upoznati, ali ona je morala tako brzo u bolnicu. Pretpostavljaš da sam mogao lako da udem u bolnicu „Lenoks Hil“ i ubijem je, ali zašto ne bih dopustio da to učini karcinom umesto mene? Ipak je tako bolnije. Barem sam

se nadao da će tako biti. Ali ispalo je da tvoja majka nije osećala nikakav bol, tako mi je medicinska sestra rekla. Nakon toga me je pomilovala po ruci iz saosećanja. Jednostavno je odlutala i ostala negde tamo. Uopšte nije osećala bolove. Čak i da sam došao do nje, ne bi bila svesna toga, čemu onda sve to? – Ali, Rebeka, ti si nešto drugo. Sada te imam i takode .u imati i tvog oca. Ubiću ja tog prokletog krvnika. Sada je već čula bes u njegovom glasu, tihom i uzrujanom, i bes je sve više rastao. Čula ga je kako diše, teško ali već mnogo kontrolisanije. Na kraju je rekao: – Hoću da udeš u svoj auto i dođeš do teretane u „Aleji Najtšejd“. Odmah da ii to učinila, Rebeka. Ovaj mali dečak zavisi od tebe. – Čekaj! Šta da radim kada stignem tamo? – Znaćeš šta treba da radiš. Nedostajala si mi. Imaš divno telo. Dirao sam te rukama i prelazio jezikom po tvom telu. Da li znaš zašto sam ostavio onaj šraf na krevetu one žene u njujorškoj bolnici? Zbog tebe, Rebeka. Da bi ti znala da sam bio svuda oko tebe da sam te posmatrao, osećao i dodirivao. Nadala si se da ćeš mi tim šrafom probosti oko, zar ne? Drhtala je od besa i straha, oba osećanja su bila vrlo jaka sama po sebi, ali zajedno su činila da se trese i gubi razum. – Ti si starac – rekla je. – Ti si jedan prljavi starkelja. Od same pomisli da si bio blizu mene mi se povraća. Nasmejao se dubokim glasom koji je bio zastrašujući. – Vidimo se uskoro, Rebeka. Oda ću ti pripremiti iznenađenje. Ne zaboravi, ovo je moja igra i moraš uvek da poštuješ moja pravila. Spustio je slušalicu. Znala je duboko u sebi da, ma kako se on krio ovog puta, ne postoji način da utvrde odakle potiče poziv, bez obzira koliko osetljiva bila oprema. I drugi su to takode znali. Sklonila je prst sa dugmeta. Sve su čuli. Sada su tačno znali što i ona. Nije ponela sa sobom ništa osim pištolja. Kada je ušla u tojotu, ponovo je pritisnula malo dugme na manžetni i upalila motor. – Sada krećem u teretanu. Njena divna majka, pomislila je. Pobegla je od njega tako što je pala u komu. Bio je u bolnici i raspitivao se o njoj. To je bilo previše, jednostavno

previše. Odvezla se do Klondajkove teretane za osam minuta. Teretana se nalazila na samom kraju „Aleje Najtšejd“ sa velikim betonskim parkingom ispred i drvećem koje bujalo oko dvospratne zgrade. Sa prednje strane je bilo puno prozora, i svi su bili obasjani svetlošću. Na betonskom parkingu je bilo sigurno dvadesetak automobila. Bila je jednom sa Tajlerom ovde. To je bilo jednog poslepodneva i uopšte nije bilo ovoliko automobila. Možda zbog toga što je bilo jako toplo tokom dana, stanovnici Mejna su čekali da se spusti veče i zahladi da bi došli da vežbaju. Dovezla se, izabrala mesto bez drugih automobila u blizini, ugasila motor i čekala. Prošlo je pet minuta. Ništa. Ni traga ni glasa od Krimakova, niti od bilo kog drugog. Ponovo je pritisnula dugme na manžetni. – Ne vidim ga. Ne primećujem ništa neobično. Ovde ima mnogo ljudi. Trebalo bi da su svi već stigli. Bili su u pripravnosti jer su svi želeli Krimakova. Ništa nisu uradili ako ne uhvate Krimakova. Svi su se složili oko toga. Nije bilo mesta brizi. – Ulazim unutra. Sada. Izašla je iz automobila i ušla u teretanu. Na blagajni je stajao mladić vedrog lica, koji je delovao kao da je do tada naporno vežbao. Oprema mu je bila potpuno mokra. – Ćao – rekao je i pogledao je. Nije nosila sportsku opremu. Nasmešila mu se. – Bila sam jednom ovde i iznajmila sam ormarić u ženskoj garderobi. Tamo mi je oprema. Moram da je uzmem. – Poznajem te. Bila si na televiziji, na svakom kanalu. – Jesam. Mogu li da udem sada? – To će te koštati deset dolara. Šta radiš ovde? Otvorila je novčanik i izvukla dvadeset dolara. – Došla sam da pokupim svoju opremu. Nije ni pogled podigao. Posmatrala ga je kako joj vraća deset dolara brzinom puža. Pritisnuo je dugme i ona je prošla kroz kružna vrata. Prostorija je bila velika, ispunjena spravama, tegovima i ogledalima. Svetlost je bila jarka, gotovo zaslepljujuća. Na radiju je svirao glasan rok, i tutnjao kroz zvučnike iznad glava. Bilo je mnogo mladog sveta ovde večeras, zbog toga je muzika bila zaglušujuća. Bilo je najmanje dvadeset osoba u toj velikoj

prostoriji. Na spratu su bile sprave za aerobik. Čula je razgovor, muziku, stenjanje i grube pokrete sprava. Ništa više. Šta bi trebalo da radi? Otišla je do ženske svlačionice. Unutra su bile tri žene, u raznim stadijumima golišavosti. Niko nije obraćao pažnju na nju. Ničeg nije bilo. Izašla je iz svlačionice i ovoga puta je hodala polako kroz veliku prostoriju i posmatrala sve muškarce. Mnogi od njih su bili mladi, ali je takode bilo i starijih. Svi su se međusobno razlikovali – debeli, mršavi, zategnuti, debeljuškasti. Toliko različitih muškaraca, svi zajedno iste večeri vežbaju. Niko joj se nije približio. Šta da radi? Dvojica mladića su skakutala naokolo, pretvarajući se da se tuku, smejali se i vredali jedan drugoga. Jedan od njih je slučajno zakačio polugu na jednoj staroj spravi za grudni koš. Velika i teška poluga je ispala iz ležišta. Kada je mladić zakačio, poluga je pala i udarila je tačno u desnu nadlakticu. Spotakla se o veliku spravu „Nautilus“ i izgubila ravnotežu. Pala je. – Sranje, žao mi je. Da li si dobro? Pomogao joj je da ustane, protrljao je po ramenu i posmatrao je sa seksualnim interesovanjem, što je bilo prirodno za jednog mladića. – Hej, pričaj sa mnom. Da li si OK? – Da, dobro sam, ne brini. – Nisam te ranije viđao ovde. Da li si nova u gradu? – Tako nekako. Sada je već lagano dodirivao po ruci kao da želi da se uveri da je dobro, i ona je pokušala da mu se nasmeši i uveri ga da je sasvim u redu. Drugi mladić se približio sa druge strane boreći se sa drugom za njenu pažnju. – Zdravo, ja sam Troj. Da li bi želela da popiješ neko piće sa mnom? Pretpostavljam da ti dugujem piće pošto sam te oborio na zadnjicu. – Ili bi možda želela sa obojicom na piće? Ja sam Stiv. – Ne, hvala, momci. Oslobađam vas svake odgovornosti. Moram da krenem. Konačno je uspela da se odvoji od njih, jednom se osvrnula i videla kako gledaju za njom. Smejali su se, mahali i delovali vrlo zadovoljni sobom, budući da se i ona okrenula da ih osmotri. Obojica su imala manje od

dvadeset i pet godina, pomislila je. Dobro građeni momci. Ona je imala dvadeset i sedam. Osećala se matorom. Na kraju je prošla kroz kružna vrata na ulazu u teretanu, pošto joj ništa drugo nije palo na pamet. Mladić koji je propustio da ude, više nije bio tamo. Nikoga nije bilo. Osetila je napad panike. Gde je taj mladić otišao? Možda pod tuš? Da, tako je. Zaista je bio znojav. Pomislila je da vidi neku senku ispred ulaznih vrata. To je jedan od onih dobrih momaka, mora da jeste. Gde je bio Krimakov? Rekao joj je da zna šta treba da radi. Nije bio u pravu. Lagano je hodala ka tojoti. U tom delu parkinga osvetljenje nije bilo jako i zato je i izabrala da se tu parkira. Nije želela da se parkira u blizini drugih automobila i da preuzme odgovornost da Krimakov još nekoga povredi. Sada je poželela da to nije učinila, jer nikoga nije bilo u blizini. Pružila je ruku ka bravi na vratima. Iznenada, bez upozorenja, osetila je oštar ubod u levo rame. Izgubila je dah, izgubila ravnotežu, ali nikoga nije videla, nikoga. Samo prigušenu svetlost uličnih svetiljki. Ništa se nije micalo. Baš ništa. Osetila je kako tone. Čudan osećaj – padala je, ali lagano, kao da klizi niz vrata svog automobila.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Opet je izgovorila u mali mikrofon sakriven u manžetni: – Neka se niko ne pomera, dobro sam. Ne vidim ga. Nemojte da krećete ka meni. Nešto me je ubolo u levo rame, ali sam u redu. Ostanite gde ste dok se on ne pojavi. Sela je na beton, neizrecivo rapav i tvrd pod njenim golim nogama. Zabacila je glavu i osetila kako joj srce lupa. Nije ništa preduzimala jer nije imala snage ni za šta. Osetila je želju da se rasplače, ali ni to nije učinila jer nije smela. Semov život je bio na kocki i znala je, da bi Adam, kada bi zaplakala, došao do nje trčeći. To nije smela da dozvoli. Šta joj je to uradio? Koju drogu joj je ubrizgao u leda? Da li je pokušao da je ubije? Da li će prosto umreti tu na betonskom parkingu ispred teretane? Sada je osećala samo laganu bol u ramenu. Čvrsto se oslonila o vrata automobila i osetila

neko oštro probadanje u telu. Nešto je izvirivalo iz njenog ramena. Onda je tiho rekla, sumnjajući da je Krimakov negde u blizini: – Ne, ne pomerajte se. Pogodio me je nečim i osećam kao da me je neka strela probola u predelu leda. Ne krećite, dobro se osećam. Još uvek nema ni traga od Krimakova. Stavila je ruke na leda i uspela da obuhvati uzanu strelu. Šta se to dešava? Lagano je izvukla strelicu, jer joj se to činilo jedino mogućim. Strela je u istom trenutku skliznula lagano kroz tkivo. Nije bila duboko, jedva da je probola kožu. Naslonila se jer joj se iznenada zavrtelo u glavi. Pomislila je da će izgubiti svest, ali nije. – Dobro sam. Ostanite u zaklonu. Radi se o nekoj maloj streli. Samo trenutak. Bacila je pogled na strelu koju je izvadila iz ramena. Oko nje je bilo nešto čvrsto obmotano. Papir. Izvukla ga je i otvorila. Prsti su joj bili nespretni i spori. I dalje je bila sama i stajala pored svog automobila. Niko još nije izašao iz teretane. Uspela je da vidi pod slabim svetlom poruku napisanu crnim mastilom na presavijenom papiru. Poruka je bila napisana velikim slovima: IDI KUĆI. PRONAĆI ĆEŠ DEČAKA. TVOJ DEČKO. – Piše da je Sem kod kuće. Ništa više. Potpisao se kao „tvoj dečko“. Šta se to dešava? Nije razumela i sumnjala je da iko drugi razume. Poželela je da se odveze kao sumanuta iz tog pakla i vrati se u kuću Džejkoba Marlija i pronađe Sema, ali nije mogla, osećala je snažnu vrtoglavicu. Svest joj se mutila u čudnim intervalima. Odvezla se polako kući, posmatrajući druge automobile i farove iza sebe. Ali, ništa tu nije delovalo čudno. Znala je da agenti moraju da ostanu u zaklonu. Niko nije želeo da rizikuje Semov život time što bi se pojavio isuviše rano. Glava joj se razbistrila kada je stigla u kuću Džejkoba Marlija. Ugasila je motor i tako sedela jedan minut, zureći u pravcu kuće. Sve je bilo tiho. Srebrni mesec je sijao direktno iznad njene glave. Svetla su bila upaljena samo u prizemlju. Setila se da nije ni odlazila na sprat, da nije to želela, i da je potom zazvonio telefon. Da li je Sem sve vreme bio zaključan u njenom ormanu gde se Krimakov onomad krio

čekajući da ona pode u krevet? Našla se u kući za tri sekunde, popela se uz stepenice zamišljajući Sema vezanog i gurnutog u dno ormana, možda čak i bez svesti ili mrtvog. Tada je viknula u odašiljač sakriven u manžetni: – Da li ste još tu? Oh, Bože, naravno da jeste! Mislim da bi trebalo da ostanete sakriveni. Ne znam šta smera. Ne znate ni vi. Ostanite sakriveni. Ako je Sem ovde, ja ću ga naći. Otrčala je u spavaću sobu i upalila svetio. U sobi je vladao mir i bilo je zagušljivo jer je bilo isuviše dugo zatvoreno. Otvorila je vrata ormana. Znala je da mogu da čuju njene korake na stepeništu, i njeno otežano disanje i psovke što ne pronalazi Sema. Ulazila je u svaku sobu, otvarala svaki orman i pretražila kupatila na drugom spratu. – Nema Sema. I dalje tražim. Toliko ga je dozivala da joj je promukao glas. Hodala je po kuhinji kada je primetila vrata podruma. Isuse, pomislila je, i otvorila vrata. Pritisla je jedini prekidač za svetio. Ogoljena sijalica od sto vati je prvo zatreperila i tek onda bljesnula. – Seme! Sedeo je na betonskom podu, naslonjen na zid, vezanih ruku i nogu i zapušenih usta. Oči su mu bile razgoračene i ispunjene užasom. Koliko dugo ga je to kopile držalo u mraku? – Seme! Pala je na kolena pored njega, pokušavajući da mu otpuši usta. – U redu je, dušo. Odvezaću te za sekund. Otpušila mu je usta. – Da li si dobro? – Beko? Začula je taj slabašni glasić koji se jedva čuo i gotovo je zajecala. – U redu je – rekla je ponovo. – Dopusti mi da te odvežem pa ćemo otići gore, napraviti ti toplu čokoladu i uviti te u neko toplo ćebence. Više ništa nije rekao, niti je ona to očekivala od njega. Odvezala mu je ruke i noge i podigla ga u naručje. Kada se vratila u kuhinju, sela je pored njega i počela da ga trlja po člancima i zglobovima. – Seme, sve će biti u redu. Da li još negde osećaš bol? Odmahnuo je

glavom. Potom je rekao: – Uplašio sam se, Beko. Strašno sam se uplašio. – Znam, dušo, znam. Ali sada si sa mnom. Neću te više ispuštati iz vida. Odnela ga je do dnevne sobe i prekrila ga ćebetom. Potom ga je odnela do kuhinje i onda ga je spustila na stolicu, čvrsto obmotanog ćebetom. – Sada malo tople čokolade. Seme, da li si gladan? Odmahnuo je glavom. – Hoću Rejčel. Boli me stomak. Ona zna šta treba da radi. – I mene bi mučio stomak da sam prošla što i ti. Reći ću tvom tati da želiš da dođe Rejčel. Kada se zagrejala voda, sipala je kakao u solju. Onda je opet zagrlila Sema, govoreći mu kako je hrabar i da je sada sve u najboljem redu. I da će pozvati njegovog tatu. Dok je Sem pio čokoladu, Beka je izvukla mobilni telefon, ne skidajući pogled sa njega i nazvala Tajlera. – Kod mene je. Na sigurnom je. – Hvala Bogu. Gde se nalazite? – Kod kuće. Krimakov ga je smestio u podrum. Sada je dobro, Tajlere. – Odmah ću doći. Očigledno su je svi čuli ali su čekali da vide da li će se Krimakov pojaviti. Više nije bilo potrebe da se kriju, Sem je bio na sigurnom. Ipak, ni traga ni glasa od Krimakova. Zaboravila je da kaže Tajleru da dovede Rejčel. Adam se pojavio na ulaznim vratima kao anđeo osvetnik. Onda je ugledao Semovo prebledelo lice, to detence potpuno umotano u bledo-zeleno ćebe. U tom trenutku je poželeo da zadavi Krimakova golim rukama. Usporio je a na licu mu se pojavio široki osmeh. Klekao je pored njega. – Zdravo, Seme. Ti si najmlađi heroj koga sam ikada upoznao. Sem je zurio u njega jedan trenutak a zatim se nasmešio iskrenim osmehom. – Zaista? Adam se iznenadio što čuje čak i jednu kratku reč od njega. – Zaista. Najmlađi. Dečače, ja sam impresioniran. Možeš li da ispričaš meni i Beki šta se dogodilo?

Tajler je utrčao kroz ulazna vrata. Sledio se kada je video svo troje, ali je prvo pogledao u Beku pa tek onda polako u sina. Ništa nije rekao, samo je podigao Sema u naručje i seo na stolicu zajedno sa njim. Ljuljao ga je napred-nazad. Beka je pomislila da to više prija Tajleru nego što umiruje njegovog sina. Na kraju je podigao glavu i tiho rekao: – Ispričaj mi šta se dogodilo. Beka mu je ispričala u kratkim rečenicama, bez emocija. Samo činjenice, bez detalja. – Ali, zašto bi Krimakov oteo Sema a onda ga jednostavno doveo ovde i saopštio ti da je Sem u kući? – Ne znam, Adame. Da li ga je neko od vas video? Da li ste išta videli? Adam je odmahnuo glavom. – Tražili smo ga iza svakog prokletog drveta. Poželela je da nije podsetila Tajlera da je Adam u kući. Oči su mu se suzile i još čvršće je stegao Sema. – Ti bitango, ti si za sve kriv. – Smiri se, Mekbrajde. Sin ti je dobro. Ako nemaš ništa protiv, hajde da vidimo šta Sem ima da nam kaže o tipu koji ga je oteo. Znaš da je to važno. Ne želiš valjda da Krimakov ponovo otme Beku, zar ne? Tajler reče: – Sem retko kada priča, to znate. – Imao je debelu čarapu preko glave. Nikada ga ranije nisam video. Dao mi je da jedem čips. Bio sam zaista gladan ali mi je rekao da budem miran i da će Beka doći uskoro po mene. Svi su gledali u Sema. Izgledao je prilično zadovoljan samim sobom. Nasmešio se Beki. – Seme, lepo od tebe što si nam to ispričao – reče Beka spuštajući se na kolena pored njega. – Došla sam po tebe, zar ne? Tako je, slatkišu moj. Popij još malo tople čokolade. Dobra je, zar ne? Sada nam ispričaj šta si radio kada te je oteo. Ali, Sem više nije rekao ništa. Pogledao je jednom u svog oca, zevnuo i zaspao. To je bilo nešto najčudnije što je ikada videla. Sem je jednostavno sklopio oči i zaspao, naslonjen na Tajlerove grudi. U jednom trenutku se

smešio, u drugom čvrsto zaspao. – On je vrlo hrabar dečak – rekao je Adam ustajući. – Ako se slažeš, Mekbrajde, razgovarali bismo opet sa njim ujutro. Bar da pokušamo. Tajler je izgledao kao da želi sve da ih pobije, ali na kraju je lagano klimnuo glavom. – Sada ću ga odvesti kući. Adam je pogledao Beku i rekao: – Ne, u stvari nećemo razgovarati sa njim opet. Sem verovatno više nema šta da nam kaže što bi nam koristilo. Staje bilo, bilo je. Molim te, nemoj da ispričaš šerifu za ovo. Otići ćemo odmah. Pretpostavljam da je Krimakov dobio što je želeo. – Ali, staje do đavola, želeo? – Ne znam, Tajlere – reče Beka. Poljubila je Sema u obraz. – On je baš hrabar mali dečak. – Da li ćeš doći da ga posetiš još jednom? – Hoću – rekla je. – Obećavam da hoću. Moramo prvo da resimo ovu zavrzlamu. Kada je Tajler izašao kroz vrata, Adam iznenada reče: – Ne pomeraj se Beko. Tvoja leda. Zbog silnog uzbuđenja sam zaboravio na tvoja leđa. Pogodio te je nečim. Daj da pogledam. Međutim, nije se moglo ništa videti. Malo krvi, mala rupica i ništa više. – Zašto je to uradio? – Ne znam – reče Beka preko ramena – ali kunem se da se osećam sasvim dobro. Evo strelice kojom me je pogodio u rame. Vidiš daje oko nje obmotan neki papir. Adam je odvio papir i namrštio se dok je čitao poruku. – Kopile. O čemu on razmišlja? Kakav je njegov plan? Mrzim sve ovo. On nas drži pod kontrolom. Mi samo reagujemo na ono što on inicira. Prokletstvo. – Znam. Ali, promenićemo situaciju. Hajde, Adame, idemo odavde. Lakše mi je budući da se šerif Gefni još uvek nije ovde pojavio. Gde je moj otac? Gde su Šerlok i Savić? – Šerlok se vratila u Vašington sa uzorcima rukopisa. Tvoj otac, Savić,

Houli i Kob nas čekaju,. Reći ću im da nas sačekaju na aerodromu. Idemo odavde. Vozili su se u iznajmljenoj tojoti kada joj se učinilo da je videla automobil šerifa Gefnija u daljini. Nagazila je papučicu za gas. Bacila je pogled na Adamov profil. Izgledao je iznervirano i vrlo umorno. Nije izgledao fizički umoran već poražen i iscrpljen. Razumela ga je zato što se i ona tako osećala. Više ništa nije imalo smisla. Dovukao je ovde, pogodio je strelom u rame i predao joj Sema. Ništa više od toga. Gde je bio Krimakov? Šta, pobogu, sada planira da učini? Dr. Ned Briker, lekar čijeg je sina Savić pre nekoliko godina bezbedno vratio nakon otmice je čekao u Tomasovoj kući na njih. Muškarci su se rukovali i Savić mu je zahvalio stoje došao. – Odbila je da je odvedemo u bolnicu. – Niko od ljudi sa kojima si ti u kontaktu ne želi u bolnicu – rekao je doktor Briker. – Ovo je Beka, Tomasova ćerka. Ona je tvoj pacijent, Nede. – Dr. Briker – rekla je. – Ja se zaista dobro osećam, ništa mi nije. Adam me je već pregledao. Adam potom reče: – Vreme je da pravi lekar preuzme stvari u svoje ruke i pogleda ranu na tvom ramenu. Nemam pojma šta je bilo na toj strelici kojom te je Krimakov pogodio. Budi mirna, Beko, i radi bar jednom ono što ti se kaže. Ona je iskreno zaboravila na svoje rame. Nije je bolelo. Adam je oprao ranu sapunom i vodom i stavio hanzaplast preko nje. Namrštila se kada je Tomas rekao: – Molim te, Beko. – Dobro, onda neka bude tako. Svukla je džemper i sklonila kosu sa ramena. – Dođite ovde gde ima svetla – rekao je doktor Briker. Osetila je njegove prste na rani kako je nežno pritežu i skupljaju kožu natrag, verovatno da bi video da li će izaći neka tečnost ili otrov, ili Boga pitaj šta. Najzad je rekao: – Vrlo čudno. Vas je zapravo neko pogodio ovom strelom na parkingu ispred teretane?

– Tako je. Osetila je kako je opet ispipava prstima povredu, zatim se povukao. – Uzeću Vam malo krvi kako bismo bili sigurni da se ništa ozbiljno ne dešava u Vašem organizmu. Izgleda mi dobro, kao neka plitka ubodna rana. Zašto bi to uradio? – Možda je samo želeo da nam prenese poruku – rekao je Savić. Oko strele je bio obmotan papir. – Znači tako. Taj tip ima baš interesantan način za prenošenje poruka. Uzeo je uzorak krvi a zatim otišao, rekavši im da će imati rezultate za dva sata. – Ovakvog čoveka je zaista dobro imati za prijatelja – reče Savić. – Ipak se pitam šta on misli, koliko mi još usluga duguje. Tomas se obratio Saviću, mada mu se pogled zadržao na ćerki. – Vratio si mu sina. Zavek će se osećati tvojim dužnikom. Bilo je skoro jedan ujutro kada je doktor Biker nazvao. Tomas je preuzeo poziv i dok je slušao, na licu mu se pojavio izraz olakšanja. Nasmešio se dok se okretao ka Beki i Adamu. – Sve je u redu. Rezultati ispitivanja pokazuju da je sve uobičajeno, Beko. Rekao je da ne bi trebalo da se brineš. Beka bi više volela da je pronašao nešto, ništa smrtonosno, ali ipak nešto. U protivnom, opet nemaju ništa u rukama. Krimakov je kidnapovao Sema da bi se ona vratila u Riptajd. Onda je pogodio strelom u rame kako bi im preneo neku smešnu poruku. Na parkingu ispred teretane. Ništa nije imalo smisla. Te noći je Adam došao u njenu sobu. U njenoj sobi je bilo vrlo mračno. Ležala je, ne mogavši da zaspi iako je bilo vrlo kasno. Zurila je kroz prozor u parče belog meseca odmah iznad javorovih krošnji. Drveće je bilo tiho i ukočeno u obrisima noći. Krošnje su bile potpuno nepomične, nije bilo nikakvog vetra. Hvala Bogu daje u kući postojao rashladni uređaj. U njenoj spavaćoj sobi je bilo hladno. Vrata su se otvorila a zatim tiho zatvorila. Glas mu je bio nežan i jako tih. – Ne boj se. Ja sam. Nisam došao da bih skočio

na tebe, Beko. Gledala ga je kako stoji naslonjen na zatvorena vrata njene sobe. – Zašto da ne? Nasmejao se promuklim glasom i krenuo ka njoj onako visok i snažan. Želela ga je. Zaustavio se kraj njenog kreveta, pogledao je i rekao: – Ti me uvek iznenadiš svojom reakcijom. Najmanje deset puta u toku jednog časa osetim želju da skočim na tebe, ali ne, ovo je kuća tvoga oca. Čovek to ne treba da čini pod roditeljskim krovom neudatog čeljadeta. Nemoj pogrešno da me shvatiš. Kada bih mogao da ti strgnem tu spavaćicu, za tili čas bi se svašta dogodilo. Ali, ne mogu. Ne ovde. Samo sam želeo da proverim kako si. Do đavola, to je ozbiljna laž. Ovde sam zato što želim da te ljubim dok nam čula ne otupe od zadovoljstva. Onda se našao pored nje i pritegao je uz svoje grudi. Poljubio je prvo nežno a onda snažno. Razmakla je usne jer nije želela da prestane da je ljubi. Dah mu je bio topao i slatkast, parfem jak i mističan, a usne mekane. Prepustila se potpuno uživanju. Želela ga je sve više. Adam je nežno odgurnuo, kako joj se učinilo, trenutak kasnije. – Ti si prelepa – rekao je dok je prstima prolazio kroz njenu kosu, zalizujući je iza ušiju. – Bez obzira što ti je kosa još uvek pomalo bakarne boje. – Adame, još uvek mi čula nisu otupela od zadovoljstva. – Nisu ni moja, ali moramo da prekinemo. Teško je disao i ruke su mu se naizmenično savijale oko nje i odgurivale je. – Možda da se još malo ljubimo? – Slušaj, ako sada ne prekinemo, počeću da kukam zbog toga što ćemo pre ili kasnije morati da prestanemo. Prestanimo sada, dok sam još živ. – U redu, onda. Budi snažan i dopusti mi da se malo poigram sa tobom. Poljubila ga je jednom u bradu, pa još jednom. Dodirnula ga je prstima po obrazu, nosu, obrvama i nežno prešla preko usana. Gledala ga je u usta dok je izgovarala: – Adame, nikada ti ovo nisam rekla. Toliko toga se dogodilo.

Ne znamo se dugo vremena i ništa što smo zajedno radili nije bilo potpuno normalno ili očekivano. Ali, moram da priznam: ti si vrlo, vrlo seksi. Zurio je u nju pod slabom svetlošću kao da je nije dobro razumeo. – Šta si rekla? Misliš da sam seksi? – Naravno, najprivlačniji muškarac kojeg sam ikada upoznala. I konačno, morala sam da te poljubim. Dopalo mi se jako. Poljubila sam te u bradu jer je i ona seksi. Delovao je neopisivo zadovoljan samim sobom ali i njome. – Pretpostavljam da nije loša stvar biti seksi. Da li je to jedina stvar koju si zapazila kod mene, Beko? Ja sam samo jedan seksi komad? Zar nema još nečega što bi želela da mi kažeš? – Šta bi još trebalo da ti kažem? Imaš dovoljno veliki ego da ti nije potrebno više laskanja. Pogledala ga je kroz trepavice, što je bilo jako provokativno, i ona je to znala. Prvi put za tako dug period, mnogo dužem no što je mogla da zamisli, dozvolila je sebi da uživa u trenutku. Ništa nije rekao, samo je iznenada povukao snažno ka sebi. Prelazio je gore-dole svojim velikim šakama po leđima. Disao je teško i isprekidano. – Smrtno sam se uplašio kada si otišla na onaj prokleti parking ispred teretan i kada te je pogodio tom strelom. Savić je morao da skoči preko mene kako bi me zaustavio. Znao sam da ne smem da se pomeram, niti da počnem sa žalopojkama kao neka avet koja najavljuje smrt, ali bilo je teško u tom trenutku ostati miran i samo posmatrati. Užasno mi je bilo teško. U suštini, to je najteža stvar koju sam morao da učinim u svom čestitom životu Prislonio je svoje čelo uz njeno i držao je opušteno u naručju. Na koži je osećala treperenje njegovog vrelog daha. – Ah, da. jednom sam se ženio. To je bilo vrlo davno. Zvala se Vivi. Sve je bilo u redu jedno vreme, a onda se iznenada sve promenilo. Nije želela decu, a ja sam ih želeo. Ali, nikada više nisam imao neku ozbiljnu vezu. Samo ti, Beko, samo ti. – To je baš lepo – rekla je i zevnula u njegovo rame. Onda ga je ugrizla za vrat, a zatim ga poljubila tamo gde ga je ugrizla. – Volela bih da si nag.

Na svoje zaprepašćenje, nije reagovao, osim što se malo trgnuo. – Malo nam fali, Beko. Prsti me zapravo bole od želje da te dodirujem. Ali ovo je kuća tvoga oca. Ne smemo. Hej, da li bi volela da odemo u dvorište iza kuće i možda ponesemo dva ćebeta? – Izvan roditeljskog krova? – Tako je. Ah, da. Možemo i da mašemo agentima iz FBI koji su raštrkani naokolo. Duboko je uzdahnuo dva puta. – Molekuli u meni su podivljali. Beka je uzdahnula i spustila ruku na njegove grudi. Srce mu je snažno i ubrzano lupalo pod njenim dlanom. Izvila se i poljubila ga u jabučicu na vratu a zatim se opustila u njegovom nežnom zagrljaju. – Nije fer ni malo. Hoću da kažem, ta majica je vrlo lepa ali bih više volela da mogu da ti ljubim grudi, možda bih čak i prešla prstima po tvom stomaku. Naježio se i brzo se odmakao od nje, listajući. – Osetio sam tvoje grudi pod svojima i poludeo sam zbog toga. Dakle, pošto ne možemo da budemo zločesti onako kako bih ja želeo, moram da se gubim odavde. Jednostavno ne mogu više da izdržim. Pokušao sam, ali znam da mi neće uspeti. Laku noć. Vidimo se sutra ujutro. Možda ću malo da zakasnim zbog toga što moram da svratim do svoje kuće i završim neke poslove. Onda je otišao. Vrata njene spavaće sobe su se tiho zatvorila za njim. Sela je na krevet i obgrlila kolena. Njen život se iznenada promenio. U ćelom ovom košmaru, ona je pronašla čoveka za koga nije ni pomišljala da postoji. Njegova prva žena, Vivi, je verovatno imala kašu umesto mozga. Nadala se da ta Vivi – kakvo glupo ime – živi jako daleko, na primer u Sankt Petersburgu u Rusiji. To bi bilo dovoljno daleko. Svakako, Krimakov će se vrlo brzo umešati. Želela je da ga ustreli, jednostavno prisloni pištolj na njegove grudi i opali. Želela je da nestane u zaboravu tako da više ne može nikoga da povredi. Sledećeg dana, tačno u podne, guverner Bledšo iz Njujorka je šetao svog psa, Džebersa, u parku koji je obezbeđivala policija, kada je neki snajperista

ustrelio sa razdaljine od najmanje tri stotine metara psa tačno kroz ogrlicu na vratu. Džebersa su brzo odveli kod veterinara i nadali su se da će pas da preživi, baš kao što je i njegov gazda preživeo atentat. Tomas se lagano okrenuo ka ćerki, kada su ostali sami u kući. – Ovo je prevršilo svaku meru. Prokletstvo, pogodio je psa u vrat. Neverovatno. Valjda to znači da taj bolesnik nije u našem kraju. – Zašto li je to učinio? – upita Beka. – Zašto? – Da bi nas ismevao – reče joj Tomas. – Da bi se dobro našalio. Želi da nam pokaže kako je nepobediv, kako može da učini šta god hoće i izvuče se lako. Želi da nam pokaže da je čas ovde, čas tamo i da ga nikada nećemo uhvatiti. Da, on nam se zapravo užasno podsmeva.

DVADESET OSMO POGLAVLJE

– Tomase, nemoj da se brineš za svoju ćerku. Krimakov neće saznati Gejlan Vudhaus je seo preko puta Tomasovog stola, sa licem u polumraku, što je i inače voleo da čini, i rekao: za tvoje mesto boravka. Kao što znaš, mediji su i dalje u suludoj hajci oko pucnjave u sirotog Džebersa. Javnost se iskreno i na glas zabavlja, sedi prilepljena uz svoje televizore i iskreno se naslađuje. Narod želi da sazna sve o Krimakovu, čoveku koji se zakleo da će te ubiti pre dvadeset i nešto godina. Time što je pucao u psa je samo zagrejao svetinu. Želi da te mediji pronađu umesto njega, a zatim će on doći po tebe. – Ne – reče Tomas, polako i odmahujući glavom. – Ne verujem da je to njegov pravi motiv. Vidiš, Gejlane, on me je imao u Riptajdu. Mora biti da je znao da nikada neću dopustiti Beki da ode tamo sama. Mogao je lako da me ubije. Dokazao je da je izvanredan strelac sa velike razdaljine kada je ustrelio guvernera Njujorka. Sa takve razdaljine, mogao je da me skine bez po muke. Ali, on se nije žurio pošto je izveo otmicu Sema Mekbrajda, osim

što je gađao Beku strelom obmotanom listom papira. Ne, Gejlane, pucao je u guvernerovog psa da bi mi se narugao, da bi mi pokazao da je to bila njegova odluka da ne ubije mene i Beku u Riptajdu. Želeo je da mi pokaže da ne mora ništa da čini, dok sam to ne poželi. Hoće da mi pokaže svaki put iznova da je on taj koji je superioran, da on kontroliše situaciju i da on vodi igru. Radi se o igri mačke i miša i on ponovo dokazuje da je on u toj igri mačka. Adam je u pravu. Sve ovo vreme mi samo reagujemo na njegove poteze. Gejlan tiho reče: – Jedan od mojih ljudi je primetio da Krimakov uvek uspeva bezbedno da se kreće sa jednog mesta na drugo bez ikakvih teškoća. To bi moglo da znači da možda ima neki privatni avion skriven negde u blizini. Šta misliš o tome? Tomas reče: – Nagoni te da posumnjaš u sve, zar ne? Sam Bog zna da više ne možeš imati poverenja u komercijalne letove. Ali, znaš Gejlane, to što je pucao u psa nije bilo u njegovom planiranom rasporedu. Mogao bi to da proveriš, ali ja sumnjam u to. Gejlan uzdahnu. – I dalje nemamo nikakvih tragova u Njujorku. Mora da se neopisivo dobro maskirao. Na video trakama koje je obezbeđenje snimilo se nalazi neki matori čovek, jedna trudnica, neka deca – da li bi trebalo da ih privedemo radi ispitivanja? Nema pravih svedoka. Prokletstvo, zbog tog manijaka je poginulo četvoro dobrih agenata. Tomas reče: – Razmišljao sam o tome. Počinjem da verujem da Krimakov želi mene i Beku zajedno, kako bi nas zajedno mučio i prolongirao našu smrt. Ipak je otišao u njujoršku Univerzitetsku bolnicu, pucao u agente a zatim pobegao Šta ako je Krimakov nekako saznao da smo mu pripremili klopku? Šta ako je to učinio, a vrlo je bio uspešan u tome, kako bi nam pokazao da on zna za naš plan ali da ga on ne zanima. Da, znao je za naš plan i u lice nam je pokazao srednji prst. Namerno. – Po tvojim recima bi se dalo razumeti da se radi o nekom zlikovcu prepredenijem od samog đavola – reče Gejlan i podiže obrvu. – I svakako zlom do besvesti. – Rekao bih da se radi o posvedočeno bolesnom čoveku – reče Tomas. – Ali, nije on glup. Nije važno kakvi su bili njegovi motivi, ipak su poginula četiri agenta. Ipak, to se uklapa u sve što je činio do sada. Prevršio je svaku

meru što se tiče njegove lekcije zastrašivanja. – Jeste – reče Gejlan. Pogledao je ka Tomasovim policama za knjige, kao da se malo trgnuo, a zatim i otpio još jedan gutljaj kafe. Pažljivo je spustio solju na tacnu. Prekrstio je noge i rekao: – Tomase, postoji drugi razlog zbog koga sam došao kod tebe. Radi se o tome da predsednik ne želi još dugo svojevoljno da sedi skrštenih ruku. Pozvao me je kod sebe i hodao preda mnom tamo-amo desetak minuta, rekavši mi da ova zbrka mora da se sredi. Da su mediji potpuno usredsredeni na ovaj slučaj, na štetu akcija koje on želi da preduzme. Radi se o novom povećanju poreza koji želi da proturi narodu, ali ga mediji ignorišu zbog cele ove situacije. Rekao je da se čak potrudio da bude duhovit, ali mediji i dalje samo prenose vesti o Džebersu i njegovom povredenom vratu. – Reci predsedniku da ću rado pristati da izađem u javnost i nateram Krimakova da se samo nas dvojica sukobimo, ako je to ono što on želi. – Ne – reče Gejlan – nećeš to učiniti. Ja ti neću dopustiti. Ubio bi te ko od šale – pa, guvernera je pogodio sa razdaljine od najmanje pet stotina metara. Sam si mi to rekao. On je odličan strelac, Tomase, jedan od najboljih. Tomas je poželeo nešto da kaže ali je ovaj podigao ruku da bi ga zaustavio. – Ne, dopusti mi da završim. Hoću da kažem da smo smislili drugi plan. Nekako moramo da ga nateramo da igra po našim pravilima. – Budući da i nekolicina tvojih najboljih ljudi, kao što znaš, rade na ovom slučaju, jasno ti je da smo u problematiku ovog slučaja uključili mnogo umnih ljudi. Gejlan je klimnuo glavom i uzeo olovku sa Tomasovog stola. Počeo je u ritmu da udara olovkom po kolenu. – Da, to mi je jasno. Ali, za sada, niko ne zna gde se nalaziš. Reći ću predsedniku da će se sve resiti za nekoliko dana. Misliš da ćemo uspeti? – Svakako, zašto da ne? Pomislio je istovremeno: Kako ću, do đavola, to da rešim? – U redu. Nastavićemo da radimo u tajnosti. Šta se desilo u onom incidentu sa Krimakovim u Riptajdu?

Tomas odgovori: – Očigledno da mediji nisu saznali još uvek da je Beka bila u Riptajdu. Tajler Mekbrajd – znaš, to je čovek čijeg je sina Krimakov kidnapovao u Riptajdu – ne priča nikome ništa o Beki. Mislim da se zaljubio u nju i da zbog toga ne želi ništa da oda. Sa druge strane, Beka ne oseća prema njemu bog zna šta, osim što voli njegovog sinčića. Zaćutao je, bacio pogled na kolekciju penkala koju mu je Alison poklonila za Božić pre pet godina. – Zaljubila se u Adama – rekao je smešeći se svom starom drugu. – Zar nije to lepo? Gejlan Vudhaus progunda: – Mator sam ja za to. Ponovo je uzdahnuo: – Krimakov te neće pronaći, Tomase. Ne brini. Srediću stvar sa predsednikom. Recimo četrdeset osam sati, pa ćemo ponovo proceniti situaciju. U redu? – Gejlane, da ponovim, Krimakov mora da me pronađe. Zaboravi na predsednikovu političku agendu. Možda će Krimakov nastaviti sa terorom i užasom, dok ne sazna gde sam. Možda bi trebalo da ga nekako obavestimo gde se nalazim. – Razmisliću o tome, ali ne još. Imamo četrdeset osam sati. Gospode, možda će taj tip da pokuša sledeći put da puca u gradonačelnikov tupe. Gejlan Vudhaus je ustao, bacio olovku natrag na sto, rukovao se sa Tomasom, a zatim nestao kroz još mračnija ulazna vrata. Ljudi u crnim odelima su se pojavili iza njega i pratili ga dok je izlazio iz Tomasove kuće. Tomas je gledao za njima. Senke su ga okružile. Tomas je jako dobro poznavao te senke. Živeo je medu njima toliko dugo da ih je video čak i kada su bile tik uz njega, i pitao se da li ga ljudi uopšte vide, ili vide samo senku umesto njega. Zaboravi na senke, pomislio je Tomas. Sada nije bilo vreme da filozofira. Razmišljao je o susretu. Gejlan mu je bio dobar prijatelj. Odupirao se predsednikovim žalopojkama da nije više u centru pažnje koliko god je mogao. Četrdeset osam sati – to je bio dogovor. Taj period nije bio dug, a ipak je predstavljao čitavu večnost. Samo je Krimakov znao razliku. Sledeće večeri, Šerlok i Savić su stigli sa debelim fasciklama papira, MAXOM i Šonom, koji se propinjao na Savićevom ramenu i sanjivo posmatrao sve naokolo dok je u ruci držao slani kreker. Šerlok osmotri sve koji su sedeli u dnevnoj sobi. Nije baš izgledala presrećno kada je rekla:

– Momci, jako mi je žao, ali naši stručnjaci za rukopise su došli do jednog neočekivanog zaključka. – Šta si saznala, Šerlok? – upita je Adam, lagano ustajući i ne skidajući pogled sa nje. – Nadali smo se da ćemo iz rukopisa saznati da li se Krimakovljevo mentalno stanje pogoršalo ili ne, ili makar da saznamo gde se sada nalazi na skali mentalne poremećenosti kako bismo mogli kvalitetnije da mu se suprotstavimo, ili pretpostavimo šta bi mogao sledeće da uradi. To sada otpada. Znate, nije nam jasno iz prostog razloga zato što dva nova uzorka rukopisa koje nam je Beka dala ne odgovaraju Krimakovljevom rukopisu. Tomas je izgledao kao da ga je neko ošamario. Lagano je izgovorio: – Ne, to nije moguće. Priznajem da sam ovlaš pogledao te uzorke iz Riptajda, ali su mi zaista delovali identično. Da li si sigurna u to, Šerlok? Apsolutno sigurna? – Da, potpuno sigurna. Borimo se protiv sasvim druge osobe u ovom slučaju, a um tog čoveka nije kao Vaš ili moj. – Hoćeš da kažeš da nije normalan? – upita Tomas. – Teško je tvrditi sa apsolutnom sigurnošću, ali postoji mogućnost, sudeći po njegovom rukopisu, da se nalazi na korak od ludila. Mogli bismo da upotrebimo neki određeni termin – s tim da mi termin „psihopata“ pada prvi na pamet – ali to je samo početak. Jedino u šta smo potpuno sigurni jeste činjenica da je on opsednut Vama, Tomase. Želi da Vam dokaže da niste ni blizu njegove lige, daje on neko a Vi niko i ništa. Sebe smatra osvetnikom, čovekom koji treba da uskladi tasove na vagi pravde, čovekom koji će biti tvoj egzekutor. – To je njegov cilj još odavno: u ovom trenutku je možda postao i svrha njegovog postojanja. On je poput rakete koja je programirana isključivo za jedan cilj. Nikada se neće zaustaviti do trenutka dok Vas ne ubije ili Vi ubijete njega. – Znači, nikada se nije radilo o Krimakovu – reče Adam lagano. – On je zaista poginuo u automobilskoj nesreći na Kritu. – Najverovatnije da jeste. Ovo nije zaključak samo naših stručnjaka za rukopise, već i odeljenja za pravljenje profila.

Šerlok se okrenula ka Tomasu: – Kao što ste rekli, dve različite grupe uzoraka rukopisa na prvi pogled izgledaju identično laičkom oku, što verovatno znači da je taj tip poznavao Krimakova, ili je makar bio u prilici da često vidi njegov rukopis. Možda mu je bio prijatelj, bivši ili sadašnji kolega, nešto tako. – Žao nam je, momci – rekao je Savić. – Znam da su Krimakovljevi bivši pomoćnici provereni uzduž i popreko, ali ćemo pokušati da dođemo do još podataka. MAX i dalje istražuje Krimakovljeve komšije, poslovne partnere, prijatelje na Kritu i u kopnenom delu Grčke. Već smo saznali da je imao nekoliko usputnih poslova u Atini. Videćemo gde će nas taj trag odvesti. – Ne, sve smo to već proverili – reče Tomas. Savić je odmahnuo glavom. – Moraćemo još da se pozabavimo time i pokušamo sve moguće. Šerlok reče: – Takođe smo ubacili sve podatke u PAP kako bismo videli šta će se desiti. Zapamtite, kompjuter može da analizira više alternativa i to mnogo brže no što mi možemo. Videćemo. Tomas reče: – U redu. Šta su rekli tačno stručnjaci za pravljenje profila ličnosti, Šerlok? – Vratimo se terminologiji. On je psihopata. Apsolutno ne oseća kajanje niti sažaljenje za bilo koju osobu koju je ubio. Za njega su svi oni beznačajni. Oni su za njega predstavljali samo smetnju na putu koju je trebalo otkloniti. – Pitam se zašto nije ubio Sema? – upita Beka. – Ne znamo. Ali, to je dobro pitanje – reče Savić. – Jednostavno mi ne izgleda logično – reče Adam. – Nemoguće. Zašto bi neki kolega ili prokleti prijatelj – bez obzira koliko blizak bio Krimakovu – toliko podivljao? Čak i da se radi o psihopati, a oduvek je bio psihopata, zašto bi čekao da prođe dvadeset godina od tog događaja? Zašto bi preuzeo Krimakovljevu misiju na sebe? Niko nije znao odgovor na to pitanje. Adam reče: – Sada moramo da saznamo ko je preuzeo Krimakovljevu vendetu kada je ovaj poginuo. Pobogu, kakav bi mogao biti njegov motiv?

– To ne znamo – reče Šerlok i poče dlanom da mazi Šona po leđima. On je počeo da guguče na ramenu svoga oca, i mada mu je kreker u ruci postao gnjecav, i dalje ga je čvrsto držao u ruci. – Mrve od krekera su rasute po celoj kući – reče Savić odsutno. Beka ništa nije rekla. Bilo je nekoliko stvari u njenom životu za koje je bila apsolutno sigurna. Ovo je bila jedna od njih. Mora da je Krimakov u pitanju. Nije bilo važno koliko su eksperti za rukopise u principu nepogrešivi, ovoga puta su pogrešili. Ali, šta ako nisu pogrešili? Ako se radi o psihopati koji je opsednut pronalaskom i ubistvom njenog oca? Naziva sebe njenim dečkom. Razneo je onu jadnu, staru beskućnicu ispred „Metropolitan Muzeja“. Iskopao je leš Linde Kartrajt i smrskao joj lice. Bez saosećanja, kajanja, za njega su ljudi bili samo nepotrebni otpatci i ništa više. Bože, to je bilo nezamislivo. Bacila je pogled na Adama. Gledao je u Savićevom pravcu, ali je izgledalo kao da ga zapravo ne vidi. Adam je bio zamišljen, ali njegove oči su bile tako hladne i ukočene da nije ni želela da se suoči sa njim. Čula je kako njen otac razgovara u drugoj sobi sa Gejlanom Vudhausom telefonom. Šerlok i Savić su otišli nekoliko minuta kasnije ostavljajući Adama i Beku u dnevnoj sobi. Pogledali su se. Dok se igrao metalnim novčićima u džepu, reče: – Moram nešto da obavim u svojoj kući. Voleo bih da ostaneš ovde sa Tomasom i ušuškaš se. Nemoj nigde da ideš. Vratiću se sutra. – Da, i ja bih želela nešto da obavim – reče ona listajući. – Idem sa tobom. – Ne, ti ostaješ ovde. Ovde si sigurna. Onda je otišao. Na vratima se pojavio njen otac. Ona mu reče: – Videćemo se kasnije, gospodine. Idem sa Adamom. Podigla je svoju torbicu i istrčala za Adamom. Gotovo je izašao na put kada gaje sustigla. – Kuda ideš? – Beko, vrati se. Ovde je bezbednije. Vrati se. – Neću. Ni ti ni ja ne verujemo da se radi o nekom kolegi ili prijatelju iz Krimakovljeve mladosti koji izaziva ovu pustoš. Nešto tu ne štima, nešto je tu sve vreme direktno pred našim očima.

– Šta hoćeš da kažeš? – reče on polako. Videla je agente niže niz ulicu kako lagano izlaze i stoje pored automobila, vrlo obazrivo. – Ništa drugo nema smisla ako nije u pitanju Krimakov. Ali, pretpostavimo da nije. To bi značilo da nam je nešto promaklo. Adame, hajde da sakupimo sve podatke i zaista uključimo mozgove. Pogledao je u nju, zatim je osmotrio okolinu i mahnuo agentima. – Moraćemo da pretrčimo šest kilometara. Da li ti to možeš? – Volim da trčim za tobom. Šta kažeš? – U igri si. – Gotov si, dečko. Budući da su oboje nosili patike, mogli su da trče dok nisu pali na nos. Nasmešio joj se i osetio kako energija pulsira u njemu. Želeo je da trči, da se takmiči sa vetrom, zamišljajući da i ona želi to isto. – U redu, idemo do moje kuće. Tamo su mi svi dokumenti, svi. Želeo bih da ih prikupim. Ako se radi o nekom Krimakovljevom poznaniku, onda ćemo u dokumentima naići na neki trag. Da, moramo nešto da pronađemo. – Hajdemo. Bila je izdržljiva skoro kao on, ali ne sasvim. Usporio je kod šestog kilometra. – Dobra si, Beko – rekao je i pokazao rukom. – Ovo je moja kuća. Jako joj se dopala. Kuća je bila manja od kuće njenog oca ali se nalazila usred ogromnog placa obraslog gustom šumom. Bila je to dvospratnica u kolonijalnom stilu, sa četiri debela dorska stuba poredana poput vojnika u borbenoj liniji. Izgledala je solidno kao da će zanavek trajati. Nakašljala se. – Veoma je lepa, Adame. – Hvala. Stara je oko sto pedeset godina. Ima tri spavaće sobe na spratu, dva kupatila – jedno sam ja dogradio. U prizemlju je sve uobičajeno, uključujući i biblioteku koju koristim kao radnu sobu i moderna kuhinja. Pročistio je grlo: – Morao sam da prepravim kuhinju pre dve godine. Majka mi je rekla da se nijedna žena neće udati za mene dok ne nabavim šporet koji ne mora da se

pali šibicom. Nasmejala se. Gotovo da je normalno disala. – Takode sam prepravio jedno kupatilo na spratu – dodao je, gledajući pred sobom. Popeli su se uz tri drvene stepenice, izašli na uzanu verandu i krenuli ka velikim, belim ulaznim vratima. Gurnuo je ključ u bravu i okrenuo ga. – Mama mi je rekla da nijedna žena neće želeti da se kupa u kadi sa nogarima koja je toliko stara da se rđa hvata po stopalima. – To zvuči prilično ozbiljno. Adame, ovo je predivno. Stajali su zajedno u prostranom hodniku sa vrlo visokom tavanicom i lusterom koji se spuštao do njihovih glava i prekrasnim, uglačanim hrastovim parketom. – Znam da si stavio novi parket. Mama ti je rekla da se nijedna žena neće udati za tebe, ako moraš da je prenosiš preko praga u kuću čiji je pod prekriven groznim, pohabanim linoleumom. – Kako si samo znala? Uspeo je da održi originalni šarm kuće – sa duborezima, bogatim arhitektonskim šarama, visokim tavanicama i kaminima obloženim divnim trešnjinim drvetom i neverovatnim prozorskim oknima. Krenuli su dole ka biblioteci, jarko osvetljenoj prostoriji sa ugrađenim policama i prekrasnim hrastovim parketom, masivnim stolom od mahagonija i mnogo crvene kože. Razgledala je police prepune najrazlićitijih knjiga – bilo je tu žanrovski najrazličitijih romana, sa kožnim povezima ili uvijenih u papir, i bili su poredani jedan pored drugog bez utvrđenog redosleda. Dok joj je pružao dve fascikle, Adam reče: – Mama mi je takođe rekla da žene vole da čitaju ušuškane u velike naslonjače. Rekla mi je da samo muškarci vole da čitaju u toaletu. – Ovde čak ima i ženskih romana. – Da, izgleda da čovek nikada ne može potpuno da navede vodu na svoju vodenicu. – Volela bih da upoznam tvoju mamu – reče Beka.

– Nesumnjivo ćeš je upoznati, vrlo brzo. Nije više mogao da izdrži. Otišao je do nje i snažno je privukao ka sebi. Podigla je pogled i obratila mu se: – Želela bih da zaboravimo na trenutak na Krimakova. – Slažem se. – Da li sam ti skoro rekla da si zaista privlačan? Osmehnuo se i nežno je poljubio u usta. – Nisi od sinoć nijednom. Obavila mu je ruke oko vrata i snažno ga poljubila. – Ne bih želela da to smetneš sa uma – rekla je posle nekoliko minuta. – Ostavljaš me pomalo bez daha. Adame, zaista mi se dopadaš. – Sada smo u mojoj kući – rekao je i ovoga puta je on nju poljubio. Ljubio je iskreno i bez ustezanja, dok se topio i goreo, dopuštajući sebi da se zanese u njoj. Snažno je držao priljubljenu uz sebe, osećajući je na sebi i poželeo je da joj svuče farmerke i da uživa u njoj dok se oboje ne umore od zadovoljstva. Želeo je da je ljubi po grudima, po svakom santimetru njenog tela i da to traje dok ne izgubi svest. Njena usta. Isuse, izluđivala ga je. Bilo mu je tako lepo da nije želeo da prestane. Zašto bi prestali? Rukama je otkopčavao dugmad na njenim farmerkama kada je osetio promenu ne samo kod sebe, već i kod nje. To je bio Krimakov, bio je tu, odmah kraj njih. Čekao je. Bio je blizu, isuviše blizu. Krimakov je bio tu negde, samo što ta osoba nije bila zapravo Krimakov. Kogod on bio, bio je lud. Adam je uzdahnuo, još jednom je poljubio, pa još jednom, a onda rekao: – Želim te ludo, ali u ovom trenutku moramo da rešavamo problem, Beko. – Znam – rekla je kada je došla do daha. – Pribrala sam se. Usredsrediću se na to. Međutim, ti Adame loše utičeš na moju pažnju. Teško je biti razuman pored tebe. Odmakla se od njega i uspravila se. – U redu, spremna sam da počnem da razmišljam. – Obećavam da će biti toga još – rekao je zgrabivši je i poljubivši poslednji put. – Šta kažeš na ceo jedan život pun ovakvih stvari? Zbunjeno se nasmešila. – Ako uzmemo u obzir onu prekrasnu modernu kuhinju i moje mišljenje, u koje ne sumnjam, da se najbolje ljubiš na ćelom svetu, smatram da bi provesti hrpu godina sa tobom bila predivna ideja.

Kada se njen pogled zaustavio u predelu njegovih prepona, gotovo se onesvestio. – Dobro – rekao je najzad, pomalo drhtavim glasom, a njoj se dopalo kako su se te tamne oči presijavale od zadovoljstva na poslepodnevnom suncu koje se probijalo kroz prozore. – Hajde sada da radimo. Dva sata kasnije posle tri šolje kafe i smazane porcije pšeničnog hleba i sira, Adam je podigao pogled. – Pregledao sam beleške o Krimakovljevom putovanjima van Grčke svih ovih godina. Sve je bilo preda mnom, bolo mi oči a ja ništa nisam video do sada. Nasmešio joj se nekim suludim osmehom, skočio i podigao je u naručje. Potom je vrteo u krug. Poljubio je dva puta i ponovo seo. Protrljao je ruke: – Prokletstvo, Beko. Mislim da smo pronašli odgovor. Smejala se i tapšala ga po rukama, tako uzbuđena da nije mogla da se smiri. – Hajde, Adame. Reci mi, šta je? Otvori karte. – Krimakov je šest puta išao u Englesku. Njegova putovanja u Englesku su prestala pre pet godina. – I? – Nisam prestajao da se pitam zašto bi on, do đavola, išao tako često u Englesku, ali sada znam. Beka, razmisli malo. Zašto je odlazio tamo? Da bi video nekog bivšeg kolegu ili prijatelja iz dobrih starih vremena? Sigurno nije u pitanju neka žena, jer se na Kritu ponovo oženio. Ona polako reče: – Kada se preselio na Krit, došao je sam. Nije poveo nijednog bliskog rođaka. Nikoga. – Da, ali njegov dosije je prepravljen. Seti se, nije bilo ničega o njegovoj prvoj ženi. Kao da nikada nije postojala, ali postojala je. Dakle, zašto bi je KGB izbacio iz dosijea? Beka tiho reče: – Zbog toga što je bila važna osoba, zbog toga što... Iznenada su joj

zasjale oči: – O, moj Bože! Šerlok je u pravu. To nije bio Krimakov, ali ni neki njegov bivši kolega niti prijatelj. To je učinio neko ko mu je mnogo bliži. – Tako je. Neko ko mu je bio toliko blizak da mu se gotovo uvukao pod kožu. Beko, skoro da smo uspeli. Raspored njegovih putovanja ukazuje na rano leto ili kasno proleće. Uvek u to doba. – Odgovara početku ili kraju školskog semestra – reče Beka lagano. – Prestajali bi u periodu kada nije bilo škole. Onda se setila šta se dogodilo u teretani u Riptajdu i svi delovi slagalice su se sklopili. Kada su se vratili u Tomasovu kuću, tamo su zatekli samo Tomasa i Heča. Razgovarali su tako nepovezano i izgledali tako potišteno, da je Adam poželeo da kaže Heču da izađe i popuši jednu cigaretu. Beka je čula Heča kako psuje. Zvučao je kao glumac Pol Hogan sa seksi australijskim akcentom. – Razveselite se svi – reče Adam. – Beka i ja imamo iznenađenje za vas. Od njega ćete početi da igrate po plafonu. Samo treba da nateramo Savića da uključi MAXA i pošalje ga u Englesku. Sada imamo šansu. Nagnuo se i poljubio Beku, baš pred Tomasom. Podigla je ruku i lagano prstima prešla po njegovom obrazu. – Da, imamo šansu – rekla je. Začulo se zvono na vratima i svi su se prenuli i usredsredili misli. To je bio dr Briker. – Zdravo, Saviću. Klimnuo je svima glavom. – Došli smo do nečega u šta ćete teško poverovati. Onda im je ispričao o skoro neprimetnim odstupanjima u Bekinoj krvi koju je tehničar otkrio. Onda je ponovo ispipao Bekino rame i nadlakticu. Mnogo kasnije je podigao pogled i rekao: – Osećam nešto upravo ovde. Neposredno ispod kože. Malo je i pokretljivo. Adam je klimnuo glavom. – Sada poseta Riptajdu ima smisla. Znaš da imaš neki predmet u ruci, zar ne Beko? – Znam – rekla je. – Sada svi znamo. Podigla je ruku kada je njen otac

počeo da protestuje. – Ne, neću otići. Više niko neće da umre umesto mene, kao što je umrla agent Marlejn. Niko neće da izigrava mamac umesto mene. Ne, nema rasprave. Ostajem ovde sa tobom. Hej, pa imam i pištolj. Prvi put posle nebrojeno mnogo noći, Beka je poželela da ostane budna, na oprezu i spremna. Bio je tu negde u blizini. Želela je da ga jasno vidi i oseti, ovog puta sa pištoljem u rukama. Želela je da ga upuca ravno između očiju. Takođe je želea da zna zašto je ovo sve činio. Da li je zaista lud? Da li je psihopata? Prokletstvo. Ne može ona da se nosi sa njim. Skoro joj se pomutila svest od umora. Toliko se prethodnih večeri umorila da je samo ležala i buljila u mesec koji se pojavljivao kroz prozor spavaće sobe. Adam je insistirao da je on ušuška. Poželela je da ostane duže sa njom, ali znala je da ne može. Poljubio je, ovlaš joj gricnuo resicu uha, i prošaputao: – Ne, ne želim opet da se tuširam hladnom vodom. Ali, sanjaj me, Beko, hoćeš li? Ja sam u prvoj straži koja uskoro počinje. – Budi pažljiv, Adame. – Hoću, svi ćemo biti pažljivi. Dušo, pokušaj da zaspiš. On zna za ovu kuću i koja je soba Tomasova. Dobro čuvamo Tomasa. Poljubio je još jednom i ustao: – Naspavaj se. Nije želela da zaspi. Pošto je lagano izašao kroz vrata njene spavaće sobe i tiho ih zatvorio za sobom, ostala je da seđi u krevetu, razmišljala je, sećala se i analizirala. Zaspala je za manje od šest minuta. Sanjala je, ali ne o užasu koji je predstojao, niti o Adamu. Nalazila se u bolnici i hodala je dugim, praznim hodnikom. Sve je bilo belo, isuviše belo i beskrajno. Hodnik se nastavljao do beskonačnosti. Tražila je svoju majku. Osetila je etar, slatkast i težak, amonijumski zadah mokraće i smrad povraćanja. Otvarala je sva bela vrata duž hodnika. Svi kreveti su bili prazni a beli čaršavi su bili vojnički zategnuti. Nije bilo nikoga. Gde su ti pacijenti? Predugi hodnik se nastavljao a iza vrata su se čuli jecaji ljudi koji su se

mučili, ali nije bilo medicinskih sestara, niti lekara, nikoga. Znala je da su sobe prazne, pregledala ih je sve, ali su ipak jecaji postajali sve glasniji. Gde je njena majka? Viknula je njeno ime i počela da trči niz hodnik vrišteći njeno ime. Jecaji iz praznih soba su bivali sve jači, sve dok... – Zdravo, Rebeka.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Beka se uspravila u krevetu teško dišući dok joj je srce lupalo. Ne, to nije bila njena majka, već neko drugi. Najzad je došao. Prvo je došao do nje, a ne do njenog oca. Iznenadila se ali ne isuviše, bar ne odmah. Ležala je mirno, pokušavajući da se pribere i kontroliše. – Zdravo, Rebeka – rekao je ponovo, približivši se njenom licu još više. Gotovo je dodirivao. – Nemoguće je da si ovde – rekla je glasno. Uspeo je da se provuče pored svih agenata, ali opet je ni to nije iznenadilo. Ne bi bila iznenađena ni da je imao plan kuće i plan sigurnosnog sistema. Nalazio se nekoliko santimetara od nje. – Naravno da je nemoguće da sam ovde. Ja mogu da budem svuda gde poželim. Ja sam oblak dima, klizeća senka, zrak svetlosti. Dopada mi se što si uplašena. Čuješ li svoj glas koji podrhtava od straha? Da, to mi se zaista dopada. Dakle, ako pokušaš da se mrdneš, jednostavno ću ti prerezati taj mršavi vratić. Osetila je sečivo, oštro poput žileta pod svojim vratom. Lagano gaje pritiskao. – Znali smo da ćeš doći – rekla je. Tiho se nasmejao, dok je stajao tik uz nju. Osetila je njegov dah na licu. – Naravno da ste znali da ću te pronaći. Ja mogu sve. Rebeka, tvoj otac

je vrlo glup. To mi je oduvek bilo jasno, a sada je to konačno i dokazao. Pitao sam se kako da pronađem njegovu jazbinu, i puf – poput svetlucavog dima – eto mene! Ti i tvoj kukavički otac ste izgubili ovu igru. Uskoro ćemo ti i ja otići niz hodnik do njegove spavaće sobe. Želim da se probudi i vidi mene kako stojim nad njim i tebe preda mnom sa nožem ispod grla. Čak i sa tim opasnim FBI obezbedenjem koje je postavio svuda oko kuće, ušao sam bez ikakvih problema. Tu je jedno divno hrastovo stablo koje je skoro iste visine kao i krov ove kuće. Trebalo je samo malo da skočim, oko dva metra i već sam se našao na krovu kuće. Onda mi je bilo lako da se provučeni kroz vratašca na tavanu. Sredio sam alarm i onesposobio ga na ćelom spratu. Niko me nije video. Veće je jako lepo i tiho. Glupi ste, svi vi ste glupi. Hajde, ustani sada. Učinila je kako joj je rekao. Smirila se. Bio je vrlo blizu nje i držao je nož pod njenim grlom dok je otvarao vrata spavaće sobe i izvodio do hodnika. – Poslednja vrata sa desne strane – rekao je. – Nastavi da hodaš i budi tiha, Rebeka. Bilo je skoro jedan sat posle ponoći. Beka je videla koliko je sati na starom dedinom časovniku koji je visio sa udubine u zidu hodnika. – Otvori vrata – rekao joj je u uho. – Lagano i tiho. Tako je. Vrata spavaće sobe njenog oca se otvoriše bešumno. Sa leve strane je probijalo svetio kupatila. Sve zavese su bile raširene i zraci mladog meseca su se probijali kroz prozore na balkonu. Na krevetu se niko nije micao. – Probudi se, ti kasapine i ubico – rekao je, motreći jednim okom prozore na balkonu. Na krevetu se i dalje niko nije micao. Čula je kako ubrzano diše i osetila je nož koji se lagano primicao njenom vratu. – Ne miči se, Rebeka. Jedan mali pokret i tvoja krv će se razliti kao fontana svuda po podu. Iznenada joj je viknuo na uho: – Tomas Metlok! Gde si ti?

– Evo me, Krimakove. Okrenuo je Beku oko ose i našao se pred Tomasom koji je stajao potpuno odeven pred osvetljenim vratima kupatila sa rukama prekrštenim preko grudi. – Vreme je bilo da se pojaviš ovde – rekao je Tomas opušteno, posmatrajući nož na Bekinom vratu. – Nemoj daje povrediš. Čekali smo te. Već sam pomislio da si izgubio živce i da si se uplašio, pa si i pobegao. – Kako to misliš? Naravno da sam se brzo pojavio, to jest onoliko brzo koliko sam želeo. Kao što sam rekao Rebeki, tvoj odbrambeni sistem je smešan. – Skloni taj nož sa njenog vrata. Pusti je. Imaš mene. Pusti nju da ide. – Ne, ne još. Ne pokušavaj ništa glupo ili ću joj prerezati grlo. Ne bih želeo odmah da je ubijem. Tomas je primetio da je odeven u crno, od skijaške maske koju je nosio preko glave i lica, do crnih rukavica na rukama. – Ti si gubitnik – reče Tomas i odmahnu rukom. – Nema potrebe da nosiš tu crnu masku preko lica. Svi znamo ko si ti. Kao što sam rekao, čekali smo te četrnaest sati da se pojaviš. Adam je lagano izgovorio u mikrofon sakriven u manžetni: – Ne može da me vidi. Ja sam samo senka u uglu balkonskih vrata. Ne mogu da mu se približim još uvek. Drži Beku priljubljenu uz sebe sa nožem uperenim u njeno grlo. Mogao bih da rizikujem, mada je jako opasno. Razgovor teče. Tomas je odličan, kontroliše situaciju. Molio se svim svojim bićem da je tako kao što je rekao. – Budi oprezan – rekao je Gejlan Vudhaus. – Čim se pomeri ka Tomasu, popustiće mu pažnja u odnosu na Beku. U tom trenutku ga sredi. – Prokletstvo – reče Adam – bitanga je upravo izvukla pištolj iz džepa. Neki mali, liči na „Kolt Kompakt“, 45-ica. Uperio ga je uTomasa. Bože moj. Koncentrisao se i spremio. Pusti Beku da ode, ti jebeni ludi skote. Samo se pomeri. – Pomeri se ispod svetiljke kraj kreveta, Metloče!

Tomas je polako otišao do spavaće sobe, naslonio s upalio svetio. Uspravio se. – Sada ne mrdaj. Draperije su raširene. Verovatno ju neki snajperista napolju a ne bih baš želeo da ta bitanga inu jasnu metu. Pogodiće tebe Rebeka, ako pritisne obarač. Tomas reče: – Jako bih voleo da si ti neki moj stari neprijatelj, ali ti to nisi. Ti si mnogo veći ubica od Vasilija, ubica i monstrum kojeg je on stvorio. Možda je nakon toga što ti je isprao mozak shvatio šta je napravio, da je oslobodio nekontrolisano i neobuzdano zlo, i zato te je držao dalje od svoje nove porodice. Nije želeo da zlo koje je on izrodio i othranio živi u njegovoj kući i bude u blizini svih tih nedužnih i čistih bića. Skini tu masku, Mihail, znamo ko si ti. Zavladala je smrtna tišina a onda se začulo: – Proklet bio, ne može tako, ne može! Niko ne zna ništa o meni. Ja i ne postojim. Ni u jednom dosijeu Vasilija Krimakova se ne pominje njegov sin. Sve sam zataškao. Nije moguće. – Ah, da. Znamo mi sve. Iako je KGB pokušao da te izbriše kako bi te zaštitili, saznali smo sve o tebi. – Proklet bio, odmah da si navukao te draperije, smesta! Tomas je navukao draperije, znajući da sada Adam ne može da vidi šta se dešava u sobi. Okrenuo se i lagano izgovorio: – Skini masku, Mihail. Izgleda prilično smešno, izgledaš kao mali dečak koji izigrava siledžiju. Lagano, besnim i drhtavim pokretima je strgao masku sa lica. Onda je pokazao Beki rukom da krene ka krevetu. Tomas je uhvatio i zadržao kraj sebe. Međutim, ona se odmakla od njega i sela na krevet, podigavši noge gore. Tomas je posmatrao sina Vasilija Krimakova, Mihaila. Pomalo je ličio na oca zbog visokih, izražajnih jagodica, široko postavljenih očiju i mišićavog i mršavog tela. Ali, te tamne i luđačke oči je sigurno nasledio od svoje majke. Tomas je još uvek imao jasnu sliku njenih očiju u glavi, krupnih očiju koje zure u njega. Beka je znala da1 je Mihail želeo da izazove šok, ali mu je ta želja uskraćena kada je shvatio da oni znaju za njega. Ipak, zabacio je glavu i rekao: – Ja sam sin svoga oca. On me je voleo. Oblikovao me je da budem

poput njega. I eto mene, njegovog osvetnika. Taj dramatični momenat je samo izazvao Bekin smeh. – Zdravo Troje – rekla je, zafrkavajući ga pomalo. – Slatko, izmišljeno ime. Reci mi, šta bi bilo da sam odlučila da izađem sa tobom one večeri kada si mi ugurao taj mali inikročip u nadlakticu. Kako bi se izvukao iz te situacije? Onda se obratila ocu: – Ispričala sam ti kako je uspeo da gurne na mene tu veliku polugu neke stare sprave dok sam prolazila, i kako se odmah našao tu, dodirujući me rukama. Pravio se da proverava da li sam u redu i flertovao je sa mnom. Tada si u stvari stavio taj mali čip u moju nadlakticu, zar ne, Troje? Bio si dobar. Ništa nisam osetila, samo udarac te poluge. Bolelo me je malo duže no što bi bilo uobičajeno, ali ko bi obraćao pažnju na to? – Ne – rekao je, odmahujući glavom. – To nije moguće, nisi mogla da pronađeš taj čip. Napravljen je od plastike pomešane sa biohemisjkim lepkom i gotovo u jednom trenutku se stapa sa kožom. Nakon samo nekoliko minuta, niko više ne može da utvrdi gde se nalazi, barem vi ne biste mogli. Ne, ti čak nisi ni bila svesna njegovog prisustva u tvom telu. Ti i ostali ste bili jedino zabrinuti zbog strelice u ramenu. Prevario sam i tebe i sve ostale. Svi ste se toliko zabrinuli oko te smešne strele u ramenu, i glupave poruke koju sam obmotao oko nje. – Tako jeste bilo jedno vreme – reče Tomas. – Ali zapravo, nekoliko važnih eksperata iz FBI su analizirali rukopis i tako je započelo sveopšte razotkrivanje. Uporedili su tvoj rukopis sa njegovim. Sećaš li se one poruke koju si napisao Mekbrajdu u Riptajdu? Naravno, ustanovili su da rukopisi nisu identični, tako da to nije mogao da učini Vasilij. – Onda se Adam dosetio da je tvoj otac često putovao u Englesku. Pitao se zbog čega, naročito s obzirom na činjenicu da je uvek putovao početkom ili krajem školskog semestra. Znao je da se tvoj otac ponovo oženio, tako da verovatno nije odlazio tamo zbog neke žene. Prečistio je svoju dokumentaciju, čak je uklonio i ime tvoje majke, pa se zapitao zašto bi to učinio. Nakon svega, zar bi se nekoga ticalo da li je imao ženu, koja je uzgred bila mrtva, ili dece? – Nije bio problem da dođemo do tebe, do sina kojeg je otac poslao u

Englesku na školovanje, kako bi jednog dana mogao da osveti ubistvo svoje drage majke. Pohađao si privatnu školu za dečake u Sandaunsu. Tomas je nastavio: – Otac te je oblikovao, učio te da me mrziš, da mrziš sve što ima veze sa mnom, programirao te za sve ovo. – Nisam ja bio programiran, sve sam ovo učinio zato što sam tako hteo. Imam brilijantan um. Pobedio sam. Čak i to što ste me otkrili ne znači da ja i dalje ne držim konce u svojim rukama. Ja vodim ovaj šou. Tomas reče: – Fino. Ti vodiš šou. Onda nam reci kako si ušao u njujoršku Univerzitetsku bolnicu a da te nijedan agent iz FBI nije zaustavio. Nasmejao se, šepureći se. – Izgledao sam kao mali dečak, nemarno odeven, sa pantalonama koje su mi se gotovo vukle po podu i bejzbol kapom. Držao sam se za polomljenu ruku, i svi su želeli da mi pomognu i da me uvedu u bolnicu, i tako sam došao do onih glupavih agenata. Plakao sam zbog ruke a u sledećem trenutku sam ih oboje ubio. Sve je bilo tako lako, ali sa onom ženom je bilo vrlo, vrlo rizično. Uspeo sam da pobegnem. Izašao sam pre no što je iko shvatio šta se dogodilo. Tomas reče: – Zašto, Mihail? Šta ti je otac ispričao da si poželeo to da učiniš? Šta ti je ispričao? – Nije me on naterao ni na šta. Jednostavno mije ispričao kako si iskasapio moju jadnu majku, kako si je ubio da bi došao do njega. Pucao si joj u glavu i smejao se dok je otac držao u naručju dok je umirala. Onda si pokušao njega da ubiješ, ali je uspeo da pobegne. To mi je ispričao i počeo da me priprema kako bih mogao da osvetim majku. I evo me ovde. Ubiću te baš kao što si ti ubio moju majku. – Ubio si i svoju mačehu, zar ne, i njenu decu? – upita Beka. Nasmejao se, iskreno se nasmejao. – Jesam, mrzeo sam je isto toliko koliko je ona mene mrzela. Nikada nije volela što dolazim kod njih za vreme raspusta. A njeno potomstvo – nisu bili baš tako iznenađeni dok sam ih ubijao, pošto su znali da ih mrzim. Što se nje tiče, preklinjala me je baš kao i njena patetična ćerka. Beka reče: – A tvoj mlađi brat? Drugi sin tvoga oca? – Pokušao sam da ga ubijem i zapalim ga da nestane, kako bi ostao samo

pepeo od njega, ali je on uspeo da preživi. Otac ga je poslao u Švajcarsku, u kliniku koja je specijalizovana za opekotine. Tada je saznao šta sam uradio. Nazvao sam ga kukavicom, rekao mu da je dopustio toj bednici i njenoj deci da ga odvrate od ubistva čoveka koji je ubio moju majku. Znate li šta je rekao? Ponavljao je stotinu puta, sa suzama u očima i kršeći proklete prste – da se radilo o nesrećnom slučaju. Lagao me je svih tih godina. Nisam mu poverovao. Želeo je da sve ide kao podmazano – imao je novu ženu u postelji, decu oko sebe – ali ja nisam želeo da mu dozvolim da zaboravi moju majku. Nisam mu dopustio da je izbriše iz sećanja i krene dalje, kao što si ti to uradio. – Sada vas imam oboje i ubiću vas, baš kao što si ti ubio moju majku. To se zove pravda. I zaslužena kazna. Nasmešio se dok je podizao pištolj i nišanio u Tomasovom pravcu. Mihail Krimakov je vrisnuo od gneva kada je Tomas gurnuo Beku na pod. Nije imao vremena da je prekrije svojim telom, jer ga je Mihail pogodio u grudi, odbacujući ga unazad. Mihail je skočio na pod, uhvatio Beku za članak na nozi i povukao je ka sebi. Obavio je ruku oko njenog vrata i prislonio joj pištolj na uho bez obzira što su se staklena vrata balkona otvorila i Adam uleteo unutra kroz draperije koje su lelujale. Polomljeno staklo se rasulo po sobi. Stajao je tačno ispred njega. Mihail mu se nasmeši. – Pokušao si da me ubiješ i sada će ova mala kučka da umre. Jesi li me razumeo?

TRIDESETO POGLAVLJE

Uperivši pištolj ka Bekinom levom uhu. Mihail nastavi da priča: – To kopile je pucalo mojoj majci u glavu. Morao je da plati zbog toga. Samo se pomeri i razneću joj glavu. Nećeš moći ni deliće da sakupiš. Adam nije mogao da veruje, jednostavno nije želeo da prihvati scenu koju

je posmatrao. – Nije trebalo da ti dozvolim da ostaneš ovde, Beko. Neka sam proklet. Trebalo je da te drogiram i sakrijem te negde. Ali, Beka ga nije čula. Mihailova ruka je toliko stezala da više nije mogla da govori. Sve joj se zacrnilo pred očima i čula je glasove kao u daljini, ali nisu dopirali do nje. Nikako. Mihail je polagano olabavio pritisak na Bekinom vratu i uperio pištolj ka Adamu. – Spusti taj pištolj polako i vrlo pažljivo. Adam je pustio da mu pištolj padne na pod. Video je da se zaustavio oko trideset santimetra od njegove leve noge. – Bacio sam pištolj. Ti si ubio Tomasa, a nikoga više nema u blizini. Pusti je, proklet bio, već si je onesvestio daveći je. – Da, u pravu si, magarče. Tomas se osećao kao da su mu grudi zaleđene, ali je znao je da je to dobro. Uskoro će osetiti tako snažnu bol da verovatno neće moći ni da misli, a kamoli da se pokreće. Krimakovljev sin je pritiskao pištolj na Bekino grlo. Adam je stajao na metar i po od nje, bespomoćan i ukopan u mestu, dok je razbijeno staklo ležalo svuda naokolo. Tomas je znao da je očajnički pokušavao nešto da smisli. Bekine oči su bile zatvorene. Mihailov stisak oko njenog vrata je bio vrlo snažan, isuviše snažan. Onesvestila se. Morao je nešto da učini, bilo šta. Nije smeo da dopusti da umre, ne na taj način, ne nakon što se bacila ispred njega kako bi ga zaštitila i ona primila metak. Osećao je kako bol pulsira duboko u njegovim grudima, ali je osetio i tako snažan naboj ljubavi da je dobio užasnu snagu. Uspeo je da spusti ruku do džepa pantalona, do malog revolvera kratke cevi. Sada mu je bila potrebna snaga, samo još malo snage. Mihail je krajičkom oka video da se neko blago pomera: – Proklet bio, trebalo je da si već mrtav. Ne pomeraj se! Stisak oko njenog vrata je popustio i gotovo istovremeno je primetio da se Beka osvešćuje. Udario je snažno po glavi i pokazao joj da se odmakne. Skočio je na noge i izvukao zipo upaljač iz džepa i prislonio ga uz posteljinu.

U trenutku su ćebad i prekrivači buknuli u plamenu. Tomas je pucao iz revolvera. Mihail je jauknuo i uhvatio se za ruku a metak ga je odbacio unazad. Udario je u zid ali nije pao. Adam je posegnuo za svojim revolverom. Tomas je ponovo pucao, ali se Mihail sagnuo i metak ga je samo očešao po glavi. Tomas se bacio unazad i revolver mu je ispao iz ruke. Adam se sagnuo, podigao revolver, ali je Mihail već izašao iz spavaće sobe. Kada je Adam ispalio, metak je završio u stoku na vratima. Mihail je zalupio vrata za sobom dok je plamen postajao sve veći zbog iznenadnog priliva vazduha. Jastuci su se zapalili kao i debele draperije od brokata koje su se strgle kada je Adam uleteo u spavaću sobu. – Prokletstvo! – vikao je Adam. – Beko, da li si dobro? Nagnuo se nad nju i udario joj šamar. – Hajde, moramo da izađemo odavde. Do đavola, sada su se i draperije zapalile. Pao je na kolena do Tomasa koji je ležao na leđima. Prodrmao ga je. – Tomase, otvori oči. Hajde, možeš ti to. Tomas se samo nasmešio. – Ne, nažalost, ne mogu, Adame. Mislim daje ovo kraj što se mene tiče. Izvuci Beku odavde. Reci joj da je volim. – Ne ponašaj se kao magarac – reče Adam. – Svi ćemo da izađemo odavde. Hajde, možeš ti to. Obuhvatio je Tomasa rukama i podigao ga na noge, vukući ga za sobom. Počeo je da ga podiže, vukući ga za ramena. – Ne, ne još – reče Tomas, dok ga je bol sasvim obuzimao i mračio mu um, čineći da se sve pretvara u zastrašujuću tamu. – Ne, do đavola, izaći ćemo odavde. Beko, priberi se! Ne želim sada oboje da izgubim! Beka je sada sedela i mahala glavom, pokušavajući da diše. Čula je agente kako viču izvan kuće, moleći se da ne pokušaju da uđu u sobu u plamenu, već da budu spremni da ispale stotine metaka u iMihaila kada izađe iz kuće. Rekla je: – Dobro sam. Treba mi jedan minut, samo minut. Zurila je u

svog oca. – Majka me je ostavila. Ne smeš sada i ti da me ostaviš. Pomoći ću ti, Adame. Zajedno, držeći ga za ruke sa obe strane, uspeli su da otvore vrata i izvuku Tomasa u hodnik. Vatra je divljala iza njih, plamen je bio gust, neverovatno vreo i dim je kuljao iz sobe. Nema vremena, pomislio je Adam, jednostavno nema prokletog vremena da ugase plamen. Sada su već svi kašljali zbog dima. – Idemo dalje – reče Adam. Zatvorio je vrata spavaće sobe za njima, ali je bilo isuviše kasno. Plamen je već počeo da proždire ćilime u hodniku. – Ako već nije mrtav – reče Adam – uhvatiće ga istog trenutka kada izađe iz kuće. Beka je disala sa mukom, kašljući u isto vreme. – Imala sam pištolj u futroli na nozi, ali nije važno – rekla je kašljući. – Tata, da li si dobro? Nemoj da se usudiš da opet pričaš kako ćeš umreti. Da li si me čuo? – Čuo sam te, Beko – reče Tomas, a grudi su mu prosto gorele. Baš kao što je vatra besnela oko njih, besnela je i u njegovim grudima. Znao je da ne može još dugo da izdrži. Nije želeo da je napusti, ne još. Molim te Bože, ne još. – Samo još malo. Čuli su kako vatra pršti iza njih. Dim je bio gust i crn. – Moramo da požurimo – reče Adam. Ništa nije pitao, jednostavno je podigao Tomasa i prebacio ga preko ramena. – Beko, siđi niz stepenice. Ići ću odmah uz tebe. Kroz gusti dim je odjeknuo pucanj. Adam je osetio oštar bol u ruci, oštar i snažan. I dalje ga je čvrsto stezao. – Isuse, Beko, spusti se na pod i počni da puziš. Ne bih želeo da te pogodi. Beka je ipak držala svoj pištolj u ruci. Zakoračila je za Adamom i ispalila pucanj nazad u istom pravcu, kroz gusti dim. Začula su se još tri

pucnja. Onda je zavladala tišina. – Mora da se vratio do spavaće sobe, Adame. Ispalila je još jedan metak iz pištolja. – Ovo će ga držati na distanci. Izvuci mog oca odavde! Bože, zidovi su se zapalili. Adame, to je užas. Požuri! Spasi mog oca! Adam je osetio kako mu u ruci pulsira ledena bol koja je slabila kako je nosio Tomasa niz stepenice. Osetio je nesvesticu na trenutak ali je tada odmahnuo glavom, nakašljao se i nastavio da hoda. Na leđima je osetio neki čudan trzaj, ali zapravo nije bilo ničega. Tomas je izgubio svest,. Molio se u sebi da nije umro. Začuo je i drugi pucanj, pa još jedan, ali negde dalje. – Ja sam iza tebe, Adame. Hajde, brzo! Nije znao da se Beka odvojila od njega sve dok nije izašao kroz ulazna vrata a dva agenta prihvatila Tomasa sa njegovog ramena. – Gospode, povreda grudi. Pozovite hitnu pomoć! – Vatrogasci i hitna pomoć su već krenuli – reče Gejlan Vudhaus trčeći sa pištoljem u ruci. – Zaboga, i ti si povreden, Adame. Hej, Houli, dođi ovamo. Potrebna nam je pomoć. Adam je stajao, pridržavajući jednu ruku i stežući zube. Tada ga je iznenada onaj trzaj u leđima bacio na kolena. – Gde je, do đavola, Krimakov? – vikao je Savić. – Beka – reče Adam, besno gledajući naokolo. – Beko? – Gospode – reče Heč, trčeći ka Adamu. – Pogodio te je u leda, šefe. Da li si znao da te je pogodio u leda? Bože, požurite, stavite ga na nosila. – Beka – ponovio je Adam sada već izbezumljeno, znajući da se jedva drži. – Gde je Beka? Video je plamen kako kulja iz prozora na spratu. Prekrasan bršljen koji je gotovo prekrivao celu tu stranu kuće je sada goreo. – Tomas je pogodio Krimakova – reče Adam Gejlanu Vudhausu i Houliju, koji su se nadneli nad njim. – Mora da je još uvek u kući. Možda je bez svesti, ili mrtav. Isuse, gde je Beka? Molim vas, morate da je pronađete. Iz voki-tokija je zagrmeo glas: – Niko nije pokušao da iskoči sa prozora niti iz stražnjeg dela kuće.

– Uhvatite Krimakova! – vikao je Gejlan. – Prokleti bili, UHVATITE GA! Beka. Gospode, gde je Beka? Želeo je da se vrati u kuću i da je pronađe. Morao je to da učini, jednostavno je morao, ali nije mogao da se pomeri. Vatra nije samo buktala u kući, već i u njemu i sve ga je više proždirala. Bol u leđima ga je gotovo paralizovao. Nije mogao da se pomeri. – O, moj Bože – viknuo je jedan agent. – Pogledajte gore! – To je Beka – prošaputao je Gejlan Vudhaus. – O, ne! Adam sepomerio iznenada, poslednjim atomom snage za koji nije znao da poseduje. Uspravio se na noge. Pratio je poglede ostalih do krova kuće i onda je osetio kako mu srce silazi u pete. Ne, molim te Bože, samo to ne. Međutim, na krovu kuće u plamenu je stajala Beka. – Beko! U dvorištu je bilo najmanje desetoro ljudi koji su gledali ka krovu. Onda su se svi ućutali i umirili. Gore je, obasjana plamenom vatre, stajala Beka u beloj spavaćici, bosih nogu, držeći pištolj u rukama. – Beko – vikao je Adam – pucaj u tog drkadžiju! Ali, nije pucala. Samo je stajala tamo, držeći pištolj uperen u Mihaila Krimakova. On je pridržavao jednu ruku dok mu je krv liptala niz prste. Krv je šikljala i niz njegov obraz, zbog povrede glave. Nagnuo se i više nije uspeo da se uspravi. Šta se desilo sa njegovim pištoljem? Isuse, Adam nije mogao da veruje u ono što vidi. Dao bi pet godina svog života kada bi mogao to da promeni, da je mogao sada da se pomeri, ili bar pokuša da je spasi. Ali, ništa nije mogao da učini. Video je kako jedan agent podiže pušku. – Ne – rekao mu je – ne pokušavaj. Pod nezgodnim je uglom. Nemoj da rizikuješ, možeš nju da pogodiš. Gde su vatrogasci? Sada je plamen zahvatio i krov kuće, dok su jezičci vatre kuljali iz prozora Tomasove spavaće sobe. Ubrzo će vatra progutati krov koji će se urušiti u kuću. U međuvremenu će krov postati tako vreo, da ona neće moći bosonoga da stoji na njemu. Onda je začuo njen glas, veoma jasno i razgovetno. – Gotovo je – rekla je Beka mladiću koji je stajao na tri metra od nje. – Najzad je gotovo. Izgubio si, Mihail, ali cena je bila previsoka. Ubio si

osmoro ljudi, samo zato što su se tamo zatekli. – O, ne. Ubio sam ja mnogo više ljudi – rekao je, podigavši glavu uz jauk boli. – Oni se ne računaju, niko od njih. Ja sam ih iskoristio, ali mi nisu bili uopšte važni. – Zašto nisi prestao kada ti je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći? Nasmejao se, zapravo se njoj podsmehnuo. – To nije bio nesrećan slučaj, ti glupava kučko. Ja sam ga ubio. Želeo je da prestanem sa ovim, rekao mi je da sam dovoljno učinio, da sam preterao. Omekšao je, postao kukavica. Ubio sam ga zato što je postao slabić. Postao je bezvredan. Izneverio je moju voljenu majku i uspomenu na nju. Da, lupio sam ga po slepoočnici i gurnuo ga u kolima sa litice. Nije se čuo ni glas od grupe koja je stajala u dvorištu. Onda se začulo zavijanje sirena u daljini. Plamen se već širio po rubovima krova. Morala je da se izvuče odatle. Adam je samo stajao, potpuno nemoćan. Beko, molim te, molim te. Do đavola, gubi se odatle. Beka mu se onda obrati snažnim, razgovetnim i odlučnim glasom: – Ovde se sve završava, Mihail. Budući da znam da si pokušao da pobegneš kroz ona vratašca na krovu, moraš da znaš da ti sada neću dozvoliti da pobegneš. Ovo je kraj. – Tako je – reče on. – Ovo je kraj. Ubio sam ono kopile koje je pucalo u moju majku – tvog voljenog taticu. Održao sam svoje obećanje. Uživao sam u svemu, uklanjajući štetočine koje su mi zagorčavale život. Stajao je primetno mirno, taj lepi mladić koji joj se obratio u teretani u Riptajdu. Sada se polako uspravio i onako visok stajao na krovu. – Mihail, moj otac nije mrtav. Preživeće. Omanuo si. – Krov će se srušiti pod nama, Rebeka. Postaje sve toplije. Ti si bosa. Mora da te peče po nogama, zar ne? Naslonili su merdevine na ogradu, vatrogasci su iskakali iz vozila i stupali na scenu. Beka je čula nekog momka kako viče: – Imamo dvospratnicu potpuno zahvaćenu vatrom! Isuse, šta se ovde događa? – Sranje, na krovu su neki ljudi! Jedna žena drži pištolj u rukama!

Beka ih je čula i sada je već osećala svoje noge, osećala je kako je peku i pitala se da li će se krov srušiti pod njom. – Spustićemo se dole, Mihail – rekla je. – Pogledaj, donose jednu od onih mreža. Skočićemo u nju. – Ne – viknuo je. – Ne! Onda je ponovo izvadio upaljač iz jakne i zapalio svoj rukav. Protrljao se po majici, pantalonama, i dok je to posmatrala tako se užasnula da se sledila. Onda joj se nasmešio, gotovo ceo u plamenu, potrčao ka njoj i viknuo: – Hajde, pođi sa svojim dečkom. Hajde da zajedno poletimo, Rebeka! Povukla je obarač samo jednom. I dalje joj se približavao poput vatrene lopte, trčao ka njoj sa ispruženim rukama. Ponovo je ispalila metak, onda još jednom, pa još jednom. Pucala je dok je bilo metaka u revolveru. Gotovo se srušio preko nje, ali se ona na vreme pomerila i on je počeo da se kotrlja poput vatrene vrele lopte, sa krova ka zemlji. Čula je uzvike ljudi. Plameni mlaz je zahvatio rukav na njenoj spavaćici. Brzo je potrčala do druge strane krova i za trenutak se zaustavila, dlanom pokušavajući da ugasi plamen na ruci, a vatra joj je svakim trenutkom bivala sve bliža. Najzad su vatrogasci postavili sigurnosnu mrežu. Adam je uzviknuo: – Skoči, Beko! To je i učinila, bez oklevanja, dok joj se spavaćica vijorila oko nogu. Bila je bosonoga, a rukav spavaćice se već pušio. Pala je u mrežu, a spavaćica se uplela oko nje. Za trenutak se mreža zatvorila nad njom a onda je vatrogasac povikao: – Uhvatili smo je. Dobro je! Posmatrao je kako se izvlači iz rubova mreže i klima glavom vatrogascima. Potrčala je ka njemu i na licu joj se ogledao užas a u očima slepilo. Nije mogao da se seti ničega što bi joj rekao. Onda je zavladalo ništavilo. Srušio se na istom mestu gde je stajao. Poslednja stvar koju je čuo pre no što se mrak zatvorio nad njim bila je razorna grmljavina krova koji se ruši i Bekin glas koji ponavlja njegovo ime.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Bio je skrhan od bola koji je bio tako snažan da se pitao da li uopšte može da se izvuče, ali je potom shvatio da može da se izbori sa njim, čak i da nauči da ceni bol koji je značio da je još uvek živ. Na kraju je, što se njemu činilo kao večnost, uspeo da povrati kontrolu i prisili se da otvori oči. Podigao je oči ka Bekinom licu koje se smešilo. Ali ga je ipak uplašila ta briga u njenom pogledu i bledo lice. Da li to znači da će ipak umreti? Osetio je kako ga prstima nežno miluje po obrvama, obrazima, bradi. Onda se nagnula i ljubila ga po mestima gde ga je dodirivala. Njen dah joj je bio sladak i topao dok je u svojim ustima osećao zadah isušenog dubriva. – Zdravo Adame. Biće ti sasvim dobro. Kladim se da si vrlo žedan, medicinska sestra nam je napomenula da ćeš biti žedan. Ovde ima malo vodice. Polako pij, samo malo. Otpio je gutljaj. Učinilo mu se kao najukusniji gutljaj vode koji je okusio u svom životu. Uspeo je da izgovori: – Šta je sa Tomasom? – Preživeće. Rekao mi je to lično kada je izašao iz operacione sale. I doktori su mi rekli da izgleda dobro. On je ipak u odličnoj formi, što mu je jako pomoglo. – Kako je tvoja ruka? – Ruka mi je u redu. Malo me pecka ali nije ništa ozbiljno. Svi smo preživeli. Osim Mihaila Krimakova. On je mrtav čovek. Nikoga više neće on terorisati, niti ikoga drugoga ubiti. Znam da trpiš jake bolove, ipak ti je metak prošao kroz leda i polomio ti rebro. Drugi metak ti je prošao kroz ruku. Hvala Bogu, ipak ćeš biti dobro. Zaklopio je oči i rekao: – Mogao sam da umrem dok sam te posmatrao kako stojiš na krovu sa njim. Plamen vam se sve više primicao i vetar ti je uvijao spavaćicu oko nogu i rasplamsavao vatru. Želeo sam nešto da učinim, ali sam samo stajao tamo i vikao. Gotovo da sam izgubio razum vičući.

– Žao mi je, ali sam morala da krenem za njim, Adame. On je ušao u Tomasovu kuću preko hrastovog drveta i uspeo da otvori prozor na krovu i ude na tavan. Kada sam videla da se uputio ka merdevinama koje vode ka tavanu, bilo mi je jasno da će pobeći. Jednostavno to nisam mogla da mu dozvolim. Već je bio na putu i imao šanse da pobegne. Morala sam da ga zaustavim. Zaćutala je i zamislila se. – Onda je poželeo da umre. I poželeo je da i ja umrem sa njim. Ali ja nisam to želela. Pobedili smo ga. Ponovo ga je poljubila i ovog puta je jedva uspeo da joj se nasmeši. Ipak je bio u groznim bolovima. – Više nećemo da razgovaramo o tome. Sve vreme samo dajem odgovor za odgovorom agentima iz FBI. Gospodin Vudhaus stalno dolazi, ali da bi posetio tatu, a ne da bi mu postavljao nova pitanja. Znaš li šta radi Savić? Sedi u čekaonici i proverava crkve na MAXU kako bi nam pronašao odgovarajuću za venčanje. Rekao je da je to već jednom radio za nekog povredenog agenta iz FBI, i da se on zaista oženio u crkvi koju je Savić izabrao i istog dana koji mu je predložio. Rekao je da je to profesija koja mu leži. – Kako su moji momci? – upita Adam. Bol je postajao nepodnošljiv i to prokleto polomljeno rebro gaje bolo poput sablje i toliko ga žigalo da je jednostavno imao želju da zaurla. Novina koja mu je skretala pažnju se sastojala u tome da je gubio osećaj i osećao se klonulo. Međutim, znao je da mora da izdrži, samo još malo. Želeo je da vidi Beku, da je posmatra, da može da čuje njen glas i možda je čak još jednom poljubi. Želeo je da oseti njene poljupce svuda po sebi, to bi bilo vrlo lepo. Pokušao je da se nasmeši ali se sve završilo na patetičnom pokušaju. Hvala Bogu, ona se spasila. Poželeo je da legne i da se smiri, znajući da je ona na sigurnom i miluje ga po licu. – Ali, Beko. Moram da te pitam da li želiš da se udaš za mene pre no što Savić pronađe crkvu. Šta ako me odbiješ? Osećam se vrlo loše ali da li želiš da se udaš za mene? Ja te volim, to znaš. – Naravno da želim. I ja tebe volim, više no što možeš da zamisliš. Savić

je već razgovarao sa tvojom majkom i ocem. U suštini, poslednji put kada sam došla da te obiđem, oni su sedeli kraj tebe. Da, dopali su mi se, Adame, baš su mi se dopali. Sve vreme su ulazila i izlazila neka braća i sestre. Kao da su se smenjivali po nekom rotirajućem rasporedu. Da, svi su predlagali svoju crkvu i datum. Nisam znala da imate tako veliku porodicu. – Preveliku porodicu. Uvek guraju nos u tuda posla i nikada ne odustaju. Nakašljao se i rebro ga je toliko zabolelo da je pomislio da će u tom trenutku umreti. Više nije mogao da se kontroliše. Bol u rebrima i ruci se širio njegovim telom, oduzimajući mu sve više svest. Izgledalo je kao da će da potone i nikada više da izroni. Onda je začuo glas medicinske sestre: – Daću mu malo morfijuma. Potreban mu je odmor. Nije zaboravio, jednostavno je znao da ne može da izdrži jer se osećao vrlo slabim. Ruke su mu mlitavo pale niz telo. Mrzeo je igle a već su dve izvirivale iz njegove ruke. Isuse, bio je u groznom stanju ali će se oporaviti. Beka ga je volela. Nerazumljivo je izgovorio: – Drago mi je što me voliš. Onda znači da oboje volimo. Učinilo mu se da se nasmejala. Osećao je njen dlan uz svoj obraz. Onda se izgubio i osetio je bol, kao da se neki monstruozni očnjaci zabadaju u njegovo telo. Posle toga je osetio prijatno blaženstvo. Opet je zaspao, duboko bez snova i sve je bilo mračno. Više ništa nije moglo da ga povredi a to je bilo dobro. Beka se polako uspravila nad njim. Sestra joj se nasmešila sa druge strane kreveta. – Biće mu dobro. Molim Vas, ne brinite. Pobrinućemo se za njega, nadam se da će sada zaspati. Trebalo bi da zaspi budući da je bol počeo da popušta. Trebalo bi i Vi da se odmorite, gospođice Metlok. Beka je pogledala još jednom Adama i poljubila ga u usta, a zatim izašla iz sobe kroz hodnik do male čekaonice sa dva prozora koja su gledala na parking, i bledo žutim zidovima upotpunjenim impresionističkim slikama. Mala čekaonica je bila ispunjena novim grupama rođaka. Tu je bila Adamova mama, Džordžija, koja se igrala sa Šonom, dok su se Šerlok i Savić smejali, nagađajući koja crkva je sledeća i koji datum da odrede za Bckino i Adamovo venčanje. Trebalo je samo pribeležiti koji rođak neće baš

tada moći da dođe jer mora da ide na Aljasku da lovi losose, ili u Italiju poslom, ili rođaku koja će morati do advokata kako bi izbacila svog muža iz testamenta. I tako u nedogled. Beka se onda pojavila pred vratima i obratila im se: – Drago mi je da vas obavestim da me je Adam zaprosio i da sam pristala. Ipak, on je povređen. Možda se neće sećati toga kada se probudi. Ako se ne seti toga, moraću ja njega da zaprosim. – Moj sin će se setiti toga – reče njegov otac, na koga je Adam izuzetno ličio. Pogledao je. – Jedna od prvih stvari koje nam je Adam ispričao kada je to mogao, bila je da želi da renovira ono drugo kupatilo na spratu kako ga ti ne bi odbila zbog onih groznih zelenih pločica po rubovima. – Onda je to ozbiljno obećanje – rekla je. – Da vam kažem nešto, izabraću nove pločice i pokazati vam koliko brzo mogu da ga odvedem do oltara. Ostavila ih je u smehu i prijatnoj atmosferi jer su sada mogli da se opuste, budući da će im sin biti dobro. Delovali su kao da im se dopala, što je bilo olakšanje za nju. Što se tiče mame, to je bila druga stvar. Ona je bila partner u „Volvo“ predstavništvu u Aleksandriji i pored toga je posedovala još neke akcije. Što se oca tiče, kako joj je ispričao jedan od Adamove starije braće, on je vodio i posedovao jednu rasplodnu farmu u Virdžiniji. Pa, njen otac jeste bio živ, ali to je bilo jedino što je tražila od njega, hvala lepo. U suštini, nije baš bila sigurna od čega je živeo, ali to je nije ni interesovalo. Nakratko je pomislila na njegovu kuću, gde je njena majka provodila puno vremena. Sada je više nema, ostalo je samo temelj. Nije joj bilo važno. Važno je bilo da joj je otac živ. Popela se do šestog sprata u njujorškoj Univerzitetskoj bolnici. Mogla je taj put da prede zatvorenih očiju, koliko puta je samo prošla njime gore-dole. Hvala Bogu da je administracija bolnice uspela da drži medije po strani. Doktori i sestre su joj klimali glavom. Ušla je u prostranu sobu sa aparatima koji su zujali, i sveprisutnim mirisom antiseptičkih sredstava koja su je

podsećala na zubarsku ordinaciju, i povremenim stenjanjem pacijenta. Pored postelje njenog oca je sedeo jedan FBI agent. – Zdravo, agente Ostin. Da li je sve u redu? – Nema nikakvih problema – reče on uz osmeh koji je nekako izgledao zlobno. – Ovo će vam se dopasti. Jedan reporter je uspeo da se probije dovde ali sam ga ščepao. Mlatnuo sam ga, svukao do gole kože, a sestre i lekari su ga ubacili u kolica za prljavi veš i odvezli ga do urgentnog centra gde su ga ostavili sa rukama i nogama vezanim hirurškom trakom i zapušenih usta. Od tog trenutka, više niko nije pokušao da ude. – Upravo sam čula za to – rekla je, kolutajući očima. – Jedan lekar mi je rekao da nikada do sada nije bio okružen takvom lavinom smeha u urgentnom centru. Odlično, agente. Podsetite me da uvek treba da budem fina sa Vama. I dalje se cerekao dok je ona povlačila zastore koji su stajali oko kreveta njenog oca. Sela je na stolicu kraj njega. Spavao je, što se i očekivalo od njega, i nije joj bilo važno. Dobio je veoma jake lekove i čak i kad bi se probudio, ne bi mogao da se usredsredi na jednu stvar. – Zdravo – rekla je dok gaje posmatrala kako otežano diše, udiše i izdiše kroz cevi za protok kiseonika u njegovim nozdrvama. – Izgledaš divno, vrlo si lep čovek. Možda bih ti malo skratila kosu za neki dan. Adam će se oporaviti takode, ali ipak nije tako zgodan kao što si ti. Trenutno spava. Ah, da. Sigurna sam da će ti biti drago kada budeš saznao da ćemo se venčati. Ali to i nije neko iznenađenje za tebe, zar ne? Grudi su mu bile prekrivene belim zavojima. Iz njega su izvirivala razna gumena creva, i kao i Adamu i njemu su iz ruku izvirivale najrazličitije cevčice. Ležao je potpuno nepomično, ali je ipak disao duboko, uravnoteženo i stabilno. – Dopusti mi da ti ispričam šta se dogodilo. Mihail ti je pucao u grudi. Pluća su ti otkazala. Postupak koji su primenili, lekari zovu torakotomijom. Otvorili su ti grudni koš kako bi zaustavili krvarenje i implantirali ti dren između rebara kako bi usisali tečnost. Ta stvarčica se zove pleuralni dren, verovatno i ti možeš da čuješ mehuriće u zaleđu. Dakle, kada se probudiš,

malo će te boleti. Imaš i dve kanile za infuziju u ruci i još malo će ti držati tu cevčicu za kiseonik u nosu. Osim toga, sve je uobičajeno. Disao je lagano i ujednačeno. Čuli su se mehurići u pozadini. – Kuće više nema i žao mi je mnogo zbog toga – rekla je. – Ništa nisu mogli da spasu. Žao mi je tata, ali bar smo živi i to je ono što je važno. Upravo sam shvatila da ipak nije sve uništeno. Posle mamine smrti, ostavila sam sve njene stvari u jednom sefu u Bronksu. Tamo ima i fotografija i mnogo njenih stvari. Možda ima i pisama. Ne znam, zbog toga što nisam imala vremena da pregledam papire. Pronaći ćemo nešto. Tako ćemo početi. Da li mu se disanje ubrzalo? Nije bila sigurna. Ono što je bilo važno bila je činjenica da je živ. I da će ozdraviti. Prislonila je obraz uz njegove grudi. Dugo je držala glavu tako i slušala ravnomerne udarce njegovog srca na svom licu. U osam sati uveče, neko je nazvao znajući da je u bolnici. Upravo je izašla iz očeve sobe i krenula niz stepenice kako bi obišla Adama, kada je sestra pozvala: – Gospođice Metlok, telefonski poziv za Vas. Iznenadila se. To je bio prvi telefonski poziv, to jest prvi poziv koji su joj prebacili. To je bio Tajler koji je počeo da priča pre no što je uopšte mogla da ga pozdravi. – Da li si dobro? Hvala Bogu da se sve završilo, Beko. Gospode, poludeo sam. Dali su prilog na televiziji o zapaljenoj kući tvoga oca i mreži koju su postavili u dvorištu. Rekli su da si bila gotovo na izdisaju sa tim manijakom na krovu i da si ga na kraju ustrelila. Da li si zaista dobro? – Dobro sam, Tajlere. Ne brini se. Sve vreme sam u bolnici. Povredeni su i Adam i moj otac ali će obojica preživeti. Novinari su napolju i čekaju, ali će se baš načekati. Šerlok će mi doneti odeću i sve ostalo kako bih pokušala da se izvučem i izbegnem novinare. Kako je Sem? Zavladala je tišina, a onda je rekao: – Strašno mu nedostaješ. Vrlo je smiren ali ne izgovara ni reči. Brinem se, Beko, zaista se brinem. Pokušavao sam da ga navedem da mi ispriča nešto o čoveku koji ga je kidnapovao, nešto što mu je rekao ili bilo šta o njemu, ali Sem samo odmahuje glavom.

Ne govori ništa. Na televiziji su rekli daje taj čovek mrtav, da se zapalio i bacio na tebe. Je li to istina? – Sasvim. Mislim da bi trebalo da odvedeš Sema do dečijeg psihijatra, Tajlere. – Kod tih prevarantskih dušebrižnika? Počeće da me analiziraju, tvrdeći da nisam dobar otac i da bi trebalo ja da ležim na kauču sledećih šest godina, plaćajući im ozbiljne svote novca. Pričaće kako ja imam problema, a ne Sem. Ne dolazi u obzir, Beko. Ne, on samo želi da vidi tebe. – Žao mi je, ali ne mogu da odem odavde još najmanje nedelju dana. Onda je čula jecaj malog dečaka: – Beko! To je bio Sem i delovalo je kao da umire. Nije znala šta da radi. Zbog nje je Sem imao problema, samo zbog nje. – Daj mi Sema, Tajlere. Dozvoli mi da pokušam da razgovaram sa njim. To je i učinio, ali je sa druge strane vladala tišina. Sem nije želeo da priča. Tajler reče: – Loše mu je, Beko. Zaista mu je loše. – Molim te, odvedi ga kod dečijeg psihijatra, Tajlere. Potrebna vam je pomoć. – Vrati se, Beko. Moraš da se vratiš. – Vratiću se čim budem mogla – rekla je na kraju i spustila slušalicu. – Imate problema? – upitala je medicinska sestra, upitno je pogledavši. – Ništa ozbiljno – reče Beka i lagano dodirnu prstima svoju desnu ruku. Opekotine su prolazile ali su je i dalje malo bolele. – Kod problema je uvek isto – reče sestra. – Problemi naiđu, i onda se iznenada pojavi sunce a problemi jednostavno ispare. – Nadam se da ste u pravu – reče joj Beka. Sledećeg dana, Adamu je bilo toliko bolje da se čak šalio sa medicinskom sestrom koja mu je masirala leda, a otac je zaradio upalu pluća i bio gotovo na izdisaju. – Kakva ludost – reče Beka agentu Ostinu. – Preživeo je metak u srce, ali je dobio zapaljenje pluća.

– Ironija mora da postoji – reče agent Ostin, mašući glavom – ali neprijatno je kako god da okreneš. – Izvući će se – ponavljao je iznova lekar Beki, držeći je za ruke. Možda se ni lekarima nije dopadala ta ironija, mislila je Beka, mazeći rame svoga oca. Čudno, kada bi ga dotakla – kada bi stavila svoj dlan na njegovu ruku ili preko njegovog dlana ili kada bi dodirnula njegovo rame – počeo bi mirnije da diše i izgledalo je kao da mu se telo smiruje i opušta. Kada se konačno probudio, bistrog uma i kada ga je dotakla, nasmešio joj se. Videla je zadovoljstvo u njegovim očima, duboko i istrajno. Prošaputala je: – Volim te tata – a on je brzo zaklopio oči i znala je da je to zbog toga što nije želeo da ga vidi kako plače. – Volim te – rekla je ponovo nežno i poljubila ga u obraz. – Sada smo zajedno. Znam da voliš Adama kao svog sina, ali mi je vrlo drago što ti nije sin. Kada bi to bio, ne bih mogla da se udam za njega. Ovako ćeš ga na drugi način imati za sina. – Ako te ikada rasplače, ubiću ga – reče njen otac. – Ne, ja ću ga ubiti u tom slučaju. – Beko, hvala ti što si mi ispričala za mamine stvari u sefu u Bronksu. Mogao je da je čuje, zapravo čuo je njen glas kako mu se obraća. Možda je u tom trenutku i njena majka slušala, možda su i dalje bili u nekoj vrsti veze. – Nema na čemu. Kao što sam rekla, ovo je tek početak. – Jeste – reče Tomas smešeći se svojoj ćerki. – Vrlo lep početak. Adam se zlovoljno šetao gore-dole po hodniku, dok su mu i leda i ruka pulsirali. Nije ih uopšte osećao i želeo je nekoga da udari zbog tog osećaja bespomoćnosti. Sve vreme je gunđao dok se Beka smejala uz reči: – U redu, konačno si me oterao. Otac mi je dobro, pobedili smo upalu pluća, a ja idem u Riptajd da posetim Sema. – Nemoj – reče on naslonivši se na zid bolničkog hodnika, potpuno bled. Poželeo je da je zgrabi i podigne sa zemlje. – Ne želim da ideš tamo sama.

Nemam poverenja u Mekbrajda. Ne želim da te izgubim iz vida. Zapravo bih želeo da spavamo zajedno u krevetu kako bih mogao da te držim u naručju cele noći. Shvatila je da i ona to isto želi, ali je ipak rekla: – Opasnost je prošla, Adame. Šta je tu opasno? Ne idem da vidim Tajlera, idem da proverim šta se dešava sa Semom. Ne zaboravi, Adame, zbog mene ga je Krimakov oteo i zbog mene je Sem preživeo traumu. Moram to da sredim, Adame. Tajler tu uopšte nije bitan. – Do đavola, Krimakov je kriv. Sačekaj još dva dana Beko, i poći ću sa tobom. – Adame, jedva da možeš do kupatila da odeš sam. Ostaćeš ovde i usredsredićeš se na to da ti bude bolje. Budi sa mojim ocem. Možda bi mogao da se pozabaviš rezervisanjem termina u crkvi. Još uvek se tvoja porodica nije dogovorila oko toga. – Da li i dalje želiš da se udaš za mene? – Je li ovo tvoja poslednja ponuda? Delovao je iznervirano i ogorčeno. Iznenada se nasmejao: – Kunem se da ću promeniti one zelene pločice. Da li bi imala nešto protiv da se preseliš iz Njujorka ovde? Bićemo vrlo blizu tvom ocu. Da li će ponovo da sagradi kuću? – Nismo o tome još uvek razgovarali. Da, Adame, udaću se za tebe, naročito ako promeniš one pločice u kupatilu. Smatraj to završenim. Ništa me posebno ne veže za Olbani. Gospode, ovde ima toliko ljudi kojima je potreban dobar pisac govora. Postaću zaista bogata. Inače, više ne smeš da flertuješ sa bolničkim osobljem, razumeš? Od sada nas smatram i zvanično verenim. – Bože, evo i Heča. Heče, da lija to osećam smrad cigarete? Adamu se to neće dopasti. Verovatno će te odrati od batina zbog toga, možda ovoga puta upotrebi i štake. Smešeći se posmatrala je kako se dvojica muškaraca svađaju. Šerlok se pojavila iza nje uz reči: – Sve se skoro vratilo u normalu, kako vidim. Hajde da pogledamo CNN. Gejlan Vudhaus će biti na televiziji za minut. Govoriće

u ime predsednika i dopašće vam se ovaj zaplet. Blagi Bože, pomislila je gledajući televiziju, već je postala heroina. Neko je, a ona nije znala ko, fotografisao izdaleka kako stoji nasuprot Krimakovu na krovu, u beloj spavaćici koja joj se obmotala oko nogu i pištoljem u rukama, uperenim ka Krimakovu. Gejlan Vudhaus nije ništa prećutao. – Blagi Bože – reče Beka. – To je bila ozbiljna situacija i ti si uspela da se izvučeš – reče Šerlok i zagrli je snažno. – Zaista mi je drago što sam te upoznala, Beko Metlok, i drago mi je što si postala heroina. Imam osećaj da ćete ti, Adam i tvoj otac često dolaziti kod nas na roštilj, kada se sve ovo završi. Da li sam ti rekla daje Savić vegetarijanac? Kada pravimo roštilj, jede samo pečeni kukuruz. Ne znamo još kakav će biti Šonov izbor hrane kada poraste. Da li se slažeš za termin i predivnu prezbiterijansku crkvu u koju su tvoji novi rođaci godinama odlazili? – Ne znam još – reče Beka. – Hej, budući da sam postala slavna, možda zatražim da sve crkve daju svoje ponude za našu ceremoniju. – Ti si pisac, sada možeš da napišeš knjigu, milijardu knjiga. – Moraće samo brzo da ih napiše – reče Savić kada im je prišao i čvrsto zagrlio svoju ženu. – Slava je prolazna u današnje vreme. Beko, sledeće nedelje ćete pominjati samo u fusnoti na poslednjoj stranici „Pipi“ magazina. Sledećeg dana je Beka odletela u Portland, u državi Mejn. Iznajmila je ford eskort i odvezla se do Riptajda. Ovoga puta je na putu bilo mnogo hladnije i neki oštar vetar je duvao sa okeana. Prva osoba koju je videla bio je šerif Gefni. Namrštio se kada je ugledao pa je gurnuo palčeve u svoj široki kožni opasač. – Gospođice Metlok – reče on i pogleda je pogledom zaista opasnog policajca. – Zdravo, šerife – reče ona i nasmeši mu se, podigavši se na vrhove prstiju. Glasno ga je poljubila u obraz. – Ja sam sada slavna, bar ću biti još nedelju dana, tako su mi rekli. Budite dobri prema meni. Od svega što bi mogao reći, šerifu Gefniju ništa nije palo na pamet osim: – Hm. Želeo bih da razgovaram sa Vama o onom kosturu – vikao je za njom.

– Doći ću večeras do kuće Džejkoba Marlija. Hoćete li biti tamo? – Svakako, šerife. Biću tamo. Otrčala je do Bernija Bredstrita, vlasnika i urednika „Riptajd Independenta“. Delovao je jako umorno, kao da je bio bolestan. – Žena mi je bolesna – rekao je i pokušao da joj se nasmeši. – Bar su se vaše nevolje okončale, gospođice Metlok. Nije pominjao to što ga je davno slagala, one noći kada je Tajler odveo na večeru na roštilj kod „Erola Flina“, na Foksglav aveniji. Dobar čovek, Bog ga čuvao. Zakucala je na Tajlerova ulazna vrata kada je sunce počelo da zalazi. Insekti su započeli svoj večernji poj. Čula je kako neki pas laje iz kuće niz ulicu „Gam Šu Lejn“. Baš bi joj prijao neki džemper. Zadrhtala je i ponovo zazvonila. Na putu nije bilo Tajlerovog automobila. Gde je on? Gde je Sem? Ništa joj nije bilo jasno. Rekla mu je kada stiže i samo je deset minuta zakasnila. Vratila se u iznajmljeni automobil i odvezla se do „Beladone“ i kuće Džejkoba Marlija. Platila je kiriju do kraja meseca, tako da je i dalje mogla da boravi u kući. Planirala je da iskoristi to vreme za pakovanje ostatka stvari i čišćenje kuće. Trebalo je i da vrati ključeve Rejčel Rajan. Verovatno je Rejčel provodila dosta vremena sa Semom i pomagala mu. Nadala se da će Rejčel nagovoriti Tajlera da odvede Sema do dečijeg psihijatra. Gurnula je ključ u bravu i otvorila širom vrata. – Zdravo, Beko. To je bio Tajler, sa Semom u naručju. Na licu mu je bio širok osmeh. – Odlučili smo da te ovde sačekamo. Ostavio sam automobil na dnu puta. Želeli smo da te iznenadimo. Nabavio sam šampanjac za nas i limunadu za Sema. Čak sam kupio i kolač od šargarepe; setio sam se da ti se dopao. Spustio je Sema i sada je Sem stajao i zurio u nju. Tajler joj je prišao i obgrlio je rukama. Poljubio je u teme. – Dopada mi se tvoja kosa. Opet je tvoja boja, prirodna. Bože, tako si

lepa, Beko. Opet je poljubio a zatim je snažno pritegao uz sebe. – U koledžu sam mislio da si lepa, ali si sada još lepša. Pokušala je da se odmakne, ali nije joj dopuštao. Nežno je podigao bradu palcem i poljubio je. To je bio pravi poljubac, i on je želeo da ga učini još intimnijim, da joj otvori usta. Sem je stajao bez reči i posmatrao ih. – Nemoj Tajlere, molim te, nemoj. Odgurnula se snažno od njegovih grudi i on se brzo odmaknuo. I dalje je teško disao dok su mu oči blistale od uzbuđenja, strasti i požude. – U pravu si. Sem je ovde. Ima četiri godine, nije više beba. Ne bi trebalo to da radimo pred njim. Nasmešio se sinu. – Pa, Seme, evo nam i Beke ovde. Šta želiš da joj kažeš? Sem nije imao ništa da joj kaže. Samo je stajao tu, a na licu mu se ništa nije naziralo. Od toga joj se sledila krv u žilama. Lagano mu je prišla i kleknula pred njim. – Zdravo, Seme – rekla je i nežno ga dodirnula prstima po obrazu. – Kako si, dušice? Želim da me sada saslušaš. Veruj mi, pošto te ja nikada ne bih lagala. Taj loši čika koji te je kidnapovao, vezao i ostavio te u podrumu, je otišao zauvek, kunem ti se. Nikada se neće vratiti, nikada. Obećavam ti, ja ću se pobrinuti za njega. Sem ništa nije rekao, samo je trpeo dok mu je dodirivala lice. Polako ga je privukla sebi, iako se njegovo malo telo ukočilo i opiralo. – Nedostajao si mi, Seme. Došla bih ranije, ali su moj otac i Adam, sećaš se Adama, zar ne, povredeni i morala sam da budem sa njima u bolnici. Ali, sada sam ovde. – Adam. Izgovorio je samo jednu reč ali i to je bilo dovoljno. – Da – rekla je oduševljeno. – Adam. Okrenula je glavu kada je čula da Tajler nešto govori, ali je onda samo odmahnuo glavom.

– Semu je dobro, Beko. Doneo sam malo roštilja iz „Erola Flina“ za večeru. I sve priloge, naravno. Da li biste želeli sada da večerate? Tako su oni pili šampanjac, Sem limunadu, i jeli su svinjska rebarca, pasulj i salatu od seckanog kupusa u kuhinji Džejkoba Marlija. Kolač od šargarepe iz poslastičarnice „Martis Svit Tut“ sa bulevara Venus Flaj Trep je stajao na šanku u kuhinji. Nakon što je odgovorila na nebrojeno pitanja o Krimakovu, upitala je: – Tajlere, šta je bilo sa kosturom? Da li ste već dobili rezultate DNK analize? Da li je reč o Melisi Kacen? Tajler je slegnuo ramenima. – Ništa ne znam o tome. Svi misle da jeste. Ali, to sada nije važno. Mi smo sada važni. Kada želiš da se preseliš ovde, Beko? Beka je dodala Semu još jedno rebarce. Ruka joj se u tom trenutku paralizovala. – Da se preselim ovde? Ne, Tajlere, došla sam da vidim Sema i pokupim svoje stvari. Klimnuo je glavom i skinuo meso sa rebarca koje je držao u ruci. Sažvakao ga je i rekao: – Dobro, u redu. Tek si uspostavila kontakt sa ocem i naravno da bi trebalo da se uveriš da je dobro, upoznaš ga i tome slično. Ali, moramo da utvrdimo termin našeg venčanja pre no što se vratiš kod njega. Misliš li da će želeti da se preseli ovde nakon našeg venčanja, kako bi ti bio bliže? Sela je i približila viljušku salati. Nešto je ovde krenulo naopako. Nije to želela, ali sada više nije mogla da krije istinu od njega. Počela je da govori polako, tiho, svesna činjenice da se Sem opet umirio, da je prestao da jede i da je sluša, ali nije imala izbora. Rekla je: – Iskreno mi je žao što si me pogrešno razumeo, Tajlere. Ti i Sem ste mi vrlo dragi prijatelji. Volim vas obojicu, jako. Cenim sve što si učinio za mene, podršku koju si mi pružao, poverenje koje si mi ukazao, ali ne mogu da se udam za tebe. Žao mi je, ali jednostavno ne osećam prema tebi ono što ti osećaš prema meni. Sem je i dalje sedeo na dva debela telefonska imenika, miran i

nepomičan, sa polusažvakanim rebarcetom u prstićima. Usiljeno se nasmejala. – Trebalo bi da razgovaramo o tome kada Sem ode u krevet, zar ne? – Zašto bismo? To se i njega tiče. On želi da mu ti budeš majka, Beko. Rekao sam mu da se zbog toga vraćaš. Rekao sam mu da ćeš sve srediti i da ćeš zauvek ostati sa njim. – Tajlere, trebalo bi kasnije da razgovaramo o tome. To se tiče tebe i mene. Molim te. Sem je pogledao u tanjir, a lice mu je pod prigušenim kuhinjskim svetlom delovalo bledo i izmučeno. – Onda, u redu – reče Tajler. – Odneću Sema do dnevne sobe i one zaista udobne sofe i prekriću ga ćebetom. Šta misliš o tome, Seme? Sem im nije rekao šta misli. – Odmah se vraćam, Beko. Podigao je Sema sa telefonskih imenika i izneo ga iz kuhinje. Ona je počela da drhti. U kući joj je bilo neprijatno hladno. Nadala se da će Semu biti dovoljno toplo sa samo jednim ćebetom. Nadala se takođe da je Sem dovoljno jeo. Trebalo je da mu Tajler obriše prstiće detaljnije. Šta da radi? Da li je ona sve ovo isprovocirala? Da nije navela Tajlera na pogrešnu ideju? Kada je shvatila da je vrlo ljubomoran na Adama, tada se malo distancirala od njega, čak i ohladila svoj prijateljski odnos prema njemu. Međutim, on je i dalje pogrešno razumeo njeno ponašanje, čak i poverovao da ona želi da bude njegova žena. Kako je to moguće? Ona ništa nije rekla, ništa nije učinila da bi on to pomislio. Pored toga, iskoristio je Sema, što je bilo dostojno prezira. Sem. Šta da radi sa njim? Nešto je tu bilo ozbiljno škripalo, a uzrok je bio to stoje, tako je ona mislila, Krimakov oteo dečaka. Čula je Tajlerove korake kako se vraća nazad ka kuhinji. Morala je to da razjasni, pošteno i iskreno. Morala je da razmisli šta bi mogla da učini kako bi pomogla Semu. Dobila je od Šerlokove ime veoma dobrog dečijeg psihijatra u Bengoru. Trebalo bi odatle početi. Ali, nije imala šansu da bilo šta započne, pošto joj

je Tajler sa vrata rekao: – Volim te, Beko.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

– Ne, Tajlere, nemoj tako. Tajler joj se samo smešio nekim zastrašujućim osmehom od kojeg joj se sledila krv u žilama. – Zavoleo sam te prvog trenutka kada sam te video u „Hedliju“, u brucoškoj spavaonici u Dartmutu. Izgledala si izgubljeno i lutala si kako bi pronašla kupatilo. Nasmešila se kada je to rekao, ne sećajući se uopšte tog susreta. – Nisi bio zaljubljen u mene, Tajlere. Izlazio si sa mnogim devojkama u koledžu. Oženio si se Semovom majkom. U nju si bio zaljubljen. Ušao je u kuhinju i seo preko puta nje. – Svakako, i nju sam voleo neko vreme, ali ona me je ostavila, Beko. Ostavila me je i nije želela da se vrati. Čak je želela da povede i Sema, ali joj ja to nisam dozvolio. O čemu on to priča? Naravno da njihovi odnosi nisu mogli biti glatki, pošto ga je En na kraju ostavila. Suprotstavili su se jedno drugome oko toga? Sukobili su se? Međutim, to sada nije bio njen problem. Rekla je: – Zaista mi je žao što si stekao pogrešan utisak, Tajlere. Molim te da mi veruješ. Ja sam ti prijateljica i nadam se da ću to i ostati. Volela bih da pratim kako Sem raste. – Budući da ćeš mu postati majka, svakako ćeš da ga posmatraš kako raste. Beko, učinila si da mu ponovo bude dobro. Od kada mu je majka otišla, ćutljiv je i povučen. – Da li bi želeo solju kafe?

– Naravno, ako je ti pripremiš. Posmatrao je dok je sipala kafu u aparat a zatim dodala i određenu količinu vode. Gledao je kako priteže dugme i posmatrao crvenu lampicu kako se pali. – Ispričaj mi nešto o En – rekla je, želeći da se seti žene koju je voleo i skrene svoje misli sa nje. Zašto ga je En ostavila? Zbog nekog drugog muškarca? Zašto nije sa sobom povela i Sema? Šta bi bilo da je Tajler pokušao da se bori za starateljstvo? Ipak je Sem bio njeno dete, a ne njegovo. Međutim, ona je jednostavno pobegla a njega nije povela. Tajler je i dalje posmatrao aparat za kafu. Udisao je miris kafe. Na kraju je rekao: – Bila je lepa. Udala se za tipa koji je ostavio istog trenutka kada je saznao daje ostala u drugom stanju. Nekako smo se slučajno upoznali. Nije mogla da skine poklopac za benzin na automobilu i ja sam joj pomogao. Onda smo otišli u restoran „Kod Polijane“. Slegnuo je ramenima: – Nekoliko meseci kasnije smo se venčali. – Šta se dogodilo? Dugo je ćutao. – Kafa je spremna. Sipala im je svakome po solju kafe. Otpio je jedan gutljaj, te rekao: – Prvo je bila srećna, a potom više ne. Otišla je, i to je cela priča, Beko. Slušaj, kunem se da ću te usrećiti. Nikada nećeš poželeti da me napustiš. Mogli bismo da imamo još dece, tvoje i moje. Sem je ionako njeno dete. – Ja se udajem za Adama. Polio je kafom. Skočio je na noge, slomio drvenu stolicu o zid i viknuo: – Ne, nećeš se ti udati za tu prokletu bitangu! Ti pripadaš meni, da li me čuješ? Ti si moja, glupa kučko! Kafa više nije bila toliko vrela, hvala Bogu, ali je ipak bolelo budući da je kafa opekla po vratu i kroz prednji deo suknje dospela do kože. Skočio je ka njoj, ispruženih ruku. – Ne, Tajlere. Potrčala je ali joj je on blokirao izlaz kroz stražnja vrata. Nije imala gde da pobegne osim u podrum. Ali, dole bi bila zarobljena. Ne, čekaj, postojala su još jedna vratašca u podrumu, sa donje strane, gde su Marlijevi davno držali naramke drva za zimu. Sve je to živo zamislila i

potrčala ka vratima podruma, gurnula ih i zatvorila za sobom pošto je ušla. Zaključala je vrata, upalila svetio i ugledala ogoljenu sijalicu kako visi sa tavanice na jednoj tankoj žici. Čula ga je kako vuče kvaku sa druge strane, viče i naziva je strašnim imenima, govoreći joj kako će je uhvatiti i da ga nikada više neće ostaviti. Otrčala je do drvenih stepenica. Bacila je pogled na zid gde je onomad pronašla malog Sema, vezanog i zapušenih usta, a potom i na donji zid gde je i dalje zjapila rupa odakle je jedne olujne noći ispao kostur. Ćula je kako Tajler razvaljuje podrumska vrata. Onda se pojavio na ulaznim vratima. Grčevito je povukla zarđalu rezu na malim, sakrivenim vratima. Ona se nalazila, otprilike, na visini grudi. Brže, brže, pomislila je u sebi, nikako naglas. Šta se, do đavola, događa sa njim? Sve se tako brzo odigralo. On je prasnuo, jednostavno prasnuo i pretvorio se u divljaka. Gospode, on je lud. Čula je njegove korake na podnožju stepeništa. Reza nije htela da se pokrene. Bila je u klopci. Okrenula se i ugledala ga kako trči preko betonskog poda. Zaustavio se. Teško je disao. Onda joj se nasmešio. – Prikucao sam ta vratašca prošle nedelje. Bila su opasna. Nisam želeo da rizikujemo da nam neko dete upadne unutra. Možda bi se povredilo. Možda bi čak i poginulo. – Tajlere – rekla je. Smiri se, smiri se. – Šta se dešava? Zašto se ovako ponašaš? Zašto si toliko besan na mene? Zbog čega? Smiren i ozbiljan, zapretio joj je prstom poput školskog učitelja i rekao: – Ti si kao i ostale, Beko. Nadao sam se da si drugačija. Kladio bih se u sve da si drugačija, da nisi kao En, ta neverna kučka koja je želela da me napusti, uzme mi Sema i ode daleko od mene. – Zbog čega je želela da te napusti, Tajlere? Slegnuo je ramenima. – Smatrala je da je sputavam, ali naravno, to je samo umislila. Voleo sam je, želeo sam da ona i Sem budu srećni, ali je ona nastavila da se povlači u sebe. Nisu joj bili potrebni svi ti prijatelji sa kojima je samo gubila vreme i koji su je odvlačili od mene. Te noći kada je odlučila da me napusti, rekla mi je da to više ne može da podnese. – Šta nije mogla da podnese? – Ne znam. Trudio sam se da joj pružim sve što je želela, i njoj i Semu.

Želeo sam je samo za sebe, želeo sam da se samo meni posveti i jedino što sam od nje tražio jeste bilo da bude uvek uz mene, i da se za sve obraća meni. Tako je i bilo jedno vreme, a onda više nije želela to da čini. – I otišla je? U trenutku je Beka shvatila da En Mekbrajd zapravo nije nigde otišla. Ostala je u Riptajdu. – Gde si je sahranio, Tajlere? – U dvorištu Džejkoba Marlija, ispod starog bresta koji je tu od vremena Prvog svetskog rata. Duboko sam je zakopao kako je životinje ne bi iskopale. Čak sam joj održao i pristojnu službu. Nije zaslužila nikakvu službu, ali sam joj priuštio crkvenu propoved, utešne reči pune nade. Ipak je ona bila moja žena. Nasmejao se, sećajući se i usiljeno rekao: – Morao sam na neko vreme da udaljim Džejkoba, tako da sam mu malo raštimovao onu starudiju koju je vozio. Zbog toga je otišao do automehaničara a ja sam imao vremena koliko sam hteo. Opet je počeo da se smeje. – Ubio sam ono njegovo smešno, matoro pseto – Mirandu – i to odavno. Ta kučka me nije volela, uvek bi režala na mene kada bih se približio. Matori to nikada nije saznao, nikada. Setila se kako joj je šerif pričao koliko je Džejkob Marli voleo tog psa, kako je ona jednostavno, jednog dana nestala. Srce joj je kucalo usporeno i bolno. Nekako je morala da prodre do njega, bar da pokuša. – Slušaj, Tajlere. Ja te nisam izdala, i nikada to ne bih učinila. Došla sam u Riptajd zbog toga što si mi ti pričao o njemu. Došla sam ovde da bih se sakrila. Za mene je Riptajd bio sklonište. Ti si mi veoma mnogo pomogao. Ni ne znaš koliko mi je sve to značilo. Da li mu je pogled sada bio mirniji? Možda, ali je bio namršten. Pokušala je da prikrije strah i zato je užurbano rekla: – Taj luđak je pokušao da ubije i mene i mog oca. Nisam ni razmišljala o

tome da se zaljubim u nekoga. Nikada nisam želela da stekneš utisak da medu nama ima nečega drugog osim prijateljstva. Oči su mu postale još mračnije, i u njima se pojavilo neko iskonsko divljaštvo od kojeg joj se srce steglo od straha. Sarkastičnim glasom je rekao: – Nisi želela da se zaljubiš, Beko? Zašto se onda udaješ za onu bitangu Keradersa? U trenutku je njen mozak odbio da funkcioniše. Bio je u pravu, moj Bože, bio je u pravu. Morala je da razmišlja, morala je da učini nešto. Bila je sama u podrumu sa čovekom koji je bio lud, sa čovekom koji nije bio pri sebi, koji je ubio svoju ženu i zakopao je u dvorištu Džejkoba Marlija. Šerif Gefni je bio uveren da je Tajler ubio svoju ženu. Svi su verovali da je kostur koji je ispao iz podrumskog zida u stvari bila En Mekbrajd. Ali, nisu bili u pravu. Nije mogla to više da podnese, jednostavno nije. Morala je da sazna celu priču. – Tajlere, da li je ona devojka u podrumu Melisa Kacen? Nezainteresovano i glasom punim dosade je rekao: – Da, naravno da je to ona. – Ali, bila je mlada, nije imala više od osamnaest kada je neko ubio. To se dogodilo pre više od dvanaest godina. Da li si je ti ubio, Tajlere? Slegnuo je ramenima. – Mala Melisa. I ona je bila jedna neverna kučka. Svi su je smatrali izuzetno slatkom devojčicom, nesebičnom i popustljivom. Dok je bila sa mnom, na početku sam je okruživao pažnjom i malim poklonima. Bilo je tu dosta poklončića, prigodnih i maštovitih. Govorio sam joj koliko je lepa i sve je to upijala do dana kada mi je vratila poslednji poklon koji sam joj namenio. Vratila mi je Barbiku, a bili smo već odeveni za putovanje i spremni da pobegnemo zajedno. – Nikome nije želela da priča o nama, i meni je to odgovaralo. Umro bih od smeha da smo se vratili kao bračni par. Te noći me je nazvala i zamolila da se nađemo. Vratila mi je Barbiku i rekla mi da ipak ne želi da pobegne sa mnom. Kukala je kako je isuviše mlada i da će joj roditelji biti potreseni ako pobegne sa mnom. Rekao sam joj da mora da se uda za mene, jer niko drugi

neće to želeti da učini, jer sam ja jedini koji je voli. Odmahnuo je glavom, mršteći se zbog tih uspomena. Polako je izgovorio: – Počela je da me se plaši. Pokušala je da pobegne od mene, ali sam je uhvatio. Mogla je da ih zamisli, Melisu u „Kelvin Klajn“ belim farmerkama i ljupkom, kratkom, ružičastom puloveru i njega kako pokušava da je ubedi, potom viče na nju i na kraju je ubija. Znala je da mora da ga natera da nastavi da priča. Sada nije smela da mu dozvoli da prekine. Kada prestane da priča, ubiće i nju. Nije želela da umre. Setila se da šerif Gefni treba da dode, bar joj je tako rekao. Doći će u toku večeri. Prokletstvo, već je bilo veče, sredina večeri. Gde je on? Šta ako je otišao pošto mu niko nije otvorio vrata? Bila je uplašena. Promucala je: – A – ali, Džejkob Marli je bio u kući, zar ne? – Baš tako. Slegnuo je ramenima. – Ostavio sam je u hangaru iza kuće, i sledećeg dana sam izvukao Džejkoba Marlija iz kuće tako što sam ga nazvao telefonom. Imao je stariju sestru koja je živela u Bengoru. Nazvao sam ga i rekao mu da mu sestra umire i da ga moli i preklinje da dode kod nje. Matori drkadžija je otišao i ja sam izvadio cigle iz podrumskog zida i zazidao Melisino telo. Vratio sam cigle na svoje mesto. Moj tata je radio na građevinskim gradilištima dok nije pao sa jedne zgrade, te me je naučio mnogim stvarima. Znam kako se redaju cigle. Onda sam otišao. Znaš staje smešno? Starija sestra Džejkoba Marlija je umrla istog dana kada se matori pojavio na vratima roditeljske kuće u Bengoru. Nikada nije saznao da se u stvari radilo o lažnom pozivu. – Ali, zašto si zazidao Melisu u podrumu, Tajlere? Zašto u kući Džejkoba Marlija? Nasmejao se i od tog smeha se naježila. – Pomišljao sam da uputim jedan anonimni poziv i svima ispričam kako sam video Džejkoba Marlija kako ubija Melisu, i nosi cement i cigle. – Ali, nisi to učinio. – Nisam. Možda sam ostavio svoje otiske prstiju na njoj, zbog toga nisam smeo da rizikujem.

Potom je mahnuo rukom kroz vazduh, glas mu je utihnuo, pogled postao mračan i napet kao kod propovednika koji pokušava da povrati grešnika. – Želeo sam da se udaš za mene, Beko. Ceo život bih se brinuo o tebi. Voleo bih te i štitio, držao te zauvek uz sebe. Mogla si da postaneš Semova majka. Ali, kada bi već bila sa mnom, ne bi mogla toliko vremena da provodiš sa njim. Sem bi razumeo da si ti prvenstveno moja i da on zapravo nema ista prava na tebe, kao što imam ja. Bilo joj je hladno, bilo joj je toliko hladno da su zubi uskoro počeli da joj cvokoću. Taj divan čovek koji je delovao toliko ljubazno i nežno – bio je zapravo lud, verovatno se lud i rodio. – Melisa je imala samo osamnaest godina, Tajlere. Oboje ste bili isuviše mladi da biste pobegli. – Ne – rekao je. – Ja sam bio spreman. Verovao sam da je i ona spremna. Nije mi bila verna. Ona bi me ostavila, baš kao što je i En to učinila. Koliko je još žena smatrao nevernim? Koliko drugih je ubio a potom sakrio njihova tela. Beka je pogledala naokolo kako bi pronašla neku vrstu oružja, bilo šta, ali nije bilo ničega. Ne, nije bila u pravu. Bilo je tu nekih desetak cigala izvučenih iz rupe na zidu, na oko dva metra od nje. Pomerila se korak u stranu. Zamišljeno joj se obratio: – Mislim da ću te zakopati pored Ane. Napolju, ispod bresta. Ali ti ne zaslužuješ službu, Beko, ne onakvu kakvu sam priredio Ani. Ipak je ona bila Semova mama. – Ne želim da me tamo sahraniš – rekla je i pomerila se još jedan korak u stranu. – Ne želim da umrem Tajlere. Nisam ti ništa uradila. Došla sam ovde da bih bila na sigurnom, ali nije bilo tako, zar ne? Sve je bila jedna iluzija. Ti si samo čekao, čekao neku drugu ženu koju ćeš zavoleti, posedovati i zarobiti kako bi poželela da ode od tebe, a ti bi je onda ubio. I to se stalno ponavljalo. Potrebna ti je pomoć, Tajlere. Dopusti mi da pozovem nekoga. Primakla se još korak bliže ciglama. Krenuo je ka njoj. – Radije bih da budem sa tobom, Beko. Kada bih samo mogao...

Napolju su se čule kočnice automobila. – Šerif je došao – reče Beka brzo. – Slušaj me, gotovo je, Tajlere. Šerif ti neće dopustiti da me povrediš. Brzo se pomerila još malo u stranu. Još metar, samo još metar. Tajler je podigao pogled i namrštio se kada je začuo da je šerif zalupio vrata automobila. Opsovao je dok je trčao ka njoj ispruženih ruku stegnutih u pesnice. Beka je skočila ka gomili cigala, spustila se na kolena i zgrabila jednu ciglu. On je skočio na nju i zgrabio je rukama za vrat. Udarila ga je ciglom po ramenu. Sve je jače stezao prstima, i videla ga je nad sobom kao kroz maglu. Opet je dohvatila ciglu i polako je podigla. Nagnuo se upravo kada je hitnula ka njemu. Pogodila ga je u lice i on je jauknuo u agoniji. Olabavio je stisak. Udahnula je vazduh i ponovo ga udarila. Udario je pesnicom u glavu i zaslepila je neka svetlost. Osetila je kako joj bol prožima glavu i znala je da neće moći još dugo da se drži. Izgubila je bitku i umreće zato što nije bila dovoljno snažna. Pokušala je da podigne ciglu ponovo, ali jednostavno nije mogla. – Ti neverna kučko, ista si kao i ostale! Opet je stezao prstima po vratu. Šerif Gefni uzviknu: – Pusti je, Tajlere! Odmah je pusti! Tajler se podigao i sve je jače stezao rukama, toliko jako daje shvatila da će umreti. Onda se začuo pucanj. Tajler je pao preko nje. Ruke su mu pale niz telo. Trepnula je i videla ga kako lagano okreće lice ka šerifu Gefniju, koji je stajao u policijskom stavu, sa pištoljem „Ruger P85“ koji je snažno pritegao obema rukama. – Odmakni se od nje, Tajlere! Odmah! Pomeraj se! – Neću – reče Tajler i ponovo nasrnu na nju. Odjeknuo je još jedan kratki pucanj. Tajler pade preko nje, a lice mu se zaustavilo tik pored njenog. Bio je užasno težak, Gospode, mrtav teret. – Držite se, gospođice Metlok, i skinuću ga sa Vas. Šerif Gefni je odvukao Tajlera na stranu. Pogodio ga je jednom u glavu i jednom u leđa. Pružio je Beki ruku. – Da li ste dobro? Drhtala je, zubi su joj cvokotali a vrat joj je goreo. Tajlerova krv je bila

razlivena svuda po njoj a opekotina na ruci je nepodnošljivo bolela. Nasmešila mu se. – Mislim da ste najdivniji čovek na zemaljskoj kugli – rekla je. – Hvala što ste došli kod mene. Molila sam se da vidite upaljena svetla i uđete unutra. – Čuo sam malog Sema kako plače – reče šerif Gefni. – Zdravo? Začuo se slabašan glasić. To je bio Sem koji je stajao na vrhu stepeništa. – O, ne – reče Beka. – O, ne. – Rekao sam mu da me sačeka u kuhinji. Prokletstvo. U redu, dovešću Rejčel. Priberite se, gospođice Metlok. Popečemo se gore i Vi se pobrinite za malog Sema dok ne dođe Rejčel. On voli Rejčel veoma, videćete. Ostanite u kući, gospođice. Klimnuo joj je glavom i rekao: – Gospode, znao sam da je Tajler ubio svoju ženu, znao sam to kao čovek od zakona. Ali, on je ubio i sirotu Melisu pre dvanaest godina. Pitam se koliko je još žena koje su ga odbile ubio. Beka to nije želela da zna. Adam se izležavao na sofi u dnevnoj sobi, sa mekanim jastukom ispod glave i laganim ćebetom prebačenim preko stomaka. Osetio je veliko olakšanje što je Beka živa i zdrava, u njegovoj kući, dok su njene stvari ležale svuda naokolo. Pravi dom, nasmešio se. Nije želeo da ikada ode odatle. Čuo je kako se kreće po njegovoj divnoj, potpuno opremljenoj i vrlo modernoj kuhinji, i priprema mu, po njenim recima, hranljivu i zdravu užinu. U kući je bilo hladno, budući da je imao dobar osećaj i da je ugradio rashladni uređaj kada se uselio u kuću. Uskoro će, pomislio je, ukloniti one grozne zelene pločice iz kupatila na spratu. Još četiri dana i povratiće mu se sva energija pa će odmah otrčati do keramičke radnje. Glavna spavaća soba je izgledala pomalo strogo sa velikim, crnim krevetom od lakiranog drveta i takvim istim, crnim lakiranim stočićem i dve udobne fotelje, crnom i belom. Tu je još bio i veliki orman, gotovo kao soba, koji je, po njegovim recima bio dovoljan i za njegovu i za njenu garderobu. Imao je velike planove prethodne večeri, što se kreveta tiče, otprilike dva sata nakon što se vratila iz Riptajda.

Ipak, još uvek nije bio potpuno pokretan a a savitljivost mu je bila jednaka nuli, tako da je mogao da stenje od boli ili zadovoljstva, bilo mu je svejedno. Ona je jednostavno preuzela inicijativu. I sada mu je gotovo palo ćebe na pod dok se prisećao nje nad sobom kako zabacuje glavu i izgovara njegovo ime. Onda je bukvalno pala preko njega i to ga je toliko zabolelo da je poželeo opet da vrisne. Ali, ipak je nastavio da leži u tišini, držeći je u zagrljaju što je bolje umeo, nežno je milujući po leđima. Onda se lagano uspravila, namrštila se pri pogledu na njegovo rebro koje je sada bilo žutozelene boje, i rekla: – Umalo da te ubijem, zar ne. Izvini. – Ubij me i drugi put – rekao je i ona se nasmejala i počela da ga ljubi stotinu puta. Želela je da vodi ljubav sa njim dok opet ne počne da vrišti, ali ne od bolova u prokletim rebrima. On se osećao prijatno. Imao je za taj krevet i danas planove, možda za otprilike sat vremena. Danas je imao više snage, možda bi čak mogao malo više da se uključi. Prethodne noći nije uspeo da rukama i usnama pređe sva željena mesta. Ali, zato danas. Prsti su ga boleli a usne su ga nekako pekle. A sutra i prekosutra? Možda će je jednostavno držati u spavaćoj sobi dok ne odu u crkvu da se venčaju, a onda će se brzo vratiti nazad. Njemu je to zvučalo vrlo fino. Pitao se šta bi Beka mislila o ideji da stave svuda ogledala. Donela mu je ledeni čaj i činiju sa štapićima od celera punjenim krem sirom. Sela je pored njega i hranila ga između poljubaca. Primetio je kod nje iznenada neku promenu, nešto što nije mogao tačno da opiše. Onda je shvatio u čemu je stvar – nešto je krila od njega. U njenim očima je bilo nešto čudno – na kraju je shvatio da se radi o šoku. Naravno, ostaviće traga na njoj onaj događaj kada je skoro na smrt izgorela na krovu očeve kuće. Ili što je shvatila da je čovek koga je zaista volela, u stvari bio lud. Možda je, pomislio je stegnutih usana, taj luđak, Tajler Mekbrajd, povredio ili pokušao da je povredi a ona još nije bila spremna da mu to ispriča. Pojeo je još jedan komad celera a onda joj se obratio, glasom punim sumnje i namršten: – Kuneš se da me nisi lagala? Kuneš se da nije bilo neke velike gužve u Riptajdu? Opušteno ga je pomilovala po obrazu. Volela je da ga dodiruje. Naročito

ga je volela nagog, kada je mogla celog da ga dodiruje i ljubi. Nagnula se i poljubila ga u usta a zatim se ponovo uspravila. Obratila mu se mazno i slatko: – Ništa sa čim ne bih mogla da izađem na kraj. Sem je dobro. Ne mogu da ti opišem koliko je Rejčel divna prema njemu. Znala sam da su vrlo bliski, ali kada je utrčala u kuću, Sem me je iste sekunde ostavio i otišao kod nje. Pomislila sam da će umreti od olakšanja kada je videla daje Sem dobro. Šerif Gefni mi je rekao da bi, budući da nema bližih rođaka, Rejčel i njen muž jako želeli da usvoje Sema. Nazvala sam ih jutros i već mu je zakazala konsultacije sa onim dečijim psihijatrom kojeg mi je Šerlok preporučila u Bengoru. Ah, da. Takođe sam rekla Rejčel da više nikada neću iznajmiti kuću od nje, mada je najsavesniji i najbolji agent za nekretnine. Još uvek je bio namršten. – Rejčel se nasmejala. Nije više bio toliko neraspoložen posle ove njene pričice Adam reče: – Da, i ja osećam olakšanje zbog Sema. Ali, čekaj, Beko. Vrati se ovamo. Kažeš da Mekbrajd nije želo da te povredi kada si mu rekla da ga ne voliš? Gurnula mu je još jedan komad celera u usta i ljubila ga svuda po licu dok je žvakao. Pre no što je uspeo bilo šta da progovori, šapnula mu je u uho: – Zaista nemaš razloga zbog kojih bi se brinuo, Adame. Zaista. Hej, da li ti se dopadaju štapići od celera? – Da, odlični su. Svih trideset komada koje si mi ugurala u usta. Onda, ispričaj mi kako je šerif Gefni upucao Tajlera kada je saznao da je onaj kostur zaista Melisa Kacen. Ništa mi tu nije jasno. Ispričaj mi do detalja, Beko. Neću više tog celera. Poljubac je u redu, ali prekini sada. Ne smeš više da mi skrećeš pažnju. Međutim, ona je nastavila da ga ljubi dok gotovo nije pao sa sofe. Šapnula mu je u uvo: – Zbog tvojih arterija sam koristila nemasni krem sir. – Beko. Zgrabio je za kosu i povukao ka sebi. – Reci mi istinu. Šta se, do đavola, tamo dogodilo? – Adame, ništa strašno se nije dogodilo. Zaista, ništa vredno pomena, osim što je šerif Gefni došao. On je ispao heroj, a ja sam detalje zaboravila zato što nisu bili tako upečatljivi. Šerif je zaista sve držao pod kontrolom. Ja se i ne računam, nisam bila u centru pažnje. Hoćeš li molim te prestati da se

brineš i zaboraviš sve to? Sada sam kod kuće. Osetio je njenu ruku na stomaku i to skoro da mu je odvratilo pažnju, ali se nije dao. Ostavio je na miru, ali je i dalje bio namršten. Pre no što je uspeo nešto da izgovori, Beka se nasmešila i izjavila dok je ustajala sa sofe: – Gospode Bože, vidi koliko ima sati. Nemam baš mnogo vremena da sedim kraj tebe. Ali, mogu još nekoliko minuta. Hoćeš li da te fino izmasiram pre no što odem do bolnice da posetim tatu? Pomislio je na njene ruke na svom stomaku, kako se nežno pomeraju i gotovo da se izgubio. Ali, duboko je uzdahnuo i rekao: – Ne, ali kako bi bilo da mi doneseš jabuku. Beko? Ja volim jabuke. Tačno je znala na šta je mislio. – Volim te, Adame. Možda bismo mogli, kada se vratim iz bolnice, da odigramo partiju monopola, ili nešto slično. Ali, to znači da moraš da se odmaraš dok nisam kod kuće. Ako budeš dobar, doneću ti jabuku.. Telefon je zazvonio. Adam je ispratio pogledom Beku i podigao slušalicu. – Halo? – Da li je to gospodin Keraders? – Jeste. – Ovde šerif Gefni iz Riptajda. – Dobar dan, šerife. Šta mogu da učinim za Vas? – Hteo sam da razgovaram sa gospođicom Metlok, da proverim da li je dobro. – Znate – reče polako Adam, zureći u pravcu vrata – i dalje je u malom šoku zbog onoga što se dogodilo. Šerif je uzdahnuo. – Razumljivo, svakako, jadna devojka. Moram da Vam kažem da je bilo prilično gusto dole neko vreme, gospodine Keraders. Siguran sam da Vam se kosa digla na glavi kada ste slušali kako je ležala na podu u tom podrumu dok je Mekbrajd davio, izvlačeći poslednji atom života iz nje. Udarila gaje ciglom, ali ništa se nije desilo, postajala je sve slabija. Taj tip je bio snažan, zaista snažan. Kao što znate, morao sam da pucam u

njega, ali ga ni to nije zaustavilo. Bio je na ivici snage, gotovo se o'ladio, što bi moji momci rekli, ali je samo želeo da je dokrajči. Morao sam opet da pucam u njega i pao je bukvalno preko nje, prekrivši je svojom krvlju. Ali, sada je gotovo. Imamo odgovore na sva pitanja. Gospođica Metlok nije pala u histeriju, hvala Gospodu. Jaka je to devojka. Kao čovek od zakona na dužnosti, to umem da cenim. Sada je kod kuće i čuo sam da se vas dvoje venčavate. Baš ste srećković. – Jesam, šerife. Hvala Vam. – Nema na čemu. Dobro, pozdravite puno gospođicu Metlok. – Budite uvereni da hoću, šerife. Adam je čuo kako diše. Prisluškivala je razgovor sa telefona u kuhinji. Slušala je razgovor i čula sve. Nije rekla ni reči. Njegovo srce je počelo sporo i potmulo da lupa. Bio je tako besan da nije mogao da smisli šta bi joj rekao. Onda je otvorio usta i viknuo u slušalicu iz dubine pluća: BEKO! Nakašljala se: – Ah, Adame, moram sada u bolnicu. Duboko je disao, pokušavao da se sabere, te rekao: – Nemoj još. Donesi mi jabuku. Možda ti i dam zalogaj pre no što ti operem usta sapunom zbog onih koještarija koje si mi ispričala. – Izvini, Adame, jabuke još nisu zrele. Znaš. Šerif Gefni preteruje, on zaista... – Pošto ti operem usta sapunom, možda ti i obrijem glavu. Ako se ni tada ne smirim, nateraću te da sama promeniš one zelene pločice u kupatilu, a onda... – Idem ja, Adame. Volim te. Kupicu ti zrele jabuke kada već izlazim. Spustila je slušalicu. BEKO!

KRAJ

1 – Hemlock – (bot.) (Conium Masculatum) kukuta. (fig.) otrov od kukute 2 – riptide (eng) – vodena struja koja se sporadično javlja na morima i okeanima i kreće se paralelno sa obalom. Traje nekoliko minuta i može biti smrtonosna za plivače. 3 – foxglove – (bot.) besnik 4 – flz-trap – (bot.) muholovka 5 – nightshade – (bot.) pomoćnica. 6 – deadly nightshade – belladonna