Carl Gustav Jung - Psiholoski Tipovi

K. G.

JUNG

PSIHOLOŠKI TIPOVI S

nemačkog

MILOŠ

M A T I C A

N.

preveo ĐURIC

S R P S K A

PSIHOLOŠKI TIPOVI

UVOD Platon i Aristotel! To su ne samo dva si­ stema nego i tipovi dveju različitih ljudskih priroda, koje se od pamtiveka, pod svima kosti­ m i m a , viSe ili m a n j e n e p r i j a t e l j s k i o d n o s e j e d n a p r e m a drugoj. Naročito kroz ceo srednji vek, s v e do današnjeg dana, tako se borilo, i ta borba je najhitniji sadržaj istorije hrišćanske crkve. U v e k je reč o P l a t o n u i Aristotelu, iako pod d r u g i m imenom. Sanjarske, mistične, platonske prirode otkrivaju iz ponora svoje duše hrišćanske ideje i simbole koji im odgovaraju. Praktične, sređivačke, aristotelske prirode grade od tih ideja čvrst sistem, dogmatiku i kult. C r k v a obuhvata najzad i j e d n u i d r u g u prirodu; jedni se u š a n č a v a j u v e ć i n o m u kleru a drugi u m o n a š t v u , ali neprestano ratuju jedni sa drugima. (H.

Hajne,

Nemačka,

1)

Prilikom svog praktičkog lekarskog rada s n e r v o ­ znim pacijentima već sam odavno primetio da pored m n o g i h individualnih različnosti ljudske psihologije i m a i tipskih razlika, i to s a m n a r o č i t o p r i m e t i o n a j p r e dva tipa, k o j a s a m o z n a č i o k a o introvertni i ekstravertni tip. K a d posmatramo tok ljudskog života, vidimo kako je sudbina jednoga čoveka više uslovljena o b ­ jektima n j e g o v i h interesa, d o k je sudbina d r u g o g a više uslovljena n j e g o v o m vlastitom unutrašnjošću, n j e g o v i m s u b j e k t o m . K a k o svi m i o d s t u p a m o m a l o v i š e p r e m a o v o j ili o n o j strani, s a s v i m j e p r i r o d n o š t o s m o skloni da sve svaki put r a z u m e v a m o u smislu s v o g vlastitog tipa. 7

Tu okolnost s p o m i n j e m v e ć o v d e da bih, koliko god mogu, uklonio eventualne nesporazume. Razume se, t a o k o l n o s t z n a t n o o t e ž a v a p o k u š a j o p š t e g o p i s i ­ vanja tipova. M o r a m u čitaoca pretpostavljati veliku dobronamernost ako želim da me pravilno razume. Bilo bi relativno prosto kad bi svaki čitalac znao u k o j u kategoriju sam sebe ubraja. A l i je v e o m a često t e š k o p r o n a ć i d a l i n e k o p r i p a d a o v o m ili o n o m t i p u ; naročito onda kad je čovek sam u pitanju. Staviše, kad je vlastita ličnost u pitanju, sud je izvanredno zamućen. Te subjektivne zamućenosti suda naročito su česte zato što je s v a k o m izrazitom tipu imanentna naročita tendencija ka kompenzaciji jednostranosti svoga tipa, t e n d e n c i j a k o j a j e b i o l o š k i c e l i s h o d n a , j e r teži d a o d r ž i d u š e v n u r a v n o t e ž u . K o m p e n z a c i j o m n a ­ s t a j u s e k u n d a r n i k a r a k t e r i ili t i p o v i , k o j i d a j u v e o m a tešku sliku za odgonetanje, tako tešku da je čovek sam sklon da egzistenciju tipova uopšte porekne i da v e r u j e s a m o j o š u i n d i v i d u a l n e različitosti. T e t e š k o ć e m o r a m istaći d a o p r a v d a m i z v e s n u o s o b e n o s t s v o g d o c n i j e g p r i k a z i v a n j a : m o g l o b i se, n a i m e , činiti kao da bi najprostiji p u t b i o taj da o p i šem dva konkretna slučaja i da ih raščlanjene stavim jedan pored drugoga. Ali svaki č o v e k ima oba m e h a ­ nizma, kako ekstraversije tako i introversije, i samo r e l a t i v n o p r e t e z a n j e j e d n o g ili d r u g o g č i n i t i p . O t u d a bi č o v e k v e ć u j a k o j meri m o r a o retušovati da u s l i k u u n e s e p o t r e b a n r e l j e f , što b i p r e d s t a v l j a l o v i š e ili m a n j e d o b r o n a m e r n u p r e v a r u . O s i m t o g a , p s i h o ­ loška reakcija j e d n o g čoveka jeste u tolikoj meri slo­ žena stvar da bi m o j a sposobnost prikazivanja j e d v a bila d o v o l j n a da o t o m e d a m apsolutno pravilnu sli­ ku. Zato se m o r a m nužno ograničiti na to da iznesem principe koje sam izdvojio iz obilja posmatranih p o ­ jedinačnih činjenica. Pri tom nije reč ni o kakvoj d e d u c t i o a p r i o r i , k a o što b i s e m o g l o p r i č i n j a v a t i , n e g o o deduktivnom prikazivanju empirijski dobivenih u v i đ a j a . T i u v i đ a j i , k a o što s e n a d a m , d o p r i n o s e r a z bistravanju dileme, koja je dovela i još uvek vodi, ne samo u analitičkoj psihologiji n e g o i u d r u g i m o b ­ lastima nauke, a naročito u l i č n i m u z a j a m n i m v e z a 8

ma ljudi, do nesporazuma i razdvojenosti. Otuda se o b j a š n j a v a zašto je egzistencija d v a j u različnih tipova v e ć o d a v n o p o z n a t a č i n j e n i c a , k o j a j e u o v o j ili o n o j formi, bilo poznavaocu čoveka bilo mudrovanju m i ­ s l i o c a , p a l a u o č i , ili se p r e d s t a v i l a Geteovoj ( G o e t h e ) i n t u i c i j i , n a p r i m e r , k a o o b u h v a t n i p r i n c i p sistole i dijastole. I m e n a i p o j m o v i k o j i m a s u o b u h v a ć e n i m e ­ hanizmi introversije i ekstraversije jesu v e o m a različni i svagda prilagođeni stanovištu individualnog posmatrača. Iako postoji različnost formulisanja, n e ­ prestano izbija zajednička crta u o s n o v n o m shvatanju, naime kretanje interesa p r e m a o b j e k t u u j e d ­ n o m slučaju, i kretanje interesa od objekta p r e m a subjektu i n j e g o v i m vlastitim psihološkim događaji­ ma u d r u g o m slučaju. U p r v o m slučaju objekat d e j stvuje kao magnet na tendencije subjekta, on ih privlači i uslovljava subjekat u velikoj m e r i ; štaviše, on otuđuje subjekat od njega samoga i menja njegove k v a l i t e t e u s m i s l u i z j e d n a č a v a n j a sa o b j e k t o m u t o l i ­ k o j meri da bi se m o g l o misliti da je o b j e k a t od višeg, i u p o s l e d n j o j liniji od p r e s u d n o g značaja za s u b j e ­ kat, i kao da je to donekle apsolutno o d r e đ e n j e i n a ­ ročit smisao života i sudbine da se subjekat sasvim predaje objektu. U d r u g o m slučaju, naprotiv, s u b j e ­ kat jeste i ostaje središte svih interesa. M o g l o bi se reći, čini se kao da u p o s l e d n j o j liniji sva životna energija traži subjekat i stoga svagda o m e t a da o b j e ­ kat zadobije ikakav p r e m o ć a n uticaj. Čini se k a o da energija ostavlja objekat, kao da je subjekat magnet koji h o ć e da o b j e k a t p r i v u č e sebi. Nije lako prikazati to suprotno odnošenje p r e m a o b j e k t u na lako r a z u m l j i v i jasan način, i velika je opasnost u t o m e što se m o ž e dospeti do sasvim p a r a doksnih formulisanja, k o j a više donose zabunu n e g o jasnoću. Introvertno stanovište m o g l o bi se uopšte označiti k a o o n o k o j e u s v i m okolnostima teži da subjekat i subjektivni psihološki događaj pretpostavi o b j e k t u i o b j e k t i v n o m d o g a đ a j u , ili b a r d a i h p o t v r d i p r e m a o b j e k t u . O t u d a taj stav d a j e subjektu višu vrednost negoli objektu. P r e m a t o m e , o b j e k a t stoji na nižem vrednosnom nivou, on ima sekundaran značaj; 9

štaviše, on, k a d se pruži prilika, stoji s a m o k a o o v a p l o ć e n j e j e d n e i d e j e , ali j e p r i t o m e i d e j a b i t n a s t v a r ; ili j e o n p r e d m e t j e d n o g o s e ć a n j a , ali j e p r i t o m e o s e ćajmi d o ž i v l j a j g l a v n a s t v a r , a n e o b j e k a t u s v o j o j realnoj individualnosti. Ekstravertno stanovište, n a ­ protiv, podvrgava subjekat objektu, pri č e m u viša vrednost pripada objektu. Subjekat ima svagda se­ kundaran značaj; subjektivno doživljavanje pojavlju­ j e s e p o n e k a d s a m o k a o s m e t n j a ili i z l i š a n p r i v e s a k objektivnih događaja. Jasno je da se psihologija koja proizlazi iz ta d v a o p r e č n a stanovišta m o r a raspasti u dva totalno različna orijentisanja. J e d n o stanovište sve posmatra pod uglom svoga shvatanja, a drugo pod u g l o m objektivnog dešavanja. T i o p r e č n i s t a v o v i nisu, p r e svega, ništa d r u g o nego oprečni mehanizmi: dijastolsko izlaženje i z a hvatanje o b j e k t a i sistolsko koncentrisanje i o t k i d a ­ nje energije od zahvaćenih objekata. Svaki čovek ima d v a m e h a n i z m a kao izraz s v o g p r i r o d n o g životnog r i t m a , k o j i Gete o d i s t a n i j e s l u č a j n o o z n a č i o f i z i o l o ­ škim p o j m o v i m a srčane delatnosti. Ritmična izmena oba ta oblika psihičke delatnosti odgovarala bi n o r ­ m a l n o m toku života. Ali ne samo komplikovani s p o ljašnji uslovi p o d kojima živimo nego i možda još komplikovaniji uslovi naše individualne psihičke d i s ­ pozicije retko dopuštaju nimalo neometan tok psi­ hičke životne delatnosti. Spoljašnje okolnosti i u n u ­ trašnja dispozicija idu v e o m a često naruku j e d n o m m e h a n i z m u , a o g r a n i č a v a j u ili o m e t a j u d r u g i m e h a ­ nizam. Otuda, prirodno, nastaje pretezanje jednog mehanizma. A k o to stanje ma na k o j i način postane h r o n i č n o , o n d a o t u d a n a s t a j e tip, n a i m e h a b i t u a l a n stav u k o m e trajno p r e v l a đ u j e jedan mehanizam, a d a , r a z u m e se, n i k a d n e m o ž e p o t p u n o u g u š i t i d r u g i , jer on neuslovljeno pripada psihičkoj životnoj delat­ n o s t i . Z a t o n i k a d n e m o ž e nastati č i s t t i p u t o m s m i ­ slu da on i m a s a m o j e d a n m e h a n i z a m pri p o t p u n o j atrofiji drugoga. Tipski stav znači u v e k samo r e l a ­ tivno pretezanje jednog mehanizma. Konstatovanje introversije i ekstraversije dalo je u p r v o m redu mogućnosti da razlikujemo dve 10

obimne grupe psiholoških jedinki. Ali to grupisanje toliko je p o v r š n e i opšte prirode da baš ništa više ne dopušta n e g o takvu opštu razliku. Tačnije ispitivanje o n i h i n d i v i d u a l n i h p s i h o l o g i j a k o j e p a d a j u u j e d n u ili drugu grupu pokazuje o d m a h velike razlike između p o j e d i n i h jedinki k o j e ipak pripadaju istoj grupi. Z a t o m o r a m o učiniti dalji korak da m o ž e m o označiti u č e m u se sastoje razlike jedinki k o j e pripadaju j e d ­ n o j o d r e đ e n o j g r u p i . M o j e i s k u s t v o p o k a z a l o j e d a se, uopšte uzev, jedinke m o g u razlikovati ne samo po universalnoj različnosti ekstraversije i introversije nego i po pojedinim psihološkim osnovnim funkcija­ ma. Koliko, naime, ne samo spoljašnje prilike nego i unutrašnja dispozicija dovode do prevlađivanja e k s ­ t r a v e r s i j e ili i n t r o v e r s i j e , t o l i k o o n e i d u n a r u k u i p r e vlađivanju određene osnovne funkcije u jedinki. Osnovne funkcije, tj. funkcije koje se ne samo genuino n e g o i specijalno razlikuju od drugih funkcija, a k o j e j e u t v r d i l o m o j e i s k u s t v o , j e s u mišljenje, osećanje, oset i intuicija. P r e v l a đ u j e li j e d n a od t i h f u n k ­ cija habitualno, onda nastaje tip koji odgovara. O t u ­ da ja razlikujem misaon, osećajni, osetni, i intuitivan t i p . Svaki od ovih tipova može, osim toga, da bude introvertan ili ekstravertan, v e ć p r e m a s v o m o d n o ­ šenju prema objektu na način kako je gore ocrtano. O v o ovde protumačeno razlikovanje nisam proveo u dvama prethodnim saopštenjima o psihološkim tipo­ v i m a , n e g o sam misaoni tip identifikovao s i n t r o v e r t n i m , a osećajni tip s ekstravertnim. O v a zbrka se p r e ­ ma produbljenom obrađivanju problema pokazala kao neodrživa. Da otklonim nesporazume, molio bih čitaoca da pazi na razlikovanje k o j e je o v d e p r o v e ­ deno. Da bih u tako k o m p l i k o v a n i m stvarima o b e z b e dio neuslovljeno potrebnu jasnoću, poslednju glavu knjige posvetio sam definiciji svojih psiholoških p o j ­ mova. 1

Jung, Contribution a l'etude des types psychologiques. A r c h . de Psychologie, I. X I I , p. 289. I d . : Psychological Types. C o l l e c t e d P a p e r s o n A n a l y t i c a l P s y c h o l o g y . L o n d o n , 1917, p. 287. Id.: Psychologie der unbevmssten Prozesse. Ziirich, II A u f l a g e , 1918, p. 6 5 . 1

I

PROBLEM

1.

KA

TIPOVA U ANTIČKOJ I SREDNJOV E K O V N O J ISTORIJI D U H A PSIHOLOGIJI U ANTICI. GNOSTIČARI. TERTULIJAN I ORIGEN

Uvek je, doduše, bilo psihologije, otkako postoji i s t o r i j s k i s v e t , ali o b j e k t i v n e p s i h o l o g i j e i m a t e k o d ­ skora. Za n a u k u ranijeg v r e m e n a važi stav: s u b j e k ­ tivna psihologija raste ukoliko objektivna nedostaje. O t u d a s u d e l a s t a r i h , d o d u š e , p u n a p s i h o l o g i j e , ali samo malo toga m o ž e se obeležiti kao o b j e k t i v n o -psihološko. To bi m o g l o biti uslovljeno osobenošću ljudskih veza u antici i s r e d n j e m v e k u . A n t i k a je imala, ako se tako sme reći, gotovo isključivo b i o l o ­ ško p r o c e n j i v a n j e bližnjih, kao što to svuda izbija iz životnih navika i pravnih odnosa u starom veku. Srednji v e k imao je, ukoliko je sud o vrednosti u o p šte n a š a o i z r a z , m e t a f i z i č k o p r o c e n j i v a n j e b l i ž n j i h , koje je počelo mišlju o neizgubljivoj vrednosti l j u d ­ ske duše. O v o procenjivanje koje kompensuje stano­ vište antike za ocenu lične vrednosti, koja jedina m o ž e biti o s n o v a o b j e k t i v n e psihologije, isto j e tako nepodesno kao i biološko procenjivanje. Nije, d o d u ­ še, m a l e n b r o j o n i h k o j i m i s l e d a s e p s i h o l o g i j a m o ž e pisati i e x c a t h e d r a . D a n a s s u s v a k a k o m n o g i u v e reni da se objektivna psihologija ima oslanjati pre svega na posmatranje i iskustvo. O v a osnova bila bi idealna kad bi bila m o g u ć n a . A l i ideal i cilj n a u k e ne 13

sastoje se u t o m e da pruže što tačniji opis činjenica — nauka ipak ne m o ž e konkurisati kinematografskim i fetnografskim s n i m c i m a — n e g o o n a ispunjava s v o j cilj i svoju n a m e r u samo u postavljanju zakona, k o j i n i j e ništa d r u g o n e g o skraćen izraz za različne i o p e t kao nekako jedinstveno shvaćene procese. Ovaj cilj p o s r e d s t v o m razumevanja i z d i ž e s e i z n a d o n o g a što se m o ž e s a m o i s k u s i t i , i b i ć e s v a g d a , i p o r e d o p š t e i dokazane važljivosti, plod subjektivne psihološke k o n ­ stelacije ispitivačeve. U n a u č n o m obrazovanju t e o ­ rija i p o j m o v a ima m n o g o od lične slučajnosti. P o ­ stoji i psihološka lična jednačina, a ne s a m o p s i h o ­ f i z i č k a . M i v i d i m o b o j e , ali n i k a k o n e v i d i m o * d u ž i n e talasa. O v a d o b r o p o z n a t a č i n j e n i c a n e srne s e n i g d e uvažavati više nego u psihologiji. Dejstvovanje lične j e d n a č i n e p o č i n j e v e ć p r i p o s m a t r a n j u . V i d i s e ono što se najbolje može videti iz sebe. T a k o se n a j p r e vidi trun u oku brata svoga. N e m a sumnje, trun je o n d e , ali b a l v a n l e ž i u v l a s t i t o m i — m o ž d a će d o ­ nekle sprečiti akt viđenja. Ja ne v e r u j e m principu »čistog posmatranja« u takozvanoj objektivnoj psi­ hologiji, ma se ograničavala i na naočare hronoskopa, tahistoskopa i d r u g i h »psiholoških« aparata. Č o v e k se osigurava time i protiv suviše velikog iskorišćavanja psiholoških iskustvenih činjenica. A l i još m n o g o više lična psihološka jednačina dolazi do važenja u p r i ­ k a z i v a n j u ili s a o p š t a v a n j u o n o g što j e p o s m a t r a n o , a da i ne g o v o r i m o o s h v a t a n j u i a p s t r a k c i j i i s k u s t v e ­ nog materijala! Nigde se kao u psihologiji ne p o j a v ­ ljuje nužan osnovni zahtev da posmatrač i ispitivač b u d e a d e k v a t a n s v o m o b j e k t u , u t o m s m i s l u što m o ž e v i d e t i n e s a m o j e d n o n e g o i d r u g o . Z a h t e v d a o n samo o b j e k t i v n o v i d i i ne treba isticati; j e r to je n e m o g u ć n o . A k o s e n e v i d i suviše s u b j e k t i v n o , č o v e k v e ć m o ž e biti zadovoljan. Sto se subjektivno posmatranje i shvatanje slaže s o b j e k t i v n i m činjenicama p s i h o l o ­ škog objekta, to je za shvatanje dokaz samo utoliko ukoliko shvatanje nikako ne pretenduje da bude o p ­ šte, n e g o želi s a m o da važi za oblast o b j e k t a k o j a je uzeta u obzir. Utoliko balvan u vlastitom oku o m o g u ­ ćuje baš nalaženje truna u bratovljevu oku. U t o m 14

slučaju b a l v a n u vlastitom oku, kao što je r e č e n o , ne dokazuje da brat n e m a nikakva truna u oku. Ali spre­ čavanje v i đ e n j a lako bi m o g l o postati p o v o d za opštu teoriju da su sve trunke balvani. Priznanje i u v a ž a ­ vanje subjektivne uslovljenosti saznanja uopšte, a naročito psiholoških saznanja, jeste osnovni uslov za naučno i pravično cenjenje jedne psihe različne od posmatranoga subjekta. Ovaj uslov samo je onda ispunjen kad je posmatrač dovoljno obavešten o obi­ mu i vrsti s v o j e vlastite ličnosti. A l i on m o ž e biti dovoljno obavešten samo ako se u velikoj meri oslo­ bodio izjednačivalačkih uticaja kolektivnih sudova i kolektivnih osećanja, i time dospeo do jasnog razum e v a n j a svoje vlastite individualnosti. Ukoliko se dalje v r a ć a m o u istoriju, utoliko više v i d i m o da ličnost iščezava p o d k o p r e n o m k o l e k t i v n o sti. I a k o č a k s i đ e m o d o p r i m i t i v n e p s i h o l o g i j e , n a ć i ć e m o da o n d e uopšte ne m o ž e biti ni reči o p o j m u jedinke. Mesto individualnosti nalazimo onde samo k o l e k t i v n o o d n o š e n j e ili » p a r t i c i p a t i o n m y s t i q u e « (Levi-Bril — L e v y B r u h l ) . A l i k o l e k t i v n i s t a v o m e t a saznanje i uvažavanje jedne od subjekta različne psi­ hologije, jer je kolektivno nastrojeni duh upravo n e ­ sposoban da drukčije misli i oseća negoli p r o j i c i r a ­ j u ć i . O n o što m i r a z u m e m o p o d p o j m o m » j e d i n k e « jeste relativno mlada tekovina istorije ljudskog duha i k u l t u r e . S t o g a n i j e n i k a k v o č u d o što j e r a n i j e s v e ­ m o ć n i kolektivni stav tako reći sasvim o m e o o b j e k ­ tivno psihološko uvažavanje individualnih diferenci­ ja, kao i uopšte svako naučno objektivisanje individualno-psiholoških procesa. Upravo zbog toga n e d o ­ statka u p s i h o l o š k o m m i š l j e n j u b i l o je saznanje » p s i hologizovano«, tj. ispunjeno projiciranom psihologi­ j o m . Počeci filosofskog objašnjavanja sveta daju za to odlične primere. Naporedo s razvitkom individu­ alnosti i t i m e u s l o v l j e n o g psihološkog diferenciranja ljudi ide depsihologizacija objektivne nauke. Ova iz­ laganja m o ž d a će objasniti zašto izvori o b j e k t i v n e psihologije u materijalu koji n a m je predat iz starog veka v e o m a o s k u d n o teku. Razlikovanje četiri t e m p e ­ ramenta, k o j e smo primili od starog veka, više g o t o v o 15

i nije psihološko tipizovanje, jer temperamenti g o t o ­ v o nisu ništa d r u g o n e g o psiho-fiziološke k o m p l e k s i je. A l i odsustvo obaveštenja ne znači da o d e j s t v o v a n j u suprotnosti k o j e su u pitanju n e m a m o nikakvih tragova u istoriji antičkog duha. T a k o j e g n o s t i č k a f i l o s o f i j a p o s t a v i l a tri t i p a , koji možda odgovaraju trima psihološkim osnovnim f u n k c i j a m a , mišljenju, osećanju i osetu. M i š l j e n j u bi odgovarao pneumatičar, osećanju psihičar, osetu hiličar. Slabije uvažavanje psihičara o d g o v a r a d u h u g n o se, k o j a j e p r e m a h r i š ć a n s t v u u p o r n o b r a n i l a v r e d nost saznanja. A l i hrišćanska načela ljubavi i vere nisu bila sklona saznanju. P r e m a tome, u okviru hri­ šćanske sfere pneumatičar bi bio slabije cenjen u k o ­ liko bi se odlikovao samo posedovanjem gnose, sa­ znanja. S m e m o misliti i na diferenciju tipova ako p o smatramo dugu i ne bezopasnu borbu koju je crkva od prvih početaka vodila protiv gnosticizma. S obzi­ r o m na nesumnjivo pretežno praktički pravac prvog hrišćanstva, intelektualac je, ukoliko se sledujući svom borbenom nagonu nije izgubio u apologetskoj polemici, teško m o g a o da d o đ e do izražaja. »Regula fidei« bila je suviše uska i nije dopuštala nikakvo sa­ mostalno kretanje. Osim toga, ona je oskudevala u sadržaju pozitivnog saznanja. Sadržavala je malo jnisli, k o j e su, d o d u š e , p r a k t i č k i b i l e i z v a n r e d n o a r a g o c e n e , ali s u s p u t a v a l e m i š l j e n j e . S a c r i f i c i u m i n t e l lectus m n o g o teže je pogađao intelektualca nego o s e ć a j n o g č o v e k a . O t u d a j e v e o m a p o j m l j i v o što s u pretežni saznaj ni sadržaji gnose, k o j i u svetlosti n a ­ šeg današnjeg razvitka duha ne samo da nisu izgubili od s v o j e vrednosti n e g o su č a k u znatnoj meri i dobili, morali za intelektualca u o k v i r u c r k v e imati v e o m a veliku privlačnu snagu. Oni su za n j e g a doista b i l i p r a v o i s k u š e n j e s v e t a . N a r o č i t o j e doketizam z a ­ davao posla crkvi s v o j i m t v r đ e n j e m da je Hrist i m a o samo prividno telo, i da su celo n j e g o v o zemaljsko postojanje i patnja bili privid. U t o m e tvrđenju p r e ­ m o ć n o izbija n a p r e d čisto mislena strana nasuprot o n o m e što j e ljudski opipljivo. B o r b a s a g n o s o m p o 16

javljuje n a m se najjasnije u d v a m a likovima, koji su ne samo kao crkveni oci n e g o i kao ličnosti bili v e o m a z n a m e n i t i . To su Tertulijan i Origen, s l u č a j n i s a v r e m e n i c i s k r a j a II v e k a . O n j i m a k a ž e Sulc ( S c h u l t z ) : »Jedan organizam m o ž e da prima u se hranljivo g r a ­ divo g o t o v o bez ostatka i da ga asimiliše s v o j o j v l a ­ stitoj prirodi, a drugi ga o p e t isto tako g o t o v o b e z ostatka i z b a c u j e uz izraze žestoke odvratnosti. U t a ­ k v o j suprotnosti držao se Origen na j e d n o j , a T e r t u ­ lijan na d r u g o j strani. N j i h o v a r e a k c i j a na g n o s u ne obeležava samo oba karaktera i njihove poglede na svet, n e g o je i od osnovnog značaja za položaj gnose u d u h o v n o m životu i u religioznim strujama onoga vremena.« T e r t u l i j a n s e r o d i o o k o 160. g o d . u K a r t a g i n i . B i o je paganin, predan pohotljivom životu svoga grada sve do s v o j e trideset i pete godine života, kad je p o ­ s t a o h r i š ć a n i n . N a p i s a o j e m n o g o b r o j n e spise, i z k o j i h očevidno izbija n j e g o v karakter, koji nas naročito interesuje. Pre svega, jasna je njegova besprimerna p l e m e n i t a revnost, n j e g o v a vatra, n j e g o v strasni temperamenat i duboka intimnost n j e g o v a religioznog shvatanja. On je fanatičan i genijalno jednostran za l j u b a v saznanja istine, netrpeljiv, b o r b e n a priroda kojoj nema ravne, nemilostiv borac, koji svoju p o b e du vidi samo u totalnom uništenju protivnika, njegov jezik je kao blistava sablja k o j o m zamahuje svirepa veština. On je tvorac c r k v e n o g latinskog jezika, k o j i važi više od hiljadu godina. On kuje terminologiju m l a d e crkve. » A k o se on bio dohvatio k o j e g gledišta, m o r a o ga je, kao da ga šiba vojska pakla, provesti i do njegovih krajnjih konsekvencija, čak i onda ako p r a ­ v o v e ć o d a v n o n i j e v i š e s t a j a l o n a n j e g o v o j strani i sav u m n i poredak ležao pred n j i m raskidan.« Strasnost n j e g o v a mišljenja bila je tako neumitna da se o n n e p r e s t a n o o t u đ i v a o u p r a v o o d o n o g a z a šta j e d a o k r v s v o j u . P r e m a t o m e , i n j e g o v a etika i m a o p o r u o š t r i n u . O n j e n a r e đ i v a o d a s e m u č e n i š t v o traži, a n e da se beži od njega, nije dopuštao drugi brak i zahtevao je da osobe ženskoga roda prekrivaju lice. 1

1

Dokumente

der

2 Jung, Odabrana dela, V

Gnosis.

Jena,

1910.

17

G n o s u , k o j a j e b a š strast m i š l j e n j a i s a z n a v a n j a , p o ­ b i j a o je s f a n a t i č n o m b e z o b z i r n o š ć u , a s n j o m z a j e d n o i od n j e ne baš m a l o različnu filosofiju i nauku. N j e ­ mu se pripisuje veličanstvena ispovest: Credo quia a b s u r d u m est ( V e r u j e m j e r j e b e s m i s l e n o ) . T o i s t o rijski svakako ne bi bilo sasvim tačno; on je rekao s a m o ( D e c a r n e C h r i s t i , 5 ) : » E t m o r t u u s est d e i filius, p r o r s u s c r e d i b l e est, q u i a i n e p t u m est. E t s e p u l t u s r e s u r r e x i t ; c e r t u m est, q u i a i m p o s s i b i l e est.« ( » I b o ­ z i j i sin j e u m r o : u t o s e p o t p u n o m o ž e v e r o v a t i , j e r j e besmisleno. I uskrsao je iz groba; to je izvesno, jer je nemoguće.«) Oštrinom svoga duha prozreo je svu b e d u filosofs k o g i g n o s t i č k o g z n a n j a i s p r e z r e n j e m ga o d b i o od s e b e . P o z i v a o se, n a p r o t i v , n a s v e d o č a n s t v o s v o g v l a ­ stitog unutrašnjeg sveta, na s v o j e vlastite unutrašnje činjenice, koje su bile jedno s n j e g o v i m verovanjem. Njih je on izgrađivao i tako postao tvorac p o j m o v n i h veza, k o j e još i danas leže u osnovi katoličkoga siste­ ma. Iracionalna unutrašnja činjenica, koja je za njega bitno dinamičke prirode, bila je princip i postavljanje o s n o v e p r e m a s v e t u i k o l e k t i v n o p r i z n a t o j ili r a c i o ­ nalnoj nauci i filosofiji. N a v o d i m n j e g o v e reči: » P r i z i v a m n o v o s v e d o č a n s t v o , ili š t a v i š e s v e d o ­ čanstvo k o j e je poznatije no ma k o j i pisani spomenik, 0 k o m e se više dogovaralo no ma o k o m e sistemu života, k o j e je više rašireno no ma k o j a objava, v e ć e n e g o c e o č o v e k , n a i m e o n o što č i n i c e l o g č o v e k a . P r i ­ s t u p i m i , d a k l e , o d u š o , b i l o da si n e š t o b o ž a n s k o i v e č n o , k a o što v e r u j u n e k i f i l o s o f i — u t o l i k o ć e š m a ­ n j e l a g a t i — ili n i m a l o b o ž a n s k a , j e r s i s m r t n a , k a o što m i s l i j e d i n i E p i k u r — u t o l i k o ć e š m a n j e s m e t i d a l a ž e š — b i l o da si s n e b a d o š l a ili iz z e m l j e r o đ e n a , b i l o i z b r o j e v a ili a t o m a s a s t a v l j e n a , b i l o d a u isti m a h s t e l o m o t p o č i n j e š s v o j e p o s t o j a n j e ili n a k n a d n o bivaš stavljena u njega, ma otkuda ti vodila poreklo 1 ma k a k o pravila od č o v e k a o n o što je, n a i m e u m n o biće, sposobno za opažanje kao i za saznanje. Ali ne z o v e m tebe, ti dušo k o j a u školama izvežbana, u b i ­ bliotekama obaveštavana, u akademijama i atičkim tremovima hranjena i nahranjena, mudrost objavlju18

ješ — n e , s t o b o m h o ć u da g o v o r i m , ti dušo k o j a si p r o s t a i n e o b r a z o v a n a , n e v e š t a i n e i s k u s n a , k a k v a si u onih k o j i ništa d r u g o n e m a j u n e g o tebe, sasvim o n a k v a k a k v a dolaziš s ulice, iz uličnog budžaka, iz radionice. Meni je potrebno baš tvoje neznanje.« S a k a ć e n j e m s v o j e ličnosti izvršenim u ž r t v o v a ­ nju intelekta (sacrificium intellectus) Tertulijan j e dospeo do bezobzirnog priznavanja iracionalne u n u ­ trašnje činjenice, stvarne osnove svoga verovanja. Nužnost religioznog procesa koji je on u sebi osećao o b u h v a t i o j e n e n a d m a š n o m f o r m u l o m : anima naturaliter christiana. Sa s a c r i f i c i u m i n t e l l e c t u s p a l e su za njega filosofija i nauka, a sledstveno i gnosa. U d o c n i j e m n j e g o v o m životu pooštrila su se ocrtana obeležja. K a d je crkva sve više bila p r i m o ­ rana da s m a s o m pravi k o m p r o m i s e , on se protiv toga p o b u n i o i postao je pristalica onoga frigijskog p r o ­ r o k a Montana, e k s t a t i č a r a , k o j i j e z a s t u p a o p r i n c i p apsolutnog porican ja sveta i potpunog o d u h o v l j a v a nja. U oštrim pamfletima otpočeo je napadati politiku p a p e Kaliksta I, i t a k o s m o n t a n i z m o m v i š e ili m a n j e d o s p e o e x t r a e c c l e s i a m . P o j e d n o m i z v e š t a j u Augustinovu, on je d o o n i j e č a k i s m o n t a n i z m o m d o š a o u sukob i osnovao s v o j u sektu. Tertulijan je tako reći klasičan predstavnik i n t r o v e r t n o g mislenog č o v e k a . N j e g o v znatni, i z v a n ­ redno oštro razvijeni intelekat praćen je vrlo v i d n o m čulnošću. Psihološki proces razvitka, koji mi o b e l e ž a v a m o k a o hrišćanski, d o v e o g a j e d o ž r t v e , d o o d secanja n a j d r a g o c e n i j e g organa, a ta mitska misao opet je sadržana u v e l i k o m i p a r a d o g m a t i č n o m s i m ­ b o l u ž r t v o v a n j a b o ž j e g sina. N j e g o v n a j d r a g o c e n i i i organ bio je baš intelekat, i posredstvom n j e g o v i m dobijeno je jasno saznanje. Sacrificium intellectus o n e m o g u ć i o m u j e put p r e k o čisto razumskog r a z ­ vitka, i time se našao p r i m o r a n i m da iracionalnu sna­ gu svoje duševne osnove prizna kao fundamenat svoga bića. Mislenu stranu gnose, n j e n o specifično intelektualno iskivanje dinamičkih fenomena dušev­ ne osnove, morao je nužno omrznuti, jer je to bio 19

baš put koji je m o r a o ostaviti da bi priznao princip osećanja. U Origenu upoznajemo apsolutnu suprotnost T e r t u l i j a n u . O r i g e n j e r o đ e n u A l e k s a n d r i j i o k o 185. god. N j e g o v otac b i o je hrišćanski mučenik. On sam odrastao je u o n o j naročitoj d u h o v n o j atmosferi u k o j o j su se mešale misli Istoka i Zapada. Imajući j a k u ž e l j u z a z n a n j e m , n a u č i o j e s v e što j e b i l o v r e d n o d a se zna, i tako je prihvatio sve što je p r u ž a o i z v a n r e d ­ no bogati aleksandrijski misleni svet onoga vremena, hrišćansku, jevrejsku, helenističku, egipatsku m u ­ drost. Istakao se k a o učitelj u j e d n o j katehetskoj š k o l i . P a g a n s k i f i l o s o f Porfirije, u č e n i k Plotinov, r e ­ kao je o n j e m u : » N j e g o v spoljašnji život bio je život j e d n o g h r i š ć a n i n a i p r o t i v z a k o n i t ; ali s o b z i r o m na s v o j e m i š l j e n j e o stvarima i o b o ž a n s t v u , on je h e l e nizovao predstave Grka i podmetnuo ih tuđim m i t o ­ vima.« V e ć p r e 211. god. d o g o d i l a s e n j e g o v a s a m o kastracija; njeni bliži motivi m o g u se, doduše, p o g a ­ đ a t i , ali s u i s t o r i j s k i n e p o z n a t i . S v a g d a j e b i o o k r u ­ žen učenicima i ćelom četom stenografa koji su h v a ­ tali d r a g o c e n e r e č i s usta p o š t o v a n o g a u č i t e l j a . K a o pisac bio je izvanredno plodan, i kao predavač i u č i ­ telj razvijao je veliku delatnost. U Antiohiji držao je s a m c a r i c i - m a j c i Mameji p r e d a v a n j a o t e o l o g i j i . U Cezareji bio je glava svoje škole. N j e g o v a učiteljska delatnost bila je m n o g o puta prekidana dalekim p u ­ tovanjima. Bio je izvanredno učen i imao čudnovatu sposobnost da se brižljivo bavi stvarima. Nanjušio je stare rukopise biblije i stekao naročite zasluge za k r i ­ tiku teksta. » B i o je velik naučnik, štaviše jedini istin­ ski n a u č n i k k o g a j e s t a r a c r k v a i m a l a « , k a ž e Harnak. Origen, s a s v i m s u p r o t n o Tertulijanu, n i j e se o t i m a o uticaju gnosticizma; naprotiv, on ga je u ublaženoj f o r m i p r e n e o u k r i l o c r k v e ; b a r u t o m p r a v c u išla j e n j e g o v a težnja. Staviše, on je tako reći sam bio h r i ­ šćanski gnostičar, po s v o m e mišljenju i po s v o j i m o s n o v n i m s h v a t a n j i m a . N j e g o v p o l o ž a j p r e m a veri i znanju c r t a Harnak o v i m p s i h o l o š k i z n a č a j n i m r e c i ­ ma: »Biblija je na jednak način potrebna i jednima i drugima: oni koji veru ju dobivaju iz nje činjenice 20

i zapovesti k o j e su im potrebne, a oni koji znaju č i ­ taju iz nje ideje i izvlače iz nje snage k o j e ih v o d e do gledanja B o g a i ljubavi p r e m a B o g u — dakle, da se sve materijalno pretopijeno duhovnim tumačenjem (alegoričko izlaganje, hermeneutika) pojavljuje kao k o s m o s ideja, štaviše da je n a j z a d sve » u s p o n o m « sa­ vladano i kao stepen ostavljeno, a jedino preostaje mirni spokojni odnos od B o g a proizišlog duha p r e m a B o g u (amor et visio).« N j e g o v a teologija bila je, za r a z l i k u od Tertulijanove, b i t n o f i l o s o f s k a , i o n a se tako reći sasvim uklapa u o k v i r novoplatonske f i l o sofije. U Origena p r o ž i m a j u se sfere grčke filosofije i gnose, s j e d n e strane, i hrišćanskog i d e j n o g sveta, s d r u g e strane, na miran i h a r m o n i č a n način. A l i o v a dalekosežna uviđaj na mukotrpnost i pravičnost d o ­ vele su i Origena dotle da je doživeo tu sudbinu da b u d e osuđen od crkve. Svakako, definitivna osuda dogodila se tek posthumno, pošto je Origen kao sta­ r a c u Decijevu p r o g a n j a n j u h r i š ć a n a b i o m u č e n i u s k o r o p o t o m u m r o o d p o s l e d i c a t o r t u r e . G o d . 399. p a p a Anastasije I i z r e k a o je s v o j u o s u d u , i g o d . 5 4 3 . n j e g o v o lažno učenje prokleo je sinod koji je sazvao Justinijan, a č e g a su se d r ž a l i i s u d o v i d o c n i j i h k o n ­ cili j a . Origen je klasičan predstavnik ekstravertnoga tipa. N j e g o v a o s n o v n a orijentacija ide na o b j e k a t ; to se p o k a z u j e u s a v e s n o m v o đ e n j u računa o o b j e k t i v ­ n i m č i n j e n i c a m a i n j i h o v i m uslovima, i p o k a z u j e se u formulisanju onoga najvišeg principa, ljubavi p r e ­ ma B o g u i viđenja B o g a (amor et visio dei). Proces hrišćanskog razvitka naišao je u Origena na tip čija je prvobitna osnova odnošenje prema objektima, a o n o se o d v a j k a d a simbolično izražava u seksualnosti, zbog čega izvesne teorije i sve bitne duševne funkci­ je svode baš na seksualnost. Otuda je kastracija a d e ­ kvatan izraz ž r t v o v a n j a n a j d r a g o c e n i j e funkcije. S a ­ s v i m j e k a r a k t e r i s t i č n o š t o Tertulijan v r š i s a c r i f i c i u m i n t e l l e c t u s , a Origen s a c r i f i c i u m p h a l l i , j e r h r i š ć a n ski proces h o ć e potpuno uništenje čulne vezanosti za objekat, tačnije rečeno: on hoće žrtvovanje funkcije koja je do tada imala najvišu vrednost, žrtvovanje 21

najskupljega dobra, najjačega nagona. Žrtva je, b i o ­ loški posmatrana, donesena u službi domestikacije, a psihološki posmatrana, da razrešenjima starih v e z a ­ n o s t i u v e d e n o v e m o g u ć n o s t i r a z v i t k a z a d u h . Tertu­ lijan j e ž r t v o v a o i n t e l e k a t , j e r j e i n t e l e k a t b i o o n o što ga je najjače vezivalo za svetovnost. On je pobijao gnosu, jer je ona za njega predstavljala stranputicu u i n t e l e k t u a l n o , k o j e u isti m a h u s l o v l j a v a i č u l n o s t . U z i m a j u ć i u obzir tu činjenicu, nalazimo da se i g n o ­ sticizam u stvari deli u dva pravca: je d a n pravac g n o s t i č a r a teži z a o d u h o v l j a v a n j e m k o j e i d e i z n a d s v a ­ ke mere, drugi pravac gubi se u etičkom anomizmu, u apsolutnom libertinizmu, koji se ne usteže ni od kakvog razvrata i ni od kakvog ma koliko gnusnog perversiteta i bestidnosti. Razlikovali su se u p r a v o e n k r a t i t i ( u z d r ž i j i v i ) i a n t i t a k t i ili a n t i n o m i s t i ( p r o ­ t i v n i c i p o r e t k a i z a k o n a ) , k o j i su n a č e l n o g r e š i l i i namerno, prema izvesnim načelima, predavali se ra­ zuzdanoj raspuštenosti. Poslednjima pripadaju n i k o laiti, a r h o n t i č a r i i t d . i v r l o t a č n o n a z v a n i b o r b o r i j a n ci. K o l i k o su p r i v i d n e suprotnosti b i l e bliske, p o k a ­ z u j e p r i m e r a r h o n t i č a r a , g d e s e ista s e k t a r a s p a l a u enkratitski i antinomistički pravac, od k o j i h je svaki o s t a o l o g i č a n i k o n s e k v e n t a n . K o h o ć e d a z n a šta etički znači s m e o n i u velikim crtama izveden i n t e lektualizam, taj n e k a p r o u č a v a istoriju gnostičkog morala, i p o t p u n o će shvatiti sacrificium intellectus. Oni ljudi bili su baš i praktički k o n s e k v e n t n i , i o n o do čega su s v o j o m mišlju došli iživljavali su do a p s u r d n o s t i . A l i O r i g e n j e ž r t v o v a o čulnu v e z a n o s t za svet time što je sebe osakatio. N j e m u intelekat očevidno nije b i o nikakva opasnost, n e g o pre osećan j e i oset k o j e v e z u j e za objekat. Kastracijom se o s l o ­ b o d i o čulnosti u d r u ž e n e sa gnosticizmom, i stoga se b e z straha m o g a o predati bogatstvu gnostičkoga m i ­ šljenja, dok se Tertulijan s v o j o m intelektualnom ž r t v o m u s p r o t i v i o g n o s i , ali t i m e i s t e k a o d u b i n u r e ­ ligioznoga osećanja na k o j u ne nailazimo u Origena. » U o d n o s u n a O r i g e n a o n s e o d l i k u j e t i m e što j e s v a ­ ku od s v o j i h reči d o ž i v e o u dubini srca, što ga nije, kao onoga, zanosio razum, n e g o srce. A zaostaje za

22

n j i m u t o m e što j e o n , n a j s t r a s n i j i o d s v i h mislilaca, težio za tim da z n a n j e uopšte o d b a c i i da s v o j u b o r b u protiv gnose proširi u b o r b u protiv ljudskog mišlje­ n j a u o p š t e « , k a ž e Šulc. O v d e v i d i m o kako se u hrišćanskom procesu p r v o b i t a n t i p z a p r a v o o b r n u o : Tertulijan, o š t r i m i s l i ­ l a c , p o s t a j e č o v e k o s e ć a n j a ; Origen p o s t a j e n a u č n i k i g u b i s e n a o n o m što j e m i s l e n o . R a z u m e s e d a n i j e teško obrnuti stvar i logički, pa reći da je Tertulijan odvajkada bio osećajan čovek, a Origen intelektua­ lac. Bez obzira na činjenicu što time tipska razlika nije uklonjena, nego postoji i docnije kao i ranije, obrnuti način gledanja ne objašnjava kako dolazi do toga da je Tertulijan svog najopasnijega neprijatelja v i d e o u m i s l e n o m , a O r i g e n u s e k s u a l n o s t i . M o g l o bi se r e ć i da su se i j e d a n i d r u g i p r e v a r i l i , i k a o a r g u m e n a t za to m o g a o bi se izneti k o b n i rezultat života i j e d n o g i d r u g o g . U o v o m slučaju č o v e k bi m o r a o p r i h v a t i t i d a s u i j e d a n i d r u g i ž r t v o v a l i o n o što i m je manje važno, dakle donekle sa sudbinom napravili jevtin pazar. I to je j e d n o gledište, i n j e g o v princip i m a važljivost k o j a zaslužuje priznanje. Ima, štaviše, m e đ u primitivcima takvih lukavaca koji staju pred s v o j fetiš s c r n i m p i l e t o m p o d r u k o m i k a ž u : » G l e , žrtvujem ti lepu crnu svinju.« Ali ja mislim da način objašnjavanja koji oduzima vrednost, i pored očevid­ n o g o l a k š a n j a što g a o s e ć a o b i č a n č o v e k p r i o t k i d a ­ nju od nečeg velikog, nije u svima okolnostima pra­ vilan, ma koliko se govorilo da je »biološki«. K o l i k o lično poznajemo oba ta velikana u carstvu duha, m o ­ r a m o reći da je celo n j i h o v o biće toliko ozbiljno da njihovo hrišćansko preobraćanje nije bilo ni lukavost ni prevara, n e g o stvarnost i istinitost. N e ć e m o se izgubiti na stranputici ako o v o m p r i ­ l i k o m s e b i p r e d s t a v i m o šta p s i h o l o š k i z n a č i l o m l j e n j e prirodnog nagonskog pravca, onako kako se ono p o ­ j a v l j u j e u hrišćanskom (žrtvenom) procesu: iz gore r e č e n o g p r o i z l a z i , n a i m e , d a p r e o b r a ć a n j e u isti m a h z n a č i i p r e l a ž e n j e u j e d a n d r u g i s t a v . T i m e se i o b j a ­ šnjava otkuda vodi poreklo motiv koji goni na p r e o ­ b r a ć a n j e , i u k o l i k o Tertulijan i m a p r a v o što s h v a t a 23

da je duša »naturaliter christiana«: prirodni n a g o n ­ ski p r a v a c s l e d u j e , k a o s v e u p r i r o d i , p r i n c i p u n a j ­ manje količine snage. Jedan čovek ima nešto više sposobnosti ovde, drugi onde. Prilagođivanje prvoj o k o l i n i d e t i n j s t v a i z i s k u j e ili n e š t o v i š e u s t e z a n j a i r a z m i š l j a n j a , ili n e š t o v i š e u o s e ć a v a n j a , v e ć p r e m a prirodi roditelja i okolnostima. T i m e se automatski i z g r a đ u j e izvestan n a d m o ć n i stav, iz k o g a proizlaze različni tipovi. Ukoliko, dakle, svaki č o v e k kao rela­ tivno stabilno biće poseduje sve psihološke osnovne funkcije, utoliko bi to bila i psihološka nužnost, s o b z i r o m na savršeno prilagođivanje, da ih č o v e k u j e d n a k o j meri i p r i m e n j u j e . Jer m o r a biti n e k a k v o g razloga za to što postoje različni putovi psihološkog prilagođivanja: očevidno je da nije dovoljan samo j e ­ dan put, j e r se čini da objekat, na primer, samo k a o p r e d m e t m i š l j e n j a ili s a m o k a o p r e d m e t o s e ć a n j a m o ž e biti shvaćen tek delimično. Z b o g j e d n o s t r a n o ­ ga (»tipskoga«) stava ostaju u poslu psihološkoga p r i ­ lagođivanja neke pogreške, k o j e se u toku života n a ­ g o m i l a v a j u , z b o g č e g a s e r a n i j e ili d o c n i j e r a z v i j a ometanje prilagođivanja, i to nagoni subjekat na kompenzaciju. Ali kompenzacija se m o ž e postići samo odsecanjem ( ž r t v o m ) d o t a d a š n j e g a j e d n o s t r a n o g a s t a ­ va. T i m e nastaje privremeno zaustavljanje energije i prelivanje u kanale kojima se čovek nije svesno k o ­ r i s t i o , ali k o j i n e s v e s n o l e ž e s p r e m n i . D e f i c i t u p r i ­ lagođivanju, koji je causa efficiens za p r o c e s p r e o braćanja, subjektivno se primećuje kao osećanje n e ­ određena nezadovoljenja. Takva atmosfera vladala je na prekretnici našeg računanja vremena. Izvanred­ na i čudnovata potreba za oslobođenjem obuzela je čovečanstvo i dejstvovala na onaj nečuveni procvat svih mogućnih i nemogućnih kultova u starom R i m u . Nisu nedostajali ni predstavnici teorije iživljavanja, koji su mesto »biologijom« operisali razlozima tada­ šnje nauke. Covek se nije mogao zadovoljiti ni spe­ k u l a c i j a m a o t o m e zašto l j u d i m a tako r đ a v o i d e ; samo je kauzalizam onoga v r e m e n a bio nešto m a n j e ograničen negoli kauzalizam naše nauke; ljudi nisu zahvatali samo u detinjstvo n e g o i u k e s m o g o n i j u , i 24

izmišljali su m n o g o b r o j n e sisteme, koji su dokazivali šta s e s v e u p r a s t a r o v r e m e d e š a v a l o , i z č e g a s u z a ­ tim, kao posledica, proizlazila nepodnošljiva stanja za čovečanstvo. Ž r t v a k o j u su p r i n e l i Tertulijan i Origen j e s t e d r a s t i č n a , s u v i š e d r a s t i č n a z a n a š u k u s , ali o n a j e o d ­ govarala duhu onoga vremena, koji je bio sasvim konkretističan. I z t o g a d u h a u z i m a l a j e g n o s a s v o j e v i z i j e z a č i s t o r e a l n o ili b a r k a o n e š t o š t o s e n e p o ­ sredno odnosi na realno, a Tertulijan je činjenici s v o ­ ga osećanja priznavao objektivno važenje. Gnostici­ zam je subjektivno unutrašnje opažanje p r o m e n e sta­ va projicirao k a o k o s m o g o n i j s k i sistem i v e r o v a o u realitet svojih psiholoških figura. U svojoj knjizi o »preobražajima i simbolima li­ bida« ostavio sam otvoreno pitanje odakle vodi p o ­ reklo naročiti libidni pravac u hrišćanskom procesu. Tada sam govorio o razdvajanju libidnog pravca u dve polovine, upravljene suprotno jedna drugoj: o b j a š n j e n j e za to proizlazi iz jednostranosti psiholo­ škog stava, k o j i je postao toliko jednostran da se n a ­ metala kompenzacija iz nesvesnog. Baš gnostički p o ­ kret u prvim hrišćanskim vekovima najjasnije doka­ zuje izbijanje nesvesnih sadržaja u m o m e n t u k o m ­ penzacije. S a m o hrišćanstvo znači razaranje i žrtvo­ vanje antičkih kulturnih vrednosti, t j . antičkog sta­ va. U današnje v r e m e g o t o v o je izlišno primetiti da j e s a s v i m s v e j e d n o d a l i g o v o r i m o o s a d a š n j o s t i ili o v r e m e n u p r e 2000 g o d i n a .

2.

TEOLOŠKE

PREPIRKE STARE

CRKVE

Nije neverovatno što na suprotnost tipova naila­ zimo i inače u istoriji shizama i jeresi rane hrišćan­ s k e c r k v e , t a k o b o g a t e p r e p i r k a m a . E b i o n i t i ili j e vrejski hrišćani, k o j i su m o ž d a istovetni sa p r a h r i šćanima, verovali su u isključivo ljudsku prirodu H r i sta i s m a t r a l i g a z a s i n a M a r i j e i J o s i f a , k o j i j e t e k naknadno svetim d u h o m dobio posvećenje. Ebioniti 25

su, p r e m a t o m e , u t o j t a č k i e k s t r e m p r e m a d o k e t i ma. Ova suprotnost dejstvovala je još dugo posle toga. Ona se p o n o v o p o j a v l j u j e u crkvenopolitički z a o š t r e n o j , ali s a d r ž a j n o u b l a ž e n o j f o r m i o k o 320. g o d . u j e r e s i Arijevoj. A r i j e j e p o r i c a o o d o r t o d o k s n e c r k v e p r e d l o ž e n u f o r m u l u TOJ IlaTpi, 6u.oouffi.os- ( j e d n a k ocu). A k o istoriju velikog arijanskog spora oko h o m u s i j e i h o m o jusi je (Hristova suštinska j e d n a k o s t i suštinska sličnost sa B o g o m ) tačnije p o g l e d a m o , i z ­ g l e d a n a m , istina, d a h o m o j u s i j a r a z g o v e t n o s t a v l j a akcenat na čulno i ljudski opipljivo, nasuprot čisto m i s l e n o m i apstraktnom stanovištu h o m u s i j e . Isto t a k o b i n a m s e m o g l o č i n i t i d a j e p o b u n a monofisita (koji su zastupali apsolutno jedinstvo Hristove p r i ­ rode) protiv diofisitske f o r m u l e Halkedonskog s a b o ­ ra (koji je zastupao nerazdvojivu dvostruku prirodu H r i s t o v u , n a i m e n j e g o v u s j e d i n j e n u ljudsku i božan­ sku p r i r o d u ) p o n o v o p r i z n a l a v a ž e n j e s t a n o v i š t u a p ­ straktnog i nepredstavljivog prema čulno p r i r o d n o m u d i o f i s i t s k o j f o r m u l i . A l i u isti m a h u p a d l j i v o n a m p r e d o č i izlazi č i n j e n i c a d a j e n e s a m o u a r i j a n s k o m pokretu nego i u monofisitskoj prepirci suptilno d o g m a t i č k o p i t a n j e b i l o g l a v n a s t v a r , istina z a o n e g l a v e k o j e s u g a p r v o b i t n o i z n e l e , ali n e z a š i r o k e m a s e , k o j e su se strančarski dočepale prepirke o d o g m a m a . Za njih ni u ona vremena tako suptilno pitanje nije imalo nikakvu motivsku snagu, nego su ih pokretali problemi i zahtevanja političke moći, a ovi nikakva posla nisu imali sa teološkom diferencijom. A k o je diferencija tipova ovde uopšte imala kakav značaj, o n j e b i o u t o m e što j e o n a d a v a l a v a ž n e r e č i , k o j e su na laskav način stavljale obeležje na grube i n ­ stinkte masa. A l i time ni na koji način ne treba da bude ugašeno priznanje činjenice da su za one koji su prepirku raspirivali homusija i h o m o j u s i j a bile o z b i l j n a s t v a r . J e r iza t o g a , i s t o r i j s k i k a o i p s i h o l o ­ ški, k r i l o s e e b i o n i t s k o i s p o v e d a n j e d a j e H r i s t čisti čovek s relativnom (»prividnom«) božanstvenošću, i d o k e t s k o i s p o v e d a n j e d a j e H r i s t čisti B o g s a s a m o p r i v i d n o m t e l e s n o š ć u . I p o d t i m s l o j e m o p e t leži v e ­ lika psihološka shizma. S j e d n e strane, t v r đ e n j e da

26

glavna vrednost i glavni značaj leži u čulno d o h v a t ­ ljivom, čiji je subjekat, iako ne svagda ljudski-ličan, a ono ipak uvek projicirani ljudski osećaj; s druge strane, t v r đ e n j e da glavna v r e d n o s t leži u apstrakt­ n o m i izvanljudskom, čiji je subjekat funkcija, t j . : objektivni prirodni proces koji teče u neličnoj zako­ nitosti, s o n u s t r a n u l j u d s k o g o s e ć a j a , š t a v i š e k a o n j e g o v a osnova. P r v o stanovište previđa funkciju u korist funkcionoga kompleksa, k a k v i m se č o v e k p o ­ j a v l j u j e ; d r u g o stanovište previđa čoveka kao n e m i ­ n o v n o g nosioca, u korist funkcije. O b a stanovišta p o ­ riču glavnu vrednost jedno drugom. Što se zastupni­ ci i j e d n o g i d r u g o g s t a n o v i š t a o d l u č n i j e i d e n t i f i k u j u sa s v o j i m stanovištem, utoliko više i p o k u š a v a j u , možda u najboljoj nameri, da jedno d r u g o m nametnu svoje stanovište i time vrše nasilje nad g l a v n o m vrednošću drugog. D r u g a strana suprotnosti tipova k a o da se p o ­ j a v l j u j e u pelagijanskom s p o r u , u p o č e t k u V v e k a . O d Tertulijana d u b o k o p r o o s e ć a n o i s k u s t v o d a č o v e k ni posle krštenja ne m o ž e izbeći greh postalo je u Augustina, k o j i j e u m n o g o m p o g l e d u s l i č a n T e r t u lijanu, ono sasvim karakteristično, pesimističko u č e ­ n j e o n a s l e d n o m grehu, čija se suština sastoji u p o ­ ž u d i , concupiscentia, n a s l e đ e n o j od A d a m a . Prema činjenici naslednoga greha stajala je u Augustina spasavalačka milost božja s institucijom crkve, k o j u je ona stvorila i koja je upravljala sredstvima spase­ nja. U t o m e shvatanju vrednost č o v e k o v a stoji v e o ­ ma nisko. C o v e k zapravo nije ništa drugo nego bedno, pokvareno stvorenje, koje će u svima okolnostima p o ­ stati p l e n đ a v o l a a k o p o s r e d o v a n j e m c r k v e , k o j a j e ­ dina daje blaženstvo, ne b u d e učestvovao u božanskoj m i l o s t i . T i m e j e v i š e ili m a n j e o t p a d a l a n e s a m o v r e d ­ nost nego i moralna sloboda i samoopredeljenje č o v e k o v o , a z b o g toga je svakako utoliko više rasla v r e d ­ n o s t i z n a č a j i d e j e c r k v e , što j e o d g o v a r a l o p r o g r a ­ mu izrečenom u augustinskoj Civitas Dei. 2

Požuda; mi £lp.a.Qiivr\, p r i t i s a k i propast. 2

b i s m o rekli: neukroćeni libido, koji kao zvezda i sudbine, vodi čoveka u krivicu

27

P r e m a silnom pritisku koji je dolazio od takva shvatanja neprestano se uzdiže osećanje čovekove slobode i moralne vrednosti, k o j e ne dopušta da ga d u g o pritiskuje nijedan uviđaj, ma koliko dubok, i nijedna logika, m a koliko oštra. P r a v o osećanja l j u d ­ s k e v r e d n o s t i n a š l o j e s v o g a b r a n i o c a u Pelagiju, b r i ­ t a n s k o m k a l u đ e r u , i n j e g o v u u č e n i k u Celestiju. N j e ­ g o v o učenje zasnivalo se na moralnoj slobodi č o v e kovoj kao na datoj činjenici. Za psihološku srodnost pelagijanskog stanovišta sa diofisitskim shvatanjem k a r a k t e r i s t i č n o j e d a s u n a p a d a n i p e l a g i j a n c i našli p r i j e m u Nestori ja, m i t r o p o l i t a c a r i g r a d s k o g . N e s t o rije je naglašavao razdvojenost d v e j u priroda Hristovih p r e m a Kirilovu u č e n j u fizičkog jedinstva Hrista k a o b o g o č o v e k a , tpucriKifi čvoocng-. N e s t o r i je n i k a k o n i j e h t e o n i d a s e M a r i j a s h v a t a k a o SEOT6KO5- ( r o d i t e l j k a B o g a ) , n e g o s a m o k a o XeicTTOTĆKog- ( r o d i t e l j k a H r i s t a ) . Staviše, on je misao da je Marija b o g o m a j k a s p u n o prava nazvao paganskom. Od njega je potekla n e ­ stori janska prepirka, k o j a se n a p o s l e t k u završila otcepljenjem nestorijanske crkve.

3.

PROBLEM

TRANSSUPSTANCIJACIJE

S velikim političkim preokretima, slomom R i m ­ skoga Carstva i propašću antičke civilizacije, došao je kraj i o v i m prepirkama. Ali kad je posle više v e k o v a p o n o v o bila postignuta izvesna stabilnost, p o ­ javljivale su se i psihološke diferencije p o n o v o na s v o j k a r a k t e r i s t i č a n n a č i n , i s p r v a p l a š l j i v o , ali s u s porastom kulture postajale intenzivnije. Doduše, to nisu bili više p r o b l e m i koji su pobunili staru crkvu, n e g o s u b i l e n a đ e n e n o v e f o r m e , ali p s i h o l o g i j a k o j a s e p o d n j i m a k r i l a b i l a j e ista. O k o s r e d i n e I X v e k a p o j a v i o s e o p a t Pashasije Radbert p r e d j a v n o š ć u sa s p i s o m o T a j n o j v e č e r i , i u n j e m u je zastupao učenje o transsupstancijaciji, t j . t v r đ e n j e da se v i n o i h o s t i j a u z a j e d n i c i p r e t v a r a j u u istinsku k r v i istinsko telo Hristovo. O v o shvatanje, 28

k a o što j e p o z n a t o , p o s t a l o j e d o g m a , p o k o j o j s e pretvaranje vrši »vere, realiter, substantialiter«; iako su, d o d u š e , » a k c i d e n c i j e « , n a i m e h l e b i v i n o , z a d r ­ ž a l e s v o j i z g l e d , o n e su, i p a k , p o s u p s t a n c i j i , t e l o i krv Hristova. Protiv ove ekstremne konkretizacije j e d n o g simbola osmelio se da iznese suprotno t v r đ e ­ n j e Ratraman, k a l u đ e r u i s t o m m a n a s t i r u g d e je Radbert b i o o p a t . A l i o d l u č n o g p r o t i v n i k a n a š a o j e R a d b e r t u Skotu Eriugeni, v e l i k o m f i l o s o f u i s m e l o m m i ­ sliocu ranog srednjeg veka, koji je toliko visoko i usamljeno stajao iznad svoga v r e m e n a da ga je p r o ­ kletstvo c r k v e stiglo tek posle j e d n o g stoleća, kao što k a ž e Hase u s v o j o j i s t o r i j i c r k v e . K a o o p a t o d M a l m e s b e r i j a b i o j e o k o g o d . 889. u b i j e n o d s v o j i h k a l u đ e r a . Skot Eriugena, k o m e j e p r a v a f i l o s o f i j a b i l a i prava religija, nikako nije bio slep pristalica a u t o ­ r i t e t a i o n o g a što j e j e d a r e d r e č e n o , j e r j e o n , z a r a z ­ liku od većine ljudi svoga vremena, m o g a o sam da misli. On je um stavio nad autoritet, m o ž d a na j e d a n v r l o n e s a v r e m e n n a č i n , ali p r e m a p r i z n a n j u d o c n i j i h v e k o v a pouzdano. Čak i crkvene oce uzvišene iznad svake diskusije on je samo zato i utoliko držao za autoritete ukoliko su u n j i h o v i m spisima bila sadr­ žana blaga ljudskoga uma. Tako je i on smatrao da Tajna v e č e r a nije ništa d r u g o n e g o s p o m e n na o n u p o s l e d n j u v e č e r u k o j u j e Isus slavio s a s v o j i m u č e ­ nicima, što će i inače u m n i ljudi misliti u sva v r e ­ mena. Ali Skot Eriugena, ma koliko jasno i prosto ljudski mislio, i ma koliko malo bio sklon da p o b e g n e od smisla i vrednosti svete c e r e m o n i j e , n i j e se b i o uživeo u duh svoga vremena i u želje svoje okoline, a na to m o ž d a ukazuje i okolnost što su ga ubili n j e ­ g o v i vlastiti manastirski d r u g o v i . Z a t o j e m o g a o u m n o i k o n s e k v e n t n o d a m i s l i , ali u t o m e n i k a k o n i j e imao onakav uspeh kakav je doživeo Radbert, koji, d o d u š e , n i j e m o g a o d a m i s l i , ali j e z a t o o n o š t o j e simbolično i smislom bogato »transsupstancirao« i o g r u b i o u čulno, uživevši se o č e v i d n o u d u h s v o g a vremena, koji je tražio konkretizaciju religioznih d e šavanja. 29

Nije teško u o v o j prepirci prepoznati one o s n o v ­ ne e l e m e n t e na k o j e s m o nailazili v e ć u ranije p o m i njanim prepirkama, naime na apstraktno stanovište, ono koje nije sklono mešanju s konkretnim objektom, i na konkretizatorno, ono koje je okrenuto objektu. Daleko je od nas da s intelektualnog stanovišta i z r e k n e m o sud koji bi jednostrano oduzimao vrednost Radbertu i n j e g o v u naporu. Mada upravo ta dogma mora m o d e r n o m d u h u izgledati kao apsurdna, ipak čovek ne sme dozvoliti da n j o m bude zaveden da je i s t o r i j s k i o g l a s i z a b e z v r e d n u . O n a j e , istina, s k u p o c e n k o m a d z a s v a k u z b i r k u l j u d s k i h z a b l u d a , ali n j e ­ na bezvrednost ne proizlazi otuda eo ipso, jer b i s m o p r e s v a k e o s u d e m o r a l i n a š i r o k o ispitati k a k v o j e b i l o dejstvo te d o g m e u religioznom životu onih vekova, i šta j o š n a š e v r e m e n e p o s r e d n o d u g u j e t o j d o g m i . Ne treba, naime, prevideti da baš vera u stvarnost ovoga čuda zahteva razrešenje psihičkoga procesa od o n o g a što j e č i s t o č u l n o , a t o r a z r e š e n j e n e m o ž e ostati bez uticaja na prirodu psihičkoga procesa. Proces upravljenoga mišljenja, naime, postaje upravo n e ­ mogućnost ako ono što je čulno poseduje suviše v i ­ soku minimalnu vrednost. Z b o g suviše visoke v r e d ­ nosti o n o postojano prodire u dušu, raskida i razara funkciju upravljenoga mišljenja osnovanu baš na i s k l j u č e n j u o n o g a što n e p r i s t a j e u z n j u . I z t o g a p r o ­ stog razloga sasvim jasno proizlazi praktički smisao takvih o b r e d a i d o g m i k o j e se baš s toga stanovišta opiru i čisto oportunističkom i b i o l o š k o m načinu p o s m a t r a n j a , a da i ne g o v o r i m o o n e p o s r e d n i m , s p e ­ cifično religioznim dejstvima koja je pojedinac d o ­ življavao v e r o m u tu dogmu. Koliko god za nas Skot Eriugena visoko stajao, utoliko je m a n j e dopušteno da Radbertov napor omalovažujemo. Ali iz toga slu­ čaja m o r a m o naučiti da je misao introvertnoga i n komensurabilna misli ekstravertnoga, jer su oba oblika mišljenja, s obzirom na svoja određenja, sa­ svim i o s n o v n o različna. M o ž d a bi se m o g l o reći: m i ­ š l j e n j e i n t r o v e r t n o g a j e umno, a m i š l j e n j e e k s t r a ­ vertnoga programatično.

30

N e t r e b a m i s l i t i d a j e o v i m i z v o đ e n j i m a , k a o što izrično h o ć u da istaknem, rešena stvar o individual­ n o j psihologiji i j e d n o g a i drugoga autora. Što o S k o ­ tu E r i u g e n i l i č n o z n a m o — a to je d o s t a m a l o — n i j e dovoljno da izvršimo pouzdanu dijagnozu njegova t i p a . O n o što z n a m o g o v o r i u p r i l o g i n t r o v e r t n o g a tipa. 0 R a d b e r t u n e z n a m o t a k o r e ć i ništa. Z n a m o s a m o t o d a j e o n k a z a o n e š t o što s e p r o t i v i o p š t e m l j u d ­ s k o m m i š l j e n j u , ali s p o u z d a n o m l o g i k o m o s e ć a n j a o t v o r i o o n o što j e o n o v r e m e b i l o s p r e m n o d a p r i h v a t i kao prikladno. Ova činjenica govorila bi u prilog eks­ tra v e r t n o g a t i p a . A l i z b o g n e d o v o l j n o g p o z n a v a n j a i j e d n e i d r u g e ličnosti m o r a m o se uzdržati od suda, jer bi naročito k o d Radberta stvar mogla da b u d e i sasvim d r u k č i j a . On bi m o g a o isto tako da b u d e i introvertan čovek, koji se pored ograničenoga razu­ ma ni na koji način nije uzdizao iznad shvatanja s v o j e okoline, i čija je logika, pored potpune neoriginalnosti, dopirala baš dotle da najbliži zaključak i z ­ v u č e m o iz premisa k o j e gotove leže u spisima otaca. 1 obrnuto, Skot Eriugena m o g a o je da b u d e i ekstravertan kad bi bilo dokazano da ga je nosila sredina k o j a s e n e s a m o o d l i k o v a l a o n i m što s e z o v e c o m m o n sense n e g o i izjavu k o j a je tome odgovarala osećala k a o o n o što d o l i k u j e i što j e d o s t o j n o d a s e želi. O v o poslednje baš za Skota Eriugenu nikako nije doka­ z a n o . A l i , n a d r u g o j strani, z n a m o i t o k a k o j e b i l a velika čežnja onoga vremena za realnošću religiozno­ ga čuda. O v o m karakteru duha vremena morao je p o g l e d Skota Eriugene izgledati kao hladan i u b i stven, d o k se za R a d b e r t o v o t v r đ e n j e m o r a l o osećati d a u n a p r e đ u j e ž i v o t , j e r j e k o n k r e t i z o v a l o o n o što j e svako želeo.

4.

NOMINALIZAM

I

REALIZAM

Prepirka o T a j n o j večeri u IX v e k u nije bila ništa d r u g o n e g o p o č e t a k j e d n e m n o g o v e ć e prepirke, k o j a je d u h o v e v e k o v i m a razdvajala i u sebi sadrža31

vala nedogledne posledice. To je bila suprotnost i z ­ među nominalizma i realizma. P o d nominalizmom razumevamo onaj pravac koji je tvrdio da takozvane u n i v e r s a l i j e ( U n i v e r s a l i a ) — n a i m e r o d n i ili o p š t i p o j m o v i , k a o što s u , n a p r i m e r , l e p o t a , d o b r o , ž i v o t i ­ nja, č o v e k itd. — nisu ništa d r u g o n e g o N o m i n a ( i m e ­ n a ) ili r e č i , p o d r u g l j i v o z v a n i i » f l a t u s v o c i s « . Anatol Frans ( A n a t o l e F r a n c e ) k a ž e : » E t q u ' e s t - c e q u e p e n ser? Et c o m m e n t p e n s e - t - o n ? N o u s pensons avec des mots — s o n g e z - y , u n m e t a p h v s i c i e n n ' a , p o u r c o n s t i t u e r l e s v s t e m e d u m o n d e , q u e l e eri p e r f e c t i o n n e d e s singes et des ehiens.« To je ekstremni nominalizam, i s t o o n a k o k a o k a d Niče ( N i e t z s c h e ) u m s h v a t a k a o »metafiziku jezika«. Obrnuto, realizam je tvrdio egzistenciju universalija ante r e m , n a i m e d a opšti p o j m o v i i m a j u s v o j u egzistenciju za sebe kao Platonove ideje. Uprkos s v o ­ j o j crkvenosti, nominalizam je skeptička struja k o j a hoće da ospori posebnu egzistenciju svojstvenu a p ­ straktnom. To je vrsta naučnog skepticizma u okviru n a j k r u ć e dogmatike. N j e g o v p o j a m realiteta nužno pada sa č u l n i m realitetom stvari, čija individualnost predstavlja o n o što je realno p r e m a apstraktnoj ideji. Striktni realizam, pak, premešta akcenat stvarnosti na apstraktno, na ideju, na universalno, k o j e on stav­ lja ante r e m (pred stvar).

a)

Problem

universalija

u

antici

K a o što p o k a z u j e u k a z i v a n j e n a P l a t o n o v o u č e ­ n j e o i d e j a m a , r e č je o s u k o b u k o j i zadire daleko u p r o š l o s t . N e k o l i k o o t r o v n i h p r i m e d a b a u Platona o »starcima koji kasno uče« i o »siromašnima u duhu« ukazuju na pretpostavke d v e j u srodnih filosofskih škola, k o j e su se r đ a v o slagale s platonskim d u h o m , n a i m e na kiničare i megaričare. P r e d s t a v n i k prve š k o l e , Antisten, b i o j e , m a d a n i k a k o t u đ s o k r a t s k o j a t m o s f e r i d u h a i č a k p r i j a t e l j Ksenojontov, i p a k i z ­ raziti p r o t i v n i k P l a t o n o v a l e p o g s v e t a i d e j a . O n j e č a k n a p i s a o p o l e m i č k i spis p r o t i v P l a t o n a , u k o m e 32

je n j e g o v o ime na nepristojan način obrnuo u Sdda v. Z d d w v z n a č i d e č a k a ili m u š k a r c a , ali p o d p o l n i m a s p e k t o m , j e r o-(idwv d o l a z i od erdihi, p e n i s , a t i m e je Antisten n a m a d o b r o p o z n a t i m p u t e m p r o j e k c i j e n e žno nagovestio čiju on stvar misli da brani protiv P l a t o n a . Z a h r i š ć a n i n a Origena o v a t a k o đ e — p r a o s n o v a , k a o što v i d i m o , b i l a j e u p r a v o đ a v o , s k o j i m je on težio da iziđe na kraj samokastracijom, posle čega je prešao u bogato ukrašeni svet ideja. Ali A n t i ­ sten je bio dohrišćanski paganin, k o m e je j o š na srcu ležala stvar za k o j u je phallus o d v a j k a d a stavljen k a o simbol, naime čulni osećaj; ne samo njemu, nego, kao što j e p o z n a t o , i c e l o j k i n i č k o j š k o l i , k o j o j j e p o p r a t ­ ni motiv bio: natrag prirodi! Razloga koji su A n t i stenovo konkretno osećanje i opažanje mogli da p o mere napred nije bilo malo: pre svega, on je bio p r o ­ leter, k o j i je od s v o j e zavisti napravio vrlinu. On n i j e b i o n i k a k a v Iftafzvris, n i k a k a v p u n o k r v n i G r k . Bio je s periferije; napolju je i učio, pred vratima atenskim, i trudio se da i m a proletersko ponašanje, obrazac kiničke filosofije. Cela škola sastojala se od p r o l e t e r a , ili b a r o d » p e r i f e r i j s k i h « l j u d i , i s v i m a n j i ­ ma glavni posao bio je razorno kritikovanje tradicio­ nalnih vrednosti. Posle Antistena, jedan od najistak­ n u t i j i h p r e d s t a v n i k a š k o l e b i o j e Diogen, k o j i j e s a m s e b i d a o n a d i m a k Kuwv = P a s , a i n j e g o v g r o b u k r a ­ šavao je pas od parskog mramora. Ma koliko da je bila topla njegova ljubav prema čoveku, i ma koliko da je celo njegovo biće bilo puno razumevanja za l j u d s k u p r i r o d u , o n j e n e u m i t n o o b a r a o s v e što j e ljudima njegova vremena bilo sveto. Ismejavao ih je z b o g užasa k o j i je u pozorištu o b u z i m a o gledaoce kad g l e d a j u T i j e s t o v u g o z b u ili t r a g e d i j u E d i p o v a i n c e s t a : antropofagija ipak nije tako rđava, jer ljudsko meso nikako ne m o ž e zahtevati izuzetan položaj prema d r u g o m mesu, a i nesrećan incestan odnos nije n i ­ k a k v a n a r o č i t a n e v o l j a , k a o što n a m p o k a z u j e v e o m a poučan p r i m e r naših d o m a ć i h životinja. U m n o g o ­ strukom pogledu srodna s kiničkom bila je megarska škola. M e g a r a je bila nesrećna suparnica A t e n e ! Posle početka koji je m n o g o obećavao, i u k o m e se Megara 3 Jung, Odabrana dela, V

33

istakla o s n i v a n j e m B i z a n t i o n a i h i b l e j s k e M e g a r e u Siciliji, u s k o r o su izbili unutrašnji nemiri, z b o g k o j i h je Megara venula sve do s v o j e propasti, i bila n a d ­ mašena od Atene u svakom pogledu. Glupe seljačke dosetke zvale su se u A t e n i » m e g a r s k e šale«. Iz te s m a t e r i n i m m l e k o m usisavane zavisti podložnika m o g a o bi se objasniti ne m a l e n b r o j stvari k o j e su karakteristične za megarsku filosofiju. I o v a filosofija, k a o i kinička, bila je sasvim nominalistička, k o j a je stajala u striktnoj suprotnosti p r e m a realizmu ideja u Platona. Istaknut predstavnik toga pravca bio je Stilpon iz M e g a r e , o k o m e je sačuvana o v a karakteristična anegdota: Stilpon je došao j e d a r e d u A t e n u i v i d e o na A k r o p o l j u čudesnu statuu Paladinu, k o j u je izra­ d i o F i d i j a . S a s v i m m e g a r s k i , o n j e p r i m e t i o d a t o nije ćerka Divova, nego Fidijina. U t o j šali i z r a ž e n je i ceo duh megarskoga mišljenja, jer je Stilpon učio da su rodni p o j m o v i bez realiteta i o b j e k t i v n e v a ž n o ­ sti; k o , d a k l e , g o v o r i o č o v e k u , n e g o v o r i n i o k o m e , j e r n e o z n a č a v a OUTE T Ć V S E OUTE T Ć V S E (ni o v o g a n i o n o ­ g a ) . Plutarh mu p r i p i s u j e r e č e n i c u : srEpov Etepou JJ,T) KarnropETcrdcu d a j e d n o n e m o ž e i z j a v l j i v a t i o d r u ­ g o m e . Antisten j e u č i o s l i č n o . Č i n i s e d a j e n a j s t a r i j i p r e d s t a v n i k o v e v r s t e o b r a z o v a n j a s u d o v a b i o Antifont iz Ramnunta, s o f i s t i s a v r e m e n i k S o k r a t o v . J e d ­ n a r e č e n i c a k o j u j e o n s a č u v a o g l a s i : » D u ž i n u niti v i d i o č i m a niti j e m o ž e d u h o m saznati k o s a z n a j e m a koje duge predmete.« Iz te rečenice nesmetano p r o ­ izlazi p o r i c a n j e s u p s t a n c i j a l n o s t i r o d n o g a pojma. O v o m naročitom vrstom suda svakako se potkopa­ vaju temelji Platonovim idejama, jer u Platona baš idejama pripada večno i nepromenljivo važenje i trajanje, dok je »stvarno« i »množina« samo prola­ zan o d s j a j . A k i n i č k o - m e g a r s k i kriticizam sa stano­ višta s t v a r n o g razrešava o n e r o d n e p o j m o v e u čisto kazuistička i deskriptivna imena bez ikakve s u p ­ stancijalnosti. A k c e n a t leži na i n d i v i d u a l n o j stvari. O v u opštepoznatu i fundamentalnu suprotnost Gomperc ( G o m p e r z ) j e j a s n o s h v a t i o k a o problem inherencije i predikacije: 34

K a d , na primer, g o v o r i m o o » t o p l o m « i » h l a d ­ nom«, onda govorimo o »toplim« i »hladnim« stvari­ ma, k o j i m a »toplo« i »hladno« pripadaju kao atributi r e s p . p r e d i k a t i ili iskazi. I s k a z s e o d n o s i n a o n o što j e o p a ž e n o i š t o s t v a r n o p o s t o j i , n a i m e n a t o p l o ili hladno telo. Iz v e ć e g b r o j a sličnih slučajeva i z d v a j a ­ mo p o j a m » t o p l i n e « i » h l a d n o ć e « , a s t i m i n e p o s r e d ­ no v e z u j e m o nešto tvarno, resp. zajedno pomišljamo. Tako n a m je »toplota« i »hladnoća« etc. nešto tvarno zbog odjeka opažanja u apstrakciji. U p r a v o n a m je teško da tvarno otkinemo od apstrakcije, jer ono na prirodan način prianja uza svaku apstrakciju shodno n j e n o m poreklu. U t o m e smislu stvarstvenost p r e d i ­ kata je zapravo a priori. A k o sada p r e đ e m o na n a j ­ b l i ž i viši r o d n i p o j a m , » t e m p e r a t u r u « , o n d a j o š i o v d e bez teškoće osećamo tvarno, koje je, doduše, svoju č u l n u o d r e đ e n o s t o d l o ž i l o u n e š t o , ali n i u č e m u n i j e izgubilo od svoje predstavljivosti. Međutim, i p r e d ­ stavi jivost je usko vezana za čulno opažanje. A k o se p o p n e m o do jednog još m n o g o višeg rodnog pojma, n a i m e d o p o j m a energije, o n d a , d o d u š e , i š č e z a v a k a ­ rakter t v a r n o g a i, isto tako, u i z v e s n o m smislu k v a l i t e t p r e d s t a v l j i v o s t i , ali t i m e o t p o č i n j e i s u k o b o » p r i ­ rodi« energije, n a i m e da li je ona čisto mislena, a p ­ s t r a k t n a , ili j e n e š t o » s t v a r n o « . D o d u š e , u č e n i n o m i nalist našega v r e m e n a u v e r e n je u to da je » e n e r g i ­ j a « g o l o i m e i » t a n t u z « n a š e g d u h o v n o g k a l k i l a , ali ne m o ž e sprečiti da o b i č n a jezička upotreba uzima » e n e r g i j u « k a o nešto sasvim t v a r n o i da u g l a v a m a postojano izaziva n a j v e ć u saznajnoteorijsku p o m e tenost. Stvarstvenost čisto mislenog, k o j a se tako p r i ­ rodno uvlači u naš apstrakcioni proces i stvara » r e a ­ l i t e t « p r e d i k a t a ili a p s t r a k t n e i d e j e , n i j e n i k a k a v v e štački proizvod, n i k a k v o p r o i z v o l j n o hipostasiranje jednoga pojma, nego nešto osobito prirodno nužno. Stvar, n a i m e , ne stoji tako da se apstraktna misao p r o i z v o l j n o h i p o s t a s i r a i da se p r e m e š t a u o n o s t r a n i svet isto tako v e š t a č k o g p o r e k l a , n e g o j e stvarni i s t o rijski proces obrnut. U primitivaca je, naime, imago, psihički o d j e k čulnog osećaja, tako jaka i tako izra3"

35

zito č u l n o o b o j e n a d a ona, k a d s e r e p r o d u k t i v n o p o ­ j a v l j u j e , t j . k a o spontana slika sećanja, p o n e k a d i m a i k v a l i t e t h a l u c i n a c i j e . A k o se, d a k l e , p r i m i t i v n o m č o v e k u p o n o v o p o j a v i slika s e ć a n j a n j e g o v e p o k o j n e majke, on vidi i čuje tako reći n j e n duh. Mi samo »mislimo« na pokojnike, a primitivan č o v e k ih opaža, baš z b o g i z v a n r e d n e čulnosti s v o j i h d u h o v n i h slika. Otuda dolazi primitivna vera u duhove. D u h o v i su o n o što m i sasvim prosto z o v e m o mislima. K a d p r i ­ mitivan čovek »misli«, on zapravo ima vizije, i njihov realitet je toliko velik da on postojano z a m e n j u j e p s i h i č k o i r e a l n o . Pauel ( P o v / e l l ) k a ž e : » L a c o n f u s i o n d e s c o n f u s i o n s d a n s l a p e n s e e d e s n o n - c i v i l i s e s est l a confusion de l'objectif et du subjectif.« Spenser ( S p e n c e r ) i Gilen ( G i l l e n ) k a ž u : » W h a t a s a v a g e e x periences during a d r e a m is just as real to h i m as w h a t he sees w h e n he is awake.« Sto sam ja sam v i ­ d e o od psihologije crnca, sasvim p o t v r đ u j e o n o što sam naveo. Iz te osnovne činjenice psihičkog realizma samostalnosti slike prema samostalnosti čulnog o s e ćaja v o d i p o r e k l o vera u d u h o v e , a ne iz d i v l j a k o v e potrebe za objašnjenjem, koju mu samo Evropljani pripisuju. Misao ima za primitivnog čoveka vizionaran, auditivan i stoga i karakter o b j a v l j i v a n j a . Otuda čarobnik, naime vizionar, jeste u v e k i mislilac p l e ­ m e n a , k o j i p o s r e d u j e z a o b j a v l j e n j e d u h o v a ili b o ­ g o v a . Baš otuda dolazi i m a g i j s k o dejstvo misli, j e r zato što je ona realna, dobra je kao delo, a isto tako i reč, k a o spoljašnja odeća misli, j e r reč izaziva » r e a l ­ ne« slike sećanja, ima dakle »realno« dejstvo. Mi se č u d i m o p r i m i t i v n o j p r a z n o v e r i c i s a m o z a t o što n a m je pošlo za rukom da izvršimo dalekosežno oduzima­ n j e č u l n o g a karaktera psihičke slike, t j . naučili s m o da apstraktno mislimo, razume se sa gore p o m e n u tim ograničenjima. Onaj koji se i praktički bavio a n a ­ litičkom p s i h o l o g i j o m zna da je često p r i m o r a n da i svoje »obrazovane« pacijente podseti na to da » m i ­ š l j e n j e « n i j e n i k a k v o » d e l a n j e « ; j e d n o g a z a t o što v e ruje da je d o v o l j n o da nešto misli, a d r u g o g a zato što s m a t r a d a n e srne o n e č e m u d a m i s l i , j e r b i t o i n a č e m o r a l o i da čini. K a k o se prvobitni realitet psihičke

36

slike p o n o v o lako p o j a v l j u j e , p o k a z u j e san u n o r m a l ­ nog čoveka i halucinacija pri gubitku d u h o v n e r a v ­ noteže. Mistička praksa čak teži da v e š t a č k o m i n t r o v e r s i j o m p o n o v o uspostavi primitivni realitet slike (imago), da povisi protivteg p r e m a ekstraversiji. Upadljiv primer je inicijacija muhamedanskog mističara T e v e k u l - b e g a , k o j u vrši Mola-šah. T e v e k u l - b e g priča: »Posle ovih reči pozvao me je on (Mola-šah) da stanem p r e m a n j e m u , dok su m o j a čula bila kao o p i ­ jena, i naredio mi da d u b o k o u sebi p r o i z v e d e m s v o j u sopstvenu sliku; i pošto mi je oči bio vezao, pozvao me je da sve svoje duševne snage koncentrišem na svoje srce. Poslušao sam, i u trenutku, po b o ž j o j m i ­ losti i uz d u h o v n u p o m o ć šeihovu, otvori se m o j e srce. V i d e o s a m d a j e d u b o k o u m e n i b i l o n e š t o što j e l i č i ­ lo na izvrnut pehar; kad je taj predmet bio uspravljen, osećanje neograničenog blaženstva ispunjavalo je m o j e biće. R e k o h m a j s t o r u : , D u b o k o u sebi v i d i m vernu sliku o v e ćelije u k o j o j p r e d t o b o m sedim, i čini mi se k a o da n e k a k a v d r u g i T e v e k u l - b e g sedi pred nekim drugim Mola-šahom.'« Majstor mu je objasnio to kao prvu pojavu njegove inicijacije. U s k o r o z a t i m s l e d o v a l e su, d o i s t a , j o š d r u g e v i z i j e , pošto je jedared bio otvoren put ka primitivnoj real­ n o j slici. 8

Realitet predikata dat je a priori, j e r on je o d ­ vajkada bio u ljudskom duhu. Samo naknadnom kri­ tikom oduzima se apstrakciji karakter stvarnosti. Još u Platonova v r e m e n a v e r a u m a g i j s k i r e a l i t e t p o j m a reči bila je toliko jaka da je za filosofa bilo v r e d n o izmišljati mudrolije i lažne zaključke, pri č e m u je p o ­ sredstvom apsolutnog značenja reči primoravao sagovornike na apsurdan odgovor. Prost primer je s o ­ f i z a m M e g a r a n i n a Eubulida, z v a n e n k e k a l i m e n ( z a ­ strti). O n g l a s i : » M o ž e š l i p o z n a t i s v o j e g a o c a ? M o g u . Možeš li poznati o v o g a zastrtoga čoveka? Ne m o g u . T i s e b i p r o t i v r e č i š ; j e r o v a j zastrti č o v e k j e t v o j o t a c . Ti, dakle, m o ž e š svoga oca poznati, pa opet ga i ne poznati.« O b m a n a leži s a m o u t o m e što pitanik na s

Buber,

Ekstatische

Konfessionen,

1909,

p.

31

ss.

37

naivan način pretpostavlja da reč »poznati« svaki put obeležava j e d n o isto o b j e k t i v n o stanje stvari, d o k je n j e n o v a ž e n j e u stvari ograničeno samo na izvesne slučajeve. Na istom principu p o č i v a keratin (rogati), k o j i g l a s i o v a k o : » S t o nisi i z g u b i o , j o š i m a š ; r o g o v e nisi i z g u b i o . D a k l e , i m a š r o g o v e . « I t u l e ž i o b m a n a u naivnosti pitanika, koji u premisi pretpostavlja o d ­ r e đ e n o stanje stvari. O v o m m e t o d o m m o g l o s e u v e r ljivo pokazati da je apsolutno značenje reči bilo ilu­ zija. T i m e je napadan i realitet r o d n o g a p o j m a , k o j i je u formi platonske ideje imao čak metafizičku egzi­ s t e n c i j u i i s k l j u č i v o v a ž e n j e . Gomperc k a ž e : » Č o v e k još nije bio ispunjen onim nepoverenjem prema jezi­ ku, k o j e nas oduševljava i dopušta da u recima u p o ­ z n a m o često tako m a l o adekvatan izraz činjenica. Staviše, vladala je naivna vera da krug p o j m a i krug u p o t r e b e reči k o j a mu u celosti odgovara m o r a j u svaki put j e d n o drugo pokrivati.« P r e m a magijskom apsolutnom značenju reči, k o j e pretpostavlja da je n j o m e svaki put dato o b j e k t i v n o stanje stvari, s o f i stička kritika je sasvim na s v o m e mestu. Ona u b e d l j i v o d o k a z u j e n e m o ć r e č i . U k o l i k o su, d a k l e , i d e j e samo imena — pretpostavka koja bi se morala d o ­ kazati — napad na Platona opravdan je. A l i rodni p o j m o v i prestaju da b u d u samo imena ako obeležav a j u sličnosti i k o n f o r m i t e t e stvari i z m e đ u sebe. T a d a je r e č o p i t a n j u da li su ti k o n f o r m i t e t i o b j e k t i v n i ili ne. Stvarno ti konformiteti postoje, otuda i rodni p o j ­ m o v i o d g o v a r a j u realitetu. Oni sadrže realnog t o l i ­ k o k o l i k o egzaktno opisivanje j e d n e stvari. R o d n i p o ­ j a m razlikuje se od toga samo tim što je on opisi­ v a n j e i o z n a č i v a n j e k o n f o r m i t e t a stvari. Otuda sla­ b o s t n e l e ž i u p o j m u ili u i d e j i , n e g o u n j e n o m j e z i č ­ k o m izrazu koji, kao što je r a z u m l j i v o s a m o po sebi, n i p o d k o j i m o k o l n o s t i m a a d e k v a t n o n e d a j e s t v a r ili konformitet stvari. Stoga je nominalistički napad na u č e n j e o idejama u načelu prekorači van je bez o p r a v ­ danja. Otuda je Platonova razdražena odbrana bila p o t p u n o o p r a v d a n a . P r i n c i p i n h e r e n c i j e u Antistena sastoji se u t o m e što se o s u b j e k t u ne m o g u izreći ne samo m n o g i predikati nego uopšte nijedan koji je od

38

njega različan. Antisten je dopustio da važe samo iskazi k o j i s u s a s u b j e k t o m b i l i i d e n t i č n i . B e z o b z i r a na okolnost da takve identične rečenice (kao »slatko je slatko«) uopšte ništa ne iskazuju i stoga su b e s m i ­ s l e n e , s l a b o s t p r i n c i p a i n h e r e n c i j e l e ž i u t o m e što n i identičan sud n e m a nikakva posla sa stvari; reč »tra­ v a « n e m a n i k a k v a posla sa stvari » t r a v a « po sebi. P r i n c i p i n h e r e n c i j e pati u isto t a k o v e l i k o j m e r i od starog fetišizma reči, k o j i n a i v n o pretpostavlja da r e č pokriva i stvar. K a d zato nominalist d o v i k u j e reali­ stu: » T a sanjaš, misliš da imaš posla sa stvarima, a ipak se boriš samo sa h i m e r a m a reči!«, i realist m o ž e isto odgovoriti nominalistu, j e r i nominalist ne radi sa samim stvarima, n e g o s recima, k o j e on stavlja za stvari. I k a d za s v a k u p o j e d i n u stvar stavlja n a ­ ročitu reč, to su ipak u v e k samo reči, a ne same stvari. T a k o j e i d e j a » e n e r g i j e « , d o d u š e , k a o što s m o p r i z n a l i , č i s t p o j a m r e č i , ali i p a k t a k o i z v a n r e d n o realan da akcionarsko društvo k a k v e elektrane plaća otuda dividendu. Upravni odbor nikako ne biste m o ­ gli uveriti u irealitet i d r u g u metafiziku energije. » E n e r g i j a « o z n a č a v a b a š k o n f o r m i t e t p o j a v a sile, k o j i se ne m o ž e poreći i koji najubedljivije svakodnevno dokazuje svoju egzistenciju. Ukoliko je stvar realna, i jedna reč konvencionalno obeležava stvar, utoliko i reči pripada »realno značenje«. Ukoliko je k o n f o r ­ mitet stvari realan, utoliko i r o d n o m p o j m u k o j i o b e ­ ležava konformitet stvari pripada »realno značenje«, i to značenje ni m a n j e ni v e ć e nego značenje reči k o j a obeležava p o j e d i n u stvar. P o m e r a n j e v r e d n o snog akcenta s j e d n e strane na d r u g u jeste stvar i n ­ dividualnog stava i s a v r e m e n e psihologije. O v u o s n o ­ vu Gomperc je o s e t i o i u A n t i s t e n a i i s t i č e o v e t a č k e : »Jaki ljudski razum, opiranje svakoj zanesenosti, možda i jačina individualnog osećanja, k o j e m u p o j e ­ dinačna ličnost, a stoga i pojedinačno biće uopšte važi k a o tip p u n e s t v a r n o s t i . « M i t o m e d o d a j e m o j o š z a ­ vist nepunokrvnoga građanina, proletera, čoveka k o g a je sudbina o s k u d n o obdarila l e p o t o m i k o j i želi d a s e p o p n e n a v i s i n u b a r t i m e što o b a r a v r e d n o s t i

39

drugih. To je naročito karakteristično za kiničara, k o j i je u v e k šeprtljasto o c e n j i v a o d r u g e i k o m e ništa nije bilo sveto, ukoliko je, naime, to pripadalo n e k o ­ me d r u g o m e , i koji se čak n i j e ustezao od narušava­ nja kućnoga mira samo da bi imao priliku da čoveku daje savete. Prema o v o m bitno kritičkom duhovnom pravcu stoji Platonov svet ideja sa s v o j o m v e č n o m S o p s t v e nošću. Jasno je da je psihologija onoga koji je onaj svet stvorio bila suprotno orijentisana p r e m a gore ocrtanom kritičko-analizatornom obrazovanju sudo­ v a . M i š l j e n j e Platonovo a p s t r a h u j e o d m n o ž i n e s t v a r i i sintetičko-konstruktivno stvara p o j m o v e koji o b e ležavaju i izražavaju opšte konformitete stvari k a o o n o što z a p r a v o jeste. N j i h o v a nevidljivost i n a t č o večnost jeste direktna suprotnost konkretizmu prin­ cipa inherencije, koji bi želeo da gradivo mišljenja svede na jedanputno, individualno, stvarno. Ali ovo p r e d u z i m a n j e isto je tako n e m o g u ć n o kao i i s k l j u ­ čivo važenje principa predikacije, koji bi želeo da o n o što je iskazano o m n o g i m p o j e d i n a č n i m stvarima podigne do večne supstancije koja postoji s onu stra­ n u slabosti. O b a o b r a z o v a n j a sudova i m a j u p r a v o n a postojanje, kao što se i o b a na prirodan način n a h o d e u s v a k o m č o v e k u . T o se, p o m o m m i š l j e n j u , n a j ­ bolje vidi iz činjenice da je upravo osnivač m e g a r s k e š k o l e , Euklid iz Megare, p o s t a v i o j e d n o s v e j e dinstvo, koje je neizmerno visoko i nedostižno sta­ jalo iznad individualnog i kazuističkog. On je, naime, elejski princip »bića« povezao sa » d o b r o m « , tako da su za njega »biće« i » d o b r o « bili identični. Protiv toga stajalo je samo »nebiće zla«. O v o optimističko svejedinstvo nije, prirodno, ništa d r u g o n e g o opšti p o j a m najvišeg reda, p o j a m koji obuhvata samo ono što j e s t e , a u isti m a h je i p r o t i v a n s v a k o j e v i d e n c i j i , i to u m n o g o v e ć o j meri n e g o platonske ideje. T i m e je Euklid stvorio kompenzaciju za kritičko razrešav a n j e suda u stvari k a o gole reči. To svejedinstvo je tako daleko i tako n e o p r e d e l j e n o da i ne izražava više n i k a k a v k o n f o r m i t e t stvari, n i j e n i k a k a v tip, n e g o tvorevina želje za jednim jedinstvom koje obuhvata

40

n e u r e đ e n u g o m i l u p o j e d i n a č n i h stvari. Z e l j a za t a k ­ v i m jedinstvom nameće se svima koji vole ekstreman nominalizam, ukoliko oni uopšte pokušavaju da se oslobode svoga negativno-kritičkoga držanja. Otuda u te vrste ljudi često nalazimo jedan jedinstveni osnovni p o j a m izvanredne neverovatnosti i proizvolj­ nosti. N e m o g u ć n a j e , naime, stvar oslanjati se na p r i n c i p i n h e r e n c i j e . Gomperc o t o m e k a ž e o d l i č n o : » T a k a v pokušaj po svoj prilici doživeće neuspeh u svima vremenima. Sasvim je bio isključen njegov uspeh u v r e m e n u k o j e m u je nedostajalo istorijsko r a zumevanje, i koje gotovo nikako nije imalo produ­ b l j e n o g u č e n j a o duši. Tu je bila ne samo pretilačka n e g o i neotklonjiva opasnost da opštepoznate i p r o ­ v i d n i j e , ali s v e u s v e m u m a n j e v a ž n e k o r i s n o s t i p o ­ t i s n u u p o z a d i n u o n e s k r i v e n i j e , ali k o j e u i s t i n i i m a ­ ju v e ć u vrednost. T i m e što je kiničar uzeo za uzor svet životinja i pračoveka, da po t o m obrascu potkreš e i z r a s l i n e k u l t u r e , u d a r i o j e n a m n o g o štošta što j e bilo plod razvitka koji broji mirijade godina i koji se u s v e m u penjao na v e ć u visinu.« Konstruktivni sud, k o j i u suprotnosti p r e m a i n herenciji ukida k o n f o r m i t e t stvari, p r o i z v e o je opšte ideje, koje pripadaju najvišim kulturnim dobrima. Cak i ako te ideje pripadaju mrtvima, ipak nas s n j i ­ m a v e z u j u j o š k o n c i , k o j i su, k a o š t o k a ž e Gomperc, dobili jedva raskidljivu jačinu. On produžuje: » K a o leš k o j i n e m a duše, tako na t o m p u t u i o n o što po sebi n e m a duše m o ž e steći p r a v o na poštedu, p o š t o v a n j e i čak na p o ž r t v o v a n u odanost; neka se pomisli na slike, na g r o b o v e , na v o j n i č k u zastavu. A l i č i n i m li p r e m a sebi s a m o m e nasilje i t r u d i m li se s u s p e h o m da raskinem ono predivo, onda padam u podivljalost, onda doživljujem teške gubitke u svim osećajima k o j i tvrdo hridovito zemljište gole stvarnosti prekri­ v a j u b o g a t i m p o k r i v a č e m cvetna života. Na d u b o k o m poštovanju te nadrasli, na uvažavanju svega o n o g a što bi se m o g l o nazvati stečenim vrednostima, p o č i ­ va svaka prefinjenost, svaki ukras i ljupkost života, svako oblagorođivanje životinjskih nagona, kao i sva­ ko u m e t n i č k o uživanje i zanimanje u m e t n o š ć u — baš 41

sve o n o što su kiničari bili pregli da b e s k r u p u l o z n o i bez samilosti iskorene. Doista — to se s m e drage v o ­ lje priznati n j i m a i n j i h o v i m ne suviše retkim m o ­ dernim sledbenicima — ima jedna granica preko koje se ne smemo pokoravati upravljanju principa asoci­ jacije, a da ne b u d e m o optuženi z b o g ludosti, čak z b o g praznoverice, k o j a j e sasvim izrasla i z b e z g r a ­ ničnog vladanja toga principa.« Ušli s m o toliko opširno u p r o b l e m inherencije i predikacije ne s a m o zato što se taj p r o b l e m p o n o v o pojavio u sholastičkom nominalizmu i realizmu, nego i z a t o što o n j o š u v e k n i j e s t i g a o d o m i r a i i z r a v n a n j a , a m o ž d a n i k a d n e ć e n i stići. J e r o v d e j e p o n o v o reč o tipskoj suprotnosti između apstraktnog stano­ višta, g d e p r e s u d n a v r e d n o s t leži u s a m o m p r o c e s u mišljenja, i m i š l j e n j a i osećanja, k o j e je vezano za orijentaciju posredstvom čulnih objekata. U posledn j e m slučaju duhovni proces je sredstvo za isticanje ličnosti. Nije n i k a k v o č u d o što je baš proleterska f i losofija bila ona koja je usvojila princip inherencije. G d e j e u v e k bilo d o v o l j n o razloga d a s e težište p r e mesti na individualno osećanje, tu mišljenje i osećanje nužnim načinom zbog oskudnosti u pozitivno-stvaralačkoj energiji (koja, n a i m e , sva služi ličnoj svrsi) postaje n e g a t i v n o - k r i t i č n o , o n o anališe i r e dukuje na konkretnu pojedinost. Otuda nastaje n a ­ g o m i l a v a n j e n e u r e đ e n i h p o j e d i n i h stvari, i n j e m u se u najboljem slučaju nadređuje neko neopredeljeno s v e j e d i n s t v o , u k o j e g a j e k a r a k t e r ž e l j e v i š e ili m a n j e providan. A l i g d e težište leži na d u h o v n o m procesu, tu se rezultat d u h o v n o g a stvaranja n a d r e đ u j e m n o ­ žini k a o ideji. Ideja j e k o l i k o g o d j e m o g u ć n o d e p e r s o n a l i s a n a ; ali l i č n o o s e ć a n j e k o l i k o g o d m o ž e p r e ­ lazi u d u h o v n i proces, k o j i o n o hipostasira. K a o gore, tako i o v d e uz p u t m o r a m o postaviti pitanje da li n a m psihologija platonskog učenja o idejama daje pravo d a p r e t p o s t a v l j a m o d a Platon lično pripada introvertnom tipu, i da li n a m p s i h o l o ­ g i j a k i n i č a r a i m e g a r a n a d o p u š t a d a j e d n o g Antistena, Diogena i Stilpona u b r o j i m o u e k s t r a v e r t n e t i p o ­ ve? K a d se polazi od ovako postavljenog pitanja, r e 42

š e n j e j e sasvim nemogućno. I z n a j b r i ž l j i v i j e g p r o u ­ č a v a n j a a u t e n t i č n i h P l a t o n o v i h spisa k a o n j e g o v i h » d o c u m e n t s humains« m o ž d a bi se dalo izvesti k o ­ j e m u bi tipu on lično pripadao. Ja sam ne usuđujem se da iskažem ikakav pozitivan sud. K a d bi neko dokazao da Platon pripada ekstravertnom tipu, ne bi me začudio. O drugima predanje je u tolikoj meri fragmentarno da je rešenje, po m o m mišljenju, n e ­ m o g u ć n o . K a k o i jedna i druga pretresana vrsta m i ­ šljenja dolaze od premeštanja vrednosnog akcenta, r a z u m e se da je isto tako m o g u ć n o da se z b o g i z v e snih razloga u introvertnoga lični osećaj p o m e r a n a pred i superordinuje mišljenju, tako da mišljenje p o ­ staje negativno-kritično. Za ekstravertnog v r e d n o s n i a k c e n a t l e ž i n a v e z i b a š s a o b j e k t o m , ali n e n u ž n o i na l i č n o m odnosu. A k o veza sa o b j e k t o m stoji na p r v o m mestu, onda je duhovni proces, doduše, već s u b o r d i n o v a n , ali n e m a d e s t r u k t i v a n k a r a k t e r a k o s e zanima isključivo p r i r o d o m objekta i uzdržava od uplitanja ličnog osećaj a. Otuda osobiti sukob između principa inherencije i principa predikacije i m a m o da o b e l e ž i m o k a o specijalan slučaj, k o j i u d a l j e m t o k u izučavanja treba da nađe dubokosežnu procenu. O s o ­ bitost o v o g a slučaja leži u t o m e što u n j e m u pozitiv­ n u i n e g a t i v n u u l o g u i g r a i l i č n i o s e ć a j . G d e t i p (opšti p o j a m ) pojedinu stvar svuče do senke, tu je tip, i d e ­ ja, dobila stvarnost. G d e v r e d n o s t p o j e d i n e stvari u n i š t a v a t i p (opšti p o j a m ) , t u d e l u j e a n a r h i s t i č k o r a sturivanje. O b e pozicije su ekstremne i nepravične, ali o n e p r o i z v o d e s l i k u s u p r o t n o s t i , k o j a j e p o t p u n o r a z g o v e t n a i b a š p r e t e r i v a n j e m i s t i č e c r t e k o j e se, svakako u blažoj i stoga skrivenoj formi, n a h o d e i u b i ć u i n t r o v e r t n o g i ekstravertnog tipa, č a k i a k o je reč o ličnostima u kojih lični osećaj nije p o m e r e n u p r v i red. Jer znatnu razliku u b i ć u čini to da li j e , n a p r i m e r , d u h o v n o g o s p o d a r ili sluga. G o s p o d a r misli i oseća drukčije n e g o sluga. Ni dalekosežna apstrakcija od ličnog u prilog opšte vrednosti ne m o ž e sasvim eliminisati lične primese. U k o l i k o o v e p o s t o ­ je, i mišljenje i osećanje sadrže one destruktivne t e n ­ dencije k o j e dolaze od samopotvrđivanja ličnosti p r e -

43

ma neprijatnim socijalnim uslovima. Ali čovek bi pao u veliku zabludu ako bi, z b o g postojanja ličnih t e n ­ dencija, hteo i proizvedene opšte vrednosti da svede na lična nevidljiva strujanja. To bi bila nadripsihologija. Ali ona postoji.

b)

Problem

universalija

u

sholastici

Problem i jednog i drugog obrazovanja sudova ostao je nerešen, jer — tertium n o n datur. T a k o je Porfirije p r e d a o p r o b l e m u s r e d n j e m v e k u : » M o x d e generibus et speciebus illud q u i d e m sive subsistant s i v e i n n u d i š i n t e l l e c t i b u s p o s i t a sint, s i v e s u b s i s t e n tia c o r p o r a l i a s i n t a n i n c o r p o r a l i a , e t u t r u m s e p a r a t a a sensibilibus an in sensibilibus posita et circa haec consistentia, dicere recusabo« ( » S t o se tiče opštih i rodnih p o j m o v a , pitanje je da li su oni supstancijalni ili s a m o i n t e l e k t u a l n i , d a l i s u t e l e s n i i l i n e t e l e s n i , d a l i s u o d v o j e n i o d s t v a r i o p a ž a n j a ili s u u n j i m a i oko njih.«) U tome obliku primio je problem srednji vek: razlikuje se platonsko shvatanje, k o j e tvrdi da u n i v e r s a l i a p o s t o j e a n t e r e m , d a o p š t e ili i d e j a p o ­ s t o j i k a o o b r a z a c ili p r i m e r p r e s v i h p o j e d i n i h s t v a r i i s a s v i m o d v o j e n o o d n j i h fcv oupavtco TĆTOO ( n a n e b e ­ s k o m m e s t u ) , k a o što m u d r a D i o t i m a k a ž e S o k r a t u u razgovoru o »lepom«. » N e ć e m u s e t o lepo p o k a z a t i k a o n e k o l i c e , n i k a o r u k e , n i k a o išta d r u g o š t o p r i p a d a t e l u ; n i t i k a o kakav g o v o r , niti k a o k a k v o z n a n j e ; a ni k a o nešto što je sadržano u č e m u d r u g o m , bilo to u živu biću, ili u z e m l j i , ili n a n e b u , ili u č e m u d r u g o m , n e g o k a o nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno i večno. M e đ u t i m , s v e o s t a l o š t o j e l e p o u č e s t v u j e u t o m e na o v a k a v n e k a k a v način što to ostalo nastaje i n e s t a j e , a o n o n i t i se išta p o v e ć a v a , n i t i se s m a n j u ­ j e , niti m u s e išta i n a č e d e š a v a « (Simposion 211 V . ) . P r e m a p l a t o n s k o j f o r m i s t a j a l o j e , k a o što s m o videli, kritičko m n e n j e da su rodni p o j m o v i samo reči. U t o m e slučaju realno je prius, a idealno p o s t e -

44

rius. To gledište post rem.

obeležili

su

recima:

universalia

Između ta dva shvatanja stoji umereno reali­ s t i č k o s h v a t a n j e Aristotelovo, k o j e s e m o ž e o b e l e ž i t i k a o » u n i v e r s a l i a i n r e « : d a , n a i m e , f o r m a (elSos ) i gradivo postoje zajedno. Aristotelovo stanovište je konkretističan posrednički pokušaj, koji potpuno o d ­ g o v a r a b i ć u Aristotelovu. P r e m a t r a n s c e n d e n t a l i z m u s v o g a u č i t e l j a Platona, č i j a j e š k o l a d o c n i j e p a l a u n e k i p i t a g o r s k i m i s t i c i z a m , Aristotel j e s a s v i m b i o č o ­ v e k stvarnosti, n j e g o v e antičke stvarnosti, m o r a se r e ć i , k o j a j e s a d r ž a v a l a m n o g o k o n k r e t n o g što s u docnija vremena prihvatila i pribrojila inventaru ljudskog duha. N j e g o v o rešenje odgovara konkretizmu antičkog c o m m o n sense-a. -

Te tri f o r m e d a j u i člananje s r e d n j o v e k o v n i h p o ­ g l e d a u v e l i k o j p r e p i r c i o u n i v e r sali j a m a , k o j a j e z a ­ p r a v o bila esencija sholastike. Ne m o ž e biti m o j z a ­ datak — v e ć zbog m o j e oskudne k o m p e t e n c i j e — da ulazim u pojedinosti velikoga spora. Ja ću se z a d o v o ­ ljiti n a g o v e š t a j n i m orijentacijama. Prepirka j e o t p o ­ č e l a p o g l e d i m a Johana Roscelina k r a j e m XI veka. Za njega su universalije bile samo nomina rerum, i m e n a s t v a r i , ili, k a o što t r a d i c i j a k a ž e : » f l a t u s v o c i s « . Z a n j e g a s u postojale s a m o p o j e d i n e stvari, j e d i n k e . O n j e b i o , k a o što Tejlor ( T a y l o r ) o d l i č n o p r i m e ć u j e , »strongly held by the reality of individuals«. Najbliži zaključak bio je da i Boga treba pomišljati samo kao j e d i n k u , a t i m e i t r o j s t v o r a z r e š i t i u t r i l i c a , č i m e je Roscelin d o s p e o z a p r a v o d o t r i t e i z m a . R e a l i z a m k o j i je tada p r e v l a đ i v a o nije m o g a o dopustiti da mu se to n a r e đ u j e : g o d . 1092, n a j e d n o m s i n o d u u S o a s o n u , Roscelinova shvatanja bila su osuđena. Na drugoj strani s t a j a o je Vilhelm od Sampoa, u č i t e l j Abelarov, e k s t r e m a n realist, ali a r i s t o t e l s k e o b o j e n o s t i . P o A b e l a r u , o n j e u č i o d a j e d n a ista s t v a r u s v o m t o t a ­ litetu i u j e d n a k o v r e m e postoji u različnim p o j e ­ dinim stvarima. I z m e đ u p o j e d i n i h stvari n e m a uopšte nikakve bitne različnosti, n e g o s a m o različnost » a k c i dencija«. Poslednjim p o j m o m stvarne različnosti s t v a r i o k a r a k t e r i s a n e s u k a o s l u č a j n o s t i , k a o što s u 45

u dogmi transsupstancijacije hleb i vino kao takvi samo »akcidencije«. Na s t r a n i r e a l i z m a s t a j a o je i Anzelm od Kenterberija, o t a c s h o l a s t i k e . S a s v i m p l a t o n s k i , u n j e g a »universalia« leže u b o ž a n s k o m logosu. Iz toga duha t r e b a s h v a t i t i i p s i h o l o š k i v a ž a n dokaz o postojanju Boga, k o j i je p o s t a v i o A n z e l m i k o j i se z o v e ontolo­ ški. O v a j d o k a z e g z i s t e n c i j u b o ž j u i z v o d i i z i d e j e B o g a . Fihte (J. H . F i c h t e ) ( P s v c h o l o g i e I I , 120) f o r mulisao je taj dokaz ukratko o v a k o : » P o s t o j a n j e i d e ­ je n e č e g a n e u s l o v l j e n o g a u našoj svesti d o k a z u j e r e ­ alnu egzistenciju toga neuslovljenoga.« A n z e l m o v a je misao da p o j a m najvišega bića k o j i se nalazi u intelektu uključuje i kvalitet egzistencije (non potest esse i n i n t e l l e c t u s o l o ) . O n , d a k l e , z a k l j u č u j e : V e r o e r g o est aliquid, q u o m a j u s cogitari n o n potest, ut n e c c o g i t a r i p o s s e t n o n esse, e t h o c e s t u , D e u s n o s t e r . ( S t o g a zaista p o s t o j i n e š t o o d č e g a s e n e š t o v e ć e n e m o ž e zamisliti, tako da se ne bi m o g l o zamisliti i da t o n e p o s t o j i , a t o s i ti, g o s p o d e B o ž e n a š . — P r o s l o g i o n s e u A l l o q u i u m d e D e i e x i s t e n c i a , p . 110). L o g i č k a slabost ontološkoga a r g u m e n t a toliko je opštepoznata da već treba objasniti psihološke razlo­ ge zbog čega je d u h kao A n z e l m m o g a o postaviti o v u a r g u m e n t a c i j u . Najbliži razlog treba tražiti u opštoj psihološkoj dispoziciji realizma uopšte, naime u č i ­ njenici da ne s a m o izvesna ljudska klasa n e g o i, p r e ­ ma struji vremena, izvesne ljudske grupe svoj v r e d nosni akcenat premeštaju na ideju, tako, da im ideja predstavlja višu realnu resp. životnu, vrednost n e ­ goli stvarnost p o j e d i n i h stvari. Otuda se n j e m u čini prosto n e m o g u ć n o prihvatiti d a o n o što i m j e n a j d r a g o c e n i j e i n a j v a ž n i j e ne bi t r e b a l o i stvarno da postoji. Štaviše, oni n a j j a č i dokaz za samo dejstvo tih dragocenih i važnih stvari i m a j u u rukama, j e r je n j i h o v život, n j i h o v o m i š l j e n j e i osećanje, kao što je opštepoznato, sasvim orijentisano p r e m a t o m e gledi­ štu. N e v i d l j i v o s t i d e j e n i š t a n e s m e t a s t v a r i p o r e d n j e n o g i z v a n r e d n o g dejstva, a o n o je b a š stvarnost. Oni i m a j u idealan, a nikako senzualističan p o j a m stvarnosti. x

46

S a v r e m e n i p r o t i v n i k A n z e l m o v , Gaunilo, p r i g o ­ vorio je v e ć da česta predstava o s r e ć n o m i savrše­ n o m ostrvu (kao što je, na primer, feačka zemlja) ipak nužno ne dokazuje i n j e g o v u stvarnu egzisten­ ciju. Taj p r i g o v o r je o p i p l j i v o u m a n . T a k v i i slični prigovori u toku v e k o v a nisu se javljali u m a l o m b r o ­ j u , ali t o n i k a k o n i j e s m e t a l o d a o n t o l o š k i a r g u m e n a t ne izumre sve do najnovijega vremena; njega su još u X I X v e k u z a s t u p a l i Hegel ( H e g e l ) , Fihte i L o c e (Lotze). T a k v e kontradikcije ne treba pripisivati n e ­ k o j n a r o č i t o j o s k u d n o s t i u l o g i c i ili n e k o j j o š m n o g o v e ć o j zaslepljenosti n a j e d n o j ili d r u g o j strani. T o b i bilo bljutavo. Naprotiv, reč je o dubokosežnim psiho­ loškim razlikama, k o j e treba jedared priznati i čvrsto i h d r ž a t i . P r e t p o s t a v k a d a i m a s a m o jedna p s i h o l o ­ g i j a ili s a m o j e d a n p s i h o l o š k i o s n o v n i p r i n c i p j e s t e nepodnošljiva tiranija pseudonaučne predrasude o n o r m a l n o m čoveku. G o v o r i se u v e k o č o v e k u i n j e g o ­ v o j »psihologiji«, k o j a se svaki p u t svodi na »ništa d r u g o n e g o « . Isto tako g o v o r i se u v e k o stvarnosti k a o da je i m a s a m o jedna. Stvarnost je o n o što u j e d n o j ljudskoj duši dejstvuje, a ne o n o o č e m u izvesni ljudi pretpostavljaju da d e j s t v u j e i što se uopštava na u n a pred usvojen način. Ma koliko se pri t o m e naučno postupalo, ne treba zaboraviti da nauka nije » s u m m a « života, d a j e ona, štaviše, s a m o j e d a n o d p s i h o ­ loških stavova, samo jedna forma ljudskoga m i ­ šljenja. Ontološki argumenat nije nikakav argumenat i nikakav dokaz, nego psihološko konstatovanje činje­ nice da i m a klasa ljudi k o j o j je određena ideja o n o š t o d e j s t v u j e i što j e s t v a r n o , s t v a r n o s t k o j a t a k o reći dopire do sveta opažanja. Senzualist kuca na i z vesnost svoga »realiteta«, a č o v e k ideje stoji na s v o ­ j o j psihološkoj stvarnosti. Psihologija m o r a da se p o ­ m i r i s a e g z i s t e n c i j o m tih d v a j u (ili v i š e t i p o v a ) , i d a se u s v a k o m slučaju u s v i m a o k o l n o s t i m a kloni toga da jedan tip shvati kao n e r a z u m e v a n j e drugoga, i n i ­ k a d a n e srne o z b i l j n o p o k u š a v a t i d a j e d a n t i p s v e d e na drugi, kao da bi svaki drukčiji oblik bio samo funkcija jednoga. T i m e ne treba da bude poništen

47

potvrđeni naučni princip — principia explicandi praeter necessitatem n o n sunt multiplicanda. Jer n u ­ žnost v e ć e g b r o j a objašnjačkih principa postoji. B e z obzira na to što s m o o v d e izneli u prilog o v e p r e t ­ postavke, trebalo bi nekome da otvori oči značajna č i n j e n i c a d a j e n a i m e , i p o r e d t o g a što j e Kant ( K a n t ) , kako se čini, definitivno o b o r i o argumenat, ne m a l e n broj pokantovskih filosofa argumenat p o n o v o p r i h v a ­ t i o . I d a n a s s m o m i p o n o v o i s t o t a k o ili, č a k , j o š m n o g o više udaljeni od sporazuma o suprotnosti idealizam-realizam, spiritualizam-materijalizam, zajedno sa svima sporednim pitanjima, negoli rani srednji vek, koji je bar i m a o zajednički p o g l e d na svet. U prilog ontološkoga dokaza n e m a doista n i j e ­ dan logički argumenat koji bi računao na moderni intelekat. Ontološki argumenat u s a m o m sebi n e m a baš n i k a k v a posla s l o g i k o m , n e g o je on u f o r m i u k o j o j g a j e Anzelm o s t a v i o i s t o r i j i n a k n a d n o i n t e l e k tualizovana ili racionalizovana psihološka činjenica, što se, p r i r o d n o , n i j e m o g l o d o g o d i t i b e z p e t i t i o p r i n cipii i ostalih sofizama. A l i baš u t o m e p o k a z u j e se n e o b o r i v o v a ž e n j e a r g u m e n t a što o n e g z i s t u j e , i š t o ga consensus gentium dokazuje kao opštu činjenicu k o j a je tu. T r e b a računati sa č i n j e n i c o m , a ne sa s o ­ fizmom njena obrazloženja, jer se pogreška ontolo­ škoga a r g u m e n t a sastoji j e d i n o u t o m e što želi da logički argumentuje onde gde je on ipak nešto m n o g o više negoli samo logički dokaz; reč je, naime, o psi­ hološkoj činjenici, koja je svojim pojavljivanjem i s v o j o m delatnošću u tolikoj meri jasna da čak ne p o ­ trebu je nikakve argumentacije. Consensus gentium dokazuje da je A n z e l m u pravu kad konstatuje da ima B o g a , j e r s e o n z a m i š l j a . T o j e o p š t e p o z n a t a i s t i ­ na, č a k n i š t a d r u g o n e g o i d e n t i č n a r e č e n i c a . » L o g i č ­ k o « obrazloženje je p o r e d toga sasvim izlišno i p o n a j pre još lažno ukoliko je A n z e l m na svojoj ideji o B o g u hteo da dokaže tvarnu stvarnost. On kaže: »Existit ergo procul dubio aliquid, q u o maius cogitari non volet, et in intellectu et in re.« Postoji, dakle, iznad svake sumnje nešto od čega se veće ne m o ž e z a m i š l j a t i , i to ne s a m o u i n t e l e k t u n e g o i u s t v a r i 48

(stvarstvenost, »realnost«). A l i p o j a m »res« bio je s h o l a s t i c i n e š t o što j e s m i š l j u s t a j a l o n a j e d n a k o j v i ­ sini. T a k o je Dionisije Areopagita, č i j i su spisi v r š i l i znatan uticaj na ranu s r e d n j o v e k o v n u filosofiju, r a z ­ l i k o v a o j e d n o p o r e d d r u g o g a entia rationalia, intellectualia, sensibilia, simpliciter existentia (stvari r a ­ cionalne, intelektualne, senzibilne, stvari k o j e prosto p o s t o j e ) . Toma Akvinski n a z i v a » r e s « o n o » q u o d est in a n i m a « (što je u d u š i ) a i o n o » q u o d est e x t r a a n i m a m « (što j e i z v a n d u š e ) . U t o m z n a m e n i t o m i z j e d načivanju još se vidi primitivna stvarstvenost (»real­ nost«) misli u tadašnjem shvatanju. Otuda se iz toga stanja duha lako m o ž e razumeti i psihologija o n t o l o ­ škoga dokaza. Hipostasiranje ideje nije bilo nikakav bitan korak, nego nesmetano dato kao odjek primi­ t i v n e č u l n o s t i m i s l i . Gaunilov p r o t i v d o k a z j e p s i h o ­ loški n e d o v o l j a n , j e r se i ideja o s r e ć n o m ostrvu, k a o š t o d o k a z u j e c o n s e n s u s g e n t i u m , č e s t o p o j a v l j u j e , ali, ipak, pokazuje m a n j e dejstvo negoli ideja o Bogu, k o j o j z b o g toga pripada viša »realitetska vrednost«. Svi docniji, koji su p o n o v o prihvatili ontološki argumenat, pali su u z a b l u d u A n z e l m o v u , b a r u p r i n ­ c i p u . Kantova a r g u m e n t a c i j a m o ž d a b i b i l a d e f i n i ­ tivna. Stoga ć e m o ukratko preći na nju. K a n t kaže » d a j e p o j a m a p s o l u t n o n u ž n a b i ć a čist p o j a m u m a , t j . čista i d e j a , č i j a o b j e k t i v n a r e a l n o s t t i m e što j e u m potrebuje još ni izdaleka nije dokazana.« »Ali neuslovljena nužnost sudova nije apsolutna nužnost stvari. Jer apsolutna nužnost suda jeste s a m o u s l o v i j e n a n u ž n o s t s t v a r i ili p r e d i k a t a u s u d u . « N e p o s r e d n o p r e t o g a d a j e Kant k a o p r i m e r n u ­ ž n a s u d a d a t r o u g a o i m a tri u g l a . N a t u r e č e n i c u p o ­ ziva se k a d p r o d u ž u j e : » P r e t h o d n i stav ne znači da su baš tri u g l a nužna, n e g o u t v r đ u j e da, p o d u s l o v o m d a j e d a n t r o u g a o p o s t o j i , n u ž n o p o s t o j e i tri u g l a . Pri svemu tome ta logička nužnost pokazala je tako veliku m o ć svoje iluzije da mi, pošto smo u nekoj stvari obrazovali p o j a m a priori, k o j i je takav da, po našem mišljenju, svojim obimom obuhvata i njenu egzistenciju, uobražavamo da pouzdano m o ž e m o i z ­ vesti o v a j zaključak: k a k o o b j e k t u o v o g a p o j m a n u 4 Jung, Odabrana dela, V

49

žno pripada egzistencija, tj. p o d u s l o v o m da ja o v u stvar stavim kao datu (egzistentnu), onda se i n j e n a egzistencija stavlja nužno (prema pravilu identiteta), i p r e m a t o m e samo to biće m o r a biti nužno, j e r se n j e g o v a e g z i s t e n c i j a u isti m a h z a m i š l j a u j e d n o m proizvoljno usvojenom sudu i pod uslovom da ja n j e ­ g o v predmet stavim.« M o ć iluzije na k o j u Kant ovde c i l j a n i j e n i š t a d r u g o n e g o p r i m i t i v n a , magijska moć reči, k o j a j e u p o j m u s a k r i v e n o i m a n e n t n a . T r e b a l o je da prođe dug razvitak dok su ljudi najzad p o t p u ­ n o u v i d e l i d a r e č , f l a t u s v o c i s , n e z n a č i ili n e r a đ a svaki put i realitet. A l i činjenica da su to izvesni l j u ­ di uvideli još ni blizu nije mogla da u svima glavama iskoreni praznoveričnu m o ć koja je imanentna f o r mulisanom p o j m u . O č e v i d n o je da i u toj »instinktiv­ n o j « p r a z n o v e r i c i i m a n e č e g a što s e n e m o ž e i s k o r e niti, j e r p o k a z u j e n e k o p r a v o n a egzistenciju, k o j e svakako dosad nije bilo dovoljno uvaženo. Paralog i z a m (pogrešan zaključak) ulazi na sličan način u o n t o l o š k i a r g u m e n a t , n a i m e i l u z i j o m , k o j u Kant n a ovaj način objašnjava. On najpre govori o tvrđenju o »apsolutno n u ž n i m s u b j e k t i m a « , čiji je p o j a m u p r a ­ v o i n h e r e n t a n p o j m u e g z i s t e n c i j e , k o j i se, d a k l e , n e m o g u poništiti bez unutrašnjih protivrečnosti. Taj pojam bio bi pojam »najrealnijega bića«. »Ono, tvr­ dite vi, sadrži c e l o k u p a n realitet, i vi imate p r a v o da takvo biće smatrate za m o g u ć n o . .. Celokupan rea­ litet p a k o b u h v a t a i e g z i s t e n c i j u : d a k l e , e g z i s t e n c i j a leži u p o j m u o n e k o m m o g u ć n o m . A k o se sad o v a stvar poništi, onda se poništava unutrašnja m o g u ć ­ nost stvari, a to je protivrečnost. Ja o d g o v a r a m : Vi ste z a p a l i u p r o t i v r e č n o s t j o š o n d a k a d ste u p o j a m j e d n e s t v a r i k o j u ste, b i l o p o d k o j i m s k r i v e n i m i m e ­ n o m , hteli da zamislite samo po n j e n o j mogućnosti već uneli p o j a m egzistencije. A k o v a m se to dopusti, o n d a ste p r i v i d n o i g r u d o b i l i , ali u s t v a r i n i s t e n i š t a k a z a l i , j e r ste u č i n i l i p r o s t u t a u t o l o g i j u . « »Biće očevidno nije nikakav realan predikat, t j . p o j a m o n e č e m u što m o ž e p r i d o ć i p o j m u j e d n e s t v a r i . O n o j e s a m o p o z i c i j a j e d n e s t v a r i ili i z v e s n i h o d r e ­ đ e n j a po sebi. U l o g i č k o j upotrebi o n o je samo kopula

50

j e d n o g a s u d a . S t a v Bog je svemoćan s a d r ž i d v a p o j ­ ma koji imaju svoje objekte: B o g a i svemoć. Rečca je n i j e s a m a p o s e b i n e k i p r e d i k a t , n e g o s a m o o n o što predikat stavlja u o d n o s p r e m a subjektu. A k o sad u z m e m subjekat (Bog) zajedno sa svima n j e g o v i m p r e d i k a t i m a ( u k o j e s p a d a i s v e m o ć ) , p a k a ž e m : Bog jeste ili ima Boga, o n d a n e d o d a j e m n i k a k a v n o v p r e ­ dikat p o j m u o Bogu, nego samo stavljam subjekat po sebi, sa svima n j e g o v i m predikatima, i to p r e d m e t u odnosu na m o j p o j a m . Oni o b o j e m o r a j u sadržavati j e d n o isto, i o t u d a p o j m u k o j i i z r a ž a v a s a m o m o g u ć ­ n o s t n e m o ž e p r i d o ć i n i š t a d r u g o , z a t o što j a ( p o m o ć u i z r a z a : o n jeste) z a m i š l j a m n j e g o v p r e d m e t k a o a p s o ­ l u t n o d a t . I t a k o o n o što j e s t v a r n o n e s a d r ž i u s e b i n i š t a v i š e n e g o o n o što j e s a m o m o g u ć n o . S t o r e a l n i h talira n e s a d r ž e n i š t a v i š e n e g o sto m o g u ć n i h t a l i r a . « » A l i m o j e i m o v n o s t a n j e s a sto r e a l n i h t a l i r a v e ć e je nego s n j i h o v i m prostim p o j m o m (tj. s n j i h o ­ v o m mogućnošću).« » N e k a n a š p o j a m o n e k o m p r e d m e t u s a d r ž i što b i l o i k o l i k o mu drago, ipak mi m o r a m o iz n j e g a izići da bi o v o m predmetu dodelili egzistenciju. K o d p r e d ­ meta čula to se dešava na osnovu veze sa jednim od m o j i h o p a ž a j a p o e m p i r i j s k i m z a k o n i m a ; ali što s e tiče objekata čistoga mišljenja, ne postoji nikakvo sredstvo da se sazna njihova egzistencija, jer ona bi s e m o r a l a saznati p o t p u n o a p r i o r i ; m e đ u t i m , n a š a svest o svakoj egzistenciji pripada p o t p u n o jedinstvu iskustva, te iako se egzistencija izvan o v o g a polja zai­ sta n e m o ž e o g l a s i t i z a a p s o l u t n o n e m o g u o n u , i p a k j e ona pretpostavka k o j u ničim ne m o ž e m o opravdati.« O v o o p š i r n o p o d s e ć a n j e n a Kantovo d u b o k o r a z ­ r a č u n a v a n j e čini mi se p o t r e b n o , j e r baš tu nalazimo n a j č i s t i j e r a z l i k o v a n j e i z m e đ u e s s e i n i n t e l l e c t u i esse i n r e . Hegel j e z a m e r i o K a n t u d a s e p o j a m o B o g u n e m o ž e u p o r e đ i v a t i s a s t o talira u f a n t a z i j i . A l i k a k o Kant s p r a v o m kaže, logika apstrahuje od svakoga sadržaja, jer ona ne bi bila više nikakva logika kad bi sadržaj bio pretežnij i. K a o uvek, i z m e đ u logičkog ili-ili n e m a ničega trećeg — naime, p o s m a t r a n o sa stanovišta logike. Ali i z m e đ u »intellectus« i »res« ima 4'

51

još »anima«, i to »esse in anima« čini celu ontološku a r g u m e n t a c i j u i z l i š n o m . S a m K a n t je u Kritici prak­ tičkog uma u č i n i o v e l i č a n s t v e n p o k u š a j da » e s s e in anima« opravda filosofski. On tu uvodi B o g a kao p o ­ stulat p r a k t i č k o g u m a , a t a j p o s t u l a t p r o i z l a z i i z t e ­ žnje za najvišim dobrom, nužne zbog apriorno sazna­ n o g poštovanja za moralni zakon i iz pretpostavke n j e g o v o g o b j e k t i v n o g realiteta k o j a otuda izvire. »Esse in anima« jeste psihološka činjenica, o k o ­ j o j j e d i n o t r e b a resiti d a l i s e j e d a r e d , v i š e p u t a ili universalno pojavljuje u ljudskoj psihologiji. Činje­ nica koja se naziva B o g i formuliše kao »najviše d o ­ b r o « znači, kao što v e ć t e r m i n pokazuje, najvišu d u ­ š e v n u v r e d n o s t ili, d r u g i m r e c i m a , p r e d s t a v u k o j o j s e d o d e l j u j e ili j o j f a k t i č n o p r i p a d a n a j v i š i i n a j o p š t i ji značaj s o b z i r o m na o d r e đ e n j e našeg delanja i n a ­ šega mišljenja. U jeziku analitičke psihologije p o j a m 4

0 B o g u p o j a v l j u j e se zajedno s o n i m k o m p l e k s o m predstava koji p r e m a pređašnjoj definiciji ujedinjuje u sebi najviši zbir o n o g a što z o v e m o libido (psihička energija). Prema tome, faktični animin p o j a m o B o g u bio je u različnih ljudi sasvim različit, što o d g o v a r a 1 iskustvu. B o g n i j e ni u ideji stalno b i ć e , a j o š m n o g o m a n j e u stvarnosti. Jer najviša delatna vrednost l j u d s k e d u š e j e s t e , k a o što j e p o z n a t o , v e o m a r a z l i č n o l o k a l i s a n a . I m a t a k v i h &vb ttebs~ri KoiXia ( k o j i m a je B o g t r b u h , P h i l . 3 , 19), n o v a c , n a u k a , m o ć , s e k s u a l ­ nost itd. V e ć p r e m a lokalizaciji najvišega d o b r a p o r j r a se cela psihologija jedinke, b a r u g l a v n i m c r t a ­ ma, tako da psihološka »teorija« koja se osniva isključivo na nekom osnovnom nagonu, kao na prim e r n a p o h l e p i z a n o v c e m ili s e k s u a l n o s t i , m o ž e svagda adekvatno objasniti samo crte sporednog značaja. c)

Abelarov

pokušaj

ujedinjavanja

N i j e b e z i n t e r e s a ispitati k a k o j e s a m a s h o l a stika p o k u š a l a da i z g l a d i s p o r o u n i v e r s a l i j a m a i da stvori ravnotežu i z m e đ u tipskih suprotnosti, k o j e je 4

52

Kritik

der

praktischen

Vernunft,

p.

90

i

157

ss.

razdvojilo tertium n o n datur. O v a j pokušaj i z j e d n a ­ č e n j a j e s t e d e l o Abelara, o n o g a n e s r e ć n o g a č o v e k a k o j i j e p l a n u o l j u b a v l j u p r e m a H e l o j z i i s v o j u strast m o r a o d a plati g u b i t k o m s v o j e muškosti. K o p o z n a j e život A b e l a r o v zna u kolikoj je meri n j e g o v a v l a ­ stita d u š a p r i h v a t i l a o n a o d v o j e n a d v o j s t v a s u p r o t n o ­ sti, k o j i h j e s j e d i n j e n j e n j e m u f i l o s o f s k i n a s r c u l e ­ ž a l o . Remiza ( R e m u s a t ) karakteriše Abelara kao eklektičara, koji je, doduše, sve izrečene teorije o u n i v e r s a l i j a m a k r i t i k o v a o , ali j e o d s v i h i p a k u z e o o n o š t o j e i s t i n i t o i o d r ž i j i v o . A b e l a r o v i spisi, u k o l i k o s e o d n o s e na spor o universalijama, teško se r a z u m e j u i z b u n j u j u čoveka, j e r se autor nalazi u n e p r e s t a n o m o d m e r a v a n j u svih argumenata i aspekata; i baš č i ­ njenica da on n i j e d n o m izrečenom stanovištu nije dao pravo, n e g o pokušavao da shvati i ujedini o n o što je suprotno, učinila je da ga ni n j e g o v i učenici nisu p r a v i l n o razumeli. N e k o l i k o n j i h shvatili su ga k a o nominalista, a d r u g i k a o realista. To n e r a z u m e v a n j e karakteristično j e , jer je m n o g o lakše misliti p r e m a j e d n o m o d r e đ e n o m tipu, zato što č o v e k u n j e ­ mu m o ž e da ostane logičan i konsekventan, negoli p r e m a i j e d n o m i d r u g o m tipu, jer nedostaje srednje stanovište. Realizam kao i nominalizam, k a d im č o ­ v e k sleduje u njima samima, v o d e ka zatvorenosti, jasnosti i jedinstvenosti. A l i o d m e r a v a n j e i i z j e d n a ­ čavanje suprotnosti vodi ka haosu i završetku koji ne zadovoljava u smislu tipova, j e r rešenje ne m o ž e ni j e d n o g a ni drugoga učiniti potpuno zadovoljnim. Remiza j e i z spisa A b e l a r o v i h s k u p i o c e o n i z g o t o v o kontradiktornih tvrđenja k o j a se odnose na naš p r e d ­ met. On u z v i k u j e : »Faut-il admettre, en effet, ce vaste et incoherent ensemble de doctrines dans la tete d'un seul h o m m e , et la philosophie l ' A b e l a r d est-elle le chaos?« Od nominalizma uzima A b e l a r isti­ nu da su universalije »reči« utoliko ukoliko su one jezikom izražene duhovne konvencije; zatim uzima otuda istinu da j e d n a stvar u stvari n i j e ništa opšte, n e g o u v e k j e d n a o d v o j e n a stvar, i da supstancija u stvari nije nikada universalna, n e g o individualna č i 5

6

Charles

de

Remusat,

Abćlard,

Pariš,

1845.

53

njenica. Od realizma uzima A b e l a r istinu da su » g e nera« i »species« ujedinjenja individualnih fakata i stvari n a c s n o v u n j i h o v i h n e s u m n j i v i h sličnosti. P o ­ s r e d n o s t a n o v i š t e z a n j e g a j e s t e konceptualizam, k o j i se ima razumeti kao funkcija koja poima opažene individualne objekte, klasifikuje ih na osnovu nji­ h o v e s l i č n o s t i u g e n e r a i s p e c i e s i t a k o ih iz n j i h o v a apsolutnoga mnoštva svodi na relativno jedinstvo. Koliko je nesumnjiva množina i različnost pojedinih stvari, toliko je n e s u m n j i v a i egzistencija sličnosti, koja omogućuje sjedinjavanje pod pojam. Ko je psi­ hološki tako nastrojen da u g l a v n o m opaža sličnost stvari, za n j e g a je tako reći dat zbirni p o j a m , t j . on se f o r m a l n o n a m e ć e , m o g l o bi se reći, n e o s p o r n o m činjeničnošću čulnog opažanja. A l i ko je psihološki tako nastrojen da u g l a v n o m opaža različnost stvari, n j e m u nije isključivo data sličnost, n e g o diversitet stvari, k o j i m u s e isto tako n a m e ć e v e l i k o m č i n j e n i č ­ n o š ć u , k a o d r u g o m e s l i č n o s t . Č i n i s e k a o d a b i uosećavanje u o b j e k a t b i l o t a k a v p s i h o l o š k i p r o c e s k o j i baš različnost toga objekta od n e k o g a drugoga stav­ lja u naročito j a s n u svetlost, i k a o da bi apstrakcija od objekta bila takav proces koji je naročito podesan da se ne osvrće na stvarnu različnost pojedinih stva­ ri, u p r i l o g n j i h o v e o p š t e s l i č n o s t i , k o j a j e u p r a v o osnova ideja. K a d se uosećavanje i apstrakcija u j e ­ dine, daju onu funkciju koja je osnova p o j m u k o n ceptualizma. On se osniva na psihološkoj funkciji, koja je stvarno jedina mogućnost da se divergencija nominalizma i realizma svede na zajednički put. Mada je srednji vek u m e o da govori velike reči o duši, on ipak nije i m a o n i k a k v e psihologije, k o j a je jedna od najmlađih nauka uopšte. Da je tada bilo k a k v e psihologije, A b e l a r bi esse in a n i m a p o d i g a o d o p o s r e d n i č k e f o r m u l e . T o j e Piemiza j a s n o u v i d e o kad kaže: » D a n s la l o g i q u e pure, les universalia ne sont q u e les termes d'un langage de convention. D a n s l a p h y s i q u e , q u i est p o u r l u i p l u s t r a n s c e n d a n t e q u ' e x p e r i m e n t a l e , q u i est s a v e r i t a b l e o n t o l o g i e , l e s g e n r e s e t les e s p e c e s s e f o n d e n t sur l a m a n i e r e d o n t les etres sont reellement produits et constitues. Enfin, 54

e n t r e la l o g i q u e p u r e et la p h y s i q u e il y a un m i l i e u et c o m m e une science mitoyenne, qu' on peut appeler une psychologie, ou A b e l a r d recherche c o m m e n t s'engendrent nos concepts et retrace toute cette g e nealogie intellectuelle des etres, tableau ou s y m b o l e de leur hierarchie et de leur existence reelle« ( R e m i ­ z a : T . I I , p . 112). Universalia ante r e m i post r e m ostale su sporno pitanje za sve docnije v e k o v e , ako su i odbacile svoje s h o l a s t i č k o r u h o i z a o d e l e se n o v i m h a l j i n a m a . U osnovi uzeto, to je bilo staro pitanje. P o k u š a j rešenja naginjao je čas na realističku, čas na nominalističku stranu. Naučnost X I X v e k a p o m a k l a j e p r o b l e m p o ­ n o v o na nominalističku stranu, jer je filosofija u p o ­ četku X I X veka u v e ć o j meri bila sklona realizmu. Ali suprotnosti nisu više toliko o d v o j e n e jedna od druge kao u Abelarova vremena. Mi imamo psiholo­ giju, posredničku nauku, koja jedina može da ujedi­ n j u j e i d e j u i s t v a r , a d a n e č i n i n a s i l j e j e d n o j ili d r u ­ g o j . O v a m o g u ć n o s t leži u s u š t i n i p s i h o l o g i j e , ali n i k o ne bi m o g a o tvrditi da je dosad psihologija taj zada­ t a k i i s p u n i l a . U t o m e s m i s l u č o v e k se m o r a složiti s R e m i z a o v i m r e c i m a : » A b e l a r d a d o n e t r i o m p h e ; car, m a l g r e les graves restrictions q u ' u n e critique clairvoyante decouvre dans le nominalisme ou le c o n c e p t u a l i s m e q u ' o n l u i i m p u t e , s o n e s p r i t est b i e n l ' e s p r i t m o d e r n e a son origine. II l'annonce, il le d e v a n c e , il le promet. La lumiere qui blanehit au matin l'horizon est d e j a c e l l e d e l ' a s t r e e n e o r e i n v i s i b l e q u i d o i t eclairer le monde.« Ko se ne osvrće na egzistenciju psiholoških tipo­ va, a t i m e ni na č i n j e n i c u da je istina j e d n o g a z a b l u ­ da d r u g o g a , za toga A b e l a r o v n a p o r n e ć e značiti ništa drugo n e g o j e d n o sholastičko cepidlačenje više. Ali u k o l i k o p r i z n a j e m o e g z i s t e n c i j u o b a tipa, A b e l a r o v pokušaj m o r a n a m s e ipak činiti v e o m a značajan. O n s r e d n j e s t a n o v i š t e traži u o n o m što s a m n a z i v a » s e r m o « , i pod tim ne podrazumeva toliko »govor« koliko uobličen, za o d r e đ e n smisao u d e š e n iskaz, d a k l e d e f i ­ n i c i j u , k o j a s e z a u t v r đ i v a n j e s v o g a s m i s l a služi v e ­ ć i m b r o j e m reči. On ne govori o » v e r b u m « - u , jer to

55

u smislu n o m i n a l i z m a nije ništa više n e g o » v o x « , »flatus vocis«. Jer baš veliki psihološki n a p o r antič­ koga kao i srednjovekovnoga nominalizma jeste u t o m e š t o j e o n p r i m i t i v n i , m a g i j s k i ili m i s t i č k i i d e n t i ­ tet reči i o b j e k t i v n e činjenice iz osnova razrešio, s u ­ više iz osnova za tip čovek, k o j i svoj f u n d a m e n a t ima ne u p r i a n j a n j u za s t v a r i , n e g o u a p s t r a k c i j i ideje: o stvarima. A b e l a r je bio suviše široka duha da bi p r e video tu vrednost nominalizma. Reč mu je svakako bila » v o x « , a iskaz, baš » s e r m o « u n j e g o v u jeziku, b i o m u j e više, j e r j e o n s a s o b o m d o n o s i o stalan smisao, o p i s i v a o o n o što j e z a j e d n i č k o , i d e a l n o , m i š l j e n o , m i ­ sleći o p a ž e n o na stvarima. U iskazu (sermo) živelo je universalno, i s a m o tu. Z a t o je p o j m l j i v o što je A b e ­ lar ubrajan i m e đ u nominaliste, svakako nepravo, jer je universalno za njega imalo veću činjeničnost n e ­ goli v o x . A b e l a r u j e svakako bio težak izraz n j e g o v a k o n ceptualizma, jer on se nužnim načinom morao sa­ stavljati iz kontradikcija. Jedan u o k s f o r d s k o m r u k o ­ pisu s a č u v a n epitaf A b e l a r u p r u ž a n a m , k a o što se m e n i čini, odličan p o g l e d u paradoksalnost n j e g o v a učenja: Hic Et

docuit

voces

docuit voces

cum

res

rebus

Errores g e n e r u m correxit, Hic

genus

et

species

significare,

significando in

notare,

ita specierum.

sola

voće locavit,

Et genus et species sermones esse notavit.

Sic

animal n u l l u m q u e animal genus esse probatur.

Sic

et h o m o

et

nullus h o m o

species

vocitatur.

( O v a j je učio da reči s a m o z a j e d n o sa s t v a r i m a i m a j u značenje, i učio je da reči o z n a č a v a n j e m čine stvari p r e p o ­ znatljivim; popravio je pogrešno shvatanje zbirnih oznaka i apstrakta, prenoseći i jedne i druge s a m o u reč i objasnivši da su oni složene d e f i n i c i j e . . . T a k o se pokazuje da je živo­ tinja i n i j e d n a ž i v o t i n j a zbirni p o j a m , i da je i č o v e k i n i j e ­ dan čovek zbirni pojam.)

O n o što je suprotno j e d v a se m o ž e drukčije o b u ­ h v a t i t i n e g o l i u p a r a d o k s u , u k o l i k o se, n a i m e , teži z a

56

izrazom k o j i se u načelu oslanja na j e d n o stanovište, odnosno u o v o m slučaju na intelektualno stanovište. Ne s m e m o zaboraviti da osnovna razlika između n o ­ minalizma i realizma nije samo logičko-intelektualna n e g o psihološka, i o n a u p o s l e d n j o j liniji izlazi na tipsku različnost psihološkoga stava p r e m a o b j e k t u k a o i p r e m a ideji. Ko je idealno nastrojen, taj shvata i reaguje pod gledištem ideje. Ali ko je nastrojen p r e ­ ma objektu, on shvata i reaguje p o d u g l o m svoga oseta. A p s t r a k t n o se n j e g a tiče u d r u g o j liniji, i o t u ­ da se n j e m u o n o što se na stvarima m o r a zamišljati p o j a v l j u j e k a o m a n j e b i t n o , ali p r v o m e o b r n u t o . O n a j k o j i j e n a s t r o j e n p r e m a o b j e k t u j e s t e nužnim n a č i ­ n o m nominalist — » I m e je z v u k i d i m « — ukoliko, naime, još nije naučio da svoj prema objektu orijentisani stav k o m p e n z u j e . A k o se p o j a v i o taj slučaj, onda od njega, ukoliko za to ima materijala, postaje o š t a r l o g i č a r , k o j i u e g z a k t n o s t i , m e t o d i i s u v o ć i traži sebi jednaka. Idealno nastrojeni je n u ž n i m n a č i n o m logičan, i stoga on, u osnovi uzev, ne m o ž e razumevati i ceniti udžbenik logike. Razvitak ka kompenzaciji n j e g o v a tipa stvara od njega, kao što s m o videli u Tertulijana, s t r a s n o g o s e ć a j n o g č o v e k a , ali n j e g o v a osećanja ostaju u začaranom krugu njegovih ideja. Međutim, kompenzacioni logičar ostaje sa svojim sve­ tom ideja u začaranom krugu svojih objekata. S ovim razmišljanjem dolazimo do naličja A b e larove misli. N j e g o v pokušaj rešenja jeste jednostran. A k o bi k o d suprotnosti nominalizma i realizma bila reč samo o logičko-intelektualnom obračunavanju, onda se ne bi m o g l o uvideti zašto ne bi bilo m o g u ć n o nikakvo drugo nego paradoksalno krajnje formulisanje. Ali kako je reč o psihološkoj suprotnosti, onda se jednostrano logičko-intelektualno formulisanje mora završiti u paradoksu. — Sic et h o m o et nullus h o m o species vocitatur. — L o g i č k o - i n t e l e k t u a l n i izraz je apsolutno nesposoban da n a m i u f o r m i iskaza (sermo) da onu srednju formulu, koja u jednakoj meri odaje p r a v d u suštini d v a j u s u p r o t n i h p s i h o l o š k i h s t a v o v a , j e r on je uzet sasvim s apstraktne strane i p o t p u n o mu nedostaje priznanje konkretne stvarnosti. 57

Svako logičko-intelektualno formulisanje — bilo o n o ma kako savršeno — u d a l j u j e se od životnosti i neposrednosti utiska koji izaziva objekat. O n o se mora udaljiti od njih da bi uopšte m o g l o doći do f o r ­ m u l i s a n j a . A l i b a š t i m e g u b i s e o n o što s e e k s t r a v e r t n o m stavu čini da je od svega najhitnije, naime v e ­ zanost p r e m a stvarnom objektu. Otuda n e m a nikakve m o g u ć n o s t i d a s e p u t e m j e d n o g a ili d r u g o g a s t a v a nađe ma kakva formula koja zadovoljava, ujedinjuje. Pa ipak čovek ne m o ž e — i kad bi to m o g a o njegov d u h — da ostane u toj razdvojenosti, j e r ta r a z d v o ­ jenost nije samo stvar daleko otuđene filosofije nego neprestani svakodnevni p r o b l e m odnosa č o v e k o v a p r e m a s a m o m sebi i p r e m a svetu. I k a k o je, u osnovi, reč o t o m e p r o b l e m u , onda se i razdvojenost ne m o ž e resiti d i s k u s i j o m n o m i n a l i s t i č k i h i r e a l i s t i č k i h a r g u ­ menata. Potrebno je za rešenje jedno treće, posred­ ničko stanovište. Shvatanju »esse in intellectu« n e d o ­ staje opipljiva stvarnost, a shvatanju »esse in re« nedostaje duh. A l i ideja i stvar susreću se u psihi č o v e k o v o j , k o j a drži ravnotežu i z m e đ u i d e j e i stvari. Sta je naposletku ideja ako j o j psiha ne o m o g u ć u j e životnu vrednost? Sta je i o b j e k t i v n a stvar ako j o j psiha oduzima uslovljivačku snagu čulnoga utiska? Sta je realitet ako n i j e stvarnost u n a m a , j e d n o »esse in anima«? Ž i v a stvarnost nije isključivo data ni stvarnim, o b j e k t i v n i m odnosima stvari, ni i d e a l n o m formulom, nego samo obuhvatanjem i jednog i dru­ g o g u ž i v o m psihološkom procesu, b i ć e m u psihi (»esse in anima«). S a m o specifičnom životnom delatnošću psihe postiže č u l n o opažanje o n u dubinu utiska, i ideja o n u d e j s t v e n u snagu, i oni su o b o j e n e n a d o ­ knadivi sastavni delovi žive stvarnosti. Ta sopstvena delatnost psihe, k o j a se ne m o ž e objasniti ni kao r e flektorna reakcija na čulni nadražaj ni kao egzekutivni organ večnih ideja, jeste kao svaki životni p r o ­ c e s s t a l a n s t v a r a l a č k i akt. T u d e l a t n o s t n e m o g u n i ­ k o j i m d r u g i m i z r a z o m d a o b e l e ž i m n e g o k a o fanta­ ziju. F a n t a z i j a j e i s t o t o l i k o o s e ć a n j e k o l i k o i m i s a o , o n a j e i s t o t a k o i n t u i t i v n a k a o što j e o s e ć a j n a . N e m a nikakve psihičke funkcije koja u njoj ne bi neraspo58

znatljivo bila u vezi s d r u g i m psihičkim funkcijama. O n a se p o j a v l j u j e čas k a o prapočetna, čas kao p o s l e d nji i najsmeliji produkat obuhvatanja svih m o g u ć n o ­ sti. O t u d a m i s e f a n t a z i j a p o j a v l j u j e k a o n a j r a z g o vetniji izraz specifične psihičke aktivnosti. Ona je pre svega stvaralačka delatnost, iz k o j e proizlaze o d ­ govori na sva pitanja na koja treba odgovoriti; ona je majka svih mogućnosti, u kojoj su takođe, kao sve psihološke suprotnosti, živo vezani unutrašnji i s p o l j a š n j i s v e t . F a n t a z i j a j e b i l a i j e s t e u v e k o n o što stvara most i z m e đ u neudruživih zahteva objekta i subjekta, ekstraversije i introversije. S a m o u fantaziji vezana su o b a mehanizma. Da je Abelar dopro do saznanja psiholoških r a zličnosti oba stanovišta, on bi k o n s e k v e n t n o m o r a o uzeti fantaziju za formulisanje ujedinjavalačkog i z ­ raza. A l i je fantazija tabu u carstvu nauke, u j e d n a ­ koj meri kao i osećanje. Međutim, ako saznamo da je osnovna suprotnost psihološke prirode, onda će psi­ hologija videti da je primorana da prizna ne samo stanovište osećanja n e g o i posredničko stanovište f a n ­ tazije. A l i tu se p o j a v l j u j e velika teškoća: fantazija je v e ć i m d e l o m p r o d u k a t n e s v e s n o g a . O n a , istina, n e ­ s u m n j i v o s a d r ž i s v e s n e s a s t a v n e d e l o v e , ali j e i p a k o s o b i t a k a r a k t e r i s t i k a f a n t a z i j e d a j e o n a u suštini n e p r o i z v o l j n a i da je p r e m a sadržaju svesti z a p r a v o strana. Te o s o b i n e su j o j z a j e d n i č k e sa s n o m , a o v a j poslednji svakako je još u mnogo većoj meri neproi z v o l j a n i stran. O d n o s č o v e k a p r e m a n j e g o v o j f a n ­ taziji u v e l i k o j meri u s l o v l j e n je n j e g o v i m o d n o s o m prema nesvesnom uopšte. I ova poslednja veza opet je naročito uslovljena duhom vremena. V e ć prema stepenu prevlađivanja racionalizma biće pojedinac v i š e ili m a n j e s k l o n d a s e p r e d a j e n e s v e s n o m i n j e g o ­ v i m produktima. Hrišćanska sfera, kao uopšte svaka zatvorena religijska forma, ima nesumnjivu tenden­ ciju da nesvesno u jedinki potiskuje koliko je god m o g u ć n o , a t i m e i da z a u s t a v l j a n j e g o v u f a n t a z i j u . Umesto nje daje religija čvrsto izgrađena simbolična predanja, koja u jedinki treba potpuno da zamene nesvesno. Simbolične predstave svih religija jesu

59

uobličavanja nesvesnih procesa u tipskoj, opšteobaveznoj formi. Religiozno učenje daje tako reći defini­ tivno obaveštenje o »poslednjim stvarima«, o onostranosti l j u d s k e svesti. Ma g d e posmatrali religiju u p o ­ staj a n j u , v i d e ć e m o k a k o s a m o m o s n i v a č u f i g u r e n j e ­ gova učenja pritiču kao otkrovenja, tj. kao konkretizacije n j e g o v e nesvesne fantazije. F o r m a m a k o j e su nastale iz n j e g o v e nesvesne sfere pridaje se opšta vrednost, i one u toj meri zamenjuju individualne fantazije drugih. Jevanđelje po Mateju sačuvalo n a m je fragmenat o v o g a procesa iz života Hristova: u istoriji kusanja v i d i m o kako je ideja carstva iz n e s v e snog pristupila osnivaču u formi vizije đavola, koji mu nudi vlast nad zemaljskim carstvom. Da je Hrist fantaziju konkretistički shvatio, i time je doslovno uzeo, bio bi u svetu jedan luđak više. A l i on je k o n kretizam svoje fantazije odbio i stupio u svet kao k r a l j , k o m e j e p o d l o ž n o c a r s t v o nebesko. Z a t o o n n i j e bio nikakav paranoičar, kao što je i uspeh dokazao. O n o što psihijatri p o n e k a d i z j a v l j u j u o b o l e s n o m u psihologiji Hrista n i j e ništa d r u g o n e g o s m e š n o r a c i o nalističko brbljanje, daleko od svakog razumevanja za t a k v e procese u istoriji čovečanstva. F o r m a u k o j o j je Hrist predstavio sadržaj s v o j e nesvesne sfere u s v o ­ jena je i protumačena kao opšteobavezna. T i m e su sve individualne fantazije izgubile važenje i postale b e z v r e d n e , č a k d o p a l e g o n j e n j a , k a o što p o k a z u j e sudbina gnostičkoga pokreta i svih docnijih jeretika. Sasvim u t o m smislu govorio je v e ć prorok Jeremija (23, 1 6 ) : » O v a k o veli G o s p o d nad v o j s k a m a : ne slušajte što g o v o r e p r o r o c i k o j i v a m p r o r o k u j u ; v a r a j u v a s , g o v o r e utvare svojega srca, ne iz u s t a G o s p o d n j i h . « (25) » Č u j e m š t o g o v o r e t i p r o r o c i k o j i u i m e m o j e p r o r o k u j u l a ž g o v o r e ć i : snio sam, s n i o s a m . (26) D o k l e ć e t o b i t i u s r c u p r o r o c i m a k o j i p r o ­ r o k u j u laž, i p r e v a r u srca s v o j e g a p r o r o k u j u ? (27) K o j i m i s l e d a ć e u č i n i t i d a n a r o d m o j z a b o ­ ravi i m e uza sne njihove, k o j e p r i p o v e d a j u jedan d r u ­ g o m e , kao što zaboraviše oci n j i h o v i i m e m o j e uz Vala. 60

(28) P r o r o k k o j i sni, n e k a p r i p o v e d a s a n ; a u k o g a j e r e č m o j a , n e k a g o v o r i r e č m o j u i s t i n i t o ; šta će pleva sa pšenicom? govori Gospod.« Isto tako v i d i m o u r a n o m hrišćanstvu kako su se, n a p r i m e r , b i s k u p i r e v n o s n o t r u d i l i d a d e j s t v o v a nje individualnog nesvesnog iskorene u monaha. N a ­ ročito dragocene poglede u odnosu na to daje nam n a d b i s k u p Atanasije iz A l e k s a n d r i j e u s v o j o j b i o g r a ­ fiji svetoga A n t o n i j a . On u n j o j , radi p o u k e s v o j i m monasima, opisuje p o j a v e i utvare, opasnosti duše, što napadaju o n o g a k o j i se u s a m l j e n o m o l i i posti. On ih poučava kako se đavo vesto zaodeva da svece d o ­ v e d e d o p r o p a s t i . Đ a v o j e , r a z u m e se, g l a s v l a s t i t o g nesvesnog u pustinjaka, k o j i se buni protiv nasilnog prigušivanja individualne prirode. D a ć u niz d o s l o v ­ nih navoda iz te teško pristupačne knjige. O v i v e o m a r a z g o v e t n o p o k a z u j u k a k o j e nesvesno sistematski gaženo i kako mu je oduzimana vrednost: 6

»Ima vremena u kojima nikoga ne vidimo, pa ipak č u j e m o šum đavolskih poslova, i tako n a m je kao kad neko glasno peva pesmu, a u drugo v r e m e tako n a m je kao kad slušamo reči Svetoga pisma, kao kad n e k o živ ponavlja n j e g o v e reči, i one su sasvim j e d n a k e recima k o j e b i s m o čuli k a d bi n e k o čitao iz k n j i g e (biblije). A dešavalo n a m se i to da su nas oni (đavoli) potrzali na n o ć n u molitvu i nagonili nas da u s t a j e m o . I p r e t v a r a h u se da su i m o n a s i m a s l i č n i , i z a o d e v a h u se u r u h o onih k o j i t u g u j u (tj. u a n a h o r e te). I približuju n a m se kao k a d bi izdaleka dolazili, i počinju da iskazuju reči k o j e su podesne da oslabe r a z u m e v a n j e m a l o d u š n i h : ,Sad ima zakon iznad s v a ­ k o g s t v o r e n j a d a v o l i m o p u s t o š e n j e , ali s m o b o ž j o m v o l j o m bili nesposobni da u đ e m o u s v o j e k u ć e kad s m o d o š l i k n j i m a i d a č i n i m o o n o što j e p r a v o . ' I a k o im ne polazi za r u k o m da na taj način p r o d r u sa s v o ­ j o m v o l j o m , oni ostavljaju tu prevaru za j e d n u drugu i k a ž u : , K a k o je m o g u ć n o za tebe da živiš? Jer ti si grešio i činio n e p r a v d u u svakakvim stvarima. Misliš • L a d y M e i v x M a n u s c r i p t JVB 6. The book of Paradise b y Palladius, H i e r o n v m u s etc. Edited b y E . A . W a l l i s B u d g e . L o n d o n , 1904.

61

l i d a m i d u h n i j e o b j a v i o šta s i t i r a d i o , ili d a j a n e z n a m da si ti o v o ili o n o u č i n i o ? ' Stoga, ako bezazlen brat č u j e te stvari, i intimno oseća da je doista o n a k o delao kao što mu je đ a v o rekao, i ako ne p o z n a j e đ a ­ volovu lukavost, n j e g o v se duh odmah zbunjuje, on će očajavati i p o n o v o pasti u bolest. N i j e n a m , dragi m o j i , p o t r e b n o d a s e u p l a š i m o o d t i h s t v a r i , ali s e m o r a m o bojati ako đavoli p o č n u još više govoriti o s t v a r i m a koje su istinite, i t a d a ih m o r a m o b e z o b z i r ­ no koriti. — Z a t o b u d i m o na oprezu da s v o j e u h o ne p o k l a n j a m o n j i h o v i m recima, ako reči k o j e oni izriču i jesu reči istine. Jer bila bi sramota za nas k a d bi oni koji su se pobunili protiv B o g a imali da b u d u naši u č i t e l j i . I o r u ž a j m o se, b r a ć o m o j a , o k l o p o m p r a ­ v i č n o s t i i s t a v l j a j m o na g l a v u š l e m s p a s e n j a , i u t r e ­ nutku b o r b e iz srca k o j e v e r u j e puštajmo d u h o v n e s t r e l i c e k a o s a z a p e t a l u k a . J e r o n i ( đ a v o l i ) n i s u ništa, a i k a d bi n e š t o b i l i , n j i h o v a s n a g a ne bi u s e b i i m a l a n i š t a što b i m o g l o o d o l e t i m o ć i k r s t a . « Sveti Antonije pripoveda: »Jedared mi se p o j a ­ vio đavo koji se naročito g o r d o i bestidno ponašao, stao p r e d a me s g l a s n o m g r a j o m p u č k e g o m i l e , i o d ­ v a ž i o s e d a m i k a ž e : ,Ja i b a š j a s a m s n a g a b o ž j a ; ja i baš ja sam g o s p o d a r svetova.' I stao mi d a l j e g o ­ v o r i t i : ,Sta želiš d a t i d a m ? Z a h t e v a j i d o b i ć e š . ' J a d u n u h na n j e g a i o d b i h ga u i m e H r i s t o v o . — U j e d ­ n o j d r u g o j prilici, kad sam postio, p o j a v i o mi se l u k a ­ vac, u liku brata koji je donosio hleb, i p o č e o mi d a ­ v a t i s a v e t e g o v o r e ć i : ,Ustaj i s v o j e s r c e u t o l i h l e b o m i utoli v o d o m i malo se odmori od p r e k o m e r n o g n a ­ prezanja, jer si č o v e k i, ma koliko visoko stajao, ipak si z a o d e v e n s m r t n i m t e l o m i trebalo bi da si n e s p o k o ­ j a n z b o g b o l e s t i i žalosti.' J a s a m r a z m i š l j a o o n j e g o ­ v i m recima i č u v a o s v o j e s p o k o j s t v o i ustezao se od o d g o v o r a . I ja se u m i r u s a g o h i u č i n i h p o k o r u u molitvi i r e k o h : , 0 , Gospode, učini kraj o v o m e , kao što si n a v i k a o da č i n i š u s v i m v r e m e n i m a . ' I k a d s a m te reči izrekao, on završi i iščeze kao prašina i n e ­ stade ga s m o j i h vrata kao dima. » I j e d a r e d u n o ć i p r i b l i ž i o s e satana m o j o j k u ć i i zakucao na vrata, a ja iziđoh da v i d i m ko je kucao,

62

i otvorih oči i videh lik izvanredno velikoga i jakoga čoveka, i kad ga upitah: , K o si?' on mi o d g o v o r i i r e č e : ,Ja s a m satana.' N a t o m u r e k o h : ,Sta t r a ž i š t i ? ' I on mi o d g o v o r i i r e č e : ,Zašto me preziru m o n a s i i anahoreti i drugi hrišćani, i zašto u sva v r e m e n a g o ­ milaju prokletstvo na m e n e ? ' Ja se sabrah u čudu nad n j e g o v o m besmislenom ludošću i upitah ga: , Z a ­ što ih m u č i š ? ' On mi na to o d g o v o r i i r e č e : ,Nisam ja onaj koji ih muči, n e g o oni m u č e sami sebe, jer meni s e u i z v e s n o j p r i l i c i d o g o d i l o , što s e d o i s t a z b i l o , d a b i oni, da im nisam doviknuo da sam ja neprijatelj, sebe zasvagda upropastili. Z a t o ja n e m a m nikakva mesta g d e b i h m o g a o d a b u d e m , niti i k a k a v b l i s t a v m a č , niti l j u d i k o j i b i m i d o i s t a b i l i p o d l o ž n i , j e r o n i k o j i mi služe p o t p u n o me preziru, a osim toga m o r a m ih d r ž a t i u o k o v i m a , j e r m i n i s u o d a n i , z a t o što s m a ­ traju da je p r a v o što tako postupaju, i u v e k su g o ­ tovi da u svakoj prilici p o b e g n u od m e n e . Hrišćana je p u n ceo svet, i, gle, čak i pustinja je puna njihovih manastira i kuća. Čuvaj se od njih kad me zloupotre­ b o m obasipaju.' J a m u o d g o v o r i h n a to, diveći s e m i l o s t i n a š e g a G o s p o d a : , K a k o t o d o l a z i d a ti, k o j i s i u svakoj d r u g o j prilici bio lažac, sada istinu govoriš? I k a k o dolazi to da ti sada istinu g o v o r i š k a d si ipak n a v i k a o d a g o v o r i š laži? D o i s t a j e i s t i n a d a s i ti, k a d je Hrist došao na o v a j svet, b i o b a č e n u n a j d u b l j e dubine, i da se koren t v o j e zablude kida iz zemlje.' A kad je satana čuo i m e Hristovo, iščeze n j e g o v lik i n j e g o v e reči prestaše.« Ova navođenja pokazuju kako je nesvesno u j e ­ dinki bilo odbacivano p o m o ć u opšte vere, iako je ono n a p r o v i d a n način g o v o r i l o istinu. Što j e o n o o d b a c i ­ vano, to ima s v o j e naročite razloge u istoriji duha. Nije nam ovde dužnost da te razloge pobliže o b j a ­ šnjavamo. Moramo se zadovoljiti činjenicom da je ono bilo potiskivano. To potiskivanje, psihološki r e ­ č e n o , sastoji se u o t i m a n j u libida, psihičke energije. T i m e dobiveni libido služio je izgrađivanju i razvitku svesnoga stava, č i m e s e postepeno o b r a z o v a o n o v p o ­ gled na svet. N e s u m n j i v e koristi k o j e su otuda ste­ č e n e p r i r o d n i m n a č i n o m u t v r đ u j u taj stav. Z a t o n i j e

63

n i k a k v o č u d o što j e naša psihologija o b e l e ž e n a j e d ­ nim prvenstveno odbojnim stavom prema nesvesnom. Nije samo pojmljivo nego i sasvim nužno da sve nauke imaju isključiti ne samo stanovište osećanja nego i stanovište fantazije. Zato one i jesu nauke. A l i kako stoji stvar sa psihologijom? U k o l i k o sebe p o smatra k a o nauku, o n a m o r a isto da čini. A l i o d a j e li ona t i m e p r a v d u s v o m e g r a d i v u ? S v a k a n a u k a teži, naposletku, da s v o j e g r a d i v o formuliše i izrazi u a p ­ s t r a k c i j a m a , d a k l e m o g l a b i , i m o ž e , i p s i h o l o g i j a da proces osećanja, osetnog zapažanja i fantaziranja o b u ­ hvati u intelektualnim apstrakcijama. O v o o b r a đ i v a ­ nje obezbeđuje, doduše, pravo intelektualno-apstraktn o g s t a n o v i š t a , ali n e p r a v o d r u g i h m o g u ć n i h p s i h o ­ loških gledišta. O v a druga m o g u ć n a gledišta m o g u u n a u č n o j p s i h o l o g i j i d a b u d u s a m o p o m e n u t a , ali s e n e m o g u pojavljivati kao samostalni principi nauke. N a ­ u k a je u svima okolnostima j e d n a stvar intelekta, i njemu su druge psihološke funkcije podvrgnute kao objekti. Intelekat je suveren naučne oblasti. A l i je druga stvar kad nauka prelazi u s v o j u praktičku p r i menu. Intelekat, koji je ranije b i o kralj, postaje o v d e samo p o m o ć n o sredstvo, doduše naučno prefinjen i n s t r u m e n a t , ili p a k č i s t o z a n a t s k o o r u đ e , k o j e n i j e v i š e cilj s a m o sebi, n e g o čist uslov. Intelekat i s n j i m n a ­ uka stavljaju se o v d e u službu stvaralačke snage i n a m e r e . I t o j e j o š » p s i h o l o g i j a « , ali v i š e n i k a k v a n a ­ uka; to je jedna psihologija u širem smislu reči, psi­ hološka delatnost stvaralačke prirode, u k o j o j p r v e n ­ s t v o p r i p a d a s t v a r a l a č k o j f a n t a z i j i . M o g l o b i se, m e sto d a s e g o v o r i o s t v a r a l a č k o j f a n t a z i j i , i s t o t a k o d o b r o kazati i to da je u j e d n o j t a k v o j praktičkoj p s i ­ h o l o g i j i s a m o m životu d o p a l a v o d i l a č k a u l o g a ; j e r , s j e d n e strane, to je, doduše, v e ć proizvođačka i s t v a ­ r a l a č k a f a n t a z i j a k o j a s e n a u k o m služi k a o p o m o ć n i m s r e d s t v o m , ali, s d r u g e s t r a n e , to su i r a z n e t r a ž n j e spoljašnjega realiteta k o j e podstiču delatnost s t v a ­ ralačke fantazije. Nauka kao cilj sama sebi jeste i z v e s n o v i s o k i d e a l , ali n j e g o v o k o n s e k v e n t n o p r o v o đ e ­ nje proizvodi toliko m n o g o svojih sopstvenih ciljeva koliko ima nauka i umetnosti. To, doduše, vodi u v i 64

soko diferenciranje i specijalisanje funkcija koje p o ­ n e k a d d o l a z e u o b z i r , ali t i m e v o d i i u o t u đ e n o s t od sveta i života, a osim toga u nagomilavanje speci­ jalnih oblasti, k o j e postepeno g u b e svaku v e z u i z m e ­ đu sebe. T i m e otpočinje osiromašavanje i pustošenje ne s a m o u s p e c i j a l n o j o b l a s t i n e g o i u p s i h i č o v e k a k o j i s e i z d i f e r e n c i r a o z a s p e c i j a l i s t a , ili p a o d o s p e c i ­ jalista. A l i n a u k a m o r a s v o j u ž i v o t n u v r e d n o s t d o k a ­ z a t i t i m e što o n a m o ž e b i t i n e s a m o g o s p o d a r i c a n e g o i sluškinja. Ona time n i m a l o ne oduzima sebi d o s t o ­ janstvo. A k o nas je nauka, doduše, već dovela do saznanja n e r a v n o m e r n o s t i i n e r e d a u psihi, te je o t u ­ da n j o j imanentni intelekat zaslužio naše n a j v e ć e p o ­ š t o v a n j e , i p a k j e t e š k a z a b l u d a u t o m e što j o j s e z a to pripisuje da je sama sebi cilj, k o j i je čini n e s p o s o b ­ n o m d a b u d e čist i n s t r u m e n a t . A l i a k o s i n t e l e k t o m i s n j e g o v o m n a u k o m stupimo u stvaran život, o d m a h saznajemo da se nahodimo u j e d n o m ograničenju k o j e n a m zatvara druge, isto tako stvarne oblasti života. Z a t o s m o p r i m o r a n i d a u n i v e r s a k i o s t s v o g a ideala shvatimo kao jednu ograničenost i da potražimo gde se nalazi neki spiritus rector, k o j i s o b z i r o m na t r a žnje potpunoga života daje veće jamstvo za psiholo­ šku universalnost negoli sam intelekat. K a d Faust u z ­ vikuje: »Osećanje je sve«, on izriče suprotnost inte­ l e k t u , i t i m e d o b i v a s a m o d r u g u s t r a n u , ali n e o n a j totalitet života i t i m e vlastite psihe k o j a osećanje i mišljenje ujedinjuje u nečemu trećem, višem. To tre­ ć e i v i š e m o ž e se, k a o š t o s a m v e ć n a g o v e s t i o , s h v a t i t i ne samo k a o praktički cilj n e g o i k a o fantazija k o j a s t v a r a c i l j . T a j c i l j n e m o ž e saznati n i n a u k a , k o j a j e cilj sama sebi, ni osećanje, k o m e nedostaje v i d n a s n a ­ ga mišljenja. Jedno mora uzajmljivati drugo kao p o ­ m o ć n o s r e d s t v o , ali n j i h o v k o n t r a s t j e t o l i k o v e l i k d a n a m je potreban most. T a j most dat n a m je u stvara­ lačkoj fantaziji. Ona nije nijedno od o v o g a dvoga, jer je m a j k a i j e d n o g i d r u g o g — štaviše, ona je trudna detetom, ciljem, koji ujedinjuje suprotnosti. A k o n a m psihologija ostaje samo nauka, onda ne dostižemo život, n e g o služimo nauci radi nauke. Ona n a s , d o d u š e , v o d i k a s a z n a n j u s t a n j a s t v a r i , ali s e o p i 5 Jung, Odabrana dela, V

65

re svakom d r u g o m cilju kao vlastitom. Intelekat osta­ je zauzet s a m i m s o b o m sve d o k d r a g o v o l j n o ne žrt­ v u j e svoj primat da prizna dostojanstvo drugih ciljeva. On se plašljivo usteže od toga da učini korak iznad sama sebe i da porekne svoju universalnu v a ž l j i v o s t , j e r s v e o s t a l o n i j e n j e m u ništa drugo nego fantazija. A l i šta j e o n i k a d v e l i k o d a o što r a n i j e n i j e bilo fantazija? T a k o intelekat koji se ukočio u nauci radi nauke odseca sebi izvor života. N j e m u fantazija n i j e ništa d r u g o n e g o san k a o želja, g d e j e izraženo svako nauci dobrodošlo i potrebno potcenjivanje. N a ­ uka radi nauke je neobilazna dokle g o d se radi na t o m e da se nauka razvija. A l i o n o što je samo postaje zlo kad je reč o s a m o m životu koji bi trebalo da se razvija. Tako je u hrišćanskom kulturnom procesu bilo nužno da slobodnostvaralačka fantazija bude obuzdavana, a tako je bilo n u ž n o u našem p r i r o d n o n a u č n o m v e k u da se fantazija obuzdava u d r u g o m pogledu. Ne treba zaboraviti da se stvaralačka f a n ­ t a z i j a m o ž e i z r o d i t i u na j štetni je b u j a n j e i k i p ć e n j e ako joj se ne postave pravilne granice. Ali te granice nisu nikada one veštačke ograde k o j e postavljaju i n ­ t e l e k a t ili r a z u m n o o s e ć a n j e , n e g o s u d a t e p o t r e b o m i neobilaznom stvarnošću. Zadaci v r e m e n a su različ­ n i , i u v e k s e t e k d o c n i j e p o u z d a n o m o ž e saznati šta j e m o r a l o d a b u d e , i šta n i j e t r e b a l o d a b u d e . U s v a g ­ dašnjoj sadašnjosti u v e k će vladati b o r b a uverenja, j e r »rat j e otac s v e g a « . S a m o istorija rešava. Istina n i j e v e č n a , o n a j e p r o g r a m . S t o j e istina » v e č n i j a « , utoliko je neživotnija i b e z vrednosti, j e r n a m ništa više ne kaže, zato što je sama s o b o m razumljiva. K a k o psihologija pridaje vrednost fantaziji d o ­ kle god je ona samo nauka, pokazuju n a m poznati p o g l e d i Frojdovi ( F r e u d ) i Adlerovi ( A d l e r ) . Frojdovo tumačenje svodi fantaziju na kauzalne elementarne n a g o n s k e p r o c e s e , a Adlerovo s h v a t a n j e s v o d i j e n a elementarne finalne n a m e r e č o v e k o v a Ja. P r v o je psihologija nagona, a d r u g o psihologija č o v e k o v a Ja. Nagon je neličan biološki fenomen. Jedna na t o m o s n o v a n a psihologija m o r a p r i r o d n o zanemariti Ja, jer Ja duguje svoju egzistenciju principu individua-

66

ci je, individualnom diferenciranju, koje nije nikakav opšti biološki f e n o m e n zbog svoga upojedinjenja. Mada opšte biološke nagonske snage o m o g u ć u j u i o b r a z o v a n j e ličnosti, ipak je baš individualno e s e n ­ cijalno različno od opšteg nagona, čak stoji p r e m a n j e m u u n a j o š t r i j o j s u p r o t n o s t i , k a o što s e j e d i n k a kao ličnost uvek razlikuje od kolektivnosti. Njena s u ­ š t i n a se i s a s t o j i u t o m e r a z l i k o v a n j u . O t u d a s v a k a psihologija ličnosti m o r a isključivati baš kolektivno kao p r e d m e t psihologije nagona i prelaziti p r e k o n j e ­ ga, j e r ona opisuje sam proces f e n o m e n a Ja, k o j i se razlikuje od kolektivnog nagona. Karakteristični ani­ mozitet između predstavnika i jednog i drugog sta­ novišta dolazi od činjenice što j e d n o stanovište znači konsekventno pobijanje vrednosti i obaranje drugoga stanovišta. Jer dokle g o d nije priznato razlikovanje i z m e đ u psihologije n a g o n a i psihologije ličnosti, p r i ­ r o d n o j e što i j e d n a i d r u g a s t r a n a m o r a j u s v o j u t e o ­ riju smatrati za opštevažljivu. T i m e nikako nije r e ­ č e n o da, na primer, psihologija n a g o n a ne bi m o g l a postaviti i j e d n u teoriju psihologije ličnosti. Ona to d o i s t a m o ž e u č i n i t i , ali n a n a č i n k o j i s e p s i h o l o g u l i č ­ nosti p o j a v l j u j e kao negativ za n j e g o v u teoriju. O t u ­ d a d o l a z i d a s e u Frojda, d o d u š e , p o n e k a d p o j a v l j u j u n a g o n i j a s t v a ( » I c h t r i e b e « ) , ali o n i u g l a v n o m s k r o m ­ no ž i v o t a r e . O b r n u t o , u Adlera se p o j a v l j u j e s e k s u ­ alnost g o t o v o k a o prosto p r e v o z n o sredstvo k o j e na o v a j ili o n a j n a č i n s l u ž i e l e m e n t a r n i m c i l j e v i m a m o ć i . Adlerov princip je obezbeđivanje lične moći, koja se s u p e r p o n u j e o p š t e m n a g o n u . U F r o j d a , p a k , o n o što ličnost stavlja sebi u službu jeste nagon, tako da se Ja pojavljuje samo kao funkcija nagona. U okviru j e d n o g i drugog tipa naučna tendencija ide za tim da sve svede na sopstveni princip i da o t u ­ da p o n o v o vrši dedukovanje. O v a operacija m o ž e se naročito lako izvršiti na fantazijama, j e r se o v e ne p r i l a g o đ a v a j u realitetu k a o f u n k c i j e svesti i zato i m a ­ ju objektivno orijentisan karakter, n e g o su izraz n a ­ g o n a i samoga jastva. Ko vidi sa stanovišta nagona, lako nalazi »ispunjenje želje«, »infantilnu želju«, »potisnutu seksualnost«. Ko vidi sa stanovišta f e n o 5*

67

m e n a Ja, isto tako l a k o nalazi e l e m e n t a r n e n a m e r e k o j e se odnose na obezbeđivanje i diferenciranje j a stvene ličnosti, j e r fantazije su produkti p o s r e d o v a ­ nja između Ja i opštega nagona. Prema tome, one sa­ drže e l e m e n t e o b e j u strana. Otuda j e t u m a č e n j e p r e ­ m a j e d n o j ili d r u g o j s t r a n i u v e k n a s i l n o i p r o i z v o l j ­ no, jer se pri tome uvek jedan karakter ugušuje. Ali u s v e m u p r o i z l a z i i p a k i z t o g a j e d n a d o k a ž i j i v a istina, s a m o j e o n a p a r c i j a l n a istina, k o j a n e m o ž e z a h t e v a t i nikakvo pravo na opštu važljivost. Njena važljivost pruža se na oblast prostiranja njena principa. A l i u oblasti drugog principa ona je nevažljiva. F r o j d o v a p s i h o l o g i j a k a r a k t e r i s a n a j e c e n t r a l n i m p o j m o m po­ tiskivanja i n k o m p a t i b i l n i h ž e l j n i h t e n d e n c i j a . Č o v e k se p o j a v l j u j e kao svežanj želja, k o j e su p r e m a o b ­ jektu samo delimično prilagodljive. Njegove neurotičke teškoće sastoje se u t o m e što uticaj sredine, v a spitanje i objektivni uslovi delimično ometaju iživ­ ljavanje nagona. Od oca i majke vode poreklo delom m o r a l n o oteža vni uticaj i, a d e l o m infantilne v e z a n o ­ sti k o j e k o m p r o m i t u j u d o c n i j i ž i v o t . P r v o b i t n a n a ­ gonska predispozicija jeste nepromenljivo dato n e ­ što, k o j e u g l a v n o m z b o g o b j e k t o v i h o m e t a č k i h uticaj a pretrpljuje modifikacije, i zato se najviše m o g u ć n o neometano iživljavanje nagona prema prikladno o d a ­ branim objektima pojavljuje kao potreban lek. O b r ­ nuto, A d l e r o v a psihologija karakterisana je central­ n i m p o j m o m o superiornosti svoga Ja. Č o v e k se u p r v o m redu p o j a v l j u j e kao f e n o m e n Ja, k o j i ni u k o ­ j i m o k o l n o s t i m a n e srne b i t i p o d l o ž a n o b j e k t u . D o k u Frojda značajnu ulogu igraju žudnja za objektom, vezanost za objekat i prema objektu n e m o g u ć n a vrsta izvesnih žudnji, u Adlera sve se upravlja prema s u ­ periornosti subjekta. F r o j d o v o potiskivanje nagona prema objektu postaje u Adlera osiguravanje subjek­ ta. U n j e g a j e l e k u n i š t a v a n j e i z o l a t o r n o g o s i g u r a v a ­ nja, u Frojda uništavanje potiskivanja k o j e objekat čini nedostižnim. O t u d a j e o s n o v n a s h e m a u F r o j d a seksualnost, koja izražava najjaču vezu između subjekta i objekta: u A d l e r a , p a k , moć s u b j e k t a , k o j a g a s n a j v e ć i m d e j 68

stvom osigurava protiv objekata i daje mu izolaciju koja poništava svaku vezu i na koju se ne sme n a ­ srtati. F r o j d b i ž e l e o d a s e j a m č i z a n e o m e t a n o i s t i ­ canje nagona na njihove objekte, a Adler bi želeo da prolomi neprijateljski krug objekata, da Ja oslo­ bodi gušenja u sopstvenom oklopu. Otuda bi prvo s h v a t a n j e u suštini m o g l o d a b u d e e k s t r a v e r t n o , a drugo introvertno. Ekstravertna teorija važi za eks­ tra v e r t n i t i p , i n t r o v e r t n a t e o r i j a v a ž i z a i n t r o v e r t n i tip. U k o l i k o j e s a d čisti t i p s a s v i m j e d n o s t r a n p r o dukat razvitka, on je n u ž n i m n a č i n o m i nebalansiran. P r e n a g l a š a v a n j e j e d n e f u n k c i j e znači isto što i p o t i ­ skivanje druge funkcije. O v o potiskivanje ne poni­ štava ni psihoanaliza utoliko ukoliko je ponekad aplikovana metoda orijentisana p r e m a teoriji vlastitog tipa. Ekstra vertni će, naime, s v o j e fantazije k o j e i z ­ viru iz nesvesnog svoditi na n j i h o v u nagonsku sadržinu, p r e m a s v o j o j teoriji, a introvertni na svoje težnje ka m o ć i . D o b i t a k iz takve analize pripada p o ­ nekad prevazi k o j a v e ć postoji. O v a vrsta analize pojačava, dakle, samo tip koji v e ć postoji i time ne o m o g u ć u j e n i k a k v o s p o r a z u m e v a n j e ili p o s r e d o v a n j e između tipova. Naprotiv, jaz se produbljuje, i to ne s a m o spol ja n e g o i iznutra. I iznutra nastaje d i s o c i j a cija, j e r se ponekad partikulama druge funkcije k o j e i z v i r u u n e s v e s n i m f a n t a z i j a m a ( s n o v i m a itd.) o d u ­ zima vrednost i p o n o v o se potiskuju. Stoga je izvesni kritičar imao donekle pravo kad je tvrdio da je F r o j dova teorija neurotička teorija, bez obzira na o k o l ­ n o s t što j e t a j i z r a z z l o n a m e r a n i t r e b a d a služi s a m o tome da čoveka oslobodi dužnosti da se ozbiljno bavi pokrenutim problemima. I Frojdovo i A d l e r o v o sta­ novište jeste jednostrano i karakteristično samo za jedan tip. Obe teorije odbacuju princip imaginacije utoliko ukoliko redukuju fantazije i obdelavaju ih samo kao s e m i o t i č a n izraz. A l i u stvari fantazije znače više 7

Ja k a ž e m : »semiotičan« u suprotnosti p r e m a » s i m b o l i ­ čan«. O n o što F r o j đ označava kao simbole, to nije ništa d r u ­ g o n e g o znaci z a e l e m e n t a r n e n a g o n s k e p r o c e s e . A s i m b o l je najbolji m o g u ć n i izraz za stanje stvari k o j e se još ne m o ž e 7

69

n e g o t o : o n e su, n a i m e , u isti m a h i p r e d s t a v n i c i d r u ­ goga mehanizma, u introvertnoga potisnute ekstraversije, u ekstravertnoga potisnute introversije. Ali potisnuta funkcija je nesvesna, otuda nerazvijena, embrionalna i arhaična. U t o m e stanju ona se ne m o ž e udružiti s višim n i v o o m svesne funkcije. Neprihvat­ ljivost fantazije dolazi u g l a v n o m iz te osobenosti f u n k c i j e k o j a leži u osnovi, a nije priznata. Iz tih razloga imaginacija je nešto n e d o s t o j n o i beskorisno za svakoga k o m e je prilagođivanje spoljaš n j e m realitetu glavni princip. Ipak se zna da je s v a ­ ka dobra ideja i svako stvaralačko delo proizišlo iz imaginacije i da je n j e n početak stavljan u o n o što se obično označava kao infantilna fantazija. Nije samo umetnik ono biće koje sve najveće u svome ži­ votu d u g u j e fantaziji, n e g o uopšte svaki stvaralački č o v e k . D i n a m i č k i p r i n c i p f a n t a z i j e j e s t e igra, k o j a j e s v o j s t v o i d e t e t a , i k a o t a k v a ne u d r u ž u j e se s p r i n ­ c i p o m ozbiljna rada. A l i bez te igre s fantazijama još nikada nije n i j e d n o stvaralačko delo rođeno. Igri imaginacije dugujemo neizmerno mnogo. Otuda je kratkovidan posao ako se fantazije zbog njihova p u ­ s t o l o v n o g a ili n e p r i h v a t l j i v o g a k a r a k t e r a o b d e l a v a j u s o m a l o v a ž a v a n j e m . Ne treba zaboraviti da baš u imaginaciji j e d n o g a č o v e k a m o ž e d a leži n j e g o v o n a j d r a g o c e n i j e . J a k a ž e m i z r i č n o : može, j e r s u n a d r u ­ g o j strani fantazije i b e z vrednosti, ukoliko u obliku gruboga gradiva ne m o g u računati ni na kakvu prim e n l j i v o s t . Da bi se izdiglo o n o d r a g o c e n o što leži u njima, p o t r e b n o je da se one razviju. A l i taj razvitak ne vrši se čistom n j i h o v o m analizom, n e g o i sintetič­ kim obdelavanjem, n e k o m vrstom konstruktivnog p o ­ stupanja. 8

Ostaje otvoreno pitanje da li se suprotnost iz­ m e đ u j e d n o g a i d r u g o g a stanovišta intelektualno i k a ­ d a m o ž e p o t p u n o p o m i r i t i . I a k o s e p o k u š a j Abelarov po smislu m o r a izvanredno ceniti, on ipak praktički d r u k č i j e i z r a z i t i n e g o j e d n o m v i š e ili m a n j e b l i s k o m a n a l o ­ gijom. s U p o r . uz t o : J u n g , Inhalt der Psychose, II A u f l a g e . Idem. Psychologie der unbewussten Prozesse.

70

nije pokazao nikakvih p o m e n a dostojnih posledica, jer nije m o g a o da postavi nikakvu posredničku psiho­ l o š k u f u n k c i j u o s i m k o n c e p t u a l i z m a ili s e r m o n i z m a , za koji se čini da je jednostrano intelektualno n o v o izdanje stare i d e j e o logosu. L o g o s k a o posrednik s v a ­ kako je imao v e ć u vrednost negoli sermo time što je u svom ljudskom načinu pojavljivanja zadovoljio i neintelektualna očekivanja. Ne m o g u se osloboditi utiska da se A b e l a r o v b l i ­ s t a v i d u h , k o j i j e s h v a t i o v e l i k o sic e t n o n , n e b i n i ­ kada zadovoljio svojim paradoksalnim konceptualizm o m i o d r i c a n j e m od stvaralačkog čina, da usled t r a g i č n e s u d b i n e n i j e i z g u b i o u d a r n u s n a g u strasti. Da b i s m o ovaj utisak ocenili kako valja, sa k o n c e p t u a l i z m o m treba uporediti o n o što su od tog istog p r o b l e m a stvorili veliki Kinezi L a o Tse i Čuang Tse, ili S i l e r .

5.

SPOR

O

TAJNOJ VEČERI IZMEĐU CVINGLIJA

LUTERA

I

Od docnijih suprotnosti koje su pokretale duhove trebalo bi zapravo da dođe do reči protestantizam i reformacioni pokret uopšte. Ali ova pojava je u toli­ koj meri kompleksna da bismo je najpre morali razrešiti u m n o g e p s i h o l o š k e p o j e d i n a č n e p r o c e s e , k a k o bi m o g l a postati p r e d m e t analitičkoga posmatranja. A to leži izvan oblasti m o j i h sposobnosti. Z a t o se m o ­ ram zadovoljiti da iz one velike prepirke duhova istaknem samo pojedinačan slučaj, naime prepirku o Tajnoj v e č e r i i z m e đ u Lutera ( L u t h e r ) i Cvinglija (Zwingli). V e ć p o m e n u t o u č e n j e o transsupstancijaciji s a n k c i o n i s a o j e L a t e r a n s k i s a b o r g o d 1215, i o n o j e otada činilo tvrdo predan je vere, u k o m e je i Luter odrastao. Iako je misao da ceremonija i njeno k o n ­ kretno vršenje ima objektivan isceljivački značaj za­ pravo sasvim nejevanđelska, jer se jevanđelski pra­ v a c o k r e n u o baš protiv značaja katoličkih institucija, ipak se Luter nije m o g a o osloboditi neposredno d e l o v n o g čulnog utiska uživanja hleba i vina. On nije 71

m o g a o da vidi u t o m e samo jedan znak, n e g o su o č e ­ vidna činjeničnost i njeno neposredno doživljavanje bili za n j e g a nužna religiozna potreba. Stoga je zahtev a o stvarnu prisutnost tela i k r v i Hristove u T a j n o j večeri. On je u h l e b u i v i n u i p o d h l e b o m i v i n o m primao telo i krv Hristovu. Religiozni značaj n e p o ­ srednoga doživljavanja na objektu bio je n j e m u tako velik da je i n j e g o v o predstavljanje bilo vezano za k o n k r e t i z a m t v a r n e prisutnosti svetoga tela. Otuda svi n j e g o v i pokušaji o b j a š n j a v a n j a stoje ispod o v e č i ­ njenice: telo Hristovo je doista samo »neproštorno« prisutno. U o s l a n j a n j u na t a k o z v a n o u č e n j e o k o n s u p stancijaciji jeste pored supstancije hleba i vina i s u p ­ stancija svetoga tela realno prisutna. Z b o g te p r e t p o ­ stavke zahtevani ubikvitet tela Hristova, k o j i je l j u d ­ skom poimanju doneo naročite nevolje, bio je, d o d u ­ še, z a m e n j e n p o j m o m v o l i p r e z e n c i j e , k o j a z n a č i d a j e B o g svugde prisutan g d e hoće da b u d e prisutan. Ne vodeći računa o svim tim teškoćama, Luter je nesme­ tano ostao pri neposrednom doživljavanju čulnog uti­ ska i radije napustio sva d v o u m l j e n j a ljudskoga r a zumevanja sa delimično apsurdnim, a delimično n e ­ kako nedovoljnim objašnjenjima. Jedva se može usvojiti d a j e s a m o m o ć tradicije bila o n o što j e L u tera nagnalo da ostane pri toj dogmi, jer je on s a m dovoljno dokazao da se m o g a o osloboditi tradicional­ nih oblika vere. N e ć e m o pogrešiti ako pretpostavimo da je baš dodir s emocionalnim značajem »stvarnog« i tvarnog u T a j n o j v e č e r i za s a m o g Lutera stajao i z ­ nad jevanđelskog principa, da je naime reč jedini n o ­ silac milosti, a ne c e r e m o n i j a . T a k o j e , d o d u š e , u L u ­ tera reč imala značaj isceljivanja, ^li pored toga i uživanje T a j n e v e č e r e bilo je prenosilac milosti. K a o što je rečeno, to bi m o ž d a samo p r i v i d n o b i o ustupak institucijama katoličke c r k v e , a u stvari to je b i l o psihologijom Lutera zahtevano priznanje osećajne činjenice osnovane na neposrednom čulnom doživ­ ljaju. P r e m a L u t e r o v u s t a n o v i š t u , Cvingli j e z a s t u p a o čisto simbolično shvatanje. On smatra da je reč o » d u h o v n o m « udruživanju tela i krvi Hristove. O v o 72

stanovište karakterisano je u m o m i idealnim shvatan j e m c e r e m o n i j e . O n o je u p o v o l j n o m p o l o ž a j u što n e v r e đ a j e v a n đ e l s k i p r i n c i p , a u isti m a h s e k l o n i svih protivumnih hipoteza. Ali o v o shvatanje ne p o ­ staje p r a v i č n o p r e m a o n o m e što j e L u t e r u m e o d a očuva, n a i m e p r e m a realitetu čulnog utiska i n j e g o v e naročite emocionalne vrednosti. Doduše, i Cvingli je T a j n u v e č e r u razdelio, i u n j e g a su h l e b i v i n o u ž i v a n i i s t o o n a k o k a o u L u t e r a , ali n j e g o v o s h v a t a n j e nije sadržavalo nikakvu formulu k o j a bi adekvatno izrazila stanovište o b j e k t u s v o j s t v e n e opažaj no osetne i o s e ć a j n e v r e d n o s t i . L u t e r j e z a t o d a o f o r m u l u , ali o n a se spoticala o um i o jevanđelski princip. To ne z a d a j e b r i g e s t a n o v i š t u o s e t a i o s e ć a n j a i to s p r a v o m , j e r ideja, » p r i n c i p « , isto tako m a l o mari za osetno opažanje objekta. O b a gledišta se u k r a j n j o j liniji isključuju. Ekstravertnom shvatanju ide u prilog Luterova formula, a idealnom stanovištu Cvinglijeva. Iako Cvinglijeva formula ne vrši n i k a k v o nasilje nad o s e ćanjem i osetom, nego daje samo idealno shvatanje, ipak je prividno dat prostor dejstvovanju objekta. Ali se čini kao da se ekstravertno stanovište ne z a d o v o ­ ljava t i m e što i m a o t v o r e n prostor, n e g o zahteva i formulisanje, pri čemu idealno sleduje osetno-opažajnoj vrednosti, isto o n a k o kao što idealno f o r m u l i ­ sanje iziskuje neko sledovanje osećanju i osetu. Završavam ovde ovu glavu o principu tipova u antičkoj i s r e d n j o v e k o v n o j istoriji duha sa svešću da sam samo postavio pitanje. M o j a kompetencija nije ni izdaleka dovoljna da nekako iscrpno obradi tako t e ­ žak i obiman problem. A k o mi je pošlo za r u k o m da čitaocu posredno d a m utisak o postojanju različnosti tipskih stanovišta, m o j j e cilj ostvaren. J e d v a j e p o ­ trebno dodati da znam da nijedno od o v d e dodirnutih gradiva nije obrađeno u zaokruženom obliku. Taj rad m o r a m ostaviti onima k o j i u toj oblasti raspolažu b o ­ gatijim znanjem n e g o ja.

73

II

0

SILEROVIM 1.

PISMA

a)

O

O

IDEJAMA ESTETIČKOM

funkciji

veće

o

i

ZA

PROBLEM

VASPITANJU

funkciji

manje

TIPOVA

ČOVEKA

vrednosti

Koliko sam svojim ograničenim sredstvima m o ­ g a o d o z n a t i , č i n i m i s e d a j e Fridrih Siler ( F r i e d r i c h Schiller) prvi koji je pokušao da svesno razlikovanje tipskih stavova izvrši u v e ć i m razmerama i s p o t p u ­ n i j i m p r i k a z i v a n j e m pojedinosti. N a taj značajan p o ­ kušaj da se prikažu oba mehanizma k o j a su u pitanju 1 d a s e u isti m a h n a đ e m o g u ć n o s t z a n j i h o v o s j e d i ­ njavanje nailazimo u članku publikovanom prvi put g o d . 1 7 9 5 : O estetičkom vaspitanju čoveka. Č l a n a k se s a s t o j i i z n i z a p i s a m a što i h j e S i l e r p i s a o v o j v o d i o d Holštajn-Augustenburga. 1

D u b i n o m misli, psihološkim p r o ž i m a n j e m g r a d i ­ va i širokim pogledom na mogućnost psihološkoga r e šenja konflikta, Šilerov članak daje mi povoda da opširnije prikazem i ocenim n j e g o v e ideje, kojima se dosad još nikad nije dogodilo da b u d u pretresane u takvoj povezanosti. Silerova zasluga u našem p s i h o ­ l o š k o m p o g l e d u , k a o što ć e s e v i d e t i i z o n o g a što s l e d i , doista nije m a l a ; on n a m ipak d a j e izgrađena gledišta, koja u našoj psihološkoj nauci tek počinjemo da c e i

74

C o t t a ' s c h e A u s g a b e , 1826, B d . X V I I I .

n i m o . M o j p o s a o , r a z u m e se, n e ć e b i t i s u v i š e l a k , j e r bi mi se m o g l o dogoditi da Silerovim idejama dam tumačenje o k o m e bi se moglo tvrditi da mu s m i s a o n e l e ž i u o n o m e što Š i l e r k a ž e . J e r , i a k o se b u d e m trudio da na bitnim mestima navodim reči samoga autora, neće biti m o g u ć n o da n j e g o v e ideje unesem u vezu koju nameravam da ovde postavim, a da ne p r u ž i m i z v e s n a t u m a č e n j a i o b j a š n j a v a n j a . Na to će m e , s j e d n e strane, primorati p o m e n u t a o k o l ­ n o s t , a, s d r u g e s t r a n e , o č i g l e d n a č i n j e n i c a da Š i l e r sam pripada o d r e đ e n o m tipu, i da je z b o g toga, i p r o ­ tiv s v o j e v o l j e , prinuđen da da jednostran opis. O g r a ­ ničenost našega shvatanja i saznanja nigde se ne p o ­ javljuje razgovetnije negoli u psihološkim prikazi­ vanjima, gde nam je gotovo nemogućno da nacrtamo drugu sliku negoli o n u čiji osnovni potezi v e ć u n a p r e d leže nacrtani u našoj duši. Ja iz različnih crta zaključujem da Šiler po s v o j i m osobinama pripada i n t r o v e r t n o m t i p u , d o k Gete p o s v o j i m o s o b i n a m a — ako n e ć e m o da u z m e m o u obzir n j e g o v intuitivizam, koji je sve nadmašivao — više naginje ekstravertnoj strani. Š i l e r o v v l a s t i t i l i k č o v e k ć e l a k o p o n o v o n a ć i u n j e g o v o m c r t a n j u idealističkoga tipa. T o m p r i p a d ­ nošću nametnuto je njegovu formulisanju neminovno ograničenje, i postojanje toga ograničenja, radi p o t ­ punijega razumevanja, nikada ne s m e m o izgubiti iz vida. T o m e o g r a n i č e n j u treba pripisati što je Šiler jedan mehanizam prikazao potpunije negoli drugi, k o j i je u introvertnoga s a m o n e p o t p u n o razvijen i stoga ima j o š izvesne karaktere niže vrednosti, k o j e m o r a i m a t i b a š z b o g t o g a što n i j e d o v o l j n o r a z v i j e n . U takvim slučajevima autorovo prikazivanje potreb u j e našu kritiku i korekturu. S a m o po sebi se r a z u ­ me da je to ograničenje i dalo Šileru p o v o d a da stvori neku vrstu terminologije, neprikladnu za opštu u p o ­ trebu. K a o introvertna ličnost, Šiler ima bolji odnos p r e m a i d e j a m a negoli p r e m a stvarima sveta. U o d n o s p r e m a i d e j a m a jedinka m o ž e da unosi više osećanja ili v i š e r e f l e k s i j e , v e ć p r e m a t o m e d a l i p r i p a d a v i š e o s e ć a j n o m ili v i š e m i s l e n o m t i p u . O v d e b i h z a m o l i o čitaoca, koji je m o ž d a ranijim publikacijama bio u p u -

75

ćen na to da osećanje izjednači s ekstraversijom a m i ­ š l j e n j e s i n t r o v e r š i j o m , da se seti d e f i n i c i j a d a t i h u poslednjoj glavi. Tu sam introvertnim i ekstravertn i m tipom obeležio d v e opšte klase ljudi, p r e m a k o ­ j i m a se podela na funkcioni tip k a o misleni, osećajni, osetni i intuicioni tip odnosi kao p o d o d e l j a k . Otuda i n t r o v e r t n a l i č n o s t m o ž e d a b u d e m i s l e n i ili o s e ć a j n i tip, j e r i onaj k o j i misli i onaj k o j i oseća m o ž e stajati p o d p r i m a t o m ideje, kao što o b a u d a t o m slučaju m o g u stajati i p o d p r i m a t o m o b j e k t a . A k o , dakle, Šilera po n j e g o v i m osobinama, a n a ­ ročito po n j e g o v o j karakterističnoj suprotnosti prema Geteu, shvatimo kao introvertnu ličnost, ostaje p o najpre otvoreno pitanje k o m e pododeljku on pripada. Momenat intuicije igra nesumnjivo u njega veliku ulogu, i zbog toga, ako ga posmatramo isključivo kao pesnika, mogli bismo ga pribrojiti intuitivnom tipu čoveka. U pismima o estetičkom vaspitanju pojavlju­ j e n a m se, r a z u m e s e , m i s l i l a c Š i l e r . N e s a m o o t u d a nego i iz p o n o v l j e n o g a priznanja samoga Šilera z n a ­ mo kako je u n j e m u jak bio refleksivni elemenat. Prema tome, m o r a m o n j e g o v intuitivizam da p o m e r i m o p r e m a strani mišljenja, pa ga tako i sa gledišta psihologije introvertnoga mislenoga tipa m o ž e m o p o ­ drobnije razumeti. U izlaganju k o j e sleduje, nadam se, d o v o l j n o ć e s e p o k a z a t i d a s e o v o s h v a t a n j e p o d u ­ dara sa stvarnošću, jer u Silerovim spisima ima d o ­ sta m e s t a k o j a j a s n o g o v o r e u p r i l o g t o g a s h v a t a n j a . Stoga bih molio čitaoca da ima na u m u da se m o j a izvođenja osnivaju na pretpostavci koju sam maločas skicirao. To mi se čini n u ž n o zato što je Šiler p r o b l e m koji je bio pred njim obradio onako kako ga je izva­ dio iz sopstvenoga unutrašnjega iskustva. V e o m a o p ­ šte formulisanje k o j e mu on daje m o g l o bi se — s o b ­ zirom na činjenicu da bi druga psihologija, t j . drugi t i p č o v e k a isti p r o b l e m o b u h v a t i o u s a s v i m d r u g e o b l i k e — u z e t i k a o p r e k o r a č i v a n j e ili k a o p r e n a g l o uopštavanje. A l i to bi bilo nepravilno utoliko što stvarno postoji cela klasa ljudi za k o j u stvar s p r o ­ b l e m o m rastavljenih funkcija stoji isto o n a k o kao i za Šilera. Z a t o , k a d p o n e k a d u s v o j i m sledećim i z v o 76

đ e n j i m a b u d e m isticao jednostranost i subjektivizam Šilerov, time nimalo neću smanjiti važenje i z n a č a j ­ nost p r o b l e m a koji je Siler istakao, n e g o ću, n a p r o ­ tiv, stvoriti prostora za druga formulisanja. Stoga će kritika k o j u ponekad b u d e m iznosio imati više značaj transkripcije u n a č i n i z r a ž a v a n j a k o j i S i l e r o v o f o r mulisanje oslobađa n j e g o v e subjektivne uslovijenosti. Ipak se m o j a izvođenja nadovezuju tako neposredno na Siler ova da ne o b r a đ u j u toliko opšte pitanje intro­ v e r s i j e i e k s t r a v e r s i j e , k o j e n a s je u I g l a v i i s k l j u č i v o zanimalo, k o l i k o tipski konjlikat introvertnoga mislenoga tipa. P r e svega, Silera zanima pitanje uzroka i p o r e ­ kla rastavljan ja i j e d n o g a i drugoga mehanizma. P o ­ uzdanim zahvatom ističe on k a o osnovni m o t i v d i f e ­ r e n c i r a n j e j e d i n k i . » S a m a k u l t u r a b i l a j e o n o što j e n o v o m čovečanstvu zadalo tu ranu.« V e ć ova jedna rečenica pokazuje obilno Silerovo razumevanje za naš problem. Rasturivanje harmoničnoga zajedničkoga delovanja duševnih snaga u instinktivnom životu j e ­ ste kao vazda otvorena a nikad neisceljiva rana, p r a ­ va A m f o r t i n a rana, j e r diferenciranje j e d n e f u n k c i j e iz više funkcija n e m i n o v n o dovodi do prebujnog raz­ v i j a n j a te f u n k c i j e , a z a n e m a r i v a n j a i o s a k a ć i v a n j a druge. »Ja ne p o r i č e m odlike«, kaže Siler, »što ih sada­ šnje pokolenje, posmatrano kao jedinstvo, i na terazijama razuma, može potvrditi pred najboljim u d r e v n o j p r o š l o s t i ; ali u z a t v o r e n i m č l a n o v i m a m o r a otpočeti utakmica, i celina se m o r a meriti sa celinom. Koji se noviji pojedinac pojavljuje, čovek protiv č o ­ veka, da se s p o j e d i n i m A t e n j a n i n o m bori za nagradu č o v e š t v a ? O t k u d a zaista t a j š t e t n i o d n o s j e d i n k i p o ­ red svega preimućstva r o d a ? « Krivicu za tu slabiju snagu novijih Siler svaljuje na kulturu, t j . na diferenciranje funkcija. On najpre u k a z u j e k a k o su se u u m e t n o s t i i u č e n o s t i i n t u i t i v n i i spekulativni r a z u m razdvojili i oblasti svojih p r i mena l j u b o m o r n o zatvorili jedan pred drugim. »I sa 2

3

* L o c . cit. p. 22. * L o c . cit. p.

22. 77

sferom na koju ograničava svoje delovanje čovek je i u s a m o m sebi stvorio gospodara koji često završava ugušivanjem ostalih darova. D o k o v d e razmetljiva i raskošna snaga imaginacije pustoši m u č n e sadove r a ­ z u m a , o n d e d u h a p s t r a k c i j e gasi v a t r u n a k o j o j b i trebalo da se srce o g r e j e i fantazija raspali« (Loc. cit. p. 23). I dalje: » K a d obično biće položaj čovekov uzima za merilo, kad u j e d n o m e od svojih građana ceni samo memoriju, u d r u g o m e samo tabelarni razum, u trećem samo mehaničku sposobnost; kad ono ovde, ravnodušno prema karakteru, navaljuje samo na to da i m a znanja, a o n d e duhu reda i zakonitom p o n a ­ šanju oprašta n a j v e ć e p o m r a č e n j e razuma — kad ono u isti m a h ž e l i d a t e p o j e d i n e v e š t i n e b u d u d o t e r a n e do tolikog intenziteta koliko subjektu oprašta u e k s t e n z i t e t u — o n d a s e n e s m e m o č u d i t i š t o s e ostali d a ­ rovi duše zanemaruju da bi se sva pažnja posvetila j e d n o m j e d i n o m , k o m e to čini čast i k o m e se to isplaćuje.« U tim idejama Silerovim ima m n o g o važnoga. P o j m l j i v o je da je Šilerovo v r e m e , pri tadašnjem n e ­ potpunom poznavanju grčke kulture, cenilo grčkoga čoveka p r e m a veličini njegovih sačuvanih dela, i time ga prekomerno precenjivalo, jer naročita grčka lepota nije svoje postojanje dugovala ni u k o m slučaju n a j ­ m a n j e kontrastu sa s r e d i n o m iz k o j e je proizišla. P r e i m u ć s t v o g r č k o g a č o v e k a s a s t o j a l o s e u t o m e što j e on bio manje diferenciran negoli noviji čovek, ako s m o skloni da u t o m e v i d i m o j e d n o preimućstvo; jer su štete takva stanja m o ž d a b a r isto toliko o č e v i d n e . D i f e r e n c i r a n j e tih funkcija j a m a č n o n i j e dolazilo iz zlobe, nego, baš k a o svagda i svugde u prirodi, iz p o ­ trebe. Da je koji od tih doonijih obožavalaca g r č k o g a neba i arkadijskih blaženosti slučajno došao na svet kao atički helot, on bi m o ž d a lepote G r č k e posmatrao malo drukčijim pogledom. A k o je već pod primitiv­ n i m uslovima V veka pre n. e. pojedina jedinka imala v e ć u mogućnost za svestrano razvijanje svojih o s o ­ bina i sposobnosti, onda je to ipak bilo m o g u ć n o samo n a t a j n a č i n što s u h i l j a d e n j e n e s a b r a ć e b i l e o g r a n i -

78

čavane i sakaćene utoliko bednijim okolnostima. U pojedinim primercima bila je izvesno postignuta v i ­ s o k a i n d i v i d u a l n a k u l t u r a , ali k o l e k t i v n a k u l t u r a b i l a je i antici strana. Ta tekovina bila je određena h r i šćanstvu. Otuda dolazi da se n o v i j i ljudi kao masa s grčkim č o v e k o m m o g u ne samo meriti nego ga d a ­ leko prevazilaze u svakom pogledu kolektivne kultu­ re. A l i Šiler i m a p r a v o kad tvrdi da naša individualna kultura nije hodila naporedo s kolektivnom kultu­ r o m ; i t o s e n i u sto d v a d e s e t g o d i n a , k o l i k o j e p r o ­ t e k l o o d S i l e r o v a spisa, n i j e p o p r a v i l o ; n a p r o t i v : d a n i s m o na štetu individualne kulture j o š dalje dospeli u kolektivnu atmosferu, jedva bi bile potrebne nasil­ n e r e a k c i j e , k o j e s e o l i č a v a j u u d u h u j e d n o g a Štirnera ( S t i r n e r ) i Ničea. S t o g a Š i l e r o v e r e č i m o ž d a i d a n a s j o š i m a j u isto toliko važnosti. K a o što s e a n t i k a s t a r a l a z a u n a p r e đ e n j e v i š e klase u pogledu individualnosti razvitka pritešnjavan j e m v e ć i n e prostoga n a r o d a (heloti, r o b o v i ) , tako j e posle nje hrišćanska sfera postigla stanje kolektivne k u l t u r e t i m e š t o j e isti p r o c e s k o l i k o j e g o d b i l o m o ­ gućno premestila u samu jedinku (podigla na s u b j e k ­ tivni stepen, k a o što o b i č n o kažemo). K a k o j e v r e d ­ nost pojedinca bila proklamovana hrišćanskom d o g m o m o neizgubljivosti duše, inferiorna većina n a r o d a sada nije više m o g l a biti p o d v r g n u t a slobodi superiorne manjine, n e g o je u pojedincu funkcija više vrednosti bila više cenjena od funkcije niže v r e d n o ­ sti. N a t a j n a č i n d o g o d i l o s e p r e m e š t a n j e g l a v n o g a značaja na j e d n u d r a g o c e n u f u n k c i j u na štetu svih drugih funkcija. T i m e je psihološki spoljašnja soci­ jalna forma antičke kulture premeštena u subjekat, čime je u pojedincu proizvedeno unutrašnje stanje k o j e je u antici bilo spoljašnje stanje, n a i m e d o m i ­ nantna prvenstvena funkcija, k o j a se razvijala i d i f e ­ rencirala na račun inferiorne većine. O v i m psiholo­ škim procesom postepeno se ostvarivala kolektivna kultura, koja, doduše, pojedincu daje jemstvo za »droits de l'homme« u neuporedivo višoj meri negoli a n t i k a , ali z a t o g u b i u t o m e š t o p o č i v a n a s u b j e k t i v ­ n o j r o p s k o j k u l t u r i , č i m e se, d o d u š e , k o l e k t i v n a k u l 79

t u r a p o v i š a v a , ali s e i n d i v i d u a l n a k u l t u r a u n i ž a v a . K a o što j e z a r o b l j a v a n j e m a s e b i l o o t v o r e n a r a n a a n ­ tike, tako je ropstvo funkcija niže vrednosti vazda k r v a v a rana u duši današnjega čoveka. »Jednostranost u v e ž b a n j u snaga vodi, doduše, j e d i n k u n e m i n o v n o d o z a b l u d e , ali r o d d o i s t i n e « , kaže Šiler. D a v a n j e prvenstva superiornoj funkciji služi b i t n o k o r i s t i s o c i j e t e t a , ali n a n o s i š t e t u i n d i v i ­ d u a l n o s t i . O v a šteta i d e t a k o d a l e k o d a v e l i k e o r g a n i ­ zacije naše današnje kulture teže za p o t p u n i m brisa­ n j e m jedinke, jer se sasvim osnivaju na mašinskoj primeni pojedinih prvenstvenih funkcija čovekovih. Ne računaju se ljudi, nego jedna njihova diferenci­ rana funkcija. Č o v e k se predstavlja u kolektivnoj kulturi ne kao takav, nego je on predstavljen samo j e d n o m funkcijom, čak se identifikuje samo s t o m funkcijom i poriče pripadnost drugim, inferiornim funkcijama. Time se moderna jedinka svodi na golu funkciju, jer baš samo ta funkcija reprezentuje jednu kolektivnu vrednost i otuda i sama dopušta m o g u ć ­ nost života. A l i da se diferenciranje funkcije i nije m o g l o nikako d r u k č i j e ostvariti, Siler jasno u v i đ a : » D a bi se razvili raznovrsni darovi u čoveku, nije bilo nikakva drugoga sredstva n e g o da se oni stave jedan protiv drugoga. Taj antagonizam snaga je veliki i n s t r u m e n a t k u l t u r e , ali i p a k s a m o i n s t r u m e n a t , j e r dokle god on traje č o v e k je tek na putu ka kulturi«. 4

5

Po t o m e shvatanju, sadašnje stanje antagonizma snaga ne bi još bilo nikakvo kulturno stanje, nego b i ­ s m o bili tek na putu ka kulturi. O t o m e će, r a z u m e se, m i š l j e n j a biti p o d e l j e n a : j e r j e d n i ć e k a o kulturu r a zumevati baš stanje kolektivne kulture, d o k će drugi to s t a n j e r a z u m e v a t i s a m o k a o civilizaciju i k u l t u r u ocenjivati oštrijim m e r i l o m individualnoga razvitka. Šiler se svakako vara kad se stavlja samo na drugo stanovište, i našoj kolektivnoj kulturi protivstavlja grčku individualnu kulturu, jer on pri tome previđa nepotpunost ondašnje civilizacije, koja dovodi u s u m ­ nju neograničeno važenje one kulture. Tako zapravo * L o c . cit. p. 29. L o c . cit. p. 28. B

80

nijedna kultura nije nikada potpuna, ukoliko u v e k s t o j i ili v i š e n a o v o j ili v i š e n a o n o j strani, t j . j e d a r e d je ideal kulture ekstravertan, odnosno glavna v r e d ­ n o s t l e ž i k o d objekta i u v e z i s n j i m ; d r u g i p u t je ideal introvertan i g l a v n o značenje leži k o d jedinke, ili subjekta, i u v e z a m a s i d e j o m . U p r v o m o b l i k u kultura uzima kolektivan vid, a u d r u g o m individu­ alan. Otuda je p o j m l j i v o što se baš p o d u t i c a j e m h r i šćanske sfere, k o j o j je princip hrišćanska l j u b a v (i zbog asocijacije po kontrastu i njena suprotnost, n a ­ i m e vršenje nasilja nad individualnošću), ostvarila kolektivna kultura, u k o j o j pojedincu preti opasnost da će propasti, jer individualne vrednosti propadaju već iz principa pridavanja manje vrednosti. Iz toga se u v r e m e n e m a č k i h klasičara i razvila ona osobita č e ­ žnja za antikom, k o j a je njima postala simbol indivi­ dualne kulture i baš zato v e ć i n o m bila v e o m a p r e c e njivana i češće preko m e r e idealizovana. A nije bilo malo pokušaja da se grčki duh podražava i osećanjem u s v a j a , p o k u š a j a k o j i n a m s e č i n e b l j u t a v i , ali k o j i m a ipak treba odati priznanje kao prethodnicima j e d n e i n d i v i d u a l n e k u l t u r e . U sto d v a d e s e t g o d i n a , k o l i k o j e p r o t e k l o o d Š i l e r o v a spisa, p r i l i k e u p o g l e d u i n d i ­ vidualne kulture nisu postale bolje, n e g o još i gore, jer se interesovanje pojedinca još u m n o g o većoj meri negoli tada trošilo na kolektivna zanimanja, i stoga je pojedincu m n o g o m a n j e ostajalo vremena za razvi­ tak individualne kulture; otuda mi danas posedujemo visoko razvijenu kolektivnu kulturu, koja po organi­ zaciji daleko prevazilazi sve što je ikada ranije bilo, ali j e z a t o i u p r i l i č n o j m e r i o š t e t i l a i n d i v i d u a l n u k u l ­ t u r u . D a n a s p o s t o j i d u b o k j a z i z m e đ u o n o g a šta n e k o j e s t e i šta n e k o p r e d s t a v l j a , t j . i z m e đ u o n o g a što k a o j e d i n k a i o n o g a što k a o k o l e k t i v n o b i ć e f u n k c i o n i š e . N j e g o v a f u n k c i j a j e r a z v i j e n a , ali n i j e r a z v i j e n a n j e ­ gova individualnost. A k o je on odličan, onda je istov e t a n s a s v o j o m k o l e k t i v n o m f u n k c i j o m , ali a k o j e nešto što je t o m e suprotno, on je, doduše, kao f u n k c i ­ j a u s o c i j e t e t u c e n j e n , ali k a o i n d i v i d u a l n o s t o n j e sasvim na strani s v o j i h inferiornih, nerazvijenih funkcija, i zbog toga je prosto varvarin, dok je prvi 6 Jung, o d a b r a n a dela, V

81

srećno obmanuo sebe u pogledu svog varvarstva. Ova jednostranost u pogledu socijeteta izvesno je donela koristi k o j e ne treba potcenjivati, i time se misli na tekovine k o j e se drukčije ne bi m o g l e postići, kao što Š i l e r o d l i č n o k a ž e : » S a m o t i m e što s v u e n e r g i j u s v o g a d u h a s a b i r a m o u j e d n o m žarištu, i sve s v o j e b i ć e z b i ­ j a m o u j e d n u jedinu snagu, d a j e m o tako reći krila t o j j e d i n o j snazi, i p r e n o s i m o j e v e š t a č k i d a l e k o p r e ­ ko ograda za k o j e se čini da ih je priroda n j o j p o ­ stavila.« 8

Ali ovaj jednostrani razvitak mora dovesti do r e ­ akcije, i dovešće do nje, jer pritešnjene funkcije niže vrednosti ne m o g u se do u beskrajnost isključivati od saživota i razvitka. Jedared m o r a doći m o m e n a t u kome »razdvojenost u unutrašnjem čoveku opet mora biti u n i š t e n a « , d a s e d o p u s t i m o g u ć n o s t ž i v o t a o n o m što j e n e r a z v i j e n o . J a s a m v e ć n a g o v e s t i o d a d i f e r e n ­ ciranje u razvitku kulture u krajnjoj liniji stvara d i socijaciju osnovnih funkcija psihičkoga života, idući donekle iznad diferenciranja sposobnosti i p r e k o r a ­ čujući u oblast opštega psihološkoga stava uopšte, koji upravlja načinom primene sposobnosti. Pri tome kultura stvara diferenciranje one funkcije koja v e ć od rođenja ima bolju sposobnost za obrazovanje i u s a v r š a v a n j e . T a k o je u j e d n o g a m i s l e n a s n a g a , a u drugoga osećanje pristupačnije za dalji razvitak u n a ­ ročitoj meri, i stoga će se on p o d pritiskom zahteva da bude kulturan u naročitoj meri zanimati razvitkom one moći kojoj je osnova u njemu već od prirode naročito povoljna, t j . podesna za obrazovanje i usa­ vršavanje. Sposobnost za o b r a z o v a n j e i usavršavanje, r a z u m e se, n e z n a č i d a b i f u n k c i j a a p r i o r i i m a l a p r a ­ vo na naročitu valjanost, nego ona — m o g l o bi se reći: naprotiv — predstavlja izvesnu nežnost, labil­ n o s t i u o b l i č l j i v o s t f u n k c i j e , i s t o g a se n i k a k o i ne m o ž e u v e k n a j v i š a i n d i v i d u a l n a v r e d n o s t tražiti i n a ­ laziti u t o j f u n k c i j i , n e g o m o ž d a s a m o n a j v i š a k o l e k ­ tivna vrednost, ukoliko je, naime, ta funkcija razvi« L o c . cit. p. 29.

82

j e n a d o j e d n e kolektivne vrednosti. Ali, k a o što j e r e ­ č e n o , m o ž e s e v e o m a l a k o desiti d a m e đ u z a n e m a r e ­ n i m f u n k c i j a m a ima m n o g o sakrivenih viših indivi­ dualnih vrednosti, koje, doduše, za kolektivni život i m a j u m a n j i z n a č a j , ali s u z a i n d i v i d u a l n i ž i v o t o d najveće vrednosti i zato predstavljaju životne v r e d ­ nosti, i o n e p o j e d i n c u m o g u dati intenzitet i l e p o t u života, k o j e on uzalud o č e k u j e od svoje kolektivne funkcije. Doduše, diferencirana funkcija pribavlja m u m o g u ć n o s t k o l e k t i v n o g a p o s t o j a n j a , ali n e z a d o ­ v o l j e n j e i radost života, a o v o mu m o ž e dati samo razvitak individualnih vrednosti. Otuda je njihovo odsustvo nedostatak k o j i se često d u b o k o oseća, a rastojanje od njih unutrašnji rascep, k o j i bismo, isto kao i Siler, mogli uporediti sa b o l n o m ranom. » M a k o l i k o se, d a k l e , z a c e l i n u s v e t a m o ž e d a dobije razdvojenim o b r a z o v a n j e m ljudskih snaga, ne m o ž e se poricati da jedinke, k o j e ono pogađa, pate p o d prokletstvom toga svetskog cilja. Gimnastičkim v e ž b a n j i m a , istina, i z g r a đ u j u s e a t l e t s k a tela, ali s a m o s l o b o d n o m i j e d n a k o m i g r o m u d o v a l e p o t a . Isto t a k o , napregnutost pojedinih duhovnih snaga m o ž e proiz­ v e s t i , d o d u š e , i z v a n r e d n e l j u d e , ali s a m o j e d n a k o m temperaturom d u h o v n i h snaga srećne i potpune. U k o m e b i s m o odnosu, dakle, stajali p r e m a p r o š l o m i opštem svetskom v e k u kad bi obrazovanje i usavr­ šavanje ljudske prirode nužno činilo takvu žrtvu? Mi b i s m o bili sluge čovečanstva, n e k o l i k o tisućleća vršili b i s m o za n j i h ropski posao, i s v o j o j o s a k a ć e n o j p r i r o d i utisnuli sramotne t r a g o v e te uslužnosti — da bi d o c nije pokolenje, u blaženoj besposlici, m o g l o očekivati svoje moralno zdravlje, i razvijati slobodno rastenje svoga č o v e č a n s t v a ! A l i m o ž e li č o v e k biti o d r e đ e n za to da iznad nekoga cilja zanemari samoga sebe? Zar bi trebalo da nam priroda zbog svojih ciljeva otme potpunost koju nam um zbog svojih ciljeva propisu­ j e ? M o r a , dakle, biti laž da o b r a z o v a n j e i u s a v r š a ­ v a n j e p o j e d i n i h snaga čini n u ž n o m žrtvu n j i h o v a t o ­ t a l i t e t a ; ili a k o b i z a k o n p r i r o d e j o š i t e ž i o k a t o m e , onda do nas mora stajati da taj totalitet u svojoj pri6*

83

rodi, koji je umetnost razorila, jednom višom umetnošću?«

ponovo

uspostavimo

7

O č e v i d n o je da je Šiler u s v o m l i č n o m životu najdublje osetio taj sukob, i da je baš iz toga otpora p o n i k l a u n j e m u č e ž n j a da n a đ e o n u j e d i n s t v e n o s t ili jednoobraznost k o j a bi i o n i m f u n k c i j a m a što p r i t e šnjene k o p n e u ropskoj službi donela oslobođenje i time uspostavljanje harmoničnoga života. O v a misao p o k r e t a l a je i Vagnera u n j e g o v u Parsijalu, i on mu je d a o simboličan izraz u v r a ć a n j u izgubljenoga k o p ­ l j a i i s c e l j i v a n j u r a n e . Š t o j e Vagner p o k u š a o d a k a ž e u u m e t n i č k o m s i m b o l i č n o m i z r a z u , to se Siler t r u d i da objasni u filosofskom razmišljanju. On to ne kaže g l a s n o , ali i m p l i c i t e d o v o l j n o r a z g o v e t n o d a s e n j e g o v p r o b l e m t i č e ponovnog usvajanja antičkoga načina života i shvatanja života, a o t u d a n e p o s r e d n o p r o i z ­ lazi z a k l j u č a k d a j e o n h r i š ć a n s k o r e š e n j e s v o g a p r o ­ b l e m a ili p r e v i d e o ili n a m e r n o p r e š a o p r e k o n j e g a . U svakom slučaju, n j e g o v duhovni pogled više je u p r a v ­ ljen na antičku lepotu negoli na hrišćansko učenje o spasenju, a to učenje nije ipak težilo n i č e m u d r u g o m nego baš o n o m istom oko čega se i Šiler naprezao, n a i m e oslobođenju od zla. K a o što Julijan, a p o s t a t , kaže u s v o m g o v o r u o kralju Heliju, srce č o v e k o v o »ispunjeno je besnom borbom«, čime je odlično okarakterisao ne samo sama sebe n e g o i celo svoje v r e ­ m e , naime unutrašnju rasturenost docnije antike, k o j a je s v o j spoljašnji izraz našla u o n o j b e s p r i m e r n o j haotičnoj zbunjenosti glava i srca, a hrišćansko u č e ­ nje obećavalo je da će čoveka iz n j e osloboditi. Što je h r i š ć a n s t v o d a l o n i j e b i l o , r a z u m e se, n i k a k v o reše­ nje, nego izbavljanje, odrešivanje jedne dragocene funkcije od svih drugih funkcija k o j e su tada želele da isto tako z a p o v e d n i č k i v l a d a j u . H r i š ć a n s t v o je dalo jedan o d r e đ e n p r a v a c , i s k l j u č u j u ć i s v e d r u g e m o g u ć ­ ne pravce. M o ž d a je ta okolnost bitno uticala na to d a Š i l e r ć u t k e p r e đ e p r e k o m o g u ć n o s t i s p a s e n j a što ga je nudilo hrišćanstvo. ' L o c . c i t . p . 3 0 s. Isticanja u tekstu su m o j a .

84

Činilo se da bliska veza antike s p r i r o d o m o b e ­ ćava onu mogućnost k o j u hrišćanstvo nije dopuštalo. »Priroda u svom fizičkom stvaranju označuje nam put kojim treba da idemo u m o r a l n o m stvaranju. T e k kada je bila ublažena b o r b a elementarnih snaga u nižim organizacijama, dala se priroda na plemenito s t v a r a n j e f i z i č k o g a č o v e k a . Isto t a k o , b o r b a e l e m e ­ nata u e t i č k o m čoveku, sukob slepih nagona, m o r a se n a j p r e smiriti, i g r u b o protivstavljanje m o r a u n j e m u prestati p r e n e g o što č o v e k p r e g n e na to da ide na r u k u raznovrsnosti. N a d r u g o j strani m o r a biti o b e zbeđena samostalnost njegova karaktera, i podložnost stranim despotskim f o r m a m a m o r a ustupiti mesto znatnoj slobodi p r e n e g o što se raznovrsnost u n j e m u s m e d n e p o d v r ć i j e d i n s t v u i d e a l a « ( L o c . cit. p . 32). D a k l e , t o n e t r e b a d a b u d e o d r e š e n j e ili o s l o b o ­ đenje od inferiorne funkcije, nego uzimanje te funk­ cije u obzir; to treba da b u d e tako reći j e d n o razra­ čunavanje s njom, koje na prirodnom putu ujedinjuje suprotnosti. A l i Šiler oseća da bi usvajanje inferior­ nih funkcija m o g l o dovesti do »sukoba slepih n a g o ­ n a « , k a o š t o b i i s t o t a k o , ali o b r n u t o , j e d i n s t v o i d e a l a m o g l o d r a g o c e n o j f u n k c i j i p o n o v o dati p r v e n s t v o n a d inferiornim funkcijama i time uspostaviti staro sta­ nje. Inferiorne funkcije proti vstavl jene su dragocenoj f u n k c i j i , n e m o ž d a p o s v o j o j n a j d u b l j o j suštini, n e g o po svom obliku u datom vremenu. One su prvobitno bile zanemarene i potisnute, jer su kulturnog čoveka o m e t a l e u p o s t i z a n j u n j e g o v i h c i l j e v a , a to su, n a i m e , j e d n o s t r a n i i n t e r e s i , k o j i n e z n a č e i s t o što i p o t p u n o s t ljudske individualnosti. Ali, osim toga, te nepriznate f u n k c i j e n i s u n e m i n o v n e i p o s v o j o j suštini, i n e o p i r u se zamišljenom cilju. Međutim, dokle god se kulturni cilj ne poklapa s idealom potpunosti ljudskoga bića, te f u n k c i j e b i ć e i m a n j e c e n j e n e i relativno potiski­ v a n e . P r i h v a t a n j e p o t i s n u t i h f u n k c i j a j e s t e i s t o što i u n u t r a š n j i g r a đ a n s k i rat, r a s p l a m t e l o s t r a n i j e p o t i ­ snutih suprotnosti, č i m e je nesmetano uništena »sa­ mostalnost karaktera«. Ta samostalnost m o ž e se p o ­ stići s a m o i z r a v n a n j e m t e b o r b e , k o j e j e , č i n i se, n e m o g u ć n o bez despoti je nad antagonističkim snaga85

ma. A time je kompromitovana sloboda, bez koje je n e m o g u ć n o izgrađivanje m o r a l n o s l o b o d n e ličnosti. Ali ako se sloboda dopusti, p o j a v l j u j e se sukob n a ­ gona. »Uplašen slobodom, koja se svojim prvim p o k u ­ š a j i m a u v e k oglasu j e k a o n e p r i j a t e l j i c a , č o v e k ć e s e onde baciti u ruke u d o b n o m ropstvu, i o v d e će, p e ­ dantnim staralaštvom d o v e d e n u očajanje, uteći u d i v l j u nevezanost p r i r o d n o g a stanja. Uzurpacija će se pozivati na slabost ljudske prirode, insurekcija na njeno dostojanstvo, dok naposletku velika gospoda­ rica svih ljudskih stvari, šlepa jačina, ne p o m e t e r a ­ č u n , i t o b o ž n j u b o r b u p r i n c i p a reši k a o p r o s t o p e sničenje.« Savremena francuska revolucija dala je o v i m s t a v o v i m a isto toliko živu k o l i k o k r v a v u p o z a d i n u : otpočela je u znaku filosofije i uma, sa v i s o k i m i d e ­ a l i s t i č k i m p o l e t o m , a z a v r š i l a se u k r v a v o m h a o s u , iz koga je proizišao despotski genije Napoleonov. B o g i ­ nja u m a pokazala se n e m o ć n o m prema nasilju razu­ larene beštije. Šiler oseća p o d l o ž n o s t u m a i istine, i s t o g a z a h t e v a d a i s t i n a s a m a p o s t a n e snaga. » A k o j e ona dosad u tako malenoj meri dokazivala svoju p o b e đ i v a č k u snagu, o n d a to nije zasluga razuma, k o j i nije u m e o da d i g n e k o p r e n u s n j e , n e g o srca, k o j e se njoj zatvaralo, i nagona, koji nije za n j u delao. Jer otkuda ta još tako opšta vlast predrasuda i to p o m r a ­ č i v a n j e g l a v a , p o r e d s v e s v e t l o s t i što s u j e r a z v i l i f i l o s o f i j a i i s k u s t v o ? Vek je prosvećen; to z n a č i , n a đ e n a su i javnosti ostavljena znanja koja bi bila dovoljna da opravdaju bar naše praktičke osnovne stavove. D u h slobodnoga izučavanja rasturio je lažne p o j m o v e , k o j i su d u g o v r e m e n a s p r e č a v a l i p r i s t u p k istini, i potkopavali zemljište na k o m e su fanatizam i prevara podigli svoj presto. Um se očistio od o b m a n a čula i lažljive sofistike, a sama filosofija, k o j a nas je isprva učinila o d m e t n i c i m a od njega, glasno i silno poziva n a s n a t r a g u k r i l o p r i r o d e — šta j e u z r o k t o m e š t o smo mi još uvek varvari?«* 8

s L o c . c i t . p . 3 3 s. 9 L o c . c i t . p . 3 5 s.

86

U tim Silerovim recima osećamo blizinu francu­ ske prosvećenosti i fantastičnoga intelektualizma r e ­ volucije. » V e k je prosvećen« — kakvo potcenjivanje intelekta! » D u h slobodnoga izučavanja rasturio je lažne p o j m o v e « — kakav racionalizam! Č o v e k se živo seća reči proktofantasmista: » T a iščeznite! Ta mi smo razbistrili!« A k o je v e ć , s j e d n e strane, b i l o sasvim u duhu onoga vremena da se značaj i delovanje u m a precenjuje, pri č e m u se sasvim zaboravilo da bi u m , kad bi stvarno p o s e d o v a o takvu snagu, v e ć o d a v n o i m a o v e o m a p o g o d n u p r i l i k u d a j e d o k a ž e , o n d a se, n i s a d r u g e s t r a n e , n e srne p r e v i d e t i č i n j e n i c a d a n i s u s v e m e r o d a v n e g l a v e o n d a t a k o m i s l i l e , i d a se, p r e ­ ma t o m e , t a j n a l e t r a c i o n a l i s t i č n a i n t e l e k t u a l i z m a i u Šilera osniva na osobito jaku s u b j e k t i v n o m razvitku toga istoga elementa. M o r a m o računati k o d njega s pretezanjem intelekta, ne pre n j e g o v e pesničke i n ­ t u i c i j e , ali d o i s t a p r e n j e g o v e m o ć i o s e ć a n j a . Š i l e r u s a m o m činilo se kao da u n j e m u postoji sukob između imaginacije i apstrakcije, tj. između intuicije i inte­ l e k t a . T a k o o n p i š e Geteu (31. a v g u s t a 1 7 9 4 ) : » T o j e o n o što j e m e n i , n a r o č i t o u r a n i j i m g o d i n a m a , k a k o na polju spekulacije tako i na polju pesništva davalo prilično nezgrapan pogled; jer, obično me je prestiz a o p e s n i k o n d e g d e j e t r e b a l o d a b u d e m filosof, a filosofski duh onde g d e sam želeo da b u d e m pesnik. Još i sad mi se često dešava da snaga uobrazilje ometa m o j u apstrakciju, i hladni razum m o j e pesništvo.« Njegovo izvanredno divljenje Geteovu duhu, n j e g o ­ vo gotovo žensko osećanje i proosećavanje intuicije svoga prijatelja, k o m e je on tako često d a v a o izraza u svojim pismima, osniva se baš na živom opažanju toga sukoba, koji je on prema gotovo savršeno sin­ tetičkoj prirodi G e t e o v o j m o r a o dvostruko osećati. P o s t o j a n j e toga sukoba dolazi od psihološke o k o l n o ­ sti d a s e e n e r g i j a o s e ć a n j a u j e d n a k o j m e r i u z a j m l j i vala koliko intelektu toliko i stvaralačkoj imaginaciji. Čini se da je Šiler poznavao tu okolnost; u istom p i s m u G e t e u o n p r i m e ć u j e da, pošto j e p o č e o » p o z n a ­ vati i upotrebljavati« svoje m o r a l n e snage, k o j e su imale da odrede prave granice imaginaciji i intelektu, 87

fizička bolest preti da će ih potkopati. To je, naime, već češće pominjano obeležje oskudno razvijene funkcije, da ona izmiče svesnoj dispoziciji i da se po sopstvenom impulsu, tj. s izvesnom autonomijom, nesvesno m e š a s d r u g i m f u n k c i j a m a , i pri t o m e se ponaša bez diferenciranoga izbora, čisto dinamički, m o ž d a k a o n e k i n a p a d ili k a o č i s t o p o j a č a n j e , k o j e svesnoj, diferenciranoj funkciji daje karakter p o n e s e n o s t i ili p r i n u đ e n o s t i . T i m e s e s v e s n a f u n k c i j a u j e d n o m slučaju odvodi preko njenih namerom i o d ­ l u k o m postavljenih granica, u d r u g o m slučaju zadr­ žava još pre postignuća njenih ciljeva i zavodi na stranputicu, a u t r e ć e m slučaju naposletku v o d i do sukoba s drugim svesnim funkcijama, i taj sukob ostaje nerazrešen sve dok se nesvesno primešana ometačka nagonska snaga po sebi ne diferencira, i tako p o d v r g n e izvesnoj svesnoj dispoziciji. N e ć e m o , dakle, m n o g o pogrešiti u naslućivan ju da je uzvik: » Š t a j e u z r o k t o m e što s m o m i j o š u v e k v a r v a r i ? « o s n o v a n ne s a m o u d u h u o n o g a v r e m e n a n e g o i u subjektivnoj psihologiji Šilerovoj. S ondašnjim v r e ­ m e n o m , i o n k o r e n zla t r a ž i n a l a ž n o m m e s t u , j e r se v a r v a r s t v o n i j e s a s t o j a l o i n i k a d se ne s a s t o j i u t o m e što u m ili i s t i n a n e m a j u d o v o l j n o d e j s t v o , n e g o u t o m e š t o s e o d n j i h o č e k u j e t a k v o d e j s t v o , ili č a k u t o m e što se u m u t a k v o dejstvo uopšte pridaje iz praznovernoga precenjivanja »istine«. Varvarstvo leži u jednostranosti i u bezmernosti, u r đ a v o j p r o ­ porciji uopšte. Baš na veoma upečatljivom primeru francuske r e v o l u c i j e , k o j a j e tada dostigla k u l m i n a c i j u užasa, m o g a o je Šiler videti dokle dopire m o ć boginje uma i u kolikoj meri bezumna beštija trijumfuje u č o v e ­ ku. I događaji toga v r e m e n a bili su izvesno činioci k o j i su Šileru taj p r o b l e m n a m e t n u l i u n a r o č i t o j meri, k a o što se često dešava da u o s n o v i ličan i stoga prividno subjektivan problem jednim m a h o m uzra­ sta d o o p š t e g p i t a n j a , k o j e o b u h v a t a c e o s o c i j e t e t , ako se on nameri na spoljašnje događaje čija psiho­ l o g i j a sadržava iste e l e m e n t e k a o lični s u k o b . Z b o g toga i ličnom problemu pripada dostojanstvo, koje on

88

ranije nije imao, jer, naime, stanje u k o m e čovek nije j e d n o sa s a m i m s o b o m u v e k ima u sebi nečega što postiđuje i unižava, č i m e č o v e k dospeva u jedan i spol ja i iznutra uniženi položaj, k a o država k o j a je obeščašćena građanskim ratom. Zato se č o v e k i uste­ že da čisto lični sukob izloži p r e d v e ć o m p u b l i k o m — p o d p r e t p o s t a v k o m da ne pati od suviše smela s a m o precenjivanja. Ali, p o đ e li čoveku za rukom da otkri­ je i uvidi vezu ličnoga p r o b l e m a s v e ć i m savremenim događajima, o n d a t a k v o p o k l a p a n j e znači isto koliko i o s l o b o đ e n j e iz u s a m l j e n o s t i č i s t o l i č n o g , i s u b j e k ­ tivni p r o b l e m proširuje se do opšteg pitanja našeg socijeteta. To nikako nije neznatan dobitak u p o g l e ­ du mogućnosti jednog rešenja. Jer d o k ličnom p r o ­ b l e m u stoje na raspolaganju samo one oskudne ener­ g i j e svesnoga interesovanja za sopstvenu ličnost, sada se k o l e k t i v n e n a g o n s k e snage slivaju i u d r u ž u j u s i n t e r e s o v a n j i m a što i h i m a J a , i t i m e n a s t a j e s a d a v e ć n o v položaj, koji dopušta n o v e mogućnosti rešenja. Š t o , n a i m e , l i č n a s n a g a v o l j e ili d u h a n i k a d n e b i m o g l a učiniti, to m o ž e kolektivna nagonska snaga; ona čoveka prenosi preko prepona k o j e on s v o j o m ličnom e n e r g i j o m nikada ne bi m o g a o da savlada. O t u d a i s m e m o naslućivati da su utisci s a v r e m e n i h d o g a đ a j a dali Šileru snagu da se b a c i na p o ­ kušaj rešavanja sukoba između jedinke i socijalne f u n k c i j e . T u p r o t i v r e č n o s t d u b o k o j e o s e t i o i Ruso (Rousseau); ona mu je postala čak ishodna tačka za n j e g o v o d e l o Emile ou de V Education (1762). Tu n a ­ lazimo nekoliko mesta k o j a su značajna za naš p r o ­ b l e m : » L ' h o m m e civil n'est q u ' u n e unite fractionnaire qui tient au denominateur, et dont la valeur e s t d a n s s o n r a p p o r t a v e c l ' e n t i e r , q u i est l e c o r p s social. L e s b o n n e s institutions sociales sont celles qui savent le m i e u x denaturer l ' h o m m e , lui oter son existence absolue p o u r lui en d o n n e r u n e relative, et transporter le moi dans l'unite c o m m u n e . « »Celui qui dans l'ordre civil veut conserver la p r i m a u t e d e s s e n t i m e n t s d e l a n a t u r e n e sait c e q u ' i l veut. Toujours en contradiction avec lui-meme, t o u j o u r s f l o t t a n t e n t r e ses p e n c h a n t s e t s e s d e v o i r s , i l n e 89

sera jamais ni h o m m e ni c i t o v e n ; il ne sera b o n ni p o u r lui ni p o u r les a u t r e s . « Ruso otpočinje svoje delo znamenitom rečeni­ c o m : » T o u t est bien, sortant des mains de l ' A u t e u r des choses, tout degenere entre les mains de l ' h o m me.« O v a rečenica karakteristična je za Rusoa i celu epohu. I Šiler gleda nazad, svakako ne za p r i r o d ­ n i m č o v e k o m R u s o o v i m — tu leži bitna razlika — nego za čovekom koji je živeo »pod grčkim nebom«. A l i i j e d n o m i d r u g o m z a j e d n i č k o je retrospektivno orijentisanje i, s t i m e n e r a z l u č n o v e z a n o , i d e a l i z o v a n j e i p r e c e n j i v a n j e prošlosti, š i l e r z b o g lepote a n ­ tike zaboravlja stvarnoga s v a k o d n e v n o g a Grka, a Ruso daleko zabražđuje rečenicom: » L ' h o m m e natur e l est t o u t p o u r l u i ; i l e s t l ' u n i t e n u m e r i q u e , l ' e n t i e r absolu«, i pri tome previđa da je prirodni čovek sa­ s v i m k o l e k t i v a n , t j . isto t o l i k o u s e b i k o l i k o u d r u ­ gima i sve drugo više negoli jedinstvo. Ruso kaže na j e d n o m mestu: »Nous tenons a tout, nous nous accroc h o n s a tout, les temps, les lieux, les h o m m e s , les choses, t o u t se q u i sera, i m p o r t e a c h a c u n de n o u s , notre individu n'est plus q u e la m o i n d r e partie de n o u s - m ć m e s . C h a c u n s ' e t e n d , p o u r ainsi d i r e , s u r l a terre entiere, et devient sensible sur toute cette grande surface.« 1 0

» E s t - c e l a n a t u r e q u i p o r t e ainsi l e s h o m m e s s i loin d ' e u x - m e m e s ? « Ruso se vara: on veru je da je to stanje p o n o v o t a k o p o s t a l o . N e ! O n o j e n a m a s a m o p o n o v o svesno postalo, j e r je u v e k tako bilo, i to sve više što dalje i d e m o p r e m a p o č e c i m a . J e r o n o što R u s o c r t a n i j e ništa d r u g o n e g o o n a j kolektivni mentalitet p r i m i t i v ­ c a k o j i j e Levi-Bril o d l i č n o o b e l e ž i o k a o » p a r t i c i p a tion mystique«. O v o stanje ugušivanja individualno­ sti n i j e n i k a k v a n o v i j a t e k o v i n a , n e g o o s t a t a k o n o g a arhaičnoga vremena u kome uopšte još nikakve i n ­ dividualnosti nije bilo. Nije, dakle, reč o ugušivanju individualnosti u novije vreme, nego samo o o s v e šćivanju i osećanju nadvlađivačke moći kolektivnoga. u

10 Smile: L i v r e I. » Smile: L i v r e I I .

90

Ta m o ć , prirodno, projicira se u d r ž a v n e i c r k v e n e institucije, kao da svako v e ć nije našao puta i n a ­ čina da se u d a t o m slučaju izmigolji i m o r a l n i m n a ­ ređenjima. O v e institucije nikako n e m a j u onu s v e ­ m o ć što s e o d n j i h z a h t e v a l a i z b o g k o j e s u i h s v r e ­ mena na v r e m e napadali novatori svake vrste, nego o n a u g u š i v a č k a m o ć l e ž i n e s v e s n o u n a m a , i to u kolektivnom mentalitetu varvara koji i dalje postoji. Kolektivna psiha mrzi donekle svaki individualni r a z v i t a k a k o o v a j n e p o s r e d n o n e služi c i l j e v i m a k o ­ lektiviteta. T a k o je diferenciranje j e d n e funkcije o kojoj smo gore govorili, doduše, razvitak jedne indi­ v i d u a l n e v r e d n o s t i , ali j o š t o l i k o p o d u g l o m g l e d a ­ n j a k o l e k t i v i t e t a d a p r i t o m e , k a o što s m o v e ć v i d e l i , sama j e d i n k a štetu j e . I j e d a n i drugi autor s v o m n e ­ poznavanju ranijih stanja ljudske psihologije imaju da z a h v a l e š t o su se p r e v a r i l i u s u d u s o b z i r o m na vrednosti prošlosti. Posledica s a m o o b m a n e u sudu jeste oslanjanje na varljivu sliku ranije savršenijeg tipa čoveka, k o j i je na neki način p a o sa s v o j e visine. Orijentisanje unatrag je v e ć po sebi ostatak a n t i č k o ­ ga mišljenja, j e r je poznato da je karakteristika c e l o g a n t i č k o g a i v a r v a r s k o g a m e n t a l i t e t a u t o m e što je p r e d početak sadašnjih zlih v r e m e n a stavljao zla­ tan rajski vek. T e k je hrišćanstvo izvršilo veliko s o ­ c i j a l n o i d u h o v n o i s t o r i j s k o d e l o t i m e što j e l j u d i m a dalo n a d u u b u d u ć n o s t i time im obećalo m o g u ć n o s t ostvarenja njihovih ideala u budućnosti! Jače na­ glašavanje toga orijentisanja unatrag možda se p o ­ klapa s p o j a v o m one opšte regresije p r e m a p a g a n s k o m k o j a se s p o j a v o m renesanse opaža u sve v e ć o j meri. Čini mi se izvesno da je o v o orijentisanje u n a ­ trag moralo imati i određen uticaj na izbor sredstava z a v a s p i t a n j e č o v e k a . T a j d u h traži o s l a n j a n j e n a v a r ­ ljivu sliku prošloga. M o g l i b i s m o preći p r e k o toga kad nas saznanje sukoba između tipova i tipskih m e ­ h a n i z a m a n e b i p r i m o r a v a l o d a u isti m a h p o t r a ž i m o o n o što bi m o g l o dovesti do n j i h o v a jedinstva. To je i Sileru ležalo na srcu, kao što ć e m o videti u o n o m 1 2

1 2

Nagoveštaji toga nalaze se već u grčkim misterijama.

91

š t o s l e d u j e . Sta j e p r i t o m e b i l a n j e g o v a o s n o v n a m i ­ sao, iskazuje o n sledećim recima, k o j e ukratko p o ­ n a v l j a j u o n o što j e g o r e k a z a n o : » N e k o d o b r o t v o r n o božanstvo neka zarana u z m e o d o j č e sa grudi majke, neka ga doji m l e k o m b o l j i h v r e m e n a , i neka ga pusti da p o d dalekim g r č k i m n e b o m sazreva do p u n o l e t nosti. K a d je p o t o m postalo č o v e k , n e k a se on, stran l i k , v r a t i u s v o j v e k ; ali n e d a g a s v o j o m p o j a v o m r a z v e s e l j u j e , n e g o s t r a š n o , k a o A g a m e m n o n o v sin, d a ga očišćuje.« Oslanjanje na grčki obrazac jedva bi s e m o g l o r a z g o v e t n i j e izraziti. A l i u t o m e u s k o m f o r mulisanju otvara se i pogled na j e d n o ograničenje, k o j e Silera u o n o m što sleduje p r i m o r a v a na j e d n o v e o m a bitno proširenje; on, naime, produžuje: » G r a ­ d i v o ć e o n , d o d u š e , u z e t i o d s a d a š n j o s t i , ili ć e f o r m u u z a j m i t i od p l e m e n i t i j e g v r e m e n a , č a k s onu stranu svakog vremena, od apsolutnoga nepromenljivoga je­ dinstva svoga bića.« Š i l e r je o d i s t a j a s n o o s e ć a o da bi m o r a o zahvatiti j o š dalje, u pradoba božanskoga herojstva, u k o m e su ljudi još bili polubogovi. Stoga on kaže dalje: » O v d e iz čistoga etera n j e g o v e d e m o n ­ ske prirode teče izvor, nezamućen pokvarenošću p o kolenja i vremena koja se duboko pod njim valjaju u m u t n i m vrtlozima.« Tu se pojavljuje lepa varljiva slika n e k o g a rajskog v e k a , u k o m e su ljudi j o š bili b o g o v i i naslađivali se gledajući v e č n u lepotu. Ali i tu je pesnik Šiler pretekao mislioca Šilera. N e k o l i ­ ko stranica dalje opet p o b e đ u j e mislilac. »U stvari«, k a ž e Š i l e r ( p . 47), » m o r a n a s n a v o d i t i n a r a z m i š l j a n j e t o što č o v e k g o t o v o u s v a k o j i s t o r i j s k o j e p o s i u k o j o j c veta ju umetnosti i vlada ukus nalazi da je č o v e č a n s t v o p a l o , i ne može pokazati ni jedan jedini pri­ mer d a s u v i s o k s t e p e n i v e l i k a o p š t o s t e s t e t i č k e k u l ­ t u r e u j e d n o g n a r o d a išli r u k u p o d r u k u s p o l i t i č k o m s l o b o d o m i građanskom vrlinom, da su lepi običaji išli n a p o r e d o s a d o b r i m o b i č a j i m a , i u g l a đ e n o s t p o ­ našanja s istinom ponašanja.« 1 3

P r e m a t o m e d o b r o poznatom iskustvu, k o j e se ne m o ž e poricati ni u pojedinostima ni uopšte, oni heroji najranijih vremena, dakle, ne bi morali da 13

92

Erz.

d.

Menschen,

p.

39.

imaju nikakve naročito moralne promene u životu, š t o u o s t a l o m i n e p o t v r đ u j e n i j e d a n j e d i n i g r č k i ili d r u g i m i t . J e r s v a o n a l e p o t a m o g l a se, i p a k , r a d o ­ v a t i s v o m p o s t o j a n j u s a m o z a t o što t a d a j o š n i j e b i l o nikakva krivičnog zakona i nikakve moralne policije. P r i z n a n j e m o v e psihološke činjenice — da, naime, živa lepota rasprostire svoj sjaj samo onde g d e se izdiže iznad stvarnosti p u n e mraka, m u k e i ružnoće — izmiče Siler s v o j o j p r a v o j nameri tle ispod n o g u ; on se latio toga da pokaže da se rastavljeno m o ž e udružiti gledanjem, uživanjem i stvaranjem lepoga. Trebalo bi da lepota postane posrednik koji bi uspo­ stavio p r v o b i t n o jedinstvo ljudskoga bića. Ali, s u ­ protno tome, sve iskustvo ukazuje na to da lepota za svoje postojanje potrebuje svoju suprotnost. K a o ranije pesnik, tako sada o v d e u Šileru p r e v l a đ u j e m i s l i l a c . O n j e nepoverljiv p r e m a l e p o t i , o n čak drži m o g u ć n i m , na o s n o v u iskustva, da lepota vrši nepovoljan uticaj: » M a kuda u p r o š l o m svetu upravljali svoje oči, nalazimo da ukus i sloboda beže j e d n o od d r u g o g a , i da lepota svoju vlast osniva samo na propasti herojskih vrlina.« Na t o m e saznanju, k o j e je dobijeno posred­ s t v o m iskustva, teško se m o ž e zasnovati zahtev koji Siler u p u ć u j e lepoti. U d a l j e m razlaganju svoga p r e d ­ meta on dospeva čak dotle da naličje lepote konstruiše u takvoj jasnosti kakva se samo m o ž e poželeti: » A k o s e č o v e k p r i d r ž a v a s a m o o n o g a što d o s a d a š n j a iskustva u č e o uticaju lepote, onda se doista ne m o ž e o h r a b r i t i da izgrađuje osećanja koja su za pravu kul­ turu čovekovu toliko opasna; i r a d i j e ć e , na r a č u n grubosti i tvrdine, da bude bez topilačke snage l e ­ p o t e negoli da, p o r e d svih preimućstava doterivanja, bude predat njenu delovanju koje donosi mlitavost i malaksalost.« Borba između pesnika i mislioca mogla bi se d o ­ končati kad mislilac pesnikove reči ne bi uzimao d o ­ s l o v n o , n e g o simbolično, k a o što b i i t r e b a l o d a s e shvata jezik pesnikov. Da li je Šiler sam sebe r đ a v o razumeo? Cini se da jeste, j e r inače ne bi ipak m o g a o da toliko argumentiše sam protiv sebe. Pesnik g o 93

v o r i o i z v o r u čiste lepote, k o j i leži iza svih v r e m e n a i pokolenja, i stoga svagda i u s v a k o m č o v e k u izvire. T a j na k o g a pesnik misli i n i j e č o v e k g r č k e starine, n e g o stari p a g a n i n u n a m a s a m i m a , d e o v e č n o n e p o ­ k v a r e n e p r i r o d e i p r i r o d n e l e p o t e , ali k o j i ž i v l e ž i u nama nesvesno, i čiji n a m odblesak preobražava liko­ ve d r e v n o g a vremena, z b o g čega i p a d a m o u zabludu da su ti ljudi posedovali ono za čim mi težimo. To je od naše kolektivno orijentisane svesti odbačeni, arhaični čovek u nama, koji n a m se pojavljuje tako ružan i neprihvatljiv, a koji je ipak nosilac one l e ­ pote k o j u na d r u g o m mestu uzalud tražimo. O o v o ­ m e č o v e k u g o v o r i S i l e r p e s n i k , ali g a S i l e r m i s l i l a c r đ a v o shvata kao grčki obrazac. M e đ u t i m , o n o što mislilac ne m o ž e logički da izvede iz svojih dokaznih materijali ja, to mu obećava pesnik u simboličnom jeziku. Iz s v e g a što je dosad r e č e n o d o v o l j n o jasno izlazi da svaki pokušaj izjednačenja jednostrano diferenci­ ranog bića našega v r e m e n a ima da računa s ozbiljnim prihvatanjem inferiornih, jer nediferenciranih f u n k ­ cija. N e ć e uspeti nikakav pokušaj posredovanja koji ne u m e da izvuče energije inferiornih funkcija i da ih p o t o m preda diferenciranju. Ovaj proces može se izvršiti s a m o u saglasnosti sa z a k o n i m a energetike, t j . m o r a se stvoriti nekakav pad, koji latentnim e n e r ­ gijama pruža mogućnost delovanja. Bio bi potpuno bezuspešan zadatak — koji je v e ć m n o g o puta p r e duziman i v e ć m n o g o puta ostao bez uspeha — da se inferiorna funkcija direktno preobraća u superior­ nu. O n d a bi se isto tako d o b r o m o g a o proizvesti i perpetuum mobile. Nijedna inferiorna forma ener­ gije ne m o ž e se prosto preobratiti u superiorniju, o s i m a k o u isti m a h j o š j e d a n i z v o r v i š e v r e d n o s t i n e d a j e s v o j u p o m o ć , t j . p r e o b r a ć a n j e s e m o ž e vršiti s a m o n a r a č u n s u p e r i o r n e f u n k c i j e , ali p r i t o m e s e n i p o d k o j i m okolnostima n e m o ž e p o n o v o postići p o ­ četna vrednost superiornoga oblika energije ni za inferiorne oblike, čak ni za superiornu funkciju, nego se nalazi i m o r a se n a ć i i z j e d n a č e n j e u j e d n o j s r e d ­ njoj temperaturi. Ali to za svakoga koji se identifi94

kuje sa svojom jednom, diferenciranom funkcijom z n a č i s i l a ž e n j e u j e d n o d o d u š e i z j e d n a č e n o s t a n j e , ali k o m e se s obzirom na prividnu početnu vrednost mora pridavati niža vrednost. O v a j zaključak je n e ­ m i n o v a n . S v a k o v a s p i t a n j e č o v e k a k o j e teži z a j e ­ dinstvom i harmonijom njegova bića ima da se razračuna s t o m činjenicom. Šiler izvodi taj zaključak n a s v o j n a č i n , ali s e p r i t o m e o p i r e d a p r i h v a t i n j e ­ g o v e posledice, čak i uz rizik da se m o r a odreći l e p o ­ te. A l i p o š t o j e m i s l i l a c i z r e k a o s v o j n e m i n o v n i z a ­ ključak, ponovo uzima reč pesnik: »Međutim, možda iskustvo n i j e s u d p r e d k o j i m s e m o ž e resiti p i t a n j e k a o što j e o v o , i p r e n e g o š t o b i s e p r i z n a l a v a ž n o s t n j e g o v u s v e d o č a n s t v u m o r a l o b i s e n a j p r e staviti i z v a n s u m n j e d a j e t o ista l e p o t a o k o j o j g o v o r i m o , i protiv k o j e svedoče oni primeri.« Vidi se da o v d e Šiler pokušava da se stavi iznad iskustva, tj., d r u g i m recima: da lepoti prida kvalitet koji j o j p r e m a isku­ s t v u ne p r i p a d a . On m i s l i : »Lepota bi se morala po­ kazati kao nužan uslov čoveštva«, t j . k a o n u ž n a , i m ­ perativna kategorija; stoga on g o v o r i i o j e d n o m č i ­ stom u m n o m p o j m u lepote i o jednom »transcenden­ talnom putu«, koji nas udaljuje iz »kruga pojava i iz žive sadašnjosti stvari«. » K o se ne usuđuje da se digne iznad stvarnosti, taj istinu nikad n e ć e osvojiti.« Subjektivni otpor protiv iskustveno neizbežnog puta nizbrdo daje Sileru p o v o d a da logički intelekat sna­ ž n o natera u službu osećanja i da ga time prisili da da formulu koja naposletku ipak još omogućava p o ­ stizanje p r v o b i t n e n a m e r e , iako j e n j e g o v a n e m o g u ć ­ n o s t v e ć d o v o l j n o i z l o ž e n a . S l i č n o n a s i l j e č i n i i Ruso s v o j o m pretpostavkom da zavisnost od prirode ne u s l o v i j a v a n i k a k a v p o r o k , ali g a u s l o v i j a v a z a v i s n o s t od ljudi, i time dolazi do o v o g a zaključka: »Si les lois des nations pouvaient avoir, c o m m e celles de la na­ ture, u n e inflexibilite q u e jamais aucune force h u maine ne put vaincre, la dependance des h o m m e s redeviendrait alors celle des choses; on reunirait dans la r e p u b l i q u e tous les avantages de l'etat naturel a 1 4

"

L o c . c i t . p. 5 0 .

95

c e u x de l'etat civil; on joindrait a la liberte qui m a i n t i e n t rhomme e x e m p t d e v i c e l a m o r a l i t e q u i l ' e l e v e a la v e r t u . « Na osnovu toga razmišljanja on daje savet: »Maintenez l'enfant dans la seule dependance des choses, v o u s aurez suivi l'ordre de la nature dans le p r o g r e s d e s o n e d u c a t i o n . « — »II n e f a u t p o i n t contraindre un enfant de rester q u a n d il v e u t aller, ni d'aller quand il v e u t rester en place. Q u a n d la volonte des enfants n'est point gatee par notre faute, ils n e v e u l e n t r i e n i n u t i l e m e n t . « * 1

N e s r e ć a j e b a š u t o m e što s e » l e s l o i s d e s n a tions« nikada i ni p o d k o j i m uslovima ne slažu sa zakonima prirode toliko da bi civilizovano stanje bilo u isti m a h i s t a n j e p r i r o d e . A k o t a k v o s l a g a n j e t r e b a uopšte da se zamišlja kao mogućno, onda se ono m o ž e z a m i š l j a t i s a m o k a o k o m p r o m i s , ali p r i n j e m u n i ­ j e d n o od ta dva stanja ne bi m o g l o postići svoj s o p stveni ideal, n e g o bi ostajalo znatno ispod njega. Ko h o ć e d a p o s t i g n e i d e a l j e d n o g a ili d r u g o g a s t a n j a , t a j ć e morati ostati pri stavu k o j i j e f o r m u l i s a o sam R u s o : »II f a u t o p t e r e n t r e f a i r e u n h o m m e o u u n citoven; car on ne peut faire a la fois l'un et l'autre.« U n a m a su i j e d n a i d r u g a n u ž n o s t : p r i r o d a i k u l ­ tura. M i n e m o ž e m o d a b u d e m o s a m o m i sami, n e g o m o r a m o i za drugo da b u d e m o vezani. Stoga mora da postoji put koji nije samo racionalan kompromis, i d a p o s t o j i j e d n o s t a n j e ili p r o c e s k o j i p o t p u n o o d g o ­ v a r a ž i v o m b i ć u , k a o što k a ž e p r o r o k : j e d n a » s e m i t a e t v i a s a n c t a « , j e d n a » v i a d i r e c t a ita u t stulti n o n errent per e a m « . Ja sam, dakle, sklon da i pesniku u Sileru, koji je u o v o m slučaju malo nasilno prisvo­ jio mislioca u njemu, dadem njegov deo prava, jer naposletku n e m a samo racionalnih nego i iracional­ n i h istina. I š t o se, n a p u t u i n t e l e k t a , o d l j u d s k i h stvari p o j a v l j u j e k a o n e m o g u ć n o , t o j e v e ć češće n a p u t u iracionalnog postalo istinito. S v e n a j v e ć e p r o m e n e k o j e su se čovečanstvu dogodile nisu mu stvar­ no došle putem intelektualnoga računanja, nego p u ­ t o v i m a k o j e j e s a v r e m e n i k p r e v i d e o ili i h k a o b e s m i 1 6

96

Emile:

Livre

II.

slene isključio, i koji su tek d u g o vremena docnije sagledani u njihovoj unutrašnjoj nužnosti. Ali još češće oni uopšte i ne b i v a j u sagledani, jer iznad s v e ­ ga najvažniji zakoni ljudskoga duhovnoga razvitka još su za nas knjiga sa sedam pečata. Svakako sam manje sklon da filosofskom drža­ nju pesnikovu pripisujem naročitu vrednost, jer je intelekat u službi pesnika varljiv instrumenat. Što intelekat m o ž e učiniti, to je on u o v o m slučaju v e ć učinio, jer je otkrio protivrečnost između želje i isku­ stva. Stoga je uzaludno da se odsad od filosofskoga m i š l j e n j a zahteva j o š i r e š e n j e te protivrečnosti. I kad bi se naposletku još m o g l o zamišljati n e k o rešenje, č o v e k bi s n j i m e ipak još stajao p r e d p r e p o n o m , jer s t v a r u o p š t e n e z a v i s i o d z a m i š l j e n o s t i ili o d n a l a ž e ­ n j a n e k e r a c i o n a l n e i s t i n e , n e g o o d o t k r i ć a p u t a što ga stvarni život usvaja. Nikad se nije oskudevalo u predlozima i m u d r i m poukama. K a d bi zavisilo samo od toga, onda bi čovečanstvo v e ć u v r e m e Pitagorino imalo najlepšu priliku da u svakom pogledu dođe na v i s i n u . S t o g a s e o n o š t o Š i l e r p r e d l a ž e n e srne u z i m a t i t a k o r e ć i d o s l o v n o , n e g o k a o simbol, k o j i se, p r e m a Šilerovoj psihološkoj sklonosti, p o j a v l j u j e zaodeven r u h o m filosofskog pojma. U t o m e smislu i »transcen­ dentalni put«, k o j i m je Šiler spreman da pođe, ne treba razumeti m o ž d a kao saznaj nokritičko r e z o n o v a nje, nego, više simbolično, kao onaj put k o j i m čovek uvek hodi ako je naišao na preponu koju najpre ne m o ž e savladati s v o j i m u m o m , na nerešljiv zadatak. A l i da bi taj put m o g a o naći i n j i m e hoditi, on m o r a najpre duže v r e m e proboraviti k o d suprotnosti u k o j e se n j e g o v raniji put razdvojio. Prepona zagaćuje put n j e g o v a života. G d e g o d se dešava zagačivanje libida, tu se i suprotnosti k o j e su ranije u j e d i n j e n e u p o s t o ­ j a n o m toku života raspadaju i otada pojavljuju kao ratoborni protivnici. Z a t i m se u borbi, koja duže traje i čije se trajanje i završetak ne m o g u predvideti, s u ­ protnosti iscrpljuju, a iz energije k o j u su one i z g u ­ bile obrazuje se treće, k o j e je baš tada početak n o ­ voga puta. 7 Jung, Odabrana dela, V

97

Prema t o m e p r a v i l u , i Siler s a d a p r e l a z i u p r o ­ dubljeno ispitivanje delovanja suprotnosti. Ma na k a k v u p r e p o n u naišli — s a m o a k o je o n a v e o m a teška — rascep i z m e đ u vlastite n a m e r e i o b j e k a t a k o j i se o p i r u postaje i o t p o r u n a m a samima. Jer, u k o l i k o se ja naprežem da objekat koji se opire podvrgnem s v o ­ j o j volji, m o j e celo biće dolazi polagano s n j i m e u vezu, naime baš prema j a k o m libidnom zaposednuću, koje jedan deo m o g a bića prevlaci tako reći u o b j e ­ kat. Na taj način nastaje delimična identifikacija i z vesnih sličnih delova m o j e ličnosti sa suštinom o b j e k ­ ta. C i m s e p o j a v i t a i d e n t i f i k a c i j a , s u k o b j e p r e m e šten u m o j u sopstvenu dušu. O v a »introjekcija« sukoba s o b j e k t o m čini me ne j e d n i m sa s a m i m s o ­ bom, uzrokuje time nemoć prema objektu, a time iza­ ziva i afekte, koji su svagda simptom unutrašnje n e jedinstvenosti. Afekti, pak, dokazuju da samog sebe opažam, i time dolazim u stanje — ako naime nisam slep — da s v o j u p a ž n j u o b r a ć a m na samog sebe i da u s a m o m sebi pratim igru suprotnosti. T i m p u t e m ide Šiler: o n n e nalazi rascep i z m e đ u države i jedinke, nego ga u početku XI p i s m a uzima k a o d v o j s t v o » l i c a i s t a n j a « , n a i m e k a o s a m o l i c e ili Ja i n j e g o v o p r o m e n l j i v o afektivno stanje. D o k je Ja relativno postojano, njegova vezanost (afektivno sta­ n j e ) m e n j a se. Š i l e r ž e l i t i m e d a r a s c e p z a h v a t i d o d n a . I s t v a r n o je j e d n a s t r a n a s v e s n a f u n k c i j a Ja, a d r u g a strana k o l e k t i v n a vezanost. O b a o d r e đ e n j a p r i ­ padaju ljudskoj psihologiji. A l i različni tipovi videće o v e o s n o v n e činjenice u svetlosti k o j a je s v r e m e n a na v r e m e drukčija. Za introvertne ideje o Ja jeste n e s u m n j i v o o n o što je kontinuirano i dominanta s v e ­ sti, a o n o š t o j e u s u p r o t n o s t i p r e m a t o m e j e s t e v e z a ­ n o s t ili a f e k t i v n o s t a n j e . Z a e k s t r a v e r t n e , p a k , a k c e nat leži p r e na kontinuitetu veze sa o b j e k t o m , a m a n j e n a i d e j i o Ja. O t u d a b i z a n j i h p r o b l e m s t a j a o drukčije. Ova tačka mora se imati na u m u i uzimati u obzir ako pratimo Šilerova dalja razmišljanja. K a d on, na primer, kaže: Lice se objavljuje »u večno p o 1 8

>« L o c . cit. p . 5 1 .

98

s t o j a n o m Ja i s a m o u n j e m u « , to je r e č e n o sa s t a n o ­ višta introvertnoga č o v e k a . A sa stanovišta ekstrav e r t n o g a m o r a l o bi se kazati da se lice o b j a v l j u j e s a m o u s v o j o j vezanosti, u funkciji v e z e sa o b j e k t o m . » L i c e « j e , n a i m e , s a m o u i n t r o v e r t n o g a i s k l j u č i v o Ja, a k o d ekstravertnoga leži lice u n j e g o v u a f e k t i v n o m s t a n j u , a ne u a f i k o v a n o m Ja. N j e g o v o Ja l e ž i d o ­ nekle ispod svoje afekcije, tj. svoje veze. Ekstravertni n a l a z i s e b e u p r o m e n l j i v o m , u p r o m e n i , a i n t r o vertni u postojanosti. Naposletku, Ja nije » v e č n o p o ­ s t o j a n o « u e k s t r a v e r t n o g a , k o j i na to m a l o p a z i . A introvertni i m a i suviše toga, i zato preza od svake p r o m e n e , u k o l i k o s e o n a d o t i č e n j e g o v a Ja. A f e k t i v no stanje m o ž e za n j e g a značiti nešto n e p o s r e d n o m u č n o i neprijatno, dok ekstravertni ni p o d k o j i m okolnostima ne bi primetio da je bez toga. Iz sledećega formulisanja može se takođe bez smetnje da otkrije introvertni: »Da u svakoj promeni postojano ostane sam, da sva opažanja učini iskustvom, t j . j e ­ dinstvom saznanja, i da svaku od svojih vrsta p o j a v ­ ljivanja u v r e m e n u učini z a k o n o m za sva vremena, t o j e propis koji m u j e dat n j e g o v o m u m n o m p r i r o ­ dom.« T u j e razgovetan stav koji vrši a p s t r a h o v a nje, koji zadržava samog sebe; on čak postaje n a j ­ više pravilo. Svaki doživljaj m o r a odmah da se p o ­ digne do iskustva, i iz zbira iskustava m o r a o d m a h da proiziđe i zakon za svu budućnost, d o k je drugo s t a n j e — p r i k o m e s e o d d o ž i v l j a j a n e srne p r a v i t i nikakvo iskustvo, da ne nastanu možda zakoni koji o m e t a j u b u d u ć n o s t — isto tako ljudsko. S tim je p o t ­ p u n o saglasno što Siler B o g a ne m o ž e zamisliti kao o n o g a k o j i postaje, n e g o s a m o k a o o n o g a k o j i v e č n o jeste; zato on i s p o u z d a n i j o m i n t u i c i j o m saznaje »bogusličnost« introvertnog idealnog stanja: »Čovek, predstavljen u svojoj potpunosti, bio bi prema tome postojano jedinstvo, k o j e u strujama p r o m e n e ostaje v e č n o isto.« » O s n o v u z a b o ž a n s t v o nosi č o v e k n e p r o tivrečno u s v o j o j ličnosti u s e b i . « O v a j p o g l e d na 1 7

1 8

1 9

1 7

1 8

1 9

7"

L o c . cit. p . 5 4 . L o c . cit. p. 54. L o c . cit. p . 5 4 .

99

b o ž j e b i ć e r đ a v o se slaže s n j e g o v i m hrišćanskim u č o večenjem i s onim sličnim novoplatonskim shvatanjim a m a j k e b o g o v a i n j e n a sina, k o j i k a o d e m i j u r g silazi u p o s t a j a n j e . A l i S i l e r o v o s h v a t a n j e p o k a z u j e kojoj on funkciji pripisuje najvišu vrednost, b o g u s l i č n o s t , n a i m e p o s t o j a n o s t i i d e j a o Ja. Ja, k o j e s e b e apstrahuje od aficiranog stanja, n j e m u je najvažnije, i stoga on o v u ideju i ima najviše diferenciranu, k a o što je to slučaj k o d svakoga introverta. N j e g o v B o g , n j e g o v a najviša vrednost, za njega je apstrakcija i o d r ž a n j e s v o g a Ja. A e k s t r a v e r t u j e B o g d o ž i v l j a ­ v a n j e na o b j e k t u , p o t p u n o t o n j e n j e u stvarnost, i zato je n j e m u B o g koji je postao č o v e k simpatičniji negoli v e č n o n e p r o m e n l j i v zakonodavac. O v a gledišta, k a o što bih o v d e anticipirajući n a p o m e n u o , važila bi s a m o za svesnu psihologiju tipova. U n e s v e s n o m se o d n o s okreće. Čini se da je Šiler nešto slutio o t o m e : iako n j e g o v a s v e s t v e ć , istina, v e r u j e u B o g a k o j i n e p r o menljivo postoji, n j e m u se ipak put ka božanstvu otvara u čulima, dakle u aficiranom stanju, u o n o m što s e m e n j a , u ž i v o m p r o c e s u . A l i t o j e z a n j e g a s e ­ kundarno važna funkcija, i ukoliko se on sa s v o j i m J a i d e n t i f i k u j e , i a p s t r a h u j e g a o d o n o g a što s e m e ­ nja, utoliko i n j e g o v svesni stav postaje sasvim apstraktivan, d o k aficirano stanje, vezanost p r e m a objektu, nužnim načinom više pripada nesvesnom. Iz toga stanja stvari proizlaze značajne posledice: 2 0

1. Svesnim apstraktivnim stavom, koji sledujući s v o m idealu od svakoga doživljaja pravi iskustvo a od iskustva zakon, nastaje izvesno ograničenje i u b o gost, k o j a je karakteristična za introvertnoga. Šiler ga je u svome odnosu prema Geteu jasno doživlja­ vao, jer je osećao Geteovu više ekstravertnu prirodu kao objektivno suprotstavljenu sebi. Gete kaže k a ­ rakteristično o sebi: »Ja sam, naime, kao č o v e k p o s m a t r a č d o srži realist, t a k o d a k r a j s v i h s t v a r i k o j e mi se p r e d s t a v l j a j u ništa od n j i h i ništa uz n j i h ne m o g u da želim, i ja između objekata ne znam ni za k a k v u r a z l i k u n e g o l i z a t u : d a l i m e o n i i n t e r e s u j u ili 21

20 Upoređi uz to Julijanov govor o majci bogova. 21 P i s m o G e t e u od 5. j a n u a r a 1798.

100

ne.« O Šilerovu uticaju na sebe Gete kaže veoma karakteristično: » A k o sam v a m služio za r e p r e z e n t a n t a g d e k o j i h o b j e k a t a , vi ste učinili da se od suviše strogog promatranja stvari i njihovih odnosa vratim samom sebi. Naučili ste me da na mnogostranost unu­ trašnjeg čoveka gledam s više pravičnosti«, itd. U Geteu, pak, Šiler je nalazio često naglašenu d o p u n u ili p o t p u n o s t s v o g a b i ć a i u isti m a h o s e ć a o s v o j u različnost, k o j u on o v a k o karakteriše: » N e očekujte kod mene nikakvo veliko materijalno bogatstvo ide­ j a ; to je o n o što ću ja k o d vas naći. M o j a potreba i m o j a težnja je da od malog napravim mnogo, i ako j e d a r e d p o b l i ž e u p o z n a t e m o j u u b o g o s t u s v e m u što se zove stečeno saznanje, m o ž d a ćete naći da sam u m n o g i m slučajevima i uspeo u tome. K a k o je m o j k r u g misli manji, ja ga baš zato brže i češće pretr­ č a v a m , i baš stoga m o g u b o l j e da se koristim s v o j o m malom gotovinom, i raznovrsnost koja nedostaje sa­ držaju da proizvedeni f o r m o m . Vi se trudite da s i m plifikujete svoj veliki svet ideja, a ja tražim varijetet za svoja mala imanja. Vi imate da upravljate kra­ ljevstvom, a ja samo malo m n o g o b r o j n o m porodicom p o j m o v a , k o j u bih od srca rado rasprostranio u malen svet.« A k o odbijemo očitovanje izvesnih, za introvert­ noga karakterističnih osećanja niže vrednosti, i t o m e priračunamo da ekstravertni »velikim svetom ideja« u p r a v l j a m a n j e n e g o l i što j e s a m p o d a n i k u t o m c a r ­ stvu, o n d a Š i l e r o v o p r i k a z i v a n j e d a j e o d l i č n u sliku one oskudnosti koja se obično razvija zbog bitno apstraktivna stava. 2 . D r u g a p o s l e d i c a a p s t r a k t i v n o g a s t a v a svesti, k o j a će se u p o t o n j e m toku našega ispitivanja p o k a ­ zati k a o z n a č a j n a , j e s t e o k o l n o s t d a n e s v e s n o u t o m e slučaju razvija k o m p e n z a t o r a n stav. Što više, n a i m e , svesna apstrakcija ograničava v e z u sa o b j e k t o m (jer se prave suviše m n o g a »iskustva« i »zakoni«), utoli­ ko u nesvesnom nastaje veća žudnja za objektom, 2 2

23

2 4

2 2

2 3

2 4

P i s m o Sileru, aprila 1798. P i s m o S i l e r u o d 6 . j a n u a r a 1798. P i s m o G e t e u o d 3 1 . a v g u s t a 1794.

101

k o j a se u s v e s t i n a p o s l e t k u o č i t u j e k a o prinudno čul­ no vezivanje za objekat. P r i t o m č u l n a v e z a n o s t s t o j i m e s t o osećajne v e z e s a o b j e k t o m k o j a n e d o s t a j e , t j . k o j a je apstrakcijom ugušena. Otuda Šiler na karak­ t e r i s t i č a n n a č i n s h v a t a čula k a o p u t ka b o ž a n s t v u , a ne osećanja. N j e g o v o Ja l e ž i u m i š l j e n j u , a n j e g o v o aficirano stanje, n j e g o v a osećanja u čulnosti. Rascep za n j e g a leži, dakle, i z m e đ u d u h o v n o s t i k a o m i š l j e ­ n j a i č u l n o s t i k a o a f i c i r a n o g a s t a n j a ili o s e ć a n j a . A l i k o d ekstravertnoga stvar stoji o b r n u t o : n j e g o v a veza s a o b j e k t o m j e r a z v i j e n a , ali n j e g o v s v e t i d e j a j e čulan, konkretan. Č u l n i o s e ć a j ili, b o l j e r e č e n o , o s e ć a n j e k o j e s e n a l a z i u s t a n j u č u l n o s t i j e s t e kolektivno, t j . o n o s t v a ­ r a v e z a n o s t ili a f i c i r a n o s t a n j e , k o j e č o v e k u v e k u isti mah premešta i u stanje »mističke participacije«, dakle u stanje parcijalnog identiteta s osećanim o b j e k t o m . Taj identitet o b j a v l j u j e se u prinudnoj z a v i s n o s t i o d o s e ć a n o g a o b j e k t a , i t o j e o n o što i n t r o vertnoga na putu circulus-a vitiosus-a podstiče na p o ­ j a č a n j e apstrakcije, k o j a treba da uništi d o s a d n u vezu i pritisak koji od nje proizlazi. Šiler je saznao tu osobenost čulnoga osećanja: »Dokle god samo o s e ć a , s a m o ž u d i i iz č i s t e ž u d n j e d e l u j e , on i dalje nije ništa drugo nego svet« ( L o c . cit. p. 5 5 ) . A l i k a k o i n trovertni ne može beskrajno da apstrahuje da bi izmakao aficiranom stanju, on se naposletku oseća p r i m o r a n i m d a o n o m što j e s p o l j a š n j e d a o b l i k . » D a ne b u d e , dakle, s a m o svet, on m o r a materiji da da oblik«, kaže Šiler, »on sve unutrašnje treba da ispoljava i svemu spoljašnjem da daje oblik. Oba zadatka zamišljena u s v o m najvišem ispunjenju v o d e natrag ka p o j m u božanstva, od koga sam pošao.« 28

Ova veza je značajna. U z m i m o da je objekat čulno osećaj nog čovek — hoće li mu se ovaj recept svideti? N a i m e , h o ć e li se on dati uobličavati k a o k a d bi onaj koji je za njega vezan bio njegov tvorac? B o g a i g r a t i u m a l o m , z a t o j e č o v e k p o z v a n , ali n a ­ posletku i beživotne stvari i m a j u božansko p r a v o na 2

102

« L o c . cit. p. 55.

svoje sopstveno biće, i svet već o d a v n o više nije bio haos kad su prvi čovekoliki m a j m u n i počeli da oštre kamenje. Zaista bi bio sumnjivi poduhvat kad bi svaki introvert hteo da ispoljava svoj ograničeni svet p o j m o v a i da po t o m e uobličava spoljašnjost. Takve s t v a r i d e š a v a j u se, d o d u š e , s v a k o d n e v n o , ali č o v e k i pati, i to s n a j b o l j i m p r a v o m , od te bogusličnosti. Za ekstraverta ta bi f o r m u l a glasila: » S v e spoljašnje ponutrašnjivati i sve spoljašnje uobličavati.« O v u r e a k c i j u , k a o što s m o g o r e v i d e l i , Š i l e r j e i i z a z v a o u Geteu. Gete daje uz to još izvanrednu paralelu; on piše Sileru: »Naprotiv, ja sam pri svakoj vrsti delatn o s t i , g o t o v o s m e m t o r e ć i , p o t p u n o idealističan: j a ne pitam za predmete, nego zahtevam da se sve pri­ lagođuje mojim predstavama« ( a p r i l a 1798). To z n a ­ či: kad ekstravertni misli, o n d a se to n j e m u s a m o m dešava isto tako l e p o k a o kad introvertni d e l u j e p r e ­ ma spoljašnjosti. Ova formula, dakle, m o ž e zahtevati pravo na važljivost samo onde gde je gotovo savr­ šeno stanje v e ć postignuto, i to k o d introvertnoga tako bogat, savitljiv i za izražaj podesan svet p o j m o v a da on objekat više ne gura nasilu u Prokrustovu poste­ lju, a k o d ekstravertnoga tako potpuno poznavanje i u v a ž a v a n j e o b j e k t a da iz n j e g a ne m o ž e više nastati nikakva karikatura a k o se n j i m e misli. V i d i m o , dakle, d a Š i l e r s v o j u f o r m u l u o s n i v a n a o n o m što j e n a j v i š e m o g u ć n o , i time pred psihološki razvitak jedinke stavlja g o t o v o nedomašno visok zahtev — s p r e t p o ­ s t a v k o m d a j e o n i u s v e m u o s t a l o m j a s n o u v i d e o šta znači n j e g o v a formula. Bilo kako mu drago, u sva­ k o m e slučaju je nešto jasno, naime da je ova f o r m u ­ la: » S v e unutrašnje ispoljavati i sve spoljašnje uobli­ čavati« ideal svesnog stava introverta. Ona se o s n i ­ va na pretpostavci, s j e d n e strane, idealna o b i m a unutrašnjega sveta p o j m o v a , formalnoga principa, a, s d r u g e strane, idealne mogućnosti p r i m e n e čulnoga 263

Upozoravam da sve moje primedbe o ekstravertnom i i n t r o v e r t n o m v a ž e s a m o za o n e t i p o v e o k o j i m a je reč u o v o m poglavlju, n a i m e , za intuitivni, ekstravertni osećajni tip, k a k a v predstavlja Gete, i za intuitivni, introvertni m i ­ saoni tip, koji p r e d s t a v l j a Siler. 2 B a

103

principa, koji se u o v o m slučaju ne pojavljuje više kao stanje aficirano, nego kao aktivna potencija. D o k l e g o d j e č o v e k »čulan«, o n nije »ništa n e g o svet«, i da »ne b u d e samo svet, on m o r a materiji davati o b l i k « . Tu leži obrtanje pasivnoga, trpnji p o d l o ž n o g a čulnoga principa. Ali kako se takvo obrtanje m o ž e dogoditi? Baš o t o m e je reč. Jedva se m o ž e p r e t p o ­ s t a v i t i d a č o v e k u isti m a h s v o m e s v e t u p o j m o v a d a j e onaj izvanredni obim koji bi bio potreban da materi­ j a l n o m s v e t u d a d e p r i s t a l u f o r m u i d a , u isti m a h , svoje aficirano stanje, svoju čulnost, iz pasivnoga stanja o b r n e u aktivno, i t i m e ga p o p n e na visinu svoga sveta ideja. Negde čovek m o r a da bude vezan, t a k o r e ć i podložan, j e r i n a č e zaista n e b i b i o B o g u sličan. O s i m ako je Sileru stalo do toga da p r e m a objektu učini nasilje. Ali time bi on arhaičnoj i n f e ­ riornoj funkciji dopustio neograničeno pravo egzi­ s t e n c i j e , š t o j e , k a o što j e p o z n a t o , Niče — b a r t e o ­ r i j s k i — u č i n i o d o c n i j e . O v a p r e t p o s t a v k a , r a z u m e se, n i k a k o s e n e s l a ž e s a S i l e r o m , j e r o n se, k o l i k o j e m e n i poznato, nigde nije izrazio u t o m pogledu. N j e g o v a formula ima čak sasvim naivno-idealistički karakter i on se slaže sa d u h o m n j e g o v a v r e m e n a , k o j e j o š n i j e obolelo od onoga dubokog neverovanja u ljudsko biće i l j u d s k u istinu, k a o e p o h a p s i h o l o š k o g a k r i t i c i z m a k o j u je Niče inaugurisao. Šilerova formula mogla bi se ostvariti samo p r i m e n o m bezobzirnoga stanovišta m o ć i , k o j e s e v i š e n e stara z a p r a v i č n o s t i p r a v d u p r e m a o b j e k t u ili z a s a v e s n o u z i m a n j e u o b z i r s o p stvene kompetencije. Jedino bi u o v o m slučaju, koji Siler izvesno nikad nije imao na umu, i inferiorna funkcija m o g l a dospeti do učestvovanja u životu. Na t a j n a č i n se i a r h a i č n o , n a i v n o i n e s v e s n o i t e k p o ­ k r i v e n o s j a j e m velikih reči i l e p o g gesta, u v e k p r o turivalo i p o m o g l o n a m da postignemo sadašnju » k u l ­ t u r u « , o č i j o j suštini, d a b o m e , č o v e č a n s t v o s a d a n e m a baš potpuno saglasno shvatanje. Arhaični n a g o n ka m o ć i , k o j i se d o n d e krio iza kulture gesta, v e ć je sada k a o takav došao na p o v r š i n u i n e o b o r i v o d o ­ kazao da smo mi »još uvek varvari«. Jer ne treba z a b o r a v i t i d a , u k o l i k o s e s v e s t a n s t a v srne d i č i t i i z 104

vesnom bogusličnošću zbog svoga visokoga i apsolut­ n o g a s t a n o v i š t a , u t o l i k o s e r a z v i j a n e s v e s t a n stav, ali č i j a j e b o g u s l i č n o s t o r i j e n t i s a n a p r e m a n i z i n i , t j . p r e m a arhaičnom b o g u čulne i nasilne prirode. H e raklitova e n a n t i o d r o m i j a stara se za to da d o đ e v r e ­ me u k o m e će i taj deus absconditus izići na p o v r š i n u i pritisnuti uza zid b o g a naših ideala. K a o da se ljudi p r i k r a j u X V I I I v e k a n i s u d o b r o o s v r t a l i n a o n o što se tada događalo u Parizu, n e g o su se zanimali p o e z i ­ j o m i u m e t n o š ć u i o s t a j a l i u i z v e s n o m s a n j a r s k o m ili igraćem stavu, da se m o ž d a o b m a n j u j u gledanjem u ponor ljudskoga bića: » A l i t a m o dole je strašno, I

čovek neka ne kuša bogove,

I

nikad

i

nikad

neka

ne

žudi

da

vidi

Sto oni milostivo pokrivaju m r a k o m i strahotom.«

K a d je Siler živeo, još nije došlo v r e m e razra­ čunavanja sa podzemnošću. Niče je tome v r e m e n u i s v o j i m unutrašnjim b i ć e m stajao m n o g o bliže i stoga je znao da se približujemo eposi n a j v e ć e b o r b e . Zato j e o n , k a o j e d i n i p r a v i u č e n i k Šoperihauerov ( S c h o penhauer), i razderao koprenu naivnosti i u svome Zaratustri izneo nekoliko stvari k o j e su bile o d r e đ e n e za najživlji sadržaj potonjega vremena.

b)

O

osnovnim

nagonima

U d v a n a e s t o m p i s m u S i l e r se r a z r a č u n a v a s o b a osnovna nagona, i njima ovde i posvećuje potpuniji opis: »Čulnom« nagonu je posao da čoveka »stavlja u ograde v r e m e n a , i da ga učini m a t e r i j o m « . Taj n a ­ gon zahteva da » b u d e promene, da bi v r e m e imalo n e k a k a v sadržaj. T o stanje čisto ispunjenoga v r e m e ­ n a z o v e s e osećaj ( E m p f i n d u n g ) « . »Čovek u tome stanju nije ništa d r u g o n e g o jedinstvo količina, i s p u ­ n j e n m o m e n a t v r e m e n a — ili, š t a v i š e , o n t o n i j e , j e r njegova ličnost je sve dotle poništena dokle n j i m e 2 6

2« L o c . c i t . p. 5 6 .

105

vlada osećaj, »Čoveka koji zama vezuje slobodnijega sadašnjosti.«

i dokle ga v r e m e v u č e sa sobom dalje.« teži naviše taj n a g o n neraskidljivim v e ­ za čulni svet, i apstrakciju s n j e n a n a j ­ putovanja u beskrajno vraća u granice 2 7

Sasvim je karakteristično za psihologiju Šilerovu što o n i s p o l j a v a n j e t o g a n a g o n a s h v a t a k a o » o s e ć a j « , a n e m o ž d a k a o a k t i v n o č u l n o žuđenje. T o p o k a z u j e d a č u l n o s t z a n j e g a i m a k a r a k t e r reaktivnoga, a f i c i r a n o g s t a n j a , što j e k a r a k t e r i s t i č n o z a i n t r o v e r t a . Ekstravertan č o v e k izvesno bi n a j p r e istakao k a r a k ­ t e r žuđenja. K a r a k t e r i s t i č n o j e , z a t i m , š t o j e t a j n a ­ gon onaj koji zahteva promenu. Ideja hoće neprom e n l j i v o s t i večnost. Ko stoji p o d p r i m a t o m ideje teži z a p o s t o j a n o š ć u , i o t u d a s v e š t o teži z a p r o m e n o m m o r a ležati na strani k o j a je t o m e suprotna. U Š i l e ­ r o v u s l u č a j u , n a s t r a n i o s e ć a n j a i o s e ć a j a (oset, o p a ­ ž a j ) , k o j i se, p r e m a p r a v i l u , z b o g s v o g a n e r a z v i j e ­ n o g a stanja nisu stapali j e d n o s d r u g i m . Šiler i n i j e p r a v i o d o v o l j n u r a z l i k u i z m e đ u osećanja i osećaja, što d o k a z u j e o v a j stav: » O s e ć a n j e m o ž e s a m o kazati, to je istinito za o v a j subjekat i u o v o m e m o m e n t u , i m o ž e doći drugi momenat, drugi subjekat koji će i z j a v u sadašnjega osećaja p o v u ć i « (Loc. cit. p. 59). O v o mesto jasno pokazuje da se u Šilera osećaj (oset) i o s e ć a n j e ( č u v s t v o ) ( E m p f i n d u n g u n d G e f u h l ) slivaju i u jezičkoj upotrebi. Sadržaj o v o g a stava pokazuje nedovoljno procenjivanje i diferenciranje osećanja od osećaja (opažaja). Diferencirano osećanje m o ž e p o s t a v l j a t i i opšte važljivosti, a ne s a m o k a z u i s t i č k e . A l i i s t i n a da je opažaj osećanja i n t r o v e r t n o g a mislenoga tipa z b o g svoga pasivnoga i reaktivnoga karaktera samo kazuističan, zato što se iznad p o j e ­ dinoga slučaja, k o j i m je on jedino podstaknut, n i ­ kad ne m o ž e uzdići do apstraktnog upoređivanja svih slučajeva, jer se za taj posao u introvertnoga m i s l e n o g t i p a n e stara f u n k c i j a o s e ć a n j a , n e g o f u n k c i j a mišljenja. A l i o b r n u t o stoji stvar k o d introvertnoga o s e ć a j n o g tipa, g d e osećanje postiže apstraktni i opšti «

106

L o c . cit. p. 57.

karakter i otuda m o ž e postavljati i opšte i trajne vrednosti. Iz Silerova opisa proizlazi dalje da je opažaj o s e ćanja (čime ja označavam baš karakteristično m e š a n j e o s e ć a n j a i o s e ć a j a u i n t r o v e r t n o g a m i s l e n o g a tipa) o n a f u n k c i j a o k o j o j se Ja i z r a ž a v a da n i j e s n j o m e istovetno. On ima karakter opiranja, stranoga, k o j e »poništava« ličnost, odvlači je sa s o b o m , stavlja č o ­ veka izvan njega samoga, otuđuje ga od njega s a m o ­ g a . O t u d a ga Š i l e r u p o r e đ u j e i s afektom, k o j i č o v e ­ ka dovodi dotle da dolazi »izvan sebe«. Kad čovek zatim p o n o v o postaje smotren, o n d a se to z o v e »isto t a k o p r a v i l n o ići u s e , t j . v r a ć a t i se u s v o j e Ja, uspostavljati svoju ličnost«. Iz toga razumljivo proiz­ lazi d a s e z a Š i l e r a o p a ž a j o s e ć a n j a z a p r a v o n e p o ­ j a v l j u j e k a o n e š t o što p r i p a d a l i c u , n e g o k a o v i š e ili manje neprijatna popratna okolnost, k o j o j se p o n e ­ kad »pobedonosno protivstavlja čvrsta volja«. Ali ekstravertnom se čini kao da baš ta strana sačinjava n j e g o v u p r a v u s u š t i n u , i k a o d a j e o n s t v a r n o p r i sebi b a š o n d a k a d j e o d o b j e k t a a f i c i r a n , što zaista m o ­ žemo razumeti ako u z m e m o u obzir da je za njega veza sa o b j e k t o m diferencirana superiorna funkcija, k o j o j se apstraktno m i š l j e n j e i osećanje isto tako protivi kao što je to za introvertnoga n e m i n o v n o . Predrasuda čulnosti pogađa koliko mišljenje ekstravertnoga osećajnog tipa toliko i osećanje introvert­ n o g a m i s l e n o g tipa. Z a o b a t o znači k r a j n j e » o g r a n i ­ č e n j e « na m a t e r i j a l n o i k a z u i s t i č k o . I d o ž i v l j a v a n j e na objektu poznaje »najslobodnije putovanje u b e s ­ k r a j n o « , a ne s a m o apstrakcija k a o u Šilera. Z b o g toga isključivanja čulnosti od p o j m a i o b i ­ ma lica m o ž e Šiler da dođe do tvrđenja da je ličnost »apsolutno i nedeljivo jedinstvo«, »koje nikada ne m o ž e biti u protivrečnosti sa samim s o b o m « . O v o j e ­ dinstvo je deziderat intelekta, koji bi svoj subjekat hteo da održi u n a j i d e a m i j e m integritetu, i zato k a o superiornu funkciju isključuje funkciju čulnosti, k o j a se n j e m u čini inferiorna. Rezultat je osakaćivanje 2 8

2 9

2 8

2 9

T j . »ekstravertno«. T j . »introvertno«.

107

ljudskoga bića, k o j e je baš bilo motiv i ishodna tačka Šilerova ispitivanja. K a k o osećanje za Šilera ima kvalitet opažanja osećanja i stoga je samo kazuističko, prirodno je da najviše c e n j e n j e , istinita v r e d n o s t večnosti, p r i p a d a uobličavalačkoj misli, t a k o z v a n o m » u o b l i č a v a l a č k o m nagonu«, kako ga Šiler z o v e : »Ali ako misao jedared i s k a ž e : to je, onda ona odlučuje zasvagda i večno, i v a ž l j i v o s t n j e n a i s k a z a z a j e m č e n a j e s a m o m lično­ šću, k o j a prkosi svakoj promeni.« Međutim, čovek s e m o r a p i t a t i : d a l i j e zaista s a m o p o s t o j a n o s t s m i s a o i v r e d n o s t l i č n o s t i ? N i j e li to i p r o m e n a i p o s t a j an j e , razvitak, koji m o ž d a predstavlja čak još više v r e d ­ n o s t i n e g o l i čisti » p r k o s « p r o t i v p r o m e n e ? 3 0

31

3 2

» G d e , dakle, uobličavalački n a g o n održava vlast, i u n a m a d e l a čisti o b j e k a t , t u j e n a j v i š e p r o š i r e n j e bića, tu iščezavaju sve ograde, tu se č o v e k iz jednog količinskog jedinstva, na koje ga je ograničio oskudni smisao, izdigao do jedinstva ideja, k o j e p o d s o b o m obuhvata celo carstvo pojava. Mi nismo više jedin­ ke, n e g o vrsta; sud svih d u h o v a izrečen je našim s u ­ d o m , izbor svih srca reprezentovan je našim delom.« N e s u m n j i v o j e d a m i s a o i n t r o v e r t n o g a teži t o m e H i p e r i o n u , s a m o j e šteta š t o j e j e d i n s t v o i d e j a i d e a l b r o j n o ograničene ljudske klase. M i š l j e n j e je samo funkcija koja, ako je potpuno razvijena i pokorava se samo s v o m sopstvenom zakonu, prirodno zahteva pravo na opštu važljivost. Zato se mišljenjem može da obuhvati samo jedan deo sveta, drugi s a m o o s e ć a n j e m , treći samo o s e t o m itd. Z a t o i ima različnih psihičkih funkcija, jer se psihički sistem m o ž e ipak biološki shvatiti samo kao sistem prilagođivanja, i otuda po svoj prilici očiju i m a samo zato što ima svetlosti. Stoga m i š l j e n j e i m a u svima okolnostima s a m o z n a č a j t r e ć i n e ili č e t v r t i n e , i a k o o n o v a ž i s a m o u s v o j o j s o p s t v e n o j s f e r i , k a o što g l e d a n j e i m a i s k l j u ­ č i v o v a ž i j i v u f u n k c i j u za p r i m a n j e treptaja svetlosti, 8« » U o b l i č a v a l a č k i n a g o n « s l a ž e s e u Silera s » m i s l e n o m s n a g o m « . Cf. l o c . cit. p. 6 8 . si L o c . cit. p. 59. U d a l j e m t o k u Siler s a m k r i t i k u j e t u t a č k u . 8

108

2

slušanje za primanje treptaja zvuka. Ko zato j e d i n ­ stvo ideja stavlja na najviše mesto, i opažaj osećanja oseća kao suprotnost p r e m a s v o j o j ličnosti, taj se može uporediti sa č o v e k o m koji, doduše, ima dobre o č i , ali j e p o r e d n j i h p o t p u n o g l u v i a n e s t e t i č a n . » M i n i s m o više jedinke, nego vrsta«; izvesno, ako se i d e n t i f i k u j e m o s m i š l j e n j e m , u o p š t e s a m o s jed­ nom f u n k c i j o m , o n d a s m o m i k o l e k t i v n a o p š t e v a ž l j i v a b i ć a , ali p o t p u n o o t u đ e n a o d s e b e s a m i h . O s i m t e č e t v r t i n e p s i h e , o s t a l e tri č e t v r t i n e j e s u u t a m i , u p o t i s n u t o s t i i u s m a n j e n o j v r e d n o s t i . » E s t - c e la n a ­ t u r e q u i p o r t e ainsi l e s h o m m e s s i l o i n d ' e u x - m e m e s ? « m o g l i b i s m o o v d e da p i t a m o s Rusoom — ali ne na p r v o m mestu priroda, v e ć naša sopstvena psi­ hologija, koja na varvarski način precenjuje jednu funkciju i daje se od nje otrgnuti. Taj napad ( i m p e tus) j e , r a z u m e se, d e o p r i r o d e , n a i m e o n a n e u k r o ­ ćena nagonska energija od k o j e diferencirani tip preza ako se ona »slučajno« jedared ne manifestu je u idealnoj funkciji, g d e se slavi i ceni k a o božanski entuzijazam, nego u nekoj inferiornoj funkciji, kao što S i l e r r a z g o v e t n o k a ž e : » A l i t v o j a j e d i n k a i t v o j a s a d a š n j a p o t r e b a povući će sa sobom promenu, i ono za čim sada vatreno žudiš učinićeš predmetom svoga preziranja.« A l i da li se neukroćeno, b e z m e r n o i disproporcion i s a n o p o k a z u j e u č u l n o s t i — in a b j e c t i s s i m o l o c o — ili u n a j v i š e r a z v i j e n o j f u n k c i j i k a o n j e n o p r e c e n j i v a n j e ili d e i f i k a c i j a , t o j e , u z e v š i u o s n o v i , i s t o , n a i m e varvarstvo. T o se, r a z u m e se, n e m o ž e u v i d e t i d o k l e g o d j e č o v e k j o š h i p n o t i s a n predmetom d e l a n j a i p r i t o m e p r e v i đ a kako s e t o d e l a n j e v r š i . Biti istovetan s j e d n o m diferenciranom funkci­ j o m z n a č i b i t i k o l e k t i v a n , s v a k a k o n e v i š e kolektivno istovetan, k a o p r i m i t i v a n č o v e k , n e g o kolektivno pri­ lagođen, u k o l i k o j e » s u d s v i h d u h o v a i s k a z a n n a š i m sudom«, jer mi tada mislimo i g o v o r i m o tačno onako k a k v o je opšte očekivanje u onih čije je mišljenje u istoj meri diferencirano i prilagođeno. I »izbor svih srca predstavljen je našim d e l o m « , ukoliko mislimo i d e l a m o baš o n a k o k a k o svi žele da se misli i dela. 109

A s v i m i s l e i ž e l e da je n a j b o l j e i n a j v i š e d o s t o j n o t e ž n j e t o a k o se, k o l i k o j e g o d m o g u ć n o , d o s p e v a d o identiteta s j e d n o m diferenciranom f u n k c i j o m , j e r to d o n o s i n a j o č e v i d n i j e s o c i j a l n e k o r i s t i , ali n i ž i m o s o ­ binama ljudske prirode, koje ponekad sačinjavaju velik d e o individualnosti, n a j v e ć e štete. » C i m se«, kaže Šiler, »ustvrdi prvobitan, dakle nužan a n t a g o ­ nizam oba nagona, onda, dakako, n e m a nikakva drugoga sredstva da se održi jedinstvo u č o v e k u nego da se č u l n i n a g o n neuslovljeno podvrgne u m n o m . Iz t o g a m o ž e nastati s a m o j e d n o o b l i č n o s t , ali n i k a k v a harmonija, i čovek ostaje i dalje v e č n o p o d e l j e n . « »Pošto za čoveka predstavlja teškoću da pored sve pokretljivosti osećanja ostane veran s v o j i m osnovnim s t a v o v i m a , on se l a ć a p o d e s n i j e g a s r e d s t v a da otupi jivanjem osećanja obezbedi karakter; jer, svakako, beskrajno je lakše očuvati spokojstvo p r e d r a z o r u ­ žanim protivnikom negoli savlađivati hrabra i jaka neprijatelja. U toj operaciji i sastoji se n a j v e ć i m d e ­ l o m o n o što se z o v e u o b l i č a v a n j e čoveka, i to u n a j ­ b o l j e m smislu reči, g d e to znači obdelavanje u n u t r a ­ šnjega, a ne samo spoljašnjega čoveka. Tako uobli­ čen čovek biće, dakako, sačuvan od toga da bude g r u ­ b a p r i r o d a i d a s e k a o t a k a v p o k a z u j e ; ali o n ć e , u isti m a h , o s n o v n i m s t a v o v i m a b i t i z a š t i ć e n o d s v i h osećaja prirode, i čoveštvo spol ja m o ć i će da mu se isto tako m a l o približava k a o i č o v e š t v o i z n u t r a . « 3 8

34

I Šileru je poznato da o b e funkcije, mišljenje i a f i c i r a n o s t ( o s e ć a j o s e ć a n j a ) , m o g u jedna drugoj da podmeću (što s e d e š a v a b a š o n d a , k a o što s m o v i d e l i , kad se jednoj funkciji da prvenstvo). » O n može in­ tenzitet, k o j i iziskuje t v o r n u snagu, da stavi na t r p n u (aficiranost), da n a g o n o m za g r a d i v o pretekne n a g o n za oblik, i da od m o ć i koja prima napravi onu koja o d r e đ u j e . Ekstenzitet, k o j i p r i p a d a t r p n o j s n a z i , m o ž e d a dodeli t v o r n o j ( p o z i t i v n o m m i š l j e n j u ) , d a n a g o ­ n o m za oblik pretekne nagon za gradivo, i da moći koja prima podmetne onu koja određuje. U prvom ss L o c . cit. p . 6 1 s. 3* L o c . c i t . p . 6 7 .

110

slučaju on nikada neće biti on sam, u d r u g o m slu­ čaju nikada n e ć e biti nešto d r u g o . « 8 6

U o v o m v e o m a značajnom pasusu sadržano je m n o g o od onoga o č e m u smo v e ć raspravljali. A k o snaga pozitivnoga mišljenja pritiče opažaju osećanja, š t o b i z n a č i l o i s t o š t o i o b r t a n j e i n t r o v e r t n o g a tipa, onda kvaliteti nediferenciranih, arhaičnih opažaj a osećanja d o b i v a j u vlast, t j . jedinka t i m e pada u k r a j ­ n j u vezanost, u identitet s o p a ž e n i m o b j e k t o m . O v o stanje odgovara takozvanoj inferiornoj ekstraversiji, tj. ekstraversiji koja čoveka tako reći potpuno otki­ da od n j e g o v a Ja i r a z r e š a v a u a r h a i č n e k o l e k t i v n e veze i identitete. On tada nije više » o n sam«, nego čista vezanost, istovetan sa s v o j i m o b j e k t o m , i stoga je bez stanovišta. Protiv toga stanja introvertni č o ­ v e k i n s t i n k t i v n o o s e ć a n a j v e ć i o t p o r , ali t o g a n e ometa da u njega češće nesvesno zapadne. To stanje n i p o d k o j i m o k o l n o s t i m a n e srne s e z a m e n i t i e k s t r a v e r s i j o m ekstravertna tipa, iako j e introvertni u v e k sklon da izvrši tu z a m e n u i da p r e m a toj ekstraver­ siji p o k a ž e isto p r e z i r a n j e k o j e je on, u o s n o v i uzev, svagda imao za svoju sopstvenu ekstravertnu vezu. Obrnuto, drugi slučaj znači čisto predstavljanje i n ­ t r o v e r t n o g a m i s l e n o g a tipa, k o j i sebe o d s e c a n j e m inferiornih opažanja osećanja osuđuje na steril­ nost, t j . odlazi u o n o stanje u k o m e » m u se č o v e ­ štvo spol ja m o ž e isto tako m a l o približavati k a o i čoveštvo iznutra«. 8 6

I o v d e je očevidno da Šiler svagda piše samo sa stanovišta introvertnoga čoveka. Jer ekstravertni, k o j i s v o j e Ja n e m a u m i š l j e n j u , n e g o u osećaj n o j vezi s o b j e k t o m , nalazi sebe baš na objektu, dok se introvertni na n j e m u gubi. A l i ekstravertni, kad je introvertan, dolazi do svoje inferiorne vezanosti sa kolektivnim mislima, do identiteta sa kolektivnim m i š l j e n j e m arhaične, konkretistične vrste, što bi se m o g l o o z n a č i t i k a o osetno predstavljanje. U o v o j i n S5 8« menem vilu ne,

L o c . c i t . p . 6 4 s. Radi otklanjanja nesporazuma hoću ovde da napo­ da se to preziranje ne odnosi na objekat, bar u p r a ­ nego samo na vezu sa njim.

111

feriornoj funkciji on se g u b i isto o n a k o kao i n t r o ­ vertni u svojoj ekstraversiji. Otuda ekstravertni o s e ć a istu n e n a k l o n o s t i l i s t r a h ili t i h o p r e z i r a n j e z a introversiju k o j u i introvertni oseća za ekstraversiju. Šiler suprotnost i z m e đ u o b a mehanizma — u n j e g o v u s l u č a j u , d a k l e , i z m e đ u o s e t a i m i š l j e n j a ili, k a o što on t a k o đ e kaže, i z m e đ u » m a t e r i j e i f o r m e « ili »trpljenja i delatnosti« (aficiranosti aktivnoga m i š l j e ­ n j a ) — o s e ć a k a o nepremostivu. » R a s t o j a n j e i z m e ­ đu oseta i mišljenja« je » b e s k r a j n o « , i ne m o ž e se »baš ničim posredovati između njih«. Oba »stanja stoje u suprotnosti j e d n o p r e m a d r u g o m i nikada ne mogu da postanu jedno«. Ali oba nagona hoće da postoje, i kao »energije«, kako to Šiler zamišlja na moderan način, hoće i potrebuju »stanje ispregnutosti« ( » A b s p a n n u n g « ) . » S t o se tiče n a g o n a za g r a d i ­ vo, kao i nagona za oblik, njihovi su zahtevi vrlo o z b i l j n i , j e r s e j e d a n u s a z n a v a n j u v e z u j e z a stvar­ nost, a d r u g i za nužnost stvari.«*" A l i , i s p r e g n u t o s t č u l n o g a n a g o n a n e srne n i n a k o j i n a č i n d a b u d e d e l o v a n j e f i z i č k e n e m o ć i ili o t u p e l o s t i o s e t a , k o j a s v u gde zaslužuje samo preziranje; ona m o r a da bude radnja slobode, delatnost ličnosti, k o j a s v o j i m m o ­ ralnim intenzitetom umerava onaj čulni«. »Samo u k o r i s t d u h a srne č u l o i z g u b i t i . « P r e m a t o m e m o r a s e zaključiti da duh s m e izgubiti s a m o u korist čula. Š i ­ l e r t o , d o d u š e , n e k a ž e d i r e k t n o , ali t a k o m i s l i , s u d e ć i po smislu, kad kaže: »Ona ispregnutost nagona za o b ­ lik s m e isto tako m a l o d a b u d e d e l o v a n j e d u h o v n e n e ­ m o ć i ili s l a b o s t i m i s l e n i h ili v o l j n i h s n a g a ; t i m e b i ljudska priroda bila unižena. Obilje oseta mora da b u d e n j e n slavni izvor; baš čulnost m o r a p o b e đ i v a č k o m snagom da potvrđuje svoju oblast i da se opire nasilju, k o j e bi j o j duh rado učinio t i m e što se p r e ­ daje delanju pre nje.« 3 7

3 8

3 9

4 1

U suprotnosti p r e m a šljenju. sa L o c c i t . p . 9 0 s. *» L o c . c i t . p . 6 8 . » L o c . c i t . p . 7 6 s. « L o c . c i t . p . 6 8 s. 3 7

4

112

gorenavedenom

reaktivnom

mi­

U tim recima izraženo je priznanje da »čulnost« i m a j e d n a k o o p r a v d a n j e kao i duhovnost. Šiler, d a ­ kle, priznaje osetu p r a v o na sopstvenu egzistenciju. A l i u isti m a h v i d i m o u o v o m s t a v u n a g o v e š t e n u j o š jednu, dublju misao, naime ideju o »uzajamnom d e l o v a n j u « o b a n a g o n a , o z a j e d n i c i i n t e r e s a ili simbiozi, k a o što b i s m o m o d e r n i j e r e k l i , p r i č e m u b i p r o d u k a t opadanja j e d n e delatnosti bio zemljište za ishranu druge. Šiler kaže da se »uzajamno delovanje oba n a ­ g o n a s a s t o j i u t o m e š t o d e l a t n o s t j e d n o g a u isti m a h osniva i ograničava d e l a t n o s t d r u g o g a « , i da » s v a k i pojedini za se dolazi do svoje najviše manifestacije baš time što drugi dela«. Otuda, p r e m a toj misli, n j i ­ h o v a suprotnost ne bi se nikako smela shvatiti k a o n e š t o što t r e b a resiti, n e g o , n a p r o t i v , k a o n e š t o što j e k o r i s n o i što u n a p r e đ u j e ž i v o t , što b i t r e b a l o s a m o održavati i potpomagati. Ovaj zahtev uperen je prav­ ce protiv pretezanja jedne diferencirane i socijalno dragocene funkcije, jer ona u p r v o j liniji pritešnjava i isisava i n f e r i o r n e f u n k c i j e . To bi značilo ropski r e ­ volt protiv h e r o j s k o g a ideala, koji nas p r i m o r a v a da za jedno ž r t v u j e m o s v e drugo. K a d se s t i m p r i n c i p o m — k o j i j e , k a o što j e p o z n a t o , u n a r o č i t o v i s o k o j m e r i izgrađen hrišćanstvom u p r v o m r e d u radi o d u h o v l j a vanja čoveka, a koji je zatim davao najefektivniju p o m o ć za n j e g o v o materijalisanje — j e d a r e d raskrsti, o n d a se p r i r o d n o oslobađaju inferiorne funkcije, i, s p r a v o m ili b e z p r a v a , z a h t e v a j u j e d n a k o p r i z n a n j e kao i diferencirana funkcija. Time će se otvoreno p o ­ kazati p o t p u n a suprotnost i z m e đ u čulnosti i d u h o v ­ n o s t i , ili i z m e đ u o p a ž a j a o s e ć a n j a ili m i š l j e n j a , u i n ­ t r o v e r t n o g a m i s l e n o g a tipa. P o t p u n a suprotnost, k a o što i Š i l e r k a ž e , u z r o k u j e u z a j a m n o o g r a n i č a v a n j e , što p s i h o l o š k i z n a č i i s t o što i a b o l i c i j u p r i n c i p a m o ć i , t j . odricanje od opšte važljivosti na osnovu diferencira­ ne, i opšte prilagođene, kolektivne funkcije. Iz toga n e s m e t a n o p r o i z l a z i individualizam, t j . n u ž n o s t p r i ­ znanja individualnosti, priznanje čoveka ovakva k a ­ k a v jeste. A l i č u j m o k a k o Š i l e r p o k u š a v a d a s e p r i ­ bliži p r o b l e m u ! » O v a j uzajamni odnos oba nagona jeste, doduše, zadatak uma, koji č o v e k m o ž e sasvim 8 Jung, Odabrana dela, V

113

d a resi s a m o u p o t p u n o s t i s v o g a p o s t o j a n j a . T o j e u p r a v o m smislu reči ideja o n j e g o v u čoveštvu, dakle jedno beskrajno, k o m e se on u toku vremena može s v e v i š e p r i b l i ž a v a t i , ali g a n i k a d a n e m o ž e d o s t i ć i . « Šteta je što je Siler k a o tip o d r e đ e n ; k a d to ne bi bio, nikada m u n e b i m o g l o pasti n a p a m e t d a z a j e d n i č k o delovanje oba nagona posmatra kao »zadatak uma«, jer suprotnosti se ne m o g u racionalno ujediniti — tertium n o n datur — zato se baš i z o v u suprotnosti. Osim ako Siler p o d u m o m ne razumeva nešto drugo negoli ratio, n a i m e n e k u višu, g o t o v o mističku m o ć . Suprotnosti se m o g u samo praktički ujediniti kao k o m p r o m i s ili iracionalno, j e r i z m e đ u n j i h n a s t a j e j e d n o novum, k o j e s e r a z l i k u j e i o d j e d n e i o d d r u g e , a i p a k j e s p o s o b n o d a n a isti n a č i n p r i m i n j i h o v e energije k a o izraz i j e d n e i druge, a ne j e d n e od njih. Nešto t a k v o ne m o ž e se izmisliti, n e g o se s a m o ž i v o ­ t o m m o ž e stvoriti. N a o v u poslednju m o g u ć n o s t m i ­ sli u s t v a r i i S i l e r , k a o što v i d i m o u s l e d e ć i m r e č e n i ­ c a m a : » A l i d a i m a s l u č a j e v a g d e b i o n ( č o v e k ) u isti m a h s t e k a o t o d v o s t r u k o i s k u s t v o , g d e b i u isti m a h postao svestan s v o j e slobode i osetio s v o j e postojanje, g d e b i s e u isti m a h o s e ć a o k a o m a t e r i j a i n a u č i o p o ­ znavati sebe kao duh, on bi u t i m slučajevima, i baš samo u njima, imao potpun pogled na svoje čoveštvo, i p r e d m e t k o j i bi mu pribavio taj p o g l e d služio bi mu k a o s i m b o l n j e g o v o g izvršenog o d r e đ e n j a « (Loc. cit. p. 70). 42

K a d b i č o v e k , d a k l e , m o g a o d a u isti m a h ž i v i i j e d n u i d r u g u s n a g u ili i j e d a n i d r u g i n a g o n , t j . d a misleći oseća i da osećaj ući misli, o n d a bi u n j e m u iz o n o g a š t o d o ž i v l j u j e (to S i l e r z o v e p r e d m e t o m ) n a ­ s t a o simbol, k o j i b i i z r a ž a v a o n j e g o v o p o s t i g n u t o o d ­ ređenje, tj. njegov put na k o m e se ujedinjuju Da i Ne. P r e n e g o što pobliže p r e đ e m o na psihologiju te misli, h o ć e m o da se u v e r i m o k a k o Siler shvata s u ­ štinu i postanak simbola. » P r e d m e t čulnoga nagona — z o v e s e život u n a j š i r e m z n a č e n j u ; p o j a m k o j i z n a ­ či celo materijalno biće, i svu neposrednu sadašnjost u č u l i m a . P r e d m e t n a g o n a u o b l i č a v a n j a — z o v e se lik « L o c . cit. p. 69.

114

— p o j a m k o j i o b u h v a t a sve f o r m a l n e osobine stvari i sve veze njihove prema snagama mišljenja.« P r e d ­ m e t f u n k c i j e k o j a p o s r e d u j e z o v e s e , p o S i l e r u , »živi lik«, a to bi b a š b i o s i m b o l u k o m e se s u p r o t n o s t i u j e d i n j u j u , » p o j a m k o j i služi z a o z n a k u s v i m a e s t e tičkim osobinama p o j a v a i j e d n o m rečju, o n o m e što se u najširem značenju zove lepotom«. Ali simbol pretpostavlja i f u n k c i j u k o j a s i m b o l e stvara, još j e d ­ nu, koja razumeva simbol. Jer ova poslednja nije uključena u stvaranje simbola, naprotiv, ona je za­ sebna funkcija, k o j u b i s m o mogli označiti kao mišlje­ n j e u s i m b o l i m a ili s i m b o l i č k o r a z u m e v a n j e . N a i m e , suština s i m b o l a se sastoji u t o m e što on prikazuje j e d n o stanje stvari k o j e po sebi nije u celini r a z u m ­ ljivo, i što samo intuitivno nagoveštava n j e g o v m o g u ­ ćan smisao. Stvaranje simbola nije racionalan proces; j e r takav p r o c e s nikada ne bi m o g a o stvoriti sliku k o j a prikazuje u osnovi neshvatljivu sadržinu. R a ­ zumevanje simbola zahteva izvesnu intuiciju, koja približno uočava smisao tog stvorenog simbola i u n o ­ si ga u s v e s t . O v u f u n k c i j u z o v e S i l e r t r e ć i m n a g o n o m , na­ gonom za igru, k o j i n i j e d n o j od o b e j u s u p r o t n i h f u n k c i j a n i j e s l i č a n , ali i p a k s t o j i i z m e đ u n j i h i vodi računa o njima, pod pretpostavkom, naime (što Š i l e r n e p r i m e ć u j e ) , d a b i o s e ć a n j e i m i š l j e ­ n j e b i l i o n d a zbiljske f u n k c i j e . A l i i m a i h n e m a l o k o d kojih ni osećanje ni mišljenje nisu sasvim z b i l j ­ ski, i o n d a bi tu m e s t o igre m o r a l a u sredini da stoji zbilja. Iako Šiler na d r u g o m mestu poriče egzisten­ c i j u t r e ć e g p o s r e d n i č k o g o s n o v n o g n a g o n a ( p . 61), ipak ć e m o prihvatiti da je, doduše, n j e g o v zaključak m a l o o s k u d a n , ali n j e g o v a i n t u i c i j a u t o l i k o p r a v i l n i j a . J e r s t v a r n o s t o j i n e š t o i z m e đ u s u p r o t n o s t i , ali j e o n o u čisto diferenciranoga tipa postalo nevidljivo. U i n ­ trovertnoga o n o leži u o n o m što ja z o v e m opažaj o s e ­ ćanja. Z b o g relativnoga potiskivanja inferiorna f u n k ­ c i j a je s a m o j e d n i m d e l o m v e z a n a uza svest, a d r u g i m d e l o m se drži nesvesnoga. Diferencirana funkcija je, 4 3

4 4

« 4 4

8

-

L o c cit. p. 73. L o c . cit. p . 7 4 .

115

koliko god je mogućno, prilagođena spoljašnjem rea­ litetu, ona je doista zapravo funkcija stvarnosti, i stoga je u n j o j fantastični elemenat u n a j v e ć o j m o ­ g u ć n o j meri isključen. On se zato asocirao s inferi­ o r n i m funkcijama, k o j e se u g u š u j u na sličan način. Otuda osećanje introvertnoga, koje je obično senti­ mentalno, ima veoma jaku primesu nesvesne fanta­ zije. Treći elemenat, u k o m e se suprotnosti sastaju, jeste s j e d n e strane stvaralačka, a s druge strane r e c e p t i v n a delatnost fantazije. O v a f u n k c i j a j e o n o š t o Šiler obeležava kao nagon za igru, čime on više misli n e g o što s t v a r n o k a ž e . O n k l i č e : » J e r , d a n a j z a d t o v e ć jedared izreknemo, č o v e k se igra samo onde gde je on u p u n o m značenju reči čovek, i on je sasvim čovek samo onde gde se igra.« Predmet nagona za igru je za njega lepota. » Č o v e k treba lepotom samo da se igra, i on treba samo l e p o t o m da se igra.« 4 5

S i l e r j e z a p r a v o b i o s v e s t a n šta b i t o m o g l o z n a ­ čiti d a s e » n a g o n z a i g r u « d o n e k l e s t a v i n a n a j v i š e m e s t o . K a o što s m o v e ć v i d e l i , p o n i š t e n j e p o t i s k i v a n j a izaziva odskakanje suprotnosti j e d n e za d r u g o m i i z ­ jednači van je, k o j e se nužno završava obaranjem d o ­ tadašnjih najviših vrednosti. To je katastrofa kulture, k a o što j e m i d a n a s j o š r a z u m e v a m o , a k o s e v a r v a r ska strana E v r o p l j a n i n o v a prijavi za reč, j e r ko j a m č i za to da će takav č o v e k , kad se p o č n e igrati, postaviti sebi za cilj baš estetičko raspoloženje i uživanje prave lepote? To bi bila anticipacija sasvim nepravično n e ­ opravdane vrste. Staviše, iz nužnoga uniženja k u l t u r ­ noga napora treba očekivati sasvim nešto drugo. Šiler zato s p r a v o m kaže: »Estetički n a g o n za i g r o m j e d v a će se još moći da upozna u svojim p r v i m pokušajima, jer tu neprestano posreduje čulni nagon s v o j o m t v r doglavošću i svojom divljom požudom. Otuda vidimo da grubi ukus n a j p r e dohvata o n o što je n o v o i i z n e ­ nadno, šareno, pustolovno i bizarno, žestoko i divljačno, i da ni od čega toliko ne beži koliko od bezazlenosti i spokojstva.« * Iz toga se m o r a zaključiti da je Šiler bio svestan opasnosti toga preobražaja. Ta o k o l ­ iš L o c . c i t . p . 7 9 . 4

« L o c . cit. p. 156.

116

nost objašnjava i to što se on sam ne m o ž e zadovoljiti n a đ e n i m r e š e n j e m , n e g o o s e ć a j a k u p o t r e b u d a Čo­ veku dade pouzdaniji fundamenat za njegovo č o v e š t v o n e g o l i što t o m o ž e b i t i n e s i g u r n a o s n o v a e s t e t i č k o - i g r a ć e g stava. To m o r a i da b u d e tako. Jer s u ­ p r o t n o s t i z m e đ u o b e j u f u n k c i j a ili f u n k c i o n i h g r u p a jeste u tolikoj m e r i velika i ozbiljna da bi igra j e d v a bila d o v o l j n a da nadmaši sve teškoće i svu ozbiljnost toga sukoba. Similia similibus curantur — potrebno je nešto treće, k o j e se ozbiljnošću bar izjednačuje sa d r u g i m d v e m a funkcijama. K o d igraćeg stava m o r a da otpadne svaka ozbiljnost, i time je stvorena m o ­ gućnost za apsolutnu odredijivost. N a g o n u se sviđa da ga p r i m a m l j u j e čas oset čas mišljenje, i da se j e d a r e d igra objektima, a drugi put mislima. Ali, u svakom slučaju, on se n e ć e igrati s a m o l e p o t o m , j e r za to č o ­ v e k ne bi smeo više da b u d e varvarin, n e g o bi v e ć m o r a o da b u d e estetički vaspitan, d o k je reč baš o t o m e k a k o on m o ž e da iziđe iz v a r v a r s k o g a stanja. Stoga se pre svega m o r a jedared utvrditi gde čovek zapravo stoji u s v o m najunutrašnjijem biću. On je a priori isto toliko oset k o l i k o i m i š l j e n j e , on je u s u ­ protnosti sa s a m i m s o b o m , a otuda na neki način m o r a i da p o s r e d u j e i u s v o j o j n a j i n t i m n i j o j s u š t i n i da bude biće koje, doduše, uzima učešća u oba n a g o ­ n a , ali s e m o ž e i o d j e d n o g i o d d r u g o g n a g o n a d a razluči, tako da on n a g o n e m o ž e , doduše, pretrpljivati i u d a t o m s l u č a j u i m s e p o k o r a v a t i , ili i h m o ž e p r i m e n j i v a t i , ali n a t a j n a č i n š t o s e o d n j i h r a z l u č u j e k a o od prirodnih snaga, k o j i m a je on, doduše, p o d ­ v r g n u t , ali s k o j i m a s e n e o s e ć a i s t o v e t n i m . Š i l e r s e o tome ovako izražava: » O v o stanovanje dvaju o s n o v ­ nih nagona u čoveku ne protivreči, uostalom, ni na koji način apsolutnom jedinstvu duha, čim čovek sta­ ne sam duh razluči vati i od j e d n o g i od drugog n a ­ gona. Oba nagona egzistuju i dejstvuju, doduše, u n j e m u , ali o n s a m n i j e n i m a t e r i j a n i f o r m a , n i č u l ­ n o s t n i u m « ( L o c . cit. p . 99). Čini mi se da Šiler o v d e nagoveštava nešto v e o ­ ma v a ž n o , naime izdvojivost jedne individualne je­ zgre, k o j a , d o d u š e , m o ž e d a b u d e č a s s u b j e k a t č a s 117

o b j e k a t s u p r o t n i h f u n k c i j a , ali s v a g d a o s t a j e n e r a z ­ lučiva od njih. S a m o razlučivanje je intelektualan isto tako kao i m o r a l a n sud. U j e d n o g a dešava se to mišljenjem, u drugoga osećanjem. A k o razlučivanje n e p o đ e z a r u k o m ili a k o s e u o p š t e n e i z v r š i , o n d a j e neminovna posledica da se pojavljuje razrešavanje j e d i n k e u suprotnosna d v o j s t v a t i m e što ona postaje s njima istovetna. Dalja posledica je razdvajanje sa s a m i m s o b o m , ili p r o i z v o l j n a o d l u k a z a o v u ili o n u stranu p o d nasilnim potiskivanjem suprotne strane. O v a j tok misli je v e o m a staro razmišljanje, k o j e je, koliko ja znam, psihološki najinteresantnije f o r m u l i s a o Sinesije, h r i š ć a n s k i e p i s k o p iz P t o l e m a i d e i u č e ­ n i k H i p a t i j i n . U s v o j o j k n j i z i De somnUs on s p i r i tus-u phantasticus-u o d r e đ u j e praktički isto mesto u psihologiji kao Siler nagonu za igru, a ja stvaralačkoj f a n t a z i j i , s a m o s e o n m e s t o p s i h o l o š k i i z r a ž a v a meta­ fizički, ali t o z a n a š e s v r h e , k a o s t a r a j e z i č k a u p o ­ treba, ne dolazi u obzir. Sinesije kaže o n j e m u : » S p i ritus phantasticus inter aeterna et t e m p o r a l i a m e d i u s est, q u o e t p l u r i m u m v i v i m u s . « S p i r i t u s p h a n t a s t i c u s u j e d i n j u j e u s e b i s u p r o t n o s t i , i o t u d a silazi i u n a ­ gonsku prirodu sve do životinjskog, gde postaje i n ­ stinkt i podstrekač d e m o n s k i h p o ž u d a : »Vendicat e n i m sibi spiritus hic aliquid v e l u t p r o p r i u m , t a n q u a m ex vicinis quibusdam ab extremis utrisque, et q u a e t a m l o n g e disjuncta sunt, o c c u r u n t in una n a ­ tura. A t q u i essentiae phantasticae latitudinem natura per multas r e r u m sortes extendit, descendit utique usque ad animalia, quibus n o n adest ulterius intell e c t u s . — A t q u e est a n i m a l i s i p s i u s r a t i o , m u l t a q u e p e r p h a n t a s t i c a m h a n e e s s e n t i a m sapit a n i m a l e t c . — Tota genera d a e m o n u m ex ejusmodi vita suam sortiu n t u r essentiam. lila e n i m ex toto suo esse imaginaria s u n t , e t e x iis q u a e f i u n t i n t u s , i m a g i n a t a . « 47

D e m o n i psihološki nisu ništa d r u g o n e g o i n t e r f e ­ rencije nesvesnoga, tj. provale spontane prirode u kontinuitet svesnoga toka od strane nesvesnih k o m ­ pleksa. K o m p l e k s i se m o g u uporediti sa demonima, 47 N a v o d i m g o d . 1497.

118

po

latinskom

prevođu

Marsilija

Ficina

od

koji ćudljivo ometaju naše mišljenje i delanje, i o t u ­ d a j e stari i s r e d n j i v e k t e š k e n e u r o t i č k e s m e t n j e s h v a t a o k a o o p s e d n u t o s t . A k o se, d a k l e , j e d i n k a k o n ­ sekventno stavlja na j e d n u stranu, onda se nesvesno s t a v l j a n a d r u g u i b u n i se, š t o j e , p r i r o d n o , n a j v i š e m o r a l o pasti u oči n o v o p l a t o n s k i m i hrišćanskim f i l o sofima, ukoliko su zastupali stanovište p o t p u n o g a oduhovljavanja. Naročito je dragoceno ukazivanje na imaginarnu p r i r o d u d e m o n a . K a o što sam g o r e i z l o ­ žio, baš je fantastični elemenat onaj k o j i je u n e s v e ­ s n o m a s o c i r a n s p o t i s n u t i m f u n k c i j a m a . T i m e što s e jedinka (kao što kraće m o ž e m o reći mesto i n d i v i d u a l ­ na jezgra) ne razlučuje od suprotnosti, ona postaje s njima istovetna i time iznutra rastrgana, t j . nastaje m u č n a n e j e d i n s t v e n o s t . T o Sinesije i z r a ž a v a o v a k o : » P r o i n d e spiritus hic animalis, q u e m beati spiritual e m q u o q u e a n i m a m v o c a v e r u n t , fit d e u s e t d a e m o n omniformis et idolum. In hoc etiam anima poenas exhibet.« U č e s t v o v a n j e m u o n o m što je nagonsko duh p o ­ staje » b o g « i »mnogoliki d e m o n « . Ova osobena misao postaje odmah razumljiva ako se podsetimo da su oset i m i š l j e n j e po sebi kolektivne funkcije, u k o j e se j e d i n k a (duh u Šilera) n e r a z l i k o v a n j e m razrešila. Ona, dakle, postaje time kolektivno biće, t j . B o g u slična, j e r je B o g kolektivna predstava o svuda raši­ r e n o m b i ć u . » U o v o m s t a n j u « , k a ž e Sinesije, » d u š a trpi m u k u . « Ali o s l o b o đ e n j e se stiče razlikovanjem, t j . t i m e što s e d u h , a k o j e p o s t a o » h u m i d u s e t c r a s sus«, spusti u dubinu, t j . b u d e u m e š a n u o b j e k a t , a suprotno tome, ako se m u k o m prečišćen »suv i vreo« p o n o v o u s p n e g o r e , t i m što s e b a š s v o j i m v a t r e n i m kvalitetom razlučuje od vlažnosti svoga p o d z e m n o g a boravišta. P r i r o d n o j e što s e p o s t a v l j a p i t a n j e k o j o m s e s n a ­ g o m nedeljivo, baš jedinka, može da brani od rastavljivačkih nagona. Da se to može dogoditi putem na­ gona za igru, na to ni Šiler ne misli više na o v o m mestu, jer tu mora da bude reč o nečemu ozbiljnom, o v a ž n o j snazi, k o j a j e d i n k u m o ž e uspešno da o d v o j i od suprotnosti. Jer na j e d n o j strani z o v e n a j v i š a 119

v r e d n o s t , n a j v i š i i d e a l , a n a d r u g o j strani m a m i n a j ­ jače zadovoljstvo. »Svaki od ova dva osnovna nago­ na«, kaže Siler, »teži, čim je došao do razvitka, po s v o j o j p r i r o d i i n u ž n o d a s e z a d o v o l j i , ali b a š z a t o što oba n u ž n o i što o b a ipak teže ka p r o t i v p o l o ž e n i m objektima poništava se ovo dvostruko primoravanje, i volja p o t v r đ u j e s v o j u p o t p u n u s l o b o d u i z m e đ u j e d ­ n o g i drugog. V o l j a je, dakle, ona k o j a se i p r e m a j e d n o m i p r e m a d r u g o m n a g o n u p o n a š a k a o m o ć , ali se nijedan od n j i h ne m o ž e sam po sebi, k a o m o ć , ponašati p r e m a drugom.« » N e m a u č o v e k u nikakve d r u g e m o ć i d o n j e g o v e v o l j e , i s a m o o n o što č o v e k a uništava, s m r t i s v a k o o t i m a n j e svesti, m o ž e uništiti unutrašnju slobodu.« 4 8

Pravilno je da se suprotnosti logički poništavaju, ali p r a k t i č k i s t v a r n e s t o j i t a k o , n e g o p r a k t i č k i n a g o n i stoje aktivno jedan protiv drugoga i uzrokuju sukob koji je isprva nerešljiv. V o l j a bi mogla, doduše, o d ­ l u č i t i , ali s a m o o n d a a k o a n t i c i p i r a m o o n o s t a n j e k o j e se tek m o r a postići. M e đ u t i m , još n i j e rešen p r o b l e m k a k o č o v e k izlazi i z v a r v a r s t v a , i j o š n i j e i s p o s t a v ­ l j e n o o n o s t a n j e k o j e b i j e d i n o m o g l o da, "jolji d a onaj pravac koji vodi računa i o j e d n o m j o drugom n a g o n u i s j e d i n j u j e i h . B a š je to z n a k -