Carl Friedrich von Veizsäcker - Jedinstvo prirode

Carl Friedrich von Veizsäcker - jedinstvo prirode

Strukturne nauke (dakle, ne prirodne ili duhovne) su matematika, sistemska analiza, teorija informacije, kibernetika i teorija igre. Matematika proučava strukture in abstracto, nezavisno od toga koje stvari imaju te strukture, čak nezavisno od toga da li uopšte postoje takve stvari. Jezik kao informacija... Jezik označava ono čiji se kvantum meri putem 'informacije' u smislu teorije informacije. Filozofski status ovog pojma ostaje nejasan; ipak se pokazuje u vezi sa platonovsko-aristotelovskim pojmom forme.... Prirodni jezik je pun redundanci, za njega je nedostatak obilja – siromaštvo... Izraz čija je dužina mera informacije dobiće se ukoliko se izbrišu sve redundance, dakle ukoliko se svaka informacija izrazi samo jedanput. Sa ovog aspekta preobilnost je ono suvišno... Telegramski stil – broj reči... Ako pojedini znak, kao kod Morsea, može imati samo  jedan od dva oblika, govorimo o da-ne-odluci – bit of information... BIT je skraćenica za 'binary digit'. Redukcija svih informacija na da-ne-odluku jeste princip na kojemu rade moderni računarski automati... Ono što se može jednoznačno izgovoriti kao informacija, može se napisati u kalkilu... Danas se počinjemo navikavati da informacija može biti shvaćena kao treća stvar koja je različita od materije i svesti... Poreklo reči informacija – od lat. informare, 'formirati', 'oblikovati', 'oblikovati u duhu', 'sebi predstaviti', informatio kao 'od-slik', 'predstava', 'pojam', srednjovekovna upotreba je 'poučavanje'. Informacija je nešto kao donošenje forme u materiju ili materije u formu. for mu. Svaka informacija ili struktura, pa bila ona i na određenom visokom stupnju apstrakcije, nikako nije informacija. Neophodno je još j oš najmanje dvoje: jezički karakter i jednoznačnost. Informacija je forma koja služi sopštenju, ona je merljiva strukturna količina... Moderni biolozi, npr. u genetici, potpuno legitimno govore o informaciji... Tradicionalno shvatanje da postoje pojmovi koji su sami po sebi jednoznačni j ednoznačni i aksiomi koji su sami po sebi izvesni – se održalo od Euklida do Gaussa. Ako se izoštrenom metodskom svešću posmatra Euklidov udžbenik, vidi se da on za aksiome nikako nije birao apsolutno očigledne stavove, nego one koje nije mogao dokazati iz drugih stavova. U XIX veku su matematičari pod uticajem Cantora pokušali zasnovati apsolutnu izvesnost u pojmu skupa; to je 1900. propalo na paradoksijama ovog pojma. Pod P od Hilbertovim uticajem izvesnost se tražila u pojmu kalkila; ovo je rezultiralo r ezultiralo neuspehom na Gödelovom dokazu formalne neodlučivosti izvesnih sadržajno istinitih stavova. Lorenzenov prikaz odbacuje polaženje od aksioma i apeluje na naše intuitivno razumevanje onoga što se događa prilikom shematskih operacija... Tarski u prirodnom pr irodnom jeziku ne vidi mogućnost za  jednoznačnu definiciju istine. Za 'formalizirani jezik', kalkil, može se primeniti navedena definicija ako sama nije deo kalkila, nego se izgovara u jeziku u kome se govori o kalkilu – meta-jezik. Jezik fizike... Takozvana egzaktna nauka ne može nikad i ni pod kakvim okolnostima izbeći vezanost za ono što se zove prirodni ili svakodnevni jezik. Stalno se radi o procesu preoblikovanja onih jezika koje mi već uvek govorimo i razumemo. ra zumemo. I baš

zato je predstava jednog potpuno egzaktnog jezika, čista fikcija. Formula je uklopljena u jezik, jezik kojim govori fizičar i o kojemu može pretpostaviti da ga razume njegov bližnji, njegov sa-fizičar... 'Egzaktna' – u smislu da svaka reč ima  jednoznačno utvrđen smisao, a stav koji je napravljen od ovakvih reči time ima  jednoznačno značenje koje mogu razumeti oni koji su u to upućeni upućeni i čemu više nije potrebno tumačenje... Jezik uvek već transcendira ono što je neposredno dato... Bošković (kasnije i Helmholc) uveo pojam tačka mase – tu je telo stvar koja zadovoljava zakone mehanike, ali koje nije protežno, nego punktualno (‹-› Dekart)... Šta znači pravolinijski u beskrajnom svemiru? U poređenju sa čim? Postoji li ovde središte? Nema nikakvog središta. Da bi rešio ovaj problem Newton je morao napraviti potpuno novi pronalazak – pronalazak apsolutnog prostora. Apsolutno prostor jednostavno nije ni za šta drugo nego za to da se definira šta u zakonu inercije znači pravolinijski. Krajem XIX veka ovaj pojam je definirao Mach. On je smatrao da se pravolinijsko kretanje kre tanje mora definirati u odnosu na vrlo udaljene mase svemira koje mi nikako ne vidimo. Ovo naslućivanje je preuzeno Einstein... Jezik fizike svoju jednoznačnost nema na jedan zauvek garantiran i apsolutan način, nego u odnosu na neku datu situaciju... Jezik kojim govorimo, uvek se već kreće u medijumu istine. Kad ne bi tako bilo, onda ni na koji način ne bi bila moguća nauka. Ali on se u mediju istine ne kreće kr eće samo tako da bi nam potvrdio garantiranu gar antiranu ili takozvanu apsolutnu istinu, nego tako da u istinu prodiremo dublje nego ranije... ra nije... O jezičkom relativizmu... (B. L. Whorf)... Dijalog između bogohulnog jezičkorelativističkog Giganta i Prijatelja ideja... Dva suprotstavljena pokušaja: stvaranje formaliziranog jezika nauke i jezički relativizam (koji smisao saznanja, pa i naučnog, smatra zavisnim od određenog kulturnog kruga). Vajczeker pokušava da pokaže da oba pokušaja ne razrešavaju ono što nastoje da razreše: formalizirani jezici ne čine izlišnim svakodnevni jezik koji daje smisao, jezički relativizam ne može pobeći od stvarnih pitanja koja premošćuju jezik. Da bi se uopšte razumeo odnos jezika i nauke, neophodno je uz pomoć jezika se upustiti u sadržajna pitanja nauke... Pitanje istine samog jezičkog relativizma nipošto se ne može razjasniti, a da ne uđemo u temeljna pitanja stvari. Nikad nije dovoljno govoriti o jezicima. Sa jezikom se mora govoriti o tome o čemu jezik govori. Opštost i izvesnost... Kant – spoznaja a priori je definiran putem opštosti i nužnosti... Povezanost opštosti i izvesnosti postaje razumljiva iz porekla našeg pojma istine iz grčke ontologije... Dekart – uzor spoznaje je matematika, kojoj egzemplarno pripadaju opštost i izvesnost... Egtaktna nauka našeg veka uzdrmala je ovu izvesnost. Fizika, matematika i logika, široko su se razvile putem niza krize temelja. Neki prirodni zakon se razumeva kao opšti stav. s tav. Pri tome opštost ne znači sažimanje aktuelno učinjenih pojedinačnih posmatranja. Ona, štaviše, involvira važenje i za neograničenu puninu pojedinačnih slučajeva koji nisu aktuelno posmatrani. Drugačije nijedan prirodni zakon ne bi bio prikladan za predviđanje budućnosti. S druge strane, fizika za svoje zakone principijelno ne postavlja zahtev z ahtev za izvesnošću. Ona ih formulira kao hipoteze koje su dostupne empirijskoj proveri... Euklidova deduktivna geometrija na čelo postavlja nedokazane aksiome; Aristotel je iskazao neminovnost  jednog takvog ishodišta. Jesu li ovi aksiomi izvesni? Već Platon kaže da matematičari ne proziru svoje vlastite pretpostavke nego ih bez zasnivanja prihvataju, pa on baš zbog toga matematici osporava najviši naučni rang. Gauss je kao prvi izričito napustio veru u izvesnost jednih od Euklidovih aksioma i istraživao čemu če mu vodi prihvatanje njegove pogrešnosti. Iz diskusije o neeuklidskoj geometriji razvilo se formalno ili aksiomatsko shvatanje (Hilbert), prema kojemu jedna matematička disciplina kao što je geometrija izvlači logičke zaključke iz aksioma, a da ne pita o istini ili barem o značenju aksioma. 'Tumačenje' formalno date matematičke strukture nije više stvar matematike, nego npr. fizike ili psihologije, to jest empirijskih nauka koje koriste geometriju za prikazivanje 'prostora'. Ista apstraktna

struktura će baš zato dopustiti različita sadržajna tumačenja... Euklid stvarno gotovo nikada ne izvodi propisne silogizme, a pogotovo ne aristotelovske. U dokazivanju on faktički apelira na sadržajnu evidenciju. To znači da je logika matematičara bila na 'vavilonskom nivou'; često se zaključivalo ispravno, ali se nisu navodila pravila po kojima se zaključivalo, a ova pravila se nisu opravdavala. Leibniz je ovo svakako prvi primetio. Moderna matematička logika je rezultat pokušaja da se ispune ove praznine.... Ontološko i operativno tumačenje logike (operativno tumačenje, oslanjajući se na Hilberta i Brouwera ali prevazilazeći obojicu, najkonsekventnije je razvio P. Lorenzen). Opštost ontološki fundiranih iskaza logike zavisi od sposobnosti čoveka da dobije opšte uvide o onome što nije sam napravio; opštost operativno fundiranih iskaza logike zavisi od njegove sposobnosti da uopšte vidi šta on sam može napraviti. Samorazumevanje današnje nauke je takvo da za iskaze prve vrste ne odustaje od forme opštosti, ali se svakako odriče teze o apsolutnoj izvesnosti; tome služi pojam hipoteze... Ograničenost ishodišta nauke koje razdvaja 'subjekt' i 'objekt' iz samog ovog ishodišta se pokazuje kao krug uzajamnih ovisnosti, kao nordijska mitska zmija koja obuhvata horizont i koja grize vlastiti rep – krug ovisnosti čoveka i prirode. Opis fizike... Istinski produktivne, istinski značajne istraživače najčešće najče šće odlikuje to da poseduju još i instinkt, osećaj za povezanosti, opažanje koje se ne da racionalizirati. Neka istina se u nauci gotovo uvek najpre sluti, zatim tvrdi, onda osporava a zatim dokazuje. Hajzenberg – «Priroda je upravo matematički jednostavna»... Matematiči  jednostavno jeste ono lepo. Hajzenberg sa visokom metodskom svesnošću polaže račun o tome da o razlogu jednostavnosti ne može položiti račun. I podseća na to da  je u ovim fundanmentalnim teorijama nešto zajedničko sa velikim umetničkim umetničkim tvorevinama. JEDINSTVO FIZIKE Niko nikada nije video neko telo koje strogo izvodi inerciono kretanje. Uprkos tome vrednost ovog zakona ležala je upravo u zahtevu da se neko telo na koje ne deluje sila kreće matematički strogo pravolinijski-jednoliko. pr avolinijski-jednoliko. Tek je zakon inercije omogućio pomisao da bi se i kretanje kr etanje Meseca moglo shvatiti kao ubrzano. Odstupanja stvarnosti od prvog matematičkog stava omogućila su jedan drugi matematički stav: ubrzanje, definirano kao izvod vektora brzine po vremenu, može se objasniti kao mera sile. Ovaj stav bio je pretpostavka Newtonovog saznanja da ista sila ubrzava i  jabuku i Mesec. Fizika koja sledi Newtona, u sve višim stupnjevima stvara apstraktno jedinstvo raznovrsnih fenomena. Elektrodinamika spaja elektricitet, magnetizam i svetlost, kvantna teorija mehaniku i hemiju, opšta teorija relativnosti re lativnosti strukturu prostora i gravitaciju... Heisenberg je ukazao na to da se razvitak fizike odvija u 'zatvorenim sistemima', koji slede jedan iza drugog, dr ugog, od kojih oni kasniji ponekad sadrže one ranije kao granične slučajeve... Vaczeker će dati sliku tri završena sistema fizike: klasične mehanike, klasične teorije polja (klasične = ne-kvantnoteorijske) i atomske fizike. Mehanička slika sveta... Za analizu klasične slike sveta nit vodilja jeste determinizam... Otprilike, sve što se događa u svetu po sebi je predodređeno; predodređenost počiva na zakonima; zakoni su zakoni mehanike... Ovo je ontičko shvatanje determinizma, u njemu se kaže kako stvari jesu je su po sebi. Ali novovekovna nauka je prisiljena na jedno epistemično shvatanje determinizma, u kojemu je izrečeno ono što mi možemo znati... Klasična mehanika radi barem bar em sa četvorostrukošću objektivnih realiteta: tela, sile, prostor i vreme... Glavni cilj mehaničke slike sveta bio je da sile spozna ne kao kontingentne nego kao nužne.

Postavljeni su zakoni sila... Moglo se pokušati da se pojam sile svede na pojam tela. To je već ležalo na liniji antičkog atomizma i bilo je upravo ono što se u XVII veku razumelo pod 'mehaničkim' objašnjenjem prirodnih fenomena... Prvi neuspesi ovog programa skrivali su se već u samoj Newtonovoj mehanici. Gravitacija je bila uvedena kao daljinska sila, a Newton je govorio iz duha 'mehaničkog objašnjenja prirode' kada je rekao da ne može pronaći uzrok gravitacije. Leibniz je jasno video, a Mach kasnije s pravom naglasio, da se pojam mase ne bi mogao reducirati na geometrijska svojstva tela. Program Progra m se konačno raspao tek kad je Einstein pokazao da se eteru, koji je izmišljen u smislu programa, ne može pripisati nikakvo stanje kretanja koje se može eksperimentalno definirati. Jedan drugi pokušaj bila je redukcija cele fizike na mehaniku tačaka mase, onako kako ju je skicirao Bošković, a Helmholtz primenio u obrazloženju opšteg stava o energiji... u okvirima mehaničke slike sveta može se tvrditi monizam ili materijalizam, ali se ne može razumeti. Dualizam – današnja nauka in praxi ne misli metafizički, ali metodski misli kao Dekart... Newton je postulirao egzistenciju 'prostora' nezavisno od tela koja se nalaze 'u' njemu. Ovaj dualizam prostora i materije nije zadovoljio mnoge mislioce. Leibniz je poricao egzistenciju samostalnog predmeta 'prostor', a prostornost je smestio u područje svojstava tela. Ova kritika, koju je prihvatio Mach, prokrčila je put teoriji relativnosti. Ali ona na početku nije uspela. Newton je imao jak fizikalni argument za svoju tvrdnju da je barem bar em jedna 'apsolutna' brzina nekog tela (npr. obrtanje u ogledu sa vedrom) u unutrašnjosti samog tela merljiva, bez poređenja sa drugim telima. Cela dalja izgradnja fizike se može razumeti samo ako se najpre prihvati dualizam prostora i materije. Prostor se dakle pojavljuje kao predmet fizike, ali kao predmet sui generis... Za svoj postulat apsolutnog prostora Newton je zahtevao evidenciju. Iz toga da mi pre svih pojedinačnih iskustava o 'vanjskim' stvarima već sa sigurnošću znamo da će ono biti iskustvo u prostoru, Kant je zaključio da je prostor subjektivni uslov svega čulnog saznanja, da je forma našeg opažanja. Geometrija, shvaćena kao nauka o prostoru, pr ostoru, kod Newtona kao i kod Kanta, ne javlja se kao grana, gr ana, nego kao pretpostavka fizike. Gaus je spoznao logičku mogućnost različitih geometrija i smatrao je mogućom empirijsku odluku o tome koja od njih važi u prirodi. Ovaj put preko Riemanna vodi do Einsteina,koji strukturu prostora posmatra kao predmet empirijskog istraživanja i fizikalnog obrazovanja hipoteza. Ali, time je prekoračena granica mehaničke slike sveta... Pored prostora Newton stavlja vreme. Mehanika opisuje kretanje tela, a kretanje razume kao promenu mesta. Promena je, pak, promena 'u vremenu'. Zakoni mehanike su diferencijalne jednačine po vremenu. Celo razjašnjenje pojmova 'zakon', 'nužno', 'kontingentno', bazira se na jednom prećutno pretpostavljenom razumevanju vremena kao toka. Klasične teorije polja... Elektrodinamika... Pojam polja proizašao je iz proučavanja sila koje deluju između tela, a koje je bilo pod uticajem htenja da se prevlada dualizam tela i sile. Činilo se da daljinske sile nepomično 'vise' na telima. Faraday Far aday je učio da se polje može razumeti kao realitet koji je nezavisan od tela i koji ima vlastitu unutarnju dinamiku. Sada se gajila nada da se polje može objasniti kao posebno telo koje je prošireno kroz celi prostor, kao eter, i tako ostvariti stari ideal XVII veka. Ovo je propalo na specijalnoj teoriji relativnosti. Konkretni oblik elektrodinamike ostao je dualistički, razlikovanjem 'ponderabilne materije' i 'elektromagnetnog polja'. Razlika materija-polje novi je oblik stare star e razlike telo-sila. Specijalna teorija relativnosti... to je teorija o odnosu prostora i vremena. Minkowski: «Od sada prostor za sebe i vreme za sebe treba da potpuno padnu u senu i samo još neka vrsta unije obojega treba da potvrdi njihovu samostalnost». Vremenski tok se ne definira za celi prostor pomoću jednog 'apsolutnog' vremena, nego lokalno duž svake linije sveta. Zakon kauzalnosti, koji je veoma važan u današnjoj kvantnoj teoriji polja, upravo kazuje da vremenski tok ne može biti obrnut ni pod kakvim

okolnostima i time izražava delimični aspekt povesnosti. Einstein – ukidanje apsolutnog smisla pojma istovremenih događaja koji se s e ne odvijaju na istom mestu. Za svako moguće telo ili posmatrača može se jednoznačno definirati vremenski tok i takođe jedna mera vremena, pre svega, samo s amo za tela koja nisu ubrzana. Tema teorije relativnosti je uzajamni odnos ovih lokalnih poredaka vremena pomoću konstrukcije prostora. Opšta teorija relativnosti... Budući da za svako telo postoji  jedan jednoznačan vremenski tok i da se svako telo može misliti kao da je povezano za jednim časovnikom, tako se ograničenje na posmatrača koji nije ubrzan javlja kao veštačko. Einstein je spoznao da prelaz ka proizvoljnim posmatračima involvira ka  jednom diferencijalno-geometrijskom načinu prikazivanja prostora, budući da takvi posmatrači svoj prostor 'više' ne mogi izgraditi euklidski. Empirijska proporcionalnost teških sa tromim masama dopustila mu je da gravitaciju poveže sa brzinom i time sa strukturom prostora. Sile se ne mogu izvesti iz nekog svojstva tela (neprobojnosti) kao u mehaničkoj slici sveta, nego iz svojstva prostora (zakrivljenosti). Četvorstvo telo-sile-prostor-vreme reducira se na dvojstvo materija-metričko polje (metričko polje skriva trajno postojeću razliku ra zliku prostora i vremena). Na konsekventan način Einstein je pokušao prevladati preostali dualizam materije i prostora time što je materiju shvatio kao svojstvo prostora, npr. čestice kao singularitete metričkog polja... Atomska fizika... Starija atomska fizika... Stapanje fizike i hemije u RuthefordBohrovom modelu atoma... Postepeno sužavanje pojma elementarne jedinice i pojava predstave kvanta... problem predmeta mišljenog kao kontinuuma, o kojemu  je postojala jasno formulirana teorija – polje zračenja. Kvantna mehanika... Kvantna mehanika poznaje: =kao opšti zakon, jednu diferencijalni jednačinu po vremenu; =kao postavku sile, Hamiltonovu funkciju; =kao kontingentno stanje, Hilbertov vektor. U skladu sa ovim poznaje: =čestice, odnosno polja; =njihovo uzajamno delovanje; =prostor u kojemu su definirane čestice polja i =vreme... Prostor stanja (Hilbertov prostor) javlja se kao fazni prostor. Prostori stanja svih uopšte poznatih predmeta kvantne mehanike jesu izomorfni... Ono što kvantna mehanika napušta  jeste fikcija da bi se svojstva koja možemo opažati na stvarima po sebi njima mogla pripisati u svim okolnostima, pa i onda kada ih ne znamo. Kao što su Bohr i Heisenberg često naglašavali, kvantna mehanika u ovom smislu ukida klasičnu predstavu principijelne razdvojenosti subjekta i objekta. Elementarne čestice... Današnje teorije elementarnih čestica su relativističke kvantne teorije polja... Kvantna logika i višestruko kvantiranje... J. v. Neumann – kvantna mehanika de facto primenjuje logiku koja odstupa od klasične (i od intuicionističke) logike... Formalno gledano, ekstenzivna kvantna logika je restriktivna: svi zakoni koji u njoj važe, važe i u klasičnoj logici, ali ne obrnuto. Sadržajno gledano, ova restrikcija znači granicu mogućnosti objektiviranja... Determinizam klasične fizike tvrdi da kada je poznata sadašnjost, onda je fiksirana budućnost kao i prošlost, a samo statistički iskazi kvantne mehanike zaključak od sadašnjeg na prošlo čine isto tako neodređenim kao i zaključak na buduće. Jedinstvo fizike kao konstruktivni zadatak... Nacrt koji polazi od Kantove misli da  jedinstvo prirode proizilazi iz uslova mogućnosti iskustva. Odstupanja od Kanta, koja se pri tome javljaju, delom počivaju na višem pojmovnom jedinstvu koje je današnja fizika dosegla. Najvažnija razlika u odnosu na Kanta ipak se sastoji u tome da se ovde ne vraćamo na jedinstvo apercepcije nego na vreme. Centralna uloga vremena u njegovim modima Vajczekeru se nametnula u statističkoj termodinamici i analizi kvantne logike kao logike vremenskih iskaza... Fizika je u suštini jedinstvena. Ona je ukupna nauka o anorganskoj prirodi, nauka koja obuhvata fiziku u užem smislu i hemiju, ali i shemu zakona astronomije, geologije i sve mnoge manje-više deskriptivne nauke o posebnim oblastima nežive prirode... Vajczeker sa Aristotelom Ar istotelom shvata fiziku kao nauku o svemu onome što u

sebi ima princip kretanja. Jedinstvo disciplina fizike ne sastoji se samo u jednakosti metode, nego u jednom poslednjem jedinstvu njihovog predmeta... Najobuhvatnija matematička shema nekog prirodnog zakona je shema diferencijalne jednačine po vremenu – ona pokazuje kako u datim uslovima okolnog sveta stanje njegovog objekta determinira njegovo vlastito menjanje. Po Kantu, sve što se događa pretpostavlja nešto po čemu to što se događa sledi po nekom pravilu. Diferencijalne jednačine po vremenu, koje zovemo prirodnim zakonima, takav su pravila po kojima neki događaj sledi nakon drugog. Ali fizika koju  je Kant hteo zasnovati bila je mnogo dalje od jedinstva nego današnja. Sa velikom opreznošću on svoje stvaove formulira tako da oni čine okvir za obilje specijalnih zakona prirode, koji se na koncu mogu opravdati samo sa mo putem iskustva. Npr. princip kauzalnosti – da sve što se događa, po nekom pravilu, sledi nakon nečeg drugog, to po Kantu pripada uslovima mogućnosti iskustva. Koje je to pravilo, to će na su pojedinačnom slučaju uvek poučiti iskustvo samo. Ono što Kant naziva načelima čistog uma – to nisu prirodni zakoni u našem smislu, nego zakoni o takvim zakonima; oni su principi koji imaju samo regulativan značaj. Zamisliva završenost fizike u njenom pojmovnom jedinstvu nikako ne znači završenost ili samo završivost duhovnog puta čovečanstva u saznavanju... Heinsenberg – pojam završene teorije... Klasični primer dovršene teorije je specijalna teorija relativnosti... Teorija više nije jedinstvo plana pre mnoštva, nego  jedinstvo pojma koji se obistinjuje u mnoštvu... Jedinstvo fizike kao filozofski filozofski problem... Želimo li razumeti pod kojim bi uslovima fizika bila dovršena, onda bismo najpre morali postaviti pitanje pod kojim uslovima je fizika moguća... Reč iskustvo ne označava mnoštvo pojedinačnih iskustava, nego samo strukture događanja koje su neophodne za to da ova pojedinačna iskustva uopšte mogu postojati. Onaj ko bi sa dovoljnom misaonom sposobnošću mogao analizirati pod kojim je uslovima iskustvo uopšte moguće, taj bi morao moći pokazati da iz ovih uslova već proizlaze svi opšti zakoni fizike. Fizika koja bi se mogla izvesti na ovaj način bila bi jedinstvena fizika... Popper – opšti zakoni se empirijski mogu samo falsificirati, a nikada verificirati. Vajczeker misli da se oni ne mogu falsificirati, jer interpretacija svakog pojedinačnog iskustva već pretpostavlja opšte zakone. Fizika će se moći dovršiti onda kada se i ukoliko se uslovi mogućnosti iskustva budu mogli nabrojati. Na vrhu uslova iskustva stoji vreme u trostrukosti njegovih modusa: sadašnjost, budućnost i prošlost. Vajczeker se pozabavio logikom vremenskih iskaza... Problem istinosne vrednosti iskaza o budućnosti – nema smisla da im se pripišu vrednosti 'istinito' ili 'lažno', nego umesto toga modaliteti 'moguće', 'nužno', 'nemoguće'... odnosno njihovo kvantificiranje pomoću verovatnoće... Kvantnoj mehanici, kao opštoj teoriji kretanja proizvoljnih objekata, potrebni su samo osnovni pojmovi vremena i objekta. Svi objekti imaju izomorfne mnogostrukosti stanja; stanja svakog objekta sačinjavaju neki Hilbertov prostor. Kretanje ovde posve aptraktno znači promenu stanja. Pojam mesnog prostora ne spada u opštu kvantnu mehaniku. Specijalni objekti su označeni pomoću specijalnih vremenskih zavisnosti stanja (dakle, Hamiltonovih operatora), i tek Hamiltonovi operatori, koji se faktički pojavljuju, označavaju mesni prostor... Heisenberg u svojoj nelinearnoj teoriji spinora, na Lorentzovoj invarijanti i na izospin-invarijanti i na kauzalitetu, pokušava zasnovati celu fiziku elementarnih čestica... Kvantna teorija nije samo opšti okvir fizike, nego u izvesnom smislu već jedinstvena fizika... Bohr nije bio pozitivist... Bohrova primedba nakon jednog govora na kongresu pozitivističkih filozofa: «Kome se ne zamuti u glavi kad prvi put čuje o kvantu delanja, taj uopšte nije razumeo o čemu je reč». Bohrov problem se sastojao sas tojao u pitanju kako nešto takvo kao kvantum delovanja uopšte može biti neko iskustvo... Kopenhagenski nazor često je krivo tumačem kako tvrdi da ono što se ne može posmatrati, to i ne egzistira. Ali kopenhagensko tumačenje koristi blaže iskaze, kao –

ono što je opaženo izvesno egzistira; u odnosu na ono što još nije opaženo mi još imamo slobodu da iskažemo shvatanje o njegovoj egzistenciji ili ne-egzistenciji. Ovu slobodu to tumačenje nužno upotrebljava tako da spreči paradoks. Tako Heisenbergovi misaoni eksperimenti o principu neodređenosti znače samo osporavanje prigovora o inkonzistenciji. Formalizam kvantne teorije – ne obuhvata stanja u kojima neka čestica istovremeno ima određeno mesto i određeni impuls; pokazuje se kao nužno da se ova stanja isključe, da bi se sprečila protivrečja sa prognozama verovatnoće teorije. Princip semantičke konzistencije – pravila po kojima postavljamo i opisujemo naša merenja i koja tako utvrđuju semantiku formalizma, moraju se moći uskladiti sa zakonima teorije, tj. sa matematičkim iskazima formalizma, onako kako su oni protumačeni pomoći fizikalne semantike. Metodološka shema današnje fizike: =teorija strukture prostor-vreme (specijalna ili možda opšta teorija reltivnosti); =opšta mehanika (kvantna teorija); =teorija mogućih vrsta objekata (teorija elementarnih čestica), =teorija ireverzibilnosti (statistilčka termodinamika); =teorija ukupnosti fizičkih objekata (kosmologija)... U suprotnosti prema starijim teorijama, današnje više ne zavise od specijalnih oblasti kao što su čulne datosti (optika, akustika...), pokretna tela (klasična mehanika) ili polja sila (elektrodinamika). Oni se pre sređuju kao delovi jednog tek nejasno vidljivog sistematskog jedinstva fizike. Logika vremenskih iskaza (tense logic)... J. v. Neumann je prvi predložio da se operatori projekcije u Hilbertovom prostoru uporede sa iskazima, a njihove sopstvene vrednosti 1 i 0 sa istinosnim is tinosnim vrednostima 'istinito' i 'lažno'. U nekom stanju po sebi operatora, odgovarajući iskaz tada ima odgovarajuću istinosnu vrednost; u nekim drugim stanjima on nema tačno određenu istinosnu vrednost, nego samo 'verovatnoću da će se pokazati kao istinit'. is tinit'. Ova logika je neklasična. Povezanost njenih iskaza nije bulovska... Klasična logika važi za nevremenske iskaze ('dva puta tri je šest'). šes t'). Kvantna logika se odnosi na kontingentne iskaze ('na mestu x  je jedan elektron'). Nevremenski iskazi kada su istiniti ili lažni, uvek su istiniti ili lažni bez obzira na vreme. Kontingentni iskazi, u formulacijama koje se odnose na sadašnjost, mogu biti istiniti sada, a u drugo vreme lažni.... Modaliteti... Nužnost ne implicira stvarnost, to je jedna slabija tvrdnja nego tvrdnja istine... Verovatnoće se faktički mere kao relativne učestalosti u dugim nizovima posmatranja pod konstantnim uslovima. Verovatnoća je očekivana vrednost neke očekivane učestalosti. Finitistička aksiomatika kvantne teorije.... Drieschnerovi aksiomi i postulati... SMISAO KIBERNETIKE Filozofski problem kibernetike... Kibernetika (umeće upravljanja) se u prvom pobližem određenju pokazuje kao pokušaj da se životni procesi objasne poređenjem sa krugovima pravila. Krug pravila je model za životni proces. Tehnički krug pravila  je model 'in hardware', dakle ne samo misaona konstrukcija. Pored toga se stvara i  jedan misaoni model procesa u živom biću, tako da se u organizmu mogu odvijati odvijati nervne provodljivosti, hemijske rekacije ili bilo šta drugo što se opisuje pojmovima fizike, hemije i biologije. Sada se funkcionalna povezanost ovih procesa pokušava shvatiti pomoću matematičkih hipoteza i tako se dobija misaoni model 'in software'. Kibernetički model objašnjava delovanja u oganizmu ili procese u životu. Stavljen u velike biološke okvire zajedno sa učenjem o razvitku i time sa učenjemn o poreklu, i sa darvinističkom hipotezom – daje neke neoborive i do danas neopovrgnute okvire za prosuđivanje procesa i u ljudskom organizmu. To što ovaj okvir nije osporen, ne znači da je time dokazan, nego je samo jedna heuristička hipoteza... Ne možemo

pokazati granice delatne sposobnosti kibernetičkih modela. Kibernetički se može simulirati ovo ili ono delovanje organskog živog bića (simuliranje misaonih procesa – računari)... Objektivirati znači reducirati na empirijski rešive alternative... Čovek je duhovno biće koje smemo i možemo sresti razumevajući ga, a predmet prirodne nauke nije nešto strano duhu, nego duh sam, ukoliko se on podaje razumnoj operaciji razlikovanja i objektiviranja. Materije i svest... Svest i materija su različiti aspekti iste stvarnosti... Granice fizike bi morale biti granice pojmovnog mišljenja... Model zdravog i bolesnog, dobrog i zlog, istinitog i lažnog... Biološka antropologija, kibernetička biologija i darvinistička kibernetika – čovek kao živo biće, živo biće kao autoregulacioni sistem, a sistem kao sistem koji je nastao mutacijom i selekcijom... s elekcijom... Zdravlje... Kibernetički model nekog organizma posmatra ga kao autoregulacioni sistem – sistem krugova pravila koji se uzajamno prepliću. U nekom pojedinačnom krugu pravila nakog tehničkog aparata čovek će umetnuti jednu 'zadatu vrednost'  jedne regulativne veličine; regulacioni mehanizam tada brine o tome da 'data vrednost' nikad ne odstupa od 'zadate vrednosti više od izvesne dopustive razlike ('tolerancija'). Pitanje je kako se kod živih bića utvrđuje zadata vrednost – a to odgovara pitanju o svrsi funkcije ili celog organizma... Darvinizam daje odgovor: ova zadata vrednost jeste optimalna vrednost dotične veličine, optimalan u smislu preživljavanja u borbi za opstanak. Među konkurirajućim individuama ili sistemima preživljava ona koja je optimalno uklopljena u pravila (ona čija je zadata vrednost optimalno određena); pri tom upravo sposobnost preživljavanja definira koja je zadata vrednost optimalna. =Konkurencija između individua kao i vrsta, igra važnu pročišćavajuću ulogu u životnim procesima. =Ova konkurencija je dovoljna da se objasni postojanje zadate vrednosti autoregulacionih sistema organizama,koja je specifična za vrstu, i da se ona odredi. =Mutacija i selekcija čak objašnjavaju nastanak novih formi živih bića – kauzalnost evolucije... Normalnost, pomoću koje možemo definirati zdravlje, je upravo ono što je označeno kao zadata vrednost autoregulacionog sistema koji se nalazi u nekom organizmu. Biti normalan znači odgovarati nekoj normi. Ova norma je zajednička norma klase individua... Primer norme divlje guske – Konrad Lorenz tvrdi da nijedna empirijska guska ne odgovara tačno ovoj normi, i norma ne predstavlja statistički prosek empirijskih divljih gusaka. Divlja guska zoologa mnogo je više darvinistički interpretirana interpretir ana Platonova ideja divlje guske. Norma divlje guske je zadata vrednost njenih mogućih svojstava koja je definirana uslovima optimalne sposobnosti preživljavanja. Čime je ova norma utvrđena u pojedinostima? Sposobnošću preživljavanja u datom okolnom svetu, prilagođenošću na okolni svet. Norma nekog živog bića nije nešto što postoji izolirano, nego pripada određenom okolnom svetu i unutar ovog sveta određenoj 'ekološkoj niši'. Zdravlje nekog individuuma znači optimalnu prilagođenost normi života u niši u okolnom svetu, koja definira njegovu vrstu. Biološki termin species je latinski prevod grčkog eidos. Pojam norme je kibernetički model Platonove ideje. Neku empirijsku divlju gusku spoznajemo kao divlju gusku pomoću onoga šta ona ima zajedničko sa normom divlje guske, pomoću njenog sudelovanja (methexis) u normi divlje guske. Norma dakle postoji izvan svih empirijskih divljih gusaka, ali je ona upravo time ono na empirijskim divljim guskama što se uopšte može spoznati u smislu buološke nauke... Ako bismo tačnu saglasnot sa normom hteli definirati kao ono što je zdravo, a svako odstupanje kao bolesno, onda ne bi bilo nijedne zdrave individue. Prostor igre empirijskih oblika oko norme – uobičajeno empirijsko rasipanje oko zdrave norme upravo nije bolest. Izgleda da bolesti same imaju nešto kao normu. Norma zdravlja definira ponašanje autoregulacionog sistema primereno zadatoj vrednosti koja je označena zahtevom samoodržanja. Bolest se najpre pojavljuje kao ometanje ovog reguliranog ponašanja, kao greška u pogonu. Ali smetnja, da bi bila bolest, mora sadržavati srednju meru, kvantitativno govoreći. Ako

 je ona suviše mala, ona se ne pojavljuje kao bolest; u statističkom rasipanju ona se gubi u 'šumovima'. Ako je suviše velika, ona proces reguliranja dovodi do mirovanja, ona tada znači smrt. Ovu srednju meru ona dalje mora sadržavati kroz izvestan period. Ako treba da se pojavi kao bolest, ona se ne može odmah vratiti zdravoj normi niti odmah preći u smrt. Bolest Bole st mora pokazati izvesno samoodržanje baš kao ova bolest... Bolest bi se mogla definirati kao pogrešno zdravlje. Pojam 'pogrešan' pri tom darvinistički označava umanjenu sposobnost održanja, dakle, gubitak prilagođavanja. Platonovski rečeno: u jednom svetu koji je određen Idejom i ono loše može dobiti oblik samo primereno nekoj ideji. Materija, hyle = drvo... Novovekovna filozofija prihvata tradiciju atomizma. Materija se više ne javlja kao relativan pojam u relaciji forma-materija, koji se može pokazati na nekom konkretumu, nego kao oznaka onog što osebujno samostalno bivstvuje. Sa XIX vekom nov protupojam materije – energija (tvar i sila). Teorija relativnosti održanje materije znači održanje mase; energija i masa su relativistički ekvivalentni... Materija je forma. Kretanje je forma. Masa je informacija. Energija je informacija... Praobjekt je forma, kvant kretanja, kre tanja, on je sam pokrenut kao forma u svetu kojim je on pokrenut. Svet – celokupunost formi... KA KLASIČNOJ FILOZOFIJI Metafizički osnovi prirodne nauke... Naslov Metafizičke osnove prirodne nauke stoji, kako ističe Heidegger, u svesnoj napetosti prema naslovu Newtonovog dela koje se pojavilo tačno stotinu godina ranije: Philosophiae naturalis principia mathematica. Uloga matematike u prirodnoj nauci shvatljiva je tek ako razumemo osnove prirodne nauke, koji ne mogu biti matematički, nego metafizički. Metafizičke osnove se bave uslovima pod kojima je moguće fizikalno osmišljavanje matematičkih pojmova. Po Kantu, matematičko saznanje počiva na konstrukciji njegovih pojmova... Kantova načela čistog uma – zakoni o svim uopšte mogućim specijalnim prirodnim zakonima... Aristotel... Parmenid i Platon.... Šta znači jedinstvo prirode? Na vrhu stoji =jedinstvo zakona. Ovo je drugi izraz za ono što fizičari zovu opšte važenje neke fundamentalne teorije. Jedinstvo prirode prir ode postoji u smislu =jedinstevnosti vrsta objekata. Ovo se u kvantnoj teoriji izražava kao pojavljivanje objekata sa specijalnim Hamiltonovim operatorima. Hamiltonov operator H nekog izoliranog objekta karakterizira njegovu unutarnju dinamiku i time među njegovim stanjima ističe, na primer, izvesna stanja kao vlastita stanja onoga H sa određenim energetskim vrednostima... Današnjoj kosmologiji izgleda smisleno da govori o jedinstvu prirode u smislu =sveukupnosti svih objekata. Zatim, jedinstvo prirode se zasniva kao =jedinstvo iskustva. Ovo jedinstvo se kod Kanta javlja pod nazivom jedinstvo apercepcije. U našem polazištu koje na vrh ne stavlja subjektivnost nego vremenost iskustva, ono se pre pojavljuje kao jedinstvo vremena (koje obuhvata prostor). Jedinstvu prirode pripada =jedinstvo prirode i čoveka.