Budimir i Flasar Skripta

Преглед римске књижевности Пионири римске књижевности Апије Клаудије Конзул 307. и 296. Родио се у времену ратова друге половине IV века. Државник и политичар, а књижевник само узгред. Прославио се као војсковођа против Самнита и Етрураца. Људима из нижих сталежа омогућио је приступ у Сенат. Био је и беседник (говор против мира који је понудио Пир 280). Саставио је збирку изрека под називом „Изреке“. Цицерон тврди да су имале питагорејски карактер. Приписује му се и једна правна расправа. Дао је подстрек свом ослобођенику Гнеју Флавију да попише и објави правила судског поступка, заједно са судским календаром – Флавијев закон, у корист плебејаца. Није оставио дубљег трага у књижевности. Упамћен по градњи водовода (aqua Appia) и друма (via Appia).

Ливије Андроник Роб са грчким именом из Тарента, ослобођен у Риму. Био је учитељ, глумац и књижевник. Предавао је грчки и латински, преводио грчка дела. Превео је Одисеју под латинизираним насловом Одусија, у којој је грчки хексаметар заменио сатурнским стихом. Грчка божанства замењивао италским. Прилагодио ју је римској публици. На основу фрагмената познајемо неке његове трагедије (пет са тројанском темом). Комедије су још слабије познате (палијате- прераде грчких комедија – Сабљица). Према грчким узорима, ствара нове метричке облике у лат. песништву; први примењује контаминацију. 207. поверено му је састављање култске песме. Према аутору, постао је истински оснивач римске књижевности са доста оригиналних потеза, поред свих мана и слабости које су морале постојати.

Гнај Највије Око 270.- око 201. Пореклом Кампанац. Учествовао је у Првом пунском рату, а затим је почео да пише књижевна дела. Прву драму саставио 235. Писао трагедије, комедије, сатире и саставио историјски еп у сатурнском стиху. Због сукоба са породицама Метела и Сципиона, 206. завршио у затвору, затим пуштен и послат у прогонство, умро 201. у Утици. Драме су изгубљене, сачувано нешто наслова и око 200 стихова. Прославио се комедијама: Прободен копљем, Несановићи, Ласкавац, Жигосани роб (грчки наслови); Лудаци, Девојка из Тарента, Гатар, Грнчар, Лав, Морнари (латински). Вршио контаминације и у комедије уносио много римских и италских елемената. Трагедије (мање вредне): Тројански коњ, Данаја, Одлазак Хектора, Ифигенија, Хесиона, Ликург. Творац претексте – драме са темом из римске историје и легенде: Кластидиј и Ромул (Вучица). Највећу славу му је донео историјски еп – Пунски рат, састављен у старости. Сачувани оскудни фрагменти. Има елемената хомерске епске технике и утицаја хеленистичког александријског 1

песништва, који су спојени са римским патриотизмом, и тиме је дат основ потоњем Вергилијевом делу. Први индивидуални уметник старог Рима.

Квинт Еније 239.-169. Сматрају га правим оцем и главним законодавцем римског песништва. Сатурнски стих заменио грчким хексаметром. Родом из Рудија (Калабрија) Месапи. Са Сардиније га 204. довео у Рим Катон Старији, где стиче гр. право. Био је близак филхеленском кругу око порордице Сципиона, штићеник Сципиона Африканца и Фулвија Нобилиора који га је 189. повео у Етолију (Амбракија). Фулвијев син му је помогао да 184. добије гр. право. Први писац римске сатире о којој знамо мало. Еухемер или свештена повест садржи рационалистичко тумачење постанка божанства, превод грчког писца Еухемера. Дидактичка песма Епихрам, садржи питагорејска учења. Спев Сципион. Написао је мање комедија него трагедија, које су га прославиле и можда биле главни извор његових прихода. Већи број састављен према Еурипидовим: Александар, Заробљеница Андромаха, Медеја, Ифигенија, Меланипа и других грчких узора: Ахил, Ајант, Алкмеон, Кресфонт, Ерхтеј, Еумениде, Немеја. У њима налазимо Еурипидов песимизам и његову критику божанства надахнуту софистиком. Претексте: Амбракија и Сабињанке. Историјски спев Анали у коме даје легендарну прошлост Рима као и савремену историју Другог пунског рата. Патриотизам, достојанственост и филхеленска жица по укусу римске аристократије Постоји нарочито јак хомерски узор коме додаје римску строгост, и једноставну свечаност хронике. Извршио велики утицај на потоњу римску књижевност нарочито не епику (Лукреције, Вергилије, Ливије).

Марко Порције Катон 234-149. Енергичан и непомирљив представник старог земљорадничко поседничког Рима. Рођен у Тускулу, борио се у II пун. рату, књижевношћу се бавио тек узгред. Велики противник грчког утицаја у Риму, прогонио је луксуз, корупцију, нападао Сципионе. Пише на Латинском. Саставио је многе беседе (преко 150), сачувани фрагменти од 80 судских и политичкх. Да се одрже јаке позиције на западу, на истоку помирљива и уздржана политика. Саставио збирку Изреке. Сину је посветио збирку Правила о честитом животу. Поред тога, посветио му је и енциклопедију, под именом Поуке сину Марку, хтео је да му пружи домаће, римско образовање. Рђаво мишљење имао и о грчкој науци и књижевности. Спис О земљорадњи саставио у дубокој старости. Најстарије потпуно сачувано дело римске прозе, под утицајем грчких списа. Историјско дело Постанци у 7 књига, изгубљено. Описује старију историју Рима и других италских градова. Од Енејиних лутања и доласка у Лациј, преко историје краљева и великих ратова до његове смрти 149. Користио Фабија Пиктора и вероватно Полемона из Илија. Напустио је оквире аналистичког излагања и грађу је распоредио по поглављима. Има обавештења о Лигурима, Етрурцима, Пелазгима. Супротставља живот старе земљорадничке Италије животу филхеленске римске аристократије свог времена. Римске победе приказује као дело римског народа. Дело је допринело развоју латинског прозног стила. 2

Класични период Марко Теренције Варон 116.-27. По аутору најплоднији и највећи научник старог Рима. Рођен у Реати, био ученик Акија и Лукија Ајлија Стилона. Био је претор, 49. у Шпанији ратовао за Помпеја, убрзо се прикључио Цезару и постао управник јавне библиотеке. Избегао је Антонијеве проскрипције и потом се сасвим посветио научном и књижевном раду. Написао је око 70 дела, од којих је познато 50ак наслова, али мало сачувано. Најзначајније историјско дело јесу Старине (Antiquitates, 41 књ.). Ту су скупљени историјски подаци о почецима римске цивилизације, о уређењу, култовима, обичајима, географији, топографији. Историјски карактер имају и списи: О роду Римљана, О тројанским породицама, књиге О историји града Рима, О Помпеју, Анали... Енциклопедијско дело Науке, које обухвата граматику, реторику дијалектику, геометрију, аритметику, астрономију, медицину, музику. Овај систем слободних вештина постао је основ средњовековног канона науке. Засебан спис О грађанском праву. Спис О сеоској економији намењен обнови италске земљорадње. Логисторици, прозно дело у коме се митска историја мешала са размишљањима. Свака књига обрађује посебан етички проблем, на примеру живота неке личности. Ценио учење Платона, али ипак био ближи стоичарима. Стилски неуједначен и уметнички недовршен. Римска конзервативност и истраживачка предузимљивост, ерудиција и ширина погледа, научничка микрофилија и уметничке тежње, нису увек складно здружене и једнако заступљене у његовом огромном делу.

Марко Тулије Цицерон 106.- 43. Рођен у Арпину (одакле и Марије). У римском друштву је био скоројевић, који је својим трудом доспео у прве редове римских државника. Сваку службу је добијао са најмањим бројем прописаних година. Добио почасну титулу pater patriae, када је сузбио Каталинин покрет. Сачувано је близу 900 писама, које се деле у Писма пријатељима, Атику, Брату Квинту, Бруту. Био је из витешког реда, са оцем се доселио у Рим, где је о његовом образовању бринуо Марко Крас. Улази у круг породице Сципион. Најзначајнији за његово образовање био је Муције Сцевола, пријатељ Атик га води на предавања епикурејца Федра. Путовао на грчки исток, у Атини слушао предавања Антиоха из Аскалона. Слично Аристотелу, спаја филозофију и реторику, али ипак филозофију подређује реторици. На Роду опет слуша беседника Молона. Државну службу започиње са 29 г. – 75. квестор, 69. едил, 66. претор и 63. конзул. У политици се није одликовао доследним ставовима или политичким идеализмом, често је мењао стране. 58. протеран због убиства без дозволе, 57. враћен. Затим се посвећује књижевним делима: О беседнику, О држави, О законима. 49. одлази Помпеју у Драч, кад је овај поражен, одлази у Брундизиј. Цезар га је помиловао, опет миран период 47.- 45. Спис Катон. Убијен Цезар, пише Филипике, Антоније га ухватио и 43. убио. Од преко 100 беседа, сачувано је преко 50, међу којим: Против Вера, За Манилијев закон, Против Катилине, За Сулу, Против Ватинија, За Милона, Филипике. Многи од њих су 3

мајсторска дела изузетне вредности, Катул и Квинтилијан му одали признање. Теоријски списи о беседништву: О говорнику осим теоријских упутстава приказује и лик идеалног говорника. Брут или о сјајним говорницима. Филозофска дела еклектичка, наклоњен je млађој академији и етичким учењима стоика: О држави (54, 6 књ.) и О законима (52,46) угледајући се на Платона, али користи и Панајтија, Посејдонија и Полибија. Излаже схватање конзервативних оптимата, величајући старо римско уређење и право. У облику дијалога, које Сципион Емилијан води с пријатељима. II период (47-45): Парадокси стоичара, О Утеси, Хортензије, О крајностима добра и зла. Пренео је своју реторску активност на филозофско поље.

Корнелије Непот 99.-24. Пореклом из Цисалпинске Галије. Бавио се општом историјом и биографијом. Катул му посветио књигу песама. Делимично сачувани његов списи О славним људима (најмање 16 књ.), сачуван је одељак О одличним војсковођама страних народа и биографије Катона и Атика из одељка О римским историчарима. Давао је непоуздане биографије песника, филозофа, војсковођа, владара римских и страних. Слаб стилиста. Изгубљена је Хроника – општа историја у 3 књиге, као и опширни животописи Цицерона и Катона Старијег и Примери – збирка анегдота са моралистичком тенденцијом. Биографија и хроника су нове врсте историјских списа. Имао је мале уметничке способности. Сачувао је два писма Корнелије, мајке Грахових, мада се сумња у њихову аутентичност.

Корнелије Сисена Живео у Сулино доба, био угледан државник и беседник, аристократа из Сулиног круга. У Историји, описује историју свог доба (91-78), надовезује се на Семпронија Аселиона који је обухватио период 133.-91. Салустије ће га наставити. Био добар стилиста, склон архаизмима. Оправдава Сулину политику. Узор му био Клитарх, па је и он показао тежњу да забави и фасцинира читаоце.

Цезар као историчар 101.- 44. Више је ценио своју политичку активност од књижевне. Као припадник старе и угледне породице, прошао је најбоље школе. Бавио се и лингвистичким проблемима (изгубљен спис О аналогији). Изгубљене и његове беседе, а од песничких дела сачуван само епиграм упућен комедиографу Терентију који је такође неговао пуризам као стилиста. Изгубљени списи: трагедија Едип, епиграми, епови Похвала Херкула и Пут, политички спис Антикатон. Сачувана 2 мемоарска списа, тзв commentarii. Први, О Галском рату, обавештава о догађајима првих 7 година галског рата (58-52). Преостале две, накнадно обрадио Хиртије. Други спис, О грађанском рату, извештава о догађајима из 49. и 48. Недовршен и није га издао Цезар. Оба дела показују га као једноставног и поштеног родољуба, који нерадо, под притиском прилика, води ратове за очување републике. Дао апологију своје 4

личности. О себи говори у трећем лицу. Писани у једноставном и апстрактном стилу, привидно не теже за уметничким ефектом. Иако је њег. осн. жеља била да оправда своју политику, мајсторство и доследност као писца, чине да comentarii делују као веома објективно историјско дело. Несумњиво је да имају велику историјску вредност. Споменик политичке историје и ист књижевности.

Гај Салустије Крисп 86.-34. Плебејац из Амитерна, присталица популара и Цезара, а противник сенаторске господе и Цицерона. Учио је реторику и бавио се беседништвом. Филозофско моралистички став одређен је строго стоичким учењима, иако је приватно био склон хедонизму. Доспео је у сенат, али је 50. избачен због неморала (напади на Помпеја). 48/7 командовао једном Цезаровом легијом, претор у Африци, проконзул у Нумидији, где је оптужен за пљачкање провинције. После Цезарове смрти живео је у луксузној палати у Риму, и посвећује се књижевности. Спис Инвектива портив Цицерона, где извргава руглу Цицеронову делатност. Две Посланице Цезару. Ту говори о опасности коју доноси све већа улога новца у друштву. О завери Катилининој објављено 43. Неупадљиво оправдава Цезара за кога се мислило да је учествовао у завери. Обзиром на лошу хронологију, дело има првенствено уметничку вредност, као и Југутртин рат објављено 41. Тема је одговарала песимистичком моралисти попут Салустија. Југурта je поткупљивао сенаторе док га није поразио Марије. Занемарена хронологија. Поводи се Тукидидом. Добро описује психологију масе. Први римски историчар који је римску историју сагледао као велики јединствени процес. Описује декаденцију након победе над Картагином, слика мрачну слику римске историје, жали за пропашћу величине и врлине и песимистички приказује неминовност даљег пропадања. Историја (5 књига, 78-67, није сачувано), састављена после 39. Истиче своје непристрасно истинољубље. Ипак догађаје описује у популарском духу.

Публје Вергилије Марон 70.-19. Мантова. Прво дело Еклоге (пастирске песме), друго Георгике (4 књиге о пољопривреди). Писању великог јуначког епа, Вергилије посветио последњих 11 год живота. Енеида (12 књ.), започета 29., није довршена. Од бројних узора на првом месту Хомер. Првих 6 књига, описи Енејиног лутања, по угледу на Одисеју, а других 6, описи борби Тројанаца у Италији, по угледу на Илијаду. Руковао је огромним научним материјалом са поузданим песничким укусом. Од Хомера преузео и многе детаље. Почиње са лутањем Тројанаца након пада Троје, затим упознавање са Дидоном, а завршава са борбом са рутулским краљем Турном око ћерке краља Латина Лавиније. Аутор је потпуно овладао латинском песничком дикцијом, усавршио је латински хексаметар. Дело је систематски симболично, симболика се јавља у целим сценама и у свеколиком делу, па чини карактеристику Вергилијевог песничког поступка. Симболични су и јунаци и богови. Енеја, грађен према стоичком шаблону, стоички врши дужности које му судбина намеће. Он симболише стоичке и грађанске врлине (као Август), нема снажног и сировог 5

индивидуализма Хомерових јунака. Ипак, такав „слуга судбине“ и „идеални Римљанин“ Енеја постаје тек од шестог певања, способан да победи аутохтоног Турна. Мирољубиви Вергилије је освајачку историју Рима оправдавао стоичким поставкама о нужности и предодређености, те коначним циљем а то је „Римски мир“, који треба да усрећи цело човечанство. Носиоци тог хуманог принципа реда и мира у Енеиди су Јупитер и Енеја, а иза сцене Август. На тај начин Енеида поред повезивања тројанског ист. и лат. запада, објављује и вест о општем препороду.

Квинт Хорације Флак 65.-8.п.н.е. Потиче из Венусије на граници Апулије и Луканије. Отац му је плаћао најбоље учитеље у Риму у који се доселио. Од 45. студирао у Атини. Борио се за Брута код Филипа 42., и спасао се бекством. У Риму му је отац умро а имање заплењено. Почео да пише песме, пуне једа и песимизма. Између Филипа и Акција, писао је и сатире. Бивши Академичар све више усваја ставове епикурејаца, а после ће се појавити и стоичке мисли. Преко Августовог секретара Мецене приближио се Августу, и постао званични песник Августовог Рима. Од тада у његовом животу није било важнијих догађаја. Његов рационалистички поглед на свет није ни епикурејство ни стоицизам. Умро пар месеци после Мајкентија 8. п.н.е. Еподе (око 30.) написане у јампском стиху, имају 17 песама. У првим песмама се види став пораженог републиканца према братоубилачким грађанским ратовима (мада слави победу код Акција). Песме (оде), (23 п.н.е. 4 књ.). Угледа се на Алкеја са Лезбоса. У првој оди се примећује стилизација и симболика, које стоје поред реалиситичких црта, а савршенство стиха и прецизна концизност стављени су у службу Августове политике (панегирик Августу). У трећој књизи слави Авугстову рестаурацију као спој римског, стоичког идеала са просвећеним хедонизмом разборитог човека.

Тит Ливије 59.п.н.е.-17.н.е. Рођен у Патавију. Мало се зна о његовом животу. Дошао у Рим са око 30 г. Често се враћао у родни град, а тамо провео и последње године. Иако републиканац по уверењу, ушао је у круг Августове породице захваљујући историјском делу пуном родољубља, моралности и дивљења за давну римску прошлост. Његови изгубљени Дијалози су вер. били списи слични Логистиорцима. Спајајући реторско и филозофско образовање, саставио је велико историјско дело о целокупној римској прошлости. У највећој мери беседничко дело. Објављивано постепено у деловима од 5 до 10 књига и носи назив Ab urbe condita, 142 књиге, сачувано 35. Извори му били списи историчара. Антија, Квадригарије за старију епоху и Мацер, Туберон, Антипатар, Полибије, Катон, Посејдоније, Сисена, Цезар, Август. Без војног искуства и познавања права често није способан да правилно схвати и оцени догађаје. Идеализује и хуманизује римску старину и њене јунаке. Пише у духу Августовске обнове. Као стилиста иде Цицероновим стопама, опширан и обиман. Недостаје му критички дух и истраживачка жар да опрезно реконструише животне услове давних покољења. Уноси многе говоре у дело. Заједно са Вергилијем, велики проповедник патриотизма Августовог времена. 6

Луције Анеј Сенека 4.п.н.е.-65. пореклом из богате витешке породице, студирао реторику и филозофију у Риму. Био под утицајем стоика Атала. Отац га шаље у Египат. Ту је саставио изгубљени спис О положају Египта и његовим храмовима. По повратку се предао државној служби и беседничким радовима. Клаудије га 41. прогнао на Корзику на наговор жене Месалине, због неморала. После 8 година се вратио и постао тутор Нерону, васпитач и главни саветник у државним пословима. У првим годинама владавине било мирно и подношљиво, касније се све више претварао у дворјанина. Када је Нерон 59. убио своју мајку, Сенека му је написао говор за одбрану. Кад је 62. уклоњен и Бур, Сенека се повлачи на имање у Кампанију. Уплетен у Писонову заверу против Нерона 65., убијен. Писао филозофске дијалоге, расправе и писма, бавио се етнографијом, географијом, песништвом (епиграми и трагедије). 10 списа сачувани под називом Дијалози (12 књ). Претежно есеји у којима се теоријски расправља о људској природи, болу и тузи. Слави слободни дух, слободну реч и смрт Кремуција Корда чија је дела Тиберије спалио, а овог убио. У делу О гневу извргао руглу Клаудија као и у сатири Отиквљење божанског Клаудија. О благости и О доброчинствима посвећени младом Нерону.Препоручује му да буде благ и милостив. Видео је да временом губи тло под ногама у политици и на двору и да нема пуно изгледа да оствари своје планове. 62./63. саставља Проблеме природних наука и посвећује их пријатељу Лукилију, коме упућује и Писма о моралу (20 књ. сачувано 24 писма, 63/4 год). Садржи много моралних поука и много података о учењу стоичара и других филозофа. Пише за будућа поколења. Одликује га еклектички стоицизам и антитетички, сентенциозни стил са афористичким језгровитим реченицама. Садржински нема много нових идеја, углавном превођење. Новина у стилу. Оставио је и 9 трагедија, углавном састављених према грчким оригиналима, уз ослањање на домаћу драмску књижевност (Херкул, Тројанке, Феничанке, Едип, Медеја, Агаменон, Тијест).

Марко Анај Лукан 39.-65. члан угледне шпанске породице Анаја, синовац Сенекин. Рођен у Кордови, школовао се у Риму, ишао и у Атину. Вратио се на позив Нерона, који га је примио у круг блиских пријатеља доделио му дужност квестора и аугура. Његов спев о грађанском рату у коме слави републиканце Катона, Брута и Помпеја био повод Нероновог нерасположења. Оптужен за учешће у Писоновој завери и убијен 65. По насловима позната бројна изгубљена дела: у стиху: Песма о Илију, Орфеј, Гајеви, Подземље, прозна: О пожару Рима, Писма иу Кампаније. Сачуван недовршен спис Грађански рат (или Фарсалија, у 10 књига). У њој је описана готово целокупна историја грађанског рата, пре и после битке код Фарсале. У овом епу о не тако далекој прошлости, Лукан избацује митолошки апарат (нема утицаја богова) и поступа веома оригинално. Служио се пре свега Ливијем. Уместо богова, у стоичком стилу све подређује сили судбине. Нема главног лика, насупрот Цезару уздиже Катона Утичког. Главни недостатак је претерана реторска и декламаторска

7

жица. Дао је стиховану историју, прецизно репродукујући изворе. Спев је створио самостално примењујући своја схватања о историјском епу.

Корнелије Тацит 55.-после 115. био сенатор. Његов живот мало познат. Родом са севера Италије. Под Веспазијаном започео каријеру државног функционера, заузимао је високе положаје и под Титом, Домицијаном, Нервом и Трајаном. Био претор и конзул, а 112-113 проконзул у порвинцији Азији. Историографији се посвећује са око 40 г. између Домицијана (ограничавао улогу Сената) и Трајана (поправља се однос са сенатом). Под Домицијаном саставио Дијалог о беседницима где даје драгоцене податке о савременом беседништву. Био је ученик реторске школе, преузео је Цицеронов дијалошки облик. Расправља о узроцима који су довели до пропадања беседништва. О животу и карактеру Агриколе (98) врста панегирика у славу таста Агриколе, једне од најистакнутијих личности времена. Критика Домицијанове владавине. Монографија О пореклу и постојбини Германа делује као географско етнографски екскурс из неког већег дела. Користио се Плинијевим делом Ратови у Германији и Цезаром. Главна дела су Анали и Историја – приказују историју Рима од 14. до 96. у укупно 30 књига. Историја састављена између 100 и 110. описује догађаје од 69. до 96., раздобље у ком је он живео. Сачуване само прве 4 књиге и половина пете (Од 69. до Титовог похода на Јерусалим). Анали, започети око 105., обухватају период од Августове смрти до почетка 69. Од смрти божанског Августа, зна се за 16 књига, фале књиге 7.-10., део 5., 16ој фали крај. Никада није био одушевљени присталица принципата, увек је био на позицијама сенаторске аристократије и убрзо је видео да формално обнављање сенатских права не значи и стварно обнављање сенатске моћи. Ипак, с обзиром на порекло, зазире од превелике републиканске слободе коју сматра „безакоњем“. Његов прилог римској историографији јесу уметничка композиција и трагична нота. Његова драматика је пуна психологије посвећене појединцу, некад и маси, пуна покрета и жестоких сцена. Дао је мрачнију слику времена од оне праве. Озбиљност, морализам, песимизам, драматика приказа и динамичан стил угледају се на Салустија и Тукидида. Његов стил је отмен, лапидаран, антитетичан и сентенциозан.

Покласични период Гај Светоније Транквил 70.-140. штићеник Плинија Млађег и бавио се адвокатским послом у време Трајана. Хадријан га узео за личног секретара али га је отпустио. О животу 12 царева (8 књига око 120е). Као секретар могао да се служи богатом архивском грађом. Учен енциклопедиста и антиквар, темељно радио у архиву. За разлику од Тацита ужива у занимљивим ситницама, а за разлику од Плутарха не излаже хронолошки живот. У његовим биографијама не налази се ни моралистичка тенденција, ни уметничке преокупације, ни филозофија историје, ни покушаји да се дубље објасне догађаји. Савесни ерудита, али не уме ни у детаљима да драмски оживи причање, да пружи амбијент и психологију, да састави детаље у уметничку целину. О славним људима објавио пре Царева, али није сачувано. Бавио се граматиком и природним наукама. У Палисаду, грч. лексикону из 10. века сачувани његови наслови: О краљевима, О 8

славним куртизанама, О чиновима, О римским обичајима, О римској години, О Цицерну државнику. Неки од списа су делови енциклопедијског дела Ливада.

Тертулијан Око 160-220. Африканац из Картагине, школован ретор и правник. Пришао хришћанству, постао свештеник, затим напустио званичну цркву и пришао јеретичком монатнизму, који не признаје световну политику црквене организације. Писао је против пагана у делу Паганима (2 књ) у којој се обраћа нехришћанима. Одбрана у одбрани хришћанства користи учења античких филозофа. Спаја одбрану са позивом на преобраћење. Његов снажан стил се рађа из енергичне мисли. Од хришћанина захтева гвоздену дисциплину и нељудску моралност. Списи О крштењу, О молитви, О посту, О једноженству. Осуђује ликовну уметност. Његови ставови су одраз положаја раних хришћанских заједница у друштву. За њега је јерес зло које има корена у филозофији. О приговору јеретицима, забрањује хришћанима да уопште расправљају са јеретицима. Против Валентијанаца и Против Маркиона против гностичих учења. која су тад била распрострањена. Утицао на потоњу хришћанску књижевност, Кипријан га сматрао својим учитељем.

Амијан Марцелин Око 330.-после 391. Грк из Антиохије. Био је официр у римској војсци. Служио је у Месопотамији, Германији, Галији, у Сирмију, па опет на истоку. Официр Јулијана Отпадника, паганин, прожет римским патриотизмом, који не умањује његову истинољубивост. Историјиски подвизи (Res gestae) 31 књига, првих 13 изгубљено. Даје историју од 96.-378. надовезујући се на Тацита. Можда и непристраснији од самог Тацита, успео да драмски оживи догађаје и писхолошки прикаже личности. Толерантан према хришћанству, веран паганском политеизму. Према аутору са правом носи звање последег великог уметника у паганској римској историографији.

Хришћанска проза IV века Хиларије (пише око 353-367) био епископ у Поатјеу. Предмет његових напада су аријанска учења, О тројству. Саставио и збирку докумената и историјских података о аријанизму под називом Историјски фрагменти. Коментарисао старо и новозаветне списе, састављао химне за црквене потребе. Амброзије, милански епископ. Састављао химне, коментарисао библијске списе, расправљао о догматским и моралним проблемима, састављао беседе. Као и Хиларије, пише у Цицероновом стилу. О моралним обавезама свештеника, хришћански морализам спојен са стоичком етиком. Његов Шестоднев један од представника хришћанских коментара и перифраза старозаветне космогоније на латинском западу, где спаја библијски извештај са античком филозофијом. Хијероним (331-420) рођен у илирском Стридону, васпитаван у Риму, ученик Ајлија Доната. Непрестано је учио и обишао многе крајеве царства. Поред класичних језика научио и хебрејски. Дао први научни превод Библије на латински. 9

Вулгата. Читао и паганске писце класичног доба. Значајна су историјска дела: Хроника заправо допуњени превод грчке хронике Јевсевија из Цезареје. Хијероним је продужио за период 325-378. Дело О славним људима, (135 биографија, од Св Петра до Јеронима) по угледу на Светонијево истоимено дело. Даје податке о великом броју хришћанских писаца, жели да покаже паганима како хришћани имају књижевност која се може мерити са паганском. Аурелије Августин (354-420). Родио се у Тагасти, где је предавао реторику, затим у Картагини, па у Риму, па у Милану, где га Амброзије учи алегорисјком тумачењу Библије. Иако му је мајка била хришћанка, он је тек у 30ој постао. Вратио се у Африку 396. и постао епископ у Хипону. Саставио преко 90 дела – филозофске расправе, догматске и теолошке списе, педагошке и енциклопедијске. Имао је необичан дар за асимиловање паганског наслеђа. Иако је саставио спис Против академичара, он ту напада скепсу млађе академије, а при том се позива на Платона. Код платоничара хтео да нађе све што се не супротавља хришћанском учењу. О поретку, О бесмртности душе (служи се Платоновим Федром). Ту је и дијалошки спис Разговори са самим собом (узор Марко Аурелије), где он и његов разум расправљају о метафизичким проблемима. Написао и аутобиографски спис Исповести, који има и практичан карактер моралне поуке. Држава божја (22књ.), одговара на оптужбе како је хришћанство одговорно за суноврат Царства. Он представља и целокупну историју људског рода, засновану на Библији, Платоновом учењу, и неким донатиситчким и манихејским елемантима. Од отмице Сабињанки до Алариковог пустошења. Са Христом наступио 6. последњи период историје света, а да ће после тога извојевати коначна победа Божије државе. Ово дело није историјско већ апологетско и полемичко. Умро 430. за време вандалске опсаде Хипона. Сулпиције Север (око 365-425) – Хроника. Павле Орозије – Против Пагана, често се угледа на Ливија. Салвијан – О божијем управљању позива се на античке филозофе, али грди и осуђује пагане. Не жали због пропасти Рима, већ у њој ужива.

10