Bruno Šulc

BRUNO ŠULC JESEN

Znate to vreme, kad leto, nedavno još tako bujno i puno sebe, slika univerzalnog leta, koja je u svojoj širokoj sferi obuhvatala sve – ljude, događaje i stvari – jednoga dana dobije jedva vidljivu naprslinu. Zraci sunca još uvek padaju gusto i bogato, u pejzažu još uvek postoji plemeniti, klasični gest, koji je ovom godišnjem dobu u nasledstvo ostavio Pusenov genije, ali se – začudo – sa jutarnje šetnje vraćamo čudno umorni i jalovi: zar bismo se nečega stideli? Osećamo se pomalo nelagodno i izbegavamo međusobne poglede – zašto? I znamo, da će u sumrak ovaj ili onaj otići u udaljeni kut leta da pokuca u zid, da pokuša da čuje ton leta, da proveri da li je još uvek pun, nenarušen. Postoji u tom pokušaju prevrtljiva slast izdaje, demaskiranje, nežni drhtaj skandala. Ali zvanično, još uvek smo puni poštovanja, puni lojalnosti: tako solidna firma, tako dobrostojeća firma... I pored toga, kada se narednog dana pronese vest o bankrotstvu – to je već jučerašnja vest koja više nema eksplozivnu moć skandala. I dok se licitacija odvija, apartmani se prazne, gube svoju magijsku moć i pune se nekim svetlim treznim ehom – ne budi to u nama tugu niti ikakva osećanja: čitava likvidacija leta ima u sebi neku lakoću, blagost i providnost okasnelog karnevala, koji se protegnuo i u dane posta. A ipak, pesimizam je možda poranio. Još se vode pregovori, još nisu iscrpljene rezerve leta, još može doći do pune obnove... Ali razum, hladna krv, nisu nešto što bi se moglo pripisati ljudima na letovanju. Čak i hotelijeri, hotelijeri do ušiju uvučeni u akcije leta – potpisali su kapitulaciju. Ne! Tako malo vernosti, poštovanja prema vernom savezniku ne svedoči dobro o ovim trgovcima! To su halapljivci, mali i plašljivi ljudi, čija misao ne trči daleko u budućnost. Svako od njih steže na grudi kesu sa novcem. Zbacili su ciničnu masku uslužnosti, skinuli su smokinge. Svako od njih pretvara se u zelenaša... I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i još uvek nisam opterećen obavezama životne prakse. Pošto do polaska ima još sat vremena, istrčavam još jednom da se oprostim od letovališta, preispitam zaradu ovog leta, pogledam šta može da se počne sa sobom a šta se mora zauvek ostaviti u ovom mestu osuđenom na propast. Ali u malom amfiteatru u parku, sada praznom i svetlom u popodnevnom suncu, stojeći kraj spomenika Mickjeviču, duša mi se prosvetlila istinom o završetku leta. U euforiji tog objavljenja, stajem na stepenice spomenika, iscrtavam pogledom i raširenim ramenima luk pun poleta, kao da se obraćam celom letovalištu, i govorim: – Pozdravljam te, Leto. Bilo si vrlo bogato i lepo. Ni jedno drugo leto ne može da se poredi sa Tobom. Priznajem to danas, mada sam ne jednom bio vrlo nesrećan i tužan

zbog Tebe. Ostavljam Ti za uspomenu sve moje doživljaje rasejane po parku, po ulicama, po baštama. Ne mogu sa sobom da ponesem mojih petnaest godina, one će zauvek ostati ovde. Osim toga na tremu vile, u kojoj sam stanovao, ostavio sam u prorezu između dve daske crtež koji sam uradio Tebi za uspomenu. Ti sada silaziš među sene. Zajedno sa Tobom, spustiće se u carstvo senki celo ovo mesto puno vila i bašti. Nemate potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom rodu. Ali nisi bez krivice, o Leto. Reći ću ti u čemu se sastoji tvoja krivica. Nisi želelo, o Leto, da se završiš na granicama stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala. Napuštalo si svaku realizaciju. Ne nalazeći sebe u stvarnosti, stvaralo si gomile metafora i pesničkih figura. Kretalo si se u asocijacijama, u aluzijama, u nestvarnosti skrivenoj među predmetima. Svaka stvar pokazivala je na neku drugu, ova na sledeću i tako bez kraja. Na kraju, tvoja igra je postala dosadna. Nismo više želeli da lutamo po tim talasima frazeologije. Tako je, frazeologije – oprosti na ovoj reči. Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim dušama počela da se budi čežnja za postojanjem. U tom trenutku si već bilo pobeđeno. Pokazale su se granice Tvoje univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj lepi barok, koji je za Tvojih dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je postao tek manir. Tvoje slasti i Tvoje nejasne misli imale su na sebi znak mladalačke egzaltacije. Tvoje noći su bile ogromne i beskonačne, kao megalomanska nadahnuća zaljubljenih, ili su predstavljale zborno mesto priviđenja, kao halucinacije narkomana. Tvoji mirisi su bili preterani i neprikladni ljudskom divljenju. Pod magijom Tvog dodira svaka stvar je bivala dematerijalizovana, rasla je ka daljim, sve višim formama. Jeli smo Tvoje jabuke sanjajući o voću rajskih krajeva, a pri Tvojim breskvama mislilo se o eteričnim voćkama, koje se konzumiraju samim udisanjem. Na svojoj paleti imalo si samo najviše registre boja, nisi poznavalo sitost i puninu tamnih, zemljanih, masnih slika. Jesen predstavlja čežnju ljudske duše za materijalnošću, za postojanjem, za granicama. Kada, iz neispitanih razloga, metafore, projekti, ljudske želje, počnu da teže ka realizaciji, dolazi vreme jeseni. Utvare, koje su do sada, raspršene na najdaljim sferama čovekovog kosmosa, bojile njegove visoke svodove svojim iluzijama – približavaju se sada čoveku, traže toplinu njegovog daha, malo ali udobno sklonište njegovog doma, sobe u kojoj stoji njegov krevet. Čovekov dom, kao štalica u Vitlejemu, postaje jezgro, oko koga se okupljaju svi demoni, svi duhovi gornjih i donjih sfera. Prošlo je vreme klasičnih pokreta, latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina. Jesen u sebi traži puninu, prostačku snagu Direra i Brojgela. Ta forma puca od viška materije, kristališe u čvorove i veze, hvata materiju u svoje šape i čeljusti, steže je, pritiska, muči i ispušta je iz svojih ruku punu tragova te borbe, napola obrađene klade u čijoj unutrašnjosti još tinja neki nemogući život, vidljiv u grimasama koje im je izvajala na drvenim licima. Takve i još mnoge druge stvari govorio sam praznom polukrugu parka, koji kao da se povlačio preda mnom. Izbacivao sam iz sebe samo neke od reči tog monologa, pomalo zato što nisam mogao da nađem odgovarajuće izraze, a pomalo i zato što je moj govor gestovima zamenjivao značenja koja su

nedostajala. Pokazivao sam orahe, klasično jesenje voće, srodno sa nameštajem u sobi, hranljivo, ukusno i dugotrajno. Prisećao sam se kestenova, tih uglačanih modela voćaka, kugla stvorenih za dečiju zabavu, i jesenjih jabuka zarumenjenih dobrim, kućnim, prozaičnim crvenilom na prozorima stanova. Sumrak je već počeo pepelom da puni vazduh kada sam se vratio u letnjikovac. U dvorištu su već stajala dva velika vozila namenjena za naš put. Nervozni konji klatili su glavama zavučeni u vreće sa hranom. Sva su vrata bila široko otvorena, sveće koje su gorele na stolu u našoj sobi treperile su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo spuštao, ovi ljudi koji užurbano iznose kofere pošto su izgubili lica u sumraku, nered u otvorenoj, obeščašćenoj sobi, sve je to stvaralo utisak nekakve užurbane, tužne, zakasnele panike, nekakve tragične i uplašene katastrofe. Najzad smo zauzeli mesta u dubokim sedištima kola i krenuli. Obavijao nas je taman, dubok, gust livadski vazduh. Kočijaši su dugim bičevima u njemu lovili sočne udarce i pažljivo poravnavali ritam konja. Njihova moćna, veličanstvena bedra njihala su se u tami među rastresitim uzvicima vozača. Tako su se kretala kroz usamljen, noćni pejzaž bez zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, ta dva konglomerata od konja, bučnih kutija i zadihanih kožnih mehova. Povremeno je izgledalo kao da se raspadaju, razleću kao krabe koje se razdvajaju u trku. Tada bi kočijaši jače zatezali uzde i sakupljali na gomilu olabavele topote, nameštali ih u stroge, pravilne kadrove. Duge senke koje su bacale zapaljene lampe padale su u dubinu noći, izduživale se, otkidale i velikim skokovima bežale u divljinu. Tiho su trčale na dugim nogama, da bi se negde daleko, u podnožju šume, nepristojnim gestovima podsmevale kočijašima. Vozači, ipak, nisu dozvoljavali da budu izbačeni iz ravnoteže i samo su u tom pravcu široko udarali bičevima. Grad je već spavao kad smo zašli među kuće. Tu i tamo, gorele su svetiljke u praznim ulicama, kao da su stvorene u tom cilju da osvetle nekakvu onisku kuću, balkon, ili da nam prikažu broj napisan na zatvorenoj kapiji. Iznenađene u ovo kasno doba, slepo zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, žaluzine kidane noćnim vetrom ukazivale su na beznadežnu napuštenost, duboko siromaštvo stvari ostavljenih samih sebi, stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola su skrenula u bočnu ulicu, dok smo mi krenuli prema trgu. Konji su promenili ritam hoda kada smo ušli u duboku senku dvorišta. Bos pekar na pragu otvorenog hodnika probo nas je tamnim očima, prozor apoteke, još stražareći, predao se i povukao svoje svetlo boje maline. Kaldrma se zgusnula pod konjskim nogama, iz topota su se izdvojili pojedinačni i udvojeni udarci kopita, sve ređi i jasniji, i naša kuća sa popucalom fasadom se polako izdvojila iz tame i zaustavila pred vozilom. Sluškinja nam je otvorila kapiju, držeći u ruci petrolejku sa reflektorom. Na stepenicama su izrasle naše ogromne senke, koje su se lomile čak na udaljenom zidu stepeništa. Stan je sada bio osvetljen samo jednom svećom, čiji se plamen njihao na vetru koji je ulazio kroz otvoren prozor. Tamne tapete obuhvatila je plesan škripe zuba i muke mnogih bolesnih pokolenja. Stari nameštaj, probuđen iz sna, oslobođen duge usamljenosti, kao da je sa nekim gorkim znanjem, sa strpljivom mudrošću gledao na povratnike. Nećete pobeći

od nas – kao da su govorile stvari – na kraju morate da se vratite u krug naše magije, jer već smo među sobom podelili sve vaše pokrete, ustajanja i sedanja i sve vaše buduće noći i dane. Mi čekamo, mi znamo... Ogromni, duboki kreveti čekali su na naša tela puni čiste, hladne posteljine. Spojevi noći već su škripali pod teretom ogromne mase sna, guste lave koja je bila spremna da se izlije, istekne iz ostave, iza vrata, iz starih ormara, iz peći u kojoj je uzdisao vetar. (1936)

REPUBLIKA SNOVA Ovde, na varšavskoj kaldrmi, u ove bučne, plamene i ošamućujuće dane, prenosim se mišlju do dalekog grada naših snova, uznosim se pogledom nad ovaj predeo nizak, prostran i valovit, kao Božji ogrtač zbačen poput šarene krpe kraj nebeskog praga. Jer čitav ovaj kraj podleže pod nebo, drži ga na sebi šareno natkriljeno, višestruko, puno galerija, trifona, rozeta i prozora u večnost. Godinu za godinom ovaj predeo urasta u nebo, ulazi u zore, ceo se pretvara u anđela u refleksima velike atmosfere. Tamo gde mapa predela već dobija odlike juga, postaje zlatna od sunca, potamnela i spaljena letnjim vrućinama, zrela kao kruška – tamo, kao mačak na suncu, leži ona – ta izabrana zemlja, ta toliko posebna provincija, to mesto jedino na svetu. Uzaludno je profanim ljudima govoriti o tome! Uzaludno je tumačiti da tim dugim, talasastim jezikom zemlje, kojim ovaj predeo dahće u vrelini leta, tim zemljouzom kroz sparinu okrenutim ka jugu, tom izraslinom samotno isturenom među blage mađarske vinograde – odvaja se ta partikula od ostatka zemlje i kreće na svoju ruku, samostalno, neispitanim putevima, pokušavajući da bude svet za sebe. Taj predeo i jedan grad u njemu zatvorili su se u samodovoljan mikrokosmos, na sopstveni rizik instalirali su se na samoj obali večnosti. Vrtovi predgrađa stoje na ivici sveta i kroz tarabe gledaju u beskonačnost anonimne ravnice. Već sa druge strane ograde mapa predela postaje bezimena i kosmička, kao Hanaan. Nad tim uskim i izgubljenim parčetom tla otvorilo se još jednom nebo, dublje i prostranije nego na bilo kom drugom mestu, nebo ogromno, poput kupole, višespratno, upijajuće, puno nedovršenih fresaka i improvizacija, letećih draperija i iznenadnih vaznesenja. Kako to da izrazim? Dok su se drugi gradovi razvijali u ekonomiji, rasli u statističkim ciframa, u brojčanosti – naš grad je stupio u esencijalnost. U njemu se ništa ne dešava uzaludno, ništa se ne događa bez dubokog smisla i bez predumišljaja. Tu događaji nisu efemerni fantomi na površini, tu oni imaju korenje u dubini smisli i dosežu suštinu. Tu se u svakom trenu nešto razrešava, egzemplarno i za sva vremena. Tu se sve dešava samo jednom i neopozivo. Zato postoji tako velika ozbiljnost, duboki akcent, tuga koja leži na onome što se ovde događa. Sada, na primer, dvorišta tonu u koprive i korov, šupe i obori, krivi i ošamućeni, upadaju do pojasa u ogromne puzavice koje se prepliću sve do streja šindrom pokrivenih krovova. Grad je u znaku bilja, divlje, halapljive, fanatične vegetacije, koja eksplodira jevtinim, slabim zelenilom, otrovne, parazitne i pohlepne. To bilje gori pod dodirom sunca, lišće dahće plamtećim hlorofilom –

armije kopriva, nabujale i pohlepne, proždiru cvetne kulture, upadaju u bašte, preko noći zarastaju poslednje, nebranjene zidove kuća i staja, ramnožavaju se u rovovima kraj puta. Čudno, kakva ludačka, neproduktivna i uzaludna vitalnost živi u toj proždrljivoj mrvi zelene supstancije, u tom derivatu sunca i vode u zemlji. U požaru ovih dana, ona iz trunke hlorofila izvodi, gradi tu nabujalu i praznu tkaninu, zeleni živi pesak, stostruko rasplođen u milione lisnatih ravni, osvetljenih zeleno i požutelih, što prosijavaju vodenom, vegetativnom krvlju biljaka ošamućenih i vlaknastih, što mirišu oštro, livadski, divlje. U tim danima, zadnji prozor magacina prodavnice, koji je gledao u dvorište, slepeo je od zelene koprene, punio se zelenim odsjajima, lisnatim refleksima, šumom lišća, talasajućih pahulja zelenila, monstruozne nabujalosti te dvorišne, avetinjske horde. Silazeći u duboku senku, magacin se treperavo presijavao u svim nijansama zelene boje, zeleni refleksi razilazili su se po njemu talasasto celom dubinom trema, kao u šumi punoj zvukova. Grad je tonuo u tu nabujalost kao u stogodišnji san, onesvešćen požarom, ošamućen bljeskom, i spavao je, stotinu puta obavijen paučinom, zarastao u zelenilo, zadihan i prazan. U sobama zelenim od puzavica na prozoru, podvodnim i mutnim, kao na dnu stare flaše dogorevala su plemena mušica zuvek zarobljena i zatvorena u bolnoj agoniji, razdeljenoj u monotone i razvučene lamente, u gnevno i žalosno zujanje. Prozor je polako sakupljao u sebe svu tu raspršenu faunu na poslednji, predsmrtni boravak: ogromni dugonogi komarci, koji su dugo ispitivali zidove tihom vibracijom svojih avetinjskih letova, pre nego što su konačno zauvek sleteli na staklo nepokretni i mrtvi, čitava porodična stabla muva i drugih insekata izrasla su tom prozoru, razgranata sporim lutanjem po prozorskom krilu, razmnožena pokolenja tih misterioznih krilatih stvorenja, plavičastih, metaličnih i staklastih. Iznad izloga, na vrelom povetarcu tiho drhte velike, svetle, slepe tende i prugasto i talasasto gore u blesku. Mrtva sezona se izležava na praznim trgovima, na vetrom pometenim ulicama. Daleki horizonti nabujali vrtovima stoje u bljesku neba, zadivljeni i nesvesni, kao da su poput kakve ogromne, drečave ravni tek doleteli sa nebeskih pustinja – svetli, plameni, raščupani od leta – i već u sledećem trenutku iskorišćeni, čekaju na novi tovar bleska, u kome se obnavljaju. Šta raditi u te dane, kuda pobeći od vrućine, od teškog sna koji kao mòra pada na grudi u vrelom podnevnom času? Dešavalo se da majka u takve dane iznajmi kola, i da svi, sabijeni u njihovoj crnoj kutiji – kalfe na krovu, s prtljagom, ili držeći se za drške pozadi vozila – otputujemo van grada, na "Brdo". Ulazili smo u brdoviti, talasasti pejzaž. Usamljena kočija se dugo klatila kroz zaparu među grbavim njivama, kupajući se u zlatnoj i vreloj prašini puta. Konjska leđa oblo su se naprezala, blistave zadnjice vredno su se kovitlale, svakih nekoliko trenutaka istresane mekim udarcima biča. Točkovi su se polako okretali, jecajući na osovinama. Staro vozilo je prolazilo pored ravnih pašnjaka zasejanih krtičnjacima, među kojima su se šepurili krovovi – raščepljeni i rogati – ogromne, bezoblične šupe pune polomljenih kostiju, čvorova i izraslina. Ležale su monumentalne, kao kraljevske grobnice, i u njihovom spokojnom pogledu odbijali su se daleki, rasplinuti horizonti.

Zadržavali smo se, konačno, na "Brdu", pored zidane i široke krčme, koja je samotno stajala na vododelnici, ocrtavajući se na nebu svojim razloženim krovom, na uzvišenoj granici između dve nizbrdice. Konji su se sa mukom uspinjali do nje i tu se samo zamišljeno zaustavljali, kao na graničniku koji razdvaja dva sveta. Iza tog graničnika, otvarao se pogled na široki pejzaž, ispresecan putevima, kao stari goblen pun različitih ali vrlo izbledelih boja, obavijen ogromnim vazduhom, modrim, i praznim. Vetar se dizao sa te daleke, talasaste ravnice, podizao grive na vratovima konja i plovio pod visokim i čistim nebom. Tu smo se zadržavali da prenoćimo, ili je otac davao znak da uplovimo u taj predeo rasprostrt kao geografska karta, široko razgranat putevima. Pred nama, po dalekim i krivudavim stazama pomerala su se vozila koja su nas prestigla, jedva vidljiva u daljini. Nastavljali smo da se krećemo svetlim putem koji je vijugao kroz aleju trešanja, sve do, u to vreme još uvek male banje, sakrivene u uzanoj, zelenoj dolini punoj izvora, tekuće vode i šumećeg lišća. U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa prijateljima, podlegao toj nemogućoj i apsurdnoj misli da odem još dalje, dalje od banje, na zemlju ničiju i božju, u spornu i neutralnu pograničnu oblast, gde su se gubile konture država, gde je ruža vetrova bludno jurila sopstveni rep pod visokim, višespratnim nebom. Tamo smo želeli da se ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u potpunosti napustimo sferu njihovog uticaja, da proklamujemo republiku mladih. Tamo smo nameravali da konstituišemo novo i nezavisno zakonodavstvo, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i vrednosti. Trebalo je to da bude život pod znakom poezije i pustolovine, neprekidnih oduševljenja i čuda. Činilo nam se, da treba samo razgrnuti barijere i granice konvencija, stara ležišta, kojima je bio obuhvaćen tok ljudskih tekovina, pa da se u naš život izlije svežina, veliki talas nepredvidljivog, potop romantičnih doživljaja i fabula. Želeli smo da posvetimo svoj život tom potoku romantične svežine, nadahnutoj plimi avantura i događaja, i da dozvolimo da budemo poneseni tim nadirućim talasima, bezvoljni i samo njima predani. Duh prirode je, u suštini, bio veliki bajkopisac. Iz njegove suštine isticale su nezadrživim tokom slatkorečive priče i povesti, romanse i epopeje. Čitava velika atmosfera bila je puna romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod nebom punim fantoma, zabiti štap koji igra na vetru, i već su se u klopci nervozno okretali uhvaćeni komadi priča. Rešili smo da postanemo samodovoljni, da stvorimo nova pravila života, ustanovimo novu eru, još jedanput konstituišemo svet, istina, u malom, samo za nas, ali prema našim ukusima i sklonostima. Trebalo je da to bude bedemom opasan grad, block-haus, utvrđen zamak koji gospodari nad okolinom – pola tvrđava, pola teatar, pola vizionarska laboratorija. Čitava priroda je trebalo da bude spregnuta u njegovu orbitu. Kao kod Šekspira, taj teatar bi zalazio u prirodu, ničim ograničen, urastao bi u realnost, primao u sebe impulse i nadahnuća svega što živi, talasao sa velikim plimama i osekama prirodnih tokova. Trebalo je tu da bude čvorište svih procesa koji se odvijaju u velikom telu prirode, ishodište svih zapleta i svih fabula koje su lutale kroz njenu ogromnu i maglom obavijenu dušu. Želeli smo, kao Don Kihot, da naš život bude korito kroz koje će proticati sve povesti i romanse, da otvorimo njegove granice za

sve intrige, zaplete i peripetije koje izviru iz velike atmosfere nabujale fantastičnosti. Sanjali smo o tome da okolina bude ugrožena nekom neodređenom opasnošću, prožeta tajanstvenim užasom. Pred tom opasnošću i pred tim strahom nalazili smo u našoj tvrđavi sigurno utočište i azil. Dakle, okolinom su jurila vučja stada, razbojničke bande harale su šumama. Pravili smo planove mesta koja treba osigurati, zidova koje treba utvrditi, spremali smo se da izdržimo opsadu, puni raskošne groznice i prijatnog straha. Naše kapije su prihvatale sve one koji su izbegli pred razbojničkim noževima. Kod nas su nalazili sklonište i sigurnost. U galopu su kroz naše kapije prolazila vozila progonjena od divljih zveri. Gostili smo uvažene i tajanstvene strance. Gubili smo se među naznakama, pokušavajući da proniknemo u njihov identitet. Predveče, sakupljali su se svi u velikoj sali, pri svetlu treperavih sveća, i slušali uvek nove povesti i ispovesti. U određenom trenutku, intriga koja je prožimala te pripovesti izlazila je iz okvira naracije i zalazila među nas – živa i željna žrtvi, uvlačeći nas u svoj opasni vir. Neočekivana prepoznavanja, nagla prosvetljenja, neverovatni susreti postajali su deo našeg privatnog života. Gubili smo tlo pod nogama, ugroženi peripetijama koje smo sami izazvali. U daljini se čulo zavijanje vukova, lomili smo glavu nad romantičnim zapletima, napola i sami uvučeni u njihov vihor, dok je pod prozorima šuštala neistražena noć, puna neformulisanih aspiracija, proždrljivih i neobuhvatnih ispovesti, bezdana, neiscrpna, sama u sebi hiljadostruko zapetljana. Ne bez razloga se danas vraćaju ti daleki snovi. Postoji ideja da se nijedan san, ma koliko apsurdan i nemoguć, nikada ne gubi u univerzumu. Snoviđenje obuhvata nekakvu glad stvarnosti, nekakvu težnju, koja obavezuje realnost, neprimetno raste kao kamata, postaje postulat, dug koji traži pokriće. Davno smo se odrekli naših snova o tvrđavi, a eto, posle toliko godina, našao se neko ko ih je prihvatio, shvatio ih ozbiljno, neko naivan i veran u duši, neko ko ih je primio doslovno, kao čvrstu valutu, uzeo ih u ruke, smatrao ih nečim jednostavnim, ne preterano problematičnim. Video sam ga, razgovarao sam sa njim. Oči su mu bile neverovatno plave, nisu bile stvorene da gledaju, već da se bezdano i sanjalački stope sa nebom. Pričao je da kada je došao u taj kraj, o kome govorim, u taj anonimni predeo, devičanski i ničiji – zamirisalo mu je odjednom poezijom i avanturom, ugledao je u vazduhu gotove konture i fantome mita kako natkriljuju predeo. Pronašao je u atmosferi preformulisane obrise te koncepcije, planove, proračune i tabele. Začuo je poziv, unutrašnji glas, kao Noje kada je dobio naređenja i instrukcije. Posetio ga je duh te koncepcije zalutao u atmosferi. Proklamovao je republiku snova, suverenu teritoriju poezije. Na toliko i toliko hektara zemlje, na ravni pejzaža bačenoj među šume, proglasio je apsolutnu vlast fantazije. Naznačio je granice, postavio duboke temelje pod tvrđavu, pretvorio okolinu ue jedan ogromni vrt prepun ruža. Gostinske sobe, kelije usamljene kontemplacije, trpezarije, holovi, biblioteke... usamljeni paviljoni u parku, aleje i belvedere... Ko, progonjen vukovima ili razbojnicima, dođe pred kapije te tvrđave – spasen je. Doživeće trijumfalan doček. Skinuće mu sa leđa prašnjavu odeću. Svečano opremljen, blag i srećan, ući će u jelisejske mirise, u ružinu slast vazduha. Ostaće daleko za njim gradovi i problemi, dani i njihova vreva. Ušao je u novu, svečanu,

blistavu pravednost, zbacio je sa sebe vlastito telo, kao staru kožu, skinuo je masku grimase priraslu za lice, preporodio se i oslobodio. Plavooki nije arhitekta, njegova uloga je bliža reditelju. Reditelj pejzaža i kosmičkih scenarija. Njegovo umeće se zasniva na tome da prihvata namere prirode, da ume da čita njene tajne aspiracije, jer priroda je puna potencijalne arhitekture, projektovanja i gradnje. Šta su drugo radili neimari velikih stoleća? Slušali su široki patos prostranih polja, dinamičnu perspektivu daljine, nemu pantomimu simetričnih aleja. Davno pre nastanka Versaja oblaci na prostranim nebesima slagali su se za letnjih večeri u projekte širokih eskorijala, vazdušne i megalomanske rezidencije, isprobavali su inscenacije, mogućnosti, ogromne i univerzalne aranžmane. Taj veliki teatar neobuhvaćene atmosfere neiscrpan je u idejama, u planovima, u vazdušastim modelima – halucinira ogromnu i nadahnutu arhitekturu, oblačnu i transcendentalnu urbanistiku. Dela ljudskih ruku imaju tu karakteristiku da se, jednom završena, zatvaraju u sebe, odvajaju se od prirode, stabilizuju se prema vlastitim zakonima. Delo Plavookog nije istupilo iz velikih kosmičkih veza, traje u njima, dopola humanizovano, kao kentaur, spregnuto u velike tokove prirode, još uvek nezavršeno, još rastuće. Plavooki poziva sve da nastave rad na njemu, da grade, da pomognu u stvaranju – jer svi smo mi po prirodi sanjalice, braća rođena pod znakom mistrije, svi smo mi po prirodi graditelji...

KOMETA 1 Kraj zime te godine bio je pod znakom pogodne astronomske konjukture. Šarena proroštva kalendara su crveno procvetala u snegu na granici jutra. Od vrelog crvenila nedelja i svetaca padao je odsjaj na pola nedelje i ti dani su hladno goreli, lažnim i slamnatim ognjem, obmanuta srca su trenutak kucala življe, zaslepljena tim glasonosnim crvenilom, koje ništa nije javljalo i bilo je samo prerani alarm, šarena kalendarska obmana, nacrtana drečavim cinoberom na koricama nedelje. Počevši od Tri kralja svaku noć smo provodili sedeći nad belom paradom stola koji je bleštao od

svećnjaka i srebra, ređajući bez kraja pasijanse. Iz sata u sat noć iza prozora je postajala sve svetlija, prevučena šećernom glazurom i sjajna, puna badema, koji su bez kraja klijali i šećera. Neiscrpivi transformista mesec sav utonuo u svoje kasne mesečevske poslove redom je prolazio kroz svoje faze, sve jasnije i jasnije, izlagao se svim kombinacijama preferansa, dublirao u svim bojama. Već u toku dana bi često stajao po strani, pre vremena gotov, mesingan i bez sjaja – melanholični valet sa svojim svetlećim žirom – i čekao na svoj red. Za to vreme su cela neba jaganjaca prelazila preko njegovog usamljenog profila tihim i belim, širokim putovanjem, jedva ga sakrivajući sedefastom ribljom ljuskom koja se prelivala, i u koju se pred veče sažimao šareni firmament. Posle su se dani već prazno listali. Vetar je s hukom preletao preko krova, izduvavao ohlađene odžake sve do dna, dizao nad gradom imaginarne skele i spratove i rušio te bučne, vazdušne građevine uz grmljavinu rogova i greda. Ponekad je u dalekom predgrađu izbijao požar. Dimničari su optrčavali grad u visini krovova i galerija pod patiniranim i pocepanim nebom. Prelazeći sa jednog krovnog nagiba na drugi, kraj ćoškova i petlova grada sanjali su u toj vazdušnoj perspektivi, da im vetar za trenutak otvara poklopce krovova nad ložnicama devojaka i odmah ih s treskom ponovo zatvara nad velikom uznemirenom knjigom grada – opojnom lektirom za mnoge dane i noći. Zatim su se vetrovi umorili i prestali. U izlogu radnje pomoćnici su povešali prolećne štofove i od mekih boja vune odmah je postao blaži vazduh. Obojila se despićem, procvetala bledom rezedom. Sneg se zgrčio, naborao u runo odojčeta, upio u suv vazduh, ispijen od kobaltnih povetaraca, ponovo upijen širokim i ugnutim nebom bez sunca i oblaka. Pogdegde u stanovima su već procvetali oleandri, prozori su otvarani i besmisleno cvrkutanje vrabaca je ispunjavalo sobu u tupoj zamišljenosti dana. Nad čistim trgovima su se na trenutak skupljale strasne tuče zeba, zimovki i senica s prodornim cviljenjem – i rasprštavale se na sve strane, počišćene vetrom, smazane, uništene u pustom plavetnilu. Trenutak su posle njih u oku ostajale šarene pegice – pregršt konfeta bačenih naslepo u svetlo prostranstvo – i nestajale na dnu oka u neutralnom lazuru. Počela je prerana prolećna sezona. Advokatski pisari su nosili brkove spiralno uvrnute nagore, visoke, krute okovratnike i bili uzor elegancije i šika. U dane oprane vetrom kao poplavom, kad je vetar hučeći jurio visoko nad gradom, izdaleka su šarenim polucilindrima pozdravljali poznate dame, naslonjeni plećima na vetar, raširenih peševa, i okretali poglede, puni odricanja i delikatnosti, da ne bi svoje voljene izlagali ogovaranjima. Dame su za trenutak gubile tle pod nogama, preplašeno uzvikivale zamršene u lepršave haljine, i povraćajući ravnotežu sa osmehom su odgovarale na pozdrav. Po podne se dešavalo da se vetar utiša. Adela je čistila u tremu velike bakarne šerpe koje su metalno zvonile pod njenim dodirom. Nebo je stajalo nepokretno nad krovovima, od šindre, zadihano, razgranato nebeskim putevima. Pomoćnici, poslati iz radnje sa nekom porukom dugo su ostajali kraj nje na kuhinjskom pragu naslonjeni na ogradu trema, opijeni vetrom koji je duvao po ceo dan, s haosom u glavi od zaglušnog cvrkuta vrabaca. Iz daljine je povetarac donosio zalutali refren vergla. Nisu se čule tihe reči, koje su izgovarali poluglasom, kao preko volje – s nevinim izrazom lica – a u suštini sračunatih na to da naljute Adelu. Pogođena u živac, reagovala je strasno, uzbuđeno ih psovala, sva zapenušena, a njeno lice, sivo i mutno od prolećnih maštanja, prekrivalo se crvenilom gneva i veselosti.

Oni su obarali oči s pokvarenom pobožnošću, s nečasnom satisfakcijom, što im je pošlo za rukom da je izvedu iz ravnoteže. Tekli su dani i popodneva, plovili u haosu svakidašnji događaji nad gradom viđenim sa visine našeg trema, nad lavirintom krovova i kuća u mutnoj svetlosti tih sivih sedmica. Drotari su ih optrčavali, izvikujući svoje usluge, ponekad je Šlomino kijanje duhovitom poentom obeležavalo daleku i razbacanu gužvu grada; na nekom dalekom trgu luda Tluja, dovedena do očajanja prkošenjem mališana, počinjala je igrati svoju divlju sarabandu, visoko podižući suknju na radost gomile. Dah vetra je gladio, ispravljao te eksplozije, raspoređivao ih po monotonoj i sivoj galami i jednolično razvlačio nad morem krovova od šindre u mlečnom i dimljivom vazduhu popodneva. Adela naslonjena na ogradu trema, nagnuta nad taj daleki uzburkani šum grada, loveći u njemu sve glasnije akcente, sa osmehom je sastavljala te izgubljene slogove, trudeći se da ih poveže, da iščita neki smisao iz te velike i sive, rastuće i opadajuće monotonije dana. Epoha je stajala pod znakom mehanike i elektrike i ceo roj pronalazaka se prosuo na svet ispod krila ljudskog genija. U građanskim kućama su se pojavile garniture za cigare, snabdevene električnim upaljačem. Okretan je kontakt i roj električnih iskri je palio fitilj natopljen benzinom. To je budilo beskrajne nade. Muzička kutija u obliku kineske pagode, navijena ključem, odmah je počinjala da svira minijaturni rondo, okrećući se kao vrteška. Zvonca su podrhtavala na zavijucima, krilašca vrata su se širom otvarala, pokazujući osovinu vergla koja se obrtala, tabakerski triolet. U sve kuće su uvođena električna zvonca. Domaći život je tekao pod znakom galvanizma. Kalem izolovane žice postao je simbol vremena. U salonima su mladi kicoši demonstrirali Galvanijevu pojavu i primali vatrene poglede dama. Električni konduktor je otvarao put u ženska srca. Posle uspelog eksperimenta junaci dana su slali poljupce sa usta usred aplauza salona. Nije dugo trebalo čekati i grad se zarojio od velosipeda razne veličine i oblika. Filozofski pogled na svet je obavezivao. Ko se izjasnio za tu ideju napretka, izvlačio je konsekvence i pojahivao velosiped. Prvi su naravno bili advokatski pisari, ta avangarda novih ideja, sa uvrnutim brčićima i u šarenim polucilindrima, nada i cvet naše omladine. Rastavljajući bučnu rulju, ulazili su u gomilu na ogromnim biciklima, triciklima, svirajući žičanim paocima. Naslonivši ruku na široki upravljač, sa visokog sedišta su manevrisali ogromnim obručem točka, koji se u veselu gomilu usecao talasavom i vijugavom linijom. Neke od njih je obuzimalo apostolsko ludilo. Dižući se kao u stremenu na svojim pedalama koja su svirala, sa visine su govorili narodu, proričući novu srećniju eru čovečanstva – spasenje pomoću bicikla... I vozili su se dalje praćeni tapšanjem publike, klanjajući se na sve strane. Pa ipak bilo je nešto žalosno kompromitujuće u tim veličanstvenim i trijumfalnim vožnjama, bio je neki bolni i neprijatni škrgut, kojim su se krivili na vrhu trijumfa i srozavali u svoju sopstvenu parodiju. Morali su to osećati i sami kad su obešeni kao pauci usred filigranske aparature, raskrečeni na pedalama, kao velike skakutave žabe, pravili svoje nespretne pokrete u obruču koji se široko kotrljao. Samo ih je korak delio

od smešnog i oni su ga prelazili s očajanjem, saginjući se nad upravljačem i udvostručujući brzinu vožnje – razgimnastikovano klupče strasnih vragolija koje se premetalo. Šta tu ima čudno? Čovek je tu snagom nedozvoljene dosetke ulazio u oblast nečuvenih olakšanja, osvajanih isuviše jeftino, niže od cene koštanja, skoro zabadava, i ta disproporcija između uloga i efekta, to očito varanje prirode, to preterano isplaćivanje genijalnog trika poravnavalo se autoparodijom. Vozili su kroz stihijske eksplozije smeha, jadni pobednici, mučenici svoje genijalnosti – tako je velika bila komična snaga tih čuda tehnike. Kad je moj brat prvi put doneo elektromagnet iz škole, kad smo svi s unutrašnjim drhtajem dodirom upoznavali tajanstveni vibrirajući život, zatvoren u električni krug, otac se osmehivao sa visine. U njegovoj glavi je sazrevala dalekosežna misao, spajao se i zatvarao lanac davno nastalih podozrenja. Zašto se otac osmehivao samo sebi, zašto su se njegove oči prevrtale, suzeći, u orbitama sa pobožnošću koju je ismejavao? Ko je u stanju da odgovori? Da li je predosećao grubi trik, ordinarnu intrigu, prozirnu mahinaciju sem zaprepašćujućih pojava tajanstvene snage? Od tog trenutka datira očevo bavljenje laboratorijskim opitima. Očeva laboratorija je bila prosta, nekoliko komadića žice savijene u kaleme, nekoliko kalenica sa kiselinom, cink, olovo i ugalj – to je bila cela radionica tog neobičnog ezoterika. »Materija«, govorio je spuštajući stidljivo oči zbog svoga prigušenog frktanja, »materija, moja gospodo...« Nije dovršavao rečenicu, dozvoljavao je da nagađate, da je bio na tragu neke važne stvari, da smo svi, kako smo tu sedeli, prevareni. Spuštenih očiju otac se tiho rugao tom prastarom fetišu. »Panta rei!« vikao je i pokretom ruke označavao večno kruženje supstance. Odavno je želeo da mobiliše pritajene snage koje su kružile u njoj, da pretvori u tečnost njenu krutost, da joj krči puteve ka svudaprodiranju, ka transfuziji, ka svudacirkulaciji, jedino svojstvenoj njenoj prirodi. Principium individuationis furda – govorio je i time izražavao svoj beskrajni prezir prema tom osnovnom ljudskom principu. Bacao je to u prolazu, jureći duž žice, zatvarao je oči i delikatnim dodirom pipao razna mesta kruga, osećajući malu razliku potencijala. Zasecao je žicu, naginjao se osluškujući i već se nalazio deset koraka dalje da bi na drugom mestu kruga ponovio to isto. Izgledao je kao da ima deset ruku i dvadeset čula. Njegova raštrkana pažnja radila je na sto mesta istovremeno. Nijedna tačka u prostoru nije bila slobodna od njegovih podozrenja. Saginjao se, bockao žicu na nekoj tački kruga i naglim skokom iza sebe gađao je kao mačka u određeno mesto i postiđen promašivao. »Izvinite«, govorio je naglo se obraćajući zaprepašćenom gledaocu, koji je posmatrao njegove manipulacije, »izvinite, potreban mi je baš taj komadić prostora koji vi zauzimate svojom osobom, da li biste izvoleli da se za trenutak sklonite?« I žurno je vršio svoja hitna merenja, okretan i spretan kao kanarinac, vredno podrhtavajući na drhtajima svojih svesnih nerava. Metali zagnjureni u rastvore kiseline, slani i pokrivajući se patinom u tom bolnom kupanju, počinjali su u mraku da stvaraju elektricitet. Probuđeni iz ukočenog mrtvila, monotono su pevušili, metalno pevali, svetleli česticama u sredini u neprekidnom sumraku tih žalosnih i poznih dana. Nevidljiva punjenja rasla su na polovima i

prelazila ih odlazeći u uzvitlani mrak. Jedva osetljiv svrab, slepi žmarci struje pretrčavali su preko prostora polarizovanog u koncentrične linije snaga, u kruženja i spirale magnetskog polja. Čas ovde, čas onde su aparati kroz san ispuštali signale, odgovarali jedan drugom sa zakašnjenjem, u nevreme, beznadežnim monosilabama – crtica, tačka – u pauzama gluve letargije. Otac je stajao usred tih putujućih struja, s bolnim osmehom, potresen tom mucavom artikulacijom, tom nesrećom jednom zauvek zatvorenom i bezizraznom, koja je monotono signalizirala kljastim monosilabama iz neoslobođenih dubina. Rezultati tih ispitivanja su bili zaprepašćujući zaključci do kojih je došao moj otac. Dokazao je, na primer, da je električno zvonce, napravljeno na principu t.zv. Nefovog čekića, obična mistifikacija. Nije tu čovek provaljivao u laboratorijum prirode nego je priroda njega uvlačila u svoje mahinacije, postižući preko njegovih eksperimenata sopstvene ciljeve, smerajući ko zna kuda. Moj otac je za vreme ručka doticao svoj nokat na palcu drškom kašike zagnjurenom u supu i evo u lampi je počinjalo da zvrji Nefovo zvonce. Cela aparatura je bila nepotreban pretekst, nije spadala u stvar. Nefovo zvonce je bilo mesto skupljanja izvesnih impulsa supstance, koja je tražila svoj put kroz čovekovu dosetljivost. Priroda je htela i učinila je, čovek je bio strelica koja oscilira, čunak tkačkog razboja, koji se iskrio čas ovde, čas onde po njenoj volji. On sam je bio samo sastavni deo, deo Nefovog čekića. Neko je bacio reč »mesmerizam« i otac ga je žurno prihvatio. Krug njegove teorije se zatvorio, našao svoju poslednju kariku. Čovek je po toj teoriji bio samo prolazna stanica, trenutni čvor mesmeričnih struja, koje su lutale tamo i ovamo u krilu večite materije. Svi pronalasci, kojima je trijumfovao, bili su zamke u koje ga je priroda namamila, bili su kljusa neznanog. Očevi eksperimenti počeli su dobijati karakter magije i mađioničarstva, ukus parodističnog žongleraja. Neću govoriti o mnogobrojnim eksperimentima s golubovima, koje je u toku baratanja štapićem umnožio u dva, u tri, u deset, da bi ih kasnije, s mukom ponovo vratio u štapić. Skidao je šešir i evo oni su izletali redom lupajući krilima, vraćali su se u stvarnost, u punom broju, prekrivajući sto talasavom, živom gomilom koja je gugutala. Ponekad bi prekidao u neočekivanoj tački eksperimenta, zastajao neodlučan, zažmirivši očima, i trenutak kasnije je već sitnim koracima jurio u trem gde je stavljao glavu u otvor dimnjaka. Tamo je bilo mračno, gluvo od čađi i prijatno kao u samoj srži ništavila, tople struje su putovale dole i gore. Otac je zatvarao oči i neko vreme stajao tako u tom toplom, crnom ništavilu. Svi smo osećali da taj incident ne spada u tu stvar, izlazio je nekako izvan kulisa tog problema, u sebi smo zatvarali oči pred tom činjenicom izvan margina, koja je spadala u sasvim drugi red stvari. Moj otac je u svom repertoaru imao veštine koje su zaiste deprimirale čoveka, koje su obuzimale pravom melanholijom. Stolice u našoj trpezariji su imale visoke, lepo izrezbarene naslone. Bile su to neke girlande lišća i cveća po realističkom ukusu, ali dovoljno je bilo da ih otac dotakne i rezbarija bi naglo dobijala duhovitu fizionomiju, neodređenu poentu, počinjala je značajno treptati i namigivati i to je bilo preko mere zastiđujuće, skoro da se nije moglo podneti, sve dok namigivanje ne bi dobilo sasvim određen pravac, nesavladljivu nepobitnost, i ovaj ili onaj od prisutnih ne bi počinjao

uzvikivati: »Tetka Vanda, tako mi boga, tetka Vanda!« dame su počinjale da pište jer je to bila tetka Vanda kao živa, ne, ona sama je već dolazila u posetu, već je sedela i držala svoju beskrajnu besedu, ne dozvoljavajući nikome da dođe do reči. Očeva čuda su se sama uništavala, jer to nije bila nikakva utvara, to je bila stvarna tetka Vanda u svoj svojoj običnosti i svakidašnjosti, koja nije dozvoljavala čak ni pomisao na neko čudo. Pre no što pređemo na dalje događaje te značajne zime, treba još kratko spomenuti jedan incident koji se u našoj porodičnoj hronici uvek stidljivo zamazuje. Šta se desilo sa ujakom Edvardom? Doputovao je bio u to vreme k nama u posetu ne predosećajući ništa, pucajući od zdravlja i preduzimljivosti, ženu i ćerčicu je ostavio u provinciji da čežnjivo čekaju na njegov povratak – doputovao je u najlepšem raspoloženju, da se malo zabavi, provede dalje od porodice. I šta se desilo. Očevi eksperimenti su delovali na njega kao udar groma. Odmah posle njegovih prvih trikova on je ustao, skinuo kaput i sav se stavio na raspoloženje ocu. Bezuslovno! Tu je reč izgovorio s upornim pogledom i snažnim stiskom ruke. Moj otac je shvatio. Zapitao je nema li ujak tradicionalnih predrasuda u pogledu principium individuationis. Pokazalo se da nema nikakvih, baš nikakvih. Ujak je bio liberalan i bez predrasuda. Jedina njegova strast je bila služenje nauci. U početku mu je otac još malo ostavljao slobode. Vršio je pripreme za glavni eksperiment. Ujak Edvard se time koristio razgledajući grad. Kupio je sebi veoma velik velosiped i obilazio trg unaokolo na njegovom ogromnom točku, zavirujući sa visine sedišta u prozore prvog sprata. Prolazeći pored naše kuće, elegantno je skidao šešir pred damama koje su stajale na prozoru. Imao je spiralno uvijene brkove i malu šiljatu bradicu. Uskoro se ipak uverio da velosiped nije u stanju da ga uvede u dublje tajne mehanike, da taj genijalni aparat nije bio u stanju da mu trajno dobavlja metafizičke drhtaje. I tada su počeli eksperimenti, prilikom kojih se pokazalo koliko je bio neophodan nedostatak predrasude kod ujaka u pogledu principium individuationis. Ujak Edvard nije imao ništa protiv da radi dobra nauke dozvoli da fizički bude reduciran na nagi princip Nefovog čekića. Bez tuge je pristao na postepenu redukciju svih svojih osobina da bi mogao otkriti svoje najdublje biće, identično, kako je to odavno osećao, pomenutom principu. Zatvorivši se u svoj kabinet, otac je započeo postepenu analizu ujka-Edvardovog bića, zamornu psihoanalizu podeljenu na niz dana i noći. Sto u kabinetu počeo je da se puni razloženim kompleksima njegovog ja. U početku je ujak još učestvovao u našim obedima, jako reduciran, pokušavao je da učestvuje u našim razgovorima, još jednom se provozao velosipedom. Zatim je to ostavio, videći da je sve više dekompletiran. Kod njega se pojavila izvesna vrsta stida, karakterističnog za taj stadijum, u kome se nalazio. Izbegavao je ljude. Istovremeno se otac sve više približavao cilju svojih napora. Reducirao ga je do neophodnog minimuma, jedno po jedno je uklonio sve što nije bilo bitno. Smestio ga je visoko u udubljenju na stepeništu, organizujući njegove elemente na principu karika Leklanša. Zid je na tom mestu bio plesniv, gljivice su tamo širile svoju beličastu čipku. Otac se bez skrupula koristio celim kapitalom ujakovog oduševljenja, razapinjao je njegovu nit duž celog trema i levog krila kuće krećući se na lestvicama duž zida tamnog hodnika, zakucavao je male ekserčiće u zid

duž celog koloseka njegovog sadašnjeg života. Ta zadimljena žućkasta popodneva su bila skoro mračna. Otac se služio zapaljenom svećicom, kojom je izbliza osvetljavao plesnivi zid, pedalj po pedalj. Kruže verzije da je ujak Edvard, koji je do tog vremena bio tako junački priseban, u poslednjem trenutku ipak ispoljio izvesnu nestrpljivost. Govore čak da je došlo do strasne iako zakasnele eksplozije, koja umalo što nije uništila skoro gotovo delo. Ali instalacija je već bila gotova i ujak Edvard, kao što je celoga života bio uzoran muž, otac i poslovan čovek, tako se i u ovoj poslednjoj ulozi na kraju bio predao višoj neophodnosti. Ujak je funkcionisao odlično. Nije bilo slučajeva da bi otkazao poslušnost. Izašavši iz svoje zamršene komplikacije, u kojoj se ranije toliko puta gubio i bunio, najzad je našao čistotu jedinstvenog i pravolinijskog principa, kome je otada imao zauvek da bude podložan. Po ceni svoje s mukom administrirane mnogoobrazovanosti sada je dobio prostu neproblematičnu besmrtnost. Da li je bio srećan? Uzalud je pitati to. To pitanje ima smisao kad je reč o biću, u kome je sadržano bogatstvo alternativa i mogućnosti, zahvaljujući čemu aktuelna stvarnost može da se suprotstavi polovično realnim mogućnostima i da se u njima ogleda. Ali ujak Eduard nije imao alternative, suprotnost: srećan-nesrećan nije postojala za njega, pošto je do krajnjih granica bio identičan samom sebi. Nije bilo moguće uzdržati se od izvesnog priznanja, videći ga kako tačno, kako precizno funkcioniše. Čak ni njegova žena, tetka Tereza, kad je posle izvesnog vremena doputovala za mužem, nije mogla da se uzdrži, da ne pritiska svaki čas dugme, da bi čula taj glasni i prodorni glas, u kome je prepoznavala davni tembr njegovog glasa kad je bio ljut. Što se tiče ćerkice Eđe, moglo se reći da ju je oduševila očeva karijera. Kasnije, što je istina, osvetila se nekom vrstom odmazde na meni, sveteći se za čin moga oca, ali to već spada u drugu istoriju.

2 Prolazili su dani, popodneva su postajala duža, čovek nije znao šta da čini s njima. Suvišak vremena, još sirovog, još praznog i bez primene, produžavao je večeri pustim sumracima. Adela je, pošto bi rano obavila pranje posuđa i spremila kuhinju, stajala bespomoćna u tremu besmisleno gledajući u sve crveniju bledu večernju daljinu. Njene lepe oči, u drugo vreme tako izrazite kočile su se od tupe zamišljenosti – ispupčene, velike i sjajne. Njena koža, koja je potkraj zime postala mutna i siva od kuhinjske vrućine, podmlađivala se sada pod uticajem prolećne gravitacije meseca, koji je rastao od četvrti do četvrti, dobijala je mlečne reflekse, opalne nijanse, emajlni sjaj. Sada je trijumfovala nad pomoćnicima, koji su se zbunjivali pod njenim tamnim pogledima, ispadali su iz uloga blaziranog posetioca kafana i javnih kuća i potreseni njenom novom lepotom, tražili su drugu platformu za približavanje, spremni na koncesiju na račun novog uređenja odnosa, spremni da priznaju pozitivne činjenice. Očevi eksperimenti i pored svih očekivanja nisu doveli do prevrata u svakidašnjem životu. Kalemljenje mesmerizma na telo savremene fizike nije se pokazalo kao plodno. Ne da u očevim otkrićima nije bilo zrna istine. Ali istina ne odlučuje o uspehu

ideja. Naša metafizička glad je ograničena i lako se zasićuje. Otac se baš nalazio na pragu novih senzacionalnih otkrića, kada su se među sve nas, u redove njegovih pristalica i adepata, počeli uvlačiti neraspoloženje i dezorganizacija. Sve češći su bili znaci nestrpljivosti, koja je dolazila do otvorenih protesta. Naša priroda se bunila protiv labavljenja fundamentalnih prava, dosta nam je bilo čuda, želeli smo da se vratimo u staru, toliko pouzdanu i solidnu prozu drevnog poretka. I otac je to shvatio. Shvatio je da je otišao predaleko i ukočio je let svojih ideja. Grupa elegantnih adeptki i adepata uvrnutih brkova topila se iz dana u dan. Otac je želeo da se časno povuče, baš je nameravao da održi poslednje, završno predavanje, kad je iznenadni novi događaj uputio pažnju sviju u sasvim neočekivanom pravcu. Jednoga dana moj brat, vrativši se iz škole, doneo je neverovatnu, a ipak istinitu vest o bliskoj propasti sveta. Naredili smo mu da ponovi misleći da smo prečuli. Ali ne. Baš tako je glasila ta neverovatna, sasvim neshvatljiva vest. Da, tako kako je stajao, nespreman i nezavršen, u slučajnoj tački vremena i prostora, nezavršenih računa, ne stigavši ni do kakve mere, nekako u polovini rečenice, bez tačke i uskličnika, bez suda i božjeg gneva – nekako u najlepšoj ljubavi, lojalno, prema obostranom dogovoru i obostrano priznatim principima – svet je imao da dobije po glavi, – jednostavno i neopozivo. Ne, to nije bio eshatološki, odavno od proroka pretskazani tragični finale i poslednji čin božje komedije. Ne, to je pre bio biciklističko-cirkuski, hopla-mađioničarski, veličanstveno-okus-pokusni i poučnoeksperimentalni kraj sveta – uz aplauz svih naprednih duhova. Nije bilo skoro nikoga, koga nije odmah ubedio. Oni koji su bili prestrašeni i koji su protestovali odmah su ućutkani. Zašto nisu shvatili da je to prosto bila nečuvena šansa, najnapredniji kraj sveta, slobodoumni, koji je stajao na visini vremena, prosto častan i onaj koji je činio čast Najvišoj mudrosti? Strasno se ubeđivalo, ad oculos se crtalo na istrgnutim listovima iz notesa, nepobitno je pokazivano, oponenti i skeptici su bili potučeni do nogu. U ilustrovanim časopisima su se pojavili crteži na celim stranama, anticipirane slike katastrofa i efektnih inscenacija. Tamo su se videli veliki naseljeni gradovi u noćnoj panici pod nebom koje je bleštalo od svetlosnih signala i fenomena. Već se videlo zadivljujuće dejstvo dalekog bolida, čiji je parabolični vrh stalno upravljen u zemljin globus trajao na nebu u nepokretnom letu, približavajući se brzinom od toliko i toliko milja u sekundi. Kao u cirkuskoj farsi dizali su se šeširi i polucilindri, kosa se ježila, kišobrani se sami otvarali, a ćele obnažavale pod perikama koje su odletele – pod nebom crnim i ogromnim, koje treperilo istovremenim alarmom svih zvezda. Nešto svečano je ušlo u naš život, neki entuzijazam i oduševljenje, neka važnost i svečanost ušle su u naše pokrete, raširile naše grudi kosmičkim uzdahom. Zemljin globus je noćima ključao od svečanog žagora, od solidarne ekstaze hiljada. Došle su crne i ogromne noći. Zvezdane magline su se zgušnjavale oko zemlje u nebrojenim rojevima. U crnim planetarnim prostranstvima, skoro smo izgubili zemljin globus pod nogama, dezorijentisani, pomešavši pravce, visili smo kao antipodi sa glavama nadole nad prevrnutim zenitom i putovali po zvezdanim rojevima, vukući popljuvanim prstom kroz cele svetlosne godine od zvezde do zvezde. Tako smo putovali preko neba u izduženom neurednom streljačkom stroju, razbežani na sve strane po

beskrajnim stepenicama noći – emigranti napuštenog globusa, koji su pljačkali beskrajne mravinjake zvezda. Otvorile su se poslednje barijere i biciklisti su se uvezli u crno zvezdano prostranstvo, propevši se na svojim velosipedima, trajali su u nepokretnom letu u planetarnoj praznini, koja se otvarala sve novim i novim sazvežđima. Leteći tako slepim kolosekom, pravili su puteve i drumove besane kosmografije, a u stvari su trajali u planetarnom letargu, crni kao čađ, kao da su uvukli glave u vratašca na peći, poslednju metu i cilj svih tih slepih letova. Posle kratkog, haotičnog, poluprespavanog dana, otvarala se noć kao ogromna, rojna otadžbina. Gomile su izlazile na ulice, prosipale se na trgove, glava na glavu, kao da su otvorena burad kavijara koji se kotrljao potocima sjajnog olova, plovio rekama ispod noći crne kao smola i bučne od zvezda. Stepenice su se slamale pod teretom hiljada, na svim prozorima su se pojavljivale očajne figurice, ljudi-šibice na pokretnim drvcima su prelazili preko prozorske daske i stvarali žive lance, kao mravi, pokretne gomile i stubove – jedan drugom na ramenima – cureći s prozora na platforme trgova, sjajne od bleska smolnih buradi. Molim da mi se oprosti, ako opisujući te scene pune visokih gomila i gužve preterujem, ugledajući se i protiv volje na neke stare gravire u velikoj knjizi propasti i katastrofa ljudskog roda. Sve one teže ka jednoj praslici i to megalomansko preterivanje, ogromni patos tih scena pokazuje da smo tu izbili dno prastaroj bačvi uspomena, neke prabačve mita i provalili u preljudsku noć punu mucave stihije, klokotave anamneze, i više ne možemo da zadržimo nadošlu poplavu. Ah, te ribne i rojne noći, zaribljene zvezdama i sjajne od krljušti, ah, ti slojevi njuški koje neumorno gutaju sitnim gutljajima, gladnim srkutanjima svih nadošlih, neispijenih potoka tih crnih i kišnih noći! U kakve fatalne bubnjeve, u kakve žalosne mreže su plivala ta mračna pokolenja razmnožena u hiljade? O, nebesa tih dana, cela u svetlosnim signalima i meteorima, išarana proračunima astronoma, hiljadama puta proračunata, ispisana ciframa, iškrabana vodenim znakovima algebre. Lica plavih od sjaja tih noći putovali smo po nebesima koja su pulsirala od eksplozija dalekih sunaca, u sideričnim zaslepljivanjima – rojevi ljudi, koji su tekli po plićacima mlečnog puta razlivenog preko celog neba, ljudski potok iznad koga su štrčali biciklisti na svojim paučinastim aparatima. O, zvezdana areno noći, iscrtana do krajnjih ivica evolucijama, spirale, zamke i petlje tih elastičnih vožnji, o, cikloidi i epicikloidi izvođeni u nadahnuću po nebeskim dijagonalama, gubeći žičane paoke, ravnodušno sjajne obruče, stižući nagi, samo na čistoj biciklističkoj ideji na sjajnu metu! Jer od tih dana datira nova konstelacija, trinaesto sazvežđe primljeno zauvek u svitu Zodijaka, koje otada svetli na nebu naših noći: »Biciklista«. Stanovi su tih noći stajali pusti i širom otvoreni u svetlosti lampi koje su se obilno dimile. Zavese prozora, izbačene daleko u noć lepršale su se, tako su te amfilade stajale u sveobuhvatnoj neprekidnoj promaji, koja je prolazila kroz njih jednim neprestanim, bučnim alarmom. To je ujak Edvard alarmirao. Da, najzad je izgubio strpljivost, pokidao sve veze, pogazio kategorički imperativ, oteo se iz

stege svog visokog morala i alarmirao. Žurno smo ga zapušavali uz pomoć duge motke, pokušavali smo da kuhinjskim krpama zapušimo njegovu iznenadnu eksploziju. Ali čak i tako zapušen, besneo je divlje, treštao je besvesno, treštao je neprisebno, bilo mu je svejedno, a sa tim treštanjem je odlazio i život, krvavio je pred očima sviju, bez spasa, u fatalnoj ostrvljenosti. Ponekad je neko na trenutak upadao u prazne sobe kroz koje je prodirao taj bučni alarm, između lampi koje su gorele visokim plamenom, pretrčao bi na prstima nekoliko koraka i neodlučno zastao, kao da nešto traži. Ogledala su ga bez reči uzimala u svoju prozračnu dubinu, ćutke delila među sobom. Ujak Edvard je galamio do neba kroz sve te svetle i puste sobe i samotni dezerter zvezda, pun nečiste savesti, kao da je došao da napravi neki prestup, kradom se povlačio iz stana, zaglušen alarmom, i upućivao se vratima, praćen opreznim ogledalima, koja su ga propuštala kroz svoj sjajni špalir, dok je u njihovu dubinu bežao na prstima u raznim pravcima roj poplašenih dvojnika sa prstom na ustima. Opet se nad nama otvaralo nebo sa svojim bezdanim zasejanim zvezdanom prašinom. Na tom nebu se već u rane sate iz noći u noć javljao onaj fatalni bolid nagnut ukoso, obešen na vrhu svoje parabole, nepomično uperen u zemlju, gutajući bez uspeha toliko i toliko hiljada milja na sekundu. Svi pogledi su bili upravljeni prema njemu, dok je on, svetleći se metalno, okruglog oblika, malo svetliji u svom ispunjenom jezgru, s matematičkom tačnošću vršio svoj dnevni penzum. Kako je teško bilo poverovati da je taj mali crvić, koji se nevino svetleo usred bezbrojnih rojeva zvezda, vatreni Valtazarov prst, koji je na tablici neba ispisivao propast našeg globusa. Ali svako dete je znalo napamet tu fatalnu formulu obuhvaćen lulom mnogostrukog integrala, iz koga je posle stavljanja granica proizilazila naša neizbežna propast. Šta nas je još moglo spasti? Dok se rulja bila razbegla po velikoj noći, gubeći se usred zvezdanog sjaja i fenomena, otac je bio tajno ostao kod kuće. Samo on je znao tajni izlaz te zamke, zadnje kulise kosmologije i tajno se osmehivao. Dok je ujak Edvard očajnički alarmirao, zapušen krpama, otac je tiho stavio glavu u vratašca na peći. Tamo je bilo gluvo i crno, da se prst pred okom nije video. Tamo je mirisalo toplim vazduhom, čađu, zatišjem i pristaništem. Otac se udobno namestio i zadovoljno zatvorio oči. U tu crnu vindjaku kuće, koja je nad krovom izranjala u zvezdanu noć, upadao je slab zračak zvezde i prelomljen, kao u staklima durbina, klijao svetlom u ognjištu, začinjao zametkom u tamnoj retorti dimnjaka. Otac je oprezno okretao zavrtanj mikrometra i evo u polje viđenja dogleda je lagano ušao taj fatalni stvor, svetao kao mesec, dat kroz sočivo na daljinu dlana, plastičan i svetleći vapnenim kipom u ćutljivom crnilu planetarne pustoši. Bio je malo škrofulozan, izoran ospom – rođeni brat meseca, izgubljeni dvojnik koji se posle hiljadugodišnjeg putovanja vraćao materinskom globusu. Moj otac ga je prenosio izbliza pred izgubljenim okom kao krug švajcarskog sira, jako šupljikavog, bledožutog, oštro osvetljenog, pokrivenog krastom belom kao guba. S rukom na zavrtnju mikrometra, sa okom svetlo obasjanim svetlom okulara vodio je otac hladnim pogledom po vapnenom globusu, video je na njegovoj površini komplikovani crtež bolesti koja ga je izjedala iznutra, vijugave kanaliće potkornjaka-

štampara koji rije sirastu i crvljivu površinu. Otac zadrhta, primetio je svoju grešku, ne, nije to bio švajcarski sir, bio je to najočitije ljudski mozak, anatomski preparat mozga u celom svom komplikovanom sastavu. Otac je jasno video granice polovina, vijuge sive supstance. Napregnuvši jače pogled, pročitao je čak sitna slova natpisa koji su se pružali u raznim pravcima na komplikovanoj mapi polukugle. Mozak je izgleda bio opijen hloroformom, duboko uspavan i blago nasmejan kroz san. Ispitujući jezgro tog osmeha, otac je kroz haotični crtež površine ugledao suštinu pojave i nasmešio se sam za sebe. Šta nam sve ne otkriva sopstveni pouzdani dimnjak, crn kao duvan u rogu! Kroz vijuge sive supstance, kroz sitnu granulaciju infiltrata otac je ugledao jasne konture embriona u karakteristično prevrnutoj poziciji, s pesničicama kraj lica, kako unatraške spava svoj slatki san u svetloj vodi amniona. U toj poziciji ga je otac ostavio. Ustao je sa olakšanjem i zatvorio vratašca. Dotle i ne dalje. Kako to, a šta se desilo sa propašću sveta, sa tim sjajnim finalom posle tako razvijene introdukcije? Spuštanje očiju i osmeh. Da li se u proračune prokrala greška, mala greščica prilikom sabiranja, štamparski đavolčić prilikom prepisivanja cifara? Ništa od svega toga. Proračun je bio tačan, nikakva greška se nije uvukla u kolone cifara. Pa šta se desilo? Izvolite poslušajte. Bolid je junački jurio, leteo kao ambiciozni konj, da na vreme dostigne metu. Moda sezone je jurila zajedno sa njim. Neko vreme on je leteo na čelu epohe, kojoj je dao svoj oblik i ime. Onda su se ta dva pola poravnala i išla paralelno u napornom galopu, naša srca su kucala solidarno sa njima. Onda je moda lagano izašla napred najpre za jednu dužinu nosa, prestigla je neumorni bolid. Taj milimetar je odlučio sudbinu komete. Bila je već odlučena, jednom zauvek je zaostala. Naša srca su sad već jurila sa modom, ostavljala pozadi sjajni bolid, ravnodušno smo gledali kako bledi, smanjuje se i na kraju rezignirano staje na horizontu, nakrivljen u stranu, praveći već uzalud poslednji zaokret na svojoj krivoj putanji, dalek i plav, zauvek bezopasan. Nemoćno je otpao u konkursu, snaga aktuelnosti se iscrpla, niko se nije brinuo za zaostalog. Prepušten samom sebi tiho je venuo usred opšte ravnodušnosti. Vraćali smo se spuštene glave svakidašnjim poslovima, bogatiji jednim razočaranjem. Žurno su svijane kosmičke perspektive, život se vraćao u obične koloseke. Tih dana smo neprestano i danju i noću spavali, nadoknađavali izgubljeno vreme. Ležalo smo jedni preko drugih u već tamnim stanovima, savladani snom, nošeni na sopstvenom disanju slepim kolosekom bez zvezdanih maštanja. Ploveći tako, talasali smo – pištave trbuhe, kobze i gajde, probijajući se melodioznim hrkanjem kroz sve jaruge već zatvorenih i bezzvezdanih noći. Ujak Edvard je već ućutao zauvek. Još je u vazduhu lebdeo odjek njegovog alarmantnog očaja, ali sam on više nije živeo. Život je izašao iz njega sa onim treštavim paroksizmom, krug se otvorio, a on sam se bez prepreka penjao na sve više stupnjeve besmrtnosti. U tamnom stanu je bdeo jedino otac lutajući tiho po sobama punim melodioznog spavanja. Ponekad bi otvarao vratašca dimnjaka i nasmešen zavirivao zauvek nasmejani Homunculus, zatvoren u staklenu ampulu, obasjan punoćom svetlosti kao neonom, već odlučen, precrtan, stavljen u akta – arhivski broj u velikoj registraturi neba. (1938)

DOMOVINA Posle niz peripetija i promenljivih puteva sudbine, koje ovde ne želim da opisujem, našao sam se konačno u inostranstvu, u zemlji tako željenoj u snovima moje mladosti. Do ispunjenja dugih snova došlo je prekasno i u situaciji sasvim različitoj od one koju sam zamišljao. Stizao sam tamo ne kao pobednik, već kao brodolomnik na moru života. Ta zemlja, u mašti označena kao scena za moje trijumfe, sada je bila teren za jadne, neslavne, male poraze, u kojima sam, jednu za drugom, gubio svoje uzvišene i ponosne aspiracije. Borio sam se još samo za goli život i premoren, spasavajući, koliko mogu, bednu olupinu od potonuća, gonjen promenljivim vetrovima sudbine čas tamo, čas ovamo, naišao sam konačno na to osrednje veliko provincijsko mesto, u kome je, u mojim mladalačkim snovima, trebalo da se nalazi vila, utočište starog i slavnog majstora od svetske buke. Ne primećujući čak ni ironiju sudbine, sakrivenu u toj igri slučajnosti, nameravao sam da se tu zadržim neko vreme, da se negde sklupčam, možda i da prezimim, da sačekam sledeću oluju događaja. Bilo mi je svejedno kuda će me sudbina dalje odvesti. Čar te zemlje za mene je bespovratno nestao, namučen i siromašan želeo sam još samo mir.

Desilo se, ipak, drugačije. Došao sam, očigledno, do nekakve okrenice moga puta, do specifičnog zaokreta sudbine, moja egzistencija neočekivano je počela da se stabilizuje. Osećao sam se kao da sam ušao u nekakva povoljna strujanja. Svuda, gde sam se obraćao, zaticao sam situaciju koja kao da je pripremana za mene, ljudi su se trenutno odvajali od svojih poslova, kao da su samo na mene čekali, primećivao sam taj bezrezervni blesak pažnje u njihovim očima, tu trenutnu odluku, spremnost da mi služe, kao po diktatu nekakve više istance. Bila je to normalna zabluda, izazvana dobrim spletom okolnosti, tim spretnim povezivanjem niti moje sudbine iskusnim prstima slučaja, koji me je, kao u mesečarskom transu, vodio od događaja do događaja. Skoro da nisam imao vremena za čuđenje, zajedno s tim povoljnim tokom moje sudbine došao je nekakav smireni fatalizam, nekakva blaga pasivnost, poverenje koje mi je naredilo da se bez otpora predam gravitaciji događanja. Skoro da to nisam ni osetio kao nadoknadu za dugo nezadovoljene potrebe, kao duboko zasićenje večite gladi odbačenog i nepoznatog umetnika, kao da je neko konačno shvatio moje sposobnosti. Od kafanskog svirača, koji je tražio bilo kakav posao, brzo sam napredovao do prvog violiniste gradske opere; otvorili su se za mene ekskluzivni krugovi zaljubljenika u umetnost, kao na osnovu davno zasluženog prava ušao sam u najbolje društvo, ja, koji sam dotle obitavao u polupodzemnom svetu deklasiranih egzistencija, slepih putnika, u potpalublju društvene barke. Brzo su se legalizovale, same po sebi ulazile su u moj život aspiracije, koje su, kao gušeni i buntovnički snovi, u dubini moje duše vodile podzemni i mučenički život. Bore uzurpacije i uzaludne ljubomore otekle su sa mog čela.

Sve to opisujem u skraćenom obliku, nekako iz aspekta opšte linije moje sudbine, bez ulaženja u detalje te čudne karijere, jer sve to u stvari pripada praistoriji događaja o kojima želim da pričam. Ne, u mojoj sreći nije bilo ni traga ekscesa i raspusnosti, kao što bi neko pretpostavio. Obuhvatao me je samo osećaj dubokog mira i sigurnosti, znak, posle koga sam s dubokim olakšanjem shvatio – postavši u toku života osetljiv na sve drhtaje njegovog lica, iskusni poznavalac fizionomije sudbine – da ovaj put one ne krije preda mnom nikakve podle namere. Kvalitet moje sreće pripadao je rodu trajnih i pouzdanih stvari. Čitava moja prošlost lutalice i beskućnika, podzemna beda moje bivše egzistencije odvojila se od mene i letela je unazad, kao slika nekog predela, iskošena u zracima zalazećeg sunca, koja se još jednom izdigla iznad kasnog horizonta, dok me voz, zalazeći za poslednju krivinu, nosi strmo u noć, i punim grudi budućnošću koja mi navejava u lice, ta gusta, opojna, pomalo dimom začinjena budućnost. Ovo je mesto da kažem nekoliko reči o najvažnijoj činjenici, koja je zatvorila i krunisala tu epohu sreće i uspeha, o Elizi, koju sam sreo na svom putu u to vreme, i s kojom sam se, posle kratkog i opojnog vereničkog perioda, venčao. Račun moje sreće je zatvoren i pun. Moj položaj u operi je nenarušiv. Dirigent filharmonijskog orkestra, gospodin Pelagrini, ceni me, i traži moje mišljenje u vezi svih važnih pitanja. To je starčić koji stoji na pragu penzije, i između njega, uprave opere i čelnika lokalnog muzičkog društva tiho je dogovoreno, da nakon njegovog odlaska diregentska palica bez ikakvih ceremonija pređe u moje ruke. Držao sam je već više puta u njima, bilo dirigujući koncertima filharmonije, koji su se održavali svakog meseca, bilo zamenjujući u operi bolesnog majstora, bilo kada dobri starčić nije imao snage da podnese teret tuđe mu u duhu, nove i moderne partiture. Opera je jedna od najbolje opremljenih u zemlji. Moj honorar je sasvim dovoljan za život u atmosferi dobrobiti, obogaćenoj pozlatom povremenih nedostataka novca. Nekoliko soba, u kojima živimo, Eliza je uredila prema svom ukusu, budući da sam ja lišen bilo kakvih želja i inicijative u tom smeru. Zato Eliza ima odlučna, mada malo promenljiva pravila uređenja stana, koja realizuje sa energijom dostojnom viših ciljeva. Stalno je u sukobu sa dostavljačima, hrabro se bori za kvalitet robe, za nižu cenu i postiže na tom polju neverovatne uspehe, na koje je izuzetno ponosna. Na njen trud gledam sa popustljivom nežnošću, ali, istovremeno, i sa određenim strahom, kao na dete koje se lakomisleno igra na ivici provalije. Kako je naivno misliti da boreći se za hiljadu sitnica našega života gradimo svoju sudbinu! Ja, koji sam srećno uplovio u tu mirnu luku – hteo bih još samo da uspavam njenu pažnju, da joj ne ulazim u vidno polje, da neprimetno prigrlim svoju sreću i postanem nevidljiv. Grad u kome mi je sudbina dozvolila da nađem tako mirno i udobno pristanište, slavno je po svojoj staroj, poštovanja dostojnoj

katedrali, smeštenoj na visokoj platformi, nešto udaljenoj od poslednjih kuća. Tu se grad naglo završava, strmo opada u jarugu pošumljenu leskom, i otvara se pogled na daleke predele. To je poslednji, već neprimetan trag krečnjačkog masiva što stražari nad prostranom i svetlom ravnicom provincije, čitavom širinom otvorene za topao dah zapada. Izložen tom nežnom vetru, grad se zatvorio u slatkoj i tihoj klimi, koja je, u okviru većeg, opšteg, stvarala nekakvo lično, minijaturno meteorološko područje. Čitave godine tu duvaju jeva primetna, nežna vazdušna strujanja, koja na početku jeseni prelaze u jedan neprekidni i kao med gusti tok, u neku vrstu svetle, atmosferske Golfske struje, u neprekidno i monotono duvanje, slatko do gubitka sećanja i blagog nestanka. Katedrala, izglačana protokom vremena, u bogatom mraku svojih vitraža, umnoženih bez kraja, doterivanih kroz mnoga pokolenja draguljima lepljenim na dragulje, privlači sada brojne turiste iz čitavog sveta. U svako doba godine možete da ih vidite kako s bedekerima u rukama prolaze našim ulicama. Oni su ti koji u najvećoj meri žive u našim hotelima, pretražuju naše prodavnice i antikvarnice loveći suvenire i pune naše lokale za zabavu. Donose sa sobom iz dalekog sveta miris mora, ponekad polet velikih projekata, široki raspon interesovanja. Dešava se da, oduševljeni klimom, katedralom, tempom života, dođu ovde na duži vremenski period, aklimatizuju se i ostanu zauvek. Drugi, odlazeći, odvode za sobom žene, lepe ćerke naših trgovaca, fabrikanata, hotelijera. Zahvaljujući tim vezama, strani kapital biva često investiran u naša preduzeća i ojačava našu privredu. Uostalom, privredni život grada već dugi niz godina teče bez stresova i kriza. Jako razvijena industrija šećera hrani svojom slatkom arterijom tri četvrtine stanovništva. Osim toga, u gradu postoji i slavna fabrika porcelana sa lepom, dugom tradicijom. Radi ona prvenstveno za izvoz, a osim toga, svaki Englez, vraćajući se u svoju domovinu, smatra za pitanje časti da naruči jedan od tih servisa sa toliko i toliko komada porcelana boje slonove kosti ukrašen slikama grada i katedrale koje su ručno uradile učenice naše škole za primenjenu umetnost. Uostalom, ovo je grad kao i mnogi drugi u tom kraju, bogat i pravilno vođen – istovremeno štedljiv i predan poslovima, taman koliko treba zaljubljen u komfor i dobrobit, ali i isto toliko ambiciozan i snobovski. Dame gaje jednu skoro metropolsku preteranost u toaletama, gospoda imitiraju način života u prestonici, pomoću nekoliko kabarea i klubova naporno održavajući privid noćnog života. Kartaroške igre cvetaju. Robuju im čak i dame i skoro da nema večeri da i mi ne završimo dan u nekom od elegantnih domova naših prijatelja, uz partiju karata, koja se neretko proteže do duboko u noć. Inicijativa u tim pitanjima ponovo pripada Elizi, koja svoju strast pravda preda mnom brigom za naš društveni prestiž, koji zahteva čest izlazak među ljude, da se ne bi ispalo iz toka, mada, u suštini, ona podleže čaroliji tog besmislenog i pomalo napornog gubljenja vremena.

Posmatram je često, kako zaokupljena igrom, zarumenjenih obraza i blistavih očiju, čitavom dušom učestvuje u promenljivim tokovima hazarda. Ispod abažura, lampa razliva blagu svetlost na sto, oko koga grupa ljudi duboko skoncentrisanih na karte stegnute u ruci, odigrava imaginarni lov, trčeći za iluzornim tragom fortune. Skoro da vidim tu avetinjsku siluetu, dozvanu strastima seanse, kako se pojavljuje za leđima ovoga ili onoga. Tišina je, reči koje padaju u pola glasa samo su putokazi na promenljivim i krivudavim stazama sreće. Što se mene tiče, čekam onaj trenutak kada će tihi i proždrljivi trans da obuhvati sve umove, kada se, izgubivši pamet, svi ukoče kataleptički nagnuti, kao nad stolom za prizivanje duhova, da se neprimećeno povučem iz tog ukletog kruga i utonem u usamljenost svojih misli. Povremeno, izašavši iz igre, mogu bez skretanja ičije pažnje da napustim sto i tiho pređem u drugu sobu. Tamo je mračno, samo ulični fenjer iz daljine šalje svoju svetlost. Naslonivši glavu na staklo stojim tako čitavu jednu večnost i razmišljam... Nad jesenjim lišćem parka noć se nejasno osvetljava crvenim bljeskom. U opustošenim granama drveća, uplašene vrane se bude uz nesvesno kreštanje, zbunjene simptomima tog lažnog svitanja, poleću u bučnim grupama i njihova tela pune komešanjem i talasanjem crvenkastu tamu, punu gorke arome čaja i letećeg lišća. Polako opada i smiruje se taj na čitavo nebo raširen haos kruženja i letova, spušta se i seda na proređene krošnje nemiran, provizoran pokrov, pun nemira, utihlih razgovora i bolnih pitanja, i smiruje se polako, konačno nalazeći svoje mesto i spajajući se s tišinom lišća koje vene. I ponovo ovladava duboka i kasna noć. Prolaze sati. Vrućim čelom, pritisnutim uz prozor, osećam i znam: ništa loše više ne može da mi se desi, pronašao sam pristanište, mir. Naići će sada dugi red godina teških od sreće i sitih, beskrajan tok dobrih i blagih vremena. U nekoliko poslednjih plitkih i slatkih uzdaha moje grudi se do vrha pune srećom. Prestajem da dišem. Znam: baš kao sve živo – primiće me jednom smrt u svoj zagrljaj, dobrodušan i sit. Ležaću do dna zasićen u zelenilu, na lepom, negovanom, lokalnom groblju. Moja žena – kako će joj lepo stajati veo udovice – donosiće mi cveće u svetla i tiha ovdašnja popodneva. Iz dna te bezgranične punoće ustaje nešto kao teška i duboka muzika, žalosni, svečani, gluvi taktovi veličanstvene uvertire. Čujem moćne udarce ritma koji rastu iz dubina. Podignutih obrva, zagledan u neku daleku tačku, osećam kako mi se kosa polako diže na glavi. Slušam, nepokretno... Glasni razgovori bude me iz zanosa. Raspituju se o meni kroz smeh. Čujem Elizin glas. Vraćam se iz svog azila u osvetljenu sobu, pritvarajući oči napojene tamom. Društvo se već razilazi. Domaćini stoje pored vrata, razgovaraju o onima koji napuštaju kuću, razmenjuju oproštajne učtivosti. Moja žena prilagođava svoje elastične, slobodne korake mojima. Dobro se slažemo u hodu i idući ulicom, nešto spuštene glave, ona nogom rastura šuštavu gomilu uvelog lišća. Ispunjena je igrom, srećom koja ju je pratila, ispijenim vinom i malim, ženskim

projektima. Na osnovu prećutne konvencije traži za ta neodgovorna maštanja apsolutnu toleranciju s moje strane, i zamera mi na svakoj trezvenoj i kritičnoj primedbi. Zelena linija zore već se nazire nad tamnim horizontom kada ulazimo u naš stan. Obuhvata nas dobri miris tople i negovane unutrašnjosti. Ne palimo svetlo. Daleki ulični fenjer ocrtava na suprotnom zidu srebrni dezen zavesa. Sedeći na krevetu u odelu, ćuteći uzimam Elizinu ruku i držim je za trenutak u svojoj.

SKEPTIKOVA PUTOVANJA Skeptikove šetnje kroz ruševine kulture. Koliko daleko i široko dopire pogled – svuda poispadalo kamenje i krhotine. Putnik je sve već zatekao u stanju raspada, preorano uzduž i popreko plugom neumorne ljudske misli. Putnik oprezno spušta svoj štap, zastaje oslonivši se na njega, i osmehuje se. Zatim štapom melanholično prevrće po otpacima: problemi i problemi, parčići, odlomci i fragmenti problema. Ovde iskosa posmatra odlomljena glava, onde noga iskopava samu sebe, podiže se i samotno vuče kroz đubrište. U tim delovima još teče slabi fluid života, ako se približe – spajaju se i oživljavaju. Putnik voli da ih rekonstruiše i slaže, često stavljajući i pogrešnu glavu na pogrešno telo. Tako nastaju čudovišta. Putnik se raduje i udara u tihi smeh kad se monstrumi svađaju oko zamenjenih glava. Likuje kada mu uspe da izazove opštu gužvu, maskaradu nesporazuma, Vavilonsku kulu ideja. Sa zadovoljstvom se igra arbitra i presuđuje u sporovima među tim avetima problema, donosi najpokvarenije odluke, sa zlim namerama, namerno dovodi predmete do apsurda. Naizgled, dodeljuje pokradene odlomke oštećenoj ideji, ali namenjuje joj još goru sudbinu. Udaviće je neprimetno u preterano prepravljenom sadržaju. Jedno ljudsko pokolenje ranije – lutao je drugi skeptik po teritoriji kulture, sivobradi starac u dugom šlafroku. Na licu je imao nešto više tragova ljudskosti od ovog kobolda. I on je bio blago napadnut, nosio je u sebi klice te zaraze koja muči ovog prvog, ali njegov skepticizam je bio dečija bolest, neka vrsta boginja od koje se ne umire. Svet u koji je verovao, samo je bio blago izvetrio s vrha, pomalo fermentizovan na površini, obuhvaćen tek tankim slojem bolesne buđi. Tron životnih dogmi još je bio nenarušen. Mudri starac još ništa nije znao o izdajničkim naravima prirodnih nauka, gajio je prostodušnu i naivnu veru u atome i materiju. U poređenju sa koboldovim kosmosom, njegov je imao relativno ljudske dimenzije. Bio je meren kategorijama ljudske misli. Od vremena dobrog starca svet je propušten kroz brojna sita sa gusto tkanom mrežom, na kojoj je postepeno ostavljao svoje telo. Frojdizam i psihoanaliza, teorija verovatnoće i mikrofizika, kvanti i neeuklidova geometrija. Ono što je prošlo kroz ta sita, to je već bio svet nimalo sličan svetu, fauna bezoblična i sluzava, plankton sa tečnim i talasastim konturama.

A što se tiče onog kobolda, on u podvodnom kraljevstvu skepticizma deluje deset nivoa dublje od svog prethodnika. Vlada tu monotoni polumrak morskih dubina, nerazdvojen kontrastima svetla, pritisak od hiljada atmosfera izbacuje oči iz duplji, ali takođe uravnotežuje i poništava gravitaciju. Ne postoji težina, ne postoji pravac, ne postoji odgovornost, lako se i bezbrižno pomera u gustoj sredini amebasto, talasasto, kao alga. Nalazimo se u nekakvoj novoj tišini i miru, kao nastalom posle eksplozije svega. Gluvo i nejasno sećamo se te strašne kosmičke katastrofe, u kojoj je tragično poginuo hrabri titan Vitkaci. Od onda prošli su možda vekovi. Kakvim smo čudom prošli kroz to nepovređeni? I da li ćemo zauvek ostati ribe u morskim dubinama? Dakle, te ruševine problema nalaze se na morskom dnu i naš putnik šeta kao kraba po peskovitoj podlozi osvetljavajući sebi put fosforescencijom svoga mozga? Kako je uspeo da preživi katastrofu, kako je došao do te bezbrižne simbioze sa parazitom agnosticizma? Odakle on crpi tu lakoću, taj neprirodni humor, kako se oslobodio ozbiljnosti, težine, odgovornosti i postao plesač po morskom dnu? Možda – pominjemo to šapatom – možda je on jednostavno mrtav? Preživeo je katastrofu kao mrtvac. U toj formi je bilo najlakše preživeti je. To bi objasnilo sve: lakoću, besplatnu ekvilibristiku – vratolomnu, a u suštini bezopasnu akrobaciju. Umrlima takva lakoća dolazi sama – bez ikakvih troškova. Ili je, možda, on ipak oporavljeni bolesnik, povratnik sa granice smrti? Kako je teško na toj granici razlikovati oporavljenog od umrlog. Ponekad su slični kao dve kapi vode. Jer i oporavljeni bolesnici imaju tu istu lakoću, bezbrižnost i neodgovornost. Vratili su se sa one strane gde su se oslobodili svih tereta. Koriste svoje zglobove neozbiljno, šale i zabave radi, zarad novog urođenog zadovoljstva u upravljanju svojim organima. Stalno prete i koketiraju sa smrću. Nova čežnja za avanturom, za nenaznačenim i neisprobanim razdire im grudi čudnim uzdahom. I možda je bilo dobro to što se sve srušilo, što više nema svetinja, veza, prava i dogmi, što je sve dozvoljeno i sve može da se očekuje, što je jednom dozvoljeno prema svojoj ćudi ponovo izgraditi svet – prema svojoj viziji, prema himeri koja se još ne naslućuje.

BRUNO ŠULC CIMETASTE PRODAVNICE

1

[2]

U periodu najkraćih, sanjivih, zimskih dana, opervažen s obe strane, od jutra i od večeri, krznenim ivicama sumraka, dok se grad razgranavao sve dublje u lavirinte zimskih noći s mukom dozivan od kratkog osvita k svesti na povratak – moj otac je već bio izgubljen, prodat, zaklet drugoj sferi. 1

Njegovo lice i glava već su bili bujno i divlje zarasli u sedu kosu, koja je nepravilno štrčala čupercima, čekinjama, dugim četkicama, koje su izbijale iz bradavica, iz obrva, iz nozdrva – što je celoj njegovoj fizionomiji davalo izgled stare narogušene lisice. Njegov njuh i sluh su se neizmerno zaoštravali i po njegovoj ćutljivoj igri i napetom licu videlo se da je preko čula u stalnom kontaktu sa nevidljivim svetom tamnih zakutaka, mišjih rupa, trošnih praznih prostora ispod poda i odžačkih kanala. Svi šušnji, noćna pucketanja, tajni škripav život poda imali su u njemu nepogrešivog i opreznog posmatrača, špijuna i zaverenika. To ga je u tolikoj meri apsorbovalo da je potpuno uranjao u tu za nas nedostupnu sferu, o kojoj nije pokušavao da nas obaveštava. Često je morao da pucka prstima i da se tiho smeje za sebe kad bi ti ispadi nevidljive sfere postajali i suviše apsurdni; tada bi se očima sporazumevao sa našom mačkom, koja je, takođe posvećena u taj svet, podizala svoje cinično, hladno, pegavo lice, žmirkajući od dosade i ravnodušnosti kosim pukotinama očiju. Dešavalo se za vreme ručka da je usred jela iznenada ostavljao nož i viljušku i sa servijetom zavezanom pod grlom dizao se mačjim pokretom, na vrhovima prstiju se prikradao vratima susedne prazne sobe i sa najvećom opreznošću zavirivao kroz ključaonicu. Zatim bi se vraćao stolu, postiđen, sa zabrinutim osmehom, uz gunđanje i nejasna mrmljanja, koja su se odnosila na unutrašnji monolog, u koji se bio udubio. Da bismo ga malo razonodili i odvojili od bolesnih istraživanja, majka ga je odvlačila u večernje šetnje, u koje je išao ćutke, bez otpora, ali i bez oduševljenja, rasejan i odsutan duhom. Jednom smo čak otišli i u pozorište. Opet smo se obreli u toj velikoj, rđavo osvetljenoj i prljavoj sali, punoj sanjivog ljudskog žagora i haotičnog nereda. Ali kada smo se probili kroz ljudsku gužvu, pred nas je izronila ogromna bledoplava zavesa, kao nebo nekog drugog firmamenta. Velike, naslikane ružičaste maske, naduvenih obraza, gnjurile su se u ogromnom platnenom prostranstvu. To veštačko nebo širilo se i teklo uzduž i popreko, nadolazeći ogromnim dahom patosa i velikih gestova, atmosferom tog veštačkog i punog sjaja sveta, koji se tamo gradio, na hučnim skelama scene. Drhtanje koje je teklo preko velikog lica toga neba, dah ogromnog platna, od koga su rasle i oživljavale maske, odavao je iluzornost toga firmamenta, izazivao to drhtanje stvarnosti, koje u metafizičkim trenucima osećamo kao treperenje tajne. Maske su treptale crvenim obrvama, obojene usne su nešto bezglasno šaputale i ja sam znao da će doći trenutak kada će napetost tajne dostići zenit i tada će nebo zavese zaista pući, podići se i pokazati stvari nečuvene i zaslepljujuće. Ali mi nije bilo dato da dočekam taj trenutak, jer je otac u međuvremenu počeo davati izvesne znake uznemirenosti, počeo je da se hvata za džepove i najzad je izjavio da je zaboravio novčanik s novcem i važnim dokumentima. Posle kratkog savetovanja sa majkom, u kome je Adelino poštenje bilo podvrgnuto žurnoj, opštoj oceni, predloženo mi je da krenem kući i potražim novčanik. Po majčinom mišljenju do početka predstave je bilo još mnogo vremena i sa mojom hitrošću mogao sam se još na vreme vratiti.

Izašao sam u zimsku noć, šarenu od nebeske iluminacije. Bila je to jedna od onih svetlih noći, u kojima je zvezdani svod tako prostran i razgranat, kao da se raspao i podelio na lavirint posebnih nebesa, dovoljnih da snabdeju ceo mesec zimskih noći i svojim srebrnim i šarenim zvonima pokriju sve njihove noćne pojave, doživljaje, avanture i karnevale. Neoprostiva je lakomislenost po takvoj noći slati mladog dečaka u važnoj i hitnoj misiji, jer se u njenom polusvetlu umnožavaju, prepliću i jedna sa drugom izmenjuju ulice. Otvaraju se u dubini grada, da tako kažem, dvostruke ulice, ulice dvojnici; ulice lažne i varljive. Opčarana i zavedena mašta stvara varljive planove grada, tobož odavno znane i poznate, u kojima te ulice imaju svoje mesto i ime, a noć u svojoj neiscrpnoj plodnosti nema ništa bolje da radi nego da pruža sve novije i novije nestvarne konfiguracije. Ta kušanja zimske noći počinju obično nevino od želje da se skrati put, da se krene neobičnim ili bržim prelazom. Javljaju se privlačne kombinacije da se vijugavi put preseče nekom nepoznatom poprečnom ulicom. Ali ovoga puta je bilo počelo drukčije. Prešavši nekoliko koraka, primetio sam da sam bez kaputa. Hteo sam da se vratim, ali mi se posle jednog trenutka to učinilo kao nepotreban gubitak vremena, jer noć uopšte nije bila hladna, naprotiv - prošarana žilama čudne toplote, dahom nekog lažnog proleća. Sneg se bio zgrčio u bele jaganjce, u nevino i slatko runo, koje je mirisalo na ljubičice. Na takve iste jaganjce bilo se raspustilo i nebo, među kojima se mesec delio na dva i tri dela, pokazujući u tom umnožavanju sve faze i položaje. Nebo je toga dana ogoljavalo svoju konstrukciju kao u mnogim anatomskim preparatima, pokazujući spirale i slojeve svetla, preseke bledozelenih stena noći, plazmu prostranstva, tkivo noćnih maštanja. U takvu noć nije moguće ići ni Podvalem, niti ijednom drugom tamnom ulicom, koje su naličje, u neku ruku postave četiri linije trga, i ne setiti se da u to kasno vreme bivaju ponekad još otvorene neke od ovih neobičnih i toliko privlačnih prodavnica, na koje se zaboravlja u obične dane. Zovem ih cimetastim prodavnicama zbog rezbarija tamne boje kojima su postavljene. Te prave plemenite trgovine, otvorene do pozne noći, uvek su bile predmet mojih vrelih maštanja. Njihove slabo osvetljene, tamne i svečane unutrašnjosti mirisale su dubokim mirisom boja, lakova, aromom dalekih zemalja i retkih materijala. Mogao si tamo naći bengalske vatre, čarobne kutije, marke davno propalih zemalja, kineske sličice za preslikavanje, indigo, kalofonijum iz Malabara, jaja egzotičnih insekata, papagaja, tukana, žive salamandre i aždaje, koren Mandragore, nirnberške mehanizme, homunkuluse u saksijama, mikroskope i doglede, a pre svega retke i neobične knjige, stare folijante pune čudnih crteža i zaprepašćujućih priča. Pamtim te stare trgovce pune dostojanstva, koji su služili klijenta spuštenih očiju, u diskretnom ćutanju, i bili puni mudrosti i razumevanja za njihove najtajnije želje. Ali, pre svega, tamo je bila jedna knjižara u kojoj sam jednom razgledao retke i zabranjene knjige, publikacije tajnih klubova, koje su skidale veo sa mučnih i opojnih tajni.

Tako retko mi se pružala prilika da obilazim te trgovine – a sem toga, sa malom, ali dovoljnom sumom novca u džepu. Nije se mogla propustiti ta prilika i pored važnosti misije poverene našoj brizi. Po mom računu trebalo je krenuti bočnom ulicom, proći dve ili tri poprečne, da bi se stiglo u ulicu noćnih radnji. To me je udaljavalo od cilja, ali se zakašnjenje moglo nadoknaditi, vraćajući se putem preko Solnih Župa. Želja da posetim cimetaste prodavnice dala mi je krila, skrenuo sam u poznatu mi ulicu i više sam leteo nego išao, pazeći da ne pogrešim put. Tako sam već bio prešao treću ili četvrtu poprečnu ulicu, a željena ulica se nikako nije pojavljivala. Povrh svega, čak ni konfiguracija ulica nije odgovarala očekivanoj slici. Od radnji ni traga. Išao sam ulicom u kojoj kuće nigde nisu imale ulaznu kapiju nego samo dobro zatvorene prozore, slepe od mesečevog sjaja. S druge strane tih kuća mora da se pruža prava ulica, iz koje se može ući u te kuće – mislio sam u sebi. Uznemireno sam ubrzavao korak, mireći se u sebi s tim da neću moći posetiti radnje. Samo da što pre odavde izađem u poznate delove grada. Približavao sam se kraju ulice, pun nespokojstva, gde će me izvesti. Izišao sam na širok, vrlo dug i prav drum sa retkim kućama. Odmah me je zapahnuo dah širokog prostranstva, kraj druma ili u dubini vrtova stajale su šarolike vile, ukrašene bogataške zgrade. U razmacima između njih videli su se parkovi i zidovi vrtova. Slika je izdaleka podsećala na Lešnjansku ulicu u njenim donjim i retko posećivanim delovima. Mesečeva svetlost, rasturena u hiljade jaganjaca, u srebrnim ljuskama po nebu, bila je bleda i svetla kao po danu – samo su se parkovi i vrtovi crneli u tom srebrnom predelu. Zagledavši pažljivo u jednu zgradu, uverio sam se da imam pred sobom stražnju i nikada viđenu stranu gimnazijske zgrade. Upravo sam prilazio kapiji, koja je na moje čuđenje bila otvorena, trem je bio osvetljen. Ušao sam i našao se na crvenom ćilimu hodnika. Nadao sam se da ću se neprimećen prokrasti kroz zgradu i izaći na prednju kapiju, u velikoj meri skraćujući sebi put. Setio sam se da tako kasno mora da se u sobi Arendta održava neko od neobaveznih predavanja koja on drži kasno u noć, a na koja smo se skupljali zimi, izgarajući od plemenitog oduševljenja za vežbanje crtanja kojim nas je nadahnuo taj sjajni nastavnik. Mala gomilica vrednih skoro je nestajala u velikoj tamnoj sali na čijim su zidovima rasle i lomile se senke naših glava, koje su bacale dve male sveće što su gorele u grlićima boca. Istinu govoreći, nismo mnogo crtali za vreme tih časova, a ni profesor nije postavljao suviše stroge zahteve. Neki su donosili od kuće jastuke i legali po klupama da malo prodremaju. Samo su najvredniji crtali kraj same sveće, u zlatnom krugu njenog sjaja. Obično smo dugo čekali na profesorov dolazak, dosađujući se sanjivim razgovorima. Najzad su se otvarala vrata njegove sobe i on je ulazio – mali, s lepom bradom, pun ezoteričnih osmeha, diskretih prećutkivanja i mirisa tajanstvenosti. Brzo je zatvarao za sobom vrata kabineta, kroz koja se u trenutku otvaranja iza njega tiskala gomila gipsanih senki, klasičnih fragmenata, bolnih Niobida, Danaida i Tantalida, ceo tužni i jalovi Olimp, koji je već godinama venuo u tom gipsanom muzeju. Sumrak te sobe je bio mutan i po danu i sanjivo se prelivao od gipsanih maštanja, praznih pogleda, bledih ovala i zamišljenosti koje su

odlazile u ništavilo. Često smo voleli da prisluškujemo pod vratima – tišinu, punu uzdaha i šapata toga krša što se krunio u paučini, toga sumraka bogova što se raspadao u dosadi i monotoniji. Profesor se svečano šećkao, pun dostojanstvenosti, duž praznih klupa, u kojima smo mi razbacani u malim grupama crtali nešto u sivom odsjaju zimske noći. Bilo je tiho i sanjivo. Ponegde su se moje kolege nameštale za spavanje. Sveće su se lagano gasile u bocama. Profesor se zadubljivao u duboku vitrinu, punu starih folijanata, staromodnih ilustracija, gravira i knjiga. Sa tajanstvenim gestovima nam je pokazivao stare litografije večernjih pejzaža, noćne gustiše, aleje zimskih parkova, koje su se crnele na belim putevima mesečine. U sanjivim razgovorima nam je neprimetno prolazilo vreme jureći neravnomerno, kao da je pravilo nekakve čvorove u prolaženju sati, gutajući ponekad prazne intervale trajanja. Neprimetno, bez prelaska, nalazili smo našu gomilu već na povratnom putu na stazi špalira beloj od snega, oivičenoj crnim, suvim gustišom žbunja. Išli smo duž te maljave ivice mraka, češući se o medveđa krzna žbunja, koje je pucketalo pod našim nogama, kroz svetlu zimsku noć bez meseca, u mlečni, lažni dan, kasno posle ponoći. Razbacana belina toga svetla, koja se cedila iz snega, iz bledog vazduha, iz mlečnih prostranstava, bila je kao siva hartija gravire, na kojoj su se dubokim crnilom ukrštale crtice i crteži gustog žbunja. Noć je sada kasno posle ponoći ponavljala te serije nokturna noćnih gravira profesora Arendta, nastavljala njegovu fantaziju. U tom crnom čestaru parka, u maljavom runu žbunja, u masi lomljivih grančica ponegde su se nalazila udubljenja, gnezda najdubljeg mekog mraka, puna nereda, tajnih gestova, nepovezanog razgovora znacima. U tim gnezdima je bilo prijatno i toplo. Sedali smo tamo na mlak, mek sneg u našim dlakavim kaputima, jedući lešnike kojih je bila puna ta leskova česta te prolećne zime. Kroz žbunje su se ćutke provlačile kune, lasice i ihnevmoni, krznaste zverčice na niskim nogama koje stalno njuškaju i čije krzno smrdi. Sumnjali smo da je među njima bilo i primeraka školskog prirodnjačkog kabineta, koji su, iako bez utrobe i olinjali, ove bele noći osećali u svojoj praznoj utrobi glas starog instinkta, glas parenja, i vraćali se u matičnjak u kratki, varljivi život. Ali fosforescencija prolećnog snega je postajala sve mutnija i gasila se, dolazila je crna i gusta tama pred osvitom. Neki od nas bi zaspali u toplom snegu, drugi su u žbunju pipanjem pokušavali da nađu vrata svojih kuća, pipajući su ulazili u tamne unutrašnjosti, u san roditelja i braće, u dalji tok hrkanja, koje su sustizali na svojim zakasnelim putevima. Te noćne seanse su bile za mene pune tajanstvene čari, ni sada nisam mogao da propustim priliku da za trenutak ne zavirim u salu za crtanje, donoseći odluku da neću dozvoliti da se tamo zadržim duže od jednog trenutka. Ali penjući se sporednim kedrovim stepenicama, punim zvučnog odjeka, shvatio sam da se nalazim u tuđem, nikada viđenom delu zgrade. Ni najlakši šušanj nije tu prekidao svečanu tišinu. Hodnici su u tom krilu bili prostraniji, zastrti plišanim ćilimom i puni elegancije. Prošavši kroz jedno takvo krilo, našao sam se u još većem hodniku, ukrašenom raskoši dvorca. Jedan njegov zid je širokim staklenim arkadama vodio u unutrašnjost stana. Odmah pred očima počinjala je duga anfilada soba, koje su se pružale u dubinu i bile nameštene sa

zaslepljujućom raskoši. Kroz špalir svilenih tapeta, pozlaćenih ogledala, skupocenog nameštaja i kristalnih paukova pogled je leteo u meku srž tih raskošnih unutrašnjosti, punih šarenog kovitlanja i treperavih arabesaka, isprepletanih girlanda i zapupelih cvetova. Duboka tišina tih praznih salona bila je puna tajnih pogleda, koje su ogledala predavala jedno drugom, i panike arabesaka, koje su visoko u frizovima jurile duž zidova i gubile se u gipsanim ukrasima belih tavanica. Sa divljenjem i poštovanjem stajao sam pred tom raskoši, počinjao sam verovati da me je moja noćna eskapada neočekivano dovela u direktorovo krilo, pred njegov privatan stan. Stajao sam prikovan radoznalošću, uznemirena srca, spreman da pobegnem na najmanji šušanj. Kako bih mogao, uhvaćen, opravdati to moje noćno špijuniranje, moje drsko njuškanje? U jednoj od dubokih somotskih fotelja mogla je, tiha i neprimećena, sedeti direktorova ćerčica i iznenada podići pogled sa knjige na mene – crne, sibilske, spokojne oči, čiji pogled niko od nas nije umeo da izdrži. Ali povući se sa pola puta, ne izvršivši preduzeti plan, smatrao bih za kukavičluk. Uostalom, unaokolo u odajama punim raskoši, osvetljenim prigušenim svetlom neodređenog vremena, vladala je duboka tišina. Kroz arkade hodnika video sam na drugom kraju velikog salona velika, staklena vrata koja su vodila na terasu. Unaokolo je bilo tako tiho da sam postao hrabriji. Nije mi izgledalo da bi bilo vezano sa suviše velikim rizikom sići nekoliko stepenica što su vodile do nivoa sale, u nekoliko skokova pretrčati preko velikog skupocenog ćilima i naći se na terasi sa koje sam se bez muke mogao spustiti u dobro mi poznatu ulicu. Učinio sam tako. Stupivši na parket salona pod velike palme, koje su se iz vaza uzdizale čak do arabesaka tavanice, primetio sam da se zapravo već nalazim na neutralnom terenu, jer salon uopšte nije imao prednjeg zida. Bila je to neka vrsta velike lože koja je sa nekoliko stepenica bila povezana sa gradskim trgom. To je bio kao neki rukavac trga i neke stvari su već stajale na pločniku. Strčao sam sa nekoliko kamenih stepenica i ponovo sam se našao na ulici. Konstelacije su već bile okomito nad glavom, sve zvezde su prešle na drugu stranu, ali mesec, utonuo u perine oblačaka koje je osvetljavao svojom nevidljivošću, izgledao je kao da nad sobom još ima beskrajan put i, utonuo u svoje komplikovane nebeske poslove, nije mislio na zoru. Na ulici se crnelo nekoliko fijakera istrošenih od vožnje i kloparavih kao bogalji, dremljivi morski rakovi ili bubašvabe. Kočijaš se naže sa visokog sedišta. Imao je sitno, crveno i dobrodušno lice. "Hoćemo li, gospodičiću?" zapitao je. Kola zadrhtaše svim zglobovima u pregibima svoga mnogočlanog tela i krenuše na lakim obručima. Ali ko se takve noći poverava ćudima neuračunljivog fijakeriste? Kroz kloparanje paoka, lupu koša i krov nisam mogao da se sporazumem sa njim o cilju svoga puta. Na sve je nemarno i popustljivo odmahivao glavom i pevušio za sebe vozeći okolnim putem u grad. Pred jednom krčmom stajala je grupa fijakerista prijateljski mu mašući rukama. Odgovorio im je nešto radosno, posle čega mi je, ne zadržavajući kola, bacio kajase na kolena, sišao sa svog sedišta i priključio se gomili kolega. Konj, stari mudri fijakerski konj se letimično osvrnuo i odjurio dalje ravnomernim fijakerskim kasom. Zapravo, taj konj je budio poverenje – izgledao je pametniji od kočijaša. Ali

ja nisam umeo da kočijašim – trebalo je predati se njegovoj volji. Ušli smo u jednu ulicu predgrađa koja je sa obe strane imala vrtove. Ti vrtovi su lagano prelazili, što smo dalje išli, u parkove sa velikim drvećem a ovi u šume. Nikada neću zaboraviti tu sjajnu vožnju po najsvetlijoj zimskoj noći. Šarena nebeska mapa se pretvarala u beskrajnu, ogromnu poluloptu, na kojoj su se dizala fantastična kopna, okeani i mora išarana linijama zvezdanih virova i tokova, sjajnim linijama nebeske geografije. Vazduh je postao lak za disanje kao srebrna gaza. Mirisale su ljubičice. Ispod snega, vunenog kao beli astragan, pomaljali su se drhtavi ljutići, sa iskrom mesečevog svetla u finoj čašici. Cela šuma je izgledala kao da je osvetljena hiljadama svetala, zvezdama, koje je obilno ronio decembarski firmament. Vazduh je disao nekim tajnim prolećem, neiskazivom čistoćom snega i ljubičica. Izišli smo na brdovit teren. Linije uzvišica, dlakave golim šibljikama drveća, dizale su se u nebo kao blagi uzdasi. Na tim srećnim padinama ugledao sam čitave grupe putnika, koji su po mahovini i travi skupljali opale i od snega mokre zvezde. Put je postao strm, konj se klizao i s mukom vukao kola, koja su drhtala svim pregibima. Bio sam srećan. Moje grudi su udisale to blago proleće vazduha, svežinu zvezda i snega. Pred konjskim prsima se skupljao bedem bele snežne pene, sve viši i viši. Konj se s mukom probijao kroz njegovu čistu i svežu masu. Najzad je stao. Izašao sam iz fijakera. Disao je teško, spuštene glave. Pritisnuo sam njegovu glavu na svoje grudi, u njegovim velikim crnim očima su sijale suze. Tada sam na njegovom trbuhu ugledao okruglu crnu ranu. "Zašto mi nisi rekao?" šapnuo sam sa suzama. – "Dragi moj, to zbog tebe", rekao je i postao vrlo mali, kao drveni konjić. Ostavio sam ga. Osećao sam se čudnovato lak i srećan. Razmišljao sam, da li da čekam na mali lokalni voz, koji je tuda silazio, ili da se peške vratim u grad. Počeo sam silaziti strmom serpentinom kroz šumu, u početku sam išao lakim, elastičnim korakom, a zatim dobijajući u brzini prešao sam u ravnomerni srećan trk, koji se odmah promenio u vožnju na smučkama. Mogao sam kako sam hteo regulisati brzinu, upravljati vožnjom uz pomoć lakih okretaja tela. U blizini grada sam usporio taj trijumfalni trk, menjajući ga u pristojan šetački korak. Mesec je još uvek stajao visoko. Preobražavanja neba, metamorfoze njegovih mnogostrukih svodova u konfiguracije sve veće umetničke lepote nisu imali kraja. Kao srebrni astrolabijum nebo je te noći otvaralo čarobni mehanizam unutrašnjosti i u beskrajnim evolucijama pokazivalo zlaćanu matematiku svojih točkova i zubaca. Na trgu sam sretao ljude koji su šetali. Svi opčarani prizorom te noći, imali su lica zabačena i srebrna od mađije neba. Briga za novčanik me je sasvim napustila. Otac, utonuo u svoje osobenjaštvo, sigurno je već bio zaboravio na gubitak, o majci nisam mislio. Takve noći, jedine u godini, dolaze srećne misli, nadahnuća, proročanski dodir prsta božijeg. Pun ideja i inspiracija, hteo sam da pođem kući kad mi put preprečiše drugovi sa knjigama pod pazuhom. Suviše rano su pošli u školu, probuđeni svetlošću te noći koja nije htela da se svrši. U gomili smo pošli u šetnju strmom ulicom iz koje je dopirao miris ljubičica, nesigurni da li se to još mađija noći srebri na snegu, ili je već počinjao osvit...

MITIZACIJA STVARNOSTI Suština stvarnosti je smisao. Ono što nema smisao, nije za nas stvarno. Svaki fragment stvarnosti živi zahvaljujući tome što ima udela u nekom univerzalnom smislu. Stare kosmogonije izražavale su to sentencom da u početku beše reč. Ono što nije imenovano ne postoji za nas. Imenovati nešto – znači uključiti to u nekakav univerzalni smisao. Izolovana, mozaična reč je kasnija tvorevina, ona je već rezultat tehnike. Prvobitna reč je bila priviđenje koje kruži oko smisla svet(l)a, ono što je bila velika univerzalna celina. Reč u današnjem svakodnevnom značenju samo je fragment, ostatak nekakve davne sveobuhvatne, integralne mitologije. Zato u njoj postoji težnja da ponovo izraste, da se regeneriše, da se upotpuni u smisao. Život reči zasniva se na tome da se ona zateže, napinje u hiljadu veza, kao raskomadano telo legendarne zmije, čiji se delovi međusobno traže u mraku. Taj hiljadostruki i integralni organizam reči ostao je pocepan na pojedinačne izraze, na glasove, na svakodnevni govor i u toj novoj formi, prilagođen praktičnim potrebama, stigao je do nas već kao organ sporazumevanja. Život reči, njen razvoj doveden je na nove koloseke, na put životne prakse, izložen novim zakonitostima. Ali kad norme prakse nekako popuste svoje stege, kad reč, oslobođena tog pritiska, ostaje prepuštena sebi i ponovo uspostavlja vlastita prava, tada se u njoj dešava regresija, povratni proces, reč tada teži da uspostavi negdašnje veze, da se upotpuni u smisao – i ovu težnju reči ka izvorištu, njenu žudnju za povratkom u prapostojbinu reči, nazivamo poezijom. Poezija – to je kratak spoj smisla među rečima, neobuzdana regeneracija prvobitnih mitova. Operišući običnom rečju zaboravljamo da su to fragmenti davnih i večitih priča, da gradimo, kao varvari, naše kuće od parčića skulptura i statua bogova. Najtrezveniji naši pojmovi i definicije su daleki derivati mitova i starih priča. Nema ni jedne jedine ideje koja ne potiče iz mitologije – koja nije preobražena, osakaćena, prerađena mitologijom. Najiskonskija funkcija duha je pripovedanje, stvaranje »priče«. Motorna snaga ljudskog znanja je ubeđenje da će na kraju svojih istraživanja naći konačni smisao sveta. Ona ga traži na vrhu svojih veštačkih brana i skela. Ali elementi koje koristi za gradnju već su jednom bili korišćeni, već potiču iz zaboravljenih i razbijenih »priča«. Poezija prepoznaje taj izgubljeni smisao, vraća rečima njihovo mesto, povezuje ih prema davnim značenjima. Kod pesnika se reč nekako osvešćuje do svog suštinskog smisla, rascvetava se i razvija spontano prema vlastitim zakonima, ponovo dobija integralnost. Zato je svaka poezija mitologizovanje, teži obnavljanju mitova o svetu. Proces mitizacije sveta nije završen. On je samo zaustavljen razvojem nauke, potisnut u drugi plan, gde živi ne razumevajući svoj suštinski smisao. Ali i znanje nije ništa drugo nego građenje mita o svetu, pošto mit već leži u samim osnovama i izvan mita nikako ne možemo izaći. Poezija dolazi do smisla sveta anticipando, deduktivno, na osnovu velikih i smelih prečica i neodređenosti. Znanje teži tom istom induktivno, metodično, uzimajući u obzir kompletan materijal iskustva. U suštini teže istom.

Ljudski duh je istrajan u glosiranju života pomoću mitova, u "osmišljavanju" stvarnosti. Sama reč, ostavljena sebi, gravitira, teži ka smislu. Smisao je sastavni element koji podiže ljudski rod u proces stvarnosti. On je apsolutna činjenica. Nije moguće izvesti ga iz drugih činjenica. Zašto nam se nešto čini smislenim – nemoguće je definisati. Proces osmišljavanja sveta je strogo vezan za reč. Govor je metafizički organ čoveka. Pa ipak, reč vremenom postaje kruta, taloži se, prestaje da bude predvodnik novog smisla. Pesnik obnavlja rečima vođstvo kroz nove kratke spojeve, koje nastaju iz kumulacije. Matematički simboli su proširenje reči na nove oblasti. Tako je i slika izvedena iz prvobitne reči, reči koja još nije bila znak, nego mit, priča, smisao. Običnu reč smatramo za senku stvarnosti, za njen odraz. Pravilnija bi bila suprotna tvrdnja: stvarnost je senka reči. Filozofija je zapravo filologija, ona je duboko, stvaralačko istraživanje reči.

Nastaju legende Legenda je organ poimanja veličine, reakcija ljudskog duha na veličinu. Kada se govori o običnim ljudima i svakidašnjim događajima, dovoljni su psihologija, pragmatizam, realistične metode istorije. Tim ključem otvaramo svaki običan dan, i mnogi smatraju da on otvara sve. To je vera malih epoha. Pozitivizam je religija vremena koja nisu upoznala veličinu. Jer veličina je škrto rasuta u planu sveta, kao mrve plemenitog metala u gromadama gluvog kamenja. Nevera u veličinu je urođena ljudskom duhu. Postoji u nama nekakav duh prosečnosti, koji usitnjava, kopa, preseca, mrvi, sve dok ne usitni, ne raznese, ne prokopa stene veličine... To je neprekidan, proždrljiv, podzemni rad prosečnosti. Da bi nešto razumeo, čovek mora to da smanji. Strast razumevanja, asimilacije, elementarna je sila, automatska funkcija čovečanstva. Ona progriza veličinu, uništavajući je. Istorija je puna mravinjaka i prašine – ohlađenih grobova veličine. Psihologija – to je prosečnost, vera u uniformost, u sivo pravo mrava. Kada je devetnaesti vek svario poslednjeg velikog čoveka, nastala je epoha psihologije, kao beskrajan dan, sunčan i dosadan. Čovečanstvo je odahnulo sa olakšanjem. Obećalo je sebi da više neće da stvara velike ljude. Poreklo je njihovo postojanje. Nastala je restauracija prosečnosti. Sa olakšanjem je restituisana nebitnost, vraćeno je pravilo razumnosti, racionalizma. Čitavo područje života je podeljeno, raskomadano, stavljeno pod kontrolu. Proklamovana je nemogućnost veličine, proglašena njena nepotrebnost. Istaknuta je bezlična strana događaja, cifre i statistika. U njima je tražen ključ za razumevanje istorije. Zato, kada je polako, neprimetno među nama izrasla tiha veličina, i kada su se, kao tihe munje, raširile prve vesti o njoj – prvi nagon mase bilo je poricanje, zatvaranje pred njom, oduzimanje njenog kredibiliteta. Masa ljudi odupire se onima koji je vode u veličinu. Naročito kada ta veličina prezire zavođenje, ne mazi, ne hvali, ne obećava. Da bi bila podneta, mora

da bude voljena. A ko ne može da se odluči na tu neuzvraćenu, plamenu i patetičnu ljubav koja traži žrtve? Ko može da veže za sebe taj teret što pritiska zauvek? * Ulaskom veličine u tok istorije – ukinuta su prava običnih događaja. Psihologija i racionalizam, ti instrumenti smanjivanja i razumevanja stoje kao rastavljene makaze, neupotrebljive, razbijene u delove. Intelekt se povlači i kapitulira. Zakoni veličine su neuporedivi sa metodama svakodnevnog mišljenja. Razum koji želi da ih shvati mora da se povuče do dubljih rezervi, i njegova tadašnja konstrukcija, odavno proveren izlaz – biva legenda. To je tema, prvi porvizorni naslov romanse, kojom je oplođeno čovečanstvo. Pojavljuje se granica svetog predela, na kome će biti izgrađena svetilišta i oltari, akropolj naroda – i posetilac na tom terenu zatiče tablu sa natpisom: legenda. * Suština veličine izražava se u velikim antinomijama. Stajemo pred zidom antinomija, suprotnosti i nerazumljivosti. Ali osećamo da se znak zabrane na njima nalazi samo od strane razuma. Sa neke druge, nepoznate strane, razrešavaju se te suprotnosti u najvišu istinu, smisao i pozitivnost. U našem ljudskom jeziku moramo rizično da ih konstruišemo znakom "ne" i da ih podupiremo samim negacijama. Tu jednu, nepodeljivu stvar, ničemu na svetu sličnu, potpunu, moramo da delimo na antiteze, neuko pokušavajući da je iz tih delova spasemo: Kako može pojedinac da bude širi i dublji od naroda i da ga obuhvati u sebi? Kako može sin naroda da bude njegov otac i tvorac? Da li pomoću snage volje, nadljudske ambicije, uzurpacije, ili asketske pokore, rezignacije, potpunog žrtvovanja sebe? Da li ponosom i prezirom prema ljudima ili najdubljom ljubavlju i predajom? Samodovoljnost, zagledana u svoju veliku usamljenost, ili najviša solidarnost sa kolektivom? Uobraženost ili uzvišenost? I osećamo da se ti antinomijski parovi ne poništavaju, već se, prema nekakvim dubljim zakonima, sumiraju u nekakav najviši zbir. Otvara se ogromna tema, ogroman zadatak za političare, istoričare, stratege, moraliste. Specijalisti će se razići po tom predelu, podeliće ga među sobom i krenuće da uzduž i popreko svojim merilima premeravaju te nadljudske dimenzije. * Napoleon je ceo ulazio u svoje delo, menjao se u njemu, nestajao u svome delu. Bio je nekakva najviša mogućnost pretapanja svoga potencijala u kategorije premeta – bez ostatka. Energijama koje su delovale u datom trenutku dodavao je sebe i prisiljavao tok događaja. Bio je sila prirode među drugim silama. Ali ovaj Veliki je bio veći od svojih dela. Nije mogao da se smesti ni u jednom od njih. Ostajao je izvan njih, ogroman i neproniknut. Nije do kraja koristio svoje rezerve. Kao da se štedeo za nešto veće.

Njegova snaga, jezgro njegovog bića ostalo je neiskorišćeno. Legao je njime na Poljsku kao oblak i traje. Njegova istorijska uloga tek počinje. Napoleon je čitav bio prisutnost i tren, kao dobra raketa za vatromet, koja ima samo jedan cilj: da eksplodira do kraja. Za Ovoga, delo nije bilo krajnja stvar. Nerado, teško i preko volje ga je ispuštao iz svog rukava, kada drugog rešenja nije bilo: egzemplarska dela. Moralna snaga, koja je trajala iz dela, bila je za njega važnija, štedeo je nju u narodu. Sakupljao je čelični kapital moći. Pre svega u sebi. Zbog toga je rastao naočigled svih, sakupljao je sebi veličinu. Deponovao ju je u sebi, na najsigurnijem mestu. Gradio je spomenik. Na kraju, kada je ispunio svoju veličinu, otišao je jednoga dana, neprimetno, bez reči, kao da to nije važno, ostavljajući nju umesto sebe: veličinu koja će večno nositi njegove crte. Napoleon je reprezentovao samo sebe. Obukao se u istoriju kao u kraljevski plašt, stvorio je od nje veličanstveni veo svojoj karijeri. Jedan od zamajaca njegove snage bilo je to da je bio bez tradicije, neopterećen prošlošću. Ovaj drugi je došao iz podzemlja istorije, iz grobova, iz prošlosti. Bio je težak od snova seljaka, zamagljen od buncanja pesnika, opterećen mnoštvom pokolenja. Bio je nastavak nečeg davno započetog. Vukao je za sobom prošlost, kao kaput toliko ogroman da je mogao da obuhvati čitavu Poljsku. Za života, njegovo lice je možda bilo lice individualnog čoveka. Sigurno su oni koji su bili u njegovoj blizini poznavali njegov osmeh i njegova naoblačenja, svetlosti trenutka na njegovom licu. Nama, iz daljine, sve se više gube individualne crte, postaju magličaste i propuštaju iz unutrašnjosti nekakavo zračenje crta većih, sveobuhvatnijih, koje u sebi sadrže stotine prošlih lica. Umirući, odlazeći u večnost, treperi to lice uspomenama, prolazi kroz aleju lica, sve bleđe, prostranije, da bi se, na kraju, iz svih tih nagomilanih portreta složilla i ustalila na tom licu slika Poljske – sada već zauvek.

"PROCES" FRANCA KAFKE

Za života Kafke, samo je nekoliko manjih pripovedaka ugledalo svetlost dana. Neobično osećanje odgovornosti, najviša mera religije, kakvu je osećao prema svom stvaralaštvu, nisu mu dozvoljavali da se smiri ni na kakvom dostignuću, naređivali su mu da sumnja u svako delo svoga nadahnutog i srećnog stvaralaštva. Samo je mali krug prijatelja već tada mogao da pretpostavi da sazreva među njima autor velikog formata, koji pruža ruke ka univerzalnim rečenicama, bori se da se razreše najdublji problemi postojanja. Stvaranje za njega nije bilo cilj samo po sebi, već put ka osvajanju najviše istine, ka pronalaženju one prave životne staze. Tragedija njegove sudbine je to da život, koji se sa očajničkom proždrljivošću probijao ka svetlu vere, nije našao svoj cilj

i pored svega bio prinuđen da utone u tamu. Time se objašnjava testament prerano umrlog, koji ceo njegov literarni rad osuđuje na uništenje. Maks Brod, koga je Kafka odredio da ispuni testament, ignorišući poslednju želju autora, odlučuje se da objavi spaseni deo zaostavštine u nekoliko knjiga, koje učvršćuju Kafkinu poziciju među reprezentativnim duhovima pokolenja.

Celo to bogato i intenzivno stvaralaštvo, od samog početka gotovo i zrelo, bilo je od prvog trenutka nadahnut izveštaj i svedočanstvo iz sveta dubokih religijskih iskustava. Kafkin pogled, zauvek fasciniran vanživotnim, religijskim smislom stvari – upija sa nikada zasićenom znatiželjom strukturu, organizaciju, duboku uređenost te sakrivene stvarnosti, premerava granične oblasti, gde se ljudski život dodiruje sa životom božanskim. On je pesnik i poklonik božanskog reda, pesnik zaista čudne vrste. Ni najzadrtiji satiričar ne bi mogao ovaj svet da nacrta tako karikaturalno deformisan, koristeći naizgled tako kompromitujuće i apsurdne oblike. Uzvišenost božjeg reda, prema Kafki, ne može biti predstavljena drugačije nego silom ljudske negacije. Taj red je tako daleko izvanljudski, tako daleko prevazilazi sve ljudske kategorije, da mera njegove uzvišenosti postaje snaga suprotne struje, protivljenja i burne kritike, kojom se čovek suprotstavlja tim visokim namerama. Kako bi inače mogla da reaguje suština čovekova na uzurpaciju tih moći, ako ne protestom, nerazumevanjem, kritikom i škrgutom zuba?

Takvoj razarajućoj kritici predaje junak Procesa čitavu organizaciju "sudstva" za vreme prvog saslušanja. On napada nametljivo, naizgled uspešno preti, od optuženog postaje tužitelj. Prividna konsternacija suda, njegovo povlačenje i bezizlaznost što označavaju suštinsku neuporedivost te uzvišenosti sa ljudskim kategorijama – samo pojačavaju uobraženost i reformatorski plamen lika. Tako reaguje ljudsko slepilo na invaziju tih sila, na konfrontaciju sa njima: ojačanom sigurnošću u sebe, ovom antičkom hybris, koja nije uzrok već sporedni proizvod božjeg gneva. Jozef K. se oseća stotinu puta višim od suda, njegove poslovične laži i mahinacije ispunjavaju ga prezirom. Suprotstavlja mu ljudsku logiku, civilizaciju, rad. Smešna zaslepljenost! Čitava njegova uzvišenost i logika neće ga odbraniti pred nezaustavljivim tokom procesa, koji nadire u njegov život kao da se nalazi iznad svega toga. Osećajući obruč koji se sve čvršće steže oko njega, Jozef K. ne prestaje da sanja o tome da je ipak moguće zaobići ga, živeti izvan tog prstena, uzaludno se nada da je moguće kod suda nešto postići posredovanjem žena, koje su, prema Kafki, veza između ljudskog i božanskog, putem slikara-prosjaka koji naizgled ima veze u sudu. Kafka na taj način saseca i neumorno ismejava problematičnost i uzaludnost ljudskih postupaka u poređenju sa božanskim poretkom.

Greška Jozefa K. je u tome što uporno ostaje pri svojoj ljudskoj logici, umesto da se preda bez pogovora. On istrajava u svome prividu, bez kraja predaje svoju izjavu, u kojoj, dan za danom, želi da dokaže svoj ljudski alibi. Svi ti pokušaji i "pravna sredstva" upadaju u tajanstvenu prazninu, ne stižu do viših instanci, oko kojih kruže. Otuđenje čoveka u tom neuporedivom, vihornorazbijenom svetu ostaje zauvek nerazumevanje, izbegavanje, slepi udarac pored mete.

U pretposlednjem poglavlju, koje je ključ čitavog romana, iz priče zatvorskog kapelana izranja još jedan aspekt situacije: nije zakon taj koji juri krivca, već čovek čitavog svog života traži "ulaz u zakon" i sve ukazuje na to da se zakon krije pred čovekom, pažljivo štiti svoju nedostupnost i svetost, istovremeno, naizgled potajno, računajući na bogohulni napad, na prodor čoveka. Odbrana zakona, koju u predivnoj egzegezi toj priči preduzima kapelan, pomera se uz sam bok sofistike, zadire u perfidnost i cinizam – najteža proba na koju može da bude stavljena ljubav zakona, najviše samoodricanje do koga može da se uzdigne.

Kafka je u ovom romanu pokazao prodor zakona u život čoveka, pokazao ga je nekako in abstracto. Nije to učinio konkretno, na osnovu stvarne, pojedinačne sudbine. Do kraja nećemo saznati kakva je bila krivica Jozefa K., ne upoznajemo tu formu istine, koju je njegov život trebalo da ispuni. Kafka daje jedino atmosferu dodira ljudskog života sa vanljudskom, najvišom istinom, njegovu klimu i auru. Genijalni umetnički čin ovog romana leži u tome da je Kafka, za te neuhvatljive i u ljudskom jeziku neizrecive teme, pronašao nekakvu adekvatnu telesnost, nekakav rezervni materijal, u kome do najsitnijih detalja rekonstruiše strukturu procesa.

Ti nagoveštaji, prepoznavanja i pogledi kojima Kafka teži da nađe izraz, nisu njegovo isključivo vlasništvo već zajedničko nasleđe mistike svih vremena i naroda, izražavano uvek u subjektivnom, slučajnom jeziku, dogovornom jeziku pojedinih zajednica i ezoteričnih škola. Tu je, po prvi put, snagom poetske magije stvorena nekakva paralelna stvarnost, nekakvo poetsko telo na kome se demonstriraju takvi procesi – istina, ne na suštinski način, ali tako da čak i onaj koji nije upućen u tajne može da oseti drhtaj od dodira njihove daleke uzvišenosti, da oseti nekakav poetski ekvivalent njihovog suštinskog preživljavanja.

U tom značenju možemo reći da se Kafkina metoda zasniva na stvaranju paralelne, dvojničke, rezervne stvarnosti, u suštini bez istorijske potpore. Taj dvojnički karakter svoje stvarnosti Kafka postiže pomoću određene vrste pseudorealizma, dostojne posebnog izučavanja. On neobično oštro vidi realističnu površinu stvarnosti, nekako zna napamet njenu gestikulaciju, čitavu unutrašnju tehniku događanja, njihovo prožimanje i preplitanje, ali za njega je to labava pokorica bez korenja, koju skida poput nežne presvlake i polaže je na svoj transcendentan svet, vrši njenu transplantaciju na svoju stvarnost. Njegov odnos prema stvarnosti je u potpunosti ironičan, prevrtljiv, pun zle volje – odnos laboranta prema svojoj aparaturi. On samo simulira tačnost, ozbiljnost, nasilnu preciznost te stvarnosti, da bi je još više kompromitovao.

Kafkine knjige nisu alegorične slike, opisi ili egzegeze doktrine, one su samodovoljna poetska stvarnost, okrugla, sa svih strana zatvorena, utemeljena u samoj sebi. Izvan svih mističnih aluzija i religijskih intuicija delo živi vlastitim životom – višeznačno, ne vezano za zemlju, ne iscrpljeno nikakvim interpretacijama.

Roman koji imamo, čiji je rukopis M. Brod dobio od autora 1920. godine – nije završen. Nekoliko fragmentarnih poglavlja, koja je trebalo da nađu svoje mesto pre poslednjeg poglavlja, on je izbacio iz romana, pozivajući se na Kafkino tvrđenje da je taj proces in idea u osnovi beskonačan, i da njegov dalji tok ne bi uneo ništa novo u suštinski smisao problema.

Cveta bagrem

[2]Za roman se često kaže da je autor u njemu zatvorio "čitav život", "komad života", čitavu "sudbinu pojedinca od rođenja do smrti". U suštini roman obuhvata svega nekoliko karakterističnih epizoda, određenu količinu realističnih skraćenica međusobno spojenih linijama tzv. smisla, ideje, poente, ili samo tako odabranih i grupisanih da se zatvaraju u nekakvu misaonu figuru. Razume se da se do takve "figure" može doći jedino zahvaljujući izvesnom ograničavanju životnog materijala, da se ona formira presumptivno 2

2

na osnovu proizvoljno odabranih elemenata života, pa prema tome nije moguće govoriti o "čitavom životu". Kod nekih pisaca taj viši smisao se destiliše nekako sam po sebi iz realistične mase, dok se u drugim romanima čini da se autor sam upušta u taj proces, pomaže – koristeći različite akušerske metode – rezonovanje. U oba slučaja, to izdvajanje "misaone figure" iz sadržaja naracije predstavlja jednu od najvećih draži romana. U tradicionalnom romanu, zadržana je uvek osobenost dvostruke logike, autonomne logike realističkog materijala i logike dubljeg smisla, autorske nadgradnje – i na nevidljivim prelazima od jedne do druge, na njihovom sazvučju, mestu preplitanja i razilaženja leži prava misaona igra koja čini draž ovakvih tekstova. Određenu originalnost knjige Debore Fogel i ono što dezorijentiše čitaoca, nekako mu izvlači tlo pod nogama – predstavlja potpuni raskid s tom dogovorenom formom, s tim zakonom tradicionalnog romana. Autorka nema smisla ni poštovanja za pojedinačne događaje, individualne sudbine i karaktere, nema potrebe za realističnim materijalom da bi pokazala smisao koji je otkrila u životu. Ne preživljava ona ta stanja u obliku neposrednih ličnih iskustava u čitavoj njihovoj individualnoj konkretnosti, već im daje glas tek onda kada prođu kroz hiljade srca, kada postanu bezbojna, bezlična i egzemplarna, kada dođu do izvesne vrste statistike, do anonimne, otrcane i banalne formule. Autorka ih priznaje i prihvata tek na onom nivou, na kome postaju vlasništvo svakoga, slučajnog prolaznika, prodavačice u izlogu i mladića za šankom. To je neko merilo njihove realnosti, koje dopušta da postanu tekst uz muziku ulične pesme. U ovoj knjizi nema individualnog junaka, postoji samo anonimna masa lutaka, manekena iz frizerskih izloga, prolaznika u krutim polucilindrima, manikirki i kelnera, izgubljenih i zapetljanih u mehanizam grada, u "ulične šetnje", figura bez lica i bez individualnosti. Taj aspekt čoveka degradiranog u piona, mehaničku figuru, štap i polucilindar, autorka daje sa konstruktivističkom vizijom sveta nametnutom od strane savremene likovne umetnosti. To je, kako se čini, poslednja konsekvenca urbanizma, nekakva transpozicija statistike, zakona velikih brojeva, savremene atomistike – na život, na biologiju velikih ljudskih skupina. Postoji u toj degradaciji, u tom odustajanju od individualnosti nekakav patos kao preuzet iz Spinoze, neko monumentalno, melanholično pristajanje na mehanizam, nekakvo ujedinjenje sa determinizmom, koje ga skoro nadvladava. U tom svetu ljudskih atoma koji kruže prema prastarim zakonima, nema mesta za individualne sudbine, postoje samo tipične sudbine, pokreti prestabilizovani pre mnogo vekova, ciklične faze koje se vraćaju. Oko tih manekena izgubljenih u pustinji ulica uzdiže se patetični svet geometrije, mase i težine: "Komadi belog, punog prostora" ulaze u ovaj roman i dobijaju status događaja; zidovi nastupaju u tom romanu: "gusti, kao čežnja i kao žega". Zidovi: "još belji nego u stvarnosti, u danima umešenim od sivog neba i čekanja...". Kao da stojimo u nadrealističkom pejzažu

ograničenom jeftinim kućama bez prozora, figurama reklama i firmi, pod kartonskim, lakiranim nebom, u kasnom i predodređenom svetlu. Taj svet boja, materijala, jeftinih etiketa i reklama, metala i geometrijskih tela, pokoran toku nekog vlastitog kalendara, predstavlja pokretnu scenu života, izražava u transformacijama svojih narednih faza njegov smisao, fluktuaciju i talase večite teme ljudskih srca. Na račun tih manekena bez lica, što kruže u kartonskom kosmosu ove knjige, autorka rekapitulira banalne istorije ženskog srca, rekapitulira ih pod navodnicima, kao svakidašnje i dobro poznate stvari, kao refrene uličnih šlagera: nekakve priče o "zauvek slomljenim srcima", "izgubljenoj sreći, koju treba sasvim zaboraviti pošto nije moguće živeti od uspomena", "promašenim sudbinama" i "neuspelim ljubavima", "čekanju na život, jer još je sve moguće" i rezignirano pristajanje na "ono što biti mora". Nad svim leži tragična monotonija sveta suštinski završenog i nepokretnog. Do takve bezlične, anonimne forme došla su osećanja autorke, predestilisana na melodiju oveštale fraze, na tužnu i banalnu frazu. Autorka voli ton i slast banalnog, kao uveli i otužni ukus poslednje zrelosti. Ovo je knjiga koju nije moguće upoznati, u potpunosti ženstvena, ženstvena u sferi osećanja i psihičke materije, i ženstvena u svom vegetativnom ritmu, u ekstrakciji kosmičkog pulsa, perioda, fluktuaciji bića povezanog s ritmom vaseljene. Neki čitaoci, pa čak i recenzenti, tražili su u ovoj knjizi izvesne analogije sa Prodavnicama cimetove boje. Takva razmišljanja ne svedoče o dubokom poniranju u knjigu. U suštini, ovo delo proističe iz sasvim različitih i originalnih pogleda na svet. Vlastiti pogled na svet, ne razumski stvoren već urođen, primaran, prema mišljenju S. I. Vitkjeviča, predstavlja u svakom osećaju već obuhvaćen miraz koji sa sobom na svet donosi pravi pesnik. Takav organski pogled na svet prožima i gradi ovu knjigu. Može se reći da je ona školski primer pesničkog pogleda na svet realizovanog uz pomoć minimuma spoljašnjeg materijala. Autorka nema talenta za realistično, nalaženje materijala za prikazivanje svojih teza stavlja je pred gotovo nesavladive teškoće, ali upravo te teškoće, taj otpor, ta uzvišena apstinencija i nemogućnost asimilacije sadržaja iz spoljašnjosti – garantuje čistotu njene vizije. Čini se da autorka nema mnogo tih drugorazrednih vrlina: veštine, spretnosti, aranžerskih sposobnosti, koje karakterišu lake i plitke talente, i možda ne osvaja ona čitaoca na liniji direktnog napada, već na sporednom putu, zaobilazno, kao rezultat postignut mimo volje i nenameravano. Možda ne može da nas ubedi do kraja kada pod kosmičke procese, pod mehaniku sveta podmeće kao tekst sentimentalne forme svoga ženskog srca, možda u toj apstraktnoj i anonimnoj formi dinamika njenih osećanja nije sposobna da dopre do dna naše duše, ali oko tog, možda nedostignutog cilja, sakupila je toliko novog i neočekivanog sadržaja, toliko nevoljnih otkrića svoje ničemu slične vizije – da je taj kružni put ipak doveo do pobede.

Cveta bagrem predstavlja neizrecivo zanimljivo, originalno i novo dostignuće upravo zato što za autorku knjiga nije predstavljala eksperiment, već način pisanja koji joj je nametnuo sam način njenog stvaralačkog organizovanja. Novina ove knjige ne leži u određenom detalju, u novoj verziji starih metoda, već u samoj supstanciji te proze, u samoj vrsti naracije. Može se reći da se tradicionalna pripovedna proza bazira na viđenju sveta kao nečega što se dešava, teče, teži nekom rezultatu. Proza Debore Fogel je adekvatna svetu završenom, nepokretnom, mehanizovanom. Pokret je tu iluzija, san tih ljudi-kugli i ljudi-kegli, naracija je privid, trik što kruži oko nepokretnog, tragičnog sveta ove vizije. Tekst knjige upotpunjuju odgovarajuće i lepe nadrealističke ilustracije Henrika Strenga, čije je bogato i originalno slikarstvo još uvek nedovoljno poznato.

NAGOVEŠTAJ

Moja sledeća knjiga biće sastavljena od četiri priče. Tema je – kao i uvek – nevažna i teško opisiva. Radi sopstvenog, unutrašnjeg korišćenja, svakom od poglavlja dao sam neke privatne nazive koji malo šta govore. Na primer, jednoj od tih priča podario sam naslov pozajmljen od Jokaija Marš za porte-épée. U stvari, i ne znam šta bi se moglo nazvati temom pri ovakvom načinu kristalizovanja sadržine. Prava tema, dakle onaj konačni materijal koji nalazim u sebi bez ikakvog uticaja volje, to je izvesno dinamično stanje, potpuno "ineffabilis" i potpuno neuporedivo sa sredstvima poezije. I pored toga, ima ono jednu sasvim definisanu klimu, čvrsto naznačenu vrstu sadržaja baziranog i taložećeg se na njemu. Što je ta bestelesna veza više "ineffabilis", to je veća njena moć upijanja, to je jasniji tropizam, i veće iskušenje da bude nakalemljena na materijal u kome bi se realizovala. Na primer, prva ideja mojih "Ptica" bila je određeno treperenje tapeta, pulsirajuće u tamnom vidnom polju – ništa više. To treperenje je, ipak, posedovalo visok potencijal mogućih sadržaja, ogromnu reprezentativnost, pravečnost, težnju da sobom izrazi svet. Prvi trag "Proleća" bila je slika albuma sa markama, koja blista u

centru vidnog polja, treperi nečuvenom snagom aluzija, napada tovarom nagoveštenog sadržaja. To stanje, ma koliko sadržajno siromašno, daje mi osećaj konačnosti, legitimaciju za snivanje, sigurnost u legalnost čitavog procesa. Bez tog temelja bio bih osuđen na teret sumnje, imao bih osećaj varke, proizvoljnosti i neautentičnosti onoga što stvaram. Trenutno me sve više iskušavaju neizgovorive teme. Paradoks; napetost između njihove neizgovorivosti, nevažnosti i univerzalne težnje, aspiracije predstavljanja "svega" – najjači je nagon stvaranja. Kada će te priče biti spremne za štampu, još uvek ne znam. Nesposobnost da iskoristim mrve i odlomke vremena primorava me da odložim njihovu konačnu redakciju do raspusta.