Bruno Šulc - Prodavnice Cimetove Boje

Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje

Avgust 1 U julu je moj otac odlazio u banju i ostavljao me s majkom i starijim bratom na milost i nemilost letnjih dana belih od žege i onesvešdujudih. Prevrtali smo, ošamudeni svetlom, tu veliku knjigu raspusta, čiji su svi listovi goreli sjajem i imali na dnu opojno slatko meso zlatnih krušaka. Adela se vradala u svetla jutra, kao Pomona iz vatre užarenog dana, prosipajudi iz kotarice šarenu lepotu sunca – sjajne trešnje, pune vode ispod prozračne kožice, crne višnje, čiji je miris prelazio ono što se ostvarivalo u ukusu; kajsije, u čijem se zlatnom mesu nalazila srž dugih popodneva; a pored te čiste poezije voda istovarivala je komađe mesa sa klavijaturom teledih rebara nabreklih snagom i hranljivošdu, alge povrda, kao ubijene sepije i meduze – sirovi materijal ručka sa još neformiranim i jalovim ukusom, vegetativne i zemaljske primese koje su mirisale divljinom i poljem. Kroz tamni stan na prvom spratu zidane zgrade na trgu svaki dan je skroz prolazilo leto: tišina drhtavih vazdušnih slojeva, kvadrati svetla koji su na podu snivali svoj strasni san; melodija vergla izvučena iz najdublje zlatne žile dana; dva-tri takta refrena, koji je, sviran negde na klaviru, stalno iznova, malaksavao na suncu na belim pločicama, izgubljen u vatri dubokog dana. Pospremivši, Adela je pravila hlad u sobama navlačedi platnene zavese. Tada su se boje spuštale za oktavu dublje, senka je ispunjavala sobu, kao utonulu u svetlost morske dubine, ogledajudi se još mutnije u zelenim zrcalima, a sva žega dana se odmarala na zavesama koje su se lako talasale od sanjarija podnevnih sati. Subotom popodne izlazio sam s majkom u šetnju. Iz polumraka trema ulazilo se odmah u sunčano kupanje dana. Prolaznici, hodajudi u zlatu, imali su oči sužene od žege, kao slepljene medom, a malo podignuta gornja usna otkrivala im je desni i zube. I svi koji su hodali tog zladanog dana imali su tu grimasu žege, kao da je sunce svim svojim pristalicama bilo stavilo istu masku – zlatnu masku sunčanog bratstva, i svi, koji su danas išli ulicama, susreli su se, mimoilazili, stari i mladi, deca i žene, pozdravljali su se u prolazu tom maskom, naslikanom debelom, zlatnom bojom na licu, kezili su se jedni na druge tom bahantskom grimasom – varvarskom maskom paganskog kulta. Trg je bio prazan i žut od žege, očišden od prašine vrelim vetrovima, kao biblijska pustinja. Trnoviti bagrem, izrastao iz pustoši žutog trga, ključao je nad njim svetlim lišdem, buketima plemenito raščlanjenih zelenih filigrana, kao drvede na starim goblenima. Izgledalo je kao da to drvede uzbuđuje vetar, teatralno pokredudi svoje krošnje, da bi u patetičnim pregibima pokazalo lepotu lisnatih lepeza sa srebrnastim trbuhom, kao krzna plemenitih lisica. Stari domovi, politirani vetrovima mnogih dana, zabavljali su se refleksima velike atmosfere, odjecima, uspomenama boja, razbacanim u unutrašnjosti šarene vedrine. Izgledalo je kao da su cela pokolenja letnjih dana (kao strpljivi fasaderi, koji su sa starih fasada skidali plesan maltera) skidali lažnu glazuru, iz dana u dan sve jasnije otkrivajudi pravi lik domova, fizionomiju sudbine i života, koji ih je formirao iznutra. Sada su prozori, zaslepljeni bleskom praznog trga, spavali; balkoni su ispovedali nebu svoju prazninu; otvoreni tremovi su mirisali hladovinom i vinom. Gomilica odrpanaca, koja se u uglu trga održala pred vatrenom metlom žege, opsedala je komadid zida, ispitujudi ga stalno nanovo udarcima dugmadi i novca, kao da je iz horoskopa tih metalnih kružida bilo mogude pročitati pravu tajnu zida, išaranog hijeroglifima crta i pukotina. Uostalom, trg je bio pust. Očekivalo se da de pred taj svedeni trem s vinarevim buradima u senku bagrema što se njišu stidi Samaridaninovo magarence, vođeno za povodac, a dvoje slugu de pažljivo skinuti bolesnog

čoveka sa užarenog sedla, da bi ga po senovitim stepenicama oprezno unelo na sprat koji miriše sabatom. Tako smo ja i majka putovali preko dve sunčane strane trga, vodedi naše izlomljene senke po svim kudama kao po klavirskim dirkama. Kvadrati pločnika su lagano promicali ispod naših mekih i pljosnatih koraka – jedni bledorumeni kao ljudska koža, drugi zlatni i modri, a svi pljosnati, topli, baršunasti na suncu, kao neka sunčana lica, toliko ugažena stopama pa se nisu mogla prepoznati, da su postala prijatno ništavilo. Najzad, na uglu Strijske ulice ušli smo u senku apoteke. Velika tegla sa sokom od malina u širokom prozoru apoteke simbolisala je hlad balsama, kojim se mogao umiriti svaki bol. A posle nekoliko kuda ulica ved nije bila u stanju da i dalje zadrži decorum grada, kao seljak koji, vradajudi se u rodno selo, usput skida svoju gradsku eleganciju, menjajudi se lagano, što se više približava selu, u seoskog odrpanca. Kudice predgrađa su zajedno sa prozorima tonule, uvučene u bujno i neuredno cvetanje malih vrtida. Zaboravljeni od velikog dana, bujno i tiho su rasli svakojako zelje, cvede i korov, radujudi se odmoru koji su mogli prespavati izvan vremena, na granicama beskrajnog dana. Ogromni suncokret, uzdignut na modnoj stabljici i oboleo od elefantijazisa, čekao je u žutoj žalosti poslednje tužne dane života, ugibajudi se pod hipertrofijom čudovišne korpulencije. Ali naivna dobrodeva predgrađa i cicani, prosti cvetidi stajali su bespomodni u svojim uštirkanim i belim košuljama, bez razumevanja za veliku tragediju suncokreta.

2 Zamršeni gustiš trave, korova, travuljine i čičaka bukti u vatri popodneva. Šume rojevi muva u popodnevnom dremežu vrta. Zlatno strnjište trešti na suncu, kao riđi skakavci; u obilnoj kiši vatre zriču zrikavci; mahune semenki eksplodiraju tiho, kao popci. A travnati kožuh diže se u ispupčenoj grbi-brežuljku prema ogradi, kao da se vrt u snu okrenuo na drugu stranu i njegova gruba, seljačka pleda dišu tišinom zemlje. Na tim pledima vrta, aljkava, ženska bujnost avgusta je narasla u gluve jaruge ogromnih čičaka, raširila se komadima maljavih lisnatih ploča, ogromnim jezicima mesnatog zelenila. Tamo su se te buljave prostačine čičaka bečile kao ženetine koje su široko posedale, upola prožderane sopstvenim pomahnitalim suknjama. Tamo je vrt zabadava prodavao najjevtinije grudve divljeg jorgovana, grubu kašu bokvice koja je smrdela na sapun, divlju rakiju metvice i svakojaki avgustovski bofl najgore vrste. Ali, s druge strane plota, iza tog matičnjaka leta, zaraslog u glupost poidiodenog korova, nalazilo se smetlište zaraslo u divlje trnje. Niko nije znao da je baš tamo avgust toga leta priređivao svoju veliku pagansku orgiju. Na tom smetlištu, naslonjen na plot i obrastao divljim jorgovanom, stajao je krevet kretenaste devojčice Tluje. Tako smo je svi zvali. Na gomili smeda i otpadaka, starih lonaca, papuča, krša i starudija stajao je zeleno obojen krevet, poduprt dvema ciglama, umesto jedne noge koja je nedostajala. Vazduh iznad toga krša, podivljao od žege, presecan sjajnim konjskim muvama, pobesnelim od sunca, treštao je kao od nevidljivih čegrtaljki, razdražujudi do ludila. Tluja sedi zgrčena na žutoj postelji i krpama. Njena velika glava se ježi čupercima crne kose. Lice joj se grči kao harmonika. Svaki čas grimasa plača steže tu harmoniku u hiljadu poprečnih bora, a čuđenje je ponovo isteže, izglađuje bore, otkriva pukotine sitnih očiju i vlažne desni ispod mesnate usne nalik na rilicu. Prolaze sati puni žege i dosade za vreme kojih Tluja poluglasno priča, drema, tiho gunđa i nakašljuje se. Muve u gustim rojevima sedaju na nepomičnu osobu. Ali iznenada ta gomila prljavih rita, krpa i dronjaka počinje da se miče, kao oživela od grebanja pacova koji se u njoj legu. Muve se poplašeno bude i dižu u velikom bučnom roju, punom besnog zujanja, bleskanja i trepetanja. I dok se

dronjci suljaju na zemlju i rasprštavaju po smetlištu kao poplašeni pacovi, iz njih se iskobeljava, lagano odvija jezgro, izbija srž smetlišta: polunaga i tamna kretenka krede se lagano i staje, nalik na pagansko božanstvo, na kratkim dečjim nogama, a iz vrata nabreklog od navale besa, iz pocrvenelog i od ljutine sve tamnijeg lica, na kome kao crteži procvetavaju arabeske napetih žila, otima se zverski, promukao krik, pušten iz svih bronhija i pištaljki ovih poluživotinjskih – polubožanskih grudi. Trnje, spaljeno suncem, viče, čičkovi se nadimaju i razmedu bestidnim mesom, korovima se slinavi sjajnim otrovom, a kretenka, promukla od vike, u divljem grču, s besnom žestinom, udara mesnatim grudima stablo divljeg jorgovana, koje tiho škripi pod nasrtljivošdu te raspusne pohote, zaklinjan celim tim horom bednika, na izrođenu, pagansku plodnost. Tlujina majka radi u najam domadicama, riba podove. To je mala žena, žuta kao šafran, šafranom čisti i podove, jelove stolove, klupe i sanduke koje pere po kudama sirotih ljudi. Jednom me je Adela odvela u kudu te stare Mariske. Bilo je to rano jutro, ušli smo u malu svetloplavo ofarbanu sobu, sa nabijenim glinenim podom na kome je ležalo rano sunce, svetložuto u toj jutarnjoj tišini, odmeravanoj užasnim zveketom seljačkog sata na zidu. U sanduku, na slami, ležala je glupava Mariska, bela kao platno i tiha kao rukavica, iz koje je izašla ruka. I kao da se koristi njenim snom, tišina je pričala, žuta, svetla, zla tišina, govorila je svoj monolog, svađala se, lupetala glasno i prostački. Mariskino vreme – vreme utamničeno u njenoj duši, izašlo je iz nje grozno stvarno i išlo samo kroz sobu, bučno, hučno, pakleno, sve vede u svetlom dutanju jutra i glasnog mlina-sata, kao rđavo brašno, sipkavo brašno, glupo brašno ludaka.

3 U jednoj od tih kudica, optočenoj letvicama mrke boje, utonuloj u bujno zelenilo vrtida, stanovala je tetka Agata. Ulazedi k njoj, prolazili smo u vrtu pored šarenih staklenih kugli nataknutih na motke, ružičastih, zelenih i ljubičastih, u kojima su bili ukleti svi svetli i sjajni svetovi, kao one idealne i sredne slike zatvorene u nedostižno savršenstvo sapunskih mehurova. U polutamnom tremu sa starim kopijama uljanih slika oslepelim od starosti, koje je plesan izjela, otkrivali smo poznati nam miris. U tom poverljivom starom mirisu nalazio se u neobičnoj prostoj sintezi život tih ljudi, destilat rase, vrsta krvi i tajna njihove sudbine, nevidljivo uključen u svakodnevno prolaženje njihovog sopstvenog, posebnog vremena. Stara, mudra vrata, čiji su tamni uzdasi puštali te ljude unutra i napolje, dutljivi svedoci ulaženja i izlaženja majke, kderi i sinova – otvorila su se nečujno kao vrata ormana i mi smo ušli u njihov život. Sedeli su kao u senci svoje sudbine i nisu se branili – prvim nespretnim gestovima odali su nam svoje tajne. Zar nismo bili krvlju i sudbinom u srodstvu sa njima? Soba je bila tamna i baršunasta od plavih tapeta sa zlatnim šarama, ali je odjek plamenog dana i ovde još drhtao mesingom na okvirima slika, na bravama i zlatnom lišdu, iako je bio propušten kroz gusto zelenilo vrta. Kraj zida se digla tetka Agata, velika i bujna, okruglog i belog mesa, istačkana crvenom rđom pega. Seli smo kraj njih, kao na ivicu njihove sudbine, malo postiđeni tom bespomodnošdu, sa kojom su nam se predali bez uslova, i pili smo vodu sa ružinim sokom, u kome sam našao nešto kao najdublju esenciju te vrele sudbine. Tetka je jadikovala. To je bio osnovni ton njenih razgovora, glas tog belog i plodnog mesa, koji kao da je lebdeo izvan granica njene osobe, što se jedva slobodno držala u celini, u okvirima individualne forme, i čak i u toj celini ved umnožene, spremne da se raspadne, razgrana, raspe u porodicu. Bila je to plodnost skoro iskonska, ženstvenost lišena kočnica i bolesno bujna. Izgledalo je kao da sama aroma muškosti, miris duvanskog dima, momačka dosetka može da da impuls toj raspaljenoj ženstvenosti za razvratni porođaj bez oplođenja. I zapravo sve njene žalbe na muža, na poslugu, njene brige o deci bile su samo kapricioznost i durenje nezadovoljene plodnosti,

nastavak one grube, ljutite i plačne koketerije, kojom je uzalud kušala svog muža. Ujak Marek, mali, pogrbljen, lica bez pola, sedeo je u svom sivom bankrotstvu, pomiren sa sudbinom, u senci beskrajnog prezira, u kome kao da se odmarao. U njegovim sivim očima tinjao je daleki sjaj vrta, razapet u prozoru. Ponekad je slabim pokretom pokušavao da se ogradi od nečega, da se odupre, ali je talas ženstvenosti koji je sam sebi bio dovoljan odbacivao taj gest bez značenja, trijumfalno prolazio pored njega i svojim širokim potokom zalivao slabe drhtaje muškosti. Bilo je nečeg tragičnog u toj aljkavoj i neumerenoj plodnosti, bila je neka beda kreature koja se bori na granici ništavila i smrti, bio je neki heroizam ženstvenosti koja trijumfuje plodnošdu, čak i nad sakatošdu prirode, nad nedovoljnošdu muškarca. Ali potomstvo je davalo za pravo toj materinskoj panici, tome ludilu rađanja, koje se iscrpljivalo u neuspelim plodovima, u efemernoj generaciji fantoma bez krvi i lica. Ušla je Lucija, srednja, sa preterano rascvetalo i dozrelom glavom na dečijem, punačkom telu belog i nežnog mesa. Pružila mi je lutkastu ruku, koja kao da je tek napupela i odjednom je sva procvetala u licu, kao božur, prelivajudi se rumenom punodom. Nesredna zbog svojih crvenjenja, koja su bestidno govorila o tajnama menstruacije, zatvarala je oči i crvenela još više pri dodiru najravnodušnijeg pitanja, jer je svako sadržavalo tajnu aluziju na njeno preosetljivo devičanstvo. Najstariji rođak, Emil, svetloplavih brkova, lica koje je izgledalo kao da je život sa njega sprao svaki izraz, šetao se ovamo i onamo po sobi, s rukama u džepovima naboranih pantalona. Njegova elegantna i skupocena odeda nosila je pečat egzotičnih zemalja iz kojih se bio vratio. Njegovo lice, uvelo i mutno, izgledalo je kao da iz dana u dan zaboravlja na sebe, da postaje prazan, beo zid sa bledom mrežom žila, u kojima su se kao crte na izbrisanoj mapi uplitale uspomene ovog burnog i upropašdenog života, koje su se gasile. Bio je majstor kartaških veština, pušio je duge, plemenite lule i čudno mirisao mirisom dalekih zemalja. Sa pogledom koji je lutao po davnim uspomenama pričao je čudne anegdote, koje su se na izvesnoj tački naglo prekidale, raspadale i rasipale u ništa. Pratio sam ga čežnjivim pogledom, želedi da obrati pažnju na mene i da me izbavi od muka dosade. I u samoj stvari učinilo mi se da je namignuo na mene, izlazedi u drugu sobu. Požurio sam za njim. Sedeo je nisko na maloj stoličici, s kolenima koja su bila skoro u visini glave, delave kao bilijarska kugla. Izgledalo je kao da samo odelo leži, naborano, zgužvano, prebačeno preko fotelje. Njegovo lice je bilo kao dah lica – trag što ga je nepoznati prolaznik ostavio u vazduhu. U bledim, plavo emajliranim rukama držao je novčanik u kome je nešto posmatrao. Iz magle lica se s naporom pojavila ispupčena beonjača belog oka, mamedi me šeretskim namigivanjem. Osedao sam prema njemu nesavladljivu simpatiju. Uzeo me je među kolena i mešajudi spretnim rukama fotografije, pokazivao mi je slike golih žena i dečaka u čudnim položajima. Stajao sam naslonjen bokom na njega i posmatrao ta fina ljudska tela dalekim, odsutnim pogledom, dok fluid nejasnog uzbuđenja, od koga se naglo uzmutio vazduh, nije dopro do mene i prošao me drhtajem nemira, talasom naglog shvatanja. Ali za to vreme ta maglica osmeha, koja se nazirala ispod njegovog mekog i lepog brka, začetak požude, koja je na njegovoj slepoočnici nabrekla žilom kucavicom, napetost koja je izvesno vreme držala usredsređene njegove crte – ponovo je pala u ništavilo, a lice se udaljilo, zaboravilo na sebe, razišlo se.

Iskušenje 1 Ved tada naš grad je sve više padao u hronično sivilo sumraka, obrastao u lišajeve senki po ivicama, meku plesan i mahovinu boje grožđa.

Tek razvijen iz mrkih dimova i jutarnjih magli – dan se odmah menjao u nisko, dilibarsko podne, za trenutak postajao proziran i zlatan kao tamno pivo, da posle toga siđe pod mnogokratno raščlanjenje, fantastične svodove šarenih i prostranih nodi. Stanovali smo na trgu, u jednoj od onih tamnih kuda pustih i slepih fasada, koje je tako teško međusobno razlikovati. To je bio povod stalnih grešaka. Jer ušavši jednom u pogrešan trem na pogrešne stepenice, obično se upadalo u pravi lavirint tuđih stanova, hodnika, neočekivanih izlaza na tuđa dvorišta i zaboravljalo o prvom cilju ekspedicije, da bismo se posle mnogo dana, vradajudi se sa stranputica čudnih i spletenih doživljaja, jednog sivog osvita usred griže savesti setili roditeljske kude. Pun velikih ormana, dubokih otomana, bledih lustera i jevtinih veštačkih palmi, naš stan je postajao sve zanemareniji usled majčine lenjosti, koja je sve vreme provodila sededi u dudanu, i aljkavosti vitkonoge Adele, koja je nenadziravana ni od koga provodila dane pred ogledalima na širokom toaletu, ostavljajudi svuda tragove u obliku iščešljane kose, češljeva, bačenih papuča i steznika. Stan nije imao određeni broj soba, jer se nije pamtilo koliko je od njih bilo iznajmljeno drugim stanarima. Često je slučajno otvarana poneka od tih zaboravljenih soba i nalažena prazna; stanar se bio davno iselio, a u mesecima nedirnutim fiokama pravljena su neočekivana otkrida. U donjim sobama su stanovali pomodnici i često u nodi su nas budili njihovi jauci, koje su ispuštali pod uticajem košmarnih snova. Zimi je napolju još bila gluva nod kad je otac silazio u te hladne i tamne sobe, plašedi svedom stada senki pred sobom, koje su sa obe strane bežale po podu i zidovima; išao je da iz kao kamen tvrdog sna budi spavače koji su teško hrkali. U svetlosti ostavljene svede lenjo su se izvlačili iz prljave postelje, isturali, sedajudi na krevetima, bose i ružne noge i sa čarapom u rukama se još jedan trenutak predavali uživanju zevanja – zevanja produženog do čulnog uživanja, do bolesnog grča nepca, kao pri jakom povradanju. U uglovima su nepomično stajale velike bubašvabe, povedane sopstvenom senkom, kojom je svaku od njih opteredivala sveda i koja ih nije napuštala ni onda kada bi koji od tih pljosnatih, bezglavih trupova iznenada počinjao juriti neverovatnim, paukovim begom. U to vreme je moj otac počeo poboljevati. Dešavalo se ved prvih nedelja te rane zime da je cele dane provodio u krevetu, okružen bočicama, pilulama i trgovačkim knjigama, koje su mu donošene iz dudana. Gorki miris bolesti taložio se na dnu sobe čije su tapete gustele tamnijim spletom arabesaka. Uveče, kad bi majka dolazila iz dudana, bivao je uzbuđen i sklon svađi, prebacivao joj je netačnost u vođenju računa, dobijao crvene pečate na licu i padao u vatru do neuračunljivosti. Sedam se da sam ga jednom, probudivši se kasno nodu iz sna, ugledao kako u košulji i bos trči ovamo i onamo po kožnom otomanu, dokumentujudi na taj način svoju ljutnju pred bespomodnom majkom. Drugih dana je bio miran i koncentrisan i potpuno utonuo u svoje knjige, duboko zalutao u lavirinte zamršenih računa. Vidim ga u svetlosti čađave lampe, kako čuči među jastucima, ispod velikog izrezbarenog uzglavlja kreveta, sa ogromnom senkom glave na zidu, kako se njiše u bezglasnom razmišljanju. Ponekad bi izronio iz tih računa, kao da je hteo da udahne vazduh, otvarao je usta, neprijatno mljackao jezikom, koji je bio suv i gorak, i bespomodno se osvrtao, kao da nešto traži. Tada se dešavalo da s kreveta tiho otrči u ugao sobe, pod zid, na kome je visio poverljiv instrument. Bila je to neka vrsta klepsidre ili velike staklene boce, podeljene na unce i napunjene tamnom tečnošdu. Moj otac se spajao sa tim instrumentom dugim gumenim crevom, nalik na uvijenu, bolesnu

pupčanu vrpcu, i tako spojen sa žalosnim aparatom – postajao nepomičan i koncentrisan, oči su mu tamnele, a na bledunjavom licu se pojavljivao izraz patnje ili nekog prestupničkog uživanja. Zatim su opet dolazili dani tihog, napregnutog rada, isprepletanog samotnim monolozima. Dok bi tako sedeo u svetlu stone lampe, među jastucima velikog kreveta, a gornji deo sobe rastao u senci abažura, koji ga je sjedinjavao sa velikom stihijom gradske nodi iza prozora – osedao je, ne gledajudi, da ga prostranstvo obrasta pulsirajudom gustinom tapeta, punom šapata, šištanja i šušketanja. Slušao je, ne gledajudi tu zaveru punu značajnih namigivanja, razvijanih u cvedu ušnih školjki koje su slušale i tamnih usta koja su se smeškala. Tada bi prividno još jače tonuo u rad, brojao i sabirao, bojedi se da otkrije gnev koji je rastao u njemu i boredi se sa iskušenjem da sa iznenadnim krikom besno jurne u suprotnom pravcu i zgrabi punu pregršt tih arabeski, tih buketa očiju i ušiju, koje je nod pustila iz sebe i koje su rasle i množile se, izmamljujudi sve nove i nove šibljike i krakove iz materinskog pupka mraka. Umirivao se tek kad bi sa osekom nodi tapete počinjale venuti, savijati se, gubiti lišde i cvetove, jesenje se proređivati, propuštajudi daleko svitanje. Tada bi, usred cvrkuta ptica sa tapeta, u žuti zimski osvit usnuo na nekoliko sati gustim, crnim snom. Ved danima, nedeljama, kad je izgledalo da je utonuo u komplikovane konto-kurente – njegova misao se potajno upuštala u lavirinte sopstvenih unutrašnjosti. Zadržavao bi dah i osluškivao. I kad bi se njegov pogled vradao pobledeo i mutan iz tih dubina on bi ga umirivao osmehom. Još nije verovao i odbacivao je kao apsurd te zahteve, te predloge, koji su navaljivali na njega. Danju su to bila kao neka razmišljanja i ubeđivanja, duga, jednolična rasuđivanja vođena poluglasno i puna humorističkih interludija, šeretskih natezanja. Ali nodu su ti glasovi bili strasniji. Zahtev se vradao sve ranije i glasnije. Čuli smo kako razgovara s bogom, kao da moli za nešto i brani se od nečega, što je uporno traženo i zahtevano. Dok se jedne nodi taj glas nije digao pretedi i nesavladljivo, zahtevajudi da ga posvedoči svojim ustima i utrobom. Čuli smo kako je duh ušao u njega, kako se diže iz kreveta, dug i sve vedi proročkim gnevom, davedi se bučnim rečima, koje je izbacivao kao mitraljez. Čuli smo tutnjavu borbe i očev jauk, jauk titana slomljenog bedra, koji se još podsmeva. Nikada nisam video starozavetne proroke, ali ugledavši ovog čoveka, oborenog božjim gnevom, široko raskrečenog nad ogromnim porculanskim nokširom, zaslonjenog vihorom ruku, oblakom očajničkih lomatanja, nad kojima se još više dizao njegov glas, tuđ i tvrd – shvatio sam božji gnev svetih muževa. Bio je to dijalog strašan kao govor gromova. Lomatanja njegovih ruku su kidala nebo na komađe, a u pukotinama se pojavljivalo Jehovino lice, puno gneva i bljujudi psovke. Ne gledajudi, video sam ga, strašnog Demijurga, kako ležedi na tami kao na Sinaju, naslonivši se modnim rukama na karniše zavesa, prislanja ogromno lice uz gornja okna prozora, na kojima je pljosnato ležao njegov čudovišno mesnat nos. Slušao sam mu glas u prekidima proročanske tirade moga oca, slušao to snažno režanje napudenih usana, od koga su drhtala okna, mešajudi se sa eksplozijama zakletvi, jadikovki, pretnji moga oca. S vremena na vreme glasovi su se utišavali i tiho se grčili kao daskanje vetra u modnom kaminu, čas opet eksplodirali velikom bučnom galamom, burom izmešanih jecaja i psovki. Iznenada se prozor otvorio tamnim zevom i plahta mraka prođe kroz sobu. U svetlu munje ugledao sam oca u rublju koje je lepršalo oko njega, kako uz strašne psovke snažnim pljuskom prosipa sadržinu nokšira kroz prozor u nod što je šumela kao školjka.

2 Moj otac je lagano nestajao, naočigled svih. Zgrčen pod velikim jastucima, sa divlje naježenim čupercima sede kose, razgovarao je poluglasno sa samim sobom, sav utonuo u neke komplikovane unutrašnje afere. Moglo je izgledati da se njegova ličnost raspala na mnoštvo posvađanih i suprotnih ja, jer se glasno svađao sa samim sobom, uporno i strasno pregovarao, ubeđivao i molio, a onda je opet izgledalo kao da predsedava skupu mnogobrojnih interesenata, koje je sa najvedom usrdnošdu i leporečivošdu pokušavao da pomiri. Ali svaki put ti bučni sastanci, puni vatrenih temperamenata, na kraju bi se rasturali usred psovki, grdnji i uvreda. Zatim je došao period nekog smirenja, unutrašnjeg spokojstva, blage duševne vedrine. Opet su veliki folijanti bili rašireni po krevetu, po stolu, po podu i neki benediktinski mir rada ležao je u svetlu lampe nad belom posteljinom kreveta, nad pognutom sedom glavom moga oca. Ali kad bi se majka kasno uveče vradala iz radnje, otac bi živahnuo, pozivao bi je k sebi i s ponosom pokazivao sjajne, šarene slike kojima je bio brižljivo izlepio stranice glavne knjige. Tada smo svi primetili da je otac počeo iz dana u dan da se smanjuje kao orah, koji se suši u ljusci. To nestajanje ni u kom slučaju nije pratilo i slabljenje snage. Naprotiv, stanje njegova zdravlja, raspoloženje, pokretljivost pre je izgledalo kao da se popravljaju. Sada se često glasno i cvrkutavo smejao, prosto se zanosio od smeha, ili je kucao u krevet i sam sebi odgovarao »molim« u raznim intonacijama, po čitave sate. S vremena na vreme je silazio sa kreveta, penjao se na orman i čučedi pod tavanicom sređivao nešto među starudijom, punom rđe i prašine. Ponekad bi sebi namestio dve stolice jednu prema drugoj i upirudi se rukama na naslonjače, ljuljao se nogama napred i natrag, tražedi sjajnim očima u našim licima izraze divljenja i ohrabrenja. Sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio. Ponekad se nodu u prozoru spavaonice javljalo lice bradatog Demijurga, obliveno tamnim purpurom bengalske svetlosti, i trenutak dobrodudno posmatralo čoveka koji je duboko spavao i čije je melodično hrkanje, tako je izgledalo, putovalo daleko po nepoznatim prostranstvima svetova sna. Za dugih, polutamnih popodneva te kasne zime moj otac je s vremena na vreme upadao na cele sate u zakutke gusto pretrpane stvarima, uporno tražedi nešto. I često se događalo za vreme ručka, kad bismo svi seli za sto, da oca nije bilo. Tada bi majka dugo morala vikati: »Jakube!« i udarati kašikom o sto, pre no što bi izašao iz nekog ormana, oblepljen krpama paučine i prašine, besvesna pogleda utonulog u komplikovane, a samo njemu znane probleme, koji su ga mučili. Ponekad bi se popeo na karnišu i zauzimao nepokretan stav tačno nasuprot velikog ispunjenog kraguja, koji je s druge strane prozora visio na zidu. U tom nepokretnom, čučedem položaju, zamagljena pogleda i lukavo nasmejana izraza lica ostajao bi čitave sate, da iznenada, kad bi neko ušao, zalupa rukama kao krilima i zakukuriče kao petao. Prestali smo da obradamo pažnju na ta osobenjaštva, u koja je iz dana u dan sve više upadao. Oslobođen skoro sasvim telesnih potreba, ne uzimajudi nedeljama hranu, svakim danom je sve dublje tonuo u zamršene i čudne afere, za koje mi nismo imali razumevanja. Gluv na naša ubeđivanja i molbe, odgovarao bi odlomcima svog unutrašnjeg monologa, čiji tok ništa spolja nije bilo u stanju da

pomuti. Večito zauzet nečim, bolesno živahan, sa crvenim pečatima na suvim obrazima, nije nas primedivao i previđao nas je. Bili smo navikli na njegovu neškodljivu prisutnost, na njegovo tiho pričanje sa samim sobom, na to detinje cvrkutanje, utonulo u samo sebe, čiji su trileri nekako prolazili preko margina našeg vremena. Tad je ved nestajao na mnogo dana, devao se nekuda po zabačenim kutcima stana i nemogude ga je bilo nadi. Postepeno su ti nestanci prestali da prave utisak na nas, navikli smo na njih i kada bi se posle mnogo dana opet pojavljivao, nekoliko coli manji i mršaviji, to ne bi za duže vreme zadržalo našu pažnju. Prosto, prestali smo da računamo s njim, toliko se bio udaljio od svega što je ljudsko i stvarno. Čvor po čvor se odvezivao od nas, tačku po tačku je gubio veze koje su ga vezivale sa ljudskom zajednicom. Ono što je još bilo ostalo od njega, ono malo telesnog omotača i ona pregršt besmislenih osobenjaštava – mogli su nestati jednog dana, isto onako neprimedeni kao siva gomilica smeda, koja se skupljala u uglu, i koju je Adela svaki dan iznosila na đubrište.

Ptice

Stigli su žuti zimski dani puni dosade. Riđu zemlju pokrivao je pocepan, olinjao, prekratak snežni pokrivač. Bio je nedovoljan za mnoge krovove i ovi su stajali crni ili zarđali, strehe od šindre i biblijski kovčezi, krijudi u sebi čađava prostranstva tavana – crne, ugljenisane katedrale, naježene rebrima rogova, slemenjača i greda – tamna pluda zimskih vetrova. Svaki osvit je otkrivao nove dimnjake i badže, izrasle u nodi, izduvane od nodnog vetra, crne pištaljke đavolskih orgulja. Dimničari nisu mogli da se odbrane od vrana, koje su nalik na živo crno lišde uveče opsedale grane drveda kraj crkve, ponovo se dizale, lupajudi krilima, da najzad padnu na odmor, svaka na određeno mesto i na određenu granu, a u zoru su odletale u velikim jatima – oblaci čađi, komadi garevine, talasavi i fantastični, prljajudi treperavim graktanjem mutnožute pruge osvita. Dani su otvrdli od zime i dosade, kao prošlogodišnje vekne hleba. Načinjani su tupim noževima, bez apetita, s lenjom sanjivošdu. Otac ved nije više izlazio iz kude. Ložio je pedi, proučavao nikada ispitanu suštinu vatre, probao slani, metalni ukus i dimljeni miris zimskih vatara, hladno milovanje salamandri, koje su lizale sjajnu čađ u grlu dimnjaka. Sa uživanjem je tih dana vršio sve popravke u gornjim delovima sobe. U bilo koje doba dana mogao se videti kako zgrčen na vrhu lestvica – nešto majstoriše oko tavanice, oko karniša visokih prozora, oko kugli i lanaca visedih lampi. Po običaju molera služio se merdevinama kao ogromnim štulama i osedao se dobro u toj ptičjoj perspektivi, u blizini nafarbanog neba, arabeski i ptica sa tavanice. Od problema praktičnog života udaljavao se sve više. Kad bi majka, puna brige i straha zbog njegovog stanja, pokušavala da ga uvuče u razgovor o poslovima, o isplati najbližeg »ultimo«, on bi je slušao rasejano, pun nemira i sa drhtajima na odsutnom licu. I dešavalo se da bi je naglo prekinuo preklinjudim gestom ruke, da bi otrčao u ugao sobe, prislonio uvo na pukotinu na podu i sa podignutim kažiprstima obe ruke, koji su izražavali najvedu važnost ispitivanja – osluškivao. Tada još nismo shvatali tužnu pozadinu tih osobenjaštava, žalosnog kompleksa, što je dozrevao u dubini. Majka nije imala nikakvog uticaja na njega, ali je zato neobično poštovanje i pažnju ukazivao Adeli. Spremanje sobe je za njega bila velika i važna ceremonija, i nikad nije propuštao da bude svedok toga, pratedi s mešavinom straha i blaženog drhtanja sve Adeline manipulacije. Svim njenim delatnostima je pripisivao dublje, simbolično značenje. Kad bi devojka mladim i smelim pokretima vukla četku na dugoj dršci po podu, to je bilo skoro iznad njegove modi. Iz njegovih očiju su se tada lile suze, lice mu se zacenjivalo od tihog smeha, a telo mu je tresao slatki grč orgazma. Njegova

osetljivost na golicanje išla je do ludila. Dovoljno je bilo da Adela pruži prema njemu prst sa pokretom koji je označavao golicanje i on bi ved u divljem strahu bežao kroz sve sobe, lupajudi za sobom vratima, da najzad u poslednjoj potrbuške padne na krevet i previja se u grčevima smeha pod uticajem same unutrašnje predstave kojoj nije mogao da se odupre. Zahvaljujudi tome, Adela je imala skoro neograničenu vlast nad ocem. U to vreme smo prvi put primetili kod oca interesovanje za životinje. U početku je to bila strast lovca i umetnika istovremeno, bila je možda takođe i dublja, zoološka simpatija bida prema srodnim, a tako različitim formama života, eksperimentisanje u neisprobanim registrima života. Tek u kasnijoj fazi ta stvar je uzela neobičan, komplikovan, duboko grešan i protivprirodan obrt, kojeg je bolje bilo ne izvlačiti na svetlost dana. Počelo je to od ležanja na ptičjim jajima. Ulažudi veliki trud i novac, nabavljao je otac iz Hamburga, Holandije, iz afričkih zooloških stanica oplođena ptičja jaja, na kojima je nasađivao ogromne belgijske kokoške. Bio je to veoma zanimljiv postupak i za mene – to izleganje pilida, pravih čudovišta po obliku i boji. U tim čudovištima, fantastičnih kljunova, koji su se odmah po rođenju široko otvarali proždrljivo šištedi čeljustima grla, u tim gušterima nežnog, nagog tela grbavaca, nije mogude bilo prepoznati – budude paunove, fazane, tetrebe i kondore. Smešten u kotarice, u vatu, taj zmajev nakot dizao je na tankim šijama glave, zarasle u belinu, cviledi bezglasno nemim grlima. Moj otac je išao duž polica u zelenoj kecelji, kao vrtar duž staklenih leja sa kaktusima i vabio iz ništavila te slepe mehure, u kojima je pulsirao život, te bedne trbuhe, koji su spoljni svet primali samo u obliku jela, te izrasline života, što su pipajudi puzile ka svetlu. Nekoliko nedelja kasnije, kad su se ti slepi pupoljci otvorili prema svetlu, sobe su se ispunile šarenim žagorom, treptavim cvrkutom svojih novih stanara. Spuštali su se na karniše zavesa, opšivnice ormana, gnezdili se u gustišu cinkanih grana i arabesaka mnogostrukih visedih lampi. Kad je otac studirao velike ornitološke priručnike i prevrtao šarene tablice, izgledalo je kao da te pernate fantazme poledu iz njih i pune sobu šarenom lupom krila, komađem purpura, krpama safira, bakarne rđe i srebra. Za vreme hranjenja činile su na podu šarenu talasavu leju, živi dilim, koji se pri nečijem neopreznom ulazu rasturao na pokretne cvetove, koji su lupali krilima u vazduhu, da se na kraju porazmeštaju u gornjim regionima sobe. U pamdenju mi je naročito ostao jedan kondor, ogromna ptica gola vrata, smežurana lica prepuna izraslina. Bio je to lepršavi asketa, budistički lama, pun nepokolebljivog dostojanstva u celom držanju, koji se upravljao po gvozdenom ceremonijalu svog velikog roda. Kad je sedeo nasuprot ocu, nepomičan u svojoj monumentalnoj poziciji prastarih egipatskih božanstava, sa okom prevučenim beličastom opnom, koju je sa strane navlačio na zenice, da bi se u potpunosti zatvorio u kontemplaciji svoje dostojanstvene samode – sa svojim kamenim profilom ličio je na starijeg brata moga oca. Ista materija tela, stegna i zbrčkane tvrde kože, isto sasušeno i koščato lice, iste, duboke, očne duplje koje su postale nalik na rogove. Čak i ruke, snažnih članaka duge, mršave očeve šake, s ispupčenim noktima, imale su svoj analogon u kondorovim kandžama. Nisam mogao da se oslobodim utiska, videdi ga tako uspavana, da imam pred sobom mumiju – sasušenu i zato smanjenu mumiju moga oca. Mislim da ni majčinoj pažnji nije izmakla ta neobična sličnost, iako nikad nismo pokretali tu temu. Karakteristično je da je kondor upotrebljavao isti nodni sud koji je upotrebljavao i moj otac. Ne zadržavajudi se samo na izleganju sve novih i novih primeraka, moj otac je priređivao ptičje svadbe na tavanu, slao je svata, privezivao u otvorima i rupama tavana privlačne, čežnjive verenike i postigao ustvari to da je krov naše kude, ogromni, šiljati krov od šindre, postao prava ptičja gostionica. Nojev kovčeg, na koji su sletale sve vrste krilatih stvorenja iz dalekih krajeva. Čak dugo vremena posle likvidacije ptičjeg domadinstva u ptičijem svetu se sačuvala ta tradicija naše kude i za

vreme prolednih seoba često su se na krov spuštala čitava mnoštva ždralova, pelikana, paunova i svakojakih ptica. Taj poduhvat je međutim ubrzo – posle kratkog perioda sjaja – dobio tužni obrt. Uskoro se pokazalo da je neophodno premestiti oca u dve sobe u potkrovlju, koje su služile kao skladište stareži. Odande je ved od ranog jutra dopiralo smešano kliktanje ptičjih glasova. Drvene kutije soba na tavanu, potpomagane rezonansom krovnog prostora, treštale su od šuma, lupe krila, pevanja, mamljenja i klokota. Tako smo oca za nekoliko nedelja izgubili iz vida. Samo bi retko silazio u stan i tada smo mogli primetiti da je izgledao kao da se smanjio, omršaveo i skupio. Ponekad bi zaboravivši gde je, skakao sa stolice kraj stola i lupajudi rukama kao krilima, otegnuto pevao, a oči bi mu se prevlačile belom maglinom. Zatim bi se, zastiđen, smejao zajedno sa nama i pokušavao da taj incident okrene na šalu. Jednom za vreme generalnog spremanja neočekivano se u očevom ptičijem carstvu pojavila Adela. Pojavivši se na vratima, počela je da lomi ruke nad smradom, koji se dizao u vazduhu, i nad gomilama izmeta, koji je pokrivao pod, stolove i nameštaj. Odlučivši se brzo, otvorila je prozor, posle čega je uz pomod duge četke celu ptičju masu naterala u sumanuto kruženje. Podigla se paklena magla perja, krila i piske, u kojoj je Adela, nalik na razbesnelu Menadu, zatvorena u krug domašaja svoga štapa, igrala igru uništenja. Zajedno sa ptičjom gomilom, lupajudi rukama, pokušavao je preplašeno da se digne u vazduh i moj otac. Krilata magla se lagano proređivala, dok na kraju na bojištu nije ostala sama Adela, iscrpena, zaduvana i moj otac zbunjena i zastiđena izraza lica, spreman da prihvati svaku kapitulaciju. Trenutak kasnije moj otac je silazio sa stepenica svoga dominijuma – slomljen čovek, kralj izgnanik, koji je izgubio presto i vladavinu.

Manekeni

To ptičje preduzede moga oca bila je poslednja eksplozija šarenila, poslednji sjajni kontramarš fantazije, koji je taj nepopravljivi improvizator, taj mačevalac mašte poveo na šančeve i opkope jalove i prazne zime. Tek danas shvatam samotno junaštvo s kojim je on sam objavio rat beskrajnoj stihiji dosade koja je mučila grad. Lišen svake pomodi, bez priznanja s naše strane, taj čudni čovek branio je stvar poezije. Bio je čudesan mlin u čije mudnjake su padale mekinje praznih sati, da u njegovim žlebovima procvetaju svim bojama i mirisima istočnog korenja. Ali, navikli na sjajno mađioničarstvo tog metafizičkog magičara, bili smo skloni da se upoznajemo sa vrednošdu njegove suverene magije, koja nas je spasavala od letarga praznih dana i nodi. Adeli niko ništa nije prebacio za njen besmisleni i tupi vandalizam. Naprotiv, osedali smo neko nisko zadovoljstvo, sramnu satisfakciju što je ukrodeno ovo preobilje u kome smo lakomo uživali, dok se nismo zasitili, da bismo se posle perfidno izvukli od odgovornosti za njega. A možda je u toj izdaji bilo i tajnog poklona upudenog pobednici Adeli, kojoj smo pripisivali neku misiju i posledništvo sile višeg reda. Izdat od svih, otac se bez borbe povukao sa mesta svoje nekadašnje slave. Ne ukrstivši špade, predao je u neprijateljske ruke domen svog nekadašnjeg sjaja. Dobrovoljni izgnanik se povukao u praznu sobu na kraju trema i ušančio u samodu. Zaboravili smo na njega. Ponovo nas je sa svih strana opkolilo tužno sivilo grada, procvetavajudi u prozorima tamnim lišajem osvita, parazitskom gljivom sumraka, koji su prerastali u meko krzno dugih zimskih nodi. Sobne

tapete, lako olabavljene za vreme onih dana i otvorene za šarene letove one krilate gomile, ponovo su se zatvorile u same sebe, zgusnule uplidudi se u monotoniju gorkih monologa. Lampe su pocrnele i uvele kao stare bodlje i drač. Sada su visile otupele i svadljive, tiho zveckajudi kristalidima stakla kad bi neko pipajudi prolazio kroz sumrak sobe. Uzalud je Adela u sve krakove tih lampi postavila šarene svede, jadni surogat, bledu uspomenu sjajnih iluminacija, kojim su još nedavno cvetali njihovi vrtovi. Ah! Kuda se delo to cvrkutavo pupljenje, to žurno i fantastično zametanje plodova u buketima tih lampi, iz kojih su kao iz čarobnih torti uz prasak poletale krilate fantazme, razbijajudi vazduh na talije magičnih karata, rasipajudi ih u šaren pljesak, prepun gustih krljušti lazura, paunovog, papagajskog zelenila, metalnih odsjaja, izvlačedi u vazduhu linije i arabeske, treptave tragove letova i kruženja, razvijajudi šarene lepeze zamahnutih krila koji su se održavali još dugo posle preleta u bogatoj i sjajnoj atmosferi. Još i sada su se u dubini posivele aure krili odjeci i mogudnosti šarenih blesaka, ali niko nije flautom bušio, svrdlom uznemiravao pomudene slojeve vazduha.

Te nedelje su proticale u znaku čudne sanjivosti. Kreveti po ceo dan nezastrti, pretrpani posteljinom izgužvanom i uvaljanom od teških snova, stajali su kao duboke lađe spremne da otplove u mokre i složene lavirinte neke crne Venecije bez zvezda. U gluvo jutro Adela nam je donosila kafu. Lenjo smo se odevali u hladnim sobama, pri svetlu svede koja se mnogokratno ogledala u crnim oknima prozora. Ta jutra su bila puna smušenog kretanja, dugog traženja po raznim fiokama i ormanima. Po celom stanu se čulo šljapkanje Adelinih papučica. Kalfe su palile fenjere, uzimale iz majčinih ruku ključeve od radnje i izlazile u gust, uzvitlani mrak. Majka nije mogla da izađe nakraj s toaletom. Svede su dogorevale u svednjaku. Adela bi se zamajala negde u dalekim sobama ili na tavanu, gde je prostirala rublje. Nemogude je bilo dozvati je. Još mlada, mutna i prljava vatra u pedi lizala je hladne, sjajne izrasline čađi u grlu dimnjaka. Sveda se gasila, soba je tonula u mrak. S glavama na stolnjaku, između ostataka doručka padali smo poluodeveni u san. Ležedi licima na krznenom trbuhu mraka, otplivali bismo na njegovom talasavom dahu u bezzvezdano ništavilo. Budilo nas je šumno Adelino spremanje. Majka nije mogla da izađe nakraj sa toaletom. Pre no što bi završila sa češljanjem, pomodnici su se vradali na ručak. Mrak na trgu je dobijao boju zladanog dima. U jednom trenutku iz tog dimnog meda, iz tih mutnih dilibara, mogle su se razviti boje najlepšeg popodneva. Ali sredni trenutak je prolazio, amalgam osvita je precvetavao, narasli ferment dana, skoro ved završen, ponovo je padao u nemodno sivilo. Sedali smo za sto, pomodnici su trljali ruke crvene od hladnode i, iznenada, proza njihovih razgovora donosila je odjednom puni dan, sivi i prazni utorak, dan bez tradicije i bez lika. Ali kada se na stolu javljala činija sa ribom u staklastim pihtijama, dve velike ribe koje su ležale jedna pored druge, glavama prema repovima kao figura zodijaka, raspoznavali smo u njima grb toga dana, kalendarski amblem bezimenog utorka, i žurno smo ga delili između sebe, puni olakšanja, što je dan u njemu našao svoj lik. Pomodnici su ga jeli pobožno, s dostojanstvom kalendarske ceremonije. Miris bibera se širio po sobi. A kad bismo hlebom pokupili ostatak pihtija sa svojih tanjira, u mislima pretresajudi heraldiku slededih dana u nedelji, a u činiji bi ostale samo glave sa iskuvanim očima – svi bismo osedali da je dan savladan zajedničkim snagama i da se sa ostatkom više nije računalo. Ustvari sa tim ostatkom koji joj je bio predat na milost i nemilost, Adela se nije mnogo cifrala. Uz lupu lonaca i pljuskove hladne vode energično je likvidirala tih nekoliko sati do sumraka, koje bi majka prespavala na otomanu. Za to vreme je u trpezariji ved pripreman dekor večeri. Polda i Paulina, švalje, širile bi se u njoj sa rekvizitima svoga faha. Uneta na njihovim ramenima, ulazila bi u sobu dutljiva, nepokretna gospođa od dlaka i krpa s drvenom kuglom mesto glave. Ali postavljena u ugao, između vrata i pedi, ta tiha dama postajala je gospodar situacije. Iz svoga ugla, stojedi mirno, dutke je nadzirala rad devojaka. Puna kriticizma i nemilosti primala je njihovo obigravanje i umiljavanja, s

kojim su se spuštali pred njom na kolena, meredi delove haljine, obeležene belim fircom. Pažljivo i strpljivo su služile dutljivi idol, koga ništa nije moglo zadovoljiti. Taj moloh je bio neumoljiv, kako samo mogu biti ženski molosi, i stalno ih je ponova slao na posao, a one, vretenaste i vitke, nalik na drvene kaleme sa kojih se odvija konac, i tako pokretljive kao oni, baratale su veštim rukama iznad te gomile svile i sukna, šuškale mašinom, pritiskujudi pedal lakiranom, jevtinom kožicom, a oko njih je rasla gomila otpadaka, raznobojnih ostataka i krpica, kao ispljuvane ljuske i pleva oko dva prefinjena i rasipna papagaja. Krive čeljusti makaza otvarale su se sa škripom, kao kljunovi tih šarenih ptica. Devojke su nemarno gazile po šarenim parčidima, gacajudi besvesno kao po smetlištu nekog mogudeg karnevala, u staretinarnici neke neostvarene maskarade. Otresale su krpice sa sebe smejudi se nervozno, očima su golicale ogledala. Njihove duše, brzo čarobnjaštvo njihovih ruku nije bilo u dosadnim haljinama, koje su ostajale na stolu, nego u tim stotinama odsečenih komadida, u tom lakomislenom i plašljivom iverju, kojim su mogli zasuti ceo grad, kao šarenom fantastičnom medavom. Iznenada bi im postalo vrudina pa su otvarale prozor, da bi u nestrpljivosti svoje samode, u gladi stranih lica, videle makar i bezimeno lice pritisnuto uz prozor. Hladile su zažarene obraze pred zimskom nodi koja je nadolazila iza zavesa – otkrivale su vrela dekoltea, pune uzajamne mržnje i rivalstva, spremne da se bore za pjeroa kog bi im tamni dah nodi bacio na prozor. Ah! kako su malo one tražile od stvarnosti. Sve su imale u sebi, imale su i previše svega u sebi. Ah! bio bi im dovoljan pjero ispunjen piljevinom, jedno dve reči, na koje su odavna čekale, da bi mogle da uđu u svoju davno pripremljenu ulogu, onu koja se odavno gurala na usta, punu slatke i strašne gorčine, koja ih je divlje uzbuđivala, kao stranice romana gutane po nodi zajedno sa suzama ronjenim niz crvene pečate na licu. Za vreme jednog od svojih večernjih lutanja po stanu, preduzetih za vreme Adelina odsustva, moj otac je nabasao na tu tihu večernju seansu. Trenutak je stajao u tamnim vratima susedne sobe, s lampom u rukama, opčaran scenom punom groznice i crvenih pečata na licu, tom idilom od pudera, šarene hartije i propina, kojoj je kao pozadina puna značenja bila postavljena zimska nod što je disala između dignutih prozorskih zavesa. Stavljajudi naočare, približio se na nekoliko koraka i obišao oko devojaka, osvetljavajudi ih lampom podignutom u ruci. Promaja iz otvorenih vrata podigla je zavese na prozoru, devojke su dozvoljavale da ih razgleda, njihajudi se u bedrima, svetlucajudi emaljem očiju, lakom škripavih papučica, kopčama podvezica pod haljinom podignutom od vetra; krpice počeše bežati po podu, prema otvorenim vratima tamne sobe, kao pacovi, a moj otac je pažljivo posmatrao ta stvorenja što su bežala, šapududi poluglasno: „Genus avium … ako se ne varam scansores ili pistacci... u najvedoj meri dostojne pažnje.” Taj slučajan susret bio je početak cele serije seansi, za vreme kojih je moj otac brzo uspeo da opčara obe devojke lepotom svoje prečudne ličnosti. Pladajudi mu za punu galanteriju i duhovitu konverzaciju kojom im je ispunjavao praznine večeri – devojke su dozvoljavale strasnom istraživaču da studira strukturu njihovih vitkih – jednostavnih, malih tela. To se dešavalo u toku konverzacije, s dostojanstvom i elegancijom, koja je najrazličitijim tačkama tih ispitivanja oduzimala njihovu dvosmislenost. Smičudi čarapu sa Paulininog kolena i zaljubljenim očima proučavajudi sažetu i plemenitu konstrukciju pregiba, moj otac bi govorio: „Kako je puna lepote i kako sredna forma života koju su gospođice izabrale. Kako je lepa i prosta teza koja vam je data da je izrazite svojim životom. Ali zato s kakvim majstorstvom, s kakvom delikatnošdu vi izvršavate taj zadatak. Kad bih, odbacujudi poštovanje pred Stvoriteljem, hteo da se malo zabavim kritikom stvorenja, vikao bih – manje sadržaja, više forme! Ah, kako bi svetu bilo lakše od tog gubitka sadržaja. Više skromnosti u namerama, više uzdržljivosti u pretenzijama – gospodo Demijurzi – i svet bi bio savršeniji!” vikao je moj otac baš u trenutku kad je njegov dlan izvlačio beo Paulinin list iz čarape. Tog trenutka u otvorenim vratima trpezarije pojavila se Adela nosedi poslužavnik sa užinom. Bio je to prvi susret te dve neprijateljske sile posle velikog obračuna. Svi mi koji smo prisustvovali tom susretu, preživeli smo trenutak velikog straha. Bilo nam je neiskazivo neprijatno što demo biti svedoci novog poniženja i

tako ved teško pogođenog čoveka. Moj otac se digao sa kolena veoma zbunjen, njegovo lice je pokrivao talas sve tamnije navale stida. Ali se Adela neočekivano pokazala na visini situacije. Osmehnuta je prišla ocu i kvrcnula ga u nos. Na taj znak Polda i Paulina su radosno zatapšale, zalupale nogama i obesivši se s obe strane o očeve ruke, obigrale unaokolo sto sa njim. Na taj način, zahvaljujudi dobrom srcu devojaka u opštoj veselosti, razvejan je začetnik neprijatnog konflikta. To je bio početak veoma interesantnih i čudnih predavanja, koja je moj otac, nadahnut čarom tog malog i nevinog auditorija, držao slededih nedelja ove rane zime. Zaslužuje pažnju to kako su se u dodiru sa tim neobičnim čovekom sve stvari povlačile nekako do korena svoje biti, obnavljale svoju pojavu čak do metafizičkog jezgra, vradale se nekako ka prvobitnoj ideji, da bi je u toj tački izdale i prešle u one sumnjive rizične dvosmislene regione koje demo ovde kratko nazvati regionima velike jeresi. Naš herezijarh je išao kroz stvari kao magnetizer, zaražujudi ih i zavodedi svojim opasnim čarom. Treba li da i Paulinu nazovem njegovom žrtvom? Tih dana ona je postala njegova učenica, adept njegovih teorija, model njegovih eksperimenata. Ovde du se postarati da sa potrebnom opreznošdu, i izbegavajudi sablazni, izložim tu preterano jeretičku doktrinu, koja je u to vreme na duge mesece opčarala moga oca i zagospodarila svim onim što je preduzimao.

Traktat o manekenima ili Druga knjiga Postanja

Demijurg – govorio je moj otac – nema monopol stvaranja – stvaranje je privilegija svih duhova. Materiji je data beskrajna plodnost, neiscrpljiva životna snaga iskušenja koja nas mami da nečemu dajemo formu. U dubini materije formiraju se nejasni osmesi, stvaraju se napetosti, zgušnjavaju se probe oblika. Cela materija se talasa od beskrajnih mogudnosti koje kroz nju prolaze lakim drhtajima. Čekajudi na životvoran dah duha, ona se preliva u sebi bez kraja, kuša hiljadama slatkih okruglina i mekoda, koje u slepim maštanjima rađa iz sebe. Lišena sopstvene inicijative, čulno podatna, ženski plastična, popustljiva prema svim impulsima, ona predstavlja teren van zakona, otvara za svakojake vrste šarlatanstva i diletantizama domen svakojakih zloupotreba i sumnjivih demijurških manipulacija. Materija je najpasivnije i najnezaštidenije bide u kosmosu. Svako je može mesiti, formirati, svakom je poslušna. Sve organizacije materije su i labave, lako se mogu unazaditi i rasturiti. Nema nikakvog zla u redukciji života na druge ili nove forme. Ubistvo nije greh. Ono je često puta neophodno nasilje nad otpornim i okamenjenim formama života, koje su prestale da budu zanimljive. U interesu zanimljivog i važnog eksperimenta ono čak može pretpostavljati zaslugu. To je polazna tačka za novu apologiju sadizma. Moj otac je bio neiscrpan u glorifikaciji tog tako čudnog elementa, kakav je materija. Nema mrtve materije – učio je on – mrtvilo je samo privid iza koga se skrivaju nepoznate forme života. Skala tih formi je beskrajna, a prelivi i nijanse neiscrpljive. Demijurg je posedovao važne i interesantne stvaralačke recepte. Zahvaljujudi njima, stvorio je mnoštvo vrsta koje se obnavljaju sopstvenom snagom. Ko zna da li de ti recepti ikada biti rekonstruisani. Ali to je nepotrebno, jer ako bi se čak te

klasične metode kreacije pokazale jednom zauvek kao nedostupne, ostaju izvesne ilegalne metode, ceo jedan beskraj jeretičkih i prestupničkih metoda. Ukoliko se otac od tih opštih principa kosmogonije više približavao terenu svojih užih interesovanja, utoliko mu se glas spuštao do prodornog šapata, izlaganje mu je postojalo sve teže i zamršenije, a zaključci, do kojih je dolazio, gubili su se u sve sumnjivijim i rizičnijim regionima. Njegova gestikulacija je dobijala ezoteričnu svečanost. Zatvarao bi jedno oko, stavljao dva prsta na čelo, lukavost njegovog pogleda postojala bi prosto neverovatna. Tom lukavošdu se uvlačio u svoje sagovornice, cinizmom tog pogleda silovao je najstidljivije, najintimnije rezerve u njima i dostizao ih je, dok su one izmicale, u najdubljem skloništu, pritiskivao ih uza zid i golicao, grebao ironičnim prstom, dok ne bi izgolicao blesak razumevanja i smeha, smeha priznanja i sporazuma, kojim se na kraju moralo kapitulirati. Devojke su sedele nepomično, lampa je dimila, sukno je ispod igle mašine davno bilo skliznulo, a mašina je caktala prazno, prošivajudi crno bezzvezdano sukno, što se odvijalo iz crne bale nodi iza prozora. Suviše dugo smo živeli pod terorom nedostižnog savršenstva Demijurga – govorio je moj otac – suviše dugo je savršenstvo njegovog dela paralisalo naše sopstveno stvaralaštvo. Ne želimo da mu konkurišemo. Nemamo ambicije da ga dostignemo. Hodemo da budemo tvorci u sopstvenoj nižoj sferi, želimo za sebe stvaralaštvo, želimo stvaralačko blaženstvo, želimo – jednom rečju – demijurgiju. – Ne znam u čije je ime moj otac proklamovao te postulate, kakva zajednica, kakva korporacija, sekta ili zakon, svojom solidarnošdu je davala patos njegovim rečima. Što se nas tiče mi smo bili daleko od svakih demijurških pretenzija. Međutim, moj otac je bio razvio program te druge demijurgije, sliku te druge generacije stvorenja, koja je imala da zauzme stav otvorene opozicije prema vladajudoj eposi. Nije nam stalo – govorio je – do dela dugog daha, do bida na daleku metu. Naše kreature nede biti junaci romana u mnogo tomova. Njihove uloge de biti kratke, lapidarne, njihovi karakteri – bez daljih planova. Često radi jednog gesta, radi jedne reči latidemo se truda da bismo im dali život na jedan trenutak. Priznajemo otvoreno: težište nedemo bacati na trajnost i solidnost izrade, naša dela de biti kao provizorna, napravljena za jedan put. Ako to budu ljudi, dademo im, na primer, samo jednu stranu lica, jednu ruku, jednu nogu, naime, onu koja de im u njihovoj ulozi biti potrebna. Bilo bi sitničarenje brinuti se za drugu nogu koja ne ulazi u igru. Odnatrag mogu prosto biti zašivene platnom ili okrečene. Naša ambicija bide sadržana u slededoj gordoj devizi: za svaki gest drugi glumac. Za svaku reč, svaki čin dademo život drugom čoveku. Takav je naš ukus, to de biti svet po našoj volji. Demijurg je uživao u prefinjenim, savršenim i komplikovanim materijalima, mi dajemo prvenstvo lošem kvalitetu. Prosto nosi nas, oduševljava jevtinoda, ništavnost, bezvrednost materijala. Shvatate li, pitao je moj otac, duboki smisao te slabosti, te strasti prema šarenoj hartiji, prema papier mâché, prema farbi od laka, prema kučinama i piljevini? To je – govorio je s bolnim osmehom – naša ljubav prema materiji kao takvoj, prema njenoj mekodi i poroznosti, prema njenoj jedinoj, mističnoj konzistenciji. Demijurg, taj veliki majstor i umetnik, čini je nevidljivom, naređuje joj da se izgubi pod igrom života. Mi, naprotiv, volimo njen škrgut, njenu otpornost, njenu lutkastu nezgrapnost. Volimo da pod svakim gestom, pod svakim pokretom vidimo njen teški napor, njenu nemod, njenu slatku nezgrapnost. Devojke su sedele nepokretne, staklenih očiju. Njihova lica su bila izdužena i otupela od slušanja, obrazi pokriveni crvenim pečatima, teško je bilo toga trenutka oceniti da li spadaju u prvu ili drugu generaciju stvorenja. Jednom rečju – zaključivao je moj otac – hodemo da drugi put stvorimo čoveka, po obrazu i podobiju manekena.

Tu, radi vernosti izveštača, moramo opisati jedan sitan i beznačajan incident koji se desio na tom mestu predavanja i kome ne pridajemo nikakvu važnost. Taj incident, sasvim nerazumljiv i besmislen

u datom nizu događaja, može se možda objasniti kao neka vrsta rudimentarnog automatizma, bez antecedencija i bez kontinuiteta, kao neka vrsta zlobnosti objekta prenete u psihičku oblast. Savetujemo čitaocu da ga isto tako lakomisleno ignoriše, kao što činimo i mi. Evo njegovog toka: U trenutku kad je moj otac izgovarao reč „maneken”, Adela je pogledala na ručni sat, posle čega se sa Poldom sporazumela očima. Sada se zajedno sa stolicom pomakla za jedan pedalj napred, podigla rub haljine, lagano ispružila stopalo u pripijenoj crnoj svili i ispružila ga kao zmijsku glavu. Tako je sedela sve vreme te scene, sasvim ukrudeno, velikih očiju koje su treptale, još dubljih od lazura atropina, sa Poldom i Paulinom sa obe strane. Sve tri su raširenih očiju gledale moga oca. Moj otac se nakašlja, uduta, sagnu se i naglo veoma pocrvene. U jednom trenutku crte njegova lica, maločas tako razbarušene i pune vibracije, složiše se u pokorne linije. On – nadahnuti herezijarh, jedva pušten iz vihora zanosa – naglo se zgrčio u sebi, pao i sklupčao se. A možda su ga zamenili drugim. Ovaj drugi je sedeo ukočeno, veoma crven, spuštenih očiju. Gospođica Polda je prišla i sagnula se nad njim. Tapšudi ga lako po pledima, govorila je tonom blagog hrabrenja: „Jakub de biti pametan, Jakub de poslušati, Jakub nede biti tvrdoglav. No, molim... Jakube, Jakube... ” Ispružena Adelina papučica je lako podrhtavala i sijala se kao zmijin jezičak. Moj otac se digao lagano i spuštenih očiju, pošao korak napred, kao automat, i skljokao se na kolena. Lampa je šištala u tišini, u gustišu tapeta su tamo-amo leteli značajni pogledi, šapati otrovnih jezika, misli u cik-cak linijama...

Traktat o manekenima Nastavak

Sledede večeri otac je s obnovljenom živošdu nastavio svoju tamnu i zamršenu temu. Mreža njegovih bora razvijala se i zavijala sa rafinovanom lukavošdu. Ali ponekad je inspiracija širila krugove njegovih bora, koje su rasle nekom ogromnom, uskovitlanom grozom, odlazedi u dutljivim volutama u dubinu zimske nodi. Figure panoptikuma, moje gospođice – počeo je – kalvarijske parodije manekena, ali čak i u tom obliku čuvajte se, lako je tretirati. Materija ne zna za šalu. Ona je uvek puna tragičnog dostojanstva. Ko se usuđuje da misli da se može igrati sa materijom, da se ona može formirati šale radi, da šala ne urasta u nju, ne uvlači se odmah kao sudbina, kao predodređenje? Da li predosedate bol, potmulu patnju te marionete, koja ne zna zašto je to, zašto mora da traje u toj silom nameštenoj formi, koja je parodija? Shvatate li mod izraza, forme, izgleda, tiranske samovolje, s kakvom se on baca na bespomodnu kladu i savlađuje je, kao sopstvena, tiranska, svirepa duša? Dajte nekoj glavi od kučina i platna izraz gneva i ostavite je sa tim gnevom, sa tim grčem, sa tom napetošdu jednom zauvek, zatvorenu sa slepim besom, za koji nema oseke. Gomila se smeje toj parodiji. Plačite, moje gospođice, nad sopstvenom sudbinom, videdi bedu zarobljene materije, koja ne zna šta je i zašto postoji, kuda vodi taj gest, koji joj je jednom zauvek dat. Gomila se smeje. Shvatate li strašan sadizam, opojnu, demijuršku okrutnost tog smeha? Jer plakati nam, moje gospođice, treba nad sopstvenom sudbinom kad vidimo tu bedu materije, silovane materije, nad kojom je izvršeno strašno bespravlje. Odatle počinje, moje gospođice, strašna snaga svih ludačkih golema, svih marioneta, tragično zamišljenih nad svojom smešnom grimasom. Eno anarhiste Lukenija, ubice carice Elizabete, eno Drage, demonske i nesredne kraljice Srbije, eno genijalnog mladida, nade i ponosa roda, koga je upropastio nesredni porok onanije. O, ironijo tih naziva, tih obmana!

Da li u toj marioneti zaista ima nešto od kraljice Drage, njen dvojnik, makar najdalja senka njenog bida? Ta sličnost, ta obmana, taj naziv nas umiruje i ne dozvoljava nam da pitamo, ko je sam po sebi taj nesredni stvor. A ipak to mora biti neko, moje gospođice, neko anoniman, neko strašan, neko nesredan, neko, ko u svom gluvom životu nikad ništa nije čuo o životu kraljice Drage... Jeste li čuli nodu strašno zavijanje tih voštanih marioneta, zatvorenih u vašarske šatore, žalosni hor tih trupova od drveta i porculana, koji udaraju pesnicama u zidove svojih tamnica? Na licu moga oca, uzbuđenog strahotom stvari, koje je izvukao iz tame, stvorio se vir bora, levak koji je rastao u dubinu, na čijem dnu je gorelo strašno proročko oko. Njegova brada se čudno naježila, čuperci i četkice kose, koji su šikljali iz bradavica, iz mladeža, iz nozdrva, naježili su se na svojim korenovima. Tako je stajao ukočen, užarenih očiju, dršdudi od unutrašnjeg uzbuđenja, kao automat, koji je zapeo i zastao na mrtvoj tački. Adela je ustala sa stolice i zamolila nas da zažmurimo na ono što de se za trenutak dogoditi. Zatim je prišla ocu i sa rukama na bedrima, sa izgledom netaknute odlučnosti, zatražila veoma jasno... _________________________________________________________ _ Gospođice su sedele ukočeno, spuštenih očiju, u nekoj čudnoj zaprepašdenosti...

Traktat o manekenima Završetak

Jedne od slededih večeri moj otac je ovim rečima nastavio dalje predavanje: – Nisam o tim otelovljenim nesporazumima, nisam o tim važnim parodijama, moje gospođice, plodovima prostačke i vulgarne neuzdržljivosti – hteo da govorim objavljujudi svoje predavanje o manekenima. Nešto drugo sam imao na umu. Tu je moj otac pred našim očima počeo da gradi sliku te njegove u snu viđene generatio aequivoca, nekog pokolenja samo poluorganskih bida, neke pseudovegetacije i pseudofaune, rezultata fantastične fermentacije materije. Bila su to stvorenja naizgled slična živim bidima, kičmenjacima, ljuskarima, zglavkarima, ali taj izgled je varao. U stvari, to su bila amorfna bida, bez unutrašnje strukture, plodovi imitatorske tendencije materije, koja, obdarena pamdenjem, po navici ponavlja jednom primljene oblike. Skala morfologije, kojoj podleže materija, uopšte uzevši ograničena je i izvesna količina forme stalno se ponavlja na raznim spratovima života. Ta bida – pokretljiva, osetljiva na podstreke, a ipak daleka od pravog života – mogla su se dobiti stavljajudi izvesne komplikovane koloide u rastvor kuhinjske soli. Ti koloidi su se po nekoliko dana formirali, organizovali u izvesne gustine supstance koja je podsedala na niže forme faune. Kod bida tako nastalih mogao se utvrditi proces disanja, promena materije, ali hemijska analiza nije u njima otkrivala čak ni traga belančevinastih jedinjenja niti ikakvih jedinjenja ugljenika.

Ipak, te primitivne forme nisu bile ništa u poređenju sa bogatstvom oblika i veličanstvenosti pseudofaune i flore, koja se ponekad javlja u izvesnim strogo određenim sredinama. Te sredine su stari stanovi, prezasideni emanacijama mnogih života i događaja – istrošene atmosfere, bogate specifičnim dodacima ljudskih maštanja – ruševine, bogate humusom uspomena, čežnji, jalove dosade. Na takvom tlu je ova vegetacija klijala brzo i kratkotrajno, živela parazitski obilno i efemerno, izrastala kratkotrajnim generacijama, koje su se rascvetavale naglo i blistavo, da bi se odmah ugasile i uvele. Tapete u takvim stanovima moraju biti ved vrlo istrošene i umorne od neprestanog putovanja po svim kadencama ritmova; ništa čudno što onda silaze na stranputice dalekih, rizičnih maštanja. Rđa nameštaja, njihova supstanca mora ved biti razlabavljena, degenerisana i podložna grešnim iskušenjima: tada na tom bolesnom, umornom i podivljalom tlu procvetava, kao lepa ospa, fantastična skrama, šarena, bujna plesan. – Gospođice znaju – govorio je moj otac – da u starim stanovima ima soba na koje se zaboravlja. Neposedivane mesecima, venu napuštene među starim zidinama i dešava se da se uvlače u sebe, zarastaju u ciglu i, jednom zasvagda izgubljene za naše pamdenje, lagano gube i svoju egzistenciju. Vrata koja vode ka njima sa nekog odmorišta sporednih stepenica mogu biti tako dugo neprimedena od domadih, da urastaju, ulaze u zid, koji zatire njihov trag u fantastičnom crtežu pukotina i linija. – Ušao sam jednom – govorio je moj otac – rano ujutru pred kraj zime, posle mnogo meseci odsutnosti, na tako poluzaboravljeni put i bio sam zaprepašden izgledom tih soba. Iz svih pukotina u podu, iz svih opšivnica i niša rasle su tanke mladice i punile sivi vazduh treperavom čipkom filigranskog lišda, mrežastu gustodu neke tople bašte, pune šapata, svetlucavog njihanja, nekog lažnog i blagog proleda. Oko kreveta, ispod lampe sa mnogo krakova, duž ormana njihali su se bokori finog drveda, na vrhovima se rasprskavali u sjajne krošnje, u vodoskoke čipkastog lišda, koje je prašinastim hlorofilom dopiralo čak do ofarbanog neba tavanice. U ubrzanom procesu cvetanja u tom lišdu je klijalo ogromno, belo i ružičasto cvede, pupilo pred očima, bujno raslo iz sredine ružičastom mekotom i prelivalo se preko ivica, gubedi latice i raspadajudi se u brzom precvetavanju. – Bio sam sredan – govorio je moj otac – od tog neočekivanog cvetanja, koje je ispunilo vazduh trepetavim šuštanjem, blagim šumom, koji se kao šarene konfete prosipao kroz tanke šibljičice grančica. Video sam kako se iz drhtanja vazduha, iz fermentacije bogate aure izdvaja i materijalizuje to žurno cvetanje, prelivanje i raspadanje fantastičnih oleandera, koji su ispunili sobu retkom, lenjom vejavicom velikih rumenih grozdova cveda. – Pre no što je palo veče – završio je otac – nije bilo više ni traga od tog divnog cvetanja. Cela ta varljiva fatamorgana bila je samo mistifikacija, slučaj čudne simulacije materije, koja na sebe uzima izgled života. Moj otac je bio čudno živahan tog dana, njegov pogled, lukav, ironičan pogled, bio je prepun živosti i veselosti. Zatim, uozbiljivši se naglo, opet bi pretresao beskrajnu skalu formi i preliva, koje uzima mnogolika materija. Fascinirale su ga granične forme, sumnjive i problematične, kao ektoplazma somnabula, pseudomaterija, kataleptična emanacija mozga, koja je u izvesnim trenucima iz spavačevih usta izrastala preko celog stola, ispunjavala celu sobu, kao lepršava, retka tkanina, astralno testo, na granici tela i duha. – Ko zna – govorio je – koliko je onih što pate, unakaženih, fragmentarnih oblika života, kao veštački skucan, ekserima na brzu ruku slupan život ormana i stolova, raspetog drveda, tihih mučenika okrutne ljudske dosetljivosti. Strašne transplantacije stranog i jedno drugom mrskog drveta, skovanog u jednu nesrednu ličnost.

Koliko je stare, mudre patnje u pajcovanim slojevima, žilama i šarama naših starih, poverljivih ormana. Ko de u njima raspoznati stare, istrugane crte, osmehe, poglede uglačane da se ne mogu prepoznati. Očevo lice, dok je to govorio, bilo se razvuklo u zamišljenu mrežu bora, postalo nalik na čvorove i slojeve stare daske, sa koje su sastrugane sve uspomene. Trenutak smo mislili da de otac pasti u stanje ukočenosti, koje ga je ponekad posedivalo, ali se on naglo trgnuo, došao k sebi i ovako dalje nastavio: – Davna, mistična plemena su balzamovala svoje mrtve. U zidove njihovih stanova su bila umetnuta, ugrađena tela, lica, u salonu je stajao otac – ispunjen, uštavljena pokojnica žena je bila dilim pod stolom. Znao sam jednog kapetana koji je u svojoj kajiti imao lampu-meluzinu, koju su mu malajski balzamisti napravili od njegove ubijene ljubavnice. Na glavi je imala ogromne jelenske rogove. Ta glava, razapeta među granama rogova pod tavanicom, u tišini kajite lagano je dizala trepavice, na poluotvorenim ustima sjajila se skramica pljuvačke, koja je pucala od tihog šapata. Meduze, kornjače i ogromni rakovi, obešeni na gredama tavanice kao kandelabri i pauci, bez kraja i konca su u toj tišini prebirali nogama, išli i išli na mestu... Lice moga oca je odjednom dobilo brižan izraz, jer su mu misli putevima ko zna kakvih asocijacija prešle na nove primere: – Treba li da predutim – govorio je prigušenim glasom – da se moj brat usled duge i neizlečive bolesti lagano promenio u klupče gumenih creva, da ga je moja sirota rođaka danju i nodu nosila u jastucima, pevušedi nesrednom stvorenju beskrajne uspavanke zimskih nodi? Može li biti išta žalosnije od čoveka promenjenog u gumeno crevo? Kakvo razočaranje za roditelje, kakva dezorijentacija za njihova osedanja, kakvo rasvetljavanje svih nada, vezanih za mladida koji je mnogo obedavao! Pa ipak, verna ljubav jedne rođake pratila ga je u toj promeni. – Ah ne mogu više, ne mogu da slušam to! – jauknu Polda savijajudi se na stolici. – Udutkaj ga, Adela... Devojke su ustale, Adela je prišla ocu i ispruženim prstom napravila pokret koji je označavao golicanje. Otac se zbunio, zadutao i počeo, pun straha, da se povlači unazad pred Adelinim prstom koji se mrdao. Ova je stalno išla za njim, pretedi mu otvoreno prstom, i korak po korak izbacivala ga iz sobe. Paulina je zevnula protežudi se. Ona i Polda, naslonjene jedna na drugu ramenima, sa osmehom se pogledaše u oči.

Nimrod

Ceo avgust te godine igrao sam se s malim, izvanrednim psetancetom, koje se jednog dana obrelo na podu naše kuhinje, jadno i cviledi, mirišudi još na mleko i odojče, sa neformiranom okruglastom glavicom, s šapicama kao u krtice raširenim u stranu i s najfinijom, mekom dlakom. Od prvog pogleda ta mrvica života osvojila je celo oduševljenje, ceo entuzijazam dečje duše. S kakvog neba je spao tako neočekivano taj miljenik bogova, draži srcu od najlepših igračaka? I to te stare sasvim neinteresantne pralje imaju ponekad tako sjajne ideje i donose iz predgrađa – u sasvim rani transcendentalni jutarnji sat – takvo psetance u našu kuhinju!

Ah! bio sam još – na žalost – odsutan, nerođen iz tamne utrobe sna, a ta sreda se ved bila ostvarila, ved je čekala na nas, ležedi jadno na hladnom podu kuhinje, neocenjena od Adele i ostale čeljadi. Zašto me ranije nisu probudili! Tanjirid mleka na podu svedočio je o Adelinim materinskim nagonima, na žalost svedočio je i o trenucima prošlosti, za mene zauvek izgubljene, o slasti biti nekom pomajka, u kojoj ja nisam učestvovao. Ali preda mnom je još ležala cela bududnost. Kakav beskraj iskustava, eksperimenata, otkrida se otvarao sada! Zagonetka života, njegova najbitnija tajna svedena na tu prostiju, bližu i zabavnu formu otkrivala se tu pred nezasidenom radoznalošdu. To je bilo neizrecivo interesantno, posedovati takvu mrvicu života, takav delid večite tajne, u tako zabavnom i novom obliku, koji budi beskrajnu radoznalost i potajno poštovanje svojom stranošdu, neočekivanom transpozicijom one iste niti, koja je bila i u nama, u formu različitu od naše, životinjsku. Životinje! Cilj nezasite radoznalosti, egzemplifikacije zagonetke života, kao stvorene za to, da čoveku pokaže čoveka, razlažudi njegovo bogatstvo i komplikacije na hiljadu kalejdoskopskih mogudnosti, svaka dovedena do neke paradoksalne granice, do neke bujnosti pune karaktera. Neopteredeno spletom egzotičnih interesa, mutedi ljudske odnose, otvaralo se srce puno simpatije za strane emanacije večnog života, puno ljubavne, uvek na saradnju spremne radoznalosti, koja je bila maskiran glas samopoznanja. Psetance je bilo baršunasto, toplo i sa malim srcem koje je žurno udaralo. Imao je dve meke latice ušiju, plavičaste, mutne oči, ružičastu njuškicu, u koju se mogao staviti prst bez ikakve opasnosti, šapice nežne i nevine, sa dirljivom, rumenom bradavicom odostrag nad stopama prednjih nogu. Ulazio je sa njima u posudu s mlekom, proždrljiv i nestrpljiv, ližudi napoj ružičastim jezičidem, da bi zasitivši se, žalosno podigao malu njuškicu s kapljom mleka na bradi i nespretno se povukao kao iz mlečne kupke. Njegov hod je bio nezgrapno teturanje postrance, ukoso u neodređenom pravcu, po liniji malo pijanoj i nesigurnoj. Dominanta njegovog raspoloženja je bila neka neodređena i principijelna žalost, usamljenost i bespomodnost – nesposobnost da nečim ispuni prazninu života između senzacija hranjenja. To se ispoljavalo haotičnošdu i nedoslednošdu pokreta, iracionalnim nastupima nostalgije sa žalosnim cviljenjem i nemogudnošdu nalaženja sebi mesta. Čak i u dubinama sna, u kome je potrebu da se nasloni i pripije uz nekog morao zadovoljavati upotrebljavajudi za to svoju sopstvenu osobu, savijenu u drhtavo klupče – pratio ga je osedaj usamljenosti beskudništva. Ah, život – mladi i slabi život, ispušten iz poverljive tame, iz prijatne materinske utrobe, u velik i stran sjajni svet, kako se grči i povlači, kako se usteže da prihvati tu predstavu, koju mu nude – punu averzije i ravnodušnosti! Ali lagano mali Nimrod (bio je dobio to gordo i ratničko ime) počinje da uživa u životu. Isključiva obuzetost slikom materinskog prajedinstva ustupa čaru mnogosti. Svet počinje da mu stavlja zamke: nepoznati i zanosni ukus raznih jela, kvadrat jutarnjeg sunca na podu, na kome je tako dobro ledi, pokreti sopstvenih udova, vlastite šapice, repid, što nestašno poziva na igru sa samim sobom, maženja ljudske ruke, pod kojom lagano dozreva izvesna nestašnost, veselost koja raspinje telo i rađa potrebu sasvim novih, naglih i rizičnih pokreta – sve to potkupljuje, ubeđuje i hrabri da se primi, da se pomiri sa eksperimentom života. I još jedno, Nimrod počinje shvatati da ono što mu se ovde daje, i pored izgleda novine u osnovi je nešto što je ved bilo – bilo mnogo puta – beskrajno mnogo puta. Njegovo telo poznaje situacije, utiske i predmete. U osnovi ga sve to ne čudi mnogo. Pred licem svake nove situacije on zaranja u svoje pamdenje, u duboko pamdenje tela, i pipajudi traži, grozničavo – i dešava se da u sebi nalazi ved gotovu odgovarajudu reakciju: mudrost pokolenja skupljena u njegovoj plazmi, u njegovim nervima. Nalazi neke postupke, odluke, za koje ni sam nije znao da su ved sazrele u njemu, da su čekale na to da iskoče.

Dekor njegovog mladog života, kuhinja sa mirisnim vedrima, sa krpama komplikovanog i uznemirujudeg mirisa, sa šljapkanjem Adelinih papuča, sa njenim bučnim kretanjem – više ga ne plaši. Navikao je da ih smatra svojim domenom, navikao se na nju i počeo razvijati prema njoj nejasan osedaj pripadnosti, otadžbine. Izuzev kad bi se na njega iznenada sručio kataklizam u obliku ribanja poda – rušenje prirodnih zakona, pljuskovi toplog ceđa koji su prali sve delove nameštaja, i strašno struganje Adelinih četaka. Ali opasnost prolazi, četka umirena i nepokretna leži tiho u uglu, pod koji se suši prijatno miriše na mokro drvo. Nimrod, kome su ponovo vradena njegova normalna prava i sloboda na vlastitom terenu, oseda živu želju da zubima hvata staro debe na podu i da ga iz sve snage trza desno i levo. Pacifikacija stihija ispunjava ga neizrecivom radošdu. Utom staje kao ukopan: pred njim, na neka tri pseda koraka, puzi crna maškara, strašilo koje se brzo krede na štapidima mnogobrojnih izmešanih nogu. Duboko uzbuđen Nimrod klizi pogledom za kosim kursom sjajnog insekta, napeto pratedi taj pljosnati, bezglavi i slepi trup, nošen neverovatnom pokretljivošdu paučjih nogu. Na taj prizor u njemu nešto raste, nešto dozreva, bubri, nešto što sam još ne shvata, kao neki gnev ili strah, ali je prijatan i sjedinjen s drhtajem snage, samouverenosti, agresivnosti. I on iznenada pada na prednje šapice i ispušta iz sebe glas, i njemu samom još nepoznat, stran, nalik na obično cviljenje. Izbacuje ga iz sebe jednom, i još jednom, i još, tankim tenorom, koji svaki čas menja intenzitet svog tona. Ali on uzalud apostrofira insekta tim novim jezikom, rođenim iz iznenadnog nadahnuda. U kategorijama bubašvabinog uma nema mesta za tu tiradu i insekat i dalje ide svojom kosom turom ka uglu sobe, sa pokretima osveštanim prastarim ritualom bubašvaba. Međutim, osedaji mržnje još nemaju trajnosti i snage u psetancetovoj duši. Novoprobuđena radost života pretvara svaki osedaj u veselost. Nimrod još laje, ali smisao tog lajanja se neprimetno promenio, ono je postalo svoja sopstvena parodija – želedi u osnovi da iskaže neizrecivu lepotu te sjajne priredbe života, pune pikanterije, neočekivanih žmaraka i poenta.

Pan

U uglu između zadnjih strana šupa i sporednih zgrada nalazio se dvorišni dorsokak, najdalji, poslednji krak, zatvoren između ostave i zadnjeg zida kokošinjca – gluvi zaliv, iz koga dalje nije bilo izlaza. To je bio najdalji rt, Gibraltar toga dvorišta, koji je očajnički udarao glavom u slepu ogradu vodoravnih dasaka, kojom se zatvarao i poslednji zid ovoga sveta. Ispod njegovih direka pokrivenih mahovinom tekao je potočid crne, smrdljive vode, koja nikad nije presušivala – jedini put koji je preko granice ograde vodio u svet. Ali očaj smrdljivog dorsokaka je tako dugo udarao glavom u tu prepreku dok nije olabavio jednu od vodoravnih dasaka. Mi, dečaci, izvršili smo ostalo i iz ležišta izbili, izvukli tešku dasku, obraslu mahovinom. Tako smo napravili prolom, otvorili prozor prema suncu. Stavši nogom na dasku, kao most prebačenu preko kaljuge, zatočenik

dvorišta se mogao u vodoravnoj poziciji provudi kroz otvor, koji ga je puštao u nov, otvoren i prostran svet. Tamo je bio velik, zapušteni, stari vrt. Visoke kruške, granate jabuke rasle su tu u retkim modnim grupama, posute srebrnim šuškanjem, uzavrelom mrežom beličastih presijavanja. Bujna, smršena, nekošena trava mekim kožuhom je pokrivala talasast teren. Bilo je tamo običnih, travnatih livadskih stabljika s perjastim kitama klasja; bilo je nežnih filigrana divljeg peršuna i šargarepe; smežuranih i grubih listida niskog bršljana i slepih kopriva koji su mirisali na metvicu; vlaknaste, sjajne bokvice, pokapane rđom, koja je štrčala bokorima krupne, crvene kaše. Sve to, spleteno i meko, bilo je zadojeno blagim vazduhom, začinjeno plavim vetrom i prevučeno nebom. Kad smo ležali na travi, bili smo prekriveni celom plavom geografijom oblaka i plovedih kontinenata, disali smo celom prostranom mapom nebesa. Od tog druženja s vazduhom lišde i mladike bili su se pokrili finim dlačicama, mekim slojem paperja, grubom čekinjom kukica, kao za hvatanje i zadržavanje strujanja kiseonika. Ta fina i beličasta skrama zbližavala je lišde i atmosferu, davala im srebrnast, sivi sjaj vazdušnih talasa, senovitih zamišljenosti između dva bleska sunca. A jedna od tih biljaka, žuta i puna mlečnog soka u bledim stabljičicama, naduvana vazduhom, terala je iz svojih praznih mladica još samo vazduh, samo paperje u obliku perjastih mlečnih kugala koje je vetarac rasipao, a plava tišina ih tiho upijala. Vrt je bio prostran i razgranat u nekoliko rukavaca i imao je razne sfere i klime. Na jednoj strani je bio otvoren, pun mleka nebesa i vazduha, tu je nebu prostirao najmekše, najfinije, najpaperjastije zelenilo. Ali što je više padao u dubinu dugog rukavca i tonuo u senku između stražnjeg zida napuštene fabrike soda-voda, izrazito je postajao sve mrkiji, nagao i nemaran, rastao je divlje i aljkavo, rogušio se koprivama, ježio čičkom, šugavio svakojakim korovom, da na samom kraju među zidovima, u širokom pravougaonom kutu izgubi svaku meru i padne u ludilo. Tamo to ved nije bio vrt, nego paroksizam ludila, eksplozija besa, cinična bestidnost i razvrat. Tamo, razjaren, puštajudi na volju svojoj strasti, širio je prazan, podivljao kupus čička – ogromne veštice, koje su u beli dan skidale svoje široke suknje, zbacujudi ih sa sebe, suknju za suknjom, dok im naduvene, šuštave, pocepane rite nisu poludelim komađem sahranjivale pod sobom to svadljivo pleme kopiladi. A proždrljive suknje su se nadimale i širile, rasle jedna na drugoj, gurale i pokrivale uzajamno, zajedno rastudi u naduvenoj masi lisnatih ploča, sve do niske strehe šupe. Tamo sam ga video jedini put u životu, jednog popodnevnog sata onesvešdenog od žege. Bio je to trenutak kad se vreme, pobesnelo i divlje, otima od dolapa događaja i kao skitnica begunac juri vičudi, naprečac preko polja. Tada leto lišeno kontrole raste s divljom žestinom na svim tačkama, dvostruko, trostruko, u neko drugo, podlo vreme, u neznanu dimenziju, u ludilo. U to vreme me je spopalo ludilo lovljenja leptirova, strast gonjenja tih svetlucavih mrljica, tih lutajudih, belih pahuljica, što su se tresle u raspaljenom vazduhu u nezgrapnoj cik-cak liniji. Tada se desilo da se jedna od tih sjajnih mrljica raspala u letu na dve, zatim na tri – i to drhtavo, zaslepljujude belo trotočje vodilo me je kao lutajuda svetlost, kroz ludilo trnja što je gorelo u suncu. Tek na granici čičaka zadržao sam se, ne smejudi da zaronim u to gluvo zabačeno mesto. Tada sam ga iznenada ugledao. Zagnjuren do pazuha u čičak, čučao je preda mnom. Video sam njegova široka pleda u prljavoj košulji i aljkavi komadid kaputa. Pritajen, kao da se sprema za skok, sedeo je tako – kao da mu je pleda pritiskivao veliki teret. Njegovo telo je disalo od napregnutosti, a sa bakarnog lica koje je sijalo na suncu lio se znoj. Nepokretan, izgledao je kao da teško radi, kao da se bez pokreta bori s nekim ogromnim bremenom. Stajao sam prikovan njegovim pogledom koji me je držao kao klešte.

Bilo je to lice skitnice ili pijanice. Gužva prljavih vlasi vitlala se nad čelom visokim i ispupčenim kao kamen koji je voda izglačala. Ali čelo je bilo isprepletano dubokim brazdama, ko zna da li se bol ili jara sunca, ili natčovečanski napor tako uvrteo u to lice i toliko zategnuo crte da je izgledalo kao da de pudi. Crne oči su se upile u mene sa napetošdu najvedeg očaja ili bola. Te oči su gledale, videle su me i uopšte me nisu videle. Bile su to kugle koje su se rasprskavale, napete najvišim uzbuđenjem bola ili divljim blaženstvom nadahnuda. I iznenada iz tih crta, nategnutih do kidanja, odvojila se neka strašna, bolom slomljena grimasa i ta grimasa je rasla, preuzimala u sebe ono ludilo i nadahnude, nadimala se njim, odvajala sve više, dok se nije otrgla nekim urlajudim promuklim kašljem smeha. Do dna potresen video sam kako se, grmedi smehom iz modnih grudi, lagano podigao iz čučedeg stava i pognut kao gorila, s rukama u ritama pantalona koje su visile, pobegao, gazedi kroz šuštave pločice čička, u velikim skokovima – Pan bez flaute koji se preplašen povlači u svoje rodne šikare.

Gospodin Karol

Subotom po podne moj ujak Karol, beli udovac, upudivao bi se peške u letovalište, sat puta udaljeno od grada, k ženi i deci, koji su tamo provodili odmor. Od ženina odlaska njegov stan nije bio spreman, niti krevet ikada zastiran. Gospodin Karol je dolazio kudi kasno u nod, izmučen, opustošen od nodnih pijanki, po kojima su ga vukli ti vreli i prazni dani. Izgužvana, hladna, divlje razbacana postelja, bila je za njega tada kao neko prijatno pristanište, ostrvo spasenja, na koje je padao sa ostatkom snage kao brodolomac, koga je uzburkano more danima i nodima bacalo ovamo onamo. Pipajudi u mraku, padao je negde u bele oblake, povesma i gomile hladnog perja i spavao tako u nepoznatom pravcu, unatraške, s glavom nadole, zabijen temenom u meku srž postelje, kao da je hteo da u snu povrati, proputuje kroz te modne masivne perine koje su rasle kao nod. Borio se u snu sa tom posteljom, kao plivač s vodom, gnječio je i mesio telom, kao ogromne nadve testa, u koju je tonuo i budio se u sivo jutro zadihan, obliven znojem, izbačen na obalu te gomile posteljine, koju nije mogao da savlada u teškom nodnom rvanju. Tako napola izbačen iz ponora sna, visio je trenutak bez svesti na ivici nodi, hvatajudi prsima vazduh, a posteljina je rasla oko njega, nadimala se iskisavala – ponovo ga obavijala gomilom teškog, beličastog testa. Tako je spavao do kasnog popodneva dok su se jastuci raspoređivali u veliku, belu pljosnatu ravnicu, po kojoj je putovao njegov umireni san. Tim belim drumovima lagano se vradao k svesti, danu, javi – i najzad otvarao oči, kao usnuli putnik, kad se voz zaustavlja na stanici. U sobi je vladao ustajali polumrak sa talogom mnogih dana samode i tišine. Samo je prozor kipeo od jutarnjeg roja muva i zavese su jarko buktale. Gospodin Karol je zevanjem izbacivao iz sebe, iz dubine telesnih jama, ostatke jučerašnjeg dana. To zevanje ga je hvatalo tako grčevito kao da je htelo da ga preobrati u ništa. Tako je izbacivao iz sebe taj pesak, taj teret – nesvarene ostatke jučerašnjeg dana. Olakšavši sebi na taj način, i slobodniji, unosio je u beležnicu izdatke, računao, obračunavao i maštao. Zatim bi dugo ležao nepokretan, sa staklenim očima, koje su imale boju vode i bile izbuljene i vlažne. U vodnjikavom polumraku sobe, osvetljenom odsjajem vrelog dana iza zavesa, u njegovim očima su se kao u malim ogledalcima ogledali svi sjajni predmeti: bele mrlje sunca u pukotinama prozora, zlatni pravougaonik zavesa, i ponavljali, kao kaplja vode, cela soba sa tišinom divana i praznih stolica.

Za to vreme je dan iza zavese sve vatrenije šumeo zujanjem muva pobesnelih od sunca. Prozor nije mogao da primi taj beli požar i zavese su malaksavale od jasnih talasanja. Tada bi se izvlačio iz postelje i sedeo još neko vreme stenjudi nesvesno. Njegovo telo od trideset i nekoliko godina počinjalo je naginjati ka gojaznosti. U tom organizmu, u kome su rasle naslage masti, izmučenom polnim preteranostima, ali još uvek punom bujnih sokova, izgledalo je kao da sada lagano u toj tišini dozreva njegova bududa sudbina. Dok je tako sedeo u besmislenoj vegetativnoj ukočenosti, sav pretvoren u kruženje, u disanje, u duboko pulsiranje sokova, u dnu njegovog tela, znojavog i pokrivenog maljama na raznim mestima, rasla je neka nevidljiva, neformulisana bududnost, kao strašna izraslina, koja se fantastično širila do nepoznate dimenzije. Nije se je plašio, jer je osedao svoju istovetnost s tim nevidljivim i ogromnim što je imalo da dođe, i rastao je zajedno sa njim bez protivljenja, u čudnoj slozi, ukočen spokojnim užasom, prepoznavajudi bududeg sebe u tim ogromnim cvetovima, u tim fantastičnim naslagama koje su dozrevale pred njegovim unutrašnjim okom. Jedno njegovo oko bi tada malo okrenulo unutra, kao da je odlazilo u neku drugu dimenziju. Zatim bi se iz tih besmislenih omama, iz tih prokletih daljina ponovo vradao k sebi i sadašnjem trenutku, video je svoje noge na dilimu, debele i nežne kao kod žene i lagano bi vadio zlatna dugmeta iz manžeta košulje za dan. Zatim je odlazio u kuhinju i tamo u hladovitom uglu nalazio vedro s vodom, kružid tihog, opreznog ogledala, koje je na njega tamo čekalo – jedino živo i svesno bide u tom pustom stanu. Sipao bi u umivaonik vodu i kožom probao njenu mlaku i ustajalu, sladunjavu mokrinu. Dugo i brižljivo se oblačio, ne žuredi se i pravedi odmore između pojedinih manipulacija. Taj stan pust i zapušten, nije ga poznavao, taj nameštaj i zidovi pratili su ga nemom kritikom. Osedao se, ulazedi u njihovu tišinu, kao uljez u tom podvodnom, potopljenom kraljevstvu, u kome je teklo drugo, posebno vreme. Otvarajudi sopstvene fioke, imao je osedaj da je lopov i nehotice je išao na prstima, bojedi se da ne probudi bučan i suvišan odjek, koji je nestrpljivo čekao najlakši povod pa da eksplodira. A kad bi najzad, idudi od ormana do ormana, našao komad po komad sve što mu je trebalo i završavao oblačenje između tog nameštaja, koji ga je dutke trpeo, sa odsutnim licem, i najzad bio gotov, stojedi pred odlazak sa šeširom u ruci, osedao se zbunjen, što i u poslednjem trenutku nije mogao nadi reč koja bi prekinula to neprijateljsko dutanje, i odlazio bi prema vratima postiđen, lagano, spuštene glave – dok bi se za to vreme na suprotnu stranu udaljavao bez žurbe – u dubinu ogledala – neko zauvek okrenut leđima – kroz pustu amfiladu soba, koje nisu postojale.

Cimetaste prodavnice

U periodu najkradih, sanjivih, zimskih dana, opervažen s obe strane, od jutra i od večeri, krznenim ivicama sumraka, dok se grad razgranavao sve dublje u lavirinte zimskih nodi s mukom dozivan od kratkog osvita k svesti na povratak – moj otac je ved bio izgubljen, prodat, zaklet drugoj sferi. Njegovo lice i glava ved su bili bujno i divlje zarasli u sedu kosu, koja je nepravilno štrčala čupercima, čekinjama, dugim četkicama, koje su izbijale iz bradavica, iz obrva, iz nozdrva – što je celoj njegovoj fizionomiji davalo izgled stare narogušene lisice.

Njegov njuh i sluh su se neizmerno zaoštravali i po njegovoj dutljivoj igri i napetom licu videlo se da je preko čula u stalnom kontaktu sa nevidljivim svetom tamnih zakutaka, mišjih rupa, trošnih praznih prostora ispod poda i odžačkih kanala. Svi šušnji, nodna pucketanja, tajni škripav život poda imali su u njemu nepogrešivog i opreznog posmatrača, špijuna i zaverenika. To ga je u tolikoj meri apsorbovalo da je potpuno uranjao u tu za nas nedostupnu sferu, o kojoj nije pokušavao da nas obaveštava. Često je morao da pucka prstima i da se tiho smeje za sebe kad bi ti ispadi nevidljive sfere postajali i suviše apsurdni; tada bi se očima sporazumevao sa našom mačkom, koja je, takođe posvedena u taj svet, podizala svoje cinično, hladno, pegavo lice, žmirkajudi od dosade i ravnodušnosti kosim pukotinama očiju. Dešavalo se za vreme ručka da je usred jela iznenada ostavljao nož i viljušku i sa servijetom zavezanom pod grlom dizao se mačjim pokretom, na vrhovima prstiju se prikradao vratima susedne prazne sobe i sa najvedom opreznošdu zavirivao kroz ključaonicu. Zatim bi se vradao stolu, postiđen, sa zabrinutim osmehom, uz gunđanje i nejasna mrmljanja, koja su se odnosila na unutrašnji monolog, u koji se bio udubio. Da bismo ga malo razonodili i odvojili od bolesnih istraživanja, majka ga je odvlačila u večernje šetnje, u koje je išao dutke, bez otpora, ali i bez oduševljenja, rasejan i odsutan duhom. Jednom smo čak otišli i u pozorište. Opet smo se obreli u toj velikoj, rđavo osvetljenoj i prljavoj sali, punoj sanjivog ljudskog žagora i haotičnog nereda. Ali kada smo se probili kroz ljudsku gužvu, pred nas je izronila ogromna bledoplava zavesa, kao nebo nekog drugog firmamenta. Velike, naslikane ružičaste maske, naduvenih obraza, gnjurile su se u ogromnom platnenom prostranstvu. To veštačko nebo širilo se i teklo uzduž i popreko, nadolazedi ogromnim dahom patosa i velikih gestova, atmosferom tog veštačkog i punog sjaja sveta, koji se tamo gradio, na hučnim skelama scene. Drhtanje koje je teklo preko velikog lica toga neba, dah ogromnog platna, od koga su rasle i oživljavale maske, odavao je iluzornost toga firmamenta, izazivao to drhtanje stvarnosti, koje u metafizičkim trenucima osedamo kao treperenje tajne. Maske su treptale crvenim obrvama, obojene usne su nešto bezglasno šaputale i ja sam znao da de dodi trenutak kada de napetost tajne dostidi zenit i tada de nebo zavese zaista pudi, podidi se i pokazati stvari nečuvene i zaslepljujude. Ali mi nije bilo dato da dočekam taj trenutak, jer je otac u međuvremenu počeo davati izvesne znake uznemirenosti, počeo je da se hvata za džepove i najzad je izjavio da je zaboravio novčanik s novcem i važnim dokumentima. Posle kratkog savetovanja sa majkom, u kome je Adelino poštenje bilo podvrgnuto žurnoj, opštoj oceni, predloženo mi je da krenem kudi i potražim novčanik. Po majčinom mišljenju do početka predstave je bilo još mnogo vremena i sa mojom hitrošdu mogao sam se još na vreme vratiti.

Izašao sam u zimsku nod, šarenu od nebeske iluminacije. Bila je to jedna od onih svetlih nodi, u kojima je zvezdani svod tako prostran i razgranat, kao da se raspao i podelio na lavirint posebnih nebesa, dovoljnih da snabdeju ceo mesec zimskih nodi i svojim srebrnim i šarenim zvonima pokriju sve njihove nodne pojave, doživljaje, avanture i karnevale. Neoprostiva je lakomislenost po takvoj nodi slati mladog dečaka u važnoj i hitnoj misiji, jer se u njenom polusvetlu umnožavaju, preplidu i jedna sa drugom izmenjuju ulice. Otvaraju se u dubini grada, da tako kažem, dvostruke ulice, ulice dvojnici; ulice lažne i varljive. Opčarana i zavedena mašta

stvara varljive planove grada, tobož odavno znane i poznate, u kojima te ulice imaju svoje mesto i ime, a nod u svojoj neiscrpnoj plodnosti nema ništa bolje da radi nego da pruža sve novije i novije nestvarne konfiguracije. Ta kušanja zimske nodi počinju obično nevino od želje da se skrati put, da se krene neobičnim ili bržim prelazom. Javljaju se privlačne kombinacije da se vijugavi put preseče nekom nepoznatom poprečnom ulicom. Ali ovoga puta je bilo počelo drukčije. Prešavši nekoliko koraka, primetio sam da sam bez kaputa. Hteo sam da se vratim, ali mi se posle jednog trenutka to učinilo kao nepotreban gubitak vremena, jer nod uopšte nije bila hladna, naprotiv – prošarana žilama čudne toplote, dahom nekog lažnog proleda. Sneg se bio zgrčio u bele jaganjce, u nevino i slatko runo, koje je mirisalo na ljubičice. Na takve iste jaganjce bilo se raspustilo i nebo, među kojima se mesec delio na dva i tri dela, pokazujudi u tom umnožavanju sve faze i položaje. Nebo je toga dana ogoljavalo svoju konstrukciju kao u mnogim anatomskim preparatima, pokazujudi spirale i slojeve svetla, preseke bledozelenih stena nodi, plazmu prostranstva, tkivo nodnih maštanja. U takvu nod nije mogude idi ni Podvalem, niti ijednom drugom tamnom ulicom, koje su naličje, u neku ruku postave četiri linije trga, i ne setiti se da u to kasno vreme bivaju ponekad još otvorene neke od ovih neobičnih i toliko privlačnih prodavnica, na koje se zaboravlja u obične dane. Zovem ih cimetastim prodavnicama zbog rezbarija tamne boje kojima su postavljene. Te prave plemenite trgovine, otvorene do pozne nodi, uvek su bile predmet mojih vrelih maštanja. Njihove slabo osvetljene, tamne i svečane unutrašnjosti mirisale su dubokim mirisom boja, lakova, aromom dalekih zemalja i retkih materijala. Mogao si tamo nadi bengalske vatre, čarobne kutije, marke davno propalih zemalja, kineske sličice za preslikavanje, indigo, kalofonijum iz Malabara, jaja egzotičnih insekata, papagaja, tukana, žive salamandre i aždaje, koren Mandragore, nirnberške mehanizme, homunkuluse u saksijama, mikroskope i doglede, a pre svega retke i neobične knjige, stare folijante pune čudnih crteža i zaprepašdujudih priča. Pamtim te stare trgovce pune dostojanstva, koji su služili klijenta spuštenih očiju, u diskretnom dutanju, i bili puni mudrosti i razumevanja za njihove najtajnije želje. Ali, pre svega, tamo je bila jedna knjižara u kojoj sam jednom razgledao retke i zabranjene knjige, publikacije tajnih klubova, koje su skidale veo sa mučnih i opojnih tajni. Tako retko mi se pružala prilika da obilazim te trgovine – a sem toga, sa malom, ali dovoljnom sumom novca u džepu. Nije se mogla propustiti ta prilika i pored važnosti misije poverene našoj brizi. Po mom računu trebalo je krenuti bočnom ulicom, prodi dve ili tri poprečne, da bi se stiglo u ulicu nodnih radnji. To me je udaljavalo od cilja, ali se zakašnjenje moglo nadoknaditi, vradajudi se putem preko Solnih Župa. Želja da posetim cimetaste prodavnice dala mi je krila, skrenuo sam u poznatu mi ulicu i više sam leteo nego išao, pazedi da ne pogrešim put. Tako sam ved bio prešao tredu ili četvrtu poprečnu ulicu, a željena ulica se nikako nije pojavljivala. Povrh svega, čak ni konfiguracija ulica nije odgovarala očekivanoj slici. Od radnji ni traga. Išao sam ulicom u kojoj kude nigde nisu imale ulaznu kapiju nego samo dobro zatvorene prozore, slepe od mesečevog sjaja. S druge strane tih kuda mora da se pruža prava ulica, iz koje se može udi u te kude – mislio sam u sebi. Uznemireno sam ubrzavao korak, miredi se u sebi s tim da nedu modi posetiti radnje. Samo da što pre odavde izađem u poznate delove grada. Približavao sam se kraju ulice, pun nespokojstva, gde de me izvesti. Izišao sam na širok, vrlo dug i prav drum sa retkim kudama. Odmah me je zapahnuo dah širokog prostranstva, kraj druma ili u dubini vrtova stajale su šarolike vile, ukrašene bogataške zgrade. U razmacima između njih videli su se parkovi i zidovi vrtova. Slika je izdaleka podsedala na Lišnjansku ulicu u njenim donjim i retko posedivanim delovima. Mesečeva svetlost, rasturena u hiljade jaganjaca, u srebrnim ljuskama po nebu, bila je bleda i svetla kao po danu – samo su se parkovi i vrtovi crneli u tom srebrnom predelu.

Zagledavši pažljivo u jednu zgradu, uverio sam se da imam pred sobom stražnju i nikada viđenu stranu gimnazijske zgrade. Upravo sam prilazio kapiji, koja je na moje čuđenje bila otvorena, trem je bio osvetljen. Ušao sam i našao se na crvenom dilimu hodnika. Nadao sam se da du se neprimeden prokrasti kroz zgradu i izadi na prednju kapiju, u velikoj meri skradujudi sebi put. Setio sam se da tako kasno mora da se u sobi Arendta održava neko od neobaveznih predavanja koja on drži kasno u nod, a na koja smo se skupljali zimi, izgarajudi od plemenitog oduševljenja za vežbanje crtanja kojim nas je nadahnuo taj sjajni nastavnik. Mala gomilica vrednih skoro je nestajala u velikoj tamnoj sali na čijim su zidovima rasle i lomile se senke naših glava, koje su bacale dve male svede što su gorele u grlidima boca. Istinu govoredi, nismo mnogo crtali za vreme tih časova, a ni profesor nije postavljao suviše stroge zahteve. Neki su donosili od kude jastuke i legali po klupama da malo prodremaju. Samo su najvredniji crtali kraj same svede, u zlatnom krugu njenog sjaja. Obično smo dugo čekali na profesorov dolazak, dosađujudi se sanjivim razgovorima. Najzad su se otvarala vrata njegove sobe i on je ulazio – mali, s lepom bradom, pun ezoteričnih osmeha, diskretnih predutkivanja i mirisa tajanstvenosti. Brzo je zatvarao za sobom vrata kabineta, kroz koja se u trenutku otvaranja iza njega tiskala gomila gipsanih senki, klasičnih fragmenata, bolnih Niobida, Danaida i Tantalida, ceo tužni i jalovi Olimp, koji je ved godinama venuo u tom gipsanom muzeju. Sumrak te sobe je bio mutan i po danu i sanjivo se prelivao od gipsanih maštanja, praznih pogleda, bledih ovala i zamišljenosti koje su odlazile u ništavilo. Često smo voleli da prisluškujemo pod vratima – tišinu, punu uzdaha i šapata toga krša što se krunio u paučini, toga sumraka bogova što se raspadao u dosadi i monotoniji. Profesor se svečano šedkao, pun dostojanstvenosti, duž praznih klupa, u kojima smo mi razbacani u malim grupama crtali nešto u sivom odsjaju zimske nodi. Bilo je tiho i sanjivo. Ponegde su se moje kolege nameštale za spavanje. Svede su se lagano gasile u bocama. Profesor se zadubljivao u duboku vitrinu, punu starih folijanata, staromodnih ilustracija, gravira i knjiga. Sa tajanstvenim gestovima nam je pokazivao stare litografije večernjih pejzaža, nodne gustiše, aleje zimskih parkova, koje su se crnele na belim putevima mesečine. U sanjivim razgovorima nam je neprimetno prolazilo vreme juredi neravnomerno, kao da je pravilo nekakve čvorove u prolaženju sati, gutajudi ponekad prazne intervale trajanja. Neprimetno, bez prelaska, nalazili smo našu gomilu ved na povratnom putu na stazi špalira beloj od snega, oivičenoj crnim, suvim gustišom žbunja. Išli smo duž te maljave ivice mraka, češudi se o medveđa krzna žbunja, koje je pucketalo pod našim nogama, kroz svetlu zimsku nod bez meseca, u mlečni, lažni dan, kasno posle ponodi. Razbacana belina toga svetla, koja se cedila iz snega, iz bledog vazduha, iz mlečnih prostranstava, bila je kao siva hartija gravire, na kojoj su se dubokim crnilom ukrštale crtice i crteži gustog žbunja. Nod je sada kasno posle ponodi ponavljala te serije nokturna nodnih gravira profesora Arendta, nastavljala njegovu fantaziju. U tom crnom čestaru parka, u maljavom runu žbunja, u masi lomljivih grančica ponegde su se nalazila udubljenja, gnezda najdubljeg mekog mraka, puna nereda, tajnih gestova, nepovezanog razgovora znacima. U tim gnezdima je bilo prijatno i toplo. Sedali smo tamo na mlak, mek sneg u našim dlakavim kaputima, jedudi lešnike kojih je bila puna ta leskova česta te proledne zime. Kroz žbunje su se dutke provlačile kune, lasice i ihnevmoni, krznaste zverčice na niskim nogama koje stalno njuškaju i čije krzno smrdi. Sumnjali smo da je među njima bilo i primeraka školskog prirodnjačkog kabineta, koji su, iako bez utrobe i olinjali, ove bele nodi osedali u svojoj praznoj utrobi glas starog instinkta, glas parenja, i vradali se u matičnjak u kratki, varljivi život. Ali fosforescencija prolednog snega je postajala sve mutnija i gasila se, dolazila je crna i gusta tama pred osvitom. Neki od nas bi zaspali u toplom snegu, drugi su u žbunju pipanjem pokušavali da nađu

vrata svojih kuda, pipajudi su ulazili u tamne unutrašnjosti, u san roditelja i brade, u dalji tok hrkanja, koje su sustizali na svojim zakasnelim putevima. Te nodne seanse su bile za mene pune tajanstvene čari, ni sada nisam mogao da propustim priliku da za trenutak ne zavirim u salu za crtanje, donosedi odluku da nedu dozvoliti da se tamo zadržim duže od jednog trenutka. Ali penjudi se sporednim kedrovim stepenicama, punim zvučnog odjeka, shvatio sam da se nalazim u tuđem, nikada viđenom delu zgrade. Ni najlakši šušanj nije tu prekidao svečanu tišinu. Hodnici su u tom krilu bili prostraniji, zastrti plišanim dilimom i puni elegancije. Prošavši kroz jedno takvo krilo, našao sam se u još vedem hodniku, ukrašenom raskoši dvorca. Jedan njegov zid je širokim staklenim arkadama vodio u unutrašnjost stana. Odmah pred očima počinjala je duga anfilada soba, koje su se pružale u dubinu i bile nameštene sa zaslepljujudom raskoši. Kroz špalir svilenih tapeta, pozladenih ogledala, skupocenog nameštaja i kristalnih paukova pogled je leteo u meku srž tih raskošnih unutrašnjosti, punih šarenog kovitlanja i treperavih arabesaka, isprepletanih girlanda i zapupelih cvetova. Duboka tišina tih praznih salona bila je puna tajnih pogleda, koje su ogledala predavala jedno drugom, i panike arabesaka, koje su visoko u frizovima jurile duž zidova i gubile se u gipsanim ukrasima belih tavanica. Sa divljenjem i poštovanjem stajao sam pred tom raskoši, počinjao sam verovati da me je moja nodna eskapada neočekivano dovela u direktorovo krilo, pred njegov privatan stan. Stajao sam prikovan radoznalošdu, uznemirena srca, spreman da pobegnem na najmanji šušanj. Kako bih mogao, uhvaden, opravdati to moje nodno špijuniranje, moje drsko njuškanje? U jednoj od dubokih somotskih fotelja mogla je, tiha i neprimedena, sedeti direktorova derčica i iznenada podidi pogled sa knjige na mene – crne, sibilske, spokojne oči, čiji pogled niko od nas nije umeo da izdrži. Ali povudi se sa pola puta, ne izvršivši preduzeti plan, smatrao bih za kukavičluk. Uostalom, unaokolo u odajama punim raskoši, osvetljenim prigušenim svetlom neodređenog vremena, vladala je duboka tišina. Kroz arkade hodnika video sam na drugom kraju velikog salona velika, staklena vrata koja su vodila na terasu. Unaokolo je bilo tako tiho da sam postao hrabriji. Nije mi izgledalo da bi bilo vezano sa suviše velikim rizikom sidi nekoliko stepenica što su vodile do nivoa sale, u nekoliko skokova pretrčati preko velikog skupocenog dilima i nadi se na terasi sa koje sam se bez muke mogao spustiti u dobro mi poznatu ulicu. Učinio sam tako. Stupivši na parket salona pod velike palme, koje su se iz vaza uzdizale čak do arabesaka tavanice, primetio sam da se zapravo ved nalazim na neutralnom terenu, jer salon uopšte nije imao prednjeg zida. Bila je to neka vrsta velike lože koja je sa nekoliko stepenica bila povezana sa gradskim trgom. To je bio kao neki rukavac trga i neke stvari su ved stajale na pločniku. Strčao sam sa nekoliko kamenih stepenica i ponovo sam se našao na ulici. Konstelacije su ved bile okomito nad glavom, sve zvezde su prešle na drugu stranu, ali mesec, utonuo u perine oblačaka koje je osvetljavao svojom nevidljivošdu, izgledao je kao da nad sobom još ima beskrajan put i, utonuo u svoje komplikovane nebeske poslove, nije mislio na zoru. Na ulici se crnelo nekoliko fijakera istrošenih od vožnje i kloparavih kao bogalji, dremljivi morski rakovi ili bubašvabe. Kočijaš se naže sa visokog sedišta. Imao je sitno, crveno i dobrodušno lice. "Hodemo li, gospodičidu?" zapitao je. Kola zadrhtaše svim zglobovima u pregibima svoga mnogočlanog tela i krenuše na lakim obručima. Ali ko se takve nodi poverava dudima neuračunljivog fijakeriste? Kroz kloparanje paoka, lupu koša i krov nisam mogao da se sporazumem sa njim o cilju svoga puta. Na sve je nemarno i popustljivo odmahivao glavom i pevušio za sebe vozedi okolnim putem u grad. Pred jednom krčmom stajala je grupa fijakerista prijateljski mu mašudi rukama. Odgovorio im je nešto radosno, posle čega mi je, ne zadržavajudi kola, bacio kajase na kolena, sišao sa svog sedišta i priključio se gomili kolega. Konj, stari mudri fijakerski konj se letimično osvrnuo i odjurio dalje

ravnomernim fijakerskim kasom. Zapravo, taj konj je budio poverenje – izgledao je pametniji od kočijaša. Ali ja nisam umeo da kočijašim – trebalo je predati se njegovoj volji. Ušli smo u jednu ulicu predgrađa koja je sa obe strane imala vrtove. Ti vrtovi su lagano prelazili, što smo dalje išli, u parkove sa velikim drvedem a ovi u šume. Nikada nedu zaboraviti tu sjajnu vožnju po najsvetlijoj zimskoj nodi. Šarena nebeska mapa se pretvarala u beskrajnu, ogromnu poluloptu, na kojoj su se dizala fantastična kopna, okeani i mora išarana linijama zvezdanih virova i tokova, sjajnim linijama nebeske geografije. Vazduh je postao lak za disanje kao srebrna gaza. Mirisale su ljubičice. Ispod snega, vunenog kao beli astragan, pomaljali su se drhtavi ljutidi, sa iskrom mesečevog svetla u finoj čašici. Cela šuma je izgledala kao da je osvetljena hiljadama svetala, zvezdama, koje je obilno ronio decembarski firmament. Vazduh je disao nekim tajnim proledem, neiskazivom čistodom snega i ljubičica. Izišli smo na brdovit teren. Linije uzvišica, dlakave golim šibljikama drveda, dizale su se u nebo kao blagi uzdasi. Na tim srednim padinama ugledao sam čitave grupe putnika, koji su po mahovini i travi skupljali opale i od snega mokre zvezde. Put je postao strm, konj se klizao i s mukom vukao kola, koja su drhtala svim pregibima. Bio sam sredan. Moje grudi su udisale to blago prolede vazduha, svežinu zvezda i snega. Pred konjskim prsima se skupljao bedem bele snežne pene, sve viši i viši. Konj se s mukom probijao kroz njegovu čistu i svežu masu. Najzad je stao. Izašao sam iz fijakera. Disao je teško, spuštene glave. Pritisnuo sam njegovu glavu na svoje grudi, u njegovim velikim crnim očima su sijale suze. Tada sam na njegovom trbuhu ugledao okruglu crnu ranu. "Zašto mi nisi rekao?" šapnuo sam sa suzama. – "Dragi moj, to zbog tebe", rekao je i postao vrlo mali, kao drveni konjid. Ostavio sam ga. Osedao sam se čudnovato lak i sredan. Razmišljao sam, da li da čekam na mali lokalni voz, koji je tuda silazio, ili da se peške vratim u grad. Počeo sam silaziti strmom serpentinom kroz šumu, u početku sam išao lakim, elastičnim korakom, a zatim dobijajudi u brzini prešao sam u ravnomerni sredan trk, koji se odmah promenio u vožnju na smučkama. Mogao sam kako sam hteo regulisati brzinu, upravljati vožnjom uz pomod lakih okretaja tela. U blizini grada sam usporio taj trijumfalni trk, menjajudi ga u pristojan šetački korak. Mesec je još uvek stajao visoko. Preobražavanja neba, metamorfoze njegovih mnogostrukih svodova u konfiguracije sve vede umetničke lepote nisu imali kraja. Kao srebrni astrolabijum nebo je te nodi otvaralo čarobni mehanizam unutrašnjosti i u beskrajnim evolucijama pokazivalo zladanu matematiku svojih točkova i zubaca. Na trgu sam sretao ljude koji su šetali. Svi opčarani prizorom te nodi, imali su lica zabačena i srebrna od mađije neba. Briga za novčanik me je sasvim napustila. Otac, utonuo u svoje osobenjaštvo, sigurno je ved bio zaboravio na gubitak, o majci nisam mislio. Takve nodi, jedine u godini, dolaze sredne misli, nadahnuda, proročanski dodir prsta božijeg. Pun ideja i inspiracija, hteo sam da pođem kudi kad mi put preprečiše drugovi sa knjigama pod pazuhom. Suviše rano su pošli u školu, probuđeni svetlošdu te nodi koja nije htela da se svrši. U gomili smo pošli u šetnju strmom ulicom iz koje je dopirao miris ljubičica, nesigurni da li se to još mađija nodi srebri na snegu, ili je ved počinjao osvit...

Krokodilska ulica

Moj otac je u donjoj fioci svog dubokog pisadeg stola čuvao stari i lepi plan našeg grada.

Bio je to čitav tom pergamentskih listova in folio koji su, prvobitno spojeni komadidima platna, činili ogromnu zidnu mapu u obliku panorame iz ptičje perspektive. Obešena na zidu, zauzimala je prostor skoro cele sobe i otvarala daleki vidik na celu dolinu Tismjenjice, koja se talasavo vijugala kao bledozlatna traka, na celo pojezerje široko razlivenih močvara i ribnjaka, na naborano podgorje, koje se pružalo na jug, najpre retko, zatim sve mnogobrojnijim lancima, šahovskom tablom okruglastih brda, sve manjih i sve bleđih, što su se više udaljavali prema zlatastoj i dimljivoj magli horizonta. Iz te uvele daljine periferije izranjao je grad i rastao prema gledaocu, najpre u još nediferenciranim kompleksima, u zbijenim blokovima i masama domova, ispresecanim dubokim jarugama ulica, da bi se još bliže izdvojio u pojedine zgrade, crtane sa oštrom izrazitošdu prizora posmatranih kroz dogled. Na tim bližim planovima graver je izvukao ceo zapleteni i raznoliki haos ulica i dorsokaka, oštru izrazitost opšivnica, arhitrava, arhivolta i pilistara, sjajnih u kasnom i tamnom zlatu tmurnog popodneva, koje sve prelome i niše potapa u duboku sepiju senke. Komađe i prizme te senke usecali su se kao komađe sada meda u klance ulica, potapali u svojoj toploj, sočnoj masi ovde celu polovinu ulice, tamo otvor među kudama, dramatizovali su i orkestrirali mračnom romantikom senki tu raznoliku arhitektonsku polifoniju. Na tom planu, izrađenom u baroknom stilu prospekata, okolina Krokodilske ulice svetlela se belom prazninom, kojom se na geografskim kartama obično označavaju krajevi oko polova, predeli neispitani i nesigurne egzistencije. Samo su linije nekoliko ulica bile tamo ucrtane crnim potezima i snabdevene imenima ispisanim prostim, neukrašenim rukopisima, za razliku od plemenite antikve ostalih natpisa. Očevidno da se kartograf protivio da prizna da taj rejon pripada gradu i to izrazito tim posebnim i prezrivim postupkom. Da bi se shvatila ta rezerva, moramo ved sada obratiti pažnju na dvosmisleni i sumnjivi karakter toga rejona, koji se toliko razlikovao od osnovnog tona celoga grada. Bio je to industrijsko-trgovački distrikt sa jasno istaknutim karakterom trezvene korisnosti. Duh vremena, mehanizam ekonomike, nisu poštedeli ni naš grad i pustili su korenje na komadidu njegove periferije, gde se bio razvio u parazitski rejon. Dok je u starom gradu još vladala nodna, skrivena trgovina, puna svečane ceremonijalnosti, u tom novom delu grada odmah su se razvile savremene, trezvene forme komercijalizma. Pseudoamerikanizam, nakalemljen na staro, istrošeno tle grada, ižđikljao je ovde bujnom, ali praznom i bezbojnom vegetacijom jevtine, loše pretencioznosti. Tamo su se videle jevtine, loše zidane zgrade sa karikaturalnim pročeljima, oblepljene čudovišnim ukrasima od ispucalog gipsa. Stare, iskrivljene prigradske kudice brzo su dobile slupane portale koji su, tek kad bismo ih malo izbliže pogledali, bivali demaskirani kao bedne imitacije velegradskih uređaja. Oštedena, mutna i prljava okna, koja su u talasavim refleksima lomila tamne odraze ulice, nerendisano drvo portala, siva atmosfera tih jalovih unutrašnjosti, pokrivenih paučinom i kučinama prašine na visokim policama i duž oderanih zidova koji su se rušili, udarali su tu na dudanima pečat divljeg Klondajka. Tako su se ređale jedna za drugom radionice krojača, konfekcije, skladišta porculana, drogerije, berbernice. Njihova siva, velika okna izloga nosila su kose ili polukružne natpise od pozladenih plastičnih slova CONFISERIE, MANUCURE, KING OF ENGLAND. Starosedeoci grada držali su se podalje od toga kraja, naseljenog ološem, prostim narodom, kreaturama bez karaktera, bez gustine, pravim moralnim ništarijama, tom jevtinom varijantom čoveka koja se rađa u takvim efemernim sredinama. Ali u danima pada, u časovima niskog iskušenja dešavalo se da ovaj ili onaj stanovnik grada poluslučajno zaluta u taj sumnjivi deo grada. Ni najbolji nisu ponekad bili slobodni od iskušenja dobrovoljne degradacije, nivelisanja granica i hijerarhije, kupanja u tom plitkom blatu zajednice, lake intimnosti, prljavog mešanja. Taj deo grada je bio eldorado takvih moralnih dezertera, takvih begunaca ispod zastave ličnog dostojanstva. Sve je tamo

izgledalo podozrivo i dvosmisleno, sve je pozivalo tajnim znakom, cinički artikulisanim gestom, jasnim migom – na nečiste nade, sve je oslobađalo od okova nisku prirodu. Malo ko je, ako nije bio unapred upoznat, primedivao čudnu osobenost tog dela grada: nedostatak boja, kao da u tom jevtinom i u žurbi izraslom gradu nije bilo mogude dopustiti sebi luksuz boja. Sve je tamo bilo sivo na jednobojnim fotografijama, kao u ilustrovanim prospektima. Ta sličnost je prelazila granice obične metafore, jer ponekad, skitajudi tim delom grada, zaista se imao utisak da se prelistava neki prospekt, dosadne rubrike komercijalnih oglasa, među koje su se ugnezdile parazitske, sumnjive anonse, tugaljive beleške, sumnjive ilustracije; i ta skitanja su bila isto tako jalova i bez rezultata kao i uzbuđivanja fantazije, gonjene preko stranica i stubaca pornografske štampe. Ulazilo se nekom krojaču da bi se poručilo odelo – odelo jevtine elegancije, tako karakteristične za taj deo grada. Lokal je bio velik i pust, vrlo visok i bezbojan. Ogromne mnogospratne police dižu se jedna nad drugom u neodređenu visinu te hale. Spratovi praznih polica odvode pogled uvis čak do tavanice koja može biti nebo – rđavo, bezbojno, oderano nebo tog dela grada. Međutim, dalji magacini, što se vide kroz otvorena vrata, sve do tavanice ispunjeni su kutijama i kartonima, koji se uzdižu u ogromnoj kartoteci, a ova se raspada u visini, pod zamršenim nebom tavana u kubaturu praznine, u jalovu građu ništavila. Kroz velike sive prozore, često išpartane kao tabaci kancelarijske hartije, ne ulazi svetlost, jer je unutrašnjost radnje ved ispunjena, kao vodom, indiferentnim sivim svetlom, koje ne baca senku i ne akceptuje ništa. Odmah se javlja neki mladid, iznenađujude uslužan, gibak i neotporan, da zadovolji naše želje i obaspe nas jevtinom i lakom govorljivošdu trgovačkog pomodnika. Ali dok, pričajudi, razvija ogromne bale sukna, meri, gužva i ukrašava beskrajnu traku materijala što protiče kroz njegove ruke, pravedi od njegovih nabora nestvarne sakoe i pantalone, cela ta manipulacija izgleda kao nešto nestvarno, privid, komedija, ironično nabačena zavesa na pravi smisao stvari. Trgovačke pomodnice, vitke i crne, svaka sa nekom manom lepote (karakterističnom za taj rejon škartirane robe) ulaze i izlaze, staju u vratima radnje, ispitujudi očima da li ona poznata stvar (poverena iskusnim rukama pomodnika) dozreva do odgovarajude tačke. Pomodnik se umiljava i prenemaže i ponekad čini utisak travestita. Dobijate želju da ga uhvatite pod jedva ocrtanu bradu ili uštinete za bledi napuderisan obraz, kad sa značajnim polupogledom skrede pažnju na zaštitni znak robe, znak sa providnom simbolikom. Stvar izbora odela lagano silazi na dalji plan. Taj do efeminacije mek i pokvaren mladid, pun razumevanja za najintimnije gestove klijenta, pokazuje sada pred njegovim očima neobične zaštitne znakove, celu biblioteku zaštitnih znakova, kolekcionarski kabinet rafiniranog skupljača. Tada se ispostavljalo da je konfekcijska radnja bila samo fasada iza koje se krila antikvarnica, zbirka veoma dvosmislenih izdanja i privatnih knjiga. Uslužni pomodnik otvara dalja skladišta, ispunjena do tavanice knjigama, crtežima, fotografijama. Te vinjete, ti crteži na stotine puta prelaze naša najsmelija maštanja. Takvih kulminacija pokvarenosti, takvih dosetljivosti razvrata nikada nismo ni nasludivali. Prodavačice u radnji se sve češde vrzmaju između knjiga, sive i papirnate, ali pune pigmenta na pokvarenim licima, tamnog pigmenta crnki sjajne i masne crnine, koja pritajena u očima, iznenada istrčava iz njih u cik-cak liniji sjajnog bubašvabinog trka. Ali i u spaljenom rumenilu, u pikantnim piknjicama mladeža, u stidljivim znacima tamnih malja provirivala je rasa spečene, crne krvi. Ta boja isuviše intenzivne snage, ta gusta i mirisna moka izgledala je kao da prlja knjige, koje su one uzimale u maslinaste ruke, izgledalo je kao da ih njihovi dodiri farbaju i ostavljaju u vazduhu tamnu kišu pega, trag duvana, kao puhara sa uzbuđujudim, životinjskim mirisom. Za to vreme je opšta raskalašnost sve više odbacivala sve kočnice spoljašnje forme. Pomodnik je, iscrpavši svoju nametljivu aktivnost, lagano prelazio na žensku pasivnost. Sada leži na jednom od mnogobrojnih otomana, ponameštanih između rejona knjiga, u svilenoj pidžami, koja otkriva ženski dekolte. Devojke pokazuju jedna pred drugom figure i pozicije crteža sa naslovnih strana, druge ved počinje obuzimati san na provizornim krevetima. Pritisak na klijenta popušta. Puštaju ga iz kruga nametljivog interesovanja, ostavljaju ga

samom sebi. Pomodnice, zauzete razgovorom, ne obradaju više pažnju na njega. Okrenute leđima ili postrance prema njemu, zastaju u arogantnom kontrapostu, stupaju s noge na nogu, igrajudi koketno sa obudom, izvode odozgo nadole po vitkom telu zmijsku igru udova, napadajudi njom iza svoje nemarne neodgovornosti uzbuđenog posmatrača, koga su ignorisale. Tako su se povlačile, proračunato ulazile sve dublje, ostavljajudi slobodan prostor za aktivnost gosta. Iskoristimo taj trenutak nepažnje da izbegnemo nepredviđene posledice te nevine posete i da izađemo na ulicu. Niko nas ne zadržava. Kroz hodnike knjiga između dugih polica časopisa i štampanih spisa izlazimo iz radnje i evo nalazimo se na onom mestu Krokodilske ulice gde se sa njene uzdignute tačke vidi skoro cela dužina tog širokog puta sve do dalekih, nezavršenih zgrada železničke stanice. To je sivi dan, kao uvek u toj okolini, i ceo dekor na trenutke izgleda kao fotografija iz ilustrovanih novina, tako su sive, vulgarne kude, ljudi i fijakeri. Ta stvarnost je tanka kao hartija i svim pukotinama odaje svoju imitativnost. Na trenutak se ima utisak da se samo na malom komadidu pred nama sve primerno slaže u tu istaknutu sliku velegradskog bulevara, dok se po stranama raspušta i oslobađa ta improvizovana maskarada i, nesposobna da izdrži u svojoj ulozi, raspada se sa nama u gips i kučine, u skladište stareži nekog ogromnog pustog pozorišta. Napetost poze, neprirodna ozbiljnost maski, ironičan patos podrhtava na toj kožici. Ali daleko smo od želje da demaskiramo prizor. Uprkos boljem znanju osedamo se uvučeni u jevtinu draž rejona. Uostalom, slici grada ne nedostaje ni izvesnih osobina autoparodije. Nizovi malih, parternih prigradskih kudica smenjuju se sa mnogostranim zgradama koje su, sagrađene kao od kartona, konglomerati firmi, slepih kancelarijskih prozora, staklastosivih izloga, reklama i brojeva. U podnožju kuda teče reka naroda. Ulica je široka kao velegradski bulevar, ali je kolovoz, kao seoski trgovi, načinjen od nabijene gline, pun rupčaga, kaljuga i trave. Ulični saobradaj ovog rejona služi za poređenje u ovom gradu, stanovnici govore o njemu sa ponosom i značajnim sjajem u oku. Ta siva gomila bez ikakve individualnosti je suviše obuzeta svojom ulogom i puna vrednode u pokazivanju velegradskog izgleda. Međutim, i pored zauzetosti i poslovnosti, ima se utisak smušenog, monotonog, besciljnog lutanja, nekog sanjivog kola marioneta. Atmosfera čudne sitničavosti prožima celu tu sceneriju. Gomila teče monotono i, čudna stvar, kao da je nejasno vidite, prilike protiču u zamršenoj blagoj gužvi, ne dostižudi do potpune jasnosti. Samo ponekad iz tog žagora mnogih glasova ulovite neki tamni, živi pogled, neki crni polucilinder duboko nabijen na glavu, neku polovinu lica rascepljenu osmehom, sa ustima koja su upravo nešto rekla, neku nogu ispruženu u koraku i tako ukočenu zauvek. Osobenosti ovog dela grada su fijakeri bez kočijaša, koji sami jure po ulicama. Ne da tu nema fijakerista, nego smešani sa gomilom i zauzeti hiljadama poslova, ne vode brigu o svojim fijakerima. U tom rejonu maske i praznog gesta ne pridaje se suviše velika važnost tačnom cilju vožnje i putnice se poveravaju fijakerima sa lakomislenošdu kojom se sve ovde odlikuje. Često se mogu videti na opasnim okukama, jako nagnuti iz slomljenog koša, kako sa uzdama u rukama sa naporom izvode teški manevar obilaženja. U tom delu grada postoje, takođe, i tramvaji. Ambicija gradskih vednika slavi tu najvedi trijumf. Ali žalosno je videti ta kola, načinjena od papier mâché-a, sa zidovima iskrivljenim od dugogodišnje upotrebe. Često im potpuno nedostaje prednji zid tako da se u prolazu mogu videti putnici kako ukočeno sede i drže se sa velikim dostojanstvom. Te tramvaje guraju gradski nosači. Ali najčudnija stvar je železnički saobradaj na Krokodilskoj ulici. Ponekad, u neodređeno vreme dana, negde pred kraj nedelje, može se primetiti gomila ljudi koja na okuci čeka na voz. Čovek nikad nije siguran da li de dodi i gde de stati, i često se događa da ljudi staju na dva razna mesta, ne mogudi da usklade svoje poglede o stanici. Dugo čekaju i stoje u crnoj dutljivoj gomili duž jedva vidljivih tračnica koloseka, s licima u profilu, kao niz bledih maski od hartije, isečenih u fantastičnu liniju zagledanosti. Najzad voz iznenada stiže, ved je ušao iz bočne uličice, odakle je očekivan, nizak kao zmija, minijaturan, sa malom dahtavom, snažnom lokomotivom. Ušao je u taj crni špalir i ulica postaje tamna od tog niza vagona što seju ugljenu prašinu. Tamno stenjanje lokomotive i

dah čudne ozbiljnosti, pune tuge, prigušivana žurba i nervoza za trenutak pretvaraju ulicu u halu železničke stanice u zimskom sumraku koji se brzo spušta.

Nesreda našeg grada je ažiotaža i preprodaja železničkih karata.

U poslednjem trenutku, kad voz ved stoji na stanici, u nervoznoj žurbi vode se pregovori sa potkupljivim železničkim službenicima. Pre no što se ti pregovori završe, voz polazi praden razočaranom gomilom koja se lagano krede. Ova ga isprada daleko da bi se najzad rasturila. Ulica je za trenutak zagušena tom improvizovanom stanicom, punom sumraka i daha dalekih puteva – ponovo postaje svetla, širi se i kroz svoje korito ponovo propušta bezbrižnu monotonu gomilu šetača, koja putuje usred žagora duž izloga prodavnica, duž tih prljavih, sivih kvadrata, punih jevtine robe, velikih voštanih manekena i frizerskih lutaka. Izazivački obučene, u dugim čipkanim haljinama prolaze prostitutke. Uostalom, to su možda žene frizera ili kafanskih kapelmajstora. Idu grabljivim, lakim korakom i u rđavim, pokvarenim licima imaju malu manu koja ih precrtava: gledaju iskosa crnim, kosim pogledom ili imaju pocepana usta, ili im nedostaje vršak nosa. Stanovnici grada su ponosni na taj zadah pokvarenosti, kojim odiše Krokodilska ulica. Nemamo potrebe da išta sebi uskradujemo – misle ponosno – možemo sebi da dozvolimo i pravi velegradski razvrat. Oni tvrde da je svaka žena u ovom delu grada kokota. I zaista dovoljno je obratiti pažnju na neku – i odmah se susrede taj lepljivi pogled, koji nas ledi divnom sigurnošdu. Čak i učenice nose tu na neki karakterističan način svoje mašnice, na osobeni način gaze vitkim nogama i imaju tu nečistu manu u pogledu, u kojoj leži preformirana bududa pokvarenost. Pa ipak – ipak treba li da otkrijemo poslednju tajnu tog dela grada, brižljivo prikrivenu tajnu Krokodilske ulice? Nekoliko puta u toku našeg izveštaja stavljali smo izvesne znakove, opomene, na fini način davali smo izraza našim ogradama. Pažljivi čitalac nede biti nepripremljen na ovaj poslednji obrt stvari. Govorili smo o podražavajudem, nestvarnom karakteru tog dela grada, ali te reči imaju i suviše krajnje i odlučno značenje, da bi označile polovičan i neodređen karakter njegove stvarnosti. Naš jezik ne poseduje izraze, koji bi na neki način dozirali stepen realnosti, definisali njenu gipkost. Recimo bez ograda: fatalnost tog dela grada je što se u njemu ništa ne izvršava, ništa ne dostiže svoj definitivni oblik, svi započeti pokreti zastaju u vazduhu, svi gestovi se iscrpljuju pre vremena i ne mogu da pređu izvesnu mrtvu tačku. Mogli smo ved primetiti veliku bujnost i rasipništvo – u namerama, u projektima, u anticipacijama, kojim se odlikuje taj deo grada. Ceo on nije ništa drugo do fermentacija želja, prerano ižđikala i zato nemodna i prazna. U atmosferi preterane lakode ovde klija svaka i najsitnija željica, prolazna napetost se diže i raste u praznu, naduvenu izraslinu, šiba siva i laka vegetacija mekog korova, bezbojnih, dlakavih bulki, sazdana od nemerljivog tkiva priviđenja i hašiša. Nad celim delom grada diže se lenji i raskalašni fluid greha i kude, radnje, ljudi ponekad izgledaju kao drhtavica na njegovom grozničavom telu, naježena koža na njenim febrilnim maštanjima. Nigde kao ovde se ne osedamo toliko ugroženi mogudnostima, potreseni bliskošdu ispunjenja, pobledeli i nemodni od divne preplašenosti ostvarenja. Ali na tome se i završava. Prekoračivši izvesnu tačku napetosti plima se zadržava i povlači, atmosfera se gasi i precvetava, mogudnosti venu i raspadaju se u ništa, pobesnele sive bulke ekscitacije rasipaju se u pepeo.

Večito demo žaliti što smo onda za trenutak izašli iz konfekcijske radnje podozrivog vladanja. Više nikada se nedemo vratiti u nju. Lutademo od firme do firme i grešiti stotinama puta. Obidi demo desetine radnji, naidi demo na sasvim slične, putovademo kroz špalire knjiga, prevrtati časopise i knjige, dugo i zamršeno konferisati sa pomodnicima sa preterano mnogo pigmenta i pokvarene lepote, koji nede biti u stanju da shvate naše želje. Zaplitademo se u nesporazume, dok se sva naša grozničavost i uzbuđenje ne izgube u nepotrebnom naporu, u naprazno izgubljenoj jurnjavi. Naše nade su bile nesporazum, dvosmisleni izgled lokala i posluge – maska, konfekcija je bila prava konfekcija, a trgovački pomodnik nije imao nikakvih skrivenih namera. Ženski svet Krokodilske ulice odlikuje se sasvim osrednjom pokvarenošdu, prigušenom debelim slojevima moralnih predrasuda i banalne osrednjosti. Tom gradu jevtinog ljudskog materijala takođe nedostaje bujni instinkt, nedostaju neobične i mračne strasti. Krokodilska ulica je bila koncesija našeg grada na račun savremenosti velegradske pokvarenosti. Očevidno, nismo bili kadri nizašta drugo do za papirno podražavanje, za fotomontažu sastavljenu od isečaka starih, prošlogodišnjih novina.

Bubašvabe

Bilo je to za vreme sivih dana koji su došli posle sjajnog šarenila genijalne epohe moga oca. Bile su to duge nedelje depresije, teške nedelje bez nade i praznika, pod zatvorenim nebom i osiromašenim pejzažom. Oca tad ved nije bilo. Gornje sobe su bile pospremljene i iznajmljene jednoj telefonistkinji. Od celokupnog ptičjeg domadinstva ostao nam je jedan jedini primerak, ispunjeni kondor, koji je stajao na polici u salonu. U hladnom polumraku spuštenih zavesa stajao je tamo, kao za života, na jednoj nozi, u pozi budističkog mudraca, a njegovo gorko, sasušeno, asketsko lice bilo je skamenjeno u izraz krajnje ravnodušnosti i abnegacije. Oči su mu ispale, a kroz isplakane, suzne očne duplje prosipala se piljevina. Samo su rožnate egipatske izrasline na snažnom golom kljunu, i na goloj šiji, izrasline i žlezde bledoplave boje davale toj staračkoj glavi nešto dostojanstveno, hijeratično. Njegovu perjanu rizu su ved na mnogim mestima izgrizli moljci. Gubio je meko, sivo perje, koje je Adela jednom nedeljno čistila zajedno sa bezimenom prašinom sobe. Na olinjalim mestima se videlo grubo platno za džakove, iz koga su virile kučine. Potajno mi je bilo žao što je majka sa takvom lakodom prešla na dnevni red posle gubitka oca. Nikada ga nije volela – mislio sam – a pošto otac nije ukorenjen u srcu ni jedne žene, nije zato mogao urasti ni u kakvu realnost pa je večito lebdeo na periferiji života, u polurealnim regionima, na ivicama stvarnosti. Nije bio zaslužio čak ni poštenu građansku smrt – mislio sam – sve je kod njega moralo biti čudno i sumnjivo. Odlučio sam da u pogodnom trenutku iznenadim majku otvorenim razgovorom. Toga dana (bio je to teški zimski dan i od jutra je ved sipilo meko paperje sumraka) majka je imala migrenu i ležala sama na sofi u salonu. U toj retko posedivanoj, svečanoj sobi od vremena očevog nestanka vladao je uzorni poredak, koji je Adela održavala voskom i četkom. Nameštaj je bio pokriven navlakama; sve stvari su bile podređene gvozdenoj disciplini koju je Adela uvela u toj sobi. Samo se buket paunovog perja, koje je stajalo u vazi na komodi, nije mogao držati u stezi. To je bio element svojevoljan, opasan, neuhvatljive revolucionarnosti, kao bučni razred gimnazijalki, pred očima pun pobožnosti, a iza leđa razvratne samovolje. Te oči su po ceo dan svrdlale i bušile rupe u zidovima, namigivale, gurale se, trepdudi, s prstom na ustima, jedne preko drugih, pune kikota i vragolija. Ispunjavale su sobu cvrkutom i

šapatom, rasipale se kao leptiri oko lampe, udarale šarenom gomilom u mutna, staračka ogledala odvikla od kretanja i veselosti, zavirivale kroz ključaonice. Čak i u prisutnosti majke, koja je sa zavezanom glavom ležala na sofi, nisu mogle da se uzdrže, namigivale su, davale međusobno znakove, govorile nemim, šarenim alfabetom, punim tajnih značenja. Ljutio me je taj drski sporazum, ta treperava zavera iza mojih leđa. S kolenima pritisnutim uz majčinu sofu, ispitujudi sa dva prsta kao rasejan, fini materijal njene domade haljine, rekao sam kao uzgred: „Hteo sam ved odavno da te zapitam: je li istina da je to on?” Iako čak ni pogledom nisam pokazao na kondora, majka je odmah pogodila. Veoma se zbunila i spustila oči. Namerno sam pustio da prođe jedan trenutak, da bih malo uživao u njenoj zbunjenosti, posle čega sam sasvim mirno, savlađujudi gnev koji je rastao, upitao: „Kakav smisao onda imaju sve te spletke i laži, koje seješ unaokolo o ocu?” Ali njene crte, koje su se u prvom trenutku bile raspale u panici, počele su ponovo da se sređuju. „Kakve laži?” upitala je žmirkajudi očima, koje su bile prazne, nalivene plavetnilom, bez beonjača. „Znam ih od Adele”, rekao sam, „ali mi je poznato da potiču od tebe; hodu da znam istinu.” Njena usta su lako podrhtavala, zenice, izbegavajudi moj pogled, pobegoše u kut oka. „Nisam lagala”, rekla je, a usta joj nabubriše i istovremeno postadoše mala. Osetio sam da koketira sa mnom kao žena sa muškarcem. „Ono sa bubašvabama je istina – i sam se sedaš...” Zbunio sam se. Doista, sedao sam se te invazije bubašvaba, te poplave crnih rojeva, koja je ispunjavala nodnu tamu paučjom jurnjavom. Sve pukotine su bile pune brkova koji su se mrdali, iz svake pukotine je naglo mogla izleteti bubašvaba, iz svake pukotine na podu mogla je da sevne ta crna munja po podu. Ah, ti očevi krici od straha, skakanje sa stolice na stolicu sa kratkim kopljem u rukama. Ne uzimajudi ni jelo ni pide, sa pečatima groznice na licu, s grčem gađenja oko usta, moj otac je bio potpuno podivljao. Jasno je bilo da tu napetost nijedan organizam ne može dugo izdržati. Strašno gađenje je izmenilo njegovo lice u ukočenu tragičnu masku, u kojoj su samo zenice, sakrivene pod donjim kapkom, vrebale ležedi, napete kao tetive, u večnom podozrenju. S divljom vikom naglo bi skakao sa sedišta, kao bez očiju jurio u ugao sobe i ved dizao koplje, na kome je nataknuta ogromna bubašvaba očajnički prebirala gužvom svojih nogu. Tada bi Adela došla u pomod ocu bledom od užasa i oduzimala mu koplje zajedno sa nabodenim trofejom, da bi ga utopila u čabrici. Ved tada ne bih međutim znao redi da li su mi te prizore usadila Adelina pričanja, ili sam sam bio njihov svedok. Moj otac tada ved nije imao one otporne snage, koja zdrave ljude brani od opčinjenosti gađenja. Umesto da se odvoji od strašne atraktivne snage te potčinjenosti, moj otac, predat na milost i nemilost ludilu, sve više se uplitao u nju. Žalosne posledice nisu dozvolile da se dugo čeka na njih. Ubrzo su se pojavili prvi znaci podozrivosti, koji su nas ispunili strahom i tugom. Očevo držanje se promenilo. Njegovo ludilo, euforija njegovog uzbuđenja se ugasila. U pokretima i mimici počeli su se otkrivati znaci nečiste savesti. Počeo je da nas izbegava. Po ceo dan se skrivao po uglovima, u ormanima, pod perinom. Često sam ga viđao kako zamišljeno posmatra sopstvene ruke, ispituje konzistenciju kože, noktiju, na kojima su počele da se pojavljuju crne pege, kao ljuske bubašvaba. Danju se još opirao ostacima snage, borio se, ali je nodu opčinjenost udarala na njega snažnim jurišima. Kasno nodu sam ga viđao u svetlosti svede koja je stajala na podu. Moj otac je ležao na zemlji nag, išaran crnim mrljama totema, iscrtan linijama rebara, fantastičnim crtežom anatomije koja se skroz videla, ležao je četvoronoške, obuzet opčinjenošdu averzije, koja ga je uvlačila u dubinu svojih komplikovanih puteva. Moj otac se kretao mnogočlanim, komplikovanim kretnjama čudnog rituala, u kome sam sa užasom prepoznao podražavanje bubašvabjeg ceremonijala. Od tog vremena smo se odrekli oca. Sličnost sa bubašvabama je svaki dan bila sve veda – moj otac se pretvarao u bubašvabu. Počeli smo da se navikavamo na to. Viđali smo ga sve ređe, po cele nedelje je nestajao negde na svojim bubašvapskim putevima – prestali smo da ga razlikujemo, sasvim se izjednačio sa tim crnim neobičnim plemenom. Ko je mogao redi da li još živi negde u nekoj pukotini poda, da li je nodu trčao kroz sobe, umešan u bubašvapske poslove, ili je možda bio među onim mrtvim insektima, koje je

Adela svako jutro nalazila izvrnute trbuhom nagore i naježene nogama i sa gađenjem skupljala na đubrovnik i izbacivala? – Pa ipak – rekao sam zbunjen – siguran sam da je taj kondor on. – Majka me pogleda ispod trepavica: „Nemoj da se mučiš, dragi – ved sam ti govorila da otac putuje po zemlji kao akviziter – pa znaš da ponekad dolazi nodu kudi, da bi pre svanuda otputovao dalje.”

Bura

Te duge i prazne zime tama je u našem gradu rodila ogromnim, stostrukim rodom. Očevidno i suviše dugo nije čišdeno na tavanima i u ostavama stareži, gomilani su lonci na loncima i tegle na teglama, dozvoljavano je da bez kraja rastu prazne baterije boca. Tamo, u tim spoljnim, mnogogrednim šumama tavanica i krovova mrak je počeo da se izrođava i divlje previre. Tamo su počeli ti crni sajmovi lonaca, ta brbljiva i prazna zborisanja, ta mucava zveckanja boca, klokotanja balona i tegli, dok jedne nodi falange lonaca i boca nisu narasle pod prostranstvima pokrivenim šindrom i potekle na grad kao veliki zbijeni narod. Tavani, izbačeni iz tavana, širili su se jedan iz drugog i izbijali u crnim špalirima, a preko njihovih prostranih odjeka pretrčavale su kavalkade greda i balvana, lansade drvenih jaraca, koji su se spuštali na jelova kolena da bi izašavši na slobodu napunili nodna prostranstva galopom slemena i larmom rogova i pošava. Tada su se izlile te crne reke, putovanja buradi i vrčeva, i tekle kroz nod. Njihove crne, svetlucave, hučne gomile opsedale su grad. Po nodima je vrveo taj taman žagor posuđa i navaljivao kao armije razbrbljanih riba, nezadrživa najezda larmadžija muzlica i buncavih čabrica. Tutnjedi danima, uzdizala su se vedra, bačve i vrčevi, njihale su se glinene kace grnčara, stari šeširi i cilindri dendija su se pentrali jedni na druge, izdižudi se u nebo stubovima koji su se raspadali. I svi su nezgrapno lupali kocima drvenih jezika, nevešto mleli u drvenim usnama mucanje psovki i uvreda, huledi blatom preko cele nodi, dok nisu dohulili i dopsovali svoje. Primamljeni zvekom posuđa, koje je spletkarilo od ivice do ivice, najzad su išli karavani, stigli modni tabori vetra i stali iznad nodi. Ogromni logor, crni pokretni amfiteatar, počeo je da silazi u modnim krugovima ka gradu. I mrak je eksplodirao ogromnom uzvitlanom burom koja je besnela tri dana i tri nodi... *** – Danas nedeš idi u školu – rekla je ujutru majka – strašan je vetar napolju. – U sobi je lebdeo fini veo dima koji je mirisao na smolu. Ped je zavijala i fijukala, kao da je u njoj bio zatvoren ceo čopor pasa ili demona. Velika nakarada, naslikana na njenom velikom trbuhu, krivila se obojenom grimasom i pokazivala svoje fantastično naduvene obraze. Potrčao sam bos prema prozoru. Nebo je uzduž i popreko bilo izduvano vetrovima. Srebrnasto belo i široko, bilo je iscrtano linijama sila, zategnutim toliko da je izgledalo da de pudi, strašnim brazdama, kao ohlađene žile cinka i olova. Podeljeno na energetična polja i dršdudi od napona, bilo je puno

prikrivene dinamike. U njemu su se ocrtavali dijagrami bure, koja je, sama nevidljiva i neuhvatljiva, punila pejzaž snagom. Nije se videla. Poznavali su je po kudama, po krovovima, na koje je naletala kao furija. Jedan za drugim tavani su izgledali kao da rastu i eksplodiraju ludilom, kad bi u njih ulazila ta snaga. Ogoljavala je trgove, ostavljala iza sebe na ulicama belu pustoš, čitave delove trga čistila do trunčice. Tek ovde-onde savijao se pod njom i lepršao, držedi se ugla neke kude, usamljeni čovek. Izgledalo je kao da se ceo prostor trga ispupčava i sjaji praznom delom pod njenim modnim preletima. Na nebu je vetar izduvavao hladne i mrtve boje, bakarne, žute i ljubičaste tragove, daleke svodove i arkade svoga lavirinta. Krovovi su stajali pod tim nebesima crni i krivi, puni nestrpljivosti i očekivanja. Oni u koje je bio ušao vetar, dizali su se u nadahnudu, prerastali susedne kude i prorokovali pod uskovitlanim nebom. Zatim su padali i gasili se, ne mogavši duže da zadrže modni dah, koji je leteo dalje i ispunjavao ceo prostor haosom i strahom. I ponovo su se druge kude dizale sa krikom, u grču vidovitosti i predskazivale. Ogromne bukve oko crkve stajale su podignutih ruku, kao svedoci potresnih proročanstava, i vikale, vikale. Dalje, nad krovovima trga, video sam daleke vatrene zidove, nage najviše zidove predgrađa. Penjali su se jedan na drugi i rasli, ukočeni od straha i zaprepašdeni. Daleki, hladni, crveni odsjaj bojio ih je kasnim bojama. Toga dana nismo ručali, jer se vatra u kuhinji vradala u klubetima dima u odaju. U sobama je bilo hladno i mirisalo je na vetar. Oko dva sata po podne u predgrađu je izbio požar i naglo se počeo širiti. Majka i Adela su počele da pakuju posteljinu, krzna i dragocenosti. Naišla je nod. Vetar je dobio u snazi i žestini, beskrajno je narastao i obuhvatao celo prostranstvo. Sada ved više nije posedivao kude i krovove, ali je iznad zgrada podigao višespratni, mnogokratni prostor, crni lavirint, koji je rastao u bezbrojnim spratovima. Iz tog lavirinta je pucao čitavim galerijama soba, gromom podizao krila i drumove, s hukom valjao duge anfilade, a zatim puštao da se sruše ti imaginarni spratovi, svodovi i kazamati i dizao se još više, uobličavajudi sam bezoblični kraj svojim nadahnudem. Soba je lako podrhtavala, slike na zidovima su zvečale. Okna su se sjajila debelim odbleskom lampe. Zavese na prozoru su visile naduvane i pune daha te burne nodi. Setili smo se da oca nismo videli od jutra. Rano ujutro smo pretpostavljali da mora da je otišao u radnju, gde ga je iznenadila nepogoda, presecajudi mu povratak. – Ceo dan ništa nije jeo – jadikovala je majka. Stariji pomodnik Teodor primio se da krene u nod i buru, da bi mu odneo hranu. Moj brat se pridružio toj ekspediciji. Uvijeni u velika medveđa krzna, stavili su u džepove pegle i avane, balast koji je imao da spreči da ih vetar odnese. Oprezno smo otvorili vrata koja su vodila u nod. Tek što su pomodnik i moj brat sa podignutim kaputima zakoračili jednom nogom u mrak, nod ih je progutala odmah na pragu kude. Vetar je u tren oka sprao trag njihovog izlaska. Kroz prozor se čak nije video ni fenjer koji su bili uzeli sa sobom. Progutavši ih, vetar se na trenutak smirio. Adela i majka su pokušavale da ponovo raspale vatru u kuhinji. Šibice su se gasile, kroz vratašca su se vradali pepeo i čađ. Stajali smo pod vratima i osluškivali. U jadikovkama vetra su se mogli čuti svi glasovi, ubeđivanja, dozivi i daskanja. Činilo nam se da čujemo dozivanje u pomod oca zalutalog u buri, čas opet da brat i Teodor bezbrižno daskaju

pred vratima. Utisak je bio toliko varljiv da je Adela otvorila vrata i zaista ugledala Teodora i mog brata, koji su s mukom izranjali iz vihora, u koji su bili utonuli do pazuha. Ušli su zadihani u trem zatvarajudi s naporom vrata za sobom. Za trenutak su morali da se oslone o ragastov, tako da je vetar snažno jurišao od kapije. Najzad su spustili zasun i vetar je pojurio dalje. Haotično su pričali o nodi, o buri. Njihova krzna, natopljena vetrom, sada su mirisala na vazduh. Žmirkali su očima na svetlu; njihove oči još pune nodi cedile su tamu posle svakog udara kapaka. Nisu mogli da dođu do radnje, izgubili su put i jedva su pogodili da se vrate. Nisu mogli da prepoznaju grad, sve ulice kao da su bile ispremeštane. Majka je sumnjala da lažu. U stvari, cela ta scena je odavala utisak kao da su tih četvrt sata stajali u mraku pod prozorom, uopšte se ne udaljavajudi. A možda zaista trg i grad nisu postojali, a vetar i nod okruživali su našu kudu samo tamnim kulisama, punim zavijanja, fijuka i jauka. Možda uopšte nisu postojala ta ogromna i tužna prostranstva, koja nam je vetar sugerisao, možda uopšte nije bilo tih žalosnih lavirinata, tih drumova sa mnoštvom prozora i hodnika, u koje je svirao vetar kao u dugačke crne flaute. Sve više se u nama učvršdivalo ubeđenje da je cela ta bura bila nodna donkihoterija, koja je na uskom prostoru kulisa podražavala tragične beskraje, kosmičko beskudništvo i samodu vetra. Sada su se sve češde otvarala vrata trema i puštala gosta uvijenog u kabanicu i šalove. Zasopljeni sused ili poznanik se lagano ispetljavao iz marama, kaputa i zadihanim glasom izbacivao iz sebe priče, haotične iskidane reči, koje su fantastično povedavale, lažno preterivale beskraj nodi. Svi smo sedeli u jasno osvetljenoj kuhinji. Iza kuhinjskog crnog ognjišta, preko široke nadstrešnice dimnjaka nekoliko stepenica je vodilo do tavanskih vrata. Na tim stepenicama je sedeo stariji pomodnik Teodor i osluškivao kako tavan svira na vetru. Čuo je kako se u prekidima vetra mehovi tavanskih rebara nabiru i krov malaksava i opušta se kao ogromna pluda, koje je napustio dah, onda bi opet udisao vazduh, suprotstavljao se palisadama slemena, rastao kao gotski svod, širio se šumom greda, punim stostrukog eha i hučao kao kutija ogromnih basova. Ali posle smo zaboravljali na vetar, Adela je tucala cimet u zvučnom avanu. Tetka Perazja nam je došla u posetu. Sitna, živahna i puna preduzimljivosti, s čipkom crnog šala na glavi, počela se vrteti po kudi pomažudi Adeli. Adela je očerupala petla. Tetka Perazja je pod dimovukom potpalila gužvu hartije i široki jezici vatre leteli su od nje u crnu čeljust. Adela je, držedi ga za šiju, podigla petla iznad vatre da na njemu opali ostatak perja. Petao iznenada zalupa krilima u vatri, zapeva i izgore. Tada se tetka Perazja poče svađati, psovati i grditi. Tresudi se od besa, pretila je rukama Adeli i majci. Nisam shvatao šta hode, a ona je padala u sve vedi gnev i pretvorila se u buket gestikulacija i psovki. Izgledalo je da de se u paroksizmu gneva razgestikulisati na delove, da de se raspasti, podeliti, razbedi na sto paukova, razgranati na podu, u crni, treperav buket poludele bubašvapske jurnjave. Mesto toga počela je naglo da se smanjuje, grči, i dalje razbarušena i raspadajudi se u psovkama. Iznenada se uputila, pogrbljena i mala, u ugao kuhinje, gde su ležala drva za ogrev i, psujudi i kašljudi, počela je grozničavo da prebire zvučne cepanice dok nije našla dve tanke, žute cepke. Zgrabila ih je rukama nemirnim od uzbuđenja, izmerila prema nogama, posle čega se popela na njih, kao na štule, i počela da hoda na tim štakama, lupajudi po daskama, da trči tamo i amo duž kose linije poda, sve brže i brže, zatim je ustrčala na jelovu klupu, hramljudi na daskama koje su glasno odzvanjale, a odande na policu sa tanjirima, zvučnu, drvenu policu koja je okružavala zidove kuhinje, istrčala po njoj, balansirajudi na štakama, da najzad negde u uglu, smanjujudi se sve više, pocrni, sklupča se kao uvela, spaljena hartija, sagori u komadid pepela, skruši u prah i ništa. Svi smo stajali bespomodni pred tom ludačkom furijom besa, koja je sama sebe mučila i žderala. Sa žaljenjem smo posmatrali tužni tok toga paroksizma i sa izvesnim olakšanjem se vratili našim poslovima kad je taj žalosni proces dostigao svoj prirodni kraj.

Adela je ponovo zazvonila avanom tucajudi cimet, majka je nastavila prekinuti razgovor, a pomodnik Teodor, osluškujudi tavanska proročanstva, pravio je smešne grimase, visoko podizao obrve i smejao se za sebe.

Nod velike sezone

Svi znaju da u nizu običnih, normalnih godina osobenjačko vreme rađa iz svoje utrobe druge godine, neobične godine, godine-odrode, kojima – kao šesti, mali prst na ruci – izrasta ponekad trinaesti, lažni mesec. Govorimo lažni jer on retko kada dostiže pun razvoj. Kao kasno začeta deca, on zaostaje uzrastom, mesec grbonja, izdanak napola uveo i pre verovatan nego stvaran. Za to je kriva staračka neuzdržljivost leta, njegova raspusna i kasna životnost. Dešava se ponekad da avgust prođe, a staro debelo stablo leta rađa i dalje po navici, pušta iz svoje truleži te dane-divljake, dane-korov, jalove i idiotske, daje kao dodatak, zabadava, dane-kočanje prazne i ne za jelo – dane bele, začuđene i nepotrebne. Oni izrastaju, ispravni i nejednaki, nevaspitani i srasli međusobno, kao prsti nakazne ruke, pupoljedi i složeni u šipak. Drugi te dane upoređuju sa apokrifima, potajno umetnutim između poglavlja velike knjige godine, sa palimpsestima, tajno unetim u njene stranice, ili sa onim belim neštampanim stranicama, na kojima oči site načitane i pune sadržine mogu da krvare slikama i gube boje na tim praznim stranicama, sve bleđe i bleđe, da bi se odmorile na njihovoj praznodi, pre no što budu uvučene u novi lavirint događaja i poglavlja. Ah taj stari, požuteli roman godine, ta velika knjiga, kalendara koji se raspada! Leži tako ona zaboravljena negde u arhivama vremena, a njen sadržaj dalje raste između korica, diže se neprestano od brbljivosti meseci, od brzoga samorodstva laži, od izmišljanja i maštanja, koji se u njoj množe. Ah, i pišudi ove naše priče, nižudi te događaje o svom ocu na iskorišdenoj margini njenog teksta, zar se ne predajem tajnoj nadi da de one jednoga dana neprimetno urasti među žute listove te najveličanstvenije knjige u raspadanju, da de udi u veliko šuštanje njenih stranica, koje de je progutati. Ono o čemu demo ovde govoriti, dešavalo se u tom trinaestom, prekobrojnom i u neku ruku lažnom mesecu te godine, na tih petnaestak listova velike hronike kalendara. Jutra su tada bila čudnovato opora i sveža. Po umirenom i hladnijem tempu vremena, po sasvim novom mirisu vazduha, po drukčijoj konzistenciji svetla videlo se da se ušlo u drugu seriju dana, u novu okolinu Božje godine. Glas je drhtao pod novim nebesima zvonko i sveže kao u još novom i praznom stanu, punom mirisa, laka, boja, stvari početih i neisprobanih. S čudnim uzbuđenjem smo probali novi odjek, radoznalo smo ga načinjali, kao u hladno i trezno jutro kolač uz kafu uoči puta. Moj otac je ponovo sedeo u kancelariji iza prodavnice, u maloj, zasvođenoj odaji, kao košnica podeljenoj u registrature sa mnogo komora koje su se bez kraja ljuštile slojevima papira, pisama i faktura. Iz šuštanja hartije, iz njenog beskrajnog prevrtanja izrastala je mrežasta i prazna egzistencija te sobe, iz neprestanog premeštanja svežnjeva obnavljala se u vazduhu iz bezbrojnih zaglavlja firmi

apoteoza u vidu fabričkog grada, viđenog iz ptičje perspektive, naježenog dimnjacima koji su se pušili, opkoljenog redovima medalja i okruženog izvijenim i uvrnutim i pompatičnim et i Comp. Tamo je sedeo moj otac, kao u ptičarniku, na visokoj stolici, a golubarnici registratura šuštali su svežnjevima hartije i sva gnezda i duplje bili su puni cvrkuta cifara. Unutrašnjost velike prodavnice tamnela se i bogatila iz dana u dan zalihama sukna, ševiota i rebrastog somota. Na tamnim policama tih ambara i ostava hladne filcane boje, narastao je sto puta procent tamne, ustajale obojenosti stvari, množio se i zasidivao modni kapital jeseni. Tamo je rastao i tamneo taj kapital i sve više se širio na policama, kao na galerijama nekog velikog pozorišta, dopunjujudi se još i umnožavajudi svakog jutra novim tovarima robe, koju su u sanducima i balama zajedno sa jutarnjom hladnodom stenjudi unosili na medveđim pledima bradati nosači u isparenjima jesenje svežine i votke. Pomodnici su istovarili te nove zalihe zasidujudih plavih boja i ispunjavali njima, brižljivo kitovali pukotine i praznine visokih polica. Bio je to ogromni registar svakojakih boja jeseni, poređan u slojevima, sortiran prema prelivima, koji se dizao odozdo nagore, kao po zvučnim stepenicama, po gamama svih oktava boja. Počinjao je odozdo i plačno i nesmelo probao altovske nijanse i polutonove, zatim bi prelazio na izbledeo pepeo daljine, na goblensko plavetnilo i rastudi uvis sve širim akordima, dostizao do tamnih plavih boja, do indiga dalekih šuma i do pliša šumnih parkova, da bi posle toga preko svih okera, sangvina, riđih boja i sepija ušao u šuštavu senku vrtova što venu i stigao do tamnog mirisa gljiva, do daha truleži u dubinama jesenje nodi i do gluve pratnje najtamnijih basova. Moj otac je išao duž arsenala suknene jeseni i umirivao i stišavao te mase. Hteo je što duže da održi u celini te rezerve magacioniranog šarenila. Bojao se da lomi, da za gotovinu zamenjuje taj gvozdeni fond jeseni. Ali je znao, osedao da de dodi vreme i da de jesenji vetar, pustošni i topli vetar, dunuti iznad tih romana, a tada de oni popustiti i ništa nede biti u stanju da zadrži njihov izliv, te potoke šarenila, kojim de jurnuti na ceo grad. Dolazilo je vreme Velike sezone. Ulice su oživljavale. U šest sati po podne grad je procvetavao groznicom, kude su dobijale crvene pečate, a ljudi su išli oživljeni nekom unutrašnjom vatrom, s očima koje su bleštale nekom svečanom, lepom i zlom groznicom. U sporednim uličicama, tihim dorsokacima, koji su se ved pružali u večernji deo, grad je bio pust. Samo su se deca igrala na prostorima pod balkonima, igrala se bez daha, bučno i besmisleno. Prislanjali su male mehuride na usta, da bi ih naduvali i naglo su drečedi pocrveneli kao velike, klokotave, rasprsle izrasline ili narogušeni glupom petlovskom maskom, crvenom i raspevanom, kao šarene jesenje fantastične i apsurdne maškare. Izgledalo je da se tako naduvena i raspevana dižu u vazduh u dugim šarenim lancima i da de kao jesenja jata ptica preletati preko grada – fantastične flote od hartije i jesenjeg lepog vremena. Ili su se s vikom vozila na malim bučnim kolicima, koja su svirala šarenim kloparanjem točkova i spuštala se niz ulicu sve do nisko razlivene, žute večernje rečice, gde su se raspadala u krš kružida, točkida i štapida. I dok su dečje igre postajale sve bučnije i zapletenije, crveni pečati grada su postajali tamniji i procvetavali purpurom, iznenada je ceo svet počinjao da vene i crni i iz njega se brzo izdvajao lebdedi sumrak, kojim su se zaražavale sve stvari. Izdajnički i otrovno se širila ta zaraza sumraka unaokolo, išla je od stvari do stvari, a čega se dotakla, to je odmah gnjilo, crnelo, raspadalo se u trulež. Ljudi su bežali od sumraka u tihoj panici i odjednom ih je stizala ta guba, izbijala u tamnim ospama po čelu, ljudi su gubili lica, koja su otpadala u velikim, bezobličnim pegama, i išli dalje, sad ved bez crta, bez očiju, gubedi usput masku za maskom, i sumrak je vrveo od tih napuštenih larvi, koje su se prosipale iza njihovog bekstva. Posle je sve počinjalo da zarasta u crnu, trulu koru, koja se ljuštila u velikim komadima, bolesnim krastama mraka. A kad se dole sve raspalo i pretvorilo u ništa u tom tihom haosu, u panici brzog raspadanja, u visini se održavao i sve više rastao dutljivi alarm sunčeva odsjaja,

koji je podrhtavao od cvrkuta miliona tihih zvoncadi, koja su nadolazila letom miliona nevidljivih ševa koje su zajedno letele u jedan veliki srebrni beskraj. Posle toga bi naglo pala nod – velika nod, koja je još rasla od udaraca vetra, koji su je širili. U njenom mnogostrukom lavirintu bila su jasno izbušena gnezda: dudani – veliki, šareni fenjeri puni naslagane robe i tiske kupaca. Kroz jasna okna tih fenjera mogao se pratiti haotični obred jesenjih kupovina, pun osobenjačkog ceremonijala. Ta velika, talasava jesenja nod, još veda usled senki, raširena vetrovima, krila je u svojim naborima svetle džepove, kesice sa šarenim sitnicama, sa šarenom robom čokoladica, keksa, šarenila kolonijalne robe. Ti kiosci i radnjice, slupane od kutija šedera, drečavo tapetirane reklamama za čokoladu, pune sapuna, veselog bofla, zlatnih sitnica, staniola, trubica, vafli i šarenih mentol bombona, bile su stanice lakomislenosti, čegrtaljke bezbrižnosti, rasejane po urvinama ogromne, lavirintske, razgalamljene nodi. Velike i tamne gomile su tekle po mraku u bučnom neredu, u struganju hiljadu nogu, u žagoru hiljada usta – rojevito, zamršeno putovanje, koje se vuklo arterijama jesenjeg grada. Tako je tekla ta reka, puna žagora, tamnih pogleda, lukavih migova, iskomadana razgovorom, isečena daskanjem, velika mezgra spletaka, smeha i graje. Izgledalo je kao da su u gomilama krenuli plodovi maka iz kojih se prosipao mak – glave – čegrtaljke, ljudi – klepetuše.

Moj otac je išao nervozan i šaren od pečata, blistavih očiju, po jasno osvetljenom dudanu i osluškivao. Kroz okna izloga i portala dopirao je ovamo šum grada, prigušena graja gužve koja je tekla. Nad tišinom radnje je jasno gorela lampa na gas, koja je visila sa velikog svoda, i istiskivala i najmanji trag senke iz svih pukotina i skrovišta. Pusti, veliki pod je pucketao u tišini i u tom svetlu broja uzduž i u širinu svoje sjajne kvadrate, šahovske ploče velikih tabli, koje su u tišini međusobno razgovarale pucketanjem, odgovarale jedna drugoj čas ovde, čas onde glasnim treskom. Zato su sukna ležala tiha, bez glasa, u svojoj filcanoj mekodi i za očevim leđima izmenjivala poglede duž zidova, od ormana do ormana su menjala tihe znake sporazumevanja. Otac je osluškivao. Njegovo uvo u toj nodnoj tišini kao da se izduživalo i razgranjavalo kroz prozor: fantastični koral, crveni polip koji se leluja u mutnilu nodi. Osluškivao je i čuo. Sa sve vedim nemirom je slušao daleku plimu gomila, koje su nadolazile. Preplašeno se osvrtao po pustoj radnji. Tražio je pomodnike. Ali ti tamni i riđi anđeli su bili nekud odleteli. Ostao je samo on, u strahu pred gomilama, koje su ubrzo imale da poplave tišinu radnje pljačkaškom bučnom gomilom i između sebe podele, izlicitiraju celu tu bogatu jesen, godinama skupljanu u velikom tihom ambaru. Gde su bili pomodnici? Gde su bili ti lepi heruvimi koji su imali da brane tamne, suknene šančeve? Otac je u svojoj bolesnoj mašti sumnjao da greše negde u unutrašnjosti kude sa kderkama ljudi. Stojedi nepokretan i pun zabrinutosti, sa sjajnim očima u svetloj tišini radnje, unutrašnjim sluhom je osedao šta se dešavalo u unutrašnjosti kude, u zadnjim komorama tog velikog šarenog fenjera. Kuda se otvarala pred njim, odaja za odajom, komora za komorom, kao dom od karata, i on je video jurnjavu pomodnika sa Adelom kroz sve puste i jasno osvetljene sobe, stepenicama nadole, stepenicama nagore, dok im nije izmakla i upala u svetlu kuhinju, gde se zabarikadirala kuhinjskim kredencem. Tamo je stajala zadihana, sjajna i raspoložena, nasmejana, trepdudi velikim trepavicama. Pomodnici su se kikotali, čučedi pred vratima. Kuhinjski prozor je bio otvoren u veliku, crnu nod, punu snova i haosa. Crna otvorena okna gorela su odsjajem daleke iluminacije. Sjajni lonci i boce stajali su nepokretno unaokolo i svetleli se u tišini masnom glazurom. Adela je kroz prozor oprezno pomaljala

svoje šareno, našminkano lice sa treptavim očima. Tražila je pomodnike u tamnom dvorištu, sigurna da su joj postavili zamku. I, eno, ugledala ih je kako idu oprezno, jedan za drugim, po uskoj opšivnici ispod prozora duž zida sprata crvenog od odsjaja daleke iluminacije i prikradaju se prozoru. Otac je viknuo od besa i očajanja, ali u tom trenutku žagor glasova postao je sasvim blizak i iznenada su se svetli prozori radnje ispunili bliskim licima, iskrivljenim smehom, raspričanim licima, koja su pritiskivala noseve na sjajna okna. Otac postade purpuran od ljutine i skoči na tezgu. I dok je gomila u jurišu osvajala tu tvrđavu i u bučnoj gomili ulazila u radnju, moj otac se jednim skokom popeo na police sa suknom, i, nadnet visoko nad gomilom, iz sve snage je duvao u veliku pozaunu od roga i trubio na alarm. Ali se svod nije ispunio šumom anđela, koji su žurili u pomod, umesto toga svakom jeku trube odgovarao je veliki, nasmejani hor gomile. – Jakube, trguj! Jakube, prodaji! – vikali su svi, a ta vika, stalno ponavljana, rimizovala se u horu i lagano prelazila u melodiju refrena, koji su pevala sva grla. Tada moj otac priznade da je pobeđen, saskoči sa visoke opšivnice i vičudi krenu prema barikadama sukna. Ogromno narastao od gneva, s glavom pretvorenom u purpurnu pesnicu, istrčao je kao prorok borac na suknene šančeve i počeo da besni protiv njih. Podmetao se celim telom ispod modnih bala vune i pokretao ih s mesta, podvlačio se pod ogromne bale sukna i podizao ih na tezgu s potmulom tutnjavom. Bale su letele razvijajudi se hučno u vazduhu u ogromne zastave, sa polica su odasvud izbijale eksplozije draperija, vodopadi sukna, kao pod udarom Mojsijevog štapa. Tako su se prosipale zalihe ormana, iznenada su bljuvale, tekle širokim rekama. Isticala je šarena sadržina polica, rasla, množila se i plavila sve tezge i stolove. Zidovi radnje su nestali pod modnim formacijama te suknene kosmogonije, pod tim gorskim lancima, koji su se uzdizali u modnim masivima. Otvarale su se široke doline među gorskim padinama i u širokom patosu visina grmele su linije kontinenata. Prostrana radnja se raširila u panoramu jesenjeg pejzaža, punu jezera i daljine, a na pozadini tog dekora lutao je otac preko nabora i dolina fantastičnog Kanaana, hodao velikim koracima, sa rukama proročanski raširenim u oblacima i formirao zemlju udarima nadahnuda. A dole u podnožju tog Sinaja, izraslog iz očevog gneva, gestikulisao je narod, psovao i slavio Baala i trgovao. Uzimali su pune ruke mekih bora, ukrašavali se šarenim suknima, uvijali se u improvizovana domina i kapute i govorili haotično i mnogo. Moj otac je naglo izrastao nad tim grupama trgovaca, izdužen gnevom, i sa visine modnom rečju grmeo na idolopoklonike. Zatim, nošen očajanjem, penjao se na visoke galerije ormana, ludački jurio po gredama polica, po ogoljenim daskama skela koje su tutnjale, gonjen prizorima bestidnog razvrata koji je osedao za leđima u unutrašnjosti kude. Pomodnici su upravo bili stigli do gvozdenog balkona u visini prozora i držedi se za balustrade, obuhvatili su Adelu oko pasa i izvukli je kroz prozor dok je ona treptala očima i vukla za sobom vitke noge u svilenim čarapama. Dok je moj otac, zaprepašden odvratnošdu greha, urastao gnevom svojih gestova u grozu pejzaža, dole se bezbrižni narod Baala predavao raspusnoj veselosti. Neka parodistična strast, neka zaraza smeha bila je obuzela tu rulju. Kako se mogla tražiti ozbiljnost od njih, od toga naroda čegrtaljki i klešta za krckanje oraha! Kako je bilo mogude zahtevati razumevanje za velike očeve brige od tih mlinova, koji su bez prestanka mleli mezgru reči! Gluvi za gromove proročanskog gneva, ti trgovci odeveni u svilene ogrtače postavljene krznom čučali su u malim grupama oko naboranih brda materije, raspravljajudi brbljivo i sa smehom o osobinama robe. Ta crna berza raznosila je na svojim brzim jezicima plemenitu supstancu pejzaža, drobila je seckanjem brbljivosti i skoro gutala. Na drugom mestu su stajali Jevreji u šarenim halatima, u velikim krznenim kalpacima pred visokim vodopadima svetle materije. Ali u toj ceremonijalnoj konverzaciji, u pogledima koje su izmenjivali, bio je sjaj nasmešene ironije. Između tih grupa vrzmao se običan narod, amorfna gomila, rulja bez lika i

individualnosti. On je na neki način ispunjavao praznine u pejzažu, zastirao tle zvonicima i čegrtaljkama besmislenog pričanja. Bio je to element budala, razigrana gomila polišinela i arlekina, koji je – sam bez ozbiljnih trgovačkih namera – svojim šeretskim vragolijama dovodio do apsurda transakcije koje su se pogdegde počele praviti. Postepeno ipak, pošto bi mu dosadilo pravljenje vragolija, taj veseli narod se rasturao po daljim delovima predela i tamo lagano gubio u stenovitim prevojima i dolinama. Verovatno su ti veseljaci jedan za drugim nestajali negde u pukotinama i naborima terena, kao deca umorna od igre po uglovima i zakucima stana za vreme balske nodi.

Za to vreme su se gradski oci, muževi velikog Sinhedriona, šetali u grupama punim ozbiljnosti i dostojanstva i vodili tihe, duboke prepirke. Razišavši se po ovom celom velikom brdovitom predelu, išli su po dvojica, po trojica dalekim i vijugavim putevima. Njihove male i tamne siluete pokrivale su celu pustu visiju, nad kojom je visilo teško i tamno nebo, izborano i pokriveno oblacima, izorano dugim paralelnim brazdama, srebrnim i belim izorima, koji su u dubini pokazivali dalje naslage svojih slojeva. Svetlo lampe stvaralo je veštački dan u ovom predelu – dan čudan, dan bez zore i večeri. Moj otac se lagano umirivao. Njegov gnev se slegao i hladio u naslagama i slojevima predela. Sada je sedeo na galerijama visokih polica i posmatrao široki predeo koji je jesen osvajala. Video je kako na dalekim jezerima love ribu. U malim ljuskicama čamaca sedela su po dva ribara, bacajudi mreže u vodu. Na obalama su dečaci nosili koševe na glavama, pune nemirnog, srebrnog lova. Tada je video kako grupe putnika u daljini dižu glave prema nebu, pokazujudi nešto podignutim rukama. I odmah se nebo prekrilo rojem neke šarene ospe, osulo se talasavim pegama, koje su rasle, sazrevale i uskoro napunile prostranstvo čudnim narodom ptica, koje su kružile i šestarile u velikim unakrsnim spiralama. Celo nebo se ispunilo njihovim uzvišenim letom, lupom krila, veličanstvenim linijama tihih ljuljanja. Neke od njih su kao ogromne rode nepomično plovile na mirno raširenim krilima, druge, nalik na šarene perjanice, na varvarske trofeje, teško i nezgrapno su lupale krilima, da bi se održale na talasima tople aure, najzad poslednje, bedni konglomerati krila, modnih nogu i oskubenih šija, podsedale su na rđavo ispunjene kraguje i kondore, iz kojih ispada piljevina. Među njima je bilo dvoglavih i mnogokrilih ptica, bilo je i bogalja, koji su hramali u vazduhu jednokrilim, bednim letom. Nebo je postalo nalik na staru fresku, punu nakaza i fantastičnih životinja, koje su kružile, obilazile se i ponovo vradale u šarenim elipsama. Moj otac se uspeo po gredama obliven iznenadnim sjajem i ispružio ruke, dozivajudi ptice starom zakletvom. Bilo je to daleko, zaboravljeno potomstvo one ptičje generacije koju je Adela nekada razjurila na sve strane neba. Sada se vradalo, odrođeno i bujno, to neprirodno potomstvo, to degenerisano ptičje pleme, propalo u duši. Ižđikalo glupo rastom, besmisleno povedano, iznutra je bilo pusto i bez života. Sva životnost tih ptica prešla je u perje, izrasla u fantastičnost. Bio je to kao neki muzej povučenih vrsta, starinarnica ptičjeg raja. Neke su letele nauznak, imale teške, nezgrapne kljunove, nalik na katance i brave, pokrivene šarenim izraslinama, i bile slepe.

Kako je oca uzbudio taj iznenadni povratak, kako se divio ptičjem instinktu, toj vernosti učitelju, koju je ovaj izgnani ptičji rod negovao u duši kao legendu, da se najzad posle mnogo generacija, poslednjeg dana pred izumiranje plemena vrati natrag u pravu otadžbinu. Ali te papirne, slepe ptice nisu više mogle poznati oca. Uzalud ih je dozivao davnom zakletvom, zaboravljenim ptičjim jezikom, nisu ga čule ni videle. Iznenada je zafijukalo kamenje u vazduhu. Oni veseljaci, glupo i besmisleno pleme, počeše gađati kamenjem u fantastično ptičje nebo. Uzalud je otac opominjao, uzalud je pretio proklinjudi gestovima, nisu ga čuli, nisu ga videli. I ptice su padale. Pogođene kamenom, teško su se opuštale i venule još u vazduhu. Još pre no što bi pale na zemlju, ved bi postale bezoblična masa perja. U tren oka se visija pokrila tim čudnim, fantastičnim lešinama. Pre no što je otac stigao na mesto pokolja, ceo taj divni ptičji rod ved je ležao mrtav, razbacan po stenama. Tek sada, izbliza, mogao je otac posmatrati svu bednost te osiromašene generacije, svu smešnost njene jevtine anatomije. Bile su to ogromne gužve perja, kojekako ispunjene starim crkotinama. Kod mnogih se nije mogla razlikovati glava, jer taj motkasti deo tela nije nosio nikakvih znakova duše. Neke su bile pokrivene rutavim, slepljenim runom, kao zubri, i odvratno su smrdele. Druge su podsedale na grbave, delave, krepale kamile. Trede su, najzad, najverovatnije bile od neke vrste hartije, prazne u sredini, a divno šarene spolja. Neke su se izbliza pokazivale kao ništa drugo do veliki paunovi repovi, šarene lepeze, u koje je na neshvatljiv način udahnut neki izgled života. Video sam tužni povratak moga oca. Neprirodni dan se lagano ved bojio bojama običnog jutra. U opustošenoj radnji najviše police su bile zalivene bojama jutarnjeg neba. Među fragmentima ugaslog pejzaža, između srušenih kulisa nodnog dekora – moj otac je video pomodnike kao su ustajali iza sna. Dizali su se između bala sukna i zevali na sunce. U kuhinji, na spratu, Adela, topla od sna i zamršene kose, mlela je kafu u mlinu, pritiskajudi ga na bele grudi, od kojih su zrna postajala sjajna i vrela. Mačka se kupala u suncu.