BRANKO PETRANOVIĆ

BRANKO PETRANOVIĆ, STRATEGIJA DRAŽE MIHAILOVIĆA 1941-1945. BRANKO PETRANOVIĆ, STRATEGIJA DRAŽE MIHAILOVIĆA 1941-1945.

Sadržaj : Pod okupacijom - srpski narod kao žrtva Kontraverze - gradjanski rat ili narodnooslobodilačka borba Mihailović na Ravnoj Gori - radjanje četničkog pokreta Suparničke snage u ustanku - od vojne saradnje do gradjanskog rata Mihajlovićeva vojna organizacija - slabosti teritorijalne strukture Politički program - prevaga nacionalne ideologije Kolaboracija kao deo strategije - nesagledive posledice Četničko-britanski odnosi - nerazumevanja i protivrečnosti Mihailović i Amerikanci - saradnja bez rezultata Čerčilova politika kompromisa - odbacivanje DM Slom četništva- sudbina DM

I Pod okupacijom - srpski narod kao žrtva

YU je podeljena od strane 5 okupatora, što je bio presedan u okupatorskoj Evropi ( Nemci, Italijani, Madjari, bugari i Albanci ). Srpski narod u NDH je prepušten ustašama, koji su hteli etnički čistu državu. Na Kosmetu je Italija konstituisala Veliku Albaniju, uz delove Zapadne Makedonije. Ostatka Mak, ji delovi Srbije i deo Kosmeta pripali su Bugarskoj. Madjarska je akentirala Bačku, Barnju, Medjumurje i Prekomurje. Slovenija je podeljena izmedju Italije i III Rajha, NDH je obuhvatila Hrvatsku, BIH bez Dalmacije. U ratnom zarobljeništvu se našlo preko 375 000 vojnika i oficira Kraljevine YU, čiji je broj smanjen otpuštanjem pripadnika nesrpske nacije. Bg je bombardovan pod šifrom ''Kazna''. srbija se jedina na teritoriji YU našla pod direktnom nemačkom vojnom upravom, stešnjena na predbalkanskoratovske granice sa Banatom, sa obavezom da plaća kontribucije i izdržava okupatorsku vojsku. To je uradjeno jer je Hitler svu odgovornost za rat

pripisao Srbiji, Srbima i srpskoj vojsci. Hitlerova srbofobija je povećala već postojeće razmirice susednih naroda, koje su se pretvorile u patološku mržnju, a Hitler je sam podsticao Pavelića da ''bez milosti što pre reši srpsko pitanje''. Nemačka vojna uprava u Srbiji je služila očuvanju mira, eksploataciji privrednih dobara i sprečavanju ponavljanja ''izdaje zavereničkog društva''. Pretnje smrtnom kaznom na početku okupacije bile su samo uvod u masovni teror u vreme ustanka. U krajevima pod bugarskom i madjarskom okupacijom počela je denacionalizacija srpskog stanovništva, proterivanje, sudjenje, ubijanje. Dovodjeni su bugarski i madjarski službenici, sveštenici, profesori, ukidane su srpske kulturne i prosfetne organizacije, imena i prezimena su bugarizovana i madjarizovana. računa se da je oko 100 000 Srba i Crnogoraca proterano sa Kosmeta, a počelo je naseljavanje Šoptara iz Albanije. Pavelić je planirao da reši pitanje 2 miliona Srba, ubijanjem, raseljavanjem i pokrštavanjem. Za to mu je maček indirektno dao legitimitet, pozivanjem hrvatskog st. da budu lojalni novoj vlasti. A stepinac mu je dao legitimitet direktno, govorći o ostvarenju ''tisućuletnog sna'' i pozivajući sveđtenstvo da čuva i pomaže NDH. Bez podrške rKC ustaškom režimu, genocid nad Srbima ne bi bio moguć.* Kasnija Stepinčeva pravdanja, da se zauzumao za srpsku decu, da kao duhovna ličnost nije imao svetovne moći, da je tražio striktno poštovanje kanonskih propisa pri pokrštavanju, deluju neubedljivo. Zloglasni logori Jasenovac, Gradiška, Jadovno...likvidacije, pokrštavanja, progoni, ostvarili su 1/2 Pavelićevog plana. Stradalo je preko 700 000 ljudi, a ostali su pobegli u Srbiju ili Dalmaciju ( pod italijanskom upravom ). Srbi su nastojali da Dalmaciju ili Liku pripoje Italiji ili da dobiju autonomiju u NDH pod italijanskim protektoratom. Italijanska srbofilska politika nije uslovljena altruizmom, već realnim pol-ekonomskim interesima. Zbog sirovina ( ugalj, gvoždje, drvo ) Italija je težila za dubljim prodorom u unutrašnjost NDH, a Srbi su pogodno sredstvo za slabljenje iste. Srpski narod je 1941. je izgubio državu u koju je najviše uložio 1914-1918. U Srbiji je bio pod direktnom vojnom okupacijom, izložen surovošću. Van Srbije je bio pod pretnjom biološkog istrebljenja. Malobrojne srpske profašističke snage, na čelu sa Aćimovićem, Nedićem i Ljotićem nisu uspele da ubede srbofobičnog Hitlera u opravdanost tzv. Proširene Srbije ( CG, Skopska oblast, BIH...). Komesarijat M.Aćimovića i vlada ''narodnog spasa'' M.Nedića bili su samo pomoćni upravni organi namačkog vojnog komadanta Srbije.

II Kontraverze - gradjanski rat ili narodnooslobodilačka borba

Odredjivanje sukoba na teritoriji YU u terminološkom smislu postavlja odredjene probleme.

''Bratoubilački rat'' je termin koji najviše pominje nemačka i italijanska istoriografija. Zaboravlja se da zločini ne bi bili mogući bez Hitlerove rasističke teorije i zločinačke prakse, da je Hitler huškao Pavelića da što pre reši srpsko pitanje. Politička pacifikacija, na koju se pozivaju nemački istoričari, nastupila je tek kada je Hitler shvatio da ustaški teror rasplamsava ustanak, koji od stihijskog prerasta u organizovan delovanjem KPJ. Takodje italijanska srbofilska politika u Dalmaciji je uzrokovana italijanskim interesima. Da srbofilstva kod Musolinija nema govorila je situacija na Kosmetu. Termin NOR smislili su komunisti, jer se time na jednu stranu stavljaju oni, a na drugu svi ostali, bilo okupatori, kvislinzi ili kolaboracionisti. Četnici bi bili u III kategoriji. Ovim terminom se nivelišu značajne razlike izmedju četnika i pravih kvislinga (ustaša i dr. ). Termin ''gradjanski rat'' koristi zapadna i emigrantska istoriografija, govoreći o dva antifašistička pokreta, koji su se sukobili oko unutrašnjeg uredjenja ( komunističko / gradjansko ). Ovaj termin je najbliži istini, jer su pripadnici NOP-a, od početka težili revolucionarnom preobražaju ( osnivaju NO, odrede, revolucionarnu vojsku ). Tako je KPJ deklarativno prihvatila uputstva KI da se prvo povede antifašistička borba, a posle rata i revolucija, a u stvari je već sprovodila revolucionarne promene. Strategija NOP je bila ofanzivna, a četnička defanzivna. Pri tome, četnici su se mnogo više oslanjali na okupatore u borbi sa NOP nego obrnuto, pa i termin NOP nije potpuno besmislen. Gradjanski rat je počeo na slobodnoj teritoriji u Srbiji početkom nov.1941. Martovski pregovori 1943. u G.Vakufu, Sarajevu i Zg, izmedju vodjstva NOP i Nemaca otkrivaju suštinu gradjanskog rata. Oni su svedok da je NOP stalo do uništenja četnika pre kraja rata koliko i obrnuto. Partizanski pregovarači ( Djilas, Koča Popović, Velebit ) pregovarali su ne samo o razmeni zarobljenika nego i o prekidu operacija dok se četnici ne unište i čak o zajedničkoj akciji protiv Britanaca ako dodje do savezničke invazije Balkana. SSSR-u, koji je poveo diplomatsku borbu da se DM prokuži kao kolaboracionista, ovi pregovori su došli kao šok, jer su isticali istu suštinu četničkog i NO pokreta. KI je odmah pismom ukorila Broza, naglašavajući da su Nemci, a ne VB prvi neprijatelji. DM je prilikom pregovora sa potpukovnikom rudolfom Kogartom u Divcima, nov.1941, u vreme nemačke ofanzive na tzv. Užičku republiku, isticao da je njegov glavni cilj da uništi komuniste, i da se ne bi borio protiv Nemaca čak ni u slučaju da mu borba bude nametnuta. Italijani su 1942/43. koristili četnike da unište partizane na tlu NDH ( Neretva ) i oslabe NDH. A Nemci su po planu ''Švarc'' računali na partizane protiv četnika u slučaju britanske invazije. Medjutim, pošto su partizani već pobedjivali četnike samostalno ( Neretva, Jablanica, Glavatičevo, nevesinje, Drina ), a uz to su čekalo britansku misiju ( Broz na Durmitoru čeka kapetane Stjuarta i Dikina ),

promenili su Nemci plan i udarili na partizane ( Sutjeska ). Posle toga, Nemci su razoružali ostatke četnika u CG i Hercegovini. Petranović pravi razliku izmedju četničke saradnje sa okupatorom-trajne- nazivajući je kolaboracijom i partizanskekratkotrajne- nazivajući je taktičkom saradnjom. Prva je usledila zbog defanzivne strategije DM i ofanzivne NOP. U skladu sa tim Petranović koristi oba termina.

III Mihailović na Ravnoj Gori - radjanje četničkog pokreta

DM je uoči rata održavao veze sa britanskim i američkim oficirima na službi u Bg, a bio je i unekim zavereničkim oficirskim krugovima protiv kneza Pavla. Vojni vrhovi nisu voleli kneza Pavla, smatrajući ga tudjincem. Već od 1937. počinje organizovanje tajnih oficirskih društava, u kojima glavnu reč ima general Borivoje Mirković. Vojska je bila nezadovoljna pol.situacijom u YU, njenom unutrašnjom krizom i pogotovo sporazumom Cvetković-Maček, koji je faktički cepao državu i smanjio njenu odbrambenu snagu. Bili su nezadovoljni i novom spoljnopolitičkom orjentacijom, koja se odlikovala približavanjem silama Osovine. VB je posle sloma Francuske, koji je porazno delovao na vojsku i narod, pokušala da zauzme njeno mesto na Balkanu, predlažući povezivanje YU sa Grčkom i Turskom. Slične kombinacije je imala i Nemačka zainteresovan za red i mir i ekonomsku eksploataciju Balkana. Zaokruživanje YU je završeno 1.marta 1941. ulaskom Bugarske u Trojni pakt. 25.marta je YU prišla Trojnom paktu, 27.marta je bio oficirski puč, koji je podržavao i DM. Za nacionalni program DM-a je važno stvaranje SKK-a 1937. Posle 1939. se uobličila koncepcija ''srpske zemlje'' u YU ili van nje ( Vrbaska, Drinska, Dunavska, Moravska, Zetska, Vardarska banovina ). VB nije računala na DM kao pokretača pokreta otpora. On je bio anoniman u višim oficirskim krugovima. Probritanski političar Milan Gavrilović je mislio da će se Savez Zemljoradnika staviti na čelo otpora, koje će zbog veza sa bugarskim i hrvatskim seljačkim strankama podstaknuti otpor čitavog Balkana. Zbog bliskosti M.Gavrilovića sa VB, može se predpostaviti da su to bili njihovi planovi. Oni su snabdevali vodjstvo SZ oružijem, radio-stanicama, sanitetskim materijalom...Čak i kad se DM na Ravnoj Gori, bez obzira na njegovo nepoverenje u političare, morao je da prihavti saradnju dela političara, naročito iz SZ-a, iako nije bio spreman da im prepusti političko vodjstvo. DM nije u svom okruženju mogao da trpi ni oficire koji bi mogli da mu budu konkurenti. Svi su oni imali niže činove. Nesklon politici, DM nije mogao da osmisli pol.program svog pokreta. Dragiša Vasić i Stevan Moljević mu nisu davali dobre savete, Živko Topalović je pruzet prekasno.

DM je rat zatekao na položaju Načelnika štaba Druge armije. U opštem rasulu jugoslovenske vojske i države odlučio je da se ne predaje. Sa grupom od 26 najvernijih oficira i podoficira počep povlačenje iz Doboja ka Srbiji, a na Ravnu Goru je stigao sred maja, gde je počeo da organizuju svoj pokret. Odlučio se za Zapadnu Srbiju zbog slobodarske tradicije tradicije urezane u svest tamošnjih ljudi, kojima su ostale u sećanju bitke iz ISR na tom području. Odatle je širio krug saradnika, uspostavljajući kontakte sa oficirima, žandarmima, uglednim domaćinima, razvija obaveštajnu mrežu. Ravnogorski pokret je samonikao, jer ga nisu pripremili ni emigrantska vlada ni Britanci. Tek će sept/okt.1941. uhvatiti prve veze sa Simovićevom vladom i VB. Pokret je bio izrazito vojnog karaktera, kako su mu prišli i neki političari i javni radnici iz SZ-a, DS-a i SKK-a, Republikanske stranke. Kasnije ravnogorskom pokretu prilaze i socijalisti. U periodu od maja do jula iskristalisala se defanzivna strategija pokreta otpora, koja će od 7.jula postati praktično nemoguća. Ona je išla na to da se razvije organizacija i pripremi za borbu u odsudnom trenutku - kad se steknu povoljni uslovi za borbu na svetskim frontovima protiv fašizma. U vremenu trebalo je mirovati, organizovati i naoružavati se, kako se aktivnom borbom ne bi izazvale represalije Nemaca nad srpskim civilnim st. Takvu strategiju je podržala pol.emigracija. Takvu strategiju je razvio i De Gol. Medjutim, ona je posle ustanka komunista postala neostvariva. Čak i VB koja je podržavala ovu strategiju u drugim zemljama, odbacila ju je za YU. Oni nisu mogli tokom 1941 i 1942. da otvore drugi front u Evropi i olakšaju položaj SSSR-a, pa su podsticali borbu u nemačkoj pozadini, tj. YU kada je već ustanak izbio, a posle Staljingrada Britanci ne samo da nisu bili jedini koji su odlučivali o Balkanu, nego su bili podredjeni u odnodsu na SSSR, čija je armija krenula u pobedonosni marš kroz Istočnu Evropu. Tada je Staljinov stav po pitanju Balkana bio od najvećeg značaja. DM je ovu činjenicu prevideo i napadao je VB da prepuštaju Srbiju sovjetskom zlu, ne shvatajući da je Čerčil bio prinudjen na pol.kompromisa sa SSSR. Uporno je pozivao DM da se aktivno uključi u sukobe sa Osovinom, stvori uslove za zajednički nastup sa partizanima protiv okupatora, ublaži nacionalni revanšizam. Pošto se DM oglušio na sve pozive, računajući da ga VB neće prepustiti Sovjetima ( nije znao za Palmerstonovo pravilo da u politici ne postoji večni prijatelj i neprijatelj, nego samo večni interesi ), doživeo je da ga čerčil i VB odbace i priznaju NOP za deo savezničke koalicije. Tako je propala defanzivna strategija DM. Pri tome ne treba zaboraviti da je DM sve vreme ratovao sa komunistima, pri tom saradjujući sa silama Osovine. Petranović smatra da je ova kolaboracija takodje uticala na rušenje ugleda DM i njegovo odbacivanje, ali dodaje da ga Britanci verovatno ne bi napustili da je pobedio partizane kod Neretve i ostao jedini antifašistički pokret otpora u YU. Desilo se suprotno, četnici su kod Neretve, Jablanice, Glavatičeva, Nevesinja, Drine, doživeli teške poraze, povukli su se u srbiju, a crnogorske i hercegovačke četnike Nemci su razoružali. nazirao se vojni pobednik u gradjanskom ratu, pa VB ni to nije mogala da zanemari. Na DM je uticala filozofija srpskog sela, zbog koje nije mogao da vidi dalje od

granica Šumadije. Kao srpski seljak, koga samo topovi mogu proterati sa svoje zemlje, a ni topovi iz Šumadije, DM je ostao prikovan za Šumadiju i Z.Srbiju ( sa kratkotrajnim boravkom u CG - 1942/43. ), a nije shvatao ni medjunarodne odnose u antifašističkoj koaliciji. i tako dok je broz ( čovek Kominterne ) gledao da uhvati veze sa VB, DM nije ni pogledao u pravcu SSSR.

IV Suparničke snage u ustanku - od vojne saradnje do gradjanskog rata

Iako su komunisti počeli akcije 7.jula 1941, srpsko selo je ustalo tek sept.1941, pa se Srbija našla u požaru ustanka. ćetnici i partizani su dejstvovali zajedno, oslo9badjali gradove. U jednima su komandu imali partizani, u drugima četnici, a u trećima ( npr Čačku ) delovale su zajedno dve komande. DM je Kostu Pećinca koji je organizovao četnike na jugu Srbije za borbu sa Šiptarima, nazvao izdajnikom i saradnikom okupatora, što je ovaj i postao kada se 1941. stavio na raspolaganje Nemcima za ugušenje ustanka. Njegove trupe su nazivane ''Crnim četnicima''. Takodje DM je bio žestok protivnik kvislinga, pre svega Ljotićevih dobrovoljaca, ali u početku i Nedića i njegove SDS ( srpske dobrovoljačke stranke ). partijska vojska Ljotića, kao profašistička, bila je ona u koju su Nemci imali najviše poverenja, a sa kojom je DM ratovao neprekidno do 1944. Broz se u ustaničkim danima pojavljivao samo pod nadimkom Tito - što je bio izraz predratne konspiracije sa jedne i skrivanje nacionalnog identiteta sa druge strane. Sporazum DM i Broza nisu bili iskreni, kao ni četničko-partizanska saradnja, puna optužbi i incidenata. Broz i DM su se sreli u Struganiku 19.sept. i Bradićima 28.okt. Oktobra 1941. došla je prva britanska misija u štab DM, sa kapetanom Hadsonom na čelu, koji je bio veoma kritičan prema DM i njegovom savetniku Dragiši Vasiću, koga je nazivao šovinistom. DM je od početka bio nezadovoljan Hadsonom ( ''Markom'' ) zbog niskog čina, zbog svraćanja kod Broza, zato što nije doneo radio-stanice... hadson je predstavljao DM kao ''prostog vojnika uskih pogleda. DM je brzo prekršio dogovor iz Bradića ( ili je to učinio Broz ). Gradjanski rat je počeo 31.okt. ili 2.nov. partizanskim napadom na Požegu, ili verovatnije četničkim napadom na Užice. Na to su DM svakako naterale surove represalije nad srpskim st. ( varošica Rudnik, Gornji Milanovac... ) počinjene okt.1941. Pogotovo su užasne vesti došle iz Kragujevca i Kraljeva ( oko 7 000 i oko 5 000 ljudi ). DM je stoga pregovarao u Divcima 11.nov.1941. Komunisti su stajali na poziciji da revolucija ne pita za cenu, pa je verovatnije da su četnici njih prve napali 2.nov.1941, jer je DM očekivao da nemci obustave kaznene akcije protiv st. Od tada se kod DM stvara patološka mržnja na ''strance'' - komuniste, koji žrtvuju srpski narod. Smatrao je da je Broz Rus, dok je Dragiša

Vasić shvatio po akcentu da je Hrvat, koji je dugo živeo u Rusiji ( poprimio naglasak ). Do primirja potpisanog u Čačku 20.nov. oba PO su oslabila, što je olakšavalo posao Nemcima. Partizani su se povukli iz Z.Srbije sa 1 500 do 2 000 boraca, tj 1/10 snaga iz septembra. To je bio težak poraz. Broz je odbacio zabludu da će se rat brzo okončati. Nemce su prilikom gušenja ustanka pomagali Ljotićevci, Nedićevci i Crni četnici Koste Pećanca.

V Mihajlovićeva vojna organizacija - slabosti teritorijalne strukture

Centar pokreta ( RP ) se nalazio na Ravnoj Gori, na Suvoborskom platou u Z.Srbiji, gde su bile jake slobodarske tradicije. DM je tu mogao računati na priliv boraca -slobodarska svest, neprihvatanje ropstva, ali i na to da će se ta masa teško odlučiti da krene dalje od svog dvorišta - filozofija srpskog sela. Zbog toga je RP bio teško sposoban za veće vojne pokrete. Štab DM je juna 1942. prerastao u Vrhovnu komandu JVoU, što je u vezi sa njegovim kontaktima sa Londonom i ubrzanim napredovanjem. Rad vrhovne komande je bio podeljen na : 1) operativne, organizacione i obaveštajne poslove; 2) unutrašnju i spoljnu službu veze u nadležnosti majora Mirka Lalatovića; 3) za propagandu su bili zaduženi Dragiša Vasić i Stevan Moljević. Proglašenjem JVoU, DM nije priznao kapitulaciju vojske i uspostavio kontinuitet izmedju svog RP otpora i YU vojske. Kao komadant JVoU, DM je postavljao komadante i smenjivao ih, kako u Srbiji tako i van nje. Za komadanta četničkog pokreta CG je imenovao majora Djordja Lašića, kapetana Djurišića je postavio za komadanta Limsko-sandz.odreda. Ilija Trifunović je poslat u Split da organizuje dalmatinske četnike, u Hercegovini i u Bosni. Bio je začetnik saradnje sa Italijanima. Četnici Z.Bosne, Like, Banije, Korduna, Dalm. i Herc. su legalizovani kod Italijana. Četnici su to radili da bi odbranili srpski narod od ustaškog genocida, a čak su i sa ustašama pravili sporazume o borbi sa komunistima, pod uslovom da se prekine sa zločinima. Italijani su koristili četnike da se oslobode partizana i oslabe NDH. Ako je kolaboracija na teritoriji NDH imala opravdanje, kolaboracija sa Italijanima protiv komunista u CG, gde egzistencija Srba nije bila ugrožena, nije imala nikakvo opravdanje. DM je dobio legitimitet od kada ga je D.Simović postavio za komadanta JVoU. To je podrazumevalo da svi pokreti otpora u zemlji moraju priznati nejgovu

komandu, što brozu koji nije mislio samo na borbu sa okupatorom, nego i sa starim režimom, nije padalo na pamet. JVOU je i u teritorijalnom i u operativnom smislu bila slabije organizovana nego NOP. Osnova vojne org. je bila četa, dve-tri čete čine bataljon, dva-pet bataljona čine brigadu, dve-pet brigada čine korpus. Elitne jedinice su bile ''leteći korpusi''. YU je vojno-teritorijalno podeljena na više komandi slabe medjusobne povezanosti : Srbija sa J.Srbijom ( Mak. ), BIH, CG i Boka, Stari Ras ( Sandzak ), Dalm. i Lika, Vojvodina i Slavonija, Slovenija. Postojali su beogradski korpusu po gradskim reonima. DM nije uspeo da ostvari centralizovanu org, za razliku od komunista. Udaljeni komadanti slabo su slušali DM uglavnog umrtvljenog u Srbiji. Osim toga i medjusobno su se sukobljavali. Ni u samom krugu oko DM nije bilo discipline, nije mogao da smiri svadje svojih starešina. Komunistički pokret bio je centralizovan i ideološki fanatizovan, pa je bio monolitan. Pored toga, četnici su s eponašali bahato. Narod se više plašio dolaska četnika u selo nego Nemaca, Bugara, Arnauta. Prebijaju do smrti, teraju selo na kuluk, pale, pijanče, bludniče...to je jedan od oficira pisao DM-u. Četnički pokret je bio nominalno jugoslovenski, mada je bio rasprostranjen samo u srpskim krajevim ( bez Vojvodine ), a postojala i malobrojna slovenačka Plava garda. pravljeni su pokušaji sa slavonskim Hrvatima i bosanskim muslimanima, bezuspešno. Tome je prepreka bila nacionalna ideologija RP, koja je težila za kolektivnom odmazdom-revanšizmom zbog ustaškog ( hrvatskomuslimanskog ) genocida nad Srbima. Jugoslovenstvo je prihvaćeno iz taktičkopol. razloga. 1942. je proticala u znaku glorifikacije DM na Zapadu. Odlikovao ga je De Gol. Početkom 1943. u ime američkih snaga u Evropi i Africi, pozdravio ga je general Dvajt Auzenhauer, kao ''braću po oružiju''.

VI Politički program - prevaga nacionalne ideologije

DM nije imao izgradjen pol.program, a nije bio ni sklon političarima, što je bila jedna od najslabijih tačaka RP. KPJ je nasuprot tome imala pol. i soc-ekonomski program, koji je jasno prezentovala narodu. Narod, političari, intelektualci - svi su znali da se predratni sistem ne može obnoviti, jer su ga smatrali uzročnikom zla medjutim RP nije izašao sa alternativom sve do 1944 - prekasno.

Druga stvar je bila ideologija. I RP je imao ideologiju, a ne samo NOP, što mnogi previdjaju. To je bila nacionalna ideologija. Pri Vrhovnoj komandi, za propagandu su bili zaduženi Dragiša Vasić i Stevan Moljević. U periodu od 194145. izlazilo je oko 70 četničkih listova, koji su širili nacionalnu ideologiju, agitovali u korist četnika, napadali protivnike, pre svega komuniste, ustaše i ljotićevce. DM-u je rano prišao D.Vasić, podpredsednik SKK-a i bio je glavni ideolog TP, dok ga nije zamenio Stevan Moljević. Nacionalna ideologija RP se oslanjala na predratni program SKK-a, koji je radikalizovan zbog gorkih iskustava u NDH, ali i Velikoj Albaniji. Moljević je dogradio program SKK-a zalaganjem za ''homogenu Srbiju'' iz koje je trebalo proterati nesrpske narode ( muslimane u Tursku ili Albaniju, Hrvate u Hrvatsku ). Vaskrs YU je zamišljen uz stvaranje velike i homogene srpske zajednice. Za razliku od emigrantske vlade koja nije imala teritorijalnih pretenzija prema susedima, Moljevićeve ideje su isticale promenu granica prema Bugarskoj ( Ćustendil i Vidin ) i Albaniji ( Skadar ). Moljevićeve ideje su spominjane u mnogim četničkim dokumentima do 1944. pa su bile zvanočno prihvaćene. Ove ideje predstavljaju pol. i nacionalni program, ali nema soc-ekonomskog programa, pa nije potpun. Sa druge strane četnici nisu imali vojne snage ni za mnogo manje ambiciozne planove. S treće strane, taj program nije mogao da zadobije podršku nesrpskog st. Sa četvrte strane ni VB nije želela takav program, jer je smatrala da YU sa srpskom dominacijom ne može opstati, a još 1939. su se zalagali za rešavanje ''hrvatskog pitanja'' kao uslova stabilnosti. U emigracionoj vladi, hrvatski predstavnici su davali otpor ovom programu ( Šutej, Krnjević ), a takodje i demokratski orijentisani srpski ministri ( Grol, Mirković ). Grol je osudjivao genocid nad Srbima, ali je bio protivnik odmazde nad Hrvatima i muslimanima. Muslimani su bili žrtve odmazde četnika ( genocida ) dec.1941, sredinom 1942. i početkom 1943. u Sandzaku, od čega su prve dve akcije bile odmazda za zločine nad Srbima, koje su počinile muslimanske ustaše. Početkom jan.1943. DM je sam naredio odmazde u Čajničkom srezu. Sa približavanjem kraja rata, a tim i sve većeg slabljenja RP, nacionalna ideologija je ublažena, a sve više se okretalo pitanjima seljaka i radnika. To je ustvari bilo posredno priznanje propasti ideologije revanšizma i homogene Srbije i preuzimanje dela programa yu. komunista. Ovaj preokret je stigao kasno, jer je NOP ojačao u zemlji, a priznali su ga i saveznici. Demokratizaciji RP-a je doprineo predsednik Socijalističke stranke Živko Topalović, koji je krajem 1943. i poč. 1944. odneo prevagu nad Moljevićem kod DM. DM je sa zakašnjenjem prihvatio političke stranke. Organizovan je Svetosavski Kongres u selu Ba, na Savinadan - jan.1944. koji je označio pobedu demokratskih snaga. Topalović je izabran za predsednika novostvorene Jugoslovenske Narodne Demokratske Zajednice. Prihvaćeni su principi federalne monarhije i obećena je agrarna reforma.

VII Kolaboracija kao deo strategije - nesagledive posledice

Strategija DM je bila da pomoću okupatora uništi komuniste, a posle toga dočeka saveznike ( kao vodja jedinog pokreta otpora ) i protera okupatore. Medjutim ta strategija nije obraćala pažnju na medjunarodnu antifašističku koaliciju, u kojoj su se VB i SSSR borili na istoj strani. DM nije shvatao koji je ratni prioritet njegovog saveznika VB, i dok je Broz hvatao veze sa VB, DM nije ni pogledao u pravcu SSSR. Ne poznavanje medjunarodnih odnosa u antifašističkoj koaliciji, DM je najbolje pokazao u selu Lipovu, kod kolašina, feb.1943, kada je pred britanskim potpukovnikom Bejlijem izjavio da su njegovi prvi neprijatelji komunisti, utaše, Hrvati i Muslimani, i da će se okrenuti protiv Italijana i Nemaca tek kada se obračuna sa prvima. DM je potpuno zaboravio da mu VB neće dati nikakvu podršku za njegove bitke i protivnike, već za svoje, a to su sile Osovine. Koliko god zaslepljen antikomunizmom i revanšizmom, on je morao da ubedi VB da mu pruži svaku podršku, a podršku je mogao očekivati samo ako se tuče sa Nemcima i Italijanima. Doduše da je njegov plan prodora na Zapad, poč.1943. protiv NOP-a, uz podrku Italijana uspeo, skoro je izvesno da ga se VB ne bi odrekla, a i SSSR bi verovatno promenio stav. Ali je plan bio nerealan i doneo je suprotno od očekivanog. Partizani su izbegli nemačku ofanzivu na Neretvi i odneli presudne pobede nad četnicima, koji su se povukli ka Srbiji ( Neretva, Jablanica, Glavatičevo, Nevesinje, Drina - četnički porazi ). Posle Staljingradske bitke 1942. prelaz 1943. Crvena Armija je preuzela inicijativu, a SSSR je postao jedna od najuticajnijih sila, ne samo Balkana, Evrope već i sveta. VB je izgubila položaj jedine nadležne sile za Balkan, a DM ne samo da nije ostvario kontakt sa SSSR, nego je i britansku politiku javno kritikovao. Dogmatski je verovao da će mu VB svakako pomoći da Srbija ne padne pod komunističku vlast. Zbog zaslepljenosti antikomunizmom i revanšizmom, DM nije mogao ili nije znao da realno sagelda situaciju - ni spolja ni na unutrašnjem planu. Petranović zaključuje da je on u suštini bio nesposoban političar i prosta vojničina uskih pogleda. Sve što je želeo nije ostvario, a real-politika gleda samo rezultate, a ne želje. Teška sudbina srpskog naroda ga je terala da u toku rata reši srpsko pitanje, ali je on rat izgubio i pored moralnog kapitala, koji je stekao 1941/42/43. na Zapadu. danas izgleda kao mučenik i prorok, jer su komunisti za 50 g. vladavine izneverili sve ideale iz mladosti, a srpsko pitanje doveli do najniže tačke.