branko miljkovic

Branko Miljković

BRANKO MILJKOVIĆ (1934-1961) Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovićem (1934-1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji.

Branko Crni konjanik Dok budeš pevao Frula Feniks Goran Gojkovica Grob na Lovćenu Građenje pesme Hronika Jedan mali cvet Kraj putovanja Kap mastila Ljubav poezije Magistrale More pre nego usnim Najlepše pevaju zablude Noć jača od sveta O anđelu i zidu Poeziju će svi pisati Posveta elegija Propovedanje ljubavi Pohvala svetu Pohvala vatri Početak sna Početak traganja za bićem Ravijojla Raspored reči Rondel Sonet o neporočnoj ljubavi Sunce Spavači Svest o pesmi Sonet o ptici Tamni vilajet Triptihon za Euridiku Uzalud je budim Usnih je od kamena Umem da te prepoznam Zamorena pesma Zova Zemlja i vatra

Branko

Noć ispod zemlje razveselim Izraste vetar u nežnu biljku iz tog podzemlja gde svetiljku i pticu nikad da doselim Nepronađene proplanke krvi i peščano podne sam odbolovo al topli hleb tvog imena još mrtvim ptico među predelima, Stražilovo zemljo preko moga zaspalog uma dok list po list umire šuma Dete sakriveno u jednom poljupcu pati sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati? Crni konjanik

Noći divlja i gorka vertikalna kao ograda evo dolazi crni konjanik da zaveru sa putevima sklopi noći stisnuta u pesnicu Njegov će glas da isprazni zvučne prostore njegove će reči da probude košmar u dnu njegovih crnih očiju leži pas spreman da zalaje na svako nebo Crni konjanik koga je izmislila gorka noć divlja noć koju je konjanik proneo užasnutim putevima koji su se posvađali i razišli na četiri strane sveta Crni konjanik o kome se ne zna čije su ime odneli vetrovi crni konjanik koji nas je jedini tražio van nas i klao našu odsutnost O strašna pomisao na crnog konjanika kada smo ujutru ustajali krvavi presecena grla odsečenih ruku nemoćni da viknemo i da uzmemo O strasna pomisao na crnog konjanika viđenog prvi put na Crvenoj Baniji koji zatočen u našoj lobanji juri od čela do temena

Dok budeš pevao

Dok budeš pevao ko će Tvoje breme da nosi Dok jedini prkosiš Siromaštvu jasnoće U susret jetkom voću I podsmešljivoj rosi Dok budeš pevao ko će Tvoje breme da nosi Putuj pevaj prkosi Samo te pesma hoće I noć se tobom ponosi Ali dok budeš pevao ko će Tvoje breme da nosi. Frula

Groznice nežne poremećenog cveta Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet. Tragom pjanog jutra i iščezlog leta Požuri, opevaj pre praznika svet. Ponovi dan zbog nezahvalnog tela Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari. Vrati čoveku usamljenu pticu: Pod praznim nebom plaču sokolari. dozovi utve s gora u predanje. Sastavi čula pesmom da ne venu U noći tela. Nek bude sve manje Vidljivog da ostvariš uspomenu. Prazniš mi koleno i uzimaš srce Žuri, krug opevaj, nesreću prevari Smederevo otvori, ptici se dodvori Pod praznm nebom plaču sokolari. Feniks

Da l varkom čaraš po mom čelu O ti u meni odsutnost mene Mogućnost krila u mome telu I neke svetlosti zaleđene I neke svetlosti zaleđene Jesi li možda java pozna

Koja se kasno ostvaruje Obećanje cvetova za porozna Vremena kojim sjaj putuje Vremena kojim sjaj putuje Cvet si što živi u mrtvom telu A ne zna ime događaju Koji rascveta ružu belu Za potonuli plamen u maju Za potonuli plamen u maju Sjaj koji sebe ne upozna Gorkim stvarima blagost vrati I proleće godini. Ali ko zna Da l će ta svetlost ikad sjati Da l će ta svetlost ikad sjati Da l varkom čaraš po mom čelu Jesi li možda java pozna Cvet si što živi u mrtvom telu Sjaj koji sebe ne upozna Sjaj koji sebe ne upozna Goran

Noć suviše velika za moje zvezdano čelo u nekim šumama crnim nepoznatim I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim Pčele sleću na leš koga nema Zvona odlaze u prostor crnim stepeništem Moj je završen dan. Al se na počinak ne sprema san moj iza brda gde mrtav sebe ištem. Ovde dole svako svoju tamu ima Moj mrak je senka ptice. O ne ima puta kojim bi do mene mogli doći Ko proleće koje zaboravi da cveta sad ležim mrtav na severu sveta Smrti ljubomorna najveća moja noći! Gojkovica

I tako budućnost mračnoj nadi posta Sužanj i talac zlo životu verno. Grlicu opeva kamenje što osta U predelu koji raste lakoverno. Jesi li živi stub grad il mrtva Beli bedem dojiš prevaru sve veću? Prazno ime nade i prelepa žrtva U zidu bez zvezda pravedno se sreću.

Tela čistijeg od izgubljenih reči gori Dan posle vremena koga se svi boje. Noć niz bojanu otiče u tvoje Srce prodano nesigurno zori. Trgovci časni što kupuju vatrom Iz tvojih ruku istinito blago Na tvome telu grad crtaju jatom žrtvenih ždralova umiljatom snagom. Grob na Lovćenu

Ali ne, to još uvek nije vreme. to je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru. Mrtve su gore odakle ta reč dođe. Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje savlada tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada. Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe. Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta gde provejava smrt i ljubav ne spasava. Dan i noć si pomirio u svoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta. Šta si ptica ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu Lovćena s čelom punih sunca, tamo gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žuta negde u visini čuva otisak tvoga lica. Čoveče tajno feniks je jedina istinska ptica. Građenje pesme

Stanislavu Vinaveru Zimska muzika svira Osobino praha i kremena Oproštaj sna iza temena Kada me pokojem dirala To vreme uzme i ostavi Tu gorku šumu da se plavi Usred večnosti na domaku Nestvarnosti ptici i oblaku Prahptico sunčevog uroka Skok od pepela i let Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast Suštine u vrlet Kada joj osvanu glas Hronika

Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrguta Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce Sedmoga dana ne zapevaše anđeli Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica od pepela i zid progovori. Jedan maleni cvet

Jedan maleni cvet jo[ ni progovorio nije a već je znao sve tajne Sunca i sve što zemlja krije. Jedan maleni cvet još nije ni prohodo a već je umeo sam da se hrani svetlošću, vazduhom i vodom. Jedan maleni cvet na zna da čita i piše, al' zna šta je život, šta je svet, i miriše, miriše. Kraj putovanja

O, sve što prođe većnost jedna biva. Sen koja beše drvo, traje. Budi Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv što sebe okova. Završiće se putovanje, ostaće tiha brda, Siva praznina vetar koji bludi, Mesto koje nema mesta u želji al nudi Zlo da nas spase i istinu otkriva. To čemu se molite je Žalosni Slavuj. Ljubav nikad nije završena. Čega ima ljudskog u patnji? O, čuj

Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje. Prazne ruke prazno srce pusta sena I nema mene al' ima ljubavi moje. Kap mastila

šta sve može da stane u kapi mastila jedno nenapisano sunce jedna nepotpisana ptica jedan nenacrtani cvet i još će ostati toliko da se napiše epitaf: dve su zvezde zanoćile u čijem srcu u čijoj noći zatim su dva cveta nikla iz čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna odakle su Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna Pesmu koja miri zavađene reči Slobodu koja ima svoje robove I usnu koja se kupuje za poljubac Ja volim reč o koju se otimaju dve slike I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra Cvetove koji se prepiru sa vremenom U ime budućih plodova i prolećne časti Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće Kreće se po zakonima mirovanja i smrti Volim sve istine koje nisu obavezne Ja volim jučerašnje nežnosti Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje Prste oči sluh drugačije raspoređene U šumi negoli u telu Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije, Žalbo crnih ptica i tužne pohvale, Nekoga sveta teške sene pale. šta je to što se u dnu pesme krije? Lepi moj dane s dušom elegije, Tražim početak, sjaj i sate stale Kad su ti dve tužne ptice večnost dale Pred vratima iza kojih prostor gnjije. Tu izgubljeno sećanje, pustinju hrani. I kraj vatre kojom ne hrane se dani Zakopani lelek i nenađeno blago stoje. Ljubavi moja mrtva, a ipak živa, O sve što prođe večnost jedva biva I nema mene, al ima ljubavi moje. More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo! Granice u kojima živimo nisu granice u kojima umiremo. Opora noći mrtva tela, mrtvo je srce al ostaju dubine. Noćas bi voda samu sebe htela da ispije do dna i da otpočine. Putuj dok još ima sveta i saznanja: bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj. Oslepi svojim koračajući putem, al znaj: lažno je sunce, istina je njegova putanja. Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima, ti smelo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje. Praznino, kako su zvezde male! Tvoj san bez tela, bez noći noć, pridev je čistog sunca pun pohvale. To što te vidim je l moja il tvoja moć? Prozirna ogrado koju sjaj savlada, pusta providnosti koje me strah hvata, tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada, tvoja uzaludnost od čistoga zlata! Svet nestaje polako, tužni svet. Ko će naše srce i kosti da sahrani

tamo gde ne dopire pamćenje, pokret gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani! Iščupajte mi jezik i stavite cvet: počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi! Sutra će sigurno i kukavice moći ono što danas mogu samo hrabri i pravi koji su u prostoru između nas i noći našli divne razloge drugačije ljubavi. Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom u misao koju još ne misli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pomeša se more i oglasi rikom.

Najlepše pevaju zablude

O, vali,Rimuje se more. Tad smo na žal pali. Malo je imena ispisanih na vodi. Svi puze il lete, al malo ko brodi Gordijim morem opasnoj slobodi. Dan je u sebi noć, a sunce se pali. Izgubi put ako putovanju smeta. Ah što je lepo i opasno: cvet radi cveta Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta Lekoviti rečnik bilja u uvali. Kroz potajne gore goren lek ti je. Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je. Al ako je u oči poljubiš nek ti je Prozračan poljubac ko prazni kristali. Noć jača od sveta

O, koje li je vreme u kosmosu Sazdan od zvezda rujni ponor cveta Prevazilaziš se maglom preko sveta Nema uspavanke za srditu joj rosu Jača od sveta noć tajnih prepleta Očara prazninu zaspalog tela što se osu Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu I ptice sleću u kamen sa dleta Nek župlja senka nestanak tela slavi Jedno je vreme u srcu drugo u glavi Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće Sve čega nema i što biti neće I da svet ovaj prazno odjekuje O anđelu i zidu

I Zauzme svoje mesto između sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i počinje čisa kristalizacija podarena u smiravanju. Anđeo usamljen na zidu, možda on stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnoj ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada počinje lutanje, osetim da se menja struktura mojih čula i da umesto čela imam jednu jedinu misao. Ne postoji trijumf izvan nesreće. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe. Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega. Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda zbog njegovog gor ukusa i tvrdoće, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno na jednom srpskom srednjovekovnom anđelu. Onda on stvarno postoji između elemenata i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u čistoj mogućnosti kao čudo i vernost silama koje su iza zida. II To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra i zbivanje i počinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave nematerijalna, one pripadaju čovekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji dokaz zelenog sunca i viđenih škorpija. Iza toga lica nečija krv čeka da bude rođena i ona će prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obećava da će sve biti viđeno i sagledano u sećanju i budućnosti i u sebi samo. Dotle treba sačuvati svoje oči koje gledaju sa nekoga zida i čuvati se oslepljenja i zaslepljenja. Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam u jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati čitavu večnsot sa nekog zida. I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo smestili svoje predstave o eventualnom božanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno, jer praznina je to čega nema. Ali ima nešto oko njegove glave ono što je čista lepota i neprevaziđena vrlina, a slično je praznini. III Ovaj konkretni Anđeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi: šta će mi nada ako ne da sačuvam ovu pustinju. Da siđe sa zida, rekao bi: ovo je predeo koji produžuje ljubav. Anđele gorki praznine i snage, Kad ukaza se sunce kakav nije Svet, gde je nevoljen, jače ću voleti drage, Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije, Ako namere dobre srce voću Podari, kakvom vatrom vođeni idu, Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću Za smisao leta na iskusnom zidu. O, opija me vatra tako trezna Oko tvoje glave ko proleće!

KO tebe nije video taj ne zna Sebe, ko tebe ne vide taj neće Nikuda stići, jer beskrajan je put. Gle mesec bliski iznad rujnog cveta Dobi oblik srpa: lepota je smrt Gde vrlina otkri mogućnost uzleta. Nepomičan si, zato te ne mogu stići; Tako blizu mene drugi vazduh dišeš dok silazak u dubinu obećava sve više Zvezda na koju treba se tek navići. Divno praznoverje što izmišljaš krila Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti, Tvoja je mladost pre svih mladosti bila I ostala na zidu ko slika milosti. O sretna mladost koja proći neće! Da bi bio razumljiv srcu osta Mlad u izdvojenom danu koji posta Svetlost što me miri sa večnim prolećem. Prah ružama taknut do mirisa se vinu Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu Vatru, vatru, slepo to obožavanje Elemenata, koje sagore sopstvenu Budućnost i sunce pretvori u senu Nebeskoga bilja pred mračno svitanje. Ti me zgušnjavaš na mesto gde padoh, Iza poslednje misli poslednja nado! Tvoja čula sebe osluškuju, svoju Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu; Tvoja praznina svet i zvezde krenu u čudno poimanje tog duha u Broju. Sričem fosil tvoga imena u suši Vere i lažnog rasta lažnoj duši, Jer i da te nema, praznina u kojoj Zamišljamo te, ipak, nikad ne bi Prestala da nas opija, u sebi Uvek druga prevarenoj srži mojoj. Da nisi anđeo koga strah moj kroti Čudovište bi bio u svoj lepoti Čije poreklo u mojoj je želji Da uništen budem tamo gde postaje Moja nemoć moja snaga koja daje Istinu rečima u lažnoj povelji. Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam, Što snih zaboravih, pa me prože plam, Dok na kraju tvog imena bukti baršun ptice što prelete svet unazad varav Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum Naslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih Misli u meni, dok bivam sve luđi Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika, Čiji je rast odjek budućnosti prazne Što podatno traži načine prolazne Da bujalsot svoju neprolazno slika. Još malo i zaćutaću pred tobom, Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom, Anđele pred neumoljivom lepotom kraja Gde je mir i zrelost pesmu zamenila, I mramor gde mramor večne vode spaja Sa kamenom kome izrastaju krila. Sve što postoji teži nejasnosti, Galeb oponaša litice plahosti, što vrtlog odrazi samo vrtlog biva; Ima li dokaza lepote pomerene. Čulom u nebiće koje zaodene Oblikom bekstva stvarnost što se skriva? Oh naše srce kog dostojni nismo ni onda kad najmudriji mi smo, dok budni pred onim što nas snom prevlada Ne zavapimo: milosti! To pelud Nekorisnog pada na nevinost belu Cveta treznog čije ime posta nada. O anđele blagi uprkos svojoj moći, Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći, Kako se zbi divno da biće ti izbegne Mesto koje bi izvan tebe bilo, Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo A sjaj koji kasni najdublje dosegne. Naše ime neće berbu doživeti Svega što može sebe da seti. Pojedinačno nas, joj, unerazumi; Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost. Moje lice tone u čudnu bezličnost Koja mermerom svoje oči umi. Ah, nado koju vrisak zna izreći, Teskoba i griža, pre no mir u sreći, Slabi smo i lomni kao list liskuna I ne usuđujemo se da budemo drukčji. preselili smo cveće pod rep zmiji, A ipak nam je duša nada puna. Daj lobanju praznu za preživele laži; Neizbežni dodir sna i praha traži Imena posna trostrukih odraza. Vlastito me srce porazi. O, krah, Kad krv svoju buri podmećem, i plah Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

Vratiće te vreme. Klečaće i vlati Ko u Matječi, na gori što pati, Dok te u dubini preuređuju zvezde, Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost Presvislu u vodi bez čari što zanos Tvog srca troši za hridine trezne. Moja te ljubav pretvori u nešto Što se ne može voleti. Al vešto Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe. Ko će preživeti Plod, ako ga bude, Sićušan ispod drveta, kog lude Pokušaše tresti u zore sve bleše. Tu vrsta tla progovori sa grane Zavedena od sunca u nepojmne dane, Kada znam šta mi okružava vid, Al ne znam sunce što ga ispunjava Na ulasku u zemlju koja spava Sanjajući trule lobanje i zid. Prazno je dublje. Jao, vreme, gde te Plamen preseca. Osporeni svete! Nije li strašan let koji je dokaz Praznine u stvarima. Cvet umesto oka Isto sunce vide. Slepo slepim samo Videti možeš. Zaleđeni plam Ogledalo posta onome što sanja. Oblik je vrline strela ugledanja Što svetlost raskopča orlu ispod grla: Zapamćena zimo bit je neumrla Jao, vreme, ustah, al se ne probudih; Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim, Asketska ružo, seni oplođena Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena. Tu nema sunca, jer sve sobom zrači Mesto uzalud pokušano. Jači Postaje koji svoju slabost spozna, Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna Sviralo koja presađuješ vlati Iz pitome doline na liticu što plamti! Gluv da čuje nemoć kako vešto svira Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu Prepriča rosu i nevericu usnu Mameći sene iz svirale prazne Iščezlim danom. Jao, reči razne Isto znači. Nikad cvet ne mogu reći Ako ne mirisah necvet mnogo veći. Najbliži dan je koji prođe davno, Smirenost seni primaknuta slavno.

Jao, vreme strmo izraslo iz lažnog Susreta čuda u umu. Nevažno Sprema u svemu viđenom poraze Oku i uhu dok sazvežđa silaze Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo štivo korenju. Tu sam iznemogo. I više vatre posta sunce zlobe, Zlatni početak otrova i teskobe. Sve je nestvarno dok traje i diše; Stvaran je cvet čija odsutnost miriše I cveta, i cveta već odavno nema; Bespućem do nade pesnu mi priprema, Kad izdan još volim onu koja spava. uspomeno zlatni praže zaborava! Iz presađenog otrova dan raste i sprema Početak lepote, a lepote još nema: U prekomernosti i izobilju se gubi. Lepo je manjkanje u sebi što ljubi Prazninu i mesto još neoporavljeno Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno Na tragu odlutalog cveta čije ime Miriše izvan vrta i vodi me Do čistih mesta, nestvarnih bez nade, Ružo pomerena najslađi moj jade, O kako divno traješ izmerena Svojom odsutnošću, odvažno mislena. Vatro bezbolna, a žestino daha Onog čega nema, primedbo mog praha, što prista na sebe, ali nade pun, Zbog koje je svaki svršetak nepotpun, Odsevom cilja neprozirnost smiri, Uvredu gline suncu, sjaj raširi. Zid mutni što se pod freskom otrezni I ojača prazni zanos neoprezni, Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu, gubljenje vida i put u dolinu. Jer i pad je let dok se ne padne U sebe; a tamo - nema nas, već gadne Kljuju nas ptice i ruglo smo svima: Ko nema više srca taj ga ima. I pakao je ljubav kad dozrevanje oka Ružu u sliku pretvori, duboka Rasanjanost da joj ludi miris kroti I oduzme srce vedrini i lepoti, Jer ako krajnosti isto sunce doji Suvišno je srce gde pesma postoji. Providnost lepotu opsednu da plane Kad prezirom kazni sve izlišne dane

Gde dosada je vrlina bez nade Pepeo odbleska koji upoznade Ispražnjen jug i posvećene ruže Sjajem nove zvezde za prestare muke Kad pakao je ljubav i isti oganj gori U zločinačkom srcu i na gori. Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom. Al pristani na svet koji zvezde vode Izlasku mutnom s bezbožnim poletom. Srce rodi ponoć glave, al izbavi Sebe anšelom kada vreme stade. I oplođen prahom mutni cvet objavi Pomeranje porekla, dan veći od nade. Biljka te misli; moj um se iseli Smelo u cvet koji ironično gleda Lobanju praznu. Ko pticom isceli Ponor proleću bezazlenost preda. Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro, Proleće proše i niko se ne stidi Da preostale dane kao budućnost vidi, Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom. Preporađanjem ispiraj sjaj svetu I zvezdi koja ponore zataji; Neka se trulež otrezni u cvetu Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji. Držiš u ruci vatru kao da je To nešto stvarno, anđele sa zida, Na ulasku u zavičaj koji daje Lobanju trulu za zlato mog vida. Primi i cvet koga preziru ljiljani Zapamćene mudrosti u susret mom prahu. Istinske su reči tužne; pravi dani Prazni. U prašini trag nađi uzdahu! Kao oni što se oslobodiše ljubavi Ljubeći silno, sići će jednom prazan U svet polutame, gde zaborav plavi Polja, a zvezde tamani zaraza. Trešnjo neverice bez oblika srca Ljudskog, zvezdane padavice vruće, U poljupcu se ništavnost koprca, A put je samo upoznato bespuće. Iz srca mi slavuj izmami gora, Pa prazan klečim pred onim što pade, Sred nepokretnih vetrova i mora Praznih: pakao - predeo bez nade! Šumor bez šume i cvrkut bez ptice, Prazno što je traje; ne čuje se što jeste.

dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice Vatrom se zveri i zvezde pričeste. Čista reč koja kaže sebe manom Izbeže tvom biću, al upozna zoru; Dovrši ti nebo u neiskaznom, Da ti ime čeznu ostrva u moru. Da umesto mene pati, pesme eto! Ispražnjeno srce još je uvek živo. Za veliko sunce u kamenu sažeto Kristal isturi prozirnost ko sečivo. Kamen je potčinjen govoru i zimi. O reči koje rečeno potkupi! Zvezdo, moj pakao i moje srce primi Ugašenom rukom što beskraj iscrpi. Oslepljenom rosom u nadanje i veče Vara me azur poklonom tebi sličnim I strah stvarniji od onih što kleče U strahu od promena pred zlom nepomičnim. Odgovaraju vode odraženo I dan pronađen pre nego što sine; Početak sveta vide poraženo Ime svetlosti koja svetom mine. A tvoja milost puteve odvodi U ružičnjake jasne, sestro krina, Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi Nad kojom lebdi njezina dubina. Pjan od udaraca srca još teturam Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak, Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura Na moru kog nema, a huči i đipa. Zvonke ruke pružam gradu koji spava Pometenih jezika, sa suncem u bari, Uzidanih majki u zid muških glava, S anđelom u voću i oku što stražari. Lukavstvo pozajmljenih događaja, Neizrecivo a naučeno ko vreme, Varko, u tebi udes i slučaj spaja, Gde preraste sliku i sjaj uspomene. Nek ti ime čeznu ostrva u plimi, Anđele, i pesma koja mesto mene Pati, jer pakao i moje srce primi, Da bela iznutra crnim tragom krene. Pomeranje porekla dan veći od nade U kalemljenom plodu reči slutim, Ponor u ruci anđela što stade S vatrom na ulasku u zavičaj mutni. Da dan pronađe pre nego što sine, U oku i voću tamni obris raja,

Nestvarnost punu volje i žestine Koja u nama kob i slučaj spaja. Glavo sve dalja od srca mom prahu Trulež u cvetu otrezni i celu Noć kroz predele bez nade, u strahu, Prazno i zemljano vapi zvezdu belu. Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina Koju više niko ne ume da proveri Sada tuđina peva ko more i zabrinutost Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je Najbrže Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene Bolesti Cvet između pepela i mirisa Oni koji odbijaju da prežive ljubav I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje I zemlja koja ostaje verna smrti Jer svet ovaj suncu nije jedina briga. Ali jednoga dana Tamo gde je bilo srce stajaće sunce I neće biti u ljudskom govoru takvih reči Kojih će se pesma odreći Poeziju će svi pisati Istina će prisustvovati u svim rečima Na mestima gde je pesma najlepša Onaj koji je prvi zapevao povući će se Prepuštajući pesmu drugima Ja prihvatam veliku misao budućih poetika: Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik Ja primam na sebe osudu propevale gomile: Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju Ali: Hoće li sloboda umeti da peva Kao sto su sužnji pevali o njoj? Posveta elegija

Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosiš? Svet zamenjen okom nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom

kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. Pašće sunce tamo gde sam ja klečao. Progovorite seni slutim li prevaru mutnoga potiljka. O tužni severu tela nebo od četiri vetra pretvori u paru nad širom otvorenom vodom koja je raznela tamu oka po celome telu. Žaru neveseli kada pesme u meni pronađu mračno obilje što me mori glađu. Sve što imam to su naše reči nad vodama što slute tajni splet tokova kad otkrije vrh bol u meni gde kleči pred mojom srži što sanja bezbolni cvet. To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči kad hleb nam u kamen pretvori svet kad ogledalo biva njeno mrtvo lice za ptice krilatice iznad zle litice. Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosiš? Svet zamenjen okom nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. Pašće sunce tamo gde sam ja klečao. Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gdje nam trunu kosti. Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti Slično muzici slično praznini, spokojem. Ona će sačuvati namjere moje i tvoje I uskrsnuće mrtve rođendane po milosti, U podnožju vjetra nemjerljiva sjen oholosti Nestaće u pepelu onih što više ne postoje. U pusto srce u mrtvo vrijeme me zovi, Minula čežnjo, da se svijet ponovi. Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um, Pa mi je prazan dan koji još došao nije, Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum Neka me vjetar nedostojnog obavije.

Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete Ne idi naivna lasto. Ne povredite zemlju Ne dirajte vazduh Ne učinite nikakvo zlo vodi Ne posvađajte me s vatrom Pustite me da koračam Prema sebi kao prema svome cilju. Pustite me da govorim vodi Da govorim ptici Glas moj ispružen kao živac Pustite me da govorim Dok ima vatre u meni Možda ćemo jednom moći Da to što kažemo dodirnemo rukama. Ne napuštaj me svete Ne idi naivna lasto. Pohvala vatri

I Ona nema nikoga osim sunca i mene II Ona se ukazuje lutalici ukayuje se lukavstvom ukazuje se zaljubljenom Ništa nije izgubljeno u vatri samo je sažeto III Na krajevima vatre predmeti koji ne svetle niti se nečim drugim odlikuju traju u tuđem vremenu Ptica koja sama čini jato iz nje izađe Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti Početak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije Kulo s vrhom van vremena na koju dišem Tesno je nebu u ptici ptici još više Moje izdvojeno oko van glave bdije. Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem Kad ništa ne počinje jer nema mesta više Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše Zveri šumom uklete i mene snom ubije. Čistom vatrom gonjen, o, šta ću sa onim Što sam video i čuo kada nenađen ronim U prostor pre reči gde trune moja glava Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale, Žalbo crnih ptica i tužne pohvale! Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije Kad od Bića senka biva predelima Lutam u suzama strah me obuzima Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!) Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima Vrati mi dan ako ga negde još ima Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije. Poređane glave u zaboravljenom vremenu Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima Slute svoj lik u mutnome kamenu. Tražim te u vetru ako te još ima Izgovorena reči za svetove pale Tražim početak sjaj i sate stale.

Ravijojla

...tužna vila nije sjena puka" Tin Tvoje je srce uzrok dana i noći Vreme slično suncu dubokom i prazni Zabranjeni slavuji slavni al bez noći Tvoje je srce uzrok dana i noći Da sve što prođe vrati se po kazni Tužna posestrimo čemera i bune Pelen je jedini lek i gorka nega

Srcu još gorčem što se tobom kune Tužna posestrimo čemera i bune Jetkih mudraca s izmišljena brega Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš I tvoja ih praznina sve više očarava Oproštena im oporost dosneva Tvoje je srce u drugima dok pevaš O iskri iskrenoj koja ojačava U taštom predelu kome odolevaš Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep Dozivanje zdravca pokoj i san Vek njiše se peskom i sen Padom i harfom probuđen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip Javu kad zbuni pesnik i mag Krije početak tajnu i mig Od jezera dublja stoji kap Poverene boli dostojan stih Marljivim zaboravom izmenjen lik Veni u gromu kasna za lek Prognane šume gde nogom stah Rondel

Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog, od noći osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po malo, ako je ime uzrok tome snu. Ne viđaj ljude sa opasnim rukama u dnu gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo. Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo. Jedno je ime uzrok tome snu. Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo na pomerljivoj liniji između dva vremena, gde mru dva glasna kamena i otvoren je put, neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo, da je jedno ime uzrok tome snu.

Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim U časnom krugu kog zaborav rubi. Oh, gipka sliko varke, varko živa, kad kamen vida njeno lice biva. Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim. Vrati mi sličnost da usnim, dok strava tišti mi čelo i niče na stolu. Ona je deo predela što spava. Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju iscrpem budućnost u svirepom bolu što sanja krv leta i pakao u raju...... Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti Suncem. Osećam to pomeranje juga U svom srcu. Majušno podne se ruga U kamenu, varnica što će osvetliti Zvezdani sistem mog krvotoka. A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga Uteha nam ne treba. To trajanje se ruga Pretnji crnog i otrovnog nekog soka. Ne, neće se otrovom to putovanje završiti. Neki će svemir ponovo da nas stvori. Maker slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori. U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti. Čuješ li zvezdani sistem mog krvotoka! Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori Maker slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori Nad pretnjom crnog i otrovnoh nekog soka. *** Ima još dugo bio sam sam i drhtao sam o jednostavna samoćo priznajem znao sam za tebe Priznajem napustili su me priznajem i ja sam bio napustio one koje sam voleo u proticanju godina sve se rasporedilo

kao varnica jato u ruci svetlosti što poigravaju kao jedra na jedrenjacima kada je povoljan vetar za to kao plamenovi u vatri što toplotom ispunjavaju u proticanju godina opet te otkrih nataloženo o beskrajno prisustvo zapremine ljubavi umnoženo Svest o pesmi

Mene ničega više nije stid. Klonu sunce preko svega. Željen plod pun je noći. Glas što sebe sanja, zid otkri u daljini gde zazidan mi brod. U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam iz te zazidanosti lepše no na slobodi. Otkud ta moć da sebi odolevam, a ne odoleše vinogradi rodni! Je li to čudna želja da se živi bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika? Od prošlosti i zaborava vreme što se divi izdajstvu moga zaustavljenog lika? Da li to znači reći promeni: neću! I ostaviti pesmu da se sama menja? Pokloniti sebe životinjama i cveću i snagu svoju dati gladi crnog korenja? U ovoj noći mene nije stid što pevam iz zida lepše no na slobodi. Sunce mi u peti bridi. Blešti zid na kraju puta što nikud ne vodi. ** Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim pod čelom mi poledica i dan poražen. Reč krv! najlepša reč koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!

Možda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moći. Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe; I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu. O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu! Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato. Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt hvala joj što me još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči. *** Verujem da bih mogao da govorim da izađem iz sebe s nadom na povratak, makar kroz pustinju do mesta gde gorim, makar kroz smrt do istinskih vrata. U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme možda ću naći. Ili ću otkriti kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme, ko onaj što menja reči a ne svet skroviti. Verujem, mada bez nade ući mora u noć, u zaborav kroz koji se prostirem, ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora, da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem. Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l' tamo gde miriše sa ruba sveta punog a praznog, il' tamo gde mu je cvet? Svaka je pesma prazna i zvezdana, Ni bol ni ljubav ne može da je zameni. Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana, Praznina što peva i mir moj rumeni. Pesmo prazna i zvezdana, tamo, tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,

ako ga uberem ostavlja me samog, ako ga napustim za leđima mi cveta. Spavači

Budan ja kradem ono što oni sanjaju Svest o zaboravu NADA JE LUKSUZ. Večna noć u krvi izmišljenom oku slepim zidom preti. O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim. Zar znam šta sam znao zar znam šta ću znati: skelet usamljeni izgubljeno ime divno usklađene s prazninom što pamti jalovost cveta i jalovost zime. Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta što mami iz mene to sunce i prazninu pretvara u slavuja, kad različit od sveta predeo me tače i pretvori u prašinu. Al zaboravom svet sam sašuvao i čuvam za sva vremena od vremena i praha O gde su ta mesta kada vetar duva i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha? Niskosti uzalud čeznu pesmu čitam na kolenima predeo koji se otvara u biću u kamenu praznom gde je skita poslednja zvezda čiji sjaj ne vara. Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena i bude zenica neba oslepelog, malo života zbilja poletelog s naših beskrilnih pognutih ramena. O čudna ptica čija namena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorima šumnim, u našem uhu tvoja se smrt zače. O kamena ptico nek te noć oplače zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

Tamni vilajet

Tuđom su pesmom očarani. Teška Neverstva kriju u srcu što strepi: Slavuje stranputica. Sunce je greška Praćena viđenim užasima slepim. Noć umesto oka lukava vatra nudi. Al stoje kužni u istrošenom vazduhu I slede vidljivost različito ljudi. Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava; Samo su slabi izvan opasnosti. U zločin je umešan i onaj ko spava. Nikoga nema da jakima oprosti Što siđoše u tamni vilajet i zlato Koje se ne može uzeti otkriše. Što god da činiš zlo činiš jer blato Iz toga podzemlja slavno je sve više. Triptihon za Euridiku

I Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustima. Još mi smrt u ušima zuji Noć s ove strane meseca često ogrezne u nepotrebne istine i oduševljena klanja. O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one strane meseca, noć višanja. Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. Nikad da se završi taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva. II Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti gde su prizori, s one strane krvi gde voće otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti. O, u slepoočnice se svoje nastaniti. Evo me bez odbrane ispred strašne samoće. Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. Lice bez očiju na pustome zidu biti. Crvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleću oko moje glave. Neka mi čelo bude načeto u lesu gubom i kamenom ispod letnje trave,

ako izgubim tvoje divno lice na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice. III Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće ptica. Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu kletve. Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica. Izgubio sam te noći podzemnoj daleku ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku. Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko? Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko moga crnoga grada i izgubljenog cilja. Svuda u svetu užasna ljubav vlada. Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada Oblaci puni ptica i budućeg bilja. Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama Zbog neba razapetog izmeđju prstiju Budim je zbog riječi koje peku grlo Volim je ušima treba ići do kraja svijeta i naći rosu na travi Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovdje Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom Zbog anonimnih riječi trgova budim je Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova Budim je zbog ove naše planete koja će možda Biti mina u raskrvavljenom nebu Zbog osmjeha u kamenu drugova zaspalih izmeđju dvije bitke Kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom Moja ljubav puna drugih je dio zore Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvjek sletjelu Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema Ta žena sa rukama djeteta koju volim To dijete zaspalo ne obrisavši suze koje budim Uzalud uzalud uzalud uzalud Je budim Jer će se probuditi drukčija i nova Uzalud je budim Jer njena usta neće moći da joj kažu Uzalud je budim

Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa Uzalud je budim Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pijesku Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju, Ali ne veruj moru koje nas vreba i mami. Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se Suncokreti klanjaju Vidiš li okrenuta zaboravljenim danima u tami? Tebe tri sveta vole tri te vatre vatre prže. A mi Idemo ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju. Oni smo sto su sve izmislili i ostali sami, Zeno od sverog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju. Na zvučnim obalama gde drveno završava more Kamenim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo. Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore Prema vrhovima koji zagubiše nam trag. Al ludo Ne veruj tome moru koje nas vreba i mami. Kristalna jezera sanjaj u tami. Umem da te prepoznam

Umem da te prepoznam Da ti vratim sve što sam ti oduzeo Da te volim Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči Dok mi krv slika užase u glavi Dok me sume zaobilaze pevajući Dok dan raste od zadobijenih rana Zamorena pesma

Oni koji imaju svet Neka misle što će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj neimaštini Utješno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa Prljav od suviše opevane šume Pesnik peva uprkos poeziji

Bez srca bez nasilja i bez žara Kao reč koja je prebolela muziku Sloboda je zastarela Moje pravo ime čeka da umrem Ptico iza sunca usred rečenice Kojom nasilnicki ljubimo budućnost Sve izgori; to je praznik Poslušni pepeo Brašno ništavila Pretvara se Iza mojih leđa u šugavog psa Ispred mene u žar pticu Govori mi istinu iza leđa Grlice Ti si pravi naglasak umrle nežnosti Načini zoru od našeg umora Miris je vrijeme koje je posjdovao cvet Al nereč kaže kasno je Necvet kaže noć je Neptica kaže plam je A je kaže nije Na to ptica opsuje Cvet kaže to je pakao Prava reč se još rodila nije Zova

Iz zove koja se sobom zabavlja Predelom slepim poguban je poj. Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja: Uspomena traje u nameri zloj. Cveće nas ogovara, šuma se prikrada Našoj nakaznoj samoći. Nema tajne. Svirala se ruga. Rugoba i čežnja Izijednačiše se pred kraj leta. Sjajne zablude vatre ništa ne savlada, Intrige sunca u plodovima glasnim. Sirene biljne pustolove mame I čine svet smešnim i opasnim. Reči su izdajstvo, truljenje sunca vajnu Slast ploda kukavičlukom označi. Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu Kazaše ponoru bezvučno pomrači. Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijatelj Moje oči bez mene lepšu zoru vide Dobroveče sa zvezdom u srcu Dobardan sa suncem u ruci Sve što leti uvećava prazninu To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti U vatri bez dima u pesmi bez reči Izgubiti znanje čast i snagu Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju I šumu koja se ne usuđuje celu Noći iza leđa cvet sasvim logičan: Budnima trn, usnulima ruža Nek svako bude nasamo sa svojom srećom Eno munje visoko iznad dosade i nade Između blata i vatre mi smo za vatru Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta Little flower

A little flower had just opened his lid, but he already knew the Sun's secrets and what the Earth hid. A little flower didn't know how to walk in line, but he knew how to feed himself with water, air and sunshine. A little flower doesn't know to read or count dice, but he knows what life means and smells so nice.

Jedan mali cvet, Branko Miljković