Branko Miljkovic - Najlepse Pevaju Zablude

BIBLIOTEKA MAGISTRALE

BRANKO MILJKOVIĆ

NAJLEPŠE PEVAJU ZABLUDE urednici LJILJANA ŠOP BOZO DRAGIĆ

izbor i predgovor

LJILJANA ŠO P

likovni prilozi 10 litografija iz mape »ubi me prejaka reč« 1969.

DOBRI STOJANOVIĆ

Već više od četvrt veka nema Branka Miljkovića, ali ima njegove poezije. Površno zapamćene u letu, u fragmentu, ili pomno znane iz dugih druženja s njom, govorene naizust, relikvijski ču­ vane u knjižicama izbora, citirane do punog razumevanja ili obesmišljavanja njenih korena i pravih značenja, interpretirane u znaku nedvosmislenih prihvatanja, nerazumnih odbacivanja ali i vrsnih napora da se Miljkovićevom pevanju odredi objek­ tivno i zasluženo mesto u srpskom pesništvu. Ovoslovo uz jedan novi izbor iz Miljkovićeve poezije nema pretenziju da situira pesnika u prostore posleratne srpske književnosti (učinili su to već svojim tekstovima Petar Džadžić, Milan Komnenić, 'Dragan M. Jeremić, Bogdan A. Popović), već mu je cilj da dosadašnjim kritičkim čitanjima Brankovog stihovanja doda jedno ponešto drukčije, prevashodno usmereno na pitanja današnje recepcije pesama obuhvaćenih ovim izborom. Šta nove generacije pesnika, kritičara i čita­ laca, bez opterećenja istorijskom distancom ili bio­ grafskom metodom, poštuju i vole u Miljkovićevom pevanju, kako sve mogu da ga tumače i šta. even­ tualno, mogu da učitavaju u to okončano delo, uronjeni u pesnička i životna iskustva današnjice? Privlači li današnjeg čitaoca ovim pesmama pre njihov artizam, sjaj forme njihove, pesma »zviična i zvezdana« kakvoj je Miljković često težio pre­ dano afirmišući patos stvaralaštva, ili pak ona druga (ali ne i hijerarhijski druga) komponenta Brankovog pevanja koja podrazumeva traganje za filozofskim i ontološkim sistemom, dakle pesnlčku transpoziciju ideja koje prebivaju u središtu ljudskog poimanja sveta i čovekovog mesta u njemu. Jednostavnije rečeno, da li je zvučanje ili, pak, značenje presudnije u vrednovanju poezije Bran­ ka Miljkovlća danas; delimo li u sebi promišljanje onoga što je pesnik govorio od pamćenja kako je govorio; i, konačno, nije li svako opredeljivanje za vrhunske domete u Brankovoj poeziji zapravo jedno, savremenom senzibilitetu primereno traganje

5

za pesmama i poetskim celinama u kojima vlada harmonija između konceptualnog mišljenja i pesničkog izricanja? Ne potiču ova pitanja iz nas samih niti iz vre­ mena u kome ih postavljamo; izvorište im je isklju­ čivo u pevanju i mišljenju Miljkovićevom, u nje­ govom viđenju »poetske reći kao činjenice salive­ ne umom i muzikom«, u njegovoj doslednoj veri da pevati znači pevati čistu pojmovnost. Uverena sam da ova poezija prekoračuje doba svog nastan­ ka, traje u vremenu i Ima budućnost upravo stoga, što je njen svet naseljen opštošću, pranačelima, večnim apstrakcijama, svevremenim simbolima, mitskim slikama i što joj je nit vodilja beskonač­ no traganje za bićem i smislom bivstvovanja. Naime, poetske slike i jezik kojim se otelotvoruju u stalnim su menama i zavisnosti od talenta, pesnikovih raspoloženja, novih spoznaja, duha vremena u kome nastaju, pa i od mode ili opsteprihvaćenog modela pevanja u određenom trenutku, ali kada peva intelekt i kada um ponire u opšta pitanja života, smrti i ljudske egzistencije, onda to biva po merilima neponovljive individualnosti, po meri stvaraočeve umne zrelosti, vitalnosti i dubi­ ne. Čitalac tada ne procenjuje samo lepotu i ori­ ginalnost pesničkih slika i jezika (što je počesto stvar ukusa, stručnosti ili estetskih opredeljenja), već se određuje, u skladu sa vlastitim pogledom na svet prema značenjskom sloju poetskih iskaza. Miljkovićeve pesme najčešće, i kada prividno govore o drukčijim situacijama, duhovnim stanji­ ma i osećanjlma, mogu da se prevedu na govor o pesmi, o njenom stvaranju, o pesniku čiji je glas orfejski glas iz tame tragičnog povratka, glas m it­ skog gubitnika koji priziva reči za vazda novo i drukčije građenje sveta, ali bez mogućnosti da izmeni kobni obrt i njegove posledice, grešku jednom zauvek počinjenu u dubinama mitske ta­ me, koja svim kasnijim naporima daje ton uza­ ludnosti. *Da II ću Iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva« — ovaj stih Iz Trlptlhona za Eurldiku bez sumnje Je

6

retorsko pitanje u koje se sažimaju nade svakog novog početka ali i izvesnost ishoda koji je samo »večiti početak užasan, bez potrebe«. Duhovni prostor i dominantno osećanje u prvoj Miljkovićevoj knjizi pesama (»Uzalud je budim«), posmatrani na osnovnom planu kazivanja (transpozicija mita o Orfeju i Euridiki) jesu izraz mladalačkih intelektu­ alnih previranja, izraz sukoba biološki prirodnog optimizma sa jednako prirodnim intelektualnim pe­ simizmom karakterističnim za rane spoznaje o usudu pojedinca. Odnos se, međutim, bitno menja kada ove pesme čitamo u drugom ključu: naprosto pojam po­ jedinca zamenimo dosledno pojmom stvaraoca, pesnika, tvorca »paralelnih svetova«, i tada se celokupan pojmovni sklop i slikovni sistem prenose sa drame ne osobito novih i originalnih spoznaja o svetu u višu sferu stvaralačke drame, u prostor buđenja pesme kao novog oblika i novog odnosa prema svetu. Izvesnost ljudskog trajanja tako biva natkriljena neizvesnošću stvaranja i tajanstvom novostvorenog sveta: »Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada / oblaci puni ptica i budućega bilja«, »Šta je to što se u dnu pesme krije?«. Stvaranje je za Miljkovića trostruk, barem tro ­ struk proces, tačnije rečeno: imenovanje, građe­ nje pesničke slike i odbir forme. Možda se to najintenzivnije oseća već u Tragičnim sonetima, središnjoj cei i ni prve njegove knjige. Između stva­ ranja i sna, putovanja i traganja za bićem stav­ ljen je znak jednakosti, stoga se već prvi sonet imenuje kao Početak sna (a četvrti i peti kao Početak putovanja i Početak traganja za bićem). A već u prvom sonetu nedvosmisleno je formulisano i osnovno poetičko načelo: »Oduziman svetu ime da ga u predstvarnost skrijem Kad ništa ne počinje jer nema mesta više«. Čini se ponekad da je jedina bitna, suštinska tekovina modernog stvaralaštva trenutak kada sâm proces stvaranja postaje predmetom umetničkog delà. Kod Miljkovića Je toga napretek: pesma Je

7

često predmet pesme, vlastita se poetika, kao vid pogleda na svet, stavlja pod lupu sarnoposma tranja >1 samoispitivanja. Tragični soneti su rano. umetnlčki relevantno ogledalo takvog procesa. Nijedan motlvskl krug u Miljkovlćevoj poeziji od njenih početaka do naglo ućutkane zrelosti nije variran tako dosledno, u tako bogatom registru, od neverice i sumnje do hlmnične radosti i opi­ jenosti stvaranjem, nijedan motlvskl krug ne sa­ drži tako Izražene amplitude, uzmake I povratke, uspone i padove, kao ovaj lajtmotivski krug u kome Branko opeva reč i njenu ne/moć, pesmu i njen mogućni odjek, stvaralaštvo i smisao takve duhovne avanture. Od gorke neverice (Uzaludnost reči) do postojane vere (Svest o pesmi), od de­ klarativnih saveta (Orflčko zaveštanje) do proroč­ kog gnoma (Epitaf), od programske odlučnosti (Zajednička pesma, Poeziju će svi pisati) do ispovedne nagosti (Pesma za moj 27. rođendan), i Još u bezbroj antipodnih iskaza i pomirljivih kraj­ nosti kreće se Miljkovićeva ustreptala, samosvesna, razdiruća ali uvek vitalna, feniksovska, samopreobražavajuća misao o mestu i ulozi poezije, o smislu vlastitog pesničkog angažmana i pesništva uopšte. Zanimljivo je i provokativno za razmišljanje, s obzirom na ugao iz koga smo odabrali da go­ vorimo o ovoj poeziji, pitanje zašto se danas ma­ hom pamte, hvale ili osporavaju tek nekoliki Miljkovlćevl stlhovl/lskazi Iz motlvskog kruga o kojem Je reč, Istrgnuti iiz konteksta i pesama koje tvore i ukupnosti pesnlkovog traganja u ovom pravcu, koje svedoči o nadasve autentičnoj opsednutosti fenomenom pesničke reči, o stalnoj tenziji i postojanoj sumnji, 1 to iskazi koji zvuče kao apodlktički, sasma konačni odgovori. Kao da je ovo naše vreme umorno od sumnji, pitanja, ne­ doumica, posustalo da istražuje suprotnosti i um­ nožava dileme, tek činjenica Je da ono (i njegovi učesnici I svedoci) osiromašuje Miljkovićevu ne­ spokojnu misao, svodeći katkad čitavu Jednu stva­ ralačku kosmogoniju na nekolike ogolele tvrdnje tipa »Isto Je pevati I umirati«, »Poeziju će svi

8

pisati«, »Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnlk« i si. Lepota i moć Miljkovićeve poetike up­ ravo su u pesnikovim slutnjama, nedorečenostima, kontradiktornostima, a ne u plakatsklm odgovorima lišenim, pri tome, nijansiranog interpretiranja i bogatog konteksta koji pruža ovaj, obimom I umetničkom snagom čini se najbogatiji motivskl krug Miljkovićevog pesnlštva. li Čini se da je nemoguće ne prepoznati Mlljkovićevu pesmu. Ne samo zato što motlvski krugovi njegovog opusa nisu brojni ni razuđeni. Ne samo zato što velika koncentracija miljkovićevsklh sim­ bola i reči (ptica, kamen, sunce, zvezde, dan, noć .. .) , bez kojih gotovo da nema njegove pesme, priziva prepoznavanje. Ne samo zbog specifične intonacije i načina upotrebe jezičkih sredstava. U pitanju je ukupna misaona i jezička građa i orga­ nizacija pesme, kao i opšta atmosfera kojom je samosvojno obeležen jedan put u srpskom pesništvu. Slediti taj put mogućno je tek bledim opo­ našanjem i formalnim podražavanjem spoljnih efekata ove poezije, bez vrednijih umetničkih rezul­ tata. Dva pesnička ciklusa prividno se izdvajaju i osamljuju kao motivske celine netipične za Miljkovićev poetski opus. Prvi Je poema Arlljski an* đeo, a drugi jedanaest pesama iz ciklusa Utva zlatokrila. Tri poetska zapisa/pesme koji prethode Ariljskom anđelu svedoče o dužoj i ozbiljnijoj du­ hovnoj pripremi pesnikovoj za ovu poemu, o trenutku velikog saglasja poetske inspiracije i mi­ saone koncentracije, o težnji da se u duhu i srcu istovremeno dosegne ono što pesnik naziva »čis­ tom kristalizacijom«. Ariljski anđeo očigledno nije ispevan u jednom dahu kako su verovatno nastale pojedine Miljkovićeve pesme: ova poema zrači spojem duhovnog asketizma i pesničke raskoši i njena unutrašnja dinamika i dramatičnost oliče­ nje su upravo ovako viđenih suprotnosti. Pesnlka fascinira odnos Između anđela (njegove slike,

9

seni, ideje o njemu kao o otelotvorenoj lepoti) i zida na kome je naslikan (materijalizovane stvar­ nosti. trošne i podložne promenama u vremenu i istoriji). Stoga nam se čini da je Ariljski anđeo jedina Miljkovićeva tvorevina iz koje pulsira tro­ struko osećanje vremena: vreme je tu i filosofska kategorija (što u Brankovoj poeziji često srećemo), i kategorija pesnička, ali i istorijski fenomen, s čime ćemo se sresti još samo, po našem osecanju, u Utvi zlatokriloj. »Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoće, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seIjeno na jednom srpskom srednjovekovnom anđelu. Onda on stvarno postoji između elemenata i od­ nosa koji poravnavaju svet, postoji u čistoj mo­ gućnosti kao čudo i vernost silama koje su iza zida«, kaže Miljković u prvom poetskom zapisu 0 anđelu na zidu. Eto zapisa koji, verujem valja raščlaniti da bi se razumela drukčijost Ariljskog anđela. Pre, pesnik je sumnjao u sve, u pesmu ponajviše. Sada, tu je zid, dakle materija ljud­ skom rukom načinjena, nešto u što je »bilo nemo­ guće posumnjati«, naročito nakon čulnih ekspe­ rimenata (ukus, tvrdoća). Sličnost anđela sa sopstvenim likom (igra čula, volja duha, pesnička preosetljivost? - svejedno, ali svakako jedan od motiva za poetsko delanje!) još jedan je opi­ pljiv dokaz da on stvarno postoji! Uprkos »silama koje su iza zida«, i u kojima vidimo dah istorije opredmećenog vremena koje je Miljkovića retko interesovalo, mahom u patriotskim njegovim pesmama koje su dobre tek kada izražavaju njega i njegovu simboličku igru opštosti i svevremenosti. »Ne postoji trijum f izvan nesreće« veli pesnik, i tako velelepno definiše i sliku, i sen, i postanje anđelovo, na zidu i u poemi. Sledi misaono logičan a pesnički jednako dramatičan stav: »Ipak ništa nije izgubljeno, Jer praznina je to čega nema«. Stav variran u brojnim Miljkovićevim pesmama, stav filosofskog nihilizma ali 1 neslućenih prostora za poeziju, Izazova da se opeva praznina. Možda poema Ariljski

10

anđeo baš zato i počinje stihom: »Anđele gorki praznine i snage« .. . Smenjivanje filosofskih sentenci i pesničkih fascinacija osnovno je obeležje poeme koja neodoljivo teži spoju vidljivog i ne­ vidljivog, tragajući za jedinstvom lika i duha (seni) anđelovog i tvoreći svojevrsnu metafizičku realnost Ariljskog anđela. Ciklus Utva zlatokrila nadahnut je i motivisan, kako rekosmo, takođe neobičnim za Miljkovića odnosom prema pesničkoj građi. S pravom je Milan Komnenić u svom predgovoru Miljkovićevim Sabranim delima ustvrdio da je u pi­ tanju »lucidna pesnička sinteza mitskih i istorijskih motiva, nacionalnih i sveopštih simbola«. Dovoljno je podsetiti na vokabular, onaj specifičan za ovaj ciklus (utva, predanje, sokolar, Smederevo, bedem, Bojana, tamni vilajet, čemer, buna, pelen, posestrima, vrana, dodole, raskovnik, Ravijo jla ...} pa da ovaj iskaz o sintezi motiva i simbola bude potvrđen na primarnoj pesničkoj ravni, jezičkoj, kako sa stanovišta odabrane lek­ sike tako i na nivou asocijacija sasvim izvesnog porekla. Ono što ciklus pesama pod nadahnutim naslovom Utva zlatokrila čini verovatno vrhuncem u Brankovom pevanju, jeste puna mera u značenjskoj i zvukovnoj funkciji simbola (razigrano ukrštanje onih nacionalnih sa onim opštirri. ili onim tipičnim za Miljkovićevo pevanje) i puna harmonija Između mitskog (svevremenog) i istorijskog, određujućeg i delotvornog u okvi­ rima jedne nacionalne mitologije i prepoznatljivog istorijskog isečka). Eto zašto smo poglavlje, u kome analiziramo (nepotpuno i tek u opštim naznakama) dva za Miljkovića netipična motivska kruga, zapo­ čeli rečenicom: »Čini se da je nemoguće ne pre­ poznati Miljkovićevu pesmu«. U celini, naime. Ariljski anđeo i Utva zlatokrila stoje izvan opštih granica glasovite Miljkovićeve poetike, ali je ne­ pobitna činjenica da bilo koji isečak iz pome nute poeme ili pesme iz ciklusa sadrže u sebi sva bitna obeležja Brankovog pevanja.

11

Ill Valjda su samo pesnici svesni koliko je sveopštu riznicu Pesništva teško obogatiti savršenim stihom, a nekmoli velikom pesmom, čak i u okvi­ rima nacionalnim. Čini se da već odavno nije preterana tvrdnja da značajnim pesnikom možemo smatrati autora jedne velike ili nekoliko dobrih pesama, ma kako odrednice velika ili dobra bile varljive, relativne, podložne svekolikim subjektivizmima. Svesna brojnih, često i nepremostivih razlika u poetskim konceptima, nespremna da se priklonim bilo kojem, bila sam i sama zatečena osećanjem (naravno, podložnim preocenjivanjima i drukčijoj argumentaciji) da bi ovakav tip vredno­ vanja poezije Branka Miljkovića danas doveo do u najmanu ruku neobične mere, i da možda upravo tu počiva tajna nad kojom su više upitani pesnici i tumači poezije od onih koji pesme jed­ nostavno čitaju, pamte, vole, ne opterećujući se teorijskim i inim pitanjima. Miljković, naime, ima dvadesetak pesama koje danas jesu dobre pesme, pesama u kojima, po mom osećanju — ako se vratim pitanjima s početka ovog teksta — vlada harmonija između konceptualnog mišljenja I pesničkog izricanja, nenametljivi sklad između znače­ nja i zvučanja. »Najlepše pevaju zablude«, napisao je Miljković počinjući tako pesmu Lauda i verovatno ne sluteći kako izriče jednu od onih toliko njegovih maksima koje se (kao i svaki univerzalni iskaz) mogu tu­ mačiti na bezbroj načina. Recimo, kao odgovor svima onima koji određene fllosofske reference ove poezije smatraju nepesničkim tvorevinama. Ovaj izazovni slogan, nimalo slučajno odabran za naslov knjige koja je pred čitaocem, ne može biti odgovor onima koji drukčije vrednuju Miljkovićevu poeziju. Razlika između poezije i kritike možda leži upravo tu.

Ljiljana šop

12

Epitaf

Ubi me prejaka reč

13

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju budim je zbog reći koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova budim je zbog ove naše planete koia će možda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije više bilo veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu sigurno je rekla: neka 'me traži i vidi da me nema ta žena sa rukama deteta_koju volim tcTclëtë- koje je zaspaTcTne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće moći da je kažu uzalud je budim ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa uzalud je budim treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen 14

Sonet

»Ti prostori me užasavaju«

Paskal

Prostor koji ničim ne podseća na sebe, pticama pomeran, vetrovima sličan, sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan, večiti početak užasan, bez potrebe. Prostor jezikom trajanja prepričan i 'pretvoren u večnost koja nikom ne treba, večnost za prokletstvo, koje budno vreba pod svežom humkom plen svoj nepomičan. Zaboravimo mračno poverenje sebe sa sobom, u strašno podozrenje prostori se ruše i crna nailazi plima. U škrtosti tišine bez sebe i imetka mi smo poslednji zatočnici početka pod kamenom što naše ime ima. 15

Triptihon za Euridiku

i

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustima. Još mi smrt u ušima zuji Noć s one strane meseca često ogrezne u nepotrebne istine i oduševljena klanja. O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one strane meseca, noć višanja. Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. Nikad da se završi taj kameni san. Probuditi te moram Euridiko mrtva. 16

Il Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti gde su prizori, s one strane krvi gde voće otrovno raste, sidoh, tamo gde uskoro noć će pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti. 0, u slepoočnice se svoje nastaniti. Evo me bez odbrane ispred strašne samoće, Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. Lice bez očiju na (pustome zidu bitiCrvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleću oko moje glave. Neka mi čelo bude načeto u lesu gubom i kamenom ispod letnje trave, ako izgubim tvoje divno lice na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice. 17

Ill Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće ptica Između dve gorke dubine jedna ptica. I rt dobre nade. 0 mrtav da sam. Al ne pomažu kletve. Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica. Izgubio sam te u noći podzemnoj ja divlji lovac zvezda krivotvorno sa neistinom, nepomirljivi spavač od sudbine, ja čije suze sada niz

daleku suočen uočen tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko? Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko moga crnoga grada i izgubljenoga cilja. Svuda u svetu užasna ljubav vlada. Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada oblaci puni ptica i budućega bilja. 18

Orfej u podzemlju

M. P.

Ne osvrći se. Velika se tajna iza tebe odigrava. Ptice gnjiju visoko nad tvojom glavom dok beskrajna patnja zri u plodu i otrovne kiše liju.' Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna ona ide tvojim tragom, al od sviju jedini je ne smeš videti 0 sjaj na tebe njen dok pada nek je i sakriju ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje. Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet. Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje proglasiće te živim. Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet ko večita zavora i tužan 'zaokret. 19

Orfička pesma

Telo prostire svoju uzaludnost. Velika noć ispunjava vreme do pesme kojoj slušaoci potrebni nisu. Smrt je podivljalo n i š t a , prohodala praznina. Pun noći kako da uspavam tu reč budnog mraka koju ne može urazumiti nikakva pesma koju ne može ni zemlja upiti ni vatra izmeniti ni voda odneti! Ja imam svoju noć, ali u kakvom mutnom kamenu ja sam zamenio svoje srce za tešku varnicu? Zar novim telom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi zameniti put putovanjem, biće vatrom, miris urnesto seoke izdan iznutra! Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze protiv vetra, smrti, zime. Ljubio sam sramno, nežno, časno, to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti. Zar pesma? Zavera protiv srca to je! Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen, jer ilma jedna reč koju ne možeš ukrotiti, koju ne možeš ni izdati, reč suviše budna za naše blago srce. 20

Orfičko zaveštanje

Ako hoćete pesmu Siđite pod zemlju Al pripitomite životinju Da vas propusti u povratku Ako hoćete pesmu Iskopajte je iz zemlje Ali se čuvajte njenih navika Njenog podzemnog znanja Reći imaju dušu gomile Raznežuje ih prostaštvo i gugutka Ali opasnosti prevaziđene metaforom Na drugome će mestu zapevati opasnije 21

Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena i bude ženica neba oslepelog, malo života zbilja poletelog s naših beskrilnih pognutih ramena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorima šumnim, u našem uhu tvoja se smrt zače. O kamena ptico nek te noć oplače zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim. 22

Branko

Noć ispod zemlje razveselim Izraste vetar u nežnu biljku iz tog podzemlja gde svetiljku i pticu nikad da doselim Nepronađene proplanke krvi u peščano podne sam odbolovo al topli hleb tvog imena još mrvim ptico među predelima, Stražilovo zemljo preko moga zaspalog uma dok list po list umire šuma Dete sakriveno u jednom poljupcu pati sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava Samo da I će na skeletu osmeh moj prepoznati? 23

Grob na Lovćenu

Ali ne, to još uvek nije vreme. To je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru.

Mrtve su gore odakle ta reč dođe. Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje svlada tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada. Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe. Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta gde provejava, smrt i ljubav ne spasava. Dan i noć si pomirio u svojoj smrti što nas obasjava. Taj san je u noći produžetak dana i puta. Šta si ptica Ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu Lovćena, s čelom