Branko Copic-Baste Sljezove Boje

Jutra plavog sljeza BAŠTA SLJEZOVE BOJE

Muškarci obiĉno slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći. Njegov spektar svodio se na svega ĉetiri osnovne boje, a ono ostalo - to nije ni postojalo ili se svodilo, u najmanju ruku (ako je ĉiĉa dobre volje!), Na neki vrlo neodreĊen opis: "Ţuto je, a kao i nije ţuto, nego nešto onako - i jest i nije. " Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena "i jest i nije" bojom, to je s mojim djedom oko toga uvijek dolazilo do nesporazuma i neprilika. U jedno od najugodnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde. On je u mirna sunĉana jutra zraĉio tako povjerljivo i umiljato da to nije moglo izmaći ĉak ni djedovu oku i on bi udobrovoljeno gunĊao majući se po dvorištu. - Pazider ga, sva se bašta modri kao ĉivit. Ono, ietina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit. Isto se tako moglo dogoditi da neke godine djed rekne za tu istu baštu da se crveni, i onda za tu godinu tako i vaţi: sljez mora ostati crven. Djedov roĊak Sava Damjanović, negdašnji kradljivac sitne stoke, a pod starost ispiĉutura i priĉalica, i nenamjerno je znao da najedi mog dobrog djeda. Dok djed priĉa, on ti ga istom zaĉuĊeno prekine: - Otkud lisica crvena kad je ţuta! - Hm, ţuta? - Beĉi se djed. - Ţut je tvoj nos. Sava zabrinuto pipne svoj ruţiĉast baburast nos i vreĉi: - Crvena! Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je ţuta, a ti ... Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je ĉiĉa nekoliko puta tamo leţao u apsu, ali ĉak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda. - Hm, Bihaća! I drugi su ljudi leţali u bihaćkoj "Kuli" pa ne vele da je lisica ţuta. Bolje ti je pij tu moju rakiju i ćuti, ne kvari mi unuĉadi. A unuĉad, nas troje, nabili se u kut blizu staraca i ĉekamo kad će Sava zapoĉeti sa svojim lopovskim doţivljajima. Prepirka o bojama baš nas nimalo ne interesuje, lisica je lisica, pa ma kakve farbe bila. Zbog djedove tvrdoglavosti glede boja i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku.

Bilo je to u prvom razredu osnovne škole. Negdje sredinom godine uĉiteljica nam je priĉala o vuku, te ţivi ovako, te hrani se onako, dok će ti odjednom upitati: - Djeco, tko zna kakve je boje vuk? Ja prvi digoh ruku. - Evo ga, Branko će nam kazati. - Vuk je zelen! - Okidoh ja ponosito. Uĉiteljica se trţe i zaĉuĊeno podiţe obrve. - Bog s tobom, dijete, gdje si to ĉuo? - Kaţe moj djed - odvalih ja samouvjereno. - Nije toĉno, vuk nije zelen. - Jeste, zelen je! - Neoĉekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk ĉestitog djeda Rade. Uĉiteljica mi priĊe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuĉe me za uho. - Kaţi ti svome mudrom djedu da to nije istina. Vuk je siv. Siv, zapamti. Skoro plaĉući otklipsao sam toga dana kući i šmrcajući ispriĉao djedu sve što se u školi dogodilo. Ni slutio nisam kakva će se bura oko toga podići. Što! Pred ĉitavim razredom njegovog unuka, miljenca, tegliti za uši, a uvaţenu starinu posprdno nazvati mudrim, bolje reĉeno, budalom! Dotle li smo došli? I još reći da vuk nije zelen već nekakav ... hm! E, to ne moţe tek tako proći. Sjutradan, pušući poput guska, djed je doperjao sa mnom u školsko dvorište i pred svom djeĉurlijom razgalamio se na uĉiteljicu: - A je li ti, šiškavico, ovakva i onakva, ti mi bolje od mene znaš kakav je vuk, a?! Nije zelen? Pazi ti nje! Ja se s vucima rodio i odrastao, ĉitavog vijeka s njima muku muĉim, a ona ti tu ... Po turu bi tebe trebalo ovim štapom, pa da se jednom nauĉiš pameti. Izvika se djed, rasplaka se uĉiteljica, ai mi, Ċaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave. Već sljedećeg jutra djeda otjeraše ţandari. Odsjedi starina sedam dana u sreskoj "buvari", a kad se vrati, ublijedio i muĉaljiv, on mi naveĉe poprijeti prstom. - A ti, jeziĉko, nek te ja još jednom ĉujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti pokazati. Vuk je zelen, heh! Šta te se tiĉe kakav je vuk. - Pa kad me je ona pitala. - Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit. Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije. Nisu tu pomagala ni sva trtljanja neumornog roĊaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati. Minulo je od tih neveselih dana već skoro pola vijeka, djeda odavna nema na ovome svijetu, a ja još ni danas posigurno ne znam kakve je boje sljez. Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele vrtne ograde prosine nešto ljupko, prozraĉno i svijetlo pa ti se prosto plaĉe, iako ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio. ĈUDESNA SPRAVA

Moj djed Rade plašio se ne samo raznih ţivotinja (zmija, daţdevnjaka i riba) nego je zazirao i od mnogih sprava i masina: od pušaka, termometara, vaservage i tako dalje. Ni pod kakvim izgovorom u našu kuću nije se smjela unijeti puška: ni puna, ni prazna, ni pokvarena, ni rastavljena. Od pogleda na termometar djed je dobijao vrtoglavicu i stuţivalo bi mu se u stomaku, a od vaservage je zakretao glavu kao od urokljivih oĉiju. MeĊutim, jedino je prema satu oduvijek imao neko posebno strahopoštovanje gledajući u njemu tajanstveno biće koje ţivi svojim zagonetnim ţivotom, ĉistim i mudrim kao kod kakvog drevnog pravednika. Nije ga ĉak volio ni u ruke uzeti bojeći se da ga na neki naĉin ne obesveti i ne uprlja. Djedov roĊak Sava, stari lopov i nikakva vjera, ĉesto bi se oko toga dohvatio s djedom. - Ma kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom ţiv stvor, a? - Pa da šta je nego ţiv - mirno kaţe djed. - Sat ţiv?! - Zabezekne se Sava. - Ţiv, bogme, i deset puta mudriji nego ti. Iako baš nije bilo teško ispasti mudriji od Save, starĉić uvrijeĊeno puše: - Mudriji od mene? O, vidi ti njega. - Da, da. U po dana, u po noći, kad ti god drago, samo ga otvoriš, a on ti cak, cak! - Toliko i toliko sati. Ehe, dragi moj, a ti ne znaš ni na koliko si mjesta šupalj, a kamoli što drugo. Djed pouĉno digne prst. - Prema jednom satu, brate Savo, ti si jedna obiĉna bena. - Da šta sam nego bena. Kod Babića se peĉe rakija, a ja ovdje kod tebe dţaba tupim zube iskreno priznaje Sava i diţe se da poĊe. U našoj kući, otkad se zna i pamti, nikad nitko nije imao sata, nit je tko znao da po njemu ĉitati vrijeme. Moj stric Nidţo, kad se vratio sa Solunskog fronta, pravio se da "zna u sat", ali kasnije se ispostavilo da on umije samo ponešto oko male kazaljke, pa je njegovo odreĊivanje vremena ispadalo otprilike ovako: - Još samo kolik za jedan nokat pa će podne. To "gledanje u sat" za mog je djeda bila jedna isto tako tajanstvena i pomalo natprirodna umješnost kao i gatanje u dlan. Ako si roĊen za to, ti ćeš tu rabotu i nauĉiti, ako pak nisi, dţabe ti je. Da ţene ne znaju u sat i da to nisu ţenska posla, to je za djeda bilo nešto što se samo po sebi razumije. Jedne godine i naša kuća dobi sat. Bilo je to ovako: Imao ti je djed jednog pobratima i prijatelja, nekog Petraka, Samardţiju po zanimanju.Taj ti je ĉitave godine lutao ispod Grmeĉa, od sela do sela, i ljudima pravio i popravljao samare, propijajući svoju zaradu ĉesto već i na licu mjesta, uz domaćina kod koga je radio.

Na Miholjdan, krsnu slavu našu, Petrak je osvitao kod naše kuće, sveĉan i obrijan, i zdravio se s djedom: - Pobratime Rade, da nam bude sretan današnji svetitelj. Ostao bi tako koji dan, napio se, napriĉao, ispregledao djedove samare i jednog jutra, evo ti ga obuvena i potpasana, ljubi se s djedom i utjepšo prorokuje: - Brzo ćemo se mi opet sresti, pobratime, okrugla je zemlja. Jedne godine tako, rastajući se s djedom, on mu pruţi povelik izlizan dţepni sat. - Evo ti, pobratime, ovo ćeš mi saĉuvati za dogodine. Zaradio sam ga u dobra ĉovjeka, pa mi je sve strašiv da ga Ċegod ne propijem. Djed obrisa oba dlana o ĉakšire i primi sat poboţno kao naforu pred oltarom. - U redu, pobro, biće paţeno ko oĉi u glavi. Sat je bio zakljuĉan u djedov sanduk i na njega se brzo i zaboravilo, sve dok ja jednog dana ne doperjah iz škole ponosito se šepureći: - Djede, ja znam gledati u sat, uĉili nas u školi. - Idi, beno, gdje će dijete znati u sat. Hajde de da si bar vojsku odsluţio, drugo bi bilo. - Bogami, djede, znam. Znam ga i naviti pa da ide. - E, e, laţi samo. - Daj vamo pa ćeš vidjeti. Moljakao sam, ulagivao se, aja, nije pomagalo. Tako cijenjenu stvar u djeĉje ruke, to je za djeda bio velik rizik. Sljedećeg Miholjdana pobratim Petrak ne pojavi se na našoj slavi. Djed se zabrinu. - Da nije bolestan, bog ti ga vidio? Propitivao se za nj u varoši, na stoĉnoj pijaci, na crkvenom saboru, ali od pobratima ni traga ni glasa. Te jeseni nitko ga pod Grmeĉom nije vidio. Na jednome mjestu djeda utješiš priĉom kako je stari govorio da će preko Une, u Kaure, da tamo pretresa i pravi samare. - Bogami će njega, onako pijana, gdjegod umlatiti i opljaĉkati Kauri, lopovi su to - vajkao se djed. Jednog popodneva, tek što stigoh iz škole, djed me tajanstveno pozva u svoj sobiĉak.Bio je sam kod kuće. - Odider vamo. Poĉeprkao je po svom sanduku, izvadio iz plave hartije Petrakov sat i nepovjerljivo me pogledao. - A znaš ga naviti, veliš? - Znam. - Deder. Starac me usjede na svoj krevet, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste.Kad je navijanje bilo gotovo i sat zacaktao jasno i ravnomjerno, on ga uze u ruke, prinese desnom uhu i sav ozaren prošaputa: - Aha, radi, radi, kuca! Spustio je sat u krilo kao da se odmara, zagledao se nekud u daljinu i obradovano protepao: - A, znao sam ja da je on ţiv, rĊa jedna. Ţiv i zdrav. - Tko to, djede? - Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro. Pa da, tako ti je to. Toga popodneva djed je bio toliko udobrovoljeno da me je naveĉe ĉak iu mlin poveo.Do dugo u

noć sjedili smo na mlinskom pragu i gledali u pun mjesec, nas dvojica, velika i mala bena, a okolo su regatale ţabe, pa uz tu kreketaljka nisi znao jesi li još na zemlji ili zajedno s mjesecom roniš kroz rasperjane naviljke oblaka. TI SI KONJ

U našoj kući svaki ĉlan familije imao je svoje goste. Stricu Nidţo dolazili su srpske dobrovoljci, ameriĉki rudari i nekakvi dosadni glagoljivci koji su "ganjali politiku". Mamu su obilazile kume, prije i naše raskvocane tetke i ujne s torbicama punim darova: oraha, jaja, suhih krušaka ili bar krastavaca - daj što daš! I ostalima u kući uvracao je poneko, pa ĉak sam i ja imao svoje roĊene goste koji, istina, obiĉno nisu ni smjeli da zavire u kuću, nego su me zviţdukanjem i raznim znacima zivkali da doĊem vireći iza plota, svinjca, aborta ili nekog drugog skrovitog mjesta. Sve je to bio dobar i zanimljiv svijet, ali mene su, ipak, najviše privlaĉili gosti moga djeda Rade. Bio ti je meĊu njima umirovljeni austrijski "feljbaba" Vuk Rašeta, stari lopov Sava i dosta nekakvih kosmatih starĉina s koţnim cemera i torbacima u kojima se krilo pola tajni ovoga svijeta. NajrjeĊi djedov gost bio je onaj neumorni skitnica, stari samardţija Petrak, ali zato je doĉekivan s najviše radosti, vike i prijateljskog gakanje. On bi tako istom jednog dana izronio iz prozirne poplave mlakog miholjskog ljeta i to se odmah znalo: sjutra je Miholjdan, naša slava, biće peĉenja, gostiju, larme i ĉitav će se svijet pretvoriti u zaljuljan djeĉji san. Zna se, samardţija se, po dolasku, najprije propituje za konje. - Kako Vranac, Rade brate? - Dobro. - A kako DORUS? - Zdrava je, hvala bogu. - Neka, neka. A prodadoste li onoga njezinog ţdrepĉića, Doratića? - Prodade, braći Jovanić. - Je l mu bilo ţao ostaviti mater? - Bogami, jest i njemu i njoj, rzalo je tri dana. - Oh, grehote, ljudi moji. Poćuti tako i on i djed pa će ti se istom tada samardţija sjetiti i kućne ĉeljadi. - A kako si mi ti, roĊeni Rade? Kako vaš Nidţekanja, ganja li još politiku ili se već dozvao pameti?

Za ţene i njihovo zdravlje Petrak se nikad nije propitivao. Za njega one kao da nisu ni postojale ili su, u najbolju ruku, bile nešto na formu dosadnih, vjeĉito prisutnih maĉaka: motaju ti se oko nogu, taru o koţuh, mijauĉu i grebu, a bez njih ipak nije nijedna kuća.Šta ćeš, boţja kazna, trpi i šuti. Miholjdanski, slavski, gosti još se nisu ni razišli, još se po kući povlaĉe ostaci peĉenja i naš Ţutija blaţeno leškari kraj gomile kostiju, a starina Petrak već se mota oko razvaljena samara i zapitkuje djeda: - Koja će ono godina biti vašem Vranĉić? - A što ti sad to treba? - Ĉudi se djed. - Ĉetvrta, peta, ne znam ni ja. - Kako šta mi treba! - Diţe glavu Petrak. - Samar mu pravim, a ti ... Daj ga dovedi, vjere ti. Djed se poslušno diţe i dovodi okretna konjiĉka. Majstor ga lupka po vratu, pita ga za zdravlje, mjeri mu leĊa i najzad mu nešto šapuće u samo uvo. Eh, da mi je ĉuti što mu je kazao. - Mi se dogovorili! - Sveĉano objavljuje starac. - Kaţe da je zadovoljan. - Ta neće valjda ići da zagleda ćevojku - ka ¬ koće djed. - Još ćeš tu nekakvoj dokonoj paripini ići ugaĊati i tabane mu ĉeškati, a! Oho, opet je poĉelo nekakvo neobiĉno koškanje izmeĊu djeda i samardţije! Daj da se prikuĉi bliţe da mi štogod ne izmakne. Evo, već se spominju i konjski tabani, tu smo. - Ih, paripina! - Prijekorno kaţe samardţija. - Kako samo ovako spretnom konjĉiću moţeš reći da je paripina ... UgaĊaću mu, jašta neg ugaĊati. Kom bi drugom ako njemu neću. Naĉinit mu nešto, ima da vidiš. - Ih, ti kao da ĉovjeku praviš samar, tako govoriš. - A zar konj nije isto što i pravo ĉeljade, još bolji. Deset puta bolji. - Konj? - Da, da, konj, što se ĉudiš. I zapamti još i ovo što ću ti reći: samo dobar ĉovjek moţe liĉiti na konja, nikakav drugi. - Eto ti ga na! - Prostodušno zinu djed. - Da, da, samo dobar. U podovima, kraj same Une, ima, na primjer, u jednog domaćina konj Dorat, duša od konja. Ĉim ga vidim, a meni srce zaigra: evo ga, pljunuti Rade Ćopić! Đe si mi, Rade, pobratime moj! Djedu stadoše oĉi. - Pa baš tvoj Rade, a? E, fala ti, pobratime, na toj ĉasti. - Jest, vjere mi - zaneseno raspreda starac ne primjećujući da se djed uozbiljio. - Iste one ĉestite Radine oĉi, dušu mu vidiš u njima. Pa ĉim taj mene spazi, a on samo strigne ušima i zarţe: Ċe si, veli, Petraĉ, kamo te već na ovaj kraj, Srbine brate! Djed ukosi oĉi kao da od neĉeg zazire i kiselo primijeti: - Pa da, pravi konj, i to još dorat. Toliko zajedno ljeba izjesti i rakije popiti, pa opet mu njegov pobratim paripĉe. E, e, Petraĉ, lijepo ti mene jutros nakrasi. Tek tada se samardţija prenu i upilji u svog sugovornika. - Pobro, šta ti bi odjednom? - Još on pita! - Okrenu se djed meni i Ţutiji kao prisutnim svjedocima. - Nagrditi ĉovjeka iz ĉista mira, reći mu da je konj ... Ispod gustih samardţijinih obrva odjednom prosinuše stroge tuţne oĉi. - Rade, stari pošteni domaćine, a znaš li ti uopće šta je to konj, to ti meni reci, dţeko jedna? - Pazi ga! Pa šta ću drugo i znati ako neću to. Konj je Rade Ćopić, to si i sam kazao.

- E, vidiš, pobro, da si bacio Cifte u prazno. Nije tako. Ne znaš ti, moj dragi, šta je konj, odmah se to vidi. Samardţija se raznjeţeni zagleda uz dolinu potoka Japre i snizi glas kao da je našao zaspala zeca: - Ide on u mraku za tobom - kuckuc, ĉokĉok! - Prati te vjerno, ustrajno, nijesi sam na svijetu, ne bojiš se vuka ni hajduka. Primiĉem se i paţljivo osluškujem. Ovo je uprav nešto za mene. Ja u pomrĉini toliko zvjeri i zazirem da bi mi trebalo najmanje dva konja, i to neka onako - da umiju i govoriti. - Pa sjediš pored njega i neka te tvoja tuga poduzme, a on te gleda i samo što ne kaţe: ostavi, bolan, Petraĉ, daj ti da mi po jednu zapalimo. Ih! Ja već i ne znam gdje sjedim. Konj koji puši! To bi bilo nešto. MeĊutim, djed kao i da ne ĉuje govornika, još uvijek se duri, ništa ne odgovara.Samardţija upilji u njega i zvoĉna: - A ti tu nešto misliš da si bolji od njega. Ajde! Djed se uze krstiti. - O, ljudi, šta ja ovo jutros ĉujem! Jesam li ja pijan, šta li? - Da šta si nego pijan. Da ti išta znaš, ne bi se ovako ljutio i propinjao kao jarac. - Kako se neću ljutiti, nikakva vjero. Ĉovjek je kršteno ĉeljade, slavu slavi, dušu ima, a konjĉe ... Samardţija se tuţno osmijehnu. - Ima ĉovjek dušu, a. A je li, Rade, jesi li ti ikad ĉuo da je konj nekoga prevario? Zakleo se u dušu, u vjeru, u što hoćeš, pa opet slagao ko pas? - Jok, to se dosad nije ĉulo u ovoj okolici - uozbilji se djed. - A da je konj pakostan i zavidljiv, da tuĊu sreću oĉima ne moţe gledati? - Navaljivao je majstor. - Bog s tobom, nemoj kukavnu marvu ruţiti. - Rade, brate i pobratime, a je l 'ikada konj oteo ţenu svom najboljem drugu? ... Što je mene nekad okrenulo ovim putem? Bljesnu u starĉevu oku škrta suza, a djed zbunjeno krenu pogledom po avliji, zaustavi ga na meni i nešto se prisjeti: - Skoĉider u moju sobu, tamo mi je ostao noţ. Glavaĉke sunem u kuću, zavirim u sve kutove sobice, prevrnem djedovu slamaricu, zapraši se i uskijem, ali nigdje noţa. - Đede, nema ga. - Dobro je, evo ga u mom dţepu. Eh, u dţepu! A meni zbog njega promaĉe dobar komad. Daj da bar ĉujem šta je dalje bilo. Uzalud sam se motao oko njih dvojice, starci su Mramorka šutjeli. Gost je prošivao stelju od samara, a djed je paţljivo gledao u njegove ruke. Njemu koji pod bogom ništa nije znao naĉiniti svaka je majstorija izgledala kao nedokuĉiva mudrost pred kojom bi napreĉac zanijemio. Zamisli, uzmeš triĉetiri komada drveta, staru vreću, slamu i - cap, cap! - Evo ga, gotov samar! E, moj brate ... Tek mnogo kasnije, kad se samardţija odavna ras ¬ plinuo u sjaj i tišinu babljeg ljeta, ja se iznenada neĉeg prisjetih i bubnuh pred svojim djedom: - Đede, jesam li ja nalik na konja? Starac se zagleda u mene vrlo, vrlo zaĉuĊeno, a onda se malĉice zamisli, rastuţi i konaĉno mu

se negdje ispod brkova ukaza i brzo sakri lak neulovljiv smiješak. - Đede, jesam li? - Hm, vidi ga. Dobićeš ti po turu, prisluškivalo jedan. Nijesu još za te taki razgovori ... Tako je to bilo u nezaboravna plava samardţijina vremena. POHOD NA MJESEC

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene poĉinje zatvarati i stezati. Ovo moţeš, a ono ne moţeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ. Niĉu tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare. - Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine. Kako proći! Ujutro, ĉim otvoriš oĉi, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja. Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardţija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda: - Jesi li ţiv, Rade, stari moj parip?! Vidi ga, vidi. Ihi, poĉelo je! Kad on već djeda smije nazvati parip, šta li će tek biti sa ostalom ĉeljadi.Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u Ljeskare. Kad je samardţija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem ĉak i do malog mlina zavuĉenog podno našušurena gaja. Zgodilo bih tako iu Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa. - Ĉekaj ti samo, otići će stari Petrak - prijete mi u kući kad već sasvim prekardaše. A ti "Petrakovi dani" u ranu jesen obiĉno su uvijek bili prazniĉni, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg.Ĉuĉim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim oĉima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim ĉaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine! Šijem tako ĉitav dan tamo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti mjeseca. Isplutaju on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, Zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade: - Moţda bih ga nekako mogao dohvatiti?! Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori ĉitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:

- Hajdemo! Diţem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vjeĉito budnog djeda: - Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja - coc! - O tvrdu ledinu. Sva sreća što jednom u godini doĊu i Petrakovi razvezanim dani kad se mnogo štošta moţe. DoĊe tako jednom na red i mjesec. Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo iu noć. Dušu dalo za mene! Prosinuo pod kazanom vatra, stric Nidţo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardţija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de. Ja se motam oko njih dvojice, više odmaţu nego pomaţu, prisluškujem njihov razgovor, pa se naj ¬ zad toliko osmjelite da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem.Pomenuše mjesec. - Djede, bi l 'se mjesec mogao dohvatiti grabljama? - Iznenada se oglasih ja. - Heh, šta njemu pade na um! - Doĉeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego Samardţija. - Hoće da dokuĉi mjesec. Samardţija uzdahnu i pogleda me preko ĉaše. - Pa neka, ima djeĉak pravo. - Što ima pravo? - Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, moţda bi mi druge tice danas pjevale. - Ma šta tice, što ... Ti se već napio ko moj veseli Nidţo. - Jok, pobratime - tmurno doĉeka starac. - Sjećam se kao da je veĉeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu.Kuda? - Drekne ćaća pa za mašice, za kamdţiju, za ... ne bira ĉime će. Zatuĉe me tako, utuci, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj ... - Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka. - E, Rade, Rade ... ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga djeĉaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traţi grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda. Bacam se u ćošak po one naše najduţe grablje, a stari samardţija polako ispravlja noge, ispravlja leĊa, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i zaĉuĊeno. - Nas dva odosmo, a ti ĉuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse. Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drţi u ruci praznu ĉašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li. Sporo napredujemo uz mraĉan zašaptan brijeg. Nad nama razgorene nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvaĉi i povuĉemo, evo ga zaĉas u krilu. Iz nizine, od malene tuţne djedove vatre, odjekne povik: - Ehej, budale, vraćajte se! Ţao mi te vatrice u dolini, ţao mi vikaĉ, ali poţar nada mnom sve je rujnijem i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalice: - Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikaĉkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet ĉuje dozivanje: - Ehej, magarci, vantazije, ozepscu, bog vas ubio! - U štalu, sivonja stari, pa tamo njaci - vraća mu samardţija. Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjeseĉev poţar, ja sve zaboravljam i uzbuĊeno protepam: - Evo ga? - Aha, vidiš li? Starac me prima za ruku i sad zajedniĉki savlaćujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskaĉe iza drveta pred nama i ukaţe se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose. - Aha, uteĉe li, je li! - Pobjedonosno kliĉe starac. - Prepao se grabalja, a, lolo jedna. Samardţija me ĉvrsto prigrli, ne da mi da se rastuţim i kaţe Sokolec me: - Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni naĊi dolje u selu djeĉaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, ai ja s tobom. Hm, nema ?!... Pa zaista nema takvog djeĉaka u ĉitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni ĉuo za njega. Ta ne dolazi dţabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja ... - Delija naša - dodaje Petrak kao da je napokon našao onu pravu, završnu rijeĉ za ĉitavo moje opĉarani mjeseĉarske tkanja, od koga mi je glava tako puna da i sama poĉinje da zraĉi i svijetli kao ţuta bundeva zaostala u poţnjeveno kukuruzištu. - Pametna Ċedove glava! Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavom nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tuţno ... Dalje se ili ne moţe ili se ne ide, ako već putnik nije budala i "vantazije", što bi kazao moj djed, predobri duševni starac ĉija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim ţivotom. Pa ipak ... ipak hrabro, s prijegor, gutam ovu gorku kap svoga prvog, djeĉjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve moţe, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, ĉeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gunĊalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom ĉudesnom pohodu. - Bede Petraĉ ... - Zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukaĉ, pogaĊajući moju neizreĉenu djeĉju tugu, spremno nadovezuje: - Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad. Nogu pred nogu, naniţe, po mjeseĉini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiĉe se iu samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put. - Hehe, ipak nas ĉeka stara paripina - rako se Petrak. - Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije. - Evo ih, vraćaju se budalaši! - Doĉekao nas je djed Rade, ĉak nam iu susret izlazeći kao da stiţemo bogzna odakle, moţda ĉak iz Amerike. - Što je, dohvatiste li mjesec? - To tebe ne budi briga - otresa se samardţija. - Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao. Znamo li - ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbuĊen i premoren od ĉudesnog noćnog doţivljaja, brzo sam zadrijemao meĊu djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na

mjesec, naoruţan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te veĉeri ostalo u oĉima bio je razigran plamiĉak djedove vatre, koji se neosjetno preselio iu moj san, i tamo se razrastao u moćan i straviĉan mjeseĉev poţar. Djed me je, kaţu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suloţnika. Djed je grdio Petraka i "njegov benasti konjski mjesec", mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao. Sjutradan, u golublje sunĉano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se priĉalo ni zapitkivao o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po ĉem ne pomenuše sinoćni doţivljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u ĉem se nije lijepo naći ni kao sauĉesnik ni kao svjedok. Jedini stric Nidţo, koji nit je šta vidio ni ĉuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajaĉke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li "oni, rasipnici" (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono ... Najzad je toliko dosadio svojim zvocanje da je Petrak prevršilo i on, kao gost i star ĉovjek, naĊe se pobuĊen da ga uruz: - Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjeseĉinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi poĉeo. OdgunĊa stric kako baš ni "mjeseĉari" nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (- Ode da spava - primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doţivljaj s mjesecom. I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmeĊu smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjeseĉevog poţara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuĉe u nepoznato. Pa se onda, katkad, ţalovito upitam, kao da sam nagazio na one striĉeve vile iz djetinjstva: - Je li pametnije biti mjeseĉar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

MLIN POTOĈARI

ma tako po našim Potplaninsko selima tajnovitih mjesta oko kojih se pletu raznorazne priĉe. obiĉno pune strave, vezane za noć, smrt, neĉiste sile i gubljenje duše. Pored grobalja, crkava i dţamija, to su obiĉno štokakve jaruge, klanci, provalije i raskršća gdje obnoć voli zasjesti dokoni Ċavo, ili kakav njegov roĊak i pomagaĉ, pa ĉudo naĉiniti s kasnim prolaznikom, seljakom, osobito s grešnom ţenskom ĉeljadi, koja su i bez raskršća uvijek blizu nekakvom stradaniju i belaju. Takvih se mjesta ĉovjek sjeća s prvim sumrakom, a zaboravlja ih s pijevca zornjak, koji glasno najavljuje kraj svakoj ĉaroliji: - Gotovo je, a sad na posao, valja i jutros ljeba jesti.

Nekako po strani od tih sumraĉnih Bestragija, sasvim izdvojeni, stoje seoski mlinovi potoĉari. Jesu u zabiti, ukriveni, priĉe se oko njih pletu, pa ipak ... ipak nikakav osvit, makar kako jasan, ne skida prozraĉne trepetljika tajanstvenosti koje igraju oko Raspriĉan Mlinĉić. On samo briše tamu i strah, i ostavlja bajku ţivjeti, drvenu, brašnjavom, punu lupe i pljuskanja. Ne pomaţe tu ni pijetao, jedva ga ĉuješ, pa umjesto da najavi kraj ukletoj noćnoj huci, on joj samo nadoda zvuĉnu jutarnju lepezu i pretvori je u dobro znano brujanje marljiva potoĉara koji neumorno sije brašno i još sanjiva prolaznika, ranoranioca, sa smiješkom vraća na zatravljen staze djetinjstva. Pa još ako je taj sluĉajni namjernik neki kićeni pismenko (jedan od starijih, austrijskih, koji zna latinicu, ili moţda pomlaĊi, iza devetsto osamnaeste, koji štije i ćirilicu), onda, bogme, dotiĉni ima štogodarce i da proĉita na brvnima mlina. Dokle god doseţe vrijedna ruka ljetopiscamlinopisca, tu ti je ugljenom zapisano tko sve "timari" kobilu ili kozu (magarica u nas nema!), Pa ko je gdje poljubio maĉku i kuju, pa šta je taj i taj pojeo. Pored tih nedoliĉnih rabota, objelodani se i pokoja ljubavna tajna izmeĊu kakvog prijašina i neke ţene, pa se priljeţno ĉtecu i brk nasmije, a ne mora baš poslije svakog zapisa pljuckati u stranu i psovati oca nepoznatom kalem-efendiji. NaĊe se tu ponešto i za nepismena ĉovjeka (a takvih je većina), nacrtano nevješto rukom nekog njegovog burazera, istog takvog nepismenka. Tu ćeš vidjeti ĉovjeka glavonju s raširenim rukama kao da baš tebe ĉeka u zagrljaj, pa ĉetveronogo ţivinĉe (konjĉe li, pašĉe li je, kanda nije zec?!), Pa jednoga koji jaše, bezbeli, na paripu. Ima tu naslikanih i bezobraznih predmeta, grdno uvećanih dareţljivom rukom kakvog maštovitog ĉobanina, pa zato poneka neiskusna i srameţljiva mladica, sve u prolazu, zakreće glavu i zabezeknuto šišti: - Pomozi, boţe i svijeta Petko! Juf, grom ga ubio! Pa onda je oko svakog mlina zgusnut neki vrbik, aluga i rasperjane rakite, au blizini je i kakav šumarak, obiĉno Ljeskare, pa sve to navodi na sablaţnjive misli ĉak i usred bijela bjelcata dana. Dţabe se ti otimaš napasti kad mlin bez prestanka bruji i zuzuće, pa sve izaziva i budi onu skrivenu bubu u tebi, ter i ona poĉinje da zuji, prokletnica jedna, lopovska Zuka Zukić: - Zu-zu-zu-zu, Milja sama kod goveda ... Zu-zu, ĉovjek joj u vojsci, a svekar na kosidbi ...Zu-zuzuc, da zaĊem odovud, od potoka, pa uz kukuruze, a? Pa kud sve, tud i to: od svake kuće ima neka staza ili puteljak pravo prema mlinu.Svakom valja u meljavu, a šta ti moţeš tome što će i Ċavo taj isti put upotrijebiti i za svoju dušegubnu rabotu, vrag mu Gnjato prebio! Eto, po tome su se mlinovi izdvajali od ostalih neobiĉnih mjesta u našem kraju.Bogomolje, groblja, jaruge i raskršća preko dana su bili pusti i uvredljivo obiĉni, osobito za onoga koji se nekom zgodom tamo namro straha. Oni su odisali hladnoćom i tugom napuštenosti, miruh šušnja i nevena, dok je mlin tek sa danom otkrivao onu svoju vedru ţivotnu stranu, a ipak ostajao na svoj naĉin zaĉaran i nesvakodnevan. Ima tako po našim Potplaninsko selima tajnovitih mjesta oko kojih se pletu raznorazne priĉe. obiĉno pune strave, vezane za noć, smrt, neĉiste sile i gubljenje duše. Pored grobalja, crkava i dţamija, to su obiĉno štokakve jaruge, klanci, provalije i raskršća gdje obnoć voli zasjesti dokoni Ċavo, ili kakav njegov roĊak i pomagaĉ, pa ĉudo naĉiniti s kasnim prolaznikom, seljakom, osobito s grešnom ţenskom ĉeljadi, koja su i bez raskršća uvijek blizu nekakvom stradaniju i belaju. Takvih se mjesta ĉovjek sjeća s prvim sumrakom, a zaboravlja ih s pijevca zornjak, koji glasno najavljuje kraj svakoj ĉaroliji:

- Gotovo je, a sad na posao, valja i jutros ljeba jesti. Nekako po strani od tih sumraĉnih Bestragija, sasvim izdvojeni, stoje seoski mlinovi potoĉari. Jesu u zabiti, ukriveni, priĉe se oko njih pletu, pa ipak ... ipak nikakav osvit, makar kako jasan, ne skida prozraĉne trepetljika tajanstvenosti koje igraju oko Raspriĉan Mlinĉić. On samo briše tamu i strah, i ostavlja bajku ţivjeti, drvenu, brašnjavom, punu lupe i pljuskanja. Ne pomaţe tu ni pijetao, jedva ga ĉuješ, pa umjesto da najavi kraj ukletoj noćnoj huci, on joj samo nadoda zvuĉnu jutarnju lepezu i pretvori je u dobro znano brujanje marljiva potoĉara koji neumorno sije brašno i još sanjiva prolaznika, ranoranioca, sa smiješkom vraća na zatravljen staze djetinjstva. Pa još ako je taj sluĉajni namjernik neki kićeni pismenko (jedan od starijih, austrijskih, koji zna latinicu, ili moţda pomlaĊi, iza devetsto osamnaeste, koji štije i ćirilicu), onda, bogme, dotiĉni ima štogodarce i da proĉita na brvnima mlina. Dokle god doseţe vrijedna ruka ljetopiscamlinopisca, tu ti je ugljenom zapisano tko sve "timari" kobilu ili kozu (magarica u nas nema!), Pa ko je gdje poljubio maĉku i kuju, pa šta je taj i taj pojeo. Pored tih nedoliĉnih rabota, objelodani se i pokoja ljubavna tajna izmeĊu kakvog prijašina i neke ţene, pa se priljeţno ĉtecu i brk nasmije, a ne mora baš poslije svakog zapisa pljuckati u stranu i psovati oca nepoznatom kalem-efendiji. NaĊe se tu ponešto i za nepismena ĉovjeka (a takvih je većina), nacrtano nevješto rukom nekog njegovog burazera, istog takvog nepismenka. Tu ćeš vidjeti ĉovjeka glavonju s raširenim rukama kao da baš tebe ĉeka u zagrljaj, pa ĉetveronogo ţivinĉe (konjĉe li, pašĉe li je, kanda nije zec?!), Pa jednoga koji jaše, bezbeli, na paripu. Ima tu naslikanih i bezobraznih predmeta, grdno uvećanih dareţljivom rukom kakvog maštovitog ĉobanina, pa zato poneka neiskusna i srameţljiva mladica, sve u prolazu, zakreće glavu i zabezeknuto šišti: - Pomozi, boţe i svijeta Petko! Juf, grom ga ubio! Pa onda je oko svakog mlina zgusnut neki vrbik, aluga i rasperjane rakite, au blizini je i kakav šumarak, obiĉno Ljeskare, pa sve to navodi na sablaţnjive misli ĉak i usred bijela bjelcata dana. Dţabe se ti otimaš napasti kad mlin bez prestanka bruji i zuzuće, pa sve izaziva i budi onu skrivenu bubu u tebi, ter i ona poĉinje da zuji, prokletnica jedna, lopovska Zuka Zukić: - Zu-zu-zu-zu, Milja sama kod goveda ... Zu-zu, ĉovjek joj u vojsci, a svekar na kosidbi ...Zu-zuzuc, da zaĊem odovud, od potoka, pa uz kukuruze, a? Pa kud sve, tud i to: od svake kuće ima neka staza ili puteljak pravo prema mlinu.Svakom valja u meljavu, a šta ti moţeš tome što će i Ċavo taj isti put upotrijebiti i za svoju dušegubnu rabotu, vrag mu Gnjato prebio! Eto, po tome su se mlinovi izdvajali od ostalih neobiĉnih mjesta u našem kraju.Bogomolje, groblja, jaruge i raskršća preko dana su bili pusti i uvredljivo obiĉni, osobito za onoga koji se nekom zgodom tamo namro straha. Oni su odisali hladnoćom i tugom napuštenosti, miruh šušnja i nevena, dok je mlin tek sa danom otkrivao onu svoju vedru ţivotnu stranu, a ipak ostajao na svoj naĉin zaĉaran i nesvakodnevan. Šta li si samo, ĉak iu ţeţeno podne, mogao vidjeti i naslutiti u rasprštanoj magliĉastoj omaj oko mlinskog toĉka s vjeĉito prisutnom šarom duge! Poštetljive muškarce u našem kraju još odavna su uobiĉajili nazivati "mlinarima". Poĉelo se to mnoţiti poslije Prvog svjetskog rata. Stigla bratija s raznih frontova, popucale sve stege i veze, okrenuo svijet u "šverc", pa se našlo i prigodno ime za tu radnju i za takve radnike. Ĉim vidi kakvog dokonjaka da se nešto ĉesto mota oko seoskih izvora, ţivica, potoka, mlinova ili

sliĉnih ukrivenih zakutaka, netko će ti ga već smješljivo priupitati: - Mlinariš li, a? - Moţe li kod ove da se samelje? - Pita pajdaš burazera (bivši Svabin soldat srpski dobrovoljca, Solunci) i pokazuje mu pozadruţnu snašu, pravu bikulju, a ovaj mu spremno odgovara: - Moţe, braco, ali valja ti ĉekati red. I ovo je poredovniĉki mlin. Sve ove novotarije moj djed Rade, kao i obiĉno, nije ni primjećivao, nit su one upadale u njegov jednostavan i svakom otvoren ţivot. Za svako "svjetsko" ĉudo i pokor on je saznavao posljednji, prekasno, kad to više ni za kog nije bilo ni neobiĉno ni sablaţnjivo, a njemu se tek valjalo prilagoĊavati. Ispadao je tako bijela vrana koja diţe graju u nedoba, beskorisno, da mu se svak smije i ĉudi. Mlin je, na primjer, za djeda oduvijek bio kao neko malo svetište do koga valja, ovda-onda, otpješaĉiti da se iz njegovih dareţljivih ruku primi brašno za "hljeb naš svagdanji daţd nam dnes". Taj dobrodušni sijedi starĉić - ĉarobnjak koji ţivuje u vrbiku ponad vode, uvijek budan spreman je u svako doba da sasluša svaĉiju muku. Moţeš mu se povjeriti otvoreno i bez zazora, kao najroĊenijem. Kad je umrla djedova baba, Milica, potišteni starac duţe vremena nalazio je sebi razne poslove sve negdje podalje od kuće, da je ljudima s oĉiju. Krio je, u stvari, svoju tugu, a već na stranu to što je malo i prisramotno da ozbiljan ĉovjek ţali za ţenom. Ta bar toga kupusa ima na izbor, nude ti ga sa svih strana. Baš u te ĉemerne dane djed se najviše nasamotavao kod našeg poredovniĉkog mlina. Sjedi on tako na tvrdoj osunĉanoj ledini naspram obijeljena potoĉara, uzdahne, a uzdah se ne ĉuje, istog trena slije se s marljivim veseliĉastim zujanjem ţrvnja i razigrana kotaĉa. E, moj dragi, tako ti je to. Bila je pokojnica, pravo da se kaţe, svakakva, to ja najbolje znam. I popiti je voljela, bog joj dušu prostio, jednom tako umalo nije kuću zapalila. Pa opet mi je ţao, to samo tebi kaţem. Ţao doboga. I opet uzdah koji ni sam djed ne ĉuje niti ga je ĉak i svjestan. Sve je upila i odnijela neumorna huka. Tješi ga Mlinĉić kako najbolje zna i moţe: oduzima tuzi glas, ućutkava je i zaglušuje. - Poslušaj ti, starino, mene, ja ću tebi kazati ... I tako iz dana u dan: djedove ţalbe sve su kraće i bezglasnije, dok se najzad ne svedu samo na mrmljanja i potvrdno klimanje glavom. Prima starac utjehu i miri se sa ţivotom, s tugom, sa svojom samoćom. Toga oskudnog i nikakvog proljeća, djedov roĊak, "brat Sava", pronese po selu onu neslanu priĉu kako je brat Rade fantazirao, pa se kod mlina, sve nasjedećke, pribogu kao Turĉin, povazdan moli bogu i metaniše. - RĊak jedan - korio ga je djed izbolovanim glasom - šta on zna šta je svoja muka.Predomišljao se dragi bog bi l 'naĉinio goveĉe il' ĉeljade, pa tako ispao brat Sava. Iz tih dana potjeĉe i ona sliĉica, crteţ našeg mlinova, koju je naĉinio bradati slikar skitnica i poklonio djedu. Dugo je stajala u starĉevoj sobi, obješena pored prozorĉića, u sjenci, da se sluĉajno ne bi posumnjalo da je neka ikona. Ipak je brat Sava na njoj uporno vidio naslikanu samo crkvu i uzaludno je bilo dokazivati da je to mlin. Otkud se mlin moţe naslikati? Sjećam se, kad god bih pošao spavati zajedno s djedom (da mu grijem leĊa!), Starac bi se sjetio svoga mlina i raznjeţeni mi napomenuo: - Sad ćemo nas dvojica da spavamo, a naš će Mlinĉić da melje, melje, ĉitavu bogovetni noć. Išli smo zajedno iu pravi mlin, i tamo Noćivali. Brujanje i klepet, beskrajna priĉa drveta i kamena,

naseljavali su se ĉvrsto u moj uznemiren djeĉji san. Budio sam se, skakao na noge i nešto traţio pa opet, nerazbuĊen, nastavljao potjeru za neĉim što će mi vjeĉito izmicati i priviĊati se i kasnije u ţivotu, kad budem najbudniji i najsabraniji. A tek naša jutarnja vraćanja mlinarenja! Svako od njih bilo je sveĉano pobjedniĉko nastupanje kroz polja, uveliĉan našom natovarenom starom kobilom, iza koje sam ja veselo kaskao i potrkivao. Ništa zato što sam bio na zaĉelju kolone, iza Kobilino repa, i što se ĉesto nisam ni vidio iz visoka ţita. Ipak sam bio nerazdvojan djelić najponosnije povorke koja je plovila poljem ispod mlada jutarnjeg sunca. - Evo nas, ţivi, zdravi, posao završili! - Sveĉano je objašnjavao djed pred vratnicama našeg dvorišta. Tako bi se on rakolio samo kad se vraćao sa crkvenog sabora, s kakve svadbe, slave, krštenja ili neke druge radosne dogodovštine, obavljene ĉestito, od srca, ljudima na korist i veselje, a sebi za dušu, da mu se vidi i pripozna pred strogim isposniĉkim licem slave njegove Kirijaku Mihaila. Tako je to išlo sve dok se kod nas nije unajmio u sluţbu Veliki Jovo. Onda je poĉela da se ispreda velika priĉa oko našeg poredovniĉkog mlina, koja je doprla ĉak i do djedovih ušiju i pogasila sjaj oko njegovog omiljenog pribjeţišta, Najmenika smo mijenjali skoro svake godine, obiĉno o ĐurĊevdanu, ali nam se najĉešće dogaĊalo da nam se u sluţbu natandrĉi baš neki koji se zove Jovo. Svaki drugi - Jovo. Bilo ih je koji nisu znali ni kako im je prezime, ali da se zove Jovo, to već zna, smetenjak nijedan. - Hajde, kad si Jovo, valjda te sam dragi bog šalje k meni - miroljubivo je govorio djed, odmah gotov primiti i toga strmoglavce. Za razliku od njegovih ostalih imenjaka, ovome najnovijem Jovi dadosmo nadimak "Veliki". Bila je to plećat momĉina, okretna i poduzetna. Bez mnogo priĉanja, on odmah uze u svoje ruke drvarenje, vodarenje i mlinarenje, sve te poslove vezane za put, ranjenje i kašnjenje, za nedoba i svako vrijeme. S njegovim dolaskom otpoĉinu ĉitava kuća. Dan po dan, mic po mic, otpoĉe po selu šaputanje, proradi Zuko Zukić: te ova se cura sastaje na izvoru s Velikim Jovom, te onu snašu, Drvariĉ, zatekli u šumi s Ćopića najmenika, te oko mlina se motaju mlade ţene, i to baš nedjeljom, kad je naš red i kad Jovo mlinari. Naroĉito se mnogo govorkalo o mlinu, jer je najmenik po ĉitav dan ostajao tamo, a ĉesto bi i prenoćio. Ko će prvi dohaberiti djedu o svemu tome, nije se znalo. Sumnjalo se na neku Mikac, grombabu, udoviĉetinu, koja je znala i kositi barabar s muškarcima, a inaĉe nije imala uzla na jeziku. Zato, valjda, djed u prvi mah nije ni povjerovao u te priĉe i obratio se za savjet - kom će drugom nego "bratu Vuku", svom roĊaku. Bio je Vuk toliko godina ţandarmerijski feljbaba, i to kod Švabe, kod Austrije, znaće taj dobro i te lopovije oko dokonih najmenika i bezobraznih ţena. Na tu djedovu muku i bruku, ispriĉanu povjerljivo i sa snebivanjem, Vuĉina zarza glasno i zadovoljno kao izularena paripina. - Ahahaha, pa ti još ne vjeruješ, oberbudalo! Ta nema ti ljepše zgodacije nego povaliti kakvu snašicu na onu slamu u mlinu. Rade, Rade, u ĉem tebi proĊe vijek? Djed je zabezeknuto mahao rukama kao da smiruje plamen. - Nuti, šuti, bezboţniĉe! Zar u mlinu, u svetinji, gdje se melje brašno za kruv, za cicvaru, za ĉesnicu, za ... Kako te nije sramota na to i pomisliti? - Ahahaha, baš je Veliki Jovo, ţivila mu kubura! Mijesi ĉesnicu dolje u slami, a odozgo, ispod ţrvnja, brašno sve purnjavi po njemu.

Pred tim skarednom prizorom djed je već gubio glas, mahao je i šištala kao gusak. - Nuti, šuti, dţandarĉino, ne oneĉišćuje ĉesnice! Zar se ne bojiš da će te dragi bog saţeći? Uţivajući u djedovoj zabuni, Vuk nastavi kazuje što sve "pametan svijet" radi u mlinu i oko mlina. Priĉao je i sam sebi sladio, sve dok djed od ĉuda sasvim ne otupi, pa nit je više mahao niti odgovarao. Zurio je ustakljen u napast pred sobom (jesam li ja ovo opet bolestan od "španjolske", šta li je?!), Pa tako nije kako treba ni doĉuo Vukovu izmišljotinu o tome kako je ĉak i sveti Ignacije Bogonosac obdan prenosio putnike preko rijeke, a obnoć se valjao sa ţenama po mlinu. Osvijesti se tek pošto se Vuk diţe da će kući i šupljim glasom objavi: - Ja više nijesam ĉovjek od ove drţave. Došlo vrijeme da se umire, pa to ti je. Lomna koraka starac je otišao u svoj sobiĉak, u posljednje skrovište još nije zauzeto od sablazni, a kad tamo - slikarev tihi Mlinĉić već sipa sivo mlivo sutona. Obavlja trudoljubivi mlin svoj ĉisti, posvećeni posao. Nema oko njega ni bezobraznih ţenetina, ni Gnjatija, ni Velikog Jove. Jedini mlin poštećen od Ċavola i ruţnih priĉa. S dokrajĉeni danom pogasio se i otplovio u tamu i taj posljednji kutak negdašnjeg djedovog svijeta, odnijele ga Sutonska vode, kao da je plutajuća mlin-laĊa sa rijeke Une koji nikad i nije stajao na ĉvrstoj zemlji. Šta ćeš, proĊe tako ĉitav ţivot, nesiguran i zaljuljan, tekao i tekao, a ti, benasi jedan i goveĉe boţje, vjeĉito mislio ĉvrsto stojiš na jednom mjestu i da je sve u tvojim rukama. Najzad će te, kao za kaznu, na drugu obalu prenijeti nekakav uprepodobljeni kompanjon Velikog Jove, noćna lija kokošarka, koja se premondurila i prekrstila u Bogonosca. - Zašto baš Bogonosac? Nema odgovora, kanda nema ni izlaza, a onda se, uz opreznu škripu, ipak otvaraju neka vrata. To se u sobiĉak uvlaĉim ja, bosonog, zaprašen i šmrcav, pentram se preko djeda, preko nevidljiva ţiva brda, i gnijezdi se iza njegovih leĊa, kraj zida. Starac u trenu zaboravlja sve svoje brige i mrtvouzlice, pipka jesam li dobro pokriven i gunĊa udobrovoljeno, sa zluradim prkosom: - Baš je nas briga i za Jovom i za Gnjatijem, neka melju kako im drago. Glavno je da ti svom Ċedu griješ leĊa. KONJSKA IKONA

Nesigurna umjetniĉka sreća, drţ ovamo-drţ onamo, nabaci jednog dana slikara bradonju iu sela pod planinom Grmeĉom. Kakav kraj, i pitom i divlji, pun iznenaĊenja od svake ruke. DoĊe ti nekad šešir da nakriviš (ako

ga imaš) i da zapjevaš kako već umiješ, a nekad ti opet muka pripadne, pa bi da pljuneš i okreneš natrag, iako ni tamo nemaš kud, jer si oko sve prilike, dobrano zabrljao kud si god prolazio. Ide tako veselnik ţivopisac nekakvim uskim putem zaraslim u šibljak, nit je kolnik ni pješaĉka staza, a već iza prvog zavijutka sam vrag zna šta ga ĉeka: moţda zbijen muslimanski zaselak ušuškan u zelenilo, moţda tijesan, sjenovit klanac, pun propuha i huĉanje nevidljive vode , ili će ga, pak, domaćinski pozdraviti obiĉna gola ledina s par dokone konjĉad koja iznenaĊeno bulje u pridošlicu: kanda nije vuk, a? Jednog dana, neminovno, s ruba nekog breţuljka, pred njim će u nizini Prazniĉki bljesnuti modra Una, graniĉna rijeka podgrmeĉkog kraja, a tamo, s druge strane - ehej, mili moj! - I tamo, kanda, ima svijeta, šuplje je ispod neba. Ima, ima ... Hoćemo li dolje? Pošlo bi se, rode moj, no kako ćeš zaboraviti sve ono što si ostavio diljem podgrmeĉkih sela? Nije lako okrenuti leĊa ovome blagodatnom kraju koji si naselio tolikim svecima, svojom roĊenom djecom. Mjesecima i mjesecima on je seljacima, za malu paru, molovao ikone svetaca, muĉenika i ugodnika boţjih. Najĉešće je slikao svetog Nikolu, zaštitnika sviju putnika, kao što je i sam bradonja bio. Njega je obiĉno pravio po svom licu i podobiju. Pored Nikole dosta je traţen i sveti Ivan, arhanĊeo Mihail, sveta Trojica, mudri vraĉevi Kuzman i Damjan, pa ĉak i neki prastari, tamni, vuĉji sveci, zaštitnici marve, ljudi sumnjive vjeroispovjesti, ali prijeko potrebni ĉovjeku seljaku. Ţene su, opet, najĉešće poruĉivale Djevu s Mladencem i svijetu Petku, pa bi se blagoĉestivoj ikoni našle ovjekoveĉene i pitome golublje oĉi kakve Grmeĉke ĉobanice koja, onako trtasta i dućkasta, jedva zna izmucati kako joj se zove ćaća i mater, a već kod strica Todora zapinje u grdnoj neprilici: - Cic Todor? ... E, ne znam kako je njemu ime. Za ljubav svojih seljaĉkih mušterija, skoljenih svakojakom nevoljom, grešni bradonja odstupao je u slikanju od utvrĊenih crkvenih kanona. Tako bi, primjerice, nekom kosmatom vuĉjem svecu utrapili u ruke lovaĉku pušku ili karabin umjesto krsta. Vjeri neće naškoditi, mislio je, a na naruĉitelja ostavlja dobar dojam: valjda će i pomoći kad je ovako naoruţan. Ako se vuk ne boji kriţa, pucaljke se, bijeli, plaši. Najteţe je ţivopisci padalo kad je za nekog trebalo izraditi ikonu svetog ĐorĊa, hajduĉkog sveca. Valjalo je tu naslikati konja i konjanika, a to je vraški teţak i zametane posao. Ostali sveci obiĉno stoje poboţno, pogleda dignuta nebu, a ovaj ĐorĊe, megdandţija, em je konja upropanj nagnao, em je objeruĉke skopali koplje i probada zmaja ognjevita. - Bestraga mu glava, još nek se samo pojavi kakav svetac u fijakeru, a kakva su vremena izišla, nismo ni od toga daleko. Idući od sela do sela, bradonja bi ponekad uz put zastao kraj kakva pašnjaka, izvadio blok i poĉeo da crta neko konjĉe. - Baš mi naroĉito ne liĉiš na ĐurĊeva bijelca, ali besplatnom modelu nije red u zube gledati mrmljao je on, kritiĉki mjereći dobrodušno Grmecko kljuse. Jedne godine, o Miholjdanu, našoj slavi, naĊoše se zajedno kod nas u gostima slikar bradonja, Petrak samardţija i djedov roĊak Sava, nekadašnji poznati lopov iz Like. Na veliku radost nas djeĉurlije, oni ostadoše ĉak i treći dan, kad su se već svi gosti bili razišli. Rajski ţivot za nas:

nitko te ne smije tući, gledaš neobiĉna putnika kako iz brade govori, kave se peku, pa je zgodacija za kraĊu šećera, a i škola se moţe zabušiti, ne dolaze svaki dan bradati ljudi i samardţije. Toga dana, poslije podne, kao napreĉac otrijeţnjeni, slikar odjednom spopade svoj blok, laka koraka spusti se niz sokak do naše pojate, namjesti se tamo na prevrnuto korito i poĉe nešto crta. Mi, djeĉurlija, takoĊer ţivahnusmo i potrĉasmo da traţimo djeda. - Đede, Ċede, eno bradonja slika! - Gdje slika? - Prenu se starac i pogleda put naše gostinske sobe. - Eno ga kod pojate. - Kod pojate? - Izbeĉi se djed. - Otkud kod pojate? Kako se tamo moţe slikati? - Eno ga, bogami, sjedi na koritu i nešto moluje - potvrdi sad i lopov Sava. - Sigurno pravi nekakva sveca. Djed se zgranu i zastade nasred avlije. - Brate Savo, ako su ova djeĉica beslovesno, valjda ti nijesi. Kako će sveca slikati kraj pojate, na koritu, ej? - Idi pa vidi ako meni ne vjeruješ - mamurno proţvaka starĉić. Djed se neodluĉno uzvrpolji stojeći u mjestu: tko će ići privirivati u jedan tako posvećeni posao kao što je slikanje sveca, ikone? To je isto kao da ideš zagledati u oltar šta pop radi. - Hm, šta veliš, Petraĉ? Petrak samardţija, drţeći na koljenima rasiveno stelju od samara, gvirnem ispod oka na domaćina i mirno mu predloţi: - Otidi, brate, pa vidi što se tu skanjuješ. Djed se useknu, poispravi šubaru i sve nekako porebarke, kao da mu je tijesan sokak, spusti se do pojate. Tu opet zastade, na nekoliko metara podalje od slikara, i prokašlja se. - Hajde, stari, priĊi, priĊi - pozva ga bradonja ne prekidajući posao. Djed se primaĉe još za korak-dva, nadviri se nad slikarev blok i odjednom se promijeni u licu i muklo protisni: - Što ti to radiš? - Crtam konja, zar ne vidiš. - Konja? - Pa da, zar ne liĉi? Djed pogleda našu Mimu, jednu staru mirnu kobilu, koja je pasla niţe pojate, i razoĉarano reĉe: - Pa to je kobila. - Konj, kobila, to ti je ista stvar. - Ista stvar? - Ponovi djed potišteno. - Ma šta je tebi, stari? - ZaĉuĊeno će bradonja diţući pogled s bloka. - Što mi je, šta mi je? - Opet ponovi starac s mukom se upinjući da doĊe k sebi. - Pa zar ti nijesi onaj koji slika svece? - Jesam, pa što? - A tom istom rukom slikaš i konje, a? - Slikam. - Pa kako to?

- Lijepo, brate. Šta tu ima neobiĉnoga? Onaj poţmirep, brat Sava, već je stigao da se neopazice dovulja do njih dvojice. Iza njega stiţe i Petrak samardţija. - I ti koji nama ikone praviš, svece naše izobrazâvaŝa, pa da te sad zateknem ovdje kod pojate kako konje slikaš, aj, aj, aj! - Razoĉarano se vajkao djed. - Greota jedna - nesmjelo se javnu Sava. - Greota i sramota. Ne daj boţe da još ĉuje onaj hodţa iz Potkalinja, tuĊa vjera, ne bi se ţivo od bruke ostalo. Gdje vam je onaj što vam pravi konjske ikone, pitao bi. Ne bi više smjeli u varoš, na pazar. Bradonja se nasmija. - Govoriš li ti to baš ozbiljno! - Kako neću govoriti, jadna ti majka. Zar te valjane, umjetne ruke blatiti i mrljati o štokakvu kljusad, o stare kobiletine? O, o, ljudi boţji. Tolike svece naslikati, tolike ikone, pa se sad u konje zamješati. Uvijek osjetljiv na sve što je u vezi s konjima, Petrak samardţija iznenada se progura do samog slikara. - Vjera ti, pobratime, bi li ti meni ovo dao, ovu sliku? - Bi, brate, evo ti je. - Što će ti to? - Sumnjiĉavo se isprijeĉi Djed. - Eto, volio bi da imam. - Konjski ikonu, a? - Vabi je, vala, kako hoćeš, ali meni je draga. Gle, ţiv ţivcat, kao da će sad zarzati. Djed stuknu od crteţa podnesena pod nos i vreknu: - S tijem danas u moju kuću ne uvraćaj. Traţi sebi konak gdje god znaš. - Dobro, Rade, dobro. Sad se i bradonja naĊe pobuĊen da se ponovo umiješa: - Stari, ovo ja skiciram da lakše mogu naslikati svetog ĐurĊa kako jaše, ej. Svetog ĐurĊa, znaš. Djed se još više zabezeknu: - Svetog ĐurĊa na kobili, na mojoj bangavoj Mimi?! E, to ni nekršteni Turci ne bi uĉinili.Našli bi bar boljega konja, oni su stare binjedţije. Djed se okrenu lijevo-desno kao da traţi kakvu pomoć, pa kad je ne naĊe, on sasvim zanijemi, najaĊeno puhnu i zdimi bez rijeĉi uz prazan sokak. Od toga dana djed Rade nekako namrznu našu staru kobilu. Bez razloga se izdirao na nju, uvijek mu je nešto smetala, a kad bi je stric Nidţo uzeo u zaštitu, starac je samo zlobno vreĉao: - Znam ja nju, sveticu. Eno joj Petraka samardţije, nek je on pazi, svakako je prešao u konjsku vjeru. Nosi u torbi konjsku ikonu, sram ga bilo, staroga ĉovjeka. RADE S BRDAR

Skoro svake godine, u proljeće, našu bi kuću protresao jedan izuzetan dogaĊaj: dolazak novog najmenika. Stara gazdinska kuća, otanĉala poslije svjetskog rata, prorijećena španjolskom groznicom, nije se lako predavala. Još uvijek je drţala slugu, a to je bio siguran znak da smo i nadalje netko i nešto. Istina, ima u kući siroĉadi bez oca, našlo se i duga, a plijesan brige, one staraĉke i udoviĉke, već se uvlaĉi u našu staru prostranu drvenjare, osjetiš je po mirisu. Ima, znaĉi, u kući nekih kutaka koji "ne rade", neprovjetrenih. Nema ko, nema snage, ne stiţe se. DoĊe novi najmenik, a to svakom u kući donese neku promjenu i sad ti se valja njoj prilagoćavati. Obiĉno je najteţe domaćinu, koji mu zapovijeda i plaća ga, i onome tko s njim najviše radi. Najlakše je djeĉurliji. Njima je najmenik uvijek zanimljiv, pa još ako zna priĉati i voli se igrati, eto ti ljepote u boga. Pa se nekako podesi i to da svaka kuća pribavi svoju "felu" najmenika. Jedan domaćin uvijek naleti na svaĊalica, pa se tu povazdan ronda, bogara i vile se poteţu. Drugi naĊe kradljivca, zdipi taj i kućevno i komšijsko, sve što nije za nebo prikovano. Nabasa kogod i na izjelica, noge bi ispod sebe pojeo, a našim prvim susjedima svakog proljeća odnekle dobatrga i sam kakav subenast ĉovjek, obiĉno djeĉaĉina, pa radi dţabe ili za malu paru. Ni budala nema baš napretek, ali se za našeg susjeda svake godine naĊe po jedna. - Sretan ĉovjek, pa eto ti - kaţu za njega u selu - ima dţabnog poslenika po ĉitavo ljeto.Namirišu ga bene na sto konaka. Ima najmenika koji su iu pjesme ušli. Takaz je, davno još, bio neki Simo Starĉević koji se naimao kod starijih ljudi, oţenjenih mladim ţenama, svojom neprilike, pa o njemu nikla Popijevka: Blago ti je Starneviću Simi, jaše konja i ljeti i zimi. Već se i zaboravilo kad je Simo odjašio na onaj svijet, ali pjesma ostade, pa istom u zgodnoj prilici ţivne i dobrodoĊe kao iu Simina vremena. Izgleda da je od kuće i njezine ĉeljadi ĉesto ovisilo u šta će se najmenik preobratiti.Tamo gdje svi u familiji viĉu i kuću na glavu diţu, provice se najzad i najmenik. Ako su ĉeljad gladnih oĉiju i brza na ţlici, prohitriće se i tunjav najmenik, jer valja mu ţiv ostati.Gdje u kući, opet, mlado ţensko traţi sebi Ċavola, tu će se ĉak i najzadnje najmeniĉko blejalo jednog dana dosjetiti o kom je Ċavolu rijeĉ i ĉega mu se valja poduhvatiti. Dobiješ tako najmenika koji je bio na situ i rešetu, pa ti ga sad popravljaj kako znaš.Kod jednog domaćina nauĉio ovo, uz drugog zaboravio ono, a kao za pakost, nit je dobro ono što je nauĉio nit mu je loše bilo ono što je zaboravio. Oko izbora i traţenja najmenika u našoj kući baktala su se djed i stric Nidţo, samo je iz godine u godinu striĉeva uloga bila sve vidljivija, jer je djed uoĉljivo stario i povlaĉio se bliţe kući. Ipak,

njegova rijeĉ, iako kazana tiho i nenametljivo, bila je presudna.Najmenik je tada obiĉno priman, jer kad već stvar stigne do djeda, pogodba je gotova, on ionako nema srca da koga odbije. Posljednji najmenik koga je djed primio protiv striĉeve volje bio je neki Rade s Brdara.Upao je u našu kuću jednom oko podne, bjeţeći pred proljetnje pljuskom, i ĉim je prekoraĉio prag, u prozore i po krovu zaprašta kao da bije grad. Svi se u kući trgoše i praznovjerno zagledaše u pridošlicu, a on, kao da potvrĊuje njihove slutnje, zlurado podviknu: - Aha, utekoh li mu, lopovu! - A od koga to bjeţiš, brate? - Meko priupita djed, raĉunajući da ovome veselom trkaĉu, po svoj prilici, manjka koja daska u glavi, pa ga je zato pravedni bog obdario brzim nogama. - Bjeţim od pljuska! - Gaknu nogati baja. - Varaka se ovako s njim ĉitavog boţjeg ljeta otkad znam za se. - A koji si ti? - Opet će djed. - Ja sam ti neki Rade s Brdara, hodam po najmu. - A kod koga si sad? - Ni kod koga, traţim gazdu. - Bogami, baš nama treba najmenik - ţivnu djed. - Ovaj naš odlazi za koji dan. Em si jaka momĉina, em si Rade, moj imenjak, baš dobro. - Em je došao s kišom - podrugljivo dodade stric Nidţo, koji je sve dotle šutio nad nekim poslom. - Nek je došao, vidiš da ga sam bog šalje - brani ga djed. - Što da ga sad gonimo iz kuće. Ja sam već otprve, svim srcem, bio na strani ovoga zanimljivog pridošlice, ali kako mene nitko ni za što nije pitao, ostalo mi je samo da pozorno slušam kako se stric Nidţo inati i odbija ĉak i pregovarati s Novakom. - Neću, striĉe Rade, eto ga tebi pa razgovaraj, pogaĊaj se ... Zar da bude primljen tamo netko koga on, Nidţo, nije pronašao, omirisao ga, pogaĊao se s njim, svaĊao se, pa tek onda ga predoĉio djedu Radi da ga i on vidi? Ne ide to nikako. Zar da padne tako s kišom, iz oblaka, a ti s njim pravo u kuću? A ja sam baš bio za ovoga "iz oblaka" i s radosnom strijepnje pratio sam kako sve više jenjava striĉevo "puntanje". Najzad se svelo samo na gorko mirenje sa sudbinom: - Eto ti ga, pa mu daj ako ćeš ĉitavu kuću u šake, stariji si. Tih dana, iza ĐurĊeva, kad se Rade s Brdara već bio ustoliĉio u našoj kući, stric Nidţo motao se okolo nakostriješene kao maĉka pred psom-uljezom. Svi su ga smirivali i mitilo: - Daj bolan, ne rondaj više. Pusti na volju starom ĉovjeku. Vidiš da je bolestan i da neće još dugo. A novajlija se nekako otprve udjen pod skut djedu, pa se samo njemu obraća za svaki posao, ĉak i za onaj za koji se pitaju iskljuĉivo domaćice. - Striĉe, da odnesem kravi napoj, a? - Odnesi, imenjaĉe, odnesi. - Otkud je on sad njemu stric? - Ljubomorno šišti zapostavljeni Nidţo. - E, jest nabavio kićenog sinovca, nema šta. Poĉe najmenik zalaziti iu djedov sobiĉak, iako je to bio kutak gdje je malo tko imao posla i gdje se bez velike potrebe nije zavirivalo. Starac je od neko doba sve ĉešće poboljevao i svog

imenjaka doĉekivao je s blijedim smiješkom, kao da mu netko od roda dolazi u pohode. - Hajde, ime, hajde, ulazi. Jednom pod zimu, uoĉi nedjelje, na zajedniĉkoj molitvi, djed ispod oka opazi da se njegov Rade ne zna ni prekrstiti. Sjutradan on ga uze na pretres. - Imenjaĉe, deder se prekrsti. Najmenik zamota nekakvu šaru izmeĊu ĉela i trbuha, da je kriţ - vala nije, ĉak ni šokaĉki. - Što ti je to, kukavci? - Pa eto, krstim se. - Hm, to u tebe nekako zapetljano. A znaš li koju molitvu: Oĉenaš, Bogorodice djevo? - Ne znam - iskreno prizna ĉupavi neznaboţac s Brdara. - Daleko nam crkva, a vojsku još nijesam sluţio. - A znaš li makar kako se zove boţji sin? - Bogami, ja nijesam ni ĉuo da bog ima djece - izvali najmenik s takvim iskrenim ĉuĊenjem da bi ĉak i najokorjeliji ţandarm povjerovao kako se u selu ovoga macana još nije ĉulo da je Stvoritelj zalazio u te poslove. Djed samo podiţe ruke zadivljen ovim blaţenim goveĊim neznanjem. Valjda je jedino ono moglo da saĉuva momka od svega što se vidi i ne vidi, i od boga i od roga. - O, moj imenjaĉe, nevoljo moja, a ja još mislio da te jutros, u svetu nedjelju, pošaljem u crkvu da se i ti zeriĉak bogu pomoliš. Aja, bome, ne smijem. Ti bi se tamo beĉio u svetitelje ko tele u šarena vrata. I šta bi mi onda kazao dragi bog, a? Rade, Rade, rekao bi prijekorno i digao svoj sveti prst, zar ti u moj dom šalješ ovako jedno beslovesno bravĉe koje ni beknuti ne zna? Kamo te da ga nauĉiš molitve, da ga dovedeš u red, ti si ga na dušu uzeo? Duge zimske veĉeri, ima se vremena, pa djed zapeo da svog imenjaka ugoni u vjeru.Zatvore se u starĉevu sobu da im ukućani ne bi smetali i smijali se, i otud se ubrzo zaĉuje potuljeni ţuborenje: - Oĉe naš, iţe jesi na nebesi ... Stric Nidţo poprijeko gleda u raspukla vrata, kao da tamo zuje stršljenovi. - Hm, izuĉiće za vladiku. Ponekad preko dana, blijed i zimogroţljiva, djed sjedi uz ognjište, odsutno prati igru plamena i glasno misli: - Doći ću ja pred svetog Petra, a on će brţe-bolje iz ladice svoj tefter: deder, stari, šta je s onim tvojim Radojicom? Kako šta je, roĊo? Preslišaj ti njega, catia ko iz knjige, milina slušati. - Hm, Radojica! - Otrovno frci stric i od jeda bjeţi van. - Baš će sveti Petar slušati svakakvo goveĉe i njegovo baleganja - pljes, pljes! - Ko krava. Do proljeća je djed nauĉio svog najmenika Oĉenaš i Bogorodice djevo. Smatrao je da će mu to biti sasvim dovoljno da se upristojen pojavi pred licem dragoga boga, koji valjda nije toliko zakeralo da od nekakve tamo najmeniĉine traţi ne znam ti kakvu mudrost. Šta će kukavni tuĊi sluga, svak samo gleda kako će ga šakom za vrat, a jedan je samo benasti Rade Ćopić, pa udario u školanje da mu se sprda selo. Oko ĐurĊevdana najmenik primio svoju zaradu, poljubio se s djedom, skrušeno se prekrstio pred ikonom Kirijaku Mihaila, naše slave, pod ĉijom je zaštitom i on te godine bio, i otisnuo se na put. Natovaren kao parip, durašno je grabio drumom u susret novom gazdi i novom svecu zaštitniku. Djed je raznjeţeni pratio pogledom svoje duhovno "ĉedo" i mrmljao:

- E, Rade, Rade ... Sljedeće nedjelje, ujutro, poći će ti djed u svoju sobu da iz kofera izvadi britvu pa da ga stric Nidţo obrije. Dugo je premetao po drvenom sanduku: nema britve, nema remena za oštrenje, nema trokutaste turpije, nema brusa, nestalo voštane svijeće koju je djed svojeruĉno "usukao" sebi za ukop. Sa dna kofera, iznenada izronila iz tamnog zaborava, mirno ga je gledala s jeftine slike ekscarica Zita, ni kriva ni duţna. - E, šta će sad ovo biti? - Glasno upita zaĉuĊen starac, ali njezino carsko i kraljevsko apostolsko veliĉanstvo i dalje je postojano šutjelo. Djed onda viknu stric Nidţa. - Nikola, odider vidi šta je ovo. Nema britve, nema ništa. Stric se odmah dosjeti jadu. - Pokrao Rade! - Koji Rade? - Tvoj Rade, Rade školarac! - Dim u dim ispa ¬ li stric, jedak i zadovoljan, pobjedniĉki sretan i djetinjske uvrijeĊen. - Eto ti tvoga Ċaka, sad se moţemo strugati motikom. Ponesen, krilat, strikan dunu napolje da rastelali novost, a djed ostade nad ispraţnjenim sandukom, nad svojim iznevjerenim nadama, i tek u neko doba, kad ga minu prvo ĉuĊenje, on saţaljivo promrmlja: - E, Rade, Rade. Nije se znalo obraća li se on to samom sebi, budali, ili Radi s Brdara, lopovu, a moţda i obojici u isti mah. Brzo je djed prebolio štetu, a bilo je toga i van kofera, proĊe ga i ozlojeĊenost, ostade samo lako ĉuĊenje i sagorjeli talog tihe tuge. Toga proljeća ĉesto je pobolijevao, leškario u svojoj sobi i ovdaonda poruĉivao po svog roĊaka i brata Savu, starog liĉkog lopova, da mu doĊe na razgovor. Jednom tako sjetiše se i Rade s Brdara, pa djed zamišljeno uzdahnu, takose mu bolno mjesto: - Ma kud mi zdipi posmrtnu svijeću, majka ga boţija pomogla? To ni Turĉin ne bi uradio.Uĉio ga, sjetovao, boţju mu rijeĉ kazivao, a on - otresao sve ko pas rosu. Što bar mrtva ĉovjeka ne poţali, magare nedokazano? Na tu djedovu neveselu litaniju, brat Ante samo povuĉe oĉima po sobi kao da struĉno procjenjuje kako je lopuţaner obavio svoj lopovski posao i pripomenu s neodobravanjem: - Brate Rade, najgori su u toj raboti bogomoljci, duše nemaju: opiri, odnese sve, i kandilo ispod ikone. Nikad s njima nijesam volio ići. Kuda te samo Ċavo nadari da ga uĉiš oĉenaše? Eto ti, baš ti to i treba. Zar bi meni, na priliku, palo na um da ti ukradem svijeću, a? I brat Sava skrušeno ušuti, kao što i priliĉi jednom skromnom i ĉestitom lopovu koji ima srca i duše. MARIJANA

U rano proljeće, kad opori ţilavi grab zasvjetluca prvim ozelenjelim pupovima, evo je - odnekle se zvonko javi kukavica: kuku-kuku! Za nestrpljiva zemljodjelca to je siguran znak da nastupa pravo proljeće (poslije toliko laţnih nevjernih najava!), A za onu rijetku nemirnu ĉeljad sklonu skitnji, to je, opet, poziv da se kreće s dosadnog zimskog loga - svi su putovi otvoreni. To je ono vrijeme kad se iu djedovog sinovca Nidţo, mog strica, naseli neobjašnjiv nemir. Najavljuju ga tuga i nesanica, a na kraju sve to progovori kroz pjesmu. Odnekle s pojila, kroz siv Sutonska pepeo, provuĉe se nevesela arija: Marijano, konje da prodamo, da zajedno u Bosnu bjega. U te trenutke, kad noć lazi od podvodna vrbika uz gole njive a lampa se još ne pali, moja strina, crnokosa Liĉanka, stigne zakratko, krišom, i da otplaĉe nagnuta gdjegod u ćošku nad kakvim poslom. Zašto plaĉe? Sve da i hoće, ona vam to, moţda, ne bi ni znala odgovoriti. Biće, valjda, najviše zbog toga što usamljeni pjevaĉ zove u zajedniĉko bjekstvo tu nepoznatu pustu Marijanu, a ne nju, Savu. Bog zna tko mu je ta Marijana za kojom on svakog proljeća tuguje. Pa da, s njom bi on da ode nekud u ovu provlaţenu noć, kroz tamne šume gdje sablasno straţare u bi ¬ jelo obuĉene nevjeste, divlje trešnje. Je li se ponovno zaţelio Nord-Amerike i hoće li tamo da povede svoju neznanku? Kao da odgovara na ţenina zabrinuta pitanja, s pojila se ponovo javlja Nidţo sa svojom pjesmom: Marijano, veĉeraj pa lijeţe, a ja idem kud mi srce teţi. Eto ti ga na, što ti je nevjerno muško srce: zvao je, do maloprije, neznanku da zajedno bjeţe, a sad - odoh ja i sam, ostavljam te. Sad se moja strina još više rasplaĉe. Iako se i ovoga puta spominje Marijana, njoj se ipak ĉini da je ova nova pjesma baš njoj namijenjena. Savo, veĉeraj pa lijeţe, a ja odoh!Kuda? Kuda li to teţi srce uznemirenog pjevaĉa? Vide li to u kući, ne vide li, kako tuguje Nidţina mlada, ko će to znati. Ona se najviše stidi starog domaćina, mog djeda Rade, ai ne sluti da je baš on prvi otkrio njezinu tajnu tugu. Bata starac tamo-amo za nekim nevidljivim poslom, nezadovoljno šmrkuće, a kad se stric Nidţo pojavi na vratima, on samo progunĊa nikog ne gledajući: - Dobiće neko vilama iza rogu, pa će ga proći volja za Marijanom. Oho, kad već on tako kaţe, onda krupni mlini melju. Vilama se obiĉno prijetilo mom stricu Nidţo, starom Vilovnjaka, spadalu i strmoglavce, kad bi taj uletio u kakvu krupnu petljavina, a on je,

dao bog, ĉitavog vijeka upadao iz neprilike u nepriliku. Nije on dţabe bio onaj djedov "veseli Nidţo" od koga se uvijek oĉekivala samo kakva nepodopština i zamešateljstvo koje ni sam Ċavo nije kadar da razmrsi. A šta je sad ovo, najnovije? Kako šta je! Ama, zar neko iz poštene stare Ćopića kuće ima obraza da javno i otvoreno, pjesmom, spominje tamo nekakvu ĉupoglavicu, a ovamo ima pored sebe ţivu-zdravu svoju vjenĉanu ţenu? To se, glasno, nije ĉulo otkad su Ćopić na ognjištu vatru propirili. Pjevanje je momaĉki posao, a oţenjen ĉovjek - jaram na vrat pa tegli i ćuti. Oprobao djed najprije da se posavjetuje sa svojim roĊakom Savom, poznatim lopovom i zgubidana. Iako ga je smatrao roĊenom benom i ništavkom, ipak je drţao da je najbolje, prije svega ostalog, popriĉati s nekim od rodbine, osobito ako je to stariji ĉovjek. - Eh, stariji! - Kukao je djed. - Baš mi je i moj Sava od starosti nešto stekao. Bena se rodio, benast i ostario. Glavaš u Bihać, Glavaš iz Bihaća. Na Savu nije trebalo dugo ĉekati. Ĉim se javi kukavica, evo i njega s praznom torbom, traţi ţita. - Rade, brate, samo da se spasim do prvog snopa, au mene jeĉam, eno ga, još malo, pa će ušiljiti brkove ko MaĊar iz Marmaroš Sigeta. - E, brat-Sava, tako ti svake godine, a ja toga tvog MaĊara još ne viĊeh kao ni svoja leĊa. - Rade, brate, nemoj biti zlopamtilo. Zar si ti spao na to da pamtiš sve ono što klepeće kakva benasta starĉina? - Gle, on još mene i kori - gunĊa djed i prelazi na svoju muku. Priĉa bratSavi o svome Nidţo i njegovoj pjesmi. - Marijana, Marijana? - Preslisavam se Sava. - Ehe, jeste, bogami, još prije nego smo se iz Like doselili, unazad ĉetrdeset godina, bila je u Manitoj Dragi jedna Marijana, hajduĉki jatak. Da to ne bude ta? Djed samo izduboka hukne i zagleda se u Savu kao da je ovaj, pribogu, u najmanju ruku rogat. - Znaš li šta je, Sava: osim toga kriţa na tebi, ti si, brate, jedno pravo pravcato, puko pukcato beslovesno bravĉe. Otkud Marijana iz Manite Drage kad se Nidţo onda nije bio ni rodio? - E, onda nije ta - mudro zakljuĉuje dosjetljivi Sava. - Kako će i biti, brate - smekšava se djed. - On pjeva, pjeva nekako ţalobitno kao da tri dana kruva nije jeo, a jadna mladica pogibe od plaĉa. - Oo, to nije dobro - gudi potišten Sava, a baš mu ništa pametno ne pada na um.Opustila ĉemerna glava ko Krupska marveni pijaca u ponedjeljak iza ponoći, sve po njoj samo neke trice, slama i još ponešto što nije za priĉu. Šta da mu radiš? - Da tu ne bude kakva besposlica s nekim okobliţnjim ţenskim ĉeljadeta, toga se ja bojim? Vajka se djed. - Što bi moglo biti? - Ĉudi se Sava. - Nidţo nije kradljive ĉovjek pa da mu treba jatak. Ma koliko da je u tim stvarima bio ĉestit i neiskusan, djed Rade je za ljubav bio ĉuo bar kao za besposlicu o kojoj nije lijepo ni govoriti. MeĊutim, brat Sava ... iako se tri-ĉetiri puta ţenio i tuce djece izrodio, ipak ni o kakvoj ljubavi ponjatija nije imao, nit je o takvom neĉem štogod ĉuo. Za mladih dana, priĉalo se, jednom je, obnoć, spazio nekog ĉovjeka kako iskaĉe kroz prozor od njegove ţene i nadao je za njim grdnu viku jer je mislio da se radi o nekom lopovu. Uzalud su bila dvosmislena nabacivanja njegovih pajdaša da je to, vjerovatno, Todor Damjanović bio kod njegove Draginje.

- Bog s vama, šta će Todor kod moje Draginje kad već ima svoju Ċuju? - Pa da promijeni ĉovjek. - A što bi mijenjo? Mijenja se kobila kad neće da vuĉe. Kakvo je onda ĉudo što djed nije uspio od Save ništa izvući ni svojom napomenom o "besposlici". Još je samo zapetljao ĉitavu stvar, jer je Sava poĉeo trtlja takve goveĊe budalaštine da je djed samo uzdahnuo i sjetio se svojih spasonosnih vila: - Ĉuješ ti, brat-Sava, još su one moje vile u ţivotu. Otperjao Sava drumom, odnio punu torbu, a kod naših kuća ostalo razboljeno proljeće puno noćnih šumova, zavijeno cvijećem i pupovima, oţivljeno striĉevom veĉernjom pjesmom i krišom potapan strinina noćnim suzama. - Eh, svete vile! - Grozi se djed i puše Obrvan brigama i staraĉkom nesanicom. Tih dana, djedu za utjehu, a nama, djeci, na radost, donijeće ti Ċavo u našu kuću bradatog ikonopisca skitnicu i zajedno s njim, prosjaka invalida Stanko Veselica s njegovom drvenom nogom. Muĉio se djed, okolišavao, pa će ti onda, otvoreno, ispriĉati svoju kućevnu nevolju.Propjevao Nidţo, oţenjen ĉovjek, poĉeo budalesa i nemir u obitelj unosi. - Hoće Nidţekanja, u svašta će taj zaći - spremno doĉekuje vragometni Veselica. On je još od minule jeseni nazuban na strica Nidţo zbog neke pijanke kod rakijskog kotla u kojoj je Veselici izgorjela njegova drvena noga, pa pukla bruka ispod ĉitavog Grmeĉa. Slikar bradonja već mnogo mirnije sudi o cijeloj stvari. - Ĉuješ, Rade, pa ne mora to baš biti neka tu, domaća Marijana. Bog zna zbog ĉega to ĉovjek tuguje, pa kroz pjesmu olakšava duši. - Hm, tuguje. Šta ima da tuguje? Ćopića kuća puna svega ko šip, niĉega nije ţeljan. - A zar ti, Rade, nikad u mladosti tugovao nisi? Znaš, onako, recimo, za neĉim što je moglo biti pa - nije se ostvarilo? - Jok, brate, baš nikad - tvrdi djed, iako mu nije sasvim jasno što ga to bradonja, u stvari, pita. - A zar tvoja pokojna ţena nije ponekad uzdisala i tebi se poţalila na nešto iz dana svoje mladosti? - Ehe, bog da je prosti, veselnicu! - Odmahne djed sjećajući se svoje Milice, ţestoke Rakijasic. DogaĊalo se, bogami, kad koju više potegne, ona me napopasti koriti kako je u svoje vrijeme mogla udati za lugara i da danas bude gospoja lugaruša pa da je vidi bog: uvijek puna boca uz krevet, au ormaru naĉet pršut. - Pa eto, makar i to - od nevolje se sloţi ikonopisac. - Olakša pjesma duši kako god okreneš. - Pa nek bude i tako, ali deder ti mene pouĉi kako da mi njega izlijeĉimo od te budalaštine? Ţao mi, braćo, mladice, naĉisto uvenu grešno ĉeljadešce. - Nije tu lako lijeka naći - vajka se bradonja. - Moraš, prosto-naprosto, pustiti da se rana sama smiri i zacijeli. - Rana! Kakva sad rana, ko se bogu moli?! - Vrišti djed u sebi, a već vidi svoje presvete vile kako sijevaju kao biĉ svetog Ilije. - Zar Nidţina budalaština da se ranom naziva? Kao ĉitati djedove misli, i Veselica zavreĉa s druge strane ognjišta: - Kakav dragi ajdamak u šake, pa po goloj starki oţeţi, oţeţi! Eto ti njemu najboljeg lijeka. Sljedeće noći zbio se u kući vaţan dogaĊaj, oţdrijebila se naša kobila. Dobila malu kobilicu. Velika je to stvar bila i za odrasle, a za nas djecu - mani ga! - Već smo htjeli toga ĉarobnog jutra iu školu da ne idemo. Pod predsjedništvom moga djeda, u dvorištu, na drvljaniku, zasjedao je sveĉan skup: valjalo

jemaloj kobilici izabrati ime. Gonetali i redali starci sva moguća konjska imena, spomenule se sve poznate seoske kobile, pa je pao ĉak i taj prijedlog da se prinovi dadne ime bivše carice, Zite. Tome se, naravno, usprotivio sam predsjedavajući, moj djed: - Zita je spominjana iu crkvi, s oltara, greota bi bilo da se paripĉe tako krsti. Okreni-obrni, dok ti istom Veselica Podskoĉi s mjesta kao da ga ubodoše šilom i dreknu: - Evo ta - Marijana! - Kakva Marijana? - Marijana, ĉujete li! Kad joj takvo ime damo, ubio me grom ako će se vaš Nidţekanja ikad usuditi zapjeva o Marijani. - Bogami ti je ta na mjestu - sloţi se ikonopisac. - Vidi vraga, svemu li se ovaj Veselica dosjeti. Zaista, te iste veĉeri, na pojilu, stric Nidţo, opsjednut sveĉanom tišinom i sjetnim bljeskom veĉernje vode, zausti da zapjeva, ali tek što ispotiha otegnu "Ma-ri-ja ..." - kad se napreĉac presijeĉe i ušuti. IziĊe mu pred oĉi tankonogo nespretno ţdrijebe i on samo pljunu i opsova: - Dabogda prebio i onu drugu nogu, gad Šantavi! Zamuca toga proljeća moj strikan kao da nikad ni pjevao nije. Prevari se tek ponekad, pa stane oprezno zuzuće kao hrušt, krupna majska buba, ali ĉim spazi ono prokleto ţdrijebe, sjeti se Veselice, i odmah se naljuti i zamukne. - Drvenjak zlobni, šta li je samo izmislio, psi mu bradu lizali. A Marijana raste i dţilita se, maţena od ĉitave kuće, naroĉito od moje strine Save. Ona joj isplela i oko vrata vezala kićeni ogrlicu od crvene i ţute vunice da joj ţdrebence ljepše izgleda i da ga zaštiti od uroka. Jedini stric Nidţo gleda kobilicu poprijeko i gunĊa uoĉi svakog pazarnog dana: - Heh, porez neplaćen, a ovamo se oko kuće utrkuju dokona ţdrebad. Vala ću jednom ... Djed Rade, opet, gudi ne gledajući ni u koga: - Zaţelio se neko vila, vidim ja. Ispade od naše Marijane neviĊeno lijepa kobila, kobila i po. Kad god bi je vidio, njezin kum Veselica oduševljeno je kriještao i udarao se po svojoj drvenoj nozi. - Ih-ih, vidi je samo! Aki-begova kobila, Vasiljevića Alat, pa odmah za njima naša Marijana, treća. Stric Nidţo se na to samo nezadovoljno roguši, vino-vincato plašljivo konjĉe, i Brondi sebi u njedra: - E, jest mi lijepa, baš si našao ljepotu, šantavĉe karpatski. Što te ruska granata nije sasvim upljeskala pa da više ne laparaš ovuda svojom poganom jeziĉinom. Ipak je strikan najteţe padalo da koĉijaši, kad bi se putovalo nekud u okolicu, na crkveni sabor. Sjedi on sam naprijed, švićka kamdţija, a na metar ispred njega ljuljaju se sjajne okrugle Marijanine sapi. Daj sad zini i zapjevaj, majĉin sine, u ovoj tjeskobi, kad se pred tobom, nadohvat ruke, izazivaĉki poigrava Veseliĉina kumovske napast! Grom ga ubio i veselice! Putuje se, putuje, ponekad i juri uz klepet i zvrjanje kola, a ipak ... ipak ti je glupava poruga stalno ispred samog nosa, nikud od nje pobjeći. To ti je ovaj tijesni ţivot, Ċavo da ga nosi! SVETI RADE LOPOVSKA

Kad je stric Nidţo pri kući, onda će ti razne skitnice i potukaĉi nerado uvratiti kod nas.Znaju da ih "Brko" baš naroĉito ne trpi, pa iako im ništa neće prigovoriti, naroĉito pred Ċedom Radom, on će se ipak namrštiti, zlovoljno zaćutati, a prvom zgodom izderaće se na maĉku: - Pis tamo, taman mi još i ti trebaš? - Još i ti? - Tolkuje u sebi vjeĉito oprezan skitaĉa. - Znaĉi, bratac, da to ja nisam dobro došao, a ovamo se, kao toboţ, macanu prigovara. E, Brko, Brko, poljubi me u ... A stric ih, u stvari, zato ne trpi što je i on sam jedno boţje zazjavalo, ajkara i roĊena lunjalica. Prepješaĉio je ĉitavu Nord-Ameriku od Nevjorka do Vancouvera, od Atlantika do Pacifika, odstupao sa srpskog vojskom od Ovĉeg polja do San-Giovanni di medu (di ne puše!), Pa se opet, ţiv, zdrav i laka koraka, pripovratio natrag i prošibao "Tabanoviću fijakerom" sve od Soluna pa ĉak negdje do iza Zagreba, a moţda bi zgodilo i dalje, ali ga je, vjerovatno, opet i tamo doĉekala nekakva voda. - Mog veselog Nidţo samo voda zaustaviti moţe - ţalostivo se vajka djed. - A sve se bojim, ima neko doba, da mu ni ona u kraj stati neće. Zna se, cilja to djed na striĉevu namjeru da seli iz Bosne u Banat, na dobrovoljaĉku zemlju. Valja tu prijeći i Savu i Dunav (Una da se i ne spominje!), Ali ni to, izgleda, Nidţo ne smeta. Ostrvio se ĉovjek, pa to ti je. - Nikola, sinko, pritrpi se dok makar ja ne sklopim oĉi, a onda kako ti drago - uzdiše djed i ne gledajući svog nemirnog sinovca. - Pritrpi se, pritrpi - cantru za sebe stric Nidţo i poprijeko zagleda kakvog namjernika, pticu lutalicu, koji se rašĉarapio u hladovini pod orahom, pa natenane raspreda s djedom Markove konake. - Ti se, Nidţo, pritrpi, sjedi gdje si tu si, a ovamo štokakvi: noge poda se, štap u drage šake pa raspali kuda ga oĉi vode. Ehej, s glave skinuto, ispod repa izvaĊeno, nit mu staro kašlje, nit nejako plaĉe. I ja bih tako znao. I da ĉudo ne gleda oĉima, ogorĉeni strikan obiĉno zdimi nekud na njivu, hvata se pluga, srpa ili motike i sve napreskok, kao da mu se nekud ţuri, raspali da obavlja mukotrpan i jednoliĉan zemljodjelska posao, koji ne trpi ni ţurbe ni zanosa. Biće sjutra coktanja i otpuhivanja kad se na njivi pojavi djed Rade. - E, moj Nikola, moj Nikola, zatrko se kobile skaĉe, a plug i brana traţe drukĉiju pamet. Ako stric otputuje u Banat, da primi napolica sa svoje dobrovoljaĉke "parcele", ili ako ga spaponjaju u "ćuzu" zbog politike, to se već brzo proĉuje i prozna meĊu djedovim neobiĉnim prijateljima. Evo ih onda, izviru, neko puteljkom iz kukuruza, neko plovi carskom dţadom, cestom drţavnom, pa još se i na kobili ljulja, treći trnapi iz prvog sutona pravo za veĉernju sofru - duć! - A nekakav prijašin, gle ga, kao da mu se bogzna kako ţuri, zajašio preko plota, gdje i

nije lijepo vidjeti starijeg ĉovjeka ako već ne juri tuĊa goveda iz svoje ljetine. - Vidi moga Rade, vidi moga Rade - viĉe pridošlica još s druma, ispred avlije, pa mu to nekako ispada kao da to djed njemu u goste dolazi, a onaj ga doĉekuje dobrodošlicom.Tako i obanĊijaju dobrodušnu starinu, pa ne moţe sebi doći. - Pa gdje si ti, moj Radoje, što tebe nema? - Kakoće pobro ulazeći u dvorište, a djed se pravda, veselo šireći ruke: - Što ćeš, obladalo posao, pritisle godine, ne mili se ĉovjeku nikud s praga. - A kako te noge sluţe? - Propituje se putnik, kojemu su njegovi neumorni kraci glavna sprema, i, da bi pokazao brigu za djeda, već ga usluţno nudi: - Sjedi, Rade, sjedi, otpoĉine. Pošto je tako gostoljubivo prihvatio djeda u njegovoj roĊenoj kući, pridošlica poĊe da provjerava šta se to sluĉilo sa stricem Nidzom: - A naš Nidţekanja opet nagrajisao zbog politike, a? Djed samo nemoćno, s grdnim ĉudom i nerazumijevanjem, podiţe ruke i zakratko ostaje nijem: nit je ĉovjek šta ukrao, nit se tukao, a eto ti, opet, otisnu se niz Urvinu kamen, prolomi se led pod nogama, grom puĉe - tako nešto ! - I ode Nidţo, nestade ga. - A koliko je zaradio, kukavelj? - Što ga ja znam, to ti se kod politike nikad ne zna. - Ehe, i treba mu tako kad se besposlicama bavi - kakoće pridošlica. - Pametan ĉovjek pobije se, ukrade jare, pa odgudi u buvari koliko ga spada, a politiĉar nikad ne zna svoje porcije. Jednom tako, uz kukuruzovim branje, nakupi se u našoj kući ĉitav buljuk raznih potukaĉa. Najprije stigoše, u društvu, slikar bradonja i Petrak samardţija (našli se u Cazinu, na konjskim utrkama). Za njima se ispili kalajdţija Mulić, garav i veseo, a ubrzo poslije njega, kao da ide u potjeru dopraši, još veseliji, naš seoski pjesnik Đuro. Na ovako lijepu vremenu ni njega nije drţalo mjesto, pa dunuo od kuće da traţi društva i razgovora. Stric Nidţo već duţe vremena bio je u Banatu, otišao se naĊe oko berbe kukuruza, pa ţiva zgodacija da se ljudi malĉice razbaškari i dadu srcu na volju. Gdje je društva, tu se nešto i potroši, naĊe se ĉašica rakije, makar one ukopni, a opet, gdje rakija zamiriše, tu ti se ĉaskom stvori i djedov "brat Sava", stara lopovska perjanica od kamene Like. Skromno se ponamjesti Sava gdjegod u ćošku, malo priĉa, pomno sluša, ali zato ĉašu ne promeće. Našla se u slikara neka crkavica, ispovratio i samardţija zaostalu paru, prebrojao se kalajdţija, nešto nabacio i djed Rade, elem: obuvaj, Brancia, opanke, bocu u šake pa u bircuz, po rakiju. Otpirio sam kao zaobadan, a natrag dotutnjao oznojen i sretan. Kako i ne bi, povjeren mi je tako vaţan zadatak, ĉitava vojska na mene ĉeka. Nije ĉudo što su uz put, zajedno sa mnom, podskakivala okolna brda, kuće i plotovi. Za svoju uslugu bio sam nagraĊen time što sam se slobodno mogao ponamjestiti meĊu goste i slušati njihove razgovore. Ništa mi drugo nije ni trebalo. Što su me preskakali s rakijskom ĉašom, to me nimalo nije ţalostilo. Pored mene je bila bukara puna vode, pa sam ja sam sebe obilato ĉastio, zalijevajući se po njedrima, sve dok se nisam naduo kao ţabac. - Bestraga im glava i ovim starijima! - Umovali sam buljeći u mesingani kriţić na dnu bukare. E, jest mi neko veliko zadovoljstvo napiti se. A druţina je nastavljala da se ĉasti i galami postajući sve glasnija. Javnuo se ĉak i "brat Sava", inaĉe nikakav eglendţija, i zapoĉeo priĉu o nekakvoj kumi Staki Sakradţijinoj, kako je, u svoje

vrijeme, potjerala krmaĉu na pazar pa u putu, dragi moj ... Još prije ĉetrdeset godina on je prvi put krenuo s tom poviješću, ali nikad nije stigao da je ispriĉa do kraja, i tako se grešna kuma Staka već skoro pola vijeka boĉi i putuje s tom svojom sretnom krmaĉa, a nikako da obavi posao. Ĉuo se u poĉetku i slikar bradonja, ali, kako je dan odmicao i larma rasla, on je postajao sve tiši i rasijaniji. Zuzukao je nešto sebi u bradu, odsutno kruţio pogledom po društvu i najzad se latio svog crtaćeg bloka i poĉeo nešto da ĉrĉka i maţe. Radio je to tako smireno i udubljeno kao da je sam na svijetu, a ljudi oko njega, opet, nastavljali su svoj razgovor i piće ne obraćajući paţnju na njegov posao. Ĉinilo se da ih je slikar neĉim omaĊijao i uĉinio se nevidljivim, pa sad neometano produţuje sa svojom ĉarobnjaĉkom rabotom. Tek u neko doba bradonja se prenu iz svoje opĉinjenosti, poispravi se na sjedištu, baci blok na nisku sofru pred sobom i sasvim trezveno reĉe razbijajući ĉaroliju kojom je bio oklopljen: - Evo svetitelja, nov novcat, kao ispod ĉekića! Svi se iznenaĊeno trgoše: šta je sad ovo? Pade svetac meĊu njih odnekle odozgo, iz raskošne orahove krošnje! Kako, zbog ĉega - pitaj boga! Tko će proniknuti u tajanstvene puteve ĉak i onih prastarih smirenih bogougodnika kojima se odvajkada zna godišnje doba i dan kada će doći, a šta tek da kaţeš za jednog ovakvog kome niko ne zna ćudi i navike? Svi su buljili u sliku nasred sofre, a nitko i ne pogleda u autora, bradonju, kao da on s ĉitavim tim poslom nema baš nikakve veze. Jedino je kalajdţija Mulić, musliman, trpko mrštio lice kao da je pojeo zelenu oskorušu, za njega je svaka crtarije bila nedopuštena, Ċavolja rabota. Kao da se tom slikom otkupio od svog veselog društva, bradonja se diţe i krenu prema potoku (znao sam: ide gledati ribe u oplićaloj, smirenoj jesenjoj vodi), a zaĉuĊena druţina ostade da goneto kakvog li to sveca iznenada dobiše. Neznanko je malĉice liĉio na svetog Nikolu, ali otkud on sad ispade? Zna se da je Nikola veliki putnik i zaštitnik sviju potukaĉa, ali, ipak, i pored svega toga, neće ti se, vala, taj zimski svetac prikazati ljudima ovako rano u jesen, pa makar se pila i bolja rakija nego što je ova, birtaška , triput krštena. Da nije sveti Vratolomije, bog ti ga pomogao? Taj ima posla s drvećem i visinom, pa, evo, spuznuo s oraha i našao se ... Jest, vraga, otkud sad on! Vratolomije dolazi s trešnjama tiĉarkama, kad se djeĉurlija najviše vjeru po voćkama i vratove lome. - Da ne bude neki vuĉji svetac? - Proţvaka zabrinut samardţija i ukosi oĉi prema sofri.On je jedino zazirao od vuĉjih svetaca iu njihove dane nije se nipošto laća svoga posla.Šta bi radio, grešnik, da se zbog njegove krivnje ĉopor šumskih razbojnika okomi na konje? Tu se pomenuše i sveci "od noţa", pa ţenski sveci "od prediva i snovanje", pa oni "vjetreni", pa ... Ĉak se i ja naĊoh pobuĊen da im pomognem u rješavanju zagonetke i već zaustih da pomenem jedinog sveca koga sam znao, svetog Brcka-Prcko, ali se sjetih kakvu smo grdnju zbog njega izvukli i ja i stric Nidţo, koji me je s njim upoznao, pa pametno zaćutah, valjda prvi put u ţivotu. Uzeo sam sliku sa sofre i obradovano graknuo: - Ovo Ċed Rade! Poznao sam dobrodušno, milo starĉevo lice unatoĉ dugoj bradi i svetaĉkoj potkovici koju mu je dodao slikar. Pjesnik Đuro spopade hartiju iz mojih ruku i zadivljeno potvrdi: - Rade, svega mi na svijetu!

Djed samo poblijedi, lice mu odrveni i oĉi stadoše. Sad je još više liĉio na nekog pravednika s ikone. Pokušao je da nešto kaţe, ali mu se kroz stegnuto grlo probi samo nekakvo kašljivo staraĉko grgutanje. - Aha, sipljiv moj parip, evo i tebe posvetiše! - Veselo doĉeka samardţija. - Vala, i vrijeme mu je bilo. Djed je i dalje preneraţeno šutio, kao da više nije ĉeljade od ovoga svijeta, a društvo ţivnu i okuraţi se. Bestraga mu glava, nek je konaĉno riješena i ta zagonetka sa svetiteljem. Mogli su, onako u neznanju, naletjeti na kakvog ćoškastog i ljutitog boţjeg ugodnika i zamjeriti mu se, pa zlo po njih. Ovako, Rade je njihov, pa taman ako se i posvetio, lakše će se s njim izići na kraj. Jedino brat Sava kao da se nije uzbudio zbog ĉitave te naklapalice oko djeda. On samo poizdalje gvirnem u crteţ i mirno reĉe: - Kakav brat Rade. Vidite da je nekakav svetac. - Rade, Rade! Ta imaš li ti oĉi, noćna tico liĉka? - Inatio se samardţija. Sava više nije nalazio za potrebno ni da provjerava ono što je već jednom vidio.Pogleda samo djeda i sjetno uzdahnu: - Bogme, kad proljeće doĊe, au Ĉemernog Save nestane ţita, nema on da se umoli nijednom drugom svecu osim Radi Ćopiću. Molio se, ne molio, nijedan drugi ne pomaţe. Je l tako, brate Rade? Ĉak ni to trijezno sirotinjsko Savino mudrovanje ne pomoţe djedu da sebi doĊe. S muklom praznovjerno stravom zurio je u onu sliku ne usuĊujući se ni da je dodirne. Ta hladna "svetaĉka" odrvenjelost, poput nevidljive struje, raziĊe se neosjetno po ĉitavoj druţini. Prestadoše Đurine i samardţijine šale, splasnu razgovor. Iz lepetav orahove krošnje prosu se šapat i nalijeţe zelenkasta sjenka, daleki predznak sutona i veĉernjeg pokoja. Brat Sava, stari noćnik, jedini se prenu na taj jedva primjetljiv nagovještaj svojih sati.Premjeri ĉitavu druţinu nekim sasvim novim pogledom, izbistrene i budnim, prikovao oĉi za napuštenu sliku, zaprepašteno ţmirnu, pa brţebolje skoĉi, skide kapu i skrušeno poljubi djeda u ruku. - Jesi, brate Rade, sad i ja vidim da jesi, poznao sam te ... Pa pripazi i mene, lopova i grešnika, pogledaj i na moju stranu, svoji smo nekad bili dok si po zemlji hodio. Zaštiti raba boţijega od ţandarski ruke, od Lugarska pucaljke, ubrani me pred dragim bogom da mi se nikad ne zamrse puti ... Oĉita Sava svoju litaniju glatko i rjeĉito kako se nitko ne bi nadao, ponovo škljocne djeda u sudlanicu i s kapom u ruci krotko se uputi prema avlijskim vratnicama. Svi ga zaĉuĊeno i ćutke ispratise pogledom, a potom se sve oĉi upitno okrenuše prema mome djedu. - Rade, šta je sad ovo? Zanijemio, preneraţeni djed još uvijek je zurio na onu stranu kud mu izmaĉe posljednja uzdanica i oslonac, trezveni brat Sava, koji je, evo, na kraju i sam povjerovao u ĉudo.Vidi ga, topi se i nestaje u sutonu, izmiĉe nepovratno kao ĉitav ovaj nevjerni, laţiva ţivot.Šta ćeš, došlo vrijeme da se umire, pa to ti je. U nelagodnoj tišini odjednom se zaĉu nekakvo hrapavo grgutanje, nešto tako kao kad kobila osjeti da joj je ţdrijebe negdje u blizini, pa mu se javlja, njeţno, preko punih usta, ne zaboravljajući pri tom svoj najvaţniji posao, papgu. - Inji-nji-nji, ihi-hi ... Prigušeno rzanje ubrzo preraste u glasan, grohotan smijeh. Samardţija Petrak lupao se po

bedrima i veselo rgetao: - Aha-ha-ha, ubrani me, veli, brate Rade, od dţandarske ruke, pomozi da mi se ne zamrse puti. Oho-ho-ho, znam ja njegove pute: do zore će smotati bar neĉiji naramak sijena, ako već ništa drugo. - Hoće, vjeruj ti bogu - potvrdi maštoviti Đuro. - Oho-ho, ljudi, dosad smo imali vuĉje svece, pa vjetrena, pa ţenske, pa ove, pa one, a sad, evo, steklo i lopovskog. Sveti Rade lopovski, aha-ha-ha! Pomeni samo njegovo ime, prekrsti se, pa slobodno u tuĊi tor. Oho-ho, ĉuješ li ti ovo, Rade, stari moj djogo? To raspojasano samardţijino groktanje prenu i djeda iz pokajniĉki oduzetosti, i on se priorni i Podskoĉi kao napadnut puh. - Ih, presvete moje vile! Sreća njegova što je otišao. Kud ga, ovako ţiv, teglim na leĊima po ovoj grešnoj zemlji, tud mi je već i kao svecu odmah našao posla, sram ga bilo. Baš je njega briga što ću ja umrijeti. - Ehe-he, ţivjećeš ti nama još koliko ti drago, a bratu Savi šipak! - Njaknu samardţija. - Deder brzo ustaj i traţi onu svoju ukopnu rakiju, nema tebi još zadugo puta na onaj svijet. Hajde, hajde, nikad je bolji ljudi ni popiti neće. - Vala ćemo je pošljokati, pa nek se i to ĉudo priĉa - diţe ruke djed predajući se ponovo razgalamljenom neuništivom ţivotu, koji je tako buĉno i bezobzirno jurišao ĉak i na njega, novopeĉenog sveca. Odbavrlja djed u svoj sobiĉak i evo ti ga ubrzo s poklonom: do vrha puna litarska boca zamotana u njegov stari vjenĉani ruĉnik, kao što je i bio red da se ĉuva rakija spremljena za pokoj duše. I tako, te nezamjenljive ĉudesne noći, djed je, ţiv ţivcat, zajedno s najboljim dostovima, u zdravlju i veselju popio svoju ukopnu rakiju. I što se boca više praznila, starac je postajao sve kuraţniji, kao da iz one litrenjaĉe pretaĉe i ponovo vraća u svoje ţile sve vatre prohujalog ţivota. Sjetio se ĉak i brata Save i poţalio "što rĊa nije tu", pa da i on vidi vajde od ove strmoglave veĉeri, kad se benasti stari Rade ritnuo na smrt, pa ĉak i na svoj besprijekorni pravedniĉki ţivot. - Baš si mi našao kićenog sveca - gaka je on ţiţeći zalojenim oĉima u slikara bradonju.- E jesi pravo goveĉe, pa makar da moluješ ne znam kakve boţje ugodnike. Ja svetitelj, je li? Bolan, ĉoĉe, ja sam stotinu puta poţelio manem i kuću, i ĉeljad, i svoje selo, pa da zaţdijem kroz bijeli svijet, stranputicama mog veselog Nidţe. - A nama se rugaš, a! - Veselo doĉeka samardţija. - Pa, bolan, ljudi - to ni popu kazao ne bi! - Toliko sam puta sanjao kako sa istim ovim svojim zlosrećnim Savom idem nekud u kraĊu volova. Ogra ¬ nula pusta mjeseĉina baš kao veĉeras, a nas dvojica ... - Aha, kaţem li ja, pravi lopovski svetac! - Opet se utaĉe samardţija. - Evo nama pred bogom odvjetnika, ne bi ovakog našao odavde do Cazina. Eh, Cazin! Ime te varoši s kraja svijeta zveknula je ispred mene kao sjajan srebrni talir-Petacci (od pet kruna) i svojim radosnim cilik ispunilo ovu noć, i bez toga šašavu, nekakvim velikaĉka pijanim mjesecom, koji je svaki ĉas upadao u moju bukaru i ljuljao se u crnoj vodi sjeneći mi oĉi. Tako omaĊijan, otplovio sam za djedovim petama i do našeg zajedniĉkog kreveta, iz jednog sna u drugi. Više se nije dalo razluĉiti s koje strane stoji pravi ţivot, a s koje mjeseĉeva

varka. Izmiješale se skitnice, lopovi i sveci, baš onako kako će najljepše biti za mene, a valjda i za mog djeda, ĉestitu starinu, koja se tako lijepo umjela narugati vjeĉitim strašnim sjenkama iza krajnje granice svijeta, tamo negdje za svjetlucavim srebrnim Cazin, gradom iz samardţijinih priĉa. MUĈENIK SAVA

Proći će ti nešto oko dan-dva od onoga zaĉaranog jesenjeg popodneva kad je ţivopisac bradonja naslikao djeda Radu kao svetitelja (sa strogom bradom i nebeskim aureolom oko glave), a evo ti jednog rumenog predveĉerja brata Save, djedovog roĊaka, pa će ti, odmah s druma, pravo na naš arman (gumno) gdje su leventovali bradonja i samardţija. Cocnu strinom u gomilu slame, podboĉi leĊima zasjeĉenu obalu iza sebe i grgutnu: - A moj brat Rade sigurno u mlin otišao, a? - U mlin - odvali samardţija. - E, baš dobro što nije tu. Znaš, ja krenuo k vama po jednom, da kaţemo, blagoĉestivim poslu. - He-he, a što bi to kao moglo biti? - Nepovjerljivo zarza samardţija, ai bradonja iznenaĊeno pogleda u ĉupoglavog starca kao da se ĉudi otkud li mu izleti ona crkvena rijeĉ "blagoĉestiv". - Što ja to ĉujem, Savatije, a? - Evo, sad ĉuj: ja uperio Dţile tebi da mi daš onoga mog Radu što si ga neki dan ţivopisao. Ne bi li mi to nekako obavili krišom, da brat Rade ne sazna? - Vidi, vidi, kaţem li ja da tu nešto ima dok se ovako kasno dolazi - otegnu samardţija. Konjokradiĉka posla, pa to ti je. Šta će tebi, na priliku, jedan taki ... Ĉuo si, valjda, da smo ga one veĉeri, onako u šali, strpali u lopovske svece, pa ti odmah potegao, a? - Što će mi? - Poniknu Sava. - Pa i ja sam, da reĉemo, ţiv stvor, poţelim se razgovora, pa bi rad imati nekoga svog, bolećega ... Baba mi umrla, sinovi svaki za svojim poslom, pa kud će stari ĉovjek neg 'da razgovara il' sa svecima ili sa mrtvima ... - Aha, vidi ti! - Ţdraknuše oĉima oba slušatelja. - Ovdje se veĉeras spominju sve same "nebesije" - sveci, usopši rabi boţji - a onda, u takvoj prilici, nije daleko ni onaj repati reponja, ime mu se ne spomenulo! Deder da mi malo pobolj oslušnemo šta ovaj tu bobonji kao baba iz kace. - Pa tako - nastavlja Sava - da vam pravo kaţem, s mrtvima ja i nemam bogzna kakva razgovora, slaba je od njih vajda, a sveci ... eh, i ti sveci ... Oni moji stari, nekadašnji Damjanovići, nijesu ni umjeli odabrati sebi prikladnoga svetitelja, neg uzeli nekakvoga, boţe me

prosti, golju u jarećoj koţi, bosog ... - Svetog Jovana! - Dosjeća se bradonja. - Pa da, brate, njega. Taj, kanda, ni sebi nije znao pomoći, a kamoli će tek meni. Udario kraj sebe sikiru u panj pa se ududuĉio, a ja, ĉim ga pogledam i vidim onu bravecim bekinju na njemu, odmah mi na um padne neĉije jare ili janje. Zbog toga sam se, valjda, i prokrao u mladosti. - Sablaznio te tvoj svetitelj zaštitnik, a? - Nasmija se slikar. - Eh, zaštitnik! - ProgunĊa ozlojećen Sava. - Vala mi se bio na glavu popeo. PoĊem naveĉer nekuda, tako, po svom poslu, šta se koga tiĉe kuda ću, a on ... ĉisto mi se ĉini da je krenuo nazorice za mnom sa onom svojom sikirom. Hm, svetac? A šta će njemu sikira kad je svetac? - E, vidim ja, sveosve, da tebi treba dati ovoga bradonjinog novopeĉenog boţjeg pravednika, Radu lopovskog, on bi tebi progledavao kroz prste, pa ti kud pošo da pošo - utaĉe se samardţija. - Pa i bi, vala, pravo kaţeš. Već mi dodijalo da u kući imam boţijeg špijuna. - A šta ćeš sa svetim Jovanom, bog te ne ubio? - Dat ću ga onome svom najmlaćem sinu, koji se preklani odijelio od mene i skrpio kuću gore u krĉevini. Nek mu i sveti Ivan lomi noge po onim panjevima, kao i on. Imaće bar o šta tupiti onu svoju svetu sikiru. - E, mnogome je stari Rade pruţio ruku, pa što ne bi i svome kićenom Savi, kome ni u najgušćoj pomrĉini nikad nije trebalo kalauza - pripomenu samardţija bez imalo zlobe. - Hajde, daj mu tu sliku dok Rade nije izbio od mlina. Bradonja otvori svoj nerazdvojni blok, pronaĊe novoustoliĉenog sveca i pruţi ga Savi. - Evo, zamotaj ga u ove novine da ti se ne istar o taj tvoj koţuh, ai da ga ko ne vidi uz put. Lopov i svetac, lijepa parada, tamo mu nekako baš i treba ići, da ne kriva ni tamo ni amo. Te iste veĉeri, malĉice šapatom, a više nemušto, bez rijeĉi, na skrovitu mjestu, iza svoje bataljene pojate, Sava se ispovijedao i povjeravao svijetom Radi lopovska, svome duševnom osobnom svecu, koji će kadar biti da sasluša, razumije i brani, tamo gdjetreba, svu njegovu lopovi i stranputicu, voljne i nevoljne. - Što da ti duljim, brate Rade, tek što svane dan, a ĉovjek seljak okuje ruke uz plug il motiku, savije draga leĊa crnoj majĉici zemlji, pa tako, korak po korak, kao da su mu noge u bukagijama, miĉe se uz brazdu . Ne vidi ĉestito ni dragog sunca, ni oblak nad glavom, ni ticu kako leti. To ti je ta vjeĉita robija koja se zove teţaluk. Nikud pobjeći od njega, veţe se dan za dan, kao karike u lancu. Što duţi ţivot, i sindţir dulji, i još sve teţi, zemlji te vuĉe. Nejasan pri mjeseĉini, sluša ga brat Rade paţljivo i, ne trepćući, razumije ĉovjeka. Zar i sam nije vezan uz tešku crnu zemljicu? - A onda, kad veĉer priĊe, moj Rade, kad se javi prvi dašak vjetra, ja ti se za tren oka premondurim u drugo ĉeljade. Kako, zašto, pitaj boga, tek od ¬ jednom vidim da ja više nijesam ove zemlje ĉovjek i da su mi tijesni svi njezini zakoni. Poĉnem ti ja, moj mili Radane, da ţivim samo za svoju dušu. Pa kao da i samog slušatelja šalje svojim putem, on poĉinje, zaneseno, da mu sladi uzbudljiv noćni pohod. - Evo te, perjasa puteljkom kroz visoku raţ, orosi ti se ĉak i kapa, prikradaš se neĉijem toru kod koga nema pasa. Osluškuješ kako na niskoj kolibici sve krkelja tanak ĉamove krov od neĉijeg hrkanja. To umorni ĉobanin, grešni najmenik, mrtvima vodu vuĉe, sveci mu pomogli da još bolje

utvrdi san. Trgne se Sava, trepne i onda doda, kao pravdajući se: - Dobar je ipak bog, pa on lijepo uĉini da i vi, njegovi sveci, preko noći malĉice spavucnete, dremnem kao i svaki drugi boţji stvor. Zlo bi bilo da ste uvijek budni. Valjda se sjećaš, Rade, kako si mi znao pravedniĉki zujati i dosaĊivati kao podnevni goveĊi obad. Unjiri se Sava u zatamnjeno sveĉevo lice i saţaljivo promrsi: - A šta meni i treba tvoja pomoć kad se predraga noćca na zemlju spusti? U mraku se od mene išĉauri nekakav sasvim drugi ĉovjek, ni ja ga sam poznati ne mogu: domišljat, mudar, junaĉan. Nit mi treba pomoći niti ĉijeg vijeća, dovoljan sam sam sebi. Ma šta, ima me ĉak i za druge, ĉetu bi za sobom vodio. Onako kratak a stamen, usturi se Sava pred svetim roĊakom kao koĉoperna pjevĉić ĊuĊan. - Ĉetu, pravu ĉetu, jakako, moj roĊo, samo da mi je odakle namaknuti jednu kitu starih liĉkih noćnik i delija. Osokoljen, Sava prijateljski protrlja svoj ĉekinjast obraz o sveĉevo lice i smekšan protepa: - I tebe će tvoj Savica pripaziti i svaku ti poštu ukazati, nećeš ti u mojoj kući sirotovati.Dosta si ti za svog benastog i svakojakog Savu uĉinio, red je da ti se jedanput pošteno oduţim ... Dva dana kasnije, u prvom djedovom komšiluku, iz kuće "Amerikanca" Laze Ugarĉin ukradena je slika predsjednika Sjedinjenih Ameriĉkih Drţava Wilsona. Godinama je dokona stajala na sveĉanom mjestu, iznad malenog stola, lijevo od prozora, uokvirena u uzan srebrn ram. Desno od pendţera, drţeći joj u neku ruku ravnoteţu, visio je sveti Nikola, Ugarĉina slava, svjetlucajući potamnjelim pozlatom. Nedjeljom ujutro, kad bi se brijao za onim stolićem, Lazo je ponešto i eglendisao sa svojim prezidentom, traţeći već upola zaboravljene engleske rijeĉi da bi ga sugovornik bar koliko-toliko razumio. A kad je bio štogod zle volje, samo bi kiselo premjerio uštogljenog Amerikanca, gvirnula u malu sliku kralja Aleksandra, zadjevenu u ćošak Wilsonova okvira, i proţvakao: - Cvikeraš jedan, Cvikeraš drugi, nema tebi, moj Lazo, vajde ni od jednoga, dţaba ti je to. Gledaj ti onu svoju kobilu pred kućom, bolje će ti biti. Baš uoĉi te nedjelje, Lazo će ti kasno leći, ne paleći lampe, pa nije ni primijetio kraĊu. A kad ujutro, nema slike na njezinu mjestu. - Ej, ţeno, ovamode, šta ste uradili s Wilsonom? Izgalami se domaćin na ţenu, izvika na djecu, pade i neka ćuška, premetnu se ĉitava soba, kad u zlo doba opazi stara Đuje izgaţeni cvijeće, vani, ispod prozora. - Ukrao neko. Evo, prišuljao se kroz kukuruze, provukao ruku kroz pendţerak i odnio. Dugo je Lazo gledao kroz otvoren prozorĉić i šutio niĉem se ne dosjećajući, a onda se povuĉe u sobu i diţe oĉi na svetog Nikolu. - A ti baš tako, nose ti ispred nosa kraljeve i prezidente, a ti ništa. Tu te ĉovjek slavi pedeset i više godina, a kad je stani-pani, bar da si makao prstom. - De, ti, de, kud si popušio Sveto pismo, tud i slavu oporoĉavaš! - Produnduri Đuje sebi u njedra i ode da namiri prasad. Po selu brzo puĉe glas o neobiĉnoj kraĊi, a kako su se baš tih dana po selu motali ţandari propitujući se za bradonjine "faliĉno" svece, doĊe taj glas i do njih. Već im je pop ranije bio nešto natuknuo o slikarevoj neobiĉnoj raboti i provukao im kroz uši da se kod Rade Ćopića kupe štokakvi - mogli bi lako biti i novovjercima, koji neće vojsku sluţiti! - Pa, sve jedno s drugim, evo ti patrole najprije pred Lazino kuću. Pošli da se propitaju, onako poizdalje.

- Taka i taka stvar, veli, jesi li ti opazio da se kod tvog komšije okupljaju i dogovaraju tamo razni, antinekakvi, ovi neki kontra i tako? - Ama, kakvi kontra! Sve su to ovi naši razni benasi i hodalice. Neko krpi samare, neko kalajise tepsije, neko ... - A ne bi se tu mogao ispiliti kakav novovjerac, il tako nešto razliĉito, a? - Izbeĉi se brkati narednik Muniţaba. - Sjećaš li se samo koliku je uzbunu po svim ovim selima digao onaj ĉiĉa s MeĊeĊeg brda koji je, toboţ, ustao iz mrtvih i prorokovao svijetu. Išlo se k njemu kao na Ćabu, ĉak je i vladika slao pitanje na svećenstvo. - Heh, manj ako se u pravednike zaĉislio ovaj komšijin roĊak, Sava, stari liĉki hajduk - podrugnu se Lazo. - Biva i to, lopovi se najprije pretumba i posvete. - Aha, i Sava je u sve to upetljan! - Zloguko otegnu narednik. - Otuda ti meni doĊi, sad ja imam konac u rukama. - A što li njemu treba moj Wilson, ubilo ga kantarske jaje? - Zaĉudi se Lazo. Povedoše ţandari Lazu do Savine kuće da se naĊe kao svjedok prilikom premetaĉine, a kad tamo, u starĉevu sobiĉku, u srebrnom okviru Wilsonove slike visi uramljen sveti Rade lopovski. - Aha, tu li smo, Rade Ćopić, izobraţen u formi sveca! - Zagude narednik Muniţaba i tako iskolaĉi ocurdama i maĉić brkovima da bi prestrašio ĉitav crkveni odbor, ali, bogme, i ne prekaljenog Savu, koji se u svom vijeku naslušao kako i krupniji mlinovi melju. - Šta ja znam od ikona kad sam nepismen od svoje sedme godine - odmahnu on. - Ne znam gledati ni u knjigu, ni u kalendar, ni u sat, ĉak ni u bravecim pleće. Nije me dragi bog u to uputio, pa eto ti. - A znao si ovoga uokviriti, a? - To je moj i brat i svetac, i ja druge ne pripoznajem, pa vi radite šta vam drago! - Aha, kaţem li ja - novovjerac! - Opet se išĉakari Muniţaba. Ukradeni Wilson i kralj Aleksandar pronaĊeni su sakriveni u potkrovlju Savina svinjca, i to je bio dovoljan razlog da ţandari uzmu staroga preda se, pa s njim u svoju kasarnu, u zatvor. - Opet je Savica nešto smotao - nagaĊali su seljaci prateći oĉima oniskog starinu kako ponosito odmiĉe drumom, kraljevski uokviren s dva stasita "djevera" pod puškama i blistavim bajunetama. - Ode, vjere mi, ko na Kosovo! - Ehej, pogledaj ga, posljednje krejino pero na kićenoj kapi Hajduĉkoj. Iz ţandarmerijske kasarne Savu prebaciše u sreski zatvor, dobro znanu buvara, "ćuzu", a odatle ga sprovedoše u ĉuvenu bihaćku "Kulu", pravi pravcati zatvor - "prdekanu". E, to je već mirisalo na velikog vraga. Kotarska "ćuza", eh, i to mi je neki zatvor! Ĉak te pazarnim danom puste da se promuvaš po gradu i da se vidiš s komšijama, pa se moţeš još i napiti i dovesti natrag sa sobom i po dvojicu nakresanih konagdţija. Sve je to ipak svoje, familijarno, ali već "Kula", to na svašta miriše. Ispili se, bogami, od ĉitave te rabote još kakav Ċavo. Po selu se proĉu kako je Sava ne samo ukrao nego i uvrijedio ameriĉkog predsjednika Wilsona i njegovo veliĉanstvo, kralja, jer ih je, kaţu, strpao na nepriliĉno mjesto, u krmeci svinjac, au njihov okvir postavio faliĉnog sveca i tako, jasno je, promijenio vjerom. Nije baš sigurno da nije zgodilo iu boljševike, koji su upljeskali svoga cara iu crkve konje uveli. Gonetalo se tako i naklapala, ispitivani ljudi po selu i traţen slikar bradonja, koji se nekud bez traga izgubio, a poslije mjesec dana evo ti Save natrag. Izvedren i ubijelila, ĉak i podgojen, on

stiţe jednog predveĉerja našoj kući, naĊe djeda na drvljaniku is njim se dvaput poljubi. Ĉak i zaplakaše starci, ali sve onako u tišini, ništa ne zboreći. Tek poslije duţe stanke djed se promeškolji na bukovoj kladi, pa će ti upitati: - I što to bi s tobom, brate Sava? Starĉić se usturi kao na prozivci i osvetniĉki zavreĉa: - Neka me poljube na jedno mjesto zajedno sa Wilsonom, a vala i s onim drugim, de!Ostadoh ja vjeran svom roĊenom Radi, bog mu se radovao. Napopastili me tamo kao konjske muhe: te zašto si bacio ameriĉkog poglavicu, a srebrom uokvirio toga svoga, kako li ti se samo zove, te je li kralju mjesto tamo, sramota je i reći gdje, te pripoznaješ li ti svoju vjeru pravoslavnu i Oĉenaš, pa znaš li za kriţ i evanĊelje, te ovo, te ono ... - A ti? - Što a ja? Nijesam ja, velim im, ni pop ni crkvenjak pa da sve to moram znati. Ne znam ĉitati, ne znam pisati ... - A oni? - A oni: odriĉeš li se, kaţe, toga svog, bog te pita kakvog, sveca za koga si krao tuĊe okvire? - A šta ćeš ti reći? - A ja se zaintaĉio kao najtvrdoglaviji liĉko magare: ne odriĉem, kaţem, on je moj, pa kakav bio. Je li glava na panj, jest, ali ja ostajem pri svojoj! Sava se sjetno osmijehnu i ozareno izjavi: - I muĉenik je slatko biti kad ti je samo nešto za srce priraslo i kad se pošteno utvrdoglaviš. Strašili oni mene, i tukli, bogami, ali ja se ne odrekli svoga Rade, svog brata i pravog sveca. A pravo da ti kaţem, gadna ona bihaćka "Kula", gradio je, kaţu, nekakav Matija kurvin (Korvin). Moţeš onda misliti kakva je. Djed ga je dugo i dugo gledao, nasmiješen i šutljiv, a onda mu se istom ote onim njegovim starim, dobrodušnim graktavim glasom: - I de ti reci, ko je sad veće goveĉe i beslovesno boţje bravĉe bez repa: il ti, il oni koji su te preslišavali, il bradonja, koji je sve ovo zakuhao pa odmaglio, ili, na kraju, ja glavom, koji sveca izigravam i slušam taku Bennu, a ne traţim vile da te valjano izmjerim preko leĊa zbog tvog trtljanja, lopovije i tvoje magareće vjere? Ante samo pokorno povi pleća i uvuĉe glavu meĊu ramena. - Oţeţi, brate, koliko bolje moţeš, posvetila ti se draga ruka! Moj si bio i moj ostaješ, ti pravednik, ja lopov, jedan bez drugog ne moţemo, a oni štokakvi Wilson i drugi cvikeraša nek nam se skidaju s vrata, daleko im kuća. Nek bjeţi, vala, i onaj moj goljo sa sikirom. I bez njih nam je dosta naših mrtvouzlica i naše repate sirotinje. DANE DRMOGAĆA

Još davno i davno, prije nekih ĉetrdesetak godinica, dok je moj djed Rade momkovao u Lici, imao ti je on tamo nerazdvojnog druga i prijatelja Danu Desnicu, svoga voljenog "kamarata". Ţiveći na podruĉju Vojne krajine, uz austrijskotursku granicu, Liĉani su švapsku rijeĉ "kamerad" prekrstili u "kamarata" i njome oznaĉavali svakog svog dobrog druga, bez obzira je li to bio vojnik ili kakva prosta ĉobanĉina s kozjim koţuh do samih peta. Što je za seosko momĉe bio kamarata u ona daleka vuĉja vremena, to se iz ĉista mira, trijezno, ne da iskazati. Valjalo bi tu namaknuti pred oĉi kakvo mlako jesenje veĉe u kome šušti prezreo kukuruz, nalijeţe na ramena jezero zgusnutih zvijezda, a dušu izvlaĉi ojkava pjesma nevidljivih djevojaka. Tek tada bi znao da kaţem šta je za tebe tvoj kamarata, znao bi kad bi imao rijeĉi, ali tu nikakva rijeĉ ne pomaţe. - Kamarata! Otme ti se to tek onako, s onim dubokim sretnim uzdahom kojim kazuješ da si narastao do neba, da si stigao do posljednje mlake loge u ovoj noći, da si takao tvrde prste cure ţetelice. A otkud bi sve to išlo i slatko bilo bez kamarata? Te ĉak ni vojniĉka pusta tuga ne da se iskazati ako se kamarata ne pomene. Kreće soldat za Otoĉac, u vojni okrug na raspored, i jadikuje: Kom ću svoju ostaviti dragu, ili bratu ili kamarata? Kamara, moj roĊeni brate, pripazi mi na moju djevojku. Djed Rade bio je dobrodušno i ĉestito seosko momĉe, prava bijela vrana meĊu pustopašnom i raspojasnom gomilom svojih vršnjaka, liĉkih spadala i lopova od svake ruke. Dok se glasna bratija razmetali štokakvim kradljivaĉkim podvizima i drugim nepodopštinama, on je sjedio meĊu njima nasmijan i radoznao, uţivajući u njihovim priĉama, diveći se i ĉudeći, najbolji slušatelj kakav se dade zamisliti. Nije mu ni na um padalo da nekad nekog ukori za kakav lopovluk, a njegovi pajdaši, opet, nisu ni pomišljali da mu zamjere što je drukĉiji od ostalih. - Neka našeg Rada, nije on za te poslove. - Rodio se kao svetac, pa će se kao svetac i poderati - bez imalo zlobe govorili su oni, a kad bi mu ispriĉali kakav svoj nov hajduĉki podvig, osjećali su se olakšani i ĉisti, kao da su bili kod popa na ispovijedi. Ĉuo Rade, nasmijao se i oprostio, kao što bi, valjda, i dragi bog uĉinio. Momcima je lakše bilo izići na kraj i sa ţandarmima, lugara i raznim drugim podozrivcima kad je Rade bio meĊu njima. Iz njega je zraĉila takva djeĉaĉka prostodušnost da je odmah, "na licu mjesta", poput vradţbine, sjenila budne oĉi ĉuvara reda, pa im se, za trenutak, ĉinilo da pred sobom imaju sve samo boţje cvijeće u proljeće, a ne zgoljne prepredenjak i macane, koji samo zdrak šta bi sg dalo pridići i što nije za nebo ĉvrsto prikovano. I baš meĊu takvima našao je moj djed svoga kamarata, Danu Desnicu. Kako je do toga došlo, to ni on sam ne bi znao kazati. Bazao je za ovcama, igrao se klisa i "krmaĉe", iskradao se naveĉer na prela, a jednoga dana našao se s Danom u plitkoj vrtaĉi

pored kuće i tu su, pod krţljavom lijeska, jedan drugog obrijali krnjatkom stare kose. Poslije toga prvog brijanja u ţivotu, kad iziĊoše na pašnjak, izgrebani i krvavi, odjednom osjetiše da su oni jedan drugom nešto više nego poznanici i susjedi. - Kamara, kuda ćemo sad? Rekao je to narogušen, ĉupavi Dane i djed je istog ĉasa osjetio da je dolje u vrtaĉi zauvijek ostavio svoje djetinjstvo, a gore našao kamarata s kojim će odsad, nerazdvojno, krenuti novim putevima, u momaštvo. I tako zapoĉe jedno od onih ĉudnih prijateljstava izmeĊu otresitog bojdţije i zlopogleĊe Dane Desnice, najsiromašnijeg momka u selu, i veselog Rade Ćopića, djevojaĉke duše, gazdinskog sina, koji je imao ĉak i dva koţuh: kozji, za svaki dan, i ovĉji, " za sveca ". U svemu nerazdvojni, poĉeše se, zajedniĉki, navijati i oko iste djevojke, ĉuvene Draginje Keĉe iz ukrivenog zaseoka Drenove Uvale. Ta viţljava i tanjušnim curica, bistra oka i hitra u pokretu, ne bi ga, majci, nikad u Lici stekla zagledaĉa i prosioca da nadaleko nije izišla na glas kao "sok", neka vrsta hajduĉkog povjerenika, preko koga su opljaĉkani seljaci s hajducima hvatali vezu i dogovarali se o ucjeni, otkupu za pokradeni marvu. Ugrabe, tako, nekom domaćinu volove, a on - ko jadniji, ko ţalosnije! - Zaputi se već sljedećeg jutra u Drenov Uvalu. Za tu priliku obuĉe se "pod sirotinjsku" eda bi se vidjelo da je potrebit ĉovjek, pa će ti pravo, nikog ne propitujući, prema nevelikoj kući pod samom šumom. Vidi već poizdalje, u ograĊenoj avliji, na drvljaniku, sjedi curetak, pjevuckam i sve se ĉini da je zabavljena pletivom u krilu, au stvari svitka pogledom lijevo-desno, ništa joj izmaći ne moţe. - Vidider kuje, nada se gostu, a ovamo, toboţ, plete cura, vrag joj opleo štrik oko vrata! - GunĊa pridošlica i još s druma zaslaĊeno prozuji: - Dobro ti jutro, lijepa moja curice. Vidi je, vidi, vrijedne materine jedinice. - Dobrojtro, striĉe! - Skaĉe cura kao da je iznenaĊena, a seljak povlaĉi oĉima po dvorištu iu sebi mrmlja: - Kakav sam ti ja stric, zagrmilo u te! Vidi je kako se uprepodobila ko šokaĉka Gospa. Iznese cura "stricu" i tronoţac s jastuĉićem, pa šalicu varenike, pa ... tu ti je svaka ĉast i posluţenje, a grešnik se samo vrpolji na stocu i šuri se vrućom varenikom ĉekajući da ĉuje šta su mu lopovi skuhali. - Pa eto, roĊeni striĉe - poĉinje najzad cura, sve gledajući u onu ispraţnjenu šalicu kao da iz nje gata - oni su ti poruĉili da kod mene ostaviš toliko i toliko dukata, a volove ćeš odmah naći sjutradan, vezane tamo gdje ću ti ja kazati . Sve se svršavala brzo i pošteno kao što je ugovoreno, a pokradeni se vraćao kući, snuţden i primiren, diveći se boţjoj mudrosti: - Eto ti je vidi, osnovati-nepotkato, ni kuka ni struka, ali joj dragi bog dao pamet. Vjere mi, ko je uzme, biće sretan ko jedan po jedan. Ne mora se bojati hajduka, ni za miraz brinuti. Dani Desnici je prvom palo na um da svom kamarata predloţi kako bi dobro bilo da jednom, vala, obiĊu i tu glasovitu Keĉina curu, Draginju. Na njegovo iznenaĊenje, djed je odmah pristao, i jedne nedjelje evo ti njih dvojice uz kamenit put, pravo djevojĉinoj kući. Cura nedjeljom nije nikad obavljala svoj neobiĉni posao ("ne valja se svecem!"), Pa se svom dušom predavala svemu onome što seoskoj djevojci donosi i obećava krasna svijeta Nedjelja, zaštitnica grepšog ţenskog roda. Kao i ostale njezine drugarice, još zorom je polijevala i mela dvorište, ĉešljala se skrivena u sobiĉku i sjetna pogleda vadila ispod jastuka plavo i crveno cvijeće, "Vida" i "Vidu", koje je sinoć tamo stavila ne bi li u snu vidjela svoga suĊenog.

Vid i Vida obiĉno joj nikog nisu pokazivali osim zamršene guţve od hajduka, ţandarma, volova i peĉalnih seljaka, a baš te noći, uoĉi dolaska djeda i njegova kamarata, ona će ti usniti kršno momĉe u sveĉarskom ruhu, pravog mladoţenju. - To je dakle taj suĊeni. San se, bogami, pokaza istinit, još kako istinit, jer, umjesto jednog momĉeta, evo ti uz put njih dvojice, i to još kakve dvojice: Rade Ćopić, gazdinske sin, i Dane Desnica, poznat bojdţija i avanica, koga u glavu znaju svi ţandari, lugari i ostali ĉuvari reda. Kao da je u svojoj kući, Rade odmah pronalazi i mjesto gdje će se u dvorištu sjesti, i najpogodniji naĉin kako će primiriti razlajana zelja i golicava rijeĉ da nasmije vrckasta curu. A Dane se uza nj prisošio, onako širok i nezgrapan, pa samo zvjera, kao da je zateĉen u tuĊem toru, i ne umije ni da sjedne, a kamoli rijeĉ da prošlu. Tek u povratku, on se domisli da grgutne kao da se budi iza sna: - E, majka je ubila, nema je šta vidjeti, a šije kroz onu avliju ko svjetlica. - Vragometna cura. - E, jes ti vidio ... - Izduši Dane i potom splasnu i ušuti. Više nije nalazio rijeĉi za ovo ĉudno razigrano stvorenje o kome ide i raste priĉa kao o curi hajduku, barabar s Lazom skundra i Lukom Labusom, a kad tamo pred kuću - nema tu ni cure ni hajduka, nego nešto ... nešto ... Podskakuje ti za njom srce kao šuto jare, a ti više ne znaš jesi li budan ili gledaš u snu, jesi li pri sebi ili si benast, da li si još ĉovjek od ove zemlje ili te već neĉastivi zauzdava i uzjahuje, pa da s tobom udari poprijeko putem, tamo gdje pijevci ne pjevaju. Još su nekoliko puta kamarati zajedno odlazili kod Keĉina Draginje, ali ni sami nisu bili naĉisto s tim koji od njih ide da zagleda i begeniše curu za sebe a koji je onaj sporedni, tek da se naĊe kamarata pri ruci. Sudeći po Radinoj slobodi i komedijanju, ĉinilo se da je on samo provodadţija, ali djevojaĉko srce kao da se baš njemu okretalo, dok je onaj drugi, Dane, sve više tonuo u sjenu, tmuran i zamukao, kao da mu je netko pokrao krumpire iz pepela. Sve se razriješilo napreĉac i onako kako nitko nije oĉekivao ni mislio. Opet kao u nekakvu snu, ĉinilo se zabezeknutom Dani. Jednog jutra protjerana je cestom prema gradu povelika skupina povezanih lopova, hajduka i jataka, okruţena jakom straţom. Na ĉelu je, laka koraka, ponosito išao nadaleko ĉuveni Ĉavlin Dalmatinac, pravi hajduk, s prsima u srebru, i glasno popijevao, nagoneći suze na oĉi svakom ţenskom ĉeljadetu: Veselte se, selo i seljani, evo mene gone sereţani ... Na kraju kolone, nevezana, zapristajala je tanjušnim Draginja Keĉina pletući u hodu ĉarapu, jer tako je red u selu da cura ne ide nikuda dokonz, mašući šakama. - E, volio bih da sam na Ĉavlinovu mjestu neg da je moja butum Lika i Krbava! - Othukivala je uzbunjeni Dane Desnica, zakrećući oĉi od svoga kamarata. Toga istog proljeća odseli se iz njihova kraja desetak ţivljih porodica u Bosnu, pod planinu Grmeĉ. Ode i Radina familija. Zauvijek se rastadoše kamarati.

II

Naniza se i proĊe ĉitav osuk svakojakih godina, proguraše u tutnji i prašini kao dţelep govedije utisnut u tijesnu cestu pored Une, koju marveni trgovci gone u nepovrat, na klaonicu. Nagleda se moj djed Rade raznovrsnih ĉuda, i radosti i ţalosti, stiţe i da krsti, i da vjenĉa, i da ukopa, naradi se i posusta. Doĉeka i to što se ni u snu ne vidi: propade drţava, svemoćna vjeĉita Austrija, a sunce ipak ostade na nebu, ostadoše posne njive i seljaĉke brige, samo se stari Svabin seoski knez Gavre preko noći premonduri u "srpski" kneza, pa se odrţa i on. - Što ćeš, bez rada i lopova nema ţivota - ote se jadnom djedu, pa se i on sam nasmija na tu svoju drvenu mudrost i bi mu nešto drago što, evo, ostadoše i veselo srce i lijepa rijeĉ, pa se moţeš razgovoriti u svakoj nevolji, makar i carstva propadala. Kad se već ĉuda jednom otmu i provale ogradu, onda ih evo svaki dan i od svake ruke. I ona se moraju istutnjati i protjerati svoje prije neg se smire i legnu kao i svaka poplava i nepogoda. Jedno od tih ĉuda predstavljao je i nenadani dolazak djedova kamarata iz momaĉkih dana, Dane Desnice. Istom jednog jesenjeg popodneva, punog suhog vjetra, perja i oštre graje ĉavki, ispili se pred našom kućom krupna, rumena ljudina, sva zarasla u prosijedu kosu i našušurene bakenbarde. Negdje sasvim straga ĉuĉala mu je na zatiljku crvena liĉka kapa. Imao je i liĉki "dupli" prsluk od plave ĉohe, ispod koga su se bahato šepurile široke prtenim gaće. - Ajme meni, tko je sad ovo? - Trţe se neka od ţena, isprepadana svakakvim u boga ljudima, koje je minuli rat još uvijek izbacivao, kao zamuljene naplavke, na obale i najzabaĉenijih drumova. Pridošlica samo ratoborno drmnu svojim širokim gaćama i cuknu na otvorene avlijske vratnice nekakvom pozamašnom toljagom. - Ehej, domaćini, hoće li ovo biti kuća Rade Ćopića? - Hoće, hoće! - Kliknu djed, obradovan gostu, pa ko to bio da bio. Za nedavnog rata ĉovjek je to ¬ liko njih zauvijek ispratio, pa nek se sad bar netko vrati. - A je l ţiv moj Radoja, moja veseljaĉina? - Opet graknu putnik šireći se na ulazu u dvorište. Tek sad se djedove oĉi netremice zakovaše za pridošlicu. Taj glas, odnekuda dobro poznat, ali kao da dolazi s drugog svijeta, proţe djeda ĉudnom, nezemaljsko jezom. - Što je sad ovo, evo, kanda, već i mrtvi ustaju, a? ... Pa šta, kad je preko noći nestalo silne carevine i njezine moći, onda mogu, vala, serbez i pokojnici hodati okolo, dokoni su. Tako u sebi zakljuĉi moj dobri djed, pa će ti se osokoliti da zapodjenu razgovor is tim - daleko od nas bilo! - Ustavši iz mrtvih. Razgovarao je on ĉak i sa strašnim kotarskim predstojnikom, gospodinom Govniterom (tako su seljaci izgovarali prezime Hofniter), pa je ţiv i zdrav ostao. - Ţiv je Rade, ţiv, evo ga pred tobom. A ti, koji ćeš ono ti biti? - E, Rade, Rade, zar se više ne sjećaš Draginje Keĉina, hajduk-cure iz Drenove Uvale?- Odvrati putnik novom zagonetkom. Opet uz djeda novi trnci: otkuda to šapuće mladost, kako li se to prošlost vraća? Nije li ţivot okrenuo natraške, svome ishodištu? Svaka su ĉuda danas moguća, osobito u ovaj šumni dan prezrele jeseni, kad ĉavka glasno ĉvakće o smrti i rastanku, a oteţao koš, pun kukuruza, smireno najavljuje da se valja zeriĉak odmoriti, pa opet - Jovo nanovo - u sjetvu, u vjeĉito obnavljanje , ĉekati ona dva svijetla perca da se zazeleni na mrkoj oranici. I okrenu djedov ţivot natrag, pusti se utrkom u prošlost, sustiţući dvije durašne djeĉaĉine koje grabe uz kamenit put prema osamljenoj kući, ukrivenoj pod šumom.Tamo se vrti, smijucka i

veselo krekeću onaj ţenski vragoder, Draginja Keĉina. - Ajme meni, zar natovarih na pleća već šezdeset godina! Kuku, jadni Rade, šta se ovo zbi s tobom! S jaukom, sruĉi se djed na svoga gosta. Pograbi ga ĉvrsto, utopljeniĉki, kao da se spasava od ĉitavog svog varljivog ţivota koji ga odvuĉe niz maticu, u tuţnu i sivu bestraga. - Dane, Dane, kamara moj, odakle mi to doĊe! Odakle? Iz one skrovite vrtaĉe gdje su, zajedniĉki, ostavili djetinjstvo. Ostavili, a evo ga ni do danas preboljeli nijesu. Zaplakaše zagrljeni kamarati, izljubiše se, a onda umusana djed udari u svoje spasonosno komedijanje i tako ponovo vrati u dvorište mudri smiješak zrele jeseni. Ĉak i njegove zaostale suze prosinuše radosnim iskrama, a ja se opĉinjeno zablejah u dva preobraţena starca koji, evo, i plaĉu i smiju se, a nit su ih tukli, nit su im što dali. Hm, jedino ako onaj ĉupavi šironja ne nosi nešto u svbjoj obilatoj torbi. I tako, nešto zbog torbe, a više iz radoznalosti, ja sam se ĉitavog dana navijao oko staraca i prisluškivao njihove razgovore. Ponešto nisam razumio, nešto se nije ĉulo, ali ono o ĉem su najglasnije priĉali, pa ĉak i na mene sauĉesniĉki namigivali, bili su njihovi doţivljaji iz djetinjstva. Zgranut i presretan, gledao sam i slušao dvije razrakoljene starĉine kako muĉe moju roĊenu djeĉju muku i brane se i dovijaju mojim lukavstvima i lopovlucima. Ihaj-haj, pa zar sve oko nas nije jedno veliko djetinjstvo i bezbriţni nestašluk, jedno veselo hodanje na glavi, koje samo uozbiljavaju i kvare stroge mame, Poljari, ţandari, popovi i razni drugi od kojih se moraš kriti i bjeţati a da ni sam ne znaš zbog ĉega. Tako je to bilo po danu, dok Prlji sunce i jesenji vjetar, a naveĉer, kad starci odoše u djedov sobiĉak, potrpan mrakom i tišinom, tu poteĉe druga priĉa, nevesela tamna ponornica ĉiji se ţubor samo noću ĉuje. - A ona, moj Rade, naša Draginja, udade se - za koga? - Za ţandara. - Za ţandara? - Odjeknu iz djeda kao iz prazne baĉve. - Da, da, za ţacmana. IziĊe iz zatvora pa odmah za nekakvog tamo feljbabu, Maksića.Ode i propade. Propila se meĊu onim dušmanima, tugovala za našim svijetom, a onaj njezin preko praga joj dao nije, tukao je. - Tukao? - Opet jeknu djed. - Da, da, moj Radoje. Poţivi tako koju godinicu, pa kao tiĉica - kljunom u travu. Eno je na našem starom groblju, bar je mrtva meĊu svojima. - A ti se nikad ne oţeni, a? - Ote se djedu poslije duţeg šutnje. - Nikad! - Potmulo odvali gost, kao da zatrpa posljednji prolaz kud bi mogla proći rijeĉ i ţiv ĉovjek. Već sjutradan pokazalo se da je gost iz Like nezgodne i plahe naravi, i da je pokazuje baš onda kad se susretne s kakvim ĉovjekom od vlasti. Iz ĉista mira istjerao je iz našeg dvorišta seoskog poljara Danu Terzi, a ovaj, uvrijeĊeno se povlaĉeći niz puteljak u strnjišta, zlurado je zavreĉao kao da plaši ĉavke: - Ehi, ne zovu tebe dţabe tamo u Lici "Drmogaća". Drmogaća, Drmogaća! Otkuda je poljar saznao za taj nadimak, neka ga svi Ċavoli znaju, ali se on zaĉas proširi po ĉitavom selu. Primiše ga ĉak i naši ukućani, naravno, gostu iza leĊa. Jedino je moj djed, s naglašenim poštovanjem, u svakoj prilici pominjao kamarata samo po imenu:

- Što ovo nema Dane iz sela? Da opet nije zametnuo kavgu? A kavge se za došljaka nalazilo na koju god bi stranu pošao: u seosku birtiju, u mlin, u crkvu ili u šumu po drva. Za kratko vrijeme stigao je da se popsuje s knezom, zapeo se za popa, digao toljagu na iznenaĊenog lugara i baš iz ĉista mira napao pred školom uĉitelja, i svašta izgovorio i njemu i "onome tko ga plaća". - Nemoj, Dane, nemoj opet na svakoga - meko ga je smirivao moj djed bojeći se da ne povrijedi tajnu ranu svoga pobratima. Na svu tu priĉu kamarata se rogušio kao durnovito paripĉe, a onda bi se odjednom razgalio i zagrohotao: - Ama, Radoje, ko te stvori tako dobra i nezlobiva, to mi ne staje pod kapu. Ĉuma me pokupila ako ti gore, kod svetog Petra, ne izmolis kakvo lijepo mjestašce ĉak i za ove dţandarske vucara koji drţe pse po selu. Sjediće oni povazdan u hladovini i ĉešljati karte. - Pa nek ĉešljaju, šta ti to smeta - mirio se djed i s nebeskom ulogom ĉuvara reda. Videći da od mog djeda nema nikakve vajde i da od njega nikad neće ispasti buntovnik, Drmogaća se sve ĉešće stade obraćati meni: - Gle ga, pljunuti onaj moj nekadašnji Rade iz momaĉkih dana. Hajde, kamara moj, diţi se da se prohodamo po selu. Nije me trebalo dvaput zvati, za skitnju sam bio uvijek spreman. Prolunjali smo te jeseni uzduţ i poprijeko kroz ĉitavo naše selo. Već se znalo, ĉim se iza okuke pojavi široki Drmogaća, evo ga, iza njegovih leĊa, ukazujem se i ja kao ţdrebence iza kobile. Tako sam, na veliku svoju radost, bio uvijek prisutan svjedok u svim Drmogaćinim okršajima sa svakim tko je bio ma kakva vlast u selu. Dio njegove neobiĉne slave tako je nehotice prelazio i na mene, pa sam ubrzo postao vrlo poznat meĊu seoskom djeĉurlijom. U osnovnoj školi s ponosom su me pokazivali novopridošlicama iz udaljenijih zaselaka: - Vidiš, ovo je onaj mali što ide s Drmogaćom. Svoj završni, slavni sukob, zbog koga se proĉuo nadaleko u našem kraju, djedov kamarata izveo je u seoskoj birtiji, onoj preko puta osnovne škole. Tu se tako dohvatio i zdrpio sa ţandarmerijskim patrolom da im je ĉak i puške oteo i bacio u bunar. Sve po ĉetvorica seljaka, liĉkih doseljenika, vješali su mu se o ramena da ga smire, a presenećen školska djeĉurlija opĉarani su zijala u izmahnuti toljagu i zalepršane gaće, pa su kroz sva okolna sela i zaseoke proširila priĉu o ţandarmskom stradaniju. Te veĉeri Drmogaća se kasno vratio našoj kući. Prespavao sam i njegov dolazak i rani odlazak, u samu zoru. Ujutru, kad sam se probudio, sve je već bilo pusto i neveselo, nikom nije bilo do mojih zapitkivanja, i ja sam se zbog neĉeg prevaren, uputio na obliţnje ledine, meĊu dokonu djeĉurliju. Tamo me doĉekaše radoznalo is poštovanjem, kao nekog slavljenika. Svi su već znali priĉu o Drmogaćinom megdanu sa ţandarmima i sjaj njegova podviga treperio je i po meni kao od nekog skrivenog nevidljivog sunca. Dan-dva kasnije eto ti pred napgu kuću ţandara. Vodili su istragu o Drmogaći, pa se nešto, uz put, sjetiše i mene. - A gdje vam je ono momĉe koje je Drmogaću vodala po selu? Kad me izvedoše pred narednika, on zaĉuĊeno podiţe obrve, oĉekivao je, valjda, mnogo starijeg djeĉaka, a onda se namršti i strogo upita: - Ime i prezime? - Branko Ćopić. - Aha? - Graknu on kao da je ĉuo bogzna kakvu strahotu. - Godina roĊenja?

To već nisam znao, nije znao ni moj djed, pa im pomoţe stric Nidţo uz primjedbu: - Kamo sreće da se nije ni rodio. - Ime oca i majke? - Neumoljivo je ispitivao narednik, spreman da zapiše. - Vid i Soja - zaĉu se glas moje majke, istanjen i paćeniĉki, jedva ga prepoznadoh. - Je li dosad kaţnjavan i osuĊivan? - Ovo mu je prvi put - utaĉe se stric Nidţo s lagašnim prizvukom samilosti. Zakucas me tako s desetak pitanja narednikov "tefter", a kad ţandari zamakose niz put, iza njih ostade svijet sav opustošen i ostudenio, krt kao ledenica. Za šta da se prihvatiš, ĉemu da se raduješ? Ĉak i vlastito ime, godina roĊenja, roditelji - sve se pretvorilo u bezdušne lance i kvake koje te sapinju i vuku nekud u tijesnu bezdan zatvora, punu tame i bezimenih strahota. - Ni dijete mi na miru ne ostaviše - proţvaka djed, staraĉki potišten i nemoćan, pa sporim korakom odbavrlja u svoj sobiĉak. Sljedeće noći, pune strašnih snova, poĉeh da buncam i svojom vriskom uzbunih ĉitavu kuću. Odleţao sam dva-tri dana, blijed i zamukao, a jednog jutra probudi me glasan šum izvana i ja istog trenutka, skoĉih iz kreveta zdrav, lagan i radostan. Veseo jesenji vjetar kovitlao je po zraku lišće, slamu i perje, huja kroz ustalasano granje voćaka i zvao da se poĊe nekud, napuhane košulje i zalepršanih gaća - ihaj-haj! Sav zasjenjen i zagluhnut, opijen mlakim jutrom, pustih se niz vjetar, dobri svemoćni vjetar koji je bestraga oduvao sve ţandare i njihove prijetnje. Put me nanese kraj pojate i ja, i nesvijesno, skrenuh sa staze i virnuh kroz odškrinuta vrata. Tamo se još poznavalo uvaljano mjesto u slami, Drmogaćina loga. - Ehej, striĉe Drmogaća, hajdemo nekud, evo tvoje ljudine! Plovio sam niz vjetar, lagan i slobodan, a za mnom jedrio moj veliki prijatelj i pobratim.Pratio me je u korak, u stopu, i nije trebalo da se ozbirom, on je vjerno jezdio za mojim petama. SLIJEPI KONJ

Gazdinske kuće u našem kraju bile su ĉuvene po svojim njivama, po šumi i stoci. Znale su se gazdinske oranice, gajevi, konji i volovi. Svak je umio nabrojati šta jedna ugledna kuća ima i što se u selu raĉuna njezino. Manje se znalo o drugom, nevidljivom dijelu neĉijeg bogatstva. Bio je to posjed u dukatima, novac u banci i pomoć od roĊaka iz Amerike. O tome se samo nagaĊalo s razumljivim preuveliĉavanjem, zavisno od mašte i pameti pripovjedaĉa.

I još je nešto bilo po ĉemu su se pojedine gazdinske kuće znale i pamtile, jedan dodatak uz bogatstvo bez koga se, kanda, ipak nije moglo. To je ĉitavoj kući davalo izuzetan peĉat, kao što usamljeno drvo ili siv kamenit hrbat ostaju trajna biljega po kojoj ćemo zapamtiti kakav brijeg ili golu brdsku kosu. Bilo je, na primjer, kuća koje su u obitelji imale nekog budalaša znanog svakom djetetu u selu, pa je, vremenom, taj bezazleni benasi postajao poznatiji i od same svoje kuće i ĉitavog njenog bogatstva. Svak se utrkivao da ga vikne, pozdravi ili poĉasti. U neĉiju dobrostojeću kuću, opet, dolutao bi odnekud iz svijeta, obiĉno iz Like, kakav daleki roĊak, samac, bez obitelji, pa bi se pribio uz ognjište, riješen da tu proboravi do suĊena sata. Jedan gazda ispod šume, sretnik, imao je, još od prvog rata, nekog daljnjeg ujaka, ili će biti tetak, koji je imao priliĉnu penzijice kao bivši austroutarski feldve ¬ bel. Od toga se ĉitava kuća solila i duvanila, a Ċedo umirovljenik dobivao je svakog jutra ĉašu rakije i ĉitav dan provodio u blaţenom Beute, i ne znajući u kojoj carevini ţivi ni ĉiji krušac jede. Da bi ga duţe podrţali u ţivotu, Ċedu su, poput panja, paţljivo ĉistili Peruško bojeći se da se, jednom, od starosti ne raspe u prah. I naša kuća uvijek je imala poneku znamenitost. Tek bi jedne nestalo, a već preko noći bi je zamijenila neka druga. Najstarija koju pamtim iz djetinjstva bio je jedan slijepi stari konj. Posljednje godine prvog svjetskog rata otjeran je u vojnu komoru naš dorat, jedan od najstarijih konja u ĉitavom kraju. To je već bio jasan znak da je drţava pala na najniţe grane. - E, moj dorate, dok je spalo na to da ti kola izvlaĉiš iz blata, ne valja nam rabota - uzdisao je djed Rade, opraštajući se od konja suznih oĉiju kao da ispraća na front nekog od svojih ukućana. Već pod samu zimu, jednog suhog dana punog oštre golomrazice, pojavi se dorat u našem dvorištu. Doveo ga komordţija bez ruke, neki seljak s okolnih brda, koji je, takoĊer, imao konjsko ime - Zekan. - Svakojako se napatismo uz put, i gladni i ţedni - priĉao je dugaĉki Zekan kao da se radi o dvojici ljudi. - Ne da nitko pod krov, boje se da nijesmo kakvi lopovi. Ja ponekad od muke i zapjevam, a dorat ćuti, nije ti on od toga posla. Na kraju Zekan priznade još nešto što je ĉitavu kuću oţalostilo: dorat je u ratu oslijepio.Kad se to desilo, konjovodac nije umio da kaţe. To su drugi prije njega primijetili i skrenuli mu paţnju. - Pa šta ćemo sad? - Ote se nekom od ukućana. Djed je tuţno zurio u ispošćena konja i najzad neveselo zakljuĉi: - Neka ga, ovo je njegova kuća. Tih nedjelja i mjeseci prolazila je drumom kraj naše kuće ĉitava varica raznoraznog svijeta. Plutali su neznano kud naplavci i krhotine razbijenog ratnog broda Austrije. Svak je traţio mirno mjesto da se skrasi pod blagotvornim suncem, koje je još jedino ostalo neizmijenjeno; i svaĉije. Nije ga bilo koji je prošao za dana, pred starĉevim oĉima, a da ga djed nije ispratio pogledom sve do okuke, gdje bi neznanac uronio u sjenku zgusnute zove. Kud ode, grešnik, i hoće li taj, napokon, pronaći miran konak i kakvog, svog, benastog Radu Ćopića, koji će ga primiti pod svoje? I uvijek bi, tom prilikom, pogledao svog starog konja, muĉenika, koga mu je sama sudbina poslala da se preko njega koliko-toliko iskupi i oduţi za sve muke i nevolje koje je rat sruĉio na ovaj kukavni svijet. Svak je za to kriv, pa i stari Rade, svakom pripada njegov dio ispaštanja, i to svoje valja stoiĉki podnositi i durati.

- Ama, ljudi, šta će nam stara kljusina, ko će to dţabe hraniti? - Bunio se moj stric Nidţo, a djed ga je samo saţaljivo gledao kao nedoraslo i nerazumno stvorenje, i pitao: - Kako dţabe? A ko pobi i osakati toliki boţji svijet? Valja za to plaćati. - Ma ko plaćati? Zar sam ja za to kriv, a? - I ti i ja, moj sinko. Rat je sramota i greota za svakog ţivog boţjeg stvora. Izjedali smo se i klali kao bijesni psi. - Pa jeste, bilo je i toga - priznavao je stric i tonuo u neveselo ćutanje. Da i njemu naĊe neki posao i pravo mjesto u kući, djed je svake nedjelje, kad je naš dan za meljavu, opremao svog dorata i tovario ga vrećama sa ţitom. Lagano, nogu za nogu, prebirali su uskim puteljkom preko njiva u pravcu malog poredovniĉkog mlina na potoku.Odmicali su krotko i smireno, kao na sveĉanost s koje se, moţda, ni vratiti neće. - Odoše starci - gunĊao je za njima moj stric s lakom sjenkom tuge i praštanja za svu njihovu suvišnost na ovome surovom svijetu. Kad sljedeće jeseni, kao i obiĉno, samardţija Petrak stiţe na našu slavu, Miholjdan, on i djed prosto se pomamiše oko slijepog konja. Više su se bavili njime nego, boţe nas prosti, samim svetim Kirijaku Mihailom. Da ĉudo bude još veće, dozvaše s brda i onoga komordţiju Zekana, doratovog spasioca, pa njih trojica, naveĉer, ostaviše slavsku sofru i ostale goste i preseliše se u štalu, kod konja. Tamo su, pijući, naizmjenice pjevali, plakali i ljubili dorata, sve dok tako i ne pospaše u sijenu pod jaslama. Neki se naši gosti zbog toga, naknadno, ĉak i uvrijedis. Toliki kumovi, prijatelji i dostovi, a stari Rade otišao s parip slavu slavi i ĉaše ispija.Preĉi je njemu dorat nego mi svi. Malo-pomalo, pa naš slijepi konj postade poznat ĉak iu široj okolici, dalje od sela.Videći gomilu djeĉurlije, na pašnjaku pored potoka, kako se uĉe jahati na mirnom krupnom konju, prolaznik se odmah dosjećao da će to biti onaj slijepi Ćopića konj koga su, priĉa se, dovodili ĉak i na slavu, meĊu goste. - Ne da ga stari Rade, a davno bi njemu Cigani smrsili konce - ĉulo se, uz put, od ljudi, pa bi se istom neko poţalio: - Eto, a mene roĊena djeca hoće proćera iz kuće, tako ti je to. U ljeto, jedne ĉiste Ivanjdanski veĉeri, našeg konja nestade s obliţnjeg pašnjaka podno same naše kuće. U poĉetku se nitko osobito ne zabrinu zbog toga, naći će se negdje u susjedstvu, valjda su ga djeĉurlija u igri odvela. Kad već i ponoć minu, a od dorata ni traga, djed se poĉe vrpoljiti u svom krevetu i zorom ustade da ga sam traţi. Osvitao je neko goropadno i ljuto jutro s teškom rosom, pa starac krenu bos da ne bi raskvasila opanke oputnjaše. Pretraţio je tako sve zavuĉene okuke, Tukovi i gušćake oko potoka, ispod gajeva i podno velike šume Lisine, ali od konja ni traga. Vratio se tek pred ruĉak, loman i uveo, a već istog dana pade u postelju i poĉe da kašlje. - Eto ti sad tvoga dorata - gunĊao je stric Nidţo trudeći se da je što manje starcu pred oĉima. - Bogami, ništa drugo nego ga ovaj tvoj lopov prodao Ciganima, neki dan su ovuda prolazili dosjećao se djedov roĊak Sava, sjedeći uz starĉev jastuk. - Znam ja Nidţo. ZaĊe tako djed iu zimu, a iz kreveta se ne diţe. Najĉešće nema s kim ni razgovarati, pa mene privlaĉi uza se. Dok napolju purnjavi mećava, a ja pišem svoje zadatke, starac ćuti usturen na jastuke, pa ti se istom iznenada oglasi okrećući lice prozoru: - Baja, ĉuje li se to rzanje? Sad se i ja prenem i osluškujem. Negdje u blizini grebe pb krovu gola grana, ĉuju se i vrapci, au

nizini, dolinom rjeĉice Japre, putuje razliven ujednaĉen huk najavljujući još jaĉu mećavu. - Ĉuješ li, dušo? - Ĉujem - šapućem ja zamišljajući nekakvo ogromno ĉudovište bez lica kako plovi niz dolinu u tamnom ogrtaĉu od oblaka i tuge. - Eh, grehote! - Istom se otme djedu i on okreće lice zidu, a ja ostajem još više sam, prepušten mećavi, koja neumorno zasipa sve pod sobom. Tako, te iste zime, djed se neopazice i ugasio. Bio sam toga dana u školi, a kad sam se vratio, zatekao sam izgaţeni dvorište puno ljudi i razbacana triješća. Djed je, izduţen i sveĉan, leţao nasred velike sobe i kao da je u tišini, pod ţutom svijećom, još uvijek nešto napeto osluškivao. Samo sam ja jedini znao što on to ĉeka i što bi ga moglo probuditi. SVAK SVOJU PJESMU

U Jabuĉar, u hladovitoj sjenici ţandarmerijske stanice, sjedi uvrh stola brkati zapovjednik Muniţaba, rodom iz Like, a s obje strane uokviruju ga njegovi potĉinjeni.Zdesna je Škorava kaplar Jovo, a slijeva pomoćni ţandar Đurajica rasula. Pred njima je rakija, bokal s vodom i otvorena školska sveska. Sva trojica zabrinuto bulji u taj ĉisti kvadrat hartije kao da će otud svakog trena iskoĉiti vrag zna kakav prijestupnik, moţda ĉak i sam komunista, daleko mu lijepa kuća. Posao koji treba obaviti nije ni lak ni obiĉan: valja im spjevati pjesmu. Pjesma i ţandari, heh! Već odavna je obiĉaj u ovim krajevima oko liĉkobosanske granice da svakog lopova pazarnim danom javno protjeraju kroz varoš. Tom prilikom "dotiĉni" ima, glasno i jasno, da objavljuje narodu zašto ga gone u zatvor, a ţandari se već pobrinuti za to da "objava" bude što šaljivije sastavljena. Tako se duţe pamti i prepriĉava, a već ako je sroĉena iu stihovima, onda skaĉe pjesama i lopovu, a još više ţacmanima koji su brata ukebao. U tome poslu ţandarmerijske stanice meĊusobno natjeĉu. Javljaju se ţandari pjesnici, a nije rijetkost da se za ispomoć uzme i neka namišljalica iz sela, koja se istakla u opjevanju raznih seoskih dogodovština. Po selima, kao opštenarodna svojina, kruţe posloviĉno mudri odlomci tih pjesama: Evo mesa, ko će bez kantara, platiće mu guza kod kasar ... Mjesec sjao kad sam konje krao, a Danica kad sam otkajavo.

Istana, i lopovi se koriste pjesmom, pa u nju pretoĉe svoje gorko iskustvo: Dok sam krao i gospodi davo, nisam, jadan, u tamnici spavo. Tako se dvije, vjeĉito zaraćene, stranke biju pjesmom, pa ĉija ispadne gornja. Pred komandirom Muniţaba nalazi vrlo neobiĉan sluĉaj: lopov Petar Došen ukrao je ĉitavu djevojaĉku spremu. Sad ga valja, obuĉenog u Nevjestinski ruho, protjerati kroz pijacu, a za tu izvanrednu priliku trebaće, bogme, i naroĉita pjesma. Zamisli, neobrijan lopov, dugonja i brkonja, obuĉen kao seoska mlada, maršira ispred dvojice naoruţanih "djevera". Hehe, u ţandara bješe mudra glava, uhvatiše Ĉaruga gdje spava. Muniţaba uvrće brk i muĉeniĉki puše: - Deder, Đurajica, okini već jednom, tebi ta rabota ide od ruke. Pomoćni ţandarm ukrsti oĉi, lijevim nanišani u desni direk sjenice a desnim u lijevi, i zaneseno poĉe: Ĉuj, narode, dunu vjetar, dolijao lopov Petar! Na taj optimistiĉki pokliĉ, pravu narodnu budnicu, komandir veselo zarza, pa se opet, za tren oka, smraĉi i zanijeka glavom. - Jok, jok, ne ide. Predsjednik kraljevske vlade takoĊer se zove Petar, pa bi ovaj nezaglavljeni narod svašta mogao pomisliti. Da i ne pominjem njegovo veliĉanstvo, koje isto tako ... Muniţaba briše vjernopodaniĉki hladan znoj i hukce: - Vala, da mi je znati ko to omogućava da se svakoj rĊi u selu daje kraljevsko ime. Svaki drugi je ili Petar ili Lazar, a već se i Aleksandri dobrano zapatio. Kaplar Jovo, uštogljen i prav, mrmolji i miĉe usnama kao zec u djetelini. - Ve-ve-ve-ve ... ke-ke ... Kuja vuku pomokrio ruku ... Eto ti, ispade nešto. - Ama, šta ispade, bog te vidio? - Usturi se komandir. - Šta imaju vuk i kuja s Petrom Došenom i s njegovom kraĊom? - Vidim i ja da nemaju - pokajniĉki priznaje kaplar. - Izleti mi tek onako. To sam ĉuo još kad sam bio dijete. - Hm, dijete ... Nije ovo djetinjarija, nego sluţbena rabota. Đurajica zrika kao kreja iz orahove krošnje pa istom Podskoĉi. - Ĉuj, pa da zovemo iz podruma mog imenjaka Đuru. Taj ti je doktor za svaku pjesmu. - Daj ga, kad već ne ide drukĉije - predaje se komandir odmahujući objema rukama. Đuro Pajić, seosko naklapala iz Hašana, već treći dan leţi u podrumu stanice.Osumnjiĉen je da je u predizbornoj guţvi spjevao pjesmu protiv vladine stranke. Ta Zlosrećna pjesma kruţi po ĉitavom kotaru kao jedan od glavnih letaka opozicije. Đuro se brani da je nepismen, to mu je glavni adut. A faktiĉno, i jest nepismen, pas jedan, ali opet gadno ujeda, onako usmeno. Đuru ne nalaze u podrumu. Otkljuĉala ga ţandarmerijska kuharica da joj zakolje kokoš.Evo ga napokon u sjenicu s krvavim sikirĉetom u rukama. - Koje dobro, gospodine vodniĉe?

Muniţaba ispod oka pogleda ono sikirĉe i otpuhnu: - Zlo i gore, moj Đurašina. Valja nam spjevati pjesmu za onoga tvog pobratima, Peru Došena, a nikako ne ide. Deder ti, bratac, potrudi se, pa da ti progledamo kroz prste za onaj letak. - Gospodine vodniĉe, pa vi znate da sam ja nepismen - izvlaĉi se Đuro. - De, de, nemoj ti tu sad ... Đurajica, utoĉide mu jednu. Đuro, kao i svaki pjesnik, ispija do dna, stresa se, onda se široko osmjehuje i gleda po ĉitavoj druţini blaţeno, kao da je meĊu anĊelima. - Samo ti vezi, a mi ćemo zapisivati - nutka ga komandir. Đuro valjano uzdahne, priţmiri i otpoĉne: Evo Pere, evo i ţandara, evo pravde meĊu dva handţara ... Komandir poĉe zapisivati, zatim spusti pero iu neprilici ubrzano zatrepta. Pjesnik je nastavljao dalje, nadahnuto, ništa ne primjećujući: Teško stoci kad je gone vuci, sirotinji u ţandarskoj ruci. - Stoj! Stoj u ime zakona! - Razvika se Muniţaba. - Kakva je to pjesma, a? Misliš ti da se ovdje sastavlja antidrţavni letak, je li? Pjesnik se probudi i zbunjeno se osmijehnu. - Ama, ponijelo me, Ċavoli ga derali. Znaš, nema ti ništa slaĊe neg ovako ... - Oporoĉavati vlast, a? - Isceri se komandir. - Znam ja tebe, tico. Ovdje si pozvan da nafarbaš onu lopuţe, Došena, a ti tako, na drţavu ciljaš. - Dobro, dobro, omaklo mi se. Evo, sad ćemo mi to - zabrza Đuro, ispi novu ĉašu, podnimi se na ruku i sjetno razvuĉe: Evo mene u suknje obukli, ĉakšire mi poreznici svukli, dabogda ih gromovi potukli. - Stoj! stoj! Eno ga opet! - Što, zar ni sad ne valja? - Zaĉudi se pjesnik. - A baš sam lijepo sroĉio ono za ĉakšire. - Sroĉio si ti crnog Ċavola! - Razvika se komandir. - Zar su tebi poreznici ... Ama, to su drţavni sluţbenici, kugo kokošija. Đuro se zamišljeno zagleda u ono sikirĉe pred sobom. - Ama, ljudi, kako ću ja sroĉiti pjesmu po vašoj volji kad je taj grešni Petar Došen ovamo s moje strane, siroma kao i ja, a vi i ti tamo poreznici ... vi ste nešto sasvim ... - Ona druga strana, a? - Proţvaka Jovo mrdajući nosom. - Što mu ja znam, ali tek što se zamislim, a srce mi se nekako navije pa - hajd, hajd! - Samo pogodi kud ne treba. - Ĉujete li vi ovo? - Strogo se poisprsi Muniţaba. - I još on meni petlja i laţe da nije naversao onu sprdaĉinu protiv kraljevske vlade. On i niko drugi. Sad sam ja njemu namirisao njegovu

antidrţavnu dušu. Deder, Đurajica, u podrum s njim, pa nek tamo smišlja što mu drago, a mi ćemo se ovdje potpregnuti da istjeramo ovo naše. Svak svoju pjesmu, dragi moj, nema nam druge, davno sam ja to vama govorio. Pjesnik prihvati ono kuvariĉino sikirĉe i krenu prema zatvoru, dobrodušno gunĊajući: - Što im sad ja tu mogu. Svak svoju pjesmu, bezbeli. He-he, a ono za ĉakšire baš mi dobro ispade. Ejvala ti, Đuro, ţivila ti kubura. Dani crvenog sljeza DJEĈAK S TAVANA

Prolaze godine, kaţu (nikako da se uţivim u tu neugodnu priĉu!), Sipi toplo mlivo dana i noći ispod dosadnog vjeĉitog ţrvnja, au meni nikako da išĉili i ostari sjećanje na jedan sjenovit bogat tavan pun tišine, prepun iznenaĊenja, krcat smirenim tajnama . Nikad ga do kraja nisam istraţio (moţda je i bolje tako!), Otkotrljao sam se u svijet kao prezreo orah-koštunjavac (onaj kome se rijetko obraduje ikoji nalazaĉ), ai danas preda mnom, kad se najmanje nadam, zaleprša ponešto iz ostavljene riznice utišana potkrovlja. Što li sam to tamo našao, šta li zaboravio, a šta li zapamtio? I zašto me sve to prati ĉak i za obasjana avgustovskog dana, kad sve sjenke spavaju oteţale od vruće bezbrige? Negdje iza mene u ovome svijetu je selo Hašani, kuća mog ujaka i moje godine izmeĊu sedme i dvanaeste, dani djetinjstva, stariji i mudriji od Kolumba, Tesle i barutnih izumitelja, dani kad smo bili vrlo smjeli i bezgraniĉno bogati. Jedne od tih godina, na prvi pogled sluĉajno, ja i moj roĊak otkrili smo tavan ujakove kuće. Nije to baš bilo lako i jednostavno, kao ni svako drugo otkriće. Valjalo je tu namjestiti stube pod ĉetvrtast otvor na stropu, s deset napabirĉenih kljuĉića otvarati zarĊao katanac na kapku, nadići teţak poklopac i, konaĉno, uvući se u prastari mrak, sjenke i bog te pita kakve razbojniĉke i vukodlaĉke zasjede. (Batine i viku starijih tu i ne raĉunamo, kao ni svaki istraţivaĉ!) Na tavanu je, u odlomcima i krnjaca, pohranjena povijest svake kuće i svih njenih stanara, godine i deseci godina nabacani jedno preko drugog, sve pod prahom konaĉnog mira i pokoja. Jedno uz drugo tu trpeljivo ćute zgorelo seljaĉke jeseni, zamorne veĉeri uz razboj, utihle uspavanke nad kolijevkama, mudre tišine knjigoĉataca i ratovi pomrli nad praznim limenim porcijama.

Zamislite onda šta smo našli roĊak i ja kad su moji, iz ujakove obitelji, bili i liĉki hajduci, i bosanski kolonisti, ameriĉki rudari, reštanci u Lijepoj Glavi, nadglednici na gradnji pruge za Višegrad, vojaci Jelaĉić-regimente, zelenokaderaši, trgovci, pjesnici , pretplatnici na "Zembilj" i poklonici Ĉika Ljube Nenadovića! Ne, nisam odmah navalio na knjige, bio sam za to isuviše mlad. Kad je utihnuo prvi tutanj naših vrapĉjih srca i mi osjetili da još moţe da se diše i koraĉa, najprije ostadosmo raspeti izmeĊu svjetlucava razbojišta starih sprava i alata i toplog ptiĉjeg grgutanja negdje pod mlakim krovom od siva "eternit". - Golubovi! - Šanu roĊak i opet u nama oţivje Poplašen lepet nevidljivih krila. Ko se to više prepao: mi od golubova ili pernati gugutani od nas, trista i više godina starih istraţivaĉa, hajduka, kopaĉa blaga i šta ti sve nismo bili. Lov nam nije pošao za rukom. Nemilosrdno oprezne, ptice su paniĉno sunula u budnu okati pustoš ljetnjeg neba, koja nas je grubo odgurnula s malog tavanskog prozora.Zalutasmo u šumu ofarbana drveta, ţeljeza, mesinga, stakla i papira. Tu, iza svake sprave i suda, kanda se krio još neki djeĉak, naš vršnjak. On vjerovatno umije da pravi pucaljke od zove, nosi kapu ĉudna oblika, govori "ameriĉki" i dţepovi su mu puni ... ko bi znao ĉega. Ĉujem suzdrţano kliktanje roĊaka, a sav sam, u stvari, obuzet uzbuĊenim šapatom s nepoznatim djeĉakom, koji je nekad okretao ruĉicu ove iste mašine: "Bije li tebe mama? A znaš li naĉiniti ţeljeza za kreja? Što, misliš ti da se ja tebe bojim? Šipak tebi, momĉe! " Nošeni zelenom poplavom ljeta, mi smo jedrili niz potoke, šume i sjenokose, ostavljajući naš tavan potopljen u sjenke i tišinu, ali s prvim jesenskim kišama, evo nas, istraţivaĉa, da ponovimo prijeĊene putove naših starih. Tako smo, iz jeseni u jesen, uz kuckanje kiše po eternit, lagano rasli i prodirali naprijed. Sa polomljenih alata prelazili smo na ratne dopisnice i obiĉna pisma, otkrivali rijetku ljubavnu poštu i zabezeknuti stajali pred nekim novim i nama nepoznatim, luckastim i djetinjastim, našim oĉevima, tetkama, ujacima. Kasnije oko ferija, vraćajući se iz gimnazije u selo, otkrio sam na tavanu pune sanduke "Srpski knjiţevnog glasnika" i tako se uzbudljivi svijet literature neosjetno spleo s ĉudnim bogatim svijetom potkrovlja, koji sam ja godinama otkrivao. Opĉinjen nad otvorenom sveskom, zaboravljao sam golubove, a oni su zaboravljali mene grgućući na prozorskoj dasci. Što li je u to doba radio onaj moj pametni roĊak koji je na vrijeme klisnuo s tavana? Šta je radio! Satima zabavljen u potkrovlju, nosa zabodena u knjige i starudije, ja sam izlazio van zabliješten danom i ţivotom, upadao sam kao u tuĊinu, i kasno, vrlo kasno, zapazio sam kako se oko ujakove kuće motaju ĉupoglavi opaljeni djevojĉurci. Budala ja! Ĉetrdeset druge, ljeti, istog dana kad su partizani oslobodili Bosansku Krupu, neprijateljski bombarder prepolovio je ujakovu kuću. Pola sata poslije bombardiranja stajao sam u dvorištu i zamuklo zurio u ostatke svoga tavana. Raskriven, surovo izloţen suncu i svaĉijem pogledu, on je još uvijek mamio moje srce, zvao me u neki još neistraţen kutak, sad nemilo ogoljen svjetlošću, obećavao ... Obećavao, rastrgnut eksplozijom, smrtno ranjen, na umoru ... Šta je ovo, zar se još uvijek nisam konaĉno razbudio? Na ovome svijetu, izgleda, nema u isto vrijeme mjesta i za bombardere i za opĉinjene djeĉake, koji rone ispod sjenki i nešto traţe kroz tišine opepeljene tugom nesmirenih predaka. A onaj moj trezveni, pametni roĊak? Eno ga, opet se ĉuje. S gole ĉuke poviše sela, on uporno rešeta strojnicom u susret avionu koji ponovo nailazi. Vidi ti njega!

POSLJEDNJI Kalajdţija

Stari kalajdţija Mulić, ţivahan speĉen Ciganin, obilazio je preko pedeset godina naša sela i kalajisao bakreno suĊe. Već je poznavao svaki bakreni kotlić i tepsiju u cijelom kraju, pa kad bi uzeo u ruke takav jedan sud, izlizan ili ĉak i propgupljen od uporabe, on bi samo sauĉesniĉki uzdahnuo: - Ostarilo se, osiromašilo, šta ćeš, de. Bakar je za njega bio ţivot, onaj pravi, punovrijedan, sliĉan zlatu kao i svaki bakar, a kalaj, njegov pratilac, bio je samo neophodna glazura na tome isuviše skupom i vrijednom materijalu koji valja ĉuvati. Iz godine u godinu, dobro je to majstor pratio, bakra i bakrenog posuĊa bilo je sve manje. Sve se trošilo, Tanjia i nestajalo. Ponekad je valjalo obiti pola sela dok se ne naiĊe na jedan valjan sud od bakra. - Propada svijet, brzo će kraj svemu. Maštajući uz put o smrti i o drugom ţivotu, kalajdţija je zakljuĉivao da je i samo nebo po svoj prilici naĉinjeno od ĉistog bakra. Od ĉega bi drugog, vrednijeg, i bilo. Ljutio se samo na nemarnog nebeskog kolegu kalajdţiju što je po tako lijepoj bakrenoj kupoli udario neki plav kalaj, pa sad presveta boţja ĉerga neodoljivo podsjeća na odvratno tvorniĉko plavo posuĊe, vrhunac svake prevare. - Ta ne bi ljudi dţabe psovali nebo kalajisano da tu nešto nema. Od bakra je, naravno. Kad je ono, u nrvom svjetskom ratu, iscrpljena Austrija zaredali da po selima kupiti bakrene tepsije, sahane i bakraĉi ne bi li s njima dobila bitku, za kalajdţiju Mulića to je bio prvi znak da je smak svijeta na pragu. - A, dok je ono okrenulo da ovako boţje blago nabija u topove, više nema ţivota, nema drţave. A kad se vjeĉita Austrija uskoro srondaĉila kao potkopana kula, kalajdţija je samo znaĉajno digao prst: - Jesam li ja rekao, a - ode! Prolazeći našim krajem, Mulić je najĉešće svraćao kod mog kuma Roţljike, jednog brkatog delije strašna pogleda i krupne glasine. Taj moj Kumašin vjerovatno je bio posljednji izdanak ilirskog ratniĉkog plemena, tako sam bar ja davno zakljuĉio u svojoj odlikaškoj gimnazijskoj glavi, smećući s uma da ni moji plavi slovenski preci nisu bili ništa manji razbojnici. Već prvi susret izmeĊu pregorjelog usukanog Ciganina potukaĉa i snaţne ĉupave seljaĉine

poĉeo bi s podrugljivim primjedbama. - Ehe, zar još nijesi zaglavio u bihaćkoj "Kuli"? - Groknuo bi kum Roţljika. - Dokle se ti misliš skitati i gledati kako ćeš nešto zdipiti? - De, ti, de, šironja! - Veselo je kriještao Cigo. - Gledaš samo kako ćeš što dovući u tu tvoju logu, pa misliš da je svak taki. Ih, dabogda se raspuko! - Pa deder, kakve si se sreće domogar u toj tvojoj skitnji? - Bobonji kum brko. - Daj, pofali se. - A kakve si ti, ĉuĉeći u toj tvojoj rupi? Ja sam bar vidio svijeta: Prijedor, Sanu, Novi, Otoku, Buţim, a ti - gledaš maĉki pod rep. - E, moj roĊo, gdje nije maĉke, nije ni kuće - mudruje strašni kum i vodi Mulića u avliju.Tamo se iznosi svakojaka bakrena stareţ i dok to kalajdţija struĉno pregleda, Roţljika ga propituje gdje je sve dosad bio, šta je vidio, što ima novo i tako dalje. Priliĉno mu i vjeruje, ipak je majstor, makar i kalajdţija, svijeta je vidio, a jadni seljak - nikud iza goveĊeg repa. Ostane tako kalajdţija kod njega i dva-tri dana, više i nego mu treba, narazgovarasmo se i nasvaĊaju, a kad već Mulić krene svojim putem, Roţljika ga i na polasku pecne: - Ajd, ajd, poţuri samo, da ti ne izmakne sreća. Eno je, uprav zamaĉe dalje iza one okuke. - A ti pritvori vratnice da ti ne uteĉe iz avlije - doĉekuje Cigo. - Baš joj je kod tebe lijepo i potaman, ne bi, veli, nikud krenula od tebe, da joj dadeš carevinu. Rastanu se. Onaj koji ostane, ţali onoga koji je otišao, a ovaj, opet, ţali njega, pa ipak: seljaku se, bar za jedan svijetli trenutak, uĉini da bi jednom nekud vrijedela otići kad je već tu put i šuplje ispod neba, a Cigo, opet, zaţali što nema svoga krova, kad ćeš ponovo, kadli-tadli, upasti u vjetar i mećavu. Kad minu i drugi svjetski rat i Mulić nekako iznese ĉitavu glavu, on se odjednom naĊe u nekakvom tuĊem i nepoznatom svijetu. Kalaja nabaviti ni za lijek, bakreno posuĊe nigdje se više, kanda, i ne pravi, bar on vidio nije, a i ono nešto što ga je još od starine ostalo, bolje i da se ne govori o njemu. Našlo se tek da te podsjeti na to da se nekad ţivjelo, kući i kalajisalo. Pipajući tamo-amo kud bi, što bi, bivši kalajdţija se konaĉno zadrţa kod preduzeća "Otpad" da skuplja staro ţeljezo. Skrpio je neka erav kolica koja su u voţnji uvijek zanosila udesno, ali je zato imao kljuse koje je vuklo ulijevo, i tako je, jedno s drugim, opet sve išlo kako treba. Konjĉe mu je, krajem rata, poklonila neka partizanska intendantura. Šta da se kaţe, nije mu bilo naroĉite mane: imalo je sve ĉetiri noge i rebra kao motor na zraĉno hlaĊenje, tek je bilo oĉevidno da ga je ta njegova vidno izraţena mršavost spasila na Zelengori od naših tifusara. Po neĉijem nagovoru, konju je dao ime "Uragan". Nema šta, nepoznati kum imao je mašte. Krenuo, tako, Mulić s uraganom kroz naša sela, u otkup. Jezdi kljuse, sve se od puste sile zavaljuje, a gazda se natuštio, valjda se uz put sjeća zlatnih bakrenih vremena. Kad stignu do neke kuće, onda će Mulić, da saĉuva kalajdţijsku ĉast, najprije upitati: - Da nemate kakvog starog bakrenog posuĊa? Otkud bakar, zna to i sam "otpadovac" da ga nema, pa pita dalje za ţeljezo i ostalo.Donose onda seljaci njemaĉke šljemove, lim od slupanih aviona, mitraljeska postolja topovske ĉahure i ostalo "što je bog dao" i ĉime nas je ĉetiri ratne godine darivao njemaĉki "Wehrmacht". Cigo, kao i svaki trgovac, maniš robu, tvrdi da to nije za nj, dok je ne dobije za dinar-dva, pa gura dalje s uraganom. Krstario kalajdţija najprije kroz ona sela bliţe varoši, pa ĉim napuni kola, on se vrati u "Otpad", preda robu i opet u selo. Poznat je seljacima odranije kao kalajdţija, pa se brzo navikoše i na

njegovo novo zanimanje i prozvaše ga kratko i jasno: Otpadnik. - Ej, djeco, evo ide Otpadnik. Jeste li našli nešto gore oko bunkera? Otpadnik! Kad je prvi put ĉuo za to svoje novo ime, Mulić se poklopi kao pod pljuskom.Pa i što je drugo nego otpadnik kad se odrekao svoga lijepog kalajdţijskog zanata.Ostaviti onako plemenit posao i dati se u potragu za svakojakim otpadom i starudijama, za bezobliĉnom neupotrebljivim smećem. Šta bi mu na to kazali njegovi stari, ĉestite, poštene kalajdzije. - Ih, Otpadnik Mulić. Jedino se usudio da se poţali svom konju, uragan, taj mu se, valjda, neće podrugnuti. - Vidiš li ti, moj dragi, kakva vremena doĊoše: ĉitavog vijeka bio sam kalajdţija, a sad, pod starost, otpadnik. A ti? Da je negdašnje sreće, ti bi se zvao Dorat, Putalj ili tako nekako, a ne Uragan. Uragan - kao da si neka crknuta drtina! Mulić je osobito zazirao da se sa svojim novim zanimanjem i opremom pojavi pred svojim starim prijateljem, mojim podrutljivim kumom Roţljikom. Kako li će ga tek taj danas doĉekati! Ipak, hoćeš-nećeš, moralo se jednom i kraj Roţljike naići, kad njegova kuća ĉuĉi u busiji kraj samoga puta. I evo ga, jednog dana, kolica s uraganom i mulice dokotrljaše se i pred kuću strašnog brke. - Oho, koga to vidimo, ko nam to dolazi! - Razgalame se kum Roţljika. - Otpadnik Mulić, a? Promijenio si zanimaciju, je li? - Promijenio, šta ćeš, takva su vremena - skrušeno priznaje kalajdţija, videći već da njegov novi nadimak ide pred njim, otvara mu put i kazuje o njemu više nego ĉitava priĉa. Pred Roţljikinom kućom je nekakav neuobiĉajen nered. Kaca izvaljena ispod nadstrešnice, neki alat na gomili, troja kola u avliji. - Što je, kume, da nećeš našim ciganskim putem, u ĉergarenje? - Pa tako nešto, otpadnici - selim. Mulić u nevjerici beĉi oĉi. - Seliš?! Zar ti da ostaviš ovu svoju rupu i da nekud kreneš, a? E, nek sam to ĉuo ... - Selim, selim! - Pomalo gorko bobonji strašni kum. - Idem u Banat, za boljim ljeba. Šta ćeš, doĊoše takva vremena. - E, nek sam to ĉuo - nastavlja kalajdţija svoju malopreĊašnje misao - nije mi sad ţao što sam ostao bez svoga kruva i obrta. Nek je i tebe nešto krenulo iz te tvoje jazavĉije jame, baš si mi se bio na glavu popeo. - RĊo kalajdţijska, nije ti dosta tvoje potrebe nego još imaš kad i mojoj nezgodi da se rugaš ĉudi se Roţljika i zaviruje u kolica. - Deder, šta to voziš? - Otkupljujem ratni materijal - uĉeno kaţe Cigo samo da bi izbjegao da pomene staro ţeljezo. - Aha, dobro što mi to spomenu! - Graknu Roţljika. - Imam ja uprav nešto za tebe, samo da dobro platiš. Roţljika donese iz ambara veliku granatu od haubice i podnese je svom prijatelju pod nos. - Jesi li je vidio, a, kolik dobro prase. Mulić kiselo gleda robu, pa procijedi: - The, nije bogzna ĉemu, ali tebi, kao drugu, pet banki. Roţljika se izbeĉi kao da je sreo medvjeda. - Što kaţeš! Ovo bez hiljadarke ne ide iz mojih ruku. - Ta nije to bakar, bog te vidio! - Zinu Mulić. - Obiĉna gvoţĊekanja, a ti - hiljadarka. Ne bi ga trpali u topove da to ĉemu vrijedi.

- A sjećaš li se onoga prvoga rata, nesrećo kalajdţijska? Zar onda ne pokupiše sav bakar za topove? - Podsjeća ga seljak. - Eh, i to mi je bio neki rat, bez avijacije, bez tenka - Manisa ga Cigo kao da kudi onu robu pred sobom. - Zato je Austrija i propala što je poĉela harĉi skupe stvari. - Pa i Nijemac je propao! - Grakće Roţljika. - Nego, deder ti, ovo nam je posljednja trgovina, uĉini rodu glas, pošteno plati. Kalajdţija primi granatu u ruke, odvagne koliko je teška i preko srca reĉe: - Sedam banki, više ne vrijedi. Roţljika brţe-bolje grabi granatu iz njegovih ruku, kao da bi kupac mogao pobjeći s njom, i urla: - RĊo nad rĊama, ovdje ima najmanje dvadeset kila ĉiste vage, a ti - sedam banki! - Petnaest kila, nema više - trezveno, ljekarniĉki kaţe Mulić i opet uzima granatu da je još jednom izmjeri. - Pa da, petnaest, uvrh glave osam banki. - Eh, što ti je Ciganin! - Kivno se zakida Roţljika. - Ta ovaka je granata, bolan, raznijela ĉitavu moju pojatu, nije ni slamke ostalo. Ej, pojata je to, nije tvoja ciganska ĉerga! - Boţe moj, što ti je seljak - oteţe kalajdţija mirno, sanjalaĉki, kao da ĉita iz knjige. - Za jednu svoju šugavu granatu on bi rad bio, vjere mi, da mu ja ĉitavu pojatu naĉinim. Okreće se zatim Roţljiki, gleda ga ravno u oĉi i kaţe mu prijekorno i pouĉno kao nekom dragom a nedoraslom: - Eto te, bolan, u svijet si krenuo, ali sve ti je ban-badava, opet si ostao seljaĉina. - Seljaĉina! Ama, zar ti misliš da sam ja baš spao na to da se prehranjujem prodajući topovsku ćulad štokakvim tamo skitnicama i beskućnicima! - Zaurla Roţljika tako ranjeno kao da se zauvijek oprašta s kućom i zemljom hraniteljica. - Na, evo ti je dţabdţabe, nosi je, najedi se! Silovitom kretnjom Roţljika prosto ugura granatu u Mulić ruke kao da puni samu haubicu, a zatim pljesnu dlan o dlan kao da ih ĉisti od prljavštine. - Eto ti, gotovo! Prisilno naoruţan teškom granatom, kalajdţija odjednom osjeti da ovo izmeĊu njega i Roţljike više nije šala, prvi put nije šala, i da se nešto konaĉno slomilo ili meĊu njima dvojicom ili moţda u ĉitavom ovome šašavom svijetu, po kome, evo, poĊoše otpadnici, Uragani i seljaci selice. Riješen zato da u ovome prijelomnom trenutku i on bar nešto ţrtvuje za svoj zlatni kalajdţijski obrt koji bespovratno nestaje, on prezrivo pljucnu na granatu i diţe je povrh svoje glave. - A zar ti misliš, kume Roţljika, da je kalajdţija Mulić dogurao dotle da ţivi od ovakve ţeljezne poganštine, je li?! E, da vidiš da nije! Evo ti je, gladnice seljaĉka, najedi se! Ciganin svom snagom tresnu granatom o kamenu ploĉu pred seljakov pragom ... Grmljavina od eksplozije dugo je odlijegala brdovitim krajem ispod Grmeĉa, odbijala se i vraćala kao da traţi izlaza, a Poplašen Uragan, ostavši nekim ĉudom ţiv, pokaskao je nekih desetak metara niz drum, prevrnuo kola i ostao strpljivo ĉekati kad će netko po njega doći . Što da se više sikira. Bio je on iu većem krkljancu, pa se ostalo ţivo. SUĐENJE

Napolju miriše i grije zrela jesen, iza prvih šumaraka kokaju puške, bobonji nemirna ĉetrdeset prva, a mi u prostranoj seljaĉkoj sobi našeg stoţera saslušava Panteliju Vokića, omalenog Brkić iz obliţnjeg sela. Nateţemo se s njim evo već od ranog jutra, ali vajde postići ne moţeš. Neće, pas, ništa da prizna, pa bog. - Hajde, Pane, jabuko moja, priznaj već jednom, nemoj patiti i nas i sebe - lijepo ga moli tajnik stoţera bojne, Rade Ĉuvida, bivši općinski ĉinovnik, ali oznojeni Pantelija samo iskosa zrika u sirov Ljeskovac u Radini rukama i domaćinski poslovno nijeĉe: - Vala, Radoje, da imam šta priznati, zar bi ja to krio od tebe, starog dosta još iz onoga nekadašnjeg, sretnog zemana. - A ovaj ti zeman, danas, ne valja, je li? - Pripituje politiĉki komesar Mihailo, osjećajući potrebu da intervenira na ovu seljakov primjedbu o prošlim vremenima. - Kako da ne valja, Mjailo, brate! - Ĉisto se trţe seljak i opet se ogleda na onaj Ljeskovac. Dobar je on meni, predobar, nemam ja ni njemu nikakve zamjerke. - Vidiš ti njega, zavrzana, medena mu svaka rijeĉ, rekao bi ĉovjek, sveca pred sobom ima - ljuti se Rade. - Tko bi samo i pomislio da je taj u stanju tako šturmira na jednu, da reĉemo, staru ţenu, babetinu. - Nemoj ni ti, Rade, biti baš tako gizdav, još je to drţeća ţenska - prijekorno grkuće straţar Veso Kukolj, još momak, i zaljubljeno gleda svoju lovaĉku pušku. - Prangija ti je to, ona prava, crkvena. - Zar i ti, Veselin, dijete moje, a sin bi mogao da mi budeš?! - Muĉeniĉki se obzire osumnjiĉeni Pantelija i kao najviše mu došlo krivo baš na toga mladića: ta nije od njega lijepo ni da sluša o takvim rabotama, a kamoli da o njima javno sudi. A da je rabota zaista onako nešto, nepriliĉna koliko ti drago, jeste, brate, nema tu šta kriti. Optuţilo našeg kićenog Panteliju da je u po boţje noći napastvovao babu Trivun i njezinu snahu AnĊu. Pozvale ga ţene, sve s obrazom i s poštenjem, da im pomogne peći rakiju, a on tako ... susjedstvo svoj. Ĉulo se to nadaleko, raspriĉali. Da je sad posrijedi neka špijunaţa ili kakvo izbjegavanje vojske, hajde de, u tome bi se stoţer nekako i snašao, ali ovako, ovi poslovi ... Već je treći mjesec kako je ustanak planuo, ustala butum sva sela pod planinom, stvorile se naredbe, štabovi, pomalo i seoski odbori, vojna i civilna vlast, kako bi se lijepo kazalo, ali narod kao narod, upro kao june u nova vrata, pa zarezuje i traţi samo vojne vlasti. Nekog istuku - daj stoţer, desi se kraĊa - traţi vojnu patrolu, uĉinjena nekom nepravda - nek vojska presudi. Pita se samo puška i opasaĉ, a civila niko ne zarezuje kao da ga majka ni rodila nije. U našem stoţeru, opet, baš i nema koga vještog sudskim poslovima. Zapovjednik Milanĉić, ljut kao poskok, neće ni da ĉuje za te stvari. Mihailo, politiĉki komesar, odviše je duševan i mek, a još je povazdan zauzet svojim malobrojnim partijcima i skojevcima: vjeĉito s njima nešto šuška

iza ţivica i po vrtaĉama. - Ĉuješ ti, šapat je pojeo sveĉa pijevca! - Opominje ga Milanĉić i ne gledajući ga. - Manje ti s tom politikom, sad se ratuje. Elem, glavni posao oko svake rasprave i suĊenja padao je, uglavnom, po tajniku Radi, a on - tu je ljetnja oficirska bluza, neka grdna revolverĉina, na prozorskoj dasci skinute epolete (nek se i to vidi!) - Dušu dao za ĉinovnika vojnog suda. Ni dao bog onaj općinski Rade. Još mu je tu pri ruci i stameni Veso Kukolj s lovaĉkom puškom, neka kombinacija vojno-civilnog straţara, a to svakog okrivljenika posebno zbunjuje: uhvaćen je, znaĉi, i s vojne i s one druge, seljaĉkoprijestupniĉkih strane. Za Pantelijin sluĉaj vlada posebno zanimanje: nije šala, babac je priznao da je bilo što je bilo, ai snaha je, kaţe, napastvovane, ali se ipak nekako otela i pobjegla u mrak, u kukuruze. Ko bi se onda ĉudio što se na suĊenju naĉeĉio ĉitav štab našeg bataljona.Ĉak se u sobi našao i zapovjednik Milanĉić, stigao s poloţaja, iz akcije. Izuo samo cipele, legao na krevetac, okrenuo se zidu i, skupljen kao djeĉak na svom leţaju, ĉini se da samo spava i da ništa ne prati i ne ĉuje od onoga što se radi u sobi. - I ti, Pane, baš ništa ne priznaješ od svega ovoga što te tereti ova naša, ovdje prisutna ţenska i drugarica, Trivuna Dekić? - Uĉeno pita Rade. - Radoje, kućo moja, pa zar se mi ne znamo tolike godine - lisica osumnjiĉeni brkica, i kad god se obraća nekom od ispitivaĉa, on ga oslovljava rodbinski, po imenu i, kao iz milošte, malo mu izmijeni i podmladi ime: nije Rade već Radoje, nije Veso neg Veselin. - Evo, ţena kaţe, kune se. Kazuj, brate, istinu pa da se ide kući, svak za svojim poslom.Zašto da te dţabe tuĉemo. - Ma, ljudi dobri, šta će meni tamo nekakva baba, deder recite. Evo zapovjednika Milanĉeta, druga našeg, pa nek on potvrdi. Milanĉić se na to samo lecne na svom leţaju kao da ga je ujela buha, ali nit se okreće nit šta odgovara. - Pa bar da si pristigao onu pomlaĊu, AnĊu, kako li se zove, to bi ti se nekako i oprostilo dobrodušno se utaĉe u razgovor povjerenik Mihajlo, a na to seljak samo zaigra brkom i razvuĉe usne. - To ti je to, brate Mjailo, stigao sam ja nju. Ţena udovica, popila ona, popio ja, pa šta ćeš, svakakve se tu rabote dese - sleţe Pantelija ramenima. - Ko će znati šta se u onome pijanstvu i mraku sve ispodogaĊalo. Odjednom s onoga krevetića, iznebuha, poput opruge, odskoĉi zapovjednik Milanĉić i za tren se naĊe pred seljakom, onako gologlav iu ĉarapama. - O, majku ti tvoju, a ja sve mislio da nijesi ništa uradio, pa mi te bilo ţao što te toliko tuku! Što ne reĉe odmah kako je bilo, pa da se riješiš degeneka, magarĉe jedan? - Bojo sam se da ću biti strijeljat - zatrepta brkica. - A ti misliš da vojska nema pametnijeg posla nego da troši metke na vaše kucaljke oko rakijskog kotla, a? Deder, ovog ĉasa, kapu u šake, pa mi se gubi s oĉiju, dok ja nijesam uzeo ovaj Radin Ljeskovac! Brkica brţe-bolje popade iz ćoška svoj šešir i dunu na vrata, a Milanĉić se okrenu lijevo-desno po svojim štablijama i poĉe da ruţi sve srijeda kao da su pred njim nedorasla djeca: - E, baš ste našli sebi krasan posao: mećete katance na tuĊe ... hm! Ako tako zareĊaju, ostaćemo i bez vojske i bez pozadine, ne trebaju nam neprijateljske ofenzive.

DOBRI MOMAK VASILIJE

Stojeći na korak daljine od sinovca, seljak je toliko galamio prepirući se s njim kao da se nadvikujemo s nekim tko se nalazi ĉak u dnu zelene doline podio njihove kuće. - Sakrivaj kravu, jesam li ti još sinoć kazao. Kad vide da nema ovaca, eto njih i na kravu. - Ma tko će ti na kravu? - S dosadom se otresa golema, prekrupna momĉina, jedan od onih koje su, ĉini se, pravili u kupusnoj kaci pa ih ostavili da se sami kako znaju snalaze u ovome tijesnom svijetu. - Tko će, još ti pitaš? Ĉetnici, Talijani, ustaše, partizani, a mogu, vala, još i ovi najnoviji, ni farbe im ne znam. - Proleteri? - Sve ti znaš što ne treba ... Oni, dabome. Bog zna kako li tek ti plijevi, jadna ti majka. - Ovi ne plijevi - namjerno ţvaĉe momĉina. - Ti su isto što i partizani, samo su malo probrani, prosijani na sitno sito. - Kad stiţe da i tu mudrost pokupiš, a? - Ne galami, uši mi probi. Momak se obzire lijevo-desno kao da traţi kud bi iz ove tjeskobe (tijesno u kući, tijesno kraj strica, tijesno u njihovoj dolini, stijesnili ih razne vojske!), Kad spazi tri naoruţana ĉovjeka kako se spuštaju iz obliţnjeg jeziĉna šume pravo njihovoj kući . - Evo ih, striĉe, dolaze. Seljak se samo lupi po vratu. - Rekoh li ja, Vasilije, goni kravu. Dolaze, pa da. Ne boj se, to nas dobro neće mimoići. Intendant Krajiškog proleterskog bataljuna već uz put je osmotrio sve ţivo što se micalo u blizini usamljene kuće i kiselo zakljuĉio: - Slaba vajda: ovce posakrivali, a krava ... Zar opet kravu klati! O ljudi, ljudi, što će se i kako će se? Da se bar koliko-toliko zaštiti od seljakova peĉalno pogleda, intendant se najprije obraća momĉini: - Kako je, drug? - Njega pitaj, on je gazda - odbrunda šironja i maĉić glavom put strica. Intendant se ćutke zgleda s dvojicom svojih pratilaca, pa priĊe seljaku, rukova se s njim i onda poĉe, negdje od sredine, kao da je prvi dio razgovora već obavljen: - Pa šta ćemo sad, rode roĊeni? Ovaca, veliš, nemaš?

- Nemam, vidio si i sam. - Vojske pokupile, a? - Sauĉesniĉki uzdahnu intendant kao da on i nije vojska nego neko svoj, boleći. - Vojske - pustinjaĉki jeknu seljak. - Ostala samo ţujova? - Priupita intendant zagledajući kravu na ledini, a sve mu ţao što to nije bar neka zekulja, Marvinci zaštitne boje, mogao bi se naĉiniti da je nije vidio. - Ţujova, jadan ti sam zajedno s njom - otkuka seljak. Intendant se vrlo zamišljeno zagleda u bujnu travuljinu iza ograde i odnekle otud izvuĉe rješenje. - Što ćemo, moraš je dati. Trista ljudi gore gladuje. Momak povazdan mitraljez nosi, a gladan. Seljak se okameni u mjestu. Ostadoše mu ţive samo sitne uzigrane oĉice koje su treperile negdje u slobodnom manevarskom prostoru izmeĊu krave, sinovca i patrole. - Pa ... pa ... pa da vam dam evo svog Vasilija umjesto krave. Jak je, mlad, mogo bi top vući, a kamoli neće mitraljez. Biće vam od velike koristi, da znaš. Ĉuvši da je o njemu rijeĉ, Vasilije se obazre sporim goveĊim pokretom, i to samo upola, kao da će reći: jesam li ja to nešto naĉuknuo, a? - Hajde, Vasilije, hajde, diko moja, uĉini rodu glas, poĊi s drugovima. Lijepo će ti tamo biti, obuĉen, obuven, ssss ... Htio je seljak da kaţe i ono "sit", ali se zaustavio na samoj ivici provalije i udario u stranu. - I naoruţan ćeš biti, jabuko moja, nosićeš mitraljez ko Kraljević Marko. Vasilije omjeri paţljivo trojicu proletera (nema šta, priliĉno obuĉeni, utegnuti, tu je i oruţje, momĉine i po!), Zatim pogleda u svoje bose noge i zirne put otvorenih kućnih vrata. Strikan ga preduhitri: - Ajd, ajd, ta nećeš valjda traţiti one stare opanĉine. Daće tebi drugovi cokule, pa ćeš biti ko kakav mladoţenja. Seljak je toliko lisiĉio, sladio i prenemagao se da zbunjenom intendant tek navrh brdske kose konaĉno postade jasno da umjesto krave vodi sa sobom golemu dobroćudnu momĉina. - I-ih, ubila ga sveta Petka! Razoĉarano se obazre na ostavljenu dolinu. Dolje u dubini, malena kao igraĉka, šutjela je ostavljena kuća. Nigdje ni ţujove ni seljaka. - Već je taj nekud zdimio s kravom, ne biga sad ni boţija majka našla - javnu se Vasilije i sauĉesniĉki se osmijehnu kao da se tu o njemu baš ništa ne radi. - Što ću sad kazati komesaru? - Huknu intendant. - Tko će mi vjerovati da sam ovoga tu zami ¬ jenio za Marvinci? Ovo si ti našao negdje u šumi, reći će, to nije ni raslo meĊu svijetom. Politiĉki komesar zaista se toliko zabezeknuo kad je ĉuo o kakvoj je trampi rijeĉ da je dugo, netremice, buljio u svog intendanta i najzad mu zloslutno došapnuo: - Deder, duni mi u lice. Puf, nikakve vajde, osumnjiĉeni je strahovito bazdio na crijemuša, neku vrstu divljeg luka. Nije, dakle, pijan. Intendant, najzad, i sam izbaci posljednji adut: - Ţao mi bilo, druţe politiĉki. Nisi ti seljak, ne znaš ti šta je krava. Povjerenik pogleda intendanta, a onda Vasilija, i uvjerljivo, naglašavajući, reĉe: - Znao ja, ne znao, ali ovo tu - to nije krava! S lakim traĉkom nade, intendant osmotri svoju prinovu neće li se, kojom srećom, ipak preobratiti

u goveĉe, ali Vasilije je tvrdoglavo ostajao ono što jest: obiĉna bosonoga momĉekanja, šira neg dulja, sjedi i dobrodušno se beĉi na ovaj boţji svijet uokolo u kojije greškom upao, jer je tu sve ispod njegove mjere. * Dobrano natovaren oruţjem i municijom, bosonogi Vasilije ćutke gazi u dugoj partizanskoj stupcu i na odmaralištima mirno sluša zajedljive primjedbe izgladnjelih ljudi: - Ĉitavu kravu za ovoga tu! E, jesmo dobro pazarili, nema šta. - Ostavi grešnika, vidiš da je i on pošteno nadrljao u toj trampi. Intendant, ovako u prolazu, nadgleda svoj "dobitak" i pomalo se inati s proleterima. - Ostavite vi djeĉaka na miru, to je moj Vasilije. Tek drugog dana naveĉer, dok su u dvorištu neke škole ţvakali nedokuvan kukuruz, Vasilije se nešto prisjeti i poĉe da gunĊa: - Pa da, sad ona bira: valja joj travu, valja sijeno, valja repino lišće, ai napoja će se naći, dao bog. Nek ona samo izvoljeva ko kakva popadija, a ti, Vaso, tebi je dobar i nevaren kukuruz, ti si pošao da preokreneš svijet, pa da svaka šuša zalegne za prepune jaslice.E, baš za tobom plaĉe toljaga, i to ona velikaĉka, konjska, goveĉe jedno. Storuko SELJAĈAK

Okreni kako god hoćeš, ali sam od sebe, narodski reĉeno - od svoje sudbine, vala ga, majci, nećeš pobjeći. Ili će ona stići tebe ili ti nju, jedno ti ne gine. Tako ti se desi i meni uoĉi same Nove godine, ljeta ratnog tisuću devetsto ĉetrdeset ĉetvrte, prilikom partizanskog napada na Banja Luku. Krenuo sam, koliko se sjećam, s jednim partizanskim bataljunom, pravom borbenom jedinicom, kad, evo ti vraga, ĉim je zapucalo, ja se, onako u noći, naĊoh - meĊu intendanta. - Kud će kuga neg u svoj rod! S jedne strane, o desnuju, stoji mi intendant Aćim, inaĉe moj tetak, as lijeve intendant Vaĉkonja, koga u ĉelo iu torbak zna svaka krajiška baba. Oko nas neka rijetka šikara pod snijegom, a nešto kao vidim da smo i popriliĉno daleko od mjesta gdje se puca.Desilo nam se tako nekako, zar.

- Videre tenkove, cicvaru im boţićnjem! - Skrenu nam paţnju tetak Aćim na udaljeno zunzaranje, a na to Vaĉkonja samo Podskoĉi i prestrašeno zabrza: - Đe, Ċe, Ċe su? - Zar ih ne ĉuješ od Prijedora? - Pita Aćim, a Vaĉkonja samo puhnu i s olakšanjem izduši: - Uf, bog te ubio, što se ne izraţavaš preciznije: drugo je "videre", a drugo "ĉuju se". Ja sam već pomislio da su tu negdje, u šikari. Tetak Aćim prijekorno smaĉe ramenima. - Što ima da se izraţavam. Evo ti tu pjesnika, to je njegov posao. Vaĉkonja me mjeri kiselo, intendantski, kao neki espap sumnjiva kvaliteta, i zlovoljno mudruje: - Vala, da bog prosti, i ovi pjesnici uvijek ispadnu nekako baksuzni. To ti je isto kao s bijelom kobilom: ĉim je imaš u komori, odnekle će na te zapucati, nema da brineš. - I ti ga baš precerah. Što li mu sad ja imam zajedniĉko s bijelom kobilom, da mi je samo znati. Da je kazao bijel parip, hajde de. Kao i sve komordţije ovoga svijeta, i ovi naši intendant imaju razvijenu maštu i ono tajanstveno, blagorodno šesto ĉulo koje im pomaţe da namirišu "predstojeću" opasnost. Avion se tek diţe sa Zaluţana, dolje negdje ispod Banje Luke, a oprezni intendant već merka neku pogodnu jarugu i gunĊa: - Eto njega, prokletnika, ja ti kaţem. Daj ti da se mi děkujem dok ima cajta. Naravno, tamo gdje su intendant, tu je uvijek blizu i pomisao na magacine, slagalištu i raznoraznu robu, a kad je već o tome rijeĉ, e, onda ... onda ti se, rode moj, tu negdje u okolici obavezno vrzma onaj naš tuţni bezimeni seljaĉak, vjeĉito goljušan i rijetko sit. Ţivotari on tako od malih nogu nadomak varoši i drţavnih skladišta, gleda poizdalje tuĊe dobro i svaku zgodu i ljepotu, pa mal-mal, svakih dvadesetak godina, eto ti ga, doĊe "prevrat": drţava se prekonoć srondaĉi i propadne, a naš ti veselnik sa svojom kićenom bratijom provali u magacine, opljaĉka i opiri sve do posljednje krpice i obuĉe se ko jedan po jedan. Nekad ga zapadne i drţavni konj, pa oficirsko sedlo, nova cerada, ašov, bolniĉki krevet, oĉuvana kibla, a nije zgoreg smotati i neki karabin s fišeklija, zlu ne trebalo. - Što ćeš, zauvar je ĉovjeku siromahu da mu i muha u nos uleti. I nastavi tako da ţivi naš dobri Đukan kaoda se ništa dogodilo nije, sirotuje i posti, meće zakrpu na zakrpu, a onda se jednog dana ogleda od glave do pete i briţno uzdahne: - Aman, braćo moja, kad će već jednom taj prevrat, evo se sasvim ogolje i oboş! Znam ja da i noćas naš pobratim nešto sliĉno misli slušajući ovu pucnjavu oko Banje Luke, pa već ako nije od naše pozadinske naredbe zaduţen da evakuira ratni materijal ili prevozi ranjenike, on je posigurno tu negdje u šikari, blizu "fronta". Ponio je uza se neku torbicu, dţakĉe, a moţda i vreću, nek se naĊe pri ruci. Treba, brate, pomoći pri evakuaciji, samo neka dušmanima ne ostane. Kanda isto misle i ovi moji prijatelji, jer ĉim je u šipraţju nešto šušnulo, Vaĉkonja uši. - Sigurno seljak, oĉenaš mu njegov! Ne kaţe on ni "neki seljak", ni "kakav seljak", ni "seljak iz okoline", nego samo "seljak".Seljak! To njemu veĉeras predstavlja strogo odreĊen i dobro znan lik, neizmjenljiv i skoro vjeĉit, lik seljaka s torbom, spremnog i na oprezu, "s nogom u stremen". To je, u stvari, najprimitivniji oblik intendanta, njegov praotac, intendant-individualac, koji kreće da snabdije svoju roĊenu kuću. On je, u neku ruku, vrlo ozbiljna konkurencija pravom sluţbenom intendant,

zato ga je Vaĉkonja takr brzo i otkrio svojim profesionalnim radarom. - Ajd, ajd, izlazi, što tamo suskase kao jeţ. Dovikne mu to Vaĉkonja više prijekorno, a manje ljutito, razumije on njega, a seljaĉak se zaista izvlaĉi iza osnijeţenom Kukrika ţbuna i, prije nego će išta progovoriti, kašljucne suzdrţljivo i plašljivo, a time, u stvari, razoruţava sugovornika, kao da veli: - Vidiš, brate, star sam i bolestan, a bogami, i prepao sam se vas, odgovornih drugova i naših glavnih ljudi. Šta ćeš, ja sam ti više kao jedan ĉovjek siromah. - Aha, jesi li se pripremio, burazeru? - Gaĉe mu u susret Vaĉkonja, pun razumijevanja, dajući mu u isto vrijeme do znanja da on već dobro zna kud se "burazer" uputio. Iako vidi da je već "proĉitan", seljaĉak okreće na devetu stranicu: - Evo, brate, ja taman pošo u selo, kad ono zapuca. Oho, velim ja, evo drugova. - Hm, drugova? - Sumnjiĉavo će tetak Aćim. - A kud si to ponio tu torbu, a? Seljaĉak se obazre iza sebe kao da torba ide otpozadi, a nije na njegovim leĊima, pa se kao maliĉak i zaĉudi: - Vidi ti, evo je, bogami. Valjda mi je ţena utrapili kad sam polazio. - David Štrbac! - Odreza mu kratko karakteristiku tetak Aćim, pa istom lukavo namignu pokazujući glavom put nevidljiva grada. - A ti, roĊo, malo u pljaĉku, a? Seljak opet vrdnu postrance. - Druţe moj mili, jesu nas opljaĉkali ovi dolje dušmani, pravo ti kaţeš. Nećemo im vratiti da sto ruku imamo. Vaĉkonja se sumnjiĉavo zagleda u bezimena noćnik. - Majke mi boţije, imaš ti sto trideset ruku. Na tu primjedbu seljaĉak se toliko zbuni da ĉak ne umjede ni da vrdne, već direktno, oĉi u oĉi, naĊe se nasuprot intendant. - Bolan, druţe, da imam toliko ruku zar bi ja ovako izgledo? Tek na tu njegovu primjedbu, ja ga pobolj osmotrih: da je David - jeste David, da liĉi na ozebla pijevca - liĉi, brate, da je siroma '- bogami, siroma', ima li u kući mrsa - ne bi se reklo, je li ga tukla svaka nevolja - biće da jeste. - Jest, jest, imaš ti sto ruku, nije tebi vjerovati - uzinatio se sumnjiĉavo Vaĉkonja, a meni odjednom doĊe nešto ţao toga inokosnog sirak, isturenog sama samcita pred bezdušni front ovakve tri pozadinske, komordţijske nabiguzice. - Daj, bolan, ostavite ĉovjeka na miru, šta vas briga kud je on pošao. - Brani ga, brani - grakće Vaĉkonja. - Isti si kao i on. - Kako ga neću braniti kad noćas, negdje tu oko Banje Luke, isto ovako Ceci i moj djed Rade s torbom o ramenu - pobunih se ja. - Što da propusti ovakvu zgodu i da se zeriĉak ne okoristi. Na te moje rijeĉi, seljaĉak sav prosin i pogleda me milo, kao svog prirodnog saveznika.Tetak Aćim, naprotiv, zinu u mene zabezeknuto i bez rijeĉi: zna on dobro, kao i ja, da se djed Rade još prije dvadeset godina upokojio, blago, u Gospodinu, i da sad poĉiva na mirnom groblju Mihailića brda, pa mu, grešniku , i ne pada na um da se sa praznom torbom lomat oko Banje Luke. - Jeste, davno je umro ĉestiti stari Rade, ali je zato ostao njegov unuk da ga bruka po bijelom i šarenom svijetu. Sve mi se ĉini da tako umuje tetak Aćim povraćajući se od prvog iznenaĊenja, a kanda ipak nije sasvim uvjeren da se i djed Rade neće odjednom prikazati u ovoj šašavoj ratnoj noći. Kakav mu je samo unuk, namišljalica i fantazija, ne bi bilo ĉudo da se i dobri deka povukodlaĉi.

Kad smo, napokon, krenuli naprijed, seljaĉak se prisoši uza me i, kad se u razgovoru malo raskravi, on poĉe da se povjerava: - Jesi li ga ĉuo: imaš, veli, sto ruku. Da ih nijesam ni imao, morale bi mi dosad izrasti.Ovolika vojska i ordija, moj mili brate, ne hrani se i ne drţi bez stotinu ruku. Ja vas moram i nahraniti i napojiti, i prostrijeti vam i pokriti vas, i posijati vam i poţnjeti, i ranjenika ponjegovati i ginjenika pokopati. Šta ćeš, na koga ćete se vi nasloniti ako nećete na mene, pa bilo mi pravo, bilo krivo. - Pa nije ti, valjda, krivo? - Kako kad, brate. Evo ga, vidiš, ovaj tvoj pobratim još ĉestito nije ni osedlao ni uzjahao, a već se natresa: kuda, seljo, a! Što li će tek sutra biti kad taj ĉvrsto uzme dizgine u ruke? Seljaĉak šmrcnu i nastavi pomalo sanjalaĉki: - Nema te bune i ustanka što se nije na nas oslonio. Još je moj djed, priĉaju mi, kao djeĉak od jedanaest godina, uz onu veliku bunu, nosio ustanicima vodu na Crnim Potocima. - A tebe sad napadaju da si u pljaĉku krenuo, eto ti vraga. - Krenuo, brate ... Ogoljelo se, obosilo. Što nije pojela sirotinja, to dušman oteo i pohara.Ovo ja za svoju dušu, onom sto prvom rukom. Kad propada dušmanska sila i drţava, što da se i ja ne ovajdim. - Nemoj ti da te uhvate naši borci, jer si obrao bostan. Znaš, valjda, da je pljaĉka zabranjena. - Znam, brate, znam, objašnjavali su to na konferenciji. Zato se i bojim da ne nagazim na Prvu ili Drugu ĉetu udarnog bojne - zaprede seljaĉak. - Zašto baš od njih zazireš? - Ma u jednoj mi je sin, au drugoj sinovac, brate moj mili, pa da ne osramotim djeĉake. - Eno ga sad. - A bojim se i Trinaeste brigade, tamo mi je kum zapovjednik. Nevolja jedna, pa eto ti. Seljaĉak se opet peĉalno zagleda u široka Vaĉkonjina leĊa pred sobom i potiho mi se poţali: - Bojim se, brate, ovih raznih ... Nije još ni ujaha u gospodstvo, a već udara po nama, ovim, da kaţemo, prostim ljudima. Ĉitav rat mu seljak Nadur i na svojim leĊima iznijeti, a kad sve bude gotovo, opet po nama tarapana i klepet. SuĊeno tako, šta li je. BRAĆA

Ĉitav jedan vod partizana, Krajišnika, izmiješao se u varoškoj dţamiji s ustašama, krvavom bratijom od Kupresa, pa se zadahtano nose i gušaju po natrpanoj prostoriji.Sipa sa zidova ţbuka i ujeda dim za oĉi, pa se još gore vidi u ovome vraţjem sumraku, a velika je tjeskoba, pa

ne moţeš ĉestito ni razmahnuti ni udariti. Slabo koristi i oruţje, više se rve, bubeto i grize. Vodnik Mikan već je izgubio oba opanka oputnjaka pa, još više razljućen, hukce noseći se s napadaĉima i psuje Bogorodicu i ustašama i svojoj kilavoj obući. Iza niske kamene ograde pred dţamijom, Mikanov brat Jovaš prepucava se s grupom ustaša koji ga gaĊaju kroz prozor jedne prizemnice opkoljene rijetkim šljivikom. Dotuzilo su mu već od ranog jutra, oka ne daju otvoriti, ali ni on im duţan ne ostaje. Već je koknuo jednog pored samog bunara u dvorištu, a kanda je netko iu kući dobio po repu, jer nešto rjeĊe pucaju. - Eh, samo da nije puste ţeći! - Šišti on izgubljenim glasom. I da mu je znati šta je s onom budalom, starijim bratom, Mikan, koji se tuĉe tamo negdje straga, iza dţamije. Pazider kako tutnji u dţamiji. Zakleo bih se u sto vjera da je i onaj moj srećko tamo. Ne idu takve stvari bez njega. Graja iza Jovaševih leĊa odjednom se naglo pojaĉa. Uĉestalost i pucnjava. Bitka se iz dţamije, izgleda, prenijela i napolje. Ĉuje se jasnije i zveket gvoţĊa i psovke. - Eh, gdje me ona banda iz kuće prikova uz ovaj zid, pa ni mrdnuti ne mogu! - Otpuhnu Jovaš. A baš bih se volio malĉice umiješati u onaj guţvanjac, da onoj svojoj budaline Mikan pokaţem kako se tuĉe. Osokoljeni grajom kod dţamije, sad ţivnuše i oni iz šljivika i sabiše Jovaša sasvim iza zida. Morao se svaki ĉas premještati i varakati da ga ne skine uporni strijelac s prozora. - Pazi POGANĈEVA kako se uzinatio. Izgleda da i kod njih ima zasukane ĉeljadi kao i kod nas. Krkljanac kod dţamije odjednom procijepi neĉiji snaţan uzvik: - Ne dajte, braćo, odnesoše me! Jovaš ĉisto Podskoĉi u mjestu, poznade glas brata Mikana, ali isto tako brzo sjede ponovo u zaklon i zlurado vreknu: - Aha, neka, neka, dosta je i tvoga bilo! Pucnjava iz dţamije ojaĉa i rodnicu na Jovaševu stranu. Mikan se ponovo proguli, sad već sasvim iz blizine: - Jovaš, brate, ne daj me, ţiva me odnesoše! Skoro obradovan, Jovaš se okrenu. Preko zakrĉena uzana trga jedan krupan crn ustaša stezao je Mikana preko sredine i nosio ga pred sobom kao vreću krumpira. Uzalud se ovaj otimao i nogatala. - Jovaš, brate! - Aha, Jovaš, je li! - Dreknu momak zlurado. - Jesam li te ja zvao u partizane, a?Nijesam, bome, nego si ti i mene navukao u ovaj pekmez, pa Ĉuĉim uza zid od ranog jutra, nijesam se ni ladne vode napio. - Udri, Jovaš, boţiju ti kuharicu! - Ĉu se od dţamije neki drugi glas, ali momak samo ljutito otpuhnu: - Što udri! Imam ja i svoje zaduţenje, zar je meni do benastog Mikana. Oni tamo s pendţera oĉi mi moje izvadiše. Neću, nek se sam vadi kako zna. Jovaš se okrenu i, kao da se više ništa oko njega ne dogaĊa, produţi da se prepucava sa "svojim" ustašama. - Jovaš, grebem ti dio matere! - Zadavljeno opsova Mikan gubeći nadu u bilo kakvu pomoć od brata. - I ja tebi dvaput! - U pola okreta vrati Jovaš i srce mu veselo zaigra kad krajiĉkom oka spazi kako se oniski Kozarĉani, omladinci, prebacuju preko niske ograde za Mikano i njegovim otmiĉarima.

Poslije desetak minuta, izgreban, gologlav i samo u ĉarapama, Mikan dopuza uzduţ zida do bratova zaklona. Jovaš je leţao nauznak, kao da se odmara. - Eto ti, mamlaze seljaĉki, ja se izvukoh i bez tvoje pomoći. Jovaš s naporom prevali glavu na njegovu stranu i prostenja: - Neće grom u koprive ... A ja, vidiš, i bez tvoje pomoći pogiboh. Jovaš tiho štucne, naglo se preznoji i spusti pogled na bratove bose noge. - Eto ti, uzmi moje cipele, meni ionako neće više trebati. Uvijek si imao sreće više neg ja. - Dabome da ću uzeti, valjda ću ih njima ostavljati - prozuklo istisnu Mikan i paţljivo stade izuti brata dok su mu u kutovima oĉiju svjetlucale dvije strašne ledene suze. BOMBAŠ pred muzejem

Nad gradom koji se trese u tutnji bitke, kroz perjanice dima već se probija rumenilo predveĉerja. ĈaĊavo sunce, premoreno i ravnodušno, ĉuĉi na mrkom rubu planine. - Zalazi već jednom, cicvaru ti ljubim! - Mole ga i kunu ljuti Krajišnici, potamnjeli od nespavanja, prašine i svakog drugog Ċavola koji im, evo, već drugi dan, neprekidno jaše za vratom. Kad zaĊe sunce, sve im se ĉini, i grad će konaĉno klonuti i prestati s otporom. MeĊutim, tamo kod uobruĉenog neprijatelja kao da se dogaĊa nešto sasvim suprotno.Paljba sve više jaĉa i zgušnjava se oko posljednjih uporišta opkoljenog centra. Jasno se vidi, biju to oni više nego naši. Svaka od velikih utvrĊenih zgrada pretvorila se u zadahtan ustaški bunker. U napola porušenu kuću, u kojoj se smjestio stoţer jedne od krajiških brigada, kroz otvor u prsvaljenu zidu provlaĉi se dugaĉki komandir Mikan, a sve uz put psuje i zamuckuje: - Bo ... boţiju ti kuharicu, alaj su ovi nagarili. Odakle im samo ovolika topništvo? - Odakle je da je, valja to što prije likvidirati - mirno mu kaţe zapovjednik brigade. - Zato smo te i zvali. - Da iskuplja bombaše, a? - Već se dosjeća Mikan. - Bombaš, rode moj. Oni će to najbrţe i najbolje svršiti. Zapovjednik zove pridošlicu za sto i objašnjava mu na jednoj gruboj skici: - Vidiš, jedna jaĉa bombaška skupina mora ti se probiti u medresu da likvidira teške mitraljeze. Otuda tuku najmanje njih trojica, moţda i više. Dakle, prvo: medresa. - A šta ti je to medresa? - Zinu Mikan. - Pa medresa, brate. Ona kuća u kojoj se uĉe hodţe. - Eto ti ga vraţe - izbeĉi se Mikan. - A gdje mu je to? Kako ono reĉe ... Mandera ...

- Medresa, medresa, upamti. To ti je tu, odmah na poĉetku aleje ... drvoreda, ona kuća s crvenim i ţutim prugama. - Aha, ona putaste, znam. Što mi odmah ne reĉe. Putaste kuća, pa eto. - Dobro, putaste, nek ti bude. A drugu grupu šalji ravno na muzej, iza njega je baterija topova. - Kako to reĉe ... mu ... muz ... - Muzej, brate. Znaš, valjda, šta je muzej? - Znam, Ċavolsku mater. Nauĉio sam kod koza u mojoj Vrepĉevini. - Ĉovjeĉe, muzej ti je zgrada u kojoj se ĉuvaju razne starine, razumiješ. - A to li je. Staretinarnica, tako kaţi. Zalazio sam ja u staretinarnice po Zemunu, traţio za se odijelo. NaĊe se tamo polovna stvar bolja neg nova. Ĉesto se prodaje i kradeno. Zapovjednik ga sluša strpljivo, sluša, pa će ti istom huknuti: - Mikan, da nijesi komandir i ĉlan partije, ja bih ti sad rekao da si ti jedno obiĉno boţje goveĉe. Za te je muzej staretinarnica s kradenim stvarima! O, ljudi, ljudi. S mnogo suzdrţavanja zapovjednik pritiskuje uzvrpoljenog Mikana da se smiri na stolici i natenane mu tumaĉi šta je to muzej. Kad bi sve gotovo, Mikan prezrivo iskrivi lice: - Fina staretinarnica, to ti je. Zapovjednik samo hukne i nastavlja: - Tamo iza muzeja, u Lapidarijum, nalazi se u dvorištu njihova baterija, a pod arkadama su sloţene granate. Tamo se mora prodrijeti. - Što ti je sad opet laprdarijum, rugaš li se ti? - Ĉudi se Mikan. - Eh, šta je! - Umorno će zapovjednik. - Što bio da bio, ti ćeš meni odmah po svršetku rata u školu. Nema ni ţenidbe ni sluţbe, već samo škola, najmanje ĉetiri godinice. - Daće bog pa ću ja prije poginuti - skrušeno priţeljkuje kosmati Mikan. - I za kloster ćeš ti morati pripremiti jednu bombašku grupu - opominje ga zapovjednik. - Tamo su negdje kamuflirani bacaĉi. - A šta ti je sad to kloster? - Muĉeniĉki puše Mikan. - Valjda opet hodţe il kakva druga napast, a? - E, tu su ti ĉasne sestre, to ti je njihov kokošinjak. - Kokošinjak, veliš? Hm, tko će ti natjerati ove moje krajiške zavrzane da se umiješaju meĊu ĉasne sestre? Divljaĉnim je to, plašljivo. - Vidim, vidim - pomireno mrmlja zapovjednik. Konaĉno, kad je ĉitav zadatak objašnjen, Mikan iziĊe napolje. Ne proĊe ni pet minuta, kad evo ga opet, provlaĉi se kroz rupu na zidu i smješka se kao krivac. - Eto ti, ja opet zaboravio kako se zove ona staretinarnica. - Muzej, muzej. Evo, zapisać ti na ovoj cedulji. Suton se sve više zgušnjava pod krošnjama drvoreda. Uz otvorena vrata skladišta, preko puta aleje, Mikan ĉuĉi uz dovratak i razgovara s krupnom ĉupavom Delijom, voĊom prve bombaške skupine. - Eno, ono tamo ti je me ... medresa, ona putaste kuća, vidiš li? Pazi, s onoga prvog prozora tuĉe teški. Ti ćeš lijepo uzeti bocu s benzinom, kresnućeš šibicu, zapaliti ovaj ĉep od krpe, pa pravo u prozor. Drukĉije ih nećeš istjerati. Momĉina bulji u bocu kao u ĉudo i bobonji: - Ama, brate, ja nikad nijesam kreso šibice, ne umijem ja to. - Nijesi kreso šibice? Pa pušiš li ti?

- Jok, brate. - A kako si loţio vatru kod kuće, bog te u šumu okrenuo? - Zaprećem naveĉer vatru, pa se sve do dana naĊe ţara, a baš ako se i ugasi, trknem u komšiluk i donesemo ugarak. - Hm, ugarak. I ti bi sad s ugarka tamo pod me ... medresu, a? Ej, teško meni. Hajd ovamo u kut, da ti pokaţem kako se kreše šibica. Teškom rukom delija kreše i lomi šibice, a Mikan ga gleda zlovoljno i gunĊa: - Vala, Đukan, da nijesi skojevac i bombaš, ja bih ti rekao da si ti jedno obiĉno beslovesno boţje gove ... june, pravo pravcato june ... A, dok se samo završi ovaj rat, ti ćeš meni, brajkane moj, u školu. Nema ni ţenidbe ni drugih besposlica. Momĉina mirno sluša i dobrodušno bobonji: - E, kad bi dao bog da se i to doĉeka. PLAVI LONĈIĆ

Konaĉno i Šesta krajiška brigada napušta brda rodnoga kraja, Podgrmeĉa, i kreće nekuda prema Vrbasu, vodi ladnoj. Sad su tek, u stvari, postali prava vojska, jer dokle god ĉuĉiš na pragu svoga sela i oĉeve kuće, nisi ti, bratac, istinski vojnik, spreman da se boriš svuda i na svakome mjestu ... - Sve do izgoniva okupatora iz naše napaćene zemlje - ponavlja kuhar Perajica odlomak nekog ĉlanka, zakletve, šta li je, a sve se obzire na znane bregove i ĉini mu se da to njega izgone iz njegove roĊene kuće. - Eto ti kako se sve preokrene, ti poĊeš ovako, a ispadne onako. "Stare" krajiške brigade već imaju svoje odlike po kojima ih znaju više komande. Jedna je najbolja u napadu, druga je, opet, majstor za uliĉne borbe, treća je dušu dala za ĉišćenje terena od ĉetnika, ĉetvrta ... Šestu brigadu bije glas da je najbolja u defanzivi, u obrani. Bori se ĉitavo vrijeme na svom terenu, pa kad je neprijatelj pritijesni i bije iz ne znam ti kakvih oruĊa, dovede ĉak i zrakoplove, ta ti se ipak lako ne povlaĉi. Za leĊima su im rodna sela, kuće i ĉeljad, pa se i nema kud. Zaĉeprkaj se, gdje si tu si, pa stisni petlju, gledaj niz pušĉanu cijev i ĉekaj neprijateljevu streljaĉki stroj. Mili ĉeta kuhara Perajica na zaĉelju kolone, gnjura se sve više u nepoznate šikare, gajeve i klance, a Grmeĉ, roĊena planina, tek tu i tamo pokaţe svoja grbava leĊa, već

uveliko izbrisana daljinom, prozirnoplava, i jest i nije - kao san. - Kume Perajica, jesmo li ono mi? - Pita usukane tršavi borac, još djeĉak, i pokazuje ispruţenom rukom prema horizontu. - To, to, mileni kumicu. Hajde, šta ti vrijedi gledati. - E, da mi je itko kazao da Grmeĉ moţe biti ovako plav, ne bi mu vjerovao. U nas, kod kuće, ima jedan taki lonĉić, donio cić Vuk iz Krupe. - Mani, sinko, lonĉiće - odmahuje Perajica, a sve mu se nešto priplakalo, ni sam ne zna zbog ĉega: zbog Ćića Vuka, Grmeĉa ili onoga prokletog plavog kumićevog lonĉića. Na prvom konaku Perajica se vrti na svom leţaju, puše i najzad sjedne i pripaljuje cigaretu. Odnekle iz tame javlja se poznat grgutav glasić: - A i ti budan, kume Perajica? - Ma zar ti ne spavaš, dijete? - Ĉudi se pušaĉ. - Ja sam stariji ĉovjek, meni san lako neće na oĉi, a ti si, brate, mlad, šta je to s tobom? - Nešto mi došlo ţao, kume. - Misliš na plavi lonĉić, a? - Vala, baš i na njega. Kako si pogodio? Ujutro je otkriveno da su samo iz njihove ĉete pobjegla dvojica. Koliko je iz ostalih u bataljonu, ne zna se. - Sad će oni ravno pod Grmeĉ, prenoćiti kod kuće, a ujutro ih eto na Okanovu bukve, u Manin ĉetu, tamo se kupe svi bjegunci: "Taka i taka stvar, druţe Mile, javljamo se u redove. Nismo mi izdali našu svetu enob, nego ne moţemo bez Grmeĉa, pa bog. " Tako mudruje nekakvo, vjeĉito bezbriţno, ĉetni spadalo, a neispavani borci zlovoljno mrnĊesaju: - Banditi, treba to odmah postreljati. - Hajde ga sad stigni. Prima to Mane u svoju ĉetu, i ne pita odakle je burazer dopirio. Na drugom konaku dezertira iz brigade još više boraca. Politiĉki komesar sasluša izvještaj i reĉe zapovjedniku: - Samo da mi što prije ujagmi preko rijeke pa više neće biti osipanja. Grmeĉlije se boje vode nego bunkera. U vjetrovitoj noći, trećeg dana puta, pobjeţe iz Perajiĉine ĉete skoro ĉitava jedna desetina s desetar i puškomitraljezom. Tršavi djeĉak ujutro dopade do kućerka u kojem je konaĉili kuhinja, unezvijereno se zagleda u natrpan mraĉnu sobicu, pa kad spazi svoga kuma, sav prosin i nasmija se. - Bogami se ja prepao da ni tebe više nema. - Kako me neće biti? - Pa pobjegao i naš mitraljezac, Gojko. - E, moj kumić, drugo sam ja a drugo mitraljezac - nabureno doĉeka garavi kum. - Nema on za vratom osamdeset zavrzana koje svaki dan treba nahraniti. Nije lako kutlaĉu baciti, sinko moj, to sam ja noćas vidio prevrćući se pod ovim cebencetom. - Ne boj se, neće ni njima lako biti da se doĉepaju Grmeĉa - natmureno dobaci jedan iz skupine koja se kupila pred kućerkom. - Valja im opet prelaziti onu juĉerašnju cestu koju kontrolira neprijatelj. Moţe tu doći do gustog. Kad je već ĉeta bila gotova za pokret, iza prvih brda, u pravcu prema Grmeĉu, zapraštaše

puške a ubrzo zataraka i mitraljez. - Ono su oni naši nesrećnici - prenu se vodnik iz ĉijeg su voda bili bjegunci. - Bogami sam i ja odmah poznao Gojkov mitraljez - ĉisto se obradova tršavi djeĉak. - A nema tu više šale, nagazili su burazeri na zasjedu - javi se vodni delegat, strogo i prijekorno. - Ĉujete li kako se hrĊe pod borbom probijaju, tako im i treba. - Bogami, pod borbom. Naši su to, ej, Grmeĉlije! - Ubaci netko s ponosom. - Kakvi naši? Banda! Dabogda svi izginuli, izdajnici jedni! - Ma kako moţeš tako govoriti? - Zaĉudi se Perajica i sav se zgrĉi u licu. - Nije to lijepo ĉuti ni u šali. - A lijepo je uteći i svoje drugove ostaviti, a? - Kako lijepo, daleko od nas bilo. Paljba od nevidljive ceste još više zagusti. Kuvar uzdahnu. - Da im je zeriĉak pomoći, gadovima, a? Izginućemo, bog ih ubio. - Što pomoći? Nek izginu. Nitko ih nije po upšma tukao da bjeţe i ĉetu nam sramote. Pa još i ta bruka, i desetar i mitraljezac, oba skojevci. - Opalac, roĊaĉe, zato se oni tako i tuku tamo na cesti! - Škljocne jezikom ono govorljivo spadalo. - Vala, da sam na mjestu prika-Mile, sad bi ĉitavu ĉetu vratio da im osiguramo odstupanje. - Odstupanje, vidi ga! Bjeţanje, tako kaţi. Utekoše, tvorovi, ispod petokrake. - E, e, tvorovi! Kako moţeš tako? - Opet se pobuni kuhar. Ono spadalo opet spomenu prika-Milu (tako su još uvijek nevojniĉko, familijarno, zvali svoga komandira), a ovaj, ĉujući da predlaţu pomoć bjeguncima, samo pomodri u licu i razdera se ogorĉeno i preko potrebe glasno, kao da sam sebe zaglupguje: - E, vi tamo, kreći već jednom, što ste se ududuĉili ko turski nišani! Ĉekaj, da vas vidim danas na Vrbasu, kad ste toliki junaci, maconje jedne dezerterske! - Vidi ga, kako zna lijepo ruţiti, ĉisto ĉovjeku milo slušati - pohvali ga ĉetni spadalo. Tršavi djeĉak pribi se još više uza svoga kuma, udarajući mu uz put u noge kao ţdrijebe kobili. Dugo je šutio, peĉalan i splašen, pa će ti se istom oglasiti, potiho, da drugi ne bi ĉuli: - Kume Perajica, hoće li se naši probiti? - Hoće, dušo, znam ja Gojkića. Na prvom zastanka, momĉuljak opet podiţe oĉi na garavog zaštitnika. - Kume Perajica, jesu li oni baš ozbiljno, ovaj, to ... izdajnici? Izdali, kaţe, zemlju, borbu, a? Perajica se, valjano i temeljito, useknu u nekakav siv peškirić, obori pogled zemlji i poĉe da nabada rijeĉima kao da nešto vraĉa i ĉita iz piljaka pred sobom: - E, moj kumić, moj kumić, znam ja svakog od njih u glavu, kao svoje roĊeno dijete ...Ĉuo si kako se jutros pošteno tuku, a? Znaš samo, kako da ti reĉem, pogriješili su malo pravac, pa curiknuli na Grmeĉ ... Preokrene se ponekad nešto u srcu, pretegne neki vrag u duši ... Dosta je da ti pred oĉima zaigra onaj tvoj plavi loiĉić, pa gurneš kud ne treba, ne bi te par konja nadvuklo ... Pomeli se, bolan, djeĉaci kao ţdralovi u ljutoj mećavi ... Kao ţdralovi, eto to. Kakvi izdajnici, mili moj kumicu! RELEJNA STANICA

Ĉim se negdje uspostavi relejna stanica, partizanska "pošta", to je najbolji znak da se već uĉvršćuje osloboĊeni teritorij. Naredba pozadine i jest i nije nekakva garancija da se ĉovjek seljak moţe mirno prihvatiti svoga posla, ali kad proradi "realna", okreći se za plugom i motikom. Imaju, znaĉi, naši vezu i s drugim terenima, is brigadama, a neprijatelj je curiknuo nazad, u gradove i bunkere. Na zaravanjku, poviše potoka Kalina, sakrivena šljivikom, nalazi se jedna od relejnih stanica najbliţe planini Grmeĉu. Smještena je u sporednoj zgradica, u dnu prostrana seljaĉkog dvorišta, na nekoliko koraka od velike stare kuće. Odakle god, s onu stranu gorskog lanca, stigne kurir s poštom, evo ga najprije tu. Nosi momĉe pisma, radio-vijesti, kulturni materijal za omladinske arhive, ai sam ti je on pun puncat novosti kao ţivica vrabaca, ima samo da ga ĉuješ. Prošao djeĉak svijeta, vidio štabove i zapovjednike, pa svašta zna. Komandir stanice, šepavi Dušan, ĉovjek već u godinama, dušu je dao za taj posao. Zna on utješiti i zabrinutu mater koja doĊe da vidi ima li glasa od njezina sina, razgovoriti snašicu koja se propituje za muţa, a danas, evo, smiruje oţalošćena djeda kome je unuk bez pitanja odmaglio u brigadu, pa se, rĊa, i ne javlja . - Kao da je panj ostavio, a ne Ċeda, moj druţe Dušane. - Mlado ludo, dragi Ċedo. Dozvace se to pameti dok malo protabana po svijetu. Evo, baš maloprije stiţe pošta, moţda će se i za tebe nešto naći. - Daj vidi, vjere ti, da se malo razgovorim. Dušan se diţe na noge i viĉe u otvorena vrata: - Ej, Balać, Goncin, ovamode! Zapovjednik ima dvojicu kurira, petnaestogodišnjeg Đurajicu i trinaestogodišnjeg Milorada, ali ih on pred strankama ne zove po imenu, nego uvijek prezimenom biti sluţbenije. - Ej, domaćine, je l tamo Balać? - Otpirio na potok da s curama ašikuje - odvraća netko iz dvorišta. - A mali Gonĉin? - On otišo da gleda ... da se pouĉi. - Đavo ga pouĉio! Jes vidio, moj Ċedo. Ma Stanider, ti! Komandir odšepesa iza zgradice i dere se u pravcu potoka, odakle se ĉuju prakljaĉe perilja: - Đurajica, Ċavoli te derali, ovamo dolazi! Ma pokazaću ja vama tko je "Car Dušan". Zabušanti i dokonjaci iz zapovjedništva pozadine odavna su zapovjedniku "realne" prišili nadimak Car Dušan, tako ga iza leĊa zovu i njegovi kuriri, pa i on sam nije sraskida da im ponekad poprijeti tim imecima. Jašta nego kralj, šta tu ima da se priĉa. Dušan uzima sa stola gomilu pisama i uzdiše:

- Naoĉale sam ti izgubio, moj Ċedo, moraćemo priĉekati ova dva vragodera vidjeti kom je danas pismo stiglo, Evo, ovo je sve za naše selo. Ima tu i novina i radio-vijesti ... Zapovjednik ne priznaje pred starinom da je nepismen, već uzima jedno po jedno pismo, odmiĉe ga daleko od oĉiju i pravi se da ĉitati: - O-be-be ... Ma ne vidi se, zakon mu ćaćin ... Da nije za onu Milevuru Dekića? Neće biti, šta će njoj ovako golemo pismo ... A ovo drugo? Nekakvo je debeljušno i kratko, najprije bi moglo biti za Đukana, mlinara. Njegov je sin u Prvoj krajiškoj, u Trećem bataljonu. - Tamo je i moj Miloš, rano moja grdna - uzdiše Ċedo. - A, onda se nadaj glasu - hrabri ga Dušan, pa i sam ţivahne. - Tamo je "Ţalobitni Đuro", onaj naš Đuro Vekić, on svima iz našeg sela pisma piše. Đuro je bio nadaleko poznato seosko spadalo i nije ga, majci, bilo tuĉe, kraĊe ili kakva drugog "šaljiva" dogaĊaja a da on o njemu nije pjesmu sroĉio. Tuţili su ga, prijetili mu, bilo je i degeneka, ali sve uzalud, Đuro je tjerao svoje. - Dţabe ti je, kad mene zaškaklja i nekakvi mravi uza me krenu, ja ću nju spjevati, pa je l ginuti, jest. Otkad je ustanak poĉeo, a Đuro se "svrstao u redove", uvijek su iz njegove jedinice stizala u selo nehakva "ţalobitna" "pjesniĉka pisma, koja su svakom ţivom suze na oĉi mamila: i onome kojem su upućena, i" štiocu "koji ih ĉita i onima koji ga slušaju. Nema više nekadašnje šale i komedijanja, izmijenio se Đuro kao da na Kosovo ode zajedno s druţinom. - Evo ga, i ovo je Đuro nakitio - pogaĊali su u selu već od prvih rijeĉi neĉijeg pisma, i onda je, od ruke do ruke, od sastanka do sastanka, pismo kruţilo i ĉitano, pa je najzad i zaboravljeno kome je, u stvari , upućeno. Koverta se obiĉno gubila, a pismo se pretvaralo u partizanski letak, u pjesmu, namijenjenu svakom koga je srce vezivalo za posvećene ratnike. Tako se, preko noći, bivši veseljak i naprdalica preobrati u "Ţalobitnog Đuru". Dvorištem se ĉuje konjski bakit. Đurajica i Milorad stiţu pred ured jašući na golu Ċogatu. - Ovamode, ašigdţije. Zar se tako ostavlja vojno zaduţenje, a? - Kupali smo paripa, druţe zapovjedniku. - Dobro, dobro, znam ja to kupanje. Deder sad vidite je l nešto stiglo za Ċeda Vasu. Djeĉapi se jagme ko će prije do pisma. Milorad je stigao prvi i radosno objavljuje: - Evo ga! Drug Vasilije Barilovac, selo Gornje Kalinji ... Starina strugnu dugim koţuh i rastuţen grgutnu: - Jes vidio, Dušane: Vasilije, i to još drug! Kako mene lijepo poĉituje moj unuk. I antresu mi zna: selo Gornje Kalinji, veli. O, ţalosti moja, i sela se sjetio. Starac poĉe da šmrkuće. Zavodni oĉima i Car Dušan i poĊe po dţepovima traţiti maramicu. Milorad pogleda po druţini i šeretski priupita: - Je l sve gotovo za plakanje, da se poĉinje? - Dobićeš ti po glavi! - Poprijeti Car. - Hajde, oţeţi! Djeĉak razvi pismo i poĉe: "Dragi Ċedo, druţe Vasilije, budi zdravo ti na dvoru svome, a ja odoh Vrbas-vodi ladnoj, Vrbas pijem, a ĉetnike bijem. Oko mene braća Grmeĉlije, pa drug druga ostaviti neće ... " Niţe Milorad pismo, pjesmu Ţalobitnog Đure, Ċedo ćutke plaĉe, a Car Dušan zakrenuo glavu u kut, pa mu suze kaplju u lonac s ohladnjelim, stinutim grahom. Uzbudio se i stariji kurir, Đurajica, pa ubrzano ţmirka i širi oĉi da i sam ne prosuzi. Najzad skaĉe na noge i buĉno ispada iz ureda. Car se okreće za njim, podnadulih oĉiju i prijegornim šmrkutne:

- Gotovo je, i ovaj će za koji dan odmagliti u brigadu. Ovo mi je već petišesti koga su odmamila Đurina pisma ... Eh, jadna majko, da ĉovjek nije šepav ... Kao da mu ĉita misli, umusana starina se diţe, uzima štap i kreće vratima. - Kuda, Ċede Vaso? - Na Vrbas, Dule, za unukom! - Odjeca stari. - O, moj Vaso, moj Vaso, gdje je Vrbas, gdje li Prva krajiška! Nije to za tvoje godine. - Ostavi, sinko, idem ... Dok se uz put dobro isplaĉem, moţda se ja i povratim, babe mi je ţao, a sad, zasad ... pusti me, Dule, brate, srce me vuĉe ... MILOŠ LISAC

Već danima i nedjeljama brigada se varaka s premoćnom neprijateljem, koji je zapeo, poštopoto da oĉisti prostranu teritoriju od partizanskih snaga. Tuda je Nijemcima jedan od pomoćnih pravaca za komuniciranje s "Grupom armija E" u Grĉkoj i Albaniji.Partizanske veze, opet, kriţaju se s neprijateljskim i sijeku ih skoro pod pravim kutom, pa se ne zna ko kome grĊe i crnje smeta. Brigada je ostala sama samcita u ĉitavom tome razbijenom šumovitom kraju, ispresijecan cestama, tijesnim dolinama potoka i brdskim sklopovima, koji se prema sjeveru tope u ravnicu, punu šljivika i gustih ţivica. Zato se sve što je ugroţeno od neprijatelja sklanja pod okrilje brigade. Ima tu ĉlanova partijskih komiteta, omladinskih i AFŢovskih rukovodilaca, vijećnika, starih uglednih ljudi, rodoljuba, ĉlanova njihovih obitelji, politiĉara antifašista, aktivista koji se prebacuju na druge terene, lakših ranjenika itd.. Taj dugaĉki "rep" drţi se ĉvrsto brigade i sapinju je u pokretu i manevriranju. Nit smiješ riskirati da prihvatiš borbu nit ih moţeš gdjegod skloniti, a sve to valja osiguravati, hraniti i prebacivati na ĉemu znaš. Govorljivi Sakan-Dţakan, intendant brigade, hvata se za glavu i glasno kuka: - Treba li ruĉak, daj Sakana, nema konaka, gdje si, Sakan, sad konja traţe, drţi Sakana. Ljudi boţji, ne pravim ja konje, jeste li vi kršteni! - Kršteni, nekršteni, to mu je - doĉekuje ga zapovjednik brigade, ţivahni Miloš, kome je još uvijek do šale. - Nitko te nije gonio da se s tim tvojim rajthoznama natrtiš pred Grupu armija E. Još je sva tvoja sreća što si tur podašio koţom. - Vala mi ne koristi da sam udario najdeblji pleh - potišteno priznaje Dţakan. - Skupina E? O, jadna majko! To veliko E, s njegovim prasećim repom, nijesam trpio ni u osnovnoj školi, zbog njega sam i do danas ostao u drugom razredu. Kao da sam slutio da će mi jednoga dana glave

doći. Dţakan diţe ruke kao da se predaje i zariĉe se: - Druţe zapovjednike, il rasturaj nekud ovu neboraĉku varicu ili ja odoh, Jill, dolje na cestu, da saraĊujem s okupatorom. Meni nema druge. Miloš srdaĉno prebacuje ruku preko Dţakanovih ramena, grli ga i tješi kao da je pred njim nedorastao djeĉak: - Sajo, bolan, bez tebe nema ţivota ni brigadi ni ovome narodu što se pribio uz nas. Ako ćeš ići, slobodno i mene povedi. Hajde! - Kakav si, ti bi još i krenuo - već smirenije kaţe intendant. - Nikada ĉovjek ne zna šališ li se. - Ne šalim, bogami, Sajan. Bolje mi je da bjeţim dok još ima vakta. Ja sam odgovoran za svaku baku u ovoj našoj koloni; bude li njoj nešto, i ja ću pasti "sramnom smrću od ruke svojih drugova", kako to lijepo stoji u našoj zakletvi. - Dţaba ti ta ljepota, od nje mazge crkavaju. Zapovjednik kreće uzduţ stupca brigadinih "štićenika", koja se postrojava za pokret.Sve su oĉi na njemu, prate ga s nadom, dirljivim povjerenjem i ljubavlju, kako ga nikad niko gledao nije, ĉak ni pokojna mater. U njemu sve više raste uzbuĊenje, penje mu se pod grlo i oĉi poĉinju da mu se magle, isto kao i onda kad je u Ċaĉkoj klupi pisao svoje prve pjesme o zimskom pejzaţu ovoga istoga svoga rodnoga kraja: Nikog da svrati, zavijan han, bosanski tuţni puti ... Da savlada svoju prokletu bolećivost, Miloš se, kao i uvijek, spašava šalom. Obzire se intendanta, koji omaĊijani kasa za njim, više iz oĉajanja nego ga tuda vodi njegov posao, i pita ga namigujući: - Brojiš li ti ovo, Sakan? - Brojim boţiju mater! Dosta mi je oduzimanja i dijeljenja za ĉitavu Europu. Kad izbiše do na kraj kolone, s jednog ĉupavog konjiĉka zakriješta nekakva baba u ţutoj Aladţi (marami): - Hej ti, komšija, jesi li nabavio kave za musafire? - Idi bestraga zajedno s kavom! - Promrsi Dţakan, odmahujući rukom da nema, a onda se primaĉe zapovjedniku: - Ma kakva je ovo babetina, grom je ubio? Osijedi me s kavom kad god me vidi. Mora da je iz familije kakvog velikog uĉkuraša kad samo na kavu misli? - Hej, moj dragi, pa zar ti nisu kazali? - Uozbilji se Miloš. - Tko će kazati? Nisam imao kad ni pitati, ne znam gdje mi je glava. Miloš uhvati intendanta ispod ruke i povjerljivo se nagnu nad njegovo uvo: - Znaš li ti, druškane moj, da se njoj, preko pisama, udvarao sam Napoleon? - Ma ne moţe biti! - Trţe se Dţakan, pa se okrenu i ţdraknu oĉima na babu. - Gle ti nje!Vidio sam ja odmah da je ona nekakva ... Dţakan je odnekud naĉuknuo samo toliko da je taj Napoleon, takoĊer, bio neki fašista koji je išao na Moskvu isto kao i Hitler danas, i tamo nadrljao, pa se ustoboĉi u mjestu i zaĉuĊeno graknu: - Pazi, molim te, i sad ja kavu da joj nabavljam, švalerki Napoleonovoj! Nek uperi, Jill, na Moskvu, pa će im oboma biti vruće crne kave koliko voliš. Zacenut od prikrivena smijeha, Miloš krenu dalje. Ova šala rasteretila ga je za ĉitav dan

unaprijed i on, olakšan, razvedrena stade pred svoje zapovjednike bataljuna. Natmureni ratnici i sami odmah razvukose usne. - Što je, drugovi, moţe li se? - Moţe, druţe zapovjednike, moţe. - Da se Varakamo i danas, a? Kao Mate s gromom. - Što ćeš kad se mora ... Sljedećeg dana, u rano jutro, Miloš se uputi uzanom stazom, kroz šikaru, prema rubu brdskog hrbata. Odozgo se otvarao pogled na tijesnu dolinu rjeĉice pored koje se provlaĉio drum. Dolje, u proširenju, na pitomoj zaravni, šutio je stari han kao koka na gnijezdu. Tu je Miloš proveo najljepše godine djetinjstva. Za zapovjednikom, kao vezan, zapristade Dţakan i stiţe ga na isturenoj ĉuki, posijanoj rijetkim brezama. Obazre se rastreperena svijetle ljepotice, obasjane blještavim jutarnjim suncem, i zaĉuĊeno reĉe: - Pazi ga, sve se bijeli kao da smo na omladinskom zboru. Još samo povjerenik govor odrţati. - Oho, Sajan, ode ti u pjesnike - iznenadi se zapovjednik. - U pjesnike! - Graknu Dţakan. - To je nekad bila tvoja zanimacija. Moli ti boga da ja ne dunem u ĉetnike, u bandu. - Eno ga sad! - Ma znaš li što je, Milošu, brate - poĉe Dţakan familijarno i povjerljivo - daj udaraj na kakvo banditsko uporište da nešto otmemo il ja više ne znam šta ću. Izmuzao sam od ovoga guravog naroda sve, i dušu, dalje se, vala, ne moţe, pa taman da cijedim suhu drenovinu kao Kraljević Marko. Komandantovu lice suzi se i potamnje kao da oblak naiĊe. Zausti da nešto kaţe, ali mu se ote samo jedno zbunjeno: - Ehe ... ma ĉekaj ... - Ne ĉekaj, vala, više ni trena - nastavi zahuktali intendant. - Molim, kukam, prijetim, bogoradim, u svake okrećem. Više me ovaj narod i ne zove Sakan, svi me vabe Dţakan. Znaš onoga Dţakana, Ciganina, trgovao prije rata konjima? Eto, dotle sam ja dotjerao. Zapovjednik se odjednom grohotom nasmije i desnom rukom ĉvrsto zagrli razgoropaćenog drugara. - Aha-ha-ha, Dţakan! Kako ga ne znam. - Znaš, dabome. To sam ti ja danas, Dţakan, eto ti moje karakteristike - splakano ponovi intendant. - Ehe, nemoj sad tu odmah, ta ja te bar poznajem od malih nogu - odmah se raznjeţi zapovjednik. - Dţakan, ih, ĉudna mi kupusa! - Jest, a da tebi nadjenu ovako jedno ime? - E, ĉekaj sad, i ja tebi nešto da kaţem, svoji smo! - Poĉe Miloš tvrdim glasom i poizmaĉe se korakdva od Dţakana. - Misliš ti da je meni lako tolike dane i nedjelje igrati se ţmirka s neprijateljem i provlaĉiti se kroz ove gudure kao lisac, a da se nigdje ne uleti u pravu borbu, da se muški ne udari, a? Nije lako odgovarati za tolike ljude koji su nam povjereni, treba to saĉuvati. - I onu Napoleonovu babu, zagrmilo u nju? - I nju, bogami, Sajo. Tebe su nazvali Dţakanom, a znaš li kako su mene krstili? Mene koji sam

gotov iu vatru iu vodu a da ne trepnem. - Ma kako, brate roĊeni? - Miloš "Lisac"! Eto ti, ja sam ti Miloš Lisac, pa ti sad vidi. Provlaĉim se i vrdam ko lisac oko ţivice. - Brezobrazluk, skrajnje brezobrazluk! Dţakan je pokazivao takvo iskreno ogorĉenje da Miloš više ne izdrţa, nego udari u smijeh, postavi se postrance prema intendant i upita, toboţ ozbiljno: - Ma kakav lisac? Evo, imam li ja rep? - Nemaš, druţe zapovjednike. - A ĉetiri noge? - Vala, ni to, ĉini mi se. - A kakve su mi oĉi, pogledaj? - Hm, bogami, baš nekako lopovske, lisiĉje, druţe zapovjednike. Ne kaţu dţabe da tebi ne moţe promaknuti ţensko ĉeljade a da ga odmah ne skroziraš pogledom, kao svijetleći metak. Miloš ukekeri oĉima kao prijestupnik na "djelu" zateĉen. - Ej, ćutkac, da te povjerenik ne ĉuje. Taj nam je svima ĉakšire zašio sprijeda, pa se ne zna tko je muško, tko li ţensko. Miloš spopade Sajana pod ruku i povede ga do ruba zaravanjku. Odatle se, kao na dlanu, vidio han u dolini, oko koga su se motale grupice neprijateljskih vojnika, sitnih kao mravi. Pored samog hana tenk s topovskom cijevi, okrenutom u brda, i on kao igraĉka. - Sjećaš li se, Sajo, nekad smo se tamo, zimi, zajedno igrali, i to baš najviše "ţmirka" oko kaca u ostavi? - Kako se ne sjećam - smekša se intendant. Miloš se Raskoraci i poĉe raznjeţeni da recituje, dok ga je Sajan slušao, poispravljen i junaĉki izbeĉen, kao da sluša govor pred akciju: Nikog da svrati, zavijan han, bosanski tuţni puti, ko bijela koka miruje dan ... - A, šta veliš, Sajan? - Ţalobitno, brate Milošu - zavodni Dţakan oĉima - kao da smo opet oni nekadašnji djeĉaci. E, samo da nije dolje one crne koke koja je uperila ovamo onaj svoj ţeljezni kljun. - Neka, Sajo, neka, i njoj ćemo mi zavrnuti šiju, pritrpi se malo ... A šta kaţu, veliš: skrozira ko svijetleće zrno, a? Vidi ga, i to ti znaš. E, jesi pravi Dţakan, nema tu šta ... ORASI

Poskoĉan, vatren ĉiĉica, ĉlan Vrhovnog štaba, ljulja se već satima na leĊima durašnog bosanskog konjiĉka. Putuje preko snijeţne visoravni srednje Bosne, sve korak po korak, dubokom utabanom prtinom, kojom su, ĉini se, već prošle brojne partizanske kolone. Uz put, već kilometrima, smrznut snijeg cjelac posut je polomljenim orahovim Ljupina.Ĉiĉa zirka oko sebe preko gornjeg ruba naoĉala i glasno gunĊa: - Ama, ko pojede ovolike orahe, strinu li mu njegovu? - Sigurno Krajišnici! - Veselo krekeću njegov pratilac, dojuĉerašnji Ċak srednje trgovaĉke škole, rodom od Kraljeva. - A odakle im ovoliki? - Ĉudi se ĉiĉa. - Valjda dobili na dar, il zaplijenili. Prekjuĉe je osloboĊeni Prnjavor. Ĉiĉu nešto štrecnu. Sjeti se da je u izvještaju o padu Prnjavora stajalo i to da su u varoš zaplijenjena dva vagona oraha. Odmah je nareĊeno da se sve to pošalje partizanskim bolnicama. Nije vrag da će to biti ti orasi, a? Ĉiĉa je budno bdio nad svim poslovima oko ratne intendanture, pa ga ovo odjednom ţestoko uznemiri. Zar orahe namijenjene ranjenicima ovako krĉmiti, vidi ti razbojnika! Uspuhao se ĉiĉa, sedlo ga ne drţi. Obzire se pratioce i pita: - Ĉuj ti, Ĉedo, ma je l moguće da bi ovi Krajišnici digli orahe namijenjene ranjenicima? - Bi, digli bi. Nikad ti njima ne znaš u šta će oni okrenuti. Sjećate li se samo one uzbune oko šišanja? - One kad smo stigli u Krajinu? - Jeste. Odbili Krajišnici da se šišaju. Njima su njihove ćube i kike jedini ukras. Došao naš brijaĉ u jednu njihovu ĉetu, a oni se sve hvataju za puškomitraljeze i reţe: - Najprije skini glavu, a onda je šišaj! - Jeste, strinu im njihovu, a poslije tri dana i sami se opššali, dobrovoljno. - Samo su bombaše i mitraljesca ostavili neošišane. Oni, vele, ionako nose tuĊu glavu. - E, bestraga im glava, neki zasukane svijet. Negdje pred podne putnici stigoše do uzanog mostića na smirenoj rjeĉici sa obalama ukovanim u sed. Tu su se sustizali partizani i ostali svijet i zgomilavali se s obje strane potoka, jer je preko zaleĊena brvna valjalo polako i oprezno prelaziti. Ĉiĉi intendant odmah pade u oĉi jedan krupan kosmat mitraljezac s našušurenom ćubom kestenjaste kose, koja mu je virila ispod naherene kape partizanke. Delija je bio tako natovaren kako samo moţe biti bezdušno opterećeno neko partizansko kuvarsko kljuse: na leĊima golem ruksak, povrh njega upoprijeĉen mitraljez "šarac", umotan u redenike, a s desne strane krvniĉki nabijen platneni torbak. - Krajišnik! - Zlovoljno promrsi ĉiĉa. - Em je neošišan, em je natovaren, pa da. - Ovaj, druţe, zar vi u ĉeti nemate neko konjĉe za taj mitraljez? - Grgutnu ĉiĉa sjahujući. - Heh, konj! A šta ću ja onda raditi? - Nezadovoljno odbrunda mitraljezac. - A šta ti je to u ruksaku? - Sumnjiĉavo priupita ĉiĉa.

- Municija za šarca. - Hm, baš municija? A to u torbici? Delija nasmiješeno, s ljubavlju, udari dlanom po nabijenom torbak. - Ovo je streljivo za mene, orasi. - Aha, tu smo! - Graknu ĉiĉa zlurado. - Pljaĉkaš, je li? Budemo li tako poĉeli, ode naša borba doĊavola. Propašćemo dok okom trepneš. Natovareni mitraljezac zagleda se tako zaĉuĊeno u nakostriješenog ĉiĉu kao da pred sobom ima stvorenje s nekakve druge planete. - Hajd, bogati, stari, prolazi s mirom i ne pravi paniku. Da naša borba propadne zbog pregršti oraha, a? E, vala, nek propadne ako je toliko kilava. Ko li te samo tome nauĉi da mi je znati? - Znaš ti dobro da je to odreĊeno za naše ranjenike, pa opet si posegao rukom u magacin, a? Je li tebi ţao naših ranjenika? - Kako neće biti ţao, bog s tobom, - I bi l se ti ţrtvovao za njih kada doĊe do gustog? - Da si ti meni ţiv i zdrav, makljali sam se ja radi njih jedno desetak puta, da se sve prašilo! Graknu mitraljezac. - A opet si spreman digneš njihove orahe, a? - Spreman u svako doba. Taman da zmija na njima leţi, ja ću rukom u torbu. - Kako to? - Zabezeknu se ĉiĉa, više radoznao nego ljut. - Kako, pitaš? - Uozbilji se delija. - Ama, znaš li ti, druţe, da je nama, krajiškoj djeci, jedina i najveća milošta i dar, otkad znamo za se, samo orah i ništa drugo, osobito zimi.DoĊe tako u goste tetka, kuma, roĊaka, pa rukom u torbicu: gdje ste vi, djeco, evo svakom po šaka oraha. Iih, orasi! Nema većeg i ljepšeg dara na ovome svijetu. Nikad mi nitko, u mom vijeku, nije ništa ni poklonio doli orah. - Vidi sad toga Ċavola! - Zaĉudi se ĉiĉa. - Eto, tako ti je to - zakljuĉi delija. - I sad tamo, u Prnjavoru, usred najţešće bitke i tarapane, neko iz naše ĉete dreknu: orasi, bog vas mazo! Evo ih, puni dţakovi! - A vi, navali po njima, a? - Ih, bogu ti tvoga, strpi se sve jedan preko drugog, a ustaški mitraljezac opleti po nama.Ostade nas tu ĉetiri-pet na gomili, kao da smo bunker zauzimali. - A ti ništa, kupiš li, kupiš? - Ma vraga kupim. Valjalo mi je najprije likvidirati onoga mitraljesca. A kad sam upao kod njega, u zaklon, kadli tamo - sve zasuto Ljupina od oraha. I on, grešnik, na ovoj zimi, zaţelio se oraha. Neki naš kukavelj, Krajišnik. Delija zakratko obori glavu i zamišljeno reĉe: - Bi mi ga ţao, onako mrtvog. I on volio orahe, ţiva ljudska duša. KOLIKO JE SATI

Danonoćno u borbi, bez predaha i odmora, gura ĉuvena Krajiška divizija od AranĊelovca prema Beogradu. Privlaĉi je glavni grad zemlje, a ide u susret i Crvenoj armiji, pa ĉovjek sam ne zna kome se više raduje od toga dvoga. Tek samo vidi da se pretvorio u pijano i vileni ĉeljade, zaboravio da se ikad bojao Švaba, pa samo katkad zatrese ošamućeno glavom kao kobila u vršaju, ali sebi ne moţe doći. Tutnji u njemu i oko njega, vrše Ċavo po crnome trnju. Jedna isturena jedinica Krajišnika već je dospjela do druma kod Boleĉu, na sam prag Beograda, i tu se, onako u mraku, povaljala po nekim jarcima i udoljinama. MeĊu njima i desetar Ilija, durašna svojeglava momĉina, kome se, kao za inat, baš sad ne spava, iako se posljednji put odmarao vrag i sam zna kad. Sjedi on u jarku oslonjen o punu torbicu, gviri u ruĉni sat s fosfornim ciframa, prinosi ga uhu i gunĊa: - Evo ga, ućutao se, prokletnik. E, baš je našao kad će stati. Prije svega nekoliko dana Ilija je dobio taj sat od komandira ĉete, prvi svoj sat u ţivotu.Na brzinu je nauĉio kako se "ĉitati" vrijeme, pa otad malo-malo - a on virne u spravicu i sveĉano objavi: - Toliko i toliko sati, a naći će se i neka minutica kusura. Je l jasno, drugovi, a? A samom Iliji, otkad je dobio sat, zaista se nešto razbistrilo pred oĉima kao da pri sebi ima neku tajanstvenu lampu pa je samo digne u visinu oĉiju i - gle! - Sve stvari pokaţu svoj pravi lik i pofronte se kao za paradu. - Evo nas, druţe Ilija! Lakše mu je sad iu najvećoj tmini. Pogleda samo u sat, a fosforne brojke pulsiraju kao ţivi putokazi i spremno najavljuju koje je doba. A gledajder iznenada ove nevolje noćas! Kud ga baš sad izdade njegov slavni sat, Branković nijedan, da ga bruka pred glavnim gradom napaćene domovine i pred najvećom vojskom na ovome svijetu, koja meće, druţe, fašiste na metu. - E, Ċavo te meto na svoj nenarodni nakovanj, kud sam sad pristao s tobom! Došlo nekako Iliji tako pri duši kao da se u ovoj oktobarskoj noći izgubio i skrenuo nekud s linije narodnooslobodilaĉke borbe, a njegova jedina zvijezda-vodilja, uzdanica njegova, ugasila mu se roĊenoj ruci i ostavila ga samog u pustoj nemjerljivoj Bestragija. Šta bi sad? Ilija se premješta do svog vodnika Boriše, opet naginje uho prema lijevoj ruci, osluškuje i beznadno puše: - Stao pa stao, nema ti tu više pomoći. - Ma ko stao, brate? - Muĉeniĉki stenje Boriša, jer mu Ilija svojim šištanjem razbija i onu lagašnu skramu Ĉemernog sna ovako nasjedećke. - Ma ovaj moj sat. - Idi, bestraga ti glava, ta nije stao Treći ukrajinski front i korpus Peka Dapĉevića. - E, moj roĊaĉe, ne znaš ti kakva je to muka kad stane sat, ti si bio i ostao seljak. - A ti si mi graĊanin, pazi, oca mu! - Sasvim se razbudi Boriša. - Deder, kaţi, tko je ikad u tvojoj kući imao sat?

- Nije nitko, brate, ali meni noćas ... - Ali tebi noćas, bezbeli, stao, jer ga juĉer nijesi navio. To ti je isto kao da tamo u svom selu zaboraviš naveĉer napojiti kravu. Samo krava bi bar u neko doba rikala da te podsjeti na tvoj propust. - Zaista, rikala bi - pokajniĉki priznaje Ilija iu neprilici bulji u sat kao da i od njega oĉekuje nešto sliĉno. Dok se oni tako petljaju oko navijanja i kazaljki, cestom poviše njih, iz pravca Smedereva, već poduţe promiĉe neka nepoznata jedinica. Idu ćutke, priliĉno uredno, pa nekom, dolje u jarku, pade na um da bi to lako mogli biti i sami Nijemci, neka njihova jedinica u povlaĉenju. - Nek su, vala, i oni, nek ih nosi vrag! - Mrmore po jaruzi premoreni ljudi, jer im od štrapaca i napora nije više ni do ţivota, a kamoli do tamo ne znam kakve švapske divizije koja izmiĉe pred baćuška. Nek izmiĉe, neće ga, majci, daleko. Ilijin sat konaĉno je navijen i sasvim lijepo proradio, ali sad se momĉina uzmuĉila oko toga na koje vrijeme da ga navije. Niko od njegove druţine u blizini nema ure. - Ma zna li itko ţiv koliko je sad sati, zakon ga ubio? - Kako će znati, de? - Urazumljuje ga Boriša. - Jedini komandir ima sat, a on je vrag zna gdje u ovoj noćašnjoj varice. - Pa da viknem one gore na cesti, moţda netko od njih zna? - Ma jesi li ti lud, goveĉe jedno! Šta ćeš ako to budu Nijemci? - Smiruje ga Boriša. - Nek je, vala, i moj ćaća - brunda Ilija. - Ja ću sad viknuti, pa nek bude šta će biti. Momĉina se poispravlja na utrnula koljena, savija dlanove oko usta i glasno se prodere: - Ehej, Švabo, koliko je sati, zdravlja ti ?!... Kako je poĉeo krkljanac na onome sektoru kod Boleĉu izmeĊu naših i Nijemaca koji su odstupali od Smedereva, to nitko od Krajišnika nije umio da kaţe. Znaju samo toliko, kad su poskakali iza sna da su se našli u pravom paklu od vatre i grmljavine, pa su se sve do jutra makljali i nosili i sa Švabom i sa svojima. A ĉini se, kanda se ni neprijatelj nije bolje snašao, pa je tu i tamo koka svoje kamarade, sve dok se nisu poĉele dizati ruke na predaju. Ujutro na drumu zatrpanom leševima, Boriša pronaĊe Iliju gologlavog i razdrljene bluze, nagnu se povjerljivo put njega i muklo protisni: - Budalaši jedan, vidiš li ti šta uradi sa svojim satom? Pazi, Pazider tamo po asfaltu, eno krv teĉe kao potoĉić, to vidim prvi put u svom vijeku. Ilija se, konaĉno razbistren, široko ogleda oko sebe, prinese zatim sat do uva i zaĉuĊeno reĉe, skoro neĉim obradovan: - Jadna ti majka, jesi vidio ĉuda i klaonice, a on - još uvijek radi. NE TRAŢI Jazbeca

Godinama tako, tiho i nikom na smetnji, ţivio je birtaš Marko Benić, provodeći dane za izlizanim šankom svoje radnje. Nije upadao u oĉi ni dareţljivošću ni tvrdiĉlukom, ţene nije gledao, za kocku nije mario, a nitko se ne sjeća da ga je kadgod vidio pijana, ljuta ili naroĉito neraspoloţena. Sve poslove oko kojih je valjalo podviknuti i galamiti obavljala je Markova tetka, Marta, speĉena dţorlava udovica, koja nije ni umjela drukĉije razgovarati nego iz ljute glave.Ona se nagaĊala s kiridţija, ratovala s komšilukom i duţnicima, a po potrebi, dolazila iu bircus da izbaci napolje kakvog uzinaćenog pijanca. Pred njom, onako mršavom i crnom, pijanac bi odstupao korak po korak natraške, braneći se samo podignutom rukom, raširenih prstiju. - De, de, otkud sad ova kokoš. Birtija je bila na samom kraju izduţena predgraĊa, uz glavni drum, a kako je po svemu liĉila na one starinske bosanske hanove, jedina utoĉišta ĉovjeku putniku, u nju je najradije zalazio svijet sa sela. Tu su i ruĉavali ko je šta ponio u torbi, dogovarali se o poslu, pogaĊali i cjenjkali. To im je bila kao neka posljednja stanica pred gradom u kojoj se valjalo pripremiti i obavijestiti prije neg ĉovjek uĊe u nevjerni varoški osinjak, pun podmuklih zamki i stupica. Ĉak i kad je u blizini proradio privremeni vojni aerodrom, birtija ostade ista kao što je i bilo. Jedino se meĊu seljaĉkim gunjevima i koţusima pojaviše modre uniforme avijatiĉara i dva razliĉita svijeta produţiše da i dalje ţive svak o svom poslu. Za jednim stolom raspravljalo se o cijeni ovaca, ţita, a za drugim o motorima, benzinu i vremenskim prilikama. Ni sam rat nije donio nekih naroĉitih promjena u svakodnevni ţivot krĉme. Jedino su s bliskog aerodroma zrakoplovi ĉešće polijetali, a kad bi nad predgraĊem zabrujalo neka naroĉito glasna formacija, birtaš Marko nadizao je samo jednu obrvu i mrmljao: - Ovi će na Drvar il na Kozaru. Jednog proljetnjeg dana, druge ratne godine, meĊu svakodnevne posjetioce kafana, one s aerodroma, veliki nemir unese vijest da su na partizansku teritoriju prebjegli neki piloti i mehaniĉari s dva aviona. - Eto ti vraga! - Ote se ĉak i ćutljivo birtaš. Uskoro još veće uzbuĊenje izazva vijest da se jedan od pilota, Rudi Ĉajavec, ranjen, prisilno spustio na ĉetniĉku teritoriju i tu uhvaćen i predan vlastima, a njegov mehaniĉar, Jazbec, umakao potjeri i sakrio se negdje u blizini. - Pa ja sam otuda, znam tamo svaku kuću - prvi put glasno javi se birtaš. - Ako ga ja ne bih sad našao, pljunite mi u brk. I kako tada progovori i pokaza prodorne zelene oĉi, Marko više ne ušuti nit poniknu pogledom. Povazdan je zivkao i privlaĉio ljude iz svog sela, nešto se s njima dogovarao i po njima slao poruke. Sad se Poĉešće izvlaĉio i iza šanka, kratkonog i sitna koraka, i gubio se s ljudima nekud iza birtije. Dţorlava tetka Marta uznemiri se i poĉe da zanovijeta: - Marko, budi miran i ne traţi Jazbeca. Šta će to tebi? Birtaš je samo povlaĉio neugodnim zelenim oĉima i odvraćao: - Ne miješaj se ti u muške poslove, što ti od toga znaš.

- Budi miran i ne traţi Jazbeca, opet ja tebi velim - inatila se tetka. Uporni birtaš ode iu svoje selo, ostade tamo nekoliko dana, a kad se vratio, zajedno s njim stiţe i glas: - Uhvatili Jazbeca. Marko ga pronašao. Toga istoga dana, naveĉer, Marko se, sveĉan i ponosit, spremao da se pojavi u svojoj birtiji, meĊu gostima. Pun treme, oĉekivao je zadivljene poglede, aplauz i ĉestitanja.Najprije će, naravno, oni s aerodroma, redom, pristupati i rukovati se, a onda ... onda će on, okruţen društvom, poĉeti priĉu, svoju veliku ţivotnu priĉu kako je ulovio i predao Jazbeca. Spustio se sa sprata u mraĉan hodnik, otvorio sporedna vrata birtije, i kratko zastao zabliješten svjetlošću. To li je, dakle, taj prvi korak u slavu, pun sjaja, kad ĉovjek prosto obnevidi i ĉeka da ga prvi sloţan aplauz trgne i probudi. Zastao je, ĉekao i - tišina. - Nisu me, valjda, još primijetili - dosjeti se on, pa zakoraĉi dalje, ali opet kroz tišinu.Korak, dva, tri, tišina se oko njega rastupljava kao voda propušta ga izmeĊu zamuklih ljudi koji mu, i odviše brzo i spremno, prave mjesta. Stiţe tako i za svoj šank, ali ga i tu stiţe i zatvori tišina. Niko mu ne priĊe, ne upita nešto, ne pokaza se radoznao. - Što je ovo, ljudi? Upita se tako uprazno, gluvo, jer ĉak ni u mašti ne naĊe pravog sugovornika. Mjesto iza šanka, njegova dugogodišnja busija i zaklon, sad mu ispade kao neki obiljeţen isturen podij s kojega valja nekom zbog neĉeg odgovarati. - Ma ĉuste li vi, ja uhvatih Jazbeca - pokuša on slijedećih dana da lovi i oslovljava sve reće goste pilote, ali se niko ne pokaza oran za razgovor. Jedino mu, jedne kasne veĉeri, neki pijan pilot, Bosanac, pokaza mraĉne krvave oĉi i proškrguta: - Nekad smo bili nebeski orlovi, a sad nas po šipraţju love krivonog birtaši. Ej, ţivote, ţivote ... Kad se ĉulo da je Jazbec strijeljan, Markova birtija još više opusti. Po zamrzloj kući motala se samo usukana tetka Marta i kukumavĉila: - Rekoh li ja tebi: budi miran i ne traţi Jazbeca. Ni noć ni roĊeni krevet nisu donosili smirenje smućeno birtaš. Udaljena topovska kanonada i još mnogo bliţa, pušĉana vatra opominjale Sugano njegov neslavni podvig. - Eno ih, ono su oni, Jazbec. Pokušao je, najzad, da se spasava zaboravom i varkom. Ih, kad je ikad to bilo, tko ti još pamti. Moţda ga, ipak, nisu strijeljali, nego tek tako, proturili laţnu vijest da ustraše narod. Ulazak partizana u varoš doţivio je kao smak svijeta, naopak i buĉan, gdje se bez potrebe pjeva, igra i veseli, dok je on jedini znao da je sve to samo pusta varka. Kad se on pojavi na vratima, sve će to prestati kao po nevidljivoj zapovjedništava i tek onda će se pokazati pravi lik novih dogaĊaja: gdje ti je Jazbec? Odveli su ga već sutradan i sve je bilo kao što je i oĉekivao, baš kao i one veĉeri kad se prvi put pojavio poslije hvatanja Jazbeca: zamukli ljudi se razmiĉu da mu naĉine mjesta, tišina pred njim se rastupljuje i raste, a on koraĉa oduzetim nogama nikud, ni u što. Artiljerac MARKO MEDIĆ

1

Već nekoliko dana radio krklja da je Berlin pao i Njemaĉka kapitulirala. Ratu je kraj.Tamo negdje, u sretnijem svijetu, slavi se pobjeda, pije se pivo i harmonika nagoni u kolo svakoga tko je saĉuvao obadvije noge, a ovdje ... Ovdje, u ovome prokletom, paklenom bosanskom trouglu, koji zatvaraju rijeka Sava, jedna njena pritoka i, kao treća strana, linija bunkera i rovova, tu se tek razmahuje bitka, gora i strašnija, ĉini se, nego dojuĉerašnji srijemski front s druge strane vode . U opkoljenom trokutu našlo se sve iz ovoga kraja što je Nijemac ĉetiri godine kupio oko sebe, naoruţavao, vjeţbao i vodio u borbe protiv partizana iu pljaĉkaške pohode po slobodnoj teritoriji. U nemirnim snovima stanovnika udaljenih brdskih sela još se ĉuje njihovo halakanjem i vide se garavi dimovi povrh zelenih šljivika. Iznenada, kao preko noći, splasnu i povuĉe se njemaĉka sila i ordija, a uskolebane jedinice i gomile domaćih oĉajnika na koncu se zatvoriše i utvrdiše u svom trokutu, na stav rijeka, riješeni da se ne miĉu nikuda dalje. Kuda ćeš, de, pobogu si brat, u bijeli svijet, gdje nema ni Bosne, ni svog sela, ni našega govora, ni majke krave, ni Šljivine grane. Nije druge nego tući se ovdje, pa jal nadbiti ove naše, jal opet nekako ... Moţda se Nijemac ponovo pripovrati, a moţda ... ako te najzad i uhvate, pritrpi se malo dok opale u te, nije ni to najgore, a poslije ćemo već vidjeti. Glavno je da će tamo u selu ostati ono ĉeljadi. Partizani ne diraju djecu ni ţenske, to im je tako u zakonu. Oko bande u trokutu sve se više zgušnjava i steţe obruĉ narodne armije. Pristiţu topovi, tenkovi, avijacija. Nisu ovo više nekadašnje Golotrb partizanske jedinice, petometkovići.Ako baš i nema zadosta hljeba i odjeće, naĊe se bar oruţja. Iza partizanskih poloţaja, naroĉito oko kuhinja i artiljerije, kupi se narod iz okolnih, "banditskih" sela. Njihovi su tamo, u obruĉu, pa sad ĉemerni svijet zebe i strijepi na šta će sve ovo ispasti. Naroĉito su majke uporne, neustrašive i zaslijepljene. Oko artiljerca Marka Medića, koji je, nekim ĉudom, ovamo dospio iz ĉuvene Šeste liĉke divizije, nadovezala se nekakva stara nena, muslimanka. Propituje se za sina. - Zdravlja ti, vojniĉe, je l tamo, u halki, moj Dedo? - Ama, šta ti je to halka, drugarice? - Ĉudi se Marko. - Ja sam ti, brate, Šesta liĉka, otud od Velebit-gore, pa se slabo razumijem u vaše bosanske eglene. - Pa ono tamo. Vidiš, tamo - neodreĊeno pokazuje nena iekud u pravcu Save. - Aaa, u obruĉu! - IznenaĊeno otegnu Marko. - Pa tako, brate, kaţi, sin ti je u bandi, je li? - Što ja znam, kaţu da je tamo negdje, s našima. Pa moro bi ti njega poznavati. Ĉitavo selo zna mog Dedu. - Eno je, de! - Okreće se artiljerac svojim pajdašima. - Ama, drugarice majko, što si tako nedokazana. Ja ĉestito ne znam ni svoje drugove iz diviziona, a kamoli ću poznavati tamo

nekakvog Dedu iz bogzna koga ... - Iz Horozovića, dragi vojniĉe. Selo Horozović. Valjda si tuda hodo. - Ma hoda sam ja, majko, kuda ti god drago, ali, vala, u te tvoje Orozović ... Tamo mi, valjda, ni pokojni ćaća nije stiga, a on je prošlog rata, u Sedamdeset devetoj Jelaĉić-regimenti, obigra pola Europe. - A ţiv li ćalac? - Priupita neko iz druţine. - O, da, i još kako je bio dobro ţiv, sve dok se u Donjem Lapcu ne poklepaše na pazaru zbog neĉije ovce. Dovatio ga po glavi kao nekim krampom, cuskijom, ĉime li. - Bogami su ga lijepo poĉešali - dobaci netko s odobravanjem. Ona nena, peĉalno zagledana u partizansku haubicu, potegnu Marka za rukav i prekide ga u razgovoru. - Vojniĉe, hoćete li iz ovog pucati na moga Dedu? - Drugarice, to je vojna tajna. U šta mi narede, u to ću pucati, pa taman da je tamo moja mater AnĊa. Artiljerac otpuhnu, iskosa omjeri staru muslimanku i obrati se svojima. - Ubio je led, ova stara ista moja mater. Ĉisto sam pretrnuo kad sam je maloprije spazio uz ovaj puteljak. - A ţiva li je stara? - Eh, grešna moja starica, gurale je ustaše u kuću da je ţivu zapaliti, a ona se otima i moli: mene vi tamo, kaţe, u štalicu, gdje je leţala moja Mrkulja. Tamo sam se ja s njom iu radosti iu ţalosti, toliko puta sita narazgovarala. Tu mi neće biti ţao ni umrijeti. - Pa pustiše li u štalu? - Opet će onaj radoznali vojnik. - Nije vajde kriti, pustiše. Dobri neki ljudi. Izgore stara AnĊa zajedno sa svojom štalici i svojim razgovorima. Videći tako glagoljiv i otvorena vojnika, stara nena prikrpi se sasvim uz Marka i uze da ga obavještava: - Vidiš, ovaj stari pod orahom, to ti je Dedin amidţa, Huso. I on došo vidjeti. Starica se nešto sašapta s Husom i donese Marku ohladnjela peĉeni krumpir. - Uzmi, vojniĉe, pa kad budeš puco iz topa, bubne dolje u vodu, samo da prepadneš Dedu. Nemoj baš u ţiva insana, grihota je. Marko prebaci krumpir iz ruke u ruku kao da mu Prlji dlanove, prepolovi ga i pruţi pola borcu do sebe. - Vala, majko, da još imaš malo soli, ne bi loše bilo. - Nemam, sinko, dina mi. Ĉitavog proljeća nisam vidila zrnce soli. Ratnik pojede svoj dio krumpira paţljivo, natenane, pljusnu dlan o dlan, zagrli nenu preko uzanih ramena svojom teškom ruĉerdom i veselo gukni: - E, majĉice roĊena, sad mi se malo odmakni od ove moje pucaljke, valja meni na posao. Ih, što si mi nešto mršuljava ka vrabac, nema u tebi trideset oka. Kad haubica prvi put zagrmi i potrese zemlju, amidţa Huso odjednom ţivahnu, Podskoĉi i osokoljen kliknu: - Aferim ti, momĉe! Bome ćeš našima dolje potprašiti turov! Haubica tresnu i po drugi put. Huso ponovo ćipi. - Aĉkosum! Ejvala ti glasu!

Nena, u neprilici, gleda ĉas u haubicu, ĉas u razigranog Husu i ne moţe sebi da doĊe: je li ovo nekakav šenluk ili se od toga ĉak i poginuti moţe. - Vidi ga, pomamio se ko azgin parip u svatovima. Od Save, iz obruĉa, poĉe da odgovara neprijateljska artiljerija. Jedna granata zvijuknu straviĉno iznad partizanske baterije, Podskoĉi upropanj nesigurna majka zemlja, a iz obliţnjeg voćnjaka sunu uvis mrka lepeza i razraste se u grdan tumbas dima. - Ohoho, alaj nagariše naši! - Opet se dţilit ¬ nu Huso kao da je sjeo na osinjak. - Što veliš, vojniĉe, jes vidio ovoga sidet, majka ti pjevala! Bome, sad neĉija strina melje orahe. - Ovo nas, kanda, napipaše, grebem im NIKOLJDANSKI varicu! - Iskolaĉi se Marko. -Jesam li ja još sinoć govorio da se kopaju zakloni za poslugu, a vi, macani, baš vas briga: Marko govorio, a Šarov laja! Druga granata zasu bateriju zemljom i gelerima. Leţeći potrbuške, Marko se odiţe na ruke i pogleda lijevodesno oko sebe. - Jesmo li svi ĉitavi, a? Alaj gaĊa, cicvaru mu ljubim! Tek pošto je ustao i otresao se, spazi staru nenu kako tetura i posrće uz ogradu šljivika.Priskoĉi joj i graknu: - Oho, bogami tebe tvoj Dedo dovatio gelerom po mišici. Ej, vi tamo, dajte brzo jedan zavoj. Ošamućena starica zaĉuĊeno je gledala u svoj okrvavljeni rukav i tek poslije nekoliko trenutaka doĊe do rijeĉi. - Jes ti vidio alĉak, pa baš po materi. Eto kakvi ste vi, sinovi. Pa de ga sad rodi i na svojoj sisi othrani da te ubije, lopov. Kao da je taj prijekor upućen i njemu osobno, Marko se odjednom naĊe pobuĊen da brani sve sinove ovoga svijeta. - A i vi ste mi, matere, nešto bolje od nas, a! Eno, i ona moja pokojnica, laka joj ... lak joj onaj oblak pod koji je odletila garavijeh opanaka zajedno s kućom i štalom ... znala mi je, brate, rondati i ĉantrati ka mlinsko ceketala: te bekrija si, te pijanac, te ubojica, te ţandari nam se nikad ne skidaju s vrata, te gori si neg ikakav komunista ... Nek bog prosti, morao sam je ponekad i vilama izmjeriti preko leĊa, iako mi je bila tamo nekakva roĊena mater ... Eto, tako ti je to, drugarice muslimanko, majko moja mila, nek ti je ţiv tvoj Dedo, pa kakav bio da bio, Ċavo s njim gloginje mlatio! NA RAMPI

U samom podnoţju planine preko drţavne ceste postavljena je jaka drvena rampa naĉinjena od mlada ţilava graba. Nedaleko od nje, ukriveni u Ljeskare, nalazi se koliba s nekoliko straţara obuĉenih poluvojniĉki-poluseljaĉki, partizanski. Zapovjednik im je dobrodušni dugajlija Pantelija Hinić. On osobno zaustavlja putnike i pregleda legitimacije. Tek je rat završen i po gorovitoj okolini još lutaju male grupice i pojedinci iz razbijenih ĉetniĉkih bandi. Pritisnuti potjeramo, oni se prebacuju iz planine u okolne šume ili iz jednog podruĉja u drugo, preobuĉeni ĉesto u milicionara, u vojnike ili ĉak u ĉasnike, a katkad naiĊu kolima ili pješke kao bezazleni seljaci putnici. Elem, stvar stoji tako da više ne moţeš vjerovati nikom ţivom. Za podozrivog Panteliju ne zna se jesu li sumnjiviji putnici koji stiţu otud preko planine, iz daleka, ili su gori ovi s druge strane, iz okolnih sela, meĊu kojima se uvijek naĊe veliki broj poznatih i polupoznatih ljudi. Juĉer mu je opet stigao dopis da se ima pooštriti kontrola na rampi, jer je širom primijećen jedan odmetnik koji se vrlo vješto prebacuje od jataka do jataka unatoĉ svim straţama, patrolama i zasjedama. Drumom, već izdaleka, ĉuje se zvrjanje kola. Pantelija zateţe bluzu i kreće na rampu. - Vi, deĉki, budite spremni - opominje on svoju naoruţanu bratiju povaljani po paprati ispred kolibe. U veselom kasu, zvoncajući ormom, stiţu konji pod lakim kolima punim šarene ţenske ĉeljadi. Samo je na koĉijaški sjedištu brkat speĉen seljak u crvenom ţenskom zimskom kaputu s krznenom kragnom oko vrata, poklonom od Unre. Na glavi mu stoluje golema crna jagnjeća šubara. - Stoj! - Sluţbeno kaţe Pantelija i diţe ruku s dlanom okrenutim putnicima kao da im pokazuje nešto napismeno. - Stali smo, stali u svako doba kad to naši svjesni drugovi narede - veselo kakoće koĉijaš i zateţe uzde. - Oop, da se stane bez diskusije, ovo je naša narodna cesta i naša rampa. Seljak se zagleda u Panteliju, iznenaĊeno gakne i skaĉe iz kola. - Ma jesi li ti to, Panto, jabuko moja, kumice moj roĊeni?! Otkuda baš ti ovdje? Nijesam te vidio ima dobre dvije godine. Sad Pantelija obradovano razvlaĉi usta iširi obje ruke u susret koĉijašu. - Kume Petre, oĉe roĊeni, otkuda ti? Razdragano i sveĉano grle se i ljube preko spuštene rampe, lupaju se po ramenima, pa se onda poizmaknu da bolje vide jedan drugog, opet se grle, pa kum Petar briše zavodnjene oĉi, a Pantelija raznjeţeni šmrĉe i gleda u stranu. - Pa zbilja, kume Panto, ostade li ti meni ţiv ovoga krvavog rata protiv okupatora i njegovih domaćih pomagaĉa? - Pita kum Petar iu nevjerici zagleda uniformisana dugajliju. - Ostadoh, za dlaku - stidljivo priznaje momak. - Pa i meni se nešto ĉini da jesi - raznjeţeni kaţe seljak i opet širi ruke. - PriĊider, kumica, da te još jednom vjerno zagrlim širom naše napaćene zemlje. Ponovo se grle tako srdaĉno da sve rampa škripi izmeĊu njih, a onda se opet odmiĉu jedan od drugoga kao da hvataju zalet za novo oduševljenje. - Pa gdje si ti meni, kume Petre, dosad bio? - Prijekorno se zagleda Pantelija u došljaka. - Ja sve štokud po straţama i osiguranjima, pa nikada da te vidim. - A ja, kumica, već treću godinu radim kod odbora gore u svom selu - ponosito guĉe usukani

kum. - Nesebiĉno dajem sebe za općenarodne ciljeve ove naše borbe ... O moj kumić, jabuko moja, hodider ovamo. Opet se grle, lupaju po ramenima, a onda se zarumenjeni kum Pantelija izmiĉe za korak od rampe, zateţe bluzu, salutira i kaţe ozbiljno i sluţbeno: - Druţe, molim legitimaciju. - He-he, legitimaciju! - Smije se seljak. - Što će ti iskaznica? - Takav je propis. Bez legitimacije se rampa ne diţe. - Pa, kume, brate, zar ti mene ne poznaješ? - Širi koĉijaš ruke. - Kako neću poznavati svog roĊenog kuma! - Ĉudi se straţar i prilazi rampi. - Daj, bolan, da te još jednom zagrlim. Zar ja svoga kuma ... - Pa daj onda diţi tu rampu. - Kume, bez legitimacije nitko ne moţe proći, takvo je nareĊenje. Evo, da ti pokaţem. - Ma šta ti to meni veliš, kumice? - Tako ti je, kume - ozbiljno kaţe Pantelija. - DogaĊa se tako nekima, propuste seljaka bez legitimacije, a kad tamo, preobuĉen bandit. - Pa zar ja bandit, kume? - Beĉi se seljak. - Ne dao dragi bog tako nešto ni pomisliti! - Pobuni se straţar. - Zar moj najroĊeniji kum? Ma priĊider da te cmoknem, rode moj. - Eto ti, de. Znao sam ja da ti na svoga kuma nećeš baciti ruţnu parolu. Zar mene legitimirati? Pantelija se opet ukoĉi iza rampe i tvrdoglavo ponovi: - Kume, propis je propis. Ne znam ja ko si ti dok ne vidim. Seljak se uozbilji. - Kako nećeš znati? Gledaš me pred sobom, poznaješ ... Ĉem će ti onda ono: lice osrednje, stas okrugao? Ta vjeruješ li svojim oĉima? - Kakve oĉi! U ovome poslu to ti ništa ne vrijedi - odreza Pantelija. - Eto, na primjer, neki dan, u patroli, gledam ja jednu bukvu, gledam je ravno u lice i mislim se: bukva, šta tu ima drugo. A kad tamo ... - Kad tamo? - Priupita seljak. - Kad tamo, a ona šuplja iu njoj karabin, torbak streljiva, tri bombe. Što veliš na to? Je l trebalo vjerovati, a? - Stani, bolan, kumica, ovo ti je druga forma - pobuni se seljak. - Eno, pogledaj, ono su mi u kolima dvije kćeri, kumice. Je l tako? - Tako je, svaka ĉast. - A one druge dvije iza njih, vidiš li, to su tvoje komšinice, kuća do kuće. Valjda i njih poznaješ? - Kako neću znati! Neki dan su nam donijele punu torbu šljiva. - Pa jesi li ih legitimirao, pravo kaţi? - A što da ih legitimira kad nijesu prolazile iza rampe. Bile su samo kod naše kolibe. Seljak huknu. - Onda znaĉi, taman da naiĊe tvoj roĊeni otac, kumica, ti ga ne bi propustio dokle ga ne legitimišeš? - Pa dabome, druţe. Šta ja znam napamet tko je on. Nek on meni pokaţe crno na bijelo da je taj i taj, pa nek ide kud mu drago. - E, e, ţalosti moja - zaklima glavom seljak. - Evo mene moje roĊeno kumĉe ne poznaje.Gleda, a ne poznaje.

Pantelija rastuţen opusti ruke, a onda uzdahnu, prekoraĉi rampu i prebaci ruku preko seljakova ramena. - Ta zar ne vidiš, kume, da sam te prepoznao stojeći ĉak is one druge strane, da sam se saginjao preko rampe i grlio se s tobom, ai to je nepropisno kad se strogo poštuje zakon. Kad sam s one tamo strane, onda ja nemam ni oca, ni majke, ni kuma, ni prijatelja, nikoga. Oprosti zato, kumašine, i niĉem se ne ĉudi kad me vidiš s one druge strane. Pantelija se vrati iza rampe, namršti se i suho reĉe: - Druţe, kad nemaš legitimacije, ne moţe. Okreći konje natrag. Sad se i seljak uozbilji, zamisli se, neodluĉno se obazre oko sebe, pa se vrati kolima.Šuškalo je tamo nešto sa ţenama, pa onda svi siĊoše s kola i s iskaznicama u rukama priĊoše rampi. Prednjaĉio je kum koĉijaš. - Evo, kad nije druge, tu su iskaznice. Pantelija izbeĉi oĉi. - Pa dobro, što si onda toliko zatezao kad svi imate isprave? - Eh, što! - Smaĉe ramenima seljak. - Vidim, tu nam je na vlasti naš poznat ĉovjek, roĊeni kum, pa kao velim, da proĊemo nešto lakše i jeftinije. Znaš kako je, treba svom i kroz prste progledati, ţivi smo ljudi. DOGAĐAJ u miliciji

U kancelariju komandira milicije upade crna Savka, seoska luda, nosi na rukama jednogodišnje dijete i još s vrata, bez pozdrava i uvoda, nadaje viku: - Evo vam ga, dţaba vam ga, ja se više ne mogu s njim boĉiti. Jošan ga je pravio, sram ga i stid bilo, gazda ĉovjek, a spetljao se s ludom Savka i sad joj ne da ni blizu svojoj kući. Ćaknuta djevojka oĉito priĉa o Jošan ono što je ĉula od seoskih ţena: udovac, ugledan ĉovjek, a skopali sirotu ludu negdje u kukuruzima i natovario je djetetom. Je li to sad red, kaţite?! Zapovjednik je u velikoj neprilici. Da je tu pred njih neko ko zna ikakav red, propis i zakon, pa da se poĉne razuman razgovor, a ovako - šta ćeš jednoj neukoj ludi? Svak je grdi, goni, ruga joj se, i daj sad nek ni u miliciji ne ĉuje ljudsku rijeĉ, kuda će onda? - Pa šta ćemo, Savka, kako ćemo? - Neću više da prtim i nosim Jošanovo dijete, pa neću! - Tupoumno se inati djevojka. - Zar on ĉizme na noge, novu kabanicu, a njegov sinĉić ni pelena nema. Dţaba vam ga, neću njegovog djeteta, pa bog! - Pa što ga ne tuţiš? - Tuţit ga vi. Eto vam djeteta pa tuţite. Zar on ĉizme na noge ...

Luda se zalijepila za Jošane nove ĉizme, od njih više ništa dalje ne vidi i ne razumije u ogor ¬ ĉenju zaboravlja da je to i njezino dijete i tvrdoglavo gura samo jedno te jedno: - Neću više i neću, eto mu njegovog djeteta! Stjeran do zida, u neprilici, komandir izlazi u dvorište da zovne u pomoć staniĉnu kuharicu, ţensko je, lakše će se objasniti, ali, kao za pakost, kuharica ima slobodan dan i već je otperjali nekud u selo. - Kud bih sad s njom, bog je vidio? Vraća se natrag nabrana ĉela, ali već na pragu ošamućen zastane: na njegovom stolu miĉe se zamotuljak s djetetom, a od majke ni traga. - Pazi je, pobjegla! Za tren oka komandiru prošibaše kroz glavu svi propisi i paragrafi vezani za ovakav sluĉaj, ali od toga mu se više stijesni u grudima. Vraga, za ludu nema zakona, što joj ti moţeš, trpi što te snašlo. Dijete je, kanda, nekakav mirniĉak, naviklo na svaku nevolju pored budalaste matere.Ne ĉudi ga, valjda, ni to što se našlo samo na milicionarskom stolu, Istina, malo je kruto, ali dade se podnijeti. Zapovjednik se nagne nad upola razmotanu dijete, gleda njegov okrugao nosić, malecnu stisnutu pesnicu i ĉudi se: - Gle ti samo iz ĉega će izrasti punopravan graĊanin, iz ove igraĉke. Muke ćeš imati s njim, pijanĉiće, tući se, a moţe posegnuti rukom u kasu, za društvenom imovinom ... Eh, kad bi ljudi ĉitavog ţivota ostali djeca. Komandir bocnu prstom uznemiren zamotuljak i osmijehnu se. - Što je, mater te ostavila. Hajde, veli, narodna milicijo, budi mu dadilja kad već nitko drugi neće ... i ne mora. Zapovjednik se pogura i smanji za ĉitavu glavu, sad je već bio tuţan. - A mene je, vidiš, maćeha kroz iglene uši progonila, matere ni zapamtio nijesam. Ova tvoja, ako je i budalasta, bar je na sigurno mjesto ostavila. Zapovjednik se prohoda tamo-amo po sobi i opet se zaustavi pred stolom. - Što je, da sastavljamo zapisnik, a? Dana dvanaestog šestog ove godine pristupi ovoj stanici nepozvana Savka Batić i ... i ostavi te, brate, nama na vratu, što da se laţemo.Je l tako? Mališan se nasmiješi kao da je nešto razumio, kad u sobu upade gologlav stariji ĉovjek, razbarušen neobrijan, s metlom u ruci. Na bosim nogama blistale su mu i pozveckivale poniklovan ĉasniĉke mamuze. Pridošlica se radoznalo zablenu u zamotuljak na stolu, zatim u komandira, pa opet u dijete i onda se zbunjeno obazre iza sebe kao da traţi još nekog trećeg. - Nema je, Vidaci, pobjegla. Ostavi mi luda Savka dijete i nekud maĉić dok sam ja samo u hodnik zavirio. Kaţe da je Jošanovo. Još će neko pomisliti da je naše, milicionarsko. - Hoće, bogami, to ti je - iskreno priznade Vidak, stara konjokradica, davnašnji poznanik i ţandarmerije i milicije, koji je već nekoliko dana Ceca tu u stanici, osumnjiĉen za neko sauĉesništvo u kraĊi konja, pa se već toliko udomaćio da je okolo slobodno švrljao i ponešto radio kao pravo domaće ĉeljade. - Da mi ga je negdje prikloniti dok se samo kuharica ne vrati - brinuo se komandir. - Što ću s djetetom u uredu? A treba to, vjerovatno, i hraniti. I de ti sad pogodi zna li jedan ovaki sam da jede. - Ne zna - uvjerljivo reĉe konjokradica. - Ja sam ih sedmero dosad othranio, to ti mene pitaj.

S lakim zraĉka nade komandir pogleda u ĉupavog pritvorenika i nasmiješi se. - Ĉuj, Vidaci, bi l 'se ti do veĉeras mogao postarati za ovoga našega gosta? Greota je da mali drugar gladuje. Sad i Vidak razvuĉe svoje široko lice, kao da su ga ne znam kako pohvalili. - Daj ti njega samo, druţe zapovjedniku. Moga Ivana, onoga što sad radi u Zemunu, kod "Elipa", ja sam tri mjeseca svojom rukom p ì tao dok mu je mater bolovala. - Deder, brate, zauzmi se, bavi se malo društveno korisnim radom, dosta je bilo tvojih lopovluka. Konjokradica prilazi stolu, razmotava dijete, cmokce i krevelji se. - Ccc, šta je, ostavila te ona rospija, a? A šta si ti: momak, cura? O, momak, momak, vidi ga, ima prstić. Gle, gle! Vidak uzima malog u naruĉje i nosi u hladovito staniĉnu sjenicu. Tamo je za pola sata već ĉitav vašar: šerpa s mlijekom, kruh, salama, ţlice, ruĉnici, sud s vodom. S djetetom u krilu, konjokradica gnjeĉi ţlicom udrobljen sredinu hljeba i priĉa: - E, moj dragi ... kako ti je ono ime? ... Ne znaš? Eto, na priliku, Vaskrsije. E, moj dragi Vaskrsije, tako su ti mene ovdje, kako se to sluţbeno veli, priveli i zadrţali, seljaĉki reĉeno: strpali me u buvara. A one sam konje vidio taman toliko koliko i ti. Zatekli me u polju s ovim mamuzama na nogama. Šta će ti, veli, mamuze, na bose noge ako ideš poštenim poslom? To ti se, vidiš, naziva oteţavajuća okolnost, moj Vaskrsije. Kroz ĉitavu stanicu prostrujalo odnekud nešto nesvakodnevne i sveĉano. Mlad milicionar, skoro djeĉak, referiše obasjana lica: - Eno ga, sad ga kupa u koritu za rublje. I priĉa li priĉa. - A šta priĉa? - Pita komandir. - Priĉa kako će on i Vaskrsije pokrasti najbolje konje po srezu, pa u Karlovac, na vašar.Miliciju će, kaţe, razoruţati, a tebe zaklati. - Auh, sto mu! ... A tko mu je sad taj Vaskrsije? - Onaj mali. On ga tako zove. Komandir zateţe uniformu i gologlav izlazi napolje. Po sunĉanom dvorištu, drţeći se za Vidakov prst, nesigurno nabada mališan s ogromnom milicionarskom kapom na glavi, jedva vidi kud ide. Konjokradica ga neumorno hrabri: - Aha, tako, tako, samo se ti drţi, druţe poruĉniĉe. Ništa se ti ne boj onoga tamo ĉike, njega ćemo mi veĉeras: Kolja-kolju! - Lijepo ti vaspitavaš mladeţ! - Grakće komandir. - Deder, gukni još nešto. Konjokradica ispravlja leĊa i raznjeţeni-sjetno kaţe: - Šta ćeš, tako su i meni tepali. Već pokasno, odnekud iz veĉernjeg poţara, ispada ogaravljena Savka i juriša na konjokradica. - Ovamo to daj! Vidi ti njega. - Zar moga Vaskrsija? - Kliĉe Vidak. - Ovo je moj Milan, a nije Vaskrsije. Vaskrsije je tvoj ćaća - viĉe cura. - Zar nam odnese djeĉaka? - Ĉudi se komandir. - Ne bi vi znali! - Galami luda. - Ovo je moj sin, a vama ako treba djece, napravite sebi, dokoni ste. Veoma ljuta, Savka bez pozdrava okrenu put kapije, ĉvrsto steţući zamotuljak u naruĉju kao da zazire da joj ga netko ne otme.

- Navrati, bolan, Savka, ta nismo se potukli oko peĉenih krumpira - doviknu joj komandir. Opljaĉkani konjokradica obori glavu, pogleda u svoje mamuze i zamišljeno reĉe: - Svakom je bog dao neku radost, pa i budali ... E, moj Vaskrsije, ti nas danas baš lijepo razgovori, hvala ti ko bratu. TREBA naloţiti vatru

MeĊu bregovima, na bezimenoj zaravni obrasloj rijetkom šikarom, tišina se slila u duboko jezero. Kakvo ime i da daš ovoj izgubljenoj pliticu zavjetrine, bez glasa i pokreta, kad u njoj nemaš volje ni usta otvoriti. Tuda su u ratu prolazile vojske, izbjeglice i razni karavani, ali sve ispade nemušto, zaravan ime nije dobila. Eto, baš tu sam sreo neobiĉna starca koji je bez prestanka sam sa sobom priĉao traţeći nešto po ţbunju. Pritezao je oko sebe prostran zimski kaput, oĉigledno tuĊi, i sve se ĉinilo da će to biti neki zlosretni molilac koji se već unaprijed zbunjuje kako će poĉeti i što će kazati. Kad sam ga oslovio, ĉiĉa se samo zakratko pokoleba, a zatim se osmijehnu neĉem što je on samo znao. - Pst, lakše, traţim tu jednog djeĉaka. - Aha, sakrio se, valjda, obješenjaka, šali se? - A, ne, ne, nije to - objasni ĉiĉa zavjereniĉkim šapatom. - Ne krije se on od mene, nego tako ... ja se sve nadam neće li on odakle naići ili je već tu. Valja mi malo okolo potraţiti. Ovaj graĊanski obuĉen starac, koga ĉovjek nikako ne bi oĉekivao u ovoj brdskoj zabiti, sad mi se uĉini još ĉudniji. Zapitah ga odakle je, moţda odnekle iz okoline. - A, ne druţe, ja sam iz jednog staraĉkog doma, pa sam tu skoro ... - Pobjegao, a? - Ne, ne, iselio sam. Regulirao sam mirovinu, okucia se ... - Pa šta sad? Otkud ovdje? - Kaţem, pošao sam da naĊem jednog djeĉaka, kakvog plavušana, što bi najbolje bilo. - Pobogu, ĉovjeĉe, objasni mi zašto ih traţiš baš ovdje, u ovoj pustolina? Ovdje nikoga nema. Starac se osmijehnu tajanstveno i zaneseno. - Hehe, nema nikoga! Moj druţe, to se samo tako ĉini onome ko ne zna. Sad se i ja ogledah oko sebe, u neprilici i s lakom jezom. - Pa koga bi tu bilo? Starac nepovjerljivo naviru iza zgusnuta ţbuna crnoga graba i onda se okrenu meni. - Da ja tebi ispriĉam, druţe: u ratu, baš u ĉetvrtoj ofenzivi, mi smo ovuda vodili ĉitavu kolonu

djece, sve izbjeglice i siroĉad iz jednog doma na slobodnoj partizanskoj teritoriju. - Znam na koji dom misliš, dolazio sam ja tamo. - Eto ti vidiš. Vodimo ih tako, pa ćemo ovdje zastati, odmarati se, vatru loţiti. Popadalo to s nogu, ostaje uz put, a tek ovdje - oslobodi, boţe! Zovi ga, moli, ubij - od vatre neće.Poneko, opet, vidiš da je krenulo, kad ovamo, zaĉas ti šmugne iza ovoga ţbunja, prikrije se, pa opet natrag, vatri. - Već mogu misliti kako je bilo. - Jednog plavušana, tako, odnekle s Banije, triput sam vraćao natrag u kolonu i opet mi se negdje sakri. Golema ova šikara, zgodno se prikriti. - I ostade plavušan? - Ostade toga dosta, a šta se tu moglo. Pao sam i sam s nogu, jedva se vuĉem. Ostalo mi je samo da molim, zovem, prijetim, ali je sve to slabo pomagalo. - Pa si danas došao da se podsjetiš na one dane, a? - Došao da vidim, da potraţim. Toliko je njih ovuda ostalo. Netko je, valjda, i ţiv, spasio se, pa moţda opet navrati ovdje, zastane, odmori se. Vidiš kako sam ja došao. - Vidim, vidim, stari. - Pa opet ja ovdje mogu nekoga od njih sresti, zašto ne bi. Zaviriš samo iza lijeske, a ono djeĉak, neki plavojka, kao zreo jeĉam. Svi oni mene znaju i vole. Meni se odjednom oduzese noge i zakova glas. - Ĉovjeĉe, aman, ĉovjeĉe - nemušto zavapih u šumnoj panici, skoro gluh - pa ti su tvoji djeĉaci danas odrasli ljudi, prošlo je otada preko dvadeset godina. Ej, nema više djeĉaka! Ta posljednja reĉenica "ej, nema više djeĉaka". koja mi se umalo ne ote iz usta, i samog me uplaši. Pogledah zato starca sauĉesniĉki i ĉvrsto zagrizoh usnu. - Što, mislio si kazati: nema ih, neću ih naći, a? - Saţaljivo zaškilji starac. - Ništa ti, druţe, ne brini. Glavno je da sam ja dovde stigao. Starac sanjalaĉki upilji u travu. - Vidiš, sad imam stanĉić, penzijice, sam sam na svijetu, lijepo bi bilo djeĉaku sa mnom. Eh, samo da me sreća namjeri na onoga plavog, srce mi je kod njega ostalo. - Nećeš ti, bogami, u ovoj pustinji nikoga naći - pokušah da ga odvratim naoko nemarno, ali starac pouĉno diţe prst i uzvi obrvama. - A što je Kolumbo radio, moj druţe: pred njim sve voda, more, nigdje slamke, a on traţi ništa manje nego Ameriku. Ameriku, ej, a nikad je ni vidio nije. - Pa jeste, toĉno je. - Da, da. A ja sam djeĉaka i vidio i poznavao, ĉak se i ponekog imena sjećam, pa zašto da ne krenem u potragu za njima. - Stani, ĉovjeĉe, pa gdje su ti već danas ti isti djeĉaci?! - Ništa ti ne brini - šapatom upozori starac. - Treba samo naveĉer ovdje naloţiti vatru i odmah ti eto nekog od mojih djeĉaka. Ozeblo je to, nasmrzavalo se, vatra će ga uvijek privući. To ću ja uĉiniti koliko veĉeras. Ĉiĉa se okrenu lijevo-desno, obuhvati pogledom ĉitavu zaravan i sav prosin kao da mu se odjednom smjesti u srce to neoĉekivano bogatstvo od ţbunja, uvala i brojnih loga, od kojih svaka moţe biti skrovište nekom lukavom djeĉaku. - Vidiš, svi danas kaţu, lud je ĉiĉa, kakvi djeĉaci! E moj druţe, zna stari šta radi. Treba samo

naloţiti vatru. POTOPLJEN DJETINJSTVO

Prije mnogo i mnogo godina, na razdvoje djetinjstva i djeĉaštva, jedan mali putnik oprostio se baš na ovoj uzvišici od rodnog mjesta, stiješnjenog u dolini rijeke, i otišao u svijet strmim kamenitim drumom. Sad se tim istim drumom, ispranim i obrušenim, drumom koji više nikud ne vodi, jedan prosijed ĉovjek pokušava vratiti djetinjstvu, zaviĉaju, uspomenama. Pred sneveseljenim putnikom nema više duboke zelene doline s nejednakim raznobojnim krpama njiva i polomljenim ogledalima rijeke nanizanim uz vrbika. Pogled više ne moţe sunovratke zaroni u poznat udubljen predjeo, da srce pretvori u slobodnu pticu koja će zaploviti nizvodno kao ĉaplje za sušna vremena. Sad je pred ĉovjekom samo pusto blijedo nebo odslikano u mirnoj vodi prostranog vještaĉkog jezera. Po njegovim rubovima, nepotrebno udvojeni i suvišni, okrenuti naglavce, ćute okolni bregovi. Ti novi bregovi nijemi su kao i svi utopljenici, ali ipak ţive nekakvim svojim ţivotom ukletih sjenki, podloţni mijenama godišnjih doba, biljeţeći vjerno i nepogrešivo svaki pokret i promjenu kod svoje ţive braće blizanaca. Pobjedniĉka voda utišala se nad rodnim krajem, nad cikom i vikom djetinjstva, nad grajom negdašnjih jutara. Juriša ona svojim mirom i na srce došljaka. - Putniĉe, nemaš više s kim razgovarati, nemaš kome otići. Vidiš li, put vodi u jezero, u du ¬ binu, ribama. Tu, na još novoj, nezasjeĉenoj rubu jezera, sve se prekida, nestaje. - Ne, tu sve poĉinje - šapuće došljaku negdašnji djeĉak. - Bolje što nismo vidjeli, što više ne moţemo vidjeti kako to sve izgleda danas. Tako smo saĉuvali sve neokrnjeno, spasili uspomenu, sve je ostalo isto kao i nekad kad smo kretali na put. Sjećaš li se? - Sjećam - kaţe putnik samo pokretom usana, jer tu, pred vodom, izlišan je svaki zvuk. - Najprije sam se oprostio od svojih pitomih zeĉeva - poĉinje djeĉak. - Bila ih puna ona stara štala. Kad sam ušao da ih posljednji put vidim, skakutali su po sumraĉnoj prostoriji tako ravnodušno, tako im je bilo sve svejedno, da me je grĉ u grlu stegao. Osjetio sam: ĉim iziĊem, u toj prostoriji više me nitko neće pamtiti, nikom neću nedostajati. - Jeste, ţalosno je to, iako su u pitanju samo zeĉevi, obiĉni pitomi zeĉevi, glupi i spori ...da, da. Ali zato, sjećaš li se, lugara Dragica dugo ti je mahala iza niske ograde u cvijeću. Kad si već zavijao iza okuke, ona se naginjala daleko nad put, lomila se u pasu, i kad si se posljednji put okrenuo, vidio si još samo njezinu dugu mršavu ruku, koja ti je mahala. Zar nisi poţelio da se još jednom vratiš za korak-dva natrag, da je još jednom ...

- Da, poţelio sam, zastao, ali se ipak nisam vratio ... Nisam, ali sam se kasnije, u tuĊini, tisuću puta okrenuo iza sebe i traţio dragi lik, priţeljkivao svoju trinaestogodišnju prijateljicu, ali sve je već bilo prekasno, gorko prekasno ... Kud li mi se samo ţurilo? - A ti je sad potraţi, brzopleti moj prijatelju - neveselo se smješka prosijedi sugovornik. - Nigdje više na svijetu nećeš naći jedno tako bezazleno bosonogo djevojĉe, koje pojma nema da od bljeska njenih oĉiju i biserja njezina smiješka mrkne svjetlost nad ĉitavom našom dolinom. - Znam ... ne govori. Ja još uvijek osjećam na sebi njen pogled, kos i nepovjerljiv. To u meni i sad pulsiraju i luduju mojih uznemirenih ĉetrnaest godina. - Kako je to dobro što je ĉovjek bar jednom imao ĉetrnaest godina i što mu se one, kad se tome i ne nada, ponekad vrate kao smiješna i zakašnjela djeĉja boljka od koje ga poduzme groznica, koja i nije baš tako bezopasna. Smješka se prosijedi putnik i sebi i svom nedoraslom sugovorniku, smiješi oe oproštajno is razumijevanjem nad glatkom spasonosnom vodom, koja smireno pokriva sve njihove tajne. Lako je njemu, moţe on sve to podnijeti, ali probuĊeni djeĉak vri i klobuci, ţiv mlad izvor tek prokljuĉao ispod mrke stijene. - A sjećaš li se kako me ispratila naša dobra stara kuja? Zapristajala je za mnom sve do iza posljednjih kuća mjesta, pratila me do pola ove iste strme kose, a onda je poĉela da zastaje i da se obzire. Ĉini se da je osjetila dalek put bez skorog povratka. Ostala je na jednoj okuci, neodluĉna, tuţna, i kanda malo postiĊena zbog te nehotiĉne izdaje ...Eh, eh, tada sam prvi put zaplakao, osjetio sam da iza mene ostaje djetinjstvo. Peckao me je u tim suzama gorko-slan okus našeg zaviĉaja. Evo, opet ga osjećam, ima okus pelina, koji škrto miriše na suncem oprljen kamenjaru. - Baš se vidi da si dijete, djeĉak - lako ga prekorijeva prosijedi. - Najteţe ti pade oproštaj s kucom. Pa da ... Evo, i ja kao da vidim tu istu kuju kako se s mukom otkida od znanog rodnog dvorišta, dok jezero polagacko raste i osvaja dolinu. Ona je uzmicala stopu po stopu, zabrinuto sjedila na rubove vode, povlaĉila se i opet se vraćala, ali je jezero nemilosrdno napredovalo. Neosjetno je mililo kroz travu, dizalo uvis perje, suvarke, slamu. Plutali su po njemu otpaci zaviĉaja, samo otpaci, a sve ostalo pokrivala je i sahranjivala svemoćna voda, oţivljujući vjeĉiti elemenat koji ne stari, bez godina, bez promjene ... - Bez godina, bez promjene? - Upitno se javi djeĉak, taknut oštricom tuge. A zašto on, ljudski stvor, nema tu ĉarobnu osobinu da se izmigolji iz hladne struje vremena? - Jeste, djeĉaĉe, ostaće ista ova voda, ali mijenjaće se i godine stjecati njezina okolica, njezine šume i obale. Ovo malo mirno more, sada tako pusto i tuĊe nama obojici, postaće sjutra zaviĉajni vidik nekog novog djeĉaka. Ukriveni zatoni naseliće se djeĉjim tajnama, mališan putnik ponijeće sa sobom predveĉernje tišine jezera, njegov zimski okvir od inja i, moţda, sliku Ribareve djevojĉice koja mu oproštajno domahuje iz uskolebana ĉamca. - A kuca? Hoće li tu biti i neka stara kuca, troma i vjerna, puna predanosti i tuge? - Nije odstupao djeĉak. - Naravno. Za kucu uvijek ima mjesta. Već tisućama godina ona postojano zapristaje za svojim djeĉakom, pa zašto da je baš sad otjeramo. Ako smo stvorili vještaĉko jezero, nismo još vještaĉke prijatelje. Biće i ona, i neko djevojĉe, i voljen kutak u šiblju, i prekinute igre, i onaj koji će sve to ostavljati, opraštati se i tugovati. - Sve će biti - ponavlja djeĉak tješeći se, i sad već malo vedrije gleda ogoljeno jezero-došljaka,

koje još uvijek otuĊeno opipava svoje nove, tek ovlaš omeĊene obale. Pod tom smirenom razlivenom vodom šutjelo je njegovo djetinjstvo sa svim svojim tajnama, nestašlucima i neponovljivim ĉarima. Nuta je, dobro ĉuvano u rodnoj kolijevci zaviĉaja, kroz koji više neće mesti glasne oluje, rušilaĉki vjetrovi, niti će ta prekrajati i mijenjati ravnodušni stranci. Potopljen kao i svaka prošlost, zaviĉaj će ţivjeti svojim ţivotom nijeme sjenke i za vedra, sunĉana dana, on će se, vjerovatno, ĉak i nazirati u sijeroj mirnoj vodi jezera. NEPOSTOJEĆA BAKICA

Ĉinovnica općine niti ĉu niti vidje kad su se otvorila vrata (a kanda nije drijemala!).Spazi samo kako se u njezinu kancelariju neĉujno uvulja crna bakica u novim ţutim opancima i već istog trena joj u ušima zazubori dobrostiv mekan glas i znane rijeĉi, nezaboravna pratnja njezinog roĊenog djetinjstva. - Dobrojtro, pile bakino. Baš dobro što sam pogodila sobu s curicom, lakše ću joj iskontati svoju muku. - Što je, bako, kakva je tebe nevolja doćeralo? - Ceram ja, dušo, nju, mirovinu, nevolju moju golemu, evo već druge opanke derem, a opet se nijesam s mjesta makla. - A oko ĉega je zapelo, bako? - Ajme, ćeri, jadna ti sam i ţalosna, to ti od ĉuda ne mogu ni kazati, pomislićeš da je baka sišla s pameti. - Priĉaj, bako, priĉaj. - Jagodo moja, nećeš mi vjerovati, traţe mi potvrdu da sam ţiva i da sam ovo ja. Kuku meni, na što sam udarila pod stare dane. - Pa to će biti kod matiĉara, bako. Jesi li išla kod njega? - Bila sam, ovĉice moja roĊena, pa ne pomaţe. Mogu ti, veli, baba, izdati samo osmrtnicu, to da si umrla, a drugo ništa. Tvoj Dane još davno je prijavio tvoju pogibiju. - Kako sad to, bako? - Ovako je to bilo, sunašce moje ogrijano. U onoj bjeţaniji, u ratu, izgubim se ja od svog susjedstva, od našeg svijeta, pa ću ti, onako s noge ka nogu, zgoditi nekud ĉak u Dalmaciju. Bjeţala sam, jadna ti sam, sve dok me nije doĉekala voda. - Do mora, bako? - Tako je, kokice moja ćubasta. Pa ti tu, kraj mora, moju kukavnu bakicu spaponjaju drugovi, s njom u laĊu, pa ljulj-tamo, ljulj-vamo, prevezu preko vode i SJaVA u jedan tor u nekakvoj

tvornici. - Kakvoj tvornici? Da to neće biti u Africi, bako, u El satu? - E-e, baš tamo, kućo moja roĊena, u Fabrici. A moj ĉemerni Dane, ne budi lijen, ode u naš odbor i prijavi da sam negdje poginula. Naumio, valjda, dovesti kakvu drugu babetinu. Šta će, kukavac, nema ga ko trijebiti, prekrpljati, nuţda nacerala. - Pa hoće li stari dovesti babu, šta li će? - Hoće, lopov, znaš ti već ove naše muškaćine, Oĉenašu moj. Doveo babu, izbjeglicu od Glamoĉa, pa se razbolio od tifusa i umro. - Umro? - Baš umro, namrtav, kućo bakina. Dolazim ja iz bjeţanije, opet me povukli preko mora, kad pred mojom kućom stoji golema baba, kolik plast, a na njoj Danin kaput. Ajme meni, ja se presjekoh. Odakle tebi, velim, ţenska glavo, taj kaput? Od mog pokojnog Dane, kaţe ona. Kuku meni jadnoj, zar moj Dane umro, pljusnuh ja rukama. Umro, sestro, oplakala sam ga i sahranila kako sam najljepše znala i umjela. - Pa kako se s tom drugom raspravi, bako? Da nije bilo boja? - Nije, mjeseĉe moj, nije. Tu ti se onda nas dvije zagrlimo, poljubimo, bani kući, pa u kuću. Ĉitavu smo noć pripovijedali i plakale, a zorom odemo na groblje, pa se i tu, kod našeg Dane, site naplacima. - O, bako, bako. - Jest, bogami, dušo. Onda lijepo podijelimo ono nešto ţita i kokošiju, poklonim joj englesku bluzu i konzervu kave, pa ona ode svojoj kući, sinovima, a ja ostado plaĉući i za njom i za sobom. - A onda ćeš ĉuti da su te proglasili za mrtvu, a? - Proglasili, kućo moja. PoĊem ja da ćeram Danina mirovinu, on je toliko godina bio cestar, putar, a oni me doĉekaše ko na sablju: baba, ti si poginula, kakva mirovina. Pa vidiš li, sinko, da sam ţiva? A vidiš li ti, baba, šta u knjizi piše? Bog te pita ko si ti.Ovdje stoji, crno na bijelo, da je Trivuna Babić, iz toga i toga sela, poginula u ratu. Izvadi ti najprije krštenicu da mi vidimo da si baš ti ta Trivuna, a onda ćeš traţiti potvrdu da si još ţiva. - Pa što si napravila, bako? - Jadna ti sam, sasvim sam se zbenavila, pa nig više znam jesam li ovo ja, niti sam sigurna jesam li ţiva. Odem da vadim krštenicu, a oni tamo odmahnuše rukom: baba, nema od toga ništa, ti si se rodila još pod Austrijom, a davno je Austrija otišla, knjige izgubljene. Pa kud je otišla, bog je vidio, šta ću sad? Da je traţim, a? Dţabe ti je, veli, traţiti, nema je više. Nema, kaţete? Onda je najbolje da zapnem odavle pa pravo na Unu, da šmrćnem u najdublji vir. - Ma zar tako, bako? - Baš tako, razgovore moj. Hodam tamo-amo oko Une, biram lijep vir gdje ću sebi, jadnoj, suditi, a sve korim svog pokojnog Danu: jesam li ja tebi, Dane, govorila da ti ne smiješ umrijeti prije mene. Ti si vješt oko vlasti, oko sudova, poreza, ţandara, a ja to ne znam. Nemoj se šaliti glavom da me samu ostavljaš. - A on ostavio, a? - Ostavio, lopov, prevario me. Nosila sam i kokicu da koga potplati i podmaţem neće li mi potvrditi da sam ţiva, pa ni to ne pomaţe. Nemoj, veli, baba, biti dosadna, tebe nema ter nema: kamo ti napismeno kad si se rodila, gdje si se rodila? A kako sam onda poginula kad se nijesam ni rodila? Evo knjige, vele oni. Evo i mene, viĉem ja. Ko tebi vjeruje da si to ti kad nemaš

potvrde? Ispametiše me naĉisto, pa sve se obnoć mislim: e, Trivuna, Trivuna, moţda si ti zaista i poginula, a ovo se nekakva druga baba pripovratila iz te proklete Afabrike, pa sad s tobom mrtvom sprdnju ćera i hoće se doĉepa Danina mirovine. - Hajde, bolan, bako, ne šali se. - Bogami, ne šalim oko bakino. Sve se meni ĉini da je ovo u mojim opancima nekakva druga babetina, na ću ja jednog jutra lijepo zaţmiriti i gurnuti je u najdublji vir: hajde, sestro, niz Unu, dosta si ti namuĉila staru Trivun i dala je na komediju da joj se ruga i kus i repat. - Ma ĉekaj, bako, da nešto smislimo? - Priĉekaće, oblaĉe bakin, samo dok Dani ogradim grob, makar i trnjem, da me ne kori na onome svijetu, a onda će baka polagacko niz Unu. Što da smetam ljudima kad me već u knjigama nema. MAGARAC S ĈELJADEĆIM NOGAMA

Istutnji se rat u grdnom tresku ţeljezarija, vatre i dima, a onda po cijelom svijetu pade gar i tišina nevesele pustinje. Baba Sovija, prvi put nakon ĉetiri godine, pokuša da ispravi leĊa i oslušnu. - Eto ti, toliki talambasi, ga-bu, ga-bu, pa opet zadţabe: gdje si bio, nigdje, šta si radio, ništa. Tako ti je sa svakim muškim poslom - karte, pijanĉenje, rat, politika! - Kad se najzad istrijezne, i ĉude se i stide. Ipak, ipak ... iza ovoga posljednjeg rata ostade nešto u zraku, nešto tako ... nijesu uzalud ĉak i nedorasli djeĉaci bjeţali od kuća u ĉete ... Bilo je tu nešto, Osluškuje baba u nedoumici, s lakom tugom: ne, nije ovo više ona stara tišina. Neće je više nikad ni biti. Mili tu, mravinja nešto kao za ranog proljeća kad netko nevidljiv lazi kroz vrbik i za sobom ostavlja svjetlucave piknja po pepeljavim granama. Sve to što je u potaji kljuĉale i sazrijevalo, jednog jutra slobodno se objavi svojim grgutavim glasom nezrela poletarca. - Baba, i ti da znaš, nema više boga. Nemoj nam odsad dosaĊivati raznim tamo molitvama i ĉantranjem, to su nazadne i kaţnjive stvari. Za tren oka nad babom opusti milolika ljetnje nebo. Ostade nad glavom samo plehnata plaviĉasta kupola s istrti dokrajĉeni mjesecom. Što ćemo sad? Ţivot, uglavnom, prošao, noge već odgorijevaju od ove naše teške zemlje, a da dušu utješiš neĉim drugim - toga više nema. Izgubiše se i mili bogo, i roĊeni svetitelji i blaţena rajska hladovina, toliko draga utruĊenoj seljaĉkoj duši. I poĊe tako baka po selu s hladnim pepelom na srcu. Koga da pita za savjet, kome obratiti za

utješnu rijeĉ? Babino posvojce, vragometni šeret Spasoje, odavna je odmaglio u rat i sad se javlja iz armije. Kaţe, poruĉnik je. I veća su se ĉuda danas pokazala, pa nek bude i to - Spasoje poruĉnik. Doklipsao Spase jednog dana na odsustvo, ravno svojoj baki, kom će drugom. Istina je, poruĉnik je, zakopĉan, utegnut, oĉi mu samo iste ostale, šarene, veselica. Vidi se po njima, Spase je, nitko drugi, ne da se to sakriti. Opazio lukavi posvojak promjenu na svojoj starici i sve se pita: otkuda li ta tuga i pustoš? Ispitivao, pipkao i konaĉno se dosjetio. Ne bi to bio stari Spase kad ne bi bio takav. Na Ilindan, pred veĉer, vraća se Spasoje s crkvenog sabora i referiše starici: - Bako, nikom ni rijeĉi o ovome što ćeš ĉuti: danas na zboru pojavio se magarac s ĉeljadećim nogama. Pravi pravcati magarac, a pod njim ljudske noge. Starica se zdrveni i od ĉuda se umalo ne prekrsti. - S ĉeljadećim nogama? - Jeste, mila i roĊena bako. Bio je to nekakav ĉovjek pa, petkom, u posni dan, kuhao sebi meso, kad na vrata ĉovjek s bijelom bradom. Zar meso u petak? - Pita ga. - Odlazi, magarĉe jedan, šta je to tebe briga! - Povika ĉovjek. - E, kad je tako, onda ćeš ti odsad biti magarac - reĉe mu bradonja i nekud išĉezne, a moj ti se ţderonja onoga trena preobrati u magare. Ostadoše mu samo ĉeljadeće noge, da se drugi ljudi Sjetuje i uzmu u pamet. Starica odjednom ţivnu, usvijetu oĉima i pobjedniĉki graknu: - Aha, nek mi sad kaţu da ga nema. - Koga to, bako? - Koga! Milog i dragog boga, moj sinko. Uzgalamili se tuda razni benasi, nema pa nema, a vidiš li ti sad ovo: mora on, svedrţitelj naš, ĉak i magarce s ĉeljadećim nogama slati po svijetu da se budale pameti dozovu. Spasoje lukavo ukosi oĉi. - Ništa ja, bako, nijesam kazao. Uniforma je na meni, a ona te stvari ne dopušta. - De, de, dobro je, znam i ja da nijesi. Hvala tebi samo što si ti svoju baku razgovorili i dušu joj razgalio. Ispekla baba posinku za veĉeru pitu i postavila sofru u dvorištu. Neka, nek i dragi bog vidi kako je ona odgojila svoje bivše siroĉe i vojnika od njega naĉinila. Sad je on kadar da štiti i sebe, i babu, i svu nejaĉ i slabe na ovome svijetu. Pa ni milom bogu taj ne ruga, ozbiljan djeĉak. Bog radi svoj posao, a on svoj, i mirna Bosna. I opet je sve kako treba pod starim dobrim nebom. Zvijezde trepere, mjesec putuje, a dolje u mlakoj tami, na svojoj voljenoj zemljici, ĉovjek spokojno uţiva u dobroj komadeška pite. Zatocnik

Seoskim drumom, pored kuće Stevana Batića, bivšeg ratnika, već tri-ĉetiri dana promiĉu raznorazni ljudi i penju se na prostranu visoravan, tamo gdje se nalazi veliko partizansko groblje. Prolaze i kola s materijalom, gore se podiţe tribina. Sprema se proslava dvadesetogodišnjice ĉuvene bitke u kojoj je do nogu potuĉena ĉitava jedna neprijateljska divizija. Usukane, crn i bosonog, Stevan stoji na utrini poviše druma, ĉuva svojih pet ovaca (ĉetiri ovce i jednog ovna). Predsjednik Saveza boraca iz varoši, dolazeći kolima, prepoznaje ga i zaustavlja šofera. - Stanider malo, evo našeg Steve. Pridošlica izlazi iz kola i veselo pozdravlja: - Bok, Stevo, sokole, kako si mi? - Kako? Pa nešto bolje neg oni gore, veselnici, na brdu. - E, e, ti opet! - Prijekorno će predsjednik. - Goniš uvijek ono svoje ter svoje. - A šta bi drugo. Moţe mi se tako, pa eto. - Spremaš li se za proslavu, Stevane? - Ja sam svoje proslavio onda kad je trebalo. Vala sam i oseirio, do posljednjeg metka. - Pa baš zato ćeš i doći. - Jok! Idite vi ostali kom se ide, a ja ... - Pa, bolan, ĉovjeĉe, ti im ĉuvaš i ureĊuješ groblje već toliko godina, pa zar sad, na takvoj sveĉanosti ... - Jok, jok, zovite vi one kojima treba pouka kako se valja tući. - Eno ga, de! A šta ti je to na tome tvom ovnu? - Spomenica. - Kakva spomenica? - Moja, ĉija će druga biti. - Pa dobro, brate, zašto tako, a? Spomenicu na ovna! - Tako pa tako. Mogu s njom raditi što hoću, moja je. Nije to prvi ovan sa Spomenicom. - Ne znam, Stevo, šta da ti odgovorim. Moglo bi se o tome priĉati, ali kako ćeš. Ti se otuĊio, podivljaĉio, bjeţiš od svog društva. Šta je tebi krivo, daj reci jednom? - Krivo, veliš? Ne znam, brate. Savila se nešto na srcu, pa tišti, a što je i zašto je, pitaj boga. - Jesmo li te nešto uvrijedili, a? Ko to u cijelom ovome kraju moţe kazati lošu rijeĉ za ĉuvenog mitraljesca Stevana Batića. - To ti bolje znaš. - Eh, ja. Pa, bolan, priĉa se da si o pravoslavnim zadušnicama palio svijeće gore po partizanskom groblju. - To su matere radile. A ja sam upalio samo svom pomoćniku, njemu nema tko. Bio je siroĉe, seoski sluga. - Stevo, Stevo, sav si naš, a udaraš u stranu ko jug u planinu. Šta ćemo s tobom?

- Gledaj ti druge, a za mene je lako. Sjedaj bez brige u ta tvoja kola, pa svršavaj poslove. - E, Stevo, nevoljo moja, u ratu mi je lako s tobom bilo. Samo mi kaţu: tamo je Stevo, ne brini. Završile se govorancije, opustila tribina, vjetar se neveselo sašaptavaju sa zastavama. Na prostranoj poljani razgorijeva se i buĉi narodno veselje. Navaljala svijet jela i pića, pritisle sofre sunĉanu ledinu. Tu i tamo već prasne pištolj ili zarešeta automat. "Karabine, moj mileni druţe ..." Pored same grobljanske ograde ulogorio se Stevan Batić sa svojom babom. Pred njima, na sastavljenim stolnjacima, pet peĉenih brava (ĉetiri ovce i ovan). - Svracaj, druţe predsjedniĉe. - Pobogu, Stevo, ĉije ti je to toliko peĉenje? - Moje, druţe predsjedniĉe, individualno. - Tvoje?! - Što se ĉudiš, druţe komesaru. Valja mi dati pomen mojoj ĉeti. Onoga dana uglavnom je ovdje ostala. - Pa zar ĉitavo svoje stado, brate mili? - To je moja stvar. - A šta ti veliš na to, drugarice? - Okreće se predsjednik babi. - Kako Stevo kaţe - kratko izusti ţena u crnom. Predsjednik paţljivo odmjeri bivšeg mitraljesca. Izbrijali se ratnik, zakopĉao, na grudima srebri se Spomenica, sijaju tri ţuta Ordena za hrabrost. - Bogami, ti se baš dotjerao, a? - Pa jest, i red je. Došao u goste starom društvu, pa da se prepoznamo. I ovo bi sve, listom, bio spomeniĉar, i to onaj pravi, samo da su preţivjeli. Predsjednik se osmijehnu, pogleda Stevana muĉeniĉki i neveselo reĉe: - Lakše je tebi, Stevo, ti vodiš brigu samo o mrtvim spomeniĉarima, a meni su ţivi o vratu. Kad bi ti samo znao šta tu sve ima i u šta se sve to izvrće ... Predsjednik se naglo okrenu i šutke odlazi dalje, otkida korake od olova i tuge, a ratnik, sveĉan i krut, mjeri postrojene biljege partizanskog groblja iu oĉima mu iskre dvije sitne škrte suze. Tiha, prijevremeno ostarjela ţena briţno gleda te dvije ţiţe u ratnikovo oĉima i sve zebe da se one ne otkinu i ne padnu na zemlju. Boji se, poĉeće da gori niska sprţena trava.

* Zgomilali se na stanici ljudi s torbama, koferima i paketima. Puši se i ćuti pod oblaĉnim nebom neminovna rastanka. Predsjednik stiţe na desetak minuta prije nailaska brzog vlaka. Putuje i on, opet na neku od onih bezbrojnih konferencija. U šutljivoj gomili odmah je prepoznao svog ratnog druga. - Stevo, i ti nekud na put? - I ja, druţe komesaru. - Daleko? - U Švedsku, druţe kom ...

- Ostavljaš zemlju? - Kao što vidiš. Branio je i obranio, a sad ... Šta ćeš, trbuvom za kruvom kao i naši stari, druţe moj mili, Stojane.