Brajan Oldis~Helikonija Proleće

Brajan Oldis Helikonija Proleće ww.balkandownload.org

JULI Evo kako je Juli, sin Alehjuov, dospeo u mesto zvano Oldorando, na kojem će njegovi naslednici napredovati u danima koji će doći. Juli je bio sedmogodišnjak, praktično odrastao čovek, kada se sa svojim ocem iskobeljao iz kožnog bivaka i spustio pogled na divljinu zemlje, čak i u to vreme znane kao Kampanlat. On se prenuo iz dremeža kada je osetio očev lakat medu rebrima i začuo njegov hrapav glas kako govori: „Oluja zamire." Oluja je stizala sa zapada-već tri dana i nanosila sa sobom sneg i čestice leda sa Barijera. Ispunjavala je svet urlajućom energijom, pretvarala ga u sivo-belu tminu, poput gromkog glasa koji nije mogao da izdrži ni jedan čovek. Zaravan na kojoj je bio podignut bivak pružala je malo zaštite pred najžešćim udarima; otac i sin nisu mogli učiniti ništa osim da leže gde su, pod kožom, da dremaju i s vremena na vreme sažvaću po koji komad dimljene ribe, dok je nevreme besnelo iznad njihovih glava. Kako je vetar zamirao, nadolazio je sneg u udarima, nasrtao je u paperjastim naletima preko tmurnog predela. Iako je Frejr bio visoko na nebu jer lovci su se nalazili u tropskim krajevima činilo se kao da tamo visi smrznut. Svetlost je u talasima dopirala odozgo, veo za zlatnim velom čije se kao da su doticale tlo, dok su se nabori uzdizali sve više i više, dok konačno ne bi nestali u olovnom zenitu neba. Svetla su davala malo osvetljenja. a nimalo topline. I otac i sin instinktivno su se podigli, protezali se, toptali nogama, rukama silovito udarali oko masivnih trupova svojih tela. Ni jedan od njih nije »ovorio. Nije bilo šta da se priča. Oluji je došao kraj. Još uvek su morali da čekaju. Uskoro, znali su to, stići će jelkovi. Neće još dugo morali da produžuju bdenje.l ako je tlo bilo neravno, to se nije videlo. jer su ga prekrivali sneg i led. Iza dvojice ljudi bila je uzvišica, isto tako prekrivena zastorom beline. Samo se na severu videlo tamno, turobno sivilo, tamo gde se nebo spuštalo poput bezbojne, izubijane šake da bi se srelo s morem. AJi oči ljudi bile su prikovane za istok. Nakon što su izvesno vreme trupkali u mestu i pljeskali se, kada su vazduh oko njih ispunila magličasta isparenja njihovog daha, ponovu su seli da čekaju, pokriveni kožom. Alehju se smestio tako što je jedan od krznom omotanih laktova oslonio o stenu, tako daje mogao da gurne palac duboko u šupljinu levog obraza, oslonivši težinu svoje lobanje na jabučnu kost i zaklonivši oči s četiri povijena prsta u rukavici.

Njegov sin čekao je s manje strpljenja. Vrteo se unutar svojih ukrućenih kožuha. Ni on ni njegov otac nisu bili rođeni za ovakav način lova. Bili su naviknuti da se održavaju lovom na medvede po Barijerama, baš kao i njihovi očevi pre njih. AJi ogromna hladnoća koju su bljuvala visoka, nesmiljena uraganska vrata Barijera oterala ih je, skupa s polesnom Onesom, dole ka prijatnijoj klimi zaravni. Zbog toga je Juli bio nemiran i uzbuđen. Njegova izmučena majka i njegova sestra, skupa sa porodicom njegove majke, bili su nekoliko milja daleko, svi ti rođaci su se gonjeni nadom drznuli da krenu ka moru, sa sankama i svojim kopljima od belokosti. Juli se pitao kako su prolazili u oluji koja je trajala danima, možda su se gostili čak i u tom trenutku kuvanoni ribom ili komadima tuljanovog mesa iz bronzanog kotlića njegove majke. Maštao je o ukusu mesa u svojim ustima, grubom osećaju dok ga meša s pljuvačkom i guta, njegovom mirisu... Nešto u njegovom praznom trbuhu učinilo je vang na tu misao. „Eno, gle!" Lakat njegovog oca zabio mu se u biceps. Visoki oblačni front boje željeza naglo se uzdizao u nebo, zamračio Frejr, bacio senku preko predela. Sve se pretvorilo u zamrljanu belinu bez obrisa. Ispod padine na kojoj su ležali pružala se ogromna smrznuta reka Juli je čuo daje zovu Vark. Bila je toliko prekrivena snegom da niko nije mogao znati da se radi o reci osim kada bi hodao preko nje. Do kolena u praškastom smetu, začuli su slabašni zvuk ispod stopala. Alehju se primirio, stavio oštar kraj koplja na led a tup pored uva i počeo da osluškuje tamni vodeni tok negde pod njihovim stopalima. Udaljena obala Varka bila je nejasno obeležena brdašcima tu i tamo isprekidanim mrljama crnila, tamo gde su ležala debla napola prekrivena snegom. Iza toga prostirala se samo sumorna ravnici)., sve dalje i dalje, do tamo gde se mogla razaznati mrka linija pod tmurnim velovima neba dalekog istoka. Trepćući, Juli je piljio i piljio prema liniji. Razume se, njegov je otac bio u pravu. Njegov otac znao je sve. Srce mu se širilo od ponosa na pomisao da je on. Juli, AJehjuov sin. Dolazili su jelkovi. Nakon nekoliko minuta mogle su se razaznati vodeće životinje, kretale su se zbijene na širokom frontu, napredovale su, a prethodio im je talas beline tamo gde su njihova elegantna kopita podizala sneg. Bližile su se spuštenih glava, a za njima dolazilo je još takvih, i još, bez kraja. Juliju se učinilo da su primetili njega i njegovog oca i da su krenuli pravo na njih. Bojažljivo je bacio pogled na Alehjua koji mu je prstom pripretio da bude miran.

„Čekaj." Juli je treperio u svojim medvedim kožama. Hrana se približavala, dovoljno hrane da prehrani svaku živu osobu svih plemena koja su Frejr i Batiliks ikada obasjavali i koja je Vutra ikada obdario osmehom. Kako su se životinje približavale, brzinom |toja je otprilike odgovarala žustrom hodu odraslog čoveka. pokušao je da shvati koliko je to krdo ogromno. Do tog trenutka polovinu predela ispunile su životinje u pokretu, kože prekrivene belosmeđim šarama, dok se još životinja ukazivalo na istočnom obzorju. Ko zna šta se nalazilo u tom smeru, kakve tajne, kakvi užasi. A opet, ništa nije moglo biti gore od Barijera s njihovom hladnoćom koja je grizla i onim ogromnim crvenim ustima koja je Juli jednom ugledao kroz uskovitlane mase oblaka i koja su bljuvala lavu niz zadimljenu padinu. Sad.i se moglo videti da živa masa zveri nije sačinjena isključivo od jelkova, premda su ovi činili glavninu. Usred krda nalazile su se grupe većih životinja, koje su štrčale iz pokretne površine poput stenovitih gromada. Ove velike životinje podsećale su na jelkove, imale su istu izduženu lobanju oko koje su se sa obe strane zaštitnički izvijali elegantni rogovi, istu čupavu grivu koja je prekrivala gusto, zagasito krzno, istu grbu na leđima, smeštenu blizu kraja trupa. Ali te životinje bile su upola više od jekova koji su se tiskali oko njih. Bili su to džinovski bijelkovi, strašne životinje sposobne da odjednom ponesu dva čoveka na svojim leđima tako je Juliju govorio jedan od ujaka. S krdom povezala se i treća vrsta životinja. Bili su to gunadu. Julije video kako sevratoviovih životinja uzdižu sa svih strana oko krda. Dok se masa jelkova ravnodušno kretala napred, gunadui su razdragano trčkarali od jedne do druge strane, a sitne glave njihale su im se na kraju dugačkih vratova. Njihova najprimetnija obeležja, ogromne uši, kretale su se tamo-amo, osluškujući neočekivane znake uzbune. Bila je to prva dvonožna životinja koju je Juli ikada video; pod njenim dugodlakim telom kretale su se dve ogromne noge nalik na klipove. Gunadui su se kretali dva puta brže od jelkova i bijelkova, prelazili dva puta više terena, a opet se svaka od tih životinja držala svojeg položaja u odnosu na krdo. Teška, potmula, neprekidna tutnjava pratila je prilaženje krda. Sa mesta na kome je Juli ležao pored oca, tri vrste životinja mogle su se razaznati isključivo zbog toga stoje znao za čime da traga. U teškom, nejasnom svetlu sve one stapale su se jedna s drugom. Crni front oblaka napredova je brže odkrda i sada je u

potpunosti prekrio Bataliks: taj hrabri stražar neće biti vidljiv danima. Neravni tepih životinja valjao se preko krajolika, a pojedinačni pokreti nisu im se ništa više razaznavali od pojedinačnih virova u uzburkanoj reci. Magla je visila nad životinjama i još više ih sakrivala. Činili su je znoj, telesna toplina i mali, krilati. peckavi insekti koji su mogli da se plode samo u toplini krda kopitara. Ubrzanog daha. Juli je ponovo pogledao i -gle!stvorenja iz prvih redova već su se suočila sa obalama snegom prekrivenog Varka. Bili su blizu, sve bliže čitav svet postao je jedna jedina životinja koja je nadirala i koju nije bilo moguće izbeći. Trgao je glavu i preklinjući pogledao oca. lako je primetio pokret svog sina, Alehju je nastavio da ukočeno gleda napred, stisnutih zuba, očiju koje su žmirkale pred hladnoćom pod njegovim teškim štitnicima za oči. „Miruj", naredio je. Plima života nadirala je duž rečnih obala, tekla je preko njih, obrušavala se preko skrivenog leda. nespretni odrasli primerci i skakutavi fauni padali su preko skrivenih trupaca drveia, njihove tanke noge žestoko su se ritale pre nego što bi ih zdrobio pritisak nadirućih. Sada su se mogle razaznati i pojedinačne. Držale su glave pognuto. Oči su im bile širom otvorene, uokvirene belinom. Gusti, zeleni tragovi sline visili su s mnogih usta. Hladnoća je smrzavala paru koja je izbijala iz njihovih uzanih nozdrva i u obliku leda je taložila na krzno lobanja. Većina životinja kretala se s velikim naporom, u jadnom stanju, krzno im je bilo prekriveno blatom, izlučevinama i krvlju ili je visilo u trakama, tamo gde su ga proboli i pokidali rogovi njihovih suseda. Naročito bijelkovi, koji su grabili okruženi svojom sitnijom sabraćom. ogromnih grba prekrivenih ćubama sivog krzna, išli su s nekom vrstom suspregnutog nemira, kolutali očima kada bi začuli skičanje onih koji su pali i shavitali da im tamo napred preti neka opasnost prema kojoj su prisiljeni da neumoljivo napreduju. Masa životinja gazila je preko smrznute reke, i rasipala površinu snega. Buka koju su stvarale dopirala je do dvojice posmatrača, ne samo topot njihovih kopita, već i škripanje njihovog daha, neprekidni refren njihovog roktanja, frktanja, kašljanja, zveket rogova o rogove, oštri klepet ušiju koje su se tresle da bi oterale sve prisutne muve.

Tri bijelka kročilo je zajedno na smrznutu reku. Uz oštar, ječeći zvuk prs kanja. led je pukao. Njegovi gotovo pun metar debeli odlomci uzdigli su se u vidnom polju kada su teške životinje posrnule. Jelkove je zahvatila panika. Oni koji su se nalazili na ledu pokušali su da se raštrču u svim pravcima. Mnogi su posrnuli i nestali pod nadirućim životinjama. Pukotina se širila, voda, siva i moćna, briznulaje u vazduh brza i hladna, rekajejoš uvek tekla. Uzburkana, talasala se i penila. kao da joj je drago što je slobodna, a životinje su padale u nju otvorenih gubica, ričući. Nije ništa moglo da pokoleba nadolazeće životinje. Isto su toliko predstavljale prirodnu silu koliko i reka. tekle su bez kraja, uklanjale svaki trag svojih posrnulih pratioca, uništavale svaki trag i gadnim ranama koje su se otvarale u Varku, premošćivale ih palim telima sve dok ne dospeju do bliske obale. Sada se Juli podigao na kolena i podigao svoje koplje od belokosti. užagrenih očiju. Otac mu zadrža ruku i povuče nadole. „Gledaj, fagori, budalo", kazao je. pogledao sina besnim. prezrivim pogledom i pokretom kopija pokazao opasnost. Potresen. Juli ponovo sede. isto toliko preplašen očevim gnevom koliko i pomišlju na fagore. Krdo jelkova počelo je da se tiska oko njihovog kamenog ispusta, nespretno je prolazilo sa obe strane razrovane osnove. Oblak muva i peckavih stvorova koji su obletali njihova drhtava leda sada je okružio Julija i Alehjua i kroz taj veo je Juli upirao pogled, pokušavajući da uđe u trag fagorima. Isprva nije mogao da razazna ni jednog. Napred se nije moglo videti ništa osim lavine dlakavog života koju su pokretali nagoni nerazumljivi za čoveka. Prekrivala je sleđenu reku, prekrivala je obale, prekrivala je sivi svet sve do dalekog obzorja, gde se podvukla pod tmurne oblake poput prostirke pod jastukom. U tome su učestvovale stotine hiljada životinja, dok su mušice nad njima visile u neprekidnom crnom isparenju. Alehju povuče sina naniže i pokaza tačku na levoj strani jednom od svojih čupavih obrva. Napola skriven pod kožom koja im je služila kao bivak. Julije gledao napred. Dva divovska bijelka nespretno su napredovala prema njihovom skloništu. Njihova masivna leđa prekrivena krznom bila su gotovo na istoj visini sa zaravni. Kada je Juli oterao mušice ispred očiju, belo krzno pretvorilo se u fagore. Bilo ih je četiri, po dva ha svakom bijelku, tesno pripijeni za dlaku životinja na kojima su jahali.

Začudio se kako ih nije opazio ranije. Iako su se stopili sa svojim džinovskim paripima, ponašali su se poput svih onih koji jašu dok ostali putuju peške. Bili su zbijeni na ramenima bijelka, njihova tmurna, bikovska lica bila su okrenuta ka višem terenu na kojem se krdo moglo zaustaviti radi ispaše. Oči su im zlokobno piljile ispod tankih rogova. Svaki čas neki od njih štrcnuo bi belu mleč iz otvora moćnih nozdrva da bi uklonio napasne mušice. Njihove nezgrapne glave uzdizale su se iznad masivnih tela koja su u potpunosti bila prekrivena dugom, belom dlakom. Stvorenja su bila potpuno bela, izuzev ružičasto-grimiznih očiju. Jahala su bijelkove koji su grabili krupnim koracima kao da su srasli sa njima. Iza njih, ljuljale su se grube, kožne nosiljke sa motkama i oružjem. Sada kada je Juli bio svestan prirode opasnosti, razaznao je i druge fagore. Jahali su samo povlašćeni. Obični pripadnici njihovog naroda išli su peške, a hod im je po brzini otprilike odgovarao kretanju životinja. Dok je gledao, toliko napet da se nije usuđivao ni da otera mušice sa očiju, Julije video grupu od četiri fagora kako prolazi nekoliko metara od mesta na kojem su ležali on i njegov otac. Bez ikakvih problema proburazio bi kopljem njihovog vodu između lopatica, samo da je AJehju tako naredio. Julije s naročitim zanimanjem posmatrao rogove koji su prolazili pored njega, dva po dva. lako su u mutnoj sveilosti delovali zaobljeno, unutrašnja i spoljašnja ivica svakog roga bile su oštre od osnovice do vrha. Žudeoje za jednim od takvih rogova. Rogovi mrtvih fagora korišćeni su kao oružje u divljim zabitima Barijera. Zbog tih rogova ljudi u dalekim gradovima skriveni u nastambama daleko od mećavarazmišljali su o fagorinia kao o dvosekloj rasi: vrsti oboružanoj sa dve oštrice. Vodeći dvosekli odvažno je grabio dalje. Nepostojanje običnog kolenog zgloba činilo je njihove duge korake vrlo neprirodnim. Marširao je mehanički, kao što mora da je činio već miljama. Razdaljina nije predstavljala nikakvu prepreku. Njegova izdužena lobanja bila je izbačena napred na tipično fagorski način. nisko između ramena. Na svakoj ruci nosio je kožne tiake za koje su bili vezani rogovi vrhova okrenutih prema napolje, šiljaka ojačanih metalom. Pomoću njih, stvorenje je moglo probosti svaku životinju koja bi mu se previše približila. Inače je bio nenaoružan; ali na obližnjem jelku bio je privezan zavežljaj njegovih stvari, zavežljaj'u kojem su se nalazila koplja i lovački harpun. Okolne životinje isto su lako nevoljko nosile teret koji je pripadao drugim fagorima iz grupe.

Iza vode bila su još dva rnuzi i tako je Juli pretpostavljao koje je sledila ženka fagora. Bila je nežnije grade i nosila je neku vrstu vreće vezann nasred tela. Ispod njene duge, belc dlake njihale su se ružičaste dojke. Na ramenima joj je jahalo mladunče fagora, neudobno zakačeno za krzno na vratu majke, a glava mu je pridržavala njena glava. Oči su mu bile zatvorene.Ženka je koračala automatski, kao ošamućena. Moglo se samo nagađati koliko su dana ona i ostali ovako koračali i koliku su daljinu prešli. Bili su tu i drugi fagori, raštrkani tu i tamo po rubovima pokretne mase. Životinje nisu obraćale pažnju na njih, prihvatajući ih onako kao što su prihvatale mušice, zato što nije bilo alternative za prihvatanje. Bubnjanje kopita prekidali su izmoreno dahtanje, kašljanje i puštanje vetrova. Onda se začuo još jedan zvuk. Fagor koji je vodio malenu grupui spuštao je neku vrstu brujanja ili rezanja, grubi zvuk koji je dopirao sa jezika što je vibrirao i koji je menjao visinu Možda mu je svrha bila da ohrabri ono troje što ga je sledilo. Zvuk je prestravio Juliu. Zatim ga je nestalo, a i tagora. Životinje su i dalje promicale pokraj njih i konačno se pojavilo još fagora koji su umorno koračali. Juli i njegov otac ležali su tamo gde su se zatekli. povremeno pljuvali mušice sa svojih usta i čekali trenutak da napadnu i dodu do mesa koje im je bilo toliko beznadežno potrebno. Pre zalaska sunca, ponovo se podigao vetar kao i ranije duvao je sa ledenih kapa barijera, pravo u lice armije koja se kretala. Fagori pratioci koračali su spuštenih glava, očiju pretvorenih u uske proreze, s dugim resama sline koje su im visile iz uglova usta i mrznule se na grudima onako kako se mrzne mast bačena na led. Atmosfera je bila gvozdena. Vutra, bog nebesa, povukao je svoje velove svetlosti i omotao kraljevstvo gustim oblacima. Možda je izgubio još jednu bitku. Ispod te tamne zavese, Frejrje postao vidljiv tek kada je stigao do horizonta. Pokrovi oblaka ponovo su se razišli da bi otkrili stražara koji je tinjao u perspektivi okružen zlatnim pepelom. Sijao je svojim duhom iznad pustara-mali ali blistav, njegov disk nije predstavljao više od trećine diska prateće zvezde. Bataliksa, a opet Frejrova .svetlost bila je jača, moćnija. Potonuo je u tmurno tlo i nestao. Sada je došlo vreme poludnevnice, koje je prevladavalo tokom leta i jeseni i koje je bilo gotovo jedina stvar koja je ta godišnja doba činila različitim od još manje milosrdnih vremena. Poludnevniea je širila mutno polusvctlo preko noćnog

neba. Samo u vreme Nove godine Bataliks i Frejr izlazili su i zalazili skupa. Trenutno su njihovi životi bili osamljeni i često zaklonjeni uskovitlanim dimom Vutrinih ratova. U načinu na koji je dan prelazio u poludnevnicu, Julije čitao zloslutne nagoveštaje lošeg vremena. Razulareni vetrovi uskoro će se povezati sa pahuljicama koje će se obrazovati od njihovog daha. Sećao se stihova koji su se pevaii na starom olonetskom, priča o čarolijama, davno minulim stvarima, crvenim razvalinama, priča o katastrofama, prekrasnim ženama, divovima i bogatoj trpezi, priča o nedostižnoj jučerašnjici. Stihovi su dozivani u sećanje po nezdravim pećinama Barijera: Vutra tužnoga lica Metnuće Frejr na kolica A nas sred kovitlaca. Kao da odgovara na svetlost koja se menjala. sveopšti drhtaj prođe masom jelkova i oni se zaustaviše. Uz groktanje spustili su se tamo gde su se zatekli posred ugaženog tla i podvukli noge ispod tela. Za ogromne bijelkove takav postupak nije bio moguć. Oni su ostali na nogama tamo gde su se zatekli i tako pospali, očiju prekrivenih ušima. Neke grupe fagora već su se okupile radi društva; većina ih se prosto ravnodušno bacila na tlo i zaspala tamo gde se spustila, leda ututkanih uz bokove ravnodušnih jelkova. Sve je spavalo. Dve figure opružene na kamenitoj zaravni navukle su zaštitne kože preko glave i usnule, praznih stomaka, lica gurnutih u prekrštene ruke. Sve je spavalo, izuzev sumaglice insekata koji su peckali i sisali krv. Oni stvorovi koji su bili sposobni da sanjaju borili su se protiv nemirnih prikaza koje je sa sobom donela poludnevnica. U celini, prizor sa nedostatkom senke i sveopštim nivoom patnje onom ko bi ga gledao po prvi put mogao učiniti ne toliko pravim svetom koliko mestom koje tek očekuje stvaranje. Na ovom stepenu nepomičnosti, na nebu se pojavio pokret, jedva neštoživlji od izvijanja aurore koja je odranije visila iznad prozora. Od mora stigao je usamljeni čildrim koji je klizio vazduhom nekoliko metara iznad opružene mase živih bića. Činilo se da ne predstavlja ništa više od ogromnog krila koje je tinjalo crvenilom poput žeravice u zagašenoj vatri dok je mahalo upornom obamrlošću.

Kako je promicao iznad jelkova, životinje su se trzale i dahtale. Klizio je iznad stene na kojij su ležala dva ljudska bića, a Juli i njegov otac trzali su se i uzdisali, baš kao i jelkovi, pred čudnovatim vizijama svojih snova. Onda je prikaza nestala, usamljeno je stremila prema planinama juga, ostavljajući iza sebe trag crvenih iskri da zamre u atmosferi poput sopstvenog odjeka. Nakon nekog vremena životinje se razbudiše i digoše na noge. Zastrigale su ušima, okrvavljenim od napada gamadi i ponovo krenule napred. Skupa s njima krenuli su bijelkovi. kao i gunadui koji su skakutali tu i tamo. Sa njima pođoše i fagori. Dva ćoveka su se probudila i gledala ih kako odlaze. Velika seoba nastavila se i idućeg dana; razgnevila se i mećava koja je počela da zasipa životinje snegom. Pred veče, dok je vetar terao iscepkane oblake preko neba a hladnoća izmahivala siktavom oštricom, Alehju ugleda začelje krda. Začelje nije bilo lako gusto kao prethodnica. Zaostali iz krda vukli su se po nekoliko milja iza ostalih, neki su šepali, neki jadno kašljali. Iza i oko njih žurili su drugi, krznom prekriveni stvorovi, trbuha spuštenih uz tlo i čekali priliku da dograbe nogu žrtve i obore je na tlo. Poslednji fagori promakoše pokraj zaravni. Nisu hodali iza svih, ili iz obazrivosti prema mesožderima nisko spuštenih trbuha ili zato što je koračanje bilo teško po tako razgaženom terenu, prekrivenom izmetima. Sada se Alehju digao i pokazao sinu da učini isto. Stojali su i držali svoje oružje, a onda su se sasuljali do ravnog terena. „Dobro!" rekao je Alehju. Sneg su prekrivale crknute životinje, naročito oko obala Varka. Rupa u ledu bila je ispunjena utopljenim telima. Mnoga od stvorenja koja su bila prisiljena da legnu tamo gde su stala smrzla su se i uginula dok su se odmarali is ada su bila potpuno zaleđena. Oblik hrpa u čijem su se središtu nalazila bio je neprepoznatljiv nakon mećave. Razdragan zbog mogućnosti da se kreće, mladi Juli trčao je, skakao i glasno vikao. Dok je jurcao prema smrznutoj reci, opasno je išao od jedne neprepoznatljive hrpe do druge, mahao rukama i smejao se. Otac ga je oštro opomenuo. Alehju pokaza naniže kroz led. Crna obličja kretala su se, nejasno vidljiva, delom označena tragom mehurića. Šarala su grimizom mutnu sredinu po kojoj su plivala, probijala se ispod zaleđenih slojeva da bi navalila na gozbu koja se nudila samo za njih.

Drugi grabljivci stizali su iz vazduha, krupni beli lešinari koji su stizali sa istoka i tmurnog severa, spuštali su se uz teški lepet krila, mahali teškim kljunovima kojima su se probijali kroz led do mesa skrivenog pod njim. Dok su halapljivo gutali, probadali su lovca i njegovog sina tmurno, ptičjom proračunatošću. Samo, Alehju nije traćio vreme na njih. Pokazao je Juliju da.ga sledi i otišao do mesta na kome se krdo spoticalo na oboreno drveće, a pri tom je vikao i mahao kopljem da bi poplašio grabljivce. Ovde su uginule životinje bile lako dostupne. Iako gadno izgažene, jedan deo njihove anatomije još uvek je ostao netaknut, njihove lobanje. Na njih je Jehju i usmerio pažnju. Otvorio je mrtve čeljusti oštricom noža i vešto odrezao njihove debele jezike.Krv se prosula preko njegovih zglavaka na sneg. U međuvremenu Juli se pentrao između debala i kupio polomljeno granje. Očistio je sneg sa jednog od oborenih debala i tako dobio zaklon na kojem je mogao da upali malenu vatru. Omotao je tetivu svojeg luka oko zašiljenog štapa i onda ga je kretao napred-nazad. Izdrobljeno drvo je zatinjalo. Blago je dunuo. Pojavio se majušni plamičak, onakav kakav je često viđao ispod čarobnog Onesinog daha. Kada se vatra dobro razgorela, stavio je svoj bronzani kotlić na nju i metnuo unutra snega da se topi, a onda je dodao so iz kožnog džepa koji je nosio u svojem krznu. Bio je spreman kada je njegov otac doneo nekoliko sluzavih jezika u rukama i izručio ih u kotlić. Četiri jezika bila su za Alehjua, tri za Julija. Jeli su grokćući od zadovoljstva: Juli je pokušavao da uhvati očev pogled i da mu se nasmeši, ne bi li iskazao zadovoljstvo; ali su Alehjuove obrve ostajale namrštene dok je žvakao, a pogled mu je bio prikovan za ugaženo tlo. Još uvek je bilo posla za njih. Još i pre nego što su završili s jelom, Alehju je ustao i šutnuo u stranu žeravicu koja je još tinjala. Ptice lešinari u istom trenutku se podigoše, ali se potom vratiše svojoj gozbi. Juli isprazni bronzani kotlić i pričvrsti ga za pojas. Bili su gotovo na mestu gde je veliko životinjsko krdo doseglo zapadnu granicu migracije. Ovde, na višem terenu, tragaće za lišajevima pod snegom i napasati se vlatima duge, zelene mahovine koja je obrastala arišove šume. Isto tako, ovde će neke od životinja doći do za to predodređenog trenutka i doneti na svet mlade. Prema tom platou, udaljenom ne više od jedne milje, krenuli su Alehju i njegov sin kroz sivo dnevno svetio. U daljini, videle su se grupe drugih lovaca

koji su išli u istom smeru. Ni jedna od grupa nije htela da obraća pažnju na ostale. Juli je primetio da ni jedna od njih nije dvočlana;bila je to kazna koju je njegova porodica plaćala zbog toga što nije iz ravnice,već sa Barijera. Za Tijih je sve bilo teže. Pogureni, hodali su uz padinu. Put je bio posut oblucima. tamo gde se drevno more nekada povuklo pred licem nadiruće hladnoće ali o tome aspektu stvari oni ništa nisu znali, niti su za njega marili; Alehjuu i njegovom sinu bila je bitna jedino sadašnjost. Stajali su na rubu platoa i zaklanjali oči pred hladnoćom koja je grizla da bi gledali napred. Najveći deo krda nestao je. Sve što je ostalo od njegovih još uvek aktivnih pripadnika bili su rojevi letećih insekata razbacani tu i tamo i odbojan smrad. Na platou krdo je iza sebe ostavilo samo one od svojih članova koji su se upravo množili. Medu tim osuđenim jedinkama nisu se nalazili samo jelkovi, već i lor mniji gunadui. te masivna tela džinovskih bijelkova. Ležali su mirno preko Kao i njegov čudovišni rođak, bijelk, a isto tako i gunadu, jelk je bio nekrogen i mlade je donosio na svet samo kroz sopstvenu smrt. Te životinje bile su hermafroditne, ponekad mužjaci, ponekad ženke. Bile su previše grube grade da bi u sebi posedovale aparat sisara poput jajnika i materice. Nakon parenja, ubrizgana sperma razvijala se u toploj unutrašnjosti u malene oblike nalik larvama, koji su rasli proždirući utrobu svojeg materinskog domaćina. Došlo bi vreme kada su larve jelka dospevale u glavnu arteriju. Tada su se mogle sve zajedno, poput semena na vetru, proširiti kroz životinju domaćina i izazivale su smrt u vrlo kratkom roku. Ovo se nepogrešivo događalo kada ogromna krda stignu do platoa na zapadnoj granici puta i tako se dešavalo nebrojenim vekovima. Još dok su Alehju i Juli stajali nad životinjom, stomak joj se spljoštio poput stare vreće. Životinja zabaci glavu i ugibe. Alehju na ceremonijalni način zabode koplje u nju. Oba čoveka spustila su se na kolena u sneg i svojim bodežima rasporila trbuh životinje. Larve jelka bile su unutra, ne veće od nokta gotovo premale da bi se videle, ali u celini uzev izvrsnog ukusa i veoma hranljive. Biće korisne za bolesnu Onesu. Uginule su prilikom izlaganja ledenom vazduhu. Da su prepuštene same sebi, larve jelka živele bi u sigurnosti unutar kože svojih domaćina. Unutar svojeg malenog, mračnog univerzuma ne bi oklevale da

proždiru jedna drugu i mnoge su se krvave bitke vodile u aorti i arterijama trbušne maramice. Preživeli su prolazili kroz uzastopne preobražaje, povećavali dimenzije kako im se broj smanjivao. Nakon dužeg vremena dva ili možda tri malena, brza jelka izmilela bi kroz grlo ili anus da se suočev i spoljašnjim svetom samrtnog gladovanja. Taj izlazak odigrao bi se baš u pravi čas da izbegnu smrt gaženjem, jer krda su se lagano vraćala na plato da bi zauzela mesto za povratnu seobu prema severoisioku i dalekom Čalku. Tu i tamo razbacani po platou, između životinja koje su jednovremeno i rađale i umirale, uzdizali su se zdepasti kameni sttibovi. Stuboveje tu postavljala nekadašnja rasa ljudi. Na svakom stubu bio je urezan jednostavan znak: krug ili točak sa manjim krugom u centru. Iz središnjeg kruga, dve malo zakrivljene žbice smeštene jedna nasuprot drugoj izlazile su prema spoljašnjem. Niko od onih koji su se nalazili na platou koji je obrazovalo more, ni životinje ni lovci, nije mario za te ukrašene stupove. Julije bio zaokupljen lovinom. Drao je trake kože i pleo ih u grubu torbu u koju su skupljali umiruće larve jelkova. U međuvremenu je njegov otac čerečio truplo. Svaki delić mrtvog tela mogao se iskoristiti. Od najdužih kostiju mogle su se načiniti sanke, međusobno privezane trakama kože. Rogovi su mogli da posluže kao štapovi za guranje, da im olakšaju vuču sanki sve do doma. Jer do tada njihova mala nosiljka moraće da bude popunjena do vrha lepim, krupnim komadima mesa sa ramena, rebara i butova, prekrivenim ostacima kože. Obojica su radili skupa, dahćući od napora, crvenih ruku. okruženi oblakom iznad glava, tamo gde su se mušice neprimetno skupile. Iznenada Alehju ispusti užasan urlik i pade poleđuške, potom pokuša da potrči. Juli se zbunjeno obazre Tri ogromna, bela fagora izašla su iz skrovišta pod arišima i sada su stajala nad njim. Dva su skočila na Alehjua kada se podigao i udarcem batine oborili ga u sneg. Drugi je navalio na Julija. Ovaj se zakotrljao u stranu, jaučući. Potpuno su zaboravili na opasnost koja je pretila od fagora i nisu se selili da paze na njih. Dok se kotrljao i potom skočio da izbegne zamah batinom Julije video u blizini i druge lovce, koji su mirno radili na umirućim jelkovima, baš kao što su to činili i on i njegov otac. Bili su tako rešeni da nastave s poslom, da natovare sanke i podu -umiranje od gladi bilo im je toliko bliskoda su nastavili svoj posao, tek tu i tamo bacivši po koji pogled na bitku. Priča bi bila drugačija da im je

bilo stalo da Alehjua i Julija. Ali bili su to ljudi iz ravnice, zdepasti, neprijatni. Julije uzalud zapomagao za pomoć. Jedan od bližih zavitlao je okrvavljenu kost na fagore. To je bilo sve.i zbegavajući zamah batinom Juli pokuša da potrči, okliznu se i pade. Fagor se nadnese nad njega. Juli se instinktivno zgrči u odbranbeni položaj,oslonjen o jedno koleno. Kada se fagor oborio na njega, pokretom ispod ruke istrgao je bodež i zario ga u trbuh napadača. S prestravljenim zaprepašćenjem gledao je svoju ruku kako nestaje u ispruganom. grubom krznu, dok je po dlakama u istom trenutku briznula zlatasta krv i počela da kulja na sve strane. Onda se telo sručilo na njega i on se zakotrlja a potomnamerno nastavi da se kotrlja, da se kotrlja van opasnosti, da se kotrlja u zaklon kakav se sam nudio, da se kotrlja, zadihan, iza preokrenutog ramena mrtvog jelka, odakle je virio prema svetu koji se iznenada pretvorio u neprijatelja. Njegov napadač je pao. Sada se malo povratio, držeći se za tu zlatn.i mrlju u svojoj utrobi ogromnim rožnatim šapama i beslovesno teturajući, urlajući: ,,aoh, aoh, aohhh, aohhhh..." Pao je glavom napred i nije se više pomerio. Iza palog tela, Alehju je udarcima oboren na tlo. Mlitavo je ležao, ali dva fagora smesta su ga podigla i jedan od njih smestio ga je na ramena. Njih dvojica osvrnuli su se, zagledali u palog druga, pogledali jedan u drugoga, zagroktali, okrenuli leda Juliju i pošli. Juli se pridigao. Otkrio je da mu se noge, umotane u krznene pantalone, te su. Nije imao pojma šta da radi. Uzrujano je napravio korak, dva pored tela fagora kojeg je ubio -kako bi se samo hvalisao time pred majkom i rođacima i otrčao nazad do poprišta događaja. Uzeo je svoje koplje i potom, nakon izvesnog oklevanja, i očevo. Onda je pošao tragom fagora. Teturali su se pred njim i napravili čitavu predstavu zbog uspinjanja sa teretom. Ubrzo su osetili da ih dečak sledi, pa bi se osvrnuli tu i tamo, mlako pokušavajući da ga oteraju pretećim pokretima i gestovima. Očigledno nisu smatrali dovoljno vrednim da utroše koplje na njega. Kada se Alehju osvestio, dva fagora zaustavila su se, osovila ga na noge i naterala da korača između njih, požurujući ga udarcima. Juli je uz pomoć niza zvižduka obavestio oca daje u blizini; ali kad god-bi se ovaj usudio da pogleda preko ramena, dobio bi ćušku od jednog od fagora koji su ga terali. Fagori su se lagano spojili sa još jednom grupom svojih, koja se sastojala od ženke i dva mužjaka; jedan od njih bio je star i koračao je uz pomoć štapa visokog

koliko i on, na koji se teško oslanjao tokom svojeg napredovanja uzbrdo. Svaki čas zateturao bi se u hrpama jelkovskog izmeta. Konačno više nije bilo gomila izmeta, a smrad u nozdrvama nestao je. Kretali su se stazom koja je vodila uzbrdo i duž koje krdo u seobi nije išlo. Vetar je oslabio, a po padini raslo je vitko drveće. Sada je tu već bilo nekoliko skupina fagora koji su se uspinjali uz padinu, mnogi od njih pognuti pod truplima jelkova. Iza svih njih koračalo je sedmogodišnje ljudsko biće sa zebnjom u srcu i trudilo se da ne izgubi oca sa vidika. Vazduh je postao gust i težak, kao začaran. Brzina im se smanjila, ariši su postali gušći i fagori su bili prisiljeni da se više zbiju. Gruba pesma koja se neskladno izvijala sa njihovih rožnatih jezika odzvanjala je okolo, brundanje koje bi povremeno dostiglo bolni krešendo i potom ponovo zamrlo. Juli je bio prestravljen i počeo je više da zaostaje, skrivajući se među drvećem. Nije mogao da shvati zbog čega se Alehju ne otme svojim zarobljivačima i ne potrči nizbrdo: na taj način mogao je ponovo da dograbi svoje koplje a onda bi njih dvojica stali rame uz rame i pobili sve te čupave' fagore. Umesto toga. njegov otac dopuštao je. da i dalje bude njihov zarobljenik i sada se njegova figura, vitkija od ostalih, izgubila medu sve gušćim prilikama u polutami pod drvećem. Brundanje se oštro podiglo i zamrlo. Mutno zelenkasto svetio zablistalo je pred njima, nagoveštavajući nove nevolje. Juli se prikrao bliže, otrčavši pognuto do sledećeg drveta. Napred se nalazila nekakva građevina i na njoj kapija sa dva poluotvorena krila. Unutra se nazirala slaba vatra. Fagori povikaše i kapija se raskrili. Oni počeše da se guraju unutra. Svetlost se pretvorila u baklju koju je držao jedan od pripadnika njihove vrste. „Oče, oče", vrisnuo je Juli. „Potrči, oče! Ovde sam." Nije bilo odgovora. U polutami, koju je baklja činila još nejasnijom, bilo je moguće videti da li je Alehju već odvučen unutar kapije. Jedan ili dva fagora ravnodušno su se osvrnuli na povike i ravnodušno poterali Julija. „Kidaj i kžžešti u vetar!" povikao je jedan na olonetskom. Želeli su samo potpuno odrasle ljudeske robove. Poslednja zdepasta prilika uđe u zgradu. Uz još više vike vrata se zatvoriše. Juli plačući otrča do njih, treskajući o grubo drvo kada je čuo kako se sa druge strane klin zabija na svoje mesto. Dugo je stajao tamo, glave oslonjene o razbarije, nesposoban da prihvati ono što se dogodilo.

Dveri su bile ugrađene u kamenu utvrdu, čiji su blokovi bili grubo uglavljeni jedan između drugog i popunjeni dugom mahovinom. Utvrda nije predstavljala ništa drugo do ulaza u jednu od pećina po kakvima su fagori živeli, znao je Juli. Bila su to lenja stvorenja i najviše su voleli da ljudi rade umesto njih. Neko vreme tumarao je oko kapije, uspinjući se uz oštru padinu, sve dok nije otkrio ono što je i očekivao. Bio je to dimnjak, triput viši od njega i impresivne širine. Lako se mogao popeti na njega, zbog toga što se sužavao prema vrhu i zbog toga što su kameni blokovi od kojih je bio načinjen bili grubo uklopljeni i pružali puno uporišta za nogu. Kamenovi nisu bili ledeno hladni kao što se to moglo očekivati i po njima nije bilo inja. Na vrhu, nepažljivo je gurnuo lice preko ruba i bio je u trenutku odbačen unazad, tako da je izgubio uporište i pao, tresnuvši na desno rame i otkotrljavši se po snegu. Udarac vrelog, vlažnog vazduha izmešanog s dimom zapaljenog drveta i zadahom ustajalosti bljunuo je na njega. Dimnjak je predstavljao otvor za ventilaciju fagorskih jazbina. Znao je da tuda ne može uči. Bio je odsečen od njih, a otac je za njega bio zauvek izgubljen. Sedeo je jadno u snegu. Stopala su mu bila obuvena u kožu koja je bila privezana na listovima Nosio je široke pantalone i tuniku od medvedeg krzna koju je njegova majka sašila tako da krzno bude uz telo. Radi dodatne topline imao je na sebi i parku s krznenom kapuljačom. Tokom perioda kada joj je bilo dobro Onesa ju je po ramenima ukrasila belim repićima snežnog zeca, na svakom ramenu po tri, i izvezla okovratnik crvenim i plavim dinđuvama. I pored toga Juli je predstavljao žalostan prizor, jer parka je bila natopljena ostacima hrane i umašćena, dok je prljavština slepila krzno njenih ukrasa: snažno su smrdeli oko njega. Njegovo lice, bledo žuto ili bledo smeđe kada je čisto, bilo je sada tamno od prljavštine, a kosa mu je umašćeno štrčala oko slepoočnica i vrata. Imao je pljosnat nos koji je sada počeo da trlja i široke, osećajne usne koje je sada iskrivio. Otkrio je škrbave prednje zube među njihovim belim susedima kada je počeo da plače i udara po snegu. Nakon izvesnog vremena ustao je i počeo da hoda između žalosnih ariša, vukući očevo koplje za sobom. Nije imao izbora nego da pode putem kojim je i došao i da pokuša da se vrati do bolesne majke, ukoliko bude mogao da nade put kroz snežna bespuća. Shvatio je i da je gladan.

Ophrvan beznađem, počeo je da viče pred zatvorenom kapijom. Nije bilo odgovora. Sneg je počeo da pada, lagano ali uporno. Zastao je s pesnicama iznad glave. Pljunuo je na vrata. Toliko za oca. Mrzeo je slabiće. Setio se svih udaraca koje je primio od očeve ruke zašto otac nije izudarao' fagore? Na kraju se zgađeno okrenuo u snegu koji je padao i pošao niz padinu. Očevo koplje bacio je u grmlje. Glad je bila bitku s premorom i dovela ga do Varka. Nade su mu tada u trenutku iščilele. Ni jedan od uginulih jelkova nije ostao nepožderan. Grabljivci su stigli iz svih krajeva i potrgali njihovo meso. Samo su se lešine i gomile oglodanih kostiju čekali pored reke. Zaurlao je od gneva i razočarenja. Reka se ponovo smrzla i sneg je ležao po čvrstom ledu. Uklonio je nogom nešto snega i pogledao naniže. Tela nekih od utopljenih životinje još uvek su se nalazila u ledu. Video je jedno tamo gde je glava uginulog jelka stojala okrenuta nadole prema tamnoj struji. Krupna riba jela joj je oči. Napornim radom vrhom koplja Juli je probušio rupu u ledu, proširio je i čekao, stojeći nad njom s kopljem spremnim za bacanje. Riba se zabelasala u vodi. Zamahnuo je. Riba sa plavim mrljama, usta zaprepašćeno razjapljenih, zablistala je na vrhu koplja kada ga je povukao unazad. Bila je dugačka kolko njegove obe ruke kada ih ispruži i stavi palac uz palac. Ispekao ju je na malenoj vatri i ukus joj je bio izvanredan. Podrignuo je, a onda je odspavao dva sata, oslonjen između dva debla. Onda se zaputio ka jugu, tragom koji je migracija u potpunosti razorila. Frejr i Bataliks smenjivali su se u stražarskoj dužnosti na nebu, a on je i dalje hodao, jedina pokretna figura u bespuću. „Kevo", povikao je stari Hesel ženi pre nego što je makar i ušao u kolibu, „kevo, gle šta sam našao kod Tri arlekina." A ona prastara veštica od žene, Lorel, šepava još od detinjstva, dogega t.i se do vrata, gurnula nos u ledeni vazduh koji je grizao i kazala: „Nije bitno šta si našao. Ovde su gospoda iz Panovala koja čekaju da obave posao sa tobom." „Panovala, ha? Čekaj samo da vide šta sam našao kod Tri arlekina. Treba mi pomoć, kevo. Dodi, nije hladno. Život ćeš protraćiti u toj kući." Kuća je bila primitivna u svakom pogledu. Sastojala se od skupine stena, od kojih su nekolike bile više od čoveka, između kojih su bile ubačene daske i letve, a krov je bio koža po kojoj je raslo busenje. Prostor između stena bio je popunjen lišajevima i blatom, ne bi li se unutrašnjost učinila nepropusnom, dok je utrvrđenje bilo sa svih strana poduprto motkama i čak čitavim deblima, tako dajezsve zajedno

najviše podsećalo na uginulog ježa. Na glavnu strukturu dodavane su bočne prostorije, u istom duhu improvizacije koji je prožimao i original. Bronzani dimnjaci dizali su se u tmurno nebo i blago se dimili; u nekim prostorijama sušila su se krzna i kože; u drugim su se prodavali. Hasel je bio trgovac i lovac na krzna i tokom života dovoljno je stekao da je sada, pred smrt, mogao sebi da priušti ženu i sanke sa zapregom od tri psa. Heselova kuća ugnezdila se na niskom obronku koji je blago skretao prema istoku u dužini od nekoliko milja. Taj obronak bio je posut stenjem, ponegde razbacanim, ponegde nagomilanim jedno povrh drugog. Ovo stenje pružalo je sklonište sitnim životinjama i na taj način činilo dobar lovački teren za starog lovca na krzna, koji više nije bio voljan da tumara onako daleko kako je to činio u danima mladosti. Nekim od upečatljivijih gomila stenja nadenuo je imena, od kojih je jedno bilo Tri arlekina. Kod Tri arlekina kopao je po naslagama soli da bi našao minerale neophodne za štavljenje kože. Padina je bila prepuna manjeg kamenja, a od svakog od njih na istočnoj strani vukla se zaobljena kupa snega čija se veličina menjala zavisno od prirode kamena i koja je bila usmerena tačno nasuprot tački iz koje je zapadni vetar brisao preko dalekih Barijera. Ovo je nekada bila plaža koja je pripadala davno nestaloj morskoj obali, severnoj obali kontinenta koji se u neko prijatnije doba zvao Kampanlat. Istočno od Tri Arlekina rasla je mala nakupina trnovitog žbunja koje je koristilo granitno sklonište da tu i tamo ispruži po koji zeleni list. Stari Hasel cenio je te zelene listove u svojem loncu i postavio je zamke svuda oko grmlja da bi držao životinje na rastojanju. Bez svesti i upleten u bodljikave grančice, tu je ležao dečak kojeg je pronašao i kojeg je sada uz Lorelinu pomoć vukao u zadimljeno svetilište svoje kolibe. „Nije to divljak", kazala je Lorel pohvalno, „gle kako mu je parka ukrašena đinduvama, crvenim i plavim. Baš su slatke, je 1' da?" „Nije važno. Daj mu gutljaj supe, kevo." To je i učinila, lupkajući po dečakovom grlu sve dok supa nije sišla niz njega, kada joj se pacijent promeškoljio, zakašljao, seo i šapatom zamolio za još. Dok ga je Lorel hranila, gledala je naniže, skupljenih usta, u ispijene obraze i oči i uši, gde su bezbrojni ujedi insekata naterali krv da procuri i zgruša se pod njegovim okovratnikom. Primakla ga je sebi, obuhvatila nikom i Ijuljuškala, prisećajući se drevnog zadovoljstva kojem više nije umela da nađene ime.

Sa izgledom krivca, potražila je Hasela i otkrila da je ovaj već odšlapkao, željan da obavi posao s gospodom iz Panovala. Spustila je tamnu dečakovu glavu, uzdahnula i pošla za svojim mužem On je nalivao alkohol dvojici krupnih trgovaca. Parke su im se pušile na toplini. Lorel povuče Hasela za rukav. „Možda bi dva gospodina htela da povedu bolesnog momka koga si našao do Panovala. Ovde ga ne možemo hraniti. I sami umiremo od gladi. Panovila je veliki i bogat." „Pusti nas na miru, kevo, razgovaramo", rekao je Hasel gospodskim tonom. Odšepala je do stražnjeg dela zdanja i gledala kako njihov zarobljenik fagor zveckajući lancima vezuje pse pokraj snežne kućice. Pogledala je preko njegovih pognutih leda u kameniti, sivi predeo, milje pustoši koje su se gubile u tmurnom nebu. Negde iz tog bespuća stigao je dečak. Možda jednom ili dvaput godišnje ljudi su, sami ili po dvoje, na samrti stizali iz ledenih pustinja. Lorel nikako nije mogla da shvati odakle stižu, samo je znala da se iza pustinje nalaze još haldnije planine. Jedan od begunaca buncao je o smrznutom moru preko koga se ne može koračati. Napravila je sveti krug preko svojih posnih grudi. U mladim danima mučilo ju je to što nema jasniju predstavu. Jednom je toplo obučena stojala na padini i gledala prema severu. Čildrimi su leteli nad njenom glavom, mašući usamljenim krilima i ona je pala na kolena pred maglovitom vizijom čoveka divnog i svetog, kako veslima tera veliki, ravni točak sveta na neko mesto na kome sneg ne pada večito i vetar ne duva večito. Ušla je u kuću plačući, mrzeći nadu koju su čilidrmi unosili u nju. Iako je Hasel oterao ženu na gospodstven način, obratio je pažnju na njene reči, baš kao što je uvek činio. Kada je njegovo dogovaranje sa dva gospodina iz Panovala bilo zaključeno i kada je mala gomila dragocenog bilja, začina, vunenog vlakna i brašna odmerena za kože koje će ljudi natovariti na svoje sanke, Hasel je pokrenuo pitanje vođenja bolesnog dečaka sa njima nazad u civilizaciju. Pomenuo je daje mladić nosio lepo ukrašenu parku i prema tome „samo kao pretpostavka, gospodo" mogao biti neko značajan, ili bar sin nekog značajnog. Na njegova prilično iznenađenje, gospoda su se složila da bi im bilo veoma drago da povedu momka sa sobom. Morali su da zatraže malu doplatu za to u vidu joj jedne kože jelka, da bi pokrili momčić i izravnali dodatne troškove. Hasel je neko vreme gunđao, a onda se pomirljivo predao; nije mogao da hrani momka ukoliko bi ovaj preživeo, a ukoliko bi umro niko nije voleo da hrani pse ljudskim

ostacima, dok mu se domorodački način mumifikacije i sahranjivanje na otvorenom nikada nije dopadao. „Dogovoreno", kazao je i otišao po najgoru kožu medu onima koje su mu bile na dohvat ruke. Momčić je sada bio budan. Primio je još supe od Lorel i podgrejanu nožicu snežnog zeca. Kada je čuo ljude kako dolaze, ponovo je legao i sklopio oči, a jednu ruku podvukao je pod parku. Samo su ga nemarno pogledali i onda se okrenuli. Planirali su da natovare sanke svojim potrepštinama, provedu par sati dok ih Hasel i njegova žena budu zadovoljavali, napiju se, odspavaju i onda podu na uzbudljivo putovanje južno prema Panovalu. Sve je to i učinjeno i nakon što je Haselovo piće ispijeno napravljen je lep lumperaj. Gospoda su bila bučna čak i dok su hrkala na gomili koža. A Lorel je potajno pazila Julija, hranila ga, prala mu lice, gladila gustu kosu, grlila ga. Tokom rane poludnevnice, dok je Bataliks bio nisko, on je otišao od nje. I dalje je glumio nesvesticu dok su ga gospoda podizala na sanke, pucnuli bičem, namrštila se ne bi li načinila nekakvu odbranu pred svojim mamurlukom i hladnoćom od koje su se lepili kapci i krenula. Dva gospodina, koji su živeli teškim životom, pljačkali su Hasela i sve ostale lovce na krzno koje su posećivali do najveće mere u kojoj su lovci na krzno dopuštali da budu opljačkani i prevareni kada bi, za uzvrat, morali da prodaju kože. Varanje je bilo jedan od načina njihovog življenja, kao toplo oblačenje. Njihov plan je naprosto bio da čim se izgube iz vidokruga Haselovog zbrda-zdola napravljenog uporišta preseku grkljan novostečenog invalida, gurnu telo u najbliži smet i pobrinu se da samo lepo ukrašena parka -skupa, možda, s tunikom i pantalonamastigne bezbedno do panovalskog tržišta. Zaustavili su se i zakočili sanke. Jedan od njih izvukao je svetlucavi bodež i okrenuo se prema prilici koja je ležala. U tom trenutku se prilika koja je ležala podigla s povikom, zavitlala kožu kojom je bila pokrivena preko gospodinove glave, opako ga šutnula u stomak i silovito odjurila u daljinu, krećući se u cik cak da bi izbegla eventualna koplja. Kada je zaklučio daje dovoljno daleko, Juli se okrenuo i čučnuo iza sive stene, da bi video da li ga slede. U mutnoj svetlosti, sanke su već nestale sa vidika. Nije bilo ni traga od dva gospodina. Osim zviždanja zapadnog vetra, sve je bilo mirno. Bio je sam u sleđenoj pustoši, nekoliko sati pre izlaska Frejra.

Veliki užas zahvati Julija. Nakon što su fagori odveli njegovog oca u svoj podzemni log, lutao je kroz divljinu tokom više dana nego što je mogao da nabroji; sluđivali su ga hladnoća i nedostatak sna, izluđivali insekti. Potpuno se izgubio i bio je blizu smrti kada se srušio u trnovit žbun. Malo odmora i hrana brzo su mu povratili zdravlje. Dopustio je da bude natovaren na sanke ne zbog toga što je verovao dvojici gospodina iz Panovala, koji su mu zaudarali po pokvarenisti, već zato što nije mogao da podnese staru vešticu koja je stalno navaljivala da ga pipka na način koji je mrzeo. I sada, nakon kratkog međuzbivanja, bio je tu, ponovo u divljini, dok ga je vetar na temperaturi dobrano ispod nule štipao za uši. Ponovo je pomislio na svoju majku, Onesu, i njenu bolest. Poslednji put kada ju je video, kašljala je i krv joj je curila na usta. Tako ga je jezivo pogledala kada je pošao sa Alehjuom. Tek sada je Juli shvatio šta je taj jezivi pogled značio: nije očekivala da će ga ikada više videti. Bilo je beskorisno truditi se oko povratka majci ukoliko je ona sada bila mrtva. Šta onda? Ukoliko je želeo da preživi, postojala je samo jedna mogućnost. Podigao se i ravnomernim, brzim korakom pošao tragom sanki. Sedam krupnih, rogatih pasa od vrste znane kao asokini vuklo je sanke. Vodila ih je kuja po imenu Gripsi. Svi zajedno bili su poznati kao Gripsina zaprega. Odmarali su se deset minuta svakog sata; tokom svake druge pauze dobijali su za jelo smrdljivu ribu iz vreće. Dva gospodina na smenu su gacala iza sanki i ležala na njima. Bila je to rutina koju je Juli shvatao. Držao se podalje od zaprege. Čak i kada sanke nisu bile na vidiku, ukoliko je vazduh bio miran, njegov osetljivi nos mogao je da'oseti miris ljudi i pasa koji su trčali pred njim. Ponekad bi im se primakao da vidi šta rade. Želeo je da nauči da sam upravlja psećom zapregom. Nakon tri dana neprekidnog putovanja, kada su asokini morali da se odmaraju malo duže, stigli su do još jedne nastambe lovaca na krzna. Ovde je lovac na krzna za sebe sagradio malo drveno utvrđenje, ukrašeno rogovima i glavama divljih životinja. Nizovi koža kruto su lepetali na vetru. Gospoda su ostala ovde dok Frejer nije potonuo sa neba i bledi Bataliks preminuo, a blistaviji stražar ponovo se digao. Dva gospodina urlala su s lovcem na krzno u pijanstvu ili spavala. Julije sa sanki ukrao malo dvopeka i nemirno spavao, umotan u kože, na zaklonjenoj strani saonica. Produžili su dalje.

Bilo je još dva zaustavljanja između višednevnih putovanja. Uvek je Gripsina zaprega vukla približno prema jugu. Vetrovi su postali manje hladni. Konačno je postalo očigledno da se bliže Panovalu. Magle prema kojima je zaprega vukla ukazivale su na čvrst kamen. Iz ravnice pred njima uzdizale su se planine, vrhovi prekriveni dubokim snegom. I sama ravnica lagano se uzdizala, prelazili su preko brežuljaka u podnožju planine, gde su oba gospodina morala da hodaju pored saonica, ili čak da ih guraju. Bili su tu i kameni tornjevi po kojima je ponekad bilo stražara koji su ih zaustavljali. Stražari su zaustavili i Julija. „Idem za svojim ocem i ujakom", povikao je. „Mnogo zaostaješ. Odneće te čildrimi." „Znam, znam. Otac bi hteo da što pre stigne kući zbog majke. I ja bih." Odmahnuli su mu, smešeći se njegovoj mladosti. Konačno, dva gospodina se zaustaviše. Bacili su suvu ribu Gripsi i njezinoj zaprezi i ispregli pse. Dva gospodina odabrala su udobno malo udubljenje na padini brega, pokrila se krznom, primenili alkohol na svoju unutrašnjost i pospali. Čim ih je čuo kako hrču, Juli je dopuzao bliže. Obojica su morala biti sređena gotovo istovremeno. Nije bio sposoban da se suprotstavi nijednom od njih u borbi i zato nisu smeli dobiti nikakvo upozorenje. razmišljao je da li da ih raspori bodežom ili da im prospe mozak kamenom; svaka od alternativa bila je na svoj način opasna. Obazro se da vidi da ga ko ne gleda. Nakon što je podigao sa sanki remen od uzdi, privikao se blizu gospode i uspeo da veže remen oko desnog članka jednog od njih i levog članka drugog, tako da bi onog ko skoči prvi sputavao njegov drugar. Gospoda su i dalje hrkala. Dok je odvezivao remen sa sanki, primetio je izvestan broj kopulja. Možda su bila na prodaju pa nisu prodata. Tome se nije čudio. Kada je izvadio jedno iz uglova koji su ga pričvršćivali, odmerio ga je u ruci i zaključio da bi bilo vrlo loše za bacanje. I pored toga, vrh je bio dovoljno oštar. Vrativši se do udubljenja, gurkao je jednog od dvojice gospodina nogom, dok se gospodin uz dahtanje nije preturio na leđa. Podigavši koplje uspravno kao da hoće da probode ribu. Juli je probo gospodina kroz parku, grudni koš i srce. Gospodin je napravio užasan, grčevit pokret. Užasnutog izraza, razrogačenih očiju, seo je, zgrabio dršku koplja, povio se nad njom i potom lagano spustio nazad a

dugačkim uzdahom koji se završio u kašlju. Sa usta su mu curili krv i povraćena hrana. Njegova drugar sao se promeškoljio i nešto promrmrljao. Julije otkrio daje zabo koplje tolikom snagom daje prošlo kroz gospodina i zabilo se u zemlju. Vratio se do sanki po drugo koplje i učinio sa drugim gospodinom isto što i sa prvim sa istim uspehom. Sanke su bile njegove. I zaprega. Vena je pulsirala na njegovoj slepoočnici. Zalio je što gospoda nisu fagori. Upregao je asokine koji su kevtali i zavijali i poterao ih sa logorišta. Mutni velovi svetlosti kovitlali su se nebom da bi ih potom zamračila visoka grba planine. Sada je postojao prepoznatljiv put, staza koja se širila milju za miljom. Zaokretala je naviše sve dok nije zašla iza masivnog stenovitog ispusta. Iza osnovice stene ukazala se zaklonjena visoka dolina koju je čuvao zamak zastrašujućeg izgleda. Zamak je delom bio sagrađen od kamena, a delom isklesan u steni. Nadstrešnice su mu bile široke, da bi sneg sa krovova padao na put ispod njih. Pred zamkom stojala je naoružana straža od četiri čoveka ukipljena pred drvenom rampom koja je zaprečavala put. Julije stao kada je stražar, krzna ukrašenog svetlucavim metalnim odličjima, domarširao ispred njega. „Ko si ti, mali?" „Ja sam sa svoja dva prijatelja. Trgovali smo, kao što vidiš. Stižu za mnom u drugim sankama." „Ne vidim ih." Naglasak mu je bio čudan: ne olonetski, na koji se Juli navikao u oblasti Barijera. „Stići će. Zar ne prepoznaješ Gripsinu zapregu?" Mahnuo je bičem prema životinjama. „Zaista. Naravno. Dobro ih poznajem. Ne zove se ta kuja Griipsi tek tako." Koraknuoje u stranu i podigao koščatu pesnicu. „Dižite, vi tamo", povikao je. Rampa se podigla, bič je pucnuo, Julije podviknuo i bili su na drugoj strani. Duboko je udahnuo kada je po prvi put ugledao Panoval. Pred njim je bio ogroman obronak, tako strm da na njemu nije bilo nimalo snega. U licu obronka bila je isklesana divovska predstava moćnog Akhe. Akha je čučao u tradicionalnom položaju, kolena blizu ramena, ruku obavijenih oko kolena, šaka spojenih sa dlanovima nđgore i svetim plamenom života koji se dizao sa dlanova. Glava mu je bila velika, prekrivena ćubom kose. Njegovo poluljudsko

lice ulivalo je strah u kosti posmairačima. Čak i sami obrazi izazivali su strahopoštovanje. A ipak, njegove krupne, bademaste oči bile su slepe, a u tim tankim ustima i veličanstvenim obrvama mogla se očitati i uzvišenost isto koliko i zlokobnost. Pored njegovog levog stopala, patuljast u poređenju, nalazi se otvor u steni. Kako su se saonice primicale, Julije video da su i sama usta džinovska, verovatno tri puta veća od čoveka. Unutra su se mogla videti svetla i stražari sa čudnovatim navikama i naglascima i čudnim mislima u glavi. Ispravio je svoja mlada ramena i ponosito krenuo. Tako je Juli dospeo u Panoval. On nikad neće zaboraviti svoj ulazak u Panoval i napuštanje sveta pod nebesima. Zbunjen, poterao je sanke pored stražara, prošao lug kržljavog drveća i zastao da bi potom bacio pogled na zasvođeni prostor pred sobom pod kojim su toliki ljudi živeli svoj život. Magla se mešala sa tminom kada je ostavio kapiju za sobom, da bi stvorila svet obrisa u kojem su postojali oblici, ali ne i konture. Bila je noć; nekolicina ljudi koji su se tu kretali bili su umotani u oblake magle što je okruživala sve njih, lebdela iznad njihovih glava, kretala se za njima lagano se kovitlajući, poput krajeva otrcanog ogrtača. Svuda je bio kamen, kamen isklesan u zidove i odaje, staje, kuće, obore, stepeništa jer ta ogromna, tajanstvena pećina protezala se naviše prema središtu planine i tokom vekova bila je oblikovana u male, ravne odeljke odvojene jedan od drugog stepeništem i fasadnim zidovima. Štedljivošću izazvanom silom prilika po jedna usamljena svetiljka gorelaje na vrhu svakog stepeništa, sa plamenom koji se vijorio na blagoj promaji i osvetljavao ne prostor oko sebe, već zamagljeni vazduh čijoj je daljoj neprozirnosti doprinosti i njihov dim. Neprekidno delovanje vode tokom dugih eona formiralo je brojne vezane pećine u steni, različite veličine i na različitim nivoima. Neke od tih pećina bile su naseljene i uređene radom ljudskih ruku. Dobile su imena i opremljene stvarima najneophodnijim za preživljavanje. Divljak se zaustavio i nije mogao da produži u to ogromno prostranstvo mraka dok ne nade nekoga da pode sa njim. Ono malo ljudi iz spoljašnjeg sveta koji bi, poput Julija, posetili Panoval, našli bi se u jednoj od većih pećina, koju su njeni stanovnici znali kao Tržnicu. Ovde je obavijan najveći deo neophodnih zajedničkih poslova, jer je za to bilo potrebno malo ili nimalo veštačkog osvetljavanja, kada se oči jednom priviknu na polutamu. Tokom dana mesto se

orilo od oštrih glasova i neravnomernih udaraca čekića. Na tržnici Juli je mogao da proda asokine i robu sa sanki za stvari neophodne za njegov novi život. Morao je da ostane tu. Nije više imao gde da pode. Polako se privikavao na dim, oči koje su suzile i kašalj stanovnika; sve je to prihvatio oberučke, skupa sa sigurnošću. Bila je njegova sreća što je naleteo na poštenog, očinski raspoloženog trgovca po imenu Kjal koji je, skupa sa svojom ženom, vodio štalu jednoj od malih četvrti Tržnice. Kjal je bio čovek tužnog izgleda, s opuštenim ustima delimično skrivenim iza crnih brkova. Sprijateljio se s Julijem iz razloga koji ovaj nije mogao da shvati i štitio ga od prevaranata. Takode se potrudio da uvede Julija u taj novi svet. Nešto od zvukova koji su odjekivali Tržnicom poticalo je od vodenog toka po imenu Vak, koji je tekao stražnjim delom Tržnice, duboko unutar svojeg useka u stenju. Bio je to prvi slobodan vodeni tok koji je Juli ikada video i za njega uvek je ostao jedno od čuda tog mesta. Voda koja je klokotala ispunjavala ga je ushićenjem i, u svojoj animističkoj veri, gledao je na Vak gotovo kao na živo biće. Vak je bio premošćen, tako daje postojao pristup zadnjem delu Tržnice, gde je povećana strmina tla zantevala mnogo stepenica, nadsvodenih širokim balkonom na kojem se nalazio kip Akhe, isklesan u steni. Ova Ugura mogla se videti, sa njenim ramenima koja su se uzdizala iz senki, čak i sa suprotnog kraja Tržnice. U svojim ispruženim rukama Akha je držao prave plamenove, koje su sveštenici obnavljali u pravilnim razmacima, pojavljujući se kroz vrata u Akhinom trbuhu da bi to učinili. Akhin narod okupljao se redovno oko stopala svojeg božanstva; tu su mu nudili najraznovrsnije poklone, koje su primali sveštenici, neprimetnim u svojim crno-belim prugastim odorama. Obožavaoci bi se poklonili do zemlje, a iskušenici su čistili tlo četkama od paperja pre nego što se ovi usude da usmere pogled pun nade prema crnim, kamenim očima visoko iznad sebe u mreži senki i da se potom povuku na manje sveti teren.l akve ceremonije bile su za Julija potpuno tajanstvene. Upitao je o tome Klala i dobio lekciju koja gaje ostavila još zbunjenijeg nego pre. Niko ne ume da objasni svoju religiju jednom strancu. Svejedno, Julije stekao jak utisak da to drevno biće, predstavljeno u kamenu, vodi borbu protiv sila koje divljaju u spoljašnjem svetu, naročito protiv Vutre, koji vlada nebesima i svim nedaćama koje dolaze sa njih. Akhu nisu mnogo zanimala ljudska bića;bila su presitna da bi obraćao pažnju na njih. Ono što je želeo bile su njihove ponude, dabi ga držale u punoj snazi tokom borbe protiv Vutre i moćno akhejsko sveštenstvo postojalo je da bi se staralo da Akhine želje u tom pogledu budu poštovane, a sve to da zajednica ne bi dopala uništenja.

Sv eštenstvo, u zajednici sa milicijom, vladalo je Panovalom; nije bilo vrhovnog vladara, ukoliko se nije računao sam Akha, za kojeg se držalo da se nalazi napolju i luta planinama sa svojom nebeskom batinom, te traži Vutru i njegove jezive nebeske pratioce, kao što je, na primer, crv. Ovo je bilo iznenađenje za Julija. On je znao Vutru. Vutraje bio veliki duh kojem su njegovi roditelji. Alehju i Onesa, upućivali molitve u trenucima opasnosti. Oni su Vutru predstavljali kao dobronamernog donosioca svetlosti. I, koliko je mogao da se seti, nikada nisu pominjali Akhu. Razni prolazi, nalik lavirintima, poput zakona koje je donosilo sveštenstvo, vodili su do raznih odaja u okolini Tržnice. U neke od tih odaja moglo se ući, druge su bile zabranjene za običan narod. Ljudi su nerado govorili o zabranjenim oblastima. Ali on je uskoro primetio da su tamo odvlačeni prekršioči, ruku vezanih na leđima; tamnim stepeništima odlazili su u senovite hodnike, neki do Svetih, neki do kažnjeničke kolonije iza Tržnice koja se zvala Tvink. Nakon izvesnog vremena, Julije prešao uzani prolaz pretrpan stepenicama koji je vodio do velike, uređene pećine zvane Rek. I Rekje imao svoj ogroman kip Akhe, ovde predstavljen sa nekakvom životinjom sa lancem oko vrata, i bio je posvećen sportu; Rekje bio mesto na kome su se održavale igre, predstave. atletska nadmetanja i gladijatorske borbe. Zidovi su joj bili boje grimiza i sang-de-boeuf, s dekoracijama koje su predstavljale figure u pokretu. Uglav-nom je Rek bio gotovo prazan i glasovi su odjekivali u praznom prostoru; građani naročito naklonjeni svetosti dolazili su u to vreme i pevali u tmini nadsvodenoj visokim svodom. Ali za vreme blistavih priredbi i igara tada se orila muzika, a pećina je bila pretrpana. Od Tržnice otvarale su se i druge važne pećine. Na njenoj istočnoj strani, skupina malenih, četvrtastih prostorija ili širokih mezanina penjala se između stepeništa zakrivenog teškim balustradama sve do ogromne stambene galerije zvane Vak po vodenom toku koji je ovde izbijao na površinu, uvučen duboko unutar svojeg klokotavog useka. Iznad ogromne ulazne kapije Vaka nalazilo se mnogo složenih rezbarija koje su predstavljale nebeska tela isprepletana između talasa u pokretu i zvezda. ali veći deo toga uništen je u nekom zaboravlje-nom obrušavanju tavanice. Vak je posle Tržnice bio najstarija pećinska galerija i bio je ispunjen „prebivalištima", kako su ih nazivali, starim mnogo vekova. Nekom ko na njihov prag stiže iz spoljnog sveta i posmatra -ili, pre, nagađaoblike niihovih temelja i zbunjujuce terase koje su se penjale u nejasne daljine, Vak je u titravoj svetlosti

predstavljao jeziv san u kojem se materijalne stvari nisu razlikovale od senki i dete Barijera osetilo je kako mu srce treperi u grudima. Sila poput Akhe i bila je potrebna da izbavi onoga ko zaluta u takav prenaseljeni nekropolis. Ali navikao se prilagodljivošću mladosti. Na Vak je počeo da gleda kao na bogat grad. Kada se sprijateljio s družinom kalli. koji su mu bile vršnjaci, lutao je sa njima lavirintima prebivališta koja su bila nagomilana na mnogo nivoa i često vodila jedno od drugog. Odeljenja su bila nabacana preko drugih odeljenja u gomilama, nameštaj u svakom od njih bio je nepokretan, budući daje bio isklesan iz iste stene kao i zidovi i pod, sve u jednoj neprekinutoj liniji. Priča o pravima i vlasništvima u tim organski povezanim kompleksima bila je složena, ali uvek u vezi s vakovskim sistemom esnafa i uvek, u slučaju neslaganja, podložna konačnoj presudi sveštenika. U jednom od tih prebivališta je Taška, ljubazna Kjalova žena, našla Juliju sobu, na samo troje vrata od mesta na kome su živeli ona i Kjal. Bila je bez tavanice, a zidovi su joj bili zaobljeni; u njoj se osećao kao daje posađen unutar kamenog sveta. Vak se strmo uzdizao i bio je nejasno osvetljen prirodnom svetlošću slabije od Tržnice. Vazduh je bio zadimljen od isparenja lojanica, ali sveštenici su prikupljali takse na svaku svetiljku, koje su sve na glinenim osnovicama imale broj, tako da su se koristile štedljivo. Tajanstvena magla koja je mučila Tržnicu bila je manje gusta u Vaku. Od Vaka, jedna galerija vodila je u Rek. 1 tu su se. na nižem terenu, nalazile oštećene dveri koje su vodile u pećinu visoke tavanice koja se nazivala Grojn, u kojoj je vazduh bio dobar i čist, iako su stanovnici Vaka stanovnike Grojna držali za prilično zaostale, uglavnom zbog toga što su bili pripadnici nižih esnafa, kasapa, štavilaca, kopača kvarca, gline i fosilnog drveta. U steni izbušenoj poput saća koja je povezivala Grojn i Rek nalazila se još jedna velika pećina puna nastambi i stoke. Bio je to Prejn, koga su mnogi izbegavali. U vreme kada je Juli stigao, uveliko ga je proširivao esnaf kopača. Prejn je sakupljao sav otpadni talog iz ostalih predgrađa i njime hranio svinje i biljke koje uspevaju u mraku i koje žive od topline. Neki od farmera Prejna odgajali su uzgred vrstu ptica zvanu prita, koja je imala oči koje svetle u mraku i svetleće pege na krilima; prite su bile popularne kao kućni ljubimci koji se drže u kavezu; unosile su malo svetlosti u prebivališta Vaka i Grojna iako su takođe bile podložne porezima koje su sakupljali Akhini sveštenici.

„U Grojnu svi reže, u Prejnu je još teže", glasila je lokalna izreka. Ali Juli je ljude smatrao prilično beživotnim, osim kada se zainteresuju za igre, a retki izuzeci bili su malobrojni trgovci i lovci na krzno koji su živeli po terasama sopstvenih esnafa i koji su redovno imali priliku da ih Akha blagoslovi i pošalje da obavljaju poslove u spoljašnjem svetu, kao što je bio slučaj sa dva gospodina koje je imao prilike da upozna. Iz svih većih galerija, kao i iz manjih, staze i tuneli vodili su u mračno stenje, neki od njih penjali su se, drugi spuštali. Panoval je bio prepun legendi o vilinskim zverima koje su stizale iz pradavnih tmina stenja i o ljudima koje su sablasti odmamile iz njihovih prebivališta u planinu. Najbolje je bilo ostati zaronjen u Panoval, gde je Akha slepim okom pazio ono što je njegovo. Bolje i Panoval i porezi nego ledeni sjaj spoljašnosti. Ove legende održavao je u životu esnaf govornika, čiji članovi su stajali na svakom stepeništu ili čekali po terasama i ispredali fanstastične priče. U tom svetu maglovite tmuše, reči su bile poput svetlosti. U jednu oblast Panovala, koja je najvećim delom bivstvovala u razgovorima vodenim šapatom, Juli nije imao pristupa. Bili su to Sveti. Do Svetih se moglo stići galerijom i stepeništem sa Tržnice, ali te prolaze čuvali su milicija i poštovanje građana. Niko svojom voljom nije išao tim krivudavim prilazima. U Svetima živela je milicija koja je večno čuvala zakon Panovala i sveštenstvo koje mu je večno čuvalo dušu. Sva ta uređenja bila su za Julija tako veličanstvena da uopšte nije primećivao njihovu iskvarenost. Juliju je trebalo vremena da uvidi koliko se direktno upravljalo ljudima. Ovi nisu iskazivali nikakvo iznenađenje pred sistemom u kojem su rođeni; ali Juli, koji je bio naviknut na otvorene prostore i lako razumljiv zakon preživljavanja, bio je zaprepašćen načinom na koji im je svaki pokret bio ograničen. A opet, oni su sebe smatrali jedinstveno povlašćenim. Sa svojim legalno zadobijenim zalihama kože. Juli je nameravao da unajmi prostorije pored Kjalovih i da otvori dućan. Otkrio je da postoji mnoštvo propisa koji zabranjuju nešto tako jednostavno? Nije mogao da trguje bez prostorija a za to je morao biti rođen kao pripadnik esnafa trgovaca. Bio mu je potreban esnaf, pripadanje nekom cehu, kao i određene kvalifikacije -neka vrsta ispitakoje je moglo obezbediti samo sveštenstvo. Takođe mu je bila potrebna i potvrda od milicije, skupa sa osiguranjem i garantima. Nije mogao da trguje dok nije

posedovao prebivalište. Opet, nije mogao da poseduje sobu koju mu je Taška unajmila sve dok ne bude potpuno prihvaćen od milicije. Nije mogao da zadovolji čak ni najosnovniji zahtev verovanje u Akhu i dokaz redovnih žrtvi bogu. „To je prosto. Prvo, kao divljak, moraš da ideš svešteniku." To je kazao kapetan milicije oštrih crta lica, pred kojim je Juli morao da se pojavi. Suočio se s Julijem u malenoj sobi od kamena, čiji se balkon nalazio na otprilike jedan metar iznad jedne terase Tržnice i sa koje se mogao nadgledati čitav živopisni prizor. Kapetan je preko uobičajenih koža nosio ogrtač koji je dosezao do poda. Na glavi je imao bronzani šlem sa svetim simbolom Akhe, nekom vrstom točka sa dve žbice. Njegove kožne čizme dolazile su mu do polovine listova. Iza nega stajao je fagor, oko čijeg dlakavog, belog čela je bila vezana crno bela pletena traka. „Ovamo gledaj", režao je kapetan. Ali Juli otkri da mu oči same lutaju do utihlog fagora, toliko je bio zaprepašćen njegovim prisustvom. Dvosekli je stajao sa ćutljivom mirnoćom, njegova nezgrapna glava bila je povijena napred. Rogovi su mu bili tupi; vrhovi su im bili zaobljeni, a ivice zarubljene turpijom. Julije video da oko vrata ima kožnu ogrlicu i uzicu, delom zaklonjene belom dlakom, znak potčinjavanja ljudskim pravilima. A opet, predstavljao je pietnju po građane Panovala. Mnogi oficiri svuda su se pojavljivali sa poslušnim fagorom pored sebe; fagori su bili cenjeni zbog svoje nadmoćne sposobnosti da vide u mraku. Obični ljudi u strahu su se sklanjali sa puta nezgrapnim životinjama koje su govorile uprošćenim olonetskim. Kako je to moguće, pitao se Juli, da ljudi sklope savez sa istim onim zverima koje su mu zarobile oca zverima koje je svako u divljini mrzeo od rođenja. Razgovor sa kapetanom predstavljao je razočaranje, a najgore je tek dolazilo. Nije mogao da živi na tom mestu ukoliko se ne pokorava propisima, a oni su se činili bezbrojnim; nije mu preostajalo ništa -kako ga je Kjal uveravaoizuzev da se pokori. Da bi bio građanin Panovala, morao si da misliš i osećaš se kao panovalac. Zato je bio prisiljen da odlazi kod sveštenika u aleji prebivališta u kojoj je imao prostoriju. Ovo je zahtevalo bezbrojne sastanke na kojima je bio podučavan ritualizovanoj istoriji Panovala („rođenom iz sene moćnog Akhe na večitim snegovima...") i bio prisiljen da nauči napamet veliki broj svetih tekstova. Takode, morao je da čini sve što mu Sataal, sveštenik, kaže da uradi, a u to je spadalo i obavljanje mnogih zamornih poslova, jer Sataal je bio lenj. Za Julija nije predstavljalo veliku utehu kada je otkrio da deca Panovala prolaze kroz sličnu obuku u ranije doba.

Sataal je bio čvrsto građen čovek, bledog lica, mlenih ušiju krupnih šaka. Glava mu je bila obrijana, brada upletena, kao i kod mnogih drugih sveštenika istog reda. U pletenicama bilo je sedih. Nosio je crno-belu tuniku dugačku do kolena. Lice mu je bilo vrlo rošavo. Juliju je trebalo izvesno vreme da shvati da, i pored sedih, Sataal nije prošao srednje doba i da mu je tek sedamnaest-osamnaest. Pa ipak je koračao na ukočeni način koji je ukazivao na starost i dostojanstvo. Kada se obraćao Juliju, Sataal je uvek govorio ljubazno, ali kao iz neke daljine, uvek držeći rastojanje medu njima. Julija je smirivalo čovekovo držanje, koje kao daje govorilo: ovo je tvoj i moj posao, ali ja ga neću otežavati proveravajući kakva su ti unutrašnja osećanja. Zato je Juli i dalje bio miran, trudeći se svim silama da popamti sve suvoparne stihove. „Ali šta znače?" pitao je zbunjeno u jednom trenutku. Sataal se lagano pridigao u malenoj odaji i okrenuo, tako da su mu se ramena uzdizala crna u udaljenom izvoru svetlosti, dok je ostatak njegovog tela nestao u senci koja gaje okruživala. Mutan odsjaj presijavao mu se na ćeli kada je nagao glavu prema Juliju i očinski rekao: „Najpre učenje, mladiću, pa razumevanje. Nakon učenja manje je teškoća sa razumevanjem. Ako sve osetiš srcem, teško da će ti trebati i glava. Akha od svojih ljudi nikada ne traži razumevanje, samo pokoravanje." „Rekao si da Akha ne mari ni za koga u Panovilu." „Bitna stvar. Juli, jeste da Panovil mari za Akhu. Hajde sada ponovo: Ko poloka Frejra kob Kao riba mamac hud Tek kad bude zao čas Nejaki nam oslon telu spaliće on svud." „Ali šta to znači?" pitao je Juli ponovo. „Kako mogu to da naučim ako ništa ne razumem?" „Ponavljaj, sinko", kazao je Sataal tvrdo. „Ko poloka..." Juli je utonuo u grad tame. Njegove mreže senki grabile su mu um, onako kako je video da ljudi iz spoljašnjeg sveta hvataju ribu pod ledom. U snovima dolazila mu je mati, krv joj je curila sa usta. Tada bi se probudio i ležao u uzanom krevetiću i gledao gore, visoko, daleko izvan granica svoje sobe u obliku cveta. prema tavanici Vaka. Ponekad, kada je atmosfera bila dovoljno bistra, mogao je da vidi poneki daleki detalj, sa slepim miševima koji su tamo visili, stalaktitima i

stenjem koje se presijavalo zbog tečnosti koja je prestala da bude tečnost; tada bi poželeo da može da odleti iz zamke u kojoj se našao. Ali nije bilo gde da se ide. Jednom, u ponoćnom beznađu, otpuzao je do Kjalovog doma radi utehe. Kjal se naljutio zbog buđenja i rekao mu da se gubi, ali Taška je pričala s njime nežno, kao da je njen sin. Tapkala ga je po ruci i stezala mu šaku. Nakon izvesnog vremena tiho je zaplakala i rekla daje stvarno imala sina, dobrog, poštenog momka približno Julijevih godina, po imenu Usilk. Ali Usilkaje odvela milicija zbog zločina za koji je ona znala da ga nikada nije počinio. Svake noći ležala je budna i mislila na njega, skrivenog na nekom od onih užasnih mesta u Svetima, dok ga čuvaju fagori i pitala se da li će ga ikada više videti. „Milicija i sveštenici su tako nepravedni ovde", šaptaojoj je Juli. „Moj narod nema puno koristi od toga što živi u divljini, ali tamo su svi jednaki, ijedni i drugi,, pred licem hladnoće." Nakon stanke, Taška je kazala: „Postoje ljudi u Panovalu, i žene i muškarci, koji ne uče svete knjige i razmišljaju kako da svrgnu one koji vladaju. Ali bez vladara, uništio bi nas Akha." Julije gledao obris njenog lica u tami. „A misliš li daje Usilk odveden... zbog toga što je želeo da svrgne vladare?" Tihim glasom odvratila je, čvrsto mu stežući ruku: „Ne smeš da postavljaš takva pitanjajer ćeš dopasti nevolje. Usilk je uvek bio bundžija da, možda jed ospeo medu pogrešne ljude..." „Dosta blebetanja", povika Kjal. „Vraćaj se u svoj krevet, ženo a ti u svoj. Juli." Te stvari Julije čuvao duboko u sebi sve vreme tokom lekcija sa Sataalom. Spolja, bio je poslušan prema svešteniku. „Nisi ti budala, makar bio i divljak a to možemo da izmemmo", kazao je Sataal. „Uskoro ćeš napredovati do sledeće stepenice. Jer Akha je bog zemlje i podzemlja, a ti ćeš shvatiti nešto od toga kako zemlja živi, s nama u njenim venama. Te vene nazivaju se zemljišne oktave, inijedan čovek ne može da bude srećan ukoliko ne živi u svojoj zemljišnoj oktavi. Polako ćeš doći do prosvetljavanja, Juli. Možda, ukoliko si dovoljno dobar, i sam postaneš sveštenik i počneš da služiš Akhu na veličajniji način." Julije držao jezik za zubima. Nije mogao da natera sebe da kaže svešteniku da mu nije potrebna pažnja Akhe: čitav njegov novi način života u Panovalu predstavljao je prosvetljenje.

Dani su mirno prolazili. Julije počeo da se divi nepromenljivom Sataalovom strpljenju i da manje mrzi trenutke učenja.Čak i kada nije bio sa sveštenikom, razmišljao je o lekcijama. Sve je to bilo sveže i zabavno na uzbudljiv način. Sataal mu je ispričao da neki naročito obdareni sveštenici imaju sposobnost da održavaju vezu sa mrtvima, ili čak sa istorijskim ličnostima; Juli nikada nije čuo za takve stvari, ali se uzdržao od toga da ih nazove besmislicom. Počeo je sam da luta zabitim ulicama grada, sve dok njihov e tmaste senke nisu za njega poprimile izgled poznatog. Slušao je ljude koji su često pričali o religiji i govornike koji su govorili po uličnim uglovima i često prepletali priče sa religijom. Religija je bila romansa tame, kao što je užas bio povezan sa Barijerama, gde su plemenski bubnjevi odagnavali đavole. Julije polako postajao svestan da religijski razgovori ne sadrže prazninu već istinitu srž: način na koji se živelo i umiralo morao je biti objašnjen. Samo divljacima nikakva objašnjenja nisu bila potrebna. To otkriće bilo je poput nalaženja životinjskog traga u snegu. Jednom sf našao u smrdljivom delu Prejna, gde su se ljudske izmetine izlivale u duge jarkove duž kojih su rasle noćne biljke. Ovde je bilo još teže, kako je govorila izreka. Čovek s kratko podšišanom, rastresitom kosom, dakle ni sveštenik ni govornik, pojavio se i skočio na kolica za prenošenje izmeta. „Prijatelji", kazao je i stao pred njih. „Počujte me malo, molim vas. Prekinite s poslom i čujte šta imam da kažem. Ne govorim u svoje ime, već u ime moćnog Akhe, čiji duh bivstvuje u meni. Moram govoriti u njegovo ime, iako stavljam život na kocku, jer sveštenici krive Akhine reči u svoju korist." Ljudi zastadoše da bi oslušnuli. Dvojica pokušaše da se podsmevaju mladiću, ali ostali su stajali u nepomičnoj zainteresovanosti, uključujući i Julija. „Prijatelji, sveštenici kažu da treba da prinosimo žrtve Akhi i ništa više, i da će nas to čuvati u srcu planine. Ja kažem daje to laž. Sveštenici su samo zadovoljni i ne mare kako pati običan narod. Kroz moja usta Akha kaže da treba da učinimo i nešto više. Moramo biti bolji u svojem srcu. Naši životi suviše su laki nakon što prinesemo žrtve i platimo poreze, ne marimo ni za šta. Samo se zabavljamo ili odlazimo na igre. Često čujete da Akha ne mari za nas i da gledamo samo na svoj boj protiv Vutre. Moramo ga navesti da mari moramo postati vredni njegove pažnje. Moramo se reformisati! Da, reformisati! A i lenji sveštenici moraju se reformisati..." Neko povika da dolazi milicija.

Mladić zastade. „Zovem se Naab. Upamtite šta sam rekao. I mi imamo ulogu u velikom ratu između neba i zemlje. Vratiću se da govorim ukoliko budem imao priliku da prenesem svoju poruku čitavom Panovalu. Reformisati se, reformisati! Pre nego što bude prekasno." A kada je skočio dole, u gomilu koja se okupila došlo je do komešanja. Ogromni fagor na lancu nahrupio je prema njemu, a drugi kraj lanca držao je vojnik. Ispružio se i dograbio Naaba moćnim, rožnatim rukama. Ovaj je bolno zaurlao, ali kosmata, bela ruka obuhvatila ga je oko vrata a potom je odvučen u pravcu Tržnice i Svetih. „Nije trebalo da pričate takve stvari", promrmljao je neki sivi čovek kada se gomila razišla. Nošen iznenadnim porivom. Juli pođe za čovekom i dograbi ga za rukav. „Taj čovek, Naab, ništa nije rekao protiv Akhe zašto ga je milicija odvela?" Čovek se sumnjičavo obazro. „Poznajem te. Ti si divljak, inače ne bi pitao takve gluposti." U odgovor. Juli podiže pesnicu. „Nisam glup, inače ne bih postavljao takvo pitanje." „Da nisi glup, ćutao bi. Šta misliš, u čijim rukama je ovde vlast? Sveštenstva, razume se. Ukoliko zucneš protiv njih..." „Ali moć Akhe..." Sivi čovek nestao je u tami. A tamo u tami, toj tami koja je večito piljila u sve, mogla se naslutiti prisutnost nečega čudovišnog. Akha? Jednog dana u Raku trebalo je da se održi velika sportska predstava. Tada se u Juliju, priviknutom na Panoval, odigrala neobična kristalizacija osećanja. Žurio je na sport s Kjalom i Taškom. Lojanice su gorele po nišama, duž puta od Vaka do Reka, i mase ljudi uspinjale su se sve užim kamenitim prolazima, pentrale se izlizanim stepenicama, dozivale se dok su u kolonama ulazile u sportsku arenu. Ponešen talasom sveta. Juli iznenada baci pogled na salu Reka, čiji su zaobljeni zidovi blistali u svetlosti. Video je samo deo kojim je sala otpočinjala, zarobljen između izbrazdanih zidova prolaza kojim je svetina trebalo da prođe. Kako se kretao, u njegov uokvireni, daleki vidik ušao je Akha lič32 no.visoko nad glavama gomile. Prestao je da sluša šta Kjal govori. Pogled Akhe bio je na njemu; čudovišna prisutnost u tami postala je vidljiva. Muzika je svirala u Reku, oštra i živahna. Svirala je za Akhu. Akha je stojao tamo, širokih i užasnih veda, ogromnih kamenih očiju koje nisu videle, a ipak su

bile svevideće, osvetljenih odozdo plamsajem baklji. Na usnama mu se ogledao prezir. U divljini nije bilo ničeg poput ovog. Julijeva kolena su zaklecala. Moćni glas unutar njega, koji je jedva prepoznao kao sopstveni, uskliknuo je: ,,0,Akha, najzad verujem u tebe. Slava tebi. Oprosti mi, dopusti da ti budem sluga." Ali pored glasa koji je čeznuo da ga pretvori u roba čuo se i drugi, koji jeistovremeno govorio na proračunatiji način. On je kazao: „Narod Panovala mora shvatiti veliku istinu koju bi trebalo pojmiti sledeći Akhu." Bio je zapanjen zbrkom u sebi, ratom koji nije slabio kada su zašli u salu i kada se otkrio još veći deo kamenog božanstva. Naab je rekao: „Ljudska bića imaju ulogu u ratu između neba i zemlje." Sada je mogao da oseti kako taj rat živi unutar njega. Igre su bile veoma zabavne. Utrkivanje i bacanje koplja sledili su rvanje ljudi i fagora, pri čemu su ovima poslednjima rogovi podrezani. Zatim je na redu bilo gađanje slepih miševa i Juli izroni iz svoje pobožne zbrke da bi posmatrao zabavu. Plašio se slepih miševa. Visoko iznad gomile, tavanice Reka bila je nanizana krznatim stvorenjima koja su visila s kožnatim krilima iznad glave. Napred izađoše strelci da jedan po jedan gađaju slepe miševe strelama za koje su bile vezane svilene niti. Slepi miševi, nakon pogotka, padali su lepršajući na pod, gde su brojani da bi se utvrdio pobednik. Pobednik je bila jedna devojka. Nosila je svetio crvenu odoru, usku oko vrata i dugu do zemlje, a zatezala je luk i odapinjala strele bolje od ijednog muškarca. Kosa joj je bila duga i tamna. Ime joj je bilo Iskador, a gomila joj je divlje pljeskala, mada (jiko u tome nije prevazišao Julija. Zatim su na redu bile gladijatorske borbe, ljudi protiv ljudi, ljudi protiv fagora, i krv i smrt ispunili su arenu. A ipak je sve vreme, čak i dok je Iskador napinjala luk i svoje prekrasno telo čak i tada, Julije prepun zadovoljstva mislio kako je našao zadivljujuću veru. Tu zbrku u unutrašnjosti moglo bi da prekine samo veće znanje, nagađao je on. Sećao se legendi koje je slušao pokraj očeve vatre. Starci su govorili o dva stražara na nebu i o tome kako su ljudi na zemlji jednom uvredili boga nebesa, Vutru. Zato je Vutra odagnao zemlju od svoje topline. Sada su stražari čekali čas kada će se Vutra vratiti da ponovo s ljubavlju pogleda zemlju i vidi da li se ljudi bolje ponašaju. Ukoliko otkrije da to čine, ukloniće mraz.

Pa, Juli je morao da prizna da su njegovi narod divljaka, baš kao što je govorio Sataal. Kako je inač njegov otac mogao da dopusti da ga odvuku fagori? A ipak, u tim pričama mora da je postojalo zrnce istine. Jer u Panovalu je postojala razložnija verzija iste priče. Vutra je sada bio samo sporedno božanstvo, ali bio je osvetoljubiv i bio je slobodan na nebu. Opasnost je dolazila sa neba. Akha je bio veliki bog zemlje, upravljao je podzemljem, gde je bilo bezbedno. Dva stražara nisu bili dobroćudni; pošto su se nalazili na nebu, pripadali su Vutri i mogli su se okrenuti protiv čovečanstva. Sada su stihovi koje je upamtio počeli da dobijaju smisao. Iz njih je blistao unutrašnji sjaj, tako da je Juli sa zadovoljstvom mrmljao ono što mu je nekada nanosilo bol, a dok je to činio, gledao je u lice Akhe: „Nebo će ti lažnu utehu uliti, S neba pljušte krajnosti: Da spreči sve takve nehajnosti Zemlja nas Akhina nad glavom štiti." Sledećeg dana, pokorno je otišao do Sataala i rekao mu da je preobraćen. Bledo, otežalo lice sveštenika posmatralo ga je; Sataal je lupkao prstima po kolenu. „Kako si preobraćen? Ovih dana mnoge laži kruže prebivalištima." „Pogledao sam lice Akhino. Po prvi put, jasno sam ga video. Sada je moje srce otvoreno." „Neki dan uhvaćen je još jedan lažni prorok." Juli se isprsi. „Ono što osećam u sebi nije lažno, oče." „Nije to tako lako", rekao je sveštenik. „O, lako je, lako od sada će sve biti lako!" Pao je na sveštenikove noge plačući od sreće. „Ništa nije lako." „Gospodaru, dugujem ti sve. Pomozi mi, želim da postanem sveštenik, da budem kao ti." Sledećih nekoliko dana hodao je stazama i prebivalištima a daje primećivao malo toga oko sebe. Više se nije osećao kao da je zarobljen u polutami,sahranjen pod zemljom. Bio je na mestu koje je voleo, zaštićen od svih surovih elemenata koji su ga načinili divljakom. Video je koliko je korisno to prigušeno svetio.

Video je i kako je divan Panoval, sa svim svojim odajama. Tokom dugog boravka u njima, pećine su ukrasili umetnici. Čitavi zidovi bili su prekriveni slikama i rezbarijama od kojih su mnoge prikazivale Akhin život i velike bitke koje je vojevao, kao i bitke koje će vojevati kada ljudi jednom budu ponovo imali dovoljno vere u njegovu moć. Tamo gde su slike postale stare i blede, naslikane su nove preko njih. Umetnici su i dalje radili, često opasno uzdignuti povrh skela koje su dosezale tavanicu poput kostura neke mitske dugovrate životinje. „Šta je s tobom, Juli? Ni za šta više ne mariš", kazao je Kjal. „Postaću sveštenik. Odlučio sam." „Nikada ti neće dozvoliti ti si iz spoljašnosti." „Moj sveštenik razgovara sa nadležnima." Kjal pogladi svoj melanholični nos, polako spuštajući ruku sve dok se pokret nije završio najednom kraju njegovih brkova dok je razmišljao o Juliju. Do tog trenutka, Julijev pogled toliko se privikao na tminu da mu je bila jasna svaka sitnica u promenama izraza njegovog prijatelja. Kada je Kjal bez reči pošao na drugi kraj dućana, Juli ga je sledio. Ponovo se uhvativši za brk radi sigurnosti, Kjal metnu drugu ruku Juliju na rame. „Dobar si ti momak. Podsećaš me na Usilka, ali ne bih sada o tome... Čuj me: Panoval nije onakav kakav je bio kada sam bio dete i trčao bosonog po bazarima. Ne znam šta se dogodilo, ali više nema mira. Sve te priče o promenama besmislica, po mojem mišljenju. Čak su i sveštenici došli na to, sa svim tim divljačkim govorancijama o reformi. A ja kažem, ne treba se mnogo pačati u to. Razumeš šta hoću da kažem?" „Razumem šta hoćeš da kažeš, da." „Onda dobro. Možda misliš da je lako biti sveštenik. Može biti... ali ti to ne preporučujem u sadašnje vreme. Nije to više onako bezbedno kao nekad, ako me razumeš. Svi su postali neobuzdani. Čujem da često izvršavaju smrtne kazne nad jeretičnim sveštenicima u Svetima. Bolje bi ti bilo ovde, vezanom ugovorom za mene, gde bi bio koristan. Shvataš? Govorim ti za tvoje dobro." Juli je gledao u izlizano tlo. „Ne mogu da ti objasnim kako se osećam, Kjale. Nekako pun nade... Mislim da stvari treba da se promene. Želim da izmenim samoga sebe, ne znam kako." Uz uzdah, Klaj je sklonio ruku sa Julijevog ramena. „Pa, momak, ako tako misliš, nemoj reći da te nisam upozorio..."

I pored Kjalove zlovolje, Julije bio dirnut što čovek mari za njega. Kjal je preneo vesti o Julijevoj nameri i svojoj ženi. Kada je Juli te večeri otišao do njihove male, zakrivljene odaje, na vratima se pojavila Taška. „Sveštenici mogu da idu svuda. Ukoliko se budeš zaredio, moći ćeš da se krećeš po mestu bez ograničenja. Odlazićeš i do Svetih." „Verovatno." „Onda ćeš možda otkriti šta se desilo sa Usilkom. Pokušaj, meni za ljubav. Reci mu da još uvek mislim na njega. I dođi da mi kažeš možeš li da nađeš neke vesti o njemu." Spustila je šaku na njegovu. Nasmešio joj se. „Dobra si. Taška. Zar tvoji buntovnici koji žele da svrgnu vladare Panovala nemaju nikakvih vesti o tvojem sinu?" Bila je prestravljena. „Juli, izmenićeš se u svakom pogledu kada postaneš sveštenik. Zato neću više govoriti, jer se bojim da ostatak moje porodice ne doživi neko zlo." Spustio je pogled. „Neka me Akha zgromi ukoliko te ikada povredim." U sledećoj prilici kada se pojavio pred sveštenikom, tu je bio i vojnik koji je stajao u senci iza Sataala, sa fagorom na uzici. Sveštenik je upitao Julija hoće li da preda sve što poseduje da bi krenuo Akhinom stazom. Julije rekao da hoće. „Onda će tako biti." Sveštenik je pljesnuo i vojnik je kročio napred. Juli shvati da je sada izgubio nekoliko stvari koje je posedovao; sve osim odeće u koju je bio obučen i noža koji mu je majka izrezbarila uzeće vojnici. Bez ijedne dalje reči Sataal se okrenuo, pozvao prstom i pošao prema zadnjem delu Tržnice. Juliju nije ostalo ništa drugo nego da ga sledi, dok mu je bilo brzo udaralo. Kada su stigli na drveni most koji je premošćivao ponor u kome su poskakivali i obrušavali se talasi Vaka, Juli se osvrnuo i iza živahne pozornice trgovine i razmene uhvatio odraz snega. Iz nekog razloga, pomišljao je na Iskador, devojku rasute, tamne kose. Onda je požurio za sveštenikom. Penjali su se terasama oblasti klanjanja, po kojima su se ljudi gurali da ostave žrtvene darove podno stopala Akhinog lika. Iza njih su se nalazili zastori, oslikani složenim šarama. Sataal je promakao pored njih i poveo ga prolazom koji se postepeno sužavao, uz poluosvetljeno stepenište. Svetio je naglo oslabilo kada su zašli za ugao. Negde se oglasilo zvonce. U svojem nemiru, Juli posrnu. Stigli su do Svetih ranije nego što je pretpostavljao.

Bar jednom u krcatom Panovalu nikoga nije bili u blizini. Njihovi koraci su odjekivali. Juli nije mogao da vidi ništa; sveštenik pred njim bio je samo utisak, ništavilo, tama unutar tame. Nije se usuđivao da zastane, da ga pozove ili pruži ruke od njega se zahtevalo samo da slepo sledi i na sve što je dolazilo morao je gledati kao na proveru svojih namera. Ukoliko je Akha voleo htonsku tamu, onda mora i on. Svejedno, nepostojanje ičega, praznina koja se u njegovim čulima osećala samo kao prošaptani zvuk, nanosila mu je bol. Čitavu večnost koračali su u zemlju. Tako se činilo. Blago, naglo, došlo je svetio stub koji se pojavio da bi se spustio kroz nepomično jezero tmine i na njegovom dnu obrazovao krug blistavila prema kojem su napredovala dva potonula stvorenja. Odražavao je teške obrise sveštenika, čija se crna i bela odora njihala oko njega. Omogućilo je Juliju da oseti gde se nalazi. Nije bilo zidova. Bilo je to užasnije od potpune tmine. Već se u tolikoj meri privikao da uvek ima obronak, zid, leda bližnjeg, žensko rame u neposrednoj blizini, da ga je dograbila agorafobija. Prućio se po tlu, jeknuvši dok je padao. Sveštenik se nije okrenuo. Stigao je do mesta na koje je padalo svetio i postojano koračao dalje dok su mu potpetice lupkale, tako da mu se figura izgubila gotovo odmah iza magličastog stuba svetlosti. Očajan zbog toga što je ostao sam, mladić se podigao i potrčao. Kada ga je obasjao stub svetlosti, pogledao je naviše. Visoko nad njim nalazila se rupa kroz koju je prodiralo obično dnevno svetio. Tamo gore nalazile su se stvari koje je znao čitavog života, stvari koje je napuštao radi boga tame. Video je izbrazdanu stenu. Sada je mogao da shvati da se nalazi u sali većoj od čitavog Panovala, a i višoj. Na neki signal -možda zvuk zvonca koji je čuoneko je negde otvorio visoka vrata prema spoljašnjem svetu. Kao upozorenje? Iskušenje? Ili naprosto kao dramatski trik. Možda sve troje, mislio je, pošto su bili toliko lukaviji od njega, i jurio za figurom sveštenika koja je nestala. Trenutak kasnije, više je osetio nego video da svetio iza njega bledi: visoka vrata zatvorila su se. Ponovo je bio u nepomućenoj tmini. Najzad su stigli do suprotnog kraja divovske odaje. Juli je čuo da koraci sveštenika usporavaju. Bez oklevanja, Sataal je došao do vrata i kucnuo po njihovoj ploči. Nakon kraće stanke, vrata su se otvorila. Lojanica je visila u

vazduhu, podignuta iznad glave postarije žene koja je neprekidno šmrkala. Propustila ih je u kameni koridor pre nego što je zabravila vrata za njima. Pod su prekrivali prostirači. Pred njima bilo je nekoliko vrata. Duž oba zida, u visini kukova, išla je uska traka rezbarenih šara, koju je Juli poželeo da pogleda pažljivije, ali se nije usuđivao;zidovi inače nisu bili ukrašeni. Šmrkava žena zakucala je na jedna vrata. Kada je došao odgovor, Sataal ih je odgurnuo i pokazao Juliju da uđe. Juli se sagao, prošao pored pružene ruke svoga mentora i ušao u sobu. Vrata se zatvoriše za njim. Bilo je to poslednji put da je video Sataaia. « Soba je bila nameštena prenosivim nameštajem od kamena, koji je bio prekriven ćilimima u boji. Bila je osvetljena dvostrukom svetiljkom, postavljenom na gvozdeni držač. Dva čoveka sedela su za kamenim stolom i namrgođeno podigla pogled sa nekog dokumenta. Jedan je bio milicijski kapetan, njegov šlem sa znakom točka ležao je na stolu pokraj njegovog lakta. Drugi je bio mršav, sivi sveštenik čije lice nije delovalo neprijatno i koji je treptao kao da gaje zaslepio već i sam pogled na Julijevo lice. „Juli od Spoljašnjih? Budući da si dospeo dovde, učinio si jedan korak na putu da postaneš sveštenik moćnog Akhe", rekao je sveštenik piskavim glasom. „Ja sam otac Sifans, i pre svega moram ie pitati imaš li greha koji ti narušavaju duševni mir i koje želiš da ispovediš." Julija je rastrojilo to što ga je Sataal tako naglo napustio da čak nije ni prošaputao zbogom, iako je shvatao da se sada mora okaniti takvih svetovnih stvari kao što su ljubav i prijateljstvo. „Ništa za ispovedanje", kazao je mrko, gledajući mršavog sveštenika u oči. Sveštenik pročisti grlo. Kapetan progovori. „Juli, pogledaj me. Ja sam kapetan Ebron iz severne straže. Ti si ušao u Panoval na sankama koje je vukla grupa asokina poznata kao Gripsina zaprega. Ona je ukradena od dva cenjena trgovca iz ovog grada čija su imena Atrib i Plast i koji su obojica iz Vaka. Njihova tela nađena su ne mnogo milja odatle, probodena kopljima, kao da su usmrćena tokom sna. Šta imaš da kažeš o tom zločinu?" Juli je gledao u pod. „Ne znam ništa o tome." „Mi mislimo da znaš sve... Daje zločin počinjen unutar teritorije Panovala, doneo bi smrtnu kaznu. Šta kažeš?" Osetio je da se trese. To nije očekivao. „Nemam ništa da kažem."

„Vrlo dobro. Ne možeš postati sveštenik dok te ta krivica pritiska. Moraš priznati zločin. Bićeš zatvoren dok ne progovoriš." Kapetan Ebron pljesnuo je rukama. Ušla su dva vojnika i dograbila Julija. Jedan trenutak se odupirao, da bi im proverio snagu; ruke su mu oštro uvrnute, a onda je dozvolio da ga odvedu. Da, razmišljao je, Sveti, puni sveštenika i vojnika. Dobro su me sredili. Kakava sam ja budala, žrtva. O, oče, napustio si me. Činilo se čak da nije sposoban da zaboravi na dva gospodina. Dvostruko ubistvo još uvek je teško ležalo na njemu, iako je uvek pokušavao da ga racionalizuje prisećanjem da su oni njega pokušali da ga ubiju. Mnoge noći, dok je ležao na svojem krevetu u Vaku i zurio u daleku tavanicu, ponovo je video oči gospodina koji ustaje i pokušava da iščupa kopije iz utrobe. Ćelija je bila mala, vlažna i mračna. Kada se povratio od šoka zbog osamljenosti, oprezno je počeo da opipava oko sebe. Zatvor je bio nenamešten, izuzev smrdljivog odvoda i niskog ispusta u zidu na kome je trebalo da spava. Juli sede na njega i uroni lice u ruke. Dali su mu mnogo vremena za razmišljanje. Njegove misli, u neprobojnoj tami, počele su da žive nekim sopstvenim životom, poput deliričnih snova. Ljudi koje je znao, ljudi koje nikada nije susreo dolazili su i prolazilli oko njega, zaokupljeni svojim tajanstvenim aktivnostima. „Majko!" Uzviknuo je. Onesa je bila tamo, onakva kakva je bila pre bolesti, tanka i pokretljiva, sa svojim izduženim, ozbiljnim licem kojim je spremno prošao osmeh za njenog sina iako je to bio suspregnut osmeh, sa usnama koje jedva da su se razdvojile. Na ramenu je nosila veliki naramak granja. Nakot malenih, rogatih, crnih prasića išao je pred njom. Nebo je bilo blistavo plavo; sa njega sjali su i Frejr i Bataliks. Onesa i Juli hodali su skupa stazom koja je vodila iz mračne arišove šume i blistavilo ih je zaslepljivalo. Nikada tamo nije bilo boje tako plave; činilo se kao da su smetovi snegao bojeni i potom ispunili svet. Pred njima se nalazila nekakva ruševina, lako je u prošlosti bila čvrsto građena, nevreme ju je razrušilo i pokidalo poput gljive na starom panju. Pred njim je stajalo sumračno stepenište, sada razrušeno. Onesa je bacila granje i tako željno potrčala uz njega da se gotovo okliznula. Podigla je ruke u rukavicama dok je išla i čak na kratko zapevala na oštrom vazduhu. Retko je Juli viđao majku tako raspoloženu. Zbog čega se tako osećala? Zašto to nije bilo češće? Ne usuđujući se da direktno postavi ta pitanja, iako je opet

čeznuo da od nje čuje neku reč upućenu samo njemu. Upitao ju je: „Ko je sagradio ovo mesto, majko?" „Oh, oduvek je tu. Staro je koliko i bregovi..." „Ali ko ga je sagradio?" „Ne znam verovatno porodica mog oca, davno. Bili su to veliki ljudi, sa zalihama žita." Ova legenda o veličini majčine porodice bila mu je dobro znana, kao i detalji o zalihama žita. Koračao je razrušenim stepeništem i odgurnuo nesigurna vrata. Sneg se podigao u oblaku dok se on probijao unutra. Tamo je bilo žito, čitave hrpe, dovoljno za sve njih, zauvek. Poput reke počelo je da teče prema njemu, ogromne gomile koje su se obrušavale preko stepenica. A ispod žita ukazaše se dva mrtva tela, koja su se slepo borila da dođu do svetlosti. Podigao se uz strašan krik, skočio na noge, ustao, otišao do vrata ćelije. Nije mogao da shvati odakle dolaze ta uznemirujuća priviđenja; činilo se kao da nisu deo njega. Pomislio je, nisu snovi za tebe, prepredenko. Suviše si grub. Sada misliš na majku, a nikada joj nisi pokazivao privrženost. Previše si se plašio očevih pesnica. Znaš, verujem da sam stvarno mrzeo svog oca. Verujem da mije bilo drago kada su ga odvukli fagori zar ne? Ne, ne. To su me moja iskustva učinila tvrdim. Tvrd si ti, prepredenko, tvrd i grub. Ubio si ona dva gospodina. Šta ce biti s tobom ? Bolje priznaj ubistva i vidi šta će se desiti. Pokušaj da me voliš, pokušaj da me voliš... Ja znam tako malo. U tome je stvar. Čitav svet želiš da ga otkriješ. Akha sigurno zna. Te oči vide sve. Alija -tako si mali, prepredenkoživot ne predstavlja ništa više od jednog od onih smejinih osečanja kada čildrim proleti nad glavom. Čudile su ga sopstvene misli. Konačno je povikao stražarima da otvore vrata i saznao da je bio zatvoren tri dana. Godinu i jedan dan Juli je služio u Svetima kao iskušenik. Nije mu bilo dozvoljeno da napušta dvorane, već je prebivao u manastirskoj tmini, ne znajući plivaju li Frejr i Bataliks zasebno ili skupa po nebu. Želja da trči belim bespućem postepeno ga je narušavala, brisana polusenkom veličanstva Svetih. Priznao je ubistvo dva gospodina. Nije usledila nikakva kazna. Mršavi, sivi sveštenik s žmirkavim očima, otac Sifans, bio je staratelj zadužen za Julija i ostale iskušenika. On pljesnu rukama i reče Juliju: „Taj nesrećni dogadaj s ubistvima sada je zaboravljen iza zida prošlosti. Ipak, nikada ne smeš dopustiti

sebi da ga zaboraviš do te mere da u zaboravu dođeš do toga da poveruješ kako se to nije nikada odigralo. Poput mnogih predgrađa Panovala, sve stvari u životu međusobno su povezane. Tvoj greh i tvoja žudnja da služiš Akhu predstavljaju delove jedne celine. Zar si mislio da svetost nagoni ljude da služe Akhu? Nije tako. Greh je moćniji pokretač. Prihvati tamu kroz greh upoznaćeš sopstvenu nesavršenost." Jedno vreme, reč „greh" često je bila na usnama oca Sifansa. Juli ih je gledao s zanimanjem, onakvim upijanjem kakvo učenici posvećuju svojim učiteljima. Način na koji su mu se usne pokretale oponašao je kasnije za svoj račun, sam, koristeći iste pokrete da ponovi sve što je naučio napamet. Dok je otac imao sopstvene prostorije u koje se povlačio nakon podučavanja, Juli je spavao u spavaonici s ostalim poput sebe, u gnezdu od tame unutar tame. Za razliku od očeva, njima nisu bila dozvoljena zadovoljstva: pesma, piće, devojke, zabava bili su zabranjeni, a hrana im je bila najspartariskije vrste, probrana od ponuda koje su svakodnevno donosili obožavaoci Akhe. „Ne mogu da se usredsredim, gladan sam", požali se jednom svojem ocu staratelju. „Glad je univerzalna. Ne možemo očekivati da nas Akha goji. On nas brani od neprijateljskih spoljašnjih sila, generaciju za generacijom." „Šta je važnije, preživljavanje ili jedinka?" „Jedinka ima važnost u sopstvenim očima, ali generacije imaju prednost." Korak po korak naučio je da raspravlja na sveštenikov način. „Ali generacije su sačinjene od jedinki." „Generacije ne predstavljaju samo skupove jedinki. One takode sadrže težnje, planove, istoriju, zakone a pre svega neprekidnost. One sadrže prošlost isto onoliko koliko i budućnost. Akha odbija da radi samo s jedinkama i zbog toga jedinke moraju biti potčinjene istisnute, ukoliko je potrebno." Lagano, otac je naučio Julija da se slaže. Sjedne strane, morao je imati šlepu veru; s druge strane, bila mu je neophodna razložnost. Tokom svog dugog putovanja kroz godine, podzemna zajednica zahtevala je sve moguće vrste odbrane i bile su joj potrebne i molitve i razložnost. Sveti stihovi tvrdili su da će jednom u budućnosti Akha u svom usamljenom boju možda pretrpeti i poraz, a onda će svet biti podvrgnut delovanju snažne vatre sa neba. Jedinka mora biti potisnuta, da bi izbegla spaljivanje.

Juli je išao kroz podzemne hodnike, dok su se sve ove misli vrtele po njegovoj glavi. Okretale su njegovo shvatanje sveta naglavce ali u tome je ležao najveći deo njihove privlačnosti, jer svaki revolucionarno novi pogleds amo je isticao njegovo ranije neznanje. Medu svim tim odricanjima, kroz njegovu zbunjenost prikralo se ijedno čulno zadovoljstvo, koje mu je donosilo smirenje. Sveštenici su nalazili put kroz podzemne lavirinte čitanjem zidova. Bila je to arkanska misterija u koju je uskoro trebalo da bude posvećen i Juli. Postojala je još jedna nit ugode koja ga je privlačila, muzika. Isprva je Juli, u svojoj naivnosti, mislio da čuje glasove anđela nad svojom glavom. Golicava linija melodije odsvirane na jednožičnom vraku nije se u njemu povezivala ni sa čime. On nikada nije video vrak. Ukoliko to nije bio duh, možda se radilo o zavijanju vetra kroz. šupljine negde u stenju. Njegovo zadovoljstvo bilo je toliko tajnovito da o tim zvucima nije pitao nikoga, čak ni svoje drugare iskušenike, sve dok jednog dana sa Sifansom nije neočekivano nabasao na religioznu službu. Njen bitan deo predstavljali su horovi, a monodija čak i više, sa usamljenim glasom koji se vijorio u praznini tmine; ali ono što je Juli najviše zavoleo bilo je mešanje glasova koje nisu proizvodili ljudi, zvuk panovalskih instrumenata. Na Barijerama nikada se nije začulo ništa slično tome. Jedina muzika koju su znala okupljena plemena bilo je bubnjanje po kožnom dobošu, klepanje životinjskih kostiju jedne o druge i pljeskanje ljudskih dlanova, praćeno monotonim napevom. Bogata složenost nove muzike bila je ta koja je ubedila Julija u realnost njegovog duhovnog života koji se još uvek budio. Naročito ga je osvojila jedna slavna melodija, „Oldorando", u kojoj je postojao deo za instrument što se orio iznad svih ostalih, da bi utonuo između njih i konačno se povukao u sopstveno bezbedno melodijsko pribežište. Za Julija muzika je gotovo postala zamena za svetlost. Kada je razgovarao sa drugim iskušenicima, otkrio je da dele malo od njegove razdraganosti. Ali oni su shvatio je tosvi nosili mnogo veću središnju posvećenost Akhi od rođenja; Akha je bio deo njihove prirode u istoj meri u kojoj nije bio deo Julijeve. Kada se tokom malobrojnih sati posvećenih snu borio s takvim stvarima, Juli je osećao krivicu zbog toga što nije kao ostali iskušenici. Voleo je muziku Akhe. Bio je to za njega novi jezik. Ali nije li muzika tvorevina ćoveka, a ne...

Još dok je pokušavao da potisne tu sumnju, iskrsla je nova. Staje s jezikom religije? Nije li i to čovekov izum možda izum dragih, nespretnih ljudi kao što je bio otac Sifans. „Verovanje ne predstavlja mir, već mučenje; samo je veliki rat mir." Bar taj deo kreda predstavljao je istinu. U međuvremenu, Juli se držao sopstvenog mišljenja i samo se površno družio s ostalim iskušenicima. Radi lekcija okupljali su se u niskom, vlažnom hodniku punom izmaglice, je ime bilo Kleft. Ponekad su odlazili u potpunoj tami, ponekad u odsjaju lojanica koje su nosili očevi. Svaka sesija završavala se tako što bi sveštenik prislonio šaku zu čelo iskušenika, pokazujući na njegov mozak, čin koji su iskušenici kasnije ismevali u spavaonici. Sveštenikovi prsti bili su ogrubeli od čitanja zidova duž kojih su žustro hodali lavirintima Svetih čak i u tami poput najcrnjeg katrana. Svaki iskušenik sedeo je na klupi neobičnog oblika, napravljenoj od glinenih cigli, licem okrenut svom instruktoru. Svaka klupa bila je ukrašena posebnim reljefima, da bi se olakšalo njihovo raspoznavanje u mraku. Instruktor je sedeo njima nasuprot, poviše njih, raskoračen u glinenom sedlu. Kada je prošlo svega nekoliko nedelja novicijata, otac Sifans objavio je temu jeresi. Govorio je tiho i pri tom kašljucao. Gore od neverovanja bilo je pogrešno verovanje. Juli se naže napred, on i Sifans nisu imali svetla, ali otac staratelj u susednom odeljku jeste, bio je to treperavi plamen koji je bacao magličasti narandžasti oblak oko Sifansove glave i ostavljao mu lice u senci. Crno bela očeva odora još više je razarala njegove obrise, tako da se stapao sa tamom odaje. Magla se kovitlala oko njih, poput repa pratila svakoga ko bi laganim hodom prošao kraj njih, uvežbavajući čitanje sa zidova. Kašalj i mrmor ispunjavali su nisku pećinu; voda je beskonačno kapala i ispuštala zvuk poput malenih praporaca. „Ljudska žrtva, oče, jeste li rekli ljudska žrtva?" „Telo je dragoceno, duh se može žrtvovati. Onaj što je govorio protiv sveštenstva i rekao da ono treba da više vodi računa ako želi da pomogne Akhi... dovoljno ste uznapredovali u svojim studijama da biste prisustvovali smaknuću... Ritual iz varvarskih vremena..." Nervozne oči, dve sićušne tačke narandžaste boje, svetlucale su u tami poput vatrenih signala u daljini. Kada je došao čas, Juli je pošao turobnim dvoranama, nervozno pokušavajući da čita pristima sa zidova. Ušli su u najveću salu Svetih, koja se zvala

Ceremonijalna. Upotreba svetla nije bila dozvoljena. Šapat je ispunjavao vazduh dok su se sveštenici okupljali. Juli je neprimetno stegao porub odore oca Sifanasa da ga ne bi izgubio. Zatim se začuo glas nekog sveštenika koji je pripovedao istorijat dugotrajnog rata između Akhe i Vutre. Noć je pripadala Akhi i sveštenici su bili tu da bi zaštitili svoje stado tokom duge noćne borbe. Oni koji se suprotstave čuvarima morali su umreti. „Dovedite zatvorenika." U svetima se mnogo govorilo o zatvorenicima, ali ovaj je bio poseban. Moglo se čuti lupkanje teških potpetica pripadnika milicije, povlačenje nogu. Potom sjaj. Stub svetlosti liznuo je naniže. Iskušenici ispustiše uzvik. Juli poznade da se nalaze u prostranoj sali kroz koju ga je nakada davno vodio Sataal. Kao i nekada, izvor svetlosti nalazi se visoko iznad mnoštva glava. Delovao je zaslepljujuće. Pri njegovoj osnovici je ljudska figura, vezana za drveni okvir, raširenih ruku i nogu. Bila je u uspravnom položaju i naga. U trenutku kada je zatvorenik kriknuo, Juli je prepoznao priprosto, emocijama obojeno lice, četvrtasto i uokvireno kratko podšišanom kosom. Bio je to mladić koga je jednom čuo kako govori u Prejnu Naab. Njegov glas i poruke takode su bili prepoznatljivi. „Sveštenici, ja vam nisam neprijatelj, iako samnom postupate kao da jesam, već sam vaš prijatelj. Generaciju za generacijom vi tonete u pasivnost, broj vam se smanjuje, Panoval umire. Mi nismo samo pasivni obožavaoci velikog Akhe. Ne! Moramo se boriti skupa s njim. I mi moramo patiti. U velikom ratu između neba i zemlje, moramo odigrati svoju ulogu. Moramo se reformisati i pročistiti." Iza vezane figure bili su milicajci koji su ga čuvali, sa svetlucavaim šlemovima na glavama. Stizali su i drugi, sa zadimljenim bakljama u rukama. S njima su koračali njihovi fagori, sapeti kožnim uzicama. Zaustavili su se. Okrenuli su se jedni prema drugima. Podigli su baklje visoko iznad glava i dim u lenjim pletenicama poče da se podiže nagore. Napred je škriputavo hodao ukrućeni kardinal, povijen pod crno belom odorom i ornamentiranom mitrom. Tri puta je udario o zemlju zlatnim štapom i piskavo povikao na crkvenom olonetskom: „Neka bude, neka bude, neka bude... O moćni Akha, naš ratnički bože, ukaži nam se!" Oglasio se praporac. Još jedan stub blistave svetlosti, koji kao da je još više zgrušnjavao okolnu noć umesto da je rastera. Iza zatvorenika, lagora i vojnika pojavio se Akha, podignutih ruku. Žamor pun iščekivanja dopre iz gomile. Bio je to sablasan prizor,

milicajci i krupne bele zveri delovali su gotovo prozračno, Akha je bio krečno beo u stubo svetlosti, a sve je uokvirio opsidijan. U ovoj predstavi, poluljudska glava božanstva bila je nagnuta napred, a usta otvorena. Oči su bile slepe kao i uvek. „Uzmi ovaj beskorisni život, o moćni Akha, i upotrebi ga za zadovoljstvo svoje." Službenici se spretno pokrenuše. Jedan je počeo da okreće ručku smeštenu na strani okvira koji je držao zatvorenika. Okvir zaškripuće i poče da se pomera. Zatvorenik je samo jednom tihojeknuo kada je njegovo telo prinuđeno da se savije unazad. Kako su se šarke na okrivu otvarale, telo mu se sve više zabacivalo i izlagalo ga. bespomoćnog. Dva kapetana koraknula su napred sa fagorom između sebe. Na ogromne, zaobljene rogove zveri biio je zakovano srebro i ono je dosezalo gotovo do visine obrva vojnika. Stajao je u nespretnom položaju, uobičajenom za fagore, glave i gornjeg dela grudi nagnutih napred; duga, bela dlaka lagano mu je lepršala na promaji koja je vukla kroz Ceremonijalnu. Muzika se ponovo oglasila, doboši, gongovi, vrakovi, i prigušila Naabov glas, a prigušeni cvrkut flugela izdizao se nad njom. Potom je sve prestalo. Telo je sada bilo gotovo predvostručeno, noge i stopala izvijeni negde iz n vidnog polja, glava zabačena, izlažući grlo i grudi, bledo svetlucave u stubu svetlosti. „Uzmi, o moćni Akha! Uzmi ono što Ti već pripada. Neka ga ne bude." Na sveštenikov povik, fagor je napravio jedan korak napred i nagao se. Otvorio je svoju čeljust nalik na lopatu i pokazao niz zaobljenih zuba sa obe strane vrata koji mu se nudio. Onda zagrize. Podigao je glavu i sa njom pode ogroman zalogaj mesa. Vratio se na svoje mesto između dva vojnika, ravnodušno gutajući. Crvene kapi slivale su se po njegovim belim grudima. Dalji stub svetlosti prekinu se. Akha je ponovo iščezao u blagotvornoj tami. Mnogi iskušenici su se onesvestili. Dok su se tiskali na izlazu iz Ceremonijalne, Julije pitao: „Ali zašto koristite te đavolje fagore? Oni su neprijatelji čoveka. Sve bi ih trebalo potamaniti." „Oni su stvorovi Vutre, kao što i pokazuje njihova bela boja. Držimo ih da bi nas podsećali na neprijatelja", kazao je Sifans. ,,A šta će biti sa sa Naabovim telom?" „Neće biti protraćeno. Za svaki deo postoji neka primena. Možda će čitavo truplo otići u gorivo na primer za grnčare, kojim je uvek potrebno da lože peći.

Stvarno ne znam. Više mi se dopada da se držim po strani od administrativnih detalja." Više nije smeo da govori ocu Sifansu, jer čuo je prizvuk gađenja u glasu starog sveštenika. Samom sebi, ponavljao je i ponavljao: „Te zle beštije. Te zle beštije. Akha ne bi trebalo da ima veze sa njima." Ali fagora je bilo svuda po Svetima, strpljivo su tapkali sa milicajcima, njihove oči koje vide po mraku kretale su se levo-desno pod grubim obrvama. Jednog dana Juli je pokušao da objasni ocu-staratelju kako su mu u divljini fagori zarobili i ubili oca. „Ne možeš biti siguran da su ga ubili. Fagori nisu uvek u potpunosti zli. Ponekad im Akha obuzda duh." „Siguran sam da je do sada mrtav. Ipak, nema načina da se utvrdi za sigurno?" Čuo je kako otac vlaži usne dok je oklevao, a potom se nagao prema Juliju u tami. „Postoji način da se utvrdi istina, sine." ,,Oh, da, ukoliko se pošalje velika ekspedicija na sever od Panovala." „Ne, ne... Drugi način, prefinjeniji. Jednog dana razumećeš složenost Panovala u potpunosti. Ili možda nećeš. Jer postoje potpuno drugi redovi sveštenstva, ratnici mistici, o kojim ti ništa ne znaš. Možda je bolje da više ne govorim..." Juli ga je nagovorio. Sveštenikov glas postao je još tiši, sve dok se nije gotovo izgubio u zvuku vode koja je kapala u blizini. „Da, ratnici mistici, koji se odriču telesnih zadovoljstava, a za uzvrat stiču mistične moći..." „To je govorio Naab i zbog toga je ubijen." „Pogubljen nakon suđenja. Taj viši red smatra daje bolje da mi, administrativni redovi, ostanemo kakvi smo... Ali oni... Razgovaraju sa mrtvima. Kada bi ti bio jedan od njih, mogao bi da govoriš sa svojim ocem posle smrti." U tami, Juli mucajući izrazi svoje zaprepašćenje. „Postoje mnoge ljudske i božanske sposobnosti koje se mogu uvežbati, sinko. Ja lično, kada mi je umro otac, počeo sam da postim u znak žalosti i nakon što je proteklo mnogo dana jasno sam ga video, pruženog u zemlji koja je Akhina kao u drugom elementu, s rukama preko ušiju, kao da je čuo neki zvuk koji mu se nije dopao. Smrt nije kraj, već naš produžetak u Akhi sećaš se učenja, sine."

„Još uvek sam ljut zbog svog oca. Možda imam teškoća zbog toga. Na kraju je ispao slabić. Ja želim da budem jak. Gde se nalaze ti ti ratnici mistici o kojim ste mi govorili, oče?" „Ako ne veruješ u moje reči, a osećam daje tako, bespredmetno je da ti više govorim." Glas je sadržavao fino proračunatu dozu zlovolje. „Žao mi je, oče. Ja sam samo divljak, baš kao što vi kažete... Vi smatrate da sveštenstvo treba da se reformiše, kao što je Naab govorio, zar ne?" „Ja idem po sredini." Napregnuto je sedeo neko vreme, nagnut napred, kao da ima još nešto da mu kaže i Juli je čuo kako mu trepere očni kapci. „Mnoge su raspre koje dele Svete, Juli, kao što ćeš videti ukoliko se budeš zaredio. Stvari nisu onako jednostavne kao kada sam bio dečak. Ponekad mi se čini..." Vodene kapi pravile su kap-kap-kap, a u daljini neko se nakašljao. „Šta, oče?" ,,Oh... dosta ti je jeretičkih misli i bez mojeg sađenja novih. Ne shvatam zbog čega ti to govorim. Ovo je kraj učenja za danas, dete." U drugim razgovorima ne sa Sifansom, kome se više dopadalo da nadalje koristi dvosmislenosti, već sa svojim drugarima. Juli je postepeno naučio ponešto o strukturama vlasti koje su držale panovalsku zajednicu na okupu. Administracija je bila u rukama sveštenika, a ovi su radili sa milicijom tako da su jedni drugima pružali podršku. Nije bilo konačnog sudije, nikakvog velikog poglavice, poput poglavica u plemenima divljine. Iza svakog reda sveštenika ležao je siedeći. Gubili su se u metaforičkoj tami, u opskurnim hijerarhijama, a ni jedan od njih nije imao konačnu moć da naređuje ostalima. Pronosile su se glasine da neki redovi žive po udaljenim pećinama planinskog venca. U Svetima, običaji su bili labavi. Sveštenici su mogli da služe kao vojnici i obrnuto. Žene su dolazile među njih i odlazile. Pod svim tim motivima i učenjem vladala je zbrka. Akha se nalazio negde drugde. Negde negde je vera bila jača. Negde duž lanca naređivanja koji je nestajao u daljini, razmišljao je Juli, 45 mora da se nalazi Sifansov red ratnika-mistika koji mogu da razgovaraju sa mrtvima i da izvode druge zaprepašćujuće činove. Glasine, zapravo ne mnogo glasnije od kapanja vode niz zidove, šaptale su o redu koji se nalazio na nekom drugom mestu, iznad stanovnika Svetih, a njemu su se obraćali, onda kada su im se uopšte obraćali, kao čuvarima.

Čuvari, prema tim glasinama, bili su sekta u koju se pristup dobijao izglasavanjem. Ujedinjavali su dvostruku ulogu vojskovanja i sveštenstva. Ono što su čuvali bilo je znanje. Znali su stvari nepoznate čak i u Svetima, a to znanje davalo im je moć. Čuvanjem prošlosti, polagali su pravo na budućnost. „Ko su čuvari? Da li ih vidimo?" pitao je Juli. Misterija gaje uzbuđivala i čim je čuo za njih počeo je da žudi da postane član te tajanstvene sekte. Ponovo je razgovarao sa ocem Sifansom, na samom kraju svoje obuke. Tok vremena učino ga je zrelijim; više nije tugovao za svojim roditeljima, a u Svetima je stalno imao posla. Nedavno je u svojem ocu-staratelju otkrio jak poriv za ogovaranjem. Oči bi brže zatreptale, usne uzdrhtale i glasine bi počele da kaplju. Svakog dana, dok su dva čoveka radila u molitvenim odajama svojeg reda, otac Sifans dopuštao je sebi malenu dozu otkrivanja tajni. „Čuvari mogu da se mešaju među nas. Mi ne znamo ko su. Spolja, ne razlikuju se od nas. Prema svemu što ti je poznato, i ja bih mogao da budem čuvar..." Sledećeg dana, nakon molitve, otac Sifans pozvao je Julija rukom u rukavici bez prstiju i rekao: „Dođi, pošto ti je iskušenička obuka gotovo prošla, pokazaću ti nešto. Sećaš li se o čemu smo juče razgovarali?" „Razume se." Otac Sifans napućio je usne, stisnuo oči, poput miša podigao svoj maleni, oštri nos i odsečno klimnuo glavom desetak puta. Onda je pošao krutim, izveštačenim korakom, a Juli je morao'da ga sledi. U ovoj oblasti Svetih osvetljenje je bilo retko, a ponegde i potpuno zabranjeno. Dva čoveka kretala su se sa sigurnošću kroz potpunu tamu. Juli je ispružio prste desnice i lagano doticao izrezbareni lanac koji se pružao zidovima hodnika. Hodali su Varborvom, a Juli je čitao sa zidova. Ispred njih najavljene su stepenice. Dve prite svetlucavih očiju lepršale su po pletenom kavezu i razbijala tamu spoja između glavnog prolaza, bočnog prolaza i stepenica. Juli i njegov stari otac staratelj postojano su napredovali naviše, klakklak-klak uz stepenice, prolazima koje je presecalo još stepeništa, i po sećanju izbegavali one koje su koračali grobnom tminom. Sada su bili u Tangvildu. Tako je govorila zidna šara pod Julijevim prstima. U šari koja se nije nikada ponavljala i koja se :sastojala od upletenih grančica kretale su se malene životinje koje su, razmišljao je Juli, morale biti odblesci mašte nekog davno umrlog umetnika životinje koje su skakutale, plivale, penjale se i puzale. Iz

nekog razloga. Juli ih je sve zamišljao u živim bojama. Traka zidnih rezbarija prostirala se miljama u svim pravcima, nika-da šira od pedlja. Bila je to jedna od tajni Svetih: niko se nije mogao izgubiti u mračnom lavirintu jednom kada bi upamtio različite šare po kojima su se raspoznavali sektori i kodirane znakove koji su signalizirali skretanje, stepenice ili odvajanje hodnika, sve upletene u šaru. Skrenuli su u nisku galeriju za koju se po odzvanjanju glasova moglo zaključiti da je inače nazauzeta. Ovde je zidna šara predstavljala neobične ljude koji su čučali između drvenih kućica, ispruženih ruku. Mora da su dospeli izvan nečega, mislio je Juli, uživajući u prizoru pod svojim dlanovima. Sifans je zastao i Juli je naleteo na njega. Dok se izvinjavao, starac se naslonio na zid. „Ućuti i dozvoli mi da priuštim sebi dobro dahtanje", kazao je. Trenutak kasnije, kao daje zažalio zbog oštrine tona, rekao je: „Starim. Na sledeći rođendan imaću dvadeset pet. Ali smrt jedinke ne predstavlja ništa za našeg gospoda Akhu." Juli se plašio za njega. Otac staratelj otvorio je maleni kapak i pustio da svetlost zablista po njima. Julije na trenutak morao da zaštiti oči. Potom je stajao pored'oca Sifansa i gledao napolje. Omakao mu se zaprepašteni uzvik. Pred njima ležao je mali grad podignut na bregu. Nepravilne staze išle su gore i'dole, a ponekad su vodile do velikih kuća. Bile su ispresecane alejama po kojima su bile haotično razmeštene građevine i stvarale lavirint prebivališta. S jedne strane, unutar dubokog useka, tekla je reka, a prebivališta su bila opasno ugnježdena na njenom rubu. Ljudi, sićušni poput mrava, kretali su se po stazama i tiskali unutar prostorija bez tavanice. Buka njihovog kretanja slabašno se podizala do mesta na kome su stajala dva čoveka i gledala dole. „Gde smo?" Sifans pokaza. „To je Vak. Zaboravio si ga, zar ne?" S blagim uživanjem, nabranog nosa, gledao je kako Juli zuri razjapljenih usta. Kako je to prosto, mislio je ovaj. Trebalo je da prepozna daje to Vak, a ne da bude prisiljen da zapitkuje poput divljaka. Mogao je da vidi udaljenu kapiju koja je vodila u Rek, nejasnu poput udaljenog leda. Bliže, žmirkajući, uspeo je da razazna poznata prebivališta i aleju u kojoj se nalazila njegova soba i sobe Kjala i Taške. Prisetio ih se kao i divne, crnokose Iskador s čežnjom, ali osećanja su mu bila

potisnuta, jer nije bilo mesta žudnji za izgubljenim svetom. Kjal i Taška sigurno'su ga zaboravili, baš kao i on njih. Najviše ga je zaprepastilo kako je Vak delovao blistavo, jer sećao ga se kao mesta dubokih senki, bez ikakvih boja. Razlika je pokazivala koliko mu se vidp opravio tokom boravka u Svetima. „Sećaš li se da si me pitao ko su čuvari", rekao je otac Sifans. „Pitao si me jesam li ih video. Evo mog odgovora." Pokazao je na svet ispod njih. „Ljudi tamo dole nas ne vide. Čak i ako pogledaju naviše, ipak nas ne mogu primetiti. Mi smo iznad njih. Isto su tako čuvari iznad prostih članova sveštenstva. Unutar naše utvrde nalazi se skrivena utvrda." „Oče Sifans, pomagajte. Ta skrivena utvrda... da lije prijateljski raspoložena prema nama? Tajanstveno nije uvek i prijateljsko." Otac je zažmirkao. „Pitanje bi pre trebalo da glasi, da li je tajna utvrda neophodna za naš opstanak? A odgovor na to je da, po svaku cenu. Mogao bi pomisliti da je to neobičan odgovor, s obzirom da dolazi od mene. Ja sam za srednji put u svemu osim ovde. Pred krajnostima našeg života, od koje Akha želi da nas odbrani, moramo zazivati krajnjosti. Čuvari čuvaju istinu. Prema svetim tekstovima, naš svet udaljen je od Vutrinih plamenova. Pre mnogo generacijama, narod Panovala usudio se da prkosi moćnom Akhi i otišao da živi izvan naše zaštićene svete planine. Gradovi poput Vaka, koji vidimo pred sobom, građeni su pod golim nebom. Onda su nas kaznile vatre koje su poslali Vutra i njegove kohorte. Malo se preživelih vratilo do našeg prirodnog doma, ovde. Nisu to samo sveti tekstovi. Juli. Oprosti na huljenju tog 'samo'. To su sveti tekstovi, htedoh da kažem. Ali to je i istorija koju je živeo naš narod. Čuvari u' svojoj tajnoj utvrdi čuvaju tu istoriju i mnoge stvari koje žive i sada još od perioda golog neba. Verujem da oni vide vedro ono što mi vidimo pod oblacima." „Zbog čega smatraju da mi u Svetima nismo podobni da znamo te stvari?"' „Dovoljno je da ih poznajemo u obliku svetih tekstova, kao parabolu. Ja lično verujem da se golo znanje čuva od nas najpre zbog toga što oni koji vladaju uvek teže da gomilaju znjanje koje je moć, a zatim i zbog toga što verujem da bismo, naoružani takvim znanjem, mogli ponovo pokušati da se vratimo u spoljašnji svet golih nebesa u onom trenutku kada moćni Akha bude rast'erao snegove." Srca "koje je brzo udaralo, Julije shvatio koliko gaje iskrenost oca Sifansa zaprepastila. Ukoliko je znanje predstavljalo moć, gde je tu bila vera? Došlo mu je u um da je možda podvrgnut probi i bio je svestan da sveštenik očekuje njegov

odgovor sa napregnutim zanimanjem. Igrajući na sigurno, ponovo je pomenuo ime Akhe. „Svakako, ukoliko Akha rastera snegove, to predstavlja njegov poziv za povratak u svet nebesa? Za ljude i žene nije prirodno da se rađaju i umiru u tami." Otac Sifans je uzdahnuo. „Tako ti kažeš ali ti si rođen pod nebesima." „Nadam se da ću tamo i umreti", rekao je Juli s žestinom koja je iznenadila i njega samoga. Plašio se da će njegov nepromišljeni odgovor izazvati gnev oca staratelja; umesto toga, starac je svoju ruku u rukavici s jednim prstom stavio na njegovo rame. „Svi mi zaželimo protivurečne želje..." Borio se sa sobom ili da govori, ili da oćuti nešto a onda je smireno rekao: „Dođi, vratićemo se, a ti ćeš voditi. Tvoje čitanje sa zidova postalo je izvrsno." Zatvorio je kapak prema Vaku. Gledali su jedan drugog dok se noć žurno vraćala. Onda su se vratili kroz mračni rukavac galerije. Julijevo proglašenje za sveštenika bilo je veliki događaj. Postio je puna četiri dana i obuzet blagom vrtoglavicom došao je pred svog kardinala u Latornu. Sa njime su došla još tri mladića, Julijeva vršnjaka, koji su takode došli da preuzmu sve dužnosti sveštenika, da kao i on pevaju dva časa, stojeći u krutoj odeći, bez muzičke pratnje, liturgije koje su upamtili za til priliku. Njihovi tanki glasovi uzdizali su se u mračnoj, prostranoj crkvi, praznoj poput cisterne. „Tama neka krinka nam bude Za večnost, grešnika koga obuhvati da ugrize Ne bi li zapevao. Veličajno počinjemo biti Sveštenici, sveštenici, vrednosti bitne, Zlatni u pogledu Akhe drevnom Oklopljeni pravom pradavnim." Usamljena sveća stajala je između njih i figure kardinala koji je sedeo. Starac je ostao nepomičan tokom čitave ceremonije, možda je zaspao. Slaba vazdušna struja povijala je plamen sveće, treperav, u njegovom smeru. Pozadi su stojale tri oca staratelja koji su pratili mladiće na putu u zaređivanje. Juli je nejasno video Sifansa, zadovoljno napraćenog nosa kao u miša, kako klima glavom na napev. Milicija nije bila prisutna, kao ni fagori.

Na kraju inicijacije, kruta, stara figura prekrivena crnom i belom bojom i zlatnim lancima ustala je, digla ruke iznad glave i otpočela molitvu za zaređivanje. „...I da konačni zavet damo, o drevni Akha, da ćemo težiti da još dublje proniknemo u pećine misli tvoje, dok u sebi ne otkrijemo tajanstva tog bezgraničnog okeana, bez međa i razmera, koga svet životom označava, ali za koga povlaštena naša manjina zna da predstavlja sve ono što nadilazi i smrt i život..." Začuše se flugeli, potekla je muzika koja je ispunjavala Latorn i Julijevos rce. Sledećeg dana dobio je prvi zadatak, da ide među zatvorenike Panovala i sluša o njihovim mukama. Za novoproglašene sveštenike postojao je ustaljeni postupak. Najpre su služili u oblasti kažnjavanja, a potom su prebacivani do Bezbednosti, pre nego što im se dopuštalo da rade među običnim ljudima. U tom procesu očvršćivanja navođeni su da povećavaju odmak između sebe i ljudi na koje naiđu u svojem poslu. Oblast kažnjavanja bila je puna vike i zadaha paljevine. Imala je i svoju kvotu stražara, povučenih iz milicije, i fagora. Bila je smeštena u naročito vlažnu pećinu. Gotovo sve vreme padala je lagana kiša. Ko god bi digao pogled mogao je da vidi kapljice vode koje su padale na neravnu stazu nakon što bi ih vetar odmamio sa stalaktita visoko iznad njihovih glava. Stražari su na svojim čizmama imali teške potpetice koje su odjekivale po stazama. Belim krznom pokriveni fagori nisu nosili ništa, jer su mogli da se oslone o svoju prirodnu zaštitu. Zadatak brata Julija bio je da prati na dužnosti jednog od tri poručnika straže, niskog čoveka po imenu Dravog, koji je koračao kao da gazi bube i govorio kao da ih žvaće. Neprestano je lupkao palicom po svojim uvijačima, što je stvaralo neugodan zvuk tapkanja. Sve što se ticalo zatvorenika uključujući i same zatvorenike moralo je da bude propraćeno bukom. Svaki pokret izvodio se na udarac gonga, svako zakašnjenje kažnjavalo se upotrebom palice. Buka je označavala dnevni red. Zatvorenici su bili tmurna'rulja. Juli je morao da opravdava svaku vrstu nasilja i da često pruža pomoć njegovim žrtvama. Uskoro se našao nasuprot Dravogovom besmislenom nasilju, dok mu je neprestano neprijateljstvo zatvorenika uništavalo živice. Dani provedeni uz oca Sifansa bili su srećni, iako u svoje vreme nije uvek tako mislio. U ovoj gruboj novoj okolini nedostajala mu je gusta tmina, tišina, dostojanstvo, čak i sam Sifans sa svojim obzirnim prijateljstvom. Prijateljstvo nije predstavljalo jednu od vrlina koje je Dravog raspoznavao.

Jedan od delova kažnjeničke oblasti bila je pećina koja se zvala Tvink. U Tvinku grupe zatvorenika radile su na rušenju zadnjeg zida da bi proširili radne površine. Mučni rad nije imao kraja. „To su robovi i da bi radili moraš ih tući", kazao je Dravog. Ta izjava dala je Juliju neugodan pogled na istoriju verovatno je veliki deo Panovala stvoren na takav način. Krš nakon vađenja odnošen je u nespretnim drvenim kolicima za čije je pokretanje bio potreban napor dvojice. Kolica su se kotrljala do mesta negde u krtičnjaku Svetih gde je Vak tekao duboko ispod nivoa zemlje i gde je duboki ponor čekao da primi krš. U Tvinku se nalazilo dobro na kojem su radili zatvorenici. Noćno povrće odgajano je za hleb, ribe su gajene u ribnjaku koji se napajao sa izvora ti živom kamenu. Određena količina veće ribe vađena je svakog dana. Bolesna riba zakopavala se u duge nasipe po kojima su rasle ogromne jestive gljive. Njihov oštri miris usecao se u čula svih koji bi zašli u Tvink. U blizini, po drugim pećinama, bilo je još dobara, kao i rudnik kvarca. Ali Julijevo kretanje bilo je gotovo isto onoliko ograničeno kao i kretanje zatvorenika; Tvink je određivao granice njegovih pokreta. Bio je iznenađen kada je Dravog, u razgovoru sa drugim stražarom, pomenuo da jedan od bočnih prolaza koji polaze sa Tvinka vodi čak do Tržnice. Tržnica! To ime dovelo je u sećanje svet vreve koji je ostavio za sobom u nekom drugačijem životu i on nostalgično poče da misli na Kjala i njegovu ženu. „Nikada ti nećeš biti valjan sveštenik", rekao je sebi. Začuli su se udarci u gongove, stražari su povikali, zatvorenici napregli svoja zlovoljna tela. Fagori su se kretali njišući tela napred-nazad, mleč im ie curila iz uskih nozdrva, a s vremena na vreme izmenjali bi između sebe po koju groktavu reč. Juli je mrzeo njihovo prisustvo. Posmatrao je kako četiri zatvorenika pod nadzorom jednog od Dravogovih čuvara love mrežom ribu u ribnjaku. Da bi to izveli, ljudi su bili prisiljeni da do stomaka uđu u ledenu vodu; nakon što bi se mreža napunila, bilo im je dozvoljeno da izađu i izvuku ulov na obalu. Ribe su bile bez pigmenta. Bile su blede poput slame, sa slepim plavim očima. Bespomoćno su se praćakale dok su ih izvlačili iz njihovog prirodnog elementa. Prolazila su kolica sa komadima kamena, a vukla su ih dva zatvorenika. Jedan od točkova naleteo je na kamen. Zatvorenik koji je povlačio bližu rudu sapleo se i pao. Kako je pošao, zakačio je jednog od ribolovaca, mladića koji se sagao da dograbi kraj mreže i ovaj naglavačke pljusnu u vodu.

Stražar poče da urla i da ga bije palicom. Njegov fagor skoči, dograbi zatvorenika koji se okliznuo i odiže ga sa nogu. Dravog i još jedan stražar stigli su trčeći upravo na vreme da izudaraju mladog zatvorenika po glavi dok se izvlačio iz bazena. Juli dograbi Dravoga za ruku. „Pusti ga na miru. Bio je to nesrećan slučaj. Pomozi mu." „Nije mu dozvoljeno da na svoju ruku ulazi u bazen", rekao je osorno Dravog, laktom odgurnuo Julija sa puta i ponovo udario. Zatvorenik se uspeo, a krv i voda curili su mu sa glave. Dojurio je još jedan stražar, baklja mu je šištala na kiši, a sledio ga je njegov fagor, očiju ružičastih u senci. Urlao je, žalostan što je propustio uzbuđenje. Pridružio se Dravogu i drugom stražaru u šutiranju napola utopljenog zatvorenika sve do njegove ćelije u sledećoj pećini. Kada je galama zamrla i rulja se rasturila, Juli se oprezno približio pećini, na vreme da čuje kako zatvorenik u susednoj ćeliji poziva: „Jesi li čitav, Uslik?" Juli otide do Dravogovog ureda i uze glavni ključ. Otključao je vrata ćelije, uzeo lojanicu iz niše u prolazu i ušao. Zatvorenik je bio prućen na podu u lokvi vode. Obuhvatio je svoje teloa ikama, tako da su se obrisi njegovih lopatica bolno ocrtavali kroz košulju.. Glava i obraz su mu krvarili. Okrenuo je natmureno pogled prema Juliju, a onda mu je, bez promena izraza, glava ponovo pala. Juli je spustio pogled na mokru i izubijanu lobanju. U neprilici, čučnuo je pokraj čoveka i spustio lampu na prljavi pod. „Odgovnaj, kaluderu", zarežao je čovek. „Pomoći ću ti ako budem mogao." „Ne možeš. Odgovnaj." Ostali su u istom položaju, bez pokreta i bez reči, a voda i krv mešali su se u barici. „Čini mi se da ti je ime Usilk." Bez odgovora. Mršavo lice i dalje je gledalo u tlo. „Da li ti se otac zove Kjal? Živi u Vaku?" „Pusti me na miru." „Poznajem ga poznavao sam ga dobro. I tvoju majku. Ona me je pazila."

„Čuo si šta kažem..." S iznenadnim naletom energije, zatvorenik se bacio na Julija i počeo slabašno da ga udara. Juli se otkotrljao i oslobodio, poskočivši poput asokina. Već se pripremao da se baci u napad kad se zaustavio. Snažnim naporom volje, obuzdao se i povukao. Bez ijedne reči digao je lampu i napustio ćeliju. „Opasan je taj", kazao mu je Dravog, dopustivši sebi da se ovlaš isceri na sveštenikov račun kada je video kako je ovaj uzrujan. Juli se povukao*u redovničku kapelu i tamo se u tami molio Akhi, ali ovaj nije odgovarao.' Postojala je jedna priča koju je Juli čuo na Tržnici, priča koja nije bila nepoznata ni propovednicima iz Svetih, a govorila'je o jednom crvu. Tog crva poslao je Vutra, zli bog nebesa. Vutra je gurnuo crva u lavirint prolaza unutar Akhine Svete planine. Crv je veliki i dugačak, njegov prečnik približno je jednak širini prolaza. Sluzav je i bez šuma klizi po tami. Samo se može čuti njegovo disanje koje dopire sa mlohavih usana. On proždire ljude. U jednom trenutku oni su bezbedni: u narednom čuju zlokobno disanje, šum koji stvaraju duge čekinje i tada su progutani. Duhovni ekvivalent Vutrinog crva bio je sada uveliko na poslu u lavirintima Julijevih misli. Nije mogao da natera sebe da ne vidi, u mršavim ramenima i krvi zatvorenika, jaz koji je ležao između propovedi i stvarnosti kod Akhe. Nije se radilo o tome da su propovedi bile lažne, jer uglavnom se tu radilo o praktičnim službama, vezanim za stvarni Život; niti je život bio toliko rdav; uznemiravalo ga je što nisu bile dosledne. To mu je vratilo u sećanje nešto što mu je kazao otac Sifans. „Nisu dobrota i svetlost oni koje navode čoveka da služi Akhu. Češće je to greh poput tvojeg." Stoje podrazumevalo da su mnogi članovi sveštenstva ubice i kriminalci samo malo bolji od zatvorenika. A ipak su bili iznad zatvorenika. Imali su vlast. Turobno se latio svojih dužnosti. Smešio se rede nego ranije. Nikada se nije osećao srećan kao sveštenik. Noći je provodio u molitvama, dane u razmišljanju i u pokušajima, kad god je to bilo moguće, da uspostavi neku vrstu kontakta između sebe i Usilka. Usilk ga je izbegavao. Konačno je Julijev rok boravka u oblasti kažnjenika istekao. Ušao je u period meditacije pre odlaska na posao sa službom obezbeđenja. Ovaj ogranak milicije primetio je dok je radio po ćelijama i u sebi je osetio nagoveštaj opasne ideje.

Nakon samo nekoliko dana sa bezbednjacima, Vutrin crv postao je još aktivniji u njegovom umu. Zadatak mu je bio da vidi ljude koje su premlatili i podvrgli saslušavanju i da im konačno uruči blagoslov nakon smrti. Postajao je sve mračniji kako se bližio trenutak kada su pretpostavljeni počeli da ga cene i da mu daju njegove slučajeve. Saslušavanje je bilo jednostavno, jer bilo je malo različitih vrsta zločina. Ljudi su varali, krali ili govorili jeresi. Odlazili su na zabranjena mesta ili su kovali zaveru da dignu bunu bio je to Usilkov zločin. Neki su čak pokušavali da prebegnu na Vutrinu teritoriju pod nebesima. Tada je Juli shvatio da je neka vrsta zle kobi: svi oni na vlasti sumnjali su u revoluciju. Zlo se plodilo u tami i pružalo objašnjenje za mnogobrojne cepidlačke zakone koji su rukovodili životom u Panovalu. Uključujući sveštenstvo, naseobina je brojala gotovo šest i tri četvrt hiljade ljudi, od kojih je svako morao da bude član nekog esnafa ili reda. U svako prebivalište, esnaf, red, grupnu spavaonicu uvukli su se špijuni koji su i sami primani s podozrenjem i medu koje su se umešali članovi njihovog sopstvenog udruženja. Tmina je plodila nepoverenje, a neke od njegovih žrtava promicale su, pogruženih lica, pred bratom Julijem. Iako se samom sebi gadio zbog toga, Juli otkri daje dobar u poslu. Iskazivao je dovoljno saosećanja da oslabi žrtvinu odbranu i dovoljno razornog gneva da istera istinu na čistac. Nasuprot sopstvenom ubeđenju, razvio je neku vrstu profesionalnog sluha za posao. Tek kada je osećao daje sasvim siguran' u sebe dao je da pred njega dovedu Usilka. Svakog dana na kraju dužnosti držala se služba u pećini zvanoj Latom. Prisustvo je bilo za sveštenstvo obavezno, a za svakog člana milicije koji je želeo da prisustvuje dobrovoljno. Akustika Latorna bila je izvanredna: hor i muzičari ispunjavali su vazduh talasima muzike koja se postepeno pojačavala. Od skora se i Juli prihvatio jednog muzičkog instrumenta. Postajao je majstor za flugel, bronzani instrument ne veći od njegove šake, koji je iz početka prezirao, videvši da ostali muzičari sviraju na ogromnim pijtama, vrakovima, baramboimima i dvostrukim klovima. Ali maleni flugel imao je sposobnost da mu dah pretvori u notu koja je letela visoko poput čildrima. da seu zdigne podno zadimljene tavanice iznad sveukupne melodije. Uz nju leteo je i Julijev duh, u zagrljaju tradicionalnih „Prekrivenih", „U polusenci Njegovoj", te njegove omiljene pesme, bogato kontrapunktiranog „Oldoranćla".

Jedne večeri, nakon službe, Juli je napustio Latorn sa poznanikom, kolegom sveštenikom čije je ime bilo Bervin; skupa su koračali alejama Svetih koje su nalikovale grobnicama, da bi prelazili prstima preko novih rezbarija koje su upravo stvorila tri brata Kilandar. Zgodilo se da su susreli brata Sifansa koji je takode bio u prolazu i recitovao nervoznim poluglasom litaniju za svoj račun. Srdačno su se pozdravili. Bervin se ljubazno izvinio, tako da su Juli i brat Sifans mogli da pođu skupa i razgovaraju. „Ne dopadaju mi se moja osećanja u vezi sa svakodnevnim poslom, oče. Bilo mi je drago da je služba počela." Kao i obično, Sifans je na ovo odgovorio okolišno. „Čujem izvrsne izveštaje o tvom radu, brate Juli. Moraćeš da se pobrineš za dalje napredovanje. Kada to budeš učinio, pomoći ću ti." „Ljubazni ste, oče. Sećam se šta ste mi rekli" spustio je glas „ o čuvarima. Kazali ste daje to organizacija za koju se čovek može dobrovoljno prijaviti?" „Ne, kazao sam da ga čuvari moraju sami izglasati." „Kako bih mogao da stavim svoje ime ispred ostalih?" „Akha će pripomoći, ukoliko bude trebalo." Suspregao je smeh. „Sada kada si jedan od nas, pitam se... da li si čuo glasine o redu koji je čak i iznad čuvara?" „Ne, oče. Znate da ja ne slušam glasine." „Ha, trebalo bi. Glasine su slepčev vid. Ali ukoliko si toliko krepostan, neću ti ništa reći o uzimačima." „Uzimači? Ko su oni?" „Ne, ne, bez brige. Neću reći ni reč. Zašto bi razbijao glavu tajnim udruženjima ili pričama o skrivenim jezerima bez ledenog pokrivača? Na kraju krajeva, takve stvari mogu biti i laži. Legende, poput Vutrinog crva." Juli se nasmejao. „Odlično, oče, uspeli ste da me zainteresujete. Možete mi reći sve." Sifans je coktao usnama. Usporio je korake i zašao u udubljenje u zidu. „Kad me već primoravaš. Baš žalosno... možda se sećaš kako živi narod u Vaku, soba nabacanih jedna preko druge, bez ikakvog reda. Zamislimo daje ovaj planinski venac u kojem leži Panoval poput Vaka još bolje, poput tela sa raznoraznim međusobno povezanim delovima, iznutricom, plućima, vitalnim organima, srcem. Zamislimo da postoje pećine velike poput naše iznad i ispod nas. To nije moguće, zar ne?" „Nije."

„A ja kažem da jeste. To je hipoteza. Recimo da negde iza Tvinka postoji vodopad koji pada iz pećine iznad naše. I taj vodopad pada na nivo ispod na54 šeg,poprilično niže. Voda teče kuda joj se svidi. Zamislimo da pada u jezero, čije su vode čiste i previše zagrejane da bi se na njima formirao led... Zamislimo da na tom privlačnom i bezbednom mestu žive najvredniji, najmoćniji, uzimači. Oni uzimaju sve, znanje i moć, i čuvaju ga tamo za nas, sve do dana Akhine pobede." „I čuvaju sve te stvari od nas..." „Molim? Tja, propustio sam što si rekao, brate. Ali, kao što sam kazao, to je samo zabavna priča." „Znači za čuvare je potrebno da budeš izglasan?" Otac je tiho coktao jezikom. „Ko bi mogao da prodre do takve povlastice, čak ako i pretpostavimo da postoji? Ne, dečače moj, čovek mora da bude rođen za to u određenom broju moćnih porodica, s divnim ženama da ih zagreju, i možda tajnim načinima da dođu i odu, čak i van granica Akhinih oblasti... Ne, trebalo bi pa, trebalo bi dići revoluciju da bi se prišlo takvom hipotetičkom mestu." Podigao je nos u vazduh i zakikotao se. „Oče, vi mučite sirote, proste sveštenike, vama podređene." Glava starog sveštenika procenjivački se nakrivila. „Sirot jesi, mladi moj prijatelju, a verovatno ćeš takav uvek i ostati. Prost nisi i zato ćeš uvek biti loš sveštenik, koliko god budeš nastavljao s tim. Zbog toga te i volim." Rastali su se. Sveštenikova izjava uznemirila je Julija. Da, bio je loš sveštenik, kao što je Sifans rekao. Zaljubljenik u muziku i ništa više. Umio se ledenom vodom, dok su mu misli plamtele. Sve te hijerarhije sveštenstva ukoliko su postojale vodile su samo do moći. Nisu vodile do Akhe. Vera nikada nije precizno objašnjavala, s verbalnom preciznošću koja bi se morila s preciznošću muzike, kako pobožnost može da udahne život kamenom obličju; reči vere vodile su samo do zamagljene nejasnoće zvane pobožnost. Ta spoznaja bila je gruba poput ručnika kojim je brisao obraze. Dok je ležao u spavaonica, daleko od sna, video je kako je život starog Sifansa otkinut od njega, prva ljubav mu je zakinuta, sve dok nije ostao samo s dosadnim sablastima naklonosti. Nije stvarno mario možda je nekada davno prestao da mari veruju li njegovi podređeni ili ne. Njegove zagonetke i izvrdavanja u govoru izražavali su duboko nezadovoljstvo sopstvenim životom.

U iznenadnom naletu straha, Juli kaza sebi kako bi bilo bolje umreti kao čovek u divljini nego, prašnjavih usta, ovde u senovitoj sigurnosti Panovala, čak i ukoliko je to značilo napuštanje flugela i nota „Oldoranda". Taj strah naterao gaje da sedne i odbaci pokrivač. Mračna promaja, neumorni stanovnik spavaonice, duvala mu je iznad glave. Stresao se. S ushićenjem koje se moglo porediti s ushićenjem koje je osetio nekada davno kada je ušao u Rek, prošaputao je glasnim šapatom: „Ne verujem, ni u šta ne verujem." Verovao je u moć nad drugima. Viđao ju je na delu svakog dana. Ali ona je bila čisto ljudska stvar. Možda je zapravo prestao da veruje u bilo šta drugo izuzev ljudskog ugnjetavanja tokom onog rituala u Ceremonijalnoj, kada su ljudi dozvolili omrznutom fagoru da zubima pokida reči sa vrata mladog Naaba. Možda će Naabove reči ipak trijumfovati, a sveštenici će se reformirati sve dok njihovi životi ne dostignu neki smisao. Reči, sveštenici oni su bili stvarni. Akha je bio taj koji nije predstavljao ništa. U neposrednoj tami prošaputao je reči: „Akha, ti nisi ništa!" Nije umro, a vetar se i dalje poigravao njegovom kosom. Skočio je i potrčao. Dok su mu prsti odgonetali zidne rezbarije trčao je i trčao sve dok nije osetio iscrpljenost i dok mu se vršci prstiju nisu potpuno odrali.Okrenuo se, zadihan. Želeo je moć, a ne podjarmljivanje. Rat u njegovom umu smirio se. Vratio se pod pokrivač. Sutra će delati. Više neće biti sveštenika. Dok gaje hvatao dremež, ponovo su ga obuzele misli. Bio ie na smrznutoi padini. Otac ga je ostavio, odveli su ga fagori, a on je oholo bacio očevo koplje u grm. Sećao se toga, sećao se zamaha svoje ruke, fijuka koplja kada se zabilo medu kržljave grančice poput noža oštrog vazduha u njegovim plućima. Zašto se iznenada prisetio tog beznačajnog detalja? Pošto nije bio vičan veštini samoposmatranja, pitanjeje ostajalo bez odgovora dok je polako tonuo u san. Sutra je bio poslednji dan njegovog saslušavanja Usilka. Saslušavanjeje bilo dozvoljeno samo šest dana uzastopce, a potom se žrtvi dozvoljavalo da otpočine. Propisi su u tom pogledu bili strogi, a milicija je za takve stvari s nepoverenjem gledala na sveštenstvo. Usilk nije rekao ništa korisno i nije odgovarao ni na udarce ni na obmane.

Stajao je pred Julijem koji je sedeo u stolici za ispitivače, pažljivo izdubljenoj u punom komadu debla; služila je da naglasi razliku stanja dvojice ljudi. Julije bio opušten, Uslik izgladneo, u ritama, pogurenih ramena, lica bledog i bezizražajnog. „Znamo da su ti prilazili ljudi koji ugrožavaju bezbednost Panovala. Mi samo želimo njihova imena, a onda si slobodan i možeš da ideš nazad u Vak." „Ne poznajem ih. Bilo je to par reči izmenjenih u gomili." I pitanja i odgovori postali su uobičajeni. Juli se digao iz stolice i obišao oko zatvorenika, ne odajući osećanja. „Uslik, slušaj me. Ja ti nisam neprijatelj. Poštujem tvoje roditelje, kao što sam ti onomad rekao. Ovo nam je poslednji susret. Više se nećemo sretati, a ti ćeš sigurno umreti na ovom bednom mestu i to bez ikakvog razloga." „Imam ja svoje razloge, kaluđeru." Juli je bio iznenađen. Nije očekivao odgovor. Spustio je glas. „Svi mi imamo svoje razloge... Staviću svoj život tebi u ruke. Ja nisam pogodan da budem sveštenik, Usilk. Rođen sam u beloj divljini pod nebesima daleko na severu od Panovala, i u tu divljinu želim i da se vratim. Povešću te sa sobom, pomoći ću ti da pobegneš. Govorim ti iskreno." Usilk podiže pogled prema Juliju. „Odgovnaj, kaluđeru. Ti tvoji trikovi ne pale kod mene." „Govorim iskreno. Kako bih mogao da ti dokažem? Želiš li da hulim boga kome sam se posvetio? Misliš li da mi je lako da govorim takve stvari? Panoval rilagodio sebi, a ipak nešto u unutrašnjoj prirodi tera me da se bunim protiv njega i njegovih ustanova. Oni daju sklonište i spokoj mnoštvu, ali ne i meni, čak ni u cenjenoj ulozi sveštenika. Zbog čega ne, to ne umem da ti kažem, izuzev da sam tako stvoren..." Prigušio je svoju bujicu reči. „Biću praktičan. Mogu da nabavim još jednu mantiju za tebe. Kada kasnije budemo pošli iz ćelije, pomoći ću ti da umakneš do Svetih i potom ćemo skupa pobeći." „Ugovnaj ti te tvoje trikove." Juli se razjario. Jedva je mogao da se suzdrži da ne navali na čoveka i počne da-ga bije. U gnevu je odjurio do opreme koja je visila na zidu i bičem tresnuo po stolici. Dograbio je lojanicu koja je stajala na stolu i prineo je do Usilkovih očiju. Lupio je sebe po grudima.

„Zašto bih te lagao, zbog čega bih izdavao samoga sebe? Na kraju krajeva, šta ti uopšte znaš? Ništa, ništa bitno. Ti si najobičnija stvarčica pokupljena uVaku, život ti nema nikakvog smisla niti vrednosti. Treba da budeš mučen i ubijen, jer takva ti je sudbina. Baš lepo, samo navali, uživaj u osećanju da ti snaga kopni iz dana u dan to ti je cena koju moraš da platiš za svoj ponos, i zato što si kreten. Radi šta hoćeš, umri hiljadu puta. Menije svega dosta. Ja ne mogu da podnesem mučenje. Ja odlazim. Misli na mene dok budeš ležao u sopstvenim govnima ja ću biti napolju, slobodan, slobodan pod nebom, tamo gde Akhina moć ne doseže." Urlao je te reči, ne mareći da li gaje ko čuo, ceptao je pred izubijanim bledilom Usiikovog lica. „Odgovnaj, kaluđeru." Uvek ista ona turobna fraza koju je koristio tokom čitave nedelje. Poskočio je jedan korak, digao bič i udario Usilka drškom po izudaranom obrazu. Sva snaga i bes skupili su mu se u tom udarcu. Njegov užareni pogled video je pod nesigurnom svetlošću lampe tačno mesto na obrazu ispod oka i preko korena Usiikovog nosa koje je drška udarila Stajao je s napola podignutim bičem i gledao kako se Usilkove ruke podižu prema povredi, kako mu kolena popuštaju. Zanjihao se i pao na pod, na laktove i kolena. Stežući i dalje bič, Juli je zakoračio preko tela i napustio ćeliju. U zbrci koja je vladala u njemu jedva daje i primetio zbrku oko sebe. Stražari i pripadnici milicije trčali su tamo amo na neuobičajeni način normalno napredovanje kroz tamne tunele Svetih bio je pogrebni korak.l edan kapetan žustro promače pokraj njega s usplamtelom lampom u ruci, urlajući naređenja. „Ti si jedan od sveštenika-islednika?" upitao je Julija. „Pa šta onda?" „Hoću da se isprazne sve te prostorije sa zatvorenicima. Vrati ih nazad u ćelije. Tu će biti smešteni povređeni. Požuri!" „Povređeni? Kakvi povređeni?" Kapetan je gnevno zaurlao. „Jesi li ti gluv, brate? Šta misliš, odakle sva ova dreka unaokolo tokom poslednjih sat vremena? Novi kopovi u Tvinku obrušili su se i zatrpano je mnogo dobrih ljudi. Tamo dole pravo je bojno polje. A sada mrdaj i vodi svoje zatvorenike u ćelije, brzo. Hoću da mi se ovaj hodnik raščisti u roku od dva minuta." Pošao je dalje, urlajući i psujući. Potpuno se uživeo u metež.

Juli se okrenuo. Usilk je još uvek ležao na podu sobe za saslušavanje. Pognuo se, dohvatio ga ispod ramena i digao u uspravan položaj. Usilk je jeknuo, polusvesno. Ispruživši jedu od zatvorenikovih ruku preko ramena, Juli je uspeo da ga prinudi da korača na izvestan način. U hodniku, po kome je kapetan još uvek grmeo, drugi islednici uklanjali su svoje žrtve u uzbuđenoj žurbi, kao da niko od njih nije bio baš nezadovoljan zbog ovog prekida uobičajenog dnevnog reda. Žurili su u tami pored senki. Sada mu je bila prilika da umakne tokom meteža. A Usilk? Njegov gnev je zamirao, a vraćalo se osećanje krivice. Bio je svestan želje da pokaže Usilku da je bio iskren u ranijoj ponudi da pomogne. Odluka je bila doneta. Umesto da pohita prema zatvoreničkim ćelijama, okrenuo se prema sopstvenim odajama. Plan je sazrevao u njegovoj glavi. Naj-* pre mora da osvesti Usilka i da ga pripremi za beg. Bilo je beskorisno razmišljati o tome da ga odvede u spavaonicu braće, gde bi bio otkriven; postojalo je bezbednije mesto. Čitajući zid, skrenuo je pre spavaonica, terajući Usilka uz zavojito stepenište sa kojeg su, raspoređene poput jazbina, vodile sobe nekih od očeva. Traka rezbarije pod njegovom rukom obaveštavala ga je gde se nalazi čak i kada je tama postajala tako zgusnuta da su fantazmagorične grimizne prikaze klizile pred njim poput algi ispod vode. Na vratima oca Sifansa kucnuo je i ušao. Kao što je i očekivao, nije bilo odgovora. U ovo doba dana trebalo je da Sifans bude zauzet na drugom mestu. Uvukao je Usilka unutra. Mnogo puta stajao je pred tim vratima, ali nikada nije ulazio. Nije znao šta da čini. Pomogao je Usilku da sedne, naslonjen leđima na zid i počeo da pipa ne bi li našao dršku lampe.k ić na njenom telu. Iskočila je iskra, pojavio se plameni jezičak, a on podiže lampu iz ležišta i obazre se. Ovde su bila sva svetovna blaga oca Sifansa, a bilo ih je vrlo malo. U jednom uglu stajao je maleni oltar sa kipom Akh'e, masnim od rukovanja. Bilo je tu i mesto za pranje. Tu je bila i polica na kojoj su se nalazila jedan ili dva predmeta, uključujući i muzički instrument, te prostirač na podu. Ništa više. Nije bilo stola, niti stolica. Zaklonjen u senci bio je alkoven, a Juli je i bez gledanja znao da se u njemu nalazi ležaj na kojem je stari otac spavao. Pokrenuo se da dela. Vodom iz udubljenja, koja je tu dokapala sa stena, umio je Usilka i pokušao da ga malo povrati. Čovek je popio nešto vode, pijuckajući dok

je to činio. Na polici nalazila se metalna kutija s izvesnom količinom tvrdog ječmenog hleba. Julije nešto od toga dao Usilku, a i sam je pojeo jednu krišku. Blago je prodrmao Usilka za rame. „Moraš mi oprostiti zbog naglosti. Ti si me izazvao. U srcu ja sam samo divljak, nisam dobar za sveštenika. Sada vidiš da sam govorio istinu pobeći ćemo odavde. Sa obrušavanjem u Tvinku biće nam lakše da odemo." Usilk je samo zevnuo. „Šta si rekao? Nije ti baš toliko loše. Moraćeš da se krećeš sam." „Nikada me nećeš izraditi svojim trikovima, kaluđeru." Gledao je Julija kroz skupljene vede. Juli čučnu kraj njega. Taj pokret naterao je Usilka da ustukne. „Pazi, već smo se odali. Ja sam se odao. Probaj da shvatiš. Ništa ne tražim od tebe, Usilk -naprosto ću ti pomoći da pobegneš odavde. Mora da postoji način da umaknemo kroz severnu kapiju odeveni kao kaluđeri. Znam staru ženu lovca koja se zove Lorel, ne mnogo dana puta odavde, ona će nam pružiti sklonište dok se ne priviknemo na hladnoću." „Nikuda ja ne mrdam, čoveče." Lupivši se po čelu, Juli reče: „Moraćeš. Krijemo se u očevoj sobi. Ne možemo ostati ovde. Nije on tako loš stari, ali bi nas sigurno prijavio kad bi nas otkrio." „Nije baš tako, brate Juli. Tvoj ne-tako-loš-stari prava je grobnica puna tajni." Poskočivši, Juli se okrenuo i nađe licem u lice s ocem Sifansom, koji se tiho pojavio iz alkovena. Pružio je pred sebe bledu ruku, u strahu od napada. „Oče..." To se pretvorilo u gest smirivanja, dok je otac Sifans žmirkao prema njemu u slaboj svetlosti. „Odmarao sam se. Našao sam se u Tvinku kada se tavanica obrušila kakva zbrka! Srećom, nisam bio u velikoj opasnosti, ali je parče kamena odskočilo i pogodilo me u nogu. Mogu ti reći da nema bekstva kroz severnu kapiju; straže su je zatvorile i proglasile vanredno stanje, za slučaj da vrli građani počine nešto ne tako pametno." „Prijavićete nas, oče?" Iz starih dana, dana svoje mladosti, Julije sačuvao jednu stvar, koštani nož koji mu je izrezbarila mati u danima kada se dobro osećala. Ruka mu se podvukla ispod odore i dograbila nož dok je postavljao to pitanje.

Sifans šmrknu. „Kao i ti, učiniću nešto što nije baš mnogo pametno. Posavetovaću te kojim je putem najbolje da kreneš da bi napustio našu zemlju, la kode ću te posavetovati da ne vodiš tog čoveka sa sobom. Ostavi ga ovde, ja ću se pobrinuti za njega. Na samrti je." „Ne, jak je on, oče. Brzo će se oporaviti, čim zamisao o slobodi bude stvarno uhvatila korena u njemu. Svašta je on prošao, zar ne, Usilk?" Zatvorenik ih je gledao preko pocrnelog obraza koji je već otekao dovoljno da mu zatvori jedno oko. „Uz to, on ti je neprijatelj, Juli, i to će i ostati. Čuvaj ga se. Ostavi ga meni." „Mojaje greška što mije neprijatelj. Izviniću se i on će mi oprostiti kada budemo na sigurnom." Otac je rekao: „Neki ljudi ne praštaju." Dok su stajali i gledali jedan u drugog, Usilk nespretno pokuša da se osovi i tako je stajao teško dišući, čela oslonjenog o zid. „Oče, jedva da mogu da te pitam ovo", kazao je Juli. „Po svemu što znam, ti si jedan od čuvara. Hoćeš li da pođeš u spoljašnji svet?' Oči su mu brzo žmirkale. „Pre moje inicijacije, osetio sam da ne mogu da služim AKhu i pokušao sam da napustim Panoval. Ali bio sam uhvaćen, jer uvek sam bio od onih mirnih, a ne divljak poput tebe." „Nikad ne zaboravljaš moje poreklo." ,,Oh, zavideo sam ti na divljaštvu, i još uvek ti zavidim. Ali bio sam potučen; moja priroda savladala je želju. Uhvatili su me i postupali sa mnom pa, što se tiče načina na koji su postupali, dozvoli mi da kažem samo da sam i ja čovek koji ne prašta. Bilo je to davno. Od tada sam napredovao..." « „Podi s nama." „Ostaću ovde i lečiti povređenu nogu. Uvek imam svoja opravdanja. Juli." Podigavši kamen s poda, otac je nacrtao skicu na zidu pred Julijem i objasnio mu put za bekstvo. „Dugačka je to staza. Moraš putovati ispod Kvizintovog gotja. Konačno ćeš se naći ne na severu, već na blažem jugu. Ostaj mi dobro i sve najbolje." Pljunuo je na šaku, obrisao šare sa zida i bacio kamen u ugao. Ne znajući šta da kaže, Julije zagrlio starca tako da su mu krhke ruke bile pritisnute uz telo i čvrsto ga stegao. „Idemo odmah. Zbogom." Uslik reče, teško izgovarajući reči: „Moraš ubiti ovog prikana. Učini to sada, ili će, čim izađemo, dati uzbunu." „Poznajem ga i verujem mu."

„To je običan trik." „Ti i tvoji prokleti trikovi, Usilk. Neću ti dozvoliti da pipneš oca Sifansa." Ovo je rečeno u gnevu, kada je Usilk pošao napred, a Juli pružio ruku da ga spreči da ne dirne starog sveštenika. Usilk je navalio na ispruženu ruku i trenutak ili dva gušali su se, sve dok ga Juli nije odgurnuo što je blaže mogao. „Hajde, Usilk, ako si se već dovoljno oporavio za borbu. Idemo!" „Čekaj. Vidim da ću morati da ti verujem, kaluđeru. Dokaži svoju iskrenost tako što ćeš osloboditi mojeg drugara. Zove se Skoro i radio je sa mnom na ribnjaku. Biće u ćeliji 65. Isto tako dovedi mi i prijatelja iz Vaka." Podigavši bradu, Julije rekao: „Nisi u položaju da bilo šta zahtevaš." Svako odlaganje značilo je opasnost. Pa ipak, video je da mora učiniti nešto da pridobije Usilka, ukoliko su njih dvojica uopšte mogli da se slože. Sifanson plan jasno je pokazao da ih očekuje opasno putovanje. „U redu. Skoro. Sećam se tog čoveka. On ti je bio revolucionarna veza?" „Još uvek pokušavaš da me saslušaš?" „Vrlo dobro. Oče, može li Usilk da ostane s tobom dok ne dovedem tog Skoroa? Dobro. A ko je taj čovek u Vaku?" Neka vrsta osmeha prešla je Usilkovim izubijanim licem. „Nije čovek, nego žena. Moja žena, kaluđeru. Zove se Iskador. Kraljica streličarstva. Živi na Luku, Donja aleja." „Iskador... Da, da znam je video sam je jednom i zapamtio." „Dovedi je. Ona i Skoro su tvrdi. Posle ćemo videti koliko si ti tvrd, kaluđeru." Otac je povukao Julija za rukav i tiho mu rekao, s nosem gotovo u Julijevom uvu: „Izvinjavam se, ali predomislio sam se. Ne smem da ostanem nasamo s tom osornom i glupom osobom. Molim te, povedi ga. Uveravam te da neću napustiti prostoriju." Čvrsto je zgrabio Julija za mišicu. Juli je pljesnuo dlanovima. „Vrlo dobro. Usilk, ići cemo zajedno. Pokazaću ti gde možeš ukrasti odeću. Obuci je, idi i dovedi Skoroa. Ja ću do Vaka i dovešću tvoju devojku, Iskador. Srešćemo se na unutrašnjem uglu Tvinka odakle vode dva prolaza, tako da možemo da pobegnemo ako bude trebalo. Ukoliko ti i Skoro ne budete stigli, moraću da pođem bez vas, jer ću znati da ste uhvaćeni. Je li jasno?" Usilk je zagroktao. „Je li jasno?" „Jeste, hajdemo."

Pošli su. Napustili su zaklon Sifansove sobice i zašli u mrkli mrak hodnika. S prstima na zidnoj šari, Juli je vodio, i u svojem uzbuđenju zaboravio je da se oprosti sa starim mentorom. U to vreme ljudi Panovala nisu bili sentimentalni. Nisu imali velikih misli, osim kako da napune stomake. A ipak, došlo je do izvesne promene u pričama koje su govornici povremeno nudili. Na velikom ulazu, pokraj stražarskih kućica, pre nego što bi posetilac Panovala zašao među terase Tržnice, raslo je drveće malobrojno i zakržljalo, ali pravo, zeleno drveće. Bilo je cenjeno zbog retkosti, kao i zbog svoje osobine da povremeno urodi smežuranim oraščićima koje su nazivali krovnjaci. Nijedno ni drugo nije rađalo svake godine, ali svake je godine ovo ili ono imalo po nekoliko bledunjavih krovnjaka koji su visili po gornjim granama; većina krovnjaka bila je crvljiva; ali gospe i deca Vaka, Grojna i Prejna jeli su i crve skupa s jezgrom oraha. Ponekad su crvići umirali čim se orah slomi. Priča je kazivala da jadni crvići umiru od šoka. Verovali su daje unutrašnjost njihovog oraha čitav svet i da neravna ljuska predstavlja nebo. U stvari bi uviđali da postoji divovski svet iza njihovog, važniji i svetliji u svakom pogledu. Bilo je to previše za crviće i oni bi izdahnuli nakon tog otkrovenja. Julije razmišljao o crvićima u orasima krovnjacima kada je izašao iz ispijenih senki Svetih po prvi put u više od godinu dana i vratio se, s vrtoglavicom, u vrevu sveta običnih ljudi. Isprva, buka, svetlost i gužva tolikih ljudi bacili su ga u stanje šoka. Svi izazovi i iskušenja tog sveta bili su otelotvoreni u Iskador, Iskador Prelepoj. Slika njenog lica bila je sveža u njegovom umu, kao da jujejuče video. Kada ju je sreo, otkrioje da je još lepša i samo mu je polazilo za rukom da muca pred njom. Prebivalište njezinog oca imalo je nekoliko prostorija i predstavljaloje deo malene fabrike za proizvodnju lukova; on je bio veliki majstor luka svojeg esnafa. Prilično oholo pustila je sveštenika unutra. Ovaj je seo na pod, ispio čašu vode i polako uspeo da ispripoveda svoju priču. Iskador je bila čvrsta devojka bistrog izgleda. Koža joj je bila mlečno bela, u suprotnosti s crnom, kovrdžavom kosom koja je slobodno padala i očima boje lešnika. Lice joj je bilo široko, s visokim jagodicama, a usne široke i svetle. Svi

pokreti bili su joj puni snage, ruke je ukrstila preko grudi na poslovnijiačin dok je slušala šta Juli ima da joj kaže. „Zbog čega Usilk ne dođe i ne ispriča mi čitavu tu govoranciju?" Pitala je. „Otišao je po još jednog druga za putovanje. Nije mogao u Vak lice mu je pomalo izubijano, pa bi pobudio neželjenu pažnju." Tamna kosa visila je s obe strane njezinog lica, okruživala ga poput dva krila. Sada su se krila nestrpljivo zabacila trzajem glau idor reče: I tako imam streljačko takmičenje kroz šest dana, a želim pobediti momu. Ne želim da idem iz Panovala dovoljno sam srećna ovde. Usilk je bio uj koji se večito žalio. Osim toga, nisam ga videla vekovima. Sada imam drugog momka." Juli se diže, blago rumenog lica. „Odlično, ako to osećaš. Samo nemoj nikome pričati šta sam ti rekao. Idem i preneću tvoju poruku Usilku." Nervoza koju je osećao pred njom učinila ga je grubljim nego što je nameravao. „Čekaj", kazala je i pošla napred ispružene ruke, divne ruke uperene prema njemu. „Nisam rekla da možeš da ideš, kaluđeru. Ono što si mi ispričao vrlo je uzbudljivo. Ti treba da govoriš u Uslikovo ime, da me moliš da pođem s tobom." „Samo dve stvari, gospo Iskador. Ime mi je Juli, a ne 'kaluđer'. 1 zaštob ih ja govorio u Usilkovo ime? Nije on moj prijatelj, a osim toga..." Glas mu se prekinuo. Ljutito ju je gledao, zažarenih obraza. „Osim toga šta?" U njenom pitanju bilo je prigušenog smeha. ,,Oh, Iskador, prelepa si, eto šta je osim toga, a ja te i sam obožavam, eto to je osim toga." Ponašanje joj se izmenilo. Digla je ruku tako da je napola sakrila svoje blede usne. „Dva 'eto šta je osim toga'... Oba prilično bitna. Pa, Juli, to baca sasvim drugo svetio na stvari. Ti baš i nisi za bacanje, sada kada te bolje pogledam. Kako si postao sveštenik?" Osetivši promenu vetra, oklevao je, a onda je gordo rekao: „Ubio sam dva čoveka." Činilo se da ga dugo posmatra iza gustih trepavica. „Pričekaj me tu dok budem spakovala torbu i jak luk", rekla je najzad. Obrušavanje tavanice izazvalo je uznemireno komešanje po Panovalu. Zbio se događaj koga se narod najviše plašio. Osećanja su u izvesnoj meri bila mešovita; s užasom došlo je i olakšanje, jer zatrpani su samo zatvorenici, stražari i nekoliko fagora. Oni su verovatno zasluživali sve što moćni Akha pošalje na njih.

U zadnjem delu Tržnice podignute su barikade i izašla je milicija da bi održavala red. Spasilačka ekipe, ljudi i žene iz lekarskog esnafa i radnici kretali su se tamo-amo po poprištu katastrofe. Gomile posmatrača tiskale su se prema njoj, neki tihi i napeti, drugi veseli, tamo gde su ih akrobate i grupe muzičara ohrabrivali da se vesele. Julije gurao kroz rulju s devojkom za sobom, a ljudi su se po davnašnjoj navici sklanjali pred sveštenikom. Tvink, u kome se dogodila katastrofa, izgledao je izobličeno. Posmatračima nije bilo dozvoljen pristup, a postavljene su i blistave baklje kakve se koriste za slučaj opasnosti, ne bi li pomogle spasiocima. Zatvorenici su sipali zapaljivi prah u baklje da bi im održali sjaj. Bio je to prizor turobnog delanja: zatvorenici su kopali, a drugi su čekali da preuzmu posao kada se ovi budu zamorili. Fagori su odvlačili kolica sa otpadom. Svaki čas odjeknuo bi povik; tada bi kopanje postalo grozničavije i iz zemlje pojavilo bi se telo, da bi odmah bilo predato lekarima koji su čekali. Opseg nesreće bio je impresivan. S obrušavanjem novih kopova, pao je i deo tavanice glavne pećine. Bilo je više od jednog survavanja. Veći deo tla bio je prekriven visokim gomilama stenja, a ribnjaci i odgajališta gljiva bili su većim delom uništeni. Izvor početne slabosti, koji je doveo do nesreće, bio je podzemni potok, koji je sada kuljao van svoga toka i dodavao poplavu ostalim nevoljama. Obrušeno stenje gotovo je zatrpalo zadnje prolaze. Juli i Iskador morali su da se uspinju na hrpe obrušenog stenja ne bi li prošli do njih. Srećom, njihovo delanje bilo je skriveno od sumnjičavih pogleda još većim hrpama otpadaka. Prošli su a da ih niko nije zaustavio. Usilk i njegov drug Skoro čekali su u senkama. „Baš ti odgovaraju crno i belo, Usilk", kazao je Juli sarkastično, misleći na svešteničke odore koje su radi prerušavanja nosila oba zatvorenika. Jer Usilk je žudno pošao napred da zagrli Iskador. Možda neugodno iznenađena njegovim izubijanim licem, držala se podalje i pozdravila ga samo tako što ga je uzela za ruke. I prerušen. Skoro je ličio na zatvorenika. Bio je visok i mršav, ramena pogurenih kao u čoveka koji je predugo proveo u premaloj ćeliji. Ruke su mu bile dugačke i prekrivene ožiljcima. Pogled mu je, bar tokom tog susreta, bio indirektan; bežao je da se ne bi susreo s Julijevim, a kradom bi gledao kada je Julijeva pažnja bila obuzeta nečim drugim. Kada gaje Juli pitao da lije spreman za težak put, samo je klimnuo, zabrundao i zabacio malo bolje na rame vreću sa stvarima.

Bio je to loš početak avanture i na trenutak Julije zažalio svoj poriv. Previše je toga odbacio dj bi se udružio s dvojicom poput Usilka i Skoroa. Najpre, zaključio je, mora nametnuti autoritet, jer će inače imati samo nevolje. Usilku je očigledno na umu bila ista stvar. Progurao se napred, nameštajući vreću na leđa. „Kasniš, kaluđeru. Mislili smo da si se zadržao. Mislili smo daje to još jedan od tvojih trikova." „Jeste li ti i tvoj drugar spremni za težak put? Ne deluješ baš najbolje." „Bolje bi bilo da krenemo, nego ds stojimo i pričamo", kazao je Usilk, isprsivši se i proguravši između Iskador i Julija. „Ja vodim, vi sarađujete", kazao je Juli. „Da to raščistimo, pa ćemo se lepše slagati." „Zbog čega misliš da ćeš ti voditi, kaluđeru?" kazao je Usilk izazivački, klimnuvši svojim prijateljima da mu pruže podršku. Sa napola zatvorenim okom delovao je podmuklo i opasno. Ponovo je bio ratoboran, sada kada je pred njime bila mogućnost bekstva. „Evo ti odgovora", kazao je Juli, silovito zamahnuo stegnutom pesnicom izario je u Usilkov stomak. Usilk se presamitio, režeći i proklinjući. „Smrdljivi izmetu, da ti..." „Diži se, Usilk, i polazi, pre nego što nas ulove." Više nije bilo rasprave. Poslušno su ga sledili. Slabašne svetlosti Tvinka zamrle su za njima. Ali Julijevi prsti išli su zidnom rezbarijom koja mu je služila kao vid, primamljivo oblikovanom u vidu perli i lanaca sićušnih školjki, protegnutom poput melodije na flugelu dok ih je vodila naniže u začudne tišine planine. Ostali nisu delili njegovu svešteničku tajnu i još uvek im je bilo potrebno svetio da bi se snašli. Počeli su da ga preklinju da uspori ili da im dopusti da upale svetiljku, ali on im nije dozvoljavao nijedno. Koristio je mogućnost da uzme Iskador za ruku, čemu se ona prepuštala drage volje, i koračao je 64 uz stalno zadovoljstvo što ošeća njenu put uz svoju Ostala dvojica držali u se za njenu odoru. Nakon izvesnog vremena, prolazi počeše da se račvaju, zidovi postadoše grublji, a šare, koja se neprekidno ponavljala, nestade. Stigli su do kraja Panovala i bili zaista sami. Zaustavili su se da se odmore. Dok su ostali razgovarali, Juli se prisećao plana koji mu je nacrtao otac Sifans. Sada je žalio što nije izljubio starca i zaželeo mu zbogom.

Oče, ti me najbolje razumeš, i pored svojih čudnovatih načina. Poznato ti je kakva sam ja grudva gline. Poznato ti je da težim dobru, ali ne mogu da se uzdignem iznad sopstvene turobne prirode. A ipak me nisi izdao. Pa, ni ja te nisam izbo nožem, zar ne? Moraš se stalno truditi da se popraviš, Juli na kraju krajeva, još uvek si sveštenik. Ali, jesam li? Pa, kada budemo izašli odavde, ako budemo izašli... A tu je i ta divna devojka... Ne, ne, nisam ja sveštenik, stari oče, blagosloven budi, nikada nisam ni mogao da budem, ali trudio sam se, a ti si pomagao. Zbogom, zauvek... „Ustajte", povikao je, skočio na noge i pomogao devojci da se podigne. Iskador je lako oslonila ruku o njegova ramena u tami pre no što su opet krenuli. Nije se žalila da je umorna kada su to počeli Uslik i Skoro. Konačno su ipak pospali, ušuškani u podnožju padine posute kamenčićima, sa devojkom između Usilka i Julija. Obujmiše ih noćne strave; u tmini, zamišljali su da čuju Vutrinog crva kako gmiže prema njima, otvorenih čeljusti, dok mu sluzave čekinje vise sa strane. „Spavaćemo uz svetiljku", kazao je Juli. Bilo je sveže i on je zagrlio devojku i zaspao s obrazom uz njenu kožnu tuniku. Kada su se probudili, malo su se založili hranom koju su poneli. Put je postao teži. Naišli su na obronak padine i satima su puzali na stomacima, nosevi u u prašini, i dozivali se bez srama da bi ostali u vezi u sveobuhvatnoj noći podzemlja. Ledeni vetar zviždao je procepom kroz koji su morali da se probiju i lepio im kosu ledom za temena. „Da se vratimo", kukao je Skoro, kada su najzad mogli da zaustave povijena leđa i da se izduvaju. „Više mi se sviđa zatvor od ovog." Niko mu nije odgovorio, a on nije ponavljao predlog. Više se nisu mogli vratiti. Ali titanska prisutnost planine naterala ih je da zaćute dok su nastavljali put. Julije bio beznadežno izgubljen. Obron kamenja pomeo gaje. Više nije mogao da se priseti mape starog sveštenika, a bez periodične šare pod prstima bio je gotovo isto toliko bespomoćan koliko i ostali. Šaptavi šumovi rasli su pred njim i on se upinjao da ih sledi. Pruge zlokobnih, nerazaznatljivih boja komešale su se pred njegovim očima koje su zurile u tminu; imao je osećaj da se probija kroz čvrstu stenu. Dah mu se otimao sa otvorenih usta u kratkim dahtajima. Prećutnim dogovorom, počinuše. Put je satima vodio niz brdo. Teturali su se dalje; Julije jednu ruku pružio postrance, drugu je podigao iznad glave, da ne bi temenom udarao o stenu, kao što

mu se već nekoliko puta desilo. Osetio je da se Iskador uhvatila za njegovu mantiju; u njegovom trenutnom stanju iscrpljenosti, taj dodir jep redstavljao samo smetnju. Dok mu je um lutao, počeo je da veruje da način na koji diše upravlja nezdravim bojama koje vidi. A ipak to nije moglo biti sasvim tačno, jer neka vrsta svetlucavosti dovlačila se u vidno polje. Ronio je dalje, sve niže, stiskajući natekle očne kapke i potom ih otvarajući. Zahvatalo ga je slepilo video je slabašno mlečno svetio. Obazrevši se, učini mu se da vidi Iskadorino lice kao u snu ili pre u mori, jer njene oči su zurile dok su usta bila razjapljena na sablasnom disku njezinog lica. Pod njegovim pogledom, svest joj se vratila. Zaustavila se, uhvatila ga radi ohrabrenja, a Usilk i Skoro naleteli su na njih. „Ispred nas ima svetla", kazao je Juli. „Svetio! Opet vidim..." Usilk dograbi Julija za ramena. „Grešniče govnavi.ipak si nas izveo. Bezbedni smo, slobodni smo!" Grohotom se nasmejao i pojurio napred, ruke je raširio kao da želi da zagrli izvor svetla. Srećni, za njim su sledili ostali, teturali su se po neravnom tlu kroz svetlost kakve nije bilo nikada ranije, sem možda iznad nekog neznanog severnog mora po kojem su plutali i sudarali se ledeni bregovi. Put je postao vodoravan, tavanica se povukla. Po putu su ležale lokve vode. Prešli su gacajući preko njih, a put je ponovo počeo da se uspinje, sve dok ih nije opet prisililo na lagan korak; svetlost se nije pojačavala, iako su se sada posvuda mogli čuti oštri zvuči. Iznenada su se obreli na kraju staze i preplašeno stali na rubu procepa. Svetlost i buka okruživali su ih. „Oči Akhine", zaječa Skoro i zari pesnicu među zube. Procep je nalikovao ždrelu koje je vodilo naniže prema utrobi zemljS. Mogli su da vide gornji deo ždreia na izvesnom rastojanju iznad sebe. Sa ruba ždrela izbijala je reka i survavala se u procep. Nešto ispod mesta na kojem su stajali silina t-ode koja je padala pogađala je stenu po prvi put. Njena energija stvarala je snažno bubnjanje koje su čuli. Potom se u nizu malih vodopada survavala u dubinu gde se gubila sa vidika. Voda je bila bela čak i tamo gde se nije penila, a tu i tamo probijala se jarka plava i zelena. Iako je ispuštala mutnu svetlost kojoj su se toliko obradovali, stenje iza nje nije izgledalo ništa manje svetio; bilo je prekriveno gustim vrtlozima belog,crvenog i žutog.

Mnogo pre nego što su prestali da zure u taj spektakl i da gledaju u sopstvene bele sablasti, bili su potpuno mokri od vodenog praha. „Nije ovo put prema spoljašnjosti", kazala je Iskador. „To je ćorsokak. Kuda sada. Juli?" Smireno je pokazao na udaljeni kraj ispusta na kojem su stajali. „Ići ćemo preko onog mosta", kazao je. Pažljivo su pošli prema mostu. Tlo je bilo sluzavo od vlaknastih zelenih algi. Most je delovao sivo i prastaro. Sagrađen je od kamenih odlomaka odvaljenim od obližnje stene. Njegov luk podizao se sve više i više, a potom prekidao. Videli su da se struktura porušila i daje od mosta ostao samo početak. Kroz mlečnu svetlost nazirao se drugi kraj mosta na prekoj strani ponora. Bio jeto nekada put koji je vodio na drugu stranu, ali više ne. Izvesno vreme stajali su bez reči i gledali preko procepa, izbegavajućida pogledaju jedno u drugo. Prva se pokrenula Iskador. Sagla se, spustila vreću i izvukla 1z nje svoj luk. Vezala ie nit na jednu od onakvih strela kakve je upotrebljavala tokom svoje nagrađene predstave na kojoj ju je Juli po prvi put video, nekada bez ijedne reči, stala je na rub ponora i podigla luk. Povukla je ruku dok je to činila, gotovo nemarno pogledala niz nju i odapela. Činilo se da strela ide spiralno kroz magličastu svetlost. Dostigla je svoj zenit iznad kamenitog ispusta, odbila se o stenovit zid iznad vodopada i pala nazad, kada joj se snaga zamaha izgubila, sve dok nije začegrtala pred Iskadorinim nogama. Usilk je potapša po ramenu. „Briljantno. I šta ćemo sad?" Umesto odgovora, vezala je debeo konopac za kraj niti, a potom podigla strelu i povukla konopac. Uskoro je prednji kraj konopca prešao preko ispusta koji se uzdizao i počeo put nazad da bi se ugnjezdio u njezinoj ruci. Onda je izvadila uže na čijem kraju je napravila petlju, prevukla i njega preko ispusta, povukla drugi kraj užeta kroz petlju i čvrsto pritegla čitavu tvorevinu. „Želiš li da podeš prvi?" upitala je Julija i pružila mu kraj užeta. „Pošto si nam voda?" Gledao je u njene duboke oči, začuđen njenim lukavstvom, kao i ekonomičnošću tog lukavstva. Ne samo što je rekla Usilku da nije voda, rekla je i njemu, Juliju, da dokaže da jeste. Polako je sažvakao tu misao, učinila mu se ispravna, a onda je dograbio uže i suočio se sa izazovom. Delovalo je zastrašujuće, ali nije bilo previše opasno, ocenioje. Mogao ie da se prebaci preko ponora i onda da se uz vertikalnu stenu popne do nivoa ruba preko

kojeg se slivao vodopad. Koliko je mogao da vidi, bilo je mesta na kome je mogao da se penje a da ga ne zbriše voda. Mogućnosti koje su se potom pružale mogle su se oceniti samo kada se bude našao tamo. Svakako nije nameravao da pokaže strah ispred dvojice zatvorenika ili ispred Iskador. Malo previše žurno bacio se preko ambisa, sa devojkom u mislima. Kada je prilično nespretno naleteo na suprotnu padinu, levo stopalo okliznulo mu se na zelenoj sluzi, tresnuo ramenom o zid, zanjihao u vodenom prahu i ispustio uže. U sledećem trenutku, padao je niz ponor. Usred urlika vode začuo se njihov zajednički vrisak prva stvar koju su iskreno učinili skupa. Juli udari u stenu i dograbi je svakim mišićnim vlaknom svoga tela. Stezao ju je kolenima, borio se da se zadrži nožnim prstima, rukama grabio kamen. Nije pao više od dva metra, iako je i to prodrmalo svaku kost u njegovom te'u, a zaustavila gaje stena koja je virila iz padine. Jedva da mu je pružala ištav iše od najobičnijeg uporišta za noge, ali i to je bilo dovoljno. Zadihan, čučnuo je u tom nezgrapnom položaju, jedva se usuđujući da načini ikakav pokret, sa bradom koja je bila gotovo u visini čizama. Njegov pogled u agoniji pade na plavi kamen koji mu je ležao pred očima. Zagledao se u njega, pitajući se hoće li umreti. Nikako nije mogao da izoštri kamen. Osećao je da bi mogao da ga dohvati sa izbočine na kojoj je čučao i da ga podigne. Iznenada mu čula rekoše istinu nije gledao kamen u blizini već na nekakav plavi objekat daleko u dubini. Zahvati ga vrtoglavica koja ga je paralisala; naviknut na ravnicu, nije bio imun na takvo iskustvo. Zatvorio je oči i pripio se. Samo su ga Usilkovi povici, koji su dopirali iz velike daljine, prisilili da ponovo pogleda. Daleko dole ležao je drugi svet, kojem je procep u kome je čučao služio kao neka vrsta teleskopa. Pred Julijem se pružao vidik u neku divivsku pećinu koji nije bio veći od njegove šake. Ta pećina bila je načim osvetljena. Ono za šta je mislio da predstavlja plavi kamen bilo je jezero, možda čak i more, pošto je bacio pogled na sao jedan fragment celine čiju veličinu nije smeo ni da pokuša da pogodi. Na obali jezera nalazilo se nakoliko zrnaca peska, koja je sada shvatao kao neku vrstu zgrada. Obamrlo je ležao i beslovesno gledao naniže. Nešto ga dodirnu. Nije mogao da se pomeri. Neko mu je govorio, hvatao ga za ruke. Bezvoljno, dopustio je sebi da pomogne dok ga je drugi podizao u sedeći položaj, leđima naslonjen na stenu, i rukama obgrlio spasiočeva ramena. Izudarano

lice, povredenog nosa, rasečenog obraza ijedno zatvoreno oko, crno i u modricama uplovi mu u vidno polje. ,,Drž' se dobro, čoveče. Idemo gore." Uspeo je da se čvrsto uhvati za Usilka, dok se ovaj lagano penjao i konačno ih obojicu prebacio, uz ogromno naprezanje, preko stenovitog ispusta sa kojeg se obrušavao vodopad. Usilk se potom sručio, na izmaku snaga, dahćući i grokćući. Juli sgusti pogled prerfia Iskador i Skorou koji su se jedva nazirali na drugoj strani procepa, lica Okrenutih naviše. Isto tako je pogledao oštrije naniže, u ponor; ali priviđenje drugog sveta nestalo je, zaklonjeno maglom vodenih kapi. Udovi su mu se tresli, ali mogao je da ih kontroliše u dovoljnoj meri da bi pomogao ostalima da se pridruže njemu i Usilku. U tišini zahvalno su zagrlili jedno drugo. U tišini su nastavili put medu zaobljenim stenama na strani burne strujev odopada. U tišini su išli sve dalje. A Julije ćutao o viziji drugog sveta koju je načas opazio. Ali ponovo je razmišljao o svom ocu Sifansu; da lije to moglo biti skriveno uporište uzimača, koje mu se na trenutak ukazalo usred stenovitog bespuća? Šta god da je bilo, držao ga je u sebi i ćutao kao zaliven. Prolazi unutar planine činili su se beskrajnim. Bez svetla, četvoročlana grupa išla je dalje plašeći se pukotina. Kada su zaključili da bi mogla biti noć nađoše sebi pogodno sklonište za spavanje i ušuškaše se zajedno radi topline i društva. Jednom su tako, nakon višečasovnog penjanja duž prirodnog prolaza posutog kamenjem davno nestaiog potoka, pronašli udubljenje u zidu u visini ramena u koje su se mogli uvući sve četvoro, da bi se sakrili od ledene promaje koja im je čitavog dana duvala u lica. Juli smesta zaspa. Probudila gaje Iskador koja gaje drmusala. Ostali su sedeli i uplašeno šaptali. „Čuješ li?" upitala je. „Čuješ li?" pitali su Usilk i Skoro. Osluškivao je vetar koji je šumeo prolazom, slušao je udaljeno kapanje vode. Onda je čuo ono što ih je uznemirilo neprekidan, hrapavi zvuk. kao da nešto brzo klizi niz zidove. „Vutrin crv!" kazala je Iskador. Čvrsto ju je uhvatio za ruku. „Pa to je samo izmišljena priča", kazao je. Ali meso mu se sledilo i dograbio je dršku bodeža.

„Bezbedni smo u ovom udubljenju", kazao je Skoro. „Ako budemo tihi." Mogli su samo da se nadaju daje u pravu. Nepogrešivo, nešto se približavalo. Skupili su se tamo gde su se zatekli i uznemireno virili u tunel. Skoro i Usilk bili su naoružani batinama koje su ukrali od čuvara iz kažnjeničke oblasti, a Iskador je imala svoj luk. Šum je postajao sve jači. Akustika je bila varljiva, ali oni su smatrali da dopire iz istog smera kao i vetar. Sada se u šumu moglo razaznati i struganje, kao i zvuk kamenja nemarno odgurnutog u stranu. Vetar prestade, možda jer ga je nešto blokiralo. Smrad ispuni njihove nozdrve. Bio je to oštar vonj trule ribe, izmeta, sira u raspadanju. Zelenkasta magla ispunila je prolaz. Legende su govorile da je Vutrin crv nečujan, ali sada se približavao uz urlik, šta god to bilo. Potaknut više stravom nego hrabrošću. Juli proviri iz njihovog skrovi-š ta. Bilo je tamo i brzo se približavalo. Oblici su mu bili jedva prepoznatljivi iza zida zelene luminescencije koji je gurao pred sobom. Četiri oka, skupljena po dva, divovske kandže i brci. Juli prestravljeno trže glavu, grcajući. Nezadrživo je prilazilo. Sledećeg trenutka, sve četvoro videli su mu lice iz profila. Promakao je pored njih, oči su mu sumanuto svetlucale. Kruti brci okrznuše njihova krzna. Onda su im vidno polje ispunila krastava rebra, poput talasa su klizila pored njih, osvetljena plavo, bacala su prašinu na njih, gušila ih prljavštinom i zaudaranjem. Bile su čitave milje toga, a onda je prošlo. Stežući jedno drugo, provirili su iz svojeg skrovišta da bi videli njegov rep. Negde na početku prolaza posutog kamenjem bila je šira pećina kroz koju su došli. Tamo je došlo do grčevitog kretanja; zelena luminescencija, još uvek vidljiva, talasala se. Crv ih je osetio. Okretao se i vraćao. Po njih. Iskador priguši krik kada . je shvatila šta se dogada. „Kamenje, brzo", kazao je Juli. Bilo je slobodnog kamenja koje su mogli bacati. Pružio je ruke prema zakrivljenom zadnjem zidu udubljenja. Šake mu dotakoše nešto neočekivano dlakav o. Trgao ih je najzad. Kresnuo je svoje kresivo. Iskra odskoči i zamre trajala je dovoljno dugo da vidi kako im društvo prave truli ostaci nekog čoveka, od koga su preostale samo kosti i krzno u koje je bio odeven. A bilo je tu i različitog oružja. Kresnuo je još jednu iskru.

„Pa to je crknuti kuštravko!" uzviknuo je Usilk, upotrebivši zatvorenički sleng koji je označavao fagora. Usilk je bio u pravu. Nije moglo biti greške u pogledu izdužene glave, na kojoj su se sasušili ostaci mesa, ili rogova. Pored tela nalazio se štap sa metalnim šiljkom na jednom kraju i zakrivljeni nož. Akha je pomogao one koje je ugrožavao Vutra. I Usilk i Juli pružili su ruku i dograbili dršku oružja. „Za mene. Naviknut sam na takve stvari", kazao je Juli, otimajući se. Iznenada, njegov stari život vratio se, sećao se sučeljavanja sa razbesnelini jelkom u pustari. sivog i zelenog. Vutrin crv se vraćao. Ponovo zvuk struganja. Jos Juli i Usilk drznuše se da bace brz pogled iz udubljenja. Ali čudovište se nije pomeralo. Mogli su videti mrlju njegovog lica. Okrenulo se i gledalo prema njima, ali se nije kretalo. Čekalo je. Usudiše se da pogledaju u suprotnom smeru. Drugi crv stizao je prema njima iz smera iz kojeg je došao prvi. Dva crva... iznenada, u Julijevoj mašti, sistem pećina vrveo je od crva. Užasnuti, pribili su se jedno uz drugo, dok je svetio postajalo sve sjajnije a buka bliža. Ali čudovišna stvorenja zanimala su se samo jedno za drugo. Sledeći talas vlažnog vazduha, glava čudovišta promakla je, četiri oka svetlucala su dok je gledalo ravno ispred sebe. Oslonivši donji kraj novodobijenog koplja o zid udubljenja, Julije ispružio šiljak da viri van stene i uhvatio oružje obema rukama. Probolo je uskomešani bok crva dok je ovaj hrlio napred. Iz duge, raširene razdcrotine na njegovom telu, pokuljala je gusta supstanca nalik na džem i potekla punom dužinom njegovog tela. Čudovište je počelo da usporava pre nego što je njegov čekinjasti rep prošao udubljenje u kojem su se ispružila četiri ljudska bića. Neće nikada moći da otkrije jesu li dva crva nameravala da se bore ili pare. Drugi crv nikada nije stigao do svoga cilja.' Njegovo kretanje unapred polako je slabilo. Talasi sirovo telegrafisanog bola terali su telo da se uvija a 70 rep da udara. A onda se umirilo. Lagano, njegova luminešeencija je zamrla. Sve je bilo mirno, izuzev zvuka vetra. Nisu se usuđivali da se pomere. Jedva da sU smeli da promene položaj. Prvi crv još uvek je čekao negde u tami, njegovog prisustvo pokazivalo je slabašno

zeleno svetlucanje koje se jedva razaznavalo preko tela mrtvog čudovišta. Kasnije su se svi slagali da je to bio najgori deo njihovog iskušenja. Svako od njih je verovao u svojim skrivenim mislima da prvi crv zna gde su, daje mrtvi crv njegov par i da samo čeka da se mrdnu da bi se bacio na njih i osvetio. Konačno se prvi crv pokrenuo. Čuli su struganje njegovih čekinja o stenu. Klizao je oprezno, kao da očekuje zamku, sve dok mu se glava nije našla iznad tela njegovog mrtvog suparnika. Onda je počeo da se hrani. Četiri liudska bića nisu više mogla da ostanu tamo gde su se zatekla. Zvuči su bili stravično sugestivni. Poskakavši iz prolivene demonske krvi, ponovo stigoše u prolaz i odjuriše u tminu. Njihovo putovanje kroz planinu nastavljalo se. Ali sada su se često zaustavljali i osluškivali zvuke tmine. A kada je bilo neophodno da govore, govorili su tihim, prigušenim glasom. S vremena na vreme nailazili su na vodu za piće. Ali hrana ih je izdala. Iskador je ustrelila nekoliko slepih miševa, ali se nisu mogli prisiliti da jedu ta stvorenja. Lutali su stenovitim lavirintom, sve slabiji. Vreme je prolazilo, bezbednost Panovala bila je zaboravljena: sve što je preostajalo od života bila je beskrajna tama po kojoj su morali da putuju. Počeli su da nailaze na životinjske kosti. Jednom su kresnuli kresivo i pronašli dva ljudska kostura pružena u udubljenu zida, jedan je rukom obgrlio drugi; vreme je sa tog pokreta izbrisalo svaku nežnost koju je nekada možda posedovao: bile su sada to samo kosti koje su strugale o kosti i jezivo cerenje koje je odgovaralo na cerenje druge lobanje. Potom, na mestu sa još hladnijom strujom vazduha, začuše pokrete i nađoše dve životinje riđeg krzna, koje ubiše. U blizini bilo je mladunče koje je mjaukalo i guralo zatupastu njuškicu prema njima. Rastrgoše mladunče, pa su ga pojeli dok mu je meso još uvek bilo toplo a onda. u nekoj vrsti gnevnog napada nanovo razbuđene gladi, pojeli su i njegove roditelje. Po zidovima rasli su luminescentni organizmi. Otkriše znake ljudskog prisustva. Ostaci daščare i nešto što je moglo predstavljati čamac ležali su usred nalazišta gljiva. U blizini, dimnjak u tavanici pećine privukao je malo jato prita. Svojim nepogrešivim lukom Iskador je oborila šest ptica, pa su ih skuvali u kotliću na vatri sa gljivama i zrncem soli radi boljeg ukusa. Te noći, dok su skupa spavali, ophrvaše ih neprijatni, živi snovi koje su pripisivali glji-vama. Ali kada su sledećeg

jutra krenuli, nakon svega dva časa hoda dospeše u nisku, široku pećinu u koju se probijala zelena svetlost. U uglu pećina dimila se vatra. Bio je tu primitivan obor u kojem su bile tri koze; njihove oči svetlucale su u polumraku. Tri žene sedele su pored gomile krzna, jedna starica sede kose i dve mlađe žene. Ove poslednje dve otrčale su vrišteći kada su se pojavili Juli, Usilk, Iskador i Skoro. Skoro potrča i upade medu koze. Koristeći nekakav stari sud koji je ležao u blizini umesto vedrice, pomuzao je koze u njega, i pored nerazumljivih povika starice. Malo se mleka moglo dobiti od tih životinja. Onoliko koliko je bilo podeliše pre nego što su nastavili put, a posudu su bacili pored sebe kada su otišli pre nego što se vrate muškarci plemena. Uđoše u prolaz koji je naglo skretao i potom bio zatvoren barikadom. Iza njega nalazio se ulaz u pećinu, a još dalje otvorena zemlja, planinske padine i dolina, i blistava svetlost oblasti u kojoj je vladao Vutra, bog nebesa. Stojali su pribijeni, jer sada dok su gledali u divni predeo ose ti li su veze jedinstva i prijateljstva. Kada pogledaše jedno u drugo, lica su. im bila puna radosti i nade i nisu se mogli uzdržati od uzvikivanja i smeha. Skakutali su okolo i grlili se. Kada su im se oči dovoljno privikle na blistavilo mogli su zakloniti obrve i zagledati se naviše, tamo gde je Batalika klizio nebom, njegov disk bledo narandžast. Doba godine mora da je bilo prolećna ravnodnevnica, a vreme u danu podne, iz dva razloga: Bataliks se nalazio vertikalno iznad glave, a Frejr je jedrio ispod, na istoku. Frejr je bio nekoliko puta svetliji i prosipao je svoje svetio po snegom prekrivenim brdima. Slabiji Bataliks uvek je bio brži stražar i uskoro Če zaći, dok Frejr i dalje bude u zenitu. Kako su divan prizor pružala dva stražara! Izmena njihovog plesa sa godišnjim dobima vratila se, sveža, u Julijev um i naterala njegovo srce i nozd^ ve da se rašire. Naslonio se na pažljivo obrađeno koplje kojim je ubio crva i pustio da dnevna svetlost ispunjava njegovo telo. Ali Usilk rukom zadrža Skoroa i stade da okleva na ulazu u pećinu, bojažljivo gledajući napolje. Pozvao je Julija. „Zar ne bi bilo bolje da ostanem u ovim pećinama? Kako možemo da živimo tamo napolju, pod tim nebom?" Ne skidajući pogled sa predela pred sobom, Juli oseti da Iskador stoji na pola puta između njega i ljudi na ulazu u pećinu. Ne osvrćući se, odgovorio je Usilku.

„Sećaš li se priče koju pričaju u Vaku, o crvićima u krovnjacima? Crvići su mislili da je njihov truli oraščić čitav svet i zato su, kada se orahova ljuska slomila, uginuli od šoka. Hoćeš li i ti biti crvić, Usilk?" Na to Usilk nije imao odgovor. Ali Iskador je imala. Prišla je Juliju iza leđa i stavila ruku oko njegove. Nasmešio se, a srce mu je pevalo, ali nije prestao da željno gleda napred. Video je da bi planine kroz koje su došli mogle da pruže sklonište tamo prema jugu. Kržljavo drveće, ne više od čoveka, raslo je tu i tamo i uzdizalo se uspravno, što je pokazivalo da ledeni vetrovi Barijera ovde nemaju moć. I dalje je vladao starim veštinama, koje je nekada davno naučio od Alehjua. Biće lovine po brdima i moći će da žive normalno pod nebesima, kao što sut o bogovi i želeli. Njegov duh se uzdizao, bujao, sve dok nije morao da raširi ruke što je više mogao. „Živećemo na ovom skrovitom mestu", kazao je Juli. „Nas četvoro ostaćemo skupa, šta god se dogodilo." Sa snežne padine brega, udaljen, stapajući se s večernjim nebom, uzdizao se dim Pokazao je ispred sebe. „Tamo žive ljudi. Primoraćemo ih da nas prihvate. Ovo će biti naš dom. Bićemo njihovi vladari i naučićemo ih da prihvate naš način života. Od sada živimo po sopstvenim zakonima, a ne po tuđim." Isprsivši se, krenuo je niz padinu, među senovitim stablima, a ostali su ga sledili, Iskador ispred svih, ponosito koračajući, a za njom ostali. Neke od Julijevih namera ostvarile su se, druge nisu. Nakon brojnih uslova koje su morali ispuniti, prihvaćeni su u malom naselju skrivenom u zaštitničkom naboru planine. Ovi ljudi živeli su zaostalo i primitivno; zahvaljujući nadmoćnom znanju i smelosti. Juli i njegovi prijatelji uspeli su da čitavoj zajednici nametnu svoju volju, da vladaju nad njom i da nametnu sopstvene zakone. A ipak se nikada nisu u potpunosti sjedinili, jer lica su im bila drugačija, a olonetski kojim su govorili imao je prizvuk koji se u izvesnoj meri razlikovao od lokalne varijante. A i otkrili su da je ovo naselje, zbog pogodnosti koje je imalo, uvek živelo u strahu od pljački iz većeg naselja koje se nalazilo na izvesnom rastojanju od njih na obalama smrznutog jezera. Zaista, do tih pljački došlo je više puta tokom godine koja je usledila, i one su donele mnogo patnje i izgubljenih života.

A ipak, Juli i Usilk postadoše vešti, i održali su svoju veštinu jer su bili stranci, pa su sagradili opasne odbranbene prepreke protiv napadača iz Dorzina, kako se zvalo veće naselje. A Iskador je naučila sve mlade žene kako da prave lukove i da ih upotrebljavaju. U tome su na kraju postale veoma vešte. Sledeći put kada su stigli napadači sa juga, mnogi su poginuli sa strelama u rukama, vi potom nije više bilo napada sa te strane. A ipak ih surovo vreme tuklo, a lavine su se oburvavale sa planina. Mećavama nije bilo kraja. Samo su po ulazima u pećine moglu da odgajaju nešto crvljivog bilja i da održavaju izvestan broj kržljavih životinja radi mleka i mesa, tako da se njihov broj nikada nije povećavao i uvek su bili gladni i ophrvani boleštinama koje su se mogle pripisati samo zlim bogovima (Akhi, Juli nije dozvoljavao ni pomcna). A ipak je Juli uzeo divnu Iskador za ženu, voleo je i svakoga dana nalazio utehu gledajući njeno široko, snažno lice. Imali su dete, dečaka koga su nazvali Si, u znak sećanja na Julijevog starog sveštenika iz Panovala, koji prežive sve patnje i opasnosti detinjstva i postade snažan čovek. Usilk i Skoro takođe su se poženili, Usilk za nisku, smeđu ženu koja se zvala Isik, neobii 'io nalik njegovom imenu; Isik je, i pored svojeg izgleda, trčala kao srna i bila je pametna i dobra. Skoro je uzeo devojku po imenu Fiti, svojeglavu ženu koja je divno pevala i priredila mu pakleni život i koja je rodila devojčicu što je umrla godinu dana kasnije. A ipak se Juli i Usilk nikada nisu mogli složit. Iako su se udružili pred zajedničkim neprijateljem, u ostalim prilikama Usilk je izražavao neprijateljstvo prema Juliju i njegovim planovima i varao ga kad god je mogao. Kao što je stari sveštenik rekao, neki ljudi nikada ne praštaju. A ipak, iz naselja zvanog Dorzin stiglo je izaslanstvo, jer orii su pretrpeli gubitke koji su usledili nakon izbijanja bolesti. Čuvši za Julijev ugled, molili su ga da bude vladar umesto njihovog mrtvog vode. Što je Juli i učinio, da bi izbegao jal Usilka, pa su on, Iskador i njihovo dete živeli pored smrznutog jezera, gde je lovine bilo puno i gde je mogao da čvrsto uspostavi svoje zakone. A ipak, čak ni u Dorzinu gotovo da nije bilo umetnosti koja bi oživela monotoniju njihovog teškog života. Iako se plesalo na praznike, nisu imali nikakvih muzičkih instrumenata izuzev batova i zvona. Niti je bilo ikakve religije, izuzev stalnog straha od zlih duhova i stoičkog prihvatanja neprijateljske hladnoće, bolesti i smrti. I tako je Juli najzad postao pravi sveštenik i trudio se da ljudima usadi osećaj za duhovni život. Većina ljudi odbacivala je njegove reči'jer, iako su

mu pružili dobrodošlicu, bio je stranac, a oni su bili previše neraspoloženi za učenje novina. Ali naučio ih je da vole nebo u svim njegovim stanjima. A ipak, život beše jak u njemu i Iskador, a i u Siu, i nikada nisu dopustili da umre njihova nada da dolaze bolja vremena. Držao se vizije koju je imao u planinama, da negde postoji način života bolji nego onaj koji je bio# neposredno pred njima, sigurniji, manje podložan slučajnosti i elementima. A ipak su on i njegova divna Iskador i pored svega starili i sve jače osećali hladnoću s godinama koje su prolazile. A ipak su voleli mesto na obali jezera na kojem su živeli i, u znak sećanja na drugi život i na drugačija nadanja, nazvaše ga imenom Oldoranđo. Toliko sadrži priča o Juliju, sinu Alehjua i Onese. Priča o njegovim naslednicima i onome što ih je zgodilo, mnogo je veća. Iako to oni nisu znali, Frejr se primicao njihovom ledenom svetu: jer bilo je istine u nerazumljivim svetim tekstovima koje je Juli odbacivao, i nebo od leda postaće kada trenutak za to dođe nebo od vatre. Samo pedeset Helikonijskih godina nakon rođenja njihovog sina, pravo proleće posetiće surovi svet kakav su poznavali Juli i njegova divna Iskador. Novi svet bio je spreman da se rodi.

EMBRUDOK Šej Ta I reče: Mislite da živimo u centru univerzuma. A ja kažem da živimo u centru živinarnika. Naš položaj tako je zabačen da ne možete ni da shvatite koliko je zabačen. Evo šta ću vam reći. Neka katastrofa dogodila se u prošlosti, pradavnoj prošlosti. Tako potpuna da vam niko ne može reći šta je to bilo i zašto se dogodilo. Znamo samo da je donela tamu i hladnoću dugog trajanja. Pokušavate da živite što bolje umete. Dobro, dobro, živite lepo, volite jedno drugo, budite smerni. Ali nemojte se pretvarati da vas se katastrofa ne tiče. Možda se dogodila davno, ali ipak utiče na svaki dan naših života. Čini nas starijima, uništava nas, guta nas, oduzima našu decu. Čini nas ne samo neznalicama već i zaljubljenima u sopstveno neznanje. Zaraženi smo neznanjem. Hoću da predložim lov na blago pohod, ako vam se tako više dopada. Pohod kome se može priključiti svako od nas. Želim da budete svesni našeg upropaštenog stanja i da neprekidno budete svesni njegove prirode. Moramo da sakupimo, parče po parče,' podatke o tome šta se desilo da nas svede na ovaj ledeni živinarnik; a onda možemo poboljšati svoje šanse i potruditi se da nas i našu decu to ne zadesi ponovo. To je blago koje vam nudim. Znanje. Istina. Plašite ih se, znam. Ali morate ih tražiti. Morate naučiti da ih volite.

1. DEDINA SMRT Nebo je bilo crno, a ljudi koji su nosili baklje stigli su kroz južnu kapiju. Bili su obavijeni debelim krznima i gacali dugim koracima da bi se probilik roz sneg koji je prekrivao staze. Dolazio je sveti čovek! Dolazio je sveti čovek! Mladi Lejntal Ai krio se u tremu ruševnog hrama, a lice mu je blistalo od uzbuđenja. Gledao je kako procesija gazi pokrEu starih kamenitih tornjeva, na kojima je istočna strana bila prekrivena smrznutim snegom koji je napadao ranije tog dana. Primetio je kako ima nekakve boje samo na siktavim krajevima baklji, na vrhu nosa svetoga oca i na jezicima šestočlane pseće zaprege koja ga je vukla. U sva tri slučaja, boja je bila crvena. Teško nebo u kojem je bio sahranjen pratilac Bataliks ispralo je sve ostale boje. Otac Bondorloganon iz dalekog Borlijena bio je debeo, a izgledao je još deblji zbog ogromnih krzna u koja je bio odeven, krzna od vrste kakva se nije koristila u Oldoranđu. Stigao je sam u Oldoranđo ljudi koji su ga pratili bili su mesni lovci i Lejntal Ai sve ih je poznavao. Dečakovu celokupnu pažnju privuklo je očevo lice, jer stranci su retko stizali; bio je manji i neotporniji prilikom očeve poslednje posete. Očevo lice bilo je oblo i grubo naborano vodoravnim linijama, u koje su se takvi detalji kao na primer njegove oči uklapali najbolje što su mogli. Činilo se kao da te linije sabijaju njegova usta i daju im tanak, surov izgled. Sedeo je na svojim sankama i sumnjičavo se obazirao. U njegovom držanju ništa nije nagoveštavalo da mu je drago što se vratio u Oldoranđo. Njegov pogled pao je na ruševni hram; ova poseta bila je neophodna zbog toga što je Oldoranđo pobio svoje sveštenike pre nekoliko generacija, kao što je on dobro znao. Njegov nemirni pogled počivao je jedan trenutak na dečaku koji je stajao između dva četvrtasta stuba. Lejntal Ai uzvraćao mu je pogled. Činilo mu se da je sveštenikov pogled surov i proračunat; ali teško da je i mogao da očekuje da misli dobro o čoveku koji je došao da održi poslednji pomen njegovom umirućem dedi. Osetio je miris pasa kada je prolazio, kao i katranasti vonj upaljenih baklji. Procesija je skrenula i sada je išla glavnom ulicom, u suprotnom smeru od hrama. Lejntal Ai dvoumio se da li da pode za njima. Stajao je na stepeništu, prekrštenih ruku, i gledao kako dolazak sanki privlači ljude i pored hladnoće.

U tmuši na daljem kraju puta, pod visokim tornjem u kojem su živeli Lejntal Ai i njegova porodica, procesija se zaustavila. Pojaviše se robovi da bi se pozabavili psima trebalo je da ih smeste u štenare pod tornjem dok je sveti otac ukočeno sišao sa svog sedišta i žurno otišao u sklonište. U istom trenutku jedan lovac prišao je hramu sa južne kapije. Bio je to crnobradi čovek koji se zvao Aoz Run i kome se dečak divio zbog kicoškog izgleda. Iza njega, sa okovima oko rožnatih Članaka, koračao je stari fagorski rob, Mik. „Pa, Lejntal, vidim da je otac stigao iz Borliena. Zar ga nećeš pozdraviti „Ne." „Zašto nećeš? Sećaš ga se, zar ne?" „Da nije došao, moj deda ne bi bio na samrti." Aoz Run potapka ga po ramenu. „Dobar si ti momak, ti ćeš preživeti. Jednog dana vladaćeš i sam Embrudokom." Upotrebio je stari naziv za Oldorando, ime koje je upotrebljavano pre nego što je Julijev narod došao, dve generacije pre sadašnjeg Julija, koji je sada ležao i čekao očev obred. „Više bih voleo da mi je deda živ nego da budem vladar." Aoz Run zavrteo je glavom. „Nemoj tako da govoriš. Svako bi vladao, samo kada bi dobio priliku. I ja bih." „Ti bi bio dobar vladar, Aoz Run. Kada porastem, biću kao ti, znaću sve i ubijaću sve." Aoz Run nasmejao se. Lejntal Ai mislio je kako je lepa njegova figura kada su mu zubi bljesnuli između bradatih usana. Video je u njemu žestinu, bez sveštenikove podmuklosti. Aoz Run bio je u mnogim pogledima pravi junak. Imao je vanbračnu ćerku zvanu Ojre, koja je bila stara gotovo koliko i Lejntal Ai. A nosio je odeću od crnog krzna, različitu od svega što su nosili ostali, odranu sa divovskog planinskog medveda koga je ubio sopstvenim rukama. Aoz Run nehatno reče: „Hajde, tražiće te mati. Popni se na Mika i pojaS ga." Veliki, beli fagor ispružio je rožnate ruke i dopustio dečaku da se uspuže uz njegove ruke sve do povijenih ramena. Mik je već vrlo dugo služio u Embrudoku; njegova vrsta živela je duže od ljudi. Rekao je svojim grubim, hrapavim glasom: „Hajde, dečko."

Lejntal Ai dospeo je do vrha i radi sigurnosti uhvatio se za dvosekle rogove. Kao znak ropstva oštri dvostruki bridovi Mikovih rogova bili su zaobljeni turpijom. Tri figure hodale su propalom ulicom, žureći prema toplini dok se tama spuštala u još jednoj od bezbrojnih noći zime zime koja je ovim tropskim kontinentom vladala već vekovima. Vetar je podizao suvi sneg sa streha; bacao ga je na njih. Čim je sveti otac sa psima ušao u veliku kulu, posmatrači' su nestali, žureći natrag u svoje nastambe. Mik spusti Lejntal Aia u izgaženi sneg. Dečak je veselo mahnuo Aoz Runu kada je nagrnuo na dvostruka vrata postavljena u osnovici zgrade. Smrad ribe pozdravi ga u tami. Pseću zapregu upravo su hranili lovinom upecanom u smrznutom Voralu. Psi poskakaše kada je dečak ušao, divlje lajući na uzicama, pokazujući oštre zube. Ljudski rob koji je pratio oca beskorisno je povikao na njih da bi ih umirio. Lejntal Ai zareža natrag na njih, držeći prste i dalje ušuškane ispod krzna i pope se drvenim stepenicama. Svetlost se probijala odozgo. Iznad štenare Bilo je šest spratova. On je spavao u uglu sledećeg sprata. Njegova majka, kao i deda i baba, bili su na najvišem spratu. Između njih živeli su raznorazni lovci u službi kod njegovog dede; dok je dečak prolazio pored njih, okretali su mu svoja široka leđa, pošto su već bili zauzeti pakovanjem. Dok je išao na svoj sprat Lejntal Ai je video da je nekolicina stvari koje su pripadale ocu Bondorloganonu tu isto-varena. Čovek se smestio i spavaće u blizini. Bez sumnje će hrkati; to čini većina odraslih. Stajao je i gledao u sveštenikov čaršav, čudeći se neobičnosti njegovih šara, pre nego što je pošao uz stepenice do mesta na kojem je ležao njegov deda. Lejntal Ai zastao je s glavom proturenom kroz ulaz i gledao u sobu, osmotrivši svakoga sa nivoa poda. Bila je to zaista soba njegove bake, soba Loil Braj još od devojaštva, još iz vremena njezinog oca, Val Ein Dena, koji je bio gospodar plemena Denovih, Gospodar Embrudoka. Sada je bila ispu« njena senkom Loil Braj. Stajala je leđa okrenutih vatri koja je gorela u bronzanoj posudi za žar u blizini otvora kroz koji je virio njen unuk. Senka se preteći nadnela nad zidove i pružila po niskoj tavanici. Od doterane, izvezene odore kakvu je njegova baka uvek nosila, na zidove se nije prenosilo ništa osim nesigurnih obrisa, sa rukavima koji su bili pretvoreni u krila.

Činilo se kao da senka Loil Braj dominira nad troje ljudi u sobi. Na ležaju u jednom uglu ležao je Mali Juli, njegov vrat štrčao je nad krznima koja su ga pokrivala. Imao je dvadeset devet godina i bio je potpuno ispijen. Starac je nešto mrmljao. Loilanun, majka Lejntala Aia, sedela je pokraj njega i držala se rukama za laktove, s nesrećnim izrazom na žućkastom licu. Još uvek nije primetila sina. Čovek iz Borliena, otac Bondorlonganon, sedeo je najbliže Juliju, zatvorertih očiju i glasno se molio. Molitva je više od svega drugog zaustavila Lejntal Aia. Obično je voleo da bude u ovoj sobi, punoj tajni njegove bake. Loil Braj znala je tako mnogo opčinjavajućih stvari i u izvesnoj meri menjala je oca Lejntal Aia koji je poginuo tokom lova na stungebage. Stungebazi su imali udela u vlažnom, na med nalik mirisu sobe. Jedno od čudovišta nedavno je uhvaćeno i donešeno kući komad po komad. Slomljena parčad oklopa isečena sa njegovih leđa služila su kao gorivo za vatrui la hladnoću podalje. Pseudo-drvo gorelo je žutim plamenom, šišteći jok je gorelo. Lejntal Ai pogleda na zapadni zid. Tamo se nalazio porcelanski prozor njegove bake. Slabo svetio koje je dopiralo spolja ispunjavalo ga je mutnim, narandžastim odsjajem koji jedva da je mogao da se nadmeće sa vatrom. „Kako ovde smešno izgleda", kazao je konačno. Popeo se za još jedan korak i svetle oči posude za žar blistale su na njegaOtac je bez žurbe dovršio molitvu Vutri i otvorio oči. Ulovljene između sabijenih horizontalnih linija njegovog lica, nisu mogle da se otvore široko, ali on ih je blago zadržao na dečaku i rekao, bez prethodnog pozdrava: „Bolje uđi ovamo, momče. Doneo sam li nešto iz Borliena." „Šta je to?" Ruke je držao iza leda. „Dođi da vidiš." „Je U bodež?" „Dođi da vidiš." Sedeo je savršeno mirno. Loil Braj zajeca, samrtnik je zaječao, vatra žapucketala Lgntal Ai oprezno se približio ocu. Nije mogao da shvati kako ljudi mogu da žive po mestima van Oldoranda: bilo je to središte univerzuma na svim ostalim mestima bila je samo divljina, ledeno bespuće koje se svuda pružalo i koje je s vremena na vreme eruptiralo fagorskim invazijama. Otac Bondorloriganon izvadio je malenog psa i metnuo ga na dečakov dlan. Jedva da je bio veći od dlana. Bio je izrezbareni kao što je video, iz kaidavovog

roga, sa bogatstvom detalja koje ga je oduševilo. Gusto krzno prekrivalo je leđa psa, a sićušne šape imale su kandže. Razgledao gaje neko vreme pre nego što je otkrio da se rep kreće. Kada bi ga pokretao gore-dole, donja čeljust psa otvarala se i zatvarala Nikada nije bilo takve igračke. Lejntal Ai uzbuđeno potrča po sobi, kevćući, a njegova majka skoči da ga utiša, uhvativši ga u naručje. „Jednoga dana taj momak biće Gospodar Oldoranda", reče Loilanun ocu, kao da objašnjava. „Naslediće." „Bolje bi bilo kada bi voleo znanje i učio da više sazna", kazala je Loil Braj, kao uzgred. „Tako je želeo moj Juli." Ponovo je zaplakala u svoje ruke. Otac Bondorlonganon malo je stisnuo oči i upitao za starost Lejntal Aia „Šest godina i četvrt." Samo stranci postavljaju takva pitanja. „Pa, skoro da si odrastao. Iduće godine, postaćeš lovac, tako da je bolje da odlučiš. Šta više želiš, znanje ili moć?" Gledao je u pod. „Oboje, gospodine... ili ono do čega se lakše dođe." Sveštenik se nasmejao i jednim gestom prekinuo razgovor, pa se odgegao da vidi čoveka za koga je bio zadužen. Dodvorio se: sada na posao. Njegovo uvo, iskustvom podešeno na posete smrti, osetilo je prizvuk promene u brzini disanja Malog Julija. Starac je bio na putu da napusti ovaj svet i krene na opasno putovanje niz svoju zemljišnu oktavu prema opsidijanskom svetu seni. Uz pomoć žena, Bondorloriganon je položio vođu s glavom prema zapadu, okrenutog na bok. Radostan što je izbegao dalje ispitivanje, dečak se valjao po podu, rvao sa svojim rezbarenim psom, tiho lajao na njega kada bi ovaj gnevno otvorio usta. Njegov deda preminuo je dok se odigravala jedna od najdivljačkijih borbi pasa u istoriji sveta. Sledećeg dana Lejntal Ai želeo je da ostane blizu sveštenika iz Borliena, za slučaj da ima još igračaka skrivenih u mantiji. Ali sveštenik je bio zauzet obilaženjem bolesnika, a Loilanun je i onako budno pazila na sina. Urođenu neposlušnost Lejntal Aia zadržale su svađe koje izbiše između njegove majke i bake. Utoliko je više bio iznenađen što su se dve žene volele dok je deda bio živ. Telo Julija, onog koji je dobio ime po čoveku koji je sa Iskador stigao iz planina, bilo je odvezeno, kruto poput smrznute sirove kože, baš kao da je njegova poslednja želja da se kruto drži podalje od nežnosti svoje žene. Njegova

odsutnost ostavila je u sobi tamni ugao u kojem je sedela Loil Braj, okrećući se samo da bi zarežala na svoju ćerku. Svi pripadnici plemena bili su čvrsto građeni, dobro popunjeni potkožnom masti. Nekada slavna figura Loil Braj još uvek se dobro držala, iako joj je kosa osedela a glava upadala između loptica kada bi se pogurila nad hladnim krevetom svog čoveka čoveka voljenog istinskom strasti tokom pola života, još od kako ga je prvi put videla, njega, osvajača, ranjenog. Loilanum je bila slabije građe. Energija, snaga ljubavi, široko lice sa čeznutljivim očima nalik na tamna jedra, sve to zaobišlo je Loilanum i sa bake nasleđeno direktno na mladog Lejntal Aia. Loilanum je bila sitna, blede kože; otkako joj je muž umro u mladim godinama, nesigurno'je hodala a nesigurnosti je bilo, možda, i u njenim pokušajima da nadmaši majčino kraljevsko znanje. Sada je bila razdražljiva, dok je Loil Braj gotovo neprekidno plakala u uglu. „Majko, daj prekini ta tvoja dreka me nervira." „Ti si bila preslaba da oplačeš svog čoveka kako treba! Plakaću, plakaću sve dok mogu, oči ću isplakati." „Mnogo ćeš koristi imati od toga." Ponudila je majci hleba, ali ova gaje odbila prezrvim pogledom. „Šej Tal ga je napravila." „Neću da jedem." „Ja ću, mama", rekao je Lejntal Ai. Aoz Run stigao je podno kule i pozvao, držeći svoju ćerku Ojre za ruku. Ojre je bila godinu dana mlađa od Lejntal Aia i počela je ushićeno da mu maše kada su se on i Loilanun pojavili na prozoru. „Dođi gore đa vidiš moju igračku, psa. Pravi borac, kao tvoj otac." Ali majka ga povuče u sobu i oštro reče Loil Braj: „To je Aoz Run, hoće da nas prati na sahrani. Mogu li da mu kažem da?" Lagano se ljuljajući, bez okretanja, starica reče: „Nikom ne veruj. Ne veruj Aoz Eunu suviše je drzak. On i njegovi prijatelji nadaju se da preuzmu vlast." „Nekome moramo verovati. Sada ćeš ti morati da vladaš, majko." Kada se Loil Braj gorko nasmejala, Loilanun je spustila pogled na svog sina koji se još uvek smešio i držao rožnatog psića. „Onda ću ja, dok Lejntal Ai ne postane ćovek. Onda će on biti Gospodar Embrudoka." „Budala si ako misliš da će njegov stric Nakri dozvoliti tako nešto." Loilanun nije više ništa rekla, samo je skupila usne u gorku liniju i pustila da joj pogled sklizne sa sinovljevog lica punog iščekivanja na kože koje su prekrivale

pod. Znala je da žene ne vladaju. Još i pre nego što je njen otac preminuo, moć njene majke nad plemenom je nestajala, oticala poput reke Vorala, niko nije znao kuda. Okrenuvši se na peti, povikala je kroz prozor, bez daljeg raspravljanja: „Dođi." Tako je postiđen bio Lejntal Ai tim majčinim pogledom, kao daje osetila da nikada neće moći da se meri sa svojim dedom da i ne pominjemo još starijeg nosioca imena Juli da se zastao, previše povređen da bi pozdravio Ojre kada je ušla u odaju sa ocem. Aoz Run imao je četrnaest godina, zgodan, otmen mladi lovac koji je, nakon što se prijatno nasmešio Loilanuni i pošašoljio po kosi Lejntal Aia, prišao udovici da bi joj izrazio saučešće. Bila je godina devetnaesta nakon ujedinjenja i Lejntal Ai već je imao nekakav osećaj za istoriju. Ona se šunjala po uglovima ove stare sobe ispunjenim ustajalim vonjem, sa svojom vlagom, lišajevima i paučinom. Sama reč istorija podsećala ga je na vukove koji zavi-jaju među kulama leđa posutih snegom, dok neki stari, koščati heroj upravo izdiše. Nije bio mrtav samo Deda Juli. I Dresil je umro. Dresil, Julijev brat od strica, deda po stričevoj strani Lejntal Aia, otac Nakrija i Klilsa. Sveštenik je pozvan i Dresil je, ukočen, otišao dole u blato, blato istorije. Dečak se Dresila sećao s ljubavlju, ali se plašio svojih svadljivih stričeva, tih sinova Dresila, Nakrija i hvalisavog Klilsa. Koliko je shvatao stvari, očekivao je da šta god pričala njegova majka stare tradicije obezbede vladavinu Nakriju i Klilsu. Bili su mladi. A on će postati dobar lovac i tada će ga poštovati, umesto da ga.ignorišu kao sada. Aoz Run će pomoći. Lovci tog dana nisu napustili naselje. Umesto toga, svi su otišli na pogreb starog gospodara. Sveti otac precizno je izračunao gde grob treba da bude, u blizini neobično izrezbarene stene, tamo gde su vreli izvori dovoljno omekšali tlo da bi omogućili sahranu. Aoz Run otpratio je dve gospe, ženu i ćerku Malog Julija, na predviđeno mesto. Sledili su ih Lejntal Ai i Ojre, došaptavajući se, a za njima su išli robovi i Mik, fagor. Lejntal Ai zasmejavao je Ojre svojim psom koji laje. Hladnoća i voda obrazovali su čudnu pozornicu za žalost. Fumarole, izvori, gejziri bljuvali su iz tla severno od naselja i sipali vodu preko golog kamenja i stena. Nošena vetroni, voda iz nekoliko gejzira pružala se prema zapadu u obliku zavese i smrzavala se pre nego što bi pala na zemlju, gde je stvarala složene, neobične oblike koji su se preplitali poput užadi. Vreli izvori, koji su neprekidno

šibali svoju okolinu toplom vodom, držali su je u opasnom stanju nestabilnosti, tako da su se ogromne gromade neprestano odvaljivale, da bi uz tresak pale na stenu i postepeno bile spirane odatle. Iskopana je raka da primi starog heroja, negdašnjeg osvajača Embrudoka. Dva čoveka su kožnim vedrima praznili vodu iz nje. Umotan u grubu tkaninu bez ukrasa, Mali Juli spušten je unutra. Ništa nije išlo s njime. Ljudi Kampanlata oni koji su marili da izuče nauk i suviše dobro su znali kako je tamo dole, u svetu gosa: čovek nije mogao poneti ništa što bi mu moglo pomoći. Okupljeno oko groba bilo je stanovništvo Oldoranda, nekih sto sedamdeset ljudi, žena i dece. Oko gomile okupili su se psi i guske, posmatrajući je na nervozan, životinjski način, dok su ljudska bića pasivno stajala, premeštajući težinu s noge na nogu. Bilo je hladno. Bataliks je bio visoko, ali izgubljen među oblacima; Frejr je još uvek bio na istoku, sat nakon izlaska. Ljudi su bili tamnoputi i čvrsto građeni, s krupnim telima i udovima koji su bili nasleđe svih na planeti u tom periodu. Težina odraslih u to vreme kretala se blizu dvanaest stejna po lokalnoj meri, s malo odstupanja; drastične promene desiće se kasnije. Okupili su se u dve grupe približno jednake po broju, dok se dan poput oblaka obavijao oko njih, u jednoj grupi lovci i njihove žene, u drugoj grupi zanatlije i njihove žene. Lovci su nosili odeću od irvasove kože, čekinjasto krzno koje je bilo toliko gusto da mu čak ni jake mećave nisu mogle razdvojiti dlačice. Zanatlije su nosile lakše odore, uglavnom od krzna crvenog jelena, pogodnije za zaklonjen život. Jedan ili dva lovca razmetljivo su nosili fagorova krna; ali te kože većina je smatrala previše masnim i teškim da bi bile udobne. Para se dizala sa obe grupe, da bi je odneo slabi vetar. Odeća im je svetlucala od vlage. Stajali su bez ijednog pokreta i gledali. Neke od žena, sećajući se ostataka starih verovanja, bacile su svaka po veliki list brasimipa, budući da je to bila jedina zelena stvar do koje se moglo doći. Lišće se nesigurno lelujalo na vetru kada bi se okrenule. Neko bi se otkotrljalo u vlažnu raku. Ne obraćajući pažnju ni na šta, Bondorlonganon je nastavljao sa svojimp oslom. Stišćući oči kao da se radi o orasima koje hoće da polomi, izdeklamovao je predviđenu molitvu divljacima koji su ga okruživali. Raka je zatrpana blatom. Sve je to bilo skraćeno koliko god je moglo, iz poštovanja prema vremenu i njegovom dejstvu na živi svet. Dok se raka punila, Loil Braj ispustila je užasan krik. Potrčala je i bacila se na grob svojeg muža. Aoz Run je brzo reagovao,

dograbio ju je i zadržao, dok su se Nakri i njegov brat zgledali, skršte*nih ruku, napola se zabavljajući. Loil Braj otela se iz ruku Aoza Runa. Nagavši se, dograbila se dve pregršti blata i razmazala ih po licu i kosi, plačući dok je to činila. Lejntal Ai i Ojre razdragano se nasmejaše. Bilo je baš zabavno videti odrasle kako rade luckaste stvari. Iako je sveti čovek produžio službu kao da se ništa nije desilo, lice mu se iskrivilo od gađenja. To bedno mesto, Embrudok, bilo je poznato po svojem neznabožaštvu. Pa, njihovi gosi zbog toga će trpeti patnje, dok budu tonuli kroz utrobu zemlje prema prvobitnom kamenu. Visoka i stara, udovica Malog Julija trčala je između tvorevina od napuklog leda, kroz maglu, u pravcu smrznutog Vorala. Guske su preplašeno poletale ispred nje dok je plačući išla obalom sumanuta veštica što je poživela dvadeset i osam teških zima. Još neka deca zasmejala su se, sve dok ih njihove majke nisu postiđeno ućutkale. Očajna starica poskakivala je po ledu, krutih, klimavih pokreta, poput lutke. Figura joj je bila tamno siva na pozadini sive, plave i bele boje divljine pred kojom se odigravala drama svega živog. Kao i Loil Braj, svi prisutni održavali su ravnotežu na rubu gradijenta entropije. Dečji smeh, žalost, ludilo, čak i gađenje, bili su ljudski izrazi rata protiv večite hladnoće. Niko to nije znao, ali rat se već preokretao u njihovu korist. Mali Juli, kao i njegov slavni predak, Sveštenik Juli, osnivač plemena, izašao je iz večne tmine i leda. Mladi Lejntal Ai predstavljao je nagoveštaj svetlosti koja će doći. Skandalozno ponašanje Loil Br^j dalo je samo začina proslavi koja se održala nakon sahrane. Svi su slavili. Mali Juli bio je srećan, ili su bar tako drugi smatrali,'jer imao je oca da mu poželi dobrodošlicu u svet gosa. Njegovi doskorašnji podređeni slavili su ne samo njegov odlazak već i više svetovno putešestvije povratak svetog čoveka u Borlien. U tu svrhu, staroga sveštenika trebalo je dobro popuniti ratelom i žitnim vinom, da drži podalje hladnoću na povratku kući. Robovi i oni su bili borlienci, ali otac Bondorlonganon je to prevideo poslati su da natovare sanke i upregnu lajave pse. Lejntal Ai i Ojre otišli su s njim do južne kapije, skupa s veselom gomilom, da ga isprate. Sveštenikovo lice stisnulo se u nešto nalik osmehu kada je video dečaka. Iznenada se nagao i poljubio Lejntal Aia u usta.

„Znanje i moć neka ti dođu, sine!" kazao je. Suviše dirnut da bi odgovorio, Lejntal Ai podigao je psa igračku u znak pozdrava. U kulama te noći, iznad poslednje boce, nanovo su se pričale priče o Malom Juliju i tome kako su on i njegovo pleme došli u Embrudok. I koliko su loše primljeni. Dok se otac Bondorlonganon naliven vraćao preko ravnice prema Borlienu, oblaci se razdvojiše. Nad njim, ukrašavajući noćno nebo, bile su bezbrojne zvezde. Među sazvežđima i zvezdama nekretnicama bilo je svetio koje se pomeralo. Nije to bila kometa, već Zemaljska Stanica Avernus. Sa tla ispod nje, stanica nije bila ništa više od tačke svetlosti, koju bi putnici i lovci povremeno opazili dok im je prelazila iznad glave. !z blizine, pretvarala se u divovsku sferu koju je na izvesnom rastojanju pratio niz nepravilnih i složenih postrojenja s brojnim specijalizovanim funkcijama. Avernus je pružao utočište za nekih pet hiljada ljudi, žena, dece i androida, a svi odrasli bili su u nekom pogledu specijalizovani za planetu pred sobom. Helikonija. Planeta nalik na Zemlju, naročito zanimljiva za ljude Zemlje.

2. PROŠLOST ŠTO BILA JE KAO SAN Lejntal Ai, ophrvan toplinom i umorom, zaspao je mnogo pre nego što su proslave bile gotove. Priče su i dalje išle nad njegovom glavom kao vetrovi što duvaju planetom, u hladnom gnevu posednutosti. Priče su bile o aktivnostima čoveka, pre svega o herojstvu njegovom, o načinu na koji je ubio tu i tu đavolju životinju, o načinima na koje su savladavani neprijatelji i naročito te večeri riakon sahrane kako je prvi Juli sišao iz tmine da pronađe novi način života Julije zarobio njihovu maštu zbog toga što je bio sveti čovek koji j« ipak odbacio veru zarad svojih ljudi. Borio se i pobedio božanstva koja su sada bila bezimena. Osnovna osobina Julijevog karaktera nešto između nemilosrdnosti i pravičnosti, pobudila je odziv u plemenu. Njegova legenda rasla je u njihovim umovima. Tako da se čak i njegov praunuk, drugi Juli, „Mali" Juli, u trenucima nedaća mogao upitati: „Šta bi Juli učinio?" Ono prvo mesto koje je nazvao Oldoranđo, na koje je otišao sa planina skupa s Iskador, nije napredovalo. Nije mu uspevalo ništa više osim preživljavanja. Bivstvovalo je, nesigurno, na rubu smrznutog jezera jezera Dorzin, i moglo je samo da se povija pod elementarnim besom zime, nesvesno da će se taj bes iscrpsti. Nije bilo ni nagoveštaja toga u Julijevo vreme. Možda je to bio još jedan od razloga zbog čega je sadašnja generacija s kamenim kulama Embrudoka volela da govori o'njemu: bio je njihov predak koji je živeo u dubokoj zimi. Predstavljao je njihov opstanak. Njihove legende predstavljale su prvi deo njihove spremnosti da priznaju mogućnost promene klime. Skupa s gradovima nagomilanim u velikom planinskom vencu Kvizinta taj prvi, drveni Oldoranđo ležao je u blizini Ekvatora usred ogromnog trop:s kog kontinenta Kampanlata. O konceptu tog kontinenta u Julijevo vreme nije niko imao znanja; njihov svet bio je ograničen na teritoriju lovišta i logorile. Samo je Juli iskusio tundre i zastruge koji su se prostirali severno od Kvizinta. Samo je Juli imao predstavu o podnožju te ogromne prirodne tvorevine koja je obrazovala zapadni kraj kontinenta, znane kao Barijere. Tamo, medu brzo pokretnim mrazevima, vulkani koji su se nalazili četiri hiljade metara iznad nivoa mora

dodavali su sopstvenu tvrdoglavost nevremenu, šireći vulkansku visoravan preko drevnih gromadnih stena Helikonije. Bio je pošteđen znanja o jezivim teritorijama Nktrihka. Istočno od Kampanlata uzdiže se Istočni Venac. Skrivena od očiju Julija i svih ostalih ljudi oblacima i mećavom, zemlja se tu sabira u planinski venac za divovskim planinskim vencom, kulminirajući u vulkanskom štitu preko koga glečeri probijaju svoj put naniže sa vrhunaca viših od četrnaest hiljada metara. Ovde elementi vatre, žemlje i vazduha postoje gotovo u svojoj najčistijoj formi, stegnuti ledenim besom previše velikim da im dozvoli stapanje u manje razdvojene mešavine. Pa ipak, čak i tu, u nešto kasnije vreme do trenutka smrti Malog Juiija čak i na ledenim prekrivačima koji su gotovo prodirali u stratosferu, mogao se opaziti život dvoseklih koji su uporno bitisali i veselili se oluji. Urlajuća bela divljina Istočnog Štita bila je znana fagorima. Nazivali su je Nktrihk i verovali su da predstavlja presto belog čarobnjaka koji će izbaciti sinove Frejra, omrznute ljudske stvorove, sa lica sveta. Pružajući se severno i južno na gotovo tri i po hiljade milja, Nktrihk je odvajao unutrašnji deo kontinenta od ledenih istočnih mora: Ova mora šibala su obronke Nktrihka, koji su svojom strminom dostizali hiljadu osamsto metara iznad vode. Talasi su se pretvarah u led kako su prštali nagore, prekrivajući obronke ledenom bradom ili padajući nazad u obliku ledene kiše na ustalasanu površinu. O ovome raštrkana ljudska plemena nisu znala ništa. Te generacije živele su od lova. Lov je obrazovao okosnicu većine priča koje su se prepričavale. Iako su lovci lovili skupa i pomagali jedan drugome, lov je neophodno uključivao i čovekovu hrabrost, kada bi ovaj bio prisiljen da se sam suoči s divljom zveri koja se okrenula da ga napadne. Ili je živeo ili je umirao. A ukoliko bi preživeo, mogli su živeti i ostali, žene i deca tamo nazad u sigurnosti. Ukoliko bi umro, i pleme bi verovatno poumiralo. I tako je Julijev narod, mala grupa na obali smrznutog jezera, živeo onako kako je morao, poput životinja potčinjen svom načinu preživljavanja. Slušaoci priče uživali su slušajući o jezerskom naselju. Tu se riba lovila na načine u tolikoj meri precizno opisivane da su se iste metode imitirale u Vokalu. Glave jelena bacale su se u rupe otopljene u ledu pokraj obale reke da bi se prikupile veoma cenjene jegulje, baš onako kako je Juli nekada učinio.

Julijev narod takođe se borio protiv divovskih stungebaga, ubijao jelene i divlje veprove i branio se od fagorskih pljački. Zavisno od godišnjeg doba, 85o dgajali su se kratkoživući zasadi ječma i raži. Pila se krv neprijatelja. Ljudi i žene rađali su malo dece. U Oldoranđu, sazrevali su sa sedam godina i dostizali starost u dvadesetoj. Čak i dok su se smejali i zabavljali, mraz im je bio nadohvat ruke. Prvi Juli, smrznuto jezero, fagori, velika hladnoća, prošlost što bila je kao san: ti živi elementi legende bili su znani svakome i često su se prepričavali. Jer maleno ljudsko stado koje je potražilo zaštitu u Ebrudoku bilo je ograničeno na naftne koje im to isto ograničavanje nije dopuštalo ni da sagledaju. Tokom puberteta, svi su imali odeću šivenu od životinjskih koža; bili su umotani u životinje. Ali snovi, i prošlost što je bila kao san, pružali su im dodatne dimenzije u kojima su mogli živeti. Pribijeni jedno uz drugo u kuli Nakrija i Klilsa, nakon sahrane Malog Julija, svi su se još jednom prepustili zadovoljstvu deobe prošlosti što je bila kao san. Da bi prošlost učinili življom, ili možda da bi zamaglili sadašnjost, svi su pili ratel koji su točili Nakrijevi robovi. Ratel je bio najcenjenija tečnost u Embrudoku, nakon crvene krvi. Pogreb Malog Julija pružio im je priliku da raskinu sa nepromenljivom rutinom života i da žive u skladu s maštom. I zato se velike priča prošlosti, o ujedinjenju dva plemena, kao o ujedinjenju čoveka i žene, uvek iznova prepričavala. Priča je išla od usta do usta, poput vrča sa ratelom, jedan pripovedač preuzimao je od drugog gotovo bez pauze. Deca plemena bila su prisutna, oči su im svetlucale u dimljivom svetlu dok su nalivali ratel iz drvenih posuda svojih roditelja. Priča koju su slušali nazivala se iz milja Velika Priča. Na svaki praznik, ne samo na sahrane, proslave rođenja i na praznik Dvostrukog zalaska sunca, uvek se našao neko ko će uzviknuti dok se tama uvlači oko njih: „Da čujemo Veliku Priču!" Bila je to istorija'njihove prošlosti i još mnogo više. Bila je to sveukupna umetnost plemena. Nisu imali muziku, ni slikarstvo, ni književno izražavanje niti, zapravo, išta prefinjeno. Ono što je postojalo, progutala je hladnoća. Ali preostajala je prošlost što je bila kao san; preživljavala je da bi bila ponovo prepričavana. Niko se nije više uživljavao u tu priču od Lejntal Aia, kada bi uspeo da ostane budan za nju. Jedna od njenih tema bilo je ujedinjenje dve suprotstavljene strane; to je shvatao, jer podela koju je prikrilo ujedinjenje, u koje je pleme moralo da

veruje kao u religijsku činjenicu, bilo je nekada jc bilo deo života njegove porodice. Tek kasnije, kada je porastao, otkrio je kako nikada nije bilo jedinstva ni u čemu, samo prigušenog razmimoilaženja. Ali pripovedači u memljivoj dvorani, u toj godini devetnaestoj nakon ujedinjenja, urotili su se da Veliku Priču govore kao pripovest o jedinstvu i uspehu. U tome je bila njihova veština. Pripovedači su se dizali jedan po jedan, deklamujući svoj deo promenljivom samouverenošću. Prvi pripovedači govorili su o velikom Juliju i o tome k ako je došao iz bele divljine severno od Panovala do smrznutog jezera zvanog Dorzin. Ali generacije ustupaju mesto novima, čak i u legendama, i uskoro se podigao novi pripovedač da bi govorio o onima, samo malo manje slavnima, koji su usledili nakon Julija. Taj pripovedač bila je Rol Sakil, babica, pored "koje su sedeli njezin muž i dražesna ćerkiča; ona je malo više naglasila pikantnije detalje svog dela priče, što je publike prilično dobro primila. Dok je Lejntal Ai dremao na toplom, Rok Sakil pričala je o Siu, sinu Julija i Iskador. Sije postao predvodnik plemenskih lovaca, i svi su ga se plašili, jer su mu oči gledale u različitim pravcima. Uzeo je ženu iz lokalnog stanovništva, zvala se Kreta ili, u skladu s načinom njezinog plemena, Kre Ta Den, koja je rodila Siu sina po imenu Orfik i ćerku po imenu Jufilka. I Orfik i Jufilka bili su zdravi i snažni, u danima kada je bilo neuobičajeno da u jednoj porodici prežive dvoje dece. Jufilka je otišla sa Sargotom, ili Sar Got Denom, vrsnim lovcem na Mjilkove, dvošake ribe koja je živela pod ledom jezera Dorzin. Jufilka je umela da probije led svojom pesmom. Jufilka je Sargotu rodila sina koga su zvali Dresil Den slavno ime legendi. Dresil je bio otac slavnoj braći, Nakriju i Klilsu (Smeh). Dresil je bio deda Lejntal Aia po stričevoj strani. „Oh, obožavam te, bebice moja!" vikala je Jufilka svom detetu, ljuljuškala ga i smešila se. Ali beše to u vreme kada su fagori putovali preko leda u sankama koje su vukli kaidavi i napadali ljudska naselja. I lepa Jufilka i Sar Got ubijeni su u jednoj pljački, dok su bežali tmurnom jezerskom obalom. Neki su potom optuživali Sar Gota da je bio kukavica, ili da nije bio dovoljno oprezan. Mlado siroče, Dresil, odvedeno je da živi sa svojim ujakom, Orfikom, koji je do tada imao i sopstvenog sina zvanog Juli, ili Mali Juli, prema njegovom pradedi. Iako je izrastao ogroman, bio je znan kao Mali u znak sećanja na veličinu njegovog pretka. Dresil i Mali Juli postaše nerazdvojni prijatelji i ostaše to tokom čitavog života, i pored'iskušenja koja će tek kasnije doći. Obojica su u mladosti bili veliki borci i pohotni ljudi koji su zavodili žene Denovih, izazivajući svojim nasladama

mnogo nevolja Mogle bi se ispričati lepe priče na tu temu, da neki ljudi nisu prisutni. (Smeh). Svi su se slagali da Dresil i Juli, braća u drugom kolenu, liče jedan na drugoga, sa svojim snažnim, tamnoputim licima, orlovskim nosevima, kratkim, kovrdžavim bradama i blistavim očima. Obojica su bili elegantni i dobro građeni. Obojica su nosili slična krzna sa ukrašenim kapuljačama. Njihovi neprijatelji proricali su da će obojicu zadesiti ista sudbina, ali se desilo drugačije, kao što će legenda pokazati. Razume se, stari ljudi i žene čije su ćerke bile ugrožene proricali su da ce taj par što stalno pravi nevolje loše svršiti i to što pre, to bolje. Ali same ćerke," dok su ležale raširenih nogu u tami, sa ljubavnicima na sebi, znale su koliko su braća dobra i koliko se jedan razlikuje od drugoga; znali su da je u 87 s vojoj skrivenoj prirodi Dresil žestok a Juli nežan, nežan poput pera i isto toliko golicav. U tom trenutku priče, Lejntal Ai se prenuo. Sanjivo se zapitao kako je to moguće da je taj prastari deda, tako poguren i spor, ikada uspevao da golica devojke. Jedan od zanatlija nastavio je priču. Starci i stari šaman jezerskog plemena sastali su se da odluče kako da kazne Dresila i Julija zbog pohote. Neki su pljuvali gnev dok su govorili,'jer u srcu bili su ljubomorni." Drugi su govorili pobožno jer, pošto su ostareli," nije im preostajalo ništa izuzev kreposti. (Pripovedač je ovu jednostavnu mudrost izneo dubljim glasom, a potom poprimio tanak, da bi zasmejao publiku). Osuda je bila jednoglasna. Iako im je broj opao usled bolesti i fagorskih pljački i bio je neophodan svaki borac,' starci su odlučili da Mali Juli i Dresil budu proterani iz naseobine. Razume se, nijednoj ženi nije dozvoljeno da govori u korist svojih prijatelja. Poruka je prenešena. Juliju i Dresilu nije preostalo ništa drugo nego da odu. Dok su prikupljali svoje oružje i opremu, jedan lovac na krzna upao je u logor, polumrtav, dolazeći iz drugog plemena na istočnom ogranku jezera. Doneo je vest da se fagori ponovo približavaju, ovoga puta u znatnom broju, preko jezera. Ubijali su svakog čoveka na koga bi naišli. Bilo je to u vreme dvostrukog zalaska sunca. Prestravljeni, ljudi iz naselja sakupili su žene • vlasništvo i potpalili svoje domove. Smesta su krenuli u pravcu juga. Mali Juli i Dresil bili su s njima. Iza njihova začelja koje se povlačilo, vatra je u crvenim i crnim jezicima letela nebom, sve dok konačno jezero nije nestalo sa vidika. Sledili su reku Voral, putujući danju

i noću, jer tokom tog perioda Frejr je sijao i noću. Najsposobniji lovci putovali su na čelu i sa svake strane glavne grupe, u potrazi za hranom i sigurnošću. Zbog opasnosti, Juliju i Dresilu su privremeno oprošteni gresi. Grupa se sastojala od trideset ljudi, uključujući pet staraca, dvadeset žena i desetoro dece mlađe od sedam godina, što je doba sazrevanja. Sa sobom su imali sanke koje su vukli asokini i psi. Sledile su ih brojne ptice i različiti psi, od kojih su neki bili jedva nešto više od vukova i šakala, ili su predstavljali mešance sa njima; ovi poslednji često su bili igračke za decu, kada bi im se dali kao kučići. Usledilo je nekoliko dana putovanja. Vreme je bilo podnošljivo, iako je lovina bila rđava. Jedne Frejrove zore, dva lovca, Baruin i Skelit, koji su bili izviđači, vratili su se do glavne grupe i javili da se pred njima nalazi čudnovati grad. „Tamo gde se u reku uliva smrznuti potok, voda pršti u vazduh uz snažnu buku. A moćne kule sagrađene od kamena uzdižu se prema nebu." To je javio Baruin i to je bio prvi opis Embrudoka. Opisao je kako kamene kule stoje u redovima i kako su ukrašene lobanjama obojenim jarkim bojama, da odbiju uljeze. Stajali su u senovitoj dolini punoj šljunka i raspravljali šta da učine. Stigla su još dva lovca, vukući sa sobom lovca na krzna kojeg su uhvatili dok se vraćao u Embrudok. Bacili su ga na zemlju i počeli da ga tuku. Rekao je da u Embrudoku živi pleme Denovih i da je miroljubivo. Kada su čuli da u okolini ima još Denova, pet staraca odmah su kazali da treba zaobići naselje. Bili su nadvikani. Mlađi ljudi govorili su da treba smesta napasti; potom bi bili prihvaćeni na osnovu ravnopravnosti sa tim plemenom dalekih rođaka. Žene su se galameći složile, jer su mislile kako bi bilo lepo živeti u kamenim građevinama. Uzbuđenje je raslo. Lovca na krzna izbatinali su do smrti. Svi ljudi, žene i deca zaronili su prste u njegovu krv i pili, da bi pobedili pre nego što se dan svrši. Telo je bačeno psima i pticama. „Dresil i ja poći ćemo ispred ostalih da izvidimo stanje", kazao je Mali Juli. Izazivački je pogledao muškarce koji su ga okruživali; oborili su poglede i nisu rekli ništa. „Izvojevaćemo pobedu za vas. Ukoliko to budemo učinili, onda ćemo mi naređivati i nećemo više podnositi besmislice tih staraca. Ukoliko izgubimo, možete da bacite naša tela životinjama." „I", rekao je sledeći govornik koji je želeo da preuzme pričanje, „na hrabri govor Malog Julija, pseća družina digla je pogled sa svoje gozbe i zalajala u znak

slaganja." Publika se zamišljeno nasmešila, prisećajući se tog detalja iz prošlosti što bila je kao san. A sada je priča o prošlosti postajala napetija. Publika je pila manje ratela i slušala je kako su Dresil i Mali Juli, dva brata, planirali da zauzmu tihi grad. Sa njima je pošlo pet probranih junaka, njihova imena svi dobro pamte: Baruin, Skelit, Maldik, Kurvajn i Veliki Afardl, koji pogibe tog dana, i to od ženske ruke. Ostatak grupe ostao je tamo gde je bio, tako da glasanje njihovih pasa ne otera lovinu. Iza ledene reke nije bilo snega. Rasla je trava. Vrela voda šikljala je u vazduh i bacala zavese pare preko predela. „Istina je", mrmorila je publika, „i sada se dešava tako kako pričaš." Žena je terala crne, dlakave svinje uz put. Dvoje dece brčkalo se golo po vodi. Osvajači su gledali. Videli su kamenite kule, one snažne i one ruševne, sve poredane u ulicama. I stari gradski zid, pretvoren u ruševine. Bili su zadivljeni. Dresil i Embrudok obišli su granice Embrudoka sami. Videli su kako su čeb laste naše kule, sa zidovima koji se polako sužavaju čitavim putem nagore, tako da je odaja na vrhu uvek manja od onih ispod nje. Kako držimo svoje životinje na najnižem spratu radi toplote na uzvišenom delu poda da bismo ih sačuvali u slučaj da Voral donese poplavu. Videli su životinjske lobanje, jarko obojene i okrenute prema napolje, da bi preplašile uljeze. Uvek smo imali čarobnicu, zar ne, prijatelji? U to vreme, bila je to Loil Braj. Pa, dva brata primetiše i dvojicu ostarelih stražara na vrhu velike kule ove iste kule, prijatelji i za tili čas nahrupiše unutra i otarasiše se sedobradih. Krv je prštala, prisiljen sam da kažem. „Cvet", povikao je neko. „O, da. Cvet je veoma važan. Sećate li se kako su ljudi sa jezera govorili da braću očekuje ista sudbine? A ipak, kada se Dresil nasmešio i rekao: „Dobro ćemo vladati ovim gradom, brate", Juli je gledao u cvetak koji je rastao pored njegove noge, cvetak sa bledim laticama verovatno skantiom „Dobra klima", kazao je iznenađeno, ubrao cvet i pojeo ga. Bili su preplašeni kada su prvi put začuli Satnog Zviždača kako duva, jer za taj poznati gejzir, koga znaju svi, oni nisu imali pojma. Oporavili su se od straha i potom rasporedili svoje snage da bi se pripremili za trenutak kada oba stražara

budu zašla i kada se lovci Embrudoka budu vraćali doma, noseći sa sobom lovinu, ne sumnjajući ni u šta. U tom trenutku Lejntal Ai se razbudio. Bilo je bitaka u prošlosti što bila je kao san, a opisivanje jedne od njih upravo je trebalo da otpočne. Ali novi pripovedač rekao je: „Prijatelji, svi mi imamo pretke u bici koja je usledila i od tada svi otidoše u svet gosa, čak i oni koji tom prilikom nisu tamo prerano poslati. Neka bude dovoljno to što ćemo reći da su se svi junački jx>neli." Ali pošto je bio mlad, on nije mogao tako lako da propusti uzbudljivi deo i nastavio je svojim rečima uprkos, očiju koje su svetlucale. Te nevine i junačke lovce iznenadila je Juljjeva strategija. Iznenada se vatra rascvetala povrh travne kule i visoki plameni cvetovi podigoše se u večernju vazduh. Lovci su, razume se, uzbunjeno povikali, bacili oružje i potrčali da vide šta se može učiniti. Koplja i kamenje počeše da padaju po njima poput kiše sa vrha obližnje kule. Naoružani osvajači pojavljivali su se iz skrovišta, urlajući i bacajući koplja na nezaštićena tela. Naši lovci klizali su i padali u sopstvenoj krvi, ali su uspeli da saseku neke od osvajača. Naš grad imao je više naoružanih ljudi nego što su braća računala Bile su to hrabre zanatlije. Pojavljivali su se odasvuda. Ali osvajači se poneše očajnički i posakrivaše po kućama koje su zauzeli. I mladi momci bili su prisiljeni da se bore, uključujući i neke od vas ovde, koji ste dobro zamakli u starost. Vatra se širila. Varnice su letele u nebo poput ljuske kad se žito veje, kao da hoće da osvetle čitavo nebo. Po ulicama i šancima pokolj je rastao. Naše žene uzeše mačeve od mrtvih da bi se borile protiv živih. Hrabro se ponesoše u borbi. Ali ponos i očajanje izvojevali su pobedu da ne pomenemo vodstvo onoga što danas ode dole u svet gosa da se pridruži precima. Konačno branioci pobacaše oružje i vrišteći otrčaše u sve gušću tamu. Dresilova krv je vrila Osvetnički bes ocrtavao mu se na licu. Video je kako je Veliki Afardl ubijen pokraj njega i to sa leda i to od ženske ruke. „Bila je to moja dobra stara baka!" povika Aoz Run, i smeh i povici odobravanja začuše se sa svih strana. „Naša porodica uvek je bila hrabra. Mi smo od embrudološkog kova, a ne od oldorandskog." Dresil se sav izobličio od gneva. Lice mu je potamnelo. Naredio je svojoj družini da ulovi i ubije svakog preživelog čoveka Embrudoka. Trebalo je da žene

budu okupljene u staji ove iste kule, prijatelji. Kako je to bio užasan dan u našim analima... , Ali pobednici, koje je predvodio Juli, silom su zaustavili Dresila i rekli mu da više ne sme biti ubijanja. Ubijanje je donosilo gorčinu. Od sada, svi moraju živeti u miru, da bi obrazovali snažno pleme, inače neće biti dovoljno duša da bi mogli da prežive. Te mudre reči nisu ništa značile Dresilu. Otimao se sve dok Baruin nije doneo vedro hladne vode i pljusnuo ga na r\jega. Onda se skljokao kao onesvešćen i usnio onakav san bez snova kakav dolazi samo posle bitke. Beruin je rekao Juliju: J ti spavaj, sa Dresilom i ostalima. Ja ću držati stražu, u slučaju da pokušaju da nas iznenade kontranapadom." Ali Mali Juli nije mogao da spava. Ništa nije rekao Baruinu, ali bio je ranjen i glava mu je bila laka Osetio je da je blizu smrti i isteturao se napolje da bi umro pod Vutrinim nebom, na kojem se Frejr već pripremao da započne uspon, jer je bila treća četvrt. Pošao je niz glavnu ulicu, gde je trava rasla gruba između nakupina blata Frejrova zora imala je boju blata i on vide kako jedan pas koji je tragao za lešinama podvijenog repa beži od njega, stomaka punog mesa jednog od njegovih drugova lovaca. Naslonio se na zid koji se mrvio, duboko dišući. Njemu nasuprot bio je hram i u to vreme ruševan kao i sad. Bez razumevanja gledao je ukrasne šare izrezbarene u kamenu. Sećate li se, u to vreme, pre nego što ga je Loil Braj civilizovala, Juli je bio u srcu i duši varvarin. Pacovi su njuškali po ulazu. Ušao je u hram slušajući samo hučanje u sopstvenim ušima. U ruci je držao mač koji je uzeo od jednog od palih protivnika oružje bolje od ijednog koje je do tada imao, načinjeno od dobrog, tamnog metala ovde u našim kovačnicama. Ovo je držao pred sobom kada je nogom udario u vrata Unutra, vezane krmače mlekulje i koze vrpoljile su se u mraku. U to vr me tamo su se držala i oruđa za obradu zemlje. Obazirući se, Juli vide drveni kapak u podu i začu glasove koji su se došaptavali. Zgrabivši gvozdeni kolut, potegao je vrata. Dole u tmini pod njegovim nogama gorela je dimljiva lampa. „Ko je toT upita neko. Bio je to muški glas i pretpostavljam da svi znate ko je to bio. Bio je to Val Ein Den, tadašnji gospodar Embrudoka, čovek koga se svi dobro sećamo. Možete ga zamisliti, visokog i uspravnog, iako su njegovi mladi pobegli, sa dugim crnim brkovima i bez brade. Svi su govorili o njegovim očima, koje su

mogle izdržati pogled i najponosnijih, i njegovom izmučenom, lepom licu koje je u svoje vreme dovodilo žene do suza. Bio je to istorijski susret između njega, starog gospodara, i Malog Julija Mali Juli polagano je krenuo niz stepenice prema njemu, gotovo kao da ga je prepoznao. Neki od majstora zanatlija bili su tamo s Val Ein Denom, ali se nisu usudili da govore kada je Juli sišao, veoma bled, lupkajući svojim mačem. Gospodar Val Ein reče: „Ukoliko si divljak, onda je ubijanje tvoje zanimanje i najbolje je da završiš što pre s time. Naređujem ti da mene ubiješ prvog." „Šta drugo i zaslužuješ, kada se kriješ u podrumu?" „Svi smo mi stari i nemoćni za bitku. Nekada je bilo drugačije." S velikim naporom, Juli je rekao, a činilo mu se kao da mu glas dolazi iz velike daljine: „Starče, zbog čega si ostavio ovaj veliki grad tako loše čuvan?" Gospodar Val Ein odvratio je sebi svojstvenom nadmoćnošću: „Nije bilo uvek tako, inače bi ti i tvoji ljudi bili drugačije primljeni, sa svojim jadnim oružjem. Pre mnogo vekova, Zemlja Embrudoška bila je ogromna pružala se severno od Kvizinta i južno gotovo do mora Tada je vladao veliki kralj Denis, ali došla je hladnoća i uništila ono što je on gradio. Sada nas ima a manje nego ikada, jer samo tokom poslednje godine, u prvom kvartalu, opljačkaše nas beli fagori koji su kao vihor jahali na svojim džinovskim paripima. Mnogi od naših najboljih ratnika, između ostalih i moj sin, poginuše braneći Embrudok i sada tonu ka prvobitnom kamenu." Uzdahnuo je i dodao: „Možda si pročitao legendu urezanu u zidove ove zgrade, ukoliko umeš da čitaš. Ona kaže: .Najpre fagori, zatim ljudi'. Zbog te legende i nekih drugih stvari naše sveštenstvo je pobijeno pre dve generacije. Ljudi uvek moraju biti prvi. A ipak, ponekad se pitam neće li se proročanstvo ostvariti." Mali Juli slušao je gospodareve reči kao u transu. Kada je pokušao da odgovori, reči se nisu začule sa njegovih beskrvnih usana i on oseti da je sva snaga presahla na njegovom unutrašnjem edru. Jedan od staraca, rastrzan između sažaljenja i pakosne radosti, kazao je: „Mladić je ranjen." Kada se Juli zateturao prema njima, povukli su se. Iza njih bio je niski svod sa prolazom koji je išao ispod njega mutno osvetljen kroz prozorčei znad glave. Nesposoban da sada prekine ono što je započeo, pošao je niz prolaz, vukući noge. Poznat vam je taj osećaj, prijatelji, koji dolazi kad god ste pijani kao sada.

Bilo je vlažno u tom prolazu, a i toplo. Osetio je vrelinu na svojim obrazima. Sa jedne strane nalazilo se kameno stepenište. Nije shvatao gde se nalazi, a čula su ga izdavala. Na stepeništu se pojavila mlada žena sa svećom u rukama. Bila je lepša od nebesa. Njezino lice lebdelo je pred njim „Bila je to moja baka!" povikao je Lejntal Ai, glasom piskavim od ponosa. Uzbuđeno je slušao i zbunio se kada su se svi nasmejali. U to vreme, ta dama nije ni pomišljala da svetu pokloni ikakve malene Lejntal Aieve. Divlje je gledala u Julija i rekla mu nešto što nije razumeo. Pokušao je da odgovori. Reči nisu htele da mu napuste grlo. Kolena mu zaklecaše. Srušio se na pod. Onda se potpuno obeznanio i svi su verovali da je mrtav. U tom napetom trenutku pripovedač je ustupio mesto starijem govorniku, lovcu, koji je stvari primao manje dramatično. Vutra je odlučio da tom prilikom poštedi Julijev život. Dresil je preuzeo situaciju u svoje ruke dok se njegov brat oporavljao od rane. Verujem da se Dresil stideo zbog svoje krvožednosti i sada se trudio da se ponaša civilizovanije, kada se već našao među civilizovanim ljudima kakvi smo mi. Možda se dosetio dobrote svog oca, Sar Gota, i ljubaznosti svoje majke, Jufilke, koje je pobilo krdo mrskih fagora. Zauzeo je Prastovu kulu, u kojoj smo običavali da držimo so, počeo da živi na njenom vrhu i da izdaje zapovesti kao pravi komandant, dok je Juli ležao u krevetu u niskoj odaji ispod te. U to vreme mnogi, pa i ja, mrzeli su Dresila i na njega gledali kao na najobičnijeg osvajača. Mrzeli smo da nam neko izdaje naredbe. Ali kada smo shvatili šta namerava, počeli smo da sarađujemo i da cenimo njegove namere koje su očigledno bile valjane. U to vreme mi iz Embrudoka bili smo demoralizovani. Dresil nam je vratio borbeni duh i izgradio našu odbranu. „Bio je to veliki čovek, naš otac, i ja izazivam na boj svakoga ko hoće da kaže nešto protiv njega", povikao je Nakri, skočivši i podigavši pesnicu. Tako je energično mlatarao da se gotovo preturio na leđa i njegov brat morao je da ga pridrži da ne padne. Niko ne želi da kaže ništa protiv Dresila Sa vrha svoje kule mogao je da nadgleda našu zemlju, viši teren prema severu, odakle su oni stigli, niži prema jugu, i gejzire i vrele izvore, koji su tada za njega bili neobičnost. Naročito ga je

zbunjivao Satni Zviždač, naš veličanstveni gejzir sa pravilnim razmacima, koji šiklja uvis i zviždi poput đavoljeg vetra. Sećam se da me je pitao za džinovske cilindre, kako ih je on nazivao, razbacane po čitavom predelu. Nikada ranije n|je video radžabarale. Njemu su ličili na čarobnjačke kule, ravne na vrhu, načinjene od neobičnog drveta. Iako nije bio budala, nije znao da je to drveće. Uglavnom je bio za delanje, a ne posmatranje. Odredio je kako će se smestiti čitavo njegovo pleme sa smrznutog jezera, raspoređeno u različite kule. Tu je pokazao mudrost koju bi svi trebalo da sledimo, Nakri. Iako su mnogi zbog toga gunđali u to vreme, Dresil se potrudio da njegov narod živi sa našim. Nisu bile dozvoljene nikakve čarke i sve se delilo na ravnopravne delove. To pravilo je više od svega doprinelo da se srećno izmešamo. Dok je razmeštao porodice, sve je prebrajao. Nije umeo da piše, ali naše zanatlije vodile su račun umesto njega. Staro, ovdašnje pleme brojalo je četrdeset i jednog muškarca, četrdeset i pet žena i jedanaestoro dece ispod sedam godina. Ukupno je to bilo devedeset i sedam osoba. Šezdeset jedan čovek sa smrznutog jezera preživeo je bitku, što je sve zajedno činilo sto pedeset osam ljudi. Lep broj. Kao dečak, voleo sam što po okolini opet ima nešto života. Hoću da kažem, nakon svih tih smrti. Rekao sam Dresilu: „Dopašće vam se u Embrudoku " „Sada se zove Oldorando, dečko", kazao je. Još uvek se sećam kako me je pogledao. „Da čujemo o Juliju", neko je povikao, reskirajući gnev Nakrija i Klilsa. Lovac sede, zadihan, a jedan mlađi čovek zauze njegovo mesto. Mali Jul polako se oporavljao od rane. Ponovo je mogao da hoda i izlazio je na kratke šetnje sa svojim bratom da bi izviđali teritoriju na kojoj su se našli i videli kako se na njoj najbolje može loviti i organizovati odbrana. Naveče bi razgovarali sa starim gospodarem. Pokušavao je da nauči obojicu istoriji naše zemlje, ali njih to nije uvek zanimalo. Govorio je o vekovima istorije, pre nego što je došla hladnoća. Pričao je kako su se gradovi nekada gradili od pečene gline i drveta, što su primitivni narodi razvili u vreme topline. Zatim je glina zamenjena .,amenom, ali isti provereni oblici zadržali su se. A kamen je preživljavao mnoge vekove. Postojali su prolazi pod zemljom, a u bolja vremena bilo ih je mnogo više.

Pričao im je o žalosti Embrudoka, o tome da smo sada samo zaselak. Nekada je ovde stajao ponositi grad i njegovi stanovnica vladali su hiljadama milja. Ljudi govore da u to vreme nije bilo fagora kojih se trebalo plašiti. A Juli i njegov brat Dresil hodali bi odajom staroga gospodara, slušajući, mršteći se, raspravljajući, a ipak puni poštovanja. Pitali su o gejzirima, čiji nam vreli izvori obezbeđuju toplinu. Naš stari gospodar pričao ina je o Satnom Zviždaču, našem nepogrešivom simbolu nade. Pričao im je kako Satni Zviždač izbija tačno svakog sata još od kako jen astalo vreme. On je naš časovnik, nije li tako? Nisu nam potrebni čuvari na nebu. Satni Zviždač pomaže odgovornima da čine pisane zabeleške, što je dužnosti majstorima zanata. Braća su bila zapanjena kada su saznala da čas delimo u četrdeset minuta, a minut u stotinu sekundi, baš kao što dan sadrži dvadeset i pet sati, a godina četiri stotine osamdeset dana. Te stvari mi naučimo još u majčinom krilu. Takode su morali da nauče da je godina osamnaesta po gospodarskom kalendaru; osamnaest godina vladao je naš stari gospodar. Takve civilizovane uredbe nisu postojale pokraj smrznutog jezera. Pazite, je ne kažem ništa protiv braće. Iako su bili varvari, uskoro su obojica ovladala našim sistemom zanatskih udruženja, sa sedam udruženja, od kojih svako vlada drugom veštinom a najbolje je udruženje kovača metala, kojem, ponosito mogu reći, bez razmetanja, i sam pripadam. Majstori svakog zanata i tada su zasedali na gospodarevom savetu, kao što čine i danas. Iako bi po mojem mišljenju trebalo da bude dva predstavnika udruženja kovača metala, jer mi smo najhitniji, to znate. Nakon mnogo galame i smeha podeljena je još jedna runda ratela, a legendu je nastavila jedna žena u kasnijim srednjim godinama. Sada ću vam ispričati priču mnogo zanimljiviju nego što je pisanje i vođenje računa o vremenu. Pitaćete se šta je zadesilo Malog Julija kada se oporavio od svoje rane. Pa, reći ću vam to u desetak reči. Zaljubio se i to se pokazalo gorim od njegove rane, jer se jadnik od toga nikada nije oporavio. Naš stari gospodar Val Ein mudro je držao svoju ćerku jadnu, razmaženu Loil Braj, koja je danas digla onoliku galamu tamo gde nije mogla da napravi problema. Čekao je dok se uverio da osvajači nisu rdavi momci. U to vreme Loil Braj bila je vrlo slatka i imala je lepo razvijeno telo, tako da je čovek imao za šta daje uhvati, a koračala je kao prava kraljica, čega se svi sigurno sećate. I tako ju je stari gospodar jednoga dana predstavio Juliju, gore u svojoj sobi.

Juli ju je već jednom video pre toga. One užasne noći bitke kada je, kao što smo čuli, skoro umro od ranjavanja. Da, bila je to ona crnooka lepotica sa obrazima boje slonovače i usnama poput ptičjeg krila, koju je pomenuo naš prijatelj. Bila je lepotica dana, jer žene sa jezera Dorzin po mom mišljenju predstavljale su prilično nezanimljivu gomilu. Sve njene crte bile su precizno zaobljene, imale su boju cimeta. Istini za volju, i sama sam izgledala tako kada sam bila mlada devojka. Takva je bila Loil Braj kada ju je prvi put ugledao. Bila je najveće čudo grada. Teška, usamljena devojka ljudi nisu mnogo marili za nju, ali meni se dopadalo njeno ponašanje. Juli je potpuno izgubio glavu. Večito je tražio prilike da se nade nasamo sa njom bilo napolju, bilo, još bolje, skriven sa njom u njezinoj sobi u velikoj kuli u kojoj ona živi i dan današnji, sa svojim porcelanskim prozorom. Kao da je dobio groznicu od nje. U njenom prisustvu nije mogao da se kontroliše. Kočoperio se pred njom, hvalisao se i zaklinjao i pravio od sebe pravu budalu. Mnogi se muškarci tako ponašaju, ali, razume se, to ne traje dugo. A Loil Braj samo je sedela tako kao kuče, gledala ga, smešila se pod svojim širokim jagodicama, ruku skrštenih u krilu. Naravno, davala mu je podstreke, nema potrebe da se to uopšte pominje. Nosila je na sebi dugu, tešku haljinu, ukrašenu perlama, a ne krzna kao svi mi ostali. Čula sam da je krzna nosila ispod nje. Ali ta haljina bila je neobična i dosezala je gotovo do zemlje. Volela bih da i ja imam takvu... Način na koji govori još uvek je mešavina poezije i zagonetki. Juli na jezeru Dorzin nikada nije čuo nešto nalik tome. Sve to ga je zbunjivalo. Sve više se hvalisao. Upravo se šepurio o tome kakav je lovac bio kada mu je rekla znate onaj njen melodični glas „Živimo živote u najrazličitijim vrstama tame. Da ih zanemarimo ili da ih istražimo?" Zurio je u nju dok je sedela onako dražesna u svojoj haljini. Perle su bile prišivene na nju, kao što sam već rekla, prekrasne perle. Pitao ju je da li je u njenoj sobi mračno. Nasmejala se. „Gde misliš da je najtamnije mesto u univerzumu, Juli?" Jadna budala, rekao je: „Čuo sam da je mračno u dalekom Paipvalu. Naš veliki predak, čije ime ja nosim, došao je iz Panovala i ispričao kako je tamo mračno. Rekao je da se nalazi unutar planine, ali ne verujem u to. To se samo tako pričalo u to vreme."

Loil Braj gledala je u vrhove svojih prstiju, koji su poput ružičastih perli počivali u krilu te prekrasne odore. „Mislim da je najtamnije mesto univerzuma unutar ljudske glave." Bio je izgubljen. Napravila je poštenu budalu od njega. A ipak, trebalo bi da pazim na svoj jezik kada govorim o mrtvima, zar ne? Ipak mislim daje bio malo previše mekan... Zbunjivala gaje romantičnim rečima. Znate šta je imala običaj da kaže? „Jesi li ikada pomislio kako svi znamo mnogo više nego što ćemo ikada moći da ispričamo?" To je istina, zar ne? „Žudim za nekim", govorila je, „za nekim kome bih mogla da ispričam sve, nekome za koga su reči kao more po kojem može da brodi. A onda bih raširila svoje crno jedro..." Ne znam šta mu je sve ispričala. A Juli je ležao i držao se za ranu i ko zna šta sve još i razmišljao o toj čarobnoj ženi, razmišljao o njenoj lepoti i njenim rečima koje su ga toliko uznemiravale. „Neko za koga su reči kao more po kojem može da brodi..." Čak i tako kako je izokrenula reči činilo se da se njena izjava odnosi samo na njega i nikoga više. Žudeo je da se nade na tom moru i da jedri sa njom. gde god se to nalazilo. „Dosta je tih tvojih ženskih besmislica", povikao je Klils upinjući se da stane na noge. „Opčinila ga je, Otac je dobro rekao. Otac nam je pričao i o dobrim stvarima koje je ujka Juli najpre učinio, pre no što gaje ona zaglupila." Počeo je da im priča. Mali Juli upoznao je gotovo svaki inč Oldoranda dok se oporavljao. Video je kakav mu je položaj, sa velikom kulom najednom kraju glavne ulice i starim hramom na drugom. Između, bile su kuća žena i lovački domovi na jednoj strani, a kule zanatlija na drugoj. Dalje su se pružale ruševine. Video je kako sve kule imaju sistem grejanja od kamenih cevi koje dovode toplu vodu sa izvora. Danas ne bismo mogli da sagradimo ništa makar i upola toliko veličanstveno. Kada je video kakvo je mesto, video je i kakvo bi trebalo da bude. Uz pomoć mog oca, Juli je planirao odgovarajuće utvrđivanje, tako da više ne bude napada naročito ne fagorskih, Čuli ste kako su svi morali da kopaju zemlju sa šancem na spoljašnjoj strani i debelim palisadama na vrhu. Bila je to dobra ideja, iako je koštala nešto žuljeva. Smene straže postavljene su na sva četiri ugla, kao što je i danas. To su učinili Juli i moj otac. Stražarima su podeljeni rogovi da duvaju u njih u slučaju najezde isti oni rogovi koje i danas koristimo.

Bilo je i dobrih hajki kao što je bilo dobrih straža. Pre stapanja plemena ljudi su umirali od gladi. Kada je jednom čitav grad bio okružen, Dresil, moj otac, naterao je lovce da uzgoje valjane lovačke pse. Ostale životinje lutalice mogle su se držati podalje. Čopori lovačkih pasa mogli su stići lovinu i trčati brže nego mi. To nije bio neki veliki uspeh, ali uvek možemo ponovo pokušati. 1 Šta još? Udruženja zanatlija mogla su da povećaju broj članova. Grupa činilaca boje primila je izvestan broj dece novopridošlih. Pravilo se još vrčeva za rtiće i tanjira za svakoga od gline sa nalazišta za koje se znalo. Kovalo se još mačeva. Svi su morali da rade za opšte dobro. Niko nije gladovao. Moj tata skoro se ubio od posla. Vi bando pijana treba da se setite Dresila kada se setite njegovog brata. Bio je mnogo bolji od njega. Bio je, bio je. Jadni Klils briznuo je u suze. Ostali su počeli da plaču, da se smeju i da se tu ku. Aoz Run, koji se i sam malo teturao pod težinom ratela koji je popio, dograbio je Lejntal Aia i Ojre i odvukao ih do kreveta i bezbednosti. Smušeno je gledao u njihova nepomična lica i pokušavao da razmisli. Negde tokom pričanja legende o prošlosti što bila je kao san, određena je budućnost gospodarstva u Oldorandu.

3. PAD SA KULE Sutradan nakon sahrane Malog julija i svečanosti koja je propratila taj dogadaj. svi su morali da se vrate na posao kao i obično. Negdašnju slavu i razdore privremeno su zaboravili svi, osim možda Lejntal Aia i Loilanune; njih je na prošlost neprestano podsećala Loil Braj koja se, kada ne bi plakala, rado prisećala srećnijih dana svoje mladosti. Njena soba i dalje je bila ukrašena tapiserijama sa drevnim rodoslovljima, baš kao i nekada. Cevi sa toplom vodom i sada su klokotale ispod poda. Porcelanski prozor i dalje je svetlucao. Bilo je to još uvek mesto ulja, praškova i mirisa. Ali sada nije bilo Julija, a Loil Braj sve je više tonula u starost. Moljci su načeli tapiserije. Njen unuk je odrastao. .Mi još pre nego što je došlo Lejntal Aievo vreme u danima kada je uzajamna ljubav njegovog dede i babe cvetala zbio se događaj koji je delovao trivijalno, ali koji će svojim posledicama ostaviti razorno obeležje na Lejntal Aiu i na čitavom Embrudoku: umro je jedan fagor. Kada se oporavio od rane. Mali Juli uzeo je Loil Braj za ženu Održala se svečanost da obeleži veliku promenu koja je došla na Embrudok, jer tim ujedinjenjem simbolično su se sjedinjavala i dva plamena. Dogovoreno je da stari gospodar. Val Ein, Juli i Dresil upravljaju Oldorandom kao triumfirat. 1 dogovor je lunkcionisao dobro, jer svi su morali da se pomuče zajedničkim snagama da bi preživeli. Dresil jc radio bez prestanka. Uzeo je za ženu vitku devojku čiji je otac bio kovač mačeva; imala je pevuckav glas i lenjiv pogled. Zvala se Dlaj Hojn Den. Pripovedači nikada nisu pominjali da se Dresil ubrzo razočarao u nju; niti su pominjali daje deo njene prvobitne privlačnosti za Dresila sastojao u tome što je predstavljala dražesnog, ali anonimnog pripadnika novog plemena sa kojim je želeo da se poveže. Jer, za razliku od svojeg brata Julija, on je zajednički duh smatrao osnovom njihovog opstanka. On nikada nije radio samo za sebe; niti je to činila, na izvestan način, Dlaj Hojn. Dlaj Hojn rodila je Dresilu dva dečaka, Nakrija i, godinu dana kasnije. Klilsa. Iako je mogao da odvoji malo vremena za njih, Dresil se ponosio sinovima i obasipao ih sentimentalnom ljubavlju koja je njemu bila uskraćena • smrću roditelja, Jufilke i Sar Gota. Ulivao je dečacima i njihovim drugovima mnoge

legende koje su se ticale njihovog čukundede, Julija, sveštenika iz Panovala koji je nadvladao bogove čija su imena sada zaboravljena. Dlaj Hojnn aučila ih je samo beznačajnim dodacima na lo i ništa više. Pod očevom paskom. oba dečaka postaše valjani lovci. Njihova kuća bila je uvek puna larme i zbrke. Na sreću, klovnovski element njihovih karaktera naročito Nakrijevo njihov ponositi otac nikada nije opazio. Kao da žele da pobiju predviđanja onih koji su tvrdili da braću očekuje jednaka sudbina. Mali Juli poslao je obuzet sobom gotovo u istoj meri u kojoj je zajednica obuzela Dresila. Pod uticajem Loil Braj, Juli je postajao mek i sve manje i manje lovio. Osetio je neprijateljstvo zajednice prema Loil Braj i njenim neobičnim idejama i povukao se iz nje. Sedeoje u velikoi kuli i puštao olujne vetrove da duvaju napolju. Njegova žena i njen stari otac naučili su ga mnogim misterijama, i o svetu prošlosti i o svetu ispod njih. I tako se desilo daje Mali Juli zaplovio morima reči po kojima je tamno jedro Loil Braj slobodno letelo i da je potpuno izgubio sa vidika obalu. Govoreći o svetu ispod njih, jednoga dana u drugoj četvrti godine, Loil Braj reče Malom Juliju dok ga je gledala svojim blistavim očima: „Moj najsjajniji, u svojoj glavi ti razgovaraš sa sećanjima na svoje roditelje. Ponekad ih vidiš kao da još uvek kroče zemljom. Tvoja mašta ima moć da prizove zaboravljenu sunčevu svetlost po kojoj su hodali. A ipak. u ovom našem carstvu, mi imamo način da direktno razgovaramo sa onima koji su preminuli pre nas. Oni još uvek žive i tonu kroz svet ispod nas prema prvobitnom kamenu i mi ih možemo dosegnuti, kao što riba roni da bi se hranila na rečnom dnu." Promrmljao je zauzvrat: „Voleo bih da razgovaram sa svojim ocem. Orfikom, sada kada sam dovoljno star da shvatim stvari. Ispričao bih mu o tebi." ,,I mi veoma cenimo svoje divne roditelje, a i njihove roditelje, koji su imali snagu divova. Video si kamene kule u kojima živimo. Ne umemo da ih gradimo, ali naši roditelji su umeli. Video si kako je ključala zemna voda zarobljena u cevi da bi nam grejala kule. Mi to ne umemo, ali su naši roditelji umeli. Otišli su van domašaja našeg pogleda, ali još uvek postoje kao gosi i fesapi." „Uči me tim stvarima, Loil Braj." „Zbog toga što si mi ljubavnik i što se moje bilo ubrzava kada osetim tyoju put, naučiću te da razgovaraš direktno sa svojim ocem i, preko njega, sa svim pripadnicima tvog plemena koji su ikada živeli."

„Da li bih možda mogao da govorim čak i sa svojim pradedom. Julijem Panovalskim?" „U našoj deci naša dva plemena stopiće se, moja ljubavi, baš kao što je Nlo sa Dresilovom decom. Naučićeš da zboriš sa Julijem i spojićeš njegovu nudrost sa našom. Ti si velika ličnost, moju ljubavi, a ne samo pripadnik Plemena, kao one jadne budale napolju; bićeš još veći kada budeš govoriod irektno sa prvim Julijem." Iako je Loil Braj volela Malog Julija, jer bio joj je potreban neko oko koga će izgraditi veliku ljubav, predviđala je i da će još više potpasti pod njenu moć ukoliko ga bude naučila ezoteričnim veštinama; uz njegovu zaštitu mogla je da se prepusti raskošnom besposličarenju, kao što je činila pre invazije. Iako je Mali Juli mnogo voleo tu lenju, inteligentnu ženu, predosetio je da bi ga mogla vezati za sebe takvim sredstvima, pa je rešio da nauči od nje sve što je mogao i da ne dopusti da bude prevaren. Nešto u njihovim temperamentima ili njihovom položaju dovelo je do toga da je ipak bio prevaren. Loil Braj dovela je kod sebe jednu obrazovanu staricu i jednog obrazovanog starca. Uz njihovu pomoć, učila je Julija veštini komuniciranja sa ocem. Juli je potpuno napustio lov da bi mogao da razmišlja; hranu su im dobavljali Baruin u ostali. Počeo je da vežba pavk; u tom stanju transa, nadao se, susrešće se s gosom svojeg oca, Orfika, i preko gosa razgovaraće sa fesapima, gosima predaka koji su kroz zemlju tonuli u pravcu prvobitnog kamena, onog kojim je svet otpočeo. U to vreme, Juli je retko izlazio van. Takvo ponašanje koje nije odgovaralo pravom muškarcu bilo je neviđeno u Oldorandu. Loil Braj je često tumarala predelom oko Embrudoka kada je bila devojka, baš kao što će to kasnije činiti i njen unuk Lejntal Ai. Želela je da Juli vidi i sam kako kamenovi koji obeležavaju zemljišne oktave idu preko čitavog kontinenta. Zato je upotrebila sivog čoveka sokoljeg izgleda, po imenu Asur Tal Den. Asur Tal bio je deda Šej Tal, koja će kasnije igrati veliku ulogu u događajima. Loil Braj naredila je Asur Talu da povede Julija u predele severoistočno od Oldoranda. Tamo je ona nekada stojala gledajući kako se dan pretvara u poludnevicu a poludnevica u kratku noć i osećala kako kroz nju bije bilo sveta. I tako Asur Tal pođe peške sa Julijem jednog mirnog dana. Bila je rana zima, kada Bataliks izranja podobro prema jugu u odnosu na istok, sija tamo usamljen manje od jednog sata interval koji se smanjivao dan za danom pre no što izađe i drugi stražar. Duvao je vetar, ali dan je bio vedar i svetao poput mesinga. Iako je

Asur Tal bio povučen i prilično krut, rastojanje je bolje prelazio od Julija, koji je izgubio kondiciju. Naterao je Julija da ne obraća pažnju na udaljene vukove i da sve posmatra kroz prizmu ezoteričnih veština. Asur Tal pokazao mu je kamene stubove, onakve kakvih je bilo pokraj jezera Dorzin. Kamenovi su bili postavljeni usamljeni po zabačenim mestima, svaki od njih označen simbolom točka sa prstenom u središtu i dve lini?je koje su povezivale prsten sa točkom. Razjasnio mu je njihovo značenje na100 pevnim glasom. Rekao je da stubovi nose simbol u kome sila zrači od središta prema penferiji, kao što sila zrači od predaka prema naslednicima i od fesapa preko gosa do živih. Stubovi su označavali zemljišne oktave. Svaki čovek ili žena rađa se u ovoj ili onoj oktavi. Sila unutar zemljišnih oktava menja se zavisno od godišnjeg doba i određuje hoće li deca biti rođena muška ili ženska. Zemljišne oktave tekle su svuda, sve dok ne bi stigle do dalekih mora. Ljudi su najsrećnije živeli kada su se ravnali prema sopstvenim zemljišnim oktavama. Samo ukoliko su sahranjeni na odgovarajućoj zemljišnoj oktavi mogli su se nadati da će, kao gosi, razgovarati sa svojom živom decom. A njihova deca, kada i njima dođe vreme da podu na put prema svetu ispod sebe, isto tako treba da leže u valjanoj zemljišnoj oktavi. Sa rukom koju je držao pred sobom kao alatku za seckanje, stari Asur Tal seckao je brda i doline koji su ih okruživali. „Upamti to jednostavno pravilo i moći ćeš da otpočneš razgovor sa ocem. Reči su sve slabije, poput jake duž planinskih dolina, od jedne nestale generacije do druge, u čitavom kraljevstvu mrtvih, koje brojnošću nadmašuje žive kao što vaši brojnošću nadmašuju ljude." Dok je Mali Juli posmatrao ogoljeni planinski predeo, u njemu se javi snažna odbojnost prema tom učenju. Ne tako davno zanimali su ga samo živi i osećao se slobodnim. „Sav taj posao oko razgovora sa mrtvima", teško je rekao. „Živi ne bi trebalo da saobraćaju sa mrtvima. Naše mesto je ovde, da putujemo ovim svetom." Starac se iscerio, prijateljski uhvatio Julija za krzneni rukav i pokazao nadole. „Možda ti se tako čini, možda ti se tako čini. Na žalost, zakon postojanja je da nam je mesto i ovde i tamo dole, pod zemljom. Moramo naučiti da koristimo gose za naše dobro, onako kako koristimo životinje." „Mrtve treba ostaviti gde jesu."

„Oh, dobro... ali što se toga tiče, jednog dana ćeš i sam biti mrtav. Osim toga i gospoda želi da naučiš ove stvari, nije li tako?" Juli požele da vikne: „Mrzim mrtve i ne želim da imam ništa s njima." Ali progutao je te reči i oćutao. I tako je bio izgubljen. Iako je naučio kako da izvede ritual komuniciranja sa ocem. Mali Juli nikada nije upeo da uspostavi vezu s njim, a još manje sa prvim Julijem. Mrtvi nisu odgovarali. Loil Braj objašnjavala je to rečima da su mu roditelji sahranjeni u pogrešnoj zemljišnoj oktavi. Niko nije u potpunosti shvatao tajne sveta ispod njih.Pokušavajući da više shvati, sve je više potpadao pod vlast svoje žene. Sve to vreme, Dresil je radio za zajednicu, savetujući se sa starim gospodarem. Nikada nije prestao da voli Julija, čak je naterao svoja dva sina da nauče nešto od nauka koje je njihova čudnovata ujna spremno sipala. Ali, nikada im nije dozvoljavao da ostanu predugo, da ih ne bi začarala. Dve godina nakon što se Dresilu rodio Nakri, Loil Braj obdarila je Malog Julija ćerkom. Nazvaše je Loilanun. Uz babičinu pomoć, Loilanun je rođena u kuli pod porcelanskim prozorom. Loil Braj, uz Julijevu pomoć, dala je ćerki naročit poklon. Predali su joj ga. a preko nje i čitavom Oldorandu: kalendar. Zbog vekovnih razaranja. Embrudok je imao više od jednog kalendara Od tri stara kalendara, najpoznatiji je bio takozvani gospodarski. Gospodarski kalendar jednostavno je brojao godine od stupanja na vlast poslednjeg gospodara. Ostala dva bili su zastareii, a jedan od njih. Dvosekli. smatranje grešnim; zbog toga je napušten, a iz istog razloga nikada nije potpuno odumro. Drugi, Denis, bavio se velikim brojevima i niko ga nije sasvim razumeo jer su sveštenici bili proterani iz grada. Po starim kalendarima, rođenje Loilanun palo je, redom, u godini 21., 343. i 423. Sada je za njen datum rođenja proglašena godina treća nakon Ujedinjenja. Prema ovome, trebalo je da se datumi vode prema broju godina otkako su se Embrudok i Oldorando ujedinili. Stanovništvo je primilo taj poklon sa istim stoicizmom sa kojim je primilo vest da je u blizini grupa dvosekiih pljačkaša. Jedne Bataliksove zore. dok su obiaci bili gusti poput sluzi, a beli mraz prekrivao prastare grudobrane seoca, sa istočne kule zaorili su se stražarski rogovi. Smesta je došlo do komešanja i začula se vika. Dresil je naredio da se sve žene zaključaju u ženskoj kuli, gde su mnoge već bile na poslu. Sakupio je svoje ljude,

naoružane, na barikadama. Njegovi mali sinovi dršćući dođoše da im se pridruže i gledaju prema suncu koje je izlazilo. U sivom rastojanju svitanja gla:>ali su se rogovi. Fagori su napali u velikom broju Među njima dvojica su jahali na kaidavima, njihovim životinjama životinjama rogatim i obraslim vlaknastim, riđim krznom dovoljno gustim da podnese svaku hladnoću. Dok su napadali barikade, Dresil posla jednog od svojih ljudi da poruši mali zemljani nasip koji je pre izvesnog vremena sagrađen da zadrži vrelu yodu sa gejzira. Fagori, kao što je svima poznato, mrze vodu. Kipuća voda pojurila je sada na njih. vrtložila im se oko nogu, izazivajući strašnu pometnju u njihovim redovima. Neki lovci poskakaše napred. ne bi li iskoristili prednost. Jedan od kaidava srušio se u žuto blato, kopita su mu udarala, a ubilo ga je koplje precizno bačeno u srce. U panici, druga divovska zver propela se, i preskočila barikadu. Bio je to lgendarni skok rogatog konja, kakav je retko koje ljudsko oko ikada videlo. Životinja ulete među ratnike Oldoranda. Udarcima batina ubili su kaidava i zarobili njegovog jahača. Mnoge druge zveri pobiše kamenjem. Napadači se konačno povukoše, a bio je ubijen samo jedan od branilaca. Svi su bili iscrpeni. Neki se baciše u tople izvore da povrate energiju. Bila je to velika pobeda ujedinjene akcije, objavio je Dresil. Grabio je uzbuđeno unaokolo, čela mračnog od trijumfa, vičući svima onima koji su sada bili jedno pleme, obliveni krvlju. Prema tome, svi moraju raditi za sve i svi će napredovati. Žene se okupiše da slušaju, došaptavajući se dok su muškarci ležali ispruženi i oporavljali se. Bila je Godina Šesta. Meso kaidava bilo je ukusno. Dresil je naredio da se održi slavlje sa gozbom, koje je imalo da otpočne kada oba stražara budu zalazila. Truplo kaidava bilo je raščerečeno u zemnim vodama, a potom pečeno na vatrama naloženim na trgu. Dobavljeni su ječmeno vino i ratel da bi se proslavila pobeda. Dresil je održao govor, kao i stari gospodar. Val Ein. Pevale su se pesme. Čovek zadužen za robove doveo je zarobljenog fagora. Niko od prisutnih te večeri u Godini Šestoj nije imao nikakvog razloga za sumnju. Ljudi su izborili pobedu nad legendarnim neprijateljem i svi su nameravali da proslave događaj. Proslava je obuhvatala i pogubljenje zatvorenika. Stanovnici Oldoranda nisu mogli znati koliko je posebnu ličnost njihov zarobljenik predstavljao među rasom dvosekiih, niti da će njegova smrt plutati zaleđem godina dok se na njih i njihovo uporište ne spusti strašna osveta.

Svi su ućutali dok je čudovište stajalo medu njima, sa crvenkastim očima koje se svetlucale. Ruke su mu bile vezane iza leđa kožnim konopcem. Rožnata stopala nemirno su mu grebala po tlu. U tmini koja se spuštala delovao je divovski, veštac iz njihovih noćnih mora, stvorenje nemirnih snova poludnevice. Bio je obavijen kuštravim, belim krznom, umrljanim blatom i tragovima bitke. Stajao je, izazivački, medu svojim ljudskim zarobljivačima, ispuštajući odbojan zadah, koščata glava sa dva duga roga bila je isturena između ramena. Gusta, bela sluz pojavila mu se na prorezima nozdrva, najpre na jednom, pa na drugom. Zver je nosila neobična obeležja. Širok zaštitnik stomaka izrađen od kože bio je vezan oko njegovog trbuha; mamuze vezane za zglobove i članke držale su izbočene oštrice. Elegantni, zaoštreni rogovi bili su okovani metalom. On je prekrivao njegovu divovsku lobanju nalik na nekakvu vrstu ama. išao do tačke na kojoj su se nalazila dva šiljka, u središtu njegovog čela. zaobilazio mu iza ušiju, da bi bio precizno utrđen ispod čeljusti lako da zahvati oba dugačka koštana kraka vilice. Baruin iskorači i reče: „Gledajte šta je postiglo naše usredsređeno delanje. Zarobili smo poglavicu. Sudeći po opremi na njegovoj glavi, ova zver je vodila grupu. Dobro ga pogledajte, vi mladi koji nikada ranije niste imali priliku da vidite mračnog izbliza, jer oni su naši neprijatelji iz davnina, po svetlu i u tami." Mnogi od mladih lovaca prišli su da opipaju čupavu dlaku stvorenja. Ono je nepomično stajalo, a onda je ispustilo vetar što je odjeknulo poput omanjeg udara groma. Preplašeni, trgoše se unazad. „Mračni organizuju svoja krda u grupe", objašnjavao je Dresil. „Većina ume da govori olonetski. Oni uzimaju ljudske robove i tolike su zveri da proždiru zarobljenike. Kao poglavica, ova zver razume sve što govorimo. Zar nije tako?" Lupio je gruba ramena. Čudovište ga je hladno gledalo. Stari gospodar, koji je stajao pored Dresila, progovorio je: „Muški fagori nazivaju se staluni, a ženke gilote ili filoke, toliko znam. I mužjaci i ženke idu u pljačke i bore se skupa. To su stvorenja leda i tmine. Vaš veliki predak Juli upozoravao je na njih. Oni su donosioci zla i smrti." Onda je fagor progovorio, koristeći olonetski grubim, krkljavim glasom. „Svi vi bezvredni Sinovi Frejra bićete zbrisani pre nego što dođe konačna oluja! Ovaj svet, ovaj grad, pripadaju nama, dvoseklima." Žene u gomili bile su prestravljene. Počeše da bacaju kamenje na zlog stvora koji je govorio među njima i da viču: „Ubijte ga, ubijte ga!"

Dresil podiže ruku i pokaza. „Odvucite ga na vrh travne kule, prijatelji! Odvucite ga na vrh i bacite ga odatle." „Da, da", urlali su i odjednom oni ponositiji lovci potrčaše, dograbiše ogromnu, nepom'ičnu gromadu i, golom snagom, odguraše je prema obližnjoj građevini. Zaoriše se povici odobravanja i zavlada velika strka, deca & vrišteći jurcala oko svojih roditelja. Među tim deranima bila su dva Dresilova sina, Nakri i Klils, obojica tek što su naučili da hodaju bez geganja Zbog toga što su bili tako mali, mogli su da se provuku između nogu uzmuvanih odraslih, i tako su došli do desne noge fagora, koja se poput kuštravog stuba uzdizala ispred njih. „Dotakni ga." „Ne, nego ti." „Ne smeš, kukavico." ,,I ti si kukavica!" Ispruživši prstiće, zajedno su dodirnuli nogu. Teški mišići pokrenuše se ispod kosmate prekrivke. Noga se podiže, troprsto stopalo ugazi u blato. Iako su čudovišna stvorenja umela da ovladaju olonetskim jezikom, bila su daleko od ljudskih. Nejasne misli kružile su po njihovim glavama. Stari lovci znali su da u svojim zaobljenim telima utrobu nose iznad pluća. Iz njihovog hoda koji je ličio na pokrete mašine moglo se videti da su im udovi spojeni drugačije od ljudskih; na mestu na kome je trebalo da imaju lakat i 104 koleno, fagori su mogli da pokreću podlakticu i potkolenicu u nemogućimp ravcima. Već i samo ta razlika bila je dovolja da utera stravu u srca malenih dečaka. Na trenutak bili su u kontaktu sa nepoznatim. Trgavši ruke kao da su se opekli zapravo je temperatura tela dvosekiih bila niža od ljudske dva derana pogledaše divlje jedan u drugoga. Onda počeše da urlaju od straha. Dlaj Hojn uze obojicu u naručje. Do tada, Dresil i ostali već su poterali čudovište. Iako se velika životinja otimala u svojim vezama, bila je ugurana kroz ulaz u kulu. Gomila, nemirna na trgu, slušala je buku u unutrašnjosti, koja se polako probijala kroz kulu. Uzvici odobravanja zaoriše se u gustom vazduhu kada je prvi lovac izašao na krov. Iza svih, peklo se kaidavovo truplo, ostavljeno bez ičijeg

nadgledanja; njegov miris mešao se s dimom drveta da bi ispunio prostor trga, prepun lica okrenutih naviše. Drugi povik odobravanja, glasniji od prvog, podigao se kada je fagorski poglavica izvučen na videlo, crn na pozadini neba. „Bacajte ga!" vrištala je gomila, ujedinjena u mržnji. Čudovišni poglavica borio se protiv svojih zarobljivača koji su se tiskali oko njega. Zaurlao je kada su ga poterali noževima. A onda, kao da je shvatio da je sve gotovo, skočio je na grudobran i tamo je stajao, gledajući na masu koja se tiskala, pod njim. Poslednjom provalom gneva, potrgao je veze. Skočio je unapred, raširenih ruku, snažnim skokom koji ga je odbacio daleko od kule. Gomila prekasno pokuša da se razbeži. Ogromno telo tresnulo je dole i smrskalo troje ljudi pod sobom, čoveka, ženu i dete. Dete je na mestu ostalo mrtvo. Uzvik strave i zbunjenosti podigao se od ostalih okupljenih. Čak i tada ogromna životinja nije bila mrtva. Ona se podiže na obogaljene noge da bi se suprotstavila osvetničkim noževima lovaca. Svaki od njih ga je probo, kroz gusto krzno, kroz čvrsto meso. Borio se sve dok njegova gusta, žuta krv ne brižnu na ugaženo tlo. Dok su se odigravali ovi užasni događaji, Mali Juli ostao je u sobi sa Loil Braj i njihovom ćerkicom. Dok se pripremao da se obuče i pridruži borbi, Loil Braj povikala je da joj nije dobro i da joj je potrebno njegovo društvo. Zagrlila ga je, ljubila mu usne svojim bledim ustima i nije htela da ga pusti. Nakon toga, Dresil je počeo da prezire svojeg brata. Ali nije otišao da ga ubije, kao što je nameravao, iako su to bila divljačna vremena. Jer upamtio je lekciju i sećao se da ubijanje razdvaja plemena. Kada su zavladali njegovi sinovi, na to je zaboravljeno. To Dresilovo suzdržavanje koje je imalo osnovu u prijateljstvu započetom još tokom dečaštva, pre nego što je Dresil imao bradu sa sedim dlakama njoj dobro je primljeno u zajednici i donelo mu je novo poštovanje. A stvari koje je Mali Juli naučio na račun svojeg borbenog duha donele sup loda u danima koji će doći. Neposredno nakon šoka koji je izazvalo pojavljivanje fagorskog poglavice u njihovim redovima, zajednica je pretrpela još jedan udarac sudbine. Tajanstvena bolest, koju su pratili groznica, grčevi i osip po telu, zahvatila je polovinu stanovništva Oldoranda. Prvi koji su joj podlegli bili su lovci koji su gurnuli fagora sa vrha travne kule. Nekoliko dana, vrlo se malo lovilo. Umesto toga morale su se jesti pripitomljene svinje i guske. Jedna žena sa detetom umrla je od groznice, i

čitavo selo žalilo je gubitak dva dragocena života koji su morali da budu poslani svetu ispod njih. Juli i Loil Braj, skupa sa ćerkicom, izbegli su bolest. Uskoro se krv zajednice pročistila od bolesti i život se nastavio kao i dotad. Ali novosti o ubistvu fagora širile su se oko zajednice. Tokom izvesnog vremena klima je nastavila da bude gruba prema ljudskoj vrsti. Hladni vetrovi probijali su šavove svake loše sašivene odore. Dva stražara koji su čuvali svetlost. Frejr i Bataliks, vršili su svoju dužnost kao i obično, a Satni Zviždač i dalje je izbijao. Tokom pola godine, stražari su sjali skupa na nebesima. A onda su sati njihovog zalaska počeli sve više da se razdvajaju, sve dok postepeno Frejr nije počeo da vlada dnevnim nebom, a Bataliks noćnim; tada noć jedva da je ličila na noć, a dan gotovo da i nije bio dovoljno osvetljen da bude nazvan danom. Potom su se stražari ponovo ujedinili; dani postaše osvetljeni sa obe svetlost, noći se pretvoriše u katran. Jedne četvrti, kada su na Oldorando gledale samo oštre zvezde i kada je hladnoća bila velika, stari gospodar. Val Ein, ymro je; potonuo je do*sveta ispod njih, da se pretvori u gosa i zaputi prema prvobitnom kamenu. Još jedna godina je protekla, pa još jedna. Jedna generacija je odrastala, druga starila. Po mirnom Dresilovom vladavinom brojevi su lagano rasli, dok su sunca obavljala svoju stražarsku dužnost nad njihovim glavama.l ako je Bataliks pokazivao veći disk, Frejr je uvek odavao više svetlosti i topline. Bataliks je bio star stražar. Frejr mlad i pun života. Iz generacije u ge neraciju, niko se nije mogao zakleti da se Frejr približava čovečanstvu, ali tako su govorile legende. Ljudska vrsta bistvovala je uz patnju ili radost iz generacije u generaciju, i živela u nadi da će Vutra izvojevati pobedu u svetu iznad njih i pomagati Frejru zauvek. Te legende nosile su u sebi realnost, kao što cvetni pupoljak nosi cvet u svojem mesu. 1 tako su ljudi znali i ne znajući to. A što se tiče životinja i ptica, još uvek brojnih ali sa malo vrsta, njihova čula bila su tesnije povezana sa magnetnim fluktuacijama oko sveta nego ljudska. I one su znale i ne znajući da im je to poznato. Njihova sposobnost razumevanja govorila im je da se nezaustaviva promena već odigrava da se zaista podiže ispod zemlje, unutar vena, u vazduhu, po stratosferi i svemu onome što čini biosferu. Iznad stratosfere kretao se svet u malom sagrađen od metalnih elemenata prikupljenih u bogatim poljima medu zvezdama. Sa površine Hehkonije, taj svet je na noćnom nebu i sam izgledao kao zvezda koja je brzo putovala po visinama.

Bila je to zemaljska osmatračka stanica Avernus. Binarni sistem Frejra i njegovog pratioca, Bataliksa, pažljivo je osmatran sa Avernusa. Porodice na stanici naročito su pažljivo studirale Helikoniju i to su činile tokom mnogo dužeg perioda nego što je jedna spora Velika Godina oko Frejra ili zvezde A, kako je on bio poznat na stanici. Helikonija je bila od jedinstvenog interesa za narode Zemlje, i to nikada više nego tokom tog perioda. Helikonija se okretala oko Bataliksa zvezde B, kako su je nazivali na stanici. I sunce i planeta počeli su da ubrzavaju u svojoj orbiti. Još uvek su od Frejra bili šest stotina puta dalje nego što je Zemlja od svoga sunca. Ali rastojanje se smanjivalo, iz nedelje u nedelju. Bilo je sada već nekoliko stoleća kako je planeta prošla svoj apastron, najhladniji deo svoje orbite. Začela se nova aktivnost po hodnicima osmatračke stanice: svi su mogli da pročitaju poruke o sve većim povoljnim temperaturnim gradijentima.

4. POVOLJNI TEMPERATURNI GRADIJENTI Deca se ponekad ugledaju na svoje roditelje, a ponekad ne. Lejntal Ai odrastao je znajući svoju majku kao tihu ženu, koja se prepuštala istoj onoj marljivoj izdvojenosti kao i njena majka i otac. Ali Loilanun se nije uvek ponašala tako, sve dok je život nije nadvladao. U mladosti, odbacivala je nežno starateljštvo Loil Braj i Malog Julija. Vrištala je na njih da mrzi učmalu atmosferu njihove sobe koju su, što su više starili, sve teže napuštali. Nakon jedne silovite svađe, napustila ih je i otišla da živi u drugoj kuli sa rođacima. Tamo je bilo mnogo posla. Loilanun se pokazala korisnom pri glačanju i štavljenju koža. Dok je jednom pravila par lovačkih čizama, srela se s njihovim budućim nosiocem i zaljubila se u njega. Jedva da je zašla u pubertet. Izlazila je sa lovcem tokom svetlih noći, kada niko nije mogao da spava. Po prvi put, oko nje pružao se svet u svoj svojoj zatravljujućoj lepoti. Postala je žena. Život bi dala za njega. Običaji su se menjali u Oldorandu. Poveo je Loilanun sa sobom u lov na jelene. Nekada Dresil nikako ne bi dozvolio da i žene idu s njima; ali kako je slario, njegovo komandovanje postajalo je sve nesigurnije. Lovci na jelene sukobili su se stungebagom u uzanom prolazu. Pred Loilanuninim očima, njen čovek je oboren i proburažen jednim od rogova stvorenja. Umro je pre nego što su mogli da ga odnesu kući. Slomljenog srca, Loilanun se vratila svojim roditeljima. Oni su je primili nazad, mirno je prihvatili, tešili je. Dok je ležala u mirisnim senkama, život se pokrenuo u njezinoj materici. Zatrudnela je. Sećala se svoje radosti kada je došao trenutak i kada je rodila sina. Nazvala ga je Lejntal Ai, a roditelji su i njega mirno prihvatili. Bilo je proleće godine trinaeste nakon ujedinjenja, odnosno 31. po gospodarskom kalendaru. „Odrašće da bi se susreo sa boljim svetom", govorila je Loil Braj dok je posmatrala bebu svojim blistavim očima. „Istorija nam govori da će doći vreme kada će se radžabarali otvoriti, a vazduh će biti zagrejan toplinom zemlje. Hrane će biti u obilju, snegova će nestati, ljudi će biti nagi jedni pred drugima. Kako sam ja žudela za tim vremenom kada sam bila mlada. Lejntal Ai možda će ga videti. Kako bih volela da je devojčica devojčice vide i osećaju više od dečaka."

Dete je volelo da gleda porcelanski prozor svoje bake. Bio je jedinstven u Oldorandu, iako je Mali Juli smatrao da ih je nekada bilo mnogo više, ali su svi sada razbijeni. Godinu za godinom, deda i baba Lejntal Aia dizali su pogled sa svojih drevnih dokumenata da bi posmatrali kako prozor postaje ružičast, narandžast i grimizan u zalasku, dok su Frejr i Bataliks tonuli u jftzeru plamena. Boje bi zamrle. Noć bi zacrnila porcelanski prozor. U starim danima, dolazili su čildrimi, lepršali nad kulama Oldoranda, iste one prikaze kakve je prvi Juli ugledao kada je prelazio belu divljinu sa svojim ocem. Čildrimi su dolazili samo noću. Iskre bi poput perja zablistale iza porcelanskog prozora, i čildrimi bi bili tamo, lagano bi kružili dok bi im jedno krilo lagano mahalo. Zapravo, da li je to bilo krilo? Kada bi ljudi istrčali da ih pogledaju, njihovi obrisi bili bi zamućeni, nikada jasni. Čildrimi su izazivali čudne misli u ljudskim umovima. Juli i Loil Braj ležali bi na svojim prostirkama i kožama i osećali kao da sve misli u njihovim glavama oživljavaju u istom trenu. Viđali bi prizore koje su davno zaboravili, i prizore koje nikada neće saznati. Loil Braj često bi zaplakala i pokrila oči. Govorila je daje to kao razgovor sa tucetom fesapa u istom trenutku. Kasnije bi žudela da neke od neočekivanih prizora ponovo iskusi, ali jednom kada bi nestali oni se više nisu mogli prizvati; njihova zbunjujuća lepota nestajala je poput nežnog mirisa. Čildrimi su plovili nebom. Nijedan čovek nije mogao dokučiti odakle dolaze i kuda idu. Njihova prava životna sredina bila je gornji deo troposfere. Povremeno bi ih električni pritisci prisilili da priđu bliže površini planete. Nervne struje u mozgovima ljudi i životinja na kratko su ih privlačile i navodile ih da se zaustave i kruže kao da su i oni inteligentni stvorovi. Potom bi se ponovo vinuli i nestali. Zavisno od lokalnih poriva snažnih magnetnih oluja koje su brisale Helikonijskim sistemom, čildrimi su mogli da plove u bilo kojem pravcu, napred, nagore, klizili su sa magnetskim plimama, kružili bez opažanja i bez želje za odmorom. A ipak, nisu kružili zauvek. Zbog toga što se električni entiteti koje su ljudi nazivali čildrimi ne mogu menjati. Zbog toga ništa nije bilo ranjivije prilikom promena od njih. Temperature na tropskom kontinentu Kampanlatu u svakom trenutku veoma su se menjale. Jednog blagog letnjeg dana, dok se Loilanun odsutno igrala sa svojim sinčićem, temperatura tla u Oldorandu popela se nekoliko stepeni iznad nule. Na srazmerno malo milja prema severu, na jezeru Dorzin, mogao je biti mraz

od desetak stepeni ispod nule. Leti, kada su stražari radili dan i noć, nije uopšte bilo mraza po zaštićenim mestima i rasle su razne žitarice. Tri hiljade milja daleko od Oldoranda, na Nktrihku, dnevne temperature pokazivale su velike varijacije, od minus dvanaest Celziusa do minus sto pedeset stepeni, otprilike one temperature na kojoj se kripton pretvara u tečnost. Promene su se nakupljale, najpre ono što se moglo nazvati latentnim promenama. Potom su njihovi efekti postali veliki, kada su temperaturni gradijenti u gornjim slojevima atmosfere počeli da odgovaraju na povećano Frejrovo zračenje. Jednom prilikom, zemaljska osmatračka stanica Avernus zabeležila je porast temperature od dvanaest stepeni na 16.6 milja ekvatorijalne visine u roku od jednog sata Sa tim zagrevanjem, cirkulacija stratosfere snažno se povećala i oluje počeše da brišu planetom. Iznad Nktrihka primećene su mlazne struje koje su se kretale brzinom koja je premašala dvesta sedamdeset pet milja na sat. Iznenada, više nije bilo čildrima. Počeci onoga što se spremalo da donese novi život ljudima i životinjama doneli su katastrofu čildrimima. Uslovi koji su ih stvorili nestadoše između jedne godine i one sledeće. Njihovi vrtlozi piezoelektrične prašine i naelektrisanih čestica bile su previše lomni da prežive dinamičniji sistem. Nestali su, ostavivši iza sebe svetlucave tragove iskara u razređenom vazduhu gornjih slojeva atmosfere. Iskre uskoro zamreše. Juli i Loil Braj uzalud su pogledom tražili čildrime. Lejntal Ai ubrzo jez aboravio da ih je ikada video. Grupe fagora izlazile su pod zelenkasto nebo uobičajeno za tu visinu, gde stražari kada nisu zakopani u oblake usmeravaju svoje zrake kroz mnogobrojne kristale leda. Fagori, kako staluni tako i gilote, odlazili su na mesta svojim neljudskim hodom. Mnogima su se na ramenima ugnezdile ptice, ili su letele neposredno iznad njih. I ptice i fagori bili su beli, tlo belo ili smeđe i isušeno crno. nebo svetio zeleno. Živi stvorovi ocrtavali su se na Hhriggtovom glečeru. Tok glečera bio je u jednoj tački podeljen masivom vulkanskog stenja koje je, poput paklenog dvorca, izdržalo mnoge vekove opsade. Led mu je izglačao zidove, a on je ipak preživeo, uzdižući prema nebu svoje nagomilane kule. Tamo gde se ledena reka razdvajala nalazila se zaravan prekrivena firnom. Tu je stajao voda dvosekiih. nepokretan, dok su se kohorte njegovog krstaškog pohoda prikupljale.

Grupe koje su pripadale kzanima Hrastiprta prve su odlučile da donesu uništenje Sinovima Frejra koji su živeli u dalekim nizijama. Mladi kzan bio je HrrBral-Iprt. On će biti vođa pohoda. Njegovog prastaluna. velikog kzana Hrr-Trihk Hrasta uništili su ti daleki Sinovi. Pod Hrr-Bral Iprtom legije će krenuti u osvetu. Jer pod Hrr-Bral Iprtom grupe su napredovale i ponovo zadobijale snagu izgubljenu kada je Frejr poslednji put spalio svet. Silina brojnosti, baš kao i svesna odluka, prisilila ih je da sa tog visinskog uporišta pokrenu migraciju nezadrživih razmera. Osveta je bila u njihovim mislima, ali akciju su pokrenuli povoljni temperaturni gradijenti u stratosferi. Poruka topline zaigrala je duž pet stotina milja glečera kada se prolila sa bezvazdušnog platoa Visokog Nktrihka prema zderanim dolinama istočno od Oldoranske nizije, izvlačeći dvosekle iz zaklonjenih mesta pod stenjem i pukotinama. Hrr-Bral Iprt čekao je, nepokretan. I on je začuo poruku topline preko svoje vazdušne oktave. Prethodnica većih klimatskih promena oživela je i druge oblike života u toj oblasti, oblike od čijih belančevina su fagori delom zavisili. Plemena protogonistika zvanih Madiji zauzimala su stenjem posutu zemlju glečera. Mršava, večito izgladnela, i ona su se ponovo prihvatala nomadskog načina života. Pred sobom su terali koze i arange, četvoronošce koji su živeli od lišajeva i insekata na stenju. Madiji su tražili niže krajeve. Ali, oni nisu želeli da pođu pre nego što pohod fagora raščisti put. Mladi Hrr-Bral Iprt režanjem dade naredbu da se uzjaše. Samo najviši među njegovim oficirima imali su jahaće kaidave. Ti rđasti atovi bili su pojahani čim je naređenje palo, oficiri su se smestili iza njihovih grba. Naredba je zadata krajem godine trinaeste, prema skromnom kalendaru Loil Braj. Prema kalendaru dvosekiih, beše Vazdušna Prekretnica ili godina 353. nakon Male Apoteoze Velike godine 5,634. Nakon Katastrofe. Po savremenijem računu, bio je kraj godine 433. U to vreme Lejntal Ai bio je dete koje se igralo na krilu svoje majke udovice. Pokraj kzanovog kaidava stajao je kreaght, mladi mužjak fagora, i držao uzdignutu zastavu. Hrr-Bral Iprt bio je visok koliko i neki dobro građen čovek, a težio je za gotovo polovinu više. Njegova rožnata, troprsta stopala činila su osnovu za debele bokove, masivne mišiće i grudni koš širi nego kod ijednog čoveka.

Njegova glava, uglavljena između snažnih ramena, bila je vrlo neobična. Bila je izdužena, uska, koščata isturenih veđa iznad očiju koje su tim očima, zaklonjenim dugim, izvijenim trepavicama na kojima je svetlucalo inje, davale izgled užagrenog zurenja. Rogovi koji su rasli iza ušiju krivili su se prema napred pre nego što bi se okrenuli naviše. Bili su sivi, ukrašeni linijama, kao mermerni, a rubovi su im bili ubilački oštri. To oružje upotrebljavalo se isključivo u borbi protiv drugih fagora, a nikada protiv drugih vrsta; njihovi vrhovi nikada neće biti ukaljani crvenim krvlju Sinova Frejra. Izbočena njuška Hrr-Bral Iprta bila je crna iza lukova njegovih nozdrva, baš kao što je bilo kod njegovog prastaluna. Ona je isticala čvrstinu njegovog pogleda. Svaki njegov pokret naglašavao je izgled opasnog autoriteta. Njegovi oružari izradili su složenu krunu specijalno za ovaj pohod. Kruna je formirala u blizini izduženog nosa mladog kzana ornament u obliku trolista. Zaobilazila je oko osnovice njegovih rogova a potom su sa nje polazila dva oštra gvozdena roga koji su virili sa obe strane. Kada bi zarežao na svoje podređene, kzanove usne nabrale bi se i pokazale dva niza tupih, uzdužno izbrazdanih zuba, koji su bili ograničeni dugačkim sekutićima. Telo mu je bilo opremljeno oklopom: najvećim delom on se sastojao od krute kože kaidava sa tri ogrtača i pojasom koji se potom proširivao preko njegovog stomaka tvoreći neku vrstu sporana koji je služio da mu sakrije genitalije koje su visile pod grubom, čupavom dlakom njegovog pubisa. Ime njegovog kaidava bilo je Rukk-Ggrl. Kada ga je uzjahao, mladi kzan podigao je ruku. Jedan ljudski rob zasvirao je na ogromnom, zaobljenom muzičkom instrumentu, izrezanom iz roga stungebaga. Njegova dijafonija odjeknula je preko sivih bespuća. Poslušavši taj turobni poziv, iz pećine u vulkanskom masivu pojaviše se i drugi robovi, koji su između sebe nosili figure oca Hrr-Bral Iprtovog i čukunstaluna. Ti slavni preci bili su u stanju povez;vanja i lagano su tonuli ka konačnim vrtlozima nepostojanja To jasno vidljivo smanjivanje životnin procesa dovelo ih je do toga da su se sakupili po veličini. Čukunstalun je sada bio gotovo u potpunosti pretvoren u keratin. Na ukazivanje totemskih objekata, komešanje prođe brojnim okupljenim komponentama, muškim i ženskim. Pružali su se preko smrznutog tla, mnogi od

njih ocrtavali su se na nebu po obližnjim stenama i hrpama izlomljenog kamenja, gde su im obrisi bili zamućeni usled blistavog oblaka koji se podizao oko njih. Neki su bili oslonjeni o koplja, sa svojim ogromnim pticama nad sobom. Svi su, kada su našli mesto, poprimili zastrašujuću nepokretnost karakterističnu za njihovu vrstu. Samo bi sporadično striganje ušima ukazivalo na to da su još živi. Sada su menjali položaj da bi bolje upravili pogled na svog mladog vodu i nekadašnje vođe. Totemske figure prinesene su kzanu. Ljudski robovi ponizno su klekli pred njima. Hrr-Bral Iprt je sjahao i stao između svojih predaka i kaidava. Nakon što se naklonio, s poštovanjem je zagnjurio lice u čupavu dlaku Rukk-Ggrlovog boka. Njegova sposobnost spoznaje napuštala je njegov um. U nekoj vrsti transa, prizvao je duhove svojega oca i čukunstaluna u živu stvarnost. Duhovi se ukazaše pred njim. Bile su to malene, brkate figure, ništa više od snežnih zečeva. Oni zaskičaše u znak pozdrava. Trčali su na sve četiri, nešto što nikada nisu činili u stvarnom životu. „0, sveti moji predaci, koji ste se sada sa zemljom sjedinili", kriknuo je kzan jezikom svoje vrste, „konačno polazim da osvetim njega, koji bi trebalo da stoji između vas, mog srčanog prastaluna, Velikog Kzana Hrr-Trihk Hrasta, kojeg ubiše bezdlaki Sinovi Frejra. Godine suda su pred nama. Osnažite mi ruku, sačuvajte nas od opasnosti, naše rogove držite visoko." Činilo se kao da njegov čukunstalun zalazi duboko u unutrašnjost RukkGgrla. Rožasta slika je rekla: „Idite, rogove držite visoko, miskte na mržnju prema neprijatelju. Klonite se prijateljstva sa Sinovima Frejra." Ta izjava bila je beskorisna Hrr-Bral Iprtu. Jedva da se osećao sposobnim da oseti išta izuzev mržnje prema tradicionalnom neprijatelju. Oni u stanju povezivanja nisu uvek bili mudriji od onih na vazduhu. Rožnata prikaza njegovog oca bila je veća od čukunstalunove, jer on je u stanje povezivanja ušao skorije. Prikaza se naklonila sinu i progovorila, ocrtavajući nizove slika u njegovom umu. Hrr-Anggl Hhrot pokazao je sinu sliku koju je mladi kzan samo delimično shvatio. Ljudskom biću bila bi u potpunosti shvatljiva. A ipak je to bio prikaz koji je u velikoj meri uslovljavao njihov prkkaz životu. Vredni organ strasno je pumpao, širio se i skupljao. Sastojao se iz tri dela, od kojih je svaki pomalo podsećao na čvrsto stegnutu ljudsku pesnicu. Delovi su bili

međusobno povezani i imali su različite boje. Siva trećina bila je poznati svet, zaslepljujuće bela trećina Bataliks, kao katran crna Frejr. Kada bi se Frejr naduvao, ostali delovi skupljali su se; kada bi narastao Bataliks, isto bi se desilo i sa poznatim svetom. Vredni organ bio je okružen parom. Parom su se kretale žute niti, vazdušne oktave. Vazdušne oktave podrhtavale su kao da pokušavaju da pobegnu od Frejra, a ipak su se u odredenim trenucima obavijale oko njega. Trećina koja je bila Frejr ispuštala je crne izrasline koje su povlačile vazdušne oktave i primicale ih bliže poznatom svetu. Penila se. Rasla. Te slike bile su poznate mladom kzanu i trebalo je da mu uliju samopouzdanje pred polazak. Shvatio je i upozorenje koje je slika izražavala: vazdušne oktave koje će pohod morati da sledi postajale su sve haotičnije i savršeni osećaj pravca koji su posedovali i on i svi pripadnici njegove vrste biće poremećen. Pohod će sporo napredovati, tokom mnogih vazdušnih prekretnica, možda i godina. Zahvalio se rožnatoj prikazi dubokim, grlenim režanjem. Hrr-Anggl Hhrot prikazao je još slika. One su u sebi nosile dah drevnih stvari. Bile su izvučene iz vrela upamćene mudrosti, iz herojskih doba kada se Frejr gotovo nije video. Mogla se nazreti vojska rožastih predaka, nalik anđelima, koji su potvrđivali te slike. Hrr-Anggl Hhrot pokazao je šta će se desiti kada onoliko vazdušnih prekretnica koliko stalun ima prstiju na rukama i nogama prođe trostrukim organom. Lagano, izmrljano crnilo Frejra sakriće se iza Bataliksa. Tokom dvadeset uzastopnih vazdušnih prekretnica tako će se ponašati. Bio je to zastrašujući paradoks: iako je Frejr sve više rastao, sakriće se iza Bataliksovog sve manjeg dela Tih dvadeset prikrivanja označavalo je početak perioda grube dominacije Frejra. Kada počne dvadeset prikrivanja, nacije komponenti dvosekiih pašće pod vladavinu Sinova Frejra. Tako je glasilo upozorenje ali sadržavalo je nadu. Bedni, neznalački Sinovi biće prestravljeni prikrivanjem Frejra, koji je pomagao rađanje njihovog nakota. Treće prikrivanje najviše će ih demoralizovati. To je bio trenutak da se udari po njima, to je bilo vreme da se dođe pred grad u kojem je uništen Veliki Kzan, Hrr-Trihk Hrast. To je bilo vreme osvete. Vreme da se spaljuje i ubija Upamtite. Budite hrabri. Držite rogove visoko. Rat je počeo!

Hrr-Bral Iprt ponašao se kao da je po prvi put primio priliv mudrosti. Zapravo ga je primio mnogo puta. Bio je nepromenljiv. Davao mu je građu za razmišljanje. Sve njegove komponente sa precima u povezivanju primale su iste slike mnogo puta tokom prethodnih četvrti. Slike su dopirale iz poznatog sveta iz vazduha iz duge smrti. Bile su nepromenljive. Sve odluke unutar komponente bile su rezultat takvih dotoka mudrosti od rožnatih predaka. Oni koji su sačinjavali prošlost brojčano su nadmašivali žive. Stari heroji živeli su u herojsko doba kada je Frejr bio bled. Mladi kzan izroni iz svog trenutka povezivanja Mnoštvo oko njega uskomešalo se, naćuljilo uši. Ptice nad njime bile su nepokretne. Ponovo se oglasio nemelodični rog, a prilike koje su ličile na lutke odnešene su do svoje pećine u prirodnoj utvrdi. Došao je trenutak da se krene. Hrr-Bral Iprt vinuo se u visoko sedlo na Rukk-Ggrlu. Pokret je izbacio sa mesta Zzhrrka, njegovu pticu govedaricu. Ona se podiže u vazduh, a potom ponovo slete na rame Hrr-Bral Iprta. Mnogi od pripadnika grupa imali su svoje govedarice. Hrapavo kreštanje govedarica bilo je umilno fagorskom uhu. Ptice su bile korisne jer su oslobađale fagore od gamadi koja im je napadala tela. Ta gamad, neugledna stvorenja, činila su vitalnu kariku u složenoj ekološkoj strukturi sveta i neotkrivenu vezu između smrtnih neprijatelja. Dok je mladi kzan bio povezan u razgovoru sa svojim precima, nad snežni pejsaž navukli su se tmurni oblaci. "Svetlost se odbijala između oblačne zavese i tla. U difuznom, nepolarizovanom osvetljenju, gde nisu postojale senke i gde su se živa bića pretvarala u sablasti, ljudsko biće bilo bi izgubljeno. Nije bilo obzorja. Sve je bilo biserno sivo. Takvo zaslepljivanje belinom za vojsku dvosekiih koja je sledila svoje vazdušne oktave nije predstavljalo ništa. Sada kada je ceremonija razgovora bila gotova, sluge pešaci vodile su četiri ždrebeta kaidava kroz belu tminu. Životinjske grbe jedva da su nikle; njihovo grubo krzno još je uvek bilo šareno. Svako od ždrebadi jahala je jedna od kzanove četiri filoke. Svaka filoka imala je u kosu upleteno orlovo peije ili bledo, leptirima nalik planinsko cveće. Ove četiri mlade lepotice probrali su članovi komponente da prave dru-štvo Kzanu Hrr-Bral Iprtu tokom godina pohoda. Hladan povetarac, na četrdeset stepeni ispod nule, duvao je sa vrhova glečera prema istoku i nabirao lomne ukrase na odorama dvosekiih gospi. Pod tim

ukrasima nalazilo se gusto fagorsko krzno, gotovo neprobojno za hladnoću osim kada se potopi u vodu. Povetarac je komešao oblačnu prekrivku. Kao kada se na prozoru otvori kapak, vratiše se oblici poznatog sveta Mnoštvo stvorenja ponovo se pojavilo, i goli zidovi Hhriggta iza njih, kao i četiri filoke, svi najpre sablasno bledi. Bela tmina se povlačila Napred su se videli turobni tesnaci koji će ih odvesti do predodređenog mesta dvanaest hiljada metara bliže nivou mora Podigla se zastava Hrastiprta. Mladi kzan digao je ruku kao signal i pokazao napred. Zario je rožnata stopala u bokove Rukk-Ggrla Zver podiže rogatu glavu i pođe preko krtog firna. Mnoštvo lagano pođe na put svojim neprirodnim, gegucavim pokretima. Škriljac je škripao, sneg odzvanjao. Govedarice su letele u visini. Krstaški pohod je otpočeo. Do njegovog ispunjenja će doći kao što su predati i predvideli, kada se Frejr po treći put sakrije iza Bataliksa. Tada će vojska kzana udariti na Sinove Frejra koji su živeli u onom prokletom gradu gde je ubijen plemeniti prastalun Hrr-Bral Iprta Taj moćni, stari kzan primoran je da skoči da vrha kule u susret svojoj smrti ispod nje. Osveta je krenula na njih: grad će biti uništen. Možda i nije bilo čudo što je mali Lejntal Ai plakao u majčinom krilu. Godinu za godinom, pohod je napredovao. Stanovnici Oldoranda živeli su potpuno nesvesni te udaljene nemeze. Borili su se sa mukom sopstvene istorjje. Dresil više nije bio onako energičan vođa kao nekada. Sve je više i više ostajao u gradu i borio se sa detaljima organizacije koji su se glatko odvijali pre nego što se on umešao. Njegovi sinovi lovili su umesto njega. Miris promena uneo je nemir u svakoga. Mladi ljudi iz udruženja zanatlija želeli su da pođu i bave se lovom i postavljanjem zamki. Sami mladi lovci bili su sve razuzdaniji. Dresil je već pod svojim vodstvom imao lovca kojij imao ćerku po krvi sa ženom nekog starijeg čoveka. Takvo ponašanje postalo je uobičajeno, a sa njim i tuče. „Bili smo pristojniji kada sam ja bio momak", požalio se Dresil Aozu Runu, zaboravivši psine sopstvene mladosti. „Uskoro ćemo ubijati jedni druge, kao oni divljaci sa Kvizinta." Dresil nije mogao da odluči da li da pokuša da slomi Aoza Runa ili da navede čoveka da se pokorava podilazeći mu. Odlučio se za ovo poslednje, jer Aoz Run je postajao slavan kao vispren lovac, ali takvi potezi ljutili su Dresilovog sina

Nakrija, koji je osećao neprijateljstvo prema Aoz Runu, iz razloga znanih samo mladima. Dlaj Hojn, žena kojom Dresil nikada nije bio zadovoljan, razbolela se i umrla u vreme kada je zamirala i godina 17. nakon ujedinjenja. Otac Bondorlonganon došao je i sahranio je na njenog strani zemljišne oktave. Kada je preminula, jaz se otvorio u Dresilovom životu i on po prvi put oseti ljubav prema njoj. Od tada je žalost vladala njegovim srcem. I pored svojih godina, ovladao je veštinom komuniciranja sa ocem i dostigao pavk ne bi li pričao sa preminulom Dlaj Hojn. Susreo je njenog gosa dok je lutao svetom ispod njih. Optužila ga je da je nije voleo, da je upropastio njen život, da je bio suviše hladnog temperamenta, i još mnoge druge stvari zbog kojih je njegovo srce tugovalo. Pobegao je od njenih kletvi, čeljusti koje su škljocale i nakon toga bio je još povučeniji. Ponekad je razgovarao sa Lejntal Aiem. Dečak je bio bistrijeg uma od Nakrija i Klilsa. Ali Dresil se klonio svog Brata, Malog Julija; dok je ranije osećao sažaljenje prema Juliju, sada je osećao zavist. Juli je imao živu ženu koju je mogao da voli i da je čini srećnom. Juli i Loil Braj živeli su u svojoj kuli i trudili se da ne obraćaju pažnju na svoje sede. Loilanun je držala Lejntal Aia na oku i posmatrala kako sve potpunije ulazi u gruba zadovoljstva nove generacije. Daleko ispod Kvizinta živela je religiozna sekta zvana uzimači. Prvi Juli ih je na kratko nazro. Bezbedna u divovskoj pećini koju je grejala unutarnja 115 t oplina, sekta je bila bukvalno neprobojna za temperaturne gradijente u gornjim slojevima atmosfere. Ali oni su ipak održali tajne veze sa Panovalom; to je bila jazbina iz koje je stiglo obaveštenje koje je, na svoj način, izazvalop romenu isto onoliko značajnu koliko bi to učinio i bilo koji temperaturni gradijent. Iako je obaveštenje bilo rđavo, za krute umove uzimača sadržavalo je lepotu i njima se činilo da poseduje istinu koja ide sa lepotom. Uzimači, i muški i ženski, nosili su složenu odoru koja ih je obavijala od grla i pružala se sve do tla. Gledani sa strane, podsećali su na naopačke okrenut, dopola otvoren cvet. Nosila se samo ta spoljašnja odora, šafral. Šafral se mogao uzeti kao simbol načina razmišljanja uzimača. Njihovo poimanje se tokom mnogih generacija ceremonijalizovalo mnogim zakonima, ograncima njihove razuđene teologije. Bili su istovremeno sladostrasni i puritanski.

Čak je i represivno raslojavanje njihove religije sadržavalo svoje paradokse i dovelo do neurotičnog oblika hedonizma. Verovanje u Moćnog Akhu nije bilo u suprotnosti sa organizovanim sladostrašćem iz jednog osnovnog razloga: Moćni Akha nije obraćao pažnju na čovečanstvo. On se borio protiv razorne svetlosti Vutre, a to je odgovaralo potrebama čovečanstva; ali Akha se nije borio za čovečanstvo, već za sebe. Nije bilo bitno šta čini čovečanstvo. Etika eudemonizma imala je izvor u čovekovoj bespomoćnosti. Dugo nakon sopstvene smrti, prorok Naba izmenio je sve to. Nabine reči konačno su se probile do Panovala do pećine. Prorok je rekao, ukoliko se muškarci i žene zakunu na suzdržavanje i prestanu da ležu jedno sa drugim tako da niko ne zna ko mu je otac, onda će Veliki Otac, Akha lično, obratiti pažnju na njih. Dopustiće im da učestvuju kao ratnica u ratu protiv Vutre. Rat će se brzo svršiti. Čovečanstvo bila je to srž Nabine poruke nye bilo toliko bespomoćno ukoliko to samo na odluči. Čovečanstvo nije bilo bespomoćno. Za zakopane uzi mače, poruka je bila ubedljiva. U Svetima Panovala nikada ne bi bila tako ubedljiva; tamo su ljudi uvek smatran sigurnim da čovečanstvo može da dela. Tokom jedne godine, uzimači su promenili ponašanje. Stari, kruti zakoni usmereni su prema strogoj čednosti, u ime kamenog božanstva. Oni koji nisu hteli da se pokore novoj moralnosti pogubljeni su mačem, ili su pobegli pre nego što se mač spustio. U vrelini i dijalektici revolucije nije bilo dovoljno da uzimači preobrate same sebe. Nikada nije tako. Revolucionari moraju da podu i preobraćaju druge. Započeo je put vernika Nabinog Akhe. Vernici pođoše stotinama milja podzemnih prolaza da šire poruku. Prva stanica na njihovom putu bila je Panoval. Panoval je bio ravnodušan prema rečima sopstvenog proroka, koji je davno pogubljen i zaboravljen. Aktivno se suprotstavio invaziji fanatika. Milicija im se isprečila i otpočela je bitka. Fanatici su bili spremni za borbu. Za njih nije postojalo ništa bolje nego da umru za stvar. Ukoliko i ostali poginu, utoliko bolje. Njihovi gosi, koji su urlali zemljišnim oktavama, požurivali su ih da osvajaju. Bacali su se napred. Milicija je činila najbolje što je umela tokom jednog dugačkog, krvavog dana. Onda se okrenula i pobegla.

I tako se Panoval pokorio pred silom i pred novim režimom. Safrali su se žurno šili samo da bi potom bili spaljeni. Oni koji se nisu priklonili pobegli su ili su ubijeni. Oni koji su pobegli otišli su u otvoreni svet Vutre, u večne nizije severa. Izašli su u vreme kada se sneg povlačio. Trave su rasle. Dva stražara bolje su držala stražu na nebesima, a sam Vutra delovao je manje divljačno. Preživeli su. Godinu za godinom, širili su se prema severu u potrazi za hranom i skrovitim kutkom zemlje. Širili su se i duž reke Lasvalt, istočno od velikih nizija. Napadali su migratorna krda jelkova i gunadua. A kretali su se prema Čalkovoj Prevlaci. Istovremeno, te povoljne temperature izazvale su pokret među narodima smrznutog kontinenta Sibornala. Tal as za tal asom odrpanih kolonista kretao se južno, niz Čalkovu Prevlaku prema Kampanlatu. Jednog dana, dok je Frejr, usamljen, vladao nebom, najsevernije pleme iz Panovala srelo se s najjužnijim plemenom Sibornalskog pokreta. Ono što se tada dogodilo, dogodilo se i mnogo puta ranije a bilo je suđeno da se dogodi opet. Vutra i Akha potrudiće se da bude tako. Takvo je stanje u svetu kada ga je Mali Juli napustio. Trgovci solju sa Kvizinta došli su u Oldoranđo sa novostima o naletima i neobičnim događajima. Juli sada već veoma star požurio je da bi ih video kada su stigli, okliznuo se na stepeništu i slomio nogu. Nakon nedelju dana, pozvan je sveti čovek iz Borliena, a Lejntal Ai uživao je u svom rezbarenom psu sa čeljušću koja se mogla pokretati. Došao je kraj jedne epohe. Spremao se početak vladavine Nakrija i Klilsa.

DVOSTRUKI ZALAZAK Nakri i Klils nalazili su se u jednoj od soba travne kule gde je trebalo da slažu jelenske kože. Umesto toga gledali su kroz prozori i vrteli glavom na ono što su videli. „Ne mogu da poverujem", kazao je Nakri. „Ni ja ne mogu", kazao je Klils. „Baš nikako ne mogu da poverujem." Smejao se sve dok ga brat nije lupnuo po leđima. Posmatrali su visoku, staru priliku koja je izluđeno trčala obalama Vorala. Obližnje kule zaklonile su priliku, onda su je ponovo videli, njene koščate ruke i noge mlatarale su. U jednom trenutku se zaustavila, zahvatila blato da bi ga pljusnula preko glave i lica, a onda nastavila da trči na svoj klimavi način. „Poludela je", kazao je Nakri, gladeći brkove sa zadovoljstvom. „Još gore, ako pitaš mene. Potpuno poblesavila, mozak joj zarđao." Iza prilike koja je trčala išla je još jedna, trezvenija, dečak koji samo što nije postao čovek. Lejntal Ai sledio je svoju baku ne bi li se potrudio da je ne zadesi nikakvo zlo. Trčala je pred njim i na sav glas plakala. On ju je sledio, namrgođen, tih, revnostan. Nakon što su stegli jedan drugome ruku, Nakri i Klils ih sastaviše. „Ne shvatam zbog čega se Loil Braj tako ponaša", kazao je Klils. „Sećaš li se šta nam je Otac govorio?" „Ne." „Govorio je da se Loil Braj samo pravi da voli strica Julija. Kazao je da ga ona uopšte nije volela." „Ah, sećam se. Zašto se onda i dalje pretvara sada kada je mrtav? To nema nikakvog smisla." „Smislila je ona neki lukav plan, sa svim tim njenim učenjem, videćeš. Sve je to trik." Nakri prede da otvori kapak. Ispod su radile žene. Udarcem noge zatvorio je vrata i okrenuo se licem prema svom mlađem bratu. „Šta god Loil Braj činila, to nije važno. Niko ne shvata ženska posla. Bitno je da je Juli mrtav i da ćemo sada ti i ja vladati Embrudokom." Klils je delovao prestrašeno. ,,A Loilanun? Lejntal Ai šta ćemo s 118 njim?" „On je samo derle." „Ne zadugo. Za dve četvrti napuniće sedam godina i postaće pravi lo-v ac.

„To je dovoljno daleko. U tome je naša šansa. Moćni smo bar što se mene tiče. Ljudi će nas prihvatiti. Neće oni da im dete naređuje, a svi osećaju skriveni prezir prema njegovom dedi koji se sve vreme izležavao sa tom luđakinjom. Moramo smisliti nešto što ćemo reći svima, što ćemo im obećati. Vremena se menjaju." „To je to, Nakri. Reci im da se vremena menjaju." „Potrebna nam je podrška majstora. Idem odmah da govorim sa njima ti se bolje kloni, zato što slučajno znam da savet misli kako si ti budala koja samo pravi probleme. Onda ćemo pridobiti par glavnih lovaca, kao što su Aoz Run i ostali, pa će se sve srediti." „A šta sa Lejntal Aiem?" Nakri lupi svojeg brata. „Ma, ne pričaj mi o tome. Otarasićemo ga se ako bude pravio nevolje." Nakri je sazvao zbor te večeri, kada je prvi stražar napustio nebo dok se Frejr kretao prema jednobojnom sutonu. Grupa lovaca već je bila kod kuće, vratila se i većina postavljača zamki. Naredio je da se kapije zatvore. Dok se gomila okupljala na trgu, Nakri se pojavio u podnožju velike kule. Preko svojih jelenskih koža prebacio je stamel, grubu vunenu odoru crvene i žute boje, bez rukava, da poveća dostojanstvenost. Bio je srednje visine, debelih nogu. Lice mu je bilo pljosnato, uši velike. Svojstveno sebi, držao je donju vilicu isturenu, što je njegovim crtama davalo prek, izazivački izgled. Ozbiljno se obratio gomili, podsetivši ih na valjanost starog trumfirata koji su činili Val Ein, njegov otac Dresil i njegov stric Juli. U njima je bila udružena hrabrost sa mudrošću. Sada je pleme bilo ujedinjeno; hrabrost i mudrost postali su uobičajene značajke. On bi želeo da nastavi tradiciju, ali sa novim naglaskom. On i njegov brat vladaće skupa sa savetom i uvek će poslušati šta bilo ko ima da kaže. Podsetio ih je da su fagorske pljačke postale stalna pretnja, a da trgovci solju sa Kvizinta govore o verskim ratovima u Panovalu. Oldorando mora ostati ujedinjen i jačati svoje snage. Bili su potrebni novi napori. Svi se moraju više potruditi. Žene se moraju više potruditi. Prekinuo ga je ženski glas. „Siđi sa te platforme i prihvati se sam nekog posla!" Nakri je izgubio prisustvo duha. Otvorenih usta zurio je u gomilu, nesposoban da smisli odgovor.

Loilanun je govorila iz gomile. Lejntal A stojao je pored nje i gledao u tlo. Drhtala je od straha i besa. „Nemaš pravo da budeš tu, ti i tvoj pijani brat!" povikala ie. ..Ja sam Julijev potomak, ja sam mu ćerka. Ovde stoji moj sin, Lejntal Ai, koga svi znate, koji će za dve četvrti biti čovek. Imam isto toliko mudrosti i snage koliko i bilo koji muškarac sakupljene od mojih roditelja. Održite trijumfirat, kao što je i vaš otac mislio, Dresil, koga svi poštuju. Zahtevam da vladam sa vama žene treba da imaju pravo glasa ja volim svoju porodicu. Govorite u moje ime, svi vi, dajte da ostvarim svoje pravo. A kada potom Lejntal Ai bude dovoljno star, vladaće umesto mene. Valjano ga pripremam za to." Osećajući kako mu obrazi gore, Lejntal Ai se obazre ispod spuštenih veda. Ojre je saosećajno gledala na njega i dala mu znak. Nekoliko žena i par muškaraca počeše da viču, ali Nakri je povratio svoju pozu. Nadvikao ih je. „Nikome žena neće biti vladar dok se ja išta pitam. Ko je ikad čuo za tako nešto? Loilanun, mora da ti je glava gnjila kao kod tvoje matere kada si u stanju da pomisliš tako nešto. Svi mi znamo da nisi imala sreće kada ti je čovek poginuo i svakome je žao, ali sve to što pričaš je najobičnija besmislica." Svi ljudi okrenuše se i pogledaše Loilanunino porumenelo, iscrpljeno lice. Uzvratila je pogled bez treptaja i kazala: „Vremena se menjaju, Nakri. Mozak je potreban koliko i mišići. Istini za volju, mnogi od nas ne veruju ni tebi ni tvojem bratu." Mnogi počeše da mrmljaju u Loilanuninu korist, ali jedan od lovaca, Faralin Fred, progovori grubo: „Neće ona da mi naređuje ona je samo žena. Radije ću da se bakćem sa te dve hulje." Na to začulo se mnogo razdraganog smeha i Nakri odnese pobedu. Dok se gomila veselila, Loilanun se probila kroz nju i otišla negde da plače. Lejntal Ai nevoljno ju je sledio. Bilo mu je žao zbog majke, divio joj se; isto tako mislio je u svojoj glavi koliko je apsurdno od jedne žene što je očekivala da vlada Oldorandom. Niko nije do sada čuo za tako nešto, baš kao što je rekao ujka Nakri. Kada je zastao na rubu gomile, žena po imenu Šej Tal prišla je i dotakla mu rukav. Bila je mlada majčina prijateljica prijatnog lica i radoznalog, sokoljeg pogleda. Poznavao ju je kao neobičnu i prijatnu, jer je s vremena na vreme posećivala njegovu baku. kojoj je donosila hleb.

„Poći ću s tobom da ti tešim majku, ako nemaš ništa protiv", rekla je Šej Tal. „Postidela te je, znam ali kada ljudi govore od srca, to nas često postidi. Divim se tvojoj majci isto onoliko koliko se divim tvom mudrom dedi i babi." „Da, hrabra je. Ali ljudi su se ipak smejali." Šej Tal gledala ga je ispitivačkim pogledom. „Ljudi su se ipak smejali, da. Ali mnogi od onih koji su se smejali svejedno joj se dive. Oni se plaše. Većina ljudi stalno je uplašena. Upamti to. Moramo se potruditi da izmenimo njihove umove." Lejntal Ai pošao je sa njom, iznenada osećajući olakšanje, smešeći sep rema njezinom ozbiljnom licu. Sudbina je radila u korist Nakrija i Klilsa. Te noći, divlji vetar duvaoje sa juga i neprekidno zviždao između kula poput samog Satnog Zviždača. Sledećeg dana, lovci na ribu javili su da u reci ima čitavo obilje riba. Žene su sišle sa vedricama i zahvatale svetlucava tela. To neočekivano obilje shvaćeno je kao znak. Najveći deo ribe je usoljen, ali dovoljno je ostalo da omogući gozbu te noći, gozbu na kojoj se pilo ječmeno vino da bi se proslavila nova vladavina Nakrija i Klilsa. Ali Klils nije imao osećaja, a Nakri pameti. Što je još gore, ni jedan od njih nije puno saosećao sa svojom sabraćom. U lovu, nisu se pokazivali bolje od prosečnih. Često su se prepirali šta da urade. A pošto su bili svesni da te mane bacaju senku na njih, previše su pili, pa su se još više prepirali. Ipak, sreća je i dalje bila na njihovoj strani. Vreme se sve više popravljalo, jelena je s vremenom bilo u sve većem broju, a bolesti nije bilo. Fagorska pljačke su prestale, iako su se čudovišta s vremena na vreme mogla videti na nekoliko milja udaljenosti. Plodna monotonija zahvatila je živote u Oldorandu. Vladavina braće nije zadovoljavala svakoga. Njom nisu bili zadovoljni neki lovci; nisu bile zadovoljne neke žene i nije bio zadovoljan Lejntal Ai. Medu lovcima bila je grupa mladih koji su obrazovali družinu i odupirali se Nakrijevim pokušajima da ih rasturi. Njihov voda je bio Aoz Run Den, sada u punom cvetu muževnosti. Bio je krupan, sa otvorenim izrazom na licu, a mogao je da trči na svoje dve noge onoliko brzo koliko divlji vepar na sve četiri. Figura mu je bila osobita; nosio je kožu crnog medveda, a njeno krzno omogućavalo je da se može raspoznati sa velike daljine. Bio je to medved sa kojim se rvao i pobedio ga. Ponosan na tu pobedu, bez ičije pomoći doneo je životinju iz brda i bacio je pred svoje zadivljene prijatelje u

kuli u kojoj su živeli. Nakon ture ratela, pozvao je majstora Datnil Škara da odere životinju. A bilo je izvesnog isticanja i u načinu na koji je Aoz Run stigao u tu kulu. On je bio naslednik jednog od stričeva Val Eina koji je bio gospodar Brasimipa. Brasimipi su bili ime jednog područja i naziv biljke neophodne za lokalnu ekonomiju; iz brasimipa dobijala se hrana za stoku koja je davala mleko za ratel; ali je Aoz Run smatrao svoju porodicu tiranskom, pobunio se protiv njih još u ranoj mladosti i stao da živi u sobici u jednoj udaljenoj kuli, ijedno sa nekoliko sposobnijih vršnjaka, uvek razdraganim Eline Talom, Pohotnim Faralin Ferdom, staloženim Tant Einom. Pili su u zdravlje gluposti Nakrija i njegovog brata. Većina je smatrala da se njihove pijanke vrlo ističu između ostalih. Aoz Run se isticao i u drugim pogledima. Bio je čovek poznat po hr t brosti u društvu u kojem je hrabrost predstavljala uobičajenu vrlinu. Tokom plemenskog plesa, on je umeo da napravi salto u vazduhu ne dotakavši tlo. I žarko je verovao u jedinstvo plemena. Čak ni prisustvo njegove vanbračne ćerke Ojre nije sprečilo žene da ga obožavaju. Bacio je oko na Loilanuinu prijateljicu, Šej Tal, i toplo je odgovarao na njezinu jedinstvenu lepotu; ali svoje srce nije poklonio nikome. Video je da će jednoga dana Nakri i Klils uleteti u nevolju i stradati. Pošto je znao ili je bar mislio da zna šta je dobro za pleme, želeo je da on sam vlada i nije mogao dozvoliti ženi da ovlada njegovim srcem. U tom cilju, Aoz Run je održavao prijateljstvo s dosta drugara i isto tako obraćao je pažnju na Lejntal Aia, hrabreći momka da idu skupa u hajkama kada je ovaj i službeno napunio godine za lovca. Jednom u lovu na jelene jugozapadno od Oldoranda, njega i Lejntala Aia poplavljen teren razdvojio je od ostalih iz grupe. Morali su da se vraćaju kroz težak predeo natrpan divovskim cilindrima radžabarala Naišli su na grupu od deset trgovaca polegalih oko logorske vatre naložene travom, obamrlih nakon pijanke. Aoz Run ubio je dvojicu još dok su spavali, ne probudivši ni jednog od ostalih. Onda su on i Lejntal Ai potrčali iz zaklona držeći životinjske lobanje ispred lica i urlajući. Ostalih osam trgovaca predali su se u praznovernom strahu. Ta priča mnogo godina prepričavala se u Oldorandu kao sjajna šala. Ta osmorica trgovali su oružjem, žitom, krznima i zapravo svime što im dopadne pod ruku. Došli su iz Borliena, čiji ljudi se tradicionalno smatraju kukavicama, i putovali od mora na jugu prema Kvizintu na severu. Mnogi od njih

bili su znani u Oldorandu i to znani kao nevaljalci i prevaranti? Aoz Run i Lejntal Ai doveli su ih da služe kao robovi i razdelili ih među ljudima. Za svog ličnog roba Aor Run zadržao je mladića po imenu Kalari, jedva nešto starijeg od Lejntala Aia. Ta epizoda donela je još više ugleda. Uskoro je bio u položaju da može da izazove Nakrija i Klilsa. Ipak, suzdržavao se, kao što je bio njegov običaj i držao se svojih drugara. Nemir je rastao među pripadnicima zanatskih udruženja Naročito je mladić po imenu Datka pokušavao da se odvoji od udruženja kovača metala odbijajući da služi dugi rok kao šegrt. Odveden je pred bratstvo. Nisu mogli dobiti nikakvu poslušnost od njega. Onda Datka nestade svima sa videla tokom dva dana. Jedna od žena saopštila je da leži vezan u jednoj od ćelija koje se nisu često koristile, izudaranog lica. Na to, Aoz Run otišao je do Nakrija i upitao ga može li da dozvoli Datki da se pridruži lovcima. Rekao mu je: „Nije lak lovački život. Još uvek ima puno lovine, ali travni tereni izmenili su se zbog tog vražijeg vremena kakvo nam dolazi poslednjih nekoliko godina. Imamo puno posla, kao što i sam znaš. Dopusti Datki da nam se pridruži ukoliko to želi. Zašto da ne? Ukoliko se ne pokaže dobro, izbacićemo ga i ponovo razmisliti. Otprilike je iste starosti kao Lejntal Ai, njih dvojica mogu ići zajedno." Svetio je bilo slabo tamo gde je Nakri stajao i nadgledao robove koji su muzli krmke za ratel. Prašina je ispunjavala vazduh. Tavanica je bila niska i Nakri se zbog toga malo naginjao. Činilo se kao da se pogurio pred izazovom Aoza Runa. „Datka se mora pokoriti zakonima", kazao je Nakri, uvreden Aoz Runovim nepotrebnim pominjanjem Lejntala Aia. „Dopusti mu da lovi i on će se pokoravati zakonima. Zarađivaće on za život pre nego što se i zacele te masnice koje ste mu ostavili po licu." Nakri pijunu. „Nije on izvežban za lovca. On je zanatlija. Čovek za takve stvari mora da bude uvežban." Nakri se plašio da ne budu odate različite tajne koje su pripadale udruženju kovača metala; veštine udruženja pažljivo su čuvane i jačale vladarevu moć. „Ako neće da radi, hajde da ga izložimo našem teškom životu, pa da vidimo kako će da preživi," raspravljao se Aoz Run. „On je ćutljiv, neugodan tip." „Čutljivost je dragocena u otvorenoj niziji."

Konačno je Nakri pustio Datku. Datka je učio uz Lejntal Aia, kao što je Aoz Run rekao. Postao je dobar lovac, koji je uživao u hajkama. Iako ćutljivog, Datku je Lejntal Ai prihvatio kao brata. Nije bio ni pun inč razlike u njihovoj visini, a manje od godinu dana u starosti. Dok je lice Lejntal Aia bilo široko i dobro raspoloženo, Datkino je bilo izduženo, a pogled mu je večito bio oboren. Njihova veština kao para lovaca postala je legendarna tokom hajki. Zbog toga što su stalno bili zajedno, starice su govorile da će ih jednog dana zateći ista sudbina, kao što se ranije proricalo za Dresila i Malog Julija. Kao i nekada, tako i sada: njihove sudbine su se kasnije jako razlikovale. U tim danima mladosti, jednostavno su ličili jedan na drugoga, a Datka je postao u tolikoj meri dobar da sujetni Nakri postade ponosan na njega, poče da se ponaša pokroviteljski, a ponekad je pominjao sopstvenu dalekovidost kada je oslobodio mladića veza sa udruženjem zanatlija. Datka je ćutao i gledao u zemlju kada bi Nakri prošao, jer nikada nije zaboravljao ko ga je tukao. Neki ljudi nikada ne praštaju. Loil Braj nije bila ona stara nakon smrti svojeg čoveka. Dok se ranije uvek držala svoje mirisne odaje sada je, stara i ranjiva, radije lutala divljinom probuđenog zelenila oko Oldoranda, gde je pevala i razgovarala sama sa sobom. Mnogi su se bojali za nju, ali niko se nije usuđivao da joj priđe, izuzev Lejntal Aia i Šej Tal. Jednog dana, napao ju je medved koga su nedavne lavine oterale iz broa. Dok se vukla po okolini, povređena, napali su je divlji psi, ubili je i napola pojeli. Kada je pronađeno njeno unakaženo telo, okupile su se žene i plačući gn odnele kući. Potom je ekstravagantna Loil Braj sahranjena na tradicionalan način. Mnoge su je žene oplakale: poštovale su izdvojenost te osobe, rođene u vreme snegova, kojoj je pošlo za rukom da živi među njima, a opet da ostane u potpunosti po strani. Bila je neka vrsta nadahnuća u toj izdvojenosti: kao da se radilo o tome da je one nisu mogle održati za sebe same, pa su je zato proživljavale kroz nju. Svi su se spomenuli učenja Loil Braj. Nakri i Klils došli su da izraze poštovanje svojoj prastaroj tetki, iako se nisu pomučili da narede da se dovede otac Bondorlonganon da prisustvuje njezinoj sahrani. Stajali su na rubu gomile koja ju je oplakivala i došaptava'.i se. Šej Tal pošla je s Lejntal Aiem da pomogne Loilanuni, koja nije ni plakala ni govorila dok su joj spuštali majku u raskvašeno tlo. Kada su potom napustili to mesto, Šej Tal ču Klilsa kako se tiho cereka i govori bratu: „Pa ipak, brate, bila je to samo jedna žena..."

Šej Tal porumene, zatetura se i pala bi da je Lejntal Ai nije zadržao za ruku. Otišla je pravo u zračnu sobu u kojoj je živela sa svojom vremešnom majkom i tamo je stojala lica okrenutog zidu. Bila je lepo građena, iako nije bila ono što se nazivalo tipom za rađanje dece. Njenu lepotu činili su bogata, crna kosa, prefinjene crte lica, kao i način na koji se držala. To ponosito držanje privlačilo je neke muškarce, ali je mnogo više njih odbijalo. Šej Tal je odbila udvaranje svojeg dobroćunog rođaka Eline Tala. Bilo je to dovoljno davno da bi primetila da joj nisu prilazili drugi udvarači izuzev Aoz Runa. Čak i sa njim nije uspevala da se suzdrži. Sada, dok je stojala okrenuta vlažnom zidu, po kome su sivi lišajevi iscrtali svoje sablasne cvetove, odlučila je da joj Loil Brajina nezavisnost posluži kao primer. Ona neće biti samo jedna žena, šta god joj drugo kazali na grobu. Svakog jutra u zoru, žene su se okupljale u onome što je bilo znano kao ženska kuća. Bila je to zapravo neka vrsta radionice. S prvim zracima svetla, prilike bi se prikradale iz ruševnih kula, ušuškane u krzna, a često i sa dodatnom zaštitom protiv hladnoće, i probijale do svog radnog mesta. Ta jutra ispunjavala je vlažna magla, koju su senovite kule delile u blokove. Teške, bele ptice proletale su poput oblaka kroz nju. Vlaga je curila po kamenju, a blato se razlivalo pod nogama. Ženska kuća stojala je na jednom kraju glavne ulice, u blizini velike kule. Nedaleko iza nje, niz padinu, tekao je Voral, sa svojim propalim kamenim zidom. Dok su se žene spremale na posao, guske embrudoška živina okupile bi se da ih nahrane, gačući i galameći. Svaka žena imala je po neku mrvicu za njih. U kući, kada bi njezina teška, škripava vrata bila zatvorena, obavljale su se večne ženske dužnosti: mlevenje žita radi brašna, kuvanje i pečenje, šivenje odeće i čizama i štavljenje koža. Naročito je red na štavljenju bio težak i nadgledao ga je muškarac Datnil Skar, majstor udruženja štavilaca i činilaca kože. U procesu štavljenja upotrebljavala se so, a štavioci su tradicionalno bili zaduženi za nju. Ko-ristilo se i natapanje kože guščijim izmetom, a to je bio posao previše ponižavajući za muškarce. Rad je bio oživljavan ogovaranjem, dok su majke i ćerke raspravljale o nedostacima muškaraca i suseda. Loilanun je bila prisiljena da radi ovde sa ostalim ženama. Jako je smršavila, a lice joj je poprimilo žućkastu nijansu. Toliko ju je izjedala gorčina prema Nakriju i KJilsu da je retko razgovarala čak i sa Lejntal Aiem, kojem je sada bilo dozvoljeno da ide svojim putem. Nije se sprijateljila ni sa kim izuzev Šej Tal. Šej

Tal je posedovala pronicljivost, način razmišljanja koji je bio daleko od glupog trpljenja što je predstavljalo izraženu osobinu embrudoških žena. Jedne ledene zore, Šej Tal samo što se digla iz kreveta, kada se dole na vratima začulo kucanje. Magla je prodrla u kulu i orosila sve stvari u sobi u kojoj je spavala sa majkom. Sedela je u bisernoj tmini i navlačila čizme kada se kucanje začulo po drugi put. Loilanun je otvorila vrata u prizemlju i uspela se kroz staju i odaju iznad nje sve do Šej Taline sobe. Porodične svinje pokretale su se i groktale prijatno u tami dok se Loilanun penjala uz škripave stepenice. Šej Tal ju je dočekala kada se popela do sobe i stegla joj hladnu ruku. Napravila je pokret prema najmračnijem uglu sobe da ukaže na tišinu, jer tamo je spavala njena majka. Otac joj je bio napolju sa ostalim lovcima. U malenoj prostoriji koja je vonjala na balegu, one jedva da su bile išta više od sivih obrisa, ali Šej Tal primeti da nešto nedostaje u Loilanuninoj pogurenoj prilici. Njezin neočekivani dolazak nagoveštavao je nevolju. „Loilanun, je li ti zlo?" Prošaptala je te reči. „Umorna sam, samo-sam umorna. Šej Tal, tokom noći razgovarala sam sa gosom svoje majke." „Govorila sa Loil Braj! Već je tamo... Šta je kazala?" „Svi su tamo, čak i sada, njih hiljade, ispod naših nogu, čekaju na nas... Strašno je i misliti na njih." Loilanun je drhtala. Šej Tal obujmi rukom stariju ženu i odvede je do kreveta na podu, gde su sedele zagrljene. Napolju, guske su gakale. Dve žene okrenuše lice jedna prema drugoj, tražeći znake utehe. „Nije to prvi put da sam bila u pavku otkako je umrla", kazala je Loilanun. „Nikada je do sada nisam našla samo prazninu tamo gde bi trebalo da bude izgrebano ništavilo... Fesap moje bake urlao je da bi mi privukao pažnju. Usamljeno je tamo dole..." .„Gde je Lejntal Ai?" ,,Oh, u lovu je", kazala je rasejano i smesta se vratila na temu. „Tako ih je mnogo, lutaju, a ja ne verujem da čak i razgovaraju jedno s drugim. Zbog čega bi mrtvi mrzeli jedni druge, Šej Tal? Mi se ne mrzimo zar ne?" „Uznemirena si. Dodi, idemo na posao, pa ćemo nešto pojesti." U sivoj svetlosti koja se probijala unutra, Loilanun je izgledala isto kao i njena majka. „Možda nemaju šta da kažu jedni drugima. Uvek tako žude da 125r azgovaraju sa živima. Isto je tako i sa mojom jadnom majkom."

Počela je da plače. Šej Taj ju je obujmila, istovremeno se obazirući da vidi da li se usnula majka pokrenula. „Treba da pođemo, Loilanun. Zakasnićemo." „Majka je izgledala toliko drugačije kada se pojavila... toliko drugačije, jadna sen. A sve ono divno dostojanstvo koje je imala za života nestalo je. Počela je da se... sakuplja. Oh, Šej Tal, bojim se da pomislim kako to izgleda kada si tamo dole za stalno." Poslednja izjava izletela je iz nje sasvim glasno. Šej Talina majka prevrnula se i uzdahnula. Svinje pod njima zaroktaše. Satni Zviždač izbi. Bilo je vreme da se ode na posao. Ruku u ruci, odvukle su se niz stepenice. Šej Tal zazvala je tiho svinje po imenu da ih primiri. Vazduh je bio leden kada su se nagle na vrata da ih zatvore, osećajući kako im se inje na njihovoj ploči pretvara u prah pod prstima. U sivilu i blatištu ranog jutra i druge prilike napredovale su prema ženskoj kući, kao bez ruku dok su pridržavale ogrtače oko svojih ramena. Dok su se kretale među bezučnim obličjima, Loilanun je kazala svojoj drugarici: „Gos Loil Braj pričao mi je o njenoj ljubavi prema mom ocu. Mnogo je govorila o muškarcima i ženama i njihovim odnosima što ne razumem. Govorila je ružne stvari o mom mužu, koji je sada mrtav." „Nikada nisi razgovarala sa njim?" Loilanun je izbegla pitanje. „Majka mi gotovo nije dozvolila da dođem do reči. Kako mrtvi mogu biti toliko osećajni? Nije li to užasno? Ona me mrzi. Sve je nestalo izuzev osećanja kao bolest. Kazala je da muškarac i žena čine jednu celovitu osobu ne shvatam. Rekla sam joj da ne razumem.'Morala sam da zaustavim njene reči." „Rekla si gosu svoje majke da ućuti." „Nemoj delovati toliko šokirano. Moj muž me je tukao. Plašila sam gas e." Zadihala se i izgubila glas. Zahvalno su se natiskale u toplinu kuće. Štavilačka rupa za potapanje pušila se. Po nišama, debele sveće načinjene od guščije masnoće gorele su uz zvuke kao kada se dlake čupaju sa kože. Tu se prikupilo dvadesetak žena koje su zevale i češkale se. Šej Tal i Loilanun zajedno su jele hleba i uzele svaka po svoju porciju ratela za mlevenje žita. Starija žena, sada kada se njezino lice moglo jasnije videti, izgledalo je užasno, sa podočnjacima i umršenom kosom.

„Da li ti je gos rekla nešto korisno? Bilo šta što bi moglo pomoći? Da li je rekla išta o Lejntal Aiu?" „Rekla je da moramo prikupljati znanje. Poštovati znanje. Prezirala me je." Govoreći sa ustima punim hleba dodala je: „Rekla je daje znanje bitnije od hrane. Ovaj, u stvari rekla je da je ono hrana. Verovatno se zbunila pošto nije naviknuta na nju tamo dole. Teško je shvatiti sve što govore..." Kada se pojavio nadzornik, prešle su do žita. Šej Tal je iskosa gledala svoju prijateljicu, čije je rupe u licu sada ispunjavala pepeljasta svetlost sa istočnog prozora. „Znanje ne može biti hrana. Koliko god da znamo, svejedno moramo da meljemo žito za selo." „Kada je majka bila živa, pokazala mi je crteže mašine koju pokreće vetar. Mlela bi žito a da žene ne moraju da podignu ni prst, kazala je. Vetar bi obavljao posao žena." ,Muškarci ne bi marili za tako nešto", kazala je Šej Tal i nasmejala se. I pored njene pažnje, odluka Šej Tal se sve više očvršćavala u svojoj odluci; otišla je najdalje od svih žena u pobijanju onoga što se prihvatalo bez razmišljanja. Njen posao bio je u kuhinji. Tamo se brašno mešalo sa životinjskom mašću i solju i kuvalo u pari iznad otvora u kojima je brzo tekla voda sa vrelih podzemnih izvora. Kada bi tamno smeđe testo bilo gotovo, hladilo se, a potom ga ie vitka devojka po imenu Vraj delila svima u Oldorandu. U tom postupku Šej Tal je bila stručnjak; za njezine hlepčiće govorilo se da imaju bolji ukus nego kada ih bilo ko drugi spremi. Sada je uvidela tajanstvene perspektive iza vekne testa. Rutina je više nije zadovoljavala, a ponašanje joj je postalo izdvojenije. Kada je Loilanunu ophrvala bolest od koje je sve više kopnila, Šej Tal dovela je nju i Lejntal Aia u svoju kuću, i pored očevog negodovanja, i strpljivo negovala stariju ženu. Satima su razgovarale jedna s drugom. Ponekad je Lejntal Ai slušao; češće bi mu bilo dosadno, pa bi pošao negde za svoj račun. Šej Tal poče da prenosi svoje ideje ostalim ženama u kuhinji. Naročito je razgovarala sa Vraj, koja je bila u onom dobu kada je čovek podložan tuđim uticajima. Govorila je da ljudska potreba za istinom, nasuprot laži, podseća na potrebu za svetlošću, nasuprot tami. Žene su slušale i uznemireno mrmljale. I ne samo žene. U njenim tamnim krznima, Šej Tal je delovala veličajno, a to su osećali i muškarci između ostalih i Lejntal Ai. Sa njenim ponositim držanjem išle su i ponosite reči. I izgled i reči privlačile su Aoza Runa. Ponekad bi je slušao i

raspravljao se. Oslobodio je u Šej Tal žilu koketiranja, koja je odgovarala na njegov autoritativni izgled. Podržavala je njegovo zalaganje za Datku protiv Nakrija; ali nije mu pružala slobode. Njezina sopstvena sloboda zahtevala je da njemu nimalo ne popušta. Nedelje su prolazile i snažne oluje urlale su nad kulama Embrudoka. Loilanunin glas slabio je i jednog popodneva preminula je. U svojoj bolesti, prenela je jedan deo Loil Brajinog znanja na Šej Tal i ostale žene koje su dolazile da je posećuju. Učinila im je prošlost realnom, a sve što je govorila prolazilo je kroz filter tamne mašte Šej Tal. Loilanun je, dok je slabila, pomogla Šej Tal da osnuje ono što su nazivale akademija. Akademija je bila namenjena ženama; tamo su zajednički tražile načine da budu nešto više a ne samo radnice za najprljavije poslove. Mnoge od trudbenica stajale su oko njezine samrtne postelje i plakale, sve dok ih Šej Tal nije izbacila. .„Možemo posmatrati zvezde", kazala je Vraj, podigavši svoje lice sa izrazom siročeta. „Jesi li kada posmatrala kako se kreću pravilnim putanjama? Volela bih kada bih bolje razumela zvezde." „Sve što vredi zakopano je u prošlosti", rekla je Šej Tal, pogleda spuštenog na lice mrve prijateljice. „Ovo mesto prevarilo je Loilanun, a vara i nas. Gosti nas čekaju. Životi su nam toliko ograničeni! Trebalo bi da stvaramo bolje ljude isto onako kako pravimo bolje testo." Skočila je na noge i otvorila propali prozorski kapak. Njen promućurni intelekt smesta je video da muškarci Embrudoka neće imati poverenja prema akademiji, a pre svih Nakri i Klils. Samo će je nezreli Lejntal Ai podržati, iako se nadala da će pridobiti Aoza Runa i Eline Tala. Videla je da će biti prisiljena da se bon, s kakvim god protivljenjem da se akademija sretne i da će ta borba biti neophodna da bi svima ulila duha. Pobediće opštu letargiju; došlo je doba za napredak. Nadahnuće ponese Šej Tal. Kada je njena jadna prijateljica sahranjena i dok je stojala sa rukom na ramenu Lejntal Aia, uhvatila je pogled Aoz Runa. Počela je silovito da govori. Reči su joj se uzdigle, divlje i glasne, između gejzira. „Ova žena bila je prisiljena da bude nezavisna. Ono što je znala pomagalo joj je. Neke među nama nemaju nameru da budu vlasništvo, poput robova. Mi pred sobom imamo viziju boljih stvari. Slušajte šta govorim. Stvari će se prometiti." Zinuli su prema njoj, ugodno iznenađeni novinom njenog izliva.

„Mislite da živimo u središtu univerzuma. A ja kažem da živimo u središtu živinarnika. Naš položaj tako je zabačen da ne možete ni da pojmite koliko je zabačen. Evo šta ću vam reći. Neka katastrofa dogodila se u prošlosti, pradavnoj prošlosti. Tako potpuna da niko ne može reći šta je to bilo i zašto se dogodilo. Znamo samo da je donelo tamu i hladnoću dugog trajanja Pokušavate da živite što bolje umete. Dobro, dobro, živite lepo, volite jedno drugo, budite smerni. Ali nemojte se pretvarati da vas se katastrofa ne tiče. Možda se dogodila davno, ali ipak utiče na svaki dan naših života Čini nas starijima, uništava nas, guta nas, oduzima nam decu. Čini nas ne samo neznalicama već i zaljubljenicima u sopstveno neznanje. Zaraženi smo neznanjem. Hoću da predložim lov na blago pohod, ako vam se tako više dopada Pohod kome se može priključiti svako od nas. Želim da budete svesni našeg upropaštenog stanja i da neprekidno budete svesni njegove prirode. Moramo da sakupimo, parče po parče, podatke o tome šta se desilo da nas svede na ovaj ledeni živinamik; a onda možemo poboljšati svoje šanse i potruditi se da nas i našu decu to ne zadesi ponovo. To je blago koje vam nudim. Znanje. Istina. Plašite ih se, znam. Ali morate ih tražiti. Morate naučiti da ih volite. Tragajte za svetlošću!" Kao deca, Ojre i Lejntal Ai često su istraživali prostor iza barikada. Razbacani po divljini nalazili su se kameni stubovi, znakovi starih puteva, koji su služili kao sedište velikim pticama dok su obavljale stražarsku dužnost nad svojom oblašću. Skupa su se penjali po turobnim ruševinama, lobanjama nalik ostacima prebivališta, skeletima drevnih zidova, tamo gde je mraz uglačao zidine kula a starost razjela sve. Deca nisu marila za to. Njihov osmeh odjekivao je duž tih napuštenih anatomija. Sada je smeh bio potisnut, a izviđanja napornija Lejntal Ai ušao je u pubertet; podvrgnut je ceremoniji pijenja krvi i unapreden je u hajkače. U Ojre se razvila obest i počela je da korača gipkijim korakom. Njihova igra postala je opreznija; stare zagonetke napuštene su isto onoliko nemarno koliko i strukture na koje su se odnosile, da više nikada ne bi bile izvedene. Nevino primiije između njih dokrajčeno je konačno kada je Ojre zahtevala da jedan od očevih robova, Kalari, pođe na jedno od njihovih izviđanja. Ovaj razvoj događaja označio je njihov poslednji zajednički izlazak, iako to nijedno od njih nije

shvatilo u vreme kada se sve odigralo; pretvarali su se da tragaju za blagom, kao i ranije Naišli su na ruševine zdanja sa kojih su poskidani svi tragovi drveta. Lišće brasimipa probijalo se između ostataka spomenika na kojem je drevni, vešti rad utonuo u blatnjavu koru. Jednom, kao deca, to su proglasili za svoj dvorac: bili su njegovi vlasnici koji su odbijali napad za napadom fagora i oponašali su blistave zamišljene zvuke bitke. Lejntal Ai bio je obuzet neugodnijim prizorom koji se odvijao u njegovom umu. U tom prizoru koji je u izvesnoj meri podsećao na oblak, ali je isto tako ličio na Šej Talinu izjavu, ili pak neku drevnu poruku urezanu u steni on, Ojre, njihov nevoljni rob, Oldoranđo, pa čak i fagori i sva neznana bića koja žive u divljini kovitlali su se okolo u velikom procesu... ali tu ie svetlost njegovog intelekta nestajala i ostavljala ga da luta po rubu provalije istovremeno opasne i veličanstvene. Nije znao šta sve ne zna. Stojao je na delu ruševine koji se izdizao i gledao na Ojre ispod sebe. Bila je pognuta, i gledala u nešto što mu je izmicalo iz vidokruga. „Da lije moguće daje ovde nekada bio veliki grad! Da li bi iko umeo da ga ponovo sagradi u danima koji će doći? Ljudi poput nas, ali bogatiji." Kada nije dobio nikakav odgovor, čučnuo je povrh zida i gledao u njena leđa, a onda je dodao još pitanja. „Šta li su svi ti ljudi jeli? Šta misliš, zna li Šej Tal za te stvari? Je li njeno blago ovde?" Odevena u krzna pognuta, posmatrana odozgo, više je ličila na životinju nego na devojku. Piljila je u nešto u malom udubljenju između kamenja i zapravo ga nije slušala. „Sveštenik koji dolazi iz Borliena kaže da je Borlien nekada bio velika zemlja koja je vladala Oldorandom dalje nego što soko može da doleti." Radoznalim pogledom razgledao je predeo, koga je debeli pokrivač oblaka učinio senovitim. „To je besmislica". Znao je, kao što Ojre možda nije, daje teritorija jednog sokola još ograničenija od čovekove. Šej Talinovo obraćanje navelo ga je da primeti i druga ograničenja u životu, koja je sada besplodno prežvakavao dok se mrštio na figuru ispod sebe. Nervirala ga je Ojre, nije znao zbog čega, žudeo je da je proverava na neki način, da pronađe jezik za ono što je ležalo iza tišine. „Dođi da vidiš šta sam našla, Lejntal Ai?" Njeno blistavo, tamno lice gledalo ga je odozdo. Crte lica su joj se u poslednje vreme profinile i postajale sve

ženstvenije. Zaboravio je na svoju ljutnju i skliznuo niz nagnuti zid da bi se spustio pored nje. Izvukla je iz udubljenja maleno, golo živo biće, njegova ružičasta pacovska njuškica bila je iskrivljenja stravom dok se migoljilo u njezinim rukama. Njegova kosa okrznula je njenu dok se naginjao na tu novopridošlicu nao vom svetu. Obuhvatio ie svojim, grubljim rukama njene dok im se prsti nisu isprepletali oko središta koje se otimalo. Podigla je pogled da bi ga direktno usmerila prema njemu, usni razdvojenih, ovlaš se smešeći. Osetio je njen miris. Obujmio je je oko zgloba. Ali pokraj njih stojao je rob, njegovo lice pokazivalo je tmurno shvatanje plamena nove intuicije koji je potekao među njima. Ojre se pomerila za jedan korak od njega, a zatim je nemarno gurnula mladunče sisara u njegovo skrovište. namrštila se prema zemlji. „Tvoja divna Šej Tal ne zna sve. Otac mi je u poverenju rekao da misli da je ona sasvim uvrnuta. Idemo sada kući." Lejntal Ai živeo je neko vreme sa Šej Tal. Pošto su mu roditelji, a i deda i baba, bili mrtvi, raskinuo je sa detinjstvom; ali on i Datka bili su sada potpuno priznati lovci. Nakon što su ga braća lišila nasleđa, odlučio je da dokaže da im je ravan. Napredovao je i rano sazreo, rastao sa dobroćudnim izrazom na licu. Vilice su mu bile čvrste, crte jasne. Ubrzo su svi primećivali njegovu snagu i brzinu. Mnoge devojke zagledale su ga sa smeškom, ali on je imao oči samo za kćer Aoza Runa. Iako je bio popularan, nešto u njemu teralo je ljude da drže odstojanje. Primio je k srcu hrabre reči Šej Tal. Neki su govorili da je previše svestan svog porekla koje je vodilo od Velikog Julija. Ostajao je izdvojen, čak i kada je u društvu. Jedini njegov blizak prijatelj bio je Datka, zanatlija koji je postao lovac, a Datka je retko razgovarao, čak i sa Lejntal Aiem. Kao što je to neko 130 primetio, kad si sa Datkom to ti je kao da si sam. Lejntal Ai konačno je otišao da živi sa još nekoliko lovaca u velikoj kuli, iznad odaje Nakrija i Klilsa. Tamo je slušao kako su se prepričavale stare priče i učio da peva drevne lovačke pesme. Ali najviše je voleo da ponese zalihe hrane, obuje snežne krplje, pa da krene po okolnom krajoliku koii se u poslednje vreme zaodevao u zeleno. Više nije tražio Ojrino društvo na takvim ekspedicijama. U to vreme, više se niko drugi nije usuđivao da pođe sam. Lovci su lovili zajedno, svinjari i čobani imali su svoje uvrežene puteve u okolini naselja, oni koji

su gajili brasimipe išli su u grupama. Opasnost i smrt tako su često pratili samoću. Lejntale Aia počeo je da bije glas čudaka, iako to nije naškodilo njegovoj popularnosti, jer je u priličnoj meri povećao broj životinjskih lobanja koje su ukrašavale odbranbene ograde Oldoranda. Olujni vetrovi su urlali. Putovao je daleko, neuznemiren negostoljubivošću prirode. Našao je puteve do zabačenih dolina i razrušenih ostataka gradova iz kojih su stanovnici davno pobegli, ostavivši domove vucima i nevremenu. U vreme praznika dvostrukog zalaska, Lejntal Ai osvetlao je svoje ime u plemenu slavom koja se mogla meriti sa njegovim i Aoz Runovim uspehom prilikom zarobljavanja borlenskih trgovaca. Išao je sam planainskim krajem severoistočno od Oldoranda, po dubokom snegu, kada se pod njegovim nogama otvorila rupa, i on je upao unutra. Na dnu sedeo je stungebag i čekao na sledeći obrok. Stungebazi najviše podsećaju na urušenu drvenu kućicu, prekrivenu improvizovanim slamnatim krovom. Dostižu ogromne veličine, jer imaju malo neprijatelja izuzev čoveka, a hrane se retko, jer su izuzetno spori. Sve što je Lejntal Ai ugledao od ovog, pogurenog na dnu svoje zamke, bila je asimetrična, rogata glava i razjapaljena usta, u kojima su zubi delovali kao da su načinjeni od drvenih klinova. Kada se čeljust zatvorila na njegovoj nozi, istrgao ju je i otkotrljao se na jednu stranu. Batrgajući se u snegu koji ga je okruživao, podigao je koplje i zabio ga duboko u zglob stungebagovih usta. Ritmični pokreti životinje bili su spori, ali moćni. Ponovo je oborila Lejntal Aia, ali nije mogla da zatvori usta. Odskočivši od rogova koji su ga tražili, bacio se na leda zveri, hvatajući se za krute čuperke dlake koji su se probijali između osmougaonih oklopnih ploča. Izvadio je nož iz pojasa. Čvrsto držeći dlaku jednom rukom, iskidao je vlakanste tetive koje su držale jednu od ploča na njenom mestu. Stungebag je gnevno zauralo. I njega je ometao sneg i nije mogao da se preturi dovoljno da bi zdrobio Lejntal Aia. Ovome je pošlo za rukom da odvoji ploču sa njegovih leđa. Ploča je bila prepuna cepki, a tekstura joj je bila kao u drveta. nabio ju je u grlo zveri, a onda počeo da odseca njenu nezgrapnu glavu. Otpala je. Nije tekla krv, samo slabašna, beličasta tečnost. Ovaj stungebag imao je četiri oka postojale su manje vrste sa samo dva. Jedan par gle131d ao je prema napred u lobanji; drugi je gledao unazad i bio je postavljen na izraštajima

nalik na rogove na zadnjoj strani lobanje. Oba para otkotrljaše se u sneg, još uvek trepćući u neverici. Obezglavljeno telo poče da se unatraške penje kroz sneg najvećom brzinom. Lejntal Ai ga je sledio, probijajući se kroz grudve palog snega sve dok ono i on nisu izašli na dnevno svetio. Stungebage je poslovično bilo teško ubiti. Ovaj će daleko otići pre nego što se raspadne. Lejntal Ai razdragano podvrisnu. Izvadivši svoje kresivo, skočio je za vrat stvorenja i potpalio njegovo grubo krzno, koje je gorelo uz gnevne, siktave zvukove. Dim odvratnog mirisa zakovitlao se prema nebu. Paljenjem jedne ili druge strane, mogao je da grubo upravlja njime. Stvorenje poče da se kotrlja unatraške prema Oldorandu. Rogovi se oglasiše sa visokih kula. Video je paru gejzira. Barikade su se uzdizale iznad njega, ukrašene lobanjama obojenim u žive boje. Žene i lovci istrčaše da ga pozdrave. Odmahnuo im je svojom krznenom kapom zauzvrat. Sedeći na vrućem kraju usplamtele drvene gusenice, vozio ju je unatraške trijumfalno stazama Embrudoka. Svi su se smejali. Ali prošlo je nekoliko dana pre nego što je smrad zamro u prostorijama duž njegove trijumfalne putanje. Nespaljeni ostaci Lejntal Aievog stungebaga iskorišćeni su tokom praznika dvostrukog zalaska. Čak su i robovi uključeni u taj događaj jedan od njih ponuđen je kao žrtva Vutri. Dvostruki zalazak poklopi se u Oldorandu sa novom godinom. BHa je to godina 21. po novom kalendaru i pripremalo se slavlje. Nasuprot svemu što je priroda mogla učiniti, život je bio dobar i to se moralo osigurati žrtvovanjem. Nedeljama, Bataliks je prestizao svojeg sporijeg druga stražara na nebu. Sredinom zime, približili su se jedan drugom, i dani i noći postali su podjednako dugački, a između njih nije bilo poludnevice. „Zašto se kreću baš na taj način?" pitala je Vraj Šej Tal. „Tako su se uvek kretali", kazala je Šej Tal. „Ne odgovoriste na moje pitanje, gospo", kazala je Vraj. Očekivanje žrtvovanja, sa gozbom nakon toga, unelo je uzbuđenje u proslavu zalaska. Pre nego što su otpočele ceremonije, plesalo se oko ogromne vatre potpaljene na trgu; sviralo se na udaraljkama, fruli i flugelu neki su tvrdili da je ovaj poslednji instrument izmislio niko drugi do Veliki Juli. Plesači su dobili

ratela, nakon čega su svi, u svetlucanju znoja pod svojim krznima, otišli iza barikada. Žrtveni kamen ležao je istočno od stare piramide. Građani se okupiše oko njega, stojeći na rastojanju punom poštovanja, onako kako je naredio jedan od majstora. Kocka je vučena između robova. Počast da bude žrtva dopala je Kalarija, mladog borlienskog roba koji je pripadao Aozu Runu. Doveden je ispred svih, ruku vezanih na leđa, a gomila puna iščekivanja sledila ga je. Ledena mirnoća ispunjavala je vazduh. Iznad njihovih glava nalazio se teški, sivi oblak. Na zapadu, dva stražara tonuli su prema horizontu. Svi su nosili baklje napravljene od stungebagove kože. Lejntal Ai odveo je svojeg ćutljivog prijatelja Datku da skupa idu sa Aozom Runom, jer je tamo bila i divna ćerka Aoza Runa. „Mora da ti je žao što ćeš izgubiti Kalarija Aoz Rune", kazao je Lejntal Ai starijem čoveku, gledajući prema Ojre. Aoz Run potapša ga po ramenu. „Moj životni princip je da mi nikada ne bude žao. Žalost je smrt za lovca, kao što je bila za Dresila. Iduće godine, ulovićemo mnogo robova. Nije važan Kaiari". Bilo je trenutaka kada Lejntal Ai nije verovao srčanosti svog prijatelja. Aoz Run pogleda Eline Tala, a onda se obojica nasmejaše, ispuštajući paru ratela Svi su se tiskali i smejali, izuzev Kalarija Koristeći prisustvo gomile, Lejntal Ai uhvatio je Ojre za ruku i stegao je. Stisnula je njegovu šaku u znak odgovora i nasmešila se, ali njje smela da ga pogleda direktno. Sav je rastao od zadovoljstva. Život je bio zaista divan. Nije mogao da se suzdrži da se ne smeši kada je ceremonija počela da se odvija ozbiljnijim tokom. Bataliks i Frejr skupa će nestati iz Vutrine oblasti i poput gosa utonuti u zemlju. Sutra, ukoliko žrtva bude prihvaćena, oni će zajedno izroniti i tokom izvesnog vremena njihove povorke na nebu podudaraće se. I jedan i drugi sijaće danju, a noć će biti prepuštena tami. Do proleća, ponovo će se razići i Bataliks se otpočeti sa poludnevicama. Svi su govorili da vreme postaje sve blaže. Znaci poboljšanja množili su se. Guske su bile deblje. Svejedno, svečana tišina pala je po gomili kada su se okrenuli prema zapadu i kada su se njegove senke izdužile. Oba stražara napuštala su oblast svetlosti. Dolazili su nagoveštaji zla i ružnih stvari. Život mora biti ponuđen da stražari ne bi otišli zauvek.

Kako su se dvostruke senke produžavale, gomila je bila sve mirnija iako su pokretali stopala poput divovske zveri. Postala je bezlična u dimu uzdignutih baklji. Senke su se širile. Sivilo koje se nije moglo rasuti bakljama prekrivalo je prizor. Ljudi su utonuli u veče i kolektivnu psihu gomile. Starci iz saveta, svi sedi i pogureni, prišli su u koloni i drhtavim glasom otpočeli molitvu. Četiri roba dovela su Kalarija Teturao se između njih opuštene glave, pljuvačka mu je curila iz usta. Ptice su letele iznad svih, zvuk njihovih krila bio je poput šuma kiše, a onda su se izgubile prema zlatu zapada Preko žrtvenog kamena oblikovanog u vidu romba položena je žrtva, njena glava položena je u udubljenje izdubeno u razjedenoj gornjoj površini, okrenuta prema zapadu. Noge su mu zabravljene u drvenim nosačima i pokazivale su u smeru sada sakrivenom u sve bližoj noći gde će se stražari 133p onovo pojaviti ukoliko dovrše svoje opasno putovanje. Na taj način, svojim telom, sa svim žilama i prolazima, žrtva je predstavljala mistično jedinstvo dve velike misterije ljudskog i kosmičkog života: kako gore, tako i, naporom udruženih volja, dole. Žrtva je već izgubila svoju individualnost. Iako su njene oči kolutale, nije ispuštala ni zvuka, ućutkana, kao prestravljena, Vutrinim prisustvomKada su četiri roba zakoračila unazad, pojaviše se Nakri i Klils. Preko svojih krzna navukli su vunene ogrtače, ofarbane u crveno. Njihove žene pratile su ih do ruba gomile, a onda ih ostavile da produže sami. Njihove rapčupane, pacovske bradice bar su jednom ulivale dostojanstvo u njihov izgled; zapravo je njihovo bledilo bilo gotovo isto kao i u žrtve prema kojoj je Nakri spustio pogled kada je podigao sekiru. Podigao je svoju užasnu alatku. Začuo se udarac u gong. Nakri je stajao tamo, odmeravajući sekiru obema rukama, nešto mršavija prilika njegovog brata odmah iza njega. Dok se pauza produžavala, mrmljanje se začu iz gomile. Došao je trenutak za odlučujući udarac: promašiš li tovreme, ko zna šta sve može zadesiti stražare. mrmljanje je izražavalo gotovo nikada neizgovarano nepoverenje prema dva brata vladara. „Udari!" Kriknu glas iz nagomilanih redova. Satni Zviždač se oglasi. „Ne mogu", rekao je Nakri i spustio sekiru. „Neću to učiniti. Jednog od mračnih, to da. Ali ne čoveka, makar i borlijenca. Ne mogu." Njegov mlađi brat probio se i dograbio alatku. „Kukavico zbog tebe ispadamo budale pred svima. Sam ću to učiniti i osramotiću te. Pokazaću ti ko je bolji muškarac, ti pico jedna!"

Iskeženih zuba, zabacio je sekiru na rame. Gledao je naniže prema«očajničkom licu žrtve, koje je gledalo iz svojeg udubljenja kao iz groba. Klilsovi mišići zaigraše, kao da neće da ga slušaju. Oštrica alatke odbijala je zrake sunčevog zalaska. Onda se spustila i oslonila o kamen, a Klils se naslonio na dršku i zagroktao. „Trebalo je da popijem još ratela..." Začu se graktanje iz gomile, kao u znak odgovora. Diskovi stražara sada su dotakli neugledno obzoije. Oglasili su se pojedinačni glasovi. „Pa oni su par klovnova..." „Kažem ja, previše su slušali Loil Braj." „Ma to im je otac natrpao glavu učenjem mišići su im oslabili." „Jesi li suviše dugo sedeo na gnezdu, Klils?" To pitanje uzviknuto grubim glasom izazvalo je smeh, i tmurno raspoloženje je prekinuto. Gomila se približila kada je Klils pustio da mu sekira isklizne u razgaženo blato. Aoz Run pritrča, odvojivši se od svojih drugova, i dograbi alatku. Zarežao je kao pas i dva brata odskočiše od njega, slabašno se buneći. Oteturali su se još dalje unazad, ruku podignutih da se zaštite, kada je Aoz Run zamahnuo sekiram iznad glave. Sunca su silazila, napola potonula, slavobitno, u more tmine. Svetlost im se prolivala poput žumanaca iz dva guščija jajeta, mutno žuta, kao da se ljudska i fagorska krv izmešala nad nepomičnom pustarom. Slepi miševi su lepršali. Lovci podigoše pesnice i zaklicaše Aozu Runu. Sunčevi zraci usmerili su se na piramidu i potom rasipali između stubova senki pri njenom vrhu. Razdvojena svetlost išla je tačno stranama oštećenog kamena na kojem je ležala žrtva, ocrtavajući mu oblik. Sama žrtva bila je u senci. Sečivo alatke pogubljenja zamahnulo je na sunčevoj svetlosti, ugrizlo u senci. Nakon čistog zvuka udarca začu se zajednički zvuk čitave gomile, neka vrsta jeke na udarac iz pluća koja su skupa izdahnula, kao da su i svi prisutni ispustili svoju sen. Glava žrtve pade odsečena na jednu stranu, kao da ljubi kamen koji ju je okruživao. Počela je da se guši u krvi, koja je kuljala iz rane i širila se, kapala na zemlju. Još uvek je tekla kada je poslednji deo stražara potonuo iza obzorja. Ceremonijalna krv bila je ona prava stvar, čarobni fluid koji se borio protiv ne-života, dragocena ljudska krv. Ona će nastaviti da kaplje tokom noći,

obasjavajući dvojici stražara pute kroz koje prolaze i okna prvobitnog kamena i odvodeći ih do bezbednosti sledećeg jutra. Gomila je bila zadovoljna. Držeći baklje visoko podignute, probijali su se, preko barikada, prema drevnim kulama, koje su se sada uzdizale tamne prema oblacima, ili se pak prekrivale nepravilnim mrljama boje fantomske svetlosti kada bi im se baklje približile. Datka je koračao pokraj Aoza Runa, oko kojega je gomila sada išla na rastojanju punom poštovanja. „Kako si mogao da podneseš kasapljenje sopstvenog roba?" upitao je. Stariji čovek zamišljeno ga je pogledao. „Postoje trenuci odluke." „Ali Kalari..." pobuni se Ojre. „Bilo je to tako užasno." Aoz Run odbi primedbu svoje ćerke. „Devojke to ne shvataju. Nalio sam Kalarija rungebelom i ratelom pre ceremonije. Ništa nije osetio. Verovatno još uvek misli da je u rukama neke borlienske cure". Nasmejao se. Ceremonija je bila gotova. Sada je malo ko sumnjao da se Frejr i Bataliks neće dići sledećeg jutra. Krenuli su da slave, da piju sa posebnim zadovoljstvom, jer sada su imali skandal o kojem su mogli da šapću, skandal kukavičluka njihovih vladara. Nije moglo biti zabavnije teme za razgovor nad vrčem pića, pre nego što bi otpočelo prepričavanje Velike Priče. Ali Lejntal Ai šaptao je Ojri i hvatao je u mraku. „Jesi li se zaljubila u mene kada si me videla kako jašem na zarobljenom stungebagu?" Isplazila mu je jezik. „Naduvenko! Pomislila sam da izgledaš lucka-t o." Video je da će se proslava okrenuti na ozbiljno. „KAD BEJAH SAV PIJANDOK.." Sve što je video pred sobom bila je zemlja koja se uzdizala i činila da čisti luk obzorja deluje kao da je na dohvat ruke. Malene, gipke biljke ispod njegovih nogu pružale su se sve do horizonta i, na drugu stranu ispod njega, prema dolini. Lejntal Ai zastade, ruku oslonjenih o jedno koleno, zadihan, i obazre se. Oldorando se nalazio na šest dana hoda iza njega. Druga strana doline bila je okupana jasnom plavom svetlošću koja je precizno isticala svaku pojedinost. Nebo nad njim bilo je isprugano crveno ljubičasto bojom budućih oluja. Tamo gde je stajao, sve je bilo u senci. Nastavio je svoj uspon. Sve više zemlje otkrivalo se iza bliskog, zakrivljenog obzorja, crne, crne, neosvojive. Nikada nije bio tamo. U daljini, jedna kula sve se više uzdizala kako su bliska obzorja tonula pred njegovim napredovanjem.

kamenje, razrušeno, izgrađeno pradavno u oldorandskom kalupu, sa istim zidovima koji su se zakrivljavali prema unutra i prozorima smeštenim na svakom od četiri ugla svakoga sprata. Samo je još četiri sprata stajalo Konačno Lejntal Ai izbi na vrh padine. Krupne sive ptice jatile su se oko kule koja je bila okružena sopstvenim komadićima. Iza nje, neosvojeno brdo, divovsko, njegovo crnilo osvetljeno sivom svetlošću neba. Kolona radžabarala smestila se između njega i beskonačnosti. Ledeni vetar lomio se o gegove zube i zato je zatvorio usta. Šta je ta kula radila ovde, tako daleko od Oldoranda? Ali nije bila predaleko ukoliko si ptica, uopšte nije bila predaleko. Nije bila predaleko ukoliko sifagor koji jaše kaidava. Nije predstavljala nikakvo rastojanje ukoliko si bog. Kao da žele da istaknu tu misao, ptice poleteše, lepećući krilima, klizeći nisko iznad močvare. Gledao je za njima sve dok nisu nestale sa vidika i dok nije ostao sam u divovskom krajoliku. Oh, mora biti da je Šej Tal u pravu. Svet je nekada bio drugačiji. Kada je pričao sa Aoz Runom o njenom govoru, Aoz Run je rekao da takve stvari nisu bitne; nisu se mogle izmeniti. Ono što je bilo bitno bilo je reživljavanje plemena, njegovo jedinstvo; kada bi bilo po Šej Tal, jedinstvo bi bilo izgubljeno. Šej Tal je govorila da jedinstvo nije bitno pred istinom. Glave okupirane mislima koje su se kretale kroz njegovu svest kao senkeo blaka preko predela, ušao je u kulu i digao pogled. Bila je to prazna ruševina. Drveni podovi izvađeni su radi goriva. Smčstio je svoj zavežljaj i koplje u jedan ugao i popeo se uz grubi kameni zid, koristeći svaki oslonac za nogu sve dok se nije zaustavio na vrhu jednog od zidova. Obazro se Najpre je potražio pogledom fagore bila je ovo zemlja fagora ali u njegovom pogledu iskrsavali su samo ogoleli, žrtvi oblici. Šej Tal nikada nije izašla iz sela. Možda je morala da izmišlja misterije. A opet, ovde je bila jedna misterija. Dok je posmatrao divovske građevine, upitao se sa strahopoštovanjem: ,,A.0 ili je napravio'.' Zašlo'.'" Visoko na ogromnom, oblom bregu iza njega koji nije mogao biti čak ni podnožje Nktrihka video je kako se grmlje pokreće. Bilo je maleno, nezdravo zeleno boje pod nejasnim svetlom. Pažljivo posmatrajući, video je da su to u stvari protognostici, obučeni u otrcane odore, pogureni dok su se penjali. Terali su pred sobom koze ili možda arange.

Namemo je pustio da vreme prolazi, osetio je kako se vuče preko sveta, da bi posmatrao udaljena stvorenja, kao da ona sadrže odgovore na njegova pitanja, ili Šej Talina. Verovatno su to bili nondadi. nomadsko pleme koje je govorilo jezik nevezan s olonetskim. Dok ih je posmatrao, mukotrpno su se probijali kroz svoj deo predela i činilo se kao da uopšte ne napreduju. Bliže Oldorandu bila su krda jelena koja su davala selu veći deo potrebne hrane. Bilo je nekoliko načina da se ubije jelen. Ovo je bio metod koji su najviše voleli Nakri i Klils, Pet pripitomljenih košuta držale su se kao mamci. Lovci su vodili te životinje na kožnim remenima do mesta gde se krdo napasalo. Koračajući pognuti iza košuta, ljudi su mogli doterati svoj pokretni štit u blizinu krda. Onda bi lovci pojurili napred i bacali koplje uz pomoć bacača koplja, ubijajući što je više životinja moguće. Potom su odvlačiti trupla kući, a mamci su morali da nose na leđima svoje mrtve drugare. Tokom tog lova, sneg je padao. Laka jugovina oko podneva otežala im je napredovanje. Jeleni su bili redi nego obično. Lovci su tri dana išli neprekidno prema istoku preko teškog terena, skupa sa svojim košutama mamcima, pre nego što su ugledali znake malenog krda. Lovaca je bilo dvadeset na broju. Nakri i njegov brat iskupili su se pred ljudima nakon noći posle dvostrukog zalaska širokogrudom deobom ratela. Lejntal Ai i Datka išli su uz Aoza Runa. Tokom lova malo su govorili, ali reči su retko bile potrebne kada se jednom uspostavi poverenje. Aoz Run, u svom crnom krznu, isticao se kao spomenik hrabrosti u okolnom beznađu i dva mladića držala su ga se isto toliko verno koliko i njegov ogromni pas, Gruš. Krdo se napasalo na vrhu blage padine na izvesnom rastojanju ispred nJt" i vetar je od ljudi duvao prema njemu. Bilo je potrebno da ih zaobiđu nadesno, gde se nalazio viši teren i gde se miris neće prenositi. Dvojica ljudi ostavljena su pozadi sa psima. Ostali iz grupe penjali su se uzbrdicom, preko dva inča delimično okopnelog snega. Vrh uzbrdice bio je obeležen neravnom linijom panjeva i gomilama dve razrušene građevine, zaobljene stolećima nevremena. Nalazili su se u mrtvom uglu i krdo se moglo videti tek kada su puzeći na rukama i kolenima, vukući koplja i bacače kopalja izbili na vrh uzbrdice i stali da pretražuju polje. Krdo se sastojalo od dvadeset dve košute i tri jelena. Ovi su razdelili košute između sebe i s vremena na vreme zarikali bi prkosno jedan na drugoga. Bile su to

olinjale, slabašne životinje, rebra su im se videla, crvenkaste griva im je visila. Košute su samozadovoljno pasle, glave spuštene najvećim delom vremena, odgurujući njuškama sneg u stranu. Napasale su se na vetru, koji je duvao u lica povijenih lovaca. Velike crne ptice kočoperile su se ispod njihovih papaka. Nakri dade znak. On i njegov brat vodili su dva košute-mamce, pošavši sa njima sa leve strane krda, držeći životinje između sebe i košuta koje su pasle i koje sada prestadoše da čupkaju travu, ne bi li videle šta se događa. Aoz Run, Datka i Lejntal Ai vodili su sledeća tri mamca i obilazili sa desne strane. Aoz Run vodio je svoju košutu držeći joj glavu na istoj visini. Uslovi uopšte nisu bili onakvi kakve je voleo. Kada krdo počne da beži, trčaće od kolone lovaca umesto prema njoj; lovcima je nedostajalo uzbuđenje i uvežbanost. Daje on vodio, proveo bi više vremena u pripremi ali Nakri je bio suviše nesiguran u sebe da bi čekao. Pašnjak se nalazio sa njegove leve strane; gust lug stabala denisa odvajao je pašnjak od neravnog i kamenitog terena na desnoj strani. U daljini stajali su oštri grebeni, a iza njih brda, sv£ dalje i dalje, sa planinama u najvećoj daljini, gromovitim pod perjanicom purpurnih oblaka. Stabla denisa pružala su nešto zaklona prilasku lovaca. Njihova srebnasta, iskirvljena debla bila su bez kore. Gornje grane bile su im oljuštene u nekadašnjim olujama. Većina ih je ležala vodoravno, krošanja poleglih u suprotnom smeru od vetra. Neka su ležala isprepletana, kao spojena u bici dugoj eonima. Sva su, tako istrta vremenom i elementima, podsećala na minijaturne planinske vence, uzdignute htonskim pokretima. Svaku pojedinost prizora Aoz Run je proverio dok je napredovao pod zaklonom svoje košute. Često je dolazio ovamo ranije, kada je prolazak bio lakši a sneg pouzdan; mesto je bilo zaštićeno i omogućvaloje široku vidljivost, kakvu su krda volela. Sada je primetio da su denisi, i pored svih znakova smrti, čak fosilizacije, ispuštali zelene izdanke, koji su se izvijali iz svojih trupaca da bi zašli u tlo na strani suprotnoj od vetra. Pokret tamo ispred. Usamljeni mužjak pojavio se na vidiku, izbivši iznenada između drveća. Aoz Run smesta je uhvatio nalet mirisa sa oštrijim vonjom koji nije mogao smesta da prepozna. Novi mužjak pođe prema krdu prilično nespretno, a najbliži od tri jelena domaćina poče da ga izaziva. Domaćin pođe prema njemu, kopajući nogama zemlju, ričući, zabacujući glavu da bi pokazao što više od svojih rogova.

Novopridošlica je stajala na svojem mestu ne zauzimajući uobičajeni odbrambeni položaj. Jelen domaćin zalete se i uplete rogove sa uljezom. Kada su se životinje spojile, Aoz Run primeti kožnu traku razapetu između parožaka novopridošlice. Smesta je dao svoju košutu Lejntal Aiu i nestao iza najbližeg panja. Napustivši isprepletanu gomilu koja je predstavljala njegovo palo deblo, potrčao je, stalno zaklonjen, do sledećeg drveta. Denis je bio pocrneo i mrtav. Između njegovih izlomljenih rebara, Aoz Run ugleda žućkastu ćubu dlake koja je virila iza udaljenijih stabala. Dograbivši koplje desnicom i povukavši ruku spremnu za udarac, počeo je da trči koliko su ga noge nosile. Osećao je oštre kamenove pod snegom ispod njegovih čizama, čuo rikanje zapletenih životinja, gledao kako se uzdižu ogromna mrtva debla i sve to vreme trčao je što je tiše mogao. Nešto buke bilo je neizbežno. Dlaka se pokrenula i pretvorila u rame jednog fagora. Čudovište se okrenulo. Njegove ogromne oči crveno su bljesnule. Oborilo je svoje duge rogove i široko razmaklo ruke da dočeka napad. Aoz Run zabi koplje ispod njegovih rebara. S krkljavim urlikom, ogromni dvosekli pade na leda, preturen naletom Aoza Runa. Pade i Aoz Run. Fagor obuhvati svojim rukama Aoza Runa, zabi rožnate šake u njegova leđa. Valjali su se po bljuzgavici. Crno i belo stvorenje pretvoriše se u jednu životinju, životinju koja se borila sama protiv sebe usred elementarnog predela, upinjući se da rastrgne sebe. Ona nalete na srebrnasti koren i nanovo postade dva razdvojena dela, crni deo nalazio se dole. Fagor zabaci glavu, otvorivši čeljust spremnu za udarac. Redovi žutih zuba, oblikovanih kao listovi, smeštenih u beličato-sivim desnima, okrenuše se Aozu Runu. On uspe da oslobodi jednu ruku, dograbi kamen i zabije ga između teških usana, između zuba, dok su se sklapali nad njegovom glavom. Aoz Run ustade, našavši da je drška koplja još uvek u telu čudovišta, i naleže se svom težinom na nju. Oštro ispustivši dah, fagora napusti njegova sen. Žuta krv kuljala je iz rane. Ruke mu se otvoriše i Aoz Run zadihano stade na noge. Ptica govedarica podiže se sa tla u blizini i teško mašući krilima polete prema istoku. Stigao je upravo na vreme da vidi kao Lejntal Ai ubija drugog fagora. Još dva istrčala su iz skloništa iza vodoravnog denisa. Oba su odgalopirala na jednom kaidavu, žureći prema grebenu. Bele ptice sledile su ih mašući krilima, krešteći prema jeci koja im se vraćala iz divljine.

Datka priđe i dograbi rame Aoza Runa ne rekavši ni reči. Gledali su jedar; 'rugog, a onda se nasmešiše. Aoz Run otkri svoje bele zube, i pored bola koji je osećao. Datkine usne ustale su skupljene. Pojavi se Lejntal Ai, radostan. „Ubio sam ga. Mrtav je!" Kazao je. „Utroba im je u grudima, a pluća u stomaku..." Odgumuvši nogom telo fagora, Aoz Run ode i nasloni se na panj. Snažno je disao na usta i nos da bi se otarasio mučnog, mlečnog zadaha neprijatelja. Ruke su mu se tresle. „Zovi Eline Tala", kazao je. „Ubio sam ga, Aoz Rune!" ponovio je Lejntal Ai pokazujući nazad prema telu koje je ležalo u snegu. „Dovedi Eline Tala", naredio je Aoz Run. Datka priđe mestu na kojem su se dva jelena još uvek borila, oborenih glava, upletenih parožaka, raskopavajući sneg u blato svojim papcima. Izvadio je nož i prerezao im vratove iskusnim pokretom. Životinje su stajale dok im je curila žuta krv sve dok se najzad više nisu mogle držati na nogama, a tada su se srušile i uginule, još uvek upletene. „Traka između parožaka to je stari trik mračnih da dođu do lovine", kazao je Aoz Run. „Čim sam to video, znao sam da su u blizini." . Eline Tal dotrča s Faralin Ferdom i Tant Einom. Oni odgurnuše mladića i podigoše Aoza Runa. „Treba da ubijaš te napasti, a ne da se grliš sa njima", kazao je Eline Tal. Ostatak krda odavno je pobegao. Braća su ubila tri košute i likovali su. Ostali lovci dođoše da vide šta je to pošlo kako ne treba. Pet trupova nije bilo loš pogodak; Oldorando će imati šta da jede kada se budu vratili. Trupla fagora biće ostavljena da trule tamo gde su se zatekla. Niko nije želeo njihove kože. Lejntal Ai i Datka odveli su košute mamce dok su Eline Tal i ostali pregledali Aoza Runa. Ovaj odgurnu njihove ispitivačke ruke uz kletm. „Da odgovnamo odavde", kazao je, dograbivši se za bok sa bolnim izrazom. „Tamo gde je bilo četiri napasti moglo bi ih biti još." Natovarivši mrtve košute na leđa mamaca i vukući jelene, otpočeše putovanje kući. Ali Nakri je bio ljut na Aoza Runa. „Ti truli jeleni crkavali su od gladi. Meso će im imati ukus kože." Aoz Run nije rekao ništa. „Samo se kraguji radije hrane jelenima nego košutama", kazao je Klils.

„Umukni, Klilse", povikao je Lejntal Ai. „Zar ne vidiš da je Aoz Run povređen? Idi i vežbaj udaranje sekirom." Aoz Run gledao je prem tlu i nije govorio ništa što je još više ljutilo braću. Večiti predeo stojao je ćutljivo oko njih. Kada su najzad dospeli nadomak Oldoranda i njegovih zaštitničkih vrelih izvora, čuvari na kulama dunuli su u rogove. Čuvari su bili ljudi previše stari ili bolesni da bi išli u lov. Nakri im je dao lakši posao ali ukoliko se njihovi rogovi ne oglase istog trenutka kada se grupa lovaca pojavi u daljini, ukidao im je sledovanje ratela. Rogovi su bili znak mladim ženama da prekinu sa radom i odu izvan barikada da se sretnu sa svojim muškarcima. Mnoge su se plašile da nije bilo smrtnih slučajeva među njima udovištvo je značilo ponižavajuće poslove, golo održavanje, ranu smrt. Ovoga puta, prebrajale su glave i radovale se. Svi lovci su se vraćali. Ove noći, biće slavlja. Možda će neke od njih zatrudneti. Eline Tal, Tant Ein i Faralin Ferd zazvaše svoje žene, koristeći laskanje i pogrde istovremeno. Aoz Run hramao je sam, ne govoreći ni reči, iako je ispod svojih tamnih veda dizao pogled da vidi da li je Šej Tal tu. Nije bila. Ni Datku njje pozdravila nijedna žena. Njegovo mladalačko lice izdužilo se i otvrdnulo dok se probijao kroz gomilu koja je izražavala dobrodošlicu, jer nadao se da će se pokazati povučena Šej Talina prijateljica Vraj. Aoz Run u potaji je omalovažavao Datku jer ni jedna žena nije dotrčala da mu stegne ruku, iako je i sam bio u istom položaju. Ispod tih tamnih veda, gledao je lovca koji je uhvatio ruku Dol Sakil, babičinu ćerku. Gledao je soptvenu ćerku, Ojre, kako trči da dograbi ruku Lejntal Aia; računao je da bi mogli dobro odgovarati jedno drugom i da bi ta veza mogla imati svojih prednosti. Razume se, devojka je bila tvrdoglava, dok je Lejntal Ai bio prilično mek. Dobro će ga ona zavrteti pre nego što pristane da mu bude žena. Ojre je u tom pogledu bila kao divna Šej Tal teška, lepa, svojeglava. Hramao je kroz široku kapiju, oborene glave, još uvek se držeći za bok. Narki i Klils koračali su pored i gurali od sebe svoje žene koje su kreštale. Obojica ga preteći pogledaše. „Gledaj svoja posla, Aoz Rune", kazao je Nakri. Skrenuo je pogled, izbacio rame prema njima. „Uzeo sam tu sekiru jednom i, Vutre mi, uzeću je ponovo", zarežao je. Svet je zadrhtao pred njegovim pogledom. Progutao je gutljaj ratela i vode, ali mučnina se svejedno uzdizala u njemu. Popeo se u skrovšte koje je delio sa svojim

drugovima, po prjzi put ravnodušan kako će se odrati lovina u čijem je hvatanju pomogao. Kada se jednom našao u sobi, srušio se. Ali neće on trpeti ropkinju koja će mu raseći odeću ili pregledati rane. Nakon jednog sata, izašao je sam, tražeći Šej Tal. Pošto je zalazak sunca bio blizu, nosila je koru hleba na Voral da hrani guske. Reka je bila široka. Tokom dana nije bila smrznuta i otkrivala je crnu vodu uokvirenu komadima belog leda po kojima su guske išle gačući. Kada su oboje bili mladi, uvek je bila smrznuta od jedne do druge obale. Kazala je: „Vi lovci idete tako daleko, a ja sam svejedno videla lovinu jutros na drugoj strani reke. Hoksniji i divlji konji, čini mi se." „Uvek imaš naopake ideje, Šej Tal. Misliš li da znaš bolje od lovaca? Zašto nisi došla na zvuk roga?" „Bila sam zauzeta". Izvukla je ruku i počela da mrvi koru ječmenog hle141b a kada su je guske okružile. Aoz Run rastera ih nogom i ponovo je dograbi za ruku. grabi za ruku. „Danas sam ubio mračnog. Jak sam. Povredio me je, ali sam ubio prljavog stvora. Svi lovci mi se dive, i sve devojke. Alija hoću tebe, Šej Tal. Zašto ti nećeš mene?" Okrenula je lice prema njemu, pogleda koji je probadao. Nije bila ljuta, već suzdržano ljuta. „Hoću te, ali ti bi mi ruku polomio kada bi se okrenula protiv tebe a stalno bismo se svađali. Nikada mi ne govoriš nežno. Umeš da se smeješ i da se mrštiš, ali ne umeš da budeš mio. Eto!" „Nisam ja od onih milih. Niti bih slomio tvoju lepu ruku. Pružio bih ti prave stvari za razmišljanje." Ništa nije odgovorila, već je nastavila da hrani ptice. Bataliks se zario u sneg i bacao zlato u slobodne čuperke njene kose. U krutom, mrtvom prizoru, jedino što se kretalo bio je crni jaz. ispunjen vodom. Nespretno je stajao i gledo je, prebacujući težinu s noge na nogu, a onda je rekao: „Čime si toliko bila zauzeta ranije?" Ne uzvraćajući mu pogled, kazala je oštro: „Čuo si moje reči onog tuž nog dana kada smo sahranili Loilanun. Uglavnom sam se obraćala tebi. Ovde živimo u živinamiku. Želim da znam šta se dešava u ostatku sveta. Želim da učim. Potrebna mi je tvoja pomoć, ali ti nisi čovek koji bi to pružio. Zbog toga učim ostale žene kada za to ima vremena jer na taj način podučavam i sebe." „Čemu to služi? Samo praviš nevolje."

Ništa nije rekla, zagledana preko reke, na koju su padali poslednji ostaci slabašnog dnevnog zlata. „Trebalo bi da te položim preko kolena i dobro lzdevetam". Stajao je pod njom na obali i gledao je. Gnevno ga je pogledala U gotovo istom trenutku, njen izraz se izmeni. Nasmejala se, otkrivši zube i oblo, ružičasto nepce svojih usta, pre nego što ih je prekrila rukom. „Ti stvarno ništa ne shvataš!" Iskoristivši trenutak, uzeo ju je silovito u ruke. „Pokušaću da budem mio za tebe, Šej Tal, i još više od toga. Zbog tvojeg dragog duha i očiju što su blistave kao ova voda. Zaboravi to učenje bez koga svi mogu i postani mi žena". Vrteo ju je oko sebe, nogu odignutih sa tla, a guske se ravnodušno raziđoše, vratova istegnutih prema horizontu. Kada je ponovo stojala kazala je: „Govori sa mnom kao i uvek, Aoz Rune, molim te. Mož život je dvostruko dragocen, a mogu ga dati samo jedanput. Znanje je za mene bitno za svakoga. Nemoj me terati da biram između tebe i znanja." „Dugo te već volim, Šej Tal. Znam da ti je krivo zbog Ojre, ali nemoj mi reći ne. Budi mi žena odmah, ili ću naći drugu, upozoravam te. Ja samč ovek vrele krvi. Živi sa mnom, i zaboravićeš sve oko te akademije." „Oh, samo se ponavljaš. Ako me voliš, pokušaj da me saslušaš". Okrenula se i pošla uzbrdicom prema kuli. Ali Aoz Run potrča i dograbi je. „Hoćeš li otići bez odgovora, Šej Tal, nakon što si me naterala da izgovorim sve te luckaste stvari?" Ponašanje mu ponovo postade meko, gotovo prepredeno, kada je dodao: ,A šta bi učinila kada bih bio vladar ovde, vladar Embrudoka? Nije to nemoguće. Tada bi morala da mi budeš žena." U načinu na koji ga je pogledala, video je zbog čega ju je sledio; samo na trenutak, osetio je njezinu bit kada je rekla nežno: „Znači to sanjaš, Aoz Rune? Pa dobro, znanje i mudrost su druga vrsta sna, a nama je suđeno da sledimo svoje snove odvojeno. 1 ja volim tebe, ali ništa više od tebe ne želim da neko ima moć nada mnom." Ćutao je. Znala je da mu je bilo teško da prihvati njenu izjavu ili je to mislila; ali on je sledio drugu liniju razmišljanja, i kazao je, oštrog pogleda: „Ali mrziš Nakrija, zar ne?" „On me ne dira." „Ah, ali dira mene."

Kao i obično kada se vrate lovci, održana je gozba, a jelo i piće nastavljali su se tokom noći. Kao dodatak ratelu koji je bio uobičajen, bilo je crnog ječmenog vina koje su nedavno fermentirali pivari. Pevale su se pesme, igrali plesovi kada su pića počela da deluju. Kada je pijanstvo dostiglo vrhunac, većina ljudi pila je u velikoj kuli, koja je ispunjavala vidik na glavnoj ulici. Prizemlje je bilo raskrčeno i tamo je potpaljena vatra, čiji se dim kovitlao pod metalom ukrašenim svodovima. Aoz Run ostao je neraspoložen i udaljio se od raspevane gomile. Lejntal Ai gledao gaje kako ide, ali bio je previše zauzet svojom jurnjavom za Ojre da bi jurio za njenim ocem. Aoz Run popeo se uz stepenište, kroz različite nivoe, da bi izašao na krov i udahnuo svežinu vazduha. Datka, koji nije imao uho za muziku, sledio ga je u tamu. Kao i obično, Datka nije govorio. Stajao je podbočenih ruku i gledao u nejasne oblike koji su se uzdizali u noći. Zavesa mutne zelene svetlosti visila je na nebu; njeni pregibi zadirali su u stratosferu. Aoz Run pade na leđa uz glasan povik. Datka ga dohvati i poče da ga umiruje, ali ga stariji čovek odgurnu. „Šta te grize? Pijan si, je P da?" „Eno!" Aoz Run uperi prst prema praznoj tmini. „Otišla je, prokleta. Žena sa svinjskom glavom. Edra mu, taj pogled u njenim očima!" „Ah, pri viđaj u ti se stvari. Pijan si." Aoz Run gnevno se okrenu. „Ne zovi me pijancem, malecki! Video sam je, kažem ti. Golu, visoku, dugih nogu, dlakavu od rupe do grla, sa četrnaest sisa išla je prema meni". Trčao je po krovu i mahao rukama. Klils se pojavi kroz kapak, malo se teturajući, u ruci mu je bila butkica od košute koju je glodao. „Vas dvojica nemate nikakva posla ovde. Ovo je Velika Kula. Ovamo dolaze oni koji vladaju Oldorandom". „Govance jedno", rekao mu je Aoz Run, prilazeći. „Ti si ispustio sekiru." Klils ga divljački udari po vratu košutinom kosti. Sa urlikom, Aoz Run dograbi Klilsa za vrat i pokuša da ga zadavi. Ali Klils ga udari po članku, pesnicama poče da ga bije ispod srca i tako ga dotera do ograda koja je okruživala krov i čiji se jedan deo odlomio i otpao. Aoz Run pade, a glava mu je visila u prazno. „Datka!" povikao je. „Pomozi!"

Ćutke, Datka priđe Klilsu iza leda, čvrsto ga dograbi oko kolena i podiže mu noge. Zamahnuo je čovekovim telom, prebacivši ga preko zida i nadneo ga nad sedmospratnim ponorom. „Ne, ne!" urlao je Klils, grozničavo se otimajući, rukama se držeći oko vrata Aoza Runa. Trojica ljudi borili su se u zelenoj tami, a pratio ih je zvuk pevanja odozdo, dvojica od njih obojica naliveni ratelom protiv tankog Klilsa. Konačno su ga imali, izborivši se protiv njegovog stiska kojim se držao života. Sa poslednjim krikom, pao je. Čuli su kako njegovo telo udara u tlo ispod njih. Aoz Run o Datka seli su zadihani na ogradu. „Otarasili smo ga se", kazao je Aoz Run konačno. Uhvatio se za rebra u bolu. „Zahvalan sam ti, Datka". Datka nije ogovorio ništa. Konačno, Aoz Run reče: „Ubiće nas zbog ovoga, govna. Nakni će se potruditi da nas ubiju. Ljudi me već mrze". Nakon još jedne stanke, gnevno je prasnuo: „Sve je to bila greška te budale Klilsa. On me je napao. Sve je to njegova greška." Nesposoban da podnese tišinu, Aoz Run skoči na noge i poče da korača po krovu, mrmljajući nešto samom sebi. Dograbio je oglodanu butnu kost i zavitaio je daleko u tminu. Okrenuvši se ravnodušnom Datki, kazao je: „Čuj, sidi tamo i razgovaraj sa Ojre. Ona će da posluša šta joj kažem. Nateraj je da dovede Nakrija ovamo gore. Sav će se uspaliti ako mu to ona predloži video sam ja kako je to govno gleda." Slegavši ramenima i ne rekavši ni reči, Datka pođe. Ojre je trenutno radila u Nakrijevom domaćinstvu, na gađenje Lejntal Aia; pošto je tu bila miljenica, bilo joj je lakše nego drugim ženama. Nakon što se Aoz Run neko vreme držao za povređeno mesto i drhtao, koračao krovom i kleo u tamu, Datka se vratio. „Dovodi ga", kazao je kratko. „Ah nije to pametno, šta god da ti je na umu. Neću da imam nikakve veze s tim." „Ućuti". Bilo je to po prvi put da je iko ikada dao Datki to naređenje. Ovaj se povukao u najdublju senku kada figure počeše da se penju kroz kapak tri figure, od kojih je prva bila Ojre. Za njom išao je Nakri sa vrčem pića u ruci, pa Lejntal Ai, koji je odlučio da ostane blizu Ojre. Izgledao je besno, a izraz na njegovom licu nije se umekšao kada je primetio Aoza Runa. Ovaj poslednji uzvrati mrgođenje. „Ti ostani dole, Lejntal Ai. Ne treba da se mešaš u ovo", kazao je oštro Aoz Run.

„Ojre je ovde", odvratio je Lejntal Ai, kao da je to dovoljno, ne mičući se. „On me čuva, tata", kazala je Ojre. Aoz Run odgurnu je u stranu i stade pred Nakrija, uz reči: „A sad, ti i ja uvek smo se svađali, Nakri. Pripremi se da se boriš sa mnom direktno, čovek na čoveka." „Silazi sa mog krova", naredio je Nakri. „Neću da budeš ovde. Ti spadaš tamo dole." „Spremi se da se boriš." „Uvek si bio bezobrazan, Aoz Rune, i još se usuđuješ da govoriš nakon svoje greške u lovu. Previše si se napio." Nakrijev glas bio je hrapav od vina i ratela „Usuđujem se i usuđujem se i učiniću to", kriknu Aoz Run i baci se na Nakrija Nakri baci vrč u njegovo lice. I Ojre i Lejntal Ai dograbiše Aoza Runa za ruke, ali on ih se otrese i udari Nakrija posred lica. Nakri pade, zakotrlja se, i izvuče bodež iz pojasa. Jedino svetio koje su imali bio je odsjaj koji je dopirao od lojanice koja je gorela na spratu niže. Svetlucala je na nožu. Zeleni prevoji u nebu nisu dodavali ništa više od tragova u ljudska posla Aoz Run zamahnu rukom prema nožu, promaši i teško pade preko Nakrija, oborivši ga. Grokćući, Nakri poče da povraća, nateravši Aoza Runa da se otkotrlja od njega. Oba čoveka podigoše se, zadihani. „Prestanite, obojica" povika Ojre, ponovo se uhvativši za oca. „Zašto se svađate?" pitao je Lejntal Ai. „Izazvao si ga ni zbog čega, Aoz Rune. Pravo je na njegovoj strani, kolika god da je budala". „Ti da ćutiš ako hoćeš moju ćerku", zaurlao je Aoz Run i napao. Nakri, koji je još uvek dahtao ne bi li došao do vazduha, nije imao nikakve odbrane. Izgubio je nož. Pod kišom udaraca, odguran je do ruba ograde. Ojre vrisnu. Tamo se r\jihao na trenutak, onda mu kolena popustiše. Potom ga nije bilo Svi su Čuli kada je udario u tlo u podnožju kule. Stajali su sleđeno, gledali jedno drugo pogledima krivca. Do njih je dopiralo pijano pevanje iz unutrašnjosti zgrade. „Kad bejah sav pijandok Na-a put za Embrudok, Glednem svinjče usred skok Pa od toga steknem šok..."

Aoz Run presavio se preko ruba ograde. „Verujem da ti je to dosta, Gospodaru Nakri", kazao je treznim glasom. Uhvatio se za rebra i teško disao. Okrenuo se da bi ih redom pogledao, svakoga odmeravajući divljačnim pogledom. Lejntal Ai i Ojre tiho su stojali zagrljeni. Ojre je jecala Datka priđe i reče šupljim glasom: „Ćutaćeš o ovome, Lejntal Ai, a i ti, Ojre, kao marite za život videli ste kako lako život nestane. Proneću glas da sam prisustvovavo svađi između Nakrija I Klilsa. Potukli su se i pali zajedno preko ruba. Nismo ih mogli zaustaviti. Upamtite moje reči, videli ste prizor. Ćutite. Aoz Run biće gospodar Embrudoka i Oldoranda." „Biću, i vladaću bolje od tih budala", rekao je Aoz Run teturajući. „Potrudi se", kazao je Datka tiho. Jer nas troje znamo istinu o ovom dvostrukom ubistvu. Upamti da mi nismo učestvovali: bilo je to tvoje delo, u potpunpst. Postupaj s nama kako dolikuje tome." Godine u Oldorandu pod vodstvom Aoza Runa proći će kao i pod dotadašnjim vladarima; život ima osobine koje vladari ne mogu dosegnuti. Samo je vreme postajalo sve čudnije. Ali to, kao i mnoge druge stvari, nije mogao da izmeni ni jedan gospodar. Temperaturni gradijenti u stratosferi menjali su se, troposfera se zagrevala temperature tla rasle su. Pljuskovi su ponekad trajali nedeljama. Sneg je nestao iz nizija u tropskoj oblasti. Glečeri su se povukli u više terene. Zemlja je ozelenela. Počele su da rastu visoke biljke. Ptice i životinje koje niko do tada nije video počeše da pristižu preko ili okolo barikada drevnog seoceta Svi oblici življenja menjali su se. Ništa nije bilo kao nekad. Mnogi stari ljudi te promene nisu dočekali sa dobrodošlioom. Sećali su se neizgaženih prizora snegova iz svoje mladosti. Sredovečni su pozdravljali promene dobrodošlicom, ali su vrteli glavom i govorili da je sve to previše dobro da bi trajalo. Mladi nikada nisu ni znali za drugačije. Život je plamteo u njima kao i u vazduhu. Imali su sada raznolike stvari za jelo; rađali su više dece, a od te dece manje je umiralo. A što se tiče dva stražara, Bataliks je izgledao jednako kao i uvek. Ali svake nedelje, svakog dana svakog časa, Frejr je postajao sjajniji, vreliji. Postavljena usred te klimatske drame bila je ljudska drama, koju mora odigrati svaka živa duša, na sopstveno zadovoljstvo ili razočaranje. Većini ljudi, to menjanje preciznih okolnosti bilo je od najvećeg značaja i svako od njih video je

sebe kao središte pozornice. Svuda širom velike Helikonijske kugle, gde god su se malene grupe muškaraca i žena borile za život, bilo je isto. A Zemaljska Osmatračka Stanica sve je snimala. Kada je postao gospodar Oldoranda, Aoz Run je izgubio svoje srčano ponašanje. Postao je mrzovoljan i izvesno vreme izbegavao je čak i svedoke i saučesnike u svom zločinu. Čak i oni koji su uspeli da održe nekakav pristup do njega nisu shvatali koliko je ta samom sebi nametnuta izolacija bila posledica beskonačnog previranja krivice; ljudi se nikada ne muče da bi shvatili jedni druge. Tabui protiv ubistva bili su snažni; u maloj zajednici u kojoj su svi bili povezani rodbinskim vezama, makar i dalekim, i gde se osećao gubitak čak i jednog sposobnog čoveka, svest je bila toliko dragocena da čak i samim mrtvima nije dozvoljavano da se u potpunosti rastanu sa bližnjima. Desilo se da ni Nakri ni Klils nisu sa svojim ženama imali dece, tako da su preostale samo žene da razgovaraju sa njihovim gosima. Obe su javile da ih u je u svetu duhova dočekao samo uzavreli gnev. Gnev gosa teško je izdržati, jer se nikada ne može olakšati. Gnev se pripisivao besu koji bi braća prirodno osećala prilikom provale pijanog bratoubilačkog ludila; ženama je dozvoljeno da više ne razgovaraju o njima. Braća i njihov užasni kraj prestali su da budu uobičajena tema razgovora. Tajna ubistva privremeno je sačuvana. Ali Aoz Run nikada nije zaboravio. One zore nakon ubistva, umorno je ustao i umio lice ledenom vodom. Hladnoća je samo pojačala groznicu koju je potiskivao. Čitavim njegovim telom besneo je bol koji kao da je udarao od organa do organa. Tresući se od patnje, nije se usuđivao da razgovara sa svojim saradnicima, pa je izjurio iz svoje kule, njegov pas Gruš bio je sa njime. Našao se na putu po kome su se, u sablasnim maglama prve svetlosti, mogla videti samo pognuta tela žena koje su lagano odlazile na rad. Izbegavajući ih, Aoz Run teturao se prema severnoj kapiji. Morao je da prođe pored velike kule. Pre nego što je to i shvatio, bio je suočen sa izlomljenim Nakrijevim telom, koje je ležalo pred njegovim nogama, očiju još uvek otvorenih u stravi. Našao je ružni Klilsov leš koji je ležao sa druge strane podnožja kule. Tela još uvek nisu otkrivena i nije data uzbuna. Gruš je drhtao i skakao tamo-amo preko Klilskovog vlažnog tela. Jedna misao probi se kroz maglu u njegovom umu. Niko neće verovati da su braća ubila jedan drugog ukoliko ih budu našli da leže sa suprotnih strana kule. Dograbio je Klilsovu ruku i pokušao da pokrene telo. Leš je bio krut i nepokretan

kao da je urastao u tlo. Bio je prisiljen da se sagne, gotovo zagnjurivši licu u mokru, trulu kosu, i da podigne telo ispod ruku. Ponovo se napregao. Nešto se dogodilo sa njegovom ogromnom, bezobzirnom snagom. Klils nije hteo da se pomakne. Dahćući, ječeći, otišao je na drugi kraj i povukao za noge. Guske su gakale u daljini, kao da se podmevaju njegovim naporima. Konačno je uspeo da pomeri leš. Klils je pao licem nadole, i njegove ruke, kao ijedna strana lica smrzli su se za blato. Sada su se otrgli i telo se glasno preturi na mrtvom tlu. Bacio ga je pokraj njegovog brata, nepokretanu stvar bez ikakvog značaja koju je pokušavao da obriše iz vidnog polja us vom umu. Onda je otrčao prema severnoj kapiji. Veliki broj ruševnih kula stojao je izvan barikada, često okružen ili zapravo razrušen radžabaralima koji su se uzdizali iznad njegovih ostataka. U jednom od tih spomenika vremenu, koji je gledao na ledenu prugu Vorala, našao je sklonište. Otpacima posuta soba na drugom spratu bila je netaknuta. Iako su drvene stepenice odavno nestale, pošlo mu je za rukom da se uspne uz gomilu srušenog materijala i provuče u kamenu odaju. Stajao je zadihan, oslonjen jednom rukom o zid. Onda je izvukao nož i grozničavo počeo da seče krzno sa sebe. Medved je ubijen u planinama da bi se obukao Aoz Run. Niko drugi nije nosio slično crno krzno. Istrgao ga je ne razmišljajući. Konačno je stajao nag. Čak i njemu samom prizor je delovao sramotno. Golotinja nije predstavljala deo kulture. Pas je sedeo i drhtao, gledao i cvileo. Njegovo telo, s uvučenim stomakom i izraženim mišićima, bilo je prekriveno plamenim tragovima ospi. Njihovi jezici obliznuli su ga po čitavom telu. Od kolena do grla, goreo je. Uhvativši penis u očajanju, trčao je po sobi, urlajući od mnogih vrsta bola. Aozu Runu, vatra po njegovom telu bila je pečat krivice. Ubistvo! Evo posledice; njegov mračni um skočio je da dograbi uzrok. Ni jednog trenutka sećanje mu se nije vratilo na dogadaj tokom lova, kada je bio u bliskom kontaktu sa ogromnim belim fagorom. Nije mogao ni da pomisli da su se vaši koje su napadale tu krznatu vrstu prenele na njegovo telo. Nije imao dovoljno znanja da bi mogao da izvrši takvo povezivanje. * Zemaljska Osmatračka Stanica kretala se gore i osmatrala. Na njoj su se nalazili instrumenti koji su posmatraćima omogućavali da uče razne stvari o planeti pod njima, o kojima njeni stanovnici nisu znali ništa. Oni su razumeli životni ciklus gamadi koja se prilagodila na parazitizam i na fagorima i na

ljudima. Analizirali su sastav vulkanske kore Helikonije. Od najmanje do najveće, sve činjenice morale su se sakupljati, analizirati i odašiljati na Zemlju. Bilo je to kao da se Helikonija rastavlja, atom po atom, i šalje na tuđinsku adresu preko galaksije. Razume se, u određenom smislu na Zemlji je ponovo stvarana, po enciklopedijama i po mediju obrazabave. Kada bi, sa Avernusa, dva sunca viđena kako se uzdižu na istoku iznad visova planinskog venca Nktrihka, čiji su se vrhovi ponegde uzdizali u stratosferu i kada bi blistavih i senke prsnuli sa njih, prodirući svojom tajanstvenošću u dubine atmosfere, bilo je romantičara na stanici koji bi zaboravili svoje činjenice i žudeli da postanu deo grubih događaja koji su se odigravali dole pod pokrivkom okeana vazduha. Grokćući i proklinjući, umotane figure probijale su se kroz tminu prema velikoj kuli. Ledeni vetar besneo je sa istoka, zviždao između drvenih kula, udarao ih u lica i stvarao inje na njihovim bradatim usnama. Sedam sati prolećne večeri i mrkli mrak. Kada su najzad dospeli u kulu, zabravili su klimava drvena vrata za sobom, ispravili se i odahnuli. Potom su se popeli kamenim stepenicama koje su vodile do sobe Aoza Runa. Ta soba bila je zagrejana vrućom vodom koja je tekla kroz kamene cevi u podrumu. Gornje sobe prema vrhu kule, po kojima su spavali robovi Aoza Runa i neki od lovaca, bile su dalje od izvora toplote i sledstveno tome hladnije. Ali večeras je vetar, koji se probijao kroz hiljade pukotina, sve učinio ledenim. Aoz Run držao je prvi sastanak saveta kao Gospodar Oldoranda. Poslednji koji je stigao bio je Datnil Skar, glavešina udruženja štavilaca i činilaca kože. On je bio i najstarija prisutna osoba. Polako je izronio na svetio, obazrivo se osvrćući, napola svestan kapaka. Stari su uvek sumnjičavi prema promenama uprave. Dve sveće gorele su u loncima u središtu poda rasipnički prekrivenog kožama. Njihovi titravi plamenovi pokazivali su prema zapadu, a u tom smeru su okrenute i dve dimne zastave. Pri nesigurnoj svetlosti sveća, majstor Datnil video je Aoza Runa, koji je sedeo na drvenoj stolici, i devet drugih ljudi koji su sedeli po kožama. Njih šestorica bili su majstori ostalih šest udruženja zanatlija, i njima se naklonio svakom pojedinačno, nakon što je ljubazno pozdravio Aoza Runa. Ostala dvojica bili su Datka i Lejntal Ai, koji su zajedno sedeli i delovali prilično nelagodno. Datnil Skar nije voleo Datku iz prostog razloga što je momak na-pustio svoje

udruženje radi neodgovornog lovačkog života; takvo je bar bilo mišljenje Datnila Škara; takođe mu se nije dopadala Datkina navika da stalno ćuti. Jedina prisutna žena bila je Ojre, koja je neprekidno držala svoj tamni pogled na podu. Sedela je delom zaklonjena stolicom svog oca, kao da želi da ostane u senkama koje su plesale po zidu. Sva lica bila su poznata starom majstoru, kao što su bila i ona sablasnija, poredana po zidu ispod greda tavanice lobanje fagora i drugih neprijatelja zaseoka. Majstor Datnil seo je na prostirku na podu pored jednog od svojih drugova zanatlija. Aoz Run pljesnuo je rukama i jedna ropkinja side sa sprata iznad njih, noseći poslužavnik na kojem su bili vrč i jedanaest rezbarenih drvenih čaša; kada je majstoru Datnilu nalivena porcija ratela, ovaj shvati da su čaše nekada pripadale Val Einu. „Dobro mi došli", kazao je Aoz Run glasno i podigao svoju čašu. Svi su ispili slatku, mutnu tečnost. Aoz Run progovori. Kazao je da namerava da vlada većom čvrstinom nego njegovi prethodnici. Neće podnositi nikakvo bezakonje. Savetovaće se sa savetom kao što je bilo i dotad, a savet će se i dalje sastojati od majstora sedam udruženja zanatlija. Braniće Oldorando od svih neprijatelja. Neće dozvoljavati da se žene ili robovi mešaju u pristojan život. Garantovaće da niko neće umreti od gladi. Dozvoljavaće ljudima da razgovaraju sa svojim gosima kad god to zažele. Smatrao je akademiju traćenjem vremena kada žene imaju posla. Veći deo onoga što je govorio nije imalo nikakvog značenja, ili je označavalo da namerava da vlada. Govorio je, to nije moglo da se ne primeti, na neobičan način, kao da se rvao sa demonima. Oči su mu često zurile u jednu tačku, grabio je rukama svoju stolicu kao da se bori s nekakvim unutrašnjim mučenjem. I zato, iako su njegove izjave same po sebi bile nedosledne, način na koji su davane bio je zastrašujuće samosvojan. Vetar je zviždao, a njegov glas pojačavao se i stišavao. „Lejntal Ai i Datka biće moji glavni oficiri i trudiće se da se moje naredbe sprovode. Mladi su i pametni. Dobro, prokletstvo, dosta je bilo priče." Ali majstor udruženja pivara umešao se čvrstim glasom i rekao: „Gospodaru moj, ti ideš prebrzo za nas sa sporom pameću. Neki od nas mogli bi se upitati zbog čega za svoje poručnike proglašavaš ove dve mladice, kada oko sebe imaš stare hrastove koji bi služili bolje." „Ja sam doneo odluku", rekao je Aoz Run, trljajući svoje telo o naslon svoje stolice.

„Ali možda ste je doneli prebrzo, gospodaru. Razmislite koliko dobrih ljudi imamo... Šta je s vašom generacijom, kao što su Eline Tal i Tant Ein?" Aoz Run tresnu pesnicom po naslonu stolice. „Potrebna nam je mladost, akcija. To je moja odluka. A sada možete ići, svi vi." Datnil Skar podigao se sporo i rekao: „Moj gospodaru, oprosti mi, ali ovako naglo otpuštanje nanosi štetu tvom ugledu, a ne našem. Da li ti je zlo, da li te nešto boli?" „Ponora mu, čoveče, idi, zar ne možeš to da učiniš kada to neko zatraži? Ojre" „Običaj je da tvoj savet majstora ispije u tvoje zdravlje, da održi zdravicu tvojoj vladavini, gospodaru." Pogled gospodara Embrudoka otišao je do grada i nazad. „Majstore Datnil, meni je poznato da ste vi starci kratkog daha i dugih reči. Poštedite me. Idite, hajde, pre nego što i vas zamenim. Odlazite, svi vi, mnogo vam hvala, ali idite, nestanite u tom zverskom nevremenu." »Ali-" „Idite!" zagroktao je i uhvatio se obema rukama. Bilo je to neprijatno otpuštanje i starci iz saveta pođoše mrmljajući, uvredeno pućkajući bezubim obrazima. Nije to bilo dobro predskazanje... Lejntal Ai i Datka pođoše, tresući glavama. Čim je bio nasamo sa ćerkom, Aoz Run pade na pod i poče da se kotrdenom useku kanjona, a protognostici još uvek su nemirno spavali. Komandir pohoda mladog kzana, Jol-Gharr Virijk, stajao je na ispustu nekoliko stopa iznad njih i gledao kako se meštovita grupa gilota i kreaghta ratnika pod njegovom komandom privlači nebranjenoj grupi. Deset odraslih madija činilo je družinu okupljenu u tami. Sa sobom su imali jednu bebu i troje dece. Pored njih nalazilo se sedamnaest aranga, žilavih životinja nalik na koze, čije gusto krzno je obezbedivalo najveći deo skromnih potreba nomada. Ova porodica madija bila je promiskuitetno organizovana. Nužde njihovog bivstvovanja bile su takve da se parenje odigravalo bez obzira na okolnosti; nisu postojali nikakvi tabui protiv incesta. Njihova tela ležala su tik jedno uz drugo da bi se očuvala toplina, dok su se njihove rogate životinje privlačile blizu uz njih, obrazujući neku vrstu spoljašnjeg prstena odbrane protiv hladnoće koja je grizla kosti. Samo je stražar bio izvan tog kruga, i ležao nevino naslonjene glave na krzno

jednog od aranga. Protognostici nisu imali nikakvog oružja. Jedina njihova odbrana bio je beg. Uzdavali su se u maglu kao zaštitu. Ali oštre oči fagora pronašle su ih. Izuzetno težak teren odsekao je privremeno Jol-Gharr Virijka od glavnog tela trupa Hrr-Bral Iprta. Njegovi ratnici bili su gotovo isto toliko izgladneli kao i pre-ljudi kojim? su prilazili. Nosili su batine i koplja. Krckanje njihovog prilaska preko tla prekrivenog škriljcem bilo je skriveno hrkanjem i šuškanjem madija. Još samo nekoliko koraka. Stražar se probudio iz sna i seo, prestravljen. Iz guste magle, ružne prilike izroniše kao sablasti. Povikao je. Njegovi drugovi se pokrenuše. Prekasno. S divljačkim urlicima, fagori napadoše, udarajući bez milosti. Gogovo u istom trenutku, svi protognostici bili su mrtvi, a s njima i njihovo maleno stado. Postali su proteini za pohod mladog kzana. Jol-Gharr Virijk siđe sa svoje stene da bi izdavao naređenje o raspodeli. Kroz maglu, Bataliks se dizao sve više, mutna crvena lopta, i zavirio u izgubljenu klisuru. Bila je godina 361 nakon male apoteoze velike godine 5634. nakon katastrofe. Pohod je sada bio na putu već osam godina. Kroz pet godina, naići će na grad sinova Frejra koji mu je bio odredište. Ali nijedno ljudsko oko nije moglo videti vezu između sudbine Oldoranda i onoga što se desilo u tom dalekom i pustom klancu.l ja, grokćući, ritajući se i češući se. „Jesi li donela tu lekovitu guščju mast od majstorice Datnil, devojko?" upitao je svoju ćerku. „Da, oče." Ojre izvuče kožnu kutiju u kojoj se nalazilo mekano parče masnoće. „Moraćeš da ga utrljaš u moje telo." „Ne mogu, oče." „Naravno da možeš, i to ćeš i učiniti." Oči joj blesnuše. „Neću. Čuo si šta sam rekla. Nateraj svoju ropkinju da to uradi. Ona i jeste za to, ne? Inače ću dovesti Rol Sakil." Skočio je, urlajući, i zgrabio je. „Hoćeš. Ne smem da dopustim da iko drugi vidi moje stanje, inače će početi da se šire priče. Otkriće o čemu se radi. zar ne shvataš? Učinićeš to, prokleta bila, ili ću ti polomiti taj edreni vrat. Teška si kao Šej Tal."

Kada je zacvilela, kazao je, sa novim gnevom: „Zatvori oči ako si tako gadljiva, učini to zatvorenih očiju. Ne moraš da gledaš. Ali učini to brzo, pre nego što poludim." Kada je počeo da svlači kože, još uvek sa luđačkim pogledom u očima, kazao je: „I poći ćeš sa Lejntal Aiem, da biste oboje ćutali. Ne želim raspravljanje. Video sam već kako te gleda. Jednom će na tebe doći red da vladaš Oldorandom." Njegove čakšire sleteše sa njega i stojao je go ispred nje. Čvrsto je zatvorila oči i okrenula lice na drugu stranu, osećajući mučninu od gađenja pred tim poniženjem. A ipak nije mogla da isključi iz sebe prizor tog tvrdog, mr šavog tela bez dlake, koje kao da se migoljilo pod svojom kožom. Otac joj je do gtla bio prekriven skerletnim plamenovima. „Počni, ti velika, luckasta filoko! U agoniji sam, prokleta, umirem." Ispružila je ruku i počela da maže lepljivu mast po njegovim grudima i stomaku. Nakon toga, Ojre pobeže od njega, sipajući kletve, i istrča iz zgrade, da bi stojala lica okrenutog ledenom vetru, gotovo povraćajući od gađenja Takvi su bili rani dani vladavine njenog oca. Grupa madija ležala je u svojoj bezobličnoj odeći i spavala nemirnim snom. Počivali su u neravnoj dolini bezbroj milja daleko od Oldoranda. Njihov stražar je dremao. Okruživali su ih zidovi od škriljca. Pod naletima mraza, stena se raspadala u tanke slojeve koji su krčkali ispod nogu. Nije bilo vegetacije, samo se tu i tamo mogao naći po neki kržljavi grm zelenike, čiji su listovi bili previše gorki čak i za svaštožderne arange. Madiji su se zatekli u gustoj magli koja se često spuštala na ove visoke krajeve. Pala je noć i oni su obeshrabreno ostali tamo gde su se zatekli. Bataliksova zora već je pala na svet, ali tama i hladnoća još uvek su vladali u Ie

HLADNA DOBRODOŠLICA ZA FAGORE „Gospodar ili ne. on će morali da dode do tncnc." kazala je prkosno Šej Tal Vraji, kada u mirnoj poludnevnici nisu mogle da aspu. Ali i novi gospodar Embrudoka imao je svoj prkos i nije došao. Njegova vladavina nije se pokazala ni bolja ni gora od prethodne. I dalje se nije slagao sa svojim savetom iz jednog razloga, a sa svojim mladim pomoćnicima iz drugog. Savet i gospodar slagali su se kada su mogli zarad mirnog života; a .jedna od tema na kojima su se mogli složili bez neugodnosti prema samom sobi bila je problematična akademija. Nije se moglo dozvoliti plodenje razdora. Pošlo su žene bile neophodne da bi radile za čitavu zajednicu, nisu im mogli zabraniti da se okupljaju, i lako je zabrana bila beskorisna A ipak. nisu je povukli a to je ljutilo žene. Šaj Tal i Vraj srele su se nezvanično sa Lejntal Aiem i Datkom. „Vi shvatate šta pokušavamo da učinimo", kazala je Šej Tal. „Naterajte vz tog tvrdoglavog čoveka da se predomisli. Bliži sic mu nego što ću ja ikada biti." Sve sto je proizašlo 1z tog susreta bilo je da jc Datka počeo da zugleda povučenu Vraj. A Šej Tal poslala je malo prkosnija. Lejntal Ai vratio sc kasnije sa jedne od svojih usamljenih ekspedicija i zatražio da Šej Tal izađe. Pokriven blatom, sedeo je pokraj ženske kuće sve dok ona nije izašla iz kuhinje. Kada se pojavila, sa njom su bila dva roba koji su nosili poslužavnike ša svežim veknama. Vraj je smireno koračala iza robova. Još jednom, hieb Oldoranda bio je gotov, i Vraj je pošla da nadgleda njegovu raspodelu iako ne pre nego što je Šej Tal ukrala veknu viška za Lejntal Aia. Dala mu je, nasmešena, zabacujući čupavu kosu. Zahvalno je žvakao. trupćući da bi zagrejao stopala. Blaže vreme, kao i novi "gospodar, zupravo je pokazalo da više predstavlja potres nego stvarni napredak. Sada je ponovo bilo hladno, i vlagu koja je prekrivala tamne trepavice Šej Tal smrzla sc. Svuda unaokolo, sve jc prekrivao beli mir. Reku je još uvek tekla, uli njene obale bile su prekrivene ledeniji CU'iM.f c „Kako je moj mladi poručnik? Malo te viđam ovih dana." Progutao je ostatak vekne, njegove prve hrane u tri dana.

„Lov je bio težak. Morali smo daleko da putujemo. Sada kada je hladnije. možda će jeleni prići bliže kući." Stajao je napregnuto i gledao je pred sobom u krznima koja su joj rdavo pristajala. U njenom nemirnom ćutanju bilo je nečega čemu su se ljudi divili, a što ih jc ipak odbijalo od nje. Pre nego što je i progovorila video je da je prozrela njegov izgovor. „Veoma te cenim Lejntal Ai, kao što sam i tvoju majku. Sećam se mudrosti tvoje majke. Upamti njen primer i ne okreći se protiv akademije, kao neki od tvojih prijatelja." „Ti znaš koliko tc Aoz Run ceni", ispalio jc. „Znam 11a koji način to iskazuje." Videvši daje zbunjen, postala je ljubaznija; uzela gaje za ruku, pošavši s njim i pitajući ga gde je bio. Tu i tamo bacao je pogled na njen oštri profil dok joj je pričao o razrušenom selu koje je video u divljini. Ležalo jc napola zatrpano stenjem, njegove puste ulice bile su kao presušeni potoci, okružene kućama bez krovova. Svi drveni delovi bili su odnešeni ili su istruleli. Kamena stepeništa penjala su sc do spratova koji su davno nestali, prozori su gledali prema razbacanom stenju. Po vratima rasle su gljive, nanosi snega skupili su se po ognjištima, ptice su podigle gnezda u snegom zasutim alkovenima. „Sve je to deo katastrofe", kazala je Šej Tal. „To se tako dešava", kazao je nevino i produžio da priča o maloj grupi fagora na koje je naleteo ne ratnika, već poniznih trgovaca gljivama, koji su sc isto toliko uplašili njega koliko i on njih. . „Tako nepotrebno stavljaš život na kocku." „Moram... moram da pobegnem." „Ja nikada nisam izašla iz Oldoranda. Moram, moram hoću da odem kao ti. Zarobljenik sam ovde. Ali govorim sebi da smo svi zarobljenici." ..Ja ne vidim tako stvari. Šej Tal.^ „Videćeš. Najpre, sudbina nam menja karakter; zatim naši karakteri menjaju sudbinu. Dosta je toga suviše si mlad." „Ali nisam premlad da ti pomognem. Ti znaš zbog čega se svi plaše akademije. Mogla bi poremetiti ustaljen tok života. Ali ti kažeš da će znanje doprineti opštem dobru, zar ne?"

Gledao ju jc sa polusmeškom. napola se šaleći, a onda pomisli, dok mu je uzvraćala pogled, da. znam šta Ojre oseća u vezi s tobom. Slpžila se naklonom glave i nije rekla ništa, smešeći se zauzvrat. „Onda moraš to i da dokažeš." Podigla je finu obrvu i nije rekla ni reč. Podigao je šaku i otvorio prljave prste pred njenim očima. Na njegovom dlanu ležale su dve vlati trave, na jednoj jc seme bilo složeno u obliku finih zvončića, a druga je imala oblik majušnog cveta. „Pa, gospođo, može li se akademija pokazati na ovome i reći njihova imena?" Nakon trenutka oklevanja, kazala je: „To su zob i raž, zar ne?" Pretraživala je u umnom skladištu narodne mudrosti. „Nekada su sc odgajale." „Ubrao sam ih pored razrušenog sela, rasle su divlje. Možda su nekada postojala polja sa njima pre tvoje katastrofe... Ima i drugih čudnovatih biljaka, koje se penju uz ruševine po zaklonjenim mestima. Može se praviti dobar hleb od ovog zrnevlja. Jeleni ih vole kada ispaše ima dovoljno, izabraće zob i neće dirati raž." Dok je stavljao zeleno bilje u njene ruke, osetioje kako joj kosa raži grebe kožu. „A zašto si mi ih doneo?" „Napravi nam bolji hleb. Ti imaš pristup veknama. Popravi hleb. Dokaži svima da znanje doprinosi opštem dobru. Onda će zabrana biti ukinuta." „Vrlo si promišljen", kazala je. „Naročita osoba." Hvala ga je zbunila. ,,Oh, po divljini rastu mnoge biljke koje se mogu iskoristiti za naše dobro." Kada se pripremio da pode, kazala je: „Ojre je ovih dana vrlo neraspoložena. Šta je to tišti?" „Ti si mudra mislio sam da ćeš znati." Držeći zeleno semenje u ruci, namestila je krzna oko svog tela i toplo rekla: „Dođi češće da razgovaramo. Nemoj da odbacuješ moju ljubav." Nespretno se nasmešio i okrenuo. Nije bio u stanju da objasni Šej Tali ni bilo kome drugom kako je prisustvo ubistvu Nakrija i Klilsa bacilo senku na njegov život. Iako su bili glupači, Nakri i Klils bili su mi ujaci i voleli su život. Užas nikako nije hteo da ode, iako su prošle već dve godine. Nagađao je da su i teškoće koje je iskusio sa Ojre bile deo iste umešanosti. Prema Aozu Runu, njegova osećanja bila su sada vrlo ambivalentna. Ubistvo je otuđilo njegovog moćnog zaštitnika čak i od sopstvene ćerke. Njegovo ćutanje nakon smrti ubedivalo ga je u krivicu Aoza Runa. Postao je gotovo isto toliko ćutljiv koliko i Datka. Nekada je išao daleko u svojim

usamljenim ekspedicijama zbog dobrog raspoloženja i želje za avanturama; sada su ga nagonili žalost i nemir. „Lejtan Ai!" Okrenuo se kada je čuo poziv Šej Tal. „Dođi da sediš sa mnom dok se Vraj ne vrati." Takvi pozivi bili su mu dragi i stideli ga se u isti mah. Brzo je pošao za njom u njeno staro sklonište iznad svinja, nadajući se da ga pri tom nije video ni jedan od njegovih prijatelja lovaca. Nakon spolašnje hladnoće, ustajalost njegovog vazduha učinila ga je sanjivim. Šej Talina smežurana stara majka sedela je u uglu pored klozeta iz kojeg je izmet padao direktno do životinja ispod njih. Satni Zviždač označio je sat; tama se već prikupljala u sobi. Lejntal zVi pozdravi je staricu i seo na kože pored Šej Tal. „Skupićemo još semena i zasadili mala polja raži i zobi", kazala je. z.nao je po zvuku njenog glasa da je zadovoljna. Nakon izvesnog vremena, Vraj se vratila sa drugom ženom, Amin Lim, punačkom mladom ženom materinskog izgleda, koja je bila jedna od glavnih sledbenica Šej Tal. Amin Lim otišla je pravo do stražnjeg zida prostorije, gde je sela prekrštenih nogu, leda oslonjenih o kamen; želela je samo da sluša i da joj Šej Tal bude u vidokrugu. 1 Vraj se povukla. Ona je bila relativno vitkije grade. Dojke jedva da su joj se više isticale ispod srebmasto sivog krzna nego što bi to činile dve glavice luka. Lice joj je bilo usko, ali ne neprivlačno, jer su joj oči bile duboko uvučene i blistave prema bledoj koži. Ne po prvi put, Lejntal Ai pomislio je kako Vraj liči na Datku; možda se zbog toga dopadala Datki. Jedna osobina koja se isticala na Vraj bila je njena kosa. Bila je bogata i tamna. Dok se nalazila na suncu, delovala je više tamno smeđe nego plavičasto crno, kao oldorandska kosa. Njena kosa bila je jedini znak da je Vraj mešovitog porekla; njena majka bila je ropkinja sa juga Borliena, svetle kose i tankog stasa, koja je umrla kada je zarobljena. Previše mlada da bi zamerila porobljivačima, Vraj se oduševljavala svime u Oldorandu. Njeno detinje divljenje naročito su izazivale kamene kule i cevi sa vrućom vodom. Sipala je pitanja i poklonila srce Šej Tal, koja joj je odgovarala. Šej Tal je cenila živahni duh deteta i pazila je dok je rasla. Pod starateljstvom Sej Tal, Vraj je naučila da čita i piše. Bila je jedna od najgorljivijih članica akademije. Poslednjih godina, rađalo se više dece; sada je, kada je na nju došao red, Vraj učila neke od njih slovima olonetske azbuke.

Vraj i Šej Tal počeše da govore Lejntal Aiu kako su otkrile sistem prolaza ispod grada. Sa mrežom prolaza koji su vodili u smeru sever-zapad i istok-zapad, sistem je povezivao sve kule, ili je bar tako bilo nekada; zemljotresi, poplave, i druge prirodne katastrofe zatvorili su neke od prolaza. Šej Tal se nadala da dospe do piramide koja je stajala upola zatrpana u žrtvenom tlu, jer je verovala da ta struktura sadrži raznovrsna blaga, ali je blato ispunilo potrebne prolaze sve do tavanice. „Povezane su mnoge stvari koje mi ne shvatamo, Lejntal Ai", kazala je. „Mi živimo na površini zemlje, a ipak, čula sam da u Panovalu žive udobno ispod nje, a i u Otasolu na jugu, prema pričama nekih trgovaca. Možda su prolazi povezani sa svetom ispod nas, tamo gde žive gosi i fesapi. Kada bismo mogli da nađemo put do njih, u obliku krvi i mesa, a ne samo u duhu, onda bismo došli u posed mnogih skrivenih blaga. To bi zadovoljilo Aoza Runa." Zahvaćen toplinom, Lejntal Ai samo ie pospano klimnuo. „Znanje nije obična zakopana stvar poput brasimipa". kazala je Vraj. „Znanje se može stvarati posmatranjem. Verujem da postoje prolazi kroz vazduh slični prolazima ispod nas. Tokom noći, posmatrala sam kako zvezde izlaze i zalaze pravilnim putevima po nebu. Neke idu različitim prolazima..." „Predaleko su da bi uticale na nas", kazala je Šej Tal. „Nije tako. Sve one pripadaju Vutri. Ono što on čini tiče se i nas." „Uplašila si se podzemlja", kazala je Šej Tal. „A verujem da zvezde plaše tebe, gospo", odvratila je Vraj živo. Lejntal Ai bio je zapanjen kada je čuo kako ta stidljiva mlada žena, ništa starija od njega, odbacuje svoje uobičajeno povučeno ponašanje i razgovara sa Šej Tal na takav način; u poslednje vreme promenila se i u istoj meri kao i vreme. Činilo se da Šej Tal ne mari zbog loga. „Kakva je korist od podzemnih prolaza?" pitao je. „Šta oni znače?" „Oni su samo relikvija iz neke stare, zaboravljene prošlosti", kazala je Vraj. „Budućnost leži na nebu." Ali Šej Tal čvrsto reče: „Oni dokazuju ono što Aoz Run poriče, da je ovaj živinarnik u kojem živimo nekada bio veliko mesto, puno različitih veština i nauke, i da su ljudi bili bolji od nas. Bilo je više ljudi, moralo je biti sada su se svi pretvorili u fesape divno obučenih, onako kako se odevala Loil Braj. A u svojim glavama imali su mnoge misli, poput blistavih, ptica. Mi smo sve što je preostalo, sa blatom u svojim glavama."

Tokom čitavog razgovora, Šej Tal je stalno pominjala Aoza Runa, netremice gledajući u tamni ugao sobe dok je govorila. Hladnoća prođe i dođoše kiše, zatim je ponovo bila hladnoća, kao daje vreme u tom periodu bilo kreirano posebno da muči ljude Embrudoka. Žene su radile svoj posao i sanjale o drugim mestima. Nizija je bila izbrazdana naborima koji su se pružali grubo pravcem istokzapad. Ostaci snežnih nanosa još uvek su ležali nabacani po uzdignućima na severnoj strani brazdi dronjavi ostaci snežne pustinje koja je nekada prekrivala čitavu zemlju. Sada su se zeleni izdanci probijali kroz grubi sneg. svaki izdanak obrazovao je sopstvenu majušnu, okruglu dolinu u kojoj je biojedini vladar. Na pozadini snega ležale su ogromne bare, najizraženiji znakovi novog krajolika. Izbrazdale su čitav predeo paralelnim jezercima u obliku ribljeg tela, od kojih je svako odražavalo fragmente oblačnog neba u visini. Ova oblast nekada je obrazovala bogate lovačke terene. Lovina je nestala sa snegovima, pošavši za suvljom ispašom po brdima. Na njihovom mestu bila su jata crnih ptica, koja su ravnodušno šetala po rubovima nestalih jezera. Datka i Lejntal Ai ležali su na rubu uzvišenja i gledali prilike koje su se kretale. Oba miada lovca bili su mokri do kostiju i rdavo raspoloženi. Datkino izduženo lice bilo je prekriveno mrgodnim izrazom koji mu je skrivao oči. Tamo gde bi im se prsti utisnuli u blato, pojavili bi se polumeseci vode. Svuda oko njih čuli su se mljackavi zvuči raskvašene zemlje. Nešto dalje iza njih, šest razočaranih lovaca sedeli su, skriveni iza uzvišenja; dok su ravnodušno čekali na naredbu svojih vođa, oči su im sledile ptice koje su mahale krilima iznad njih i hukali su blago u svoje mokre prste. Figure koje su posmatrali kretale su se prema istoku u koloni po jedan vrhom uzvišenja, glava spuštenih pred finom kišicom. Iza kolone ležala je široka krivina Vorala. Usidrena pored obala Vorala nalazila su se tri čamca koji su doveli lovce do upada na tradicionalni lovački teren Oldoranda. Uljezi su nosili teške kožne čizme i pljosnate kape koje su odavale njihovo poreklo. „Iz Borliena su", kazao je Lejntal Ai. „Rasterali su ono od lovine koliko je bilo. Mora.ćemo da ih oteramo." „Kako? Previše ih je." Datka je govorio ne skidajući pogled sa pokretnih figura u daljini. „Ovo je naša zemlja, ne njihova. Ali ima ih četiri puta koliko prstiju na šakama..."

„Jednu stvar možemo da učinimo: da im spalimo čamce. Budale su ostavile samo dvojicu da ih čuvaju. Njih možemo srediti." Kada već nije bilo lovine, mogli su da love borlience. Od jednog južnjaka koga su nedavno zarobili, poznavali su stanje nemira u Borlineu. Ljudi su živeli u građevinama od blata, uglavnom visokim dva sprata, sa životinjama u prizemlju i njihovim vlasnicima iznad njih. Neprekidne kiše u poslednje vreme sprale su kuće i uništile ih; čitava naselja ostala su bez doma. Dok se grupa Lejntala Aja probijala prema Voralu, pazeći da ih.ne primete sa čamaca, kiša se pojačala. Dolazila je sa juga. Bio je to početak zimskog perioda. Kiša je padala ćudljivo, u naletima, prskala po pokretnim figurama, zatim bi se smirila i padala tmurnije, sve dok nije urezala tetoviranu šaru na njihovim leđima i dok im voda nije tekla niz lica. Oduvavali su je sa vrhova svojih tupih noseva. Kiša je bila nešto što niko od njih nije iskusio do pre nekoliko godina; u grupi nije bilo čoveka koji nije žudeo za oštrim danima detinjstva, kada se sneg pružao pod nogama a jeleni prekrivali prizor sve do obzorja. Sada je obzorje bilo skriveno zavesama prljavog sivila, a iz tla je curila voda. Tmuša im je išla na ruku kada su došli do obale reke. Ovde je gusta, sočna trava rasla do visine kolena, i pored doskorašnjih mrazeva, trava koja se povijala i svetlucala pod pritiskom pljuska. Dok su trčali nije se moglo videti ništa osim ustalasane trave, otežalih oblaka i blatnjave vode boje oblaka. Riba poskoči u reci, osećajući proširenje svojeg univerzuma. Dva borlienska stražara, koji su čučaii da bi se zaklonili u svojim čamcima. pobijeni su bez otpora; možda su mislili daje bolje da umru nego da se još više pokvase. Tela su im bačena u vodu. Plutala su pored čamaca, a krv se širila iz njihovih leševa, dok je čovek zadužen za vatru u grupi pokušavo mlitavo da potpali vatru; reka je na ovoj tački bila spora i tela nisu htela dao tplove čak ni kada su ih udarali veslima. Sa vazduhom pod njihovim krznima, plovili su neposredno ispod površine vode izbodene kišnim kapima. „Dobro, dobro", kazao je Datka nestrpljivo. „Ostavi vatru. Da polomi' mo čamce umesto toga, ljudi." „Možemo i sami da upotrebimo čamce", predložio je Lejntal Ai. „Hajde da odveslamo do Oldoranda." Ostali su stajali i ravnodušno posmatrali dok su se njih dvojica prepirali. „Šta će Aouz Run da kaže kada se vratimo kući bez mesa?"

„Moći ćemo da mu pokažemo čamce." „Čak ni Aoz Run ne jede čamce." Smeh je pozdravio ovu primedbu. Popeli su se u čamce i pozabavili veslima. Mrtvi ljudi ostali su za njima. Pošlo im je za rukom da polagano veslaju do Oldoranda, dok je kiša neprekidno tukla u njihovo lice. Prijem Aoza Runa bio je tmuran. Ćutke je gledao Lejntal Aia, a tu tišinu oni su našli još neugodnijom od reči, jer im nije pružala ništa što bi mogli da pobiju. Konačno se okrenuo od njih i gledao kroz otvoren prozor u kišu. „Možemo da budemo gladni. I ranije smo bili gladni. Ali imamo i drugih nevolja. Grupa Faralina Ferda vratila se sa izviđanja na jugu. U daljini su videli grupu mračnih koji su jahaii kaidave i uputili se u ovom smeru. Kazali su da izgledaju kao ratnici." Lovci su se zagledali. „Koliko mračnih?" pitao je neko. Aoz Run slegao je ramenima. „Jesu li dolazili sa jezera Dorzin?" pitao je Lejntal Ai. Aoz Run ponovo je slegnuo ramenima, kao da to pitanje smatra nevažnim. Ponovo se okrenuo svojoj publici i odmerio ih teškim pogledom. „Šta mislite da je najbolje učiniti u tim okolnostima?" Kada nije bilo nikakvog odgovora, sam je odvratio na svoje pitanje: „Nismo kukavice. Treba da izađemo i napadamo ih pre nego što stignu dovde i pokušaju da spale Oldoranđo, ili šta već nameravaju u svojim mozgovima." „Neće nas napasti po ovom nevremenu", kazao je jedan stari lovac. »Mračni mrze vodu. Samo izuzetno ludilo može ih naterati u vodu. Ona im uništava krzna." „Vremena jesu izuzetna", kazao je Aoz Run, nemirno koračajući po odaji. „Svet će se potopiti pod tom kišom. Kada će se ponorni sneg vratiti?" Otpustio ih je i gacajući kroi'. blato otišao da vidi Šej Tal. Vraj i njena druga bliska prijateljica, Amin Lim, sedele su sa njom i kopirale njen rad. 159 Poslao ih je da pakuju stvari. On i Šej Tal gledali su podozrivo jedno u drugo, ona u njegovo mokro lice i njegov izraz koji je kazivao da ima da kaže više nego što ume da izrazi, a on u njene podočnjake i prve sede dlake koje su svetlucale u njenim tamnijim uvojcima. „Kada će prestati ova kiša?" „Vreme se ponovo pogoršava. Nameravam da zasadim zob i raž." „Ti bi trebalo da si mudra, ti i tvoje žene reci mi šta će se dogoditi."

„Ne znam. Dolazi zima. Možda će biti hladnije." „Sneg? Kako bih voleo kada bi se prokleti sneg vratio, a kiše nestale." Napravio je gnevni pokret, podigao pesnicu, zatim je ponovo spustio. „Ako bude hladnije, kiša će se pretvoriti u sneg." „Vutrinog mu izmeta, kakav ženski odgovor! Zar nemaš ničeg sigurnog za mene, Šej Tal? Nikakve sigurnosti u ovom prokletom, nesigurnom svetu?" „Ništa više nego što ti imaš za mene." Okrenuo sc na peti, da bi zastao na njenim vratima. „Ako tvoje žene ne rade, neće ni jesti. Ne možemo dozvolili da ljudi besposličare shvataš." Otišao jc bez i jedne jedine reči više. Sledila ga je do vrata i tamo zastala, namrštena. Ljutio ju je što joj ponovo nije pružio priliku da mu kaže ne; to bi osvežilo njen osecaj svrhe. Ali njegov um, shvatila ie, uopšte nije bio okrenut njoj, već važnijim pitanjima. Ogrnula je svoju grubu odoru i otišla da sedi na krevetu. Kada s® Vraj vratila, i dalje je bila u tom položaju, ai je poskočila kao krivac na pojavljivanje svoje mlade prijateljice. „Uvek moramo biti korisne", kazala je. „Da sam čarobnica, vratila bih snegove, radi Aoza Runa." „Ti i jesi čarobnica", kazala je Vraj verno. Novosti o fagorima koji su dolazili brzo su putovale. One, koje su se sećale poslednje pljačke kojoj je grad bio izložen, nisu govorile ni o čem drugom. Pričale su o tome uveče dok su se, nalivene ratelom, teturale ka svojim krevetima; govorile su o tome u zoru, dok su mlele žito pri svetlosti guščijih lojanica. „Možemo doprineti nečim što je više od priče", kazala im je Šej Tal. „U vas su hrabra srca, žene, a ne samo brzi jezici. Pokazaćemo Aozu Runu šta umemo. Želim da saslušate moju ideju." Odlučile su da akademiju, koja uvek mora opravdavati svoje postojanje u očima muškaraca, treba da predloži plan napada koji će spasti Oldorando. Birajući pogodan teren, žene će se pokazati fagorima na nekom bezbednom mestu. Kada se fagori približe, iz zasede će ih napasti lovci, koji će ih čekati sa obe strane da bi ih slistili. Žene su vrištale i urlale žedne krvi dok su razra160 divale ideju. Kada su bile zadovoljne razradom plana, izabrale su jednu od najlepših devojaka da bude glasnik Aozu Runu. Devojka je bila gotovo iste starosti kao Vraj; bila je to Dol Sakil, ćerka stare babice. Ojre je ispratila Dol Sakil do kule svoga

oca, gde je devojka trebalo da mu prenese Šej Taline pozdrave i da zatraži da dode u žensku kuću; tamo će mu biti izložen odbranbeni predlog. „On neće mnogo obraćati pažnju na mene, je li?" kazala je Dol. Ojre sc nasmešila i gurne je napred. Žene su čekale dok je napolju siplla kiša. Bilo je jutro kada se Ojre vratila. Bila je sama i delovala je besno. Konačno je prasnula istinu. Njen otac odbio je poziv i zadržao Dol Sakil. Smatrao ju je poklonom sa akademije. Od sada će Dol živeti sa njim. Na tu vest, veliki gnev spopade Šej Tal. Pala je na pod. Bacakala se od besa. Vrištala je i čupala kosu. Gestovima i rečima zaklinjala se na osvetu svim imbecilnim muškarcima. Proricala je da će ih fagori sve pojesti žive, dok njihov nazovi voda leži u krevetu i vodi ljubav sa imbecilnim detetom. Rekla je i mnoge druge užasne stvari. Vraj i Ojre oterala je od sebe. „To je ružno", kazala je Rol Sakil, „ali biće dobro za Dol." Onda je Šej Tal bolje navukla svoju odeću na telo i stuštila se na put i stala ispred velike kule u kojoj je živeo Aoz Run. Kiša je sipala na njeno lice dok je urlala kako je njegovo ponašanje užasno i izazivala ga da se pokaže. Galama koju je pravila bila je tolika da su zanatlije i neki od lovaca istrčali da slušaju. Stojali su uz ruševne zgrade da bi se zaklonili i cerili se, prekrštenih ruku, dok je pljusak terao paru iz gejzira bliže zemlji, a blato klokotalo pod njihovim čizmama. Aou Run izašao je na prozor kule. Pogledao je dole i rekao Šej Tal da se gubi. Podigla je pesnicu prema njemu. Vrištala je da je odvratan i da je njegovo ponašanje takvo da će čitav Embrudok doživeti nesreću. Na toj tački, stigao je Lejntal Ai i uhvatio Šej Tal za ruku. Govorio je nežno. Na trenutak je prestala da vrišti da bi slušala. Kazao je da ne sme da očajava. Lovci su znali kako da se pozabave fgorima. Aoz Run je znao. Otići će i boriće se kada se vreme popravi. „Kada! Ako! Ko si ti da postavljaš uslove, Lejntal Ai? Vi muškarci tako ste slabi!" Podigla je pesnice prema oblacima. „Sledićete moj plan inače će nas katastrofa uništiti i ti, Aoz Rune, čuješ li? Sve to jasno vidim svojim unutrašnjim okom." „Da, da." Lejntal Ai pokušao da je smiri.

„Da me nisi dirnuo! Sledite plan. Plan ili smrt! A ako se taj budalasti voda, tako nazvan, nada da ostane voda, mora da se ostavi Dol Sakil na svojem ležaju. Silovatelj dece! Sudnji čas nam stiže! Sudnji čas!" Ova proročanstva izgovorena su divljom sigurnošću. Šej Tal nastavila je besedu sa varijacijama, proklinjući sve neznalačke i surove muškarce. Svi su 161 b ili impresionirani. Pljusak se pojačav^ Kule su prokišnjavale. Lovci su se neugodno kezili jedan na drugog. Stiglo je jo| posmatrača na ulicu, željnih drame. Lejntal Ai doviknuo je Aoz Runu da je ubeden u istinitost onoga što je Šej Tal rekla. Savetovao je Aoza Runa da posluša proročanstvo. Ženski plan zvučao je dobro. Ponovo se Aoz Run pojavio na prozoru. Lice mu je bilo isto onoliko crno koliko i krzna. I pored gneva, suzdržavao se. Složio se da postupi po planu žena kada se vreme bude popravilo. Ne pre. Svakako ne pre. Takode, nameravao je da zadrži Dol Sakil. Bila je zaljubljena u njega i bila joj je neophodna njegova zaštita. „Varvare! Neobrazovani varvare! Svi ste vi varvari i valjate samo za ovaj smrdljivi živinarnik. To su nas pokvarenost i neznanje gurnuli ovako nisko!" Šej Tal koračala je tamo-amo ulicom prekrivenom blatom i vrištala. Glavni varvarin bio je gluvi silovatelj čije ime je odbijala da izgovori. Živeli su u najobičnijem živinarniku, usred blatišta, i zaboravili su svu uzvišenost koju je Embrudok nekada posedovao. Sve ruševine koje su ležale izvan njihovih bednih barikada nekada su bile divni gradovi, prekriveni zlatom, sve što je sada bilo blato i prljavština nekada je bilo popločano najfinijim mermerom. Grad je bio četiri puta veći nego sada i sve je bilo divno čisto i divno. Poštovala se svetost žene. Stegla je svoja mokra krzna uz sebe i zajecala. Više nije želela da živi u tom prljavom mestu. Otići će da živi daleko, izvan barikada. Ako fagori naiđu tokom noći, ili lukavi borlijenci, i zarobe je, zašto bi je bilo briga? Radi čega bi živela? Bili su deca nesreće, svi oni. „Mir, mir, ženo", govorio je Lejntal Ai, gacajući pokraj nje. Gnevno ga je odbijala. Bila je samo stara žena koju niko nije voleo. Samo je ona videla istinu. Zažaliće kada je ne bude. Nakon toga, Šej Tal se odlučila da reči pretvori u dela i počela da preseljava ono malo svojih stvari u jednu od ruševnih kula koje su stojale medu radžabaralima, izvan utvrde prema severoistoku. Vraj i ostale su joj pomagale, gacajući tamo-ovamo kroz kišu s njenim sirotinjskim vlasništvom.

Kiša je prestala sledećeg dana. Dogodilo su se dve neobične stvari. Jato malih ptica nepoznate vrste preletelo je Oldorando i obletalo oko njegovih kula. Vazduh je bio pun njihovog cvrkuta. Jato nije htelo da se spusti u selo. Sletelo je na izolovane kule izvan njega, naročito na ruševinu u koju je Šej Tal prognala sebe. Ovde se ptice spustiše uz veliku galamu. Imale su male kljunove i crvene glave sa riđim i belim perjem po krilima i titravo su letele. Neki od lovaca istrčali su sa mrežama i pokušali da hvataju ptice, ali bez uspeha. Događaj se smatrao predskazanjem. Drugi događaj bio je još više uznemirujući. Voral je izazvao poplavu. Kiša je naterala reku da naraste. Kada je Satni Zviždač označio podne, ogroman talas približavao se uzvodno i. iz pravca udaljenog Dorzinskog jezera. Jedna starica, Molas Ferd, bila je na obali gde je skupljala guščiji izmet kada je ugledala talas. Ispravila se koliko je mogla i zaprepašćeno gledala vodeni zid koji joj se približavao. Guske i patke su se prestrašile i počele da lepeću da bi stigle do barikada. Ali stara Molas stojala je tamo gde se zatekla, sa lopatom u ruci, i otvorenih usta zurila u vodu. Ona nalete na nju i zavitla je o zid ženske kuće. Poplava je ispunila selo pre nego što se povukla, odnoseći žito, puneći domove ljudi, daveći krmače. Molas Ferd bila je na smrt izubijana. Seoce se pretvaralo u močvaru. Samo je kula u kojoj se nastanila Šej Tal bila pošteđena naleta blatnjavih voda. Ovaj period označio je pravi početak Šej Taline reputacije čarobnice. Svi koji su je čuli kako urla protiv Aoza Runa sedeli su unutra i mrmljali. Te večeri, kada je najpre Batiliks, a potom i Frejer zašao na zapadu, pretvarajući vode poplave u krv, temperatura se naglo spustila. Selo je bilo ispunjeno tankim, krckavim ledom. Sledeće Frejrove zore, grad je razbudilo gnevno vikanje Aoza Runa. Žene, koje su se baktale po svojim sobičcima da bi se spremile za posao, slušale su u neverici i razbudile svoje muškarce. Aoz Run počinjao je da koristi metode Šej Tal. „Izlazite napolje, prokleti bili svi redom! Danas ćete da se borite protiv fagora, svi skupa! Doneo sam odluku da razdrmam vašu besposlicu. Ustajte, ustajte, svi vi, dižite se i borite. Ako nađemo fagore, protiv fagora ćete se i boriti. Borio sam se protiv njih sasvim sam, vi dripci možete da se borite skupa. Biće ovo veliki dan u istoriji, čujete li vi mene, veliki dan, čak i ako svi izginete!"

Dok su se oblaci praskozorja bledo vukli iznad njihovih glava, njegova ogromna figura u crnom krznu stajala je na vrhu kule, izmahujući pesnicom. Drugom rukom, Aoz Run je držao Dol Sakil koja se otimala, borila i cičala da ode sa hladnoće. Eline Tal stajao je iza njih, bledo se smešeći. „Da, iskasapićemo te mlekom podlivene fagore prema ženskom planu čujete li to, vi besposlene pice sa akademije? borićemo se prema ženskom Planu, za dobro ili zlo izvešćemo onako kako je predloženo. Prvobitnog riu kamena, videćemo šta će se desiti danas, videćemo ima li smisla ili ne °no što govori Šej Tal, videćemo koliko vrede njena proročanstva!" Malobrojne figure počeše da se pojavljuju na ulici, teturajući po tankom ledu i zureći u svojeg gospodara. Mnoge su žene plašljivo grlile jedna ''rugu, ali Rol Sakil, Dolina majka, kokodakala je od smeha i govorila: „Mora da je dobro razvijen, kada se tako dernja tako kaže i naša Dol. Riče k'o bičina." Došao je do ruba ograde i pogledao dole na njih, vukući Dol sa sobom, još uvek vičući. „Da, videćemo koliko vrede njene reči, proverićemo. Proverićemo Šej Tal u bici, pošto izgleda da je svi toliko cenite. Čuješ li me, Šej Tal? Danas ćemo uspeti ili propasti, i krv će poteći, crvena ili žuta." Pljunuo je na njih dole, pa se povukao. Kapak je tresnuo za njim dok se spuštao nazad u kulu. Nakon što su pojeli nešto crnog hleba, svi su krenuli, dok su ih lovci požurivali. Svi su bili pokunjeni, čak i Aoz Run. Njegova oluja reči izduvala je samu sebe. Kretali su se u smeru jugoistoka. Temperatura je i dalje bila ispod tačke smrzavanja. Dan je bio miran, sunca su bila izgubljena u oblacima. Tlo je bilo tvrdo i led je krčkao pod nogama. Šej Tal je pošla sa njima, držeći se žena, stegnutih usana, kože su joj se njihale oko mršavog tela. Napredovanje je bilo polagano, jer žene nisu bile naviknute na pešačka rastojanja koja muškarcima nisu predstavljala ništa. Nakon dužeg vremena stigli su do neravne doline u kojoj je lovačka grupa Lejntal Aia ugledala borlience samo dva dana pre poplave Vorala. Tu je ležala grupa brazdi sa nepomičnim naplavljenim jezerima između njih, koja su svetlucala kao ribe na suvom. Ovde se mogla postaviti zaseda. Hladnoća će izvući fagore na videlo, ako ih je uopšte bilo. Bataliks zađe,nevidljiv.

Sišli su u dolinu, najpre muškarci, potom su sledile žene u rasutim grupama. Svi su bili nemirni pod tvrdim nebom. Pokraj ruba prvog naplavljenog jezera, žene se zaustaviše, gledajući Šej Tal ne previše prijateljskim pogledom. Shvatile su opasnost svog položaja, ukoliko fagori budu naišli naročito ukoliko naiđu jašući. Nikakvo uznemireno ogledanje nije im moglo pokazati u kakvom su stanju, jer uzvišenja su im ograničavala vidik. Bile su izložene opasnosti i ćudi elemenata. Temperatura je i dalje bila dva ili tri stepena ispod nule. Tišina je carevala; vazduh je bio tvrd. Nepokretno jezero ćutljivo je ležalo pred njima. Bilo je nekih četrdeset metara široko i oko stotinu metara dugačko, ispunjavajući šupljinu između dve brazde svojom negostoljubivom širinom. Vode su mu bile nepokretne, ali se još uvek nisu smrzle i održavale su nebo bez ijednog drhtaja. Njegov tmurni izgled povećavao je dozu natprirodnog straha koji je zahvatio žene dok su gledale kako lovci nestaju iza ruba. Čak je i trava pod njihovim stopama, krta od mraza, delovala kao da je pod kletvom, i nije se čulo glasanje ptica. Ljudi su bili nesrećni što su njihove žene bile u blizini. Stajali su u susednom udubljenju pokraj jezera i žalili se o svojem vodi. „Nismo videli ni traga fagorima", kazao je Tant Ein, duvajući nos. „Da se vratimo. Šta ako razore Oldorando dok nas nema? Baš bi to bilo mnogo dobro." Oblak nastao od daha nad njihovim glavama sjedinio se dok su se oslanjali o svoja kopija i optužujućim pogledom gledali Aoza Runa. Ovaj je koračao okolo, držeći se postrance od njih, mračnog izraza lica. „Da se vratimo? Govorite kao žene. Došli smo da se borimo, i borićemo se, čak i ako budemo bacili svoje živote pred Vutru dok to budemo činili. Ako su fagori u blizini, privući ću ih. Ostanite gde ste." Trčeći je otišao na vrh uzvišenja iza njega, tako da su mu žene ponovo bile u vidnom polju, jer nameravao je da poviče koliko ga grlo nosi i da razbudi sve odjeke u divljini. Ali neprijatelj je već bio vidljiv. Sada je, prekasno, shvatio zašto nisu videli borlience kako lutaju okolo: bili su oterani. Kao stara Molas Ferd pred poplavom, stojao je paralisan pred pojavom drevnog čovekovog neprijatelja. Žene su bile u metežu najednom kraju ribolikogjezera, dvosekli su bili sakupljeni na drugom. Žene su se pokretale prestravljeno i nesigurno; dvosekli su bili nepokretni. Čak i iznenađene, žene su reagovale svaka na svoj način; fagori su se mogli posmatrati samo kao grupa.

Bilo je nemoguće razaznati broj neprijatelja. Izmešali su se sa maglom kasnog popodneva koja je ispunjavala šupljinu, kao i sa izbrazdanim sivilom i plavetnilom prizora. Jedan od njih ispustio je grleni, dugi zvuk kašlja; inače su mogli biti i beživotni. Njihove bele ptice sletele su na uzvišenje iza njih, najpre su se malo muvale, a sada su bile pravilno razmeštene, glava turobno okrenutih na jednu stranu, poput duša umrlih. Iz njihovih mraznih obrisa, moglo se razaznati da tri fagora verovatno vođe jašu na kaidavima. Sedeli su, kao što im je bio običaj, nagnuti napred, glava u blizini glava svojih atova, kao da se sjedinjuju sa njima. Fagori pešaci okupili su se pokraj bokova kaidava, pogrbljenih ramena. Obližnje stene nisu bile ništa mirnije. Onaj koji je kašljao ponovo se oglasio. Aoz Run ote se iz začaranosti i pozva svoje ljude. Uspeli su se na vrh uzvišenja da bi u neverici zurili u neprijatelja. Kao u znak odgovora, fagori se naglo pokrenuše. Njihovi neobično sklopljeni zglobovi pokretali su se iz nepokretnosti u akciju bez ikakvog međustajanja. Mirno jezero zatvaralo im je prolaz. Njihova odvratnost koju su osećali prema vodi bila je dobro poznata, ali vremena su se menjala; njihovi mozgovi rekoše im: „Napred." Prizor trideset ljudskih gilota izloženih njima na milost i nemilost naterao ih je da se odluče. Napali su. Jedna od tri zveri koje su jahale zamahnu mačem iznad glave. Uz grleniurlik, mamuznuo je kaidava, i at i jahač sunuše napred. Ostale zveri sledile su kao jedna, bilo da su jahale ili trčale. Baciše se napred u vode mirnog jezera. Panika rasprši žene. Sada kada je njihov neprijatelj bio gotovo medu njima, trčale su tamo-amo između uzvišenja. Neke su se penjale na jednu stranu, neke na drugu, kratko, oštro kričeći od očajanja, poput očajnih ptica. Samo je Šaj Tal ostala gde je bila, suočena sa napadom, i Vraj i Amin Lim koje su je se držale u stravi, krijući lica. „Trči, budalasta ženo!" zaurlao je Aoz Run, trčeći niz uzvišenje. Sej Tal nije čula njegov glas od vriske i mahnitog pljuskanja. Čvrsto je stajala na kraju ribljeg jezera i ispružila ruke, kao da naređuje hordi fagora da stane. Potom transformacija. Zatim trenutak koji će analima Oldoranda biti uvek zabeležen kao čudo kod Ribljeg Jezera. Neki su kasnije tvrdili da je oštri zvuk zazvonio kroz ledeni vazduh, neki su govorili da je progovorio nekakav visoki glas, neki su tvrdili da je Vutra udario.

Čitava grupa pljačkaša, njih šesnaest na broju, ušla je u jezero, predvođena sa tri staluna koji su jahali. Njihov gnev naterao ih je u tuđinski element, bili su do butina duboko u njemu, urlajući u žestini svojeg napada, kada se čitavo jezero smrzlo. Jednog trenutka, bila je to apsolutno mirna tečnost koja je, budući neuznemirena, ležala nesmrznuta na tri stepena ispod tačke smrzavanja. Sledećeg trenutka, poremećena, pretvorila se u čvrstu materiju. Kaidavi i fagori bili su zabravljeni u njenom zagrljaju. Jedan kaidav pade, da se više nikada ne podigne. Ostali su se smrzli tamo gde su se zatekli, a sa njima smrzli su se i njihovi jahači, okovani ledom. Staluni iza njih, koji su mahali svojim oružjem svi su bili zarobljeni, zadržani u zahvatu elementa koji su napali. Nijedan od njih nije napravio više ni korak. Nijedan se nije mogao osloboditi da bi stigao do bezbednosti obale. Uskoro, vene im se smrzoše u telima, i pored drevne biohemije koja je bojila njihovu krv i štitila je od hladnoće. Njihova gruba, bela krzna postaše još više prekrivena injem, mraz je prekrio nji-hove razrogačene oči. Ono što je bilo organsko pretvorilo se u celinu sa ogromnim neorganskim svetom koji je vladao svim. Dramatski prizor besomučne smrti bio je apsolutan, izrezan u ledu. Nad njime, bele ptice mahale su krilima i ponirale, kreštući razjapljenih kljunova, konačno krenuše prema istoku u beznadnom letu. Sledećeg jutra, troje ljudi ustalo je rano iz kožnog bivaka. Praškasti sneg napadao je tokom noći i dao divljini oštar izgled. Frejr se podigao iza obzorja i počeo da baca vodnjikave, ružičaste senke preko dolina. Nekoliko minuta kasnije, i drugi verni stražar oslobodio se i zašao u Vutrino područje. Do tog trenutka Aoz Run, Lejntal Ai i Ojre bili su na nogama, lupkali su i cupkali da bi povratili cirkulaciju u svoje udove. Zakašljavali su se, ali su inače ćutali. Nakon što su bez reči pogledali jedan u drugo, krenuli su napred. Aoz Run zakoračio je na jezero leda, koje je odzvanjalo pod njihovik oracima. Sve troje otišlo je do sledećeg prizora. Gledali su ga gotovo u neverici. Pred njima je bio monumentalni kip, preciznih pojedinosti, divlje maštovitosti. Jedan od kaidava gotovo je ležao pod kopitama ostala dva, veći deo njegovog trupla bio je potopljen oštrim talasima, glave zabačene u stranu, raširenih nozdrva. Njegov jahač borio se da održi kontrolu nad njim, gotov izbačen iz sedla, zastrašujući u nepokretnosti.

Sve figure bile su zarobljene usred pokreta, mnoge od njih podignutog oružja, očiju koje su zurile prema obali do koje nikada neće stići. Svi su bili okovani injem. Obrazovali su spomenik surovosti. Konačno, Aoz Run klimnu i progovori. Glas mu je bio prigušen. „Desilo se. Sada verujem. Da se vratimo." Čudo godine 24. bilo je potvrđeno. Ostatak svoje grupe poslao je nazad u Olodrando prethodne večeri, pod Datkinim vodstvom. Tek nakon što je prespavao mogao je da poveruje da ne sanja događaj. Niko više nije rekao ništa. Spašeni su čudom; stvar je zamućivala njihove umove, ućutkivala im jezike. Bez ijedne dodatne reči otišli su od uznemirujuće skulpture. Kada su se vratili u Oldorando, Aoz Run naredio je da jednog od njegovih robova dva lovca odvedu na Riblje Jezero, do prizora čuda. Kada je rob video scenu sopstvenim očima, ruke su mu vezane na leđima, okrenut je prema jugu i udarcem čizme pokazano mu je kuda treba da pode. Kada se vrati u Borlien, reći će svojim prijateljima da moćna čarobnica čuva Oldorando.

8. U OPSIDIJANU Soba u kojoj je Šej Tal uspravno stajala bila je starija nego što je ona mogla da proračuna. Namestila ju je onim što je imala: starom tapiserijom, koja je nekada pripadala Loil Braj, potom Loilanuni tom slavnom nizu preminulih žena; svojim skromnim krevetom, ispletenom od močvarne paprati iz Borliena (močvarna paprat odbijala je pacove); njenim priborom za pisanje, koji je stajao na malom kamenom stolu; nekoliko koža na podu, po kojima je sedelo ili čučalo trinaest žena. Upravo ie trajalo zasedanje akademije. Zidovi sobe bili su izgriženi žutim i belim lišajevima koji su, počevši od jedinog uskog prozora, tokom nebrojenih godina svojim kolonijama prekrili sve okolne zidove. Po uglovima su bile paukove mreže; većina njihovih predilaca uginula je od gladi još odavno. Iza trinaest žena sedeo je Lejntal Ai, nogu prekrštenih ispod sebe, oslonivši podbradak na pesnicu i lakat na koleno. Gledao je u pod. Većina žena prazno je gledala u Šej Tal. Vraj i Amin Lim su slušale; što se tiče ostalih, nije bila toliko sigurna. „Delovanje u našem svetu je složeno. Možemo se pretvarati da je ono u potpunosti prizvod Vutrinog uma u tom večitom ratu na Nebesima, ali to je previše lako. Lakše bi nam bilo kada bismo same otkrivale stvari. Potreban nam je neki drugi ključ do razumevanja. Da li Vutra mari? Možda smo mi u potpunosti zadužene za sopstveno delanje..." Ona prestade da obraća pažnju na ono što govori. Postavila je večno pitanje. Svakako je svako ljudsko biće koje je ikada živelo moralo da se suoči sa tim pitanjem i da odgovori na njega na svoj način: jesmo li u potpunosti zaduženi za sopstveno delanje? Nije umela da odgovori ni za samu sebe. Sledstveno tome, osećala se potpuno nepogodnom za podučavanje. A ipak su je slušale. Znala je zbog čega slušaju, čak i ako su to činile bez razumevanja. Slušale su je zato što je prihvaćena kao velika čarobnica. Nakon čuda na Ribljem jezeru, strahopoštovanje svih izolovalo ju je. I sam Aoz Run bio je udaljeniji no ikada. Gledala je kroz propali svet na svet zamućenih obrisa, koji se sada oslobodio od doskorašnje hladnoće, njegova blatišta i snegovi bili su isprskani zelenilom, a reke isprugane blatom sa dalekih mesta koja nikada neće posetiti. Postojala su

čuda. Čudotvorno je ležalo iza njenog prozora. A ipak da li je izvela čudo, kao što su svi verovali? Šej Tal prekide govor u pola reči. Shvatila je da postoji način da proveri sopstvenu svetost. Fagori koji su napali Riblje Jezero pretvorili su se u led. Zbog nečega u njoj ili nečega u njima? Sećala se priča o tome da se fagori užasavaju vode; možda je razlog bio što se u njoj pretvaraju u led. To se moglo proveriti; u Oldorandu su postojala jedan ili dva stara fagorska roba. Probaće da gurne jednog od njih u Voral. Ovako ili onako, znaće. Njih trinaest gledalo je u nju i čekalo da nastavi. Lejntal Ai delovao je zbunjeno. Nije imala pojma šta je govorila. Shvatila je da mora da izvede eksperimetn radi sopstvenog duševnog mira. „Moramo učiniti ono što je rečeno..." kazala je jedna od žena na podu, laganim, zbunjenim glasom, kao da ponavlja lekciju. Šej Tal je stajala i slušala kako neko trupka uz stepenice na spratu niže. Nije bilo načina na koji je mogla pristojno da odgovori na izjavu kojoj je protivurečila ioš otkako ie Satni 7viždač izbio poslednji put; svaki prekid u tojt ački bio je dobrodošao. Neke od žena bile su nez.imislivo glupe. Kapak se otvorio. Pojavio se Aoz Run, nalik na \„ .,Kog crnog medveda, a sledio gaje njegov pas. Iza njih išao je Datka, koji jo stajao u pozadini, sa licem koje nije otkrivao nikakva osećanja; nije bacio ni pogled prema Lejntal Aiu. Ovaj ustade prilično nespretno, a onda je čekao leda oslonjenih o hladni zid. Žene su zinule prema uljezima, neke su se nervozno kikotale. Figura Aoza Runa kao da je ispunjavala nisku sobu. Iako su žene nemirno krivile vratove prema njemu, nije obraćao pažnju na njih, već se obratio Šej Tali. Ona se povukla do prozora, ali je stajala lica okrenutog prema njemu, uokvirena pozadinom blatnjavog seoceta, fumarola i krajolika raznolikih boja koji se pružao do horizonta. „Šta hoćeš ovde?" pitala je. Srce joj je tuklo dok ga je gledala. Pre svega zbog ovoga proklinjala je svoju novu reputaciju, jer on je više nije napadao, hvatao je za ruke, čak je nije ni progonio. Čitavo njegovo držanje ukazivao je da je ovo formalna, a ne prijateljska poseta. „Želim da se vratiš u zaštitu barikada, gospo", kazao je. „Nisi bezbedna dok živiš u ovoj ruševini. Ne mogu te zaštititi u slučaju napada." „Vraj i ja više volimo da živimo ovde."

„Pod mojom ste komandom, i pored tvoje slave, ti i Vraj, i ja moram učiniti sve što mogu da vas zaštitim. I sve vi, ostale žene ne bi trebalo da budete ovde. Kada bi došlo do iznenadnog napada pa, možete zamisliti šta bi se desilo sa vama. Šej Tal, kao moćna čarobnica, mora postupati po sopstvenih zahtevima. Vi ostale morate postupati po mojim zahtevima. A ja vam zabranjujem da dolazite ovamo. Previše je opasno. Razumete li me?" Sve su izbegavale njegov pogled osim babice, Rol Sakil. „Sve su to besmislice, Aoz Rune. Ova kula je dovoljno bezbedna. Šej Tal je uterala strah u kosti mračnima, to svi znamo. Osim toga, čak si i ti ponekad dolazio ovamo, zar ne?" Ovo poslednje izgovorila je zajedljivo. Aoz Run nije obratio pažnju na to. „Govorim o sadašnjosti. Ništa nije sigurno dok se vreme menja. Više ni jedna od vas neće ući ovamo, inače će biti nevolje." Okrenuo se i prstom pozvao Lejntal Aia. „Ti pođi sa mnom." Otišao je niz stepenice bez pozdrava, a sledile su ga Lejntal Ai i Datka. Napolju, zastao je, gladeći bradu. Podigao je pogled prema njenom prozoru. „Još uvek sam gospodar Embrudoka i bolje ti je da ne zaboravljašt o." Iz unutrašnjosti čula je njegov povik, ali nije htela da ode do prozora. Umesto toga, stajala je tamo gde se zatekla sama i pored društva i kazala glasom dovoljno jakom da ga i on čuje: „Gospodar vašljivog malog živinarnika." Tek kada je čula škriput tri para čizama koji je bio sve slabiji dozvolila je sebi da baci pogled kroz prozor. Posmatrala je njegova široka leda dok je sa svoiim mladim poručnicima gazio prema severnoj kapiji. Gruš ga je sledio u petu. Shvatala je ona njegovu usamljenost. Niko bolje od nje. Kao njegova žena, sigurno ne bi izgubila svoj ugled, ili ono što je već toliko visoko cenila. Ali sada je bilo prekasno da misli o tome. Jaz je bio između njih, a .praznoglava lutka grejala mu je krevet. „Bolje idite kući", kazala je, plašeći se da direktno pogleda u žene. Kada su se vratili na blatnjavi trg, Aoz Run naredio je Lejntal Aiu da se kloni akademije. Lejntal Ai je porumeneo. „Nije li vreme da se ti i savet okanete predrasuda protiv akademije? Mislio sam da ćeš imati bolje mišljenje o njoj nakon čuda na Ribljem Jezeru. Zašto ometaš žene? Omrznuće te zbog toga. Najgore što akademija može da učini je da zbog nje žene budu zadovoljne."

„Zbog nje žene besposliče. Ona izaziva razdor." Lejntal Ai pogledao je u Datku radi podrške, ali Datka je gledao u svoje čizme. „Pre će biti da razdor izaziva tvoje držanje, Aoz Rune. Znanje nikada nije povredilo nikoga; znanje nam je neophodno." „Znanje je spor otrov previše si mlad da bi razumeo. Potrebna nam je disciplina. Tako možemo da preživimo i tako smo uvek preživljavali. Kloni se Šej Tal ona ispoljava natprirodnu moć nad ljudima. Oni koji ne rade u Oldorandu ne dobijaju da jedu. To je uvek bilo pravilo. Šej Tal i Vraj prestale su da rade u kuhinji i zato u budućnosti neće dobijati ništa da jedu. Videćemo kako će im se to dopasti." „Umreće od gladi." Aoz Run sastavi veđe i zagledao se u Lejntal Aia: „Svi ćemo umreti od gladi ako ne budemo sarađivali. Te žene treba da se opamete, i ja neću da podnosim da ti sediš sa njima. Ako se još budeš raspravljao sa mnom, oboriću te." Kada je Aoz Run otišao, Lejntal Ai uhvatio je Datku za ramena. „Sve je gori. To je njegova lična bitka pritiv Šej Tal. Šta misliš?" Datka je zavrteo glavom. „Ne mislim. Radim ono što mi se kaže." Lejntal Ai sarkastično pogleda prijatelja. ,,A šta ti je sada rečeno da radiš?" „Idem do polja brasimipa. Ubili smo stungebaga." Pokazao je okrvavljenu ruku. „Odmah ću doći." Koračao je pokraj Vorala i besposleno posmatrao guske kako plivaju i kočopere se, pre nego što je pošao za svojim prijateljom. Smatrao je da shvata i Aoz Runovo i Šej Talino gledište. Da bi preživeli, svi su morali da sarađuju, a opet, da li je vredelo živeti ukoliko su samo sarađivali? Sukob ga je razdirao i on je žudeo da napusti seoce šta bi i učinio kada bi se samo Ojres ložila da pode sa njim. Obećao je da je suviše mlad da shvati kako će se rasprava, podela koja je sve više rasla, razrešiti. Potajno, osvrnuvši se da vidi da niko ne gleda, izvadio je iz džepa režbarenog psića kojeg mu je davno poklonio stari sveštenik iz Borliena. Podigao ga je i počeo da mu pomera rep. Psić je gnevno zalajao na obližnje guske. Još neko se probijao prema brasimipima i začuo oponašanje laveža. Vraj je videla Lejntal Aia između dve kule. Nije otišla do njega, jer to nije bio način na koii se ona ponašala.

Obišla je vrele izvore i Satnog Zviždača. Povetarac koji je dolazio sa istoka podigao je paru sa voda koje su izbijale iz tla da bi je bacio šišteći preko vlažnog stenja. Vrajino krzno bilo je ukrašeno kapljicama vlage na kraju svake dlačice. Vode su tekle klokoćući, žute i mutne u svojim usecima, pune zarazne žudnje da se nađu negde. Čučnula je povrh stene i odsutno gurnula ruku u izvor. Topla voda počela je da joj se penje uz prste i da joj istražuje dlan. Vraj poliza tečnost sa svojih prstiju. Još od detinjstva poznavala je sumporasti ukus. Deca su se i sada igrala ovde, dovikivala se, trčala po klizavom stenju bez padanja, lomna poput aranga. Odvažnija deca trčala su gola, i pored oštrog vetrića, i uskakala svojim androginim telima u useke između stenja. Zapenjena voda prelivala se preko njihovih stomaka i preko ramena. „Dolazi Zviždač", povikali su Vraji. „Pazite, gospo, inače ima da se okupate." Srčano su se smejala na tu misao. Poslušavši upozorenje, Vraj se sklonila. Pomislila je da bi stranac ovde deci pripisao šesto čulo, jer su bila sposobna taČno da predosete kada će izbiti Satni Zviždač. Podigao se, čvrsti stub vode, na trenutak blatnjav a potom blistavo čist. Dok se uspinjao, zazviždao je sve višom notom notom koja se nikada nije menjala i koja je iivek jednako trajala. Voda se podizala na približno tri puta veću visinu od čovekove pre nego što bi pala. Vetar je krivio mlaz prema zapadu, tukući stenje na kojem je Vraj stojala trenutak ranije. Zvižduk prestade. Stub zamre među crnim usnama zemlje iz koje je iskočio. Vraj mahnu deci i produži putem prema brasimipima. Znala je kako su znali kada će gejzir izbiti. Još uvek se sećala uživanja dok se naga migoljila između žućkastog stenja, uranjajući telom u zemlju koja je strujala, sa nožnim prstima u vrućem blatu dok su joj put golicali mehurići koji su se rasprskavali. Kada bi se čas primakao, drhtaj bi potresao zemlju. Naslonila bi se na stenu i u svakom vlaknu osećala silinu bogova podzemlja dok su se napinjali da izbace svoj trijumfalni mlaz vrele tečnosti. Stazom kojom je koračala uglavnom su išle žene i svinje. Išla je levo-desno, za razliku od mnogo ravnijih puteva koje su stvarali lovci, jer je njen pra1"" 1v ac u velikom delu određivalo to neposlušno stvorenje, dlakava crna embrudoška krmača. Sledeći smer u kojem je staza išla konačno se stizalo do jezera Dorzin; ali

staza je prestajala mnogo ranije, medu brasimipima. Ostatak puta još uvek je bio pustara močvara i mraza. Dok je išla puteljkom, Vraj se pitala da li sve stvari teže ka najvišim nivoima, i da li postoji sila koja se bori sa njima i koja pokušava da ih spusti na najniži. Jedna je gledala prema zvezdama, druga je završavala kao gos, kao fesap. Satni Zviždač bio je otelotvorenje dve suprotne sile. Voda koju bi bljunuo uvek je na kraju padala na zemlju. Na svoj neprimetni način, žudela je da njen duh poleti ka nebu, oblasti koju je proučavala bez pomoći Šej Tal, mesto prefinjenih kretnji, zagonetno počivalište zvezda i sunaca, sa isto onoliko tajnih prolaza koliko i telo. Dva muškarca išla su prema njoj. Mogla je da vidi samo malo od njih izuzev nogu, laktova i vrhova glava, dok su se teturali nizbrdo pod teškim teretom. Mogla je da prepozna Sparat Lima po vretenastim nogama. Ljudi su nosili stungebagove ploče. Za njima išao je Datka, koji je nosio samo koplje. Datka joj uputi osmeh kao pozdrav i stade pored puta, gledajući je svojim tamnim očima. Desna ruka bila mu je okrvavljena, a tanki trag krvi curio je niz dršku koplja. „Ubismo stungija", kazao je i to je bilo sve. Kao i obično, Vraj je istovremeno posramio i smirivao njegov nedostatak reči. Bilo je prijatno to što se nikada nije hvalisao, za razliku od mnogih mladih lovaca, ali manje prijatno što nikada nije otkrivao svoje misli.Pokušavala je da oseća nešto prema njemu. Zastala je. „Mora da je bio veliki." „Pokazaću ti." Dodao je: „Ako dozvoljavaš." Okrenuo se i pošao nazad putem, a ona ga je sledila, nesigurna da li da govori ili ne. Ali to je luckasto, kazala je sebi; savršeno je dobro razumela da Datka pokušava da uspostavi kontakt sa njom. Izgovorila je prvu stvar koja joj je pala na um. „Šta misliš o ljudskim bićima na svetu, Datka?" Ne osvrćući se, kazao je: „Dolazimo iz prvobitnog kamena." Progovorio je bez razmišljanja koje bi volela da je poklonio tako važnoj temi i tu se razgovor ravršio. Žalila je što u Oldorandu nema sveštenika; mogla bi da razgovara sa njima. Legende i pesme govorile su da je Oldoranđo nekada imao priličan broj sveštenika, koji su zagovarali složenu veru koja je sjedinjavala Vutru sa životom na ovom svetu i fesapima sveta ispod njih. Jednog mračnog proleća pre nego što je vladao Val Ein, dok se dah smrzavao na ljudskim usnama kada bi ga ispustili,

stanovništvo se podiglo i pobilo sveštenike. Od tada su žrtvovanja prestala, osim na dane praznika. Stari bog, Akha, više se nije obožavao. Nema sumnje da je znanje takođe izgubljeno. Hram je bio ogoljen. Sada su se u njemu držale svinje. Možda je u okolini bilo i drugih neprijatelja znanja, kada su svinje bile cenjenije od sveštenika. Rizikovala je da postavi još jedno pitanje o ponovnom usponu. „Da li bi voleo da shvataš svet?" „Da", kazao je. Mozgala je o kratkoći odgovora; da lije razumeo ili je želeo da razume, pitala se. Sile koje su izbacile planine Kvizinta nabrale su zemlju u svim pravcima i obrazovale deformacije u obliku podupirača ili korenja drveta koje su se širile na mnogo milja od samih planina. Između dva takva stenovita ispusta rastao je nasad brasimipa koji je dugo bio neophodan za lokalnu ekonomiju. Danas je to parčence zemlje bilo prizor blagog uzbuđenja i nekoliko žena bilo je okupljeno oko otvorenih vrhova brasimipa, grejući se i okupljajući svi-nje dok su posmatrale napredak radova. Datka je pokazao da je stungebag tu ubijen. Njegov pokret teško daje bio potreban. Lešina je ležala unaokolo u hrpama, pružajući se pustošnom padinom brega. Pokraj njenog repa, lično Aoz Run je nadgledao posao, a njegov žuti pas trčkao je oko njegovih peta. Zdepaste noge divovske lešine bile su nadignute u vazduh, oivičene krutom crnom dlakom i bodljama. Grupa ljudi čekala je pokraj tela, smejući se i razgovarajući. Goidža Hin nadgledao je robove, ljudske i fagorske, koji su rukovali sekirama. Oni su komadali vlaknasto truplo u ploče koje su se mogle nositi u seoce. Stojali su do kolena u vlaknima i drvenastim delovima stungebagovog tkiva. Ogromne cepke odskakale su dok su komadali ostatke. Dve starije žene kretale su se okolo sa vedricama i prikupljale sunđerastu belu utrobu. Kasnije će kuvati masu da bi iz nje izdvojile grubi šećer. Vlakna će se upotrebiti za pravljenje konopaca i prostirki, tkivo za gorivo zanatlijskih udruženja. Iz njegovih šapa kojim je kopao i koje su podsećale na široka vesla izdvojiće se ulje da bi se načinio narkotik zvani rungebel. Starije žene izmenjivale su nepristojne povike sa muškarcima, koji su se cerili i stojali u nonšalantnim pozama po padini brega. Bilo je neuobičajeno za

stungebage da se usude da priđu blizu ljudskim naseobinama. Te zveri bilo je lako ubiti, a svaki njihov deo bio je koristan za lomnu ekonomiju. Ova lovina bila je duga trideset metara i doneće mnogo koristi zajednici u danima koji dolaze. Svinje su skičeći trčale oko Vrajinih nogu dok su rile po vlaknastim ostacima. Njihovi svinjari radili su dole medu brasimipima. Nikakav deo džinovskih stabala nije se mogao videti iznad tla osim teških, gljivičnih listova koji su probijali zemlju svojim iskrivljenim izdancima. Listovi su se pokretali poput slonovih ušiju, ne od povetarca koji je duvao okolo, već od struja toplog vazduha koje su duvale iz kruna drveća. Tuce brasimipa formiralo je polje. Drva su retko rasla sama. Tlo iznad svakog drveta uzdizalo se i bilo je ispresecano pukotinama, nagoveštavajući da se dole nalazi ogromna masa vegetacije. Vrelina koja se od drveća probijala do njihovog lisnog sistema omogućavala je biljkama da otope to smrznuto tlo, tako da su mogle da rastu čak i u uslovima večitog leda. Jasikle su živele pod kožastim listovima. Koristile su prednost zaštićenog i toplog mesta da ispuste lomne smede-plave cvetove. Kada se Vraj sagla da ubere jedan, Datka se vratio do nje i progovorio. „Idem u drvo." Shvatila je to kao poziv da mu se pridruži i sledila ga je. Rob je iz unutrašnjosti izvlačio kožne vedrice pune komadića i bacao ih svinjama. Tokom tamnih vekova embrudoške svinje hranjene su mesnatim komadićima brasimipa. „To je i privuklo stungebaga", kazala je Vraj. Čudovišne životinje volele su brasimipe isto koliko i svinje. Drvene merdevine vodile su u drvo. Dok je sledila Datku na putu dole, oči su joj u jednom trenutku bile izjednačene sa nivoom tla. Kao da se davi u zemlji, videla je kožaste listove koji su se njihali oko nje. Iza svinjskih leđa bili su ljudi, odeveni u krzna stojali su među ostacima džinovskog stungebaga. Iznad svega bili su viši tereni prekriveni snegom i bledo nebo. Sišlaje u drvo. Topao vazduh navalio je na njene obraze, naterao je da zatrepće, a sa sobom je nosio sladunjavi, truli vonj koji ju je istovremeno odbijao i privlačio. Vazduh je dolazio iz velike dubine; brasimipi su zadirali duboko u koru zemlje. Vremenom, u središtu drveta otpočinjao je proces vrenja koji je oslobađao supstancu koja se stvrdnjavala, nalik na keratin. Kroz središte drveta obrazovala se cev. Stvarala se toplotna pumpa koja je grejala lišće i podzemne grane toplotom zarobljenom na nižim nivoima.

Ta prijatna okolina pružala je utočište za nekoliko vrsta životinja, od kojih su neke bile vrlo proždrljive. Datka pruži ruku da bi primirio Vraj. Sišlaje sa merdevina pored njega i stajala u prirodnoj komori kruškastog oblika. Tu su radile tri žene prljavog izgleda. One pozdraviše Vraj, a onda su nastavile da skidaju komadiće mesa brasimipa sa zidova drveta i da ih tovare u vedricu. Brasimip je imao ukus nalik na pastrnak ili rotkvu, ali je bio gorak. Ljudi su ga jeli samo u vreme velike gladi. Obično je činio hranu za svinje naročito hranu za krmače čije je mleko služilo za pravljenje ratela, uobičajenog zimskog pića Oldoranda. Uska galerija otvarala se na jednu stranu. Vodila je u vršni ogranak drveta, čiji će listovi u obliku grma izbiti na površinu na izvesnom rastojanju. Odrasli brasimipi imali su šest ogranaka. Vršni ogranci obično su ostavljani da rastu bez diranja; budući najbliži površini, pružali su utočište raznoraznim gadarijama u potrazi za skloništem. Datka pokaza središnju cev koja se spuštala u tamu. Sišao je u nju. Nakon trenutka oklevanja Vraj ga je sledila, a žene zaostadoše u svom poslu da bi je gledale kako silazi, smešeći se uelom sa simpatijom, a delom iz rugla. Ušla je pravo u cev; bila je potpuno mračna Dole je bila samo večna noć podzemlja. Pomislila je kako i ona, poput Šej Tal, mora da se spušta u svet fesapa radi prikupljanja znanja, i pored sopstvenog negodovanja. Cev je bila obložena naraslim prstenovima koji su obrazovali brazde. Te brazde upotrebljavale su se kao stepenice. Cev je za svakoga ko se penjao ili spuštao bila dovoljno uska da bezbedno nasloni leda na suprotnu stranu cevi. Vazduh koji se uzdizao šaptao je u njihovim ušima. Neka paučinasta stvar, živa sablast, okrznula je Vrajin obraz. Odolela je želji da vrisne. Sišli su do tačke na kojoj su druge grane napuštale glavni trup. Ovde je komora kruškastog oblika bila još manja nego ona iznad njih; stojali su blizu, glavu uz glavu. Vraj je mogla da oseti Datkin miris i da oseti njegovo telo uz svoje. Nešto se pokrenu u njoj. „Vidiš li svetlost?" kazao je Datka. Bilo je napetosti u njegovom glasu. Borila se sa sobom, prestravljena požudom koja je preplavila Kada bi samo spustio prst na nju, taj tihi čovek, pala bi mu u naruče, pokidala svoja krzna razgolitila se, srušila pareći se sa njim u mračnom podzemnom ležaju. Opsceno prijatne slike ispuniše je.

„Hoću da se vratim gore", kazala je, prisiljavajući reči da joj napuštaju grlo. „Nemoj da se plašiš. Pogledaj svetla" Zahvaćena vrtoglavicom, obazrela se, još uvek osećajući njegov miris. Gledala je u drugu granu koja se odvajala prema površini. Tačke svetlosti tamo, nalik na zvezde galaksije crvenih zvezda, zarobljene unutar drveta. Komešao se pred njom ramenom zaklanjao sazvežda. Gurnuo joj je u ruku nešto nalik na jastučić. Bilo je lako, prekriveno nečim za šta joj se učinilo da su vlakna, kruta poput dlake stungebaga. Zvezdaste oči stvari gledale su u nju ne trepćući. U svojem zbunjenom stanju nije mogla da prepozna šta je to. „Šta je tor U odgovor možda je ipak osećao želju; ali zar nije mogao jače da odgovori, ako je tako? Datka joj pogladi lice nespretnom nežnošću. „Oh, Datka", uzdahnula je. Obuze je drhtavica, koja je otpočinjala u trbuhu i širila čitavim telom. Nije mogla da se kontroliše. „Odnećemo ga gore. Nemoj se plašiti." Krmače crne dlake tiskale su se između listova brasimipa kada su izašle na svetio dana. Svet je izgledao zaslepljujuće sjajan, odzvanjanje sekira neizdrživo glasno, miris jasikli nepomućeno snažan. Vraj se spusti i ravnodušno pogleda malu, kristalastu životinju koju je držala. Bila je u stanju koje je podsećalo na fagorsko povezivanje, sklupčana 175u loptu sa nosem zagnjurenim u rep i četiri noge skvrčene uz stomak. Bila je nepokretna i delovala je kao da je napravljena od stakla. Nije mogla da je razmota. Njene oči probadale su je dalekim pogledom, bez treptaja između nepokretnih kapaka. Kroz njeno prašnjavo sivo krzno probijale su se pruge slabašnih boja. Na neki način, mrzela ju je, kao što je mrzela i njega. Bio je toliko neošetljiv na osećanja žene da je njeno drhtanje pogrešno protumačio kao trešnju od straha. A opet, bila je zahvalna šfo ju je ta njegova glupost sprečila da se u izvesnoj meri osramoti, zahvalna i razočarana. „To je glos", kazao je Datka, čučno pokraj nje i postrance se zagledao u njeno lice, kao da je zbunjen. „Gos?" Na trenutak upitala se da li to pokušava da bude duhovit na čudan način. „ Glos. Oni žive u stanju hibernacije u brasimipima, gde je toplo. Nosi ga kući."

„Šje Tal i ja videle smo ih na zapadnoj obali reke. Hoksni. Tako se zovu kada izađu iz stanja hibernacije." A šta bi Šej Tal pomislila kada bi... „Uzmi ga", ponovio je. „Poklon od mene." „Hvala ti", kazala je razočarano. Podigla se, ponovo obuzeta osećanjima. Otkrila je da ima krvi na obrazu, tamo gde ju je dotakao svojom povređenom rukom. Robovi su još uvek komadali monstruoznu lešinu. Lejntel Ai je došao i razgovarao sa Tant Einom i Aoz Runom. Ovaj poslednji pozva živo Datku, mašući rukom iznad glave. Razočaranim pogledom opraštanja Datka pođe prema gospodaru Embrudoka. Stvari kojima su se muškarci bavili ništa joj nisu značile. Ušuškalaje glosa između ruku i svojih mirnih nedara i krenula nizbrdo prema udaljenim kulama. Kada je čula zvuk nekoga ko je trčao da bi je stigao rekla je sebi, e sada je previše kasno, ali bio je to Lejntal Ai. „Idem dole s tobom, Vraj", kazao je. Odmah je primetila da je prilično dobro raspoložen. „Mislila sam da si imao nevolja sa Aoz Runom." „Ah, on je uvek pomalo prgav nakon koškanja sa Šej Tal. On je stvarno veliki čovek. A drago mi je i zbog stungebaga. Sada kako je vreme otoplilo, sve ih je teže pronaći." Deca su se još uvek igrala pokraj gejzira. Lejntala Aia zadivio je njen glos i on poče da peva deo lovačke pesme: „Glose što kriju se u snud ok snegovi duboku su tu Probudiće kiša što zemlju puni smećem I hoksniji će se tada raširiti Svojim ponosnim korakom pojuriti Preko ravnice, preko ravnice prekrite cvećem." „Dobro si raspoložen! Je li Ojre bila fina s tobom?" „Ojre je uvek fina." Pošli su različitim putevima, Vraj je krenula ka ruševnoj kuli, gde je pokazala poklon Šej Tali. Šej Tal pogledala je kristalastu životinjicu. „Nije dćbra za jelo u ovom stadijumu života. Meso bi moglo da joj bude otrovno." „Ne nameravam da je pojedem. Hoću da je čuvam dok se ne probudi."

„Život je ozbiljan, draga moja. Možda ćemo ogladneti ako Aoz Run bude čvrsto protiv nas." Neko vreme bez reči je posmatrala Vraj, kao što je sve češće činila. „Postiću i nadvladaću ga. Nisu mi potrebne materijalne stvari. Mogu da budem gruba prema sebi isto onoliko koliko mi to i on čini." „Ali on stvarno..." Reči izdadoše Vraj. Nije mogla da izusti reči smirenja za Šej Tal, koja je odlučno nastavila. „Kao što sam ti rekla, imam dve neposredne namere. Najpre, provešću naučni eksperiment da odredim svoje moći. Onda ću otići do sveta gosa, da razgovaram sa Loilanun. Ona sigurno zna mnogo onoga što ja ne znam. U zavisnosti od onoga što saznam na osnovu tih stvari, možda ću odlučiti da u potpunosti napustim Oldorando." „Oh, nemoj odlaziti, molim te, gospo. Jesi li sigurna da to treba da učiniš? Poći ću s tobom ako budeš išla, kunem se!" „Videćemo. A sada me napusti, molim te." Osećajući se razočarano, Vraj je sišla niz merdevine u svoju ruševnu sobu. Bacila se na svoj ležaj. „Hoću ljubavnika, eto šta hoću. Ljubavnika... život je tako prazan..." " Ali nakon izvesnog vremena, podigla se i zagledala kroz prozor u nebo, po kom su jedrili oblaci i ptice. Bar je ovde bilo bolje nego u svetu ispod njih, tamo gde je Šej Tal nameravala da ode. Setila se pesme Lejntal Aia. Žena koja je napisala pesmu ako je to bila žena znala je da će snegovi na kraju nestati i da će izaći cvetovi i životinje. Možda će se to i desiti. Na osnovu svojih noćnih posmatranja, znala je da se na nebu odigravaju promene. Zvezde nisu bile fesapi nego vatre, vatre koje su plamtele ne unutar stenja već u vazduhu. Zamisli ogromnu vatru koja plamti u spoljašnoj tmini. Dok se približava, osećaće se njena toplota. Možda će dva stražara prići bliže i zagrejati svet. A onda će glosi oživeti i pre' voritl e u hoksnije ponosnog koraka, baš kao što je to pesma kazivala. Odlučila je da se usredsredi na svoju astronomiju. Zvezde su znale više od gosa, i pored svega onoga što je govorila Šej Tal, iako je bilo šokanto otkriti da se ne slažeš sa tako veličanstvenom osobom. Ušuškala je glosa u topao kutak pokraj svog ležaja, umotala jadno malo stvorenje tako da mu se videla samo njuškica. Dan za danom, žudela je da oživi.

Šaptala mu je i hrabrila ga. Ali nakon nekoliko dana, svetlucanje u oku glosa zamutilo se i nestalo; stvorenje je izdahnulo čak i ne trepnuvši. Očajna, Vraj gaje odnela na razrušeni vrh kule i bacila zamotuljak odatle. Još uvek je bio uvijen u krzna, kao da je mrtva beba. Strast nemira zahvatila je Šej Taj. Sve češće i češće, njene izjave pretvarale su se u proročanstvo, iako su joj ostale žene donosile hranu, radije je izgladnjivale sebe, pripremajući se za ulazak u duboki pavk radi razgovora sa slavnim precima. Ukoliko ni tamo ne bude našla mudrost, tada će potražiti dalje, izvan živinarnika. Najpre, rešila je da proveri sopstvene čarobnjačke moći. Nekoliko milja dalje prema istoku ležalo je Riblje Jezero, prizor njenog „čuda". Dok je ona mučila sebe u vezi sa prirodom onoga što se tamo desilo, građani Oldoranda nisu sumnjali. Tokom čitavog tog hladnog proleća, hodočastili su do tamo da bi posmatrali prizor u ledu i da bi drhtali od straha koji nije bio nepovezan sa ponosom. Hodočasnici su sreli određeni broj borlienaca koji su takode došli da vide čudo. Jednom su viđena dva fagora sa govedaricama sklopljenih krila na ramenima koji su nemo stojali na daljoj obali i posmatrali kristalizovane mrtve. Kako se toplota vraćala u svet, dramatski prizor počeo je da se razliva. Ovo što je bilo zastrašujuće postalo je groteskno. Jednog jutra, leda više nije bilo, a kipovi su se pretvorili u hrpu trulog mesa. Posetioci nisu više nalazili ništa impresivnije od očne jabučice koja bi plutala po vodi ili hrpice kože. Samo Riblje'Jezero isušilo se i nestalo gotovo isto onako naglo kako se i obrazovalo. Sve što je preostalo da obeležava čudo bila je hrpa kostiju i zakrivljenih rogova kaidava. Ali sećanja su ostala, povećavajući se kroz sočiva spominjanja. A Šej Taline sumnje su se zadržale. Popodne je sišla na trg, u času kada je blaže vreme mamilo ljude da šetaju napolju i razgovaraju na način koji im je nekada bio stran. Žene i ćerke, muškarci i sinovi, lovci i zanatlije, mladi i stari šetali su da im prođe dan. Skoro svi su želeli da priđu Šej Taj i da je pozovu; skoro niko nije želeo da razgovara sa njom. Lejntal Ai i Datka stajali su sa svojim prijateljima i smejali se. Lejntal Ai uhvati Šej Talin pogled i oklevajući joj priđe kada ga je pozvala „Pripremam se da provedem eksperiment, Lejntal Ai. Hoću da budeš sa mnom kao pouzdan svedok. Neću te uvaljivati u dalje nevolje sa Aoz Runom." „Ponovo sam u dobrim odnosima s njim."

Objasnila je da eksperiment treba da se odigra pored Vorala; najpre je nameravala da istraži stari hram. Hodali su skupa u gomili. Lejntal Ai nije 178 rekao, ni reč. „Da li se stidiš što si sa mnom?" „Uvek mi je prijatno u tvojem društvu, Šej Tal." , „Ne moraš da se ponašaš uglađeno... Misliš li da sam čarobnica?" „Ti si neobična žena. Duboko .0 DOŠtujem zbog toga." „Da li me voliš?" Zbunio se na te reči. Umesto da direktno odgovori, pogledao je u blato i promrmljao: „Ti si mi kao majka, pošto je moja majka mrtva. Zašto mi postavljaš takva pitanja?" „Volela bih da sam ti majka. Mogla bih tada da se ponosim. Lejntal Ai, i tvoja priroda okrenuta je prema unutra. Osećam to. Ta okrenutost će ti smetati, a opet, ona ti daje život, ona jeste život. Nemoj je zanemarivati, neguj je. Većina ovih ljudi koji se tiskaju oko nas nemaju tu okrenutost." „Da li je okrenutost prema unutra isto što i sukob?" Oštro se nasmejala i obuhvatila mu telo svojim rukama. „Čuj, mi smo zarobljeni u ovom propalom seocetu među ovim jadnim ličnostima. Možda se na drugim mestima odigravaju čitavi nizovi velikih stvari. To se mora obaviti. Možda ću napustiti Oldorando." „Kuda ćeš ići?" Zavrtela je glavom. „Ponekad se osećam kao da će nas sam pritisak tih tmurnih ljudi razneti i mi ćemo se raspršiti odavde po čitavom svetu. Primetio si koliko se beba rađa poslednjih godina." Obazro se po prijateljskim, poznatim licima na putu i posumnjao da tako govori radi efekta, iako je zaista bilo više dece. Ramenom se naslonio na vrata starog hrama i otvorio ih. Ušli su i ćutke zastali. Unutra je bila zarobljena jedna ptica. Letela je i letela unaokolo, prilazila im kao da ih ispituje, a onda se vinula prema gore i pobegla kroz rupu u tavanici. Svetlost se probijala kroz rupe, obrazujući stubove u polutami u kojima su se kovitlale čestice prašine. Svinje su u poslednje vreme premeštene u kočine pod otvorenim nebom, ali njihov smrad još uvek se zadržao. Šej Tal nemirno je hodala okolo, dok je Lejntal Ai stajao pokraj vrata i gledao prema ulici, sećajući se kako se tu igrao kada je bio dete.

Zidovi su bili ukrašeni slikama urađenim krutim pokretima. Mnoge od njih bile su oštećene. Digla je pogled prema visokom alkovenu u kojem je stojao žrtveni oltar, njegova kamena tmina još uvek je bila s nečim što je mogla biti krv. Previše visoko da bi je vandali lako dohvatili stojala je predstava Vutre. Šej Tal stojala je i gledala u nju, s pesnicama na bokovima. Vutra je bio naslikan, njegova glava i ramena u krznenom ogrtaču. Oči su svetlucale na izduženom, životinjskom licu sa izrazom koji se mogao protumačiti kao strast. Lice mu je bilo plavo, što je bilo predstava idealne boje neba, mesta na kome je bivstvovao. Grubo, bela kosa, gotovo nalik na grivu, prekrivala mu je glavu; ali najšokantnije odstupanje od ljudske norme bio je par rogova okrenutih nagore koji su kretali sa njegove lobanje i završavali se 179s rebrnim zvončićima. Iza Vutre tiskale su se druge figure zaboravljene mitologije, većinom zastrašujuće, nebo ih je bilo puno. Na njegovom levom i desnom ramenu sedela su dva stražara. Bataliks je bio prikazan sa glavom nalik volujskoj, bradat, siv i star, sa zracima svetlosti koji su blistali sa njegovog koplja. Frejr je bio veći, plodni zeleni majmun sa peščanim satom okačenim oko vrata. Koplje mu je bilo veće od Bataliksovog i takođe je isijavalo zrake svetla. Okrenula se, oštro rekavši: „A sada moj eksperiment, ako je Goidža Hin spreman." „Jesi li videla ono što si želela?" Zbunjivala ga je njena naglost. „Ne znam. Kasnije, možda ću znati. Nameravam da udem u pavk. Volela bih da mogu da pitam nekog sveštenika da li bi trebalo da Vutra zapoveda svetom ispod nas kao što to čini zemljom i nebom... Toliko je puno prekida" U međuvremenu, Goidža Hin dovodio je Mika iz staje pod velikom kulom. Goidža Hin bio je gonič robova, čovek koji je ispoljavao sve oznake' svojeg poziva. Bio je nizak, ali neizmerno čvrst, s ogromnim rukama i nogama. Crte lica nespretno su mu visile na glavi niskog čela, ukrašene čupercima brkova, nasumično razmeštenim po njemu. Odeća mu je bila kožna, a na javi i u snu uvek je sa sobom imao kožnu kandžiju. Svi su znali Goidža Hina, čoveka neosetljivog bilo na udarce, bilo na razmišljanje. „Hajde, Mik, životinjo, vreme je da budeš koristan", rekao je, koristeći svoje uobičajeno tiho režanje. Mik je spremno koračao za njim, budući da je odrastao u ropstvu. Bio je fagor koji je najduže službovao u Oldorandu i mogao je da se seti prethodnika Goidža Hina, mnogo užasnijeg čoveka. U njegovom otrcanom krznu rasla je i poneka crna

dlaka. Lice mu je bilo naborano, a vreće ispod njegovih očiju bile su uništene reumom. Uvek je bio miroljubiv. Tom prilikom, Ojre je bila u blizini da bi ga hrabrila. Dok je Ojre tapšala njegova pogurena ramena, Goidža Hin podbadao ga je prutom. Ojre je poslužila kao posrednik za Šej Tal i upitala oca za dozvolu da upotrebe fagora u Šej Talinom eksperimentu. Aoz Run namerno je rekao da uzmu Mika, jer je star. Dva ljudska bića vodila su Mika do krivine Vorala, gde je reka tekla duboka. Šej Talina ruševna kula nije bila daleko odatle. Šej Tal i Lejntal Ai već su čekali kada je trio došao. Šej Tal je stajala i zagledala se u dubine toka kao da želi da razotkrije njegove tajne, upalih obraza, praznog izraza lica. „Pa, dobro, Mik", kazala je izazivački kada se približila zver Procenjivački ga je posmatrala. Sasušene vreće mesa visile su mu sa grudi i stomaka. Goidža Hin već mu je vezao ruke iza leda. Glava mu se plašljivo valjala između pogrbljenih ramena. Kada je video Voral, nekoliko puta uzastopce pustio je da mu mleč štrcne nozdrvama, ispustivši tih krik straha Da li jem oguće da će ga voda pretvoriti u kip? Goidža Hin grubo je pozdravio Šej Tal. „Veži mu i noge", naredila je Šej Tal. . „Nemojte ga mnogo povrediti", kazala je Ojre. „Znam Mika još od kad sam bila mala i potpuno je pitom. Jahali smo na njemu, je li tako, Lejntal Ai?" Prozvan na taj način, Lejntal Ai priđe. „Šej Tal ga neće mnogo povrediti", rekao je, smešeći se Ojre. Posmatrala ga je ispitivački. Privučeni mogućim uzbuđenjima, nekoliko žena i dece okupili su se da vide šta se to događa i stojali po grupicama na obali. Reka je na krivini tekla duboko i zasecala u bližu obalu samo nekoliko inča od mesta na kojem su stajali. Na suprotnoj strani reke, gde je voda bila mirnija, još uvek se zadržala tanka ploča leda, koju je od direktnog sunca zaklanjao ispust od kamena. Taj disk virio je prema dubljim vodama, precizno ukrašen staklastim spiralama, kao da je sama voda uzela nož da ga ukrasi. Kada je Goidža Hin vezao noge nesretnom Miku, gurnuo ga je sa ruba u reku. Mik je uzdigao izduženu glavu u vazduh, povukao donju usnu na zdepastoj bradi i zatrubio od straha. Ojre se uhvatila za njegovo krzno, preklinjući Šej Tal da ga ne povredi.

„Skloni se", kazala je Šej Tal. Dala je znak Goidže Hinu da gurnu fagora unutra. Goidža Hin navali sa svojim zdepastim ramenom na Mikova rebra. Fagor se teturao, a onda je bućnuo u reku s pljuskom. Šej Tal podigla je ruku zapovedničkim pokretom. Okupljene žene povikale su i pritrčale. Rol Sakil bila je među njima. Šej Tal pokazala im je da se sklone. Gledala je u vodu i mogla je da vidi kako se Mik koprca ispod površine. Ćube njegove dlake komešajući se pojaviše na površini ustalasane vode, poput žutog korova okrznuvši površinu. Voda je ostala voda. Fagor je i dalje bio živ. „Izvlači ga", naredila je. Goidža Hin držao je Mika na dve uzice. Potegao je, a Lejntal Ai je pomagao. Glava i ramena starog fagora probili su površinu i Mik patetično kriknu. „Nemoj da ubidavite jadno mene!" Izvukli su ga na obalu i on je ležao aahćuć; pokraj Šej Talinih nogu. Grizla je svoju usnu i mrštila se prema Voralu. Čarolija nije palila. „Baci ga ponovo", kazao je jedan od gledaoca. „Ne još vode il' sam gotov", kazao je Mik hrapavo. „Gurnite ga opet", naredila je Šej Tal. Mik zaroni po drugi put, pa treći. Ali voda je i dalje bila voda. Čudo sen ije desilo, a Šej Tal morala je da prikrije svoje razočarenje. „Dosta je", kazala je. „Goidža Hin, odvedi Mika i dobro ga nahrani." Ojre je žalosno klekla pokraj Mikovog grla, plačući i tapšući ga. Tamna voda potekla je sa fagorovih usana i on se zakašlja. Lejntal Ai kleknuo je i stavio ruku oko Ojrinih ramena. Šej Tal se razočarano okrenula. Eksperiment je pokazao da fagori plus voda ne daju led. Proces nije bio neizbežan. I šta se onda desilo na Ribljem Jezeru? Isto tako, nije uspela da pretvori Voral u led, kao što je pokušavala. Znači eksperiment nije dokazao da je čarobnica. Nije dokazao ni da nije čarobnica; činilo se da dokazuje daje ipak ona pretvorila na Ribljem Jezeru fagore u led osim ukoliko u to nisu bili uključeni i drugi faktori koje nije uzela u obzir. Zastala je sa šakom na grubom kamenu ulaza u njenu kulu, osećajući hrapavost lišaja pod dlanom. Ukoliko ne bude našla drugo objašnjenje, moraće da na sebe gleda kao što su to i drugi činili, kao čarobnicu. Što je više gladovala, više

je cenila sebe. Razume se, kao čarobnica bila je osuđena da ostane devica; seksualni odnos uništio bi njene čarobne moći. Prikupila je krzna oko svoje mršave prilike i uspela se izlizanim stepenicama. Žene na obali gledale su od Mikovog napola udavljenog tela koje je okruživala sve veća bara prema figuri Šej Tal koja je odlazila. „Zašto je ntela to da uradi?" upitala je Rol Sakil društvo. „Zašto nije udavila to glupo stvorenje kako valja, kada je već počela?" Sledeći put kada se savet okupio, Lejntal Ai je ustao i obratio mu se. Rekao je daje slušao lekcije koje je držala Šej Tal. Svi su znali za njeno čudo na Ribljem Jezeru, koje je spasio mnogo života. Ništa od onoga što je činila nije bilo usmereno na štetu zajednice. Predložio je da se njena ak?demija prizna i podrži. Aoz Run delovao je besno dok je Lental Ai govorio. Datka je kruto i ćutke sedeo. Starci iz saveta gledali su jedan drugog ispod veđa i nemirno mrmljali. Eline Tal se nasmejao. „Kako želiš da pomognemo akademiji?" pitao je Aoz Run. „Hram je prazan. Dajte ga Šej Tal. Neka drži u njemu svoje susrete svakog popodneva, u vreme za šetnju. Koristite ga kao forum, u kojem svako može da govori. Hladnoće su prestale, ljudi su slobodniji. Otvorite hram kao akademiju za sve, muškarce, žene i decu." Njegove zvučne reči zamreše u tišini. Onia progovori Aoz Run. „Ne može da koristi hram. Ne trebaju nam novi sveštenici. U hramu držimo svinje." „Hram je prazan." „Od sada, svinje će se držati u hramu." „Rđavo je to kada su nam svinje važnije od zajednice." Okupljanje se konačno završilo u izvesnom neredu, kada je Aoz Run izašao sa njega. Lejntal Ai okrenuo se Datki, rumenih obraza. „Zašto mi nisi podržao?" Datka se nacerio s ovčijim izrazom, pogladio svoju usku bradu, zagledao se u sto. „Ne bi pobedio ni kada bi te podržavao čitav Oldorando. On je unapred zabranio akademiju. Samo traćiš dah, prijatelju moj." Dok je Lejntal Ai izlazio iz zgrade, osećajući kako mu se gadi čitav svet, pozvao ga je Datnil Skar, majstor udruženja štavilaca i činilaca i povukao ga za rukav.

„Dobro si govorio, mladi Lejntal Aiu, a ipak Aoz Run ima pravo u onome što kaže. Ili, ako nema pravo, bar ne greši. Kada bi Šej Tal govorila u hramu, postala bi sveštenica i obožavali bi je. To mi ne želimo naši preci ratosiljali su se sveštenika još pre nekoliko generacija." Lejntal Ai znao je da je majstor Datnil prijatan i smeran čovek. Susprežući bes, spustio je pogled na ostarelo lice i rekao: „Zašto mi to govoriš?" Majstor Datnil obazro se da vidi sluša li ga ko. „Obožavanje se rada iz neznanja Verovanje u jednu nepromenjivu stvar zauvek je neznanje. Poštujem pokušaje ulivanje činjenica u glavi ljudi. Želeo sam da kažem da mi je žao što si izgubio, iako se ne slažem s tvojim predlogom. Voleo bih da se obratim Sej Talinoj akademiji ukoliko je ona spremna da me sasluša." Skinuo je krzno i seo na lišajevima prekriveni dovratak. Pogladio je svoju retku sedu kosu i pročistio suvo grlo. Obazro se i nervozno nasmešio. Iako je svakoga u sobi znao još od rođenja, nije bio naviknut na ulogu govornika. Njegova kruta odora zaškripala je kada se premestio sa noge na nogu. „Nemojte nas se bojati, majstore Datnil", kazala je Šej Tal. Uhvatio je prizvuk nestrpljenja u njenom glasu. „Plašim se samo tvoje netrpeljivosti, gospo", odvratio je, a neke od žena koje su sedele na podu skrile su osmeh iza šaka. „Vi znate šta se radi u našem udruženju, jer neke od vas rade za mene", kazao je Datnil Skar. „Razume se, članstvo u udruženju je samo za muškarce, jer se tajne naše profesije prenose iz generacije u generaciju. Naročito, majstor uči svemu što zna svog ličnog učenika ili glavnog momka. Kada majstor umre ili se povuče, glavni momak postane majstor, kao što će uskoro Rajnil Lejan preuzeti moj položaj..." „Žena bi to obav'jala isto tako dobro kao i muškarac", kazala je jedna od žena Čem Far. „Dugo sam radila za tebe, Datnil Škare. Znam sve tajne rupa sa solima. Mogla bih sama da obrađujem kože, ako bi bilo potrebe." „Ah, ali moram imati red i neprekidnost, Čem Far", kazao je majstor 183b lago. „I ja bih umela da izdajem valjane naredbe", kazala je Čem Far i svi su se nasmejali, a onda pogledali u Šej Tal. „Pričaj nam o neprekidnosti", kazala je ova. „Mi znamo, kao što nas je Loilanun učila, da su neki od nas naslednici Julija Sveštenika, koji je došao sa

severa, iz Panovala i sa jezera Dorzin. To je jedna od neprekidnosti. A šta je sa neprekidnošću unutar udruženja, majstore Datnil?" „Svi pripadnici našeg udruženja rođeni su i začeti u Embrudoku, čak i pre nego što je bio Oldorando. Za mnogo generacija." „Koliko generacija?" „Ah, poprilično..." „Reci nam otkud ti to znaš." Obrisao je ruke o pantalone. „Imamo zapise. Svaki majstor sačinjava zapise." „Pismene dnevnike?" „Tako je. Pisane u knjizi. Veština se prenosi. Ali zapisi se ne smeju otkriti ostalima." „Šta mislite, zbog čega je tako?" „Ne žele da im žene preuzmu posao i počnu da ga obavljaju bolje", kazala je jedna od njih i ponovo se začuo smeh. Datnil Skar zbunjeno se nasmešio i nije rekao ništa više. „Ja verujem daje tajnost odigrala zaštitunu ulogu u svoje vreme", kazala je Šej Tal. „Određene veštine, kao na primer dobijanje metala i štavljenje morale su da prežive rđava vremena, i pored umiranja od gladi i fagorskih napada. Verovatno je u prošlosti bilo vrlo rđavih perioda, i neke veštine su izgubljene. Više ne umemo da pravimo papir. Možda je nekada postojalo udruženje za pravljenje papira. Staklo. Ne umemo da pravimo staklo. A opet po okolini ima staklenih stvari svi znate šta je to staklo. Kako to da smo gluplji od svojih predaka? Da li živimo, radimo pod nekom smetnjom koju ne razumemo u potpunosti? To je jedno od velikih pitanja koja moramo imati na umu." Zastala je. Nijedna od njih nije ništa rekla, što ju je uvek ljutilo. Žudela je za nekim komentarom koji bi započeo raspravu. Datnil Skar je kazao: „Majko Šej, govoriš istinu, ubeđen sam u to. Shvatićeš da sam kao majstor pod zakletvom nikome ne smem otkriti svoje veštine; to je zakletva koju sam podneo Vutri i Embrudoku. Ali poznato mi je da su nekada bila rđava vremena, o kojima ne smem da govorim..." Kada je zaćutao, potpomogla mu je osmehom. „Veruješ li da je Oldorando nekada bio veći nego sada?" Pogledao ju je nakrivljene glave. „Znam da ovaj grad nazivaš živinarnikom. Ali on preživljava... Ori je središte kosmosa. Ali to ne odgovara na tvoje pitanje.

Prijateljice moje, otkrile ste raž i zob. Verujem da je ovo mesto nekada predstavljalo pažljivo negovana polja, ograđena da bi se zaštitilo od divljih zveri. Tu je raslo i uzgajano još i mnogo drugo korisno bilje. Sada ih vi ponovo uzgajate, što je mudro. Vi znate da nam je za štavljenje neophodna kora drveta. Posao nam je da je dobavljamo. Verujem pa, zapravo znam..." Zaćutao je, a potom je tiho rekao: „Ogromne šume visokog drveća koje je davalo koru i ogrev, rasle su prema zapadu i severu. Oblast se nazivala Kajs. Tada je bilo vruće, i nije bilo hladnoća." Jedna od njih je rekla: „v'reme vreline to je legenda koju su ostavili sveštenici. Takve prazne priče trudimo se da odbacimo u akademiji. Jer znamo da je nekada bilo hladnije nego sada. Pitaj moju baku." „Ono što govorim, to je da, koliko ja znam, pre hladnoće bilo je toplo", rekao je Datnil Skar, polagano češud potiljak svoje sede glave. „Trebalo bi da pokušate da shvatite te stvari. Mnogi životi su prošli, mnogo godina. Veliki deo istorije je nestao. Ja znam da vi žene smatrate da su muškarci protiv vašeg učenja, i možda je i tako; ali govorim iskreno kada kažem da treba da podržavate Šej Tal i pored raznih poteškoća. Kao majstor, znam kolko je dragoceno znanje. Izgleda kao da curi sa dna zajednice kao voda iz vreće." Ustale su i ispratile ga pljeskom kada je izašao. Tokom zalaska Frejra, dva dana kasnije, Šej Tal nemirno je koračala svojom odajom u izdvojenoj kuli. Odozdo se začuo povik. Smesta je pomislila na Aoz Runa, iako glas nije bio njegov. Pitala se ko se usudio da pođe van barikada sada, dok je svetio slabilo. Proturivši glavu kroz prozor, videla je majstora Datnila Škara, njegova prilika bila je nematerijalna u sutonu. „Oh, dođi, prijatelju moj", povikala je. Sišla je do njega. Držao je nekakvu kutiju i nervozno se smešio. Seli su jedno naspram drugog na njenom kamenom podu, a ona mu nali ratela. Nakon nešto neobaveznog razgovora, kazao je: „Mislim da znaš da ću se uskoro povući sa mesta majstora udruženja štavilaca i činilaca? Moj glavni momak preuzeće mesto. Starim, a njemu je još davno bilo poznato sve što treba da ga naučim." „Došao si zbog toga?" Nasmešio se i zavrteo glavom. „Došao sem ovde, majko Šej, jer jer osećam divljenje jednog starca prema tebi, prema tvojoj ličnosti i tvojoj vrednosti... Ne,

dopusti mi da dovršim. Uvek sam služio ovoj zajednici i voleo je i verujem da i ti činiš isto, iako si nasuprot mnogim muškarcima. I zato sam želeo da ti pomognem dok to još mogu." „Dobar si čovek, Datnil Škare. Oldorando to zna. Ovoj zajednici potrebni su dobri ljudi." Uzdahnuo je i klimnuo. „Služio sam Embrudok ili Oldorando, kako bi trebalo da ga nazivamo svakog dana svog života, i nikada ga nisam na185p ustio. A ipak, jedva da je prošao jedan dan..." Prekinuo se na svoj stidljiv način, nasmešio i rekao: „Verujem da govorim srodnoj duši kada kažem da jedva da je prošao jedan dan a da se nisam upitao... upitao šta se dešavalo po drugim mestima, daleko odavde." Zastao je, pročistio je grlo, a potom rekao oštrije: Jspričaću ti jednu priču. Kratka je. Sećam se jedne strašne zime kada sam bio mlad, kada su napali fagori, a usledili su boleštine i oskudica. Mnogi ljudi su umrli. A i fagori su umirali, iako to tada nismo znali. Bilo je tako tamno, kunem se da su dani sada svetliji... Kako god bilo, fagori su tokom klanica ostavili ljudskog dečaka. Ime mu je bilo stidim se što moram da priznam da sam zaboravio, ali verujem da je bilo nešto kao Krindlšedi. Dugačko ime. Nekada sam ga tačno znao. Godine su učinile da zaboravim. Krindlšedi je došao iz zemlje daleko na severu, Sibornala. Kazao je da je Sibomal zemlja večitih glečera. Bio sam izabran za glavnog momka, a on je u Sibornalu trebalo da bude sveštenik, tako da smo obojica bili posvećeni u naša zvanja. On Krindlšedi ili kako mu već beše ime mislio je da je naš život lak. Gejziri su grejali Oldorando. Kao mladi član sveštenstva, moj prijatelj pripadao je grupi kolonista koji su se odselili prema jugu da izbegnu hladnoće. Došli su do bolje zemlje rekom. Tamo su bili prisiljeni da se bore se domorocima oblasti zvane pa, to ime nestalo je nakon svih tih godina. Besnela je velika bitka, u kojoj je Krindlšedi ako mu je to bilo ime bio ranjen. Preživeli su pobegli, samo da bi ih uhvatili fagorski napadači. Bila je čista sreća što im je ovde pobegao. Ili su ga možda pustili jer je bio ranjen. Činili smo što smo mogli da pomognemo momku, ali umro je nakon mesec dana. Plakao sam za njim. Bio sam vrlo mlad. A ipak mu čak i sada zavidim, jer video je nešto sveta. Rekao mi je da u Sibornalu led ima mnogo boja i da je divan." Kada je majstor Datnil završio priču, blago sedeći pokraj Šej Tal, Vraj uđe u sobu, na svom putu prema gornjem spratu.

Ljubazno joj se nasmešio, rekavši Šej Tal: „Nemoj oterati Vraj. Znam da je ona tvoj glavni momak i da joj veruješ, kao što bih ja voleo da mogu da verujem svojem glavnom momku. Dopusti joj da čuje šta imam da kažem." Stavio je svoju drvenu kutiju pred njih. „Doneo sam ti majstorsku knjigu našeg udruženja da je vidiš." Šej Tal je izgledala kao da će se onesvestiti. Znala je da će u slučaju da uzimanje bude otkriveno udruženje zanatlija ubiti majstora bez oklevanja. Mogla je samo da nagađa o unutarnjoj borbi kroz koju je prošao starac pre nego što ju je doneo. Zagrlila gaje svojim tankim rukama i poljubila u naborano čelo. Vraj je prišla i klekla pokraj njega, s uzbuđenjem na licu. „Da pogledamo!" uskliknula je, ispruživši ruku, zaboravljajući svoju povučenost. Stavio je svoju ruku preko njenih, zadržavši je. „Primetite najpre drvo od kojeg je kutija napravljena. Nije od radžabarala; tekstura je previše fina. Primetite kako je izrezbarena. Primetite te izvanredne metalne okove koji povezuju uglove. Da li bi naše udruženje kovača metala moglo da napravi tako fini rad u današnje vreme?" Kada su pogledale detalje, otvorio je kutiju. Izvadio je veliku knjigu uvezanu u tešku kožu, ukrašer.'i složenom šarom. „Ovo sam ja učinio. Majko. Ponovo sam povezao knjigu. Stara je njena unutrašnjost." Stranice unutra bile su pažljivo, često prefmjeno, ispisane brojnim različitim rukama. Datnil Skar brzo je okretao stranice, oklevajući čak i sada da otkrije previše. Ali žene su jasno videle datume, imena, liste i različite zapise i slike. Pogledao ih je u lica, sa slabim smeškom. „Na svoj način, ovaj tom daje ' istoriju Embrudoka kroz godine. I svako udruženje koje je preživelo ima sličan, u to se mogu zakleti." „Prošlost je nestala. Sada pokušavamo da gledamo prema budućnosti", kazala je Vraj. „Ne želimo da budemo zarobljene u prošlosti. Želimo da izađemo..." Neodlučno, dopustila je da joj reči zamru, žaleći što je u uzbuđenju skrenula njihovu pažnju na sebe. Gledajući lica ostalo dvoje, videla je da su stariji i da se nikada neće složiti sa njom. Iako su im se namere u opštim crtama poklapale, postojala je razlika koja se nikada nije mogla premostiti. „Ključ za budućnost leži u prošlosti", kazala je Šej Tal, smireno ali odlučno, jer je već i ranije govorila Vraji takve stvari. Okrenuvši se starcu, kazala je:

„Majstore Datnil, visoko cenimo tvoj hrabi postupak što si nam dozvolio da pogledamo tajnu knjigu. Možda ćemo jednoga dana moći daje pogledamo detaljnije. Da li bi nam rekao koliko je majstora bilo u tvom udruženju otkako je zapisivanje počelo?" Zatvorio je knjigu i počeo da je pakuje u kutiju. Pljuvačka je kapala iz njegovih usta, a ruke su mu se gadno tresle. „Pacovi znaju tajne Oldoranda... Doveo sam sebe u opasnost time što sam doneo knjigu ovde. Stara budala... Čujte, drage moje, bio je veliki kralj koji je vladao čitavim Kampanlatom u starim danima, zvao se kralj Denis. Predvideo je da će svet ovaj svet, koga dvosekli nazivaju Hrrm-Bhhrd Idohk izgubiti toplotu, kao što vedrica proliva vodu kada je nosite niz sta zu. I tako je rešio da osnuje udruženja, koj. je trebalo da budu ojačana gvozdenim pravilima. Sva udruženja zanatlija morala su da čuvaju mudrost kroz mračna vremena, sve dok se toplota ne vrati." Govorio je napevno, kao iz sećanja. „Naše udruženje preživelo je iz doba dobrog kralja, iako u nekim vremenima nije imalo ni najosnovnija sredstva za štavljenje kože. Prema zapisu ovde, njegov broj je nekada bio smanjen na samo majstora i njegovog učenika, koji su živeli daleko pod zemljom... Užasna vremena. Ali preživeli smo." Dok je brisao usta. Šej Tal ga je upitala o kolikom periodu vremena govori. Datnil Skar gledao jc na sve tamniji pravougaonik prozora, kao da je razmišljao kako da izbegne pitanje. „Ne razumem sve oznake u knjizi. Znaš 11.1 zbrku sa kalendarom. Koliko mi shvatamo u današnje vreme, novi kalendari pokazuju znatna odstupanja. Embrudok molim te, oprosti mi, bojim se da ti toliko kažem nije uvek pripadao... našem soju ljudi." Zavrteo je glavom, bacajući pogled nervozno po sobi. Žene su čekale, nepokretne poput fagora u toj staroj, tamnoj odaji. Ponovo je progovorio. „Mnogi ljudi su umrili. Bila je velika zaraza, Gojna Smrt. Invazije... Sedam Slepila... priča o nesreći. Nadamo se da će se naš sadašnji gospodar" ponov se obazro po odaji „pokazati mudrim kao kralj Denis. Dobri,kralj osnovao je naša udruženja godine zvane 249 Pre Nadira. Ne znamo ko je bio taj Nadir. Ono što znamo je da sam ja sa ogradom zbog prekida u knjizi šezdeset i osmi majstor udruženja štavilaca i činilaca. Šezdeset osmi..." Kratkovido je piljio prema Šej Tal.

„Šezdeset osam..." Pokušavajući da sakrije svoje zaprepašćenje, karakterističnim pokretom je ogrnula krzna oko sebe. „To je mnogo generacija, koje dosežu do pradavne starine." „Da, da. pravo do ta.mo dosežu." Majstor Datnl samozadovoljno je klimnuo, kao da je lično upoznat sa tim ogromnim rasponima vremena. „Ima gotovo sedam vekova otkako je osnovano naše udruženje. Sedam vekova, a noću je još uvek mraz." Embrudok je usred divljine koja ga je okruživala bio nasukani brod. Još uvek je pružao sklonište svojoj posadi, iako više nikada neće isploviti. Vreme je u tolikoj meri razorilo nekada ponosit grad, da njegovi stanovnici nisu shvatali da ono što smatraju gradom zapravo ne predstavlja ništa više od ostataka palate, koja je stajala usred civilizacije uništene klimom, ludilom i godinama. Kako se vreme popravljalo, lovci su bili prisiljeni da idu u sve dužim ekspedicijama u potrazi za lovom. Robovi su sadili polja i sanjali o mogućoj slobodi. Žene su ostajale kod kuće i postajale neurotične. Dok je Šej Tal postila i postajala sve izdvojenija. Vraj je postojala prepuna potisnute energije i razvila prijateljstvo sa Ojre. Sa Ojre, razgovarala je o onome što je kazao majstor Datnil i otkrila saosećajnog slušaoca. Slagale su se da u istoriji postoje zbunjujuće zagonetke, ali je Ojre ipak bila pomalo skeptična. „Datnil Skar je star i malo podilkanio Otac to uvek govori", kazala je i počela da se tetura po sobi oponašajući majstorov korak, uzvikujući piskavim glasom: „Naše udruženje je toliko ekskluzivno da nismo dopustili ni kralju Denisu da nam se pridruži..." Kada se Vraj nasmejala, Ojre je kazala ozbiljnijim glasom: „Majstora Datnila mogli bi pogubiti zato što pokazuje okolo majstorsku knjigu svojeg udruženja to je dokaz ua je podilkanio". „A čak i tada nije hteo da nam dozvoli da valjano pogledamo u nju". Vraj je ćutala, a onda je eksplodirala: „Kad bismo samo mogle da sastavimo sve činjenice. Šej Tal ih samo prikuplja, zapisuje ih Mora biti da postoji način da se od njih načini nekakva struktura. Toliko mnogo je izgubljeno majstor Datnil je u tome u pravu. Hladnoća je nekada bila toliko oštra da je spaljeno gotovo sve zapaljivo drvo, hartija, svi zapisi. Shataš li da čak ne znamo koja je godina? Iako bi nam zvezde mogle reći. Kalendar Loil Braj je glup, kalendari treba da se zasnivaju na

godinama, a ne na ljudima. Ljudi su tako nesigurni... a i ja. Oh, poludeću, kunem se!" Ojre prasnu u smeh i zagrli Vraj. „Ti si najzdravija osoba koju znam, idiote". Ponovo su počele da raspravljaju o zvezdama, sedeći na golom podu jedna pored druge. Ojre je sa Lejntal Aiem otišla da vidi fresku u hramu. „Stražari su jasno naslikani, sa Bataliksom iznad Frejra kao i obično, ali se pri tom gotovo dodiruju, iznad Vutrine glave." „Svake godine, dva sunca su sve bliža", kazala je Vraj neodlučno. „Prošlog meseca, bukvalno su se dotakli dok je Bataliks prestizao Frejra i niko nije obratio pažnju. Iduće godine, sudariće se. Šta onda?... Ili možda jedan prolazi iza drugog." „Možda je majstor Datnil na to mislio kada je govorio o Slepilu? Iznenada bi bila poludnevica, zar ne, ukoliko jedan stražar nestane? Možda će biti sedam Slepila, kao nekad". Delovala je prestravljeno i pomerila se bliže svojoj prijateljici. „Biće to kraj sveta. Vutra će se pojaviti, biće besan, razume se". Vraj se nasmejala i skočila na noge. „Poslednji put nije došao smak sveta i neće ga biti ni ovaj put. Ne, možda će to označiti novi početak". Lice joj je postalo blistavo. „Zbog toga godišnja doba postaju sve toplija. Kada jednom Šej Tal bude obavila taj svoj ogavni pavk, ponovo ćemo pokrenuti pitanje. Poradiću malo na svojoj matematici. Neka Slepila dodu zagrliću ih!" Plesale su po sobi, divlje se smejući. „Kako žudim za nekim veličanstvenim iskustvom!" vikala je Vraj. U međuvremenu, kod Šej Tal su se sve jasnije ocrtavale male, pitičje kosti ispod mesa, a tamna koža sve je mlitavije visila oko njenog tela. Žene su joj donosile hranu, ali ona nije htela da jede. „Post pogoduje mojoj gladnoj duši", govorila je i koračala svojom* ledenom sobom, kada su se Vraj i Ojre pobunile, dok je Amin Lim povtičeno stojala. „Sutra ću zaći u pavk. Vas tri i Rol Sakil možete da budete sa mmom. Iscrpšću drevno znanje iz bunara prošlosti. Preko fesapa doći ću do one generacije koja je sagradila naše kule i prolaze. Utonuću vekovima ako je potrebno i suočiti se sa samim kraljem Denisom". „Kako je to divno!" uskliknula je Amin Lim. Cošle su ptice da bi sedele na oštećenom prozorskom okviru i da kljucaju hleb koji Šej Tal nije htela ni da takne. „Nemoj utonuti u prošlost, gospo", posavetovala ju je Vraj. „To je način starih ljudi. Gledaj napred. gledaj u daljinu. Nema koristi od ispitivanja mrtvih".

Šej Tal je postala tako nenaviknuta na raspravu da je imala teškoća da se odbrani od saletanja svoje glavne učenice. Pogledala je i videla, gotovo sa zaprepašćenjem, da je taj neodlučni mladi stvor postao žena. Lice joj je bilo bledo, sa senkama ispod očiju, a Ojrino isto takvo. „Zašto ste vas dve tako blede? Je li vam zlo?" Vraj je zavrtela glavom. „Večeras je sat tame pre poludnevice. Pokazaću ti tada šta smo radile Ojre i ja. Dok je ostatak sveta spavao, mi smo radile." Veče je bilo vedro prilikom Frejrovog zalaska. Toplota nestade iz sveta dok su mlade žene pratile Šej Tal do krova ruševne kule. Sočivo sablasne svetlosti pružalo se nagore od obzorja na kojem je zašao Frejr i dosezalo na pola puta do zenita. Bilo je vrlo malo oblaka koji bi sakrivali nebo; kada su im se oči privikle na tamu, zvezde iznad njih zablistale su sjajno. U nekim delovima neba, zvezde su bile relativno retke, u drugima visile su u grozdovima. Nad glavom, pružajući se od jednog obzorja do drugog, bila je široka, nepravilna traka svetlosti, u kojoj su zvezde bile nejasne kao u magli i u kojoj su se tu i tamo pojavljivali plamsaji. „To je najdivniji prizor na svetu", kazala je Ojre. „Zar nije tako, gospo?" Šej Tal je kazala: ,,U svetu ispod nas fesapi vise poput zvezda. Oni su duše mrtvih. Ovde vidiš duše nerođenih. Kako je gore, tako je dole." „Mislim da moramo razmotriti potpuno različiti princip za objašnjenje neba", kazala je Vraj čvrsto. „Sva kretanja ovde su pravilna. Sve zvezde kreću se oko one sjajne zvezde tamo, koju nazivamo polarnom zvezdom". Pokazala je na zvezdu visoko iznad njihovih glava. „Tokom dvadeset i pet sati dana, zvezde načine jedan krug, izlazeći na istoku i zalazeći na zapadu kao dva stražara. Zar to ne dokazuje da su slične s dva stražara, samo mnogo dalje odznas?" Mlada žena pokazala je Šej Tali mapu zvezda koju su pravile, s relativnim položajima zvezda označenim na listu pergamenta. Pokazala je mala zanimanja i kazala: „Zvezde ne mogu na nas uticati onako kao gosi. Kako ta vaša ?iabava unapređuje znanje? Bolje bi bilo da spavate noću." Vraj je uzdahnula. „Nebo je živo. To nije grobnica, kao svet ispod nas. Ojre A ja stojale smo i posmatrale komete kako plamte i padaju na zemlju. A postoji i četiri sjajne zvezde koje se kreću drukčije od ostalih, lutalice, o kojima pevaju stare pesme. Te lutalice ponekad se dvaput vraćaju tokom prelaska preko neba. Jedna od nih kreće se vrlo brzo. Uskoro ćemo je videti. Mislimo da nam je blizu i zovemo je Kaidav, zbog njene brzine".

Šej Taj prtorljala je ruke i ogledala se oko sebe. „Pa, ovde je baš hladno." „Još je hladnije tamo dole, gde gosi leže", odvratila je Ojre. „Ti pazi malo na svoj jezik, mlada ženo. Nisi prijatelj akademije ako odvlačiš Vraj od njenog valjanog posla." Lice joj je postalo hladno i kao u sokola; brzo se okrenula, kao da želi da odseče Ojre i Vraj iz vidnog polja i sišla niz stepenice ne rekavši više ni reč. ,,Oh, platiću za ovo", kazala je Vraj. „Moraću da budem posebno pokorna da bih se izvadila za ovo." „Previše si pokorna, Vraj, a ona je previše ohola. Odgovnaj njenu akademiju. Plaši se neba, kao i većina ljudi. U tome je njena nevolja, bila čarobnica ili ne. Slaže se s glupim osobama kao što je Amin Lim zbog toga što one ugađaju njenoj oholosti." Uhvatila je Vraj s nekom vrstom Ijutine strasti i počela da nabraja gluposti svih koje je znala. „Ono što mi najviše smeta je što nikako ne možemo da je navedemo da pogleda kroz naš teleskop", kazala je Vraj. Teleskop je uneo najveću promenu u Vrajino astronomsko zanimanje. Kada je Aoz Run postao gospodar i otišao da živi u velikoj kuli, Ojre je dobila priliku da kopa po svim vrstama raspadnutih stvari po kovčezima. Teleskop se pojavio na svetlosti dana umotan u krpe koje su izgrizli moljci i koje su se raspale u parčiće na prvi dodir. Bio je prosto napravljen možda je to učinilo davno nepostojeće udruženje staklara jer nije predstavljao ništa drugo do kožnu cev koja je držala dva sočiva na svojem mestu; ali kada bi se okrenuo prema zvezdama lutalicama, teleskop je imao moć da izmeni Vrajine percepcije. Jer lutalice su postojale jasno vidljivi diskovi. Po tome, podsećali su na stražare, iako nisu ispuštali svetio. Iz tog otkrića, Vraj i Ojre zaključile su da su lutalice vrlo blizu zemlji, a zvezde daleko neke od njih vrlo daleko. Od lovaca koji su postavljali zamke i radili pri svetlosti zvezda saznale su imena lutalica: Ipokrena, Aganip i Kopaisa. A tu je bila i ona brza, kojoj su same nadenule ime: Kaidav. Sada su pokušavale da dokažu da su to svetovi poput njihovog sopstvenog, možda čak i s ljudima na njima. Gledajući u svoju prijateljicu, Vraj je videla samo opšte crte tog divnog lica i snažne glave i shvatila koliko mnogo Ojre podseća na Aoza Runa. I Ojre i njen otac izgledali su tako puni duha a Ojre je bila rođena van normi. Vraj se upita da li je slučajno makar nekom dalekom slučajnošću Ojre bila sa muškarcem, u tami

brasimipa ili negde drugde. Onda je isključila svojen evaljale misli i okrenula pogled nebu. Stojale su, poprilično mime, na vrhu svoje kule sve dok se Satni zviždač nije ponovo oglasio. Nekoliko minuta kasnije Kaidav izađe i odjedri u pravcu zenita. Zemaljska osmatračka stanica Avernus Vrajin Kaidav visila je visoko iznad Helikonije, dok se kontinent Kampanlat okretao pod njom. Posada stanice posvećivala je najveći deo svog vremena svetu ispod njih; ali i ostale tri planete binarnog sistema bile su pod stalnom paskom automaskih uređaja. Na sve četiri planete, temperature su rasle. Sveopšte poboljšanje bilo je stalno; samo na površini tla anomalije je beležilo i nežno živo meso. Helikonijska drama generacija koje su Uvele u bolu bila je postavljena na pozornici čiju je strukturu štedljivo odredivalo nekoliko okolnosti. Planetina godina oko Bataliksa zvezda B učenim ljudima sa Avernusa trajala je 480 dana („mala" godina). Ali Helikonija je imala i veliku godinu, o kojoj ljudi Embrudoka u trenutnom stanju nisu znali ništa. Velika godina bila je vreme potrebno Zvezdi B, kao i njenim planetarna skupa s njom. da načine orbitalni obilazak oko Frejra, Zvezde A poznavaoca. Ta velika godina trajala je 1825 helikonijskih „malih" godina. Pošto je jedna helikonijska mala godina ekvivalent 1,42 zemaljskih godina, to je značilo veliku godinu od 2592 zemaljskih godina period tokom kojeg je mnogo generacija cvetalo i nestajalo sa pozornice. Velika godina predstavljala je divovsko eliptično putovanje. Helikonija je bila malo veća od Zemlje, sa masom 1,28 zemaljske; u mnogim pogledima, bila je to sestrinska planeta Zemlje. A ipak. na tom eliptičkom putovanju hiljadama godina gotovo da se pretvarala u dve planete smrznutu na apastronu, u tački najdaljoj od Frejra, pregrejana na periastronu, kada je bila najbliže Frejru. Svake male godine, Helikonija se približava Frejru. Proleće se pripremalo da označi svoj dolazak na spektakularan način. Na pola puta između zvezde na svojim putevima u visini i fesapa koji su polako tonuli prema prvobitnom kamenu, dve žene sedele su na dve strane kreveta od listova paprati. Svetlost u ruševnoj odaji bila je dovoljno mutna da im lica postanu nerazaznatljiva i dah pretvori u dve mrmljajuće figure koje su sedele na suprotnim stranama oko opružene figure na ležaju. Moglo se samo odrediti da je jedna od njih bucmasta i ne više mlada, dok je drugu već zahvatio proces sušenja od starosti.

Rol Sakil Den zavrtela je sedom glavom i pogledala naniže tužnim saučešćem na figuru pred njom. „Jadna, draga mala, bila je tako slatka kao devojka, nema pravo da tako muči sebe." „Trebalo je da se drži svojih vekni, kažem ja", rekla je druga žena da bi pokazala da se slaže. „Pipni kako je mršava. Pipni joj slabine. Nikakvo čudo da je skrenula." Sama Rol Sakil bila je mršava kao mumija, telo joj je izjeo artritis. Bila je babica naselja pre nego što je suviše ostarila za takve napore. Još uvek je pazila one koji su odlazili u pavk. Sada kada joj Dol nije više bila u rukama, držala se akademije, uvek spremna da kritikuje, retko spremna i da razmisli. „Tako se suzila da ne bi mogla da istisne ni štap iz te svoje utrobe, a da ne pominjemo bebu. Utrobe treba negovati one su središnji deo žene." „Ona ima toliko briga osim beba", kazala je Amin Lim. ,,Oh, poštujem ja znanje kada je u prikrajku, ali kada to znanje stane na put prirodnim osobinama ili parenju, onda ono treba da se ukloni." ,,A što se toga tiče", kazala je Amin Lim uz izvesnu oštrinu, sedeći na suprotnom kraju kreveta, „njene prirodne osobine gurnute su u prikrajak kada ju je tvoja Dol zamenila u krevetu Aoza Runa. Njena osećanja prema njemu su duboka, a čija i nisu? Naočit čovek, Aoz Run, osim što je gospodar Embrudoka." Rol Sakil je šmrknula. „To nije razlog da se potpuno mane odnosa. Uvek je mogla na drugoj strani da popuni vreme, da bi održala uvežbanost. Osim toga, on neće više doći da pokuca na njena vrata, pazi šta kažem. Pune su mu ruke naše Dol." Stara žena pozvala je Amin Lim bliže da bi obezbedila tajnost i one sastaviše glave iznad mlitavog tela Šej Tal. „Dol ga uvek drži toga i naklonošću i lukavstvom. To je pravac koji savetujem svakoj ženi, uključujući i tebe, Amin Lim. Usuđujem se da nagađam da i ti malo pomalo uživaš da ga pogledaš nije ljudski ne činiti to, u tvojim godinama. Pitaj svog čoveka." ,,Oh, verujem da nema žene koja se ne dopada Aoz Run, i pored njegove naravi." Šej Tal uzdahnula je u pavku. Rol Sakil uze joj ruku svojom, naboranom i reče, još uvek koristeći poverljivi ton: „Moja Dol kaže mi da strašno mnogo govori u snu. Ja joj kažem da je to znak nečiste savesti". „Zašto bi njegova savest bila nečista?" upitala je Amin Lim.

„Pa, sada mogla bih ti ispričati priču... Tog jutra, nakon sveg tog pića i zabave, ustala sam rano, kao nekad. A kada sam izašla, dobro umotana da se zaštitim od hladnog jutra, naišla sam na telo u tami, pa ti kažem sebi: ,Gle, neki blesavi pijanac potpuno polude, kad je-zaspao na tlu.' Bio je tamo, u podnožju velike kule." Zastala je da bi videla kako je dolovala njena priča na Amin Lim koja je, pošto nije imala šta drugo da radi, pažljivo slušala. Male oči Rol Sakil gotovo da su se skrile u njenim borama kada je nastavila. „Nisam pomislila bog zna šta o tome i ja ti volim dobre praseće cuge. Ali sa druge strane kule, šta ti nađem nego drugo telo koje leži tamo. ,Gle, dve blesave pijanice potpuno poludele, kad su zaspale na tlu.' I ne bih pomi193s lila bogzna šta ni o tome, ali kada se pročulo da su mladi Klils i njegov brat Nakri pronađeni zajedno mrtvi u podnožju svoje kule, e pa to i je već druga stvar..." Šmrknula je. „Svi su rekli da su tamo nađeni." „Ah, ali ja sam ih našla prva i nisu bili zajedno. Znači nisu se potukli, je 1' da? Smrdi to, Amin Lim, zar ne? Pa kažem ja sebi: ,Neko otišao i gurnuo dva brata sa vrha kule.' Ko bi to mogao biti, ko bi se najviše ovajdio od njihove smrti? Pa, devojčice, to prepuštam drugima da procene. Samo kažem ti jedno, kažem našoj Dol: ,Ti da vodiš računa o svojem strahu od visine. Dol. Nemoj da ideš blizu ograde kule dok si sa Aozu Runom', kažem joj.,Nemoj se vrtiš oko ograda od kule i sve će da bude u redu...' E tako joj kažem." Amin Lim zavrtela je glavom. „Šej Tal ne bi volela Aoza Runa daje učinio takvu stvar. A ona bi znala. Ona je mudra, sigurno bi znala." Rol Sakil se podigla i nervozno šantala po kamenoj odaji, vrteći sumnjičavo glavom. „Tamo gde su uključeni muškarci, Šej Tal je ista kao i sve ostale. Ne razmišlja uvek svojom glavom ponekad koristi onu stvar između nogu umesto toga." ,,Oh, ućuti". Amin Lim sažaljivo se zagleda u svoju prijateljicu i mentora. U sebi, želela je da je Šej Talin život bio više upravljan na onaj način o kojem je govorila Rol Sakil: možda bi tada bila srećnija. Šej Tal ležala je ispružena kruto na levom boku, u položaju za pavk. Oči jedva da su joj izgledale zatvorene. Disanje joj je bilo skoro nečujno, isprekidano dubokim uzdasima. Dok je gledala strogo konture tog dragog lica, Amin Lim je pomišljala da posmatra nekog ko se staloženo suočava sa smrću. Samo su usta,

koja bi se povremeno stegla, naznačavala užas koji je bilo nemoguće potisnuti u prisustvu pripadnika sveta ispod njih. Amin Lim jednom je i sama ušla u pavk, uz tuđu pomoć, i strava od viđenja svog oca bila joj je dovoljna. Ta dodatna dimenzija bila je sada zatvorena; više nikada neće posetiti taj svet, sve dok joj ne bude upućen poslednji poziv. „Jadnica, jadnica", govorila je dok je milovala prijateljičinu glavu i s ljubavlju posmatrala njenu sedu kosu, nadajući se da će joj olakšati prolazak kroz crnu oblast koja je ležala ispod života.l ako duša nema očiju, ipak može videti u sredini u kojoj strava zamenjuje pogled. Pogledala je nadole, kada je počela da pada, u prostor ogromniji od noćnog neba. U taj prostor Vutra nije nikada mogao da zađe. Bio je to prostor koji Vutra neumirući nije prepoznavao. Sa svojim plavim licem, pogledom koji nije znao za strah, vitkim rogovima, pripadao je velikoj ledenoj bitci koja se odigravala na nekom drugom mestu. Ova oblast bila je pakao jer njega nije bilo. Svaka zvezda koja je blistala bila je smrt. Nije biio nikakvog mirisa izuzev strave. Svaka smrt imala je svoj nepromenljiv položaj. Ovde nisu plamtele komete; ovo je bilo područje entropijske apsolutnosti, bez promene, smrt svih dogadaja univerzuma na koju je život mogao odgovoriti samo stravom. Kao što je duša činila sada. Zemljišne oktave pružale su se stvarnim teritorijama. Mogle su se povezati sa putevima, samo što su više nalikovale na zidove koji su išli tamoamo, beskonačno delili svet, dok su im se na površini videli samo vrhovi. Njihova prava supstanca išla je duboko u neprekinutu zemlju, prodirala je sve do prvobitnog kamena na kojem je počivao disk sveta. U prvobitnom kamenu, na dnu zemljišnih oktava koje su im pripadale, nalazili su se gosi i fesapi, nalik na hiljade loše očuvanih muva. Sušna duša Šej Tal tonula je zemljišnom oktavom koja jpj je bila predodređena, birajući smer između fesapa. Ovi su podsećali na mumije; trbusi i očne šupljine bili su im prazni, koštana stopala su zveckala; koža im je bila gruba poput stare vreće, a ipak prozračna i kroz nju su se mogli nazreti svetlucavi organi. Usta su im bila otvorena kao u riba, kao da se još uvek sećaju dana kada su udisali vazduh. Manje drevni fesapi imali su usta puna stvorova nalik svicima koji su izbijali u dimljivoj prašini. Sve te stare odbačene stvari bile su bez ikakvog

pokreta, a ipak je zalutala duša mogla osetiti njihov bes bes snažniji od ikakvog koji su mogli iskusiti pre nego što ih je opsidijan pozvao. Dok se duša spuštala među njihove redove, videla je da se pružaju u nepravilnim vrstama koje su išle do me»t.'. na koja ona nije mogla da putuje, do Borliena, do mora, do Panovala. do dalekog Sibornala, čak i do ledene pustoši istoka. Sve su bile prognane ovde da budu delovi velike zbirke, naredani ispod zemljišnih oktava koje su im odgovarale. Za živa čula, nije bilo pravaca. A ipak, pravac je postojao. Duša je imala sopstveni put. Morala je da bude oprezna. Fesap jedva da ima išta više sopstvene volje od obične prašine, ali bes koji je ključao u njegovom telu davao mu je snagu. Fesap je mogao progutati svaku dušu koja mu zaplovi preblizu i tako se osloboditi i ponovo kročiti na zemlju, gde bi izazivao stravu i bolesti kuda god prođe. Sasvim svesna opasnosti, duša je tonula kroz svet opsidijana, kroz ono što je Loilanun nazivala izgrebano ništavilo. Konačno je stigla pred gosa Šej Taline majke. Žućkasta stvar kao da je bila sačinjena od žica i prutića koji su obrazovali oblike sasušenih dojki i izbočenih karličnih kostiju. Piljila je u dušu svoje kćerke. Pokazala je svoje stare, smeđe zube u klimavoj donjoj vilici. Čitava je bila smeđe boje. A ipak svi detalji bili su joj savršeno vidljivi, kao što šara lišajeva na zidu može u potpunosti da prikaže čoveka ili nekropolis. Gos je ispuštao zvuke neprekidnih pritužbi. Gosi su naličja ljudskih života i zbog toga ne veruju ni u šta dobro u životu. Nijedan gos ne smatra da 195m u je život na zemlji dovoljno potrajao niti daje tokom bavljenja na njoj do stigao sreću koju zaslužuje. On žudi za živim dušama. Samo živa duša može saslušati njegove beskonačne žalopojke. „Majko, došla sam ti ponovo jer se osećam dužnom i saslušaću tvoje pritužbe". „Ti derište bez imalo vere, kad si poslednji put došla, koliko davno, i još si okJevala, oh, uvek oklevala, večito oklevala, kao u one nezahvalne dane trebalo je da znam, trebalo je da znam kada sam te donela na svet, iako nisam želela da više ni jedan potomak bude istisnut iz mojih jadnih napaćenih slabina" „Saslušaću tvoje pritužbe" „Pha, da, oklevala, kao što tvoj otac nije mario ni za šta, ništa izuzev mog bola, nije znao ništa, nije činio ništa, kao i svi muškarci, ali ko sme da kaže da su deca išta bolja kad isisavaju život iz tebe oh, trebalo je da znam reći ću ti da sam prezirala taj balvan od čoveka koji je stalno nešto zahtevao, sve je zahtevao, više

nego što sam imala da pružim, nikada nikada zadovoljan, noći bola, a dani, zarobljena u toj zamci, eto kako je bilo, a sada dolaziš ovde, bila je to zamka napravljena da mi na prevaru oduzme mladost, lepa, da, da, bila sam lepa, ta prokleta bolest vidim da mi se sada smeješ, malo je tebe briga." „Briga me je, briga, majko, to ti agonija skreće pažnju!" „Da, ali ti i on ti si me na prevaru izvukla iz svega toga, svega što sam imala i svega čemu sam se ikada nadala, on i njegova pohota, pokvarena svinja, kada bi muškarci znali mržnju koju pokreću kada zavladaju nad nama, pobede nas u toj mutnoj neizdrživoj tami, a ti sa svojom bespotrebnom slabošću, tim ustima koja su stalno sisala, uvek sa tim ustima kao i njegov ud koji je stalno previše zahtevao, uvek previše strpljenja a tvoj izmet koji je stalno trebalo čistiti, nemušta, uplakana, stalno si nešto zahtevala, dani, godine, te godine koje su mi crple snagu, ah moju snagu, moju slatku snagu a ja nekada tako divna, pokradena sasvim, bez ijednog zadovoljstva za život. Trebalo je da znam, nikakav život, moja majka ona mi je obećavala na sisi a onda i ona ništa bolja od ostalih umrlih prokleta njena smrt prokleta smrdljiva kučka bez mleka što me je rodila i umrla kada mi je bila potrebna..." Glas male stvari zagrebao je ploču opsidijana, pokušavajući da joj dograbi dušu. „Žalim te, zaista, majko. A sada hoću da ti postavim jedno pitanje koje će ti pomoći da skreneš misli od svoje žalosti. Zatražiću da preneseš to pitanje svojoj majci, i njenoj majci i majci njene majke i tako sve niže do dalekih dubina. Moraš naći odgovor na moje pitanje i onda ću ja biti tako ponosna na tebe. Želim da otkrijem da li Vutra zaista postoji. Da li Vutra postoji i ko ili šta je on? Moraš slati pitanje sve dalje i dalje sve dok neki daleki fesap ne pošalje odgovor. Odgovor mora biti pun. Želim da shvatim kako funkcioniše svet. Odgovor mora doći do mene Shvataš li9" Odgovor je uz vrisku došao do nje pre nego što je prestala da govori. „Zašto bih išta učinila za tebe posle načina na koji si mi upropastila život i zašto i zašto i zašto i šta mene ovde dole briga za tvoje glupačke probleme ti pokvarena mala nepotrebna glupalo ovde dole boravak je kao večnost, čuješ li, kao večnost, a i moja žalost traje večno". Duša prede u monolog. „Čula si moj zahtev, majko. Ako ga ne budeš izvela kako sam zatražila, nikada te neću posetiti u svetu ispod. Niko ti se više nikada neće obratiti."

Gos brzo skoči na dušu i pokuša daje proguta. Ali duša je ostala za malo izvan dohvata opasnosti, gledajući prašnjave iskre koje su polazile sa usta koja nisu disala. Bez ijedne reči, gos poče da prenosi Šej Talino pitanje, a fesapi ispod besno počeše da škljocaju zubima na njega. Sve je visilo nepokretno u opsidijanu. Duša je bila svesna drugih fesapa u blizini, koji su visili poput otrcanih i Mali Juli. Negde tamo visio je i Veliki Juli, sveden na razbesnelu senku. Gos dušinog oca bio je u blizini, užasniji čak i od majčinog gosa, njegov bes navaljivao je na nju poput plime, ljivao je na nju poput plime. A glas gosa njenog oca bio je poput grebanja noktima po prozoru. „... i još nešto, nezahvalna devojko, zašto nisi bila dečak, ti bedna greško znala si da mi treba dečak da želim dečaka valjanog sina da produži bedne patnje naše loze, pa su me ismevali svi prijatelji ne da sam mislio išta dobro o toj bandi bednih kukavica, bežali su od opasnosti eto šta su radili, bežali kada vuci počnu da zavijaju a i ja sam bežao sa njima jer nisam znao kada ću ponovo imati priliku ponovo priliku oh da prokletu priliku a vetar ie duvao svež u plućima i svaki zglavak kretao se po tragu gde je jelen slobodno šetao dok mu je beli repić poskakivao oh, ponovo priliku, bez mešanja sa tom bespolnom vešticom bez sisa koju si zvala majkom ovde u zahvatima ovog kamena što ne diše mrzim je mrzim je mrzim i tebe ti brbljivi izmetu doći ćeš i ti ovde jednog dana skoro da ovde zauvek u grobnici videćeš..." A bilo je i drugih poruka sa ostalih sasušenih usta, odlomaka kuknjave koji su se zabijali u njeno tkivo poput starih životinjskih kostiju koje vire iz blata, patiniranih zemljom, starošću, tvrdih, zavidljivih i otrovnih na dodir. Duša Šej Tal čekala je usred otrovne zlobe, drhtavo jedrila, čekala na odgovor. I konačno je poruka doputovala od suvih neosetljivih usta do drugih neosetljivih usta kroz opsidijan, prenoseći nešto nalik reakciji na pitanje kroz kristalisana stoleća. „... sve naše gorke'tajne zašto bi ih ti delila ti podla prljavušo sa sluzi umesto mozga zašto bi ti polagala pravo na ono malo što imamo ovde u svojoj bedi daleko od sunca? Ono što je nekada bilo znanje sada je izgubljeno, iscurilo kroz dno vedrice i pored svega što je obećano, a ono što ostaje ti ne bi razumela ne bi razumela kurvo nikada ti ništa nećeš shvatiti osim patnji srca koje te odaje i pored sveg pretvaranja a Vutra šta s njim nije on pomogao našim davnim fesapima dok

su bili živi. U danima drevne gvozdene hladnoće dođoše beli fagori iz tmine i u naletu zauzeše grad a ljude pretvoriše u robove koji su nove gospodare obožavali pod imenom vutra jer vladali su bogovi ledenih vetrova..." „Stani, stani, ne želim da čujem više -" vrisnula je duša poraženo. Ali zlobna bura duvala je preko nje. „Sama si tražila sama si tražila nisi mogla da podneseš istinu ti smrtna dušo videćeš kada dođeš ovde. Da ispuniš svoju želju o beskorisnoj mudrosti treba da se zaputiš daleko u daleki Sibornal tamo da tražiš veliki točak gde se sve čini i zna i shvataju se sve stvari koje se tiču postojanja na tvojoj strani gorkog gorkog groba, a ipak dobrog ničeg dobrog nećeš steći iz toga ti pohlepna greško ćerke smrti osušene pice jer šta je stvarno ili istinito ili provereno ili potvrda vremena čak i sam Vutra izuzev ovog zatvora gde se nađosmo sasvim nezasluženo..." Duša, uzdrhtala, zalebde i podiže se između tmurnih prebivališta, između redova usta koja su vrištala. Reč, otrovna reč, došla je od dalekih fesapa. Sibornal će biti njen cilj, i veliki točak. Fesapi su bili varalice, njihov beskrajni gnev dovodio ih je do neograničene zlobe, ali njihove moći u tom pogledu bile su ograničene. Činilo se da je istina da je Vutra napustio ne samo žive već i mrtve. Duša je letela sve više i više, zgadena, a daleko iznad sebe osetilaje miris kreveta na kojem je ležalo bledo, nepokretno telo. Iznad tla, procesi promena, beskrajni periodi podizanja izražavali su se preko takvih bioloških bića kao što su životinje, ljudi i fagori. Sa severnog kontinenta, sibornalanci su još uvek išli prema jugu preko varljive Čalkove prevlake, a pokretala su ih sporadična poboljšanja klime, u potragu za gostoljubivijim zemljama. Stanovnici Panovala širili su se prema severu preko velikih ravnica. 1 po drugim mestima, iz hiljada pogodnih staništa, ljudi počeše da izlaze. Na jugu kontinenta Kampanlata, u obalskim šumama kao što je Otasol, brojevi su se povećavali, gojili u obilju koje je pružalo more. U tom utočištu života, moru, mnoge stvari su se pokretale. Bezlični stvorovi u obličju čoveka uspeše se na obalu, ili su ih zbrisale oluje daleko u dubini kopna. A i fagori. Zaljubljene u hladnoću, i njih su pokrenule promene da traže nova staništa duž povoljnih vazdušnih oktava. Preko sva tri bezmerna kontinenta Helikonije njihove komponente su se komešale i reprodukovale i vodile rat sa Sinovima Frejra.

Pohod mladog kzana od Hrastiprta, Hrr-Bral Iprta polagano je sišao sa visokih obronaka Nktrihka, napredujući kroz planine, uvek se pokoravajući vazdušnih oktavama. Kzan i njegovi savetodavci znaii su da Frejr polako stiče prednost pred Bataliksom i na taj način kreće se protiv njih; ali to znanje nije moglo ubrzati korak njihovog napredovanja. Često su se zaustavljali radi napada na narode protognostika koji su ponizno bosonogi prelazili snežna polja i na grupe sopstvene vrste kod kojih su namirisali neprijateljstvo. U njihovim bledim mozgovima nije bilo nikakvog osećaja hitnje, samo osećanje predodređenosti. Hrr-Bral Iprt jahao je Rukk-Ggrla, a njegova ptica govedarica uglavnom je sedela na njegovom ramenu. Ponekad bi poletela uz lepet krila, vinula se da bi kružila iznad družine, odakle je svojim bisernim očima mogla da gleda dugu procesiju staluna i gilota, od kojih je većina pešačila, i koja se vukla sve do kolena u pozadini na višem terenu. Zzhrk bi uzjahao struje koje su vukle naviše tako da je održavao satima položaj direktno iznad svog gospodara i samo mu se glava okretala sjedne na drugu stranu, svesna drugih govedarica koje su klizile u blizini. Bilo je malo grupa protognostika, uglavnom su to bili madiji koji su pokušavali da doteraju svoje koze do sledećeg područja prekrivenog trnovitim žbunjem ili snegom i koji su uspevali da ugledaju govedarice izdaleka. Dovikivali bi se i pokazivali. Svi su znali šta znače udaljene govedarice. A onda bi bežali dok su još imali prilike, da izbegnu smrt ili zarobljavanje. I tako je beznačajna vaš koja je živela na fagorima i rila po njihovim krznima, hrana ptica govedarica, postala neznani instrument spasavanju života mnogih protognostika. I sami madiji bili su zaraženi parazitima. Plašili su se vode, a stalno izlganje njihovih tela izlučevinama koza više je povećavalo nego što je sprečavalo zagađivanje, ali njihovi insekti nisu igrali bitnu ulogu u istoriji. Ponositi Hrr-Bral Iprt, izdužene lobanje ukrašene krunom za lice, podigao je pogled prema svojoj maskoti u visinama pre nego što je ponovo spustio glavu, svestan moguće opasnosti. Video je tri pesnice sveta u svojoj glavi, kao i mesto na koje će konačno dospeti, na kojem su živeli Sinovi Frejra koji su ubili njegovog dedu. Velikog Kzana Hrr-Trihk Hrasta, onog što je život posvetio uništavanju neprijatelja u neizmernom broju. Velikog Kzana ubiše Sinovi Embrudoka, i tako je on izgubio nadu da utone u stanje povezivanja; na taj način bio je uništen zauvek. Mladi kzan priznavao je sebi da su njegove nacije bile manje aktivne u ubijanju Sinova nego što je trebalo, jer su umesto toga popustljivo tražile veličanstvene ledene mećave Visokog Nktihka, za koji je njihova žuta krv stvorena.

Sada su sve to popravili. Pre nego što Frejr postane suviše snažan. Sinovi Frejra u Embrudoku biće uklonjeni. A onda će i on sam utonuti u večnim ir povezivanja bez mrlje na savesti. Čim je dovoljno povratila snagu, Šej Tal oslonila je o Vrajino rame i pošla niz ulicu do starog hrama. Vrata hrama bila su uklonjena a ograde zamenjene. U polumračnoj unutrašnjosti skičale i groktale svinje. Aoz Run održao je reč. Žene su se probijale između životinja i zastale usred blatnjavog prostora, dok je Šej Tal zurila u ogromnu ikonu Vutre, s njegovom belom dlakom, životinjskim licem i dugim rogovima. „Znači, istina je", kazala je dubokim glasom. „Fesapi su govorili istinu. Vraj. Vutra je fagor. Čovečanstvo je obožavalo fagora. Naša tama mnogo je dublja nego što smo mislili." Ali Vraj je pogled pun nade podizala ka oslikanim zvezdama.

9. U KOŽI HOKSNIJA I BEZ NJE Začarana divljina poče da prekriva obale drvećem sočnih izdanaka. Isparenje i sumaglice podigoše se iz potočića koji su oživljavali. Veliki kontinent Kompanla: bio je dugačak nekih četrnaest hiljada milja i širok pet hiljada milja. Zauzimao je veći deo tropske zone na čitavoj jednoj hemisferi planete Helikonije. U sebi je sadržavao zaprepašćujuće ekstreme temperature, visine i dubine, mirovanja i oluja. A sada je ponovo oživljavao. Proces starenja spuštao je kontinent, zrno po zrno, planinu po planinu, u mutna mora koja su oivičavala njegove obale. Slična težnja, isto toliko nemilosrdna koliko i dalekosežna, ubrzavala je njegove energetske nivoe. Klimatske promene dovodile su do ubrzanja u metabolizmu, a fermenti dva sunca izazivali su riganje u venama sveta: potrese, vulkanske erupcije, slegnuća, fumarole, divovsko previranje lave. Krevet giganta je škripao. Ovi podzemni pritisci imali su paralelu na površini planete, gde su ćilimi živih boja izrastali iz starih ledenih polja, zelena koplja probijala su se prema nebu pre nego što bi poslednji ostaci snega utonuli u blato, tako ih je željno Frejr pozivao. Ali semenje se pripremilo tačno za taj trenutak koji mu je odgovarao. Cveće je odgovaralo zvezdi. Nakon cvetova, ponovo semenje. A to semenje obezbeđivalo je energetske potrebe novim životinjama koje pokuljaše preko novih savana. I životinje su bile pripremljene za laj trenutak. Tamo gde je nekada bilo malo vrsta, sada je postojalo obilje. Kristalna stanja katapleksije nestala su pod galopirajućim kopitama. Linjajući se, ostavljale su hrpe odbačene zimske dlake za sobom, koje su smesta prigrabile ptice kao materijal za gnezda, dok je njihov izmet pružao hranu za insekte. Duge magle oživeše lepršavim pticama. Mnogobrojni krilati živalj blistao je poput dragulja preko onog što je samo trenutak ranije predstavljalo sterilna ledena polja. U mukama života, sisan su protezali noge u punom galopu prema letu. Sve te višestruke zemaljske promene koje su usledile za jednom neumoljivom astronomskom promenom bile su toliko složene da ih nijedan čovek ili žena nije mogao pojmiti. Ali ljudski duh odgovarao je na njih. Oči su se otvarale i videle

nove stvari. Svuda po Kampanlatu, zagrljaj ljudskog imao je novu strast u svojim sokovima. Ljudi su bili zdraviji, a ipak su se bolesti širile. Stvari su bile bolje, a ipak stvari su bile gore. Mnogi su ljudi umirali, a opet je sve više ljudi živelo. Bilo je više hrane, pa ipak je više ljudi gladovalo. I pored svih tih suprotnosti, težnja je stalno vukla napred. Frejr je zvao, a odgovarali su čak i gluvi. Pomračenje, koje su predvidele Vraj i Ojre, dogodilo se. Činjenica da su bile jedine u Embrudoku koje su ga očekivale bila je izvor zadovoljstva, iako su inače efekti pomračenja bili alarmantni. Videle su koliko je strašan događaj bio za neupoznate. Čak se i Šej Tal bacila na ležaj i sakrila oči. Hrabri lovci ostajali su po kućama. Starci su dobijali srčane napade. A ipak, pomračenje nije bilo potpuno. Lagana erozija Frejrovog diska počela je rano popodne. Možda je sporost čitave stvari bila toliko neprijatna, i njeno trajanje. Sat za satom, osipanje Frejra povećavalo se. Kada su sunca zašla, još uvek su bila spojena. Nije bilo ničega što bi garantovalo da će se pojaviti ponovo, ili da će se pojaviti čitava. Najveći deo stanovništva istrčao je na otvoreno da bi posmatrao neviđeni zalazak. U pepeljavoj tišini, ranjeni stražari iskliznuše sa vidika. „Pa to je smrt sveta!" kriknuo je jedan trgovac. „Sutra će se led vratiti!" Dok se spuštao mrak, počeše neredi. Ljudi su sumanuto trčali sa bakljama. Nova drvena zgrada je zapaljena. Samo je neposredna intervencija Aoza Runa, Eline Tala i još nekoliko njihovih dobro naoružanih prijatelja sprečila veće ludilo. Jedan čovek poginuo je u požaru i zgrada je izgubljena, ali ostatak noći protekao je mirno. Sledećeg jutra, Bataliks je izašao kao i obično, a zatim i Frejr, obojica čitavi. Sve je bilo dobro osim što su Embrudoške guske na nedelju dana prestale da nose jaja. „Šta li će se desiti iduće godine?" pitale su Ojre i Vraj jedna drugu. Nezavisno od Šej Tal, počele su ozbiljno da rade na tom problemu. Na zemaljskoj osmatračkoj stanici, pomračenja su bila samo deo ponašanja predoredenog ekliptikama Zvezde A i Zvezde B koje su se presecale, nagnute jedna prema drugoj pod uglom od deset stepeni. Ekliptike su se presecale 644 i 1428 zemaljskih godina nakon apastrona ili, u helikonijskim izrazima, 453 i 1005 godina posle apastrona. Na svakoj strani preseka bila su naredana godišnja pomračenja; u slučaju godine 453, upečatljiv niz od dvadeset pomračenja.

Delimično pomračenje od 632, koje je predvodilo niz od dvadeset, učeni ljudi sa osmatračke stanice sagledali su se korektnim naučničkim odmakom. Izludene ljude koji su se teturali stazama Embrudoka bogovi iz visina posmatrali su sažaljivim osmesima. Nakon magluština, nakon pomračenja, poplave. Šta im je bilo uzrok, kakav efekt? Niko od onih koji su gacali kroz preostalo blato nije znao da kaže. Zemlja istočno od Oldoranda, sve do Ribljeg Jezera i iza njega, izgubila je svoja krda jelena i hrana postade retka. Narasli Voral bio je prepreka za odlazak prema zapadu, gde se često mogao videti obilan životinjski svet. Aoz Run pokazao je da ima dara za vodstvo. Pomirio se s Lejntal Aiem i Datkom i. uz njihovu pomoć, nagnao građane da sagrade most preko reke. Takav projekat niko nije pokušao dokle god je dosezalo sećanje živih. Drvena građa bila je retka, a radžabarale je trebalo šeći na pogodnu dužinu. Udruženje kovača metala proizvelo je dve duge testere kojima se moglo oboriti odgovarajuće drvo. Privremena radionica obrazovana je između ženske kuće i reke. Dva čamca ukradena od borlienskih pljačkaša pažljivo su razbijena i ponovo sastavljena da bi obrazovali delove nadgradnje. Radžabarali su pretvoreni u čitavu gomilu klinova, rogljeva, dasaka, greda, kolaca i stubova. Nedeljama, čitavo mesto bilo je pilana; komadi ostruganog drveta plovili su niz reku medu guskama; Oldorando je bio pun piljevine, a pfsti radnika žuljeva. Debeli stubovi uspravljeni i uz muke pobodeni u dno reke. Robovi su stajali do guše u vodi, vezani jedan za drugoga radi bezbednosti; za divno čudo, nije izgubljen ni jedan život. Polagano, most je rastao, a Aoz Run stojao je tamo i dovikivao im naredbe. Prvi red stubova odnela je bujica. Rad poče ispočetka. Drvo se naslanjalo o drvo. Teške glave maljeva zamahivale su po lukovima kroz vazduh da bi uz tresak sletele na ogromne drvene kolčeve čiji vrhovi su se pretvarali u cepke pod ponavljanim udarcima. Uska platforma pružala se preko vode i pokazala se sigurnom. Dominirajući nad radovima, stojala je figura Aoza Runa umotanog u medveđa krzna; mlatarao je rukama, izmahivao drvenim batom ili bičem, hrabrio ili proklinjao, uvek aktivan. Dugo potom sećali su ga se nad svojim ratelom, govoreći s divljenjem: „Kakav je đavo to bio!" Posao je napredovao. Radnici su se radovali. Most, širok kao četiri daske i s rukohvatom sa jedne strane prebrodio je tamni Voral. Mnoge žene odbijale su da ga predu, jer im se nije dopadalo svetlucanje brzih voda kroz procepe između dasaka i večito puljskanje struje o stubove. Ali pristup zapadnim zaravnima je

izvojevan. Lovina je tu bila obilna i gladovanje je sprečeno. Aoz Run imao je razloga da bude zadovoljan. Sa dolaskom leta, Frejr i Bataliks razdvojili su se i počeli da izlaze i zalaze u različito vreme. Dani su retko bili jako svetli, noći retko potpune. U produženim dnevnim satima sve je raslo. Izvesno vreme, i akademija je rasla. Tokom herojskog perioda građenja mosta, svi su radili skupa. Nedostatak mesa značio je po prvi put povećanu svest o važnosti žita. Šaka zrnevlja koje je Lejntal Ai dao Šej Tal pretvorila se u čitava polja, na kojima su rasli ječam, zob i raž. u obilju i koja su čuvana od pljačkaša, budući jedan od najdragocenijih imetaka plemena Denovih. Sada kada je nekoliko žena umelo da računa i piše, žito je požnjeveno, izmereno, uskladišteno i pravedno deljeno; sva životinjska tela koja su donošena premeravana su; beležio se ulov ribe. Svaka svinja i guska u gradu ubeležena je u spiskove. Poljoprivreda i računovodstvo donosili su svoje plodove. Svi su bili zaposleni. Vraj i Ojre bile su zadužene za polja žitarica i za robove koji su tamo radili. Sa bližih površina mogle su videti veliku kulu u daljini, preko ustalasanih glavica žita, sa stražarom koji je stojao na njenom vrhu. Još uvek su proučavale sazvežđa; njihova zvezdana karta bila je potpuna koliko god su bolje umele daje naprave. Zvezde su često učestvovale u njihovim razgovorima dok su lutale po žitu. „Zvezde se stalno kreću, kao ribe u bistrom jezeru", kazala je Vraj. „Sve se ribe okreću zajedno u istom trenutku, ali zvezde nisu ribe. Pitani se šta su i u čemu plivaju." Ojre je prinela vlat trave nosu koji je Lejntal Ai toliko obožavao i zatvorila najpre jedno oko, pa drugo. „Stabljika izgleda kao da se kreće tamo-amo po mom vidnom polju, iako znam da je u stvari sve vreme nepokretna. Možda su i zvezde nepokretne, a mi se krećemo..." Vraj je ovo primila i ćutala. Potom je kazala tanušnim glasom; ,,Ojre, lepotice moja, možda je tako. Možda se zemlja sve vreme kreće. Ali tada..." ,,A šta je sa stražarima?" „Pa zašto, ni oni se ne kreću... Tako je. mi se krećemo, idemo okolo i okolo kao vrtlog u reci. I daleko su, kao zvezde..." „Ali se približavaju, Vraj, zato je sve toplije..."

Gledale su jedna u drugu, otvorenih usta, obrva malo podignutih, lagano dišući. Lepota i inteligencija tekle su u njima. Lovci, koje je most pustio prema zapadu, malo su razmišljali o nebu koje se obrtalo. Ravnice su bile otvorene za njihova osvajanja. Zelenilo se pođiz.alo svuda, njihove stope koje su trčale i njihova tela gnječili su ga. Cveće je cvetalo. lnsekti koji nisu leteli na visini većoj od čovekove vrzmali su se između bledih latica. Obilna lovina bila je na dohvat ruke, mogla se oboriti i dovući u grad, mrljajući novi most svojom tamnom krvlju. Sa porastom slave Aoza Runa, Šej Talina je bila pomračena. Razdvajanje žena na poslove povezane bilo s mostom, bilo s poljoprivedom slabilo je njenu pasku nad intelektualnim životom zajednice. Činilo se da to malo brine Šej Tal; nakon povratka iz sveta ispod, sve je više izbegavala društvo. Izbegavala je Aoza Runa i njena tanka figura sve se rede viđala po stazama. Samo je napredovalo njeno prijateljstvo sa starim majstorom Datnilom.l ako majstor više nikada nije dozvolio da makar baci pogled na svetu knjigu njegovog udruženja, um mu je često skretao ka prošlosti. Bila je zadovoljna što može da sluša kako odvija pred njom lanac sećanja, naseljen davno nestalim imenima; nije to bilo mnogo različito, mislila je, od posete fesapima. Ono što se njoj činilo tamno za njega je sadržavalo svetlost. „Verujem da je Embrudok nekada bio složeniji nego sada. Potom je pretrpeo katastrofu, kao što znaš... Postojalo je udruženje zidara, ali je uništeno pre nekoliko vekova. Majstor tog udruženja bio je naročito cenjen." Šej Tal je primetila njegovu dragu naviku da govori kao da je bio prisutan tokom događaja koje je opisivao. Pretpostavljala je da se priseća nečega što je pročitao u svojoj tajnoj knjizi. „Kako to da je toliko gradnji podignuto u kamenu?" pitala ga je. „Mi znamo kako se gradi od drveta." Sede'ii su u polumračnoj majstorovoj odaji. Šej Tal sedelaje pred njime na podu. Zbog starosti, majstor Datnil sedeo je na kamenu postavljenom kraj zida., tako da je mogao lako da se podigne. I njegova stara žena i Rajnil Lejan, njegov glavni momak, zapravo zreo čovek s šiljatom bradom i ljigavim ponašanjem, ulazili su i izlazili iz sobe; majstor je prekidao govor kada bi se pojavili. Odgovorio je na Sej Talino pitanje rečima: „Hajde da pođemo i prošetamo par koraka po suncu. Majko Šej. Vidim, toplota je dobra za moje kosti."

Napolju, uhvatili su se ruku pod ruku i pošli niz stazu po kojoj su se tiskale svinje kovrdžave dlake. Nikoga nije bilo u okolini, jer lovci su uvek bili na zapadnom lovištu, a mnoge žene nalazile su se na poljima, sa robovima. Rutavi psi spavali su na svetlu Frejra. „Lovci sada tako mnogo provode napolju", kazao je majstor Datnil. „da su žene počele da se loše ponašaju dok su oni odsutni. Naši muški borlienski robovi žanju žene koliko i letinu. Ne znam na šta će sve to izaći." „Ljudi se pare poput životinja. Hladnoća za intelekt, toplota za osećajnost". Digla je pogled iznad njihovih glava, tamo gde su male, nesvesne ptice uletale u rupe po kamenim zidovima kula, noseći insekte za svoje mlade. Potapšao joj je ruku i pogledao njeno bolno lice. „Nemoj da žališ Tvoj san da odeš u Sibronal pruža ti zadovoljstvo na svoj način. Svi mi moramo imati nešto". „Nešto? Šta?" Namrštila se na njega. „Nešto za šta se možemo prihvatiti. Viziju, nadu, san. Ne živimo samo od hleba, čak ni najniži među nama. Uvek postoji neka vrsta unutrašnjeg života to je ono što preživljava kada postanemo gosi." „Oh, unutrašnji život... 1 on može da gladuje do smrti, zar ne?" Stao je pokraj travne kule, a ona zastade s njim. Posmatrali su kamene blokove koji su obrazovali kulu. 1 pored starosti, kula je valjano stajala. Blokovi koji su se precizno uklapali jedan u drugi izazivali su neodgovorena pitanja. Kako je kamen prenošen i sečen? Kako je sagrađen da obrazuje kulu koja će izdržati devet vekova? Pčele su zujale oko njihovih nogu. Jato velikih ptica kretalo se preko neba i nestalo iza jedne od kula. Osetila je u svojim ušima kako dan prolazi i zažele da bude uhvaćena u nešto veliko i sveobuhvatno. „Možda bismo mogli da napravimo malu kulu od blata. Blato se dobro suši i drži. Mala kula od blata najpre. Kamene posle. Aoz Run trebalo bi da sagradi zidove od blata oko Oldoranda. U ovom trenuktu selo je bukvalno nebranjeno. Svi su napolju. Ko će da duva u rog za uzbunu? Otvoreni smo za pljačkaše, ljudske i neljudske." „Čitao sam jednom da je neki učeni čovek iz mog udruženja napravio model ovog sveta u obliku lopte koja se mogla okretati da pokaže gde su na njoj zemlje gde je nekada bio Embrudok. gde je Sibornal i tako dalje. Ostavljen je unutar piramide sa mnogim drugim stvarima."

„Kralj Denis imao je strahova većih nego onaj pred hladnoćom. Plašio se osvajača, majstore Datnil. Neko vreme ćutala sam u vezi sa mnogim svojim tajnim mislima. Ali one me progone i moram da govorim... Od fesapa sam saznala da su Embrudokom..." Zastala je, svesna težine onoga što je nameravala da kaže, pre nego što je dovršila misao. „... Embrudokom su nekada vladali fagori." Trenutak kasnije, stari čovek rekao je, tonom lakog razgovora: „Dosta je sunca. Idemo ponovo unutra". Na putu prema svojoj sobi, zastao je na trećem spratu kule. Bila je to radna soba njegovog udruženja i jako se osećala na kožu. Stojao je i osluškivao. Sve je bilo tiho. „Želeo sam da se uverim da je moj glavni momak izašao. Uđi ovamo." Sa stepeništa vodila je mala soba. Majstor Datnil izvuče ključ iz džepa i otključa sobu, zatim se obazre oko sebe, bojažljivo. Uhvativši Šej Talin pogled, kazao je: „Ne želim da i mi iko naleti. Ono što hoću da uradim u vezi s otkrivanjem tajni našej: udruženja povlači za sobom smrtnu kaznu, kao što znaš. Iako sam jako star, želim da proživim poslednje godine života". Obazrela se kada je zakoračila s njim u malu odaju pokraj radne sobe. I pored sve pažnje, ni jedno od njih nije videlo Rajnila Lejana glavnog momka udruženja koji je trebalo da nasledi majstora Datnila kada se starac bude povukao. Stajao je u senci, iza stuba koji je podupirao drveno stepenište. Rajnil Lejan bio je pažljiv, pedantan čovek uvek opreznog ponašanja; u tom trenutku stojao je piotpuno ukočen, ne dišući, ne pokazujući ništa više pokreta od stuba koji ga je delimično zaklanjao od njihovog pogleda. Kada su majstor i Šej Tal ušli u malu prostoriju i zatvorili za sobom vrata, Rajnil Lejan pokrenu se živahno, korakom lakim za tako krupnog čoveka. Prislonio je oko na rupu između dve ploče koju je sam izmajstorisao pre izvesnog vremena da bi mogao da bolje posmatra kretanje čoveka koga će naslediti. Krivivši lice dok je povlačio svoju ravčastu bradicu nervozna navika koju su oponašali njegovi neprijatelji gledao je kako Datnil Skar vadi iz kutije tajne zapise udruženja štavilaca i činilaca. Starac ih je otvorio pre očima žene. Kada ta informacija bude izneta pred Aoza Runa, značiće kraj starog majstora i početak vladavine novog. Rejnil Lejan poče da silazi niz stepenice korak po korak, krećući se tihom odlučnošću. Drhtavim prstom majstor Datnil pokazao je na prazninu u stranicama svog memljivog toma. ,',Ovo je tajna koja je teško počivala na meni tokom mnogih

godina. Majko, i nadam se da tvoja ramena nisu previše krhka za nju. U najtamnije i najhladnije doba rane epohe, Embrudokom su zavladali prokleti fagori. I samo njegovo ime samo je iskvaren oblik imena koje su mu dali dvosekli: Hrrm Bhhrd Idohk... Naše udruženje tada je oterano u pećine u divljini, ali ovde su držani i muškarci i žene. Naša vrsta bila je tada sluga, a fagori su vladali... Nije li to poniženje?" Razmišljala je o fagorskom bogu Vutri, obožavanom u hramu. „Poniženje koje još uvek nije prošlo. Vladali su nad nama", kazala je, ,,a još uvek su obožavani. Zar nas to ne čini čak i u današnje vreme rasom robova?" Muva hromno zelenih ljuski na telu, vrsta koja se po naselju mogla viđati tek u poslednje vreme, zazujala je iz prašnjavog ugla i sletela na knjigu. Majstor Datnil podiže pogled prema Šej Tal u iznenadnom strahu. „Trebalo je da se oduprem iskušenju da ti pokažem ovo. Nije to ništa što bi trebalo da znaš". Lice mu je bilo divlje. „Vutra će me kazniti zbog ovoga". „Veruješ u Vutru i pored svih dokaza?" Starac se tresao, kao da je spolja začuo korake koji su mu zapečatili sudbinu. „On je svuda oko nas... Mi smo njegovi robovi..." Udario je prema muvi, ali ona mu pobeže i uzlete u spirali prema sopstvenom udaljenim cilju. Lovci su posmatrali hoksnije s profesionalnim divljenjem. Od sveg života koji je preplavio ravnice zapada, hoksni su, svojim veselim izgledom, predstavljali najbolje otelotvorenje novog duha. Iza naselja nalazio se most, a iza mosta hoksniji. Frejr je pozvao glose iz njihove duge hibernacije. Signal sunca stigao je do žlezda; život ispuni njihova tela, oni se razmotaše i ponovo oživeše, ispuzaše iz svojih mračnih, udobnih skrovišta da bi se protegli, pokrenuli da bi uživali i postali hoksniji. Da bi bili krda i krda hoksnija, da bi bili nemarni poput lahora, da bi bili isprugani i bez rogova, da bi podsećali na magarce ili male kaidave, da bi galopirali, skakutali, napasali se i ronili do zglavaka po ukusnoj travi. Da bi mogli da nadmaše svojim prugama gotovo sve što je trčalo. Svaki hoksni imao je pruge u dve boje koje su išle vodoravno od njuške pa do repa. Pruge su mogle biti cinober i crna, ili cinober i žuta, ili crna i žuta, ili zelena i žuta, ili zelena i nebesko plava, ili nebesko plava i bela, ili bela i crvena, ili tamno i svetio crvena. Kada bi se krda bacila na tlo da se odmore, protežući se poput mačaka, nemarno ispruženih nogu, životinje su nestajale u krajoliku, koji je, kao i

one, obukao novu odoru za nova vremena. Kao što su se hoksniji probudili iz stanja u kojem su bili glosi, tako su i „ravnice prekrite cvećem" prešle iz pesme u stvarnost. Najpre, hoksniji se nisu plašili lovaca. Galopirali su među ljudima, radosno frktali, zabacivali grivu, zadizali glave, pokazivali široke zube obojene u ružičasto od žvakanja razgona, rejge i crvenog pasjeg grožđa. Lovci su zbunjeno stajali, zahvaćeni između uživanja i lovačkog sladostrašća, smejući se razigranim životinjama, čija su leda odzvanjala vatrom tamo gde bi ih dotakla dva stražara. Bile su to životinje koje su donele zoru na ravnicu. U prvoj začaranosti susreta, izgledalo je nemoguće ubiti ih. A onda bi ispustili vetar i nestali poput električnog vetra; grmeli su među zatubastih smeđih tornjeva koje su mravi svuda podizali, jurcali okolo, zlobno se osvrtali, tresući grivama, njištali, često se ponovo zaletali nazad da bi produžili igru. Ili, kada bi se umorili od toga i od napasanja sa nežnim gubicama uz tlo, pastuvi bi navalili na svoje filice i s uživanjem se zakotrljali sa njima po belom obrubljenom cveću. Dozivajući se oštrim, golubijim zvucima nalik na smeh, žarili bi svoje ogoljene udove u spremne pice kobila, a potom bi odskočili, dok im je još uvek kapalo, na pljesak lovaca. Opušteno raspoloženje delovalo je na ljude. Više nisu bili toliko željni da se vrate u svoje kamene sobe. Nakon što bi oborili skakutavu životinu, uživali su sedeći pokraj vatre na kojoj se pekla, razgovarali o ženama, hvalisali se, pevali, udisali mirise žalfije, pasjeg grožđa i skantiona koji su cvetali oko njih i, zgnječeni njihovim telima, ispuštali zamamane mirise. Opšte uzev, dobro su se slagali. Kada se pojavio Rajnil Lejan bilo jen euobičajeno videti čoveka iz zanatskog udruženja na lovačkom terenu raspoloženje je neko vreme poremećeno. Aoz Run izdvojio se od ostalih i razgovarao s Rajnil Lejanom, lica okrenutog dalekom horizontu. Kada se vratio, lice mu je bilo smrknuto i nije hteo da kaže Lejntal Aiu i Datki o čemu je bilo reči. Kada bi lažno veče palo na Oldorando ijedan ili drugi stražar rasuo svoj pepeo preko zapadnog neba. krdo hoksnija namirisalo bi poznatu opasnost. Podižući nozdrve u porumeneli vazduh, tragali su za sabljastim jezicima. I njihovi neprijatelji imali su blistave boje. Sabljasti jezici bili su lsprugani kao i njihove žrtve, uvek crnom i još jednom bojom, bojom krvi, najčešće skerletnom ili bogatom crvenkasto smeđom. Sabljasti jezici imali su sličnosti sa hoksnijima, iako su im noge bile kraće i deblje, a glave zaobljenije, pri čemu je

njihovu zaobljenost naglašavao nedostatak vidljivih ušiju. Glava, posađena na kratki vrat, predstavljala je glavno oružje sabljastih jezika; brzi u poteri na malim rastojanjima, sabljasti jezici mogli su iz grla izbaciti svoj jezik oblikovan kao mač i otkinuti nogu hoksnija u trku. Kada su jednom videli tu grabljivicu u akciji, lovci su se prema njoj držali sa poštovanjem. Sa svoje strane, sabljasti jezik prema ljudima nije pokazivao ni strah ni agresivnost; ljudska vrsta nikada nije bila na njegovom jelovniku, niti je, koliko je njemu bilo poznato, on bio na jelovniku ljudske vrste. Činilo se da vatra privlači životinju. Sabljasti jezici stekli su naviku da se privuku logorskoj vatri u parovima, mužjak i ženka, da bi sedeli ili ležali pokraj nje. Lizali su jedno drugo belim jezicima nalik na mač i proždirali komade mesa koje su im ljudi bacali. Ipak, nikada nisu dozvoljavali da ih iko dodirne, režeći bi se povlačili od pažljivo ispružene ruke. Režanjeje predstavljalo dovoljno upozorenje za lovce; videli su kakvu štetu taj jezivi jezik mo-že da napravi kada se upotrebi u besu. Grane trnjine i pasjeg grožđa cvetale su po čitavom krajoliku. Ljudi su spavali ispod njihovih teških krošnji. Hodali su među cvećem i njegovim zasićenim mirisima, pokraj cvasti koje niko ranije nije video niti namirisao osim davno nestalih fesapa. U žbunovima pasjeg grožđa otkriše košnice di-, vljih pčela, od kojih su neke bile do vrha pune meda. Med se lako fermentirao da bi se dobila medovina. Ljudi bi se napili lepljive medovine i jurili jedan drugog po travi, smejali se, vikali, rvali se, sve dok radoznali hoksniji ne bi došli da vide kakva je to zabava. Ni hoksniji nisu dozvoljavali ljudima da ih dodiruju, iako je to mnogi čovek pokušao, kada bi ga uhvatila medovina, pa bi trčao preko savane za razigranim životinjama sve dok se ne preturi i zaspi tamo gde se zatekao. U starim danima, povratak kuci bio je vrhunsko zadovoljstvo lova. Izazov ledenih snežnih polja zamenio bi se za toplinu i san. To se izmenilo Lov se pretvorio u igru. Mišići im više nisu bili napeti i bilo je topline i na rascvetaloj savani. Takode, Oldorando je za lovce bio sve manje privlačan. Seoce je bilo sve naseljenije kako je sve više dece preživljavalo opasnosti prve godine života na zemlji. Lovcima se više dopadalo opušteno prežderavanje medovinom od pritužbi koje su češto pratile njihov povratak. Zato se više nisu razmetljivo vraćali u zbijenim grupama kao nekad, već su se umesto toga raštrkano vraćali po jedan ili dvojica na mnogo manje primetan način.

Taj novi stil povratka sadržavao je jedno uzbuđenje kog ranije nije bilo, bar kada su žene u pitanju; jer ako su muškarci imali svoju neodgovornost, žene su imale taštinu. „Da vidim šta si mi doneo!" To je, s varijacijama, bio popularan povik dok su žene vukle dečurliju za sobom da bi srele muževe. Otišle bi do novog mosta i čekale tamo, stojeći na istočnoj obali Vorala dok su deca bacala kamenice na patke i guske, i nestrpljivo čekale muškarce da se vrate sa mesom i kožama. Meso im je bilo dužnost, neophodnost, i dobar lovac nije se vraćao kući bez mesa. Ali stvar koja je izazivala pomamu oduševljenja u srcima žena bile su kože, blistave kože hoksnija. Nikada ranije u svojim napaćenim životima nisu imale priliku da ugledaju promenu odeće. Nikada ranije nisu štavioci bili toliko traženi. Nikada ranije muškarci nisu bili prisiljavani da idu i ubijaju radi samog ubijanja. Svaka žena želela je da poseduje kožu hoksnija po mogućstvu i više od jedne i da obuče i svoje dete u jednu. Takmičile su se jedna s drugom u sve blistavijim kožama. Plava, ljubičasta, akvamarin, boja višnje. Uceiijivale su muškarce na način u kom su muškarci uživali. Kaćiperski su se udešavale, bojile usne. Šepurile su se. Pravile su frizure. Čak su počele i da se kupaju. Obučena kako treba, sa tim električnim prugama koje su išle vertikalno uz telo, kože hoksnija čak su i neprivlačnu ženu činile elegantnom. Kože su morale biti valjano isečene. Razvilo se novo zanimanje u Oldorandu: krojač. Dok su cvetovi podizali svoje zvončiće, snopove i lišća duž staza između drevnih, ruševnih kula, a procvetali hršlian penjao se i uz same kule, i žene su sve više počele da podsećaju na cveće. Pokrivale su se blis . im bojama na koje njihove majke ne bi oko bacile. Nije dugo prošlo a muškaci su, u samoodbrani, i sami izrezali svoja stara, teška krzna i potražili kože hoksnija. Vreme je postalo tiho i preteće, a radžabarali su se pušili sa svojih ravnih poklopaca. Oldorando je bio ćutljiv pod pretećim kumulusom. Lovci nisu bili u selu. Šej Tal sedela je sama u sobi i pisala. Više nije marila za svoj izgled i još uvek je išla u starim, rđavo skrojenim krznima. U glavi još uvek je čula škripave glasove fesapa i gosa svojih roditelja. Još uvek se trudila da sanja o savršenstvu i putovanju.

Kada su Vraj i Amin Lim sišle iz sobe na spratu, Šej Tal oštro podiže pogled i reče: „Vraj, šta misliš o lopti kao modelu sveta?" Vraj reče: „Imao bi smisla. Od svih tela lopta najravnomernije rotira, a ostale lutalice su okrugle. Znači mora da smo i mi." „Disk, točak? Učili su nas da verujemo da prvobitni kamen počiva na disku." „Mnogo su nas toga učili što je netačno. Tako si nam ti govorila. Majko", kazala je Vraj. „Verujem da se naš svet okreće oko stražara." Šej Tal sedela je tamo gde se zatekla, posmatrajući ih i one počeše da se vrpolje pod njenim ispitivačkim pogledom. Obe mlade žene skinule su svoje stare kože i nosile su svetla odela od hoksnija. Trake tamno crvene i sive boje penjale su se uz Vrajino telo. Uši mrtve životinje ukrašavale su joj ramena. I pored svih pretnji Aoza Runa ograničenjima prema akademiji, kožu joj je poklonio Datka. Koračala je sigurnije u sebe. Stekla je dostojanstveni sjaj. Iznenada, Šej Tal raspoloženje se razbukta. „'Glupe cure, luckate gilote, prkosite mi. Nemojte se pretvarati da to ne radite. Znam ja šta se krije ispod tog pokornog izgleda. Gle samo kako se oblačite ovih dana! Nikuda ne dospevamo sa svhatanjem sveta, nikuda. Sve kao da nas vodi do novih usložnjavanja. Moraću da pođem za Sibomal, da pronađem taj veliki točak o kojem govore gosi. Možda tamo žive prava sloboda i čista istina... Kuda ste po-šle vas dve, uostalom?" Amin Lim raširi ruke da pokaže njihovu nevinost. „Nikuda, gospo, samo do polja, da vidimo da li smo iskorenile medljiku iz zobi". Ona je bila krupna devojka, u to vreme još i krupnija zbog semena koje je njen muž posadio u nju. Stojala je tamo s molećivim izrazom, dok je nije otpustio jedva primetni titraj odobravanja u oku Šej Tal, na šta su ona i Vraj skoro izjurile iz neugodne sobe. Dok su silazile prljavim kamenim stepenicama, Vraj razočarano reče: „Eto je opet. prasne, pravilno kao Satni Zviždač. Jadnica, nešto je stvarno grize". „Gde je to jezerce koje si pominjala? U ovom stanju baš mi se i ne korača daleko." „Dopašće ti se, Amin Lim. Samo je malo iza severnih polja, a možemo da idemo polako. Verujem da je i Ojre tamo." Vazduh je postao gust do te mere da ispušta sopstveni metalni miris. Boje su delovale vrtoglavo u prozračnoj svetlosti; guske su izgledale natprirodno bele.

Prošle su kroz niz ogromnih radžabarala. Snažni cilindri i njihove konkavne krive više su odgovarali geometriji zimskih predela; u sve gušćem zelenilu samo su obrazovali kontrast koji je odbijao. „Čak se i radžabarali menjaju", kazala je Amin Lim. „Kada je para počela da im ide na vrh?" Vraj nije znala i to je nije naročito zanimalo. Ona i Ojre otkrile su toplo jezerce i tajnu o njegovom postojanju zadržale su do sada za sebe. U uskoj dolini, čija su usta bila usmerena suprotno od 01doranHn ia su izbili novi izvori, neki na temperaturi blizu tačke ključanja, a neki su jurili naniže da bi se sreli sa Voralom u oblaku pare. Jedan od izvora, kome se isprečila stena, potekao je suprotnim smerom i obrazovao zaklonjeni bazen, oivičen bujnim zelenilom, ali otvoren prema nebu. Do tog bazena je Vraj vodila Amin Ljm. Kada su razmakle grmlje i videle figuru koja je stojala pokraj jezerca, Amin Lim je vrisnula i prinela ruku ustima. Na obali je stojala Ojre. Bila je gola. Koža joj je blistala od vlage, a voda je kapala sa njenih krupnih dojki. Bez ikakvog traga stidljivosti, okrenula se i veselo zamahala svojim prijateljicama. Iza nje ležale su odbačene njene kože hoksnija. „Hajde, gde ste bile? Voda je divna danas." Amin Lim stojala je tamo gde se zatekla, porumenela, i dalje pokrivajući svoja usta. Nikada ranije nije videla nekoga golog. „Sve je u redu", kazala je Vraj, smejući se izrazu svoje prijateljice. „Divno je u vodi. I ja ću se skinuti i ući. Gledaj ako smeš." Otrčala je do mesta na kojem je stojala Ojre i počela da razvezuje svoju crvenu i sivu odeću. Hoksniji su bili iskrojeni da bi se u njih moglo ulaziti i izlaziti iz njih. Sledećeg minuta, odeća je bila bačena u stranu i Vraj je stojala gola, njene vitke crte pružale su kontrast Ojrinoj nabijenoj lepoti. Nasmejala se s uživanjem. „Hajde, Amin Lim, nemoj biti toliko kruta. Plivanje će pogodovati tvojoj bebi." Ona i Ojre skočiše zajedno u vodu. Kada je progutala njihove udove, počeše da ciče od zadovoljstva. Amin Lim stojala je tamo gde se zatekla i cičala od užasa. Proždrali su ogromtfu količinu hrane, gorki plodovi sledili su komade mesa. Lica su im i sada sijala od masnoće.

Lovci su bili teži nego prethodne godine. Hrane je bilo i previše. Hoksnije je bilo moguće ubiti a da niko i ne potrči. Životinje su i dalje prilazile, skakućući između lovaca i trljajući svoja veselo obojena tela o kože svojih mrtvih drugara. Još uvek u svom crnom krznu, Aoz Run razgovarao je nasamo sa Goidža Hinom, goničem robova, čija su široka pleća još uvek bila vidljiva dok je grabio prema udaljenim kulama Oldoranda. Aoz Run vratio se u društvo. Dograbio je parče rebara koje je još uvek cvrčalo na kamenu i otkotrljao se u travu s njim. Gruš, njegov ogromni pas, veselo se poigravao s njim, režeći, sve dok Aoz Run nije ubrao tanku granu pasjeg grožđa da bi njom terao životinju od svog mesa. Prijateljski je lupio Datku. „Takav ti je život, prijatelju. Uživaj, jedi koliko možeš pre nego što se sneg vrati. Prvobitnog mi kamena, neću zaboraviti ovu sezonu dok sam živ." „Sjajno." Bilo je to sve što je Datka rekao. Dovršio je svoje jelo i sedeo ruku obavijenih oko kolena, gledajući hoksnije, čije krdo je jurcalo kroz travu na manje od četvrt milje odatle. „Proklet bio, nikad ne govoriš", uskliknuo je Aoz Run, raspoloženo, čupajući meso svojim jakim zubima. „Pričaj malo sa mnom." Datka je okrenuo glavu tako da mu je obraz počivao na kolenu i uputio Aozu Runu lukav pogled. „Onda, šta se događa između Goidža Hina i tebe?" Usta Aoza Runa postadoše tvrda. „To je moja i njegova stvar." „Znači ni ti nećeš da razgovaraš." Datka se okrenuo na drugu stranu i ponovo pogledao razigrane hoksije koji su jurcali ispod visokih kumulusa koji su se nakupljali na zapadnom horizontu. Vazduh je bio pun zelene svetlosti koja je hosknijima oduzimala blistave boje. Konačno, kao da je mogao da oseti mrki pogled Aoza Runa kroz lopatice, kazao je, ne podižući pogled: „Razmišljao sam." Aoz Run baci oglodanu kost Grušu i prući se ispod procvale grane. „Dobro, de, napolje s tim. Za kakvo si se to razmišljanje pripremao čitav život?" „Kako da uhvatim živog hoksnija." „Ha! Šta bi valjano moglo proizići iz toga?" „Nisam mislio ni na šta valjano, baš kao i ti kada si pozvao Nakrija na vrh kule." Usledila je teška tišina, u kojoj Aoz Run nije rekao ni reč. Konačno, kada se oglasila udaljena grmljavina, Eline Tal donese malo medovine. Aoz Run gnevno

zapita čitavu družinu: „Gde je Lejntal Ai? Sigurno ponovo luta. Zašto nije s nama? Vi ljudi postali ste lenji i neposlušni. Neke od vas čeka gadno iznenađenje." Ustao je i otišao korakom, a na pristojnom rastojanju sledio gaje njegov pas. Lejntal Ai nije proučavao hoksnije kao njegov tihi prijatelj. On je jurio drugu lovinu. Od one noći, pre četiri godine, kada je bio svedok ubistvu ujaka Nakrija, događaj ga je progonio. Prestao je da krivi Aoza Runa zbog ubistva, jer sada je shvatao bolje od ikoga daje gospodar Embrudoka bio čovek s teškom mukom na plećima. „Ubedena sam da on misli da je pod kletvom", kazala je Ojre jednom Lejntal Aiu. „Mnogo mu se stvari mogu oprostiti zbog zapadnog mosta", odvratio je Lejntal Ai praktično. Ali osećao je kako je i njega kvarila umešanost u ubistvo i sve se više osamljivao. Veza između njega i divne Ojre bila je i očajna i iskrivljena te noći kada se pilo suviše ratela. Postao je čak oprezan s njom. Sam je izneo teškoću pred sebe. „Ako treba da vladam Embrudokom, kao što mi naslede dozvoljava, onda moram ubiti oca devojke koju želim da učinim svojom. To je nemoguće." Nema sumnje daje i Ojre shvatala njegovu dilemu. A ipak, bila je obeležena kao njegova i ničija više. Na smrt bi se borio sa svakim čovekom koji bi joj makar i prišao. Njegovi divljački nagoni, njegov osećaj za lukave zamke, za trenutak nepažnje koji može izazvati katastrofu, učinio je da vidi isto onoliko jasno kao i Šej Tal da je Oldorando sada u pravilnim razmacima ostavljan ranjivim na svaki napad. U trenutnoj opčaranosti toplinom, više niko nije bio na oprezu. Stražari su dremali na svojim mestima. Pokrenuo je pitanje odbrane pred Aozom Runom, koji je imao razuman odgovor. Aoz Run rekao je isključivo da više niko, prijatelj ili neprijatelj, ne putuje daleko. Snežni prekrivač olakšavao je ljudima da idu gde god požele; sada je sve bilo zagušeno zelenilo, a žbunje je svakog dana bilo sve gušće. Vreme pljački je prošlo.

Osim toga, dodao je, nije bilo fagorskih napada još od dana kada je Majka Šej Tal izvela svoje čudo na Ribljem Jezeru. Bili su bezbedniji nego ikada. Onda je dodao Lejntal Aiu pehar s medovinom. Lejntal Ai nije bio zadovoljan odgovorom. Ujka Nakri smatrao je da je savršeno bezbedan one noći dok se penjao stepenicama velike kule. Nakon nekoliko minuta, ležao je na stazi ispod'nje slomljenog vrata. Kada su lovci danas pošli, Lejtal Ai nije otišao dalje od mosta. Tamo se tiho vratio, rešen da obiđe selo i vidi koliko bi pretrpelo od neočekivanog napada. Kada je počeo da obilazi granice, prva stvar koju je primetio bila je laka perjanica pare koja se dizala sa Vorala. Išla je tačno određenom linijom, središnjim tokom, bez skretanja, činilo se kao da napreduje nad tamnim, brzim svetlucanjem vode. a ipak uvek ostaje na istom mestu. Pera isparenja odvajala su unazad njenim tokom po sredini reke. Šta je to značilo, nije mogao da zna. Produžio je s osećanjem nemira. Atmosfera je postajala sve teža. Mladice su izbijale tamo gde su nekada bile zgrade. Kroz njihove vitke prutove gledao je preostale kule. Aoz Run bio je u pravu u jednom pogledu: postalo je teško obići Oldorando. A ipak su se slike upozorenja formirale u njegovom umu. Video je fagore koji su jahali kaidave, preskakali prepreke i jurili prema srcu naselja. Video je kako se lovci vuku kućama, natovareni blistavim kožama, glava teških od previše medovine. Imali su dovoljno vremena da vide svoje domove spaljene, žene i decu mrtve, pre nego što su i sami bili izgaženi divljačkim kopitima. Probijao se kroz trnovito žbunje. Kako su fagori jahali! Šta bi bilo divnije nego popeti se na kaidava i jahati ga, nadvladati ga, podeliti njegovu snagu, biti pokretljiv s njim? Te opasne zveri nisu se predavale nikom drugom do fagorima: ili su bar tako govorile legende, a on nikada nije čuo da je čovek pojahao kaidava. Čak i sama zamisao izazivala je vrtoglavicu... Ali čovek na kaidavu bio je više nego jednak sa fagorom na kaidavu. Polusakriven grmljem, mogao je videti severnu kapju, koja je stojala otvorena i nebranjena. Dve ptice stajale su na vrhu kapije i cvrkutale. Pitao se da li je stražar uopšte postavljen na svoje mesto jutros, ili je čovek napustio dužnost. Tišina, kroz jutarnji vazduh, postade nalik na brujanje. Gegava prilika pojavila se u njegovom vidnom polju. Smesta ju je prepoznao kao goniča robova, Goidža Hina. Iza njega je na konopcu išao Mik.

„Hajde, današnji popodnevni posao će ti se dopasti", čuo je Lental Ai kako govori gonič robova. Zastao je iza kapije i vezao fagora za malo drvo. Noge stvorenja već su bile u lancima. Gotovo zaljubljeno je potapšao Mika. Mik je pogledao Goidža Hina s razumevanjem. „Mik može ovde sedi na suncu neko vreme." „Ne da sediš, da stojiš. Stajaćeš, Mik, radi kako ti je rečeno, inače znaš šta te čeka. Obavićemo to konačno onako kako kaže Aoz Run, ili smo obojica u nevolji." Stari fagor zarežao je. „Nevolja je uvek oko nas, po vazduhu. Šta ste vi, Sinovi Frejra, nego nevolja?" „Još samo reč i odraću ti tu smrdljivu kožu", kazao je Goidža Hin bez zlobe. „Stoj tu i čini šta ti je rečeno, pa ćeš uskoro dobiti priliku na jednom od nas Sinova Frejra." Ostavio je čudovište tamo gde je bilo skriveno od pogleda i otpešačio odatle svojim ravnotabanaškim hodom, nazad prema kulama. Mik je smesta legao na zemlju i nestao je iz vidnog polja Lejntal Aia. Kao i trag pare koji je klizio Voralom, ovaj događaj uznemirio je Lejntal Aia. Stajao je i čekao, osluškivao, pitao se. Cvrkutava mirnoća bila je takva da bi je pre samo dve godine smatrao neprirodnom. Slegao je ramenima i pVodužio. Oldorando je bio nečuvan. Moralo se nešto preduzeti da se u lovcima razbudi osećaj opasnosti. Primerio je da je para curila sa vrhova golih radžabarala. Bila je to još jedna stvar koju nije umeo da objasni. Grmljavina zatutnja, daleko prema severu, a ipak sa osećajem neposredne opasnosti. Prešao je potok koji je klokotao i ispuštao paru, isparenje je i samo režalo među zupcma mahovine koja je rasla na obalama. Kada se nagao da umoči ruku, otkrio je da je voda prilično topla. Mrtva riba plivala je pored njega, trbuhom nagore, odmah ispod površine. Čučnuo je i pogledao preko, ka isprepletanom novom zelenilu kroz koji su se videli vrhovi kula. Ovde ranije nije bilo toplih izvora. Zemlja je zadrhtala. Trska je plivala po vodi koja se neprekidno komešala; daždevnjaci bi bljesnuli u njoj i ponovo nestali. Ptice su se klikćući podizale iznad kula i ponovo spuštale. Dok je čekao da se drhtaj ponovi. Satni Zviždač izbio je u blizini. Zvuk Oldoranda koga se sećao od vremena dok je još bio u kolevci. Trajao je za nijansu duže nego obično. Znao je tačno koliko dugo traje; ovog puta, nota se zadržala trenutak više nego što je trebalo.

Podigao se i nastvio svoj obilazak granica. Dok se uz teškoće probijao kroz žbunje rejge koje mu je dopiralo do butina, čuo je glasove. Naglom reakcijom lovca, Lejntal Ai se zaledi u pokretu, a onda pažljivo pode napred, povijen. Napred je bila oštra uzbrdica obrasla majčinom dušicom. Spustio se na ruke između lomnog lišća i pažljivo provirio napred. Osetio je kako se stomak njiše pod njime njegov vitki luk trbuha postao je ispupčen od dobrog života u poslednje vreme. Glasovi ženski ponovo. Podigao je glavu i pogledao preko ruba. Štagod da je očekivao da vidi, stvarnost je bila mnogo prijatnija. Otkrio je da gleda u udubljenje, u čijem se središtu nalazio dubok prirodni bazen okružen zelenilom. Pramenovi pare podizali su se sa vode i odlazili u žbunje u okolini, sa koga je vlaga kapala nazad u jezerce. Na daljoj strani jezerceta dve žene oblačile su se u svoje kože hoksnija; jedna je bila okrupnjala od deteta; brzo ju je prepoznao kao Amin Lim, a njenu pratilju kao Vraj. Stojeći na rubu jezerceta koji mu je bio bliži, okrenuta divnim leđima, nalazila se njegova obožavana i svojeglava Ojre, gola. Kada je shvatio koje to, zadahtao je od zadovoljstva i legao tamo gde se zatekao, posmatrajući ta ramena, tu krivinu leđa, te svetlucave butine i noge s uživanjem od kojeg mu je zastao dah. Bataliks se oslobodio iz jednog od divovskih purpurnih zamaka oblaka i preplavio tlo ispod sebe zlatom. Zraci stražara rasipali su se meko na Ojrinoj cimetnoj koži, koju su poput biserja na ramenima i dojkama ukrasile vodene kapi. Struje vode proganjale su se niz lavirinte njene puti i konačno se razlivale po kamenu na kojem je stojala, kao da žele da je sjedine, nalik najadi, sa elementom koji su delile. Položaj joj je bio opušten, noge malo razmaknute. Jedna ruka bila joj je podignuta, da bi obrisala vodu sa očiju dok je posmatraia prijateljice kako se pripremaju da pođu. Ojrina nemarnost bila je kao u životinje nesvesne lovčevog grabljivog pogleda u tom trenutku, a opet spremna za beg ukoliko zatreba. Tamna kosa vlažne joj je visila uz lobanju, mokre kovrdže ležale su joj po ramenima i vratu i davale joj izgled vidre. Sa mesta na kome se pritajio, Lejntal Ai mogao je da vidi samo nagovestaje njenog lica. Nikada pre nije video nago telo, ni muško ni žensko; običaji , koje je prisilno uvela hladnoća, oterali su nagotu iz Oldoranda. Sav obuzet onim što je video, on dopusti da mu lice utone u lomnu majčinu dušicu. Bilo mu je teško udaralo u slepoočnicama.

Kada je ponovo mogao da podigne glavu i zagleda se u prizor, pokreti njenih butina dok je mahala u znak pozdrava prijateljicama i potom se okretala izazvaše u njemu snažnu začaranost. Promenio je disanje. Ojre je sada gotovo lenjivo posmatrala jezerce, gledala u njegove bistre dubine, trepavice su joj blistale na obrazima. Prilikom sledećeg pokreta, mogao je da joj vidi pubis, prekriven malim, mokrim kovrdžama, divni trbuh, precizni navoj njenog pupka. Sve je na trenutak otkriveno kada je podigla ruke i skočila u bazen. Bio je sam sa teškom sunčevom svetlošću i parom koja se komešala prema žbunju sve dok se ponovo nije pojavila na površini, nasmejana. Izašla je u njegovoj neposrednoj blizini, dojke su joj se slobodno klatile pokraj tela, malo podrhtavale jedna uz drugu. „Ojre, zlatna Ojre!" povikao je u ekstazi. Cučnula je pored njega, bilo joj je udaralo u maloj šupljini na vratu. Njen pogled bio je težak na njemu, tamne oči blistave, a opet s nekom vrstom senzualne zagasitosti koju je izazivala sveukupna zrela vrelina. Novim očima video je divotu kratkog ovala njenog lica, uokvirenog kosom poput vidrine dlake, slast njenih obrva i pregiba njenih kapaka. Te obrve trenutno su bile podignute, ali nakon prvog iznenađenja nisu pokazivale strah, ona je samo gledala na njega razmaknutih usana, iščekujući njegov sledeći potez kao da se pita kakav bi mogao biti. Potom, zakasnelo, savila je jednu ruku naniže i prekrila picu. Gest je bio više provokativan nego odbranbeni. U potpunosti svesna svoje lepote, posedovala je prirodnu pribranost. Četiri male razbludne ptice zalepršaše između njih, ophrvane težinom popodneva. Lejntal Ai pređe preko trave i zgrabi je, vatreno se zagleda u njene oči, oseti njeno telo uz svoja krzna. Pružio je ruke i stegao je, strasno je ljubeći u usne. Ojre napravi korak unazad i liznu te usne, s ovlašnim smeškom, suzivšio či. „Skini se. Neka Bataliks vidi kako si napravljen", kazala je. Reči su jednim delom bile poziv, jednim ruganje. Razvezao je trake oko vrata, a onda je uhvatio otvor svoje tunike i povukao, tako da su šavovi popucali. Uz glasan zvuk cepanja, tunika slete sa njega i on je odbaci. Potom je slično postupio i sa pantaionama i ritnuo ih od sebe. Bio je svestan kako mu ud kruto štrči iz tela kada joj je prišao. Ojre je dograbila njegovu ispruženu ruku, gurnula mu nogom golenicu i brzo koraknula unazad, pa je punom dužinom pljusnuo u vodu.

Vlažne usne jezerceta sklopiše se preko Lejtal Aia. Bile su zaprepašćujuće vruće. Izronio je, vičući da bi došao do daha. Nagla se smejući se, sa rukama na lepim kolenima. „Ima da se okupaš pre nego što budeš dovoljno dobar za mene, ti ratniče koga su pojele buve!" Poprskao je, udarivši površinu vode između smeha i gneva, Kada mu je pomogla da izađe, bila je prilično nežnija. Bila je klizava u njegovom stisku. Kada su klekli u travu, kliznuo joj je rukom između nogu, osećajući njene fine pojedinosti. U istom trenutku njegovo seme prsnu iz njega po travi. „Oh, budalo, budalo!" vrisnula je i pljusnula ga po grudima, lica izobiličenog od razočarenja. „Ne, ne, Ojre, sve je u redu. Daj mi samo trenutak, molim te. Volim te. Ojre, čitavim edrom. Uvek te želim, uvek. Dođi, podigni me ponovo." Ali Ojre je stojala uspravno, puna razočarenja i neiskustva. I pored laskavih reči, osetio je gnev zbog rije, zbog sebe samoga. Skočio je na noge pored nje. „Govnava jedna, ne bi trebalo da budeš toliko lepa, ti pokvarenice!" Dograbio joj je ruku, grubo je zavrteo oko sebe i bacio je prema jezercetu koje se pušilo. Dograbila ga je za kosu. urlajući i vrišteći. Skotrljaše se zajedno u vodu. Obuhvatio ju je rukom oko leđa, ulovio ispod vode, poljubio kada su izronili, dograbivši je za dojku levom rukom. Smejući se popeše se na blatnjavu obalu i zakotrljaše skupa. Obujmio ju je nogom i popeo se na nju. Strasno ga je poljubila u usta, gurnula jezik unutra dok je prodirao u nju. I tako su ležali na skrivenom mestu, uzvišeni, u ekstazi, vodeći ljubav. Blato ispod njih, dok im je prekrivalo bokove, ispuštalo je ugodne zvukove, kao da je prepuno mikroba koji se pare da bi izrazili njihovu životnu sreću. Mlitavo je navlačila svoje kože hoksnija. Meko krzno bilo je jasno obeleženo tamno i svetio plavim prugama, svaka pruga menjala je širinu dok se spuštala niz Ojrino telo. Popodne postade zagušljivo i grmljavina je tutnjala u blizini, povremeno prelazeći u udarce nalik oštrim povicima negodovanja. Ljental Ai ležao je u blizini i gledao Ojrine pokrete, očiju napola zatvorenih. „Uvek sam te želeo", govorio je. „Godinama. Tvoja put je vreli izvor. Bićeš mi žena. Svako popodne ćemo dolaziti ovamo." Ništa nije kazala. Počela je tiho da peva.

„Po svom putu, kao san 1 Potok šumi kroz naš dan..." „Želim te silno, svakog dana, Ojre. I ti mene želiš, zar ne?" Pogledala ga je i kazala: „Da, da, Lejntal Ai, i ja sam tebe želela. Ali ti ne mogu biti žena." Osetio je kako zemlja podrhtava pod njim. „Šta to govoriš?" Činilo se da okleva, a onda se nagla prema njemu. Kada je automatski pružio ruku prema njoj, izmakla se i ušuškala grudi u tuniku, govoreći: „Volim te, Lejntal Ai, ali ti neću biti žena. Akademiju sam uvek smatrala običnom razonodom utehom za luckaste žene poput Amin Lim. Sada se vreme prolepšalo i ona se raspala. Istini za volju, samo Vraj i Šej Tal mare za nju i možda stari majstor Datnil. A ipak, cenim Šej Talin primer nezavisnosti i oponašam ga. Šej Tal neće se prepustiti mom ocu iako mislim da ga luđački želi, kao i sve ostale a ja ću slediti njen primer: ako postanem tvoje vlasništvo, postaću ništa" Uspeo se na kolena. nesrećnog lica. „Nije tako, nije tako. Bićeš sve. Ojre, sve. Nas dvoje nismo ništa jedno bez drugog." „Tokom nekoliko nedelja. da." „Šta očekuješ?" „Šta očekujem..." Oči joj se podigoše i ona uzdahnu. Zagladila je svoju još uvek vlažnu kosu i pogledala u stranu, prema mladim grmovima, prema nebu, pticama. „Ne radi se o tome da imam tako visoko mišljenje o sebi. Umem da učinim tako malo. Ali ako ostanem nezavisna poput Šej Tai, možda postignem nešto." „Ne govori tako. Treba ti neko da te zaštiti. Šej Tal, Vraj one nisu srećne. Šej Tal se nikada ne smeje, za nije tako? Osim toga, stara je. Ja bih te pazio i činio srećnom. Ne želim ništa drugo." Zakopčavala je svoju tuniku, pogleda spuštenog na dugmad koju je sama napravila (na zaprepašćenje krojača) tako da se kože mogu oblačiti i svlačiti bez muke. ,,0h, Lejntal Ai, ja sam tako teška. Imam poteškoća sama sa sobom. Stvarno ne znam šta hoću. Htela bih da se otopim i poteknem kao ta divna voda. Ko zna odakle dolazi i kuda ide? možda iz samog edra zemlje... A ipak te volim, na svoj užasni način. Čuj, da se dogovorimo."

Prestala je da se zavitlava sa tunikom i priđe mu da bi ga gledala odozgo, s rukama na bokovima. „Učini nešto veliko i zapanjujuće, neku stvar, neko delo, i ja ću ti zauvek biti žena. Razumeš? Veliko delo, Lejntal Ai veliko delo i ja sam tvoja. Učiniću šta god poželiš." Ustao je i stao podalje od nje, gledajući je. „Veliko delo? Na kakvo veliko delo misliš? Prvobitnog mu kamena, Ojre. ti si baš čudna devojka?" Pogladila je svoju vlažnu kosu. „Kada bih ti rekla, onda više ne bi bilo veliko. Razumeš? Osim toga, ni sama ne znam na šta mislim. Trudi se, trudi... već si se ugojio, kao da si trudan." Stojao je bez pokreta, tvrdog lica. „Zbog čega mi, kada kažem da te volim, uzvraćaš uvredama." „Govoriš mi istinu nadam se; i ja tebi govorim istinu. Ali ne želim da te povredim. U stvari, ja sam nežna. Ti si samo pokrenuo stvari u meni, stvari koje nikada nikome nisam rekla. Žudim za... ne, ne umem da kažem čemu teži ta žudnja... za slavom. Učini nešto veliko, Lejntal Ai, preklinjem te, nešto veliko, pre nego što oboje ostarimo." „Nešto poput ubijanja fagoraT Iznenada se nasmejala prilično oštrim glasom i suzila obrve. Na trenutak, njena sličnost s Aoz Runom bila je izrazita. „Ako je to sve što umeš da smisliš. Pod uslovom da ih ubiješ milion." Izgledao je zapanjeno. „Znači zamišljaš da vrediš milion fagora?" Ojre se pretvarala da udara sebe po čelu, kao da je skrenula. „Nije to za mene, zar ne vidiš? To je za tebe. Postigni nešto veliko sebe radi. Ovde smo zaglavljeni u ono što Šej Tal zove živinarnikom učini ga bar legendarnim živinarnikom." Zemlja je ponovo zadrhtala. „Sranje", rekao je, „zemlja se stvarno pokreće." Ustali su, prekinuti u raspravi, ne obraćajući pažnju jedno na drugo. Bronzani kišni oblaci širili su se iz vazdušnih zamaka, koji su sad poprimili purpurna srca i žute rubove. Vrućina je postala snažna, i oni su stajali usred neprijatne tišine, leđima jedno prema drugom, obazirući se. Zvuk pljuskanja koji se ponavljao naterao ih je da se okrenu jezercetu. Površina mu je bila išarana žutim mehurovima koji su se dizali i rasli sve dok nisu prsli i raširili prljavštinu po dotad bistroj vodi. Mehurovi su dolazili iz dubine,

ispuštajući zadah pokvarenih jaja, sve češći i sve crnji. Gusta magla ispunila je udubljenje. Mlaz blata bljunuo je iz jezerceta i prsnuo u vazduh. Hrpe smrdljve prljavštine letele su okolo i prskale lišće. Dva ljudska bića potrčaše u stravi, ona u odori boje letnjeg neba. Za manje od minut nakon njihovog odlaska, jezerce je bilo hrpa crne, uzavrele tečnosti. Pre nego što su se mogli vratiti u Oldorando, nebo se otvorilo i iz njega poče da pada kiša, siva i toliko ledena da se probijala do kostiju. Dok su se penjali u veliku kulu, iznad njih su se čuli glasovi, među kojima se isticao Aoz Runov. Upravo se vratio sa drugovima iz sopstvene generacije, Tant Einom, Faralin Ferdom i Eline Talom, koji su svi bili snažni ratnici i dobri lovci; s njima bile su njihove žene, koje su uzvikivale nad novim kožama hoksnija i Dol Sakil koja je mrzovoljno sedela na prozorskom okviru, ne obraćajući pažnju na kišu koja je pljuštala. U sobi je bio i Rajnil Lejan, čije su kože bile savršeno suve; gladio je svoju šiljatu bradu i bojažljivo se osvrtao, ne govoreći ništa niti se njemu iko obraćao. Aoz Run svojoj ćerci po krvi nije poklonio ništa više od ovlašnog pogleda pre nego što je izazivački rekao Lejntal Aiu: „Opet te nije bilo." „Izvesno vreme, da. Žao mije. Pregledao sam odbrambena mesta. Ja-" Aoz Run oštro se nasmeja i pogleda svoje drugare dok je odgovarao: „Kada mi ideš u takvom stanju, sa Ojre čija je smešna odeća raskopčana, znam da si pregledao nešto drugo, a ne odbrambena mesta. Nemoj da mi lažeš, ti mali, borbeni pevče!" Ostali se nasmejaše. Lejntal Ai pocrvene. „Nisam lažov. Išao sam da izvidim naša odbrambena mesta ali mi ih nemamo. Nema stražara, nema čuvara dok vi ležite i pijete u divljini. Oldorando bi pao pred jednim jedinim naoružanim borlliencem. Previše smo se opustili, a ti daješ rdav primer." Osetio je Ojrinu ruku koja ga je hrabrila na svojoj ruci. „On sada ovde provodi malo vremena", viknula je Dol izazivački, ali niko nije obraćao pažnju na nju, jer Aoz Run se okrenu svojim drugovihia i reče: „Vidite šta moram da trpim od svojih takozvanih poručnika. Stalno bezobrazluk. Oldorando sada krije i štiti zelenilo, koje je svake nedelje sve više. Kada se vreme pogodno za

ratovanje vrati, a sigurno će se vratiti, to će biti doba za ratovanje. Pokušavaš da izazivaš nevolje, Lejntal Ai." „Nije tako. Pokušavam da ih sprečim." Aoz Run priđe i suoči se s njim, njegova ogromna crna figura uzdizala se nad mladićem. „Onda ćuti. I nemoj meni držati lekcije." Iznad buke pljuska, spolja su se začuli krici. Dol se okrenu i zagleda kroz prozor, a potom doviknu da je neko u nevolji. Ojre potrča da joj se pridruži. „Odstupi", dreknuo je Aoz Run, ali tri starije žene takođe potrčaše da bi se primakle prozoru. U sobi postade još mračnije. „Idemo da vidimo šta se dogodilo", kazao je Tant Ein. Potrčao je niz stepenice, njegova široka pleća gotovo su blokirala kapak dok je silazio, a za njim išli su Faralin Ferd i Eline Tal. Rajnil Lejan ostao je u senci i gledao kako odlaze. Aoz Run pode kao da hoće da ih zaustavi, onda neodlučno zastade nasred mračne sobe, gde ga je gledao samo Lejntal Ai. Ovaj priđe i reče: „Planuo sam; nije trebalo da me nazoveš lažovom. Ali nemoj dozvoliti da moje upozorenje ode ni u šta. Odgovorni smo da branimo mesto kao i nekad." Aoz Run ugrizao se za usnu i nije ništa odgovorio. „Te svoje lude ideje dobijaš od one proklete žene, Šej Tal." Govorio je odsutno, jednim uvom osluškujući zvuke spolja. Dotadašnjim kricima pridružiše se i muški povici. Žene na prozoru takođe su podigle veliku graju, trčale su okolo i hvatale se jedna Za drugu i za Dol. „Odatle!" viknuo je Aoz Run i gnevno dograbio Dol. Gruš, veliki pas. poče da zavija. Svet je plesnuo uz ritam bubnja kiše. Figure ispod kule bile su sive u pljusku. Dvojica od tri debela lovca dizala su telo iz blata, dok je treći, Faralin Ferd, pokušavao da stavi ruke oko dve žene u krznima raskvašenim kišom i da ih upravi prema skloništu. Stare žene, koje nije interesovala udobnost, očajno su dizale lica, kiša je sipala u njihova otvorena usta. Moglo se razaznati da su to žena Datnila Škara i stara udovica, tetka Faralina Ferda. Žene su dovukle telo između sebe sa severne kapije, a pri tome su i sebe i njega prekrile blatom. Dok su se lovci ispravljali pod svojim teretom, telo se oktrilo pogledima. Lice mu je bilo izobličeno i prekriveno krvlju koja se tako zapekla da ni kiša nije mogla daje spere. Glava mu se zabacila dok su ga lovci

podizali. Krv je i dalje kuljala preko njegovog lica i odeće. Grkljan mu je bio odgrizen, kao kad čovek odgrize veliki zalogaj jabuke. Dol poče da vrišti. Aoz Run progura se pored nje, ugura široka pleća u prostor prozora i povika onima koji su se nalazili dole: „Nemojte da mi donosite tu stvar ovamo" Ljudi nisu obraćali pažnju na njega. Išli su prema najbližem zaklonu. Mlazevi vode slivali su se na njih sa ograda. Posrtali su po blatu sa svojim blatnim teretom. Aoz Run prokle i potrča iz sobe, pojurivši niz stepenice, a Gruš ga je sledio. Zahvaćen dramom trenutka, Lejntal Ai je išao za njim, a Ojre, Dol i ostale žene bile su iza njega, tiskale su se uskim stepeništem. Rejnil Lejan koračao je sporije iza njih. Lovci i stare žene odvukli su i otpratili mrtvo telo u staju niske tavanice i bacili ga na rasutu slamu. Muškarci stadoše podalje, brišući lice šakama, dok je sa tela curila barica vode u koju se spiralno slivala krv, a vlati slame plivale su po njoj i nesigurno se okretale u tečnosti kao čamci koji traže pristanište. Iako je lice mrtvaca bilo oblepljeno krvlju i kosom, nije moglo biti sumnje u njegov identitet. Majstor Datnil Skar, kome je Gruš njuškao hladno uvo, ležao je mrtav pred njima. Žena Tanta Eina bila je upečatljivo stvorenje i zvala se Ferejl Mask. Briznula je u niz dugih, plačnih krikova koje nikako nije mogla da priguši. Niko nije mogao da pogreši i ne prepozna u smrtonosnoj rani na vratu bilo šta drugo do ugriza fagora. Način pogubljenja uobičajen u Panovalu preneo je, kada je bilo potrebno, a to se dešavalo retko, Juli Sveštenik. Negde napolju, u kiši koja je sipala, bio je Vutra i čekao. Vutra, uvek u ratu. Lejntal Ai pomislio je na uznemirujuću Šej Talinu tvrdnju da je Vutra fagor. Možda je bog stvarno postojao, možda je stvarno bio fagor. Um mu se vratio u ranije doba toga dana, pre nego što je našao golu Ojre, kada je video Goidža Hina kako vodi Mika prema severnoj kapiji. Nije moglo biti sumnje koje odgo-voran za ovu smrt; pomislio je kako će sada Šej Tal dobiti nov razlog za žalost. Gledao je sleđena lica oko sebe i zlurado lice Rajnila Lejana i priku221p io je hrabrost. Punim glasom je rekao: „Aoze Rune, proglašavam te ubicom ovog dobrog starca." Uperio je prst u Aoza Runa kao da misli da neko od prisutnih ne zna kome se obratio. Sve oči okrenuše se gospodaru Embrudoka, koji .je stojao glave pokraj krovne grede, bledog lica. Ovaj oštro reče: „Da se nisi usudio da govoriš protiv mene. Još jednu reč, Lejntal Ai, i ja ću te oboriti."

Ali Lejntal Ai se nije dao zaustaviti. Pun besa, povikao je izrugujući se: „Je li to još jedan od tvojih podlih udaraca protiv znanja protiv Šej Tal?" Ostali počeše da mrmljaju, nemirni u tom ograničenom prostoru. Aoz Run reče: „To je pravda. Dobio sam obaveštenje daje Datnil Skar dozvolio uljezu da čita tajnu knjigu njegovog udruženja. To je zabranjen čin. Njegova pravedna kazna sada je, baš kao što je uvek i bila, smrt." „Pravda! Zar ovo liči na pravdu? Ovaj udarac liči na ubistvo. Svi ste videli izveden je na isti način kao ubistvo " Napad Aoza Runa teško daje bio očekivan, ali njegova silovitost oborila mu je odbranu. Udario je prema licu Aoza Runa, skačući pred njim, potamneo od besa. Čuo je Ojrin vrisak. Onda ga je pesnica pogodila punom snagom u rub vilice. Ošamućen, vide kako se tetura unatraške, sapliće se preko mokrog trupla i nemoćno pada na pod staje. Bio je svestan vriske, povika, čizama koje su trupkale oko njega. Osetio je kako ga neko šutira u rebra. Nastala je zbrka dok su ga podizali poput tela koje su uneli pokušao je da zaštiti lobanju od udaraca u zid i odneli napolje na pljusak. Čuo je tutnjavu groma, nalik na divovske otkucaje bila. Sa stepeništa, bacili su ga punom dužinom u blato. Kiša ga je u naletima udarala u lice. Dok je ležao tamo, shvatio je da više nije poručnik Aoza Runa. Od sada, njihovo neprijateljstvo bilo je na otvorenom, očigledno svima. Kiša je i dalje padala. Pojasevi gustih oblaka valjali su se središnjim delom kontinenta. Odnosi u Oldorandu zapali su u mrtvu tačku. Udaljena armija mladoga kzana, Hrr-Bral Iprta, bila je prisiljena da se zaustavi u napredovanju i da potraži sklonište među raštrkanim bregovima istoka. Njegove grupe radije su zašle u stanje slično povezivanju nego da se suoče s pljuskom. I fagori su osetili podrhtavanje tla, koje je poticalo iz istog izvora kao i ono koje je zahvatilo Oldorando. Daleko prema severu, stare zone pukotina u oblasti Čalka trpele su silovito seizmičko previranje. Kada je nestao teret leda, zemlja je uzdrhtala i počela da se podiže. Do tog perioda, okean koji je prekrivao Helikoniju oslobodio se leda čak i izvan tropskih oblasti, koje su se pružale od ekvadora do širina od trideset i dva stepena prema severu i jugu. Cirkulacija okenaskih voda prema zapadu dovela je do niza tsunamija, koji su pustošili obalske oblasti širom globusa. Poplave su se često udruživale s vulkanizmom da bi izmenile oblasti zemlje.

Sve takve geološke dogadaje nadgledali su instrumenti zemaljske osmatračke stanice, koju je Vraj nazvala Kaidav. Očitani podaci slali su se na daleku Zemlju. Nijedna planeta u galaksiji nije promatrana pažljivije od Helikonije. Obraćena je pažnja na sve manja krda jelkova i bijelkova koji su nastanjivali sever Kampanlatske nizije; njihova ispaša bila je ugrožena. Sa druge strane, kaidavi su se umnožavali kako su zemlje na rubovima, do tada ogoljene, počele da pružaju mogućnost za pašu. Postojale su dve vrste zajednica dvoseklih na tropskom kontinentu: nepokretne grupe bez kaidava, koje su živele prisno sa zemljom, i pokretne odnosno nomadske grupe sa kaidavima. Ne samo da je kaidav bio vrlo pokretna životinja sa svoje strane; njena potrošnja krme prisiljavala je one koji su je pripitomili da se neprestano kreću u potrazi za novom ispašom. Armija mladoga kzana, na primer, sastojala se od brojnih manjih grupa koje su živele nomadskim i često ratničkim životom. Njihov pohod bio je samo jedan od vidova migracije, kojoj će za dovršenje biti potrebne čitave dekade, od istoka do zapada čitavog kontinenta. Drhtaj koji je izazvao lavine oko armije kzana bio je samo jedan od vidova poremećaja u pianetnoj kori koji je skrenuo reku vode, nastale topljenjem, koja je tekla sa Hhriggtovog glečera. Otvorila se nova dolina. Nova reka počela je da se probija kroz nju i zbog toga potekla prema zapadu umesto prema jugu, kao što je to bilo ranije. Ta reka probijala se svojim putem naniže da postane pritoka reke Takise, koja je tekla ka jugu da bi se ispraznila u Orlovo More. Mnogo godina voda joj je tekla crna; nosila je sa sobom desetine tona otkinutih od planine svakog dana. Poplave koje je izazivala nova reka u svojoj novoj dolini prisililu su beznačajnu grupu fagora nomadskog tipa da skrenu u smeru Oldoranda umesto da pođu prema istoku. Njihova sudbina bila je da se kasnije sukobe s Aoz Runom. Iako je to u vreme njihovo skretanje delovalo beznačajno čak i samim dvoseklima, ono će izmeniti čitavu socijalnu istoriju tog sektora. Tamo, na Avemusu, bilo je ljudi koji su proučavali socijalnu istoriju helikonijskih kultura; ali heliografi su svoju nauku smatrali najdragocenijom. Pre svega ostalog dolazila je svetlost. Zvezda B, koju su domoroci na površini nazivali BataUks, bila je umereno sunce spektralne klase G4. U stvarnim pojmovima nešto manja od Sunca, s prečnikom 0,94 Sunčevog, njena prividna veličina sa Helikonije bia je 76

procenata Sunca gledano sa Zemlje. Sa temperaturom fotosfere od 5600 Kelvina, njen sjaj iznosio je samo 0,8 Sunčevog. Bila je stara oko pet milijardi godina. Dalja zvezda, lokalno znana kao Frejr, oko koje se okretala Zvezda B, bila je, gledano sa Avernusa, mnogo impresivniji objekat. Zvezda A bila je blistavi beli superdžin spektralne klase A, sa prečnikom šezdeset i pet puta većim od Sunčevog i sjajnošću šezdeset hiljada puta većom. Masa mu je bila 14,9 Sunčevih, a temperatura površine 11000 K, nasuprot Sunčevih 5780 K.l ako je Zvezda B imala stalne posmatrače, Zvezda A predstavljala je mnogo veći magnet za pažnju, naročito sada kada se Avemus kretao, zajedno sa ostatkom sistema Zvezde B, bliže superdžinu. Frejr je bio star između deset i jedanaest milijardi godina. Daleko je evoluirao od glavnog zvezdanog niza i već je zalazio u starost. Intenzitet energije koja se prosipala sa diska Zvezde A bio je takav da je Zvezda A uvek bila sjajnija sa Helikonije nego Zvezda B, iako nikada nije izgledala tako velika, zbog mnogo većeg rastojanja. Bila je objekat vredan straha dvoseklih i Vrajinog divljenja. Vraj je stajala sama na vrhu svoje kule, a teleskop je bio kraj nje. Čekala je. Posmatrala. Osećala je kako istorija pojedinačnih odnosa teče prema jutru kao reka ispunjena muljem; ono što je nekada bilo sveže sada su zatrpali nanosi. Pod njenom pasivnošću bila je nerazjašnjena žudnja da bude obuhvaćena nekom većom stvari, koja bi se pokazala širom, čistijih perspektiva nego što je to mogla da odredi ljudska pnroda. Kada padne tama, ponovo će dići pogled ka zvezdama ako se oblaci budu dovoljno razdvojili. Oldorando su sada okruživale palisade zelenila. Dan za danom, novo lišće nicalo je i sve se više penjalo, kao da priroda namerava da sahrani grad pod šumom. Neke od daljih kula već su bile prekrivene vegetacijom. Videla je veliku belu pticu kako lebdi iznad takve humke ne priklanjajući joj puno pažnje. Gledala ju je i divila se njenom beskorisnom lebdenju iznad zemlje. Iz daljine dopirali su glasovi ljudi koji su pevali. Lovci su se vratili u Oldorando iz lova na hoksnije i Aoz Run držao je gozbu. Gozba je bila u počast trojice njegovih novih poručnika, Tanta Eina, Faralin Ferda i Eline Tala. Ti prijatelji iz detinjstva zamenili su Datku i Lejntala Aia, koji su sada ponovo proglašeni za hajkače.

Vraj se upinjala da joj misli budu apstraktne, ali one su uvek lutale nazad do emocionalnije teme poraženih nada svojih, Datkinih, za koje nikako u sebi nije nalazila snage da ih ohrabri, Lejntal Aievih. Raspoloženje joj je bilo u saglasnosti sa ovom produženom večeri. Bataliks je zašao, drugi stražar slediće ga za jedan sat. Bilo je to vreme kada su se ljudi i zver pripremali za kraljevanje noći. Bilo je to vreme da se izvadi sveća za slučaj neke nezamislive preke potrebe ili da se prepusti snu sve do svetlosti zore. Iz svog orlovskog gnezda, Vraj je videla obične ljude Oldoranda, koji su se sa svojim nadama ili bez njih vraćali kućama. Medu njima bila je tanka, pogurena prilika Šej Tal. Šej Tal vraćala se u kulu s Amin Lim, mračnog i umornog izraza. Od ubistva majstora Datnila, bila je sve izdvojenija. Prokletstvo ćutanja palo je i na nju. Trenutno je pokušavala da posluša savet mrtvog majstora, da prokopa put u piramidu kralja Denisa. polazeći sa žrtvenih terena. I pored pomoći robova, nije imala uspeha. Ljudi koji bi otišli vratili bi se smejući se, jer stepenasti zidovi piramide silazili su u dubinu zemlje bez prekida. Za svaku iskopanu stopu, Šej Talina usta bila su sve smrknutija. Gonjena i sažaljenjem i sopstvenom usamljenošću, Vraj side da razgovara sa Šej Tal. Čarobnica je izgledala kao da ima malo čarobnog oko sebe; gotovo jedina među ženama Oldoranda još uvek je nosila stara, nezgrapna krzna, koja su nespretno visila oko njenog tela i davala joj zastareo izgled. Svi ostali bili su u hoksnijima. Ožalošćena ojađenim izgledom stare žene, Vraj nije mogla da odoli davanju sa veta. „Činiš sebe tako nesrećnom, gospo. Tlo je puno tame i prošlosti prekini da kopaš tamo." S prisenkom humora, Šej Tal je rekla: „Nijedna od nas sreću ne smatra prvobitnom dužnošću." „Tvoja pažnja tako je uvek usmerena naniže." Pokazala je kroz prozor. „Pogledaj tu belu pticu, koja zahvalno kruži vazduhom. Zar ti taj prizor ne popravlja raspoloženje? Volela bih da sam ta ptica, pa da uzletim do zvezda." . Na Vrajino iznenađenje, Šej Tal ode do prozora i pogleda u smeru u kojem je Vraj pokazala. Onda se okrenula, sklonila pramen kose sa veda i mirno kazala: „Primetila si da je ta ptica koju si pokazala govedarica?" „Pretpostavljam. Pa šta?" Senke su se već prikupljale u sobi.

„Zar se ne sećaš Ribljeg Jezera i drugih susreta? Te ptice uvek prate fagore." Govorila je mirno, na svoj staloženi, akademski način. Vraj je bila prestravljena i mislila je kako li je bila obuzeta sobom kada nije primetila tako elementarnu činjenicu. Prislonila je nadlanicu na usta, gledajući od Šej Tal prema Amin Lim i nazad. „Novi napad? Šta ćemo da radimo?" „Izgleda da sam ja prestala da komuniciram sa gospodarom Emrudoka, ili on sa mnom. Vraj, moraš poći i obavestiti ga da je neprijatelj možda na vratima dok se on gosti sa svojim pajtašima. Znaće da ne može da spreči te zveri, kao što sam ja jednom učinila. Polazi smesta." Dok je Vraj žurila stazom, kiša ponovo poče da rominja. Išla je za zvukom pesme. Aoz Run i njegovi drugari sedeli su u najnižoj sobi kule udruženja kovača metala. Lica su im bila blistava od hrane i medovine ispred njih. Glavni obrok bio je drveni poslužavnik po kojem su bile naslagane guske punjene rejgom i skantiomom; miris tog jela natera vodu na usta izgladnele 225 Vraj. Među prisutnima bila su tri nova poručnika i njihove žene, novi majstor saveta, Rajnil Lejan, Dol i Ojre. Poslednje dve obradovale su se kada je Vraj ušla. Vraj je znala što je Rol Sakil ponosno objavila da Dol sada nosi dete Aoza Runa. Sveće su već gorele po stolovima; psi su hodali po senkama ispod stolova. Mešali su se mirisi kuvane guščetine i pseće mokraće. Iako su ljudi bili rumeni i blistavi, i pored toplote koja se dovodila cevima soba je bila hladna. Kiša je u naletima upadala unutra i prskala između zavesa. Bila je to mala, prljava soba, sa paučinom koja je ukrašavala svaki ugao. Sve je to Vraj primetila dok je nervozno prenosila vesti Aozu Runu. Nekada joj je bio poznat svaki trag alatke na gredama iznad njih. Majka joj je služila kao ropkinja kod kovača metala i živela je u ovoj odaji, ili bar u njenom uglu, i Vraj se svake noći osvedočavala u propadanje svoje majke. Iako je trenutak ranije delovao kao da je duboko ogrezao u piće, Aoz Run smesta je skočio. Gruš poče gnevno da laje, a Dol ga udarcem ućutka. Ostali svečari priglupo su gledali jedan u drugog neodlučni da svare Vrajine novosti. Aoz Run koračao je oko stola i svakoga od njih lupio je po ramenu dok mu je izdavao naređenja. „Tant Eine, digni uzbunu i pozovi lovce. Božjeg mu edra, zašto nemamo valjane stražare? Pošalji stražare na sve kule i javi kada to bude gotovo. Faralin Ferde, sakupi sve žene i decu. Zaključaj ih u žensku kuću radi bezbednosti. Dol,

Ojre, vas dve ostanite ovde, a i vi, ostale žene. Eline Tal, ti imaš najjači glas od svih nas ti stani na vrh ove kule i prenesi sve potrebne poruke... Rajnil Lejane, ti si zadužen za sve zanatlije. Postroj ih smesta, kreči." Nakon te brze paljbe naređenjima, vikom ih je rasterao na delanje, dok je sam nervozno koračao. Onda se okrenuo Vraji: ,,U redu, ženo, želim lično da vidim položaj. Vaša kula je najsevernija pogledaću odande. Pokret, svi vi, i nadajmo se da je lažna uzbuna." Brzo je pošao prema vratima, njegov veliki pas jurnuo je pokraj njega. Bacivši poslednji pogled na punjene guske, Vraj gaje sledila. Uskoro, povici su odjekivali medu izjedenim starim građevinama. Kiša je prestajala Žuto cveće, koje se rascvetalo po stazama, podiglo je krunice i ponovo stajalo uspravno. Ojre je potrčala za Aoz Runom i krenula uz njega, iako je zarežao da se vrati. Skakutala je u svom svetio i tamno plavom hoksniju s nečim nalik na veselje. „Tebe nije često moguće videti nepripremljenog, oče." Ošinuo ju je jednim od svojih mračnih pogleda. Kod Vrajine kule, gestom je pokazao ćerci da ostane i trčećim korakomu leteo u ruševinu. Dok se penjao oštećenim stepenicama, Šej Tal izađe na svoje odmorišie. Samo joj je klimnuo glavom i produžio nagore. Sledila gaje do vrha, hvatajući njegov miris. Stajao je pokraj ograde i pogedom ispitivao sve mračniji predeo. Šakama je zaklonio oči, ispruženih lakata, razdvojenih nogu. Frejr je bio nisko, njegova svetlost probijala se kroz zavesu zapadnog oblaka. Govedarica je još uvek kružila i to ne na velikom rastojanju. U grmlju ispod njenih krila nije se mogao primetiti nikakav pokret. Šej Tal reče iza njegovih širokih pleća: „To je samo jedna ptica." Nije odgovarao. „Tako da možda i nema fagora." Ne osvrćući se, niti menjajući položaj, rekao je: „Kako se ovo mesto izmenilo od kada smo bili deca." „Da. Ponekad mi nedostaje sva ta belina." Kada se okrenuo, bilo je to s izrazom gorčine na licu i činilo se kao da ga potiskuje s naporom. „Pa, očigledno ima malo opasnosti. Dodi da vidiš, ako hoćeš." Onda je sišao bez oklevanja. kao da žali što je uputio poziv. Gruš je, kao i uvek, bio blizu njega. Sledila ga je do mesta na kojem su čekali ostali.

Lejntal Ai se pojavio, s kopljem u ruci, privučen vikom. On i Aoz Run mrko pogledaše jedan drugog. Nijedan nije govorio. Onda Aoz Run izvuče mač i side u smeru govedarice. Vegetacija je bila gusta. Sa nje je prskala voda na njih. Najgore su prošle žene. jer su muškarci otiskivali grane koje su prskale u lice one koji su sledili. Skrenuli su na mestu gde su rasla stabla damaske šljive, stabala tanjih od čovečje ruke. Tu se nalazila razrušena kula, svedena na dva sprata i progutana vegetacijom. Pod njom, u tunelu mračnog zelenila, sedeo je fagor na kaidavu. Govedarica koja je kreštala upozorenje mogla se videti kroz granje iznad njihovih glava. Ljudi se zaustaviše, žene se instinktivno pribiše jedna uz drugu. Gruš sede. režeći. Rožnatih ruku oslonjenih o prednji kraj sedla, fagor je sedeo na svom visokom atu. Koplja su mu. nepripremljena, visila iza njega. Raširio je crvenkaste oči i mrdnuo uhom. Inače se uopšte nije pokretao. Kiša jc pokvasila krzno fagora. koje je visilo u teškim, sivim hrpama. Kap vode visila je i svetlucala na vrhu jednog od rogova zakrivljenih napred. I kaidav je bio nepokretan, ispuržene glave, njegovi uvijeni rogovi savijali su mu se ispod čeljusti i potom ponovo išli naviše. Rebra su mu se videla i bio je isprskan blatom i pokriven ranama na kojima se skorila žuta krv. Nestvarni prizor je neočekivano prekinula Sej Tal. Progurala se pored 227 Aoza Runa i Lejntal Aia i stala sama na stazi pred njima. Zapovedničkim gestom je podigla šaku iznad glave. Od fagora nije bilo nikakvog odgovora: svakako se nije pretvorio u led. „Vrati se, gospo", pozvala je Vraj, znajući da čarolija neće upaliti. Kao pod prinudom, Šej Tal se kretala napred, svu pažnju priklonivši konju i jahaču. Sumrak je sve zahvatao, svetlost je zamirala: bila je to prednost za napadača, čije oči su videle u mraku. Napredujući korak po korak, morala je da podigne pogled da bi pazila da fagor ne napravi neki neočekivani pokret. Mir stvorenja bio je natprirodan. Kada je prišla još bliže, videla je da se radi o ženki. Teške, smeđe sise videle su se ispod pokvašenog krzna. „Šej Tal, vraćaj se!" Dok je govorio, Aoz Run potrča napred i prođe pokraj nje, spremnog mača.

Gilota se najzad pokrenu. Podigla je oružje zakrivljene oštrice i podbola svojeg ata. Kaidav pojuri neobičnom brzinom. U jednom trenutku bio je potpuno miran, u sledećem je navalio prema ljudima niz usku stazu, spuštenih rogova. Žene se uz vrištanje rasuše u mokro rastinje. Gruš bez naredbe potrča, skačući pod izbočenom donjom vilicom kaidava na bi li ga dograbio za gležanj. Iskezivši zube i desni, gilota se nagla u sedlu i zamahnula prema Aozu Runu. Trgavši se unazad, ovaj oseti kako polumesečasto sečivo zviznu pokraj njegovog nosa. Dalje niz put, Lejntal Ai zabio je jedan kraj koplja u zemlju i klekao na jedno koleno, uperivši oružje prema grudima kaidava. Pognuo se da dočeka njegov nalet. Ali Aoz Run pruži ruku za kožnim kolanom vezanim oko tela životinje i dograbi ga dok je zver tutnjala pokraj njega. Pre nego što je fagor mogao zamahnuti po drugi put, on je iskoristio momenat naleta i odbacio se na leđa kaidava, iza jahača. Jednu sekundu činilo se da će se preturiti preko zadnje strane. Ali on dograbi levicom vrat gilote i ostade na mestu, glave daleko izvan domašaja smrtonosnih rogova. Zamahnula je glavom oko sebe. Lobanja joj je bila teška poput malja. Jedan jedini udarac obeznanio bi čoveka, ali ovaj se samo pognu ispod njenog ramena i pojača stisak na njenom vratu. Kaidav se zaustavio isto onako naglo kao što je i pošao i za svega nekoliko inča promašio položaj Lejntal Aia. Dok ga je Gruš napadao, poskakivao je, mahnito se upinjući da probode velikog psa rogovima. Kada se silovito pokrenuo, Aoz Run podiže mač svom raspoloživom snagom i zari ga između rebara gilote, u njenu isprepletanu utrobu. Podigla se u svom kožnom sedlu i zaurlala oštrim, parajućim glasom. Zamahnula je rukama i njen zakrivljeni mač odlete u obližnje granje. Prestravljen, kaidav se prope na zadnjim nogama. Fagor pade sa njega, a s njom i Aoz Run. Iskrenuo se dok su padali, tako daje ona podnela svu silinu udaraca. Levo rame uz prasak tresnu o tlo. Iz sumračnog neba stušti se silovito govedarica, krešteei. da bi odbranila svoju gospodaricu. Pode na lice Aoza Runa. Gruš visoko skoči i dograbi je za nogu. Kljucala ga je zakrivljenim kljunom, udarala po glavi mahnitim krilima, ali on pojača stisak i odvuče je na tlo. Brza promena stiska i držao ju je za vrat. Za tili

čas, velika bela ptica bila je mrtva, perje joj se rasu nepokretno preko blatnjave staze. I gilota je bila mrtva. Aoz Run stajao je nad njom, zadihan. „Kamena mu. predebeo sam za ovakve poslove", dahtao je. Šej Tal je stajala po strani i plakala. Vraj i Ojre gledale su mrtvu zver, posmatrale njena razjapljena usta iz kojih je curila žuta krv. Čuli su kako Tant Ein viče u daljini, a povici koji su odgovarali približavali su se. Aoz Run nogom preturi truplo tako da se otkotrljalo na leda, a sa čeljusti pocurila je gusta, bela mleč. Liceje bilo vrlo naborano, siva koža poput površine crva tamo gde se zatezala preko kosti. Dlaka sa tela je opadala; videle su se površine gole kože. „Možda ima neku pljavu zarazu", kazala je Ojre. „Zato je bila tako slaba. Idemo odavde, Lejntal Ai. Robovi će zakopati lešinu." Ali Lejntal Ai spusti se na kolena i poče da razmotava konopac sa struka lešine. Podigao je pogled da bi mračno kazao; „Želela si da izvedem neko veliko delo. Možda ću moći." Konopac je bio fini i svilast, finiji od ijednog konopca napravljenog od vlakana stungebaga u Oldorandu. Namotao ga je oko ruke. Gruš je stajao okrenut prema kaidavu. At. u ramenu viši od prosečnog Čoveka, drhtavo je stajao, uzdignute glave, kolutavih očiju, ne pokušavajući da pobegne. Lejntal Ai napravi petlju na konopcu i prebaci ga oko vrata životinje. Zategao gaje i počeo da se približava uzdrhtalom stvorenju korak po korak, sve dok nije mogao da ga potapše po boku. Aou Run povratio je hladnokrvnost. Obrisao je mač o nogu i gurnuo ga u kanije dok je Tant Ein dolazio na scenu. „Držaćemo stražu, ali bila je to usamljena beštija begunac na samrti. Ima razloga da produžimo slavlje, Tant Eine." Dok su se tapšali po ramenima, Aoz Run se obazre. Ne obraćajući pažnju na Lejntal Aia, koncentrisao se na Šej Tal i Vraj. „Nismo u svađi, šta god vi zamišljale", kazao je ženama. „Dobro ste učinile što ste dale uzbunu. Dođite s Ojre i sa mnom da se pridružite proslavi moji poručnici požeieće vam dobrodošlicu." Šej Tal je zavrtela glavom. „Vraj i ja imamo drugog posla." Ali Vraj se sećala punjenih gusaka. Još uvek je mogla da im oseti miris. Vredelo bi istrpeti čak i tu omrznutu sobu radi ukusa tog izvanrednog mesa. Na

mukama, pogledala je Šej Tal, ali njen trbuh je pobedio. Popustila je pred iskušenjem. „Ja cu doći", kazala je Aozu Runu, porumenela. Lejntal Ai držao je ruku na drhtavom boku životinje. Ojre je stajala s njime. Okrenula se i hladno kazala ocu: „Ja neću doći. Srećnija sam s Lejntal Aiem." „Učini kako želiš kao i obično", kazao je i otišao vlažnom stazom sa Tant Einom, ostavivši poniženu Vraj da ih sledi najbolje što je umela. Kaidav je stajao i zabacivao veliku, rogatu glavu, gledajući postrance na Lejntal Aia. „Napraviću mezimca od tebe", kazao je. „Jahaćemo te, Ojre i ja, jahaćemo te po dolinama i planinama." Progurali su se kroz gomilu koja je počela da se okuplja, tiskajući se da vidi telo pobedenog neprijatelja. Skupa pođoše nazad u Embrudok, čije su kule poput kvarnih zuba stajale u poslednjim zracima Frejra. Koračali su držeći se za ruke, ne više različiti u tom odlučnom trenutku, a za sobom su vukli uzdrhtalu životinju.

10. DOSTIGNUĆE LEJNTALA AIA Savana je bila prekrivena iždikljalim cvećem dokle god oko dopire, i još dalje, dalje nego što bi ijedan čovek mogao da izvidi na svoje dve noge. Bela, žuta, narandžasta, plava, hromno zelena, crvena, oluja latica duvala je nekartografisanim miljama da bi saletala zidine Oldoranda i obuhvatila seoce svojim udarima boje. Kiša je donela cveće i otišla. Cveće je ostalo, pružalo se sve do obzorja gde je svetlucalo u vrelim trakama, kao da se i samo rastinje obojilo za proleće. Deo te panorame bio je ograđen. Lejntal Ai i Datka završili su posao. Oni i njihovi prijatelji pregledali su njihovo dostignuće. Zelenim biljem i trnovitim granama izgradili su ogradu. Kosili su mlado, zeleno rastinje sve dok sok nije potekao preko sečiva na njihove zglavke. Mladice su podrezane i vodoravno pričvršćene tako da služe kao poprečne grede ograde. Potom su vertikalno i horizontalno naslagane grane i čitava trnovita stabia. Rezultat je bio gotovo neprobojan i visok poput čoveka. Okruživao je otprilike hektar tla. Usred tog novog zaklona stojao je kaidav i odupirao se pokušajima dag a pojasu. Gospodarica kaidava, gilota. ostavljena je da truli tamo gde je pala, kao što je bio običaj. Tek nakon tri dana Mik i još dva roba poslati su da sahrane telo, koje je počelo da zaudara. Cveće je, neprimećeno, poput slina visilo sa usana kaidava. Ovaj je zgrabio puna usta ružičastih cvetića. Probani u zarobljeništvu, činilo se da mu nisu po ukusu, jer velika, mršava životinja ostala je da stoji visoko podignute glave i gledala preko vrha ograde, zaboravljajući da žvaće. Povremeno, pokrenula bi se par jardi svojim visokim korakom, i potom se vratila na polazišnu tačku, očiju koje su se belasale. Kada se jedan od njenih nadole savijenih rogova zapleo u trnje, oslobodila se nestrpljivim trzajem glave. Bila je dovoljno jaka da se probije kroz ogradu i odgalopira prema slobodi, ali nedostajala je volja Samo je gledala prema slobodi, frkćući širokim nozdrvama.

„Ako fagori mogu da ih jašu, onda možemo i mi. Jahao sam sirungebaga", kazao je Lejntal Ai. Podigao je vedricu medovine i stavio je pokraj životinje. Kaidav omirisa i gnevno se udalji. „Idem da spavam", kazao je Datka. Bile su to jedine njegove reči nakon mnogih sati. Ispuzao je kroz ogradu, prućio se po tlu. kolena podigao uvis, ruke zabacio iza glave i zatvorio oči. Insekti su zujali oko njega. Daleko od kroćenja životinje, on i Lejntal Ai samo su zaradili uboje i ogrebotine. Lejntal Ai obrisa čelo i ponovo pokuša da se približi zarobljenoj životinji. Ova spusti izduženu glavu kao da želi da ga pogleda u oči iz istog nivoa. Blago je disala. Bio je svestan rogova uperenih u sebe i šaptanjem ju je umirivao, spreman da skoči u stranu. Velika životinja zastrigala je ušima uz osnovicu rogova i okrenula se ne drugu stranu. Lejntal Ai kontrolisao je svoje disanje i ponovo se pokrenuo napred. Neprekidno, otkako su on i Ojre vodili ljubav pokraj jezerceta, njena lepota pevala je u njegovom edru. Obećanje još ljubavi visilo je nad njime poput grane koju ne može dosegnuti. Morao se dokazati tim zamišljenim velikim delom koje je zahtevala. Svakog jutra budio se poluprigušen snovima o njenoj puti, kao zatrpan pod cvetovima pasjeg grožđa. Kada bi mogao da pojaše i pripitomi kaidava, bila bi njegova. .\li kaidav se i dalje odupirao svim ljudskim pokušajima. Čekao je dok se približavao. Žile su mu treperile. U poslednjem trenutku, odskočio je od ispružene ruke, uklonio se i pokazao rogove preko ramena. Spavao je u ogradi sa životinjom prethodne noći ili zapravo nesigurno je dremao, plašeći se da ne strada pod njenim kopitima. Ipak, zver nikako nije htela da primi hranu ili vodu od njega i bežala je od svakog prilaska. Predstava se ponovila stotinu puta. Konačno, Lejntal Ai se predade. Ostavivši Dalku da spava, vratio se u Oldorando da oproba novi prilaz. Tri časa kasnije, kada se oglasio Satni Zviždač, čudnovato izobličen tagor pojavio se u blizini ograđenog prostora. Nespretnim pokretima provukao se kroz ogradu, tako da je trnje iščupalo pramenove vlažnog, žutog krzna, koji ostadoše da vise među grančicama poput mrtvih ptica. Pogureno, čudnovata pojava prišla je kaidavu. Unutar koža bilo je vruće i smrdeloje. Lejntal Ai vezao je krpu oko lica, sa grančicom rajge uz nozdrve. Naterao je dva borlienska roba da iskopaju tri dana

staru lešinu i daje oderu. Rajnil Lejan natopio je kožu rastvorom soli da bi uklonio deo njenog neprijatnog stanja. Ojre ga je pratila do ograde i čekala sa Datkom, da vidi šta će ispasti od svega toga. Kaidav je spustio glavu nisko i nežno, upitno zat'rktao. Sedlo njegove mrtve gospodarice, zajedno s bogatim uzengijama, još uvek je bilo vezano oko njegovog trbuha. Čim je Lejntal Ai stigao do zbunjene životinje, metnuo je jednu nogu u najbližu uzengiju i bacio se u sedlo. Najzad je jahao, srnešten na prednji deo niske grbe životinje. Fagori jašu bez uzdi, pognuti nad vratom svojim atova ili držeći se za oštru, kovrdžavu dlaku koja im raste duž vrata. Lejntal Ai čvrsto se uhvatio za dlaku, čekajući sledeći pokret. Uglom oka, mogao je da vidi ostale seljane koji su koračali mostom preko Vorala da bi se pridružili Ojri i Datki i posmatrali razvoj događaja. Kaidav je stojao u tišini, glave još uvek oborene, kao da odmerava novi teret. Potom je, polako, počeo besmisleni pokret, povijajući svoj vrat prema unutra i zaokrećući glavu sve dok mu oči, iz preokrenutog položaja, nisu upele da ugledaju jahača. Pogled mu se sreo s Lejntal Aievim. Životinja je ostala u svojem neobičnom položaju, ali je počela da se trese. Drhtaji su bili snažne vibracije, koje su naizgled poticale iz njegovog srca i bile upravljene spolja, nalik zemljotresu na maloj planeti. A ipak su njegove oči nepokretno piljile u biće koje mu je bilo na leđima i bio je lišen ikakvih voljnih pokreta. I Lejntal Ai nepokretno je stojao, podrhtavajući sa kaidavom. I dalje je gledao u iskrivljenu njušku, na kojoj se tako je kasnije razmišljao mogao očitati izgled izrazitog bola. Kako se najzad pokrenuo, kaidav je poskočio naviše poput naglo puštene opruge. Jednim neprekinutim pokretom ispravio se i skočio visoko u vazduh, kičme povijene kao u mačke, nezgrapnih nogu skupljenih pod trbuhom. Bio je to legendarni kaidavov skok, doživen iz prve ruke. Zamah gaje preneo preko ograde zabrana. Nije čak zakačio ni najviše trnovite grančice. Kada je pao, zabio je glavu između prednjih nogu, a rogove podigao, tako da je udario vratom o tlo. Jedan od rogova smesta mu se zabio u srce. Teško se sručio na bok i dvaput trgnuo. Lejntal Ai je odskočio i prućio se po detelini. Još i pre nego što se digao na drhtave noge, znao je da je kaidav mrtav. Strgao je sa sebe smrdljivu kožu fagora. Zavitlao ju je iznad glave i bacio. Pala je u granje mladica i ostala tamo da visi. Prokleo je u nemoćnom besu, u glavi

je osećao stravičnu vrelinu. Neprijateljstvo čoveka i fagora nikada nije jasnije prikazano nego u samouništenju ovog kaidava. Zakoračio je prema Ojre, koja je trčala prema njemu. Video je seljane iza nje, kao i traku boje. Boje se podigoše, dobiše krila, pretvoriše u nebo. Poleteo je prema njima Šest dana je Lejntal Ai ležao u groznici. Telo mu je bilo prepuno ospi nalik na plamen. Stara Rol Sakil došla je i namazala ga po koži guščjom mašću. Ojre je sedela pored njega. Aoz Run došao je i pogledao ga bez reči. S Aozom Runom bila je Dol, otežala od deteta, a on nije dozvolio da ostane. Otišao je gladeći bradu, kao da se prisetio nečega. Sedmog dana Lejntal Ai obuče svoje krzno hoksnija i ponovo ode u polje, pun ndvih planova. Ograda koju su podigli već je izgledala prirodnija, sva prekrivena zelenim izdancima. Van ograđenog prostora, krda hoksnija napasala su se na pašnjacima živih boja. „Neću dozvoliti da budem pobeđen", kazao je Lejntal Ai Datki. „Ako ne možemo da jašemo kaidave, jahaćemo hoksnije. Oni nam nisu neprijatelji, kao kaidavi krv im je crvena poput naše. Videćeš da će nam poći za rukom da zajedno ulovimo nekog." Obojica su nosili kože hoksnija. Izabrali su životinju sa belim i smeđim prugama i približili joj se na rukama i kolenima. Ležala je. U poslednjem trenutku, ustala je i nezainteresovano odšetala. Pokušali su da joj se približe sa različitih strana, dok je ostatak krda pratio igru. Jednom, Datka priđe toliko blizu daje gotovo dotakao krzno životinje. Iskezila se i pobegla. Uzeli su konopac od gilote i pokušali da uhvate životinje lasom. Nekoliko sati su trčali po ravnici i progonili hoksnije. Penjali su se po mladom drveću i ležali na granama čekajući sa spremnim lasom. Hoksniji su prilazili izazivački blizu, ali nijedan se nije usudio da dođe pod omču. Do sumraka, obojica su bili iscrpeni i iznervirani. Obližnje truplo kaidava ogulilo je nekoliko kraguja koji su podsećali na studente u tradicionalnim odorama, i čije su mantije bile u kontrastu sa zalogajima zlatnog mesa koje su gutali. Sada su stigli sabljasti jezici, oterali ptice i počeli da se otimaju između sebe nad gozbom. Uskoro će biti mrak.

Njih dvojica povukli su se u relativnu sigurnost svog zaklona, najeli se Palačinki i guščjih jaja sa solju i otišli da spavaju. Datka se prvi probudio izjutra. Zadahtaoje i podigao se na lakat, jedva trujući svojim očima. U hladnoj svetlosti praskozoija. boje jedva da su se vratile u svet. Siva magla ležala je u tankim pramenovima i potpuno im zaklanjala seoce sa vidika. Svet je ležao u sočnoj sivo zelenoj magli, karakterističnoj za izlazak Bataliksa tih dana. Čak četiri hoksnija koji su se sada zadovoljno napasali u zaklonu jedva da su izgledali kao išta više od kalajnih imitacija hoksnija. Probudio je Lejntal Aia vrhom čizme. Zajedno su na stomacima otpuzali preko mokre trave i kroz zaštitnu barijeru trnja. Kada su bili van barikade, tiho su ustali, smešeći se jedan drugome i lupajući jedan drugog po ramenu u pokušaju da se uzdrže od smeha. Nema sumnje da su hoksniji potražili zaklon od sabljastih jezika. Sada su bili u goroj nevolji. Izvadivši noževe, dva čoveka nasekli su puna naručja svežeg trnovitog žbunja, ne obraćajući pažnju na ogrebotine koje su nanosili sebi. Ti žilavi grmovi rasli su čak i u snegu, a svaka nakupina lisnih pupoljaka radi zaštite bila im je umotana u šiljke. Sada su se šiljci razmotali u bakarno zelenilo i otkrili srebrne krive pravih trnova. Hoksniji su probili rupu u ogradi kroz koju su ušli. Nije bilo teško isprepletati trnje i popraviti rupu. Uskoro su obezbedili četiri životinje. Na toj tački, Lejntal Ai i Datka počeli su da se raspravljaju. Datka je tvrdio da životinje treba ostaviti bez vode sve dok ne oslabe i ne budu podložne uticaju. Lejntal Ai je rekao da će bolja hrana i vedrice vode prevagnuti. Na kraju je njegov metod, kao pozitivniji, prevagnuo. Ali još uvek su bili daleko od toga da od stvorenja naprave jahaće životinje. Deset dana marljivo su radili i neprekidno spavali u ograđenom prostoru još od kako su noći okraćale. Hvatanje je predstavljalo senzaciju: čitavo stanovništvo sjatilo se preko Vorala da bi posmatralo zabavu. Aoz Run i njegovi poručnici dolazili su svakog dana. Ojre je isprva posmatrala, ali je izgubila zanimanje kada su hoksniji ustrajno odbijali svoje nesuđene jahače. Vraj je stalno dolazila, često u društvu Amin Lim, koja je u rukama nosila novorođenče.

Bitka za pripitomljavanje izvojevana je tek kada su lovci došli na ideju da podele ograđeni prostor u četiri đela uz pomoć novih ograda. Kada su životinje razdvojene jedna od druge, snuždile su se, stajale oborenih glava i odbijale da jedu. Lejntal Ai je hranio životinje ječmenim hlebom. Toj ishrani dodao je ratel. Zalihe ratela neprekidno su se nakupljale u Prastovoj kuli. Čak se i muškarcima sada više dopadala slađa medovina i ječmeno vino, i tradicionalno piće Embrudoka počelo je da izlazi iz mode. Rezultat toga bio je da su žene oslobođene rada na polju brasimipa da bi radile na drugim poljima. Bilo je ratela za četiri hoksnija. Mala količina pomešana sa hlebom bila je dovojna da zarobljene životinje počnu veselo da skakuću, posrću, a kasnije da budu spore i sanjive. Tokom njihove sanjive faze, Lejntal Ai navukao je remen oko vrata hoksnija koga su zvali Zlata. Uzjahao je. Zlata je počela da skače i da pokušava da zbaci jahača. Lejntal Ai ostao je na njoj približno jedan minut. U drugom po-kušaju, ostao je duže. Pobeda je bila njegova. Datka je uskoro jahao Sjajnog. „Božjeg mu edra, ovo je bolje nego sedenje na zapaljenim strungebagovima", vikao je Lejntal Ai dok su jahaii po zabranu. „Možemo odjahati svuda do Panovala, na kraj zemlje, na rub mora!" Najzad su sjahali i tapšali jedan drugog, zadovoljno se smejući. „Čekaj samo dok me Ojre vidi kako jašem u Oldorando. Neće mi više odolevati." „Neobično je čemu sve žene odolevaju', kazao je Datka. Kada su bili dovoljno sigurni na svojim atovima, bok uz bok prejahali su preko mosta u grad. Stanovnici su se okretali za njima i klicali, kao da su svesni velike društvene promene koja im se spremala. Od tog dana, više ništa neće biti kao pre. Aoz Run pojavio se sa Eline Talim i Faralin Ferdom i zatražio jednog od preostala dva hoksnija, kobilu koju su nazvali Sivka. Njegovi poručnici počeše da se svađaju oko preostale životinje. „Žalim, prijatelji, poslednja je za Ojre", kazao je Lejntal Ai. „Ojre neće jahati hoksnija", kazao je Aoz Run. „Zaboravi tu ideju, Lejntal Ai. Hoksniji su za muškarce... Pružaju nam ogromne mogućnosti. Jašući hoksnije, na ravnoj smo nozi sa fagorima, ljudima iz Čalka, Panovala i kojom god hoćeš sojtom."

Pojahao je Sivku, gledajući u tlo. Predvideo je vreme kada neće voditi samo nekoliko lovaca, već armiju stotinu ljudi, možda čak i dvesta, sve jahače, koji će neprijatelju uterivati strah u kosti. Svako osvajanje činiće Oidorando bogatijim, sigurnijim. Stegovi Oldoranđa leteće preko nekartografisanih zemalja. Spustio je pogled na Lejntal Aia i Datku, koji su stajali nasred staze s uzdama u rukama. Tamno lice naboralo mu se u osmeh. „Dobro ste učinili. Pustimo nek ono što je bilo juče ode s jučerašnjim snegovima. Kao gospodar Embrudoka, proglašavam obojicu gospodarima zapadnih savana." Nagao se da bi pljesnuo dlan Lejntal Aia. „Prihvati novu titulu. Ti i tvoj ćutljivi prijatelj od sada ste zaduženi za sve hoksnije. Vaši su moj poklon. Potrudiću se da dobijete pomoć. Imaćete dužnosti i povlastice. Znate, i ja sam samo čovek. Želim da svi lovci uzjašu pripitomljene hoksnije što je pre moguće." „Želim tvoju ćerku za ženu, Aoz Rune." Aoz Run počešao je bradu. „Prioni na posao sa hoksnijima. Ja ću da prionem na posao sa svojom ćerkom." Nešto skriveno u njegovom pogledu govorilo da nema nameru da ohrabruje utakmicu; ako je imao rivala po snazi, to nisu bila njegova tri uslužna poručnika, već mladi Lejntal Ai. Vezati ga za Ojre značilo bi ojačavanje potencijalne opasnosti. A ipak, bio je suviše lukav da aktivno obeshrabruje svojeglavu ćerku u zanimanju za Lejntal Aia. Ono što je želeo bio je zadovoljan Lejntal Ai i priliv naoružanih konjanika ratnika.l ako mu je vizija bila nemoguće velika, doći će epoha kada će sve što je sanjao drugi postići stostruko. Ta epoha počela je u trenutku kada su Datka i Lejntal Ai prvi put pojahali na vunastim leđima svojih hoksnija. Crpeći snagu iz sna, Aoz Run izašao je iz stanja nemarnosti koje ga je preplavilo s boljim vremenom i preobratio se u čoveka od akcije. Pokrenuo je svoje ljude da grade most; sada su to bili štale i korali, kao i dućan u kojem su se proizvodili amovi i sedla. Sedlo mrtve gilote sa uzengijama čija se dužina mogla podešavati upotrebljeno je kao model za sva sedla u Oldorandu. Pripitomljeni hoksniji korišceni su kao mamci na isti način kao uhvaćene košute i ulovljeno je još divljih životinja. I pored svojih protesta, svi lovci morali su da nauče da jašu; uskoro je svaki imao sopstvenog hoksnija. Doba pešačenja u lovu bilo je prošlost.

Krma je postala sveobuhvatni problem. Žene su naterane da zasade još polja zobi. Čak su i stare morale da rade koliko su mogle. Oko polja sagrađene su ograde, da bi se onemogućili hoksniji i druge štetočine. Išle su istraživačke grupe u potragu za svežim zasadima brasimipa, jednom kada je otkriveno da hoksniji jedu brasimip iz tla hranu iz biljaka u kojima su se njihovi glosi skrivali tokom mračnijih dana. Za čitav taj novi razvoj bila je potrebna energija. Najveća inovacija bila je gradnja mlina; hoksni, koji je koračao u krug, mleo je sve potrebno žito i žene su oslobođene večitog jutarnjeg truda. Nakon svega nekoliko nedelja, čak dana, hoksnijska revolucija dobro je napredovala. Oldorando je postao drugačiji grad. Stanovništvo mu se udvostručilo: na svakog čoveka bio je i hoksni. U podnožju svake kule, smešteni su i hoksniji pored svinja i koza. Bili su privezani na svakoj stazi i čupkali su travu. Duž obala Vorala napajali su se i menjali hoksniji. Van gradskih kapija, održavala su se primitivne rodeo i cirkuske predstave. Hoksniji su bili svuda, po kulama, u razgovorima, u snovima. Dok se razmena ostalim potrepštinama uvećavala da bi mogla da dobavlja novu opsesiju, Aoz Run izvodio je svoje planove da pretvori svoje lovce u laku konjicu. Vežbali su do iscrpljenja. Stare svađe su zaboravljene. Meso je postalo retko, obećanja za više mesa obilnija. Da bi prigušio žalbe, Aoz Run planirao je prvi pljačkaški pohod na konjima. On i njegovi poručnici kao metu izabrali su mali grad na jugoistoku, Vanlian, u oblasti Borliena. Vanlian se nalazio na Voralu, na mestu na kom se reka širila u dolinu. Sa istočne strane bio je zaštićen visokim, ruševnim obroncima poput saća izbušenim pećinama. Naseljcnici su pregradili reku da bi napravili niz mirnih jezera u kojima su gajili ribu. glavni sastojak svoje ishrane. Neki od trgovaca donosili su ribu, osušenu, u Oldorando. Vanlian, sa dve stotine stanovnika, bio je veći od Oldoranda. ali nije imao uporišta koja su odgovarala kamenim kulama. Mogao je biti uništen iznenadnim napadom. Pljačkaška konjica brojala je trideset i jednog čoveka. Napali su tokom Bataliksove zore, kada su stanovnici Vanliena bili van svojih pećina da bi ubrali svoj ulov ribe. Iako je grad bio okružen šancima ojačanim strmim ogradama, hoksniji su se lako popeli preko tih utvrda i oborili na bespomoćne ljude, njihovi jahači divlje su urlali i udarali kopljima.

U roku od dva sata, Vanlien je bio uništen. Muškarci su pobijeni, žene silovane. Njihove kućice su spaljene, podmetnute su vatre po pećinama, ustave koje su.regulisale veštačka jezera uništene. Održana je gozba radi proslave medu ruševinama na kojoj je popijeno mnogo domaćeg svetlog piva. Aoz Run održao je govor u pohvalu svojim ljudima i njihovim atovima. Nijedan konjanik nije poginuo, iako je jedan hoksni smrtno ranjen udarcem vanlienskog mača. Pobeda nad brojno daleko jačim neprijateljem izvojevana je tako lako zato što su lokalni ljudi bili prestravljeni kada su videli blistavo obučene ljude koji su jahali na blistavim atovima. Stojali su otvorenih usta i čekali da dobiju smrtni udarac. Pošteđeni su samo deca i omladina oba pola. Oni su naterani da prikupe stoku i živinu i da krenu prema Oldorandu, terajući svi-nje, koze i ostale životinje pred sobom. Pod nadzorom šest konjanika koji su izabrani kao straža, trebalo im je čitav dan da obave putovanje koje su Aoz Run i njegovi pobednički poručnici završili za sat. Vanlien je slavljen kao velika pobeda. Zahtevana su nova osvajanja. Aoz Run je pojačao pritisak i stanovništvo je naučilo da osvajanja zahtevaju nova žrtvovanja. Gospodar se obratio svojim potčinjenima u vezi s tim pitanjem kada su se on i njegova konjica vratili sa još jedne uspešne pljačke. „Više nikada nećemo oskudevati", obznanio je. Stajao je podbočenih ruku i razdvojenih nogu. Pored njega stojao je rob i pridržavao Sivkine uzde. „Oldorando će biti slavno mesto, kao što legende kažu da je Embrudok bio u negdašnjim danima. Sada smo kao fagori. Svi će nas se plašiti, a mi ćemo se obogatiti. Zauzećemo još zemlje i imaćemo još robova koji će raditi na njoj. Uskoro ćemo opljačkati i sam Borlien. Treba nam još ljudi, nema nas dovoljno. Vi žene morate rađati svojim muževima više dece. Uskoro će bebe rađati u sedlu dok se budemo širili nadaleko." Pokazao je na jadnu skupinu zarobljenika, koje su čuvali Goidža Hin, Mik i ostali. „Ovi će ljudi raditi za nas, kao što hoksni rade za nas. Ali izvesno vreme svi moramo raditi dvaput teže i jesti manje, tako da se stvari srede. Da vas ne čujem da ste se požalili! Samo junaci ^aslužuju veličinu koja će uskoro biti naša." Datka se počeša po butini i pogleda u Lejntal Aia jedne obrve podignute, druge spuštene. „Gle šta smo započeli." Ali Lejntal Aia ponelo je uzbuđenje. Kakva god bila njegova osećanja prema Aoz Runu, verovaoje u većinu stvari koje je stari čovek rekao. Svakako, to nije bilo uzbuđenje kao kada se jaše na leđima hoksnija, sjedinjen s tim živahnim

stvorenjem, dok vetar miluje obraz a zemlja tutnji. Ništa tako divno nije izmišljeno izuzev jedne stvari. Rekao je Ojri, zagrlivši je: „Čula si šta ti otac kaže. Učinio sam veliku stvar jednu od najvećih stvari u istoriji. Pripitomio sam hoksnije. To si želela. zar ne? Sada moraš da mi budeš žena." Ali ona ga odgurnu. „Smrdiš na hoksnije, baš kao i moj otac. Još od kako si se razboleo, ne govoriš ni o čemu osim o tim glupim stvorenjima, od kojih samo koža vredi za nešto. Otac stalno govori o Sivki, ti stalno govoriš o Zlati. Učini nešto što poboljšava život, a ne pogoršava. Da sam ti žena, "nikada te ne bih videla, zato što stalno jašeš, dan i noć. Vi muškarci poludeli ste za hoksnijima." Žene su uglavnom mislile isto što i Ojre. Iskusile su loše posledice manije za hoksnijima bez njenih uzbuđenja. Prisiljene da rade po poljima, više nisu mogle da uživaju u dremljivim popodnevnim posetama akademiji. Samo se Šej Tal veoma zanimala za životinje. Krda divljih hoksnija nisu bila tako brojna kao nekad. Konačno uplašena, preselila su se na nove terene za ispašu prema zapadu i jugu, da bi izbegla hvatanje ili pogibelj. Bila je to Šej Talina inicijativa da otpočnu rasplodavanje uz pomoć kobila i pastuva. Podigla je rasplodnu farmu pokraj piramide kralja Denisa u kojoj su uskoro oždrebijena ždrebad. Rezultat je bio soj potpuno pripitomljenih i miroljubivih životinja, koje je lako bilo uvežbati za bilo koji posao. Jednu od najboljih kobila krstila je Verka. Poklanjala je veliku pažnju svoj ždrebadi, ali njen naročit trud bio je usmeren Verki. Znala je da sada za povodac drži svoje sredstvo da napusti Oldorando i dođe do dalekog Sibornala.

11. Kada je Šej Tal otišla Po suncu i kiši, Oldorando se širio. Pre nego što su njegovi preduzimljivi stanovnici shvatili šta se dogodilo, prešao je reku Voral, preskočio njegovu močvarnu pritoku na severu, pružio se sve do korala u savani i polja brasimipa u niskim bregovima. Građeno je još mostova. Nijedan nije bio herojski kao prvi. Udruženja zanatlija su ponovo naučila veština sečenja dasaka, pojavile su se drvodelje i među slobodnima i medu robovima kojima su lukovi, spojevi i stubovi predstavljali mali problem. Iza mostova, sadena su i ograđivana polja i građeni su obori za svinje i ograđeni prostor za guske. Proizvodnja hrane morala je biti dramatično povećana da bi se prehranio sve veći broj pripitomljenih hoksnija i robovi potrebni za negu dodatnih polja. Iza i između polja građene su nove kule da bi se smestili robovi i njihovi čuvari. Kule su građene prema primeru koji je dala akademija, blatnim blokovima umesto kamena i bile su visoke svega dva sprata umesto pet. Kiše, ponekad vrlo jake, spirale su zidove. Stanovnici Oldoranđa malo su marili za to, jer u novim blokovima živeli su samo robovi. Ali samo robovi su marili i pokazali su kako slama požnjevena sa polja žitarica može da se upotrebi kao široki krov koji je štitio blatne zgrade i pomagao da ostanu netaknute čak i tokom jakih pljuskova. Iza polja i novih kula bile su staze za jahače po kojima su patrolirali jahači Aoza Runa. Oldorando nije bio samo grad, već i vojni logor. Niko nije snieo da uđe ili iz^đe bez dozvole, izuzev u prostoru za trgovce koji je dobio nadimak Pavk i koji se širio na južnoj strani. Za svakog ponositog ratnika na atu, šest leđa moralo je da se povije u polju. Ali žetva je bila dobra. Tlo je rađalo u obilju, nakon dugog odmora. U hladna vremena Prastov toranj koristio se najpre za skladištenje soli, pa ratela; sada se u njemu čuvalo žito. Napolju, gde je zemlja zaravnana, žene i robovi vejali su ogromnu gomilu žita. Muškarci su preturali žito drvenim vilama, žene su mahale kožama privezanim za četvrtaste okvire da bi oduvale trice. Čednost se negde izgubila. Žene, bar one mlađe, skidale su svoju šarenu odeću i radile golih grudi. Podizale su se fine čestice prašine. Prašina se lepila za vlažnu kožu žena, zaprašivala im lica, davala njihovoj puti čupav izgled. Dizala se u vazduh, stvarala

piramidu iznad prizora, zlatnu u sunčevom sjaju, pre nego što bi se rasula i popadala svuda, prekrivala stepenice, bojila vegetaciju. Tant Ein i Faralin Ferd jahali su jedan uz drugoga, u neposrednoj blizini sledili su ih Aoz Run i Eline Tal, a Datka i mlađi lovci jahali su iza. Vraćali su se iz lova i donosili nekoliko jelena. Jedan minut uživali su sedeći u sedlima i posmatrajući žene kako rade. Među njima bile su i žene tri poručnika; one nisu obraćale pažnju na šaljive primedbe svojih gospodara. Okviri su provejavali žito, muškarci su se zadovoljno naginjali u svojim sedlima, trice i prašina visoko su leteli, kaljajući sunčev sjaj. Pojavila se Dol, koračala je polako, otežala od deteta, a stari fagor Mik hodao je pokraj nje i terao njene guske. S njom je išla Šej Tal, njenu mršavost Dolina zaokrugljenost samo je isticala. Kada su videle gospodara Embrudoka i njegove ljude, obe žene su zastale i pogledale jedna u drugu. „Ništa ne govori Aoz Runu", upozorila je Šej Tal. „Sada je popustljiv", kazala je Dol. „Nada se da će biti sin." Otišla je napred i zastala pokraj Sivke. Aoz Run ju je gledao, ali ništa nije govorio. Lupila je po kolenu. „Nekada su ovde bili sveštenici da blagosiljaju žetvu u Vutrino ime. Sveštenici su blagosiljali novorođenčad. Sveštenici su marili za sve, muškarce i žene, i one koji su visoko i koji su nisko. Potrebni su nam. Zar nam ne možeš zarobiti kojeg sveštenika?" „Vutra!" uzviknuo je Aoz Run. Pljunuo je u prašinu. „To nije odgovor." Njegove tamne obrve i trepavice bile su zaprašene zlatnim prahom koji je lebdeo po vazduhu dok je svoj teški pogled uperio iza Dol prema mestu na kojem je stojala Šej Tal, tamnog, uskog lica praznog poput uskog prolaza. „Razgovarala je s tobom. Dol, zar ne? Šta ti znaš i mariš o Vutri? Veliki Juli ga je izbacio, a naši predaci izbacili su sveštenike. To su samo neradnička usta koja treba hraniti. Zašto smo mi jaki dok su borlienci slabi? Zaboravi te besmislice i nemoj me zamarati s tim." Dol nadureno reče: „Šej Tal kaže da su gosi besni zato što nemamo sveštenike. Je li tako, Šej Tal?" Molećivo je pogledala preko ramena prema staroj ženi, koja se i dalje nije ni pomerala. „Gosi su uvek besni", kazao je Aoz Run i okrenuo se.

„Poskakuju tamo dole kao krevet pun buva", kazao je Eline Tal, pokazao na zemlju i nasmejao se. Bio je to krupan, rumen čovek, a kada se smejao obrazi su mu se tresli. Sve više i više postajao je najbliži sadrug Aoz Runa, dok su ostala dva poručnika imali manje važne uloge. Napravivši jedan korak nared, Šej Tal reče: „Aoz Rune, i pored napretka, mi u Oldorandu ostali smo podeljeni. Veliki Juli to sigurno ne bi želeo. Sveštenici bi nam mogli pomoći da postanemo jedinstvenija zajednica." Spustio je pogled na nju, a potom lagano sišao sa hoksnija da bi se suočio sa njom. Dol je odgurnuo u stranu. „Ako budem ućutkao tebe, ućutkao sam i Dol. Niko ne želi da se sveštenici vrate. Ti želiš da se vrate samo zbog toga što bi ojačali tvoju žudnju za učenjem. Znanje je luksuz. Ono stvara besposlena usta. Znaš to i sama, ali si previše prokleto tvrdoglava, da ne želiš da se predaš. Umri od gladi ako hoćeš, ali ostatak Oldoranda će se ugojiti vidiš to i sama. Ugojićemo se bez sveštenika, bez tvog znanja." Šej Talino lice se naboralo. Kazala je tankim glasom: „Ne želim da se nadmećem s tobom, Aoz Rune. Muka mi je od toga. Ali to što kažeš nije istina. Delimično napredujemo i zbog toga što smo primenili znanje. Mostovi, kuće to su bile ideje akademije koje su dale svoj doprinos društvu." „Nemoj da me ljutiš, ženo." Pogleda spuštenog na zemlju, kazala je: „Znam da me mrziš. Znam da je majstor Datnil ubijen zbog toga." „Mrzim podelu, stalnu podelu", grmeo je Aoz Run. „Preživljavaćemo zajedničkim naporima, kao što smo uvek i činili." „Ali napredovati možemo samo kroz individualnost", kazala je Šej Tal. Ostatak lica postao joj je još bledi kada joj se krv popela u obraze. Napravio je silovit pokret. „Pogledaj oko sebe, za ime Julija! Seti se na šta je ovo mesto ličilo kada si bila dete. Pokušaj da shvatiš kako smo sjedinjenim naporima sagradili sve ono što sada postoji. Nemoj da mi se isprečiš i pokušavaš da zagovaraš nešto drugačije. Pogledaj žene mojih poručnika sise im se njišu, rade zajedno sa ostalima. Zbog čega nikada nisi sa njima? Uvek po strani, uvek zagovaraš neslogu, kmečiš." „Nema sisa za njihanje, rek'o bih", kazao je Eline Tal. Primedba mu je bila usmerena na zabavu dvojice njegovih prijatelja, Tant Eina i Faralin Ferda. Ali doprla je i do osetljivih ušiju mladih lovaca, koji prasnuše

u veseli smeh svi izuzev Datke, koji je stojao ćutljiv, pognut u sedlu, i pažljivo posmatrao učesnike trenutne drame. I Šej Tal je čula primedbu Eline Tala. Pošto joj je bio daleki rođak, primedba je utoliko više zabolela. Oči joj zablistaše od suza i gneva. „Onda je dosta! Neću trpeti više uvreda od tebe i tvojih pajtaša. Neću te više brinuti, Aoz Rune, neću se više nikada raspravljati. Video si me poslednji put, ti tvrdoglavi, odvratni, kvarni bičino ti i ta noseća krava od tvoje drugarice u krevetu! Sutra u Frejrovu zoru, ostaviću zauvek Oldorando. Poći ću sama, na svojoj kobili i više me niko nikada neće videti." Aoz Run zamahnuo je rukom. „Niko ne sme da izađe iz Oldoranda bez moje dozvole. Nećeš otići odavde sve dok ne budeš na kolenima molila da pođeš." „Videćemo sutra", odrezala je Šej Tal. Okrenula se na peti, zaogmula svoja široka, tamna krzna oko tela i krenula prema sevemoj kapiji. Dol je bila crvena u licu. „Neka ide, Aoze Rune, isteraj je. Srećan joj put. Noseća krava, je 1' da, sasušeni stvor!" „Ti se ne mešaj u ovo. Srediću ja to na svoj način." „Verovatno ćeš je ubiti, kao i ostale." Pljusnuo ju je preko lica, ovlaš i prezrivo, i dalje zagledan za figurom Šej Taj koja je odlazila. Bio je noćni period, kada svi spavaju, iako je Bataliks još uvek plamteo nisko na nebu. Iako su se robovi trzali u snovima poludnevice, neki od slobodnih ljudi u tom trenutku još su uvek bili budni. U sobi na vrhu mostne kule savet se susreo u punom sastavu, sa majstorima sedam starih udruženja, plus dva nova majstora, mlađa čoveka iz novoosnovanih udruženja, zanatlija za pravljenje razne opreme za uprezanje hoksnija i krojača. Prisutni su bili i tri poručnika Aoza Runa, kao ijedan od gospodara zapadnih savana, Datka. Gospodar Embrudoka predsedavao je na tom okupljanju, dok su služavke punile njihove drvene kupove medovinom i slabim pivom. Nakon duge rasprave, Aoz Run je rekao: „Ingsan Atreju, daj nam svoje mišljenje oko ovog pitanja." Obraćao se starom majstoru, sa bradom koji je vodio udruženje kovača metala i koji do sada ništa nije rekao. Godine su iskrivile kičmu Ingsana Atreja i posedele njegovu retku kosu, tako da je velika širina njegove lobanje bila jako izražena; iz tog razloga, smatrali su ga mudrim. Imao je naviku da se mnogo smeši, iako su mu oči, skrivene iza naboranih kapaka, uvek delovale zabrinuto. Sada se smešio, dok

je sedeo na kožama naslaganim po podu da mu bude udobnije, a kazao je: „Udruženja zanatlija mog gospodara Embrudoka tradicionalno štite žene. Na kraju krajeva, žene su naš izvor raela kada su lovci u poljima, i tako dalje. Razume se, vremena se menjaju, to vam tvrdim. Bilo je drugačije u vreme gospodara Val Eina. Ali žene služe i kao kanali velikog znanja. Mi nemamo knjiga, ali žene pamte i prenose ple-menske legende, kao što se može videti kad god se prepričava Velika Priča u danima proslava..." „Pređi na stvar, molim te, Ingsan Atrej..." „Ah. upravo sam nameravao, upravo sam nameravao. Možda je Šej Tal teška i tome slično, ali ona je čarobnica i učena žena, nadaleko znana. Ne pravi nikakvu štetu. Ukoliko pođe, povešće sa sobom i ostale žene i tome slično, a to će biti gubitak. Mi majstori usuđujemo se da kažemo da si bio u pravu što si joj zabranio da ode." „Oldorando nije zatvoren", povikao je Faralin Ferd. Aoz Run kratko je klimnuo i obazro se. „Sastanak je i sazvan zato što se moji poručnici ne slažu sa mnom. Ko se slaže s mojim poručnicima?" Uhvatio je pogled Rajnil Lejana, koji je nervozno gladio svoju račvastu bradu. „Majstore udruženja štavilaca, ti uvek voliš da obznaniš svoje mišljenje šta imaš da kažeš?" „Što se toga tiče " Rajnil Lejan napravio je nemaran gest. „Uvek postoji teškoća u sprečavanju Šej Tal da pođe. Lako joj je da pobegne, ukoliko joj to odgovara. A tu je i opšti princip... Ostale žene bi pomislile... Ovaj, ne želimo nezadovoljne žene. Ali tu je i Vraj, na primer, još jedna učena žena, a ipak privlačna, a ona ne zadaje nevolje. Ako bi razmislio još jednom o svojem naređenju, mnogi bi ti bili zahvalni..." „Govori i nemoj toliko da uvijaš", kazao je Aoz Run. „Sada si majstor, kao što si i želeo, i nema potrebe da se prenemažeš pred drugima." Više niko nije govorio. Aoz Run gledao je u njih. Svi su mu izbegavali pogled, zagnjurivši lica u čaše. Eline Tal je rekao: „Zbog čega brinemo? Šta može da se desi? Pusti je neka ide." „Datka!" prasnuo je gospodar. „Hoćeš li nam prikloniti večeras makar i jednu jedinu reč, pošto se tvoj prijatelj Lejntal Ai nije ni pojavio?" Datka je spustio čašu i pogledao pravo u Aoza Runa.

„Sva ta rasprava, taj razgovor o principima... sve je to glupost. Svi znamo da ti i Šej Tal odavno vodite lični rat. Zato ti odluči šta da se radi, a ne mi. Šutni je sada kada imaš priliku. Zašto mešaš i nas u to?" „Zato što se to tiče svih vas, eto zašto!" Aoz Run tresnu pesnicom o pod. „Kamenu mu, zbog čega ta žena uvek ima nešto protiv mene, protiv svakoga? Ne shvatam. Kakav joj to truli crv grize mozak? Stalno se drži te akademije, nije li tako? Sebe vidi kao deo dugačkog niza ženskih izazivača nevolja Loilanun, Loil Braj, koja je postala žena Malog Julija... Ali kuda bi išla? Šta bi joj se desilo?" Rečenice su mu bile divlje i nepovezane. Niko nije odgovarao. Datka je govorio za sve njih; svi su u potaji bili zgađeni kada je rekao ono što je rekao. Aoz Run više nije imao ništa da kaže. Sastanak se prekinuo. Dok je Datka polazio, Rajnil Lejan uhvatio gaje za ruku i meko rekao: „Lukavo si govorio. Kada Šej Tal ne bude na putu, ona koja ti se dopada biće na čelu akademije, zar ne? Onda će joj trebati tvoja podrška..." „Lukavstvo ostavljam tebi, Rajnil Lejan", kazao je Datka i otrgao se. „Kloni me se." Nije imao problema da pronađe Lejntal Aia. I pored kasnog sata, Datka je znao kuda da ide. U Šej Talinoj ruševnoj kuli, Šej Tal se pakovaia, a mnogi prijatelji došli su da joj kažu zbogom. Bila je tamo Amin Lim sa decom, Vraj, Lejntal Ai sa Ojre i još nekoliko žena. „Kako glasi presuda?" pitao je Lejntal Ai Datku smesta, prišavši mu. „Otvoreno." „Neće je zaustaviti ukoliko bude ustrajala?" „Zavisi koliko popije noćas, on i Eline Tal i ta grupa i onaj bedni uvlakač, Rajnil Lejan." „Onda stari, Datka; da joj dozvolimo da pođe?" Slegao je ramenima, što je bio jedan od njegovih omiljenih gestova i okrenuo se prema Vraj i Ojre, koje su stojale u blizini i slušale. „Hajde da pođemo, Šej Tal, pre nego što nas Aoz Run ubije ja sam za, ako ove dame hoće da pođu. Ići ćemo za Sibornal, svi zajedno." Datka je još jednom slegao ramenima. „Jesi li spreman da garantuješ za njegovo ponašanje kada Šej Tal bude otišla? Možemo li mu verovati?" „Bilo je to davno", kazala je Ojre. „Otac se sada smirio sa Dol i više se ne svađaju kao nekad, sada kada je beba na putu."

Lejntal Ai je kazao: „Ojre, svet je širok. Hajdemo sa Šej Tal kao što Datka predlaže i počećemo sve ispočetka. Vraj, povešćemo te sa sobom ti si ovde ugrožena bez podrške Šej Tal." Vraj nije govorila. Na svoj neprimetni način, samo je formirala deo grupe; ali sada je čvrsto rekla: „Ne mogu otići odavde. Datka, polaskana sam tvojim ljubaznim predlogom, ali moram ostati, šta god da učini Šej Tal. Moj rad konačno daje rezultate i nadam se da ću to moći uskoro da obznanim." „Još uvek ne možeš da podneseš moje prisustvo?" kazao je mrgodno. ,,Oh, zamalo da zaboravim nešto", kazala je slatko. Okrenula se, izbegavajući Datkin ispitivački pogled i progurala se između žena do Šej Tal. „Moraš meriti sva rastojanja, Šej Tal. Nemoj da zaboraviš. Neka ti rob svakog dana broji korake hoksnija i neka vodi računa o pravcu. Svake večeri zapisuj detalje. Pronađi koliko je daleko zemlja Sibornal. Budi što preciznija." Šej Tal je bila veličanstvena usred plakanja i brbljanja koji su joj ispunjavali sobu. Na njenom sokoljem licu pogled je bio usredsređen kad god joj se neko obratio, kao da joj je duh već sada bio daleko od njih. Govorila je malo, a to malo pričala je bez ikakvih osećanja. Datka, nakon što je prazno gledao u zidove sa njihovom preciznom šarom lišajeva, okrete glavu prema Lejntal Aiu i pokaza na vrata. Kada je Lejntal Ai zavrteo glavom, Datka pogleda svojim karakterističnim prezrivim pogledom i iskrade se napolje. „Šteta što ne možeš da izdresiraš žene kao hoksnije", rekao je dok je izlazio. „Bar je dosledno odvratan", kazala je Ojre prezrivo. Ona i Vraj odvedoše Lejntal Aia u ugao i počeše da mu šapuću. Bilo je neophodno da Šej Tal ne pođe sutra; mora im pomoći da je ubede da sačeka sledeći dan. „To je besmisleno. Ako hoće da ide, onda mora da ide. Sve smo to već pretresli. Najpre vi nećete da idete, sada nećete ni ona da ide. Izvan barikada postoji svet o kojem vi ništa ne znate." Hladno je sa njega podigla slamčicu koja je ostala od njegovih hoksnija. „Da, svet osvajanja. Znam svaki dan slušam dovoljno toga od oca. Ali stvar je u tome što će sutra biti pomračenje." „To svi znaju. Prošlo je godinu dana od poslednjeg." „Sutra će biti prilično drugačije, Lejntal Ai", kazala je Vraj upozoravajućim tonom. „Želimo samo da Šej Tal odloži svoj polazak. Ukoliko pođe na dan

pomračenja, ljudi će povezati ta dva događaja. Između kojih, koliko mi znamo, nema nikakve veze." Lejntal Ai se namrštio. „Pa šta?" Dve žene nemirno pogledaše jedna u drugu. „Verujemo da bi, ako pođe suira, mogle da se dogode rđave stvari." „Ha! Znači ipak verujete da postoji veza... Rad ženskog uma! Ako veza postoji, onda nema načina da sve to izbegnemo, zar ne?" Ojre se uhvati za glavu u preuveličavanom gađenju. „Muški um... Nađi bilo kakav izgovor, samo da ništa ne radiš." „Vi, veštice, hoćete da se pačate u ono što nas se ne tiče." Iznervirane, ostavile su ga u uglu i ugurale se nazad u gužvu oko Šej Tal. Stare žene i dalje su ćeretale, govoreći o čudu na Ribljem Jezeru, uopšteno, da vide da li njihova sećanja ostavljaju kakvog traga na zauzetoj Šej Tal. Ali Šej Tal nije uopšte pokazivala da ih je čula ili videla. „Izgledaš kao da ti je preko glave života", kazala je Rol Sakil. „Možda ćeš, kada dođeš u Sibornal, da se udaš i srećno središ ako su muškarci i tamo istog kova kao ovdašnji." „Možda su boljeg", odvratila je druga starica, praćena smehom. Izneti su različiti predloži u vezi s poboljšanjima. Šej Tal nastavljala je da se pakuje, ne osmehujući se. Bilo je. malo njenih stvari. Kada ih je konačno prikupila u dve kožne vreće, okrenula se grupi u svojoj odaji i zatražila da odu, jer je želela da se odmori pre polaska. Zahvalila im se što su došle, blagosiljala ih i kazala da ih nikada neće zaboraviti. Poljubila je Vraj u čelo. Onda je pozvala sebi Ojre i Lejntal Aia. Uzela je jednu od ruku Lejntal Aia u svoje dve tanke i s neuobičajenom" nežnošću zagledala mu se u oči. Progovorila je tek kada su svi, izuzev Ojre, napustili sobu. „Budi pažljiv u svemu što činiš, jer ne gledaš dovoljno na sebe, ne obraćaš dovoljno pažnje na sebe. Shvataš li, Lejntal Ai? Drago mi je što se nisi borio za moć koju si mogao smatrati svojim prirodnim pravom od rođenja, jer to bi ti samo donelo žalost." Okrenula se prema Ojre, ozbiljnog lica. „Draga si mi, jer znam koliko si draga Lejntal Aiu. Moj savet za tebe sada kada se rastajemo je sledeći: postani mu žena što brže možeš. Nemoj postavljati

uslove svom srcu, kao što sam ja učinila to neizbežno vodi do ojađenosti, kao što sam prekasno shvatila. Bila sam suviše ponosita dok sam bila mlada" Ojre reče: „Ti nisi ojađena. Još uvek si ponosita." „Čovek može biti ojađen i ponosit. Požuri da učiniš što sam ti rekla, ja koja razumem tvoje teškoće. Lejntal Ai je nabliže onome što ću ikada imati kao sina. Voli te. Voli ga ne samo osećajno, već i fizički. Tela su za pečenje, ne za sušenje na dimu." Spustila je pogled na sopstvenu sasušenu put i glavom im poželela zbogom. Bataliks je zalazio i spuštala se prava noć. Sve više trgovaca dolazilo je u Oldorando iz svih smerova kompasa. Trgovina važnim solima obavljana je sa severom i jugom, a dolazila je sa krdima koza. Postojao je stalan put iz Oldoranda prema zapadu koji su ugazili trgovci iz Kejsa, oni koji su donosili kitnjaste predmete kao što su dragulji, obojeno staklo, igračke, srebrni muzički instrumenti, kao i šećerleme i retko voće; više im se dopadao novac od razmene, ali Oldorando nije imao novčanice, tako da su umesto njih primali bilje, kože, obične i fine, kao i žito. Ponekad su ljudi iz Kejsa koristili stungebagove kao tovarne životinje, ali te životinje postajale su sve rede kako je vreme otopljavalo. Trgovci i sveštenici još uvek su stizali iz Borliena, iako su odavno naučili da se plaše svojih prevrtljivih severnih suseda. Prodavali su knjižice i listove sa neverovatnim pričama u stihu, kao i fine metalne kotlove i tave. Sa istoka, različitim putevima, stizali su različiti trgovci, a ponekad čitavi karavani. Niski, tamnoputi ljudi sa zarobljenim madijima ili fagorima išli su uobičajenim putevima, na kojima je Oldorando bio samo jedno od staništa. Donosili su precizno izrađene ornamente i ukrase koje su žene Oldoranda volele. Pronosili su se glasovi da su neke od tih žena produžavale put sa tamnoputim ljudima; sigurna je bila samo činjenica da su istočnjaci trgovali mladim ženama madija, koje su bile divlje i dražesne, ali bi se razbolele katia bi ih zatvorili po kulama. Iako su bili na lošem glasu, te trgovce podnosii su zbog njihove robe ne samo dekoracija, već pletenih prostirki, ćilima, tapiserija, šalova, kakve Ordolando nikada pre nije video. Svim tim putnicima bio je potreban smeštaj. Njihovi logon su predstavljali smetnju. Robovi Ordolanda naporno su radili da bi podigli zasebno naselje južno od kula, znano ironično kao Pavk. Ovde se obavljala sva trgovina; u uskim prolazima, trgovci krznom i ostali prodavci radili su svoj posao, sa štalama i

mestima na kojima su mogli dobiti jelo u blizini, a tokom izvesnog vremena trgovcima je u potpunosti bio zabranjen ulazak u Ordolando. Ali njihov broj je rastao i neki od njih naseliše se u grad, gde su doneli i svoje veštine i mane. Oldorando se učio i veštini trgovine. Novi trgovci došli su do Aoza Runa i zatražili posebna prava, uključujući i pravo da kuju novac. Taj problem mučio je njihove umove mnogo više nego ijedna od nevolja sa akademijom, koju su smatrali traćenjem vremena. Grupa tih trgovaca iz Oldoranda, njih ukupno šest, udobno smeštenih na hoksnijima, vraćala se u Oldorando sa uspešnog puta. U Frejrovu zoru. zastali su na bregu prema severu, u blizini polja brasimipa, odakle su mogli videti predgrađa, ledena u sivoj svetlosti. Vazduh je bio toliko miran da su udaljeni glasovi dopirali čak do njih. „Gle", uzviknuo je jedan od mlađih trgovaca, zaklonivši pogled dok se uspinjao da vidi. „Tamo kraj kapije nastala je neka gužva. Bolje da idemo drugim putem." „Nisu mračni, je li?" Svi su se upiljili. U daljini, mogla se primetiti skupina muškaraca i žena koji su izlazili iz grada. Nakon izvesnog vremena, neki od njih neodlučno su zastali, zbog čega se skupina razdvojila u dva dela. Ostali su produžili. „Nije ništa bitno", kazao je mladi trgovac i podbo hoksnija. U Embrudoku je imao ženu koju je žudeo da vidi, a u džepu imao je stvarčicu za nju. Šej Talin odlazak nije mu ništa značio. Uskoro je i Bataliks izašao, da bi pošao za svojim sadrugom na nebu. Ledeno, izbledelo jutro koje je pretilo kišom, osećaj avanture, sve je to izazivalo da se oseća kao bestelesna. Nije imala nikakvih osećanja u sebi kada je potapšala Vraj i zagrlila je u nemom pozdravu. Njena sluškinja, Mejsa Latra, dobrovoljna ropkinja, pomogla joj je da side niz stepenište sa nekolicinom svojih stvari. Pored kuie stojala je Amin Lim sa povocem sopstvenog i Šej Talinog hoksnija u ruci i žalostivo se opraštala sa mužem i malim detetom; eto, pomislila je Šej Tal, žrtve veće od moje. Drago mije što idem. Zašto i Amin Lim ide sa mnom, nikada neću saznati. Ali u srcu je osećala toplinu prema prijateljici, iako je osećala i pomalo prezira. Četiri žene polazile su sa njom: Mejsa Latra, Amin Lim i dve mlade učenice, verne sledbenice akademije. Sve su jahale svoje hoksnije, a pratio ih je kastrirani

muški rob, Hamadranabail, koji je išao peške, vodeći dva tovarna hoksnija i par divljih lovačkih pasa sa šiljcima na ogrlicama. Još ljudi, žena i nekih starijih muškaraca, sledilo je povorku, dovikivalo pozdrave i poneki savet, ozbiljan ili šaljiv, već prema raspoloženju. Lejntal Ai i Ojre čekali su na kapiji da bi poslednji put videli Šej Tal: stojali su blizu jednom drugom, ali su izbegavali da se pogledaju. Iza kapije bio je Aoz Run lično, stojao je tamo u svojem crnom krznu, prekrštenih ruku, brade spuštene do grudi. Iza njega bila je Sivka, za koju se starao Eline Tal. koji po prvi put nije delovao veselije od svog gospodara. Nekoliko ljudi stajalo je u grupi iza utihlog vladara, ozbiljnih lica, skrštenih niku. Kada se pojavila Šej Tal, Aoz Run vinuo se u sedlo i počeo polako da jaše, ne prema njoj, već više paralelno sa njenim putem, tako da bi se, ukoliko nastave svojim pravcem bez sretanja, susreli nešto dalje napred, tamo gde je počinjalo drveće. Pre nego što su stigli do tamo, Aoz Run sišao je sa staze i pošao putem između drveća, paralelnim sa njim. Grupa žena. koju je vodila Amin Lim i tiho plakala, lagano je nastavila putem. Ni Aoz Run ni Šej Tal nisu pokušali dn komuniciraju, niti čak da pogledaju jedno prema drugom. Frejr je, kao i dotad, bio skriven u jutarnjem oblaku, tako da je svet ostajao bezbojan. Zemlja je uzdizala, put je postajao sve uži, drveće gušće. Dospeli su u udubljenje u kojem nije bilo drveća, a teren je postao močvaran. Žabe su bežale na sigurno kada se grupa pojavila. Hoksniji su se polagano probijali kroz vlagu, zgađeno podižući kopita i podižući žuti mulj nagomilan ispod vodene površine. Drveće na drugoj strani močvare prisililo je jahače da se više zbiju. Kao da po prvi put primećuje Aoza Runa, Šej Tal reče razgovetnim glasom: „Nema potrebe da ideš za nama." „Ja vodim, gospo, ne sledim. Želim da se pobrinem da bezbedno izađeš iz Oldoranda. To je počast koju ti dugujemo." Ništa više nije rečeno. Produžili su dalje i konačno došli do terena koji se ponovo uzdizao, pokriven žbunjem. Na vrhu, mogli su da razaznaju trgovački put koji je vodio prema severoistoku, do Čalka i dalekog Sibornala koliko dalekog, niko nije znao. Na nizbrdici koja je usledila ponovo je bilo drveća. Aoz Run prvi je stigao do vrha i zastao tamo, nejasno vidljiv, i poterao Sivku rubom čizme dok su žene prolazile.

Šej Tal je okrenula Verkinu glavu i približila mu se, crte lica bile su joj čiste i sabrane. „Lepo je od tebe što si nas ovako daleko ispratio." „Želim ti bezbedno putovanje", kazao je formalno, držeći se potpuno uspravno, uvukavši stomak. „Primetićeš da niko nije pokušao da te spreči da odeš." Glas joj je omekšao. „Više se nikada nećemo videti; od danas, ne postojimo jedno za drugo. Jesmo li uništili živote jedno drugom, Aou Rune?" „Ne shvatam o čemu govoriš.' „Da, da, shvataš. Još kada smo bili deca stalno smo bili jedno protiv drugog. Daj mi reč, prijatelju, dok odlazim. Nemoj biti ohol, kao što sam ja uvek bila nemoj sada." Nabrao je usta i gledao je bez reči. „Molim te, Aoze Rune, iskrenu reč na rastanku. Svesna sam da sam ti nekada i previše često govorila ne." Na to je klimnuo. „Reći ću ti iskneno." Bojažljivo se obazrela, a onda podbola Verku da priđe još korak bliže, tako da su dva hoksnija dodirnula jedan drugog. „Sada kada odlazim zauvek, reci mi samo da u svom srcu još uvek osećaš prema meni ono što si nekada osećao, kada smo bili mlađi." Frktavo se nasmejao. „Ti si luda. Nikada nisi shvatala stvarnost. Uvek si bila previše obuzeta sobom. U ovom trenutku ništa ne osećam prema tebi a ni ti prema meni, samo kada bi to priznala sebi." Pružila je ruku da ga dohvati, ali on se povukao i pokazao zube poput psa. „Laži, Aoz Rune, same laži! Onda mi pruži samo jedan gest dok odlazim poljubi me na rastanku, proklet bio, mene koja sam toliko prepatila od tebe. Gestovi su bolji od reči." „Mnogi misle da nije tako. Ono što je rečeno uvek ostaje." Suze briznuše sa njenih očiju i nestadoše, skliznuvši niz njene mršave obraze. „Neka te fesapi prožderu!" Okrenula je svoju kobilu i odgalopirala, zaronivši među drveće da bi stigla svoju malenu povorku. Jedan trenutak sedeo je tamo gde se zatekao, kruto uspravljen u sedlu, zagledan unapred, zglavaka koji su obeleli na uzdama. Blago je okrenuo glavu Sivke i poterao je između drveća, po tangenti se udaljavajući od Oldoranda, ne

obraćajući pažnju na Eline Tala, koji je neprimetno čekao pozadi na izvesnom rastojanju. Sivka je ubrzala čim je pošla nizbrdo, ohrabrena od svog gospodara. Uskoro su išli punim galpom, zemlja je letela ispod njih, a sva ljudska bića izgubila su im se sa vidika. Aoz Run podigao je stegnutu desnu pesnicu visoko u vazduh. „Neka se nosi, kučka veštičja", zaurlao je. Divlji smeh oteo mu se iz grla dok je jahao. Zemaljska osmat ručka stanica Avernus sve je vi Jela Jok je prolazila u visini. Sve promenc su beleiene. a svi podaci prenosili su se na Zemlju. Ma Avernusu, članovi osam učenih porodica bili su u poslu oko sintetisanja novog znanja. Beležili su ne samo pokrete ljudskih stanovnika, već i logorskog stanovništva, i crnog i belog. Svaki napredak Hi povlačenje pretvarao se u impulse koji će konačno preći sverlosne godine do globusa i kompjutera tamo u Centralnom lielikonijskom institutu na Zemlji. Sa prozora stanice, tim je mogao da posmatra planetu ispod njih i proces pomračenja koji je širio sivo mrtvilo preko okeana i tropskog kontinenta. Na nizu monitorskih ekrana posmatran je još jedan proces napredovanje kzanovog pohoda prema Oldoranda. Po sopstvenom, neobičnom vremenu putovanja, pohod je sada bio taćno godinu dana od svog predvidenog cilja, uništenja starog grada. U šifrovanom obliku, ti signali odašiljani su nazad na Zemlju. Tamo su se, mnogo stoleća kasnije, posmatrači Helikonije okupili da vide konačni agon drame. Iza njih su se nalazile blede oblasti Mordriata, njegove klisure pune odjeka, njegovi izlomljeni kameni zidovi, njegove močvare, neočekivano izdvojene i zaklonjene, njegove posne, visoke visoravni kroz koje su uvek promicali oblaci, kao da je vatra, a ne led, otopila nepopustljive crte njegove pustoši. Rasuti pohod, koji se podelio u mnoštvo zasebnih grupa, zaputio se preko nižeg terena, pustog ako se ne računaju madiji sa stadima i gusta jata ptica. Ravnodušni prema svojoj okolini, fagori su nastavljali prema jugoistoku. Kzan od Hrastiprta, Hrr-Bral Iprt, vodio ih je napred. Osveta je još uvek bila jaka u njihovim mozgovima dok su se probijali poplavljenim oblastima istočnooldoranske zaravni; ipak, mnogi od njih pogiboše. Bolesti i napadi nemilosrdnih Sinova Frejra skresali su im broj.

Nisu ih dobro primile ni male grupe fagora kroz čije su zemlje prolazili. Grupe bez kaidava živele su sređeno, često sa velikim brojem ljudskih ili madijskih robova i oštro su se suprotstavljali svakoj invaziji svoje teorije. Hrr-Bral Iprt pobedonosno je prošao kroz sve. Samo su boiesti bile nadmoćne njegovoj moći komandovanja. Kako su sc vesti o nailasku njegovih grupa prostirale ispred njega, živa bića uklanjala su mu se s puta, zbog čega su se talasi njegovog pohoda raširili preko pola kontinenta. Sada su vode stojale s Hrr-Bral Iprtom pred širokom rekom. Vode reke bile su ledene; slivale su se, iako fagori to nisu znali, sa istih onih visova Nktrihka sa kojih je počeo krstaški pohod na Sinove Frejra, hiljadu milja odatle. „Ovde, pred ovim tokom ostaćemo dok Bataliks dvaput ne prede nebo", kazao je Hrr-Bral Iprt svojim komandirima. „Glavne izvidnice raširiće se na obe strane i naći suvo mesto za prelazak; vodiće ih vazdušne oktave." Zviždukom je dozvao svoju govedaricu koja poče da mu pretražuje krzno radi gamadi. Učinio je to nesvesno, jer kzan je imao druge stvari na umu; ali sićušna stvorenja iznenada su počela da ga nerviraju. Možda je to bilo zbog topline doline koja ih je okruživala. Zeleni obronci uzdizali su se sa svih strana i držali omrznutu toplotu kao sakupljene šake vodu. Treće slepilo uskoro će pasti na njih. Kasnije, mora početi povlačenje prema hladnijim prebivalištima. Ali osveta je bila na prvom mestu. Mahnuo je dražesnom Zzhrrku da ode i pošao da bi stekao opšti uvid u situaciju, a ptica je ostala iznad njega i samo je ponekad mahnula krilima. Mogli su da čekaju dok ostatak grupa, koje su se rasule iza na nekoliko desetina milja, ne uspe da ih stigne. Zastave su podignute, kaidavi su pušteni da bi se napasali. Siužinčad su podizala šatore za vođe. Kuvala su sc jela i pripremali rituali. Kada su Bataliks i varljivi Frejr zaplovili iznad logora, kzan od Hrastiprta ušao je u svoj šator i otkopčao svoju krunu. Izdužena glava bila mu je nagnuta između snažnih pleća, a njegovo telo uređeno za potrebe puta takođe se nestrpljivo naglo. Njegove trepavice spustiše se i zakloniše jednim delom njegov crveni pogled dok je niz krivu svojeg nosa zurio u svoje četiri filoke. Stojale su u šatoru i češkale ili se oslanjale jedna o drugu dok su čekale da dođe. Zzhrrk ulete kroz otvor u šator, ali ga Hrr-Bral Iprt otera zamahom ruke. Ovaj zaleprša, izgubivši ravnotežu i nespretno slete, da bi potom odskakutao iz šatora.

Hrr-Bral Iprt navukao je zastor iza niega i zatvorio ulaz. Počeo je da se oslobađa oklopa, gornjeg dela ođeće bez rukava, pojasa i sporana, a pri tom je sve vreme gledao prema svoje četiri neveste, njegov oholi pogled išao je od jedne do druge. Ponjuškao je prema njima, osetio im miris. Filoke su se pomerale, češale se tamo gde ih je ujela gamad i nameštale svoje belo krzno tako da mu njihove sočne sise dođu u vidokrug. Orlovsko peije u dlaci na njihovim glavama kimalo je prema njemu. Šmrkale su i uvlačile skladno svoju belu mleč u proreze svojih nozdrva. „Ti!" kazao je i pokazao na jednu od ženki, potpuno uspaljenu. Dok su se njene drugarice sklanjale i posedale u zadnjem delu šatora, izabranica je okrenula leđa mladom kzanu i nagla se napred. Približio joj se, ugurao svoja tri prsta duboko u njeno podatno meso, potom ih obrisao o crno krzno pokraj svoje njuške. Bez dalje priče, posadio se povrh nje, njegova težina povi-jala ju je sve dok se nije našla na sve četiri. Polako se još niže sagla kada je on pogurao^ sve dok joj se široko čelo nije oslonilo o prostirku. Kada je navala bila gotova i kada ostale filoke prišle i počele da sc gnezde oko svoje sestre, Hrr-Bral Iprt navukao je oklop i izašao iz šatora. Proći će tri nedelje pre nego što mu se seksualno zanimanje ponovo probudi. Njegov komandir pohoda. Jol-Gharr Virrijk, tromo ga je čekao. Stajali su jedan prema drugom i gledali se u oči. Jol-Gharr Virrijk pokazao je prema nebu. „Dolazi onaj dan", kazao je. „Oktave se zgrušnjavaju." Njegov kzan okrenuo je glavu i mahnuo pesnicom da bi sa neba rasterao govedarice. Gledao je prema uzurpatoru. Frejru, i primećivao kako se ovaj svaki dan, poput pauka u mreži, sve više približava Bataliksu. Uskoro, uskoro, Frejr će se sakriti u utrobi svojeg neprijatelja. Vojska će tada biti na svom cilju. Onda će udariti i pobiti sve potomke Frejra koji su živeli na mestu na kojem je umro plemeniti prastalun Hrr-Bral Iprta; a onda će do temelja spaliti grad i izbrisati ga iz sećanja. Tek tada će on i njegovi sledbenici moći da dostižu časno povezivanje. Te misli puzale su njegovim mozgom poput laganog kapanja sa ledenice, koje pršti dok se one tope. gube obliK i čine zemlju otežalom od njihove tečnosti. „Dva velika događaja se približavaju", zarežao je. Kasnije, kada je ljudski rob dunuo u rog stungebaga. pred njega su iznesene keratinske figure njegovog oca i čukunstaluna. Mladi kzan primeti kako su se obe figure oštetile tokom dugog putovanja, i pored pažnje koja im je posvećena. Ponizno, sa vojskom grupa okupljenih oko crne reke, Hrr-Bral Iprt utonuo je u

trans. Svi su portali potpuno nepokretni, u skladu sa svojom prirodom, kao da su zaleđeni u moru vazduha. Ništa veća od snežnog zeca, pojavila se slika njegovog čukunstaluna, trčeći na sve četiri kao što su to fagori činili u pradavnim vremenima, kada je Bataliks tek trebalo da bude ulovljen u mrežu koju je ispleo Frejr. „Drži rogov visoko", kazao je snežni zec. „Dobro upamti neprijatelja, gadi se dolaska zelenila, poprskaj ga crvenom tečnošću Sinova Frejra koji nar donese zelenilo i uništi belinu, onakva kakva je nekad bila." I keratinska figura njegovog oca se pojavila, jedva nešto veća, naklonilas e sinu i potom izazvala niz slika u njegovom bledom mozgu. Svet je bio tamo, pred njegovim zatvorenim očima, njegova tri odeljka su pulsirala. Iz pare njegovog bića izbijale su žute niti vazdušnih oktava, poput dugih traka lepršale su oko stisnutih pesnica, kao i stisnutih pesnica ostalih svetova u blizini, a obgrlile su i voljenog Bataliksa i paukoliki oblik Frejra. Stvarčice nalik na vaši trčale su po trakama i pritom zapevale oštrim glasovima. Hrr-Bral Iprt zahvalio se ocu za slike koje su mu zatreptale u mozgu. Video ih je mnogo puta ranije. Svi prisutni bili su upoznati sa njima. One su se morale ponavljati. Bile su vodilja pohoda. Bez ponavljanja, svetla bi se zagasila i ostavila lobanju popunjenu mozgom nalik nekoj dalekoj pećini ispunjenoj telima crknutih zmija. Uz ponavljanje, bilo je jasno razumljivo da su potrebe fagora potrebe čitavog sveta, koji su oni koji odoše na drugi svet nazivali Hrl-Ikor Ihar, a potrebe Hr-Ikor Ihara bile su potrebe pojedinačnog fagora. Sada su tamo bile slike sinova Frejra: kada su boje vazdušnih oktava postajale svetlije. Sinovi su se razboljevali i padali po tlu, umirali ili se transformisali u sitnije oblike. To vreme bilo je nekad. Takvo vreme uskoro će ponovo doći. Prošlost i budućnost bile su prisutne. Do pada će doći i kada Frejr u potpunosti bude skriven unutar Bataliksa. A tada će biti trenutak za udarac za udarac protiv svih, a naročito protiv onih čiji su pretci ubili Velikog Kzana Hrr-Trihk Hrasta. Upamti. Budi hrabar, budi nesmiljen. Ni inč ne odstup^ od programa koji ti se prenosi preko mnogih predaka. Osećao se miris drevnih dana, nešto daleko, ustajalo, istinito. Niz predaka nalik na anđele blesnuo je, gutajući prvobitna ledena polja. Vazdušne prekretnice promicale su u milionima, nikada prigušene. Upamti. Pripremi se za sledeći stepen. Drži rogove visoko.

Mladi kzan polako je izašao iz transa. Njegova bela govedarica sletela mu je na levo rame. Umirujuće je zaronila kljun u dlaku i pregibe njegovih pleća i počela da se hrani parazitima koji su se tamo jatili. Rog se ponovo oglasio, njegov turobni zvuk razlegao se preko ledeno hladne reke. Ta melanholična nota mogla se čuti i malo dalje, gde se grupa fagora odvojila od glavne komponente. Bilo ih je osam na broju, šest gilota i dva staluna. Sa njima je bio jedan stari, riđi kaidav, prestar za jahanje, na čijim leđima su bili privezani koplja i zalihe. Pre nekoliko dana, dok je Bataliks povoljno prevladavao, zarobili su šest muškaraca i žena madija, koji su se, skupa sa životinjama, vukli za karavanom upućenim prema prevlaci Čalka. Životinje su smesta skuvane i pojedene, nakon što su im grkljani odgrizeni na odgovarajući način. Nesrećni madiji vezani su jedan za drugoga i naterani da ih slede. Ali teškoće da ih nateraju da idu za njima, kao i odlaganje koje je izazvala gozba, doveli su do odvajanja grupe od glavne mase pohoda. Našli su se na pogrešnoj strani potoka koji se proširio u veliki tok. Olujne kiše pogodile su višet erene, potok je poplavio i oni su se našli odsečeni. Te Bataliksove noći, fagori su podigli logor na mračnom proplanku pokraj visokih radžabarala; privezali su madije za jedno vitko drvo, gde je protogonisticima dozvoljeno da spavaju kako znaju i umeju, zbijeni jedno uz drugo. Sami fagori pružili su se jedno blizu drugog, ležeći na leđima; njihove govedarice sletele su i smestile im se na grudi, glava i kljunova ušuškanih u toplinu fagorskih vratova. Fagori su smesta pospali bez snova, kao da se pripremaju za povezivanje. Kreštanje govedarica i krici madija probudili su ih. Madiji su se u stravi oslobodili svog drveta i bacili na zarobljivače ne u besu već u nadi za zaštitu, jer su se oslanjali o svog neprijatelja da bi ih oslobodio od još veće pretnje. Jedan od radžabarala se raspadao. Vazduh je praštao zvucima njegovog uništenja. Pukotine se ukazaše okomito na njemu i gusti smeđi sok nalik na limfu brižnu iz naprslina. Para iz drveta obavila je izgibanu stvar koja je izlazila iz njega. „Vutrin crv! Vutrin crv!" vriskali su protogonistici dok su se fagori dizali na noge. Fagor, koji im je bio vođa, pređe do vezanog kaidava, poče da vadi koplja i žustro da ih deli. Veliki doboš aktivnog radžabarala bio je visok trideset stopa. Iznenada, vrh mu je eksplodirao, parčad počeše da padaju poput razbijene grnčarije i kroz vrh

izviri Vutrin crv. Preko proplanka poče da se širi karakteristični zadah crva, u kojem su se mešali izmet, trula riba i raspadnut sir. Glava stvorenja podigla se poput zmijske, svetlucava na suncu, smeštena na savitljivom stubu vrata. Zamahivala je okolo i radžabaral se rasprsnuo, otkrivši još sluzavih kolutova, kao i odbačenu ljusku. Bušeći ispod tla, stvorenje je prodrlo u radžabaral kroz korenje, da bi iskoristilo drvo kao pribežište. Povećana toplina navela ga je da se učauri i obavi preobražaj. Sada mu je bila neophodna hrana jer ga je novi stadijum razvoja prisiljavao da prođe kroz imperative svog životnog ciklusa. Do tog trenutka, fagori su već bili naoružani. Njihov vođa, nabijena gilota u čijem su se krznu probijale crne dlake, izdala je naređenje. Njena dva najbolja strelca baciše koplja na Vutrinog crva. Neman poskoči, koplja proleteše pored nje ne naudivši joj. Ona ugleda figure ispod sebe i smesta sunu glavom u napad. Oni na tlu iznenada su postali svesni njegove prave veličine, kada se suočio s njime četiri buljava oka koja su zurila u njih iznad zdepastih, mesnatih pipaka koji su mu se širili oko usta. Pipci su se micali poput prstiju kada se crv pripremio za udarac. Usta, ispunjena zubima povijenim unatrag, bila su neobičnog, vrećastog oblika i raširila su se u sredini, a ne samo sa strane. Glava je bila iskrenuta malo postrance i zamahivala je prema njima poput vragolastog repa asokina. Jednog trenutka uzdizala se iznad vrhova drveča idućeg, oborila se na grupu fagora. Oni baciše svoja koplja. Govedarice se rasprštaše. Ta usta koja su tako neobično funkcionisala, vez vilica, činila su se beskonačno prostrana. Dograbila su jednu od fagorki svojim zubima i napola je podigla. Gilota je bila preteška da bi je podigli mišići lomnog vrata. Odvučena je, krkljajući, preko močvarnog terena, dok joj je jedna ruka udarala po mirisnim žlezdama čudovišta. „Ubijte ga!" vrisnula je gilota-voda i pojurila podignutog noža. Ali u mutnoj sluzi mozga crva, doneta je odluka. On divljački zagrize meso koje mu se nalazilo u ustima i odbaci ostatak. Glava se trže nagore, van domašaja opasnosti, žuta krv slivala se sa njenih pipaka. Ono što je ostalo od gilote tuklo je pesnicom po tlu a potom je nepokretno ležalo. Još dok je crv halapljivo gutao svoj zalogaj, počeo je da se menja, njegovi kolutovi rušili su mlado drveće po okolini, lako se nisu lako predavali strahu, sedam preživelih fagora popadalo je u stravi. Crv se cepao nadvoje.

Vukao je svoju okrvavljanu glavu preko trave na izvesnom rastojanju od njih. Membrane su se kidale uz otegnutu buku. Nešto nalik na masku oljuštilo mu se sa glave koja, groteskno, postade dve glave. Dok su te glave ležale jedna povrh druge, još uvek su podsećale na staru; onda se gornja glava podigla i sličnosti je nestalo. Sa čeljusti novih glava pružiše se mesnati pipci, koji su brzo rasli, istegnuti i kruti, da bi obrazovali krug šiljaka, iza kog su se nalazila usta, hrskavica širom otvorena i bez mogućnosti zatvaranja. Ostatak glave sledio je ovaj neprilični otvor i u njemu bila su smeštena dva oka. Sloj