Borislav Pekic - Zivot i djelo

BORISLAV PEKI} 1930-1992 IZLO`Bu PRIRE|UJU OP{TINA VRA^AR I BIBLIOTEK A GRAD A BEOGRAD A POVOdom 80 godi[wice ro\ewa beograd, APRIL 2010.

Борислав Пекић (1930-1992) Галерија општине Врачар Београд, Његошева 77 Април 2010. Издавачи Општина Врачар и Библиотека града Београда За издавача Бранимир Кузмановић, Јасмина Нинков Аутор изложбe и каталога Олга Красић-Марјановић Дизајн изложбе Марија Вилотијевић Дизајн и припрема каталога Снежана Рајковић DVD продукција Cyber Entertainment Штампа ANIVA Тираж 300

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41:929 Пекић Б.(083.824) КРАСИЋ-Марјановић, Олга Борислав Пекић : 1930-1992 : [Галерија општине Врачар], фебруар-март 2010. / [аутор изложбе и каталога Олга Красић-Марјановић]. Београд : Библиотека града Београда : Општина Врачар, 2010 (Београд : Aniva). - 24 стр. : илустр. ; 25 cm Податак о аутору преузет из колофона. Тираж 300. - - Borislav Pekić (1930-1992) : izložba Biblioteke grada Beograda povodom 15-godišnjice smrti, Beograd, april 2007. / DVD autoring Nemanja Tasić. - 1 elektronski opštički disk (DVD) : tekst, fotografije, zvuk, video ; 12 cm ISBN 978-86-7191-192-4 (БГБ) a) Пекић, Борислав (1930-1992) - Изложбени каталози COBISS.SR-ID 173476364

PISAC ,,Ја сам Акваријус, с другим астролошким знаком близанаца. Требало је да живим с то година испред доба, а живим с тотину година иза њега. Противречност је моја природа. Сталан рат манихејских начела добра и зла, вере и сумње, дисциплине и анархије, побуне и покорности, слободе и догме, самилости и окрутности, смелости и кукавичлука, умерености и претераности, медитације и акције, ирационалности и разума, духа и тела..." Из разговора са Радославом Братићем

„Некад сам сањао да будем истраживач (неиспитаних предела), откривач (недефинисаних) тајни, научник, путник према звездама, археолог... Писац сам постао онда кад сам схватио да за све то немам ни менталних, ни физичких, па ни друштвених услова. Али и сада жалим. Од свих тих сања остала је јамачно имагинација да се бавим земаљским Аргонаутима, ловцима на земно Златно руно, од којих су по природи ствари, најуспешнији били трговци и поседници, прави и они у пренесеном смислу који укључује власт над људима и идејама..," Из интервјуа са Бором Кривокапићем

„Иронија је конститутивни део мог књижевног рукописа. Ја сам романсијер с повременим срећнијим или несрећнијим излетима у филм, театар, есејистику или радио драму...“ Б. Пекић

1

DETIWSTVO

Борислав Пекић рођен је 4. фебруара 1930. године. „Подгорице се не сећам, што је жалосно, јер ту сам рођен, али одмах и исељен силом очеве службе; из Новог Бечеја и МркоњићГрада имам мутна, несигума, можда и произвољна сећања; али ту, дилижансу снова кристално јасно и упечатљиво, емотивно врло интензивно оцртавају Книн, Цетиње и Баваниште. Имао сам срећно детињство..."

2

Отац, Војислав Д. Пекић, као млад био је „непомирљив и радикалан". На Дурмитору 1917. год. пришао је комитима. Завршио је правни факултет у Београду. Као високи државни чиновник службовао је у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић-Граду, Книну. Почетак Другог светског рата зетекао га је на Цетињу на положају начелника Управног одјељења Зетске бановине. Заједно с породицом италијанске окупационе власти протерале су га у Србију. Од оца, према коме је гајио дубоко поштовање, Борислав Пекић, је наследио осећај за високо моралне принципе и смисао за хумор.

Мајчина породица била је грчко-цинцарског порекла. Љубица Пекић, студирала је на Високој економско-комерцијалној школи у Загребу. До удаје, радила је као професор математике у Панчеву. Поседовала је изузетан смисао за реалност. „Кад су ме хапсили, отац је дубоко размишљао, а она ми трпала марамице у џеп. На суду ми је отац давао савет, а она цигарете...“ Са мајком је често боравио у Словенији код ујака Златка Петровића, директора Југословенске удружбе барв у Долу при Љубљани, и у Мојстрани, месташцу у срцу Јулијских Алпа. У Книну је завршио други и трећи разред основне школе. Почиње да пише дневник и сам често одлази у биоскоп. На Цетињу похађа четврти разред. Учи немачки и музику, иако осетљив и повучен дружи се са будућим редитељима Здравком Велимировићем и Мирославом Дедићем и глумцима Павлом и Душаном Вујисићем.

Б. Пекић у школи у Книну

„Рат је пореметио и моје детињство, али га није учинио несрећним, као већини мојих вршњака... Живели смо у Баваништу, једном селу јужног Баната, где се рат мало осећао, а немаштине није било... Неприлике, не бих рекао несреће, почеле су за мене тек 1945, тачније 1946. године." Породица се тек 1945. настанила у Београду где Пекић наставља школовање у Трећој мушкој гимназији у Његошевој улици. Матурира 1948. године. Ради као репортер у „Гласу". ,,У гимназији сам се углавном бавио читањем свега и свачега, држећи књигу и мозак испод клупе, а главу изнад, на располагању професорима, од којих се ретко ко усуђивао да нешто пита. Нешто због свог, а мало и мог достојанства. Успео сам тако да се литерарно образујем... Почео сам са Балзаком а завршио с Франсом, Прустом, Жидом, Камијем, почео са Маном и ту завршио, с Хакслијем, Фокнером, Хемингвејем, Дос Пасосом, Вулфом, да бих се вратио Хакслију, са Тургењевом и Толстојем, да бих се заглавио опет у Достојевском... Ако томе прибројим Кафку и Крлежу, ту би се нашао оквир мојих спонтаних књижевних припрема." Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН, 13.9.1987.

3

GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI

4

Борислав Пекић у Казнено поправном дому у Нишу 1953.

„Силом револуционарних околности одмах по рату, ушао сам у политику двадесет година пре него што сам ушао у књижевност." Из интервјуа са Весном Рогановић, Борба 13. 6. 1991.

,,У ноћним тишинама затвора чују се понекад гласови који допиру из нас, давно изговорени гласови времена кроз које смо прошли и не додирнувши га." Из необјављених дневника Б. Пекића

„Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године." Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН 13. и 20. 9. 1987.

У затвору је провео пет година од 7. новембра 1948. до 1. децембра 1953. године. Затворски досије Бористава Пекића чува се у архиви Казнено поправног дома у Нишу. У личном листу пише да је Пекић прво заведен, под бр. 14504, а затим 1125. У Казнено поправни дом у Сремској Митровици спроведен је 12. августа 1949. Оболео је и нередовно лечен од туберкулозе. Тај период свог живота описаће после готово четрдесет година у тротомном издању књиге „Године које су појели скакавци; успомене из затвора или антропопеја (1948-1954)." ,,У Скакавцима тема је време. Начин мишљења тог времена. Његов дух. Догађаји који су га демонстрирали. Други је разлог шире природе он тек у завршници ових успомена треба да дође до пуног изражаја. Испитивање је то антрополошких аспеката затвора као и цивилизације и њене кореспонденције са цивилизацијом на слободи као другим моделом истог заточеништва..." Из интервјуа са Весном Рогановић, Борба, 29. 8. 1980.

Према анкети два београдска дневна листа, Први том књиге проглашен је 1987. године, за најбољу књигу у 1987. години, док је за други том 1989. године Пекић добио награду „Милош Црњански".

5

SA QIQANOM Од 1954 до1958. студира експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду. У периоду између 1958-1964. године учествује на анонимним конкурсима за филмске синопсисе „Ловћен филма" из Будве и добија награде за радове „Губавац" и „Одавде до Арарата". Напушта студије, жени се и ради као драматург и сценарист у филмским продуцентским кућама. Маја 1959. године родила му се ћерка Александра. Тих година „дефинитивно се опредељујем за уметност, литературу и јавни живот..." Под псеудонимима Адам Петровић, Борислав Петровић и Димитрије Петровић почиње да објављује у листовима „Видици" и „Време". Прва објављена прича „Исус Карењин" најављује „Време чуда". „Становала сам у непосредној близини Малајничке улице, а познавала сам Пекића из виђења од своје ране младости, нарочито док сам била у гимназији. Био је врло маркантна личност коју је човек морао да запази - страшно висок, некако је деловао већ својом појавом... Још није носио наочаре, није имао браду али ме је његова фигура увек подсећала на Дон Кихота... Често је сањао одломке својих романа, чак и целе драме, тако да у ствари није одмарао ни дању ни ноћу... Никакав неуспех није га обесхрабривао. Напротив, то га је подстицало да још више ради, па макар се то само слагало у фиоци... Био је веома дисциплинован, строг према себи, жртвујући апсолутно сваки тренутак своме раду." Пекићева Клупа / Љиљана Пекић

Б. Пекић у Паризу, 1965.

6

Са супругом Љиљаном у Венецији, 1961.

Мила моја, ...Право да ти кажем најсрећнији сам кад радим и кад не читам новине. Једноставно се навикавам да их не читам, примећујем да у таквим случајевима боље пишем и да сам у стању више да се концентришем на оно што радим. Мислим да сам сада ушао у зрело књижевно доба и за оно што мислим да радим треба ми десет година. Наравно ако напишем све што сам наумио. Опет сам те сањао, мила моја, у једном чудном сну на једној плажи свој у бакарној светлости сунца које је залазило, седели смо на једном камену одевени у коже - као Кромањонци! Али били смо врло, врло срећни. Можда је у том сну дошла до изражаја моја жудња за сомоћом, природом и ослобађањем од проблема. Бескрајно те љубим, волим и желим Душко

13. јули 1970. Мила моја Мацо, Дакле, будим се око 10 и 30 почињем да радим око 11, па све до 3, онда ручам и прилегнем до 5, потом са прекидом за вечеру и повремено телевизију, која је испод сваке критике, радим негде до 4 изјутра, и тако сваког дана... Можда због интензивног рада, а пре ће бити због целе ове ситуације која се као вреће песка навалила на моја леђа, осећам потребу да видим некога, да с неким разговарам, али, мимо тебе, немам никога с ким бих то стварно могао.

7

LONDON После 1968. године породица Пекић, одлучила је да се привремено исели из земље. Могуће опције биле су Немачка, Африка, Енглеска. Лиљана Пекић, као инжењер архитектуре; добија посао у Лондону, у архитектонском одељењу Општине Брент. Међутим, Бориславу, једног јутра, у зору, око 4.30 милиционери одузимају пасош. Породица одлучује да Љиљана ипак отпутује за Лондон. Касније јој се придружује и ћерка Александра. „Пасош ми је враћен после великих чланака у немачкој штампи о мом случају и добијања НИНове награде за Ходочашће. Отпутовао сам у Лондон. Након тога, пет година ниједна моја књига у земљи није објављена, а сви су уговори са мном раскинути без икаквог објашњења..." Из интервјуа са Весном Рогановић, Борба 28.9.1989.

Из тог периода (19. 6. 1970 - 23. 3. 1971.) остала је богата кореспонденција са супругом Љиљаном, породицом и пријатељима, У Лондону Пекић ће живети и стварати 20 година. Његов велики пријатељ, Борислав Михајловић Михиз, ће записати: „И потекла је из далеког Лондона, као кроз порушену брану, широка бујица његових романа, драма, есеја, дневничких записа, нагло је порасло Пекићево књижевно дело на многе хиљаде исписаних страница..." „У туђину сам отишао из два разлога. Осетио сам да сам у стварност упао, утонуо, „заглибио се" дубље него што ми је идеја о независности уметности допуштала...Отишао сам, дакле, да повратим унутрашњу уметничку слободу. А још више своје - време. За рад ми треба много више времена него што допушта Београд, мој начин живота у њему, а и властита искушења..." Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН 13. 9. 1987.

„Колико у мојим књигама има аутобиографског? Мало. Моја биографија је у мојим дневницима, исповестима, а у књигама понегде и посредно...“

8

Са супругом Љиљаном, Ланкастер, 1981.

Са ћерком Александром, 1978.

Вембли, 1978.

DELA ВЕРУЈТЕ КЊИГАМА, НИКАД ЊИХОВИМ ПИСЦИМА Борислав Пекић ВРЕМЕ ЧУДА: ПОВЕСТ. - Београд : Просвета, 1965. ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА: ПОРТРЕТ; - Београд : Просвета, 1970. НИН-ова награда за роман 1970. године УСПЕЊЕ И СУНОВРАТ ИКАРА ГУБЕЛКИЈАНА : НОВЕЛА. - Београд : Слово Љубве, 1975. КАКО УПОКОЈИТИ ВАМПИРА: СОТИЈА : ЛОНДОН 1971/1972. - Београд : Рад, 1977. Прва награда Удружених издавача ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ : НОВЕЛА, - Београд : Слово Љубве, 1977. ЗЛАТНО РУНО : ФАТАЗМАГОРИЈА (I-VII). - Београд : Просвета, (1978 - 1986) Његошева награда 1987. БЕСНИЛО : ЖАНР-РОМАН. - Загреб : Свеучилишна наклада Либер, 1983. Награда „Београдски победници" за најчитанију књигу 1984. 1999 : АНТРОПОЛОШКА ПОВЕСТ. - Љубљана : Цанкарјева заложба, 1984. Награда године за научну фантастику ГОДИНЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ СКАКАВЦИ : УСПОМЕНЕ ИЗ ЗАТВОРА ИЛИ АНТРОПОПЕЈА (1948-1954) I - III - Београд : БИГЗ (1987-1990) Награда „Милош Црњански" ПИСМА ИЗ ТУЂИНЕ. - Загреб : Знање, 1987. НОВА ПИСМА ИЗ ТУЂИНЕ. - Загреб : Младост, 1989. Награда „Јаков Игњатовић", Будимпешта, 1991. ПОСЛЕДЊА ПИСМА ИЗ ТУЂИНЕ. - Београд : Дерета, 1991. АТЛАНТИДА (I, II) : ЕПОС. - Загреб : Знање, 1988. „Горанова награда" 1988. НОВИ ЈЕРУСАЛИМ : ГОТСКА ХРОНИКА : ЛОНДОН, 1988. - Београд : Нолит, 1988. АРГОНАУТИКА: ФАНТАЗМАГОРИЈА. - Београд: Српска књижевна задруга, 1989. СЕНТИМЕНТАЛНА ПОВЕСТ БРИТАНСКОГ ЦАРСТВА. - Београд : БИГЗ, 1992. ВРЕМЕ РЕЧИ. - Београд : БИГЗ, 1993. ОДМОР ОД ИСТОРИЈЕ : ПОЛИТИЧКИ ЕСЕЈИ. - Београд : БИГЗ, 1993. ГРАДИТЕЉИ. - Београд : БИГЗ, 1995. РАЂАЊЕ АТЛАНТИДЕ. - Београд : БИГЗ, 1996. СКИНУТО СА ТРАКЕ : ДНЕВНИЧКЕ ЗАБЕЛЕШКЕ И РАЗМИШЉАЊА 1954-1983. - Београд : Народна књига-Алфа, 1996. У ТРАГАЊУ ЗА ЗЛАТНИМ РУНОМ. - Београд : БИГЗ, 1997. ОДАБРАНА ДЕЛА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА [књ. 1-12]. - Београд : Партизанска књига, 1984. Награда Удружених издавача ИЗАБРАНА ДЕЛА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА [I коло; књ. 1-6]. - Београд : Просвета, 1991. ИЗАБРАНА ДЕЛА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА. - Нови Сад : Соларис, 2001 – 2008. ЗЛАТНО РУНО I-VII. – Београд : Дерета, 2005, 2008.

9

HODO^A{}E ARSENIJA WEGOVANA

НИН-ова НАГРАДА

У Дневнику је сам Пекић записао како је настајао Роман: „Дан провео на улици, тражећи пут којим ће се кретати Арсеније Његован, када, после двадесет седам година, једног јунског дана 1968, буде изашао из куће на Косанчићевом венцу, да обиђе своје камене љубавнице, и врати се после неколико сати - у смрт. Ја сликам перспективе улица и куће, Љ. по мом диктату, бележи у Дневник маршруту. Косанчићев венац 17. (Опис...) Сећање на бомбардовање. Разговор са станарем, мајстором Хелгаром, у једном понижавајућем положају, У Сребреничкој. Бензинска пумпа фирме ИНА. (Опис...). Задарска улица..." Из Дневника Б. Пекића

10

Књигу ће 1970. године објавити „Просвета". После изванредних критика, већином гласова жирија, Б. Пекић добија НИН-ову награду, која му је уручена фебруара 1971. године. ,,У највишој врлини уметности, у њеној моћи да однос уметника према свету учини општим, у способности уметности да од сваког Дела учини јавни сигнум којим искуство обележава сопствени развитак, крије се и њена најзлоћуднија урођена мана: опасност да Дело не одражава ништа друго до свог творца. Јер, ако у једној књизи, слици или композицији нема ништа од других због других и за друге, онда ће оне, и када су савршене, личити на свеће које светле само док горе, а не на звезде које нас обасјавају и када су већ давно погашене. Трудио сам се стога да датуми који обележавају путању мог личног искуства не одређују сасвим и судбине мојих личности, па с њима и судбину Арсенија Његована, јер бих у противном водио јалову кореспонденцију са самим собом, Али, ни допуштао нисам да свет у коме живим својим датумима, сопственим развојем без призива одређује њихову судбину, јер бих онда себе свео на улогу коју је Ежен Јонеско означио као поштарску: био бих разносач порука и препорука. Једини критеријум којим сам се при тражењу равнотеже између мог и туђег искуства руководио било је оно што сам замишљао да је моја савест. Животу никада нису недостајали виши циљеви. На жалост, оно што нам се тако често објављује као живот на делу, неконтролисана је спрега воље и случаја, добрих намера и рђавих исхода, па ми, који смо и сами тек још једна непозната у тој несведеној једначини патње, сумње, наде, страсти, искушења и неизвесности, једино на савест можемо да се ослонимо и да у њој потражимо критеријуме својих избора, мере својих акција, а ако смо писци, и циљеве својих речи. Али суд, суд увек припада другима. И у животу, и у уметности. Јер су наши животи и наше уметности другима и намењени."

ZLATNO RUNO Својим главним делом сматрам „Златно руно“. Пекић је 1974. године дефинитивно конципирао Сагу о Његованима као Ромејски прстен. „Пловидба хеленских хероја и полубогова у Колхиду по Златно Руно, опевана од Аполонија Рођанина, у основи је авантуристичка повест која као и свака прича о жудњи за нечим, о напорима да се до тога дође и о исходу тих напора. То је укратно, и тема мог романа“. Из интервјуа са Бором Кривокапићем, НИН 13. 9. 1987.

„Моје Златно руно није историјски роман у стандардном значењу речи. Уместо хронолошког, линеарног времена, оно је у цикличном, уместо у дефинисаним просторима, оно је у међупросторима. Бројни историјски моменти у његових седам томова, од пловидбе Јасоновог Арга у Колхиду и Тројанског рата, до 1941, само су мостови који га воде с ону страну емпирије, у мит, у мета-стварност, у суштину и судбину људске историје“. У VII томова на 3500 страна у ужој породици Његована живео је Пекић са 63 члана породице ЊегованТурјашки, који су од праисторијских митских времена, са бројним историјским личностима које су стварале историју Балкана, од Андрианопољске битке 1205. до почетка Другог светског рата 1941. године, трагали за суштинама човека и живљења. (...) У потрази за универзалним до кога ми је стало, немам никакве потребе да се удаљујем са Балкана, мог локалног литерарног подручја, извора мојих надахнућа, мог језика, мог порекла и мојих митова. А тамо где је писац, тамо је и универзум...“ Из интервјуа, Вјесник, 1.2.1985.

„...Ја сам романескни циклус „Златно руно“, од седам књига, писао на руке, на обичној машини и шест пута сам га прекуцавао. Нисам имао дактилографкињу, а то је три и по хиљаде страница, па израчунајте!.. СЛИКОВНИЦА ЊЕГОВАНА, ТУРЈАШКИХ И ИСТОРИЈСКИХ ЛИЧНОСТИ ИЗ ФАНТАЗМАГОРИЈЕ „ЗЛАТНО РУНО“ ОД I ДО VII КЊИГЕ

У богатој заоставштини Борислава Пекића пронађена је и ова необична сликовница. Исечци из штампе, репродукције портрета Уроша Кнежевића и најчешће исечци из Каталога изложбе Анастаса Јовановића, одржане крајем седамдесетих година XX века у Галерији САНУ, сложени и преименовани, послужили су писцу у грађењу ликова „Златног руна“. Опис Сликовнице / Гојко Божовић // Анали Борислава Пекића, бр. 1 (2004)

11

ROMEJSKI PRSTEN „...Критичари oву врсту романа зову роман-реком. Ја бих мој пре назвао роман-морем. Роман-река претпоставља, да код поређења останемо, један, током воде, предодређен правац од извора до утоке..." ... Поређење с морем ми се чини прикладнијим управо због схватања времена, због подређивања композиције таквом схватању и претпоставке да оно не изражава само временски простор садржаја већ и судбину човека и његове повести, не само судбину приче у времену већ и причу времена као Људске судбине. Време је у Руну једно. Прошлост, садашњост и будућност су симултане зоне темпоралности, као што је и вода мора једномерна и једновремена, те никуда не тече него се само распростире. То се истовремено време шири, сликовито речено, у кругу који је у роману планиметријски описан, тако да се од године 1769. и пада Москопоља, цинцарског Армагедона, крећемо према будућности, години, рецимо, 1801, 1830, 1848, 1867, 1903, 1910, 1915, 1919, 1941, па, у паранормалној пројекцији, све до године 1980, али се једновремено, паралелно, у истој равни протицања, враћамо прошлости, док ова има године и познаје историјско датирање, до 1690, 1566, 1453, 1427, 1299, 1205, а онда, кад године уђу у неизвесност, дубље у хеленски мит о Аргонаутима, све до безвремена Аркадије и Златног доба које му претходи. Кретање кроз време је привидно. Време стоји као што то с морем бива. Они који се крећу, то су јунаци Руна, то смо ми који у том непомичном, увек истом мору укруг пливамо... Из интервјуа са Бранком Јокићем, Побједа, 1. 10. 1987.

Предраг Палавестра: „Златно руно" је можда најмонументалнији романсијерски подухват у целој српској књижевности.

12

WEGO{EVA NAGRADA ЊЕГОШЕВА НАГРАДА ЗА „ЗЛАТНО РУНО" УРУЧЕНА ЈЕ БОРИСЛАВУ ПЕКИЋУ НА ЦЕТИЊУ 1. НОВЕМБРА 1987. ГОДИНЕ ,,,..Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеност у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава? Зар ће се Људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје изведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио са Златним Руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих заблуда, илузија и грехова? Ако први стихови „Вијенца" одају моје зебње, стих с краја „Луче"* - „воскресењем смрт си поразио" враћа моје наде. Али шта нас чека: ,,ера страшна Људскијем кољенима" или ће се пловидба за Златно Руно хуманог идентитета и сврхе, свему упркос, наставити и борбом непрестаном „воскресењем смрти поразити" да, нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Који ће се од Његошевих стихова оживотворити у судбини потомства, неизвесно је. У неизвесности, тајна је, мука, али и лепота живљења. Она лепота коју је Његош, један од последњих заточеника древног медитеранског света, тај велики, храбри, несрећни и умни творац, владар и духовник, морао осетити као свој прави завичај, када јој је из провалије Људских недоумица, душевних неизвесности и световних невоља, подарио једино што је остало само његово - јер све остало другоме даде - подарио своју - самоћу..." Текст говора Борислава Пекића при додели Његошеве награде

13

ATLANTIDA Идеја Атлантиде је, несумњиво, потекла из потребе за рајем. Како се постојање раја, у паклу људске стварности, није могло доказати, морали смо га тражити у нечему што је постојало, па се из извесних разлога изгубило. Такав је библијски Еден, рај на истоку. Такви су изгубљени рајеви свих раса, народа, племена. Секхет-Аару Египћана, Елисејска поља Грка, келтски и галски Авалон/Абалуси/Абалониа, ацтечки Азтлан, страрохиндуско Бело острво, Златни крајеви источних легенди... Овде се морамо зауставити и издвојити филозофа Оригена. Платонов извештај о рату Атлантиђана и Атињана интерпретира он као сукоб добрих и рђавих демона, антиципирајући идеју која је у овој књизи књижевно примењена у облику глобалне алегорије. Нумениус ми је такође помогао, јер је тај рат назвао борбом душа и тако у физички свет легенде о Атлантиди увео појам који ме навео на смелост да тајни рат Атлантиђана и њихових робота схватим као - рат оних с душом против оних који је немају. Неспоразуми око Атлантиде без сумње ће се наставити све док траје наша потреба за једним бољим светом. Атлантида ће и постојати и неће постојати. Сви желимо да неког раја негде има, макар особно никад до њега не доспели. Поузданост да можемо доспети ако се потрудимо, довољна је да тај рај у својим сновима одржимо. Можда је уметност дубљи део меморије од Људског памћења, а имагинација у трагању за истином кориснија од научне уздржаности? Али имагинација није потребна само писцу који вас чека иза бусије овог наслова. Потребна је и вама. Ако је немате, маните књигу! Одломак из предговора Романа

„...Ја нашу цивилизацију базично сматрам андроидском, не људском у пуном значењу ове речи. О борби да она постане Људска, о борби роботске већине и људске мањине пишем у Атлантису..." У белешкама сам Пекић каже: „Атлантис треба схватити као глобалну метафору о историји врсте. То је филозофски роман изграђен као хибрид између научне фантастике и трилера. При чему трилер служи само да увуче читаоца у једну мисаону игру и да га припреми на закључке које он, ако би били саопштени у другом облику, вероватно не би био кадар да прими, односно да схвати." Време речи

14

Епос „Атлантиду" објивила је издавачка кућа „Знање“ из Загреба 1988. године. Исте године Пекићу је за роман уручена „Горанова награда“.

15

Борислав Пекић при додели Горанове награде, Луковдол 1989.

DRAMSKI PISAC ПОЗОРИШНЕ, РАДИО И ТВ ДРАМЕ

на сценама београдских позоришта, емитоване на Радио Београду и РТС „Оно што себи у роману не допуштам - његово подређивање властитој идеји о свету, уколико је и какву имам - у драми програмски негујем. Моје су драме, дакле, само узастопне форме мојих ангажмана, понекад есеји рађени у форми драмских дијалога, понекад идеје костимиране у псеудоживотне ситуације, али увек - чисте конструкције. Оне су, чини ми се, погодније за читање или радио-емитовање, него за театар." Из интервјуа са Душицом Милановић, Књижевност, бр. 5-6, 1985. год.

У периоду од 1969. до 1991. године Пекић је написао тридесетак радио драма које су емитоване на Радио Београду, радио Загребу, у Немачкој (Радио Келн и Штутгарт), у Холандији, Белгији и Швајцарској... „...Готово све су моје позоришне представе базиране на радиодрамским рукописима... Држим да је од свих облика књижевног изражавања радио-драма најближа роману, јер допушта безмало неограничену слободу кретања како у димензијама времена и простора тако и кроз духовни микрокосмос... Додаћу да се радио-драма, бар како је ја радим, пише као песма. Из интервјуа са А. Беговић, Радио Загреб, 23. 10. 1983. Из представе Буђење вампира

16

КАКО ЗАБАВЉАТИ ГОСПОДИНА МАРТИНА / режија Здравко Велимировић. - Народно позориште, Круг 101 1970/71. Премијера 8. 1. 1971. Како забављати господина Мартина [радио драма] / режија Дарко Тадић. - Радио Београд, 1. 5. 1989. Прва награда на фестивалима у Охриду и Варни 1990. НА ЛУДОМ БЕЛОМ КАМЕНУ : ГЕНЕРАЛИ ИЛИ СРОДСТВО ПО ОРУЖЈУ : У ЕДЕНУ НА ИСТОКУ / режија Љубомир Драшкић. Атеље 212. Мала сцена. Премијера 29. 3. 1971. Представа је представљала Југославију на Театру нација у Берлину 1971.-Награда за комедију године на Стеријином позорју 1972. Награда Кнегиња Милица позоришта у Крушевцу 1991. Генерали или сродство по оружју [радио драма] / режија Љубомир Драшкић. - Радио Београд, 1. 5. 1977. КАТЕГОРИЧКИ ЗАХТЕВ /режија Борислав Глигоровић. - Народно позориште, Круг 101. Премијера 11. 3. 1978. Категорички захтев [радио драма]/ режија Борислав Глигоровић. - Радио Београд, 1. 5.1978. БУЂЕЊЕ ВАМПИРА / режија Димитрије Јовановић. - Београдско драмско позориште. Премијера 29. 12. 1978. Инострана премијера: Праг, Дивалдо Ф.Ф. Буриана Како упокојити вампира [ТВ драма] / сценарио Борислав Пекић ; режија Славољуб Стефановић Раваси. - РТВ Београд, 1977.

Из представе Буђење вампира

РЕМЕК-ДЕЛО ИЛИ СУДБИНА УМЕТНИКА / режија Борислав Глигоровић. - Народно позориште, Круг 101. Премијера 6. 4. 1979. ЦИНЦАРИ ИЛИ КОРЕШПОНДЕНЦИЈА [IV том Златно руно] / драматизација Борислав Михајловић Михиз; режија Арсеније Јовановић. - Атеље 212. Премијера.1.- 12. 1985. Последња представа 10. 2. 2002. Награде: Друга награда за представу на Гавелиним вечерима у Загребу 1980; „Аплауз Сарајева", Сарајево, Октобарски дани културе 1980; Награда за најбољу представу, Удружење драмских уметника Србије 1980; Награда за режију Арси Јовановићу.УДУСРС 1980; Награда за најбоље остварење Данилу Стојковићу УДУСРС 1980; Премијера Градског СлЗ-а културе Београда за најбоља остварења, током 1980; три награде на Стеријином позорју 1982. - Представљала Југославију на Театру нација у Софији 1982. Цинцари или Корешпонденција [радио драма]. - Радио Београд, 1982. РАЗАРАЊЕ ГОВОРА / режија Нађа Јањетовић. - Београд : Београдско драмско позориште. Мала сцена. Премијера 5. 4. 1980. Разарање говора [радио драма] / режија Нађа Јањетовић. - Радио Београд, 1. 10. 1980. БЕСНИЛО / адаптација Миодраг Зупанц ; режија Јовица Павић. Београдско драмско позориште. Премијера 27. 2. 1988. Беснило [радио драма] / режија Дарко Тадић. - Радио Београд, 1986. НЕКА СЕ ЗБУДЕ ПИСМО [ВРЕМЕ ЧУДА] / режија Радмила Војводић. Атеље 212. Премијера 9. 5. 1993. ЗЛАТНО РУНО / адаптација Небојша Брадић, М. Јеремић, Ж. Јовановић ; режија Небојша Брадић ; продуцент Г'7 плус. - Београд : Београдско-драмско позориште. Премијера 16. 1. 2001. X+Y-0 / режија Милица Краљ. - Београдско драмско позориште. Премијера 29. 10. 2003. Чаробни кофер госпође X или X+Y=0 [радио драма] / режија Нађа Јањетовић. - Радио Београд, 1980. ТВ драма / режија Здравко Шотра. - ТВ Београд, 1985. У ЕДЕНУ НА ИСТОКУ / режија Никола Ђуричко. - Београдско драмско позориште. Премијера 9. 11. 2004. БЕРМУДСКИ ТРОУГАО [радио драма] / режија Дарко Тадић, Радио Београд, 1. 1. 1982 КО ЈЕ УБИО МОЈУ БЕСМРТНУ ДУШУ ИЛИ СЛУЧАЈ ТРГОВАЧКОГ ПУТНИКА [радио драма] / режија Нада Бјелогрлић. - Радио Београд, 1. 1. 1984. СИВА БОЈА РАЗУМА [радио драма] / режија Олга Брајовић. - Радио Београд, 1.1. 1985. МЕТАСТАЗА [радио драма] / режија Дарко Тадић. - Радио Београд, 1. 6. 1987. РАЈНСКЕ ЗАДУШНИЦЕ [радио драма] / режија Гордана Лебовић. Радио Београд, 1. 6. 1991. [ТВ драма] / режија Димитрије Јовановић. - ТВ Београд, 1984. Емитовано 17. 9. 1984. ТВ фестивали: Монте Карло, 1985 ; Кан, 1985. Борислав Пекић добитник је Прве награде на конкурсу радио драмске емисије поводом дана Радио телевизије Београд 1987. За радио-драму 186. степеник која је емитована на Радио Загребу 1982. добио је Прву награду на позивном конкурсу ове станице.

Из представе Како забављати господина Мартина

Из представе На лудом белом камену

17

Из представе Коресподенција

18

Из представе Златно руно Београдског драмског позоришта

SCENARISTA

Своју списатељску делатност Борислав Пекић отпочео је радом на филму. Године 1958. јавио се на конкурс црногорског филмског предузећа „Ловћен филм“ са неколико филмских синопсиса. Као потпуно анониман аутор добија Прву и Другу награду и запошљава се у „Ловћен филму" као драматург, где ће радити од 1958. до 1963. године. „Био је то период највећих уметничких успеха јединог црногорског филмског предузећа." Сам је писао сценарије, али и читао и дотеривао туђе текстове и сценарије за домаће и копродукционе филмове. У августу-септембру 1966. боравио је у Кијеву на снимању филма „Виница", Године 1960. написао је сценарио за филм „Дан четрнаести". ,,У сценарију су маштовито и в е ш то и с п р е п л е та н е с уд б и н е ч е т в о р и ц е осуђеника, који се разликују не само по врсти преступа и тежини кривице већ и по годинама, карактеру и социјалној средини из које су поникли. Једини заједнички именитељ је дан четрнаести одобреног одсуства, кад треба да се врате у казнено-поправни дом..." Овај филм представљао је, у званичној конкуренцији, југословенску кинематографију на филмском фестивалу у Кану 1961. године. Као сценариста и косценариста Борислав Пекић потписао је у периоду од 1961. до 1989. године седам југословенских играних филмова. Иако је током деценија сарађивао на коначном уобличавању далеко већег броја филмских сценарија. Био је члан Удружења филмских радника Србије. Б. Пекић са Здравком Велимировићем, Кан 1961.

По Борислав Пекић - филмски сценариста / Дејан Косановић // Пекићева клупа

19

СЦЕНАРИСТИЧКИ ОПУС

20

Дан четрнаести : играни филм / сценарио Борислав Пекић: режија Здравко Велимировић. - Продукција: Ловћен филм (Будва), 1960. Филм је представљао у званичној конкуренцији југословенску кинематографију на Међународном фестивалу у Кану 1961. године. Не дирај у срећу : играни филм / сценарио Борислав Пекић, Мило Ђукановић; режија Мило Ђукановић. Продукција: Ловћен филм (Будва), 1961. Свему има вријеме : документарни филм / сценарио Никола Јовичевић, Борислав Пекић. - Продукција : Ловћен филм (Будва), 1961. Дим : играни фиим / сценарио Борислав Пекић, Слободан Косовалић ; режија Слободан Косовалић. - Продукција: Авала филм (Београд), 1967. Quo vadis Živorade?: играни филм / сценарио Борислав Пекић ; режија Мило Ђукановић. - Босна филм (Сарајево), 1968. Борислав Пекић је адаптирао сценарио Бранимира Јанковића. Сунце туђег неба : играни филм / сценарио Борислав Пекић, Ђорђе Лебовић, Милутин Косовац; режија Милутин Косовац. - Босна филм (Сарајево), 1968. Борислав Пекић и др. су адаптирали сценарио Арсена Диклића и Богдана Јовановића. 13. јул : играни филм / сценарио Борислав Пекић... (и др.) ; режија Радомир Шарановић. - Ловћен филм (Титоград), 1982. Време чуда / сценарио Борислав Пекић, Горан П а с к а љ е в и ћ ; р е ж и ј а Го р а н П а с к а љ е в и ћ . Копродукција : Београд : ТРЗ Сингидунум : РТВ Београд : London: British Television - Chanel four, 1989. Сценарио је адаптација истоименог романа. - Филм је освојио трећу награду за сценарио на Фестивалу југословенског филмског сценарија у Врњачкој Бањи 1990. Филм је представљао Југославију на филмском фестивалу у Кану 1990, на међународном фестивалу „Интерфест" у Москви 1990, на фестивалу у Глазгову 1990, на Светском филмском фестивалу у Монтреалу 1990.

На Пулском фестивалу, 1961.

П. Вујисић и Б. Пекић у филму Не дирај срећу

That Summer of White Roses = Ђавољи рај / сценарио Борислав Пекић, Рајко Грлић ; режија Рајко Грлић. Копродукција : London: AMY International; Загреб : Јадран филм : Маестро филм, 1989. Сценарио је адаптација новеле „Одбрана и последњи дани". - Филм је представљао Југославију на фестивалима: Фестивал медитеранског фиима у Монпељеу 1989; Међународном фестивалу у Токију 1989, где је освојио награду ,,Tokyo Golden Dragon" за најбољи филм и режију; фестивал „Златна арена" у Пули; Фестивал у Сан Себастијану (Шпанија), Сан Франциско и FILMEX у Лос Анђелесу. Из Библиографије Борислава Пекића / Милена Марковић

AKADEMIK Као „једног изразитог, даровитог, мудрог и надахнутог писца", 1985. године академици Добрица Ћосић и Антоније Исаковић и дописни члан Предраг Палавестра предложиће га за дописног члана САНУ„САНУ“ је стара српска културна и научна установа... част ми је што јој припадам. Међутим, није на мени да судим о њеној улози у животу нације. Такво право има само нација. Шта смо када урадили, и како смо то чинили, већ ће нам се за времена само по себи рећи..." Из интервјуа са Славицом Лазић, „Српска реч", Крагујевац, 13. 5. 1991.

Борислав Пекић био је члан уредништва Књижевних новина (1986-1969) ; дописни члан САНУ, члан Крунског савета (1992); члан - потпредседник српског ПЕН центра (1977); члан енглеског ПЕН центра; члан удружења књижевника Србије; члан Удружења филмских радника Србије; члан Удружења драмских уметника Србије; оснивач, потпредседник и члан Главног одбора Демократске странке (1990); члан уредништва листа „Демократија" (1990). Дела Борислава Пекића превођена су на: енглески, чешки, пољски, словачки, словеначки, реторомански, македонски, албански, арапски, румунски, француски, немачки и шпански језик. Умро је у Лондону, 2. јула 1992. године. Као први преминули члан тек основаног Крунског савета, посмртно је одликован краљевским Орденом белог орла првог степена.

21

VERUJEM U DEMOKRATIJU „...Васпитан сам као демократа. Настојим да се као демократа понашам и да у себи савладам урођене Људске, тоталитарне, готово бих рекао антрополошки антидемократске особине потекле из себичности, жудње за моћи, таштине и рђавог искуства са Људима. Верујем у демократију као најбољи од свих рђавих система, а свакако најподношљивији, у реалну и реалистичку демократију управљања разумом, контролисаног од јавности и изборних тела, оплемењену социјалним интересом за судбину ближњег и компромисом са потребама заједнице, али и ефикасног у заштити свега личног, што представља грађанску и политичку слободу, у парламент као мајку, а не маћеху народа, опште и тајне изборе, слободно удруживање, сталну размену идеја, рада, капитала, тежњу личном успеху и благостању, приватну иницијативу, право регулисано законом и мењано вољом већине уз сталну мисао о егзистенцији мањине... Верујем у правила грађанске игре... Демократија је у првом реду компромис. Морамо га једном направити и са својим најлепшим надама и најзаноснијим утопијама, и од онога што је немогуће бар на време узети оно што је могуће, иначе ћемо остати без ичега, јер ће у међувремену и оно што је могуће било постати за нас немогуће." Из интервјуа Б. Пекића, „Новости 8“ 3. 6. 1989

У уторак, 12. марта 1991. године група академика из Одељења језика и књижевности, предвођена Предрагом Палавестром, придружила са студентском протесту код Теразијске чесме. Међу њима били су Матија Бећковић, Никола Милошевић, Љубомир Симовић и Борислав Пекић који се у име САНУ и Удружења књижевника обратио студентима.

22

Од доласка у Београд 1945. године Пекић је са породицом живео на Врачару, у Малајничкој 7. Ту је похађао III мушку гимназију, одатле је хапшен и привођен, ту је написао прве романе, одатле је отишао у добровољно изганаство у Лондон. Данас, мала врачарска улица носи име знаменитог српског писца Борислава Пекића. На згради број 7 налази се спомен плоча, рад вајара Николе Јанковића, коју су великом литерати, 1998. године, поставили грађани Врачара. На иницијативу супруге Борислава Пекића, Љиљане Пекић и њихових пријатеља, 1993. године основана је фондација „Борислав Пекић“. Фондација је установила књижевну награду која се у виду стипендије додељује сваке године као подстицај младим писцима.

У III београдској гимназији , бившој III мушкој, додељује се награда ученицима за најуспешније литерарне саставе. Једна врачарска библиотека носи име Бориславa Пекићa.

23

Са Небојшом Брадићем

Борислав Пекић. Личност по много чему необична: животом, делом, изгледом. Над мало повијеним раменима човека високог, ломног раста, оштро срезана аскетска троугласта глава. Строг поглед под јаком диоптријом наочара, којим као да више види но што гледа, тек ретко озари кратак и као мало изгубљен осмех. Мек и дуг корак високих ногу и изразито лепа немирна рука...Говори мало и готово увек преком, кратком реченицом, он, писац најдуже фразе у српској књижевности...Горд, чак и некако племићки охол. Ретко греши и још теже прашта грешке људима и себи...“ Борислав Михајловић-Михиз

„Са његовом смрћу, умрло је дванаест српских писаца. Апостолски број. И сви су се они звали – Борислав Пекић – романсијер, приповедач, хроничар, новелист, мемоарист, драмски писац, ТВ и радио драмски писац, филмски сценариста, sciece fiction author, писац утопија и антиутопија, есејист, публициста и фељтонист. Његово дело, по обиму, дубини и вредности готово да заснива целу једну самосталну књижевност, океан и континент на прастарој и несамерљивој планети писања...“ Са Михизом и Бором Тодоровићем, 1982.

Михајло Пантић

Ја никада не описујем живот. Ја о њему у књижевним сликама размишљам. Сукцесивни закључци таквих размишљања - мој су романи и моје драме. Значење уметничког дела, оно коначно, суштинско, унутрашње, увек измиче и тоталном схватању и интерпретацији и у томе је мистерија уметности. То значење измиче и творцу. Он га контролише ... Моја књижевност је само отисак моје представе света, па тиме и односа према њему и ангажмана према њему. Са Матијом Бећковићем, 1989.

24

Увек сам сматрао да уметност може да одговори на суштинска питања савременог човека колико и ма која друга духовна дисциплина: теологија, философија, социологија, или ма које морално учење. У првом реду стога што је књижевност, поред осталог, и философија у свом естетичком корелату, она је такође и примењени морал, извесна морална сугестија, чак иако јој је програмски мрска улога проповедника, мисионара и реформатора. Ја мислим да бити господин значи у првом реду бити великодушан, бити храбар, бити частан, скроман и толерантан.

Из дневника Борислава Пекића

Грађа за изложбу: Архива породице Пекић: Збирка фотографиja (портрети, са пријатељима, са промоција књига), породични албуми (детињство, младост,боравак у Лондону, са путовања) Лична документа Борислава Пекића: Крштеница, сведочанства, лична карта, лекарски налази, писма из затвора, писма Љиљани, пријатељима, оптужница и решење о издржавању казне, молба за помиловање, решење о одузимању пасоша Документа из књижевне делатности: Текстови романа куцани писаћом машином, дневници, албуми, рукописи, табле са композицијом „Златног руна“, чланске карте удружења књижевника Србије,српског и енглеског ПЕН-а. Награде и признања: „НИН-ова“, „Његошева“, „Горанова“, „БИГЗ-ова“, „Деретина“, награда Удружења књижевника Србије, Повеља РТС-а за радио драме, Награда филмског фестивала у Херцег Новом Страна издања Борислава Пекића Фотодокументација „Борбе“ – Студентски протест, Оснивачка скупштина Демократске странке Фондови Народне библиотеке Србије Фондови библиотеке САНУ Архивска грађа Позоришног музеја Београд: Фотографије, плакати и каталози представа Народног позоришта Архивска грађа Атељеа 212 Фотографије представа „Корешподенција“ и „Време чуда“ Архивска грађа Београдског драмског позоришта. Фотографије представа „Златно руно“, „X+Y=O“, „У Едену на истоку“ Фотодокументација „Бранковог кола“ Фотодокументација листова „Данас“ и „Политика“ – портрети Архивска грађа Радио Београда. Новински чланци о Бориславу Пекићу и избор радио драма Видео записи програмског архива ТВ Београд Документарна емисија о Бориславу Пекићу „Пут“ и „Дело“ Документација Демократске странке Филм о оснивању и путу Демократске странке Изложбу прати DVD на којем се налазе аудио, видео и архивска грађа везана за живот и стваралаштво Борислава Пекића Концепт Олга Красић-Марјановић Библиотека града Београда посебно захваљује на свесрдној помоћи и сарадњи госпођи Љиљани Пекић и Општини Врачар која је приредила ову изложбу 2010. године