Boris Višeslavcev - Srce u hrišćanskoj i indijskoj mistici

Библиотека РЕЧ

БРИМО

Наслов оригинала Б. П. Вв1шеславцев СЕРДЦЕ В ХРИСТИАНСКОИ И ИНДИИСКОИ МИСТИКЕ “ВопросБ! философии” № 4. 1990

БОРИС ВИШЕСЛАВЦЕВ

СРЦЕ У ХРИШЋАНСКОЈ И ИНДИЈСКОЈ МИСТИЦИ

Превео с руског ДОБРИЛО А РА Н И Т О В И Ћ

1. “Срџе” као библијски шермин Појам срца заузима средишње место у мистици, религији и поезији свих народа. Одисеј је смишљао и доносио одлуке “у срцу милом”. У Илијади се глуп човек назива човеком са глупим срцем. На латинском согскћаз ћошо не означава “срдачног човека” већ умног човека. Индијски мистици смепггају човеков дух, његово истинско Ја у срце, а не у главу. И у Библији се срце сусреће на сваком кораку. По свему судећи оно означава орган осећања уоппгге, а религијског осећања посебно. Тешкоћа се, међутим, састоји у томе што се срцу приписују не само осећања него и најразноврсније активности свести. Тако, пре свега, срце мисли. “Говорити у срцу” на библијском језику значи мислити. Али срце је и орган воље; оно доноси одлуке. Из њега исходи љубав: срцем или од срца људи воле Бога или ближње. Каже се да “имамо неког у срцу своме” (Фил. 1 ,7 .2 Кор. 7,3) или да “имамо с неким једно срце” (Дела 4, 32). На крају, у срцу је смештена и таква интимна функција свести као што је савест: савест, по речима апостола, јесте закон записан у срцима. Срцу се такође приписују најразноврснија осећања која се разгоревају у души: оно се “збуњује”, “плаши”, “жалости”, “радује”, “весели”, “тугује”, “мучи”, “боли”, “наслађује”, “малаксава”, “дрхти”. Као да је срце свест уопште, све оно што проучава психологија; и заисга, у Библији појам “срца” и појам “душе” понекад замењују један другог, исто тако и појам “срца” и појам “духа”. Наше тешкоће, међутим, увећавају се кад се осведочавамо да срце обухвата не само појаве психичког већ и физичког живота. Све животне појаве по5

тичу од њега и враћају се њему, делују на срце: свако физичко окрепљење јелом и пићем окрепљује и срце, свако оптерећење оптерећује и срце (Лк. 21, 34); свако насртање на живот јесте и насртање на срце (Ис. 9, 26). Због тога се и каже: “Сврх свега што се чува, чувај срце своје, јер из њега излази живот "(Пр. 4, 23). У тој бескрајној разноликости значења симбол “срца” прети да се претвори у обичну песничку метафору. Међутим, то није тако: срце на религијском језику јесте непгго веома прецизно одређено, може се чак рећи, математички прецизно, попут центра круга из кога може да извире бескрајно мноштво радијуса, или светлосног центра из кога могу да извиру бескрајно разнолики зраци. Библија приписује срцу све функције свести: мишљење, вољне одлуке, осећање љубави и осећање савести; пггавише, срце се јавља као центар живота уопште - физичког, душевног и духовног. Оно је у првом реду средиште, средипгге у свим значењима . Тако се говори о “срцу земље”, о “срчики дрвета” (Мт. 12, 40). С правом се намеће питање: није ли у том случају израз “срце” управо оно што је у психологији добро познато као принцип јединства свести, као центар свести? То није сасвим тако, јер је овде у питању нешто много дубље, религиозно, пгго је недоступно научној емпиријској психологији. Постоје дубоки разлози зашто се овде примењује религијски симбол “срца”, а не појам душе, свести, ума, па чак и духа. У Питање о значају библијског термина “срце” поставио је отац Павле Флоренски у својој књизи “Столп и Утверждение И с т и н б Г’ Москва, 1914., стр. 187,267, 535 фф. у вези са чланком П. Д. Јуркевича “Сердџе и его значение в духовнои жизпм человека по ученик> слова Божии” (Трудм, Киев, Дух. Ак. 1860, кн. I), који он често наводи. Код ових аутора, међутим, налазимо само поставку проблема и збирку цитата.

6

ствари, срце означава некакав скривени центар, скривену дубину недоступну нашем опажању. У том смислу Библија говори о “срцу мора”, о “срцу земље”, као и о ономе пгго се крије у њиховој тајанственој дубини; у још већем степену се то може рећи о срцу самог Бога. Леон Блуа срце Божанства назива “безданом”, а многи мистици говоре о том “бездану” (као крајњој ирационалној дубини Божанског центра (ТЈпдгшк! Јакова Бемеа). Али то исто се може рећи и о човековом срцу као о скривеном центру личности. Оно је пре свега недосгупно туђем погледу, ми не можемо споља продрети у људска срца. Срца ближњих су за нас непрозирна. Али не треба мислити да је последња човекова дубина скривена само за друге - она је у знатном степену недокучива и за њега самог; ми не умемо, а понекад и не желимо да појмимо сами себе бојећи се да се загледамо у бездан свога срца. Најдубља мудрост садржана је у оној изреци пророчишта, коју радо наводи Сократ: "Спознај самог себе” - мудрост хеленска и староиндијска. Али људи не познају сами себе, и то не само у смислу свог карактера, својих страсти, својих недостатака, него и у знатно дубљем смислу: они не познају своје истинско сопство, своје истинско Ја - оно што Индуси називају “атманом”, а хришћани - бесмртном душом, срцем, срцем душе. Сократ и индијски мудраци су знали да је човек одвојен од свога сопства сваГдашњом сујетом живота, бригама за своје тело, бригама за задовољства, ствари, стицање; Христос каже: каква је корист човеку ако читав свет задобије, а души својој науди?2 Он овде говори управо о оном крајњем тајанственом средипггу личности у коме лежи сва ње2 Мк 8,36.

7

на вредност и сва њена вечност. Наћи ту своју вечност - значи наћи своје истинско Ја, загледати се у дубину свога срца. То само реткима полази за руком и доживљава се пре свега као осећање најдубљег чуђења, као нека врста новог духовног рођења или исцељења од урођеног слепила. Човек који заиста жели да се загледа у своју сопсгвену дубину неизосгавно мора да постане религиозан човек, мора да искуси религиозно осећање, осећање страхопопгговања, мистичког страха у односу према самом себи, у односу према бездану свога срца, он мора у самом себи да види 1е шопЈе еп^ег, р1ет