Boris Rebinder~Život i religija Slovena prema Vles knjizi

ПРЕДГОВОР Међу књигама које су у претходним деценжјама изазвале посебну пажњу у свету свакако је и Влес књига. Ово дело из древне словенске прошлости, иначе сачувано на дрвеним дашчицама, је захваљујући свом значају већ штампано у Америци, Енглеској, Канади, Француској и другим земљама, Када је постало јасно да је због свог значаја та књига изазвала пшроко занимаље и код наших читалаца одлучили смо да дело Бориса Ребиндера "Живош u религнја Словена ирема Влес књизи" укључимо у издавачки план наше библиотеке "Словенски исшочници". Књигу су са француског језика превели Вида Томић и Ново Томпћ. Одлучујући да према Влес књизи прикаже живот и религију Словена, Ребиндер је добро знао какво место и колики значај има религија у настанку и развоју једне етничке скутшне. Може се рећи да је осврт на ово питаље посебно занжмљив и значајан када је у питању порекло, распрострањеност и утицај велике словенске заједнице јер наука на ова питања још није дала задовољавајуће одговоре. Одговори на ова тштања су вишеструко значајни посебно када се зна да су Словени по величини трећа етштчка скугагаа (после Кинеза и Индуса) a no распрострањености заузимају највећи део простора на Земљи. Није ли то један од разлога што је експанзионистичка политика водећих земаља Запада тежила да минимализује значај и улогу Словена? У том смислу Запад, готово по правилу,

независно од снаге доказа, изражава своју сумњу за све што се односи на словенске старине, поготово ако оне говоре o миленијумима пре Христовог рођења, какав је случај у Влес књизп. Отуда не чуди појава да o њој постоје различита мишљења, посебно o пореклу и старости. Међутим, добра страна тих сумњичења је у томе што су подстакнута активнија истраживања словенске прошлости a TO je довело до пронапажења додатних доказа који иду у прилог веродостојности података које срећемо у Влес књизи. Посебно је занимљиво да део тих података понире у оно далеко време, више столећа пре нове ере када по ставовима официјелне науке Словени нису ни постојали. Поред осталог та истраживања су доказала да писменост Словена датира далеко пре него што то наука признаје која га везује за Ћирила и Методија. Материјални докази да су Словени били писмени и пре тог периода пронађен је у насељима Черњаховске културе на Дњепру (III-V век) a у облику рунских записа на глиненим посудама. Тачност историјских података које срећемо у Влес књизи све више потврђују и најновији археолошки налази. Тако је у поменутој књизи дат детаљан опис o оном делу напшх предака који су по раздвајању пошли из Седморечја на запад. Јер једни су отшпли преко планина на југ, вероватно ка Индији a други на запад до Карпатске горе. Да је крајем другог миленжјума пре Христа заиста дошло до такве сеобе археолози су потврдили тек истраживањем долшне Свата (Пакистан) које је обављено после појаве Влес књиге. Поставља се сада разложно питање: да Влес књига није веродостојна како би у њој био описан тај податак пре него што је у археологији потврђен?! Скроман допринос у овим истраживањима је потекао и од ИПА "Мирослав". Наиме, њени сарадници су методом светлосне формуле извршили компјутерска истраживања веродостојности имена богова који се помињу у Влес књизи. Ти резултати су потврдили дубоко смисаону аутентичност тих имена, Због наведених доказа који остављају неизбрисиви траг и мењају досадашње предрасуде o Словенима издавач

јe одлучио да читаоцима омогући да и сами просуде колико је досадашња наука према Словенима била пристрасна и диктирана политичким потребама неких држава, пре свих Немачке. Поред трагања за научном истином o пореклу Словена ова књига има подстицајну улогу и у другим областима, на пример, у уметности. Тако је ликовни приказ пантеона древних словенскпх богова, у виду постера "Матер Слава" објавила и ова издавачка кућа. Када је реч o књизи која је пред нама Ребиндер се потрудио да на приступачан и занимљив начжн олакша читаоцу сналажење у материји са којом се, можда, први пут сусреће. Са жељом да заинтересованима што више помогне Ребпндер је своје анализе и закључке сажео у изјаву: "Чини \ш се да сам рекао оно суштинско o Влес књизи. Ово ће отвореним духовима омогућити да размисле и схвате шта се догаћало у вековима које не покрива конвенционална историја". Што се тиче Словена те "празне" историјске области су и даље неоправдано велике. Отуда је и наша жеља да ова књига буде један од подстицаја за истраживање научне истине како би се та неправда према Словенима што пре и што делотворније исправила. Мирослава Петровић

ЖИВОТ И РЕЛИГИЈА СЛОВЕНА ПРЕМА ВЛЕС КЊИЗИ Борис Ребиндер je рођен у Русији 1909. године, у крају који се налази на граници између Велике Русије u Украјине. Зашо је увек смашрао да је земља u ираисшорија ова два народа заједничка. У десешој години наиушша своју земљу. Пошшо је завршио сшудије у Чехословачкој, сшиже, као млад инжењер, у Француску u насшањује се у Оверњи, где живи u padu шоком чешрдесеш година. Његова лингвисшичка исшраживања иочињу уиоређивањем словенских језика са лашинским - ироблем који још није добио задовољавајуће шумачење. Ово исшраживање завршава са књигом "Словени у време варварских инвазија", која објашњава зашшо је исшорија словенских народа била намерно фалсификована u замућивана. У овој књизи он даје Французима словенског иорекла основне елеменше за објекшивно мишљење o овом ироблему.

Ова књига описује менталитет и услове живота словенских народа, који су живели у целој источној Европи, током два или три миленијума, у епоси која се завршава у ЕХ веку, настанком руске државе. Студија је заснована на подацима ко ј и се налазе у записима на дрвеним дашчжцама, насталим највероватније у IX веку, a које су нађене за време грађанског рата у Украјини, 1919. године. Ове дашчице су назване:

ВЛЕС КЊИГА Крилато биће наоружано мачем симболизује Матер Славу. чудотворну птицу, која се појављује у кључним тренуцима да охрабри Словене приликом одбране њпхових земаља. Она је нацртана онако како је замишља аутор. Текст исписан непознатим писмом репродукција је 16. далгчице. Наћи ћете анализу овог текста преведеног и исгшсаног модерном ћирилицом на табели - III.

ПРВИ ДЕО L l -УВОД Ова књига посвећена је мојој деци, мојим унуцима и свим Франдузима у чијим венама тече мало словенске крви, a који руски не знају толико добро да би могли да читају текстове писане старословенским. Претпостављам да они морају бити зашггересовани за порекло својих народа и њихових језика, али немају довољно чињеница да искристалишу јасно мишљење. Нека се ови млади Французи не обесхрабрују. Тренутно има врло мало особа које говоре руски, a у стању су да читају текстове на старословенском. Што се тиче старог говорног руског језика, он је све мање и мање познат и све више запостављен. На свим универзитетима света студентима се предаје да руски народ није био писмен пре него што су им Грци саставили азбуку и да словенски списи нису постојали и пре појаве хришћанства. A Влес књига нас учи супротно. Ова књига се састоји од дрвених дашчица, на којима су текстови истшсани непознатим писмом. По смислу могло се закључити да они датирају c краја IX века, то јест из времена које је претходило хришћанству у Кијевској Русији. Очигледно, сви западни историчари, па чак и руски, убеђени су и међусобно се убеђују да се рада o фалсификату. Али кад се прочитају ови текстови схвати се да изобиље детаља и лепота језика потврђују да се ради o књижевном делу које су написали сами Словени. Не може се фалсификовати једно ремек-дело. Штавише, чззтајући разна штива, почињемо да схватамо разлоге због којих су "цивилизовани" народи, који су написали светску историју, то јест Грци, Римљани и, у наше време, Немци, увек представљали старе Словене као опасне запуштене варваре, који, по њима, нису знали ништа Друго до да заподевају кавгу.

Борис Ребикдер

Живот и религија Словена према Влес књизи

Циљ ове студије је да свима који се занимају за прошлост словенских народа буде основа за разумевање, која ће им омогућити да имају сопствено мшиљење и дати способност да разликују Праве од лажних и шендециозних теорија. Да би се разликовало истинито од лажног у историјским књигама и новинама, треба знати и имати стално на уму какав је менталитет народа коме припада исторнчар или аутор репортаже и какав је њихов политички интерес. A све што је до сада било изложено и понављано, резултат је сведочења Грка и Византинаца. Они су тврдили да никаква руска држава није постојала пре доласка Нормана у Новгород. Док нам Влес књига даје политичку атмосферу и стање духа Словена ове епохе. По први пут располажемо описом начина живота Словена и понашања Грка према њима, a тај отшс дају сами Словени. Видећете да је верзија коју даје Влес књига много вероватнија од грчке, римске, и касније, немачке. Онај који би желео да проучава историју свога народа може поступити на вшпе начина. Најједноставнији и најлакши је ако се нађе нека историјска књига и почне да се чита. Али у таквој методи ипак има тешкоћа, чак и опасности: излажемо се ризику да прихватимо предрасуде аутора, који није увек објективан, a посебно у нашем случају. Искрено говорећи, већина историчара неправедна је према народу који описује. Не треба заборавити да су готово сви историчари под утицајем својих националнвх осећања, a слике које нам дају искривљене су предрасудама и политичким интересима. Другачијом, оригиналнијом методом може се покушати да се створи слика o животу народа који желимо да проучавамо, a затим да се она проверп читањем разних аутора, обележавајући оно што је истшшто или невероватно, a што треба поправити. Али се увек мора имати на уму политички став историчара према народу који описује. Очигледно ће ми се рећи: како се може обликовати и површна визија једне епохе, ако се уопште не читају историјске књиге? По свој прилиди то је немогуће, али

практично та визија вам се намеће сама ако имате одређене симпатије према теми коју желите да проучавате. Почиње се учењем језика народа који вас интересује. Познавање језика омогућава нам да разумемо филозофију тог народа. Затим посећујемо музеје, археолошка места и налазишта. Тако проучавање неког народа у одређеној епоси мора бити усмерено ка познавању пзвора, c једне стране и ка испитивању и ка анатшзи шрагова, које откржвамо сами. Изворима називам све оно што је сведочанство особа које су учествовале у догађајима, рукописе савременика, археолошка налазишта, надгробне плоче, вазе, статуе и све оно што налазимо у музејима. Ове историјске чињенице имају једну предност - прихватају се као аргументи, без дискусије. A затим, постоји то што називам шраговима, који се обично мање користе, али које можемо сами да нађемо. l o су, на пример, топоними, сродства речи у различитим језицима, a нарочито контрадикције између теорија, које су развили и унапредили разни аутори, и оног што знамо полазећи од историјске основе. Пример: када се најстарији град зове Новгород, можете бити снгурни да у овој историјској чињенжци има грешке. Морало је постојати нешто пре осиивања "Новог града". Ови трагови се ретко прихватају као докази, али то не треба да вас обесхрабри. Они омогућавају да се поставе хзшотезе, које се мало по мало потврђују, стварајући једну осмшпљену претпоставку. Тако може да се створи сопствена визија, коју настављамо да проверавамо читањем различитих аутора, Сва моја досадашња лингвистичка истражжвања и размишљања била су заснована на траговима, то јест на историјским чињеницама друге категорије. Студпја коју сам написао o пореклу Словена "Словени у сиоси варварских инвазија", није била ништа друго до анализа противречности, које сам видео у историји. Ова студија се обраћа француским историчарима и настоји да им објасни да је псторија словенских народа дата у облику који је тенденциозан и сувише компликован, a ja бих рекао и да наводи на грешке.

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Блес књизи

У историји варварских племена, таквој какву нам је предају. варвари су представљени као запуштена бића, зла и окрутна, која немају нв закона, нн религије, ни храмова. У реалности ови народи су, међутим, имали префињен менталитет и врло занимљиве обреде, али преци цивилизованих народа учшшли су све што су могли да униште ове културе, a онда су тврдили да култура варвара никад није ни постојала. И на крају, историчарима је било у интересу да праве хвалоспеве победгашима, састављају њихову историју и намећу је следећим генерацијама. A онда, током миленијума, историчари или монаси понављали су оно што су читали и читав свет, укључујући и руске научнике, чврсто је веровао да су стари Словени бшга номади, да су живели на колима, да су били одлични јахачи, али непросвећени и дивљи пагани. Док сада, први пут у мом животу, држим у рукама доказ прве категорије, o којем се још није говорило у Француској, a који пружа једну сасвим другачију верзију. Тешко је поверовати да ће цео цивилизовани западни свет енергично оспорити аутентичност Влес књиге и да нова светлост, коју ова књига баца на стару историју, неће бити узета у обзир. Чињеница да нам Влес књига даје једну верзију коју су сами Словени написалв омогућава нам да размислимо и да сами просудимо која је од ове две историје вероватнија. По мом мишљењу, сви који су кадри да процене лепоту стила текстова Влес књиге, не доводе у сумњу њену аутентичност и разумеју да је онај који је знао толико детаља o животу старих Словена и имао толико талента да их изложи, имао и ннтерес да буде познат као поштовани научник, уместо да остане у анонимности као непознати фалсификатор. Влес књигу чшш један број дрвенвх плочица, рекао бих дашчжца, које су нађене за време грађанског рата у Украјинн 1919. године. Текст на овим дашчицама био је исписан словима непознатог писма, али врло сличног ћирилици, тако да је био брзо депшфрован. Те дашчице назване су Влес књигом зато што је једна од њих посвећена богу Велесу. Текстови су неразумљиви већини француских

читалаца, који су у школи учили руски, зато што је за њихово разумевање потребно учење старословенског (црквенословенског), a и још два или три савремена словенска језика, руски, украјински, белоруски, пољскм и.ли чешки. (Многе речи коренски су најближе српском који Ребиндер очигледно није знао - прим. прев.). A особе које знају старословенски све су ређе. Да би се добро разумело то што тгаше на дашчицама требало би организовати систематско и групно проучавање, пре него што и људи који знају више словенских језика нестану. Moje излагање је подељено у два дела. У првом делу су само описи чињеница, дашчица, азбуке и језика. Додао сам преводе три дашчице, како бих француском чнтаоцу предочио идеју o стилу, и неколико коментара, који су неопходни за разумеваље текстова. Сва моја размишљања и претпоставке су искључене. Насупрот томе, у другом делу изнео сам своја размишљања и закључке o животу и религији старих Словена. Читање другог дела заиста је необавезно и не препоручујем га црквењацима и историчарима који нису способни да схвате да историја, коју су научили из књига и од професора, није обавезно истинита. Додао бих неколико редака да кажем како сам имао доста тешкоћа да транскрибујем руска и словенска имена француским словима која постоје у штампарији. На крају сам употребио и "допунски", чешки алфабет. Видети табелу -1.

L 2 - KAKO СУ ПРОНАЋЕНЕ ИЗЕНБЕКОВЕ ДАШЧИЦЕ За младе Французе, који не знају шта се догодило у Украјини током 1919. и 1920. године, даћу овде једно кратко историјско објашњење. После руске револуције, 1917. године, дошло је до сукоба две армије: Црвене, састављене од радника и бораца придошлих са западног фронта, присталица новог режима,

Борис Ребиндер

и Беле гарде, састављене од добровољаца, официра и војника, који су остали верни принцитгама бившег режима. Команда Црвене армије била је у Москви. Бела гарда натазила се на југу или у Сибиру. Кад би црвени морали да се ангажују на више страна, бели би напредовали и освајатл терен. Али, кад је њихово напредовање постајало опасно за нови режим, руководиоци из Кремља чинили су напоре да се извуку и потисну белогардејце према јуту. Тако је, у августу 1919. године, Бела гарда напредовала преко Украјине и чак прешла њену северну границу. Бели су заузели Курск и упутили се ка Уралу. За време ове офанзиве, један млади пуковник, командант батерије у пуку Марков, који је себе називао Изенбек, ушао је на једно велико имање, чији су власници управо били побијени. Он се није сећао како се звало то имање ни где се тачно налазило, али га је сместио на правцу од Курска ка Уралу. Ипак, пуковник Изенбек је сачувао у бледом сећању име власинка и они су се, према њему, звали кнезови Задонски, или Донској или једноставно Донкови. Име иман>а и тачно име побијене породице годинама су остали непознати, па су историчари који су се бавили овим проблемом упутили апел официрима из пука Марков, да помогну да се тачно сазна куда је могла да се креће батерија пуковника Изенбека у августу 1919. Али, како ћете видети мало даље, ово питање добило је свој одговор врло једноставно и назив места где је пронађена Влес књига данас је несумњив. Пуковник Изенбек је обишао кућу у којој више није било никога и ушао у библиотеку. Сви ормани били су испражњени, a ствари из њих и књиге лежале су на поду. Видело се да су људи који су испразнили ормане газили по књигама, не обазирући се на њихову вредност. У једном тренутку, пуковник Изенбек је осетио како је нешто крцнуло под његовом ногом и, сагнувши се, нашао је дрвене дашчнце на којима су била угравирана слова, њему непозната. Било је више таквих дашчица. Неке су биле у добром стању, a друге црвоточне, сломљене или окрњене, али су све изгледале врло старе.

Живот и религија Словена према Влес БЊИЗИ

Пуковник Изенбек, који се бавио археолошким истраживањима, одмах је схватио да ове дашчице моту имати историјски значај. Позвао је једног војника и заповедио му да их покутги, да их пажљиво сложи у морнарску торбу и чува као зеницу ока свог. Зна се шта се догодило касније. Батерија пука Марков морала је узмаћи са целом армијом, која се утврдила на Криму и ту остала неколико месеци. Затим је дошло до евакуације и повлачења целе Беле гарде ка Константинопољу и најзад, 1922. године, пуковнвк Изенбек се са својом драгоценом торбом нашао најпре у Француској, затим у Белгији. (Све што износим o Изенбеку нашао сам у књизи Парамонова). Треба рећи да је пуковник Изенбек био помало чудан човек. Звао се Теодор Аршурович, али се прозвао Али, јер се сматрао муслиманом. Отац му је био официр у руској царској морнарици, a деда му је имао титулу Бек. Бек (бег прим. прев.) у Туркестану одговарао је у француској речци de, што значи да је био пореклом из племићке породице. После морнаричке школе Изенбек се уписао на Уметничку академију и радио је у Туркестану, где је проучавао уметност те земље. Kao што је то случај са неким уметницима, имао је урођени смисао за уметнвгчке вредности, али није трговао оним што је поседовао, нити је своје знање употребљавао да стекне славу. У Белгији је зарађивао за живот правећи цртеже на оријенталне теме за једну фабрику тепиха. Није се женио и, како то често бива у таквим случајевима, ннје баш презирао флашу, што значи да је често био пршшт. Чувао је драгоцене дашчице, нађене у Украјшш, и није их показивао никоме. A онда се у причи o открићу ових дашчица појављује и друга личност, такође несвакидашња као и прва. Звала се Јуриј Мирољубов. Пошто је одратовао у белогардејској војсци, Јуриј Мирољубов је студирао у Чехословачкој, где је добио дштлому инжењера хемије, али, дошавпш у Белгију, имао је доста проблема да нађе сталнл посао.

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Влес књизи

Мпрољубов је био од оних људи који су, нажалост, ретки, a који воле и познају Русију једнако као и родну Украјину. Сматрао је да су праисторија и култура ове две земље заједничке. Уз то је био и песник и писац, и истраживао је теме које би могле да илуструју ту културу старих Словена.

C друге стране, Мирољубов је ту могао да ради на миру све време, док није пресликао четрдесетак таблица. Не зна се тачно колико их је било, пошто су неке биле изломљене и није било могуће спојити све делове. У почетку је посао напредовао врло споро. Требало је копирати слово по слово, a да се није увек знао смисао једне речи, чак ни реченнце. Али мало помапо, Мирољубов је одгонетао слова са дашчица и све боље разумевао језик старих Словена. Преписивање дашчица је напредовало и изгледа да је негде око 1939. године, Мирољубов преписао све што је могло да се спасе. Захваљујући њему ми можемо сада да читамо Изенбекове дашчице без тешкоћа. Изгледа, једино, да он није увек коректно транскрибовао шуштаве сугласнжке (ц, ч, ш, шч), али o томе ћу говорити касније.

Два човека срела су се случајно и постали су пријатељи. Било је то 1925. године, код цркве у улици Шевалије. Изенбек је позвао Мирољубова у свој атеље на тшће, улица J.-Beiis. TOKOM разговора Мирољубов је објаснио како би желео да налише поему са темом из прошлости, али му је за то недостајало старих текстова, у којима би нашао детал»е o животу старих Словена и њиховом језику. Живећи у иностранству није имао никакве везе на c ким у Русији. Тада му Али Изенбек рече: "Завири у шу шорбу. Можда шу има нешшо шшо би могло да ше иншересује". Кад је Мирољубов угледао дашчице, на којима су била урезана непозната слова, није могао да верује својим очима и одмах је почео да их проучава и копира. Taj nocao je трајао годимана. Требало је издвојити и залепити изломљене дашчице, ојачати их силикатом на црвоточним деловима, Мирољубов је успео да схвати смисао тих слова и пронађе кључ за читање (видети табелу II). Копирајући слово по слово, он је ћириличким словима, која познајемо и можемо да их читамо, омогућио да текстови са ових дашчица постану разумљвви онима који желе да их проучавају. За њега је то био посао пилав и напоран, али и веома занимљив. Да би се прекопирала само једна дашчица требало је око месец дана. Мирољубову је рад отежавало то што му Изенбек није уопште дозвољавао да изнесе дашчице из његовог атељеа. Ни у ком случају није могао да их однесе својој кући. Кад би Мирољубов ујутру долазио, Изенбек би га закључавао и одлазио на посао. Једном се чак догодило да је тако заборавио на свог пријатеља и Мирољубов је два дана остао закључан. Вративши се, Изенбек је био веома изненађен кад је свог пријатеља нашао закључаног.

Постоји једно писмо из којег сазнајемо да је Мирољубов слао ове копије на чување у Музеј руске уметности у Сан Франциско, не знамо тачно кад, али изгледа да је то чинио постепено, онако како је дашчице преписивао. Секретар овог Музеја био је извеснн генерал Куренков, кога сусрећемо под именом А. А. Кур. Он је почео да проучава текстове дашчица и o томе је објавио прве чланке 1954. године, у књижевном листу "Жар птица". Дакле, 35 година пошто су откривене, за постојаље Изенбековжх дашчица сазнала је и руска и украјинска читалачка публика. A шта је било са самим Изенбековим дашчицама не зна се тачно. Када је 1939. године почео рат, Изенбек је остао у Бриселу, где је умро у јуну 1941. године. У то време услови живота у Бриселу били су врло тешки. Више се стрепело за живот него за имовину и не зна се под којим је околностима било разнесено оно што је Изенбек поседовао. У сваком случају, кад је Мирољубов добио оно што му је Изенбек завештао, драгоцених дашчица више нлје било. Може се сматрати да су заувек изгубљене. Овај велики губитак истовремено је и главни аргумент свих оних који тврде да су дашчице биле фалсификат. Јуриј Мирољубов је остао у Белгији тридесет година, значи негде до 1954, кад је отишао у Сан Франциско и од тада почиње

Борис Ребиндер

његова сарадња са А. А. Куром. Чак је постао и уредник листа "Жарптица". A. A. Кур је био веома учен човек, који је добро познавао руски језик. али је пре свега био врло јак у асирологији и имао је претерану склоност да свуда налази утицај Вавилона. Чак се прича да је он убацио неке детаље који не ттостоје у оритиналу, али ја не примећујем те промене. Чињеница је да они, Мирољубов и Изенбек нису учшшли то што су учинили, нжко нжкада не би сазнао шта је била Влес књига. Но, чак и кад је откриће Изенбекових дашчида било оглашено у "Жар птици", врло мало Руса се интересовало за ову публикацију. Али, међу њима је био и један професор биологије, Парамонов. Он је био баш прави човек за подстицаље изучавања Влес књиге. Врло добро је знао историју Русије и словенске језике. Уз то је био методичан и анализирао је догађаје и текстове логиком која се лако следи. Парамонов је објавио две књиге под псеудонимом Сергеј Лесној. Прва књига је насловљена "Ошкуда си, Русијо?". У овој књизи он говори o открићу Изенбекових дашчица, a у другој, насловљеној "Влес књига", даје анализу првих десет далгчнца, објављених у "Жар птици" 1957, 1958. и 1959. године. Поручио сам преко каталога једног париског издавача ове две књиге и почео сам да их читам са великим интересовањем. Врло брзо сам осетио припадност породици оних неколико особа које верују у аутентичност Изенбекових дашчица и који желе да Влес књигу представе пшрокој публиди. Схватио сам да им могу дати и једно занимљиво обавештење: име власника имања на којем је Изенбек нашао Влес књигу. У својој студији професор Парамонов сугершпе да се хитно пронађу бивпш официри из пука Марков, док су још живи, како бп се сазнао тачан пут Изенбекове батерије у августу 1919. године, a све ово да би се утврдило како се звало имање где су нађене дашчице, као и име власника. A ja сам то могао да му кажем, али како да му се јавим? Коме да се обратим? Ко је био главни за проучавање Влес књиге? Желео сам такође да објаским професору Пара-

Живот и ре.тигија Словена према Влес кљизи

угонову да се имаље мог оца налазило на самој северној граници Украјине, a самим тим је наша породица добро познавала породицу Задонски. Она је заиста масакрирана у августу 1919. Знао сам име власника и могао сам, уз то, дати и серију других података o овој породици. Написао сам све то у једном писму, које сам упутио издавачу Влес књиге, у Винипег, у Канаду, c молбом да га уручи Сергеју Лесноју. Дуго после тога одговор ми је стигао из Лвдза, у Енглеској, од особе мени сасвим непознате. Јуриј Лисовој писао ми је следеће: "Ваше писмо упућено Сергеју Лесноју послао ми је издавач, јер моје име личи на име Лесној. Разумем врло добро да ми оно није намењено, али могу да вам дам обавештење које тражите: професор Парамонов је умро у Аустралији. Једжна особа која наставља да се бави Влес књигом и објављује све што открије у вези са овом темом живи у Холандији и зове се Николај Теодорович Скрипник". Дао ми је и његову адресу. Тако, захваљујући једној грешци (али корисној) канадског издавача, могао сам да нађем особу која се активно бави изучаваљем и објављивањем Изенбекових дашчица, које је професор Парамонов назвао Влес књигом. Написао сам све гато сам желео да сазнам у вези са овом књигом и све што сам знао o породици Задонски, па сам то писмо послао господину Скришшку у Холандију. Неколико недеља касније дошао је у Роаја да ме лично види. Био је баш човек који ми је потребан: енергичан, методичан и врло образован. Знао је енглески, француски, холандски и немачки, да и не говорим o руском, украјинском и старословенском. Чим је дошао одмах ми је рекао: "Будимо пријатељи!" Ракавпш ми то, поклонио ми је комплетно издање свих дашчица које је Мирољубов прекопирао, са исправљеним текстом и преводом на украјински и руски. Тако сад располажем оригиналним текстом, преводима и коментарима, који ми омогућавају да разумем што сам нисам могао да схватим. Постоје два превода на руски. Један је урадио Лазаревич, a друти Соколов, у Аустралији. На

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Блес КЊИЈИ

украјински језик књигу је превео Кирпич. Постоји још и превод на енглески, од Качура, такође Украјинца, који живи у Канади. Располажем, тако, са свим потребним текстовима за проучаваље Влес књиге и осећам се помало везан за ту малу трутту, која се трудила да свету представи Влсс књигу. A шта бих ја могао да учшшм како бих помогао тим људима? На пример, да напшпем на француском све што знам o Влес књизи.

Портрет пуковника Изенбека.

Портрет Јурија Мирољубова и његов потпис.

Борис Ребиндер

L 3 - ОНО ШТО ЗНАМ O ПОРОДИЦИ ЗАДОНСКИ

Борис Ребиндер и Н. Т. Скршшик.

Савршено схватам да моја сведочења не представљају доказ да је дашчнце нашао пуковник Изенбек на имању породице Задонски, које се звало Велики Бурлук, али она допуњавају истраживања професора Парамонова. A затим, мислим да ће у скоро време Влес књига изазвати интересовање које заслужује и више научника ће почети да је изучава. Тада ће сва сведочанства бити корисна, a кроз решето ће бити пропуштена критгчким духом, па ће чак и сећања једног деветогодшпњег дечака бити узета у обзир. Да би се на карти нашао Велики Бурлук треба поћи од Бјелгорода. Овај град се налази на прузи Москва-Харков, пред сам улазак у Украјину. Од Бјелгорода у правцу Купјанска, то јест према југоистоку, иде пруга и "шљах", то јест пут пшрок 46 метара (20 хвати), који је био нека врста аутопута у време Катарине Велике. Следећи једно или друго, стићи ћете у Шебекино, које је некад било село и ту сам ја рођен. Тада је ту постојало једно велико имање и шећерана, који су припадали моме оцу. Сада је то град са четрдесетак хиљада становника. Четрнаест километара даље налази се градић Волчанск, у којем је мој отац био маршал илемсшва. То ће рећи да су га срески племићи изабрали да их представља пред властима и да их предводи. За време рата мој отац је сваки дан ишао у Волчанск. A пре њега то је био Иван Александрович Задонски, који је касније постао, чини ми се, маршал племства у Купјанску, шездесетак километара даље, у истом правцу. На пола пута између Шебекина и Волчанска "шљах" је пролазио између два велика стуба, озидана од цигле и обојена бело. Ти стубови означавали су границу Велике Русије. Даље је била Мала Русија, то јест Украјина. Дакле, Волчанск и Кутгјанск су већ били у Украјини. Идући путем преко Белог Колопјеца (где је шећерана припадала породици Скалон) долазило се на железничку станжцу Приколошноје. Шест километара даље нштазило се још једно имање, које је припадало мом оцу, на којем је он

Борис Ребиндер

Живот и реЈТИгија Словена према Влес књши

гајио коње u које се звало Фјодоровка. Тамо смо одлазили када смо се опорављали од болести, да пијемо кумис (кобил»е млеко). Велики Бурлук, имање породице Задонски, налазило се мало даље, у истом правцу. Значи, породица Задонски жквела је шездесетак километара од Шебекина, a сматрали смо је увек нашим блиским суседима. Две породице знале су се генерацијама. Близу Великог Бурлука налазило се такође једно мало имање, Шашни, које је припадало кнегињи Хенриков, ситној љубазној дами шездесетих година. Она је такође настрадала са Задонскима, пред црквом у Великом Бурлуку.

Изгледа да се стара мајка Задонски сакрила иза олтара, али су је нашли н убили секиром, тако да су зидови и олтар били попрскани њеном крвљу. Наравно да ја нисам присуствовао овој сцени, већ ми је својевремено o догађају причала моја мајка, која је ишла у Шебекино последњи пут у септембру 1919. године. Али све остало што следи моје је лично сећање. Врло добро се сећам Ивана Александровича Задонског. Био је висок и смеђ, са мало избораним лицем. Возио ме је од једне до друге куће својим малим колима са два места, којима је лично управљао. То ме је импресионирало, утолико више што су у то време возили само шофери, јер се сматрало да је управљан>е колима тешко и мучно. Али, најзанимљивија личност била је мајка Ивана Александровича Задонског, Јекатерина Василијевна, рођена Њехљудова, коју смо ми деца звали стара Задонска, јер је имала преко деведесет годжна. Кад је долазила к нама, увек је седела на почасном месту, између моје мајке и оца, a ja сам био на Другој страни великог стола, тако да сам могао да је посматрам, али не и да пратим разговор. Доносила је увек са собом две до три флаше неког напитка, који је сама припремала и нудила свима који би пристали да га пробају. На несрећу, њена дарежљивост никад није допрла до моје стране стола. Већ тридесет година она није пила ншпта друго, ни чај, ни кафу, ни квас; једино тај свој чаробни напитак. Изгледа да се, кад је имала шездесетак година, осетила старом и онемоћалом, na joj je неко дао рецепт пића од сурутке, које је она ферментирала и кувала са шећером. Детаљи припремања овог напитка били су њена тајна. Али је чињеница да је то пиће било благотворно и да ју је подмлађпвало, јер кад сам је упознао имала је деведесет две године, a била је окретна и енергична (да би била убијена у деведесет и шестој!). Како је звала свој чаробни напитак? То никад нисам сазнао, али не бих био изненађен да га је називала сурицом, јер у Влес књнзи постоји један рецепт за налитак на бази ферментиране сурутке, који се тако назива. Ова претпо-

Убеђен сам да у августу 1919. године, Иван Александрович Задонски није био на свом имању, јер кад су мој отац, његов старији брат, маршал племства у Харкову, и његов зет, Н. Н. Мансуров, били стрељани, у марту 1918. године, сви власници околннх имања побегли су на југ. У кући у Великом Бурлуку остале су само жене и деца, можда и један млади сестрић, кнез Вадболски, студент права и врло добар пијанист. Они су ваљда мислили да им револуционари неће нанети никакво зло, као што нису ни мојој мајци и њеној деци, чак ни мом рођаку, који је имао 17 година. У августу 1919. године, на имању Велики Бурлук морала је бити мајка И. А. Задонског, стара госпођа са својих деведесет и шест година, њене две унуке од шест и осам година, унук од четири године и њихова Енглескиња. Уошпте се не сећам госпође Задонски, супруге Ивана Александровича. Била је свакако ту и кнегиња Хенриков и можда млади Вадболски, унук старе госпође Задонски. Кад се Бела гарда приближила, вероватно су упозорили породицу Задонски да су им животи у опасности. Жене су наручиле "Тебе Бога хвалим", који је са њима молила и кнегиња Хенрпков. На изласку из цркве све жене су секирама поубијали сељаци и радници који су дошли из Ошљина, предвођени морнарима пристиглим са фронта. Свештеник је такође убијен. Само тело дечака од четири године није пронађено међу лешевима. Он је нестао и не зна се шта је било c њим.

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Влес к&изи

ставка, наравно, само је једно пшроко уошптавање, али замислите да је ова стара дама могла бити једина особа на свету која је начин прштремања сурице сазнала са дашчица, које је чувала у својој библиотеци. Тако, нимало не сумњам да је пуковник Изенбек нашао чувене дашчице у Великом Бурлуку, у библиотеци породице Задонски. Сви детаљи које сам додао немају псторијски значај, али омогућавају, уз проверу да се потврди да пшпем истину.

Мало јужније је простор око Бахмута, Луганска и Доњеца. које В. Ћоровић (Ист. Југ. 1989) спомиње кад пише o одласку једне групе Срба са југа у Русију половином XVIII века: "Друга група би смештена код Доњеца. од Бахмута до Лугање, где град Славјаносербск чува помен на те временом у Русе претопљене Србе". C обзиром да се, кад је реч o пореклу Срба, спомиње и простор између Кавказа, Волге, Дона, Доњеца и Азовског мора. питамо се није ли долазак те групе Срба у XVIII веку баш на простор између Доњецл, Дона п Азовског мора неко сећање на првобитна или на приближно првобитна станишта неких Срба пре одласка на југ Европе. У сваком случају за овакву помисао има основе.

ПОДРУЧ.1Е OKO ХАРКОВА, ДОЊЕЦА И ДОНА Карта приказује простор на којем су Харков, Волчанск и Купјанск које Ребиндер спомиње описујући географски положај имаља Велики Бурлук на којем су пронађене тзв. Изенбекове дашчнце.

За оне који истражују порекло Срба и најстарији помен имена Словени може да буде привлачан и овај део карте на којој је непознати састављач (XIX век?) на пољском језику, преко простора између Волге и Дона, псписао следеће: "Седишта првих народа Словенских који су почев од IV века по Христу у разна времена упадали у Европу и велттки њен део заузелн". Занимљиво је да се тај простор налази недалеко од простора на којем је Изенбек пронашао дашчице.

Живот и религија Словена ггрема Влес књизи

L 4 - ОПИС ИЗЕНБЕКОВИХ ДАШЧИЦА Професор Парамонов био је методичан и човек склон реду. Он је јасно показао како треба да се употребљавају терминв кад је у питању Влес књига: Влес књига била је збирка дашчица које су се налазиле у библиотеци у Великом Бурлуку. Изенбек је узео само један део те збирке. Taj део зове се Изенбекове дашчице. Један део њих преписао је Мирољубов ћирилнцом и те копије требало би да се зову транскрипције Мирољубова. Из овога што претходи произилази да су само две особе виделе Изенбекове дашчице: Изенбек лично и Мирољубов. Други су радили са копијама, које је урадио Мирољубов. Али сам Мирољубов оставио је и детаљан опис, који овде само резимирам: Дашчице су биле од брезовог дрвета, дугачке око тридесет осам сантиметара, a широке двадесет два. Биле су дебеле између шест и десет милиметара. Све су изгледале врло старе, a неке су биле црвоточве. Све су дашчице имале у једном углу једноставан цртеж, било неке животиње, било неког предмета, или је то једноставно био неки знак, тежак за разумевање. Ови знади зову се глифови, али је Мирољубов, на жалост, копирао само три: једног пса, једну мачку и једно сунце са зрацима. Не знамо, чак, ни чему ови глифови служе. Можда за брзо препознавање дашчица, јер нису постојале никакве друге ознаке ни пшфре. Све су дашчице биле пробушене на два места да би могле да буду повезане врпцом или кашпем, неке као календар, a неке као листови кљиге. На свим дашчицама биле су уцртане паралелне линије. Слова су била испод њих, a не као што је код нас уобичајено, изнад њих. Сва су слова била једно уз друго, без простора између речи. Никакав знак није обележавао почетак или крај речи, чак ни крај реченжце. Овакво писање названо је сплошњак, реч коју вероватно нећете наћи ни у једном речнику, али која је разумљива свима који знају руску реч силошној. (Спљоштен, пљоснат - прим. прев.).

Оно што нарочито отежава читање старих словенских текстова, то је незгодан обичај да се прескачу извесни самогласници - они који су изгледали очигледни. Да би се олакшало читање ставља се један мали знак званн шишл (апостроф - прим. прев.) који је означавао да је самогласник изостављен. У Влес књизи изостављен је велики број самогласника, али нема ниједног титла. Штавише, сваки пут кад је једна реч почињала истим словом, којим се претходна завршавала, стављало се само једно, које је требало читати двапут. Сви редови, да би се уштедео простор, били су иошсани до самог краја дашчице. Оне су се понекад завршавале само једним словом, које је било почетак наредне реченице. У неким случајевима прелазило се са једне стране дашчице на другу у сред речи, без знака да се наставак реченжце налази на другој страни. Сви ови детаљи чинили су читање текста страшно тешким и обавезивали су Мирољубова да копира слово по слово, не разумевајући увек смисао речи или реченнце. Очигледно да је ово водило у грешке, које су збуњивале преводиоце. Не зна се тачно како су на дашчице била уцртана слова. Неки мисле да је то чињено усијаном писаљком од метатта, a онда су трагови били испуњени неком тамном супстанцом. Али, вероватније је да су дашчице премазиване воском, a слова онда гравирана писаљком. Затим су дашчвце потапане у неку браон течност, која је улазила само на места где је уклоњен восак. Овакав начин писања познат је у античко доба, a у Украјиии се употребљава још и данас, када се шарају ускршња jaja. У сваком случају, писање је било врло тешко, a копирање дуго и нимало једноставно. Питамо се зашто је Мирољубов уогапте започео тај напорни посао. Изгледа да је он једном рекао како предосећа да би могао бити лишен могућности да чита ове дашчице. По мом мшпљењу, најбољи начин да се проучи један текст јесте да се препжше. У сваком случају, захваљујући његовом раду, остају нам не текстови Изенбекових дашчица, већ њихове копије ћириличним словима са

Борис Ребиндер

размацима између речи, постављеним тако како се могло претпоставити. Разумљиво је што је ова подела на речи понекад била погрешна и скретала је чнтаоце и преводиоце c правог пута, али чињенжца је такође да су текстови Мирољубова чмтљиви и разумљиви. Изгледа да се ово писмо, које професор Парамонов назива влесовицом, зачело у трчком писму, али то није ћирилично писмо, које је постојало пре Ћирила и Методија, звано глагољшда.* Најједноставнији је закључак да је Влес књига писана непознатим писмом. Мирољубов је успео да га дешифрује и за њега створи кључ. (Видети крај првог дела - табела II). Овде бжх желео да додам нешто: Византинци су сматрали да Скити и Словени нису имали никакво писмо пре IX века и да су их Грци описменили словима која су измислили браћа Ћирило и Методије. Словени су, међутим, живели поред Грка вшпе од хиљаду година. Два народа имала су трговинску и културну размену. Мало је, дакле, вероватно да Словени, који су морали знати за постојање писма, нису никада покушали да имитирају Грке. Много је вероватније да су Словеви, па чак и Скити, имали писмо пре Ћирила и Методија, чак пре појаве хришћанства у Кијеву. И Влес књига нам то потврђује. Она каже (дашчица 8III, наставак редова 29, 30 и 31): "Сшари илур, који је желео да учи децу да иишу, иошшо су му Грци шо забрањивали, морао је да долази ноћу". За мене лично ова порука је посебно занимљива, зато што сам, знајући да су Скити били преци Руса, аналогно закључио да су Илпри морали бити преци словенских народа који сада живе у Далмацији и да су, ради тога, морали говорити словенски језик. Изгледа да нам Влес књига то и потврђује. Влесовица је имала двадесет пет слова, плус три дублета, и - ју - ја, која су се писала ОИ, ИО, ИА. Слово * Глагољица je заправо прво ћирилометодијско - писмо, Koje • je

претходило ћирилици.

Живот и религија Словена према Влес кн>изи

ОИ је представљало знатну тешкоћу, јер је могло да се изговара на два начина: било као И било као OI: реч TOI изговорена са И значнла је "ти", a ča OI - "овај". Уз то, изгледа да је Мирољубов имао тешкоћа да разликује и такозване шушкаве сугласнике Ц - Ч - Ш и ШЋ, који су писани као ц - ч - ш - ид. Ово би могло објаснити појаву да се иста реч у разним словенским језицима пише различито. На пример, кад се каже "хоћеш (ли)" пише се: - на чешком chceš чита се "хцеш" (ц), -наруском "хочеш" (ч), - на старословенском "хошћеш" (ш) Све ове примедбе сасвим су личне и нећу на њима да инсистирам превише, пошто нисам лингвист, па више волим да неком правом стручњаку, лингвисти, оставим задовољство да нам то објасни. У транскрибованом тексту, који нам је оставио Мирољубов, a којим ја располажем, све су ове тешкоће отклоњене, прескочена слова су стављена на место, што текст чшш читљивим чак и особама мог лингвистичког нивоа. Желео бих да кажем још неколико речж и да објасним зашто су дашчице које је нашао Изенбек биле назване Влес књигом. Од свих дашчица само су четири биле фотографисане, али и оне тако лоше да само две могу да се репродукују. На крају првог дела можете наћи репродукцију дашчице број 16 и њен превод на руски језик (табела - III). Ова дашчица почиње речима "Влес књигу иосвећујемо Богу нашему, који нам је ирибежишше u снага". Бог Велес (или Влес, отуда и Влес књига, прим. прев.), као што ћете видети мало даље, онај је Бог који је научио Словене да обрађују земљу и гаје стоку. Он је на тај начин створио њихово главно богатство. Влесова књига је такође претхришћанско дело, које су написали пагани. Она је посебно драгоцена јер је на чудесан начин пзмакла свим ратовима, свим пожарима и свим систематским уншптавањима, која су чинили првн хришћани у Кијевској Русији. Ко је и када написао Влес књигу? Очигледно је да то не знамо поуздано. Илак, узимајући у обзир да се у тој

Борис Ребиндер

Живот и релипгја Словена према Влес кљизи

књизи говори о Рурику, првом новгородском кнезу, a ништа се не каже o Олегу, његовом наследнику, то може да буде доказ да је књига завршена око 870. године. Анализирајући текстове долазимо до закључка да су постојала најмање три аутора, који су радили паралелно, што објашњава бројна понављања и граматичке разлике. Изгледа још да су аутори били старије особе, мудраци, нека врста свештеника, које у Русији називају вољшеви. Они су се жалили на хришћанска освајања тих крајева и подстицали су Словене да бране своје земље и да остану верни својој религији.

биле би врло корисне једнога дана, ако би се правила та ревизија историје. Јер аутор, или аутори, Влес књиге нису били потчињени никаквој политичкој власти; били су слободни и непријатељски расположени према Варјазима, који су били у Кијеву и Новгороду, где су владали. Аутор Влес књиге говори o овим кнезовима пежоративно. Асколда и Рурика он назива Аски и Еркп. Аутор (или аутори) био је, дакле, у опозицији према власти. Влес књига није званична верзија, већ народна и његових паганских предводника, који су до данас остали непознати. Уз то Влес књига није летопис и због тога што у њој нема никакве хронолошке окоснице. У истом реду говори će o Готима и Хунима, a у следећем o Грцима. Описи у овој књизи наводе на помисао да се ради o једној великој фресци, која нам пружа детаљну слику историје и религије, a нарочито менталитета старих Словена и односа међу народима. Примећујемо да су Словени, током хиљада година, стално морали да се бране од освајача, који су, опет, Словене сматрали варварима и настојали су да их покоре и освоје њихове земље. Позив младима да бране своју земљу и земље својих предака, без страха од смрти, понавља се више пута на истој дашчици. Кад се читају текстови које је копирао Мирољубов најпре се стиче утисак да све време читамо исту ствар, али када им се поново вратимо или кад почнемо да их преводимо, примећујемо бројне занимљиве детаље. Пре свега, примећујемо да је реч o поруци предака будућим генерацијама са објашњењима како треба да се живи, како да се поштују и славе богови, да треба да се ради, да се човек умива пет пута на дан, да би чист дух боравио у чистом телу, a изнад свега да треба бранити земљу предака, који нас гледају c неба. Чињеница да су исти догађаји огшсани више пута на различитим дапгчицама свакако потврђује постојање више аутора од којих је сваки имао свој реторички стил, чак сопствени дијалект, помало различит од других. Да би рекли "и", једни су, као Руси, употребљавали "n", a други, као Чеси, "а". Лингвисти, стручњаци, могли би из Влес

I. 5 - ШТА САЗНАЈЕМО ИЗ КОПИЈА KOJE JE УРАДИО МИРОЉУБОВ Има људи који сматрају да је Влес књига први словенски летопис. Ја нисам таквог мишљења. Јер, летопис је историја, нека врста дневника који воде свештеници да би забележили историјске догађаје, онако постепено како се ти догађаји одвијају. Зашто свештеници? Зато што су они умели да пишу и имали су времена за то, a писање је захтевало много стрпљења. Уз то, они су били део свештенства, што ће рећи да су били у потпуности потчињени верским и политичким властима. Све што је било записано у летоппсима било је повољно за кнеза владара, a све што је могло да га компромитује било је брижљиво уклањано из тих дневника. На пример, летописац није могао да пише да је Рурик, први новгородски кнез, био разбојник и узурпатор власти. То се не би допало његовим наследницима, великим кнезовима Владимиру или Јарославу. Писац је, дакле, морао да измисли причу која је ушла у историју Русије и која, ако добро размислимо, није вероватна. Читав почетак руске историје написан је на основу летописа, без озбиљне критичке анализе њихових текстова. Из тих разлога почетак те историје морао би бити исправљен. Дашчице, које је копирао Мирољубов

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Блес кн>изи

књигс да сазнају много o говорном језику у IX веку. Чекајући то, ја ћу говорити само o историјскнм и религијским проблемима, да бих завршио са свакодневним животом и менталитетом напшх предака. На крају првог дела наћи ћете ропродукцију дашчице број 16 (табела - Ш), на којој се види како је изгледала влесовица, затим кључ за њено читање од Мирољубова (табела - II) и превод три дашчице (2А - ЗА - 7А) које имају везе са почетком руске историје и које нам објашњавају од којих племена је основана највећа европска држава.

неколико легендарних личности. Две најинтересантније су Отац Ор и Богумир. Отац Ор био је предак орача (Ор - орати). Имао је три сина. Они су се звапи Kuj, Шчек и Хорив, и поделили су се. Они су оснивачи три словенска народа, који постоје и данас: кијевских Руса, Чеха и Хрвата. Отац Ор убеђивао је своје синове да остану заједно и објашњавао им да кад је један братски народ у невољи треба му апсолутно притећи у помоћ. Дашчица 1 Б описује борбу народа против освајача званог Изве и извлачи поуку: "Ми смо јаки само ако удружимо своје снаге". Позив на уједињење појављује се у више легенди словенских народа. Он се често понавља и у Влес књизи. Легенда o Богимиру даје један поетски опис стварања више словенских племена на руској земљи (дашчица број 9). Богумир је имао жену Славунију и три кћери, које су се звалеДрева, Скрева и Полева. Требало их је удати. Зато је Богумир пошао да им тражи мужеве. Кашао је три човека који су баш хтели да се жене и тражили су девојке. Ти људи су били носиоци сунчевих порука: јушра, иоднева и вечери. Тако су настала три племена која су добила имена према Богумировим кћерима: Древићи, Кривићи и Пољани. Ова три племена настанила су се у земљи иуној зеленила. Ово се догодило 1300 година пре Јерманарика. Ова легенда је наивна, али је потврђена у историји. У Влес књизи протекло време означено је цифрама у десетинама година. Очигледно је да не треба то тако прецизно додавати, али узевши у обзир владавине разних кнезова, покрива се историја од којих 1500 година пре почетка руске историје, коју учимо у школи. Очигледно да ова историја постаје све нејаснија како се удаљавамо ка прошлости. Долазак Грка у "сунчану земљу Сурого" (Крим) прецизира се око у века пре наше ере, што се добро слаже са историјом коју су написали Грци (дашчица 8/3). Дашчица 7 E садржи једно врло занимљиво набрајање словенских племена, која су својим уједињавањем створила

1.6 - ИСТОРША РУСИЈЕ1500 ГОДИНА ПРЕ IX BEKA Kao што сам рекао, дашчице Влес књиге тешко могу да се сложе хронолошки, пошто се исти историјски догађај понекад помиње више пута, a посебно зато што не знамо по ком принципу су исписане. Оне немају никакву нумерацију. Мирољубов, a затим и остали преводиоци, сами су нумерисали дашчице, онако како су их прецртавали, односно преводили. Тренутно, дакле, има више нумерација и ниједна не одговара хронолошком реду. Али ипак, неки догађаји, описани у Влес књизи, познати су у историји. Они омугућавају да се одреде неке ознаке. Знајућж колико су владали поједини кнезови (отприлике око десетак година), успевамо да одредимо датуме за приближно један век. На пример: "Наш народ се уиушио ирема Кариашима, где је живео ileui сшошина година, зашим се врашио на реку Њеиру (ДњеГшр), гдсје живео шрисша година, upe доласка Гоша". Ово даје неке неодређене ознаке, али можда ипак веродостојне. На једном другом месту се каже: "То се догодило 1300 година upe Херманарика", вође Гота, добро познатог у историји. Наравно да не треба узимати цифру 1300 као сасвим прецизну, али као приближну свакако. Историја кијевске Русије почиње подсећањем на имена

Борис Ребиндер

прву руску државу, Кијевску Русију. Дажд'бог је помешао крв Руса, Боруса, Анта (у тексту Онтиби) и становнмка Сурога, као и Скита. Осим ових племена, која су чинила основу државе, постојала су још и "братска племена" (племе се на руском каже род). "Братска племена" су долазила наоружана када је требало бранвти Русе од освајача. Ова племена била су Дулеби и Илмери (вероватно становницн новгородског краја), па чак и Жмуди. Жмуди су били народ финског порекла, који је живео у Карелији, у северном делу руске равнице. Они нису били Словенм, али су имали потребу да се бране заједно са њима. Ту је, затим, више освајачких народа: Изве, Јагуи, Костобоци, Обри, Келти. Ови народи доносили су пролазну беду, али нису показивали намеру да се населе на руској земљи. Два прва, Изве и Јагун, били су људождерска племена. Овај детаљ, који налазимо у Влес књизи, даје нам решење проблема Бабе Јаге, старе жене која је јела децу, a која се појављује у више руских бајки. Насупрот овом, наследни непријатељи, против којих је ваљало борити се вековима, били су Грци, Готи, Хуни и Варјази. Грци су долазили да тргују и искоришћавали су гостопримство Словена, настањујући се међу њима. Они су градили трговачке депое и пијаце за размену. Размењивали су вино и наруквице за стоку. Словене су називали СкшТшма. A онда, једнога дана, "појавшш су се са мноштвом наоружане младежи" и почели да прогоне Словене (дашчица 8/3) (некада је младеж био синоним за војску - Б.Р.). Тако су окупирали Сурог и обалу Плавог мора, које ми назшзамо Црним морем. Све ово је потврђено и у историји коју су написали Грци, али у сасвим другачијем светлу. Затим су се појавили Готи. O њима се говори на више дашчица, a нарочито на другој, трећој и четвртој. "Сшизали су у наше сшеие u чинили зло". (2Б 11).

Живот и религија Словена према Блес кн>изи

"Прешварали су градове v ueueo". (4A 4). Готи су се удружили са Гршша ттротив Словена. Затим су се појавили и Хуни, и "кралн су нашу сшоку u одводили наше људе". (9. 27). Затим су дошли и Варјази. "који нису били жељени гости". (Радикална контрадикција са званичном историјом Русије - Б.Р.). "Намесшили су се код нас као кнезови ијадили нас". Нећу наводити све догађаје који су, у целини, познати и потврђени у историји, коју су написали Грци и западни историчари, иако су они указивата да зли нису били такозвани варвари, већ освајачи (Грци и Римљани - Б.Р.). Насупрот овом, навешћу неколико детаља, који су занимљиви и значајни. На пример: ми учимо да су Готи, да би уплапшли Словене, када би их нападали, стављали на себе говеђе коже и рогове на главу. A Словени кажу: "То нас није илашило, али Гоши су брзо схвашили да их је ова сшрашегија замарала за време борбе u убрзо су је наиуаТшли". (22/35-38). Сазнајемо, такође, да кад је војска полазила у борбу, испред себе је увек имала "представу" свога бога. To je била нека врста идола од дрвета, који је симболизовао заштитника и борцима уливао храброст. Веровало се да се овај бог бори са њима против непријатеља. Све док би он остао нетакнут чувао је своје натприродне моћж и постојала је нада да ће битка бити добијена, Непријатељ је покушавао да зароби овог бога и да га уништи, не би ли сломио храброст противничких бораца. Ово веровање одржало се до наших дана, само што су богови уместо тродимензионални представљени заставама. Ово нам објашњава како је још у врло давним временима почело поштовање војне заставе. Да је она била само знак, који издалека омогућава да се распозна припадност војске, не би било оног осећања дубоког поштовања и верности војничкој застави, које је постојало до краја XIX века (у свим земљама - Б.Р.). Из Влсс књиге сазнајемо и зашто је гавран птица злослутница. Код Словена није било тог поимања лошег предзнака као код Римљана. Али, знало се да гаврани и

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Влес књизи

чавке лете према местима где су се налазили лешеви у распадању. Ове птиде су осећале где је било крвопролиће. To je омогућавало да се предвиди прпближавање непријатеља и да се зна са које стране ће се он појавити. Претпостављам да је слично било и у предримској Италији. Људи су посматрали и бројали црне птице. Постојало је и веровање које се често појављује на различитим дашчицама, чак више пута на једној истој. Ради će o чаробној птици, која је била гласник Перуна. "Свако ilepo ове ишице сија различишим бојама, као сунце". Ова чудесна птица звала се Матер' Сва, што би могло да се тумачи двојако, или Матер' Слава (Мајка славе), или Матер' Всех (Мајка свих), или чак и као Матер Сова. (Ово можда објашњава зашто се стилизована сова јавља као украсни цртеж у руском фолклору.) Ова чудесна птица, Матер' Сва, коју сам снмболично приказао, онако како је замишљам, на поткорици књиге, појављивала се у критичним тренуцима и лупањем крилима показивала кнезу у ком правцу да поведе своје трупе. Могло се предвидети да слава шш славна смрт чекају борце и кнез је морао да следи ове знаке. У Влес књизи помиње се више имена кнезова који су остали непознати до наших дана и наводи се неодређено колнко су владали. Постојао је кнез Бравлин, бољар Гординија, војвода Бобрек, Лебедијан и други. Изгледа да би могла да се реконструшпе историја Русије током петнаестак векова уназад од IX века, када су, како нас убеђују, Словени позвали своје непријатеље да владају Русијом, али ја нећу покушавати да то учшшм. Taj посао остављам историчарима.

И у ономе што сам писао 1976. године, у једној књизи, у резимеу онога што сам пабирчио свуда помало, налазим детаље контрадикторне Влес књизи. Настојаћу, дакле, да у овој студији помињем само оно што тшше на Изенбековим дашчицама, али сам обавезан да додам неколико неопходних коментара ових текстова. Сигуран сам да су они тачни и потребни за боље разумевање. Каже се да су стари Словени, које су Грци називали Скитима, били зли дивљади, који су из лобања пили крв својих непрнјатеља и да су обожавали небо, ватру, дрвеће и многе друге духове природе. Сматра се да су стари Словени били многобошци. Када се чита Влес књига може да се закључи да су ови судови били уошптени и да су лоше одражавали дух и религију Словена. Kao и хришћанж, Словени су веровали да је свет створио један свемогући Бог. Он је створио и небо, земљу и виша бића, која су споредни богови. Хришћани, који поштују Богородицу и свеце, и говоре чак o постојању анђела, не сматрају се многобошцима. Словени су имали појам Добра и Зла врло близак хршпћанима, a њихова филозофија била је префињена и изнијансирана. У целини, било је доста заједничког између религнје Словена и хришћана. Чак бих рекао да је религија старих Словена била ближа хришћанству него што су биле религије старих Грка и Римљана. Грци су своје богове представљали бесмртним, али са људским манама, што им је омотућило да створе једну врло занимљиву митологију, коју је читав Запад познавао и дивио joj će. Словенски богови били су виша бића, али нису ималж људске мане. Словени, дакле, нису имали митологију, већ само религију. Узимајући у обзир сличност између релжгије Словена и хришћанства, постављамо питање: којем времену одговара религија отшсана у Влес књизи? Изгледа да је ова књига написана, или завршена, око 870. године наше ере. Могуће је, чак вероватно, да су дашчице биле написане много раније, a преписане 870. У сваком случају, текст покрива време које се протеже на око петнаест векова, ради чега се

L 7 - РЕЛИГИЈА СТАРИХ СЛОВЕНА Многе књиге биле су посвећене овој теми. Већина их je до сада била заснована на оном што су писали Грци и Византинци, a онда на преписивању једних од других. Грчки извори тешко могу да се провере, a увек су ман>е или више тенденциозни.

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Влес кн>изи

могући почетак ове културе помера до IV или V века пре Христа. Све то говори, c једне стране, да је религија Словена, отгасана у Влес књизи, могла настати под утицајем елемената које је донео Исус Христ. Било је за то времена, више од 800 година. Али, c друте стране, тај утицај хршпћанства на религију Словена, описану у Влес књизи, није вероватан, јер је књига написана читав век пре него што су Словени примили хршпћанство од Византинаца, који су им као стари Грци били вечни непријатељи и освајачи. Сасвим је могуће да су Словени прихватили богове и обичаје својих непријатеља. Налазим, такође, сасвим могућим да је религија, огшсана у Влес књизи, могла исто тако постојати и у време грчке колонизапије око IV или V века старе ере, али је вероватно да је била чак и још старија, пошто њене елементе налазимо у Инддји, где су је донели Аријевци шеснаест или чак двадесет векова пре Христа, Обе стране дашчжце број 11 Влес књиге заправо су описи религије и омогућују да разумемо оно што је суштинско, макар неки делови и не били сасвим јасни. Карактеристично је у религији Словена што се њихови богови јављају три по три и чине тројства, која се зову Триглави. Реч "триглав" звучи као да једно биће има три главе, алп је посебност заправо у томе што то није тако, већ се ради o великој шајни (као и у хришћанству, уосталом Б.Р.). Постоји, пре свега, Велико Тројство - Велики Триглав, који чжне Сварог, Перун и Свентовид. Сварог је творац неба и земље. Он је свемоћан и сви остали богови потчињени су његовој моћи. Каже се да је он отац богова и наш деда. Да не бих искривио опис, преводим реч по реч из редова 2,3, 4, 5 и 6, са дашчице број 11: "Ми хвалимо Сварога, деду богова, јер је он зачешник божјег илемена u исшочник свих вечних извора, који шеку леши, a никад се не замрзавају. Онај ко Гшје њихову воду биће њом наиојен cee do дана кад ћемо сшићи као Његови на ливаде божанских брегова".

Ово је поетски опис Великог Бога, Свемогућег и Вечног, који одговара нашем Богу Оцу, како нам је то објашњено у хришћанској религији. Сварог обитава на небу, у простору који се зове Сварга. To je руска реч, коју налазимо и у Индији и потврђује теорију да су словенску религију Аријевци предали Браманима, хиљаду и шест стотина година пре Христа (У руском језику налазимо изведенице ове речи: сверзилсја значи да је неко сишао одозго, c неба. - Б.Р.). Неки западни лингвисти покушавају да докажу да реч сварга није руска и да не потиче од речи сварог. Кад би ови научници могли да прочитају Влес књигу разумели би бесмисленост својих тврдњи. Има више претпоставки o језичком пореклу речи Сварог. Парамонов мисли да Сварог долази од Cea-рог, то јест, онај који је настао сам од себе. Лично ми се чини вероватнијим Cea као све, a рог као родити: онај који све рађа. Ако је ова реч заиста постојала две хиљаде годдна пре наше ере, можемо разумети зашто њено порекло није сасвимјасно. Дашчица број 30 објашњава нам како Словени разумевају тајну Тројства и Једноте Свевишњег Бога са осталим боговима, који су били само појаве бога Сварога у разним облицима: Хорс представља сунце и небеске космичке циклусе; Дажд'бог је управљао биолошким животом и обнављањем руског народа; Стрибогје био бог ветрова и климатских промена; Перун је био бог рата. Он је помагао Словенима да одбране своје земље. Чак су и духови. који су оживљавали све елементе природе, подражавали појаву Врховног Божанства. Али, најбоље је да се прочита превод редова 31-35 са дашчице 30: "Ако се нађе неки заблудели, који иобројава богове, жслећи да их одвоји од Сварога, он мора биши ирошеран из илемена, јер ми немамо богова пзван Сварога u они су једно мношшво, као шшо je Бог један u мношшво u не дели

Борис Ребиндер

се, a нико не може да иотврдн како ми имамо више богова, јер Вишњи улази у нас u ми ћемо се њиме ионосиаш". Други бог Великог Тројства је Перун. Он се показивао на застрашујући начин. када би слао ватрене стреле и громове. Реч иерун може да се тумачи на два начтгна: онај који кажњава (пере) или онај који је бог борбе (корен приа). Оба објашњења су прихватљива, али погледајмо ипак редове 6,7, 8 и 9, дашчице број 11: "И бићемо захвални богу Перуну, госиодару грома u богу бишке u борбс, који не иресшаје да иокреће круг (циклус) насшајања живих бића u који нас води сшазама ираведносши у борбу u у велику Тризну (реч Тризна означава празник који траје три дана на гробу једног хероја палог у бици за домовину - Б.Р.) u сваки онај који је иао, који одлази у вечни живош, чини део Перуновог сшада". Тако, Перун је био бог грома, дакле и ватре, али такође и онај који је чинио да са неба падне кшпа, благотворна и животворна за опстанак Словена. То значи да је за славу Перуну требало сјединити ватру и воду, отуд потврда Грка да су Словени обожавали воду и ватру. У стварности, то је био њихов начин да славе бога Перуна. Када хршпћани пале воштанице и кропе светом водицом, они раде потпуно псто, само што често не знају зашто то чине и што нису свесни да заправо следе један пагански обичај. Трећи бог Великог Тројства био је Свентовид. Ова реч је састављена из два корена: Свет (чије "e" je било назално) означава светлост, a Вид очи. Тако Свентовид означава "светлост, која нам омогућава да видимо свет". Култ светлости је једна посебност словенске религије. Пре него што преведемо реч по реч оно што је написано o Свентовиду, у Влес књизи, обавезан сам да додам један коментар, без којег читалац можда не би разумео неке речи. У својој концепцији света, стари Словени су препознавали три елемента - три света један поред другог. Био

Живот и религија Словена према Блес књизи

је, најпре, свет у којем живимо, појавни свет. Појавити се на руском се каже jaeuiTicja. Овај свет био је означен речју Јав'. Док је човек био жпв, остајао је у Јаву. Али кад би умро. његова душа није нестајала; прелазила је у други свет, који се звао Нав'. (Реч нава постоји у руском, али је мало позната. На чешком се каже unaveny (уморан); које је онда порекло француске речи tiavrant? - Б.Р.). (У српском језику постоји реч "нав", која означава рај - прим. прев.). У Влес књизи каже се да се ми бојимо да сазнамо шта се налази c друге стране оног што раздваја јав' и нав', то јест. Словени су се бојали смрти. A затим, они су прихватили постојање и трећег света, оног у области Правде и Истине, који се звао Прав'. To je тај трећи свет, који је био област бога Свентовида. Свентовид је, дакле, био бог Истине, коју су Руси поштовали изнад свега и коју су настављали да уважавају, без обзира шта су говорили њихови непријатељи. То се каже у наставку превода дашчице број 11, редови 9-16: "Узносимо славу бога Свеншовида, јер онје бог Права u Jaea, њему иевамо химне, јер он је свешлосш кроз коју можемо да осеишмо свеш који видимо u осшанемо у јаву. Он нас чува од нава u у његову славу играмо u иевамо, иризивамо нашег бога, јер он чврсшо држи земљу, наше сунце u звезде у свешлосши. Ево наше срце гризе савесш u ми се усуђујемо да иризнамо наше лоше иосшуике, e da бисмо иохрлили ка оним добрим". (Следи реченица коју не разумем добро, a затим лшшја 18. - Б.Р.). "Велика је Шајна како шо Сварог бива у исшо време u Перун u Свеншовид, јер обојица су владари на небу". Тако бог Свентовид потиче од Сварога, али не и од Перуна. Кад се зна историја руског народа и да је било људн који су бирали смрт, како не би прихватили "филиокве", разуме се да су они то чшшли зато што им је та догма долазила од њихових далеких предака. За оне који не разумеју peufiliogue (и син), ево једног кратког објашњења. У православном веровању Свети Дух

Борис Ребиндер

потиче од Оца (али не од Сина), док у католичком вероваљу он потиче и од Оца и од Сина; (filiogue). Кад су Пољаци окуттирали Украјину, покушали су да преобрате народ у католицизам, али неки сељаци су више волели да буду мученм него да прихвате католичку догму и веровање. Из овог дешаља проистиче и та значајна разлика између православља и католицизма. А, по мом мишљењу, највшпе нас узбуђује сличност словенског Великог Тројства и хришћанског Светог Тројства. После Великог Тројства богови се представљају три по три. Следеће тројство је Хорс, Велес и Стрибог. Хорс или Корс (на руском Хорс) био је бог сунца. Ова реч по мом мишљењу не звучи словенски. Било би занимљиво сазнати откуда она долази. Неки мисле да потиче од Ксуроса (на персијском петао), што изгледа мало вероватно. Сродство са Хорусом, египатским богом Сунца, изгледа очнгледнжје, али како је он могао да дође међу Словене? Дању "он галоиира Небом, на белом коњу (облаци), a ноћу се враћа бродом исиод земље". Велес је био дубоко поштовани бог, који је Словене научио да обрађују земљу и гаје стоку, a то је било њихово главно богатство. Њему је аутор Изенбекових дашчица посветио своје дело. Ако то и не важи за све дашчице, за шеснаесту је неоспорно. Стрибог је био, колико знамо, бог ветра и свих климатских појава њиме проузрокованих. Следећи триглав био је Вишен', Леле и Летич, o којима не можемо да сазнамо много из текста на дашчици број 11. Тако стижемо до краја ове дашчице, a на другој страни су бројна имена. Најпре триглав Радхошт' (Радгост), Колиадо (Коледо) и Кришен. Радхошт' се славио у јесен. Према немачким научницима, он је био бог гостопримства. Код западних Словена нађен је његов идол, наоружан и c кацигом c роговима.

Живот и религија Словена према Блес кн>изи

Колиадо (Коледо) славио се за време зимске краткодневице (тторекло речи катендар - Б.Р.), док Кришена не умем да објасним. Затим долазе дванаест имена, која личе на имена месеци у години. Она почињу од Алрила a завршавају се Мартом. Затим читамо бројна имена нижих духова, као што је дух лишћа, корења, стабљика и други, али било би врло дуго па и досадно да их наводим све. Да поједноставим, рецимо да су Словени свуда видели духове; нису желели да их дирају, али им се нису ни молили. Подразумевало се да је за живот сваког бића у природи потребно божанско присуство. Али, био је још један бог, кога су Словени посебно поштоватти. То је Дажд'бог. Он је чжнио тројство са боговима звагош Удржец и Сиви Јар. Два друга имала су само секундарни значај, док је Дажд'бог сматран фактором биолошког живота и праоцем Словена и њиховим заштитником у време ошптих беда. Његово име се често понавља (12/7, 19/11, 25/25). Често чујемо реченицу: "Ако не бранимо своју зем-љу, нисмо досшојни да будемо унуци Дажд'бога. Али, ако умремо за своју домовину, шада ћемо биши ирави унуциДажд'бога" (1, 13,14, 15 и 16). Да би се добро разумела филозофија старих Словена, треба подвући да су они имали веома изоштрено познавање Добра и Зла. На дашчици број 11 каже се да је Бели бог у сталној борби са Црним богом и да Овевишњи Сварог стално бди како Црнж не би никада потпуно поразио Белог бога. То значи да свемоћно Божанство мора тако поставити ствари да Зло, које располаже моћним средствима уншптавања: снагом, лукавством, лажима и другим, не истреби потпуно Добро, које нема других начнна одбране осим толеранције, истине и, речено језиком нашег доба, ненасиља. Сматрам да је ова филозофија веома дубока и важи за сва времена. Morao бих наћи серију примера у савременој историји, али чинећи то удаљио бих се од Влес књиге. O томе ћу нешто говорити у другом делу ове књиге. Рекао бих

Борис Ребиндер

само да се бог зла звао Симаргл. Помињао се када се палила ватра, илн тачвије - када се палила ватра Симаргл је призиван да се појави и да остане до јутра. Али, није му се требало молити. Ипак, сазнајемо да му се и молило у X и XI веку, гестовима у ттотаји. (У Француској се то звало чшшти "des simagrees". реч која по мом мшпљењу долази од имена бога Симаргла - Б.Р.). Да би се разумео менталитет Словена, треба имати на уму да су они снажно веровали да после смрти долазн други вечни живот у рају. Овај рај они су представљали као Сварогове ливаде, које су звали Ириј. То можемо да прочитамо такође на дашчици број 11: "... u шо је леии Ириј, у коме шече река која дели Сваргу од Јава, a бог бројева (Колиада) броји дане u каже Богу када шреба да буде небески дан, a када ноћ". Ово се не разликује много од хришћанског поимања раја. Приметићете да реч Сварга представља станшпте бога Сварога, али у "Ларусовом речнику" наводи се да ова реч долази из Индије, што можда илуструје тенденцију да се прикрије порекло и старост Словена. Насупрот томе, изгледа да идеја o паклу није постојала код старих Словена. Можда и због тога што није било вулкана на њиховој територији. Идеја o подземном царству дошла је од Грка, алж није утицала на веровање Словена. Можемо да се запитамо како су Словени представљали своје богове и да ли су имали идоле. Према Херодоту, грчком историчару из V века старе ере, Скити (то јест Словени - Б.Р.) нису подизали храмове ни статуе својим боговима- Насупрот овом, у свим западним студијама европске историје каже се да је на острву Рујну (Rugen) постојао Пантеон "руш", посвећен богу Свентовиду, у којем су богови били личности извајане у дрвету, наоружане и са кацигама. (Не каже се увек да је овај Пантеон разорио дански краљ Валдемар, 1168. године - Б.Р.). Историчари закључују да Словени нису имали идоле. Ипак, за време своје десетогодшпње владавине, која је претходила христијанизацији, Свети Владимир је увео култ

Живот и религија Словена према Влес књизи

идола, да би угодио верама својих најамника, који су регрутовани међу Скандинавцима и западним Словенима. Чак се каже да је у Кијеву поштована статуа бога Перуна, са сребрном главом н златним брковима. Ова статуа је била бачена у Дњепар кад су Кијевљани 987. године, били крштенн. Међутим, из Влес књиге (дашчица 21, редови 2-8) сазнајемо сасвим супротно: "Саградпли смо за наше богове скровишша, окружена храсшовнм зидовима, чесшо двосшруким. Ту смо чували ликове наших богова (њиЈсове иредсшаве). Чували смо их много у Новгороду, на реци Волхов, имали смо ИЈС у Волинији Дуљебској u у Суроги, на илавом мору (Крим). Велика је увреда за нас u шо шшо су месша у којима смо чувалп наше богове иреиушшена нашим неиријашељима, ше наши богови сада леже у ирашини, јер Руси немају храбросши да одоле неиријашељу". Изгледа да је овај пасус јасан и чист одговор на питања да ли су Словени поштовали идоле или не. Али, из Влес књиге сазнајемо још и да је у тим пантеонима, које су Словени називали "хран" (хранити, чувати; одатле храм прим. прев.) чувано оружје, то јест мачеви и штитови. То објашњава идеју да су Словени поштовали мач и молилш му се. Ова потврда је заснована на оном што пшпе у Несторовом летогшсу, који такође каже да су Словени поштовали мач као бога рата. Арапски историчар Аман говорио је исто o Аланима. (Рећи ћу у другом делу како сам схватио да су Алани били руски Словени, али бих претходно желео да још једном отворим тему o поштовању мача код паганских Скита. Заиста је написано код Херодота да су се Скити сакупљали, забадали мач у гомилу снопља и молили му се. Покушајте да то замислите или нацртате. То што ћете нацртати биће тачно онај исти крст на врху звоника напшх цркава и такође изнад напшх тробова. То наводи на помисао да је поштовање крста постојало свуда пре распећа Исуса Христа, a византијски император Константин само је то легализовао. У Египту крст се називао анк и симболизовао је живот. Могуће је, дакле, да су Скитп такође поштовали крст, пошто ми чшшмо исто то и пошто нам

Борис Ребиндер

je на то скренуо пажњу Херодот. Али ставите се на место и у услове живота тих Скита. Како се може направити један крст? Наравно најједноставније је било да пободу мач у земљу, па се тако добијао један леп и чврст крст, који нас је, уз то, штитио и од непријатеља. Али, понављам, у Влес књизи нисам пронашао никакву наломену o поштовању аријевског мача, нити мача уопште - Б.Р.). Лако је разумљиво да су сви ти земљораднички народи у време мира одлагали оружје на неко сигурно место, заштићено дуплим зидом, које је било саграђено да заштити њихове богове. Али не треба мислити да је све то оружје било предмет култа. Богови су, у случају рата, суделовали у борби, a прво што је радио непријатељ, у случају победе, било је да оскрнави њихове храмове, бацао је на земљу њихове идоле, да би им се богови нашли у прапшни. Требало је понизити побеђени народ, да би му се умањио понос и сломио отпор, јер, подсећам вас, у то време се веровало да се богови заједно са људима боре против њихових непријатеља. Уз то, Грци су желели да уншпте непријатељске богове да чак ни њихова успомена не би више постојала у памћењу поражених, a пре свега, требало је избрисати њихова имена из историје коју су они писали. Имена богова поражених замењивана су именима грчких богова. Треба признати да је овај масакр богова Грцима веома успео, тако да данас читав цивилизовани свет чврсто верује да су Словени и народи Мале Азије поштовали имитације грчких или римских богова, a читав свет обожава грчку цивилизацију. A уверен сам да је величанствени дом бога Зевса у Пергаму, који се сада налази у Берлинском музеју, морао у почетку бити посвећен неком Врховном Богу, кога људи из Пергама нису обавезно звали Зевс. Име тог другог бога Грци су избрисали из историје, као, уосталом, и име богиње којој је био посвећен храм Дијане у Ефесу. Разорен је храм који је био једно од светских чуда, a у историји је записано да је он био посвећен једној од грчких богиња Дијани. Хтели су то исто да учине и са словенским боговима, али нам Влес књига све открива.

Живот и религија Словена према Влес кљизи

Читајући Влес књигу сазнајемо да су Грци били боље наоружани од Словена, a кад год су могли све су чинили да поннзе побеђене, да разоре све што им је драго - њихове богове, славну прошлост, чак и њихову историју. Грци су покушали да избришу слрвенско име из историје. Ради тога они су ширили историју Скита, a касније Сармата. И може се рећи да су успели, јер се њихова лажна верзија пшрила чвтавим светом. Али, ја вас подсећам да Врховно Божанство бди, како Лаж никад не би у потпуности поразила Истнну и, ради тога, шаље нам Влес књигу да бисмо имшга могућности да је сазнамо. Чини ми се да су се Грци исто тако понашали према Илирима, који су живели на Балкану и око Јадранског мора. Каже се да су Илири говорили језиком који је нестао. Убеђен сам да су ти илирски народи, као и Скити, постојали само у историји коју су раширили Грци, a морали су говорити словенским језиком, али су Грци успели да избришу њихов стварни идентитет. У сваком случају нема више трага илирског језика. Ипак, професор Сотиров је објавио 1974. године, у Канади, један врло документовани чланак, којим доказује да су Илири били Словени. Чланак је насловљен "The Assassination of the Justinian's Personality" ("Убиство Јустшшјанове личности"). Пре него што пређем на следеће поглавље, желео бих да пстакнем да је код аутора Влес књиге, као, уосталом, код свих Руса, видан култ Истине. Има у руској народној књижевности више поема, испричаних у стиховима, које немају еквивалент у западној књижевности. Њихово порекло се туби у далекој прошлости. Главна тема ових поема је Истина - личност Правда. У једној од њих, Правда се препире и бори против лажи Кривде. После дуге борбе Кривда побеђује. Правда мора да се повуче на небо код свог Оца, божанског краља, a неправда, Кривда, рашири се по читавој земљи. У једној другој народној песми испеваној такође префињеним стиховима, преношеној c колена на колено, каже

Борис Ребиндер

се да је било седморо браће. Сваки је имао своју истину, коју је бранио дивљачки. Браћа су се посвађала, јер је сваки желео да своју истину наметне другом. Потукли су се и борили све док свих седам нису пали мртви, a умирућл сваки је од њих говорио свом сину да настави да се бори за истину. А. К. Толстој је забележио ову песму. Ове народне песме имају дубоки филозофски смисао. Влес књига нам објашњава како су се уобличиле ова филозофија и сва вероваља Словена и како су били условљени политичким контекстом првог миленијума пре наше ере. Да би нам то постало јасно требало је да објашњења дају сами Словенп. Без познавања услова њиховог живота није могла да се напише Влес књига. Да бисте стекли своје мшпљење, просудите сами да ли је књига аутентична или није. Али не очекујте да ће људи, који су веровали у лажи, или су те лажи пшрили, почети да раде шпта друго осим да поричу аутентичност Влес књиге. Описујућж религију Словена према Влес књизи, сматрао сам да треба нагласити само суштину: главне богове и део осталмх. Ненамерно сам извукао религијску страну, која је блжжа менталитету хризпћанства. У стварности богови другог реда били су знатно бројнији, a духови безбројни. Описивати их било би дуго и досадно. Али, кад би се желело да се религија Словена сажме у неколико редова, могло би се рећи, без ризика од нетачности, да су Словени од свега у природи највшпе поштовали и обожавали живот. Живот, који је за њих представљао присуство Врховног Божанства, оног што је створило људе, сва жива бића и све биљке. То је разлог због којег западни историчари тврде да су стари Словени били анимисти. По мом мишљењу реч "анимисши" лоше одређује религију Словена. Насупрот, могло би се рећи да су стари Словени били анимисти у смислу што су веровали да су их душе њихових покојних родитеља гледале c неба и радовале се кад су Русичи јуначки бранили своје земље, a плакале кад њихови ратници нису бшш храбри. Али ову идеју, да нас душе мртвих гледају c неба, преузео је и хршпћански дух, атги хришћане ипак не сматрају анимистима.

I. 8 - АДМИНИСТРАТИВНИ И СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ СЛОВЕНА Кад читамо Влес књигу не можемо разликовати где завршава религија a где почиње свакодневни живот, толико дубоко религија прожима мисли и дела ових храбрих људи, који су непрекидно морали бранити себе и своју земљу. Понављам да су они себе називали Русичима, али су их Грци називали Скитима или Сарматима. Пошто су били сељаци, очигледно је да се њихов живот одвијао у ритму годишњих доба и пољских послова. Извесне речи, као, на пример, сосиолиши (36-A1), наводе нас на помисао да су већ имали појам власништва и колективних послова. Kao и сви сељаци, било где на свету, одлазили су зором у поља и тамо остајали док сунце "које на белом коњу (облаци) галоиира небом у својим злашним кочијама u одлази на иочинак". Дакле, током највећег дела године, радили су по цео дан у пољима и враћали се касно увече. Али требало је пет пута дневно славити богове. A пре молитве требало се опрати, да би здрав дух био у чистом телу. На дашчици 3-А.9 подвлачи се да, кад се моли, ништа не треба тражити за себе, већ треба славити богове и захваљивати им за све што су вам дали. По овом детаљу, уочавамо суштинску разлику у менталитету Русича и сељака других савремених европских земаља, који су вечито незадовољни својом судбином. Према историји коју су писали Византинци, знамо да су им Скити продавали жито и месо. Влес књига потврђује да су наши очеви, "шерали" стоку тамо где је била обилнија трава. Трава је сматрана божјим благословом и идеја обиља се изражава речју зеленошравје, што значи: много траве. Када би сунце спржило траву, или кад је уошпте НИЈС било, као зими, требало је ићи далеко од куће или пак обратно, враћати се кући, како би презимили. Зиме су биле сурове, што ће рећи да се жељно ишчекивало пролеће. Симбол сунчевог повратка било је јагње, према коме су ови труби сточари били изузетно нежни.

Борис Ребиндер

Добробит и успех мерили су се бројем грла, што је било њихово главно богатство. Све западне историје настоје да нам скрену пажњу да реч pecuniaire долази од латинског pecus - стока. Уствари, они су извозили и продавали Византинцима месо и свеже штављене говеђе коже. У француским историјским књигама врло се инсистира да су Скити били номади. Да се не би преварили како им је право име, називају их "сшеискшл народшш", и замшпљају како ти номади, који лутају скоро бескрајним просторима, у потрази за храном за своја стада, нису имали станишта. То долази отуда што Французи тако мисле под утицајем својих сазнања o начину живота афричких номада, као Пела, на пример, који немају своја стална села. Али такав начин живота није могућ у Украјшш. Јер, како можете бити искључиво номад - луталица у степи која је четири месеца годишње прекривена снегом? Кад узгајате велика стада, морате да припремите стогове сена за зиму. [Узгред речено: пласт сена се на енглеском каже Нау stack (хај сток), a ова реч потиче од руске речи сшог. Ако су Енглези употребљавали једну словенску реч, значи да су имали исте проблеме: да стокирају тј. садену сено за зиму - Б.Р.]. Али, кад сте једном садели стогове, онда морате пребивати ту током целе зиме. Влес књига нам потврђује, да се, уствари, неколико племена удруживало да би провела зиму у Кијеву, који је био престоница земље. Живели су, дакле, у градовима и после ту проведених снежнвк месеци, c пролећа су терали своја стада на југ, где је било обилније траве. И могуће је да су током ових бачијања живели у колима од врбовог прућа o којима говори грчки историчар Херодот. Овде бих желео да додам једно објашњење: Французи су уверени да су Скити били номади, да нису имали градове и да су са својим женама и децом живели у колима, jep je Херодот тако написао. Међутим, ја мислим да је његово сведочанство погрепшо схваћено или лоше пренето. Читајући француски превод онога што је Херодот написао (нажалост, не знам да читам грчки), пажњу су ми привукле две речи, или боље рећи, два израза: "murailles cotistruites" -

Живот и религија Словена према Влес књизи

(саграђене зидине), "Us protegent sans reldche" - (непрекидно су штитиле). Цитирам сада оно што сам прочитао на француском: "СкшТш немају ни градове, ни саграђене зидине, већ су шо cee иокрешне куће u сшрелци на коњима. Они не живе од земљорадње псго од сшоке u имају насшамбе на колима". Затим преводилац кити: "Тако је Херодот описао Ските, њихове настамбе и њихов номадски начин живота". И управо ово говори да преводилац и коментатор шппта није схватио. Херодот не описује начин живота Скита него њихову тактику одбране: они немају зидина и боре се без престанка. Он не критикује ниво њиховог жжвота већ им хвали стратегију. Тако овде исте речи добијају сасвим други смисао. Право значење Херодотовог сведочанства је следеће: да би одбранили своје огромне територије, од племена која их стално нападају, Скити немају градове, ни саграђене зидине (као Грци - Б.Р.) већ практикују мобилну одбрану. Мушкарци су стрелци на коњима. Они непрестано штите стада и своје територије. Они су изузетно покретљиви јер их у покривеним колима прате њихове породице. Дакле, Херодот није хтео да каже да у Скитији није било градова, него да градова није било на периферији те огромне територије (око Олбије - где се Херодот нашао). A градова је, на територији између Дунава и Дона, било и неколико десетина, али их нећемо сада именовати, јер ти топовими јасно показују да су Скити говорили једним, словенским језиком. Био је то пре свега Кијев, и, још ближе Олбији, велики занатски град Каменское Городишче. Све је то историчарима познато, али они више воле да потврђују једну бесмилицу - да у Скитжји није било градова - да њихова подвала не би изашла на видело, па се тако заклааају иза Херодотовог сведочанства које цитирају на лажан начин. Али вратимо се Влес књизи, која нам јасно каже да су Русичи били сточари и ратари и да су трговали c Грцима, којима су продавали своју стоку мењајући је за златне наруквпце. И још се додаје да су им Грци увек говорили

Борис Ребиндер

како њихова стока не вреди. Још и тада, у она времена, Грцп су били добри трговци и покушавали су да насамаре Словене. наивне али часне. Тако, упркос Хетодотовом сведочанству, Словени су морали да обрађују огромне површине још откад их је њихов Бог Велес научио како да обрађују земљу и да сеју (4 Б2). Сви радови на земљп били су праћени симболичним гестовима и обредним песмама, j'ep će веровало да први сноп пшенице отелотворуЈ"е божанство. Поштован је малтене исто као што су стари Словени поштовали храст. У Влес књизи налазимо израз "дуб и сноп" (тешко преводиво на француски). Taj израз "храст и сноп" срећемо више пута на разним дашчицама. Знамо да је храст симболизовао Бога Перуна. Могуће је да је сноп симболизовао Бога Велеса Тако је израз "Дуб и Сноп" призивао богове (претпоставка). Овај обичај се одржао у централној Европи све до краја прошлог века. Сељаци су у процесији доносили први сноп у село, ту га стављали на место за светковину и играли око њега. (Још и данас постоји у околшш Суботице таква светковина, која се зове Дужијанца и слави će Kpaj'eM јула. Сачували су је бачки Буњевци - прим. прев.). Свакој фази пољопривредних радова - орању, сетви, жетви - одговарала је по једна свечаност посвећена богу заштитннку тог посла. Та славља траЈ'ала су и по неколико дана. Играло се, певало се, много јело и тшла сурица, пиће на бази ферментиране сурутке (види главу I. 3, o породици Задонски - Б.Р.). Пило се, хвалећи богове, који су и сами, на небу, чинили исто, што ће рећи да су и они пили у здравље Русича који су их славили (3A.10). (Треба напоменути да за реч "небо" аутор дашчице употребљава реч сварга - "во сварзе" - чувену реч која се употребљава за Брахмане у Индији - Б.Р.). Дакле, изгледа да су Русичи живели као сељаци, али слободнп сељаци, КОЈ"И нису припадали богатим поседницима, јер их у то време није ни било. За сељака у руском се употребљава реч кресшштин, која потиче од речи хришћанин. Ова реч, очигледно, није

Живот и религија Словена према Влес књизи

постојала у време онога KOJ'H j'e писао Влес књигу. Сељаци се називају огњшичани, јер је свака породица имала ватру на огњишту - огњ'. (И данас се у нас за кућу и породицу каже - огњиште, - прим. прев.). Да би се представило село, броје се оџаци. Каже се село је имало "стотину оџака". A знамо и из летописа да се порез плаћао по оџаку (једна веверичја кожа по оџаку - Б.Р.). Административна јединица било је племе, клан, што се на руском каже род. У Влес књизи каже се да је понекад род чшшло и двеста села од по стотинак оџака. То нам даје представу од које је важности била административна обједињеност. Родом је демократски управљала скушптина стараца и бораца. Та скушптина звала се Веће. Одлуке су доношене већином гласова. Оно што је одлучено бивало је обнародовано, a оно што није обнародовано, ннје ни обавезивало. Веће је бирало кнеза који је управљао годину дана. Аутор Влес књиге са жаљењем констатује да су кнезови покушавали да власт пренесу на овоје синове. Кнез је морао да поштује одлуке прокламоване на Већу. Ако то није чинжо ризиковао је да га богови казне и непријатељи победе. Сви кнезови разних племена бирали су између себе Великог Кнеза, који је постајао главнокомандујући армије и суверено одлучжвао o стратегији скушптина свих племена. Али, чак је и он морао да поштује одлуке Већа. Он је морао да осигура одбрану руске земље, али није смео ни да покуша да осваја туђу. У критичвим моментима на небу се појављивала чаробна птица - Машер Cea, која је кнезу махањем крила показивала шта треба да ради. (Ради će o Матер Слави, главном божанству Словена, која се у Влес књизи спомиње вшпе пута - прим. прев.). Грци тврде да Скити нису имали никакву административну организацију. Тачно је да је тај народ био расут по огромној теритирији и чжњеница је да њихова обједињеност и административна организација mije изгледала јасна, али је она била реална и испољавала се кад се требало бранити од заједничког непријатеља.

Борис Ребиндер

Kao илустрација жнвота тих једноставних сељака, који су имали задатак да бране руску земљу, али да никада не наладају туђу, превео сам дашчицу 2А, коју можете ттрочитатп на крају првог дела. A како су проводили своје дане, најбоље је прочитати на дашчвци ЗА. L 9 - ЛИНГВИСТИЧКА ОБЈАШЊЕЊА У тексту који је копирао Мирољубов налазимо многе речи које нико никад није чуо, али које ми разумемо, јер су то речи са, у основи, руским кореном, као на пример: меша, зелнославни, огњишчани, окремљен (објашњава извор речи Кремљ). Да би се рекло: "Живели су у миру и напретку" каже се кладно. Ово објашњава порекло чешке речи klid и klidne'. (Ha српском: складно - прим. прев.). Оваквих речи нема много и треба их систематски изучити у Академији наука, али до тада оне су за мене доказ аутентичности Влес књиге. Да бисмо их све пописали било би тешко и некорисно, али оне нам показују порекло речи које данас употребљавамо и за које у речницама налазимо вероватне али погрепше корене. Узмимо реч витиаз. У Фазмеровом речнику каже се да, без сваке сумње, ова реч потиче од скандинавских Викинга; a затим следи цела страница објашњења, једно неубедљивије од другог. Влес књига употребљава реч vitežetistvi, одакле, по мом мишљењу, произилази чешка реч vitezstvi, која мора имати исти корен као и реч вишиаз (српски: витез - прим. прев.) онај који је најснажнији и који најбрже потеже мач. Ни Немци ни Скандинавци немају шта да траже у овим чисто словенским коренпма, a најмање да изведу реч Викинг из речи вишиаз, што ми се чшш мало вероватним. Затим руска реч муж, која значи човек, муж. У Влес књизи се не каже муж већ менж. Ово омогућава да схватимо порекло немачке речи der Mensch, коју, уосталом, налазимо у пољском: menž.

Живот и религија Словена према Влес књизи

Све ове речи треба да проуче стручњаци "отворена духа", што ће рећи они који не покушавају да докажу да је већина словенских речи позајмљена из страних језика. A да и не говорим o именима народа, који никада нису постојали изузев на страницама историје, коју су писали Грци, западњаци, па чак и Руси. У свим историјским књигама и у енциклопедијама наћи ћете три народа: Роксолане, Сармате и Алане, али у Влес књизи o њима се не говори, a може се схватити и зашто. Римљани су их именовали као Роксолане када су их узимали у своје легије као најамнике. Роксолани су живели на истим просторима као и Скити на почетку наше ере, и онда су мистериозно, без трага, нестали. Немачки историчари су закључили да су их Готи победили и истребили! A сви остали историчари преписују исту верзију. Али Влес књига даје нам кључ ове мистерије: У овој књизи се каже да се простор између Дњепра и Волге зове Русколан' [Lan' и platne (француски; простор), то је иста реч као и у енглеском lane - Б.Р.] ( српски; долина - прим. прев.). Тако реч Русколан хоће рећи "иросшор насељен Русима". И када Римљани унајме најамника који долази из руских простора, они га питају одакле je, a он одговара да долази из Русколана. Римљани записују: један Роксолан. И кад их вшпе не врбују за римске легије, онда Роксолани шпчезну, али само док не дође дан да се те грешке избришу из књига историје. Такође нам причају како су Сармати прогонили Ските у IV веку старе ере. И то је такође бесмислица, јер су Скити и Сармати били исти народ, и сви историчари, почев од Грка па до професора Московског универзитета, Класена, објаснили су да нема разлике између ова два народа. Професор Класен је чак, 1854. године, објаснио и порекло речи "Сармати": Скити и Сармати су Грцима продавали месо и свеже или полу штављене коже. На руском, штавл>ачи свежих кожа звали су се "сиромјатники", одакле реч Сармати (сиромјати).

Борис Ребиндер

Што се таче Алана, који су, узгред речено, дошли из степа Кубана и учествовали у инвазији Вандала широм Европе, па су се тако нашли и у Француској и Шпанији, они су једноставно били становннци "de la plaine" равница. Они су долазили из Алана. (Слично као Дољани или Пољани прим. прев.). Они нису имали ии језик ни историју. Ко су били, то је друго тштање. Лично мислим да су и они били Русичи и можда су говорили истим оним језиком који налазимо у Влес књизи. У сваком случају, језик Алана није постојао, као што не можете нигде у Француској пронаћи "језик планинаца". Што се тиче Вандала који су почетксш наше ере прегазили целу Европу проузрокујући безбројне штете и које су историчари означили као германски народ, ја мислим да су, једноставно, ти Вандали били Венди из Равница - Вендалани - поједностављено речено Вандали. У Влес књизи каже се да су Венди отишли на Запад и постали врло богати: "Они имају много злаша али им је религија иогрешна" (имуш виру шибну). Неки сматрају да су Каталонију основала два народа: Гоши и Алани. Али, разматрајући Влес књигу може се са сигурношћу рећи да реч Кашалонија треба схватити као "Гошска равница". Али погледајмо мало ближе. У Француској постоје два града који се зову Булоњ: Булон, на мору (Boulogne-sur-Mer) и Булоњ на Сенж (Boulogne-sur Seine). Погледајмо порекло тих речи у Великој Ларусовој енциклопедији. Не изгледају ми убедљиво. Влес књига, по мом мишљењу, даје много уверљивију верзију. Каже će (24.A.13): "Многи су своје кости оставили на облоњ'-и". Ова реч је у почетку била чудна, али је затим постала јасна: ради će o празном простору, који је остављен око утврђења, да непријатељ, који напада градске зидине, не би могао да се заклони иза какве природне препреке. Овај празни (брисани) простор око градова звао се облон/. На руском постоји реч оболочка, која означава опну која обавија - Б.Р. (На српском: облога или облог - прим. прев.).

Живот и религија Словсна према Влес књизи

Кад су браниоци града излазили ван зидина ризиковали су да оставе своје кости на "облоњи", тј. на "облози". Сасвим случајно npoHainao сам потврду овог објашњења. У Смоленском је постојао један парк, који се звао Блоње. Али шта је тај облон тражио у Паризу? Но, добро, опет је Влес књига та која нам даје одговор. Каже се да су Грци и Римљани освојили Русколан и као победници наметнули му тешке дажбине. Али шта су могли узети од тих сиромашних сељака? Добро, одводили су им синове - њихову младеж. Од тог времена реч младеж - јасун - била је синоним за војску. Римљани су стварали легије од ових Словена, које су називали Роксоланима, и одводили их у Италију. C друге стране, као што је познато, да би се добро владало империјом требало је увек слати пукове у земље у којима су војници за становништво били странци, као што је то чжнио аустријски цар да би потчшшо балканске земље. Тамо је слао чешке трупе, a да би под контролом држао Чехе из Бохемије, служио се пуковима регрутованим у Мађарској. Тако су Римљани легионе састављене од Роксолана слали у Галију и Велику Британију, где су подигли зид дуж целе земље да би заштитили освојене регионе од упада Шкота. Разуме се да те легионаре нису пуштали да улазе у градове. Смештали су их на брисаном простору око градова. Ти легионари, који мора да су међу собом говорили руски (или можда украјински), те просторе називали су облоње. И да не знам историју, ншпта осим онога из Влес књиге, могао бих да тврдим, без бојазни да ћу се преварити, да су те регименте Роксолана биле постављене у Болоњи у Италији. Али те је легионаре требало такође превести бродом у Велику Британију. Логично је претпоставити да се то укрцавање врпшло у Булоњу на мору. Док су чекали укрцавање, можда су ти легионари били смештени на чистини око градаМало по мало, градови су захватали и ове чистине, али су још увек остајали паркови или шуме, које би требало да се зову не "Булоњска шума" него "Облоњска шума".

Борис Ребиндер

A када су легионари стиглв у Велику Британију подигли су Хадријанов зид, који почиње од ушћа реке Тајн (Тупе) и пресеца цео простор до залива Солвеј (Solway). Једна заштитна творевина направљена од гомила земље зове се у Русији вал (од руског навалиш'}. Од тих времена Енглези зид називају a м>аИ (вол), мислећи да ова реч долази од латинског vallum, a не схватају да реч \vall долази од руске речи вал. Уосталом, то је врло разумљиво, јер историја каже да су Хадријанов зид подигли Римљани. Тако, проучавајући Влес књигу можемо одстранати члтаву серију грешака које су западни историчари, који нису читали Влес књигу, случајно (или намерно) унели у историју. Остварујући ово што управо пишем, схватио сам да нисам довољно истакао поетску страну текстова Мирољубова. Истина је, да би се добро осетила поетска страна текста, било би најбоље читати га на руском. Задовољство да то опише остављам неком даровитијем од мене. Но, ипак, има поетских израза које смо већ чули и који су већ одомаћени у руском језику као: "Беше шолико сшрела да се од њих не могаше видеши Сунце". ("Стрелама им закрилшпе Сунце" - српска народна поезија - прим. прев.). Овај поетски израз налази се у Слову o иолку Игорову, који је настао два века после Влес књиге. Рукопис "Слова" нашао је гроф Мусин Пушкин за време Катарине П. Она је била рођена Немица, али је владала са престола у Санкт-Петерсбургу тридесет шест година. Фаворизовала је немачке историчаре, који су joj за узврат дали у историји титулу Катарина Велика- За руски народ њена величина остаје дискутабилна, али руску историју писали су странци, који нису хтели да признају аутентичност рукогагса "Слова". Оригинал је уништен под изговором да је изгорео приликом пожара у Москви 1812. године. Али, читајући преписе сагледана је таква лепота текста да се заврпшло тиме да је цео свет признао аутентичност Слова o иолку Игорову, укључујући ту и Академију наука у Москви. Ја са& убеђен да ће Влес књига имати исту судбину.

Живот и рслигија Словена према Влес кн>изи

Совјетски научници, који имају неповољне предрасуде o Влес књизи, јер су чувене таблице нашли и објавили емигранти, нису показивали никакво интересовање за ово историјско дело. Изјавили су, после испитивања репродукције само једне дашчице (бр. 16), и не читајући целину текста, да је Влес књига фалсификат настао у XIX веку. Али ја мислим, и надам се, да ће, када дођу нове генерације, антагонизам између совјета и емиграната нестати и да ће се московскн, лењинградски и кијевски академици дати на посао и заврпшти га тако што ће схватити да је Влес књига аутентично дело, које нам описује начин живота и историју Словена, коју су они сами написали. (Ребиндеров сан се донекле испунио. У Петрограду, на Унвверзитету основана је катедра за изучавање Влес књиге, коју води професор В. В. Колесов -прим. прев.). 1.10 - ПРОБЛЕМИ АУТЕНТИЧНОСТИ ВЛЕС КЊИГЕ Читајући Влес књигу може се поставити питање: да ли је то глас наших предака из ЕХ века шш имитација коју је репродуковао намерни кривотворитељ? Имитација - када и како? Кад ишчитавате текстове дапгчица Влес књиге импресионира нас искреност и познавање историјских прилика, жвовота и менталитета тих Словена из IX века. За њих је познавање своје историје и свог језика било сасвим природно и схватљиво, али за реконструкцију свих тих детаља у нашем времену требало би имати дар врло великог историчара и научника. Таква личност морала би бити позната и поштована, a да и не говоримо o фвнансијским могућностима које би морала да оствари толиким знањем. Какав би интерес имала таква особа да остане у сенци анонимности као непознати фалсификатор? Не постоји фалсификатор који би предузео тако велики посао без надокнаде и без великог новчаног интереса. A онда се поставља питање: у ком веку је направљен овај фалсификат? Где, тачније у ком периоду се претпо-

Борис Ребиндер

ставља да је учнњена ова превара? Да лп су фалсификоване и дрвене дашчице? Или је просто написано шездесетак страна текста на једнсш измишљеном језику? И, у крајњем случјау, да ли су Изенбекове дашчице икад постојале? У Русији деветнаестог века постојале су две супротне струје: прословенска и прозаладњачка, која је развијала норманисшичку теорију. Ова последња је била бројнија и надасве моћнжја, јер ју је штитила власт и подржавали западни научници. Лако је претпоставити, да су им дошле до руку Изенбекове дашчице, уништили би их, као што су уништили и оригинал "Слова o полку Игорову". To je можда разлог што је пуковик Изенбек, који је имао интуицију и здрав разум, забранио Мирољубову да износи дашчице из његовог атељеа и што није желео да их повери ниједном универзитету. Чак и сада су многе ерудите емигранти норманистп. Што се тиче црквених ауторитета, разумљиво је што ОНБ оцрњују све што није хршпћанско и никад не прихватају идеју да је хришћанство могло бити инспирисано скитским идејама. Совјетски научници, којима смо се обраћали за једну помало непристрасну арбитражу, нису доводили у питање једног пуковнжка Беле гарде, емигранта, већ су изнели претпоставку да је Изенбекове дашчице фалсификовао можда један богати колекционар из деветнаестог века, који се звао Сулокадзе. Само, ту оцену је изнео један научник, Виноградов, коме је послата репродукција само једне дашчице, бр. 16. Жао ми је што Виноградов није могао да види цео текст Мирољубова. Јер, сада се совјети заклањају иза ауторитета Виноградова и његовог негативног става. Људи који се сматрају разумним знају да су оригинални текстови дашчица нестали и нема их вшпе, али свакоме је јасно да је много лакше уништити оригинале него нх фалсификовати. По мхш мишљењу, могла би се фалсификовати једна, две, па чак и вшпе дашчица, али под условом да имате као модел језика једно тридесетак аутентичних дашчица. Немогуће је обрадити шездесетак странкца на једном језику

Живот и религнја Словена према Влес кншзи

који нико никада гаије чуо ни читао, али који све боље и боље разумете што више проучавате текст. Једина особа која је писала текст Мирољубова је он сам. Радио је на томе петнаест година, a био је и даровит човек који је волео прошлост свога народа. Особе које су га познавале још су живе и све оне сведоче да је то био савршено частан човек и да накада није никога обмануо. Они сведоче да је копирао текст са црвоточних дашчица. Да су те дашчице направљене у деветнаестом веку то би било утврђено и објављено. После дугих размишљања дошао сам до закључка да ни Сулокадзе ни Мирољубов нису могли фалсификовати један текст са свом његовом поетиком, историјским детаљима и лингвистичким подацима. Но, била Влес књига аутентична или не, подаци које нам пружа помогли су нам да схватимо оно што је покушано да нам се сакрије и разлоге због којих је искривљавана историја Словена И сви закључци заснованж на проучавању ове књиге остају ваљани. Види табеле П - Ш - IV.

Живот и религија Словена према Влес к&изи

Табела I - Упоређење три писма.

Табела II - Кључ који је Мирољубов употребио за транскрипцију Изенбекових дашчица.

Борис Ребиндер

Табела III - Фотокопија фотографије дашчице бр. 16.

Живот и религија Словена према Влес књизи

Ћирилична транскрипција текста дашчице бр. 16.

Живот и религија Словена према Влес књизи

Превод дашчице бр. 16* 1. Влес књпгу ову посвећујемо Богу нашему који нам је прибежиште и снага. 2. Од тог времена, бејаше човек добар и поштован, за кога је речено да је отац руског племена. 3. A тај човек имађаше жену и две кћери. Имао је угного волова, крава и овнова са којима 4. је пребивао у степи. Нигде немогаше наћи мужеве за своје кћери. 5. Онда се мољаше боговима да њихов силазак не буде узалудан и Дајбог (бог који даје) чувши 6. његову молитву и посла му оно што је очекивао и молио, па су његове кћери постадоше жене и ево бога 7. који долази међу нас и морамо пожурити да припремимо колевке и ево где се бог Велес појави 8. двоје деце носећи и ми имамо два сина од нашег Бога и њега хвалимо. 9. Да буде блажен сада и во вјеки вјекова. 10. Чудесници кажу да се ншпта уназад не враћа.

Табела IV ГРЧКО - ФРАНЦУСКА ВЕРЗИЈА Позната божанства Постојање једне религије огледа се у ритуалима и веровањима, али археолошка истраживања су, на жалост, често недовољна да их открију. Да бисмо приступили најстаријим религијама, у мери у којој упоређивање може да их осветлп. треба почети са онима o којнма су нам остала писана сведочанства. Према ономе што су говорили Скити, a o чему нас извештавају, мање или ввше тачно антички аутори, хеле* Скоро сам сигуран да је почетак дашчице добро преведен. Међутим. последњи редови су врло тешки за превођење, јер недостају многи самогласници.

низујући варварске богове, њихови народи су као божанског претка имали Зевса, званог "папаиос" што би значило велики отац, у правом смислу речи отац свих богова и индоевропљана, оних који су имали исти језик, неких две хиљаде година пре наше ере. Или, .Тупитер је био Дон Хуан чија се освајања жена не дају ни избројати. У средњој Русији, на пример, завео је ћерку реке Бористене, данашњег Дњепра. То створење је било пола жена пола змија која је на свет донела снажног краља. варварског Таргитуса a грчког Херкула. Овај бог имао је три сина, непаран број, па још мушкараца што је по вољи богова. Златна кочија, руда са алком, ратна секира и жезло од истог метала пашће ускоро c неба. Само је најмлађп Таргптусов син могао узети ове предмете - поруке, јер је његову браћу спречавало то што се злато усијавало кад му приђу. Најмлађи је, дакле, могао да наследи свог оца, будући да је знао како руковати симболима суверенитета и над сељацима и степским ратницима. Скитски пантеон је, међутим, онако како нам га представљају грчко - латински писци, без велике оригиналности и посебности. Божанства су антропоморфна и асимиловала су се у Јупитера, Артемиду, Аполона, Херкула, Нептуна. Али нигде нема храмова који су им посвећени, нити вотивних статуа за обожаваље. Божанства евроазијских номада, не личе на њих као ни на грчка, него на она која су имали ирански пастири, једва нешто мање покретљиви него њихови суседи са севера. Међутим, Херодот извештава како су за скитског Ареса, бога рата, правили квадратну платформу на гомилама прућа где су побадали мач, пред којим су жртвовшш стоку. коње и заробљенике. Мач, за који се не зна да ли је бпо амблем пли фетиш, a често се појављивао код Сармата и Хуна. Ратне секире, сувише украшене орнаментима са животињским мотивима да би служиле као оружје, нађене су у насељима и тробницама пастирских и ратничких народа Евроазије. Али, можда се ради, као што је случај са критскпм двосеклим секирама, o владарском симболу, можда нако божанском знаку, којим је замахивао краљ

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Влес кн»изи

хеленских богова, ттошто је победио дивове, без обзира што су хоплолатрију вшне упражњавали Скити, иако се сматрала обичајем Крита. Изузимајући, дакле, варварског Марса, најистакнутије, и сигурно најзначајније евроазијско божанство, остаје, без сумње, Табити, која је асимилована у романској Вести, као богиња ватре, но можда такође и у вези са животињама у чијој пратњи је понегде приказана. Такође. можемо бити сигурвш да је то оно исто крилато божанство које је као детаљ угравирано на сребрном огледалу из Келермеса. Рекло би се, анадолска Сибила, мачкасто уплашена, са подвијеним репом, укратко у ставу који је карактеристичан за Блиски Исток. На једном металном оквиру из Александрополиса, на исти узбудљив начин, приказане су две животиње које га обухватају задњим делом тела са обе стране. Мисли се на слику једне мале коринтске лепотице која се налази у Лувру: персијска Артемида са крилима грабљивице која је приказана како држи по једну утву у свакој руци.

9. више месеци. Сто пута се Рус' рађала и сто пута бивала уништена од Севера до Југа. 10. Тако су наши преци терали своју стоку и бог Ор их је усмерио у руску земљу, јер да су остали тамо 11. било би много патње и глади. 12. Тако смо се населили као сељаци (огњишчани) на руску земљу. Ово се догађало " две Теме"* 13. до сада и после "две теме" дошли су Варјази, који су почели да отимају земље 14. Хазара, a ми, будући покорени, радили смо за њих. 15. Био је такође и један народ Илмершити, и имали су око стотинак села од по двеста огњшпта. И наш народ како је касније дошао у Рус' сместио се међу Илмершите, јер они су наша браћа и слични су нам. 17. И у споровима они су нас штитили од зла. Имали су Веће и што је одлучввано то је обнародовано. 18. A оно што није обнародовано није важило. 19. Бирали су кнеза једном годшпње и тако смо живели узвраћајући им помоћ. 20. A ми смо добро знали да правимо земљане лонце и били смо добри грнчари и добро смо знали 21. да обрађујемо земљу и узгајамо стоку. Такви су нам били и очеви.

2А - МУЖ ПРАВ ХОДИА ДО MOBE... 1. Човек за кога се каже да је праведан није онај који каже да хоће да буде лраведан, већ онај чија се дела поклапају 2. са његовим речима. Од давних времена речено је да морамо да чинимо боље него наши дедови. 3. Обрађуј ово семе и временом ћеш се прославити. 4. Борусија и Рус' беху нападнуте руком непријатеља, који је чинио грозоте... A 5. кнез тога времена беше болестан и у битку посла своја два сина 6. јер нису обраћали пажњу на савете Већа, и оно што је одлучено у време када је Веће поштовано. Због 7. тога они беху уншптени и поробљени без одбране и то је тако како ми сада кажемо. Напш кнежеви 8. не треба да иду на Југ да траже земљу за нас и нашу децу. Тамо су их Грци изненадшш и налали као гусеннце и битка је трајала

2Б - (друга страна) 1. Али дође један зли народ и покори их, a ми морасмо да се повучемо у шуме и тамо смо живели као ловци и рибари, како бисмо избегли страхоте. 2. Ово је трајало једну "шему" и почели смо да утемељујемо традове и свуда оснивамо настамбе. 3. A за време друге "шеме" беше велика зима и ми кренусмо према југу, јер тамо има житних простора, али Византинци** Тем' временска јединица којој не знамо трајање. У тексту Византинцп се називају "Романи".

Борис Ребиндер

4. хтедоше да нам узму стоку, a ми смо гледали да се сместимо код неког ко ттоштује своју реч и кренусмо даље ка јуту. где је трава издашна и тамо много стоке имасмо.

ЗА - МОЛИХОМ ВЛЕСА ОТЦА НАША 1. Молимо Велеса, оца нашега, да учини да нас походе многе силе небеске и да нам Сунце у домове сврати 2. п окрене златни точак сунчаног круга, који сија над нашпм кућама и у поређењу c њим 3. блед је сјај наших ватри у стаништима. Бога ватре Смургла молимо да се појави, да се уздигне до неба и да издржи до 4. плаветнила (до зорг - Б.Р.). Призивамо те боже ватре. Тако идемо да радимо сваки 5. дан. Пошто смо се помолили и јели идемо у наша поља да их обрађујемо као што су богови заповедили 6. свим људима који могу свој хлеб да зарађују. 7. Потомци Дајбога, ви сте миљеници богова и богови су вам "скорорала" (тешко разумљива реч која садржи корене речи брзо и орати) 8. тако држећи у десној руци * певамо у славу Сунца и мислпмо тако до ноћи и 9. пет пута дневно своје богове славимо. Пијемо сурицу (тшће од сурутке ферментиране c медом - Б.Р.) у славу 10. божанске доброте и нашег здружења са боговима на небу, који такође пију за нашу срећу. 11. Певамо у славу Сунца и гле коњ његов златни већ галопира небом. Послије рада кући се враћамо, ватру палимо и обедујемо. 12. Заттш велику доброту божанску хвалимо и на почжнак идемо, јер тама нам узима дан. 13. Десетину за наше очеве дајемо, a стотину за власт. 14. Тако живимо поносни, јер своје богове славимо, и у чистој воде тело оправши, молимо се. У тексту недостају слова претпостављам реч "свећу".

7А СЛАВА БОЗЕМ НАШЕМ 1. Слава бозима нашијем што имамо веру која људске жртве не тражи као што се ради 2. код Варјага, код којих се то увек радило, призивајући Перуна - Перкуна коме се приносила жртва. Што се нас тиче, 3. ми жртвујемо само плодове поља и плодове свога рада: просо, млечнл мрс и томе за дан Колиада (Коледо зимска краткодневица - Б.Р.) додамо јагње, као и за Русаље* c пролећа и за 5. "лепу планину" (Црвена планина). То везујемо за сећање на планине Карпате. - Од тог времена наше племе се звало Карпи, a откад смо у шумама зову нас Древичи (Древљани - пим. прев.) 7. a у пољима нас зову Пољани. Што се тиче Грка, они кажу да смо људождери, 8. a то су лажне речи, и то није истина, 9. јер ми имамо друтачије обичаје. Тако они који желе 10. да унаказе друтога o њему лоше говоре, и луд је онај који се од њих не брани. 11. Кроз дута времена тако се владало у племену, 12. a старци наши венеди ипиш су да суде очевима нашимпод Перуновим дрветом (храстом - Б.Р.). И 13. такође тога дана смо играли игре пред напшм старцима 14. једни показиваху снагу, док су млади брзо ходали певајући и играјући. Тог дана сељаци су ишли у 15. лов и доносили дивљач старцима, који су је свима делили. Волшебници 16. приношаху жртве боговима, славећи их и уздижући. У време Гота и доласка Варјага биран је кнез 17. који је водио мпадеж у битке 18. јер су нас Византинци осматрали и наносили нам зла долазећи на својим колима са У пролеће и ми славимо празник - Русаље - (и ми славимо Русаље прим. прев.).

Борис Ребиндер

19. гвозденим оружјем и нападатти нас, a ми смо се дуго бранили и сачували смо своје земље

7Б

1. од Византинаца. Пошто су схватили колико нам је стало^ до живота - оставили су нас.

ДРУГИ ДЕО

У првом делу ове књиге избегавао сам да изнесем своје претпоставке и хипотезе. Међутим, у овом другом делу сакупио сам закључке инстшрисане чнтаљем Влес књиге и поставио сам известан број питања. Kao што сам већ рекао, не саветујем читање овог другог дела оним особама чије се истраживање истине своди на једну прејудицирану доктрину. Мислим на еклезијастике, који не могу да изађу из граница које им поставља њихова религија, као и оне који су се школовали у државним колеџима, увек спремним да дођу до закључака који одговарају директивама ауторитета од којих зависе. Да би се трагало за истином треба имати слободан и независан дух и иозишивно усмерену вољу према предмету који се проучава. Почео бих анализом идеје да је Створитељ универзума жарко желео да пошаље поруку генерацијама далеке будућности, да би се открило како су живели и каквог су менталитета били стари Руси, a завршио бих поруком да су стари Русичи хтели да је оставе свом потомству, које и данас живи у истој земљи, али чији је један део сада расејан по белом свету, у које спадамо и ја и ви, децо моја.

П. 1 - ПОРУКА ПОТОМСТВУ Почињемо једном причом која наизглед нема никакве везе са Влес књигом. Не сећам се више ни где сам је чуо или прочитао, али оно што j'e важно јесте да је ова прича истинита, Збило се то у Абисинији, како се сада зове Етиопија, пре много времена Било је топло, врло топло. После снажне олује, бујица, која се сручжла c планжне, оставила је на обали дебе.ли слој муљевитога песка. Касније, кад је олуја попустила, нжво реке је опао. Било је то затшпје после буре.

Живот и религија Словена према Влес кн>изи

II. 2 - ИСТОРИЈА СЛОВЕНСКИХ НАРОДА Никад се нисам бавио социологијом. Сматрам да је то дпсциплина која се, између осталог, бави и законима који регулишу односе међу народима. Међу тим законима требало би да постоји један којп каже: "Кад владари једног народа имају намеру да иокоре своје суседе u слабији народ прешворс у робље, они иочињу шиме шшо ружно u зло говоре o својој будућој жршви". Оптужују га да је зао u некулшивисан и приписују му изштшљене грехе, укључујући ту и своје сопствене - ово важи у свим временима и на свим континентима. Прочитајте извештаје конквистадора, који су уништили читаве цивилизације у Јужној Америци. По њима, требало је цивилизовати и христијанизовати те дивљаке и људождере. Али, кад поближе проучите обичаје тих дивљака, констатујете да су онв били много културнији од онжх који су их истребљивали. Сетите се како су нам описивали злочесте Северноамеричке Индијанце. Створили су нам мит како су они дивљи и некултивисани. Уствари, такви су били они који су окупирали индијанску земљу па су желели то да оправдају. Погледајмо ту око нас. Сећате ли се шта је 1939. Хитлер говорио o Пољацима кад је одлучио да их прегази? Тако је то било и у Антиди. Постојала је плодна равница, насељена једним бројним и мирољубивим народом. То објашњава зашто су динамичнији народи, као Грци, Римљани и, касније, Татари и Немци, увек желели да окупирају њихове територије и експлоатшпу огромни људски потенцијал. И, према закону који сампре дефинисао, лако је схватити зашто су освајачи увек објашњавали како су Словени некултивисани и зли, и како Гшју крв из лобања својих неиријашеља. (Узгред, тако се прећуткује и чињеница да је амеркгчке Индијанце да скидају скалпове научио један француски официр - прим. прев.). Чак и сада се покушава подметати да руски народ представља ратну опасност за Европу. (Ово сада препознајемо као тврдњу за Србе - прим. прев.). Све је то било и остаје лаж.

Подсетимо се, сваки пут кад год би руске армије ишле у Европу, било би то увек после западњачких напада који су допирали до Полтаве, Москве или до ушћа Волге. Влес књига јасно каже: "Треба браниши своје земље u не иокушаваши да се освоје шуђе". Историја нас учи да је сваких сто година бивао по један покушај да се освоји Украјина, почев од Дарија, персијског краља, па до, Немаца у нашем веку. И сваки пут непријатељ је морао да се повуче после крвавих битака. Али, ко једном покуша да покори неки народ он увек наставља да o њему ружно говори како би оправдао сопствену агресивност. Влес књига нам објашњава зашто су Словени били непобедиви. Треба само да су јединствени. То словенско јединство увек је плапшло Грке, иритирало Византинце и било непожељно за савремене западњаке. To je разлог што су увек покушавали (и нажалост успевали) да заваде разне словенске народе, да их поделе и одвоје једне од других. То распарчавање чињено је и хоризоншално и вершикално. Кад кажем "хоризонтално раздвајање" мислим на распарчавање историје руског народа на више делова, њено сецкање на вшпе епоха. Руску историју су прво писали Грци, a потом немачки историчари полазећи од сопствених интереса и политичке стратегије. Ти историчари разликују разне народе: Кимере, Скише, Сармаше, Анше u Кијевске Русе. Уствари, то је увек исти народ који говори исти језик и који има и стабилан континуитет своје религије. Али распарчавајући историју овог народа, сваком делу је одузимана слава предака и разлози да буду поносни на своју прошлост, јер су историје свих тих подељених народа биле осакаћене. Ово уситњавање словенске историје чињено је намерно, не грешком. Или, како нам објашњава Влес књига, тврдња непријатеља да је Русима недостајао понос. Поносан се на руском каже гордп. За онога који је храбар на чешком се каже хрдина (на француском херој). Влес књига уздиже патриотизам и каже да треба бити

Борис Ребиндер

поносан и не плашити се да умреш за своју земљу. Онога који умре за своју земљу прихватиће Перун лично у лепом и вечном животу. Када кажем да је уситњавање руске историје било вершикално мислим на тенденције историчара да разликују впше народа тамо где је уствари постојао само један: Скити, Сармати, Роксолани и Алани, који нису ни постојали; или тачније постојали су само на страницама историје. Ова различита имена употребљавали су Грци, јер није било јединства у руском народу, па су се именовали као четири или пет различитих народа, што је било погрешно, али је служило византијским дипломатским циљевима. Треба рећи да су Грци сасвим успели и да су убедмли и саме руске историчаре да су сви ти народи постојали, a западни историчари понављају оно што су Грци нагшсали било из незнања било из истих разлога као и Грци. Већ одавно је требало руску историју иоједносшавиши, избрисати и заборавити сва та имена делова који у стварности никада нису ни постојали. Али вероватно то никада неће бити учињено, јер политички и стратешки интереси захтевају поделу и раздвајање Словена једних од других. A руски и украјински историчари, уместо да обелодањују истину, желе да бриљирају својим уходаним познавањем историје, па детаљно прецизирају границе између Кимера и Скита, где су се раздвајали Скити и Сармати, епоху Сармата и Анта, и све то да би објастшли, према свим историчарима онога доба, да није било етничке разлике између тих народа Основни задатак византијске ддпломатије био је да спречи стварање организоване руске државе, a пре свега да спречи уједињење свих Словена у једну државу. Укратко, успело им је, јер никад није постојала словенска федераттаа држава. Али још увек међу словенским народима постоји извесни афинитет и узајамна симпатија, коју западњаци не разумеју и потцењују. Кад су Руси водили рат за ослобођење бугарског народа од отоманског јарма, врло мало Француза прихвата да они то нвсу чинили руковођени

Живот и религија Словена према Влес књизи

експанзионистичком политиком, већ једино да ослободе братски народ. На срећу, Бугари су то схватили, правилно оценили и поштовали. Положај бугарског народа у словенској тшродици посебно је занимљив, јер, према конвенционалној историји, Бугари нису Словени. Нажалост, права бугарска историја није била написана - у сваком случају, непозната нам је. Сличност између речи Булгари и Волгари наводи нас на помисао да су у почетку Бугари живели на обалама Волге, где се заиста налазе трагови тога народа, који није био словенски. Влес књига потврђује нам да су се водиле дуге битке са бугарским ратницима, али нам не прецизира у којим областима- У сваком случају, ово сазнање не оповргава укорењено схватање да су Бугари прешли Русколан' да би се настанили у садашњој Бугарској где су нашли Гете који су несумњиво били Словени. Да ли је кроз руске просторе прошао цео један народ заједно са женама и децом или је то била само војска под командом бугарског кнеза - не зна се, али се може претпоставити да је то био само један ратнички поход. Професор Парамонов закључује да има извесне аналогије између покораваља гетског народа од стране бугарских ратника и доласка Варјага у Новгород. После доласка бугарских освајача у земљу Гета та земља је названа Бугарском. После доласка Варјага у Кијев и Новгород следило је формирање руске државе. У оба историјска случаја држава је настала кад је група странаца, који су можда били добри организатори, преузела власт. Оно што треба извући као закључак јесте чињеница да кад једна динамична група странаца, освоји власт над једним народом, над којим домшшра својом борбеношћу, она се врло брзо стопи c покореним народом, који их, хтео то или не, прихвата. Закључак је, да је садашњи бугарски народ, по свом духу, један од најсловенскијих у породици - без обзира да ли су његови преци (који су такорећи дошли под најездом Хуна) били Словени.

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Влес кн>изи

Ово ме наводи на помисао да мора да постоји једна земљоделачка националност. Народ који остаје на родној земљи и ттродужава да је обрађује чува своју националност боље него освајачи, чак и ако су ови последњи много јачи и динамичнији. Русију су прегазили Татари и њоме владали током двеста педесет година. Татарски јарам је доста успорио развој цивилизације, али није "татаризовао" Русију. Боемија (Чешка) је била под германским притиском током дванаест векова, али још увек одолева. Међутим, они који напусте родну земљу и који се у добрим условима настане у страној земљи имају много тешкоћа да сачувају специфичне особине свога народа. То ће рећи да ће сви Руси и Украјинци, који су напустили своју земљу да би живели у Француској, пре или после изгубити свој словенски менталитет, заборавиће свој језик и постаће Французи као и остали. Ја им, међутим, желим да сачувају своје специфичне словенске особине и стварне симпатије према словенским народима од којих потичу њихови родитељи. A које су то специфичне словенске особине? Па добро, предлажем вам да се сећате својих родитеља од словенске лозе, или да их, ако их још имате, добро погледате и размислите да бисте могли да запазите у чему се разликују од своје околине. Уошпте не сумњам да ћете уочити њихове духовне особености, специфично словенске, и саветујем вам да те особвне негујете. Професор Парамонов се одужио једном малом словенском народу, који је постојао још у доба Римљана и који је сачувао своју националност, свој менталитет и свој језик све до данашњих дана. Taj народ се звао и наставио да се зове Рутени. Њихова се земља зове Подкарпатска Рус'. Ја бих желео да учгошм исто придружујући се у потпуности поштовању које је професор Парамонов исказао Рутенима. Желео бих да истакнем да у Европи постоји још један народ који заслужује исто такво поштовање. Он је мали по својој бројности, али је велики по племенитости свог духа. У својим Црним Планинама Блоти (Blotti) су према белешкама у Влес књизи живели вековима пролнвајући

реке крви да одбране своје земље, али никад нису покушали да освоје земљу својих суседаСхватили сте да је та земља Црна Гора. Ако можете, препоручујем вам да одете и да је посетите. Планине нису црне као што изгледа из даљине, али кад се нађете у тој земљи запазићете да је сиромашна али предивна. Ако стугште у везу и поразговарате са обичним сељаком запазићете неку наивну и ведру древну мудрост која даје лепоту и текстовима Влес књиге. Oma не говоре руски, али ако им се обратите на руском разумеће вас. Питам се да ли би разумели транскрипције МирољубоваПретпоставл>ам да ће, читајући моје проучавање менталитета и живота словенских народа, читалац бити непрекидно изазиван сигурношћу са којом остајем при тврдњи да су Скити били словенски народ, a да ова тврдња није доказана ни прихваћена. Толико пута смо чули да су Скити иранског порекла, да су дошли у Украјину не зна се одакле ни када и да су их Сармати нападалв, па моја тврдња да су Скити били Словени изгледа контрадикторна у односу на уобичајену историју. Али испитајмо овај проблем објективно. Нигде не налазимо ни један ваљани доказ o иранском пореклу народа који су насељавали Украјину. Напротив, ове тврдње западних историчара углавном се засннвају на "претпоставкама Кинеза" и понављањима тих претпоставки. Међутим, проучавајући топониме, имена река и свих руских равнвца, можете наћи корене једдно словенских речи и имена која су употребљавали Грци, као Борисфена (Borisphene, Borysthenes, Dujepar), Танаис (Дон) и друга. Ово нам указује да су Украјину још од праисторијских времена насељавали Словени. Чак се може рећи да никада нису постојали Скити иранског порекла. Ако узмемо реч Скиши у смислу који су joj давали стари Грци, подразумевајући под Скитима све народе који су настањивали земље северно од Грчке, очигледно је да се

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Влес књизи

не може порицати постојање Скита, већ треба прихватити мшлљење да су ти Скити били једне или више националности, да су говорили језицима који нису били скитски и да скитски језик уопште није ни постојао, што изгледа сасвим тачно. Долазимо до закључка да је историја Украјине замагљена једном речи која има врло широко значење. Речи са тако пшроким значењем као што су Скиши, Индоевроиљани, Западњаци, народи из равнице (Алани), имају преимућство у томе што можете гшсати историју без великог ризика да будете нетачни, али треба схватити да много векова касније управо те речи обеспућују и замагљују историју. Покушаћу да то објасним једним примером: Замислите реченицу: "Обале Рајне насељене су Заладњацима". Не може се рећи да је то нетачно, али ће сви закључци изведени из тога бити безвредни. Цело ово излагање има за циљ да вам скрене пажњу на речи са врло широким значењем, које се понекад употребљавају да прикрију стварност пред будућим генерацијама.

Шта ли је та богиња ватре Табити? Не можете joj наћи ни трага у речнику народа који су насељавали Скитију. То је чиста измишљотина грчко-латинских писаца. C друге стране, упоредите је са словенским богом Огњиком или црним богом, који је такође владао ватром, Симарглом (у вокативу Смургле) - и њихове трагове ћете наћи у свим европским језицима: у енглеском to smear (умазати се гаром); (или to smoke - пушити, прим. прев.); у немачком schmiren, schmirgl (што ће рећи шмиргл); на италијанском smeriglo; у Скандинаваца код Лагерлефове мала лисица Smeer. У француском кад неко чини гест поклоњења црном богу каже će: il fait des simagrees. Свуда трагови (гаравог) бога Симаргла. Што се тиче богиње Табити, не знам чак ни одакле је увезена. У сваком случају она нема никакве везе са скитским Пантеоном, јер су Скити, да још једном поновим, били Словени. Упоређујући религију старих Словена са грчком митологијом запажа се суштинска разлика. Грчки богови су имали људске страсти и грешке. Били су бесмртни, али су им се догађале несреће које се догађају и људима. Резултат: грчка митологија је занимљива за читање и врло је позната. C друге стране заиста нам није познато како су Словени приказивали своје богове. Влес књига учи нас да су они имали "представе напшх богова" у неком посебном Пантеону, али се чини да су то били више симболи него антропоморфне статуе. Зна се да су Словени своје богове представљали као узвишена бића ослобођена од људских страсти, и која су имала само апстрактна осећања као племенитост, праведност, родитељску љубав итд. Може се закључити да су Грци својом богатом маштом створили једну занимљиву митологију, која се учи у школама у многим земљама. A ако вас то не интересује бићете проглашени за некултурну особу. C друге стране, Словени нису имали мишологију, већ је збир њихових веровања чшшо религију, коју нико не

П. 3 - РЕЛИГИЈА СЛОВЕНА Занимљиво је приметити да су Грци, кад су описивали религију Скита, налазили извесну сличност између сопствене религије и словенске, док ја налазим да између те две религије нема ничег заједничког. У делу једног Француза недавно штампаног у Паризу читам: "Скишски Паншеон, онакав какви,ч га оиисују грчколашински иисци без иосебне је веће оригиналносши. Богови су аншроиоморфни u асимиловани у ЈуПишера, Аршемиду, Аиолона, Неишуна, Херкула... u шако редом". Затим мало даље: "Изузимајући, варварског Марса, најзначајнија, сасвим сигурно најчешћа u најуочљивија фи~ гура евроазијских божансшава осшаје без сумње ТабгиТш, сигурно ирешворена римску Весшу". (Табела - IV ) Упоредите ово са оним што налазимо у Влес књизи, делу које су писали сами Словени, и остаћете пренеражени сазнањем колико једно c другим нема везе.

.

Борис Ребиндер

познаје и за коју се много људи потрудило да joj избришу грагове - a рећи ћу вам и зашто. Ако упоредите словенску религију са хришћанском наићи ћете на вшие сличности него са грчком. У ове две религије, од којих је код Словена једна наследила другу, има много заједничког и сличног. Јасно је да је постојао утицај једне на другу али у ком правцу? Хришћани нам кажу: "Очигледно је да је хришћанство утицало на паганску религију Словена, јер је Влес књига написана осам стотина година после Исуса Христа". Чак и ако одбијемо осам стогана година док Грци званжчно нису били хришћани, осталих петстотина година био је довољно дуг период да би се варварски народи превели у нову јудеохришћанску (грчку) религију. Али и обрнуто је било исто толико вероватно. Влес књига се подудара са крајем словенске религије и чак тачно c временом када је хришћанство, које је дошло из Византије, заменило ову религију. Али почеци словенске религије сежу у аријевке миленијуме, будући да њене елементе налазимо у Индији, a Индијци тврде да су те елементе донели Аријевци, две хиљаде година пре Христа. Или, знамо да се Византинци труде да нас убеде како Словени нису постојали у време Христа него да су били Скити и Сармати, који су били персијског порекла и имали религију сличну грчкој. Верујете ли ви то? Што се мене тиче, ја видим да је то подвала и знам не само да су Словени постојали на почетку наше ере, већ и да је и Исус Христ могао навраћати код њих и инспирисати се њиховом религијом. Размислимо добро. Ако сматрамо да је хршпћанство утицало на словенску релнгију, што је потпуно супротно духу Влес књиге, треба прихватити парадокс да се Старо пре шпчезнућа инспирисало Новим које га је заменило. Мени је против логике. У сваком случају овај проблем не треба третирати почињући речју очигледно. Ништа није доказано - све треба истражити. Ја себе сматрам хришћанином. То ће рећи, кад разговарам са другима, сматрам да треба следити загговести које нам је Исус Христ оставио. Кажем јасно: Исус Христ a не

Живот и религија Словена према Блес књизи

људи који нам говоре у Његово име после Његовог распећа. Он нам јасно каже да треба трагати за истином. A нама се објашњава да треба веровати без размишљања, По мом мишљењу, налротив, треба размишљати да би се нашла Истина и не плашити се да кажемо да она не одговара ономе што су нас учили и ономе што су нас молили да верујемо. Када размишљамо o животу Исуса Христа, оно што нас збуњује јесте чињеница да имамо много детаља o Његовом рођењу и такође o последње три године Његовог живота, алп период од двадесет пете до тридесете године Његовог живота потпуно је непознат. Не само да се не зна где је живео и шта је радио током највећег дела Свог живота, већ и не покушавамо то да сазнамо. Чак се има утисак да има људп који то знају, али више воле да се то не сазна. По мом мишљењу, жеља да се постави питање: "Где је Исус Христ живео тих двадесет пет година?" Здрава је и исправна радозналост. Morao je ићи у Индију, Персију или у Египат, где је било мудраца и знања која су била слична онима којима нас је учио. Зашто нам то не рећи? Врло је мало вероватно да је ишао у Грчку или у Рим, јер би Грци то сигурно на неки начин запжсали. Morao je да иде и у било коју другу земљу, на пример код Словена, које су Грци називали Скитима. У том случају схватљив је интерес Грка да o томе не говоре. Мало је вероватно да је та земља била Кијевска Рус', јер је зрачење града Кијева почело много касније, што ће рећи кад је обновљен после хунске најезде, око 430. године наше ере. Међутим, на обалама Црног мора било је градова које су Руси током векова насељавали заједно са грчким колонистима. Постојао је на Криму један велики град са грчко-скитском културом, који се звао Сурожки Рус' (Осунчана земља). (Да ли по Сурији, богу Сунца? Прпм. прев.). На ушћу Дона постојао је један други важан град, који се звао Танаис, који је постојао још у доба Римљана, али време његовог настанка није познато.

Борис Ребиндер

Знамо да су римски бродови ту свраћали да купују гапеницу (као што две хиљаде година касније француски бродови иду по жито у Таганрог). Ти су бродови пролазили кроз мореуз Керч, где је био светионвк чији је пламен одржаван сировом нафтом. Тако су превозили пшеницу која је била потребна за исхрану становника тог великог града. Узгред, додајмо да та хранилачка улога варвара нлгде никада није подвучена. Напротив, Грци љубоморно чувају извор снабдевања и што је могуће мање o њему говоре. Taj град су разрупшли Готи, затим су га подигли, али су га сасвим разрупшли Хуни око 350. године наше ере. Кад су совјетски научници врпшли археолошка истраживања у региону садашњег града Новочеркаска изгледа да су нашли остатке рушевина (било их је високих и осам метара). У рушевинама је било и мермернах надгробних плоча на којима су била исписана трчка имена. Међу тим грчким именима било је и словенских, што сведочи да су у том граду Танаису заједно са грчким колонистима живели и Словени, који су себе називали Русичима- Може се претпоставити да је баш у том региону дошло до осмозе између словенске религије и нове хришћанске, грчке религије, јер су у том граду нађене подземне одаје са тајним улазима у којима је могло да се окупи шездесетак особа. У том подземном храму којем су дали име одаје верника (chambres sionnennes) налазио се олтар посвећен Врховном Богу. Све ово наводи на помисао да је Исус Христ могао боравити код Словена у Јужној Русији и тамо наћи духовну климу која је одговарала ономе чему нас је учио. Ипак, да додам, ја не располажем ниједним ваљаним доказом којим бих се усудио да смелије подстичем идеју o боравку Исуса Христа у Скитији, али оно што јасно видим јесте да је, кад је изговорио Своју заклетву на гори, оцртао профил примерног хришћанина, скромног, помирљивог и трагаоца за Истином, спремног да прихвати и патње за ту Истину. Све те особине тачно се поклапају са карактером једног Скита, али не онаквог каквог нам га приказују Грци, већ онаквог каквог замишљамо док читамо Влес књпгу. (Дашчица 2А.).

i

Живот и религија Словена према Влес књизи

Ја признајем и прихватам да се ова разматрања не заснивају на доказима. Налротив, кад једна особа оде и кад се жели сазнати куда је пошла, чини ми се да ће се до најплоднијих и најпозитивнијих истраживања доћи ако се најпре истшта шта је та особа донела, a затим се потражи да ли су и где се налазе ствари истоветне са онима које је донела- Или, ми врло добро знамо шта нам је Исус Христ донео. То пише у Јеванђељу. A где налазимо исте идеје? У Влес књизи. Пре него што закључимо покушајмо да пажљиво испитамо шта је Исус Христ додао "Старом Завету" после двадесет пет година проведених у некој земљи која нам је непозната. Пре свега донео је идеју крштења. Треба ући у воду да бисмо се очистили. Та идеја је сасвим природна. Она постоји у многим земљама, a нарочито у Индији. Али она је такође постојала и код старих Словена. Влес књига нам каже да се треба прати пет пута дневно пре молитве, јер здрав дух је у чисшом шелу. Да би се очистили Словени се гњурају у реку, као што се то чини у Индији и као што се то догађало за време крштења Словена у Кијеву 987. године. Током крштења Исуса Христа појавио се голуб, који симболизује Свети Дух. Влес књига доноси нам опис Свентовида, који је савршена аналогија хришћанском Светом Духу, јер је било добро познато да је култ Свентовида, који је био бог Светлости и Истине, постојао код Словена још од времена Аријеваца, Да не говоримо o Свентовидовом храму на острву Riigen (словенски Рујане - Рана - прим. прев.), који је уншптио дански краљ Валдемар 1168. године. Погледајмо ту око себе. Највећа и најлепша катедрала у Прагу, која доминира на свим разгледницама Храдчана, посвећена је Светом Гију - Chram Svateho Vita. Какву je улогу имао Свети Гиј у историји Чешке или града Прага? Никакву, колико ја знам. Зашто му је посвећена најлепша катедрала? Сасвим једноставно; требало је прикрити храм Свентовида у катедралом Svateho Vita.

Борис Ребиндер

Живот и редигија Словена према Влес к&изи

И то je, ja ШЈСЛИМ, разлог због којег се култ Светога Гија пропшрио по западним словенским земљама, јер су Свентовида славили сви Словени, али је тај култ преображен у култ Светога Гија, али само у земљама које су окупирали католици, док је култ Светлости и истине постојао код свих словенских народа још од времена Аријеваца. (Српски Видовдан - прим. прев.). Догма хршпћанског Светог Тројства поттгуно одговара словенском Великом Тројству које се звало Триглав. Погледајмо мало даље. Христ нам је објаснио да Бог није увек неумољив судија, већ је добар и опрашта нам као "Наш Ошац који је на Небесима". Словени свога бога Сварога сматрају не својим оцем већ својим дедом, који је створио видљиви свет и који је учшшо да се роде остали богови. Његово обитавалшпте је Небо - Сварга. Ова реч се може наћи и у Индији код Брахмана, који потврђују да су је добили од Аријеваца, хиљаду шест стотина година пре Исуса Христа. По мом мшпљењу, ако налазимо у Влес књизи молитву коју нам је Исус Христ оставио - "Оче наш који си на Небесима" - нема никакве разлике ни са духовног ни са лингвистичког становишта, али ја не тврдим да Исус Христ није сам саставио ову молитву. Постоји и друга узнемирујућа аналогија: Исус Христ је објаснио својим ученицима; да би се обавио жртвени ритуал ннје потребно приносити људске жртве, већ се треба сјединити узимајући хлеб и вино у спомен на Њега. Прочитајмо поново дашчицу 7A-1-2-3, на којој се каже: "Имамо среће шшо имамо религију која од нас не захшева људске жршве. Ми жршвујемо илодове свога рада". На једној другој дашчици говори će o хлебу и вину. Налазимо исту идеју - замена тела хлебом a крвп вином. Шта више Исус Христ је био посебно нежан према јагњету, вероватно што је то недужно биће бивало жртвовано за искупљење туђих грехова. Словегот су говорили да треба избегавати жртвовање јагњета и заменити га хлебом, јер је јагње симбол Сунчевог повратка после дугих хладноћа и зиме.

A затим, Исус Христ је у заповестима које је оставио Својим ученицима рекао да треба бити скроман, тражити истину и жудети за њом. Кад ја кажем да је руски народ посебно осетљив на Истину - Правду - ово расрђује моје западњачке саговорнике. Одговарају ми да су Руси исто толико лажови као и остали. Ја не мислим тако, али признајем да мој суд у овој ствари није непристрасан, али вас позивам да се сопственим искуством уверите у то. Чекајући да ви створите сопствено мишљење, подсећам вас да постоје руске народне песме у којима је главна личност Истина: Правда. Правда се бори против преваре - Кривде (неправде) која је надјача. Правда мора да се склони код свога оца, небеског краља, a неправда се прошири по целој земљи. Али ми знамо да Бели Бог бди над Истином и не дозвољава да је Кривда потпуно потисне. Ова песма, као и прича o седморо браће, који умиру сваки за своју истину, искључиво су руске и не постоје сличне на западу. Оне доказују крајњу осетљивост коју је руски народ сачувао према Истини. A сада, донесите ви свој непристрасан закључак и не дозволите да на вас утичу предрасуде и националистичка осећања. Са своје стране, сматрам да се хтшпћанска религија тако добро укоренила у душу руског народа, јер је она својим духом веома блиска старој религији Словена. Треба знати да се прелазак са паганске у хришћанску религију није догодио тако лако и једноставно као што нам историја описује покрштавање Кијевке Русије које је обавио Свети Владимир 987. године. Дуго после тог датума било је превођења и крштавања кнезова и њпхових присталица, na je чак и у градовима Јужне Русије још дуго после тога било борби против хришћанства. Кнезови Бравлин и касније Асколд желели су да пређу у хршпћанство да би имали приступа византијској култури и како би постали део елите, и не би били сматрани варварима. Али овај политички проблем се компликовао захте-

Борис Ребиндер

Живот и релмгија Словена према Влес кљизи

вима која им је постављао византијски цар. Он је захтевао не само да руска Црква буде подређена Константинопољу већ је хтео и да кијевски кнез буде вазал византијског цара - Василеуса - што руски ратници (дружина) нису могли да прнхвате. Што се тиче народа, он није хтео да замени богове својпх предака за богове Грка, који су били њихови траддционалнн непријатељи. И њихов став је био врло разаумљив. A и стара паганска религија им је пружала мноштво обичаја са песмама и играма које су знали, обредне свечаности и веровања на која су навикли и која су волели. Шта им је хришћанство нудило за узврат? Постове, строгост и својевољну поннзност. Зна се да је било отпора све до XIII века. И то што је руски народ искрено првкватио хришћанску религију учшшо је, по моме мишљењу, из два разлога. C једне стране, основа хришћанске религије била је иста као и религија старих Словена, чак се има утисак да су извесне хришћанске догме копије словенских веровања, a c друге стране, хришћанство је прилагодило све своје празнике и једав део обреда ратарским светковинама старих Словена. Гледиште византијских царева такође је разумљиво. Њима је било у великом интересу да цела Скитија постане хришћанска да би се одржали против ислама. C једне стране, словенски кнезеви постајали су све моћнији, a c друге, ако цела Скитија почне да ради и да пости као добри хришћани, то ће повећати количине меса и жита за извоз, a њих је Василеус (цар) куповао по најнижим могућим ценама које је сам одрећивао. Најзад, руски народ је постао дубоко хришћански. A што се тиче Византинаца, они су направили значајан днпломатски подвиг: почели су да обрађују јудео-хришћанску религију у коју су укључили велику дозу веровања и обичаја позајмљених од својих суседа Словена. Затим, да би добнли политички утицај на све Словене, уступили су им ту исту религију. A пошто извори те религије нису откривени, они су целом свету објашњавали да Словени нису уопште

постојали пре почетка наше ере, да су уместо њих ту живели зли Скити иранског порекла, И цео свет им је веровао и понављао то до надшх дана. Срећом да постоји Влес књига која нам је омогућила да схватимо ову превару. A сада закључите сами. Али пре него што почнете да размишљате предлажем вам један мали оглед: замислите три особе, тиличне свака за своју расу и дотични народ: једнога Римљанина, једнога Грка и једнога ЈеврејинаМоже се рећп да је Римљанин интелигентан, енергичан, врло добар организатор, али нема много осећања самилости кад треба натерати робове да раде и кад треба експлоатисати све народе Медитерана. Грк је такође врло интелигентан, веома обдарен за све уметности, врло добар трговац, али је лукав и лажљив. Јеврејин, изузев мана које су побројане у шест Мојсијевих заповести мора такође имати и много врлина. Он поштује своју религију, интелигентан је и добар трговац. Намерно сам узео три осредње особе али идеализоване. Сада их ставите једне поред других, a c друге стране једног Словена из истог времена, али не злочестог Скита како нам га описују Грци, него Русича, како је приказан у Влес књизи. Проучите ова четири лика и покушајте да кажете који је од њих најближи моделу хришћанина како га је описао Исус Христ. За мене нема дилеме - то ће бити Скит, али према ономе што ттишу Грци, он никада не би имао прилжке да чује Христове речи. И сами видите да пре него што нешто закључите треба добро размислити. A сада кад смо упознали паганске богове како их описују сами Словени можемо се окренути решавању проблема да ли су Словенн били монотеисти или политеисти. Несумњиво је да је стари Рус, кад је палио ватру, веровао да има посла са богом Огњиком, кога је призивао да се појави и да остане до јутра. Он није схватао своју ватру као свемоћног бога- Исто тако је несумњиво да су Словени поштовали и обожавали

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена према Влес књизи

чистоту изворске воде, пљускове који су доносили воду како би трава и жито моглп да расту. Окуттљали су се испод великих храстова, који су били дрво бога Перуна - али зар хришћани не раде исто? Видео сам у Француској капеле, подигнуте на извориштима, у којима горе свеће, a такође и фигуре светаца постављене испод великог дрвећги То је потпуно исти обред и исто веровање. Зашто се хришћани сматрају монотеистима a инсистирају на чињеници да су пагани били политеисти? Код Скита као и код хришћана свет је створен и управља се према законима које је дао један једини Бог Створитељ, коме су подређене све снаге Природе, које представљају духови. Јасно се осећа тенденција да се оцрне други како би се истакло сопствено савршенство. Да закључнмо. Постоји толико сличности између хришћанске религије и религије старих Словена да се обе могу сврстати у исту групу - било да су обе политеистичке или монотеистичке. Јер, Словени су поштовали своје богове, Перуна, Свентовида, Велеса, Дажд'бога (Дајбога) и друге, a хришћани се моле Исусу Христу, Светој Богородици и мноштву других светаца и анђела. Ако хришћани сматрају да су Словени били политеисти, треба и њима оспорити право да себе сматрају монотеистима.

старословенски све је мање и мање, a Французи би морали бити млади да би се избегла укорењена схватања старијих o Влес књизи. Примећујете ли да научници који под лупом проучавају ситниде, као квалитет папира, запете, могућности употребе те и те речи, или те речи у тој епоси, једном речи научници који шшребају, обично су вођени жељом да дођу до негативног закључка- Док они који дају предност целини, a мање се осврћу на ситнице, успевају да светлошћу облију прошлост и дођу до сазнања које шшребери не желе да виде. Пошто прочитате Влес књигу бићете убеђени да је народ који је живео на просторима између Дунава и Дона био увек исти, од почетка времена па до наших дана. Његови непријатељи, који су увек покушавали да му заузму земље и искористе његове људске могућности, борили су се против њега силом и лажима. Да би срушили његов понос и отпор искривљавали су историју и делили прошлост тог народа на стотине конвенционалних периода, и цео свет се уједшшо у уверењу и тврдњи да су се Словени појавили на почетку наше ере, a они који су ту постојали раније нису били Словени. Влес књига нам открива ту подвалу. Језик којим је тај народ говорио развијао се током векова, али својим духом и речником остао је увек исти. То је онај језик o којем је Тургењев рекао: "Huje могуће да један шакав језик није иодарен једном великом народу ". Западни научннци, да не би именовали тај језик и да би утклонили све идеје o Словенима или Русима, крстили су га индоевропским и сматрају да тај појам решава проблем. Сваки пут кад се пронађу корени тога језика у другим европским језицима стави се "и.е." и прекине се истраживање. Али сваки пут кад у западној литератури замените "и.е." словенском речи, реченица сачува свој смисао, или постаје разумљивија и боље објашњава шта се догодило. Из тога језика који нема апсолутно ншпта са "индо", изашли су у директној лшшји сви словенски језици које познајемо: украјински, руски, белоруски, пољски, чешки и

П. 4 - ЗАКЉУЧЦИ Чини ми се да сам рекао оно суштинско o Влес књизи. Ово ће отвореним духовима омогућити да размисле и схвате шта се догађало у вековима које не покрива конвенционална историја. Они који буду желелп да сазнају вшпе мораће да проучавају текстове транскрипција Мирољубова или пак да сачекају да ти текстови буду преведени на француски, за шта ће бити потребна екипа преводилаца. Требало би да у тој екшш буду старији Руси и млађи Французи. Треба пожурити, јер старијих Руса који знају

Борис Ребиндер

Живот и религија Словена тгрема Влес књизи

словачки (очигледно и српски, a вероватније је обрнуто прим. прев.)Сви ти народи, рачунајући и Бугаре и Југословене, имају интереса да читају и проучавају Влес књигу. Та књига им објашњава корене међусобног сродства. Чуће глас Ода Ора, свог заједничког претка, који им је говорио да се уједине и заједнички бране. Предвиђам да ће ми се пребацивати да сам унео нешто натприродно у обичну студију једног свежња дрвених плочица чију аутентичност оспорава готово цео свет. Шта ћете, има људи који верују да Божја рука влада Светом, и других који не верују у Бога. Koja je разлика између особа ове две категорије. Очигледно, рекао бих, велика. Уствари, она је незнатна у поређењу са оним што је заједничко свим људима. Kao и верник, и атеиста савршено схвата да ниједна ствар не може постојати a да је неко није створио, a да би се створио један свет, као што је овај у којем живимо, било је потребно посреднвштво Врховног Божанства, свемогућег, вечног и добро усмереног, што ће рећи Бога, каквог су нам описивали у веронауци. Атеиста то схвата али не признаје. И верник и атеиста су створени по истом биолошком закону природе. Обојица су уживали исте услове, рекао бих предности које људи у овом свету имају, алж један их прихвата и признаје, a други тврди да Створитељ Света никада није постојао и према томе он му ништа не дугује. Ако један верник и један атеиста повреде кажипрст леве руке, прсти ће им сами оздравити независно од њихове воље, али верник у том оздрављењу види дејство божје доброте, a други то сматра сасвнм ириродним и не изражава никакву захвалност. Све се своди на једну чињенвиу, a то је та захвалност Богу, која успоставља разлику између верншка и атеисте. A та захвалност, како би рекао пуковник Газалов, који нам је предавао алгебру у гимназији, знак је племенитости, што би се данас рекло спољни :шак племенитости духа.

Ако размишљате видећете да је то врло тачно! To je та захвалност божанској доброти, оној која је била карактеристична црта менталитета старих Словена. Кад су се молилп. они нису ништа тражили од својих богова, већ су их хвалили и славили. Из тог разлога су и названи Словенима. A Влес књига нас учи да треба следити пример својих предака. Надам се да сам свима онима, у чијим венама, мање или више, тече словенска крв, помогао да схвате како треба неговати ту племенитост духа; a то значи част, великодушност и стоички отпор свим недаћама нашег живота, што нам доноси срећу засновану на духовном задовољству. ЗАХВАЛНИЦА На крају желим да изразим захвалност господину Николи Скрипнику, који ми је љубазно обезбедио све тектове Влес књиге са преводима и коментарима. Такође, био је увек спреман да ми позајми и радове и документацију o темама, o којима сам рсправљао, не проуЧРПШГИ их довољно. Посебно му захваљујем на подршци кад сам намеравао да одустанем. Њему припадају највеће заслуге за ширење сазнања o Влес књизи. Исто тако сам захвалан свима онима који су изнели своја запажања или су ми скренули пажњу на грешке или протпвречности у мом истраживању.

i. 9

ЛИНГВИСТИЧКА ОБЈАШЊЕЊА 58 Речи које разумемо захваљујући Влес кн>изи. Роксолани, Сармати, Алани, Вандали, Каталонци, Булоњи, "Wall", Аналогија са "Словом o Полку Игорову".

САДРЖАЈ

I. 10 ПРОБЛЕМИ АУТЕНТИЧНОСТИ ВЛЕС КЊИГЕ 63 Знање које је било потребно да се фалсификује Влес књига. Норманистичке теорије. Сулокадзе. Виноградов.

ПРЕДГОВОР

ПРВИ ДЕО 1.1 УВОД Цил> ове књиге. Извори и историјски трагови.

11

I. 2 KAKO СУ ДАШЧИЦЕ НАЂЕНЕ Изенбек, Мирољубов, Кур, "Жар птица", Скрипник

15 Парамонов,

Коме не препоручујем читање ове књиге?

I. 3 ОНО ШТО ЗНАМ O ПОРОДИЦИ ЗАДОНСКИ

25

Велики Бурлук, И. А. Задонски и његова мајка, Сурица. I. 4 ОПИС ИЗЕНБЕКОВИХ ДАП1ЧИЦА 30 Димензије, Глифови, Сплошњак, Титлови, Влесовица. Остале процене. Из којег доба је Влес књига. L 5 ШТА САЗНАЈЕМО ИЗ ТЕКСТОВА МИРОЉУБОВА...34 Да ли се ради o летоггасу или не? Одсуство хронологије. 1.6 ПЕТНАЕСТОВЕКОВНА ИСТОРИЈА СЛОВЕНСКИХ НАРОДА 36 Легенде. Најстарији народ. Братска племена. Освајачи. Наследни непријатељи. Грци, Готи, Хуни, Варјази. Занимљиви детаљи. Рогате главе. Заставе. Злослутна птица. Матер" Сва. Непознати кнезови.

I. 7 РЕЛИГИЈА СТАРИХ СЛОВЕНА

ДРУГИДЕО

40

Триглав, Вишњи, Сварог, Перун, Свентовид, Филиокве. Јав' - Нав' - Прав'. Споредни богови и духови. Дажд'бог - Ириј. Идоли. Добро и зло. Култ мача. Пантеони - Хран - Мач, Аријевци или крст. Грци понижаваху побеђене. Да би избрисали словенску историју они су измислили појам Скита (или Илира). Правда и Кривда. 1.8 СВАКОДНЕВНИ И АДМИНИСТРАТИВНИ ЖИВОТ СЛОВЕНА 53 Да ли су они били номади или полуномади? Како су искривљена Херодотова сведочанства? Зимљораднички празници. Огњишчани. Кнежеви. Веће. Велики кнез.

П. 1 ПОРУКА ПОТОМСТВУ Диплодокус. Пећине у Ласкоу. Пирамиде. Кургани.

77

П. 2 ИСТОРИЈА СЛОВЕНСКИХ НАРОДА 80 Зашто се говори лоше o другима? Интерес да се Словени поделе "хоризонтално и вертикално". Јединство Словена. Недостатак поноса. Треба упростити историју коју су раширили Грци. Бутари. Земљоделска националност. Почаст Црногорцима. Речи нејасног значења завађају историчаре. П. 3 РЕЛИГИЈА СЛОВЕНА 86 Контрадикција између словенске тезе и грчке тврдње o религији. Табити - Огњик. Симаргл. Митологија није религија. Ko je на кога утицао: Грци на Словене или обрнуто? Веровати или разумети? У којој земљи је боравио Исус Христ током двадесет пет година живота? Крштење. Свентовид у Прагу. Триглав. Хлеб и вино. Јагње. Упоређење Скита са Римљанином, Грком и Јеврејином. Политеисти или монотеисти? П.4 ЗАКЉУЧАК 96 Текст Јурија Мирољубова на француски требало би да преведе тим преводилаца. Цепидлаке увек траже негативно мишљење. Да би се прикрила старост словенског језика измишљен је индоевропски језик. Сви Словени морали би да слушају глас оца Ора. Разлика између верника и атеисте. Прихватање Бога знак је отмености која је карактерисала старе Словене. ЗАХВАЛНИЦА Николају Скрипнику

99