Boris Akunjin~Levijatan (latinica)

AVANTURE ERASTA FANDORINA

AZAZEL TURSKI GAMBIT LEVIJATAN AHILEJEVA SMRT POSEBNI ZADACI -Žandar pik -Dekorater DRŽAVNI SAVETNIK KRUNISANjE LjUBAVNICI SMRTI DIJAMANTSKE KOČIJE

BORIS AKUNjIN

Levijatan roman

S ruskog prevela Sonja Bojić

Naslov originala: Boris Akunin LEVIAFAN

Izvodi iz crne fascikle komesara Goša

Zapisnik sa uviñaja na mestu zločina, izvršenog 15. marta 1878. godine uveče, u vili lorda Litlbija u Ri de Grenel (sedmi arondisman grada Pariza) [Fragment] .. .Iz nepoznatih razloga sva posluga nalazila se u bifeu, smeštenom u prizemlju vile, levo od predvorja (prostorija 3 na shemi 1). Tačan raspored mrtvih tela dat je na shemi 4. Legenda: Br. 1 - telo majordoma Etjena Delarija, 48 godina, Br. 2 - telo upraviteljke kuće Lore Bernar, 54 godine, Br. 3 - telo ličnog lordovog lakeja Marsela Prua, 28 godina, Br. 4 - telo majordomovog sina Lika Delarija, 11 godina, Br. 5 - telo sobarice Arlet Foš, 19 godina, Br. 6 - telo upraviteljkine unuke An Mari Bernar, 6 godina, Br. 7 - telo čuvara Žana Lesaža, 42 godine, koji je preminuo u bolnici Sen-Lazar 16. marta ujutro, ne dolazeći svesti, Br. 8 - telo čuvara Patrika Trua-Bra, 29 godina, Br. 9 - telo vratara Žana Karpantjea, 40 godina. Tela označena brojevima od1 do 6 nalazila su se u sedećem položaju oko velikog kuhinjskog stola, pri čemu su se br. 1 doZ ukočila glava oborenih na prekršteneruke, br. 4 srukom podmetnutom pod obraz, br. 5 zavaljeno na naslon stolice, a br. 6 sedi u krilu br. 2. Lica br. 1 do 6 su mirna, bez i najmanjeg znaka straha ili patnje. U isto vreme, brojevi 7-9, kao što se vidi na shemi, leže dalje od stola. Br. 7 drži u ruci

zviždaljku, a niko od suseda nije prošle noći čuo zviždanje. Na licima tela br. 8 ibr.9 zaleñen je izraz užasa ili, u najmanju ruku, krajnjeg zaprepašćenja (fotografski snimci će biti Dostavljeni do sutra ujutro). Nema tragova borbe. Prilikom uviñaja na licu mesta povrede na telima nisu nañene. Uzrok smrti je nemoguće odrediti bez obdukcije. Sudski lekar metr Bernem je, po ukočenosti tela, ustanovioda je smrt nastupila u različita vremena, izmeñu 10 časova uveče (br. 6) i 6 časova ujutro, a br. 7 je, kao što je već rečeno, preminuo kasnije, u bolnici. Ne čekajući rezultate medicinske ekspertize usuñujem seda pretpostavim da su sve žrtve bile izložene veoma jakom otrovu sa brzim uspavljujućim dejstvom, a vreme prestanka rada srca zavisilo je ili od dobijene doze otrova, ili od fizičke snage svakog od otrovanih. Ulazna vrata vile bila su zatvorena, ali ne i zaključana. Meñutim, na prozoru zimske bašte (tačka 8 na shemi 1) postoje očiti tragovi obijanja: staklo je razbijeno, ispod prozora, na uskom pojasu rastresite zemlje vidi se nejasan trag muške cipele sa ñonom, dužine 26 centimetara, špicaste i sa potkovanom štiklom (fotografski snimci biće priloženi). Zločinac se u kuću uvukao verovatno kroz vrt, i to nakon što je posluga bila otpuštena i utonula u san - u suprotnom, sluge bi neminovno čule zvuk razbijenog stakla. Ipak, nije jasno zašto je zločincu, kad su sluge onesposobljene, bilo potrebno da se provlači kroz vrt ta, mogao je da iz bifea mirno uñe u kuću. Dakle, zločinac se iz zimske bašte popeo na prvi sprat, gde se nalaze lične odaje lorda Litlbija (vidi shemu 2). Kao što se vidi na shemi, u levom krilu prvog sprata su svega dve prostorije: salon, u kome je smeštena kolekcija indijskih rariteta, i odmah pokraj salona domaćinova spavaća soba. Telo lorda Litlbija je na shemi 2 označeno brojem 10 (obrati pažnju na crtež kontura tela). Lord Litlbi odevenje u kućnu jaknu i suknene pantalone,

desno stopalo mu je obmotano debelim slojem zavoja. Na osnovu pregleda tela tokom uviñaja, smrt je nastupila usled neobično jakog udarca zadatog teškim duguljastim predmetom u predelu temena. Udarac je nanesen spreda. Tepih je u krugu od nekoliko metara isprskan krvlju i moždanom masom. Krvlju je isprskana i staklena vitrina u kojoj se, sudeći prema pločici, nalazila statueta indijskog boga Šive (natpis na pločici: „Bangalor, II polovina XVII v., zlato“). Kao podloga za nestalu statuetu služile su slikane indijske marame, od kojih jedna takoñe nedostaje. Iz izveštaja doktora Bernema o rezultatima patološko-anatomskog pregleda tela dopremljenih iz Ri de Grenel …Meñutim, dok je uzrok smrti lorda Litlbija (leš br. 10) jasan, (neobičnom se ovde može smatrati samo snaga udarca, jer je lobanja razmrskana na sedam fragmenata), što se tiče brojeva 1 do 9 - opšta slika bila je manje očigledna i zahtevala je ne samo obdukciju, nego i hemijsko-laboratorijska ispitivanja. Zadatak je unekoliko olakšala činjenica da je Ž. Lesaž (br. 7) u momentu uviñaja još bio živ i, prema nekim karakterističnim znacima (sužene zenice, usporeno disanje, hladna lepljiva koža, crvenilo usana i ušnih resica), moglo se pretpostaviti trovanje morfijumom. Nažalost, tokom uviñaja polazili smo od, reklo bi se, očigledne verzije peroralnog uzimanja otrova i zato smo pažljivo pregledali samo usnu šupljinu i ždrelo žrtava. Pošto nismo otkrili nikakve patološke promene, ekspertiza se našla u ćorsokaku. Tek prilikom pregleda u mrtvačnici, kod svakog od devet pokojnika otkriven je jedva primetan trag injekcije na unutrašnjem pregibu levog lakta. Mada ovo prevazilazi oblast moje kompetencije, dopuštam sebi da sa prilično velikom dozom sigurnosti pretpostavim da je ubode načinilo lice sa velikim iskustvom u sličnim radnjama. Na taj zaključak navele

su me dve okolnosti: 1) injekcije su date veoma precizno, ni kod koga od pregledanih nije ostao hematom vidljiv golim okom; 2) normalno vreme pada u stanje narkotičkog sna iznosi tri minuta, a to znači da je svih devet uboda načinjeno upravo u navedenom intervalu. Ili je bilo nekoliko izvršilaca (što je malo verovatno), ili jedan ali sa odista iznenañujućom veštinom - čak i ako se pretpostavi da je unapred pripremio po jedan špric za svakoga. Ipak, teško je zamisliti da će čovek pri zdravoj pameti poturiti ruku radi uboda ako je posle te injekcije neko na njegove oči već izgubio svest. Doduše, moj asistent, metr Žoli, smatra da su se svi ovi ljudi mogli nalaziti u stanju hipnotičkog transa, ali ja tokom moje višegodišnje prakse nisam video ništa slično. Skrećem pažnju g-dinu komesaru na to da su leševi 7 do 9 ležali na podu u pozama koje izražavaju jasnu zbunjenost. Pretpostavljam da su ovo troje poslednji primili injekcije (ili su bili otporniji) i da su, pre nego što su izgubili svest, shvatili da se njihovim prijateljima dešava nešto sumnjivo. Laboratorijske analize su pokazale da je svaka od žrtava primila dozu morfijuma približno tri puta veću od letalne. Prema stanju tela devojčice (br. 6), koja je svakako umrla prva, injekcija je data izmeñu 9 i 10 časova uveče, 15. marta.

Prvi deo

PORT SAID - ADEN

Komesar Goš

Na

palubu Levijatana se u Port Saidu popeo nov putnik i smestio u broj osamnaest, poslednju slobodnu kabinu prve klase, a Gistavu Gošu se odmah popravilo raspoloženje. Novajlijin izgled mnogo je obećavao: uzdržane i staložene kretnje, nedokučiv izraz lepog lica, na prvi pogled sasvim mladog; ali, kada je objekt skinuo polucilindar, neočekivano su se ukazali prosedi zalisci. Interesantan primerak, pomislio je komesar. Odmah se vidi da je karakteran čovek i, što se kaže, s prošlošću. Dakle, nesumnjivo klijent tatice Goša. Putnik se penjao brodskim stepenicama razmahujući putnom vrećom za ćebe, a znojavi nosači vukli su solidan prtljag: skupe škripave kofere, kvalitetne putne torbe od svinjske kože, goleme pakete s knjigama i čak bicikl na rasklapanje (jedan velik točak, dva mala i snop blistavih metalnih cevčica). Na kraju povorke dva nesrećnika vukla su gimnastičke tegove impozantne veličine. Srce Goša, starog njuškala (tako je komesar voleo sebe da naziva), ustreptalo je lovačkim žarom kad opazi da pridošlica nema zlatnu značku ni na svilenom reveru kicoškog letnjeg mantila, ni na sakou, ni na lancu sata. Toplo, vruće, mislio je Goš prodorno pogledujući u pomodara ispod gustih obrva i odbijajući dimove iz svoje omiljene glinene lule. Treba reći i to - po čemu je, naime, on, stari lisac, zaključio da će se ubica na brod ukrcati baš u Sautemptonu? Zločin je izvršen 15. marta, a danas je već 1. april. Bilo je lako domoći se

Port Saida dok je Levijatan obilazio zapadnu obalu Evrope. I, molim lepo, kao dva i dva: po tipu - očigledan klijent, plus karta prve klase, plus, najvažnije - bez zlatnog kita. Prokletu značku sa skraćenicom brodske kompanije „Džasper-Arto partneršip“ Goš je od pre nekog vremena počeo i da sanja, a snovi su bili baš odvratni. Na primer, noćašnji. Komesar se, sa madam Goš, vozi čamcem po jezeru u Bulonjskoj šumi. Sija sunce, pevaju ptičice. Odjednom, iza krošnji drveća izviruje ogromna zlatna njuška s bezizražajnim okruglim očima, razjapljenih čeljusti u koje bi se bez problema smestila Trijumfalna kapija, i počne da usisava jezero. Goš, sav u znoju, leže na vesla. Ali ispostavlja se da se sve to ne dešava u parku nego usred beskrajnog okeana. Vesla se savijaju, kao slamčice, madam Goš ga bolno bocka kišobranom u leña, a ogromna sjajna telesina zaklonila već čitav horizont. Kada je stvorenje iz sebe ispustilo fontanu gotovo do neba, komesar se probudi i drhtavom rukom stade da pipka po stočiću tragajući za lulom i šibicama. Zlatnog kita Goš je prvi put video u Ri de Grenel, dok je pregledao zemne ostatke lorda Litlbija. Englez je ležao razjapljenih usta, u nemom kriku - lažna vilica napola iskočila, iznad čela krvavi sufle. Goš je čučnuo učinilo mu se da izmeñu pokojnikovih prstiju sija zlatna iskrica; pogledavši malo bolje počeo je da prede od zadovoljstva. Sama od sebe natrčala je jedinstvena, zapravo neverovatna sreća, kakve ima samo u kriminalističkim romanima. Pokojnik, pametna glava, uručio je istrazi važan dokaz - ne na tacni, nego na dlanu. Izvoli, Gistave, evo ti. I samo probaj da ispustiš iz ruku onoga koji mi je glavu razbio, umrećeš od stida, stari tikvane. Zlatni amblem (doduše, Goš u početku nije znao da je to amblem - mislio je da je privezak ili šnala s monogramom vlasnika) mogao je pripadati samo ubici.

Za svaki slučaj, komesar je, naravno, pokazao kita mlañem lakeju (eto ko je pravi miljenik sreće: petnaestog marta momak je imao slobodan dan, što mu je i spaslo život), ali lakej nikada ranije nije tu stvarčicu video kod lorda. I hvala bogu. Potom su se zavrteli zamajci i zupčanici glomaznog policijskog mehanizma - ministar i prefekt su na otkrivanje „zločina veka“ poslali svoje najbolje kadrove. Već pred veče sledećeg dana Goš je znao da tri slova na zlatnom kitu nisu inicijali nekakvog rasipnika, ogrezlog u dugovima, već oznaka tek osnovanog francuskobritanskog brodarskog konzorcijuma. Kit je amblem pravog čuda od broda, Levijatana, nedavno porinutog u Bristolu, koji se spremao za svoj prvi put, u Indiju. O gigantskom brodu novine trube već nekoliko meseci. Sada se ispostavilo da je uoči prve plovidbe Levijatana Londonska kovnica novca iskovala prigodne zlatne i srebrne značke: zlatne za putnike prve klase i više brodske oficire, srebrne za putnike druge klase i niže oficire. Treća klasa na raskopšom brodu, na kome su dostignuća savremene tehnike prepletena s neviñenim komforom, uopšte nije bila predviñena. Kompanija je putnicima garantovala kompletnu uslugu, tako da na putovanje nije bilo neophodno voditi poslugu. „Uslužni lakeji i taktične sobarice naše kompanije pobrinuće se da se na Levijatanu osećate kao kod kuće!“ - glasila je reklama, objavljivana u novinama po čitavoj Evropi. Srećnicima koji su rezervisali kabinu za prvo putovanje Sautempton-Kalkuta, zajedno s kartom uručen je i zlatan ili srebrn kit, u zavisnosti od klase. A karta se mogla rezervisati u svakoj većoj evropskoj luci, od Londona do Konstantinopolja. No, dobro, amblem Levijatana nije isto što i inicijali vlasnika, i time je zadatak postao malo teži, zaključio je komesar. Broj zlatnih znački dobro je poznat. Treba samo sačekati 19. mart, za taj dan zakazano je svečano isplovljavanje, otići u Sautempton, popeti se na brod i

pogledati ko od putnika prve klase nema zlatnog kita. Ili se (što je verovatnije) neko od putnika koji su za veliki novac kupili kartu, jednostavno neće pojaviti na brodu. Upravo taj biće klijent tatice Goša. Prosto ko pasulj. O, Goš nikako nije voleo putovanja, ali ovome nije mogao da odoli. Žarko je želeo da sam reši „zločin veka“. Verovatno će onda konačno dobiti čin divizionera.1 Do penzije su mu ostale svega tri godine. Jedna je stvar biti penzionisan iz trećeg platnog razreda, a sasvim druga iz drugog. Razlika je hiljadu i po franaka godišnje, a hiljade se ne valjaju po putu. Dakle, sam je zatražio da krene na put. Mislio je: provozaće se do Sautemptona, hm, u najboljem slučaju do Avra, prve stanice, a tamo, na obali, i policija i reporteri. Naslov u Revi parizjen: „Rešen zločin veka: naša policija na visini zadatka“. Ili još bolje: „Staro njuškalo Goš nije omanuo“. O-ho-ho. Prvo neprijatno iznenañenje komesara je čekalo u pomorskoj filijali u Sautemptonu. Ispostavilo se da na ñavoljem brodu postoji čitavih sto kabina prve klase i deset za više oficire. Sve karte su prodate. Sto trideset i dva komada. I uz svaku je poklonjena po zlatna značka. Ukupno sto četrdeset osumnjičenih, nije loše? Ta, amblem će nedostajati samo jednom, umirivao je sebe Goš. Ujutro 19. marta, sav naježen od vlažnog vetra, umotan u topao šal, komesar je stajao pokraj brodskih stepenica, pored kapetana, mistera Džosaje Klifa, i prvog oficira palube, mesje Šarla Renijea. Dočekivali su putnike. Duvački orkestar je naizmenično svirao engleske i francuske marševe, na keju je uzbuñeno žagorila gomila, a Goš je sve ljuće dahtao grickajući svoju potpuno nevinu lulu. Avaj, zbog lošeg vremena svi 1

Divizioner (franc. divisionnare) - komandant divizije, divizijski

general; generalski čin u francuskoj policiji.

putnici su bili u ogrtačima, kaputima, pšnjelima, pelerinama. Pa sad vidi, ako možeš, ko ima značku a ko je nema. Bio je to poklončić broj dva. Svi koji su imali da se ukrcaju na brod u Sautemptonu, stigli su na lice mesta, što je značilo da je, bez obzira na gubitak značke, zločinac ipak došao na brod. On policajce očigledno drži za kompletne idiote. Ili se nada da će se izgubiti u toj masi? A možda nema drugog izlaza? Jedna je stvar Gošu postala jasna: moraće da se provoza do Avra. Dali su mu rezervnu kabinu, predviñenu za počasne goste brodske kompanije. Odmah po polasku broda, u velikom salonu prve klase počeo je banket, u koji je komesar polagao posebne nade - u pozivnici je bilo naznačeno: „Ulaz uz zlatan amblem ili kartu prve klase“. Ko bi nosio kartu u ruci, mnogo je jednostavnije zakačiti lepog, zlatnog levijatančića. Na banketu je Goš olakšao dušu - svakoga je pretresao pogledom. Nekim damama je bio prinuñen da zabode nos u sam dekolte. Tamo je u udubljenju visilo nešto na zlatnom lancu, ali da li je kit ili običan privezak? Kako da ne proveri? Svi su pili šampanjac, gostili se ñakonijama sa srebrnih poslužavnika, plesali, a Goš je radio: brisao je sa spiska one koji su imali značku. Najviše petljavine bilo je s muškarcima. Mnogi su, nevaljalci, prikačili kita na lanac sata ili ga gurnuli u džep na prsluku. Komesar je zato jedanaest puta morao da upita koliko je sati. Iznenañenje broj tri: svi oficiri imali su značke, ali je zato putnika bez amblema bilo četvoro, pri tom dvoje ženskog pola! Udarac koji je glavu lorda Litlbija razmrskao kao orahovu ljusku bio je takve siline da ga je mogao naneti samo muškarac, i to ne svaki, nego prava ljudeskara. S druge strane, komesaru je, kao iskusnom stručnjaku za kriminal, bilo odlično znano da u stanju afekta ili histerije i najslabija dama može da

napravi čudo. Ima takvih primera koliko ti duša hoće. Eto, prošle godine modistkinja iz Neja, mrvica od žene, izbacila je kroz prozor, sa trećeg sprata, nevernog ljubavnika, punačkog rentijera, duplo debljeg i jedan i po puta višeg od nje same. Dakle, žene koje nemaju značke ne treba isključiti iz skupa osumnjičenih. Mada, kad je to bilo da žena, pa još dama iz visokog društva, ume tako vešto da daje injekcije... Bilo kako bilo, istraga na Levijatanu pretila je da se oduži pa je komesar primenio svoju uobičajenu temeljitost. Kapetan Džosaja Klif jedini je od parobrodskih oficira bio upućen u tajnu istrage, i imao instrukcije od rukovodstva kompanije da pruži neograničenu pomoć francuskom čuvaru reda i zakona. Goš je ovu privilegiju iskoristio na najbezobzirniji način: zatražio je da se svima koji ga interesuju obroci služe u istom salonu. Ovde je neophodno objasniti da polazeći od zahteva za privatnošću i komforom (u reklami parobroda pisalo je: „Osetićete atmosferu dobrog starog engleskog plemićkog imanja“), osobe koje su putovale prvom klasom nisu mogle obedovati u ogromnoj sali za ručavanje, zajedno sa šest stotina nosilaca demokratskih srebrnih kitova, već su bile rasporeñene po udobnim „salonima“, od kojih je svaki imao ime i izgledao kao otmena gostinska soba: kristalni lusteri, lakirani hrast i mahagoni, somotom presvučene stolice, blistavo stono srebro, napuderisani konobari i okretni stjuardi. Komesar Goš je za svoje ciljeve odabrao salon Vindzor, smešten na gornjoj palubi, na samom pramcu: tri zida sva u prozorima, divan pogled, čak ni za. oblačnih dana ne mora da se pali svetlo. Somot je ovde bio zlatnosmeñ, a na lanenim salvetama šepurio se vindzorski grb. Oko ovalnog stola sa nogama pričvršćenim za pod (za slučaj velikih talasa), bilo je razmešteno deset stolica s visokim, izrezbarenim naslonima, ukrašenim

raznim andramoljama u gotskom stilu. Komesaru se dopalo što će svi sedeti za jednim stolom, pa naredi stjuardu da pločice s imenima rasporedi ne nasumice, već sa strateškim smislom: četvoro bez amblema stavio je tačno sebi preko puta, da ih, ptičice, ne ispušta iz vida. Plan da u čelo bude smešten sam kapetan, kako je to planirao Goš, nije uspeo. Mister Džosaja Klif (prema sopstvenim rečima) nije želeo „da učestvuje u toj lakrdiji“ i opredelio se za salon Jork, gde su obedovali novi vicekralj Indije sa suprugom i dva generala indijske armije. Jork se nalazio u elitnom delu - na krmi, na suprotnom kraju od okuženog Vindzora, gde se ustoličio prvi oficir Šarl Renije. On se od samog početka komesaru nije dopao: lice preplanulo, šibano vetrovima, a govori sladunjavo, crna kosa blista od briljantina, brčići kao dve kvačice. Pajac a ne mornar. Za dvanaest dana, koliko je prošlo od polaska, komesar je uspeo da dobro osmotri susede iz salona, naučio je svetske manire (to jest da ne puši za vreme jela i da ne skuplja sos koricom hleba), manje-više savladao složenu geografiju plovećeg grada, privikao se na ljuljanje, ali se cilju primakao nije. Situacija je bila ovakva. U početku, prvi po stepenu sumnjivosti bio je ser Redžinald Milford-Stouks. Vrlo mršav, riñ, s nakostrešenim zulufima; dvadeset osam do trideset godina. Ponaša se čudno: čas beči zelene očurde nekuda u daljinu i ne odgovara na pitanja, čas odjednom živne i rastoroče se iznebuha o ostrvu Tahiti, o koralnim grebenima, smaragdnim lagunama i kolibama od palminog lišća. Psihopata. Šta će baronu, potomku bogate porodice, da putuje na kraj sveta, u nekakvu Okeaniju? Šta on to tamo nije video? Pitanje u vezi sa značkom koju nije imao, postavljeno čak dva puta, ñavolji aristokrata prosto je ignorisao. Gledao je kroz komesara, a ako bi ga i pogledao, to je bilo kao da gleda muvu. Snob odvratni. Još u Avru (stajali su četiri

sata) Goš je otrčao na telegraf i poslao upit u Skotland Jard: kao, veli, ko je izvesni Milford-Stouks, da nije uhvaćen u nekakvim izgredima, da se nije poigravao izučavanjem medicine. Odgovor je stigao pred sam polazak. Ispostavilo se da nema ničeg zanimljivog, a i njegovo čudaštvo se razjasnilo. Ipak, njegovog zlatnog kita nema, riñokosog je dakle još rano brisati sa spiska klijenata. Drugi je mesje Gintaro Aono, „japanski plemić“ (tako piše u registru putnika). Azijat ko Azijat: onizak, suvonjav, ne možeš mu odrediti godine, retki brčići, oštar pogled kosih očiju. Za stolom uglavnom ćuti. Na pitanje čime se bavi, zbunio se i promrmljao: „Oficir imperatorske armije.“ Na pitanje o znački, zbunio se još više, presekao komesara pogledom punim mržnje i, izvinivši se, izleteo iz salona. Nije čak ni supu pojeo. Sumnjivo? Još kako! Inače, pravi divljak. U salonu se hladi šarenom papirnom lepezom, kao kakav peder iz bordela iza Ri de Rivoli. Po palubi se šeta u drvenim papučama, širokom pamučnom ogrtaču i bez pantalona. Gistav Goš jeste, naravno, za slobodu, ravnopravnost i bratstvo, ali ipak takvog makaku ne bi trebalo puštati u prvu klasu. Sada žene. Madam Renata Kleber. Mlada. Verovatno tek prešla dvadesetu. Žena švajcarskog bankarskog službenika. Putuje kod muža, u Kalkutu. Ne može se reći da je lepotica - šiljat nos, živahna, blagoglagoljiva. Tokom prvog minuta poznanstva obavestila ga je da je u drugom stanju. Toj okolnosti su potčinjene sve njene misli i osećanja. Ljupka, neposredna, ali sasvim nepodnošljiva. Za dvadeset dana uspela je da nasmrt dojadi komesaru brbljanjem o svom dragocenom zdravlju, o vezenju kapica i drugim sličnim glupostima. Pravi hodajući trbuh, mada trudnoća još nije poodmakla a stomak se zapravo tek ocrtava. Naravno, Goš je ulovio priliku i upitao gde joj je amblem.

Švajcarkinja je zatreptala spokojnim okicama i požalila se da redovno gubi stvari. Dešava se, čak je sasvim moguće. Prema Renati Kleber komesar se odnosio sa smesom jeda i pokroviteljstva, ne smatrajući je ozbiljnom klijentkinjom. A za drugu damu, mis Klarisu Stamp, iskusni detektiv bio je mnogo više zainteresovan. Tu nešto, reklo bi se, nije čisto. Izgleda kao obična Engleskinja, ništa posebno: nezanimljiva, svetloplava kosa, u godinama, maniri spokojni, uglañeni, ali u njenim vodnjikavim očima ponekad zatitra vragolija. Znamo mi takve, viñali smo ih. Ko ono breg roni? I opet detaljčići vredni pažnje. Kao, sitnica, glupost, neko drugi ne bi ni obratio pažnju, ali staro njuškalo Goš ima oštro oko. Haljine i kompleti mis Stamp su skupi, novi, po poslednjoj pariskoj modi, tašna od kornjačevine (video je takvu u izlogu na Jelisejskim poljima - trista pedeset franaka), a kad je izvukla notes, on star, jeftin, iz najobičnijeg dućana-sitničarnice. Jednom je sedela na palubi ogrnuta maramom (bilo je vetrovito) u dlaku onakvom kakvu ima madam Goš, od pseće dlake. Topla, ali ne pristaje engleskoj ledi. I još jedna stvar je zanimljiva: nove stvari su kod te Klarise Stamp sve do jedne skupe, a stare su rñave i najnižeg kvaliteta. Ne ide, moliću lepo. Jednom ju je, pre fajv-o-kloka, Goš zapitao: „A što vi, gospoño, nijednom niste stavili zlatnog kita? Ne sviña vam se? Meni se čini da je elegantna stvarčica.“ Šta mislite? Pocrvenela je više nego „japanski plemić“ i rekla: „Stavljala sam, nego vi prosto niste videli.“ Laže. Ta, primetio bi Goš. Imao je komesar s njom u vezi jednu finu idejicu, ali trebalo je odabrati odgovarajući psihološki momenat. Tu ćemo da vidimo kako će reagovati naša Klarisa. S obzirom na to da je za stolom deset mesta, a putnika bez amblema četvoro, Goš je odlučio da komplet dopuni drugim subjektima; oni su doduše imali značke, ali su bili zanimljivi, na svoj način. Radi

proširenja delokruga istrage, pošto su mesta i tako slobodna. Prvo je od kapetana zatražio da u Vindzor prebace glavnog brodskog lekara mesje Trufoa. Džosaja Klif je malo gunñao, ali je popustio. Zašto je Gošu bio potreban glavni lekar, jasno je: on je jedini medicinar na Levijatanu, majstor za davanje injekcija, a njemu po položaju pripada zlatna značka. Ispostavilo se da je doktor nizak punačak Italijan maslinastog tena, ćelav i velikog čela, sa licem koje su ukrašavali retki, začešljani pramenovi kose. Komesar ni u mašti nije mogao da zamisli ovog komičnog tipa u ulozi nemilosrdnog ubice. Uz lekara, moralo se odvojiti mesto i za njegovu suprugu. Doktor se oženio pre samo dve nedelje i odlučio da spoji lepo i korisno, to jest službu i medeni mesec. Stolica koju je zauzimala novopečena madam Trufo bila je čist gubitak. Izabranica brodskog eskulapa, mršava Engleskinja, bez traga osmeha na licu, izgledala je dvostruko starija od svojih dvadeset pet godina i u Gošu izazivala smrtnu dosadu - kao, uostalom, i većina njenih zemljakinja. On ju je odmah nazvao „ovcom“ zbog belih trepavica i glasa koji je imao prizvuk blejanja. Na svu sreću, usta je otvarala retko jer nije znala francuski, a razgovori u salonu su se, hvala bogu, uglavnom vodili na ovom plemenitom jeziku. Značku madam Trufo nije imala, ali to je razumljivo ona nije ni oficir ni putnik. Komesar je u registru zapazio nekakvog indologaarheologa Entonija F. Svitčajlda i pomislio da će mu takav baš dobro doći jer je i pokojni Litlbi bio od te sorte. Mister Svitčajld, krakata motka s okruglim naočarima i kozjom bradicom, još tokom prve večeri poveo je razgovor o Indiji. Posle obeda Goš je pozvao profesora u stranu i oprezno započeo razgovor o kolekciji lorda Litlbija. Indolog-arheolog pokojnika je s prezirom nazvao diletantom, a njegovu kolekciju kunstkamerom skupljenom bez ikakvog naučnog

pristupa. Rekao je i da je jedina prava vrednost tamo zlatni Šiva. Dobro je što je Šiva nañen sam od sebe jer francuska policija, kao što je poznato, zna jedino da prima mito. Na ovu nedopustivo nepravednu primedbu Goš se ljutito zakašljao, ali Svitčajld mu je samo posavetovao da manje puši. Dalje je naučnik oholo primetio da je Litlbi, po svoj prilici, skupio lepu kolekciju slikanih tkanina i marama, meñu kojima se mogu naći krajnje interesantni primerci, ali to pre pripada oblasti domorodačkih zanata i primenjene umetnosti. Nije loša ni šatula od sandalovine iz XVI veka, iz Lahora, sa rezbarijom po motivima iz Mahabharate - i tu je razvezao takvu priču da je komesar ubrzo zadremao. Poslednjeg suseda Goš je odabrao, što se kaže, odoka. U bukvalnom smislu. Komesaru je, naime, nedavno do ruku došla zanimljiva knjižica, prevedena s italijanskog. Neki Čezare Lombrozo, profesor sudske medicine iz italijanskog grada Torina, razradio je čitavu kriminalističku teoriju prema kojoj uroñeni zločinci nisu krivi za svoje asocijalno ponašanje. Prema teoriji evolucije doktora Darvina, čovečanstvo u svom razvoju prolazi kroz odreñene faze, postepeno se približavajući savršenstvu. Zločinac je evolucioni škart, slučajno vraćanje na prethodni stupanj razvitka. Veoma je, dakle, lako prepoznati potencijalnog ubicu i razbojnika: on liči na majmuna, od koga smo svi mi potekli. Komesar je dugo razmišljao o pročitanom. S jedne strane, u šarolikom nizu ubica i razbojnika s kojima se, sticajem okolnosti, sretao tokom trideset pet godina policijske službe, nisu svi ličili na gorile; našlo se tu i takvih anñelčića da su ti, kad ih pogledaš, od miline kretale suze. S druge strane, i majmunolikih je takoñe bilo prilično. Uz to, stari Goš, osvedočeni antiklerikalac, nije verovao u Adama i Evu. Darvinova teorija činila se temeljitijom. A ovde mu je, meñu putnicima prve klase, za oko zapala jedna prava „cvećka“, baš kao sa slike

„Tipičan ubica“: nisko čelo, sićušne okice ispod izrazitih obrva, spljošten nos, isturena brada. Komesar je zamolio da i tog Etjena Bualoa, trgovca čajem, smeste u Vindzor. Pokazalo se da je to vrlo drag čovek, veseljak, otac jedanaestoro dece i osvedočeni filantrop. Na kraju se ispostavilo da se ni u Port Saidu, luci koja dolazi posle Avra, putovanje tatice Goša neće završiti. Istraga se odužila. Pri tome, višegodišnji instinkt govorio je komesaru da mlati praznu slamu, da nema meñu tom publikom prave osobe. Naslućivala se mučna perspektiva: plovidba čitavom ñavoljom maršrutom Port Said - Aden - Bombaj - Kalkuta, a u Kalkuti može da se obesi o prvu palmu. Ne može se u Pariz vratiti podvijena repa! Kolege će ga izvrgnuti ruglu, šefovi će mu nabijati na nos putovanje prvom klasom o državnom trošku. Još mogu i da ga pre vremena šutnu u penziju... U Port Saidu Goš je teška srca dao novac za nove košulje, jer je putovanje ispalo duže od predviñenog; snabdeo se egipatskim duvanom i od dosade se, za dva franka, fijakerom provozao po znamenitoj luci. Ništa naročito. No dobro, golem svetionik, uz to dva neverovatno dugačka mola. Gradić je ostavljao čudan utisak - ni Azija, ni Evropa. Pogledaš rezidenciju guvernera Sueckog kanala - reklo bi se Evropa. Na glavnim ulicama sve sama evropska lica: šetaju se dame ispod belih suncobrana, hodaju isturenih stomaka bogata gospoda u šeširima i slamnatim kanotjeima. A kad su kola skrenula u domorodački kvart - smrad, muve, smeće koje truli, prljavi arapski gameni prose milostinju. Zašto li samo bogati besposličari idu na putovanja? Svuda je isto: jedni se goje od proždrljivosti, drugi se nadimaju od gladi. Umorivši se od pesimističkih zapažanja i vrućine, komesar se potišten vratio na brod. A tu, kakva sreća nov klijent. I čini se - perspektivan.

Komesar ode do kapetana, da se raspita. Dakle, ime - Erast P. Fandorin, ruski državljanin. Godine ruski državljanin iz nekog razloga nije naveo. Profesija diplomata. Stigao iz Konstantinopolja, putuje u Kalkutu, odatle u Japan, na mesto službe. Iz Konstantinopolja? Aha, mora biti da je učestvovao u mirovnim pregovorima kojima je nedavno završen rusko-turski rat. Goš je sve podatke pažljivo prepisao na listić, a listić ubacio u platnenu fasdiklu, gde su čuvani svi materijali vezani za predmet. Od fascikle se nije razdvajao ni na tren, listao je zabeleške, ponovo čitao zapisnike i isečke iz novina, a u trenucima zamišljenosti crtao na marginama ribice i kućice. Tu je izranjalo ono brižljivo čuvano, iz dubine duše. Postaće on divizioni komesar, zaradiće pristojnu penziju i madam Goš i on će kupiti lepu kućicu negde u Normandiji. Pecaće ribu pariski pandur u penziji i praviće domaću jabukovaču. Nije loše? Eh, kad bi se nakupio kapitalčić do penzije, makar dvadesetak hiljada... Shvati da mora još jednom da izañe u luku - sreća te je parobrod čekao red za ulaz u Suecki kanal; posla telegram u prefekturu: da li je Parizu poznat ruski diplomata E. P. Fandorin i da li je u skorije vreme prelazio granicu Francuske republike? Odgovor je stigao brzo, nakon dva i po sata. Pokazalo se da je prelazio, roñeni, i to čak dva puta. Prvi put u leto 1876. godine (dobro, to nije bitno), a drugi put u decembru 1877. godine, to jest pre tri meseca. Doputovao je iz Londona, prijavljen je na pasoško-carinskom prelazu u Pa de Kale. Koliko je boravio u Francuskoj, nije poznato. Sasvim je moguće da se 15. marta još uvek nalazio u Parizu. Mogao je i u Ri de Grenel da svrati sa špricem u ruci, ñavo ne spava. Znači, mora se osloboditi mesto za stolom. Najbolje bi, naravno, bilo da se izbavi doktorove žene, ali ne može valjda udariti na svetu instituciju braka. Malo

razmislivši, Goš odluči da u drugi salon otpremi trgovca čajem, koji nije opravdao teorijske nade i koji najmanje obećava. Neka ga stjuard premesti. Neka kaže da se našlo mesto u salonu s viñenijom gospodom, ili s ljupkijim damama. Za to i jeste stjuard, da rešava takve stvari. Pojava novog lika u salonu izazvala je malu senzaciju - tokom puta već su stigli da jedni drugima prilično dosade, a sad svež gospodin, i tako impozantan. Za sirotog mesje Bualoa, predstavnika prelaznog stadijuma evolucije, niko nije čak ni upitao. Komesar je primetio da je najviše živnula mis Klarisa Stamp, usedelica: razbrbljala se o umetnicima, o pozorištu, o književnosti. Goš je i sam voleo da u dokolici posedi u fotelji uz dobru knjigu, od autora je posebno izdvajao Viktora Igoa, kod njega nalaziš i životno i uzvišeno, i suze ti navru. A i divno se može dremati. Za ruske pisce šuštavih imena on, dakako, nikad nije čuo, tako da nije mogao da se uključi u razgovor. Samo, uzalud se trudila engleska saraga, suviše je mlad za nju mesje Fandorin. Renata Kleber takoñe nije sedela skrštenih ruku: pokušala je da novajliju priključi jatu svojih posilnih, koje je ona nemilosrdno slala te po šal, te po suncobran, te po čašu vode. Pet minuta pošto je večera počela, madam Kleber je posvetila Rusa u sve okolnosti svoga delikatnog stanja, požalila se na migrenu i zamolila ga da trkne po doktora Trufoa, koji danas iz nekog razloga kasni. Ali, diplomata je, čini se, odmah „pročitao“ s kim ima posla i učtivo je, uz žaljenje, odgovorio da on ne poznaje doktora. Predusretljivi prvi oficir Renije, najodanija dadilja trudne bankarove supruge, pohitao je da izvrši nalog. Prvi utisak koji je Erast Fandorin ostavio bio je: škrt na rečima, uzdržan, učtiv. Za Gošov ukus čak suviše uglañen. Uštirkan okovratnik štrči kao da je od alabastra, na svilenoj kravati biserna igla, u reveru (fuj, vidi ti njega) crveni karanfil. Gladak razdeljak, svaka

dlaka na svom mestu, negovani nokti, tanki, crni brkovi kao iscrtani ugljem. Po brkovima se o muškarcu štošta može zaključiti. Gošovi su kao u morža, vise na uglovima usana; to znači da je to čovek solidan, svestan sopstvenih vrednosti, nije vetropir, ne možeš ga zaseniti lažnim sjajem. Ako su uvrnuti nagore, pa još sa zašiljenim krajevima, to je ženskaroš i bonvivan. Srasli sa zaliscima - taj je častoljubiv, mašta da postane general, senator ili bankar. Takvi, pak, kao u mesje Fandorina, dolaze od romantičnih predstava o sopstvenoj personi. Šta bi se još moglo reći o Rusu? Francuski govori pristojno. Karakterističan detalj - pomalo zamuckuje. Značku kako nije imao, tako je i dalje nema. Najviše interesovanja diplomata je pokazao za Japanca, postavljajući mu svakakva dosadna pitanja o Japanu, ali samuraj je odgovarao oprezno, kao da očekuje neku podvalu. Stvar je bila u tome što novajlija društvu nije objasnio kuda i zašto putuje, samo je rekao svoje ime i dodao da je Rus. Komesaru je Rusova radoznalost bila shvatljiva - živeće u Japanu. Goš je zamislio zemlju u kojoj su svi bez izuzetka nalik mesje Aonou, svi žive u minijaturnim kućicama sa izvijenim krovovima i svako malo prosipaju sebi creva. Hm, da, neće Rusu biti baš lako. Posle večere, kada je Fandorin seo u stranu da popuši cigaru, komesar se smesti u susednu fotelju i zapali lulu. Pre toga se Goš već bio predstavio novome poznaniku kao pariski rentijer koji iz radoznalosti putuje na Istok (smislio je takvu priču). Sada je poveo razgovor o poslu, ali izokola, oprezno. Okrenuo je nekoliko puta zlatnog kita na svom reveru (onog iz Ri de Grenel) i rekao, tobože usput, tek da počne razgovor: - Lepa stvarčica. Slažete se? Rus ispod oka pogleda rever i oćuta. - Čisto zlato. Šik! - pohvali Goš značku.

Ponovo iščekujuće ćutanje, ali sasvim uljudno. Jednostavno, čeka čovek šta će dalje biti. Plave oči pažljivo posmatraju. Ima diplomata lep ten, kao breskva. Rumenilo kao u devojke. Ali nije mamin sinčić, odmah se vidi. Komesar odluči da promeni taktiku. - Mnogo putujete? Neodreñeno sleganje ramenima. - Vi ste, čini mi se, iz diplomatskog kora? Fandorin učtivo nakloni glavu, izvuče iz džepa dugačku cigaru i odreza vrh srebrnim nožićem. - A jeste li nekad bili u Francuskoj? Opet potvrdno klimanje glavom. Mesje Rus i nije neki sagovornik, pomisli Goš, ali nije imao nameru da odustaje. - Ja najviše volim Pariz u rano proleće, u martu sanjalački reče detektiv. - Najlepše godišnje doba! On prodorno pogleda svog sabesednika preko puta i u sebi se zgrči: Šta će reći? Fandorin klimnu glavom dva puta. Znaj sad da li je jednostavno primio k znanju ili je saglasan. Već pomalo iznerviran, Goš neprijateljski skupi obrve. - Dakle, vama se značka ne dopada? Lula zašišta i ugasi se. Rus kratko uzdahnu, gurnu ruku u džep prsluka, s dva prsta izvuče zlatnog kita i konačno se udostoji da otvori usta: - Vidim, gospodine, da vas interesuje moja zznačka? Evo, izvolite. Ne nosim je zato što ne želim da ličim na pazikuću sa pločicom na reveru, pa bila ona i z-zlatna. To je pod jedan. Vi, mesje Goš, ne ličite na rentijera, suviše šarate pogledom. A i šta će pariskom rentijeru da stalno vuče sa sobom službenu fasciklu? To je pod dva. Pošto je vama poznata moja profesija, mora biti da imate p-pristup brodskim dokumentima. Pretpostavljam da ste detektiv. To je pod tri. Sada pod četiri. Ako vam je potrebno da nešto razjasnite sa

mnom, ne zaobilazite okolo-naokolo, nego pitajte otvoreno. Pa, de sad, razgovaraj s takvim ako možeš. Goš je bio primoran da se izvuče kako zna i ume. On poverljivo šapnu isuviše pronicljivom diplomati da je on obični brodski detektiv koji se brine o sigurnosti putnika - ali diskretno i sa svom mogućnom delikatnošću, kako ne bi povredio osećanja otmene publike. Ne zna se da li mu je Fandorin poverovao, ali nije ga više ništa pitao. U svakom zlu ima malo dobra. Sada je komesar dobio ako ne istomišljenika, ono barem sagovornika koji se, uz to, odlikuje i zadivljujućim darom opažanja, a i izuzetno je dobro upućen u kriminologiju. Njih dvojica su, potom, često sedeli zajedno na palubi, s vremena na vreme bacali poglede na blago nagnutu obalu kanala, pušili (Goš lulu, Rus cigaru) i pričali o raznim zanimljivim temama. Na primer, o najsavremenijim metodama identifikacije i utvrñivanja dokaza zločina. - Pariska policija zasniva svoj rad na poslednjoj reči nauke - pohvalio se Goš. - U prefekturi postoji specijalna služba za identifikaciju, koju vodi mladi genije Alfons Bertijon. On je razradio čitav sistem za registraciju kriminalnih elemenata. - Video sam se da doktorom Bertijonom tokom moje poslednje posete P-parizu - neočekivano reče Fandorin. - Ispričao mi je o svom antropo-metrijskom metodu. Bertijonaža je dobro smišljena teorija, vrlo dobro smišljena. Jeste li p-počeli da je primenjujete u praksi? Kakvi su rezultati? - Zasad nikakvi - komesar slegnu ramenima. - Prvo se bertijonaži moraju podvrgnuti svi recidivisti, a za to su potrebne godine. Kod Alfonsa u odseku je prava ludnica: dovode zatvorenike u okovima, mere ih sa svih strana, kao konje na vašaru, ispisuju podatke na kartice. Ali, zato će rad u policiji uskoro postati divota

jedna. Recimo, nalaziš na mestu provalne krañe otisak leve ruke. Meriš, ideš u kartoteku. Aha, srednji prst dužine 89 milimetara, traži u sekciji br. 3. A tamo registrovano sedamnaest provalnika sa prstom odgovarajuće dužine. Dalje - mačji kašalj: proveriš ko je od njih gde bio na dan krañe i hvataj onog koji nema alibi. - Znači, kriminalci se dele na sekcije prema ddužini srednjeg prsta? - s najživljim intereso-vanjem upita Rus. Goš se nadmeno osmehnu ispod brkova: - To je čitav sistem, mladi moj prijatelju. Bertijon sve ljude deli na tri grupe prema dužini lobanje. Svaka od te tri grupe deli se na tri podgrupe - prema širini lobanje. Dakle, podgrupa ima ukupno devet. Podgrupa se sa svoje strane deli na tri sekcije - prema veličini srednjeg prsta leve ruke. Sekcija je dvadeset sedam. Ali, to još nije sve. U sekciji su tri paketa, prema veličini desnog uha. Koliko dobijamo paketa? Tačno, osamdeset jedan. Dalja klasifikacija uzima u obzir rast, dužinu ruku, visinu u sedećem položaju, veličinu stopala, dužinu noge od kolena do zgloba. Ukupno 19.683 kategorije! Kriminalac podvrgnut potpunoj bertijonaži i upisan u našu kartoteku, nikada neće moći da pobegne od pravde. A pre široko im polje: predstave se prilikom hapšenja izmišljenim imenom i ne odgovaraju ni za šta što su ranije napravili. - To je fantastično - zamišljeno reče diplomata. Ipak, bertijonaža veoma malo pomaže kod razotkrivanja konkretnog zločina, naročito ako čovek nije ranije hapšen. Goš raširi ruke: - Hm, to je problem koji nauka ne može da reši. Dok postoje kriminalci, bez nas, profesionalnih njuškala, svejedno se neće moći. - Da li ste imali priliku da čujete nešto o otiscima prstiju? - upita Fandorin i pokaza komesaru usku ali

veoma jaku šaku s negovanim noktima i brilijantskim prstenom. Goš sa zavišću pogleda prsten (godišnja komesarova plata, nikako manje) i osmehnu se: - Nekakvo cigansko gatanje sa dlana? - Ni u kom slučaju. Još od starih vremena poznato je da je reljef papilarnih linija na jagodicama prstiju kod svakog čoveka jedinstven. U Kini radnik-kuli ugovor o najmu overava otiskom palca umočenog u t-tuš. - Mm, kad bi svaki ubica bio toliko ljubazan da specijalno umače prst u tuš i ostavlja otiske na mestu zločina... - komesar se dobrodušno nasmeja. Ali diplomata, čini se, nije bio raspoložen za šalu. - Mesje brodski detektive, samo da znate, savremena nauka je pouzdano utvrdila: otisak ostaje pri dodiru prsta sa svakom suvom čvrstom povrpšnom. Ako kriminalac makar iole dodirne vrata, oruñe ubistva, prozorsko staklo, on će ostaviti trag uz pomoć k-koga je moguće raskrinkati ga. Goš je hteo da bude malo ironičan, da kaže kako je u Francuskoj dvadeset hiljada kriminalaca, da oni imaju dvadeset hiljada prstiju, oči možeš da izgubiš gledajući kroz lupu, ali se zagrcnu. Setio se razbijene vitrine u dvorcu u Ri de Grenel. Na razbijenom staklu je ostalo mnoštvo otisaka prstiju, ali nikom na pamet nije palo da ih kopira - komadiće stakla bacili su u smeće. Vidi ti do čega je progres došao! Jer, šta se ispostavilo? Svi zločini se izvode rukama, je l’ tako? A ruke, znači, umeju da potkažu ništa gore od plaćenih doušnika! Kad bi od svih bandita i lopurdi uzeli otiske prstiju, oni se ne bi usudili da se svojim prljavim šapama prihvate bilo kakvog zločinačkog posla! Tu je i kriminalu kraj. Od takve perspektive prosto mu se zavrtelo u glavi.

Redžinald Milford-Stouks 2. april 1878. godine 18 časova i 34 ½ minuta po Griniču

Mila moja Emili, Danas smo uplovili u Suecki kanal. U jučerašnjem pismu podrobno sam Vam opisao istoriju i topografiju Port Saida, a sada ne mogu da odolim da Vam ne navedem neke zanimljive i poučne podatke o Velikom kanalu, najgrandioznijoj tvorevini ljudskih ruku, koja će sledeće godine proslaviti svoju desetogodišnjicu. Da li Vam je poznato, obožavana moja ženo, da je ovaj kanal ovde četvrti po redu, a da je prvi bio prosečen još u XIV veku pre Hristovog roñenja, za vreme vladavine faraona Ramzesa? Kada je Egipat počeo da propada, pustinjski vetrovi su to korito zameli peskom. Za vreme persijskog cara Darija, 500 godina pre Hrista, robovi su iskopali nov kanal, koji je 120 000 ljudi koštao života. Herodot piše da je plovidba kanalom trajala četiri dana, da su dve trireme mogle slobodno da se mimoiñu ne dodirnuvši se veslima. Nekoliko brodova iz razbijene Kleopatrine flote ovim putem se skrilo u Crveno more i tako spaslo strašnog Oktavijanovog gneva. Posle raspada Rimske imperije, vreme i pesak su Atlantski od Indijskog okeana ponovo odvojili peščanim zidom od sto milja, ali bilo je dovoljno da se na ovoj neplodnoj zemlji formira jaka država sledbenika proroka Muhameda, i ljudi su ponovo uzeli u ruke motike i pijuke. Plovim duž te mrtve, slane zemlje i beskrajnih peščanih dina, neumorno se diveći tupoglavoj odvažnosti i mravljoj pedantnosti ljudskog roda u večnoj

borbi sa svemogućim Hronosom, borbi osuñenoj na neminovan poraz. Dvesta godina su arapskim kanalom plovili brodovi natovareni žitom, a zatim je zemlja sa svog čela obrisala jadnu boricu, i pustinja je utonula u hiljadugodišnji san. Otac novog Sueca postao je, nažalost, ne Britanac nego Francuz, Leseps, predstavnik nacije prema kojoj se ja, draga Emili, odnosim s najdubljim i sasvim opravdanim prezirom. Taj prepredeni diplomata je nagovorio egipatskog namesnika da izda ferman za stvaranje „Univerzalne kompanije Sueckog morskog kanala“. Kompanija je dobila pravo 99-godišnje koncesije buduće vodene magistrale, a egipatskoj vladi je pripalo svega 15% čistog prihoda! I još se ti odvratni Francuzi usuñuju da nas, Britance, nazivaju pljačkašima zaostalih naroda! Naposletku, mi svoje privilegije osvajamo mačem, a ne zaključujemo prljave poslove sa pohlepnim domorodačkim podmitljivcima. Svakoga dana je radnicima koji su probijali Veliki kanal 1600 kamila donosilo vodu za piće, ali nesrećnici su svejedno umirali hiljadama, od žeñi, žege i zaraznih bolesti. Naš Levijatan. plovi preko mrtvih tela, ja vidim kako ispod peska gole lobanje s rupama umesto očiju keze svoje žute zube. Bilo je potrebno deset godina i petnaest miliona funti sterlinga da se završi ova grandiozna grañevina. Zato sada brod od Engleske do Indije plovi skoro dva puta kraće nego ranije. Za nekih 25 dana stižeš u Bombaj. Neverovatno! I kakva snaga! Dubina kanala prelazi 100 stopa, tako da čak i naš divovski kovčeg plovi bez straha, ne rizikujući da se nasuče. Danas me je za ručkom uhvatio nezadrživ smeh, zagrcnuo sam se koricom hleba, zakašljao se i nikako nisam mogao da se smirim. Jadni praznoglavac Renije (pisao sam Vam o njemu, to je prvi oficir na Levijatanu) s lažnim saosećanjem me je upitao šta je razlog mog veselja, a ja sam se još jače, grohotom smejao. Nisam

mogao da mu kažem koja je misao izazvala takav smeh: Graditelji kanala su Francuzi, a plodove ubiramo mi, Englezi. Pre tri godine vlada Njenog veličanstva je od egipatskog kediva otkupila kontrolni paket akcija, i sada smo u Suecu gazde mi, Britanci. Uzgred, akcija Kanala koja je nekada prodavana za 15 funti, sada vredi 3000! Šta velite? Pa, kako da se ne nasmeješ? Uostalom, ja sam Vas sigurno umorio ovim dosadnim detaljima. Ne zamerite, moja draga Emili, nemam druge zabave osim pisanja dugih pisama. Kada škripim perom po pergamentnom papiru, meni se čini da ste Vi tu, pored mene, i da s Vama vodim lagani razgovor. Znate, od žarke klime počeo sam da se osećam mnogo bolje. Sada se više ne sećam noćnih košmarnih snova. Ipak, oni nisu nestali - ujutro, kad se probudim, jastučnica mi je mokra od suza, ponekad i izgrižena zubima. No, to su sitnice. Svaki novi dan, svaka milja puta približavaju me novom životu. Tamo, pod nežnim ekvatorskim suncem, ova strašna razdvojenost koja mi potresa dušu, konačno će se završiti. O, samo da bude što pre! Jedva čekam da ponovo vidim Vaš sjajni, nežni pogled, draga moja prijateljice. Čime još da Vas razonodim? Pa, evo, makar opisom našeg Levijatana - tema je više nego vredna pažnje. U prethodnim pismima isuviše sam pisao o svojim osećanjima i snovima, a još Vam nisam u svim bojama oslikao ovaj trijumf britanske inženjerske misli. Levijatan je najveći putnički brod u čitavoj svetskoj istoriji, izuzev kolosalnog Grejt Isterna, koji, evo, već dvadeset godina preseca vode Atlantika. Žil Vern, koji je opisao Grejt Istern u knjizi Ploveći grad, nije video našeg Levijatana; da jeste, on bi starog „G. I.“ nazvao „plovećim selom“. Dok on još uvek polaže telegrafske kablove po okeanskom dnu, Levijatan može da preveze hiljadu ljudi i još 10 000 tona tereta pride. Dužina ovog monstruma koji bljuje vatru prelazi 600 stopa, širina

dostiže 80. Da li Vam je, draga Emili, poznato kako se gradi brod? Prvo se prostire na plac, to jest, u posebnoj zgradi se, direktno, na glatko uglačanom podu iscrtava brod u prirodnoj veličini. Crtež Levijatana bio je takvih dimenzija da su morali da izgrade šatru veličine Bakingemske palate! Ovo čudo od broda ima dve parne mašine, dva ogromna točka sa strane i još jedan gigantski vijak na krmi. Šest katarki, koje se dižu do neba, opremljene su kompletnom opremom za jedrenje; uz dobar vetar, i kad mašine rade punom snagom, brod razvija brzinu od 16 čvorova! Na parobrodu su korišćena sva najnovija dostignuća brodogradnje. To su: dupli metalni trup, koji će sačuvati brod čak i pri udaru u stenu; specijalne bočne kobilice, koje ublažavaju ljuljanje; kompletno električno osvet-ljenje; vodootporne pregrade; ogromni hladnjaci za iskorišćenu paru... Ma, ne može se sve ni nabrojati. Čitavo iskustvo viševekovnog rada stvaralačkog i nepresušnog ljudskog uma sabralo se na ovom gordom brodu što neustrašivo seče morske talase. Juče sam, po svom starom običaju, nasumice otvorio Sveto pismo i bio sam potresen - u oči su mi pali redovi o Levijatanu, groznom morskom čudovištu iz Knjige o Jovu. Ustreptao sam, ponovo shvativši da se tamo uopšte ne govori o morskom zmaju, kako su smatrali naši stari, niti o ogromnom kitu, kako tvrde današnji racionalisti - ne; u Bibliji je očito reč upravo o ovom Levijatanu koji se prihvatio da me iz mraka i užasa dopremi na svetlost i sreću. Prosudite sami: Čini, te vri dubina kao lonac, i more se muti kao u stupi. Za sobom ostavlja svijetlu stazu, rekao bi da je bezdana osijedjela. Ništa nema na zemlji da bi se isporedilo s njim, da bi stvoreno bilo da se ničega ne boji. Što je god visoko prezire, car je nad svijem zvijerjem2. Parni lonac, more

2

Knjiga o Jovu, 41 (22-25).

se muti kao u stupi - to more mute brodska vitla, svijetla staza - trag iza krme. Pa, to je očigledno! Obuzeo me je strah, draga Emili. U tim redovima sadržano je neko preteće upozorenje - ili lično meni, ili putnicima Levijatana, ili čitavom čovečanstvu. Pa, gordost je, sa stanovišta Biblije, nešto loše, zar ne? I ako Čovek, s njegovim tehničkim igračkama, „što je god visoko prezire“, nije li to bremenito nekakvim katastrofalnim posledicama? Nismo li se mi isuviše uzoholili svojim živim umom i spretnim rukama? Kuda nas sve nosi car gordosti? Šta nas čeka u budućnosti? I otvorih molitvenik, da se pomolim - prvi put posle dugo vremena. Odjednom pročitah: „Oni misle da će kuće njihove trajati dovijeka, i stanovi njihovi od koljena na koljeno; imenima svojim zovu zemlje.“ Ali kada sam, obuzet mističnim osećanjima, drhtavom rukom otvorio Knjigu po treći put, moj uzbuñeni pogled zapeo je za dosadno mesto iz Brojeva gde se s knjigovodstvenom tačnošću nabrajaju prinošenja žrtava potomaka Izrailjevih. I umirio sam se, pozvonio srebrnim zvoncem i naredio stjuardu da mi donese toplu čokoladu. Komfor koji caruje u ovom delu broda odreñenom za otmenu publiku, zadivljuje maštu. U tom pogledu Levijatan uistinu nema sebi ravnog. Pala su u zaborav vremena kada su se putnici za Indiju ili Kinu tiskali u tesnim, mračnim sobičcima, jedan drugom na glavi. Vi, draga ženice, znate kako je u meni duboko razvijena klaustrofobija, ali na Levijatanu ja se osećam kao na prostranom keju Temze. Ovde postoji sve potrebno za borbu sa dosadom: i dvorana za ples, i muzički salon za koncerte klasične muzike, i prilično dobra biblioteka. Kabina prve klase po svojoj opremljenosti ne zaostaje za sobom u najboljem londonskom hotelu. Takvih kabina je na brodu sto. Osim toga ima 250 kabina druge klase sa 600 mesta (nisam tamo ulazio - ne podnosim ubogost); kažu da postoje još i prostrana brodska spremišta. Samo

personala je, ne računajući mornare i oficire, na Levijatanu više od 200 ljudi - stjuardi, kuvari, lakeji, muzičari, sobarice. Zamislite, nijednom nisam zažalio što nisam sa sobom poveo Džeremija. Neradnik, stalno je gurao nos u tuña posla, a ovde tačno u jedanaest dolazi sobarica, sreñuje kabinu i izvršava sve moje naloge. To je udobno i razumno. Po želji možete pozvoniti lakeju da vam pomogne pri odevanju, ali to smatram suvišnim, oblačim se i svlačim sam. U mom odsustvu posluzi je strogo zabranjeno da ulazi u kabinu, a ja, kad izlazim, na vrata ipak prilepim vlas kose. Bojim se špijuna. Verujte mi, draga Emili, ovo nije brod nego pravi grad, svakakav ološ se ovuda muva. Podatke o parobrodu dobio sam uglavnom od zapovednika palube Renijea, velikog zaljubljenika u svoj brod. Uzgred, on je jedan nesimpatičan čovek i u meni izaziva veliku sumnju. Iz sve snage se trudi da izgleda kao džentlmen, ali mene nije lako prevariti - ja nisko poreklo odmah namirišem. Želeći da ostavi prijatan utisak, taj me je subjekt pozvao u svoju kabinu. Svratio sam, ne toliko iz radoznalosti koliko iz želje da procenim stepen opasnosti koju može predstavljati ovaj gospodin niskog porekla (o njegovoj spoljašnjosti vidi moje pismo od 20. marta). Kabina mu je nameštena oskudno, što još više pada u oči zbog pretenzija na otmen ton, lišen ukusa (kineske vaze, indijske kadionice, banalan morski pejzaž na zidu, i sl.). Na stolu, meñu mapama i navigacionim instrumentima velika fotografija, portret žene u crnom. Natpis na francuskom „Sedam stopa ispod kobilice, mili moj! Fransoaz B.“ Upitao sam da li mu je to žena. Ispostavilo se da je mati. Dirljivo, ali ne otklanja sumnju. Imam nameru da, kao i do sada, sam merim kurs na svaka tri sata, mada zbog toga moram noću dva puta da ustajem. Naravno, dok plovimo Sueckim kanalom, to je, čini se, suvišno, ali ja ne želim da izgubim veštinu rada sa sekstantom.

Vremena imam više nego dovoljno i moja dokolica je, osim pisanjem pisama, ispunjena posmatranjem vašara taštine koji me okružuje sa svih strana. U ovoj galeriji ljudskih tipova sretnu se i veoma zanimljivi primerci. O drugima sam Vam već pisao, a juče se u našem salonu pojavilo novo lice. Zamislite samo, on je Rus. Ime - Erast Fandorin. Emili, Vi znate kako se ja odnosim prema Rusiji, toj nakaznoj izraslini koja prekriva pola Evrope i trećinu Azije. Rusija nastoji da svoju religiju, koja je parodija hrišćanstva, i svoje varvarske običaje proširi na čitav svet; Albion je jedina prepreka na putu tih novih Huna. Da vlada Njenog veličanstva nije zauzela odlučnu poziciju u ovoj istočnoj krizi, car Aleksandar bi svojim medveñim šapama zgrabio i Balkan, i... Uostalom, o tome sam Vam već pisao i ne želim da se ponavljam. Uz to, razmišljanja o politici loše deluju na moje živce. Sada je četiri minuta do osam. Kao što sam Vam već rekao, Levijatan do Adena živi po britanskom vremenu i zato je u osam ovde već noć. Idem da izmerim dužinu i širinu, zatim ću da večeram i nastaviću pismo. DESET ČASOVA I ŠESNAEST MINUTA Vidim da nisam završio o gospodinu Fandorinu. On se meni, sad shvatam, dopada, bez obzira na njegovu nacionalnost. Fini maniri, ćutljiv, ume da sluša. Mora biti da pripada onom staležu koji se u Rusiji naziva italijanskom rečju intelligenzia, a što, reklo bi se, podrazumeva obrazovanu evropsku klasu. Složićete se, draga Emili, da društvo u kom se evropska klasa izdvaja u poseban društveni stalež, i pri tom se naziva stranom rečju, teško da može pripadati kategoriji civilizovanih. Mogu da zamislim kakva provalija razdvaja čovekolikog mistera Fandorina od nekakvog bradatog kossack ili muzhik, koji u toj tatarsko-

vizantijskoj imperiji čine 90% stanovništva. S druge strane, ovakva distanca mora neobično uzvisiti i oplemeniti čoveka obrazovanog i mislećeg. O tome treba još porazmisliti. Meni se svidelo kako je mister Fandorin elegantno (uzgred, on je diplomata, time se mnogo toga objašnjava) ućutkao nesnosnog seljačinu Goša, koji tvrdi da je rentijer mada se golim okom vidi: taj tip se bavi nekakvim prljavim poslovima. Neću se iznenaditi ako na Istok putuje da kupi opijum i egzotične igračice za pariske bordele. [Poslednja rečenica je precrtana.] Znam, draga Emili, da ste Vi prava ledi i nećete pokušavati da pročitate precrtano. Malo sam se zaneo i napisao nešto nedostojno Vaših čednih očiju. Dakle, o večerašnjem dogañaju. Francuski buržuj, koji se u poslednje vreme odvažio i postao nešto suviše brbljiv, stao je sa samozadovoljnim izgledom da raspreda o prednostima starosti u odnosu na mladost. „Evo, ja sam najstariji od prisutnih - rekao je s visine, kao da je glavom Sokrat. - Sed sam, podbuo, ružnjikav, al’ ne mislite, dame i gospodo, da bi se tatica Goš menjao s vama. Kad vidim razmetljivu mladost koja se pred starošću hvali svojom lepotom i snagom, svojim zdravljem, ja joj ni najmanje ne zavidim. Ta, mislim se, nije to ništa, nekad sam i ja bio takav. A ti, dušice, ko zna da li ćeš dočekati moje šezdeset i dve. Ja sam dva puta srećniji nego ti sa tvojih trideset godina, zato što sam ja imao sreće da na ovom svetu živim dva puta duže.“ I gucnuo je vina, veoma ponosan na originalnost svog mišljenja i tobožnju nepobitnost svoje logike. Tu mister Fandorin, koji do tada usta nije otvorio, odjednom sa veoma ozbiljnim izrazom lica reče: „To je neosporno tako, mister Goše, ako se život posmatra u istočnjačkom duhu - kao nalaženje u jednoj tački bića, kao večno ,sada‘. Ali postoji i drugo mišljenje, koje ljudski život vidi kao jedno, celovito delo, o kome se može suditi tek kada je pročitana i poslednja stranica.

Pri tom delo može biti dugačko kao tetralogija ili kratko kao novela. Ko bi smeo da tvrdi da je debeli i trivijalni roman neizostavno vredniji od kratke, predivne pesme?“ Najsmešnije je što naš rentijer, koji je debeo i trivijalan, nije čak ni shvatio da se o njemu govori. Čak i kada se mis Stamp (pametna ali čudna persona) zakikotala, a ja dosta glasno frknuo, Francuzu nije došlo do svesti, ostao je u svom ubeñenju, na čemu mu svaka čast. Istina, u daljem razgovoru, već za desertom, mesje Goš me je iznenadio svojom razboritošću. I odsustvo regularnog obrazovanja ima, eto, svoje prednosti: razum nesputan autoritetima nekad je sposoban za interesantna i tačna zapažanja. Prosudite sami. Amebolika misis Trufo, žena našeg glupana doktora, ponovo je počela medenim glasom da tepa o „mališanu“ i „anñelčiću“ kojim će madam Kleber uskoro da usreći svog bankara. S obzirom da misis Trufo ne govori francuski, njene sladunjave sentence o porodičnoj sreći, nezamislivoj bez „dečjeg žagora“, bio je prinuñen da prevodi njen nesrećni suprug. Goš je teško disao, preznojavao se, a zatim je odjedared izjavio: „Ne mogu se složiti sa vama, madam. Istinski srećnim supružnicima deca uopšte nisu neophodna, jer su muž i žena potpuno dovoljni jedno drugom. Muž i žena su kao dve neravne površine, svaka sa izbočinama i ulegnućima. Ako površine ne priležu čvrsto jedna uz drugu, potreban je lepak, bez njega se konstrukcija, to jest porodica, ne može sačuvati. E, deca su upravo taj lepak. Ako se, pak, površine idealno podudare, izbočina na ulegnuće, lepak nije potreban. Evo, uzmite mene i moju Blanš. Trideset tri godine smo proživeli kao jedna duša, kao rupica i dugme. Šta će nam deca? I bez njih nam je divno.“ Možete li zamisliti, draga moja Emili, buru pravednog gneva koja se sručila na glavu negatora večnih vrednosti. Iz petnih žila, najviše od svih, trudila se madam Kleber, koja u svom stomaku nosi malog Švajcarčića. Pri pogledu na taj fini stomačić koji se na

svaki način izlaže pogledima, meni se zgrči utroba. Tamo vidim mini-bankara koji se svio u klupko s podvijenim brčićima i naduvenim obrazima. Vremenom će se paru Kleber sigurno roditi čitav bataljon švajcarske garde. Moram Vam priznati, moja nežno obožavana Emili, da je meni muka od pogleda na noseće žene. One su odvratne! Taj besmisleno-životinjski osmeh, na licu odvratan izraz stalnog osluškivanja sopstvene utrobe! Nastojim da se držim što dalje od madam Kleber. Zakunite mi se, draga, da mi nikada nećemo imati decu. Debeli buržuj je hiljadu puta u pravu! Zašto su potrebna deca? Pa, mi smo i tako beskrajno srećni. Treba samo sačekati kraj ove prinudne razdvojenosti. Sada je dva minuta do jedanaest. Vreme je za merenje. Prokletstvo! Prekopao sam čitavu kabinu. Moj sekstant je nestao. Ovo nije bunilo! Bio je u škrinjici zajedno sa hronometrom i kompasom, a sada ga nema! Strah me je, Emili! O, predosećao sam! Potvrñene su moje najstrašnije sumnje! Zašto? Zbog čega? Oni su spremni na svaki nitkovluk samo da ne dopuste naš susret! Kako ću sada da proveravam da li parobrod ide pravilnim kursem? To je Renije, znam ja! Video sam kako me je pogledao kada je prošle noći na palubi video kako baratam sekstantom! Hulja! Idem kapetanu, zahtevaću odmazdu. A ako su oni zajedno? Bože, Bože, sažali se na mene. Morao sam da napravim pauzu. Toliko sam se uzbudio da sam bio prinuñen da uzmem kapi koje mi je prepisao doktor Džekins. I, kao što mi je savetovao, počeo sam da mislim na lepe stvari. Na to kako ćemo Vi i ja sedeti na beloj verandi i gledati u daljinu, pokušavajući da pogodimo gde se završava more a

počinje nebo. Vi ćete se osmehnuti i reći: Mili Redži, ponovo smo zajedno. Zatim ćemo sesti u kabriolet i poći da se provozamo duž oba... Gospode, šta ja to bulaznim! Kakav kabriolet! Ja sam čudovište i meni nema oprosta.

Renata Kleber

Probudila

se u odličnom raspoloženju. Široko se osmehnula zraku sunca koji je pao na njeni okrugli obraz nažuljan od ležanja na jastuku; oslušnula je stomak. Plod je bio miran, ali ona je bila užasno gladna. Do doručka je ostalo još čitavih pedeset minuta, Renata nije imala strpljenja, a da uživa u dokolici ona jednostavno nije umela. San ju je ujutru napuštao isto onako naglo kao što ju je obuzimao uveče - jednostavno bi spustila glavu na sklopljene dlanove i sledeće sekunde je već sanjala nekakav prijatan i veseo san. Pevušeći lakomislenu pesmicu o jadnoj Žoržet zaljubljenoj u odžačara, Renata je završila jutarnju toaletu, istrljala sveže lišce tinkturom lavande, a zatim se brzo i vešto očešljala: iznad čela je namestila šiške, gustu kestenjastu kosu zategla u rep, a niz slepoočnice pustila dve loknice. Ispalo je baš kako treba, skromno i ljupko. Pogledala je kroz okrugli prozorčić. I dalje isto: ravna ivica kanala, žuti pesak, bele glinene kućice ubogog seoceta. Biće vruće. Znači, bela čipkana haljina, slamnati šešir sa crvenom trakom i, da ne zaboravi, suncobran - posle doručka obavezna je šetnja. Ma, mrzi je da vuče suncobran sa sobom. Nije važno, neko će joj ga doneti. Renata se s očitim zadovoljstvom okrenu nekoliko puta ispred ogledala, stade bočno, zategnu haljinu preko stomaka. Istinu govoreći, za sada nije imalo bogzna šta da se vidi. Zato što je trudnica, dala je sebi za pravo da na doručak stigne pre vremena, konobari su još postavljali.

Renata je naredila da joj odmah donesu sok od pomorandže, čaj, kifle sa maslacem i sve ostalo. Kada se pojavio prvi sused za stolom, debeli mesje Goš, takoñe ranoranilac, buduća mati već je završavala treću kiflu i spremala se za omlet sa pečurkama. Doručak na Levijatanu nije bio neki tamo kontinentalni, već pravipravcati engleski: sa rostbifom, biranim jelima od jaja, s pudingom i kašom. Francuski deo konzorcijuma predstavljali su jedino kroasani. Zato je za ručak i večeru u meniju u potpunosti vladala francuska kuhinja. Pa neće valjda u salonu Vindzor služiti bubrege s bobom. Prvi pomoćnik kapetana se, kao i uvek, pojavio tačno u devet. Brižno se interesovao kako se oseća madam Kleber. Renata je slagala da je loše spavala i da se oseća kao smrvljena, a sve zbog toga što se prozorčić na kabini teško otvara i što je zagušljivo. Prvi oficir Renije zabrinuo se i obećao da će lično da pogleda i otkloni kvar. On nije jeo jaja i rostbif, držao je nekakvu čudnu dijetu i hranio se uglavnom zelenišem. Renata ga je žalila zbog toga. Polako su pristizali i ostali. Razgovor za doručkom obično je bio mlak; stariji se još nisu povratili nakon loše provedene noći; mladi se, pak, još nisu sasvim razbudili. Bilo je zanimljivo posmatrati kako se zajedljiva Klarisa Stamp dodvorava mucavcu-diplomati. Renata odmahnu glavom: Zar tako praviti budalu od sebe? Pa, on tebi, draga moja, može sin da bude, premda ima impozantno prosedu kosu. Da li je za tebe, izafektiranu ženu u godinama - takav lepotan? Poslednji je stigao riñi Psihić (tako je Renata u sebi nazivala engleskog barona). Razbarušena kosa, oči crvene, uglovi usana podrhtavaju - strava i užas. Ali madam Kleber ga se ni najmanje nije bojala, a u pogodnim trenucima nije propuštala priliku da se malo i razonodi. Tako je i sada s nevino-nežnim osmehom pružila Psihiću posudu s mlekom. Milford -Stouks (što

mu je ime!), kao što se i pretpostavljalo, gadljivo odmače svoju šolju. Renata je iz iskustva znala da on sada neće ni dirnuti mleko, piće čistu crnu kafu. - Što se tako trzate, gospodine? - prozbori ona, a glas joj zadrhta. - Ne bojte se, trudnoća nije zarazna. - I završi, već bez ikakvog podrhtavanja. - U svakom slučaju ne za muškarce. Psihić je prostreli ubistvenim pogledom, koji se razbi o njen, jasan i miran. Prvi oficir Renije sakri dlanom osmeh, rentijer frknu. Čak se i Japanac osmehnu Renatinoj dosetki. Doduše, taj mesje Aono se sve vreme osmehuje, čak i bez ikakvog povoda. Možda kod njih, Japanaca, osmeh uopšte ne znači veselost, već nešto sasvim drugo. Na primer, dosadu, ili gnušanje. Pošto se sit ismejao, mesje Aono izvede svoju uobičajenu ludoriju, od koje se susedima za stolom gadilo: izvuče iz džepa papirnu salvetu, bučno se u nju išmrknu, zgužva je i tu svoju vlažnu lopticu uredno odloži na kraj svog tanjira. Pa se sad divi toj ikebani. O ikebani je Renata pročitala u romanu Pjera Lotija i zapamtila je zvučnu reč. Interesantna je ta ideja: praviti bukete ne tek tako, nego sa filozofskim smislom. Trebalo bi jednom probati. - Kakvo cveće vi volite? - upita ona doktora Trufoa. Ovaj prevede pitanje svojoj mršavici, zatim odgovori: - Dan i noć. I odgovor je takoñe preveo: pansies. - Obožavam cveće! - uzviknu mis Stamp (vidi ti naivku!). - Ali samo sveže. Volim da šetam po rascvetaloj livadi! Prosto mi se srce cepa kad vidim kako siroto ubrano cveće vene i gubi latice! Zato ja nikom ne dozvoljavam da mi poklanja bukete. - I čeznutljiv pogled uperi u ruskog lepotana. Kakva šteta, inače bi te svi zasuli buketima, pomisli Renata, a naglas reče:

-Po mom mišljenju, cveće je vrhunac Božjega stvaralaštva, i gaženje rascvetale livade smatram zločinom. - U pariskim parkovima to se i smatra zločinom kaza mesje Goš. - Kazna je deset franaka. I ako dame dozvole starom neotesanku da zapali lulu, ispričaću vam jednu zanimljivu pričicu na tu temu! - O, dame, budite milostive! - uzviknu indolog, cvikeraš Svitčajld, tresući bradom a la Dizraeli. - Mesje Goš je tako divan narator! Svi se okrenuše ka trudnoj Renati, od koje je zavisila odluka, a ona smišljeno protrlja slepoočnicu. Ne, glava je nije bolela ni najmanje: jednostavno, Renata je odugovlačila prijatan trenutak. Ali, nju je takoñe zanimalo da čuje „pričicu“ pa je zato, s izgledom žrtve, klimnula glavom: - Dobro, pušite. Samo neka me neko hladi lepezom. S obzirom da se zajedljiva Klarisa, vlasnica raskošne lepeze od nojevog perja, napravila da se to na nju ne odnosi, lepezom je morao da je hladi Japanac. Gintaro Aono je seo pokraj Renate i počeo da ispred nosa paćenice tako usrdno razmahuje svojom lepezom upadljivih boja i s leptirićima da se nakon jednog minuta Renati zamutilo pred očima od tog kaleidoskopa. Japanac dobi ukor za suvipšu usrdnost. Rentijer s uživanjem povuče dim, pusti oblačić i započe priču: - Verovali ili ne, ovo je istinita priča. Služio je u Luksemburškom parku jedan baštovan, tatica Pikar. Četrdeset godina je zalivao i orezivao cveće, do penzije su mu ostale svega tri godine. Jednog jutra izañe tatica Pikar s kantom za polivanje i ugleda kako se u cvećnjaku s lalama opružio neki elegantan gospodin u fraku. Razbaškario se na ranom suncu, uživa. Očigledno, noćni bekrija - terevenčio do zore, nije stigao do kuće, zanemoćao. - Goš začkilji i preñe preko

prisutnih lukavim pogledom. - Pikar se, naravno, razljutio: lale izgažene, pa veli: „Ustajte, mesje, kod nas u parku nije dozvoljeno ležanje po cvećnjacima! Plaća se kazna, deset franaka.“ Bekrija malo podiže jedan kapak, izvuče zlatnik. „Evo ti, - kaže - starče, i ostavi me na miru. Odavno se nisam ovako carski odmarao.“ Baštovan uze novac, ali se ne maknu s mesta. „Kaznu ste platili, ali nemam prava da vas ostavim tu. Izvolite ustati.“ Tu gospodin u fraku po drugi put otvori oko, ali nije žurio da ustane. „Koliko da ti platim da mi ne zaklanjaš sunce? Platiću koliko god kažeš ako prestaneš da mi dosañuješ i ostaviš me da odremam jedan sat.“ Tatica Pikar se počeša po potiljku, nešto izračuna u glavi, mrdajući usnama. „Pa dobro, - kaže ako vi, gospodine, želite da dobijete sat ležanja u cvećnjaku Luksemburškog parka, to će vas koštati osamdeset četiri hiljade franaka i nijedan su manje.“ Sedobradi Francuz se veselo osmehnu, zaklima glavom kao da se oduševljava baštovanovom drskošću. - I ni jedan, kaže, manje, upravo tako. A treba reći da taj pripiti gospodin nije bio bilo ko, nego bankar Lafit glavom i bradom, najbogatiji čovek u celom Parizu. Lafit nije bio navikao da baca reči u vetar, a rekao je „koliko god kažeš“; nema se kud. Stid ga je da podvije rep i da povuče svoju bankarsku reč. Ali i pare su takve da mu se ne daju na lepe oči prvom drzniku koji naiñe. Šta mu je činiti? - Goš slegnu ramenima oslikavajući krajnji stepen nedoumice. - Lafit na to reče: „Stari pokvarenjače, dobićeš ti svoje osamdeset četiri hiljade, ali uz jedan uslov: dokaži mi da jedan sat baškarenja u ovom tvom šugavom cvećnjaku zaista vredi toliko novca. Ako ne uspeš da mi dokažeš, odmah ću se dići, odalamiću te štapom po leñima, i to sitno izgredništvo će me koštati četrdeset franaka administrativne kazne.“ - Ćaknuti Milford-Stouks se glasno nasmeja i odobravajuće klimnu riñom grivom, a Goš podiže prst, požuteo od duvana: Pričekajte, veli, s radovanjem, još

nije kraj. - I šta mislite, dame i gospodo? Tatica Pikar, ni najmanje se ne pomevši, poče da svodi bilans. „Kroz pola sata, tačno u osam, doći će gospodin direktor parka, videće vas na cvećnjaku i počeće da se dere da vas sklonim odavde. Ja to neću moći da uradim zato što ćete vi platiti ne za pola sata, nego za čitav čas. Počeću da se prepirem sa gospodinom direktorom i on će me oterati iz službe bez penzije i otpremnine. A ostalo mi je tri godine do penzije. Pripada mi penzija u visini od hiljadu i dvesta franaka godišnje. Planiram da poživim u miru jedno dvadesetak godina, to je ukupno već dvadeset i četiri hiljade. Sada stan. Iz državnog stana će isterati i mene i moju staricu. Postavlja se pitanje: Gde ćemo živeti? Mora se kupiti kuća. A skromna kućica sa baštom negde na Loari staje najmanje dvadeset hiljada. Sada, gospodine, pomislite i na moju reputaciju. Četrdeset godina sam verno i pošteno grbačio u ovom parku i svako će reći da je tatica Pikar pošten čovek. I odjednom, stid i sram na moju sedu glavu. Pa, to je potkupljivanje, mito! Mislim da po hiljadu franaka za svaku godinu čestite službe neće biti mnogo u smislu moralne kompenzacije. A to je upravo osamdeset i četiri hiljade.“ Nasmejao se Lafit, udobnije se namestio na cvećnjaku i ponovo zatvorio oči. „Doñi kroz sat vremena - reče. - Dobićeš, stari majmune, svoju platu.“ E, to je ta divna pričica, dame i gospodo. -Znači, godina čestitosti - hiljadu franaka? podsmehnu se ruski diplomata. - Nije skupo. Očigledno sa popustom za kupovinu na v-veliko. Prisutni stadoše živo da raspravljaju o priči, izražavajući potpuno suprotna stanovišta, a Renata Kleber uperi zainteresovan pogled u mesje Goša koji je sa zadovoljstvom na licu otvorio svoju crnu fasciklu i, pijuckajući već prilično hladnu čokoladu, zašuštao papirima. Zanimljiv egzemplar ovaj dedica, nema šta. I kakve su mu to tajne tamo? Zašto ih zaklanja laktom?

Renati ovo pitanje nije davalo mira. Nekoliko puta je, s pravom buduće majke, čak pokušala da zaviri preko Gošovog ramena, dok je ovaj bajao svojom dragocenom fasciklom, ali pakosni brkajlija je prilično neuljudno zatvarao dosije dami pred nosem, pa joj je još i prstom pretio - no, no. Ipak, danas se desilo nešto naročito. Kada je mesje Goš, kao i obično, prvi ustao od stola, iz njegove tajanstvene fascikle nečujno je iskliznuo jedan list i tiho pao na pod. Rentijer to nije primetio, udubljen u neke svoje ne baš vesele misli, i izašao je iz salona. Samo što su se vrata za njim zatvorila, Renata je sa stolice hitro podigla svoje tek malo u struku zaobljeno telo. Ali nije samo ona imala dobar dar opažanja. Lepo vaspitana mis Stamp, ko bi rekao da je tako žustra, prva je pritrčala hartiji. Ah, gospodin Goš je, izgleda, nešto ispustio! uzviknu ona, živahno podigavši papir i gutajući ga prodornim okicama. - Sad ću da ga stignem, da mu to dam. Ali madam Kleber je već kao kleštima zgrabila jedan kraj papira i nije nameravala da ga pusti. Šta je to? - upita ona. - Isečak iz novina? Kako je to zanimljivo! Sledećeg časa oko dama su se skupili svi prisutni, samo je tupavi Japanac svojom lepezom terao vazduh, a misis Trufo prekorno i s krajnjim negodovanjem gledala na ovakav upad u privacy. Isečak je izgledao ovako:.

-O čemu oni to? - Renata smeteno namršti čelo. Nekakvo ubistvo, nekakva kolera. -Kolera s tim očigledno nema nikakve veze - reče profesor Svitčajld. - Jednostavno je tako izrezana stranica. Reč je, naravno, o ubistvu u Ri de Grenel. Nemoguće da niste čuli? Sve novine su pisale o toj senzaciji. Ja ne čitam novine - dostojanstveno odgovori madam Kleber. - U mom stanju to je suvišno nerviranje. U svakom slučaju, nemam razloga da slušam kojekakve gadosti.

-Komesar Goš? - prvi oficir Renije začkilji, još jednom preletevši pogledom članak. - Ma nije valjda da je to naš mesje Goš? Mis Stamp uzdahnu: - Ne može biti! Tu već priñe i doktorova žena. Bila je ovo prava senzacija, i svi su zagrajali upadajući jedno drugom u reč: Policija, ovde je umešana francuska policija! uzbuñeno je uzviknuo ser Redžinald. Renije promrmlja: - Zato mene kapetan stalno pita za salon Vindzor... Mister Trufo je po običaju prevodio svojoj supruzi, a Rus je prigrabio isečak i pažljivo ga izučavao. - Ono o indijskim fanaticima je notorna glupost izjavio je Svitčajld. - To sam tvrdio od samog početka. Prvo, ne postoje nikakve krvožedne sekte sledbenika Šive. A drugo, kao što je poznato, statueta je srećno pronañena. Zar bi je religiozni fanatik bacio u Senu? - Da, to sa zlatnim Šivom je zaista zagonetka klimnula je glavom mis Stamp. - Pisali su da je to biser kolekcije lorda Litlbija. Je li tako, gospodine profesore? Indolog popustljivo slegnu ramenima: -Kako da vam kažem, gospoño. Kolekcija lorda Litlbija se pojavila nedavno, pre dvadesetak godina. Za toliko godina teško je sakupiti nešto značajno. Kažu da se pokojnik solidno okoristio za vreme gušenja Sipajskog ustanka 1857. godine. Čuvenog Šivu, na primer, „poklonio je“ lordu neki maharadža kome je zbog šurovanja sa ustanicima pretio preki vojni sud. Ta, Litlbi je mnogo godina služio u indijskom vojnom tužilaštvu. Neosporno je da njegova zbirka sadrži priličan broj vrednih stvari, ali izbor je dosta haotičan. - Pa, kažite mi konačno zašto je ubijen taj vaš lord? - upita Renata. - Evo i mesje Aono takoñe nije upućen, zar ne? - ona se, tražeći podršku, okrenu Japancu koji je stajao malo postrance od svih.

Japanac se osmehnu samo usnama i nakloni se, a Rus se načini kao da aplaudira: -Bravo, madam Kleber. Vi ste savršeno tačno izdvojili n-najvažnije pitanje. Pratio sam ovaj dogañaj u novinama. I po m-mom mišljenju, uzrok zločina je ovde v-važniji od svega. Ključ odgonetke je u njemu. Upravo „zašto“! S kojim ciljem je ubijeno desetoro ljudi? - Ah, baš to je jednostavno! - slegnula je ramenima mis Stamp. - Zamisao je bila da se iz kolekcije ukrade sve najvrednije, ali zločinac je izgubio hladnokrvnost kad je neočekivano naleteo na domaćina. Pošao je od pretpostavke da lord nije kod kuće. Jedna stvar je, pretpostavljam, ubadati nekog špricem, a sasvim druga razbiti čoveku glavu. Uostalom, ne znam, nisam probala. - Ona se strese. - Zlotvoru živci nisu izdržali i nije stvar doveo do kraja. A što se tiče bačenog Šive... mis Stamp se zamisli. - Možda je upravo Šiva onaj teški predmet kojim su razmrskali lobanju sirotom Litlbiju. Sasvim je moguće da zločincu nisu strana obična ljudska osećanja, i da mu je bilo odvratno ili čak strašno da u ruci drži okrvavljeno oruñe ubistva. Došao je do obale i bacio ga u Senu. - Što se tiče oruña ubistva, ovo je vrlo verovatno složio se diplomata. - Ja s-sam istog mišljenja. Usedelica se zacrvene od zadovoljstva i očigledno se zbuni primetivši podsmešljiv Renatin pogled. - You are saying outrageous things - ukorila je Klarisu Stamp doktorova žena, saslušavši prevod rečenog. - Shouldn’t we find a more suitable subject for table talk?3 Ali usrdna molba bezlične osobe ostade neuslišena. - Ja mislim da je ovde najzagonetnija smrt slugu! 3

Ви говорите ужасне ствари. Зар не би требало да потражимо мало легшу тему за разговор за столом (енгл.)?

uključio se u kriminalističku diskusiju i dugajlija indolog. - Kako su to oni dozvolili da ih bodu svakakvim grozotama? Da je u njih bila uperena cev pištolja, to bi bila sasvim druga stvar! Pa, meñu njima su bila i dva čuvara, i svaki je imao kuburu za pojasom. E, tu je zagonetka! - Ja imam svoju hipotezu - nadmeno reče Renije. - I spreman sam da je branim gde god je potrebno. Zločin u Ri de Grenel izvršio je čovek s izvanrednim mesmeričkim sposobnostima. Sluge su se nalazile u stanju mesmeričkog transa, to je jedino moguće objašnjenje! „Životinjski magnetizam“ je strahovita snaga. Vešt manipulator može da uradi s vama sve što mu padne na pamet. Da, da, madam - obrati se prvi oficir misis Trufo, čije se lice nepoverljivo zgrčilo. Apsolutno sve. - Not if he is dealing with a ladu”4 - strogo odgovori ona. Umoran od uloge prevodioca mister Trufo obrisa maramicom oznojeno čelo i baci se u odbranu naučnog pogleda na svet. - Dozvoliću sebi da se ne složim s vama - zabrza on na francuskom, s dosta jakim stranim akcentom. Učenje gospodina Mesmera odavno je proglašeno naučno neprihvatljivim. Snaga mesmerizma, ili kako se on sada naziva, hipnotizma, jako je preuveličana. Uvaženi mister Džejms Brejd ubedljivo je dokazao da hipnotičkom dejstvu podležu samo psihički sugestibilne individue, a i to samo u slučaju da u potpunosti veruju hipnotizeru i spremne su da se podvrgnu hipnotičkoj seansi. - Odmah se vidi, dragi doktore, da niste putovali po Istoku! - Renije se osmehnu i pokaza niz belih zuba. Na svakoj indijskoj pijaci fakir će vam pokazati takva 4

Ali ne i u slučaju da ima posla damom (engl.)

čuda mesmeričke veštine da će se i najokorelijem skeptiku oči razrogačiti. Ali, nema potrebe govoriti o trikovima! Jednom sam u Kandari gledao javnu egzekuciju. Po muslimanskom zakonu, kraña se kažnjava odsecanjem desne ruke. Procedura je toliko bolna da oni koji su joj podvrgnuti često umiru od bolnog šoka. Ovaj put u krañi je uhvaćen dečak - pravo dete. S obzirom da su ga uhvatili već po drugi put, sud nije imao kud, morao je da lopova osudi na kaznu predviñenu šerijatom. Ali sudija je bio velikodušan čovek i naredio je da pozovu derviša poznatog po svojim čudotvornim sposobnostima. Derviš je uhvatio osuñenika za slepoočnice, pogledao mu u oči, prošaputao nešto - i mališan se umirio i prestao da se trese. Na njegovom licu se pojavio čudan osmeh, koji nije iščezao čak ni u času kada mu je dželatova sekira odrezala ruku do samog lakta! Video sam to sopstvenim očima, kunem vam se. Renata se naljuti: - Fuj, kako je to odvratno! A i vi, Šarle, s vašim Istokom! Sad će mi pozliti! - Oprostite, madam Kleber - uzrujao se prvi oficir. Samo sam hteo da dokažem da su u poreñenju s tim nekakve injekcije prava sitnica. - Ja ću sebi ipak dozvoliti da se ne složim s vama... - Tvrdoglavi doktor se pripremio da brani svoje gledište, ali u tom trenu otvoriše se vrata salona i uñe da l’ rentijer, da l’ policajac - rečju, mesje Goš. Svi se okrenuše ka njemu pomalo zbunjeni, kao da ih je zatekao u nedozvoljenoj raboti. Goš pronicljivim pogledom prelete po licima prisutnih, ugleda zlosrećni isečak u diplomatovim rukama i smrknu se. - A tu je... Toga sam se i plašio. Renata priñe sivobrkom dedici, nepoverljivo odmeri od glave do pete njegovu masivnu figuru i bubnu: - Mesje Goš, jeste li vi stvarno policajac?

- Onaj komesar Goš k-koji je vodio istragu „zločina veka“? - precizirao je pitanje Fandorin (tako se, beše, zove ruski diplomata setila se Renata). - Čime se onda objašnjava vaša maskarada i uopšte vaše p-prisustvo na brodu? Goš je malo šmrkao, mrdnuo je nekoliko puta obrvama, mašio se rukom za lulu. Videlo se da mu iz sve snage radi mozak, da donosi odluku šta mu je činiti. - Sedite, moliću lepo, dame i gospodo - neobično značajnim i dubokim glasom reče Goš i okrenu za sobom ključ u vratima. - Pošto je već tako ispalo, igraćemo otvoreno. Sedite, sedite, jer se nekome, ne daj bože, noge mogu odseći. - Kakve su to šale, mesje Goš? - nezadovoljno reče prvi oficir. - S kojim pravom vi ovde komandujete, pa još u prisustvu kapetanovog prvog pomoćnika? -To će vam, mladiću, objasniti sam kapetan - Goš ga pakosno pogleda sa strane. - On je upoznat sa stanjem stvari. Renije se pokunji i zajedno sa ostalima ponovo sede za sto. Blagoglagoljivo i dobrodušno čangrizalo, kakvim je Renata navikla da smatra pariskog rentijera, ponašao se na sasvim nov način. U držanju ramena pojavila se gospodstvenost, gestovi mu postadoše zapovednički, oči zablistaše čeličnim sjajem. Već i to kako je mirno i samouvereno održavao otegnutu pauzu, govorilo je o mnogo čemu. Pažljivi pogled čudnog rentijera redom se zaustavljao na svakom od prisutnih i Renata je videla kako su se neki pod tim teškim pogledom naježili. Ni njoj samoj, mora se priznati, nije bilo prijatno, ali tu Renata, postidevši se, bezbrižno odmahnu glavom: Neka je i policajski komesar, pa šta? Svejedno je debeli sipljivi starčić, i ništa više. - Dosta s intrigama, mesje Goš - podsmešljivo kaza ona. - Ja ne smem da se uzrujavam.

- Razloga za uzrujavanje ima, verovatno, samo jedan od prisutnih - zagonetno odgovori on. - Ali o tome ćemo kasnije. Prvo mi dozvolite da se uvaženoj publici predstavim još jednom. Da, zovem se Gistav Goš, ali nisam rentijer, avaj, nemam od čega da primam rentu. Ja sam, dame i gospodo, komesar pariske kriminalističke policije i radim u odeljenju koje se bavi najtežim i najzamršenijim zločinima. A moja se dužnost zove „istražitelj za specijalne zadatke“ značajno podvuče komesar. U salonu zavlada grobna tišina, narušavana samo užurbanim šapatom doktora Trufoa. - What a scandal !5 - ciknu doktorova žena. - Bio sam prinuñen da krenem na ovo putovanje, pa još inkognito, zato što... - Goš energično stade da mrda obrazima raspaljujući poluugašenu lulu - ...zato što pariska policija ima ozbiljne razloge da pretpostavi da se na Levijatanu nalazi čovek koji je počinio zločin u Ri de Grenel. Salonom se poput prigušenog šuštanja pronese jednodušno „Ah!“ - Pretpostavljam da ste vi već stigli da ovu tajanstvenu stvar razmotrite sa više strana. - Komesar duplim podvaljkom pokaza na novinski isečak koji se, kao i ranije, nalazio u Fandorinovim rukama. - I to još nije sve, dame i gospodo. Meni je sasvim pouzdano poznato da ubica putuje prvom klasom... (ponovo kolektivni uzdah)... i, štaviše, u ovom se momentu nalazi u ovom salonu - bodro završi Goš, sede u atlasnu fotelju i s iščekivanjem prekrsti ruke malo ispod srebrnog lanca svog časovnika.

5

Какав скандал (енгл.)!

-Nemoguće! - uzviknu Renata, nehotice se hvatajući rukama za stomak. Prvi oficir Renije skoči. Riñi baronet se grohotom nasmeja i demonstrativno poče da aplaudira. Profesor Svitčajld konvulzivno proguta pljuvačku i skide naočari. Klarisa Stamp se skamenila pritisnuvši prstima broš od ahata na kragni. Japancu nije uzdrhtao ni jedan jedini mišić, ali njegov učtivi osmeh je momentalno nestao. Doktor je zgrabio svoju suprugu za lakat, zaboravio da prevede najvažnije, ali je misis Trufo, sudeći prema njenim očima iskolačenim od straha, i sama shvatila o čemu se radi. Diplomata je tiho upitao: - Motivi? - Moje prisustvo - hladnokrvno odgovori komesar. To je dovoljno. Postoje i drugi razlozi, ali oni vam nisu potrebni... Pa, dobro. - U policajčevom glasu je zvučalo očigledno razočaranje. - Vidim da niko ne žuri da se onesvesti i počne da viče: „Uhapsite mene, ja sam ih ubio!“ To, naravno, nisam ni očekivao. U tom slučaju, evo kako ćemo. - On preteće podiže svoj kratki prst. Nikom od ostalih putnika se ne sme pričati o ovome. Uostalom, to je i u vašem interesu, vest će se raširiti istog časa i vas će gledati kao okužene. Ne pokušavajte da se prebacite u drugi salon, to će samo pojačati moje sumnje. A i neće vam uspeti, dogovorio sam se s kapetanom. Renata drhtavim glasom prozbori: - Mesje Goš, mili moj, zar ne možete makar mene da poštedite ovog košmara? Plašim se da sedim za istim stolom sa ubicom. Šta ako mi on odjednom kradomice sipa u čašu otrova? Sad neću moći ni zalogaj da progutam. Pa, za mene je opasno da se uzbuñujem. Nikome, ama baš nikome neću reći, časna reč!

- Žalim, madam Kleber, - suvo odgovori detektiv ali nikakvih izuzetaka neće biti. Imam razloga da sumnjam u svakog od prisutnih, a vi niste poslednja na spisku. Renata se sa slabim jecajem zavali u stolicu, a prvi oficir Renije ljutito lupnu nogom: - Šta vi to sebi dozvoljavate, mesje ... istražitelju za specijalne zadatke! Ovog časa ću o svemu obavestiti kapetana Klifa! - Samo napred - ravnodušno reče Goš. - Ali ne sada, nego malo kasnije. Ja još nisam završio svoj mali govor. Dakle, za sada ne znam ko je od vas moj klijent, mada sam blizu, veoma blizu cilja. Renata je očekivala da će te reči propratiti rečit pogled i sva se pružila napred, ali ne, policajac je gledao u svoju glupavu lulu. Najverovatnije laže - nema on nikoga u vidu. - Vi sumnjate u ženu, to je očigledno! - mis Stamp nervozno pljesnu rukama. - U suprotnom, zašto biste nosili sa sobom belešku o nekakvoj Meri Sanfon? I ko je ta Meri Sanfon? Ma ko da je! Kakva glupost sumnjati u ženu! Zar je žena sposobna na takvo zverstvo? Misis Trufo se naglo podiže, činilo se da je spremna da odmah stane pod zastavu ženske solidarnosti. - O madmazel Sanfon ćemo popričati nekom drugom prilikom - odgovori detektiv, odmerivši Klarisu Stamp zagonetnim pogledom. - A takvih beležaka imam more, i svaka je sa svojom verzijom. - On otvori crnu fasciklu i zašušta isečcima. Njih je zaista bilo nekoliko desetina. - Sada ću vas, dame i gospodo, zamoliti da me više ne prekidate! Policajčev glas postade nepokolebljiv. - Da, meñu nama je ozbiljan zločinac. Možda i psihopata. (Renata je primetila kako se profesor polagano, zajedno sa stolicom, odmiče od ser Redžinalda.) Zato vas sve molim da budete oprezni. Ako primetite nešto neobično, čak i najmanju sitnicu, odmah k meni. Hm, a najbolje će biti

ako se ubica iskreno pokaje, i onako nema kud. To je sve. Misis Trufo kao u školi podiže ruku: - In fact, I have seen something extraordinary only yesterday! A charcoal – black - face, definitely inhuman, looked at ine from the outside while I was in our cabin! I was so scared!6 - Ona se okrenu svom ljubljenom i gurnu ga laktom. –I told you, but uoi paid no attention!7 - Oh, - prenu se Renata - meni je juče iz toaletnog pribora nestalo ogledalce u okviru od prave kornjačevine. Mesje Psihić je, izgleda, hteo nešto da kaže, ali nije stigao - komesar je ljutito zatvorio fasciklu: - Nemojte me praviti idiotom! Ja sam staro njuškalo. Gistav Goš neće izgubiti trag! Ako bude potrebno, iskrcaću na obalu svu čestitu družinu i rešavaćemo sa svakim pojedinačno! Deset duša je unesrećeno, to nije šala! Razmišljajte, dame i gospodo, razmišljajte! Izašao je iz salona jako zalupivši vratima. - Gospodo, meni nije dobro - slabim glasom reče Renata. - Idem u svoju kabinu. - Ispratiću vas, madam Kleber - odmah je skočio Šarl Renije. - Ovo je prosto nečuveno! Kakva drskost! Renata ga odbi: - Hvala, ne treba. Sama ću. Ona nesigurnim korakom preseče prostoriju, kraj vrata se na tren osloni na zid. U hodniku, gde nikog nije bilo, njen korak se ubrzao. Renata je otvorila svoju kabinu, izvukla ispod kreveta putnu torbu i gurnula ruku, koja je podrhtavala, pod svilenu postavu. Lice joj 6

Ја сам заиста видела нешто необично, управо јуче! Црна њушка, као угљен, потпуно нељудска, гледала ме кроз прозор, док сам била у нашој кабини! Тако сам се уплашила (енгл.). 7

Говорила сам вам, али ви нисте обратили пажњу (енгл.).

je bilo bledo ali odlučno. Prsti su začas napipali metalnu kutijicu. U kutijici, hladno svetlucajući staklom i čelikom, ležao je špric.

Klarisa Stamp

Neprijatnosti

su počele od samog jutra. Klarisa je u ogledalu ugledala dve nove bore - kao dva jedva primetna zraka pružale su se od uglova očiju ka slepoočnicama. Sve je to od sunca. Ono je ovde tako jako da ni suncobran ni šešir ne pomažu. Klarisa je dugo posmatrala svoj odraz na neumoljivoj glatkoj povrpšni, zatezala je prstima kožu nadajući se da je to možda od spavanja i da će se izravnati. A onda, okrenuvši glavu, iza uva je ugledala sedu vlas. Tu se već sasvim rastužila. Možda je to takoñe od sunca? Izgori kosa? Ne, mis Stamp, ne zavaravajte se. Kao što reče pesnik: I beli dah novembra zapljusnu bolom srebrne kike. Doterala se pažljivije nego obično. Sedu vlas je bez razmišljanja iščupala. Glupost, naravno. Je li ono Džon Don rekao da je tajna ženske sreće - umeće da se na vreme preñe iz jednog životnog doba u drugo, a žena ima tri doba: kćerka, supruga i majka. Ali kako preći iz drugog statusa u treći ako se nikad nisi udavala? Najbolje sredstvo protiv takvih misli je šetnja na svežem vazduhu, i Klarisa je krenula da se prošeta po palubi. Bez obzira na njegovu veličinu, Levijatan je već odavno izmeren uzduž i popreko mirnim, sporim koracima, odnosno njegova glavna paluba, predviñena za putnike prve klase. Po obimu trista pedeset pet koraka. Sedam i po minuta, ako se divite moru i ne brbljate sa poznanicima.

U rano jutro poznanika na palubi nije bilo i Klarisa je neometano prošetala desnom stranom do same krme. Parobrod je ravnomerno sekao mrku površinu Crvenog mora, od moćne elise se prema horizontu pružala lenja, seda brazda. Oh, kako je vruće. Klarisa je sa zavišću gledala mornare kako peru bakarne pločice ograde na palubi ispod nje. Kako im je dobro samo u lanenim pantalonama - ni steznika, ni dugačkog donjeg veša, ni čarapa sa zategnutim podvezicama, ni dugih haljina. Hteo - ne hteo, moraš da pozavidiš divljem misteru Aonou koji se po brodu kočoperi u svom japanskom šlafroku, i to nikoga ne iznenañuje - Azijat. Zamislila je da leži u platnenoj ležaljci potpuno naga. Ne, neka bude u laganoj tunici, kao Grkinja iz stare Grčke. I nema tu ničeg naročitog. Kroz stotinak godina, kad se čovečanstvo konačno oslobodi predrasuda, to će biti normalna stvar. U susret joj je na američkom biciklu trotočkašu, škripeći gumama od kaučuka, dolazio mister Fandorin. Kažu da ovakve vežbe izuzetno razvijaju elastičnost mišića i jačaju srce. Diplomata je bio u lakom sportskom odelu: karirane pantalone, cipele od gutaperke sa gamašnama, kratak sako, bela košulja sa raskopčanim okovratnikom. Zlatno, preplanulo lice ozarilo se srdačnim osmehom. Mister Fandorin je učtivo podigao kacigu od plute i prozujao pored nje. Bez zaustavljanja. Klarisa uzdahnu. Ispostavilo se da šetnja nije bila dobra ideja: samo joj se rublje ovlažilo od znoja. Moraće da se vrati u kabinu i presvuče se. Doručak je Klarisi pokvarila kmezava madam Kleber. Kakva veština da se od sopstvene slabosti pravi oruñe za eksploataciju! Upravo u momentu kada se kafa u Klarisinoj šolji prohladila do odgovarajuće temperature, nesnosna Švajcarkinja se požalila da joj je zagušljivo i zamolila je da joj popusti steznik na haljini.

Klarisa se obično pravila da ne čuje jadikovke Renate Kleber i obavezno bi se našao neki dobrovoljac, ali za ovako delikatnu stvar muškarci nisu dolazili u obzir, a misis Trufo, kao za baksuz, nije bila prisutna pomagala je mužu da izvida neku zanemoćalu damu. Izgleda da je ta nezanimljiva osoba ranije radila kao milosrdna sestra. Kakav je to sjajan uspon na društvenoj lestvici: sada je žena glavnog lekara, obeduje u prvoj klasi. Pravi se da je istinska britanska ledi, samo malo preteruje. Znači, morala je da se bavi vezicama madam Kleber, a kafa se za to vreme potpuno ohladila. Sitnica, naravno, ali to je bio tek početak. Posle doručka izašla je da prošeta; napravila je deset krugova i zamorila se. Jednom je, iskoristivši to što nikog nije bilo u blizini, oprezno zavirila kroz prozor kabine br. 18. Mister Fandorin je sedeo za sekreterom, u beloj košulji stegnutoj crveno - plavo - belim tregerima, s cigarom u uglu usana i užasno glasno lupao prstima po čudnovatom aparatu - crnom, gvozdenom, sa okruglim valjkom i mnoštvom dugmića. Zainteresovana Klarisa zaboravila je na oprez i bila zatečena na delu. Diplomata je skočio, poklonio se, ogrnuo sako i prišao otvorenom prozoru. - To je p-pisaća mašina „remington“ - objasnio je on. - Najnoviji model, tek što je pušten u prodaju. Vrlo zgodna stvar, mis Stamp, i sasvim laka. Bez problema je ponesu dva nosača. Nezamenljiva stvar na putovanju. Evo, vežbam brzopis. Prepisujem nešto iz Hobsa. Klarisa, još uvek crvena od zbunjenosti, blago klimnu glavom i udalji se. Sela je malo dalje, pod prugastu platnenu nadstrešnicu, u hlad. Pirkao je svež vetrić. Otvorila je Parmski kartuzijanski manastir, počela da čita o neuzvraćenoj ljubavi prekrasne ali postarije vojvotkinje od Sanseverina prema mladom Fabriciju del Dongu. Raznežila se, obrisala maramicom navrlu suzu, kad,

kao u inat, na palubu izañe mister Fandorin: u belom odelu, sa šeširom širokog oboda i štapom. Neverovatno lep. Klarisa ga pozva. Prišao je, poklonio se i seo pored nje. Bacivši pogled na korice rekao je: - Mogu da se kladim da ste opis bitke kod Vaterloa preskočili. A šteta, to je najbolje mesto u celom Stendalu. Nigde nisam pročitao verniji opis rata. Ma kako čudno bilo, Klarisa je zaista Parmski kartuzijanski manastir čitala već drugi put, i oba puta je preletela scenu boja. - Otkud znate? - radoznalo upita ona. - Vi ste vidoviti? - Žene uvek propuštaju epizode b-bitaka Fandorin sleže ramenima. - U svakom slučaju, žene kao vi. - A kakva sam to ja? - ulagivačkim tonom upita Klarisa, osećajući i sama da od nje nikad neće biti valjana koketa. - Skeptična prema sebi i romantična u odnosu na svet oko sebe. - Pogledao ju je lagano pognuvši glavu. Može se još reći da je nedavno došlo do velike ppromene nabolje u vašem životu, i da ste preživeli neki potres. Klarisa se trgnu i pogleda sagovornika s očitim strahom. - Ne plašite se - umiri je čudni diplomata. - Ja apsolutno ništa ne z-znam o vama. Jednostavno, pomoću specijalnih vežbi razvio sam u sebi dar opažanja i analitičke sposobnosti. Obično mi je dovoljan beznačajan detalj da bih sačinio celovitu s-sliku. Pokažite mi, evo, ovakav petoparac sa dvema rupicama (on delikatno pokaza veliko ružičasto dugme koje je ukrašavalo njen žaket) i ja ću vam odmah reći ko ga je izgubio - v-vrlo velika svinja ili veoma mali slon. Osmehnuvši se Klarisa upita: - I vi svakog vidite u dušu?

- Ne u dušu, ali mnogo toga vidim. Na primer, šta biste mogli da kažete, eno, o onom gospodinu? Fandorin pokaza na kršnog muškarca s velikim brkovima koji je kroz binokl posmatrao pustu obalu. - To je mister Babl, on... - Stanite! - prekinu je Fandorin. - Pokušaću sam da pogodim. Oko pola minuta posmatrao je mister Babla, zatim reče: - Na Istok putuje prvi put. Nedavno se oženio. Fabrikant. P-posao mu ne ide najbolje, tom gospodinu preti skoro bankrotstvo. Gotovo sve vreme provodi u bilijarskoj sali, ali igra veoma loše. Klarisa se uvek ponosila svojom sposobnošću opažanja, i sad se pažljivije zagleda u mister Babla, mančesterskog industrijalca. Fabrikant? Pa, dobro, može čovek toga da se doseti. Čim ide prvom klasom, znači da je bogat. Na licu mu se vidi da nije aristokrata. Na trgovca takoñe ne liči - loše skrojen redengot, a i nema okretnosti u crtama. Dobro. Nedavno se oženio? E, to je prosto - burma na domalom prstu tako sija da se odmah vidi da je novanovcijata. Mnogo igra bilijar? Otkud to? Aha, sako mu je umazan kredom. - Po čemu ste zaključili da mister Babl prvi put ide na Istok? - upita ona. - Zašto mu preti bankrotstvo? I čime je izazvana tvrdnja da je loš igrač bilijara? Šta, bili ste tamo i videli kako igra? - Ne, nisam bio u b-biljardi, zato što ne podnosim kockarske igre i, zapravo, ovog džentlmena vidim prvi put - odgovori Fandorin. To da on ovom maršrutom ide prvi put jasno se vidi po t-tupoglavoj upornosti s kojom posmatra golu obalu. U suprotnom, mister Babl bi znao da do samog Bab el Mandebskog moreuza na toj strani ništa zanimljivo neće videti. To je pod jedan. Poslovi ovom gospodinu idu

sasvim loše, jer inače ne bi ni u kom slučaju krenuo na ovako dugo putovanje, i to odmah posle svadbe. Zar bi takav j-jazavac napuštao svoj brlog? Samo pred smak sveta, nikako pre. To je pod dva. - A ako je krenuo na svadbeno putovanje zajedno sa ženom? - upita Klarisa, iako je znala da mister Babl putuje sam. - I onda tumara sam po palubi i čami u biljardi? A igra on da ne može biti gore - vidite kako mu je sako spreda beo. Samo najgori igrači tako vuku stomak po ivici stola. To je pod tri. - Dobro, a šta biste rekli o, na primer, onoj dami? Poneta igrom Klarisa je pokazala na misis Blekpul koja je dostojanstveno koračala pod ruku sa svojom družbenicom. Fandorin baci nezainteresovan pogled na uvaženu damu. - Njoj sve piše na licu. Vraća se iz Engleske, mužu. Išla je da poseti odraslu decu. Muž je vojnik. Pukovnik. Mister Blekpul je odista bio pukovnik i komandovao je garnizonom u nekom severnoindijskom gradu. Ovo je već bilo previše. - Objasnite - zamoli ga Klarisa. - Takve dame ne putuju u Indiju tek tako, osim ako ne idu u mesto službovanja supruga. Nije više mlada da bi prvi put krenula na ovakvo p-putovanje, mora biti da se vraća. Šta je moglo biti razlog njenog puta u Englesku? Samo da vidi decu. Njeni roditelji su, pretpostavljam, već na onom svetu. Po odlučnom i zapovedničkom izrazu lica vidi se da je ta žena navikla da komanduje. Upravo tako izgledaju prve dame garnizona ili puka. One se obično smatraju za vlast veću od samog komandanta. Želite da znate zašto upravo pukovnikovica? Pa, zato što bi, da je generalica, putovala prvom klasom, a ova, vidite, ima srebrnu značku. Dosta je, nećemo gubiti vreme na gluposti. Fandorin se nakloni i prošaputa. - Bolje da vam ja

ispričam o onom orangutanu tamo. Zanimljiv subjekt. Nedaleko od mister Babla stao je majmunoliki mesje Bualo, bivši vindzorac, koji je svojevremeno napustio zlosrećni salon i tako iskliznuo iz mreže komesara Goša. Diplomata u po glasa reče Klarisi na uvo: -Čovek koga vidite prestupnik je i zločinac. Najverovatnije t-trgovac opijumom. Živi u Hongkongu. Oženjen Kineskinjom. Klarisa se grohotom nasmeja: - Bubnuli ste i ostali živi! To je mesje Bualo iz Liona, filantrop i otac jedanaestoro čistih Francuščića. I trguje čajem a ne opijumom. - Neće biti - hladnokrvno odgovori Fandorin. Pogledajte malo bolje, zavrnula mu se manžetna i vidi se plavi k-kružić tetovaže na zglobu. Video sam sličnu u jednoj knjizi o Kini. To je znak jedne od hongkonških ttrijada, tajnih kriminalističkih društava. Da bi Evropljanin postao član trijade, mora da bude kriminalac velikog formata. I naravno, oženjen Kineskinjom. Ta, p-pogledajte fizionomiju tog „filantropa“ i sve će vam biti jasno. Klarisa nije znala da li da veruje ili ne veruje, a Fandorin s ozbiljnim izrazom lica reče: - To još nije ništa, mis Stamp. Mogu mnogo toga da vam kažem o čoveku čak i zavezanih očiju, prema zvucima koje proizvodi i po mirisu. Uverite se sami. Istog časa on odveza belu atlasnu maramu i pruži je Klarisi. Ona opipa tkaninu - gusta, neprovidna - i čvrsto zaveza diplomati oči. Tobože nehotice dodirnu mu obraz, nežan, vreo. Uskoro se iz pravca krme pojavi idealna kandidatkinja - poznata sifražetkinja ledi Kempbel, koja se uputila u Indiju s namerom da skuplja potpise za davanje biračkog prava udatim ženama. Muškobanjasta, masivna, kratke kose, lupala je nogama po

palubi kao tegleći konj. Hajde se doseti da je to ledi a ne bocman. - Dakle, ko nam prilazi? - upita Klarisa unapred se gušeći od smeha. Avaj, nije se dugo radovala. Namrštivši čelo Fandorin odsečno reče: - Šušti skut haljine. Žena. Težak hod. Jak karakter. Nije mlada. Nije ni lepa. Puši duvan. Kratko podšišana. - Zašto kratko podšišana? - zacvile Klarisa i zatvorivši oči rukama stade da osluškuje slonovski korak sifražetkinje. Kako, kako mu to polazi za rukom?! - Čim žena puši, znači da je i podšišana, i napredna - čuo se ravnomerni Fandorinov glas. - A ova još i prezire modu, nosi nekakvu bezobličnu vreću jarkozelene boje, pa još sa skerletnim pojasom. Klarisa se skamenila. Ovo je neverovatno! U sujevernom užasu ona skloni dlanove sa lica i vide da je Fandorin već stigao da skine maramu i veže je u elegantan čvor. U plavim diplomatovim očima svetlucale su vesele iskrice. Sve to bilo je veoma simpatično, ali razgovor se loše završio. Ismejavši se, Klarisa je veoma delikatno započela razgovor o Krimskom ratu. Veli, kakva je to bila tragedija i za Evropu i za Rusiju. Oprezno se dotakla svojih sećanja iz tog vremena, učinivši ih nešto više dečjim nego što su stvarno bila. Očekivala je uzvratnu otvorenost - nadala se da će saznati koliko je Fandorinu godina. Ostvarile su se njene najgore strepnje: - Ja tada još nisam bio roñen - prostodušno je kazao on i potkresao Klarisi krila. Posle je sve krenulo naopako. Klarisa je pokušala da se vrati na slikarstvo, ali se zbunila, nije mogla smisleno da objasni zašto prerafaeliti sebe nazivaju prerafaelitima. Sigurno je pomislio da je ona potpuna idiotkinja. Ali, to sad već nikakve veze nema!

Vraćala se tužna u svoju kabinu, a onda se desilo nešto strašno. U polutamnom uglu hodnika zalelujala se crna senka. Klarisa je neprilično vrisnula, uhvatila se za srce i iz sve snage jurnula ka svojim vratima. U kabini dugo nije mogla da umiri srce koje je ludački tuklo. Šta je to bilo? Ni čovek, ni zver. Nekakva emanacija zle, rušilačke energije. Nečista savest. Fantom pariskog košmara. Istog časa ona sama sebi podviknu: Dosta, to je svršena stvar. Ničeg nije ni bilo. Bunilo, priviñenje. Sama sebi se zaklela - neće se mučiti grižom savesti. Počeo je nov život, svetao i radostan. I neka blaženim kandilom dom tvoj bude obasjan. Da bi se smirila, obukla je najskuplju dnevnu haljinu, još nijednom obučenu (bela kineska svila, pozadi, na struku, bledozelena mašna), na vrat stavila smaragdnu ogrlicu. Sa zadovoljstvom se zagledala u sjaj dragulja. Dobro, nije mlada. Pa, nije ni lepotica. Ali zato nije glupa, a ima i novca. A to je mnogo bolje od postarije glupe rugobe bez prebijene pare. U salon je Klarisa ušla tačno u dva, ali čitavo društvo je već bilo na okupu. Čudna stvar: komesarova prekjučerašnja nečuvena izjava nije razjedinila, već je pre zbila vindzorsku publiku. Zajednička tajna koju ne smeš podeliti ni s kim drugim, povezuje čvršće od zajedničkog posla ili zajedničkog interesa. Klarisa je primetila da se njeni poznanici sada za stolom okupljaju pre vremena odreñenog za doručak, ručak, fajv-o-klok i večeru, a i ostaju dugo posle obeda, što se ranije gotovo nije dešavalo. Čak ni prvi pomoćnik kapetana, koji s tom stvari nije imao direktne veze, nije žurio na službene dužnosti već je, zajedno s ostalima, dugo sedeo u Vindzoru (istina, nije isključeno da prvi oficir nije postupao po kapetanovom nalogu). Svi vindzorci kao da su postali članovi nekog elitnog kluba, zatvorenog za neposvećene. Klarisa je više puta hvatala

na sebi njihove brze, krišom bačene poglede. Ti pogledi mogli su da znače jedno od dvoga: „A da niste vi ubica?“ ili: „A da se vi niste dosetili da sam ubica ja?“ Svaki put kada se to dešavalo, odnekud iznutra, iz same utrobe se kao slatki grč podizao oštar osećaj, mešavina straha i uzbuñenja. Pred očima je jasno iskrsavala Ulica Grenel, onakva kakva je bila u večernjim satima: udvorički tiha, pusta, crni kestenovi njišu gole grane. Samo bi joj falilo da komesar na neki način nanjuši ono za „Ambasador“. Na samu pomisao na to Klarisu je podilazila jeza pa je, kradimice, sa strane pogledala u policajca. Goš je za stolom sedeo na počasnom mestu, kao vrhovni sveštenik ove tajne sekte. Svako od njih neprestano je bio svestan njegovog prisustva, pratio je krajičkom oka izraz njegovog lica, a Goš, činilo se, to apsolutno nije primećivao. Glumio je i dalje dobrodušnog moralistu i rado pričao svoje „pričice“, koje su slušane s napregnutom pažnjom. Po prećutnom dogovoru, Ovo se pretresalo samo u salonu, i samo u komesarovom prisustvu. Ako bi se dvoje vindzoraca slučajno susrelo negde na neutralnom terenu - u muzičkom salonu, na palubi, u čitaonici, o Ovome ni u kom slučaju nisu razgovarali. Ni u salonu se primamljivoj temi nisu vraćali svaki put. Obično bi se to desilo samo od sebe, usled neke potpuno uzgredne primedbe. Danas za doručkom, na primer, opšti razgovor uopšte nije kretao; sada, pak, kada je Klarisa sela na svoje mesto, rasprava je već bila u punom jeku. Ona je s izrazom dosade na licu stala da proučava meni, tobože je zaboravila šta je naručila za ručak, ali poznato uzbuñenje već je bilo tu. - Ako mi nešto ne da mira, - govorio je doktor Trufo - onda je to nečuvena besmislenost toga zločina. Ispostavlja se da je toliko ljudi stradalo potpuno nepotrebno. Zlatni Šiva dospeo je u Senu, ubica je ostao praznih ruku.

Fandorin, koji je retko učestvovao u diskusijama, i uglavnom je ćutao, ovoga puta je smatrao nužnim da kaže: - Nije sasvim tako. Zločincu je ostala m-marama. - Kakva marama? - nije shvatio doktor. - Indijska, rukom slikana. Ona u k-koju je, ako je verovati novinama, ubica uvio ukradenog Šivu. Ova šala bila je dočekana nervoznim smehom. Lekar slikovito raširi ruke: - No, dobro, marama. Odjednom se profesor Svitčajld prenu i strgnu naočari s nosa. Ovaj gest je kod njega bio znak jakog uzbuñenja. -Samo se vi smejte! Ja sam se raspitao koja je tačno marama ukradena. O, gospodo, to je veoma neobičan komad tkanine, za njega je vezana čitava priča. Da li ste nekad čuli za Smaragdnog Radžu? - Mislim da je to nekakav mitski indijski nabob? upita Klarisa. -Ne mitski, nego sasvim realan, madam. Tako su zvali radžu Bagdasara, vladara Brahmapurske kneževine. Kneževina se nalazi u velikoj plodnoj dolini okruženoj sa svih strana planinama. Radže vode poreklo od velikog Babura i ispovedaju islam, ali to im nije smetalo da tokom trista godina mirno upravljaju svojom malom zemljom u kojoj većinu stanovništva čine hinduisti. Bez obzira na verske razlike izmeñu vladajuće kaste i podanika, u kneževini nikada nije bilo ni ustanaka, ni kavgi; radže su se bogatile i, u vreme Bagdasara, brahmapurski rod smatran je za najbogatiji u čitavoj Indiji, posle hajdarabadskih nizama, koji, kao što vam je poznato, zasenjuju bogatstvom sve monarhe, uključujući i kraljicu Viktoriju i ruskog imperatora Aleksandra. - Veličina naše kraljice nije u njenoj ličnoj riznici, nego u bogatstvu njenih podanika - strogo reče Klarisa, pomalo uvreñena tom napomenom.

- Naravno - saglasio se Svitčajld, kojeg, kad se zanese ništa ne može da zaustavi. - Ali bogatstvo brahmapurskih radža bilo je sasvim druge vrste. Oni nisu skupljali zlato, nisu punili škrinje srebrom, nisu gradili dvorce od ružičastog mermera. O, ne, tokom tri hiljade godina ovi vladari su znali samo za jednu strast - drago kamenje. Da li znate šta je to „brahmapurski standard“? -Mislim, nekakav način brušenja dijamanata? nesigurno je pretpostavio doktor Trufo. - „Brahmapurski standard“ je juvelirski termin kojim se označava dijamant, safir, rubin ili smaragd izbrušen na poseban način, a veličine oraha, što odgovara težini od sto šezdeset tandula, to jest osamdeset karata. - To je baš veliko - iznenadi se Renije. - Takvi primerci se krajnje retko sreću. Ako me pamćenje ne vara, dijamant regent, ukras francuske državne riznice, samo je malo veći. -Ne, poručniče, dijamant pit, to jest vaš regent skoro je dva puta veći, - profesor autoritativno ispravi moreplovca - ali osamdeset karata, naročito ako se radi o kamenovima najveće čistoće, to je veoma mnogo. Dakle, dame i gospodo, zamislite da je Bagdasar imao pet stotina dvanaest takvih dragulja, i pri tom vrhunskog kvaliteta! - To je nemoguće! - uzviknu ser Redžinald. A Fandorin upita: - 3-zašto baš p-pet stotina dvanaest? - Zbog svetog broja 8 - rado objasni Svitčajld. - 512, to je 8 h 8 h 8, to jest osmica u tri dimenzije, na kub, takozvani „idealni broj“. Ovde je nesumnjiv uticaj budizma, koji posebno poštuje osmicu. U severoistočnom delu Indije, gde se nalazi Brahmapur, religije su isprepletene na najneobičniji način. Ali najinteresantnije je gde se i kako čuvalo ovo blago. - I gde se ono čuvalo? - radoznalo upita Renata

Kleber. - U običnoj glinenoj škrinjici, bez ikakvih ukrasa. Godine 1852, kao još mlad arheolog, boravio sam u Brahmapuru i susreo sam se sa radžom Bagdasarom. Na teritoriji kneževine, u džungli, otkrivene su razvaline starog hrama i njegovo visočanstvo me je pozvalo da procenim nalazište. Uradio sam neophodna istraživanja i, šta mislite? Ispostavilo se da je taj hram izgrañen još u vreme cara Čandragupte, kada... - Stop, stop, stop! - komesar prekinu naučnika. - O arheologiji ćete nam pričati neki drugi put. Da se vratimo radži. - Ah, da. - Profesor trepnu nekoliko puta. - Zaista će tako biti bolje. Dakle, radža je bio zadovoljan mojim radom i, u znak naročite naklonosti, pokazao mi je svoju legendarnu škrinjicu. O, nikada neću zaboraviti taj prizor! - Svitčajld zažmuri. - Zamislite mračno podzemlje gde pokraj vrata gori jedna jedina baklja, u bronzanom držaču. Bili smo sami - radža i ja, svita je ostala iza masivnih vrata koja je čuvalo tuce čuvara. Nisam uspeo da vidim sva sredstva za zaštitu blaga - oči nisu stigle da se naviknu na polu-mrak. Čuo sam samo da njegovo visočanstvo zvecka nekakvim katancima. Zatim se Bagdasar okrenuo prema meni i u njegovim rukama sam ugledao kocku boje zemlje, naizgled dosta tešku. Bila je veličine... - Svitčajld otvori oči i pogleda oko sebe. Svi su slušali kao začarani, a Renata Kleber je čak detinje otvorila usta. - Hm, ne znam, recimo kao šešir mis Stamp ako se stavi u kvadratnu kutiju. - Svi kao po komandi zainteresovano pogledaše minijaturni tirolski šeširić sa fazanovim perom. Klarisa je ovo public scrutiny8 izdržala sa dostojanstvenim 8

Javno razgledanje (engl.).

osmehom, onako kako su je učili u detinjstvu. - Najviše je ta kocka ličila na običnu glinenu ciglu, kakve se koriste u grañevinarstvu u tim krajevima. Kasnije mi je njegovo visočanstvo objasnio da gruba, monotona površina gline mnogo bolje nego zlato ili slonova kost ističe svu lepotu igre svetlosti i kamenova. Imao sam mogućnost da se u to uverim. Bagdasar je polako svoju ruku ukrašenu prstenjem prineo poklopcu škrinjice, naglo ga podigao i... Oslepeo sam, gospodo! - Profesorov glas uzdrhta. - To... To se ne može opisati rečima! Zamislite tajanstvenu, treperavu svetlost u mnogo boja, koja se prosula iz tamne kocke i zaigrala pegama duginih boja po mračnim svodovima podzemlja! Okrugli kamenovi bili su složeni u osam slojeva, i u svakome su bila po šezdeset i četiri brušena izvora nepodnošljivog sjaja! Efekat je neosporno bio pojačan podrhtavajućim plamenom one jedine baklje. I sad vidim pred sobom lice radže Bagdasara, obasjano odozdo tom čarobnom svetlošću... Naučnik ponovo zatvori oči i zaćuta. - A koliko otprilike vrede ti obojeni staklići? - začu se škripavi komesarov glas. - Zaista, koliko? - madam Kleber ga uzbuñeno podrža. - Recimo u vašim engleskim funtama? Klarisa je čula kako misis Trufo prilično glasno šapnu mužu: -She’s so vulgar!9 Bez obzira na to, ona skloni s uha svoje bezbojne uvojke, da joj ne promakne nijedna reč. - Znate, - Svitčajld se dobrodušno osmehnu postavljao sam sebi to pitanje. Nije lako odgovoriti, jer se cena dragulja koleba u zavisnosti od tržišta, ali prema stanju na današnji dan... - Da, da, moliću lepo na današnji, ne u vreme cara Čadragupte - progunña Goš. 9

Tako je vulgarna (engl.)!

- Hm... Ne znam koliko je radža tačno imao brilijanata, koliko safira, a koliko rubina. Ali znam da je on najviše cenio smaragde, otuda i njegov nadimak. Za njegove vladavine bilo je nabavljeno sedam brazilskih i četiri uralska smaragda, pri tome je za svaki od njih Bagdasar dao po brilijant i još je dodao novac. Vidite, svaki od njegovih predaka imao je svoj omiljeni kamen, kojem je davao prednost u odnosu na ostale, i trudio se da prvenstveno njega nabavlja. Magični broj 512 bio je dostignut još za Bagdasarovog dede, i od tog vremena glavni cilj vladara nije bio broj dragulja, nego povećanje njihovog kvaliteta. Dragulji kojima je tek sasvim malo nedostajalo do savršenstva, ili se zbog nečeg nisu dopadali knezu na vlasti, bili su prodavani - odatle i slava „brahmapurskog standarda“, koja se polako raširila po celom svetu. Umesto tih, mesto u škrinjici zauzimali su drugi, dragoceniji. Manijakalna opsednutost „brahmapurskim standardom“ kod Bagdasarovih predaka išla je do ludila! Jedan od njih je od persijskog šaha Abasa Velikog kupio žuti safir težine trista tandula, platio je za to čudo deset karavana slonove kosti, ali kamen beše veći od propisane veličine i radžini draguljari odsekoše sav višak! To je, naravno, užasno, rekao je komesar — ali svejedno dajte da se vratimo ceni. Meñutim, ovoga puta nije bilo lako indologa usmeriti u potrebnom smeru. - Ma, strpite se malo s cenom! - on se neučtivo obrecnu na detektiva. - Zar je u tome stvar? Kada se govori o dragom kamenu takve veličine i kvaliteta, ne misli se na novac, nego na magična svojstva koja mu se odvajkada pripisuju. Na primer, dijamant se smatra simbolom čistote. Naši preci su vernost svojih žena proveravali na sledeći način: stavljali su zaspaloj supruzi dijamant pod jastuk. Ako je verna, odmah će se okrenuti ka mužu i zagrliće ga, ne budeći se. Ako ga vara, okrenuće se na drugu stranu i pokušati da kamen

baci na pod. Dijamant još važi i kao garant nepobedivosti. Stari Arapi su verovali da će u bici pobediti onaj vojskovoña koji ima veći dijamant. - Stari Arapi su baš gresiri - nadahnutog naratora iznenada prekinu Gintaro Aono. Svi iznenañeno pogledaše Japanca, koji je vrlo retko uzimao učešće u zajedničkom razgovoru i nikada nikog nije prekidao. Azijat brže-bolje dodade, s onim smešnim akcentom: - U akademiji Sen Sir su nas ućiri da je burgundski vojvoda Karro Smeri namerno poneo u boj sa Svajcarcima ogromni dijamant sansi, ari to ga nije spasiro od poraza. Klarisi bi žao jadnička, napokon je rešio da zablista znanjem, i to tako neumesno. Japančeva replika bila je dočekana grobnim ćutanjem, i Aono je bolno pocrveneo. - Da, da Karlo Smeli... - profesor nezadovoljno klimnu glavom i zavrpš, ali bez prethodnog elana. Safir simbolizuje odanost i postojanost, smaragd razvija oštrinu oka i dalekovidost, rubin čuva od bolesti i uroka... Ali vi ste pitali za vrednost Bagdasarovog blaga? - Shvatam da je suma basnoslovno velika, ali da li biste ipak mogli makar približno da pretpostavite sa koliko je nula? - razgovetno, kao da se obraća priglupom učeniku, reče madam Kleber, još jednom očito pokazavpš da žena bankara uvek ostaje žena bankara. Klarisa bi sa zadovoljstvom još malo slušala o čarobnim svojstvima dragog kamenja, razgovore o novcu ona je radije izbegavala. Osim toga, to je i vulgarno. - Dakle, hajde da otprilike procenimo. - Svitčajld izvuče iz džepa olovku i spremi se da piše na papirnoj salveti. - Ranije se najvrednijim kamenom smatrao dijamant, ali posle otkrića južnoafričkih nalazišta cena mu je značajno pala. Krupni safiri se sreću češće od

drugih dragih kamenova i zato su prosečno četiri puta jeftiniji od brilijanata, ali to se ne odnosi na žute i zvezdaste safire, a upravo oni čine većinu u Bagdasarovoj kolekciji. Čisti vrlo veliki rubini i smaragdi krajnje su retki i vrede više od brilijanata iste težine... Dobro, da pojednostavimo i pretpostavimo da su svih 512 kamenova brilijanti, jednake vrednosti. Težina svakog, to sam već rekao, iznosi 80 karata. Prema Tavernijeovoj formuli, koju koriste svi juveliri sveta, vrednost jednog kamena računa se ovako: uzima se tržišna cena jednokaratnog dijamanata i množi se kvadratom broja karata koji su sadržani u datom kamenu. Dobija se... Jednokaratni brilijant na Antverpenskoj berzi vredi oko petnaest funti. Osamdeset na kvadrat je šest hiljada i četiri stotine. Pomnožimo sa petnaest... M-m... Devedeset i šest hiljada funti sterilinga, to je cena prosečnog kamena iz brahmapurske škrinjice... Pomnoženo sa pet stotina dvanaest...Oko pedeset miliona funti sterlinga. A zapravo je još više zato što se, kako sam vam već objasnio, drago kamenje tako velikih dimenzija ceni više od brilijanata - svečano završi Svitčajld. -Pedeset miliona funti? Toliko?! - promuklim glasom upita Renije. - Pa to je milijarda i po franaka! Klarisi zastade dah: potresena astronomskom sumom, ona više nije mislila na romantična svojstva kamenova. - Pedeset miliona! Pa to je polovina godišnjeg budžeta čitave Britanske imperije! - bila je zadivljena ona. - To su tri Suecka kanala! - promrmlja riñi MilfordStouks. - Čak i više! Komesar takoñe privuče sebi salvetu i udubi se u nekakve proračune. - To je moja plata za trista hiljada godina - smeteno saopšti on. - Da niste preterali, profesore? Zar da

nekakav uroñenički car poseduje takvo blago? Svitčajld odgovori gordo, kao da sva bogatstva Indije pripadaju njemu lično: - To još nije sve! Dragocenosti hajdarabadskog nizama procenjuju se na trista miliona, samo njih ne možeš da zguraš u jednu škrinjicu. Po kompaktnosti, Bagdasarovo blago zaista nije imalo sebi ravna. Fandorin oprezno povuče indologa za rukav: -Ipak, p-pretpostavljam da ta suma ima unekoliko apstraktni karakter. Teško da bi nekome pošlo za rukom da odjednom proda toliki broj g-gigantskih dragulja? To bi im oborilo cenu na tržištu. - Grešite, mesje diplomato - živo odgovori naučnik. - Prestiž „brahmapurskog standarda“ je toliki da bi kupaca bilo napretek. Ubeñen sam da najmanje polovina kamenova ne bi čak ni napustila Indiju, kupili bi ih uroñenički knezovi, prvenstveno onaj pomenuti nizam. Oko ostalih dragulja potukle bi se bankarske kuće Evrope i Amerike, a ni evropski monarsi ne bi propustili šansu da svoje riznice ukrase brahmapurskim remek-delima. O, da je hteo, Bagdasar je sadržaj svoje škrinjice mogao da rasproda za nekoliko nedelja. - Vi o tom čoveku sve vreme govorite u prošlom vremenu - primetio je Fandorin. - On je umro? Šta se desilo sa škrinjicom? -To, avaj, niko ne zna. Bagdasarov kraj je tragičan. Za vreme Sipajskog ustanka radža je nepromišljeno stupio u tajne veze sa pobunjenicima i vicekralj je Brahmapur proglasio neprijateljskom teritorijom. Zli jezici su govorkali da je Britanija jednostavno rešila da prigrabi Bagdasarovo blago, što naravno nije istina, mi Englezi ne služimo se takvim metodama. -O, da - sa zluradim osmehom potvrdi Renije, zgledavši se s komesarom.

Klarisa oprezno pogleda Fandorina - nije valjda i on zaražen bacilom anglofobije. Ruski diplomata je, meñutim, sedeo savršeno hladnog izraza lica. - U Bagdasarov dvorac bio je upućen konjički eskadron. Radža je pokušao da se spase bekstvom u Avganistan, ali konjica ga je stigla na prelazu preko Ganga. Bagdasar je smatrao da hapšenje ne priliči njegovom dostojanstvu i popio je otrov. Škrinjica kod njega nije nañena, imao je samo mali zavežljaj sa beleškom na engleskom. Beleška je bila upućena britanskim vlastima. U njoj se radža kleo u svoju nevinost i molio da se zavežljaj preda njegovom sinujedincu. Dečak je bio na školovanju u privatnom pansionu negde u Evropi. Kod indijskih velmoža to je uobičajena stvar. Treba reći da Bagdasaru uopšte nisu bile strane tekovine civilizacije, više puta je boravio u Londonu i Parizu. Čak je bio oženjen Francuskinjom. - Ah, kako je to neobično! - uzviknu Klarisa. - Biti žena indijskog radže! Šta se zbilo s njom? - Pustite nju doñavola, bolje pričajte o zavežljaju nestrpljivo reče komesar. - Šta je bilo u njemu? -Ništa zanimljivo - profesor sažaljivo sleže ramenima. - Kuran. Škrinjica je nestala bez traga, mada su je svuda tražili. - A to je bio najobičniji Kuran? - upita Fandorin. -Najobičniji mogući, odštampan u bombajskoj štampariji, sa svojeručnim pokojnikovim pobožnim mislima na marginama. Komandant eskadrona smatrao je da može da pošalje Kuran na naznačenu adresu, a sebi je za uspomenu na ekspediciju uzeo samo maramu u koju je bila uvijena knjiga. Kasnije je maramu kupio lord Litlbi, ona je postala deo njegove kolekcije indijske slikane svile. Komesar je želeo da precizira: - A to je ona marama u koju je ubica uvio Šivu? -Upravo ta. Ona je zaista neobična. Od najfinije, lake svile. Crtež je gotovo trivijalan: slika rajske ptice,

slatkopevne kalavinke, ali postoje dve unikatne osobenosti koje nisam video ni na jednoj drugoj indijskoj marami. Prvo, kalavinka umesto oka ima rupicu, čije su ivice pažljivo opšivene brokatnom niti. A drugo, interesantan je oblik marame - ona nije pravougaona, već konusna. Nekakav nepravilan trougao: dve strane su nejednake, jedna je savršeno ravna. - Marama ima v-veliku vrednost? - upita Fandorin. - Marama nije zanimljiva - madam Kleber hirovito napući donju usnu. - Bolje ispričajte još nešto o blagu! Trebalo je pažljivije tražiti. Svitčajld se nasmejao: - O, madam, vi ne možete ni da zamislite kako ga je pomno tražio novi radža! On je bio jedan od lokalnih zamindara, koji nam je tokom sipajskog rata bio od velike koristi i zato je kao nagradu dobio brahmapurski tron. Sirotanu se od gramzivosti pomračio um. Nekakav pametnjaković mu je prišapnuo da je Bagdasar škrinjicu sakrio u zidu jedne od kuća. A s obzirom da je škrinjica po svojim dimenzijama i spoljašnjem izgledu zaista veoma ličila na običnu glinenu ciglu, novi radža je naredio da se sruše sve grañevine od tog materijala. Kuće su rušili jednu za drugom, i svaka cigla je razbijana pod ličnom prismotrom vlastodršca. Ako se uzme u obzir da je u Brahmapuru devedeset posto svih grañevina od glinene opeke, nakon nekoliko meseci grad u zenitu moći pretvorio se u gomilu ruševina. Sumanutog radžu onda je otrovao neko iz njegove svite, iz straha da će stanovništvo podići bunu žešću od sipajske. - Tako mu i treba, Judi - osećajno kaza Renata. Nema ničeg odvratnijeg od izdaje. Fandorin strpljivo ponovi svoje pitanje: - Ipak, profesore, da li je velika v-vrednost marame? - Ne bih rekao. To je pre raritet, neobična stvarčica. - A zašto sve vreme u tu m-maramu nešto uvijaju -

čas Kuran, čas Šivu? Da nema taj komad svile neko sakralno značenje? -Nikad ništa slično nisam čuo. Jednostavno slučajna podudarnost. ' Komesar Goš stenjući ustade i ispravi utrnula ramena. - M-m, da, zanimljiva priča, ali, avaj, našoj istrazi ništa ne daje. Teško da ubica tu krpu čuva kod sebe kao sentimentalni suvenir - reče on sanjalački. - A lepo bi bilo. Izvuče neko od vas, dragi osumnjičeni, svilenu maramu sa rajskom pticom, tek onako, iz rasejanosti, i izduva nos. Tu bi stari Goš znao šta mu je činiti. I detektiv se nasmeja, smatrajući svoju šalu veoma duhovitom. Klarisa je prekorno gledala neotesanca. Komesar uhvati njen pogled i začkilji: - Uzgred, madmazel Stamp, imate divan šešir. Sa stilom, poslednji pariski šik. Jeste li skoro navraćali u Pariz? Klarisa se u sebi sva zgrči i ledenim tonom odgovori: - Šešir je kupljen u Londonu, komesare. A u Parizu nikada nisam bila. U šta je tako netremice gledao mister Fandorin? Klarisa proprati njegov pogled i poblede. Diplomata je razgledao njenu lepezu od nojevog perja, na čijoj se koštanoj ručki zlatio natpis: Meilleurs souvenirs! Hôtel AMBASSADEUR. Rue de Grenelle, Paris.10 Kakva neoprostiva omaška!

10

Lepe uspomene! Hotel „Ambasador". Ri de Grenel, Pariz (franc.).

Gintaro Aono 4. meseca 5. dana Nadomak Eritrejske obale Dole zeleni pojas mora, U sredini žuti pojas peska, Gore plava traka neba. Takvih je boja Afrike steg.

Ovaj

trivijalni petostih plod je mojih gotovo dvočasovnih nastojanja da dostignem duhovnu harmoniju. Prokleta harmonija nikako nije htela da se ponovo uspostavi. Sedeo sam na krmi sam, gledao turobnu obalu Afrike i oštrije nego ikad ranije osećao svoju beskrajnu usamljenost. Dobro je što su mi od detinjstva usadili naviku da vodim dnevnik. Pre sedam godina, kada sam kretao na školovanje u daleku zemlju Furansu, potajno sam maštao da dnevnik sa mog putovanja bude jednom objavljen kao knjiga i donese slavu meni i čitavom rodu Aono. Ali, avaj, suviše je nesavršen moj um, a osećanja odveć obična da bi ta jadna hartija mogla da se meri s velikom dnevničkom literaturom davnih vremena. Pa ipak, bez ovih svakodnevnih pribeleški meni bi se verovatno pomutio razum. Čak i ovde, na brodu koji plovi u Istočnu Aziju, samo su dva predstavnika žute rase - ja i Kinez-evnuh, dvorski činovnik 11. ranga, koji je u Pariz putovao da nabavi parfimerijske i kozmetičke novotarije za caricu Cu Ši. Radi štednje on putuje drugom klasom, veoma se snebiva, a naš razgovor je prekinut onog časa kada je

saznao da ja putujem prvom. Kakva sramota za Kinu! Na mestu tog činovnika ja bih najverovatnije umro od poniženja. Konačno, obojica na ovom evropskom brodu predstavljamo veliku azijsku silu. Razumem duševno stanje činovnika Čanga, ali mi je veoma žao što se stidi glavu da promoli iz svoje tesne kabine - imali bismo o čemu da porazgovaramo. To jest, ne da porazgovaramo nego da razmenimo misli pomoću papira i četkice. Jeste da govorimo različitim jezicima, ali hijeroglifi su nam isti. Nije to ništa, govorim sebi, drži se. Ostalo je još sasvim malo. Još koji mesec i ugledaćeš svetlosti Nagasakija, a odatle je rodna Kagošima nadohvat ruke. Pa, neka mi povratak nagoveštava i poniženje i sramotu, neka i postanem ruglo svim svojim prijateljima! Samo da ponovo doñem kući! Na kraju krajeva, niko neće imati hrabrosti da me otvoreno prezre, svi oni znaju da sam ispunjavao očevu volju, a o naredbama se, kao što je poznato, ne raspravlja. Izvršio sam svoju dužnost, uradio ono na šta me obavezuje dug. Moj život je upropašćen, ali ako je to potrebno za dobrobit Japana... Dosta o tome! Ipak, ko je mogao i da pomisli da će moj povratak u domovinu, poslednja etapa sedmogodišnjih iskušenja, biti ovako težak? U Francuskoj sam barem mogao da obedujem u samoći, mogao sam da uživam u šetnjama, u druženju s prirodom. Ovde, na parobrodu, osećam se kao zrno pirinča koje je greškom upalo u činiju s testom. Sedam godina života meñu riñokosim varvarima nisu učinile da se priviknem na neke njihove odvratne navike. Kada vidim kako prefinjena Kleber-san seče nožem krvavi biftek i zatim ružičastim jezikom oblizuje pocrvenele usnice, osetim mučninu. A ti engleski umivaonici u kojima odvod treba zatvoriti zapušačem i prati lice u prljavoj vodi! Pa užasna odeća, plod izopačenog uma! U njoj se osećaš kao šaran koga su uvili u masni papir i peku ga na žaru. Više od svega

mrzim uštirkane okovratnike, od kojih se na bradi pojavljuje crvenkasti osip, i kožne cipele, pravo oruñe za mučenje. Kao istinski Azijat dozvoljavam sebi da po palubi šetam u lakom kimonu, dok se moji zlosrećni susedi za stolom pare u svojoj odeždi od jutra do večeri. Moje osetljive nozdrve pate zbog mirisa evropskog znoja, oštrog, uljano-masnog. Užasna je i navika okruglookih da se išmrkuju u maramice, da ih zajedno sa slinama vraćaju u džep, ponovo vade i ponovo se išmrkuju! Kod kuće mi to sigurno neće poverovati, reći će da sam sve izmislio. Mada je sedam godina dugo vreme. Možda sad već i kod nas dame nose te smešne turnire na zadnjici i gegaju se spotičući se na visokim potpeticama. Bilo bi zanimljivo videti Kjoko-san u takvoj odeći. Ona je već sasvim velika, trinaest godina. Još godinu-dve i nas će venčati. A možda i pre. Samo da što pre stignem kući. Danas mi je uspostavljanje duhovne harmonije išlo naročito teško zato što sam: 1) Otkrio da je iz mog prtljaga nestao najbolji instrument, koji lako može da raseče i najdeblji mišić. Šta znači ta čudna kraña? 2) Za ručkom sam se ponovo našao u ponižavajućoj situaciji, mnogo goroj nego sa Karlom Smelim (vidi belešku od juče). Fandorin-san, koji se kao i ranije veoma interesuje za Japan, stao je da me ispituje o Bušidu i samurajskoj tradiciji. Zapodenuo se razgovor o mojoj porodici, mojim precima. S obzirom da sam se predstavio kao oficir, Rus je počeo da mi postavlja pitanja o oružju, uniformi, o pravilima službe imperatorske armije. Bilo je užasno! Kada se ispostavilo da ja nikad nisam čuo za Berdanovu pušku, Fandorinsan me je pogledao veoma čudno. Sigurno je pomislio da u japanskoj armiji služe sve same neznalice. Od stida sam potpuno zaboravio na lepo ponašanje, istrčao sam iz salona - čime se, dakako, još više pojačala moja zbunjenost.

Dugo nisam mogao da se smirim. Prvo sam se popeo na gornju palubu, gde je najveća pripeka i zato nema žive duše. Skinuo sam sve osim poveza oko bedara i pola sata usavršavao tehniku udarca mavaši geri. Kada sam postigao potrebnu kondiciju i kad je sunce počelo da se čini ružičastim, seo sam u pozu zazen i četrdeset minuta pokušavao da meditiram. Tek nakon toga sam se obukao i krenuo na krmu, da pišem tanku. Vežbe su mi pomogle. Sada znam kako da sačuvam obraz. Za večerom ću reći Fandorin-sanu da nam je zabranjeno da sa strancima razgovaramo o imperatorskoj armiji, a da sam tako žurno istrčao iz salona zato što me je uhvatio strašan proliv. Mislim da će zvučati ubedljivo i da u očima suseda neću izgledati kao nevaspitani divljak. ISTOG DANA, UVEČE Ma kakva harmonija! Desila se katastrofa! Iako mi sramno drhte ruke, treba odmah zapisati sve detalje. To će mi pomoći da se koncentrišem i donesem pravu odluku. Zasad samo činjenice, zaključak kasnije. Dakle: Večera u salonu Vindzor počela je kao i obično u 8 časova. Mada sam ja bio naručio salatu od cvekle (red beet), konobar mi je doneo polusirovu krvavu govedinu. On je, dakle, čuo red beef. Zabadao sam viljušku u sočnu, krvavu plot ubijene životinje i s pritajenom zavišću gledao kapetanovog prvog pomoćnika koji je jeo veoma privlačan ragu od povrća s posnom piletinom. Šta je još bilo? Pa, ništa posebno. Kleber-san se, kao i uvek, žalila na migrenu, ali je jela s velikim apetitom. Ona odlično, predivno izgleda, klasični primer lakog nošenja trudnoće. Ubeñen sam da će, kada za to doñe vreme,

dete iskočiti iz nje kao čep iz penušavog francuskog vina. Pričalo se o vrućini, o sutrašnjem pristajanju u Aden, o dragom kamenju. Fandorin-san i ja uporeñivali smo prednosti japanske i engleske gimnastike. Mogao sam da dozvolim sebi da budem snishodljiv jer je preimućstvo Istoka u odnosu na Zapad u toj sferi očigledno. A suština je u tome da su fizičke vežbe kod njih sport, igra, a kod nas - Put ka duhovnom samousavršavanju. Upravo ka duhovnom, zato što fizičko savršenstvo nema značaja i vuče se, kao dodatak, sam po sebi, kao što se železnička kompozicija vuče za parnom lokomotivom. Treba reći da se Rus vrlo interesuje za sport i čak je nešto čuo o borilačkim školama Japana i Kine. Jutros sam meditirao na gornjoj palubi ranije nego obično, i video sam tamo Fandorinsana. Samo smo razmenili naklone, ali nismo stupili u razgovor zato što smo obojica bili zauzeti svojim poslovima: ja sam umivao dušu svetlošću novog dana, a on je, odeven u gimnastički triko, pravio čučnjeve, sklekove na jednoj pa na drugoj ruci i dugo dizao tegove, rekao bih veoma teške. Zajedničko interesovanje za gimnastiku učinilo je našu večernju besedu neusiljenom, osećao sam se slobodnije nego obično. Pričao sam Rusu o džiu-džicu. On je slušao s usredsreñenom pažnjom. Oko pola devet (nisam obratio pažnju na tačno vreme) Kleber-san, koja je već popila čaj i pojela dva kolača, požalila se na vrtoglavicu. Kazao sam da se to dešava trudnicama kad se prejedu. Ona je moje reči zbog nečeg primila kao uvredu, a ja sam shvatio da sam rekao nešto što nije trebalo. Koliko puta sam se zaricao da neću usta otvoriti. Pa, učili su me mudri vaspitači: kada si u tuñem društvu, sedi, slušaj, prijatno se osmehuj i s vremena na vreme klimaj glavom - smatraće te za vaspitanog čoveka; u svakom slučaju, nećeš reći

ništa glupo. Krasan je „oficir“ koji se razmeće medicinskim savetima! Renije-san je istog časa skočio i ponudio se da damu isprati do kabine. Taj čovek je uopšte vrlo predusretljiv, a prema Kleber-san posebno. On je jedini kome još nije dosadila svojim neprestanim hirovima. Osvetlao je obraz uniforme, svaka čast. Kada su oni izašli, muškarci su se premestili u fotelje i zapalili cigarete. Brodski lekar Italijan i njegova žena Engleskinja otišli su nekom pacijentu, a ja sam pokušao da utuvim konobaru da u moj omlet za doručak ne treba stavljati ni slaninu ni šunku. Mogli bi već da zapamte, posle ovoliko dana. Posle dva-tri minuta tišine, odjednom začusmo prodoran ženski krik. Najpre nisam odmah shvatio da to vrišti Klebersan. Drugo, nisam razumeo da očajničko „Oskur! Oskur!“ znači „Au seceurs! Au seceurs!“11 Ali to ne opravdava moje ponašanje. Poneo sam se nečasno, nečasno. Nedostojan sam zvanja samuraja! Ali, po redu. Prvi je ka vratima poleteo Fandorin-san, za njim policajski komesar, zatim Milford-Stouks-san i Svitčajld-san, a ja sam se ukipio na mestu. Oni su, naravno, svi pomislili da u japanskoj armiji služe samo jadne kukavice! A ja prosto nisam shvatao šta se dešava. Kada mi je konačno doprlo do mozga, bilo je kasno - na mesto dogañaja dotrčao sam poslednji, čak me je i Stamp-san pretekla. Kabina Kleber-san nalazi se sasvim blizu salona, hodnikom peta vrata desno. 11

U pomoć (franc.)!

Preko leña onih koji su pre mene dotrčali video sam neverovatan prizor. Vrata kabine bila su širom otvorena. Kleber-san je žalostivo stenjala ležeći na podu, a na njoj se nalazilo nešto crno, sjajno, nepomično. Nisam odmah shvatio da je to crnac ogromnog rasta. Bio je u belim pantalonama od lanenog platna. Iz crnčevog potiljka štrčala je drška mornarskog bodeža. Po položaju tela odmah sam shvatio da je crnac mrtav. Takav udarac, nanet u bazu lobanje, zahteva veliku snagu i preciznost, ali zato ubija munjevito, sigurno. Kleber-san se nemoćno batrgala pokušavajući da se iskobelja ispod teškog tela koje ju je pritiskalo. Pored nje se uzrujano vrteo prvi oficir Renije. Lice mu je bilo belje od okovratnika na košulji. Korice bodeža okačene o boku - prazne. Prvi oficir bio je sasvim pometen: čas bi jurnuo da s trudne žene skine neprijatno breme, čas bi se okretao nama i nesuvislo počinjao da objašnjava komesaru šta se desilo. Fandorin-san je jedini ostao hladnokrvan. On je bez većeg napora podigao i odvukao u stranu teški leš (odmah sam se setio gimnastike sa tegovima), pomogao je Kleber-san da se smesti u fotelju i dao joj vode. Tu sam se i ja osvestio, prišao sam joj i brzo proverio: ni rana, ni uganuća, čini se, nema. Da li ima unutrašnjih povreda, videće se kasnije. Svi su bili toliko uzbuñeni da nikog nije iznenadio pregled koji sam napravio. Beli su ubeñeni da su svi Azijati pomalo vračevi i da vladaju vidarskom veštinom. Puls Kleber-san bio je 95, što je potpuno razumljivo. Ona i Renije-san su, upadajući jedno drugom u reč, ispričali sledeće: Prvi oficir: Doveo je Kleber-san do kabine, poželeo joj prijatno veče i oprostio se od nje. Ali, nije stigao da odmakne ni dva koraka kada je začuo njen očajnički krik. Kleber-san:

Ušla je, upalila električnu sijalicu i kraj toaletnog stočića ugledala džinovskog crnog čoveka koji je u rukama držao njene koralne perle (te perle sam kasnije zaista video na podu). Crnac je ćutke jurnuo na nju, oborio je na pod i zgrabio ogromnim ručerdama za grlo. Ona je počela da viče. Prvi oficir: Upao je u kabinu, ugledao užasnu (on je rekao ,,fantastičnu“) scenu i u prvom trenu se zbunio. Zgrabio je crnca za ramena, ali tog diva nije mogao da pomeri ni za palac. Tada ga je udario čizmom po glavi, ali opet bez ikakvog rezultata. Tek potom je, plašeći se za život madam Kleber i njenog mališana, izvadio iz korica bodež i naneo jedan jedini udarac. Pomislio sam da je, mora biti, burna mladost prvog oficira protekla u tavernama i bordelima, gde od umeća vladanja nožem zavisi ko će se ujutro otrezniti, a koga će odneti na groblje. Dotrčali su kapetan Klif i doktor Trufo. U kabini je postalo tesno. Niko nije mogao da shvati kako se na Levijatanu našao Afrikanac. Fandorin-san je pažljivo pogledao tetovažu koja je prekrivala grudi ubijenog i rekao da je takvu već viñao, ranije. Ispostavilo se da je tokom nedavnog balkanskog konflikta bio u turskom zarobljeništvu i tamo video crne robove sa upravo takvim cik-cak belezima koji se koncentrično razilaze od bradavica. To je ritualna šara plemena Ndanga, koje su arapski trgovci robljem nedavno otkrili u samom srcu ekvatorijalne Afrike. Muškarci Ndanga su veoma traženi na tržištima čitavog Istoka. Meni se učinilo da je Fandorin-san sve to izgovorio sa pomalo čudnim izrazom lica, kao da je zbog nečeg zabrinut. No, moguće je da grešim - mimika Evropljana prilično je čudna, ne podudara se s našom. Komesar Goš je odsutno slušao diplomatu. Onda je rekao da njega kao predstavnika zakona interesuju

samo dva pitanja: kako je crnac dospeo na brod i zašto je napao madam Kleber. Tada se pokazalo da su nekima od prisutnih u poslednje vreme na tajanstven način počele da nestaju stvari iz kabina. Setio sam se i ja svog gubitka, ali sam ga, naravno, prećutao. Dalje je bilo utvrñeno da je neko čak video ogromnu crnu senku (mis Stamp) ili crno lice koje je virilo kroz prozorčić (misis Trufo). Sada je jasno da to nisu bile halucinacije, niti plod ženske uobrazilje. Svi saleteše kapetana. Jer, nad svakim putnikom je svih ovih dana lebdela smrtna opasnost, a uprava broda o tome nije imala pojma. Klif-san je bio grimiznocrven od stida. Mora se priznati da je njegovom autoritetu nanet težak udarac. Ja sam se taktično okrenuo u stranu da bi on manje patio zbog gubitka časti. Zatim je kapetan zamolio sve očevice incidenta da preñu u salon Vindzor, i tu nam se obratio rečima punim snage i dostojanstva. Pre svega, izvinio se zbog onog što se desilo. Zamolio je da nikom ne pričamo o ovom „bolnom slučaju“ jer na brodu može doći do masovne histerije. Obećao je da će mornari odmah prečešljati sva spremišta, meñuprostore, ostave, skladišta, čak i spremišta za ugalj. Dao je garanciju da nikakvih crnih provalnika na njegovom brodu više neće biti. Kapetan je dobar čovek. Pravi morski vuk. Govori nezgrapno, kratkim rečenicama, ali vidi se da mu je duša jaka i da mu je stalo do svog posla. Čuo sam kako je Trufo-sensej jednom pričao komesaru da je kapetan Klif udovac i da kćer-jedinicu, koja se vaspitava u nekom pansionu, voli iznad svega. Mislim da je to vrlo dirljivo. Eto, čini mi se da polako dolazim k sebi. I redovi su ravniji, ruka više ne drhti. Mogu da preñem na ono najneprijatnije. Prilikom letimičnog pregleda madam Kleber obratio sam pažnju na to da nema krvavih podliva. Pale su mi

na um neke misli koje bi vredelo podeliti sa kapetanom i komesarom. Ali najpre sam želeo da umirim trudnu ženu, koja nikako nije mogla da se povrati nakon šoka već je, naprotiv, bila čvrsto namerena da sebe dovede do stanja histerije. Rekao sam joj najnežnijim tonom: - Možda crnac uopšte nije hteo da vas ubije, madam. Iznenada ste ušli, upalili svetlo i on se naprosto uplašio. Pa, on... Nije mi dozvolila da završim. -On se uplašio? - prosiktala je Kleber-san s neočekivanim besom. - Ili ste se možda vi uplašili, mesje Azijate? Mislite da nisam primetila kako ste iza tuñih leña proturali svoju žutu njušku? Još me niko i nikad nije tako uvredio. Najgore je što nisam mogao da se pravim kako su to besmislene reči histerične lude, i da se ogradim prezrivim osmehom. Kleber-san me je ubola u najosetljivije mesto! Nisam imao šta da odgovorim. Strašno sam patio, a ona me je gledala s ponižavajućom grimasom na ljutitom, uplakanom licu. Da je u tom trenutku mogao da me proguta čuveni hrišćanski pakao, neizostavno bih pritisnuo ručicu otvora za ulazak. Najgore je bilo to što mi se na oči navukla crvena koprena pomame, a tog stanja se bojim više od svega. Upravo u stanju pomame samuraj preduzima postupke pogubne po karmu. Zatim mora čitavog života da iskupljuje krivicu za taj jedan jedini tren gubitka kontrole nad sobom. Može se tada učiniti i nešto za šta čak ni sepuku neće biti dovoljan. Izašao sam iz salona uplašivši se da se neću uzdržati, i da ću toj trudnoj ženi uraditi nešto užasno. Ne znam da li bih mogao da se savladam da mi je nešto slično rekao muškarac. Zaključao sam se u kabini i izvukao vreću s egipatskim tikvama, kupljenim na pijaci u Port Saidu. One su male, veličine glave, i veoma čvrste. Kupio sam pedeset komada.

Da bih s očiju sprao skerletnu koprenu, stao sam da vežbam direktan udarac ivicom dlana. Usled krajnjeg uzbuñenja udarac je ispadao loš: tikve se nisu cepale na jednake polovine, nego na sedam ili osam delova. Teško mi je.

Drugi deo

ADEN - BOMBAJ

Gintaro Aono 4. meseca, 7. dana

U Adenu

Ruski diplomata je čovek dubokog, gotovo japanskog uma. Fandorin-san ima neevropsku sposobnost da pojave sagleda u svoj njihovoj punoći, ne gubeći se u sitnim detaljima i tehničkim pojedinostima. Evropljani su neprevaziñeni eksperti u svemu što se tiče umeća, oni sjajno znaju kako. Mi Azijati, pak, posedujemo mudrost jer razumemo zašto. Za dlakave je proces kretanja važniji od krajnjeg cilja, a mi ne skidamo pogled sa zvezde-vodilje koja treperi u daljini, i zato često nemamo vremena da se valjano osvrnemo oko sebe. Upravo zato beli na svakom koraku izlaze kao pobednici u sitnim čarkama, a žuta rasa čuva svoj nepokolebljivi mir, odlično znajući da je sve to samo sitno trčkaranje koje ne zaslužuje pažnju. U glavnom, jedino važnom, pobeda će svejedno biti naša. Naš imperator se odlučio na veliki eksperiment: da spoji istočnjačku mudrost sa zapadnim umom. Mi Japanci smerno poimamo evropsku nauku svakodnevnih osvajanja, ali u isto vreme ne ispuštamo iz vida krajnji cilj čovekovog postojanja - smrt i višu formu bića koja za njom sledi. Riñokosi su suviše individualisti, dragoceno „ja“ im zaklanja oči, iskrivljuje sliku sveta i ne dozvoljava da na probleme pogledaju iz različitih uglova. Duša Evropljanina gvozdenim je ekserima zakucana za njegovo telo, nije joj dato da se vine. Ako je, pak, i Fandorin-san sposoban za prosvetljenje, to sigurno duguje poluazijskoj prirodi svoje domovine. Rusija je u mnogo čemu nalik Japanu: i to je Istok koji teži Zapadu. Samo, za razliku od nas,

Rusi zaboravljaju zvezdu prema kojoj brod drži kurs, i suviše vrte glavom oko sebe. Istaći svoje „ja“ ili ga uliti u moćno „mi“ - u tome je suprotnost izmeñu Evrope i Azije. Čini mi se da Rusija ima velike šanse da sa prvog puta preñe na drugi. Ali, isuviše sam se upustio u filozofiranje. Vreme je da opišem Fandorin-sana, i jasnoću uma koju je on ispoljio. Zapisaću redom sve što se desilo. Levijatan je još pre svanuća uplovio u Aden. O toj luci u mom bedekeru piše: Adenska luka, taj Gibraltar Istoka, služi Engleskoj kao spona sa Ost-Indijom. Ovde se parobrodi opskrbljuju ugljem i dopunjavaju rezerve slatke vode. Značaj Adena je neizmerno porastao nakon otvaranja Sueckog kanala. Sam grad, uostalom, nije velik. U njemu postoje prostrana lučka skladišta, brodogradilište, nekoliko faktorija, kancelarije, hoteli. Grad je planski grañen. Suvoću tla kompenzuje 30 drevnih rezervoara za kišnicu koja se sliva sa planina. Aden ima 34000 stanovnika, uglavnom Indijaca-muslimana. Zasad se moram zadovoljiti ovim šturim opisom zato što lestve još nisu spuštene, nikoga ne puštaju na obalu. Razlog je tobože sanitarno-karantinska inspekcija, ali mi, vazali vindzorske kneževine, znamo šta je istinski uzrok meteža: mornari i obalska policija pretražuju ceo gigantski brod u potrazi za crncima. Posle doručka ostali smo u salonu da sačekamo rezultate racije. Upravo tada je izmeñu policijskog komesara i ruskog diplomate voñen važan razgovor, kome su prisustvovali svi naši (eto, oni su za mene čak ,,naši“). Najpre se govorilo o crnčevoj smrti, zatim je razgovor, kao i obično, prešao na pariska ubistva. Nisam uzimao učešća u pričama o toj temi, ali sam slušao veoma pažljivo, mada mi se u prvo vreme činilo da će opet hvatati zelenog majmuna u bambusovom šipražju i crnu mačku u mračnoj sobi.

Stamp-san je kazala: „Dakle, sve same zagonetke. Neshvatljivo je kako se crnac našao na brodu, neshvatljivo je zašto je hteo da ubije madam Kleber. Potpuno isto kao u Ri de Grenel. Ponovo mistika.“ Tu Fandorin-san odjednom reče: „Nikakve mistike nema. S crncem zaista još nije sve jasno, a što se tiče dogañaja u Ri de Grenel, slika je, po mom mišljenju, više ili manje jasna.“ Svi su uprli u njega poglede pune nedoumice, a komesar se zajedljivo osmehnuo: „Zaista? Deder, baš me zanima da čujem.“ Fandorin-san: „Mislim da je bilo ovako. Uveče je na vrata vile u Ri de Grenel došao neko...“ Komesar (s glumljenim ushićenjem): „Bravo. Genijalna pretpostavka!“ Neko se nasmejao, ali je većina slušala s nesmanjenom pažnjom s obzirom da diplomata nije od onih koji bacaju reči u vetar. Fandorin-san (nastavlja s nepomućenim mirom): „neko čija pojava nije kod slugu pobudila ni najmanju sumnju. Bio je to medicinar, možda u belom mantilu i sigurno sa doktorskom torbom. Neočekivani gost je rekao da svi koji se nalaze u kući treba da se okupe u jednoj prostoriji zato što se, po odluci gradskih vlasti, svim Parižanima daje preventivna vakcina.“ Komesar (počinje da se ljuti): „Kakvo je to fantaziranje? Kakva vakcina? Zašto sluge treba da veruju prvom probisvetu koji naiñe?“ Fandorin (oštro): „Biće dobro ako uskoro ne budete ražalovani iz zvanja istražitelja za specijalne zadatke u zvanje istražitelja za ne baš važne zadatke, mesje Goš. Vi nepažljivo čitate svoje sopstvene materijale, a to je neoprostivo. Poglednite još jednom članak iz Soara gde se govori o vezi lorda Litlbija i meñunarodne avanturist-kinje Mari Sanfon.“ Detektiv stade da pretura po svojoj crnoj fascikli, izvuče traženu belešku, prelete je očima.

Komesar (sležući ramenima): „Pa šta?“ Fandorin-san (pokazujući prstom): „Pa, evo, ovde dole. Vidite - početak sledećeg teksta: EPIDEMIJA KOLERE JENjAVA? i dalje o energičnim preven-tivnim merama pariskih medicinara“ Trufo-sensej: „Odista je tako, gospodo. Pariz se čitave zime borio s naletima epidemije kolere. U Doveru su čak uveli sanitarnu kontrolu trajekata koji dolaze iz Kalea.“ Fandorin-san: „Upravo zato pojava medicinskog osoblja nije kod posluge izazvala nikakvu sumnju. Posetilac se verovatno držao veoma samouvereno i govorio ubedljivo. Možda je rekao da je već pokasno, da treba da obiñe još nekoliko kuća, ili nešto u tom tonu. Sluge, očigledno, nisu htele da uznemiravaju domaćina kuće, znajući da ima napad kostobolje, a stražare sa sprata su, naravno, pozvali. Pa, injekcija se začas primi.“ Bio sam ushićen pronicljivošću diplomate, on je tako lako rešio složenu zagonetku. Komesar Goš se zamislio. „Hm, recimo da je tako - nezadovoljno reče on. Ali, čime objašnjavate čudnu okolnost da vaš medicinar, otrovavši sluge, nije pošao na sprat stepeništem nego je zbog nečeg izašao na ulicu, preko ograde uskočio u vrt i razbio prozor u zimskoj bašti?“ Fandorin-san: „Razmišljao sam i o tome. Nije vam padalo na pamet da je prestupnika moglo biti dva: jedan je uklanjao sluge a drugi se za to vreme uvukao u kuću kroz prozor?“ Komesar (likujući): „Padalo mi je, gospodine pametnjakoviću, i te kako. Upravo na takav zaključak je i pokušavao da nas navede ubica. On je prosto želeo da zametne tragove - pa to je očigledno! Iz bifea je, otrovavši sluge, otišao gore, gde je naleteo na domaćina. Najpre će biti da je zločinac jednostavno razbio staklo vitrine, jer je pretpostavljao da u kući nema više nikoga. Lord je provirio iz spavaće sobe čuvši buku, i bio je ubijen. Posle tog neplaniranog incidenta zločinac se

žurno povukao, ali ne kroz vrata nego kroz prozor zimske bašte. Zašto? Pa, da bi nas zavarao i da bismo pomislili da ih je bilo dvoje. Eto, vi ste zagrizli udicu. Ali taticu Goša ne možeš tako jeftino kupiti Komesarove reči bile su dočekane s odobravanjem. Renije-san je čak rekao: „Doñavola, vama ne treba gurati prst u usta!“ (To je slikovit izraz, rasprostranjen u evropskim jezicima. Ne treba ga shvatati bukvalno. Prvi oficir je hteo da kaže da je Goš-san veoma pametan i iskusan detektiv.) Fandorin-san je sačekao malo, pa upitao: „To jest, vi ste svestrano izučili otiske ñonova ispod prozora i došli do zaključka da je čovek samo skočio odozgo, a nije se penjao na prozor?“ Na to komesar ništa nije odgovorio, ali je Rusa pogledao prilično ljutito. Onda je Stamp-san izgovorila rečenicu koja je razgovoru dala nov, još oštriji obrt. „Jedan zločinac, dva zločinca - ja svejedno ne shvatam ono glavno: zašto je uopšte sve to bilo potrebno? - reče ona. - Jasno je da nije zbog Šive. Onda, zbog čega? Zbog marame naravno da nije, ma koliko ona bila lepa i legendarna!“ Fandorin-san reče tada sasvim običnim glasom, kao da se to podrazumeva samo po sebi: „Naravno da jeste, madmazel, upravo jeste zbog marame. Šiva je ionako uzet samo da se zametnu tragovi i zato je odmah, s najbližeg mosta, bačen u Senu, kao nepotreban.“ Komesar primeti: „Za ruske bojare (zaboravio sam šta znači ova reč, moram da pogledam u rečnik) pola miliona franaka možda ne znači ništa, ali većina ljudi misli drugačije. Dva kilograma čistog zlata nije baš nepotrebno. Previše ste se zaneli, gospodine diplomato.“ Fandorin-san: „Okanite se, komesare! Šta je pola miliona franaka u poreñenju s blagom Bagdasara?“ „Gospodo, prekinite! -razmaženo uzviknu gnusna madam Kleber. - Ja samo što nisam ubijena, a vi

uporno ponavljate jedno te isto. Dok vi, komesare, čeprkate po starom zločinu, zamalo se na vaše oči nije desio novi!“ Ta žena jednostavno ne može da podnese da nije u centru pažnje. Posle jučerašnjeg dogañaja trudim se da što manje gledam u nju - neodoljivo me nešto vuče da joj srednji prst zabijem u plavu žilicu što pulsira na njenom belom vratu. Jedan lak udarac bio bi sasvim dovoljan da taj gad nestane. Ali ovo pripada, naravno, oblasti zlih misli koje čovek čvrste volje mora da tera od sebe. Evo, zbacio sam zle misli u dnevnik i mržnja se malo stišala. Komesar je ukorio madam Kleber. „Ćutite malo, gospoño, - strogo je kazao on. - Da čujemo šta je dalje smislio gospodin diplomata.“ Fandorin-san: „Čitava ta stvar može imati smisla samo u slučaju da je ukradena marama zbog nečeg veoma vredna. To je pod jedan. Po profesorovim rečima, vrednost same marame nije velika; mora zato biti da suština nije u samom komadu svile, nego u nečemu s čim je on povezan. To je pod dva. Kao što nam je poznato, marama je vezana za predsmrtnu volju radže Bagdasara, poslednjeg vlasnika brahmapurskog blaga. To je pod tri. Recite, profesore, da li je radža bio revnosni Prorokov sluga?“ Svitčajld-sensej (razmislivši): „Ne bih mogao pouzdano da kažem... Nije gradio džamije, Alaha nije pominjao u mom prisustvu. Radža je voleo da se evropski oblači, pušio je kubanske cigare, čitao francuske romane... Ah, da, za ručkom je pio konjak: znači, religiozne zabrane nije shvatao isuviše ozbiljno.“ Fandorin-san: „Onda vam evo i pod četiri: ne odveć pobožni Bagdasar ne predaje sinu kao poslednji dar ništa drugo nego baš Kuran, pri tome zbog nečega uvijen u maramu. Pretpostavljam da je upravo marama i bila glavni deo poslanice. Kuran je ubačen tek onako... Ili su, možda, u beleškama, napisanim na marginama

Bagdasarovom rukom, bile sadržane instrukcije kako pomoću marame naći blago.“ Svitčajld-sensej: „Zašto baš pomoću marame? Radža je mogao svoju tajnu da pribeleži negde na belinama knjige!“ Fandorin-san: „Mogao je, ali to nije uradio. Zašto? Upućujem vas na svoj argument broj jedan: da marama nije imala gotovo neprocenjivu vrednost, teško da bi radi nje bilo ubijeno deset ljudi. Marama je ključ za 500 miliona rubalja ili, ako vam se tako više dopada, za 50 miliona funti, što je približno isto. Po mom mišljenju, u istoriji čovečanstva nije postojalo takvo basnoslovno blago. Uostalom, moram vas upozoriti, komesare, da su, ako ne grešite i ako se ubica zaista nalazi na Levijatanu, moguće nove žrtve. I što se više budete približavali cilju, to su one verovatnije. Suviše je veliki ulog i suviše je visokom cenom plaćen ključ tajne.“ Nakon tih reči zavladala je grobna tišina. Logika Fandorin-sana činila se neoborivom i ubeñen sam da je mnoge podišla jeza. Sve osim jednog čoveka. Prvi se pribrao komesar. Rekao je s nervoznim smeškom: „Imate bujnu maštu, mesje Fandorin. Ali što se tiče opasnosgi, tu ste u pravu. Samo, vi, gospodo, ne treba da se plašite. Opasnost preti jedino starom Gošu, i on to odlično zna. Takva mi je profesija. Ali neće me se lako dočepati!“ Tu on uputi preteći pogled svakome od nas, kao da nas izaziva na dvoboj. Smešni, stari debeljko! Od svih prisutnih, on jedva da bi izašao na kraj u borbi prsa u prsa sa nosećom madam Kleber. U mom mozgu se pojavi zavodljiva slika: komesar sav crven u licu oborio mladu vešticu na pod i davi je svojim maljavim prstima-kobasicama, a madam Kleber ispušta dušu izbečenih očiju i isplazivši svoj ogavni jezik.

“Darling, I am scared!”12 - tanušnim glasićem propištala je doktorova supruga, obraćajući se svom mužu. On ju je umirujuće pomilovao po ramenu. Zanimljivo pitanje postavio je crvenokosi i ružni MS.-san (prezime mu je suviše dugačko da bih ga pisao celog): „Profesore, opipšte maramu malo podrobnije. Osim ptice s rupicom umesto oka, i trouglastog oblika, ima li marama još nešto čime se ističe?“ Treba reći da taj čudni gospodin učestvuje u razgovoru gotovo isto toliko retko koliko i ja. A ako i kaže nešto, onda to čini, kao i autor ovih redova, obavezno na neprikladan način. Tim više zaslužuje pažnju umesnost njegovog pitanja. Svitčajld-sensej: „Koliko se sećam, osim rupice i jedinstvenog oblika, marama nema ništa osobeno. Ona je veličine veće lepeze, ali se pri tom lako može sakriti u naprstak. U Brahmapuru takva izuzetno tanka tkanina nije retkost.“ „Znači, ključ je u oku ptice i trouglastom obliku" s neverovatnim ubeñenjem zaključi Fandorin-san. Uistinu je bio veličanstven. Što više razmišljam o njegovom trijumfu i uopšte o čitavoj toj priči, to je jača nedostojna želja da im svima pokažem da i Gintaro Aono nešto vredi. Imam i ja čime da ih iznenadim. Na primer, mogao bih da ispričam komesaru Gošu nešto interesantno o jučerašnjem incidentu sa crnim uroñenikom. Uostalom, mudri Fandorin-san je priznao da mu u tom pitanju još nije sve sasvim jasno. Njemu nije jasno, a „divlji Japanac“ odjednom hop, i odgoneta zagonetku. Može da bude interesantno, zar ne?

12

Mili, ja se plašim (engl.)!

Juče, uvredom izbačen iz koloseka, na neko vreme sam izgubio trezvenost misli. Zatim, smirivši se, stao sam da uporeñujem, računam, i u glavi mi se formirala čitava logička shema koju nameravam da poturim policajcu. Neka dalje zaključuje sam. A reći ću komesaru sledeće: Prvo ću ga podsetiti na grubosti koje je na moju adresu izrekla madam Kleber. To je bila krajnje uvredljiva primedba, uz to još učinjena javno. I učinjena je upravo u momentu kada sam hteo da iznesem svoja opažanja. Nije li kanila madam Kleber da mi zapuši usta? Zar nije sumnjivo, gospodine komesare? Idemo dalje. Zašto se ona pretvara da je slaba kada je, u stvari, jaka kao sumo-rvač? Reći ćete: glupost, sitnica. A ja ću vam na to kazati, gospodine detektive: čovek koji se stalno pretvara, neizostavno nešto krije. Uzmite na primer mene. (Ha-ha. To, naravno, neću reći.) Zatim ću komesaru skrenuti pažnju na to da evropske žene imaju tanku, belu kožu. Zašto snažni crnčevi prsti nisu ostavili na njoj ni najmanjeg traga? Zar to nije čudno? I, konačno, kada komesar zaključi da ja nemam šta da iznesem osim dokonih pretpostavki azijatskog uma, saopštiću mu najvažnije, od čega će gospodin detektiv istog momenta da se prene. „Mesje Goš, - reći ću s učtivim osmehom - ja nemam vaš blistavi um i ne pokušavam da se mešam u tok istrage (kako bih ja, neznalica, mogao tako nešto?), ali smatram svojom obavezom da skrenem vašu pažnju na još jednu okolnost. Vi sami kažete da se ubica iz Ulice Grenel nalazi meñu nama. Mesje Fandorin je izložio ubedljivu verziju kako su bile ubijene sluge lorda Litlbija. Vakcina protiv kolere - to je sjajno lukavstvo. Uz to, ubica ume da barata špricem. A šta ako u vilu u Ri de Grenel nije došao lekar-muškarac, nego žena, medicinska sestra? Ta, ona bi izazvala još manje

nepoverenja nego muškarac, zar nisam u pravu? Slažete se sa mnom? Onda vam savetujem da tobože slučajno poglednete ruke madam Kleber, dok sedi zamišljeno, podbočivši svoju zmijsku glavicu, pa joj se široki rukav spusti do samog lakta. Na unutrašnjem prevoju ćete videti jedva primetne tačkice, kao što sam ih ja video. To su tragovi uboda, gospodine komesare. Pitajte doktora Trufoa da li je davao madam Kleber bilo kakve injekcije i uvaženi lekar će vam odgovoriti isto što je danas meni rekao: ne, nije, jer je on principijelni protivnik venskog ubrizgavanja leka. A dalje, saberite dva i dva, o mudri Goš-senseju, i imaćete čime da lupate svoju sedu glavu.“ To ću reći komesaru, i on će madam Kleber naučiti pameti. Evropski vitez bi rekao da postupam gnusno, i time bi se ispoljila njegova ograničenost. Upravo zato u Evropi više nema vitezova, a samuraji su još živi. Jeste gospodar imperator izjednačio staleže i zabranio nam da nosimo dva mača o pojasu, ali to ne znači ukidanje samurajskog zvanja, nego naprotiv, podizanje čitave japanske nacije na nivo samurajskog staleža kako se mi ne bismo jedni pred drugima hvalisali svojim rodoslovom. Mi smo svi jedna celina, a protiv nas je ceo svet. O, blagorodni evropski viteže (koji si verovatno postojao samo u romanima)! Ratujući s muškardima koristi muško oružje, a ratujući sa ženama - žensko. To je samurajski kodeks časti i u njemu nema ničeg gnusnog, jer žene umeju da ratuju ništa gore od muškaraca. Ono što protivreči časti muškarcasamuraja jeste primena muškog oružja protiv žene, a ženskog protiv muškarca. Na to se nikada ne bih spustio. Još se kolebam da li vredi preduzimati ovaj manevar, mada mi je stanje duha neuporedivo bolje nego jučerašnje. Toliko da sam bez muke sročio prilično dobar haiku: K’o iskra ledna

Obasjao je mesec Brid od čelika.

Klarisa Stamp

Klarisa se osvrnu s turobnim izrazom lica, uveri se da je niko ne gleda, i tek posle toga oprezno virnu iza ugla kormilarske kabine. Japanac je sedeo sam na krmi, podvijenih i ukrštenih nogu. Glava mu je bila zabačena nagore, ispod poluzatvorenih kapaka zloslutno provirivahu beonjače, lice otuñeno, neljudski ravnodušno. Br-r-r! Klarisa se strese. Čudan tip, taj mister Aono. Ovde na gornjoj palubi, jedan nivo iznad palube prve klase, nije bilo šetača, samo je neko-liko devojčica preskakalo vijaču i dve guvernante, iscrpljene od vrućine, krile su se u senci snežnobelog čamca. Ko još osim dece i maloumnog Azijata može da boravi na takvoj pripeci? Iznad ove palube nalaze se samo kormilarska kabina, komandni most i, naravno, dimnjaci, katarke, jedra. Bela ogromna platna naduvavala su se pod pritiskom povoljnog vetra i Levijatan je, ispuštajući povremeno dim, jurio pravo ka srebrnosivoj liniji horizonta, dok se unaokolo kao staklo boce presijavao i prelivao tek malo izgužvan čaršav Indijskog okeana. Odavde, s vrha, videlo se da je Zemlja zaista okrugla: ivica horizonta je očito bila ispod Levijatana, brod kao da je plovio u brdo. Ali nije se Klarisa iz ljubavi prema morskim pejzažima kupala u znoju. Želela je da vidi šta to mister Aono radi gore? Kuda on s takvom zavidnom upornošću nestaje posle doručka? I dobro je uradila što se zainteresovala. To je pravi lik smešljivog Azijata. Čovek s takvim skamenjenim, neumoljivim licem spreman je na sve. Ipak predstavnici žute rase nisu isti kao mi - i nikako nije stvar samo u

obliku očiju. Spolja, oni su veoma nalik na ljude, ali su zapravo sasvim druga vrsta. Pa, i vukovi liče na pse ali im je narav potpuno drugačija. Naravno, i žuti imaju svoja moralna načela, ali ona su do te mere strana hrišćanstvu da normalan čovek ne može da ih pojmi. Bolje bi bilo kada ne bi nosili evropsku odeću, kad ne bi umeli da se služe escajgom - to stvara opasnu iluziju civilizovanosti, dok se ispod zalizanog crnog razdeljka i glatkog žutog čela zapravo zbiva nešto što je teško i zamisliti. Japanac se jedva primetno pomače, zatrepta očima, i Klarisa se brzo sakri. Tačno je da se ponaša kao poslednja glupača, ali mora se nešto preduzeti! Ovaj košmar ne može večno da traje! Treba pogurati komesara u pravilnom smeru, inače ko zna čime se sve to može završiti. Bez obzira na vrelinu, ona zimogrožljivo strese ramenima. U izgledu i ponašanju mistera Aonoa očito je postojala nekakva tajna. Kao i u zločinu u Ulici Grinel. Čak je čudno kako da Goš još uvek nije shvatio da, po svim znacima, glavni osumnjičeni mora biti Japanac. Kakav je on vajni oficir, kakav diplomac Sen Sira ako ne poznaje konje? Onomad je Klarisa isključivo iz čovekoljublja rešila da ćutljivog Azijata uključi u zajednički razgovor i povela je priču o temi koja bi morala biti interesantna svakom vojniku - o učenju jahanja, o konjskim trkama, o prednostima i nedostacima norfolskog kasača. Krasan mi je on oficir! Na nevino pitanje „Da li ste nekad učestvovali u stiplčejsu?“ odgovorio je da je oficirima imperatorske armije strogo zabranjeno da se bave politikom. On dakle ne zna šta je stipl-čejs! Naravno, njoj nije poznato kakva je vojna obuka u Japanu, možda oni jašu na bambusovim štapovima, ali da diplomac Sen Sira pokaže takvo neznanje? To je savršeno nemoguće.

Eto na šta treba navesti Goša. Možda je bolje da ipak još malo pričeka, možda će joj poći za rukom da otkrije još nešto sumnjivo? Zar jučerašnji slučaj nije bio koristan? Klarisa je prolazila hodnikom pored kabine mistera Aonoa kad je privukoše vrlo čudni zvuci. Iznutra se čula suva lomnjava, kao da neko s izvanrednom metodičnošću lomi nameštaj. Klarisa je prikupila hrabrost i prišla. Vrata su se naglo otvorila. Na njima se pojavio Japanac, sasvim go, samo sa povezom preko bedara! Crnoputo telo sijalo se od znoja, oči zakrvavljene. Kada je ugledao Klarisu, šištavo je procedio: - Tikušo! Unapred pripremljeno pitanje („Mesje Aono, da možda nemate one čudesne japanske gravire o kojima sam toliko slušala?“) izletelo joj je iz glave, i Klarisa je obamrla. Sad će da je odvuče u kabinu i da nasrne! A onda će je iseći na komade i baciti u more. Vrlo jednostavno. I neće više biti Klarise Stamp, lepo vaspitane engleske ledi, koja nije bila naročito srećna, ali koja je još tako mnogo očekivala od života. Klarisa jedva prozbori da je pogrešila vrata. Aono ju je ćutke gledao, teško dišući. Mirisao je na nešto kiselo. Po svoj prilici bi vredelo porazgovarati s komesarom. Pre fajv-o-kloka uvrebala je detektiva ispred vrata Vindzora i stala da mu iznosi svoje mišljenje, ali taj prostak je Klarisu slušao nekako čudno, upućivao joj je podsmešljive, zajedljive poglede, kao da sluša priznanje za nešto ogavno. Čak je i promrmljao u brk: - Eh, sve vas je obuzela želja da spletkarite jedni protiv drugih. Pošto ju je saslušao, sasvim neumesno je upitao: - Tatica i mamica su još živi-zdravi? - Čiji? Gospodina Aonoa? - iznenadila se Klarisa. - Ne, madmazel, vaši.

- Ja sam od detinjstva siroče - odgovorila je ona gledajući policajca uplašeno. Gospode Bože, ovo nije brod nego nekakva ploveća ludnica. -To sam upravo i želeo da saznam - Goš zadovoljno klimnu glavom i, zamjaukavši neku Klarisi nepoznatu pesmicu, prvi uñe u salon, što je već bio znak krajnjeg nevaspitanja. Od razgovora joj je ostao gorak ukus u ustima. Ipak Francuzi, uza svu svoju toliko hvaljenu galantnost, nisu džentlmeni. Naravno, oni mogu da pametuju, da ti zavrte pamet, da naprave nekakvu efektnu dosetku, pošalju u hotelsku sobu sto crvenih ruža (ovde se Klarisa paćenički namršti), ali verovati im se ne može. Engleski džentlmen možda jeste dosadan, ali zato zna šta su dug i čast. Francuz, pak, pridobije poverenje, i obavezno izda. Uostalom, ova uopštavanja nisu imala direktne veze s komesarom Gošom. Uz to, njegovo nevaspitano ponašanje razjasnilo se za ručkom, i to na krajnje zabrinjavajuć način. Za desertom detektiv, koji je do tog časa sve nervirao svojim neuobičajenim ćutanjem, odjednom poče uporno da posmatra Klarisu i reče: - U pravi čas ste (a uopšte nije bilo tako), madmazel Stamp, onomad pitali za Mari Sanfon. Za onu damicu koju su tobože videli sa lordom Litlbijem neposredno pred njegovu smrt. Klarisa uzdrhta od iznenañenja, a ostali se utišaše i radoznalo upreše poglede u komesara, već prepoznajući posebnu intonaciju kojom je on započinjao svoje spore „pričice“. - Obećao sam da ću vam pričati o toj osobi nekom drugom prilikom. E, pa sad je prava prilika - nastavi Goš, gledajući kao i ranije samo u Klarisu, i taj pogled se njoj sve manje i manje dopadao. - Pričica će biti dugačka, ali neće vam biti dosadno s obzirom da je reč o izuzetnoj ženi. A i kuda pa

žurimo? Baš je ovde lepo, grickamo sireve, pijemo oranžadu. Uostalom, ako neko ima posla, neka ide s milim bogom, tatica Goš se neće uvrediti. Niko se ne mače s mesta. - Dakle, da pričam o Mari Sanfon? - s pretvornom dobrodušnošću upita komesar. - Da, da! Svakako! - zagrajaše svi. Samo je Klarisa ćutala znajući da razgovor nije započet tek tako i da je posvećen isključivo njoj. Goš to, uostalom, nije ni skrivao. Sa zadovoljstvom je coknuo i izvadio lulu, ne pitajući dame za dozvolu. - Počeću redom. Bila jednom u belgijskom gradu Briksu jedna mala devojčica po imenu Mari. Roditelji su joj bili čestiti grañani, išli su u crkvu i voleli svoju zlatokosu malenu najviše na svetu. Kada je Mari napunila pet godina, rodio se mali bratić, budući naslednik pivare „Sanfon i Sanfon“. Srećna porodica nastavila je da živi još srećnije. A onda se nenadano desila nesreća. Detence, koje jedva da je napunilo mesec dana, ispalo je kroz prozor i razbilo se namrtvo. Odraslih kod kuće nije bilo, samo deca i njihova dadilja. U stvari, dadilja je bila izašla na pola sata, na sastanak sa svojim mladićem-vatrogascem, i baš za vreme njenog kratkog odsustva u kuću je upao nepoznat čovek u crnom ogrtaču i crnom šepšru. Mala Mari uspela je da se sakrije pod krevet, dok je njenog malenog brata crni čovek podigao iz kolevke i izbacio kroz prozor. Sam je istog trena nestao. - Kakve vi to strahote pričate! - plačljivo uzviknu madam Kleber hvatajući se za stomak. - To još nije ništa - odmahnu lulom Goš. - Najgore tek sledi. O strašnom „crnom čiki“ tati i mami je ispričala Mari, koja se čudom spasla. U potrazi za zlikovcem prevrnuli su uzduž i popreko ceo kvart, u žestini čak uhapsili lokalnog rabina - jadničak je uvek išao odeven u crno. Ipak, Sanfonu starijem jedan čudan detalj nije davao mira: zašto je zločinac pomerio tabure

do prozora? - O, gospode! - uzdahnu Klarisa hvatajući se za srce. - Pa nije, valjda...? - Vi ste neverovatno pronicljivi, madmazel Stamp podsmehnu se komesar. - Da, malena Mari sama je bacila kroz prozor svoga batu. - How terrible! - misis Trufo je smatrala potrebnim da se užasne. - But why?13 -Devojčici se nije dopalo što se svi bave bebom, a na nju su sasvim zaboravili. Mislila je da će, pošto se otarasi brata, ponovo postati mamina i tatina mezimica - hladnokrvno objasni Goš. - Ali, to je bio prvi i poslednji put da je Mari Sanfon ostavila dokaz krivice, i bila raskrinkana. Drago dete još nije bilo naučilo da zametne tragove. -I šta su uradili s maloletnom prestupnicom? upita prvi oficir Renije, očito potresen onim što je čuo. Pa nisu mogli da jojsude? - Ne, nisu joj sudili. - Komesar se lukavo osmehnu Klarisi. - Meñutim, mati nije izdržala udarac sudbine, izgubila je razum i završila u ludnici. A mesje Sanfon nije mogao da vidi očima svoju kćerku, uzročnika svih zala koja su se obrušila na porodicu, i dao ju je na vaspitavanje u manastir sivih sestara - vincentinki. Tamo je devojčica i vaspitavana. Bila je prva u svemu - i u učenju i u bogougodnim delima. A najviše od svega je, kažu, volela da čita knjige. Poslušnici je bilo sedamnaest godina kada je u manastiru izbio strašan skandal. - Goš pogleda u fasciklu i klimnu glavom. - Imam zapisano: 17. juna 1866. godine. Kod sivih sestara bio je u gostima sam nadbiskup briselski i 13

Kakav užas! Ali zašto (eigl.)?

dogodila se strahota - iz spavaće sobe uvaženog prelata nestao je drevni nadbiskupski prsten s ogromnim ametistom, koji je, po predanju, pripadao samom Ludvigu Svetom. A baš prethodne večeri monsenjer je u svoje odaje na razgovor pozvao dve najbolje iskušenice, našu Mari i jednu Arlezijanku. Sumnja je naravno, pala na devojke. Igumanija je organizovala pretres i pod Arlezijankinim dušekom našla baršunastu futrolu od prstena. Kradljivica je istog časa obamrla, na pitanja nije odgovarala i bila je prebačena u ćeliju. Kada je sat kasnije stigla policija, prestupnicu nisu mogli da ispitaju: obesila se o pojas svoje crkvene odežde. - Sve je to skovala odvratna Mari Sanfon, shvatio sam! - planuo je Milford-Stouks. - Ružna priča, ružna! - To niko ne zna pouzdano, ali prsten nikad nije pronañen - komesar raširi ruke. - Dva dana potom Mari je otišla kod igumanije, sva u suzama, kazala da je svi gledaju ispod oka i zamolila da je puste iz manastira. Mati igumanija je i sama na čudan način ohladnela prema svojoj bivšoj ljubimici i nije je zadržavala. - Trebalo je cvećku pretresti na kapiji - uz žaljenje reče mister Trufo. - I gle, eto ametista ispod podsuknje. Kada je svojoj supruzi preveo te reči, ona ga oštrim laktom gurnu u bok, očito smatrajući primedbu nepriličnom. - Da li su je pretresali pa ga nisu našli, da l’ nisu ne znam. Samo, iz manastira je Mari otišla u grad Antverpen, koji, kao što je poznato, važi za svetsku prestonicu dragog kamenja. Tamo je dojučerašnja monahinja odjednom postala bogata, i od tada je uvek živela na visokoj nozi. Ponekad se dešavalo da ostane praznih šaka, ali ne zadugo - pronicljiv um, blistave glumačke sposobnosti i odsustvo bilo kakvih moralnih principa (tu komesar poučno podiže glas i čak napravi pauzu) omogućavali su joj da nabavi sredstva za raskošan život. Policije Belgije, Francuske, Engleske, Sjedinjenih Američkih Država, Brazila, Italije i još

desetine zemalja više puta su privodile Mari Sanfon pod sumnjom za razna krivična dela, ali optužba nijednom nije podignuta: te nisu imali za šta da se uhvate, te nije bilo dovoljno dokaza. Evo, ako želite, ispričaću vam nekoliko epizoda iz njenog dosijea. Da vam nije dosadno, madmazel Stamp? Klarisa ne odgovori, smatrajući da joj je to ispod dostojanstva. Ali beše joj teško na srcu. -Godina 1870. - objavi Goš ponovo pogledavši u fasciklu. - Mali ali bogati gradić Fetburg u nemačkom delu Švajcarske. Industrija čokolade i šunki. Na četiri hiljade stanovnika - osam i po hiljada svinja. Kraj debelih idiota - pardon, madam Kleber, nisam želeo da uvredim vašu domovinu - malo kasno se priseti policajac. - Ne mari - madam Kleber nehajno slegnu ramenima. - Ja sam iz francuskog dela Švajcarske. A u toj oblasti gde se nalazi Fetburg zaista i žive sami klipani. Mislim da sam čula tu pričicu, smešna je. Ali, neka, pričajte. -Nekome je možda i smešna. - Goš prekorno uzdahnu i odjednom namignu Klarisi, što je već prešlo sve granice. - Jednom su se čestiti burgeri grada neopisivo uskomešali. Seljak po prezimenu Mebijus, koji je u Fetburgu važio za neradnika i tupana, pohvalio se da je nedavno prodao svoju zemlju, usku traku kamenjara, ledine, jednoj važnoj dami koja se predstavila kao grofica De Sanfon. Za 30 jutara neplodne zemlje, gde čak ni drač ne raste, glupava grofica pružila se sa 3000 franaka. U gradskoj upravi bilo je, ipak, ljudi pametnijih od Mebijusa, i njima se to učinilo sumnjivim. Šta će grofici 30 jutara kamena i peska? Tu nisu čista posla. Za svaki slučaj, uputili su u Cirih najpromućurnijeg svog grañanina; taj je saznao da je grofica De Sanfon poznata ličnost. Živi luksuzno i veselo, a, što je najzanimljivije, često se pojavljuje u društvu gospodina Goldzilbera, direktora Državne

železničke kompanije. Pričalo se da su gospodin direktor i grofica u vezi. Tada su burgeri shvatili kako stoje stvari. Treba reći da je gradić Fetburg odavno maštao da dobije svoj železnički krak, kako bi jeftinije otpremao čokoladu i šunku na prodaju. Ledina koju je kupila vesela grofica pružala se upravo od najbliže železničke stanice do šume, gde je počinjala opštinska zemlja. Gradskim ocima je sve postalo jasno: grofica je od svog ljubavnika saznala za buduću gradnju, kupila je ključni komad zemlje i sprema se da se dobro ovajdi. U glavama burgera stvoren je tada zapanjujuće drzak plan. Grofici su uputili delegaciju koja je trebalo da nagovori njenu svetlost da tu zemlju ustupi divnom gradu Fetburgu. Lepotica se nećkala, govorila da ni o kakvom železničkom kraku nema pojma, ali kada je gradonačelnik napravio delikatnu aluziju da stvar miriše na zaveru njene svetlosti s njegovom ekselencijom, gospodinom direktorom, a to je kažnjivo delo, slaba žena je zajecala i saglasila se. Ledinu su podelili na trideset parcela od jednog jutra, i prodali je grañanima na licitaciji. Fetburžani samo što se nisu meñusobno potukli, cena za pojedine parcele dostigla je i 15 hiljada. Ukupno, grofica je dobila... - komesar povuče prstom po redu - gotovo 280 hiljada franaka. Madam Kleber prasnu u smeh, pa brzo gestom pokaza Gošu: ćutim, ćutim, nastavite. -Prolazile su nedelje, meseci, a gradnja nije počinjala. Grañani uputiše upit vladi. Odgovorili su im da u narednih petnaest godina nisu planirani radovi na železnici prema Fetburgu... Oni u policiju: tako i tako, vele, pljačka usred bela dana! Policija je oštećene saslušala sa saosećanjem, ali ničim nije mogla da im pomogne: pa, gospoña Sanfon je i sama govorila da ništa ne zna o železnici i nije želela da prodaje zemlju. Sve je urañeno po zakonu, ne može se naći slaba tačka.

A to što se predstavila kao grofica, to naravno nije lepo, ali, avaj, nije zakonski kažnjivo. -Vešto! - nasmejao se Renije. - Zaista se ne može naći slaba tačka. - Ni to nije sve. - Komesar je dalje listao papire. Evo priče potpuno fantastične. Mesto dogañanja: američki Divlji zapad, godina 1873. U Kaliforniju, u rudnike zlata doputovala je u svetu poznata nekromantkinja i Velika Drakonesa Malteške lože, mis Kleopatra Frankenštajn, prema pasošu sad Meri Senfon. Tragačima za zlatom je rekla da ju je u ova divlja mesta doveo Zaratustrin glas, koji je svojoj vernoj sluškinji naredio da u gradu Golden Nagetu organizuje veliki eksperiment. Upravo na toj geografskoj širini i dužini energija kosmosa je koncentrisana na jedinstven način, tako da je moguće, u zvezdanoj noći, vaskrsnuti one koji su već prekoračili Veliku crtu izmeñu Carstva živih i Carstva mrtvih. I napraviće Kleopatra to čudo još ove noći, u prisustvu publike i potpuno besplatno, zato što ona nije nekakva cirkuzantkinja, već medijum Viših Sfera. I šta mislite? - Goš napravi efektnu pauzu. - Pred očima pet stotina bradatih gledalaca Drakonesa je nešto bajala iznad humke Crvenog Kojota, legendarnog indijanskog poglavice koji je umro pre stotinu godina, i odjednom, zemlja se pokrenu, može se reći - otvori, i iz humke izañe indijanski ratnik s perjem, tomahavkom, s ratničkim bojama na licu. Gledaoci zadrhtaše, a Kleopatra, sva u vlasti mističkog transa, zavapi: „Osećam u sebi snagu Kosmosa! Gde vam je gradsko groblje? Oživeću sve koji tamo leže!“ Ovde, u članku, napisano je - objasnio je policajac - da je groblje Golden Nageta bilo veoma veliko zato što su u rudnicima svakodnevno nekoga slali na onaj svet. Humki je, činilo se, bilo čak više nego živih stanovnika gradića. Kad su tragači zamislili šta će se desiti ako sve kavgadžije, pijanice i obešeni odjedared ustanu iz grobova, meñu okupljenima je zavladala panika. Situaciju je spasao

mirovni sudija. On je istupio i veoma uljudno upitao Drakonesu da li je saglasna da prekine ovaj veliki eksperiment ako grañani donesu punu torbu zlatnog peska, kao skroman doprinos okultnim naukama. - I, složila se? - grohotom se nasmejao prvi oficir. - Da, za dve torbe. -A indijanski poglavica? - upita Fandorin smejući se. Ima divan osmeh, samo isuviše dečački, pomisli Klarisa. Ne, draga gospoñice, izbacite ga iz glave. Kako kažu u Sufolku: lep je kolačić, ali nije za tvoja usta. - Indijanskog poglavicu Kleopatra Franken-štajn je odvela sa sobom - ozbiljno odgovori Goš. - Radi naučnih ispitivanja. Kažu da su ga zatim neke pijanice zaklale u jednom denverskom bordelu. - Z-zaista interesantna osoba ta Mari Sanfon zamišljeno reče Fandorin. - Ispričajte još nešto o njoj. Od svih tih veštih prevara do hladnokrvnog masovnog ubistva - dug je put. - Oh, please, it’s more then enough - pobuni se misis Trufo, pa reče svom mužu. - My darling, it must be awfully tiresome for you to translate all this nonsense.*14 - A vas, madam, niko ne tera da tu sedite - reče komesar, uvreñen onim „nonsens“. Misis Trufo zbunjeno zatrepta, ali joj ni na kraj pameti nije bilo da ode. -Mesje Kozak je u pravu - priznao je Goš. Potražiću, deder, malo rñaviji primer. Madam Kleber frknu pogledavši Fandorina: čak ni Klarisa, uza svu svoju nervozu, nije mogla da suspregne osmeh, toliko je malo diplomata bio nalik na divljeg sina širokih stepa. 14

Molim vas, to je više nego dovoljno. Mili, tebi je sigurno već dosadilo da prevodšp sve te gluposti (engl.).

- Evo, čujte ovo o crnčetu. Tu imamo čak i smrtni ishod. Delo je skorašnje, od pretprošle godine. Detektiv je pogledom prešao preko nekoliko spojenih listova, očigledno da osveži pamćenje. Samozadovoljno se osmehnuo. - Ovo je gotovo remek-delo. U mojoj fascikli svačeg ima, dame i gospodo. - On nežno kratkoprstom plebejskom šapom potapša crni povez. Tatica Goš se savesno pripremio za put, nije zaboravio nijedan papirić koji bi mogao da zatreba. Sramotni dogañaj o kojem ću vam sada pripovedati nije došao do novina, ali ja imam policijski izveštaj. Dakle, ovako. U jednoj nemačkoj kneževini (neću vam reći tačno u kojoj, zato što je stvar delikatna) čekala se prinova u vladarskoj porodici. Poroñaj je bio težak. Prisustvovao mu je dvorski lekar, uvaženi doktor Fogel. Konačno se u spavaćoj sobi oglasio plač. Kada je velika kneginja, koja je od bolova bila nekoliko minuta u nesvesti, otvorila oči i slabim glasom zamolila: „Ah, her profesore, pokažite mi moje čedo“, doktor Fogel je, krajnje zbunjen, Njenom visočanstvu prineo prelepog galamdžiju svetlosmeñe boje kože. Velika kneginja je ponovo izgubila svest, a doktor je izvirio na vrata i prstom bojažljivo pozvao velikog kneza, što je predstavljalo zgražavajuće narušavanje dvorske etikecije. Videlo se da komesar s posebnim zadovoljstvom priča ovu priču uštogljenim vindzorcima. Teško da su u policijskom izveštaju postojali takvi detalji, Goš je očito pustio mašti na volju. Vrskao je kad je govorio kneginjine reči i namerno birao uzvišene izraze - očito mu se tako činilo smešnije. Klarisa sebe nije smatrala aristokratkinjom, ali se svejedno mrštila doživljavajući kao nepristojnost izrugivanje osobama vladarskog roda. Namrgodio se i ser Redžinald, baron i potomak starog plemićkog roda. Ali komesaru je takva reakcija, po svoj prilici, pružala samo još veću inspiraciju. - Njegovo visočanstvo nije bilo uvreñeno ponašanjem dvorskog lekara, jer je momenat bio

značajan, već je, obuzet očinskim i supružan skim čuvstvima, jurnuo u spavaću sobu... Možete i sami da zamislite scenu koja je usledila: krunisana glava koja psuje kao kočijaš, velika kneginja koja čas rida, čas se pravda, čas gubi svest, crnče koje vrišti iz sve snage, i dvorski lekar, obamro od užasa punog poštovanja. Konačno se Njegovo visočanstvo savlada i reši da ispitivanje Njenog visočanstva odloži za kasnije. Sada je bilo neophodno ukloniti tragove. Ali kako? Tajno spustiti detence u nužnik? - Goš lakrdijaški pokri usta dlanom. - Izvinjavam se gospoñama, otelo mi se. Bilo je nemoguće otarasiti se bebe, njeno roñenje čekala je čitava kneževina. A i greh je. Da okupi savetnike - ne daj, bože, neko će da zucne. Šta da radi? I tu doktor Fogel, nakašljavši se s najdubljim poštovanjem, predloži spas. Kaže, ima on jednu poznanicu, frojlajn Fon Sanfon, koja ume da pravi čuda i može ne samo belo novoroñenče, nego i pticu feniks s neba da nabavi, ako treba. Frojlajn ume da drži jezik za zubima, novac za svoju uslugu, budući da je plemenita devica, naravno neće uzeti, ali veoma voli starinske dragulje... Dakle, već nakon svega nekoliko časova u atlasnoj kolevci mirno je spavao mališan beo kao sneg, i čak sa svetloplavom kosicom, a jadno crnče su odneli iz dvorca u nepoznatom pravcu. Uostalom, Njenom visočanstvu su rekli da će nevino dete biti odneto u daleke južne predele i dato na vaspitavanje dobrim ljudima. I tako se sve sredilo na najbolji način. Zahvalni knez je doktoru predao čudesnu dijamantsku tabakeru sa monogramom za frojlajn Fon Sanfon, kao i pismenu zahvalnost, ali i svoju usmenu želju da ona odmah i zauvek napusti kneževinu. Što je delikatna devica istog časa i učinila. Goš nije izdržao i prasnuo je u smeh. - Ujutro, posle skandala koji je rešavan tokom noći, veliki knez je konačno odlučio da malo bolje pogleda svog naslednika. Gadljivo ga je uzeo iz kolevke, okrenuo i ovako i onako i odjednom ugledao na ružičastoj, pardon, guzi mladež

u obliku srca. Istovetan je u produžetku leña imalo i Njegovo visočanstvo, kao i pokojni fater Njegovog visočanstva, grosfater, i tako do sedmog kolena. U potpunoj nedoumici knez posla po dvorskog lekara, ali se ispostavilo da je doktor Fogel prethodne večeri otišao u nepoznatom pravcu ostavivši ženu i osmoro dece. Goš se ukoči od promuklog smeha, zakašlja se, stade da maše rukama. Neko se nesigurno zakikota, madam Kleber čedno pokri usne dlanom. -Istraga, koja je organizovana navrat-nanos, utvrdila je da se dvorski lekar ponašao čudno u poslednje vreme, da se navodno pojavljivao u kockarnicama susednog Badena, i to u društvu neke vesele mlade osobe, koja je po opisu ličila na frojlajn Fon Sanfon. - Detektiv se uozbilji. - Doktora su pronašli dva dana kasnije, u nekom strazburškom hotelu. Bio je mrtav. Uzeo je smrtnu dozu laudanuma i ostavio belešku: „Za sve sam kriv samo ja.“ Očigledno samoubistvo. Bilo je jasno ko je istinski krivac, ali, hajde, dokaži. Što se tiče tabakere, ona je carski poklon, a postoji i pisamce. Sudski proces bi njihova visočanstva koštao mnogo skuplje. Naravno, najzagonetnije je kako im je pošlo za rukom da novoroñenog princa zamene crnčetom i kako se u kraju plavookih plavušana uopšte pojavilo čokoladno detence. Istina, prema nekim podacima, Mari Sanfon je ne mnogo pre opisanog dogañaja imala na službi sobaricu Senegalku... -Recite, k-komesare, - izusti Fandorin kada se kikot utišao (smejalo se njih četvoro: prvi oficir Renije, doktor Trufo, profesor Svitčajld i madam Kleber) - da li je Mari Sanfon izrazito lepa? Sposobna da zavrti mozak svakom muškarcu? - Ma, nema na njoj ničeg osobitog. Svuda je napisano da je ona najobičnije spoljašnjosti, nema posebnih znakova. - Goš pogleda Klarisu prodornim

pogledom. - Boju kose, ponašanje, akcenat, stil oblačenja menja s lakoćom. Ali, mora biti da ta žena ipak ima nešto posebno. Ja sam se u službi svačega nagledao. Fatalne žene, koje najviše slamaju srca, retko su lepotice. Vidiš je na fotografiji, i ni pogled da ti se zadrži, a kad je sretneš - podiñu te žmarci po koži i zagolica te. Pa, muškarac se ne hvata na pravilan nos i duge trepavice, on oseća poseban miris. - Fuj, komesare - Klarisa ukori neotesanca. - Vi ste u društvu dama. - Ja sam u društvu osumnjičenih - veoma mirno joj uzvrati Goš. - I vi ste jedna od njih. Otkud ja mogu da znam da madmazel Sanfon nije ovde, za stolom? On se upilji Klarisi u lice. Ovo je sve više ličilo na noćnu moru. Postade zagušljivo. - Ako sam ja p-pravilno izračunao, ta osoba bi sada trebalo da ima 29 godina? Miran, čak aiatičan Faidorinov glas pomogao je Klarisi da se pribere. Prenula se i (nije joj sad do ženske sujete) uzviknula: -Nemojte gledati u mene, gospodine detektive! Dajete mi očito nezaslužen kompliment. Starija sam od vaše avanturistkinje... skoro deset godina! A i ostale dame teško da odgovaraju za ulogu madmazel Sanfon. Gospoña Kleber je suviše mlada, a gospoña Trufo, kao što vam je poznato, ne govori francuski! - Za takvu opasnicu kao što je Mari Sanfon, istinska je sitnica da skine ili doda desetak godina polako je odgovorio Goš i dalje vrlo pažljivo gledajući Klarisu. - Naročito ako je dobitak tako veliki, a razotkrivanje miriše na giljotinu. I vi odista nikad niste bili u Parizu, madmazel Stamp? Negde u blizini Ri de Grenel? Klarisa je samrtnički pobledela. - Ovde već moram i ja da se umešam kao predstavnik brodske kompanije „Džasper-Arto partneršip“ - Renije besno prekide policajca. - Dame i

gospodo, uveravam vas da je probisvetima sa meñunarodnom reputacijom bio zatvoren pristup na naše putovanje. Kompanija garantuje da na Levijatanu nema ni kartaških varalica, ni žena lakog morala, ni, tim pre, avanturistkinja poznatih policiji. I sami shvatate - prva plovidba je posebna odgovornost. Skandali nam nisu potrebni. Kapetan Klif i ja lično smo proveravali spiskove putnika i, kada je bilo potrebno, prikupljali podatke. Čak i od francuske policije, gospodine komesare. I ja i kapetan spremni smo da garantujemo za svakog od prisutnih. Mi vas ne ometamo, mesje Goš, u vršenju vaše službene dužnosti, ali badava traćite vreme. I novac francuskih poreskih obveznika. - Zbilja? - progunña Goš. - Živi bili pa videli. Posle toga je misis Trufo, na olakšanje svih, zapodenula razgovor o vremenu.

Redžinald Milford-Stouks 10. april 1878. godine 22 časa, 31 minut U Arabijskom moru 17°06’28” sev. š. 59°48’14” ist. d.

Draga moja, obožavana, Emili! Ovaj adski kovčeg nalazi se u vlasti zlih sila. Osećam to svom svojom napaćenom dušom. Mada, da li zločinac kao što sam ja može imati dušu? Napisah i zamislih se. Sećam se da sam počinio zločin, strašni zločin kome nema i ne može biti oproštaja, ali, čudno, potpuno sam zaboravio u čemu se on zapravo sastoji. I ne želim da se setim. Noću, u snu, sećam ga se veoma dobro - čime inače objasniti užasno stanje u kome se budim svakog jutra? Samo da se što pre završi naša razdvojenost. Osećam: samo još malo i pomutiće mi se razum. U zao čas. Dani se vuku nesnosno sporo. Sedim u kabini, gledam kazaljku-minutaru na hronometru. Ne miče se. Na palubi neko reče: „Danas je deseti april“, a ja nisam mogao da shvatim koji april i zašto baš deseti. Otvaram škrinju i vidim da je moje jučerašnje pismo Vama datirano sa devetim aprilom, a prekjučerašnje sa osmim. Znači, tačno je. April. Deseti. Evo već nekoliko dana ne ispuštam iz vida profesora Svitčajlda (ako je on zaista profesor). Taj čovek je vrlo popularan kod nas u Vindzoru. On je vatreni brbljivac i razmeće se svojim poznavanjem istorije i istočnjačke kulture. Maltene svakog dana nudi nove bajke o blagu, jedna neverovatnija od druge. A ima neprijatne, praseće okice. Vrte se kao na vrelom ulju.

Povremeno u njima zablistaju i ludačke iskre. Kad biste samo čuli kakvim pohotnim glasom taj čovek priča o dragom kamenju. On je, siguran sam, lud za tim brilijantima i smaragdima. Jutros, za vreme doručka, doktor Trufo odjednom je ustao, bučno luiio dlanom o dlan i svečanim glasom objavio da je misis Trufo danas roñendan. Čuli su se razni „ah!“ i „oh!“, svi stadoše da čestitaju slavljenici, a doktor javno uruči poklon svojoj neprivlačioj supruzi retko neukusne minñuše od topaza. Kakva vulgarnost praviti spektakl od uručivanja poklona sopstvenoj ženi! Ali, reklo bi se da misis Trufo nije mislila tako. Ona je neobično živnula i izgledala je savršeno srećna, a njeno bezizražajno lice poprimilo je boju rendane šargarepe. Prvi oficir je rekao: „O, madam, da smo ranije znali za ovaj radosni dogañaj, pripremili bismo vam neko iznenañenje. Krivite za to svoju skromnost.“ Glupava slavljenica se zacrvenela još jače i bojažljivo rekla: „Vi biste zaista želeli da učinite nešto za mene?“ Odgovor je bilo sveopšte lenjo-dobrodušno mumlanje. „Tada - veli ona - hajde da odigramo moju omiljenu igru - tombolu. U mojoj porodici su se nedeljom i za crkvene praznike obavezno vadile kartice i vrećica s figurama. O, to je tako zabavno! Gospodo, pričinićete mi ogromno zadovoljstvo!“ Prvi put sam čuo da se misis Trufo oglasila tako dugim govorom. U prvom trenu učinilo mi se da nam se podsmeva; ali ne, govorila je sasvim ozbiljno. Nismo imali kud. Izvukao se samo Renije, koji je, tobože, morao na dežurstvo. Neotesanac komesar takoñe je pokušao da se pozove na neke neodložne poslove, ali su ga svi pogledali s takvim prekorom da je zafrktao i ostao. Mister Trufo je otišao po figurice za tu idiotsku igru i mučenje je počelo. Svi su malodušno rasporedili kartice, bacajući čežnjive poglede na palubu obasjanu suncem. Prozori salona bili su širom otvoreni, kroz prostoriju je ćarlijao svež vetrić, a mi smo sedeli i

glumili scenu iz dečje sobe. „Da bude interesantnije“, kako se izrazila oduševljena slavljenica, formiran je nagradni fond, u koji je svako dao po gvineju. Sve šanse za pobedu bile su na strani voditeljke, jer je ona jedina budno pratila koji brojevi izlaze. Komesar, činilo se, takoñe ne bi imao ništa protiv dobitka, ali on je slabo razumeo dečje dosetke koje je „sipala“ misis Trufo - nje radi ovoga se puta razgovaralo na engleskom. Jadne minñuše od topaza, koje ne vrede ni deset funti, pobudile su Svitčajlda da zavergla o svojoj omiljenoj temi. „Prelep poklon, ser!“ obratio se on doktoru. Ovaj zasija od zadovoljstva, ali sledećom rečenicom Svitčajld sve upropasti. „Naravno, topazi su u naše vreme jeftini, ali ko zna da im kroz jedno stotinak godina cena neće skočiti. Drago kamenje je tako nepredvidivo! Ono je pravo čudo prirode, ne kao oni banalni metali - zlato i srebro. Metal je bez duše i oblika, može se pretopiti, a svaki kamen je neponovljiva individualnost. Uz to, ne daju se oni u ruke svakom, već samo onom ko ne preza ni od čega, i ko je spreman da ide i na kraj sveta za njihovim magičnim sjajem, a ako treba i dalje.“ Ove kitnjaste sentence bile su propraćene cikom misis Trufo dok je uzvikivala brojeve žetona. Recimo, Svitčajld kaže: „Ispričaću vam legendu o velikom i moćnom osvajaču Mahmudu od Gaznija, koji je bio omañijan sjajem dijamanata toliko da je, u potrazi za tim čarobnim kristalima, prokrstario, s ognjem i mačem, pola Indije.“ Misis Trufo: „Jedanaest, gospodo. Palice za doboš!“ I tako bez kraja. Uostalom, legendu o Mahmudu od Gaznija ću Vam prepričati. Ona će Vam pomoći da bolje shvatite karakter naratora. Potrudiću se da prenesem i poseban stil njegovog izražavanja. „U leto Gospodnje (ne pamtim više koje), a po muslimanskom kalendaru (tim pre ne pamtim), strašni Gazni je čuo da na ostrvu Husarat (čini mi se da je tako) postoji Sumnatski hram, gde se čuva ogroman idol

kome se klanjaju stotine ljudi. Idol od stranih najezdi čuvaju granice te zemlje: svako ko preñe granicu Husarata s mačem u ruci, osuñen je na pogibiju. Hram pripada moćnoj bramanskoj opštini, najbogatijoj u čitavoj Indiji. A sumnatski bramani poseduju još i nebrojeno mnogo dragog kamenja. Neustrašivi vojskovoña nije se uplašio idolove moći, skupio je vojsku i krenuo u pohod. Posekao je pedeset hiljada glava, porušio pedeset tvrñava i upao u Sumnatski hram. Mahmudovi ratnici su hram oskrnavili, prevrnuli ga uzduž i popreko, ali blago nisu našli. Tada je Gazni prišao idolu i svom snagom svojim topuzom udario po njegovoj bakarnoj tintari. Bramani su pali ničice pred pobednikom, ponudili mu milion srebrnih novčića samo da ne dira njihovog boga. Mahmut se nasmejao i udario još jednom. Bramani su zakukali još jače i ponudili su silnom caru deset miliona zlatnih novčića. Ali teški topuz ponovo se podigao, udario i treći put - i kumir se raspukao napola a na pod svetilišta su, kao svetlucava bujica, pohrlili dijamanti i drugi dragulji, sakriveni u njemu. Vrednost toga blaga nije se mogla izbrojati.“ Tu je mister Fandorin pomalo zbunjeno izjavio da on ima komplet. Svi, osim misis Trufo, jako su se obradovali i hteli su da se razbeže istog časa, ali ih je ona tako usrdno molila da odigraju još jednu partiju da nisu imali kud. Ponovo je krenulo: „Thirty nine - pig and swine! Twenty seven – I am in haven!15 i druge slične besmislice. Onda je reč uzeo mister Fandorin i na njemu svojstven, lagan, malo podsmešljiv način, takoñe ispričao bajku, arapsku, koju je pročitao u nekoj knjizi. Navodim Vam i tu priču onako kako sam je zapamtio. Jednom tri magrebska trgovca krenuše u unutrašnjost Velike pustinje jer su čuli da daleko, daleko u pustinji, kuda ni karavani ne zalaze, postoji 15

Rimovane doskočice tokom igranja tombole.

veliko blago kakvo ljudsko oko nije videlo. Četrdeset dana išli su trgovci, mučeni jarom i umorom, dok im ne ostade samo po jedna kamila - ostale su uginule usput. Tada ugledaše visoku goru. Priñu joj oni i ne veruju roñenim očima: čitava planina beše od srebrnih poluga. Zahvališe se trgovci Alahu. Jedan od njih, napunivši džakove srebrom, krenu nazad, dok druga dvojica rekoše: „Mi idemo dalje.“ I putovali su još četrdeset dana; lica su im postala crna od sunca, oči crvene. Tada su ugledali pred sobom još jednu planinu - zlatnu. Drugi trgovac je uzviknuo: „Nismo zalud podneli tolike patnje! Hvala Svevišnjem!" Napunio je džakove zlatnim polugama i upitao svog prijatelja: „Što ti stojiš?“ Ovaj je odgovorio: „Možeš li mnogo zlata da odneseš na jednoj kamili?“ Drugi mu uzvrati: „Dovoljno da postanem najbogatiji čovek u našem gradu.“ „Meni je to malo reče treći. - Idem dalje, naći ću planinu od dijamanata. A kad se vratim kući, biću najbogatiji čovek na kugli zemaljskoj.“ Poñe on dalje i trajao je njegov put opet četrdeset dana. Njegova kamila je legla i više nije ustala, ali trgovac se nije zaustavio zato što je bio tvrdoglav i verovao da postoji dijamantska planina, a svako zna da je jedna pregršt dijamanata vrednija od planine srebra ili brda zlata. I vide treći trgovac pred sobom neobičnu sliku: stoji usred pustinje čovek, presamitio se, na leñima mu dijamantski presto, a na prestolu sedi čudovište s crnom njuškom i plamenim očima. „Kako mi je drago što te vidim, o poštovani putniče! - kaza promuklim glasom pogrbljeni. - Upoznaj se, ovo je demon pohlepe Marduf i odsad ćeš ga ti držati na ramenima, dok ne doñe da te smeni isti takav gramzivac kao što smo ti i ja.“ Na tom mestu priča je prekinuta jer je mister Fandorin opet dobio komplet, tako da ni druga banka nije pripala slavljenici. Pet sekundi potom za stolom je ostala samo misis Trufo, svi ostali su nestali bez traga.

Ja i dalje razmišljam o bajci mister Fandorina. Ona nije tako jednostavna kao što se čini u prvi mah. Svitčajld je upravo taj treći trgovac. Kada sam saslušao bajku do kraja, odmah mi je sinulo! Da, da, on je opasan bezumnik. U njegovoj duši besni neukrotiva strast, dobro ja znam šta je to. S razlogom ga ja od samog Adena pratim kao nevidljiva sena. Već sam Vam pisao, najdraža Emili, da sam vreme dok je brod stajao u luci proveo veoma korisno. Vi ste verovatno pomislili da je reč o nabavci novog navigacionog instrumenta, umesto onog koji mi je ukraden. Istina je, sada imam drugi sekstant i opet redovno proveravam kurs broda, ali ovoga puta imam u vidu nešto sasvim drugo. Prosto se bojim da svoju tajnu poverim hartiji. Ko zna šta se može dogoditi, može neko pročitati - ta, sa svih strana sam okružen neprijateljima. Ali moj um je dovitljiv i smislio sam sjajno lukavstvo: od danas pišem mlekom. Tuñinac će pogledati - tobože čist list hartije, ništa zanimljivo, a moja dosetljiva Emili će zagrejati listove iznad abažura i pojaviće se slova! Dobro smišljeno, zar ne? Dakle, o Adenu. Još na brodu, dok nas nisu puštali na obalu, obratio sam pažnju da se Svitčajld nervira, i ne samo da se prosto nervira, nego kao da čak poskakuje u mestu od brige. Počelo je to ubrzo pošto je Fandorin izjavio da je ukradena marama lorda Litlbija ključ za mitsko blago Smaragdnog Radže. Profesor se jako uzbudio, mrmljao je nešto sebi u bradu i jednako ponavljao: „Ah, što pre na obalu.“ Postavlja se pitanje zašto? Odlučio sam da to razjasnim. Natukao sam crni šešir sa širokim obodom do samih očiju i krenuo za Svitčajldom. U početku je sve išlo odlično - on se nijednom nije osvrnuo i neometano sam ga pratio do samog trga koji se nalazi iza carinske kućice. Ali ovde me je čekalo neprijatno iznenañenje: Svitčajld je pozvao mesnog kočijaša i izgubio se u

nepoznatom pravcu. Kočija je, istina, išla dosta sporo, ali nisam mogao da trčim za njom, bilo mi je ispod dostojanstva. Naravno, na trgu je bilo i drugih taljiga, lako sam mogao da sednem u bilo koje od njih, ali Vi, Emili, znate za moju nesavladivu odvratnost prema otvorenim kolima. Ona su ñavolji izum. U njima se voze lakomislene usijane glave. Neki od njih, video sam to nekoliko puta roñenim očima, vode sa sobom i žene i nevinu dečicu. Daleko li je do nesreće? Naročito su opasne dvokolice, toliko popularne kod nas u Britaniji. Neko (ne sećam se više ko) pričao mi je kako je jedan mladić iz fine porodice i na visokom položaju u društvu, nepromišljeno poveo svoju mladu ženu da je provoza u takvoj dvokolici, a ona je bila u osmom mesecu trudnoće. Naravno, loše se završilo: lenčuga-kočijaš nije savladao konje, oni su jurnuli, kola su se prevrnula. Mladiću nije bilo ništa, ali kod žene je počeo prevremeni poroñaj. Nisu spasli ni nju ni dete. A zbog čega sve to? Zbog lakomislenosti. Bolje bi bilo da su lepo išli peške. Ili da su se, recimo, vozili čamcem. U najgorem slučaju, može se čovek provozati i vozom, u posebnom kupeu. U Veneciji se voze u gondolama. Bili smo zajedno tamo, sećate se? Sećate li se kako je voda umivala stepenice hotela? Teško mi je da se koncentrišem, sve vreme se udaljavam od teme. Dakle, Svitčajld je otišao kočijom, ja sam ostao pored carine. Mislite da sam izgubio glavu? Ni najmanje. Setio sam se istog trena jedne stvari, tako da sam se gotovo odmah umirio. Čekajući Svitčajlda ušao sam u pomorski dućan i kupio nov sekstant, još bolji od prethodnog, i odličan pomorski priručnik s astronomskim formulama. Sada mogu da izračunam lokaciju broda mnogo brže i tačnije, tako da me nije moguće lako nasamariti. Čekao sam šest časova i trideset osam minuta. Sedeo sam na klupi, gledao u more. Mislio sam na Vas.

Kada se Svitčajld vratio, napravio sam se da dremam. On je šmugnuo pored mene, ubeñen da ga nisam video. Samo što je zamakao za ugao carine, jurnuo sam ka njegovom kočijašu. Za šest penija taj Bengalac mi je otkrio kuda je išao naš dragi profesor. Priznajte, draga Emili, da sam se pokazao kao prilično vešt. Informacija koju sam dobio još više je učvrstila moje početne sumnje. Svitčajld je, dakle, bio naredio da ga iz luke vozi direktno na telegraf. Proveo je tamo oko pola sata, a zatim se četiri puta vraćao u zgradu glavne pošte. Kočijaš mi je rekao: „Sahib se jako, jako nervirati. Trčati napred-nazad. Čas kazati - vozi pijaca, čas prutić po leña - vozi nazad, pošta, brže, brže.“ Znači, jasno je da je Svitčajld prvo nekom poslao depešu, a zatim je nestrpljivo čekao odgovor. Po rečima Bengalca, poslednji put je izašao iz pošte „izgubljena, mahala papirić“ i naredio da ga vozi nazad na brod. Mora biti da je dobio odgovor. Ne znam šta je tamo, ali savršeno je jasno da profesor, ili već šta je uistinu, ima saučesnike. Bilo je to nakjuče. Od tada kao da je na Svitčajldovo mesto došao neko drugi. Kao što sam vam već pisao, on sve vreme govori samo o dragom kamenju, a onda ponekad odjednom zasedne negde na palubi i crta nešto, čas na manžetni čas na maramici. Uveče je u grand-salonu bio bal. Već sam vam opisivao tu veličanstvenu dvoranu, kao prenetu iz Versaja ili Bakingemske palate. Svuda je pozlata, zidovi u ogledalima, kristalni električni lusteri melodično zveckaju u taktu laganog ljuljuškanja broda. Orkestar (uzgred budi rečeno, sasvim dobar) svirao je uglavnom bečke valcere, a ja, kao što Vam je poznato, smatram da je taj ples nepristojan, zato sam stajao u uglu i povremeno pogledom pratio Svitčajlda. Taj se veselio iz sve snage, pozivao čas jednu čas drugu damu, skakao kao jarac, bezočno ih gazio po nogama, ali se zbog toga

nije ni najmanje uzbuñivao. Načas sam se zamislio prisećajući se kako smo mi nekada plesali, kako je graciozno Vaša ručica, utegnuta u belu rukavicu, ležala na mom ramenu. Odjednom videh da se Svitčajld spotakao, samo što nije ispustio svoju partnerku, pa se, čak i ne izvinivši se, brzim korakom, gotovo trkom uputio stolu sa zakuskom. Njegova dama je zbunjeno zastala nasred dvorane, a i meni se učinio čudnim tako neodoljiv napad gladi. Meñutim, Svitčajld nije čak ni pogledao posude s kolačima, sirevima i voćem. Zgrabio je papirnu salvetu iz srebrnog držača i, zgrčivši se, počeo pomamno da škraba nešto po njoj. Potpuno se raspojasao, ne smatrajući potrebnim da čuva tajnu čak ni usred gomile! Goreći od radoznalosti krenuo sam nemarnim hodom ka njemu. Ali Svitčajld se već ispravio, presavio salvetu načetvoro, valjda se spremao da je sakrije u džep. Avaj, nisam stigao ni da bacim pogled preko njegovog ramena. Ljutito sam lupnuo nogom i već hteo da se vratim kad opazih da mister Fandorin prilazi stolu, sa dve čaše šampanjca. Jednu on pruži Svitčajldu, drugu ostavi sebi. Čuo sam kako Rus reče: „Ah, dragi profesore, ipak ste strašno rasejani! Sad ste gurnuli u džep prljavu salvetu.“ Svitčajld se zbuni, izvuče salvetu, zgužva je u grudvicu i baci pod. sto. Odmah sam, im se pridružio i namerno poveo razgovor o modi, znajući da će indologu to brzo dosaditi pa će otići. Tako je i bilo. Tek što je on, pošto se izvinio, ostavio nas dvojicu same, mister Fandorin zavereničkim tonom prošaputa: „Pa, ser Redžinalde, koji će od nas dvojice da se zavuče pod sto?“ Shvatio sam da nije samo meni sumnjivo profesorovb poiašanje, nego i diplomati. Izmeñu nas oe za tren oka uspostavilo potpuno uzajamno razumevanje. “Da, baš je nezgodno“ - saglasio sam se ja. Pogledavši oko sebe mister Fandorin predloži: „Hoćemo li pošteno: neka jedan smisli pristojan izgovor,

a drugi neka se zavlači.“ Klimnuh glavom i zamislih se, ali ništa odgovarajuće nije mi padalo na pamet. „Eureka“ - šapnu moj saučenik i brzim, gotovo neprimetnim pokretom otkinu mi jedno zlatno dugme. Ono pade na pod, diplomata ga vrhom cipele gurnu pod sto. „Ser Redžinalde,“ kaza on glasno, tako da čuju svi u blizini. „Mislim da vam je otpalo dugme.“ Dogovor je dogovor. Čučnuo sam i pogledao pod sto. Salveta je bila sasvim blizu, ali zato je prokleto dugme odletelo do samog zida, a sto je bio prilično širok. Zamislite samo: Vaš muž puzi četvoronoške pod stolom, pri čemu je sali okrenut na ne baš impozantan način. Na povratku je nastala sramotna scena. Pomolio sam se ispod stola a onda ugledao tik pred sobom dve mlade dame koje su živo razgovarale s mister Fandorinom. Ugledavnš moju riñu glavu u nivou svojih kolena, dame uplašeno vrisnuše, a moj podmukli saučesnik mirno reče: „Dozvolite mi da vam predstavim barona Milford-Stouksa.“ Dame me hladno pogledaše odozgo, i bez reči se udaljiše. Skočio sam i, kipteći od besa, povikao: „Ser, vi ste ih namerno zaustavili da biste mi se podsmehnuli!“ Fandorin s nevinim izrazom lica odgovori: „Zaista sam ih namerno zaustavio, ali nikako da bih vam se podsmehnuo. Prosto mi je palo na pamet da će one svojim širokim suknjama zakloniti od sale vaš rizični prodor u neprijateljsku pozadinu. A gde je trofej?“ Razmotao sam salvetu rukama drhtavim od nestrpljenja; ugledali smo nešto čudno. Dajem vam po sećanju:

PALACE!!! Kakve su to geometrijske figure? Šta znači ova cikcak linija? U kom smislu „ralase“*16? I zašto tri uzvičnika? Krišom sam pogledao Fandorina. On je sa dva prsta protrljao ušnu resicu i promrmljao nešto nerazumljivo. Pretpostavljam na ruskom. „Šta vi mislite o ovome?“ - upitao sam. „Pričekaćemo“ zagonetno odgovori diplomata. „On je blizu cilja.“ Ko je blizu? Svitčajld? Kakvog cilja? I da li je dobro što je blizu? Ali ne stigoh da postavim sva ta pitanja jer u dvorani svi zagrajaše, počeše da aplaudiraju i mesje Drije, pomoćnik kapetana zadužen za putnike, zaglušujuće viknu u megafon: „Dakle, mesje i medam, gran-pri naše lutrije dobija kabina broj osamnaest!“ Do ovog časa bio sam tako zanet radnjama sa zagonetnom salvetom da uopšte nisam obraćao pažnju na ono što se dešava u salonu. A tamo, pokazalo se, ples se već završio i organizovana je prodaja listića dobrotvorne lutrije „Spasimo posrnule žene“ (u pismu od 3. aprila pisao sam Vam o toj glupavoj ideji). Moj odnos prema dobrotvorstvu i posrnulim ženama Vama je dobro poznat, tako da ću se uzdržati od komentara.

16

Palata (engl.)

Svečana objava je na mog sabesednika delovala na čudan način - on se paćenički namrštio i uvukao glavu u ramena. U prvom trenu sam se iznenadio, ali sam se onda setio da je mister Fandorin upravo u kabini 18. Zamislite samo, on je srećni dobitnik! „Ovo postaje nepodnošljivo - promrmljao je miljenik fortune, zamuckujući više nego obično. - Idem ja, lepo, da se prošetam“ - i ustuknu ka vratima, ali je misis Kleber zvonko povikala: „To je mesje Fandorin iz našeg salona! Eno ga, gospodo! U belom smokingu, s crvenim karanfilom! Mesje Fandorine, kuda ćete? Dobili ste gran-pri!“ Svi se okrenuše ka diplomati i počeše da aplaudiraju još silnije, a četiri stjuarda već su u dvoranu unosila glavnu nagradu: stojeći sat retke ružnoće, nalik na Big-Ben. Bila je to uistinu strašna grañevina od hrastovine, u duborezu, čovečije visine i teška najmanje četiri stouna. Učinilo mi se da je u očima mister Fandorina promaklo nešto nalik na užas. Ne mogu ga osuñivati zbog toga. Dalji razgovor bio je nemoguć pa se ja vratih u svoju kabinu da napišem ovo pismo. Osećam da dolaze strašni dogañaji, steže se obruč oko mene. Ali, ne nadajte se, gospodo progonitelji, nećete me uhvatiti tako lako! Već je kasno, vreme je da izmerim koordinate. Doviñenja, mila moja, nežna, beskrajno obožavana, Emili! Voli Vas Vaš Redžinald Milford-Stouks.

Renata Kleber

Renata

je uvrebala Rundova (tako je ona krstila dedicu Goša kada se pokazalo kakva je on zverka) pokraj kabine. Sudeći po izgužvanom licu i razbarušenoj sedoj kosi, komesar samo što se probudio - očigledno se odmah posle ručka razbaškario u krevetu i spavao do večeri. Vešto zgrabivši detektiva za rukav Renata se podigla na vrhove prstiju i ispalila: - Da vam kažem nešto! Rundov ju je ispitivački pogledao, prekrstio ruke na grudima i pakosnim glasom rekao: - Slušam vas s velikim interesovanjem. Odavno se spremam da porazgovaram s vama, madam. - Takav ton pobudi oprez kod Renate, ali je pomislila da je to glupost: Rundova verovatno muči želudac, ili je možda sanjao crknutog pacova. - Uradila sam vaš posao - pohvali se Renata i pogleda oko sebe, da neko ne prisluškuje. - Idemo u vašu kabinu, tamo nam niko neće smetati. U Rundovljevom prebivalištu vladao je idealan red: na sredini stola stajala je poznata crna fascikla, pored nje ravna hrpa papira i uredno zaoštrene olovke. Renata je radoznalo vrtela glavom levo-desno, primetila je i četku za obuću sa kutijom imalina, i okovratnike koji su se sušili na konopcu. Brka je cicija: sam čisti cipele, sam pere, samo da posluzi ne da bakšiš. -Kazujte šta imate - nervozno promumla Rundov nezadovoljan Renatinom radoznalošću. - Znam ko je zločinac - ponosno izjavi ona. Ova vest na detektiva nije ostavila očekivani utisak. Uzdahnuo je i upitao:

- Pa, ko je? - Ma, jeste li vi slepi? To se vidi golim okom! Renata pljesnu rukama i sede u fotelju. - Sve novine su pisale da je ubistvo izvrpšo psihopata. Nijedan normalan čovek nije mogao da napravi tako nešto, zar ne? A sad, razmislite ko sedi za našim stolom. Naravno, biran buket, pupoljak do pupoljka, sve sami gnjavatori i grdobe, ali psihopata je samo jedan. - Aludirate na barona? - upitao je Rundov. - Konačno ste shvatili - Renata sažaljivo klimnu glavom. - To je jasno ko dan. Pa, videli ste kako me gleda? To je zver, monstrum! Plapšm se da sama prolazim hodnicima. Juče sam ga srela na stepenicama, a u blizini ni žive duše. Srce mi se steglo! - Ona se rukom uhvati za stomak. - Odavno ja njega posmatram. Noću mu dugo gori svetlo, ali su zavese čvrsto namaknute. Juče je, meñutim, ostao mali, maleni otvor. Zvirnula sam sa palube: on stoji nasred kabine, maše rukama, pravi jezive grimase, preti nekome prstom. Užas! Zatim, već je bila noć, uhvatila me strašna migrena pa sam izašla da udahnem svežeg vazduha. Odjednom vidim: naš psihopata stoji na pramcu, zabacio glavu ka nebu i gleda u mesec kroz nekakvu gvožñuriju. Tu mi je sinulo! - Renata se nagnu napred i preñe na šapat. - Mesec pun, okrugao. Zato je on pošašaveo. On je manijak u kome se na uštap probudi krvoločnost. Čitala sam o takvima! Što me gledate kao da sam kakva glupača? Jeste li gledali u kalendar? Renata likujući izvuče iz torbice kalendarčić. - Evo, pogledajte, proverila sam. Petnaestog marta, kad je u Ri de Grinel ubijeno deset ljudi, bio je upravo pun mesec. Vidite, piše crno na belo: pleine lune17 17

Pun mesec (franc.).

Rundov pogleda, ali prilično nezainteresovano. - Ma, šta se bečite kao sovuljaga! - naljutila se Renata. - Je l’ vi shvatate da je noćas opet pun mesec! Dok se vi ovde budete skanjerali, on će ponovo da izgubi glavu i ucmekaće još nekog. A ja čak znam i koga - mene. On me mrzi - njen glas histerično zadrhta. Mene svi na ovom odvratnom parobrodu hoće da ubiju! Nije dosta što me je napao Afrikanac i što onaj Azijat zija i mrda kvrgama, nego sad još i ludi baron! Rundov ju je gledao teškim, netremičnim pogledom i Renata zamaha rukom ispred njegovog nosa: -Hej! Mesje Goš! Da niste zaspali? Deda je čvrsto uhvati za ručni zglob, skloni joj ruku u stranu i grubo reče: - Slušajte, draga moja. Dosta je lakrdije. Sa riñim baronom ću ja lako, a vi bolje ispričajte za špric. I ne vrdajte, nego istinu na sunce! - prodera se on tako da Renata uvuče glavu u ramena. Za večerom ona je sedela pomno zagledana u tanjir. Sote od jegulje gotovo da nije pipnula, a uvek je jela s izvanrednim apetitom. Oči su joj bile crvene, natečene. Usne su joj povremeno blago podrhtavale. Zato je Rundov bio dobrodušan, čak i prijatan. U Renatu je često pogledao, i to ne bez strogosti, ali njegov pogled nije bio neprijateljski već pre očinski. Nije tako okrutan komesar Goš kakvim želi da se prikaže. - Solidna stvarčica - reče on sa zavišću gledajući časovnik Big-Ben koji je stajao u uglu salona. - Baš ima srećnih ljudi. Monumentalna nagrada nije mogla da uñe u Fandorinovu kabinu i privremeno je smeštena u Vindzor. Hrastova kula je zaglušujuće kucala, zveckala, groktala i svaki čas je zvonila za uzbunu, tako da su se svi, još nesvikli, svako malo hvatali za srce. A za doručkom, kada je Big-Ben s desetominutnim zakašnjenjem objavio da je devet sati, doktorova

supruga samo što nije progutala kafenu kašičicu. Uz to, kula je u osnovi bila očito pouska i kada bi naišao jak talas, počinjala je preteće da se klati. Evo i sad, pošto je zaduvao svežiji vetar i bele zavese na pšrom otvorenim prozorima počele kukavički da podrhtavaju pod vetrom, Big-Ben je ozbiljno zaškripao. Rus je komesarovu iskrenu ushićenost shvatio, reklo bi se, kao ironiju, i počeo je da se pravda: - G-govorio sam im da i sat takoñe daju posrnulim ženama, ali gospodin Drije je bio neumoljiv. Kunem se Hristom, Alahom i Budom, k-kada stignemo u Kalkutu, zaboraviću ovo strašilo na brodu. Niko ne sme da mi natura taj košmar! On zabrinuto, ispod oka, pogleda prvog oficira Renijea; ovaj je diplomatski ćutao. Tada je, tražeći saosećanje, diplomata pogledao u Renatu, ali je ona odgovorila surovim, mračnim pogledom. Prvo, bila je loše raspoložena, a drugo, Fandorin je od pre nekog vremena bio kod nje u nemilosti. A to je posebna priča. Počelo je time što je Renata primetila kako slabunjava misis Trufo osetno živne kad se nañe u blizini divnog diplomate. A i sam mesje Fandorin je, sudeći po svemu, pripadao rasprostanjenom soju istinskih lepotana koji u svakoj ružnoj ženi ume da pronañe nešto pikantno, nijednu ne prezire. Prema tom tipu muškaraca Renata se u principu odnosila s poštovanjem, čak nije bila prema njima ravnodušna. Jako bi zanimljivo bilo saznati kakvu draž je plavooki brinet iskopao u setnoj doktorovoj supruzi. A to da on gaji prema njoj odreñeno interesovanje, bilo je nesumnjivo. Pre nekoliko dana Renata je bila svedok zabavne scene u kojoj je učestvovalo dvoje glumaca: misis Trufo (u ulozi vamp-žene) i mesje Fandorin (u ulozi podmuklog zavodnika). Publika se sastojala od izvesne mlade dame (izvanredno privlačne, mada u

blagoslovenom stanju), koja se pritajila iza visokog naslonjača ležaljke i koja je bacala poglede u ručno ogledalo. Mesto radnje: krma. Vreme: romantični suton. Komad se izvodi na engleskom jeziku. Doktorova saputnica podilazila je diplomati prema svim pravilima slonovske nauke britanskog zavoñenja (oba lica su stajala kraj ograde, poluokrenuta prema već pomenutoj ležaljci). Misis Trufo je, kao što treba, počela od vremena: - Ovde, na južnoj polulopti, sunce sija baš jako! problejala je poletno. - O, da - odgovorio je Fandorin. - U Rusiji se u ovo doba još nije otopio sneg, a ovde temperatura dostiže trideset pet stepeni Celzijusa, i to u hladu; na suncu je još toplije. Tu je, posle uspešno završenog preludija, misis Kozja Njuška osetila da može da preñe na intimniji predmet: -Jednostavno ne znam šta da radim! - sa stidljivošću koja dolikuje temi kazala je ona. - Imam tako belu kožu! Ovo nesnosno sunce će mi pokvariti ten, a još će me, da zlo bude gore, obdariti pegama. - Pitanje pega i mene v-veoma brine - s dubokom ozbiljnošću je odgovorio Rus. - Ali ja sam, iz predostrožnosti, poneo losion od ekstrakta turske kamilice. Vidite - preplanulost je ravnomerna a pega uopšte nema. I poturio je, zmija-zavodnica, čestitoj ženi svoje lepuškasto lice. Glas misis Trufo je izdajnički zadrhtao: -Stvarno, nijedne pege... Samo su obrve i trepavice malo izgorele. Imate divan epitel, mister Fandorine, prosto divan! Sad će je on poljubiti, predviñala je Renata opazivši da je diplomatov epitel od pocrvenelog lica doktorice udaljen nekih pet centimetara. Predviñala je - i pogrešila.

Fandorin se odmakao i rekao: - Epitel? Vi se razumete u fiziologiju? - Malo - skromno je odgovorila misis Trufo. - Pa, do udaje sam imala neke veze s medicinom! - Zaista? Baš zanimljivo! M-morate mi ispričati o tome! Nažalost, Renata nije uspela da predstavu odgleda do kraja, pored nje je sela poznata dama, i moralo se odustati od posmatranja. Ipak, nevešti napad glupače-doktorovice raspalio je Renatinu sujetu. Možda bi i ona trebalo da isproba svoje čari na privlačnom ruskom medvediću? Naravno, isključivo out of sporting interest,18 a i da ne izgubi navike neophodne svakoj ženi koja drži do sebe. Ljubavna ushićenja Renati nisu bila potrebna. Istinu govoreći, u sadašnjem stanju muškarci su u njoj izazivali jedino mučninu. Da prekrati vreme (Renata je to nazivala „radi brže plovidbe“), ona je razradila prost plan - laki pomorski manevri, pod šifrovanim nazivom „Lov na medvede“. Mada muškarci više liče na pse. Kao što je poznato, oni su primitivna bića i dele se na tri osnovna tipa: šakale, ovčare i mužjake. Za svaki od ovih tipova postoji poseban prilaz. Šakal se hrani strvinama, to jest prednost daje lakom plenu. Muškarci ovog tipa trzaju na pristupačnost. Zato je u prvom razgovoru, kada je ostala nasamo s Fandorinom, Renata počela da se žali na mesje Klebera, dosadnog bankara koji misli samo na cifre i nije ga briga, gnjavatora jednog, za mladu ženu. To bi i najgori glupan shvatio: žena umire od dokolice i čamotinje. Može se reći: bacila je golu udicu, bez crva. Ništa. Samo je dugo morala da se brani od sitničavih pitanja o banci u kojoj joj službuje muž. 18

Sporta radi (engl.)

Pa, dobro, tada je Renata postavila stupicu za ovčara. To je kategorija muškaraca koji obožavaju slabe i nezaštićene žene. Takvim muškarcima možeš ni hleba da ne daš, samo im daj da te spasavaju i štite. Lepa podvrsta, veoma korisna i pogodna za upotrebu. Ovde je glavno ne preterati sa slabunjavošću, muškarci se plaše bolesnih žena. Nekoliko puta je, tako, Renata, onemoćala od vrućine, graciozno padala na gvozdeno rame viteza i zaštitnika. Jednom nije umela da otvori vrata kabine ključ se zaglavio. Uveče, na balu, zamolila je Fandorina da je zaštiti od pripitog (i potpuno bezazlenog) dragunskog majora. Rus joj je podmetao rame, otvarao vrata, majoru je pružio potreban otpor, ali nevaljalac nije pokazao nikakve znake zaljubljenosti. Nije valjda da je mužjak, iznenadila se Renata. Po izgledu se ne bi reklo. Ovaj, treći tip muškarca najprimitivniji je i sasvim lišen mašte. Na njih deluje jedino nešto grubo-puteno, poput nehotice pokazanog gležnja. S druge strane, mnogi veliki ljudi, čak lučonoše kulture, pripadaju upravo ovoj kategoriji, tako da vredi pokušati. S mužjacima treba postupati sasvim jednostavno. Renata je zamolila diplomatu da svrati kod nje tačno u podne, pokazaće mu svoje akvarele (koji nisu postojali). U minut do dvanaest ova Dijana je, spremna, stajala ispred ogledala, odevena samo u mider i dugačak donji veš. U odgovor na kucanje na vratima, viknula je: - Ma, ulazite brže, toliko dugo vas čekam! Ušao je Fandorin, i zamro na vratima. Renata, ne okrećući se, provrte zadnjicom ispred njega, zavodljivo ispravi gola leña. Još su mudri lepotani osamnaestog stoleća otkrili da na muškarce najviše deluje ne izrez do pupka, nego vrat otkriven otpozadi i obnažena leña.

Očigledno, pogled na nezaštićenu kičmu u mužjacima ljudskog roda budi životinjski instinkt. Izgleda da je to delovalo i na diplomatu - stajao je i gledao, ne okrenuvši se. Zadovoljna efektom, Renata je dureći se rekla: - Šta je s vama, Dženi? Priñite, pomozite mi da obučem haljinu. Samo što mi nije stigao jedan veoma važan gost. Kako bi u takvoj situaciji postupio normalan muškarac? Pa, onaj drskiji bi ćutke prišao i poljubio nežne uvojke na vratu. Osrednji muškarac, ni riba ni meso, pružio bi haljinu i stidljivo se zakikotao. Renata bi smatrala da je lov time uspešno završen. Odglumila bi zbunjenost, izbacila bestidnika napolje i izgubila svako interesovanje za njega. Ali Fandorin se ponašao nestandardno. - Nije Dženi - rekao je on ogavno mirnim glasom. To sam ja, Erast Fandorin. S-sačekaću ispred vrata dok se obučete. Dakle, ili je predstavnik nekakve retke vrste otporne na greh, ili je nekakav prikriveni perverznjak. U drugom slučaju badava se trude Engleskinjice. Mada Renatino oštro oko nije registrovalo karakteristične znake izopačenosti. Osim čudne sklonosti da se osami u društvu Rundova. Ipak, sve su to gluposti. Ima mnogo ozbiljnijih razloga za brigu. Dakle, u trenutku kada je Renata konačno odlučila da bocne viljuškom već gotovo hladan sote, vrata se s treskom otvoriše i u trpezariju upade profesor-cvikeraš. On ni inače nije sasvim pri sebi: ili mu je sako krivo zakopčan, ili pertle razvezane, ali sada je bio nalik na pravo strašilo: bradica raščupana, kravata otišla u stranu, oči iskolačene, ispod skuta visi naramenica.

Očito se desilo nešto vanredno. Renata je istog časa zaboravila svoje neprijatnosti i radoznalo se zagledala u naučničko strašilo. Svitčajld kao baletan raširi ruke i uzviknu: - Eureka, gospodo! Tajna Smaragdnog Radže je rešena. - Oh no - zastenjala je misis Trufo. - Not again!19 - Sada će sve doći na svoje mesto! - konfuzno poče da objašnjava profesor. - Pa, ja sam u dvorcu bio, kako se samo ranije nisam setio! Mislio sam, mislio, išao okolo-naokolo, ne uklapa se! Još u Adenu sam dobio telegram od svog poznanika iz francuskog ministarstva unutrašnjih poslova; on je potvrdio moje pretpostavke, ali ja svejedno nisam mogao da shvatim kakve veze ima oko i, što je najvažnije, ko bi to mogao da bude. To jest, uglavnom, već je jasno ko, ali kako? Na koji način? I sad sam se odjednom dosetio! - On pritrča prozoru. Zavesa naduvana od vetra obavi ga kao beli pokrov, profesor je nestrpljivo skloni rukom. - Vezivao sam kravatu stojeći kraj prozora u svojoj kabini. Gledam talasi. Hrbat do hrbata, sve do horizonta. I odjednom me nešto udari! I sve se složilo, i marama, i sin! Čist kancelarijski posao: prekopati po spiskovima Ekol Maritim, i naći će se! -Ništa ne razumem - progunña Rundov. - Bunca. Kakav sad Maritim... - O ne, tu je nešto vrlo, vrlo zanimljivo! - uzviknu Renata. - Obožavam da odgonetam tajne. Samo, profesore, dragi moj, ne ide to tako. Sedite za sto, gucnite vina, predahnite i ispričajte sve po redu, mirno, razgovetno. I što je najvažnije - od samog početka, a ne od kraja. Pa, vi umete tako lepo da pričate. Ali, neka mi prvo neko donese šal, da me ne produva ova promaja. - Dopustite da zatvorim prozore s vetrovite strane i promaja će odmah nestati - predložio je Svitčajld. - U 19

O, ne! Samo ne opet (engl.)

pravu ste, madam, bolje da ispričam sve po redu. -Ne, nemojte zatvarati, biće zagušljivo. Dakle, gospodo, - Renatin glas je mazno vibrirao - ko će mi doneti šal iz kabine? Evo ključ. Mesje barone! Riñi psihopata se, naravno, ne pomače s mesta. Zato Renije skoči. -Profesore, molim vas, ne počinjite bez mene! zamoli on. - Odmah se vraćam. - And I’ll go get my knitting20 - uzdahnu misis Trufo. Vratila se prva i spretno zazveckala iglama. Mužu je mahnula rukom: kao, možete i da ne prevodite. A Svitčajld se pripremao za trijumf. On je, izgleda, odlučio da posluša Renatin savet i spremao se da svoja otkrića izloži do krajnjih granica efektno. Za stolom zavlada potpuna tišina, svi su gledali u oratora, prateći svaki njegov pokret. Svitčajld srknu crno vino, proñe kroz salon nazad i napred, zatim zauze dramsku pozu i, napola okrenut slušaocima, poče: -Već sam vam pričao o nezaboravnom danu kada me je radža Bagdasar pozvao u svoj brahmapurski dvorac. To je bilo pre četvrt veka, ali sve pamtim jasno, do najsitnijeg detalja. Prvo što me je iznenadilo bio je izgled dvorca. Znajući da je Bagdasar jedan od najbogatijih ljudi u svetu, očekivao sam da ću videti istočnjačku raskoš i zamah. Ma kakvi! Dvorske grañevine bile su prilično skromne, bez ikakvih ornamentalnih preterivanja. Pomislio sam da je strast prema dragom kamenju, koja se u tom rodu nasleñuje s oca na sina, istisnula svaku drugu sujetu. Zašto trošiti novac na mermerne zidove ako se time može kupiti još jedan safir ili dijamant? Brahmapurski dvorac, prizeman i neugledan, bio je u suštini ista ona glinena škrinjica u kojoj se čuvala čarobna kolekcija neopisivog 20

A ja odoh po svoje pletivo(engl).

sjaja. Nikakav mermer i alabaster ne bi mogli da se takmiče sa zaslepljujućom svetlošću dragulja. - Profesor još jednom otpi vino, glumeći zamišljenost. Pojavi se zadihani Renije, s poštovanjem prebaci šal Renati preko ramena i ostade da stoji pored nje. - Kakav mermer i alabaster? - šapatom upita on. -Priča o brahmapurskom dvorcu, ne smetajte mi da slušam - nestrpljivo cimnu bradom Renata. -Unutrašnje ureñenje dvorca takoñe je bilo veoma jednostavno - nastavio je svoju priču Svitčajld. - Tokom vekova, dvorane i sobe više su puta menjale obličje i, s istorijske tačke gledišta, učinio mi se interesantan samo najviši nivo dvorca, koji se sastojao od četiri dvorane, okrenute svaka na drugu stranu sveta. Nekada davno te sale su bile otvorene galerije, ali su u prošlom veku zastakljene. Tada su zidovi ukrašeni veoma zanimljivim freskama sa slikama planina koje su sa svih strana opasivale dolinu. Pejzaž je oslikan s neverovatnom realističnošću, kao da su planine našle svoj odraz u ogledalu. S filozofske tačke gledišta, takvi odrazi u ogledalu treba da simbolizuju dvostruku prirodu svega postojećeg i... Negde vrlo blizu zazvoni brodsko zvono za uzbunu, začuše se povici, neka žena zaciča u očajanju. - O, Bože, vatrogasna uzbuna! - uzviknu prvi oficir i pojuri ka vratima. - Samo nam je još to falilo! Svi u gomili jurnuše za njim. -What’s happening? - uzaludno je pitala nasmrt preplašena misis Trufo. - Are we hoarded by pirates?*21 Renata je jednu sekundu sedela otvorenih usta, zatim je prodorno vrisnula. Čvrsto je zgrabila komesara za skut sakoa i nije mu dozvolila da potrči za ostalima. - Mesje Goš, ne ostavljajte me! - zavapila je. - Ja znam šta znači požar na brodu, čitala sam! Sad će svi da pojure ka čamcima, počeće , da guraju jedni druge, a 21

Šta se desilo? Napali su nas gusari?(engl.)

ja sam slaba trudna žena, mene će sigurno odgurnuti! Obećajte da ćete se pobrinuti za mene! - Ma kakvi sad čamci? - uzbuñeno progunña deda. - Pričate gluposti! Rekli su mi da na Levijatanu postoji savršena protivpožarna zaštita, postoji čak i brodski brandmajstor. Ma, ne tresite se, sve će biti u redu. Pokušao je da se oslobodi, ali je Renata Grčevito stezala njćgov skut. Zubi su joj cvokotali. . - Deder, pusti me, devojčice - nežno reče Rundov. Neću otići nikud. Samo da virnem kroz prozorčić na palubu. Ne, Renatin stisak nije popuštao. Komesar je bio u pravu. Kroz neka dva-tri minuta u hodniku se začuše lagani koraci, šum glasova i, jedan za drugim, vindzorci počeše da se vraćaju. Oni se još ne behu povratili od straha, i zbog toga su se mnogo smejali i govorili glasnije nego obično. Prva je ušla Klarisa Stamp, zatim par Trufo, pa Renije, sav crven u licu. -Najobičnija glupost - objavio je prvi oficir. - Neko je bacio neugašenu cigaru u pepeljaru, a tamo su bile stare novine. Vatra se prenela na zavesu, ali mornari su bili brzi i ugasili je za minut... O, vidim da se ste se dobro pripremili za brodolom - nasmejao se on i pažljivije se zagledao u Klarisu. Ona je u rukama držala novčanik i bocu s oranžadom. - Dobro oranžada, da ne umrete od žeñi na pučini dosetio se Renije. - Ali šta će vam novčanik? Teško da bi vam zatrebao u čamcu. Renata se histerično zakikota, a mis Stara Devojka zbunjeno spusti bocu na sto. Doktor i njegova žena su takoñe bili pod punom ratnom opremom: mister Trufo je stigao da uzme torbu s instrumentima, a njegova supruga je na grudi pritiskala prekrivač.

-Ovo je Indijski okean, gospoño, teško da biste se smrzli - ozbiljnog lica reče joj Renije, ali koza, ne razumevajući, samo zaklima glavom. Pojavi se i Japanac s dirljivim raznobojnim zavežljajem u ruci. Šta li je u njemu, možda putni pribor za harakiri? Psihopata uñe sav razbarušen, sa škrinjicom u ruci. U takvima se obično čuva pribor za pisanje. - Kome ste se vi to spremili da pišete, mesje Milford-Stouks? M-m, shvatam! Pošto bi mis Stamp popila oranžadu, ubacili bismo pismo u praznu bocu i poslali ga na put po talasima - pretpostavio je prvi oficir, koji se počeo šaliti preko mere (očigledno, usled olakšanja). Sada su na okupu bili svi sem profesora i diplomate. - Mesje Svitčajld sigurno pakuje svoje naučne radove, a mesje Rus pristavlja samovar da napokon popije čaj - rekla je Renata, zarazivši se Renijeovom veselošću. Mi o vuku... - na vratima se pojavi Rus, i tu i zastade. Njegovo lepo lišce bilo je tmurnije od tmastih oblaka. - Šta je, mesje Fandorine, rešili ste da u čamac ponesete i svoju nagradu? - izazovno se zainteresova Renata. Svi prsnuše u smeh, ali Rus ne obrati pažnju na šalu (pravo govoreći, veoma duhovitu). -Komesare Goš, - tiho kaza on - ako vam nije teško, izañite, molim vas, u hodnik. I požurite. Čudno: izgovarajući te reči diplomata nijednom ne zamuca. Možda se izlečio zahvaljujući nervnom potresu? Dešava se. Renata je htela da se našali i s tim u vezi, ali se ugrizla za jezik - bilo bi to ipak previše. - Šta je tako hitno? - nevoljko upita Rundov. - Još jedan šaptač. Kasnije, mladiću, kasnije. Prvo hoću da

čujem profesora do kraja. Gde je on, ñavo da ga nosi! Rus je gledao komesara s iščekivanjem. Pošto je shvatio da se dedica uzjogunio i da nema nameru da izañe u hodnik, Fandorin slegnu ramenima i kratko reče: - Profesor neće doći. Goš se namršti: - A zašto? - Kako neće doći? - uzviknu Renata. - Pa, stao je na najzanimljivijem mestu! To jednostavno nije pošteno! - Mister Svitčajld je upravo ubijen - suvo izjavi diplomata. - Šta, šta?! - zaurla Rundov. - Ubijen?! Kako ubijen?! - Pretpostavljam hirurškim skalpelom sa zadivljujućom hladnokrvnošću odgovori Rus. - Grlo mu je prerezano vrlo precizno.

Komesar Goš

Kad

će nas konačno pustiti na obalu? - žalostivo upita madam Kleber. - Svi se već šetaju po Bombaju, samo mi ovde sedimo li, sedimo ... Zavese na prozorima bile su namaknute jer je sunce bilo u samom zenitu, zagrejalo je palubu i užarilo vazduh. Vrućina je u Vindzoru, zagušljivo, ali svi strpljivo sede, čekaju rasplet. Goš izvuče iz malog džepa časovnik - nagradni, s profilom Napoleona III, i natmureno odgovori: - Uskoro, gospodo. Uskoro ću vas pustiti. Ali, ne sve. On je znao šta čeka: inspektor Džekson i njegovi ljudi vrše pretres. Oruñe ubistva je sigurno već na dnu okeana, ali mogli su ostati dokazi. Morali su ostati. Naravno, i indirektnih je čini se dovoljno, ali sa direktnima je uvek ubedljivije. Džekson bi mogao da se pojavi već jednom ... Levijatan je u bombajsku luku uplovio u zoru. Od juče su svi vindzorci u svojim kabinama, u kućnom pritvoru. Po dolasku u luku Goš je porazgovarao s predstavnicima vlasti, obavestio ih o svojim zaključcima i zamolio za pomoć. Tada su oni poslali Džeksona s odredom policajaca. Hajde, Džeksone, mrdni se - Goš je u mislima požurivao sporog inspektora. Posle besane noći glava mu je bila kao bubanj, a i jetra se uznemirila. Ali, komesar je bio dobro raspoložen: razmotalo se klupko, još kako se razmotalo, evo vidi se i kraj! U pola devet, pošto se o svemu dogovorio sa lokalnom policijom i stigao da ode i do telegrafa, Goš je naredio da pritvorene dovedu u Vindzor, tako će se

lakše izvršiti pretres. Nije požalio čak ni trudnu Renatu, mada je u vreme ubistva ona bila pored njega i zato nikako nije mogla da zakolje profesora. I evo, već više od tri sata komesar čuva svoje zatočenike. Smestio se na strategijskoj tački: okupirao je duboku fotelju preko puta klijenta; s druge strane vrata, nevidljivi iz salona, stajala su dvojica policajaca pod oružjem. Razgovor u salonu nije išao, zatočenici su se preznojavali i nervirali. Ponekad bi provirio Renije, saosećajno klimnuo glavom Renati i ponovo odjurio na službu. Dva puta ih je obilazio i kapetan, ali nije progovorio ni reč, samo je komesara opekao gnevnim pogledom. Kao da je sam tatica Goš zakuvao celu kašu! Poput izbijenog zuba zijala je upražnjena stolica profesora Svitčajlda. Sam indolog je sad ležao na obali, u samrtnoj hladovini bombajske gradske mrtvačnice. Zamislivši polumrak i komadine leda, Goš je gotovo pozavideo pokojniku. Leži mirno, sve brige su iza njega, raskvašeni okovratnik ne useca se u vrat... Komesar pogleda doktora Trufoa, kome, reklo bi se, takoñe nije bilo bajno: niz crnpurasto lice u potočićima se slivao znoj, a neprestano mu je, mučeniku, na uvo nešto šaptala njegova engleska furija. - Što me tako gledate, mesje! - eksplodirao je Trufo uhvativši policajčev pogled. - Šta ste se izbečili u mene? To je, na kraju krajeva, nepodnošljivo! S kojim pravom? Ja petnaest godina služim časno i pošteno... - Samo što nije zajecao. - Pa, šta ako je skalpelom? Mnogi su mogli to da urade! - Znači, zaista skalpelom? - bojažljivo upita madmazel Stamp. Prvi put za sve ovo vreme u salonu zapodenuše razgovor o onome što se desilo. -Da, tako čist rez pravi samo veoma dobar skalpel ljutito odgovori Trufo. - Pregledao sam telo. Svitčajlda je neko očigledno uhvatio otpozadi, dlanom mu zatvorio usta, a drugom rukom ošinuo po grlu. U hodniku je zid

isprskan krvlju, malo iznad čovečje visine. To je zato što mu je glava bila zabačena... - Zar za to nije potrebna posebna snaga? - upitao je Rus (našao se još jedan kriminolog). - D-dovoljno je iznenañenje? Doktor turobno slegnu ramenima: - Ne znam, mesje. Nisam probao. Aha, konačno! Vrata se odškrinuše i na njima se pojavi izrazito mršavo inspektorovo lice. On pozva Goša prstom, ali ovaj se već i sam, stenjući, izvlačio iz fotelje. U hodniku je komesara čekalo prijatno iznenañenje. Ah, kako se sve divno uklopilo! Temeljno, efektno, lepo. Da ovog časa dovedeš sud i porotnike ovakve dokaze nijedan advokat ne bi mogao da obori. Sila je matori Gistav, svakom mladiću će dati sto poena fore. A i Džeksonu svaka čast, potrudio se. U salon su ušli njih četvorica: kapetan, Renije, Džekson i, poslednji, Goš. On se tako dobro osećao da je u tom trenu čak počeo nešto da pevuši. I jetra mu se smirila. - Sve je tu, dame i gospodo - veselo objavi Goš i stade nasred salona. Ruke je sastavio iza leña, lako se klatio na petama. Ipak je prijatno osećati se kao važna persona, u odreñenoj meri čak gospodar sudbine. Put je bio dug i težak, ali je savladan. Ostalo je ono najprijatnije. -Morao je tatica Goš dobro da lupa sedu glavu, ali ma koliko skrivali tragove, staro njuškalo će namirisati lisičiju logu. Ubistvom profesora Svitčajlda zločinac se konačno odao, bio je to korak očajnika. Mislim da će mi ubica tokom ispitivanja ispričati i o indijskoj marami, i o još koječemu drugom. Uostalom, želim da se zahvalim mesje ruskom diplomati, koji mi je, i ne znajući, nekim svojim razmišljanjima i pitanjima pomogao da nañem pravi put. U ovom svečanom trenutku Goš je mogao da priušti sebi velikodušnost. On s visine klimnu glavom

Fandorinu. Ovaj se ćutke nakloni. Ipak su odvratne te aristokrate s njihovim prenemaganjem - sušta nadmenost, ali ljudsku reč od njih ne možeš čuti. -Moja plovidba se ovde završava. Što bi se reklo, hvala na društvu, svemu doñe kraj. Na obalu će se iskrcati i ubica, koga ću ja baš ovde, na brodu, predati u ruke inspektora Džeksona. Prisutni, koji su sedeli, s napregnutom pažnjom pogledaše u kržljavog mračnog gospodina s obema rukama u džepovima. - Drago mi je što je ovaj košmar iza nas - kazao je kapetan Klif. - Znam da ste morali da podnesete mnogo neprijatnosti, ali sada je sve u redu. Ako želite, glavni stjuard će vas rasporediti po drugim salonima. Nadam se da će vam dalja plovidba na našem Levijatanu pomoći da zaboravite sve što se desilo. - Teško - u ime svih odgovori madam Kleber. Nama su ovde život zagorčali! Hajde, ne mučite nas, mesje Goš, kažite već jednom ko je ubica. Kapetan htede da kaže još nešto, ali Goš upozoravajuće podiže ruku, njegov nastup je morao biti solo-partija; pa - zaslužio je. - Priznajem da sam u početku sumnjao na sve vas. Odabir je tekao dugo, i mučno. Sada mogu da vam saoštim najznačajnije: pored tela lorda Litlbija našli smo zlatni amblem Levijatana, evo ovaj. - On lupnu prstom po znački na svom reveru. - Ova malena stvarčica pripada ubici. Kao što vam je poznato, zlatnu značku su mogli da poseduju samo stariji brodski oficiri i putnici prve klase. Oficiri su odmah isključeni iz kruga osumnjičenih zato što su svi imali amblem, a niko se nije obratio kompaniji s molbom da mu izda nov umesto izgubljenog. Zato su četiri putnika bila bez amblema: madmazel Stamp, madam Kleber, mesje Milford-Stouks i mesje Aono. Ta četvorka bila je pod mojom posebnom prismotrom. Doktor Trufo je dospeo ovamo zato što je

lekar, misis Trufo - zato što su muž i žena isti ñavo, a gospodin ruski diplomata usled snobovskog odbijanja da nosi značku poput pazikuće. Komesar zapali lulu i prošeta se po salonu. - Kajem se, grešan sam. U samom početku sumnjao sam na gospodina barona, ali na vreme sam dobio obaveštenje o njegovim... prilikama, i izabrao sam drugu metu. Vas, gospoño - Goš se okrenuo ka madmazel Stamp. - Primetila sam - dostojanstveno odgovori ona. Samo nikako nisam mogla da shvatim zbog čega sam ja to sumnjiva. - Kako to? - iznenadi se Goš. - Prvo, po svemu se vidi da ste se sasvim nedavno obogatili. To je samo po sebi već sumnjivo. Drugo, slagali ste da nikad niste bili u Parizu - na lepezi vam je zlatnim slovima napisano Hotel „Ambasador". Doduše, prestali ste da nosite lepezu, ali Goš ima oštro oko. Odmah sam primetio tu stvarčicu. U skupim hotelima gostima poklanjaju takve predmete za uspomenu. „Ambasador“ je upravo u Ri de Grenel i nalazi se na pet minuta hoda od mesta zločina. Raskošan hotel, u njemu odsedaju razni ugledni ljudi. Zašto madmazel Stamp taji, zapitao sam se. Nešto tu nije u redu. A još mi se i ona Mari Sanfon motala po glavi... - Komesar se razoružavajuće osmehnu Klarisi Stamp. - Tumarao sam, vrteo se u krug, ali sam na kraju krajeva nanjušio pravi trag, ne zamerite, madmazel. U tom času Goš vide da je riñi baron postao beo kao sneg: vilica mu se trese, zelene očurde gore kao u aždaje. - Kakve su to... moje „prilike“? - polako poče on, razjareno se gušeći rečima. - Šta imate u vidu, gospodine detektive? -No, dobro - Goš pomirljivo podiže ruku. - Smirite se. Vi ne smete da se nervirate. Prilike kao prilike, nije važno. To sam rekao da objasnim zašto sam prestao da

vas ubrajam u osumnjičene. Uzgred, gde vam je amblemčić? - Bacio sam ga - oštro odgovori baron, još uvek sipajući munje iz očiju. - Grozan je! Liči na zlatnu pijavicu! A i... - A i ne pristaje baronu Milford-Stouksu da nosi takvu pločicu, kao razni skorojevići, zar ne? pronicljivo primeti komesar. - Još jedan snob. Madmazel Stamp se, izgleda, takoñe uvredila: - Komesare, vrlo slikovito ste opisali zašto vam je bila sumnjiva moja persona. Zahvaljujem se - ona sarkastično klimnu šiljatom bradom. - Ipak ste gnev zamenili milošću. - Još iz Adena sam u prefekturu poslao niz telegrafskih upita. Nisam imao vremena da sačekam odgovore, jer je potrebno vreme za sakupljanje informacija, tako da su me tek u Bombaju sačekale depeše. Jedna od njih ticala se vas, madmazel. Sad znam da ste od četrnaeste godine, posle smrti roditelja, živeli kod neke dalje tetke u selu. Ona je bila bogata, ali cicija; vas, svoju družbenicu, kinjila je, držala tako reći na hlebu i vodi. Engleskinja pocrvene - izgleda da joj je bilo žao što je uopšte postavila pitanje. Ček’, draga moja, pomislio je Goš, tek ćeš ti meni da se crveniš. - Pre nekoliko meseci starica je umrla i tada se ispostavilo da je sve svoje imanje zaveštala vama. Nije čudo što ste, posle toliko godina provedenih pod ključem, poželeli da sve vidite - da krenete na put oko sveta. Verovatno ranije ništa osim knjiga niste videli? - A zašto je ona krila da je putovala u Pariz? neuljudno upita madam Kleber. - Zato što je njen hotel bio u istoj ulici u kojoj su ubili gomilu ljudi? Plašila se da će sumnja pasti na nju, je li? -Ne - Goš se osmehnu. - Nije u tome stvar. Pošto se odjednom obogatila, madmazel Stamp je postupila kao što bi i svaka druga žena na njenom mestu: odmah je

krenula da vidi Pariz, prestonicu sveta. Da uživa u pariskim lepotama, da se odene po poslednjoj modi, ali i... zbog ljubavnih avantura. Engleskinja nervozno steže prste, pogled joj postade molećiv, ali Goša više nije bilo moguće zaustaviti - neka zna, čangrizava miledi, šta je čeka kad diže nos pred komesarom pariske policije. - I gospoñica Stamp je kusala romantiku velikom kašikom. U hotelu „Ambasador“ upoznala se s neverovatno lepim i ljubaznim kavaljerom koji se u policijskoj kartoteci vodi pod nadimkom Vampir. Poznata ličnost, specijalizovao se za bogate strankinje u poznim godinama. Strast je buknula momentalno i, kao što uvek biva kod Vampira, zavrpšla se bez upozorenja. Jednog jutra, tačnije 13. marta, vi, madam, probudili ste se sami i niste prepoznali hotelsku sobu - bila je prazna. Vaš intimni prijatelj odneo je sa sobom sve osim nameštaja. Poslali su mi spisak vaših ukradenih stvari. - Goš pogleda u fasciklu. - Tamo je, pod brojem 38, „zlatni broš u obliku kita“. Kada sam pročitao sve to, postalo mi je jasno zašto gospoñica Stamp ne voli da se seća Pariza. Bilo je tužno i pogledati nesrećnicu; ona je pokrila lice rukama. Ramena su joj podrhtavala. - U madam Kleber nisam ozbiljno sumnjao - Goš preñe na sledeću osobu - mada nije mogla ubedljivo da mi objasni odsustvo amblema. -A zasto ste ignorisari moje obavestenje? odjednom upita Japanac. - Pa, rekao sam vam nesto veoma vazno. - Ignorisao? - Komesar se naglo okrenu ka sabesedniku. - Nikako. Razgovarao sam sa gospoñom Kleber i ona mi je pružila iscrpna objašnjenja. Teško je podnosila prvi stadijum trudnoće, pa joj je lekar prepisao... odreñena sredstva protiv bolova. Kasnije je bol nestao, ali jadnica se tako navikla na preparat, koristila ga je i za živce, i protiv nesanice. Doza je rasla,

stvorila se pogubna navika. Porazgovarao sam s madam Kleber kao otac, i ona je na moje oči tu gadost bacila u more. - Goš s glumljenom strogošću pogleda Renatu koja je kao dete napućila donju usnu. - Pazite, mila moja. Dali ste časnu reč tatici Gošu. Renata spusti pogled i klimnu glavom. -Ah, kakva dirljiva delikatnost prema madam Kleber! – planu Klarisa. - Zašto mene niste poštedeli, mesje detektive? Osramotili ste me pred celim društvom! Ali Gošu sad nije bilo do nje - uporno je gledao u Japanca, i njegov pogled je bio težak, neumoljiv. Pametan je Džekson, shvatio je bez reči: vreme je. Njegova ruka izroni iz džepa, ali ne prazna - žalosnim sjajem svetlucao je brunirani čelik revolvera. Cev je bila uperena pravo u Azijatovo čelo. - Vi, Japanci, nas, čini mi se, smatrate riñim majmunima? - zlobno upita Goš. - Čuo sam da upravo tako nazivate Evropljane? Mi smo dlakavi varvari, zar ne? A vi ste lukavi, prefinjeni, vrlo kulturni; beli ljudi nisu dostojni ni cipele da vam izuju! - Komesar je podsmešljivo naduvao obraze i pustio u stranu veliki kolut dima. - Dokrajčiti desetak majmuna - to je sitnica, kod vas se to i ne računa u greh. Aono se sav skupio, lice kao mu da se skamenilo. -Vi me optusujete sa ubistvo rorda Ritrbija i njegovih vasara... to jest srugu? - ujednačenim, gotovo mrtvačkim glasom upitao je Azijat. - Sasto me optusujete? - Zbog svega, dragi moj, po svim pravilima kriminalističke nauke - ozbiljno reče komesar i okrenu leña Japancu, zato što govor koji je Goš nameravao da održi nije bio namenjen tom žutotrbom izrodu, nego Istoriji. Proći će neko vreme a onda će ga odštampati u udžbenicima kriminologije! -Prvo ću vam, gospodo, izložiti indirektne okolnosti koje dokazuju da je ovaj čovek mogao da izvrši zločin za

koji ga optužujem. (Eh, kad bi sad nastupao ne ovde, pred desetak slušalaca, nego u Palati pravde, pred prepunom salom!) A zatim ću vam predočiti dokaze koji neoborivo dokazuju da je mesje Aono ne samo mogao, nego je zaista i izvršio ubistvo jedanaest ljudi - deset 15. marta u Ri de Grenel, i jednog juče, 14. aprila, na brodu Levijatan. Za to vreme se oko Aonoa obrazovao prazan prostor, samo je Rus ostao, kao i dotad, da sedi pored uhašpenog, a inspektor je stajao malo pozadi s revolverom na gotovs. - Nadam se da niko ne sumnja u to da je smrt profesora Svitčajlda Direktno povezana sa zločinom u Ri de Grenel. Kako je utvrdila istraga, cilj tog zločinačkog akta nije bila kraña zlatnog Šive, već svilene marame... - Goš se strogo namršti: da, da, upravo istraga, i nemate zašto da pravite prezrivu grimasu, gospodine diplomato - ... koja krije ključ skrivenog blaga bivšeg brahma-purskog radže Bagdasara. Za sada nam nije poznato na koji način je okrivljeni saznao za tajnu marame. Svi mi znamo da Istok krije mnoštvo tajni i njihovi putevi su nama, Evropljanima, nepoznati. Ipak, pokojni profesor, pravi znalac Istoka, uspeo je da se dokopa rešenja. Već je bio spreman da ga podeli s nama, ali tad je počela požarna uzbuna. Zločincu se, sigurno, učinilo da mu sama sudbina šalje tako veličanstvenu mogućnost da začepi usta Svitčajldu. I ponadao se da će ponovo sve biti po onome nikomništa, kao u Ri de Grenel. Ali ubica nije uzeo u obzir jedan bitan momenat. Ovoga puta u blizini je bio komesar Goš, a kod njega takvi marifetluci ne prolaze. Ideja je bila riskantna, ali sa prilično velikim šansama da uspe. Zločinac je znao da će naučnik ne časeći jurnuti u svoju kabinu, da spasava papire... to jest, hteo sam da kažem, svoje rukopise. Tamo, iza ugla u hodniku, ubica je i izvršio svoj zločin. Dakle, indirektni dokaz broj jedan. - Komesar podiže prsg. - Mesje Aono

je istrčao iz salona, znači mogao je da izvrši to ubistvo. - Nisam samo ja - rekao je Japanac. - Iz sarona je istrsaro jos sest ljudi: mesje Renije, mesje i madam Trufo, mesje Fandorin, mesje Mirford-Stouks i madmozer Stamp. -Tačno - saglasi se Goš. - Ja sam samo želeo da demonstriram porotnicima, to jest prisutnima, vezu ova dva zločina, kao i mogućnost da ste vi izvršilac jučerašnjeg ubistva. Vratimo se sada „zločinu veka“. U to vreme gospodin Aono se nalazio u Parizu. Ovaj fakt je nesumnjiv, i potvrñen je depešom koju sam primio. - U Parizu se zajedno sa mnom nalazilo jos mirion i po ljudi - uskoči Japanac. - Ipak je to indirektni dokaz broj dva - s glumljenom prostodušnošću mu je parirao komesar. - Suviše indirektan - istog časa dodade Rus. - Ne branim. - Goš dosu duvana u lulu i načini sledeći korak. - Ali smrtnu injekciju slugama lorda Litlbija dalo je lice s medicinskim iskustvom. Medicinara u Parizu nema milion i petsto, nego mnogo manje, zar ne? Ovu tvrdnju niko nije osporavao. Kapetan Klif upita: - Tačno, ali šta s tim? - Evo šta, mesje kapetane, - britkim pogledom sinu Goš - naš prijatelj Aono nije nikakav oficir, kao što nam se predstavio nego diplomirani hirurg i nedavno je završio medicinski fakultet na Sorboni! Upravo to piše u pomenutoj depeši. Efektna pauza. Prigušena graja u sali Palate pravde, novinski ilustratori šušte olovkama po svojim blokovima: „Komesar Goš izvlači svoj adut“. Pričekajte, dragi moji, to još nije kec, kec će doći kasnije. - I tu, gospodo, prelazimo s indirektnih okolnosti na dokaze. Neka mesje Aono objasni zašto je njemu lekaru, predstavniku uvažene i prestižne profesije, bilo potrebno da se pravi da je oficir? Zašto mu je bila

potrebna ta laž? Niz voštanu Japančevu slepoočnicu skotrlja se kapljica znoja. Aono je ćutao. Njegova kuraž nije dugo trajala. - Odgovor je jedan: da otkloni sumnju sa sebe. Pa, ubica je medicinar! - zadovoljno je rezimirao komesar. A evo vam i dokaz broj dva. Da li ste, gospodo, imali prilike da slušate o japanskim borilačkim veštinama? -Ne samo da slušamo, nego i da vidimo - kazao je kapetan. - Jednom sam u Makau video kako japanski kormilar bije tri američka mornara. On sav kržljav, reklo bi se ne vredi pišljiva boba, a kad je stao da skače, da maše i rukama i nogama - trojicu ogromnih kitolovaca tresnuo je o zemlju, koliko su dugi i široki. Jednog je udario ivicom dlana po ruci, ali tako da mu je lakat iščašio. Kost mu je polomio, možete da zamislite! Takav je to bio udarac! Goš zadovoljno klimnu glavom: - Čuo sam, takoñe, da Japanci vladaju tajnom borbe prsa u prsa do smrti, a bez ikakvog oružja. Ništa im nije da prstom ubiju čoveka. Svi smo mi više puta videli kako se mesje Aono bavi svojom gimnastikom. U njegovoj kabini, ispod kreveta su pronañeni komadi smrskane tikve, pri tom veoma čvrste. A u vreći je bilo još nekoliko celih. Očigledno, okrivljeni je na njima vežbao tačnost i jačinu udarca. Ne mogu da zamislim kakvu snagu treba imati da bi se golom rukom smrskala tako čvrsta tikva, i to još više komada... Komesar značajno preñe pogledom preko prisutnih i zavitla dokazom broj dva: - Podsećam vas, gospodo, da je lobanja nesrećnog lorda Litlbija bila razmrskana na nekoliko komada neobično snažnim udarcem teškim, tupim predmetom. A sada pogledajte žuljevitu ivicu dlanova okrivljenog. Japanac trzajem skloni svoje male mipšćave ruke sa stola. - Držite ga na oku, Džeksone. Ovaj čovek je veoma

opasan - upozorio je Goš. - Mrdne li - pucajte mu u nogu ili u rame. A ja ću da upitam gospodina Aonoa, gde mu se deo zlatni amblem? Ćutite? Onda ću ja da odgovorim na to pitanje: lord Litlbi je otrgnuo amblem sa vaših grudi baš u onom času kad ste mu naneli smrtni udarac ivicom dlana po glavi! Aono malo otvori usta, kao da hoće nešto da kaže, ali onda svojim snažnim krivim zubima jako ugrize usnu, i nabra obrve. Lice mu je potom postalo neobično ravnodušno. - Slika zločina u Ri de Grenel izgleda ovako. - Goš je počeo da izvodi zaključke. - Uveče 15. marta Gintaro Aono pojavio se u vili lorda Litlbija sa već unapred smišljenim planom da ubije sve žitelje kuće i da prisvoji trouglastu maramu iz domaćinove kolekcije. U to vreme već je imao kartu za Levijatan, koji je trebalo da iz Sautemptona isplovi za Indiju kroz četiri dana. Očigledno, okrivljeni je nameravao da krene u potragu za brahmapurskim blagom u Indiji. Ne znamo kako mu je pošlo za rukom da ubedi nesrećne sluge da prime „vakcinu protiv kolere“. Najverovatnije im je okrivljeni podmetnuo nekakav krivotvoreni papir gradskih vlasti. Delovalo bi to sasvim verodostojno, jer, kako se vidi iz depeše koju sam primio, studente poslednje godine medicine na Sorboni zaista često koriste za izvoñenje masovnih preventivnih mera. Meñu studentima i stažistima univerziteta ima veći broj Azijata, tako da žuta koža odocnelog posetioca teško da je uznemirila poslugu osuñenu na smrt. Najčudovišnija je neljudska surovost s kojom je ubijeno dvoje nevine dece. Ja, gospodo, imam pozamašno iskustvo s društvenim ološem. U žestini može bandit i bebu da baci u kamin, ali tako, hladno i proračunato, da mu ruka ne zadrhti... Saglasićete se, gospodo, to nikako nije francuski način, i uopšte, nije evropski. - E, to je tačno! - gnevno uzviknu Renije, a doktor Trufo ga od srca podrža.

- Dalje je sve bilo jednostavno - nastavi Goš. - Pošto se uverio da su sluge, otrovane injekcijom, pale u san iz kog im je bilo suñeno da se ne probude, ubica se mirno popeo na sprat, u dvoranu gde je čuvana kolekcija, i krenuo je tamo da posluje. Elem, bio je ubeñen da domaćin nije kod kuće. Meñutim, nesrećni lord Litlbi nije, zbog napada kostobolje, otišao u banju, bio je svojoj sobi. Čuvši prasak stakla ušao je u dvoranu, i tu je ubijen na, moglo bi se reći, najvarvarskiji mogući način. Neplanirano ubistvo lišilo je zločinca njegove ñavolske hladnokrvnosti. On se najverovatnije spremao da sa sobom ponese više raznih eksponata, da skrene pažnju sa čuvene marame, ali sada je morao da požuri. Ne znamo, možda je pre smrti lord počeo da viče, pa se ubica uplašio da će neko sa ulice čuti viku. Bilo kako bilo, on je zgrabio nepotrebnog Šivu i brzo se povukao, čak i ne primetivši da je u ruci ubijenog ostala značka Levijatana. Da bi istragu naveo na pogrešan trag, Aono je iz kuće izašao kroz prozor zimske bašte... Ne, nije baš tako! - Goš se lupi rukom po čelu. - Kako se samo ranije nisam setio! Nije on ni mogao da se vrati istim putem ako se već čula vika! Otkud je mogao da zna da se kraj vrata vile nisu već skupili prolaznici? Eto zašto je Aono izbio staklo u bašti, iskočio u vrt i zatim preskočio ogradu. Badava se, meñutim, trudio, u Ri de Grenel u taj pozni čas nije bilo žive duše. Povike, ako ih je i bilo, niko nije čuo... Osetljiva madam Kleber zajeca. Misis Trufo je saslušala prevod do kraja i saosećajno obrisala nos maramicom. Uverljivo, očigledno, neoborivo, pomislio je Goš. Dokazi i pretpostavke istrage odlično se dopunjuju. A to, dečice, još nije sve što je za vas pripremio stari Gistav. - Sad je pravo vreme da preñemo na ubistvo profesora Svitčajlda. Kako je ispravno primetio okrivljeni, osim njega, teorijski to je moglo da uradi još

šest osoba. Mir, dame i gospodo, mir! - komesar umirujuće podiže dlan. - Sada ću vam dokazati da niste vi ubili profesora, već da ga je ubio niko drugi do naš kosooki prijatelj. ðavolji Japanac se sasvim okamenio. Zaspao, šta li? Ili se moli svom japanskom bogu? E, momče, molio se, ne molio, ležaćeš ti na staroj kurvi Giljotini. Odjednom komesaru pade na um krajnje neprijatna misao. Šta ako Japanca zgrabe Englezi, zbog ubistva Svitčajlda? Pa, on je britanski državljanin! Tada će zločincu suditi u engleskom sudu i umesto na francusku giljotinu, on će otići na britanska vešala. Samo to ne! Kome je potreban sud u inostranstvu? Pretres o „zločinu veka“ mora se voditi u Palati pravde i nigde drugde! Pa šta ako je Svitčajld ubijen na engleskom brodu?! U Parizu je deset leševa, a ovde samo jedan, a i brod nije čisto britansko vlasništvo, konzorcijum je bilateralan! Goš se tako uzrujao da je izgubio nit misli. E neće vala, šipak, reče on u sebi, svoga klijenta neću vam dati. Sad ću da završim ovaj cirkus i idem pravo francuskom konzulu. Sam ću da odvedem ubicu u Francusku. Istog trena pred očima mu se stvori slika: pristanište u Avru, dupke puno, policijski činovi, novinari... Ipak, treba stvar dovesti do kraja. - Neka inspektor Džekson ispriča o rezultatima pretresa u kabini optuženog. Goš gestom pozva Džeksona da izloži. Ovaj poslovno i suvo zakreketa na engleskom, ali ga komesar prekide: - Istragu vodi francuska policija - strogo kaza on - i zvanični jezik istrage je, takoñe, francuski. Osim toga, mesje, ovde ne razumeju svi vaš jezik. A glavno je što ja nisam siguran da okrivljeni vlada engleskim. Složićete se da on ima pravo da zna rezultate pretresa.

Bio je ovo protest principijelne prirode: da se Englezi od samog početka stave gde im je mesto. Neka znaju da je u ovom predmetu njihovo mesto prvo od kraja. Renije se ponudi da bude prevodilac. Stao je pored inspektora i prevodio rečenicu po rečenicu, ali je Englezove kratke, odsečne rečenice bojio intonacionim dramatizmom i izražajnim gestovima. - U skladu sa dobijenim instrukcijama izvršen je pretres u kabini broj 24. Ime putnika je Gintaro Aono. Postupalo se u skladu sa „Pravilima obavljanja pretresa u zatvorenoj prostoriji“. Pravougaona soba je površine 200 kvadratnih stopa. Podeljena je na 20 horizontalnih i 44 vertikalna kvadrata. - Prvi oficir upita nešto inspektora, pa objasni. - Dakle, predviñeno je da se i zidovi takoñe dele na kvadrate - po njima se lupka u cilju pronalaženja tajnih skrovišta. Mada ne shvatam kakva skrovišta mogu biti u brodskoj kabini... Pretres je voñen po redosledu: prvo po vertikali, zatim po horizontali. U zidovima nisu otkrivena skrovišta. - Tu Renije izražajno raširi ruke, kao da govori: prosto da ne poveruješ. - Prilikom pregleda horizontalne površine sudskom predmetu su priključene sledeće stvari: prvo zapisi hijeroglifskim pismom. Oni će biti prevedeni i pregledani. Drugo - dug istočnjački bodež s izvanredno oštrim sečivom. Treće - vreća sa jedanaest egipatskih tikvi. Četvrto - pod krevetom komadići razbijene tikve. I konačno, peto - doktorska torba sa hirurškim instrumentima. Ležište velikog skalpela je prazno. Slušaoci zagrajaše. Japanac otvori oči, baci brz pogled na komesara, ali ponovo ne reče ni reči. Sad će da popusti, pomislio je Goš, i pogrešio. Ne podižući se sa stolice Azijat se naglo okrenu ka inspektoru koji je stajao iza njegovih leña i oštrim pokretom ruke udari odozdo nagore po ruci koja je držala revolver. Dok je oružje opisivalo živopisan luk u vazduhu, žustri Japanac se već našao pokraj vrata.

Naglo ih je otvorio i - naleteo na dva „kolta“: u hodniku su stajali policajci. Sledećeg trena inspektorov revolver je, završivši putanju, grunuo o sredinu stola i zaglušujuće opalio. Zvonjava, vrisak, dim. Goš je brzo procenio situaciju: zatvorenik se povlači nazad ka stolici; misis Trufo u nesvesti; drugih žrtava nema; na Big-Ben časovniku, malo ispod brojčanika - rupa, kazaljke se ne pomeraju. Sat zvoni. Dame vrište. Ali, situacija je pod kontrolom. Kada je Japanac vraćen na mesto i, radi sigurnosti, vezan lisicama, kada su doktorovu suprugu povratili svesti i svi ponovo seli na svoja mesta, komesar se osmehnuo i rekao, pomalo glumeći hladnokrvnost. - Upravo ste, gospodo porotnici, prisustvovali sceni otvorenog priznanja, datog, istina, u ne baš uobičajenoj formi. Ponovo je napravio omašku nazvavši ih porotnicima, ali nije se ispravljao. Generalna proba je generalna proba. - Ovo je bio poslednji dokaz, tako direktan da direktniji ne može biti - zaključi zadovoljni Goš. - A vama, Džeksone, kritika. Pa, upozoravao sam vas da je ovaj momak opasan. Inspektor je pocrveneo kao kuvani rak. Neka zna gde mu je mesto. Uopšte uzev, sve je ispalo odlično. Japanac je sedeo pred tri uperene cevi pritisnuvši prekrštene ruke na grudi. Oči je ponovo zatvorio. - To je sve, gospodine inspektore. Možete da ga vodite. Neka malo odleži u vašoj buvari. A zatim, kad budu završene formalnosti, povešću ga sa sobom u Francusku. Zbogom, dame i gospodo. Stari Goš se iskrcava na obalu i želi vam srećan put. - Bojim se, komesare, da ćete m-morati da nnastavite p-putovanje s nama - najobičnijim tonom reče Rus. U prvom momentu Gošu se učini da nije dobro čuo.

- Molim? - Gospodin Aono je potpuno nevin, tako da će istraga m-morati da se nastavi. Goš je izgledao krajnje glupavo: oči iskolačene, obrazi zajapureni. Ne čekajući eksploziju, Rus s odista neponov-ljivom samouverenošću reče: -Gospodin k-kapetan je vrhovna vlast na brodu - to jest vi. Komesar nam je upravo izveo imitaciju suñenja, pri čemu je sebi dodelio ulogu tužioca, i odigrao ju je veoma ubedljivo. Ipak, u civilizovanom sudu se posle tužbe reč d-daje odbrani. Ako dozvolite, hteo bih da uzmem tu misiju na sebe. - Zašto da gubimo vreme? - iznenadi se kapetan. Mislim da je sve i tako jasno. Gospodin policajac je sve veoma dobro objasnio. - Iskrcavanje p-putnika na obalu je ozbiljna s-stvar. Na kraju sva odgovornost pada na kapetana. Razmislite kakvu ćete štetu naneti svojoj k-kompaniji ako se pokaže da je došlo do greške. A ja vas uveravam Fandorin malo podiže glas - da komesar greši. - Budalaština! - uzviknu Goš. - Ali, nemam ništa protiv. Čak me i zanima. Govorite, mesje, sa zadovoljstvom ću vas saslušati. I zaista, ako je proba, neka bude proba. Ovaj mali nije glup i možda će u logici optužbe pronaći neke rupe koje treba zakrpiti. Ako se na suñenju tužilac nañe u nebranom grožñu, komesar Goš će znati kako da mu pritekne u pomoć. Fandorin prekrsti noge i sastavi prste na kolenu. -Vaš g-govor je bio blistav i ubedljiv. Na prvi pogled, argumentacija je iscrpna. Vaš logički niz izgleda gotovo besprekorno, mada su takozvani indirektni dokazi, naravno, p-potpuno bezvredni. Jeste, goscodin Aono je bio u Parizu 15. marta. Jeste, gospodin Aono nije bio u salonu u vreme ubistva p-profesora. Same po

sebi ove dve činjenice ništa ne znače, tako da ih nećemo ni razmatrati. -Neka bude - podsmešljivo se složi Goš. - Preñimo odmah na dokaze. -Izvolite. Nabrojao sam pet manje ili više uverljivih dokaza. Mesje Aono je lekar, ali je iz nekog razloga to skrivao. To je pod jedan. Mesje Aono može jednim udarcem da razbije u komade relativno tvrd predmet tikvu, a možda i glavu. To je pod dva. Gospodin Aono nema amblem Levijatana. To je pod tri. U torbi optuženog nema skalpela kojim je, možda, ubijen profesor Svitčajld. To je pod četiri. I konačno, pod pet: sad je, na naše oči, optuženi pokušao da pobegne, čime je sebe definitivno raskrinkao. Mislim da nisam ništa zaboravio? - Postoji i pod šest - dodao je komesar. - On ne može da objasni nijednu od nabrojanih stavki. - Dobro, neka bude šest - olako se saglasi Rus. Goš se podrugljivo osmehnu: - Mislim da je to više nego dovoljno da svaka porota ovu cvećku pošalje na giljotinu. Inspektor Džekson iznenada klimnu glavom i promrmlja: - To the gallows. - Ne, na vešala - prevede Renije. Ah, Englezu, prodana dušo! Gaji zmiju da te ujede! - Ali dozvolite - proključao je Goš. - Istragu je vodila francuska strana. Tako da će momak - na giljotinu! - A odlučujući dokaz, nestanak skalpela, utvrdila je britanska. On će na vešala - prevede prvi oficir. - Glavni zločin izvršen je u Parizu! Na giljotinu! - Ali lord Litlbi je britanski državljanin. Profesor Svitčajld takoñe. Na vešala. Činilo se da Japanac uopšte ne čuje tu diskusiju koja je pretila da preraste u meñunarodni konflikt. Njegove oči su kao i ranije bile sklopljene, lice nije odavalo apsolutno ništa. Ipak ti žuti nisu kao mi,

pomisli Goš. I još moraš da se maješ s njim: tužilac, advokat, porotnici, sudije u odorama. To jest, naravno, tako i treba, demokratija je demokratija, ali to je, što bi se reklo u narodu, „bacanje bisera pred svinje“. Posle pauze Fandorin upita: - Jeste li završili debatu? Mogu li da n-nastavim? - Nastavite - mrzovoljno reče Goš razmišljajući o predstojećim bitkama s Britancima. - Razbijene tikve, molim lepo, d-dajte da ne razmatramo. To još ništa ne dokazuje. Komesaru je već postajala dosadna cela ova komedija. - Dobro. Nećemo sitničariti. - Odlično. Ostaje p-pet stavki: krio je da je lekar; nema amblem; nema skalpela; pokušao je da pobegne; ne daje objašnjenja. - I svaka od tih stavki pojedinačno dovoljna je da pošalje momka na... gubilište. - Suština je u tome da vi, komesare, razmišljate na evropski način, a logika g-gospodina Aonoa je drugačija - japanska, i vi se n-niste potrudili da se udubite u nju. Imao sam čast da više puta razgovaram s ovim čovekom i mogu da zamislim njegovo duhovno ustrojstvo bolje nego vi. Mesje Aono nije samo Japanac, on je samuraj, i to iz s-starog i uticajnog roda. U ovom slučaju to je važno. Tokom pet stotina godina muškarci iz roda Aono bili su samo ratnici, sve ostale profesije smatrane su nedostojnim njihovog plemenitog roda. Optuženi je treći sin u porodici. Kada je Japan odlučio da napravi iskorak u susret Evropi, mnoge plemićke porodice su ppočele da šalju sinove na školovanje u inostranstvo. Tako je postupio i otac gospodina Aonoa. Svog najstarijeg sina poslao je u Englesku da uči za pomorskog oficira. Kneževina Sacuma, u kojoj živi rod Aono, daje k-kadrove za japansku ratnu mornaricu, i upravo pomorska služba se u Sacumu smatra najprestižnijom. Svog drugog sina Aono-stariji je poslao

u Nemačku, u vojnu akademiju. Posle francuskonemačkog rata 1870. godine, Japanci su odlučili da za obrazac uzmu n-nemački model organizacije armije, i svi vojni savetnici su im Nemci. Ove podatke o porodici Aono dao mi je sam optuženi. - A kog ñavola su nama potrebni svi ti aristokratski detalji? - nervozno upita Goš. - Primetio sam da o svojim precima i o starijoj braći okrivljeni priča s ponosom, a razgovor o sebi nastoji da izbegne. Odavno sam s-shvatio da je za jednog diplomca Sen Sira mesje Aono iznenañujuće neobavešten o vojnim pitanjima. A i zašto bi ga slali u francusku vojnu akademiju ako je on sam ispričao da se japanska armija gradi prema nemačkom obrascu? Moja pretpostavka se svodi na sledeće: prateći strujanja epohe, Aono-stariji je svom trećem sinu namenio duboko mirnodopsku profesiju - odlučio je da on postane lekar. Koliko znam iz knjiga, u Japanu nije uobičajeno osporavati odluku glave porodice, i optuženi je pokorno krenuo na medicinski fakultet. Meñutim, osećao se pri tom duboko unesrećenim i, čak, osramoćenim. On, potomak ratničkog roda Aono prinuñen je da se bakće sa zavojima i k-klistirnim cevčicama! Zato je rekao da je vojnik. Bilo ga je stid da prizna svoju nevitešku profesiju. S evropske tačke gledišta to možda nije tako, ali pokušajte da p-pogledate stvar njegovim očima. Kako bi se osećao vaš zemljak D’Artanjan, koji je maštao o musketarskoj dolami, da je umesto toga dospeo meñu lekare? Goš je video da se u Japancu odigrala promena. Otvorio je oči i gledao Fandorina s očitim nemirom, a na obrazima su mu izbile crvene mrlje. Zacrveneo se? Nemoguće! - Ah, kakve nežnosti - progunña Goš. - Ali neću da zanovetam. Bolje mi ispričajte, mesje branioče, za amblem. Kuda ga je deo vaš stidljivi štićenik? Posramio se da ga stavi?

-Apsolutno ste u pravu - staloženo klimnu glavom samozvani advokat. - Upravo tako, p-posramio se. Pogledajte šta je napisano na znački? Goš pogleda rever. -Ništa specijalno nije napisano. Samo tri inicijalna slova kompanije „Džasper-Arto partneršip“. - Upravo tako. - Fandorin nacrta u vazduhu tri velika slova. - J - A - R. Ispada „džap“. To je prezrivi nadimak stranaca za Japance. Evo vi, komesare, da li biste drage volje pristali da nosite na grudima značku sa natpisom „žabar“? Kapetan Klif zabaci glavu unazad i zvonko se grohotom nasmeja. Osmehnuo se čak kiseloliki Džekson i uštogljena mis Stamp. Zato su crvene mrlje na Japančevom licu postale još veće. Gošovo srce stezalo se od lošeg predosećanja. U glasu mu zazvuča izdajnička promuklost: - A zar on to nije mogao sam da objasni? - Nikako. Vidite, koliko sam mogao da shvatim iz ppročitanih knjiga, glavna razlika izmeñu Evropljana i Japanaca je u moralnoj osnovi socijalnog ponašanja. - Nešto isuviše zamršeno - primeti kapetan. Diplomata se okrenu ka njemu: - Ni najmanje. Hrišćanska kultura je izgrañena na osećanju krivice. Grešiti je loše jer će te potom izjedati k-kajanje. Da bi izbegao osećanje krivice, normalan Evropljanin pokušava da se vlada moralno. Isto tako i Japanac stremi da ne narušava etičke norme, ali iz sasvim drugog razloga. U njihovom društvu ulogu moralnog stožera ima stid. Za Japanca je najgora moguća stvar da se nañe u sramnom p-položaju, da bude izložen osudi ili, što je još gore, podsmehu društva. Zato se Japanac veoma plaši razvrata. Uveravam vas: kao društveni civilizator, stid je efikasniji od savesti. S tačke gledišta mesje Aonoa, bilo bi savršeno nezamislivo da se o „sramnom“ govori naglas, pa još s tuñincima. Biti lekar, a ne ratnik - to je

sramno. Priznati da si slagao, još je sramnije. Dozvoliti da on, japanski samuraj, može pridavati bilo kakav značaj uvredljivim nadimcima - to je potpuno isključeno. - Zahvaljujem se na predavanju - Goš se ironično pokloni. - A vaš štićenik je pokušao da pobegne od straže takoñe od stida? -That’s the point - potvrdi Džekson, pretvarajući se ponovo iz neprijatelja u saveznika. - The yellow bastard almost broke my wrist.22 - Opet ste pogodili, k-komesare. Nemoguće je pobeći sa broda, a nema se ni kud. Smatrajući svoj položaj bezizlaznim i predviñajući samo nova poniženja, moj štićenik (ako već želite tako da ga zovete) zacelo je hteo da se z-zatvori u kabinu i da presudi sebi po samurajskom obredu. Je li tako, mesje Aono? Fandorin se prvi put obrati direktno Japancu. Ovaj nije odgovorio, samo je sagnuo glavu. - Čekalo bi vas razočaranje - blago mu je rekao diplomata. - Mora biti da niste čuli: vaš ritualni bodež zaplenila je policija za vreme pretresa. -A-a, vi to o onome, kako beše, hirakira, harikari Goš se osmehnu sebi u brk. - Besmislica, ne verujem da bi čovek mogao sam sebi tek tako da raspori trbuh. Bajke. Ako je već uvrteo sebi u glavu da otputuje na onaj svet, bolje mu je da razbije glavu o zid. Ali ni ovde neću terati mak na konac. Imam dokaz kome ne možete prigovoriti: odsustvo skalpela meñu njegovim instrumentima. Šta na to kažete? Da je pravi zločinac unapred ukrao skalpel od vašeg štićenika, spremajući se da izvrši ubistvo i svali odgovornost na Aonoa? Neće biti! Otkud je ubica mogao znati da će profesor smisliti da svoje otkriće podeli s nama, i baš za ručkom? Pa, Svitčajld i sam tek što je shvatio u čemu je stvar s maramom. Sećate se kako je raščupan uleteo u salon? 22

U tome je stvar. Žuto kopile samo što mi nije slomilo zglob (engl.)

- Hm, odsustvo skalpela mogu da objasnim vrlo lako. Pri tome, to nije tek p-pretpostavka, nego činjenica. Sećate se kako su posle Port Saida odjednom iz kabina na zagonetan način počele da nestaju stvari? Zatim je ta t-tajanstvena epidemija prekinuta isto tako iznenada kao što je i počela. I znate kada? Posle smrti našeg slepog p-putnika crne kože. Dugo sam razmišljao zašto se i kako on našao na Levijatanu, i evo moje verzije. Tog crnca su, najverovatnije, iz afričkih zabiti doveli arapski trgovci robljem, pri čemu su ga u Port Said dovezli vodenim putem. Zašto tako m-mislim? Zato što se, pobegavši od svojih gospodara, crnac uspentrao ne bilo gde, nego upravo na brod. Očigledno je verovao da, ako ga je b-brod odveo od kuće, on može i da ga vrati kući. -Kakve to ima veze s našim predmetom? - nije izdržao Goš. - Vaš crnac je poginuo još 5. aprila, a Svitčajlda su ubili juče! I uopšte, idite vi doñavola sa vašim bajkama! Džeksone, vodite uhapšenog! On odlučno krenu ka izlazu, ali ga diplomata čvrsto uhvati za lakat i s odvratnom učtivošću reče: - Dragi mesje Goše, želeo bih da d-dovedem svoju argumentaciju do kraja. Budite strpljivi još samo malo, neću dugo. Goš htede da se oslobodi, ali žutokljunac ga je držao čeličnim stiskom. Pošto je trgnuo ruku jednom, drugi put, detektiv reši da ne dovodi sebe u smešan položaj, i okrenu se ka Fandorinu. -Dobro, još pet minuta - procedi Goš, s mržnjom gledajući u bistre plave oči drznika. -Zahvaljujem. P-pet minuta je sasvim dovoljno da oborim vaš poslednji argument... Znao sam da begunac mora imati skrovište negde na brodu. Za razliku od vas, kapetane, pošao sam ne od skladišta za teret i ugalj, nego od gornje p-palube. Pa, „crnog čoveka“ su videli samo cutnici prve klase. Bilo je logično pretpostaviti da se on krije tu negde. I zaista, u trećem čamcu od

pramca, na desnom boku, našao sam to što sam tražio: ostatke hrane i zavežljaj sa stvarima. Tamo je bilo nekoliko šarenih krpica, niska bisera i razni svetlucavi predmeti: ogledalo, sekstant, cviker i, izmeñu ostalog, veliki skalpel. - Zašto sam dužan da vam verujem? - eksplodirao je Goš. Stvar se pred njegovim očima rasipala u paramparčad. - Zato što sam ja nezainteresovano lice i s-spreman sam da svoju izjavu potvrdim pod zakletvom. Dozvoljavate da nastavim? - Rus se sladunjavo osmehnu. - Hvala. Očigledno da je nesrećni crnac bio domaćinski raspoložen, nije želeo da se kući vrati praznih ruku. - Stop, stop! - namrštio se Renije. - Zašto, ipak, mesje Fandorine, o svom otkriću niste obavestili kapetana i mene? Otkud vam pravo da to tajite? - Nisam tajio. Zavežljaj sam ostavio na istom mmestu. A kad sam se vratio, posle nekoliko sati, bilo je to već p-posle završetka pretrage, više ga nije bilo. Bio sam ubeñen da su ga našli vaši mornari. Sada se ispostavlja da vas je pretekao profesorov ubica. Svi crnčevi trofeji, uključujući i skalpel gospodina Aonoa, pripali su njemu. Verovatno je zločinac p-predvideo mogućnost... krajnjih mera, i nosio je skalpel sa sobom za svaki slučaj - da skrene istragu na pogrešan put. Recite, mesje Aono, vama su ukrali skalpel? Japanac je otezao s odgovorom, na kraju je nevoljno klimnuo glavom. -A niste pričali o tome jer oficir imperatorske armije ne može imati s-skalpel, zar ne? “Sekstant je bio moj! - izjavi riñi baron. - Mislio sam da... uostalom, nije važno. A ispada da ga je ukrao taj divljak. Gospodo, ako nekome polome glavu mojim sekstantom, imajte u vidu da ja s tim nemam veze. Bio je to potpuni krah. Goš smušeno, ispod oka, pogleda Džeksona.

-Veoma mi je žao, komesare, ali moraćete da nastavite svoje putovanje - rekao je inspektor na francuskom i saosećajno zgrčio tanke usne. - My apologies, Mr. Aono. If you just stretch your... hands… Thank you.*23 Žalostivo škljocnuše lisice. Zavlada tišina; a onda zazvoni uplašeni glas Renate Kleber: - Dozvolite, gospodo, ali ko je onda ubica?

23

Primite moje izvinjenje, mister Aono. Pružite ruke, molim vas. Hvala(engl.)

Treći deo

BOMBAJ - PALKOV MOREUZ

Gintaro Aono 4. meseca, 18. dana Nadomak južnog vrha Indijskog poluostrva

Već je dva dana kako smo napustili Bombaj, a ja za sve ovo vreme nisam otvarao svoj dnevnik. Ovo mi se dešava prvi put u životu; pa, ja sam postavio sebi čvrsto pravilo da pišem svaki dan. Ipak, prekid sam napravio namerno. Morao sam da sredim osećanja i misli koje su me zapljusnule. Suštinu promene koja se odigrala u meni najbolje prenosi haiku koji se rodio u času kada je policijski inspektor skinuo s mene gvozdene okove. Usamljen je let Svica u noći. Al’ je nebo zvezdano. Odmah sam shvatio: to je veoma dobra pesma, bolja od svih koje sam ikad napisao, ali njen smisao nije očigledan, i traži objašnjenje. Tri dana sam razmišljao, osluškivao sebe, i konačno sam shvatio. Desilo mi se ono veliko čudo o kome mašta svaki čovek - osetio sam satori ili, kako su to blaženo stanje nazivali stari Grci, katarzu. Koliko puta mi je Učitelj govorio da satori dolazi (ako doñe) - sam, bez požurivanja i upozorenja! Čovek može biti pravednik i mudrac, može da sedi u pozi zazen mnogo časova dnevno, da pročita brda svetih tekstova, ali da svejedno umre neprosvetljen; a nekom neradniku koji glupo i besmisleno luta kroz život, on se nenadano javi, u svom veličanstvenom sjaju, i nenadano promeni celokupno njegovo ništavno postojanje! Upravo sam ja taj

neradnik. Imao sam sreće. U 27. godini ponovo sam roñen. Prosvetljenje i pročišćenje nisu mi došli u momentu duhovne i fizičke koncentracije, nego u trenutku kad sam bio smrvljen, jadan i ništavan, kad je od mene ostao samo omotač, kao od raspuklog balona. Ali zazvečalo je glupavo gvožñe, instrument mog preobraženja, i odjednom sam s neizrecivom oštrinom osetio da ja - nisam ja, nego... Ne, nije tako: da ja nisam samo ja, nego i beskonačno mnoštvo drugih života. Da ja nisam nekakav tamo Gintaro Aono, treći sin starijeg savetnika njegove svetlosti kneza Šimazua, nego mala, ali zbog toga ne manje dragocena čestica Celine. Ja jesam u svemu postojećem i sve postojeće jeste u meni. Koliko puta sam slušao te reči, a razumeo sam ih, ne - osetio sam ih tek 15. dana 4. meseca 11. godine Mejñi, u gradu Bombaju, na palubi ogromnog evropskog parobroda. Zaista je čudna volja Svevišnjeg. U čemu je smisao trostiha koji se intuitivno rodio u meni? Čovek je usamljeni svitac u beskrajnoj noćnoj tami. Njegova svetlost je tako slaba da osvetljava tek sićušan komadić prostora, a okolo je samo stud, tmina i strah. Ali ako se uplašeni pogled odvrati od tamne zemlje što je dole, i pogleda uvis (samo to je potrebno podići glavu!), videćeš da je nebo osuto zvezdama. One sijaju istom, blistavom i večitom svetlošću. Ti u tami nisi sam. Zvezde su tvoji prijatelji, one će ti pomoći, i neće te ostaviti u nevolji. A malo kasnije ti shvataš i nešto drugo, ne manje važno: svitac je takoñe zvezda, ista kao i sve ostale. One koje su na nebu takoñe vide tvoju svetlost, i ona im pomaže da podnesu hladnoću i mrak Vaseljene. Moj život se verovatno neće promeniti. Biću isti kao i ranije - i sujetan, i svadljiv, i sklon strastima. Ali u dubini moje duše od sada će uvek živeti neosporno znanje. Ono će me spasti i podržati u teškom trenu. Ja više nisam plitka barica koju jači udar vetra može da

raznese po zemlji. Ja sam okean - i bura koja će poput rušilačkog uragana protutnjati po mojoj površini, neće dodirnuti moje skrovite dubine. Kada sam konačno sve to shvatio, i moj duh se ispunio radošću, setio sam se da je najveća od svih vrlina - zahvalnost. Prva zvezda čiji sam sjaj ugledao u mrklom mraku jeste Fandorin-san. Upravo zahvaljujući njemu postalo mi je jasno da sam i ja, Gintaro Aono, važan Svetu, da me veliko Spolja neće napustiti u nevolji. Ali kako objasniti čoveku druge kulture da je on zauvek moj onñin? Ta reč ne postoji u evropskim jezicima. Danas sam, skupivši hrabrost, počeo da pričam s njim o tome, ali izgleda da od razgovora nije ispalo ništa smisleno. Čekao sam Fandorin-sana na gornjoj palubi, znajući da će on tačno u osam doći tamo sa svojim tegovima. Kada se pojavio, utegnut u svoj prugasti triko (treba mu reći da za fizičke vežbe ne odgovara pripijena već široka odeća), prišao sam mu i duboko se poklonio. „Šta vam je, mesje Aono? - začuñeno je upitao on. Zašto ste se savili a nećete da se uspravite?“ U takvoj pozi bilo je nemoguće razgovarati i zato sam se ispravio, mada bi, u ovakvim situacijama, naravno, trebalo duže zadržati naklon. „To vam ja izražavam svoju beskonačnu zahvalnost“ - odgovorio sam, veoma uzrujan. „Ma, dajte“ - nehajno je odmahnuo rukom. Taj gest mi se jako dopao - time je Fandorin-san hteo da umanji veličinu ukazanog mi dobročinstva i da izbavi svog dužnika od prekomernog osećanja zahvalnosti. Na njegovom mestu isto tako bi postupio svaki plemenito vaspitan Japanac. Ali efekat je bio suprotan - moj duh se ispunio još većom zahvalnošću. Rekao sam da nikad neću uspeti da mu vratim dug. „Ma, kakvi nikad slegnuo je ramenima. - Prosto sam hteo da ućutkam tog samozadovoljnog ćurana.“ (Ćuran je nakazna američka

ptica smešnog hoda, puna uobraženja o sopstvenoj važnosti; u prenosnom smislu - uobražen i glup čovek.) Ponovo sam kako dolikuje ocenio sabesednikovu delikatnost, ali morao sam obavezno da mu protumačim koliko mnogo mu dugujem. „Hvala vam što ste spasli moj ništavni život - ponovo sam se naklonio ja. - Tri puta vam hvala što ste spasli moju čast. I beskrajno puta vam hvala što ste otvorili moje treće oko, kojim vidim ono što ranije nisam video.“ Fandorin-san je pogledao (učinilo mi se, s izvesnim strahom) moje čelo, kao da je očekivao da će se na njemu ovog časa otvoriti i namignuti mu još jedno oko. Rekao sam da je on moj onñin, da moj život sada pripada njemu, čime sam ga, mislim, još više uplašio. „O, kako sanjam da se vi nañete u smrtnoj opasnosti i da vas spasem, kao što ste vi spasli mene!“ uzviknuo sam. On se prekrsti i reče: „Ne daj, bože! Ako vam nije teško, sanjajte, molim vas, o nečem drugom.“ Razgovor nikako nije išao. U očajanju povikah: „Znajte da ću za vas učiniti što god poželite!“ I precizirao sam svoju zakletvu, da kasnije ne bi bilo nesporazuma: „Ako to nije na štetu Njegovom veličanstvu, mojoj zemlji i časti moje porodice.“ Moje reči su kod Fandorin-sana izazvale čudnu reakciju. On se nasmejao! Ne, ja sigurno nikad neću razumeti crvenokose. „Pa, dobro - rekao je on stežući mi ruku. - Ako toliko insistirate - neka vam bude. Iz Kalkute ćemo, verovatno, zajedno krenuti u Japan. Možete mi vratiti dug časovima japanskog jezika.“ Avaj, taj čovek me ne shvata ozbiljno. Želeo bih da se družim s njim, ali Fandorin-sana mnogo više nego ja interesuje glavni navigator Foks, čovek ograničen i priglup. Moj dobročinitelj dosta vremena provodi u društvu tog brbljivca, pažljivo sluša njegovo hvalisanje o morskim pustolovinama i ljubavnim avanturama, čak s Foksom ide na dežurstvo! Pošteno govoreći, mene to vreña. Danas sam bio prisutan dok je Foks opisivao

svoju vezu s „japanskom aristokratkinjom“ iz Nagasakija. Ispričao je i o malim grudima, i o rumenim usnama, i o svim ostalim osobenostima te „minijaturne lutkice“. Mora biti da je bila neka jeftina prostitutka iz mornarskog kvarta. Devojka iz fine porodice neće varvarinu ni reč izustiti! Najuvredljivije je što je Fandorin-san ta bulažnjenja slušao s otvorenim interesovanjem. Već sam hteo da se umešam, ali prišao je kapetan Renije i poslao Foksa da nešto uradi. Ah, da! Nisam pomenuo najvažniji dogañaj u životu na brodu! Ipak, svicu njegova sićušna svetlost zaslepljuje oči i ne dopušta mu da vidi svet oko sebe u pravim proporcijama. Dakle, uoči isplovljavanja iz Bombaja došlo je do istinske tragedije, u poreñenju s kojom se moje brige čine beznačajnim. U pola devet ujutro, kada je brod već dizao sidro i spremao se za odvezivanje, kapetanu Klifu je s obale dostavljen telegram. Stajao sam na palubi i gledao Bombaj, grad koji je za moju sudbinu imao tako važnu ulogu. Hteo sam da taj pejzaž zauvek urežem u svoje srce. Zato sam i bio svedok dogañaja. Kapetan je pročitao depešu i lice mu se odjednom zapanjujuće izmenilo. Još nikad nisam video tako nešto! Kao da je glumac iz pozorišta No skinuo masku Strašnog Ratnika i stavio masku Sumanute Patnje. Preplanulo grubo lice morskog vuka je zadrhtalo. Kapetan ispusti zvuk, ni jecaj ni jauk, i poče da se tetura po palubi. „Oh God - promuklo uzviknu on. - My roor girl!“24 I jurnu s komandnog mosta dole - kako se posle ispostavilo, u svoju kabinu. Pripreme za isplovljavanje su prekinute. Doručak je počeo kao i obično, ali je prvi oficir Renije kasnio. Svi su pričali samo o čudnom kapetanovom ponašanju, nagañali šta je to moglo biti u telegramu. Prvi pomoćnik 24

O, Bože! Moja sirota devojčica(engl.)

je svratio u salon kad se obed već bližio kraju. Renijesan je izgledao uzbuñeno. Ispostavilo se da je kćerkajedinica Klif-sana (već sam pisao da je kapetan voli iznad svega) zadobila jake opekotine u požaru koji je izbio u pansionu. Lekari strahuju za njen život. Prvi oficir Renije rekao je da je mister Klif van sebe. Odlučio je da odmah napusti Levijatan i da se prvim poštanskoputničkim parobrodom vrati u Englesku. Tvrdi da mora da bude pored svoje kćerkice. Prvi oficir je samo ponavljao: „Šta će sad biti? Kakvo nesrećno putovanje!“ Tešili smo ga kako smo znali i umeli. Moram da priznam da sam kapetanovu odluku primio s osudom. Njegova tuga mi je shvatljiva, ali čovek kome je poveren zadatak nema pravo da se upravlja ličnim osećanjima. Naročito ako je kapetan i vodi brod. Šta će biti s društvom ako imperator, ili predsednik, ili premijer stave lično iznad dužnosti? Biće haos, a smisao i dužnost vlasti je da se bori s haosom, i da održava harmoniju. Ponovo sam izašao na palubu, da vidim kako mister Klif napušta povereni mu brod. I Svevišnji mi je održao sledeći čas, čas saosećanja. Kapetan je, pogrbivši se, polukoračao-polutrčao niz brodske stepenice. U ruci je nosio putnu torbu, mornar je za njim vukao jedan jedini kofer. Na keju kapetan zastade, okrenu se licem Levijatanu i video sam da njegovo široko lice blista od suza. Sledeće sekunde on se zateturao i pao ničice. Jurnuo sam ka njemu. Sudeći po isprekidanom disanju i konvulzijama ruku i nogu, bio je to najteži oblik hemoragičnog moždanog udara. Pristigli doktor Trufo potvrdio je moju dijagnozu. Da, kao što često biva, čovekov mozak nije izdržao razdor izmeñu glasa srca i zova dužnosti. Ogrešio sam se o kapetana Klifa. Bolesnika su odvezli u bolnidu, a Levijatan je još dugo stajao u pristaništu. Renije-san, posiveo od šoka,

otišao je na telegraf da se dogovori s londonskom kompanijom. Vratio se tek predveče. Novosti su bile sledeće: Klif-san ne dolazi svesti; privremeno će brodom komandovati Renije-san, a u Kalkuti će se na brod ukrcati novi kapetan. Isplovili smo iz Bombaja sa desetočasovnim zakašnjenjem. Sve ove dane ja kao da ne hodam, ja letim. Mene raduju i sunčevi zraci, i predeli indijske obale, i ritmični, dokoni život velikog broda. Čak i salon Vindzor, kuda sam pre išao sa zebnjom u srcu, kao na mučenje, sada mi je postao gotovo svoj. Susedi za stolom odnose se prema meni sasvim drugačije - bez otuñene gadljivosti i podozrivosti. Svi su vrlo dragi i ljubazni, a i ja se prema njima ponašam drugačije nego ranije. Čak mi se ni Kleber-san, koju sam bio spreman da zadavim sopstvenim rukama (jadnica!), više ne čini odvratnom. Prosto, to je mlada žena koja se priprema da prvi put postane majka, i potpuno je zaokupljena naivnim egoizmom tog, za nju novog stanja. Otkad je saznala da sam lekar, neprestano mi postavlja medicinska pitanja i žali se na sitne slabosti. Ranije je njena žrtva bio samo doktor Trufo, sada ispaštamo obojica. I najčudnije je da mi to uopšte ne predstavlja teret. Naprotiv, moj status je sada mnogo viši nego u vreme kada su me smatrali oficirom! Zapanjujuće! U Vindzoru imam privilegovan položaj. Nije stvar samo u tome što sam doktor i, kako se izrazila misis Trufo, innocent martyr25 policijske samovolje. Glavno je da - ja sigurno nisam ubica. To je dokazano i zvanično potvrñeno. Samim tim sam dospeo u višu kastu zajedno s komesarom policije i novopečenim kapetanom (koji, uostalom, više gotovo i ne dolazi k nama - vrlo je zauzet i stjuard mu nosi hranu na komandni most). Nas

25

Nevina žrtva (engl.)

trojica smo van sumnje i na nas niko kradomice ne baca uplašene poglede. Žao mi je čitavog tog vindzorskog društva, iskreno mi je žao. Duhovnim vidom koji sam stekao, jasno vidim ono što ne vidi niko od njih, čak ni oštroumni Fandorinsan. Meñu mojim susedima nema ubice. Nijedno od njih ne odgovara ulozi zlikovca. Gledam te ljude i vidim: nisu bez mana, imaju nedostatke, ali čoveka crna srca, koji bi mogao hladnokrvno da uništi jedanaest nevinnh duša, uključujući i dvoje dece, ovde nema. Osetio bih njegov ogavni dah. Ne znam od čije ruke je pao Svitčajld-sensej, ali sam ubeñen da je to učinio neko drugi. Komesar je malo pogrešio u svojim pretpostavkama: zločinac se nalazi na brodu, ali ne u Vindzoru. Možda je prisluškivao kraj vrata kada je profesor počeo da nam priča o svom otkriću. Da Goš-san nije bio tako tvrdoglav i da je zagledao vindzorce bez predubeñenja, shvatio bi da traći vreme. Posmatram sve naše. Fandorin-san. Njegova nevinost je očigledna. U suprotnom, zar bi on skidao sumnju s mene onda kad moja krivica ni kod kog nije izazivala sumnju? Supružnici Trufo. Doktor je malo komičan, ali je vrlo dobar čovek. On ni mrava neće zgaziti. Njegova žena je ovaploćenje engleske pristojnosti. Ona nikog ne bi mogla da ubije jer to jednostavno nije pristojno. M.-S.-san. On je čudan čovek, sve vreme mrmlja nešto sebi pod nos i ume da bude oštar, ali u njegovim očima ugnezdila se duboka i iskrena patnja. S takvim očima ne čine se hladnokrvna ubistva. Kleber-san. Pa, tu je stvar potpuno jasna. Prvo, ljudski rod nije tako ustrojen da žena koja se priprema da na svet donese nov život, može da s onakvom lakoćom gazi tuñe živote. Trudnoća je tajna koja uči da se pažljivo odnosimo prema čovekovom postojanju. A

drugo, u vreme ubistva naučnika Kleber-san je bila pored policajca. Konačno, Stamp-san. Ona nema alibi, ali zamisliti da se ona prikrada otpozadi poznaniku, zatvara mu usta svojim uskim slabašnim dlanom, a drugom rukom podiže moj zlosrećni skalpel... Suludo. Isključeno. Protrljajte oči, komesare-san. Vi ste u ćorsokaku. Nešto je zagušljivo. Da se ne sprema bura?

Komesar Goš

Prokleta nesanica sasvim se raspojasala. Peta noć kako mu nema života, a što dalje - to gore. Ako i zadrema pred zoru - sanja takve snove, ne dao ih Alah nikome. Budi se sav slomljen i na um mu, sluñenom od noćnih priviñenja, padaju svakojake besmislice. Možda je zaista vreme za penziju? Ma, digao bi on ruke od svega, ali ne može. Nema ničeg goreg na svetu od uboge, sirotinjske starosti. Neko se namerio da ščepa blago od jedne i po milijarde franaka, a ti, stari, krckaj svoje dane sa jadnih sto dvadeset pet mesečno. S večeri, nebo se prošaralo odsevima, vetar je hučao kroz katarke i Levijatan se tromo ljuljao na crnim, snažnim talasima. Goš je dugo ležao u krevetu i gledao u plafon. Plafon je bio čas taman, čas neprirodno beo - kad sevne munja. Na palubu je sipalo kao iz kabla, po stolu je klizila, napred-nazad, zveckajući kašičicom, zaboravljena čaša s tinkturom za bolesnu jetru. Goš sad prvi put doživljava morsku oluju, ali nije se uplašio. Zar se može potopiti ovakva grdosija? Ljuljaće, tutnjaće neko vreme, pa će proći. Nevolja je jedino što grmljavina ne da da se zaspi. Samo što zapadneš u prvi san, kad - tam-tara-ram! Ali, očigledno je ipak zaspao, zato što se naglo uspravio na krevetu ne shvatajući šta se dešava. Srce mu je jako udaralo, oštro, da je kabina odzvanjala. Ne, to nije srce, neko lupa u vrata. -Komesare! (Dam-dam-dam). Komesare! (Dam-damdam-dam). Otvorite! Brže! Čiji je to glas? Mora da je Fandorinov. - Ko je? Šta treba? - viknu Goš pritiskajući dlan na levu stranu grudi. — Jeste li poludeli?

- Otvarajte, ñavo da vas nosi! Oho! Vidi ti kako se diplomata izražava. Očigledno, desilo se nenggo ozbiljno. - Odmah! Goš, snebivajući se, skinu s glave kapu s kićankom (isplela ju je stara Blanš), ogrnu kućni mantil, uvuče noge u papuče. Izvirio je kroz odškrinuta vrata i - odista Fandorin. U redengotu, s maramom oko vrata, u ruci štap s koštanom drškom. Oči mu gore. - Šta je bilo? - oprezno upita Goš, već znajući da će od noćnog posetioca čuti nekakvu gadost. Diplomata poče da govori na sebi nesvojstven način - odsečno, brzo i bez zamuckivanja: - Oblačite se. Uzmite oružje. Moramo uhapsiti kapetana Renijea. Hitno. On vodi brod na stene. Goš zatrese glavom, mora da sanja nekakve besmislice. - Vi, mesje Ruse, mora da ste se napušili hanšša? - Ja nisam sam - odgovori Fandorin. Komesar proviri u hodnik i vide da pored njega trupkaju nogama još dvojica. Jedan je poluludi baron. A ko je drugi? Da nije glavni navigator? Kako ono beše... Foks. - Brže mislite - diplomata je sipao odsečne rečenice. - Imamo malo vremena. Čitao sam u kabini. Čujem kucanje. Ser Redžinald. U jedan sat po ponoći merio je gde se nalazimo. Sekstantom. Pogrešan kurs. Trebalo bi da obilazimo ostrvo Manar sleva. Obilazimo zdesna. Probudio sam navigatora. Fokse, recite. Navigator iskorači napred. Izgledao je dobro uplašen. - Tamo su sprudovi, mesje - poče on na lošem francuskom. - I stene. Levijatan, je vrlo težak. Šesnaest hiljada tona, mesje! Ako ode na sprudove, polomićemo se napola, kao francuski hleb. Kao baget, shvatate? Ako budemo plovili još pola sata tim kursom - gotovo je,

biće nemoguće okrenuti se nazad! Krasne novosti. Stari Goš mora još i pomorske stvari da rešava! Kakvo mu se to sad ostrvo Manar sručilo na glavu! - A zašto ne kažete kapetanu da... pa to, da plovi pogrešnim kursom? Navigator se osvrnu prema Rusu. - Mesje Fandorin kaže da ne smemo. -Renije je svakako krenuo na sve ili ništa - ponovo poče da zanoveta o neposlušnosti. - Možda će čak upotrebiti i oružje. On je kapetan. Njegova reč je na brodu zakon. Osim nas trojice, niko drugi ne zna šta se dešava. Neophodan je predstavnik vlasti. To ste vi, komesare. Idemo gore! -Čekajte, čekajte! - Goš se uhvati za čelo. - Potpuno ste me sludeli. Šta je Renijeu, poludeo je? - Ne. On ima nameru da uništi brod. I sve koji su na njemu. - Zašto? Zbog čega? Ne, na javi ovako nešto nije moguće. San, noćna mora. Fandorin je, očigledno, shvatio da se Goš neće tako lako pomeriti s mesta, te poče da govori dužim rečenicama, jasnije. -Imam samo jednu pretpostavku. Monstruoznu. Renije želi da uništi brod i sve njegove putnike da bi sakrio tragove zločina, da sve niti nestanu u dubinama. U doslovnom smislu. Teško je poverovati da je neko spreman da s takvom lakoćom prekrati hiljadu života? Setite se samo Ri de Grenel, setite se Svitčajlda, i postaće vam jasno da su ljudski životi u lovu na brahmapursko blago - bezvredni. Goš proguta knedlu. -Da. - Fandorin se s mukom savladavao. - Renije je sin radže Bagdasara. Palo mi je to na pamet još ranije, ali nisam bio siguran. Sada nema sumnje. - Ma, kakav sin? Koješta! Radža je bio Indus, a

Renije je čistokrvni Francuz. -Jeste li primetili da on ne jede ni govedinu ni svinjetinu? Znate li zašto? Navika iz detinjstva. U Indiji se krava smatra svetom životinjom, a svinjetinu muslimani ne jedu. Radža je bio Indijac, ali sledbenik islama. - Ne mora da znači - Goš slegnu ramenima. - Renije je govorio da je na dijeti. - A tamnoputo lice? - Preplanuo je na južnim morima. -Poslednje dve godine Renije je plovio na linijama London-Njujork i London-Stokholm. Pitajte mesje Foksa. Ne, Goše, Renije je poluindijac. Žena radže Bagdasara bila je Francuskinja, sin je u vreme Sipajskog ustaika vaspitavan u Evropi. Najverovatnije u Francuskoj, u majčinoj domovini. Da li ste slučajno bili u Renijeovoj kabini? - Da, pozivao me je, kao i ostale. - Jeste li videli fotografiju na stolu? „Sedam stopa ispod kobilice. Fransoaz B.“? - Video sam. To je njegova majka. - Ako je majka, zašto „B“, a ne „R“? Pa sin i mati treba da imaju isto prezime. - Možda se ona ponovo udala. - Možda. Nisam stigao da proverim. Ali šta ako „Fransoaz B.“ znači „Fransoaz Bagdasar“? Indijske radže nemaju prezimena na evropski način. - Odakle onda prezime Renije? - Ne znam. Pretpostavimo da je, pošto se naturalizovao, uzeo majčino devojačko prezime. - Pretpostavke - oštro odgovori Goš. - Nijedna čvrsta činjenica. Samo „šta ako“ i „pretpostavimo“. - Slažem se. Ali zar nije sumnjivo Renijeovo ponašanje za vreme ubistva Svitčajlda? Sećate li se kako se prvi oficir ponudio da otrči po šal madam Kleber? I još je zamolio profesora da ne počinje bez njega. Pretpostavljam da je za nekoliko minuta odsustva

Renije stigao da zapali kantu za smeće i otrči u svoju kabinu po skalpel. - A otkud vam to da je skalpel bio baš kod njega? - Rekao sam vam da je crnčev zavežljaj nestao iz čamca posle pretresa. Ko je rukovodio pretresom? Renije! Goš skeptično odmahnu glavom. Brod se zaljulja tako da on snažno udari ramenom o ragastov. Raspoloženje mu se od toga nije popravilo. - Sećate li se od čega je počeo Svitčajld? - nastavi Fandorin izvukavši iz džepa časovnik i tempo njegovog govora se ubrza. - Rekao je: „Shvatio sam sve - i o marami, i o sinu. Preturiti po spiskovima Ekol Maritim i naći će se!“ To jest, on ne samo da je odgonetnuo tajnu marame, nego je saznao nešto važno o radžinom sinu. Na primer, da se školovao u marseljskoj Ekol Maritim, Pomorskoj školi. Koju je, uostalom, završio i naš Renije. Indolog je govorio o telegramu koji je poslao poznaniku u francusko ministarstvo unutrašnjih poslova. Moguće da je Svitčajld hteo da sazna dečakovu sudbinu. I očigledno, nešto je razjasnio, mada teško da se dosetio da je upravo Renije Bagdasarov naslednik; u suprotnom bi profesor bio oprezniji. - A šta je to on pronjuškao u vezi s maramom? - s pohlepnim interesovanjem upita Goš. - Čini mi se da na to pitanje mogu da odgovorim. Ali ne sad, kasnije. Ističe nam vreme! - Dakle, po vama, Renije je sam organizovao požarčić i, iskoristivši paniku, začepio profesoru usta? zamišljeno upita Goš. - Da, da ga ñavo nosi! Mućnite malo glavom! Malo je dokaza, znam, ali još dvadeset minuta i Levijatan. će ući u tesnac! Ali komesar se još uvek kolebao. - Hapšenje kapetana na otvorenom moru je pobuna. Zašto ste vi prihvatili kao istinu izjavu ovog gospodina? - on mahnu bradom u pravcu nervoznog

barona. - Pa, on stalno priča svakojake gluposti. Riñi Englez se prezrivo osmehnu i pogleda Goša kao da je ovaj nekakva stonoga ili buva. Nije ga čak ni udostojio odgovora. - Zato što mi je Renije odavno sumnjiv - zabrza Rus. - I zato što mi se slučaj kapetana Klifa učinio čudnim. Zašto je prvi oficir morao tako dugo telegrafski da pregovara s brodskom kompanijom? Znači da London ništa nije znao o nesreći koja je zadesila Klifovu kćerku. Ko je onda poslao telegram u Bombaj? Uprava pansiona? Teško da su oni tako detaljno obavešteni o maršruti Levijatana. A da nije depešu poslao sam Renije? U mom vodiču piše da u Bombaju postoji više od tuceta telegrafskih punktova. Krajnje je jednostavno poslati telegram s jednog na drugi kraj grada. - A kog mu je vraga trebalo da šalje takav telegram? - Da zavlada brodom. Znao je da posle takve vesti Klif neće moći da nastavi plovidbu. Bolje pitajte zašto je Renije preuzeo takav rizik? Ta, nije iz glupog častoljublja - da koju nedelju komanduje parobrodom, a posle biće šta bude? Postoji samo jedna verzija: da pošalje Levijatan na dno, zajedno sa putnicima i posadom. Istraga mu se primakla suviše blizu, krug se suzio. On ne može da ne shvati da će policija biti za petama svim osumnjičenima. A ovde katastrofa na moru, svi su poginuli, sve pokriveno - nikom ništa. Može mirno da ode po škrinjicu sa draguljima. - Ali on će poginuti zajedno s nama! - Ne, neće. Upravo smo proverili: kapetanski čamac je spreman za spuštanje u vodu. To je mali ali čvrst brodić, kome bura ništa ne može. Tamo su i rezerve vode, korpa s hranom i, što je posebno značajno, čak i putna torba sa stvarima. Najverovatnije da se Renije sprema da napusti brod odmah posle ulaska u tesnac, odakle se Levijatan više ne može iskobeljati. Parobrod ne može da se okrene; čak i da se zaustave motori, voda će ga svejedno odneti na stene. Neko će se možda i

г spasti, sreća te je obala blizu, a svi nestali smatraće se poginulima. - Ne budite tupavi, mesje policajče! - umešao se navigator. - I tako smo izgubili mnogo vremena. Mene je probudio gospodin Fandorin. Kaže, brod ide pogrešnim pravcem. Meni se spavalo, poslao sam gospodina Fandorina doñavola. On je ponudio opkladu: sto funti prema jedan da je kapetan pogrešio kurs. Mislio sam da je Rus poludeo, poznato je da su Rusi veoma ekscentrični, zaradiću lak novac. Popeo sam se na most. Sve u redu. Kapetan na dežurstvu, mornar za kormilom. Ipak radi sto funti sam neprimetno proverio kurs, i preznojio sam se! Ali kapetanu nisam ništa rekao. Mister Fandorin me upozorio da mu ništa ne govorim. I nisam. Poželeo sam mu mirno dežurstvo i otišao. Od tada je - navigator pogleda na sat - prošlo dvadeset pet minuta. I dodade na engleskom nešto ni najmanje laskavo za Francuze uopšte i francuske policajce posebno. Goš je razumeo samo reč frog26 Pošto se kolebao još koji tren, detektiv konačno donese odluku. I odmah se preobratio, kretnje su mu postale brze, energične. Tatica Goš ne voli s neba pa u rebra, ali ako je već uhvatio zalet - ne morate ga požurivati. Zakopčavajući na brzinu sako i pantalone, on reče navigatoru: - Fokse, dovedite na gornju palubu dva mornara. S karabinima. Neka doñe i pomoćnik kapetana. Ne, ne treba - nemamo vremena za ponovna objašnjenja. On gurnu u džep svoj verni „lefoše“, a diplomati pruži četvorocevni „marijet“. - Znate li kako se koristi?

26

Žabar (engl.)

-Imam svoj, „herstal-agent“- odgovori Fandorin i pokaza kompaktan lep revolver kakav Goš nikad ranije nije video. - A i ovo. Munjevitim pokretom on iz štapa izvuče usko i elastično sečivo. - Onda napred. Goš je odlučio da baronu ne daje oružje - ko zna šta bi nervozni mogao da uradi. Njih trojica su brzo koračali kroz prazan hodnik. Vrata jedne od kabina se odškrinuše, izviri Renata Kleber - preko smeñe haljine prebačen šal. - Gospodo, zašto tabanate kao krdo slonova? ozbiljno uzviknu ona. - I tako ne mogu da zaspim od ove oluje! - Zatvorite vrata i nikud ne izlazite - reče joj strogo Goš i ne zaustavljajući se gurnu Renatu u kabinu. Nije mu sad do učtivosti. Komesaru se učinilo da su i vrata kabine br. 24, gde je boravila madmazel Stamp, malo cimnula i odškrinula se, mada nema smisla pridavati značaj sitnicama u ovako odsudnom momentu. Na palubi u lice udariše kiša i vetar. Morali su da viču - u suprotnom ne bi mogli da čuju jedan drugog. Evo i brodskih stepenica što vode u kormilarsku kabinu i na most. Kraj stepenica ih je već čekao Foks. S njim - dvojica dežurnih mornara. - Pa rekao sam s karabinima! - uzviknu Goš. - Oni su u oružarnici! - prodera mu se na uvo navigator. – Ključ od oružarnice je kod kapetana! -Nije važno, penjemo se - pokaza rukom Fandorin. Na licu su mu se presijavale kapljice. Goš pogleda okolo i strese se: noć je svetlucala čeličnim nitima kiše, beleli su se penasti grebeni, kezila se munja. Kakva jeza! Počeše da se veru uz gvozdene stepenice, lupkajući potpeticama i žmureći zbog jakih naleta kiše. Goš se uspinjao prvi. Sada je on bio prvi čovek na čitavom

ogromnom Levijatanu što s poverenjem nosi svoj trup od dvesta metara u susret smrti. Na poslednjoj stepenici detektiv se okliznu, jedva je uspeo da se uhvati za rukohvat. Ispravio se, duboko udahnuvnš. To je sve, iznad njih su samo dimnjaci što povremeno pljuckaju iskre, i jarboli koji se jedva razaznaju u tami. Ispred vrata, okovanih čeličnim nitnama, Goš upozoravajuće podiže prst: tiho! Zapravo, predostrožnost je bila suvišna - more je tako hučalo da iz kormilarske kabine, svejedno, ništa ne bi čuli. -Tu su ulaz na komandni most i kormilarska kabina! - viknu Foks. - Ne sme se ulaziti bez kapetanove dozvole. Goš izvuče iz džepa revolver, zateže obarač. Fandorin uradi isto. - Vi ćutite! - za svaki slučaj upozori detektiv odveć preduzimljivog diplomatu. - Sam ću! Oh, šteta što sam vas poslušao! - I odlučno gurnu vrata. Eto ti sad - vrata se ne pomakoše. - Zaključao se - konstatovao je Fandorin. - Javite se vi, Fokse. Navigator jako zalupa i viknu: -Captain, it’s me, Jeremy Fox! Pleace open! We have an emergency!27 S druge strane vrata začu se Renijeov glas: - What happened!, Jeremy?**28 Vrata su ostala zatvorena. 27

Kapetane, to sam ja, Džeremi Foks! Molim vas, otvorite! Vanredno stanje (engl.)!

28

Šta se desilo, Džeremi (engl.)?

Navigator se zbunjeno osvrnu ka Fandorinu. Ovaj pokaza na komesara, pri tom prisloni prst uz slepoočnicu i napravi gest kao da povlači oroz. Goš nije shvatio šta znači ta pantomima, ali Foks klimnu glavom i povika iz sve snage: - The French cop shot himself!29 Vrata se istog trena otvoriše i Goš pred kapetana sa zadovoljstvom isturi svoje mokro, ali sasvim živo lice. I, istovremeno, crnu cev „leforšea“. Renije viknu i odskoči unazad, kao od udarca. E, ovo je pravi dokaz: čovek s čistom savešću neće tek tako ustuknuti pred policijom, i Goš zato, bez i najmanjeg kolebanja, zgrabi mornara za okovratnik vetrovke. - Drago mi je što je vest o mojoj smrti ostavila na vas takav utisak, gospodine radžo, - progunña komesar i graknu svoje, u čitavom Parizu poznato: Ruke uvis! Uhapšeni ste! Od tih reči, dešavalo se, padali su u nesvest i najokoreliji pariski razbojnici. Pokraj kormila u poluokretu, obamro je mornar koji je upravljao. On takoñe podiže ruke i kormilo krenu nadesno. - Drži kormilo, idiote! - podviknu mu Goš. - Ej, ti! on prstom gurnu jednog od dežurnih. - Odmah dovedi ovamo prvog pomornika neka preuzme brod. A dotad komandujete vi, Fokse. I brže, vrag vas vaš?! Komandujte strojarnici: „stop mašine“ ili, šta ja znam, „punom parom nazad“, samo ne stojte tu kao kip! -Treba pogledati - reče navigator naginjući se nad mapu. - Možda još nije kasno da se naprosto skrene levo.

29

Francuski policajac se upucao (engl.).

S Renijeom je sve bilo jasno. Dragović nije čak ni pokušao da glumi negodovanje, jednostavno je stajao pognute glave. Prsti njegovih podignutih ruku blago su podrhtavali. -Pa, hajde da porazgovaramo - srdačno mu reče Goš. - O, kako ćemo se lepo izrazgovarati.

Renata Kleber

Na

doručak je Renata došla posle svih, i zato je o dogañajima od prethodne noći saznala poslednja. Svi su, upadajući jedno drugom u reč, pohrlili da joj saopšte goleme, užasne vesti. Ispostavlja se da kapetan Renije više nije kapetan. Ispostavlja se da Renije uopšte nije Renije. Ispostavlja se da je on glavom radžin sin. Ispostavlja se da je on sve poubijao. Ispostavlja se da parobrod samo što nije potonuo tokom noći. - Mi smo spavali mirnim snom u svojim kabinama očiju raširenih od užasa šaputala je Klarisa Stamp - a taj čovek je za to vreme vodio brod pravo na stene. Možete li da zamislite šta bi dalje bilo? Očajnički škrgut, udarac, krckanje izlomljene oplate! Od udarca padaš s kreveta na pod i u prvom trenutku ništa ne shvataš. Zatim vika, topot nogu. Pod se sve više i više krivi u stranu. I što je najstrašnije: parobrod se sve vreme kretao, a sad je stao! Svi istrčavaju na palubu neodeveni... - Not me!30 - odlučno upade madam Trufo. -...Mornari pokušavaju da spuste čamce u vodu istim mističnim glasom nastavi osetljiva Klarisa, ne obrativši pažnju na repliku doktorove supruge. - Ali gomile putnika se komešaju po palubi i ometaju ih. Od svakog novog talasa brod se sve više svaljuje na bok. 30

Ja ne (engl.)

Nama je već teško da se održimo na nogama, moramo da se hvatamo za nešto. Noć je crna, more huči, na nebu oluja... Jedan čamac su konačno spustili u vodu, ali ljudi, izbezumljeni od straha, tako se guraju u njega da se on prevrće. Mala dečica... - Molim vas, dosta je bilo - Fandorin blago ali odlučno prekinu slikovito kazivanje. - Vi biste, madam, mogli da pišete pomorske romane - s neodobravanjem primeti doktor. Renata se skameni uhvativši se rukom za srce. Ona je i bez toga bila bleda, neispavana, a od ovih vesti je sasvim pozelenela. - Oh - reče ona i ponovi. - Oh. Zatim strogo prekori Klarisu: - Zašto mi pričate sve te gadosti? Zar ne znate da je u mom stanju zabranjeno slušati takve stvari? Rundova za stolom nije bilo. Nije ličilo na njega da propusti doručak. - A gde je mesje Goš? - upita Renata. - Jos uvek ispituje uhapsenog - saopšti Japanac. Poslednjih dana je prestao da se drži po strani i više nije gledao u Renatu kao zverčica. -Nije valjda mesje Renije priznao sve te nezamislive stvari? - uzdahnu ona. - On govori protiv sebe! Mora biti da mu se jednostavno pomutio razum. Znate, ja sam odavno primetila da je on malo ćaknut. Je li to on sam rekao da je radžin sin? Dobro je te nije sin Napoleona Bonaparte. Jadničak, jednostavno je šenuo pameću, to je potpuno jasno! - Niste daleko od istine, gospoño, niste daleko začu se otpozadi umorni glas komesara Goša. Renata nije čula kad je ušao. Nije ni čudo - bura je prošla ali je more još uvek bilo nemirno, parobrod se ljuljao na razjarenim talasima i sve vreme je nešto škripalo, zveckalo, pucketalo. Klatno Big-Bena, probijenog metkom, nije se mrdalo; zato se ljuljao sam časovnik - pre ili kasnije ta hrastova nakaza će tresnuti,

usput je pomislila Renata, i koncentrisala se na Rundova. - Šta se dešava, pričajte! - zatražila je ona. Policajac lagano proñe do svog mesta i sede. Pozva stjuarda da mu sipa kafu. - Uh, mrtav sam umoran - požali se komesar. Kako putnici? Jesu li čuli? - Čitav brod bruji, ali malo njih zna detalje odgovori doktor. - Meni je sve ispričao mister Foks, a ja sam smatrao svojom dužnošću da obavestim prisutne. Rundov pogleda Fandorina i riñeg Psihića, i iznenañeno zaklima glavom: - Znači vi, gospodo, niste brbljiva soja. Renata je shvatila smisao replike, ali to sad nije imalo veze sa situacijom. - Kako je Renije? - upita ona. - Nije valjda priznao sva zlodela? Rundov s uživanjem otpi iz šolje. On je sad bio nekako drugačiji nego obično. Nije više nalik na starog lajavog psa, koji inače ne ujeda. Ovakav može, dakako, i da ščepa. Ako ne paziš, još će i komad mesa da otkine. Renata je odlučila da komesara preimenuje u Buldoga. - Dobra kafica - pohvali Buldog. - Priznao je, naravno da je priznao. Nije imao kud. Morao sam, podrazumeva se, njime malo da se pozabavim, ali stari Goš je vrlo iskusan. Eno vašeg prijatelja Renijea, piše izjavu. Raspisao se, ne možeš ga zaustaviti. Izašao sam, da mu ne smetam. - Zašto „moj“? - pobunila se Renata. - Nemojte. Jednostavno učtiv čovek, bio je na usluzi nosećoj ženi. Ja ne verujem da je on takav monstrum. - Čim završi priznanje, daću vam da pročitate obeća joj Buldog. - Zbog starog prijateljstva. Koliko sati smo proveli za istim stolom. To je za sada sve, istraga je završena. Nadam se, mister Fandorine, da nećete zastupati mog klijenta? Ovaj neće izbeći giljotinu!

- Pre ludnicu - reče Renata. Rus je takoñe hteo nešto da kaže, ali se uzdržao. Renata ga Je pogledala s posebnim interesovanjem. Svež, lep, kao da je svu noć slatko spavao u postelji. I obučen kao i uvek, tip-top: beli sako, svileni prsluk sa sitnim zvezdicama. Veoma interesantan lik, takve Renata dosad nije sretala. Vrata se širom otvoriše, i to tako naglo da samo što ne sleteše sa šarki. Na pragu je stajao mornar, divlje prevrćući očima. Kad je ugledao Goša, pritrčao mu je i prošaputao nešto, očajnički mašući rukama. Renata je napregla sluh, ali je razabrala samo „bastard” i „ by my mother’s grave“.31 Šta nas je to još zadesilo? - Doktore, izañimo u hodnik. - Buldog nezadovoljno odmaknu tanjir s kajganom. - Prevedite mi šta mumla ovaj momak. Njih trojica izañoše. - Šta-a? - začu se iz hodnika komesarov krik. - U šta si gledao, stoko jedna?! Bat koraka koji se udaljuju. Tišina. - Ja odavde neću nogom kročiti dok se ne vrati mesje Goš - čvrsto izjavi Renata. Ostali su, izgleda, bili istog mišljenja. U salonu Vindzor zavladalo je napregnuto ćutanje.

Komesar i Trufo vratiše se nakon pola sata. Obojica behu natmureni. - Desilo se ono što je trebalo očekivati - svečano je objavio dežmekasti doktor ne čekajući pitanja. - Na ovu tragičnu priču stavljena je tačka. I stavio ju je sam zločinac. - Mrtav je? - uzviknu Renata plahovito ustavši. - Izvršio je samoubistvo? - upita Fandorin. - Ali kako? Zar niste preduzeli mere p-predo-strožnosti? 31

Kopile. Kunem se majčinim grobom (engl.)

- Kako da nisam, preduzeo sam - nemoćno raširi ruke Goš. - U samici, gde sam ga ispitivao, od nameštaja ima samo sto, dve stolice i krevet. Noge su ušrafljene u pod. Ali ako čovek neizostavno odluči da umre - nećeš ga zaustaviti. Renije je razbio sebi čelo o ugao zida. Tamo u ćeliji u uglu postoji ispust... Tako je vešto to uradio da stražar nije ništa čuo. Otvorili su vrata da unesu doručak, a on leži na podu u lokvi krvi. Naredio sam da ga ne diraju, neka zasad leži. - Da li biste mi dozvolili da pogledam? - upita Fandorin. - Izvol’te. Divite se koliko hoćete, a ja ću da dovršim doručak. I Buldog s nepomućenim mirom privuče sebi već hladnu kajganu. Njih četvoro krenuše da vide samoubicu: Fandorin, Renata, Japanac i, ma kako to čudno bilo, doktorova supruga. Ko bi mogao da od pedantne koze očekuje takvu radoznalost? Renata, cvokoćući zubima, zaviri u ćeliju preko Fandorinovog ramena. Ugledala je poznatu figuru širokih ramena, ispruženu ukoso - crnokosa glava bila je okrenuta prema ispustu na zidu. Renije je ležao ničice, desna ruka mu je bila u neprirodnom položaju. Renata nije ulazila unutra - i tako je videla dovoljno. Ostali su ušli, čučnuli pored tela. Japanac je malo podigao mrtvačevu glavu, zbog nečeg prstom opipao okrvavljeno čelo. Ah da, pa on je lekar. - Oh Lord, have mercy upon this sinful creature32pobožno reče madam Trufo. - Amin - kaza Renata i okrenu se na drugu stranu da ne gleda ovaj mučni prizor. U salon su se vratili ćutke.

32

Bože, smiluj se ovom grešniku (engl.)

I vratili su se u pravi čas: Buldog završi s jelom, obrisa masne usne salvetom i privuče crnu fasciklu. - Obećao sam da ću vam pokazati priznanje našeg bivšeg suseda za stolom - mirno reče on reñajući ispred sebe tri gusto ispisana lista hartije - dva u celosti i jedan do pola. - Desilo se da ovo nije hamo priznanje nego i predsmrtno pismo. Ali to ne menja suštinu. Želite li da čujete? Nije morao da ponavlja poziv: svi se skupiše oko komesara zaustavivpš dah. Buldog je uzeo prvi list, odmakao ga od očiju i počeo da čita. Predstavniku francuske policije Gospodinu komesaru Gistavu Gošu 19. aprila 1878. god., 6.15 ujutro Na brodu Levijatan Ja, Šarl Renije, pišem ovo priznanje svojom voljom i bez ikakve prinude, a jedino iz želje da olakšam svoju savest i objasnim motive koji su me podstakli na izvršenje ovako teških zločina. Sudbina je bila surova prema meni... - Hm, tu pesmicu sam čuo hiljadu puta prokomentarisao je komesar prekidajući čitanje. - Još nijedan ubica, lopov ili tamo nekakav zavodnik maloletnica nije rekao na sudu da ga je sudbina obasula darovima, a on ih je, pasji sin, bio nedostojan. No dobro, idemo dalje.

Sudbina je bila surova prema meni, a ako je na početku mog životnog puta i bila blagonaklona, to je samo zato da bi me kasnije jače ugrizla. Najranije godine mog detinjstva protekle su u neopisivoj raskoši. Bio sam sin jedinac i jedini naslednik basnoslovno bogatog radže, čoveka veoma dobrog, koji je pojmio mudrost i Istoka i Zapada. Do devete godine nisam znao šta su to zloba,

strah, uvreda, neispunjena želja. Mati je patila u tuñoj zemlji i sve vreme je provodila sa mnom, pričajući mi o prelepoj Francuskoj i veselom Parizu, gde je odrasla. Otac ju je prvi put video u klubu „Bagatel “, gde je ona bila prva igračica, i zaljubio se do ludila. Fransoaz Renije (to je devojačko prezime moje majke - uzeo sam ga kad sam dobio francusko državljanstvo) nije odolela iskušenjima koje joj je obećavao brak sa istočnjačkim vladarem i postala je njegova žena. Ali udaja joj nije donela sreću, mada je ona iskreno poštovala mog oca i ostala mu verna do dana današnjeg. Kada je Indiju zapljusnuo talas krvavog ustanka, moj otac je predosetio opasnost i poslao je ženu i sina u Francusku. Radža je znao da su Englezi odavno bacili oko na njegovu škrinjicu i sigurno će napraviti nekakvu podlost da se domognu blaga Brahmapura. U prvo vreme mati i ja smo u Parizu živeli veoma bogato - u posebnoj vili, okruženi mnogobrojnom poslugom. Školovao sam se u privilegovanom liceju, zajedno s decom kraljevskog porekla ili iz porodica milionera. A onda se sve promenilo i ja sam do dna ispio čašu nemaštine i poniženja. Nikad neću zaboraviti taj crni dan kada mi je majka, sva u suzama, saopštila da više nemam ni oca, ni titulu, ni domovinu. Tek godinu dana kasnije, preko britanske ambasade u Parizu, predali su mi jedino nasledstvo koje mi je zaveštao otac: Kuran. Do tog vremena mati me je već krstila i ja sam odlazio na mise, ali sam se zakleo da ću naučiti da čitam arapski i neizostavno ću pročitati zapise načinjene rukom moga oca na marginama Svete knjige. Mnogo godina kasnije ostvario sam svoju nameru, ali o tome ću nešto kasnije.

- Strpljenja, strpljenja - reče Goš, lukavo se osmehujući. - Do toga ćemo sigurno doći. Zasad ide lirika.

Iz vile smo se iselili odmah po dobijanju bolne vesti. Prvo u skup hotel, zatim u jeftiniji, onda u iznajmljene nameštene sobe. Posluge je bilo sve manje, i na kraju smo ostali samo nas dvoje. Mati nikad nije bila praktična osoba - ni u vreme svoje burne mladosti, ni kasnije. Nakit koji je ponela sa sobom u Evropu bio je dovoljan za dvetri godine, posle toga smo zapali u pravu oskudicu. Pohañao sam običnu školu, gde su me tukli i nazivali „crnjom“. Takav život me je naučio zatvorenosti i osvetoljubivosti. Vodio sam tajni dnevnik u koji sam zapisivao imena onih koji su me uvredili, kako bih se osvetio svakome od njih kada mi se pruži prilika. I, pre ili kasnije, prilika bi se obavezno ukazala. Jednog od neprijatelja svog nesrećnog detinjstva sreo sam u Njujorku posle mnogo godina. On me nije prepoznao - do tog vremena sam promenio prezime i više nisam ni najmanje ličio na kržljavog iznurenog „ćurana", kako su me zadirkivali u školi. Uvrebao sam starog poznanika iz zasede, jedne večeri kad se pijan vraćao iz krčme. Predstavio sam mu se starim imenom i prekinuo njegov iznenañeni usklik udarcem noža-skakavca u desno oko to sam naučio u jazbinama Aleksandrije. Priznajem to ubistvo zato što ono teško da će više otežati moju sudbinu. - To je potpuno tačno - potvrdi Buldog. - Ovde je već svejedno - leš više, leš manje. Kada mi je bilo trinaest godina, prešli smo iz Pariza u Marselj, zato što je tamo život jeftiniji i zato što je majka tamo imala roñake. Kao šesnaestogodšinjak uradio sam nešto čega ne želim ni da se sećam: pobegao sam od kuće i stupio u službu na škunu, kao mali od palube. Dve godine sam plovio po Sredozemnom moru. Bilo je to teško ali korisno iskustvo. Postao sam snažan, nemilosrdan i prilagodljiv. Kasnije mi je to omogućilo da postanem najbolji pitomac marseljske Ekol Maritim. Završio sam akademiju sa zlatnom medaljom, i otad

plovio na najboljim brodovima francuske trgovačke flote. Kada je, krajem prošle godine, raspisan konkurs zadužnost prvog oficira superparobroda Levijatan, moj službeni karton i odlične preporuke obezbedili su mi pobedu. Ali do tad sam već imao Cilj pred sobom. Goš je uzeo drugi list i upozorio: - E, sad počinje najzanimljiviji deo. U detinjstvu sam učio arapski, ali učitelji su bili isuviše popustljivi prema princu nasledniku pa nisam mnogo naučio. Kasnije, kad sam se s majkom obreo u Francuskoj, časovi su u potpunosti prestali, i ubrzo sam zaboravio i ono malo što sam znao. Dugo godina mi se Kuran sa očevim beleškama činio kao čarobna knjiga čije magične redove običan smrtnik ne može razumeti. Kako sam se kasnije zahvaljivao sudbini što nisam nekog poznavaoca arapskog zamolio da pročita pismena na marginama! Ne, uvek sam znao da moram sam, po bilo koju cenu, da proniknem u tu tajnu. Ponovo sam počeo da učim arapski dok sam plovio u Magreb i Levant. Polako je Kuran počinjao da razgovara sa mnom glasom moga oca. Ali, prošlo je mnogo godina pre nego što su beleške načinjene rukom - kitnjaste izreke mudraca, odlomci iz stihova i životni saveti oca voljenom sinu, probudile u meni misao da se tu možda krije nekakva šifra. Ako se zapisi pročitaju odreñenim redosledom, oni postaju precizno i detaljno uputstvo, ali koje može da razume samo onaj ko pribeleške nauči napamet, mnogo o njima razmišlja, i ureže ih u srce. Najduže sam se zlopatio sa stihom iz meni nepoznate pesme: Maramu, očevom krvlju umrljanu, Tebi će doneti poslanik smrti. Tek pre godinu dana sam, čitajući memoare jednog engleskog generala koji se hvalio svojim „podvizima“ za

vreme Velikog ustanka (moje interesovanje za ovu temu je potpuno razumljivo), pročitao o predsmrtnom daru brahmapurskog radže svom malom sinu. Ispostavilo se da je Kuran bio uvijen u maramu! Meni tada kao da je spala koprena s očiju. Nekoliko meseci kasnije lord Litlbi je izložio svoju kolekciju u Luvru. Bio sam najprilježniji posetilac ove izložbe. Kada sam, konačno, ugledao maramu svog oca, shvatio sam smisao stihova: I oblikom svojim zašiljenim Nalik je on crtežu i gori. Kao i: No rajske ptice oko beskrajno U tajnu proniknuti ima moć. Treba li objašnjavati da sam sve godine svog izgnanstva maštao samo o glinenoj škrinjici u kojoj se čuvalo sve bogatstvo sveta? Koliko puta sam u snu video kako se otvara zemljani poklopčić i ja ponovo, kao u detinjstvu, vidim nezemaljski sjaj koji se razliva po vaseljeni. Blago po pravu pripada meni, ja sam zakoniti naslednik! Englezi su me pokrali, ali nisu umeli da izvuku korisš od plodova svoje prevare. Odvratni lešinar Litlbi, ko]i se kitio ukradenim „raritetima “, u suštini je bio običan prekupac kradenih stvari. Nisam osetio ni najmanju sumnju u ispravnost svog suda, i plašio sam se samo jednog: da neću imati snage da izvršim postavljeni zadatak. I zaista, napravio sam niz neoprostivih, strašnih grešaka. Prva je smrt slugu, i naročito jadne dečice. Ja naravno, nisam želeo da ubijem te nevine ljude. Kao što ste tačno pretpostavili, predstavio sam se kao lekar i ubrizgao im rastvor opijuma. Hteo sam samo da ih

uspavam, ali usled neiskustva i u strahu da uspavljujuće sredstvo neće delovati, nisam tačno izračunao dozu. Drugi šok čekao me je na spratu. Kad sam razbio staklo vitrine i rukama drhtavim od straho-poštovanja prineo licu očevu maramu, jedna od vrata su se iznenada otvorila i u sobu je, hramljući, ušao domaćin. Prema mojim saznanjima, lord je trebalo da bude na putu, a sad se, odjedared, on pojavljuje preda mnom, pa još s pištoljem u ruci! Nisam imao izbora. Zgrabio sam figurinu Šive i iz sve snage udario lorda po glavi. On nije pao ničice, nego se zateturao napred, obuhvatio me rukama i zamazao moju odeću krvlju. Ispod belog mantila sam nosio paradni mundir - mornarske tamnoplave pantalone s crvenim širitima veoma podsećaju na pantalone gradske medicinske službe. Bio sam veoma ponosan na svoje lukavstvo, ali ono mi je na kraju krajeva došlo glave. U predsmrtnom ropcu nesrećnik je s mojih grudi, ispod raskopčanog mantila, otkinuo amblem Levijatana. Primetio sam gubitak tek kad sam se vratio na brod. Pošlo mi je za rukom da nañem zamenu, ali kobni trag je bio ostavljen. Ne sećam se kako sam se iskrao iz kuće. Nisam smeo da izañem kroz vrata, preskočio sam ogradu vrta. Sabrao sam se na obali Sene. U jednoj ruci okrvavljena figurina, u drugoj pištolj - ne znam ni sam zašto sam ga poneo sa sobom. Uzdrhtavši od gañenja, zavitlao sam i jedno i drugo u vodu. Marama je ležala u džepu koporana, ispod belog mantila, i grejala mi srce. Sutradan sam iz novina saznao da sam postao ubica ne samo lorda Litlbija, nego i još devet ljudi. O svojim osećanjima u tom trenutku neću govoriti. -Ma nemoj - klimnu glavom komesar. - I bez toga je isuviše osećajno. Kao da govori pred porotnicima. Tobože, gospodo, prosudite sami da li sam mogao drugačije da postupim? Vi biste na mom mestu uradili isto. Fuj! - I nastavio je čitanje.

Marama mi je iomušila razum. Čarobna ptica sa prazninom umesto oka zadobila je čudnu vlast nada mnom. Postupao sam nekako nesvesno, povinovao sam se tihom glasu koji me je od tog časa vodio i upravljao mnome. - To on baca udicu na psihičku neuračunljivost - s razumevanjem se podsmehnu Buldog. - Znamo mi za takve stvarčice, čuli smo. Dok smo plovili kroz Suec, marama je nestala iz mog sekretera. Osetio sam da sam prepušten sudbini na volju. Nije mi na pamet padalo da je marama ukradena. Do tog vremena bio sam već do takvog stepena u vlasti mističkog osećanjada mi se marama činila kao živo i uzvišeno biće. Ono me je smatralo nedostojnim, i napustilo me. Bio sam neutešan, a nisam digao ruku na sebe jedino zbog nade da će se marama sažaliti na mene i vratiti se. Bila mi je potrebna ogromna snaga da sakrijem od vas, i kolega, svoje očajanje. A zatim, uoči uplovljavanja u Aden, desilo se čudo! Utrčao sam u kabinu madam Kleber kad sam čuo njen uplašeni krik i odjednom video crnca koji se pojavio bogzna otkud. Oko vrata mu je bila vezana moja nestala marama. Sad mi je jasno da je divljak nekoliko dana pre toga bio u mojoj kabini i jednostavno uzeo šareni komad tkanine, ali u onom trenutku osetio sam sveti užas koji se ni s čim ne može uporediti. Kao da se sami crni anñeo Tame pojavio iz pakla da mi vraši mo]e blago! U gušanju koje je usledilo ubio sam crnca i, iskoristivši polunesvesno stanje madam Kleber, neprimetno skinuo maramu s mrtvaca. Od tada sam je sve vreme nosio na grudima, nismo se rastajali ni na tren. Ubistvo profesora Svitčajlda izvršio sam pošiuno hladnokrvno, sa proračunatošću koja je i mene samog iznenadila. Svoju natprirodnu dalekovidost i brzinu u

punosti pripisujem magičnom uticaju marame. S prvim konfuznim Svitčajldovim rečima shvatio sam da je on dokučio tajnu marame i stupio na trag radžinog sina moj šrag. Profesor se morao ućutkati, i ja sam to i učinio. Marama je bila zadovoljna - osetio sam to po tome kako se zagrejala svilena tkanina milujući moje izmučeno srce. Ipak, uklanjanjem Svitčajlda samo sam malo dobio na vremenu. Vi, komesare, opkolili ste me sa svih strana. Do dolaska u Kalkutu vi, a posebno vaš pronicljivi pomoćnik Fandorin... Goš nešto nezadovoljno promrmlja i mrko pogleda Rusa: - Čestitam, mesje. Ubica vas je nagradio komplimentom. Hvala barem za to što je vas proglasio mojim pomoćnikom, a ne mene vašim. Moglo se zamisliti s kakvim bi zadovoljstvom Buldog precrtao te reči, da ih ne vide pariski šefovi. Ali ne mogu se izbaciti reči iz pesme. Renata pogleda u Rusa. Ovaj uvrnu krajičak brka i pokretom ruke zamoli policajca da nastavi. ...pomoćnik Fandorin, sigurno bi isključili, jednog za drugim, sve osumnjičene, i tada bih ostao samo ja. Jedan jedini telegram u odsek za naturalizaciju Ministarstva unutrašnjih poslova bio bi dovoljan da se utvrdi koje prezime sada nosi sin radže Bagdasara. A i iz registara Ekol Maritim vidi se da sam se upisao pod jednim prezimenom a diplomirao pod drugim. I tada sam shvatio da prazno oko rajske ptice nije put ka blaženstvu na zemlji, nego put u večno Ništa. Odlučio sam da odem u bezdan ali ne kao jadni nesrećnik, već kao veliki radža. Moji plemeniti preci nikada nisu umirali sami. Za njima su na pogrebni oganj išle i njihove sluge, žene i naložnice. Nisam živeo

kao vlastelin, ali zato ću umreti kako priliči pravom vladaru - tako sam odlučio. Povešću sa sobom, na poslednje putovanje, ne robove i sluškinje, nego krem evropskog društva. Pogrebne kočije će mi biti divovski brod, čudo evropskog tehničkog progresa! Zamah i veličina tog plana potpuno su me obuzeli. Pa to je još grandioznije nego posedovanje nebrojenog blaga! Ovde on laže oštro kaza Goš. — Nas je hteo da potopi a za sebe je pripremio čamac. Komesar je uzeo poslednji list, tačnije polovinu lista. Trik koji sam izveo s kapetanom Klifom bio je podao, priznajem. Kao svoje delimično opravdanje mogu navesti da nisam očekivao tako tužan ishod. Prema Klifu osećam iskreno poštovanje. Nisam želeo samo da preuzmem Levijatan u svoje ruke, nego i da sačuvam život divnom starcu. Pa, pomučio bi se on neko vreme, brinuo se za kćerku, a zatim bi se ispostavilo da je s njom sve u redu. Avaj, zla kob me prati na svakom koraku. Zar sam mogao da pretpostavim da će kapetana udariti kap? Prokleta marama, ona je kriva za sve! Onoga dana kada je Levijatan napustio bombajsku luku, spalio sam šareni svileni trougao. Spalio sam sve mostove. -Kako spalio!- uzviknu Klarisa Stamp. - Znači, marame više nema? Renata se upilji u Buldoga. Ovaj ravnodušno slegnu ramenima i reče: - I hvala bogu što nema. Nek se blago nosi doñavola, kažem vam, dame i gospodo. Bićemo zdraviji. Pazite kakav se Seneka našao. Renata je usredsreñeno protrljala bradu.

Teško vam jeda poverujete u to? Šta da se radi, kao dokaz svoje iskrenosti reći ću vam u čemu je tajna marame. Sad nema potrebe da to skrivam. Komesar prekinu čitanje i lukavo pogleda u Rusa. -Koliko se sećam, mesje, vi ste se prošle noći hvalili da ste odgonetnuli tu tajnu. Kažite i nama, a mi ćemo da proverimo da li ste tako pronicljivi kao što se to učinilo pokojniku. Fandorin se ni najmanje ne zbuni. - To je p-prilično jednostavno - reče on nemarno. Kočoperi se, pomisli Renata, ali svejedno je lep. Da li je moguće da se stvarno dosetio? - Dakle, šta mi znamo o marami? Ona je ttrouglasta, pri tome je jedna strana ravna, a druge dve su malo krivudave. To je pod jedan. Na marami je naslikana ptica koja umesto oka ima r-rupu. To je pod dva. Vi se, naravno, sećate i opisa brahmapurskog dvorca, zapravo njegovog gornjeg nivoa: planinski lanac na horizontu, njegov odraz na freskama. To je pod t-tri. - Da, sećamo se. I šta s tim? - upita Psihić. - Kako šta, ser Redžinalde? - s glumljenim iznenañenjem upita Rus. - Pa, vi i ja smo v-videli Svitčajldov crtež! Tamo je bilo sve što je potrebno za odgonetanje: trouglasta marama, cik-cak linija, reč „palata“. On izvuče iz džepa maramicu, presavi je po dijagonali - napravio se trougao. - Marama je ključ pomoću koga je obeleženo mesto gde je skriveno blago. Oblik marame odgovara konturama jedne od planina naslikanih na freskama. Trebalo je samo prisloniti gornji ugao m-marame uz vrh te planine. Evo ovako. - On stavi trougao na sto i proñe prstom po ivicama. - I tada oko ptice kalvinke označava t-tačku gde treba tražiti. Naravno, ne na nacrtanoj nego na pravoj planini. Tamo je verovatno nekakva pećina ili nešto slično. Komesare, jesam li u pravu ili grešim?

Svi se okrenuše ka Gošu. Ovaj naduva obraze, mrdnu gustim obrvama i postade sasvim nalik na starog mrzovoljnog buldoga. - Ne znam kako vam polazi za rukom - progunña on. - Ja sam pročitao pismo još tamo, u ćeliji, i ni na sekundu ga nisam ispuštao iz ruku... U redu, slušajte. U dvorcu moga oca postoje četiri dvorane, u kojima su izvoñene zvanične ceremonije: u Severnoj - zimske, u Južnoj - letnje, u Istočnoj - prolećne i u Zapadnoj jesenje. Ako se sećate, o tome je pričao pokojni Svitčajld. Tamo je, zaista, na zidovima naslikan planinski pejzaž, koji se i vidi kroz velike prozore, od poda do plafona. Prošlo je mnogo godina, ali dovoljno je samo da zažmurim i ja pred sobom vidim taj pejzaž. Mnogo sam putovao i mnogo toga sam video, ali ne postoji lepši prizor na svetu! Otac je škrinjicu zakopao ispod velikog mrkog kamena, na jednoj od tih planina. Koji od planinskih vrhova je onaj pravi, može se saznati ako se marama prisloni na sliku planina na freskama. Ona čija se silueta idealno poklapa sa tkaninom - čuva blago. Mesto gde treba tražiti kamen označeno je praznim okom rajske ptice. Naravno, čak i čoveku koji zna u kom delu treba da traži, biće potrebno mnogo sati, pa i dana da otkrije kamen - zona traženja sigurno obuhvata stotine metara. Ali pogreške ne može biti. U planinama je mnogo mrkih oblutaka, ali na označenom delu padine postoji samo jedan takav. „ Trun u oku je mrki kamen, jedan jedini meñ’ sivim kamenovima “ - glasi zapis u Kuranu. Koliko puta sam zamišljao kako ću na zavetnoj planini razapeti šator i ne žureći, uz zamiranje srca, lutati po označenoj padini u potrazi za tim „trunom“. Ali, sudbina je odlučila drugačije. Pa da, očigledno je smaragdima, safirima, rubinima i dijamantima suñeno da leže tamo dok jednom neki zemljotres ne otkotrlja oblutak u nizinu. Čak i ako se to

desi kroz sto hiljada godina, dragom kamenju se ništa neće desiti - ono je večno. A sa mnom je gotovo. Prokleta marama je oduzela sve moje snage i čitav moj um. Život je izgubio smisao. Smrvljen sam, pomračio mi se um. - I tu je on potpuno u pravu - zaključi komesar, odlažući u stranu polovinu lista. - To je sve, tu se pismo prekida. - Pa, Renije-san je postupio pravirno - reče Japanac. - On je nedostojno živeo, ari je dostojno umro. Zbog toga će mu mnogo toga biti oprosteno, a na sredećem rodzenju on će dobiti novu sansu da ispravi svoje grehe. - Ne znam kako je sa sledećim roñenjem, - Buldog pažljivo složi listove i skloni svoju crnu fasciklu - ali moja istraga je, hvala bogu, završena. Odmoriću se malo u Kalkuti, pa natrag - u Pariz. Predmet je zatvoren. Tu ruski diplomata priredi Renati iznenañenje. - Ma kako z-zatvoren? - glasno upita on. - Ponovo žurite, komesare. - I okrenu se ka Renati, uprvpš u nju dve čelične cevi svojih ledenoplavih očiju. - A zar nam madam Kleber ništa neće reći?

Klarisa Stamp

Ovo

pitanje iznenadi sve prisutne. Zapravo ne, ne sve - Klarisa začuñeno shvati da se buduća mati nije ni najmanje zbunila. Ona je, istina, jedva primetno prebledela i na tren se ugrizla za punu donju usnu, ali je odgovorila samouvereno, glasno i gotovo bez pauze: - U pravu ste, mesje, imam nešto da kažem. Ali nikako vama, već predstavniku zakona. Bespomoćno je pogledala u komesara i molećivo rekla: - Bogom vas zaklinjem, gospodaru, htela bih da vam svoje priznanje dam nasamo. Izgleda da su dogañaji za Goša dobijali potpuno neočekivani obrt. Detektiv je žmirnuo očima, podozrivo pogledao Fandorina i, važno isturivši bradu, zabrundao: - Dobro, idemo u moju kabinu, ako vam je toliko stalo. Klarisa je imala utisak da policajac nema pojma šta se tačno sprema da prizna madam Kleber. No dobro, komesara ne treba kriviti za to - Klarisa ni sama nije stizala da prati buran tok dogañaja. Jedva su se za Gošem i njegovom pratiljom zatvorila vrata, a Klarisa upitno pogleda Fandorina koji je, čini se, jedini tačno znao šta se dešava. Prvi put tokom celog dana ona se osmelila da ga tako pogleda, direktno, a ne sa strane i ne ispod spuštenih trepavica.

Nikad dosad ona nije videla Erasta (da, da, u sebi može i po imenu) tako obeshrabrenog. Čelo mu je bilo namršteno, u očima se zgusnula briga, njegovi prsti su nervozno dobovali po stolu. Da li je moguće da je čak i taj samouvereni čovek, munjevitih reakcija, izgubio kontrolu nad razvojem dogañaja? Prošle noći Klarisa ga je već videla uznemirenog, ali to je bilo samo na tren. Tada se on brzo pribrao. Evo kako je to bilo. Posle bombajske katastrofe ona je tri dana presedela u svojoj kabini. Sobarici je kazala da se ne oseća dobro, u kabini je i obedovala, a u šetnju je izlazila tek pod plaštom noći, kao nekakva kradljivica. Sa zdravljem je sve bilo u redu, ali kako da izañe na oči svedocima svoje sramote, a naročito njemu? Podlac Goš izložio ju je opštem podsmehu, ponizio i osramotio. A najgore od svega je što ga čak ne možeš ni optužiti za laž; sve je tačno, od prve do poslednje reči. Da, odmah posle dobijanja nasledstva pojurila je u Pariz, o kojem je toliko slušala, toliko čitala. Kao leptirica na sveću. I oprljila je krila. Dovoljno je što ju je ta sramna priča lišila poslednjih mrvica samopoštovanja, tako da sad svi znaju: mis Stamp je bludnica, lakoverna idiotkinja, žrtva profesionalnog žigola, dostojna prezira! Dva puta je dolazila misis Trufo da se raspita o njenom zdravlju. Ma, razume se, htela je da se naslañuje prizorom Klarisinog poniženja: licemerno je uzdisala, žalila se na vrućinu, a bezbojne okice su joj sijale likovanjem - kao da govori: E, draga moja, i koja od nas je prava ledi? Svratio je i Japanac, rekao je da je kod njih uobičajeno da se „ide u posetu saosećanja“ ako je neko bolestan. Ponudio je lekarske usluge. Gledao ju je saosećajno.

Konačno je na vrata pokucao i Fandorin. S njim je Klarisa razgovarala odsečno i nije mu otvorila izgovorila se na migrenu. Nije važno, govorila je sebi potišteno, jedući biftek, potpuno sama. Pritrpeće se devet dana do Kalkute. Zamislite samo: devet dana će da sedi zatvorena. Obična sitnica prema onom zatočeništvu od gotovo četvrt veka. Pa, ovde je svakako bolje nego u tetkinoj kući. Sama je, u komfornoj kabini, sa dobrim knjigama. A u Kalkuti će neopazice klisnuti na obalu i tada će već uistinu otvoriti novu, čistu stranicu. Ali posle dva dana, predveče, počele su da je ophrvavaju misli sasvim druge prirode. O kako je bio u pravu Bard kad je napisao: Postoji li čar stečene slobode Kad izgubiš sve do čega ti je stalo! Zapravo i nije imala šta da izgubi. Kasno uveče (već je prošla ponoć) Klarisa odlučno popravi frizuru, malo napuderisa lice, obuče parisku haljinu boje slonove kosti koja joj je veoma dobro stajala i izañe u hodnik. Ljuljanje broda bacalo ju je od zida do zida. Nastojeći da ni o čemu ne misli zaustavila se pored vrata kabine broj 18; podignuta ruka je zamrla - ali načas, samo na jedan čas, i Klarisa je pokucala. Erast je otvorio gotovo odmah. Bio je u plavom mañarskom kućnom mantilu s gajtanima, ispod širokog izreza belela se spavaćica. - Moram da razgovaram sa vama - odlučno reče Klarisa, zaboravivpš čak i da se pozdravi. - D-dobro veče, mis Stamp - brzo kaza on. - Nešto se desilo? I ne sačekavpš odgovor zamoli: - Molim vas, sačekajte minut. P-presvući ću se. Otvorio joj je sad obučen u redengot, s besprekorno vezanom kravatom. Rukom ju je pozvao da sedne.

Klarisa je sela i gledajući mu pravo u oči rekla sledeće: - Samo me ne prekidajte. Ako stanem, biće još mnogo gore... Znam da sam mnogo starija od vas. Koliko imate godina? Dvadeset pet? Manje? Nije važno. Pa, ja i ne tražim da me uzmete za ženu. Ali vi mi se dopadate. Zaljubljena sam u vas. Čitavo moje vaspitanje bilo je usmereno na to da nikada i ni pod kakvim okolnostima ne kažem muškarcu ove reči, ali meni je sada svejedno. Ne želim više da gubim vreme. I tako sam proćerdala najbolje godine života. Venem i ne upoznavši cvetanje. Ako vam se i najmanje dopadam, kažite mi. Ako ne - takoñe kažite. Posle onog stida koji sam preživela, teško da mi može biti mnogo gore. I da znate: moja pariska... avantura bila je košmar, ali ne žalim. Bolje i košmar nego sanjiva omama u kojoj sam provela ceo svoj život. Ta, odgovorite mi, ne ćutite! Gospode, zar je ona mogla tako nešto da izgovori naglas? Ima čime da se podiči. U prvom trenutku Fandorin se zabezeknuo, čak je neromantično zatreptao dugim trepavicama. Zatim je počeo da govori, polako, zamuckujući više nego obično: -Mis Stamp... K-klarisa... Vi se meni dopadate. Veoma mi se d-dopadate. Oduševljen sam vama. I zzavidim vam. - Zavidite? Ali na čemu? - prenerazila se ona. - Na vašoj hrabrosti. Na t-tome što se ne p-plašite da ćete biti odbijeni i da ćete ispasti s-smešni. 3-znate, ja sam u suštini vrlo stidljiv i nesiguran čovek. - Vi? - još više se iznenadila Klarisa. - Da. Vrlo se p-plašim dveju stvari: da se nañem u smešnom ili ružnom p-položaju i... da oslabim svoju odbranu. Ne, ona ga uopšte nije razumela. - Kakvu odbranu? - Vidite, rano sam saznao šta je t-to gubitak, i veoma sam se uplapšo - verovatno za čitav život. Dok

sam sam, moja odbrana od sudbine je jaka, i ne b-bojim se ničega i nikoga. Za čoveka moje prirode najbolje je da bude sam. -Već sam vam rekla, mister Fandorine, - strogo odgovori Klarisa - da ja uošpte ne pretendujem na mesto u vašem životu, pa čak ni na mesto u vašem srcu. A tim pre neću pokušati da udarim na vašu „odbranu“. Zaćutala je zato što su sve reči već bile izgovorene. I samo je falilo da se baš u tom trenutku začuje lupa na vratima. Iz hodnika je dopirao uzbuñeni glas Milford-Stouksa: -Mister Fandorine, ser! Ne spavate? Otvorite! Brže! Ovo je zavera! - Ostanite ovde - prošaputao je Erast. - Brzo ću se vratiti. Izašao je u hodnik. Klarisa je čula prigušene glasove ali nije mogla da razabere reči. Nakon nekoliko minuta Fandorin se vratio. Izvukao je iz fioke i gurnuo u džep nekakav mali ali težak predmet, zbog nečeg je uzeo svoj elegantni štap i zabrinuto rekao: - Ostanite još malo, a onda se vratite u svoju kabinu. Izgleda da se stvar bliži kraju. Znači, ovaj kraj je on imao u vidu... Kasnije, već pošto se vratila u svoju kabinu, Klarisa je čula kako po hodniku tupću koraci, čuju se zabrinuti glasovi, ali njoj, naravno, na pamet nije padalo da se nad jarbole gordog Levijatana nadvila smrt. * - Šta će to da prizna madam Kleber? - nervozno upita doktor Trufo. - Mesje Fandorine, objasnite nam šta se dešava. Kakve veze ona ima s ovim? Ali Fandorin je ćutao i sve se zabrinutije mrštio.

Ljuljuškajući se pod ravnomernim udarima talasa Levijatan je punom parom plovio na sever, sekući vodu Palkovog moreuza, mutnu posle oluje. U daljini se zelenela traka cejlonske obale. Jutro je bilo tmurno ali zagušljivo. Kroz otvorene prozore s vetrovite strane salon je povremeno zapljuskivao vreo, ustajao vazduh, ali vazdušna struja nije nalazila izlaza i onemoćalo se stišavala, jedva primetno pomerajući teške zavese. - Čini mi se da sam n-napravio grešku promrmljao je Erast zakoračivpš ka vratima. - Sve vreme kasnim korak, ili pola koraka za... Kada se začuo prvi pucanj, Klarisa nije shvatila šta je to - prasak, lomljava. Svašta može da treska na brodu koji plovi po nemirnom moru. Ali prasnulo je još jednom. - Neko puca iz revolvera! - uzviknuo je ser Redžinald. - Ali gde? - U komesarevoj kabini! - brzo reče Fandorin i jurnu ka vratima. Svi potrčaše za njim. Puklo je i treći put, a kad su bili na nekih dvadeset koraka od Gošove kabine - i četvrti. - Ostanite ovde! - viknuo je Erast ne osvrćući se, i izvukao iz zadnjeg džepa mali revolver. Ostali su usporili korak, sem Klarise - uošnte se nije plašila, bila je Erastu za petama. On gurnu vrata kabine i podiže ruku s revolverom ispred sebe. Klarisa se pridignu na vrhove prstiju i pogleda preko njegovog ramena. Oborena stolica bila je prvo što je primetila. Zatim je ugledala komesara Goša. Ležao je ničice s druge strane poliranog stola koji je zauzimao centralni deo sobe. Klarisa isteže vrat da bolje vidi onog što je ležao i trže se: Gošovo lice bilo je stravično izobličeno, a na sred čela su izbijali mehurići tamne krvi koja se U dva mlaza slivala na pod.

U suprotnom uglu, pribivši se uza zid, stajala je Renata Kleber. Bila je samrtnički bleda, histerično je jecala, zubi su joj cvokotali. U ruci joj je podrhtavao veliki crni revolver čija se cev još uvek dimila. - Jao, jao! - ridala je madam Kleber i prstom koji je podrhtavao pokazivala mrtvo telo. - Ja... ubila sam ga! - Shvatio sam - Fandorin suvo procedi kroza zube. Ne spuštajući upereni revolver on brzo priñe Švajcarkinji i veštim pokretom zgrabi oružje. Ona nije ni pomišljala da pruži otpor. -Doktore Trufo! - viknu Erast pomno prateći svaki Renatin pokret. - Ovamo! Dežmekasti doktor s bojažljivom radoznalošću proviri u kabinu obavijenu barutnim dimom. - Pregledajte telo - reče Fandorin. Jadikujući u po glasa na italijanskom, Trufo se spusti na kolena pokraj mrtvog Goša. - Smrtno ranjavanje u glavu - izjavi on. - Trenutna smrt. Ali to još nije sve... Prostrelna rana na desnom laktu. I evo ovde, na levom zglobu šake. Ukupno tri rane. - Gledajte pažljivije. B-bila su četiri pucnja. - To je sve. Očigledno je jedan metak promašio. Ili ne, čekajte! Evo ga - u desnom kolenu! -Sve ću reći, - promuca Renata tresući se od jecaja - samo me izvedite iz ove strašne sobe! Fandorin skloni mali revolver u džep, veliki položi na sto. - No dobro, idemo. Doktore, obavestite o ovome dežurnog oficira, neka postavi stražara ispred vrata. I priključite nam se. Mi smo jedini koji možemo da vodimo istragu, nema ko drugi. -Kakvo nesrećno putovanje! - uzdisao je Trufo sitno koračajući niz hodnik. - Jadni Levijatan.. je

U Vindzoru su se rasporedili ovako: madam Kleber sela za sto, licem prema vratima, ostali, ne

dogovarajući se, sedoše nasuprot njoj. Samo je Fandorin seo na stolicu pored ubice. - Gospodo, ne gledajte me tako - plačno je rekla madam Kleber. - Ubila sam ga, ali nisam kriva. Sve, sve ću vam ispričati i vi ćete i sami videti... Ali, kunem vas Bogom, dajte mi vode. Bolećivi Japanac nasu joj limunadu - sto posle doručka još nije bio raspremljen. - Dakle, šta se desilo? - upita Klarisa. - Translate everything she says - misis Trufo strogo upozori muža, koji se vratio baš na vreme. - Everything – word for word!!33 Doktor klimnu glavom brišući maramicom ćelu oznojenu od brzog hoda. - Ne plašite se, gospoño. Kažite celu istinu - obodrio je Renatu ser Redžinald. - Ovaj gospodin nije džentlmen, on ne ume da se ophodi s damama, ali ja vam garantujem potpuno poštovanje. Ove reči bile su propraćene pogledom u Fandorinovom pravcu - pogledom punim takve plamteće mržnje da se Klarisa sledi. Šta se to od juče moglo desiti izmeñu Erasta i Milford-Stouksa? Otkud takvo neprijateljstvo? - Hvala, dragi Redžinalde - zajeca Renata. Ona je dugo pila limunadu, šmrčući i cvileći. Zatim je molećivim pogledom preletela preko svih koji su sedeli preko puta i počela: -Goš nije nikakav zaštitnik zakona! On je zločinac i ludak! Ovde su svi skrenuli pameću zbog te odvratne marame! Čak i komesar policije! -Rekli ste da hoćete nešto da mu priznate neprijateljski je podseti Klarisa. - Šta? - Da, ja sam prećutala jednu činjenicu... Od suštinskog značaja. Ja bih sasvim sigurno sve priznala, ali htela sam prvo da dokažem komesarovu krivicu. 33

Prevodite mi sve što ona kaže, svaku reč (engl.)

-Komesarovu krivicu? Kakvu krivicu? - saosećajno upita ser Redžinald. Madam Kleber je prestala da plače i svečano objavila: -Renije nije izvršio samoubistvo. Njega je ubio komesar Goš! - Videvši da su slušaoci potreseni ovim saopštenjem brzo je nastavila. - To je očigledno! Pokušajte da iz zaleta razbijete sebi glavu o ugao u sobičku od šest kvadratnih metara! To je prosto nemoguće! Da je Šarl odlučio da se ubije, on bi skinuo kravatu, vezao je na ventilacionu rešetku i skočio sa stolice. Ne, njega je ubio Goš! Udario ga je nečim teškim po glavi, a zatim je inscenirao samoubistvo; već mrtvom, udario mu je glavu o onaj ugao. - Ali zašto je komesaru trebalo da ubija Renijea? skeptično je odmahnvala glavom Klarisa. Madam Kleber je očigledno trabunjala gluposti. -Pa, kažem vam da je šenuo pameću od gramzivosti! Za sve je kriva marama! Da li se Goš naljutio na Šarla što je spalio maramu, da li mu nije poverovao - ne znam. Ali, Goš ga je ubio, to je jasno. I kada sam to otvoreno, u oči, rekla komesaru, on nije ni pomislio da se opravdava. Zgrabio je svoj pištolj, počeo da maše njime, da mi preti. Rekao je da će me, ako ne budem držala jezik za zubima, poslati za Renijeom... Renata ponovo poče da šmrče i - o čuda nad čudima! baron joj pruži svoju maramicu. Kakva je to tajanstvena promena, pa on se uvek držao na odstojanju od Renate? - ...Dakle, spustio je pištolj na sto i počeo da me trese za ramena. Tako me je bilo strah, tako sam se uplašila! Ne sećam se kako sam ga odgurnula i zgrabila oružje sa stola. To je bilo užasno! Bežala sam od njega oko stola, on je jurio za mnom. Osvrtala sam se i pritiskala okidač, ne sećam se koliko puta. Konačno, on je pao... A zatim je ušao gospodin Fandorin.

I Renata zajeca na sav glas. Milford-Stouks ju je oprezno gladio po ramenu - kao da dodiruje zmijuzvečarku. Tišinu naruši jak aplauz. Od iznenañenja Klarisa se trgnu. -Bravo! - Fandorin se podmešljivo osmehivao i pljeskao dlanovima. - B-bravo, madam Kleber. Vi ste velika glumica. - Kako se usuñujete?! - ser Redžinald se zagrcnu od negodovanja, ali ga Erast prekinu pokretom ruke. - Sedite i slušajte. Ispričaću vam kako su se stvari odvijale. - Fandorin je bio apsolutno miran i, reklo bi se, uopšte nije sumnjao u to da je u pravu. - Madam Kleber nije s-samo izvanredna glumica, ona je uopšte jedna neobična i talentovana osoba - u svakom pogledu. Sa zanosom, s maštom. Nažalost, njen glavni dar leži u sferi kriminala. Vi ste saučesnica čitavog niza ubistava, madam. Tačnije, ne saučesnica, nego inspirator, gglavni akter. Zapravo, Renije je bio vaš saučesnik. - Evo - Renata se žalosno obrati ser Redžinaldu. - I ovaj je skrenuo pameću. A bio je tako miran, tako staložen. - Najfascinantnija kod v-vas jeste neljudska brzina reakcije - kao da se ništa nije desilo, nastavi Erast. - Vi se nikada ne branite, vi udarate p-prvi, gospoño Sanfon. Dozvoliće mi da vam se obratim vašim pravim imenom? -Sanfon?! Mari Sanfon?! Zar je to ona?! - uzviknu doktor Trufo. Klarisa shvati da sedi otvorenih usta, a MilfordStouks brzo povuče ruku s Renatinog ramena. Sama Renata gledala je Fandorina sa saosećanjem. - Da, p-pred vama je meñunarodna avantu-ristkinja Mari Sanfon, legendarna, genijalna i neumoljiva. Njen stil su veliki poduhvati, domišljatost, d-drskost. I još odsustvo dokaza i svedoka. I, the last but not the

least,34 potpuna nebriga za ljudske živote. Priznanje Šarla Renijea, kome ćemo se još vratiti, sadrži ppodjednako istinu i laž. Ne znam, uvažena gospoño, kada ste se i pod kojim okolnostima upoznali s tim čovekom, ali dve stvari su van sumnje. Renije vas je iskreno voleo i pokušavao je da otkloni sumnju sa vas do poslednjeg trenutka svog života. I drugo: upravo vi ste podstakli sina Smaragdnog Radže da se pozabavi traganjem za nasledstvom - u suprotnom, zar bi on čekao t-toliko godina. Upoznali ste se s lordom Litlbijem, dobili sve neophodne informacije i razradili pplan. Očigledno, u početku ste mislili da ćete maramu izmamiti lukavstvom, p-pribegli ste i zavoñenju; ta, lord nije ni slutio koliko je značajan taj komad tkanine. Meñutim, uskoro ste se uverili da je zadatak nemoguće izvršiti: Litlbi je bio prosto lud za svojom kolekcijom i nipošto ne bi pristao da se rastane ni od jednog jedinog eksponata. Kraña marame se takoñe činila nemogućom: pored vitrine su stalno dežurali naoružani čuvari. I vi ste odlučili da igrate na s-sigurno: s minimalnim rizikom i, kako vi to volite, ne ostavljajući tragove. Recite, da li ste znali da lord te kobne večeri nikuda neće krenuti, da je ostao kod kuće? Ubeñen sam da ste znali. Bilo vam je potrebno da potčinite Renijea prolivenom k-krvlju. Konačno, sluge nije ubio on, nego vi. - Nemoguće! - doktor Trufo podiže dlan. - Da žena bez medicinskog obrazovanja i velikog iskustva da devet injekcija za tri minuta? To je isključeno. -Prvo, bilo je moguće unapred p-pripremiti devet napunjenih špriceva. A drugo... - Erast otmenim gestom uze iz vaze jabuku i odseče komadić - gospodin Renije nije imao iskustva sa špricevima, ali Mari Sanfon jeste. Ne zaboravite da je ona vaspitavana u vincentinskom samostanu, kod milosrdnih sestara. Poznato je da taj 34

Poslednje, ali ne i najmanje važno (engl.)

red smatra svojim zadatkom pružanje medicinske pomoći siromašnima, pa se vincentinke od detinjstva pripremaju za službu u bolnicama, kolonijama za gubavce i staračkim domovima. Sve te monahinje su visokokvalifikovane milosrdne sestre, a mlada Mari, ako se sećate, bila je jedna od najboljih. -Zaista, zaboravio sam. U pravu ste! - doktor pokajnički sagnu glavu. - Nastavite. Više vas neću prekidati. - Dakle, Pariz, Ri de Grenel, veče 15. marta. U vilu lorda Litlbija dolaze d-dvoje: mlad crnpurasti lekar i milosrdna sestra u sivoj monaškoj kapuljači, navučenoj do samih očiju. Lekar podnosi p-papir sa pečatom gradske vlade, traži da se odmah sakupe u jednoj prostoriji svi koji su se zatekli u kući. Verovatno kaže da je već kasno i da imaju još mnogo posla. Injekcije daje monahinja - vešto, brzo, bez bola. Kasnije, patologanatom neće na mestima uboda okriti nijedan hematom. Mari Sanfon nije zaboravila časove iz svoje bogougodne mladosti. Dalje je jasno, zato se neću upuštati u d-detalje: sluge padaju u san, zločinci se penju na sprat, sledi kratak Renijeov okršaj s domaćinom. Ubice nisu primetile da je u lordovoj ruci ostala zlatna značka Levijatana. Kasnije ste, gospoño, morali da date saučesniku svoj amblem - vama je bilo lakše nego prvom pomoćniku kapetana da otklonite sumnju sa sebe. I još ste, p-pretpostavljam, više verovali sebi nego njemu. Klarisa, koja je do tog trenutka očarano gledala Erasta, načas je pogledala Renatu. Ova je slušala pažljivo, na licu joj se zaledio izraz začuñene uvreñenosti. Ako je ono i bila Mari Sanfon, zasad se ničim nije odala. - Počeo sam da sumnjam u vas dvoje onog d-dana kad vas je, tobože, napao siroti Afrikanac - narator se poverljivo obrati Renati i odgrize komad jabuke belim, jednakim zubima. - Tu je, naravno, kriv Renije -

uhvatila ga je panika, pao je u vatru. Vi biste smislili nešto lukavije. Ja rekonstruišem lanac d-dogañaja, a vi me ispravite ako grešim u detaljima. U redu? Renata skrušeno klimnu glavom i podupre rukom okrugli obraz. - Renije vas je ispratio do kabine, trebalo je da o koječemu porazgovarate; pa i u priznanju vašeg saučesnika je rečeno da je kratko vreme pre toga marama iščezla na t-tajanstven način. Ušli ste u svoju kabinu, videli ogromnog crnca koji je preturao po vašim stvarima i u prvom trenutku ste se, mora biti, uplašili ako je vama uopšte poznato osećanje straha. Ali sledeće sekunde vaše srce je zatreperilo od radosti: na vratu divljaka ste ugledali maramu za kojom ste toliko žudeli. Sve se razjasnilo: preturajući po Renijeovoj kabini odbegli rob se polakomio na šarenu tkaninu i rešio da njime ukrasi svoj snažni vrat. Na vaš krik utrčao je Renije, takoñe video maramu i, ne savladavši se, istrgnuo bodež... Morali ste da smislite priču sa misterioznim napadom, da legnete na pod i navalite na sebe t-teško, još vrelo telo ubijenog. Mora da nije bilo baš prijatno, zar ne? - Dozvolite, to su najobičnije pretpostavke! vatreno se suprotstavio Redžinald. - Naravno da je crnac napao madam Kleber, to je očigledno! Opet fantazirate, mesje ruski diplomato! - Ni najmanje - kratko odgovori Erast gledajući barona, teško je reći da li tužno ili sažaljivo. - Pa, ggovorio sam vam da sam imao prilike da vidim robove narodnosti Ndanga i ranije, u turskom ropstvu. Znate li zašto njih na Istoku tako visoko cene? Zato što se, bez obzira na svoju v-veliku snagu i izdržljivost, odlikuju blagom, dobroćudnom naravi i apsolutno nisu skloni agresiji. To je pleme zemljoradnika, a ne lovaca, ono nikada ni s kim nije ratovalo. Ndanga nikako nije mogao da nasrne na madam Kleber, čak ni iz straha. Evo, i mesje Aono se iznenadio k-kako na vašem

nežnom vratu nisu ostale modrice od prstiju divljaka. Zar to nije čudno? Renata je zamišljeno sagla glavu kao da je i sama bila iznenañena tom činjenicom. - Setimo se sada ubistva profesora Svitčajlda. Čim je postalo jasno da je indolog blizu odgonetke, vi ste ga, uvažena gospoño, zamolili da ne žuri, da priča detaljno i od samog početka, a za to vreme ste poslali svog saučesnika tobože po šal, a zapravo - da pripremi ubistvo. Vaš par vas je shvatio bez reči. - Nije istina! - zvonko uzviknu Renata. - Gospodo, svi ste mi svedoci! Renije se sam ponudio! Sećate se? Pa, mesje Milford-Stoukse, govorim istinu! Prvo sam vas zamolila, sećate li se? - Tačno - potvrdi ser Redžinald. - Tako je bilo. - T-trik za glupake - odmahnu nožićem za voće Fandorin. - Vi ste, uvažena gospoño, odlično znali da vas baron ne podnosi i da nikada ne ispunjava vaše hirove. Operaciju ste, kao i uvek, izveli vešto, ali ovoga puta, avaj, nedovoljno čisto. Nije vam uspelo da krivicu svalite na mesje Aonoa, mada ste bili vrlo b-blizu cilja. Tu Erast skromno spusti pogled, dajući slušaocima mogućnost da se prisete ko je zapravo oborio niz dokaza protiv Japanca. Nije mu strana sujeta, pomislila je Klarisa; ali, ova crta joj se učini iznenañujuće milom i, ma kako to bilo čudno, samo je povećala mladićevu privlačnost. Da razreši paradoks, pomogla joj je, kao i obično, poezija: I mane zemne bića vam draga Divljenjem krasi ljubavna snaga. Ah, mister diplomato, malo vi poznajete Engleskinje. Sve mi se čini da ćete u Kalkuti morati da napravite malo dužu pauzu.

Fandorin je napravio pauzu i ne sluteći da je on „milo biće“ i da će na mesto službovanja stići kasnije nego što je planirao. Nastavio je: - Sada je vaš položaj postao zaista nezavidan. Renije je to p-prilično rečito izložio u svom pismu. I tada vi donosite strašnu, ali na svoj način genijalnu odluku: da potopite brod zajedno sa sitničavim policijskim komesarom, svedocima, i još hiljadu ljudi pride. Šta je za vas ž-život hiljade ljudi ako vam oni smetaju da postanete najbogatija žena na kugli zemaljskoj? Još je gore što su oni pretnja vašem životu i slobodi. Klarisa pogleda Renatu sa sujevernim užasom. Zar je moguće da je ta mlada osoba, malo ostrvljena ali uglavnom sasvim prosečna, sposobna za takav čudovišan zločin? Nije moguće! Ali nemoguće je ne verovati Erastu. On je tako ubedljiv i tako lep! Niz Renatin obraz klizila je ogromna suza, veličine zrna pasulja. U očima joj se nastanila nema molba: Zašto me tako mučite? Zar sam vam ja nešto uradila? Ruka mučenice spusti se na stomak, lice se zgrči od patnje. - Samo nemojte da padate u nesvest - hladnokrvno joj posavetova Fandorin. - Najbolje sredstvo da nekog ppovratite svesti jeste masaža šamarima po licu. I ne pretvarajte se da ste slabi i bespomoćni. Doktor Trufo i doktor Aono smatraju da ste snažniji od b-bika. Sedite, ser Redžinalde! - Erastov glas dobi čelični ton. - Imaćete vremena da se zauzmete za svoju prekrasnu damu. Kasnije, kad ja zavrnšm... Uostalom, dame i gospodo, upravo ser Redžinaldu svi mi treba da zahvalimo za spas naših života. Da nije bilo njegove... neobične navike da svaka tri sata odreñuje koordinate broda, današnji doručak ne bio poslužen ovde, nego na d-dnu mora. Pri čemu bismo bili posluženi mi. - „Gde je Polonije? - kratko se nasmejao baron. - Na večeri, ali na takvoj gde ne večera on, nego večeraju

njega.“ Klarisa se naježila. Jak talas udari o brod, na stolu zadrhta posuñe, a ogromni Big-Ben se ponovo zatetura. - Ljudi su za v-vas statisti, uvažena gospoño, a statiste vi nikad niste žalili. Naročito ako je u pitanju pedeset miliona funti. Teško je odoleti. Siroti Goš je, na primer, pokleknuo. Kako je nevešto izvršio ubistvo naš majstor istrage! Vi ste, n-naravno, u pravu: nesrećni Renije nije izvršio samoubistvo. Ja bih to i sam shvatio, ali vaša ofanzivna taktika me je na neko vreme izbacila iz sedla. Šta znači jedno „oproštajno p-pismo“! Ton očito nije predsmrtni - Renije se još nada da će dobiti na vremenu, da će ga proglasiti ludim. Najviše se on uzda u vas, gospoño Sanfon, navikao je da vam neograničeno veruje. Goš je mirno odsekao treću stranicu na mestu koje po njegovom mišljenju najviše odgovara za kraj. Kakva trapavost! Naš komesar je sasvim skrenuo pameću zbog b-brahmapurskog blaga. Pa kako i ne bi to je njegova penzija za trista hiljada godina! - Fandorin se tužno osmehnu. - Sećate li se s kakvom je zavišću Goš pričao o baštovanu koji je vrlo povoljno prodao bankaru svoju besprekorno čistu reputaciju? - Ali zasto je biro potrebno ubijati gospodina Renijea? - upita Japanac. - Pa, marama je izgorera. -Renije je veoma želeo da komesar u to poveruje i, radi veće ubedljivosti, čak je odao tajnu marame. Ali Goš nije poverovao. - Fandorin napravi pauzu i tiho dodade. - I bio je u pravu. U salonu zavlada mrtva tišina. Klarisa samo što je uzdahnula, i zaboravila je da izdahne. Nije odmah ni shvatila otkud joj takva težina u grudima; onda je, došavši sebi - ispustila vazduh. - Znači, marama je sačuvana? - oprezno, kao da se boji da ne uplaši retku pticu, upitao je doktor. - Pa gde je? - Taj komad t-tanke svile je tokom jutra promenio tri vlasnika. Prvo je bio kod uhašpenog Renijea.

Komesar nije poverovao pismu, pretresao je zarobljenika i našao m-maramu kod njega. Upravo tada, ošamućen od bogatstva koje mu je padalo u ruke, on je i izvrpšo ubistvo. Nije odoleo iskušenju. Kako se sve divno složilo: u pismu je rečeno da je marama spaljena, ubica je sve priznao, parobrod plovi u Kalkutu, a odatle je Brahmapur nadohvat ruke! I Goš je rizikovao sve. Udario je zatvorenika, koji ništa nije slutio, nečim teškim po glavi, na brzu ruku je inscenirao samoubistvo i pošao ovamo, u salon, da čeka kada će stražar otkriti leš. Ali zatim je u igru ušla gospoña Sanfon i nadigrala nas je obojicu: i policajca, i mene. Vi ste fascinantna žena, uvažena gospoño! - obrati se Erast Renati. Očekivao sam da ćete početi da se opravdavate i da ćete sve svaliti na svog saučesnika, sreća te je mrtav. No, bilo bi to t-tako jednostavno! Ne, vi ste postupili drugačije. Iz komesarovog ponašanja ste shvatili da je marama kod njega, i niste razmišljali o odbrani, o ne! Želeli ste da povratite ključ do blaga, i vratili ste ga! -Zašto ja moram da slušam sve ove budalaštine?! sa suzama u glasu uzviknu Renata. - Vi ste, mesje, niko! Vi ste prosto stranac. Zahtevam da se mojim slučajem pozabavi neko od starijih brodskih oficira! Odjednom se maleni doktor isprsi, začešlja pramen kose na maslinastoj ćeli i značajno reče: - Najstariji oficir broda je ovde, madam. Smatrajte da je ovo ispitivanje odobreno od strane komande broda. Nastavite, mesje Fandorine. Rekli ste da je ova žena uspela da uzme maramu od komesara? - Ubeñen sam u to. Ne znam kako je uspela da se dokopa Gošovog revolvera. Mora biti da se jadničak uošnte nije plašio. Bilo kako bilo, ona je nanišanila u komesara i zatražila da joj on odmah vrati m-maramu. Kada se starac uzjogunio, pucala mu je prvo u jednu ruku, pa u drugu, zatim u koleno. Ona ga je mučila! Gde ste tako dobro naučili da gañate, madam? Četiri metka i svaki tačno u cilj. Izvinite, ali t-teško je

poverovati da je Goš trčao za vama oko stola sa ranjenom nogom i s obogaljenim rukama. Posle trećeg pucnja, ne izdržavši bol, on vam je dao maramu, i vi ste tada dokrajčili nesrećnika, pogodivši ga metkom pravo u čelo. - Oh my God!35 - bio je komentar misis Trufo. Klarisu je sad više zanimalo nešto drugo: - Znači, marama je kod nje? - Da - klimnuo je glavom Erast. - Gluposti! Koještarije! Svi vi ste ludi! - histerično se zakikotala Renata (ili Mari Sanfon?). - O, Gospode, kakva besmislica. - To je rako proveriti - rekao je Japanac. Gospodzu Kreber treba pretresti. Ako je marama kod nje, sve je istina. Ako marame kod nje nema, onda je gospodin Fandorin pogresio. U takvim srucajevima kod nas u Japanu rasecaju stomak. - Nikad se, u mom prisustvu, muška ruka neće usuditi da pretresa damu! - izjavi ser Redžinald i preteće ustade. - A ženska? - upita Klarisa. - Ovu osobu ćemo pretresti madam Trufo i ja. - Oh yes, it would take no time at all36 - rado je pristala doktorova supruga. - Radite sa mnom šta hoćete - Renata poput žrtve sklopi ruke. - Ali posle će vas biti sramota... Muškarci izañoše iz salona, a misis Trufo s neverovatnom spretnošću ispipa osumnjičenu. Zatim se osvrnu prema Klarisi i odmahnu glavom. Klarisa se uplaši za jadnog Erasta. Da li je moguće da je pogrešio? - Marama je veoma tanka - reče ona. - Dajte da ja potražim. 35 36

O moj Bože O da, biće nam potrebno sasvim malo vremena (engl.).

Opipavanje tela druge žene bilo je vrlo čudno i izazivalo je stid, ali Klarisa se ugrize za usnu i pažljivo pregleda svaki šav, svaki nabor, svaki volan na donjem rublju. Marame nije bilo. -Moraćete da se skinete - odlučno izjavi ona. Ovo je bilo užasno, ali još užasnije je bilo zamisliti da marama ne bude nañena. Kakav udarac za Erasta! On to neće podneti! Renata pokorno podiže ruke da bi lakše skinule haljinu s nje, i bojažljivo reče: - U ime svega što vam je sveto, madmazel Stamp, nemojte povrediti moje dete. Stisnuvši zube Klarisa poče da raskopčava haljinu. Kod trećeg dugmeta neko pokuca na vrata i začu se veseli Erastov glas: - Madam, završite pretres! Možemo li da uñemo? - Da, da, uñite! - viknu Klarisa brzo zakopčavajući dugmad. Muškarci su se ponašali zagonetno. Oni ćutke stadoše kraj stola pa Erast, pokretom mañioničara, izvuče na stolnjak trouglasti komad tkanine, koji se prelivao duginim bojama. - Marama! - uzviknu Renata. -Gde ste je našli? - upita Klarisa, osećajući da se konačno sve zamrsilo. - Dok ste vi pretresali g-gospoñu Sanfon, mi takoñe nismo gubili vreme - zadovoljno objasni Fandorin. - Palo mi je na p-pamet da je tako dalekovida osoba mogla da dokaz sakrije u komesarovoj kabini. Imala je svega nekoliko sekundi na raspolaganju i nije mogla da gurne m-maramu negde duboko. I zaista, brzo smo je našli. Zgužvala ju je i gurnula pod tepih. Evo, možete da uživate u znamenitoj ptici kalavinki. Klarisa priñe stolu i zajedno sa ostalima začarano gledaše komadić tkanine koji je uništio tolike ljudske živote.

Marama je oblikom podsećala na jednakokraki trougao. Naoko, svaka od strana teško da je bila duža od 20 palaca. Crtež je iznenañivao svojim varvarskim šarenilom: na pozadini od raznobojnog drveća i plodova, raširila je krila oštrogruda polužena-poluptica, nalik na antičke sirene. Njeno lice bilo je okrenuto iz profila, duge izvijene trepavice uokvirivale su malenu rupicu oka, pažljivo opšivenu najtanjom zlatnom niti. Klarisa pomisli kako ništa lepše u životu nije videla. - Da, to je nesumnjivo baš ta marama - reče ser Redžinald. - Ali, da li vaše otkriće dokazuje krivicu madam Kleber? -A putna torba? - blago upita Fandorin. - Sećate li se putne torbe k-koju smo vi i ja juče otkrili u kapetanskom čamcu? Pored ostalih stvari, video sam tamo ogrtač koji smo svi više puta videli prebačen preko ramena madam Kleber. Torba je priključena ostalim materijalnim dokazima. Sigurno će se u njoj naći i druge stvari koje pripadaju našoj v-vrloj poznanici. -Šta vi kažete na to, uvažena gospoño? - obrati se doktor Renati. - Istinu - odgovori ona, i istog trena lice joj se preobrazi do neprepoznatljivosti.

Redžinald Milford-Stouks

...i na njenom licu došlo je do promene koja me je prenerazila. Nezaštićena slaba ovčica, smrvljena udarcem sudbine, kao da se pokretom čarobnog štapića pretvorila u vučicu. Ramena su se ispravila, brada se podigla, oči su zasijale opasnom vatrom, a nozdrve su zadrhtale, kao da je pred nas stala zver-grabljivica - ne, ne vučica, pre iz roda mačaka, pantera ili lavica, koja je osetila miris sveže krvi. Nesvesno sam odskočio u stranu. O, moja zaštita joj više nije bila potrebna! Preobražena misis Kleber bacila je na Fandorina pogled pun tako vatrene mržnje da se čak i taj neprobojni gospodin trgao. Potpuno razumem osećanja ove čudne žene. I sam sam potpuno promenio svoj odnos prema podlom Rusu. To je strašan čovek, zloban bezumnik, s nakaznom, izopačenom maštom. Kako sam mogao da se odnosim prema njemu s poverenjem i poštovanjem? Neverovatno! Jednostavno ne znam kako Vama o tome da pišem, draga Emili. Pero mi podrhtava u ruci od negodovanja... U početku sam to hteo da sakrijem od Vas, ali ipak ću

Vam napisati, jer bi Vam bilo teško da shvatite zbog čega je moj odnos prema Fandorinu pretrpeo takvu metamorfozu. Prošle noći, nakon svih briga i uzbuñenja koje sam Vam gore opisao, Fandorin i ja smo imali čudan razgovor, koji me je razbesneo i bacio u tužnu nedoumicu. Rus mi je prišao, zahvalio mi se na spasavanju broda i s lažnim razumevanjem, mucajući kod svake reči, počeo da govori nezamislive, monstruozne gluposti. Rekao je bukvalno sledeće, zapamtio sam od reči do reči: „Znam za vašu nesreću, ser Redžinalde. Komesar Goš mi je još davno ispričao o tome. To me se, naravno, ne tiče i dugo sam razmišljao da li da pričam s vama o tome, ali pošto vidim kako patite, ne mogu da ostanem ravnodušan. Usudio sam se da vam se obratim samo zato što sam i sam doživeo takvu nesreću. I meni je, kao i vama, pretilo pomračenje uma. Sačuvao sam razum, i čak sam ga izoštrio, ali platio sam za to velikim delom srca. Verujte mi, u vašoj situaciji nema drugog puta. Ne bežite od istine, ma kako strašna ona bila, ne krijte se iza iluzije. I, što je najvažnije, ne kažnjavajte sebe. Niste vi krivi za to što su konji jurnuli, što je vaša noseća supruga ispala iz kola i ostala na mestu mrtva. To je iskušenje, težak ispit koji vam je postavila sudbina. Ne znam zašto i kome je potrebno da čoveka podvrgava ovako surovoj proveri, ali znam jedno: neophodno je izdržati iskušenje. U suprotnom, to je kraj, propast duše.“ Ja čak nisam odmah ni shvatio na šta misli taj podlac. Tek kasnije sam shvatio! On je uobrazio da ste Vi, draga, jedina Emili, poginuli! Da ste Vi, u drugom stanju, ispali iz kola i poginuli! Da nisam bio tako zbunjen, grohotom bih se nasmejao pošašavelom diplomati u lice! Da priča takve stvari, i to baš sada kada me s nestrpljenjem iščekujete pod azurnim nebom

rajskih ostrva! Sa svakim časom bliže sam Vam, nežna moja Emili. Sada me više niko i ništa neće zaustaviti. Samo, čudna stvar, nikako ne mogu da se setim zašto ste se i kako vi našli na Tahitiju, pa još sama, bez mene? Mora da su postojali nekakvi važni razlozi za to. Ne mari. Mi ćemo se sresti i Vi ćete mi, mila moja prijateljice, sve objasniti. Svejedno, vraćam se svojoj priči. Isprsivši se (odjednom njen rast više nije bio tako mali - neverovatno kako mnogo zavisi od držanja i položaja glave) misis Kleber je rekla sledeće, obraćajući se prvenstveno Fandorinu: „Sve što ste vi ovde natrtljali, potpune su budalaštine. Nijednog argumenta, nijednog neoborivog dokaza. Sve same pretpostavke i nezasnovana domišljanja. Jeste, moje pravo ime je Mari Sanfon, ali nijedan sud sveta ne bi mogao da me okrivi za bilo šta. Da, mene su često klevetali, protiv mene su mnogobrojni neprijatelji pleli intrige, više puta se na mene okomila sudbina, ali ja imam jake nerve, nije lako slomiti Mari Sanfon. Kriva sam jedino za to što sam se do ludila zaljubila u zločinca i bezumnika. Tajno smo se venčali, ja nosim pod srcem njegovo dete. Upravo on, Šarl, insistirao je da naš brak ostane tajna. Ako je moj postupak zločin, pa dobro, spremna sam da stanem pred porotu, ali možete biti sigurni, mesje samouki detektive da će vešt advokat rasterati sve vaše himere kao dim. Šta zapravo možete da mi prebacite? To što sam u mladosti živela u manastiru sivih sestara i olakšavala muke patnicima? Da, davala sam ponekad i injekcije, pa šta? Zbog duševnih patnji usled konspiracije na koju sam bila primorana, zbog teške trudnoće navikla sam se na morfijum, ali sad sam našla snage da se izbavim te pogubne navike. Moj tajni, ali imajte u vidu, potpuno zakoniti muž insistirao je da krenem na put pod izmišljenim prezimenom. Tako se pojavio mitski švajcarski bankar Kleber. Mene je jako

mučila ta obmana, ali kako sam mogla da odbijem voljenog? Nisam ni slutila da postoji njegov drugi život, njegova pogubna strast i, konačno, njegovi suludi planovi! Šarl je rekao da mu kao prvom pomoćniku kapetana ne bi pristajalo da suprugu vodi sa sobom na plovidbu, ali da on ne može podneti razdvajanje od mene, da brine za zdravlje našeg dragog deteta, i da je zato bolje da na putovanje krenem pod izmišljenim prezimenom. Šta je u tome zločinačko, pitam ja vas? Videla sam da sa Šarlom nešto nije u redu, da njime vladaju nekakve meni nepoznate strasti, ali, naravno, ni u najgorem snu nisam slutila da je on izvršio taj strašni zločin u Ri de Grenel! Pojma nisam imala da je on sin indijskog radže. Za mene je šok da je moje buduće dete jednu četvrtinu Indijac. Jadni mališan, sin bezumnika. Ne sumnjam da je Šarl poslednjih dana bio prosto neuračunljiv. Zar je mogao psihički normalan čovek da pokuša da potopi brod? To je postupak očito bolesnog čoveka. Naravno da nisam znala za taj bezumni plan!“ Tu ju je Fandorin prekinuo i s gnusnim podsmehom upitao: „A vaš ogrtač, pažljivo spakovan u putnu torbu?“ Misis Kleber, ne, mis Sanfon - to jest madam Renije... Ili madam Bagdasar? Ne znam kako da je pravilno zovem. Dobro, neka ostane misis Kleber, tako smo navikli. Dakle, ona je inkvizitoru odgovorila veoma dostojanstveno: „Očigledno je moj muž sve pripremio za bekstvo i nameravao je da me probudi u poslednjem trenutku.“ Fandorin se nije predavao. „Ali, vi niste spavali rekao je on s oholim izrazom na licu. - Prolazili smo hodnikom i videli smo vas. Bili ste potpuno odeveni i čak sa šalom preko ramena.“ „Da, od neshvatljive uzbune nisam mogla da spavam - odgovorila je misis Kleber. - Očigledno je srce

osetilo da nešto nije u redu... Čudna drhtavica nije mi davala da se zagrejem i zato sam ogrnula šal. Je li to zločin?“ Bilo mi je drago da vidim kako se dobrovoljni javni tužilac povukao. A okrivljena je sa mirnom samouverenošću nastavila: „To da sam ja tobože mučila drugog bezumnika, mesje Goša, to je tek potpuno neverodostojno. Rekla sam vam istinu. Stari tikvan je šenuo od gramzivosti i pretio mi je smrću. Ni sama ne znam kako mi je pošlo za rukom da sva četiri pucnja pogode cilj. To je čista slučajnost. Mora biti da je samo Proviñenje upravljalo mojom rukom. Ne, uvaženi gospodine, neće vam uspeti.“ Od Fandorinovog samozadovoljstva nije ostalo ni traga. „Dozvolite, - uzrujao se on - ali mi smo našli maramu! Ta, vi ste je sakrili pod tepih!“ „Još jedna neosnovana tvrdnja - resko odgovori misis Kleber. - Maramu je, naravno, sakrio Goš, pošto ju je ukrao od mog sirotog muža. I, bez obzira na sve vaše odvratne insinuacije, zahvalna sam vam, uvaženi gospodine, što ste mi vratili moje vlasništvo.“ S tim rečima ona mirno ustade, priñe stolu i uze maramu! „Ja sam zakonita supruga zakonitog naslednika Smaragdnog Radže - objavi ova neobična žena. - Imam venčani list. U mojoj utrobi je Bagdasarov unuk. Da, moj pokojni muž je izvršio niz teških zločina, ali kakve to ima veze sa mnom i s našim nasledstvom?“ Tu je skočila mis Stamp i pokušala da otme maramu od misis Kleber. „Imovinu i nekretnine brahmapurskog radže konfiskuje britanska vlada! - krajnje odlučno izjavi moja zemljakinja, i ne priznati da je u pravu potpuno je nemoguće. - To znači da blago pripada njenom veličanstvu kraljici Viktoriji!" „Trenutak samo - skoči i naš dobri doktor Trufo. Mada sam Italijan po roñenju, državljanin sam

Francuske i ovde zastupam njene interese! Radžino blago je lična svojina porodice, i nije pripadalo brahmapurskoj kneževini, njegova konfiskacija je nezakonita! Šarl Renije je postao francuski državljanin sopstvenom voljom. On je napravio najgori zločin na teritoriji svoje zemlje. Ovakva zlodela, uz to načinjena iz koristoljublja, po zakonima Francuske republike kažnjavaju se eksproprijacijom lične imovine zločinca u korist države. Dajte mi maramu, madam! Ona pripada Francuskoj!“ I on takoñe veoma borbeno zgrabi kraj marame. Bila je to pat-situacija, i podmukli Fandorin ju je iskoristio. S vizantijskom lukavošću, svojstvenom njegovoj naciji, glasno je rekao: „To je ozbiljno pitanje, koje zahteva razmatranje. Dozvolite mi da kao predstavnik neutralne države privremeno zaplenim maramu, kako je vi ne biste iskidali na komade. Staviću je evo ovde, neka bude na odreñenom odstojanju od strana u konfliktu.“ S tim rečima uze maramu i odnese je na bočni stočić koje se nalazi na strani zaklonjenoj od vetra i gde su prozori bili zatvoreni. Kasnije ćete, voljena Emili, shvatiti zašto Vam navodim ove detalje. Dakle, marama - jabuka razdora, ležala je kao šareni trougao na bočnom stočiću i prelivala se zlatim iskricama. Fandorin je stajao leñima okrenut marami izigravajući da li počasnu stražu, da li čuvara. Svi mi ostali skupili smo se u gomilu kraj stola za ručavanje. Dodajte tome šuštanje zavesa na vetrovitoj strani, prigušenu svetlost tmurnog dana i neravnomerno ljuljanje poda pod nogama. To je ekspozicija finalne scene. „Niko se neće usuditi da od unučeta radže Bagdasara otme ono što mu po pravu pripada! podbočivši se izjavila je misis Kleber. - Ja sam belgijska državljanka i sudski proces će se voditi u Briselu. Biće dovoljno da obećam da će četvrtina nasledstva biti data

Belgiji za dobročinstva, i porotnici će odlučiti u moju korist. Četvrtina nasledstva je jedanaest milijardi belgijskih franaka, petogodišnji dohodak čitave Kraljevine Belgije!“ Mis Stamp joj se nasmeja u lice: „Vi potcenjujete Britaniju, mila moja. Ne mislite valjda da će iko vašoj jadnoj Belgiji dozvoliti da rešava sudbinu pedeset miliona funti? S tim novcem mi ćemo izgraditi stotine moćnih oklopnjača i trostruko ćemo ojačati našu flotu, koja je i bez toga prva u svetu! Mi ćemo zavesti red na čitavoj planeti!“ Mis Stamp je pametna žena. Zaista, civilizacija bi bila samo na dobitku ako bi takva fantastična suma obogatila našu državnu kasu. Pa Britanija je najnaprednija i najslobodnija zemlja na čitavoj zemaljskoj kugli. Svi narodi bili bi na dobitku ako bi počeli da žive po britanskom obrascu. Ali mister Trufo bio je drugačijeg mišljenja. „Tih milijardu i po francuskih franaka omogućiće Francuskoj da se ne samo oporavi od tragičnih posledica rata s Nemačkom, nego će stvoriti i savremenu, najopremljeniju armiju u čitavoj Evropi. Vi Englezi nikada niste bili Evropljani. Vi ste ostrvljani! Interesi Evrope su vam strani i neshvatljivi. Mesje De Perije, donedavno drugi pomoćnik kapetana a sada privremeni zapovednik Levijatana, neće dozvoliti da marama pripadne Englezima. Odmah ću dovesti ovamo gospodina De Perijea i on će maramu staviti u sef u kapetanskoj kabini!“ Zatim su svi istovremeno zagrajali, pokušavajući da nadviču jedno drugo; razgalamljeni doktor se čak usudio da me gurne u grudi, a misis Kleber je šutnula mis Stamp u gležanj. Tada je Fandorin uzeo sa stola tanjir i s treskom ga razbio o pod. Svi su iznenañeno pogledali u njega, a lukavi Vizantinac reče: „Tako nikad nećemo rešiti naš problem. Isuviše ste se razjarili, dame i gospodo.

Predlažem da provetrimo salon - ovde je postalo zagušljivo.“ Prišao je prozorima zaklonjene strane broda i počeo da ih otvara, jedan za drugim. Kada je Fandorin širom otvorio prozor koji se nalazi iznad bočnog stočića, na kome je ležala marama, desila se neočekivana stvar: uhvaćena promajom, lagana tkanina se zalelujala, zatreperila i odjednom uzletela u vazduh. Uz sveopšti vapaj, svileni trougao je zaplovio iznad palube, dva puta dodirnuo brodsku ogradu (kao da nam je mahnuo za oproštaj) i, kao da sleće, poleteo u daljinu. Svi su omañijano pratili pogledom ovaj lagani let, dok se nije zavrnšo negde u lenjim beličastim talasima. „Kako sam nespretan - reče Fandorin u grobnoj tišini koja je zavladala. - Koliko novca je potonulo! Sada ni Britanija ni Francuska neće moći da čitavom svetu diktiraju svoju volju. Kakva nesreća za civilizaciju! A to je čak celih pola milijarde rubalja. Bilo bi dovoljno da Rusija isplati ceo svoj spoljašnji d-dug.“ Evo šta je bilo dalje. Misis Kleber ispusti divlji piskavo-šišteći zvuk, od koga mene podiñoše žmarci, zgrabi sa stola nož za voće i s neopisivom okretnošću baci se na Rusa. Neočekivani napad njega je zatekao nespremnog. Tupo srebrno sečivo raseče vazduh i zabi se Fandorinu malo ispod ključne kosti, ali, reklo bi se, ne duboko. Bela diplomatova košulja oboji se krvlju. Moja prva misao bila je: Bog ipak postoji, i on kažnjava zlikovce. Preneražen, podli Vizantinac ustuknu u stranu, ali razjarena furija ne zadovolji se učinjenim već, stegnuvši dršku, ponovo podiže ruku za udarac. Ovde je sve iznenadio naš Japanac, koji nije uzimao učešća u diskusiji, i uopšte, do ovog se momenta držao po strani. On poskoči skoro do plafona, prodorno i grleno zakrešta kao orao i, još ne dodirnuvši pod, udari misis Kleber vrhom cipele po korenu šake! Takav trik nisam video čak ni u italijanskom cirkusu!

Nož za voće odlete u stranu, Japanac se dočeka u čučanj, a misis Kleber se, izobličenog lica, zatetura unazad, držeći se levom rukom za iščašeni zglob. Ipak? ona nije odustajala od svoje krvožderne namere! Udarivši leñimao časovnik (pisao sam vam o tom monstrumu), ona se odjednom presamiti i podiže skut haljine. Već sam bio sasvim ošamućen brzom smenom dogañaja, ali ovo je bilo previše! Video sam (izvinite, draga Emili, što Vam to pišem) nožni članak, u crnoj svilenoj čarapi, volan na ružičastom donjem vešu, a sledećeg trenutka misis Kleber se već ponovo uspravila i u njenoj levoj ruci se pojavio, sam Bog zna otkud, pištolj. Bio je sa dve cevi, veoma mali, sa sedefastim ukrasom. Ne usuñujem se da Vam ponovim doslovce šta je kazala ta osoba Fandorinu, jer Vi sigurno i ne znate za takve izraze. Opšti smisao govora, veoma energičnog i ekspresivnog, svodi se na to da će „podli perverznjak“ (koristim eufemizam, jer se misis Kleber izrazila mnogo grublje) platiti životom svoj podli trik. „Prvo ću onesposobiti ovog otrovnog žutog gada!“ - uzviknula je buduća majka i, iskoračivši napred, opalila u mister Aonoa. Ovaj je pao ničice i prigušeno zastenjao. Misis Kleber je načinila još jedan korak i uperila svoj pištoljčić pravo u lice Fandorinu. „Ja zaista nikad ne promašujem - procedila je ona. - I zalepiću ti olovo pravo meñu te lepe oči.“ Rus je stajao pritiskajući dlanom crvenu mrlju koja se razlivala po košulji. Ne mogu reći da se tresao od straha, ali bio je bled. Brod se tada zaljulja jače nego obično - u njega je udario veliki talas, i ja videh kako se nakazno telo BigBena ugiba, naginje i... obrušava pravo na misis Kleber! Tupi udarac tvrdog drveta u potiljak i ova neumorna žena sruči se ničice na pod, pritisnuta svom težinom te hrastove kule.

Svi jurnuše ka mister Aonou, koji je ležao prostreljenih grudi. Bio je pri svesti i pokušavao je da se pridigne, ali doktor Trufo čučnu pored njega i silom ga spusti na pod, uhvativši ga za ramena. Rasekao mu je odeću, pogledao ulaznu ranu i namrštio se. „Nije to nista - tiho reče Japanac kroz stisnute zube. - Pruća su sasvim brago okrznuta.“ „A metak? - zabrinuto upita Trufo. - Osećate li ga, kolega? Gde je?“ „Cini mi se da je metak zapeo u desnoj ropatici - odgovorio je mister Aono i dodao, s hladnokrvnoću koja me je zadivila. - Revi donji deo. Moraćete da probijete kost s redza. To je veoma tesko. Izvinjavam se zbog ovih neugodnosti.“ Tu Fandorin izgovori zagonetnu rečenicu. Nadnevši se nad ranjenika on tiho kaza: „Pa, evo, Aono-san, vaša želja se ostvarila: sada ste vi moj onñin. Besplatni časovi japanskog se, nažalost, otkazuju.“ Meñutim, mister Aono je ovu besmislicu, izgleda, odlično shvatio, i razvukao je pobelele usne u slab osmeh. Kada su mornari na nosilima odneli previjenog japanskog džentlmena, doktor se pozabavio misis Kleber. Na naše ogromno iznenañenje, pokazalo se da joj drveni trupac nije razbio lobanju, nego je samo napravio čvorugu. Na jedvite jade smo izvukli zločinku ispod londonske znamenitosti i preneli je u fotelju. „Bojim se da plod neće preživeti ovaj šok - uzdahnu misis Trufo. - A jadni mališa nije kriv za grehe svoje majke.“ „Ništa se neće desiti sa mališanom - uveravao ju je suprug. - Ova... spodoba je tako žilava da će sigurno roditi zdravo dete, pri tom lako i na vreme.“ A Fandorin dodade, s cinizmom koji me zgrozi: „Postoje osnove da se nadamo da će se poroñaj odigrati u zatvorskoj bolnici.“

„Strašno je i pomisliti šta će se roditi iz te utrobe“ stresavši se reče mis Stamp. „U svakom slučaju, trudnoća će je spasti giljotine“ primeti doktor. „Ili vešala“ - podsmehnu se mis Stamp, podsetivši nas na žestoku diskusiju koja se nedavno vodila izmeñu komesara Goša i inspektora Džeksona. „Najgore što joj preti je manja zatvorska kazna za pokušaj ubistva gospodina Aonoa - kiselo procedi Fandorin. - A i za to će se naći olakšavajuće okolnosti: afekt, šok, već pomenuta trudnoća. Više se ništa ne može dokazati, ona nam je to blistavo demonstrirala. Verujte mi, vrlo brzo Mari Sanfon će ponovo biti na slobodi.“ Čudno, ali niko od nas i ne pomenu maramu, kao da je nikada nije ni bilo, kao da je sa šarenom svilenom krpom vetar u ništavilo odneo ne samo sto britanskih oklopnjača i francuskih revanche, nego i bolesno bunilo koje je zahvatilo umove i duše. Fandorin zastade pokraj oštećenog Big-Bena, koji će sada biti odnet pravo na otpad: staklo razbijeno, mehanizam pokvaren, hrastova ploča napukla od vrha do dna. „Divan sat - reče Rus, još jednom potvrdivši opštepoznatu činjenicu da su Sloveni u potpunosti lišeni smisla za umetnost. - Obavezno ću ga popraviti i poneti sa sobom.“ Levijatan moćno zatrubi, verovatno pozdravljajući brod koji mu dolazi u susret, a ja počeh da razmišljam o tome da ću uskoro, vrlo brzo, kroz neke dve-tri nedelje, stići na Tahiti, i mi ćemo se ponovo sresti, moja obožavana ženice. To je jedino što ima značaja i smisla. Sve ostalo je dim, magla, himera. Bićemo zajedno, i bićemo srećni - tamo, na rajskom ostrvu gde uvek sija sunce. U očekivanju toga radosnog dana, nežno Vas voli Vaš

Redžinald

Milford-Stouks.

POJMOVNIK

Bojar(i) - više plemstvo, velikaši, zemaljske starešine i krupni zemljoposednici u Rusiji pre reformi Petra Velikog. Brandmajstor - zapovednik protivpožarne straže. Bertijon - francuski pravnik i kriminolog Alfons Bertijon (Bertillon, 1853-1914), tvorac sistema kriminalističke identifikacije prema antropološkim parametrima, nazvanog prema njegovom prezimenu bertijonaža. Vincentinke - katolički ženski monaški red (pod imenom Pohoñenja Marijina ili Kćeri ljubavi; u Hrvatskoj - vinkovke) koji se bavi karitativnim radom; pripadnice nose sive habite; red je osnovao sv. Vićentije Paulski 1633. godine. Gamen (franc. gamin) - deran, mangup, vragolan. Divizioner (franc. divisionnare) - komandant divizije, divizijski general; generalski čin u francuskoj policiji. Dizraeli - Bendžamin Dizraeli (Disraeli, 18041881), poznati britanski političar viktorijanske ere, konzervativac; u dva navrata premijer. Zazen (jap.) - dosl. sedeći zen ili sedeća koncentracija; tehnika zen-budističke meditacije u sedećem stavu, skrštenih nogu, uz naročite vežbe disanja. Zamindar - feudalni zemljoposednik u Indiji, koji je imao nasledno pravo na posed sve dok plaća porez.

Kalavinka - mitsko biće iz budističkih sutri; ima telo čoveka a glavu ptice. Kanotje (franc. canotier) - slamnati šenšr uskog ravnog oboda, žirado. Kediv - titula naslednih sultanskih namesnika u Egiptu (1867-1914). „Levijatan“ - Kao prototip za „Levijatana“, vele znalci pomorske istorije, poslužio je parobrod „ Great Eastern “, najveći brod viktorijanske ere, grañen izmeñu 1854. i 1858. godine. Ovaj brod imao je deplasman od 22.500 tona, trup sa dvostrukim dnom, šest katarki, a snaga gigantskih parnih kotlova prenosila se na dva velika bočna točka i vijak na krmenom delu. Kada je započeta izgradnja parobroda „ Great Eastern “, radni naziv broda bio je upravo – “Levijatan“... „ Great Eastern “ služio je za duge prekookeanske plovidbe - od Evrope do Japana i Australije - i to tradicionalnim putem: oko Rta dobre nade. U vreme njegovog porinuća, naime, Suecki kanal još nije bio izgrañen, a kada je, godine 1869, otvoren za plovidbu - „ Great Eastern “ služio je svoje poslednje godine postavljajući kablove izmeñu Evrope i Amerike. Akunjinov „Levijatan“, kojem je izgled, grañu i dimenzije u potpunosti pozajmio „ Great Eastern “, morao bi da plovi drugim putem: bio je preširok za plovidbu Sueckim kanalom, koji je u početku bio dubok 8 m sa širinom dna od 22 m. Da li je posredi „pesnička sloboda“ ili se pisac poigrao sa svojim čitaocima, zadavši im detektivsku igru iz pomorske istorije? Mavaši geri - udarac nogom u tradicionalnom karateu. Mahmud od Gaznija - (998-1030) avganistanski sultan koji je početkom XI veka osvojio veliki deo Indije;

njegova osvajanja vezuju se za organizovani prodor islama na Indijski potkontinent. Mejñi - japanski car Mucuhito (1852-1912) koji je pod carskim imenom Mejñi vladao Japanom od 1867. Za vreme njegove vladavine Japan se transformisao iz tradicionalne feudalne u modernu pravnu državu. Mesmer - Fridrih Anton Mesmer (Mesmer, 17331815), nemački lekar, poznat po studijama hipnoze u medicinske svrhe, tvorac teorije animalnog magnešizma ili mesmerizma, što su raniji nazivi za hipnozu. Nabob - upravnik, guverner u britanskoj Istočnoj Indiji; otuda, uopšte: veoma bogat čovek koji je bogatstvo stekao u Indiji. Nizam - titula nekih vladalaca-vazala u Prednjoj Indiji. Onñin (jap.) - veliki, životni dobrotvor; onaj ko zaduži činjenjem značajne usluge. Palac - mera za dužinu (2,54 cm); odgovara engleskom inču i nemačkom colu. Sekstant - mali prenosni astronomski instrument u obliku kružnog sektora veličine 1/6 kruga; konstruisao ga je Njutn 1701. U navigaciji služi za merenje položaja nebeskih tela pomoću kojih se odreñuje lokacija broda na pučini. Sepuku (jap.) - vrsta ritualnog „samoubistva časti“ japanskih samuraja, koje se izvodi kratkim mačem (srodno harakiriju). Sipajski ustanak (ili Ustanak sipaja) - krvavo ugušeni ustanak indijskih vojnika-najamnika protiv britanske dominacije u oblastima gornjeg Ganga i u delu centralne Indije (1857-1858). Stipl-čejs - konjička trka s preponama. Stoun (engl. stone) - stara britanska mera za težinu, varirala je prema materiji koja se merila: meso 8

funti, sir 16, seno 22, vuna 24 funte -1 funta (roipd) = 0,453 kg. Tandul - „pirinčano zrno“ kao mera za plemenite metale i drago kamenje - približno 0,5 karata ili oko 0,137 g. Tanka - tradicionalna pesnička forma u japanskoj poeziji; sastoji se od pet stihova dužine 5 i 7 slogova, prema rasporedu: 5-7-5-7-7. Trirema - rimski ratni brod sa po tri reda vesala s obe strane; pramac mu se završavao oštrim kljunom a krma visokim ukrasom; kod Grka trijera.

Sken: Kalimero Volter Obrada:

BABAC

NA KORICAMA Naslovna sšrana P. G. Bogomolov, Knjige, 1737. Kompas. Prva klapna Grafika broda „ Great Eastern “ (v. Pojmovnik na kraju knjige). Posveta je napisana rukopisom Aleksandra Puškina, transformisanim u srpsku ćirilicu. Poleñina prve klapne i naslovne strane Gore: razglednice i reklame velikih parnih brodova s kraja XIX veka. Dole: Crteži i maketa broda „ Great Eastern “. Poleñina druge klapne i zadnje korice

Prvi red: Parne mašine iz kataloga firme „Tangyes“ iz Birmingema, koja je proizvela motore za pogon broda „ Great Eastern “. Drugi i treći red: Crtež, slike i fotografije broda „ Great Eastern “. Druga klapna Gore: Grafika broda „ Great Eastern “. Monografija Kompletna istorija broda Eastern”.

„

Great

Grb na kapetanskoj kapi. Deonica „ Eastern steam Navigational Company“. Isambard Kingdom Brunel, projektant broda „ Great Eastern “ pored brodskih lanaca, fotografija. Crtež broda „ Great Eastern “. Druga klapna i zadnja korica Sekstant.