BORGES HORHE Luis -UNIVERZALNA ISTORIJA BEŠČAŠĆA

Naslov originala: Jorge Luis Borges Historia universal de la infamia © Maria Codama and Emecć Editores

Izdavač PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR ŽIVADINOVIĆ Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ © 2009, PAIDEIA, za ovo izdanje

HORHE

Luis

BORHES

UNIVERZALNA ISTORIJA BEŠČAŠĆA PREVELA SA ŠPANSKOG LJILJANA

POPOVIĆ-ANĐIĆ

PAIDEIA BEOGRAD, 2 0 0 9 .

Predgovor

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

Pripovedačke vežbe koje čine ovu knjigu nastale su u periodu od 1933. do 1934. Mislim da proističu iz mog ponovnog iščitavanja Stivensona i Čestertona, još od pr­ vih filmova Fon Šternberga i, možda, izvesne biografije Evarista Karijega. Zloupotrebljavaju neke postupke: ra­ zna nabrajanja, naglo narušavanje kontinuiteta, svođenje čitavog života nekog čoveka na dve-tri scene. (Ta vizu­ alna namera je na snazi i u priči „Čovek sa ružičastog ugla".) Nisu, niti pokušavaju da budu psihološke. Sto se tiče primera magije koji zaključuju knjigu, nemam na njih drugih prava, izuzev onih koji pripadaju prevodiocu i čitaocu. Ponekad mislim da su dobri čitaoci još mračniji i izuzetniji bardovi nego dobri autori. Niko mi neče osporiti da dela koja je Valeri pripisao svom pluskvamperfekatskom Edmondu Testu vrede znatno manje nego ona od njegove supruge i prijatelja. Čitanje je, pritom, aktivnost koja dolazi posle pisa­ nja: ona je popustljivija, učtivija i intelektualnija. H. L. B. Buenos Ajres, 27. maja 1935. 5

Predgovor

PREDGOVOR IZDANJU IZ 1954.

Rekao bih da je barok stil koji namerno iscrpljuje (ili želi da iscrpi) svoje mogućnosti i graniči se sa sopstvenom karikaturom. Uzalud je Endrju Lang, hiljadu osamsto osam­ deset i neke, hteo da imitira Poupovu Odiseju; delo je već bilo sopstvena parodija i parodičar nije mogao da preu­ veliča njenu napetost. Barok (Baroco) je naziv jedne vr­ ste silogizma; 18. vek ga je upotrebio da označi određena preterivanja u arhitekturi i slikarstvu 17. veka; ja bih re­ kao da je barok završna faza svake umetnosti kada ona iz­ laže i rasipa svoja sredstva. Baroknost je intelektualna, a Bernard Šo je izjavio da je svaki intelektualni rad humo­ rističan. Taj humor je nenameran u delu Baltasara Grasijana, nameran ili svesno dopušten u delu Džona Dona. I sam neumereni naslov ovih stranica obznanjuje nji­ hovu baroknu prirodu. Ublažiti ih bilo bi isto što i uništiti ih; zbog toga se ovoga puta radije pozivam na izreku quod scripsi, scripsi (Jovan, 19, 22) i nakon dvadeset godina štampam ih ponovo onakve kakve jesu. One su neodgo7

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

vorna igra jednog stidljivog čoveka koji se nije usudio da piše svoje priče i zabavljao se falsifikujući i izvrćući tuđe, (ponekad bez ikakvog estetskog opravdanja). Sa tih dvo­ smislenih vežbi prešao je na naporno sastavljanje jedne prave priče - „Čovek sa ružičastog ugla" - koju je potpi­ sao imenom jednog dede svojih dedova, Fransisko Bustos, i koja je postigla neobičan i pomalo tajnovit uspeh. U tom tekstu, koji ima prizvuk predgrađa, primetiće se da sam ubacio neke učene reči: utroba, preobraćanje 1

itd. To sam učinio zato što kompadre teži ka uglađenosti, ili (ovaj razlog isključuje drugi, ali je možda pravi) zato što su kompadresi individue i ne govore uvek kao Kom­ padre, koji je platonska figura. Majstori Velikih Kola uče da je suština univerzuma - praznina. Potpuno su u pravu kada je reč o sićušnom de­ lu univerzuma koji čini ova knjiga. Ispunjavaju je strati šta i gusari, u naslovu grmi reč beščašće, ali iza buke nema ničega. To je samo privid, od slika sačinjena povr­ šina; možda upravo zbog toga može da se dopadne. Čovek ' U argentinskom žargonu, poreklom iz prigradskih naselja i tanga, kompadre (compadre, bukvalno: kum, ponekad u značenju „ortak") je tip muškarčine iz predgrađa, mačo, razmetljivac, koji, pre svega, brani čast, vesto barata nožem i uvek je spreman na kavgu; . Kompadrito (compadrito, deminutiv od com­ padre) je njegova loša imitacija, on je kicoš, fićfirić, prepotentan; obično se kroz njega predstavlja tipičan igrač tanga (u početku su tango, prokaženu igru, plesali samo muškarci). (Prim, prev.)

8

Predgovor koji ju je napravio bio je obilato nesrecan, ali se zabavljao dok je pisao; nadam se da će neki odblesak tog zadovolj­ stva stići do čitalaca. U odeljak I tako dalje uvrstio sam tri nova teksta. H. L. B.

9

I inscribe this book to S. D. : English, innumerable and an Angel. Also: I offer her that kernel of myself that I have saved, somehow - the central heart that deals not in words, traffics not with dreams and is untouched by time, by joy, by adversities.

UNIVERZALNA ISTORIJA BEŠČAŠĆA

Surovi iskupitelj Lazarus Morel

SUROVI ISKUPITELJ LAZARUS MOREL DALEKI RAZLOG

Godine 1517. otac Bartolome de las Kasaš se veo­ ma sažalio na Indijance koji su se iscrpljivali u mučnom paklu antilskih rudnika zlata i predložio je caru Karlu V uvoz crnaca koji će se iscrpljivati u mučnom paklu antil­ skih rudnika zlata. Toj neobičnoj rokadi jednog filantro­ pa dugujemo bezbroj stvari: Hendijeve bluzeve, uspeh koji je u Parizu postigao urugvajski slikar, doktor Pedro Figari, dobru prozu o odbeglom robiju takođe Urugvaj­ ca, Visentea Rosija, mitološku veličinu Abrahama Linkolna, petsto hiljada mrtvih u Secesionističkom ratu, tri milijarde trista miliona potrošenih na vojne penzije, kip imaginarnog Faluča2, uključivanje glagola „linčovati" u trinaesto izdanje Akademijinog Rečnika, žestokog filma 2

„Falučo", Antonio Ruis, bio je crnac, argentinski vojnik u ratu za nezavis­ nost, streljan 1824. zato što nije hteo da položi oružje. (Prim, prev.) 15

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes 3

„Aleluja" , siloviti Solerov juriš na bajonet kada je kod 4

Serita predvodio svoje Mrke i Crne , ljupkost izvesne go­ 5

spođice, crnca koga je ubio Martin Fjero , otužnu rumbu Prodavač kikirikija, uhapšeni i utamničeni napoleonizam 6

Tusena Luvertura , krst i zmiju na Haitiju, krv koza pre7

klanih mačetama papaloa , habaneru, majku tanga, kandombe*. Osim toga: grešno i veličanstveno postojanje suro­ vog iskupioca Lazarusa Morela.

MESTO Otac Voda, Misisipi, najduža reka na svetu, bio je dostojno poprište ove neuporedive hulje. (Otkrio gaje Alvares de Pineda, a prvi ga je istraživao kapetan Ernando '„Aleluja", film iz 1929. god. američkog režisera Kinga Vidora, sa crnačkim glumcima. (Prim, prev.) 4 MigeI Estanislao Soler (1783-1849), argentinski vojskovođa u ratu za neza­ visnost je u bici kod brda Serito, blizu Montevidea, 1812. god. vodio trupe popunjene crncima i melezima. (Prim, prev.) 5 Martin Fjero - nacionalni argentinski ep autora Hosea Ernandesa (18341866), napisan jezikom gauča. (Prim, prev.) 6 Fransoa Dominik Tusen-Luvertur (1743-1805), haićanski političar i general,vođa borbe protiv kolonizatora. (Prim, prev.) 7 papaloa - sveštenik afričkog kulta na Haitiju (Prim, prev.) H habanera - vrsta španske muzike i plesa, afrokubanskog porekla, uticala na razvoj tanga; kandombe - ritam afričkog porekla karakterističan za muziku Urugvaja. (Prim, prev.) 16

Surovi iskupitelj Lazarus Morel de Soto, stari osvajač Perua, koji je olakšao mesece za­ tvora Inki Ataualpi učeći ga da igra šah. Umro je i za grob su mu izabrali njegove vode). Misisipi je reka širokih grudi; to je beskrajna i mrač­ na sestra Parane, Urugvaja, Amazona i Orinoka. To je re­ ka meleskih voda; ona godišnje istovaruje više od četiristo miliona tona blata koje vređaju Meksički zaliv. Toliko sta­ rog đubreta vrednog poštovanja napravilo je deltu, gde ogromni močvarni čempresi rastu iz otpadaka jednog kon­ tinenta u neprekidnom raspadu gde lavirinti od blata, mr­ tvih riba i trske šire granice i mir svog smradnog carstva. A i tamo gore, u visini Arkanzasa i Ohaja pružaju se nizije. Nastanjene su nekim žućkastim sojem mlitavih lju­ di, sklonih groznici, koji pohlepno gledaju na kamenje i gvožđe, jer među njima nema drugog do peska, drveta i mutne vode.

LJUDI Početkom XIX veka (doba koje nas interesuje) crn­ ci su od jutra do mraka obrađivali prostrane plantaže pa­ muka na obalama. Spavali su u drvenim kolibama, na zemljanom podu. Izuzev odnosa majka - dete rodbinske 17

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

veze su bile uslovne i mutne. Imali su ime, ali su mogli bez prezimena. Nisu umeli da čitaju. Njihov umekšani fal­ set pevušio je jedan od engleskih sporih vokala. Radili su u redovima, pogrbljeni pod bičem predradnika. Bežali bi i muškarci zarasli u brade, skakali bi na prelepe konje i za njima bi tragali snažni lovački psi. Talogu bestijalnih nada i afričkih strahova doda­ li su reči Svetog pisma: vera im je usled toga bila Hristova. Pevali su duboko i u masi: Go down Moses. Misisipi im je služio kao veličanstvena slika prljavog Jordana. Vlasnici te trudbeničke zemlje i te crnačke mase bila su dokona i lakoma gospoda duge kose koja su sta­ novala u dugim kučerinama sa pogledom na reku uvek sa pseudogrčkim tremom od belog bora. Dobar rob ih je koštao hiljadu dolara, a nije dugo trajao. Ne­ ki su se nezahvalno razboljevali i umirali. Valjalo je od tih nesigurnih bića izvući najveći učinak. Zbog toga su ih od ranog jutra do mrklog mraka držali u poljima; zbog toga su od imanja tražili godišnju žetvu pamuka, duvana ili šećera. Zemlja, ispošćena i izrabljena tim ne­ strpljivim obrađivanjem za nekoliko godina bivala je iscrpljena: bezoblična i blatnjava pustinja umetala bi se u plantaže. Na napuštenim rančevima, u predgrađi18

Surovi iskupitelj Lazarus Morel ma, u zbijenim trščacima i u ogavnim blatištima, živeo je beli šljam, poor whites. To su bili ribari, lovci-lutalice, kradljivci konja. Često bi od crnaca kamčili malo ukradene hrane, a u svom poniženju čuvali su ponos: krv bez čađi, bez mešavine. Lazarus Morel je bio jedan od njih.

ČOVEK Dagerotipije Morela koje obično objavljuju američ­ ki časopisi nisu autentične. Taj nedostatak pravih slika to­ liko znamenitog i čuvenog čoveka, sigurno nije slučajan. Opravdano je pretpostaviti da je Morel odbio sjajnu foto­ grafsku ploču, prvenstveno kako ne bi ostavljao bespo­ trebne tragove i, uzgred, da pothrani svoju tajnovitost... Znamo, međutim, da kao mlad nije bio privlačan i da mu suviše zbijene oči i tanke usne nisu išle u prilog. Godine su mu, zatim, dale onu posebnu uzvišenost koju imaju osedele hulje, srecni i nekažnjeni kriminalci. Uprkos bednom detinjstvu i nečasnom životu, bio je stari gospodin sa Juga. Poznavao je Sveto pismo i propovedao je sa iz­ razitim ubeđenjem. „Ja sam video Lazarusa Morela za propovedaonicom - zapisao je vlasnik jedne kockarnice u 19

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

Baton Ružu u Lujzijani - i slušao sam njegove poučne re­ ci i video kako mu suze naviru na oči. Znao sam da je bio preljubnik, kradljivac crnaca i ubica pred licem Božjim, ali su i moje oči plakale." Drugo dobro svedočanstvo o ovim pobožnim izlivima da je sam Morel. „Otvorio sam Bibliju nasumice, našao odgovarajući odlomak poslanice Svetog Pavla i propovedao sat i dvadeset minuta. Ni Krenšou ni ortaci nisu proćerdali to vreme jer su pokupili sve konje od prisutnih. Prodali smo ih u državi Arkanzas, osim jednog živahnog riđana kojeg sam zadržao za se­ be. I Krenšou gaje zapazio, ali ja sam ga ubedio da ni­ je za njega".

METOD Konji pokradeni u jednoj državi i prodati u drugoj, bili su samo digresija u Morelovoj zločinačkoj karijeri, ali su predočili metod koji mu sada obezbeđuje dobro mesto u Univerzalnoj istoriji beščašća. To je jedinstven metod, ne samo zbog okolnosti sui generis koje su ga uslovile, već i zbog niskosti koju podrazumeva, zbog svog fatalnog manipulisanja nadom i zbog svog postup20

Surovi iskupitelj Lazarus Morel nog razvoja nalik na okrutnu evoluciju more. Al Kapone i Bags Moran operišu moćnim kapitalom i uslužnim mi­ traljezima u velikom gradu, ali njihov posao je vulgaran. Bore se za monopol, to je sve... Sto se broja ljudi tiče, Morel je došao do toga da pod svojom komandom ima hiljadu ljudi, sve pod zakletvom. Njih dvesta je činilo Vi­ soki Savet; on je izdavao naređenja koja su preostalih osamsto izvršavali. Riziku su se izlagali podređeni. U slučaju pobune, predavali su ih pravdi ili su ih bacali u virovitu reku teških voda sa sigurnim kamenom oko nogu. Često su bili melezi. Njihov opaki zadatak sastojao se u sledećem: Obilazili su - uz poneki trenutni bljesak prstena, tek da pobude poštovanje - prostrane plantaže Juga. Odabra­ li bi nekog nesrećnog crnca i nudili mu slobodu. Nagova­ rali bi ga da pobegne od gazde da bi ga oni ponovo prodali na nekom udaljenom imanju. Daće mu, kao, procenat od prodajne cene i pomoći će mu da ponovo pobegne. Odvešće ga, zatim, u neku slobodnu državu. Novac i sloboda. Zveckanje srebrnih dolara i sloboda, kakvo su veće isku­ šenje mogli da mu ponude? Rob se odlučivao na svoje pr­ vo bekstvo. Prirodni put je bila reka. Kanu, potpalublje nekog parobroda, dereglija, neki splav velik kao nebo sa kući21

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

com na špicu ili sa šatorima od cirade; nije bilo važno mesto nego svest o kretanju, o sigurnosti na neumornoj reci... Prodavali bi ga na drugoj plantaži. Opet bi bežao u trščake ili jaruge. Onda bi strašni dobrotvori (u koje je već po­ činjao da gubi poverenje) navodili neke mračne troškove i izjavljivali da moraju da ga prodaju još jedan, poslednji put. Po povratku će mu dati procenat od dve prodaje i slo­ bodu. Čovek bi puštao da ga prodaju, neko vreme bi radio i u poslednjem bekstvu bi se izlagao opasnosti od lovač­ kih pasa i bičeva. Vraćao bi se u krvi, znoju, očajanju i sa željom da spava.

KONAČNA SLOBODA Treba imati u vidu i pravni aspekt ovih događaja. Morelovi plaćenici ne bi prodavali crnca sve dok prvo­ bitni vlasnik ne bi obznanio njegovo bekstvo i ponudio nagradu onome ko ga pronađe. Onda je svako mogao da ga uhvati, tako da je njegova poslednja prodaja bila zlou­ potreba poverenja, a ne krađa. Pribeći građanskom pravu predstavljalo je uzaludan trošak, jer šteta nikada nije bila isplaćena.

22

Surovi iskupitelj Lazarus Morel Sve to je bilo vrlo umirujuće, ali ne zauvek. Crnac je mogao da progovori; crnac je, iz čiste zahvalnosti ili nesreće, bio u stanju da progovori. Nekoliko čaša viski­ ja od raži u bordelu „Kairo", u Ilionisu, gde bi bednik rođen kao rob išao da proćerda te krupne pare koje oni nisu morali da mu daju i tajna bi mu izletela. Tih godi­ na je Abolicionistička stranka uzburkavala Sever, jedna rulja opasnih luđaka koji su osporavali svojinu i propovedali oslobađanje crnaca i podsticali ih da beže. Morel je pazio da ga ne pobrkaju sa tim anarhistima. On nije bio jenki, on je bio belac sa Juga, sin i unuk belaca, i na­ dao se da će se povući iz poslova, biti gospodin i imati svoje kilometarske plantaže pamuka i svoje pognute ko­ lone robova. Begunac je čekao slobodu. Onda bi mračni melezi Lazarusa Morela prenosili jedan drugome naređenje koje je moglo biti tek neki znak i oslobađali bi ga vida, sluha, dodira, dana, beščašća, vremena, dobrotvora, samilosti, vazduha, pasa, svemira, nade, znoja i njega samog. Jedan metak, nizak ubod ili udarac, i kornjače i mrene Misisipija dobijale su poslednje obaveštenje.

23

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

KATASTROFA Sa ljudima od poverenja u službi posao je morao da procveta. Početkom 1834. Morel je več „emancipovao" jedno sedamdeset crnaca, a drugi su se pripremali da po­ đu za svojim srećnim prethodnicima. Zona operacija se povećala i bilo je neophodno primiti nove članove. Me­ đu onima koji su položili zakletvu bio je jedan momak, Virdžil Stuart, iz Arkanzasa, koji se veoma brzo istakao svojom svirepošću. Taj momak je bio sestrić jednog go­ spodina koji je izgubio mnogo robova. U avgustu 1834. prekršio je svoju zakletvu i izdao Morela i ostale. Polici­ ja je opkolila Morelovu kuću u Nju Orleansu. Morel je, zahvaljujući nečijoj neopreznosti ili mitu, uspeo da po­ begne. Prošla su tri dana. Morel se za to vreme krio u jed­ noj staroj kući s dvorištem punim puzavica i kipova, u uli­ ci Tuluz. Izgleda da se vrlo slabo hranio i da je često bos obilazio velike mračne sobe zamišljeno pušeći cigare. Po jednom robu iz kuće poslao je dva pisma, jedno u grad Načez, a drugo u Red River. Četvrtog dana u kuću su ušla tri čoveka i do zore su sa njim raspravljala. Petog dana, Morel je ustao kad se smrkavalo, zatražio britvu i oprezno obrijao bradu. Obukao se i izišao. Polako i spokojno je 24

Surovi iskupitelj Lazarus Morel prošao kroz severna predgrađa. Kada se našao na otvore­ nom polju, na obali niske zemlje Misisipija, koračao je lakše. Njegov plan je bio pijano hrabar. Plan da iskoristi poslednje ljude koji su mu još ukazivali poštovanje: uslu­ žne crnce sa Juga. Oni su videli svoje drugove kako beže, ali ne i njihov povratak. Zato su verovali u njihovu slobo­ du. Morelov plan bio je opšta pobuna crnaca, zauzimanje i pljačkanje Nju Orleansa i okupiranje njegove teritorije. Slomljen i gotovo uništen izdajom, Morel je smišljao od­ govor kontinentalnih razmera: odgovor u kojem se zločinaštvo uzvisivalo sve do iskupljenja i do istorije. Sa tim ciljem je pošao u Načez gde je njegova snaga imala naj­ dublje korene. Prepisujem njegovu priču o tom putova­ nju: „Hodao sam četiri dana dok nisam nabavio konja. Petog dana sam se zaustavio kod jedne rečice da se snabdem vodom i odpočinem. Sedeo sam na jednom panju i gledao u put koji sam tih sati prevalio, kada ugledah ka­ ko mi se približava jahač na jednom lepom vrancu. Čim sam ga spazio, resio sam da mu uzmem konja. Ustao sam, uperio u njega jedan predivni pištolj buretar i naredio mu da sjaše. On je poslušao i ja sam levom rukom uhvatio uzde, pokazao mu na rečicu i naredio mu da ide ispred 25

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

mene. Koračao je jedno dvesta lakata i stao. Naredih mu da se skine. Rekao mi je: „Kad ste već resili da me ubije­ te, pustite me da se pomolim pre nego što umrem". Odgovorih mu da nemam vremena da slušam njegove molitve. Pao je na kolena i ja mu ispalih metak u potiljak. Jednim rezom mu rasporih stomak, iščupah mu utrobu i potopih ga u reku. Zatim pretražih džepove i pronađoh četiristo dolara i trideset sedam centi i izvesnu količinu papira na koju nisam hteo da gubim vreme. Čizme su mu bile nove, sjajne i dobro su mi stajale. Moje, vrlo iznošene, bacih u reku. „Tako sam dobio konja koji mi je bio potreban da uđem u Načez".

PREKID Morel predvodi crne mase koje su sanjale da ga obese, Morela obesile crne trupe koje je sanjao da pred­ vodi - boli me da priznam da istorija Misisipija nije is­ koristila ove raskošne mogućnosti. Suprotno svakoj pesničkoj pravdi (ili pesničkoj simetriji) ni reka njego­ vih zločina nije bila njegov grob. Drugog januara 1835. Lazarus Morel je preminuo od izliva krvi u pluća u bol26

Surovi iskupitelj Lazarus Morel nici u Načezu, gde se smestio pod imenom Sajlas Bakli. Prepoznao ga je jedan bolesnik iz zajedničke sobe. Drugog i četvrtog, robovi na nekim plantažama poku­ šali su da se pobune, ali su te pobune ugušene bez ve­ ćeg krvoprolića.

27

Neverovatna varalica Tom Kastro

NEVEROVATNA VARALICA TOM KASTRO

Nazivam ga tako zato što su ga pod tim imenom znali na ulicama i u kućama Talkauana, Santjaga de Či­ le i Valparajsa, negde oko 1850. i pravedno je da ga pre­ uzme ponovo sada kada se vraća na te zemlje - makar i u svojstvu pukog duha i subotnje zabave9. U matičnoj knji­ zi rođenih u Vapingu zaveden je kao Artur Orton 7. juna 1834. Znamo da je sin mesara, da mu je detinjstvo upo­ znalo bljutavu bedu sirotinjskih četvrti Londona i da je osetio zov mora. To nije nečuven događaj. Run away to sea, pobeći na more je tradicionalni engleski način da se sruši autoritet roditelja, herojska inicijacija. Geografija ga preporučuje, pa čak i Sveto pismo (Psalmi, 107): „Ko­ ji plove po moru na korabljima, i rade na velikim voda­ ma, oni su viđeli dela Gospodnja, i čudesa njegova u dubini". Orton je pobegao iz svog bednog prljavo-roze 9

Ova metafora i služi da podsetim čitaoca da su se ove nečasne biografije po­ javile u subotnjem dodatku jednog večernjeg lista. (Prim. Borhesa) 29

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

predgrađa, otisnuo se na more i posmatrao je sa uobiča­ jenim razočarenjem Južni Krst i dezertirao u luci Valparajso. Bio je osoba puna nekog staloženog idiotizma. Mogao je (i trebalo je), logično, da umre od gladi, ali je svojom zbunjenom vedrinom, svojim stalnim osmehom i beskrajnom krotkošču pridobio naklonost izvesne po­ rodice Kastro, čije je ime usvojio. Ova južnoamerička epizoda nije ostavila tragove, ali njegova zahvalnost ni­ je nestala, jer se 1861. ponovo pojavljuje u Australiji sa istim imenom: Tom Kastro. U Sidneju je upoznao izvesnog Bogla, crnog slugu. Iako nije bio lep, Bogi je imao onaj spokojan i monumentalni izgled, onu čvrstinu gra­ đevine kakvu ima crni čovek odmaklih godina, kilogra­ ma i autoriteta. Imao je i drugu karakteristiku, koju su određeni udžbenici etnografije osporili njegovoj rasi: ge­ nijalnu dovitljivost. Potom ćemo videti i dokaz. To je bio uzdržan i pristojan muškarac, sa starim afričkim apetiti­ ma koje je veoma popravila upotreba i zloupotreba kalvinizma. Izuzev božjih poseta (što ćemo opisati kasnije), bio je sasvim normalan, bez druge nepravilnosti, sem sti­ dljivog i dugog straha koji bi ga zadržavao na raskrsni­ cama i terao da podozrivo gleda na Istok, Zapad, Jug i Sever, strepeći od silovitog vozila koje će okončati nje­ gove dane. 30

Neverovatna varalica Tom Kastro Orton gaje video u sumrak najednom zapuštenom uglu u Sidneju dok je donosio odluku o tome kako da izbegne zamišljenu smrt. Dugo ga je gledao, a zatim mu je ponudio ruku i obojica su, u čudu, prešli bezopasnu ulicu. Od tog trenutka, jednog već pokojnog sumraka, usposta­ vljen je zaštitnički odnos: nesigurnog i monumentalnog crnca prema debelom tupavku iz Vapinga. U septembru 1865. njih dvojica su u lokalnim novinama pročitali je­ dan ucveljeni oglas.

OBOŽAVANI MRTVI ČOVEK Poslednjih dana aprila 1854. (dok je Orton budio izlive čileanskog gostoprimstva, širokog kao i čileanska dvorišta) u vodama Atlantika je, na putu iz Rio de Žanejra u Liverpul, doživeo brodolom parobrod „Mermejd". Među preminulima nalazio se i Rodžer Čarls Tičborn, en­ gleski vojnik odrastao u Francuskoj, prvenac jedne od glavnih katoličkih porodica u Engleskoj. Izgleda neverovatno, ali smrt tog pofrancuženog mladića, koji je govo­ rio engleski sa najfinijim pariškim akcentom i budio onu neponovljivu zlobu koju izazivaju samo inteligencija, francuska uglađenost i pedanterija, bila je dalekosežan do31

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

gađaj u Ortonovoj sudbini, mada on Tičborna nikada ni­ je video. Lejdi Tičborn, užasnuta Rodžerova majka, odbi­ la je da poveruje u njegovu smrt i objavila je neutešne oglase u najtiražnijim novinama. Jedan od tih oglasa dospeo je u meke pogrebne ruke crnog Bogla, koji je smislio genijalan plan.

VRLINE NEJEDNAKOSTI Tičborn je bio vitak, uzdržan gospodin oštrih crta li­ ca, tamnoput, crne i ravne kose, živih očiju i reči precizne do te mere da gotovo vređa; Orton je bio naprašiti prostak, obimnog trbuha, beskrajno neodređenih crta lica, ten mu je bio nekako pegav, imao je kovrdžavu smeđu kosu, po­ spane oči, a govorio je nesuvislo i odsutno. Bogl je smis­ lio da Orton mora da se ukrca na prvi parobrod za Evropu i da zadovolji nade Lejdi Tičborn, izjavljujući da je njen sin. Plan je bio bezumno domišljat. Potražiću jednostavan primer. Daje 1914. neka varalica naumila da se predstavi kao nemački car, prvo što bi falsifikovao bili bi uzdignuti brkovi, oduzeta ruka, stroge veđe, sivi ogrtač, ugledne od­ likovane grudi i visoki šlem. Bogl je bio još pronicljiviji: predstavio bijednog čosavog kajzera, bez vojnih atributa i 32

Neverovatna varalica Tom Kastro časnih orlova i sa nesumnjivo zdravom levom rukom. Ni­ je nam potrebna metafora; znamo da je predstavio jednog dežmekastog Tičborna, sa ljubaznim osmehom imbecila, smeđom kosom i nepopravljivim neznanjem francuskog jezika. Bogl je znao da je nemoguće naći savršenu kopiju željenog Rodžera Čarlsa Tičborna. Znao je, takođe, da će sve postignute sličnosti samo podvući neke neizbežne ra­ zlike. Odustao je stoga od bilo kakve sličnosti. Naslutio je da će neizmerna nepriličnost te pretenzije biti ubedljiv do­ kaz da nije reč o prevari, jer jedna prevara nikada ne bi ta­ ko očigledno pokazivala one crte koje najlakše ubede. Ne treba zaboraviti ni na svemoćnu saradnju vremena: četrna­ est godina južne hemisfere i poigravanja sudbine mogu da promene čoveka. Drugi suštinski razlog: ponovljeni i nerazumni ogla­ si Lejdi Tičborn pokazivali su njenu potpunu ubeđenost da Rodžer Čarls nije mrtav i njenu volju da ga prepozna.

SUSRET Tom Kastro, uvek uslužan, pisao je Lejdi Tičborn. Kako bi dokazao svoj identitet, pozvao se na verodostojan dokaz dva mladeža na levoj sisi i na onaj događaj iz 33

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

svog detinjstva, tako žalostan, ali istovremeno tako neza­ boravan, kad gaje napao roj pčela. Saopštenje je bilo krat­ ko, i kao i Tom Kastro i Bogl, bilo je lišeno pravopisnih skrupula. U veličanstvenoj samoći jednog pariškog hote­ la dama ga je uz suze radosnice čitala bezbroj puta i za nekoliko dana pronašla sećanja koja je njen sin tražio. Rodžer Čarls Tičborn se 16. januara 1867. pojavio u tom hotelu. Ispred njega je išao njegov učtivi sluga Ebenezer Bogl. U tom zimskom danu bilo je mnogo sunca; umorne oči Lejdi Tičborn bile su zastrte velom plača. Cr­ nac je širom otvorio prozore. Svetlost je poslužila kao ma­ ska: majka je prepoznala bludnog sina i ponudila mu svoj zagrljaj. Sada kad gaje uistinu imala, mogla je i bez dnev­ nika i bez pisama koje joj je poslao iz Brazila, pukih obo­ žavanih odblesaka kojima se hranila u samoći četrnaest žalosnih godina. Ponosno mu ih je vratila: nijedno nije nedostajalo. Bogl se krajnje diskretno osmehnuo: spokojni duh Rodžera Carlsa već je imao čime da se osvedoči.

34

Neverovatna varalica Tom Kastro

AD MAJOREM DEI GLORIAM To srećno prepoznavanje - koje kao da sledi tra­ diciju klasičnih tragedija - trebalo je da kruniše ovu pri­ ču osiguranom ili bar verovatnom trostrukom serćom: sercom prave majke, serćom apokrifnog i krotkog sina i serćom zaverenika nagrađenog čudesnom apoteozom svog dela. Sudbina (takvo je ime koje dajemo beskraj­ noj neprekidnoj operaciji hiljada izukrštanih slučajeva) nije tako presudila: Lejdi Tičborn je umrla 1870. i rođa­ ci su poveli parnicu protiv Artura Ortona zbog uzurpa­ cije porodičnog stanja. Lišeni suza i samoće, ali ne i gramzivosti, nikada nisu poverovali u gojaznog i goto­ vo nepismenog bludnog sina koji je tako, u nevreme, vaskrsao iz Australije. Orton je imao podršku bezbroj­ nih poverilaca koji su resili da on jeste Tičborn kako bi mogao da im plati. Isto tako je mogao da računa na prijateljstvo poro­ dičnog advokata Edvarda Hopkinsa kao i antikvara Fransisa Dž. Bejgenta. Uprkos svemu to nije bilo dovoljno. Bogl je mislio da je za pobedu bila neophodna podrška javnog mnjenja. Zatražio je cilindar i pristojan kišobran i otišao da potraži inspiraciju na otmenim londonskim ulicama. Bio je sumrak; Bogl je lutao sve dok se mesec 35

Univerzalna istorija beščašća

H. L. Borhes

boje meda nije udvostručio u pravougaonoj vodi fonta­ na. Bog mu se javio. Bogl pozva fijaker i doveze se do stana antikvara Bejgenta. Ovaj je poslao Tajmsu jedno dugačko pismo koje je tvrdilo da je navodni Tičborn bezočna varalica. Potpisao gaje otac Gudron, iz Isusovskog Društva. Usledile su mu druge jednako papističke optužbe. Rezultat se nije dugo čekao: dobri ljudi su na­ slućivali da je ser Rodžer Čarls meta gnusne jezuitske zavere.

FIJAKER Sto devedeset dana je trajao proces. Oko sto svedoka je potvrdilo da optuženi jeste Tičborn - među nji­ ma četiri druga po oružju iz šestog dragonskog puka. Njegove pristalice nisu prestajale da ponavljaju da on nije varalica, jer bi, da jeste, pokušao da falsifikuje mladićke portrete svog modela. Osim toga, Lejdi Tičborn ga je prepoznala, a zna se da se majka nikad ne vara. Sve je išlo dobro ili više - manje dobro sve dok se pred sudom nije pojavila kao svedok jedna bivša Ortonova draga. Bogl se nije uznemirio zbog ovog perfidnog po­ teza „rodbine"; zatražio je šešir i kišobran i otišao da 36

Neverovatna varalica Tom Kastro moli za treće nadahnuće na otmenim londonskim ulica­ ma. Nikada nećemo saznati da li ga je našao. Nešto pre nego što je stigao do Primrouz Hila sustiglo ga je stra­ šno vozilo koje gaje svih tih godina progonilo. Bogl ga je ugledao, vrisnuo je, ali nije bilo spasa. Silovito je od­ bačen na kaldrmu. Uskovitlana konjska kopita razbila su mu lobanju.

SABLAST Tom Kastro bio je Tičbornov duh, ali jadni duh u koji se uselio Boglov um. Kada su mu rekli da je ovaj stra­ dao, bio je skrhan. Nastavio je da laže, ali sa nevelikim žarom i besmislenim protivrečnostima. Bilo je lako na­ slutiti kraj. Artur Orton (alijas) Tom Kastro osuđen je 27. feb­ ruara 1874. na četrnaest godina prinudnog rada. U zatvo­ ru su ga zavoleli; to mu je bio posao. Primerno ponašanje donelo mu je smanjenje kazne za četiri godine. Kada je došao kraj ovom poslednjem - zatvorskom - gostoprim­ stvu, obišao je sela i gradove Ujedinjenog Kraljevstva dr­ žeći male govore u kojima se proglašavao nevinim ili je potvrđivao svoju krivicu. Njegova skromnost i žudnja da 37

H. L. Borhes

Univerzalna istorija beščašća

se dopadne bili su toliko postojani da je mnogih noći po­ činjao odbranom, a završavao priznanjem, uvek u službi raspoloženja publike. Umro je 2. aprila 1898. godine.

3