Bolest i lečenje

Rudolf Štajner (GA 59) Bolest i lečenje Berlin, 3. mart 1910. Verovatno je onim ljudima koji su prisustvovali predavanjima, koja sam zimus manje ili više redovno ovde odrţavao, postalo jasno da se ovaj ciklus bavi nizom dalekoseţnih pitanja koja se tiču duše. Namera današnjeg predavanja je da se takoĎe bavi jednim takvim pitanjem, naime prirodom bolesti i prirodom lečenja. Ono što bi se moglo reći o bitnim ţivotnim činjenicama sa stanovišta duhovne nauke, u onoj meri u kojoj su one samo fizički izraz duhovnog uzroka, već je objašnjeno u ranijim predavanja odrţanim ovde – na primer, „Kako moţemo da razumemo bolest i smrt” ili „Zabluda bolesti” i „Grozničava potera za zdravljem”. Danas bih ţeleo da se bavimo znatno dubljim pitanjima u razumevanju bolesti i lečenja. Bolest, lečenje i ponekad smrtni ishod neke bolesti duboko utiče na ţivot ljudi. A pošto smo ovde više puta ispitivali preduslove, duhovne temelje koji leţe u osnovi našeg razmišljanja, opravdano je pitati se o duhovnim uzrocima ovih dramatičnih činjenica i posledica ljudskog postojanja. Drugim rečima, šta nauka moţe da kaţe o ovim duhovnim iskustvima? Mi ćemo morati još jednom da istraţimo duboko značenje ljudskog ţivota u smislu razvoja, kako bismo razjasnili kako bolest, zdravlje, smrt i lečenje stoje u odnosu na normalan tok razvoja čoveka. Vidimo da dogaĎaji koji su pomenuti utiču na ovaj normalan tok razvoja. Da li oni moţda nešto doprinose našem razvoju? Da li nas oni unapreĎuju ili zadrţavaju u našem razvoju? Moţemo da doĎemo do jasnog shvatanja tih dogaĎaja samo ako i ovde uzmemo u obzir prirodu čitavog čoveka. Često smo govorili da je čovek sastavljen od četiri člana: prvo, fizičko telo koje mu je zajedničko sa svim mineralima iz njegove okoline, čiji fizički oblik proizlazi iz fizičkih i hemijskih sila u njima. Drugi član čoveka smo uvek nazivali eterskim ili ţivotnim telom. To mu je zajedničko sa svim ţivim bićima, odnosno sa biljnim i ţivotinjskim bićima njegove okoline. Zatim smo govorili o astralnom telu kao o trećem čovekovom članu. Ono je nosilac zadovoljstva i bola, radosti i tuge, svih osećanja, predstava, misli i tako dalje, koji nas preplavljuju tokom dana. Ovo astralno telo čovek ima zajedničko samo sa ţivotinjskim svetom. A najviši član čoveka, koji ga čini krunom stvaranja, je nosilac Ja, njegova samosvest. Kada uzmemo u obzir ova četiri člana, moţe se prvo reći da ima razlike meĎu njima, čak i na prvi pogled. Kada spolja gledamo na sebe tu je fizičko telo. Spoljni fizički čulni organi mogu da posmatraju fizičko telo. Sa mišljenjem koje je vezano za ove organe, mišljenjem koje je povezano sa instrumentom mozga, moţemo da razumemo ovo fizičko telo čoveka. To nam se pokazuje kada ga spolja posmatramo. Sasvim je drugačiji odnos prema ljudskom astralnom telu. Već smo videli iz prethodnih opisa da je astralno telo samo spoljna činjenica, da tako kaţem, za pravu vidovitu svest. Ona moţe da vidi astralno telo na isti način kao i fizičko samo školovanjem svesti, kako je to često opisivano. U običnom ţivotu astralno telo čoveka nije vidljivo spolja; oko moţe da vidi samo spoljni izraz nagona, ţelja, strasti, misli i osećanja koji se talasaju u njemu. Ali, za razliku, čovek opaţa u sebi ova iskustva astralnog tela. On opaţa ono što nazivamo nagonom, ţudnjom, strašću, radošću i tugom, zadovoljstvom i bolom. Tako se moţe reći da je odnos izmeĎu astralnog i fizičkog tela takav da u normalnom ţivotu ovo prvo telo posmatramo iznutra, ali fizičko telo spolja. U izvesnom smislu druga dva člana čoveka, etersko telo i nosilac Ja, nalaze se izmeĎu ove dve krajnosti. Fizičko telo se moţe posmatrati jedino spolja, a astralno telo jedino iznutra. Ali posrednik izmeĎu fizičkog tela i astralnog tela je etersko telo. Ne moţe se posmatrati spolja, ali utiče na spoljašnjost. Snage, unutrašnja iskustva astralnog tela prvo će morati da se prenesu u etersko telo. Samo tada mogu da deluju na fizički instrument, fizičko telo. Etersko telo deluje kao posrednik izmeĎu astralnog tela i fizičkog tela, stvarajući vezu izmeĎu unutrašnjosti i spoljašnjosti. Mi više ne moţemo da ga vidimo fizičkim očima, ali ono što vidimo fizičkim očima je instrument astralnog tela samo zato što je etersko telo povezano spolja sa fizičkim telom. Sada, u izvesnom smislu, Ja deluje od unutra ka spolja, dok etersko telo deluje od spolja ka astralnom telu, jer putem Ja i načina na koji utiče na astralno telo čovek stiče saznanje o spoljnom svetu, fizičkom okruţenju, iz koga potiče fizičko telo. Ţivotinjsko postojanje odvija se bez individualnog, ličnog znanja o sebi, jer ţivotinja nema individualno Ja. Ţivotinja proţivljava sva iskustva astralnog tela, ali ne koristi svoje zadovoljstvo i bol, simpatiju ili antipatiju da bi stekla znanja o spoljnom svetu. Ono što mi zovemo

zadovoljstvo i bol, radost i tuga, simpatija ili antipatija su iskustva astralnog tela u ţivotinji, ali ţivotinja ne pokazuje zadovoljstvo zbog lepote sveta, već ostaje u okviru elementa koji uzrokuje zadovoljstvo. Ţivotinja odmah ţivi u svom bolu, čovek je voĎen svojim bolom izvan sebe u otkrivanje spoljnog sveta, jer ga Ja vodi napolje i sjedinjuje ga sa spoljnim svetom. Tako vidimo, s jedne strane, kako je etersko telo usmereno ka unutra u čoveka prema astralnom telu, dok Ja vodi u spoljni svet, u fizički svet koji nas okruţuje. Čovek vodi naizmeničan ţivot. Ovaj naizmeničan ţivot moţe da se posmatra svaki dan. Od časa buĎenja ujutro u ljudskoj duši mogu da se posmatraju sva iskustva koja preplavljuju astralno telo – radosti i tuge, zadovoljstva i bolovi, osećanja, predstave i tako dalje. Vidimo kako noću ova iskustva potonu na nivo neodreĎene tame dok astralno telo i Ja istupe u jedno nesvesno, ili moţda bolje rečeno, podsvesno stanje. Kada gledamo budnog čoveka izmeĎu jutra i večeri, fizičko telo, etersko telo, astralno telo i Ja su prepleteni, njihove delatnosti su meĎusobno povezane. Kada čovek noću zaspi, okultna svest moţe da vidi kako fizičko telo i etersko telo ostaju u krevetu a astralno telo i Ja se vraćaju u svoj pravi dom u duhovnom svetu, povlače se iz fizičkog i eterskog tela. To se moţe opisati i drugačije, što će nam omogućiti da se bavimo ovom temom na odgovarajući način. Fizičko telo, koje nam samo pokazuje spoljašnji aspekt, ostaje u fizičkom svetu kao spoljašnje ljudsko biće i dok spava zadrţava sa sobom etersko telo kao posrednika izmeĎu unutrašnjeg i spoljašnjeg. Zato u čoveku koji spava ne moţe da bude posredovanja izmeĎu spoljašnjeg i unutrašnjeg jer je etersko telo, kao posrednik, ušlo u spoljni svet. Tako se moţe reći u izvesnom smislu da su u spavanju fizičko i etersko telo samo spoljašnji čovek; moglo bi se čak opisati fizičko i etersko telo kao „spoljašnji čovek” po sebi, iako je etersko telo posrednik izmeĎu spoljašnjeg i unutrašnjeg. Nasuprot tome, astralno telo u čoveku koji spava moţe da se opiše kao „unutrašnji čovek.” Ovi termini isto tako vaţe i za budnog čoveka, jer su sva iskustva astralnog tela unutrašnja iskustva pod normalnim okolnostima i ono što Ja dobija u znanju spoljašnjeg sveta u budnom ţivotu čovek uzima u sebe da asimilira kao učenje. Spoljašnje postaje unutrašnje preko Ja. To pokazuje da moţemo da govorimo o „spoljašnjem” i „unutrašnjem” čoveku, i da se onaj prvi sastoji od fizičkog i eterskog tela, a drugi od astralnog tela i Ja. Sada ćemo da posmatramo tzv. normalan ljudski ţivot i njegov razvoj. Dozvolite da postavim pitanje: zašto se čovek svake noći vraća sa svojim astralnim telom i Ja u duhovni svet? Da li postoji bilo kakav razlog da čovek spava? Ova tema je već pomenuta ranije, ali je neophodna za temu kojom se danas bavimo. Treba da se shvati normalan razvoj da bismo razumeli očigledno abnormalna stanja kakva se ispoljavaju u bolesti i izlečenju. Zašto čovek svaku noć spava? Do razumevanja ovog se moţe doći samo ako se u potpunosti uzme u obzir odnos izmeĎu astralnog tela i Ja i „spoljašnjeg čoveka”. Opisali smo astralno telo kao nosioca zadovoljstva i bola, radosti i tuge, nagona, ţelja, strasti, uzburkanih imaginacija, shvatanja, predstava i osećanja. Ali ako je astralno telo nosilac svih ovih stvari, zašto onda noću čovek nema ovih iskustava, iako je stvarni unutrašnji čovek povezan sa astralnim telom na takav način da fizičko i etersko telo nisu prisutni? Zašto u ovom periodu ova iskustva potonu u nedefinisani mrak? Razlog tome je to što astralno telo i Ja, iako su nosioci radosti i tuge, sudova, imaginacija itd., ne moţe direktno da doţivi stvari kojih su oni nosioci. U našem ljudskom ţivotu astralno telo i Ja pod normalnim okolnostima zavise od fizičkog i eterskog tela za svest o sopstvenim iskustvima. Naš duševni ţivot nije nešto što astralno telo odmah doţivljava. Da je ovo slučaj, onda bismo isto tako to doţivljavali tokom noći kada smo ostali ujedinjeni sa astralnim telom. Naš dnevni duševni ţivot je kao eho ili ogledalna slika, odraz. Fizičko i etersko telo odraţavaju iskustva astralnog tela. Svaka stvar koju naša duša za nas dočarava izmeĎu buĎenja i spavanja, moţe to samo zato što je u stanju da vidi svoje iskustvo u ogledalu fizičkog tela i eterskog ili ţivotnog tela. U času kada noću napustimo fizičko i etersko telo i dalje imamo sva iskustva astralnog tela u nama, ali ih nismo svesni, jer da bismo bili svesni potrebne su osobine fizičkog tela i eterskog tela. Tako u celom našem ţivotu od buĎenja do spavanja vidimo meĎusobno delovanje izmeĎu unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, izmeĎu Ja i astralnog tela s jedne strane, i fizičkog i eterskog tela s druge. Snage koje su ovde na delu su snage astralnog tela i Ja. Jer ni pod kojim uslovima fizičko telo, kao zbir fizičkih atributa, ne moţe da proizvede naš duševni ţivot samo od sebe a to ne moţe ni etersko telo. Odraţavajuće snage dolaze iz astralnog tela i Ja na isti način kao i slika koju smo videli u ogledalu koja ne potiče od ogledala, već od predmeta koji se ogleda u njemu. Stoga sve snage koje uzrokuju naš duševni ţivot leţe u astralnom telu i Ja, u unutrašnjoj prirodi ljudskog bića. I one postanu aktivne u meĎusobnom delovanju izmeĎu unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, one se pruţaju do, da tako kaţemo, našeg fizičkog i eterskog tela, ali noću ih vidimo u stanju koje nazivamo „umor”. Mi ih noću vidimo iscrpljene. A mi ne bismo mogli da nastavimo naš ţivot ako nismo u prilici da uĎemo u drugačiji svet svake noći od od onog u kome ţivimo od jutra do večeri. U svetu u kome boravimo kada smo budni moţemo da primećujemo naš duševni ţivot, moţemo da ga

stvorimo pred našom dušom. To radimo snagama astralnog tela. Ali mi takoĎe iscrpljujemo ove snage i ne moţemo da ih popunimo iz našeg budnog ţivota. Moţemo samo da ih popunimo iz duhovnog sveta u koji ulazimo svake noći i zato spavamo. Mi ne bismo mogli da ţivimo bez ulaska u svet noći i bez uzimanja iz duhovnog sveta snaga koje koristimo u toku dana. Tako smo odgovorili na pitanje šta dovodimo u fizički svet, kada ulazimo u naše fizičko i etersko telo. Ali da li takoĎe nešto donosimo iz fizičkog sveta u duhovni tokom noći? To je drugo pitanje, a jednako je vaţno kao i prvo. Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo da se bavimo sa više stvari koje su sastavni deo ljudskog ţivota. U običnom ţivotu imamo tzv. iskustva. Ova iskustva su značajna u našem ţivotu izmeĎu roĎenja i smrti. Ovo moţemo da osvetlimo jednim primerom koji sam ovde često pominjao – učenje pisanja. Kada smo stavili olovku na papir, kako bismo izrazili naše misli, mi praktikujemo umetnost pisanja. Moţemo da pišemo, ali koji su uslovi potrebni da moţemo to da učinimo? Neophodno je da u odreĎenom rasponu postojanja izmeĎu roĎenja i smrti imamo čitav niz iskustava. Zamislite sve ono što ste prošli kao dete, od prvog nespretnog pokušaja da drţite olovku, stavite je na papir itd, itd. Hvala Bogu što čovek ne mora da se podseća na sve te stvari. Bilo bi strašno ako bismo svaki put kada hoćemo da pišemo morali da obnovimo sve neuspešne pokušaje praćenja linije, moţda kazne u vezi s tim i tako dalje, u cilju usavršavanja onoga što nazivamo umetnost pisanja. Šta je to što se dogodilo? Dogodio se razvoj u jednom vaţnom smislu u ljudskom ţivotu izmeĎu roĎenja i smrti. Imali smo čitav niz iskustava. Ova iskustva su se dešavala tokom dugog vremenskog perioda. Onda su se ona, takoreći, preradila u ono što nazivamo „sposobnost” pisanja. Sve druge stvari su potonule u neodreĎenu senku zaborava. Ali nema potrebe da se pamte, jer se iz ovih iskustava naša duša razvila do višeg stepena; naša sećanja se spajaju u ono što se pojavljuje u ţivotu u vidu naših mogućnosti i sposobnosti. To je naš razvoj u ţivotu izmeĎu roĎenja i smrti. Iskustva se prvobitno transformišu u sposobnosti duše koje onda mogu da doĎu do izraţaja pomoću spoljašnjeg oruĎa fizičkog tela. Sva lična iskustva izmeĎu roĎenja i smrti odvijaju se na takav način da su preobraţena u sposobnosti i u mudrosti. Mi moţemo da steknemo uvid u to kako se ovaj preobraţaj odvija ako pogledamo period izmeĎu 1770. i 1815. godine. U ovom periodu zbio se značajan istorijski dogaĎaj. Mnogi ljudi su bili savremenici tog dogaĎaja. Kako su reagovali na to? Neki od njih nisu primetili dogaĎaje koji su pored njih prolazili. Ravnodušno su zanemarili da preobrate dogaĎaja u znanje, u mudrost sveta. Drugi su ih preobrazili u duboku mudrost, izvukli su suštinu. Kako su iskustva duše preobraţena u sposobnost i mudrost? Preobraţavaju se tako što su uvedena u njihovoj neposrednoj formi svake noći u naš san, u one oblasti u kojima se duša ili unutrašnje ljudsko biće nalazi u toku noći. Tu se iskustva koja se dešavaju tokom vremena menjaju u esencije. Svako ko posmatra ţivot zna da ako neko ţeli da ovlada i koordinira niz iskustava u jednoj sferi delatnosti neophodno je da preobrazi ta iskustava u periodima sna. Na primer, stvar se najbolje uči napamet tako što se uči, prespava, opet uči, ponovo prespava. Ako neko nije u stanju da zaroni iskustva u san, kako bi se pojavila kao sposobnosti ili u vidu mudrosti ili umetnosti, onda one neće biti razvijene. To je izraz na višem nivou onoga sa čim smo suočeni kao sa nuţnošću na niţem. Ovogodišnje biljke ne mogu da postanu one od sledeće godine, ako se ne vrate u tamno krilo zemlje da bi ponovo rasle sledeće godine. Ovde razvoj ostaje ponavljanje. Gde je osvetljeno ljudskim duhom to je pravi „razvoj”. Iskustva se spuštaju u krilo noćne nesvesnosti i ponovo se raĎaju, u početku još uvek kao ponavljanje, ali na kraju će biti preobraţena u tolikoj meri da mogu da se jave kao mudrost, kao sposobnosti i kao ţivotna iskustva. Tako se ţivot shvatao u vreme kada je još uvek bilo moguće posmatrati duhovne svetove dublje nego što je to danas slučaj. Zato tamo gde su vodeće ličnosti drevnih kultura ţelele da govore o nekim stvarima putem slika, vidimo ove pokazatelje značajnih temelja ljudskog ţivota. Šta bi neko morao da uradi ukoliko bi hteo da spreči pojavu niza dnevnih iskustava u svojoj duši i pretvaranje u odreĎene sposobnosti? Šta se, na primer, dešava kada neko doţivljava odreĎeni odnos sa drugom osobom tokom vremenskog perioda? Ova iskustva sa drugim licem spuštaju se u noćnu svest i ponovo izlaze iz noći svesti kao ljubav prema drugoj osobi, koja je, kada je zdrava, , takoreći, suština nizova iskustva. Osećanje ljubavi prema drugoj osobi se dogodilo na takav način da je zbir iskustava spojen u jedinstvo, kao da je istkan u tkaninu. Šta bi sada neko morao da uradi da bi sprečio da se niz iskustava pretvori u ljubav? On bi morao da preduzme posebne mere za sprečavanje prirodnog noćnog procesa koji pretvara naša iskustva u suštinu, osećaj ljubavi. On bi morao noću da raspara tkaninu dnevnih iskustva. Ako on ovo moţe da postigne, onda uspeva da njegov doţivljaj druge osobe, koji se u njegovoj duši pretvara u ljubav, nema uticaja na njega. Homer je ukazivao na te dubine ljudskog duševnog ţivota u svojoj slici Penelope i njenih prosaca. Ona obećava brak svakom od njih čim završi tkanje odreĎene tkanine. Ona uspeva da izbegne da odrţi svoje

obećanje samo paranjem svake noći onoga što je istkala u toku dana. Otkrivaju se velike dubine tamo gde je vidoviti čovek takoĎe i umetnik. Danas je ostalo malo osećanja za te stvari i takva tumačenja pesnika, koji su takoĎe bili vidovnjaci, su proglašena za proizvoljna i fantastična. Ovo ne moţe da naškodi ni drevnim pesnicima, ni istini, već samo našem vremenu, koje je tako sprečeno da uĎe u dubine ljudskog ţivota. Dakle, nešto se noću unosi u dušu što se opet vraća. Nešto se unosi u dušu što duša razvija i što je uznosi na sve više nivoe sposobnosti. Ali sada se mora postaviti pitanje: gde ovaj razvoj čoveka dostiţe svoje granice? Ova granica se moţe prepoznati ako se posmatra kako se čovek, kad se budi ujutro, uvek vraća u isto fizičko i etersko telo, sa istim sposobnostima i talentima, istom konfiguracijom kakva je bila od roĎenja. Ovu konfiguraciju, ove unutrašnje strukture i oblike fizičkog i eterskog tela čovek ne moţe da menja. Ako bismo bili u stanju da fizičko ili bar etersko telo stavimo u stanje spavanja onda ćemo moći da ih menjamo. Ali ujutro ih nalazimo ponovo nepromenjene od večeri. Ovde postoji jasno ograničenje na ono što se moţe postići razvojem ţivota izmeĎu roĎenja i smrti. Razvoj izmeĎu roĎenja i smrti je u suštini ograničen na iskustva duše, ne moţe da se proširi na fizičko iskustvo. Tako sve mogućnosti kojima neko mora da proĎe, sva iskustva koja bi mogla da prodube njegovo muzičko razumevanje, da probude u duši duboki muzički ţivot, ne bi mogle da se razviju ako čovek nema sluha, ako mu fizičko i etersko oblikovanje uha ne dozvoljava da uspostavi harmoniju izmeĎu spoljašnjeg i unutrašnjeg čoveka. Da bi čovek bio celina, svi članovi njegovog bića moraju da formiraju jedinstvo koje će biti u harmoniji. Zato sve mogućnosti kojima osoba bez sluha moţda mora da proĎe, iskustva koja bi joj omogućila da se podigne na viši nivo muzičkog razumevanja moraju da ostanu u duši, moraju da se povuku. One ne mogu da urode plodom, jer struktura i oblik unutrašnjih organa svakog jutra stvaraju granicu. Ove stvari ne zavise samo od grube strukture fizičkog i eterskog tela, već od vrlo tananih odnosa u njoj. Svaki duševni rad u našem sadašnjem normalnom ţivotu mora da naĎe izraz u organu, a ako organ nije formiran na odgovarajući način, onda je to sprečeno. Ove stvari, koje se ne mogu dokazivati fiziologijom i anatomijom, tanano oblikovanje u organima, su upravo ono što nije moguće preobraziti izmeĎu roĎenja i smrti. Da li je čovek onda potpuno nemoćan da pretočiti u svoje fizičko i etersko telo dogaĎaje i iskustva koje je uneo u svoje astralno telo i Ja? Jer kada pogledamo ljude moţemo da vidimo da čovek donekle moţe da oblikuje svoje fizičko telo. Potrebno je samo da posmatra osobu koja je provela deset godina svog ţivota u dubokom unutrašnjem razmišljanju: njegovo kretanje i fizionomija su se promenili. Ali ovo se dešava unutar vrlo uskih granica. Da li je to uvek slučaj? Da to ne ostaje uvek unutar najuţeg ograničenja moţe se razumeti samo ako pribegnemo zakonu koji smo često ovde pominjali, ali koga se moramo često prisećati jer je toliko stran našem sadašnjem vremenu, zakonu koji se moţe uporediti sa jednim drugim koji se uveo za čovečanstvo u XVII veku na jednom niţem nivou. Do XVII veka se smatralo da niţe ţivotinje, insekti itd, mogu da poteknu iz rečnog mulja. Verovalo se da za stvaranje glista i insekata nije potrebno ništa više od puke materije. U ovo su verovali ne samo obični ljudi, već o naučnici. Ako se vratimo u ranija vremena nalazimo da je sve bilo sistematizovano na takav način da se, na primer, učilo kako da se stvori ţivot iz okoline. Tako knjiga iz VII veka n.e. opisuje kako truplo konja mora da se udara sve u cilju stvaranja pčela. Slično tome volovi su stvarali stršljenove, magarci ose. Bilo je to u XVII veku da je veliki naučnik Frančesko Redi prvi put izneo aksiom: ţivot moţe da potekne samo iz ţivota! Zbog ove istine, koja se danas podrazumeva tako da niko ne shvata kako bi u bilo šta drugo moglo da se poveruje, Redi je smatran uţasnim jeretikom u XVII veku i jedva je izbegao sudbinu Đordana Bruna. Uvek je tako sa takvim istinama. U početku su oni koji ih proklamuju ţigosani kao jeretici i postaju plen inkvizicije. U prošlosti su ljudi bili spaljivani ili im je pretilo spaljivanje. Danas je ova vrsta inkvizicije napuštena. Niko se više ne spaljuje. Ali, oni koji sede danas na kurulnoj stolici nauke proglašavaju sve one koji promovišu novi, viši nivo istine za budale i sanjare. Ljudi koji se danas na drugačiji način zalaţu za aksiom o ţivim bićima, koji je izneo Frančesko Redi u XVII veku, se smatraju budalama i sanjarima. Redi je istakao da je netačno zapaţanje verovati da ţivot moţe da potekne iz mrtve materije, već da se mora pratiti unazad do slične ţive materije, do embriona koji crpi svoju snagu i ţivot iz okoline. Slično tome danas duhovna nauka mora istaći da je ono što ulazi u postojanje kao duša i što je duhovne prirode mora poticati iz duševnog i duhovnog i nije skup naslednih osobina. Kao što se embrionalni oblik gliste oslanja na materiju svoje okoline da se razvije, tako i duševno i duhovno jezgro podjednako moraju da crpi iz supstance svoje okoline u cilju razvoja. Ako sledimo dušu i duhovnu prirodu u čoveku unazad, dolazimo do ranijeg duševnog i duhovnog elementa koji je postojao pre roĎenja i koji nema nikakve veze sa nasleĎem. Aksiom da duševno-duhovni element moţe da nastane samo iz duševno-duhovnog elementa konačno podrazumeva aksiom ponovljenih zemaljskih ţivota, o čemu bliţe govori duhovna nauka. Naš ţivot izmeĎu roĎenja i smrti

vodi natrag do drugih ţivota koje smo prošli u ranijim vremenima. Duševni i duhovni element potiče iz duše i duha, a uzroci našeg sadašnjeg doţivljavanja izmeĎu roĎenja i smrti leţe u prethodnom duševnoduhovnom postojanju. Kada prolazimo kroz dveri smrti nosimo sa sobom ono što smo asimilovali u ovom ţivotu kao preobraţenje iz uzroka u sposobnosti. Sa ovim se vraćamo kada ulazimo u jedno buduće postojanje putem roĎenja. U vremenu izmeĎu smrti i roĎenja mi smo u drugačijim okolnostima nego što smo kada ulazimo u duhovni svet kroz san svake noći iz koga se opet budimo ujutro. Kada se ujutro probudimo nalazimo naše fizičko telo i etersko telo kao što smo ih ostavili prethodne večeri. Ne moţemo da ih preobrazimo našim iskustvima u ţivotu izmeĎu roĎenja i smrti. Nalazimo ograničenje u završenom eterskom i fizičkom telu. Ali kada uĎemo u duhovni svet kroz dveri smrti ostavljamo fizičko i etersko telo za sobom i zadrţavamo samo esenciju eterskog tela. U duhovnom svetu nemamo potrebe da uzmemo u obzir postojeće fizičko i etersko telo. U celom periodu izmeĎu smrti i novog roĎenja čovek moţe da radi sa čisto duhovnim snagama, on se bavi čisto duhovnim supstancama. On uzima iz duhovnog sveta ono što je potrebno da bi stvorio arhetip svog novog fizičkog tela i eterskog tela i formira ove arhetipove do vremena svog novog roĎenja, utkivajući u njih sva iskustava koje duša nije mogla da iskoristi izmeĎu roĎenja i smrti u prethodnom fizičkom i eterskom telu. Onda doĎe čas kada je ova čisto duhovna arhetipska slika završena i kada je čovek u stanju da izvaja u fizičkom i eterskom telu ono što je utkao u arhetipsku sliku. Dakle, arhetip je aktivan u ovom konkretnom stanju sna kroz koje čovek prolazi. Ako bi čovek bio u stanju da donese sa sobom na sličan način svoje fizičko i etersko telo svako jutro pri buĎenju, on bi onda mogao da ih formira iz duhovnog sveta, ali bi onda morao da ih transformiše. Ali roĎenje znači buĎenje iz stanja sna, koje obuhvata fizičko i etersko telo u ţivotu pre roĎenja. Na toj tački astralno telo i Ja silaze u fizički svet, u fizičko telo i etersko telo, u koje oni sada mogu da dodaju sve ono što nisu mogli u završena tela prethodnog ţivota. Sada, u novom ţivotu, mogu da izraze u eterskom i fizičkom telu sve ono što su mogli da uzdignu na viši stepen razvoja, ali što nisu bili u stanju da primene u praksi u prethodnom ţivotu jer je to onemogućilo završeno etersko telo i fizičko telo. Da nismo u stanju da uništimo naše fizičko i etersko telo, da fizičko telo ne moţe da proĎe kroz smrt, ne bi bilo nemoguće da se integrišu naša iskustva u naš razvoj. MeĎutim, koliko god gledali na smrt sa strahom i šokom i osećali bol i tugu zbog smrti koja će nas snaći, objektivan pogled na svet nas uči činjenici: mi treba da ţelimo smrt! Jer samo smrt nam daje mogućnost da uništimo ovo telo, kako bismo mogli da izgradimo novo u narednom ţivotu, tako da moţemo da oţivimo sve plodove zemaljskog postojanja. Tako su zajedno aktivne dve struje u normalnom toku ljudskog ţivota: unutrašnje i spoljašnje. Ove dve struje nam se otkrivaju paralelno u fizičkom i eterskom telu sa jedne strane i u astralnom telu i Ja sa druge. Šta moţe čovek izmeĎu roĎenja i smrti u odnosu na fizičko i etersko telo? Ne samo što se astralno telo iscrpljuje ţivotom duše, već su i organi fizičkog tela i eterskog tela takoĎe iscrpljeni. Sada moţemo da posmatramo sledeće: dok je astralno telo u duhovnom svetu tokom noći, ono takoĎe radi na fizičkom i eterskom telu da ih vrati u njihovo normalno stanje. Samo u spavanju moţe ono što je uništeno tokom dana u fizičkom i eterskom telu da se obnovi. Tako duhovni svet zaista radi na fizičkom i eterskom telu, ali sa ograničenjima. Sposobnosti i struktura fizičkog tela i eterskog tela su date roĎenjem i ne mogu se promeniti, osim u vrlo malim mogućnostima. Dve struje su aktivne u kosmičkom razvoju, takoreći, koje se ne mogu apstraktno uskladiti. Ako bi neko pokušao da ujedini ove dve struje u apstraktnom razmišljanju, pokušao olako da razvije filozofiju i kaţe: „Pa, čovek mora da bude usklaĎen, dakle dve struje moraju da budu skladne u čoveku”, on bi napravio ogromnu grešku. Ţivot ne radi u skladu sa apstrakcijama. Ţivot radi na takav način da se ovi apstraktni pogledi mogu da postignu samo posle dugog perioda razvoja. Ţivot radi na takav način da stvara stanja ravnoteţe i harmonije samo prolazeći kroz faze disharmonije. To je ţiva interakcija u čoveku i zaista ne treba da se usklaĎuje mišljenjem. Uvek je pokazatelj apstraktnog, suvog mišljenja, ako se harmonija zamišlja u situaciji u kojoj ţivot treba da se uravnoteţi kroz disharmoniju. To je sudbina ljudskog razvoja da moramo da imamo harmoniju kao cilj koji, meĎutim, ne moţe da se postigne ako je samo zamišljen u datoj fazi ljudskog razvoja. Sada će biti lakše razumeti kad duhovna nauka kaţe da ţivot predstavlja različite aspekte, u zavisnosti da li ga gledamo u vezi sa stanovišta unutrašnjeg ili spoljašnjeg čoveka. Osoba koja ţeli da kombinuje ova dva aspekta nekom apstrakcijom izostavila bi iz računa postojanje više od jednog ideala, jednog suda, jer ima onoliko sudova koliko ima tačaka gledišta i samo kada te različite tačke gledišta deluju zajedno moţe da se naĎe istina. Ovo nam omogućava da pretpostavimo da se ţivotni pogled na unutrašnjeg čoveka moţe razlikovati od pogleda na spoljašnjeg čoveka. Jedan primer će nam jasno pokazati da su istine relativne, u zavisnosti da li se posmatraju sa jednog ili drugog aspekta. Sasvim je u redu za dţina, koji ima ruku veličine deteta, da govori o svom malom prstu. Da li patuljak

veličine malog deteta onda moţe da govori o malom prstu dţina je druga stvar. Stvari koje su nuţne su komplementarne istine. Ne postoji apsolutna istina što se tiče spoljašnjih stvari. Stvari se moraju posmatrati sa različitih tačaka gledišta i istina mora da bude pronaĎena kroz individualne istine koje osvetljavaju jedna drugu. To je razlog zašto u ţivotu, kao što moţemo da vidimo, spoljašnji čovek, fizičko telo i etersko telo, i unutrašnje ljudsko biće, astralno telo i Ja, ne moraju u odreĎenom periodu ţivota da budu u potpunoj harmoniji. Da postoji potpuni sklad tada bi bio slučaj da kada čovek ulazi noću u duhovni svet unosi sa sobom dogaĎaje dana transformišući ih u suštinu sposobnosti, mudrost i tako dalje, a snage koje donosi sa sobom iz duhovnog sveta ujutro u fizički svet bi se koristitile samo u odnosu na duševni ţivot. Ali, granica koju smo opisali i koja je povučena za fizičko telo se nikad ne bi prešla. Onda, isto tako, ne bi bilo ni ljudskog razvoja. Čovek mora da nauči da sam obrati paţnju na ova ograničenja, on mora da ih učini delom svog prosuĎivanja. Mora mu se dati mogućnost da prebrodi ova ograničenja u najvećoj mogućoj meri. A on ih stalno prebroĎuje! U stvarnom ţivotu ove granice se stalno prelaze tako da se, na primer, astralno telo i Ja ne drţe u granicama kada utiču na fizičko telo. Ali radeći to oni krše zakone fizičkog tela. Mi onda posmatramo takva kršenja kao nepravilnosti, kao dezorganizaciju fizičkog tela, kao pojavu bolesti, izazvanu delovanjem duha – astralnog tela i Ja. Granice mogu biti prekršene i na druge načine, a to je da čovek kao unutrašnje biće ne uspeva da se dovede u vezu sa spoljnim svetom, da ne uspeva u potpunosti da se povezuje sa spoljnim svetom. To moţe da se prikaţe na jednom vrlo dramatičnom primeru. Kada se dogodila čuvena erupcija Mont Pelea u Srednjoj Americi, pronaĎena su u ruševinama vrlo značajna i poučna dokumenta. U jednom od njih je pisalo: „Ne treba više da strahujete jer je opasnost prošla, neće više biti erupcija. Ovo pokazuju zakoni koje priznajemo kao zakone prirode”. Ti dokumenti, koji saopštavaju da su dalje vulkanske erupcije nemoguće na osnovu vaţećeg stanja znanja o prirodi, bili su zatrpani – a sa njima i naučnici koji su napisali ta dokumenata na osnovu njihovog normalnog akademskog znanja. Ovde se dogodio tragičan dogaĎaj. Ali to je sasvim jasno pokazalo nesklad čoveka sa fizičkim svetom. Ne moţe biti nikakve sumnje da bi pamet naučnika koji su istraţivali ove prirodne zakone bila dovoljna da pronaĎu istinu da su bili dovoljno školovani. Njima nije nedostajala pamet. Ali, iako je pamet potrebna, samo ona nije dovoljna. Ţivotinje, na primer, napuštaju neku oblast ako je takav dogaĎaj neminovan. To je dobro poznata činjenica. Samo domaće, pripitomljene ţivotinje propadaju sa ljudima. Takozvani ţivotinjski instinkt je dovoljan da se razvije daleko veća mudrost, što se tiče budućih dogaĎaja, nego današnja ljudska mudrost. „Pamet” nije odlučujući činilac, naša sadašnja pamet je prisutna i kod onih koji su počinili najveće ludosti. Prema tome, ima dovoljno pameti. Ono što nedostaje je dovoljno sazrelih iskustva dogaĎaja. Čim pamet postavi nešto što izgleda prihvatljivo njenom usko ograničenom iskustvu moţe da doĎe u nesklad sa stvarnim spoljašnjim dogaĎajima, a zatim se spoljni dogaĎaji provale oko nje. Jer postoji veza izmeĎu fizičkog tela i sveta koju će čovek postepeno naučiti da prepozna i shvati snagama koje već danas poseduje. Ali to će biti u mogućnosti da uradi tek kada sabere i asimilira iskustva spoljnog sveta. Onda će harmonija koja se razvila kao rezultat tog iskustva biti stvorena od strane upravo one iste pameti koju imamo danas, jer se upravo u sadašnjici naša pamet razvila do odreĎenog stepena. Jedina stvar koja nedostaje je sazrevanja iskustva. Ako sazrevanje iskustva ne odgovara spoljnom onda čovek postaje neusklaĎen sa spoljnim svetom i moţe se slomiti o dogaĎaje u spoljašnjem svetu. Videli smo drastičan primer kako se dogodio nesklad izmeĎu fizičkog tela naučnika i faze koju su postigli u razvoju svoje duše. Takav nesklad se ne dogaĎa samo kada nas zadese ozbiljni dogaĎaji, takav nesklad dat je u načelu i u suštini uvek kada bilo kakva spoljna šteta zadesi naše fizičko i etersko telo, kada spoljna šteta pogaĎa čoveka na takav način da nije u stanju da se suprotstavi ovoj šteti svojim unutrašnjim snagama, da ih isključi iz svog ţivota. Ista je stvar i onda kada se desi neko oštećenje, bilo da se ono spolja vidi ili je to neko tzv. unutrašnje oštećenje, jer je ono u stvarnosti samo spoljašnje. Jer ako imamo problema sa ţelucem, onda je to u suštini isto kao da nam je cigla pala na glavu. To je situacija koja nastaje kada se javlja sukob – ili je dozvoljeno da se javi, izmeĎu unutrašnjeg ljudskog bića i spoljašnjeg sveta, kada unutrašnji čovek ne moţe da se uskladi sa spoljašnjim čovekom. U suštini svih bolesti su takvi neskladi, što je prekoračeno razgraničenje izmeĎu unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka. Nešto se kontinuirano stvara prekoračenjem tih razgraničenja što će se uskladiti samo u vrlo dalekoj budućnosti, a što ostaje apstrakcija ako naše mišljenje pokuša da ga nametne našem ţivotu. Čovek razvija svoj unutrašnji ţivot samo tako što počinje da shvata da u njegovoj sadašnjoj fazi on još uvek nije dorastao spoljašnjem ţivotu. Ovo ne vaţi samo za Ja, već i za astralno telo. Čovek doţivljava svesno, izmeĎu buĎenja i spavanja, one stvari koje proţima Ja. Rad astralnog tela, način na koji prekoračuje svoje granice i kako je nemoćno da stvori pravi sklad izmeĎu unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka leţi izvan normalne ljudske svesti. Ali je to ipak prisutno. Sve ove stvari otkrivaju dublju unutrašnju prirodu bolesti. Koja su dva moguća pravca kojima bolest moţe da krene? Ili nastupa izlečenje ili smrt. U normalnom

razvoju ţivota smrt mora da se posmatra kao jedna strana a lečenje kao druga. Šta znači lečenje za razvoj čoveka? Pre svega, mora se razjasniti šta znači bolest za ukupan razvoj čoveka. U bolesti postoji nesklad izmeĎu unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka. Na odreĎeni način unutrašnji čovek mora da se povuče iz spoljašnjeg. Jednostavan primer je kada posečemo prst. Moţemo samo da posečemo fizičko telo, a ne astralno. Ali, astralno telo je uvek uključeno u fizičko i rezultat je da astralno telo ne nalazi u posečenom prstu ono što bi trebalo da pronaĎe kada prodire u njegova najmanja udubljenja. Oseća se isključeno iz fizičkog dela prsta. U suštini, priroda čitavog broja bolesti je da se unutrašnji čovek oseća isključenim iz spoljašnjeg, da ne moţe da prodre u spoljašnjeg čoveka jer je povreda izazvala podelu. Sada, zdravlje moţe da se čoveku vrati putem spoljašnjih sredstava ili unutrašnji čovek moţe biti ojačan do one mere da je u stanju da uspostavi spoljnog čoveka. Veza izmeĎu spoljnog i unutrašnjeg čoveka je ponovo u većoj ili manjoj meri uspostavljena posle lečenja, unutrašnji čovek moţe ponovo da ţivi u izlečenom spoljašnjem. To je zbivanje koji se moţe uporediti sa buĎenjem: posle veštačkog povlačenja unutrašnjeg čoveka vraćamo se iskustvima koja su dostupna samo u spoljnom svetu. Lečenje omogućava čoveku da se vrati sa onim što inače nije mogao na drugi način da vrati. Proces izlečenja je asimiliran u unutrašnjeg čoveka i postao je sastavni deo ovog unutrašnjeg čoveka. Povratak na zdravlje, lečenje, je nešto što moţemo da posmatramo sa zadovoljstvom jer na sličan način kako san čini da čovek napreduje, mi lečenjem dobijamo nešto što omogućava napredovanje unutrašnjeg čoveka. Čak i ako to nije odmah vidljivo, mi smo uzdignuti u našem duševnom iskustvu, poboljšani smo u našem unutrašnjem čoveku povratkom u zdravlje. U snu sa sobom vraćamo u duhovni svet stvari koje smo osvojili kroz lečenje, a ovo drugo je stoga nešto što što nas osnaţuje što se tiče snaga koje razvijamo u snu. Sve ove misli o tajanstvenom odnosu izmeĎu sna i lečenja mogu da budu razvijene u potpunosti ako je bilo vremena, ali se, ipak, moţe videti kako se lečenje moţe izjednačiti sa onim što se unosi u duhovni svet noću, sa onim što donosi napredak u naše procese razvoja u meri u kojoj oni mogu uopšte da napreduju izmeĎu roĎenja i smrti. One stvari koje u normalnom ţivotu crpemo iz spoljašnjih iskustava dolaze do izraţaja u našem ţivotu duše izmeĎu roĎenja i smrti kao viši razvoj. Ali ne pojavljuje se ponovo svaka stvar koja se asimilirala kroz lečenje. Mi je takoĎe moţemo proneti kroz dveri smrti i moţe nam biti od koristi u sledećem ţivotu. Ali duhovna nauka nam pokazuje sledeće: treba da budemo zahvalni svaki put kad smo izlečeni, jer svako izlečenje znači unapreĎenje našeg unutrašnjeg čoveka što se moţe postići samo silama koje smo iznutra asimilirali. Drugo pitanje je: šta znači za čoveka bolest koja se završava smrću? U izvesnom smislu to znači suprotno, da ne moţemo da uspostavimo poremećenu ravnoteţu izmeĎu unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, da ne moţemo da na pravilan način preĎemo granicu izmeĎu unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka u ovom ţivotu. Kao što moramo da prihvatimo naše nepromenjeno zdravo telo kada se ujutro probudimo, moramo da prihvatimo naše nepromenjeno oštećeno telo kada se bolest završava smrću i nismo sposobni da ga promenimo. Zdravo telo ostaje takvo kakvo je i prima nas ujutro; oštećeno telo više ne moţe da nas primi i mi završimo smrću. Moramo da napustimo telo, jer više nismo u stanju da ponovo uspostavimo njegov sklad. Ali mi onda unosimo naša iskustva u duhovni svet, bez upotrebe spoljašnjeg tela. Plodovi koje smo dobili kao rezultat što nas naše oštećeno telo više ne prima obogaćuje ţivot izmeĎu smrti i novog roĎenja. Tako, dakle, moramo da budemo zahvalni bolesti koja se završava smrću, jer nam daje mogućnost unapreĎenja ţivota izmeĎu smrti i novog roĎenja i mogućnost uvećavanja snaga i iskustava koja mogu sazreti samo tokom tog vremena. Tako ovde imamo posledice za dušu onih bolesti koje završavaju smrću i bolesti koje završavaju izlečenjem. To nam daje dva gledišta: da moţemo biti zahvalni bolesti koja se završava izlečenjem, jer smo postali jači u sebi, i moţemo biti zahvalni bolesti koja se završava smrću, jer znamo: na višem stupnju, u koji ulazimo u ţivotu izmeĎu smrti i novog roĎenja, smrt je od velikog značaja za nas, jer ćemo od nje naučiti da naše telo mora da bude drugačije kada ga budemo gradili za budućnost. I mi ćemo izbeći štetne aspekte koji su bili uzrok prethodnog neuspeha. Proces ozdravljenja čini da naš unutrašnji ţivot napreduje, a smrt utiče na razvoj u spoljašnjem svetu. Stoga nastaje potreba da zauzmemo dve različite tačke gledišta. Niko ne treba da pomisli da bi bilo ispravno reći sa stanovišta duhovne nauke: ako je smrt, koja ishodi iz bolesti nešto za šta moramo da budemo zahvalni, ako je tok bolesti nešto što nas uzdiţe u našem sledećem ţivotu, onda treba stvarno da dozvolimo da sve bolesti dovedu do smrtnog ishoda i ne činimo bilo kakav pokušaj lečenja! Reći tako nešto ne bi bilo u duhu duhovne nauke, jer se ona ne bavi apstrakcijama, već onim istinama do kojih se došlo sa različitih tačaka gledišta. Mi imamo duţnost da pokušamo lečenje svim sredstvima koja su nam na raspolaganju. Zadatak da lečimo kako najbolje umemo leţi ugraĎen u ljudsku svest. Tako je stav prema smrti, kad se dogodi, nešto zašto treba da se bude zahvalan jer on nije nešto što je obično prisutno u uobičajenoj svesti

ljudi, ali moţe da se dobije ako ga prevaziĎemo. Sa „stanovišta bogova” opravdano je dozvoliti bolesti da se završi smrću, sa ljudskog stanovišta opravdano je učiniti sve da doĎe do izlečenja. O bolesti koja se završava smrću ne moţe se suditi na istom nivou. U početku ova dva stava su nepomirljiva i ona moraju da se kreću paralelno. Bilo koje apstraktno usklaĎivanje ovde nije od koristi. Duhovna nauka treba da napreduje prema priznanju istina koje proističu iz jedne odreĎene strane ţivota i drugih istina koje predstavljaju drugu stranu. Rečenica „lečenje je dobro, lečenje je duţnost” je ispravna. Ali tako je i sa drugom rečenicom „smrt je dobra kada se javlja kao posledica bolesti, smrt je korisna za celokupni ljudski razvoj.” Iako su ove dve rečenice u suprotnosti jedna sa drugom, obe sadrţe ţive istine koje se mogu spoznati ţivim znanjem. Upravo gde dve struje, koje samo mogu da budu harmonične u budućnosti, uĎu u ljudski ţivot, moguće je videti grešku u mišljenju u stereotipovima i neophodnost da se ţivot posmatra u širim obrisima. Mora biti sasvim jasno da tzv. protivrečnosti, kada se odnose samo na iskustvo i dublje poznavanje materije, ne ograničavaju naše znanje, već nas postepeno vode u ţivo znanje, jer se sam ţivot razvija u pravcu harmonije. Normalan ţivot se nastavlja na takav način da stvaramo sposobnosti iz iskustva i da je ono što ne moţemo da asimiliramo izmeĎu roĎenja i smrti utkano u tkaninu koju zatim koristimo izmeĎu smrti i novog roĎenja. Lečenje i smrtna bolest prepliću se sa ovim normalnim tokom ljudskog ţivota na takav način da je svako lečenje doprinos uzdizanju čoveka na viši stepen, a svaka smrtna bolest, takoĎe, vodi čoveka na više nivoe. Ono prethodno što se tiče unutrašnjeg čoveka a potonje što se tiče spoljašnjeg čoveka. Tako dolazi do napretka u svetu i to tako da se on ne kreće u jednom već u dva suprotna toka. Upravo u bolesti i isceljenju sloţenost ljudskog ţivota postaje vidljiva. Ako bolesti i zdravlje ne bi postojali, normalan ţivot bi mogao samo da se nastavi na takav način da bi čovek preĎu svog ţivota pleo viseći na skutovima postojanja, nikada ne prelazeći svoje granice. A snage da ponovo izgradi svoje telo bi mu bile date iz duhovnog sveta izmeĎu smrti i novog roĎenja. U takvoj situaciji, čovek nikad ne bi mogao da razvije plodove svog rada u razvoju sveta. Ove plodove čovek moţe da razvije u uskim granicama ţivota samo time što moţe da greši. Jer samo saznanjem o grešci moţe da se stigne do istine. Moguće je asimilirati istinu tako da postane deo duše, da utiče na razvoj, samo ako se izdvoji iz plodnog sloja greške. Čovek moţe da bude potpuno zdrav ako ne narušava ţivot greškama i nepravilnostima koje prelaze njegove granice. Ali zdravlje koje ima iste korene kao i iznutra priznata istina, zdravlje za koje se čovek izbori iz jedne inkarnacije u drugu sopstvenim ţivotom, takvo zdravlje dolazi samo kroz realnost greške, kroz bolest. Čovek uči da prevaziĎe svoje greške i zablude u lečenju, s jedne strane, a sa druge da spozna greške koje nije bio u stanju da savlada u ţivotu u postojanju izmeĎu smrti i novog ţivota, tako da nauči da ih savlada u sledećem ţivotu. Sada moţemo da se vratimo na naš dramatični primer i kaţemo: pamet onih naučnika koji su stvorili takav pogrešan sud u to vreme, ne samo da će postati mnogo opreznija u ishitrenom zaključivanju, već će dopustiti da iskustva sazrevaju, kako bi se postepeno uspostavio sklad sa ţivotom. Tako se moţe posmatrati kako lečenje i bolesti utiču na ljudski ţivot tako da čovek nikada ne moţe da postigne svoje ciljeve sopstvenim naporom bez njih. Mi moţemo da vidimo kako njihova naizgled nenormalna intervencija u naš razvoj pripada ljudskom postojanju, kao i greške, ako je naš cilj da spoznamo istinu. Mogli bismo isto reći o bolesti i lečenju, kao što je veliki pesnik u jednoj vaţnoj epohi rekao za ljudsku grešku: „Dok čovek teţi, dotle greši.” Ovo moţe ostaviti utisak da je pesnik hteo da kaţe: „Čovek uvek greši”. Ali, rečenica je dvosmislena i moţe da znači: „Čovek teţi, dok god greši!” Greška raĎa novu teţnju. Rečenica „dok čovek teţi, dotle greši” ne mora, dakle, da nas ispuni očajem, jer svaka greška donosi nove teţnje i čovek će nastaviti da se zalaţe dok ne prevaziĎe greške. To je isto kao reći da sama greška prevazilazi sebe i dovodi do ljudske istine. A slično se moţe reći: bolest se moţe javiti u čoveku, ali on mora da se razvija. On se kroz bolest razvija do zdravlja. Tako bolest u lečenju pa čak i u smrti ukazuje izvan sebe, i stvara stanje zdravlja koje nije strano čoveku, ali koje izrasta iz čoveka, a u skladu je sa njim. Svaka stvar koja se pojavljuje u ovom smislu je pogodna da nam pokaţe kako svet u mudrosti svog postojanja u svakoj fazi razvoja pruţa čoveku priliku da preraste sebe u smislu reči Angelusa Silesijusa kojima smo završili predavanje „Šta je mistika?” Tada se odnosilo na intimnije sfere razvoja, a sada moţemo da proširimo značenje na celu oblast bolesti i lečenja i kaţemo: „Kada se nad sobom vineš i pustiš Boţjoj moći, Tad će u tvome duhu i vaznesenje doći.”