Bogdan Ciplic - Traktat o Sluskinjama

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama Bogdan Čiplić Traktat o sluškinjama (Komad u dva dela sa prologom i epilogom) LICA: GOSPOJA (I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX, XI, XII, XIII) KAROLINA (može da igra i muškarac II, VIII, XII) UČA (III, VIII, IX) CUNCI (IV) MLADIĆ (monolog) KLARA (V) FRAJTER (V) TEREZ (VI) GIGA (VI) JOLAN (VII) KĆI (VII) MORNAR (VIII) MICI (IX, X) GAJA (IX) BRKA (IX, X) VOJNIK (X) POLICAJ (XI) ILONKA (XI) MIŠA (XI) ðERð (XI) Dogaña se u domu Čiplićevih i ispred birca „Kod Krune“ Dom Čiplićevih. Dekor je u koloru izbledelih fotografija, sa početka ovog veka. Predimenzionirani oblici prozora, brava... svega onoga što se odnosi na rad sluškinja. Nameštaj je u stilu bidermajera. Dok se zavesa diže na sceni sluškinje igraju čardaš. One su živopisno obučene u stilizovanu mañarsku narodnu nošnju. Kada uñe Gospoja, sluškinje se razbeže na sve strane, tako da Gospoja počinje svoj monolog sama. I SCENA - PROLOG GOSPOJA: Napolje! Napolje! Ajd’, napolje se vuci i to o’ma, o’ma, smesta! Da sluškinju više u ovoj kući ne vidim, pa makar ni muža, ni kuću, ni decu više ne videla. Luda je sluškinja koja se usudi da digne šamlu na gospoju... luda... Sluškinja je plaćeni neprijatelj. Blago tome ko ne mora na njenu pomoć da spadne. Ali, ko je taj koji ne mora? Oteraj sluškinju za rana dok ti kuću ne razvuče, Ako oklevaš, biće dockan, jer kad se budeš osvestila, a kuća ti prazna, zapuštena, korpa puna neoprana veša, ukućani izgladneli, ugled doma Page 1

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama ukaljan... Davno je meni pripovedala ona fina dama Novosadkinja sa kojom sam zajedno putovala kao mlada učiteljka iz Kikinde u Bečej. Kazala je meni ova velika gospoja kad smo zapodenuli razgovor, kako to obično biva meñu finim gospojama - o sluškinjama. Zapamtila sam joj svaku reč: Zapamtite draga moja, ono što sam i ja zapamtila od svoje svekrve. Bila je to otmena stara gospoja, učiteljska udovica, koja je nekad i omladinka bila, nosila mušku frizuru i oblačila Dušanku kad je učestvovala na omladinskim skupštinama sa Milkom Grgurevom, i koja je, moja svekrva kaže, fina Novosadkinja, prevodila sa nemačkog i mañarskog recepte za kehbuh u omladinskim listovima. Stara je govorila (a to je mudrost života) “Pre neg’ što izneseš fruštuk, ručak, užinu ili večeru, prvo sluškinju nahrani. To je tvoj neprijatelj, to nikad ne zaboravi, a neprijatelju pre svega gledaj da izbiješ oružije iz šaka, jer kad prvo nju nahraniš ona ne može posle, kada doñe pobuna, da kaže onima njenim što robe i pale i kolju: Podavite ove moje gazde, gladna sam bila kod nji’ celo vreme, nisu mi davali da jedem. Prvo nek je njen burag nabijen. Time si sudbinu obezbedila. Za ovu mudrost finoj Novosadkinji fala i na ovom i na onom svetu, ako joj ta mudrost pomaže da se bori sa sluškinjama. Nekad sam i ja poveravala da je to mudrost života, ali fina Novosadkinja ne zna šta su i ko su naše sluškinje. Jer sluškinje su kod nas Madžarice, to jedno dosta ti je da ti se kao Srpkinji koža naježi, kad se setiš Arpada njinog i divljine njine, a osim toga, zapamtite, to su naše bečejske sluškinje iz Šušanja, a to je kao da su već revoluciju digle i dovele šušanjske momke da te proburaze. Šušanj već sto godina liferuje sluškinje, i nama, jer tu smo i mi srpski činovnici, gospoda, sadašnji glavni Srbi, koji jesmo činovnička fajta, ali se ne damo ni madžarskoj gladnoj džontriji, ni čivutskoj lepljivoj vladavini. I sad ćete razumeti kako je meni, učiteljki jednoj. Jeste moj muž upravitelj škole srpske, ispovednog pravca, jeste da kuća nije naša gruntovno, u grumbuku se ne vodi na crkvenu opštinu, ali je to dvor. I kako biti u Bečeju prvi ako imaš taku kuću, takog muža, taku decu, a nemaš sluškinju kakva valja? Blago onome ko na njenu pomoć ne mora da spadne, al ko je taj koji ne mora? U životu svome mnogo sam se napatila, i to zbog koga? Zbog sluškinja! Sve je počelo kad nam u kuću doñe Karolina. Karolina. Kada doñe Nepoznata. Čuje se snažno kucanje na kapidžiku, Gospoja prolazi da otvori vrata, ona je mlada i vedra. Vraća se u pratnji Karoline. Karolina je neodreñenih godina, muškobanjasta, mrgodno ozbiljna, nezainteresovano mračna II. SCENA KAROLINA: Čula sam na bunaru da vam treba sluškinja. Uzmite mene dobra ću biti. Lako ćemo se pogoditi. Plata nije važna. Kolika da je ne mari. GOSPOJA: Odakle si? KAROLINA: Ne pitajte odakle sam GOSPOJA: Dobro... kad nećeš da kažeš odakle si, onda reci šta si? KAROLINA: Ne pitajte me šta sam. Hoću da služim. GOSPOJA: Kako se zoveš? Page 2

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama KAROLINA: Zovite me Karolina, iako mi to nije pravo ime. Nemam ja ni imena, ni prezimena. Uzmite me kao da nisam krštena. GOSPOJA: Dobro, a znaš li kakav te posao čeka? Ovo nije kuća, ovo je dvor... KAROLINA: Kažite šta treba, pa ćete videti šta mogu da uradim. Razgovoru nikad kraja. Odakle ćemo da počnemo? GOSPOJA: Pa, po letnjem redu teći će dan... (Gospoja odlaže knjige učiteljske, žurno skida šešir, ostavlja suncobran) Vidim, avlija je počišćena. I srednja patosana i stražnja travnata, i sokak pred kućom, dužom, i baštu si polila, svetnu i kujinsku, i svinje si naranila... KAROLINA. Niste rekli da počistim svinjce. GOSPOJA: Pa ne moram ti valjda sve reći. KAROLINA: Gospoja mora sluškinji sve reći. GOSPOJA: Dobro, dobro... Sada počisti i jedno i drugo predsoblje, i mleko iz podruma donesi, i kafu podgrej. I spremi sve tri sobe. Krevete raspremi, namesti i pokrij. Pod krevet se podvuci i obriši prašinu. Brave na vratima očisti sidelom. Jesi li podložila šporet da se ručak pristavi? KAROLINA: Moram prvo da znam šta ću da pristavim? GOSPOJA: Danas ćemo testo, to gospodin voli. Umesićeš dve obge od tri jajeta. Kako je to grenadirmarš, to gospodin voli, krompir i lukac da očistiš, dok se ja iz škole ne vratim... KAROLINA: Vi samo idite, a mene pustite da radim... GOSPOJA: Kad ručak svršimo i opereš sude i obrišeš i poreñaš na njihova mesta u kredencu, onda ćeš da pereš prozore na kući. Ima ih četrnaest, svaki sa po dvanaest okana. Prozori dupli. Pazi kako ćeš ih oprati, jer se u učiteljske prozore prvo zagleda. Tu je i na hodniku jednom šezdeset, osim toga, i šezdeset okana na školskom gongu... KAROLINA: Je li to sve? GOSPOJA: Priznajem, posla je mnogo. Ali ga sluškinja sve istoga dana mora završiti, zato je sluškinja... KAROLINA: Zato je sluškinja... a sad mi se sklanjajte sa puta, vidite da radim... (Gospoja brzo izlazi) GOSPOJA: (Ona je u spavačici, u zoru, kao u bunilu) Tako je ona ušla u našu kuću a sa njome i strava. Počeli smo se bojati. Zašto da ne pitamo ko je i šta je i odakle je ova Madžarica jaka? da nije ovamo kod nas došla da se skloni? Da nije opljačkala koga gde god? Da nije ubila koga, naopako?! Kako je mrka i mrgodna! Nabrala obrve, pa samo ćuti. Sa nama ne razgovara, posao radi šta joj se odredi. Radi odlično, nakratko, sve svrši dobro, al ne otima se jako. Ništa sama ne bi preuzela, al ni na jedan posao nema šta da kaže. Šta naiñe, to uradi. Zameriti se nema šta. A kada je sama, mrmlja, gunña, psuje. Poneka psovka otme joj se, pa se razume. Ostalo sve u bradu sama sebi šapuće. I kako su joj oči strašne! I kako na oči stalno maramu navlači! Oči krije, tu nešto nije u redu. I kako hoda, kao da je čovek neki. Dugi koraci, raskrečena ide. Da nije muškarac kakav u suknje preobučen? Da neće ona jedne noći da pusti razbojnike, ili ubice? Zato je valjda i ostala da služi, a jedan je od razbojnika i sama?! Možda se tajno noću brije, da joj brada ne izbije, da se ne oda?! A kada doñe njena družina, da nas opljačka i poubija, decu da podave? Ovo malo Page 3

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama para što smo od čonovničkih plata uštedeli, od učiteljstva i perovoñstva crkvene opštine - zar da nam uzmu razbojnici? Pa šta će da uzmu, neka nose, al zašto da pokolju? Deca beže kad se ona pojavi. A kad uzme nož da seče hleb! Šta li sad tamo iza kuhinjskog prozora radi? Da li sa vešticama ponoć deli? Ili možda sa ñavolom spava? Ili oštri sekiru da nas potuče? Ili je tu već nož u zube metnula i na nas pošla? Ili je luda, ili je pusta, ili je ograjisala? (Nešto šušne, gospoja prestravljena odlazi u krevet. Ulazi Karolina sa kofom i metlom, počinje svoj jutarnji posao.) KAROLINA: Gospoja, je li to svaki dan ima ovako da se radi? GOSPOJA: E, pa ima i neke razlike, radi se i sve drugo što naiñe. Nije teško, nije, nije... Svaki dan kad se radi, nauči se čovek. Je li tako? KAROLINA: Tako je. GOSPOJA: Znaš šta, najbolje da ti sada odeš od nas, isplatiću te do kraja meseca, pa ti idi odmah. KAROLINA: Baš sam mislila da odem. Dosta sam ovde bila. Zbogom, doćiću ja opet. GOSPOJA: Najzad bez neprijatelja u kući! Opet nam je svima tako lepo, jer smo sami. Šteta što je Karolina takva, sve je poslove znala da radi - a ipak je to kod sluškinje naj glavnije. Šta mogu, laknulo mi je kad je otišla. (Za vreme monologa Gospoje, sve se jače čuju glasovi muškog hora koji peva Mokranjčevu liturgiju „Svjat, svjat“ na šta se Gospoja uznemireno osvrće) III. SCENA (Ulazi učitelj. Vedro tenorom pevuši “Sa Avale oro klikće“) GOSPOJA: (Pored kolevke) Dobro da ste prestali. Tebi je važno samo tvoje pevačko društvo. Ko da nemaš nikakve brige oko tvoje žene i dece. UČA: Šta se opet dogodilo? Ovo će postati luda kuća, ništa drugo. GOSPOJA: Šarika... UČA: (zove je) Šarika... (za sebe) Ah, Šarika, lepotica sluškinja, plave oči i crvena kosa... Šarika! (zove je) GOSPOJA: Ne viči. Otpustila sam je. UČA: Otpustila Šariku? A zašto za ime Boga? GOSPOJA: Nisam mogla da je gledam više. Na vreme sam je oterala. Zbog tebe sam je i otpustila... Da ti nije žao možda? UČA: E, dobro si uradila. Nije mogo čovek od nje ni da prdne. Stalno ti zija u usta. Moraš da paziš šta ćeš da kažeš, već su i drugi to uvideli. Misliš da nisu već počeli da se razilaze iz pevačkog društva, na takav je glas izišla Čiplićeva škola. GOSPOJA: A i za Vas bi bilo bolje da pazite šta radite u tom vašem pevačkom društvu. Ništa drugo i ne znate nego da Srbujete. Izaći će vam to srbovanje na nos, znam ja. Sluškinje su Madžarice, Srpkinje ne služe. UČA: Sa Avale oro klikće Dvoglav oro beo I doziva sitne ’tiće Srpski narod ceo... Page 4

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama GOSPOJA: Budi ti srećan što je Čavoši veliki džentrija da bi se ponizio i došao da čuje šta se deru Srbi u pevačkom društvu. A, ako mislite to da pevate na zabavi, Čavoši će prosto da prevuče crvenom olovkom „Sa Avale“ u programu, kad mu program budete dali na uvid. Ali, ako ti Čavoši ne doñe glave, doćiće ti Šarika. Doñem danas iz škole, a ona me pita: Molim, gospoja, šta je to, mičoda, „Sa Avale“? Je li to nešto kao ono alve: “Sa avale“, „Sa Avale“, eš nemtudom mičoda, kakva je to Alva? Pa onda se počne detinjasto smejati na otvorenom prozoru: “Sa Avale, sa Avale, baš je smešno“. UČA: Ma, nije moguće! E, jeste smešno, da je otac Atilin sa Hunkinjom prokletom... GOSPOJA: A ja sva prebledela joj kažem: Nije baš da pevaju o alvi, ali tako neka besmislica jeste. I onda sam je brže - bolje otpustila, a sad meni bez sluškinje kako Bog da! UČA: Ti slobodno najmi sada jednu finu sluškinju, neku finiju devojku. Za decu se ti ne boj, oni su još mali, a od mene neće ni naučiti da treba da spavaju sa njom. Ne treba meni sluškinja. Nisam ja na to spao. Ali volem da vidim dok jedem, kraj moga stola lepo žensko čeljade, da mi ručak prija. Da je devojka zdrava i rumena i da nije ni šantava ni ćopava, i da ne muca i da nije krastava, ne daj bože... Neka joj je kecelja opasana oko struka i noge neka su joj bele, oprane, u papučicama. GOSPOJA: Neka samo neka zakuca na pendžeru, moram je primiti. Kako ću ovako bez pomoći!? (Čuje se kucanje, zatim gospojin glas) ovo nije kuća, ovo je dvor. Tri velike soburine, šest sa šest, a visina četiri i dvadeset, farbani su patosi, vrata drvena na svaku sobu tri sa dva i ista takva staklena, dupla vrata, prozori do plafona, dupli, na prozorima špaletne od čamovine, ko Varadin a ne dvorac učiteljski... (Jedna sluškinja ulazi sa korpom opranog veša, ona se mimoilazi sa drugom sluškinjom koja je obučena sa bešćem i koja odlazi) IV. SCENA CUNCI: Milostiva, molim lepo ja idem na prvog... GOSPOJA: Šta, ti to da mi prirediš, baš ti, koja si bila tako mažena i pažena kod nas, kao ni jedna druga. Eto, dva tri puta sam ti i novu kecelju kupila... CUNCI: Jeste, gospodin naša zdravo volela da sluškinja ima čist kecelja. GOSPOJA: Da je neka druga sluškinja otkazala, pa neka je, nek je ladna voda nosi. Vidiš da si se zarumenela i obraze popunila, znači da ti je dobro bilo kod nas... CUNCI: Molim, milostiva, Vi znate, ja nisam jeziku pa da lajim. Da govorim i šta treba govori i šta nem treba GOSPOJA: Kad te tvoja milostiva pita, onda treba i da odgovaraš. Je li ti mnogo posla možda? CUNCI: Posla je bilo dosta, ali sam mogo celi dan kad radim da uradim. Ima šezdeset okna na gongu, ali da ima još šezdeset, ja bi to pojo, a ne opro. Nije to gospoja, molim, milostiva, ništa. GOSPOJA: Da te možda ne ’ranim dobro? CUNCI: Ne, Vi uvek prva za sluškinju date čanku. To zna cela Bečej. Sluškinja Page 5

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama na arterska bunaru to pripovedadu. GOSPOJA: Pa što onda da ideš? Je li ti možda krevet isuviše tvrd, pa ne možeš da spavaš? CUNCI: Igen, jeste krevetu, to je razloga... Ne možem spavam kod vas milostiva. Nemam mir da spavam... GOSPOJA: Šta, naopako, zar te neko od naših muških dira? Moj muž, ili neko od mojih sinova, naopako?! Tako ih ja nisam vaspitala. CUNCI: Ne dira, al bar da dira... GOSPOJA: A, tako, izlanula si se, kurvo šušanjska. Gospodin je fini, da finiji ne može biti. Kad god se vraća sa prohoda, pa proñe pored tvog prozora, kaže ti lepo: Kako si, šta radiš Cuncika? Ljubazan je i smeška se, dok hozentregere zakopčava, a ona, gle, spavati bi tela sa njime. I šali se on, zadirkuje te, onako, fino, otmeno, gospodski... CUNCI: Di sam služijo, svud sam dobar bijo. I za molostiva kao i za gospodin i mladi ifijuri. A kod vas ispalo tako da ja najgori sluškinja u celi Šušanj - mene ni jedno od gospodin iz vaše kuće ne treba. GOSPOJA: A gle, ona gospodskog bi mesa htela! Zato ti tu meni pevušiš neke prostačke pesmice o ljubaznicima i ne možeš da spavaš. Gospodske bi muške snage htela, a možda bih i ja htela paorske, al me niko ne pita mogu li zbog toga da spavam ili ne mogu. CUNCI: Kad sam na bunar sa drugi sluškinje, nemam šta da pripovedim, već sam sav crven od stidum, pa oma kući žurim. A svaki sluškinja zna kakvo je njegov gospodin i kakve su njegovi ifijuri. GOSPOJA: A zato ti nemaš čredne dane i ne dolazi ti momak stari, niti novog primaš. Na gospodsko si se naučila, je li nevaljalice, na fino, na belo meso... A sad napolje, pakuj tvoje stvari dok te nisam policijom oterala iz svoje kuće. Da čuje gospodin, golu bi te morskovom palicom izbio, pa bi ti krv pištala i na nos i na usta, taku bi te osramoćenu bez haljina izbacili na sred sokaka dase zna ko je ko u ovoj državi - ko je sluga, a ko gospodin, ko je sluškinja a ko miloativa... Bezobraznice i bestidnice... CUNCI: Žalosti mene, milostiva, s’ tim ja ništa rñavo nem pravijo. Ja sam teo ono što je red. Ko nema od sluškinji gospodin u krevetu, nema ni krevetu od milostiva... To uvek bila tako. GOSPOJA: Sad je došlo drugo vreme. Nastale su druge prilike, fala bogu. Sad ni jedna gospoja ne treba da se plaši da će je u krevetu kod muža sluškinja zameniti. Sad se zna ko je gospoja, a ko je sluškinja, i ko s’ kim može da spava i ko s’ kim ima da spava. Ajde, napolje, vuci se... Napolje, i to oma, oma, smesta! (Izlazi mañarski momak i peva mañarsku sevdalinku, kao serenadu, učiteljevoj služavci) MLADIĆ: Ah, Rozara, ah Rozara od četiri lep ćerka od plav, mlad udovica, najlepši ćerka, plava kosa, razdeljak prava, u oko ljubičica, i bolja. Hunska krva od Atila crno, pomešalo se sas plav krv srpsko od Kraljević Marko, ali zdravo izmešano, pa on, Rozara tako lepo, tako mlado devojka. On tako sad jedan cvet za učiteljev kaštelj od škola. A Rozara, jaj Rozara, tako lepo mlado devojka. Plava septeš od lepota, vodi učiteljev sin, onaj lep dete, onaj čist, dete čist, lep ona, lepo deca, to zdravo lep slika. I dete plav i Rozara, jaj Page 6

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama Rozara, plav zdravo. Jedan nelevan slika. Na dete suknjo, na Rozara suknjo, svo ispeglana, svo uštirkana bluz, šuška samo. Taj Rozara, sluškinja čelad ko svi sluškinja čelad iz Šušnja, a kako je sav lep, sav lepa, sav fina, sav plava, sav čista, sav bela u odela. A kad doñe na velika sokak, svi pitaju di služi to fino Mañarica. Kaži mene moj Rozara, di ti služiš tako lep, tako fin, plav? Šta, ona ne odgovori? Ćuti Rozara, jaj Rozara. Ni na mene glavu njegova ne okrećeš, nikom ništa ne govoriti. Znate, molim lepo, ona, moj Rozara jednu malu hibu ima: Rozara je gluvo. Kada je bila malo, curila je uši moj Rozara. To sirotinja bolest, bolesta često, al to nije krst nikakva za moj Rozara. Utorak i četvrtak i sombat i nedelja kad poso moja svršim u to dan, kad Rozara poso njegova svrši, ja doñim da ljubav sas tebe držim, jaj Rozara. I kad tvoj gospoda poležedu, ja sas tebe u tvoja krevet, jaj Rozara. A dok krevet ne namestiš, jaj Rozara, zdravo ljuta dohanj pušim, jaj Rozara. A Rozara, dotle čipke fini reže od novina, od ujšag. Samo brzo, samo ñoršan, jaj Rozara... V.SCENA (Klara čisti predsoblje, nečujno ulazi Frajter. Rano je jutro.) FRAJTER: Dobro jutro, lepa gospojice... KLARA: Dobro jutro gospodine... Ne poznajem dobro činove... FRAJTER: Ja sam frajter, Senji Joška, rodom sam iz Budimpešte, po zanimanju sam krojački kalfa, radim u Ujpeštu, u velikom salonu. KLARA: Izvinite molim vas, frajter Senji, ali milo mi je čuti i videti tako finog gospodina... Ali nisam gospoñica, ja sam sluškinja... FRAJTER: Za jednog gospodina pravog, vi ste gospojica prava. Lepota je zamena za sve titule, a uz lepotu i sve titule pasuju. KLARA: Ala ste Vi fin čovek. Vidi se da ste iz Pešte. Jeste li ženjeni? FRAJTER: I ženjen sam i dvoje dece imam, gospojice... ako smem pitati za vaše časno ime. KLARA: Ah, ženjeni, i još dvoje dece imate... KLARA se zovem, ali to nije važno. Gospoda moja još spavaju. Doñite kasnije ako njih tražite, a ja posla imam. Imam ja još dosta posla da poradim dok gospoja ne ustane. FRAJTER: Ja ne tražim ni gospoju ni gospodina. Ja sam frajter, komandiram sa ferušicama iz pištolja. Ovde su me odredili da stanujem. Ovo je srpska škola, zar ne, gospojice, molim fino? KLARA: Jeste, tu je škola. Ima tamo meñu skamijama jedna slamarica na kojoj je Ilija, ruski zarobljenik, spavao. I Vi ćete sigurno tamo. Moji su velika gospoda... FRAJTER: Fala na obaveštenjima, lepa gospojice. KLARA: Ah, svi ste vi muški isti. Samo lepe reči i da zavodite. Ostavite taj vojnički sanduk tu iza basamaka, pa izvolite u školu, na slamaricu. Ja ću vam posle doneti čist čaršav i jastuk. I uneću vam sanduk. Dok doñu deca u školu, možete se još naspavati. FRAJTER: Ja vas neću pustiti ni da čistite više, ja ću to očistiti, a sanduk ću sam oneti u školu. Nisu te lepe ručice za terete. A za spavanje ima vremena. Ja sam podoficir. Vojska je u pet već na nogama. Dajte ovamo tu metlu, ovako Page 7

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama se vojnički čisti. KLARA: Vi ste zaista fini gospodin mañarski. Sasvim ste drugačiji od ovih naših šušanjskih medveda. Pa ni njih nema, otišli su na front, ili su izginuli. Neće vam biti rñavo u školi na slamarici. I Rus je... FRAJTER: Jeste li bili ovde kad je ruski zarobljenik spavao u školi? KLARA: Nisam bila. A što pitate? Upropastio je jednu drugu mañarsku devojku koja je ovde služila. Roža se zvala. FRAJTER: Znači tome Rusu nije bilo rñavo na toj slamarici. A jedan mañarski frajter mora sam da se muči na slami i da misli razne misli neprijatne. KLARA: A što frajter ne spava? Šta ima da misli? FRAJTER: Frajter ima briga, a i nedavno je tek izašao iz bolnice.Ovo mu je laka služba. Treba mu leka da može da zaspi. Što se smejete gospoñice? KLARA: Daću ja vama leka! Sram vas bilo... FRAJTER: Gospojice, lepa mlada gospojice. Dozvolite mi da vas zagrlim, a kad vas zagrlim ja ću vas i poljubiti. Ja nikad taku lepu devojku nisam video. KLARA: Ala vi brzo prelazite na stvar. A grlite bogme zdravo čvrsto. Ne bi se reklo da ste skoro iz bolnice. A što se tiče poljubaca, još je rano za to, gospodine frajteru. Zar ni u celoj Pešti niste videli lepšu devojku, il samo lažete? Da se ulažete, da ne spavate sami? FRAJTER: Kunem vam se gospojice, nikad, u celoj Pešti. A za poljubac ima to oma da padne, nema tu oću - neću. KLARA: A gospoja Senji, supruga gospodina krojačkog kalfe? FRAJTER: A ovaj šmokljan što je malopre izišao odavde kroz kapidžik? KLARA: Baš me briga za njega. Eno mu sto šušanjskih devojaka, neka bira. FRAJTER: Gospoja frajter Senji nije sad u pitanju, samo je o tebi reč, lepotice moja mala...ružo majska. Ah. Slatke usne tvoje... Daj još... daj još... (Ulazi Gospoja) GOSPOJA: Nadam se da ste vi frajter Senji koji je dodeljen na stan u našoj školi. FRAJTER: Ljubim ruke, milostiva. GOSPOJA: Ali se nadam da u naredbi o dodeljivanju nije vam i naša služavka dodeljena, gospodine gefrajteru... (Aparto) Moram s’ njim još dosta učtivo, čin nosi, a rat. Mani. Izvolite na vašu slamaricu. Slama je čista, Klara je prekjuče promenila. FRAJTER: Na svemu se zahvaljujem i molim da izvinete za ovu scenu. Klara ništa nije kriva. Avliju ću ja očistiti i drva ću nacepati. A sa Klarom imam ozbiljne namera. Ja sam častan čovek, milostiva molim fino... GOSPOJA: (Aparto) Ju, kako inteligentno govori, ko u pozorištu... Dobro, dobro gospodine frajter, ja se u soldačke stvari ne smem mešati. Samo zapamtite dobro da je ovo škola u koju idu deca... deca... da... O tome se baš i radi... o deci... Klara, šta će tvoja mama kazati? Ima li i gospodin frajter decu? FRAJTER: Ima, milostiva... GOSPOJA: O tome se baš i radi, kažem, o deci, gospodine. A ti Klara, šta bleneš ispred sebe, ko da si se zastidela, šta li? Gospodinu našem milostivom spremi doručak, već je usto. Doviñenja gospodine gefrajteru. Držim vas za reč da ste častan čovek. A vidi se da ste fini. Page 8

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama FRAJTER: Ljubim vam ručice, milostiva gospojo. Je li ovamo moja slamarica? Nadam se da se nećete potužiti na mene... Ako smem da primetim, gospoja divno govori mañarski, kao prava Peštanka. GOSPOJA: Pa, trudim se, trudim se. (Klara i Frajter izlaze) Bio je to uopšte jedan jako, jako fini čovek, taj gefrajter. Peštanac. Čist, čist. Bakandže izglancane, da se ogledaš na njima, brkove ufitilji, pa ji brkovezem vezuje, da se muva mogla na brk nabosti, a bugovi od plavičastih pantalona da se čovek raseče na njima. I moja Klara se toliko približila njegovim bugovima, da se posekla i to ne samo meñu nogama, već i po srcu i po glavi. Sasvim je izgubila glavu za ovim Peštancem. A ovaj muški, od glave do pete. Nije to bilo ko sa Ilijom Rusom i Rožom, onako ko goveda na slami u školi. Ne, to je išlo fino. Klara izvodi decu moju u šumicu u Gradičku, a frajter je prati. On je dečici mojoj bonvone kupovao, a sa Klarom se valjo po travi dubokoj, ko u romanu kakvom, dok se deca igraju u šumici žmure. A posle stara pesma na novi glas. Kako mi je samo komplimentirao da sam prava Peštanka, kako divno govorim Madžarski, jer sam ga u školi učila, ali neću da govorim sa sluškinjama, da ne kvarim štil. Nek one laju Srpski... FRAJTER: Ja se Klara nisam stideo, da se slikam s’ tobom na vašaru i tamo se na slici vidi da si trudna. Ali te molim, evo, klečim pred tobom, i plačem, pobaci Klara. To je i u tvom i u mom interesu... KLARA: Ja imam samo jedan interes, da imam dete od onoga, koga sam jedino u životu volela. Ti se vraćaš kući, rat je završen, a ja ostajem sama na svetu bez tebe. Onda bar tvoje dete da imam. FRAJTER: Klara, Klara, ljubav je jedna stvar, a život je drugo nešto. Ti treba da se oslobodiš toga deteta. To je tvoja nesreća... a možda i moja... KLARA: Za tebe to neće biti nikakva nesreća. Ti se vrati tvojoj deci i ženi. Ja ništa ne tražim, samo mi osatvi tvoje dete... FRAJTER: Ali i tvoja mama lepo i pametno kaže da pobaciš...Molio sam je: gospoja, molim, mama draga, ja vas preklinjem, nemojte tući Klaru. Ona nije kriva, molim vas mama. KLARA: Nije ona tvoja mama. Imaš ti tvoju mamau i tvoju ženu i decu u Pešti. Ti ideš tamo a ja ostajem ovde. FRAJTER: Ti su razumna žena, Klara ti znaš da te ne mogu voditi sa sobom!? KLARA: Gospoja će da me otera. Ovo je škola. Deca me gledaju... FRAJTER: Bože, bože, u kakvo me iskušenje dovodiš... Bože moj, bože... KLARA: Pusti me samo da ti ruku poljubim, što sam mogla da budem tako srećna ko što nikad nisam bila. A sad zbogom... (Trčeći izlazi) FRAJTER: Kuda ćeš, Klara? Ona će se ubiti...Ne dajte, gospojo... (Ulazi gospoja) GOSPOJA: Gospodine frajteru, nemojte molim Vas praviti tu velike scene. Nije Klara princeza. Pustite je neka rodi, kad neće da živi mirno... FRAJTER: Njena je mama, draga mama, rekla: „Bar da ’oće da se ubije. Ako neće tereta da se oslobodi, onda je bolje za sve nas da u Tisu skoči“... Toga se ja bojim, milostiva... GOSPOJA: Ništa se Vi ne nervirajte... FRAJTER: I još je kazala, mama draga: „Klara nema muža, da ima muža, neka Page 9

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama i petoro dece raña“... Ah, milostiva, pomozite, ne dajte da se ubije. Ja moram da idem, poslednji moj voz polazi kroz pola sata... GOSPOJA: Neće se ona ubiti. Sama usta od tih prostih ljudi. Ne bila se upuštati s’ vama u provañanju. Vi samo putujte, a to će se samo od sebe urediti. Kada se porodi, udaće se ona ko od šale. Njini momci traže dobru ženu, a ne ljubavnicu. FRAJTER: Jao bože, milostiva, Vi ste me zaista utešili. Ma vidi se, fini svet, fino misli, a da fino govori to i da ne kažem... Molim, na rastanku, dozvolite da vam poljubim ruku iz zahvalnosti za sva dobra prema meni i Klari, Vašu gospodsku ručicu... GOSPOJA: Sa zadovoljstvom Senji, sa zadovoljstvom. I pozdravite svoje kod kuće, i Peštu mi pozdravite... Ah, Budimpešta... Nikada je neću zaboraviti... A Vi se utešite Senji, obrišite te muške suze vaše... To je suviše dirljivo... Ipak... i ja evo plačem... (Gospoja svira jednu pesmu koja je podseća na Peštu i njenu mladost) I stade ti naš Senji u haptak, iako je bio sada u civilu, i manje pokazivao noge gefrajter, al se još uvek vidilo da je iz muškog salona i Peštanac... Badava, ne može se sakriti ničije poreklo... Eto i ja... kako bih volela da opet odem u Peštu... ali kako? Kako kuću ostaviti, i kome? Sluškinjama? Koješta. Ne sa Peštankama, već sa našim sluškinjama ja sam osuñena vek da provedem, takva mi je sudbina. Eto, Klara, luda devojka. Zaista je skočila u Tisu. Dok je njena mati stigla na obalu, spremna da je tuče, od devojke samo kecelja pliva po vodi. A nije morala to da uradi, imala sam samo sekiraciju zbog toga. U Bečeju su kasnije, kod nas, sa osloboñenjem, navraćali i negerski soldati iz savezničke vojske. I ti negeri, vijali su sluškinje po sokaci, po danu. Ima jedna što je posle negera malog rodila - pa ništa. A što ne bi Klara rodila belo dete od frajtera?! Zaista nije morala u vodu da skoči, zbog toga! VI. SCENA (Jutro je. Vatrogasci sviraju u počast svečara predsednika vatrogasnog društva. Terez izbezumljena od sreće leti prozoru i zadivljena gleda napolje) TEREZ: Uf, što volim zdravo vatrogasci! pre neg došla kod učitelj služim srpska, nisam ja ni poznavo vatrogascu. Eno, zvoni sas bunara opštinsko. Ju, kako to vatrogasci u posla. Njeno! Uf, ištenem, ištenem, kako to ja lepo vidim, vatrogasci trči levo, trči desno, oni nezna upregnu konji u šrica. Konji vrišti, poplašio od zvono i što vatrogasci levo desno zbunjena, i zbog zato trombita vatrogasko trombi: Tra - tra, va -tra - tra. I vičedu vatrogasce i psuje i treba berzo stigne na vatra, al sve di je tu je. Ah, ištenem, šta ja sedim, tresim, koža ježi mi, srce tuči, tuči, ja bi bolje to uradim od vatrogasce, al nemam lehet, ne ide, žena nema vatrogasac u Bečej. Ja moram samo sedim i gledim i tresim i koža mi ježi. GOSPOJA: (glas) terez, Terez, probudila si celu kuću. Ostavi se i prozora i vatrogasaca i vatre. Kike ću ti isčupati. Terez, Terez, Terez, pazi, ako ti ja doñem presešće ti vatrogasci. TEREZ: Ti doñiš, vañ nem doñiš, ja tebe i ne čuo! Page 10

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama GOSPOJA: Ta nisi valjda prvi put vatru videla, naopako? TEREZ: Kod nas u Šušnju malo gori vatra. Vatru izbije iz dućan, kad zaduženo gazda sam zapalidu za osiguranje. Ima vatra i, serb kraj, kod serb, jer imadu mnogo, eš seno, eš salona, eš kolbas, eš krumpli, eš brašno, eš šargarepa, eš mak, eš šunka. Vi, moj gospoja, žena od učitelj srpska gledi na varoška bunaru, a na varoška bunar vatrogasce dežurazni leto dok žito radidu u polje i zvonu vatrogascu sa bunar kad vidu dima u daleko.. GOSPOJA: Terez, ne pričaj, nego doñi da spremaš. Svu si kuću zapustila, šta će gospodin da kaže kad ustane... i vidi ovaj nered. TEREZ: Ti samo viči, a ja ne možim doñim. Ja zauzeto sas vatra i vatrogasce. GOSPOJA: Terez, bezobraznice, izaći će ti vatra na nos. Oma da se vučeš u kujnu na posao. TEREZ: Jaj, ištenem, što ja ne muški, pa ja skočila na bunaru varoški, pa ja uzmim ono klamp - klamp što lupi u zvonu, pa ja zazvoni na larmu i ja trumbitam: Tra - tra - va -tra. Hej, ti, ludo foršpan, oćiš da ja doñim da vodim tvoja konja i upregnim i špricu? pazi! da, ti, samar jedno, štranjga kako veziš, oće konj pod rep da ima uzici. Hej, ti!... GOSPOJA: (ulazi) Daću ja tebi vatrogasce, jer ti nji’ gledaš, muške, a ne vatru, znam te ja opajdaro, muškarci ti trebaju, pa se vatrom prikrivaš. Ali, badava tu skačeš kao sumanuta. Zar te nije sramota! Svi te vatrogasci gledaju i podmiguju se. TEREZ: Staniti, staniti, zaustaviti tvoj konja, pa upregnuti u šprica vatrogasce i buru s’ vodom pa na vatre. Uf, što nisam ja čoveka pa da pokažim snago, i kako treba radi. I na vatra bi ja berzo, berzo, bolje od vatrogasce, odvežim crevi od špricu, ko kolač kad mesi za moju gazdu. I za ajn - cvaj šarka bi bio na kamara slama i razgrće varnica u trbu od slama. GOSPOJA: Znaju oni svi šta tebi fali! fali tebi jedno dugo vatrogasno crevo, al meñ’ noge da ga imaš, ñubre žensko. Zato ti se i smeju oni. Pa i nude ti toi crevo, a ti bajagi ne znaš šta to znači. Ej, zar baš moram svakog dana da te svlačim sa prozora i da te lupam po čelu da se osvestiš, šta ti je! TEREZ: Samo Vi mene pustite meñ’ vatrogascu... (Čuje se zvuk sirene, vatra, vatra. Ulazi vatrogasni oficir u paradnoj uniformi, s’ crevom u rukama) GIGA: Vatra, vatra! Da gasimo! Vatrogasni oficir Giga, moliću lepo, opazili smo dim iz vaše kujne. Na posao momci... Pazi Giga na vašu kuću, učiteljsku, mi prvo motrimo na školu, ali i na vašu kuću, ta valjda smo svoji. GOSPOJA: Jaoj, kuku naopako, ode nam kuća u dim. (otrči sa pozornice) Terez... Terez.. TEREZ: Jaj doñim, do - ñim, milostiva. Šta mogu da radim... GIGA: Ali gde ćeš, Tereza, ludo devojče, to gori mleko samo, što je gospoji pokipelo. Pa ako joj miris smeta, nek ga sklanja... A ti, ... ajde samnom večeras, pa ću ti pokazati kako se vatra gasi. TEREZ: Jaj, gospodin vatrogasac... GIGA: Voziću te kolima oko bunara varoškog, samo doñi večeras. TEREZ: Jaj, gospodin vatrogasac... GIGA: Znaš kako je bilo lepo lane, na ovaj isti dan? Samo onda gospoja Page 11

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama učiteljka nije imala ovakve sluškinje. Ta nije volela vatrogasce. TEREZ: Jaj, gospodin vatrogasac... GIGA: Bićeš valjda tu do Uskrsa madžarskog, pa da vidiš vatrogasce na paradi, od te parade ničeg lepšeg nema. A sad zbogom, lepotice moja... pa ćemo se videti večeras. (Ulazi gospoja) GOSPOJA: Hvala vam, gospodine Gigo, hvala... Srećom, nije došlo do onog najgoreg, ali to samo zahvaljujući vama... GIGA: Na službi, milostiva gospoño... nadam se da ćemo se opet videti... (Terez) GOSPOJA: Pa sad, bolje da se do parade ne vidimo... Hvala vam gospodin Gigo, zbogom. (Giga odlazi) Terez, Terez! jaoj, Terez, ajde lepo, kad ti kaže tvoja gospoja. Dobro kuća nije izgorela, samo je mleko pokipelo... dobro, ja sam za to kriva, zaboravila sam dok sam te grdila što stojiš na prozoru... Al ipak, što je dosta, dosta je. Zasviraj pa i za pojas zadeni. Vatrogasci tamo, vatrogasci onamo, ne možeš ceo život njima posvetiti. TEREZ: Vi ne razumeti milostiva kako lepo slušati taj muzika sa varoški bunara... GOSPOJA: Znam, Terez. Znam, ali onda je trebalo da budeš vatrogasac, ane sluškinja. Tebi nije mesto u jednoj poštenoj kući. Kako ti voliš vatrogasce, ti ćeš kuću namerno zapaliti, vidim ja, jer bi tela da bukne u plamen Čiplićeva škola, usred sela, tu di služiš i di leba jedeš, pa da pokažeš vatrogascima i njinom predsedniku Gigi, jer je to njegov resor, pa da pred njegovom somotskom bradom i svilenom izigravaš komendiju kako se gasi kuća. Lepa posla! E, da znaš, tvoje se želje neće ispuniti... TEREZ: Molim gospoja, milostiva, da ne oteraj mene odavde, iz vaša kuća, iz škola moj, da dočekala Tereza mañarska Uskursu. Kad sve vatrogasci deržidu pajvan - panderijum i čuvadu naš madžarska Jezuška, što izišla iz grobu gore. A vatrogasce lepo! Lepo berkova ufitiljen i svi namrštena, a pod brada lakirani kaiš od kaciga žut, a na ruke beo rukavice. Oh, lepo moje vatrogasci! Vatrogasce svirati sveta pesma, a vatrogaska trombita odječi sad preko velika sokaka, ne va -tra -tra - va -tra, već Jezuškina feltamodaš - uskursenije GOSPOJA: Lepo je sve to Terez, priznajem, ... TEREZ: Zato ja ne idim, milostiva, ostanim za Uskursa madžarsko kod vas, milostiva, da vidi vatrogaski parada, aod taj parada lepši oarad na svet nema, ninč. Kaži gospon Giga... GOSPOJA: Giga kaže... a tako!... Bogme, biće veća parada da te ja ostavim da sediš na pendžeru dok žito na polju rade, akuća nek se sama sprema i ručkovi nek se sami kuvaju, i nek kipi mleko na šporetu ako mu se kipi. Nego, bolje ti Terez, lepo kupi svoje stvari, pa idi. I to oma. To nije kuća, to je dvor.I što je glavno, nije to kuća, to je dvor. Pogledajte. Tri velike soburine, šest sa šest, a visina četiri i dvadeset, farbani svi patosi, vrata drvena na svakoj sobi tri sa dva, i ista takva staklena, dupla vrata, prozori do plafona, dupli, na prozorima špaletne od čamovine, ko Varadin a ne dvorac učiteljski. To se mora držati u redu. Jer i muža i tri sina i svetu dužnost ušiteljsku koju sam u Bečkereku i Pešti izučila ne mogu žrtvovati na jednoj kući. Moraš imati sluškinju, tako ti je pisano, pa šta ti Bog da. Page 12

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama VII. SCENA (Jolan pere veš i peva.) JOLAN: Lehulat a rezge njarfa... GOSPOJA: Veselo srce kudelju prede! Ko peva zlo ne misli. Jao, što volim jolan, kad ti pereš veš i kad pevaš. Sve mi srce igra od radosti. Vidi se šta je stara sluškinja, koliko taka vredi! JOLAN: Kad radiš ondak peva, nem plakati. To naučijo za moj vreme od trideset godine sluškinja život. Pevaj kad radiš, nem gledi jel velika veša pereš, jel prozora brišeš... GOSPOJA: Ja uvek i svuda pričam kako si ti Jolan, ne samo jedna dobra, mirna i čestita žena i služinče, već da si i pametna, da ti ne idu usta samo onako, sama od sebe, da ti znaš šta kažeš i zašto kažeš... JOLAN: Šta vredi govoriš ko ludo u vetar... Imaš radiš, imaš ćutiš, imaš tvoj života da izvučeš do grob i svršena!... radiš i ćutiš, a ako nećeš ćutiš, ondak pevaj... GOSPOJA: A tvoj rad, to se zna. Poznala bih meñu stotinama veša koji je tvoj, koji si ti oprala. Ti ne žališ ruke, ti ne žališ snagu kao one nove sluškinje šušanjske. Kad legneš na poso, nećeš ga ostaviti dok ga ne svršiš. JOLAN: Tako naučio radim, tako i radim... Nema tu filosofalni. Radiš i kvit. Ko radi, taj jedi, ko nem radi, taj nema da jedi... GOSPOJA: Uvek sam volela što imam poverenja u tebe i što sa tobom mogu da razgovaram i što znam da to neće ići dalje. A, kako ti je ćerka? Jel ima dobro mesto kod moje koleginice? JOLAN: Ja misli da ima dobra mesta. Ima jede, ima da spava, ima njegova poso i tačka. Svaka mesta dobro, ako sluškinja dobro... GOSPOJA: Zaista si ti pametna žena, Jolan. Milina je s’ tobom razgovarati. I čovek zna šta može razgovarati sa tobom... Je li Jolan, je li tvoj Miša još uvek ide u čredne dane kod one Margite, što služi kod protinice i kod „Krune“? JOLAN: Svako momak iz Šušanj mora da ima njegov devojka - sluškinja. Moj sin Miša ima njegov devojka, pa ondak bolje uvek isto devojka, jer žena treba da budi ono njegovo... Ondak bolje uvek isto sluškinja. GOSPOJA: Jao Jolan, a ne pitaš me šta je s’ mojim gospodinom? JOLAN: Vi kazati sam... Što pitam?... Ako treba, Vi kazati... GOSPOJA: Jao, Jolan, još uvek se vuče sa onom debelom babicom Cipovicom. Probala sam da ga odvratim, probala sam da govorim s’ njim... pa, ništa ne vredi... JOLAN: Treba da probate da metnite pod glava njegov jastuk, kad spava crnu luka sa malko guščijeg perja od ne belo guska. Tako tri noć spava, ostaviće babica... Probajte, milostiva... GOSPOJA: Jao, probala sam već to, Jolan. Kazala mi je za zaj lek komšinica, gospoja Jorganović, ona je tako vratila svoga muža kući... Al, ne pomaže Jolan, ne pomaže, šta da radim!? JOLAN: Ja, govorim za leku od crnu luka, aja najbolje znam milostiva, da tu kad kurva muž, leku nema. Moj pokojni Pal bila takva kurva muž. Sve Page 13

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama zabadava lekovi bila, ništa ne pomogla. Kurva ostala dok ne crkla... Ne plačite milostiva.... GOSPOJA: To je istina, plakati ne vredi. Ali se tešim draga Jolan, ide kud ide, kući doći mora. On jeste babicin kurvar, ali je i moj muž, ato nikom nije sem meni. Prvo je moj muž! JOLAN: I Vi znati da on sigurno otac od njegova deca, i to dosta. GOSPOJA: Imaš pravo, imaš pravo. Ti si služila Jolan, celog veka svog. Ti Bečej poznaješ ko tvoj dlan... Gospodske kuće poznaješ bolje neg tvoju kujnu, jer si u njima vek provela. Zato ti verujem i slušam te... JOLAN: Jeste milostiva. Mene život sasvim jasno, ja vidim sve života ko na dlanu. Nema šta jedim, nema šta brinem... Sve bude na kraj groblje i ništa više. GOSPOJA: Nemaš ti nikakvih nerešenih pitanja. Zato si tako mirna i tako mudra. Kad tebe vidim, zažalim što nisam i ja bila sluškinja, nego gospoja koja ima da se muči sa sto problema. Ju, evo tvoje ćerke. Otkud ona sad? Mora da je neka važna stvar. JOLAN: Važna stvar u ovo vreme, kad svaki sluškinja ne može od poso glava da digne! Kakvi to sluškinja ondak!? (Ulazi Jolankina ćerka) Što si došla? Zar se tako sme ostaviti poso, i šetati kad ti prdne na pametu? Sad je vreme kućnog rada, a ne za provoñenje i razgovore. KĆI: Mama... JOLAN: Kazuj šta si htela, kćeri moja, ali brzo, jer i tebi i meni se žuri. Poso čeka... KĆI: Ako smem pred milostivom? GOSPOJA: Samo ti govori, nemoj da se stidiš... ja sam naučila da slušam šta sluškinje razgovaraju... JOLAN: Ne petljaj tu, već govori šta ti treba. Zašto si došla u nevreme kod mene? Ti moraš i sama da znaš da gospoje ne vole da se kod njini sluškinja dovlači neko iz njina reda. Mogu s’ pravom da pomisle, da je taj neko došo da nešto ponese od gospoje bez njenog znanja, tako i moja milostiva može misliti da sam lopov koji dodajem tebi nešto što sam od nje ukrala... Ajde, šta oćeš? GOSPOJA: Slušaj, bome devojko, tvoja mati je mudra žena. Ona ni jednu reč neće reći zabadava... Jolan, ti se nemoj žestiti. Još je mlada ona. JOLAN: Da čujem što si došla? Govori, mani jezikom, sad se bajagi zbunila, aznaš na zvezde da laješ... KĆI: Ja sam mislila, mama da kažem... ja sam uvek govorila od kada sam kod ove gospoje milostive... ali nećete da mi verujete... Gospodin je pravi lebac od dobrote... GOSPOJA: Dabome, gospodin je dobar, s’ njim je lako u krevet leći, a gospoja je aspida, to je uvek tako za rñave sluškinje... JOLAN: Jesi li čula šta gospoja kaže? Moja milostiva? Eto, to je pravi odgovor... Šta ti imaš da sudiš o tvojim gazdama? Gospodin je dobar. Kako ti smeš da ceniš svoga gazdu, i ogovaraš njegovu ženu, gospoju? KĆI: Gospoja me jutros udarila... JOLAN: Misliš da ću pitati zašto te je udarila? Neću, kćeri. Bilo zašto da te je udarila, ti si sluškinja, ti si to i zaslužila. A nije tvoje da sudiš, o tvojim Page 14

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama gazdama. Kakav je gospodin, mada je dobar, to se tebe ne tiče. Ko što te se ne tiče kakva je gospoja. Budi ti dobra, pa će i ona dobra biti prema tebi. GOSPOJA: Tako je, mudra moja Jolan! KĆI: Ali, mati... Vi... JOLAN: Neću ništa da čujem. Da te pita tvoja mati samo jedno. Jesi li ti sluškinja iz Šušnja? Jesi. Oćeš to ostati. Oćeš, oćeš. E; onda kćeri moja, ne vrediš još ni toliko tvome gazdi, koliko mu leba pojedeš. Sluškinja nešto vredi kad provede kod razni gazda bar po veka njenog. GOSPOJA: Dobro kažeš, Jolan. A ti devojko, ništa ne znaš na to da odgovoriš, zato što ona ima pravo. JOLAN: Ako misliš da ostaneš tamo di si, onda imaš da kušuješ. Ako ti odgovara poso, mesto, plata, rana, krevet - kuš, i gotovo. Ako imaš bolje mesto, bolju platu, bolju ranu onda tamo idi. Imaš ovde da ostaneš po propisu, i mir u kući i njihovoj i našoj. Ali, ja moram znati koja je to kuća koja će bolje da te plaća, tebe balavu, koja još i nos ne znaš da obrišeš, ko što jedna sluškinja treba da zna.. KĆI: Ne znam majko bolje mesto... samo sam mislila da ćete Vi majko... JOLAN: Nema ti šta da misliš. Jedna sluškinja nema šta da misli, osim da posvršava poso koji joj se odredi. Nisi ti fošpereš prečasni Armuš da imaš šta da misliš i premišljaš. GOSPOJA: Slušaj devojko, ovo nećeš svaki dan čuti... JOLAN: I ovo da zapamtiš jednom za ceo život, jer ćeš celog života sluškinja biti kao i ja. Tamo di misliš da jedeš, nemoj da seriš. Jesi li razumela? Šta ćutuš, jogunasto žgebe? Jesi li razumela, pitam te? KĆI: Jesam mati... JOLAN: A sad se lepo vrati nazad, zasuči rukave i nastavi da pereš pelene ko da ništa nije bilo. Ti misliš da ja ne znam valjda kako je pelene prati? Prljavo se pere, ane čisto, i kad je veš ovako beo kao kod moje milostive, i kad je prljav. Ono što je zagañeno treba beliti... GOSPOJA: tako je, dabome. JOLAN: Čekaj, ne odlazi, dok ne obrišeš ruke o kecelju. E, sad da ti kažem ovo, da bolje pamtiš sve ovo s’ čim moraš računati dok si živa, evo ti i ova ćuška za sećanje. Teška mi je ruka, ali je teže biti majka rñave sluškinje. KĆI: Biću dobra, mama, biću dobra... Nemoj, mama GOSPOJA: Ostavi je Jolan, dosta je dobila. Ti ne znaš šta je dosta. A ti si devojko, tako mater svoju rasrdila, da joj munje iz očiju sevaju. Ajde sad idi, zbogom devojko! Bog nek ti pomogne. Pomoći će ti ako budeš mamine savete na umu imala. KĆI: Ljubim ruku, milostiva... ljubim ruku, mama... JOLAN: Meni pripada da te savetujem i da te tučem, ali mi „ljubim ruke“ od moje dece ne pripada. Zbogom, kćeri moja. To je naš šušanjski pozdrav. I ništa više. KĆI: Zbogom, mati. JOLAN Tako... zbogom, kćerko... (Izlazi kćerka) GOSPOJA: Ju, ju, koliko sam vremena ostala kod tebe Jolan, a ručak mi na vatri. Baš sam luda, kako sam se mogla tako zadržati. Nadam se da si se Page 15

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama smirila Jolan, da ćeš lepo nastaviti da pereš ko što si dosad prala... JOLAN: Ne brini milostiva, nisam ja ni uzbudijo... Sve to što moj kći kaže, ja znao unapred. Miran perem dalje... Nije to ništa... GOSPOJA: Ima danas za ručak što ti voliš, pasulj sa suvim mesom.... Kad bude gotovo, ja ću te zvati... Ajde onda samo napred, a ja idem... Ti samo pevaj, Jolan. Milostiva vole kad ti pevaš JOLAN: Opalo je lišće zlatasto Sa srebrne topole Na listu je poruka ispisana Od moje drage... VIII. SCENA (Noć. Karolina i učitelj sami u sobi. Zatvoreni kapidžici. Spolja se u navratima čuju pucnjevi. Učitelj se nervozno šeta. Karolina je takoñe nervozna, bolje reći nestrpljiva) KAROLINA: A sada vas molim gospodine da izañem da vidim šta narod radi. UČA: Čuješ li Karolina, to se opet čula puška... KAROLINA: Čujem gospodine, i zato i hoću da idem... UČA: To sigurno pucaju soldati koji su pobegli sa fronta, oće da pokažu da je došlo njino vreme. KAROLINA: Može biti da i Šušanjci pucaju. A sad Vas molim gospodine, da idem da vidim šta narod radi. UČA: Sad nigde ići ne možeš. Gospoja je bolesna, ima groznicu. Da nisi ovde potrebna, ne bih te nikako ni primio KAROLINA: Pa jest, da ja nisam pobegla od moga gazde sa salaša, koji me je tukao i nije mi dao da jedem, ja bih sada i Vas molila. Znam ja svoja prava. A i Vi se do sad niste nikad pokajali što ste me uzeli. UČA: Čuješ Karolina, to se opet čuje puška... KAROLINA: Vi znate da ja nisam iz Šušnja. Svaka vam čast, vama i gospoji. Dobri ste ljudi. Lepo ste me hranili, ai posao sam mogla uvek da posvršavam. A sad idem. UČA: Ta kud ćeš, luda ženska glavo? Razumem ja tebe. Kad ljudi oće da se razumeju, razumeju se, ali zar ne čuješ puške, oćeš ludu da izgubiš glavu... KAROLINA: Čujem gospodine. Nemojte se Vi ništa plašiti... UČA: Znaš Karolina ja se ne plašim zbog tebe. Vidiš kako nam je gospoja bolesna, ta prokleta španska groznica, je baš sada morala da je snañe, u ovo vreme strašno. Mañarska vlast otišla, a Srpska se još nije stvorila. Strašno vreme... KAROLINA: Pa i nije tako strašno. Vama je naravno neobično, svet se promenio. Narod diže glavu. I puške pucaju. A brige vas more i zbog gospoje. A meni, vidite gospodine, kao da krila niču. Lepo bi poletela... UČA: Nemoj Karolina. Bolje ostani tu gdi si. Neobično je ovo vreme nikad ne znaš šta donosi dan a šta noć. KAROLINA: Dan šta donese donese. A ove noći narod ustao, sirotinja. Ne bojte se. Narod prava traži, ja kako... i ja tražim moja prava, oću da tražim... Page 16

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama UČA: Karolina, draga devojko, pa mi smo uvek tebi bili dobri. KAROLINA: A... pa ne tražom ja prava od Vas. Vi ste meni život spasli, kad ste me u kuću primili. Ja to neću zaboraviti nikad. Tamo napolju, tamo gde puške pucaju i gde gomila viče, peva i igra, tamo se dele narodna prava... UČA: Misliš? Može biti. Znači, s’ nama si zadovoljna. E baš mi je milo Karolina! KAROLINA: Danas sam sasvim srećna i zadovoljna. Dajte gospodine da otškrinemo male špaletne na prozoru da vidimo kako izgleda... UČA: Pa sad baš ako mora, ti otškrini.Ali nemoj mene terati da gledam. Kad se u gomili puca nikad se ne zna gde metak može da zaluta. KAROLINA: Ne bojte se. Otškrinuću ja samo malo... samo malčicko da virnem... UČA: Pazi, Karolina, suviše neoprezno otvaraš špaletnu. Čekaj dok ugasim ovu sveću. KAROLINA: Ako se bojite Vi ugasite... Dobro je za Vas što niste bili na frontu. Vi ne biste nikog ni ubiti mogli... Hu, ala gore neka kuća... liže plamen do neba. UČA: Pritvori još malo Karolina, pritvori. Strašno izgleda to ovde sa sredine sobe, a kako je tek sa prozora... KAROLINA: Napolju je ko u košnoci. Vri ko u kotlu. Narod se veseli. Živeo narod! UČA: Ćuti Karolina, oćeš da nas upropastiš... KAROLINA: Jao, kako je lepo! Kako divno gori vatra. To je Rihterova kuća. Taj je imao mnogo novaca. Ako, neka gori sada. Ko se za vreme rata nagumio, nek sad ispašta. UČA: Nemoj tako Karolina, može neko čuti pa će pomisliti da sam te ja učio da tako govoriš. KAROLINA: Ništa se Vi ne bojte. Neće narod na Vas, ja vam za to dobro stojim. Pod mojom ste zaštitom, ako nemate ništa protiv. A šta će gospoda da misle to sad nije važno... UČA: Sad nije, ali sutra ako opet gospoda doñu do reči, pa doñe vojska, makar čija vojska, makar Srpska, makar Mañarska... KAROLINA: Daleko je do sutra. Ova je noć naša, narodna. Nego gospodine ja više ne mogu izdržati ovde zaključana. Sada hoću da mi date ključ od kapidžika da iziñem da se pomešam s’ narodom, da vidim šta rade. I ja sam dete naroda... UČA: Ja te molim Karolina, nemoj... molim te... KAROLINA: Nemojte Vi mene ništa moliti, već dajte ključ od kapidžika. Vi sedite tu i ništa se ne brinite. Neće Karolina zaboraviti na Vas... Opet puške... pucaj! UČA: Karolina, kao boga te molim dobro zaključaj kapiju, dosta je samo da neko nogu podmetne pa da je više ne zatvoriš... KAROLINA: Ništa se Vi ne brinite dok ste u mojim rukama. UČA: Bog neka ti pomogne... neka te nauči šta da radiš. KAROLINA: Šta rade drugi to ću i ja. Neću sada Boga da pitam, nemam za to vremena. Vreme prolazi. Doviñenja i živeo narod! (Viče sa prozora kao sa barikada. Učitelj je brzo zgrabi, da je skine sa prozora, meñutim ona iskoči i Page 17

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama nestane) GOSPOJA: Slušam ja iz kreveta gde joj ti sve niz dlaku ideš, bojiš se. A sutra samo tri vojnika da doñu, u mišiju bi se rupu narod sakrio. Narod... Šušanjska i Srpska fukara... UČA: A gde su ti sada ta tri vojnika? Zato je bolje ne srditi se na onog koga moraš moliti. Pustio sam je, pa ćemo videti posle. Lako je dokazati da je nisam ja poslao u revoluciju. GOSPOJA: Tek sam je naučila, tu ludu devojku, da bude prema mojoj ruci, sluškinja kako valja, a sad sam je već izgubila. Ta se više nikad vratiti neće. UČA: I bolje da se ne vrati. Ta nosi sa sobom samo ne prilike. Nevolju da nam navuče na vrat... Sad sedi u strahu i čekaj... GOSPOJA: A zamisli ako ona zna da krijemo ploču “Angelina, ti bela Srpkinjo“ pa dovuče one svoje da izvrše pretres? UČA: Uništiću ja tu ploču, sad il nikad. Neće ona više kvariti moj san, pa Bog! (juri do ormana) GOSPOJA: Ta nećeš valjda sada orman prevrtati, ispeglane košulje i jorganske čaršave, ovako noću. Jesi li poludeo? UČA: Nego šta ću! dosadili su meni već ti snovi, kako me Madžari apse zbog jednog cicvarića. Nek cicvarić izvine! GOSPOJA: Ta umiri se molim te. Valjda si čitao da trojne sile slabo stoje i da se front u Galiciji ljulja. Jesi li Srbin ili nisi? UČA: A ti kažeš da je ploča dobro sakrivena? GOSPOJA: Meñ’ mojim je vešom. Ni ti je ne bi pronašao nikad. UČA: Pa mogo bi ja taj posao i za jutro ostaviti. Neće biti valjda kasno. A sad da poležemo, pa šta nam Bog da do ujutru. (Čuje se lupa, koraci Karolinini koja se vraća. Malo je pijana, na glavi joj je veliki šešir sa nojevim perjem) KAROLINA: Ja sam Karolina. Tiho samo tiho. Jaoj gospodine, vino, rakija teku po dućanima iz finih flaša. Ja sam već dosta pila, evo zato jedne flaše iz Jamajke za Vas. Ja sam već dosta pila, za mog dobrog gospodina i gospodara doskorašnjeg...i kutija Trabuka... vama na poklon. Pijte i pušite sirotinji za zdravlje! UČA: Ta nisi trebala Karolina... KAROLINA: Pijte i pušite sirotinji za zdravlje, kad vam to Karolina kaže. UČA: Dobro, dobro... ajde za tvoju ljubav da zapalim jednu i popijem gutljaj... KAROLINA: Tako Vas ’oću... Alal Vam vera! Tako se s’ narodom razgovara. A Vi gospoja, uplašili se od onog šešira sa nojevim perom na glavi? Hi, hi, hi, hi. To je Cipovicin šešir, zar ga ne prepoznajete? Baš sad su provalili na drvaru. Lupaju kasu budacima. A meni novci ne trebaju. Ja sam metnula na glavu Cipovicin šešir. Hi, hi, hi, hi... De da i ja gutnem još jedanput, Jamajku. UČA: Ja ne marim, pij, ali pazi Karolina, može da ti škodi. GOSPOJA: Da, sve ti to može škoditi posle. (proba Cipovicin šešir) UČA: I nama, tvojim dobrotvorima. KAROLINA: Vi drkćete gospodine? Ne bojte se. Narod je dobar. Više se šali narod nego što se sveti. Još nikom od gospode nije falila dlaka sa glave. A što Rihterova kuća gori, to je zato što je neko bacio opušak od cigarete u puno bure petrolina. Rihterka plače, a Šušanjke koje su nekad služile kod nje teše je Page 18

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama i pomažu joj da iznese krevet s’ baldahinom i klavir sa sprata. Lepa slika, kažem vam. GOSPOJA: Jaoj naopako. UČA: Još uvek pucaju... KAROLINA: Ma to samo u vazduh. I to je od radosti i veselja. Neće nikog da ubiju, verujte gospodine. A vama gospoja, ja sam donela kilo Engleskog čaja. Digla sam ga sa patosa u razbijenoj Šlezingerovoj radnji, narodu ne treba ta fina roba... ma dobar je narod gospodine... UČA: To odma da nosiš natrag Karolina... kila čaja, znaš li ti koliko to košta? Najfiniji Engleski čaj...To je tuñe. Mi to nećemo uzeti... To je tuñe... GOSPOJA: E, ako je to tuñe i cigare i Jamajka je tuñe, pa taki i to vraćaj, a ne da se naša kuća sramoti KAROLINA: Ne bojte se. Sad ništa nije tuñe, sve je narodno, i moje, gospodine, i moje... Ništa se Vi ne bojte, opet ću ja ujutro na veselje... Ja sam Karolina - dete naroda. UČA: Ja ću ovaj čaj kroz prozor... GOSPOJA: E, nećeš... Oćeš valjda da pomisle da smo mi harali... I šteta je, tako fini tej... Neka ostane tu... Ako doñe neko da ga traži... mi ćemo oma lepo predati... kako samo miriše... UČA: E, učo, sad kako znaš. Napolju revolucija, ti pod istim krovom s’ jednim banditom. Tako vam je vreme došlo... Ustaj Karolina, zaboga, ... čuje se puška. To se ne veseli narod, već vojska strelja tvoje noćašnje prijatelje kod krsta... KAROLINA: Vojska, kakva vojska? Narodna vojska?... UČA: Ostavi se ti tvoga naroda, već ustaj i sklanjaj te opljačkane stvari. GOSPOJA: Evo ti ova kutija teja i skidaj sa kanabeta Cipovicin šešir. Sakrivaj to gde znaš. Bacaj u bunar... Vojska iz Segedina pravi premetačinu po kućama... KAROLINA: Neka doñu samo... tu sam ja... Ne bojim se... Šta ko radi, za to i odgovara. Ja odgovaram za svoja dela, ko i narod za svoja. UČA: Odgovara narod, dabome ali pred mašingeverom kod krsta, na pijaci... KAROLINA: Časno je tako poginuti za narodna prava... blago njima... UČA: Neću da čujem ni reči više o tome... Sklanjaj te opljačkane stvari... KAROLINA: To nije opljačkano, to je uzeto... Narod je uzo što mu pripada. GOSPOJA: Karolina, sad je bilo dosta i tvoga. Ti si još mamurna i ne vidiš dalje od nosa. Sažali se makar na mene bolesnu, inače mi nećemo imati sažaljenja prema tebi. Dosta je samo jednu reč da kažemo... KAROLINA: Ne ljutim se ja na Vas. Vi ste dobri, samo ste kukavice. Ali ne žalim ništa, divno je bilo noćas s’ narodom, ja vam kažem. (Čuje se nasilno probijanje vrata. Ulazi mornar) MORNAR: U ime zakona! Ima li nekog ovde ko je noćas učestvovao u revoluciji? Ima li kradene robe ovde? KAROLINA: Ja sam učestvovala u revoluciji, ah, kakva lepa reč. A kradene robe nema. I ovo je Cipovicin šešir sa nojevim perjem i evo kutija Engleskog čaja... Ova gospoda nemaju veze s’ tim... ja sam sama... MORNAR: Kuš! Svinjo lupeška! Kratko je bilo vaše. Jednu noć samo. Ko su gospoda ako smem da pitam? Page 19

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama UČA: Devojka je bila kod nas sluškinja... Ja ne mogu da odgovaram za nju... MORNAR: To ćemo još videti gospodine... Ajde devojano, amo ruke, da vidiš kako se vezuje mornarski čvor. KAROLINA: Koga li ti to služiš čoveče? Kome si ti to mornarski čvor ustupio, jadni mornaru? MORNAR: Amo ruke, tako. S’ tobom nema šta da govorim... Gospodine i gospojo, ja se izvinjavam. Dužnost me je primorala da vas uznemirim zbog ove robelske njuške... Čast mi je predstaviti se, mornarički podoficir Cimbora... Devojku u ime zakona vodim... Izvinite. UČA: Milo ni je... Učitelj ovdašnji... Gospodine podoficiru vi samo vršite dužnost! MORNAR: Ajde kučko mala. U ime zakona napred! KAROLINA: U ime kog i čijeg zakona, to mi kaži? MORNAR: Kuš, napred. Zbogom, gospodine, ljubim ruke gospojo! GOSPOJA: Zbogom gospodine podoficiru. KAROLINA: Mornaru, ne bij me kundakom! Jer ne znaš neću li sutra ja tvoju pušku nositi u mojim rukama! MORNAR: Jezik za zube, kujo pogana... Napred... KAROLINA: Gospodine, kad narod opet digne kosu i budak, doću da vas branim. A ako me ne bude bilo kad narod doñe, kažite narodu: Mi smo gazde od Karoline - kćeri naroda! Ni dlaka vam s’ glave neće faliti... Idemo mornaru. U ime zakona. (Karolina i mornar izlaze) GOSPOJA: Neka Karolina će mene upropastiti, to ti ja kažem. Upropastiće sve nas! A ja još sirota bolesna, u španskoj groznici... sačuvaj bože. Sačuvaj nas Bože od rata, od revolucije, od Mañara, od naroda i o, Bože mili, sačuvaj nas od sluškinja. - ZAVESA (Kraj prvog dela) IX. SCENA GOSPOJA: Taman posla! Pozvali smo punu kuću Srpskih oficira, prvi put da ih ugostimo, a kad sluškinja iznese u trpezariju večeru, oči joj uplakane! MICI: Ja zato i plačim... GOSPOJA: Kako? Zato što su tu Spski oficiri? Ili zato što su prvi put kod nas? Nisi valjda mislila da mi, prva srpska kuća u varoši nećemo gostiti srpske oficire... Taman posla... Dosta mi je toga plača, hajde da čujem... MICI: U Šušnju govoridu da će Srpske oficira sav Mañare da pokolje, ceo Šušanj... Sad oni tu... ja vidio kad išla na bunara tri srpska oficira... A Šušanj... GOSPOJA: E, ludo jedna, ti si sasvim pošašavila. Ta mañarska fela, baš je s’ uma sišla. Vidi se da si iz Šušnja ispala... Ta da nije došla Srpska vojska, Šušanjci bi poklali nas, sve srbe u Bečeju... MICI: Šušanj ne dirala Srbi, samo kod Čivuti uzela novci i lepo stvar... Ni Čivuti Page 20

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama ne klala Šušanj... GOSPOJA: Ajde, nemoj tu da sliniš i nemoj da budeš bezobrazna. Upali sveću u crkvi ko nogu debelu što su Srpski oficiri, inače bi krv tekla Bečejom, pa i Šušnjem do kolena... MICI: Jaj Ištenem, jaj Ištenem, Bog moja, Bog moja, kakvu strašnu vremenu došlo. GOSPOJA: A sad lepo obriši od prašine gramofon, da bude sve na mestu kad gospoda doñu... A politika nije tvoja stvar. Ostavi to meni samo, i budi spokojna. Nikom neće u Šušnju ni dlaka s’ glave faliti. Iako bi mogla, jer i sama znaš šta je Šušanj radio... MICI: Ja nem politizalni... Ja samo bojim... Ovde Srpski oficiru... GOSPOJA: Ma šta je tebi, ženska glavo? Pa jesi li ti videla te lepe pitome oči njine? Ne znaš ko je od koga bolji. Ili kapetan ðorñe, ili poručnik Moša ili potporučnik Čika Gaja... Ne kolju oni nikog. UČA: Prvo so i hleb. (Gospoja užurbano meće na gramafon „Angelina ta lepa Srpkinja“. Mici donosi so i hleb.) UČA: Ej, kad su ddošla ta srećna vremena da ponovo čujem ovu dragu Srpsku pesmu... Dobro nam došli braćo Srbi! GAJA: Bre šta je ovo? Jesmo li mi oslobodili ovaj frad ili nismo? Kakva se ovo Mañarska zastava vije na dan ulaska Srpske vojske... Majku li im njinu madžarsku? Daj pušku... GOSPOJA: Ta nemojte molim vas! GAJA: Daj pušku... (Mici vrišti, Gaja zgrabi pušku i opali u zastavu) UČA: E, pogodi ga pravo u koplje. Alal ti vera Gajo! GAJA: Ta, ne zna još ovaj fini prečanski svet šta je srpski oficir. Dobro gaña čika Gaja, koplje palo strmoglavce na ulicu, nego šta, more bre! (Veselje u trpezariji uz gramofon se nastavlja) GOSPOJA: (Miciki) E pa vidiš da ti ništa nije bilo od srpskih oficira. Kažem ja tebi, budi pametna. Lepo namesti tu maramu na čelo. Izvuci šnekle pa se nasmej, tek ćeš videti kako će sve biti dobro i lepo. Budi ne samo pametna i naduvena, već pametna i ljubazna sa našim gostima i poslušna, pa će i tebi biti dobro. MICI: Razumio sam, razumio sam jaj Ištenem... GOSPOJA: I nemoj ni da pomisliš slučajno, da u čanku s’ jelom koje će srpski oficiri da jedu kod mene da sipaš nešto, kao mišomor ili sličan, naopako... MICI: Mičoda sičana, mičoda mišomora, ja ne znao šta je to... GOSPOJA: Ne, ne, ja ti samo lepo kažem. Jer inače ne da je tebi odzvonilo, nego celom madžarskom svetu u Bečeju. MICI: Moja Šušanj, jaj Ištenem, jaj Ištenem... (Dolazi Gaja) GAJA: A, a, tu ste mi vi ženskaći, bre, a, tuj se krijete a mi muška strana izgibosmo tamo čekajući na vas, bre. Domaćice bre, kakva ti je ovo lepo čeljade? GOSPOJA: To je, čika Gajo, naša sluškinja Micika, Mici... GAJA: A, milo mi je, milo nas je... Pa kako si lepa devojko? GOSPOJA: Eto, seckala lukac za garniranje pa joj suze oči... Page 21

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama GAJA: E, ako, ako... samo nemo da kvariš te lepe oči toliko pazi bre, mali ženskać madžarski, oćeš da oslepiš bogami ti kažem. Bolje ti gledaj u neko momče garavo, čoika Gaja ti kaže... Ha, šta kažeš ti na to? MICI: En, ja kerem ne razumem... GAJA: More, evo da te čiča pljesne malo po tom lepom madžarskom obrasčetu, bre, pa će sve lepo da ispadne... Razumećemo se, more, mi, ič da ne brineš, Madžarče moje malo... MICI: Igen, kezit čokolom, kerem sepen... GOSPOJA: A dobra je ona devojka, čika Gajo. Lako ćemo s’ njom. Malo se i zbunila, jel te, ipak, prvi put govori s’ jednim Srpskim oficirom. GAJA: ono jes, što kažeš domaćice! Nije to mala stvar. Srpska epoletuška ne sjaji, samo onako, nego zlata vredi.... GOSPOJA: Pa naravno, naravno.... GAJA: Neg da mi kažeš domaćice bre, di vam je ona stvar kud car ide peške... GOSPOJA: Ha, ha, ha, ha... Ala ste vi šaljivi čika Gajo. Evo ovuda. GAJA: Znaš, svaka ljudska potreba mora da se zadovolji. Tako i ova bre nije za potcenjivanje... bre. E, pa fala gospodine na komplimenti. (Gaja odlazi) GOSPOJA: No Micika, sad si se razgovarala sa živim srpskim oficirom... Možeš se pofaliti u svom Šušnju... MICI: Možem igen, jaj Ištenem... Aranjoš bači, zlatno čiko, kako ljubazna.... GOSPOJA: E, tako te volim. Kad si nasmejana. Nasmej se i zaboravi politiku i sve će biti u redu. Ajde, prvi čanak gostima za astal! (Vraća se Gaja) GAJA: E, tako, sad da mi amlo poliješ, bre. Mici, devojko, jel oćeš? MICI: Tešik kerem. Ja ne razumeo šta kazala gospodin oficir. GOSPOJA: Šta ste rekli čika Gajo? Znate ona nije Srpkinja, pa vas ne razume dobro. GAJA: Ta malo da mi polije devojče, bre, da sednem za sto čisti ruku. GOSPOJA: Pa vi se uvek šalite. Izvolte, ovde je umivaonik, čika Gajo. MICI: Tešik, kerem sepen... Izvolite gospodine oficiru... GAJA: teško keri s’ repom a još, bre, teže brez rep.... Ha? Ma, ja ti kažem, devojče bre crnojče... MICI: Hi, hi, hi. GOSPOJA: Što vas volem čika Gajo što ste uvek raspoloženi i šaljivi. GAJA: A, što bre da ne budem raspoložen? Slobodu smo doneli, brigu smo prebrinuli... Još samo madžarski da naučim... GOSPOJA: Ta valjda nije? MICI: Jaj Ištenem.... GAJA: More dolazimo u kontakt, što se reče, sas mlad, lep svet iz madžarsku fajtu... Ha? Pa mora se, bre, majku mu... MICI: Igen, igen, jaj Ištenem... GAJA: more mnogo mi ti, bre, devojče, črnojče išteš... A ja malo mogu da ti dam. Pedesetu sam preturio još kod Ljun - kulu, bre! Ali ću da ti dam sve što mogu, časti mi, crkla mi majka... GOSPOJA: Ju, šta rekoste za majku... GAJA: Ja reko nešto za moju majku? more, domaćice, upokojila se sirota odavno... Nego reci mi de domaćice, molim te ki sestru kako da se kaže na Page 22

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama madžarskom: moja zlatna Mici! GOSPOJA: Kako to mislite, čika Gajo? GAJA: Pa tako lepo. Kako se kaže kad bi rekao ovom devojčetu, bre: Zlatna moja Mici? MICI: Ja kažem gospodin oficir, ja kažem... GOSPOJA: Mici, lepo ti kažem Srpski. Hoćeš i madžarski da ti kažem? Budi učtiva i nemoj da si raskalašna. Čovek ti pruža mali prst, ti odma vataš celu šaku... Je li to način da se razgovara sa jednim srpskim oficirom? Ta ja ni sa madžarskim frajterom nisam tako intimno razgovarala i to od prve. MICI: Ja sam mislio da ugodim gospodin oficiru... GOSPOJA: Ako je do ugañanja, tu sam ja. Prvo, Srpkinja sam, drugo, gospoja sam. Mislim da se razumemo. MICI: Jeste gospoja... milostiva GAJA: Ajde, ajde, pa doviñenja lepojko moja crna, ljubi te u oko čika Gaja... kako se kaže na madžarski ono što ću da ti šanem, more, naučiću ja od drugu stranu pa ću da te iznenadim. Inače, imam smisla za jezike, bre. Parla vu france? Krava travu pase... A sad juriš na krmetinu. (Gaja odlazi u trpezariju) GOSPOJA: On može kako oće, on je osloboditelj, njino je sve. Ali ti ne možeš Mici, kako ti je volja. Ne zaboravi nikada da si ti sluškinja, a on oficir... MICI: Razumio sam... Jaj Ištenem... opet sve stara... sluškinja... sluškinja... GOSPOJA: Ja ti nisam kriva što se nisi rodila u spajijskom dvoru... Vataj taj čanak ne mudruj mnogo... Sad ću ja tebi dati bune. (Gospoja odlazi u trpezariju. Za njom Mici nosi poslužavnik. Svi navaljuju na jelo. Gospoja staje na sred sobe i peva jednu srpsku pesmu uz klavir. Mici viri sa dovratka.Svi ostali ćute.) GAJA: E, alal ti vera učiteljko, evo ti jednog zlatnog talira da se sećaš srpskih oficira. Ej Mici, doñi der i ti. Evo ti Mici dete, jednu srebrnu paru srbijansku, ako vredi kupi neko maramče na tu tvoju lepu glavu, ako ne daju, vredi bar glava kralja Petra... je li tako? MICI: Kesenem sepen, kezit čokolom... GOSPOJA: Jesi li se lepo zahvalila gospodinu? GAJA: Ne razumem šta mi kaže, ali lepo mi zvuči... Kesenem, kesenem. Al ruku ne dam da mi ljubiš Mici, aranjoš Micikam... Jel tako beše? Rekoh li ja bre, da ću da naučim brzo Mañarski... Malo srebra čistom zlatu. Aranjoš Micikam... Što si se zbunila? Devojče, crnojče? GOSPOJA: Ala baš lepo svira taj naš stari gramofon. Čamio je čamio celoga rata. Jel čujete, šta to svira čika Gajo, već sam i zaboravila? GAJA: Veseli se društvo, nego kako. More, šta nam drugo i ostaje, neg veselje, krkanje i ljubljenje? Ono, men je to već skoro sve i prošlo, sem ljubljenja. Ha, jel dobro velim? Ha, ha, Micika dušo, šta ti kažeš? MICI: Ništa ne kažim, gospodin oficir... GOSPOJA: Nego, kako bi bilo da mi pokažete kako se igra kukunješće, čika Gajo. Ja sam zaboravila. Nije ni šala, četiri godine rata, nismo smeli Srpski ni da pisnemo. GAJA: Može, može, bre. Još mi noge lake, ne da se stari seljak. Ja ti kažem... Hajde bre, ovamo ruku... Page 23

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama GOSPOJA: Mislila sam da zaigramo tamo u trpezariji, da se pridružimo drugim gostima, a Mici za to vreme unese druge čanke, ostaćete mi gosti gladni. GAJA: More domaćice, nemoj da mi se femišeš, već daj amo tu ruku s’ jedne strane, a ti aranjoš Micikam daj čiči ruku s’ drugu stranu, pa da vas čiča nauči što još nije zaboravio... GOSPOJA: Ne, ne čika Gajo, ja moram u trpezariju. Sasvim će mi zakasniti švargla i krvavica, već se tope koliko je vruće... Gosti će mi zameriti... Mici, daj samo te čanke... GAJA: More, za krvavicu će stigne vreme, bre, a za mladost nikad. Nikad more bre, neću biti ovako mlad kao sad. Nosi ti domaćice svinjetinu krmetinu, a ja ću ovo devojče da poučim kukunješće. Samo reci tamo da ne prekidaju kukunješće jer ću da ubijem, bre. GOSPOJA: E pa kad ja moram da nosim jelo, u redu. A ti Mici, pazi se! GAJA: Pazi, more kćeri, da te nauči čika Gaja kako nikog nije naučio. More, stari koji nije stigo da se oženi od balkanski i od svetski rat, lele, majci, a sad pa misli na toj, pa to ti je! Mici, sine, daj bre čiči ruku da te naučim kukunješće. MICI: Ne smem, gospodin oficir, milostiva mi zabrani... GAJA: More, kakva milostiva... Ovde sam ja gospodar... Ev, ovak, bre! Igrale se delije Pokraj stare Srbije Da sam bio i ja tu Pa da vidiš ijuju! Kuku - kukunješće, Rumu - rumunješće!.... Pa opet na drugu stranu... Tako, tako. Alal ti ver madžarska! Ide to kod tebe ko iz puške! Pa toj ti je mladost! Ta sve može micikam, aranjoš Micikam! MICI: Ondak ja vas posle učim čardaša... GAJA: Šta je to? MICI: Niste čula? Madžarski kolo... GAJA: Odlično, ali bre devojče, odlično, bre... da vidim da čujem, da mi se srce razgali... MICI: Morati mene ufate spod bluz, a ja vaše ruke metim na ramu. I vi glediš, glediš moj noga i igraš kao ja... Dobro? GAJA: Dobro, srce moje. A muzika? MICI: Ja pevam čardašu. I igram i igraj vi odmah s’ mene Befogom a lovat Befogom a lovat Šarga rezeš Kiš kočimba Elvisem a buzat Elvisem a buzat Mi Bečeji Kiš malomba Megmondom a femolnarnak Erilje meg a buzamat... Page 24

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama GAJA: Udri, obori! Befogom a lovat, befogom a lovat... Pa to ide! Ni brige me nije... Alal ti vera, devojče, crnojče, Madžarče moje, slatko da te cuki čile, ev ovako, ati čiču ne u ruku, već u usta, bre, slatko malo moje Miciče! GOSPOJA: Mici! Šta to radiš, jesi li pri sebi ili si poludela? GAJA: Joj učiteljko, domaćice moja, bre, majku nemam, ti sad majka da mi budeš. Ja ne mogu više bre, brez ovo devojče. Znaš li ti bre učiteljko da me naučila čardaš za tili čas, a ja nju kukunješće isto dok si dlan o dlan... GOSPOJA: Čika Gajo, molim vas lepo, nemojte da se srdite, ali vi sami znate da to nem smisla. I svi se vaši i naši bune. Eno, društvo se razilazi. Negoduje čika Gajo. Neće da se izravnava sa sluškinjama i to još Madžaricama. GAJA: Ništa ti dete ne zna čika Gaja već da me je u srce dirnula ova Mica tvoja. Ja sam stari neženja, ali sda ti kažem, jal ona, jal ni jedna! GOSPJA: Čika Gajo, vi ste se malo zagrejali od pića. To je španjolski muškatalj. Ja razumem ali to nema smisla... GAJA: Evo ti ruku ljubim kao roñenoj majci. Daj mi je bre za ženu, pa smo kvit. Da je nosim u moju Lepenicu da mi tera volove i da mi dušu veseli... Rat je prošo i čika Gaja valjda ima pravo da poživi malo... GOSPOJA: Ali čika Gajo, razmislite malo. Dok se ujutru oladite, vi ćete i sami... GAJA: A, jok. Jal sad jal nikada. Ona, već ni jedna. More, na frudi ću je nosim. U usta vodu da joj donašam... Nemoj da me unesrećiš, učinice! Ne gledaj ti na sede kose. More srce, srce je važno, bre. GOSPOJA: Ima u našem mestu lepi devojaka još osim Micike, naće se i za vas prema vašim godinama, čika Gajo i prilika kako valja. I gospoñice čika Gajo, iz dobrih Srpskih familija. Raširenih ruku bi se za vas udale. Ja ću da vam provodadžiram, ništa se ne brinite. GAJA: Ja brez nju, brez Mici, ne mogu da živim, pa kvit. Koj je protiv taj je moj krvni neprijatelj. GOSPOJA: Eto vidiš, eto vidiš Mici šta si uradila (plačnim glasom) Eto vidiš... sve si ti i tvoj čardaš krivi... MICI: (sva uplakana) Ja nem kriva draga gospoja, ja nem kriva... GOSPOJA: Kapetane, stajali ste na vratima i čuli sve šta je stari rekao. Ne mogu da ga urazumim pa bog... Ode taj ko ošamućen. Slušaj ti mici, da nisi nešto ti sunula njemu u jelo ili piće? Nesrećnice... BRKA: More ostavite na miru devojku. Da prostite, gospojo, majku mu džudžinsku, prohtela se njemu piletina, bre, znam ja. Piletina gospojo... za njega. I to kakva piletina uh! More sutra kad se osvesti, i otrezni, ima da mi doñe na raport da mu ja pokažem kako se igra srpsko kukunješće. Ima da mu sateram sučku do balčaka! Će da zapamti madžarsku gramatiku... Jel tako curo molovana? GOSPOJA: Sve si nas obrukala! (Obe pospremaju posle prijema i obe plaču. Zamrači se. Čuje se lupa na prozoru. Mici sedi u pomračini, ona naglas sanjari.) MICI: Jaj Ištenem, sramota što misli o srpski oficiri, samo da me gospoja moj ne uhvati to radim. Ne, lepo bi provela, Ali, morim, morim. Kad ih čujem, srce mi zaigra, srce moje, ne može ćutati, ćutati, nije to samo tako, ako oćim oćim, Page 25

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama ako nećim nećim. I u Bečeju srpska momka igrala kolo, tamburaš sviradu, ali ova kola ovu ja nikad vidijo nisam, . Ko lepo igrati to madžarska momki kad igrati čardašu sas Mañaricu. Al ovu kolu, ovu serbijanski, to jedan čoda. Vidiš lepa da serbijansko vojniče ne dodirni zemlja, a igra, a igra. Pa kako lepo ovo Serbijancu, kako tanke, oće prelomiti pojasu, kako ruki ima velike, kako nogu ima veliki pa glavo, glavo koliko imadu serbijansko vojniki. A leñi, a leñi jaj, ištenem, pa berkova dugačka, pa bezobrazna, Serbina jedno, i lepa, lepa serbina, jaj ištenem kako lepa. A oni mene volela, ali, ah, sve berzo zaboraviti - ja neprijateljski devojka... (Čuje se lupanje, pažljivo na prozoru. Pojavljuje se glava vojnika) VOJNIK: Ne osvrći se mnogo lepa plavojko, usta ti bre ljubim, već daj ruku amo, skači preko pendžera, bre, neće uča i učinica ništ da ti zamer, pa da i oće, tuj smo mi, bre, srbijanska vojska. Hajd u kolo inokosno Madžarice moja lepa, u kolo vojničko. Zar te bre nije žao da nas gledaš kako muku mučimo te bez devojaka igrajući.? MICI: Žalosna mene zdravo... VOJNIK: Tako ćeš lako naučiti čarlamu da igraš da nećeš bre, sunce moje, ni primetiti da si naučila. MICI: Mičoda, mičoda, šta ti kažiš? Ne razume ja to bre, bre govoriti. VOJNIK: Mičoda devojko, doñi bliže, da te za ruku uhvatim, da te spustim kroz pendžer da kolo šumadinsko poigramo. Jest da je ovaj pendžer mali za tvoje suknje, ali ja ću ga provaliti ako treba. Evo... MICI: Ne, ne, ne, joj, ne... (pojavljuje se brkina glava) BRKA: Tako je, ne može devojčice... A ti, šta ti tu radiš? Bićeš sutra požarni... VOJNIK: Ma gosn kapetane, pogledaj malo kroz prste, bre ljudi smo. Jel vidiš devojka pristaje da poigra s’ nama u kolu vojničkom. Poumiraćemo od dosadu bre, gosin kapetane. U ovu školu i u ovo mrtvilo, bre, od mira i od pobede. Najedosmo se, napismo se vode ove lalinske, zaigrasmo, a devojka gledi kroz pendžer. A gde je bre kolo brez žensku glavu? BRKA: Mirno bre kad govoriš s’ men! Nisam ja s’ tebe goveda paso! I nemoj bre da trtljaš glupost. Kako bre da odobrim da devojka i to Madžarica uñe preko školskog plota kod nas u kasarnu, jer kasarna je, mada je škola. Jesi li ti bre pamet izgubio? Ej, mućni malo. Pa ajde de, da Brka i pusti. Čovek sam mada i kapetan. Al, šta će viši činovi bre, da kažu. Ženska meñ vojsku, i to Madžarskožensko. Čast devojko mičoda, brez uvredu, al tako mu doñe, pa to ti je... MICI: Ne razumim al ne idim kod vojniku. Ja bojim. Oni dobro, ali strašno. Lepo igrati, ali ja bojim... VOJNIK: Ma gosn kapetane, pusti ćete da je umirimo... BRKA: Ajde, ako si voljno, na levo krug, pa u kasarnski krug. Nemo da se muvaš ovde na granicu izmeñu dve škole, Srpsku i Madžarsku. Srpska vojska u Madžarsku školu, madžarska devojka u Srpsku, ka da je već, bre, majku mu, došlo tako vreme... VOJNIK: Ako gosin kapetane, ako. Krivo mi bre gosin kapetane teb... BRKA: Ma jesi li ti pamet, čoveče izgubio! Potporučnik gaja, ajde da, taj bi bre, i pogledao kroz prste, kako bre, vole ženskače mlade. Al poručnik Miša, Page 26

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama poreznik bre u civilu, di ćeš s’ njim da se šališ, taj za jednu grešku na robiju bre, tera. Ko u poresku upravu kad pare fale, os’o bi taj stotinu raporta za ovo što tražiš madžarskog ženskaća meñ vas. Ajde, bre, gubi se, neću da te vidim na ovaj pendžer. Nije ti tu mesto, pa toj ti je. VOJNIK: Pa, sad i ja razumem šta je dužnost, nisam ni ja goveče, gosn kapetane, al eto bre, žao mi je. Taka devojka. Ajde Mičoda, laku noć. Dužnost zove. Videćemo se mi još Mičoda u životu. MICI: Mičoda, mičoda, šta govorijo? (Vojnik odlazi) BRKA: Ma znaš devojko, vojnička posla. Umesto da ga odredim za kaznu da požarči ili da dežura što se tu muva sas teb, ja čovek pa, oću da razmem... Ono jes, jes, vojnici. I ja sam ti vojnik, iako sam kapetan, a ako sam vojnik, ipak sam čovek, Mičoda. MICI: Pa znam da ti čovek Brko. Zna ja... Ja razume vas sve, i onu srpsku vojniku i tebe, naredniku, ormešter jedno. Igaz, istina? BRKA: Ma oseća moje srce da ti razumeš. I da vidiš da nisam ja taj što silom razvaljuje pendžere. Priñi moja da mi vidiš po tri čvarka na svako rame. Jel vidiš bre? MICI: Ne, ne... ali ti zapoveda... BRKA: Pa kažem ti priñi bliže... Ako znaš da sam kapetan i nećeš da mi vidiš zvezdice. Priñi bliže da ti vidim ja te vatrene mañarske očice, bre. MICI: Ninč bre, bre posle uvatiš... bolji ovako... BRKA: Ma imam ja teb bre, devojko, važni stvar da saopštim i to službeno, bogami, i poverljivo, kad ti kažem, priñi očiju ti... MICI: No, tu sam... Kakvi novo kazati?... BRKA: Slušaj, daj ovamo ruku da ti je metnem na moje srce, pa da vidiš da je svaka reč istina što ti bre govori Brka iz Kraljevo. MICI: tuče, tuče... Jaj, kakvo brkovi imaš Brka... BRKA: Mičoda, ja ti govorim ozbiljno, bre. Nisam ja neki, već sam čovek, firma čovek. Imam opančarsku radnju usred Kraljeva. Će da te vodim kući sas tu tvoju caknu na čelo sas tvoje cipele na štikle, Mičoda devojko, jeli me razumeš. Ja tebe uzimam za uvek, da mi vodiš radnju, da mi budeš ukras i lepota... MICI: I žena, i žena, Brka, nem igaz? Venčamo u crkva sa pop... XI. SCENA (Ispred birca „KRUNE“. Bal sluškinja) POLICAJAC: Evo bogami, već sedam godina kako sam policajac. Svake nedelje uveče tu lepo sedim u malu sobu pored kelneraja od birca „KRUNE“, koji birc drži lepi Lipot, sas njegovom Marikom, već i ženom, birtašicom, kasti. Tu ja sedim od osam sati uveče, do ponoći, pijem pivo, pušim Dravu, i sve mi to Lipot plaća. Dužnost za koju me Lipot plaća počinje tek u ponoć, a dotle se ja i nadremam. Tako sedim, ko svake nedelje i čekam kada će nastati vriska, pošto momci noževe povade da se bore oko svojih devojaka. Tako ja sabljetinu, moju ðerñu srpsku izvučem da se malo mañarski leña nasladi. Obično se sve lepo svrši i zna se meñ sluškinjama koji su to momci njini prošle nedelje bili junaci. Eto, to se zove život. I njin i moj. Trešti bal kod KRUNE. Jedna Page 27

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama uživacija. (Ilonka i Miša stoje pred “KRUNOM“) MIŠA: Ala danas lepo igraš Ilonka, naročito frišeš čardaš. ILONKA: I meni je lepše s’ tobom u čardašu, ovde, kod „KRUNE“ nedeljom, na našem balu, nego kad u čredne dane doñeš kod mene... MIŠA: pa i ono je zato lepo, Ilonka, ne može se kasti... ILONKA: Zar se ti ne bojiš Miša, da me neko ne preotme od tebe? MIŠA: Od mene te niko preoteti neće dok sam ja živ. ILONKA: A znaš li ti šta ti je poručio ðerñ? MIŠA: Je li to ona vranjevačka budala? Šta to on opet hoće? ILONKA: Poručio mi je preko Fane, koja služi kod vranjevačkog apotekara, da će doći danas da me uzme... Ne može bez mene da živi... MIŠA: Samo neka doñe, neka proba da te uzme... ILONKA: Kaže Fana da mi on poručuje da kad se pojavie vranjevački momci sa noževima u rukama, da se sama pustim iz čardaša koji budem igrala s’ tobom, ako mi je život mio... MIŠA: E, bogami me nećeš ostaviti nasred birca usred bala, ako je tebi život mio. A ja ću se s’ njim već porazgovarati... Nož je u sari od čizama, na svom mestu. Ilonka, pitam te ozbiljno, meni je dosta tog ðerña i njegovi poruka. Pitam te ozbiljno: Jel ti voliš samo mene i moja si devojka ili oćeš da budeš njegova devojka, tog blesavog ðerñe. ILONKA: Ja sam tvoja devojka. Nek ostavi on mene na miru. MIŠA: Muzika je luda. Slušaj! Hajde, zaigrajmo i mi ludo... ILONKA: Ču, ajjj! Nikad nećemo umreti!... MIŠA: Pazi, unutra su vranjevački momci. Ne okreći se, već me drži čvrsto. Da im pokažemo šta je frišeš čardaš... Šmokljani... Da mi je samo znati koji je taj balavi ðerña... ILONKA: Pa, jedan će već navaliti. Sigurno će biti on. Eno onaj, pazi Miša, što vadi nož iz sare na čizmama... Ide prema nama... MIŠA: Ne okreći se na njega i ne puštaj me dok ti ne kažem ma šta da bude. Ne osvrći se na devojke što vrište. Ti ne vrišti i drži me čvrsto. Još bolje se okreći. Ne gledaj što je stala muzika. ILONKA: Ja nisam naučila bez muzike. Vadi svoj nož! MIŠA: Ja ću ti davati takt. Za nož ne brini, Piroš čizmat Piroš čizmat Višel a babam hañ sakañon el Seret eš o edeš babam Engem igazan čak ne hañon el (Dolazi ðerñ) ðERð: Hej igrači, zaduvali ste se. Stan’te malo. MIŠA: Ne slušaj ga Ilonka. Samo mene slušaj. Igraj dušo moja. Crvene čizme Crvene čizme Nosi moja draga dok se pocepaju I zaista ona mene samo nek me draga nikad Voli ne ostavi ðERð: Hej, devojko lepa, puštaj se od tog momka, oću s’ njim da razgovaram, da čujem od njega čija je ta devojka kojoj peva. Page 28

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama MIŠA: Skloni se sad Ilonka, noževi imaju reč. ILONKA: (aparto) Fala Bogu što to nije ozbiljno. Inače bi se bojala, bilo za jednog, bilo za drugog, obojiica su pošašavili zamnom. Eh, vi momci, sevate noževima, anikad krv da šine, ona prava. Pravite se važni a kukavice ste. ðERð: Kako ide ta pesma? Evo noža! Brani se kukavice! MIŠA: “I zaista, ona voli mene...“ ðERð: Kučkin sine, drž se ako možeš... Evo ti na... ILONKA: Jesi li lud, pa ti ćeš ga ubiti. Ajaoj mati moja... Miša, Miša... Oni su se voleli, zato su se poklali, lepi momci... (Dolazi policajac) POLICAJAC: Kakav je to mir i tišina? Kakva dreka, kakva cika! Noževi! Zašto su to uradili? Zar za devojku? Lipot, brzo po doktora Grina... Jaoj, ovi su zaista mrtvi... ILONKA: Gospodin policaj, oba dva su mrtvo... POLICAJAC: Koliko krvi... ILONKA: Gospodine policaj, molim, metnite mene lanac na ruka, vodite mene u zatvora. Ja sam za to kriva. POLICAJAC: U ime zakona, ti si devojko uhapšena. U Žandarmeriju...! - ovo je suviše ozbiljno. U ime zakona... (aparto) Ovo mi se nikad, za sedam godina službe nije dogodilo. Zaista se poubijali zbog devojke... A devojaka kolko oćeš. Ceo Šušanj pun sluškinja... Ilonki na sve strane... Eh, ljudi! (Ulazi gospoja) GOSPOJA: Policija! Baš mi policija i treba. Mogla sam i misliti: Kako bi i drukčije i bilo: krompir bal sluškinja bez policije. Slušaj ti policaj, ta mi baš treba, ta, što je držiš ti. To je moja sluškinja... Nju tražim... POLICAJAC: Gospoja, molićemo neka se gospoja ne približavaju, počinje ovdeka počinjen zločin, i ja vašu sluškinju držim pod zakonom, molićemo... Upozoravam vas gospojo, molićemo fino, neka gospoja ne nategira na vlast, jerbo nećemo moći da odgovaramo... GOSPOJA: Zakon, vlast, koji zakon, koja vlast može sprečiti mene da ja ne postignem moja prava, ti, policaj da te čujem?!... Znaš li da je ta tu, što kažeš pod tvojim zakonom, danas ostavila neoprane šerblove, da ja lično, ja gospoja njena, da ribam jer se ona, frajlica dabome žurila na Teca - bal. Ta devojčura je danas zbrzala i zamazala sve brave mesingane na mojim vratima i na prozorima u mojoj kući, nije ni namazala sidelom dobro, a još manje ji je istrljala kako treba, pa se moj ponos, moje brave mesingane, večeras ne sjaje... Jeli to zakon, jeli to vlast štiti? POLICAJAC: Gospoja, molićemo lepo zločin je počinjen ovdekana... GOSPOJA: Zločin, dabome da je zločin i ja govorim o tome: Šerblovi neoprani ostavljeni da i’ gospoja pere, brave na vratima i prozorima neizsidelisane. O zločinu ja govorim. Došla sam da je s’ bala oteram. Oma kući, da smesta opere šerblove, isideliše brave. Prvo posao, prvo gazdina kuća, pa onda bal, draga moja, pa onda čardaši i vaši paorski romani sa momcima... POLICAJAC: Gospoja, molićemo, kažem, u ime zakona kažem, momak vaše sluškinje je ubiven, o tome se radi. I vaša sluškinja mora u zatvor, u ime zakona! U džandarmeriju je sprovodim.. GOSPOJA: Ubijen joj je momak? A, ništa, naće ta drugoga momka, ne brinem se ja za to. Dok je moji lepi Page 29

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama perina i dunja u sluškinjskom krevetu, otimaće se šušanjski i vranjevački momci da spavaju s’ njom. I taj je dero moje donje čaršave i jastuke... Vidiš da i ne plače... Sutra će leći s’ drugim, ne brinem se ja za to. Za moje neoprane šerblove i neisidelisane brave, za to se ja brinem... I tome me nećeš sprečiti. Ovamo tu devojčuru! POLICAJAC: Ali, gospoja, molićemo fino, gospoja će zapasti tako pod zakon... GOSPOJA: Kako ti to razgovaraš samnom. Habrak! salutiraj, paorendorska njuško! Jel vidiš s’ kim razgovaraš? Tako, još jedared salutiraj! Devojka je sluškinja, i prvo ja imam pravo na nju, prvo je ja mojoj kući vodim da opere dva šerbla i isideliše brave, prvo moja vlast i džandarmerija, posle je vodi ti pod vaš zakon. Napred, marš! (Izlaze) XII. SCENA GOSPOJA: Malo bolje! Bolje, jače, jače! Pritisni tu krpu, ne boj se, neće ti otpasti ruka. Farbani patos mora da se briše tako, prvi put sa suvom krpom, da se obriše prašina sa njega. Drugi put sa mokrom krpom, da se farba osveži, pa onda opet sa suvom krpom, da kora farbe ne ispuca. Bolje, bolje, jače, jače! Pritisni tu krpu, ne boj se. KAROLINA: Celom snagom brišem. Patos se sija već. GOSPOJA: Stala si da služiš prošle nedelje, sad ga brišeš prvi put. Imaš da naučiš kako se briše patos, za svagda. Drugi put te neću poučavati. Danas ti je to sva nauka. Zato pritisni bolje jače. Nemoj tako ko da su ti ruke od slame, kao da ti je krpa od kisela mleka. Bogami, slaba ti je ta tvoja snaga. Prevarila sam se ja kad sam te uzela. Ti velika kakva si derunga, misliš vola bi mogla u zubima poneti, ati se zaduvala od patosa - samo što imaš tri puta da preñeš krpom preko celog gonga. KAROLINA: Malo je velik taj vaš gong milostiva. Ja nisam vido takav velik gong di sam služio. GOSPOJA. Jel, veliki ti je naš gong, a što imaš još jedan danas da pobrišeš i to da se odereš, onaj od cigalja. Ej, ej kakva je to sluškinja koja se umorila od brisanja jednog hodnika... KAROLINA: Malo sam se umorila, ali imam još snage. GOSPOJA: Ma vidim ja da onaj patosani gong neće biti obrisan kako valja. Ovo treće brisanje ide sasvim slabo. Daj tu krpu ovamo. Znoj ti kaplje sa nosa, slabo si se pokazala. Ovako se to radi! daj tu krpu, neću da se ptimamo! KAROLINA: Neću da vam dam. Obrisala sam celi gong. A vi meni pustite da ja završim svoj posao, ovih nekoliko koraka što je ostalo. GOSPOJA: Odma da si pustila krpu! Daću ja tebi! Vidi ti nje... (Otme joj krpu u nekoliko zamaha izbriše onih dva koraka što su još neočišćeni ostali) Kako se ja nisam sada umorila i oznojila? To je samo lenjim sluškinjama teško. No, sad, onu vlažnu krpu dobro isperi, pa da vidim kako ćeš se ponašati kad ga ponovo budeš brisala, al sad samo mokrom krpom. Ima da se svaka cigla blista, i da joj lice povratiš, ono lice koje je imala kad je u Bonovoj crepani u Kikindi napravljena i u pećki ispečena. (Karolina radi a gospoja stoji iznad glave i kontroliše. Kad Karolina doñe skoro do kraja, gospoja joj priñe i istrgne joj Page 30

Bogdan Ciplic - Traktat o sluskinjama krpu iz ruke) To se ovako radi lenčugo... KAROLINA: (Zgrabi šamlu i zamahne nad gospojinom glavom) Tako ću vas tresnuti ovom šamlom po glavi, da ćete me zapamtiti. GOSPOJA: jaoj, policija, jaojjjj! Oće da me ubije! KAROLINA: Šamla nije dobro pogodila. U glavu sam vas ciljala... ali nisam potrefila... Baš mi je žao, al sad šta mogu... Tako bi vas tresnula da bi me zapamtili... milostiva... GOSPOJA: Ti si bome luda, sasvim luda. Pa znaš li ti šta si uradila? Digla ruku na svoju gospoju... KAROLINA: Nisam digla ruku, već šamlu... i kao nisam pogodila. Baš mi je žao. GOSPOJA: Sasvim si luda. Jel ti misliš da možeš da mučiš i kinjiš tvoju gospoju kako ti volja? Oćeš da zovem policijskog narednika iz opštine da te foršpanom u Bečkerek u ludnicu odveze vezanu. Luda sluškinja diže šamlu na gospoju. KAROLINA: I ne pogodi. GOSPOJA: Ali bolje da mi to svršimo u tišini. Isplatiću te za po meseca unapred pa idi iz kuće i to oma. KAROLINA: Baš sam i mislila da odem GOSPOJA: A ti o ovome nećeš drugom pričati kako bi drugo mesto dobila, kada bi i nova gospoja šamlu iščekivala iz tvoje ruke. Ajde napolje. Oma! Oma! XIII. SCENA - EPILOG GOSPOJA: U životu svome, mnogo sam se napatila, i to od koga? Zbog sluškinja! Ali kako biti u Bečeju prvi s’ ovakvom kućom. (nije to kuća, to je dvor) takog muža, takve sinove, a nemaš sluškinju kakva valja? Sluškinja je plaćeni neprijatelj. Blago onome ko na njenu pomoć ne mora da spadne. Ali ko je taj koji ne mora? Prvoj koja zalupa moram otvoriti vrata. (čuje se lupa na kapidžiku) Ko je? GLAS: Sluškinja. - ZAVESA -

Page 31