Bog i Rokenrol Monah Arsenije

MANASTIR CRNA REKA IZDAVA^KA DELATNOST

Књига друга

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашкопризренског др Артемија Издаје МАНАСТИР ЦРНА РЕКА Рецензија Епископ др Артемије (Радосављевић) Лектура и коректура Ненад Радош Техничка припрема Андрија Зарић Прво издање Тираж 2000 примерака Штампа

Бог i

rokenrol Сећања и изводи из дневника једног монаха о његовом вољеном и најбољем пријатељу из младости, покојном сликару Душану Герзићу Гери и још понешто о Богу, души, Цркви, савременој уметности и данашњем времену.

Боже, згрешисмо, залутасмо, пострадасмо. Желесмо слободу, постадосмо робови. Тражили смо висине, сурвани бисмо на дно. Очи наше искаше светлост, обави нас тама. Имасмо силу велику, дарове многе, умове бритке, прелепа лица, гласове звонке, косе неговане, дуге. Имасмо речи смеле, почесто дрске, манире фине. Али понајвише носисмо ране, туге и боли, којих ни сами најчешће не бисмо свесни. А све љубави ради Коју тражисмо свуда. Само не у Теби, Само не у Теби. Исусе, туго моја, Исусе, младости моја, једина радости моја, опрости.

Предговор

Р

еч критика има свој корен у грчкој речи „криси“ или „криза“ која значи суђење. Према томе, критиковати значи судити. Као што пресуда за некога може бити позитивна или негативна, добра или лоша, тако и критика, сама по себи, не значи увек негацију и осуду. Критика би у овом случају требалo да се схвати не као суђење него више као расуђивање, као процена проблема и проналажење излаза, па чак и као оправдање. Да би човек могао исправно да суди о нечему, морао би прво сам то да искуси, затим размотри, систематизује, потом сагледа као формулисан проблем и коначно предложи јасно решење, не теоретски већ на делу, како је и сам доживео, проживео и преживео. Проблематика и страдање једне генерације, односно једне посебне групације младих људи, које је овде описано, дочарава слику и представља један од аспеката конкретног времена у коме се одвијало. Међутим, оно је много дубље и шире и прожима сва времена кроз која је човек прошао на животном путу од свога настанка. То је, заправо, суштинско питање испуњености душе радошћу или патњом. Целокупно прегалаштво и делатност људске расе, кроз историју, може се свести на један једини проблем и циљ. То је превазилажење патње и страдања, и задобијање благостања и радости, а 

ово се суштински своди на унутрашње осећање стања људског духа, јер је познато да телесно здравље није увек апсолутни предуслов за душевни мир и радост. За постизање било ког циља постоји законитост која се мора испоштовати, иначе се он не може постићи. Обично онај који одређује некоме неки задатак, одређује и закон, односно правила по којима тај задатак може бити решен, а циљ постигнут. Када је у питању човек и људска душа, као његова суштина, коначни циљ, односно сврха његовог живота, јесте осећање радости постојања, које се опет своди на непрекидни контакт са самим извором живота, а тај извор није ништа друго до Сами Живот по суштини, односно Творац и Давалац живота целокупној творевини. Бог је дао закон и правила како човек да живи да би стекао Спасење, које започиње још овде, а представља залог и потврду за прелазак у вечни живот, који је циљ свих циљева. Када се тај закон заборави или пренебрегне, циљ се не може постићи и човек пребива у муци, у овом животу, која се продужава у вечну, после телесне смрти. По неизмерној милости Божијој, пронашавши прави и истинити пут и из превелике љубави и туге за мојим покојним пријатељима, а не из жеље за празном критиком или понижењем, усудио сам се да напишем ово мало дело. Надам се да, од оних који су још увек овде, нећу бити погрешно 

схваћен, и веру да ће ови редови бити од користи онима који тек долазе. Илустрацијама, које следе, покушао сам да поставим паралелу између неких радова из модерне уметности и православне иконографије, а духове, који из њих зраче, остављам читаоцу да сам препозна.

•   



•

    •

Недеља, 4. март 2001.

Д

анас је рођендан мом најбољем другу из младости, Душану, који се упокојио пре три године. Упознали смо се у шестом основне и од првог дана се заволели као најрођенији. Била је то једна ретко ведра, чиста и племенита душа, велики сликарски таленат, бистар и шармантан. У његовом присуству увек је владао неки електрицитет и надахнуће за сваку креацију, у било ком тренутку дана и ноћи. Године су пролазиле, расли смо, упознавали се све више, били нераздвојни, путовали по свету, волели се. Али, како то често бива, у овом споља сјајном, а изнутра несрећном свету, са таквим ретким и вредним људима, сатана је бацио своје зверско око на њега и његову душу. То је учинио да би предупредио и спречио да таква личност случајно не би узнапредовала у врлини и постала нешто заиста велико и угодно Богу и на тај начин, утичући и на друге људе својим квалитетима и примером, представљала претњу и опасност за његову злу владавину у царству земаљском. Душан је растао без довољно љубави и душевног мира у детињству, због раног развода својих родитеља и међусобних породичних неспоразума. Био је увек жедан пажње и разумевања и није имао никога да га у младости, на прави начин, упозна са Богом. Била је ту, додуше, његова бака Миља, мајчина мајка, добра и побожна жена, али 

Френсис Бејкон - Аутопортрет (Герин омиљени сликар) 10

помало чудна, која није умела ту своју побожност да пренесе на млађе генерације из своје породице. Услед свега овога, имајући предиспозицију ка посезању за спољном утехом, једног трагичног дана дошао је у додир са поленовим прахом са цветних поља из пакла, који се овде зове хероин. Десило се то у другој половини наших двадесетих, у Београду, када смо се већ спремали за одлазак у Америку – у нови, срећнији живот, како нам се то тада чинило. Морам да кажем да није чудно што смо се тако тесно везали један за другог, јер је и моја животна прича била веома слична. Проводећи детињство и младост у Београду у доба тешког комунистичког безбожништва, када је у јавности било могуће наћи књиге, информације и учења свих могућих светских религија и филозофија, само не оног јединог истинитог, хришћанског православног, а живећи у родитељском дому где је владао хаос између оца и мајке, са коначним разводом, и ја сам био изложен смртоносном зрачењу из ада. Међутим, из неких мени недовољно јасних разлога, Бог је увек био уз мене, односно мој Анђео Чувар. Где год да сам се налазио и шта год да сам радио, чувао ме је да никада до краја не прогутам удицу злог ловца на људске душе. Млад, добар и неискусан, прихватао сам многе мамце, док је мој брат Душан, на несрећу, ипак примио у себе зло семе и лаж уместо истине. Једна од главних разлика у 11

Манастир Хиландар - Христос Пантократор 12

нашим наравима, која је можда била одлучујућа за наше судбине, јесте то да је у мени увек било братске љубави за моје несрећне, паметне и талентоване, али залутале пријатеље, и спремности на сваку жртву за њих, док је код њега постојала једна надменост па и презир према другима, као нижим од себе, иако је то често било закамуфлирано у облик шале и младалачког надметања. Зато ми се чини да је управо одатле долазио задах који је спречавао његовог Анђела да буде уз њега и да га штити на свим оним мрачним и опасним местима, на којима смо заједно проводили многе часове наше грешне младости, избегавајући на сваки начин боравак у родитељском дому. У већој или мањој мери, дрога је била саставни део нашег живота, као и широког круга београдске омладине тог времена, нарочито оне уметнички и креативно надарене са могућностима ка нечем великом у животу. Сликари, глумци, музичари, писци, као и студенти високих школа, али без изграђене свести о истини, о суштини живота, о разлогу постојања људског рода. Ја, додуше, никада нисам загазио исувише дубоко у тај пакао будући чуван Богом и великом љубављу мојих добрих, али незрелих и разведених родитеља, који су ипак увек били сложни када сам ја био у питању. Био сам довољно безбедно удаљен, мада често у тој средини и, хтео не хтео, заражен њиховим отровним испарењима. 13

А Црква је, Господе, била тако близу, а тако далеко, и сам Твој Дух још ближе нама, несрећној дечици мрачног двадесетог века, и ми, не будући свесни, били смо удаљени од Тебе безброј светлосних година. Коначно завршисмо факултете. Ја моју стоматологију, а он академију примењених уметности. Америка нас је чекала. Споменућу да смо, седам година пре тога, нас двојица провели једног лета два месеца у Њујорку и ту утврдили малигни западни пелцер, који смо примили још као дечаци у Београду преко филмова и музике. Тада смо обећали један другоме да ћемо се једног дана овде вратити за стално. Никада нећу заборавити свога оца који је, довезавши ме на сурчински аеродром, седео нешто даље од мене и групе другова који су ме испраћали, и плакао као киша. Осећао је да је то наш коначни растанак, јер ме је Америка одвела у нови живот, године душевног страдања, навршење зрелости и, на крају, у монаштво. Исусе, најслађи мој, допустио си да одемо у ропство крвници, кћери новог Вавилона, да нам пије младост, да нас вара и трује, да нас води за руку у својим скупоценим свиленим хаљинама, кроз магичне кулисе вешто осликаних одаја од синтетичке светлости у поднебесној палати цара лажне истине. Допустио си због наше неразумне, превелике жеље, имајући наду, у Својој љубави и поштовању наше људске воље, имајући наду и очекујући да се 14

пробудимо и препознамо пут којим упорно ступасмо у амбис чељусти звери. Господе, Ти знаш да ова моја исповест није упућена обичном, пристојном и добром народу, већ оним страдалним душама, какав сам био и ја, а које овај свет назива боемима, луталицама, пробисветима и уличарима, са надом да ће увидети да Бог чека баш такве да их спасе и привије на своје топле небеске груди. • Уторак, 6. март 2001.

У

Њујорк сам стигао са два нова кофера, домаће производње, чије су ми обе дршке попуцале када сам изашао на аеродром Кенеди. Ту сам морао да их везујем, пре него што сам прошао царину, неком жицом коју срећом имах код себе, тако да су цариници помислили да нешто кријем у пртљагу и тражили су да отворим оба кофера и до детаља све прегледали. Наравно, нису нашли ништа сумњиво, осим нечега што их је зачудило, а то је био мој ручно прављени, примитиван али практичан алат за израду кожних чизама и ципела, чиме сам се бавио у то време и лепо зарађивао правећи модерну, уникатну обућу, најчешће од змијске коже. 15

Пабло Пикасо - Портрет Амброаза Волара 16

Одлука да одем за Америку није била једина моја жеља таквог типа. Паралелно са њом постојала је још једна, нешто мањег интензитета, да се настаним у Индији, као зубар, ближе северу и Хималајима, јер сам тада нагињао Зен-будизму и источној филозофији уопште. Био сам инициран у две источњачке секте, „Гуру Махараџи“ и „ТМ“ – „Трансцендентална медитација“. „TM“ ме је више окупирала и тиме сам се до тада бавио већ шест година. Хвала Богу, што ипак нисам отишао у Азију, из тога се више никад не бих извукао. „TM“ сам практиковао и у Америци. Тек касније, када сам открио православну молитву, аскезу и мистику, сагледао сам сво сиромаштво, плиткост и заблуду источне мисли, за коју сам некада сматрао да од ње нема ничег озбиљнијег и узвишенијег. То двадесетоминутно, два-три пута дневно медитирање није било ништа друго до демонопризивање чије се дејство манифестовало као све дубље понирање у телесне страсти, а нарочито у блуд. Сатана има две главне престонице на планети. Једна је у Индији, а друга у Америци. У првој он узима изглед мудраца, мистика, спаситеља душа, духовног вође, харизматика. У другој, он је успешан, способан, имућан, задовољан, цењен и поштован савремени човек са целим светом у шаци. Њујорк поново – после толико година! Срце ми је подрхтавало од узбуђења. Душан је са својом 17

Преп. Андреј Рубљов - Христос Пантократор 18

девојком Ђулијом отпутовао месец дана раније, јер сам ја још морао да завршим обавезе око добијања дипломе и визе. Нашао је стан за нас у пристојном горњем делу Менхетна, са источне стране. Са мном је кренула да проведе лето у Америци и наша заједничка пријатељица Јелена, и сада смо седели у таксију у путовали кроз Квинс према адреси где су нас очекивали Душан и Ђулија. Били смо као род и тако се и обрадовали једни другима. Стан је био велики и леп. Добили смо га на коришћење од неких наших људи који су отишли на летовање у Југославију. Средња и највећа просторија била је Душанов атеље. Велика платна, а на њима чест мотив небеско плава позадина и лебдеће зидине православних манастира, замотаних или полупокривених црвеним засторима. Тада ме је то чудило и нисам могао да препознам подсвесни вапај његове душе ка бекству од корозије овог света. Шта да кажем о Њујорку? Густо насељена кошница свих земаљских народа. Двадесет милиона људи у току радног времена. Престоница похлепе и греха сваке врсте, нови Вавилон. Сећам се, постојала је једна од највиших пословних зграда, не знам тачно на којој авенији, чији је редни број случајно био 666. Они су баш тај број, од великих неонских цеви, поставили на врх зграде, као светлећу рекламу. Могао се видети са свих страна и из велике удаљености. Колико је само та слика, без речи, говорила о том граду! 19

Ту је главна страст, већине нас, постала пушење марихуане. То је биљка из породице конопље, „индијска конопља“, чији је главни састојак канабиол, као што је у дувану никотин или у кафи кофеин. Марихуану називају „лаком дрогом“ јер, заиста, на телесне функције она мање утиче од алкохола, дувана или кафе. Међутим, по свом дејству на нервни систем, слободно се може назвати веома тешком дрогом. У почетку човек од ње добија лепо расположење, релаксацију од свакодневне напетости, уметничку и интелектуалну креативност и толико цењену, у овој наопакој цивилизацији, полну моћ. То тако може да потраје годинама, али, кад-тад, демон канабиса долази по свој дуг. Тада почиње полако да се дешава нешто сасвим супротно. У човека се постепено усељавају безразложни страхови, параноидне сумње и подозрења од свих људи и ситуација, пад интелигенције и немогућност нормалне функције у друштву, па све до залажења у чисто шизофрена стања са халуцинацијама сваке врсте и општим поремећајем мишљења. Марихуана данас већ бива легализована у многим земљама, нарочито у најцивилизованијим земљама Западне Европе. У Америци се често могу наћи домови, споља гледано пристојни и социјално исправни, где две или чак три генерације пуше марихуану. То је демократија – свако има право на свој хир и самоубиство. 20

Мајко, Цркво Православна, са Богородицом, Апостолима, Мученицима и свим Светима, молите Бога за нас, да нам се отворе духовне очи, да бисмо могли да сагледамо све замке и лукавства оца таме и његових послушника. • Среда, 7. март 2001.

К

рајем нашег првог лета у Америци упознали смо се са познатим фотографом Стефаном Лупином, који је, још као младић, дошао из Хрватске и остао да живи у Њујорку. Био је то веома екстравагантан човек, пун енергије и жељан славе, коју је тада већ увелико стицао. Фотографисао је многе филмске, а посебно рок звезде, и живео је у великом стану–студију на Бродвеју, у пределу Сохоа. Једног поподнева Гера ме је позвао да заједно одемо код Лупина у посету. После сунчаног дана проведеног у необавезној шетњи по граду и обиласку уметничких галерија, заједно са Ђулијом и Јеленом, лепо расположени стигли смо у Стефанов студио. Био је врло пријатан и опуштен, указивао нам пуно пажње и причао анегдоте о познатим личностима које је фотографисао. Отварао нам је своје фотоалбуме и забављао нас на сваки могући начин, уз свој симпатични хрватски нагласак. 21

Пошто се дан већ ближио заласку, рече нам да је те вечери позван да гостује у новоотвореној мегадискотеци „Тунел“, која се налазила у огромном простору старог и напуштеног депоа за возове подземне железнице. Договорено је било да одржи фотоперформанс и, док смо седели код њега, јавила му се идеја да би Гера и ја такође могли да учествујемо у представи са њим. Пошто је из разговора сазнао да сам се тада бавио јогом и да сам био прилично гипког тела, предложио је да се сва тројица појавимо на сцени. Он би фотографисао Геру док овај уживо слика, по телу, фото-модел, девојку мелескињу, а ја ћу за то време, на другом делу бине, импровизовати јога-положаје, који би се веома успорено непрестано смењивали и тако образовали некакав статични балет. Будући, у тим годинама, увек спремни за било какве ексцентричне догађаје, предлог нам се допао и пристали смо врло радо. Наравно, такве ствари у том свету, нису могле да прођу без онога што је, између осталог, обележавало наш тадашњи начин живота – на столу се појавио чист и веома скуп кокаин који је долазио директно из Колумбије. Ушмркнули смо по једну већу црту и кренули у ноћ. Еуфорично расположење нас је држало све време пута и, када смо стигли на место догађаја, увели су нас и спровели право према излазу на сцену. Гера и ја смо били наги до појаса, обучени само у тесне хеланке, док је Лупино био сав у црној кожи. 22

Изашли смо на омању бину, величине боксерског ринга, рефлектори су се упалили и представа је започела. У препуној дискотеци налазило се више хиљада људи и сви погледи били су уперени у нас. Гера је брзо и спретно, тушем у разним бојама, сликао фантастична бића по телу обнажене девојке-модела, Стефан је кружио око њега, кривио се и намештао, шкљоцајући својим фотоапаратом. Ја сам за то време, надахнут неким чудним потпуно екстатичним расположењем, као у трансу, чинио од свог тела такве позе какве никада раније нисам успевао. Био је то као неки ритуал и буквално сам упијао и напајао се енергијом масе људи која је нетремице гледала у нас, фасцинирана сценом и необичним догађањем. Налазила се ту и већина њујоршких београђана, јер су чули да ћемо и ми учествовати. Сећам се, један од њих ми је, сав зајапурен, са зеницама као врх чиоде, из близине добацио: „Човече, ово изгледа потпуно нестварно!“ Осећао сам како нам дух кокаина, у тим тренуцима, пружа надмоћ и власт над целом ситуацијом и желео сам да се то никада не оконча. Потрајало је све око сат времена и завршило се аплаузом и узбуђеним узвицима из публике. Тада сам, као никада раније, доживео оно што људе из „шоу бизниса“, глумце и музичаре, или барем већи део њих, прати и води кроз цео живот. Било је то опојно осећање душевне, па чак и телесне насладе, ума испуњеног неописивом гордошћу и само23

Пабло Пикасо - Жена која плаче 24

задовољном заљубљеношћу у сопствену личност. Сишавши са позорнице био сам веома узнемирен и желео сам поново да будем у центру пажње. Сматрао сам да поседујем квалитете, као ретко ко, и лебдео сав окупан неком треперавом светлошћу. Имао сам потребу да узимам још кокаина. Полако, ближило се јутро, дискотека се празнила и дошло је време да се разилазимо. Дејство дроге, та демонска чаролија, полако је чилела и стала да ме враћа у реалност. Изашао сам напоље, поздравио се са свима и кренуо кући. Осећао сам притисак и бол у глави. Свануло је. Улице су биле пусте и прљаве и, угледавши се у једном излогу, изгледао сам себи ужасно исцрпљен и стар. Имао сам мучнину у стомаку. Почела је да ме обузима чамотиња и врло тешко расположење. Током вожње у подземној железници, излазио сам неколико пута, између вагона у пуној брзини, да бих повраћао. Када сам ушао у свој стан није ми више било ни до чега, долазећи к себи и препознајући сву моју мизерију и празнину. После протекле свеноћне еуфорије, сада сам скоро био спреман на самоубиство. Гадио сам се себе. Док сам седео на столици и пиљио у зид, чинило ми се да чујем смех и ругање у ваздуху око мене. Коначно сам легао, пошто се увелико разданило и покушао да спавам, али то је више личило на агонију него на сан. Био сам потпуно поражен, желео сам да се више не пробудим. 25

Манастир Хиландар – Пресвета Богородица 26

Господе Боже, да си мени, неразумном црву, допустио да се овако нешто још једном догоди, вероватно је да бих бесповратно кренуо тим путем и да данас не бих био жив. Опрости ми, ако можеш. Молим Те, не опомињи се никада више те моје беде и срамоте, а ја ћу је до смрти носити у себи, као своју казну и опомену. Опрости! • Петак, 9. март 2001.

У

Њујорку је те 1987. године био један већи круг младих из Београда, већином уметника, који су отпутовали за Америку највише у периоду 1980–1985, не будући више у стању да трпе живот у Југославији, те последње декаде пост-титовског комунизма. Циљ већине је био потврда свог идентитета, талента и стицање, у већој или мањој мери, светске славе, новца и удобног космополитског живота. Њујорк је то заиста нудио, али по којој цени? Прве две године и ја сам у потпуности био део њих. У самом почетку, пошто сам убрзо потрошио својих хиљаду долара, моје прво запослење био је физички посао у ономе што се у Америци зове „констракшн“. То је рад на преуређењу ентеријера станова, кога увек има довољно за сваког ко хоће да ради, јер Американци воле често да мењају изглед својих пребивалишта. У то 27

спада: рушење преградних зидова и подизање нових, мењање подова, молерај, и слично. Био сам задовољан, имао сам снаге за рад и зарађивао сам довољно за живот. Увече бисмо сви заједно одлазили у провод ноћног живота по ресторанима и ноћним клубовима. Отприлике у то време почео је да расте у мени један посебан, тешко описив, психички бол, како сам га тада називао, у пределу срца, нешто налик на трему пред испит, мада знатно непријатнији, чије ми порекло и узрок нису били познати и који сам покушавао да потиснем на сваки могући начин. Мој друг Душан је ишао сличним путем, од једне фирме до друге, и у првом периоду бивао на професионалном плану прилично успешан. Извесно време је радио у једном од најјачих видео студија у Њујорку, код познатог Питера Цезара, чија је ТВ опрема покривала већи део зимске олимпијаде у Сарајеву. Ја сам скривено у себи и даље осећао неку тајанствену заштиту „свише“ и то ми се потврдило у неколико кризних ситуација, премда сам живео веома грешно, као уосталом и већина нас. Али, иако још увек нисам био хришћанин, држао сам се свог кодекса правде и пожртвоване љубави. Био сам спреман да помогнем колико сам могао, свима онима који су теже од мене опстајали у том суровом друштву, често и по цену сопственог губитка. Да помогнем другом, 28

увек ми је представљало велико задовољство. Због тога се Бог није у потпуности узгнушао и окренуо од мене и чувао ме је од пропасти. Што се тиче Душана, он се полако рушио, онако како је започео у Београду. Услед порока који га је све више обузимао, постао је спреман да изговори неистину, да превари, да саплете ближњег и да на туђем паду гради свој нестабилни успон. Добро је и брзо, као и многи други емигранти, учио њујоршку лекцију. Коначно, у другој половини нашег странствовања, положио је матуру у школи овог живота. Било је то овако. У то време радио сам у једној успешној фирми за ентеријерно сликарство. Душан у том периоду никако није могао да нађе посао јер је са власником видео студија дошао у конфликт и, седећи код куће беспослен већ дуже време, више пута ме је молио да га препоручим мојим послодавцима. Био сам срећан да радимо заједно и у више наврата га предлагао свом шефу као доброг уметника, али будући да није било баш толико посла и потребе за још једним човеком, Роберт је стално избегавао да ми одговори. Ипак, желећи да помогнем мом другу, нисам одустајао и, после једног мог упорнијег настојања, шеф пристане и прими Душана. Био сам пресрећан. Радили смо заједно сваки дан. Био је млађи од мене годину дана и волео сам га као што се воли млађи брат миљеник. Међутим, сваког јутра када бисмо се видели, пошто 29

Пабло Пикасо – Жена која плаче 30

тада нисмо више заједно становали, почео сам да примећујем, на његовом лицу и понашању, постепено али приметно пропадање. Због тога сам се осећао веома тешко и покушавао, како сам знао и умео, да га одвратим од погубног пута којим је ишао, али он на моје савете и бригу није много обраћао пажњу. Једног јутра би говорио „хероин је мајка“, а другог, „хероин је превара“ и тако често али, уопштено, одговарао ми је да све држи под контролом и да није зависан. Тако смо живели још којих месец дана када ми је Роберт, једнога јутра у студију, рекао како су у пролазној кризи са пословима и да морају да нас исплате, јер неко краће време неће бити посла и да ће нас позвати натраг чим започне нови пројекат, који је већ одраније био заказан у хотелу Валдорф Асторија. Ја кажем „ноу проблем“ и одем кући. Са Душаном се у то време нисам често виђао, пошто су код њега почели да се скупљају типови од којих сам добијао мучнину. Једно време нисам радио јер је на рачуну још увек било нешто уштеђевине. Роберта сам позивао неколико пута у вези са послом, али он ми је одговарао да ће ме позвати чим потпишу уговор. Прошло је месец дана, ту и тамо сам помало радио али нисам хтео да тражим друго стално запослење, јер ми је код Роберта и Мајкла било добро. Тада сам већ почео да улазим у беспарицу и још једном позовем фирму. Јавио се Мајкл, Бобов партнер. На моје питање да ли има 31

Пресвета Богородица – Владимирска 32

шансе за мене и Душана да и даље радимо код њих или да тражимо други посао, он ми одговори: „Па, Душан већ петнаест дана поново ради код нас. Зар ти није рекао? Али за тебе још увек нема посла!!!“. Нисам могао да верујем шта чујем. Једноставно, прихватио је да преузме моје место, остављајући ме на улици и не налазећи за сходно да ме обавести о томе чак ни једном једином речју! Као да је неко пуцао у мене! Чинило ми се да још увек чујем детонацију. Спустивши слушалицу, нисам више био свестан где се налазим. Хтео сам да умрем. Тада си, Дуцо, брате мој љубљени, најтежим грехом, грехом против љубави, потписао себи најтежу пресуду. Господе, спаси и помилуј! • Среда, 14. март 2001.

Н

а Душана се нисам озбиљно наљутио, нити га омрзнуо. За тако нешто у његовом случају нисам био способан. Већ сутрадан сам му опростио у срцу, али нисам имао снаге да га видим за једно дуже време. У међувремену, пре него што је Душан дошао да ради код нас, било је доста промена у мом емигрантском животу. Кажем, емигрантском, јер сам из Југославије отишао не желећи да служим војску 33

у таквом систему и против мене је био покренут војни кривични поступак, а и заратило се, тако да је све у вези са мојим статусом било врло напето. Из првог стана преселили смо се у шпански Харлем, јер су станарине ту биле дупло јефтиније него у доњем, белом делу града. То је источни део великог Харлема где и даље живи доста црнаца, а већином су Хиспаници или Креоли, народ са Кариба, Доминиканске Републике и Порторика, бучан, темпераментан и примитиван. У том делу било је и неколико квартова са Италијанима тако да је могло прилично нормално да се живи, али ноћу је ипак постајало опасно. Ђулија то више није могла да издржи и отишли су у доњи, источни део Менхетна где су живели до краја свог боравка у Њујорку. Остао сам сам у великом стану. Локални лопови су врло брзо открили да ту живе неки нови белци и неколико пута су улазили, чак и једном док сам био присутан, али с обзиром на то да ничег посебног ту није било за њих, нису се више враћали. Део стана, у коме није било никога, изнајмио сам као атеље тамнопутом уметнику са Јамајке, кога сам упознао код Роберта и Мајкла. Био је то добар момак и тада је био у фази прављења скулптура од платна укрућеног туткалом од зечије коже. Цео стан је мирисао на зечетину и пошто сам већ две године био вегетаријанац, то ми није баш много пријало али, шта сам могао, морао сам 34

јер нисам био у стању да плаћам целу станарину. Ипак, све је то било прилично симпатично. Тако сам живео неколико следећих месеци: споља задовољан, слободан, грађанин света, а у души је онај бол растао, формирао се и полако сазревао. Све чешће сам то осећао као неко грчење, некакво непријатно сажимање нечег што није било део тела, а опет је постојало у мени, прожето телом и мучило се, а и ја сам се мучио са тим. Душан ми је неколико пута наговештавао да се и код њега јавља слична ствар, али он је то активно гушио хероином. Ја сам ипак осећао да мора да постоји нешто друго, нешто истинитије од дроге што може да донесе спокој, али тада, нажалост, још увек нисам знао за Бога и молитву. Будући још увек далеко од Истине, нисам успевао озбиљније да помогнем ни себи ни њему. Душану је постало јасно да пропада и покушао је себи да помогне напуштањем Њујорка. Његова Ђулија је била имућна девојка. Њени су, између осталог, поседовали и стан у Торонту. Одлучили су се за тај град и отпутовали у Канаду. Нисмо се видели на растанку. Господе, Боже мој, живео сам бедно и разврат– но и ноћу и дању. Бежао сам од себе и од бола који је толико срастао са мном, да сам почео да верујем да тако живи цео људски род. Били смо храњени од свиња и јели смо свињску храну, а Ти си нас чекао и са тугом гледао нашу срамоту. 35

Среда, 4. април 2001.

Ђ

аво је духовно биће, али, нечистотом бунта и непокорности, отежало и центрифугалном силом своје горде жеље, отпало и далеко избачено од Бога, а услед тога дегенерисано и изопачено, у односу на оне духове који су остали верни Творцу. У његовој моћи и поседу је обмана. Он је творац и сведржитељ опсене и лажи. Он је зли мајстор, подивљали уметник и ковач лажног новца. Несретно, наказно, малигнитетом самовоље оболело и смрадним и гнојним карциномом мржње прекривено и испуњено биће. Али својом хипнотичком моћи, пред очима света, миомирисним уљима помазано, у достојанствене одежде свезнања одевено и у лик чедности маскирано. Он је једном ногом у вечности, али у оном безсветлосном пределу, ван Царства Божијег, где рије јаме у тами, очију оштећених самољубљем и где се, као кртица од светлости, крије од емисије божанске љубави. Другом ногом стоји у овом привременом свету. Ту он, грчевито и махнито, ради на лову људских душа да би што више њих успео да одвуче тамо одакле је дошао, пре него што Христос разнесе и заврши са овом видљивом и материјалном творевином, и оне, који су се припремили, пренесе у једно ново постојање, које је нама за сада непојмљиво, као црву лептиров лет. 36

Све утехе у овом свету које нису пореклом од Светога Духа, а људски живот је већином њима испуњен, јесу Луциферов домен. То сазнање, по пробуђењу душе и ума, може да буде тако запањујуће и неподношљиво да човек остаје дуго времена у ступору страха и недоумице док се, инициран покајањем, не покрене у правцу очишћења и Божанствене рехабилитације. Двадесети век је био период у људској историји, а који је тек започео, у коме је дрога, заједно са свим осталим синтетичким стимулансима, пустила чврст корен и прорасла у све слојеве и видове свакодневног живота. Дрога је, над свим осталим смртоносним илузијама, врхунска креација сатане, угаслог лучоноше, бившег огњеног херувима. Њено дејство није ништа друго до искривљена слика, имитација, успешан фалсификат раја и Божије благодати, а која је суштина и носилац живота и душевног здравља. Тако да за оне, а већина нас је таква који, без познавања Бога, у суморној свакодневници окусе од ње, она преузима улогу од Бога, коју је Он требало и треба да има у људском животу, по свом промислу када је стварао свет. Она човеку, у почетку, делимично пружа оно што Бог поседује у савршеној пуноћи, чистоти и истини и што је припремио да дарује сваком ко то од Њега на прави начин и искрено затражи. Човек који, у својој духовној глади, окуси и прихвати дрогу јесте као риба која прогута црва на 37

Радован Хиршл – Смртни одар

38

удици. У самом почетку она осећа пријатан укус црва, своје крви и засићење. Затим, будући најпре мало пуштена од риболовца, она одлази одатле слободна и сита. Али не за далеко. Тада риболовац почиње полако да затеже струну и њену слободу чини све ограниченијом, а снагу слабијом, док не свари оног мртвог црва, а онда је на крају, потпуно изнемоглу, извлачи на суво и убија. Пре двадесетак година, значи негде почетком осамдесетих, хероин је званично и на широка врата ушао у Београд, по тадашњим информацијама растуран од арапско–албанске наркомафије и то по сасвим приступачним ценама. Претеча хероина и достојни предак био је опијум, који је од педесетих година прошлог века био актуелан међу безбожном послератном комунистичком генерацијом. Кокаин је код нас био скупа и ретка појава, а и ово двоје је било довољно за трагичан биланс чији пораст бива све већи. Поред опијума и хероина, тог сасушеног исцетка из краставих чирева сатаниних дојки, могло је да се конзумира још нервних отрова, мање заслужних за умирање, а више за губљење разума, међу којима су најзаступљенији били LSD, халуциногене печурке, хашиш и марихуана. Данас је хемијска индустрија лажних рајева толико узнапредовала, да уопште немам намеру да набрајам, нити знам шта је све још изопачени људски ум измислио. Овом се приликом само сећам и 39

Теофан Грк – Преображење Господње 40

помињем све оне душе, мени знане и незнане, које у трагедији себенезнања и Богонезнања, спржише своју младост и одоше незрело и прерано из овог света. Ове помињем, а за оне крштене се са сузама молим. Господе, мени си помогао да на време препознам разлику између правог меда и оног лажног, помешаног са змијским отровом. Овде молим молитвом натопљеном крвљу и сузама за све оне које тај зли мед већ кушају или који га тек приносе устима, да им отвориш очи, на начин који само Ти знаш, као што си то учинио и са мном јер, са сваком њиховом новом смрћу, изнова умирем и ја. • Субота, 7. април 2001.

У

међувремену је протекло годину дана. Била је то година у којој сам, по неизмерној Божијој милости, пронашао истиниту веру Православну, доживео Бога и Његово присуство у виду неописиве љубави и тако себи стекао избављење из светског вртлога, душевни мир, радост и спокој. Али овде не бих опширније говорио о томе, само бих још поменуо један необичан догађај. У то време, моја вера је још увек била колебива и недовољна, у све сам то полако улазио преко 41

књига, али у цркву нисам ишао. Мој добар пријатељ и кум, Нинослав, који ме је у том периоду снабдевао духовном литературом, позивао ме је више пута у цркву недељом. Међутим, ја сам одбијао, сматрајући да ми „институција“ није потребна и да, усамљен у свом стану, могу сасвим лепо да се молим. Наравно, била је то типична почетничка самообмана, кроз коју многи пролазе, али, хвала Богу, ипак ми није требало дуго да схватим значај и вредност црквене заједнице, богослужења и, као круну свега, Свето Причешће. Прошло је око месец дана од мог обраћења у веру, али једна ствар ме је још увек мучила, и даље сам пушио марихуану. Додуше, то је постало, од како сам увео молитву у свој живот, ређе и са грижом савести, али често када бих се нашао увече, негде у неком друштву, опојна цигарета је била уобичајна ствар и ја је нисам одбијао. Без обзира на моју лакомисленост, није могло да се служи Богу и ономе што је Њему супротно. Осећао сам се расцепљеним. После сваке слично проведене вечери, доживљавао сам повлачење благодати и оног пријатног молитвеног бола у срцу, као и радости која ми је, после тако надахнутих молитви, долазила и та би мучна и жалосна празнина трајала по неколико дана. На тај начин сам недвосмислено почео да схватам поруку да морам да се одлучим – преда мном се налазио избор за коначно животно опредељење. 42

Иако марихуана ствара донекле мању физиолошку зависност од дувана, моја душевна потреба за том лажном утехом, била је много јача него за цигаретама, које сам, месец дана пре тога, уз молитву, релативно лако оставио. Бојао сам се да нећу имати снаге да је се решим, а желео сам то свим срцем. Кренуо сам, увече пред спавање, дуго да се молим: „Боже, помози ми да престанем да се дрогирам!“ Једне вечери, док сам седео за столом и читао Псалтир: „Господ је пастир мој и ничега ме неће лишити...“, наједном почнем да осећам, збуњен и зачуђен, ону пријатну топлоту и испуњеност, скоро идентичну осећању као када се пуши марихуана, а да пре тога више дана то нисам чинио. Та опијеност без пића и конкретног повода, стала је да ме обузима све више и јаче и почела да прераста у једно, до тада недоживљено и готово вансебно стање, само сада већ неупоредиво чистије, пријатније и узвишеније. Но, ипак је подсећало, или се тада мени само тако чинило, на дејство те биљке, а можда је, гледајући данас, дух ове биљке само покушавао да имитира то блажено молитвено стање. Ток мисли се зауставио и имао сам утисак да ми је тело прозрачно и без тежине, у грудима врелина којој ниједна страсна жеља није могла да приђе, а ум кристално бистар у неописивом миру. Није ми било познато колико је времена протекло у том стању, када сам у мислима зачуо поруку: „Човече, да ли си свестан какву моћ поседује Бог и на коју 43

Радован Хиршл – Шкорпион

44

висину може да те узнесе, без икаквог спољног утицаја, када Он то зажели? Ово што си доживео само је кап у односу на оно што је припремљено онима који, без мане, лишивши се варљивих утеха овога света, крену за Њим. Зато, остави то смеће и буди савршен!“ Био сам потпуно поражен и задивљен, пошто је то стање полако уминуло и вратило ме у мој стан на столицу, са књигом у руци. Од тог догађаја, отворио ми се један нови видик. Било ми је јасно да је духовни живот, за мене, једини пут и циљ. Схвативши реципроцитет: што мање земаљске утехе – то више небеске, решио сам чврсто да оставим сваки вид телесног задовољења. Ту је спадало пре свега, а затим и много тога другог: марихуана, алкохол, телесно општење са женама и рукоблуд. Те свете вечери, у најскривенијим дубинама мога срца, коначно постао сам хришћанин. Господе, док пишем ове редове, гори ми срце од радости сећајући се светлости којом си просвет– лио мој, до тада, уснули и помрачени разум. Помози ми да будем и останем Твој верни слуга, војник и син наследник. •

45

Емануел Цанес – Христос на трону 46

Уторак, 5. јун 2001.

Ј

еднога дана зазвони телефон и јави се мени добро познат и драг глас. Био је то мој друг Душан: „Ало, Гера овде, јели, јеси ли ти љут на мене?“ Звао ме је из Торонта. Нисмо се чули ни видели годину дана, после оне несрећне епизоде у фирми у којој смо заједно радили. Одавно сам му све опростио и често се молио за њега, знајући какав је живот водио. „Наравно да нисам љут на тебе, ти си мој брат“, рекох му. После оних првих, готово дрхтавих речи, осетио сам олакшање у његовом гласу. Много сам волео тог човека, од ране младости, од првога дана кад смо се упознали. Често је умео да буде отрован према мени, по некој својој претераној враголастости, која га је периодично обузимала, али то нисам хтео нити сам могао да му узмем за зло, јер сам знао да има добру душу. За тих двадесет година, колико смо се знали, пролазили смо кроз различите фазе у нашем дружењу, као и овај пут уосталом, али он никада ниједан већи корак у животу није предузимао без мене. Не могу да опишем ту љубав и никада нећу моћи да је заборавим. Спремао се за пут у Париз. За Канаду је говорио да је провинција и да не може тамо даље да живи, а у Њујорк није смео више да се врати због велике приступачности порока сваке врсте. 47

Нажалост, са Ђулијом, сада већ супругом, био је у разводу. Остала је у другом стању, док он није желео дете и инсистирао је на абортусу. Из тог разлога она више није могла да настави живот са њим. То је била једна велика трагедија, а сећам се када и како су се упознали. За ту везу знао је цео Београд. Били су појам младалачке љубави и сви су помало завидели њиховој срећи. На самом почетку, док јој се још увек удварао, тада смо имали око двадесет три године, крене Душан својим старим угланцаним моторциклом да је посети испред њене куће, у коју још увек није смео да улази због њених родитеља. Успут је у цвећари купио преко стотину црвених каранфила и онако их све невезане, у великом бокору, уз приличан напор, послаже себи на груди испод кожне јакне. Када је стигао испред њене куће, она сиђе да га поздрави и чим је пришао да је пољуби, отвори рајсфершлус на својој авијатичарској јакни и каранфили, експлодиравши под притиском, заспу запрепашћену Ђулију и цео улаз на капији. Он је умео да на веома посебне начине исказује своју наклоност према онима које је волео. И према мени је имао моменте нежности какве никада ни од кога нисам доживео. Сада је, нажалост, под дејством вишегодишњег узимања тешких дрога дошло до распада те дивне и романтичне везе. Хтео је да дође у Њујорк да би купио нешто гардеробе, као и сликарског материјала, пре свог пута за Европу, јер је то овде могло 48

да се нађе веома јефтино. Желео је да се том приликом сретнемо. Пристао сам врло радо. Када смо се видели, и поред његовог уобичајеног поноса, не гледајући ме у очи, молио је да му опростим. Мене је болело срце због свега што сам чуо у вези са последњим догађајима из његовог живота и, загрливши га, нисам му дозволио да се више понижава преда мном. Провели смо цео дан заједно. Много сам му причао о мом обраћењу у веру, о молитви, о иконама које сам почео да сликам и о животној радости коју сам задобио од Бога, после покајања и труда на очишћењу душе. Опрезно сам покушавао да му предочим куда води пут којим иде и где може да нађе себи сигуран спас. Међутим, све је то некако врло тешко допирало до њега. Зле силе су већ одавно стекле јаку власт над њим. Шта сам могао, нисам хтео да инсистирам да не бих изазвао још гори, супротан ефекат. Најважније ми је било то што сам имао прилику да му искажем своју љубав и опроштај, који је имао веома позитиван утицај на њега, јер сам видео да му је то лежало на срцу као тежак камен. Мој друг Душан је отпутовао у Париз, и после тога смо се видели још само једном у животу. Он, како сам претпостављао, ни у Паризу није могао да има мира од својих демона јер је и то била метропола са ништа мањим искушењима од Њујорка. Тамо је коначно руинирао своје здравље и, пошто на крају није имао куд, а и услед проблема 49

са боравишном визом коју више није добијао у Француској, почео је све чешће и дуже да борави код мајке у Београду. У Паризу је упознао и једну врло младу и добру девојку, Српкињу рођену у Француској, са којом је планирао можда да се венча и да има децу. Ја сам се у међувремену вратио на стари континент и постао монах у Србији. У то време ми је чешће телефонирао у манастир и желео да се видимо. У гласу сам му осећао све већи умор. Коначно је са њом дошао да ме посети. Опет смо се видели и један другог чврсто загрлили, овај пут после паузе од три године. Био је мршав и сив. Дужи период није узимао хероин и био је на лековима, но видело се да је пио, то није могао да сакрије. У манастиру му се веома допало и пошто је, због њених обавеза, већ сутрадан морао да крене даље, обећао је да ће првом приликом доћи сам, на дуже време, да се мало опусти и опорави. Рекао сам му да то обавезно учини и да га очекујем у што скорије време. Јављао ми се још неколико пута. Једном је чак најавио да долази, али није се појавио. После отприлике три месеца, тачно на Св. Саву, игуман ми рече да је звао један наш заједнички познаник и да имам поруку од њега. На листу папира је писало: „Оче Арсеније, Душан Герзић је умро, јави нам се!“ Одједном као да сам изгубио снагу у ногама, морао сам да се ослоним на зид. Знао сам да му је здравље већ било нарушено, али нисам веровао да ће се овако окончати. 50

Плакао сам за њим сваки дан пуна два месеца, као и данас кад год ми Бог спусти у срце сећање на њега. Душанова мајка ми је касније рекла да су се на његовом радном столу, на видном месту, налазиле откуцане и пластифициране молитве које сам му послао док је живео у Паризу, и још да је на две недеље пред смрт, то је вероватно био Божић, зажелео да се причести. Учинио је то, и тиме врло изненадио своју мајку, јер га она као таквог није знала. То ме је у мојој тузи веома утешило и обрадовало. После четрдесет дана, у манастиру смо му одслужили парастос на коме сам са сузама певао „Господи помилуј“. Тако се завршава животна прича мог несретног и вољеног брата Дуце. Бог да му душу прости и нека му је лака земља и вечан помен. Господе Исусе Христе, Сине Божији, упокој душу уснулог слуге свог Душана, амин! • Недеља, 29. јул 2001.

М

ој друг, побратим Душан, имао је веома строгог оца. Врло рано развео се он од своје жене, али је и даље наставио да повремено долази код њих у кућу и да виђа своје синове. Када би навраћао, бивао је веома хладан, из неког разлога увек љут, критиковао га, грдио, мало би поседео 51

Пабло Пикасо – Госпођице из Авињона

52

и убрзо одлазио. Боравио сам код њих скоро свакодневно, од наше дванаесте године, и често био присутан приликом тих, обично мучних, долазака тог тврдог и мени страшног човека. Душан га је увек звао „тата“, за разлику од свих нас који смо своје родитеље називали разним именима само не „тата“ и „мама“. Сећам се да је Душан, за свој осамнаести рођендан правио жур код куће и због тога био сав срећан и врло важан. Предвече, пре него што се већина друштва окупила, дође његов отац и задржавши се у ходнику и не налазећи за сходно да уђе у стан да се мало нечим послужи, зачух само како га љутитим гласом због нечег грди, а затим му удари шамар, који смо сви чули, и оде својим путем. Онако лепо обучен и зачешљан, на прагу пунолетства, сав узбуђен пред тај дугоочекивани рођендан, Душан је у том тренутку хтео да умре пред нама од стида, немоћног беса и туге. Такав њихов однос и сличне ствари понављали су се годинама. Он га је и даље називао „тата“, али чини ми се да му је он, тих година, то понајмање био. Међутим, чика Зоран, Душанов отац, временом је, али доста касније, кренуо да мења свој став, када је почео да улази у старост и када су његови синови већ постали одрасли људи. Увидео је да су се, нарочито код Душана, међусобно веома удаљили и чиме је све то резултирало код овога у његовом животу, али је сада ово практично било 53

Манастир Хиландар – Ваведење Пресвете Богородице (детаљ) 54

прекасно. Сећам се да је једном, чика Зоран, иначе у свету чувени хирург, на неком свом пропутовању свратио код Душана и Ђулије у Њујорк да их посети. Случајно сам и ја био присутан. Он је покушао да буде пријатељски расположен и да се брижно распитује како успевају да живе. Душан му је кратко одговарао на питања, сав некако збуњен и све је деловало врло усиљено и натегнуто. Када је коначно отишао био сам ипак радостан због те посете и испитивао Душана како се осећа. Међутим, изјавио је, готово огорчено, на моје изненађење, да му је све то било јако чудно и непријатно, будући потпуно ненавикнут на такво понашање свог оца. Ова епизода ме је подсетила на једну алегоричну причицу која каже: „Биљку треба заливати и неговати док је млада јер касније, кад израсте, закржља и искриви се, од накнадног заливања, мало је вајде.“ • Петак, 28. децембар 2001.

П

ретпрошле седмице, игуман је довео из Београда једног момка који је, као дечак, долазио код нас са мајком. Сада има двадесет и једну годину и од своје осамнаесте узима хероин. Мајка га је родила ванбрачно и оца је упознао 55

једном приликом када је већ поодрастао, али тада нису успели да нађу заједнички језик и то им је отприлике био последњи сусрет. Пошто је интелигентан и елоквентан, запослио се на једној од радио станица у музичком програму. У то време је и почео да се дрогира. Не знајући више шта ће, ни са собом ни са њим, мајка ступи у контакт са нашим игуманом и завапи да јој помогне и узме га у манастир на дуже време и тако га одвоји од погубног градског друштва и средине. Схвативши да пропада, а будући релативно побожан, момак прихвати тај предлог. И сада, ево га код нас. Игуман му је одредио послушање да помаже оцу Георгију око свих оних физичких послова којима се бави. У том периоду то је сечење букових трупаца моторном тестером, цепање и превоз мотокултиватором у подрум и дрвљаник. Добар је он дечко, труди се колико може. Када је дошао подсетио сам се његовог лика, али овај пут му се јасно видео хероин на лицу и очима. У животу сам, нажалост, често имао прилике да будем у близину људи који су користили ту тешку дрогу и да научим да препознајем њихове физиономије. Страшно је како сво они, после извесног времена, почињу да личе једни на друге. Хероин им поништава личне особености и све их униформише. Није то само обична мршавост и испијеност, то је преузимање лика онога који се уселио у њих. Они сви, без обзира на то какве 56

основне црте лица имали, почињу да личе на демона хероина. Као што сви Свети личе на Христа, који се постепено уобличава у њима и постају Његова жива икона, тако и ови несретници почињу да буду као онај кога обожавају, постају „ђавоља икона“. Њима хероин постаје бог, а он има свој карактеристичан лик. Исто тако и блудници, прождрљивци, алкохоличари, хомосексуалци, коцкари, лопови, убице и још многи други робови разних страсти и порока, када прође одређено довољно време у датом греху, сви они имају препознатљиву типичну физиономију и подсећају једни на друге. Они, у ствари, почињу да личе на демона који је оличење и носилац одређене страсти и коме је додељен основни задатак да их обмањује, мами и заробљава у ономе што је њему својствено. Када бих се, не дао Бог, којим случајем нашао у паклу, тамо бих одмах препознао демона хероина. Он код свог оца сатане, сигурно има веома почасно место јер, као ретко који од његових слугу, довлачи многобројне уловљене и покорене људске душе. Ако би ови поживели на земљи довољно дуго, што ипак није случај, мислим да би сви постали као близанци, односно вражији клонови, јер им хероин мења чак и облик фацијалних костију. Као што Исус прославља себе у Светима Својим, тако се и ово зло и паклено биће „прославља“ у онима који га носе у себи. 57

Посматрам овог момчића свакодневно и примећујем како му, свака наредна света литургија, враћа помало од оног лика који му је Бог дао када га је спустио у овај свет. Ако успе да остане овде дуже време, као што је обећао мајци и игуману, извесно је да ће поново постати свој. У појединим моментима приметим грч и бол у његовим младим а остарелим очима, јер хероин тражи своје и не оставља га на миру, ни дању ни ноћу, али он се, уз Божију помоћ, бори и полако ослобађа. Ми се овде молимо за њега, али велико је питање шта ће бити са њим када се врати у Београд. Уколико овај пут не стекне чврсту веру и искрено покајање, као најјаче оружје, тешко је да ће успети да се одупре и зло ће га сигурно опет узети под своје. То сам толико пута имао прилике да чујем, видим, констатујем. Помози му, Господе, јер ипак дошао је у манастир, а не у неку болницу или санаторијум као већина других. Дај му да окуси од Твоје љубави и да тако увиди где је једини прави извор живота и утехе. Теби је све могуће. Сви они, у суштини траже љубав коју немају, а без љубави се не може живети. Зао је и отрован овај свет у коме живимо. Не узми им за зло ако, преварени, крену у правцу супротном од оног који води ка Теби и очисти им и преусмери душе и умове ка Себи, Сунцу вечног живота, здравља и једине истините радости. • 58

Уторак 1. октобар 2002.

К

ада сам овог раног несванулог јутра, после читања Псалтира и Јеванђеља, почео да радим метаније, негде после двадесете, сетим се одједном свога покојнога вољеног друга Душана и одмах ме стегне јака туга. Таква туга да сам почео да плачем. Тако да плачем да сам морао да прекинем са поклонима. Оштра туга и плач су ме потресали, не толико стога што је умро тако млад, већ много више зато што нисам успео да му помогнем да препозна прави пут, да га приближим вери у Бога. Горко сам плакао осећајући своју кривицу и грижу савести, јер да сам се раније обратио у веру и био бољи хришћанин, сигурно је и да бих успео и њему да помогнем док је још било времена. Додуше, он је у време мог обраћења већ био отпутовао из Њујорка у Канаду, а онда у Париз, али без обзира на то, осећао сам велики бол што нисам успео да учиним нешто у циљу његовог обраћења. Стајао сам тако у ноћној тами, држао чврсто приљубљен леви длан за моје голо чело и горко плакао за мојим несрећним другом Дуцом. Плакао сам тако да ми је моја подужа брада била сва мокра од суза. Када сам се коначно смирио, продужио сам са метанијама да бих испунио молитвено правило, али убрзо опет стадох да јецам. Поново сам се усправио и почео свим бићем да се молим: „Господе Исусе Христе, упокој душу уснулог слуге 59

Гера – Фигура са крилима II

60

Твог Душана.“ Осећао сам да ово није обичан напад жалости, већ да то Бог жели од мене да се молим за овог покојника да би он, тамо где је, осетио љубав Божију и љубав својих блиских који су још увек у овом животу. Пошто сам се напокон умирио, срце ми се толико разнежило и угрејало да сам одмах узео бројаницу у руку и погрузио се у Исусову молитву, остајући на ногама. Ретке су овакве молитве када тако живо осећам Божије присуство у себи, ретке али их ипак има и то онда када их најмање очекујем. Затим је дошло време за одлазак у цркву и тамо сам стајао у дну наоса и наставио да се молим читаво јутрење до литургије, чиста ума, врела срца, узнесено као да нисам на земљи. Нека је слава Богу што ме је, као прво, тако снажно надахнуо да се помолим за душу мог покојног друга, а онда ме је због те оштре раздируће туге наградио овим благословеним, молитвеним, животно васкрсним јутром. • Недеља, 28. март 2002.

П

ре десетак дана зазвони телефон и из конака ми рекоше да имам позив из Београда. Помисливши да је неко од мојих пријатеља или родитеља, рекох весело „хало“, међутим, с друге 61

Манастир Курбиново – Архангел Гаврило, Благовести (детаљ) 62

стране се зачу непознати глас средњовечне жене: „Добар дан, преосвештени оче“, која очигледно није знала како се ословљавају монаси. Укратко, представила се ко је и рекла је да зове, по препоруци једне моје старе познанице, у вези са својим мужем. Глас јој је деловао измучено и на ивици плача. Из њеног даљег објашњења разумео сам да су и она и муж интелектуалци, журналисти са радија и телевизије, да је муж један од оснивача познате београдске радио станице, полиглота и светски путник, брат Н., а који је нажалост постао тежак зависник од хероина. Културолошки гледано, обоје деца и васпитаници рокенрола и модерне уметности. Ствар је у томе што је он, у последње време, почео да губи контролу над овим злом, како је то успевао дужи низ година до тада или како је то њима барем тако изгледало, и да сада настаје пакао у кући, а имају и мало дете. Замолила ме је да га примимо у манастир на неко време и тако му помогнемо да се ослободи од потребе за дрогом јер је изгубила више сваку наду да се он на било који други начин може спасти. Одговорио сам јој да ћу учинити све што могу. Тога дана предвече изнео сам игуману целу ствар и он се сложио да помогнемо човеку и да може да дође код нас. Са следећим уласком у манастир стигао је и брат Н. Тог јутра, када смо изашли из цркве, угледао сам га како седи испод бора код чесме, повијен, спуштене главе, са догорелом цигаретом 63

у руци, блед и необријан – типичан наркоман. Одмах ми се смркло, подсетивши се оваквих ликова из моје младости, али, шта је ту је, обећао сам његовој жени да ћемо га примити, нисам могао да је одбијем. Пришао сам му и упознали смо се. Док смо разговарали поближе сам га осмотрио. Видео сам да је, поред свега, то био симпатичан и добродушан момак, али врло болестан. После доручка позвао сам га да дође до атељеа да попије кафу и да се ближе упознамо. Пошто је дошао сели смо и он је почео да прича о себи. Класичан трагичан случај београдског наркомана. Неслагање међу родитељима од малена, затим њихов развод, потом конфликт са оцем и ретко виђање, мајка са своје стране неспособна да оствари присан однос и пружи здраву и потпуну љубав. Наравно, после свега овога – дрога. Већ у дванаестој години прва искуства са хашишом и опијумом, а затим све остало, са свршетком у хероину. С друге стране, хиперинтелигентан, талентован, лепо васпитан, образован и информисан. Трагедија нашег времена, као и сваког другог времена када се живи и расте ван Цркве и без Бога. Не знам шта му је моја познаница све напричала о мојим наводним исцелитељским моћима, јер је она увек била склона претеривању, тек он није понео никакве лекове, да би апстиненцијалну кризу лакше поднео, што сам тек касније сазнао од њега. Тога дана се осећао добро и манастир и 64

братија су му се допали. После дужег разговора, где ми се он потпуно отворио, отишли смо до библиотеке да бих му дао неколико духовних књига које ће читати док је у манастиру. Васкрс је долазио за приближно месец дана и он је планирао до тада да остане код нас. Тек што сам тог касног поподнева, после обављених послова у атељеу, стао на молитву у келији, зазвони телефон и позову ме из конака да одмах дођем јер брату Н. није добро. Био је смештен у средњој гостинској соби на спрату са још пет гостију, углавном млађих људи. Када сам ушао сви су били узнемирени, а брат Н. је седео у кревету са три џемпера на себи, покривен са три ћебета, обливен знојем, дрхтећи од неке непостојеће хладноће. Тога сам се и бојао. Пришао сам му, али то као да више није био исти човек. Онај добродушни поглед је нестао и ово је сада био потпуно други лик, са некаквим лукавим и злим изразом лица. Чим ме је угледао, одмах ме је вербално напао као да сам ја, из неког разлога, крив што му је постало лоше. Пошто сам му истог момента чврсто и оштро одговорио али, свакако, пажљиво и без гнева, он се мало сабра и поче да се жали како није очекивао да ће се тако брзо и тако лоше осећати већ следећег дана по доласку у манастир. Одмах је почео да тражи лекове за смирење, јер није могао да истрпи кризу која је тек почела да га обузима. Постало ми јасно да ће то бити тешка ноћ, а још 65

више сам се забринуо, када сам схватио да он нема никаквих медикамената код себе, иако ми је моја познаница преко телефона рекла да ће он понети „метадон“, без кога је спуштање са хероина веома тешко и готово неиздрживо. Да сам то знао, сигурно не бих пристао да, без лекова у таквом стању, дође код нас. Сада сам био затечен у врло незавидној ситуацији, преузевши све ово на себе. Вече се тек спуштало. Прво сам у разговору покушавао да га умирим и да га посаветујем да издржи јер му је ово прилика да се очисти и излечи, а да ћемо сутра позвати лекара из италијанске базе који ће донети лекове уз помоћ којих ће лакше моћи да поднесе кризу. Али, он је већ почињао да бива потпуно ван себе и да ништа не прихвата од онога шта сам му говорио. Једино је понављао да му је ужасно лоше и да мора одмах да узме нешто, иначе ће полудети. Претио је да ће скочити кроз прозор или да ће се сам запутити у Дечане и сличне бесмислице. Повремено је долазио к себи, извињавао се и слушао шта сам му говорио, а онда опет почињао да кука и прети. Друга браћа из собе су исто тако покушавала, на свој начин, да га смире и уразуме, али он је према њима постајао чак дрзак и агресиван. Јасно се осећала зла сила и демон у чијој је власти био. Дошло је до такве трансформације личности, за само неколико часова откако је он отишао из атељеа, да је то било заиста невероватно и застрашујуће. Отишао сам до апотеке да видим шта имамо 66

од седатива, али он ми је унапред рекао да му бенседин, дијазепам и слично, уопште не делују. Од јачих лекова против болова пронашао сам тродон, баралгин и новалгетол у ампулама. Сва три лека сам помешао у један шприц и дао му инјекцију у дебело месо. Чим му је игла ушла у тело, отео му се уздах олакшања, мада течност још нисам ни почео да убризгавам. Ипак, после овога осећао се лакше. Било је око седам увече када је рекао да ће покушати да заспи. Поседео сам још мало и пошто је успео да се смири и утоне у сан, осталима у соби тихо рекох да поведу рачуна о њему и да ме одмах зову ако нешто почне да се дешава, а ја идем у келију да се мало опустим и одморим. Надао сам се да ће преспавати до јутра, јер је ово ипак био јак коктел лекова и да ће нам сутра већ бити лакше обојици. Међутим, телефон је позвонио већ после два сата. „Оче Арсеније, дођите одмах, брат Н. се пробудио и зове вас.“ Када сам дошао слика је била иста: запомагање, знојење, дрхтавица, неповезане речи. Покушаји да му се разговором веже пажња нису успевали. У међувремену су му се усне превукле неком беличастом скрамом и сасушиле. Отишао сам да му скувам чај и одмах је попио пуну шољу. Било нам је јасно обојици да ове ноћи од спавања неће бити ни говора, а исто тако да ће се његов боравак у манастиру завршити много раније него што смо мислили у почетку. Видео сам 67

Гера – Црвени ратник

68

да од приче нема никакве користи и заћутао сам, седећи на столици крај његовог кревета и почео да се молим у себи, док је он стењао, мрмљао нешто себи у браду и клатио се напред – назад. После десетак минута, дође ми помисао да би требало да му из цркве донесем богојављенске Свете воде и да је попије јер друго ништа није помагало. Узео сам благослов од оца Саве и донео му мало Свете воде у шољици за кафу. Објаснио сам о чему се ради и рекао да то попије уз молитву Богу да му олакша муке и помогне. Он ме послуша и искапи, а ја отидох доле да му скувам још један чај. Али, већ после два минута, позваше ме да се вратим. Само што сам био изашао, брат Н. је уз мучнину, кашаљ и подригивање, исповраћао оних пар гутљаја Свете воде и тек се тада нашао у најтежем стању од како му је позлило. Почео је да ми говори, већ потпуно измењеним грленим гласом: „Оче Арсеније, шта сте ми ово дали, осећам се ужасно, никад ми у животу није било овако лоше?!“ То је наставио да понавља више пута, са некаквом неописивом гримасом на лицу. Ја сам збиља био пренеражен када сам схватио какво је дејство Света вода имала на њега. Била је то ђавоиманост каква се среће само у књигама. Он је својим изобличеним и храпавим гласом наставио да стење и готово да режи. Сви су се у соби коначно ућутали и уозбиљили када су постали сведоци овога, будући свесни отвореног присуства самог ђавола који је сада био опаљен, 69

Манастир Грачаница – Св. Меркурије 70

узнемирен и поремећен богојављенском Светом водом. Тек када је окусио Светињу, постало му је коначно лоше. Да не бих више узнемиравао браћу из собе, повео сам га да мало поседимо доле у трпезарији, где сам му већ био ставио другу џезву чаја од валеријана. Он је седео дрхтећи и понављајући да се никада није лошије осећао него од како је попио „ону воду“. Очигледно је било да то демон запомаже у њему па сам одлучио да му још једном дам да попије Свету воду. Отишао сам и донео. Он ме је гледао као да му приносим каустичну соду, али, на моје непоколебиво инсистирање, пристао је да узме. Прекрстио се и попио. И поново се догодила иста ствар. После два минута, он поче да штуца, устаде и појури према купатилу. Ја кренух одмах за њим. Како је дошао до тоалетне шоље, поче да повраћа уз подригивање и као некакво рикање. За то време сам му држао главу, умиривао га и молио се Богу, из дубине душе, да нам помогне обојици, јер овако нешто нисам доживео никада у животу. Када смо се вратили у трпезарију, он је био зелен у лицу, мутна погледа и потпуно исцрпљен. Покушавао сам да му објасним да је, поред све своје муке и невоље, овакво његово реаговање на Свету воду у ствари веома добро, јер је било показатељ њеног снажног дејства на злу силу која је паразитирала у њему толике године. Он је само понављао да му никада горе није било у животу. 71

Док је он, сав сломљен, седео у трпезарији, пођох да потражим оца Данила, јеромонаха, да сада обавимо оно што смо можда требали много раније – да му очитамо молитве код кивота Светог Краља. Када сам замолио оца Данила да нам то учини, он се забрину и рече да никада до сада није читао молитве за истеривање злих духова и да се боји да није спреман за тако нешто. Ја му онда рекох да не мора те молитве, ако не жели, већ оне друге, које се читају тешким болесницима. На ово је пристао. Чим сам то саопштио брату Н., он, изненадивши ме, врло радо и спремно крену са нама у храм. Дошли смо до кивота, у тихој и мирној тами цркве. Он клекну и ухвати се рукама за руб каменог саркофага, ја запалих свеће, а отац Данило пребаци епитрахиљ око врата и започе молитву, док сам ја певао и одговарао на јектеније. То је потрајало око двадесетпет минута. Брат Н. се сав био умирио и чак ми се учинило да је у једном тренутку или заспао или некако изгубио свест. Пошто смо завршили, он је мирно и без речи кренуо са нама у конак. Решио сам да му дам да попије Свету воду по трећи пут, и сада, слава Богу, није више повраћао. Рекао је да се осећа много боље, али да му је било најлепше док је клечао испред кивота у цркви, а када је изашао, да му поново постаје тешко, мада не онолико као пре читања молитве. Ово ме је веома обрадовало и у себи сам благодарио Богу и молио га за даљу помоћ. 72

Коначно смо се вратили у собу и он каза да ће покушати да спава. Било је већ око поноћи. Сви су спавали, а ја седох поред његовог кревета. Бојао сам се да га поново оставим, и тако сам преседео читајући и молећи се до два сата по поноћи, док је он убрзо заспао пошто је легао и покрио се свим што је имао. Уверивши се да је чврсто заспао, изађох на прстима из собе и кренух у келију да и ја мало одспавам пошто сам био преморен од свега. Легао сам не намеравајући да идем у цркву у пола пет, када почиње служба, већ да дођем на литургију, око седам, да бих одспавао једно четири – пет сати. Али, већ око пет ме позваше поново из конака, јер се брат Н. пробудио, сишао у гостопримницу и жели да ме види. Наравно, демон, који је толике године удобно обитавао у њему и исисавао његову животну енергију, није могао бити потпуно потучен од једне молитве и ноћи проведене у манастиру, већ је био само оборен једним јачим ударцем. Одмах се брзо придигао и наставио да га мучи под видом тешке хероинске апстиненцијалне кризе. Обојица смо закључили да он више не може остати у манастиру и да ћу стога морати да га одвезем у Београд наредног дана, када је била заказана прва пратња за искушеника Звездана, који је довозио комби са намирницама. Ово ми нимало није одговарало, јер сам желео да цео Велики пост проведем у миру, и да не излазим никуда из 73

Гера – Ратник IV 74

манастира. Будући да сам се већ прихватио овога, нисам могао да га препустим неком од друге браће која возе, а који немају никаква искуства са наркоманима. Поготову нисам смео, у таквом стању, ни да га одвезем само до Берана или Новог Пазара и да га тамо оставим на аутобуској станици. Једноставно, био сам стављен пред свршен чин да га возим до Београда. Иако је била донета одлука да крећемо, ипак сам се бринуо како ћу издржати са њим још двадесет и четири часа. Међутим, по Божијем промислу, отац Ксенофонт који заказује пратње, рече ми тог поподнева да постоји могућност, што се иначе врло ретко дешава, да се истог дана увече добије пратња до планинског превоја Кула. То је зазвучало спасоносно, али и даље нисам веровао, јер су пратње морале да се заказују у италијанској бази најмање два дана унапред. Ипак, не знам због чега, Италијани су пристали да те вечери у осам пођемо на пут. И брату Н. и мени је лакнуло. Напокон смо кренули. С обзиром да сам био преморен, а испред себе сам имао целоноћни пут до Београда, пред полазак попих шољу црног чаја, јер сам осећао да нећу издржати до краја, нарочито у оне сате пред зору, када савладава сан. Он је, несрећник, већ испред Пећи, чим је његов мобилни телефон добио мрежу, почео да позива своје познанике и саучеснике у злу и да се распитује ко има да му прода хероин одмах пошто стигне у Београд. 75

Св. Георгије (критска школа)

76

Било ми је то крајње отужно да се поново, после толико година, нађем у свету наркоманије и очаја. Он је напокон успео да нађе једног дилера који му је поручио да ће га чекати до пола три ујутру. Тешко да смо могли до тада да стигнемо, али он је ипак обећао и потврдио, из страха да не изгуби ту задњу могућност. На моје згражавање, била је то нека млађа жена, која је имала мало дете, а издржавала се продајом хероина. Пакао на земљи. Мало се примирио када је уговорио састанак, али се и даље лоше осећао. Повремено би дубоко уздисао, губећи дах, јер је говорио да му срце веома неправилно ради. Било ми га је жао и дао сам гас да стигнемо у Београд што пре, да би могао да купи тај свој отров и тако себи барем привидно помогне. Било је заиста невероватно како сам се тако неочекивано нашао у тако апсурдној ситуацији. Чај ме је држао будног и буквално смо летели по путу. Он се искрено чудио, откуд један калуђер да тако брзо и спретно вози и то ноћу, не познајући мој претходни живот. Тада сам започео да му мало више причам о својој прошлости, како сам познавао многе који су живели његовим начином и да већина њих више није у животу. Он је у суштини био паметан човек и свестан свога стања и, док сам му ја нашироко причао о Богу, души и наркоманији, само је ћутао и уздисао. Видео сам да ме је озбиљно слушао, а ја га нисам нимало штедео нити 77

лажно тешио, већ сам му отворено говорио где је и шта га тек чека. Током пута се још више отворио и доста тога скривеног сам сазнао о њему. Време је брзо прошло и ускоро смо се нашли надомак Београда. Каснили смо неких четрдесет минута, али он је веровао да ће га његова веза ипак чекати и примити. Када смо стигли испред куће на Вождовцу, где је та продавачица беле смрти живела, помогао сам му да извади торбу из пртљажника и пружио руку да се поздравимо. Био је тотално смушен и посрамљен и само је промрљао: „Оче, опростите ми, не знам шта бих вам рекао.“ Ја му одговорих: „Ништа, брате, збогом и нека ти је просто.“ Нисам био посебно киван на овог човека, иако ми је неочекивано приредио ово тешко узнемирење, какво сам ретко кад доживео и извукао ме из манастира у току Часног поста, што никако нисам желео. Лакнуло ми је када смо се растали и када сам кренуо према нашој манастирској кући у Земуну, верујући да га у животу више нећу видети и да ћу све ово што пре заборавити. Овај пут нисам желео да видим ни родитеље, ни пријатеље, нити сам Београд. Планирао сам да останем у нашој кући до поласка натраг на Косово, што је требало да буде око три поподне. Легао сам у пола четири, пред зору, али нисам могао да заспим, што од оне јаке шоље чаја, што од свих ових невеселих утисака. Но, највише је то било од мучне сумње и 78

колебања, зашто је Бог дозволио да се све овако догоди и да ли је могуће да је долазак брата Н. у Дечане и мој излазак њему у сусрет био само један бесмислени покушај и узалудни промашај. Телефон је тог јутра рано зазвонио, већ око пола осам. Изненадивши се, препознао сам глас брата Н. : „Оче Арсеније, опростите што зовем овако рано, али бојао сам се да нисте већ отпутовали.“ Звучао је озбиљно, узбуђено, али нормално и сабрано, за разлику од претходних неколико дана. Јасно је било да је то стога што је узео потребну дозу хероина. Код тих несрећника дрога, после извесног времена, престаје да пружа неко посебно задовољство, него им постаје неопходна да би сада могли само нормално да функционишу. „Оче, хтео сам да вам се захвалим што сте показали толико љубави и стрпљења према мени иако смо се први пут у животу видели, а да ја тако нешто уопште нисам заслужио. Молим вас да покушате да ме разумете и да ми опростите. Оче Арсеније, опростите ми ако икако можете!“ Овај његов позив ме је стварно изненадио и дирнуо. Чак сам мислио да је већ био заборавио и како се зовем и како изгледам, с обзиром на то у каквом је стању био. Међутим, није било тако. „Оче“, наставио је, „много би ми значило ако бисте имали мало времена, пре повратка у манастир, да посетите мене и моју фамилију у мом дому.“ Ово ме је још више зачудило, обрадовало и дало наду да ипак није било 79

све узалуд. „Врло радо ћу доћи код тебе брате Н.“, одговорио сам му. Договорили смо се када и где да дођем. Када ме је сачекао у близини његове куће, готово да га нисам препознао колико му се повратио нормалан изглед, био је као други човек. Пољубио ми је руку, ту на улици, пред пролазницима и искрено ме загрлио, као да сам му род. Ја се мало збуних, не очекујући оволику присност, па скоро да нисам знао како да одреагујем, будући овако дочекан. Али једно је било сигурно, овај човек је био жедан пажње и љубави. Стан је био пристојнији него што сам очекивао, његова супруга такође. Дете је било у обданишту. Пошто је био пост, замолио сам их, још преко телефона, да ми скувају нешто кромпира на води, како бих ту ручао, а затим ускоро кренуо на пут. Међутим, од планираних пола сата, моја посета код њих је потрајала пуна два и по сата. Ово двоје људи су просто вапили за речју Божијом и ја о то нисам могао да се оглушим. И као што обично бива, у таквим ситуацијама, Бог ми је, по њиховој вери и жељи, отворио уста и ја сам, за та два сата, много тога рекао директно, надахнуто и са пуно љубави. То је заиста оставило снажан утисак на обоје. Брат Н. ми се обратио искрено, као неко дете: „Оче, ви сте ми отворили врата једног потпуно новог и истинитијег живота, какав ја до сада нисам знао.“ Суштина моје поруке била је да он 80

не сме да гаји илузије да ће све ово одједном моћи да савлада и усвоји, него да ће тек сада окусити сву силину борбе са сатаном, али да ће, уз свој озбиљан труд, веру и, уз Божију помоћ на првом месту, у догледно време можда успети да победи то зло које је тако дуго владало његовим бићем. Његова супруга је само лила сузе за то време, али чини ми се сузе наде и можда чак радости, а не сузе очајања које је сигурно често лила до овог сусрета. Растали смо се уз његово чврсто обећање да ће настојати свим силама да живи онако као што смо се договорили, и уз моје обећање да га нећу заборавити у својим свакодневним молитвама. Док сам возио натраг, према манастиру, потпуно окупиран и потресен догађајима у протекла три дана, размишљао сам о овом човеку и о многим другим, познатим и непознатим, који су живели сличним животом. Једно време сам се само молио и плакао, сећајући се мог вољеног друга Гере и преносећи, у срцу, ту исту љубав и на брата Н., будући свестан колико је тешко тим људима да сагледају истину и да промене живот. Али, Господе, Теби је све могуће, спаси, помози и исцели нас јадне, грешне и слабе, дечицу Твоју, овчице изгубљене. • 81

Пабло Пикасо – Акт који се чешља

82

Понедељак, 14. октобар 2002.

Д

анас је празник Покрова Пресвете Богородице, под којим да подари Бог да се и ми нађемо, заштићени и сачувани од свих оних страхота камуфлираних у светло и насмешено лице овог лагодног земаљског живота, које нас чекају од нашег најранијег узраста и вребају да нас сатру, по могућству на најужаснији начин, на плач анђелима, а на смех и поругу људима и демонима. Поменуо бих сада неке личности из своје младости чије животне приче, поред оне Душанове, нису баш лепе и ружичасте, али су поучне за оне који тек долазе. Тако ће, надам се, моћи да препознају сличне моменте и ситуације у свом животу и, тргнувши се на време, не почине исте грешке које би могле скупо да их коштају или чак још скупље од онога што мисле да је скупо. Тамо негде, када смо били отприлике осми разред основне школе, говорим претежно о генерацијама од 1957 до 1963. године, чији узраст је сачињавао главнину мојих пријатеља и познаника, у то дакле време, када смо имали око четрнаест година, почела су да се формирају и одвајају посебна друштва. Живео сам у „колонији министарства саобраћаја“ изнад мостарске петље, што се граничило са делом Београда који се састојао од Дедиња, Топчидерске звезде и Сењака, где су већином живели политичари, државници, високи 83

Манастир Ивирон – Крајње смирење

84

војни функционери, богати приватници, лекари, адвокати и успешни режимски уметници, нека врста, рекао бих, друштвене елите или „крема“ тих комунистичких седамдесетих и осамдесетих година у Београду. Већина мојих другара и другарица били су деца ових горе споменутих и ја сам често проводио време у њиховим домовима. Моји родитељи нису припадали том сталежу, али из неких разлога, сва ова дедињска деца радо су ме позивала код себе и прихватала моје друштво, као сличног њима по духу и интересовањима. Мој покојни друг Душан је такође био из тог краја, син великог хирурга и управника хируршке клинике у Београду, и нас двојица, као нераздвојни, били смо најомиљенији пар клинаца у многим од ових кућа. Наравно, то су била по тврдом убеђењу, најбезбожнија времена која је српски род икада имао у својој историји. Живело се врло лагодно и безбрижно. Јосип Броз је био неприкосновен на власти, Југославија је имала, можда најповлашћенији статус на свету, нешто отприлике дијаметрално другачије од овог данас. Било је пара, мало се радило, а најважније ствари су била путовања, куповине, провод и забава сваке врсте. На тај начин смо и ми расли. У то време сам се упознао са Миром Мијатовић, ћерком Цвијетина Мијатовића, државника који је постао први председник Југославије после Титове смрти. Живели су на Дедињу, недалеко од 85

Музеја „25. мај“ и Брозове резиденције, у раскоши и изобиљу, у вили пуној скупог стилског намештаја, уметничких слика, кристала и кинеског порцулана. Оставе су биле крцате најразноврснијим деликатесним намирницама, које су се чак и бацале, а одмах иза улазне капије била је кућица са дежурним милиционером који је детаљно легитимисао сваког посетиоца. За разлику од ових недодирљивих комунистичких богова, радничка класа је грцала у беди, систематски хипнотисана перфидно смишљеним свакодневним дугим политичким говорима који заправо нису ништа говорили, безочним лажима и празним обећањима. Мирина мајка је рано умрла и њен отац се оженио познатом позоришном и филмском глумицом Миром Ступицом. За разлику од њега, она је била лафица и врло културна и пријатна особа. Како су се њих двоје спојили, нисам успео да разумем. Друг Цвијетин је био човек врло тешког и крутог карактера, партизан и лењиниста коме је једина светиња била комунистичка партија, и такозвана „народноослободилачка борба“. Највише је волео да прича о томе како су они, млади комунисти и пролетери, ратовали и клали се са Немцима и мрским четницима, као и са свима онима који нису били уз њих. Реч Бог и Црква у њиховој кући била је табу-тема и морало се строго водити рачуна да се неком не би случајно нешто омакло од тих појмова јер би одмах био 86

изложен малтретирању и испитивању, премда смо тада још увек били само деца. Мира је имала и млађу сестру Мају, и њих две су биле дивне и добре душе. Миру сам волео као рођену сестру, а Мају чак и на један други начин. Однос њиховог оца према њима и његово васпитање, у најблажем случају, могло се назвати тортуром. Оне су биле обавезне да гледају све политичке емисије којих је у то време било јако пуно на ТВ програму, затим дневник који је био главни информатор свих режимских бесмислица, као и све оне партизанске филмове и серије које су представљале једно од главних средстава за испирање мозга. И не само што су биле обавезне да све то гледају, већ би их врло често испитивао да види да ли знају о чему се ради и да га нису случајно варале. Када смо ми, њено друштво, долазили код њих кући, отац се није појављивао, али када би се десило да изађе, све би нас постројио уза зид и испитивао ко је био на радним акцијама, да ли смо активни припадници социјалистичке омладине или чак чланови партије. С обзиром на то да нико од нас није поседовао ништа од онога што је њега занимало, остајао би врло незадовољан и разочаран друштвом његове старије ћерке, што ни пред нама није крио. Срећа је што је оваквих сусрета ипак било мало. Уопште гледано, то је био један врло несрећан човек, само што ни он сам није био свестан тога, а то је преносио и на своје кћери. 87

И наравно, тамо где није било Бога, молитве и утехе Духа Светога, нека је утеха морала да постоји и те младе пусте душе прихватиле су оно друго што је било широко доступно и што је пружало лажно осећање среће, привремени стваралачки стимуланс, и споља гледано, богат садржај тих година наше младости. Била је то дрога. Но, још је гора била чињеница што се до ње врло лако долазило, као да полиција на те ствари готово и да није обраћала пажњу, случајно или намерно, није ми било познато. Ово је у почетку било у малој мери и то од оних лаких средстава, али постепено је постајало стил живота и нераздвојни другар у свакој прилици, нарочито код оних чије је стање у родитељском дому било најтеже, а по тадашњим мерилима најисправније и „на линији“. Неким чудом и нечијим молитвама, остајао сам врло мало захваћен тим душевним отровима, и већина мојих другова ме је због тога волела, осећајући у мени животну радост у далеко већем степену него што су је они имали. Код нас у кући, мада је то било недовољно, ипак се знало за Бога, Цркву, понеку малу молитву и крсну славу. Били су то штитови и сидра који су ме чували од коначне погибије. Са почетком осамдесетих, кренули смо да оснивамо рокенрол групе и да се бавимо музиком и јавним наступима. Почели смо да се поносимо својим положајем у друштву. Сва омладина је гледала у 88

нас као у недостижне идоле. Осећали смо се супериорним и сви наши таленти, али без свести о „Талентодавцу“, били су у ствари наше смртне пресуде. Говорим у првом лицу, јер сам и ја био део свега тога, али не на самој фронт линији, него само један корак иза. То је тада већ постало потпуно нераздвојно и незамисливо без дроге. „Секс, дрога и рокенрол“, „живи брзо, умри млад и буди леп леш“, били су само неки од манифеста и парола оваквог стила живота. Тако је било у време бит и хипи генерације, у наше време и у времену после нас, када неки други клинци чине исто или на врло сличан начин оно што смо чинили и ми. Рокенрол или било који од модерних електромузичких праваца јесте нераскидиво повезан са наркоманијом, односно рок музика и јесте оличење саме наркоманије и њен израз. Нема рока који није без неког спољног вештачког стимуланса, а ако га чак и има ту је онда у питању или сексуална мутација и перверзија или некакав други деформитет и настраност, који кад-тад избију на видело. Они неискусни и неопрезни ентузијасти, који данас мисле да на неки начин споје Православље са рок музиком и тако „освештају“ рок, нису свесни да покушавају да споје светлост и таму, мед и отров, живот и смрт, Бога и сатану. Уместо „освештања“ рока овде може доћи само до поруге и онечишћења Православља. Сам ритам рок музике, који је и њено срце, без обзира на текст, јесте 89

Герина „жива платна“ – глумица Соња Савић

90

узнемирујући и разарајући. После брзопролазног „доброг“ расположења он доводи до туге и чамотиње из које се жели и мора побећи поново у тај исти анестезирајући ритам, и тако у круг без излаза, што и симболизује саму наркоманију. Ово је наравно потпуно неспојиво и неуклопиво са Црквом, а нарочито са молитвом и душевним спокојством које из ње произлази. Зато, она црквена лица која заиста желе да помогну овом типу омладине, не треба да покушавају да уведу Цркву у рокенрол, него да ове постепено изводе из рока и да мудро и поступно у њима потпуно гасе жељу за рок музиком, што ће истовремено резултирати и гашењем жеље за хемијским стимулансима. С обзиром да су ово већином уметничке, интелигентне и креативне душе, треба их упознавати са вечним и непролазним вредностима у које спадају духовне уметности, на првом месту иконографија и уметнички дуборез, заједно са црквеним појањем, нарочито оним византијским појањем за чију је дубину и лепоту, изучавање и савлађивање, потребна читава једна академија. Ту је, затим, духовна молитвена поезија као и сваки други вид уметности који је прожет религиозним осећањима. Веома поучан пример је оно што се догодило са члановима познате рок групе „Екатерина Велика“, коју су обожавале стотине хиљада младих широм целе ондашње Југославије. Први је од хероина врло млад умро Ивица звани Вд, вероватно 91

Константинопољ, XIII век – Богородица на трону 92

најталентованији и најбољи бубњар кога је Београд икада имао. Тај је тако добро владао ритмом, да је могао да наступа као солиста на удараљкама или као пуноправни члан филхармоније. Био је добра душа али тешки роб опијата. Затим је отишао и вођа групе Милан Младеновић, гитариста, певач и веома надарен композитор. Он није био типичан наркоман, али је ипак конзумирао доста тога отровног и из непознатих разлога добије рак на панкреасу, иако млад човек и угаси се за два месеца. Трећи на реду био је басиста и певач, Бојан Печар, мој близак пријатељ из младости. Дуго времена забављао се са Миром Мијатовић и пре „Катарине“ имао групу „Талас“ у којој је Мира била певачица и са којом је заједничким снагама рушио своје здравље. Он је завршио у Лондону, где је покушао да престане да узима хероин, али прекасно. Организам му је био тако пропао да није могао више да контролише нужду, па је често то све без осећаја вршио под себе, било да је лежао у кревету или седео обучен за столом. Једна наша заједничка познаница, из Лондона, примила га је у свој стан и бринула о њему сво то време. Дешавало се да је морала да га пере, онако упогањеног и у смраду, као мало дете или сенилног старца. У Србију се вратио на сопствену сахрану у мртвачком сандуку. После свих преминула је клавијатуриста, Маргита Стефановић, чувена фатална „Маги“, четврти 93

члан групе. Девојка из добре куће, школовани пијаниста и свршени архитекта, за којом су чезнули многи младићи, а она је бирала, узимала и одбацивала кога је хтела. Била је позната по свом промискуитетном и блудном животу. Сећам се, док су били у пуном напону своје популарности, једна наша пријатељица је правила жур за своју славу и на тој несрећној „слави“, коју данас никако не бих могао назвати тим именом, она је, са једним познатим младим глумцем и певачем, починила срамно дело у дуплим улазним вратима стана. Чудно је како се тада није отворила земља да их обоје прогута и сам Светац са огњеним мачем, чији се спомен тога дана славио. Маргита је на крају толико пропала да је сва била отечена од наркотика, лекова и алкохола, скоро сви зуби су јој поиспадали, њена прелепа, дуга и тамна коса се проредила, тако да је постала права ругоба од које су сви, у тузи и непријатности, зазирали и бежали. У једном моменту је пре пар година успела мало да се тргне. Ставила је вештачке зубе и она поднадулост је донекле спласла. Но, када би започела разговор са неким, она виспрена и бистра интелектуалка, сада би нагло губила ток мисли и једноставно би заћутала усред разговора не знајући где је стала. Или би одједном почела да прича нешто потпуно неповезано са темом и тако стварала мучну ситуацију и себи и свом саговорнику. На крају је оболела и од епилепсије. 94

Тешка трагедија. Коначно чујем, пре неколико дана, да је и она несрећница умрла. Пример ове групе је најдрастичнији, али и у свим осталим рок саставима увек се налазио по неки члан који је доживљавао сличну судбину. Завршавао би упропашћеног здравља и телесне лепоте, унакаженог интелекта и људског достојанства и то све ради неколико година пролазне славе, популарности и грчевите тежње да се буде у центру пажње. Свему томе суштински узрок је увек био страшна и трагична празнина душе у којој је свега било само не Бога. Али да се вратимо Мијатовићима. Време је полако пролазило и све заблуде и лажи комунизма почеле су да излазе на видело. Њихов марксистички пантеон кренуо је да се руши и, са њим, моћ свих оних који су из њега црпли своју снагу и безобразлук. Каква је плата од универзалне небеске правде била додељена другу Цвијетину за његова дела? Као прво, његова каријера се срушила у парампарчад, постао је нико и ништа, безначајни старац. Његова супруга га је убрзо напустила, а на крају свега су му обе његове ћерке, као тешке зависнице од хероина, једна за другом умрле од сиде. Он је, међутим, остао жив и остављен од свих, да негде у миру добро поразмисли шта га је снашло и, или да остане доследан себи: саможив и себичан, без љубави ни према коме, или да изврши самоубиство, што би, по неким мерилима, 95

Герина „жива платна“ – чланови групе ЕКВ 96

било најпоштеније, или можда... можда да се покаје и завапи Богу за опроштај и спасење његове несрећне и осакаћене душе. Ово, нажалост није био усамљен пример међу дедињским „племићима“, али нећу их више наводити да не би постало отужно. Рећи ћу само још то да ипак, хришћански гледано, нико од њих није био суштински крив, јер су били заведени погрешним токовима свог времена и, по људској слабости, зажелели власт и животни комфор. Бог да им свима душе прости, а нама да помогне да разумемо Његове недокучиве судове, васпитне поруке и праведне казне. • Среда, 6. новембар 2002.

О

х, Господе, како ми је нека страхота дошла у сан протекле ноћи. Сањам да се налазим на сахрани моје покојне познанице Маргите, заправо дошао сам на гробље нешто раније и поворка још није стигла. Са великим чуђењем приметих да је за гроб ископана огромна јама. Пошто сам све боље осмотрио, видео сам да је јама ископана у облику правилне четворостране обрнуте пирамиде, са врхом на дну. База на површини, односно ширина тог кратера била је сигурно пет метара, и дубина исто толико. На 97

Црква Св. Николе Орфаноса – Причешће апостола 98

једној страни су се налазиле укопане степенице од набијене земље за силазак до дна. Тек на самом дну, то јест на шпицу, налазила се гробна рака, каква се обично копа, и на моје, сада већ врло непријатно изненађење, налазио се отворен мртвачки ковчег, постављен уобичајеном мртвачком постељином, очигледно спремљен да прими леш. Није ми било јасно где је онда покојница, ако је сандук овде. Од целог тог бизарног призора већ је почела да ме обузима језа, када се у даљини појавила поворка. Била је то повећа група народа у црнини, на чијем је челу полако ишло двоје људи који су између себе, држећи испод оба пазуха, водили једну мени познату особу. Господе Боже, била је то Маргита! Нисам могао да верујем али, када су се приближили још мало, уверио сам се да је то стварно била она. „Шта је сад ово“, помислих, „па она је жива?!“ Пошто су пришли још ближе, видео сам да је Маги била сва уплакана, са изразом ужаса на потпуно смршалом и сивом лицу. Носила је неку жуту кишну кабаницу и панталоне које су ландарале око њених ногу тако мршавим да је остала само кост и кожа. Изгледала је као неко у терминалном стадијуму карцинома или сиде, пред сам издисај. Међутим, најстрашније су изгледали оно двоје што су је водили, очигледно њени родитељи, са леденим и неумољивим изразима на лицу. Одлучили су да је сахране још пре него што је званично умрла, пошто је у својој болести дошла већ на сам 99

праг смрти. Гледао сам све ово запрепашћен окрутношћу и бесмислом целе сцене и када сам одлучио да им се прикрадем са стране и отмем Маги из њиховог стиска, они ме обоје погледаше само очима, без померања главе, неким језивим погледом и ја се пробудих. Одмах устадох из постеље и упалих светло. И даље сам био у великом страху јер никако нисам могао да се ослободим утиска и одвојим од оне ужасне атмосфере из сна. Чинило ми се да сам и даље тамо, а лица и очи она два демона у облику њених родитеља, посматрали су ме куда год бих усмерио поглед. То је потрајало све док нисам отишао у купатило и испљускао се хладном водом, све време понављајући на глас Исусову молитву, пошто нисам могао да истрпим тишину. Вратио сам се у келију и узнемирено затворих врата за собом. Крстио сам се и чудио, размишљајући какав ли је ово страшан сан – као да сам заиста био тамо, да ли у телу, да ли ван тела – Бог зна. Када сам сутрадан поразмислио о свему, увидео сам да то и није било баш тако апсурдно, и без своје поруке. Ја, додуше, нисам познавао Маргитине родитеље, али зато је код свих оних мојих других познаника и пријатеља, који су били зависници од дроге и у чије сам домове одлазио, као по правилу увек била нека нездрава ситуација и ненормалан однос са њиховим родитељима. Ти људи су обично и сами били, више–мање, 100

душевно поремећени, алкохоличари или људи на високим положајима, каријеристи, којима је овај свет пружао власт и успех, али им је узимао децу. Они су своју изгубљену блискост и љубав према својим синовима и кћерима замењивали давањем великих количина новца, не знајући и немајући шта друго. Или су то, једноставно, биле себичне и окрутне личности, будући сами себи центар света, да ни њихова рођена деца ту нису имала приступа. У сваком случају, увек је понешто од овога било присутно у тим кућама и та деца су расла без љубави и разумевања, премда њихови родитељи то не би признавали, грчевито се опирући, чак и по цену бесмисленог контраосуђивања рођене деце за своју личну кривицу, то јест да су она та која њих нису волела и разумевала. Годинама сам виђао и повремено присуствовао свему томе и увек је бивало мучно и нерешиво. Свакако, нема потребе да посебно наглашавам да у тим домовима није било места за Бога, веру и Цркву. Међутим, једно је сигурно: у оним породицама, где је било довољно праве и здраве родитељске љубави и бриге, што обично и најчешће не иде мимо вере у Бога, без обзира на то каква искушења наилазила, деца су одрастала и постајала зреле, здраве и солидне личности. У оним кућама пак где тога није било, или није било довољно, ма колико да њихови родитељи то одрицали и наводили бескрајна самооправдавања, таква деца су пропадала 101

Гера – Фигура на црвеном столу 102

и физички и морално, било као робови алкохола и дроге, или као криминалци и самоубице. Нека им је свима лака земља, и Бог да им душу прости. • Четвртак, 10. јул 2003.

Н

едавно ми је отац послао нову књигу, монографију о мом покојном пријатељу Душану Герзићу Гери и о његовом уметничком делу, са промоције на којој је био присутан. Герин брат се веома потрудио на овом пројекту и тај посао је врло успешно и обавио. Када сам је добио био сам узбуђен, а и убеђен да ћу доживети збрку и узнемирење од успомена и емоција. Тако је и било. Чим сам окренуо прву страницу, као да сам отворио личну, заборављену и свесно потиснуту прошлост: осамдесете и деведесете године у Београду и Њујорку, позната лица, позната места и догађаји и надасве познато и драго лице мога брата и друга од ране младости – Гере. И одмах затим један грч и бол у срцу за прохујалим временима и лепим тренуцима, као и за многима који више нису на овом свету. Између Гериних слика и цртежа, пуно његових фотографија: њега самог, са другима и оних са мном, Београд – Њујорк – Париз. Једно прошло, урбано интензивно, креативно али и веома грешно време. 103

Манастир Хора – Анђео доласка Господњег

104

Креативно по многим заиста квалитетним делима авангардне уметности и грешно по многим прерано умрлим младим талентованим људима. Читава генерација сликара, музичара, уметника… у гробу. Ох, Господе, не могу да останем равнодушан, не могу да не заплачем, опрости ми што нисам у стању да заборавим то време, те људе, ту моју грешну неукротиву младост, којој су били тесни сви велегради и континенти. Опрости што у овом моменту проливам сузе, не на молитви, већ од туге, неке далеке болне туге што је све тако било, што се све тако завршило и што Те нисам раније упознао и тако успео да помогнем можда и њему, Душану, као што сам уз Твоју помоћ то успео себи. Зашто смо тако страшно, тако много пострадали? Изгледа да смо заиста били велики грешници, од којих сам први био ја. • Субота 12. јул 2003.

К

оја је вредност и шта то значи када се за неког каже да има свој посебан, дубок и јак „унутрашњи свет“? То се обично говори за креативне, талентоване људе, за уметнике. Да ли је тај јак „унутрашњи свет“, за те људе, благослов или казна? У највећем броју случајева, гледајући на 105

најистакнутије светске ствараоце, који су својим делима испунили музеје и странице књига из историје уметности, чини се да је то ипак била само казна. То се слободно може закључити, будући да смо свесни и упознати како су се завршавали њихови животи, и исто тако какви су били током њихових уметничких каријера. Највећи сликари, многи писци и музички генији, ако не на почетку, а оно сигурно временом, били су људи поремећени, узнемирени, склони најразноврснијим пороцима и људским слабостима, усамљени, издвојени од заједнице, несретни. Многи су завршили самоубиством, у тренутку очајања, или полако убијајући себе на неки начин. Таленат за човека подједнако може бити или извор радости, благостања, среће, унутрашње испуњености и спокојства, или тешко бреме, казна и проклетство. Како је могуће и који је главни узрок тако драстичној разлици? У питању је само једна ствар и узрок је само један, а то је свест откуда је тај одређени дар у човеку! Онај уметник или научник, јер се уметност и наука у крајњој тачки спајају, коме је јасно да тај дар који поседује долази од једне више силе, која није он сам или део њега, оне силе која га је увела у овај свет и дала му живот, а затим и таленат, онај који схвати да је та сила Бог Отац, Сведржитељ, Творац свега видљивог и невидљивог, врховни Уметник, само ће тај човек имати праве користи од свог талента и, оплеменивши га тим сазнањем, 106

умножити га и довести до пуног процвата, а самим тим ће и цело човечанство стећи добробит од таквог ствараоца и његовог дела. С друге стране, онај човек који је у духовном мраку и слепилу богонезнања и због тога у неизбежној самозаљубљености, сматраће да је тај таленат нешто лично његово, суштински нераздвојив део његовог бића, нешто што му је дала „мајка природа“, услед његове „изабраности“ и различитости од остале „масе људских бића“. Такав човек ће, пре или касније, ући у стање опасне духовно–душевне заблуде и самообмане која ће га постепено одвести и увести у стање крајње гордости и својеврсног самообожења што је разлог „пар екселанс“ за свршетак у лудилу и самоубиству. Зашто је то тако? Онај талентовани појединац који интимно верује да је другачији од осталог света, бољи и узвишенији у сваком погледу, неминовно долази до тога да почиње ускоро да презире све оне који немају дар сличан њему, а таквих је сигурно велика већина човечанства. Презир, који то од самог почетка у суштини и јесте, прелази у свесну или несвесну мржњу, а мржња, у зависности ког је степена изражености, јесте стање супротно љубави, њено одсуство и непостојање. Човек који у себи нема љубави за цео људски род, тај престаје да буде оно за шта је назначен када га је Бог приводио у живот. О самом бићу Бога и Његовим беспочетним енергијама не можемо пуно тога рећи, али једно је 107

Радован Хиршл – Јесења апокалипса

108

сигурно: Бог је љубав. Истинита љубав је несебична и права љубав је она која се распростире на све, не делећи на ове и оне, на мале и велике. Онај у коме нема љубави, нема ни Бога, онај у коме нема Бога неког мора бити, а то је Његов противник, антипод, владар у овом поднебесју, космократор, сатана. Он само чека и то чека нарочито оне који, по недокучивом промислу Божијем, имају више дарова од других, да их сломи путем њиховог личног самољубља и самообожења. Међутим, то самообожење, које им сатана скривено сугерише, у суштини није „човекообожење“, већ, нажалост, и неизбежно „сатанообожење“, односно исправније је рећи „сатанообожавање“. Тада тај злодух полако, скривеније или отвореније, почиње да се указује у њиховим делима, што је најлакше уочити у ликовној уметности. То, наравно, уметник неће никада признати и објашњаваће једноставно „провокацијом“ или „уметничком слободом“, тврдећи да су зло и добро релативна ствар. У источним религијама, на пример, богови се отворено описују као демони и активни принципи уништавања. Они су приказивани у свој својој ругоби, наказности и суровости, са врхунском прецизношћу, мајсторством и изузетним уметничким надахнућем. Човек за своја дела и умне акције мора да прима енергију споља, јер он, као твар, као творевина, ту енергију не поседује. Он ће енергију, праву енергију, надахнуће, примити од Бога Творца, 109

Преп. Андреј Рубљов – Пресвета Тројица 110

док од ђавола прима ону, која је, разуме се, лажна, привремена, разорна, несавршена, беживотна енергија. Човек не може сам себи да преда надахнуће, иако многима може то баш тако да изгледа, он мора да га прими из неког центра, из неког извора који је ван њега. Највећа је трагедија када човек подлеже обмани злих сила, које га мислено убеђују да у ствари и нема никаквих „сила“, ни Бога ни ђавола, да су све то бесмислице и да је он једини који је сам извор свог постојања или у најбољем случају природа – и као такав мера свему. Овакав човек је сам себи узор, идол, бог. Куда то води? То води потпуном повлачењу Божанских енергија и благодати из људске душе и такав човек постаје пустошан, духовно изгладнео и празан, а да тога није ни свестан и почиње да уноси у себе било шта што ће га задовољити и то нажалост само привремено. Прототип данашњег савременог уметника јесте, у блажем или тежем виду, љубитељ хемијских стимуланса, наркоман, алкохоличар, или поклоник неке скривеније страсти, међу којима су сексуални промискуитет и мутација на првом месту, а затим и све остало. За таквог човека, по трагици ствари, таленат прелази у казну, муку, проклетство и пропаст. Много је таквих данас, уосталом и ја сам био један од њих, а врло мало оних који су свесни да све што поседују, поседују захваљујући једној вишој сили од које су то добили, Господу Богу, врховном дародавцу, и да то исто тако лако могу и да изгубе. 111

Познати су случајеви и примери губитка „инспирације“ и престанка сликања, писања, компоновања или креације уопште, привремено или заувек. Нека би дао Бог да сви људи, а нарочито умет– ници и научници, схвате одакле им долазе идеје, моћи и порив за стварањем, а онима који прерано одоше нека прости њихову заблуду и нека и њих, милошћу Својом, уведе заједно са свима нама, када по други пут буде дошао, у нови живот, Царство Небеско, царство свих уметности, царство радовања у највећем дару који смо добили од Њега, у животу, у бићу, у постојању. • Петак, 18. јул 2003.

К

ако то зацељује душа, како зараста рана на души? Како неко или нешто може да рани душу, када душа није орган, не зна се где је нити шта је, не може да се опипа, локализује ни ограничи? Али душа ипак постоји, са тим ће свако да се сложи. Од чега је сачињена душа? Пошто душа може бити повређена, значи да постоји, стварна је и жива. Нежива ствар не може бити рањена или повређена, она може бити само оштећена. Рањена душа боли. Нешто боли у грудима и утиче на цело људско биће и тело. Душа је сачињена од некаквог нематеријалног, духовног ткива. Као што тело 112

може бити повређено, исто тако бива и са душом. Постоје мале душевне ране, не много дубоке, које лако пролазе и брзо се заборављају. Постоје и оне које дуже трају и више боле, за чије је исцељење потребно дуже или дуго време. Постоје повреде душе које постају неисцељиве „живе ране“ од којих душа пати целог живота, а постоје и она душевна рањавања које она не може да поднесе и од којих душа умире. У народу се каже да „време све лечи“. Већина душевних болова временом се или смањују или потпуно пролазе, као што код рањеног тела одмах после повреде долази до згрушавања крви и стварања красте, што штити рану од спољних утицаја и зауставља губитак крви. Затим почиње убрзано стварање младих ћелија везивног ткива које прорастају рану у свим правцима, ствара се нова кожа, крвни судови и нервни завршеци. Напокон, стара краста отпада и на месту ране остаје ново румено ткиво, које убрзо постаје као и остали делови тела или уколико је рана била дубља – ожиљак. Човек није свесно извршио ову акцију, а још мање је тело, само по себи, то могло да зна. Нешто је друго руководило овим процесом, нешто што много боље зна људско тело и његов живот, много боље од самог човека. Ток зарастања телесних рана је добро проучен током времена и медицина га солидно познаје јер је могао да се види, прати и испитује, док су, у исто 113

време, повреде и исцељење душе, којима се прилично површно и неуспешно бави савремена психологија и психијатрија, једне од највећих тајни за људски ум. Душа је много осетљивија од тела, зато што је духовно ткиво, од којег је сачињена, много финије и савршеније од ткива коже, лигамента и костију. На душу најчешће уопште и не мислимо и готово да смо спремни да кажемо да тако нешто и не постоји, али када душа заболи или се веома обрадује, онда смо свесни и сигурни да у нама има нешто што је живо, што је истовремено и биће за себе и нераздвојиви део нас. Душа има неки свој живот, скривен од наших чула, али од њеног живота зависи оно што је човеку најважније, много важније од телесног здравља. То је унутрашњи мир, испуњеност, спокој, радост и жеља за животом. Када је душа рањена, све ово бива уздрмано и човеку ништа више не вреди нити га може утешити, ни добро телесно здравље, нити материјално богатство. Како то зараста рана на души, када смо спремни да кажемо да душа можда и не постоји? Али душа ипак боли и тај бол временом или расте или пролази. Ми не можемо да исцелимо своју душу тек тако, само ако то пожелимо, као што то не можемо да учинимо са телесном раном којој можемо да помогнемо, да евентуално убрзамо, али суштина процеса је ван нашег домашаја. Тако је и са душом. 114

Душа је створење, али духовно, бестелесно. У свакој ствари, да би постојала и одржала се, мора да влада унутрашњи склад, хармонија, односно испуњавање одређених законитости. Уколико у материји дође до поремећаја тих законитости, она се или мења или распада. Ако у души дође до поремећаја њеног унутрашњег склада или устројства, душа се мења. У њој постепено настаје хаос, олујни поремећај њене духовне атмосфере. Међутим, душа није ваздух или вода који се сами по себи полако умирују када прође поремећај. Исцељење духовног ткива душе не лечи само време, већ иста она сила која учи и телесне ћелије шта треба да чине одмах после повреде. Због чега та сила може подједнако добро и ефикасно да исцељује и телесне и духовне ране? Зато што је та сила саздала, ни из чега, и дух и материју, због тога та сила врло добро зна како да репарира оно што је већ једном сачинила. Каква је разлика између духа и материје? И једно и друго је створено, и једно и друго је творевина, па опет се тако много разликују. Али дубље гледано, разлике у суштини нема. У основи свега је Божанска енергија, Божија љубав. Материја је сабијена, па се може опипати и видети, док је дух прозрачан, али Свети Дух држи и једно и друго. Како нешто што не може да се опипа може да буде повређено и како то исто може да се исцели? Духовно ткиво душе је састављено од некаквих 115

влакана силе, струјања, богоенергетског покрета, који сачињавају испреплетану мрежу у којој се налази душа душе, као мождано ткиво у мрежи најфинијег везивног ткива. Та душа душе је као жлезда која лучи живот. Телесне жлезде луче хормоне, најважније супстанце у организму, без којих је животни процес немогућ. Душа лучи духовне хормоне од којих зависи целокупни микрокосмос људског бића. Бог, који је створио, једини зна како се лечи душа. Он је њен родитељ и лекар. Хаос и узнемирење духовних сила душе Он зна како да поврати у склад, Он једини зна како да умири, а то од Њега добијамо путем једне посебне акције која се зове молитва. Постоји и време када се душа радује. Кажу: „заиграла ми душа“, „заиграло ми у грудима“. Шта то може да „заигра“, да се развесели тако осетно, тако живо, нешто што је бестелесно, нешто у чије постојање нисмо ни посве сигурни? То нису ткива и нерви, то је душа. Она се радује чисто као дете, она „заигра“ од радости. О, Господе, како да задобијемо што више радости, а што мање бола? Шта се то дешава са духовним силама душе, у њеном духовном ткиву када се она радује? Какав је то процес тада у току? Када је радост присутна у души душе, тада та скривена духовна жлезда лучи више живота, више есенцијалних духовних хормона и живот буја, цвета и доноси плод. Како добавити што више духовне радости својој души, 116

а што мање бола? Па, ово питање и јесте суштина свете Православне вере и главни разлог Христовог доласка на земљу: победа и уништење греха, исцељење душе, њено оздрављење, раст, зрење и доношење рода. А њен род јесте врлина која јој даје крила којима она лако пролеће кроз овај живот у телу, и која јој, што је најважније од свега, даје силу да по телесној смрти узлети, безбедно прође кроз поднебесје и сигурно стигне у вечни живот.

•   

•

    •

117

Манастир Св. Катарине – Христос Пантократор 118

Н

а крају свега, знам да многима, нарочито ближњима оних који су овде споменути, неће бити баш свеједно, ако ово буду читали. Зато од њих, а нарочито од Душанове мајке и старијег брата тражим опроштај. Али на исти начин, можда још и више, молим за разумевање за овај мој поступак, јер Душан је сада покојни и за њега више ништа не можемо да учинимо, осим наравно молитава за покој његове душе. Међутим, има још много, много оних који ће кренути или су већ кренули путем којим је ишао Душан, а који су исто тако нечија деца и браћа. Ради тих неких нових клинаца, сео сам да напишем ове редове. Поред тога, овде нисам желео да потамним или повредим лик и сећање на мог вољеног Геру јер, сви који смо га познавали, знамо да је он био ретко племенита и добра душа, као и дефинитивно један од највећих млађих сликара у свету данас, али који је нажалост, био обманут и заведен на странпутицу лажним вредностима овога живота, као и многи пре и после њега. Ја знам да овим скромним текстом нећу спасити и спречити свет од погибије, али се молим и надам да ће се барем неко од младих ствараоца, који ово буде читао, замислити и тргнути на време и тако избећи замке које Душан није успео да избегне. Свакако, овде не желим да кажем како је бављење модерном уметношћу нешто лоше само по себи, Боже сачувај, сви они који 119

имају таленат од Бога, за било коју делатност, дужни су да га развијају и умноже. Но, овом приликом само желим да упозорим и посаветујем да, раду на сваком уметничком делу, треба приступати као дару од Бога добијеном и да га треба оплеменити молитвом и захвалношћу, а тада ће сам Свети Дух то дело формирати и усмерити у душеспасоносном, а не у душеразорном правцу. На тај начин ће многе замке и опасности бити избегнуте. Моја савест, о коју нисам могао да се оглушим, подстакла ме је да овако поступим, и као што рече наш патријарх Павле: „Ја рекох, и спасох се“, а ко има уши да чује, нека чује.

•   

120

•     •

Поговор

Д

анас, настанивши се на обронцима Мокре Горе у Рашкој области, под заштитом и окриљем Св. Петра Коришког и манастира Црна Река, благодарим Господу што ми је сачувао живот у тим тешким и опасним данима моје младости и подарио благослов за монашки живот и тиховање на овим осунчаним и ћутљивим висовима. Када, понекад ноћу, изађем и станем под ведро и модро небо и наслутим како струји вечност између звезда и ове грешне Земље, молим Бога да заврши са овом палом творевином и да нам подари ослобођење из тог захукталог млина смрти и небески мост за прелазак у Његово наручје и живот вечни.

121

Брату Душану Брате мој вољени, душу су ти, као име, на крштењу дали. Четрдесет да напуним нећу, говорио си загонетно док смо били мали. Сава Свети, Србин први, стихију је прекинуо, у небеску те Србију отргнуо, од страдања ослободио. У празнични дан свој од Бога измолио. Да ли сам, добри мој, могао да знам, док смо некад по морима пловили, да ћу једног дана, као ноћу славуј, за парастос теби са сузама да певам: Господи помилуј!? Само пола мене овде је остало, а пола са тобом на небо одлетело.

Господе узми и мене јер исти смо били, испред лица Твога ја више сагреших, како си њему припремио, да буде и мени. Година је прошла, а може и сто. Ја и даље, ноћу као славуј, са вером у милост Твоју, певам: Господи помилуј!

Фотографије на корицама: Предња страна: манастир Грачаница ­ – Страшни суд (детаљ) Задња страна: манастир Грачаница – Наручје Аврамово, Рај (детаљ)