Blejk: Pesme Nevinosti I Iskustva

SEMINARSKI RAD IZ POEZIJE ENGLESKOG ROMANTIZMA I

SVET NEVINOSTI I SVET ISKUSTVA

I FIND MORE AND MORE THAT MY STYLE OF DESINING IS A SPECIES BY ITSELF, AND IN THIS WHICH I SEND YOU HAVE BEEN COMPELL’D BY MY GENIUS OR ANGEL TO FOLLOW WHERE HE LED; IF I WERE TO ACT OTHERWISE IT WOULD NOT FULFILL THE PURPOSE FOR WHICH ALONG I LIVE, WHICH IS IN CONJUNCTION WITH SUCH MEN AS MY FRIEND CUMBERLAND, TO RENEW THE LOST ART OF THE GREEKS. iz pisma Džordžu Kamberlandu, 16. avgust 1799. godine

Popović Miloš Grupa: opšta književnost i teorija književnosti (08) Broj indeksa: 100319 Kurs: Poezija engleskog romantizma I Profesor: asistent Branislava Miladinov

1

UVOD

Kada se prvi put susretnete sa Blejkovim stvaralaštvom, prvenstveno “Pesmama nevinosti i iskustva”, osećate se kao graver koji je dobio zadatak da “zanatskom veštinom” oslika ilustraciju na potpuno novom i jedinstvenom materijalu, na nekoj “nepoznatoj leguri”. Kao i svaki učeni “zanatlija”, odlučujete da potražite savet od “iskusnijih gravera”, ako ne putem “žive reči”, onda barem pomoću pisane. Odgovor koji dobijate nije zadovoljavajući: “majstori” će mnogo više pažnje posvetiti da Vam odgonetnu kakav bi taj materijal mogao da bude, nego kakav on zaista jeste, te “tačka topljenja” ove legure i dalje ostaje enigma. Zatim, odlučujete da “zagonetni metal” uporedite sa drugim materijalima sličnih karakteristika. To Vas na kraju ostavlja u još većoj nedoumici, jer uviđate da su materijali sa kojima ga poredite sastavljeni od istorodnih elemenata kao i Vaša “nepoznata legura” , no Vi nikako ne možete da shvatite na koji način i po kojim zakonima su ti isti elementi raspoređeni kako bi činili nešto potpuno “prirodno neprirodno”: koliko blisko, toliko i daleko od onoga što nazivamo poznatim. Ponovo se odlučujete za savet kolega, koji će Vam (ponovo) mnogo više reći o sastavu već poznatih materijala, nego o onome o čemu je zaista reč, plašeći se da im “ruka ne zadrhti” nad skoro završenoj gravuri. Sada se nalazite u bezizlaznoj situaciji: nemate rešenje problema, a ilustracija uskoro mora biti završena. Onda, odlučujete da se dobro zagledate u strukturu svog materijala i jednim dubljim, pronicljivijim pogledom obuhvatite sve elemente njegove građe. Na posletku, otkrivate da je rešenje problema sve vreme pred Vama, samo ste Vi zaboravili na “prašnjavi okular” sa dna fioke koji vam je Učitelj na rastanku podario, nadajući se da ćete umeti da ga iskoristite u pravo vreme: I assert for My self that I do not behold the Outward Creation & that to me it is hindrance & not Action; it is as the Dirt upon my feet, No part of Me... I question not my Corporeal or Vegetative Eye any more than I would Question a Window concerning a Sight. I look through it & not with it.1 Ne kao “majstor”, već kao Umetnik treba čitati Blejka; gledajući kroz njega, jedino možete upoznati pravu prirodu ovog nepoznatog materijala. Vilijam Blejk, A Vision of the Last Judgement, The Complite Illuminated Books, Themes and Hudson, 2000, London. 1

Uveravam vas da ja ne gledam spoljašnju tvorevinu, i da je ona za mene samo smetnja a ne dejstvo; ona je poput blata sa mojih nogu, nije deo mene... Ne pitam svoje telesno ili zemaljsko oko za vid, ništa više nego što bih za to pitao prozor. Gledam kroz njega, a ne njime. (prevod preuzet iz Predgovora Poezije engleskog romantizma, Dragan Purešić, 2010, Plato, Beogra)

2

Vilijam Blejk objavljuje Pesme nevinosti 1789. godine kao posebnu zbirku poezije namenjenu deci, “ali jednom kada je počeo rad na njima, Blejk je uskoro izgubio iz vida svaku drugu svrhu osim stvaranja lepote”2. 1794. Blejk objavljuje združene zbirke pod jednim nazivom Pesme nevinosti i iskustva, izrađene novim metodom “iluminirane štampe”, koji je prvi put koristio 1788. godine u izradi tri mala traktata pod nazivom Nema prirodne religije. Ideju o novoj vrsti štampe Blejk nagoveštava još 1784. godine, u okviru svoje dramske farse Ostrvo na Mesecu. STVARANJE I SUDAR SVETOVA “Nijedna stvar ne postoji sama za sebe; postoji tek u odnosu na drugu. Odnosno, jedna njena suprotnost postoji tek u odnosu na drugu njenu suprotnost. Sve se zasniva na dvojnosti, na pulsiranju i menjanju, prelaska iz jedne suprotnosti u drugu”. 3 Tako je sa Blejkovim Pesmama nevinosti i iskustva. Suprotstavljajući dva sveta, svet nevinosti i svet iskustva, Blejk prikazije dva suprotna stanja ljudske duše sa željom da oslika jedan svet drugim i osvetli prelazak duše iz stadijuma radosti, nežnosti i aposlutne bezbrižnosti u “ostarelo neznanje”4, surovi svet Iskustva. To postiže i formiranjem kontrastnih parova pesama, kao što su “Jagnje” i “Tigar”, “Izgubljeni dečačić” i “Pronađeni dečačić”, “Božanska slika” i “Ljudska suština”, “Bolesna ruža” i “Moja lepa ruža” i drugim. Kao što i sam Blejk kaže: “Bez suprotnosti nema napredovanja. Privlačenje i Odbijanje, Razum i Snaga, Ljubav i Mržnja potrebni su životu ljudskom.”5 Takođe, u okviru dela Sve religije su jedno, štampanog 1794. godine, Blejk u fragmentu pod rednim brojem dva daje zanimljiv iskaz koji nam može pojednostivati odnos ova dva sveta: “Razum ili odnos svega onoga što već znamo nije isti kakav će biti kada budemo znali više”. Istina je da pravu prirodu “Pesama nevinosti i iskustva” najbolje možemo uvideti u samom “sudaru svetova”. Često se govori o suprotnosti Uvoda iz Pesama nevinosti i Uvoda u Pesme iskusta, te, već pomenuti “majstori”, svoje tumačenje odmah započinju traganjem za razlikama i sukobljenim motivima ove dve pesme na osnovu kojih temelje čitavu problematiku zbirke. Ipak, smatram da postoji nešto što se gubi pod okularom ovakvog ustaljenog pristupa, a to je stvaralačka sinergija pesama Na livadi punoj eha, Pastir i samog Uvoda u Pesme nevinosti. Ketlin Rejn, Blejk: Život i delo, Dveri, 2007, Beograd (str. 50) Veliki uticaj na Blejka ostvaruje Gozba, stoga neke od glavnih estetičkih postulata Blejk preuzima upravo od Platona, direktno ili posredstvnom neoplatonizma. Blejk govori o lepoti “uspostavljenoj u mnoštvu, kada je mnogo svedeno na jedno; i u tom slučaju ona se prinosi i delovima i celini”. Takođe, odjeke Platonove filozofije u Blejkovom stvaralaštvu možemo primetiti i u njegovom delu Nema prirodne religije, kada se otvoreno suprotstavlja filozofiji Džona Loka, odnosno njegovom neprihvatanju postojanja urođenih ideja. Blejk smatra da se poznavanje idealne lepote ne može steći, da su urođene ideje u svakom čoveku i da su “one” zapravo “on” sam. 3 Dragan Purešić, Predgovor Vilijam Blejk: Izabrana poezija i proza, Itaka, 2002, Beograd (str. 4) 4 Isto. (str. 60) 5 Vilijam Blejk, Venčanje Neba i Pakla, prevod Predrag Petković, Dveri, 2007, Beograd. 2

3

Pesme nevinosti nam otvaraju vrata veoma svojstvenog pastoralnog sveta građenog po ugledu na Teokritove Idile i Vergilijeve Ekloge 6 . Konture sveta Nevinosti iscrtane su u okviru prve tri pesme ove zbirke, svakako najviše pesmom The Ecchoing Green. Kroz pesme koje slede, taj svet će se širiti i dopunjavati raznim pesničkim slikama, ali neće izlaziti van “granica” zadatih na samom početku. Najveća razlika Blejkovog modela idiličnog u odnosu na uzore jeste u njegovom shvatanju prirode. Eidyllion znači sličica, a sam pojam idilično se vezuje za savršen, izuzetan svet. Kada govorimo o Teokritovom delu Idile, reč je o poetskim slikama, odnosno, o začetku formiranja žanra scene. Upravo tako nešto imamo u samom Uvodu Pesama nevinosti ,jednu pastoralnu scenu. Sa druge strane, Blejk oslikava skoro svaku svoju pesmu, stoga je jasna aluzija u odnosu na sam eidyllion. Takođe, Uvod predstavlja neku vrstu pesničkog pečata, terminimom aleksandrijske tradicije sfragidu, obično prvu ili poslednju pesmu u zbirci u kojoj autor ili „pesnik“ daju iskaze o samoj zbirci, njenoj nameni i svrsi.7 Na samom početku Uvoda, vidimo lirsko ja, odnosno svirača, kako svira frulicu u dolinama, motiv nesumljivo povezan sa početkom Vergilijeve prve ekloge i Titirom. Potom, svirač spazi dete na oblaku koje ga zamoli da mu svira o „Jagnjetu“. Jagnje može biti konkretna aluzija na istoimenu Blejkovu pesmu u okviru ove zbirke ili metafora za Jagnje božije ili Isusa, dete, čoveka, odnosno Boga. Kada Blejk govori o Bogu, on podrazumeva svoju koncepciju human form divine, odnosno, viziju „Unutrašnjeg Boga“ i „Imaginativnog Isusa“, neku vrstu mešavine hrišćanstva, platonizma i plotinovskog koncepta idealne forme. Ova Blejkova koncepcija, pesnički možda najefektnije predočena u pesmama Tuđa tuga i Božanska slika iz pesama Nevinosti, slikarski najbolje sprovedena u delo na Poslednjem sudu, uobličena je i u delu Nema prirodne religije: „Zato Bog postaje kao mi, da mi možemo biti onakvi kakav je on.“8 Takođe, Blejk u Jerusalimu govori da je njegov zadatak da „izjednačavajući Boga i Imaginaciju, poduči čovečanstvo kako da dodje do rajskog vrta, zasađenog u ljudskom 6Blejk

iz Vergilijevih Bukolika preuzima i pesnički postupak technopaignie – igranja poetskom veštinom. U okviru aleksandrijske poetike, poigravanja su imala vrlo raznovrsne oblike, ali kod Vergilija ona se ostvaruju u formiranju diptiha, odnosno, parova pesama koji se tematski poklapaju. Tako 1. i 9. ekloga govore o izgnangstvu, 8. i 2. o ljubavi, dok 7. i 4. donose dijaloge između pastira i tako dalje. Takođe, drugi deo zbirke Ekloga predstavlja pad u odnosu na njen prvi deo, što je još jedan vid technopaignie. Inspiraciju za neke od svojih gravura i slika Blejk nalazi upravo u Vergilijevim delima. 7 Jedne od najpoznatijih su Ovidijeva I i II sfragida zbirke Ljubavi. Blejk u Uvodu navodi da je pesme zapisao kako ne bi otišle od dece, kojoj su i namenjene. 8 Na vrlo sličan način, Blejk završava pesmu Little black boy: And be like him and he will then love me.

4

umu“.9 Plotinov pojam idealne forme Blejk identifikuje sa svojom „božanskom čovečnošću“ kojoj sve linije teže i streme ljubavi i simpatiji. Za Blejka, sve što je živo je sveto i ljudsko, jer je u ovom svetu čovek središte, skrojen po „liku Božijem“, kao mikrokosmos: Svako zrno peska, Svaki kamen na zemlji, Svaka stena i svako brdo, Svaka travka i svako drvo, Planina, uzvišica, zemlja i more, Oblak, meteor i zvezda, Jesu ljudi viđeni izdaleka.10 Sa druge strane, dete može predstavljati aluziju na Kupidona, čemu svedoči i pesma iz Blejkovog rukopisa ironijski naslovljena Zašto je Kupidon dečak, kao i pojedine ilustracije Blejkovih pesama u kojima su deca prikazana sa krilima (The Blofsom i frontopis Pesama iskustva), potpuno u maniru helenističke predstave Kupidona11. Naime, ovde se ne govori o konkretnom polu deteta, već Blejk samo kaže „dete“, što se može poistovetiti sa nekim verzijama Erosa u kojima je naglašena njegova bespolnost. U nastavku pesme dete zatraži od svirača da odloži sviralu i zapeva istu veselu pesmicu. Najvažniji segment pesme sledi, u kome dete traži od lirskog ja da zapiše pesme kako bi ih sva deca znala. Dakle, na početku smo imali muziku, zatim pevanje i na kraju pisanu formu jedne te iste pesme “o Jagnjetu”. Naslućujemo da je Blejk želeo da nam predstavi evoluciju umetnosti kroz njene tri etape, vezane jednom večnom tematikom. Etapa koja je izostavljena je slikarstvo, dok bi finalna etapa mogla biti upravo Blejkova “naslikana poezija” Nevinosti i Iskustva. Poslednja strofa Uvoda postavlja problematiku koja potpuno urušava model Teokritove Idile i Vergilijevih Ekloga unutar sveta Nevinosti, otvarajući vrata kasnijem uporednom tumačenju sa Uvodom i Zemljinom odgovorom iz Pesama iskustva. To je problem tehniciteta. Naime, lirsko ja, na početku četvrte strofe govori: And I made a riral pen, And I stain’d the water clear. Pa izdeljah pero sam, Pa obojih vodu tad.12

Vilijam Blejk, Jerusalim, prevod preuzet iz Predgovora Poezije engleskog romantizma, Plato, 2010, Beograd. Ketlin Rejn, Blejk: Život i delo, Dveri, 2007, Beograd (str. 118.) 11 Eros, kod Grka, uzima oblik mladića najlepšeg među bogovima, dok sa helenizmom i načelno sa Rimom, dobija oblik dečačića. U srednjevekovnim verzijama prikazan je ili kao dečak ili kao mladić sa povezom preko očiju. Jedna od najčešćih i najupečatljivijih modernih pikaza jeste dečak na oblaku sa lukom i strelom. 12 Vilijam Blejk, Uvod, prevod Predrag Petković, Dveri, 2007, Beograd. 9

10

5

Čitav bukolički svet postoji apsolutno nezavisno od bilo kakvog umeća, odnosno, tehnologije13. Priroda je samorodna, a pastiri uživaju u otiumu. Sa druge strane, lirski subjekat ove pesme pravi pero i boji (mada bi tačniji prevod za stain’d bi bio „prlja“ ili „umrljava“) vodu kako bi mogao da zapiše pesme namenjene deci. Pojavu pisma i pisaljke možemo smatrati jednim od prvih vidova tehne, dok u bojenju vode vidimo aluziju na Hristova čudesa, u kontekstu ove pesme prikazane kao još jedan vid tehniciteta. Važno je napomenuti da je lirski subjekat „sam izdeljao pero“. U ovom slučaju, namenski sam izabrao prevod Predraga Petkovića koji koristi reč „izdeljao“, dakle, više nego jasno aludirajući na umeće. Zanimljivo je što se ova dva navedena stiha mogu potpuno dvojako tumačiti: u odnosu na Blejkovog human form divine kao još jedan vid božanskog u čoveku, stvaralačkog, i što je najvažnije, apsolutno dominantog u odnosu na prirodu14, dok se u kontekstu poetike hybrisa mogu shvatiti kao prekoračenje mere. Ono što je najvažnije jeste upravo prikaz čovekove dominacije nad prirodom i njena ambivalentnost, odnosno, dualitet: tehna je, u ovom slučaju, upotrebljena na najbolji mogući način, u svrsi istinskog napretka i stvaranja umetnosti, dok će u pesmi Zemljin odgovor biti prikazana i njena druga strana. Pesma Na livadi punoj eha15 važi za pastoralnoidilučnu pesmu, u okviru koje se, kao što smo već napomenuli, gradi okosnica sveta Nevinosti. Sam pojam Eha predstavlja opšte mesto bukoličke tradicije: kod Teokrita se pominje skoro u svim pesmama, dok se, kod Vergilija, nalazi samo u prvoj Eklogi. Naime, Titir svira nadahnut šumskom muzom i poučava šume da odzavanjuju imenom Amarilide. Odzvanjanje je način na koji priroda govori, te imamo pastira koji svira i prirodu koja mu odgovara, odnosno aktivno učestvuje u stvaranju same pesme. Sa druge strane, nimfa Eho u mitu o Narcisu iz Ovidijevih Metamorfoza može samo da rezonira poslate glasove ili tonove. U ovoj pesmi nije reč o apsolutnom pasivitetu prirode kao što je slučaj sa Ovidijevom verzijom, niti stvaralačkom aktivitetu prve Ekloge, već o sinergiji čoveka i prirode istovremeno prožete osećajem čovekove dominacije nad njom. Sam Blejk, u okviru Venčanja Raja i Pakla, kaže: “Gde nema čoveka, Antička književno-filozofska tradicija se, između ostalog, bavi i pitanjem progresa, odnosno, pitanjem da li tehnološki napredak zaista doprinosi napredovanju čovečanstva ili je potpuno suprotno. Pojmu razuma, koji je usko povezan sa tehnicitetom, suprotstavlja se pojam božanskog nadahnuća i sveobuhvatne prirode. Većina antičkih mislilaca vidi tehnu kao liniju degradacije čovečanstva. Jedan od osamnaest amblema iz Blejkove serije The Gates of Paradise (1973), prikazuje čoveka koji je napravio merdevine do Meseca i pokušava na njega da se popne. Amblem je naslovljen I want! I want! 14 Upravo u čovekovoj dominaciji nad prirodom vidimo Blejkovu najveću razliku u odnosu na tvorce Idila i Bukolika. Pastiri Arkadije živeli su u potpunom jedinstvu sa prirodom, dok ovde Blejk pravi istinski preokret. 15 Pesmu odlikuju asonanca i aliteracija koje doprinose utisku eha u samom čitanju ove pesme. 13

6

priroda je prazna”. Ako pogledate ilustraciju pesme Na livadi punoj eha videćete da su deca i njihove majke ispod hrastove krošnje16 nalaze u prvom planu, iza kojih se nazire pastoralni pejzaž. Kada biste ih izbrisali sa ove slike, čini se da bi priroda, kao i sama slika, zaista ostala prazna. Dakle, priroda i čovek čine sinergiju kojom čovek vlada, u kojoj je čovek uvek u prvom planu. U vezi sa tim, vraćamo se na tekst pesme i motiv zvona koji se pojavljuje u prvoj strofi. Ona nisu ništa drugo do eho dečijih razdraganih glasova i smeha stopljenih sa pesmom ptičica koji odzvanjaju locus amoenus-om. U ovom trenutku, zanimljivo je osvrnuti se na iskaz koji Blejk daje u jednom pismu iz 1799. godine: Osećam da čovek može da bude srećan na ovom svetu. I znam da je ovaj svet – svet imaginacije i vizije. Ja sve što slikam vidim u ovom svetu, ali ne vidi svako isto. U očima škrtice, jedna para je lepša od sunca, a kesa izlizana od novca ima lepši oblik od punog grozda. Drvo koje nekog dira do suza radosnica, u očima drugog je zelena stvar koja mu stoji na putu. Za nekog je priroda smešna i nakazna, a prema takvom se ja ravnati neću; a neko jedva prirodu uopšte i vidi. Ali u očima čoveka imaginacije, priroda je imaginacija sama. Kakav je čovek, tako i vidi.17 Možda najvažniji aspekat ove pesme jeste predstava vremena, odnosno prikaz životnog ciklusa. U prvom stihu izlazi sunce i usrećuje nebesa, time označavajući početak ciklusa, početak dana. Takođe, u pesmi se slavi početak proleća18, odnosno, još jedan vid buđenja prirode i neke vrste novog početka. Međutim, treća strofa donosi preokret, zalazak sunca koji označava kraj dana i završetak ciklusa: Al deca su klonula Nisu više vesela I dok sunce nestaje, Naša igra prestaje.19

Blejk perfektno korisi priliku da stavi čoveka u prvi plan, čak i u sceni zalaska sunca. Takođe, postoji vidna promena raspoloženja kod dece usled umora i završetka igre, Krošnja predstavlja zaštitnički simbol Ekloga (prva ekloga počinje slikom senke krošnje ispod koje se nalazi Titir) usko povezanog sa pojmom locus amoenus koji označava prijatno mesto netaknute prirode. Ako bolje pogledamo ilustraciju, videćemo da se mala deca, njihove majke i jedan starac nalaze ispod krošnje, dok se pored njih nalaze već porasli dečaci i devojčice u prolećnoj igri. Krošnja se može naći i u ilustracijama pesama Mali crni dečak, Jagnje, Pastir i Proleće, dok je u okviru ilustracija Pesama iskustva nigde ne nalazimo. 17 Prevod preuzet iz Predgovora Poezije engleskog romatizma, Dragan Purešić, Plato, 2010, Beograd (str. 12) 18 U okviru Pesama nevinosti postoji i pesma Proleće u okviru koje se razrađuje ista tema. 19 Vilijam Blejk, Na livadi punoj eha, prevod Predrag Petković, Dveri, 2007, Beograd 16

7

njihovog „malog ciklusa“. Primećujemo da su vremenske odrednice sveta Nevinosti, nagoveštene su i u početnim stihovima pesmi Pastir: Što je sladak pastirov put, Od jutra do mraka on luta.20 Ono što ističe genijalnost Blejkovog određenja vremena unutar sveta Nevinosti predočeno je u liku starca Džona u drugoj strofi pesme Na livadi punoj eha. Pojava starca u svetu Nevinosti predstavlja Blejkov odnos prema starosti kao „drugom detinjstvu“, odnosno, staračkoj infantilnosti. Stihovi otkrivaju sedog Džona kako pod hrastom posmatra dečiju igru, zajedno sa svojim uzrastom, starim svetom21 ili, u originalu, among old folk. Javlja se pitanje na koga se misli kada se kaže odl folk? Odgovor na pitanje predstavljen je u vidu otkrivanja lirskog ja, koje je, u stvari, jedno od dece koja se igraju, jer se u pesmi naglašava da starac posmatra „našu“ igru, a ne „njihovu“. Čitava pesma ispevana je iz perspektive deteta, te je ovo još jedan pokušaj da se nagovesti poimanje sveta iz oka nevinosti: kao što dete22 primećuje samo izlazak i zalazak sunca, početak i kraj igre, tako ljude deli na decu i na one koji nisu deca, te otuda to old folk. Zatim, Džon23 govori: ‘Such, such were the joys When we all, girls and boys, In our youth-time were seen24 On the echoing green.25 Reči koje starac izgovara nam otvaraju vrata sveta Nevinosti iz prošlosti koji, putem Eha biva preslikan u scenu pred nama, omogućavajući nam da uvidimo poklapanje svetova prekočenih u obliku sećanja. Lik Džona nam omogućava da čitav ovaj svete sagledamo kao ciklus, uvek isti ciklus brzbrižnosti, radosti i, što je najvažnije, uvidimo čovekovu bezvremenost kojom pulsira i sama priroda. No, prirodno određenje svakog ciklusa je da mora imati početak, ali i kraj26. Na drugoj ilustraciji pesme Na livadi punoj eha možemo

20Vilijam

Blejk, Pastir, Vilijam Blejk: Izabrana poezija i proza, prevod Dragan Purešić, Itaka, 2002, Beograd. U prevodu Dragana Purešića stoji sa starim svetom, dok je u prevodu Predraga Petkovića Džon u društvu sa svojim uzrastom. 22Blejk je bio strastveni protivnik prosvetnih ustanova, kao i školovanja dece uopšte. Jedna od prvih stvari koju deca inače uče je predstava o proticanju vremena, dok je ovde akcenat upravo na bezvremenosti. 23 Često se u okviru književne tradicije može pronaći tipska scena starca koji žali nad svojim detinjstvom ili svojojm mladošću. Sa druge strane, Blejkov lik se sa velikim oduševljenjem i radošću priseća svojih ranijih dana, te se, zajedno sa svojom bezbrižnošću, potpuno uklapa u pastoralni pejzaž ove pesme. 24 Zanimljivo je da Dragan Purešić deveti stih druge strofe prevodi kao koju pamti od tada, što ne nalazi najtačnije poklapanje sa tekstom originala, ali je, u smislu značenja, dobar pokušaj da se obuvati pravi smisao Džonovih reči. 25 Vilijam Blejk, The Ecchoing green, The Complite Illuminated Books, Themes and Hudson, 2000, London. 26 Čudno je kako u jedan isti primer možemo učitati dve potpuno različite stvari: Blejkov optimizam koji vidi kraj kao jedan novi, rađalački početak koji, sa druge strane, može značiti neizbežan pad i podsećanje na svet Iskustva. 21

8

videti upravo Džona koji je predstavljen kako, (sudeći po njegovoj gestikulaciji i položaju tela) na dosta strog i zapovednički način, upućuje decu kući27. Zanimljivo je primetiti na koji način se pesma završava, odnosno, kako je predstavljen sam zalazak sunca. Blejk završava sa On the darkening Green, dakle, on ne govori da pada mrak ili dolazi noć28, već tama29. Možete primetiti kako je i na samoj ilustraciji pozadina obojena čudnom mešavinom tamno i svetlo plave, ispod kojih se još uvek promaljaju poslednji zraci sunca. Tama predstavlja nešto neodrađeno i nepoznato, nešto što nije deo ovog sveta, već sveta Iskustva. Upravo motivom tame počinje zbirka Iskustva. Sukobljavanje svetla i mraka je između ostalog prikazano i kroz kontrastni par pesama Veliki četvrtak 30i pesmom Suncokret. U Uvodu u pesme Iskustva reč je o monologu Barda kojim se obraća Zemlji pozivajući je da se “vrati i ustane”, jer je noć prošla. Već u drugom stihu, naglašena je odlika Barda31 who Present, Past and Future sees, kao potpuna suprotnost određenju vremena kakvo smo imali u svetu Nevinosti: dok smo na livadi punoj eha uživali u bezvremenoj radosti i igri, sada se susrećemo sa jasnim određenjem vremena kao sa posledicom čovekovog pada. Reč je o padu duše u svet Iskustva i njenom pokušaju da “obnovi palu svetlost”. Dakle, Bard nam, predočavajući svet Nevinosti kao idealnu prošlost pre pada i svet Iskustva kao zamračenu sadašnjost posle, U Blejkovom epistemološkom sistemu na strani zapada nalazi se Biulah, odnosno svet Nevinost,kao pastoralni svet trostruko ograđen detetom majkom i ocem, carstvo izvora pesničkog nadahnuća. Ovaj svet suprotstavljen je istoku koji Blejk naziva Generation, odnosno Iskustvo. Stoga, nije čudno zašto u okviru ilustracije Džon decu usmerava upravo u pravcu zapada. 28 U okviru pesama Nevinosti postoji pesma Noć koja govori o idealnom i zaštitničkom odnosu sveta Iskustva predstavaljenog u vidu lava prema jagnjetu, odnosno svetu Nevinosti, mogućem samo u „novom svetu nevinosti“. 29 Tama sa kraja pesme Na livadi punoj eha može se dovesti u vezu sa senkom koja može da škodi, kojom se završava zbirka Vegilijevih Ekloga. Reč je o istoj senci koja je ima zaštitniče karateristike kao senka krošnje drveta. 30 U pesmi iz zbirke Nevinosti akcenat je na sjaju dečije povorke koja peva u svečanom ambijentu šarenolikog londonskog cveća, dok u Iskustvu umesto pesme čujemo drhtave, plačne glasove dece na pustim i ledenim poljima na kojima nikad nema sunca. Takođe, ilustracije su jednako različite - verzija iz Nevinosti se odlikuje jarkim, toplim i životnim bojama, dok njoj suprotstavljena verzija prikazuje napuštenu decu i dvoje siročića koji plaču nad telom mrtve majke. Možda se na ovom primeru najbolje vidi odnos boja, kao i samih ilustracija suprotstavljenih zbirki pesama. 31 Zanimljivo je uspostaviti vezu između Svirača iz Uvoda u pesme Nevinosti i Barda, kao prikaze dve tipa pesnika. Dok je Svirač u nekoj vrsti ludičkog poetskog dijaloga sa detetom, Bard svojim uzvišenim glasom i svečanim jezikom okupira čitaočevu pažnju, time, između ostalog nagoveštavajući ozbiljan karakter pesme. 27

9

daje viziju o povratku “zlatnog doba”, odnosno, nekog novog sveta Nevinosti: This world of Imagination is the World of Eternity; it is the divine bosom into which we shall go after the death of the Vegetated body. This World of Imagination is Infinity & Eternal, whereas the world of Generation or Vegetation is Finite & Temporal. There exist in the Eternal World the Permanent Realities of Every Thing which we see reflected in this Vegetable Glass of Nature.32

U nastavku pesme razvija se problematika vremena, ali i prostora. Bard pominje pojmove Zvezdana kora i Obala mora koji su Zemlji do zore dati, time aludirajući na materijalističku ograničenost ljudi kao vid zarobljavanja Zemlje od strane čoveka, koja je slobodna do trenutka njegovog buđenja. Dakle, imamo potpuno suprotnost u odnosu na svet Nevinosti čija je jedina prostorna ograničenost bila predočena u vidu Eha, zvuka koji se vraćao odbijajući se “nepoznato”; sveta koji je, skoro bio prazan bez ljudi, a uz njih bio isto što i oni, bezbrižan i slobodan. Motiv tame i zarobljene Zemlje nastavlja se kroz pesmu Zemljin odgovor. Na samom početku, vidimo osedelu Zemlju koja podiže glavu from the darkness dread & drear, iz užasa tame, dok su u nastavku prve strofe naglašeni mrak i jad koji je obgrljuju. U okviru druge i treće strofe, Zemlja odgovara Bardu žaleći mu se na zavidnog i sebičnog oca prvih ljudi, u kasnijim Blejkovim delima nazvanog Jurizen. Jasno se naglašava da je on okovan i da ne zna za dan, te motivacija sa početka odjekuje i u nastavku. Četvrta strofa nastavlja motivacijski tok, vidimo Zemlju koja žali nad iskrivljenom prirodom čoveka Iskustva suprotstavljajući je motivu ciklusa iz sveta Nevinosti. Poslednja strofa, kao što smo nagovestili, otvara ključno pitanje ove pesme, pitanje tehniciteta, time nadovezujući se na Uvod iz zbirke Nevinosti. Naime, Zemlja traži od Barda da je oslobodi lanaca koji joj lede kosti. Pojam lanca vezuje se za negativitet tehne, odnosno čovek je taj koji je okovao zemlju svojom “umećem”. Problem tehne razvija se i u pesmi Tigar33, ponavljanjem motiva kovačke veštine34, ovoga puta u obliku pitanja:

Vilijam Blejk, A Vision of the Last Judgement, The Complite Illuminated Books, Themes and Hudson, 2000, London. 33 Ključno pitanje pesme Tigar jeste problem postojanja zla u svetu, odnosno, ako je Tvorac apsolutno dobar i stvorio je nešto poput Jagnjeta, zašto i kako je stvorio Tigra i njegov strašni sklad. Jedno od mogućih tumačenja vidi stvaranje Tigra kao vid božanske transgresije. Sa druge strane, Tigra možemo poistovetiti sa zlom i divljom prirodom Iskustva, suprotstavljenu u odnosu na radost i bezbrižnost Nevinosti, odnosno najbolji prikaz dva suprotna stanja ljudske duše u okviru ove zbirke. Zanimljivo je primetiti da se na ilustraciji tigar nalazi okrenut prema zapadu, upravljen prema svetu Nevinosti. Univerzalni simbol razuma je vatra, a pesma Tigar obiluje „plamenim“ aluzijama. 32

10

What the hammer? what the chain, In what furnace was thy brain? What the anvil? what dread grasp, Dare its deadly terrors clasp! Ako čitavu problematiku tehniciteta sagledamo u kontekstu pesme Ljudska suština iz koje nesumljivo proizilazi da se zlo nalazi u čovekovom umu, pesma Tigar dobija sasvim drugačiji smisao. “Večita propast” tvorac je Tigrovog strašnog sklada koji predstavlja zlo i čovek je taj koji smrću vlada, a ne Tvorac Jagnjeta. Čovek Iskustva je “kovačkom veštinom” zauzeo mesto Tvorca, te je, bacivši istinsku Ljubav u okove, sagradio Pakao usred Neba.

If the doors of perception were cleansed every thing would appear to man as it is, Infinite. For man has closed himself up, till he sees all things thro' narrow chinks of his cavern.35

Ono što čovek Iskustva svojim “umećem” nikada neće moći da shvati jeste da okujući Zemlju zarobljava i sebe, na isti način kao što okujući sebe zarobljava i Zemlju. Jedino što mu ostaje je i jedino što mu zaista treba, a to je izbor: ili da gleda kroz uski otvor sanduka u koji se sazidao i čeka kraj, ili da progleda i pokrene početak novog ciklusa.

Kovačka veština je poslužila Blejku i u pesmi Božanska slika iz zbirke Iskustva. Vilijam Blejk, The Marriage of Heaven and Hell, The Complite Illuminated Books, Themes and Hudson, 2000, London. 34 35

11

LITERATURA Vilijam Blejk The Complite Illuminated Books, Themes and Hudson, 2000, London. 2. Vilijam Blejk: Izabrana poezija i proza, prevod Dragan Purešić, Itaka, 2002, Beograd. 3. Ketlin Rejn, Blejk: Život i delo, Dveri, 2007, Beograd. 4. Poezija engleskog romantizma, predgovor i prevod Dragan Purešić, Plato, 2010, Beograd. 1.

12