Bismarck i Njegovo Doba (Kurt Kersten)

...

-

.

.

■

.

Prevela sa nemačkog originate: M ila Dlmić I Grafička oprema P. Bihaly I C opyright by N olit Beograd 1936 I štampa »Zadružna štamparija« Beograd 1936 god. I

Povez Dufer, Beograd

BI BLI OTEKA

NOL I T :

I STORI3A

U ređ u je : P. Bihaly

EKONOMI] A

KURT

KERSTEN

BISMARCK I NJEGOVO DOBA

I Z D A N 3 E

N O

L I T

B E O G R A D

Naslov nemačkog originate: BISMARCK UND SEINE ZEIT

MRAČNO DOBA Nastupila je vladavina od sto dana. Orlovi iebde nad koionama velike armije. Bečki kongres se rastura. Balske dvorane zjape prazne. Doboši ponovo udaraju i pozivaju na juriš. Vojni odredi se okreću i opet prelaze Rajnu. Napred pruske čete pod vođstvom jednog maršala koji jedva ume da čita i piše. Na najkrvavijim bojištima belgijske ravnice one će izvojevati sigurnost Britanskom kraljevstvu, njihovom

krvlju cementiraće se kamen-

temeljac jedne imperije. Nikad Velika Britanija nlje imala usrdnijih, a neukijih četa koje su za njenu moć morale da polože svoje živote. 1 aprila 1815 pisao je Car Napoleon svome tastu u Beč: »Pošto je trajni mir preko potreban, to mi najviše leži na srcu da ga pomažem svim svojim silama. Ali naročito mi je staio da ostanem u dobrim odnosima sa Vašim Veličanstvom«. Četiri dana kasnije upućuje Car cirkularno pismo suverenima: »Pošto su svetu pruženi prizori velikih bitki, biće veće zadovoljstvo ako se otsad bude znalo samo za jednu utakmicu mira, samo za jednu, svetu borbu —

i to u širenju

blagodeti

za sreću naroda. Francuska

radosno i otvoreno objavljuje taj plemeniti cilj svih svojih želja. Ljubomorna na svoju nezavisnost, ona će se u svojoj politici rukovoditi

nepokolebljivim

načelom

najodlučnijeg

poštovanja

nezavisnosti drugih naroda. Ako se s tim, kao što sam srećan da verujem, podudara i lično raspoloženje

i

mišljenje Vašeg

Veličanstva, onda je opšti mir osiguran za duga vremena, i рга7

vednost, koja je našla svoj izraz u današnjim granicama raznih država, biće sama dovoljna da čuva ovaj mir«. Monarsi Evrope slušaju poslednji put, kako im govori jedan od njihovih kome onl osporavaju legitimnost, je r*s u nemoćni prema njegovom geniju. Na ponudu građanskog iluzioniste za sklapanje mira oni odgovaraju naredbom za m obilizaciju. Devet nedelja docnije; čovek koji se pozivao na mir, uhapšen je. Monarsi Evrope imaju svoj mir. Engleska imperija stoji na sigurnim osnovama. »Sveta Alijansa«1)

kontinentalnih sila garan-

tuje gušenje svakog oslobodilačkog pokreta, —

mir je osigu-

ran. Počinje vladavina civilš, birokratije, dvorskih kamarila. Udovice i siročad pruskih vojnika, pokopanih u zajedničke grobove po Belgiji, ne znaju zašto su izginuli njihovi očevi, braća i muževi. Prusi su igrali ulogu potrkuše u Evropi. Onog 1 aprila, kada se Napoleon trudio da p rid o b ije Austrijanca, ugledao je svet O tto v. Bismarck, u Schonhausenu na Labi. Đrza odluka Prusa da izvrše napad pokidala je tanke konce između Pariza i Beča. Ako razmislimo, kako je izgledao položaj pedeset godina kasnije, tok svetske istorije dobija čudno lice. Zavičaj Bismarckov je kolonizovana oblast Altmark, ćelija iz koje se razvila brandenburška vojna država. Odavde potiče udarac

koji zadire

duboko

u slovenska

istočno-polapska

po-

dručja, odavde nemačka ekspanzija prodire na Istok. Altmark je bio tvrđava ekspanzivnih težnji junkerS i biskupa srednjega veka. Front ove granične marke2) upravljen je prema Istoku, ona pretstavlja kapiju za ispade i,

usled okuke

Labe, zadire

toliko u

istočne zemlje, da onaj ko drži skele kod Stendala i Tangermtinda vlada putevima prema severu, jugu i istoku prekolapskih oblasti. Gospodari te retko naseljene vojne krajine su junkeri. Prvi izborni knez Brandenburga dobija u zalogu Altmark i Branden­ burg od prezaduženog cara i nosi se u strahovitim borbama sa junkerima, koji mu osporavaju njegova prava. Oni u Hohenzollernima gledaju uljeze, nametnute carske namesnike, i stotinama godina ne prestaju da se pozivaju na svoje povlastice i da iz8

K r a lj F rie d r ic h W ilh e lm

IV .

B a k r o r e z p o s lic i Th

H osem anna

borne knezove, kao

i

kralja, stalno

prisiljavaju na ustupke. U

upornim borbama upravljači čas pokušavaju da se oslanjaju na građane i gradove, čas se opet bezuslovno potčinjavaju željama junkerči. Tek građanska klasa u usponu omogućava izbornim knezovima i kraljevima da se v ile ne pokoravaju zahtevima junkera, čije imovinske prilike postaju sve labavije. Uprkos fanatičnom otporu, junkeri žrtvuju povlasticu za povlasticom. Bismarck će jednom kasnije rećl zlovoljno, da je imanje njegovih predaka b ilo daleko veće od imanja Hohenzollera. On će isto tako ogorčeno iskaliti svoju srdžbu tvrdenjem, da su Hohenzolleri njegove pretke prinudili da im prepuste to imanje —

Schonhausen im

je bio nametnut, to je bila prisilna trampa u kojoj su Bismarckovi Hohenzollerima

morali

da prepuste

dragocene

posede

u

šumama i drugom zemljištu. Friedrich Wilhelm I pokušavao je svim sredstvima da nagne junkere da prestanu sa svojim nasiljima nad seljacima. Pristup io je eksproprijacijama, ali je morao da uzmakne pred otpofom junkera, da bi na drugom

frontu prim io

borbu s njima:

stvorio je birokratiju iz gradanskih redova kao tvrdavu p ro tiv junkerstva, koje još ostaje neograničeni gospodar na selu. Strahoviti ratovi u koje Friedrich II, u službi Francuske i Engleske, uvlači

siromasnu zemlju, prisiljavaju

pruskoga kralja

na blažu

p olitiku prema plemstvu; on nije bio u stanju ni da štiti se1jake ni da obuzdava junkere. Ovi zauzimaju sve važnije poloia je u upravi, pre svega u vojsci, čvrsti su na selu i brane se uspešno protiv svih zakona koji idu za tim da ublaže položaj seljaka. Glavni deo otšteta posle sedmogodišnjeg rata otpada na plemstvo, koje sad postavlja sve smelije zahteve. Kralj ih usvaja bez otpora, jer se boji mlade buržoazije. Važne trgovinske povlastice u rukama su plemstva, monopoiska Krune je

okov za mladu

buržoaziju, dugogodisnji

politika

rat, izdrža-

vanje velike armije, ogromno poresko opterećenje —

sve to

uništava privredu, potkopava ceo temelj veštačke države, čija je politička ravnoteža

potpuno

poremećena

pljačkaškom

po.li-

1ikom Poljske. O nekoj misiji u Nemačkoj nije moglo biti ni 9

govora. Dvacfeset godina po kraljevoj smrti država doživljava slom. čak i pobednik je zbunjen njenom tako naglom propašću. U strahu za svoju egzistenciju, Kruna pokušava reformu, ali jedva dodiruje prava junkera i odugovlači uvlačenje mlade buržoazije u državnu administraciju. Teška srca uviđa potrebu napuštanja plaćeničkog veze. Umesto

svega

sistema i uvođenja opšte vojne oba-

suspenduje

građanska

politička prava

odlaže izvršenje obećanja za kasnija, »bolja« vremena. Godine Bismarckovog rođenja dospela je menica

i

koju

kralj Pruske, u interesu junkere* i Krune, nije bio voljan da iskupi. Pošto je savez između Austrije i Francuske osujećen brzom potporom Engleske i pošto je reakcija u Evropi učvršćenar nije bilo razloga za bojazan od naroda koji je bio iscrpen dugogodišnjim ratovima i ugnjetavanjem. N ajgluplji kralj Pruske, koji je s Napoleonom umeo da ćereta samo o dugmetima na gamašama,

bio je najlukaviji

protivnik naroda.

Godine

1815

prestaje ugnjetavanje nemačkog naroda od strane tuđinaca, a počinje doba najstrašnije reakcije. Geslo godine Bismarckovog rođenja glasi za seljake i gradane Pruske: »Mi smo žrtvovani i prevareni.« Drugi rat protiv Napoleona, u toku leta 1815, nije b ia odbranbeni, nego napadački. Zanos narodnog ustanka je iščezao, upravijači su opet čvrsto sedeli u sedlu, vojskovođe koji su se pobedonosno vratili na čelu armija, pružali su najbolje garancije za sprovodenje reakcionarnih planova. Tako je Wel­ lington3) još decenijama kasnije bio zatočnik reakcije, kada se buržoazija osećala ugroženom od strane čartista.4) U Pruskoj od 1815 godine nisu

vise komandovali

samo

generali, nego i policija i birokratija. Interesantno je kako su oni generali, koji su protiv vo lje kraljeve sproveli naoružanje naroda, brzo nestali s pozornice razišavši se, nezadovoljni, sa sistemom. A s njima i ministri koji su se trudili da zavedu opštu osnovnu nastavu. Humboldt5) se povukao. Stein6) je, srdit, živeo u zatočenju. Ono je bilo pogrdnije od njegovog bekstva u Rusiju, na

koje ga je

Hardenberg7) nije 10

naterao Napoleon.

Čak ni

kolebljivfc

mogao dugo da izdrži »novo« doba.

AH je policija bila u stanju da vodi upravu. Pod Friedrichom II su njuškala kafe,8) uhode u službi vlade, držali Prusku u šahu. Njuškala opet nadziru Prusku, ali sad njuškaju šta ko misli. Friedrich II nije nikad ništa obećavao, ali Friedrich W il­ helm III bio je skrahirao, pa je nešto obećao. Postao je krivokletnik, i umesto konstitucije, dao je birokratiju. Dvadeset i pet mracnih godina. Procesi zbog političkih prestu­ pa ne prestaju. Zaključci Svete Alijanse rešavaju sudbinu narodnog pokreta. 1825 rešavaju se da izvrše izmene provincijskog ustava. To je sve. Staleški režim ostaje netaknut. Ugnjetavanje seljaka se pojačava, nameću im se veći tereti nego pre Steinovog raspisa iz 1809 godine. Slobode štampe nema, nema mogućnosti za izražavanje svoga mišljenja. Cenzura šikanira pisce i listove. Kad se četrdesetih godina j^vlja ju prvi znaci radničkog pokreta, ma* šinerija pravosuda radi hladno i nemilosrdno. Filozofija i pravna nauka izgrađuju naročite sisteme, u kojima se hvali postojeće stanje, u želji da se ono održi i očuva. Država se odvaja od klasa, od živih snaga društva. Razvija se škola dvorske filozo fije u kojo j se feudalizam romantički ulepšava, a vlast »po milosti božjoj« dijaletički

opravdava.

No čovek

koji

svoju egzistenciju

svodi na božju milost, nije u stanju da izgovori ili napiše ni je d ­ nu jedinu jasnu rečenicu, on je ukočen, priglup, studena prirodat čovek koji može da se zamisli samo kao neka lutka. Pod njegovom vladavinom se administrira država koju su mu drugi sačuvali.Nepovoljni položaj pokrajina koje po celoj

severnoj Nemačkoj

ništva,

da

a

se

i

ne

su rasute

otežava proces stapanja

govori

kako

staleški

princip

stanovvezuje

ljude za mesto gde su rodeni. Bečki kongres povećao je Prusku pokrajinskim područjima, ali težište države

leži

u

istočno-po-

lapskoj oblasti koja, ekonomski slaba, nije sposobna za razvitak. Samoj birokratiji i vojsci pada u deo zadatak, da zbliže heterogena# nejednako razvijena područja. Videćemo kako će jedan istočno-polapski junker rešavati takav jedan zadatak u Aachenu. Verske razlike otežavaju zbližavanje, mistične fantasterije berlinskih krugova ne mogu u tom pogledu ništa da izmene. Porajnska područja, privredno najnapredniji deo Nemačke, leže

u Savezu pruske države —

oko

1830 —

kao

kolonijalni

po­

sed. Ona donose najveći deo prihoda, razvijaju najveću ргоizvodnju, daju najsposobnije Ijude, ali ostaju u svom />strvskom položaju. Kasnije će jednom koblencki dvor zauzeti izvestan opozicioni stav, ali tada će se u suštini raditi o osvajanju pozicija u najvišim sferama. —

Istočno polapske provincije čine jezgro pruske države koje kao zlokobna posledica podele Poljske — odlazi pod skut

carizma, da bi održalo svoju poziciju.

I

sve

dok

Francuska

bude patila od strahovitih rana dvadesetogodišnjeg rata, a zapadno-nemačko pitanje ne bude iskrslo na dnevni red, interesi istočnog Polablja u njegovoj porajnskoj koloniji biće čisto adm inistrativne i finansijske prirode, dok će istovremeno nastajati nove suprotnosti, kad u industrijskim područjima zapada bude počeo polako da se razvija radnički pokret.

12

BEKSTVO I POVRATAK U ta mračna teskobna vremena

pada

mladost

Bismarcka. Ferdinand, njegov otac, potomak jedne oficirske i sitnoplemićske, junkerske porodice,

živi

Schdnhausenu; porodica, osim toga, ima posed i

Otta

v.

altmarkske na

Labi

u

u Pomoranu

kod Naugarda. Bismarckovi su u srednjem veku živeli u Stendaiu. le d a n kanceiarov predak igra izvesnu uiogu

u

cehovskim

borbama,

biva kao reakcionar prognan iz varoši, pravi sumnjive novčane poslove i dolazi na tajanstven način do imanja; udružuje se s izbornim knezom, i celog svog života lovi u mutnome. Ovaj Klaus v. Bismarck je, iz dugog niza pokolenja porodice Bismarck, je dino lice koje je u istoriji igralo izvesnu ulogu, iako sumnjivu. U toku kasnijih stoleća oni postaju posednici, oficiri i d vorjani; u ratovima Friedricha II, koji su tako strahovito proredili redove pruskoga plemstva, njihovi

su

gubici

upadljivo

članove porodice moraju da nateruju na vojnu stvom

ili

blagim

pritiskom.

maleni.

Neke

službu

lukav-

Bismarckov otac u Napoleonovim

ratovima više voli zavetrinu. Slabo nadaren za gazdovanje, ima­ nja nazaduju, dugovi porodice rastu. O njegovim duhovnim sposobnostima ne može se reći ništa naročito. On je u suštini muž svoje žene, častoljubive, bigotne građanke iz jedne činovničke porodice. Wilhelmina v. Bismarck je rođena Mencken, otac jo j je bio savetnik ministarstva i stužio tri kralja; Stein ga je sma13

1rao poštenim i veoma liberalnim; pretci su mu b ili profesori u Leipzigu i u toku 18 stoleća stupili u dvorsku sKižbu Pruske. To je brak u kome se ogleda struktura pruskih vladajućih krugova: plemstvo i birokratija pružaju jedno drugom ruku. Plemstvo postaje nemarno, buržoazija pokusava da dode do vlasti zaobilaznim putem, preko birokratije. Interesantno je kako u apsolutističkoj Pruskoj buržoazija teži da u rangu plaćenih činovnika osvoji sebi poziciju protiv feudalizma. Ona rešava zadatke za koje junkeri nisu sposobni i na koje oni gledaju ргеzrivo. Buržoaska birokratija se međutim snažno probija laktovima i koketuje s liberaiizmom. To ona može sebi da dozvoli, ali se istovremeno bori grčevito i bezobzirno za mesto pod suncem dvora i njegovog društva. Sam Bismarck je pričao s gorkim prizvuJcom u glasu, kakvih se sve veština laćala njegova mati, da bi u toku zimskih meseci igrala izvesnu ulogu u dvorskom

društvu.

Porodica se skučavala, sredstva su bila oskudna, stan tesan i malen, no mati je htela da prima goste, da vrši reprezentativne dužnosti, da osvaja moć. Nije nemoguće da je miadi Bismarck pod takvim uslovima već u ranoj mladosti osetio antipatiju ргеma uslužnoj, častoljubivoj, metanišućoj buržoaziji Pruske. On je uvek govorio ijubazno o svom ograničenom, ćutljivom ocu, a materi je ukazivao samo dužno poštovanje i ništa više. Ona je b ila lepa žena, ali je isto toliko volela raskoš, koliko je bila tvrda i hladna, njena bigoterija nije bila lišena mističnih nastupa, lektiru su jo j

sačinjavaia zatucana pseudofilozofska, reiigiozna

dela kojima su se, u doba reakcije trećega i četvrtog decenija, krepili duhovi. Mati hoće da ugura sina u diplomatsku karijeru. Mora da je osećala, da u vojsci više nlje bilo lavorika. Izgledalo je da budućnost pripada građanskom zanimanju. Ne može se reći da je instinkt vodio pogrešno ovu slavoljubivu ženu. Ona pravilno postupa, ia lje miadića u Berlin u jedan naročiti zavod za vaspitanje, koji je bio poznat kao napredan i u kome je građanski elemenat bio presudan. Ali antipatija prema materinom sistemu poburžoazivanja sad se samo pojačava. Ukoliko se mati više trudi da iz mladića istrebi junkerski elemenat, utoliko žešći postaje njegov otpor.

14

Vaspitanje u Plamanovom zavodu u Berlinu zasniva se na načelima Jahna9) i Pestalozzia10); njihovi su potomci građanskog porekla; školski drugovi i učitelji ismevaju ono plemićsko »von«; kruta, stroga discipline, koja nije poznavala razlike između građanskih sinova i junkera, gladni život u gradu, demonstracije građana protiv plemićskog potomka, sve to pojačava otpor junkerskog deteta. Kasnije, u gimnaziji »zum Grauen Kloster«, Bis­ marck trpi od »plemićožderstva« pojedinih učitelja. On je u torn »plemićožderstvu« gledao reminiscenciju na doba pre 1806. Nije hteo da vidi da »obrazovano gradanstvo« ne teži u prošlost nego u budućnost, i da je njegovo »plemićožderstvo« posledica vladine p olitike posle Napoleonovih ratova. Pred Uskrs 1832 napušta Bismarck školu. Iz njegovih »Misli i uspomena« vidi se da je tada bio ubeđen da bi republika bila najrazumniji o blik države. Sedamnaestogodišnji mladić upuštao se pod utiskom državnih prevrata u Francuskoj i Beigiji, sve većeg vrenja u Nemačkoj, bar u teorijska razmišljanja o najboljem državnom obliku* Gorka ili potcenjivačka kritika, koju je od odraslih navikao da sluša o upravljačima, nije ipak ostala bez dejstva, ali urođena prusko-monarhistička osećanja bila su u njemu neiskorenjiva.

U

Harmodiu11),

Aristogeitonu12),

u

Brutu13)

i

Tellu14) gledao je zločince i ubice. »Svaki nemački knez koji se p re tridesetogodišnjeg rata odupirao caru, ljutio me je. Ali počev od velikog izbornog kneza bio sam dosta pristrasan da budem p ro tiv cara, i da pripremanje sedmogodišnjeg rata smatram prifodnim«. Pruska, monarhija, autoritet —

to su osnovni pojmovi koji

dom iniraju njegovim političkim razmišljanjem. Bez obzira na koJebanje, bez obzira na kasnije izmenjenu taktiku, — sedamnaesto^ o d iln jim mladićem vladaju ista shvatanja kao sedamdesetogodišnjim starcem. A ntipatija prema liberalnoj buržoaziji ostala je ista, iako je on kasnije postao izvršilac njene volje. Simpatije su mu ostale stalno na strani autoriteta feudalizma. U proleće 1832 stupa Bismarck na univerzitet. Зо§ jednom se pruža prilika za kidanje s tradicijom i idejama porekla. Strašno je, kako taj mladić ostaje netaknut strujama vremena. Sveča15

nost u Hambachu16). juriš na frankfurtsku stražu16), događaji u Hessenu17), svirepi policijski režim u celoj Nemačkoj prolaze po­ red toga čoveka, bez naročitog utiska, ne utičući na njega! Prvih nedelja na univerzitetu pristupa studentskom udruženju, burševstvu, da bi brzo pobegao iz njega. Razlozi koje navodi pokazuju strahovitu prim itivnost njegovog mišljenja: nije mu se sviđalo nedavanje satisfakcije, odbijao ga je nedostatak spoljašnjeg vaspitanja i formi dobroga društva; zatim ga je »ekstravagancija njihovog p olitičkog shvatanja« dovela do konačnog prekida sa liberalnom buržoazijom onoga doba. On je verovao u mogućnost nemačkog jedinstva, no već onda je pred njim lebdelo evanđelje krvi i železa. Dalje je zanimljivo, koliko je malen bio uticaj profesora na njega —

on se čak klonio njihovih predava-

nja. Iz njegovih univerzitetskih dana nema ništa sem nekoliko anegdota o studentskim nestašlucima, kakve je doživeo svaki mladi čovek njegove klase, j izlišno je pričati te mladićske nestašluke. Kada se Bismarck vratio u Berlin, bio je iščezao i poslednji ostatak njegovog liberalnog raspoloženja; »bučni zahvati u državni poredak« b ili su u suprotnosti sa njegovim staropruskim vaspitanjem. On se nije razvijao unapred, nego je zastao, povukao se u svoju tvrđavicu i pojačao spoljašnja utvrđenja. U proleće 1833 vraća se na sever i upisuje se na berlinski Univerzitet. Semestri u Gottingenu

prošli su jalovo; kasnije je i sam pri-

znao da nije radio gotovo ništa i da je napravio mnogo teških dugova. U Berlinu se neće ništa prom eniti; upisuje predavanja iz finansijskih nauka i nacionalne ekonomije, pruskog zemaljskog prava, državnih nauka, pomorstva, pruske statistijce. N jegov biograf Marcks mora da prizna da nikad nijedan akademski nastavnik nije imao nikakvog uticaja na Bismarcka, a mi takođe nemamo razloga da drukčije sudimo. Mati sve to posmatra razočarano i nezadovoljno: izgledalo je da

se

njeni

ostvarili; ona pokušava da nagovori sina da ipak

snovi

neće

prihvati voj-

ničku karijeru; možda mu nedostaje disciplinovanost, možda će ga kasarna prisiliti na delatnost — ali sin se odupire njenom kategoričkom navaljivanju, buba poslednjih meseci za ispit, prvi 16

put sprovodi svoju volju p ro tiv matere, polaže ispit, postaje prislušnik kod beriinskog gradskog suda. Zimi 1835 odlazi prvi put u dvor. Mati smatra da je izvojevala pobedu. Prvo jurišanje na jednu poziciju odigrava se sad u toku pet nemirnih godina: prislušnik u Berlinu, pristav II klase u Aachenu, pristav I klase u Potsdamu, u meduvremenu Bismarck otslužuje svoj rok u lovačkom puku, gori od žudnje da preskoči sve niže stepene, samo da ne bi morao slušati, samo da bi najzad mogao da zapoveda. On neće da se nateže svakodnevnim dosadnim birokratskim tricama, ni da bude dugo u potčinjenom položaju prema pretpostavljenim a. Provincijski junker isto tako ne podnosi zavisnost od slučajnih lica kao ni stegu da se po komandi uspinje za jedan stepen na više. Volja za vlašću u nje­ ga je isto tako velika kao i antipatija prema poslušnosti. U toku tih godina izgleda da jos nije bio svestan nikakvog zadatka, jedina mu je želja da ne bude vezan, da zauzme položaj koji dopušta način života sličan junkerskom. Neće da bude podanik. Je­ dan potmuo, nejasan, ali gotovo stihijski nagon ga obuzima i goni unapred. Ponekad se čini, da je život dvadesetogodišnjeg mladića sada dospeo na prekretnicu. U isto vreme doiazi jedan ruski junker, M ihailo Bakunjin, godinu dana stariji od pruskog junkera, u prve teške konflikte sa svojim pretpostavljenim a i vraća se na selo, da mu najzad sve to postane nepodnošljivo i da pobegne u inostranstvo. I on smišlja putovanje u daleki svet —

kao i Bismarck; ni on neće

da služi, i on hoće po svaku cenu da sačuva svoju nezavisnost. Dugovi, teške ekonomske prilike, bolest matere,

upropašćeno

imanje, mnogobrojna porodica ne dopuštaju lenstvovanje, i pro­ blem se pre svega sastoji u tome, kako sačuvati svoju neza­ visnost? Iz takvog osnovnog osećanja, iz takvog neobuzdanog nagona ka slobodi, jedan postaje anarhista, drugi »mahniti jun­ ker«, koji sebi osvaja vlast u državi da ne bi morao nikom da služi, da: obojica su hteli da ne služe. Ali čovek koji je iz stepe upao u zapadnoevropske gradove, kida radikalno sa svima tradicijama i vezama: čovek iz marke, potomak iz braka jedne birokratske kćeri i jednog ofi2 , K«rsf«n, Bism«rck

17

cira Fridricha II, se od svih želja njegov put gubi odlazi za nekom

oseća se obavezan prema svojoj kasth i branl da je napusti. 3ednom se, za kratko vreme, i u tami; u Aachenu se zapliće u Ijubavne afere, Engleskinjom na Dug, niko ne zna kako je došlo

do prekida s njom, zašto se opet odjednom vraća; možda ga je savladala tuga za zavičajem ili se vratio iz osećanja dužnosti! Celog svog života obuhvataće on osećanjem I mišljenjem stalno samo pomoranske, donjo-saksonske predele: Videćemo ga kako doslovno beži u provinciju, zasitio se da plovi po kamenom moru, da radl stvari koje ironiše, čak prezire. Moralo je biti po sredi nešto kao tuga za zavičajem, ali snažnija i presudnija bila je želja za nezavisnošću I mogućnošću zapovedanja. U Berlinu su mu davali da radi trlčave stvari; još mnogo decenija

kasnije, priča on, kako je morao da sedi u tesnim

prostorijama, »prostorija i procedure

potsećali

su na nemiran

promet na šalteru neke železničke stanice. Prostorija

gde

su

raspravni sudija i tri ili četiri prislušnika sedeli okrenuti leđima prema publici, bila je ograđena drvenim rešetkama, a prostor oko te četverougaone luke plavila je masa stranaka koje su se menjale i koje su, neke više neke manje, galamile«. Provincijski junker, zatvoren među rešetke, hoće da skrati put ka diplom atskoj karijeri, traži službu kod rajnske vlade, je r se tamo može svršiti za dve godine, što je u staroj Pruskoj iziskivalo najmanje tri. Postaje pristav II klase u Aachenu; u Schonhausenu je spremao ispit, iz toga vremena postoji njegovo pismo jednom prijatelju, u kom priznaje: »Berlinci misle da sam lud, a seljaci kažu: naš siroti mlad i gospodin, šta li mu je samo?« Dugovi ga muče, odnosi s roditeljim a se pogoršavaju^ Ijubavi se menjaju brzo jedna za drugom. Život kao da nije bio lišen razočaranja. I u tom zabačenom kutu Schonhausenu, toj sta­ roj kući koju ironično naziva »dvor mojih dedova«, živi on sada u društvu sa jednom starom gospođom i dovrsava radove za isp it: interesantno je da u njima predlaže posredne poreze na masovnu potrošnju; jedan rad o zakletvi pokazuje izvesnu re~

18

ligioznu skepsu — on je tad čitao Spinozu i Voltaire-a# no pokazaće se kako je u najdubljoj svojoj sustini ostao netaknut time. U junu 1836 polaže u Aachenu svoj ispit. Tamo mu je pretpostavljeni graf Arnim-Boitzenburg, koji je istina »nosio sveopštu državnu periku, ali nije nosio perčin«. O svim drugim činovnicima govori rdavo, i tada i kasnije. Arnim je upadljivo predusretljiv; konflikti ne izostaju; Bismarck smatra položaj kao sinekuru, prekoračuje otsustvo zbog privatnih afera. Ko veruje da će on tražiti doticaja s porajnskim stanovništvom, veoma će se razočarati. Kao nekad u Gottingenu, on tražl društvo stranaca, jedna ljubavna afera mu je važnija nego celo nadleštvo, on prekoračuje otsustvo, putuje po svetu s nekom ženom. Kad mu je preotima neki bogati Englez, a njegove finansijske prilike postaju sve teže, vraća se u Pomoran, obuzet kajanjem i tugom za zavičajem, sa svešću da je doživeo poraz, i podnosi pismenu ostavku na službu u Aachenu. Roditelji se ljute, mati je van sebe, otac preti prekidom odnosa. On jos jednom popušta, pristaje da radi kod viade u Potsdamu, ali ga ni ovde, kao ni svojevremeno u Aachenu, »tok poslova« ne ohrabruje: »Poslove, koji su mi dodeljivani, smatrao sam sitničavim i dosadnim«. Posle nekoliko meseci mora da stupi u vojsku. Učinio je to preko volje, rok u vojsci mora da je za njega bilo teško vreme, je r vesti stižu oskudno od njega, a iz ono malo vesti može se naslutiti samo antipatija. Možda je to bila najgora godina njegova života —

porazi na svima frontovim a: konflikti sa ahenskom

vladom, razočaranje u ljubavnoj aferi, sve veći dugovi, najzad mati oboleva od raka; on se, kad god mu dopušta služba, bavi kraj postelje izgubljene, raspoloženje mu je gotovo očajno, potpuno je rezigniran, kazuje ocu da od životne sreće ne očekuje više ništa, da

ga

pri

pomisli

na činovničku

karijeru obuzme

gadenje. Mater, na koju svaljuje krivicu, zaklinje »da mu da neki drugi položaj«, najradije bi upravljao jednom fabrikom šećera — on ne može da ostane u službi viade, neprilike s ahenskom vla­ dom zbog njegovih dugova, njegovog osobenog bekstva, za-

2*

19

gorčale su mu i poslednju volju za birokratiju. Neće viSe da bude zavisan, a sigurno ga je zbog sve težih finansijskih p rilika mučila i perspektiva slabo plaćene činovničke karijere. Na rod itelje navaljuje neprestano, mati na umoru vidi da su jo j planovi propali pa popušta, a i sam otac priznaje da je državna služba samo za bogate ljude. »Nameravao sam da živim i umrem na selu, postižući uspeha u gazdovanju, možda i u ratu ako ga ima. Ukoliko mi je na selu ostalo am bicije# to je bila ambicija jednog domobranskog poručnika«.

20

JUNKEROVA SVIRKA 1 januara 1839 umire mati. Put za jedan novi život je Slo­ bodan, ali iza dvadesetpetogodišnjaka ieži osam izgubljenih godina, jedan razvoj je pfekinut, navala na jednu poziciju odbijena, junker se vraća na selo — opterećen razočaranjima, potišten brigama. U oktobru 1839 uvažava mu se ostavka na državnu službu. 3edna olupina se usidrava u luci. Život kao da ne pruža više nikakvih mogućnosti. U jesen 1838 sedi u Greifswaldu, studira hemiju da se spremi za svoj ekonomski poziv, osim toga otslužuje do kraja гок u Iovačkom bataljonu. U to vreme, u jednom iscrpnom, obrazloženom pismu jednoj staroj p rija te ljici opravdava promenu zanimanja, koja je za njega značila odluku za ceo život. Prvobitno pismo nije sačuvano, ali u njegovim krugovima mora da je o njemu bilo govora; otac je za to doznao i nabavio koncept, jed ino u torn obliku sačuvao se taj dokumenat. Pismo je datirano 29 novembrom 1838. Bismarck opravdava svoje istupanje iz birokratije, napuštanje karijere koja ga nikad ne bi mogla zadov o ljiti: »Da se sa mojim urođenim osobinama ne podudaraju priroda poslova i službeni položaj naših državnih službenika, da ne smatram nipošto kao sreću da budem činovnik pa čak ni mi­ nistar, da mi izgleda isto toliko dostojno, a pod izvesnim uslovima i korisnije, sejati žito nego pisati administrativne naredbe, da moje častoljublje teži više za tim da ne služim nego da zapovedam, to su činjenice, za koje osim svoga ukusa ne mogu 21

da navdem nikakve razloge, ali je tako«. Ima samo jedan razlog, kaže, koji bi ga mogao potstaći da savlada tu antipatiju, kada bf na dobro svojih sugrađana mogao uticati u većem obimu, nego što je to moguće jednom privatnom čoveku. No nije načisto, da li stvarno misli dovoljno pošteno, da bi mogao svoje snage upotrebiti više u korist drugih nego u svoju vlastitu, a ima dosta valjanih ljudi koji su u stanju da upravljaju zemljom. Pruski činovnik je ograničen u svom delovanju, on može administrativnu mašineriju samo da gura po već propisanim kolosecima, činovnik je sličan pojedinačnom sviraču u orkestru, on mora da otsvira svoju partiju kao što piše u zakonu, smatrao on to dobrim ill rđavim. »За, medutim, hoću da sviram onako ko što smatram da je dobro, ili nikako«. A zatim dolazi priznanje da je pristalica slobodnijeg državnog oblika, čuju se želje koje iznenaduju, koje se dosad nikad nisu čule: gotovo sa zavišću govori o državama sa slobodnim ustavom u kojima državni činovnik

svu

svo ju snagu otvoreno upotrebljava za odbranu i sprovođenje mera i sistema u čiju je pravednost i korisnost ubeden. »Kod nas, međutim, moraš biti plaćen i zavisan državni službenik, da bi mogao učestvovati u javnom životu; moraš potpuno pripadati činovničkoj kasti, d eliti njena pogrešna i tačna mišljenja i od* reći se svake individualnosti u mišljenju

i

radu. Zloupotrebe,

stvarne ili prividne, koje su u vezi s našim vrhovnim poglavarima, pretpostavljenim a pa čak i kolegama, moras gledati, a ne smeš napadati, pa čak i oni koji su podredeni, vise su pod uticajem običaja i utvrdenih propisa, no pod uticajem pretpostavljenoga«. »čak i u svojoj kratkoj karijeri često sam viđa o kako se skupoceno vreme i rad teško plaćenih nadleštava ubijaju na takav način, da bezuslovno moraš verovati da se poslovi izmišljaju, da bi se postavljenom činovniku dalo da nešto radi, a ne da se činovnici postavljaju da bi svršavali potrebne poslove; a protiv ovakvih i drugih naopakih pojava bore se odlični pretpostavljeni svom energijom, ali bez uspeha; tako je to u prirodi naše uprave«. 2ali se, da čak ni činovnici na visokim položajima ne samo da se ne usuduju da se usprotive štetnim, nesnosnim, nepravednim merama, nego čak smatraju da moraju, pro tiv 22

svoga ubeđenja, da ih sprovode svom energijom. Kako da tu dobiješ vo lje za vršenje dužnosti, kakve koristi od toga ima otadžbina? Sistem je nepravedan, vlada sprovodi principe koje treba pobijati, »ukoliko to, doduše, dopušta poslušnost prema postojećim zakonima«. On se brani od sumnje u njegovo političko uverenje koje tako otvoreno o bjavljuje, smatra da mora dokazati svojoj p rija te ljici kako mu savest nalaže da odlučno istupi. Mcra da su ga već onda smatrali ciničnim, egoističnim čovekom koga je bilo teško navesti da ma što uzme ozbiljno. Nepoverenje prema njegovim motivima bilo je veliko; njegov na­ a n izražavanja, način delanja davao je uvek povoda za nesporazume. On priznaje da ima častoljublja, priznaje da prema počastima kakve su stekli u državnoj službi Peel18), O'Connel19), Mirabeau20), nije ravnodušan, ali »uspesi, koje mogu da postignem na širokom utrvenom putu, ispitima, vezama, proučavanjem akata, rangom i naklonošću mojih pretpostavljenih« nisu ga privlačili. On čak priznaje da misli

na

sva

zadovoljenja

sujete;

junker

čezne za celom stvarnom tajnom slavom koja će najzad obasjati njega i njegovu porodicu. »Ukratko, nisam lišen častoljublja, ali ga smatram isto tako rđavom strašću kao i svaku drugu strast, i još bezumnijom, je r ono, ako mu se prepustim, traži kao žrtvu svu moju snagu i nezavisnost, a ne pruža mi trajno zadovoljenje čak ni u slučaju najsrećnijeg uspeha«. Finansijski razlozi? »Da bi čovek danas pravilno upravljao velikim poljoprivrednim imanjem, možda je potrebno više pameti nego da postane tajni savetnik...« »Platu, koja bi mi, prema mojim potrebama, omogućila da se oženim i da osnujem svoj dom u varoši, imao bih, u slučaju najuspešnije karijere, kao pretsednik ili nešto slično, recimo u četrdesetoj godini, kada bih se sasušio od prašnih akata, hipohondrije, plućne i stomačne bolesti, i kada bi mi žena bila potrebna da me neguje u bolesti. Za to skromno preimućstvo, za golicavo zadovoljstvo da me zovu gospodinom pretsednikom, za svest da zemlji retko kad koristim toliko koliko je stajem, a da pri tom ponekad kočim i škodim, i da vršim ono, što sam na nepromišljen način učinio svojom dužnošću, ne, čvrsto sam rešen 23

da za to ne dam svoje uverenje, svoju nezavisnost, celu svoju životnu snagu i svoju delatnost, dokle god joS ima hiljadama dru­ gih, a među njima mnogo izvrsnih ljudi, po čijem je ukusu gornja cena dovoljna da radosno zauzmu mesto koje sam ja napustio«... I p o lto očito smatra da se sumnja u njegovu odanost kralju i državi, a i svojoj porodici koju je svojim delima mogao učiniti slavnom, on uverava da će uvek ostati član visokog društva koje zaslužuje postovanje —

pod tim društvom podrazu-

meva svoju klasu, i realista, koji nikad ne zaboravlja tie pod sobom, hitno opom inje oca da brat treba da mu postane zemaljski savetnik, on će se ipak potruditi da stekne položaj okružnog poslanika. Kad braća budu zauzela ta dva položaja, to će biti od koristi za njihovo gazdinstvo. Zašto je to pismo tako žnačajno, zašto ga treba tako opširno iznositi? Ono sadrži

najoštriju

kritiku

b irokratije

onoga

doba; ono je dokumenat optužbe protiv sistema Friedricha Wilhelma III. Autor toga pisma ne odriče da je u opoziciji prema vladi. On zna da u toj kraljevini neće zauzeti nikakav položaj koji bi mu omogućio da uspesno vrši promene. Omiču mu se priznanja o snovima kojima se odaje u trenucima samoće. Da li je slučajnost, da tu odjednom

iskrsava

ime Mirabeau-a, da Bis­

marck govori o slobodnim državama? Ne zna se kako je on zamišljao novi sistem, u svakom slučaju izgleda da ga nije nadovezivao na ideale stare staleške Pruske. Ta njegova

kritika

birokratije, sistema, zemaljske viade uopšte, nije usamljena. Krajem tridesetih godina živela je

u nezadovoljstvu

cela

Nemačka, a naročito Pruska. Očekivala se promena viade; Friedrichu Wilhelmu biće uskoro 70 godina, on je ukočeniji, nepristupačniji no ikada. Bismarck poznaje položaj na dvoru. Od godine 1835 i sam je odlazio u dvor. S princem Wilhelmom se upoznao na jednom soareu, to je bio prvi njihov susret. Sadržina razgovora je banalna, stalno se ponavlja refren kojim se odlikuju svi ti razgovori pruskih prinčeva: »Zašto niste stupili u vojsku?« »Suviše slabi izgledi, Kraljevsko Visočanstvo«. »No, baš ni u pravima 24

izgledi nisu bolji«. Što je princu najviše palo u oči, to je bio gardijski stas mladoga pravnika. Ali Bismarck vrlo maio oseća vrenje koje vlada u celoj zemlji. On ignoriše veliki je sklopljen 1833 godine jedan когак unapred. Ako je carinski savez dolazio

politički i koji je hoćemo u obzir

značaj carinskog saveza koji nemačko pitanje pomerio za da budemo otvoreni, za njega samo utoliko, ukoliko mu je

pružao mogućnosti da dođe do položaja. Pa ni do toga položaja nije mu bilo mnogo stalo. On želi samo da nađe skloniste. Ne pridaje značaj pokretu u krilu same buržoazije, tehničkim napretcima četrdesetih godina. Ništa mu nije poznato o hesenskim nemirima, —

ta u to vreme se odigrala Buchnerova21) tragedija.

A kad Bismarck i beleži ove događaje, čini to s indignacijom. Delatnost u državnoj službi dovodi ga smesta u opoziciju, ali već onda on sprovodi istu taktiku kao i kasnije: ne simpatiše sa opštom opozicijom , a kamo li da preduzima korake da bi postao njen voda, pa čak ni da jo j’ pristupi. On ostaje u granicama svoje klase i beži na selo. 3er ta njegova odluka bila je bekstvo. Sudbina mu je pružila jednu poziciju, on je odbija, čak je i ne uočava, toliko je bio vezan za svoj stalež, toliko je bio Prus staroga kova, roajalista. U sile koje vladaju u zemlji ne dira. Kritikuje, ali položaj smatra potrebnim i poziva se na to, da su ti odnosi zasnovani na prirodi. Tako ne postupa avanturista, tako ne postupa revolucionar, borac, nego čovek koji je najtešnje vezan za svoj stalež i koji neće da prekorači njegove granice. On hoće da zapoveda, ali neće da sluša, hoće da zadovolji svoje častoljublje, to mora da bude veliki zadatak, hoće da bude nezavisan —

ali ne-

zavisnost mu maše samo sa sela, gde vladaju junkeri. I tako on preuzima imanje u Pomoranu, tamo gde je ugnjetavanje seIjaka najgore. Tu je najzad apsolutni gospodar. Brat će mu postati zemaljski savetnik, a on okružni poslanik. Vladavina počinje. On izbegava opoziciju, rešavajući se radije za ugnjetava­ nje seljaka. I sad može da svira, kako on smatra za dobro.

25

RAJ „MAHNITOG BISMARCKA" Pomoran je raj za junkere, bio je to oduvek. Ta pruska Vandeja rađala je najžešće reakcionare i najveću bedu. Kasnije jednom, kratko vreme pre no što je izbila mar* tovska revolucija 1848, Bismarck je iz Schonhausena izložio p rilike u Aitmarku koje se nisu mogle razlikovati od prilika u Pomoranu. To je bilo u februaru 1847. Pisao je : »Ove zime starao sam se malo više oko pomaganja ovdašnje sirotinje i našao sam, iako ne u mojim selima, a ono u susednom gradu Jerihow, bedu da se veća ne može zamisliti. Kad pomislim kako jedan talir takvoj gladnoj porodici može da pomogne za nedelju dana, dode mi skoro kao krađa izvršena na to j sirotinji kad potrošim trideset talira da bih tamo otputovao...« »Kuda to može, kuda to treba da odvede? Sirotinje ima vise, no što bi sva kraljeva blaga mogla da je ishrane«. To su godine ispunjene krizama, ukratko pred izbijanje revolucionarnog pokreta koji će uzdrmati celu Evropu. U Pruskoj je 1849 došlo do pobuna šleskih tkača, koje su ugušene pomoću vojske. U celoj zemlji godinama vladaju nemiri. Od julske revolucije 1830 položaj se potpuno izmenio. Doba reakcije nije bilo vise trajno stanje. Buržoazija je u Francuskoj došla na vlast, u Engleskoj dve godine kasnije osvojila važne pozicije, čak i u Nemačkoj počela da oživljava. Tehnički napreci, nagli razvitak porajnsko-vestfalske industrije ojačali su buržoaziju. Ona je pre svega zainteresovana veza. 26

U to junkeri

i

angažovana u osnivanju

počinju

da

shvataju

vreme

carinskog sai

uvećavaju

svoja imanja. Steinovim oslobođenjem seljaka formalno je ukinuto kmetstvo, ali posle oslobodilačkih ratova junkeri pokušavaju svim sredstvima da svoju pređašnju vlast ponovo osvoje. U njihovim je rukama uprava, pravosuđe, blagodareći staleškom ustavu oni su neograničeni gospodari u pokrajinama. Seljaci nikako da se oslobode danka, argatovanja, službe. Lična sloboda ostaje im zagarantovana, ali junkeri bezobzirno iskorišćavaju u svoju korist izvesne odredbe zakonodavstva. Franz Mehring izlaže u svojoj »Istoriji nemačke socijalne demokratije« taj pljačkaški pohod junkera. Seljaci koji nisu imali zaprega, b ili su potpuno predati na milost i nemilost junkerskoj samovolji. Njihova mesta su ukidana, otkazivana im je služba, primoravani su da se odreknu svojih prava. Seljaci sa zapregama »regulisani« su, p ri­ moravani da svoju najbolju zemlju prepuste junkerima u zamenu za oslobođenje od feudalnih tereta. Ostatak

zemlje

koji

bi

ostao, priznavan je kao njihovo viasništvo. Mehring priča, da su u istočno-polapskim krajevima na taj način nastala 70.582 nasledna imanja, a 289.652 seljaka sa zapregama oslobodilo se feu­ dalnih tereta. čitavo ovo oslobodenje stalo je seljaka 1,533.050 jutara

zemlje,

1,599.992 talira

18.544.768

talira

kao

kao obavezna godišnja

otplata

glavnice,

zatim

renta, i 260.069 merica

žita. Eksproprisani seljaci morali su da se late nadničenja; Bis­ marck piše kako njegovi nadničari moraju

godisnje

da

rade

besplatno muški 156 i ženski 26 radnih dana; nadnica koju su dobija li sastojala se iz oskudnih davanja u naturi i u plati od četiri srebrna grosa, zimi samo jedan i po srebrni groš; žene su dobijale još manje. Tad je bila otpočela industrijalizacija poljoprivrede, sadila se šećerna repa, fabrike su nikle iz zemlje kao g ljive posle kiše. Izgledalo je da će konjunktura biti povoljna. Baš u vreme kad je Bismarck istupio iz državne službe, otpočeo je taj preobražaj. Bismarckovi počeše osnivati fabrike, a i samoga su Bismarcka povoljni izgledi privlačili da takvim fabrikama upravlja. Uz to se pekla rakija u celom istočnom Polablju. Mehring piše: »Pruska industrija špiritusa trovala uspehom koji je nadmašila

jedino

je

englesko-indijska

mase

sa

industrija

opijuma za trovanje Kine«. 27

Radna snaga je bila jevtina, otšteta koju su seljaci plaćali za svoje oslobođenje jačala je junkere u pogledu kapitala, a p olitički su oni b ill gospodari, je r su im ostala sva feudalna pra­ va. Da, tu je postojala mogućnost da se ne služi nego zapoveda, tu je bilo mogućnosti da se svira po sopstvenoj volji. Tri imanja je preuzeo Bismarck u Pomoranu. Ona su u toku poslednjeg stoleća zapuštena, mati je trošila velike sume, radila bez plana, Bismarckovi su tada stajali gotovo pred propašću. Bismarck je

racionalizovao. Hteo je zajednički s bratom

Bernhardom da upravlja imanjima. Ubrzo se pokazalo da je zajednički rad bio nemoguć, i on izgura brata. Posao se uzeo na laku ruku i otpočelo se sa pečenjem rakije, što je bilo najje v tin iji način za savlađivanje krize. Posle osam godina Bismarck je izračunao 20 odsto dobitka. To je bio veoma povoljan rezultat, ali đavo nemira neće da se okane čoveka koji je pobegao na selo, iz straha od mira koji vlada iza rešetki uredskih prostorija. U ono vrem nazvali su ga »mahnitim Bismarckom«. On p ije i kocka se, skita se po zemlji, 1842 putuje u Englesku, da onde vidi samo ono što mu dopušta njegovo staleško gledište. Nastoji da se smiri, ide u lov, u međuvremenu dobija volju za državnu službu, preduzima čak veoma ozbiljne korake, kasnije kazuje da je 1845 želeo da postane ministar; posto ga natpretsednik nije smesta primio, on pobegne. Želja da stupi ponovo u državnu službu obuzimala ga je kad su imanja opet bila na visini. 3edan zadatak je

sad bio izvršen, častoljublje mu nije dalo mira. I

tako se zanosio, tako je dolazilo do d ivljih terevenki sa sopstvenicima susednih imanja i oficirima, on se zaplitao u dvoboje, izazivao sve vise, nije živeo bez ljubavnih afera, ali je ismevao p rija te lje koji su popustali svojim strastima. 1842 putuje u inostranstvo, 1843 posećuje prvi put Pariz, putovanja samo prekidaju jednolični život na selu, kući se stalno vraća mrzovoljan. S jeseni 1843 mašta o putovanju u daleke krajeve: »Nameravao sam da nekoliko godina igram Azijata, da unesem nešto promene u dekoraciju moje kom edije i da svoje cigare pušim na Gangu umesto na Regi«. Fantazija ga čak zabavlja sanjarenjem 28

o službi u engleskoj armiji u Indiji. To su unutrašnji pokreti jednog strasnog čoveka koji čezne za delanjem, i čija potreba za isticanjem ne nalazi nigde zadovoljenja. Nestalno mu tumaraju snovi, ali ni jedan jedini put ne dolazi na pomisao, da van njegove klase u vlastitoj zemlji postoje neke mogućnosti. On je potpuno asocijalan čovek, ostaće takav, njegove želje pokazuju sprečenog avanturistu. Prepreke kod njega potiču iz njegove vezanosti za svoju klasu. Tako se iznova omamljuje, odaje se ekscesima i odlikuje se ekstravagancijama kojima se čudi ceo svet. Smatraju ga odvratnim, boje ga se, on u svojoj klasi postepeno postaje usamljen, odnosi sa staleškim drugovima dobijaju ironičan karakter, on ih ismeva, draži ih prezrivim izjavama o vladi, ali kako mu je intimno bilo pri duši,- to pokazuje 1844 jedno priznanje nekom prijate lju: »Seoski junkerski život je nepodnošljiv, činovnički život je isto tako bljutav i nekoristan kao i р г е . . . za sa da . . . brodim bezvoljno rekom života, bez drugog krmila osim trenutnih sklonosti, i prilično mi je svejedno gde će me izbaciti na obalu«. Зе li čudo# ako se on u takvim skeptičnim, očajnim trenucima bavi Byronom? On ga čita i čita, citira njegove stihove u pismima, prepisuje ga, u to doba mu »nijedna knjiga nije dosta tmurna«, u društvu »čak glasno čezne za Byronom, za njegovim fantastičnim, crnim,

veličanstvenim,

mračnim

junacima«.

To ga štimung propadanja jedne nagrižene klase obuzima i ne napušta. U novembru 1845 umire mu otac koji je upravljao Schonhausenom. Njegova smrt je, izgleda, tronula Bismarcka, ali ga nije potresla. Između braće dolazi do dugih sporova oko nasledstva; O tto dobija Kniephof u Pomoranu

i

Schonhausen u Altmarku.

Pred njim iskrsavaju novi zadaci. Otac je rđavo ekonomisao. On sada odbija nove ponude da stupi u državnu službu. Što ga pri tom rukovodi, to je perspektiva na mogućnost delanja u okrugu: u Saksonskoj je mogao da postane načelnik Saveza za održavanje nasipa; u izgledu je biia promena jednog zemaljskog većnika, ali taj položaj je zauzeo neko drugi, on je morao da 29

se zadovolji sa položajem zamenika. U Schonhausenu je našao p olje za javni rad, a da ne bude zavisan. U Pomoranu, kao što kasnije priznaje, nije za svoje staleško liberalno raspoloženje nasao ni razumevanja ni simpatije, u Saksonskoj nailazi na odobravanje drugova u okrugu i uskoro će postati vođa staleške opozicije.

30

KRVNO SRODSTVO Kada je Friedrich Wilhelm IV 1840 godine došao na vlast, cela Pruska, čak cela Nemačka je verovala da nastupa novo doba. Celu zemlju je obuzelo kao neko pijanstvo. Bismarck je posetio britanska ostrva, da otuda ponese jejedino zapažanje da engleski posednici nemaju žitnica već samo stogove. Prve godine

vladavine

Friedricha

Wilhelma IV oživljava

početak jednog velikog preobražaja prilika u Pruskoj. Tehničke leko vin e (železnica, parna mašina) i osnivanje carinskog saveza, sve veći napredak u industrijalizaciji šleskih i porajnskih pokrajina godi snažnom razvitku mlade buržoazije koja sad oštrije istupa sa svojim zahtevima ustavnih reformi. Čitavi slojevi širokih masa rasturaju se, zanatlijski stalež se gotovo sasvim uništava i proletarizuje. Mašina nemilosrdno

gazi

preko

hiljada

egzistencija. Gradovi doživljavaju živ polet, fabrike niču iz zemIje, proletarijat se povećava ne samo prilivom iz upropašćenih zanatlijskih redova, nego i pridolaskom sa sela. Mehring priča, da su se za prvih devet godina pod Friedrichom Wilhelmom IV parne mašine berlinskih fabrika od 29 sa 392 konjske snage povećale na 193 sa 1265 konjskih snaga. Oskudica stanova u malim industrijskim Pruska

gradovima

tekstilna

gleske tekstilne

Pruske

industrija industrije

janstvu pobede, izazivali svet govorima, svečanostima, paradama. Petnaest dugih godina Bismarck se često očajno borio, da izme­ du opasnih grebena provede državnu ladu kroz usku plitku močvaru. On je znao da je ovaj carski sjaj bio samo prividan, znao je da gradanstvo živi u lažnom uverenju. Kada je Eugen Richter docnije, u jednom govoru u Rajhstagu, nazvao Rusiju džinom na glinenim nogama, on nije bio svestan da je država u kojoj je on sam živeo,

počivala na istim temeljima.

Ali nije samo krivica

Bismarckova sto se Rajh nadimao pun svesti o svojoj snazi, i na evropski i čak međunarodni značaj, koji nije imao i nije mo­ gao imati, jer je Nemačka pri svom nepovoljnom geografskom položaju, pri svojoj odvojenosti od svetskih mora, pri svojim dugim, teško odbranljivim granicama na istoku, pri svonv kobnom 19*

291

»redišnom položaju u Evropl, bila osudena da vodi samostalnu* I čak napadačku politiku samo po cenu životne opasnosti. Pri tom su ogromno bogatstvo sirovinama, razvitak moći buržoazije,. silna vojska a ne manje i psihološki momenat, »furor teutonicus«, nagnali Rajh na puteve koji su morali dovesti do trenja sa svima svetskim silama, i docnije do sudara. Nesrećna zemlja, zaslepljen narod, voden od državnika koji se osećao pozvan da bude sudija Evrope, ali koji nije imao hrabrost da naciji prizna istinu, koju ona sama nije bila kadra da vidi. Protivurečnost u kojoj se ova zemlja nalazila, uvek je postojala, ali ona nije bila nikad tako očita kao na početku zavojevačke ere; Bismarck je prvi put u krizi godine 1875 upoznao nesrazmeru snaga, iako nikad nije poznao njenu pravu suštinu. Da je ova protivurečnost sledila iz enormnog razvitka privrednih snaga, koji se odigravao u jednoj zemlji čiji je geografski položaj bio krajnje nepovoljan, to on izgleda nikad nije razumeo. U našoj zemlji bilo je od vajkada samo ličnosti koje su došie prekasno ili prerano. Jedna pojava kao sto je Bismarckova pod takvim okolnostima uopšte nije neobična, već šta vise potrebna. On je pripadao staležu potisnutom u otstupnici, koji je čvrsto držao u rukama državni aparat; s obzirom na ustrojstvo pruske države bila je vojska u rukama ovog staleža od ogromnog značaja; bas zato što je vladao tom vojskom i tu svoju vlast branio od svakog napada, uspeo je da se sam odrzi, iako je ekonomskl već bila potisnuta od gradanskog staleža. O pet jednom primenio je Bismarck svoju staru rečenicu: »Konzervativan u unutrašnjoj politici —

liberalan u spoljnoj« —

posle 1875 je rešen da uništi radnički pokret, i da na taj način stvori stvarno unutrašnje jedinstvo, kako ga je on razumevao. U osnovi —

tako gledano —

nije on imao nepravo kada je sa

svoga gledišta oglasio socijaldemokrate za neprijatelje

Rajha.

To su bili stvarno. Ali ova kampanja za uništenje nije uspela, V Bismarck nije postigao svoj cilj jedinstva Rajha. Ako je hteo da vlada spolja liberalno, morao je da traži saveznike, a da ne dospe u kolotečinu njihove politike. Dogma je bila: nikakve mogucnosti za izmirenje sa Francuskom. Zbog toga su svi pokušajt 292

upravljeni da sile zajemče posed Elzas-Lotaringije, ali godine su prošle dok je Bismarck uspeo da izazove utisak kao da daje jed no j sili toliko da bi jo j se učinilo korisnim da obezbedi posed Elzas-Lotaringije. Ni Engleska ni Rusija nisu do Bismarckovog otpustanja nikad bile spremne da preuzmu garantiju. Koliko li je pokušaja Bismarck činio, koliko je izaslanika bilo poslato, ko­ liko li je zaludnih pregovora vođeno; ali, ili je Engleska htela da upotrebi Rajh kao tampon protiv Rusije — nije mogao p rido b iti, —

za šta se Bismarck

ili je Rusija htela da upotrebi Rajh kao

tampon protiv Austrije, na šta Bismarck opet nije pristajao. Kada je Bismarck zaključio savez sa Austrijom, nisu tu bili merodavni osećajni momenti. On je odustao od velike Nemačke, je r bi balkanska politika sasvim pomerila nemačko težište, a pre svega bi, sa problemom nacionalnosti, dovela

Rajh u najteže

situacije. On je video, da bi se dosta teškoća imalo sa Poljacima, Elzašanima i Dancima. »Kada Austrija ne bi postojala, morali bi je izmisliti«. Austrija je za Bismarcka imala zadatak da zadrži nastupanje Rusije, da ujedno Rusiju skrene protiv sebe, a zatim da podvede pod jednu kapu nacionalne manjine, koje bi postale opasne po Nemačku čim bi postigle svoju samostalnost i bile izložene uticaju Rusije, koja bi u tom trenutku obuhvatala Rajh na svim njegovim istočnim granicama od Libaua do Passaua. Austrija je imala reakcionarnu misiju, ali ona je odgovarala nemačkim interesima, i zbog toga se Bismarck približio državi Franje 3osifa. Ničeg se nije toliko bojao Bismarck kao ruskoaustrijskog sporazuma. U rusko-turskom ratu vidi Bismarck spas, jer je Rusija odvraćena od srednje Evrope i ne može da pode protiv Austrije. Svih tih godina on neumorno traži saveznike, nudi čas Engleskoj, čas Rusiji svoje usluge, svima je dosadan, jer zahteva, a ništa ne pruža. Stalno traži garantiju za Elzas-Lotaringiju, ali Engleska za­ hteva usluge protiv Rusije, a Rusija hoće da podbode Bismarcka na rat protiv Austrije, koji bi se možda završio pobedom, ali bi se Rusija i Francuska po svršetku sporazumele iza leda Nemačke. Bismarck vidi svoj glavni zadatak u osiguranju Rajha, on odbija svaku politiku koja se vodi za interese neke druge države. 293

Balkanska pitanja su stvar Rusije, Austrije i Engleske, on veruje da јоб jednom može igrati posrednika i sprema svoj program, koji predvida podelu Bliskog Istoka izmedu tri sile, on godinama fznosi taj predlog pred sile, koje o tome neće ni da čuju, je r svaka hoće da stekne glavni uticaj. Na Berlinskom kongresu, koji treba da uredi balkanska p i­ tanja izmedu velikih sila, veruje Bismarck da može da se pojavi u ulozl sudije Evrope, sam on oseća kako je opasan ovaj zadatak 1 naziva sebe skromno »poštenim senzalom«, ali Rusi se osećaju prevarenim od Bismarcka, zato što ih on nije dovoljno snažno podržavao protiv Engleske, Englezi obradovano zapažaju da im se Bismarck približuje, ali nikad mu oni neće ispuniti želju da zajamče Elzas.

Tako se veliki kongres

od jula 1879 završava

osamljenjem Nemačke. Godina je zla: kulturna borba je izgubIJena, na kajzera su izvršena dva atentata, privredna konjunktura Je rdava, obrt ka novoj privrednoj politici se priprema, borba sa socijalnom demokratijom počinje; Rusija je ogorčena zbog ne* mačke »nezahvalnosti«, Francuska izgleda ojačana, sam Bismarck smatra da je Italija zrela za republiku. Citavu godinu dana povlači se kriza, ona dolazi do vrhunca, kada 15 avgusta 187? Aleksandar III piše pismo Wilhelmu, u kome ga opom inje na usluge učinjene mu 1870, koje Wilhelm po svojim sopstveninrv rečima nikad nije hteo da zaboravi: »За ne bih sebi dozvolio da Vas na to potsećam, ali stvari uzimaju suviše ozbiljan obrt, da bih smeo da Vam prećutim bojazni koje me obuzimaju i č ije bi posledice za naše obe zemlje m ogle biti kobne. Neka bi nas Gospod toga sačuvao I Vas prosvetlio!« Poslednji put će jedan ruski car pokušati da zapoveda u Berlinu. Wilhelm je morao protiv svoje vo lje da u jednom pismu o d b ije svog nećaka u Petrogradu, a Bismarck je rešen da p o tp iie ugovor o savezu sa Austrijom. Ali još jednom se Wilhelm otrže od Bismarcka, seti se sveg »dobrog« što je u toku svoga života prim io od ruskog cara u borbi protiv revolucije, pošlje generala M anteuffela u naročitoj misiji u Varšavu i nade se sam sa Aleksandrom u Aleksandrovu —

na ruskom zemljištu, pozvan od sa-

mog Aleksandra. To je bio šahovski potez Rusa, kojima nije b ilo 294

nepoznato da Bismarck u Gasteinu pregovara sa Austrijancima. Bismarck se ljuti, za njega je W ilhelmov put drugi Olmutz, on ometa istovremeno njegove pregovore sa Austrijom, koja je puna nepoverenja i mora da misli da je po sredi nova klopka. A ovoga puta je ipak bio odista iskren. Mesec dana je trajao sukob izme­ du Bismarcka i Wilhelma, već je on hteo da podnese ostavku, kad uze da posreduje prestoionaslednik, koji se zalaže za zaključenje sporazuma s Austrijom, je r ovom ugovoru — kako on ve­ ruje i nada se —

mora da sledi konačno okretanje leda Ruslji

i veza sa Engleskom. Pod takvim okolnostima je b io začet dvojni savez. Ministarski savet u septembru 1879 donosi rešenje u korist Bismarcka, uprkos tome sto se Wilhelm još protivi. Ministri su bili pod zapovedništvom Bismarckovim —

gotovo se može govoriti

0 otvorenoj pobuni, najzad kajzer popusti. 16 oktobra 1879 ratifikovan je ugovor s Austrijom: ako Ru­ sija napadne jednu od država, onda je drugi ugovorač obavezan da sa ukupnom oružanom silom svoje države priskoči u pomoć 1 da samo zajednički i saglasno zaključi mir. Bude li jedna sila napadnuta od neke druge sile (Francuske) onda je druga sila obavezna ne samo da ne pomaže napadača već da zauzme barem blagonaklono neutralno držanje prema saugovornoj strani. Podupire li Rusija napadača onda je Austrija obavezna da sa celokupnom svojom vojnom silom priskoči u pomoć Rajhu. Ugovor je bio zasad zaključen na pet godina, u jednom naročitom članu kaže se, po W ilhelmovoj želji, da zasad nema povoda za saopstenje ugovora Rusiji, pošto ima nade da se oružanje Rusije neće pokazati kao opasno za budućnost; samo u slučaju da se ta nada izjalovi, smatraće se poverljivo saopštenje ruskom caru kao obaveza lojalnosti. Nekoliko nedelja docni­ je Wilhelm u jednom pismu Aleksandru saopstava ugovor, ne njegov tekst, ali njegov smisao. Savez doduse jem či posed Elzas-Lotaringije protiv francuskog napada, ali on Bismarcku izgleda nepotpun, dogod i Engle­ ska ne bude tu. Uskoro po zaključenju vode se pregovori u Londonu, koji ne dovode do cilja, je r Engleska ne pristaje iz obzira 295

prema Francuskoj. Kolonijalna razmimoilaženja počinju već aa utiču na odnose izmedu evropskih država. Tako Bismarckov plan ostaje nedovršen, je r mu je uvek bilo jasno da sam, u zajednici sa Austrijom, ne može vo d iti rat, a da će do njega doći, u to nikad nije sumnjao. Jer je zabluda verovati da je Bismarck ugovore zaključivao radi trajnog obezbedenja evropskog mira. Usko­ ro posle neuspeha pregovora sa Engleskom sledi, nužno, novo približavanje Rusiji — sad Wilhelm mora da napiše svoje pom irljivo pismo u Petrograd. Tako glasnici Bismarckovi nemirno jure zemljama Evrope i kucaju na sva vrata. Samo u Pariz ne zaluta ni jedan jedini izaslanik. Stav štampe ostaje nepom irljiv, u Elzasu se vodi politika sile, vojska se protiv Francuske demonstrativno pojačava. Rana Evrope ostaje otvorena i gnoji se. Najzad izgleda da se Bismarcku ukazuje izlaz, kada oko 1880 Francuska dolazi u sukob sa Engleskom zbog podele kolonija. Uskoro po ratu počela je Francuska da traži naknadu za izgubljene industrijske oblasti, u Severnoj Africi vodila je ekspanzivnu politiku, u severo-zapadnoj Africi smerala je da ostvari »veću Francusku« i posle poraza na istočnom frontu ponovo je prihvatila Napoleonove planove o Sredozemnom moru. U Aziji se dobro učvrstila, u Egiptu bila je jako zainteresovana. Uskoro su se ukazale suprotnosti prema Engleskoj kao i prema Italiji. Prvi put po ratu

video je Bismarck

mogućnost

zaokruživanja

Francuske. On sam jos veruje da može da se odrekne svetske p olitike i kolonijalnih osvajanja, iskorišćavanje suprotnosti izmedu kolonijalnih sila izgleda unosnije nego stupanje u krug država koje dele kolonijalni plen. On je zadovoljan, što se Francuska više ne bavi tako intenzivno osiguranjem svoje istočne granice, sukobi izmedu Engleske i Francuske oko Maroka izgleda da jačaju položaj Nemačke. U isto vreme sukobile su se Engleska i Rusija u Srednjoj Aziji. I prvi put posle dve godine opet se približava Rusija Rajhu. Prodiranje Francuske u Severnoj Africi uznemiruje Italiju. Rajh dospeva u srećni položaj onoga oko čijeg se prijateljstva otimaju. Godine 1881 mogao je Bismarck pod takvim okolno-

296

stima da zaključi ugovor sa Rusijom; atentat na Aleksandra II, neuspell zakon o socijalistima nateruju u zajednicu najreakcionarnije sile, bojazan od revolucije kuje savez monarha. I sama Italija se boji anarhističke opasnosti. Posle dugotrajnih pregovora sledi godine 1882 zaključenje ugovora o trojnom savezu. Savez sa Italijom bio je čisto defanzivan savez. Bismarck Italiju nikad n ije smatrao kao ozbiljnog partnera. Sledeće godine Austrija je p risilila Srbiju da zaključi ugovor, Rumunija se vezuje ugovorom za Austriju i Rajh. Godine 1883 je savezni sistem Bismarckov dovršen, sile koje se opiru vezane su jedna s drugom, izgleda sazdan jedan silni srednjeevropski Rajh, voden iz Berlina kao centrale; Rusija je usamljena zbog sukoba sa Engleskom, Francu­ ska u neprijateljstvu sa Italijom i Egleskom, ali bila bi zabluda, kada bi se sistem Bismarckov smatrao kao zdrav —

uvek Italija

može da istupi, je r je ona zbog svojih balkanskih interesa i iredente

u suprotnosti sa Austrijom, svakog momenta pitanje

narodnosti može potresti Austriju do samih temelja. Rusija će se, pošto se sporazume sa Engleskom u pogledu

Srednje

Azije,

vratiti balkanskoj politici i doći u oprečnost sa Austrijom. Privremeno vlada prividan mir u Evropi —

ali svi sukobi postoje la-

tentno. Ugovori su uvek samo hartija kad su u pitanju interesi imperijalizma. Iste godine navaljuje

nemački

kad je

osnovana tobožnja

imperijalizam

da se osvoje

Srednja nova

Evropa, područja

sirovina. Tržišta se sužavaju. Kolonijalna politika Rajha počinje p ro tiv vo lje Bismarckove.

On

veruje

da

Nemačka

može

da

podnese prenaseljenost zato što bi radna snaga postala je vtinija, i m ilije mu je da bude vise robova na pomoranskim dobrima nego na afričkim farmama. Poreski tereti su već dosta visoki,

kolonije

će

iziskivati

izgradnju

flote, Bismarck je

ne-

p ovrljiv prema činovnicima i trgovcima. Jos jednom se junker u njemu brani od kolonijalne ekspanzije. Osim toga vidi da gubi šansu nezainteresovanog, koji može da izvuče koristi iz sukoba izmedu kolonijalnih sila. On se brani svim silama protiv stupanja Rajha u svetsku politiku, bojao se novih suprotnosti, novih sukoba, bojao se rata za komad pustinje u Africi, koji 297

bi se Ipak morao braniti na granicama Nemačke. Isto tako je izjavio da je njemu je

potpuno nezainteresovan

potpuno

svejedno

ko

u balkanskom

pitanju,

poseduje Carigrad —

važno

je samo ne biti uvučen u rat, u kome bi se Rajh morao bo­ riti za in te re st drugih, zbog toga on istodobno paktira sa Rusijom, dok postoji ugovor s Austrijom. Tako je verovao da je obe sile privezao za sebe i da će u trenutku opasnosti moći obe da onesposobi. On je hteo

da se drugi tuku

zbog ne-

mačkih interesa. Ali industrija hoće I mora po svojoj tendenciji da izvozi, godine 1881 iselilo se pet od sto stanovništva, visoke carine, kojima se sve države opasuju kao oklopom, otežavaju produ, čine da roba poskupljuje, u toku malo godina učvršćuju se ponajpre privatna društva u Africi, nateruju docnije Bismarcka da Rajh prisvoji te rito rij. N evoljno se on odlučuje iz sebičnih razloga, još jednom se pokorava. I uskoro zapade on

u

prve

teške sukobe sa Egleskom zbog afričkih poseda, mora da pak­ tira sa Francuskom —

prvi put opet od vremena Severo-nemač-

kog saveza. Ali Francuska se drži nepoverljivo

i ne želi da

prekine sa Engleskom, da bi se

o

morala obesiti

vrat

Ne-

mačkoj. Tako sumnjičenje I nepoverenje vlada u svim odnosima izmedu

im perijalističkih

samo na izgled

sila.

O setljiv

srednjeevropske

sistem ugovora vezuje

sile, postojano je

pokret u

toku. Godine 1885 izbija nova balkanska kriza, kad mlada Bugarska pod princom Battenbergom, a pod engleskim uticajem, nastoji da se oslobodi ruskog tutorstva. Veze izmedu sila tako bu

olabavljene, interesi tako protivni, situacije tako promenljive,

da je Bismarck samo još u stanju da vodi politiku za idući dan; on se odvažuje na najsmelije spekulacije, govori u svim tonovima i nalazi se godine 1887 pred izbijanjem evropskog

rata,

ne znajući na koje saveznike sme da računa. Sukob sa Rusijom izgledao je neizbežan, jer su nemački agrarci pokušavali da se brane od ruskog uvoza žita većim carinama. Bismarck je sabotlrao mogućnost ruskog zajma u Nemačkoj, odnosl izmedu Rusije i Austrije bili su usled balkanske krize to298

liko zategnuti, da se ugovor, koji je postojao izmedu te tri carevine od pre nekoliko godina, mogao zaključiti samo još iz­ medu Nemačke i Rusije, bez poboljšanja zategnutih odnosa iz­ medu sila. »Ugovor o uzajamnom osiguranju«, koji je juna 1887 iklo p lje n izmedu Nemačke i Rusije, nije te dve sile u stvari obavezivao ni na šta, sadržavao je uveravanja i bio je tako formulisan, da je svakoj ugovornoj strani ostala obezbedena sloboda odlučivanja u slučaju rata. Dok je Bismarck u ovom ugovoru ostavljao Rusiji slobodne ruke na Bosforu, radio je on istodobno na savezu izmedu sila zainteresovanih na Sredozemnom Moru, — Engleske, Austrije, Italije —

činio im je obećanja za slučaj nove

balkanske krize, obavezivao se na taj način kako prijatelju tako I protivniku. Obnovio je I sa Austrijom ugovor o trojnom savezu protiv Rusije, dok je istovremeno osigurao rusku pomoć p ro tiv austrijskog napada. Bilo je to veštački izradeno tkivo iz protivurečnih ugovora —

zaključenih s namerom da onemoguće ne-

prijateljstva koja su pretila. On je sad pokazao genijalan dar kombinovanja i rutinu u pregovorima, kao inače nijedan drugi tadašnji državnik, ali je grešio, kada je gradio svoj savezni si­ stem na ovim ugovorima, koji nigde nisu b ili izraz stvarnih interesa sila. Oni su pokazali svoju protivurečnost već po neprilateljskom držanju štampe finansijskih i trgovačkih krugova. Sam Bismarckov uticaj na privredne krugove je sad postao već mnogo manji nego ranijih godina, i samom Stampom nije više vladao kao ranije. Suprotnosti finansijskih i trgovačkih grupa b ile su već tao Jake, da su Bismarckova zaključenja ugovora delovala kao igrarije. Kada je u ojačanoj Francuskoj izgledalo da će pomoću Boulangera doći na vlast vojna diktatura

i

kada

je

rusko-francusko zbliženje načinilo ogromne napretke, u Rajhu se ne samo verovalo da je nastupilo predvečerje rata već su vojni krugovi bili tvrdo rešeni na preventivni rat, i u tom su pravcu radili. Sada Bismarck nije više odgovarao pokušajima saveza, već novim projektim a vojnog karaktera, kad mu ih Rajhstag nije od­ mah hteo da odobri, raspustio ga je i rasplamteo nacionalističkom ilitarističko raspoloženje u celom Rajhu, novi izborl doneli su 299

mu konzervativno-nacionalno liberalnu većinu, koja mu je sve vojn e zahteve odobrila; nešto docnije sproveo je drugo povećanje vojnog budžeta. Zemlja je bila naoružana do zuba. Vojnička stranka je gonila na rat i sta vise radila protiv Bismarcka, koji je znao da njegov savezni sistem neće biti u stanju da izdrži ozbiljnu probu i koji je ratničko raspoloženje u gradanstvu stvorio samo zato da bi obmanuo protivnika. Kada je u poznatom govoru od 3 lebruara 1888 dao pregled medunarodnog položaja, morao je na kraju priznati da je Nemačka usamljena i da se ni na sta ne može osloniti, osim na Boga; njegovim jezikom

rečeno:

»Mi

;Nemci bojimo se Boga, inače ničeg na svetul« To je bio njegov poslednji veliki govor u Rajhstagu, jos jednom je on dokazao svoju veštinu da ne imenuje stvari imenom, da prećuti stvarni uzrok, to je pre bio odbranbeni govor p ro tiv neprijatelja u sopstvenom taboru, koji nisu verovali u nje­ govu ratnu volju, ali on postiže još jednom svoj cilj i uspe da vojni zahtevi budu odobreni. Danas znamo da se tada

ni

u

Francuskoj kao ni u Rusiji nije htelo ozbiljno rat protiv Nemačke. Izazivacki govori Boulangerovi imali su demagoške težnje i unutarašnjo-političke ciljeve. U Rusiji nisu b ili ni car ni njegovi mi­ nistri spremni za ratne avanture, niti su finansijski položaj i stanje vojske omogućivali rat. Samo zato što je Rusija bila još suviše slaba da bi mogla vo diti rat, mogao je Bismarck da se odvaži na igru sa ugovorom o uzajamnom osiguranju. Time što je u sopstvenoj zemlji trpeo agitatore za rat, stvorio je prividnu situaciju, u koju sam nije verovao, ali koju je držao neophodnom da bi ratnu stranku umirio, inostranstvo zaplašio, socijaliste suzbijao i iznudio nove posredne poreze. Ogromna vojna država podignuta je usred Evrope, mora za sopstvenu zemlju, uznemirenje za susede, opasno orude u ru­ kama svojih gospodara. Nikada Bismarckova politika nije bila tako dvolična kao u ovim poslednjim godinama. Zaključivao je saveze, koji ga nisu obavezivali, je r ih je opet ukidao savezima sa onom silom pro­ tiv koje je prvi savez bio uperen, on se nalazio u latentnom 300

„Trojni saves” — Savrem ena karikatura

sukobu sa vojskom, uveravao je o svojoj želji za mirom i spro* vodio u Rajhstagu svako povećanje vojnog budžeta, svaki zahtev generala; on je znao da će Nemačka uvek u slučaju rata> dospeti u opasan položaj, ali on j© zveckao sabljom, tako da su se svi uplašili i oružali za odbranu. On je smatrao da je sukobsa Francuskom neizbežan, ali nije preduzimao ništa u cilju izmirenja — —

ratna opasnost ostala je za njega prirodan argumenat

ona je spadala u arsenal njegove diplom acije, da bi u slu-

čaju potrebe uvek mogao da se spase iz ćor-sokaka. Sva nje­ gova politika vodena je s pogledom na ratne zaplete, pri tom e mu je bilo jasno da je njegova koalicija bila slabija. On se branio od kolonijalne politike, jer mu se time jedan adut izbijao iz ruke, ali on se pokoravao zahtevima onih istih privrednih kru~ m

gova za koje je uvek verovao da ih vodi na uzici, i postao je isto tako njihov zarobljenik, kao sto je bio i zarobijenik vojske. Čas bi zakucao u Londonu, čas opet u Petrogradu, čas bi varao Beč, čas jedno s drugim, i sejao je samo nepoverenje, zavist, sumnjičenje, izazivao je volju za odbranu.

Pogrešno je

učiniti jedino njega odgovornim za ovu politiku. Krivica je bila do protivurečnosti, kojima je osnova bila u privrednom sistemu, a koje su bile pooštrene naročitom strukturom Rajha; u Bismarckovoj politici našle su one svoj najviši izraz. Ukoliko je vise iz­ gledalo da se zemlja jača, utoliko su protivurečnije bile njene unutrašnje suprotnosti i utoliko je i ona postajala slabija. Iz te dileme ne bi se nikada našlo izlaza —

na kraju se moralo boriti.

Bilo je prepreka koje Bismarck nije mogao da savlada, jer se ne mogu ni ukloniti s ovog sveta duboke suprotnosti izmedu konkurentskih grupa zemalja veštinama diplom atije. Nemačka industrija nalazila se u sukobu sa Engleskom, protiv ruskih agrarnih produkata podizani su u interesu nemačke poljoprivrede visoki carinski zidovi. Francuska je patila zbog gubitka lotarinških rudnlka gvožđa i nedostajao jo j je ugalj iz Sarske oblasti.

302

KRVNO BRATSTVO U dubokoj brizi za budućnost Rajha našao je Bismarck 8 tnarta 1888 umirućeg сага. Poslednji put govorila su jedan s drugim ova dva čoveka koja su onog jesenjeg dana u septembru godine 1862 u parku Babelsberškom sklopila savez protiv svog naroda. Bez programa je zaključio Wilhelm pakt s tim strašnim čovekom, koji ga je čitavih 26 godina prisiljavao da mu sledi na svim putanjama, uvek ga stavljao pred svršen čin, iznenađivao ga, a ipak ga imao sasvim u rukama, tako da Wilhelm svih tih godina nije bio u stanju da se otkači od kancelara. Ratovi su započinjani protiv njegove volje, mir zaključivan protiv njegove volje, najogorčenija borba odigravala se u sopstvenoj porodici s tim siledžijom —

sedam puta podnosio je knez ostavku —

se-

dam puta je car odbio da je uvaži, jednom je zabeležio na pretstavci: »Nikada«.

—

Jedinstvo Rajha, carska kruna, austro-

italijanski savez b ili su Bismarckove tvorevine, taj staroprus W il­ helm mrzeo je Rajh, a carsku krunu smatrao je kao poniženje, trojni savez bio je izdajstvo prema tradicionalnom prijateljstvu sa ruskim carem —

uvek je on bio taj koga su gurali. Pojava

dostojna mašte jednoga Dickensa: Wilhelm se svetio na taj način i>to je pre svega, za vreme sukoba Bismarckovog sa konzervativcima, svakodnevno čitao listove u kojima je Bismarck lično tako ogorčeno i opasno napadan. To je bilo jedino zadovoljenje čoveka koji je bio primoran da živi u senci i taj život podnosi, je r je uvideo da je najbolje da ostane pri toj pasivnosti. Priča 303

ве о strahovitim scenama, Wilhelm Je vikao I besneo: ovaj čovek, koji lepe žene nije samo voleo, već možda čak bio među Hohenzollerima prvi i poslednji kavaljer, izgubio je u kabinetu svako naviknuto držanje kada se sa Bismarckom borio za neko reбепје. To bi ga obuzimalo iznenada — sasvim neodoljivo, govori se o razmrskanim vazama, nastupima besa —

on je znao da

nikad ће uspeva da naturi svoje shvatanje i samo se uzalud propinjao, kao zatočenik iza rešetki. Da, on je bio zarobljenik kancelarov i znao je to, ali on je znao i to, da te okove mora da podnese —

to mu je bila sudbina. Čini se nepravda starome čo-

veku# ako se veruje da on nikada nije sagledao u dušu Bismarckovu, on je znao kako je zloban i pun lukavstva, kako je podmukao i pakosan bio taj čovek koji je vladao Rajhom, njemu je bilo žao što njegov pomoćnik ima te osobine, ali ih je trpeo i sa njima se pomirio, jer su bile upotrebljivane protiv neprijatalja —

za dobro kuće Hohenzollera. čovek, koga su nekada na-

zivali »kartečki princ«, koji je morao da beži iz Berlina ispred osvete naroda, nije nikada zaboravljao te

doživljaje

koje je

smatrao za sramotu, i u Bismarcku je video osvetnika svog sopstvenog poraza. 3edan jedini put bio je sasvim na strani Bismarckovoj —

nije se ni malo protivio već je šta više potsticao

i podbadao Bismarcka: kada se pretresao zakon o socijalistima. Tu je bio saglasan s Bismarckom, ne zato što su ga pucnji Nobilingovi gotovo stall života — i volju nebesku —

taj je čovek verovao u Boga,

ali još jača je bila u njemu svest da je u

njegovoj ličnosti bila napadnuta jedna osvećena ustanova, jedna ideja, jedna sila, prvi pretstavnik jednog sistema. U tome je b io potpuno saglasan s Bismarckom. Kada se Bismarck prvi put pojavio aktivno na areni istorije, nastupio je on kao ultra-reakcionar, kao roajalist i nezadovoljnik. U martovskim danima nije bilo na dvoru nikoga ko bi hteo da brani krunu do poslednjeg. U Babelsbergu, na putu od 3uterboga u Berlin zakleo se torijevac svome kralju da će ga slediti do gubilišta. Takvi doživljaji stvoriše takoreći krvno bratstvo, koje je trajalo i preko groba. Zbog toga je jedan primao i najgore što bi mu drugi pričinio. I nad ovim savezom stoje reči: »Uprkos svemu — 304

«.

U lje ,

Anton

v. W e rn e r

Kaizer W ilhelm II.

U lje od M ax Koner

Poslednji potpis, koji je uzeo Bismarck od samrtnika, odnosio se na zapovest, koja je već 17 novembra

bila

izvršena

ali je za objavljivanje bio potreban potpis monarha: princu Wilhelmu je povereno carsko regentstvo u onim slučajevima u kojim a je car to smatrao za potrebno. Koiiko je negodovanja izazvala ova zapovest u San Remu, gde je od jeseni 1887 boravio na smrt bolesni Friedrich koji je video da su ga mimoišli. Njegova je žena tada pisala: »To je protivan pravilima i izvanredno bezobziran postupak, kad se to čini, iako Fritz nije upitan za savet. Car je odredio da Wilhelm umesto njega potpisuje državne papire, kad god osetl da to ne može sam. Pre dva dana stigla je od Bismarcka potpisana notifikacija ovog fakta, koja čak nije pisana njegovom rukom. Doktor nije hteo da se Fritz uzbuduje, te sam sklonila tu hartiju i nisam mu je dala. U to stiže Heinrich, izvuče iz džepa neku hartiju, ili pismo od Wilhelma, u kome mu ovaj saopštava da je on odreden za regenta, i dade ga Fritzu, koji je bio veoma uvreden, lju tit i uzbuden, govorio je mnogo (što Je veoma zlo po njega), rekao je da hoće odmah da dođe u Berlin ltd... Dugo je trajalo dok smo uspeli da ga umirimo.« Kajzer nije znao da je dokument na koji je stavio svoj poslednji potpis, učinio d a sve razmirice u porodici izbiju na površinu. Umirući je došapnuo kancelaru da očekuje da će on ostati na svom položaju I b iti od pomoći njegovom nasledniku. Bismarck je verovao da te reči izražavaju zabrinutost zbog njegovih odnosa sa prestolonaslednikom. Kada je Bismarck izjavio svoju gotovost da naslednicima služi s istom revnošću

kao

i

njemu samom, car više nije mogao da govori, njegov odgovor bio je jedva nešto jači stisak ruke. Nato je počeo da bunca, za Bismarcka je mislio da je mladi Wilhelm, oslovio ga iznenada sa ti: »Sa ruskim carem moraš uvek biti u dogovoru, tu

nije

po-

trebna nikakva svađa«. Dugo ćutanje. Kasnije je jo§ jednom izgledalo da se svest vraća. Samrtnik je otpustio Bismarcka sa rečima: »За ću Vas još videti«. To su bile poslednje reči W ilhelmove Bismarcka

2 0 , K erste -л, L>:sm 3rck

305

99 DANA Nekoliko dana docnije Bismarck na lajpciškoj stanici dočekuje jednog samrtnika. Friedrich III više ne može da govori i na pitanja pruža odgovore na ceduljicama. Rak mu je razjeo grkljan, hropac još samo dolazi iz grla čoveka koji je godinama čekao na trenutak kada će postati kralj Pruske i car nemačkog Rajha. U Berlinu su od njega d ig li ruke onoga trenutka, kada je upoznata priroda njegove bolesti. M ladi Wilhelm se približavao Bismarcku uprkos neprijateljstvu kneza sa krugom Stocker-Waldersee, koji neprekidno u potaji radi protiv Bismarcka. Ali to što su obojica protivnici neizlečivo oboleloga, vezuje kronprinca i kancelara. Godinama su Bismarck i prestolonaslednik u neprijateljstvu, koje je počelo godine 1863, kada je Friedrich u Dancigu javno govorio protiv Bismarckovih odredaba o štampi. Tada Bis­ marck uverava »dečaka Absaloma« da nikada neće služiti pod njim —

i nikada ne zaboravlja onu uzbudljivu scenu koja ga je

potsećala na susret A lbe39) i Karla.40) Uvek su prestolonasled­ nik, njegova žena i im perijalističko-liberalistički krug oko nje u Bismarcku gledali čoveka koji im je svojom politikom mogao oteti krunu. Uvek su, već godinama, b ili u pripravnosti da svakog dana preuzmu vlast, i uvek su pokazavali jasno i glasno da su pro­ tiv kancelarove politike. Ogorčeni gerilski rat vodio

se

izmedu Bismarcka i pre-

stolonaslednikovice, on vidi u njoj veleizdajnika, koji odaje politič k e tajne svojoj engleskoj majci, smatra da ona pokušava da 306

spreči njegovu politiku, 1 goni je sa onim fanatizmom, koji ga vazda cbuzima protiv stvarnih ili tobožnjih, ali opasnih protivnika. Stepen neprijateljstva može se vide ti iz one scene, kada je prestoionasiednikovica na dvorskom balu zamolila Bismarcka za čašu vode i rekla svojoj p ra tilji: »Toliko suza me je ovaj covek stao, koliko je vode u ovoj čaši«. Danas znamo da uopšte Viktorija nije bila onako dobro obaveštena kako je Bismarck podozrevao. Viktorija je uvek samo gledala da sebi obezbedi dobar početak vladavine. Razlog što je ta mržnja tako nečovečno narasla, mora da se potraži u psihološkim pojavama. Viktorija je prozrela Bismarcka, ona nije otkrivala u svojim pismima nikakve državne tajne —

za to nije

imala mogućnost, —

ali je ona kao nijedna druga ličnost u Bis-

marckovoj okolini —

ocrtala njegov karakter. Njegova vrdanja,

spletke, ćudi, njegova podmuklost nisu jo j nikad bili skriveni, ona nije krila svoje poznavanje suštine Bismarckove ličnosti. To dokazuju pisma u kojima opisuje Bismarckov sistem: »Želja kneza Bismarcka je uvek da kod Nemaca izazove verovanje da su napadnuti, zlostavljani, uvredeni, i da bi

njihovi

interesi

bili

izdani, kad ne bi bilo njega da ih štiti. Mnogi su dovoljno nerazumni, neobavešteni i kratkovidi da u sve te besmislice veruju; oni bi rado žrtvovali svoja prava i slobode i dobre izglede, samo da knez Bismarck ostane i štiti ih!!! Od koga? 3a odista ne verujem da oni to znaju«. »šta li smo sve pretrpeli pod režimom Bismarckoviml Kako je bio izvanredno ubitačan njegov uticaj po njegovu školu, po njegove nameštenike i po politički život u Nemačkoj. Skoro je nepodnošljivo živeti u Berlinu,

ako čovek nije njegov predani

rob!!! Njegova stranka, njegovi sledbenici i obožavaoci su pedeset puta gori nego on! čovek ima osećanje kao da mora glasno da vapije za spasenjem; kad bi taj vapaj imao odjeka, mogao bi se otrgnuti duboki uzdah olakšanja. Godine će proći dok se sva ta nesreća opet popravi«. »Naravno svi, koji vide samo spoljnu stranu stvari, misle da je Nemačka jaka, velika i ujedinjena, da ima strahovitu vojsku, ministra koji može da diktira celom svetu svoju volju, vla20*

307

daoca čija je glava ovenčana lovorikom, i trgovinu koja je na najboljem putu da sve druge prevaziđe, da nemački eiemenat svuda u svetu postane zapažen (i tamo gde on ne uživa ni naklonost ni poverenje). Ti Ijudi ne mogu da zamisle da mi imamo razloga za žalbu, već veruju da mi treba samo da budemo zahvalni. Kad bi samo znali kako je sve to skupo plaćeno!!!«... »!Ja ne mogu da se divim

tom

srednjevekovnom

načinu

vođenja politike. U 19 stoleću teško da je opravdano iscepati stranicu iz knjige M edici-a41). Ja volim poštenje i otvorenost, čestitost i jednostavnost, to tražim i za tim uzdišem i čeznem. Sita sam sistema koji se služi niskim sredstvima, pa makar koliko velik bio čovek koji ga sprovodi, i makar koliko njegove uspehe i njegov sjaj poštovala gomila kratkovidih obožavalaca, koji sami sebi, je r se laska njihovoj nacionalnoj taštini, izgledaju kao veliki patrioti, dok nivo nacionalnih osećanja i nacionalne čežnje postaje niži i gori. Dakle, dokle treba јоб to da traje! Verovatno da će trajati duže nego naš vek! Moć i slava kneza Bis­ marcka veći su no ikada. Siroti dragi car je samo senka, dok Vili služi Bismarcku kao poslušno oruđe i sledbenik!«... »Knez Bismarck ima tako mnogo brutalnosti i cinizma, a tako malo pristojnosti i čestitosti u svojoj prirodi, on je čovek iz nekog sasvim drugog stoleća, da kao primer i ideal postaje vrlo opasan«... »Bismarck želi da nad svima vlada jednim pokretom svog malog prsta, i veruje da je to dvostruko potrebno radi sigurnosti u slučaju napada od strane Francuske ili Rusije. Ja ne trpim ovo stanje stvari, ali većina Prusa i konzervativaca voli ga«... »Bismarck je strašan čovek, zbog koga je Nemačka izvanredno neomiljena; niko ne može da podnosi obesni i drski način na koji on tretira druge nacije... Ti znaš da Prusi, nažalost, nisu popularni, I niko neće trpeti da jedna sila

natura

volju

celoj

Evropi«... »On je sasvim srednjevekovan čovek, kome istinske te o rije o slobodi i modernoj veštini vladanja izgledaju kao jevrejske, premda on ponekad prima i dopušta demokratsku ideju ili meru, 308

kada veruje da je to za njegov cilj korisno; a njegova je sila neograničena.« To su mišljenja u toku petnaest godina, ona bi se mogla dugo redati, ona dokazuju, kako je ova žena duboko sagledala u dušu toga čoveka čija je pesnica teška kao brdo počivala ne samo na Pruskoj i Nemačkoj, već i na celoj Evropi. Srednjevekovni čovek, koji ima instinkt prim itivca, nikad nije znao koliko ga je Viktorija upoznala, ali on je imao nos za ozbiljne protivnike, za čoveka za koga je imao osećanje da ga je ovaj prozreo, i protiv koga je morao da primeni sredstva koja su izvan prostog nasilja, izvan birokratskog uticaja. Sve što je ova žena o Bismarcku izrekla, istina je i odaje iznenađujuće znanje o Bismarckovom biću. Ona je, kao niko u njenim krugovima, uvidela strašne posledice koje je za sobom povlačio Bismarkov sistem. Nijedan gradanin onih dana nije nikad svesno razmislio o tome kakva je kob bio Bismarckov metod, koji je zatrovao jedan narod. Izvan socijalne dem okratije nije Bismarck za svog života imao ni jednog jedinog protivnika, koji bi ga proniknuo kao sto ga je proniknula ova strankinja iz Engleske. Zbog toga je bila mržnja tako velika, tako stihijska, I rasla je, je r za Bismarcka nije bilo načina da se ove žene otrese. On je nju klevetao — besramno kako je to bio njegov običaj, govorio o njenoj čulnosti, o njenom celom biću kao žene, kao što poznavalac govori o konju. Nije mogao da uništi njen dobri instinkt, njenu mudrost, zato je napadao nju kao ženu sa prezrivim manirom pruskog junkera, za koga je žena stvor drugoga reda. Za vreme 99 dana došlo je još jednom do sudara, kada Je Viktorija htela da svoju kćer uda za Battenberga, koji je jo§ uvek nameravao da se vrati u Bugarsku. Bismarck je imao jakih razloga da to venčanje omete, jer je povratak Battenberga mogao da od balkanske krize ponova načini izvor opasnosti i izazove ratne zaplete. Bismarck se bojao Balkana, on nije hteo da vodi rat radi austrijskih interesa. Balkan se nije tjcao Nemačke, tamo nije bilo šta da se dobije. Bila je užasna scena, kada se Viktorija iznenada pojavila 309

u sobl za vreme razgovora između Friedricha i Bismarcka i zalagala se za sreću svoje kćeri, te se najedanput iz razjedenoga grla ljutito g cara, koji se osećao poniženim,

otrgao krkljajući

zvuk, koji je trebao da znači »napolje«. Tad se umeša sama engleska kraljica, koja se tada bavila u Berlinu, I usprotivi se tom braku, je r je bio povod za zaplete, do kojih Engleskoj trenutno nije bilo stalo. To je bilo jedino objašnjavanje koje je Bismarck za vreme onih 99 dana imao sa Friedrichom. Puttkamer je morao da ide — to je bio gest, za koji je Friedrich verovao da ga duguje liberalnoj

legendi.

Bismarck se protiv vo lje saglasio, ali zakon o

socijalistima ostao je, gonjenje je produženo, na pom ilovanje zatvorenika nije bilo ni misliti, liiberalnim ljudima, koje je Fried­ rich

hteo

da stavi

na državne položaje, zatvorio je Bismarck

vrata, zato je njegov sin Herbert

postao

državni

sekretar za

spoljne poslove, njegov zet, Rantzau, poslanik u Munchenu — dinastija Bismarck uzimala je maha ii zauzimala svoj položaj u očekivanju nove ere. 15 juna umre Friedrich u Novoj palati u Potsdamu, koju je nazvao »Friedrichskron«.

310

KAMARILA Bila je to samo kratka scena umetnuta između dva velika čina, bio je završen kratak intermezzo kroz koji je podrhtavala lična tragika, ali koji je bio bez značaja za Bismarcka i istoriju Nemačke. Mlad čovek, svojih 29 godina, poče svoju vladavinu jednim nasilnim činom; kuća u kojoj je umro otac bila je opkoIjena već odavno priprem ljenim trupama, niko nije smeo da stupi u dvorac, niko da ga napusti. Rođena mati držana je kao zarobljenik, njeni papiri zaplenjeni, pismo, u kome je njen muž napisao svoje poslednje želje, nije jo j isporučeno. Jedan sistem nosi svoje plodove. Srednjevekovnim metodima poče nova era. Bismarcku je sad 74 godine, star, umoran, iznuren

čovek,

koji pati od nesanice, mesecima ostaje daleko od prestonice i vlada sa svojiih dobara Rajhom, diplom ate i poslanike poziva k sebi na selo, gotovo gubi vezu sa mladim čovekom koji sedi na prestolu i uživa u treštavim fanfarama, vreba da dan, kada će starog čoveka moći da najuri s položaja. Mladi Wilhelm odrastao je u prvim godinama mladog Rajha; dvanaestogodišnjak 16 juna 1871 ujahuje medu pobedonosnim vladaocima i generalima kroz Brandenburšku kapiju u Berlin —

nikad on neće zaboraviti ovaj najjači utisak svog detinjstva,

uvek će želeti da sam na čelu pobedonosne vojske ude u Ber­ lin, i uvek koristi priliku

da se pokaže

kao vođa, jašući na 311

konju po ulicama Berlina. Tek nekoliko dana pred očevu smrt prodefilovala je pred njim alejom Unter den Linden u paradnom maršu njegova divizija,

koja je sa Tempelhofskog polja išla u

kasarne. U potsdamskim vojnim krugovima b io je Wilhelm odomaćen, kasina je mesto gde se on obrazovao — protiv liberalnih nazora očeve kuće.

tamo vlada mržnja

Wilhelmovo

obrazovanje

ostaje nepotpuno, njegovo interesovanje za posao je isto tako maleno kao I njegova istrajnost. Mati r sin postaju uskoro ogorčeni n eprijatelji, kada Wilhelm, pod uticajem vojske, a i zanesen sjajem uspeha Bismarckove politike,

prelazi

sasvim na stranu

•protivnika svoga oca, u tabor Bismarcka, koji prepredeno iskorišćuje neslogu u carskoj porodici, da bi pojačao sopstveni položaj. Bismarck je dakle sam nagnao mladoga Wilhelma da ode među nezadovoljnike. Ali mladi princ

očara

starog Wilhelma

svojim interesovanjem za vojsku 1 odlučnim konzervativnim nazorima. Bismarck primećuje tu situaciju, poverava princu više puta važne diplomatske misije, i tako namerno ozlojeđuje prestolonaslednika, koji treba da se oseti zapostavljenim. Kad Friedrich oboli i za duže vreme napusti Berlin, Wilhelm se još tešnje privije uz Bismarcka, koji nastoji da princa sasvim privuče na svoju stranu i da ga otrgne od uticaja njegovih prijatelja u vojsci, sa kojima je sam kancelar u stalnom sukobu. Pokušaji, da se mladi Wilhelm zaposli u ministarstvu spoljnih poslova, b ili su doduše ranije ometani Friedrichovim prigovorom —

otac u jednom pis-

mu Bismarcku karakteriše sina kao čoveka nedovoljno zrela I neiskusna, koji je isto tako sklon naduvenosti kao i precenjivanju, čije je znanje puno nedostataka i bez sigurna tem elja; Friedrich naročito moli da se sin јоб ne zaposli u ministarstvu spoljnih po­ slova, da on treba pre svega da upozna unutraSnje p rilike u sopstvenoj zemlji. Ali Bismarck se poziva na naredbu cara, koji je princu odredio službu u ministarstvu spoljnih poslova. Ne ulazimo u to pitanje, da li otac iz razloga surevnjivosti nije hteo da vidi sina u ministarstvu spoljnih posiova —

pre-

sudnija je svakako Bismarckova namera, da mladoga Wilhelma 312

^strgne iz njegove okoline, koja je sastavljena iz najekstremnijih protivnika Bismarckove politike i koja se ustalila kao sporedna vlada, — nju pretstavlja pomoćniik M oltkeov, graf Waldersee, n jegov p rijate lj, general Loe, ministar rata Verdi, šef mornarice Stosch i vojni atašei u prestonicama Evrope. Baron von Holstein postaje docnije p overljivi čovek vojne kamarile u ministarstvu inostranih poslova. Već godinama je Holstein potčinjen Bismarcku, u Versaillesu sedi za stolnlm dru£tvom, za vreme komune Bismarck mu poverava da vodi pre-govore sa Cluseretom; zatim postaje sekretar Arnimov u Parizu, i Bismarck ga upotrebljuje kao agenta provokatora i uhodu; mora da se skriva u sobi, da bi prisluikivao razgovore Amima sa vodećim francuskim političarima i Bismarcku slao izveštaje. U procesu protiv Arnima Bismarck podmeće Holsteina kao svedoka i kom prom ituje ga —

nikad baron neće zaboraviti kako ga je

Bismarck time žigosao —

on ćuti i prividno

ostaje

uvek Bis-

fnarckov najverniji pomoćnik, ali on mrzi .čoveka koji je od njega načinio oruđe i misli na osvetu: učenik Bismarckov u udešavanju intriga naučio je kako se postavljaju mine, a da nikako ne bude uhvaćen, njegova pisma generalima u doba sukoba puna su lukavstava i klopki, podmukao i prividno neutralan, on stalno zabašuruje sopstvene tragove, niko mu neće moći dokazati da je on u stvari upravljao koncima —

ali već ono nekoliko pisama

Waldersee-u koja su nedavno štampana, dokazuju da je on ofio r e nagonio na odluke, a da oni sami nisu b ili svesni ko Ih vodi. Ta pisma, prepredena i podmukla, puna su nagoveštaja, ko je je mogao da razume samo najbolje upućeni. Nikad niko n ije tako tiho priprem io jedan politički atentat. Baron von Holstein bio je duša nezadovoljnika p ro tiv Bistnarcka, sasvim u blizini kancelara sedeo je čovek koji mu je vezivao omču. Mora b iti da su u diskretnim prostorijama održavani razgovori izmedu Waldersee-a, Loea i Holsteina — verovatno se nikad neće saznati o čemu su se tamo dogovorili pa makar još naknadno iskrsli zapisi iz nekakvih arhlva —

sujetni, u sebe

^aljubljeni, bigotni, sam odopadljivi Waldersee nije nikad shvatio jednu takvu strašnu pojavu kao Sto je to bio taj »čovek sa oči-

313

ma hijene««, verovatno on za njega čak nije ni bio tajanstven. A mudri, častoljubivi Loe možda je u Holsteinu video pomagača, oruđe —

ništa više. Niko nije slutio, da Holstein drži konce u

rukama. Ovi članovi generalštaba sačinjavaju paralelnu vladu, njima stoje na raspoloženju veliki aparat i tajni fondovi, vojni atašei su njihovi izaslanici u inostranstvu, oni su doduše imali da šalju zvanične izveštaje, ali što nije trebalo da Bismarck i kajzer čitaju, poveravalo se privatnim pismima, to su b ili pravi izveštaji. Tako su oni vo dili svoju nezavisnu, nekontrolisanu politiku na koju se nije moglo uticati. Nikad Bismarcku nije uspelo da ras~ turi ovo gnezdo konspirativnih, opasnih, ambicioznih oficira, ni­ kad on nije smeo na to ni da pomisli. Nad generalštabom, nad vojskom čuvao je stražu Wilhelm, ovde je Bismarck bio nemoćan. Njemu je ostao samo zadatak da sprovede vojni budžet u Rajhstagu. Kada je on učinio zamerke najnovijem predlogu budžeta^ oficiri su prešli u najžešću opoziciju. Još je b itnije bilo što su oni sami vo dili politiku i nastojali da sabotiraju spoljno-politički kurs Bismarckov.

Isključenje

javne diskusije, svemoćnost

parlamenta, kancelarova

nemogućnost svake kao i neprikosnovenf

položaj vojske pooštravaju razmimoilaženja, daju im istovremeno karakter zlobno i ogorčeno vodenog rata kamarile. I generali su b ili u mogućnosti da utiču ha novine, prodirali su postepeno u krugove neprijateljski

raspoložene prema Bismarcku, jačali,

osvajali tlo, docnije će se njima pridružiti nadvojvoda badenski. je r se zavadio s Bismarckom, uskoro oni stupaju u vezu s jednom strankom —

antisemitskom Stockerovom, koja je konkurisala

konzervativcima, neobuzdanom dem agogijom otimala socijaJdemokratima glasove i u isti mah radila protiv Bismarcka, čiji antisocijalistički kurs za nju još uvek nije bio dovoljno oštar. Zatim se radilo da se zadobije uticaj u najvišim krugovima; najpristupačniji je izgledao mladi Wilhelm. Njega uskoro pridobiše laskanjem; njegova nagla promenljivost, njegovo neprijateljsko držanje pre­ ma sopstvenom ocu moglo se lako iskoristiti. Pobožni Waldersee p ribližio se bigotnoj, ograničenoj ženi prinčevoj i pridobio je za Stockerovu »gradsku misiju«. 314

Uskoro su nezadovoljnici zadobili princa, namamili ga na jedan skup u kući Walderseea, gde se tobože većalo o nabavIjanju sredstava za berlinsku gradsku misiju — ali uistini radilo se o pokušaju da se Stockerovoj strand osigura veza sa najvišim krugovima. Izgledalo je da plan uspeva. Velika »rečitost« Stockerova načinila je na princa takav utisak, da je on u razgovoru sa Herbertom Bismarckom izjavio: »Taj Stocker ima nešto od Luthera«. »Kreuzeitung« nije

propustio

u svom izveštaju

o

sastanku, da javi da je Wilhelm govorio i zalagao se za Stockera. Slučaj je izazvao senzaciju, o njemu se žestoko raspravljalo, kancelaru je izgledalo da prvi put nastaje ozbiljna opozicija u dvorskim krugovima. Nekoliko nedelja

docnije

primio je Bismarck pismo od

Wilhelma. Princ je pokušavao da se opravda, proglasio je »grad­ sku misiju« za nepolitičku i pevao je himnu Stockeru. Malo pre toga je Bismarck već primio jedno pismo od princa, sa prilogom koji je mladi princ napisao »s obzirom na ne baš nemoguću eventualnost skore ili iznenadne smrti cara i moga oca« —

to je

bila naredba njegovim budućim kolegama, nemačkim vladarima. Pismo je trebalo da im nagovesti, da oni —

»stari ujaci, dragom

mladom nećaku ne podmeću n o g u . . . Meni će biti lako da, kao nećak prema ujaku, tu gospodu pridobijem pomoću malih usluga i da ih osvojim eventualnim učtivim posetama. Kada im budem pokazao šta sam i kakav sam, e onda će mi se utoliko radije pokoravati. Jer pokornosti mora biti po svaku cenul« Bismarck, veoma uplasen, ostavi princa da čeka i odluči se tek posle nekoliko nedelja na opširan odgovor, u kome se mnogo trudio da pouči mladoga čoveka, koga je obuzela prestolonaslednička groznica. Knez se diplom atski pozivao na svoje rdavo stanje zdravlja, zbog koga mu pisanje ne pada v ile tako lako kao ranije... U svim tačkama je protivurečio princu, uvio je u najučtivije reči svoju kritiku prinčevog predloga da se još za života dede i oca deponuje naredba kod diplom atskog pretstavnika Pruske; odvraćao ga je od saveza sa Stockerom u makojoj formi, je r bi princ bio vezan i u slučaju neuspeha sam morao da snosi odgovornost.

Princ popusti, ali žaoka neraspoloženja

ostade,

315

već u odgovoru Bismarcku pojavila se, kao signal trube, rečenica: »Teško vama kad ja budem zapovedaol« Izgledalo je da je Walderseeov pokušaj, da princa čvrsto veže sa ligom protiv Bismarcka, propao, utoliko su vatrenije produžavali generali da rade protiv njega. Bismarckov veliki govor u Rajhstagu, u februaru 1888, bio im je suviše pom irljiv, princ je podbadan protiv spoljne politike Bismarckove, a generali saml razvijali su pomoću svojih atašea grozničavu delatnost na dvorovima u Beču i Rimu. Loe je poslat u San Remo, da bi Walderseeu podneo tačan izveštaj o bolesti prestolonaslednika. Kad Friedrich dođe na vladu, Waldersee primeti već posle tri nedelje da kancelar verovatno neće imati nerava, da vodi trajan rat protiv ženskih uticaja na dvoru. —

»Najbolja sigurnost

p ro tiv toga je možda bolest Njegovog Veličanstva«. Za juli najkasnije nada se pobožni

Waldersee smrti monarhovoj. Svaka

najmanja promena u zdravstvenom stanju cara beleži se i tumači. Sa velikim razočarenjem primećuje Waldersee, da se Wilhelmu ne poverava ni najneznatniji zadatak: »On se, uostalom, u ovom za njega tako izvanredno teškom vremenu ponaša odlično i čini svuda najbolji u tis a k ... Već 16 marta 1888 je carica Viktorija opisala svojoj majci stanje na dvoru: »За verujem da nas smatraju u glavnom samo kao senke koje proleću, koje uskoro u stvarnosti treba da zameni lik Wilhelmov. 3a se mogu varati, all meni se čini, kao da se stranka koja je tako dugo bila protiv nas i koja je sa nama postupala tako rdavo, jedva trudi da primetno promeni svoje držanje, pošto računa sa sasvim drugom toudućnošću«. —

Ona se nije prevarila. Nekoliko dana docnije

piSe mati o svom sopstvenom sinu: »On sebe~već sasvim smatra za cara, i to za apsolutnog i autokratskog. . . helmu kažem, nipošto nije p re tera no . . .

što ja o W il­

On je u krugu, u kote-

riji, čija je glavna težnja da Fritza u svakom pogledu paralizuje...« Prestolonaslednik je u maju 1888 sasvim u rukama Walderseeovim, 31 maja može general svome prijatelju Reckenburgu sav srećan da javl da Wilhelm »nasuprot velikom kancelaru vrlo d obro operiše i ostaje na sopstvenim nogam a. . . 3a mislim da je ipak silna šansa za sve nas u okolnosti što ćemo uskoro imati 316

29-godišnjeg,

ambicioznog, hrabrog, nikakvim obzirima neveza-

nog cara. Bude li umeo da silnu masu zdrave snage, koja je u nama, pravilno razvije i primeni, onda on mora da postane najmoćniji car, kakvog je ikada bilo. За imam ogromno poverenje u našu budućnost.« Dva dana pre Friedrichove smrti izjavi Waldersee, da »najčistiji deo nacije gleda sa velikim pouzdanjem u prestolonasled­ nika . . . On je mudar, odlučan, neustrašiv i ima gvozdenu volju. On ima sve što treba da postane proširitelj Rajha, i strah i trepet za svoje neprijatelje, pa stanovali oni s ove ili s one strane granica.« Tad umre siroti čovek u Potsdamu. Razmaženi, lakomisleni, sad već do megalomanije dovedeni mladi čovek dospe na krmilo. Već posle nekoliko dana kruže vesti da Waldersee hoće da obori kancelara. Wilhelm sam kao da u tom trenutku još ne želi povlačenje kancelarovo. Waldersee i Herbert Bismarck objasne se medusobno, general beleži u svojim dnevnicima da je Bis­ marck uvideo da on kod Wilhelma njega (Walderseea) nikad neće Istisnuti, i da više voli da bude njegov prijatelj. »За ću naravno imati otvorene o d , je r je moje poverenje suvise pokolebano.« Waldersee se ugnezdio. U avgustu 1888 povlači se stari Moltke, Waldersee postaje njegov naslednik, uživa neograničeno poverenje, poveravaju mu se naročite misije i stalno je u najbližoj okolini carevoj. Pri jed nom carskom doručku izjavi on, naročito naglasivsi, u prisustvu drugih, da Friedrich Veliki ne bi nikad postao veliki, da je prilikom svoga stupanja na presto zatekao i zadržao ministra koji bi bio tako značajan i moćan kao Bismarck. Takve red ne promašuju svoj cilj, sujetni Wilhelm neće ih nikad zaboraviti. Ali kada je, u jesen 1888, poverenik udove cara Friedricha i p rija ­ te lj njenog pokojnog supruga, profesor Geffcken, objavio ratne dnevnike Friedricha III u izvodu, Bismarck i Wilhelm se još jed nom nađoše jedan uz drugog. Dnevnici terete Bismarckovu politiku u ratu i prikazuju ga kao protivnika osnivanja Rajha, kao da je Friedrich bio taj koji je osnovao carstvo i Rajh. G lorifikovanje Friedricha delovalo je na sina kao i na kancelara jednako iza317

zivajući — oni javno proglašuju dnevnike kao falsifikat, mada u privatnim razgovorima ne taje njihovu istinitost. Car baca u lice svojoj majci najogorčenije prekore, što je njegov otac tako što napisao. Geffcken je stavljen pod optužbu, publikacije su zaplenjene. Ali ovaj događaj može samo da odloži krizu. Već u leto 1888 Wilhelm je prim etio: »Šest meseci hoću da pustim starog da predahne, zatim ću ja sam da vladam.« Wilhelm ide na put i pravi prve posete Petrogradu, Stockholmu I Kopenhagenu, u septembru boravi na južno-nemačkim dvorovima, u Beču i Rimu. Pri svem tom Bismarck jos 31 decembra dobija od Wilhelma vrlo blagonaklono silvestarsko pismo. Do prve otvorene nesuglasice maju 1889, kada Wilhelm uprkos

između

obojice dolazi u

Bismarckovom

protestovanju

prima deputaciju rudara štrajkača, dok vlasnicima rudnika izjavIjuje kako je njegova »kraljevska dužnost« da ne uskrati svoju potrporu pri sukobima kako

preduzimačima

tako

I

radnicima.

Bismarck vidi u ovom govoru otimanje o popularnost i govori u Rajhstagu oštro protiv socijalne dem okratije. Prvi put se nagovešćuje s druge strane bliska nepogoda. Usred leta dolazi do novog sukoba zbog ruske politike. Odavna je Wilhelm bio pridobijen od generala i saglasio se s njima da rat mora da bude vođen na dva fronta, a ukoliko ranije izbije, utoliko

bolje.

Bismarck

veruje

da

francusko-rusko

zbliženje može sprečiti ugovorom o uzajamnom osiguranju, ne veruje u austrijsku vojnu snagu i ne oslanja se ni u kom slučaju na Italiju. U leto 1889 hteli su Rusi da u Berlinu plasiraju zajam — Bis­ marck je već sve svršio sa ruskom vladom,- kad generali stadoše da

kritikuju

i u raspravi

pomenuše ime Bleichrdderovo.

Uzbuđeno hita Wilhelm Herbertu, šalje ga u Varzin, optuži uvijeno kancelara da je pravio poslove sa Bleichroderom — marck popusti —

Bis­

on je bolestan i umoran. U tim danima raski-

nuo je Wilhelm u dusi sa starim, Waldersee saopstava: »od toga doba car je sa kancelarom samo još igrao komediju. Pri susretu bivao je osobito ljubazan i pun obzira, ali čim bi kancelar okrenuo leda, padale su tužbe, pa čak i poruge«.

318

Walderseeova grupa se povećala, Holstein je naslutio najp re presudni obrt i kovao zaveru sa generalima. U kabinetu mi­ nistar Botticher se kolebao kao trska, on je imao za sve da zahvali Bismarcku, aii kamarila nije popustala, on je bio slabić, koji je mislio da lavira izmedu linija, nastojao je da izbegne svaku odluku koja bi ga obavezala, i u odlučnom trenutku nije se usudio ni prstom da makne za Bismarcka. Bismarck se sve rede pojavljivao u Berlinu, sam Kajzer ga je potsticao da ostane udaljen pod izgovorom brige za njegovo zdravlje, a u stvari nije hteo da ga ima u blizini. Stari je prepustio vodenje poslova svome sinu Herbertu koji je zbog svoga nabusitoga karaktera bio zavaden sa celim svetom i kao nosilac Bismarckovog imena verovao da može sebi sve da dozvoli. Za čudo ispočetka Bismarckovi nisu ni slutili o napadu koji se spremao. Kada je stari u jesen Wilhelma odvratio od drugog puta u Petrograd, prim etio je doduše Wilhelmovo neraspoloženje, ali mu nije pridavao nikakav značaj i otputovao bez brige u Friedrichsruh, da bi se tek 23 januara vratio u Berlin. U meduvremenu kamarila je dobila vremena i iskoristila priliku. Waldersee je pripremao poslanike Rajhstaga, potsticao Bottichera p ro tiv Herberta, bio uvek u najbližoj okolini kajzerovoj i kod mnogih već važio kao Bismarckov naslednik. Izgledalo je kao da Bismarck ništa ne sluti. Uticaj Holsteina na Waldersee-a je sve jači, on se dopisuje s njim o zauzimanju diplomatskih položaja i obaveštava ga o svima dogadajima u ministarstvu spoljnih poslova. Krajem godine je front zatvoren. Priprema se valenštajnovska42) sudbina. Bis­ marcka su napustili već mnogi privrženici, činovnici njegovih resora, rninistri iz kabineta, kneževi, a po evropskim kabinetima kruže glasovi o pretstojećem

povlačenju

Bismarcka. Samo ne-

mačka javnost i Bismarckovi nemaju o tome ni pojma. Kamarili zadaje brige samo pitanje taktike, koja treba da dovede do kancelarovog pada. Oni se plaše javnog mišljenja i njega. 3oš 12 januara beleži Waldersee: »Radi se o tome, da se Kajzeru da dobar savet, tako da on ne izvuče kraći kraj; jer i pored uzmaka je kancelar još uvek mudar i neobično prepreden

319

čovek. Njegova snaga je uvek bila u tome, da u teškom p oložaju nađe brzo izlaz. Ni pod kakvim okolnostima ne treba pred svetom da izgleda kao da je Kajzer hteo da se oslobodi kan­ celara«. Sada, kada je borba trebala da počne, obuzima kamarilu strah. Niko se ne usuduje na borbu, vlada »neka vrsta haotičnog stanja«. Oni su mogli da vode rat u mraku —

a sada, kada je

došlo do odluke, oklevaju i plaše se. Odjednom ih spopadaju skrupule, jer ne znaju kako će se držati javnost. I da unutarnjl politick! položaj nije u tome trenutku zahtevao odlučna rešenja* verovatno da se ne bi usudili ni jedan korak dalje da učine*. Iz mraka nije mogao da se Izvede udarac.

320

OTPUSTANJE 8 januara sastao se Rajhstag na kratko zaključno zasedanje. Trebalo je novi izbori uskoro da se izvrše. Zakon o socijalistima je isticao, trebalo je da se reši, da li će se produžiti ili ukinuti. Bismarck je bio za pooštrenje. Pod utiskom velikog štrajkačkog pokreta prethodne godine i sve osetnijeg uticaja socijalne demokratije, Bismarck je već u ranu zimu govorio da se stvar mora dovesti do uličnih borbi. Taj stari, bolesni, umorni čovek, koji je sad od fizičke iznurenosti često počinjao da plače, bio je čak i u torn stanju još obuzet istom mržnjom prema dem okratiji kao i na početku svoje karijere. Za Berlin je zahtevao Bismarck pojačanje garnizona i u jednom pismu od 29 decembra 1889 pisao Wilhelmu: »Zasad smatram da će pre doći do unutarnjih borbi nego do spoljašnih ratova, I živo žalim što za te borbe nisam više tako кгерак kao 1862«. Ali takve reči nipošto nisu bile muzika za uši kajzera, koji trenutno nije želeo nikakvo oružano razračunavanje sa socijalnom demokratijom —

ne što bi jo j b io

prijatelj, već što je strepio za presto i život. U zimu su protiv Bismarckove vo lje pripremani zakoni o zaštiti radnika, kojima je bio zadatak da kod radnika izazovu utisak kao da nova carevina ima socijalan karakter. Dvanaestogodišnja nemilosrdna borba protiv te stranke bila je bezuspešna, ona je stalno rasla 1 širila se. Verovalo se da će se drugim, opreznijim

i

efikasnijim

sredstvima

moći

otstraniti

opasnost.

Prilikom dogovaranja o tim zakonima o zaštiti izjavi Bismarck da 2 1, K « rs te n , B is m a rc lc

321

zaposlavanje omladinaca, koji su upravo prešli godine za školu, u fabrici smatra za blagodet, nikad on neće dati svoj pristanak da manija humanitarnosti dovede do stanja koje bi moralo da bude štetno po domaću privredu u otadžbini. U naredbama o minimalnoj zaštiti Bismarck vidi pokušaj ograničavanja. . . »vo5je za rad«; radnicima se ne sme oduzeti mogućnost da rade nedeljom , ni noćni rad ne sme da se zabrani, isto tako ni rad dece i žena. Radnik se ne sme sprečavati da zarađuje novac; pitanje je, da li se takvim reformama postiže zahvalnost naroda; celi zakon je u najvišem stepenu nesocijalan... Tako se Bismarck na kraju svoje političke karijere ukazuje u istom odnosu prema dem okratiji kao i 50— 60 godina ranije; istočnopolapski provincijski junker nije se u svojoj suštini izmenio. Kako bi čovek sa tako skučenim vidikom mogao da upozna stvarne uzroke društvenih b orbi! Nigde nema podataka da bi neko zbog takvih izjava bio zaprepasćen — što

ne možda zato,

se u njima ispoljavalo Bismarckovo nesocijalno shvatanje

uopšte —

o tome da i ne govorim o —

ali niko van socijalne

dem okratije nije se usuđivao od tada da govori da se godine 1890 vodeći nemački državnik pojavljivao kao sablasno muzejsko strašilo. Nisu razna intriganska rovarenja ambicioznih ljudi, koji su h teli da se dokopaju najvišeg mesta u Rajhu, prouzrokovala pad, već neslaganje u pitanju o metodima borbe protiv socijalne dem okratije. Kamarila sa svojim načinom verovatno ne bi nikad Tznudila Bismarckov pad. Kriza je morala prvo da d ob ije karakter državne krize; sama borba za moć u najvišim atmosferama nije bila pravi razlog Bismarckovom padu —

knez je pao u borbi

društvenih snaga. Nije presudno što je ova poslednja borba vođena uz isključenje javnosti i što se socijalna dem okratija nije pojavila

aktivno

na poprištu

poslednje borbe

kacL protivnik

Sismarckov. N evidljivo ona je uvek na sceni. Bismarckovi metodi

za otstranjivanje opasnosti

promašili

su, ali on ne zahteva povlačenje, ni defanzivu, niti kakve pokušaje obm anjivanja, već ofanzivu, napredovanje, napad s fronta. On izvrgava ruglu zakonske odredbe o zaštiti radnika, čije pot322

pisivanje uskraćuje. Na zasedanju krunskog veća od 24 januara je Wilhelm objavio da on neće dopustiti da se puca, on ne sme i neće da bude doveden

u takvu situaciju.

Tu su suprotnosti,

koje se ne mogu premostiti. Uveče posle ove sednice nađoše Bismarcka u suzama i potpuno očajnog; prijateljim a dao je na znanje da sa Wilhelmom više sarađivati ne može. Od svoga dela diže ruke. Bankrotstvo je objavljeno. Kada je Bismarck morao da uvidi da se ni stranke u Rajhstagu ne mogu zadobiti za pooštravanje zakona o socijalistima, a da konzervativci produženje zahtevaju samo u slučaju ublažavanja, odluči pod pritiskom okolnosti da popusti, u nameri da novom Rajhstagu predloži zakon sa pooštrenim odredbama; 25 januara Rajhstag je raspušten. Zakon je pao. Da bi p ridobio cara koji se opire svim oštrim merama, Bismarck napušta svoj otpor protiv vojnog budžeta, on traži šta više povećanje budžetskog stava, nadajući se da će Rajhstag od b iti budžet i da će car uvideti da sa Parlamentom uopšte više ne može vladati. Kada su izbori za novi Rajhstag, 20 februara, socijaldemofcratima doneli skoro miilon i po glasova, te su se njihovi mandati popeli na 35 i stranka imala najveći broj glasova, pošao je Bismarck korak dalje i smišljao ne samo ustavne reforme već