Bernhard Šlink - Gordijev čvor

Table of Contents Гордијев чвор Први део 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 Други део 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 Трећи део 1 2 3

4 5 6 7 8 9 10 Епилог

Наслов оригинала: Bernhard Schlink, Die gordische Schleife Diogenes Verlag AG Ziirich Уредник Наташа Анђелковић БЕРНХАРД ШЛИНК ГОРДИЈЕВ ЧВОР Превела с немачког Споменка Крајчевић www.balkandownload.org

ПРВИ ДЕО

1 Георг се возио кући. У Ексу је скренуо са аутопута и наставио локалним. Од Марсеља до Екса коришћење аутопута се не плаћа, а од Екса до Пертија кошта пет франака. Што је паклица голоаза. Припалио је цигарету. Одлазак у Марсељ био је промашај. Шеф преводилачког бироа од кога је повремено добијао посао није имао ништа за њега. „Па казао сам вам да ћу вас позвати кад буде нешто. Тренутно нам ништа не стиже.“ Monsieur Морен деловао је забринуто, можда је била и истина то што је рекао. Мада је биро био његов, и он је живео од наруџбина фабрике авиона Industries Aeronautiques Mermoz S.A. из Тулона. Када заједнички европски пројекат развоја новог борбеног хеликоптера, у оквиру кога је Mermoz био француски партнер, застане, нема посла ни за Морена. А могуће је и да је Морен опет покушао да издејствује боље услове, па га Mermoz сада кажњава. Или је пак остварио стару претњу и запослио вла-стите преводиоце. Кад је, иза Екса, Георг зашао у планине, мотор је почео да прескаче а кола да се трзају. Георгу је избио зној по челу. Само то не, само не још и то! Пре три недеље купио је старог пежоа новцем који су му дали родитељи кад су из Хајделберга дошли да га обиђу. „Ако ти је, сине, то толико потребно за посао", казао је његов отац док је у конзерву на кухињском орману, у којој је Ieopr држао новац, гурао две хиљаде марака. „Знаш да мама и ја хоћемо да ти помогнемо. Али сада, кад сам у пензији, а твоја сестра има дете...“ Следило је оно што је Георг чуо већ хиљаду пута: зар не би могао да нађе неки други посао, ближи и бољи, зашто је оста-вио посао адвоката у Карлсруеу, зар не би сад, кад није више с Ханом, могао да се врати у Немачку, зар ће своје родитеље у старости да остави на цедилу, зар у животу нема и других ствари осим самоостварења. „Зар да твоја мајка умре сама на свету?“ leopr се стидео тога што се једино радовао иовцу и што му је било свеједно шга отац говори. Резервоар је био готово пун, а недавно је Георг допунио уље и заменио филтер. Требало би да је све у реду. При даљој вожњи, ослушкивао је мотор као што мајка слуша дисање детета с температуром. Кола се више нису трзала. Али, да се то не чује неко лупкање? Неки шум налик гребању? Георг је три недеље уживао у томе што може да вози кола без страха од мањих или већих кварова. Сад је с тим готово. У Пертију је паркирао кола, купио шта треба на пијаци и у бару попио пиво. Био је почетак марта тако да туриста још није било. Тезге са провансалским зачинима, медом, сапуном и есенцијом лаванде, које су лети, све док се не затвори пијаца, окруживали Немци и Американци, сад су већ биле склопљене. И у околним радњицама паковала се и односила роба. Под тешким облацима било је топло и спарно. Онда је дунуо ветар а ролетне су почеле да лупкају. Мирисало је на кишу. Са чашом у руци, Георг се ослонио на зид поред улаза у бар. Био је у фармеркама, похабаној кожној јакни браон боје и плавом џемперу а на глави је имао тамну капу. Држање му је било опушгено, те је из даљине могао да личи на младог сељака који је на пијаци обавио шта је имао и сада ужива у подневу. Изблиза су се, међутим, на Георговом лицу виделе боре на челу и око уста, дубок усек на бради и нервозни умор у очима. Георг је скинуо капу и прешао

руком преко главе. Коса му се проређује. Последњих година је остарио. Раније је носио браду и могао је бити било којих година у распону од двадесет пет до четрдесет. Сада се видело да има тридесет осам, па се чак чинио и старијим. Пале су прве капи. Георг је ушао у бар где су већ били Морис, Ив, Надин, Жерар и Катрин. И они су се сналазили како су знали и умели, чешће лоше него добро, радили при-времене послове, издржавали су их жена или девојка, муж или младић. Жерару и Катрин ишло је још и најбоље пошто је он у Кикирону имао мали ресторан а она је радила као про-давачица књига у Ексу. Кад је напољу киша почела уједначено да шуми, а туре пастиса се ређале, Георгу је било боље. Ма, успеће! Сви ће они успети. Ево, прошле су две године откад је отишао из Карлсруеа, и издржао је. Издржао је и растављање од Хане. Док је Георг возио уз планину која је на северу оиви-чавала долину Дирансе, сунце се пробило кроз облаке. Поглед се одатле пружа на пространу низију у коју се, на југу, спуштају обронци Либерона, виде се виногради, воћњаци и повртњаци, један рибњак, сеоска имања, неколико градића не већих од села али с дворцем, катедралом или остацима тврђаве: мали свет, какав се замишља у детињству и гради помоћу играчака. Георг је тај свет волео, и у јесен и у зиму, кад је земља мрка а из димњака се вије дим који се повлачи преко поља. Сада се радовао зеленилу пролећа и сјају лета. По води рибњака и сгакленицима блистало је сунце. Појавио се и Ансуи, пркосан градић на усамљеној купи брда. До дворца се стизало стрмим путем оивиченим чемпресима и преко високог каменог моста. Георг је прошао испод моста, скренуо надесно, па још једном надесно и прешао на запуштен пут од туцаника. Његова кућа налазила се у пољима исиред Кикирона.

2 Георг и Хана су се ту уселили пре две године. Од Карлсруеа се нису опростили лако и лепо: свађа са адвокатом с којим је Георг сарађивао, сузе и пребацивања Ханиног бившег момка, крах с родитељима, страх од рушења свих мостова. Оно што је требало да буде ослобађајуће напуштање завичајне ускости и пригисака професије постало је готово бекство. У Паризу, где су испрва желели да пусте корен, нису налазили посао, а како су и становали у некаквим бедним свратиштима, изгле-дало је да им је веза на крају. Кикирон је био нови почетак. Георг је упознао тај градић током једног леговања, и већ га тада заволео, а сада се надао да ће у Ексу или Авињону наћи посао. Прве недеље су опет биле гешке, али онда је добио привремен посао, посао кинооператера у Авињону, а нашли су и ову кућу. Допадало им се шго је тако усамљена на јужном обронку и што је окружеиа стаблима трешања и шљива, пољима и лејама парадајза и лубеница. Допадало им се и то llito на балкону и у башти од ујутру до увече има сунца, а што је испод балкона који се пружа целом ширином првог спрага, увек сеновито и свеже. Допадало им се што две собе у приземљу и три на спрату нуде доста простора и што кућа има дограђени део који је Хана могла да користи као атеље. Хана се бавила цртањем и сликањем. Донели су из Карлсруеа намештај и Ханин штафелај. Георг је засадио башту са зачинским билљем, Хана је уредила атеље. Када за Георга више није било посла у биоскопу, Хана се запослила као помоћница у једној штампарији. Потом су обоје помагали при берби. Током те зиме Георг је од Морена добио прву наруцбину за превођење. Новац, међутим, није био довољан да се подмире и дугови и нови трошкови, те је Хана отишла на два месеца код родитеља у Карлсруе. Њени родитељи су били имућни и желели су да помогну ћерки, али не у Паризу или Кикирону, и не у заједници с Георгом. Од два месеца постало је четири: Хана је дошла само за Божић, а онда још једном по своје ствари. Камион у који је утоварила орман, кревет, сто и столицу, четрнаест картонских кутија и штафе-лај, возио је њен нови момак. Георгу је оставила две мачке. Георг се с двадесет пет година оженио својом школском другарицом из Хајделберга и љубављу из младих дана, Штефи; са тридесет је био разведен, а погом је прошао кроз низ краћих и дужих веза. Хану је упознао кад је имао тридесет пет година и помислио је: то је она права. Волео је да развија теорије: о женидби са школским друга-рицама и љубавима из младости, о сарадњи између адвоката, о пушачима и непушачима, активним људима и онима склоним мозгању, о природној и вештачкој интелигенцији, уклапању у дате услове и искорачењу из њих, о правом начину живо-та. Посебно је волео да теоретише о односима мушкараца и жена. Да ли је боље када се одмах смртно заљубе једно у друго, или кад љубав с временом полако расте? Да ли се веза развија на основу законитости по којој је настала, или су могуће и озбиљне промене? Да ли је квалитет везе у томе што граје, или у гоме што се испуни колико је могуће и заврши? Да ли у животу постоји права жена, односно прави мушкарац, или се с различитим особама живе различити животи? Да ли он и она треба да буду слични, или је пожељно управо супротно? Теоријски посматрано, Хана је била права. Била је потпуно другачија од њега, не

интелектуална и дискурзивна, већ спонтана и директна. Дивна љубавница а истовремено подстицајна и самостална партнерка у планирању заједничких пројеката. Помаже ми, говорио је себи, да урадим оно што сам увек желео да урадим, али се нисам усуђивао. Кад се нашао с две мачке, пројектом књиге коју је хтео да напише а Хана да је илуструје, али која није одмакла од почетка, превеликом кућом и превеликим трошковима, Георгу више није било до теорија. Хана га је напустила у фебруару - суседи се нису сећали хладнијег - а Гeopr често није знао како да нађе новац за грејање. Понекад је желео да се свађа с Ханом због неуспеха њихове везе, али Хана није одговарала на његова писма, а њему су пресекли телефон. Успео је, ипак, да прегура зиму, па и следећу годину. Можда се од онога што је зарађивао преводећи за Морена могло и живети, али се никад није знало да ли ће, и када, стићи нова наруџбина. Писао је писма на све стране, нудио се као књижевни преводилац, преводилац техничких текстова, преводилац свега и свачега, француским адвокатима нудио је своје познавање немачког права а немачким новинама извештаје из Провансе. Узалуд. То што је имао времена колико је хтео, није било од корисги. У глави је, додуше, имао идеје репоргажа, прича и криминалистичких романа које је хтео да напише, али је најгласнији од свега био страх везан за питаље - када ће Морен поново позвати. Или, ако би Георгов телефон био пресечен, када би требало да он позове Морена. Прекосутра, тако је Морен казао, али шга ако сутра добије наруџбине и не нађе ме? Да ли ће их сачувати до прекосутра, или he их дати неком другом? Да га ја, ипак, позовем сутра? Постао је неподношљив за околину, као сви несрећни људи. Понашао се као да му је свег остао нешто дужан, те му то ставља до знања. Понекад се са светом гложио више, понекад мање. Али, није баш увек било тако: кад би написао три писма погенцијалним послодавцима и однео их на пошту, три напросто неодољива писма, кад би обавио неки посао, добио за то новац, па увече отишао код Жерара у Les Vieux Temps, кад би се нашао с пријатељима који су се на сличан начин пробијали кроз живот али нису одустајали од наде, кад би радио у својој башти са зачинима, кад би у камину горела ватра а кућа мирисала на лаванду коју је убрао испред куће и окачио у оцак камина, кад би стигли гости из Немачке, али прави гости а не они који су његову кућу користили само као пролазну станицу на путу за Шпанију, кад би му синула идеја за неку причу, кад би дошао кући а поштанско сандуче било пуно - не, заиста није увек био несрећан и неподношљив. У јесен се омацила комшијина мачка, а Георг је узео једногмалог црног мачка са четири беле шапе. Назвао га је Глупко. Његове старе мачке звале су се Снежана и Килавко. И Снежана је била мачак, погпуно бео. Кад се Георг вратио из Марсеља и изашао из кола, мачке су почеле да му се плету око ногу, умиљавајући се. У пољима су хватале довољно мишева, али су мишеве доносиле њему и гражиле храну из конзерве. „Здраво, мачке! Ево мене опет, али посла нема, ни за данас, ни за сутра. То вас не интересује, је ли? Баш вас брига! Снежана, ти си бар довољно одрасла, ти 6и требало да разу-меш да без пара нема ни клопе. Друго је Глупко. Мали, глуп и не зна ништа.“ Георг је подигао Глупка и, с њим у наручју, кренуо ка сандучету. „Види, види, Глупко, какав смо велики и дебео коверат добили! А тај велики и дебео коверат послао нам је један велики и дебели издавач. Још кад би унутра била и нека велика и дебела добра вест!“ Отворио је улазна врата, која су водила право у кухињу. У орману је била полупразна

конзерва хране за мачке и полу-празна флаша белог вина. Георг је мачкама дао храну а себи сипао вино, па је пустио музику, отворио врата балкона, узео чашу и коверат и сео на балкон, у столицу за љуљање. При том је наставио да прича с мачкама и сам са собом. Последње године то му је постала навика. „Коверат може и да саче-ка. Неће побећи. Јесте ли икада видели коварат који бежи? Коверат коме смета што мора да чека? Ако је унутра добра вест, вино треба да је надохват руке да би се наздравило, а ако је лоша, такође треба да је надохват руке, да би донело утеху.“ Георг је био прочитао неки француски роман који му се до-пао и који није био преведен на немачки, а могао је да постане култна књига и одлично се уклапао у програм издавача од кога је сад стигло писмо. leopr је стога ту књигу и неколико страница пробног превода послао издавачу. Поштовани Господине Пол1ер, најлепше хвала на пошиљци од... са интересовањем смо... радо прихватамо Ваш подстицај... заиста се уклапа у прољрам наше едиције... upeгoeopu с фирмом Flavignu... Што сеВаше понудеза превод тиче, мора-мо да Вам нажалост... gyioioguiuwa сарадња с преводиоцем који... молимо Вас за разумевање... у прилогу Вам достављамо љубазно уступљен... Свиње. Узму ми идеју, а мени нокат. Не осећају никакву обавезу да ми за идеју илате, понуде неки други riocao или га макар наговесте. Две недеље сам седео над тим преводом, две недеље изгубљене низашта. Свиње. Георг је устао и шутнуо кофу за заливање цвећа.

3 Дугови имају сличност с временом, размишљао је Георг. Кренем одавде за Марсељ, овде сија сунце да лепше не може бити, а тамо стигнем rto пљуску. При чему код Пертија наиђем на понеки облак, изнад Екса су се облаци већ саставили, а код Кабрија иадају прве капи кише. Или седим овде, на тераси, и прво сија сунце с јасно плавог неба, онда почну да се навлаче облаци, па покрију цело небо, па падну прве капи а на крају лије као из кабла. У оба случаја прође један сат - сат у колима или сат на тераси. А за мене је сасвим свеједно да ли из лепог времена идем у ружно, или остајем овде а време се квари. Облаци нису другачији због тога, а ја ћу и овако и онако покиснути. Били су у праву родитељи и пријатељи кад су ме опомињали да се не задужујем. Тачно. Повремено се задужујем. Али некада дугови просто сами нарасту. Како се увећавају, за мене је потпуно свеједно. Ефекат је исти. Вратио се кући од Жерара и Катрин. Код њих је чесго на-ручивао на вересију и често би им убрзо дуг вратио. Кад би обавио неки посао и добио новац, увек би их частио. Како људи могу да буду ситни! Кад је, после разочарања с немач-ким издавачем, отишао у Les Vieux Temps, Жерар му је донео фетусин са лососом и вино, кафу и калвадос, онда и рачун, и мада је опет пристао да све иде на вересију, искривио је лице и направио не баш пријатну алузију. То Георг није хтео да дозволи: платио је и цех, и више од тога. Новцем којим је требало да плати телефонски рачун. Следећег јутра прионуо је на рашчишћавање атељеа. Наручио је дрва за камин која је требало да стигну тог послеподнева. Наручио и срећом већ платио. Шта га је навело на ту глупу наруцбину, није се више сећао. У шумама око Кикирона било је више него довољно изломљеног дрвета. Георг није волео да иде у атеље. Ту су сећања на Хану била посебно жива и болна. Крај прозора је био велики Ханин радни сто који су заједно направили и на којем су водили љубав, како би га свечано пустили у употребу и испитали његову чврсгину. На зиду скице за иоследње велико платно, на куки Ханин заборављен мантил за рад. Како су у атељеу били казан за грејање куће и неколико картонских кутија с књигама, Георг није могао да избегне повремене уласке, али је пустио да се по атељеу слегне прашина и да у целини полако пропада. То је сад хтео да промени. Далеко, међутим, није догурао. На крају су кутије с књигама биле уредно послагане, начиње-но је место за дрва а Ханин радни мантил је доспео у кош. Али шта друго да уради? И шта ће му, уопшге, тај атеље? Кад су се појавила кола, то нису била ни кола с дрветом, а ни поштанска. Навратио је Херберт, Немац који је живео у Пертију и који је хтео да се бави сликањем, али су га у гоме спречавале околности, увек неке нове и увек неповољне. Попили су флашу вина и причали о овом и оном, углавном о најновијим неповољним околностима. „А иначе", казао је Херберт на растанку, „било би лепо кад би ми помогао с петсто франака. Та галерија у Ексу...“ „Петсго франака? Жао ми је, али немам.“ Георг је подигао рамена и показао празне руке. Херберт је реаговао кивно. „Мислио сам да смо прија-тељи.“ „И да си ми брат рођени, напросто немам. Немам ни фи-лера.“

„За следећу кирију и за следеће вино изгледа да имаш. Буди барем искрен па кажи да нећеш да ми даш.“ Утом су стигла кола с дрветом. Био је то изгребан и изу-бијан камионет са отвореном плагформом и малом кабином без врага. Из кабина је изашло двоје старих људи, мушкарац и жена. Мушкарац је имао само једну руку. „Где би monsieur да сложимо дрва? Добро дрво, суво и мирисно. Покупили смо га тамо.“ Човек је оном својом једном руком показао ка обронцима Либерона. „Каква си одвратна лажовчина!“ Херберт је сео у ауто и одвезао се. Георг није желео да двоје старих људи ради за њега. Није, међутим, могао да спречи жену да дрво догура до ивица плат-форме, а старца да га слаже у атељеу. С нарамком пуним цепаница трчао је од једног до другог. У подне се одвезао у Кикирон. Градић се простирао на два суседна брда, на врху једног је била црква а на врху другог остаци тврђаве. Половину градића још су опасивале старе зидине на које су се наслањале куће. Док би Георг возио по труцкавом путу и, још више, док би ишао пола сата кроз поља и гледао у Кикирон како, сав окер, блиста под сунцем, или како се, сав сив, згрбио под облацима, увек спокојан, присан и поуздан, осетио би исту ону пријатност која се јавила у њему кад је Кикирон први пут видео. Испред градске кагшје налазио се etang - велики четвороуга-они озидан рибњак који су окруживали стари платани. С уже стране рибњака, окренуте према граду, била је пијаца, а поред ње Bar d'Etang чија је башта радила од пролећа до јесени. Лети је овде увек свеже, а у јесен платани на време изгубе лишће тако да се може седети напољу и уживати у последњој топлини лета. И то место је било присно. У бару је било сендвича и пива на точење. Ту су се окупљали сви Георгови познаници. Овог пута се, међутим, пријатност није јавила ни после трећег пива. Георг се и даље нервирао због Жерара и Херберта. И због читаве те беде у којој се нашао. Одвезао се кући и теш-ке главе легао да одспава. Постајем ли и ја као Херберт? Или сам већ такав? У чстири сата пробудио га је телефон. „Bulnakov ’l'raductions. Да ли разговарам с monsieur Г1олгером?“ „Да.“ „Monsieur Полгер, ми смо ripe неколико недеља овде у Каднеу огворили преводилачки биро, а послови се, богу хва-ла, развијају боље него што смо очекивали. Тражимо сарадни-ке па су нас упутили на вас. Да ли бисте били заинтересовани за сарадњу?“ Георг је телефонску слушалицу подигао прилично успава-но. Сада је пак био потпуно будан, само му је глас још преска-као. „Мислите... да за вас... да ли сам заинтересован? У начелу јесам.“ „Па лепо. Наша адреса је Ри д’Амазон, одмах преко пута трга с добошаром. Видећете таблу на улазу. Навратите, ако можете, неког од наредних дана.“

4 Георг је желео сместа да оде, али то није дозволио себи. Искључио је и среду и четвртак: биће тамо у петак у десет. Фармерке, плава кошуља и кожна јакна, под мишком мапа с папирима и материјалима које је превео за Морена, заинте-ресован за наруџбину, али не по сваку цену - тако треба да наступи. Све се одвијало глатко. Георг је позвао телефоном у петак ујутру, уговорио долазак у десет сати, паркирао кола на тргу са спомеником малом добошару, пошао уз Ри д’Амазон и у десет и пет зазвонио на звоно испод месингане плоче на којој је писао Bulnakov Traductions S.A.R.L. На другом спрату врата су била отворена. Мирисало је на боју. У свеже окреченом предсобљу за машином је седела млада жена и куцала. Смеђа коса до рамена, смеђе очи; кад је подигла главу, поглед јој је био пријатан и праћен лаким смешком. „Monsieur Полгер? Седите, молим вас, натренутак, monsieur Булнаков ће вас сместа примити.“ Казала је „Полжер“ и „Билнакоф“, али на који језик упућује тај акценат Георг није умео да одреди. Тек што је сео на једну од потпуно нових столица, отворила су се врата и у собу је бануло сто кила бучне друштвености и пословности: Булнаков с црвеним лицем, затегнутим прслуком и дречавом краватом. „Баш дивно што сте дошли, мој млади пријатељу. Смем ли да вас тако зовем? Једва излазимо на крај с послом, а видим да и ви имате ваш, вучете га са собом и мучите се с њим. Али не, не мучите се ви с послом, вама посао лако и брзо иде од руке, зар не, јер сте млади, што сам и ја некад био.“ Док је то говорио обема рукама је држао Георгову руку па ју је стезао и тресао, не испуштајући је ни кад је Георга повукао у своју собу. „Дозволите ми да затворим врата мог будоара и да вам кажем неколико уводних речи. Али заправо, чему увод? Ми ћемо in medias res: гехнички превод, приручни-ци за обраду текстова, књиговодство, регистровање и ин-формисање клијената, и тако даље, мали згодни програми, али дебеле књиге. Разумете? Имате искуства с техником и с компјутерима, лако прелазите из енглеског у француски и из француског у енглески, брзо радите? Брз рад, то вам је код нас најважније, а ако ваш апарат за диктирање није компа-тибилан с нашим, даћемо вам један наш, па ће mademoiselle Крамски то да откуца, ви да погледате, и готово; cito, cito, зар то није био мото вашег великог Фридриха. Ви сте Немац, зар не? А можда то није био ваш велики Фридрих, него наш велики Петар, што је и свеједно. Али, зашто ћутите? Је л’ нешто није у реду?“ Булнаков је испустио Георгову руку и затворио врата. И овде је мирисало на свежу боју; нови писаћи сто, нове сто-лице, нова гарнитура за седење, два пулта дуж дужег зида, на њима свежњеви аката, изнад њих технички цртежи окачени на зиду. Булнаков је стајао испред писаћег стола, благона-клоно и забринуто гледао у Георга и још једном упигао: „Је л’ нешто није у реду, мој млади пријатељу? Оклевате због плаћања? То јесте незгодна тема, коме причате! Али више од тридесет пет центима не могу да вам платим. Знам да се тиме не постаје богат, никакав Крез, то не, али се не остаје ни Диоген. Што не значи да мислим да сте ви Диоген. Него ето, тако се каже.“ Тридесет пет центима за реч - толико му је Морен плаћао тек последњих пола године, а при том ће отпасти и вожње до Марсеља, као и куцање. „Monsieur; дочекали сте ме изузетно

пријатељски и радује ме што се интересујете за мој рад. Радо бих вам био на располагању, али морам да вам кажем да је моја цена педесет центима. Можете о томе да размислите, па да ме, кад вам буде згодно, поново позовете телефоном, пошто се засад ваше и моје виђење наше сарадње не поклапају.“ Какав надувен одговор, помислио је Георг, али је био задовољан собом и поносан што није олако пристао. А ако неће, нек’ их ђаво носи. Булнаков се насмејао. „Знамо своју вредност? Тражимо своју цену? То ми се допада, мој млади пријатељу, баш ми се допада. Али четрдесет пет центима је последње што могу да понудим. Ево руке, па да то завршимо и почнемо с радом. Готово.“ Георг је добио пакет с преломом једног приручника. „Прва половина наредног понедељка, остатак у среду. А има још нешто: конференција IBM-а у Лиону, наредног четвртка и петка. Ако бисте пошли тамо с mademoiselle Крамски и добро начуљили уши, па записали шта сте чули и то нам пренели, добили бисте хиљаду франака дневно, приде и трошкове. О томе нема ценкања и погађања: тако ил’ ниКако. А сад ме, молим вас, извините.“ У предсобљу је Георг попричао с mademoiselle Крамски о путовању у Лион. Испрва то није приметио, а могуће да је његово добро расположење то тек сад унело у њу, али - била је згодна. Блуза с белим везом, бели порупчићи преко гру-ди и кратких рукава. Није носила прслуче и имала је мале, чврсте, високе груди, а по њеним смеђим рукама златиле су се маље. Крагна на кошуљи била је округла, љупка, а горња дугмад дрско откопчана; кад се смејала, смејале су јој се очи, а из грла излазио кликтав звук, а кад би размишљала - да ли да се иде возом или колима, и кад треба кренути, можда најбо/be у среду увече, кад куцање и корекгура приручника буду готови - над десном обрвом, одмах код корена носа, појавила би се дрхтава јамица. Георг је направио неку шалу, дебео сунчан зрак пробио се између две куле цркве, mademoiselle Крамски се, обасјана светлошћу, насмејала и затресла главом, у њеној зањиханој коси заиграле су искре.

5 Наредних дана Георг је радио више него икад у животу. Толико није радио ни за државни испит, а ни као адвокат. Не само због тога што је приручник био дебео и што пре-вођење компјутерских израза с енглеског на француски није било лако, и не само због будућих наруцбина и будућег новца. Пуцао је од енергије, и хтео да то покаже и себи, и Булнакову, и целом свету. У суботу увече био је код Жерара да једе, али је отишао пре кафе и без калвадоса. У недељу је изашао у кратку шетњу, и то само зато што је више волео да о преводу функције help размишља у ходу него седећи, а све остало време провео је у соби или на балкону, уз писаћи сто, и при том заборављао чак и да пуши. У понедељак је две трећине приручника било преведено и издиктирано, па се одвезао у Кадне, звиждучући, певајући и ударајући руком ритам по волану. Тамо није зате-као ни monsieur Булнакова, ни mademoiselle Крамски, већ је касету предао неком младом човеку - који је једва отворио уста и промрсио Merci - па се врагио кући и наставио с радом. Посао је завршио у уторак касно увече. У среду ујутру, на бал-кону је доручковао свеж хлеб, јаја, сланину, цеђене поморанце и кафу, а сунце му је грејало леђа. Слушао је зрикавце и птице, мирисао лаванду и преко зелене даљине гледао у Ансуи, чији се дворац издизао из измаглице. Обукао је одело, због конференције, и у десет сати био у Каднеу. Дебело црвено лице monsieur Булнакова је блистало. „Одличан превод, мој млади пријатељу. Одличан. Све сам прегледао, тако да не морате и ви. Попијте кафу са мном, mademoiselle Крамски само што није стигла, па онда можете да кренете." „А последња трећина?" „То ће написати колегиница mademoiselle Крамски, а ја ћу прегледати. Ви гледајте да данас стигнете до Лиона. Вечерас је пријем код градоначелника, то не би требало да пропусти. Одакле је, интересовао се monsieur Булнаков, и шта је учио и радио, и зашто се из Карлсруеа преселио у Кикирон. „Е, па да, кад је човек млад! Ни ја нисам желео да и даље водим биро у Паризу, и преселио сам се овде - могу да вас разумем." „Ви сте из Русије?“ „Тамо рођен, али одрастао у Паризу, где смо код куће, до-душе, говорили само руски. Е1адам се да ћу доживети да се руско тржиште отвори за нашу робу, за компјутере и про-граме. Апропо - ево два коверта, један за ваш рад, а други за трошкове. То је унапред. А ево и ње.“ Била је у лакој хаљини на светлоплаве и црвене пруге, по којима су се ширили велики плави цветови; око струка свет-лоплави појас, око врата тамноплава марама. Густу косу по-делила је на раздељак и уредно зачешљала на страну. Поглед јој је поново био топао и пријатан, а док се смејала очинском држању monsieur Булнакова - који се према њој и Георгу пона-шао као према деци коју шаље на далек пут - покрила је руком уста. Георг је видео да су јој ноге мало краће, али је оценио да је то љубак начин да се остане близу земље, некако практичан. Већ је био заљубљен, само што то још није знао. Кренули су њеним зеленим спачеком. У колима која су стајала на сунцу било је топло, док се, с отвореним кровом и отвореним прозорима, нису нашли на друму. Ту је дува-ло, па је Георг зауставио кола иза Лурмарена, из своје путне горбе извадио шал и обавио га око врата. Преко радија се чуо некакав потпури с темама од Вивалдија до Вагнера, све у свинг и поп

обради, с прелазима који су представљали права ремек-дела сладуњавог кича. Кладили су се која ће мелодија бити следећа; на крају је она њему дуговала три, а он њој пет petit blancs. Онда су стигли на врх Боњеа: на врху брда, под подневним сунцем блистао је градић. Прошли су кроз њего-ве кривудаве и уске улице и кроз винограде се спустили до route nationale. Причали су о музици, о филмовима, о томе где и како живе. Док су јели на отвореном, он је њој причао о Хајделбергу, Карлсруеу, бављењу адвокатуром и свом животу с Ханом. Сам се чудио својој отвореносги. Осећао је, међутим, неку посебну присност с њом и било му је веома пријатно. Кад су наставили пут прешли су на ти, а она се силно смејала кад је чула како њено име на немачком тврдо звучи. „Не, Франсоаз, то зависи од тога како га изговараш. Крај може да звучи као експлозија, али и као нежан дах“, казао је и демонстрирао јој то. „А... ја те ионако нећу звати Франциска." „Него?“ „Зваћу те Смеђоока. Имаш најдубље смеђе очи које сам икада видео; на француском се од тога не може начинити име, али на немачком може. И ево, ја ти га дајем.“ Гледала је у пут испред себе. „Је ли то име од миља?“ „Јесте, то је име за некога кога волиш.“ Погледала га је озбиљно. Коса јој је пала на лице и покрила половину ока. „Допада ми се да путујем с тобом.“ Скренуо је на аутопут, заусгавио се на наплатној рампи, извукао картицу за вожњу и укључио се у реку аутомобила. „Хоћеш ли да ми испричаш неку причу?“ Испричао јој је бајку о гушчарици. Стиховане делове, које је још знао напамет, изговорио јој је прво на немачком па на француском. Кад је лажна млада изрекла казну - скинути је до гола, ставити у буре изнутра оковано шиљцима ексера па нек то буре два коња вуку улицама све док не издахне - пре-страшено је зајечала. Слутила је да ће стари краљ казати: „То си ти; сама си одредила казну, па нека тако и буде.“ До Монтелимара она је њему причала пољску бајку о сељаку који је надмудрио ђавола, па су потом ућутали и преко радија слушали Моцартове квартете за флауту. Кад је Георг приметио да је Франсоаз заспала, утишао је музику и уживао у кретању кола, ветру који му је дувао у лице, томе што је крај њега Франсоаз; уживао је и у њеном тихом хркутању као и кад је, усправивши главу која јој је била пала на страну, задовољно мл>ацнула. У Лиону су сви хотели били заузети. Морали су да се одве-зу десет километара у брда, а и тамо су нашли само двокревет-ну собу. Франсоаз су болела леђа па ју је Георг масирао. Онда редом: пресвлачење, одлазак у град, вечера и пријем на којем су се раздвојили и разговарали с разним људима. Повремено би се, ипак, потражили погледима кроз пространу скупштинску дворану. Г1ри повратку се спустила густа магла, те је Георг возио сасвим полако, пратећи мачје очи дуж ивице пута. „Баш лепо што си ти поред мене.“ Потом су лежали у кревету, једно крај другог. Франсоаз је причала о другарици која је због љубавних патњи отишла у Америку, и тамо се одмах заљубила у неког Либанца, и то несрећно. Када се нагла ка сточићу поред кревета и искључила светло, обавио јој је руку око струка. У тами се привила уз њега. Помиловао ју је, па су почели да се љубе и нису могли да се засите пољубаца. Док су водили љубав, тихо је плакала. „Шта је, Смеђоока?“

Одмахнула је главом, а он јој је пољупцима избрисао сузе са лица.

6 У Кадне су се вратили тек у понедељак. Кад се, у петак, за-вршила конференција, одвезли су се у Сан Латје и тамо јели у Lievre Атогеих, у суботу су дуго спавали па су у Мишленовом водичу нашли Le Hospitaliers, пансион с једном звездом у Ле Пое Лавалу, где су преспавали између суботе и недеље. Последњу ноћ провели су код Горда, у колима; није им се враћало у град после вечере у природи, дувао је благ поветарац, небо је било пуно звезда, а кад је пред зору постало свеже, збили су се једно уз друго под ћебетом које је Франсоаз има-ла у колима. Одатле је до Каднеа било само два сата вожње: Сунце је сијало, ваздух је био јасан, а пут празан. У градићима кроз које су пролазили отварале су се радње, док су кафанице и пекаре већ биле отворене а људи су носили хлеб кућама. Георг је седео за воланом, с њеном руком на бутини. Дуго је ћутао, па ју је упитао: „Је л’ прелазиш код мене?“ Није журио с тим питањем да би што дуже уживао у радости што ће га поставити као и у очекиваном одговору. Знао је да ће одговорити потврдно, да је између њих двоје све у најбољем реду. И уопшге - читав живот поново је био у реду. Конференција је била потпун успех: наступио је опуштено и компетентно, падала су му на памет паметна питања и духовити одговори. Делио је не само Булнаковљеве посетнице него и властите, а један адвокат из Монтелимара, специјализован за лизинг компјутера и коришћење софтвера, желео је да остане с њим у контакту због случајева који су укључивали немачке и француске странке. Представник Хегоха зачудио се кад је чуо да је Георг управо превео ТЕХЕСТ. „Па то је преве-дено већ годину дана!“ казао му је, али Георга није било брига - у џепу сакоа осећао је коверат са шесто франака који му је дао Булнаков. А поред њега седела је Франсоаз. Друге ноћи, оне између четвртка и петка, спалио је за собом мост уздржаности и оп-реза. Да је посреди била само једна ноћ или само тих неколико дана, узео би шта се нуди и пазио да се не заљуби и не залута незнаним стазама. Те друге ноћи се, међутим, пробудио, отишао у клозет, сео на шољу, руке ослонио на колена а главу на руке, па је размишљао, испуњен тугом. Оида се појавила Франсоаз, стала крај њега, он је главу наслонио на њен наги бок, она је рукама пролазила кроз његову косу и рекла му Георг уместо Жорж, како га је до гада звала. Георг је у њеним устима звучало помало храпаво, али је њему деловало присно и чинило му задовољство. Раније јој је рекао да је он у Немачкој био Георг: тако су га звали родитељи и сестра, другови из гимназије и са студија. Тек кад је, као адвокат, дошао на праксу у Француску постао је Жорж. И уопште, много јој је причао о свом детињству, школовању, студијама, о браку са Штефи и годинама с Ханом. Она му је стално постављала нова питања. То што она о себи није много причала објашњавао је њеном повученошћу. Сасвим ћутљива, ипак, није била. До детаља је описивала како се из Париза преселила у Кадне, нашла стан и уредила ra, уклопила се у нову средину, како сада проводи вечери и викенде и како је почела да упознаје људе. Одговарајући на његова питања, описала му је и биро који је Булнаков имао у Паризу, затим инфаркт који је пре неколико година преживео и одлуку да ради мање и негде другде. Желео је да је задржи, и начинио јој понуду коју није могла да одбије. „Не прелази се баш гек тако из Париза у Кадне, зар не?“ Кад би говорила, говорила је брзо, ћеретаво и весело, те се Георг често смејао. „Подсмеваш ми се?“ питала би, надурено, па би

га загрлила и пољубила. Рано су стигли у Ле Пое Лавал, а кад су однели ствари у собу нису могли да дочекају тренутак да се нађу у креве гу. Он је једним потезом скинуо џемпер, кошуљу и мајицу, а другим свукао панталоне, гаће и чарапе. Водили су љубав, заспали, пробудили се, а док су се љубили и дотицали, поново се про-будила жеља. Клечала је на њему, лагано се- покретала и за-уставл>ала кад би његово узбуђење сувише порасло. Напољу се раздањивало, њено лице и тело зрачили су мат сјајем, а он није могао да се засиги гледајући је, али је ипак морао сваки час да заклапа очи јер су га љубав и задовољство напунили до врха. Мада је била крај њега, чезнуо је за њом. „Ако добијем дете од тебе, присуствоваћеш, зар не, порођају?" Гледала га је озбиљно. Климнуо је главом, а сузе су му наврле на очи, те није могао да говори. Да ли хоће да се пресели код њега упитао ју је испред Бонијеа. Наставила је да гледа преда се и није ништа казала. Онда је повукла руку коју је држала на његовој бутини и обема шакама заклонила лице. Кад су стигли до врха успона заус-тавио је кола: иза њих је био градић, а испред њих, у сенкама раног јутра, котлина која пресеца Либерон. Чекао је, није се усуђивао да је ишта пита нити да јој склони руке с лица и да с њега прочита неку мучну истину. Онда је она почела да гово-ри, кроз шаке; једва јој је препознао глас. Био је то монотон, уплашен, одбојан глас, глас мале девојчице. „Не могу да се преселим код тебе, Георг. Не питај ме зашто. Не притискај ме. Једноставно не могу. Много бих волела да могу. С тобом ми је тако лепо, све је с тобом тако лепо. Али немогуће је, још увек је немогуће. Долазићу код тебе, често ћу долазити, а и ти можеш долазити к мени. А сад треба да ме одвезеш до стана. Морам што пре да се средим, па онда у канцеларију. Јавићу ти се чим будем могла.“ „Зар нећеш са мном до Булнакова? И шта да радим с твојим колима?“ Георг је хтео да је пита нешто сасвим друго. „Не“, склонила је руке с лица и обрисала сузе, „нећу сад до Булнакова. Одвези ме до куће, а ауто паркирај код канце-ларије. Пријаће ми да мало прошетам. А сада, хоћеш ли кре-нути?“ „Али, Франсоаз, ништа не разумем. После ових дана са тобом...“ Снажно га је загрила. ,,'Го су били дивни дани; желим да се понове и желим да ти будеш срећан.“ Пољубила га је. „Хоћеш ли, молим те, кренути?" Кренуо је и одвезао ју је до куће; живела је у изнајмљеном домарском стану у вили код самог улаза у Кадне. Хтео је да јој унесе пртљаг, али је то одбила и пожуривала га да крене. У ретровизору ју је видео како стоји испред гвоздене капије, из-међу камених стубова с куглама на врху, које је окруживала гус-та ограда од шимшира. Подигла је руку и кокетно му махала.

7 Булнаковљево лице било је озбиљно. „Уђите, мој млади пријатељу, и седите.“ Тешко се спустио на своју столицу за писаћим столом и показао Георгу на столицу преко пута. На писаћем столу биле су отворене новине. „О конференцији IBM-а известићете ме једног од наредних дана. То није хитно. Него, прочитајте ово.“ Булнаков је узео новине и пружио их Георгу. „То што сам заокружио.“ Вест је била кратка. На путу за Перти Бернар М., шеф пре-водилачког бироа из Марсеља, страдао је у саобраћајној не-срећи, возећи ноћу свој сребрнастосиви мерцедес. Ток несреће полицији није јасан, па се моле сведоци да се јаве. „Радили сге за њега?“ Булнаков је прекинуо Георгово не-прекидно читање исте вести. „Да, скоро две године.“ „Његова смрт је велики губитак за читав еснаф. Ви мож-да мислите да између нас преводилаца влада вучји рат свију против свих. Али, тржиште није тако мало те су, богу хвала, и између конкурената мохући људско уважавање и стручно поштовање. Морена, додуше, нисам дуго познавао, али сам у њему ценио компетентног и поштеног колегу. То је једна ствар. Друга је, мој млади пријатељу, последица његове смрти за вас. Ви сте добри, млади сте, постаћете нешто у животу. Јасно ми је, међутим, да је Мореновим одласком за вас нестао послодавац на кога сте били упућени. Добро, сад сам ту ја, а и ви ћете умети да се снађете. Допустите ми, ипак, да вам дам један очински савет.“ Булнаков се осмехнуо, гледао је благо, пријател^ски, а руке је подигао у покрет благосиљања. Сачекао је један тренутак, а напетост је расла. Булнаков је тога очигледно био свестан: устао је, обишао писаћи сто, и даље не говорећи ништа и с подигнутим рукама. И Георг је устао, гледајући упитно у Булнакова и у себи му се помало смејући. Мора да тако изгледа, помислио је, када се оцу затражи рука његове ћерке. Булнаков је спустио руке на Георгова рамена. „Је л’ важи?“ „Па, не... Не разумем шта ми саветујете.“ „Видите", Булнаков га је гледао забринуто, „го сам знао, тога сам се и бојао. Да младом човеку то данас тако тешко пада...“ „Али, шта?“ „То је право питање. Тако је!“ Булнаков је поново емитовао радост и добронамерност. „Шта сад? Шта чинити? Зевс је то питао, 71ењин је то пигао, а одговор је само један: узети живот у своје руке. Искористите ирилику која вам се нуди, искорис-гите шансу коју вам је пружила Моренова смрт. Док се једном не смркне, другом не сване - страшно јесте, али је и дивно како се точак живота окреће. Разговарајте са Мореновом удовицом, разговарајте с вашим колегама, преузмите тај посао. Наравно. Моренову удовицу би могло само да радује ако би он преузео биро на бази закупа и насгавио да га води. Крис, Изабела и Моник нису кадри да у го загризу, ни он за то није био спреман пре две недеље, али сад зна да с њим, под његовим вођсгвом, посао може да се настави. „Велико вам хвала, monsieur. Заиста сте ми дали одличан савет. Требало би, заправо, да одмах...“ „Одмах, наравно, одмах“, Булнаков га је изгурао кроз врата, пријатељски га лупкајући по рамену.

Предсобље је било празно. Пре него што је Георг затворио врата, Булнаков му је довикнуо да ће се јавити за два дана с новом наруџбином. Георг се спустио низ улицу и зауставио на тргу. Зар није паркирао кола код малог добошара? Окретао се, тражећи погледом свој жути пежо. Открио га је поред једног гради-лишта, па је ушао у кола, поново изашао из њих и пешице отишао до бара на ћошку. Наручио је кафу и вино, пренео их са шанка до стола, спустио на сто, али је наставио да стоји и зури кроз мутно стакло. Већ је био уморан од свега што му предстоји, иако то не само да није почело, него о томе није имао ни сасвим јасну представу. Поиио је кафу, па вино, онда је наручио још једну туру. У гом је дошла Надин, која се бавила сликањем и живела од продаје керамичких чинија, шоља и тањира које је сама правила и од продаје хлеба са сувим воћем, који је сама пекла. Имала је тридесет и шест година и десетогодишњег сина, била је разведена и није довршила студије; Георг и она су неко вре-ме водили љубав, тек тако, онда су с тим престали, опет тек тако, а међу њима је владала велика присност. „Морен је погинуо у саобраћајној несрећи. Размишљам о томе да ли да покушам да преузмем његов биро.“ „Супер" „Била би то гомила посла. Не знам ни сам да ли то хоћу. С друге стране...“ Георг је наручио треће вино и сео крај Надин. „Шта би ти урадила?" „Да ли бих, на твом месту, преузела Моренов биро? Па, ми-слила сам да си заправо хтео да пишеш. Зар ми ниси препри-чавао замисао љубавне приче о дечаку и његовом плишаном меди?“ „Јесте, хтео сам да пишем.“ „И зар ниси рекао да намераваш да преведеш неког Американца и да га објавиш, као и Солињакове криминалис-тичке романе које у Немачкој још нико не зна? Али јасно, тако то буде: човек увек ради нешто друго, а не оно што хоће.“ Осмехнула се кратким, помало горким осмехом, не без шарма, склонила косу с лица и отресла пепео с голоаза. До Георга је допловио мирис њеног парфема. „И даље ’опијум’?“ „Аха. Знаш, од целог друштва ја сам најдуже овде: неки су отишли, о њима не знам, али од ових iuto су остали једни су успели, други нису. Први раде у државној служби или приват-но, а други су пропали, као Жак, који се дрогира и упушта у мале провале док га једног дана не ухвате. Ја волим да будем негде између, а мислила сам да ћеш и ти у томе успети.“ „Али, ти сликаш. Немој да ми кажеш да не желиш да излажеш, да ти купују слике, да постанеш позната." „Хоћу, баш то ћу да ти кажем. Желим да сачувам своју слободу, иако од ње немам неке вајде. У праву си, понекад сањам о изложбама и свему томе, али желим да убудуће дођем дотле да о томе више и не сањам.“ Док се Георг враћао кући, помало припит, био је поносан на свој живот, поносан на то што нити је пропао, нити се при-клонио компромисима. Да, Надин је у праву. Када је, меЈ)утим, ушао у с ган и видео иераспремљену собу и ирљаво посуђе, и кад је кренуо да позове Франсоаз телефоном па се сетио да је телефон искључен јер опет није платио рачун, рекао је себи: не, доста ми је. Доста ми је хаоса, и тога што ништа не ради, и што немам новца, и

iiito бих да пишем али заправо не пишем, не желим да резултат мог живота буде у томе што сам напустио неуспешну канцеларију у Карлсруеу и имао храбрости да наставим да неуспешно живим у Кикирону. Загришћу и по-кушати с Мореновим бироом. Одлука је поново донела умор, као и страх од тога да ће се префорсирати, ући у нешто што превазилази њихове снаге. Георг је легао и заспао; сањао је кошмарне снове, разне канцеларије, необавлене послове, неплаћене рачуне, Булнакова који галами, Франсоаз заплашених очију која га одбија и мртвог Морена. У четири се пробудио, осећајући и даље страх. Истуширао се, уз старо сиво одело обукао је белу кошуљу и свезао црну кравату. У пола шест био је у Марсељу и позвонио на врата Мореновог стана.

8 „Сећаш ли се како смо се прошлог понедељка возили од Горда до Каднеа? Тада ми се чинило да ми је свет под ногама. Тај се осећај потом изгубио, јер сам и иначе прилично малоду-шан, а пошто ниси хтела да се преселиш код мене постао сам још несигурнији. Али, у праву си. Ја још увек нисам онај који би хтео да будем и кога би ти могла да волиш.“ Георг је седео с Франсоаз за столом, уз аперитив. Кућа је била сређена, сто поставлљен, у рерни се пекла патка, у камину су гореле храстове цепанице а кревет је био свеже пресвучен. „За нас?“ Куцнули су се. Била је у црвеној хаљини с рајсфершлусом дуж читавих леђа, у коси је имала шналицу, као добра девој-чица, и дивно је мирисала. „Веома си заводљива, знаш ли то?“ Насмејала се и преко стола му пружила руку да је пољуби. „Хаљина је стара, косу нисам стигла да оперем а ’Кил Сандер’ - мислим да је та колоњска вода пре свежа него ласцивна. А сад ми испричај шта се то догађало током недеље. Чекала сам да се јавиш телефоном, дођеш, узмеш оно што треба да преведеш. Уместо тога, шеф ми преноси твоје поздраве и твој позив, и врло тајанствено говори о томе да те у суботу нећу препознати. То није било у реду од тебе“, поново се дурила, „иако су поздрави били љубазни, а позив ме обрадовао. И зашто те не бих препознала? Чак си у истим фармеркама у којима си био прошле недеље." Георг је устао. „Могу ли да се представим, mademoiselle? Георг Полгер, шеф, председник, директор бироа Морен у Марсељу, најуспешнијег и најчувенијег преводилачког бироа између Авињона и Кана, Гренобла и Корзике.“ Поклонио се. „Шта? Како?“ Георг је почео причу. Описао је госпођу Морен, с њеном превише плавом косом, превише јаком шминком, превише уском сукњом и превише гласном тугом. Једино истинито на њој биле су тврде очи и смисао за тврде преговоре. Добро је што је дошао, казала је, већ је добила прве понуде, али стари сарадници имају, наравно, предност. Прво је тражила апсурдно високу цену. Георг је остао љубазан, држао се стручног терена. Исте вечери је окупио Криса, Изабел и Моник, и уверио се да су спремни да наставе с радом, па је ноћ провео у Марсељу и успео да за уторак ујутру закаже састанак код Mermoz-а у Тулону. „То је био најтврђи камен. Млади менаџер, троделно тамноплаво одело, наочаре са златним рамом, хладан као псећа њушка. На сву срећу, знао је да ће наредних месеци морати много да се преводи и рачунао је с Мореновим бироом, а још није био чуо за његову смрт. На срећу је, такође, знао много појединости о том хеликоптеру који управо састављају. Засипао сам га техничким изразима које сам последњих година научио преводећи, док није схватио да му је за превођење иотребан професионалац, и да сам тај професионалац - ја. Тако да сад настављам под условима под којима је радио Морен, и мада се, наравно. доста говорило о проби и провери, њима је важно само то да превод буде тачан и да стигне на време, а то ће бити.“ „А madame Морен?“ „Сећаш ли се оног Максима, адвоката из Монтелимара кога смо упознали на конгресу у Лиону? Позвао сам га телефоном и распитао се о преузимању таквих бироа на бази закупа, а када сам се поново појавио код madame Морен, и кад сам извукао кеца из рукава - да сам с

Mermoz-ом већ у послу - постала је раз-умна. Током наредних пет година добијаће дванаест процената промета. Заједно смо прегледали кореспонденцију њеног мужа и саставили писма пословним партнерима о Мореновој смрти и преузимању бироа. У четвртак је била сахрана, а ја сам стајао уз madame Морен, у петак је дошао Максим те смо начинили уговор, у међувремену су стигле и прве наруџбине од Merrnoza. и, ево, ју грос сам се коначно из Марсеља вратио у Кикирон." „На сахрани си стајао уз madame Морен? И, када се вен-чавате?“ „Хе, хе, не причај глупости." Георг је испитивачки гледао у Франсоаз. Да ли је била љубоморна? Да ли га завитлава? „О боже, патка!“ Одјурио је у кухињу и соком прелио румена пачја леђа, тако да је зашиштало. Франсоаз је седела за столом и играла се прибором за јело. „Хоћеш ли се сад преселити у Марсељ? А ја... Ја сам... Ах, дођи овамо, мој малодушни драги!“ Привукла га је на колена, обгрлила руком око струка и положила главу на његове груди. Онда је подигла поглед к њему. „Размишљала сам о нама.“ Поново је видео јамицу над њеном обрвом. „Изгледа да и даље размишљаш." „Не, и немој да се шалиш, мислим озбиљно. Питао си ме да ли хоћу да се преселим код тебе, а ја сам помислила да је то пребрзо. Било ми је потребно још времена. Али онда, пошто те нисам видела чигаве недеље, и пошто нисам могла да те дотакнем и осетим, онда сам помислила... Могао би баш да ми помогнеш! Знаш шта хоћу да кажем, а седиш ми у крилу као какав оловни војник и не отвараш уста.“ Георг је наставио да седи као оловни војник. Није ништа говорио и задовољно јује гледао. „Ако наставиш да живиш овде, и ако будеш имао чашу за моју четкицу за зубе, направиш ми места у орману и одвојиш за мене један сто и једну полицу, онда ћу овде највише да боравим, мада бих свој стан ипак задржала. Је ли то О.К.?“

9 Георг није памтио да је икада био тако срећан као у неколико наредних месеци. Крајем марта Франсоаз се преселила код њега. Пролеће је експлодирало у бујно лето. Башта претходне године није била тако шарена, дани нису били тако светли а ноћи тако благе. Кад су у јуну почеле врућине и земља се осушила, Георг је видео мат сјај а не прашњаву осушеност. И Франсоаз му је постајала све лепша. Препланула је, а кожа јој је била нежна и глатка. Мало се и угојила, постала округлија и женственија, што му се допадало. Посла је понекад било превише, као и вожње између Марсеља и Кикирона. Али Георг је с тим излазио на крај. Четири дана недељно, у девет је био у бироу, делио задатке Крису, Моник и Изабел, прегледао њихове преводе, сам преводио, трудио се да се придржава свих рокова, сачува старе партнере и добије нове, инсталирао је компјутер за обраду гекста. У априлу је дошао неки човек из политичке полиције, питао га одакле је, чиме се бави и за референце у Немачкој, као и за његово политичко опредељење и животне прилике, а онда га замолио да потпише да је сагласан да се о њему затраже информације од Савезне управе за заштиту уставности; у мају су му из Мармоза јавили да је провера безбедности успешно окончана и да ће убудуће добијати и поверљив материјал, који ће само он преводити. Тиме је посао кренуо пуним темпом. Готово да није било викенда током којег Георг није морао да се бави конструкционим плановима, њиховим тумачењима и дијаграмима производње. Савладао је и то. Као мали није имао електрични воз. Од оца је наследио ве-лику и тешку металну локомотиву с два вагона и мало шина: локомотива се покретала руком, а од шина је могао да се направи само један круг. Стога је, уочи Божића, стајао пред изло-гом Knoblauch-а, највеће продавнице играчака у Хајделбергу, и чежњиво гледао у велико железничко постројење по којем су, у исто време, тутњали многи возови, а ниједан се није сударио с другим, нити испао из шина док је пролазио поред рампи које су се дизале и спуштале и сигнала који су се палили и га-сили. Целим тим уређајем управљао је службеник Knoblaucha који је, видело се кроз стак;т излога, стајао на постољу крај командног пулта. Тако се сада осећао Георг. Свега је, заправо, било превише: као што је онај уређај био премали за возове, тако су и његови капацитети били премали за наруџбине које је примао, те је требало да долази до сталних крахова и промашаја. Али, с највећом концентрацијом могло се ипак свим тим управљати: састављати и растављати наруџбине, као возове, проводити их једне поред других, задржавати у фази чекања, убрзавати и успоравати. Георг је све држао под контролом и са задовољством пуштао своју концентрацију да се покаже на делу. Кад се увече враћао кући, Франсоаз би углавном била тамо. Чим би зачула његова кола изашла 6и пред врата и чекала га, а кад би се појавио, потрчала би му у сусрет и загрлила га. Понекад би му током оних неколико корака од кола до куће скинула сако и кравату, које је сад све чешће носио, узела га за руку и увела у спаваћу собу. Георг се држао круто и пуштао да га заводи. Понекад би га поздрављала бујицом речи, причала о свом послу, о Булнакову, о Клоду који би навратио са својим ситроен караваном, скупљао

стари хлеб за гуске и доносио купус, лубенице и парадајз. Каткад би она скувала вечеру, али су чешће кували заједно. Ујутру би Георг први устао, опрао судове, скувао чај и однео га њој у кревет. Волео је да је буди. Завукао би се још једном под покривач, осећао њено тело топло од постеље и уживао у присности њеног успаваног даха и њеног мириса. Ујутру се њен звонак и детињи дневни глас крио испод пушачке промуклости. Георга је то узбуђивало, али она с њим није хтела ујутру да води љубав. Собе су промениле изглед. Собу на крају ходника на спрату Франсоаз је уредила за себе. Сашила је и пресвлаку за поха-бану фотељу у соби с камином и завесу за нишу у спаваћој соби у којој је владао прави хаос одбачених јакни, панталона, кошуља и доњег рубља. У кухињи се уместо кеса за ђубре појавила пластична кофа а у купатилу ормарић за тоалетне ситнице које су до тада стајале свуд наоколо. А кад су били у Ексу, Франсоаз је купила столњак за трпезаријски сто. „Где си све то научила?" „Шта?“ „Па то, кување и шивење.“ Ieopr је стајао у трпезарији са чашом перноа у руци и широким покретом руке показао на целу кућу. „Све те чаролије." Кад се Хана одселила често је желео да напусти кућу, а сада је опет волео где и како живи. „Жене то напросто знају.“ Франсоаз се кокетно насмешила. „Не, стварно мислим. Је л’ те томе научила мајка?“ „Што си ти један радознао и досадан тип. Напросто знам, то је најважније". Једном се, у јуну, Георг из Марсеља вратио тек пред поноћ. На узбрдици са које се већ видела кућа зауставио је кола. Дворишна капија је била отворена, прозори кухиње, трпезаppije и собе с камином осветљени, и на веранди је горело светло. До Георга је допирала тиха музика; Франсоаз је волела да музику пусти до даске. Георг је седео у колима и гледао испред себе. Ноћ је била гопла, а њега је изнутра грејала и радост од предстојећег по-вратка кући. Ево, сад ћу кренути, врата ће се отворити, она ће изаћи па ћемо се загрлити. А онда ћемо попити кампари са соком од грејпфрута, и вечерати, и причати, и мазити се. Георг се тад сетио да је Франсоаз тих дана била нервознија и повредљивија него иначе, те је оценио да мора да буде посебно љубазан и заштитнички настројен. Радовао се и томе. Док су лежали у кревету упитао ју је да ли хоће да се уда за њега. Укочила се у његовим рукама и занемела. „Хеј, Смеђоока, шта ти је одједном?“ Извукла се из његовог загрљала, укључила светло и села. Гледала га је са очајањем и одбијањем. „Зашто не можеш да пустиш да ствари буду онакве какве су? Зашто увек мораш да притискаш? Да ме утерујеш у ћошак?“ „Али шта сам па то... Волим те, никад нисам толико волео, с гобом је све тако дивно, ни са ким ми још...“ „Па пусти онда да тако и остане... Ах, извини злато моје. Знам да си то рекао у најбољој намери. Не желим да те расту-жујем. Толико желим да будеш задовољан." Приљубила се уз њега и прекрила га пол>упцима. У први мах је пожелео да се повуче, да је одбије, натера да наставе да разговарају. Али кад ју је одмакао од себе и видео њено затворено лице, одустао је од те намере. Пустио ју је да љуби и грицка његове брадавице и да ради све оно што је знала да га узбуђује. Кад је дошао до оргазма, чврс го га је стегла, а

када је, сав обамро, почео да тоне у сан, питање о удаји чинило му се потпуно нестварним.

10 Њено понашање у тренутку кад ју је запросио није било једино упозорење. Касније је Георг разазнао и сва друга. А разазнао је и то да није желео да их види. Ти њени изненадни поласци. Георг се у петак увече враћао из Марсеља а Франсоаз га је чекала радујући се зајед-ничком викенду, па би отишли на вечеру у Les Vieux Temps, провели неколико пријатних сати у ћаскању са Жераром и Катрин, а ујутру дуго ленчарили. Онда би Георг морао да преводи и у суботу увече, или у недељу ујутро, а када би недељом завршио с послом доручковали би, шетали кроз винограде, поља с лејама парадајза и лубеница или кроз шуму на обронцима Либерона, затим се вратили кући и у кревет понели чај или шампањац. То је био устаљени ритам њихових викенда. А устаљеном ритму готово да је припада-ло и то што је Франсоаз у четири или пет ујутру морала да крене. „Морам сад да идем.“ „Шта мораш?“, упитао је Георг када је то први пут рекла, запањено је гледајући како устаје из кревета и облачи гаћице. Покушао је да је заустави и врати у кревет, а када се истргла хтео је и он да устане и да се обуче. Већ у сукњи и блузи, села је на ивицу кревета. „Али ти не мораш да устајеш, злато моје. Остани у кревету и спавај“, покрила га је и пољубила. „Треба ми напросто мало времена само за мене. Одвешћу се кући, побринути о мом за-пуштеном дому, поразговарати телефоном с мамом и татом, а сутра увече, кад се вратиш из Марсеља, чекам те опет.“ Можда би се Георг задовољио тим објашњењем да је Франсоаз на томе остала: недеља увече ми је потребна за мене. Али, некад је то била потреба за самоћом, други пут важан посао за Булнакова, онда опет неки хитан позив који мора да сачека код куће. То се током недеље ређе догађало, но и онда је понекад морала да изненада, после вечере или тек што би заспала, устане и крене. Ieopr је покушавао да је задржи питањима, подсмехом у којем је било много љубави, па и строгом речју. Увек је, међутим, наилазио на њен чврст отпор. Било да га је одбијала нежно, или љутито, или са очајањем, отишла би. Првих неколико пута Георг је заиста остајао у кревету, али најчешће би већ свитало кад је одлазила, а болна лепота тих плавих сати које је проводио сам с њеним мирисом у кревету рањавала га је, те се и он облачио, отпратио би је до доле и стајао крај капије све док се њен аутомобил не би изгубио из вида. Једном је у петак увече дошао по Франсоаз код Булнакова, па је она, будући без кола, у недељу морала да га замоли да је одвезе кући. Искористио је ту ситуацију, обећавао да ће одмах кренути, говорио „сад ћу, сад ћу“, а онда су још једном одспавали. Желела је да то обави што брже. Он се, међутим, потрудио да јој буде посебно лепо и да јој више не буде до одлажења. Најзад га је молила „хајде, хајде!“, чиме га није терала да пође, већ је била пред самим врхунцем, а кад се и то догодило, крикнула је од среће. На повратку кући привила се уз њега и говорила му хиљаду слатких ствари, али га је исто-времено терала да вози брже. „О боже, закаснићу! Шта ми је гребао тај оргазам?" Ретко га је позивала у свој стан. То је био стан у приземљу, с две собе које су се надовезивале једна на другу, купатилом и кухињом, а испред веће собе била је тераса. Стан је деловао као да у њему нико не живи. Па нормално, мислио је Георг, тако је мало код куће.

Начинио је неколико њених фотогра-фија, мада није волела да се фотографише: Франсоаз на тераси, Франсоаз простире рубље, стоји испред фрижидера, седи на каучу испод сасвим верног, готово архитектонског цргежа неке цркве. „Која је то црква?“ „То је...“, оклевала је, „то је катедрала у Варшави у којој су се венчали моји родитељи.“ До тада ништа није био чуо о њеним родигељима, осим да постоје. „Кад су отишли из Пољске?" „Нисам рекла да не живе и даље у Варшави.“ „Али зар стално не разговарате телефоном?“ Георг није успевао да повеже ствари. Машина за веш је стала, па је Франсоаз отишла да је испразни. Георг је ишао за њом. „Зашто си гако тајанствена кад се ради о твојим родитељима?“ „А зашто се ти толико распитујеш за моју фамилију? Имаш мене - зар ти то није довољно?" У јулу је Георг приредио велико славље. О томе је одавно сањао - позваће све које познаје и воли, родитеље, тетке и стричеве, сестру, пословне партнере и колеге, пријателе, оне старе, немачке, и нове које је нашао у Прованси. Почеће по-сле подне, па ће се проводити и играти све до касно у ноћ, док вагромет не означи крај. Родитељи и рођаци нису могли да дођу, а од немачких пријатеља дошли су само малобројни, но прослава је ипак била весела а последњи гости отишли су тек у зору. Георг је испрва желео да изненади Франсоаз, али је онда помислио да треба да дођу и њени гости. Франсоаз је написала неколико позивница и помагала му у припремама, али кад је дан уочи прославе кренуо ујутро у Марсељ, по свеже остриге, позвала га је телефоном и јавила да изненада мора пословно у Париз, те да не може да дође. Ни од њених званица није дошао нико. Дан након прославе, Георг је после подне седео на гераси са снојим друговима из Хајделберга и пио шампањац. Претходно су били у дугој шетњи. За то време у кући су биле спремачице из канцеларије и отклониле су све трагове славља. Требало је да пријатељи већ крену, али су се запричали и стално одлагали тренутак поласка. Присност дугогодишњег познавања била је попут топле постеље из које се човеку ујутру не устаје. Онда се на узвисини појавио зелени спачек. Георг је устао и отворио капију. Франсоаз је изашла из кола па је сметено поздравила I еоргове пријатеље и одмах отишла у кухињу да ствари које је донела остави у фрижидер. Дуго се задржала. Потом се при-дружила друштву на тераси, али је остала дистанцирана. Герд ју је питао какав је био лет за Париз, а она је избегла одговор. Налтер ју је питао када ће се она и Георг венчати, а она је по-црвенела. Јан је рекао да је чуо да је она из Пољске и да је он управо био у Варшави, па је испричао и понеки свој доживљај, али она није ништа одговарала. Герд је направио неколико мријатељских опаски о томе да новој девојци није лако кад је са старим друговима свог момка, али она као да га није чула. 11акон пола сата, Георгови другови су кренули, а док су Георг и Франсоаз још стајали на пошљунчаном прилазу кући и ма-хали, просиктала је: „Шта си им све испричао о мени?“ „Не буди гаква, Смеђоока! Шта ги је?“ Али била је таква, и нападала га је оним својим гласом мале девојчице који је бивао све уњкавији и џангризавији, а рече-нице су почињале са „Морам да ти кажем“ и „Ако коначно не...“. Није знао како да реагује, зацрвенео се у лицу. Увече се извинила, скувала шпаргле које је донела, привила му се у загрљај. „Учинило ми се као да сте управо разговарали о мени. Као да твоји пријатељи о мени већ имају готову слику

и не могу да ме виде онакву каква сам заиста; стварно ми је жао што сам вам покварила после подне.“ Георг је разумео: пут у Париз био је веома напоран. У кревету му је рекла: „Хеј, Жорж, хајде да за један викенд одемо у Хајделберг и видимо се с твојим пријатељима. Волела бих да их боље упознам, осгавили су на мене леп утисак“. Георг је заспао срећан.

11 Био је крај јула. Георг се једне ноћи нробудио, па се, не сасвим расањен, у мраку окренуо на стомак и хтео да једну погу пребаци преко Франсоаз. Међутим, њено место у кревету било је празно. Чекао је да чује шум воде у тоалету и кораке на степени-цама. Минути су пролазили те више није знао да ли је поново заспао и опет се пробудио. И даље ништа није чуо. Где ли је Франсоаз? Да јој није позлило? Устао је, обукао пиџаму и изашао у ходник. Испод врата његове радне собе видела се танка трака светлости. Отворио је врата. „Франсоаз!" Било му је потребно неколико секунди да схвати о чему се ради. Франсоаз је седела за његовим писаћим столом, лица окренутог к њему. Као нека Туркиња, помислио је, као нека повређена и пометена турска девојка. Први пут је приметио да јој нос има орловски лук. Њене очи зуриле су у њега уплашено и одбојно, уста су била полуотворена и затегнута као да увлачи ваздух између усана. На писаћем столу били су планови које је Георг управо преводио, с леве и десне стране притиснути књигама и осветљени светлошћу стоне лампе. Франсоаз је била гола, ћебе у које се била умотала је спало. „Шта то, побогу, радиш?“ Глупо питање. Шта би, па, радила са апара-том усмереним ка плановима, ако не - снимала. Спустила је апарат на писаћи сто и рукама покрила груди. И даље га је гледала збуњено и одбојно, не говорећи ништа. Сад је видео и јамицу над њеном десном обрвом. Почео је да се смеје, као да би смехом могао да промени ситуацију. И раније је, у сукобима с Ханом и Штефи, беспо-моћан и не верујући да се стварно збива оно што се збива, бежао у збуњено смејање. Ситуација је била крајње апсурдна: такве ствари се напросто не догађају. А поготово не могу да се догоде њему, Георгу. Али смех није успео да избрише ситуацију. Уморио се, глава му је била празна а уста га болела од напрегнутог смеха. „Хајдемо у кревет." „Нисам још завршила.“ Франсоаз је погледала у планове и машила се за апарат. „Шта ниси?“ Ситуација је и даље била апсурдна, њене наге груди биле су опсцене а њен глас је добио пискав, детињи звук. Отргао јој је апарат из руке и завитлао га у зид, па је зграбио крај плоче писаћег стола и преврнуо је. Лампа је пала на под и разбила се. До тад је осећао жељу да протресе Франсоаз, да је удари. Но, са светлом се угасио и његов бес. У потпуном мраку закорачио је напред, саплео се, ударио о ногаре писаћег стола и осетио бол у цеваници. Потом је чуо како Франсоаз плаче. Пипао је по мраку желећи да допре до ње и да је загр-ли. Ударала га је и шутирала, јецала је и цвилела и бивала све више дивља док се столица на којој је седела није преврнула и с праском ударила о регал. Изненада је завладала тишина. Георг се усправио, пришао прекидачу и укњучио светло. Лежала је иснред регала, склучана и непомична. „ФрансоазГ Сагао се над њом, пипао је по глави тражећи повреду, а кад ништа није нашао, подигао ју је у наручје и однео у кревет. Кад се, мало потом, вратио у собу с посудом с водом и сунђером, гледала га је малкице осмехнута. Сео је на кревет. И даље му се обраћала гласом мале девојчице, али сада молећиво, преклињући. „Жао ми је, нисам хтела да ти ничим наудим, нисам то хтела да радим, то с тобом и нема никакве везе,

ја те тако волим, тако волим, не смеш да се љутиш на мене, нисам ја крива, натерали су ме, присилили...“ „Ко - они?“ „Обећај ми да нећеш правити никакве глупости. Шта нас брига за те хеликоптере и за...“ ,Новек је божји, хтео бих коначно да сазнам о чему се Ради“ „Бојим се, Жорж.“ Усправила се и приљубила уз њега. „Загрли ме, ох, молим те, загрли ме.“ Најзад је почела да прича. Постепено је схватао да то што говори заиста има везе с њим и с њом, да је део његовог и њеног живота, као што су то његова кућа и његов аутомо-бил, биро у Марсељу, радови и пројекти, његова љубав према Франсоаз, устајање ујутру и засгшвање кад падне ноћ. Претпостављала је да су га већ имали у виду када су Булнакова и њу послали у Перти. „Али, ко су то ’ониТ‘ „Пољска тајна служба и КГБ као главни налогодавац; не питај ме ништа више, ја то и не знам. Ухапсили су мог брата и мог оца чим су донети прописи о ратном стању. Од тада радим за њих. Оца су ми у међувремену пустили, али ће га поново ухапсити, кажу, ако не будем и даље... А мој брат...“ Покрила је длановима лице и заплакала. „Његов је живот у мојим рукама, кажу, а пошто је смртна казна потписана, о његовој молби за помиловање... Он се залагао за отворену побуну, а кад је поли-ција окружила трг пред универзитетом, бацио је молотовљев коктел, једини молотовљев коктел, мислим, који је тад бачен у целој Пољској... У колима су изгорели возач и сувозач. Он је... ја га... много га волим, Жорж; откад је мама умрла, ми смо једно другом били најважнији на свету, све док...“, зајецала је, „све док тебе нисам срела.“ „И да би свог брата извукла из затвора, мене гураш у за-гвор? „Али све се одвија како треба. Ти си срећан, а и ја сам. Шта нас брига за тај хеликоптер. Моји људи ће убрзо добити то шго хоће. Поштедеће мог брата, нас оставити на миру, а онда... Питао си ме да ли хоћу да пређем код тебе - како да нећу, ја не могу више да живим без тебе, желим да с тобом стално будем, само што... Да ли сад разумеш зашто нисам могла да кажем напросто - хоћу. О молим те, молим те...“ Опет се чуо глас мале девојчице, уплашене јер је учинила нешто лоше, пуне очекивања јер је све ипак довела у ред, надурене јер је за то још није наградио. „Зашто би ге пустили на миру кад дођу до целе докумен-тацијс?“ „Обећали су ми то; обећали су били да ће пустити тату и одржали су обећање." „Али ти не би наставила да радиш за њих да нису. Сада ће поштедети твог брата смртне казне, али ће га осудити на до-животну па ћеш наставити да радиш за њих да би га осудили на само петнаест година, и тако могу да те уцењују за сваку годину. Како ћеш то да спречиш?" Није ништа одговорила, само га је и даље надурено гледа-ла. „Наравно да морају нешто да ти понуде да би наставила да радиш за њих. Рецимо, три године затвора за њега за годину дана твог рада - значи, имаће те у шаци још најмање пет година. А ти си добра, говориш течно француски, добро познајеш земљу и луде. Буди сигурна да ће те задржати у шаци. Колико си дуго већ била у Француској кад су те заврбовали, или на-терали да то радиш?“ „Ово личи на саслушање. Нећу да разговарам на тај на-чин.“ Он се био помакао до ивице кревета па је седео усправно, с рукама прекрштеним на стомаку, а поглед му је био усредсређен и хладан. „С тобом имају и мене, а кад буду сазнали шта им

треба о борбеном хеликоптеру, на ред ће доћи радарски уређај за извиђање, па нови систем вођења или нови отвор за испуш гање бомби. Осим тога... кад већ будем дуже радио за њих, имаће ме у шаци и без тебе. Зар то желиш? Зар желиш да тако наставимо да живимо?“ „Али зар живимо лоше? Имамо једно друго, лепу кућу, довољно новца, а да ти сад све знаш, то не мора нико да сазна. Зашто се све не би наставило као досад, зар ниси све ово вре-ме био срећан?" Није ништа одговорио. Гледао је кроз прозор у ноћ, а пред очима му се све црнело од умора. То iiito је рекла и јесте било тачно, и није. Заиста, шта га брига за борбене хеликоптере, радарске уређаје, ловце, бомбардере и све те игре око наоружања! Докле год нема довољно новца и времена да може да пише, свеједно је шта преводи и за кога - за IBM или Mermoz, па и за Пољаке или Русе. То не повећава посао. Насмејао се са спуштеним угловима усана. Слободе је, међутим, нестало. То је осећао болно јасно. Више није био на командном пулту и управљао возовима, већ је сам био воз који су други покрета-ли и заустављали, убрзавали и успоравали. „Георг?“ Тужно је слегнуо раменима. Да ли је ранији осећај слободе био само уображење? Сетио се њених изненадних одлазака недељом. „Зашто си филмове са плановима морала да пре-дајеш уираво недељом?" „Шта?“ Није поновио питање. Нешто се ту није уклапало. Нешто се није уклапало. То му се мотало главом, не као јасно гштање, већ можда пре као неверица. Немогућност да схвати да се читава та ствар заиста догодила њему и да ће његов живот сутра изгледати другачије и наставити се другачије. Уздахнула је и спустила главу у његово крило. Левом руком га је миловала по леђима а онда се њена десна рука упутила под његову пиџаму и нежно га ухватила за уд. Зачуђено је осећао, као нешто што се догађа далеко од њега, како му уз-буђење расте. „Да ли ти и Булнаков... Јеси ли била Булнаковљева љубав-ница?“ Одвојила се од њега и усправила. „Како си одвратан, прост, ситна душа... Откад те познајем нисам била ни са једним другим мушкарцем, а о ономе пре тога не морамо једно другом да полажемо рачуне. Да је Булнаков хтео са мном да спава, не би ми, то ваљда претпосгављаш, остајао велики избор.“ „Како то да раније ниси имала избора, а сада га имаш?“ „Немам га ни сада, ако баш хоћеш да знаш.“ Почела је да виче. „Али ми нисмо заједно као мушкарац и жена; пустим га на себе, он онда устане, закопча панталоне, за појас угура кошуљу. Да ти покажем како то изгледа? Хајде лези, буди ја, а ја ћу бити он. Хајде!“ Покушавала је да га повуче на кревет, гризла га, ударала. Онда је плакала, испуштајући мале крике из дубине грла, и склупчала се као фетус. Георг је седсо поред ње с десном руком на њеном рамену. Потом је легао крај ње. Водили су љубав. Напољу је свитало. Цвркутале су прве птице.

12 Кад је свануло, устала је. Он је остао у кревету и слушао како се Франсоаз облачи, како у клозету пушта воду, како у кухињи звецка посуђем, како се тушира. Огворила је капке собе с камином који су лупнули о зид куће, а Георг је потом чекао да чује звук паљења кола. Она је, међутим, изашла на терасу и вероват-но је са шољом кафе у крилу села на столицу за љуљање. Тек по-сле извесног времена зачула се шкрипа капије, паљење мотора спачека и прштање шљунка под његовим точковима. Обавијен мирисом њихових тела и њихове љубави и сав сатрвен ноћним борбама, Георг је слушао како се њен ауто удаљава. После неколико сати поново се пробудио. Сунце је сијало у собу. Није осећао снагу да устане, чак ни да се покрене и удобније намести у кревету. Ипак је устао, не знајући ни сам зашто, и зашто баш тог тренутка. Једноставнд је устао. Умити се, обући, скувати и попити кафу, нахранити мачке - све се одвијало неочекивано лако. Отворио је фиоку с новцем, и у њој затекао новац. Обукао је сако, узео кључ, закључао кућу, сео у кола и кренуо. Све је изводио са што мање кретања. Јасно је уочавао пут пред собом, рупе на путу, кола која су му долазила у сусрет и она која су га претицала, возио је брзо, обазриво и потпуно несвесно. Чинило му се да не вози, него да посматра себе како вози, и да би могао да удари у неко дрво или трактор пред собом а да се не озледи, па чак ни да оштети кола. Паркирао је аутомобил под платанима код etanga и ушао у апотеку. И даље је посматрао себе; и при ходу тело му је било лако, а све покрете изводио је с савршено глатко. Као да се кретао само омотач његовог тела који је пропуштао ваздух и светлост, а да је унутра све било празно. У апотеци је неколико минута чекао у реду. Поздравио се са апотекарком, али без уобичајеног ведрог и пријатељског из-раза на лицу, а док је стајао у реду, на његовом лицу није било ни очекивања, ни нестрпљења, ни укључености у разговоре које је госпођа Револ водила с другим муштеријама. Чинило му се да му је лице као празан лист папира. „Паковање довестана молим вас.“ „Боље би било да monsieur пре спавања попије једно пиво или чашу црног вина; довастан је опасно средство. Прочитала сам да се у Немачкој и Италији не може добити без рецепта." Није хтео на то да реагује, али ни госпођа Револ иије rio-казивала намеру да оде до ормарића с лековима, већ га је гле-дала матерински и забринуто и чекала његов одговор. Најзад је сложио лице у пријатељски осмех. „Управо зато живим у Франсукој, madame \ казао је. „Али, сад озбиљно. У време пуног месеца једноставно ништа од спавања, а не смем ни да замислим шта би било с мојом јетром кад бих попио оно силно црно вино које ми је потребно да заспим." Добио је средство које је тражио, и у истом тренутку знао да га неће узети. Самоубиство? Не, он то неће учинити. Тек ће видети сви они - Руси, Пољаци, Булнаков, Франсоаз - с ким имају посла. Зар карте нису биле у његовим рукама? Зар није зависилио од њега да ли ће их пријавити или неће? Да ли ће отићи у полицију или неће? Да ли ће оставити Булнакова да чека и натерати га да плати? Отишао је у Bar de L’Etang где је поггао чашу белог вина, а затим још једну. Дошавши кући, прегледао је радну собу. Сто је поново био усправљен, планови су лежали на столу, апарата није било. Франсоаз је, значи, ујутру завршила са снимањем. Георг је позвао биро у

Марсељу. Секретарица га је очекивала, али се сналазила и без њега. Један састанак је одложила, теши-ла је оне што се јављају. Потом је Георг окренуо Булнаковљев број. „Хало?“ „Полгер. Треба да попричамо. Навратио бих у четири.“ „Само навратите, мој млади пријатељу. Али зашто сте тако кратки, ако смем да питам, тако тајанствени?“ Франсоаз му, дакле, ништа није казала. Да ли ће му рећи касније, или неће уопште? „О том - потом. Видимо се, monsieur.“ Георг је спустио слушалицу. Сачувати иницијативу, користити предност из-ненађења, збунити противника - Булнаков треба добро да се презноји. Презнојио се јесте; кад је Георг у четири дошао к њему, под његовим мишицама ширили су се велики тамни кругови. Врата су била отворена, а сто за којим је Франсоаз радила празан. Булнаков је попут неког владара седео за својим пи-саћим столом, сако му је био пребачен преко наслона а горња дугмад на кошуљи и панталонама откопчана. „А онда устане, закопча панталоне, за појас угура кошуљу“, минуло је Георгу кроз главу. „Приђите, мој млади пријатељу! Покушавам да дођем до мало ваздуха, али ваздуха нема, а врућина не попушта.“ С напором се подигао, закопчао панталоне и угурао у њих кошуљу. Георг је био љубоморан, повређен, бесан. Није пружио руку Булнакову. „Ваша игра је проваљена, monsieur.“ Георг је сео на сто који је припадао гарнитури за седење. Био је виши од Булнакова који је поново сео за писаћи сто. „Ја не играм никакве игре.“ „Шта год да радите - у томе више не учествујем. Сами ћете изабрати хоћу ли ићи у полицију или не. Ако не одем, то значи да Франсоазин брат мора да буде помилован и да му се дозволи да отпутује из земље. Имате три дана на располагању.“ Булнаков је пријатељски гледао у Георга, а његови дебе-ли образи су се сијали. Замишљено је палцем и кажипрстом повлачио ресицу носа. „Зар је то онај исти момак који је пре неколико месеци стајао испред мене? Не, није. Постали сте мушкарац, мој млади [гријатељу. Допадате ми се. Очигледно вам прија оно што називате мојом игром, а ипак хоћете да се из тога извучете.“ Одмахнуо је главом ria је надувао образе и пустио ваздух да уз тихи прасак изађе кроз усне. „Не, мој млади пријатељу, наш воз наставља, и то пуном брзином, а из воза који тутњи нема излажења. Може се једино искочити, али се онда поломе све кости. Но, воз који брзо иде, брзо ће и стићи на циљ. Имајте мало стрпљења.“ „Зашто бих имао стпрљења?“ „А шта, па, мислите да кажете полицији?“ Разговор се није одвијао онако као што је Георг замислио. Осећао је да губи иницијативу. „Нека то остане моја брига. Ви вероватно мислите да немам доказа. Можда их и имам, а можда су довољни моја прича и неколико индиција. Кад полиција зна шта и где треба да тражи, она го и нађе. Научио сам да уважавам ревност пољске тајне службе. Сад ви упознајте француску." „Лепо ви то везете. Али, ево, видите: можда ћемо дозволити полицији да нађе неке од филмова, једино што ће на њиховим тубама бити отисци ваших прстију. А свакако ћемо да укаже-мо на то ко је власник жутог пежоа који је гурнуо Моренов мерцедес, као и на радионицу у Греноблу која је оправила тра-гове тог удеса.“ Буланков је и даље говорио

пријатељским то-ном и помало забринуто. „Не унесрећујте себе, а ни Франсоаз. Само још иеколико недеља и ствар ће бити окончана, па ћемо се растати као добри пријатељи или као добри непријатељи -у сваком случају, лепо и мирно. Са братом ће се већ средити ствари, мада је то једна усијана глава, а ако Франсоаз и ви желите да се венчате, зашто да не, сад вам је време.“ Георг је седео као одузет. Споља су се зачули кораци, а кад се осврнуо, угледао је Франсоаз на вратима. „Је л’ истина, Франсоаз, да су отисци мојих прстију на тубама филмова?" Погледала је у Георга, па у Булнакова, па опет у Ieopra. „Натерали су ме. Ти стално нешто фотографишеш, па сам узе;т те празне тубе.“ Загризла је усну. „Били смо у Лиону кад је Морен... кад је убијен. Људи са конференције и они из хотела ће ме се сетити.“ „Кажи му, Франсоаз.“ Франсоаз је оборила главу. „Те ноћи кад је Морен... те ноћи нисмо били у Лиону, нити у хотелу. Преспавали смо напољу, код Горда.“ „Али ти барем можеш да посведочиш..." Георг није завршио реченицу. Почео је да схвата. Булнаков је набрао чело, али у Ieopra није гледао љутито већ сажаљиво. Њено лице је пак било ui i ворено и одбојно. „Није могуће, Смеђоока, да то озбиљно. Је ли могуће је да би то урадила.“ Рекао је то више себи него њој. ()нда је скочио, ухватио је и протресао. „Кажи да то није ис-i ина, кажи, кажи.“ Чини/го се као да верује да би од његовог протресања и вике требало да се распрсне оклоп који је окру/кује и да се ослободи она права Франсоаз, она коју је држао у 1 ,аручју) која се отворила њему и којој се он отворио. „Зашто си све морао да поквариш, зашто ниси могао да иустиш да ствари иду својим током?“ Није се бранила, само је, педоступна, кукала оним својим танким и пискавим детињим гласом. Тек кад ју је пустио, почела је да виче и она. „Не можеш ми прићи, Георг, не на тај начин. Ја геби ништа нисам обећала, пишта те нисам лагала, била сам оно uito сам, ти си био оно што јеси, и твоја је кривица што ниси хтео да ме саслушаш и да увидиш оно што ти говорим, што си живео у нади и што i ада схваташ да је та нада била измишл>ена, немој да мислиш да си у праву, ох, савршено ми је јасно да си све покварио да би се осветио, не можеш да ме имаш па си због тога не-с рећан, и сад ћеш отрчати у полицију да би и мене унесрећио и уништио, али немој да мислиш, Георг, немој да мислиш да ћу ја због тога бити на твојој страни и сведочити теби у прилог: ако одеш у полицију изгубио си ме.“ Дрхтала је. „Шта то нисам хтео да увидим?“ На Георговом лицу опет је била гримаса збуњеног смеха, а у питању се чуо тон поми-рљивости у коју је уложио пуно напора. „Иди у полицију. Само ти иди, и уништи све оно што је било између нас. Какав си само слабић, каква кукавица! Уместо да доведеш до краја оно што си започео, уместо да издржиш, ти мораш да упропастиш. Иди само, нека, само ти иди, али немој да мислиш...“ Глас јој је био пиштав, речи су убадале, а реченице су биле гола фарса разумне аргумента-ције. Кад је у њеном гласу чуо мржњу, Георг је изгубио и по-следњу могућност да управља ситуацијом. Био је као неко ко ииди скуп сат који пада у дубоку воду, и већ му је, док сат још тоне али није сасвим потонуо, јасно да је сат изгубљен. Можда јс било шансе да се сат задржи брзим потезом или скакањем у воду, али тело је паралисано, а од те паралисаности постаће

укоченост болом због губитка. Георг је слегао раменима. Обузет осећањем празнине, про-шао је поред Франсоаз и изашао из бироа. „Чекајте, мој млади пријатељу, чекајте", довикивао је Булнаков за њим, али се Георг није осврнуо.

13 Прошао је поред споменика малом добошару и ушао у бар на ћошку. La Tambour d’Arcole први пут је прочитао назив бара и узалуд настојао да се сети какву је то херојску улогу добошар одиграо у бици код Аркола; већ сама помисао на хе-роизам натерала га је да направи гримасу. Поручио је кафу и вино. Овог пута стакло излога је било чисто, те је јасно видео трг под плавим небом позног лета. Зар је ситуација заиста била тако лоша? Није успео покушај да им запрети полицијом и спасе Франсоазиног брата. Али, нек ђаво носи читаву породицу Крамски! Његови преводи доспели су у руке пољске или руске тајне службе. Ila шта -све те игре с војницима, топовима и тенковима, авионима и хеликоптерима наставиће се овако или онако, независно од њега. Пред Георговим очима искрсла је слика генерала који стоје у базену с песком: један у руци држи хеликоптер и виче „брррррр“, а други, са авионом у руци, виче „тсссссс". Да ли су заиста Морена убили зато да би њега, Георга, повезали с плановима Mermoz-а? Тачно, он и Франсоаз су се њеним спа-чеком одвезли у Лион, а он је свој пежо оставио у Каднеу, а кад се вратио, није га затекао тамо где је мислио да га је оставио. На тренутак је осетио како у њему расте страх. Али, ако се на миру о томе размисли, зар би таквом дојавом они који су све то смисли ризиковали да буду откривени? А Франсоаз? Георг је осећао да је између њих готово. Због тога је, ипак, није мање волео и није му била мање блиска него иего јуче; тек је с напором успео да схвати да је пре мање од диадесест четири сата свет још био здрав и цео. Чинило му се као да седи на болесничком кревету и први пут након ампутације гледа ка својој нози које више нема и пад којом се не уздиже чаршав. Око види да је тако, разум то региструје, али, и поред тога, сва очекивања усмерена су к гоме да ће се кроз извесно време стати на обе ноге и кренути. 11алац чак благо сврби. Док је гледао кроз излог, Франсоаз је из стрме улице изби-ла на трг. Упутила се ка својим колима, на пола пута застала, пачинилајош неколико корака, опет застала. Видела је његов аутомобил. Потом се полако окренула к бару у којем је седео. Уздигла је главу и, заслепљена сунцем, тражила га погледом. ()нда је кренула к бару. Гледао је зањихан ход њених кратких ногу и чуо брз бат њених корака, мада реално није могао да га чује. Била је у црној ролци, огрнута шареним џемпером, а руке је прекрстила на грудима. Гледати је како се приближава, испрва усредсређеиа само на себе, како застаје испред излога или уличног свирача, затим наставља полако па, кад га угледа, све брже, видети махање п.ене десне руке и осмех ишчекивања - Георгу је сада, као и раније, од тога задрхтало срце у грудима. Зашто си ме издала, зашто... „Морам да идем. До вечерас?" То му је довикнула с врата и поново нестала. Звучала је као и обично. Георг ју је испратио погледом и испио вино. На повратку је кугшо шта је требало за њу и њега, као и обич-но. Кад је дошла, у лонцу се кувала шунка, у камину горела иатра а музика је свирала. Док је куповао, спремао стан и ку-вао зачуђено је посматрао сам себе. То се не догађа стварно. Није истина. То нисам ја. Све му је, међутим, лако ишло од руке.

Ни он ни она нису поменули претходну ноћ и послеподне код Булнакова. Обазриво су поступали једно према другом, а он је запањено открио да у томе има дражи првог сусре-та. Касније, у кревету, пошто су водили љубав, он је кратко поново укључио светло, придигао се, погледао је и упитао: „Шта ће бити с нама?“ Њен поглед је био миран, само се над обрвом поново јавила јамица, а Георг није знао да ли то одаје размишљање или нему, беспомоћну пренапрегнутост. Онда је она узела малог хекланог меду који је стајао на будилнику по-ред Георговог кревета па га је ставила на груди а медине шапе склопила у покрет молбе. „Желим да будеш срећан", казала је, „истински срећан." Било му је јасно да до ње не би допрло ништа од онога што је хтео да јој каже. Могао је само да је отера, а за то није имао снаге. Следећег јутра се одвезао у Марсељ ria је представнику Mermoz-а дао преведене планове и примио нове. Неко вре-ме је размишљао да ли да их преводи код куће или у бироу. Најзад је, мада му је то уговором било забрањено, с прево-дима пришао апарату за копирање. Кад је завршио, одложио је оригинале и кући понео копије. Око десет увече чуо је да се њен спачек приближава, па је спаковао копије, сачекао да Франсоаз уђе у кућу, изашао на балкон испред радне собе и пакетић с копијама гурнуо у олук, а кад је она ушла у радну собу затекла га је за писаћим столом, над неким писмом. Тако је било и две наредне вечери. Следећег јутра она је при доруч-ку, забављена кафом, кроасанима и јајима, упитала: „Зар нема ништа ново од Mermoz-а?“ „Све је у реду, не брини.“ Мешала је кафу, мада у њу није била ставила ни шећер ни млеко. „Не прави глупости, Георг!“ Глас јој је био мек и благ. Био је срећан кад је у Марсељу превод са копије преписао на оришнал, а оригинале предао. Потом је дуго седео над ко-пијама старих и оригиналима нових планова и по први пут покушао да разуме о чему се заиста ради. Реч је било о нечему што се прикачиње, то је разумео и док је преводио, али шта се прикачиње и где и даље је било нејасно. Поново је копирао оригинале, одложио их, а копије ставио у мапу коју је носио са собом. Док се возио кући гласно је певао и осећао се као победник. Расекао је мрежу коју је Булнаков бацио на њега, и свет се ионово окретао. Возио је брзо, са сигурношћу којом се вози у сну. Код Ансуија је срео Жерара, зауставили су кола на путу и мало разговарали кроз отворене прозоре. „Носим у Перти свеже лососе. Хоћете ли да навратите вечерас?"

14 Георг је скренуо на пољски пут и погледом тражио овде које су ујутро обично пасле на стрминама с десне и леве странe пута. Није их било, мора да су отишле даље. Пребацио је у другу брзину и убрзао. Одавно је престао да обраћа пажњу на амортизере и ауспух. Сунце, маестрал, оштар дим голоаза, бол у слепоочницама након четвртог па-стиса, труцкање по излоканом путу од туцацика - све се ук-лапало у познату целину. Да се иза кривине подиже прашина од неких других кола Георг је опазио пре но што је та кола видео или чуо. Чудио се: како то да се прашина брже подигла но што су се кола појавила? Утом су се указала - тешка црна лимузина марке ситроен, јурећи лудачком брзином, занела се у кривини и усмерила ка Георгу. Иза кола, облак прашине образовао је неку врсту зида између стрмина ливада. Георг се примакао десној страну пута, али се ситроен није примицао левој. Георг је притискао сирену, а како није чуо њен звук почео је да виче и маше руком. Црна кола нису мења-ла правац; стакла су била непрозирна, од огледала, те Георг није могао да види возача. Кочио је, приближавајући се десној ивици пута све док није осетио да је десним точковима пре-шао на почетак стрмине. Брисачи су, лупкајући, прелазили преко суве шофершајбне његових кола, пошто је, притискајући сирену, активирао и п,их. Очајнички је покушавао да их заустави, као да све зависи управо од тога. Онда је одустао, до детаља свестан свега око себе: кола која му се приближавају, одраза неба и облака у шофершајбни, трзавог кретања брисача, зарђалог точка неког бицикла баченог у јарак крај пута. Кад је ситроен пројурио поред њега зачуо се прасак. Ситроен је у последњем тренутку мало скренуо, тако да је само ретровизором ударио у ретровизор Георгових кола и одвалио га. Георг је чуо тутњаву мотора црне лимузине, прштање туцаника по каросерији, затим тај прасак. Пуцањ -помислио је у први мах. Седео је у заустављеним колима, руке су му дрхтале, у левој надлактици осећао је прободе бола а на кошуљи рукава видео крв. Но, убрзо је открио да је повређен комадићем огледала ретровизора које се при удару распрсло и да повреда није озбиљна. Упалио је мотор и кренуо. Све покрете је изводио рефлексно, шок се јавио накнадно. Кад је кроз неколико минута заус-тавио кола пред својом кућом, дрхтао је целим телом. Силним напором воље успео је да изађе из кола, узме пошту из сандучета, отвори капију и свали се на наслоњачу за љуљање на тераси пред кућом. Кад је спустио главу на наслон и затворио очи, осећао је потребу за цигаретом, али није имао снаге да је извади и припали. После петнаестак минута било му је боље, те је откључао кућу, из фрижидера узео пиво и вратио се до наслоњаче. Пиво је било хладно и добро, пријала му је и цигарета, а дрхтање се свело на повремене таласе језе који су му пролазили телом. Љуљајући се прегледао је пошту: писмо од родитеља, штампа-не ствари које му је редовно слала адвокатска комора, дебела коверта с џепном књигом једног америчког писца коју му је слао неки опскурни издавач, молећи га за превод. Георг је том издавачу давно понудио своје услуге и већ изгубио наду да ће одговор икад стићи: мада је књига била шунд, понуди се обрадовао.

15 Читав Георгов ранији живот постао је налик привиду. Да се све променило, приметио је прво у бироу. Наруцбина из Mermoz-а, због које су га напали, није била само последња у гој серији, него последња уопште. Није стизало ништа ново. Ieoprje позвао телефоном и питао о чему је реч, али је одговор био неодређен и личио на одуговлачење. Када је позвао следећи пут, јасно и гласно су му рекли да више не желе сарадњу с његовим бироом. И други већи наручиоци су се повукли, један за другим. У року од четири недеље биро је докусурен. Стизало је, додуше, још понешто за превод, али тога је било премало да би покрило трошкове кирије и секретарице. Онда су почеле невоље с полицијом. После напада, задо-вољили су се његовим одговором да не зна ко га је и зашто иапао. Оба полицајца која су преузела слу.чај показивала су саосећање и сажаљење. Међутим, кроз неколико недеља појавила су се двојица нових. Како се напад тачно одиграо? Којим је путем возио? Шта је имао у колима? Како објашња-иа то што је баш он нападнут? Ако је посреди разбојништво, зашто би неко напао човека у старом пежоу? Зашто се из Карлсруеа преселио у Кикирон? Од чега је овде живео и данас живи? Не, неће моћи да случај тек тако закључе. Долазили су више пута, обојица или само један, и постављали увек иста пигања. И полицајац из Кикирона се окомио на њега. У Кикирону је ностојао само тај полицајац; свако га је знао, као што је и он знао свакога. Кад би се умешао и наложио да паук однесе кола која је неко, у гшјанству, оставио паркирана на незгодном месту, или кад би за рачун судских извршилаца провалио врата, нико му то није замерао. Зар се зубару замера што понекад мора да буши зуб и тиме нанесе бол? А као добар зубар, и он није наносио бол кад није било нужно. Георг испрва није придавао посебан значај томе што му полицајац не одговара на поздраве. Није ме приметио, ми-слио је, није ме препознао, занетом у мисли учинило му се да сам неки од туриста који се у ово доба године заустављају у Кикирону. Једном је, у подне, седео за столом испред локала Bar de l’Etange. С њим су били Надин и Жерар, а накратко је за њи-хов сто сео и гостионичар. И остали столови били су заузети пошто се пијаца управо затварала. Георг је кола паркирао тамо где их је увек паркирао, и где су и остали паркирали своја: између платана. „Јесу ли оно ваша кола?“ Полицајац се испрсио пред Георгом и показао ка жутом пежоу. „Моја су, али...“ Хтео је да каже да и полицајац добро зна да су та кола његова, да пита о чему се ради. „Кола не могу тамо да остану.“ Георг је био више запањен него огорчен. „Али зашто? Па тамо сви паркирају!" „Је л’ се ви то супротстављате закону? Рекао сам вам: ауто мора да се склони." Полицајац је повисио глас. Цела кафана гледала је и слушала шта се догађа. Георг је кружио погледом по радозналим лицима на којима није било саучествовања. Гостионичар је устао и отишао до шанка. Жерар је кашичицом мешао еспресо, избегавајући Георгов поглед. Надин је копала по торби. Георг се савладао. „Кажите ми, молим вас, зашто не могу тамо да оставим кола?“

„Нећу поновити и трећи пут: померите ауто!“ Георг се још једном осврнуо. Већину је познавао, са многима је повремено разговарао, играо билијар или стони фудбал, частио их перноом и бивао чашћен с њихове стране. После две године осећао је да припада Кикирону, посебно сад, у лето, кад су туристи крстарили градићем уносећи у њега стране кораке и погледе. Међутим, није му припадао. На лицима око њега није било само радозналости и равнодушности која би да избегне сваку непријатност него и злурадости. Георг је устао. Прешао је преко трга и пришао колима: чинило му се као да пролази кроз шибу. Није потражио друго место за паркирање, већ се одвезао кући. Отада су се променили према њему. У пекари, месари, бакал пици, пошти, кафани, наулици. Илијетоуображавао? Скретање погледа којим се избегава поздрављање и отпоздрављање, окле-вање пекарке код које је куповао хлеб, не дуже од секунде, али ипак оклевање, примесу потцењивања у начину на који му је гостионичар доносио оно што је наручио - то се не би могло доказати ни пред којим судом, али је он то осећао. Најмање га је зачудило кад га је дирекгор филијале у локалној банци позвао у своју канцеларију. Месецима је на његов рачун пристизао новац и с рачуна подизан, а сад ништа није стизало, а оно што се на рачуну затекло се топило - јасно да банка мора да обрати пажњу на то. Газда куће у којој је становао одувек се понашао као психопата, па је Георг тиме објашњавао то што он свако вече својом старом симком прође поред куће, но сада је почела да га зове телефоном и газдина жена с којом је увек успевао да се споразуме. Стварно им је жао, али њихова-ћерка се враћа из Марсеља, а како жели да се усели у Георгову кућу требало би се припремити за превремен раскид четворогодишњег уговора. Ieopr није имао шта да супротстави свему томе. Није осећао ни снагу, ни одважност, ни самопоуздање. Ја сам још само отворена рана, говорио је себи. Није имао чиме ни да потисне мисли на Франсоаз, да пригуши чежњу за њом. Препирао се с њом: пружио сам ти љубав, а ти си је при-мала, али је за тебе она била само чулно задовољство. У на-шим ноћима уживала си колико и ја, предавала си ми се исто онолико необуздано и сладострасно као и ја теби. За мене је, међутим, задовољство које пружам и добијам било печат наше љубави, а за тебе - пука глад чула коју смо једно у другом будили и један другоме утољавали и чиме се ништа није пе-чатило. Ако сам толико могао да се преварим, ако си толико успела да ме превариш, ако такво предавање не представља печат љубави - у шта онда да верујем? Како ћу убудуће моћи да волим? Пребацивања су сустизала једно друго, но ни нај-апсурднији напади нису успевали да је врате. Кад смо остављени, жалимо се и пребацујемо како би онај други могао да се брани и извини, те поново буде с нама. Утолико су нам жалбе и пребацивања важни, мада смо у сваком другом погледу спремни на свесрдну амнестију. Георг је тога био свестан. Покушавао је да буде разуман. Бол растајања је фантомски бол, говорио је себи. Како може да изазива бол нешто чега више нема? Међутим, и најмањи повод је успевао да га увери да фантомски бол није само фантом, него и крајње реалан. Седи, на пример, у ресторану, уз калвадос и цигарету, и изненада унутарњим оком је види како седи преко пута њега, задовољно уздише, ослања се на наслон столице и глади стомак. Тај њен гест, који му је увек био непријатан, сада је болео. А колико само лепих, драгоцених сећања може да призове смеђа влас у умиваонику, мада се Георг увек нервирао због њених длака које је ту затицао, а

ова и није била њена. Поигравао се циничним констатацијама које је сматрао па-метним или су му звучале елегантно. Везе се не могу преки-нути раздвајањем; морамо да их наставимо и уткамо у ћилим биографије, или да их заборавимо. А заборав је сметлишге живота. И тебе ћемо, Франосаз, на то сметлиште. Међутим, шта год да је покушавао није могао да измени то iuto му недостаје. Кад би устао, сео да доручкује, радио у баш-ти са свешћу да је иза њега празна кућа, ишао стазама којима су заједно шетали - свако познаје то стање. Више није имао посла. Живео је од остатака новца који је последњих месеци издашно пристизао. Није знао шта даље. Није могао ни да размишља о томе. Чесго је читаво послеподне седео у столици за љуљање и зурио у стабла која није примећивао.

16 У септембру му је дошао у госте стари друг из Хајделберга. Прво вече су засели; прошла је поноћ кад су запалили камин и отворили нову боцу вина. „Хоћеш ли да чујеш једну откачену причу?“ упитао је Георг. Онда је све испричао. „Видео сам Франсоаз само кратко, после оне прославе. Имаш ли неку њену фотку?“ „Направио сам масу, али неке је однела, а друге су страдале приликом провале. Остала је само једна.“ Георг је устао и донео фотографију: Франсоаз седи на каучу у свом стану и оборених очију нешто чита. „Аха, сад се сећам. Откуд јој на зиду та слика, или постер? „То је црква у Варшави где су се венчали њени родитељи.“ После извесног времена Георгов друг је поново затражио фогографију. Георг му је пружио, правдајући се: „Није баш нешто. Франсоаз није волела да је фотографишем, па сам је често снимао кад није гледала. Неке фотке су ипак...“ „То није у Варшави. Знам цркву. Сетићу се и имена. Та црква је у Њујорку.“ Георг га је гледао с неверицом. „Шта ће нањеном зиду слика из Њујорка?“ „Појма немам. Знам само да је то у Њујорку: незавршена катедрала коју још дозиђују. Катедрала светог Џона, тако је. Права грдосија. Мислим да је после цркве светог Петра то највећа хришћанска црква на свету.“ „Њујорк..." Георг је одмахивао главом. Наредних дана непрекидно се враћао на ту тему. „Јеси ли баш сигуран да је та црква на слици у Њујорку?“ „Поновићу ти: не искључујем, наравно, могућност да исга таква постоји и у Варшави. У Визбадену има црква израђена iio Шинкеловим плановима. Да, али главни визбаденски урбаниста купио је у Берлину планове по којима је саграђена и црква у Берлину или његовој околини, не сећам се више тачно. Ипак, не бих рекао да се овде ради о томе. Американци би пре копирали катедралу у Шартру, а да Пољаци граде цркве по америчким узорима... Па, кажи и сам.“ Иоследње вечери Ieopr је упитао друга да ли би позвао воје пријатеље у Њујорку и замолио их да Георгу обезбеде мсштај. „Покушаћу.“ „Хајде, молим те!“ „Сад одмах?“ „Преподне сам договорио с туристичком агенцијом. За не-дељу дана летим из Брисела." „На колико?" „Док је не нађем.“ „Њујорк је поприличан град.“ Георгов друг је набрао чело. „Ма, знам. Знам и да је могуће да Франсоаз буде и било где другде. Али, зашто ме је слагала говорећи о слици?“ „Не знамо одакле јој та слика. Можда ни сама нија знала шта представља.“ Георг га је раздражљиво гледао. „Скапирао си, ваљда, како живим у последње време. Шта ћу овде? Боље да узмем тих неколико хиљадарки које су ми остале и да... Још ми није јасно

како ћу је тражити, али нешто ће ми већ пасти на памет.“ Кад му је друг отишао, Георг је растурио домаћинство. Продао је шта се могло продати а оно што нико није хтео и што није могло да стане у кола бацио. Кроз недељу дана вратио је кључеве куће.

ДРУГИ ДЕО

1 Кренуо је касно после подне и путовао читаву ноћ. Код Бона је пропустио скретање за Париз, код Дижона се ауто-пут завршавао. Прешао је на локални пут који је водио преко Троа и Ремса. Кривине су га одржавале будним. Јурио је кроз мрачне градиће и села чија је расвета бојила пут пригушеном жутом светлошћу. Кочио је пред пешачким прелазима који су се белели у мраку, на празним раскршћима повремено чекао да се на семафору угаси црвено и упали зелено светло. На путевима није било људи, тек понеки ауто. У Ремсу је на-ишао на отворену пумпу; контролна лампица за бензин већ је прилично дуго треперила. Прошао је и поред катедрале у Ремсу. Фасада га је подсетила на слику испод које је седела Франсоаз. После заморно дуге пасошке контроле - француски цариник захтевао је да му се тачно каже одакле ко долази и куда иде - у Монсу је поново прешао на аутопут. У пола осам ујутру стигао је код својих пријатеља у Брисел. Кућа је кључала од жи-вота: Феликс се спремао за посао, Гизела за воз за Луксембург, где је преводила за Европски парламент, старији од два дечака за вртић. Георга су поздравили с љубазним чуђењем и одмах, у метежу око доручка, полазака и дочекивања девојке која је чувала млађе дете, заборавили. Наравно да може да ту остави аутомобил. Гизела га је у пролазу загрлила. „Па, срећно ти било у Америци.“ Потом је уочила нешто на његовом лицу што ју је навело да упита: „Је л’ код тебе све у реду?“ Онда је отишла. На аеродром га је одвезла девојка која је чувала млађег дечака. Тек у авиону осетио је страх. До тада је мислио да напушта само Кикирон у којем није имао шта више да изгуби. Сада му се чинило да за собом оставља читав један живот. Летео је јефтиним летом, у авиону с уским седиштима у којем нису служили јело и пиће. Није било ни филмова. Георг је намеравао да, штедње ради, прескочи доплату за слушалице, али се радовао помисли да ће му слике на екрану скретати мисли. Овако је само зурио у облаке над Атлан гиком па је заспао, а кад се после неколико сати пробудио болели су га врат, руке и ноге. Сунце је залазило за црвене облаке: слика велике лепоте, али без живота. Кад је авион слетео у Њујорк била је већ ноћ. Док је прошао кроз царину, нашао аутобус за град и стигао на вишеспратну њујоршку аутобуску станицу протекла су још два сата. Потом је сео у жути такси. Иако је било пола једана-ест, саобраћај је и даље био густ, а возач таксија је псовао на шпанском, возио пребрзо и пречесто кочио. После извесног времена возили су се још само право, с десне стране су били низови високих кућа а с леве тамна стабла. Георг је био радос-но узбуђен, напет. Стабла су, мора бити, припадала Централ парку, а улица је била Централ парк вест. Такси је утом скре-нуо и стао. Стигао је. Зелени балдахин наткриљавао је размак од ивице тротоара до улаза у кућу. Георг је отворио капију, ушао и затекао се у застакљеном предворју. Иза једних стаклених врата, за столом је седео мушкарац и нешто читао. Стаклена врата су била закључана. Георг је покуцао једном, па још једном, а мушкарац је онда прстом показао на нешто поред Георга. На бронзаној табли са звонима на левој страни била су презимена поређана абецед-ним редом и бројеви одговарајућих станова, а с десне сгране су се уз редне бројеве станова низала звоиа. Између та два уредно сврстана низа података била је слушалица интерфона.

Георг је подигао слушалицу. Шумело је, као да је успоставио везу с неким преко океана. „Хало?“ Георг је рекао своје име и представио се као гост господина и госпође Еп. Човек за столом га је пустио да уђе, дао му кључ стана и показао му пут. У лифту је било двоје врата; Георг је ушао на једна и пред њима стајао и кад се лифт зауставио на шестом спрату све док није приметио да су се иза њега отворила друга врата. Био је уморан. Над Лубероном сада свиће. Стан је био одмах до лифта. Георгу је било потребно вре-мена да откључа све три браве; кључеве је требало окретати у правцу супротном од оног на који је навикао. Врата су била тешка и затворила су се иза њега уз звук налик ситом мљац-кању. На крају дугог ходника видела се гостинска соба, док је одмах на почетку, крај улаза, била Епова радна соба са телефоном и два телефонска именика, једним с белим а другим са жутим листовима. Имена Франсоаз Крамски није, наравно, било ни у једном именику. Георг је почео да тражи цркву. У именику с белим листовима није било ни John Church, ни St. John Church, ни Church ofSt. John. Цркве су испуњавале више од једног стубца - од Church of All Nation до Church of the Truth - но чинило ce да их je окупио случај. У именику са жутим листовима, између рубрика Christmas Trees и Cigarethes, нашао је списак цркава поређаних по вероисповести. Грађевина која је требало да буде друга по величини црква на свету, одмах иза цркве светог Петра, сигурно не припада, оценио је, некој малој вери. Усредсредио се стога на католичке, лутеранске и евангелистичке цркве. Пред његовим уморним очима мајуш-иа слова су се растављала, играла и поново састављала у дуге пизове који су у збијеним колонама марширали из ступца у стубац. CATHEDRAL CHURCH OF St. JOHN THE DIVINE. Име je било одштампано крупније од осталих, масним словима. На шду радне собе био је план града. Георг је нашао Авенију Амстердам и 112. улицу, Катидрал парквеј и саму катедра-/iy, а нашао је и где се налази стан Епових. Нису били много удаљени. Георгу се чинило да је успео.

2 Одевен, згрчен и укочен, нробудио се на каучу у радној соби. Ходником је отишао до дневне собе. Сунце је купало вс лика окна прозора. Погледао је наниже. Под њим је текла река саобраћаја, с друге стране улице простирао се Централ парк, у даљини су облакодери Менхетна урањали у јасно плаво небо. Отоворио је један прозор и слушао хук саобраћаја, тутњаву метроа и децу која су се играла на рубу парка. Кад је изашао, упијао је атмосферу града. Ишао је Авенијом Амстердам ка северу. Куће су испрва биле високе и уредно одржаване, али су се постепено свеле на запуштене зграде са четири до шест спратова. Низ њихове зидове црне и тешке пожарне степенице спуштале су се до улице. Продавнице су добиле шпанске називе. Улице су постале живље, жамор гласнији. Међу пролазницима доминирали су црнци и јужњаци, било је све више пијанаца, просјака и младих који су вукли са собом огромне транзисторе. Георг је ишао брзо, а поглед му је прелетао преко кућа, људи, аутомобила, семафора, хидраната и сандучића за пошту, као одблесак сунца у огледалу којим шарају деца. Катедралу је угледао тек кад се нашао на раскрсници. Попречну улицу заклањало је неколико нижих кућа у готском стилу, иза којих се подизало њено велико здање, ма-сивно и сиво. Георг је прешао улицу и извукао фотографију која је приказивала собу у Каднеу са сликом цркве на зиду и Франсоаз како чита на каучу. Упоређивао је: куле лево и десно од портала сезале су увис само колико и брод а купола над спојем четири брода била је од светлог цемента, без оплата, али се остало углавном слагало. Целом ширином грађевине водиле су степенице из Авеније Амстердам преко којих се доспевало до пет улаза. Унутрашњост је била мрачна и тајанствена. Прозори са витражима и малобројне светиљке једва су је осветљавали те су се стубови губили у тами. Георг је прошао кроз средњи брод прикладним лаганим кораком, како су га научили родитељи док су још заједно одлазили у цркве. Тек испред хора било је светлије, С леве стране налазила се Chathedral Shop. Георг се вртео између витрина и столова и шетао погледом преко изложених књига и карата, сапуна и џемова, џемпера, ташни и шоља. Онда му се поглед зауставио на великом и плавом штампаном отиску на зиду поред касе. Добро га је познавао. Франсоаз је, додуше, исекла доњи део на коме је гшсало: The Cathedral of Saint John the Divine. Morningside Heights in the City ofNew York, Cram and Ferguson, Hoyle, Doran and Веггу, Architects, Boston. Ha постеру je био архитектонски цртеж за-падне фасаде. Георг је читао текст изнова, и изнова, као да би он могао на нешто да га упути. Док се враћао кроз катедралу сео је у један ред седишта. Шта даље? Зна ли сада да Франсоаз живи у Њујорку, или макар да је ту живела? Можда јој је неко донео постер, а могуће и да га је нашла на бувљој пијаци или код неког антиквара. Исекла је текст који упућује на Њујорк, али није се знало да ли је тиме нешто хтела да сакрије или јој се текст једноставно није допадао. Ако је раније живела у Њујорку али више ту не живи, могао би са исто толико разлога да је тражи у Паризу, Сиднеју или Сан Франциску. Па чак ако и даље живи у Њујорку, тра-жити је значило - трагаги за иглом у пласту сена. Георгове очи навикле су се на полумрак. Удаљени гласови иогицали су из групе која је кроз катедралу ишла за водичем. Столице у реду у коме је седео биле су изгребане, на некима су

седишта од трске била похабана. Стубови се нису губили у ами, већ су носили уобичајени крстасто-ребрасти свод. Није било тајне. Било је слабог осветљења, тамних углова, празног простора, акустике које мења звук, али не и тајне. Георг је устао и вратио се у Chathedral Shop. Девојци за касом показао је увећану слику на којој ie била Франсоаз. „I 1ознајете ли је?“ Девојка га је подозриво одмерила. „Шта чоћете? Ко сте ви?“ Георг је на брзину сложио романтичну причу: Франсоаз до-мази у Европу, срећу се у Француској, рађа се љубав, срећни су, опда избија глупа свађа, понос и бес одвлаче га од ње, потом више не може да је нађе. Испрва је девојку гледао право у очи, касније је, постиђено, оборио поглед: глупа свађа, његов глуни понос, глупи бес. Онда је поново подигао лице и погледао у девојку искрено и одлучно. „Тражим је да бих је питао да ли хоће да се уда за мене.“ Девојка је тек однедавно ту радила, па га је одвела шефици која је последњих десет година водила продавницу. Не, не сећа се да је икада видела Франсоаз. То, међутим, само значи да Франсоаз током последњих десет година није радила у прода-вници. Да ли је овде куповала ко би то знао? Шефица ионако није стално у продавници, а запослени се често мењају.

3 Георг често није знао да оцеии да ли људи који га слушају верују у истинитост његове приче или су само освојени озбиљношћу и безазленошћу његове потраге. Поред роман-гичне верзије имао је и класичну. У њој је био млади адвокат а Франсоаз особа коју је његов клијент упознао у Француској и којој се не зна презиме ни адреса, али је важан сведок у једном процесу; процес је пак важан за његовог клијента а клијент ва-жан за њега, младог адвоката. Слушаоцима обе верзије приче изгледа да се највише допадала улога коју је слика катедрале, њихове катедрале, у причи имала, као полазиште и путоказ. Пажљиво су гледали слику, размишљали, изражавали жаљење што не могу да помогну, повремено давали и предлог за даље тражење. Георг је разговарао и са свештеницима, садашњим и ра-нијим, члановима верске заједнице који су били или су још увек активни у раду са младима, иредводницом једног жен-ског кружока и управником позоришне групе. Нико, међу-тим, није препознавао лице с његове фотографије. Георгу се понекад чинило да и њему самом то лице са сваким вађењем и показивањем постаје све више страно. Зар је то оно лице које би синуло и осмехнуло се кад би га видело? Да ли је то лице гледао из велике близине, дотицао и љубио? Растућу страност Георг је објашњавао чињеницом што Франсоаз на фотографији гледа негде доле. Али, можда би било још горе да фотографија приказује њене очи. Можда би и оне избле-деле од силног вађења и показивања фотоса. Уобичајено је да се иза садашњости неприметно таложи прошлост. Георгу се пак чинило да од његовог немоћног зурења у фотографију прошлост лагано ишчезава. Током две недеље разговарао је са више од двадесет људи, упознао Апер вест сајд где је већина од њих становала, и њујоршке метрое и аутобусе којима је до њих стизао. Упознао је и барокни улаз у пољски конзулат, украшен анђелчићима и оивичен стубовима, као и белу и хладну фасаду руског кон-зулата. Пред оба је стајао данима, ослоњен на зидић испред грађански уљудног лица палате пољског конзулата или седећи на степеницама синагоге ка којој је руски конзулат љутито гледао. Георг није знао да ли службеници гајних служби у ино-странству контактирају са својим конзулатима, но знао је да се у уређењу конзулата мешају репрезентована држава и град у којем се конзулат налази, те је очекивао да ће у том споју наћи гравитациону тачку око које круже Франсоаз, а можда и Булнаков. Најзад је ушао у оба конзулата и питао за адресу Франсоаз Крамски која је ту радила или могуће само била збринута, то не зна тачно. Одбили су га са изразима жаљења. Информације те врсте се не пружају. Испричао је своју причу, али она није никога заинтересовала. Показао је и фотографију коју су службеници конзулага гледали без икаквог израза на лицу. За Георга Њујорк је био налик шуми. Не само да лежи на острву, размишљао је, него у правом смислу представља острво. Није саграђен у неком пределу, већ је предео он сам. Предео с каменом вегетацијом која не припада људима и у којој људи тек треба да просеку стазе и да подигну насеља. И тo, вегетација ће можда те стазе и насеља поново прогутати. Каткад би наишао на блокове урушених кућа, плацеве с развалинама, фасаде с празним или зазиданим вратима и прозорима; као пустошење рата, мислио је, али како рата није било ту пустош као да је изазвала

природа, и то не џикљање шума већ бес земљотреса. Нове грађевине су се пак уздизале к небу попут кристала што израстају једни из друге. Ноћу је сањао кошмарне снове. Многих дана није проговорио ни реч било с ким. Новац се топио. Још хиљаду долара - с тим у Њујорку неће моћи дуго да издржи. Морао је и да напусти Епсове; на прија-тељски али и јасан начин ставили су му до знања да би да остану сами. А он није одмакао ни корак. Да ли да одустане? Често је седео у кафеу преко пута катедрале који се звао Hungarian Pastry Shop. Ту се могло седети до миле воље уз кафу и домаће колаче. Просторија је била задимљена, слике на зидовима ружне, огледало мутно, а боја се љуштила са зидова и са стуба у сре-дини поред којег се налазила комода с бокалом кафе. Био је то азил за оне који се још нису снашли или се неће ни снаћи. Георг је ту до/газио да се одмори и размисли. Понекад би разменио коју реч са суседом за столом, позајмио и прегледао новине, био понуђен цигаретом и замољен за упаљач. Једном је чуо како се за суседним столом разговара о из-најмљивању станова и киријама; неко је тражио цимера. Георг се укључио и рекао да је заинтересован. Лери је тра-жио четирисго долара. Предавао је немачки на Универзитету Колумбија и био врло распложен да прими неког из Немачке. Договор је склопљен за само неколико минута. Георг се истог дана преселио. Његова соба на дванаесгом спрату била је угаона тако да су прозори гледали на две стране. Поглед је, с једне стране, преко црквеног звоника, задњих дворишга, пожарних степеништа и кровова стизао до Бродвеја и пратио га ка северу све док смог дању не би прогутао куће и улице пуне аутомобила а ноћу њихова светла. Чак и у сну чуо је урлање сирена с Бродвеја, те таласе грозничавих звукова који су почињали и завршавали се продорним јецајем. Кроз други прозор видели су се парки-ралиште, блокови нижих кућа, дрвеће Риверсајд парка и река Хадсон. Текла је споро, широка и метално се пресијавајући под сунцем, а кад би време било ружно стапала се с другом обалом. Повремено би њоме прошао неки теретни брод, вукући за собом свој траг. Сунце је залазило с леве стране, из-међу дрвених водоторњева на металним носачима. Прозор окренут ка западу био је већи а поглед се пружао даље; Георгу се понекад чинило да би могао да рашири руке и, попут какве велике птице, полети наниже преко паркиралишта, кућа, др-већа и Хадсона све до друге обале. Зар да одустане? Он, коме је довољно да само пожели па да полети? На Георговој листи налазила су се још имена некадашњег управника позоришне групе, некадашње предводнице жен-ског кружока и садашње управнице дечјег вртића. Георг их је позвао телефоном како би уговорио састанак. Келвин Коуп, некадашњи управник позоришне групе, успео је да постане прави редитељ и није имао времена. О чему се ради? О животу и смрти? О љубави? О љубави због које је из Европе прешао Атлантик и дошао у Америку? Па добро. Наћи ће се на ручку у једном ресторану у 52. улици.

4 Судећи по адреси, ресторан је био скуп па је Георг од Лерија позајмио сако и кравату. У приземљу су били гардероба и бар. Шеф особља за пријем отпратио је Георга до горе, где је за mister Коупа био резервисан сто поред прозора. Георг је наручио чашу белог вина и гледао у улицу. Промицао је саобраћај: кола до кола, понека црна лимузина са штамљеним стаклима и телевизијском антеном на пргљажии-ку, много жутих таксија. Почела је киша. На супротном тротоару појавио се улични продавац који је нудио кишобране па расклапање. У улазу продавнице обуће, у чијим је великим излозима с белим керамичким подестима био тек понеки пар ципела, стајао је млад човек пламенориђе косе, стежући руком подигнуту крагну мантила. Келнер је допратио до стола старијег човека и младу жену и придржао им столице. Mister Коуп? Георг је устао, окренут ка човеку. „Види, Луси, то је тај смешни Европљанин који је због своје изгубљене америчке драгане прешао океан.“ Сели су. Георг није био у стању да одвоји поглед од Луси. Била је лепотица, америчка лепотица. Широко лице с високим јагодицама, јака брада, увучене очи, детиња уста с пуним уснама, вигак стас, широка рамена, велике груди. Георг је такве жене приметио прво на рекламама а потом и на улици. Често се питао шта то чини њихову специфичност, и по чему се разликују од европ-ских жена. Гледао је у Луси и још увек није знао одговор. Коупа је забављало да то посматра. „Да, врло је лепа, врло млада и биће сјајна глумица.“ „Ја сам пролеће, а Келвин је јесен“, рекла је Луси смејући се, но Георг је закаснио с комплиментом који је, у одговор, саста-вљао у глави - сматрао би се веома срећним ако једном буде таква јесен. То је било тачно, не само због Луси, већ и због тога што се Коуп очигледно радовао својим годинама и свом живо-ту. Коса му је била густа и седа а док је с плитким наочарима на носу изучавао јеловник, личио је на неког државника. „Пустите мене да наручим, већ годинама долазим овде. А како би било да и ви нешто кажете?" Георг до тада заиста не беше изустио ниједну реченицу. „Веома сам вам захвалан што сте издвојили време за мене. Не знам чак ни њено име. Хтела је да је зовем Франсоаз, јер је то француско име, а она је волела Француску. Знам једино да је у катедрали учествовала у некој позоришној групи која је имала изванредног професора, много је о томе причала, а имам и ову лошу фотографију - ето, то је све.“ Георг је из џепа извукао фотографију и пружио је Коупу, који ју је предао Луси, и уто-нуо у мисли гледао је у Георга. „Постоји, зар не, нека немачка песма о жени која неко-га тражи, и мада му зна само име због њега прелази море? Или је било обрнуто, он њу тражи. Моја мајка је пореклом Швајцаркиња; док сам био мали рецитовала ми је песме.“ „Говорите немачки?" „Скроз сам га заборавио. Али, ту песму... Још док смо разговарали телефоном, ваша дирљива прича подсетила ме је на њу. Знате ли, можда, на шта мислим?" „Дан за даном Јазилаје палестинскоГ жала траку’ Ви у Лондон?’ питала је, с новом надом, лађу сваку.“

„Тако је! То је та. Сад ми се враћа. Знате ли је целу?“ „Не, али се сећам да је Сараценка успела да стигне до Лондона, где се у метежу великог града распитивала за Џилберта и нашла га. Био је заробљен у крсташком походу, а она га је ос-лободила. На крају се каже: само с дверечи и вером штоје eogu, љубав копно прелеће и морем броди. То смо учили у школи.“ „Да наздравимо томе.“ Коуп је подигао чашу, па су се куцнули и испили вино. „А сад ми покажи фотографију.“ Луси му је предала фотографију па се окренула Георгу. „Каква је то песма? Нисам разумела.“ Говорила је амерички, меко као да јој је кромпир у устима. Георг јој је препричао песму и рекао нешто о Конраду Фердинанду Мајеру и његовим баби и деди који су живели на циришком језеру. Коуп их је прекинуо. „Сећам се тог лица. Девојка је била у мојој групи, али имена не бих могао да се сетим.“ Поново је погледао у фотографију. „А то вам не би ништа ни значи-ло. Никад нисам водио евиденцију. Памтим добро лица, и у стању сам лако да запамтим ко је платио чланарину а ко није. У групи сам ђацима давао нова имена.“ „Имена која људима одговарају. То ради и даље; већина глумаца то воли, и имена која им је Келвин дао преузима као своја нова уметничка имена.“ „Ти то не волиш, знам, али јесен неће да се с пролећем свађа због имена, те си ти и даље Луси, Луси и ништа друго, Луси ilber alles.“ Говорио је то уз осмех, а Георг није могао да оцени да ли је то била искрена топлина. Стигао је шатобријан. Келнер га је исекао и сервирао. „Mister Коуп, сећате ли се још неког члана тадашње групе?“ „Већ сам се то питао и сам. Не, нажалост. Од тада је прошло пет или шест година и треба да будете срећни што је моје добро памћење у овој лошој фотографији - јесте ли је сами направили? - уопште некога препознало. Нема помоћи, мораћете и ви, као Сараценка. Већ сте с вашом фотографијом пуни вере прешли море. Сада с њом, не губећи веру, крстарите Њујорком.“ То је звучало отровно. Топлина, дакле, није била искрена. Коуп је бно љут. Георг је погледао накратко кроз прозор. Није више падала киша, али је риђокоси мушкарац и даље стајао у улазу преко пута. Јели су ћутке. „Радите ли на неком новом комаду?“ Георг је ггокушао да одржи конверзацију. „Шта вас ria брига? Шта ви о томе знате? Чиме се уопште бавите? Све срање за срањем: саме незналице око мене. Прво Голдберг, па Шелдон, а сад и ова заљубљена будала из Европе.“ Говорио је све гласније. Келнер је изгледа био упућен у овакве сцене, пошто је био rrpe забављен него узнемирен. Луси је спустила прибор за јело, извукла шналу из ташне, ухватила је зубима, па је с обе руке стегла своју густу, дугу и смеђу косу, обавила је на погиљку и пунђу учврстила шналом. „Хајде, крећи! Ово се више не може издржати. Келнер, на мој рачун.“ Коуп је скочио и појурио ка степеништу. Луси се осмехнула Георгу. „Било ми је драго да вас упознам. Хоћете ли ми записати ваше име? Послаћу вам карту за премијеру. Не мисли он то озбиљно.“ Георг је седео сам пред пуним столом. Келнер је донео фла-шу из посуде с ледом и досуо му вина. Георг је појео читав ша-тобријан и све прилоге, испразнио флашу а на крају је келнер донео еспресо, мада му Георг није тражио. Уз кафу је наручио бренди. Славио је. Франсоаз је, дакле, својевремено заиста била у Њујорку.

5 Ieopra још никада нико није пратио. Да ли је то случајност што млади риђокоси човек кога је видео кроз прозор ресторана сада шета око клизалишта на Рокфелеровом центру? Георг се заустављао пред радњама, покушавајући да у излогу види одраз улице, каткад се кришом и освртао. Тако се радило у филмовима. Онда је ушао у једну књижару, па је стао из-међу полица и лисгао насумице извађене књиге. То, међутим, није било погодно место. Улицу је могао да држи на оку само стојећи поред касе. Изашао је напоље. Киша је поново поче-ла. Око врхова облакодера небо је било светлосиво, снопови светла шарали су ниске облаке, капљице кише осуле су стакла наочара. Георг је гледао навише; чинило му се као да продире у бескрајно дубоко небо пуно звезда, као камера у форшпану неких филмова. Саобраћај је био густ, жути-таксији тискали су се по улици а људи су журно ходали тротоаром. Када га је пролазник који му је долазио у сусрет гурнуо и готово оборио, нехотице се окренуо. Није усгхео да види ко га је гурнуо, али се његов поглед на трен сусрео с погледом младог риђокосог човека. Ишао је на пет метара иза њега, такође без кишобрана, риђе косе залепљене по челу. Касно после подне следећег дана Георг је поново видео риђокосог. Георг је тог дана прелиставао старе телефонске именике, тражећи неког стварног Крамског, пријатеља, удаљеног рођака или некадашњег колегу, чије је презиме Франсоаз преузела. Није нашао никог. У пет сати изашао је из New Yorker Public Library и упутио се ка северу. Како даље да тражи? У катедрали су се, додуше, позоришне групе формирале сваке године, али неки чланови у њима су вероватно остајали и по неколико година. Могао би да у садашњој групи потражи учесника који је и раније био члан групе, а могуће је да он познаје некога ко је у групи учествовао још раније и ко је... У Двенији Медисон није могао а да не уочи пробране некорисне с гвари у излозима; цвеће, слике, сатове, накит, играчке, стари намештај, скупе тепихе. Жене елегантне одеће и држања само би га окрзнуле погледом: као да су неки предмет ухватили врховима прстију, погледале га и одложиле. На табли ау гобуске станице био је наведен број аутобуса који је стајао у близини Георговог стана. Георг је ходао до сле-деће станице, па је застао и осврнуо се да види иде ли аутобус. Тада је угледао риђокосог. Био је на другој страни улице и нагло се окренуо ка излогу. Аутобус је сгигао, али риђокоси није показивао намеру да пређе улицу и укрца се. Докле год је Георг успевао да га види кроз задњи прозор аутобуса, пос-матрао је излог. Људи су улазили у аутобус и излазили из њега, на улицама се куповало, неки су премазивали хидрант, други оправљали ролетну на излогу, неки, опет, истоваривали кола, а двоје се грлило поред таксија који је чекао. Све је то Георг и видео, и није видео. Они су горе, а ми смо доле. Утиснуло му се у свест да су на једној страни аматери, шепртље и губитници: он и њему слични. А на другој страни су професионалци, свет ве-ликог бизниса и високе политике, организованог криминала и тајних служби, успешан свет који добро функционише. Мада је, као сваки читалац новина, знао да има доста политича-ра и пословних људи који су страдали због невештих лажи и брљотина, то поделу није битно мењало. Карактер аматерског у ангажовању риђокосог било је оно што је Георга првенствено уплашило.

Аутобус је ишао Авенијом Медисон па је скренуо лево. Георг се оријентисао с нанором. Кад се аутобус зауставио, препознао је, слева, северни крај Централ парка, тамнији од осталих делова. Здесна је био низ некада лепих, а сада ripona-лих, ненасељених и зазиданих кућа. Црначка деца су се играла под светлом уличне светиљке. Девојчица од око десет година нешто је изгледа изводила: позирала је као филмска звезда, шепала као старица, свађала се са неким малишом као мајка са дететом и ходала као мачо мушкарац који се шепури пред женама. Онда се скупила. Шта је следеће било на реду, Георг није могао да види пошто је аутобус кренуо.

6 Кад је откључао врата стана, Георг је зачуо музику, гласове, смех. У ходнику су се играла два детета, у дневној соби седели су гости а још више њих гурало се у кухињи. Лери је одржао предавање о рецепцији Кафке у Америци, а како је предавање добро прошло, сад је славио са пријатељима и колегама са катедре за германистику. Ieopr је узео чашу пића и прошао станом. Из кухиње су допирали делови реченица на енглеском и немачком: говори-ло се о стручним стварима. Лепа и надмена црнокоса жена у зеленим доколеницама сгајала је наслоњена на врата. ,,How are youV' Није му одговорила већ је прешла погледом преко њега, окрећући се младићу у кошуљи турског стила. „Haverit we met before?“ He, љубазног старијег господина у тамнољубичастом сакоу и са светлољубичастом марамом око врата Георг је први пут видео. Неки црнац у белом оделу упитао је Ieopra „ What агеуои doing in the city?“ Георг je почео да прича о књизи коју пише; црнац се представио као новинар New York Timesa који још увек лови ситне рибе, али ће једног дана заблистати, пласирајући велику story. У дневној соби неко је причао окупљенима: „Наши адвокати су се најзад договорили: она ће добити право да се бри-не о њему, а ја ћу га посећивати недељом.“ Слушаоци су се насмејали. „Шта је ту смешно?" тихо је упитао Георг жену до себе. „Кад год се одатле вратим, у таквом сам грчу да су ми ра-мена код ушију; треба да прођу сати да се спусте.“ Опет су се сви насмејали, осим човека који је то причао, ситног, танког, иеодређених година, са увојцима избледеле косе и нервозним прстима. „То је Макс“, шапатом је одвратила жена, као да тиме одго-иара на Георгово питање. „Па?“ Померили су се мало у страну. „Пас... Макс и његова прија-тељица су се растали и сад се прегањају око тога ко ће добити пса. А, иначе - ја сам Хелен. Ко си ти?“ Гледала га је упитно. Ниска рас гом, преко уске сукње носила је дебели ручно пле-тени цемпер из кога је извиривала подигнута крагна кошуље. Поглед јој је био опрезан; Георг није умео да процени да ли је то био израз одбијања или несигурности. Њена полудуга коса била је тамноплава, лук једне обрве виши од другог, брада је била енергична а затворена уста одавала су усредсређеност. „Ја сам Георг, Леријев нови цимер. Ти си гакође с немачке катедре?“ Да, предавала је немачки, спремала докторски рад о немач-ким бајкама и у Немачкој дуго боравила као ђак и студент. Немачки је говорила течно, само би понекад застала да нађе потпуно прикладну реч. „Тебе је фасцинирала катедрала? Лери те зове“, опет је застала на трен, “истраживач катедрала.“ „Истраживач катедрала? Не, а у овој и нема баш богзна шта да се истражује. Овде сам... Где ти је чаша? Идем по вино, да донесем и теби?“ Чекала га је кад се вратио са чашама и флашом. Причала је о свом докгорском и о мачки Ефи. Питала га је да ли у немачкој речи alraune има тајанственог значења које сугерише енглеска реч mandrake. Испричала му је бајку о човеку који је, док је чупао мандрагору, зачуо како из земље допире кукњава, а затим угледао чаробњака. Георг је нагађао да би реч

alraune могла да буде у вези с рунама и мрмљањем. Онда је испричао своје утиске о Француској и Французима и рекао шта му се у Њујорку допада а шта га плаши. Није се устезао да говори Хелен о својим страховима. Слушала га је с топлином, а гово-рила памерно и духовито.eopr је почео да се открављује. Толико дуго није с неким разговарао на нормалан начин, поготово не са неком женом. Мада са Франсоаз није причао много, волео је разговоре с њом до ноћи када ју је у својој радној соби затекао са апаратом. Отада није веровао њеним речима, а како је и сам калкулисао са својим, разговор је постао неискрен. Његово поверење у нормалност комуникације осипало се а разочарања су се низала: прво Булнаков и Франсоаз, па преводиоци у Марсељу а потом и пријатељи и познаници у Кикирону. Сетио се вечери кад је у десет сати пожелео зелене шпагете с лососом у Les Vieux Temps, где га је Жерар дочекао посебно љубазно. Сувише љубазно, лажно, као да га вреба? Георг се окренуо на прагу и отада избегавао Жерара. Чезнуо је за поверењем, не оним заснованим на великим обећањима већ оним обичним, поузданошћу у свакодневним сгварима. Али, може ли да верује Хелен? Зар није она започела разговор? То што је Хелен упознао код Лерија, а Лери и он се срели у кафеу - да ли су то случајности или смишљени поте-зи? Да ли је Булнаков и иза Лерија и Хелен, као што је иза оног риђокосог типа? Георг није био више у стању да слуша Хелен, само јује гледао на начин заинтересованог слушаоца. Шта би могао да каже о себи, а да не каже ништа? Симулирао је кон-верзацију, повремено говорио „Аха“, смејао се, климао главом, постављао питања и био срећан кад је могао да, наводно за-мишљено, гледа у земљу. Све је то представљало напор. Онда се извинио, а кад се вратио из тоалета, Хелен беше отишла. Георг је ушао у своју собу и иришао ирозору. У грло му је, из груди, навирала кнедла. Како ћу икад моћи да заво-лим некога? Како ћу успети да научим да се макар само нор-мално опходим с људима? На путу сам да полудим, истински полудим. Плакао је, што му је пријало, мада није успевало да потисне кнедлу из грла. У собу је бануо неки гост. Лери је мантиле гостију набацао на Георгов кревет. Георг се усекнуо. Утом су ушли и други гос-ти, тражећи своје мантиле. Прослава је била готова. Пре него што ће кренути, Хелен га је упитала да ли жели да види Ефи. Звучала је природно и деловала поуздано. У Георгује иггак букнула подозривост. Ефи, ко је сад Ефи? Ау, да, њена мачка! Насмејао се и договорио са Хелен да се виде.

7 Георг је лежао у кревету и гледао кроз прозор. Свитало је и мада је небо још било тамно, прозоре при врху солитера на другој обали Хадсона обојио је одсјај руменог јутарњег сун-ца. Зажарени прозори; Георг их је на другим зградама видео и увече, при заласку сунца. Њујорк није само шума, казао је себи, него и планина, прави Алпи. Сањао је Кикирон, мачке и Франсоаз. Спаковали су били кофере и сместили их у кола, али се није сећао куда су кренули. Или су хтели да побегну, свеједно где. У сну се догодило нешто што га је угошшило. Још је осећао страх. Зар се мој живог свео на го? Збивају се ствари које не разумем и на које реагујем само страхом, немоћно и збуњено. Морам, међутим, да се понашам иницијативно, а не да само реагујем на збивања. О томе је последњих недеља често размишљао, мада му се разлика између та два чинила спорном. Ако је реаговање понашање које се у виду одговора надовезује на претходне поступке других - шта би било иницијативно понашање? Нема понашања коме не претходи поступак неког другог. Зар постоји делање које ни на који начин, пријатељски, непријатељски или само у оквиру пуке предвидивости, није у вези с претходним поступцима других људи и зар те поступке не узимамо у обзир као и друге дате околности, попут вре-мена, стања на путевима и густине саобраћаја? Не, не ради се о томе. Разлика између иницијативе и реаговања могла би онда да буде само то како се човек постави у односу на прет-ходне поступке других. Намера других људи може да се узме за претпоставку властитог понашања, али човек може и сам да одреди значење које њихови поступци имају за њега. Да ли је то посреди? Моћници су свет само мењали, али ствар је у томе да се он интерпретира другачије. Георг се насмејао и прекрстио руке испод главе. Прате га - тако они интерпретирају ствар. Зашто он то не би протумачио другачије, као траг који може да следи, шансу коју може да искористи? Пустио је машти иа вољу. Иде кроз мрачни Риверсајд парк, недесетак метара иза њега иде и риђокоси. Кад угледа једно дебело стабло, Ieopr муњевито реагује, односно преузима иницијативу. Пошто се на грен осврне и види свог пратиоца који се опхрван досадом вуче за њим, хитро се заклања за 1'табло, потом чује само дамаре властитог срца, онда и кораке оног друтог, све ближе и ближе. Изненада се све утиша. Само иастави, поручује му у себи Георг, само настави. Са улице допире тутњава аутобуса. Онда Георг поново чује кораке, испрва оклевајуће, па све одлучније, најзад готово трчеће. Све је сад лако, као дечја игра. Георг пратиоцу подмеће ногу, и док се риђокоси залеће у празно, шутне га у стомак. И кад се риђокоси нађе на земљи, Георг га шутира: за мачке, за препад, за патњу због Франсоаз. Првим ударцем ноге сломио му је нос. Окрвављено лице почиње утом да говори на лошем енглеском. ()азнали су да је долетео у Њујорк и уплашили се да... Да - шга? leopr није знао шта би требало да риђокосом стави у уста. Па нека; зато ће и да га пребије, да би сазнао. Лли ако се не ради баш о дечјој игри? Георг подмеће ногу, али риђокоси пада вешто, преврће се преко рамена и на ногама јс пре но што Георг успева чврсто да стане. У руци риђокосог сева нож. Георг креће изнова. Где би могао да набави лажну браду и боју за косу и лице? А где шешир и тамне наочаре? И шта би требало да одене и понесе са собом да би у неком клозету за само

неколико минута могао да се преруши? У стручним каталозима рекламирају се ваљда и они који изнајмљују кос-гиме и сценску опрему. Али, ако га пратилац види да улази у такву радњу, зар неће погодити његову намеру? Како би било да лице намаже црним ималином, косу смеђим, а да браду на-прави сам, од својих стидних длака и оних испод пазуха? leopr је завирио испод покривача: није их било баш превише. Кад је чуо да је Лери изашао из стана, устао је. Отворио је ормане и у њима нашао црни шешир и светао мантил од иерлона, тако танак да се могао пресавити на величину две песнице. Кад се закопча, откривао је само чвор на кравати. На вратима ормана висило је и десетак кравата. После прегледа, Георг је све вратио на своје место. Пре подне се шећкао низ Бродвеј, шарајући погледом. Време се променило: топао и влажан ваздух је мировао под ниским сивим небом. Пролазници што су се журно пробијали тротоаром били су само у кошуљама, без мантила и јак-ни. Натронтани су били једино разни губитници, од којих су неки просили држећи пластичну посуду руком у рукавици. Кад је почела олуја, Георг се склонио под надстрешницу једне продавнице воћа и поврћа и одатле посматрао реку аутобуса, камиона, разнобојних аутомобила и жутих таксија. На тезга-ма око њега подизала су се брда лубеница, ананаса, јабука и брескви. Лепо је мирисало. Пошто је киша престала, наставио је да шета. Ушао је у неко-лико робних кућа, али након шго је тамну крему за лице нашао и купио већ у првој, у осталима није налазио шта је тражио. Није било ни вештачких брада, ни боја које се лако и брзо могу нанети на косу. Кад год би изашао из радње, узалуд је провера-вао да ли га неко прати. А, онда, између 78. и 79. улице, умало да прође поред ње: продавница папирне робе у чијем су излогу биле разгледнице, карге за разне прилике и гумене маске Мики Мауса, Кинг Конга, Дракуле и Франкенштајна. Одмах на улазу у продавницу, с десне стране, висиле су вештачке браде и бркови разних модела, од црних и сјајних вештачких влакана утисну-тих у прозирну пластику. Георг је хитро покупио једну браду спојену с брковима - уколико га неко прати, хтео је да буде виђен како стоји крај носача с картама и разгледницама - затим је, пролазећи између полица, наишао на спрејове за косу у свим бојама и узео један са црним поклопцем, а са носача с картама насумице је скинуо три шаљиве, па је све то однео до касе и пла-тио пре но што је ико застао пред излозима продавнице. Браду и спреј је гурнуо у џепове јакне, а тек кад је изашао погледао је шта пише на картама: Ве ту Valentine. Три пута. Брзо је обавио посао и код оптичара: пре но што је ико прошао поред радње или завирио у њу, стајао је пред вратима бришући наочаре, а у џепу су му била тамна стакла за њих. Од тог дана из куће није излазио без пластичне кесе. У њој су били шешир, мантил и кравата, крема за потамњивање и црни спреј за косу, брада и мало огледало. Пратио га, међутим, није нико, или бар он није успевао да иког открије. Посетио је у Бруклину управницу дечјег вртића која није умела ништа да му каже о Франсоз, једнако као и некадашња предводни-ца женског кружока која је становала у Квинсу. Поново је дуго стајао испред пољског и руског конзулага, али када би паставио пут није примећивао да му се ико залепио за леђа. I најчешће је бесциљно лутао улицама, само зато да би уста-повио да ли га неко прати. Понекад би и залутао, што није било опасно, јер би пре или касније искрсла станица метроа. Време је и даље било спарно, са честим олујама. Сада се Георгу I Бујорк чинио као живо биће, змај који дахће или џиновски кит којег су, у машти некадашњих писаца аван гуристичких романа, бродоломници видели као острво и на њега се ис-крцали.

Кит се пушио од зноја и повремено прскао воду као фонтана. Једне вечери изашао је с Хелен. Припремио се за тај сусрет и размислио о томе које ће изјаве о себи жр гвовати ритуалу упознавања. Да је у Немачкој био адвокат а у Француској живeo као преводилац и писац - то се држало. Ш га сад ради у I Њујорку? Испричао јој је да скупља грађу за књигу, не успевши да не помене Франсоаз коју је срео у Кикирону и сад је тражи. 11рича није звучала посебно уверљиво, схватао је и сам. Хелен јс с већим поверењем разговарала са келнером него са њим, кога је гледала пријатељски али с опрезом. Јели су у Pertuttiju, и галијанском ресторану на Бродвеју који се налазио између ii.enor и његовог стана и Универзитета Колумбија, одакле је Хслен ту често свраћала на lunch. Локал је подсетио I'eopra на његове студентске дане и ручкове и вечере с пријатељима. Било му је тешко да разговара, не само због страха да ће се одати. Заборавио је вештину разговора. Причати о књигама, филмовима и политици и истовремено говорити о себи самом, одражавати прочитано и виђено у властитом искуству .1 иластито искуство преводити у опште појмове, анализирати односе међу појединим људима или развој неког од њих као прототипове - ту интелектуалну игру раније је умео и волео да игра. Сада му није ишла од руке. Није тако говорио од кад је из Карлсруеа прешао у Кикирон, а од кад је преузео биро у Марсељу једва да је прочитао иједну књигу или погледао неки филм. Са Франсоаз је причао о свакодневном. Кад би дошли пријатељи из Немачке, разговарало се о томе шта је ко у међу-времену радио и о старим временима. Георг се осећао глупим поред Хелен која је с приче о својим студентима прешла на причу о данашњим студентима уопште, с приче о бајкама о којима је гшсала докторски рад, на кратку форму у немачкој прози и распарчаност немачке нације у 19. веку, на национа-лизам, антисемитизам и антиамериканизам, као и на искуства која је у том погледу имала за време студија у Триру. „Јеси ли у Триру била у Марксовој родној кући?“ Одмахнула је главом. „А ти?“ „Нисам.“ „Како си, уопште, стигао до Маркса?" После његовог дугог ћутања и климања главом уз осмех, обрадовала се што је ишта рекао. Машила се чаше и отпила неколико гутљаја. „Недавно сам размишљао о једној његовој реченици, оној о промени и интергхретирању света.“ Покушао је да објасни зашто је важно да се понашање дру-гих не прихвата онако како су га они одредили, већ да му се да властито тумачење. „Зар то... зар се тако не понашају лудаци? Није их брига шта мисле други, већ у њиховом говору виде оно што хоће.“ „Што хоће или што морају? Уколико имају избора, и они користе слободу иницијативе и не подвргавају се нужности реаговања. А слобода иницијативе, уосталом, не значи ауто-матски успех и срећу. Паде ми на памет и следеће: ако су они чије нам понашање претходи толико моћни да је човек запра-во само у ситуацији да реагује, можда је тад и боље бити луд него подређен." Није га разумела. Ни он себе није сасвим разумео. „Је л’ се у твојој књизи ради о таквим стварима?" Погледао ју је у очи. „Није то оно право питање. Седимо нећ два сага, и ја нисам у стању да кажем ишта паметно о сту-дентима, књигама и политици, па како онда могу да пишем о филозофији, или шта би то већ било.“

„Ја видим, пре свега, лингвистички проблем.“ „У реду, и то. Жао ми је што сам те позвао да изађемо. Нокварио сам ти вече. Нисам знао да сам постао тако“, није налазио праву реч, „тако неупотребљив за дружење.“ Рачун је већ дуго био на столу. Георг је извадио новац из џепа. Гледала га је ћутке, поново са опрезом у погледу. Устали су, он ју је отпратио уз Бродвеј, па су скренули лево, ка Риверсајд драјву. Ту је становала. „Хоћеш ли да свратиш на пиће?" До тада су ишли ћутке. У лифту га је питала у ком је знаку рођен, а он јој је рекао, и питао њу за њен знак. Обоје су били ракови. У стану га је упитала за Франсоаз. „Волиш ли је?“ „Не знам.“ „Зашто се повлачиш?“ „Зашто ти питаш; мислим зашто си ме питала да ли волим Франсоаз?" „Хтела бих да сазнам нешто више о теби, морам однекуд да почнем." „Ни ја о теби не знам баш много." „То је тачно." Погледао ју је. Поглед јој је и даље био обазрив. Можда се та обазривост и не односи на мене, помислио је, можда је увек таква. Црте лица су јој енергичне, али унркос томе, и упркос коси коју је данас затегла у строги коњски реп, делује пријатно. Згодна је на неки oriop начин. Осмехнула се. „Хоћемо ли се видети поново?" „Радо.“ Седео је поред ње на софи и миловао је по руци, нрелазећи прстом дуж њених вена. „Једино што немам много пара. Је л’ шетња по Централ парку и седење на клупи са кокаколом и помфритом О.К.?“ Климнула је главом. „Е па добро, онда одох.“ „Остани." Тако је остао. Често се будио и посматрао је како спава на леђима, у спаваћици с малим изразом и рукама равно спуште-ним низ тело. Између његових ногу спавала је мачка. Топлина заједничког кревета и сећање на њене загрљаје били су лепи. Као повратак кући. Али Ieopr се, кад год би се вратио кући, са сумњом питао да ли и дал^е ту припада.

8 Следећег дана Георгу се учинило да је двапут видео истог човека - полућелавог, у светлосивој кошуљи, светлосмеђим панталонама и црним ципелама - како иде за њим, мада није био сасвим сигуран. Дан касније стајао је на Шестој авенији и чекао ау гобус. Било је четири сата, и већ је владала прилична гужва, али као да је улица још једном дубоко увукла ваздух пре но што почне права грозница rush houra. Кад би се на се-мафору упалило црвено, неколико секунди бивало је готово мирно ripe но што је грунуо саобраћај из бочних улица. Георг је био уморан и само је повремено подизао поглед да види да ли долази његов аутобус. Да камион који је био паркиран на супротној страни улице није, кренувши, окрзнуо жути такси, Георг не би погледао на ту страну, те не би ни приметио риђокосог који је стајао иза камиона, а онда лагано наставио улицом. Ieopr је још једном погледао низ улицу: није било аутобуса. Онда је узео у руку пластичну кесу коју је до тада држао на земљи између ногу, па је кренуо. Не пребрзо, како би риђо-коси лако могао да га прати, али одлучним кораком, као неко коме је дојадило чекање и коме је јасно да ће пешице стићи брже. Шеста авенија, 42. улица, Вандербилт стрит. Читавим путем Георг се није осврнуо: ако га риђокоси не прати, не ripa-ти га, и крај. Пре него што је ушао у станицу Гранд централ испустио је метални новчић, па се сагао и ггочео да га тражи. Пролазници су налетали на њега. Двадесет један, двадесет два - бројао је сгиснутих зуба. Двадесет девет. Риђокоси је, ваљда, већ стигао до угла и видео га. Георг се усправио и ушао у станицу. Аха, помислио је, катедрале су изгледа постале мој лајтмо-тив. Висок, плитак лук, са џиновском фотографијом, великом и шареном као прозор на хору цркве. Балони испуњени то-плим ваздухом, уобичајни декор пре старта. Станица је, по конструкцији, могла да буде замак, али се не би обрукала ни као катедрала: широко степениште је здесна и слева с нивоа улице водило до подножја хале. У средини хале био је округао шалтер за информације, монструм од камена, прозирног и тамноплавог стакла и са бакарном куглом на врху која је, на четири округла бројчаника окренута на четири стране света, објављивала колико је сати. Силазећи низ степенице, Ieopr је настојао да се оријентише. Десно су биле билетарнице, изнад њих табле с временима поласка и доласка возова. Било је чети-ри и двадесет, у четири и четрдесет кретао је воз за Стемфорд. Ieopr је купио карту за Вајт Плејнс. Сад је био тренутак за његову лакрдију. Врзмао се халом, завиривао у ходнике који су водили к возовима, читао дрхтава слова електропских по-датака о курсевима акција и девиза и ценама памука, кафе и шећера. Потом је ушао у бочни брод, мању халу с киоском за новине и киоском са слаткишима, тешким дрвеним клупама и путоказима на којима је писало Ladies и Меп. Са касета та-ванице спуштало се пет великих лустера. Сео је на једну клупу и извадио новине из кесе. Да ли ме је пратио? Да ли ме посматра? До тада није приметио риђокосог, али се није ни упадљиво освртао да би га видео. Да ли овде где сам уопште може дискретно да ме посматра? Или ме је видео како прилазим клупи, па сад чека да се, пре но што ће мој воз кренути, вратим у велику халу? Устао је и пошао у правцу који је показивао путоказ с нат-писом Меп. Ходник, врата, велика бела просторија. На једној страни дуг низ писоара и мушких леђа, на другој страни дуг низ

белих врата. Неки човек у белом мантилу прао је умива-онике и певушио неку песмицу. Вода је шумела. А сада брзо. Затворити врата. Закључати браву. Све из кесе изручити на под. Где да окачим огледало? Да ли може да стоји на водокотлићу, ослоњено на новчаник? Георг је чучнуо испред во-докотлића, врат и лице заклонио марамицом и црним спрејом напрскао косу, утрљао боју, поново напрскао. Обрисати остатке боје, лице намазати тамном кремом, налепити браду, везати кравату. Изгледа као страшљива хуља у историјским позоришним комадима, а с наочарима с тамним стаклима - као неки адвокатић из немог филма. Како год било, и сам је себе једва препознавао. Кад се усправио, обукао мантил и ставио шешир, приметио је своје патике од светлосиве и тамносиве коже. Напрскао је и њих остацима боје за косу. Нико није обратио пажњу на њега кад је изашао из клозе-га. Приближавајући се хали, покушавао је да промени и ход: мањи кораци, зањихано тело. Сада, говорио је у себи, сада. Риђокоси је стајао испод плаката на коме је Снупи рекламирао Metropolitan Life и освртао се. Георг је на централном киоску купио New York Times па је отворио новине и почео да их листа. Кад је риђокоси прошао поред њега, склопио је новине и кренуо за њим у велику халу. Затекао га је како са уздигнутог одморишта степеништа загледа пролазнике и пажљиво гледа таблу с подацима о поласку возова. Није му било лако: rush hour је управо почео и низ степенице су навирале реке људи. Најзад је риђокоси одустао. Пустио је да га гомила повуче наниже, низ степенице, па се из велике хале пробио у мању. Ту се још неколико пута осврнуо, а онда утопио у сгрују што је текла кроз ходник ка коме су показивали путокази с натпи-сима Ladies и Subway. И Георг је пустио да га гомила носи низ степенице и силаз, проведе кроз окретна врата и избаци на перон. Риђокоси је стајао на почетку перона а Георг се гурао ка њему. Када је стигао метро, ушао је у исти вагон. Downtown Lexington Avenue Express. He иде, дакле, ни у руски ни у пољски конзулат. Изашли су на Јунион скверу. Попели су се уз стеисиице, прошли кроз паркић с олињалом травом и одраним клунама које су вапиле за фарбањем и избили на други крај Броднеја који је ту био узан и прилично оронуо. Риђокоси је ишао при лично брзо. На другом углу ушао је у једну кућу. Георг је застао. Кућа је била стара: прљав, мрк камен, стубови између прозора. Над приземљем, чији су излози били заштићени решеткама, избројао је девет спратова и поврх њих украсни полуспрат с романским луковима и капители-ма. Изнад уског улаза писало је Maclntyre Building 874. Кућа је била виша од осталих и сигурно је памтила боље дане; још је имала извесну достојанственост, мада похабану. Врата су била затворена. На њима није било стакла кроз које би се видео хол и лифт са чије би табле могло да се ripo-чита докле се риђокоси одвезао и где се зауставио. Поред другог звона на табли ингерфона Георг је дешифровао пре-зиме Андерсон, поред петог је била нова бронзана таблица са китњасто угравираним називом Townsend Enterprises, док уз остала звона није било натгшса или су били сасвим из-бледели. Шта сад? Било је пет и петнаест, саобраћај је био густ а тротоаром су се тискали пролазници. Георг је прешао на дру-гу страну улице и застао испред излога неке спортске радње, држећи на оку улаз у Maclntyre Building. У петнаест до шест из куће је изашао

риђокоси са актен-ташном у руци; био је с неким младићем у фармеркама и раскопчаној плавој кошуљи. Мало после шест на улицу је хрупила групица младих жена, секретарица, како је претпостављао Георг, а око седам нека господа у тамним оделима излазила су придржавајући један другом врата. Утом се и смркло. На петом и шестом спрату угасила су се светла. Георг је био уморан. Презнојавао се у најлонском мантилу, брада га је сврбела а леђа болела. Са исцрпљеношЈту је стигло и разочарање. Кад год би се отворила врата надао се да ће угледати Франсоаз. Или макар Булнакова. Или - ах, ни сам више није знао кога. Сви знају да ваљана ствар тражи времена. Нико, наравно, не мисли да је то баш својство ваљане сгвари. Од родитеља или наставника научимо да је драги Бог пре награде поставио зној. Да без муке нема науке, и да на успех смемо да рачунамо само кад уложимо рад и труд. Оно што нас не науче је - да чекамо. Све је го Георгу пролазило кроз главу. Када би барем знао да ће се то што чека сигурно догодити. Стајао је, међу-тим, пред кућом, немајући појма да ли је и за корачић ближи Франсоаз.

9 Дан касније Георг је у седам сати с гигао пред Maclntyre Building; био је без мантила, шешира, спреја на коси и кре-ма на лицу, само с брадом и тамним стаклима на паочарима. Прошао је супротном страном улице и открио да седећи за с голом крај прозора McDonalds-а може да држи на оку улаз у кућу. Улаз се видео и из ресторана на следећем ћошку, у коме се могло доручковати, или појести хамбургер или пилетина. Но да би видео на које ће дугме риђокоси да зазвони, морао је да стоји у улазу наспрамне куће. Пошто су га сви који су улазили у кућу зачуђено одмерили, на крају се појавио и до-мар. Шта тражи ту? Његова пријатељица која ради преко пута данас се право с путовања враћа на посао, а како он не зна кад ће доћи, мора да је сачека. А где то ради? Па то и не зна. Јер иначе не би стајао овако већ би се попео у фирму и оставио јој поруку. Зна једино да ту ради, јер је много пута долазио по њу. Али, ето, ње још нема. „А зашто једноставно не пређете, и не питате за њу?“ То је било толико логично да Георг није знао чиме би оправдао своје даље задржавање. Прешао је улицу. Домар га је прагио погледом. Георг је притиснуо најииже дугме. Није знао ни шта да пита, ни шта да каже, а ни зашто није продужио улицом или се само правио да је зазвонио. Интерфон је ос-тао нем. Георг је пригиснуо следеће дугме. Домар га је и даље посматрао. Онда се на врху улице појавио риђокоси. Ишао је брзо, машући рукама. Ieopr се окренуо и упутио у супротном правцу. Била му је потребна силна снага да корача мирно и савлада жељу да потрчи. Срце му је лупало под грлом. После двадесетак метара осврнуо се: није видео ни риђокосог а ни домара. Увече га је Хелен повела на бејзбол утакмицу New York Yankees против Cleveland Inđians-а. Стадион је деловао моћно већ и споља. Када су покретним степеницама, стрмим успонима и обичним степеништем стигли до својих места, Георгу се чинило као да су на рубу неког џиновског кратера чија је једна страна одваљена експлозијом. Горња трибина стрмо се спуштала наниже, а под њом се као под балконом нова триби-на благо спуштала ка терену. На њему су, мали попут играчкица под њиховим ногама, били pitcher и catcher и batter и ко све не, што му је Хелен објашњавала. Тамо где кружна ивица терена није била обрубљена трибинама већ низом рекламних табли и екрана величине биоскопског платна, Георг је видео куће Бронкса а изнад њих вечерње небо. Хелен је добро објашњавала тако да је Георг могао да прати игру. Picher баца лопту catcheru а batter, сам против свих, мора да покуша да лопту у ваздуху погоди палицом, одбаци је далеко а онда отрчи до одређене тачке и тамо је дочека. Игра се стално прекидала. Мењале су се улоге и чланови тима, а лопта је летела увис и хвагана као у оквиру вежби, или из чистог задовољства. Публика је ватрено навијала и изражавала не-задовољство, аплаудирала и клицала, али није дивљала, није ништа ломила и није било туче. Продавале су се вруће кобасице, кикирики и пиво. Као на пикнику, иомислио је Георг. Једном руком је загрлио Хелен, у другој је држао папирну чашу; осећао се добро. „Је л’ уживаш?“ Погледала га је осмехнуто. Понекад је лопта праћена светлошћу рефлектора полетела високо увис: бео круг на тамном небу. Кроз светлост рефлек-тора прошао је и неки галеб, прелећући стадион. На једном

екрану представљани су играчи и понављане сцене с терена. Између тога камера је шетала по публици. „Где је то?“ готово је крикнуо Ieopr. „Шта?“ „Па то, на екрану. Где седе ти људи?“ Видео је Франсоаз, њено лице, баш њено. Сада је камера приказивала неку поро-дицу, насмејаног дебељка с качкетом New York Yankeesa, па две црне девојке које су приметиле да их снимају и махале; слике су се смењивале из секунде у секунд. „То су људи одавде, са стадиона." Није схватала. „Али где на стадиону, горе, доле? Где су камере?" Скочио је и потрчао низ стрме степенице. Мора да је доле. Камера је приказивала редове седишта који су били готово уз сам терен. Погрешно је доскочио и занео се, али је повратио равнотежу и наставио да трчи. Попречни хо-дник, ограда, чувари са црвеним капама, плавим кошуљама и плавим пангалонама испред новог степеништа које се не надовезује на претходно - ту почињу боља месга. Георг је прескочио ограду и наслоне седиш га у три празна реда па је потрчао налево ка следећем степеништу и сјурио се и низ њега. Успео је да заобиђе чувара, али га је чувар приметио. Наишавши на ново стрмо степениште, сјурио се и низ њега и прескочио следећу ограду. Под њим су сад били редови са попуњеним седиштима, а кад је хтео да скрене лево, до следећег наставка степеништа, угледао је чувара. Окренуо се надесно: и ту је био чувар. Дакле, опет преко ограде, тамо где је једно место било празно, па онда кроз ред и преко наслона следећег празног седишта, па још једног, а онда низ ново степениште. Нашао се уз ограду којом се завршавала горња трибина. Играчи и гледаоци су и даље били дубоко доле. Је л’ Франсоаз била у нечем црвеном? У црвеној блузи? Претраживао је погледом редове, видео свуда црвено, једва успевао да разликује мушкарце од жена, јакне од блуза. „Франсоаз!“ викао је. У међувремену су га опазили људи који су седели наоколо, па како им је његово трчање и викање било забавно, придружили су му се. „ФрансоазГ И, још глас-није, „Франсоаз!“ Кад су стигли чувари, Георг је без опирања пошао са њима. Није приметио да се иједна глава окренула навише, к њему. Чувари су били љубазни, тражили су да им покаже каргу и вратили га на врх гледалишта. Тамо га је чекала Хелен. „Жао ми је, али морам скроз доле.“ „Последњи је inning. Ако се не догоди чудо, Indians ће за два минута бити побеђени.“ Није је слушао. „Стварно ми је жао. Морам да идем.“ Упутио се ходником који је водио ка степеништима и сила-зима у унутрашњости трибина. Хелен је ишла за њим. „Због ње? Видео си је и дозивао? Зар је толико волиш?“ „Знаш ли како да се спустим скроз доле? До првих редова.“ Ишао је све брже, грабио наниже докле год се могло. „Крај. Утакмица је завршена. Зар не чујеш?“ Застао је. Стадион је одјекивао од ригмичког аплауза и узвика Yanks, Yanks. Само неколико секунди касније људи су похрлили низ силазе и степеништа. „Али, морам...“

„На стадиону има четрдесет хиљада људи.“ „Четрдесет хиљада на стадиону боље је него милион у Њујорку.“ Тврдоглаво је истрајавао у својој намери, мада више није могао ни да застане како би полемисао са Хелен. Гурали су их низ степенице а онда их је гомила избацила на улицу. На путу ка метроу и у метроу Георг је истезао главу и освртао се. „Шта би радио да си... Мислим, шта ћеш урадити ако је нађеш?“ Хелен је пред вратима своје куће стајала наспрам Георга и играла се дугмићима на његовој кошуљи. Није био у стању да одговори. У мислима је већ прошао кроз све могуће: изливи беса, одлазак супериорног, бурно помирење, уздржано помирење. „Хоћеш ли наставити с њом?“ „Па, овај... “ Замуцао је. „Са онима за које човек мора толико да се бори обично не буде ништа. Испрва ћеш бити на седмом небу од среће ILITO си је нашао. Али онда... Како да ти узврати за све што си због ње пропатио? А зашто и да узвраћа? Зар је то тражила од тебе?“ Одговорио јој је тужним погледом. „Позови ме неког од следећих дана.“ Пољубила га је у образ и отишла. Георг је купио пиво и сео на клупу у Риверсајд парку. Није имао појма шта ће бити даље, шта треба да ради. Сутра, рекао је себи, сутра ћу одлучити о свему. Или ће се одлучити само. Вероватно и ваљане одлуке, као све ваљане ствари, траже време. А можда их и не доносимо ми, него саме сазру.

10 Следећег јутра Георг се веома брижљиво прерушио, користећи крему за лице, спреј за косу, браду и бркове, шешир и тамна стакла, ман гил и кравату. Пошто се претходног дана риђокоси појавио у осам и четврт, Ieopr је већ у осам стајао испред спортске радње, а кад га је видео да долази, прешао је улицу и истовремено с њим нашао се пред вратима у зграду. Риђокоси је, изблиза, био прилично згодаи: лице му јесте било рошаво од пубертетских бубуљица, али су му очи биле јасно плаве, вилица развијена жвакањем жваке а уста спремна на осмех. У свом сивом оделу и с актнташном од говеђе коже не би обрукао нијед-ну инвестициону банку или адвокатску канцеларију. Гледајући у Ieopra индиферентно, можда с мало радозналости, приги-снуо је на ингерфону четврто дугме. Георг је притиснуо осмо. „Опет топао и спаран дан.“ „Мхм.“ Врата су зазујала и отворила се. Ходник и степениште били су покривеии сивим папиром, дрвене облоге и гелендери ос-тругани а зидови у току фарбања. Уместо врата лифта биле су две укрштене даске. „Још нису готови с лифгом. Имаћете, богме, поприлично да се пењете.“ „Па јесте, али ћу барем за пола пута имати друштво.“ Папир је клизао под ногама и спадао са степеника. Од трећег спрата почињао је нови, тамносиви таписон, зидови су били обојени светлосиво а дрво бордо. Мирисало је на свежу боју. На четвртом спрату риђокоси се поздравио и от-ворио тешка метална врата без натписа. Георг је наставио да се пење. На петом спрату врата су била од непрозирног, затамњеног стакла на коме је златним словима писало Townsend. Enterprises, на шестом и седмом опет су била метална врата без натписа. На осмом спрату врата су била само притворена. leopr их је гурнуо. Простор је био празан и такође свеже окречен. Под прекри-вен папиром, молерске мердевине, тапетарски сто. Са угаоног прозора leopr је преко терисаних кровова са дрвеним резер-воарима за воду видео Јунион сквер, а нешто даље две куле Светског трговинског центра. Риђокоси је, мора бити, знао да је осми спрат празан. Шта ли је помислио? Георг се спустио сгепеништем до фирме Townsend Enterprises и зазвонио. Врата су тихо кликнула и широм се отворила откривши поглед у пространо предворје на чијем је зиду била велика карта света са златним и бронзаним интарзијама. Георг је ушао, за њим је брава шкљоцнула а кроз једна од двоја врата што су водила у бочне ходнике, она лева, појавила се млада жена у сивом костиму и ружичастој блузи, с црном косом подигнутом у високу пунђу и извијеним ружичастим наочарима недопадљивог облика. „Могу ли да вам помогнем?" „Тражио сам на осмом спрату канцеларију Webster, Katz und Weingarten, знате ли можда где су се преселили?" „И ми смо се доселили тек пре две недеље, па не бих знала ништа да вам кажем о старим станарима. Али радо ћу погле-дати у телефонском именику." „Не, немојте се деранжирати." Окрећући се, видео је да притиска дугме, на шта су се врата отворила. Но видео је, та-кође, у десном ходнику кружно степениште које је водило на доњи

спрат. Из прве телефонске говорнице позвао је гдина Епа. „Знате ли да ли бих и како могао да сазнам каква је то фирма Townsend Enterprises, с адресом Бродвеј 874.“ „Затражите Credit report.“ „Како то да учиним?" „Урадићу то ја, без бриге. Позовите ме поново за сат или два.“ Два сата касније I’eopr је сазнао да је Townsend Enterprises увозник ретких метала и ретког дрвета, који је банкротирао ripe пола године и добио новог власника. „Кога?“ „То се у извештају не наводи.“ „Где постоји продавац, постоји и купац.“ „Наравно. Али купац није изашао на тржиште кредита с фирмом Townsend Enterprises.“ „Што значи?“ „Значи да није подигао кредит да би преузео фирму. Ако купите, рецимо, апар гман у Централ парк сауту и платите га у готовом, не бивате унети у Credit report. То је, додуше, лош пример, јер бисте с кешом од пола милиона долара постали сумњиви. Није сасвим тачно ни то да купац није подигао кредит, односно не мора бити тако. Уколико с оним што поседује гарантује за подигнут новац, даваоцу кредита је свеједно да ли ће тим новцем купити Townsend или отпу-товати на Јамајку. „Па како да нађем куица?“ „Ако не жели да га нађете, ви или неко други, нема по-моћи.“ „А ко је фирму продао?“ „Можете да покушате тим путем. Фирма Townsend Еп-terprises припадала је неком господину Таунсенду, који је становао у Квинсу. Можда још станује тамо. Хоћете ли адресу?“ Георг је записао адресу, па се одвезао у Квинс, али је после разговора с гдином TownsendOM знао исго колико и пре раз-говора. Не, ништа неће рећи. Не, не жели да пусти Георга да yђe и да чује о чему се ради. Не, не тиче га се што је посреди нажна ствар. Не, не даје интервјуе ни за новац. Није чак ни скицуо ланац с врата. Ieopr је од куће позвао Немачку. То је коштало више нов-ца но што му је остало, али је успео да родитеље и два друга убеди да му пошаљу укупно седам хиљада марака, и то телеграфски, пошто је тако хитно. Онда је позвао Хелен. „Можемо ли да се видимо вечерас? Заглавио сам се у неком проблему о коме бих волео да са тобом попричам." Није му било лако да је позове. „Можемо, паравно", одвратила је, оклевајући.

11 Поново су се нашли у ресторану Pertutti, али су морали да сачекају да се испразни неки сто. „Шта си радила данас?“ „Писала.“ „Шта?“ „Докторски." „Докле си стигла?“ „Па, браћа Грим су објавила више верзија бајки... Ах, пусти то! Тебе то не занима, а ни мене у овом тренутку. Ако још не би да почнеш с оним о чему хоћеш са мном да причаш, батали причање уопште. То умеш врло добро.“ Ћутали су док нису сели, наручили јело и док вино није стигло. „Ради се о оној девојци из Француске коју сам ти већ поменуо.“ „Оној коју тражиш? Па сад треба да ти помогнем у тражењу?“ Вртео је међу длановима чашу с вином. „Значи, ипак то. Али, зар не налазиш... Спавао си са мном, мада заправо желиш да будеш с њом, а сад треба још и да ти помогнем да је нађеш, како би и стварно био с њом. Зар ти се не чини да ту нешто није баш у реду? „Жао ми је, Хелен, ако сам те повредио. Нисам хтео. Ноћ с тобом била је дивна и буди сигурна да нисам мислио на Франсоаз док сам с тобом спавао. Питала си ме да ли је још волим - стварно не знам. Али да је нађем, то морам. Морам да сазнам шта је било између нас, да ли сам све то уобразио. Више не верујем ништа и никоме, а пре свега, не верујем себи и својим осећањима... Као да је све блокирано, па кочи, шкрипи.“ „ А шта си то уобразио?“ „Да је између нас све било потаман. Тако потаман како ни-сам доживео ни са једном женом.“ Хелен га је тужно гледала. „Не могу да ти испричам ту читаву компликовану причу. Али мислим да ћеш разумети и ако ти испричам само оно што могу. А ако нећеш да учествујеш у томе“, погледао је у шпагете које је келнерица управо донела, „ако нећеш, онда ћемо напросто појести шпагете и крај.“ Док је посипао сир преко шпагета наставио је: „Синоћ си ми рекла да морам да знам шта хоћу. Хоћу не само да нађем Франсоаз него и да поново стекнем власт над својим животом. Желим да коначно поновно нормално комуницирам с људима, причам о себи, слушам њихове приче, питам за савет, кад не знам шта даље, па и затражим помоћ. Можда то ниси схватила озбиљно кад сам ти рекао, али тачно је: постао сам неспособан за живот у друштву. И мислим да ћу, ако се овако настави, заиста полу-дети.“ Насмејао се. „Јасно да не могу да очекујем да ме људи дочекају раширених руку, и да не смем да се повлачим у себе и сажаљевам се уколико ме не приме сместа натраг.“ Окретао је шпагете око виљушке. „Вероватно би требало да будем срећан већ и због тога што уопште могу да те питам, зар не?“

„А које је то питање због којег треба да будеш срећан што уопште можеш да ме питаш да ли смеш да га поставиш?“ „Ох, опет си пронашла неки лингвистички проблем!“ „Не, него логички. И нисам га пронашла, већ сама склопи-ла. Него, кажи о чему се ради?“ Одгурнуо је нун тањир у страну. „Не знам јој чак ни име. У Француској се звала Франсоаз Крамски, али сам сигуран да се лко не зове. Француска и пољска позадина њеног имена мо-iyhe да стварно постоји, али можда припада само њеној улози. Играла је, наиме, улогу Пољакиње која мора да ради за пољску или руску тајну службу зато што су јој родитељи и брат, који су остали у Пољској, у опасности. Можда је и тако, а можда ппје. У сваком случају, живела је у Њујорку, а ја верујем да и даље живи; од синоћ у то верујем више него икад.“ „Откуд знаш да је живела овде?“ Георг јој је испричао о графици у њеној соби у Каднеу, о својој потрази међу људима који су имали везе са катедра-лом, о разговору са Келвином Коупом, „А синоћ си и ти томе ирисуствовала.” „Је л’ то значи да си све што си знао кад си дошао у Њујорк... да си знао једино то да је на слици на њеном згиду њујоршка црква. Код мене у соби одавно виси слика дворца Грипсхолм." „Али ти сигурно не кријеш да је то дворац Грипсхолм. А Франсоаз је исекла доњи део постера и рекла ми да је то црква у којој су се венчали њени родитељи. Како год било, сад знам да је пре неколико година учествовала у позоришној групи у оквиру катедрале. И да тада није остављала утисак Пољакиње или Рускиње. Што значи да течно говори не само француски иего и амерички енглески.“ „А пољски?" „Појма немам. Не знам пољски.“ „То није могла да зна; морала је, наиме, бити припремљена и на то да знаш пољски. Али, настави!" „Већ сам скоро на крају. Много ствари говори у прилог томе да њен некадашњи налогодавац сад има фирму у Челзију, .i сасвим је могуће да јој он и даље даје налоге." „Знаш адресу?“ „Знам.“ „И био си тамо?“ „Неколико пута, али је нисам видео да улази у зграду или излази из ње.“ „Хоћеш, дакле, да кажеш да овде, на Менхетну... Да пољска или руска тајна служба има филијалу овде на Менхетну? И да ти знаш адресу? Шеснаеста улица, седми спрат, зазвс ниш трипут: је л’ ту КГБ?“ „Не, наравно да не мислим тако. Али, у Кикирону су ми претили, прогањали ме, пребили ме, а како ме прате и овде, не могу да другачије склопим целу ствар него да претпоставим да је је посреди иста пољска или руска тајна служба. А момак који ме је пратио, радни дан почиње на тој адреси у Челзију, и тамо се, кад заврши с праћењем, увече враћа.“ „Охладиће ти се шпагети.“ Повукао је тањир к себи и почео да једе. „Већ су се охла-дили.“ Она је завршила с јелом. „И сад би хтео од мене да сазнаш како да насгавиш трагање за Франсоаз. Јер живим у Њујорку и могла бих да ти дам идеје где све да је тражиш. У реду,

идеје ћеш добити. Али, допадало ти се или не, чућеш и шта мислим о ономе шга си ми испричао о тајним службама. Прво: уко-лико си склон да верујеш да је твоја девојка у канџама неке тајне службе Источног блока и стога мислиш да можеш, и да мораш, да је избавиш - то је без везе. Ако јесте у неким таквим канџама, неупоредиво успешније ослободиће је CIA него ти, а ако се твоја девојка не обраћа С/А, значи да не може или не жели да буде ослобођена. Друго: требало је да се и ти обратиш њима. Не знам каква си посла ти имао са КГБ-ом и шта хоћеш даље с њима. Требало је да видиш своје лице док си причао како су те средили. Хоћеш ли да ти сад њих средиш? Да их уценом присилиш да ти врате девојку? Добијеш извињење за батине? Вероватно тајне службе не вреде онолико колико се у њих улаже, али кад не би биле у стању да изађу на крај с неким као ти, у њих нико не би инвестирао ни долар. Сад испада да се треће коси са другим, али није важно. Треба се, дакле, обра-тити CIA, мада би било и сасвим паметно - извући се из целе ствари и не предузимати ништа. Не знам шта си то открио у Челзију; волим тај крај и не оставља ме равнодушним кад чујем за биро КГБ-а у Челзију. Хемијско чишћење, па спорт-ска радња, продавница фенси блуза и лепих новчаника, нови ресторан и, одједном, нови комшија - КГБ; то се напросто не слаже. Зар је теби то сасвим свеједно?“ „Побогу, Хелен, па упропастили су ме, искористили моју л.убав и моје знање, уништили ми егзистенцију у Кикирону, пребили ме. Изазвали су саобраћајну несрећу у којој је поги-нуо један човек. Убили ми мачке.“ „Шта су урадили?“ Георг јој је испричао. „Можда је то оно чиме прете сло-бодном свету. Не мислим на изазване саобраћајне несреће и убијене мачке него на манипулацију људима. Ако је тако, онда би моја... моја освета, ако тако хоћеш, имала везе са борбом добра и зла у свету. Али мене се то не тиче, као што ми је свеје-дено, потпуно свеједно, да ли им је биро у Челзију, Москви или Каднеу. Нећу да их пустим да се извуку после онога што су ми урадили. И хоћу за то новац, да, новац,иако новац не може да оживи мачке, као ни Морена кога нисам подносио, али који није био лош тип и који ми није нанео никакво зло. Хоћу новац зато што су ме увалили у беду, а ја нећу да и даље живим бедно. А и зато што би то за њих био пораз.“ Слегла је раменима. „Не схватам те. Али, свеједно, обећала сам ти идеје. Имаш слику Франсоаз? Отишла бих у књижаре са страним књигама, француским, пољким, руским, не знам где се налазе али знам да постоје. Отишла бих и у одговарајуће библио-теке. И у ресторане у близини тог бироа. А пре свега: отишла бих ia катедру за француски и руски на Универзитегу Колумбија, јер ако је Франсоаз била у позоришној групи при катедрали, онда је по свој прилици ту негде и живела, а ако тако добро говори француски и пољски, те је језике вероватно студирала." „Имаш ли тамо колеге?" „Дај ми њену слику, можда могу неког да питам.“ 11римивиши фотографију, климнула је главом и ставила је у своју торбу. „А ако дођеш до тих својих пара, а можда и своје девојке - хоћеш ли их онда пустити на миру?“ „Пустити их на миру значи само једно - њихово проте-ривање. Био је тамо неки Булнаков, главни у Каднеу, њега сам могао да убијем, задавим. Често сам мислио о томе. Али заправо нисам могао, јер да сам могао - више не бих могао да волим себе.“ „Мачке, мислим на твоје мачке. Јесу ли биле као Ефи?“ Зажмурила је, стисла усне - лице јој

се прелило тугом и гађењем. „Једна је била бела, друга тиграста, а трећа црна с белим шапицама. Три годишта: мали Глупко зачикавао је Слинавка као он претходне године стару Снежану.“ „Имена из бајке о Снежани... Али, чекај, нешто не разумем. Рекао си да су ти уништили егзистенцију у Кикирону - зашто су то урадили? И како су у томе успели?" „Појма немам. Мора бити да су били у вези са француском тајном службом.“ „Пољска или руска тајна служба у вези са француском? То не пије воду!“ „Не питај мене о томе. Како год било, ја више нисам до-бијао посао и свуда сам налетао на неприлике - у општини, с полицијом, у банци, са газдама који су ми издали кућу.“ „Али који је био њихов мотив?“ „То сам се и ја питао. Можда су желели да будем искључен, жигосан као особа којој се не може веровати. Ситуација је постала таква да више нисам имао коме да се пожалим.“ „И замишљаш да су преко француске тајне службе сазнали и за твој долазак у Њујорк.“ „Па, мора да је тако некако. На путу за Брисел, одакле сам полетео за Њујорк, француски цариник ме је поштено пресли-шао; од њих је то могло да стигне до француске тајне службе, а од ње - до пољске или руске.“ „Ништа ми се све то не свиђа.“ Георг је осећао да Хелен и даље сматра да би требало да се обрати CIA. Да ли је била у праву? Није говорила о угроже-ности америчке или европске безбедности. Где год да су бирои тајне службе, она их има, а то што јој није баш пријатно да обавља своја посла кад је грађани посматрају и пријављују, кад њени службеници бивају удаљени из земље а филијале се затварају, то се ради националне сигурности може пренебрег-нути. Георг је озбиљно схватио то што је Хелен као аргумент изнела своју љубав према Челзију. Није то било без тежине. С друге стране, допадала му се замисао да је неки град малено огледало целог света и да у њега стају рад и становање, про-давнице и цркве, беда и богатство, црни и бели, CIA и КГБ. То је волео у Њујорку: далеко је више цео свет него што су то немачки градови средњег сталежа. Покушао је да то објасни Хелен. Није је убедио.

12 Георг је у књижарама и библиотекама иностраних књига питао за Франсоаз. Показивао је њену слику ua касама и шан-ковима ресторана и тезгама продавница у близини Maclntyre Building-а. Узалуд. Свако вече звао је Хелен телефоном и уз дуге уводе, све кићеније извињењима, подсећао је да му је обећала да ће се распитати. Још није успела ни до кога да дође - гласио је увек исти одговор. Више га није било брига да ли га прате. Последњег дана истраживања по околини Maclntyre Building-а ушао је у један ресторан и, док је чекао у реду на слободан сто, видео риђоко-сог како једе. У ресторанује владала гужва, келнери су журно проносили пуне послужавнике а шеф сале је гласно упућивао на испражњене столове. Риђокоси је јео хамбургер, пио кокаколу и читао новине раширене по столу. Стални гост на паузи за ручак. Георг је изашао из реда, прошао између столова и сео крај риђокосог. Он је подигао поглед, испрва изненађено а потом са опуштеним изразом професионалца. „Пријатно! Не морамо да се представљамо један другоме. Ви, додуше, мене познајете боље него ја вас, али знам ипак до-вољно о вама да могу да вас замолим да пренесете једну поруку... вашој... вашој организацији припада господин с којим бих хтео да попричам. Донедавно је радио у Француској, можда и даље тамо ради, то не знам. Зове се Булнаков. Мали, дебео, око шездесет година. Познајете га?" Риђокоси није рекао ни реч, није климнуо а ни одмахнуо главом. „Е па с њим бих да разговарам. Како ви сигурно не знате кад је слободан, нека ме он позове, па ћемо договорити састанак. Кажите му да је важно. И кажите му - мада не желим да драмим - да би било глупо да покуша да ме убије. Све што знам записао сам и послао, а ако ми се изгуби траг, то ће стићи у руке Mermoz-а, полиције и штампе.“ „За вас?“ Келнер је стајао крај стола. „Кока-колу.“ „Дијет?“ „Класик.“ „Јесте ли већ размишљали о томе да се офарбате?“ I’eopr се осећао као три мускетара заједно. Младић преко пута њега прешао је руком по својој риђој коси. Не, није згодан. Очи су му премале, нос преширок. Георг није сачекао кока-колу. Устао је од стола и отишао. Тек кад се нашао напољу, јавио се страх. Јесам ли полудео?, питао се. Како да се извучем? Да отпутујем? Да ли је могао да примети да ништа нисам написао и послао? Осврнувши се, угледао је празан жути такси, па му је махнуо и ушао у кола. Кући! Вожња је трајала пола сата током којих су кроз Георгову главу пролазиле свакојаке мисли. Презнојавао се, а све што је видео урезивало му се у свест с посебном јасноћом: фијакер који скреће у Централ парк, Колумбо на високом стубу, опера, биоскопи, ресторани засад прескупи али упамћени за боља времена, клупе дуж средње траке Бродвеја на којима је желео да беспосличари једно цело послеподне, паркић у 106. улици чија су трава, дрвеће и клупе посивели од саобраћаја, пожарно степениште на зидовима кућа. Колена су му клецала док је чекао лифт. Хелен недавно није било добро. „Ноге су ми као макароне“, пожалила се, а он ју је упитао: „Ал денте?“, на шта се насмејала. Та мала сцена

сад му се чинила као сама суштина ведре нормалности. У својој соби легао је и одмах заспао. Сањао је Франсоаз, Булнакова, риђо-косог; пратили су га а он је трчао, трчао, трчао. Онда се зате-као у Централ парку како седи на некој стени. Облаци су били ииски и црни, али Сунце је у њима нашло пукотину те су све боје блеснуле. Било је сасвим тихо. Георг се играо травом и по-вукао једну травку из земље. Кад се указао њен дугачки корен, зачуло се цвилење које је бивало све гласније и претворило се у тутњавуурлика што се ваљала парком. Пробудио се обливен знојем. Доле је улицом прошао полицијски аутомобил, Ieopr је чуо како се удаљава звук његове сирене. Устао је и истуширао се. Страха је нестало. Што се њега тиче - може да почне.

13 Позив из фирме Townsend Enterprises стигао је следећег јутра у десет. „Георг, телефон!" викнуо је Лери из кухиње где је био те-лефон а где је Лери управо доручковао, а онда је додао тише: „Нека жена, али није Хелен.“ Претходне вечери изашли су утроје: Георг је голико причао, шалио се и флертовао, да су га Хелен и Лери зачуђено посматрали. Шта би од оног ћутљивог цимера и друга из кревета с којим се не зна на чему си? Док је Георг пратио Хелен кући, прошли су поред просјака који је стајао испред Food Market-а. Спустивши ситнину у посуду пред њим, Хелен је испричала Георгу како је првих недеља по доласку у Њујорк била ужаснута сиротињом и како је сваком просјаку нешто давала док јој један човек није довикнуо: „Ехеј, што убацисте паре у моју кафу?“ Георг се иоцепао од смеха, а касније му се учинило да је Хелен желела да га позове к себи али да су је спречили његова изненадна веселост и лакоћа у опхођењу. О Франсоаз и даље није ништа сазнала. „Mister Полгер? Townsend Enterprises. Mister Бентон би се радовао ако после подне навратите до њега. Знате адресу?" „Кажите mister Бентону да долазим у четири." Георг је спус-тио слушалицу; приметио је да га Лери радознало гледа, али му ништа није рекао. Кафа је била готова, те је понео шољу у своју собу, узео папир и оловку и почео да пише. „Драги Јирген, сигурно те је зачудило моје писмо из Њујорка. Још ћу те више зачудити молбом да коверат који ти у писму шаљем отвориш само ако ти се за четири недеље не јавим. Ово личи на пустоловне романе, роман гику с пуцњавом и жандарима, поруке у боци, тајна писма и трагање за благом - укратко, зву-чи глупо, знам. Можда те подсећа на игре које смо давно игра-ли. Можда ти, међутим, и није детињасто; не знам на шта си се све навикао као судија првостепеног суда у Мозбаху. Како год било, захвалан сам ти на помоћи, надам се да ћу ускоро моћи да ти јавим нешто више о себи и пуно поздрављам тебе, Ану и децу, твој...“ Онда је написао шта је доживео, шта је о свему томе знао и слутио и чега се прибојавао, па је свежањ папира ставио у један коверат, тај коверат заједно с писмом Јиргену угурао у други и отишао на пошту. Није знао да ли га посматрају, но пред његовим унутарњим оком одигравала се следећа сцена: убацује писмо у сандуче и наставља даље, онда чује снажан прасак, из поштанског сандучета лиже пламен а писма се ковитлају по Бродвеју. Али не, уверавао је себе, пошту неће дићи у ваздух. У четири сата стајао је пред Maclntyre Building-ом. Врата су била отворена, на степенишгу су радили молери. Она там-нокоса лепотица са ружним наочарима дочекла га је и увела у омању салу за састанке без прозора. „Mister Бентон ће доћи за који минут.“ Просторија је била мрачна; пригушена светлост допирала је из жљеба који је зидове делио од спуштене таванице. Тежак сто од тамног дрвета окруживало је шест столица пресвуче-них тамном кожом, у зиду је био уграђен екран, чуо се клима уређај. Георг је потражио прекидач како би појачао светлост, али на зиду није било прекидача а врата су била без кваке. Онда је, уз тихо пуцкетање, екран оживео. На средини се појавила мала слика која се повећавала и као да се приближавала Георгу док није прекрила читаву површину екрана. Нешто се одигра-вало у тами кроз коју су проле гала жута и црвена светла. Тек после извесног времена Георг је схватио да је посреди сни-мак из кола у покрету: жута

светлост фарова и црвена задња светла подрхтавала су од труцкања кола из којих се снимало. Понекад би у кадар ушли брисачи или део хаубе, шофершајбне и волана. Кола су се крегала брзо, жута светлост фарова прелетала је преко екрана. Кола су очигледно пратила неки аутомобил чија су се црвена задња светла видела на десној страни пута, а при претицању прелазила на левуг страну. Прегицало се изненада и безобзирно, фарови неких кола из супротног правца једном су, попут две муње, севнули улево. Филм је био без звука. Саобраћај се проредио. Кад из супротног правца више нису долазила жута светла фарова и кад су се видела само црвена задња светла праћеног аутомобила, кола из којих се снимало убрзала су и нашла се наспрам њега. Камера је ше-тала по његовој унутрашњости, по профилу возача, рукама на волану. Слика је утом неколико пута поскочила: камера је хватала кров аугомобила и ногавице возача, као да су руку која је држи скретали ударци. Неко време Георг није могао ништа да разазна. Онда су се видела оба аутомобила, заустављена: један је био притеран уз стрмину поред пута. Под светлошћу фарова, два мушкараца тукла су трећег. Механички покрети руку, као ударање у врећу за бокс. Кад је мушкарац пао, ударали су га ногама. Потом је камера приказала окрвавл>еиу главу човека који је непомично лежао на земљи, његово лице из профила, врх ципеле који му окреће главу, лице из анфаса. Уз тихо пуц-кетање, слика се изгубила у дубини екрана. Георгу се уз леђа пела хладна језа. Лице на екрану било је његово. Снимили су како су га претукли на повратку из Марсеља. „Мој млади пријатељуГ Врата су се отворила, светлост је синула, Булнаков је у просторију унео свој гласан, жовијални говор. Био је подједнако дебео, али уместо кошуље с откопчаном крагном, подврнутим рукавима и круговима зноја под мишком, на себи је имао троделно тегет одело. Осећао се и дах тоалетне водице. Његов енглески звучао је подједнако тврдо као и његов француски. „Зар је Џенис баш морала да вас гурне у овај собичак! Дођите ви к мени, у моју канцеларијуГ Идући за Булнаковом, Георг је прошао поред карте света, кружним степеништем спустио се на доњи спрат, прошао кроз празан простор украшен великим сликама дрвећа и кроз дупла врата. Булнаков је непрекидно млео: „Ово је, зар не, већ нешто другачије од бироа у Каднеу? Додуше, желео сам да тепих буде зелен. Мало су, мислим, претерали с тим бојама дрвета, а без зеленила лишћа ни смеђе не делује као боја дрвета. Не можете да замислите колико сам морао да се борим да уопште поставе слике дрвећа! Ма, оно импровизовање доле на југу није било без дражи. И уопште - била су го лепа времена. Али, шта зна-чи - доле на јуту. Знате ли да је Њујорк на истој географској ширини као Рим? Ову нашу влажну врућину сте, мора бити, добро упознали. Допутовао човек једноставно у Њујорк, у нови свет. Нећете се љутити ако вам кажем да сте ме изненадили, да нисам веровао да сте за то кадри. Али, сад сте ту и могу само да кажем - добро дошли у сити, добро дошли у мој биро!“ Затворио је врата за собом. Били су у угаоној соби, чије су две стране покривали прозори, један зид је био го а на другом је била слика која је приказивала две лежаљке под сунцобраном, а испред њих море. У углу, између два прозорска зида, био је велики писаћи сто, испред њега гарнитура за седење. Сели су. Парадирање ефектима, помислио је Георг, и го не нарочито успешно. Онај мрачан буџак, врага без кваке, филм - то је деловало. Требало је, међутим, да га притисну док је био доле. Дуг пут који је прешао и Булнаковљево нагваждање растерали су страх. „Гледам вас, и морам да кажем - постали сте други човек. То није онај млад, бојажљив

мушкарац који...“ „Немојте да се понављате. Вероватно вам је јасно шта тра-жим. Не волим више Провансу, нити Прованса воли мене. А започињање новог живота на неком новом месту кошта. Тај новац ћете ми ви дати.“ Булнаков је уздахнуо. „Новац... Да сте у Каднеу пристали да ствар решимо финансијским путем, уштедели бисмо гоми-лу непријатности. Сви, а посебно ви. Али, с непријатностима или без њих, прича је окончана, стављена је тачка, подвучена црта, закључен буцет. Више немам новца с којим бих у тој ствари могао да располажем." Булнаков је пружио ка Георгу празне шаке. „Окончана? Не, та прича има материјала да постане роман у наставцима. Већ у првом продужетку за мене је била веома напета, али мада су се место и оквир радње променили умес-то провинцијског града светска метропола, уместо скромног бироа елегантни office, уместо превода трговина ретким ме-талима и ретким дрветом, уместо Булнакова Бентон ликови и интереси остали су исти. А како би напет тек могао да буде следећи наставак, кад се у радњу укључе радознали новинар, полиција и људи из CIA.“ „Да не почињемо опет с тим. У Каднеу смо, ваљда, довољ-но јасно показали да од укл.учења полиције најмање користи имате ви.“ Булнаков је одмахнуо главом; на лицу му је био тугаљив, готово саосећајан израз, с каквим се посматра дете које се дури. „Ја сам и дошао к вама јер мислим да би ми два милиона долара боље обавила посао од полиције, CIA или новинара. Али ако не буде могло, онда ћу прегрпети оно мало гњаваже које ће ми можда донети полиција.“ Георг је нагласио „мало“ и „можда“. „Два милиона долара. Јесте ли полудели?“ „Добро, онда три милиона. Не смете да заборавите да сам веома љут. Волео сам свој живот у Кикирону, своје мачке и свој телесни интегритет. Дугујем себи приличну своту уколи-ко пристанем на то да избегнем жестоку гужву.“ Булнаков се насмејао. „Шта замишљате? Зар верујете да тек тако можете доспети до CIA, захгевати контакт с дежурним и олакшати душу. С тајанственим изразом на лицу, открити им да се иза фирме Toivnsend Enterprises... “ „... крије пољска или руска тајна служба.“ „И потврдити то речима: мајке ми моје! Е па стварно... “ Булнаков се тресао од смеха, његов дебели стомак је поска-кивао, шакама се пљескао по бутинама. Георг је чекао. „Ако вас баш занима... “ Булнаков се умирио. „Прво ћу контактирати штампу. Показаћу им моје копије и фотографије и пустити њих да одлуче када треба да одем у CIA или полицију. Они сигурно имају искуства и идеје о томе кад је право време за такву посету. Него... ви, као што сам могао да се уверим, имате доста фото-материјала, али можда ће вас обрадовати ово сећање на она лепа времена у Прованси, наша лепа времена у Прованси." Георг је извадио фотогра-фију на којој се видео Булнаков за воланом ланчије, с руком избаченом кроз отворен прозор, а сунце које му је обасјавало лице осветљавало је и таблицу кола; фотографију је пружио Булнакову преко стола. „Згодно. А згодно сте и рекли: наша лепа времена у Прованси. Заиста сте се зачуђујуће брзо развили. Тужно је једино што у том духу, у коме сада разговарате, нисмо већ ра-није, тамо доле, могли да сарађујемо. Не могу а да вам то мало не замерим. Што се пак новца тиче...“, одмахнуо је главом, „чак и ако заборавимо вашу шалу с три милиона, не видим одакле би... С

друге стране... “, ослонио је главу на десну руку и средњим прстом трљао се по левој обрви. Онда је устао. „Дајте ми неколико дана. Морам да размислим и обавим неке телефонске разговоре. Можемо ли и убудуће да вас нађемо на броју вашег пријатеља?" Док је излазио, Георг је поменуо Франсоаз. „Је’л она до-6ро?“ „Сасвим добро. Мало се повукла, води породичан живот. Али понекад оде на бејзбол утакмицу.“ Насмејао се. „Можда ћете је једном тамо срести. Чујем да сте постали страствен навијач Yanksa.“

14 Наредни дани били су као летовање. Георг их је провео глуварећи по Риверсајд парку. У граду је на улицама ваздух стајао и била је врућина, а у парку је дувао ветар с реке. Георг је постао триељив чак и према голубовима који су, као и дру-где, и овде прљали клупе и глупо климали главама. Врапци су се купали у прашини. Вечито у потрази, веверице су у нервозним скоковима претрчавале пут. Сваког дана у исто време исти губитници седели су на истим клупама, и исти џогери трчали истим путем. Исти људи изводили су исте псе у шетњу, само што су неки скупљали псећи измет у пластичне кесице а други су га остављали на стазама, осврћући се с изразом гриже савести. Исте мале силеџије у дизајнерским Тмајицама терорисале су исте црне девојчице. Георг је био задовољан разговором са Булнаковом. Није ни очекивао да ће одмах пристати на тражену своту и избројити новац. Нека мирно неко време оклевају и врдају, мислио је, а онда ће, шкрипећи зубима, увидети да немају другог избора. Једног послеподнева остао је у ггарку и кад је почела олуја. Ветар је савијао крошње дрвећа. Под светлошћу муња капи кише падале су као блиставе перле. На повратку кући про-шао је поред зграде која је имала кос кров. Вода се сливала низ њега а како олук није могао да је прими, изливала се и прштала по улици. Георг је покисао до голе коже и то га је веома развеселило. Понекад би у парк понео неку књигу, новине или часопис. Одавно се већ није бринуо за збивања у свету. Као да се свет па брине за њега? Сада, међутим, није хтео да ствари посматра гако уско. Сада, када је свет добио пријатељско лице и када предстоје веће инвестиције. У Newsweek-у је нашао чланак који га је посебно заинте-ресовао. Реч је била о развоју новог борбеног хеликоптера, на којем раде како један конзорцијум европских произвођача авиона, тако и Gilman Aircraft Сотрапу. У плану је био зна-чајан политички потез: од позних деведесетих, све војне снаге западне алијансе треба да користе исту врсту борбеног хеликоптера, што би Русима одузело предност на плану квантите-та и квалитета те летилице. Сматрало се, наиме, да ће убудуће победа или пораз у конвенционалним ратовима зависити од борбених хеликоптера, а у гом систему наоружања уједначе-ност је важнија него у свим другим системима. Због тога су се министри одбране Западне алијансе на састанку у Отави одлучили на радикалан политички корак. Технолошки пробој је већ успешно изведен применом драстично скраћених крила, АБЦ ротора и РАМ облога. Види, види, помислио је Георг. Сад ми је јасно зашто Руси толико гањају планове Mermoza. Кад је дошао кући извадио је копије које је начинио током последњих недеља рада за Mermoz. Речи као HITO су завртњи, клинови, подупирачи, ру-кавци, ободници, пригушници, матице, спојнице, преклопци, колена, вратила, филтери, разрези, осовине, ротори и слично преводио је не интересујући се за значење које су имале у пла-новима, и плановима давале. Сада је покушао да одгоне гне то значење. У књижари на ћошку нашао је књигу о борбеним хели-коптерима и ту потражио објашњење за кратка крила, АБЦ роторе и РАМ облоге. Сазнао је да кратка крила олакшавају рад ротора и уношење борбеног терега. Кад се потом унео у копије планова, схватио је да би носачи

разрађени на једном од планова могли да буду у вези управо с таквим крилима. На плановима је потом разазнао и роторе густо поређане једне над другим, који у оквиру АБЦ концепта на обема странама омогућавају велики потисак и за хеликоптере неуобичајно велику брзину од петсто километара на сат. Веровао је да је одгонетнуо и последњу партију планова кад је закључио да су разрези заправо просеци на репном делу летилице кроз које се избацује компримирани ваздух који заједно са вртложењем насталим радом ротора утиче на ефикасност управљања, те таквим концептом постаје излишан репни ротор који ства-ра велику буку и представља лаку мету. За РАМ облоге, које апсорбују буку радара, нису постојали планови, но за њих је, оценио је, важније било питање материјала и цене но што су задирали у конструкцију. У књизи није било много речи о хокуму, најмодернијем руском борбеном хеликоптеру, али ако је било тачно да је он развијао брзину од само триста педесет километара на сат и да је још увек користио репни ротор, разумљиво је да је Русима уливало страх оно шго су сазнали о пројекту западних сила. У недељу је извео Хелен на brunch. Из Немачке је стигао новац: Георг је платио кирију, у појасу носио новчанице од сто долара а у цеповима дебеле свежње новчаница од двадесет до-лара те се осећао богатим. Хелен је трпела последице његових скромних прилика, сада је требало да ужива у погодностима бољих. Кад је дошао код ње, разговарала је телефоном. „Не, Макс, прво за рамена... Ухвати обема рукама рамена и пресавиј леђни део тако да се рамена догакну. Сада узми оба рамена у једну руку. Јеси ли? Не рукаве, Макс, рамена... Знам и ја да рукави почињу на раменима, па ако мислиш на почетак рукава, онда у реду. Јеси ли, дакле, ухватио руком оба рамена, односно оба места где почињу рукави? Добро. Сада другом руком предњу страну где су дугмад постави преко стране са руггацама. Како не може? Зато што држиш у руци оба раме-на? Па мораш накратко да их испустиш. Пребаци сад страну с дугмадима преко стране са рупицама тако да видиш само поставу. Шта? Јакна ти је пала на земљу јер си је испустио? Наравно да не смеш потпуно да је испустиш, већ само мал-кице, док једну страну... Како не може?“ Устала је, заглавила слушалицу између уха и рамена и узела своју јакну с наслона столице. „Види, Макс, радила сам у продавници одеће, и то сигурно знам. Ево, сад сам узела своју јакну и...“ Извела је оно што је описивала. Нешто сам научио, помислио је Георг. „Не можеш да видиш шта радим? Наравно да не можеш, то се само тако каже. Дакле, узела сам своју јакну и радим то што сам ти рекла, врло лако, јер ако руку која држи оба рамена... Не Макс, не могу да свратим да бих ти спаковала јакне. Не више јакни пего само једну? Али, зашто је онда не обучеш? У Италији ће бити претопло? Слушај, Макс, морам сад да идем... Позови ме вечерас. Пробај сам неколико пута. Или немој ни да но-сиш јакну, ако ги је то тако компликовано.“ Хелен је испрва говорила крајње озбиљно, но сад је већ гледала ка Георгу не-стрпљиво, готово очајно. „Сад стварно морам да идем. Јесте Макс, завршавамо разговор. Спуштам слушалицу, Макс.“ Спустила је слушалицу и погледала у Георга. „Био је то Макс.“ "Чуо сам.“ „Хтео је да му објасним како да савије јакну да би је cria-ковао у кофер.“ „Заиста, како? Ухватим јакну за оба рамена...“ „Немој да ме зезаш. Хоћемо ли?“ На Бродвеју је махнуо жутом таксију. Хелен га је гледала испод ока. А кад су нешто касније

седели у зимској башги шик ресторана у 79. улици Julias, наручшти eggs benedict и већ добили bloody тагу, казала је: „Нисам тако замишљала наш излазак у парк с кока-колом и помфријем.“ „Па ово и није излазак у парк.“ „Да ли то једемо на рачун КГБ-а?“ упигала је помало је-тко. „Трошимо поштено искамчен новац. Послали су ми нешто из Немачке.“ „Јеси ли мало размишљао о томе да одеш до CIA или до FBI- а?“ „Ако желиш искрен одговор - нисам. Је л’ тиме ислеђивање завршено?“ „Ако не желиш да чујеш шта мислим, није требало ништа ни да ми испричаш. Сад је прекасно. Заинтересовала ме је та ствар, а што сам се више њоме бавила све сам те мање схва-тала. Односно, разумл^ив си ми само уколико у теби видим циничну особу.“ „Шта?“ „Циничну. Тиме хоћу да кажем... За мене циничност значи презирање свега што повезује наш свет: заједништва, поретка, одговорности. Те вредности нису исто што и ред и закон из-над свега осталог. Али ви Немци то не разумете. Као ученица била сам у оквиру школске размене у Крефелду и видела како пренисујете једни од других. Мирне савести, као да радите нешто часно и поштено." Хелен је одмахнула главом. „Па преписивање одржава заједништво ђака.“ „Да, али против поретка који стиже одозго. За вас поредак увек стиже одозго, па га или обожавате или покушавате да му, као неваљала мала деца, напакостиге, опалите квргу.“ „Чвргу!" Георг се насмејао. „Можда си у праву, али то није цинично. Чак ни по твојој дефиницији цинизма. У томе нема презира.“ „Само се ти смеј, мада то није смешно. Презир се јавља касније, кад деца одрасту. Као и обожавање... “ Утом су стигла eggs benedict - поширана јаја на димл.епој шунки и тосту, заливена холандским сосом и сервирана с помфријем. Хелен није попуштала. „Схваташ ли шта хоћу да кажем?“ „Чекај да размислим.“ Георг је уживао у сваком залогају. Са задовољсгвом расла је и способност да је разуме. Није знао да ли је Хелен у праву или није. Али, доиста, нису га се тицали ни заједништво, ни поредак, ни одговорност. Себе, међутим, није сматрао неморалним. Газити слабе, искоришћавати сироте и глупе, навлачити их на танак лед - то се не ради. А то нема везе са заједништвом, поретком и одговорношћу, већ са ин-стинтком, и сеже само дотле докле човек може да прати последице свог делања. Неке ствари се напросто не раде. Зато што иначе човек не би могао да се погледа у огледало. Али, човек пе воли да се гледа у огледало и ако има бубуљице, а тен није сгвар морала. Ако сам равнодушан према моралу, да ли сам и аморалан? Да ли да то кажем Хелен? „Види, то HITO ти кажеш значило би да нисмо још оставили за собом прошлост у којој држава има врховну власт. Што није нетачно. Као, уосталом, ни оно што си ми недавно рекла о бајкама у деветнаестом веку, и о чему сам хтео још да те питам...“ „Хоћеш да ме се јефтино отресеш? У реду, престајем. Могу ли да добијем још један bloody тагуТ‘ По повратку из ресторана прошетали су кроз Централ парк до музеја Метрополитен. На музеју је дограђен део на чији је кров могло да се изађе. Нашли су се над дрвећем парка, као на мосту заривеном у зелено море заљуљаних крошњи, море окружено брдима кућа.

15 Георг је у Њујорку више пу га био изненађен брзином ра-дова који би се у Немачкој или Француској отегли на чигаве недеље. Једне суботе ујутру пробудила га је бука грађевинских машина које су ломиле тротоар читавом дужином 115. улице. Већ те вечери био је завршен нов плочник од светлосивог цемента, жљебовима подељен у велике квадрате, док је земља око дрвећа била ограђена тамноцрвеним циглама. Нешто ниже на Бродвеју, пратио је како се рађа кућа од четрдесет до педесет спратова; кад је први пут поред ње прошао, у небо су се дизали само кранови, затим су се појавиле угаоне челичне конструкције, а сада је скелет постао тело. Међутим, у фирми Townsend Enterprises радови нису нап-редовали. У понедељак ујутру Ieopra је пробудио телефонски позив којим је позван да дође у десет сати. На степеништу је опет затекао молере. Георг је сачекао испред карте света, затим га је Булнаков уздржано иоздравио, па га је увео не у собу на углу зграде, већ у просторију с два метална писаћа стола, металним ор-маном и великим бројем металних столица. Отворене фиоке, пожутели лис гови папира на поду, вода у аутомату устајала и смеђа, прашина. Булнаков се ослонио о прозор, док је Георг остао насред просторије. „Господине Полгер, радујем се што могу да вам начиним следећи предлог: добићете тридесет хиљада долара и гаран-цију да се оне невоље које су вам затровале живот у Кикирону неће поновити. Поред тога, добићете карту Њујорк-Марсеј или Њујорк-Брисел, како будете хтели. Тиме ће та ствар бити дефинитивно окончана. А окончана ће бити и ваша посета Новом свету. Вечерас ћете са аеродрома Кенеди кренути ле-том TWA 126 или Air France 212, на оба су за вас резервисана месга. Потрсбан ми је још само ваш потпис.“ Булнаковљева рука заронила је у леви унутарљи џеп, извукла из њега дебели свежањ долара које је положила на писаћи сто, па је из десног спољнег џепа извадила пресавијен папир на којем је нешто писало и пружила га Георгу. Понекад се учини да је свет на тренутак зауставио дах. Као да су сви точкови стали, да су се авиони, тениске лоптице и ласте укочили у ваздуху, покрети људи замрзли. И као да се сама планета пита да ли да настави да се врти устаљеном ста-зом, крене уназад или промени путању. Тишина тих тренутака је апсолутна: саобраћај замре, машине не брекћу, таласи не ударају о обалу, ветар не шуми кроз крошње. У таквим трену-цима све изгледа могуће. Тада се примети и да се кретање све-га састоји од неизрециво кратких интервала неиомичности, те је замисливо да се ти интервали могу склопити и у другачији ток ствари. То су често тренуци одлуке. Вољена је још на улазу вагона, и још јој се, пре но што кондуктер зазвижди и врата се затво-ре а воз крене, може рећи „остани" Или се сами налазимо на улазу вагона и чекамо то „остани“. И када неко други треба да донесе одлуку, свет такође зауставља дах као и у тренуцима властитог одлучивања. Застане он чак и онда кад не предстоји нека спектакуларна одлука: док седимо у кафеу са шољом чо-коладе пред собом и кроз прозор гледамо пролазнике, док у ваздуху држимо руку с пеглом или смо управо зашрафили поклопац пенкала. Зашто да не? Сасвим је у реду што свет може да крене

и другим путем и што можемо да одлучујемо о властитом животу. Јесте у реду, али и није. Георг је видео замрзнут покрет испружене руке, видео је и папир а истовремено био глув за саобраћај на улици и кораке у ходнику. Тридесет хиљада до-лара, шездесет хиљада марака, сто осамдесет хиљада франака, ro је било више но што је у Кикирону трошио за годину дана. iap није увек желео време и мир за писање? Зар му није доста рвања са Булнаковом и трагања за Франсоаз? Но, док му је то још нромицало кроз главу, знао је да нема више о чему да се размишља и одлучује. „Monsieur Булнаков, неће то моћи тако.“ Булнаков је пришао вратима, отворио их и иовикао у хо-дник: „Дођите!“ На прагу су се појавила два мушкарца, обоји-ца у сивим оделима, али са лицима и грађом полицајаца. „Одведите господина Полгера до аеродрома и поведите ра-чуна да напусти земљу авионом за Брисел или за Марсељ као што смо се договорили. Пртљаг могу да му пошаљу.“ Затим је вратио свежањ долара у џеп и изашао из собе. Ieopr за њега више није постојао. Пошто је Георг оклевао, она двојица су му пришла. Један га је ухватио за мишицу. Полази, говорило је његово лице, или ћу ти сломити све коске. Георг је пошао, с пратиоцима за петама. У предворју је тамнокоса лепотица притиснула дугме и отворила врата. На степеништу је један мушкарац ишао уз Георга а други иза њега. Георг је одређивао корак. До ђавола, мислио је, до сто ђавола. На одморишту трећег спрата уочио је да је и ту отвор лифта затворен укрштеним даскама, а док су наста-вили наниже, ка другом спрату, чуо је одоздо молере. Може барем да покуша. Пре но што су стигли на одмориште дру-гог спрата Ieopr је застао и нагао се ка ципели. И човек иза њега је застао, док је мушкарац који је ишао уз њега сишао пеколико степеника до одморишта, ria се осврнуо у покрету ишчекивања. Ишао је до тада с Георгове десне стране, уз зид, те је сада стајао испред укрштених дасака на огвору лифта. Георг је одвезао пертлу и поново је завезао. Онда се усправио и спустио низ следећи степеник. Човек на одморишту се окре-нуо, очекујући да ће Георг наставити да се спушта. Сада! Георг се одразио о степеник, замахнуо телом напред и назад па је свом силином грунуо раменом и надлактицом у широка леђа пред собом. Чуо је прасак дрвета, заиањени узвик а потом и разјарен крик. Није се освртао, само је јурио наниже, низ први део степеништа, низ окретиште, низ други део, онда се оклизнуо ио папиру који је одмориште првог спрата штитио од молерских радова, повратио равнотежу и видео навише окренута запањена лица молера који су радили између при-земља и првог спрата. Били су сувише изненађени да 6и га задржали кад је протрчао поред њих. Иза себе је чуо тутњаву тешких корака. Степениште је било уско, с десне стране су, уз зид, стајали молери, с леве су уз гелендер биле поређане конзерве с бојом, а насред пута налазила се велика кофа са бојом. Георг ју је шутнуо, па је, пре него што се излила, прес-кочио три степеника одједном. Најзад је стигао до последњег окретишга и до последње групе степеника. Већ се спуштао и низ њих кад је зачуо лупу и тресак. Кратко се осврнуо. Човек који је јурио за њим оклизнуо се на проливену боју, полеђушке полетео низ степенице и на окретишту ударио главом о зид. Георг је прешао последње сгепенике, јурнуо кроз ходник и истрчао на улицу. Наставио је да трчи заобилазећи пролазнике, претрчао је преко коловоза провукавши се између аутомобила, на супро-тној страни улице кратко се осврнуо а на углу скренуо у другу улицу. Нико га није пратио. Зауставио је такси и одвезао се кући. Лери није био код куће. Георг се у својој соби огледао у огледалу. Чудило га је вла-стиго лице - исто као што је увек

било. Да ли сам убио човека? Онда је открио да је потпуно мокар од зноја, па се истуширао. Док је са пешкиром око бокова у кухињи кувао кафу, зачу-ло се звоно на вратима. На врховима прстију прошао је кроз ходник и погледао кроз шпијунку. Пред вратима су била два мушкарца, исте врсте као његови несуђени пратиоци до ае-родрома. Позвонили су још неколико пута, нешто тихо рекли један другоме што Георг није разумео, онда се један наслонио на зид преко пута врата а други је нестао из Георговог видног ноља. Георг је чекао. Човек ослоњен на зид иовремено је мењао ноложај. Георгу је пало на памет да је сад могао бити на путу за аеродром, са тридесет хиљада долара у џепу. Или су хтели да га на тај начин само мирно измаме из куће и убаце у ауто, па да га успут убију? Шта ли ова два нова смрдљива типа наме-равају с њим? Да ли треба да сачека Лерија и да с њим изађе? Изађе, у реду, али куда да оде? У сваком случају мора да сачека Лерија и да га пита за име оног новинара New York Timesa. Што ли то није одавно учино? Георг се обукао и у једну фасциклу ставио оно што је хтео да покаже новинару: копије планова фирме Mermoz, фотографије Булнакова и његових људи у Пертују, вести из новина, књигу о хеликоптерима, фотографију Франсоаз. Онда је са степеништа зачуо гласове. Кроз шпијунку је видео Лерија, с кесом Food Marketa у једној руци и кључем у другој, и оног типа који му је нешто упорно говорио. Пошто је неколико пута одмахнуо главом и слегао раменима, Лери се окренуо ка вратима и гурнуо кључ у браву. У сочиву шпијунке његово лице било је необично близу и веома велико, с набубрелим уснама и носем, док су се очи, коса и брада губили у гротескној перспективи. Пре но што су се отворила врата стана Георг је стигао до кухињског прозора, гурнуо у страну заштитну решетку и иза-шао на пожарно степениште. Једним покретом руке вратио је решетку на прозор, а неколико крупних корака довело га је испред кухиње на доњем спрату. Степенице су вибрирале и зве-чале, зидови уског дворишта преносили су ехо. Георг се прибио уз зид под симсом, слушајући како се ехо у гишава. Онда је бојажљиво погледао навише: није било никога. Потом је погле-дао и наниже: канте за ђубре, кесе са отпацима, једна мачка. Сачекао је двадесетак минута. Да ли је требало да останем горе и помогнем Лерију уколико су га они типови напали? Али, можда су ствари прошле мирно баш зато што нисам био у стану. Јер да ме је онај који је ушао с Леријем у стан угледао и јурнуо на мене, Лери би се умешао између нас, а тип би онда извадио револвер, или пиштољ, или како се већ та стварчица зове - leopr је јасно могао да види ту сцену. Шта сад? Да се враги у Леријев стан више није могао. Да иде код Хелен? Вероватно су и тамо нека двојица, а, осим тога, није хтео њу да увлачи у опасност. У руци је и даље држао фасциклу намењену новинару. Морам да га нађем, казао је себи. Онда ће он преузети режију, заједно са CIA и FBI-ом. И онда ће... шта? Шта ако Булнаков и његови људи поново побегну, нестану у виду ластиног репа и избришу трагове за собом, а мој се материјал покаже пре-танким? Онда бих барем могао да на миру спакујем ствари и одем кући. Кући? То је, међутим, следило касније. Сада је морао да прегу-ра дан, а можда и ноћ; знао је да Лери треба да оде на Лонг Ајленд, посети извесну Шегагу critic, тамо и заноћи. Мери... Мери... запамтио је име те згодне критичарке књижевности или кри гичке књижевнице или шта већ, али мада је Лери по-менуо и њено презиме Георг није могао да га се сети, те није

могао ни да Лерија потражи код ње. Погледао је на сат. Није још било ни подне. Наставио је да се спушта степеницама, обазриво и пазећи да гласним звуцима не уплаши домаћице које су могле да га виде кроз кухињске прозоре. На трећем спрату решетка је била подигнута а прозор отворен. Кухиња је била празна, на шпорету није било шерпи, у судопери посуђа, а на столу отвореног паковања корнфлекса или раширених новина. Георг је ушао у кухињу и прошетао кроз собе. Ролетне су биле спуштене, а траке светлости које су продирале између њихових ребара обасјавале су свеже окречене зидове и хобло-ван паркет. Стан је чекао нове станаре. Георг је тихо спустио ланац на вратима да би благовремено чуо уколико неко хоће да уђе: домар, власник стана или будући станар. IIOTOM је у ходнику легао на под.

16 Кад се пробудио, било се смркло. Од лежања на поду бо-леле су га кости. Устао је, мало се продрмао и погледао на-поље. Прозори на околним зградама били су осветљени, у 115. улици владао је мир а Бродвејем су брзо промицала светла аутомобила. Било је једанаест сати. Чврсто је спавао. Сад је био гладан. Није усиевао да одмах прибере мисли. Пожарним степени-цама спустио се у двориште, затим је сишао у подрум, прову-као се кроз вешерницу и поред домаревог стана и пронашао врата иза којих је уско степениште водило на тротоар, нешто даље од главног улаза. Тек кад је врата тихо затворио за собом, и кад је брава шкљоцнула, схватио је да су аутоматска и да више не може да се врати у Леријев стан, мада је требало. Чак и да је морао да празног стомака проведе ноћ у оном празном стану, то би било боље него кренути, а не знати куда. Није имао појма где би могао да се смести. Дуго је проверавао да на улици, у неком улазу, испод на-стрешнице, у паркираним колима или иза њих нема неке сумњиве прилике. Није видео никога, те је пошао, али не пре-ма Бродвеју већ према Риверсајд драјву, ria је, држећи се сенки крошњи, стигао до краја парка. Скренуо је потом у 72. улицу, прешао Авенију вест енд и Бродвеј, и у Авенији Колумбо ушао у један италијански ресторан. Био је то скуп ресторан, али су се келнери ломили а паста била одлична, тако да је Георг, након што се у тоалету умио, очешљао и закључио да не изгледа лоше, уживао. Преживео је. Ма, не преживео - победио је! То је, додуше, објавио себи тек пошто је испразнио боцу каберне совињона. Церио се мислећи на она два типа, прасак летви, крик из отвора за лифт, саплитање о кофу и пад преко боје разливене на степеништу. То сам ја извео, ликовао је, ја! Штета што нисам могао да застанем и то све и видим. А посебно, да видим фаце оне двојице. Ноћ је провео на клупи у парку, с фасциклом под главом. И на другим клупама спавали су људи од којих се Георг, и сам у патикама, фармеркама и старој тегет јакни, није много разликовао. Повремено се будио и чуо лавеж паса, вику пијана-ца и завијање полицијских сирена, па би се окренуо на другу страну и опет заспао. Пред зору је захладило, те се скупио највитне што је могао. У шест је отишао у први ресторан у коме се служио доручак. Јаја на око са сланином и кромпиром, тост са џемом, кафа. Глава му је била тешка од вина. До Лерија ће, оценио је, успети да дође тек иред подне. У мислима је препричавао новинару своју причу, ширио пред њим планове, показивао му фотографије, објашњавао. Онда је приметио New York Times који је оставио његов сусед за столом. Отворио је новине, прочитао чланке о Авганистану и Никарагви, оптимизму председничког кандидата и дефициту трговинског биланса. То је писало у рубрици с вестима из града. Два службеника државне безбедности повређена су при покушају да ухвате и из пословне зГрадеудаље странца који илегално борави у земњи а у згради се налазио из нејасних разлога. Један службеник је задржан у федералној болници, док једgpyiu пуштен након амбулантне интервенције. Странацје немачки држављанин по имену Teopi По/iiep и налази сеу бекству. Сви који Moiy да пруже корисне информације... • Георгу је у првом тренутку стао мозак. Затим се непреки-дно враћао на једно те исто: али то

нема никаквог смисла, од почетка до краја је бесмислено, напросто бесмислено. Ако су Руси и имали своје људе међу Французима, немају их међу Американцима. Или можда и имају, али ваљда не такве који су у прилици да шаљу своје службенике да га јуре. Онда је, корак по корак, поново прошао целу причу коју је претход-ног дана припремио да би ствар што боље објаснио новинару. Један европски конзорцијум, у коме учествују Енглези, Немци, Италијани и Французи, ради на заједничком развоју новог борбеног хеликоптера. Дотле је јасно? Јасно је. У том пројекту успели су да остваре значајан технолошки пробој: није реч само о бржем хеликоптеру јачег оклопа и веће носивости него о борбеној машини кадрој да друге системе претвори у старо гвожђе. Стога тај хеликоптер треба да буде увршћен у наоружање не само четири земље произвођача, већ свих земал^а NATO-а, укључујући и САД. И то је јасно. Јасно је, такође, да то Русе толико занима да су у покушај да дођу до података о новом хеликопгеру укључили своје људе, њихове помагаче и помагаче помагача. Представљајући се као преводилачки биро, ступили су у контакт с њим, Георгом, довели га на место шефа преводилачке агенције која ради за Mermoz и од њега узимали планове. И даље јасно? И даље. Наставак приче није било више тако лако испричати. leopr се сећао да га је Хелен питала зашто су Руси или Пољаци уништили његову егзистенцију у Кикирону, и како су то ус-пели. Хтели су да га искључе као траг који може да их изда, те су о њему створили слику непоуздане и сумњиве особе и Французима дали одговарајући знак - Хелен је пристала да се задовољи тим објашњењем, па и он сам. Али, зашто би Русе уопште било брига за издајничке трагове, и зашто се једнос-тавно нису повукли иза гвоздене завесе која је и даље довољно гвоздена да заустави сва њушкала и све прогонитеље. У реду, разумљиво је да је Русима стало да знају шта други раде, а да ти други не знају да то они знају. Остаје, дакле, питање како су Руси Французима дали знак којим су га дискредитовали а његов живот у Кикирону учинили неподношљивим. Постоји, вероватно, хиљаду начина да се то уради. Је л’ тако? Тако је. Ипак, Георгу је ту нешто сметало; није био задовољан настав-ком приче, али није знао шта му смета и шта би требало да промени. Сад, свеједно: стиже до Њујорка и фирме Townsend Enterprises. То шго је Георг преко постера у Франсоазиној соби доспео у Њујорк, тражио је на све стране, тиме узнемирио оне који су га иретходно злоупотребили те су почели да га прате, што је он искористио да, пратећи риђокосог, открије Townsend Enterprises - то је био један део приче. Јасан део, јер се све заиста тако и оди-грало. Други део није био нимало јасан. Зашто је КГБ своје људе из Њујорка ангажовао у Прованси? Што се Булнакова тиче, то је још пролазио: Георг се сећао Хабиба кога су Американци слали у тешке мисије свуда по свету, и Вишњевског кога су у сличне мисије слали Немци. Али откуд у свему томе Франсоаз? Хајде још једном: КГБ има свој биро у Њујорку. Зашто баш у Њујорку, а не у Вашингтону? А можда има и биро у Вашингтону, и у Даласу, и у Сан Франциску, или можда Американци не обраћају у Њујорку толику пажњу на странце, а авионом се од Њујорка до Вашинтона сгиже ионако за сат. Како год - њихов биро мас-киран је у предузеће за трговину ретким металима и ретким дрветом. Зашто баш тиме? Ма, прекини, казао је Георг сам себи. Дрво, метал, цвеће, књиге - као да је важно шта је посреди. Пдемо даље: пошто је шеф бироа веома искусан агент, поверен му је врло важан задатак у Француској. А пошто је Франсоаз његова сарадница и његова љубавница, он је води са собом. Да ли агенткиња КГБ-а сме да

буде љубавница агента КГБ-а? Ieopr је уздахнуо. Било да КГБ дозвољава швалерисање својих агената, или не дозвољава, тешко да ће овом причом навести службенике CLA, FBI- а или њујоршке полиције да се ангажују и прискоче му у помоћ. Иаручио је још једну кафу. На који год да су начин агенти друге стране укључени у игру, сад су му за петама. Да ли хоће само да га прогерају из земље? Или изведу иред суд? Или да га протерају, а потом да се побрину да буде изведен пред не-мачки суд? 11a, може да оде код адвоката, односно - најбол^е би било да потражи и оног новинара, и адвоката. Пред њим су и даље биле новине. На насловној страни била је фотографија носача авиона „Тенеси" који упловљава у Мексички залив, док изнад њега лете два хеликоптера. Георгов иоглед почивао је на хеликоптерима, па је одлутао, а онда се вратио на њих. Два хеликопгера, казао је себи, не један. У оном чланку у Newsweeku писало је да су конкуренти у креирању новог хе-ликоптера за западну алијансу један европски конзорцијум и америчка фирма Gillrnan, са седиштем у Калифорнији. Обе стране, писало је такође, нуде исто: кратка крила, АБЦ роторе и РАМ облогу, и обе су оствариле исти технолошки пробој. Георг се није више сећао да ли се радикална иновација одно-сила на крила, роторе или обложни материјал, али се сасвим добро сећао да је речено да су особине, способности и учинци оба хеликоптера исти. То је! Какви Руси и Европљани! Ради се о конкуренцији Mermoz-а и Gillman-а! Да ли је Булнаков смислио ту дуплу пре-вару: да се представи као преводилачки биро, и истовремено као аген г источне тајне службе? Када је, након тог открића, Георг још једпом претресао при-чу, извукао је нова питања, важна и мање важна. Мање важно питање било је - ко је Булнаков, а важно - за кога ради. За СМ? Ieopr је био спреман да свим тајним службама припише све најгоре, али ипак није замишљао да се CIA или нека слична др-жавна организација бави индустријском шпијунажом, односно да шпијунира европску фирму за рачун и ради ин гереса аме-ричке. Да штити и покрива америчку индустрију наоружања у њеним шпијунским акцијама, то се пак могло замислити, а то би и објаснило присуство она два државна службеника у Maclntyre Buildmg-у. Објаснило би и понашање Француза: Булнаков је затражио од CIA да активира своје везе са одгова-рајућом француском тајном службом, а она је дала знак поли-цији, општини, банци па и газди куће коју је Георг изнајмио. Али, ако Булнаков не ради за CIA, за кога онда ради? И ко је иза Townsend Enterprises-а? Да ли је то тајна служба саме компаније Gillman, њено одељење за тугаљиве и прљаве послове? Или је Булнаков, тј. Бентон - како је и Ieopr већ почео да га зове - са својом фирмом Townsend Enterprises самостални играч специја-лизован за мутне радње, од шпијунаже до убистава, који се може изнајмити и кога је Gillman изнајмио за Операцију Mermoz? Операцију која, вероватно, носи неко отменије име попут Mermoz Study, Mermoz Investigation, European Helicopter Project. Чак и без одговора на та питања - прича се сад склопи-ла. Уклапала се чак и Франсоаз, девојка из Њујорка која је радила за фирму Townsend Enterprises у Њојорку, била пос-лата у Кадне и потом се вратила у Њујорк. Да ли још ради за Townsend Enterprises7. Да ли је и даље љубавница Булнакова, тј. Бентона? Георг је сад имао причу која се држи, али не и представу о томе шта ће с њом. Није знао да ли би прича успела да заинте-ресује неког новинара, да ли новине такве ствари штампају а читаоци воле то да читају. Али, чак и да го јесте случај - имао је мало доказа и није знао

како би набавио нове. Ни адвокат пе би могао да му без доказа помогне. Уколико би уопште хтео да му помогне, и не би одмах позвао полицију. Мене траже, нзговорио је у себи Георг, траже ме на најјаснији могућ начин, а све потерницом - да пролупаш! Алтернатива о којој је Георг до тада размишљао била је -да одустане или да настави. Сада више није знао шта и једно п друго уопште значи. Шта да нас гави, и како? А да одустане је л’ то значи да треба да оде у полицију, немачки конзулат, пестане у њујоршком подземљу или одмагли негде на америч-ки запад? Платио је и изашао из ресторана. Како год било, може бар да допуни своју причу. У библиотеци Универзитета Колумбија мора да постоје стручни часописи о војној техници и индус-грији наоружања из којих би могао да сазна да ли је Gillman концепцију свог хеликоптера презентовао тек после онога iiito је Георг у себи већ звао Операција Mermvz. А можда би могао да сазна и да ли је Townsend Enterprises филијала фирме (lillman или самостална фирма која припада Бентону; желео је то да сазна, иако није знао шта с тим. Из телефонске говорнице на углу позвао је Хелен. „Ја сам, Георг.“ „Усред ноћи? Сад је... сад је тек седам. Шта се, побогу, до-годило?“ „Извини; опет нешто у вези с оном причом коју сам ти...“ „Синоћ сам ја покушала тебе да добијем. Твоја пријатељи-ца“, изговорила је то наглашено хладно и незаинтересовано, „становала је пре годину дана у ГЈринс стриту. И похађала конверзацијски курс који је држала моја колегиница са ка-гедре за руски." »Где?“ „Мислиш, где је био тај курс? У Принс стриту, број 160, близу Седме авеније и Хјустона." Георг је дубоко удахнуо. „Пуно ти хвала, Хелен, надам се да се ниси...“ „Не, нисам се много угњавила. Само сам јој показала фо-гографију, а она ми је рекла адресу. И име. Госпођа Крамер.“ „Крамер... Гледао сам у телефонском именику под Крамер, али појма немаш колико тога има: Крамер, Крамерс, Крамекс, Крамеровс и све тако. Најмање три стране.“ „Мхм.“ „У сваком случају - много ти хвала. Нећеш се љутити ако те замолим још нешто?“ „Ако се љутим, одустаћеш од молбе?“ „Пошто су се већ CIA, или FBI, полиција и ко све не окре-нули против мене, волео бих да се не окренеш и ти. Али, био бих задовољан и ако...“ „Кажи већ једном!“ I'eopr је почео да прича, а како је ту причу испричао у себи толико пута, и погрешну и исправљену, успео је да је сведе на најважније. „И, ето, можеш да ме нађеш у данашњем New York Timesn, на страни 14: информације о мени примиће свака полицијска станица.“ „Па шга ћеш сад?“ „Појма немам. А не знам ни шта намеравају са мном, колико ће ме упорно тражити, и ко ће ме све тражити. Зато те молим да позовеш телефоном Townsend Enterprises, представиш се као надмена секретација IBM-а, Nabisco-а или Mercedes-Benz-а и затражиш састанак у вези с пословном безбедношћу. Ако се упецају, пре ће бити да су самостална фирма него одељење Gillman-а.“ „Ти, изгледа, немаш других брига?“ „Имам, али за разлику од њих, ова можда може да се реши. Интересује ме, Хелен, морам да

сазнам шта се заправо догоди-ло и шта се догађа. А било би ми и мало лакше кад бих сазнао да немам посла са једним од ваших најјачих концерна у обла-сти наоружања него са шашавим каубојем Бентоном." „Али, зар већ иије прилично извесно да је Gillman... Мислим, зар би државни службеници ломили врат због uia-шавог каубоја Бентона?“ „Можда не би, можда и би - зато те молим да их позовеш. Зовни с неког јавног телефона, где не може нико да те чује, и ствар ће бити решена за пет, ма какви, за два минута.“ „Добро, важи. Покушаћу пре подне. Позови ме увече, по-еле подне ћу бити на факултету. И, чувај се!“

17 Кад се у 79. улици Георг нашао на улазу у станицу метроа, и почео да се гура кроз масу људи што се спуштала степени-цама, схватио је колико је то гурање бесмислено. Сад је једино имао времена на претек. Авенијом Амстердам упутио се у правцу Универзитета Колумбија. Ишао је полако јер је претпостављао да се биб-лиотека не отвара пре осам. Онда се сетио да је већ ишао гом авенијом, и то свог првог дана у Њујорку, кад се из стана 1‘ иових упутио ка катедрали. Од тада је прошло два месеца. Нико га тад није гонио, знао је где ће да спава, у сваком тре-нутку могао је да се врати у Немачку. Све се то променило, а ипак, осећао је неку лакоћу. Први дани и недеље у Њујорку били су несигурно тапкање у мраку. И трајно повређивање: стигао је изранављен, те га је свако узалудно кретање болело, силно замарало и све дубље гурало у подозривост и одбојност ирема људима које је донео из Кикирона. Био је у праву онај Булнаков, тј. Бентон - постао је други човек. Под јутарњим сунцем катедрала је деловала сиво и теш-ко. Поуздано. У оближњој фонтани шумела је вода, испред Hungarian Pasrty Shopa изнети су столови на тротоар а на-сред Авеније Амстердам радници су постављали цеви. Све је деловало познато. То што је све било као и пре, присно и иознато, избрисало је у Георгу потребу за опрезношћу. Мада је испрва намеравао да на кампус Универзитета Колумбија уђе са задње стране, са Авеније Амстердам, сад није видео разлог због којег би га тамо неко чекао у заседи, те се одлу-чио за директан пут и скренуо у 114. улицу. Није то учинио због три минута колико му је то уштедело: било је напросто ириродно ићи туда. Мора да су стајали на углу Бродвеја и држали на оку ау-тобуску станицу и излаз из метроа. Ко би га знао зашто! А могуће да су га прво чекали на углу 115. улице, држећи на оку улаз у кућу у којој је становао, па су се сад мало удаљили да протегну ноге. Чим је угледао риђокосог, Георг се окренуо, али је и риђокоси приметио њега, и сместа јурнуо, заједно са својим компањоном. Георг је трчао низ 114. улицу и избио на Авенију Амстердам. Међутим, његови прогонитељи су били веома брзи и сустиза-ли га: кад се осврнуо, пресекао му се дах. Тај темпо, осећао је, неће моћи дуго да издржи. Ако стигне пре њих до катедрале, и ако је катедрала отворена, и ако она двојица не знају за мали бочни излаз, и ако је тај излаз отворен - онда можда, можда, има шансе. А ако нема - није имао времена да о томе мисли. Претрчао је преко улице праћен трубљењем сирена и звуцима кочења, срце му је тукло а ноге га нису носиле довољно брзо нити су изводиле оне еластичне скокове које је од њих тражила глава. Ипак, пре но што су она двојица прешла улицу, доспео је до подножја степеништа пред катедралом. Шире од чеоне фасаде, степенице су водиле до увек затвореног улаза у катедралу и оног другог, заштићеног дрвеном надстершни-цом и обезбеђеног дрвеном оградом, који је ваљда, ваљда сад отворен. Прескачући по два степеника, Георг је јурио навише, мада му је из ногу већ исцурила сва снага. Гурнуо је тешка врата, али врата су остала затворена; гек кад је упро у њих много силовитије полако су се, уз отпор, отворила. Осврнуо се: и она двојица су већ прешла улицу и докопала се подножја степеништа. Да ли ће убости права врата? Георг је сад трчао кроз бочни брод катедрале. Непрекидно се освртао да се не би, кад његови

прогонитељи уђу у цркву, одао гласним корацима. Онда су стубови заклонили улаз, па је успорио. У катедрали је било топло; устајали ваздух је притискао. Георг није видео никога, нити ишта чуо. У средишњем броду, са таванице је висила велика риба начињена од разнобојних цеви неједнаке дужине које су се пресијавале и које је струјање ваздуха лага-но љуљало. Из даљине је допрло шкљоцање врата. Георг је стигао до бочног излаза пре него што су га при-метили. Врата нису била закључана. Само их је одшкринуо, шмугнуо кроз њих и тихо их затворио за собом. Требало је опет трчати, сад кроз двориште и башту, па дуж Авеније Амстердам, 110. улице, избити на Бродвеј и спустити се на метро станицу. Када се, већ на Бродвеју, осврнуо, пред катедралом није видео риђокосог и његовог компањона, али је и поред тога с перона непрекидно пиљио у степенице, све док се није појавио воз, а из воза у перон, све док се врата нису затворила и воз уз трзај кренуо. Сео је, ослонио главу на стакло прозора и склопио очи. Осећао је бол у грудима и умор у отежалим ногама. 'Ги се ти-пови не шале. Хоће да га се дочепају. Где ли га још траже? По хотелима? Имају ли његову слику? Да ли његова фотографија грепери на мониторима полиције и локалних-управа? Воз је јурио, затим стајао, опет јурио, опе г стајао. Људи су улазили и излазили. Георг је желео да може да остане на свом седишту, да заспи и да се пробуди на неком другом месту и у неко друго време.

ТРЕЋИ ДЕО

1 Изашао је из метроа. Степениште је смрдело на мокраћу. Хјустон с гритом су се тискали камиони, а струјање ваздуха које су остављали за собом ковитлало је хартије и странице новина над прашњавом средином улице; као да уморне пти-це машу крилима. У даљини, зелено пожарно степениште на фасадама од црвене цигле личило је на висеће.баште. С десне стране низале су се мирне и лепо одржаване улице. Пошто је прошао поред цркве светог Антонија Падованског, чија га је романика подсетила на фискултурну салу његове гимназије у Хајделбергу, изграђену у стилу карактеристичном за доба Вилхелма II, скренуо је у Томпсон стрит. И ту су биле очуване четвороспрагнице и нетоспратнице, а у њиховим приземљима налазиле су се антикварнице, продавнице умет-ничких предмета и модних аргикала. Над кућама на крају ули-це уздизале су се куле Светског трговинског центра: чинило се да су тако близу да могу да се дохвате. На следећој раскрсници избио је на Принс стрит. Тек уз пажљивије загледање над улазом зграде на углу мо-гао се уочити натпис на златасгој гшочи пригушеног сјаја: 160 Prince. Преко пута зграде, Cafe Borgia се управо отварао. Георг је сео поред прозора и наручио сок од цеђених поморанџи. Проучавао је кућу на углу као да ће морати да је нацрта на ос-нову сећања. Црвена цигла, високи прозори, украсно камење над вратима и прозорима што се зракасто шире попут круне и на највишем спрату образују мале фризове. У приземљу је с једне стране улаза била пекара Vesuvio Вакегу, а с друге бар кроз чији се прозор видело црвено неонско светло китњасто исписане рекламе за Miller Beer. Зграда је имала пет спратова, а између првог и другог спрата трака сивиог камења образо-вала је шару у облику меандра што је водила око целе куће. Црне пожарне степенице. Пред кућом хидрант. Кафе је био празан. Преко радија је допирала евергрин музика. Улицом су прошла доставна кола с натписом Vesuvio Вакегу. Потом су наишла поштанска кола, стала, наставила даље. Пре но што је препознао Франсоазин лик, препознао је њен ход: трзаво њихање кукова и сукње, ситни и брзи кораци кратких ногу. Пред собом је гурала колица: одгурнула би их јаче, пустила да сама пређу неколико метара, затим их сустигла. Смејала се. Не, то нису била колица за куповину. Била су то дечја колица из којих су извиривале испружене ручице. Испред улаза пажљиво је подигла бебу из колица. Када је Георг имао петнаест година и први пут био несрећно заљубљен, једног послеподнева, враћајући се с неке секције, посматрао је са горњег одморишта школског степеништа уз-рок своје патње: стајала је у холу наслоњена на гелендер и мазила маче које је држала у рукама. Било је то само маче домарове мачке, али Георг је осећао тако жестоку љубомору, готово као телесну бол, какву више никад неће осетити. Док је сада гледао како Франсоаз подиже бебу и умотава је у ћебен-це, на трен му се од љубоморе згрчио стомак а груди се стегле, што га је подсетило на сцену са мачетом. Франсоаз је ногом и слободном руком склопила колица и ушла у кућу. У Георгу је нарастао бес: осећао је хладну и јасну жељу да удари, нанесе бол, уништи. Платио је и изашао из кафића. Госпођа Крамер, пети спрат, стан Б. Врата куће била су отворена, на одмориштима су стајали бицикли, дечја колица, кутије ствари спремних за селидбу, кесе са ђубретом.

Поред врата 5 Б уз зид су била наслоњена склопљена дечја колица. Позвониоје. „Одмах!“ Чуо ју је како је гурнула неку столицу, пришла вратима, закачила ланац, откључала врата. Дете је илакало из све снаге. Врата су се одшкринула, Георг је видео ланац и Франсоазино лице. Оно присно и омрзнуто лице збуњене мале Туркиње. Ударцем ноге гурнуо је врата тако да је ланац пукао. Фран-соаз је устукнула, прибила се уз зид, подигла руке до груди. Приметио је прво исфлекану блузу и масну косу: раније је увек била дотерана и елегантна. "Ти?“ „Да, ја.“ Ушао је у мали ходник и затворио врата за со-бом. „Али како... Шта... Шта радиш овде?“ Гледала га је ужас-нуто. „У твом стану?“ „У мом стану, у граду... Како си дошао? Откуд знаш да...“ „Да овде станујеш?“ „Ма, све. Мислим...“ „Немој ми рећи да ниси знала да сам у граду. Сви знају, само ти појма немаш!“ Одмахнуо је главом. „Плаче ти дете!“ Не одвајајући се од зида примицала се улазу у дневну собу. „Извини, баш сам хтела да...“ Пришла је детенцету које се коп-рцало на ћебету простртом по поду и подигла га. Блуза јој се растворила и открила набрекле груди. Села је на софу и дојку из које је млеко већ капљало угурала у гладна уста. Дете је склопило очи и почело да сиса. Франсоаз је подигла поглед. Није више гледала у Георга збуњено ни ужасну го. Малкице је истурила доњу усну. Георг је познавао тај покрет. Била је свесна да је то чини кокетном и љупко надуреном; погледом га је молила да се не љути и не нанесе јој зло, и истовремено говорила да зна да он не може да јој науди. Поново је осетио бес. „Франсоаз, остаћу неко време овде, а ако нешто зуцнеш Булнакову, или Бентону, како год, или CIA, или полицији... ако иком ишта кажеш, убићу дете. Чије је? }еси ли удата?“ На ту могућност није уопште помишљао, те се сада освртао по дневној соби и завиривао у спаваћу тражећи знак мушког присуства. „Била сам.“ „У Варшави?“ Презриво се насмејао. „Не“, озбиљно је одговорила, „овде у Њујорку. Управо смо се развели." „Булнаков?" „Ма какви! Бентон ми је шеф, а не муж.“ „А ово је ваше дете?“ „Не... Да... На кога мислиш?“ „Побогу, Франсоаз, можеш ли да кажеш још нешто осим да и не?“ „А можеш ли ти да престанеш с овим одвратним ислеђи-вањем? Бануо си ми на врата, сломио браву и избезумио Џил и мене. Нећу више ништа да слушам!“ То је био онај плачљив и кмекав глас мале девојчице. „Извући ћу ти батинама реч по реч, је л’ ме чујеш Франсоаз; ако не може другачије, онда ћу тако. Или ћу дете... обесићу Џил за ноге, па ће висити док не сазнам све што хоћу. Дакле, чије је дете?“ „Твоје. Је л’ нећеш да је дираш?“ „Не сервирај ми оно што ти се учини најповољнијим, него говори истину! С ким си добила

дете?“ „С бившим мужем; јеси ли сад задовољан?“ Георг је осетио стару беспомоћност. Знао је да не може да нанесе зло ни њој ни детету. И истовремено сумњао да ће она, ако се не осети озбиљно угроженом, рећи истину. Чуће од ње само оно што она мисли да он жели да чује и што ће окончати мучну ситуацију. Била је као дете, живела у нади да ће бити сместа награђена и у страху да ће бити сместа кажњена, без имало осећаја за важност истине. „Не гледај ме тако!“ „Како те гледам?“ „Испитивачки... не, са осудом.“ Георг је слегао раменима. „Нисам знала... нисам хтела да све испадне тако. И трајало је много дуже него што сам мислила. А с тобом је било тако лепо. Је л’ се сећаш музике коју смо слушали док смо се возили за Лион? Неки потпури.“ „Да.“ Како да се није сећао те вожње, и те ноћи, и других ноћи, и буђења поред Франсоаз, и вечерњег повратка кући у Кикирон. Сећања су претила да га, као талас, повуку са собом и однесу. Али, сентименталност је била последња ствар која мује била потребна. „Наставићемо причу други пут. Ноћ сам провео на клупи у парку, после су ме јурили Бентонови људи и сад сам уморан као пас. Џил је заспала: ставићеш је у кре-ветац, одгурати креветац у спаваћу собу, а ја ћу лећи у твој кревет. Врата ћу закључати изнутра. Јасно да Бентонови људи могу да их провале, али не заборави да ћу бити ближи твом детету, и да ћу пре ја стићи до њега од било кога ко продре кроз врата.“ „Али, ако буде плакала?“ „Онда ћу се пробудити и пустити те у собу.“ „Ипак, не разумем...“ Гледала га је збуњено, над њеном десном обрвом појавила се јамица. „Нема ни потребе да ишта разумеш. Понашаћеш се као обично, заборавићеш да си ме данас видела, заборавићеш да сам овде, и водићеш рачуна да то нико не сазна.“ Остала је да седи а Георг јој је из руку узео бебу, положио је у креветац који је одгурао до спаваће собе. Затворио је врата, скинуо се и легао да спава. Мирисало је на Франсоаз. Чуо ју је како у соби до њега тихо плаче.

2 Пробудио се у два. С врата је допирало тихо куцање. Устао је и погледао у креветац - Џил је сисала палац и спавала. „Да?“ прошаптао је к вратима. „Отвори, молим те.“ Био је неодлучан: да посреди није клопка? Ако јесте, и ако га не штити то што је уз њега дете коме може да нанесе зло, онда и нема никакве шансе. Навукао је фармерке и отворио врата. Била је у хаљини коју је носила кад су кренули у Лион, хаљини на светлоплаве и црвене пруге са великим плавим цветовима. Опрала је косу, нашминкала очи и уста; у руци је држала бочицу. И она је шапутала. „Џил ће се пробудити за сат, па сам мислила да јој ти даш млеко. После треба да је држиш усправно док не подригне, можеш и да је благо лу-пкаш по леђима. Ако је мокра, промени јој пелене. Ено су у купатилу." „А ти, куда ћеш ти?“ „Морам да предам превод који сам завршила." „Зар не радиш више за Булнакова?" „Радим, али још сам на породиљском. Превођењем зара-дим још понешто; Њујорк је, веруј ми, врло скуп.“ „Јеси ли била прошле недеље на утакмици Yankees против IndiansaV' „Каква бедна игра! Виде ли ти оно? Али, сад морам да идем. Хвала ти што ћеш ми причувати малу.“ Кокетно му је махнула с врата. Поново је легао. Није могао да заспи већ је слушао како Цил задовољно цокће и шумно уздише. Онда се истуширао и обријао ружичастим дамским бријачем за једнократну употребу који је затекао на рубу каде. Под лавабоом је пронашао детерџент за прање рубља па је потопио доњи веш и чарапе, а уз фармерке обукао најшири џемпер који је нашао у орма-ну. Кад је поново пришао кревецу, Џил је лежала отворених очију. Угледавши га, почела је жестоко да плаче, а глава јој се зацрвенела. Подигао ју је, а како је заборавио где је Франсоаз оставила бочицу, с бебом у наручју тражио ју је по стану. Џил није престајала с дреком. Георг никад није био за дете. Мада никад није био ни против детета. Та тема једноставно није дошла на дневни ред. Кад су се Штефи и он венчали, подразумевало се да ће једпог дана имати дете, док се с Ханом, која се чак стерилисала, такође подразумевало да деце неће бити. Имао је кумче, најстаријег сина свог друга из школе и са студија, Јиргена, сада судије у Мозбаху, који се оженио са двадесет три године и већ имао петоро деце. Георг је са својим кумчетом одлазио у франк-фуртски зоолошки врт и опсерваторију у Манхајму, кад би био код њих у посети читао му је бајку за лаку ноћ а за десети рођендан поклонио му је велики перорез какав су носили швајцарски официри - с два сечива, вадичепом, отварачем за конзерве и отварачем за пивске боце, шрафцигером, мака-зама, турпијом, тестерицом, лупом, пинцетом, чачкалицом, справицом за чишћење крљушти с рибе - перорез који је и сам прижељкивао. Практични дечак оценио је да је иерорез претежак, а на пецање ионако није ишао.

Георг је пронашао бочицу, али јује Џил за трен ока испраз-нила и наставила с дреком. Шта ли ово жгепче хоће? Накнадно се сетио да је требало да је усправи и лупка по леђима док не подригне, па је то и учинио: подригнула је, а затим наставила да се дере. „Шта још хоћеш? Уши ће ми отпасти -од твоје дреке. Мушкарци не воле жене које цмиздре, а не воле ни ружне жене: ако наставиш тако да се дереш има сва да се избораш, па ћеш бити ружна као сам ђаво.“ Џил је ућутала. Но, чим је престао да говори, наставила је да дречи, па је Георг опет почео да јој нешто прича, љуљушкајући је и шетајући се с њом по стану. Није могао да јој говори само буцибуцибуци или цицо-мацо, мада му је било јасно да би је то иодједнако задовољило као бајке и радње вестерна и криминалистичких романа које је с напором из-влачио из сећања. Онда ју је однео у купатило, спустио на комоду и скинуо јој пелене. Нису биле само мокре него и усране, и то поштено. Георг јој је опрао дупенце и намазао га кремом. Био је фасциниран њеним голим споловилом, без иједне маље. Шта ли је драги Бог имао на уму кад је измислио стидне длаке? С Џилиним ножи-цама изводио је покрете вожње бициклом, ширио јој је ручице лево и десно, подизао их и спуштао, понудио јој своје палчеве да их чврсто ухвати, тресао јој је салце на бутинама, мишицама и куковима. Задовољно је цичала. Разлика између мале деце и малих мачака је заправо минимална, помислио је. Мала деца захтевају више посла, а у њих се више и инвестира, па зато људи касније враћају више него мачке, што је и нормално. Изучавао је Џилино лице, тражећи израз који 6и одавао присуство раз-ума. Џил је имала танку тамну косу, високо чело, затупаст нос, затупасту браду, и још била безуба. Из њених плавих очију није могао ништа да прочита: кад би се наднео над њих, видео је само свој одраз. Смејала се - да ли је то био наговештај разума? По рубовима њених ушију открио је свиласте тамне маље. И даље се чврсто држала за његове палчеве. „Мали мој таоче. Али да знаш, кад мама дође нема више флертовања. Не сме да сазна да сам ја тигар од папира. Је л’ јасно?“ Џил је опег заспала. Положио ју је у креветац, па је позвао Јиргена у Немачку и рекао му да писмо које још није добио али које ће ускоро стићи није више актуелно. Помислио је прво да стару причу замени новом, и да не мења молбу. Али чему? „Али, шта ти уопште радиш у Њујорку?“ Јиргенов глас одавао је забринутост. „Јавићу се поново. Поздрави децу!" Георг је знао да му предстоји озбиљно размишљање и до-ношење одлука. Шта даље? Шта планира друга страна? Шта хоће и шта може да учини? Међутим, спољашњи свет је био веома далеко. Тај осећај Георг је познавао из вожње возом. Мада путника само танак зид и стакло деле од предела који промичу крај њега, градова, аутомобила и људи, та баријера и брзина којом се воз креће довољни су да се човек осећа као у капсули. Уз то, напустило се место где се још могло нешто предузети, а није се стигло до новог, где би се тек могло нешто предузети. Кад доспе куда је кренуо, човека чекају одлуке и дела. Али, док се још вози, он је у капсули, осуђен на пасивност која истовре-мено и ослобађа. А ако, поврх свега, нико и не зна да је у возу, ако га нико не чека и ако путује у потпуно стран град, та затво-реност у капсулу добија егзистенцијални квалитет. С тим се не може поредити никаква вожња аутомобилом; за воланом човек је активан, па чак и као сувозач учествује у вожњи и одлукама. У Франсоазином стану Георг је имао исти осећај затворености у капсулу какав се

јавља при вожњи возом. Додуше, само је од њега зависило да ли ће изаћи и укључити се у спољашњи живот. Знао је да му то предстоји, да мора то да уради и да ће и уради-ти. Није осећао ни унутрашњу блокираност. Воз једноставно још није стигао, а ред вожње се изгубио. Седео је у столици за љуљање у дневној соби и гледао кроз прозор. У унутрашњем дворишту видео је једно дрво, пожар-не сгепенице, конопце за сушење веша и канте за ђубре. Није могао да оцени из ког стана догшре који звук: лупа чекића, звецкање посуђа, свирка саксофона, дечји гласови и разговор две жене вођен преко дворишта. Франсоаз се није враћала. Сенке су се пеле уз зидове. У шест се пробудила Џил, али овог пута није плакала. Кад је поново заспала, Георг је испрао своје рубље и окачио га да се суши. Почело је да се смркава. Небо изнад суседних кућа и над Светским трговинским центром постало је црвено. Франсоаз је у рукама држала велику смеђу папирну кесу. „Како је Џил?“ „Спава.“ „Још увек? Обично се буди у шест.“ „И пробудила се, али сам јој скувао чај и дао флашицу.“ Погледала га је скептично. „Жао ми је што сам толико за-каснила. Свратила сам и до Бентона.“ „Стварно си... И где су сад? Колико времена имам да изађем из стана с рукама увис?“ Силовито је устао. „Немој", викнула је, испустила кесу и јурнула к вратима спаваће собе. „Не дирај је! Остави је на миру! Нисам те одала, али, да знаш, у New York Timesy има вест о теби. Показаћу ти.“ Испужила је к њему леву руку, као да се брани, па се сагла, извукла новине из распукле кесе и почела да их листа. „Сад ћу да нађем. Ево је.“ „Знам.“ Веровала је, дакле, да би он могао да Џил нанесе неко зло. Усправила се. „Следеће недеље ми се завршава боловање, па сам мислила ионако да свратим до њих, а када сам видела вест... “ „Јеси ли разговарала са Бентоном?“ „Јесам, прилично је љут. Није желео да се та вест појави у новинама. Молери су позвали хитну помоћ и алармирали полицију, дошли су онда и новинари, њушкали наоколо и сазнали твоје име. Саопштио га је један од оне двојице, који после пада није био сасвим при себи. Превише прашине, казао је Џо; подигло се превише прашине." „Џо је Бентон.“ „Јесте. Је л’ знаш да је онај други, онај што је пао у отвор лифта, сломио обе ноге?“ „Откуда да знам? Нисам имао времена да застанем и видим шта се догодило.“ „Али зашто си то учинио?“ Глас јој је био уплашен. Постао је за њу неко други. Неко ко удари и више се не обазире, од кога је боље чувати се. „Шта ти је испричао? Булнаков - Бентон - Џо; ускоро ћу тој свињи и да тепам.“ „Казао ми је да ниси био задовољан оним што си добио у Кикирону, да си хтео више и да си га уценио.“ „А чиме сам га то уценио?" „Некако си ишчачкао да смо... да он... да у Прованси ниси имао посла са Русима, па си претио да ћеш то рећи Русима, што се њима неће допасти.“ „Зар мислиш да сам дошао да уцењујем Бентона таквом глупошћу? И колико сам, као, добио у Кикирону?“ Георгов бес је растао. „Мислиш ли, заиста, да сам толико блесав? Знаш и сама да је то голо срање. И чему, уопште, ово бедно позори-ште? Боже, како ми је доста твојих

лажи! Сит сам их, сит, сит.“ Са сваким „сит“ одјекнуо је по један звучан шамар. Потом је Георг стегао песнице. Штитила је лице подигнутом руком. Стајали су једно наспрам другог, очи у очи, она заплашеног погледа, он бесног. Дубоко је удахнуо. „Прошло је. Нећу ти више ништа. Да ли Бентон понекад овде сврати? Јеси ли још у вези с њим?“ „То је готово, а уосталом, ако некад и наиђе претходно ме позове због детета. Не треба да се бојиш. А ја сигурно ником нећу ништа рећи. Не желим, између осталог, да изгубим тако добру бебиситерку.“ Из трена у трен изгледала је и звучала другачије. Прво преплашено, затим заверенички и озбиљно, а последње речи изговорила је чак ведро, и намигнула. „Куку, какав хаос!“ Гледала је у исцепану кесу код својих ногу. Из кесе је цурило млеко. „Хоћеш ли ми помоћи да спремим вечеру?“ Када су касније пошли на спавање, Георг је и даље био хладан. Легао је у кревет у спаваћој соби, поред Џил, а Франсоаз се сместила на кауч у дневној соби. Изнутра је закључао и врата. Чуће дете, казао је, или нека Франсоаз закуца кад се Џил пробуди и кад јој буде потребна мајка. Он је први чуо кад се Џил пробудила, па је отишао у дневну собу и позвао Франсоаз. Кад је почела да доји Џил, поново је заспао. Нешто касније, Франсоаз је скинула спаваћицу и увукла се крај њега под покривач.

3 Већ наредног дана успоставила се свакодневност заједнич-ког живота. Георга је подсећала на свакидашњицу последњег периода који су у Кикирону заједно провели. „Како си само могла да онако нестанеш преко ноћи? Без иједне речи.“ Георг је кроз жалузине гледао у бледоплаво ју-тарње небо. Исцрпена и задовољна, Франсоаз је лежала поред њега, с главом на његовој мишици. „Џо ме је изненада послао у Њујорк, а овде ми је саопштено да треба да останем.“ „Али, шта ти је било на уму? Шта си мислила о мени, о нама?“ Приметно се напрегла размишљајући. Није разумела ње-гово питање, али није хтела да га разочара, већ се трудила да га задовољи правилним одговором. „Не размишљај толико. Кажи једноставно шта си осе-ћала.“ „Па, то је био мој посао. А и Џил је била на путу, а ти си почео да се понашаш неразумно. Нисам смела да ризикујем да изгубим посао, јер сам знала да ћу убрзо морати да бринем за дете, а на тебе нисам могла да се ослоним. Ти си увек тако, не знам како да кажем, тако... Увек тражиш преко хлеба погачу, хоћеш више од онога што се нуди, па тако и то уништиш. У Прованси си барем све уништио својим поносом и пркосом, а требало је да се напросто нагодиш с.а Џоом. Живот човека натера да спусти нос. Некад је много не само погача, него и хлеб, и треба бити задовољан хлепчићем.“ „Скроз без везе.“ „Ето, видиш да ме не разумеш.“ „Зар не добијаш алиментацију за Џил?“ „Не, јер заправо не знам ко јој је отац.“ „Бентон, или твој бивши? А је л’ могуће да је и моја?“ Придигла се, ослонила на лакат и погледала наниже, к њему. „Ти си тако сладак. Понекад сам желела да је твоја. Још си био дубоко у мени кад сам се вратила овде. Сећам се да сам једном ишла Авенијом Медисон а испред мене је ишао човек који је користио исту тоалетну водицу као и ти; полудела сам од чежње.“ „А када се касније Бентон вратио у Њујорк, рекао ти је да су најзад успели да ме купе и смире.“ „Јесте.“ „Да ли те интересује како је стварно било?“ „Да, али не сада, Џил само што се није пробудила." Одгурнула је покривач и пољубила га у груди. Највећи део дана Георг је провео сам са Џил јер је Френ, како се овде звала, радила на новом преводуу универзитетској библиотеци. Кад је отишла, Георг је позвао телефоном Хелен и сазнао да су јој у Townsend Enterprises заказали састанак. Георг се играо са Џил, хранио је и купао. Прелиставао је Френине књиге и систематски претражио ормане, кутије ис-под кревета и фиоке писаћег стола. Најзад је знао да Френ има тридесет година, да потиче из Балтимора, да је похађала колеџ у Вилијамстауну и Универзитет Колумбија и да је шест година била у браку с Дејвидом Крамером. У једној фиоци нашао је чак и своју слику: лежи у мрежи за љуљање испред куће у Кикирону, са

Глупком на стомаку. Кад се Френ у шест сати вратила кући, јело је било на столу. Тако су протекли и следећи дани. Увече и ујутру, након што су водили љубав а Френ прела од задовољства, Георг би поставио неко узгредно питање и добио узгредан одговор. Слику катедрале окачила је у Каднеу зато што је као студент-киња становала преко пута катедрале и у то време била срећ-на, па је желела да је нешто подсећа на Њујорк. Да, Townsend Enterprises припада Џоу Бентону. Пуно је путовао по свету, био прво православни свештеник, онда отишао у морнарицу, затим у један ашрам у Калифорнији. Кад је постао приватни детектив, радио је под властитим именом, али како су послови почели да се гранају а муштерије бивале све угледније, прибегао је маскирању. Френ за њега ради већ четири године, а друге године постала му је љубавница. Посао за Gillman највећи је кога се сећа; донео је Џоу тридесет милиона. Што је то коштало Морена живота, њој је, казала је, стварно жао. Георг је, међутим, имао утисак да јој је свеједно, и да сматра да је Георг сам крив за провалу и смрт мачака. Џо је имао везе са важним државним службама. „Рука руку мије, зар не знаш за то? Некад су они њему потребни, а кад неки проблем треба да се реши незванично - потребан је он њима. С/А? Појма немам да ли је у питању CIA, или нека од њених агенција." Политика Френ није интересовала, па је није интересовала ни политичка димензија њеног посла, а ни морална. Зар сам ја другачији, питао се Ieopr. Рекао сам Хелен да би за Бентона, тј. Булнакова, представљало пораз кад би морао да ме исплати, и да је мени стало до тог пораза, али новац бих ипак задржао. Казнити, осветити се и наплатити - прилично сам то једнос-гавно замислио. Остајало је, међутим, питање шта Френ уопште интере-сује. Њен посао? Била је готово слепо подређена послу, а њена нодређеност Бентону била је део таквог става. „Јеси ли га во-лела?“ „Није био лош према мени. Дугујем му много. Хтео је чак да плаћа и за Џил...“ „Што га ниси пустила да плаћа?" Георг је напето ишчекивао одговор. Подређивање послу и шефу ли-чило му је на фатализам којим се човек повинује временским приликама, прихватајући сунце или кишу. Могла је, дакле, да Бентонов новац прими као дар с неба. Али није. „Па како могу, кад не знам да ли јој је стварно отац.“ Зачудила ју је његова инсинуација, њен морални аспект. Дакле, о гпада теорија о времену. Посао је за њу био само посао, као што је време било само време: на унутарњем плану остајала је неукључена. Џил? Френин живот кружио је око Џил. Георгу се ипак чинило да је у односу са Џил некако пословна: Џил је била практични проблем који је захтевао практична решења. Кад би јој пружила дојку, то је био технички поступак храњења, а не спојеност мајке и детета. Георг се сећао слика из музеја из којих је зрачило више топлине него када би видео Френ с малом на грудима. А ја? Да ли је ја интересујем? Да ли ме воли? Георг је често имао утисак да је и он за њу део свега који се не може промени-ти и мора прихватити онакав какав је: радовати се радостима које нуди и савијати под ударцима које доноси. Примећивао је ипак да му се сваког дана све више радује. А зашто и не би? Чистио је кућу и кувао, спавао с њом, чувао Џил. Када би Френ доживљавала оргазам, и кад би крици протресали њено тело што се прибило уз њега, Георг би помислио: сада, сада сам те досегао, сада сам те уздрмао. Но док би се потом истезала и протезала, подсетила би га на пса који је са задовољством грчкао кроз воду а сада се отреса, те капљице прскају око њега. Није је досегао, није уздрмао, био је напросго једно од

задовољстава које свет нуди. Понекад је желео да је ухвати за мишице и протресе. Као да у Френ са којом живи постоји још једна, и као да би протре-сањем могао да с ње стресе ту љуштуру која му је изгледала некад ведра а некад тужна, али увек недоступна и неукључе-на. Продреће у замак Трнове Ружице, и ако већ не може да је пробуди пољупцем, пробудиће је протресањем. Познавао је гај осећај из Кикирона. У међувремену је, док је једном код Хелен листао њене књиге, наишао на бајку о Трновој Ружици и прочитао је. Тако је сазнао да је краљевић који ју је пољубио једноставно дошао у правом тренутку. Прошло је било сто година, наступио је дан кад је требало да се пробуди. Трнова Ружица се није пробудила од пољупца. Једном јује, ипак, ухватио за мишице и протресао. Било је то у недељу, када Френ није отишла у библиотеку да преводи, те су читав дан провели заједно. Ставили су Џил у њихов кре-вет, купали се утроје, доручковали eggs benedict, пили bloody таггу и читали дебели New York Sunday Times. У два сата зазвонио је телефон. Френ је подигла слушалицу, неколико пута рекла „да“ и „до6ро“ а на крају „видимо се“. У три сата почела је с причом о томе да је заједничка недеља лепа, али да она није навикла на толико заједништво. Потребно јој је време и простор да буде сама. Георг се сложио да је човеку то потребно, и наставио да чита. Упитала га је зашто он ту потребу не задовољи тако што ће изаћи и прошетати. „По оваквом времену?" Напољу је лила киша. „Па шта, мало кише... Осим тога, по киши те нико неће видети и препознати. Целе недеље си дреждао у стану.“ „Можда касније." У пола четири ирешла је на ствар. „Хеј!“ „Да?“ „У четири долази неко, па би ми одговарало кад би ме мало оставио насамо с њим.“ „Ко? О чему се ради?“ „Понекад... понекад дође један мушкарац, да се... “ „Туцате.“ Климнула је главом. „Је л’ то он малопре звао?“ „Ожењен је, тако да тек у последњем тренутку зна да ли може да се извуче.“ „Онда те позове, сврати, потуца те, закопча панталоне и оде.“ Није ништа одговорила. „Да ли ra волиш?“ „Не, то је... Он је...“ „Бентон?“ Гледала га је уплашено. Како је познавао и мрзео тај поглед. Као и пискав гласић којим га је најзад упитала: „Нећеш ми учинити ништа нажао? Ни мени ни Џил?“ Преплавило га је старо осећање беспомоћности и умора. Не, помислио је, нећу то више дозволити, али је нећу поново ни ударити. „Френ, немој то да радиш. Оно што постоји међу нама - шта год да је - распрснуће се ако сад будеш спавала с Бентоном, а ја не желим да се то уништи. Нећеш му отворити врата.“ Да ли треба да јој кажем да је волим? Но она је већ одговарала, мудровала је нижући уњкавим гласом реченицу за реченицом. „Не,

Георг, нема теорије. Он зна да сам овде, а ако сам овде онда морам и да отворим врата. Због мене долази чак из Квинса, еј, толики пут. Он ми је шеф, а у понедељак поново почињем да радим. Понедељак, то је сутра. Не дозвољавам да ми квариш живот. Теби тако одговара, ма немој. А како си замислио да то изведем? Џо стоји пред вратима и чује како Џил плаче, чује и мене како трчкам нао-коло, али му не отварам. Јеси ли уопште замислио ситуацију? Не, неће моћи. Упадаш у мој живот и постављаш ми којекакве захтеве. Нисам ти ја ништа обећала. И јеси ли се уопште за-питао шта ће Џо да уради кад буде стајао пред вратима, а ја га не пустим да уђе. Мислиш ли да ће само слегнути раменима, сићи низ степенице, сести у кола и отићи кући. Уосталом, ло-гично је да помисли да ми се нешто догодило пошто сам прво рекла да може да дође, а онда му не отварам. Може да позове домара или ватрогасце, а оно што би се тада догодило, тога бих да се поштедим. Ја...“ Тада ју је ухватио за мишице и протресао. Викао јој је у лице, на коме су усне и даље формирале реченице, али без гласа. „Сад је доста Френ! Прекини!“ Од стезања његових руку искривила је лице. „Написаћеш на цедуљици да си морала да одведеш Џил у болницу, и цедуљицу залепити на врата. А ако он ипак покуша да уђе, завршићу с њим, што је можда и прави крај за ову блесаву, проклету причу које сам сит и пресит.“ Џил се пробудила и почела да се дере, а Георг је поново видео страх у Френином погледу. Хладно је наставио. „Хајде, пиши, јер иначе тешко теби, и тешко Џил.“ Написала је цедуљицу и залепила је на врата, а Бентон није зазвонио. Прочитали су новине, заједно кували и рано оти-шли да легну, јер је Френ морала рано да устане. Водили су љубав, а Георгу се чинило да је она тако страствена зато тто је он толико одсутан. У мислима је био у фирми Townsend Enterprises, у компа-нији Gillman, код Руса. Заиста је било време да оконча целу причу. Изгледи му нису били баш нарочити с обзиром на то како су карте биле подел>ене и играчи позиционирани. Што значи да је карге требало покупити, промешати, поново поде-лити и - зашто да не - укључити новог играча. Ако Руси досад нису били у игри, он ће их увести.

4 Рецимо да Џоу Бенгону тридесет милиона које је добио од Gillman-а нису довољни и да жели да од Руса извуче још тридесет милиона - како би поступио? Успоставио би контакт, понудио на увид део планова којима располаже, рекао цену, а при том вероватно не би наступио као шеф Townsend Enterprises-г него преко посредника, такозваног човека од сламе. Како би Руси реаговали? Темељно би проучили понуђен узорак, захтевали да им се прикаже читав материјал, настоја-ли да снизе цену и установе с ким имају посла, како не би насели на превару. Ако ствари тако стоје, треба видети како да он, Георг, постави своју клопку. Када се у понедељак увече Френ вратила с посла, Георг је имао план. До тада је Френино враћање кући прослављао на начин уобличен сликом коју су филмови створили о идеалној америчкој домаћици: Џил у наручју, јело на шпорету, коктел у фрижидеру, свеће на столу. То јесте била иронична игра, али играна с много љубави. У понедељак увече Георг је наступио с новом игром. „Шта хоћеш прво да чујеш, добру вест или лошу?“ Френ је приметила да је све другачије него обично, па се несигурно осмехнула. „Добру.“ „Путујем на неколико дана." „Али, мораш... мислим, ми... “ Чекао је, али она није завршила реченицу. Гледала га је, а над њеном десном обрвом подрхтавала је јамица. Надао се да ће она - ни сам није знао шта се надао. „А лоша вест?“ „Ти и Џил идете са мном, или водим Џил,“ „Куда идемо?“ У њеном гласу звонио је аларм. „У Сан Франциско, на недељу дана.“ „Јеси ли луд? Почела сам данас да радим, како већ да тра-жим одмор!“ „Онда идем са Џил.“ Одложила је смеђу кесу с намирницама и подбочила се. „Стварно си потпуно луд. Ти и Џил? Можеш ли да ми кажеш о чему се уопште ради? Шта си то смислио?“ „Могу. Водим Џил, ако баш хоћеш да знаш, као таоца. Као таоца да ћеш бити мирна док се не вратим и коначно не от-путујем. Да нећеш отрчати Џоу Бентону и издати ме.“ „То не бих никад урадила. Нисам то урадила ни ове недеље, од кад си код мене.“ „Као таоца да не признаш Бентону да си копирала Mermoz--ову документацију и дала је мени. Јер управо ћеш то учинити сутра или прекосутра.“ „Немој, молим те! Не знам шта си све смислио, али то је напросто немогуће. Чак и да хоћу, појма немам где је та доку-ментација. Како да је узмем и копирам?“ „Онда је само фотографиши. Како се то ради, то знаш. И немој да ми причаш да појма немаш... Годинама си његова љу-бавница, још увек спаваш с њим, знаш да је од Gillman-а добио тридесет милиона, што сигурно тешко да пише у пословном извештају Townsend Enterprisesa, знаш да је наложио да убију Морена и...“ „И твоје мачке! Не заборави своје три мачке!“ Погледао ју је запањено. Поново је говорила оним својим пискавим гла-сом мале девојчице, али је у том гласу и у очима суженим до

прореза било дубоког презира и голе мржње. „Ти и твоја надменост! Мислиш да си бољи од њега, и бољи од мене. Гледаш нас с висине. Али живот је напросто такав. Сви се боре за свој комад колача, и ти се бориш, али се бориш лоше. И није Џо смислио правила по којима се борба води.“ Наставио је мирно. „Ниси изгледа разумела оно најваж-није. А најважније је да ти, након свега што се између Бентона и тебе догађало и још се догађа, и с обзиром на све што знаш о њему, сигурно знаш, или барем можеш да сазнаш, где држи документацију Mermoz-а, као и то како до ње можеш да дос-пеш. Не ради се, дакле, о томе ко је смислио правила. О.К., Бентон их није смислио, ниси их смислила ни ти, а нисам ни ја. Једино што сам ја, најзад, успео да их укопчам, а ви сте их укопчали одавно. А пошто сам их укопчао: узимам Џил, ти набављаш документацију Merrnoz-а, име Бентоновог човека за контакт у Gillman-у и Gillman-ов лого, наиме неку брошуру или било шта на којој се налази њихов лого. Ако хоћеш да ти се Џил брзо врати, боље ти је да и ти пожуриш.“ „Ти то озбиљно?" „Да, Френ, сасвим озбиљно.“ „И како то уопште замишљаш? Џил и ти у Сан Фран-циску?“ „Шта има да се замишља. Вероватно сваког дана хиљаде очева путује са својим ћеркицама. Где будемо могли да идемо заједно, ићи ћемо. А кад не будем могао да је водим са собом, наћи ћу неког да је чува, а ја ћу је хранити и преповијати.“ „Тако, кажеш?" „Тако. Ако имаш неки савет, саслушаћу га. Могу, на пример, да купим ону носиљку помоћу које се дете носи на грудима. Знаш те стварчице." Гледали су једно у друго. У њеном погледу више није било мржње, већ само туге. Туге? Георг ју је видео згрануту, упла-шену, затворену, одбојну, непријатељску, веселу и пенушаво ведру, али још никад тужну. Ако је у стању тако да гледа, онда је можда ипак Трнова Ружица у дворцу ограђеном ружама. Да ли на исти тај озбиљан и прибран начин може да гледа, а да при том буде срећна а не тужна? Њен поглед је сад пролазио кроз њега; Георг је пожелео да је пита на шта мисли. Онда се зачуло лако кркљање а она је с руком притиснутом на уста заустављала смех. Можда ју је насмејала помисао на Георга који у носиљци на грудима тегли Џил. То је, међутим, трајало кратко. „Георг, ако то стварно учиниш... то ти нећу никад опрости-ти, никад. Одузети ми Џил, уценити ме са Џил - не могу да из-разим колико то сматрам ниским, бедним, кукавичким. Ниси хтео да се као човек бориш за свој комад колача, или си можда покушао и ниси успео, па би сад да то добијеш пречицом, нак-надно и потуљено... Оно што ниси упропастио у Кикирону, то упропаштаваш сад. Знам, није требало да се упустим у оно у Кикирону. И није требало да допустим да веза између нас постане тако озбиљна и да тако дуго траје. Нисам исправно поступала, што сам увиђала и сама, али некако... да ли због секса, шта ли... Но, свеједно. Молим те да не упропастиш баш све. Остани овде још неко време, или иди одмах разговараћу са Џоом да те пус ги да без тешкоћа изађеш из земље и вратиш се у Кикирон, али не одузимај ми Џил и не присиљавај ме да се као лопов прикрадам Џоовом сефу.“ Покушала је на све начине да му објасни зашто мора да се одрекне плана који је смислио. Георг је примећивао промену: то није била Френ која говори више себи него њему и која кмечећим гласом мале девојчице истискује реченице, јер, као одрасла, не може да виче.

„Не, Френ. Сад ћу да завршим ову ствар. Ти мислиш да је она већ завршена, али није. За мене није завршена." Касно увече покушала је још једном да га одговори. Покушала је то и сутрадан, и прекосутра, на миран начин, са сузама, с виком, с разлозима, молбама, претњама, псовка-ма, завођењем. Понекад је - запањен тиме ko/ihko и умирен - увиђао колико га се боји; била је то иста врста страха коју је испољавала у односу са Бентоном. Првог дана по објављивању Георговог плана дана донела му је лого Gillmana. и име Бентоновог тамошњег човека за контакт. Дан касније кутијице са негагивима снимака плано-ва. На копијама којима је располагао Георг, десно доле назирао се лого фирме Mermoz утиснут у папир оргинала - авион да-блдекер између чијих је горњих и доњих крила писало М Е R MOZ. На једној копији Георг је преко тога налепио Gillman-ов лого, па је преко њега прешао белилом, тако да су се слово Г, чије је заобљење представљало део облине земљине кугле, и цртица претворена у труп авиона, само нејасно видели. Онда је наложио Френ да ту копију копира још једном. На њеној писаћој машини написао је кратко писмо. Поштована iocuogo, вероватно вас занима узораку при-ло1у. Потпун материјал кошта тридесет милиона. Јесте ли заинтересовани? Уколико јесте, нека неко компетентан и са свим потребним овлашћењима буде спреман за састанаку Сан Франциску. Место и време састанка биће вам јављени у среду следеће недење, у десет сати. Ваша телефонисткиња треба да прими поруку под ознаком „ротори". Посао мора да се обави gea дана касније, у петак. Размишљао је да ли да напише „поштована госнодо“ или „поштоване даме и господо“ и шта да буде лозинка. Но, једно је било подједнако неважно као и друго. Испод адресе, тамо где се наводи назив предмета, написао је „борбени хеликоптер“, па је писмо и копију убацио у коверат, адресирао коверат на руску амбасаду у Вашингтону и у среду увече убацио ко-верат у сандуче. Учинио је то под заштитом мрака, и са Џил у наручју. Пре тога је дуго седео крај лампе и покушавао да провери аутентичност и потпуност филмова које му је донела Френ. Када их је поново смотао и вратио у кутијицу, није био много паметнији него пре тога. Резервисао је карте, за себе и Џил, за суботу. Хтео је да се нађе с представником Руса у среду, и да пре тога разговара са Бјукенаном, Бентоновим човеком за контакт у Gillman-у, а било је врло важно и наћи место на коме ће се састати с Русом. За то је планирао два дана. Кад је Френ изгубила наду да ће успети да одговори Георга, покушавала је да му се склони с пута. Поштовао је такав из-бор, али је у малом стану то било тешко изводљиво. Када би седели заједно за столом, када би пропуштали једно друго или се заобилазили уз лако дотицање на вратима између дневне и спаваће собе и у ходнику што је из купатила водио у кухињу, не би разменили ни реч, а Френ би оборила поглед. То је била нека залеђена интимност која је Георга растуживала. Понекад би га, међутим, Френ подсетила на девојке у старим или дале-ким културама које су обећане неком мушкарцу, али смеју да му се покажу тек после венчања. Френ је опет спавала у дневној соби: већ прве ноћи, када га је узбудила али није успела да му измами обећање да одустаје од своје намере, устала је из кревета и прешла у дневну собу. У петак увече дочекао ју је с ритуалом из претходне не-деље. Пре подне је са Џил био у куповини, између осталог и због тога да би се поново навикао на спољни свет, а после подне

је провео у кухињи. Приредио је вечеру какве је правио у Кикирону: тост са тапенадом, патка са провансалским зачи-нима и мус од чоколаде. Она је, потиштена и ћутљива, вечерала обореног погледа. Није прешла у његов кревет. Међутим, следећег јутра Георг је у путној торби затекао носиљку у којој је могао да Џил носи на грудима.

5 На почетку лета Џил је плакала из све снаге, али кад је њено плакање престало да изазива ангажовање путника и почело да их нервира, заспала је. Једна четворогодишња де-војчица покушала је да Џил заинтересује за своје сликовнице и чоколаду. Једна старија дама давала је Георгу савете како се одгајају деца, а посебно младе даме. Стјуардесе су доносиле покриваче, загрејале бочицу с млеком, припремиле пелене и говориле „буци-буци-бу“. Биле су крајње предусретљиве пре-ма Џил, као и према Георгу. У Сан Франциску дочекали су их Џонатан и Фирн. Један Георгов друг са студија у Хајделбергу, студирао је потом на Стенфорду, и у Сан Франциску делио стан са сликаром Џонатаном; кад га је Георг позвао и замолио да му нађе смештај, понудио му је да га смести код Џонатана. Георг је по-нуду радо прихватио јер није хтео да са Џил иде у хотел. Поред гога, Џонатанова девојка Фирн била је глумица, тренутно без ангажмана, те је била спремна да причува Џил кад Георг буде излазио својим послом. Преузела је Џил у своје руке и пре него што је Георг био вољан да јој је преда. Кад су кретали из Њујорка падала је киша, док је у Сан Франциску сунце сијало на ведром, плавом небу. Георг је оставио Џил код Џонатана и Фирн, уједном адаптираном складишту у заливу, где су живели с мачком и доберманом. Послеподне је тек почињало, ria је хтео да одмах крене у потра-гу за местом на коме ће се наћи с Русом. Јасно је било какво место то треба да буде. Пошто је мо-рао да зна да ли преговарач друге стране долази сам, мора-ло је бити прегледно. Да би био сигуран да после разговора неће бити праћен, требало је да му пружи могућност да се негде близу изгуби у мноштву људи или да лако стигне до не много прометне улице, где би га чекала кола. Улази у кола, сместа креће, у ретровизору проверава да ли га неко прати, скреће на првом раскршћу и нестаје у сплегу улица - тако је Георг замишљао свој одлазак. Ако би се пак изгубио у гомили, заклоњен људима, стигао би до неког јавног тоалета где би се опет прерушио. То би требало да буде довољно да се отресе једног, па и двојице или тројице Руса. Уколико су, међутим, Американци ухватили његово писмо и уколико буду прислу-шкивали позив у амбасаду заказан за среду, па на договорено место пошаљу псе и хеликоптере, онда ионако нема никакве шансе. Георг је изнајмио кола, уз која је добио и план града, и кренуо. Испрва је пустио да га носи река саобраћаја и воде саобраћајни знаци који су забрањивали да скрене лево или десно. Возио се дугим улицама оивиченим дрвеним двосп-ратницама и троспратницама обојеним у живе боје, са за-твореним балконима, украсним фризовима и малим кулама. Изненада су се на кућама, између првог и другог спрата, поја-виле табле с називима продавница и светлеће рекламе: храна, пепси-кола, антиквитети, хемијско чишћење, поправка кола, аутомати за прање рубља, некретнине, ресторани, урамљи-вање слика, пиво budweiser, ципеле, модна одећа, кока-кола и, поново, храна. Онда су, једнако нагло као што су се поја-виле, табле и рекламе нестале, те су се опет стамбене куће низале једна за другом. Касније је доспео у кањоне оивичене облакодерима, краће него на Менхетну али одважније по ар-хитектури. Улице су овде биле чистије и празније, а комадићи природе између њих зеленији. Као у колицима што се возе изукрштаним тракама ролеркостера у луна-парку, прелетао је преко

брежуљака града: мрежа улица пребачена преко по-луострва није следила топографију терена, те су неке водиле стрмо навише, у небо, а неке стрмо наниже, у друге улице. С висине би сваки час видео море, контејнерске бродове, једри-лице, мостове, затим силуету облакодера збијених на једном крају града и дуге руке аутопутева што су водили преко кућа и између њих, укрштајући се и преплићући. Георг је отворио прозор, пусгио радио и уживао у томе што му ветар и музи-ка звижде око ушију. Понекад би зауставио кола и изашао, као туриста који жели да нешто фотографише. Фотографисао није, већ је проверавао да ли је неко место довољно отворено, или нека улица довољно усамљепа, и да ли се степениште што се спушта с улице која води на врх брда завршава крај какве куће или у оближњој улици. У суботу је забранио себи да гледа у план града. Покушао је да развије осећај за град и његове улице. Да је открио неко згодно место, унео би га у план, али га није нашао. Увече је ипак имао јасну представу о полуострву: на западу Пацифик, на истоку залив, на северу мост Голден Гејт. Могао је и да за-мисли како се град, који је настао на северу залива, ширио по остатку полуострва. У понедељак ујутру почео је са систематском претрагом, при којој се помагао картом. Обишао је обалу Пацифика и тамошње паркове. У парку Голден Гејт било је, додуше, усамљених места, али је њихова усамљеност штитила само од изненадног појављивања шетача, али не и од циљане пажње скривеног пратиоца. Плажа дуж океана била је дугачка и прегледна: сиви таласи под сивим небом, галебови које витла ветар, неколико џогера, неколико шетача, један сурфер који успева да савлада само први талас, жути багер који насипа или односи песак. Но, испред зида који је делио улицу од пла-же било је превише паркираних кола, а у неким су седели и људи. Георг је отишао до усамљеног киоска који је продавао хот-дог; док је продавац пецао виршлу из лонца са врућом водом, пара је шикнула навише образујући густ облак. Било је хладно. Георг је из куће на обали залива кренуо по ведром јутру, али је насред полуострва уронио у маглу која је висила над пацифичком обалом. Онда је помислио да је нашао тражено место. На север-ном крају плаже, где је терен био брежуљкаст и где се обала стрмо спуштала ка мору и у правцу истока скретала ка зали-ву премошћеним Голден Гејтом, улица је водила навише. На врху брежуљка Георг се нашао испред неке врсте акропоља: мноштво ниских кућа, пролаз оивичен стубовима, велики округли трг са празном фонтаном у средини, широк прилаз што са трга води до трема са стубовима. Ieopr је паркирао кола и обишао трг. Сунце је растерало облаке те је кроз крошње дрвећа видео град, море, црвене стубове и издужен лук моста Голден Гејт. Испод Георга два хеликоптера летела су дуж обале. С терена за голф, који се пружао до акропоља, повремено су допирали звуци удараца и гласови играча што су се затекли у близини и тихо зујање возила која су саобраћала по терену. Кад би се на улици појавио неки аутомобил, Георг је могао да га из даљине види и да га дуго прати погледом. Иначе је било потпуно мирно. Место какво се само пожелети могло. Када се, међутим, попео до трема са стубовима, открио је да је акропољ заправо уметничка галерија која је понедељком и уторком затворена; могао је да замисли колико ће у среду ту бити паркираних аутомобила. Да би до краја упропастила пр-вобитно одушевљење, убрзо су се појавила троја кола из којих је изашло бучно друштво сватова - Кинеза или Јапанаца. Георг се вратио до својих кола. Млада је била згодна.

У понедељак увече дојадио му је и град, а посебно власти-ти бесциљни и другом намером одређен туризам. Сам Сан Франциско му се допадао због прегледне јасноће, свежине коју је доносио ветар што је дувао и по најјачем сунцу, као и због разноликости квартова и култура. Да и сам у глави већ није имао феминистичке маказе, упоредио би га са заводљивом девицом у уштирканој белој хаљини која истовремено коке-тира својим дражима и цицијаши с њима. Њујорк би пак био распојасано изваљена матора опајдара, која се презнојава и пуши од зноја на који и заудара, непрекидно тороче, понекад и виче. И поред тога, било му је доста Сан Франциска, својих запажања и своје некорисне сензибилности. Тражено место није нашао. Паркирао је кола и ушао у кућу. Џил је била још будна. Дао јој је бочицу и променио пелене. То је учинио на дугачком столу у кухињи на коме је могао комотно да је окреће налево и надесно и где јој је малко протресао салце. Џил је јечала од задовољства. Онда јује спустио на широк кревет где су обоје спавали. Бојао се да ће из тог кревета испасти или да ће је он згњечити. Ти страхови пратили су га и у сну. Џонатан и Фирн припремили су вечеру на коју су позвали Георга. Пријатељски и заинтересовано распитивали су се о послу који га је довео. Било му је непријатно што врда с одго-ворима; чезнуо је за отвореношћу и нормалношћу. Њих двоје су били срећни, мада је Фирн тренутно била без ангажмана а Џонатан морао да прекине са сликањем да би зарађивао. Све троје су прилично попили. Џонатан је постао прегласан и горопадан, из писаћег стола извадио је пиштољ и пуцао у уличну светиљку наспрам куће. Фирн је у томе учествовала и смејала се, мада је знала да оцени кад је доста и умела да Џонатана одведе у кревет. Георг је осетио и чежњу за неким ко би га пуштао да ради шта хоће и истовремено водио рачуна о њему. Ма шта причам, чезнем за Френ, казао је потом себи, свеједно да ли ме пушта да радим шта хоћу или контролише. Чезнем да с њом живим животом од кога смо у Кикирону и Њујорку имали само љуштуру. А ако се живот са Френ, као и она сама, завршава на тој љуштури, ако иза онога што видим и знам нема ничег другог што бих могао да откријем протре-сајући је или пробудим пољупцем, онда бих био задовољан и тиме што видим и знам. Мада је осећао да би лако могао без свега осталог - Џоа, Mermoz-а и Gillman-а, велике освете, великог новца - знао је да ће наредног дана наставити да тражи погодно место као и да ће отићи код Gillman-а и покушати да ступи у контакт с Бјукенаном. Знао је, такође, да те ствари нису сагласне, али да могу да творе целину, као и јасноћа и омамљеност у његовој глави.

6 Наредног јутра Георг се у кревету пробудио сам. Фирн му је оставила цедуљицу на којој је писало да га је пустила да спава и да је она узела Џил. Прошетаће пса. У пиџами и са шољом кафе у руци, Георг је прошао кроз стан и разгледао Џонатанове слике. То су биле велике уљане слике, два пута три метра, па и веће, у тамним и мат тоновима из којих би понегде изронила нека блистава плава или црвена, уткана у шару тепиха. Акт за писаћим столом, акт на софи, акт који седи на поду леђима ослоњен о зид, празан простор са торзом човека који спава на поду - из свих слика избијала је хладноћа, чинило се да је ваздух разређен а да су људи замрзнути. Георг је попио гутљај топле кафе. А можда је Џонатан слике насликао савлађујући с напором страст, те су се од тога укочиле? Наредна слика приказивала је полеђину телевизијског апарата и мушкарца и жену; она седи на софи и гледа у екран, он стоји иза софе, окренут и спреман да пође. Можда Џонатан жели да каже да је комуникација немогућа а усамљеност неизбежна? Потом се на сликама јавила природа: призор глечера испред кога се два мушкарца боре грчевито преплетених тела, ливада на чијем рубу седи пар, више једно поред другог него једно с другим, чистина у шуми на којој клечи човек што у наручју држи де-војчицу коју љуби. Поново разгледајући све слике, Георг их је другачије протумачио: Џонатан не жели да каже да је уса-мљеносг неизбежна, али код њега, хтео или не, све проистиче из тога, могуће и против његове воље и насупрот покушају да ухвати и прикаже блискост. Затворене очи човека који љуби дете не изражавају самозаборав, већ напетост; чинило се да девојчица хоће да побегне од њега. Георг се сетио тренутка кад је Френ дојила Џил и како он у том призору није видео блискост, топлину и међусобну прожетост. А да нисам ја постао неко за кога је усамљеност неизбежна и комуникација немогућа, не само комуникација већ и њено опажање? Како је на столу била паклица цигарета, извукао је и припалио једну. У Њујорку је изненада престао да пуши. Сада, после недеља непушења, први дубок дим био је као ударац у грло и груди. Георг је повукао још један дим, отишао у кухињу, гурнуо цигарету под млаз воде и бацио је у канту за ђубре. Врата Џонатанове спаваће собе била су отворена и Георг је ушао у њу. Испред прозора, на нивоу симса, налазила се тера-са посута шљунком. Георг се провукао кроз прозор и изашао на терасу са које су се видели кровови камиона и контејнера суседног транспортног предузећа; преко пута је била стрмина за истовар камиона, иза ње су се низала складишта, бандере и жице трафо-станице, над њима се у небо пео високи ди-мњак. Видела се и улица која је водила до залива и завршавала се насипом. Трзајем тела Георг се попео на кров куће, изнад Џонатанове спаваће собе. То је била кућа на ћошку; испред Георга налазила се раскрсница а са крова се пружао поглед на све четири улице. У позадини је био један брежуљак, на њему аутопут и резервоар за гас. Ево га, помислио је Георг. То је управо место какво тражим. Улица која води до залива мора да је 24. улица, она која је сече - Улица Илиноис, а с њом паралелна - 3. улица. Поручићу Русу да узме такси до угла 3. и 24. улице и да се, идући на исток, спусти до краја 24. улице. Ја ћу одавде видети како се такси зауставља и какс Рус иде 24. улицом, а видећу такође да ли се неки сумњив аутомобил

зауставља, или се претходно зауставио, у тој улици или у Улици Илиноис, у којима иначе има веома мало саобраћаја. Георг се гипко спустио у стан, обукао се и изашао. Кад је стигао до насипа, открио је да је посреди вероватно остатак неког парка: неколико клупа и стаза, мали мол за пецање, две плаве кабине тоалета, све окружено смеђом травом и жбуњем. С леве стране налазио се кратак канал, иза њега су били по-ређани трамваји, затим поново складишта и димњак електра-не чији се шум ту и чуо. С десне стране био је ограђен плац са грађевинским материјалом и машинама, као и неколико неограђених са жбуњем високим као човек, набацаним ђу-брегом и олупинама аутомобила, а још даље налазили су се зелени, жути, црвени и плави контејнери, стамени кранови за контејнере, рефлектори, електрични водови. Испред Георга био је залив а у измаглици се видела удаљена друга обала. Смрдело је на катран и угинулу рибу. Георг је ишао обалом провлачећи се између грмља, па је, заклоњен њиме, пратио низ ограда што су испрва водиле дуж обале, а затим скренуле ка Улици Илиноис. Георг је рачунао да ће ту наићи на 25. улицу, но ту су биле железничке шине које су преко простране чистине водиле до напуштеног кеја. Један пас каскао је уз шине. Ветар је подизао прашину. Место је било иделно. После састанка с Русом, могао је да га прати погледом док се враћа до 3. улице и да сам, не-примећен и заштићен жбуњем, стигне до Улице Илиноис а затим, заклоњен паркираним колима, до куће. А ако помагачи не дођу пре Руса или са њим, већ их окруже за време разго-вора? Георг је одлучио да поручи Русу да узме такси до угла 3. и 24. улице, да 24. улицом иде до њеног краја и да чека на моторном чамцу иза насипа. Препоручиће чак гумене чизме. А помагачи нека изволе да крстаре чамцима по заливу и траже их дурбином. Испрва је намеравао да Русу покаже негативе у оквиру два састанка. Сматрао је, наиме, да је боље да не носи са собом свих четрнаест кутија с филмовима. Међутим, сада је проме-нио план. Место је било добро за један састанак, али не за два. А да ће наћи још једно тако погодно место за други састанак, на то није могао да рачуна. Требало је мислити и на то да ће Рус можда покушати да га савлада и отме му негативе. Стога је запамтио где Џонатан држи пиштољ у свом писаћем столу. Дакле, сутра. Позвати их у десет сати, заказати састанак за једанаест. Оставити само толико времена да амбасада у Вашингтону може да да налог свом човеку у Сан Франциску. А ако они у Вашингтону нису ништа припремили, ако никог нису послали у Сан Франциско, ако нису озбиљно схватили писмо... Ако, ако, ако, доста више с тим ако! Због тог мате-ријала већ је убијен један човек. То је вредан материјал. Зашто Руси не би озбиљно схватили понуду?

7 Георг се одвезао у Паоло Алто, где су били Gillman-ова уп-рава и одељење за развој. Није се најавио. Није хтео да почиње гелефонски разговор из кога би Бјукенан сазнао тек половину, али довољно да слушалицу преда Бентону, те да Георг разго-вор заврши с њим. Извезао се yvafreeway 100 и кренуо на југ. Постројени у осам трака, аутомобили су се низали, возећи један за другим. Куда ће сви ти људи? И зашто ми се то питање не јави на неком аутопуту у Немачкој или Француској? Да ли зато што је овде саобраћај другачији? Људи возе не само спорије, придр-жавајући се захтеваног ограничења брзине, него и мирније. Претицања су ретка: аутомобили уједначено клизе једни крај других, некад мало брже, некад мало спорије, попут товара иошеног реком која мирно тече. Као да ником није стало до гога да што пре стигне из једног места у друго, као да је живот у вожњи а не у остајању и стизању. У Паоло Алту је папустиоfreeway. Gillman се налазио у Алпин роуду: пут је прво водио поред кућа окруженихзеленим баштама, улица с дрворедима, продавница испред чијих је улаза и излога било цвеће и украсно шибље, а затим навише, у брда обрасла зла-тастосмеђом, спрженом травом. Више није било кућа ни дрвећа, једна стрма кривина смењивала је друту, саобраћај се проредио. На скретању ка Gillmany била је велика гранигна стена у коју је био утиснут бронзани знак фирме. Георг је скренуо, оставио за собом још једну кривину и нашао се на рубу простране зеле-не удолине. Пут којим се спустио у њу уливао се у петљу, с три стране окружену петоспратницама од гранита, или обложеним гранитом, док се на четвртој десно и лево простирао паркинг. По зеленим површинама вртеле су се прскалице. Кроз отворен прозор кола Георг је чуо њихово цс, цс, цс, а кроз воду што се распрскивала видео сунчане зраке разложене у дугине боје. Паркирао је кола и упутио се к згради пред чијим су се улазом налазила стабла ловора у великим ћуповима. У пред-ворју није било свеже, него хладно. Георг је осетио да почиње да се мрзне. Портир је личио на полицајца: грб на рукаву кошуље, таблица са именом на џепу на грудима, пиштољ за појасем. Тражио је да се Георг легитимише, али пошто Георг није имао договорен састанак нити је хтео да каже разлог због кога долази, није хтео да га пусти до Бјукенана. Но Ieopr није прекидао са убеђивањем док портир није окренуо Бјукенанов број и пружио му слушалицу. „Mister Бјукенан?" „Да. С ким говорим?" „Зовем се Полгер. Не познајемо се. Имам нешто важно да вам саопштим. Нећу вас дуго задржати, али не могу да вам то кажем телефоном. Реците овом вашем полицајцу да ме пусти к вама, или ви сиђите; што се мене тиче, може да ме претресе да види да немам оружје, а ви можете понети ваше - нисам дошао да вас убијем, него да разговарам с вама.“ „Дајте ми ггортира." Ieopr је потом чуо како портир неколико пута каже „Да, господине“, онда је сишао нови полицајац који је одвео Георга на трећи спрат и предао га Бјукенановој секретарици. Она га је понудила кафом, пустила мало да чека и најзад одвела Бјукенану. Био је то низак, стамен човек средњих година, у кошуљи кратких рукава и с краватом с грбом, образа румених од испуцалих капилара и снажног стиска руке. Понудио је Георгу столицу наспрам свог иисаћег

стола. „Па?“ „Моја прича ће звучати невероватно, али тренутно није толико важно да ли у њу верујете или не. Најважније је да је саслушате и запамтите да бисге је се, кад дође време, сетили. Зато што онда може да буде прекасно да би се први пут исп-ричала. Је л’ ме пратите?" Тек кад је то изговорио, приметио је да је Бјукенан мало зрикав: једно његово око није било у стању да гледа у Георга подједнако заинтересовано као друго. „Наравно." „Ја сам Немац, западни Немац, а ви сигурно знате да је подела Немачке поделила многе породице. И половина моје породице живи у Источној Немачкој. Међу њима је један мој рођак, брат од стрица, који ради за Службу државне безбед-ности, што је, да тако кажемо, источнонемачка CIA. Односно, тај мој рођак сад мање ради за источне Немце а више за Русе. Сигурно знате и то да Руси држе источне Немце, као и Пољаке, Чехе, Мађаре и Бугаре на кратком ланцу, што важи и за до-мем државне безбедности. Сада стижемо до кључне тачке: мој рођак је добио налог који га је прво одвео у Француску а по-том довео у САД. Руси су на трагу нланова борбеног хеликоп-iepa који намеравете да произведете или ви, овде у САД-у, или Квропљани, на челу са Mermoz-ош. Шта су све Руси предузели да би дошли до тих планова, то не знам. Брат од стрица ми је, међутим, казао да се недавно појавио неки амерички понуђач који Русима те планове нуди за тридесет милиона.“ „Ко је тај?“ „Стићи ћемо и до тога. Прво бих хтео да вам покажем оно што ми је рођак дао. Да ли вам ово нешто говори?“ Георг је извадио једну кутијицу с филмом и ставио је на сто испред Бјукенана. „Отворите и погледајте.“ Бјукенан је ставио наочаре, отворио кутијицу, извукао филм, подигао га према светлости и почео полако да га од-мотава. „Да, говори ми.“ „Е, па, лепо: треба да вас питам да ли вас и колико занимају позадинске информације у вези с том понудом. Мој брат од стрица намерава да за годину или две, кад се укаже прилика, пређе на Запад, те би да се благовремено обезбеди. Он је спре-ман да вас обавести ко је амерички понуђач, кад буде могао то и да докаже. Можда би могао да аранжира и састанак с том особом, и да вам јави где ће се и када састанак одржати, што се обично одреди у последњем тренутку, па да с.е ви тамо поја-вите.“ „Врашки занимљива прича!“ Бјукенан је искривио уста, чији се крај попео до под нос, док је левом руком масирао браду која се од те гримасе издужила. „Знам. Зна то и мој рођак. Видите ли ризик по себе уко-лико се у то укључите? У најгорем случају, узалуд ћете негде отићи, а у најбољем, открићете рупу у вашем систему и моћи да је затворите, што ће вас коштати своте о којој треба тек да попричамо. А има још нешто што треба да вам дам.“ Георг је из торбе извукао две копије планова и пружио их Бјукенану. Копије су биле идентичне, само што је на једној, у доњем десном углу, летео једва видљиви даблдекер фирме Mermoz док је на другој око земље кружио Gillman-ов авион. „Проклет био ако разумем шта ће ми те две исте копије!“ „Не бих могао да вам помогнем.“ Георг се завалио на сто-лици. „Па, шта кажете?“ „Мислите на цену?“ "Да.“

Бјукенан је слегао раменима. „Шта има у виду ваш ро-ђак?“ „Он каже да се та комплетна документација продаје за тридесет милиона.“ Георг је узео филм са стола, смотао га, угурао у кутијицу и ставио је у џеп. „Толико не тражи од вас, јер каже да сте већ платили шта сте платили. Има у виду ми-лион долара.“ „Само милионче! Јер смо, као, већ платили проклетих три-десет милиона.“ Бјукенан је и даље масирао браду. „Нешто смрди у тој причи. Зашто би нам тај ваш рођак рекао џешто IIITO ми желимо да сазнамо ако је све што има од нас - реч коју бих вам ја дао? Пред којим проклетим судом може да докаже да му је обећан тај проклети милион?“ „Нема суда, али има штампе. Ако му не будете платили, продаће причу новинама. А то вам се, каже, не би допало.“ „Тако каже? Па добро, кажите ви вашем рођаку да је у реду то с милионом.“ Испитивачки је гледао у Георга. „Или би пре-тходно требало да се темељније позабавимо вама?“ „Шта бисте још да знате о мени?“ „Наравно, наравно: ви сте нам рекли све што вам је ваш проклети рођак наложио, и не знате ништа више. Али, можда ви нисте рођак вашег рођака, него рођак лично, а тај други и не постоји. Или, ако постоји, може бити занимљиво где је, и у ком је стању. Ви и он сте у контакту, зар не? И, најзад, да' посреди није стриц, а не брат од стрица?" Бјукенан је оштро гледао у Георга. Георг се насмејао. „Ако нема стрица, нема ни стричевине. Али, сад озбиљно: зашто бих играо игру с некаквим лажним рођаком? А поводом контакта - јесмо у контакту, али он контактира мене, а не ја њега.“ Бјукенан је подигао руке и пустио их да падну, уз пљесак дланова о сто. „Нек вас ђаво носи! Знате ли шта ми се јутрос догодило? Дао сам погрешно штене. Мој пас, златни ретривер, оштенио се; шесторо ми је много, али једног сам хтео да задржим. И баш сам њега јутрос дао.“ „Па вратите га!“ „Вратите га, вратите га... Дао сам га шефу. Зар да му кажем да је то проклето штене сувише добро за њега, па нек изволи да ми га врати?“ Георг је устао. „Драго ми је што смо се упознали. И - много среће са штенетом!“ „Ма, брига вас много шта ће бити с мојим малишом!“ Бјукенан је отпратио Георга до врата. „До виђења.“ Док је радио у колима трештао, Георг је мотао кривину за кривином. Кошуља му је лупкала као застава на ветру. Успео сам, ликовао је, успео сам. То је, драги мој пријатељу Џо Бентоне, био почетак твог краја. Шта год да Бјукенан ми-сли о мојој причи, што више о њој буде размишљао, све ће му се мање свиђати како си обавио ствар. „Бентоне, проклети идиоте! Још не знам какво си срање направио, али неко јеси. А нека сам ја проклет ако оног ко прави срања и даље анга-жујем!“ Жао би ми било, Џо, да не сазнаш да сам ти ја ископао гроб. Како ће вероватно и бити, јер Бјукенан неће поменуги мене, као што ме ни ти ниси поменуо њему. Али, шта се гу може. Георг се клиберио. А сад у цело замешатељство упадају и Руси. Зашто не и Кинези, Либијци, Израелци, Јужноаме-риканци? Као коктел у коме се без рецеп га смућкају жестоке ствари, па онај ко га попије ђипа до неба. Кад свет већ хоће да игра тако лудачки, зашто не би играо како му ја свирам?

Георга је у реалност врагила Џил. Лежала је у кревету от-ворених очију и цвилела. Претходно је повратила. Покварила је стомак, казала је Фирн. Георг је видео само да то створењце пати и гризла га је савест. Фирн је препоручивала кока-колу. „Ма каква кокакола!“ „Кад се поквари стомак пије се кока-кола. Свако то зна. Наша је мама имала чак и бочицу сирупа од кога се прави кока-кола.“ „Је л’ ти то озбиљно мислиш да би Цил требало да пије ко-ка-колу? Колико си ти имала кад те је мајка лечила том кућном медицином?“ Георг је израз употребио механички, осећајући га као неприкладан: кућни лекови били су чај од камилице, нане и жалфије, облоге од ракије и привијена боквица. Кока-кола као лек кућне медицине - стварно је био у Новом свету. Фирн као да је посумњала у његову способност да логично резонује. „Наравно да не могу да се сетим да ли сам кока-колу добијала с два месеца. Али сећам се да ми је мама, кад год бих покварила стомак, давала кока-колу.“ Најзад су узели конзерву кока-коле из фрижидера. Георг је подигао Џил у наручје па је гурнуо свој мали прст у смеђу течност, а онда у бебина уста. Сисала је. Поновио је то још једном, па још једном. „Мислиш ли да је доста?“ Фирн их је иосматрала напрегнуто. Затим је склонила косу с лица и рекла одређено, као да поуздано зна одговор: „Дај јој још двапут.“ Георг је још два пута дао Џил да пописа прст умочен у ко-ка-колу, па је, носећи је у наручју, шећкао кроз собе, изашао на терасу, спустио се степеништем до просторије с алатима, машином за прање и машином за сушење веша, вратио се у стан. Све време јој је тихо говорио, причао јој о мами и тати, свему и свачему. Кад су се поново нашли на тераси, Џил је спавала. Георг се обазриво спустио на руб једне лежаљке; гле-дао је низ улицу, у којој је избројао пет ауто-отпада, видео да заливом плове три једрилице и да се у небо диже цепелин који је пратио погледом док се удаљавао ка северу.

8 У среду, тачно у десет, Георг је с јавног телефона позвао руску амбасаду у Вашинтону. „ USSR Embassy изволите.“ „Хтео бих да оставим поруку, под ознаком 'ротори’. Молим вас да је забележите. Ваш човек у Сан Франциску треба да так-сијем дође до угла 3. и 24. улице, па да, идући на исток, пешке оде до краја 24. улице и да тамо чека на моторном чамцу. Неко ће доћи у једанаест. Јесте ли записали?“ „Јесам, али...“ Георг је спустио слушалицу. До куће му није требало више од десет минута. Није журио. Док амбасада у Вашинтону по-зове свог човека у Сан Франциску, обавести га и упути у за-датак, ироћи ће најмање четврт сата. Фирн и Џил биле су у парку Голден Гејт, а кад је Георг пришао Џонагановом писаћем столу питајући где је папир, Џонатан је, не одвајајући поглед с нове слике на којој је радио, одвратио да је папир у горњој фиоци лево. Георг је из доње фиоке десно извадио пиштољ. Још се није разазнавало шта нова слика предсгавља. У десет и двадесет Георг је лежао на крову. У Улици Илиноис и 24. улици саобраћај је био слаб: понеки камион, кола која су вукла платформу за превоз контејнера, нека грађевинска машина, доставни камионет. За десет минута није прошао ниједан путнички аутомобил. У пола једанаест, полицијска кола лагано су су се провезла Улицом Илиноис, обишла раскрсницу и вратила се истом улицом. У двадесет пет до једанаест из 3. улице је у 24. улицу ушао широк и низак стари линколн. Ауспух му је крчао а каросерија на дотраја-лим амортизерима лупкала о сваку неравнину на раскрсници. Линколн се зауставио на крају 24. улице. Нико није изашао из кола. Из 3. улице и са аутопута на брежуљку допирао је уједначен шум живог саобраћаја. Георг је био нервозан. Полицијски аутомобил, линколн. Сад су му заправо била потребна два пара очију да би гледао у раскрсницу испред себе и у линколн иза себе. А непрекидно се враћало исго питање: Јесу ли Руси уопште загризли? Или све сматрају обичном шалом? Клопком? Сачекај, умиривао је себе, сачекај! Ово није ствар због које би се Руси смејали, а тешко да у томе могу да виде навлачење на танак лед. За шалу недостаје комичност, а за клопку - негативне последице. Јер зашто би Американци хватали руског агента који у заливу Сан Франциска чека неког незнанца, шта могу да очекују од тога? С олакшањем, Георг је видео како се линколн, врлудајући уназад, враћа дуж 24. улице, улази у раскрсницу и скреће у 3. улицу. Било је четврт до једанаест. У десет до једанаест на углу 3. и 24. улице зауставио се так-си. Човек који је изашао из кола платио је возачу кроз отворен прозор и почео да се осврће. Онда је установио где је, па је кренуо к раскрсници. Сваким кораком био је ближи Георгу, те је Георг могао све јасније да га види. Није то био неки висок снагатор косе светле као лан и са широким словенским јагоди-цама. Био је то мршав, готово ћелав старији господин у там-ноплавом оделу, с кошуллм на плаве и беле пруге и тамном краватом ситног дезена. Ишао је обазриво, као да је недавно повредио ногу. Нико се није шуњао за њим, скривајући се иза паркираних аутомобила. Ниједна кола нису скренула у Улицу Илиноис или 24. улицу и зауставила се уз ивичњак.

Када је старији господин прошао испод терасе, Георг је чуо његов ход: једна нога ступала је одсечно, друга се помало вукла. Пратио га је погледом до краја 24. улице и видео како нестаје иза насипа. Затим је поново прешао погледом по свим улицама, паркираним колима, отпадима аутомобила: ничег сумњивог. Било је пет до једанаест. С крова куће Георг се спустио на терасу, па се провукао кроз прозор, ушао у стан, узео јакну чији је један џеп био оте-жао од пиштоља, и журно сишао низ степенице. Кроз одшкри-нута врата куће проверио је да ли је раскрсница празна, а кад је стигао до ћошка обазриво је пустио поглед низ 24. улицу. На улици није било никог, чак ни старијег господина. Георг се 24. улицом спустио до краја и попео на насип. Старији господин стајао је на обали и гледао ка заливу. Георг је подигао ногу на једну клупу, лактом се ослонио о колено а брадом о шаку, у пози чекања. После извесног времена старији господин се окренуо, угледао Георга и кренуо к њему. Када су се нашли један наспрам другог, Георг је на његовој кравати от-крио мноштво белих баштенских патуљака са црвеним капама на глави: неки су стајали, неки седели, неки лежали. „Остајемо ли овде?“ Старији господин одмеравао је Георга преко стакала својих наочара без оквира, гурнутих ка врху носа. Изгледа као професор, помислио је Георг. Надаље га је у себи тако и звао. „Да.“ Георг је из џепа извукао руку у којој је држао пиштољ. „Дозвољавате?“ упитао је, а кад је човек наспрам њега климнуо главом, опипао га је, не откривши оружје. Потом се насмејао. „Тако се ваљда ради, зар не? Ја баш не познајем етикецију оваквих сусрета.“ Сели су на клупу. „Донео сам робу, можете да је прегледате.“ Георг је извукао једну кутијицу с негативом и пружио је Професору. „Има их укупно четрнаест.“ Професор је извукао филм из кутијице и подигао га пре-ма небу. Пажљиво је посматрао снимак за снимком. Георг је за то време гледао у једрилице. Кад је Професор прегледао први филм, вратио га је без коментара Георгу, а Георг му је дао следећи. Ilo заливу су се утркивале једрилица са црвеним и једрилица с плавим једрима. Онда је прошао брод са мно-штвом разнобојних контејнера на палуби. Затим један брзи ратни брод сиве боје. Георг је прихватао враћене филмове и давао нове. По таласима је подрхтавао одсјај сунца. „Шта тражите за ово?“ Глас је био танак и висок, а речи изговарене британски коректно и с британским нагласком. „Мој налогодавац сматра да то вреди тридесет милиона. Оно што добијем преко двадесет милиона, припада мени. Уколико буде мање од двадесет, мораћу да се консултујем с њим.“ Професор је обазриво замотавао последњи филм, об-разујући све сабијенију ролну. Затим је ролну вратио у ку-тијицу, у коју је могло да стане joui четири такве, али је није иснуштао. „Кажите вашем налогодавцу да су нам исти нега-тиви понуђени за дванаест милиона, и да нам је и гај износ сувише висок.“ Онда је пустио филм, који се уз лако шуштање проширио до ивица кутијце. Георг је занемео. То што је Професор казао отварало је чи-таво море замисливих и незамисливих могућности. Уколико је било тачно. А уколико није? „Пренећу то мом налогодавцу. Међутим, мислим да ће он сматрати да је други понуђач чиста измишљотина којом покушавате да оборите цену.“ Професор се осмехнуо. „Ствар је још компликованија. Ако се ставите у наш положај и пођете од тога да први понуђач заиста постоји, онда ћете увидети да у истој оној мери у којој

ви сумњате у постојање прве понуде, ми имамо разлога да сумњамо у аутентичност понуде коју нам ви презентујете. Јер, ствари не стоје само онако као што се вама чини и није само потенцијални купац, који је добио две понуде, у прилици да једну обара другом. И продавац је, и то још у већој мери, у могућности да преговоре с потенцијалним купцем усмерава у по себе повољном правцу тиме IIITO ће се поново појавити са својом робом, али маскиран као нови понуђач. “ Како неко уопште може тако да говори? Али, беспрекорна није била само граматика тог сложеног начина изражавања, него и логика онога што је Професор рекао. Од прве до последње реченице која је гласила: „Размислите колико за вас вреди та роба и кажите износ.“ Професор се тад насмејао. „То што вам управо објашња-вам законитости понуде и потражње и везу између потражње, цене и вредности, није без пикантерије. Но, хајде да осветли-мо други аспект те ситуације. Ако пођемо од од тога да ћете ви лично добити своту која, како сте нам пренели став вашег налогодавца, прекорачује износ од двадесет милиона, и ако имамо у виду чињеницу да и ви морате да водите рачуна о свом интересу, онда је вероватно да тај гранични износ не премашује петнаест милиона, те ако даље претпоставимо да ви не очекујете да би посао могао бити склопљен по цени већој од двадесет једног милиона, на шта упућује начин на који сте започели разговор, онда сам склон да верујем да ви рачунате с личним профитом у распону од милион до шест милиона долара, што је свота о којој се, без сумње, лакше може разговарати. Пратите ли ме?“ „Морам да се концентришем, али вреди труда. Радо се по-игравате са ’ако’ и онда’. Да ли само кад говорите и мислите, или и кад делате?" „Знате ли причу о Александру Великом и Гордијевом чвору?" „Зашто ме питате?“ „Поента те приче је у томе што Александар Велики, нашав-ши се пред моћним чвором чуваним у граду Гордиону, чвором који је завезао оснивач града, крал. Гордије, и који нико није успевао да развеже, вади мач и пресеца чвор. Како логика не представља ништа друго до расплитање ланаца мисли и појмова који су у нашем свакодневном животу и мишљењу чврсто заплетени и замршени, и како су карике тих ланаца све сами ’ако’ и ’онда’, игра с ’ако’ и ’онда’, коју ви помињете, заправо је развезивање, за разлику од пресецања, што, дакле, чини и разлику између говора и мишљења с једне стране и делања с друге. Уколико ми дозволите да се позовем на мо-рални аспект те приче, и да је применим на вас и мене, наше налогодавце и ову робу, онда наша претходна размишљања вас доводе у улогу Александра који се нашао пред чвором и исговремено пред алтернативом да ли да, као многи пре њега, узалуд покушава да расплете чвор или да, захваљујући потезу мача, постане Велики.“ „Ваша претходна размишљања, не наша.“ Док је изговарао последње речи своје тираде, Професор је кутијицу с филмом, коју је држао између кажипрста и средњег прста, подигао увис, па ју је испустио у Георгов отворени длан. Затим је слегао раменима. „Моја размишљања, наша раз-мишљања; како год било, сада су се утиснула и у вашу свест, те су тако постала ваша колико и наша.“ „Познајете ли другог понуђача?“ „Да ли га познајем?“ „Јесте ли га видели, разговарали с њим? Знате ли ко је он?“ Професор је одмахнуо главом. „Није нам дао посетницу нити показао пасош.“

„Да ли бар наслућујете ко је иза тога?“ „Превазилажење граница знања путем наслућивања - тако би се доиста могли описати наш задатак и наша делатност. Имамо, наравно, одређене слутње, а наше, као уосталом и све слутње, не би ништа вределе уколико се не би равнале пре-ма нечем конкретном. Ако правилно разумем ствари, да се у овом случају пред вас поставља питање лојалности, онда бу-дите сигурни да имам разумевања за вашу ситуацију. Како ја нисам један од оних ко одређује правац релевантних слутњи, не могу вам засад непосредно помоћи, већ могу само да вам ставим у изглед да ћу се консултовати и да ћу заузети став у складу са нашим најновијим слутњама.“ „Ја нисам рекао да имам проблем лојалности у односу на мог на7гогодавца.“ „Не, то заиста нисте рекли." „Могуће је да сам поставл>ао питања како бих установио шта су интереси мог налогодавца.“ „Да, и то је сасвим могуће.“ „Дакле, да видимо: ви дванаест милиона нипошто не бисте платили, али шест бисте свакако. Је л’ ствари тако стоје?“ Професор није журио са одговором. „Ваш налогодавац -кога ћете ви обавестити о свим или о само неким темама овог разговора, што ћете сами морати да одлучите - инсистира да посао обавимо у петак, а то значи прекосутра, док се први по-нуђач много мање жури. Могућност брзог завршетка посла не бих никако означио као искључену, већ пре као ону чије шансе расту. Али, пошто смо већ размотрили аспект конкуренције, хајде да пажњу поклонимо и аснекту времена. Дозволите ми да то кажем амерички кратко и директно - што пре видите cash, то ће га бити мање.“ „Да ли сте до петка у граду?“ „Свакако.“ „На који број телефона могу да вас добијем?" „Позовите хотел St. Francis и тражите собу 612.“ „Ћућемо се, онда, ускоро.“ Професор је климнуо главом, устао и кренуо. Георг га је пратио погледом док није нестао иза угла 3. улице. Потом се кроз честар упутио кући и, кријући се иза паркираних аутомобила, ушао у зграду. Било је петнаест до дванаест. По глави му се непрекидно вртела друга понуда коју је Професор поменуо. Да ли то он покушава да укључи Џоа у посао у који се он већ укључио? Уколико друга понуда није измишљена, све упућује на Џоа. Разматрао је и Професорову понуду да се задовољи с неколико милиона и повуче. Како би, заиста, било да се мане настојања да раскринка Џоа? Од по-мисли да дође до новца он ни у једном тренутку није одустао. Сањао је да ће на крају Џо бити раскринкан и упропашћен, а он богат. Све је добро кад се добро сврши. Но, пошто му је било нејасно како да дође до новца, а јасно како би могао да упропасти Џоа, тако је и успоставио приоритете. А сада је, изненада, обоје било оствариво. Или ја то опет, као што ми је Френ пребацивала, хоћу све, те стога и - превише. Георг се одвезао у парк Голден Гејт и потражио Џил и Фирн. Како их није нашао, одвезао се до обале и почео да трчи по плажи. Наставио је да трчи и кад се јавио бол, и трчао све док се бол није изгубио. Потом је осећао само чудесну лакоћу док најзад његове ноге нису отказале, а он се свом дужином прућио по песку. Лежао је док није почео да се смрзава. Увече је знао да се неће лишити разрачунавања са Џоом због новца који би могао да добије.

9 Пробудио се у пет ујутру. Кућа се тресла и орила. Георг је изашао на прозор. Крај куће је пролазио дугачак теретни воз. Фарови локомотиве бацали су бело светло на шине које је Георг видео на улици, али им није поклонио пажњу. Црвени сигнал што се ритмично палио и гасио осветљавао је пламеном светлошћу кола паркирана дуж тротоара и отпаде аутомобила. Црни и тешки вагони су тутњали преко прага под прозором куће. На папучици последњег вагона стајао је радник и махао лампом. Георг се нагнуо кроз прозор, посматрајући како свет-ла воза бивају све мања и слабија, и ослушкујући како туљење којим је локомотива на свакој раскрсници објављивала свој долазак бива све тише. Џил је спавала. Георг је легао крај ње и кроз прозор гледао како свиће. Онда је у кухињи почео да звони телефон. Звоњава није престајала. Кад је Џил почела немирно да се трза, Георг је устао, отишао у кухињу и подигао слушалицу. „Хало.“ „Јеси ли то ти, Георг?“ „Френ? Како си, побогу...?“ „Твој пријатељ из Немачке... Записао си његов број телефона на телефонском именику. Позвала сам га, и он ми је рекао где си. Георг, мораш да бежиш. Џо ће те... Видео је да нема негатива, тражио их је у сефу и није их нашао, а како је знао да ја... Морала сам да му кажем да сам то због тебе... Морала сам све да му кажем... Хоће да ми врати Џил. Је л’ ме чујеш, Георг? Полеће одмах за Сан Франциско. Обећао ми је да теби неће ништа, али не знам да ли ће то и одржати. Био је тако бесан, и тако је гадно гледао. Георг, молим те, бежи, и молим те остави Џил. Преклињем те да је не водиш са собом. Читаву ноћ сам мислила да ли смем да те позовем, и да ли ћеш то злоупотре-бити. Молим те, Георг, остави Џил и мене на миру. Не могу ово више да издржим. Не тражим ништа, нећу ти учинити ништа нажао, само ми врати Џил. Тако се бојим.“ „У реду је, Френ. Нећу је повести. И не бој се. Џил је до-бро: забавља се с псом и мачком, сви је пазе и мазе. А како то Бенгон мисли да је узме?“ „Казао је да не можеш све време да будеш уз њу, тако да не можеш да је користиш као правог таоца. Кад будеш изашао без ње, он ће је узети. Неће доћи сам, биће их двојица.“ „Је л’ знаш кад долази?“ „Полази одмах, Рап Атот са JFK-а. У подне ће бити у Сан Франциску. Обећај да нећеш бити код куће кад он дође. Да неће бити гужве кад буде узео Џил.“ „Не бој се, Смеђоока. Немаш разлога за страх. 1Дил није у опасности, а ја ти нећу правити проблеме. Убрзо ће Џил поново бити код тебе. А кад порасте, испричај јој о откаченом типу који је с њом отпутовао у Сан Франциско. Моћи ће да прича другарицама да је с једним момком запалила за Сан Франциско још док је била сасвим мала. Еј, Смеђоока, па немој да плачеш.“ Спустила је слушалицу. Георг је укључио машину за кафу и удубио се у разгледање нове Џонатанове слике. Претходног дана на њој су била само стабла неке тамне шуме и између њих, у грубим потезима, обриси човека у получучњу који је обазриво обгрлио једну девојчицу. До кад ли је Џонатан јуче радио на слици? Глава мушкарца била је завршена.

Његова уста шапутала су девојчици нешто у ухо, смеђе очи биле су пуне топлине и хумора, као да поручују гледаоцу да ће се де-војчица, кад чује шта јој он шапуће, обрадовати, развући лице у задовољан осмех и стидљиво подићи рамена. Девојчица је и даље била само назначена. Али ју је глава мушкарца ожи-вљавала. Успео си, Џонатане. На овој твојој слици ваздух више није разређен, људи нису слеђени. Можда се слике које предста-вљају срећу не продају тако добро као слике језе. Зато што су у срећи сви исти. Или, као што то каже Толстој, зато што је чо-век само у патњи индивидуалан и занимљив, или се само тада тако осећа, или - како оно беше? Сад, свеједно: док стојим пред овом новом сликом знам да нисам осуђен на усамљеност и искључен из комуникације. У кухињи је престало шиштање. Георг се вратио у кухињу, напунио шољу кафом и сео у горњи врх дугачког стола. На јед-ној страни могло је да стане седморо људи, што значи да за сто може мирно да се смести шеснаест особа. Погледао је кроз про-зор. Небо је било плаво. Улицом су тутњали камиони. Зашто ли сваки другачије звучи? Зашто не тутње сви исто? Када се увече поређају један крај другог, рекао би човек да су исти. Не изврдавај, већ размишљај о ономе о чему мораш да размишљаш! Зашто Бентон долази? Шга мисли да ја у Сан Франциску радим с негативима? Да ли наслућује да сам сту-пио у контакт са Gillman-ом? Сигурно не долази да би раз-говарао са мном. То је могао и преко телефона. Или је бар могао да покуша. Вероватно не долази ни да би разговарао са својим човеком у Gillman-у. И то је могао да обави преко телефона. Можда је и обавио, па му се није допало шта је чуо. Да ли долази због Џил? Ма какви! Чак и да му је Џил на срцу, или Френ, зна да ја нисам у стању да јој учиним ишта нажао. Једва да ме и Френ озбиљно схвата као претњу. А Бентон ме од почетка сматра тигром од папира. Не, ни то не сгоји. Бентон, додуше, зна да ја нисам неко ко је у стању да чини насиље, али ја му јесам ушао у траг, провалио да се лажно представљао као агент руске или пољске тајне службе, и јесам се после почетног промашаја делимично уобличио у новог човека спремног да још једном око њега за-твори круг. То види, иако не зна шта тачно радим и планирам. И то га плаши. А поготово га плаши ако покушава да склопи посао с Русима. Шта бих ја урадио на његовом месту? Георг је полако устао, вратио се у велику собу коју је Џонатан звао својим атељеом, потражио цигарете и нашао их. Припалио је једну и дубоко увукао дим. Очекивао је ударац у грло и груди, и ударац се јавио. Повукао је други дим. Зурио је у Џонатанове слике, не разазнајући их. Бентон хоће да ме убије. При том неће ништа изгубити, а све ће добити. Ако му испрва вест у New York Times-у није одговарала, та вест, иска-зи она два типа и чињеница да сам одвео Џил довољни су да изграде причу у којој би се моје убиство појавило као његово јуначко дело. Наравно да би било представљено као гола нуж-ност. А штету коју сам му у Gillmany нанео лакше ће умањити ако сам мртав, него ако сам жив и могу да говорим. Шта ја могу да учиним? Да збришем? Могу ли уопште да изађем из САД-а? Да ли ће ми Бентон бити за петама и ако се вратим у Кикирон или Карлсруе? Георг је усредсређено гледао у цигарету коју је држао између палца, кажипрста и средњег прста леве руке. Дим је клизио низ цигарету и пео се у ваздух у виду арабески. Pall Mall. In

hoc signo vinces. Грб су држала два лава. Георг се насмејао. А Френ? Френ коју волим, нека ме нико не пита зашто и како. Френ са којом желим да будем, иако при том остајем сам. Френ коју сам, као да ово претходно није довољно, по-чео да волим и кроз Џил. Шта ће бити са Френ и са мном ако побегнем? Пришао је Џонатановом писаћем столу, извукао пиштољ и одмеравао га у руци. Пресећи Гордијев чвор. Не знам ни како се ова ствар пуни, а камоли како се с њом пуца. Притиснути окидач. Да, али да ли руку која пуца треба да придржавам другом руком? Како се циља, по осећају или помоћу нишана? А ваљда га прво треба и откочити. Врата Џонатанове спаваће собе утом су се отворила. ,,HI, Георг.“ Фирн је, још нерасањена, отапкала у купатило. Срећом није видела пиштољ. Онда је започео дан. Вода у котлићу је зашумела, Фирн је изашла из купатила и сипала кафу њој и Џонатану, Џонатан се истуширао, Георг се истуширао, Џил је почела да плаче, Фирн је загрејала млеко и дала флашицу Џил, Џонатан је пржио јаја са сланином, доручковали су. Георгу се чинило да последњи пут ужива у свим тим радостима свакидашњице. Горка кафа, топао млаз туша на телу, снажан укус јаја са сланином, пријат-ност с којом се човек споразумева са другима о неким ситним а нужним стварима. После доручка Георг је први пут прикоп-чао носиљку коју му је Френ ставила у пртљаг, па је ставио Џил у носиљку и изашао да се с њом мало прошета. Бентон хоће да ме убије. Георг се попео на брежуљак и одатле показивао Џил облакодере, аутопутеве, мостове и залив. Џил је заспала. Како да Фирн и Џонатана припремим на то да ће данас доћи двојица и узети Џил. „А да, Фирн, заборавих да ти кажем да ће после подне два типа доћи по Џил. Можда ће провалити врата, претити теби и Џонатану или се представити као по-лицајци; ти им само предај Џил и не брини ништа. Хвала на гостопримству, ево нешто пара за вас, а ја сад одох.“ Георг се вратио кући. А за оно што је потом чинио, ни тада а ни касније није могао да наведе разлог, нити да каже да је то произашло из његовог размишљања или из његових осећања. Није му кликнуло у глави. Враћајући се кући још је размишљао како да Фирн и Џонатана припреми на Џоов до-лазак. Шта ће оставити уз Џил, шта за Џоа, а шта узети? Где ће вратити изнајмљена кола и како ће одатле стићи до станице greyhound-а? Већ је почео да на романтичан начин предочава себи вожњу аутобусом у неку нигдину. Но, кад се вратио кући, од намераваног ништа није урадио. Његове руке и ноге нису то изводиле, није се укључила ни глава. Посреди није било одбијање; с представом о одбијању повезан је известан отпор, а овде отпора није било. Поступио је другачије, напросто је поступио другачије. Пушачи знају о чему је реч. Две године нису пушили, већ су одавно оставили за собом апстинентску кризу, само ретко чезну за цигаретом, уживају у свом новом идентитету непушача. Али једног дана, тај непушачки пушач седи за писаћим столом, у парку или у хали аеродрома, и без икаквог видљивог разлога, без утицаја стреса или пак неке посебне опуштено-сти, ггрилази аутомату за цигарете, извлачи паклицу и поново пуши. Тек тако. На сличан начин почињу и завршавају се неке везе. По истом принципу поглед шета по јеловнику навише и наниже, а кад се одлучи за рибљи филе, глас наручује телеће медаљоне. Георг је позвао Рап Ат и питао када стиже први лет из Њујорка. У десет. На располагању је имао тачно два сата. Позвао је Gillman и тражио Бјукенана.

„Mister Бјукенан? Прекјуче је мој рођак разговарао с вама. Знате на шта мислим?“ Георг се трудио да свом енглеском да саксонски акценат, што можда није звучало аутентично, али јесте ирилично чудно. „Нека сам проклет ако... “ „Данас пре подне имам састанак на аеродрому у Сан Франциску. Понуђач с гиже у десет сати Рап Amovim авионом из Њујорка. Доведите полицију. Праћен сам и потребна ми је заштита.“ Георг је спустио слушалицу. Онда је позвао хотел Ст. Францис и гражио собу 612. Телефон је дуго звонио а Георг је за то време делио број 612: 2 пута 2 пута 3 пута 3 пута 17. „Хало?“ „Добро јутро, јесам ли вас пробудио?" „И да сам спавао, то не би смео да буде разлог због кога ме не бисте пробудили.“ „Јесге ли у међувремену сазнали нешто више о другом по-нуђачу?“ „Заправо још нисам...“ „Али ја јесам. И даћу вам негативе за два милиона. Не знам колико сте новца донели, и на који је начин сортиран. У сва-ком случају: спакујте два милиона, у малим новчаницама, у актнташну, и будите у десет сати на аеродрому, централна зграда, поласци. Предаћу вам филмове и одлетети.“

10 Централна аеродромска зграда налази се на задњем делу овалне петље на чијем се другом крају уливају прилази с ау-топута. Има два спрата: доњи ниво је за путнике с летова који су приспели на аеродром и пут за одлазак с аеродрома, а на горњем је прилазни пут и простор за оне који крећу на путо-вање. На доњем нивоу слободно се може ући само у предњи део зграде који је клизним аутоматским вратима одељен од хале где се обавља царински преглед. На горњем нивоу може се ући дубље, све до почетка широког ходника чијим су рукавцима излази до авиона. Одозго се кроз стаклене зидове види царински простор. После разговора гелефоном, Георг је одмах кренуо, код ула-за на аеродром нашао је место за паркирање а затим је обишао централну зграду, да је упозна. Одозго ћу, оценио је, најпре видети Џоа. Како он долази из Њујорка и не мора да прође кроз царинску контролу, брзо ће проћи кроз ту халу. Изаћи ће кроз клизна врата и неће застати гамо где, заустављени црвеним конопцима, стоје они који чекају путнике, већ се или окренути надесно, где се налазе траке које допремају пртљаг, или ће се упутити ка шалтеру неке фирме за изнајмљивање кола или пак ка такси станици. Уколико авион стигне тачно, напољу ће бити најраније у десет и пет а најкасније у десет и петнаест. Дакле, одозго ћу га најпре угледати. Горе ће бити и Професор коме сам рекао да путујем. Доле ће Бјукенан чекати онога кога сам му најавио да стиже. Да бих одозго сишао доле, или се одоздо попео на спрат, потребан ми је отприлике минут. Одозго се виде они у доњој хали, али не и они који чекају путнике, а одоздо се не може видети ко је горе. Георг је потом стао иза црвених конопаца и погледао на-више. Кроз правоугаони отвор, кроз који је до доњег нивоа продирала светлост, поглед се пео до касета лучног стакленог свода. Горњи спрат почивао је на дебелим стубовима. Георг се осмехнуо: лукови, стубови катедрале су лајтмогив овог путовања. Нови осмех био је резигниран. Шта сам ја све сложио на го-милу! Професор би био врло задовољан мојим конструкцијама ’ако’ и онда’. Да видимо још једном: ако Џо хоће да ме убије, хоће то заго што му представљам опасност у послу с Gillman-ом, а можда и с Русима. Када, међутим, открије да је маст отишла у пропаст, имаће пуне руке посла како би спасао оно што се још може спасти и неће имати времена за мене. Напросто: npoiu’o воз. Биће бесан на мене, али због тога се не убија. План је био следећи: Ieopr ће стајати горе с Професором, тако да Џо може да их види док пролази кроз халу. Онда ће с Професором стати на покретне степнице што су водиле напиже кроз отвор за пролазак светлости. Кад Џо буде изашао из хале, и угледао Бјукенана, Георг ће са степеница бацити к н>има свих четрнаест кутијица с филмовима. Професор ће се спусти степеницама на доњи спрат, а он ће се сместа окренути и вратити на горњи. После нек’ раде шта год хоће, сви они -Џо, Професор, Бјукенан, полиција. Бјукенан се појавио у десет до десет. Стигао је с два снаж-на момка безизражајних лица; такви постају полицајци или криминалци. Георг је сву тројицу видео с врха покретног степеништа. Бјукенан је давао упуства, па су се момци изгубили у заклону стубова. Бјукенан се пак помешао с људима који су чекали иза црвених конопаца. Повремено се освртао и погледом претраживао простор, мада сасвим неупадљиво.

У пет до десет појавио се Професор. Исти обазрив ход, исто тегет одело, иста кошуља на беле и плаве пруге, али овог пута без кравате. У руци је носио црни коферчић. „Летите Рап Ат-ом у десет и двадесет за Лондон?" Георг је слегао раменима. „Хајдемо на тренутак до тамо“, показао је главом ка стакленом зиду кроз који се видела хала доњег нивоа, „хтео бих нешто да вам покажем.“ „Где је роба?“ Георг је у ходу завукао руке у џепове панталона па је по-дигао увис шаке пуне кутијца са филмовима. Брзо је корачао. На монитору је, у реду који је обавештавао о приспећу Рап Атовог авиона из Њујорка, писало arrived. Џо је стигао у пратњи риђокосог. Па наравно, помислио је Георг, тај ме најбоље познаје. Риђокоси је носио две путне торбе. Џо је, уз гестикулацију, нешто говорио. Сто кила дружељубиве пословности која ступа ведро и бодро. „Познајете ли га?“ Георг је повукао Професора к себи и показао му Џоа. Одговор, међутим, није сачекао, већ је обема песницама почео да лупа по стаклу. Можда Џо те ударце не би чуо и не би погледао навише, но стакла су бши обезбеђена алармом; већ после првог ударца заорила се звоњава, те су сви из хале погледали навише. Георг је видео запрепашћење на Џоовом лицу. „Али, шта...“ Професор је ухватио Георга за мишицу. „Хајде!“ узвикнуо је Георг, па је зграбио Професора за руку и потрчао. Јурио је, пробијао се лактовима, заобилазио људе, гурао кофере у страну, све време вукући Професора за руку, а кад су стигли до покретних степеница, цимнуо га је на сте-пеник изнад себе и положио му руку на траку. Професор је дахтао и протестовао. Док су се спушгали, Георг је посегао рукама у џепове и напунио шаке кутијицама филмова. Утом је угледао и Бјукенана, на вратима хале. Георгови поступци нису до тада утицали на уобичајену ае-родоромску вреву: неко лупа по стаклу и јури низ степенице. Па шта? Звуци аларма нису реткост, с обзиром на аеродромс-ке прописе о обезбеђењу стаклених површина. А ако двојица јуре и гурају се, вероватно касне; можда су то отац и син који су дошли по мајку. Затим се све одиграло за тили час. Врата су клизнула у страну, Џо је изашао из хале, Георг је бацио филмове. Добро је гађао: неколико кутијица погодило је Џоа, остале су пале око њега. Џо је гледао у кутијице што скакућу наоколо, неке се и отварајући, онда навише, одакле је гађан. Метак је погодио Џоа у чело. Георг је видео како Џо пада и како се Бјукенан окреће и још једном пуца. С две руке. Дакле, пуца се с две руке, пролетело му је кроз свест. Угледао је Бјукенаново лице, очи, затегнуте усне, отвор цеви пиштоља. Кад је помислио да треба да се сагне, одјекнуо је пуцањ. Вриска, цика, људи беже, траже заклон. Бјукенан нешто виче, али I'eopr не разуме шта. Са горњег степеника, на Георга се сваљује Професор и наставља да клизи. Зауставља га тело жене која чучи на степенику испод Георга, више гурнутог у заклон ограде степеништа него што га је сам изабрао. Жена вришти. Крај Георговог уха из њеног грла избија огољен ужас. Тада је угледао коферчић. Био је испао из Професорове руке. Покретне степенице су се зауставиле. Не размишљајући, Ieopr је дохватио коферчић и кренуо уз степенице; повијен, грабио је грозничаво навише, стајући на туђе руке, одгурујући л.уде у страну. На врху

стененишта пробио се кроз масу ра-дозналаца који су покушавали да виде шта се доле догађа. 1»или су близу степеница и чули пуцње и вику, али они који су стајали и седели нешто даље, нису чули ништа. Доспевши до њих, Георг је успорио ход, мирно прошао кроз уобичајни метеж аеродрома и изашао из зграде. Колима се вратио у Сан Франциско. Паркирао је кола на крају 24. улице, узео коферчић из кола и лагано одшетао до клупе крај мора. Сео је на клупу и сместио коферчић између ногу. Била је осека: из плићака пред њим извиривали су ка-мење, аутомобилске гуме, један фрижидер. Дуго је само седео и гледао како се одсјаји сунца поигравају по таласима. Глава му је била празна. На крају је, наравно, завирио у коферчић. Касније, док је крај њега спавала Џил, укључио је лампу поред кревета и поново га отворио. У ко-ферчићу није било два милиона. Чак ни један милион. Георг је избројао тачно 382.440 долара. Међу разбацаним и згужваним новчаницама од сто, педесет и двадесет долара била је кравата с баштенским патуљцима, већ везана у чвор; требало ју је само натаћи на врат и затегнути. Следећег дана новине су биле пуне вести о пуцњави на аеродрому. Георг је прочитао да се фирма Townsend Enterprises за рачун Руса бавила индустријском шпијунажом, и да је шпијунирала компанију Gillman. Бентон и један руски агент упали су у клопку коју им је Gillman поставио. Бентон је, пуцајући, покушао да побегне, те га је Бјукенан смртно ранио. Руски агент је у болници, тешко рањен. С једне фотографије смркнуто је гледао Ричард Д. Бјукенан, јр., security adviser компаније Gillman. Георг је новине читао следећег јутра, на аеродрому. Носио је наочаре за сунце и Џил у носиљци на грудима, и нико га није загледао. Било је близу десет, Рап Ат-ов авион из Њујорка требало је убрзо да слети. Френ је преко телефона рекла да ће само узети Џил и вратити се у Њујорк летом у један и триде-сет. „Дођи заувекГ Насмејала се. Али је потом ипак упитала: „Какво је време тамо? Је л’ увече захлади?“

ЕПИЛОГ Одвезли су се колима на југ, из Мексика одлетели за Мадрид а из Мадрида за Лисабон. Сада живе у кући на обали, Џил има пет година а Френ јој понекад увече прича о откаченом момку који ју је, док је била сасвим мала, одвео у Сан Франциско. Имају још двоје деце. Георг поново преводи’јер више не може да не ради ништа. „И зашто, стварно, ниси сам записао своју причу?“ Седели смо на тераси над морем, изнад нас су блистале звезде. Прочитао је рукопис и исправио понешто у њему. „Френ је била против. Нећеш ми веровати, али од кад смо отишли из Сан Франциска, о тој мојој, односно нашој при-чи нисмо разменили три реченице. Френ избегава да о томе говори.“ Насмејао се. „Кад ја почнем, каже презриво: давно прошло! Није хтела да недељама седим за писаћим столом бавећи се оним што је давно прошло.“ Георг нам је досуо вино - алварињо из Монсаоа, нежно на непцима, жестоко кад доспе у крв. Потом се завалио у столи-цу. У међувремену је готово сасвим оћелавио, боре на челу и око усана постале су праве бразде а јамица на бради дубок засек. Боја коже му је, међутим, била здрава, држање опуш-тено, поглед задовољан. „А знаш, сад већ и сам увиђам да је Френ била у праву. Док сам читао твој рукопис, осећао сам колико је то далеко од мене. Ехо што стиже из даљине; више не знаш да ли је то ехо твог или нечијег другог гласа. Или као да наиђеш на стару слику свог оца који је давно умро - знаш да ти је то тата, али га једва познајеш. Кад сам ти, ономад, причао о последњим недељама у Њујорку и Сан Франциску и кад си предложио да то запишеш, чинило ми се да је то добра идеја. Мислио сам да ће ми при читању све постати јасније, да ћу разабрати структуру, некакав образац по коме сам... Ах, немам више појма шта сам мислио. Био сам тада прилично пометен. Али, и иначе - тешко да заиста можемо да објаснимо оно што радимо и шта нам се догађа, не можемо то чак ни да сачувамо у свести као нешто што је наше, мада прошло. Јер, пре или касније, постаће давнопрошло, а кад је већ тако, онда боље пре.“ Ономад - то је било лето по његовом повратку из Америке. Једне вечери зазвонило је звоно интерфона у мом стану у Амзелгасе. Седео сам за писаћим столом, нисам никог очекивао, па сам прилично зачуђен притиснуо дугме и отворио. У ери телефона ретко ко више бане некоме на врата. Изашао сам на степениште и погледао наниже, али нисам препознао ни руку на гелендеру а ни ход човека што се пео уз степени-це. Лакнуло ми је кад сам открио ко се појављује иза задњег завоја степеница. Последњи пут смо се видели годину дана раније, у септембру, у Кикирону, а након његовог кратког по-зива из Њујорка, кад ме је молио да му пошаљем новац који му је хитно потребан, нисам га више чуо. Кад је Јирген пак отворио писмо у прикљученом коверту, позвао ме телефоном и прочитао ми оно што је Георг после разговора са риђоко-сим момком сазнао и наслућивао, почео сам да страхујем за њега. Родитељи о њему нису ништа знали, Еповима се више није јавио, а ни Лерију и Хелен, до чијих сам адреса дошао уз помоћ Епових. Загрлили смо се. Донео сам вино из подрума, он је разве-зао причу о Њујорку, Сан Франциску, Френ која га је чекала у Лисабону. Кад је почело да свиће и он отишао у купатило, наместио сам му кревет и поред прозора попушио последњу цигарету. Да ли због умора или нечег другог - нисам му веровао да је срећан. Или сам му завидео? Супер му је,

казао је, Френ је дивна, Џил је срце, сјајно је кад имаш пара. Но, читаво вече играо се својим наочарима за сунце, вртео их iio рукама, натицао на главу, спуштао низ нос, задржавао на врху носа, онда их ионово скидао, гризао дршке, склапао их. У Хајделберг је само свратио, хтео је сутрадан да оде до родитеља и да се већ прекосутра врати. Мора још да пази, казао је, још се није довољно слегла прашина, могуће да га и даље прате. За доручком сам му рекао да бих волео да запишем његову иричу. То му се допало. Али нека не журим, казао је, књига не би требало убрзо да се појави, а имена месга и људи морају бити измењена. Онда је опет натакао наочаре. Од тада су прошле године. Понекад би се јавио телефоном, једном смо се и видели на франкфуртском аеродрому. Белешке по којима је требало да напишем његову причу стаја-ле су нетакнуте. Када сам најзад, пре годину дана, завршио рукопис, нисам могао да му га пошаљем јер никад није хтео да ми каже адресу. А онда се, недавно, опет јавио телефоном и позвао ме да дођем. На аеродорму ме је дочекала Френ. Нисам је препознао, она мене јесте. Видео сам је био само кратко, на крају оне про-славе у Кикирону, а пошто лица с фотографија слабо памтим, замишљао сам је сасвим другачије. Могуће је, међутим, да се њен изглед матроне накнадно јавио, као што се и Ieopr с вре-меном заокруглио и постао пријатнији. Понекад сам се, пишући, гштао да ли то бележим причу о amourfou. Када сам их видео како живе окружени децом, својом кућом и баштом, како заједно кувају, једу и перу судове, сетио сам се ониххлепчића које је Франсоаз поменула. Да ли је и amour fou некакав укусни хлепчић? Георг се опет играо наочарима, које је одложио тек кад се смркло. „Има још једна ствар која ми је пала у очи у твом ру-копису, а коју сам у животу превидео. Односно - коју нисам разумео. Кад описујеш разговор између мене и Бјукенана, помињеш како је изразио сумњу да нисам ја лично тај мој брат од стрица. И како ме онда пита да није брат од стрица - заправо сам стриц. Тако је заиста било, добро се сећам. Испрва сам се, кад сам то прочитао, зачудио што сам ти то уопште поменуо, и што си ти то запамтио. Јер то делује као сувишан, апсурдан детаљ. Изгледа, међутим, да није ни сувишан, ни апсурдан. Увек сам мислио да је Бјукенан пуцао у Џоа и Професора јер му је било стало до угледа Gillman-а, јер није хтео да дође до судског спора и скандала, јер је мрзео издајника Бентона, јер је био лак на оружју - једно од тога, или све заједно, али некако у том правцу. А мислио сам и да није хтео да погоди Професора, него мене.“ „Па, видео те је, и то му је био доказ да си ти човек руске тајне службе, да је то UITO си наступио као рођак некога ко располаже информацијама било само маскирање, како би могао да успоставиш контакт. По њему, није постојао никакав брат од стрица. Што је и тачно.“ „Али, постојао је стриц. Човек за кога ме је питао Бјукенан, човек из руске тајне службе, не у годинама мог брата од стри-ца, него у годинама мог стрица. Професор." „Не разумем.“ Георг је скочио, па је почео да шпарта по тераси. „Зашто ме Бјукенан пита да ли је мој брат од стрица заправо мој стриц? Пита ме јер зна да је један човек руске тајне службе, који је тих година, укључен у читаву ствар с хеликоптерима. Да то не зна, његово питање не би имало никаквог смисла. Односно, једини други разлог таквог питања био би Бјукенанов смисао за апсурдне шале. Сматра причу о брату од стрица крајње глупом, па ми то на тај начин

ставља до знагћа. У то, међу-тим, не верујем. Прича је, јасно, била танка и невешта. Али, за Бјукенана није била сасвим глупа. Јер Бјукенан можда и има неких врлина, али сасвим сигурно нема смисао за апсурдан хумор. Дакле - прилично је извесно да је Бјукенан знао да је неки човек КГБ-а, у животном добу мог стрица, укључен у трговину с плановима хеликоптера. Откуд је то знао?“ Георг је застао и упитно ме погледао. И ја сам почео полако да схватам. „Знао је јер...“ Георг је одговорио сам себи. „Тачно - јер га је познавао. А познавао га је јер други понуђач није био Џо, него он, Бјукенан. Њих двојица су се неком приликом срели, не представљајући се наравно један другоме, ria је Бјукеиаи на аеро дрому нреиозао Професора. И схватио даће и Професор и.ега ирепознати.“ „Знао је, такође, да се он и Професор нису договорили да се нађу, а ти си му телефоном најавио долазак ради састанка. Колико год да си настојао да ти глас у том разговору другачије звучи, то није био Професоров глас.“ „Бјукенан је, дакле, већ тад видео да се нешто не уклапа. Да би разјаснио шта је посреди, долази на аеродром. На аеро-дрому се појављује и Џо.“ „Бјукенан тад закључује да је Џо нањушио његову понуду Русима и да ће га раскринкати, па рашчишћава сто: нема Џоа, нема Професора, нема трагова, нема доказа." Дуго је стајао с рукама у џеповима и погледа упртог у море и није ништа говорио. Онда је наставио. „Ово ме је прилично уздрмало. Не то шго је Бјукенан учинио, уз ко зна шта све друго у Gillmany, него то што сам ту кључну ствар превидео и сматрао је детаљем.“ „Мислиш ли на нешто одређено?“ „Хелен је једном рекла..." Окренуо се и погледао ме. „Али, ти знаш све детаље и записао си их. Чему да ти понављам?“ Пришао је столу и подигао чашу. „За Џоа Бентона!“ Куцнули смо се и испили чаше. Поново нам је сипао вино, и поново подигао чашу. „За безименог Професора који је хтео да ме научи пресецању Гордијевог чвора.“ Потом је сео. „Поново сам прочитао ту легенду о Алек-сандру Великом и Гордијевом чвору. Онаква је како ми је Професор и испричао: многи су покушали да развежу чвор, а Александар га је расекао мачем. Ко буде развезао чвор, гла-сило је пророчанство, тај ће завладати читавом Азијом, што се у Александровом случају и обистинило. Додуше, у Азији се Александар разболео и умро. Требало је ипак да расплете чвор. Сви чворови могу да се расплету. Јер их човек сам заплете.“ Погледао ме је уз осмех. „Кад-тад, и Гордијев чвор расплео би се као обична машна.“ www.balkandownload.org